Dr. Justin Sp. Popovi:

DOSTOJEVSKI O EVROPI I SLOVENSTVUPredgovor Od moje petnaeste godine Dostojevski je moj uitelj. Priznajem: i muitelj. Jo onda me je zaneo i poneo svojom problematikom. Pokazalo se, da su njegovi problemi veiti problemi ljudskog duha. Ako je ovek iole ovek, mora se baviti njima. A Dostojevski je sav u njima, zato je na svima putevima svojim istinski ovek. Prednost je njegova u tome, to je u vene probleme ljudskoga duha uneo nadahnue proroka, ar apostola, iskrenost muenika, setu filozofa, vidovitost pesnika. U novije vreme ni kod koga nisu veni problemi oveijeg duha doli do tako irokog, dubokog i svestranog izraza kao kod Dostojevskog. Kroz njega su progovorile muke bia ljudskog, i svi bolovi, i sve enje. Kao retko ko, on je odbolovao problem oveijeg bia u svima njegovim strahovitostima. A ovek je beskrajnom sloenou svoga bia najstrahovitije bie u svima svetovima u kojima se kree ljudska misao i krui ljudsko oseanje. U Evropi nije bilo ni mislioca, ni filozofa, ni pesnika, koji je kao Dostojevski snano i svestrano osetio velianstvenu dramatinost i jezivu traginost evropskog oveka i svih njegovih tekovina. njemu je do tanina poznato ne samo evanelje nego i apokalipsis evropskog oveka. Apokalipsis sa svima svojim ponorima, udesima, strahotama, uasima. Ako na naoj planeti postoji neto stranije i od najstranijeg, onda je to, nema sumnje, apokalipsis evropskog oveka. Dostojevski ga je pesniki predosetio i proroki pretskazao, a mi smo ve uli u njega. Jedno je oigledno: nastao je apokalipsis evropskog oveka; sve njegove tekovine polako zahvataju apokaliptike strahote i nevieni uasi. Potresna je agonija evropske kulture, zidane na >>nepogreivosti>vena problemavenih problema>venih problema>Postojanje Boga je glavno pitanje, pie Dostojevski Majkovu, kojim sam se ja celog svog ivota muio, svesno i nesvesnoJa ne mogu o drugom, ispoveda se Kirilov , ja sam celoga ivota mislio o jednome. Mene je Bog muio celog ivotaMene Bog mui. Jedino to i muiTraenje Boga>neopipljiv i nepokretan, po sebi i za sebe uopte neopaljiv>Strano je pasti u ruke Boga ivogaprokleta pitanjaantiherojiutokljunog>na apsurdima poiva presvetli lik Bogooveka Hristapresvetli lik Bogooveka, njegova moralna nedosenost, njegova udesna i udotvorna krasotaGalileje, ti si pobedio!>Kad god samo pomenem ime Hristovo, u Dostojevskog se lice potpuno izmeni kao da hoe da zaplaePokatkad mi Bog daje trenutke savrenog mira. U tim trenucima ja ljubim i verujem da i mene ljube. U tim trenucima ja sam formulisao svoje Vjeruju, u kome je sve jasno i sveto za mene. Ovo je Vjeruju sasvim prosto. Evo njega: ja verujem da nema nita ljupkije, dublje, simpatinije i savrenije od Hrista. Sa surevnjivom ljubavlju govorim sebi: ne samo nema njemu slina, nego i ne moe biti. Ja tavie izjavljujem: Kada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine, i kada bi zbilja

istina iskljuivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom, a ne sa istinom Credo ljuia absurdumjedino na potrebuprokleta pitanjaistog razumaprokletiSve je muka duhujedini uzrok saznanjasmatra sebe za mia, a ne za ovekausilenno soznajuaja mimislei miprvobitna gadostuspeo da natrpa oko sebe, u obliku pitanja i sumnji, jo toliko drugih gadosti; pod jedno pitanje podveo je toliko nereenih pitanja, da se i nehotice stvara oko njega neka kobna popara, neko smrdljivo blato, koje se sastoji iz njegovih sumnji, nemira i,

naposletku, iz otpljuvakas prezrivim osmehom>neki dvadeseti deo>nae sopstveno, voljno i slobodno htenje, naa vlastita, pa makar i najapsurdnija ud, naa fantazija, ponekad razdraena do ludila to ba i jeste ona proputena, najkorisnija korist koja ne ulazi ni u kakvu klasifikaciju, i koja sve sisteme i teorije stalno razbija i alje do avolaoveku treba samo jedno samostalno htenje, pa ma ta stajala ta samostalnost, i ma emu odvelaHtenje je ispoljavanje celokupnog ivota, to jest, celog oveijeg ivota, i sa razumom i sa svim oko toga. I ma da ivot na, u ovom svom ispoljavanju i ispada esto triarija, ipak je ivot, a ne samo izvlaenje kvadratnog korenakorisnije od svega to postoji na zemljiuva ono to je najglavnije i najdragocenije, a to je: nau linost i nau individualnostPriroda vas ne pita, s oajanjem priznaje ovekomi; nje se ne tiu vae elje, ni da li vam se sviaju njeni zakoni ili ne. Vi je morate primiti onakvu kakva je, razume se, i sve njene rezultate. ovek je ovek voljom. Sve to smeta volji, smeta postojanju oveka kao specifinog bia. Priroda i njeni zakoni sputavaju, a ponekad i onemoguavaju, ispoljavanje oveje volje. Stoga ovekomi krgutom zuba protestuje protiv prirodnih zakona. Oni ga bezduno vreaju i ucveljuju. >>Prirodni zakoni su me stalno, celog ivota najvie vrealinemoguno je pratati prirodnim zakonimaposlednji zidZid je dakle zidletzte njandeJednom reju, ovek je komino sazdan; u svemu se zakljuuje neki kalamburprokleti zakoni>Rezultat je: sapunski mehur i inercijaTa direktni, zakonski, neposredni plod saznanja jeste inercija, to jest, svesno sedenje skrtenih rukuU oajanju i bivaju najvatrenija uivanja, naroito kada si vrlo svestan svog bezizlaznog poloajagotov da poe protiv svih zakona, to jest, protiv razuma, asti, mira, blagostanja, jednom reju, protiv svih divnih i korisnih stvaricivilizacija izgrauje u oveku samo mnogostranost oseanja i . . . apsolutno nita vie. A razvitkom te mnogostranosti ovek e doi moda i dotle: da e pronai nasladu i u prolivanju krvi. I toga je bilo! Jeste li primetili, da su najutananiji krvoloci bili skoro svi od reda najcivilizovanija gospoda. . . U svakom sluaju, kroz civilizaciju je ovek postao, ako

ne vie krvoedan, a ono sigurno gore i odvratnije krvoedan nego to je bio ranijeovek uvek i svugde, ma ko on bio, voli da radi onako kako on hoe, a ne onako kako mu nareuje razum i korisnostSaznanje je bolestnajvea nesrea za ovekaNama je pre svega potrebno da reimo vena pitanja. To je naa brigasamo sa pojmom o trima dimenzijama prostranstvabee u Boga>pojeli jabukukao bogovipojeli jabukuzverskoj>Ja mislim, ako avo ne postoji, a stvorio ga je ovek, onda ga je stvorio po svome liku i podobijuovee, ti si car zverova (re delle bestie), jer je zaista zverstvo tvoje najveeovek od prirode despot i voli da bude muiteljNikada ljudi ne ine zla tako mnogo i tako rado kao kad ga ine svesnovrlo uvaeni ljudi, inovnici, obrazovani i vaspitaniBogiBogigornija mudrstvovati i gornih iskatiTi si u pravu, Gospode, jer se otkrie putevi Tvoji!>Bogiprokleti avolski haosVera u kategorije razuma je uzrok nihilizmaja postojimU delima Dostojevskoga, pie jedan engleski kritiar, ima vie uasa i svireposti nego u svima literaturama svih vremena koja su mu prethodila. Nije to to je on >>surov talenat>O, prirodo! Vapije Dostojevski. ljudi su na zemlji sami u tome je nesrea!. . . Kau, sunce daje ivot vasioni. Rodi se sunce pogledajte ga, zar ono nije mrtvac? Sve je mrtvo, i svuda su mrtvaci. Jedino su ljudi usamljeni, a oko njih je tajac to vam je zemlja! Baen u >>avolski haosnjegova privilegija koja ga najvie i odlikuje od drugih ivotinjaMi smo prokleti; ivot ljudski je proklet uopteovee, budi smeliji i budi gord! Nisi ti kriv!

BUNT2) NEPRIMAnjE HRISTA Ukoliko um ljudski moe pristupiti svetu i zaroniti u njegovu svirepu tajnu, mora priznati da je ovaj svet neto to ljudska logika ne moe primiti i ljudsko saznanje opravdati. Ali u ovom mranom i prokletom svetu postoji kao sastavni deo sveta Bie koje um ljudski ili mora dobrovoljno primiti ili poludeti. To Bie je duboko i iroko ulo u sudbinu ovoga sveta, te ovaj svet sa njim i stoji i pada. To neobino Bie jeste Hristos. Po svojoj neodoljivoj istorijskoj stvarnosti On sav pripada ovome svetu, ali po svojoj beskrajnoj dobroti i neizmernoj ljubavi On kao da nije od ovoga sveta. ta emo sa njim? Kuda emo Ga denuti? Na um ga ne moe ni obii, ni prevideti, ni porei, a da se ne odree sebe i naela po kojima dela. Hristovo prisustvo u svetu veoma komplikuje problem sveta. Ako se iskreno i nepristrasno prstupi problemu sveta, on se ne moe reiti potpuno i zavrno, ako se u isto vreme ne rei i problem Hrista. To ivo oseaju Dostojevskovi antiheroji. njihova burna dua nalazi da problem sveta nije reen neprimanjem sveta. Veoma probueni tragikom sveta, oni ne mogu prevideti Hristovu prisnu i oiglednu vezu sa ovim svetom. Zato i pristupaju problemu Hrista svesno, smelo i iskreno. Vele: Hristos je Logos sveta, Logika sveta, Razum sveta, Smisao ivota i Opravdanje ivota. Ali, evklidovski um ljudski tvrdi: svet je algosno, alogino i bezumno udovite, a ivot je neopravdiva besmislica, uas i haos. Razdiran apsurdnou ovoga sveta, ovek se gri i pita: je li moguno da negde postoji bie koje bi moglo pred ljudskim saznanjem opravdati postojanje ovoga sveta, zagladiti sva zla sveta i iskupiti sva stradanja sveta? Kau: Hristos i jeste to bie. Ali, ovo tvrenje ne spreava u duhu ljudskom pojavu ovakvog pitanja: je li moguno zagladiti sva zla i biti iskupitelj ovakvog sveta koji svojim ustrojstvom iskljuuje svaku mogunost

iskupljenja? No, ako se i ta mogunost dopusti, onda nastaje pitanje: moe li majuni, evklidovski um ljudski priznati i primiti Hrista kao Logos, Logiku i Razum sveta, i kao Smisao i Opravdanje ivota, kada njegova linost i njegov plan spasenja sveta ne mogu da se smeste u uske kategorije uma ljudskog? Ivan Karamazov postavlja problem Hrista iroko i opasno, ire i opasnije nego ma ko od ljudi. Hrista i njegov plan spasenja sveta on podvrgava kritici, za kakvu ljudi znali nisu. Sva takozvana Visoka kritika, svi Drevsi i trausi, Renani i Baueri, sve su to pastirske naivnosti prema strahotnoj kritici Hrista koju vri Ivan Karamazov. On ima snano oseanje i jasno saznanje za bogooveansku istorinost Hrista. On u Hristu vidi Bogooveka. Veran injenicama, on ne moe a da Hrista ne smatra za Tvorca sveta i za Spasitelja sveta. Od tih injenica on polazi kao od neeg najpozitivnijeg u istoriji nae planete. Ukopan u njih svim svojim biem, on nepotedno kritikuje Hrista Spasitelja sveta, podvrgavajui nemilosrdnoj kritici Hrista Tvorca sveta. Da bi kritika bila intimnija, iskrenija i realistinija, Ivan joj daje karakter poeme. Poema nosi naslov: Veliki inkvizitor. U Ivanovoj poemi glavne su linosti: Hristos i Veliki Inkvizitor. Realizam linosti Hristove nosi svu neiskazanu dra njegove evanelske uzvienosti i bogooveanske savrenosti, dok realizam Velikog inkvizitora zrai tekom tragikom ovekovog bia, bia ija kritika odie logikom kosmikog zla i tugom zemaljskog oaja. Susret ovih linosti pretstavlja najdramatiniju stranu poeme. Vrlo je znaajno, i verno evanelskoj istoriosofiji, da Hristos u poemi ne govori nita, nego se samo javlja i prolazi. Radnja se zbiva u paniji, u gradu Sevilji, u najstranije vreme inkvizicije, kada su, u slavu Boiju, svaki dan gorele lomae i kad su u velikolepnim autodafeima spaljivali jeretike. I Hristos zaele da na jedan trenutak poseti decu svoju, i to ba onde gde su u taj mah spaljivali jeretike. I po neizmernom milosru svom, On dolazi jo jedared meu ljude u onom istom oveanskom liku u kom je iao trideset i tri godine meu ljudima. Silazi na vrele ulice Sevilje, u kojoj je koliko sino, u >>velikolepnom autodafeuGospode, isceli me, da Te i ja vidim!>Osana!>To je On, to je ba On!>to mora biti On, to nije niko drugi nego OnOn e vaskrsnuti tvoje deteAko si to Ti, vaskrsni dete moje!Talita kumi>i usta devojkasveta>na lovor i na limun mirieJesi li to Ti? Jesi li Ti? Ali, ne dobivi odgovora, brzo dodaje: >>Ne odgovaraj, uti! A i ta bi Ti mogao kazati? I suvie dobro znam ta e Ti kazati. No Ti nema ni prava da to dodaje onome to si ve kazao pre. to si sad doao, da nam smeta? Jer Ti si doao da nam smeta, to i sam zna. A zna li ta e biti sutra? Ja ne znam ko si Ti, niti hou da znam: da li si to ba Ti, ili samo slika njegova; ali ja u Te ve sutra osuditi i spaliti na lomai kao najgoreg jeretika; a ovaj isti narod koji je danas ljubio Tvoje noge, ve sutra e, samo na jedan znak moje ruke, poleteti da zgre eravicu oko Tvoje lomae. Niko nikada nije tako smelo govorio Hristu kao Ivanov veliki inkvizitor. Po sholastikoj logici i kazuistikoj etici velikog inkvizitora, za stvarno evanelskog Hrista nema vie mesta na ovoj planeti. Sve to On zasluuje jeste smrt na lomai. Ideolog i apologet inkvizicije, veliki inkvizitor ustvari vri strani sud nad Hristom. Ako bi rod ljudski, iz ma kojih razloga, ikada zaeleo da izmisli strani sud za Hrista, mogao bi, mirne due, uzeti Ivanovog velikog inkvizitora kao svog nezamenljivog eksponenta. Jer on, stranije no iko, nemilosrdnije no iko, loginije no iko, osuuje Hrista i njegov plan spasenja sveta. U svetu koji na apsurdima poiva ne moe se ostvariti Hristov idealni plan o spasenju sveta. To bi mogao biti prvi tezis inkvizitorove kritike Hrista i njegovog plana o spasenju sveta. A drugi bi bio kao i prvi. I mogao bi glasiti: ljudska priroda je daleko nia, prljavija, nesavrenija, no to je mislio sanjalica Hristos predlaui svoj fantastini plan za spasenje oveka. Istupajui sa tako zanesenjakim planom o spasenju sveta, Hristos se pokazao >>najgori jeretik>nedovrena stvorenja, koja su stvorena tek kao na probu, i za potsmehpametnog i stranog duhaKo je slian ovome zveru? On nam dade oganj s neba!Nahrani, pa tada moe zahtevati od ljudi vrlinu i estitost!>Nahranite nas, jer oni to nam obeae oganj s neba, ne dadoe nam gaNahranite nas, pa makar nas i zarobili!>hlebovekome da se pokloni?>Ako hoe da dozna jesi li Ti Sin Boji, skoi dole, jer je reeno za Onoga: da e Ga aneli prihvatiti i poneti, i nee pasti niti e se ugruvati, pa e doznati tada da li si Ti Sin Boji, i dokazae kakva

je vera Tvoja u Oca tvoga; Ti si sasluao to, i odbacio si ponudu; nisi se podao, niti si skoio dole. O, razume se, Ti si postupio ponosito i velikolepno, kao Bog; ali ljudi, ali to slabo i buntovniko pleme, jesu li oni bogovi? . . . Ponavljam, koliko ima takvih kao to si Ti? I zar si Ti zbilja mogao pomisliti, makar samo za jedan trenutak, da e i ljudi biti kadri izdravati takvo iskuenje? Zar je priroda ljudska tako stvorena, da odbaci udo, i da u tako stranim ivotnim momentima, u momentima najstranijih, osnovnih i munih duevnih pitanja svojih, ostane samo sa slobodnim reenjem srca? . . . Ti nisi znao da ovek, im odbaci udo, odmah e odbaciti i Boga; jer ovek trai ne toliko Boga, koliko uda. Pa poto ovek nije kadar da ostane bez uda, on e ponastvarati sebi mnotvo novih udesa, svojih roenih udesa, i poklonie se vraarskom duhu, bapskim vraxbinama, makar stoputa bio buntovnik, jeretik i bezbonik. ovek je nesreni deli nesrene evklidovske besmislice to se zove svet. Hristos je suvie visoko mislio o oveku. On nije eleo da udom poraboti i zarobi oveka; udeo je za slobodnom verom, a ne za >>udomovekoljublju>udu, na tajni i na autoritetusva carstva ovoga sveta>bezumljeSluaj veliku ideju: Bee na zemlji jedan dan, a u sredini zemlje stajala su tri krsta. Jedan na krstu verovao je toliko da ree drugome: >>Danas e biti sa mnom u rajuI stvarno, ovek je izmislio Boga, veli Ivan. I ne bi bilo neobino, niti bi bilo udnovato da Bog zaista postoji, nego je udnovato to je takva misao misao o neophodnosti Boga mogla zalutati u glavu tako divlje i zle ivotinje kao to je ovek: toliko je ta misao sveta, toliko je dirljiva, toliko je premudra, i toliko ona slui na ast oveku! Izmuen reavanjem vekovenih problema o postojanju Boga i besmrtnosti due, slabaak evklidovski um ljudski daje najzad jedino moguno reenje: nema Boga, nema ni besmrtnosti. - Ivane, govori: ima li Boga, ili ga nema? - Ne, nema Boga. - Ivane, a postoji li besmrtnost; nu, zna, kakva bilo, makar mala, majuna? - Nema ni besmrtnosti. - Ba nikakve? - Nikakve. - To jest najsavrenija nula, ili bar neto. Moda ima kakvo bilo neto? Valjda ba nije sasvim nita! - Potpuna nula. - Ko se to tako potsmeva oveku, Ivane? Poslednji put i to odluno te pitam: ima li Boga ili nema? Poslednji put te pitam! - I poslednji put: nema. - A ko se to smeje ljudima, Ivane? - Valjda, avo, osmehnu se Ivan. - A ima li avola? - Ne, ni avola nema.

IDEOLOZI I TVORCI NOVOG OVEKANema Boga, nema besmrtnosti, nema avola, ali ima prokletih prirodnih zakona, ima svirepih stradanja, ima jezivih uasa. ta da radi sa njima bedan evklidovski um ljudski? Ne postoji Bog, ali postoji bol, postoji bolno, nesreno, ismejano bie to se ovek zove, bie obdareno atomski malim umom. Sva se priroda njegovog uma iscrpljuje saznanjem da je ovaj svet neizdrljiva besmislica, koja na apsurdima poiva. oveku kao da je namerno dat um koji ne moe ni svet da primi, ni Boga da shvati. On ne nalazi u sebi sile koje bi ga prilagodila ovakvom svetu i pomirila sa Bogom nad ovakvim svetom. U njemu tako majunom i slabakom samo je neto beskrajno i bezmerno. To je: stradanje od ljudoderskog udovita to se svet zove. njegova je dilema oigledna i kobna: on ili mora pobediti svet ili biti pobeen od sveta, treega nema. Avetinjska uasnost ovako stvorenog sveta dovodi jadan um ljudski do oajanja, koje postupno prelazi u ludilo. ovek se mora ili potpuno izmeniti fiziki i duhovno, ili primiti svet ovakav kakav je. A sve dotle, njegova je sudbina tuna i tragina: neprestano podnositi nepodnoljivu tiraniju svemonog udovita i svesno robovati

odvratnom nasilniku. Da bi ovladao fizisom sveta, ovek mora izmeniti svoj sopstveni fizis. A da bi ovladao idejom i planom sveta, ovek mora izmeniti svoj evklidosvski um. Ovakav kakav je, ovek je rob besmislene tragike i drske komike. Neki udljivi uas mrvi sve to je ljudsko. I kukavni ovek ima toliko saznanja da se u ovom svetu neprekidno osea kao bespomoni ovekorob. Ali, u takvom sluaju, saznanje je najprokletiji dar. Jer nato mi saznanje koje se sastoji u tome da me uini svesnim kobne injenice, injenice: da sam rob nekakvog odvratnog, ali svemonog, udovita? Da bi se spasao gnusnog ropstva, ovek mora ili prestati da bude ovekorob i da postane ovekobog, ili drugog izlaza nema. Izmeu ovekoroba i ovekoboga postoji ogromno rastojanje. Da bi postao ovekobog, jadni ovekorob mora najpre de idea i de facto da uniti sve druge bogove. No ne samo to. On mora da obogotvori sebe, da bi sobom zamenio sve bogove i njihove zakone. Samo na groblju svih prethodnih bogova ovek moe da proglasi sebe ovekobogom. U novom panteonu ovek ima da bude jedino boanstvo, jedini idol, kome e se sva tvar klanjati i njemu jedinome sluiti. ljudski um ne moe drugaije da misli nego: ako Bog postoji, mora biti Apsolut. Ali i kada ovek eli da postane bog, on ustvari eli da postane drugi Apsolut. Dva Apsoluta ne mogu da opstanu jedan pored drugog u ovom svetu, jer se meusobno iskljuuju. Da bi postao apsolutni gospodar ovoga sveta, ovekobog mora da uniti svaki drugi Apsolut. Poto je Bog, ako postoji, jedini Apsolut, to je glavna dunost ovekoboga da uniti Boga i da ideju o Bogu iskoreni u ljudskoj dui. Sa unitenjem ideje o Bogu ujedno se unitava i ideja o besmrtnosti oveije due. Pred kandidatom za ovekoboga stoji dvostruki zadatak: unitenje ideje o Bogu i besmrtnosti, i upravljanje svetom po svojoj samodravnoj volji i svemoi.

IVAN KARAMAZOVPo mome shvatanju, rezonuje Ivan Karamazov, nema ta da se rui, treba samo unititi u oveanstvu ideju o Bogu, eto s im treba poeti! im se celo oveanstvo odree Boga, (a ja verujem da e se taj period, paralela geolokim periodima, ispuniti), onda e sami od sebe, bez ljudoderstva, pasti i svi preanji pogledi na svet, i, to je glavno, sav preanji moral, i nastae sve novo. ljudi e se udruiti da uzmu od ivota sve to im on moe dati, ali neizostavno za sreu i za radost jedino u ovom ovdanjem svetu. ovek e se uveliati duhom boanske, titanske gordosti, i pojavie se kao ovekobog. Svakog asa bezgranino pobeujui prirodu svojom voljom i naukom, ovek e samim tim svakog trenutka oseati uivanje toliko visoko, da e mu ono zameniti sve preanje nade na uivanja nebeska. Svaki e doznati da je on ceo smrtan, bez vaskrsenja, i primie smrt gordo i spokojno, kao bog. On e iz same gordosti pojmiti da ne treba da rope na to to je ivot trenutak, i zavolee

brata svoga bez ikakve nagrade. ljubav e zadovoljavati samo trenutak ivota, ali ba ta svesnost o trenutnosti njenoj pojaae njen oganj za onoliko koliko se pre rasipao i topio u nadama na ljubav s onu stranu groba i beskonanu. U ovekovoj gordosti ima neke tamne beskonanosti. Ponesen njome, ovek smatra da sve moe, jer kontrola savesti prestaje im bogovanje gordosti nastane. Na nedolian nain gordost potisne iz due oveije sva zdravija merila istine i nametne sebe za vrhovno merilo. Ivanova filosofija ovekobotva pretstavljala bi samo teorisku vrednost, ako ovek i oveanstvo ne raspolau stvaralakom silom, koja je u stanju da osnovnu zamisao ove filosofije ostvari. Ali, ako ovek i oveanstvo raspolau in nuce tom silom, pitanje je, da li moe ikada nastupiti period, u kome e ideja ovekobotva ovladati celim oveanstvom i ovaplotiti se u njemu potpuno i apsolutno. Moe li ovek, moe li oveanstvo ikada uspeti da u svojoj dui potpuno uniti ideju o Bogu? Moe li ikada nastati takav period? Ako nastane, onda je sve reeno, misli Ivan, i oveanstvo e konano udesiti svoj ivot. Ali poto se to, zbog ukorenjene gluposti oveanske, jamano jo ni za hiljadu godina nee udesiti, to je svakome onome koji ve sad saznaje istinu, dozvoljeno da svoj ivot udesi potpuno onako kako se njemu svia, na novim naelima. U tom smislu njemu je >>sve dozvoljenosve je dozvoljenoZloin ne samo da se mora dozvoliti, nego se ak mora priznati kao

najneophodniji i najpametniji izlaz iz poloaja svakoga bezbonikasve je dozvoljenoSavest! ta je savest? Pita Ivan. Ja je sam pravim. to se ja muim? Iz navike. Po optoj oveanskoj navici, za sedam hiljada godina. Pa kad je tako odviknimo se od savesti i biemo bogovi! >Ja ne mogu o drugom, veli on, ja celoga ivota mislim samo jedno. Mene je Bog celoga ivota muioBog je bol, u strahu od smrti. Ko pobedi bol i strah, taj e sam postati bog. Tada e biti nov ivot, i nov ovek, sve novo. Tada e se istorija deliti na dva dela: od gorila do unitenja Boga, i od unitenja Boga do . . . - Do gorila. - do fizike promene zemlje i oveka. Bie ovek bogom, i promenie se fiziki. I svet e se promeniti, i rad e se promeniti, i misli, i sva oseanjaAko Boga ima, veli on, onda je sva volja njegova, i ja ne mogu izvan njegove volje. Ako Boga nema, onda je sva volja moja, i duan sam obznaniti svoju volju. - Slobodnu volju? A zato da ste to duni? - Zato to je sva volja postala moja. Zar niko na itavoj planeti, kad svri s Bogom i uveri se o svojoj volji, nee smeti, bez straha, u glavnoj taki, pokazati slobodnu volju? To je kao kad siromaak dobije naslee, i uplai se, i ne sme da prie kesi, smatra sebe nemonim da to ima. Ja hou da obznanim slobodnu volju. Neka sam jedan, ali uiniu. - I uinite. - Ja sam duan da se ubijem, jer najglavnija taka moje slobodne volje jeste: ubiti sam sebe. - Dodue, niste vi jedini to se ubijate, ima mnogo samoubica. - Sa uzrokom. Ali bez ikakva uzroka, nego jedino od svoje slobodne volje samo ja. Pored apsolutno slobodnog Boga ne moe postojati apsolutno slobodan ovekobog. Kada ovek raste, Bog mora da se smanjuje, dok Ga ovek ne satera u nebie. Apsolutna svevlast i savrenstvo ovekoboga moe nastati samo na grobu ubijenog Boga i unitene vere u njega. - Ja sam duan objaviti neverovanje u Boga, izjavljuje Kirilov. Za mene uzvienije ideje nema do da Boga nema. Uz mene je sva ljudska istorija. ovek je samo to i radio to je izmiljao Boga, da bi iveo ne ubijajui sebe; u tome je cela svetska istorija do danas. Ja jedini u svetskoj istoriji nisam hteo izmiljati Boga. Neka saznadu jednom za svagda. Nema Boga. >>Ako nema Boga, onda sam ja bogcvee zlagord kao bogikanje zdravog smisla vizov zdravom smislumudra zmijanije vie ludilo, nego pravi i zdravi smisao, gotovo dunost, u krajnjem sluaju plemeniti protestsvet kao voljaSve je u rukama ovekaobine>neobinesve se dozvoljava vsjo razrjeaetsjasve je dozvoljenopo istoj savesti>Sila, sila je potrebna; bez sile nita nee izvojevati; a silu treba dobijati opet silomDalje sa privienjima, uzvikuje Raskoljnikov, dalje sa izmiljenim strahom, dalje sa avetima! . . . Sad carstvo razuma i svetlosti! I . . . i volje, i sile!>Uzeti slobodu i vlast, klie Raskoljnikov, a to je glavno: vlast! Nad svim slabim drhteim stvorenjima i nad itavim ovim mravinjakom: to je cilj!>sve je u rukama ovekasve je uslovno, sve je relativnosve je u rukama ovekanije zloinGospode! Da li ja ovo silazim s uma?>Gospode, ta da radim!>Boe moj, ta je ovo meni? Oigledno, mene razum ostavljasve je u rukama oveka>Ja nisam oveka ubio, ja sam princip ubioZar sam ja babu ubio? Ja sam sebe ubio, a ne staricu! Prosto sam uzeo i sebe na veki ucmekao!>ovek kao voljasve je dozvoljenoVi ste ga ubili, veli Smerakov Ivanu, vi ste glavni ubica, a ja sam

samo va pomonik bio, verni sluga Liard, i po vaoj sam rei tu stvar izvrio . . . Vi ste govorili: sve je dozvoljeno . . . Prema samim tim vaim reima to je bilo uinjeno na najprirodniji nainsedam zagonetkiU tim vasionskim prostranstvima, u tom etru, u toj vodi >>jae bje nad tverdju>Nekakvim tamo praiskonskim, prevremenskim nareenjem, koje ja nikako ne mogu da shvatim, ja sam odreen da sve >>odriemosana!>osanaosana>Elem, tada izabrae nesretnika na kojem se kola lome,

naterae ga da pie u kritikom odeljku asopisa, i tako se eto dobi ivot. Mi tu komediju razumemo, produava svoju misao komaravo. Ja, na primer, otvoreno i prosto zahtevam svoje unitenje. Ne, ti mora iveti, kau oni meni, jer bez tebe nita nee biti. Kad bi na zemlji bilo sve blagorazumno, onda se nikad nita ne bi dogodilo. Bez tebe ne bi bilo nikad nikakvih dogaaja, a treba da bude dogaaja. Te tako ja, kako mi je, da mi je , sluim, stegnuvi srce, da bi moglo biti dogaaja, i inim nerazumne stvari po zapovestipo zapovestiJedino po slubenoj dunosti, veli on Ivanu, i po svom socijalnom poloaju, primoran sam ostati pri pakostima. Svu ast dobra neko uzima za sebe, a meni su pale u deo same pakosti>Sve to imate vi, veli on Ivanu, imamo i mi, to ti iz prijateljstva odajem, tu nau tajnu, premda je zabranjenogrie savestiublaenje vaih naravio naoj temiTo je u suprotnosti s mojim ubeenjima>neu da idem! Iz naela neu da idem!>jae bje nad tverdjuJa i ti se drimo jedne filosofijeosanaosana!>osana