" Nevidljiva zena pocinje da se utkiva u moju senku. Nestaje i umire kao sto nestaju aveti i priseni, bez znaka i oprostaja... Da, tu je sada Jelena, u uglu mog oka, na kraju sirokog vidika koji se topi, krece i gubi u brzacima i slapovima nepomicna i nema, ali vec ziva i stvarna... Izmedju nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da se zaista nikad,nikad vise nece pojaviti, a kad je tu onda je prisutna tako kao da je to najprirodnija stvar na svetu i kao da ce doveka i bez promene ostati tu. Budim se u svet mog sadasnjeg zivota: znaci u svet bez Jelene. Zivim sa ljudima, krecem se medju predmetima, ali nju ne moze nista da dozove. Pod kakvim vidom cu je jos sresti? Kuda ce me odvesti ovo prividjenje, draze od svega i opasnije od svake opasnosti stvarnog zivota? "

Ivo Andric " Jelena, zena koje nema "