IZDAJSTVO LIRIKEPISMA I DOPISNICE SEBI I DRUGIMA

Luvr, pred slikama Edgara Dega, 1969.

Duga: devojčica obukla novu haljinu; smejući se preskakala potoke; u igri se isuviše raskoračila.

Buhara, Azija, 1971.

Nisam ja svesno sposoban. I moja mudrost nema vec naucene puteve. Sve sto sam dosad izumeo, izmislio sam bas iz nicega.

To je najtezi nacin.A to sa putevima I njihovim dostizanjem, to je najgora prevara.

Put koji nije pogresan, nije uvek I pravi put.

Split, na Gripama, 1950.

I rece moja misao: ko zna koliko sunca gore od postanka svetlosti za ovaj krhki trenutak zemaljske svecanosti, kad ti prodjesh kraj mene I prepoznam

svoj lik u tvome oku kao odjek.Ne uci, nego izmisljaj to sto je nezamislivo.Buducnost ce dokazati da smo imali pravo.

Mostar, 1974.

Vise me uopste ne cudi sto nebo staje u baricu, a zemlja u sebe ne staje. U neki komadic sebe. To me je I naucilo da umem da obuhvatim, ali da

pristanem pri tom da I sam budem obuhvacen. To je ta jedina umetnost cija je unutrasnjost okrenuta ka spolja. Ko nauci da zeli, taj ce me odmah

razumeti.

Vavilon, 1981.

Njeno nepoznato ime i prezime omogućuju da postoji ovo pismo. Nanjušio sam krv kao jednorog i kopam nogom po jari šalitre, peska i sunđeraste

zemlje. Zar je to taj Vavilon, ta Mesopotamija i ta večnost? Upaljen vetar buši u licu crne rupe.

S ukusom nagorelog sunca, izgovaram reči duge pet hiljada i pet stotina godina. Šapućem stvari koje su bile i još u meni traju. U međuprostoru od tog kipa do mene, sve što je bilo žena ima nestvarni izgled, kao avetinjski oblak nad pustinjom, kao iznenadni žbun u rastaljenom vazduhu, ili taj grč

prepoznavanja u mome sećanju.

Sva je još tu. Jedan naprsli lav od krečnjaka razdire njeno kameno telo i kamene vekove na nekadašnjem trgu ispred kule. Pet i po hiljada godina on to čini tako strpljivo, tako uporno, da mu se pola njuške okrunilo od gladi.

Komadi zore, krti kao ovčiji sir i mirisavi, utolili su lavež predela obrušenih ka vasioni, koja je ovde tako nisko.

Pedeset i pet vekova boga Marduka muči pitanje da li da ustane iz zaborava, siđe do Kut al Amare i napije se Tigrisa. Kakve li veličanstvene

neodlučnosti!

Svi su ga ostavili. Narodi, bilje, voda i ptice. Samo bogovi mogu da budu tako zamišljeni i zabrinuti na groblju jedne kulture pod ustajalim suncem.

Miljama prema jugu Sumer. Huar al Hamar – otvorena voda. Zatim močvare. Zatim Ur.

A na severu kapija Stesefona, kao zabrinuta obrva, zagledana očima prozračnim kao vrisak u posrkani talog stvarnosti. Na izvijenom luku još

nešto sluzokože svetlosti, kao odavno osušena nevinost.

Posle mene i svih pljačkaša lepote u ovoj izumrloj boji vremena gde sam ostao bez konja, dok mi je horda odjahala u nešto što će tek sutra postojati kao Azija Evrope, držim na trgu kamenu ženu i osećam da živi u mojim

prstima.

Ženu svih žena. Toplu i vlažnu, kao da se između nas nikada nije isprečio

ovaj ogromni prostor civilizacije.

Dišem usoljen vazduh. Zatim priklanjam svoja usta uz njena usta. Izgovaram je krvotokom u znaku njene vere. I kažem, dok mi iz grive kipi hiljadu i pet

stotina pokolenja:

Ništa, samo njeno nepoznato ime i prezime omogućuju da postoji ovo pismo.

Beograd, 1953.

1.Necu da studiram pravo, jer nikad ne bih mogao svetu da dokazemda je pravo sto si bacila svoje belo dete pod voz onog proleca.

2.Ni medicinu, jer nikad ne bih mogao da izlecim male bolesne jagode,koje su sasvim sazrele na tvom nekada tako tvrdom trbuhu.

3.A pesme cu uvek pisati ovako istinite i ruzne, kao sto je ova dimljivarestoracija i nase vecerasnje poznanstvo, ponovo posle deset godina.

4.Bili smo zaljubljeni u tebe svi iz susedstva. Stampedo pubertetlija. Kako bi mei prepoznala u tom mnostvu? Guraj me nogom ispod stola, jer svi se mi,najzad, na ovom svetu guramo onako kako umemo.

5.Posle tebe ce ostati iste ulice, i deca sto uce u skoli da crtaju prolece, iraznosaci novina, i niko nece za tobom posuti kosu pepelom i poludelokukati prema mesecu, mada si u sivim ocima nosila svet koji je vredeovise nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.

6.A tako bih voleo, ja koji sam mrzeo sve kraljeve, da postanes nocas kraljica,

da te nose po gradskim trgovima, klanjaju ti se, klicu i pisu stihove o tvojim ocima i tvojoj kosi.

7.Naterali bismo i lisce, i balerine u prestonickoj operi i vasarske vrteske,i svetlosne reklame da se vrte ukrug kao milioni trunja u tvojoj krvi.

8.Uzmi svoj prtljag. Voz krece minut posle ponoci. Nisam ja ni Arhangel Gavrilo,ni milicionar koji se brine o putnicima. Samo sam pijani pesnik i mahacu dugoza vozom, jer oboje smo iz iste porodice: iz covecanstva.

Snek-bar Bate Pežoa, 1985.

Niko da okrpi tvoje neporubljeno nebi juznog avgusta. Gomila neponovljiih meteora, dragocenih anebrusenih, pada u tvoju casu.

Pojma ti nemas sta je to nepovratno, moj Anticu.

Petrovaradinska tvrdjava, 1972. sa orkestrom Janike Balaza I Zvonkom Bogdanom. Noc. Zavejani smo.

Testament? Pa u redu, moramo napisati testament: ako me zadesi zlo i ne umrem na moru, što sam večito želeo, ako ne budem spušten sa palube niz

dasku u naježeni mir okeana, nego umrem na kopnu, što je ogromno poniženje, neka mi ne drže govore i na meni se mrtvom vežbaju

raštimovanom besedništvu.

Neka me do groba isprate Cigani tamburaši, i niko osim njih. Neka mi sviraju onu... znaju to oni koja je.

I kad sam sam, nisam sam, jer imam sebe uz sebe. Zato prezirem one koji to ne shvataju celog svog života, pa kad sa sobom u društvu na kraju vide smrt,

oni urlaju od samoće.

Mostar, Rondo, sa Icom Voljevicom, Perom Zupcem i Misom Maricem, 1968.

To sto sumori vetar, to sto zubore vode, to sto se osipa lisce, to su boje mog glasa rastvorene u stvarima.

Nase je umece u tome sto uvek nekom drugom pomazemo da ume.

Matica srpska, 1961.

Dok drugi objasnjavaju zivot, ti mahni rukom i odzivi ga.

Beograd, Atelje 212, klub, 1982.

Mihiz, Pekic, Brana Crncevic i jos neki. Razbili mi usta sto nisam hteo da budem Srbin. Nikad im necu oprostiti.

Najteza su mi muka na silu priuceni Isusi Hristosi. Stradalnici sa kozom krokodila I licitarskim srcem. Sa raspecem od rodoljublja na koje sami sebe kace, a ne zakivaju, da se ne ozlede. I sa gujom u ustim umesto jezika. I sa

gujom umesto britve za slaninu u dzepu prsluka. Vaskrsavaju, djavo ih odneo, a ne znam kako, jer nikada nisu posteno umrli kao ja.

Najlepsa Sumadija na svetu, u domu moga kuma Draze u Rajkovicu, 1978.

Budi do krajnosti oprezan prema onima koji vide kroz tvrdo I kroz crno kao ja. Najveca putovanja ipak se dogadjaju u tabanima, a ne u glavi.

Ja sam sramota pamcenja, zato sam herojstvo zaborava.

Tokio, 1972.

Nijedna mudrost nije izmisljena sa naporom. To samo od sebe odvali. Samo su glupaku potrebna vremena, prostori, mucenja, da bi na kraju sveg truda

ipak dobio besmisao.

Kongres knjizevnika Jugoslavije, Novi Sad, 1985.

Ko se umesa u bilo koju vrstu dijaloga, razmeni oje svoje ogromno misljenje u sitnis.

Izgleda, prestao sam da volim. Počeo sam da mislim ljubavlju. Izgleda da sam izdao najlirskije u sebi. Počeo sam da mislim osećanjima.

Sedi uz mene i gledaj kako se vatra za dimom, upregnutim u varnice, polako uliva u nebo. Ne pitaj posle otkud u ovom samotnom kraju takvo obilje

zvezda.

Kad odem, vazduh će postati pomalo rapav i boleće. Na usni. I u grudima. A o napuklom miru kamenja, zemlje i cveća, bolje da i ne govorim.

Ako je život materija, ako su osećanja materija, pa eto: i večnost ako je materija, ipak ostaje ono što se ne da objasniti.

Postoji nešto na svetu, nešto, a u to sam siguran, što nikad neće biti samo od materije. To su ta moja pitanja, milion puta brža nego svetlost.

Gole nas kože rađaju i do gola nas ljušte u ljubomori zemnog, kad shvate da nas gube. Ljušte nas kao voće. Čupaju kao ptice. Deru nas kao divljač.

Sve što smo brižno sakupljali, sakupljali smo uzalud. Sve nam oduzimaju. Ne samo perje lepote i krzno oholosti, ne samo nakit slave nego i ono

najličnije.

U ona druga čudesa, što te u večnosti čekaju, ne možeš poneti oči, zube, nokte il' kosu, tkivo, dah ili snove.

Al' gore od svega je to što tamo ne možeš poneti ni svoje uspomene, baš ono najintimnije, kao jedini dokaz da si zaista imao nekakva ljudska posla u

svom i tuđim životima.

Moskva, hotel «Peking», 1972.

Pobacaj naše stare slike. To nismo na njima mi, već neko nama drag i poznat: naš most iz jednog bića u neko sasvim drugo biće.

Neprekidno prolazimo kroz privide. Tek što na sebe naviknemo, već smo stranci. Jesmo li ovo mi, ili tek naše mogućnosti?

Hajde sedi i popij sa mnom bar jedan litar daljine. Prisetimo se malo šta je bilo pre vremena. Grane nam niču iz ušiju. Neka se rascvetaju. Mi smo više

od proleća nego proleće. Vodoskok mleka i mermera.Hej, ja! Povedi me, ne sa sobom, već sa mnom. Pobacaj naše stare slike. To

nismo na njima mi, nego uspomena na nas.

Stokholm, 1983.

Ne isticati se stasom, titulama i ceremonijama. Ne isticati se obećanjima. Kad su teška od gromova, nebesa silaze nisko i ne liče na vasionu. Zato se

veliki ljudi ne razlikuju od čoveka i teško ih je uočiti.Neobično je ono što je, u stvari, strašno obično.

Firenca, 1976.

Hajde, sad se umiri. Ali nemoj više da stvaraš i nagomilavaš već stvoreno.

Madrid, muzej Prado, 1966.

Gole nas kože rađaju i do gola nas ljušte u ljubomori zemnog, kad shvate da nas gube. Ljušte nas kao voće. Čupaju kao ptice. Deru nas kao divljač.

Sve što smo brižno sakupljali, sakupljali smo uzalud. Sve nam oduzimaju. Ne samo perje lepote i krzno oholosti, ne samo nakit slave nego i ono

najličnije.U ona druga čudesa, što te u večnosti čekaju, ne možeš poneti oči, zube,

nokte il' kosu, tkivo, dah ili snove.Al' gore od svega je to što tamo ne možeš poneti ni svoje uspomene, baš ono

najintimnije, kao jedini dokaz da si zaista imao nekakva ljudska posla u svom i tuđim životima.

Portofino, 1983.

Ne želim da vas ućutkam, ako ne mogu da vas uverim. Ali moram vam priznati da stvarno postoje stvari koje ne potiču od razuma.

Moje je detinjstvo počelo negde posle pedesete. Šta sad sa njim da uradim?

Kotor, 1973.

Suze se bruse strpljenjem.

Čortanovci, Ljilja i ja, 1973.

Jedino čisto čulo to je dodir njene i moje ruke. Sve ostalo uopšte nisu čula.

Ljilji i meni na čaršavu, 1973.

Nežnost je zarazna. Ko me dodirne ili udahne usnama, biće romantičan. Nemoj da piješ iz moje čaše. Dobićeš potrebu da voliš ljude, ceo svet,

čovečanstvo.

Čortanovci, Ljilja i ja, 1973.

Jedino čisto čulo to je dodir njene i moje ruke. Sve ostalo uopšte nisu čula.

Ljilji, večeras, na godišnjicu moje operacije od raka, 9.april, 1986.

Poljubac, to je: videti stvari u slojevima. Zagrljaj: na dlanu imati duboke mekote ukusa. Dodir između nas dvoje: porama, a ne ušima, slušati večnost

postojanja.

Budim, 29.novembar 1969.

Daleko je uvek očaravajuća blizina. Blizu, to je uvek poražavajuće daleko.

Kafana Pod starim krovovima, Gornji grad, Zagreb, sa Ujevićem, Krklecom i Cesarićem, nema datuma, samo potpisi.

Eto u čemu je razlika. Mi se života igramo, a nekima je to navika.

Pariz, ulica Žolive, 1.maj 1970.

Vremena puze ponizno kao psi. Ližu mi ruke i po prašini mašu repom.Gadim se vernosti prolaznog.

Mostar, kraj februara 1985.

Snovima je najteže. Oni uvek moraju biti budni.

Etoal, Pariz, 1961.

Svaka sloboda je rat na početku, a sramota na kraju.

Beč, Prater, 1975.

Čim igra dobije pravila, pretvara se u zamor. I sa igrom se treba igrati.

Stokholm, 1983.

Ne isticati se stasom, titulama i ceremonijama. Ne isticati se obećanjima. Kad su teška od gromova, nebesa silaze nisko i ne liče na vasionu. Zato se

veliki ljudi razlikuju od čoveka i teško ih je uočiti.Neobično je ono što je, u stvari, strašno obično.

Klermon Feran, 1977.

Ko pre sazrevanja naglo poraste, taj je iznutra večno kržljav.

Pančevo, Ulica Braće Jovanović, 19. Sedmi razredVeć čujem da sam eho nečega što se tek priprema da sutra bude zvuk.

Atlanta, 1979.

Svaka čast svetlosnim reklamama. Poštovanje njihovoj sudbonosnoj lakomislenosti od ljubičaste magle neonske duše i staklene sluzokože.

Pa nije baš svako umeo u gradonosnim noćima, dok ga razbijaju ledom i komadima crepa, da živi poslednji put i umre poslednji put – namigujući.

Lečilište Junaković, 1986.

Eto, to je moj život. Sve počinjem u nesvesti. Pipam. Pronađem kvaku jednog dana.

Ne znam na kom sam spratu čovečanstva. Jesu li vrata? Ili prozor? Svejedno.

Zažmurim i zakoračim sa visine.

Kikinda, kod Baće, 1984.

Ne mogu da se pomirim sa ovom vrstom čovečanstva. Još imam čulo nevinosti i radosti. I ne mogu da žurim. Da se grčim i kidam. Da budem

privremen. Ja brusim svoje oči u drago kamenje.

Novi Sad, kuća Antića, 1985.

U meni umesto srca kuca pun mesec, svetao, ali sav u kraterima.

Redakcija Nevena, 1979.

Od svega mi je najsumnjivija moja senka. Isuviše me prati.

Kod Irineja Buila, 1983.

Hodajući po svemiru kao po počasnom ćilimu, bar smo prošli kroz ovaj život šetajući bosi.

Vidiš da mnoge gazi kosmos obuven u crne cokule, potkovan šuneglama zvezda.

Kuća Antića, 1986.

Lepo smo udesili stvar, o uganuto doba naše mladosti. Iz velikih daljina laje dan. Vetar klija kroz grane. Pupoljci vetra.

Tinjaju jutra. U pepelu tišine tek poneki plamičak ili žar; ne volim malokrvna svitanja pod koja ne bih pristao da se potpišem. Hoću da kipe i da

se prosipaju izvan ramova moga vida.

Paljbe lasta i dalje mi se rugaju brzinom i lepotom. Plotuni mogućnosti da munjevito iščeznu. Treba izići iz sebe kroz neshvatljiva raskršća, malo

zamišljen, verovatno.

Sve mi se više čini da je ozbiljnije biti večan, nego pripasti porubljenosti

vremena. Falsifikujem zato potpis mog neponovljivog sebe u dnu jednih ogromnih staklenih vrata i odlazim neopaženo u jaru.

Šta će mi biografija koju sam već doživeo. Da bi mi ovaj život bio bar malo životniji, moram ga opet izmišljati i proći kroz najdeblje staklo, ne zamrsivši

usput nijednu boju svog čuđenja.

Ja ne slikam kad živim. Ja samo ulepšavam nevidljivo.

Sombor, Gradska kafana, 1963.

Hoćeš da budeeš učesnik u prostranstvu svog bića? Pa budi dalek u mislima, a na rečima spor. Daleke misli su mudrije nego visoke misli. Spore reči su

dostižne, jer nisu zadihane.Čuvaj se tvrdnji koje su se preznojile od trčanja. I tek kad prevaziđeš

pravljenje, možeš razumeti stvaranje. To je umeće umetnosti.Ako ne verujem u to, gde ću da nađem čistiji dokaz o početku i kraju kruga?

Svetozarevo, kod Ace Majmuna, 1980.

Zar te ne uplaši pomisao: s kim se vucara tvoja svest kad zaspiš? S kim se izležava tvoj san, kad si budan?

Gde je sve ono što ne znaš da si bio? I gde je sve što si sad, a ne znaš da to si to?

Nemoj se bojati života. Neka te plaši to što nemaš potrebu da se setiš koliko puta si bio mrtav. Ni smrti nemoj da se bojiš. Neka te plaši to što ćeš opet

zaboraviti da si živeo.

Sombor, sećanje na Petra Konjovića, 1986.

Kome nedostaje čulo poraza, taj ne može biti poražen.

Jurmala – Riga, 1978. Baltik. Bele noci

Juce sam zobao pesak. Probaj to malo sa mnom. Bicemo ceo dan obala ili pustinja.

Danas sam jeo zemlju. Probaj to malo sa mnom. Bicemo ceo dan sami u nebu: planeta.

Sutra cu jesti breze. Pa probaj I to malo sa mnom. Bicemo ceo dan suma prepuna sunca I mirisa. I senki poneke ptice koja se uplasila.

Prekosutra cu gutati samo oblake. Probajmo, bicemo ceo dan necija kosa na obrazu I licicemo na vazduh.

Žabalj, čarda, 1959

Izgleda da sam se neoprezno isuvise namnozio. O, najlepsa mekoto, po velicini ravna nevidljivom, bio sam spreman da tvrdim da je velika cast biti:

Ja.Nisam se kretao dodirom, nego obuhvatanjem. I bio sam slobodom tako

silovito opcinjen, da mi je bilo neprijatno I neudobno I to sto pripadam sebi. Zaista sam se neoprezno isuvise namnozio.

Iz postovanja prema ovoj misli stojim pred sobom mirno, dok se jutro naslanja na jutro, dok me cekam kao svoje neprekidno Ja. Ogromne ribe

vecnosti pancirnom zvekom krljusti uporno nas opominju da nije razlika u vremenu, nego u razumu medju nama.

Stokholm, 1983.

Ne isticati se stasom, titulama I ceremonijama. Ne isticati se obećanjima. Kad su teška od gromova, nebesa silaze nisko i ne liče na vasionu. Zato se

veliki ljudi ne razlikuju od čoveka I teško ih je uočiti. Neobično je ono što je u stvari, strašno obično.

Kuća Antića, 1986.

Sve mi se više čini da je ozbiljnije biti večan, nego pripasti porubljenosti vremena. Falsifikujem zato potpis mog neponovljivog sebe u dnu jednih

ogromnih staklenih rata I odlazim neopaženo u jaru.Šta će mi biografija koju sam već doživeo. Da bi mi ovaj život bio bar malo

životniji, moram ga opet izmišljati I proći kroy najdeblje staklo, ne zamrsivši usput nijednu boju svog čudjenja. Ja ne slikam kad živim. Ja samo

ulepšavam nevidljivo.

Avion Aeroflota, Moskva, pred sletanje u Vladivostok, 1980.

Treba razmišljati nespretno. Dotaći dušu oprezno, oko duše. Spretno raymišljanje vodi raseljavanju pameti. Neuo vodi čudjenju. Vodi u

nemoguće I ljušti slepilo prostora.U stvari, pomaže mi da noćas ponovo u meni ne bude nikoga osim mene,

koji mi je dosadio.Moje Ja, molim vas, nemojte biti svesni svesti. Neka svest bude svesna vas.

Brankov grob, Stražilovo, 1979.

Sad vidiš da je I vreme nepomično. Prolazimo kroz njega zajedno, a sve stoji. Sve je okolo mrtvo. Samo mi dalje idemo, jer ulazimo u sebe iz svih

mogućih svetova I izlazimo iz sebe u život, u sve pravce. Mi smo najraspevaniji inat svemu. Čak i inatu.

Roterdam, 1960.Vetrenjače u dugim haljinama

Trave pokazuju tačno vreme naivnosti. To je putokaz za sanjare i oblake. Korenje skazaljkama opominje na prolaznost. Tamo ostavljamo kosti u

staniolu mraka. Jedino vetrenjače, u dugim haljinama od vetra, neobično objašnjavaju pravac sreće, ali njih niko ne uzima ozbiljno. Kako se ja to

smeškam? Tu negde, u poslednje vreme. Suviše čudno i bezglasno. Je li to način odbrane, ili posebno čulo straha? Svako je naše dozrevanje po jedno sasvim uvelo i pogrešno detinjstvo. Spolja sam dosta sličan, ali u sebi se ne prepoznajem. Pazi ako se odlučiš da se uhvatiš za neuhvatljivo, Antiću! To

te nikada neće pustiti.

Igra

Igra je kad odbaciš pokrete naučene od jave, pa onda naučiš javu da ona tebe ponavlja. (Lenjingrad, balet „Žizela“, 1978.)

Povuci ruke do lakata kroz pređu Mlečenog puta. I drži tako dok motam klube ogromne svetlosti, kao zlatni oreol oko svoje spostvene prelepe glave.

Drži i reci kako neko može netoplokrvno da razmišlja o tome čime misao čuje i čime ovaj vid izmišlja, njuh sanja, ili ukus peva na vrhu jezika.

Sav ogrezao u šećer i gusto vino južnih zrenja, u svojoj sad već iskraćaloj mladosti, pažljivo baveći se tananom, nežnom igrarijom stvarnog odvajanja prostora od drugih, susednih prostora, ćutim i motrim ispod oka nadolazeća

stoleća.Najveća je brzina ne biti odmah brzoplet, nego pomalo namerno zakasniti.

Usuđujem se da govorim sa valjenskom sigurnošću ludaka i prvosveštenika, da ću preuzeti na sebe da tako nekako i artikulišem budućnost.Jedno je razmišljati o promenama, a drugo i činiti pokretljivost.

(Vranje, Borina nedelja, 1977.)

Dečani, 1984.

Kad se iskreno stidim, stidim se samo pred sobom.

Isakijevski sabor, 1976

Nosim u sebi prirodno pravo da se osećam slobodan. Pre svega slobodan od grešne religije sebe, sve više opranog na ivicama dostojanstva.

Zato i ne mogu da kleknem, bože. Izvini me. Stojimo jedan prema drugom.

Ovo trgujemo nas dvojica mojom i tvojom nežnošću. Evo ti. Daj mi. Pa ćemo na kraju sabrati.

Ovo je moja poslednja molitva.

Ti imaš vekovima sebe. Pa šta još onda hoćeš?

Prestani da me proganjaš bar ovih nedelja, ovde u Lenjingradu, i ostavi me na miru.

Lutam. Tražim hotel "Angleter" gde se ubio Jesenjin.

Pričala mi je Julija Sonceva, supruga pokojnog Dovženka, kako je Majakovski doživeo tu smrt.

Ne kao u pesmi sa posvetom.

Hotela "Angletera" nema.

Prekrstili su ga. Moji pratioci izbegavaju da me tamo odvedu,

nego me vode kod Puškina. Bože, pa njegova je radna soba bila prolazna.

Kao čekaonica na stanici.

Gospode, molim ti se, ostavi pesnike na miru i u životu i u smrti. Dosta nas je nas samih.

Jedino, ako si bio u nekoj našoj budućnosti, prišapni mi pošteno, priznaj mi kao čovek, ličimo li na sebe?

Nebo polako otežava od oreola jare. Naslikam stazu do Piskarevskog groblja, odlutam tamo bos,

a noge mi u povratku ostavljaju pastelne tragove. Odem ponovo.

Zalutam. Nestanem.

I svi se užasavaju i dugo me oplakuju.

Onda polako počinjem da crtam daleke predele. Naslikam sebi kolevku na onoj istoj stazi i vidim kako se vraćam ozaren i

opet živ.

Pomagaj bože, kakva je to čarolija kojom umem da pomirim obadve opne ovog sveta?

Možda to nije snaga? Možda je orijaško čuđenje koje se u nama javi

kad ipak konačno shvatimo da nismo usplahireni?

Oljušteno od magle, jutro je siromašnije od tišine. Nedostaje mu, sigurno, moja uobrazilja da iz svakoga nestajanja put vodi u

nastajanje.

Krila ne rastu iz tela, nego iz dubine duha. Zašto se mučim da utvrdim da li postoji ili ne suprotno klupče svesti?

Ja nisam rođen hotimice, niti mi se taj oblik iznenada dogodio. Ja sam nešto od sebe samog i polako se vraćam sebi potpuno prirodno,

kao što mi se vraća srce, čvrstina pršljenova ili dar disanja.

Bože moj, pomoli mi se sa ikone. Uslišiću ti moju molbu.

NEIZVESNOST BEZUMLJA

…Covek je u sebi visi nego sto ume da zamisli na pocetku svog hoda kroz nemusto I nemoguce. On nosi strma pitanja I izduzuje um u okomite dubine. To znaci da nosi pod lobanjom gravitaciju kosmosa, a ne zemljine kugle…

…trazeci beskonacno u sadrzini konacnog: oblik u kome bivaju nadmaseni praoblici… (Soldatovic)

Jednom je vreme u saku uzelo komad mene I umesilo coveka. To mi se bas dogodilo onoga dana kad sam od sake vremena mesio portre vecnosti..

Rika jelena nije jaukanje za ljubavlju. Ona je vulkanska mozdina nabrekle muske zemlje, koja uspravno siklja I vrelinom pozlacuje sluzava,

devicanska, bedra drhtavih zvezda.Rika jelena nije doziv I ceznja, vec zapovest. Ona je zagrcnut ritam

usrkavanja vatre I usijani vrhunac izdisanja pra-iskona.

Ako se gromovi prave od neznog dodira oblaka, sasvim sam dobro upotrebljen za vucu ovog trenutka. Jedino me je strah da mi ne prsne kicma od jednog m ilovanja I ne otpadne glava od jednog akademskog poljupca..

Posle kad, kad grlim stvari, zagrljaji izgledaju kao slomljene kao slomljene kise prosutih meteora. Pecem prejakom svetloscu istegnutom u nedogled. Ostavljam plikove pozara. Kroz mene, iskidanog, duvaju oluje I godine I,

belezeci coveka, vide dubine prostora koji je uramljen mojim duhom, telom I nadama.

Sta je to treca stvarnost, nevidljiva I nasa? Ne ispunjavaju prostori nas. To mi ispunjavamo njih.

Oblikovanje neizvesnog? Za to je potrebno ogromno umece zagrljaja. Omotavanje obrisa oko gotovih vertikala koje, nevidljive, vec postoje.

Vajar je oslobodilac horizonata.

***

Usuditi se stvarati, to znaci biti pretesterisan samim sobom od sebe. Koliko puta sam zivot ostavio za ledjima, zadihan, ukraj puta.

Sve me moze zadrzati, sve me moze saplesti, jedino ne mogu ja, jer ja sam svojina svog sna, a ne svojina svoje jave.

Nismo mi napravljeni od trunja trenutaka, nego je vreme pravljeno od ritma nasih nadsvetlosnih brzina I sposobnosti da obnavljamo ljubav I nova cula

slobode.

Ko shvata svoje stvaranje kao ponistavanje tudje istine, taj nije ni svestan da rzbija I deo spostvene istine sadrzane u onoj zajednickoj caroliji koja se zove

mnogolikost ocovecenja zivota.

Pa zasto covek stvara? Zato sto nosi u sebi nekakav drukciji nacin ostvarivanja stvarnosti, prepoznavanja poznatog, sagledavanja vidjenog I

doticanja dodirnutog. Zato sto svaki put ponovo I sasvim drukcije zivi to sto su drugi doziveli I sto je I sam vec doziveo.

..ne lici covek na sebe, nego na svoju misao koju krije do bezumlja..

Ako je um – otvaranje, onda je ljubav cin mudrosti, a ne ritual razuma. Kad god pocnem da stvaram zagrljaj ili poljubac, osecam kako se materija pod

mojim prstima umnozava i zivi svoju radoznalost. Cim vezem dve vertikale, uz njih se dogadjaju nove. Radja se porodice kao grcevit susret samoce sa

svojim osloncem.

Sa onim sto ja stvaram sve je uvek u redu dok se ne nadje neko nadmocan po zanimanju I pocne da me prepricava I hoce da me vodi. Nadmoc je

umetnost nemocnih. Nema sigurnih vodja. Postoje samo nekakvi sigurni avanturisti, skupljaci razbacanog I osvajaci magle. Ostali vode obazrivo,

neprestano se penjuci ka visinama pljosnatog.

Nikad nemoj da kukas nad izgubljenim zivotom. Mozda ga nisi ni ziveo sasvim, do poslednje ljuske. Jer ne moze se izgubiti neka stvar koju nemas.

Jedno je: umeti primiti, a drugo: umeti tegliti! Jedno je: umeti imati, a drugo: I umeti dodati.

Treba biti obazriv ako se sminkas efemernoscu. To se najeze otire. Hrabrost je: umeti poceti. Jos veca: umeti prestati.

Ne svrstavaj se u one koji sa oka ne skidaju estradne koprene vida. I smeskaju se oblikom, a ne ukusom usana.

Ne uzvisuje se prenisko. Skitaj u sopstvenom ritmu I u sopstvenom smeru kroz naprsle blizine. Stvarnost je kao odeca. Nije vazno sta nosis, nego kako ti stoji. Prekini sa oblacenjem, moda je sezonska umetnost. I budi dovoljno

oprezan kad nesto glasno izgovaras, sanjaru nad sanjarima. Govor je umetnost budnih.

Vredjanje necijeg sluha vise moze da boli nego odsecanje uha. Vredjanje necije vizije vise moze da krvari nego kopanje oha. Ja I najskoriju proslost I nedaleku buducnost merim mnogo ozbiljnije: milionima godina. Takvo je

ovo mesto.

Ali sta ce mi stvarnost koja ne iznenadjuje, put koji nema raskrsca, nebo sto ima dna? Cime bih nalazio beskonacno u konacnom ili palio svetlosti u

sadrzini tame?

Postoje ljudi iz proslosti, koji zive I danas, I vec ih mozes primetiti u dalekoj buducnosti. Budni su vekovima. Kad tako osluskujes vreme, sta znace

prostori godina izmedju mene I nekoga u ovoj ogromoj ljudskosti? Svi smo

mi, od postanka sveta do ove noci – vrsnjaci. Citavo covecanstvo. Jedno je biti drevan, a drugo – ostariti.

Sloboda nije deoba pojedinca od mnostva, bezanje u samocu I nesputanost stvaranja.

Sloboda, to je spasenje od svojih sopstvenih zabluda.

Buducnost pripada mladima. Nazalost kasno: kad ostare.

Priblizenjem prostora, pocinje zasicenost. Pomirenjem suprotnosti, pocinje tragedija I prosecnost. Poravnjavanjem planina pocinju pustinje ili mocvare.

Izjednacavanjem umetnosti pocinje beda epohe.

Upotrebiti ruke. Obuhvatiti glavu I tako okovati svemir da se pod chelom ne rasprsne od uzavrele zelje I neizrecivih mogucnosti.

Pronaci tacku u samom tezistu jedne misli I neku drugu tacku u sasvim suprotnoj misli, pa ih izvuci odatle I blagoscu nauciti da se prozmu I sjedine

I nadju koncan oslonac u zizi nase avanture, nije li to vrjunac krilatog u skulpturi?

Znam neke koji ne umeju da zamisle ni kraj, a neprekidno se muce da shvate gde je to: iza beskraja.

Sta je to: opste misljenje? Vrhunac opsteg nemisljenja. Onaj ko sopstvenim usnama ne ucestvuje u poljupcu materije I prostora, nema pravo da govori ni

o dahu trenutka ni o ukusu vecnosti.

Nikad nemoj da kukaš nad izgubljenim životom. Možda ga nisi ni živeo sasvim, do poslednje ljuske. Jer ne može se izgubiti neka stvar koju nemaš.

Probaj da izgubiš, recimo, more koje ja sanjam. Ili probaj da izgubiš sve one ergele konja koje sam izmislio da bih izdvojio sebi dva najbelja, najbesnija. Izgubi ako možeš vizije kojima crtam svoje dane u vremenu, dok nevidljivo

rastem i kidam sa sebe suvišno.Jedno je: umeti primiti, a drugo: umeti tegliti! Jedno je: umeti imati, a drugo:

umeti dodati.

SPOMENIK

1.

Ako hoćeš da digneš spomenik svome žaru,

ne crtaj srce strelomu nekom spomenaru.

Spomenari požute.I ćute. Prašnjavo ćute.

Oni su plesnivo đubrekoje na tavanu rđa.

S njima se šegači poslenečija unuka tuđa

kad joj padnu u šakestvari bakine bake.

2.

Ako hoćeš da digneš spomenik svoje nade,

ne piši ljubavna pisma.To samo smušeni rade.

Ko, kome, čime da pišekako se večnost diše?

Pisma se pišu tajno,a čitaju se javno.

I svima ispada smešnoto što je tebi ljubavno.

Uzmi ti oštru britvu,pa nekom maleckom boru

ureži svoju ljubavu nežnu mirisnu koru.

Borovi su stražarii najbolji čuvari.

Oni su pisma za večnosti živi spomenari.

3.

Probaj: ispiši sve vode.Ko pita za večnost reku?

Reke se prevrtljive rodei prevrtljivo teku.

Probaj: ureži vetar.On, od svega što ume,

to je: da namigne, ode,i ništa da ne razume.

Ureži ljubav u kamen.Kamen se najmanje buni.

Al ljubav što piše na njemuvreme zlurado kruni.

I staneš, pa se pitaš:kakve to mrlje čitaš?

4.

U ljude upisuj druženja,al nikad srca oluju.

Ljudi te pažljivo slušaju,al samo svoj glas čuju.

Zato im što manje kaži.Ljudi su tek onda ljudi

kad im se ništa ne traži,a mnogo im se nudi.

Ljudi su čudne biljke.Kad rastu - u sebe siđu.

Sretnu se. Pa se raziđu.Ili se mimoiđu.

I školski drugovi stari,oni divni drugari,

češkaju se po kosi.Jedva se prisete ko si..