izbor pravnih pravila po kojima će arbitraža odlučiti o ... · arbitražna pravda na...

dr Maja Stanivuković, profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu

Izbor pravnih pravila po kojima će arbitraža odlučiti o meritumu spora

Rezime

Problem predvidljivosti konačnog ishoda spora je u praksi savremene međunarodne trgovinske arbitrate blisko povezan sa pitanjem merodavnog prava za suštinu spora. Aut- ar razmatra različite načine određivanja merodavnog prava koje koriste stranke i arbitri u međunarodnoj trgovinskoj arbitraži, stavljajući poseban naglasak na teorije koje se za-lažu za raskid sa klasičnim kolizionim metodom i njihovu recepciju u nacionalnom zako-nodavstvu i arbitražnim pravilnicima. Autor ukazuje na mogućnost i potencijalne zamke izbora nenacionalnih pravnih pravila kao merodavnog prava, bilo od strane stranaka, bi-lo od strane arbitara. Autor takođe razmatra granice autonomije volje postavljene teori-jom istinski međunarodnog javnog poretka, te obavezom arbitara da uvek primenjuju određene trgovačke običaje, koja je postavljena na osnovu mnogih izvora arbitražnog prava. Zaključak koji autor izvodi iz analize uporednog zakonodavstva, arbitražnih pra-vilnika, arbitražnih i sudskih presuda, te doktrine, jeste da je najbolji put ka postizanju predvidljivosti ishoda spora da stranke same unapred ugovore primenu nekog nacional-nog pravnog sistema čija su im pravila dostupna. Ukoliko stranke iz nekog razloga prefe-riraju nenacionalna pravila, preporučuje se izbor pisanih izvora, kao što su Načela me-đunarodnih trgovinskih ugovora (UNIDROIT), koja sadrže dovoljno detaljna pravila da bi stranke mogle svoje radnje u izvršenju ugovora prilagoditi standanlima po kojima će one kasnije biti procenjivane u arbitražnom sporu. U slučaju spora za koji stranke nisu unapred izabrale merodavno pravo, stranke i njihovi pravni savetnici koji žele da znaju koje će pravo arbitri izabrati kao merodavno, treba prevashodno da se upoznaju sa prak-som date arbitražne institucije, dok im koiizione norme bilo koje drzave mogu biti od veo-ma malo pomoći u tome. Ključne reči: međunarodna trgovačka arbitraža, merodavno pravo za meritum, nenacio-

nalna pravila

54

Maja Stanivuković: Izbor pravnih pravila po kojima će arbitraža odlučiti o meritumu spora

(str. 54-74)

55

1. Pravna sigurnost i predvidljivost su nesumnjivo važne vrednosti u ugovomom

pravu. Da bi stranke mogle predvideti posledice svog ponašanja i obezbediti zaštitu svo-jih interesa, potrebno je da poznaju pravila u sferi kojih se kreću, odnosno da znaju u sfe-ri kojih pravila se kreću. U ugovomim odnosima sa inostranim elementom put do tog saznanja je indirektan i vodi рrеко upoznavanja sa pravilima međunarodnog privatnog prava suda koji će odlučivati o spora, ako do njega eventualno dođe. Pravila međuna-rodnog privatnog prava (pre svega kolizione norme) trebalo bi da daju odgovor na pita-nje koje pravo će se primeniti na konkretni ugovorni odnos, i to sa dovoljnim nivoom preciznosti, da se ugovornim stranama omogući da prilagode ponašanje zahtevima datog prava. Kada je reč o ugovorima sa inostranim elementom trgovačkog tipa, predvidljivost dobija drugačije obriše, jer u velikom broju slučajeva o eventualnom sporu ne odlučuje državni sud već međunarodna trgovačka arbitraža, privatno telo osnovano u cilju rešava-nja konkretnog spora. Jacques Werner, urednik časopisa Journal of International Arbitra-tion, koji izdaje poznati svetski izdavač Kluwer Law International, u svom članku, "An Agenda for the Millenium" (Dnevni red za sledeći milenijum),1) navodi da arbitraža iako široko prihvaćena ipak nije još postala dominantni način rešavanja sporova u svim vrstama međunarodnih poslovnih odnosa. Po njegovim rečima, arbitraža se retko ugova-ra u finansijskim poslovima i u poslovima vezanim za prenos vrhunske tehnologije, u kojima se sporovi još uvek radije prepuštaju sudovima. U literaturi se navode mnogo-brojni razlozi zbog kojih se ugovome strane odlučuju, ili treba da se odluče za arbitražu umesto državnog suda, kao npr. tajnost odlučivanja, stručnost i neutralnost arbitara, brži i jeftiniji postupak, odsustvo pravnih lekova, lakše dobrovoljno i prinudno izvršenje odlu-ke, i najzad, veća predvidljivost ishoda spora. Praksa pokazuje da svi ovi razlozi nisu podjednako stvarni i značajni. Tako npr. tvrdnja da je arbitražni postupak jeftiniji od sud-skog nije realna. Dovoljno je pogledati tarifu MTK arbitraže u Parizu, jedne od eminen-tijih i zaposlenijih institucionalnih arbitraža u svetu,2) da bi se videlo da cene postupka prevazilaze troškove pokretanja i vodenja spora pred sudovima većine država. Werner u već pomenutom članku navodi visinu troškova arbitražnog postupka kao jednu od glav-nih prepreka za napredak arbitraže.3) On smatra da je rešenje problema fmansiranja troškova arbitraže jedan od glavnih zadataka za one koji žele da unaprede arbitražu kao način rešavanja sporova. Po njegovim rečima, a to znamo i iz sopstvenog iskustva, mnoge male i srednje firme u istočnoj Evropi i Aziji koje imaju dobar osnov za tužbu protiv svojih ugovornih partnera u međunarodnim trgovačkim poslovima, ostaju bez pravne zaštite, jer ne mogu obezbediti nekoliko stotina hiljada dolara koliko je potrebno položiti za honorare arbitara i administrativne troškove arbitražne institucije, da bi postu-pak po njihovom zahtevu započeo. A s obzirom da su ugovorili arbitražu, jedino im je

1. Journal of International Arbitration, Vol. 16, No. 3,1999 str. 1, 2. Broj slučajeva koji se godišnje pokreću pred ovom arbitražom stalno raste. Tako je 1988. godine

pokrenuto 304 slučaja, 1991. godine 333 slučaja, 1992. godine 337, 1993. godine 352, da bi u 1998. godini broj porastao na 466 slučajeva. 1998 Statistical Report,/CC International Court of Arbitration Bulletin, Vol. 10 spring 1999, str. 4.

3. J. Werner, op.cit. str. 2.

ARBITRAŽA br. 1/2000.

56

arbitražna pravda na raspolaganju. Naime, univeizalno je prihvaćeno pravilo, da će se nacionalni sud oglasiti nenadležnim za rešavanje spora ukoliko se jedna od stranaka po-zove na punovažno ugovoreni arbitražni sporazum. Naravno, postoje i jeftinije aibitraže, među koje sigurno spada i Spoljnotrgovinska arbitraža u Beogradu. Međutim, ugovara-nje institucionalne aibitraže sa sedištem u državi kojoj pripada jedna od ugovornih stra-na, može biti neprihvatljivo za drugu ugovornu stranu, pa će dostupnost ove alternative zavisiti od konkretne pregovaračke moći jugoslovenskog ugovomog partnera. Naime, kao jedan od razloga zbog kojeg se ugovorne strane opredeljuju za arbitražu sa sedištem u nekoj trećoj zemlji, a ne za državni sud jedne ili drage navodi se i neutralnost arbitraže u odnosu na stranke u spora i jednaka raspodela troškova i tereta vođenja spora na obe strane u sporu.4) Svakako da većina argumenata koji se navode u prilog arbitraže ima svoju težinu, jer se drugačije ne bi mogao objasniti ogroman uspeh koji je ovaj način ге-šavanja sporova doživeo u dragoj polovini dvadesetog veka. Verovatno je da je najzna-čajnija prednost arbitraže u odnosu na sudski način rešavanja sporova u znatno boljoj mogućnosti izvršenja arbitražnih odluka koja je obezbeđena širom sveta zahvaljujući odredbama Njujorške konvencije iz 1958. godine.5)

2. U ovom radu ograničićemo se na sagledavanje jedne odnavedenih prednosti ar-bitraže, tj. na pitanje koliko je moguće unapred predvideti po kojim će pravilima aibitra-ža rešiti o konkretnom sporu6) i koliko stranke svojim postupcima mogu da utiču na bo-lju predvidljivost.

3. S obzirom da aibitraža nije državni organ, već privatno telo, ne bi se moglo sa si-gurnošću tvrditi da je ona obavezna da primenjuje bilo koje pravilo o izboru zakona (ko-liziono pravilo), pa čak ni ono koje važi na teritoriji države na kojoj se arbitraža konstitu-isala, na kojoj zaseda i donosi odluku (mada je dugo ovo mišljenje bilo vladajuće). Nai-me, već je u ženevskoj Konvenciji o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži koja je usvojena 1961. godine prihvaćeno načelo da arbitri nisu dužni da primene nacionalne kolizione norme države u kojoj arbitraža zaseda, nego da mogu primeniti kolizione norme koje smatraju odgovarajućim. U savremeno doba, arbitraža se sve manje posmatra kao nacio-nalna, a sve više kao transnacionalna pojava, a već se organizuje i na internetu7) koji ne-

4. Prilikom razmatranja ovih faktora i vođenja pregovora o izboru arbitraže, treba imati u vidu realnu situ-

aciju. U većini slučajeva, ugovorna strana iz razvijene zemlje, a posebno multinacionalna kompanija, imaće rmnogo bolje materijalne mogućnosti da učestvuje u sporu koji se vodi u nekom od svetskih arbitražnih cen-tara (Pariz, Cirih, Zeneva, Stokholm, London), od neke male ili srednje firme iz neke od nerazvijenih zem-alja. Zbog toga, ni izbor tzv. »neutralnog foruma« ne mora uvek da znači i jednaku raspodelu tereta vodenja spora na obe ugovome strane.

5. Jugoslavia je ratifikovala ovu konvenciju, uz tri rezerve. Vidi, Službeni list SFRJ, Medunarodni ugovori br. 11/71 od9.10.1981. godine

6. Pitanje određivanja materijalnog prava pred arbitražom bilo je predmet Savetovanja održanog 18. i 19. decembra 1964. godine pred Spoljnotrgovinskom arbitražom u Beogradu. Vidi zbomik sa ovog savetovanja, Spoljnotrgovinska arbitraža, П Odredivanje materijalnog prava pred arbitražom, Beograd 1%5. godine, sa referatima profesora Jezdića, Stojkovica, Horvata, Cigoja, Kapora, Katičića, Alagićeve i Građanskog

7. Vidi, S. Donahey, "Current Developments in Online Dispute Resolution", Journal of International Arbi-tration, Vol. 16,1999, No. 4, str. 115.


(str. 54-74)

57

ma jasno izraženu teritorijalnu pripadnost, pa se sa još više osnova može postaviti pitanje od kojih kolizionih pravila će arbitraža poći prilikom izbora supstancijalnog prava po ko-jem će doneti odluku o spora.

4. Polazna tačka je sledeće pravilo - stranke koje su ugovorile arbitražu same biraju pravo koje će se primeniti, a ako ga ne izaberu, onda će to umesto njih učiniti arbitri. Naš zadatak je da ispitamo koliko prostora za nesigurnost je ostavljeno usvajanjem ovakvog pravila.

5. Mogućnost izbora merodavnog prava. Naizgled, stvari su jednostavne, jer zakoni većine država daju ugovornim stranama slobodu, odnosno pravo da same izabera pravo koje će se primeniti na njihov ugovorni odnos.

»Uprkos međusobnim razlikama, zemlje common law-a, zemlje kontinentalnog prava i socijalističke zemlje sve su podjednako zahvaćene pokretom koji ugovornim stranama dozvoljava da izaberu pravo koje će se primeniti na njihove ugovorne odnose. Takav razvoj događaja se odvijao u svakoj zemlji posebno, bez nekog zajedničkog truda svetske zajednice; on je rezultat zasebnih, istovremenih i pragmatičnih evolucija koje su se odigrale unutar različitih sistema sukoba zakona«.8)

Autonomija ugovornih strana u ugovorima međunarodnog trgovačkog prometa je opšteprihvaćena. Na taj način, sami ugovarači mogu lako otkloniti neizvesnost, postiza-njem dogovora o pravu koje će se primeniti. Ipak, s obzirom da obim autonomije volje nije isti u svim pravnim sistemima i u takvom slučaju mogu se pojaviti spoma pitanja. Jedno, koje je u teoriji dosta raspravljano, tiče se mogućnosti da ugovome strane izaberu kao merodavna pravila koja nisu pravo neke države ili državne organizacije (npr. fede- ralne jedinice) i domašaja koji će takav njihov izbor imati pred arbitražom, i kasnije pred sudom koji datu odluku treba da izvrši.9) Jasno je da ovo pitanje zadire u jedno drugo, složenije i šire teorijsko pitanje, o tome da li postoji i koji je to pravni poredak koji vezu-je arbitre u pogledu određivanja merodavnog prava za ugovorni odnos. Jer, ako postoji, onda će taj poredak odrediti i granice, odnosno, domašaj autonomije volje kao kolizio-nopravnog rešenja (npr. isključenje slobode izbora za pojedine specifične vrste ugovora, zahtev da izabrano pravo bude u vezi sa datim pravnim odnosom, sadržinu instituta jav-nog porerka i izigravanja zakona, mogućnost izbora više merodavnih prava za isti ugovor, ili pak odgovor na naše gore postavljeno pitanje, da li izbor nenacionalnih (nedr-žavnih) pravila može da se prizna i da li se time isključuju i imperativne, a ne samo di-spozitivne norme svih državnih prava, itd.); pored toga, taj poredak će takođe odrediti kako arbitri treba da postupe u slučaju kada ugovomici nisu izabrali merodavno pravo (vidi infra br. 16 i dalje). Klasično pravilo koje je još uvek važeće u mnogim nacional-nim međunarodnim privatnim pravima jeste da svaki ugovor mora imati svoju osnovu u nekom nacionalnom zakonu. U prilog ovog pravila najčešće se navodi odluka Međuna-rodnog suda pravde u Hagu od 1929. godine u slučaju srpskih zajmova:

8. J.D.M. Lew, Applicable Law in International Commercial ArbitrationOceana Publications, Inc. Dobbs Feny,

New York, Sijthoff & Noordhoff International Publishers BV Netherlands, 1978 str. 75. 9. U ovom tekstu takva pravila nazivamo nenacionalnim.


58

»Svaki ugovor koji nije ugovor medu državama kao subjektima međunarodnog рrа-

va, ima svoj temelj u nekom nacionalnom zakonu. Pitanje koji je to zakon, predmet je one grane prava, koja se danas najčešće označava imenom međunarodno privatno pravo ili teorija sukoba zakona. Pravila toga prava mogu biti zajednička za više država i usta-novljena međunarodnim ugovorima ili običajima, i u tom slučaju imaju karakter pravog međunarodnog prava, koje uređuje odnose među državama. Ali izvan tih slučajeva treba smatrati da navedena pravila čine deo internog prava«.10)

Pitanje je, onda, koji pravni poredak daje osnovu autonomiji volje kada odlučuje međunarodna trgovačka arbitraža i da li taj pravni poredak ograničava izbor stranaka na nacionalno pravo. Oko ovih pitanja u teoriji su se vodile žučne rasprave, koje ilustruju razvoj arbitraže u smera transnacionalnog privatnog pravosuđa. Ovde dajemo samo кrа-tak pregled tih gledišta. Prema prvobitnim shvatanjima, arbitri treba da pođu od kolizio-nih normi države koja bi bila međunarodno nadležna za rešavanje spora.11) Jasna je neo-drživost ove teorije s obzirom na to da nema jedinstveno propisanih normi o međuna-rodnoj sudskoj nadležnosti država i da bi shodno tome, po nacionalnim odredbama o nadležnosti za rešavanje spora moglo biti nadležno sudstvo više država koje mogu imati različita kolizionopravna rešenja. Dugo se, zatim, održala teorija o primeni međunarod-nog privatnog prava države u kojoj se nalazi sedište arbitraže. Prema toj teoriji čiji je glavni zastupnik engleski autor Mann,12) a usvojena je i u amsterdamskoj rezoluciji13)

Instituta za međunarodno pravo od 1957. godine,14) sloboda stranaka zasnovana je na međunarodnom privatnom pravu države sedišta arbitraže.15) To pravo će odrediti doma-šaj autonomije volje i dati odgovore na takva pitanja kao što su pitanje da li ugovorne strane mogu da izaberu i nenacionalna materijalna pravila ili samo pravo neke države, odnosno državnog entiteta, da li se takav izbor smatra pravim izborom, ili prosto inkor-poracijom, da li ugovome strane mogu da izaberu pravo koje nije ni u kakvoj vezi sa nji-hovim pravnim odnosom, odnosno ni sa jednom od ugovomih strana, da li se pomoću

10. Serija A. br. 20; preuzeto iz: B. Eisner,Međunarodnoprivatnopravo I, Zagreb 1953. godine, str. 40. 11. D. Anzilotti, Rivista di diritto intemazionale, 1906. str. 467, . cit. prema Croff, 'The Applicable Law in

International Commercial Arbitration: Is It Still a Conflict of Law Problem', International Lawyer, Vol. 16, 1982, str. 624.

12. F.A.Mann, 'Lex facit arbitrum', Liber Amicomm for Martin Domke, The Hague 1967, str. 157. 13. Rezolucija Instituta za međunarodno pravo o arbitraži u međunarodnom privatnom pravu, usvojena na

zasedanju u Amsterdamu 1957. godine nakon referata koji je podneo G. Sausa-Hdll. Annuaire de I'Institut du droit international, 1957, П, str. 484..

14. Institut za međunarodno pravo je međunarodno naučno udruženje osnovano u Ganu (Belgija), 1873. godine sa ciljem da se bavi proučavanjem pitanja iz oblasti međunarodnog javnog i privatnog prava i da svojim radom doprinosi formulaciji opštih načela i postepenoj kodiiikaciji ovog prava. Smatra se najprestižnijom organizacijom stručnjaka za međunarodno pravo. Institut sačinjavaju redovni, pridruženi i počasni članovi koji se biraju bez obzira na državljanstvo, među licima koja su se istakla svojim radom u međunarodnom pravu. Zasedanja se održavaju redovno, najmanje jednom u dve godine u mestu koje se odredi na prethod-nom zasedanju. Rezultati rada objavljuju se uAnnuaire de I'Institut de Droit international. Vidi, Pravni leksikon, Savremena administracija Beograd, drugo izdanje 1970. godine. Ne treba ga mešati sa Međunar-odnim Institutom za uniflkaciju privatnog prava (UNIDROIT) čije je sedište u Rimu.

15. Isti stav još uvek se navodi u knjizi Dicey and Morris, 77ie Conflict of Laws, 12th edn. 1993, str. 584.


(str. 54-74)

59

takvog izbora, ugovorne strane mogu osloboditi svih ograničenja koja važe u nacional-nim pravnim sistemima, itd. Ova teorija počiva na jurisdikcionalnom shvatanju arbitra-že. Svaka arbitraža ima svoj lex fori (lex arbitri) i taj lex fori uključuje i pravila o sukobu zakona. Prednost ovog gledišta je upravo u tome što osigurava predvidljivost, a obezbe-đuje i poštovanje volje stranaka, s obzirom da one biraju sedište aibitraže.16) Međutim, kao što smo videli, obaveznost takvog postupanja za arbitre, odbačena je usvajanjem Evropske konvencije o međunarodnoj trgovačkoj arbitraži i otvoren je put za prihvatanje nove teorije o primeni nenacionalnih kolizionih normi.17) U odnosu na autonomiju volje, ova teorija, čiji su zastupnici Lew, Fouchard i dragi, smatra da postoji transnacionalno koliziono pravilo o autonomiji volje, koje ugovorim stranama dopušta da se potpuno oslobode zahteva nacionalnih međunarodnih privatnih prava. Aibitraža mora da sledi volju stranaka, jer ona nije pravosudni organ bilo koje države.18) Fouchard ovo naziva internacionalizacijom arbitraže. Arbitri nisu dužni da se pozivaju na bilo koji sistem ko-lizionih normi da bi uvažili izbor merodavnog prava koji su učinile ugovorne strane. Ta-kav razvoj logićki se završava teorijom o nepotrebnosti kolizionih noirmi - arbitar ima ovlašćenje da direktno primeni materijalna pravila koja su ugovome strane izabrale ili u odsustvu izbora, materijalna pravila koja sam smatra merodavnim bez potrebe da svoju odluku obrazlaže pozivanjem na određene kolizione norme, bile one nacionalne ili nad-nacionalne.

6. Kako će arbitar konkretno postupiti, zavisi od toga šta mu nalažu pravila postupka koja su stranke ugovorile, a u krajnjoj liniji od zahteva koje u tom pogledu postavlja ar-bitražno pravo mesta u kojem se arbitraža odvija. Sve dok nacionalni sudovi imaju mo-gućnost da odlučuju o poništaju arbitražne odluke donete na sopstvenoj teritoriji, oni teo-retski imaju mogućnost da odluku ponište zbog neprimene ili pogrešne primene kolizio-nih normi. U nekim zemljama (npr. Belgija, Švajcarska) mogućnost poništaja arbitražne odluke je isključena u slučaju da stranke u spora nemaju bližu vezu sa tom zemljom a ugovorile su je kao sedište arbitraže. U drugima, arbitri su zakononskim odredbama oslobođeni od obaveze primene kolizionih normi. U oba slučaja, arbitri mogu slobodno i bez negativnih posledica da tretiraju pravilo o izboru merodavnog prava kao transnacio-nalnu normu.

7. Teorija o nenacionalnom karaktera pravila o autonomiji volje, koja je imala znat-nog uticaja na formiranje zakonodavstva i arbitražnu praksu, uticala je i na šire prihvata-nje mogućnosti da ugovorne strane izaberu i nedržavna pravila kao merodavno pravo za svoj ugovor. Neki to nazivaju ugovorom bez zakona ("le contrat sans lois"), all teoreti-čari koji se bave ovom problematikom instistiraju na tome da se ne radi o ugovoru koji

16. Croff, op.cit str. 625. 17. Možemo primetiti da je teoretičarima ove struje mnogo lakše pošlo za rukom da ubede publiku da arbitraža

nema svoj lex fori u smislu međunarodnog privatnog prava, nego što je to bio slučaj kada je u pitanju gradansko procesno pravo. Jer, još uvek preovlađuje shvatanje da arbitražna odluka može biti poništena, odnosno njeno priznanje uskraćeno ako nisu poštovana fundamentalna procesna načela lex fori(odnosno lex arbitri, a to je najčešče procesno pravo države u kojoj je sedište arbitraže i mesto donošenja odluke.

18. Vidi, J.D.M. Lew, op.cit str. 82-84.


60

bi bio izuzet od primene bilo kojih pravnih pravila, već samo o tome da ta pravila ne moraju biti državnog karaktera.19) Glavni argument onih koji zastupaju primenu transna-cionalnog trgovačkog prava pred arbitražom je da nacionalna trgovačka prava zbog svo-jih specifičnosti uslovljenih istorijskim razvojem u okviru jednog užeg nacionalnog pravnog sistema, nisu pogodan instrument za regulisanje savremene međunarodne trgo-vine.20) Posebnu težinu ovi argumenti imaju kada su u pitanju ugovori u kojima je jedan od ugovarača država ili neki njen organ. Redfern i Hunter, engleski autori sa bogatim iskustvom iz arbitražne prakse, koji u svojoj knjizi o međunarodnoj trgovačkoj arbitraži ugovaračima inače sugerišu izbor državnog prava, ipak dopuštaju da u ugovorima izme-đu države i privatnih stranaka pozivanje na međunarodno javno pravo ili na opšte pravne principe može biti korisno, jer se izbor bilo kojeg državnog prava ne čini prihvatljivim (pravo države koja je saugovarač kao isključivo merodavno nije pogodno, zbog toga što država može lako, izmenom zakonodavstva, da utiče na međusobne ugovome obaveze, a pravo države privatnog ugovarača ili neke treće države nije prihvatljivo, jer se ne može očekivati od države kao ugovornog partnera, da se podvrgne pravu neke druge drža- ve).21) Treba imati u vidu da je već u Konvenciji o rešavanju investicionih sporova iz-među država i građana drugih država od 1965. godine uvedeno pravilo da ugovome stra-ne mogu birati pravna pravila, a ne samo državno pravo, kao merodavne za svoj ugovor (član 41). I danas se može uočiti izvesna razlika u tretmanu ovog pitanja u zavisnosti od toga da li se radi o ugovoru između privatnih preduzeća ili o ugovoru u kojem je jedna od ugovornih strana država. Tako npr. u rezoluciji Instituta za međunarodno pravo o ar-bitraži između država i stranih preduzeća, usvojenoj na zasedanju održanom u Santiagu de Campostila 1989. godine, rečeno je da stranke imaju punu slobodu da umesto nekog nacionalnog prava, izaberu pravila i načela koja potiču iz nenacionalnih izvora prava, kao što su načela međunarodnog prava, opšta pravna načela i međunarodni trgovinski običa-ji.22) S druge strane u rezoluciji istog Instituta koja se odnosi na autonomiju volje u me-đunarodnim ugovorima između privatnih lica i preduzeća usvojenoj u Bazelu 1991. go-dine, pitanje mogućnosti da ugovome strane izaberu pravna pravila koja ne pripadaju određenoj državi ostalo je bez decidiranog odgovora, odnosno izričito je izuzeto u pre-ambuli rezolucije.23) Mnoga značajna imena načelno se protive pružanju mogućnosti

19. P. Nygh, Autonomy in International Contracts, Clarendon Press, Oxford, 1999 p. 172. Fouchard, Gafflard,

Goldman, On International Commercial Arbitration, Kluwer Law International, The Hague, Boston, London, 1999, str. 811.

20. F. De Ly, International Business Law and Lex Mercatoria, North-Holland, London, 1992, p. 58. 21. Međutim, u novije vreme vidimo da se ovaj pristup (potpune internacionalizacija ugovora), napušta i pri-

vatni ugovorači u ugovorima sa državama sve češće izričito biraju kao merodavno nacionalno pravo države saugovarača. Vidi Y. Dezelay, B.G. Garth, Dealing in Virtue, Chicago & London, The University of Chicago Press, 1996. str. 913, a takodje i Delaume, "The Proper Law of the State Contracts Revisited', ICSID Reiienj - FIQ, Vol. 12, No. 1, 1997, str. 1

22. Član 6 Rezolucije, Annuaire de ilnstitut du droit international, Vol. 63-11,1990, (session de St-Jacques de Campostelle) str. 217. Vidi prevod ove rezolucije u časopisu: Uporedno pomorsko pravo i pomorska kupo-prodaja, sv. 31, br. 2-4,1989, str. 379

23. Annuaire de I'Institut du droit international. Vol 64-11 1992, (Session de Bale), str. 383.


(str. 54-74)

61

strankama da svojim izborom nenacionalnih normi otklone primenu svakog dižavnog prava na svoj ugovor.24)

8.I pored očiglednih razlika koje još uvek postoje u pogledu ovog pitanja među te-oretičarima i nacionalnim zakonima, izbor nenacionalnih pravila će, sve češće u praksi, biti priznat i podržan pred arbitražom, bez obzira da li se radi o ugovoru između privat-nih stranaka ili između države i privatnog ugovarača. Pri tome, neće biti od uticaja to što nacionalna pravila međunarodnog privatnog prava država kojima stranke pripadaju i da-lje dozvoljavaju samo izbor prava, a ne i izbor pravila. Ovakva praksa arbitraže zasno-vana je na liberalnim odredbama pravilnika o arbitraži, nacionalnih arbitražnih zakona i međunarodnih ugovora. Odredbe koje dozvoljavaju internacionalizaciju ugovora pre-poznaćemo po tome što više ne govore (samo) o izboru merodavnog "prava", već (i) o izboru merodavnih "pravnih pravila".25) Dakle, u slučaju kada strani ugovarač nudi ugo-varanje primene pravila međunarodnog (javnog) prava, opštih pravnih načela, ili lex mercatoria, u kombinaciji sa arbitražnom klauzulom, treba znati da se nudi izlazak izvan sfere nacionalnih sistema privrednog i obligacionog prava i da će taj izlazak biti podržan od strane arbitraže,26) bar kada je u pitanju praksa arbitraža koje se organizuju u okviru MTK.27) Takav ishod je mnogo manje verovatan pred nacionalnim institucionalnim ar-bitražama koje su sklonije da slede koliziono-pravna ograničenja foruma u kome zase-daju.

9.Ako danas možemo potvrditi, sa izvesnom dozom sigurnosti, da je izbor nenacio-nalnih pravila kao materijalnog prava za rešavanje spora moguć, još uvek nismo odgo-vorili i na pitanje da li je takav izbor i dobar sa aspekta predvidljivosti konačnog ishoda spora. Videli smo da se ugovaranje nenacionalnih pravila može pojaviti u raznim forma-ma. Jedna od mogućnosti je ugovaranje primene pravila međunarodnog prava ili opštih načela međunarodnog prava. Ovakve klauzule bile su jedno vreme karak- teristične za privredne ugovore između države kao ugovarača s jedne strane i privatnih investitora iz drugih zemalja sa druge strane. Česte su i danas u ugovorima o međuna-rodnom kreditu, čak i kada nijedna od ugovomih strana nije država.28) Mada ima autora

24. Vidi npr. P. Lagarde, 'Le nouveau droit international prive des contrats', Revue critique de droit international

prive, sv. 80, 1991, str. 300 (komentarišući član 3 stav 1 Rimske konvencije o zakonu koji se primenjuje na ugovome obaveze); Dicey & Moms, op.cit, str. 1218-1219.

25. Npr. Vašingtonska konvencija, član 41, francuski Novi Zakonik o građanskom postuku, član 1496, holan-dski Zakonik o građanskom postupku, član 1054, švajcarski Zakon o međunarodnom piivatnom pravu, član 187, Model-zakon UNCITRAL-a, član 28, nemački Zakonik o građanskom postupku, član 1051, Pravilnik Arbitražnog suda MTK, član 17 stav 1, itd..

26. Tako npr. u komentaru Načela UNIDROIT, ugovornim stranama se sugeriše da klauzulu o izboru ovih načela kao »merodavnog prava« kombinuju sa ugovaranjem nadležnosti arbitraže, jer postoji veća verovat-noća da će ugovaranje Načela biti tretirano pred arbitražom kao pravi izbor merodavnog prava, a ne kao prosta inkorporacija dispozitivnih normi. Vidi, M. Stanivuković, 'Primena Načela međunarodnih trgovin-skih ugovora (UNIDROIT) u postupku pred arbitražom' JPravo iprivredabx. 5-8/99 str. 426.

27. Vidi, W.L. Craig, W.W. Park, J.Paulsson.A/motated Guide of the 1998 ICC Arbitration Rules njith Com-mentary, Oceana Publications, Inc. ICC Pubbshing,

28. A.Redfern, M. Hunter, Law and Practice of International Commercial Arbitration 2nd edn. Sweet and Maxwell, 1991, str. 107.


62

koji smatraju da je međunarodno pravo pogodno za primenu i u trgovačkim ugovornim odnosima, pa čak nailazimo na mišljenja da je Bečka konvencija o ugovomom pravu sasvim pogodan instrument za primenu i na privatao-pravne ugovore, a ne samo na ugovore između dižava,29) većina ipak stoji na stanovištu da međunarodno javno pravo ne sadrži pravila koja bi se mogla primeniti na međunarodnu trgovinu i da stoga nije pogodno za ulogu merodavnog prava u trgovačkim ugovorima. Zbog toga neki aut-ori smatraju da se ovde ne radi o pravilima međunarodnog javnog prava stricto sensu, nego samo o pravilima koja imaju isti izvor kao ta pravila, a taj izvor se nalazi u opštim pravnim principima koje priznaju civilizovani narodi.30) Iz tog izvora stvara se tzv. me-đunarodno trgovačko pravo, koje predstavlja posebnu, treću vrstu, koja se nalazi između međunarodnog javnog prava i nacionalnih pravnih sistema.31) Ako bi se ugovaranje pra-vila međunarodnog prava shvatilo u ovom smislu, to bi značilo da je ova klauzula jedna-ka ugovaranju primene lex mercatoria (vidi infra br. 12). Primena međunarodnog prava ili opštih načela međunarodnog prava može bitd ugovorena samostalno ili, što je češce u praksi, kao korekcija pravila nacionahog prava koje je takođe ugovoreno kao merodavno (to je obično pravo države koja je jedan od ugovarača).

10. Drugi vid intemacionalizacije ugovora susrećemo u ugovaranju primene opštih pravnih načela. Eminentni autori se zalažu protiv ugovaranja opštih načela kao jedine osnove za presudenje o meritumu spora, zbog njihove opštosti, neodređenosti i relativno malog broja.32) Jedna studija uradena na Harvardu navodi ukupno sedam takvih nače-la.33) Lord Mustill, protivnik ugovaranja lex mercatoria, koja po mnogim autorima obuhvataju i opšta pravna načela., navodi da je za dvadeset pet godina arbitražne prakse utvrđeno svega dvadesetak načela koja predstavljaju lex mercatoria i nabraja ih, dodajući da mu se čini da je to prilično "mršav" rezultat.34) Redfern i Hunter kažu da su ta načela suviše neodređena da bi mogla da posluže kao osnova za odlučivanje o konkretaim pita-njima koja mogu biti sporna medu strankama.35) U poznatoj odluci drugostepene arbi-traže u slučaju Klockner Industries and Others v. United Republic of Cameroon and Another,36) o poništaju prvostepene odluke donete u okviru ICSID (Centra za rešavanje

29. U. Dreatta, R.B.Lake, V.R Nanda, Breach and Adaptation of International Contracts: An Introduction to the Lex Mercatoria, London, Butterworths, 1992, str. 13-14.

30. Lord Mc Nair, The general principles of law recognized by civilized nations', British Yearbook of International Law, Vol. 33,1957, str. 6.

31. A. Redfern, M. Hunter, op.cit str. 106. 32. Vidi npr. W.L. Craig, W.W. Park and J. Paulsson, op.cit, str. 1ll, u vezi sa ugovaranjera primene opštih načela

međunarodnog prava i sličnih formulacija, kao što su načela lex mercatoria.kažu: 'it should be recognized that such formulations seldom supply sufficiently defined standards to resolve all the legal issues which may arise.' (treba biti svestan da takve formulacije retko obezbeđuju dovoljno jasne standarde za rešavanje svih spornih pravnih pitanja koja mogu da iskrsnu).

33. Vidi, Note, "General Principles of Law in International Commercial Arbitration", Harvard Law Review, Vol. 101,1988. str. 1816.

34. Vidi, M. Mustill, "The New Lex Mercatoria The First Twenty-five Years", Arbitration International Vol. 4,1988, str. 86.

35. A. Redfern, M. Hunter, op.cit. str. 119. 36. XI Yearbook Commercial Arbitration (1986) str. 161.


(str. 54-74)

63

investicionih sporova u Vašingtonu), oštro je kritikovan pristup prvostepenog aibitražnog veća kojim je stavljen naglasak na opšta pravna načela, umesto na merodavno pravo. Zastupnici internacionalizacije nisu ostali gluvi na ovakve kritike i trudili su se da u svo-jim radovima pozivanjem na postojeću arbitražnu praksu i njenim sistematizovanjem, daju što više supstance pojmovima opštih pravnih načela i lex mercatoria?37) Treba po-menuti i najnovija nastojanja da se praznina u sadižini ovog pojma nadomesti sistemom koji bi mogao da igra istu ulogu koju imaju nacionalni (državni) sistemi obligacionog (ugovomog) prava, tj. da pruži potpune odgovore na sva pravna pitanja koja se mogu postaviti povodom postojanja ugovora, njegovog tumačenja i izvršenja. U poslednjoj deceniji dvadesetog veka pojavila su se, naime, dva obimna dokumenta kqja nose naziv načela - Načela međunarodnih trgovinskih ugovora koja su usvojena od strane Međuna-rodnog instituta za unifikaciju privalnog prava (UNIDROIT) 1994. godine38) i Načela evropskog ugovomog prava koja je u dve etape (I deo, 1995 i II deo 1999) pripremila Komisija za evropsko ugovomo pravo pod predsedništvom profesora Olea Landoa. Ovi dokumenti su plod kompararivnih istraživanja i saglasnosti multinacionalne grape struč-njaka. Formulisani su sa ciljem da se da konkretna pravna sadržina pojmu opštih pravnih načela, pa i lex mercatoria, a kada je u pitanju drugi dokument, da se pruži osnova unifikaciji ugovornog prava u okvira Evropske Unije.39) Stranke mogu da ih svojim iz-borom odrede kao merodavno pravo. Nesigurnost koju imaju cilj da otklone, ipak deli-mično ostaje, u onom slučaju kada ih ugovarači nisu izričito odabrali kao merodavno pravo, nego su ugovorili primenu opštih pravnih načela ili lex mercatoria, s obzirom da ih arbitraža u tom slučaju može, ali ne mora smatrati izrazom opštih pravnih načela.40)

11.Treba pomenuti i mogućnost, koja se sve se češće praktikuje, da ugovorne strane predvide primenu više prava na svoj ugovor.40)Jedan vid ovakvog izbora jeste klasično cepanje ugovora (depecage), pri čemu će pojedina pitanja ugovora biti podvrgnuta jed-nom, a ostala drugom pravu. Cepanje ugovora je široko prihvaćeno i u nacionalnim si-stemima međunarodnog privatnog prava i međunarodnim konvencijama,42) a tim pre u praksi međunarodnih trgovinskih arbitraža. Neki autori ističu da uz pomoć veštog cepa-nja ugovora, ugovorne strane mogu indirektno da postignu ono što im inače nije dozvo-

37. Vidi npr. Fouchard, Gaillard, Goldman, op.cit. str. 818-834.Vidi takođe, K.P. Berger The Creeping Codification

of the Lex Mercatoria, Kluwer Law International, The Hague, London, Boston, 1999. koji u Prilogu broj 1 daje listu načela, pravila i standarda koji spadaju u lex mercatoria (navodi 78 stavki).

38. Vidi, J. Vilus, "Načela međunarodnih trgovinskih ugovora - UNIDROtT, 1994" Pravni životbr. 11/98, str. 413^-29. M. Stanivuković,op.c('r. fusnota br.26.

39. Vidi, O. Lando i H. Beale, Principles of European Contract Law, Parts I and II, Combined and Revised, Muwer Law International, The Hague/London/Boston, 2000, Introduction p. xxii.

40. Zabeleženo je već oko trideset slučajeva u kojima su se MTK arbitraže pozivale na Načela UNIDROIT da bi utvrdile opšte pravne principe. Vidi, H. Grigera-Nadn, Cultural Differences from the Perspective of the ICC Arbitration System, IFCAI Biennial Conference, New York, str.. 17.

41. Vidi, A. Redfem, M. Hunter, op.cit str. 117. 42. Vidi npr. član 3 i 4 Rimske konvencije o zakonu koji se primenjuje na ugovome obaveze (1980) i član 7.1.

Interameričke konvencije o zakonu koji se primenjuje na međunarodne ugovore (Meksiko 1994). Vidi, A.F.M. Maniruzzaman, 'Choice of Law in International Contracts', Journal of International Arbitration, Vol. 16 No. 4,1999, str. 154.


64

ljeno - da se oslobode primene nepovoljnih odredaba nacionalnog prava (supstancijalna autonomija).43) Drugi vid izbora je već pomenuta kombinacija jednog nacionalnog prava (obično prava države koja je ujedno i ugovorna strana u datom ugovom) i opštih načela međunarodnog prava ili opštih pravnih načela. U tom slučaju načela deluju kao korektiv nacionalnog prava koji se može primeniti na bilo koji aspekt ugovora ukoliko bi nacio-nalno zakonodavstvo u tom domenu odstupalo od minimalnih standarda usvojenih na međunarodnom nivou.44) Konačno, treći vid jeste ugovaranje paralelne primene više na-cionalnih pravnih sistema, odnosno primene pravila koja su tim sistemima zajednička. Ovakva klauzula, odnosno metod iznalaženja merodavnih pravila, naziva se "tronc com-mun"(zajedničko stablo)45) i iziskuje uporednopravna istraživanja od strane arbitara, a ti-me i dodatne troškove, u cilju utvrđivanja koja su načela zaista zajednička za oba ugovo-rena pravna sistema. U već pomenutom ugovoru za izgradnju Eurotunela, ugovorena je primena pravnih načela koja su zajednička za englesko i francusko pravo:

"Za ugovor, odnosno, njegovo tumačenje, punovažnost i izvršenje, u svakom pog-ledu će biti merodavna načela koja su zajednička engleskom i francuskom pravu, a u odsustvu takvih zajedničkih načela, ona opšta načela međunarodnog trgovinskog prava koja su ustanovljena u praksi nacionalnih sudova i međunarodnih arbitraža..."46)

Bez obzira u kojem se od navedenih vidova javlja, kumulativni izbor biće prihvaćen od strane arbitraže. Međutim takve klauzule mogu izazvati problem tumačenja, odnosno arbitri mogu biti u dilemi u kojim slučajevima treba dati prevagu jednom, a u kojim dru-gom izvoru. Redfern i Hunter pominju primer libijskih arbitraža, u kojima je praktično identična klauzula47) protumačena na tri različita načina u tri arbitražna postupka koji su se vodili povodom nacionalizacije naftnih koncesija. Arbitar je u jednom od tih slučajeva i pored toga što klauzula izričito predviđa primenu pravnih načela libijskog prava kao primarno rešenje, zaključio da su stranke istovremenim pominjanjem opštih pravnih na-čela želele da isključe primenu nacionalnog prava.

12. U praksi se susreće i neposredno ugovaranje lex mercatoria, kao vid internacionalizacije ugovora. Glavni problem ugovoranja i primene lex mercatoria u među-narodnim trgovinskim sporovima su pravni teoretičari koji pišu o novom lex mercatoria već sredinom dvadesetog veka.48) Šta se podrazumeva pod lex mercatoria varira od aut-

43. A. Boggjano, International Standard Contracts(Nyho&, 1991), III poglavlje, citirano prema Nygh, op.cit. str.

175-176. 44. A. Redfem, M. Hunter, str, 115. 45. Vidi, M. Rubino-Sammartano, "The Channel Tunnel and the Tronc Commun Doctrine", Journal of Inter-

national Arbitrations. 8,1991, str. 59. 46. A. Redfem, M. Hunter, str. 117. 47. »Na ovu koncesiju i njeno tumačenje primeniće se načela libijskog prava koja se mogu upodobiti sa nače-

lima međunarodnog prava; u nedostatku takvih zajedničkih načela primeniće se opšta pravna načela, uključujući ona koja su do sada primenjivana u praksi međunarodnih arbitražnih sudova.«, Vidi, A. Redfem, M. Hunter, op.cit. str. 115.

48. Kao jedna od prvih knjiga koja propagira stvaranje transnacionalnog prava za međunarodnu trgovinu, navodi se Jessup, Transnational Lawizdata. 1956. godine. Istorijski razvoj ove teorije prikazan je u knjizi F.De Ly, op.cit, poglavlja 4 i 5.


(str. 54-74)

65

ora do autora. Prema često citiranom gledištu, ovaj pojam počiva na tri stuba: prvi čine međunarodne konvencije koje se odnose na međunarodnu trgovinu, drugi "autonomno" trgovinsko pravo, odnosno "međunarodni trgovinski običaji", dakle, ono pravo kod ko-jeg zakonodavac nije država, već razna nedržavna tela i organizacije (opšti uslovi poslo-vanja, tipski ugovori, INCOTERMS, jednoobrazna pravila MTK i sl), a treći već pome-nuta opšta pravna načela.49) I u slučaju eksplicitnog izbora lex mercatoria kao i u drugim slučajevima internacionalizacije ugovora, može se očekivati da će arbitraža ispoštovati izbor stranaka, ali se ne može sa sigurnošću predvideti koja će pravila ona uzeti za rele-vantna da bi donela odluku o meritumu spora. Po rečima jednog uglednog autora, arbitri u slučaju primene lex mercatoria mogu da postupaju kao izumitelji, a mogu takođe da koriste svoju slobodu tako što će među pravnim pravilima koja potencijalno konkurišu za primenu izabrati ono koje je bolje, što sudovi nisu ovlašćeni da čine.50) Ukoliko je ugovorena neka od klauzula kojima se ugovor internacionalizuje, treba se posebno pri-premati za eventualni spor vođenjem kompletne i detaljne dokumentacije o toku izvrše-nja ugovora, s obzirom na neizvesnost o tome koja će pravila u krajnjoj liniji biti deter-minativna. Pretpostavka je u takvim slučajevima, da će odluka u sporu najviše zavisiti od činjeničnog stanja i od uverljivosti dokaza, a ne od primene pravnih normi. Npr. u sluča-ju gradnje tunela ispod Lamanša (slučaj Eurotunel), četiri pravnika su već od prvog dana počela da sakupljaju dokumentaciju za eventualnu arbitražu, do koje je kasnije, naravno, i došlo.51)

13. S obzirom da je teorija o slobodi arbitraže da prihvati izbor stranaka ne oslanja-jući se pri tome na neki sistem međunarodnog privatnog prava preovladala u arbitražnoj praksi, arbitri će u većini slučajeva prihvatiti izbor stranaka, čak i ako se radi o nenacio-nalnim normama. Možemo se zapitati kako na to reaguju državni sudovi koji imaju ko-načnu reč u pogledu rada arbitraže. Kada je u pitanju postupak priznanja i izvršenja, koji danas po pravilu ide po Njujorškoj konvenciji (važi u 121 zemlji),52) jedini razlog za od-bijanje izvršenja pod koji bi se moglo podvesti odlučivanje arbitraže po nenacionalnim pravilima koja su stranke izabrale, jeste javni poredak. Međutim, nacionalni sudovi su veoma rezervisani u primeni ove ustanove kada su u pitanju arbitražne odluke i mali je broj slučajeva gde je odbijeno priznanje zbog odluke o merodavnom pravu. Australijski autor Nygh navodi niz slučajava iz prakse francuskih, austrijskih, italijanskih, engleskih i američkih sudova u kojima su izvršene arbitražne odluke u kojima su kao merodavno pravo primenjena opšta pravna načela.53) On smatra da se tu ne radi o pozitivnom stavu sudova u odnosu na primenu nenacionalnih normi kao merodavnog prava, nego jedno-stavno o politici nemešanja, odnosno uzdržanosti sudova kada je u pitanju preistipivanje

49. Vidi, B. Goldman, "The Applicable Law: General Principles of Law - theLex Mercatoria", uknjizi J. Lew (ed), Contmporary problems in International ArbitrationMartimis Nijhoff, Doredrecht, 1987.

50. O. Lando, "The Lex Mercatoria in International Commercial Arbitration "international and Comparative Law Quarterly, Vol. 34, 1985, str. 747,752.

51. Y. Dezelay, B.G. Garth, op.cit. str. 95. 52. Prema podacima koji se nalaze na službenom sajtu UNCITRAL-a a provereni su 22. avgusta 2000. godine 53. P. Nygh, op.cit. str. 195.


66

sadržine aibitražnih odluka. Doduše, on citira i mišljenje pravne teorije u Nemačkoj, da je moguće pozivanje na javni poredak da bi se odbilo priznanje arbitražne odluke u kojoj je primenjeno nenacionalno pravo, ukoliko je stranka koja je izgubila spor nemački dr-žavljanin ili ima boravište u Nemačkoj.54) Stav nacionalnih sudova koji načelno mogu biti protiv ugovaranja nenacionalnog prava, ali će najčešće ipak poštovati volju ugovor-nih strana koje su to već učinile, najsažetije izražava rezignirana rečenica Lorda Mustilla u već pomenutom sporu oko Eurotunela:

»Ugovome strane su izabrale neodredeno »pravo« kao merodavno za svoja materi-jalna prava i obaveze; jedan komplikovan postupak za utvrđivanje tih prava i obaveza; i sedište tog postupka na teritoriji kojoj ne pripada nijedan od učesnika u poslu. Ovaj izra-zito neutralan, »anacionalan« i izvansudski mehanizam možda je zaista predstavljao pra-vi izbor za specijalne potrebe poslovnog poduhvata izgradnje tunela ispod Lamanša. No, bez obzira da li se radi o pravom ili pogrešnom izbora, to je izbor koji su ugovorne strane učinile.«

Shodno tome, kuća lordova uputila je ugovome strane na arbitražu u Belgiji iako je bilo jasno da će arbitražna odluka biti doneta primenom nenacionalnog prava i da ne može biti podvrgnuta preispitivanju od strane belgijskog suda. Kao i kod priznanja i iz-vršenja, tako i kada je u pitanju poništaj arbitražne odluke, postoji teoretska mogućnost da će sud u zemljama čije je zakonodavstvo na linijama klasičnog shvatanja poništiti ar-bitražnu odluku donetu na domaćoj teritoriji zbog primene nenacionalnih normi, ali se ta mogućnost u praksi retko ostvaraje. Prilikom razmatranja eventualnih rizika vezanih za ugovaranje primene nenacionalnih normi i pitanja, da li će takav izbor biti priznat od strane nacionalnih sudova, treba imati u vidu dve stvari - prvo, da postoji verovatnoća da će ugovoma strana koja nudi izbor nenacionalnih pravila voditi računa i o tome da se ar-bitraža održi na teritoriji one države koja dozvoljava izbor nedržavnog prava i drugo, da postoji mogućnost da sudovi drugih, liberalnijih država ipak izvrše arbitražnu odluku ia-ko je poništena u državi u kojoj je doneta.55) S obzirom da medu nacionalnim zakono-davcima država u kojima se najčešce ugovara sedište međunarodnih trgovačkih arbitraža vlada pravo takmičenje u liberalizaciji propisa o arbitražnom rešavanju sporova, da bi se privukao još veći udeo u obavljanju ove lukrativne delatnosti,56) zainteresovanim ugo-

54. Ibidem, str. 193, citirajuci Spickhoffa, Internationales Handelsrecht vor Gerichten, Rabels Zeitschrift, sv. 56

br. 116, 1992, str. 129-130. 55. Vidi, Ph. Wahl, "Enforcement of Foreign Arbitral Awards Set Aside in their Country of Origin - The Chro-

malloy Case Revisited", Journal of International Arbitration, Vol. 16, No. 4, str. 131-140 (1999). Kod nas, vidi M. Cukavac, "Izvršenje arbirtražnih odluka poništenih u zemlji porekla", Prawn iivot br. 12/1998 str. 327. U slučaju Chromalloy, do poništaja arbitrazne odluke u Egiptu došlo je upravo zbog odluke arbitra o merodavnom pravu. U ugovoru između američke firme Chromalloy Aeroservices (CAS) i Republike Egi- pat bila je ugovoreno rešavanje sporova putem arbitraže sa sedištem u Kairu koja će odlučivati po "Egi-patskim zakonima". Arbitraža je 1994. godine donela arbitražnu odluku u korist američke firme, ali je Apelacioni sud u Kairu poništio tu odluku 1995. godine, sa obrazloženjem da je arbitraža trebala da pri-meni egipatsko upravno pravo, umesto pravila egipatskog građanskog zakonika. Američki sud je 1996. godine odlučio da prizna i izvrši ovu arbitražnu odluku uprkos poništaju.

56. Y. Dezelay, B.G.Garth, op.cit, str. 7.


(str. 54-74)

67

vornim stranama neće biti teško da nađu takve liberalne jurisdikcije. Imajući to u vidu, možemo zaključiti da je međunarodna trgovačka arbitraža u velikoj meri uspela da se oslobodi ograničenja u odnosu na izbor nedižavnih pravila koje predviđaju nacionalna međunarodna privatna prava i da je time postala privlačnija kao način rešavanja sporova za one subjekte međunarodne trgovine kojima intemacionalizacija odgovara.

14. Na sve što je rečeno nadovezuje se pitanje, da li to znači da se ugovome strane ugovaranjem aibitraže sa sedištem u liberalnoj jurisdikciji i izborom merodavnog prava mogu sasvim osloboditi materijalno-pravnih ograničenja koja važe u pojedinim nacio-nalnim pravnim sistemima? Da li arbitraža može da odstupi od ugovorenog prava s po-zivom na javni poredak ili, eventualno, da uvaži norme neposredne primene neke druge države? I ako može, čiji bi to javni poredak, odnosno, norme neposredne primene bile, ako prihvatimo teoriju da arbitraža nema svoj lex fori u smislu međunarodnog privatnog prava? Na ovom pitanju teorija o delokalizovanoj arbitraži pokazuje svoje slabosti. Da bi je dosledno sproveli, njeni zastupnici morali su da ožive jednu stam ideju o postojanju "međunarodnog javnog poretka" ili kako se još kaže, "istinski međunarodnog javnog poretka",57) kao transnacionalnog pravnog standarda. Dragim rečima, arbitraža može odbiti primenu izabranog prava ukoliko norma koju ono sadrži nije u skladu sa »među-narodnim javnim poretkom«, tj. pravnim shvatanjima koja su prihvaćena od strane veći-ne u međunarodnoj zajednici. Isto tako, kada su u pitanju norme neposredne primene za delokalizovanu arbitražu se mogu javiti samo dve situacije - da su norme neposredne primene deo izabranog prava, u kom slučaju će biti primenjene, osim ako nisu u suprot-nosti sa »međunarodnim javnim poretkom«, ili da su deo prava neke treće države (jer je za delokalizovanu arbitražu i pravo države u kojoj zaseda u tom smislu pravo treće drža-ve). U drugom slučaju, mera u kojoj će arbitraža biti sklona da prizna legitimnost intere-sa države koja je postavila ograničenje svojim unutrašnjim pravom, odnosno normama neposredne primene sadržanim u njemu, zavisiće od karaktera samog ograničenja i od jačine veze između date države i konkretnog pravnog odnosa. Karakter ograničenja zna-či, da se ispituje da li je interes koji se njime štiti u skladu sa "međunarodnim javnim po-rerkom", odnosno da li odgovara standardima koji su prihvaćeni od strane većeg dela međunarodne zajednice.58) Objašnjavajući sadržinu pomenutog standarda, poznati autori kao primere opšte prihvaćenih pravila navode zabrane aparthejda, ilegalne trgovine dro-gom i korapcije, ali takođe i rezolucije i UN i propise mnogih zemalja koji su doneti na-kon iračkog napada na Kuvajt.59) Naravno da ocena o karakteru pojedinih ograničenja može biti različita u zavisnosti od sastava same arbitraže. Dugi faktor, jačina veze izme-đu države i konkretnog pravnog odnosa, opravdava intervenciju države prinudnim pro-

57. Fouchard, Gaillard, Goldman, op.cit. str. 851. Lew, op.cit. str. 535, P. Lalive, Transnational (or Truly Inter-

national) Public Policy', Proceedings of VIIIth Congress of I CCA, (New York, 1986) str. 310. 58. Fouchard, Gaillard, Goldman, op.cit. str. 853. Vidi i Rezoluciju Instituta za međunarodno pravo usvqjenu u

Bazelu, op.cit. član 9: »Ako treba uzeti u obzir prinudne propise u smislu prethodnog stava koji su sastavni deo nekog trećeg prava, a ne prava foruma ili prava koje su ugovorne strane izabrale, onda takvi propisi mogu sprečiti primenu izabranog prava samo ako postoji bliska veza između ugovora i države kojoj ti propisi priadaju i ako su ti propisi doneti u cilju koji je opšte prihvaćen u međunarodnoj zajednici«.

59. Fouchard, Gaillard, Goldman, op.cit. str. 853.


68

pisima. Dižave kojima strane pripadaju i eventualno neka treća država u kojoj ugovor treba da se izvrši smatraće se najčešće dižavama koje imaju dovoljno čvrstu vezu sa ugovomim odnosom koja bi opravdala primenu njihovih normi neposredne primene. Neizvesnost izazvana postojanjem i priznavanjem ustanove normi neposredne primene je između ostalog i u tome što ugovorne strane mogu unapred uzeti u obzir samo norme neposredne primene (prinudne propise) koje postoje u datim državama u trenutku ugo-varanja, a intervencija države prinudnim propisima moguća je i nakon zaključenja ugo-vora. Dobar primer za to nalazimo u nacionalnim propisima nekih država kojima je na-kon usvajanja rezolucije UN 757 (1992) sopstvenim državljanima naknadno zabranjeno izvršavanje ugovora zaključenih sa jugoslovenskim subjektima pre stupanja na snagu sankcija UN. Arbitri mogu da uzmu u obzir postojanje ovakvih propisa koji utiču na iz-vršenje ugovora, mada oni nisu deo izabranog merodavnog prava i da ih tretiraju kao či-njenice koje npr. konstituišu slučaj više sile definisan odredbama merodavnog prava.60) Sudbina potraživanja privatne ugovome strane koje ugroženo naknadnom intervencijom države, zavisiće, dakle, od spremnosti međunarodne trgovačke arbitraže da uzme u obzir prinudne propise ove vrste, što u velikoj meri zavisi od subjektivne ocene karaktera prinudnih propisa.61)

15.Još jedno potencijalno ograničenje autonomije volje su odredbe sadržane u mnogim savremenim izvorima arbitražnog prava da će arbitraža u svakom slučaju, dakle i onda kada su stranke same izabrale merodavno pravo, uzeti u obzir i međunarodne tr-govačke običaje.62) Ako su odredbe izabranog prava u neskladu sa međunarodnim obi-čajem arbitraža može dati prevagu ovim drugim. Kao što ističu poznati autori, problem je što postoji šire i uže tumačenje pojma "međunarodni trgovački običaji".63) Dok se po užem shvatanju pod ovaj pojam podvodi isključivo poslovna praksa koja je uobičajena u određenom poslovnom sektoru, po širem shvatanju on obuhvata i pravna pravila koja su izvedena uporedno-pravnim proučavanjem nacionalnih trgovačkih prava i međuna-rodnih izvora posvećenih ovoj materiji, odnosno, opšta pravna načela. To bi značilo, ukoliko se prihvati šire shvatanje, da svaki izbor nacionalnog prava koji ugovorne strane učine, može po nahodenju arbitara biti korigovan primenom lex mercatoria. Time bi bilo ugroženo osnovno pravilo o primatu autonomije volje. Stoga se prihvatanje šireg shva-tanja ne preporučuje i ističe se da je ono došlo do izražaja u veoma malom broju arbi-tražnih odluka.64)

16.Ako nije unapred ugovoreno merodavno pravo. Možemo se osnovano zapitati zbog čega strane ugovornice, ako već imaju slobodu ugovaranja, ne bi tu slobodu upo-trebile da unapred odrede pravni poredak po kojem će se presuđivati njihov ugovor. Ip-

60. Ibidem, str. 849. 61. Ibidem, str. 852. 62. Npr. Evropska konvencija, član VII, Model-zakon UNCITRAL-a čl 28 para 4, francuski Novi zakonik o

građanskom postupku, član 1496, Holandski Zakonik o građanskom postupku, čl. 1054, Nemački Zakonik o građanskom postupku, član 1051 stav 4, Arbitražna pravila UNCITRAL-a član 33 stav 3, Pravilnik STA u Beogradu, član 46 st. 3, Pravilnik arbitražnog suda MTK, član 17 stav 2.

63. Fouchard, Gaillard, Goldman, op.cit. str. 844-846.. 64. Ibidem.


(str. 54-74)

69

ak, u praksi se upravo to često dešava, zbog toga što ugovome strane ne mogu da una-pred postignu sporazum o merodavnom pravu, ili su suviše usmerene na konkretni i ne-posredni ekonomski cilj koji žele da postignu,65) ili nedovoljno poznaju pravnu pozadi-nu međunarodnih privrednih ugovora, ili su zastupane od strane nestručnih lica, i sl. Sva-kako, ovakav propust može izazvati velike nevolje i, kako kažu Redfern i Hunter, odve-sti spor u pogrešnom pravcu, јеr će se jedan znatan deo vremena potrošiti na iznalaženje merodavnog prava i sporenje o tome.66) Nesigurnost je u ovom slučaju zaista još mnogo naglašenija. Jedan poznati autor kaže: "Do sada nije pronađen nijedan zadovoljavajući pristup za slučajeve kada ugovorne strane u ugovoru sa inostranim elementom nisu isko-ristile svoje ovlašćenje da odrede merodavno pravo".67)

17.Kao što smo rekli, u savremenom pravu preovladala je teorija o internacionali-zaciji arbitraže, što je dovelo do toga da se u mnogim važnim međunarodnim aktima i arbitražnim pravilnicima prihvati pravilo da arbitri nisu vezani nekim nacionalnim siste-mom kolizionih normi prilikom određivanja merodavnog prava za ugovor. Jedina razli-ka koja danas opstaje između pojedinih sistema jeste u tome, da li arbitraža uopšte treba da obrazlaže svoju odluku o merodavnom pravu pozivanjem na bilo kakve kolizione norme, ili može tu etapu potpuno preskočiti (voie directre, direct choice method)68) i dru-go, da li je u odsustvu stranačkog izbora, arbitrima dato ovlašćenje da primene nenacio-nalne materijalne norme, ili mogu primeniti samo državno pravo.

18.Već je rečeno da danas imamo nacionalne zakone o arbitraži koji izričito osloba-đaju arbitre obaveze da obrazlažu svoj izbor primenom bilo kakvih kolizionih normi.69) Međutim, ono što je možda još važnije za praksu, jeste da arbitražni pravilnici najpozna-tijih arbitražnih institucija70) bez izuzetka predviđaju da će arbitri ako stranke nisu iza-brale merodavno pravo, primeniti pravo ili pravila koja smatraju odgovarajućim.71) To znači da stranke ugovaranjem primene takvog Pravilnika mogu dati arbitrima slobodu da preskoče primenu kolizione tehnike, čak i u državama koje u svom arbitražnom zako-nodavstvu upućuju arbitre na drugačije postupanje.72) Npr. u engleskom Zakonu o arbi-traži od 1996. godine predviđeno je da arbitri, ako stranke nisu izabrale merodavno pra-vo, određuju merodavno pravo s pozivom na kolizione norme koje smatraju merodav-nim (paragraf 46 stav 3), ali ugovome strane mogu otkloniti ovu obavezu ugovaranjem

65. S. Stojković, Obligacioni odnosi sa elementima inostranosti, Savezna spoljnotrgovinska komora, Beograd,

1959. str. 44. 66. A. Redfern, M. Hunter, op.cit str. 101. 67. F. Juenger, Choice of Law and Multistate Justice Nijhoff, Dordrecht 1993 str, 60. 68. Fouchard, Gaillard, Goldman, op.cit. str. 876. 69. To su francuski Novi zakonik o gradanskom postupku, clan 1496 stav 1, holandski Zakonik o građanskom

postupku, član 1054 stav 2, kao i propisi Alžira, Tunisa i Libana. Vidi, Fouchard, Gaillard, Goldman, op.cit, str. 867.

70. Pravilnik arbitražnog suda MTK iz 1998. godine, član 17 stav 1, Pravilnik Londonskog međunarodnog arbitražnog suda iz 1998, član 22.3, Pravilnik Američke arbitražne asocijacije od 1997. godine, član 28 stav 1 i Pravilnik Stokholmske privredne komore od 1999. godine, član 24 stav 1.

71. Jedino Pravilnik Američke arbitražne asocijacije ostaje kod formulacije pravo ili prava, ne pominjući pravna pravila.



70

nadležnosti Londonskog arbitražnog suda ili MTK arbitraže sa sedištem u Londonu. Od značajnijih pravilnika, jedino još u Arbitražnim pravilima UNCITRAL-a nalazimo na upućivanje arbitara da primene kolizione norme u odsustvu izabranog prava.73)

19.Imamo s druge strane one akte u kojima nije data potpuna sloboda aibitrima da se otrgnu od kolizione tehnike. Primena kolizionih normi koje arbitri smatraju odgovara-jućim ili merodavnim predviđena je, kao što smo već rekli članom VII Evropske kon-vencije, članom 28 Model-zakona UNCITRAL-a, članom 33 stav 1 Arbitražnih pravila UNCITRAL-a i paragrafom 46 stav 3 engleskog zakona o Arbitraži. Međutim, Mo- del-zakon UNCITAL-a i engleski zakon predviđaju da se od ovoga može odstupiti ako su stranke drugačije ugovorile. U švajcaiskom zakonu, članom 187 dato je uputstvo аr-bitražnom veću da o sporu odluči u skladu sa pravnim pravilima sa kojima je slučaj u najbližoj vezi. Ovo rešenje prihvaćeno je i u arbitražnim zakonima Italije, Meksika i Ne-mačke.74)

20.U oba slučaja, norma koja obavezuje arbitre na primenu kolizione tehnike ne go-vori nam mnogo o načinu na koji će oni stvamo doći do merodavnog prava. Ne može- mo unapred sa sigumošću predvideti koju kolizionu normu će arbitar smatrati odgovara-jućom ili merodavnom, ili koju će vezu smatrati odlučujućom. Sloboda odlučivanja ar-bitara je veoma široka. S druge strane, mnogi ističu da se i "metod direktnog izbora" u praksi takođe svodi na primenu neke kolizione norme, odnosno tačke vezivanja, s tim da arbitri nisu dužni da obrazlažu na osnovu čega su tu normu ili tačku vezivanja odabra-li.75) Oni se pri izboru mogu rukovoditi vezama između spora i izabranog prava, ali ta-kođe i sadržinom prava koja dolaze u obzir za primenu (npr. koje je pravo modernije, koje više odgovara spornom ugovoru, koje održava ugovor na snazi, itd)76) Na osnovu navedenog, vidimo da razlika između ova dva pristupa ustvari nije velika.

21.S obzirom da klauzula o primeni kolizione norme koju arbitraža smatra odgova-rajućom ostavlja dosta prostora za različite pristupe, jasno je da postoji znatna nesigur-nost u pogledu konačnog ishoda odlučuvanja o ovom pitanju. Doduše, treba priznati da ni vezivanje arbitara za neki nacionalni pravni sistem (npr. kolizione norme koje važe u državi sedišta arbitraže) ne bi mnogo doprinelo povećanju predvidljivosti, s obzirom na opšteprihvaćeni trend u uporednom pravu da se kolizione norme za ugovore učine flek-sibilnijim uvođenjem principa najbliže veze i mogućnosti cepanja ugovora ne samo iz-borom ugovomih strana, već i odlukom samog suda. U odlukama u kojima su arbitri smatrali za potrebno da obrazlože kako su došli do primene određenog nacionalnog prava kao merodavnog za ugovor, nailazimo na šarenilo pristupa.77)

73. Ibidem. 74. Ibidem, str. 869. 75. Ibidem str. 877. 76. Ibidem str. 876. 77. Vidi, J-J. Amaldez, Y. Derains, D. Hascher, Collection of ICC Arbitral Awards, Recueil des sentences

arbitrates de la CCI, 1991-1995, Huwer Law International. ICC Publishing S.A. Paris, New York, The Hague, London, Boston, 1997, Konsolidovana analitička tabela odluka objavljenih od 1974. do 1995. god-ine, Merodavno pravo za meritum, c) izbor prava od strane arbitara, str. 26-30.


(str. 54-74)

71

22. Česta je kumulativna primena nekoliko nacionalnih kolizionih noimi, odnosno testiranje odluke o izboru merodavnog prava po više koliziono-pravnih sistema, koji su najčešće u nekoj vezi sa sporom (npr. po kolizionim normama država kojima ugovome strane pripadaju, države izvršenja ugovora i države sedišta arbitraže).78)

23. Susreće se, zatim, pozivanje na opšta načela međunarodnog privatnog prava, do kojih se dolazi ekstrakcijom iz pravila koja važe u poznatijim pravnim sistemima, ranije aibitražne prakse, i međunarodnih ugovora u ovoj oblasti.79) Interesantno je pitanje ve-zanosti arbitraže međunarodnim ugovorima. Ako se dosledno stane na stanovište da ar-bitraža nije državni organ i da nema svoj lex fori (bar kada je u pitanju međunarodno pri-vatno pravo), to bi značilo da međunarodna trgovačka arbitraža nije vezana međunarod-nim ugovorima koji su na snazi u državi u kojoj ona zaseda, bez obzira da li su to ugo-vori koji sadrže supstancijalne norme (npr. Bečka konvencija o ugovorima o međuna-rodnoj prodaji robe) ili kolizione norme (npr. Rimska konvencija o zakonu koji se pri-menjuje na ugovome obaveze). Međutim, bilo bi pogrešno na osnovu toga zaključiti da međunarodni ugovori nisu relevantni za donošenje odluke o merodavnom pravu i o suš-tini spora. Naprotiv, polazeći od pravila da treba da primene kolizione norme koje sma-traju odgovarajućim, arbitri će često posmatrati tekstove međunarodnih ugovora koji se odnose na relevantnu materiju kao izraz opštih načela međunarodnog privatnog prava,80) čak i ako strane u sporu ne pripadaju državama ugovomicama (ili ako dati međunarodni ugovori još nisu stupili na snagu u zainteresovanim državama, ili nemaju veliki broj ugo-vornica). Tako, kada su u pitanju arbitraže MTK često je pozivanje na pravila Haških konvencije o merodavnom pravu za međunarodnu kupoprodaju od 1955 i 1986. godine (ova druga još nije stupila na snagu), Haške konvencije o merodavnom pravu za ugovore o posredovanju i agenturi (1987), ili na Rimsku konvenciju o zakonu koji se prime-njuje na ugovome obaveze (1980).

24. Oba pristupa, će u praksi često dovesti do primene personalnog prava "nosioca karakteristične obaveze u ugovora", jer je to pravilo koje kao pretpostavljeni izraz naj-bliže veze, danas usvajaju mnogi nacionalni sistemi i međunarodni ugovori. Mora se priznati da je predvidljivost da će odluka biti doneta u tom pravcu prilično velika, ali to ne znači da je takav ishod uvek najpovoljniji. Prema rečima eminentnog autora;

"Pravilo o primeni prava nosioca karakteristične obaveze često pruža neoprav- dane privilegije. Subjekti koji profesionalno isporačuju robu ili usluge obično su u boljoj poziciji da procene rizike međunarodnog poslovanja i da se od njih zaštite odgovara-jućim ugovornim odredbama o izbora merodavnog prava. Kada se ovim preduzećima pruži dodatna prednost da njihovo pravo bude merodavno bez potrebe da sa drugim ugovornim partnerom pregovaraju o unošenju takve odredbe, onda se time još više jača njihov već inače jak položaj. Čak i ako bi to pravo bilo manje povoljno za njih nego po-tencijalno merodavno strano pravo, oni ga ipak dobro poznaju, dok je drugoj ugovornoj strani ostavljeno da se bavi problemom upoznavanja stranog pravnog sistema. Pored to-

78. Fouchard, Gaillard, Goldman, op.cit. str. 872. 79. Ibidem str. 873. 80. Ibidem, 873


72

ga, ako je domaće pravo zaista nepovoljno, privilegovano preduzeće može ili da prome-ni svoje sedište, ili da pristane na unošenje ugovorne odredbe kojom bi pravo druge ugovorne strane bilo izabrano za merodavno i da predstavi ovaj svoj "ustupak" kao akt dobre volje.81)

25. Druga "razlika u detaljima" koja još uvek opstaje među velikim arbitražnim si-stemima tiče se mogućnosti da se arbitri u slučaju kada stranke nisu izabrale merodavno pravo sami opredele za primenu nenacionalnih (nedržavnih) normi, odnosno, pravnih pravila. Takvu odluku arbitara omogućavaju najčešće oni isti izvori koji dozvoljavaju ar-bitrima direktan izbor bez posredstva kolizionih normi: Pravilnik Londonskog arbitraž-nog suda (član 22.3), Pravilnik Arbitražnog suda MTK, član 17 1,82) Pravilnik Stokhol-mske privredne komore član 24 stav 1, francuski novi Zakonik o građanskom postupku član 1496 stav 1, holandski Zakonik o građanskom postupku, član 1054 stav 2, ali i švajcarski Zakon o međunarodnom privatnom pravu, član 187 stav 1, itd. Objašnjava- jući šta znači sloboda arbitara da odaberu pravna pravila, Fouchard, Gaillard i Goldman navode da će arbitri i u ovom slučaju možda jednostavno primeniti neko nacionalno pra-vo koje ima objektivnu vezu sa sporom, ili će odabrati neko "neutralno" pravo, ili će pri-meniti nekoliko različitih prava na različite aspekte spora koristeći metod "cepanja" ugo-vora, ili će "stabilizovati" merodavno pravo u određenom vremenskom momentu, tj. pri-meniće ga u formi u kojoj je postojalo npr. u momentu kada je ugovor potpisan.83) Ali, u istim okolnostima, arbitri će možda primeniti i neka nenacionalna pravila, kao što su op-šta pravna načela, ili načela koja su zajednička pravnim sistemima sa kojima je spor po-vezan.84) Skeptičnom posmatraču ovo nabrajanje mogućnosti izbora ne uliva veliku si-gurnost u pogledu mogućnosti predviđanja pravnih pravila koja će se zaista i primeniti. Ima arbitražnih odluka u kojima se odsustvo izbora, zajedno sa činjenicom da se radi o trgovinskom ugovora sa međunarodnim elementom, tumači upravo kao namera ugovor-nih strana da izuzmu svoj ugovor od primene bilo kojeg državnog (nacionalnog) prava, odnosno da ga podvrgnu lex mercatoria (pretpostavka o "negativnom izboru prava").85)

26. S druge strane, u mnogim savremenim međunarodnim akatima i nacionalnim izvorima, usvojeno je "konzervativno"86) rešenje da su arbitri za razliku od ugovomih strana, ograničeni na izbor prava neke države (vidi npr. Vašingtonsku konvenciju, član 42 stav 1, Model-zakon UNCITRAL-a, clan 28 stav 2, Italijanski Gradanski zakonik,

81. F. Juenger, op.cit, p. 60 82. Craig, Park i Paulsson op.cit. u vodiču za novi Pravilnik arbitražnog suda MTK ističu da član 17 stav 1 daje

šira ovlašćenja arbitraži od onih koja joj je davao član 13 stav 3 ranijeg Pravilnika od 1975. godine prema kojem se podrazumevao zahtev da se izabere samo jedno nacionalno pravo koje je merodavno za ugovor a koje će biti određeno u skladu sa kolizionini normama. Međutim, kako kažu ovi autori, taj zahtev nije poš-tovan ni u ranijoj arbitražnoj praksi.

83. Fouchard, Gaillard, Goldman, op.cit. str. 879. 84. Ibidem. 85. Vidi, K.P. Berger, 'International Arbitral Practice and the UNEDROIT Principles of International Commer-

cial Contracts', American Journal of Comparative Lav/ Vol. 46, 1998, 129, str. 144; M. Stanivuković, op.cit str. 422,430.



(str. 54-74)

73

član 834, engleski zakon o arbitraži, paragraf 46 stav 3, nemački Zakonik o građanskom postupku, član 1051 stav 2). Ovo ograničenje, međutim, ne mora da znači da će odluka arbitraže biti poništena zbog primene nenacionalnih normi do koje može doći na osnovu liberalnog pravilnika institucionalne arbitraže koja ima sedište u datoj državi, ili jedno-stavno na osnovu nepoštovanja ovog ograničenja od strane arbitara. U literaturi se navo-di slučaj Norsolor kada je austrijski Vrhovni sud preinačio odluku nižeg suda kojom je poništen deo arbitražne odluke MTK arbitraže zbog toga što su arbitri u odsustvu izbora merodavnog prava od strane stranaka, primenili opšta pravna načela koja se takođe nazi-vaju lex mervatoria, svetsko pravo sumnjive važnosti, po rečima nižeg suda.87) Vrhovni sud Austrije je, preinačujući odluku o poništaju, obrazložio da arbitražna odluka ne vređa ni jednu prinudnu odredbu relevantnih nacionalnih prava koja bi se inače mogla primeni-ti. Arbitražna odluka je kasnije izvršena u Francuskoj. U rezoluciji Udruženja za među-narodno pravo (DLA) usvojenoj u Kairu 1992. godine, od nacionalnih sudova se zahteva da priznaju arbitražne odluke zasnovane nalnacionalnom pravu u slučaju a) kada su ugo-vome strane učinile takav izbor i b) kada nisu izabrale nijedno nacionalno pravo kao me-rodavno.88)

27. Ne treba takođe zaboraviti da je u većini izvora koje smo do sada navodili pred-viđena obavezna primena "trgovačkih običaja koji se imaju primeniti na dati posao" (član 33 stav 3 Arbitražnih pravila UNCITRAL-a), i to kako u slučaju kada su ugovorne strane odabrale merodavno pravo, tako i u slučaju kada su to umesto njih učinili arbitri. S obzirom da se radi o ugovorima sa inostranim elementom, nesumnjivo da su to trgo- vački običaji koji nastaju aktivnošću privatno-pravnih subjekata u međunarodnom pro-metu robe i usluga i koji se, kao što smo rekli, smatraju delom lex mervatoria. Time se opet vraćamo u nadnacionalnu sferu i uviđamo da ugovorne strane koje su poverile svoj spor arbitraži moraju uvek računati sa primenom pravila koja nisu državnog karaktera.

28. Jasno je da su pravna sigurnost i predvidljivost samo ideali koje nije moguće potpuno dostići u bilo kom sistemu rešavanja sporova, pa ni u onom koji predstavlja međunarodna trgovinska arbitraža. Pitanje je, ustvari, samo da li postoji onaj stepen predvidljivosti koji omogućava racionalnim subjektima da prilagode svoje ponašanje tako da sa velikim stepenom verovatnoće mogu računati na ostvarivanje svojih interesa. Imajući u vidu ono što je napred rečeno, ključ za postizanje sigumosti nalazi se u ruka- ma ugovornih strana. Ugovorne strane koje žele da obezbede predvidljivost ishoda eventualnog spora pred arbitražom s obzirom na sadržinu normi koje će se primenili, najbolje će učiniti ako unapred i nedvosmisleno ugovore merodavno pravo, i to bilo ne-ko nacionalno pravo o čijoj se sadržini mogu relativno lako obavestiti, bilo pisanu zbirku nenacionalnih pravila, kao što su Načela međunarodnih trgovinskih ugovora UNIDRO- IT ili Načela evropskog ugovomog prava, pod uslovom da im arbitražna pravila koja su odabrali dozvoljavaju izbor nenacionalnih pravila. Pored pravila izabranog prava, ugo-vome strane prilikom izvršenja ugovora svakako treba da imaju u vidu i međunarodne

87. Ibidem str. 880. A. Redfem, M Hunter, op. cit. str. 118. 88. ILA Report of the 65h Conference, Cairo, 1992, str. 6.


74

trgovačke običaje koji mogu doći u obzir za dati posao i norme neposredne primene dr-žava za koje je posao vezan. Ukoliko, pak, nisu unapred izvišile izbor merodavnog рга-va, ugovorne strane, odnosno njihovi savetnici mogu sa znatno manjom dozom sigurno-sti predvideti odluku o merodavnom pravu, i to oslanjajući se na proučavanje objavljene prakse konkretne institucionalne aibitraže čija je nadležnost ugovorena i prakse ostalih međunarodnih trgovinskih arbitraža, a ne toliko na osnovu poznavanja međunarodnog privataog prava bilo koje države. Maja Stanivuković, Ph.D. Professor of the Novi Sad School of Law

Choice of Rules of Law Applicable Applicable to the Merits

of the Dispute in Arbitration Summary

The issue of predictability of results in the modern international commercial arbitra-tion is closely tied to the question of applicable law to the merits of the dispute. The aut-hor discusses various methods of determining applicable law used by parties and arbitra-tors in international commercial arbitration, with special emphasis on theories advoca-ting departure from the classical conflict of law methodology, and the reception of these theories in national legislation and arbitration rules. She points out the possibilities for and potential trapfalls of choosing a-national rules as governing law either by parties or by arbitrators. She also gives consideration to limits of party autonomy represented by the doctrine oftryly international public policy and obligation of arbitrators existing under many sources of arbitration law to always apply certain trade usages. The conclusion drawn from the analysis of comparative legislation, rules of arbitral institutions, awards and judgments and doctrinal writing is that the best path to predictability of result is through a choice of an accessible national system of law made by the parties in advance of the dispute. If the choice of a-national rules is for some reason preferred by the parties, the recommended solution is to refer to the written sources, such as UNIDROIT Principles of International Commercial Contracts, which spell out the requisite rules in sufficient detail to enable the parties to adapt their performances to standards by which they shall be judged in any subsequent arbitration. In case of a dispute for which the parties have not made an advance choice of applicable law, the parties and their counsel should seek guidance as to the law that will eventually be chosen as applicable by the arbitrators in the previous practice of the particular arbitral institution, rather than in the conflict of law rules of any particular country.

Keywords: international commercial arbitration, applicable law to substance, a-national

rules

izbor pravnih pravila po kojima će arbitraža odlučiti o ... · arbitražna pravda na...

Documents