an Pol Sartr

Iza zatvorenih vrata

Drama u jednom cinu

(1944)

Prevela: Dragana Cvetkovic

Lica:

INES

ESTELA

GARSEN

MOMAK

SCENA I

Garsen, Momak

Salon u stilu Drugog Carstva. Na kaminu jedna bronzana figura.

GARSEN (ulazi i gleda oko sebe): Dakle tu smo.

MOMAK: Tu smo.

GARSEN: Znaci, tako je to...

MOMAK: Tako je to.

GARSEN: Ja... Mislim da covek mora vremenom da se navikne na nametaj.

MOMAK: To zavisi od ljudi.

GARSEN: Jesu li sve sobe ovakve?

MOMAK: ta mislite. Nama dolaze Kinezi, Hindusi. ta da rade oni recimo sa jednom foteljom u stilu Drugog Carstva?

GARSEN: A ja, ta biste hteli da ja radim sa njom? Znate li ko sam bio? Eh! To nije nimalo vano. Najzad, iveo sam uvek sred nametaja koji nisam voleo i u lanim drutvenim poloajima. Lani poloaj u trpezariji iz vremena Luja Filipa, zar vam se to ne svida?

MOMAK: Videcete: u salonu iz Drugog Carstva nije nimalo gore.

GARSEN: Ah? Da. Da. Da. Da. (Gleda oko sebe) Ipak, nisam se ni nadao... Vi svakako znate ta se prica dole?

MOMAK: O cemu?

GARSEN: Pa... (sa neodredenim i irokim gestom) o svemu ovome.

MOMAK: Kako moete da verujete u takve budalatine? Osobe koje nisu ni krocile ovde. Jer najzad, da su ovamo dole...

GARSEN: Da.

Oboje se smeju.

GARSEN (postavi najednom ozbiljan): Gde je kolac?

MOMAK: ta?

GARSEN: Kocevi, usijano gvode, koni mehovi.

MOMAK: Vi se podsmevate.

GARSEN (gledajuci ga) Ah? Ah, da! Ne, nisam eleo da se podsmevam. (Tiina. On se eta.) Nigde ogledala, ni prozora, naravno. Niceg lomljivog. (Sa naglom estinom) A zato su mi oduzeli cetkicu za zube?

MOMAK: Eto. Eto ljudskog dostojanstva koje vam se vraca. To je strano.

GARSEN (lupajuci besno po naslonu fotelje): Molim vas da me potedite vasih familijarnosti. Dobro mi je poznat moj poloaj, ali necu podnositi da vi...

MOMAK: No! No! Oprostite mi. ta cete, sve muterije postavljaju isto pitanje. Kad stiu: Gde su kocevi? U tom trenutku, uveravam vas, ne misle na doterivanje. A zatim, cim ih umire, eto cetkice za zube. Ali, za ime boje, zar ne moete da razmislite? Naposletku, pitam vas zato biste prali zube?

GARSEN: Da, zaista, zato? (Gleda oko sebe) I zato bismo se ogledali? Dok bronzana figura dolazi ba u pravi cas... Mislim da ce biti trenutaka kad cu gledati irom otvorenih ociju. irom otvorenih ociju, je l' da? Uostalom nema tu ta da se krije; kaem vam da mi je dobro poznat moj poloaj. Hocete li da vam ispricam kako se to dogada. Laf se gui, tone, davi se, jedino mu je pogled izvan vode i ta vidi? Barbedjenovu bronzanu figuru. Kakva zbrka! No, vama su bez sumnje zabranili da mi odgovarate. Ja i ne traim. Ali znajte da me nisu docepali iznebuha, ne hvalite se da ste me videli iznenadenog; ja gledam u lice situaciji. (Nastavlja da hoda.) Dakle, nema cetkice za zube. Cak ni kreveta. Jer ne spava se nikada, razume se?

MOMAK: Boe moj!

GARSEN: Smeo bih da se kladim u to. Zato bi se spavalo? San dolazi necujno. Osecate da vam se sklapaju oci, ali zasto spavati? Opruite se na divan i pft... san odleti... Onda treba protrljati oci, dici se i sve pocinje iznova.

MOMAK: Kakav ste vi zanesenjak!

GARSEN: Cutite. Ja necu vikati, necu stenjati, ali hocu da gledam situaciji u lice. Ne elim da iz zasede naleti na mene, a da je ja ne poznam. Zanesenjak? Dakle ne oseca se cak ni potreba za snom. Zato i spavati ako nismo pospani? Izvanredno. Cekajte. Cekajte: zato je to tako mucno? Zato je tako mucno? Ah, znam: To je ivot bez preseka.

MOMAK: Kakvog preseka?

GARSEN (podraavajuci ga) Kakvog preseka? (Podozrivo) Pogledajte me. Naravno, bio sam siguran u to. Time mogu da objasnim prostacku i nepodnoljivu nametljivost vaih pogleda. Na casnu rec, oni su zakrljali.

MOMAK: Ali o cemu govorite?

GARSEN: O vaim kapcima. Mi smo sklapali kapke. To se zvalo jedan mig. Mala, crna iskra zavesa koja se spusti i podigne: treptaj je gotov. Oko se ovlai, sveta nestane. Ne moete ni zamisliti koliko je to delovalo osveavajuce. Cetiri hiljade pocivki u jednom satu. I kad kaem cetiri hiljade... Dakle? ivecu bez ocnih kapaka? Ne pravite se budala. Bez kapaka, bez sna, to je sve jedno. Necu vie spavati... Ali, da li ce mi to biti podnoljivo? Pokuajte da razumete, napregnite se malo: ja sam zajedljiv covek i vidite, ja... imam obicaj da se sebi rugam. Ali ne mogu ni da se zafrkavam neprestano: tamo dole su postojale noci. Spavao sam. Imao sam lak san. To je bilo kao neka naknada. Prisiljavao sam sebe da sanjam obicne snove. Jednu livadu... Da, samo livadu. Sanjao sam da etam po njoj. Je li dan?

MOMAK: Vidite dobro da su lampe zapaljene.

GARSEN: Do davola. Takav je va dan. A napolju?

MOMAK (zaprepacen): Napolju?

GARSEN: Napolju! s druge strane ovih zidova.

MOMAK: Ima jedan hodnik.

GARSEN: A na kraju hodnika?

MOMAK: Ima drugih soba i drugih hodnika i stepenita.

GARSEN: A onda?

MOMAK: To je sve.

GARSEN: Vi svakako imate dan izlaska. Kuda onda izlazite?

MOMAK: Kod svoga ujaka kojije stareina posluge na trecem spratu.

GARSEN: Toga sam morao i sam da se dosetim. Gde je prekidac?

MOMAK: Nema ovde prekidaca.

GARSEN: Dakle? Ne moe da se ugasi?

MOMAK: Uprava moe da prekine struju. Ali ne secam se da je to cinila na ovom spratu. Imamo osvetljenja do mile volje.

GARSEN: Vrlo dobro. Znaci treba iveti otvorenih ociju.

MOMAK (ironicno): iveti...

GARSEN: Necete me valjda zavitlavati zbog jedne pogrene reci. Otvorenih ociju. Vecito. Bice uveliko dan u mojim ocima. I u mojoj glavi. (Kratko cutanje) A ako bacim onu bronzanu figuru na sijalicu, hoce li se ugasiti?

MOMAK: Suvie je teka.

GARSEN (uzima figuru u ruke i pokuava da je podigne): Imate pravo. Suvie je teka.

Tiina.

MOMAK: E, pa dobro, ako vam vie nisam potreban, ja cu vas napustiti.

GARSEN (trgnuvi se): Vi odlazite? Do videnja. (Momak odlazi do vrata.) Cekajte. (Momak se okrece.) Je li to tamo zvonce? (Momak klima potvrdno glavom.) I ja mogu da vam zazvonim kad hocu, a vi morate doci?

MOMAK: Po pravilu, da. Ali ono je cudljivo. Neto se zaglavilo u mehanizmu.

Garsen odlazi do zvona i pritiska dugme. Zvonjava.

GARSEN: Ono radi!

MOMAK (zacuden): Radi. (I on zvoni.) Ali ne zanosite se, to nece trajati. A sad, sluga pokoran.

GARSEN (zadrava ga jednim pokretom): Ja...

MOMAK: ta?

GARSEN: Ne, nita. (Ide ka kaminu i uzima no za hartiju.) A ta je ovo?

MOMAK: Valjda vidite: no za hartiju.

GARSEN: Zar ima knjiga ovde?

MOMAK: Nema.

GARSEN: Pa cemu onda slui? (Momak slee ramenima.) Pa dobro. Idite.

Momak odlazi.

SCENA II

Garsen, sam. On prilazi bronzanoj figuri i gladi je rukom. Seda. Ponovo se die. Prilazi zvonu i pritiska dugme. Zvono ne zvoni. Pokuava dva, tri puta, ali uzalud. Onda odlazi do vrata i pokuava da ih otvori. Ona ne mogu da se otvore. On zove.

GARSEN: Momce! Momce!

Nema odgovora. On lupa pesnicom u vrata i zove momka. Zatim se brzo umiruje i ponovo seda. U tom momentu se vrata otvaraju i ulazi Ines pracena momkom.

SCENA III

Garsen, Ines, Momak.

MOMAK (Garsenu): Vi ste me zvali?

Garsen htede da mu odgovori, ali baci pogled na Ines.

GARSEN: Ne.

MOMAK (okrecuci se ka Ines): Kod kuce ste gospodo. (Ines cuti.) Ako imate da mi postavite kakva pitanja... (Ines cuti.)

MOMAK (razocaran): Muterije obicno ele da se obaveste... Necu da navaljujem. Uostalom, to se tice cetkice za zube, zvonca i Barbedjenove bronzane figure, gospodin je upoznat sa tim i odgovorice vam isto tako dobro kao i js

On izlazi. Tiina. Garsen gleda Ines. Ines gleda oko sebe, zatim se naglo upucuje Garsenu.

INES: Gde je Floransa? (Garsen cuti.) Pitam vas gde je Floransa?

GARSEN: Ja o njoj nemam ni pojma.

INES: Zar je to sve to ste pronali? Mucenje odsustvom? E pa, nije vam polo za rukom. Floransa je bila jedna ludica i ja je ne alim.

GARSEN: Oprostite, molim vas: ta vi to mislite, ko sam ja?

INES: Vi? Vi ste delat.

GARSEN (trgne se, a onda pocinje da se smeje): Vrlo zanimljiva zabluda. Delat, zaista. Vi ste uli, pogledali ste me i pomislili ste: to je delat. Kakva nastranost! Momak je smean, trebalo je da nas predstavi jedno drugome. Delat! Ja sam ozef Garsen, novinar i knjievnik. U stvari, mi smo sad sapatnici. Gospoda...

INES (suvo): Ines Serano. Gospodica.

GARSEN: Vrlo dobro. Odlicno. E pa, led je probijen. I tako, vi kaete da izgledam kao delat. A po cemu se poznaju delati, molim vas?

INES: Izgledaju kao da ih je strah.

GARSEN: Strah? To je vrlo zabavno. A koga? Svojih rtava?

INES: Ma, idite! Znam ta govorim! Videla sam sebe u ogledalu.

GARSEN: U ogledalu? (Gleda oko sebe.) To je strano: sklonili su sve to bi moglo da bude nalik na ogledalo. (Kratko cutanje) U svakom slucaju, mogu vam reci da se ne plaim. Ne uzimam situaciju olako i svestan sam njene ozbiljnosti. Ali ne plaim se.

INES (sleuci ramenima): To je vaa stvar. (Kratko cutanje) Zar vam se s vremena na vreme ne deava da se malo proetate napolju?

GARSEN: Vrata su zakljucana.

INES: Utoliko gore.

GARSEN: Ja razumem vrlo dobro da vam moje prisustvo smeta. to se mene tice, i ja bih voleo da sam ostao sam: treba da sredim svoj ivot i osecam potrebu da se priberem. Ali siguran sam da cemo moci da se priviknemo jedno na drugo: ja ne govorim, ne krecem se uopte i ne galamim. Samo, ako smem da budem toliko slobodan da dam jedan savet, bice potrebno da sacuvamo medu nama krajnju uctivost. Ona ce nam biti najbolja odbrana.

INES: Ja nisam uctiva.

GARSEN: Ja cu biti, onda, za oboje.

Tiina. Garsenje seo na divan. Ines eta s jednog kraja sobe na drugi.

INES (gledajuci ga): Vaa usta.

GARSEN (trgnut iz sanjarenja): Molim?

INES: Zar ne biste mogli da zaustavite svoja usta? Okrecu vam se ispod nosa kao cigra.

GARSEN: Molim vas da mi oprostite. Nisam bio svestan toga.

INES: To vam i prebacujem. (Garsen grci usta.) Opet! Vi tvrdite da ste uctivi, a digli ste ruke od svog izgleda. Niste sami i nemate prava da mi naturate prizor vaeg straha.

Garsen se die i prilazi njoj.

GARSEN: A vi, zar se vi ne plaite?

INES: Zbog cega? Strah nam je koristio ranije dok smo imali nade.

GARSEN (tiho): Nema vie nade, ali mi smo jo uvek ranije. Nismo jo poceli da podnosimo muke, gospodice.

INES: Znam. (Kratko cutanje) ta ce biti?

GARSEN: Ne znam. Ocekujem.

Tiina. Garsen ponovo seda. Ines nastavlja da eta. Garsen jo jednom grci usta, a zatim potoje pogledao Ines, zagnjuri glavu u ruke. Ulaze Estela i momak.SCENA IV

Ines, Garsen, Estela, Momak.

Estela gleda Garsena koji ne die glavu.

ESTELA (Garsenu): Ne. Ne dii glavu. Znam ta krije rukama, znam da nema vie lica. (Garsen sputa ruke.) O! (Kratko cutanje. Iznenadeno.) Ja vas ne poznajem.

GARSEN: Nisam delat, gospodo.

ESTELA: Nisam ni mislila da ste delat. Ja... sam mislila da neko hoce da se naali sa mnom. (Momku) Koga jo ocekujete?

MOMAK: Nece vie niko doci.

ESTELA (sa olakanjem): Ah! Znaci ostacemo potpuno sami, gospodin, gospoda i ja.

Ona se smeje.

GARSEN (suvo): Nema tu niceg smenog.

ESTELA (smejuci se jo uvek): Ali ovi divani su toliko runi. I pogledajte kako su ih razmestili, cini mi se kao da je Nova godina i da sam u poseti kod moje tetke Marije. Pretpostavljam da svako ima svoj. Je li ovaj moj? (Momku) Ali ja nikako necu moci tu da sednem, to je prava nesreca: ja sam obucena u svetloplavo, a on je zelen kao spanac.

INES: Hocete li moj?

ESTELA: Tamnocrveni divan? Vi ste vrlo ljubazni, ali ni to mi ne bi bolje pristajalo. Ne, ta cete? Svakome svoje: dobila sam zeleni, zadracu ga. (Kratko cutanje) Jedini koji bi mi u najgorem slucaju odgovarao, to je gospodinov.

Tiina.

INES: Cujete li, Garsene?

GARSEN (trgnuvi se): Divan... O! Oprostite. (Die se) Va je gospodo.

ESTELA: Hvala. (Ona skida mantil i baca ga na divan. Kratko cutanje.) Upoznajmo se, poto cemo morati da stanujemo zajedno. Ja sam Estela Rigo.

Garsen se pokloni i hoce da se predstavi, ali Ines promace ispred njega.

INES: Ines Serano. Vrlo mi je milo.

Garsen se ponovo klanja.

GARSEN: ozef Garsen.

MOMAK: Da l' sam vam jo potreban?

ESTELA: Ne. Idite. Zvonicu vam.

Momak se klanja i izlazi.

SCENA V

Ines, Garsen, Estela.

INES: Vi ste vrlo lepi. elela bih da imam cveca da vam poelim dobrodolicu.

ESTELA: Cveca? Da. Mnogo sam volela cvece. Ovde bi ono svelo: suvie je toplo. Eh! Glavno je, je l' da sacuvati dobro raspoloenje. Vi ste...

INES: Da, prole nedelje. A vi?

ESTELA: Ja? Juce. Obred jo nije zavren. (Ona govori vrlo prirodno, ali kao da vidi ono to opisuje.) Vetar podie veo moje sestre. Ona se muci da zaplace. Ajde. Ajde jo jedan mali napor. Eno! Dve suze, dve suzice sjaje ispod koprene. Olga arde je vrlo tuna danas. Ona dri moju sestru pod ruku. Ne place zbog minke i moram reci da na njenom mestu... To mi je bila najbolja prijateljica.

INES: Jeste li se dugo mucili?

ESTELA: Ne. Brzo sam izgubila svest.

INES: A ta je...?

ESTELA: Zapaljenje pluca. (Ista igra kao i ranije). Dobro, svreno je, odlaze. Do videnja! Do videnja! Koliko rukovanja! Moj mu je bolestan od tuge, ostao je kod kuce. (Obracajuci se Ines.) A vi?

INES: Plin.

ESTELA: A vi gospodine?

GARSEN: Dvanaest metaka u telo (Estelin pokret.) Oprostite, ja nisam zabavan mrtvac.

ESTELA: Oh! dragi gospodine, samo kad ne biste upotrebljavali tako grube reci. To je... to je uvredljivo. I najzad, ta hocete da kaete time? Moda nismo nikada bili toliko ivi kao sada. Ako je bezuslovno potrebno dati ime ovom... stanju, predlaem da se nazovemo odsutnima, to ce biti uctivije. Jeste li vec dugo odsutni?

GARSEN: Otprilike, oko mesec dana.

ESTELA: Odakle ste?

GARSEN: Iz Rija.

ESTELA: A ja iz Pariza. Imate li jo nekoga dole?

GARSEN: enu. (Ista igra kao i Estela.) Dola je u kasarnu kao i svakoga dana; nisu je pustili da ude. Gleda kroz reetke. Jo ne zna da sam odsutan, ali sumnja u to. Sad odlazi. Sva je u crnom. Utoliko bolje, nece morati da se presvlaci. Ne place; nikada nije plakala. Suncan je dan, a ona je u pustoj ulici sva u crnom sa svojim krupnim napacenim ocima. Ah! dosaduje mi.

Tiina. Garsen seda na divan u sredini i stavlja glavu u ruke.

INES: Estela!

ESTELA: Gospodine, gospodine Garsen!

GARSEN: Molim?

ESTELA: Seli ste na moj divan.

GARSEN: Oprostite.

Die se.

ESTELA: Izgledali ste tako zamiljeni.

GARSEN: Sredujem svoj ivot. (Ines se smeje.) Onima koji se smeju bolje bi bilo da cine to i ja.

INES: Moj ivot je sreden. Poptuno je sreden. Sredio se sam, jo tamo dole, nemam potrebe da se zbog toga brinem.

GARSEN: Zaista? I vi mislite da je to tako prosto! (Prelazi rukom preko cela) Kakva vrucina! Doputate li?

Pocinje da skida kaput.

ESTELA: Ah ne! (Tie.) Jeza me hvata od ljudi u koulji.

GARSEN (oblaceci ponovo kaput): Dobro. (Kratko cutanje) Ja sam provodio noci u prostorijama redakcije. Tamo je bila uvek pasja vrucina. (Kratko cutanje. Ista igra kao i ranije.) Tamo je i sad pasja vrucina. Noc je.

ESTELA: Gle, vec je noc. Olga se svlaci. Kako vreme brzo prolazi na zemlji!

INES: Noc je. Na vrata moje sobe su stavili pecate. I soba je prazna u tami.

GARSEN: Stavili su kapute na naslone svojih stolica i zavrnuli rukave iznad laktova. Mirie na mukarce i cigarete. (Tiina.) Voleo sam da ivim medu ljudima u kouljama.

ESTELA (suvo): E pa, nemamo isti ukus. Eto ta to znaci. (Prema Ines.) A vi, volite li vi ljude u koulji?

INES: U koulji ili bez, ja ne volim mnogo mukarce.

ESTELA (gleda ih oboje preneraeno): Ali zato. Zato su nas zdruili?

INES (sa priguenim uzvikom): ta kaete?

ESTELA: Gledam vas oboje i razmiljam o tome kako cemo odsada stanovati zajedno... Ocekivala sam da nadem prijatelje, porodicu.

INES: Jednog divnog prijatelja sa rupom na celu.

ESTELA: I njega takode. Igrao je tango kao pravi majstor. Ali nas, zato su nas sjedinili?

GARSEN: Pa ta, to je slucajno. Oni smetaju ljude tamo gde mogu, onako kako im dolaze. (Obraca se Ines.) Zato se smejete?

INES: Zato to me zabavljate svojom teorijom o slucaju. Zar toliko osecate potrebu da vas neko umiri? Nita oni ne preputaju slucaju.

ESTELA (stidljivo): Ali moda smo se nekada i sreli.

INES: Nikada. Ja vas ne bih mogla zaboraviti.

ESTELA: A onda, moda imamo zajednickih poznanstava? Poznajete li Diboa Sejmurove?

INES: Sumnjam.

ESTELA: Oni primaju sav svet.

INES: A ta rade?

ESTELA (iznenadena): Ne rade nita. Imaju zamak u Korezi i...

INES: Ja sam bila cinovnica na poti.

ESTELA (trgne se malo): Ah? Tako dakle?... (Kratko cutanje) A vi gospodine Garsen?

GARSEN: Ja nisam nikada odlazio iz Rija.

ESTELA; Onda ste sasvim u pravu: samo nas je slucaj zdruio.

INES: Slucaj. Dakle, ovaj nametaj je ovde slucajno. I to je slucajno to je divan zdesna zelen kao spanac, a divan sleva tamnocrven? Slucaj, zar ne? Pa dobro, pokuajte samo da im promenite mesta pa cete videti da li sam u pravu. A bronzana figura, je li i ona ovde slucajno? A ova vrucina? A ova vrucina? (Cutanje.) Kaem vam da su sve smislili. I to do najmanjeg detalja sa ljubavlju. Ova soba nas je cekala.

ESTELA: Ali kako to mislite? Sve je ovde tako runo i tako tvrdo i cokasto. Meni su bili odvratni cokovi.

INES (sleuci ramenima): A mislite da sam ja imala salon u stilu Drugog Carstva.

Kratko cutanje.

ESTELA: Znaci, sve je predvideno?

INES: Sve. I mi smo odabrani.

ESTELA: I to nije slucajno to ste ba vi nasuprot meni? (Kratko cutanje) A ta cekaju?

INES: Ne znam. Ali cekaju.

ESTELA: Ne mogu podneti da neko ocekuje neto od mene. Odmah dobijem elju da ucinim suprotno?

INES: Pa dobro, cinite! Hajde, cinite! Vi cak i ne znate ta oni hoce.

ESTELA (lupajuci nogom): To je nepodnoljivo. I ta ce me sve snaci od vas dvoje? (Gleda ih) Od vas dvoje. Bilo je lica koja su mi odmah sve govorila. A vaa mi ne kau nita.

GARSEN (naglo, Ines): Pa zato smo zajedno? Vi ste o tome vec dosta rekli: recite sve.

INES: Ali ja savreno nita ne znam.

GARSEN: Treba to znati.

On razmilja jedan trenutak.

INES: Kad bi svako imao samo hrabrosti da kae...

GARSEN: ta?

INES: Estela!

ESTELA: Molim?

INES: ta ste ucinili? Zato su vas poslali ovamo?

ESTELA (ivo): Ali ja ne znam, uopte ne znam. Pitam se cak da nije to greka. (Ines) Ne smekajte se. Mislite o broju ljudi koji... koji odlaze svakoga dana. Oni dolaze ovamo na hiljade i imaju posla samo sa potcinjenima, sa neupucenim pinovnicima. I onda, kako da nema greaka. Ali ne smekajte se. (Garsenu) A vi, recite neto. Ako su se prevarili u mom slucaju, mogli su se isto tako prevariti i u vaem. (Obraca se Ines.) I u vaem isto tako. Ne bi li bilo bolje verovati da smo ovde grekom?

INES: Je li to sve to ste imali da nam kaete?

ESTELA: ta biste hteli vie da znate? Nemam ta da krijem. Bila sam siroce i uz to siromana. Izdravala sam svoga mladeg brata. Zaprosio me je jedan stari prijatelj moga oca. Bio je bogat i dobar, prihvatila sam. ta biste vi ucinili na mome mestu? Brat mi je bio bolestan i njegovo zdravlje je zahtevalo najvecu negu. ivela sam est godina sa svojim muem bez ijednog oblacka. Ima dve godine otkako sam srela onoga koga je trebalo da volim. To smo uvideli odmah, on je traio da otputujem sa njim, a ja sam odbila. Posle toga sam dobila zapaljenje pluca. To je sve. Moda bi mi se moglo zbog izvesnih nacela prebaciti to sam rtvovala svoju mladost jednom starcu? (Garsenu) Mislite li da je to pogreka?

GARSEN: Sigurno da nije. (Kratko cutanje) A nalazite li vi da je pogreka iveti prema svojim nacelima?

ESTELA: Ko bi vam to mogao prebaciti?

GARSEN: Vodio sam jedan pacifisticki list. Izbio je rat. ta da se radi? Sve su oci bile uprte u mene? Da li ce se usuditi? Pa eto, usudio sam se. Prekrstio sam ruke i streljali su me. U cemu je pogreka?

ESTELA (stavlja mu ruku na miicu): Nema tu pogreke. Vi ste...

INES (dovrava ironicno): Junak. A vaa ena, Garsene?

GARSEN: Dobro, pa ta? Izvukao sam je iz blata.

ESTELA (Ines): Vidite! Vidite!

INES: Vidim. (Kratko cutanje) Za koga igrate komediju? Mi smo medu svojima.

ESTELA (drsko): Medu svojima?

INES: Medu ubicama. U paklu smo, mala moja; nema tu nikada zablude i ne osuduju ljude nikada na vecne muke ni za ta.

ESTELA: Cutite.

INES: U paklu! Prokleti! Prokleti!

ESTELA: Cutite! Hocete li da zacutite? Zabranjujem vam da upotrebljavate grube reci.

INES: Prokleta, mala svetica. Prokleti, junak bez mane. Imali smo svoj cas zadovoljstva, zar ne? Bilo je ljudi koji su zbog nas smrtno patili, a nas je to jako zabavljalo. A sada, treba ispatati.

GARSEN (podigavi ruku): Hocete li ucutati?

INES (gleda ga bez straha, ali veoma iznenadena): A! (Kratko cutanje) Cekajte. Razumela sam, znam to su nas stavili zajedno.

GARSEN: Pazite ta cete reci.

INES: Videcete kako je to prosto. Prosto kao pasulj! Ovde nema telesnog mucenja, zar ne? A ipak smo u paklu. I niko ne mora da dode. Niko. Ostacemo do kraja sami zajedno. Je li tako? U stvari neko nedostaje ovde: delat.

GARSEN (poluglasno): To mi je dobro poznato.

INES: Pa eto, oni su ostvarili utedu radne snage. Muterije su ti koji sami sebe slue kao u ekspresrestoranima.

ESTELA: ta hocete time da kaete?

INES: Delat je svako od nas za ostalu dvojicu.

Kratko cutanje. Svi razmiljaju o tome.

GARSEN (tihim glasom): Ja necu biti va delat. Ne elim vam nita rdavc i nemam nikakva posla sa vama. Nikakva. Sasvim prosto. Hajde: svako u svoj cosak; to je proba. Vi ovde, vi ovde, ja tamo. I tiina. Ni reci: to nije teko, zar ne? Svako od nas ima dosta posla sa sobom. Mislim da bih mogao cutati deset hiljada godina.

ESTELA: Zar treba da cutim?

GARSEN: Da. I... bicemo spaseni... Cutati. Gledati u sebe, nikako ne podizati glavu. Usvaja li se?

INES: Usvaja se.

ESTELA (posle izvesnog oklevanja): Usvaja se.

GARSEN: Onda, zbogom.

On odlazi na svoj divan i stavlja glavu u ruke. Tiina. Ines pocinje da peva za sebe:

U Ulici belih mantila

Podigli su nogare od dasaka,

Stavili mekinje u vedro

I to je bilo gubilite

U Ulici belih mantila.

U Ulici belih mantila

Delat se digao rano

Zato to je trebalo da debeljko

Posece generale

Vladike i admirale

U Ulici belih mantila.

U Ulici belih mantila

Dole su otmene dame

Sa lepim ritama,

Ali se njihova glava

Skotrljala sa svoje visine,

Glava sa eirima

U potok Belih mantila.

Za to vreme Estela stavlja puder i ru. Estela se puderie i uznemireno trai oko sebe ogledalo. Ona pretura po tani, a zatim se okrece Garsenu.ESTELA: Gospodine, imate li ogledalo? (Garsen ne odgovara.) Ogledalo, depno ogledalce, ma kakvo! (Opet Garsen ne odgovara.) Ako me vec ostavljate samu, nabavite mi bar ogledalo.

Garsen dri glavu u rukama ne odgovarajuci.

INES (urno): Imam ja ogledalo u tani. (Ona pretura po tani. Srdito.) Nemam ga vie. Sigurno su mi ga oduzeli u kancelariji.

ESTELA: Ba je to neprijatno.

Prolazi izvesno vreme, ona zatvara oci i posrce. Ines pritrcava i prihvata je.

INES: ta vam je?

ESTELA (ponovo otvara oci i smei se): Cudno se osecam (pipa se), a vama, zar se i vama to ne cini: kad se ne vidim uzalud se doticem i pitam se da li odista postojim.

INES: Vi imate srece. Ja sebe uvek duhovno osecam.

ESTELA: Ah! Da, duhovno... Sve to se dogada u glavama je tako nejasno, uspavljuje me. (Kratko cutanje) U mojoj spavacoj sobi ima est velikih ogledala. Vidim ih. Vidim ih. Ali ona ne vide mene. Na njima se ogledaju fotelja, cilim, prozor... Ala je prazno, ogledalo gde nema mene. Kad sam govorila, okretala sam se tako da bude bar jedno u kome cu se moci videti. Govorila sam. Videla sam sebe kako govorim. Videla sam se kao to me ljudi vide, to me je odravalo budnom. (Ocajno) Moj ru! Sigurna sam da sam se namazala nakrivo. Pa, ipak. Ne mogu citavu vecnost ostati bez ogledala.

INES: Hocete li da vam ja posluim kao ogledalo? Pozivam Vas sebi. Sedite na moj divan.

ESTELA (pokazuje Garsena): Ali...

INES: Ne obracajmo panju na njega.

ESTELA: Ucinicemo jedna drugoj zla: Vi ste to rekli.

INES: Izgledam li tako kao da hocu da te zadavim?

ESTELA: Nikad se ne zna...

INES: Ti ce meni uciniti zla. Ali ta da se radi. Ako treba da patim, neka to bude od tebe. Sedi. Priblii se. Jo. Gledaj me u oci. Vidi li se?

ESTELA: Sasvim sam mala. Vidim se vrlo rdavo.

INES: Ali ja te vidim. Citavu. Postavljaj mi pitanja. Nikakvo ogledalo nece biti vernije.

Estela kojoj je nelagodno, okrece se Garsenu kao da ga zove u pomoc.

ESTELA: Gospodine! Gospodine! Ne dosadujemo li Vam svojim brbljanjem?

Garsen ne odgovara.

INES: Pusti ga; on vie ne postoji. Same smo. Ispituj me.

ESTELA: Da li sam dobro stavila ru?

INES: Da vidim. Ne ba dobro.

ESTELA: I mislila sam. Srecom da me (baca pogled na Garsena) niko nije video. Pocinjem ponovo.

INES: Bolje je. Ne. Sledi liniju usana; ja cu ti pokazati. Tu, tu. Dobro je.

ESTELA: Isto tako dobro kao onda kad sam ula?

INES: Bolje je; tee; okrutnije. Tvoja paklena usta.

ESTELA: Hm! A to je dobro? Kako je to neprijatno, ne mogu vie da prosudim sama. Dajete mi rec da je to dobro?

INES: Zar nece da se tikamo?

ESTELA: Daje mi rec da je dobro?

INES: Lepa si.

ESTELA: Ali imate li Vi ukusa? Imate li Vi moj ukus? Kako je neprijatno, neprijatno.

INES: Imam tvoj ukus, poto mi se svida. Gledaj me dobro. Nasmej se. Nisam ni ja runa. Zar nisam lepa od ogledala?

ESTELA: Ne znam. Vi me plaite. Na svoju sliku u ogledalu bila sam naviknuta. Poznavala sam je tako dobro. Nasmeite se sad: osmeh ce mi otici u dno vaih zenica i ko zna ta ce postati.

INES: A ko te sprecava da se navikne na mene? (One se gledaju. Estela se smei kao opcinjena.) Zaista, ne eli da mi kae ti?

ESTELA: Teko kaem ti enama.

INES: A narocito potanskim cinovnicama, pretpostavljam? ta ima tu na kraju obraza? Crvenu mrlju?

ESTELA (skocivi): Crvenu mrlju, uasno! Gde to?

INES: Tu! Tu! Ja sam ogledalo za eve; mala moja evo, drim te. Nema vie crvenila. Nimalo! A? Ako ogledalo pocne lagati? Ili ako zatvorim oci, ako odbijem da te gledam, ta ce raditi sa svom svojom lepotom? Ne plai se: potrebno je da te gledam. Moje ce oci ostati irom otvorene. I bicu mila, sasvim mila, ali ce mi reci: ti.

Kratko cutanje.

ESTELA: Svidam li ti se?

INES: Mnogo.

Kratko cutanje.

ESTELA (pokazujuci Garsena pokretom glave): elela bih da me i on gleda.

INES: O! Zato to je mukarac. (Garsenu) Pobedili ste. (Garsen ne odgovara.) Ta pogledajte je! (Garsen ne odgovara.) Ne pretvarajte se; nije vam promakla nijedna rec od onoga to smo rekle.

GARSEN (diuci naglo glavu): Imate pravo, nijedna rec. Uzalud sam zacepio ui, brbljale ste mi u glavi. Hocete li me sada pustiti? Ja nemam nikakve veze sa vama.

INES: A sa malom, imate li veze? Shvatila sam vae lukavstvo: da biste je zainteresovali, vi ste se napravili vani.

GARSEN: Kaem vam da me pustite. Neko govori o meni u redakciji i eleo bih da ga sluam. Ba me briga za malu, ako to moe da Vas umiri.

ESTELA: Hvala.

GARSEN: Nisam hteo da budem prost...

ESTELA: Gade!

Kratko cutanje. Oni stoje jedan nasuprot drugom.

GARSEN: Eto! (Kratko cutanje) Preklinjao sam vas da cutite.

ESTELA: Ona je pocela. Dola je da mi ponudi ogledalo, a ja joj nisam nista traila.

INES: Nita. Samo si mu se umiljavala i pravila grimase da bi te gledao.

ESTELA: Pa onda?

GARSEN: Jeste li poludele! Vi, ne vidite kuda to vodi. Ta cutite! (Kratko cutanje) Ponovo cemo mirno sesti, zatvoricemo oci i svako od nas ce se potruditi da zaboravi prisustvo drugih.

Kratko cutanje. On ponovo seda. One odlaze na svoja mesta nesigurnim korakom. Ines se naglo okrece.

INES: Ah! Zaboraviti. Kakva detinjarija! Ja vas osecam do sri svojih kostiju. Vae cutanje mi tutnji u uima. Moete zatvoriti usta, moete odseci jezik, zar ce vas to spreciti da postojite? Hocete li zaustaviti svoju misao? Ja je cujem, ona cini tiktak kao budilnik, a znam da i vi cujete moju. Uzalud ste se udaljili na divane, vi ste svuda, zvukovi mi dolaze uprljani, jer ste ih culi u prolazu. Ukrali ste mi cak i lice: vi ga znate, a ja ga ne znam. A ona? Ona? Vi ste mi je ukrali: da smo same, mislite da bi smela da postupa sa mnom kao to postupa? Ne, ne. Sklonite ruke s lica, necu vas pustiti, to bi bilo i suvie ugodno. Vi biste ostali tu neosetljivi, zadubljeni u sebe samog kao Buda, ja bih zatvorenih ociju osecala da vam ona posvecuje sve umove svoga ivota, cak i uanj svoje haljine, i da vam alje osmehe koje vi ne vidite. Nita od toga! Ja hocu da izaberem svoj pakao; hocu da se sva pretvorim u oko i da se borim otkrivena lica.

GARSEN: Pa dobro. Pretpostavljam da je trebalo dotle doci; igrali su se nama kao sa decom. Da su me stavili sa mukarcima... mukarci znaju da cute. Ali ne treba suvie traiti. (On prilazi Esteli i stavlja joj ruku pod bradu.) Pa, mala, svidam li ti se? Cini mi se da si mi namigivala?

ESTELA: Ne dirajte me.

GARSEN: Eh. Budimo slobodni. Mnogo sam voleo ene, zna li? I one su mene mnogo volele. Budi dakle slobodna, nemamo vie ta da izgubimo. Cemu uctivost? Cemu formalnosti? Medu nama! Za koji casak bicemo goli kao crvi.

ESTELA: Pustite me.

GARSEN: Kao crvi! Ah! Ja sam vas opomenuo. Nita nisam traio od vas osim mira i malo tiine. Zacepio sam ui. Gomez je govorio stojeci medu stolovima, svi drugovi iz lista su ga sluali. U koulji. eleo sam da znam ta su govorili, bilo je teko. Zemaljski dogadaji prolaze tako brzo. Zar niste mogle cutati? A sada, gotovo je, on vie ne govori, to to misli o meni vratilo mu se u glavu. Pa dobro, treba da idemo do kraja. Goli kao crvi: hocu da znam s kim imam posla.

INES: Vi to znate. Sada vi to znate.

GARSEN: Dok svako od nas ne bude priznao zato su ga osudili, necemo nita znati. Ti, plavuo, pocinji. Zato? Reci nam zato: svojom iskrenocu moe izbeci katastrofu. Kad upoznamo svoje gadosti... Hajde, zato?

ESTELA: Rekla sam vam da ne znam. Nisu hteli da mi kau.

GARSEN: Znam. Ni meni nisu hteli da odgovore. Ali ja poznajem sebe. Ti se plai da govori prva? Vrlo dobro. Ja cu poceti. (Cutanje.) Nisam ba mnogo lep.

INES: U redu. Znamo da ste dezertirali.

GARSEN: Pustite to. Ne govorite nikada o tome. Ja sam ovde zato to sam mucio svoju enu. To je sve. Pet godina. Naravno, ona jo pati. Eno je; vidim je cim pocnem da govorim o njoj. Gomez me zanima, a nju vidim. Gde je Gomez? Pet godina. Dakle, vratili su joj moje stvari. Ona sedi kraj prozora i dri moj kaput na krilu. Kaput sa dvanaest rupa. Krv, a reklo bi se rda. Ivice rupe su nagorele. Ha! To je muzejsko parce, istorijski kaput. A ja sam to nosio! Hoce li plakati? Hoce li najzad zaplakati. Vracao sam se pijan kao svinja i mirisao na vino i ene. Ona me je cekala po celu noc; nije plakala. Ni jedna rec prekora, naravno. Samo njene oci. Njene krupne oci. Nita ne alim. Platicu, ali nita ne alim. Napolju pada sneg.. Pa hoce li plakati? To je ena kojoj je poziv da bude mucenica.

INES (sasvim tiho): Zato ste je mucili?

GARSEN: Zato to je to bilo lako. Bila je dovoljna jedna rec pa da promeni boju, bila je osetljiva. Ha. Ni jednog prekora. Ja sam vrlo zajedljiv. Cekao sam, stalno sam cekao, ali ni jednog jecaja, ni jednog prekora. Izvukao sam je iz blata, razumete li? Ona miluje rukom demper ne gledajuci ga. Njene ruke nasumce trae rupe. ta ceka? Cemu li se nada? Rekao sam ti da nita ne alim. Eto najzad: Ona mi se suvie divila. Razumete li to?

INES: Ne. Meni se nisu divili.

GARSEN: Utoliko bolje. Utoliko bolje po vas. Sve ovo vam sigurno izgleda izmiljeno. Pa lepo, evo jedne anegdote: bio sam doveo sebi jednu mulatkinju. Kakve noci! Moja ena je spavala na prvom spratu, morala nas je cuti. Ona se dizala prva i poto smo mi dugo spavali, donosila nam je kafu u krevet.

INES: Prostacino.

GARSEN: Pa da, pa da, voljeni prostak. (Izgleda rasejan) Ne, nita. To je Gomez, ali ne govori o meni. Prostak, rekoste? Zar! A da nisam, ta bih radio ovde? A vi?

INES: Pa dobro, bila sam ono to dole zovu prokletom enom. Vec prokleta, zar ne. Dakle, niste mnogo iznenadeni.

GARSEN: Je li to sve?

INES: Ne, ima jo i ona stvar sa Floransom. Ali to je prica o mrtvima. Troje mrtvih. Najpre on, zatim ona i ja. Niko vie nije ostao dole, mirna sam; samo soba. S vremena na vreme vidim sobu. Prazna je sa sputenim kapcima. Ah! ah! Skinuli su pecate. Za izdavanje... Ona je za izdavanje. Ima natpis na vratima. To je... sprdnja.

GARSEN: Troje. Vi ste ba rekli troje?

INES: Troje.

GARSEN: Jedan covek i dve ene?

INES: Da.

GARSEN: Gle. (Cutanje) On se ubio?

INES: On? On je bio potpuno nesposoban za to. Onda, nije zbog toga to je patio. Ne: tramvaj ga je smrvio. Kao od ale. Stanovala sam kod njih. Bio mi je rodak.

GARSEN: Je li Floransa bila plava?

INES: Plava? (Gleda Estelu.) Znate, nimalo mi nije ao, ali mi nije ni zabavno da vam pricam taj dogadaj.

GARSEN: Hajde! hajde! Postao vam je odvratan?

INES: Malo pomalo. Jedna rec tu i tamo. Na primer, klokotao je pijuci, duvao je kroz nos u cau. Sitnice. Oh! Bio je to jadan covek, osetljiv. Zato se smejete?

GARSEN: Zato to ja nisam osetljiv.

INES: To se vidi. Uunjala sam se u nju. Ona je gledala mojim ocima... Na kraju, bila mi je u rukama... Uzele smo sobu na drugom kraju grada.

GARSEN: A onda?

INES: Onda se desilo ono sa tramvajem. Govorila sam joj svakog dana: eto, mala! Mi smo ga ubile. (Cutanje) Rdava sam.

GARSEN: Da. I ja sam.

INES: Ne, niste vi rdavi. To je neto drugo.

GARSEN: ta?

INES: Reci cu vam docnije. Ja sam rdava: to znaci, da mi je potrebna tuda patnja da bih mogla da opstanem. Plamen. Plamen u srcima. Kad sam sama, gasim se. est meseci plamtela sam u njenom srcu: sva sam gorela. Ona se digla jedne noci i otvorila slavinu od plina, a da nisam uopte posumnjala u to, a zatim je ponovo legla pored mene. Eto.

GARSEN: Hm!

INES: ta?

GARSEN: Nita. To je rdavo.

INES: Pa neka, to je prljavo. ta onda?

GARSEN: O! Imate pravo. (Esteli) A ti? ta si ti ucinila?

ESTELA: Rekla sam vam da nita ne znam. Uzalud sam sebe ispitivala...

GARSEN: Da. Dobro, pomoci cemo ti. Taj tip sa razmrskanim licem, koje?

ETELA: Koji tip?

GARSEN: Ti to odlicno zna. Onaj od koga si se plaila kad si ula.

ESTELA: To je jedan prijatelj.

GARSEN: Zato si se plaila njega?

ESTELA: Nemate prava da me ispitujete.

INES: Da li se on ubio zbog tebe?

ESTELA: Ma ne, vi ste ludi.

GARSEN: Onda, zato te je plaio? Onje pucao sebi u lice, a? I to mu je raznelo glavu?

ESTELA: Cutite! Cutite!

GARSEN: Zbog tebe! Zbog tebe!

INES: A? A? Smejali su se? Da li se zbog toga ubio?

ESTELA: Pustite me na miru. Strah me je od vas. Hocu da idem! Hocu da idem!

Ona juri vratima i drma ih.

GARSEN: Idi. Ja i ne traim nita bolje. Samo, vrata su spolja zatvorena.

Estela zvoni; zvono ne radi. Ines i Garsen se smeju. Estela se okrece njima oslonjena na vrata.

ESTELA (promuklim i laganim glasom): Vi ste odvratni.

INES: Odlicno, odvratni. Pa onda? Dakle, laf se ubio zbog tebe? Je li bio tvoj ljubavnik?

GARSEN: Razume se, to joj je bio ljubavnik. I hteo je da je ima samo za sebe.

INES: Igrao je tango kao profesionalac, ali bio je siromaan, pretpostavljam.

Cutanje.

GARSEN: Pitamo te da li je bio siromaan.

ESTELA: Da, bio je siromaan.

GARSEN: A zatim, trebalo je da ti cuva svoj ugled. Jednog dana je doao, preklinjao te je, a ti si ga ismejala.

INES: A? A? Smejala si se? Da li se on zbog toga ubio?

ESTELA: Jesi li ovako gledala u Floransu?

INES: Da.

Kratko cutanje. Estela pocinje da se smeje.

ESTELA: Niste ba sasvim pogodili. (Ona se uspravlja i gleda ih jo uvek oslonjena o vrata. Suvim i izazivackim tonom.) Hteo je da mi napravi dete. Eto, jeste li zadovoljni?

GARSEN: A ti, nisi htela?

ESTELA: Ne. Ali dete je dolo. Otila sam da provedem pet meseci u vajcarskoj. Niko nije nita znao. Bila je devojcica. Roe je bio kraj mene kad je rodena. Veselilo ga je to ima cerku. Mene ne.

GARSEN: Pa onda?

ESTELA: Bio je jedan balkon iznad jezera. Donela sam jedan veliki kamen. On je vikao: Estela, molim te, preklinjem te. Ja sam ga se gnuala. Sve je video. Nagnuo se na balkon i video je krugove na vodi.

GARSEN: Pa onda?

ESTELA: To je sve. Ja sam se vratila u Pariz, a on je ucinio ono to je hteo.

GARSEN: Pucao je sebi u glavu?

ESTELA: Da, tacno. Nije se vredelo muciti oko toga. Moj mu nije nikada nita posumnjao. (Kratko cutanje) Mrzim vas.

Potresa je suv jecaj.

GARSEN: Nepotrebno. Ovde suze ne teku.

ESTELA: Podla sam! Podla sam! (Kratko cutanje) Da znate kako vas mrzim!

INES (grleci je): Jadno moje malo! (Garsenu) Istraga je zavrena. To nije toliko vano i moete drati tu delatsku njuku.

GARSEN: Delatsku... (Gleda oko sebe.) Dao bih ne znam ta da se mogu videti u ogledalu. (Kratko cutanje) Kako je toplo! (Mahinalno skida kaput.) O! pardon.

Hoce da ga ponovo obuce.

ESTELA: Moete ostati u koulji. Sada...

GARSEN: Da. (On baca svoj kaput na divan.) Ne treba da se ljutite na mene, Estela.

ESTELA: Ja se i ne ljutim na vas.

INES: A na mene? Ljuti li se na mene?

ESTELA: Da.

Cutanje.

INES: Pa, Garsene? Evo goli smo kao crvi; da li vam je sad neto jasnije?

GARSEN: Ne znam. Moda malo jasnije. (Bojaljivo) Ne bismo li mogli pokuati da pomognemo jedno drugom?

INES: Meni nije potrebna pomoc.

GARSEN: Ines, oni su pomrsili sve konce. Ako vi ucinite i najmanji pokret, ako podignete ruku da biste se rashladili, Estela i ja osecamo potres. Niko od nas ne moe da se spase sam, treba da budemo zajedno izgubljeni, ili da se zajedno izvucemo. Birajte. (Kratko cutanje) No, ta je?

INES: Izdali su je. Prozori su irom otvoreni, jedan covek sedi na mome krevetu. Izdali su je! Izdali su je! Udite, udite, ne ustrucavajte se. Eno jedne ene. Ona ide prema njemu i on joj stavlja ruke na ramena... ta cekaju, to ne zapale svetlo, ne vidi se vie; hoce li se poljubiti? Ta soba je moja! Ona je moja! Pa zato ne zapale svetlo? Ne mogu vie da ih vidim. ta apucu. Hoce li je on milovati na mome krevetu. Ona mu kae da je podne i da uveliko sija sunce. Sigurno postajem slepa. (Kratko cutanje) Gotovo. Nita vie: vie ne cujem i ne vidim. Pa dobro, pretpostavljam da sam raskrstila sa zemljom. Nema vie alibija. (Ona se jei.) Osecam se praznom. Sad sam potpuno mrtva. Potpuno ovde. (Kratko cutanje) Vi ste govorili neto? Rekli ste da mi pomognete, mislim.

GARSEN: Da.

INES: Ucemu?

GARSEN: Da osujetite njihova lukavstva.

INES: A ta cu ja za uzvrat?

GARSEN: Vi cete meni pomoci. Trebalo bi malo uciniti Ines: samo malo dobre volje.

INES: Dobre volje... Gde hocete da je nadem? Ja sam trula.

GARSEN: A ja? (Kratko cutanje) Ipak, ako bismo pokuali?

INES: Ja sam neosetljiva. Ne mogu ni da primam, ni da dajem; kako hocete da vam pomognem? Suva grana, treba je potpaliti. (Kratko cutanje; ona gleda Estelu, koja dri glavu u rukama.) Floransa je bila plava.

GARSEN: Znate li da ce ta mala biti va delat.

INES: Moda, pretpostavljam.

GARSEN: Njome su vas uhvatili. to se mene tice, ja... ja... ne obracam na nju nikakvu panju. A to se vas tice...

INES: ta?

GARSEN: Ona je zamka. Oni vas vrebaju da vide kako cete se uhvatiti.

INES: Znam. A i vi ste zamka. Mislite li da nisu predvideli vae reci? I da se ovde ne skrivaju otvori koje mi ne vidimo. Sve je zamka. Ali ta mi to smeta? I ja sam zamka. Zamka za nju. Moda cu ja nju uhvatiti.

GARSEN: Vi necete ba nita uhvatiti. Mi jurimo jedan za drugim kao vaarski konji da se nikada ne stignemo: moete verovati da su sve uredili. Ostavite, Ines. Otvorite ruke, pustite se. Inace cete nas sve troje uciniti nesrecnim.

INES: Zar vam ja izgledam tako kao da sam naucila da putam? Znam ta me ocekuje. Gorecu i gorim i znam da nece biti kraja; sve ja znam: mislite li da cu je pustiti? Imacu je, ona ce vas gledati mojim ocima, kao to je Floransa gledala onog drugog. Zato mi sad govorite o svojoj nesreci: ja vam kaem da sve znam i da ne mogu imati cak ni prema sebi saaljenja. Zamka, ha! Zamka. Naravno da sam uhvacena u zamku. Pa ta? Utoliko bolje ako su oni zadovoljni.

GARSEN (hvatajuci je za rame): Ja mogu da imam saaljenja prema vama. Gledajte me: goli smo. Goli do kostiju i ja vas do srca poznajem. To je veza: mislite li da cu vam uciniti zlo? Nita ne alim, ne tuim se; i sam sam hladan. Ali prema vama mogu da imam saaljenja.

INES (koja poputa dok joj on govori, stresa se): Ne dodirujte me. Mrzim da me dodiruju. I cuvajte svoje saaljenje. Dosta! Garsene, ima dosta zamki i za vas u ovoj sobi. Za vas. Spremljenih za vas. Bolje biste ucinili da gledate svoja posla. (Kratko cutanje) Ako potpuno ostavite na miru malu i mene, nastojacu da vam ne smetamo.

GARSEN (gleda je jedan trenutak, zatim slee ramenima): U redu.

ESTELA (podiuci glavu): U pomoc, Garsene.

GARSEN: ta hocete od mene?

ESTELA (diuci se i pribliavajuci mu se): Meni vi moete pomoci.

GARSEN: Obratite se njoj.

Ines se pribliila, ona staje sasvim uz Estelu s leda, ne dodirujuci je. Za vreme narednih replika ona joj govori skoro na uvo. Ali Estela, okrenuta Garsenu koji je gleda ne govoreci, odgovara jedino njemu kao da je on ispituje.ESTELA: Molim vas, obecali ste, Garsene, obecali ste! Brzo, brzo, necu da ostanem sama. Olga ga je odvela na dansing.

INES: Koga je odvela?

ESTELA: Pjera. Oni igraju.

INES: Ko je Pjer?

ESTELA: Jedna mala budala. Zvao me je svojim izvorom. Voleo me je. Ona ga je odvela na dansing.

INES: Voli li ga?

ESTELA: Oni ponovo sedaju. Ona jedva die. Zato li igra? Jedino ako nije zato da bi omravila. Naravno da ne. Naravno da ga nisam volela. On ima osamnaest godina, a ja nisam ljudoder.

INES: Pa pusti ih. ta te se to sada tice?

ESTELA: On je bio moj.

INES: Vie nita nije tvoje na zemlji.

ESTELA: On je bio moj.

INES: Da, bio je. Pokuaj da ga uzme, pokuaj da ga dotakne. Olga, ona moe da ga dotakne. Zar ne? Zar ne? Ona moe da mu dri ruke, da mu dodiruje kolena.

ESTELA: Ona se gura svojim ogromnim grudima, duva mu u lice. Palcicu, jadni Palcicu, ta ceka, to joj se ne nasmeje u lice? Ah! Bio bi mi dovoljan jedan pogled, ona nikada ne bi smela... Zar zaista nisam nita vie?

INES: Nita vie. I nema vie nita tvoje na zemlji: sve to ti pripada ovde je. eli li no za hartiju? Barbedjenovu bronzanu figuru? Plavi divan je tvoj. I ja, mala moja, ja sam zauvek tvoja.

ESTELA: Ha? Moja? Pa dobro, ko bi me od vas dvoje smeo zvati svojim izvorom? Ja ne mogu da prevarim vas, vi znate da sam dubre. Misli na mene, Pjer, misli na mene, brani me; dokle god ti bude mislio: izvoru moj, dragi moj izvoru, ja sam samo napola ovde, samo sam napola krivac, ja sam dole izvor kraj tebe. Ona je crvena kao paprika. Ma to je nemoguce. Sto puta smo joj se zajedno smejali. ta se to cuje, to sam toliko volela? A, to je Sent Luis bluz... Pa igrajte, igrajte! Garsene, vi biste se zabavljali da moete da je vidite. Ona, dakle, nece nikada znati da je ja vidim. Vidim te, vidim te, sa tvojom cupavom kosom i izmenjenim licem, vidim kako mu gazi po nogama. To je da umre od smeha. Hajde! Bre! Bre! On je vuce, stiska je. To je nepristojno. Bre! Govorio mi je: tako ste laki. Hajde, hajde! (Ona igra govoreci.) Kaem ti da te vidim. Ona mi se ruga, igra kroz moj pogled. Naa draga Estela! ta, naa draga Estela? Ah! Cuti! Ti nisi pustila ni jednu suzu na pratnji. Ona mu kae Naa draga Estela. Ona ima smelosti da mu govori o meni. Hajde! Po taktu! Ona ne bi mogla da govori i igra u isti mah. Ali ta je... Ne! ne! ne reci mu! ja ti ga preputam, uzmi ga, cuvaj ga, radi s njim to ti je volja, ali mu ne reci... (Ona je prestala da igra.) Da. Pa dobro, moe'ga sada zadrati. Ona mu je sve rekla, Garsone: Roe, put u vajcarsku, dete, sve mu je ispricala. Naa draga Estela nije bila... Ne, ne, zaista, nisam... On tuno klima glavom, ali se ne moe reci da ga je novost potresla. Zadri ga sad. Necu ti ga otimati zbog njegovih dugih trepavica ili zbog toga to lici na devojku. Ha! On me je zvao svojim izvorom, svojim kristalom. Pa eto, kristal je smrvljen. Naa draga Estela. Igrajte! igrajte, hajde! Po taktu. Jedan, dva. (Ona igra) Dala bih sve na svetu da se vratim na zemlju, samo jedan trenutak, da bih igrala. (Ona igra; kratko cutanje.) Ne cujem vie tako dobro. Ugasili su lampe kao za tango. Zato igraju u tiini? Jace! to je to daleko! Ja... ne cujem vie nita. (Prestaje da igra.) Nikad vie. Zemlja me je napustila. Garsene, gledaj me, uzmi me u svoj zagrljaj.

Ines daje znak Garsenu iza Estelinih leda da se ukloni.

INES (zapovednicki): Garsene!

GARSEN (ustukne jedan korak i pokazuje Esteli Ines): Obratite se njoj.

ESTELA (cepa ga): Ne odlazite! Jeste li vi covek? Ali pogledajte me, ne skrecite pogled: je li to tako teko? Ja imam zlatne kose i najzad neko se ubio zbog mene. Preklinjem vas, vi morate gledati neto. Ako to ne budem ja, bice bronzana figura, sto, ili divani. Ja sam ipak prijatnija za gledanje. Sluaj: ispala sam iz njihovih srca kao to ptice ispada iz gnezda. Podigni me, uzmi me u svoje srce, videce kako cu biti mila.

GARSEN (odbijajuci je s naporom): Kaem vam da se njoj obratite.

ESTELA: Njoj? Ali ja nju ne racunam: ona je ena.

INES: Mene ne racuna. Ali pticice, mala evo, vec odavno si mi se uselila u srce. Ne plai se, ja cu te gledati neprestano i netremice. ivece u mome pogledu kao zrnce zlata na suncu.

ESTELA: Na suncu? Ha! Ostavite me na miru. Pokuali ste malopre i dobro ste videli da je uzalud.

INES: Estela! Izvoru moj, kristalu moj.

ESTELA: Va kristal? To je lakrdija. Koga mislite da laete? Ta ceo svet zna da sam izbacila dete kroz prozor. Kristal je zdrobljen na zemlji i briga me. Ja sam samo koa i moja koa nije za vas.

INES: Dodi! Bice ono to bude elela: izvor, barutina. Pronaci ce ponovo sebe onakvu kakvu elim u dnu mojih ociju.

ESTELA: Pustite me! Vi nemate ociju. Ali ta da ucinim da me pusti? Evo!

Pljune joj u lice. Ines je naglo pusti.

INES: Garsene! Platicete mi to.

Kratko cutanje. Garsen slee ramenima i ide prema Esteli.

GARSEN: Dakle? Ti hoce mukarca?

ESTELA: Ne mukarca. Tebe.

GARSEN: Bez pricanja. Nije vano ko ce urediti stvar. Ja sam se naao tu, znaci ja cu. Dobro. (Hvata je za ramena.) Ti zna da nemam nita to bi ti se svidelo: nisam mala budala i ne igram tango.

ESTELA: Hocu te takvog kakav si. Moda cu te izmeniti.

GARSEN: Sumnjam u to. Bicu... rasejan. Imam druge stvari u glavi.

ESTELA: Kakve stvari?

GARSEN: Nece te to zanimati.

ESTELA: Secu na tvoj divan. Nadam se da ce se starati o meni.

INES (prsnuvi u smeh): Ha! kucko! Potrbuke! Potrbuke! A on cak nije ni lep!

ESTELA (Garsenu): Ne sluaj je. Ona nema ni ociju ni uiju. Nju ne racunamo.

GARSEN: Dacu ti sve to mogu. Nije mnogo. Necu te voleti: suvie dobro te poznajem.

ESTELA: eli li me?

GARSEN: Da.

ESTELA: To je sve to hocu.

GARSEN: Onda...

On se naginje na nju.

INES: Estela! Garsene! Izgubili ste pamet! Ali ja, ja sam tu!

GARSEN: Vidim, pa ta?

INES: Preda mnom? Vi... vi ne moete.

ESTELA: Zato? Ja sam se potpuno svlacila pred svojom sobaricom.

INES (dohvativi se sa Garsenom): Pustite je! Pustite je! Ne dirajte je svojim prljavim mukim rukama.

GARSEN (odgurnuvi je snano): U redu: ja nisam otmen i ne plaim se da se tucem sa enom.

INES: Bili ste mi obecali, Garsene, bili ste mi obecali!

GARSEN: Vi ste prekrili sporazum.

Ines se izvlaci i odmice se u dno pozornice.

INES: Cinite ta hocete, vi stejaci. Ali setite se, ja sam tu i gledam vas. Moje oci vas nece napustiti, Garsene; moracete da je ljubite pod mojim pogledom. Kako vas mrzim oboje! Volite se, volite se. U paklu smo i doci ce i na mene red.

Za vreme sledece scene, ona ih posmatra ne rekavi ni rec.

GARSEN (vraca se Esteli i grli je): Daj mi usne.

Kratko cutanje. On se naginje na nju i naglo se uspravlja.

ESTELA (srdito): Ha!... (Kratko cutanje) Rekla sam ti da ne obraca panju na nju.

GARSEN: Ba se o njoj radi. (Kratko cutanje) Gomez je u redakciji. Zatvorili su prozore; dakle zima je. est meseci. Ima est meseci kako su me... Jesam li ti govorio da ce se dogadati da budem rasejan? Oni drhte; nisu skinuli kapute. Smeno je to to je njima, dole, tako hladno, a meni tako toplo. Ovoga puta o meni govore.

ESTELA: Hoce li to dugo trajati? (Kratko cutanje) Reci mi bar ta pricaju.

GARSEN: Nita. Ne pricaju nita. On je svinja, to je sve. (Paljivo slua.) Lepa svinja. A? (Pribliuje se Esteli.) Hocemo li se vratiti nama? Hoce li me voleti?

ESTELA (smeeci se): Ko zna?

GARSEN: Hoce li imati poverenja u mene?

ESTELA: Kakvo cudno pitanje: bice mi stalno pred ocima i nece me valjda prevariti sa Ines.

GARSEN: Jasno. (Kratko cutanje. On puta Estelu iz zagrljaja.) Govorio sam o drugom poverenju. (Slua) Neka! neka! kai to god hoce: ja nisam ovde zato da bih se branio. (Esteli) Estela, treba da mi pokloni poverenje.

ESTELA: Kakva zbrka! Ali ti ima moje usne, moje ruke, celo moje telo i sve bi moglo da bude tako jednostavno... Moje poverenje? Ja i nemam poverenja da bih ga mogla dati; ti mi uasno dosaduje. Mora da si ucinio neto vrlo rdavo kad zahteva moje poverenje.

GARSEN: Streljali su me.

ESTELA: Znam, odbio si da ode. A zatim?

GARSEN: Ja... Nisam sasvim odbio. (Nevidljivima) On dobro govori, sudi tacno, ali ne kae ta je trebalo uciniti. Da li je trebalo da odem generalu i kaem mu: Generale, ja ne odlazim. Kakva glupost! Uhapsili bi me. eleo sam da dokaem, ja da dokaem. Nisam eleo, da mi prigue glas. (Esteli) Ja... Seo sam na voz. Ulovili su me na granici.

ESTELA: Kuda si hteo da ode?

GARSEN: U Meksiko. Racunao sam da tamo osnujem jedan pacifisticki list. (Cutanje) Pa dobro, reci neto.

ESTELA: ta eli da ti kaem? Dobro si ucinio to nisi hteo da se bori. (Ljutiti pokret Garsenov.) Ah! dragi moj, ne mogu da pogadam ta treba da ti odgovorim.

INES: Zlato moje, treba da mu kae daje pobegao, kao lav. Jer tvoja draga dobricina je pobegla. To je ono to ga titi.

GARSEN: Pobegao, otiao; nazovite to kako hocete.

ESTELA: I trebalo je da pobegne. Da si ostao, ufackali bi te.

GARSEN: Naravno. (Kratko cutanje) Estela, da li sam ja kukavica?

ESTELA: Ali ja nita ne znam, ljubavi moja. Nisam u tvojoj koi. Ti treba to da rei.

GARSEN (umornim pokretom): Ja ne reavam.

ESTELA: Najzad, ti se mora secati; sigurno si imao razloga da postupi tako kao to si postupio.

GARSEN: Da.

ESTELA: Pa onda?

GARSEN: Jesu li to pravi razlozi?

ESTELA (jetko): Kako si komplikovan.

GARSEN: Hteo sam da dokaem, ja... dugo sam razmiljao... Jesu li to pravi razlozi.

INES: Ah! To je pitanje. Jesu li to pravi razlozi? Ti si promiljao, nisi hteo olako da se upetljava. Ali strah, mrnja i sve prljavtine koje sakrivamo, takode su razlozi. Hajde, trai, ispituj se.

GARSEN: Cuti! Misli li da sam ocekivao tvoje savete? Hodao sam po svojoj celiji nocu, danju. Od prozora do vrata, od vrata do prozora. Vrebao sam sebe. Sledio sam svoj trag. Cini mi se da sam proveo ceo ivot u samoispitivanju, posle cega je ono glavno dolazilo na red. Ja... seo sam u voz, eto ta je sigurno. Ali zato? zato? Na kraju sam mislio: moja smrt ce reiti; ako umrem cisto, znaci da nisam kukavica

INES: I kako si umro Garsene?

GARSEN: Loe. (Ines prsnu u smeh.) To je bila obicna telesna malaksalost. Ne stidim se. Samo je sve ostalo nereeno zauvek. (Esteli) Dodi ti, ovamo. Gledaj me. Potrebno mi je da me neko gleda dok na zemlji govore o meni. Ja volim zelene oci.

INES: Zelene oci? Gle ti njega! A ti Estela? Voli li ti kukavice?

ESTELA: Da zna kako mi je svejedno. Kukavica, ili ne, samo neka dobro ljubi.

GARSEN: Oni odmahuju glavom vukuci dim iz cigara; dosaduju se. Misle: Garsen je kukavica. Slabo. Lako. To je tek toliko da se misli na neto. Garsen je kukavica. Eto to su reili oni, moji drugovi. est meseci ce govoriti: kukavica kao Garsen. Vas dve imate srece. Niko ne misli vie na vas na zemlji. Ja imam mucniji ivot.

INES: A vaa ena Garsene?

GARSEN: Dobro, ta, moja ena. Ona je mrtva.

INES: Mrtva.

GARSEN: Sigurno sam zaboravio da vam kaem. Ona je sad mrtva. Ima oko dva meseca.

INES: Od tuge?

GARSEN: Naravno, od tuge. Od cega biste hteli da je umrla. Dakle, sve je dobro: Rat je zavren, moja ena je mrtva, a ja sam uao u istoriju.

Suvi jecaj ga potrese i on prede rukom preko lica. Estela ga cvrsto zagrli.

ESTELA: Dragi moj, dragi moj! Gledaj me, dragi moj! Dotakni me, dotakni me. (Ona mu uzima ruku i stavlja je sebi na grudi.) Stavi mi ruku na grudi. (Garsen cini pokret da se oslobodi.) Pusti ruku; pusti je, ne mici. se. Oni ce jedan po jedan umreti: nije vano ta misle. Zaboravi ih. Postojim samo ja.

GARSEN (izvlaceci ruku): Ali oni mene nece zaboraviti. Oni ce umreti, ali ce doci drugi koji ce prihvatiti lozinku. Ostavio sam im ivot u rukama.

ESTELA: Ali, ti suvie razmilja!

GARSEN: ta drugo da cinim? Nekada sam delao... Ah! Vratiti se jedan jedini dan u njihovu sredinu... kakav demanti! Ali ja sam izvan igre; oni prave bilans ne brinuci se za mene, a imaju i pravo, jer ja sam mrtav. Ubijen kao pacov. (Smeje se.) Postao sam javna svojina. (Kratko cutanje)

ESTELA (tiho): Garsene!

GARSEN: Ti si tu? Dobro, sluaj, moe mi uciniti jednu uslugu. Ne, ne odbijaj. Znam: izgleda ti smeno da neko od tebe zatrai pomoc, nisi na to navikla. Ali ako bi htela, ako bi ucinila jedan napor, moda bismo se mogli zaista voleti. Vidi; hiljadu je njih koji ponavljaju da sam kukavica. Ali ta je to hiljadu? Kad bi postojala jedna dua, jedna jedina, da potvrdi svim snagama da nisam pobegao, da nisam mogao pobeci, da sam hrabar, da sam poten, ja... ja sam siguran da bih mogao biti spaen. Hoce li da veruje u mene. Voleo bih te vie nego sebe.

ESTELA (smejuci se): Blesavko! dragi blesavko! Misli li da bih mogla da volim kukavicu?

GARSEN: Ali ti si govorila...

ESTELA: Podsmevala sam ti se. Ja volim ljude. Garsene, prave ljude rapave koe i snanih ruku. Ti nema bradu kukavice, nema usne kukavice, nema glas kukavice, tvoje kose nisu kose kukavice. A zbog usana, glasa i zbog kose ja te volim.

GARSEN: Istina? Je li to zaista istina?

ESTELA: Hoce li da ti se zakunem?

GARSEN: Onda ih ja sve cikam, one odozdo i ove odavde. Estela, mi cemo izici iz pakla. (Ines prsnu u smeh. Oni prestadoe da govore i pogledae je.) U cemu je stvar?

INES (smejuci se): Ali ona ne veruje ni rec od onoga to kae; kako moe da bude tako naivan? Estela, jesam li ja kukavica? Da zna ti kako se ona tome podsmeva!

ESTELA: Ines! (Garsenu) Ne sluaj je. Ako hoce moje poverenje, onda treba prvo da mi da svoje.

INES: Pa da, pa da! Pokloni joj poverenje. Potreban joj je covek moe misliti, ruka mukarca oko struka, muki miris, muka elja u mukim ocima. Za ostalo... Ha! ona ce ti reci da si Bog otac, ako to moe da ti cini zadovoljstvo.

GARSEN: Estela! Je li istina? Odgovori; je li istina?

ESTELA: ta hoce da ti kaem? Ja ne razumem nita od svih tih prica. (Ona lupa nogom.) Kako je sve to neizdrljivo! Cak i da si bio kukavica, ja bih te volela, eto! Zar ti to nije dovoljno? (Kratko cutanje)

GARSEN (obema enama): Odvratne ste mi.

Ide prema vratima.

ESTELA: ta radi?

GARSEN: Odlazim.

INES (brzo): Nece stici daleko: vrata su zatvorena.

GARSEN: Morace da ih otvore.

On pritiska dugme na zvonu. Zvono ne radi.

ESTELA: Garsene!

INES (Esteli): Ne uznemiravaj se; zvono je pokvareno.

GARSEN: Kaem vam da ce otvoriti. (On dobuje po vratima.) Ne mogu vie da vas podnosim, ne mogu vie. (Estela trci prema njemu, on je odgurne.) Idi! Ti si mi odvratnija od nje. Ja necu da se utopim u tvojim ocima. Ti si vlana, ljigava si. Ti si polip, ti si barutina. (On lupa na vrata.) Hocete li otvoriti?

ESTELA: Garsene, preklinjem te, ne odlazi, necu ti govoriti vie, potpuno cu te ostaviti na miru, ali ne odlazi. Ines je pokazala svoje kande, necu vie da ostanem sama sa njom.

GARSEN: Snadi se. Nisam traio da dode.

ESTELA: Kukavice! kukavice! Oh! Zaista je tacno da si kukavica.

INES (pribliujuci se Esteli): Pa dobro, evo moja, nisi li zadovoljna? Pljunula si mu u lice da bi mu se svidela i posvadale smo se zbog njega. Ali on odlazi, mutivoda, i ostavlja nas ene same.

ESTELA: Nece nita postici; ako se ova vrata otvore, pobeci cu.

INES: Kuda?

ESTELA: Bilo kuda. to je moguce dalje od tebe.

Garsen ne prestaje da lupa na vrata.

GARSEN: Otvorite! Otvorite, najzad! Ja primam sve: cizme za mucenje, kleta, rastopljeno olovo, maice, grebene, sve to pece, sve to razdire, hocu zaista da se mucim. Bolje je stotinu ujeda, bolje je bic, vitriol, nego ovo mucenje u glavi, taj fantom mucenja koji se tek dotakne, koji pomiluje, a nikada ne ucini dovoljno zla. (On cepa kvaku na vratima i drma je.) Hocete li mi otvoriti? (Vrata se naglo otvore i on umalo ne padne.) Ah!

Dugo cutanje.

INES: Pa, Garsene? Odlazite li?

GARSEN (polako): Pitam se zato su se vrata otvorila.

INES: ta cekate? Idite, idite brzo!

GARSEN: Necu otici.

INES: A ti Estela? (Estela se ne mice; Ines prsne u smeh.) Onda? Ko ce? Ko ce od nas troje? Put je slobodan, ko nas zadrava? Ha! to je da umre od smeha! Mi smo nerazdvojni.

Estela skoci na nju s leda.

ESTELA: Nerazdvojni? Garsene! Pomozi mi! pomozi mi brzo. Izvuci cemo je napolje i zatvoricemo vrata za njom; videce ona.

INES (braneci se): Estela! Estela! Preklinjem te, zadri me. Nemoj u hodnik, nemoj me isterati u hodnik.

GARSEN: Pusti je.

ESTELA: Ti si lud, ona te mrzi.

GARSEN: Zbog nje sam ostao.

Estela pusti Ines i preneraeno gleda Garsena.

INES: Zbog mene? (Kratko cutanje) Da, pa dobro, zatvorite vrata. Deset puta je toplije kad su otvorena. (Garsen prilazi vratima i zatvara ih.) Zbog mene? (Kratko cutanje) Zbog mene?

GARSEN: Da. Ti zna ta je to kukavica.

INES: Da, ja to znam.

GARSEN: Ti zna ta je to bol, ponienje, strah. Bilo je dana kada si sebi duu sagledala i od toga bi ti se odsekle ruke i noge. Sutradan si znala samo da razmilja i ne bi vie mogla da protumaci otkrica prethodnog dana. Da, ti si poznavala cenu zla. I ako ti kae da sam kukavica, to je receno sa potpunim poznavanjem stvari, a?

INES: Da.

GARSEN: Tebe moram ubediti; ti si od moga soja. Zar si uobraavala da cu otici? Ne bih mogao da te ostavim ovde da likuje, sa svim tim mislima u glavi; svim tim mislima koje se mene ticu.

INES: Zaista eli da me ubedi?

GARSEN: Samo to i elim. Vie ih ne cujem, ti zna. Bez sumnje zato to su sa mnom okoncali. Okoncali: slucaj je razvratan, nisam uopte vie na zemlji, cak nisam ni kukavica. Ines, evo, sami smo: samo vas dve mislite na mene. Nju ne racunam. Ali ti, ti to me mrzi, ako mi veruje, spasava me.

INES: To nece biti lako. Gledaj me: ja sam tvrdoglava.

GARSEN: Uzecu u obzir vreme koje je potrebno.

INES: Oh? Ti ima sve vreme. Sve vreme.

GARSEN (hvatajuci je za ramena): Sluaj, svako ima svoj cilj, zar ne? J... mi se za novac, za ljubav. eleo sam da budem covek. Izdrljiv. Sve sam stavio na jednu kartu. Da li je moguce da covek bude kukavica i ako izabere najopasnije puteve?

INES: Zato da ne? Trideset godina si sanjao da si srcan; oprostio si sebi hiljadu sitnih slabosti, jer herojima je sve dozvoljeno. Kako je to bilo zgodno! A zatim u trenutku opasnosti, doterali su te do duvara, a ti... bei za Meksiko.

GARSEN: Ja nisam sanjao o heroizmu. Ja sam ga izabrao. Covek je ono to eli da je.

INES: Dokai to. Dokai da to nije bio samo san. Samo dela dokazuju ta neko eli.

GARSEN: Umro sam suvie rano. Nisu mi dali vremena da ucinim svoja dela.

INES: Uvek se umire prerano ili prekasno. Medutim, ivot je zavren; crta je povucena, treba sve sabrati. Ti nema nita osim svog ivota.

GARSEN: Zmijo! Za sve ima odgovor.

INES: Hajde! hajde! Ne gubi hrabrost. Moe me lako uveriti. Potrai dokaze, napregni se. (Garsen slee ramenima.) Pa, pa? Rekla sam ti da si bio osetljiv. Ah! Kako ce sad ispatati. Ti si kukavica Garsene, kukavica zato to ja to hocu. Ja hocu, cuje, hocu. A opet, pogledaj kako sam slaba, dah; samo sam pogled koji te vidi, samo bezbojna misao o tebi. (On ide na nju otvorenih aka.) Ha! Otvaraju se te velike muke ake. Ali cemu li se nada? Misao se ne moe uhvatiti rukama. Uostalom, ti nema ta da brine: treba da me ubedi. Drim te.

ESTELA: Garsene!

GARSEN: ta je?

ESTELA: Osveti se.

GARSEN: Kako?

ESTELA: Poljubi me, cuce je kako zapeva.

GARSEN: Tacno je, Ines, ipak. Ti me dri, ali drim i ja tebe.

On se naginje ka Esteli. Ines puta krik.

INES: Ha! Kukavice! Idi! Idi neka te ene tee.

ESTELA: Zapevaj, Ines, zapevaj!

INES: Lep par! Kad bi samo videla njegovu ogromnu apu rairenu po svojim ledima kako stiska meso i tkaninu. On ima vlane ruke; znoji se. Ostace ti plava mrlja na haljini.

ESTELA: Zapevaj! Zapevaj! Stegni me cvrce uza se, Garsene; ona ce puci zbog toga.

INES: Pa da, stegni je jo cvrce, stegni je! Pomeajte svoj ar. Vredi ljubav, a Garsene? Ona je mlaka i duboka kao san, ali ja cu te spreciti da spava.

Pokret Garsena.

ESTELA: Ne sluaj je. Uzmi moje usne; ja sam potpuno tvoja.

INES: Pa ta cekas? Cini ono to ti se kae. Garsen kukavica grli Estelu Cedoubicu. Svako se moe kladiti. Hoce li je poljubiti Garsen kukavica. Vidim vas, vidim vas; ja jedina sam gornila sveta, gomila Garsene, gomila, cuje li to? (Mrmljajuci) Kukavice! Kukavice! Kukavice! Kukavice! Uzalud mi bei, ja te necu pustiti. ta trai na njenim usnama? Zaborav? Ali ja, ja te necu zaboraviti. Mene treba da salomi. Mene. Dodi, dodi! Ocekujem te. Vidi li, Estela, njegov stisak poputa, on je posluan kao pas... Nece ga imati.

GARSEN: Dakle nikada nece biti noc?

INES: Nikada.

GARSEN: Uvek ce me videti?

INES: Uvek.

Garsen puta Estelu i nacini nekoliko koraka po sobi. Priblii se bronzanoj figuri.

GARSEN: Bronzana figura. (Miluje je) Pa, eto trenutka! Bronza je tu, ja razmiljam i razumem da sam u paklu. Kaem vam da je sve bilo predvideno. Predvideli su da cu stajati pred ovim kaminom pritiskujuci rukom bronzu, sa svim tim pogledima na sebi. Svim tim pogledima koji me prodiru. (Naglo se okrece.) Ha! Samo ste vas dve. Verovao sam da vas ima vie. (On se smeje.) Dakle, takav je pakao. Nikada ne bih verovao. Secate se: sumpor, lomaca, rotilj... Ah! kakva ega! Nije potreban rotilj, pakao su Drugi.

ESTELA: Ljubavi moja.

GARSEN (otiskujuci je): Pusti me. Ne mogu da te volim dok me ona gleda.

ESTELA: Ha! Pa dobro, ona nas vie nece gledati.

Ona uzima no zapapir sa stola, hita prema Ines i zadaje joj vie udaraca.

INES (braneci se i smejuci se): ta radi, ta radi, jesi li luda? Zna dobro da sam mrtva.

ESTELA: Mrtva?

Ona isputa no. Kratko cutanje. Ines podie no i udara se besno.

INES: Mrtva! Mrtva! Mrtva! Ni no, ni otrov, ni ue. To je vec ucinjeno, razume li? I mi smo zajedno zauvek.

Smeje se.

ESTELA (prsnuvi u smeh): Zauvek, boe, kako je to smeno! Zauvek!

GARSEN (smeje se gledajuci ih obe): Zauvek!

Sedaju, svako na svoj divan. Dugo cutanje. Prestaju da se smeju i gledaju se.

GARSEN: Pa dobro, produimo.

(Zavesa)