Prvi brat - Bojki

Prvi brat - Bojki

SRPSKI narod, ije se ime prvi put na tlu dananje Srbije pominje 822, a u Grkoj jo 610. godine, doselio se na Balkan sa Starim Slovenima. Kretali su se iz severnih stepa iz Karpata na topli jug Evrope i probili se sve do granica Azije. I danas u judejskoj pustinji postoji manastir Svetog Save osveenog jerusalimskog, koji svedoi o prisutnosti srpskog bia i due.

Srbi su kao pleme slovenskog naroda iveli severoistono iza Karpata, na izvorima i gornjem toku reka: Visle i Odre, Dnjestra i Buga, i u zapadnom delu dnjeparskog kraja. Kako tvrdi istoriar Ljubivoje Cerkovi, pravi preci Srba su iveli na ukrajinskoj zemlji u ranom srednjem veku, i to u Bojkiji, koja se nalazi na zapadu Ukrajine. Bojkija se prostire na razvou reka crnomorskog i baltikog sliva. Na severu zahvata gornji tok Sana, pritoke Visle, na jugoistoku poreje Dnjestra, do ua Lomnice, na jugu do Teresve, pritoke Tise. Na zapadu se prostire do reke U. Skoro u celini, Bojkija se danas nalazi u Ukrajini, a sasvim mali deo je na tromei sa Slovakom i Poljskom.Odavde su se Srbi sa Slovenima u estom veku pomerili prema Balkanskom poluostrvu i sa sobom poneli svoje nacionalno pamenje. Srbi u Zahumlju su znali da govore da je "njihov knez od Visle".

Ukrajinski istoriari V. M. Meljnik i E. V. ikin, u radu "Najranija etnika istorija Junih Slovena", na osnovu podataka koje daje Konstantin Porfirogenit, zakljuuju "da se iz postojbine nije iselila sva masa srpskog stanovnitva, ve je na Karpatima ostao veliki broj Srba, odnosno Bojki. Preostali u karpatskim gorama, Beli Srbi i Bojki su uli kao etnika komponenta u poetku u rusinski, a zatim u ukrajinski elemenat istonog slovenstva".Da se Bojkija u ranom srednjem veku zvala i Bela Srbija, odnosno Srbija - pie Ljubivoje Cerovi - svedoi i naziv njenog zapadnog dela, prema Tisi, koji se vekovima nazivao Srpska zemlja, a sada Sribna, odnosno Srebrna zemlja. O bliskosti stanovnika Bojkije u Ukrajini sa Srbima na Balkanskom poluostrvu govori u svojim antropolokim radovima ukrajinski naunik V. B. Bunak. Na osnovu svestranih viegodinjih istraivanja, doao je do zakljuka da se u Bojkiji nailazi na antropoloki tip blizak Junim Slovenima, odnosno Srbima. U govoru Bojki nalazi se mnotvo rei koje su optepoznate u srpskom jeziku, a "kojih nema u ukrajinskom jeziku na istoku od Dnjestra".

Krajem etvrtog veka nove ere, kada su iz Azije preko Rusije i Ukrajine poeli Huni da prodiru, pokoravajui mnoge evropske narode, Sloveni koji su bili podeljeni i nesloni u odbrani pod tom najezdom krenuli su u veliku seobu.

Ve jedanaest vekova Srbi se sele irom planete od matice do tuine i natrag. Seobe su neraskidivi deo istorije srpskog naroda. Najvee migracije Srbi su imali na prostorima Balkana i jugoistone Evrope, na kojima je proces formiranja drava bio neprestano praen ratovima i pokretanjem naroda.

itav vek i po je protekao u tim seobama Starih Slovena ka jugu Starog kontinenta. Na dananjoj teritoriji Srbije, pre dolaska Slovena, iveli su Iliri i Traani. Sloveni su se na jugu Starog kontinenta pojavili zajedno sa Avarima, u najezdi plemena koja je nastala posle pada i podele Rimskog carstva. Sloveni, a i Srbi sa njima, zaustavljeni su ispred Carigrada 626. godine, kada im je vizantijski car Iraklije dozvolio da se nasele oko Soluna. Kako je zabeleio car Konstantin Porfirogenit, po jednom narodu, verovatno najveem i najjaem, iz tog slovenskog bratstva, Srbima, oblast oko Soluna je tada i dobila ime Servija.

Bio je to, moe se danas rei, prvi veliki talas seobe Srba sa severa Evrope na Balkan. Vladarski sin koji je doveo Srbe na prostor izmeu Dunava i planine Balkan, zapisano je u istoriji, umro je pre 680. godine. Tom rodu pripadali su i arhonti, prvi srpski knezovi Vieslav, Radoslav, Prisogoj i Vlastimir, koji su se pokoravali carevima Vizantije. Srbi su u devetom veku primili hrianstvo, a kada je knez Vlastimir porazio bugarskog kana Presija, oglasio je ujedinjenje srpskih plemena, stvaranje srpske vojske i drave na teritoriji Rake.

Meutim, u istoriji je ostala najvie upamena seoba 60.000 Srba u Ugarsku, koju je vodio patrijarh Arsenije Trei arnojevi u leto 1690. godine. Ova etvrta seoba je trajala etrdesetak dana, a Srbi su naselili Maarsku, Austriju, Hrvatsku, Rumuniju, Sloveniju i doli do eke. Srbi koji su u ovom talasu preplavili Evropu udarili su temelje srpske zajednice, koja je u narednom periodu neprestano rasla, a mnogo ree i opadala.ETIRI decenije kasnije, Srbi su se opet, peti put, pomerili prema istoku; ovog puta u Rusiju, Ukrajinu, Slovaku, Belorusiju, Moldaviju. Rauna se da je tada unutar bekog carstva pokrenuto 100.000 Srba prema istoku, od ega je oko 10.000 Srba otilo u Rusiju i Ukrajinu. Oni su formirali dva naselja: Novu Serbiju i Slavjano-Serbiju. Meu ovim Srbima bilo je pripadnika naeg naroda iz Bosne, Dalmacije i Crne Gore. Tako je Rusija opet postala veliko srpsko oteestvo.

Srbi su potom imali devet velikih seoba. A dananja deseta seoba, nazvana migracija raseljenih i izbeglih sa fakultetskim diplomama, traje i danas. Naalost, i kao oslobodioce, ali i kao osvajae, iseljene Srbe su vekovima u susednim dravama monarhisti, faisti i komunisti tretirali kao neprijatelje i zato su bili rtve njihove politike. To je bio razlog to su u kasnijim decenijama Srbi nestajali s tih prostora, bilo da su asimilovani ili potpuno uniteni kao narod.

Prema popisima useljenikih drava, u dijaspori ivi oko 2,8 miliona Srba. To je iroko prostranstvo ija udaljenost, od Novog Zelanda preko Azije, Evrope i Amerike do Aljaske, iznosi etrdeset hiljada kilometara. Na prostorima nekadanjeg Sovjetskog Saveza ima oko 40.000 naih ljudi - Ruska Federacija ima oko 25.000 Srba, a Ukrajina do 12.000.

Srbi su veliku Rusiju prvo osvajali kao pojedinci, a potom kao narod. U trinaestom veku na evropskom tlu jo nije bilo mnogo rei o narodnostima. Jedina veza meu narodima bila je vera. pri kraju trinaestog veka, kada su Rusi bili u nevolji kao mongolsko roblje, srpski kralj "Stefan Dragutin je u rusku zemlju poslao svoje izaslanike sa velikim darovima za crkve i manastire, kao i obian narod".

UENI KIPRIJAN

Jedan od znamenitijih Srba bio je Kiprijan, mitropolit kijevski i cele Rusije. Evo ta o njemu veli istorik "Ruskoj slovesnosti" I. Porfirev:

"S imenom mitroplita Kiprijana, rodom Srbina (1376-1406), svezan je upliv srpske pismenosti na nau slovesnost. Meu starinskim rukopisima ima ih mnogo koji se nazivaju njegovim imenom. U Kiprijanovom trebniku nailazimo prvi put na lanak o apokrifnim priama. Kiprijan je zaista preneo u Rusiju vrlo mnogo rukopisa iz Srbije, koja ba tada bee izgubila svoju politiku samostalnost. Osim toga, ivei u Carigradu i studijskoj obitelji, on je pisao i prevodio mnoge knjige. Stari letopisi predstavljaju Kiprijana kao veoma uenoga knjievnika, kao to to i dokazuju njegovi spisi, razne poslanice, ivot svetoga Petra i gramata opraanja."

Grozni - nae krvi

NA mladi istoriar Dejan Tani bavio se geneolokim poreklom cara Ivana Groznog i utvrdio da je car imao srpske pretke po trostrukoj liniji. Po mukoj liniji, baba po ocu Ivana Groznog, Sofija Paleolog, bila je ukununuka despota Dejana i Teodore Nemanji, sestre cara Duana. A posredno preko Nemanjia, Ivan Grozni se geneoloki moe povezati i sa Lazareviima-Brankoviima, jer je kneginja Milica (u monatvu Evgenija), supruga kneza Lazara, bila ker kneza Vratka, praunuka velikog kneza (i dukljanskog kralja do 1208) Vukana, roenog brata kralja Stefana Nemanjia Prvovenanog.Njegova baba po majci bila je Srpkinja Ana Jaki, ker vojvode Stefana Jakia, koji se nalazio u slubi maarskog kralja Matije Korvina, a unuka vojvode Jake, rodonaelnika ove znamenite srpske porodice.

Ana Glinski (Jaki) imala je i veoma znaajnu ulogu u vaspitanju malog Ivana Vasiljevia. Poto je on rano ostao bez oba roditelja, Jelene i Vasilija, brigu o njemu preuzela je baba po majci i ona ga je, sasvim je izvesno, upoznala sa srpskom tradicijom.Iako, po merilima modernog doba, car Ivan Grozni nije dugo iveo - svega 54 godine - od svih careva, on je najdue vladao - 37 godina (1547-1584). Njegova ambicija bila je da od Rusije stvori najmoniju dravu u Evropi, i u tome je uspeo, pie Dejan Tani.Ivan Vasiljevi etvrti nije jedini u ruskoj istoriji koji nosi nadimak Grozni. Tako su zvali i njegovog dedu velikog kneza Ivana Treeg, pa je moda Ivan Grozni svoj nadimak stekao pre nasleem, nego to ga je zasluio svojom surovou. Sve do 1917. godine na grob Ivanov u Kremlju dolazili su obini ljudi, simbolino molei za pomo i pravednu presudu.Negujui tradicije slavne srpske prolosti, Ana Jaki Glinska unela je u ruski dvor, a preko njega i u itavo carstvo, kult srpskog svetitelja Save Nemanjia. Od izuzetnog znaaja bila je injenica da je ruski car Ivan IV Grozni, meu ijim precima su se nalazili pripadnici srpskih vlastelinskih porodica Dejanovia i Jakia, prihvatio kult Svetog Save, uzimajui ga za lini uzor. U njegovo vreme nastao je Letopisni licevoj svod, najvei knjievni poduhvat u Rusiji 16. veka. U ovoj sveoptoj istoriji, na 61 listu sa 122 minijature i oko 250 malih slika, prati pria o velikom srpskom svetitelju. U Letopisu su sadrana itija i drugih srpskih svetitelja. Koliko je bio razvijen kult srpskih svetitelja na ruskom dvoru svedoi i podatak da su po nalogu cara Ivana IV Groznog u Arhangelskom saboru moskovskog Kremlja ivopisana etiri lika koja ne pripadaju krugu ruskih vladara. Pored vizantijskog cara Mihaila VIII Paleologa, prikazani su i likovi Simeona - Stefana Nemanje, Svetog Save i kneza Lazara.

Car Ivan je u mnogim prilikama potvrdio svoju naklonost prema Srbima. Posebno su zanimljivi njegovi odnosi sa hilandarskim bratstvom, a prvi njegov susret sa svetogorskim monasima dogodio se 1550. godine. Tada su u Moskvu stigli iguman hilandarski Pajsije i jo trojica monaha. Oni su molili cara Ivana da ih uzme u zatitu od Turaka i zaustavi otimanje manastirske imovine.

Car Ivan Grozni je odmah posle ove posete, zbog Hilandara i ruskog manastira Pantelejmona, uputio pismo Sulejmanu Velianstvenom, u kojem je od turskog sultana traio da uzme u zatitu ova dva manastira. To je bio prvi diplomatski kontakt dveju sila na ovom nivou.

est godina kasnije hilandarsko bratstvo zatrailo je novu pomo od cara Ivana Groznog. Njihovi izaslanici, koji su doli u Moskvu, bili su bogato darivani crkvenim odedama, ikonama, knjigama i novcem. Car je poklonio Hilandaru 300 rubalja, a carev brat knez Jurij Vasiljevi 50 rubalja. I narednih godina, sve do pred Ivanovu smrt, Hilandar e redovno dobijati pomo od cara Ivana Groznog.

U MOSKVI je od vremena cara Ivana Groznog, pa do poetka 19. veka, postojalo Podvorje manastira Hilandara. Zatim, od 1874. godine do Oktobarske revolucije delovalo je Srpsko podvorje uz blagoslov mitropolita Mihaila. Hram Podvorja svetog Kira i Jovana i Svetog Save, arhiepiskopa srpskog, sa samom zgradom Podvorja darovao je Srbima sam car. Crkva se nalazila u predgrau Soljanka, a projektovao ga je arhitekt K. Bjankom 1768. u vreme Katarine II.

Srpska crkva je osvetena 30. novembra 1874, a ceremoniji su prisustvovali lideri srpsko-ruskih veza S. M. Solovljev, rektor Moskovskog univerziteta, M. P. Pogodin, predsednik Slovenskog komiteta i protojerej A. M. Ivancev.

Hram je bio mesto okupljanja svih Srba sa Balkana, a u njemu su bile sklonjene skupocene ikone iz crnogorskih crkava. Srbi i Rusi okupljeni oko crkve pruali su veliku humanitarnu pomo narodu u otadbini.

Na dan pobede nad Turcima, 5. novembra 1878. u hramu svetih Kira i Jovana, odrana je sveana liturgija i osvean novi ikonostas.

Crkva je ujedno bila i utoite mitropolita Mihaila, koji je napustio Srbiju i u njoj iveo sve do 1889. kada ga je kralj Aleksandar vratio u Beograd. Mitropolit je u Moskvi dobio visoka odlikovanja, a bio je i lan Moskovske duhovne akademije i Moskovskog univerziteta.Boljevici su ovu srpsku crkvu sruili 1933. godine. Dogovor o njegovom obnavljanju, postignut 1948. godine, izmeu patrijarha srpskog Gavrila i ruskog Aleksija I, nije ostvaren zbog burnih politikih dogaaja posle Rezolucije Informbiroa.

BRATSKE VEZE

Hram apostola Petra i Pavla postoji od 1625, dok je sadanji kameni hram sagraen 1700. u stilu moskovskog baroka. Hram nikad nisu zatvarali, ak ni u vreme SSSR. Sveteni sinod Ruske pravoslavne crkve je 28. decembra 1999. godine doneo odluku da se u Moskvi, pri hramu svetih apostola Petra i Pavla, kod Jauzkih vrata, obnovi podvorje Srpske pravoslavne crkve pri patrijarhu moskovskom i sve Rusije. Ovom odlukom krunisani su viedecenijski napori jerarhije dveju crkava da se i na ovaj nain uvrste veze izmeu jednovernih i bratskih naroda. Poetkom 2000, hram je bio predat Srpskoj patrijariji, u kome je 21. avgusta 2000. sluio liturgiju srpski patrijarh Pavle.Nastojatelj podvorja Srpske pravoslavne crkve u Moskvi, arhimandrit Antonije (Panteli), izabran je za vikara patrijarhu srpskom s titulom episkopa moravikog, s tim da i dalje obavlja dunost nastojatelja moskovskog podvorja.

Na braniku Rusije

SRBIN je bio i ueni Makarije Petrovi, koji 1753. ode u Rusiju i postade arhimandrit Celtikovskog manastira. Predavao je u Moskovskoj akademiji retoriku, bio je akademijski propovednik, prefekt i uitelj filozofije, rektor tverske seminarije, sa samo 32 godine ivota. Iz Srbije je doao u Rusiju i Sofronije Mladenovi, iguman moskovskog znamenskog manastira, koji je ispravljao tekst u crkvenim knjigama sravnjujui ga sa grkim originalom.

Meutim, piu ruski istoriari, okrenuo se list istorije kad su Srbi postali turska raja i kad nestade srpskih vladalaca, koji su se ponosito nazivali gospodarima Srba, Grka i Bugara. Tada kod Srba nije bilo knjiga, pa je mitropolit beogradsko-karlovaki Mojsije Petrovi iao ak u Petrograd 1721. da moli cara ruskog Petra Velikog da poalje slovenskim narodima knjiga i uitelja, uveravajui ga da e time postati nov slovenski apostol. Petar Veliki je poslao knjige za dvadeset crkava, 400 bukvara, 100 gramatika i dva uitelja.

I tada su Srbi, ali iz Austrije, u Rusiju slali svoje uene ljude. Od primorskih Srba poslali su ura Kriania, koji je uio Ruse da budu posrednici trgovine izmeu Evrope i Azije, da posednu Kaspijsko more i da u glavnim varoima srednje Azije nameste ruske konzulate. Dr Todor Filipovi je postao profesor Harkovskog univerziteta, a Atanasije Stojkovi, profesor i savetnik, kakav status je imao i Dimitrije Kneevi. Jegor Raji je bio ruski pesnik i knjievnik, a srpski primorac Marko de Dominus je bio ruski brodovlasnik.

PRVA vea skupina Srba krenula je na prostore oko Urala poetkom osamnaestog veka. Jedni su nadirali iz same Srbije i Crne Gore, morima, a drugi iz Austrougarske monarhije, kopnom. Prvi su traili bolji ivot, a drugi su beali od beke diktature. Prema nalazima dr Nikole B. Popovia, srpski pukovi su uestvovali u svim ratovima Rusije u DVIII veku (Politika, 20. 3. 1994).

Kada je u ratu 1716-18. godine Srbija delom bila osloboena od Turaka, Austrija je prema odredbama Poarevakog mira 1718. zadrala severnu Srbiju pod okupacijom 1718-1739, pa je njena uprava bila tea od turske.

U Potisku i Pomorikoj oblasti, Srbi su u tim krajevima izgubili odreene privilegije, a ruske vlasti su vrbovale i motivisale bive srpske graniare da se presele u Rusiju. Srbi graniari se sele iz Austrije izmeu 1751. i 1753. u Rusiju, kojom vlada Jelisaveta Prva. Te seobe je upeatljivo opisao Milo Crnjanski. Rauna se da je tada oko 10.000 Srba otilo u Rusiju. Meu ovim Srbima bilo je pripadnika naeg naroda iz Bosne, Dalmacije i Crne Gore.

Istorijski podaci govore da je prvi Srbin koji se doselio u Rusiju bio Sava Vladisavljevi, trgovac iz Dubrovnika. On je 1702. doao u Moskvu, gde je kao diplomata sebi dodelio titulu grofa raguzinskog. Drugi registrovani Srbin u Rusiji bio je Mihajlo Miloradovi, koji je 1711. u gradu Gaaa bio pukovnik kozakog puka. On je imao est sinova: Ivana, Petra, Andreja, Mihaila, Aleksandra i Stjepana, koji su bili velike ruske vojskovoe. Pored njih, u Rusiju su se tada doselili i Jovan Stojanov, Stevan Vitkovi, Pani Boi, Dimitrije Peri i Jefim Vladislavljevi. Tu je slubovao i Simeon Pievi. Svi oni su bili oficiri ruske armije. I doli su na zahtev Petra Velikog, ruskog cara, koji je od Crne Gore traio umne ljude i bokeljske moreplovce. Oni su bili instruktori ruskim mornarima.

SRBI su krvlju i svojim glavama branili Rusiju, kad je to trebalo. Protiv Napoleona I borio se junaki, kao ruski vojvoda, knez Mihail Goleniev Kutuzov, poreklom Srbin iz sela andora kod Subotice u Bakoj, gde mu je jo iva rodbina. Konjiki general ore Arsenijevi Manojlovi, bio je poasni lan Ruske akademije nauka. Roen je u Vrcu 1775, ali se proslavio kao ruski vojvoda protiv Napoleona i na Kavkazu, isto kao i general-lajtant Jovan Dimitrijevi Oklopdija, koji se rodio u srpskom primorju. Hercegovako poreklo imao je i grof Boris Petrovi eremecev. Ruski ministar vojni bio je Milutin, a ministar finansija Knjaevi, poreklom iz Like. A pukovnik Lazar Tekelija, Srbin iz Arada, u boju s Turcima izgubio je oi. Ruska carica Ana je, verujui Srbima jo 1727, osnovala husarsku regimentu od samih Srba. U odbrani dananjeg novorosijskog kraja od napada tatarskog hana Krima Giraja i njegovih 100.000 konjanika, januara 1769. poginulo je 10.000 Srba, a zarobljeno 7.000.

Velika Rusija se Srbima inila prijatnom zemljom, zamenom za majku otadbinu, novo oteestvo koje je Srbima dozvoljavalo da budu njegovi graniari. Neki podaci govore da je tada izbeglitvom iz Austrougarske prva grupa ovih Srba, njih 419, dola u Rusiju 1751. godine. Predvodio ih je Jovan Horvat, komandant Husarskog puka, koji je dobio in generalmajora. Oni su kod Harkova, u Kirovskoj oblasti formirali Novu Serbiju, grad koji je imao 2.225 mukih stanovnika. Na prostorima izmeu Bohuma i Luganja Srbi su stvorili 1752. godine drugo naselje Slavjanoserbiju. Ove srpske vojnike predvodili su Ivan evi i Rajko Preradovi.

Carica Jelisaveta Petrovna je 17. maja 1753. godine donela odluku kojom je odredila da se srpski graniari nasele od Bahmuta do Luganja, prema Donu, u oblast koja je nazvana Slavjano-Serbija. To je potvreno i ukazom od 21. maja 1753. godine. Pored veinskih Srba, doselili su se i Bugari, Vlasi, Cincari i Grci.

ivot u Slavjano-Serbiji je u svojim Memoarima opisao Simeon Pievi, kapetan jedne od graniarskih rota. U Kijevu, 24. decembra 1753. godine, zavrava putovanje dugo dva meseca.

Danas se nekadanji srpski grad Slavjano-Serbija nalazi u Luganskoj oblasti, u Ukrajini, koja ima 17 optina i 2,6 miliona stanovnika. Sam grad Slavjanoserbsk ima oko 12.000 dua i na centralnom trgu ispred optine impozantan spomenik sa figurama Kozaka, Srbina i Rusa, s natpisom Nema svetijih veza od bratstva na ruskom, ukrajinskom i srpskom jeziku. U bogatom optinskom muzeju uvaju se uspomene o doseljenim Srbima, vojnike karte i dokumenta, ali i kopija slike Paje Jovanovia Seoba Srba. Granice optine Slavjanoserbsk dugake su vie od 100 kilometara du reke Severski Donjec, na severu, i reke Luganj na jugu.

VESELA GORA U SELU Vesela Gora, najdaljoj istonoj taki Slavjanoserbska, 10 kilometara od ukrajinsko-ruske granice, nekad je bila locirana esta rota pod komandom kapetana Simeona Pievia. Kua njegovih bliih predaka i danas samuje u Veseloj Gori. Iz sela Kameni Brod, gde je bila Trea rota srpskog puka, razvio se grad Lugansk. U rudarskom gradiu Zimogorju, postoji spomen-obeleje evievom kapetanu Ivanu Markovu, pod ijim je staranjem bila Jedanaesta rota.

Vojska Carice Katarine

ZBOG toga to su srpski graniari imali posebne privilegije, njihova naselja su se do 1760. godine namnoila. Bilo ih je 122, imali su 31 pravoslavnu crkvu i 26.000 stanovnika. Srbi su tada iveli i u Novomirgorodu, Peki, Kanjiu, Fedvaru, Glinskom, Panevu, Semliku, Kijevu. Potomci arnojevia su se sredinom osamnaestog veka pojavili i u Ukrajini, a potom sili i do Krima.

Ruski knjievnik Nil Popov pria kako su nastale, ali i nestale te srpske naseobine u pokrajinama Nova Srbija i Slaveno-Srbija:

Prvi i jedan od najznatnijih srpskih doseljenika u Rusiji bio je Sava Vladisavi, grof Raguzinski, rodom iz Dalmacije, ije se ime esto pominje za vreme Petra Prvog, koji je naroito poznat po ugovoru o miru izmeu Rusije i Kine, zbog ega je postao tajni savetnik. I njegov brat Jefto Vladisavi, koji je sluio pod caricom Anom, doao je do tako visokog ina. Mijailo Miloradovi doselio se iz Srbije 1711. godine, u vreme rata sa Pruskom, i za odlikovanje u tome ratu postavljen je za komandanta Gaakog kozakog puka. Za vreme carice Ane doli su iz Austrije u Rusiju: Ivan Stojanovi, Stepan Vitkovi, Pani, Boi i Dimitrije Peri. Prvi je postao general-major, drugi brigadir, trei pukovnik u starom srpskom husarskom puku. Stojanoviev sin Mijailo doao je do general-majorskog ina. Miloje je pod caricom Katarinom postao general i gubernator ernigovske gubernije, a Petar je postao general-major.

Zatim, od austrijskih Srba dolazi Petar Tekelija, stric slavnog Srbina Save Tekelije. On je stupio u rusku vojsku kao porunik i stigao je do ina generalanefa.Ali, svi ti generali koje je srpski narod pozajmio ruskoj vojsci, behu samo jedna mala predvodnica itavoj vojsci koju je srpski narod poslao Rusiji. Voe tih graniarskih pukova behu najpre pukovnici Ivan Samuilovi Horvat, Ivan orevi evi i Rajko de Preradovi. Njima je carica Jelisaveta poslala preko svoga poslanika u Beu grofa Bestueva, general-majorske inove i privilegiju na zemlju june Rusije koja bee pusta i na granici Poljske.

Te nove srpske zemlje u Rusiji su se prostirale sa zapada od ua reke Sinjuhe u Bug, du reice Visa na istoku do reke Tjasmina, i Dnjepra, i naseobina zaporokih Kozaka. Dakle, preko 25 kilometara. Nastala su sledea naselja: Nadlak, Peka, Jenopolje, Pavli, Glogovac, ajtin, Semlak, Cubilj, Cibuljevo, Varadin, Panevo, Vrac, Vladimirovac, Kanjia, Senta, Beej, Turija, Nadlaj, Martono, Moorin, ongrad, Feldvar, Beka, Mitrovica, Vukovar, Kosovka, Ivankovci, Subotica. Cela ta zemlja nazvana je u ruskoj privilegiji Nova Srbija, i namenjena je, kako se u privilegiji kae, za naseljenje ona dva puka to ih je doveo Horvat.

Posle godinu dana stie i evi, a malo docnije i potpukovnik Rajko de Preradovi, kome je, takoe, najpre poslat general-majorski in, preko ruskog poslanika u Beu. Njima je data zemlja na jugoistonoj strani Behmutske

provincije, izmeu reka Donca i Luganje. To je bila zemlja bez ikakve koristi i bez ikakvog stanovnitva. Srpski pukovi evia i Preradovia tu su podigli svoja sela i njihova naseobina nazvala se Slaveno-Serbija.

Oficiri Horvat, evi i De Preradovi razdelili su vojsku na ete, od kojih je svaka izradila svoj anac. U svakome ancu, svaki je vojnik dobio zemlje za kuu i njivu, iz kojih su posle ponikle varoice, a potom u njih dooe trgovci. Najbre je izrastao gradi Novi Mirgorod, gde je stanovao pukovnik Horvat, a oko aneva je bilo izobilja. Horvat je, osim toga, ukrepio svoju naseobinu jednim gradom na reici Inguli iz koga se vremenom razvio bogati Jelisavetgrad. I Slaveno-Serbija je imala svoj grad - Bahmut.U SVOM gradu Ivan Samuilovi Horvat je stvorio i prvu demokratsku vlast i napisao srpski ustav Nova Serbia constituta. Otvorio je i prvu Srpsku kancelariju u varoi Novi Mirgorod i planirao da u grad dovede jednog episkopa iz Srbije, ali su mu Rusi to branili.U ime zahvalnosti, itelji ova dva grada su godine 1757, kada se Rusija umeala u Sedmogodinji rat, na raspoloenje ruskoj vojsci stavili ceo svoj husarski puk i jedan srpski konjiki puk. A, 1759. formirana su jo dva srpska puka, u kojima je bilo i neto Bugara, Grka i Rumuna, zbog kojih su ih Rusi nazvali makedonski i bugarski puk, iako su svi oficiri bili Srbi.

Istoriar Nil Popov pie da su gradovi Nova Srbija i Sloveno-Srbija ukinuti tako to su vremenom promenili imena i vlasnike. Godine 1764. Nova Srbija je preimenovana u Novu rusku guberniju, a pukovnik Horvat je otputen iz slube zbog slabog zdravlja i uskoro umro. Kad su umrli evi i De Preradovi, Rusi pretvorie Slaveno-Srbiju najpre u Katarininsku provinciju Novorosijske gubernije, a docnije Azovsku guberniju. I, najzad, 1784, kad je u celoj Rusiji zavedeno namesnitvo, srpski gradovi i pukovi se utopie u Ekaterinoslovsko namesnitvo i rusku armiju.

Carica Katarina je u svojoj armiji imala osam srpskih general-porunika, 12 general-majora, 4 brigadira, 17 pukovnika, 42 potpukovnika, 37 majora i 1.000 niih oficira. U to vreme mnogo Trebjeana iz Nikia se iselilo iz Crne Gore i doselilo blizu Odese. Naselili su selo Slavjanoserbskoje, ali su ih Rusi naterali da promene svoja imena i uzmu ruska.

SRPSKI KRST ARTJOMOVSK je, nekada Bahmut, osnovan 1571. godine, poznat po tome jer je u njemu formiran 1764. srpski Bahmutski husarski puk. Svedoanstva o ivotu Srba u Artjomovsku uva njegov Gradski muzej. Posetioce najvie impresionira kamen srpski krst, koji je naen na srpskom groblju. Na krstu visokom pola metra razaznaju se urezi, ali ne i slova. U ovom gradu se govorilo srpski sve do sredine ezdesetih godina.

Slavjano-Serbija je kao administrativna jedinica trajala samo 11 godina, ali je iza Srba, kako je pisao Milo Crnjanski, ostao beskrajni plavi krug i u njemu zvezda.

Seoba Srba - nazad!

U ZAKARPATJU, u srednjem veku, srpski despoti imali su prostrane posede. Posle osam vekova, Srbi se ponovo pominju u Bojkiji. Bilo je to u vreme kada je srpski despot Stefan Lazarevi od ugarskog kralja igmonda dobio posede u Bojkiji, ije se sedite nalazilo u Mukaevu, na zapadu dananje Ukrajine.

Teak ekonomski, drutveni i verski poloaj Srba u Austriji izazvao je 1751-1763. godine seobu Srba i u Ukrajinu. To je drugi veliki talas iseljavanja Srba. Dakle, posle rasputanja Pomorike krajine, Srbi iz Ugarske, nepotrebni Habzburkom carstvu, selili su se u Ukrajinu u masama, koje neki pisci nazivaju izbeglim izbeglicama, jer ta su bili u Ugarskoj nego begunci od turske sablje, i ta e biti u novoj naseobini... nego begunci od austrijske pravde.

ivot Srba u Ukrajini, u drugoj polovini XVIII veka je ovako opisan:ivot u naoj naseobini prve godine bio je kao, na primer, ivot nesrenih brodolomaca koje su morski talasi izbacili na pusto ostrvo, pa se tamo hranili zeljem, korenjem, ribama, pticama i zverkama koje ulove. Tako smo pali i mi na tu golu stepu, na zemljite na kome od stvorenja sveta niko nije iveo i gde se ni za kakav novac nita nije moglo nabaviti. Zato nije ni udo to su Srbi na tim prostorima brzo asimilirani.TAKO se 1724. godine na podruju Ukrajine doselilo oko hiljadu Srba. Formirana je Srpska komanda, koja je 1727. godine preformirana u Srpski husarski puk. Posle povratka iz rata protiv Persije, puk je razmeten izmeu tvrava Tora i Linije, a srpskim vojnicima obezbeena je zemlja za obradu. Graniari su preko Tokija stigli u Kijev 10. oktobra 1751. godine.

Srpski doseljenici nisu podizali sopstvene kole, ali su dizali crkve. Bilo ih je tridesetak, a nalazile su se pod jurisdikcijom Kijevske mitropolije Ruske pravoslavne crkve. Kasnije su bile prikljuene Perejenoslavenoboripoljskoj eparhiji.

Tokom 18. i 19. veka, nekoliko desetina Srba uilo je na Duhovnoj akademiji u Kijevu, koja je nastala 1819. godine. Najvei broj srpskih slualaca Kijevske akademije, kako tvrdi Ljubivoje Cerovi, zabeleen je u periodu od 1722. do 1762. godine, kada je ovde studiralo 28 Srba iz raznih krajeva. U manjem broju, studenata Srba je bilo sve do Prvog svetskog rata. Najee su bili stipendisti koje je kolovala Srpska pravoslavna crkva.Najpoznatiji meu njima je bio Jovan Raji, teolog i istoriar, jedan od najobrazovanijih Srba u 18. veku, koji su se kolovali na Kijevskoj akademiji od 1735. godine. Izuavao je autentino istoriju pravoslavne crkve, neophodnu Srbima severno od Save i Dunava. U vreme dolaska Jovana Rajia, Kijev je uivao glas drugog Jerusalima. Za vreme njegovih studija, na Akademiji su uila jo dva Srbina: monasi Josif i Isaija, koje je 1754. godine general Jovan Horvat angaovao kao uitelje i svetenike u Novoj Serbiji. Raji se posle trinaest godina srednjokolskog i visokokolskog obrazovanja vratio u Karlovce.Makarije Petrovi, roen 1734. u Temivaru, predstavljao je znaajno ime u pravoslavnoj teologiji. ivojin ujovi, roen 1834. bio je prvi propagator socijalistike misli u Srbiji, drugom polovinom 19. veka. Svetolik Rankovi, roen u Motanici 1863. bio je profesor Bogoslovije u Beogradu. Njegov realizam u knjievnosti teio je istini o ivotu i oveku, sa akcentom na psiholokim istraivanjima. Meu delima najpoznatiji mu je roman Gorski car.

I u osnivanju i u prvim godinama rada Harkovskog univerziteta, poetkom 19. veka, Srbi su imali zapaenu ulogu, posebno kao nastavnici. Anastasije Stojkovi je bio najpoznatiji meu Srbima na Harkovskom univerzitetu. Roen 1773. godine u Rumi, zavrio je studije fizike u Getingenu, stekavi doktorat iz filozofije. Napisao je kapitalno trotomo delo Fizika, za koje je dobio visoku ocenu i na predlog ruskog cara primljen je za profesora na Univerzitet u Harkovu. Ve 1805. godine postao je dekan Odseka fizio-matematikih nauka, a 1807. godine i rektor Harkovskog univerziteta. Teodor Filipovi, roen je 1778. u Rumi, bio je takoe profesor Univerziteta u Harkovu. Predavao je rimsko pravo.

Posle propasti srpskog ustanka 1813. godine, mnogi vieniji ustanici napustili su Srbiju. Vod Karaore je, sa delom vostva ustanka, izbegao u manastir Fenek. Vod Karaore Petrovi je sa porodicom i u pratnji oko dve stotine izbeglih srpskih ustanikih porodica napustio Austriju i poetkom 1815. godine doao u Sankt Peterburg. Na prijem kod ruskog cara Aleksandra I Romanova ekao je punih devet meseci. Kada ga je primio, ruski car ga je proizveo u in general-majora, odlikovao Ordenom Aleksandra Nevskog i dodelio mu penziju. Meutim, nije mu dozvolio da se vrati u Srbiju, to je Karaore oekivao. Uputio ga je u Hotin, na reci Dnjestru, u dananjoj Ukrajini. Ruski dvor je bio uveren da e na taj nain uspeti da sa Karaorem naseli brojne izbegle srpske ustanike sa porodicama u oblast Transdnjestrovlja, gde bi bila organizovana Vojna granica prema Turskoj, kao to je uinjeno pre est decenija na podrujima Dnjepra i Dona, odnosno u Novoj Serbiji i Slavjano-Serbiji.

Ukrajinski grad Hotin u istoriji je poznat po mnogim bitkama, koje su hrianske vojske vodile protiv Turaka. Ovde se pobedom nad Turcima proslavio Srpski husarski puk, kojim je komandovao Petar Tekelija. U Ruskom carstvu grad je ostao do 1918. godine, da bi do 1940. bio u Rumuniji. Od 1940, kao deo Besarabije, prikljuen je SSSR-u, u sastavu Ukrajine. Hotin se danas nalazi u Ukrajini.

PLANOVI USTANIKAU HOTINU, daleko od zaviaja, Karaore i njegovi saradnici provodili su dane, elei da se vrate u Srbiju i ponovo podignu ustanak protiv Turaka. U ovom gradu, jednom od centara panhelenistikog pokreta, stupaju u kontakte sa pripadnicima Heterije, koji su se pripremali za dizanje optenarodnog ustanka na Balkanskom poluostrvu, koji bi tamonje narode oslobodio od vekovnog turskog ropstva.Ostajui pri stavu da je Karaore Petrovi najpogodnija linost da pokrene srpski narod na ustanak, vostvo Heterije organizovalo je njegov povratak u Srbiju. Tako je 1817. godine iz Hotina Karaore preao u Jai, glavni grad Moldavije. Na tlo rodne grude Karaore je stupio 1817. godine, etiri godine posle propasti ustanka.Posle Karaora u Hotinu je ostala njegova supruga Jelena sa decom. Poto je odbila da se sa Srbima preseli u Novomirgorod u nekadanjoj Novoj Serbiji, izgubila je Karaorevu penziju. Na dozvolu da se vrati u Srbiju ekala je sve do 1831. godine.

Carski dar - Serbka

SRBI se u Odesi, pie Ljubivoje Cerovi u svojoj studiji, pojavljuju poetkom 19. veka. Ukazom carice Katarine II, 1794. godine osnovan je grad Odesa. Grad se naglo razvijao zahvaljujui privilegijama koje je ruska carska kua davala doseljenicima, meu kojima i Srbima. I Trebjeani iz Crne Gore su u izbeglitvu 1792. godine odluili da se isele u Rusiju. Punih dvanaest godina, od 1792. do 1804, trebjeki prvaci su, sa serdarom Maliom Lazareviem Minom na elu, obilazili ruski carski dvor, pokuavajui da dobiju dozvolu da se isele u Rusiju.

Konano su 1804. godine dobili dozvolu i posle mesec dana plovidbe morima dospeli u Odesu. Stanovnici Odese, posebno oni iz Srpske kolonije, toplo su primili Trebjeane. Gradonaelnik Odese Emanuel Osipovi, Duka od Rieljea, divei im se, vie puta je u svom domu primao Trebjeane, predstavljajui ih mnogim vienim graanima. Najveu pomo meu lanovima Srpske kolonije dobili su od Luke Ljesara, trgovca, poreklom iz Podgorice.Ruski car Aleksandar I je 1805. godine dodelio Trebjeanima zemljite u prostranoj nenaseljenoj ravnici, dan hoda na severu od Odese. Trebjeani su podigli naselje kojem je car dao ime Slavjano-Serbskoje. Danas se ovo naselje zove Serbka.U srpskoj koloniji mnogi su se obogatili, a pojedinci meu njima su se afirmisali i kao dobrotvori. Jovan Rizni, roen 1793. u Trstu, zavrio je osnovnu kolu kod Dositeja Obradovia, a pravo u Padovi i Beu. Dvadesetih godina 19. veka, preao je u Odesu i za kratko vreme postao najbogatiji trgovac u gradu. U svojoj kui je primao mnoge Srbe, meu kojima i one koji su dolazili na kolovanje.

Poto je 1853. godine ostavio dravnu slubu, povukao se na imanje Gopicu kod Kijeva. Umro je 1861. godine. Atanasije Gereski, roen 1807. u ereviu, stekao je trgovinom veliki kapital u Odesi. Dimitrije Tirol, srpski kulturni poslenik, ostavio je dragocene zapise o Srbima u Odesi i u ruskom carstvu. Roen u akovu 1793. godine, kao knjievnik i istoriar, kao cenjeni kulturni poslenik, bio je lan srpskih i ruskih uenih drutava. Za sebe je govorio da je srpski spisatelj i lan Uenog drutva u Odesi. Tirol se upoznao i tesno saraivao sa Dimitrijem Maksimoviem Knjaeviem, popeiteljem Odeskog naunog okruga, osnivaem Odeskog drutva istorije i drevnosti. Dimitrije Maksimovi Knjaevi je roen 1778. godine u Sankt Peterburgu. Poticao je iz srpske graniarske oficirske porodice iz Like. Njegov otac Maksim se doselio 1773. godine iz Gospia u Sankt Peterburg. Podigao je etiri sina, od kojih je Dimitrije bio najstariji. Studije prava Knjaevi je zavrio na Univerzitetu u Kazanju na Volgi. Imenovan je 1838. za popeitelja Odeskog naunog okruga.

Platon Simonovi, dravni savetnik u Odesi, poticao je iz ugledne porodice Trebjeana koji su iveli u Srpskom Selu.

Prvi svetski rat, otpoet napadom Austrougarske na Srbiju 1914. godine, predstavljao je veliku prekretnicu u istoriji srpskog naroda. Protivno svojoj volji, Srbi sa teritorije Austrougarske nali su se na Istonom frontu. Ne elei da ratuju za interese Habzburke monarhije protiv slovenske i pravoslavne Rusije, mnogi su se Srbi, ali i ostali Sloveni, predavali ruskoj vojsci.

Najvei broj zarobljenika nalazio se na teritoriji Ukrajine. Njihov centar je bio kijevski zarobljeniki logor u Darnici. Sem Kijevske, na desetine hiljada zarobljenika Srba i ostalih Slovena nalazilo se i u Odeskoj, Harkovskoj, Jekaterinoslavskoj guberniji. elju ovih zarobljenika da se bore na strani srpske vojske, ruska vlada je prihvatila.Centar okupljanja postala je Odesa. Ovde su na organizovanom okupljanju dobrovoljaca najvaniju ulogu imali srpski konzul Marko Cemovi i predstavnik srpske vlade Milan ainovi. U Odesi je novembra 1915. godine formiran Srpski dobrovoljaki odred, koji je poetkom 1916. godine imao blizu 10.000 dobrovoljaca. Komandant je postao pukovnik Stevan Hadi. Tokom maja 1916. godine srpske dobrovoljce u Odesi posetio je Nikola Pai, predsednik Vlade Kraljevine Srbije. Odlukom ruske vrhovne komande, Prva srpska dobrovoljaka divizija je ukljuena u sastav 47. ruskog korpusa i upuena na front u Dobrudu. U borbama, polovina sastava bila je izbaena iz stroja, a njih preko 2.000 su izgubili ivot ili su nestali. Oktobra 1916. godine divizija je povuena u pozadinu.Uprkos velikim gubicima, priliv dobrovoljaca omoguio je formiranje i Druge srpske dobrovoljake divizije u Odesi, u ijem se sastavu nalo preko 11.000 dobrovoljaca. U jesen 1916. godine formiran je Srpski dobrovoljaki korpus, iji je komandant bio general Mihailo ivkovi. Uoi Februarske revolucije 1917. godine, u njegovom sastavu nalazilo se oko 40.000 dobrovoljaca. tab korpusa se nalazio u Odesi, tab Prve divizije u Voznesensku, a Druge divizije u Aleksandrovsku.

Izraz raspoloenja revolucionarnog demokratskog pokreta meu dobrovoljcima bilo je formiranje Jugoslovenskog revolucionarnog saveza u Kijevu u leto 1917. godine. Organizacije Saveza su stvarane meu jugoslovenskim dobrovoljcima irom Ukrajine. Dobrovoljaki korpus su poele da naputaju pristalice revolucionarnog pokreta. Dolo je do osipanja njegovog sastava. U leto 1917. godine Dobrovoljaki korpus je, u odnosu na stanje pre Februarske revolucije, bio prepolovljen.

U vreme Oktobarske revolucije 1917. godine, dobrovoljci su aktivno uestvovali u borbama u jedinicama Crvene armije. Za njihovo organizovano nastupanje bila je odgovorna Jugoslovenska komunistika grupa. Krajem 1917. godine u Ukrajini je otpoelo organizovanje jugoslovenskih odreda Crvene garde. Njihovi organizatori su bili: Danilo Srdi, Maksim anak, Borivoje Agatonovi, Aleksa Dundi, Nikola Kovaevi, Nikola Grulovi i drugi. Masovno ukljuivanje dobrovoljaca u socijalistiku revoluciju uslovilo je organizovanje Jugoslovenskog komunistikog puka.

S FRONTA NA FRONT

Krajem leta 1917. godine, Prva srpska dobrovoljaka divizija je ponovo upuena na front u Dobrudu, ali je zbog nezadovoljstva vojske ubrzo povuena. Druga, sa delom Prve divizije, preko Arhangelska upuena je na Solunski front, gde je stigla decembra 1917. godine. Deo dobrovoljaca ostao je u Rusiji, gde ih je zateklo izbijanje Oktobarske revolucije. Oni su preko Sibira upueni u Dajren na Daleki istok, odakle su britanskim brodovima prebaeni na Solunski front, gde su stigli februara 1918. godine. Na taj nain, na ovom frontu se nalo oko 12.500 jugoslovenskih dobrovoljaca iz Rusije. Oni su u sastavu saveznikih jedinica uestvovali u proboju Solunskog fronta i oslobaanju otadbine 1918. godine.

Mo generala Zoria

POLOVINOM XVIII veka, kad je osnovan Moskovski univerzitet, pokazala se potreba unutranjeg preobraaja Rusije u oblasti vaspitanja, to je izveo srpski pedagog Todor Jankovi, potomak stare srpske porodice iz sela Mirijeva kod Beograda, koja se doselila u Kamenicu 1741. Njega je preporuio srpski mitropolit Josif Putnik velikome knezu Pavlu Petroviu. Jankovi je ostavio Be i otiao u Rusiju da obavi reformisanje narodnih kola. Dobio je titulu akademika, napisao devet udbenika, stvorio akademski renik za kraljicu Katarinu II, i umro 1813. Todor Jankovi je iza sebe kao naslednika ostavio Srbina Terlajia, koji je poloio temelj graanskom zakonodavstvu u Rusiji.

Rusi danas priznaju da u svojim arhivama imaju dokaze da su Srbi radili na osnivanju ruske vojne flote, jer su stvorili trgovaku flotu june Rusije. U gradovima na jugu Rusije nicale su srpske trgovake kue, u kojima su iveli srpski trgovci i srpski kapetani, koji su se zauzeli za parobrodstvo. Pod ruskom zastavom brodove su poetkom XIX veka podizali ljudi sa srpskim prezimenima: Komnenovi, oti, Ivanovi, Nakienovi, urasovi, Delati, Malovi, Ili, uranovi, Matkovi, Popovi, Mre, Petrovi i Kazanegrovi. Istorija ruskih trgovakih preduzea sauvala je uspomenu o Marku Gojkoviu, Spiri Vojinoviu, o brai Mitrovi, Seniima, o brai Jankovi, o Pavkoviima, Lazareviima, brai Malovi, Vukosaviima, Supiiima i drugim Srbima.Do poetka dvadesetog veka, Srbi su u Rusiju odlazili i pojedinano, radi kolovanja, usavravanja, diplomatske i privredne slube, privatnih poslova, enidbi i udadbi. Profesor Todor Jankovi Mirijevski je, na primer, na predlog mitropolita Putnika i cara Jozefa II 1782. upuen u Rusiju da radi na reformi kolstva.

U to vreme kijevsku Duhovnu akademiju pohaalo je dvadeset i osam srpskih studenata, pa i Dionisije Novakovi, Josif Bitkovi, Jevstatije Skerletov i najpoznatiji meu njima-Jovan Raji, veliki srpski pisac. Atanasije Stojkovi, prevodilac, fiziar, stigao je u Harkov iz Budima 1812. godine, a potom se preselio u Petrograd. Sanitetski general dr Ante Gvozdenovi bio je nosilac medalje sa trakom svetih Andreje i ora za ratne i medicinske zasluge. Malo je poznata sudbina Tome Milinovia Morinjanina (1770-1846), istaknutog vojvode i tobdije kod Karaora, koji je preiveo Prvi srpski ustanak. Ovaj hrabri Bokelj bio je livac dva ustanika topa na rasklapanje i vodov borac. Emigrirao je u Rusiju i iveo u gradu Akermanu na Crnom moru. Stari grad Akerman je bio pod Turcima do 1826. a potom u carskoj Rusiji do 1918. Onda je pripao Rumuniji, koja ga je drala do 1944, da bi se potom vratio SSSR-u, odnosno Ukrajini, u kojoj danas ima ime Belgorod Dnjestrovski. Doekavi duboku starost u Akermanu, vojvoda Morinjanin je napisao etiri knjige, od kojih je sauvana samo jedna: Umotvorine, pevanje o Karaorevim ustanicima i vojvodama od 1804. do 1813. Knjiga je odtampana u Beogradu 1847. Od 1991. Belorusija je nezavisna i suverena evropska drava. Srbi su u Belorusiju dolazili kao pripadnici plemikih rodova, propagatori sveslovenskih ideja, kulturni pregaoci, prosvetni reformatori, naunici raznih struka, crkveni dostojanstvenici, vojne stareine, emigranti i biznismeni. Belorusija je kao drava stvorena u XIII veku, ali je vremenom potpadala pod Rusiju, Litvu, Poljsku i SSSR. Interesantno je da je Istoriju Belorusije u vreme SSSR-a pisao Vladimir Ivanovi Pieta (1878-1947), rektor i profesor Univerziteta u Minsku, akademik, unuk Ivana Hristiforovia Piete, Srbina iz Mostara.

Ivan je po dolasku u Rusiju 1858. zavrio univerzitetske studije, a potom predavao kao profesor u Vitebsku i Poltavi. U Poltavi mu se rodio sin Vladimir, koji je zavrio Istorijsko-filoloki fakultet na Moskovskom univerzitetu. Odbranio je doktorsku tezu Agrarne reforme Sigismunda Avgusta u Litvansko-ruskoj dravi. Kao profesor istorije radio je u vie gradova. U vreme staljinistikih progona, bio je od 1930. do 1935. u Sibiru. lan Beloruske akademije postao je 1928. a Ruske akademije 1946. Nauna preokupacija Vladimira Piete bila je usmerena u pravcu istraivanja prolosti Junih Slovena.I kako je Belorusija potpadala pod rusko carstvo i sovjetsku dravu, tako se moe i posmatrati prisustvo Srba na njenim prostorima. Tako se, na primer, princeza Ana, erka srpskog vojvode Stefana Jakia, udala za kneza Vasilija Ljvovia Glinskog, iji su se posedi nalazili u Belorusiji. Porodica vojvode Stefana Jakia je udajama kerki stekla razgranate rodbinske veze sa ruskim carskim, srpskim despotskim, moldavskim vojvodskim, hrvatskim, bosanskim i italijanskim vlastelinskim porodicama.Kneevi Glinski, Mihailo i Vasilije, krajem su XV i poetkom XVI veka vladali podrujem Polesja i Berestja u Belorusiji i severnim delom Ukrajine. Sedite kneevine, koja je priznavala vrhovnu vlast litvanskog velikog vojvode Sigismunda, nalazilo se u Turovu na reci Pripjatu, u Belorusiji. Druga velika beloruska linost bio je Jurij Kriani. Veliki zagovornik panslavizma Jurij Kriani (1618-1683), bio je u Rusiji poznat kao Jurko Srbljanin. Najvei trag od svih Srba kod Belorusa ostavio je general Simeon Zori (1743-1799), vlasnik velikih zemljinih kompleksa sa desetinama hiljada muika, sa seditem u klovu, na Dnjepru, u Mogiljevskoj guberniji. Okupljao je mnoge znamenite Srbe i bio je pokrovitelj srpskih kulturnih pregalaca. Njegovo najznaajnije delo je klovska plemika kola, koju je otvorio 1778. Zori je kao prvog uenika primio svog roaka Vasilija Rajkovia. Krajem 1787. i Dositej Obradovi se pojavio u klovu.Na osnovu preporuka kancelara Gligorija Aleksandrovia Potemkina, doao je u milost carice Katarine II, pa je Zori 1777. proizveden u in general-majora. Dobio je ordenje i palatu u Petrogradu i imanje u Sesvegenu u Litvaniji. Neto kasnije, dobio je i imanja u Polockoj guberniji u Belorusiji, koje je imalo 7.000 dua.

Progon kneginje Jelene

KOLIKO orije Petrovi Karaore nije imao sree sa svojim boravkom u velikoj Rusiji, toliko su njegovi potomci imali. Karaorev sin Aleksandar se kolovao u Sankt Peterburgu, gde je stupio u Paevski korpus 1814. i gde je 1842. imenovan za kneza. Njegovi sinovi, ore i Arsenije Karaorevi iveli su u Rusiji i pokuavali da prave vojniku karijeru, kao i unuk ore, koji je slubovao u Lejb-gvardijskom puku. Bio je to specijalizovani puk kralja Petra Velikog. Poetkom 20. veka, kneginja Jelena, jedina erka kralja Petra I Karaorevia, posle kolovanja u Evropi, otila je u Rusiju, s punih 14 godina. elela je da se pridrui brai oru i Aleksandru Karaoreviu na vojnom uilitu u Sankt Peterburgu. U meuvremenu, posle pua u Srbiji i smene dinastije Obrenovi, u Rusiju je 1903. doao i njen stric Arsenije Karaorevi. U potrazi za suprugom, kneginja Jelena Karaorevi se 1911. udala za kneza Jovana Konstantinovia, unuka cara Nikolaja I. Venanju su u Sankt Peterburgu prisustvovali car Nikolaj II i kralj Petar I Karaorevi.

Srpska velika kneginja je ruskom velikom knezu rodila erku Jekatarinu 1914. i sina Vcevoloda 1915. U vreme revolucije i likvidacije porodice Romanov, kneginja Jelena se, preobuena u milosrdnu sestru, sa decom, probila do srpskog poslanstva i spasla. Poslanik Spalajkovi je potom kneginju i decu prebacio u Francusku. U Kanu je doivela i drugi progon porodice Karaorevi u Beogradu, i umrla 1962. ne videvi Srbiju.Knez Arsenije Karaorevi se 15. aprila 1892. u Sankt Peterburgu orodio s porodicom Demidov, jer je uzeo njihovu erku Auroru. Iz ovog braka roen je sin Pavle Karaorevi, budui regent Jugoslavije, ali su se Arsenije i Aurora razveli 1899. Sina Pavla je, pre svoje smrti 1904, videla samo jednom.

Rodbinske srpsko-ruske veze ojaala je i dinastija Petrovi iz Crne Gore, kada se Milica Petrovi Njego udala 1889. za velikog kneza Petra Nikolajevia, unuka cara Nikolaja I. U ovom braku su roeni sin Roman, 1896. i erke Marina, 1892. i Nadeda, 1898. Brak je u Rusiji sklopila i njena sestra Stana za Georgija Maksimilijanovia na imanju Romanovih, 18. avgusta 1889. Iako je brak vrlo brzo razveden, u njemu je roeno dvoje dece, knez Serjoa Georgijevi i kneginja Jelena Georgijevna.

Pred rusko-turski rat 1878. godine, u Rusiji se pojavio Ognjeslav Kostovi, koji je carskoj armiji ponudio projekat podmornice. Ovaj beki i budimski ak bio je konstruktor benzinskog motora i diriabla.

Ognjeslav Kostovi je pre Tesle i Pupina pomerio granice visoke tehnologije. U Rusiji je bio poznat kao kralj pronalazaa, kojeg je sam car cenio. Roen je 1851. u Visburgu, Austrija, a rastao u Beeju i Budimpeti, gde je okonao gimnaziju i Visoku tehniku kolu. Kao kapetan oevog parobroda Sloga, vozio je lepove sa itom po Dunavu, od Braile do Odese i razmiljao o konstrukcijama brodova i hidraulike pod vodom. Tada je projektovao regulator broja obrtaja elise, ureaj za vaenje potopljenih laa i vie tipova gnjurakih odela. Posle uea u rusko-turskom ratu, Kostovi je projektovao riba-lotku ili podmornicu, ije je crtee 1878. u Sankt Peterburgu prikazao buduem imperatoru Aleksandru III. Planovi nisu sauvani, ali ima dokaza da je bila re o motoru na benzin za podmornicu. Kostovi je potom bio inicijator Ruskog vazduhoplovnog drutva i njegov prvi predsednik. Projektovao je prvi helikopter, a potom i diriabl, pre grofa Cepelina. Patent za motor diriabla je registrovao maja 1888. Potom je konstruisao i prvi hidroavion. Ruska vojska mu je otkupila projekat podmornice za 10.000 rubalja i dala mu posao u mornarici. Ranjen u oko. demobilisan je i postao fabrikant. Oenivi se Ruskinjom u Petrogradu, izrodili su osmoro dece. Tri erke je udao u Srbiji. da bi ivele sa njegovim narodom. Ognjeslav Kostovi je umro u Sankt Peterburgu 1916. godine.Svojom umetnikom pojavo m 1884 2godine, u Aleksandrijskom pozoritu gizdavi Vasilij Lui Dalmatinov registrovan je kao linost znaajna za razvoj ruskog teatra. Kada su gotovo svi koji pomno prate srpsku istoriju bili uvereni da se slavna i plodotvorna loza arnojevia ugasila bez traga, na teka manastirska vrata Hilandara je juna 1980. godine zakucao skrueni i tajanstveni hodoasnik, koji je odlino govorio ruski i posedovao ameriki paso. Pod teretom godina, bolesti i nekog velikog nespokoja duboko u dui, potraio je blagorodnog oca Mitrofana i zamolio ga da sa njim nasamo porazgovara.Tajanstveni hodoasnik po imenu Vadim ern, koji je iz gustog mraka i nehatnog zaborava istorije izronio na svetlost mediteranskog dana, bio je zacelo poslednji potomak srpskog patrijarha Arsenija III arnojevia. Razlog da u smiraj ivota kroi u duhovno atosko svetilite i ujedno najveu riznicu svoga roda, bio je da ispria udesnu povest o svom ivotu i zagonetnoj sudbini najvee porodine svetinje - rodoslovu loze arnojevi. Vadim ern se rodio 1912 godine, na obalama Dnjepra. Njegov otac Aleksije arnojevi je, posle zavrene mornarike kole, bio kapetan na brodu, a kasnije i visoki oficir carske trgovake flote na Crnom moru.

Pouzdano se zna da su, pod sve veim pritiskom katolikog svetenstva i plemstva Habzburke monarhije, preci Aleksija doli u ove krajeve posle 1750 godine, nekoliko decenija posle smrti srpskog patrijarha Arsenija Treeg arnojevia (1706 godine).Blagonakloni ruski car prihvatio je prognane Srbe i poklonio im nekoliko sela u dolini Dnjepra, oblasti koju su oni nazvali Nova Srbija. U novoj sredini, porodica arnojevi dobija veliki posed sa 40 kmetova u selu Polujanu. Imali su povlaen drutveni poloaj, o emu svedoi i injenica da su im od 1770. godine, svi naslednici uvoeni u takozvanu somotnu knjigu, knjigu-rodoslov, koju su kao nekakav porodini dnevnik vodile sve plemike familije carske Rusije.

SRBI U BELORUSIJI SRPSKU koloniju danas u Belorusiji, koja ima tek 3.000 ljudi, ine stari politiki emigranti i novi poslovni ljudi, koji su se sve do poslednje decenije prolog veka predstavljali kao Jugosloveni. Tada je i postojalo Udruenje Jugoslovena, koje je vodio Vladimir Markovi. U meuvremenu, ono je preraslo u Zajednicu Srba, sa Miodragom Zdravkoviem na elu.

Amanet Vadima ernog

KADA je izbila Oktobarska revolucija, cilj Aleksija arnojevia bio je da jedan deo flote doplovi do Jadranskog mora i da se nastani u Kraljevini Jugoslaviji, gde su utoite ve nali mnogi ruski emigranti. U toj nameri osujetili su ga crvenoarmejci, tako da sredinom 1920. hita na obale Dnjepra, na porodino imanje, da spase enu i sina i ponese najsvetiju relikviju koju je posedovao: dnevnik-rodoslov porodice arnojevi.

Beei pred boljevicima, dokopao se belogardejskog broda i doplovio do Bizerte. Vadim erni je tada imao osam godina, ali je dobro zapamtio da je na putovanju neko obavestio njegovog oca da su progonjeni Srbi, pre nego to je bila spaljena kua arnojevia, uspeli da spasu dnevnik-rodoslov i ponesu ga beei u nepoznatom pravcu. Posle kraeg zadravanja u Bizerti, poslednji arnojevii stiu u Ameriku. Vadim je godinama iveo u Njujorku, gde je, radei kao prodavac i odgajiva rasnih pasa, stasao u uspenog poslovnog oveka. Njegov otac, neumorni morski vuk, nije mogao da se skrasi na kopnu nove domovine, pa je danima ribario po Atlantiku, plovei ak do obala Labradora. Gde je i kada umro Aleksije arnojevi, ostala je tajna. Pouzdano se, meutim, zna da je, ostavi bez poroda, posle smrti svoje supruge Olge, Vadim ostao sam. U danima sve vee usamljenosti, Vadima je sve vie kopkala misao o poreklu. Kada je u junu 1980. stigao u Hilandar, imao je 68 godina, ozbiljno uzdrmano zdravlje i jaku elju da se ispovedi. Teko bolestan, Vadim se neposredno pred put postarao za sudbinu svoje imovine: dravi Vermont ostavio je 20 akri zemlje, ruskoj crkvi u Jordanvilu, u dravi Njujork, 400 akri i novac za podizanje kapele u novgorodskom stilu, kao i veliku biblioteku, i, najzad, dva sanduka knjiga srpskoj crkvi u Milvokiju.PRETHODNO je ocu Teofanu saoptio poslednju elju, da pre smrti primi monaki postrig. Vadim ern, poslednji potomak znamenite loze arnojevi, svoje konano prebivalite naao je 18. aprila 1981. na Svetoj gori. U hilandarskim analima ostalo je zapisano da se tom prilikom u paraklisu Svetog Save odigralo jedno od najdirljivijih monaenja, puno mistike i duboke, tihe radosti.

Monah Arsenije (A. Crnojevi) je, kako pie na njegovom grobu, poiveo samo 11 dana, upokojivi se 29. aprila leta gospodnjeg 1981. Ostalo je zapisano da su njegove poslednje rei bile: Ako pronaete dnevnik-rodoslov, donesite ga prvo u Hilandar, pa ga onda poaljite meni gore, da mi ozari napaenu duu. I raanje radnikog socijalistikog pokreta dvadesetih godina prolog veka u Rusiji privuklo je jedan broj srpskih socijalista i komunista, koji su imali vanu ulogu u politikom ivotu i Rusije i Srbije. Veina njih su bili lanovi Kominterne. Meu njima bili su knjievnik Stanislav Vinaver, Vlajko Begovi, Veljko Vlahovi, Rodoljub olakovi, Filip Filipovi, Milan Gorki, Svetislav Stefanovi ea, uro akovi. Ta srpska kolonija, smetena uglavnom u Moskvi i Lenjingradu, brojala je i do dve hiljade ljudi. Zavisno od aktivnosti, mnogi od njih su slubovali, posle pobede Oktobarske revolucije, irom Sovjetskog Saveza.Jedan od njih je bio i Andrija Stojanovi, dobrovoljac iz Prizrena, profesor ruskog jezika i knjievnosti, koji je 1921. godine preminuo u gradiu Bodajbo na dalekom

sovjetskom istoku. U Muzeju grada i danas stoji njegova slika i jedna ulica u Bodajbo nosi njegovo ime kao znak ruskog seanja na ovog hrabrog srpskog profesora. Veliku prekretnicu u istoriji oveanstva predstavljao je Prvi svetski rat (1914-1918). Protiv svoje volje, na Istonom frontu prema Rusiji, u sastavu vojske Austrougarske, nalo se vie od 100.000 Srba. Mnogi od njih su vojevali na teritorijama dananje Rusije, Ukrajine, Belorusije, Maarske, Slovake, eke. Grobovi su njihovi peati, a biografije uspenih - njihovi tragovi.

DRUGI svetski rat samo je pojaao politiko prijateljstvo i saradnju ruskih i jugoslovenskih (srpskih) komunista. Tipian primer je bilo stvaranje jugoslovenske brigade u SSSR 1943. godine. Njen komandant je bio Marko Mesi, Hrvat, brat kasnije poznatog Stipe Mesia, dok je njegov zamenik bio kapetan Milutin Perii, vojni prota je bio Dimitrije Cvetkov, a politiki komesar Veljko Vlahovi. U to vreme, u Vojnoj misiji NKOJ u Moskvi bili su Velimir Teri, general-lajtnant i Boidar Maslari i Miodrag Lozi. Tada je u SSSR-u, u samoj Crvenoj armiji ve bilo srpskih oficira i podoficira. Jedni su regrutovani u samoj Rusiji od kominternovskog kadra, drugi su pristigli iz porobljene Maarske, ehoslovake, Rumunije i Bugarske. Aleksa Proki Lala je 1945. iz Temivara otiao za Kijev, gde je bio nastavnik na Politehnici. U emigraciji se proslavio kao pisac romana o ovim srpsko-ruskim seobama - Vasilije Stepanovi Petrov i Tunel Toronto-Moskva.

Na teritoriji Ruske Federacije, u toku Prvog i Drugog svetskog rata, ranjeno je ili poginulo oko 8.500 boraca poreklom sa podruja nekadanje Jugoslavije, ali ni danas u ovoj zemlji ne postoji nijedan ratni spomenik stradalim Srbima. Trei put su Srbi, tada dezerteri iz Jugoslavije, stigli posle njene kapitulacije. Grupa od tridesetak jugoslovenskih pilota je, posle bombardovanja Bugarske, preko Rumunije odletela za Rusiju, kada je ula da je 6. aprila 1941. Beograd uniten. Prema ruskim podacima, zajedno ih je bilo 4.000.

Ne postoji precizna dokumentacija o tome u kojim je sve borbenim jedinicama u SSSR-u bilo srpskih partizana, koji su ovamo dovoeni kao munkai. Najpotpunije podatke daje istoriar i novinar Stevan Vrgovi u knjizi Rame uz rame, kada govori o ueu Jugoslovena u partizanskom pokretu u SSSR. Srpski partizani iz Bake i Baranje su se borili u sledeim vojnim formacijama: brigadama Za rodinu, Boenko, Frunze i Mozirskoj Aleksandar Nevski, itomirskoj partizanskoj diviziji Nikolaj ors, odredima Staljin, Molotov, Mstitelj, erinski, Buoni, Suvorov, apajev i Tarnopoljskom Staljin.

NOVI DOSELJENICI NA novi talas iseljenih Srba u Rusiju ekalo se dvadesetak godina. Tek kada su jugoslovensko-sovjetski odnosi stabilizovani, to je za rezultat imalo pojaanu privrednu i vojnu saradnju, u Moskvu su se vratili srpski diplomati i ataei, a krajem ezdesetih i predstavnici naih velikih dravnih preduzea INA, JAT, Geneksa, Jugoeksporta, Centrotekstila, Progresa. Time je utrt put stvaranju nove vrste srpskih doseljenika, radnika na privremenom radu u SSSR-u i posebno u Rusiji.

Mlade crvenih oficira

POLOVINOM decembra 1943, u okolini grada Kolomne, 120 km jugoistono od Moskve, od Jugoslovena koji su se nali na teritoriji SSSR-a formirana je Prva jugoslovenska brigada. Bila je sastavljena od politikih emigranata i politikih osuenika iz maarskih zatvora, zatim prisilno mobilisanih, kao i logoraa, zarobljenika i drugih.Prva jugoslovenska brigada je krajem jula 1944. krenula za domovinu. Na putu za Jugoslaviju, ova brigada se nala privremeno u sastavu Drugog ukrajinskog fronta. Posle uspeno izvedenih akcija na podruju Moldavije, u oblasti Kiinjeva i Jaa i prodora Crvene armije u Rumuniju, put prema otadbini bio je otvoren.

Na osnovu nareenja Vrhovne komande Narodnooslobodilake vojske Jugoslavije, 6. oktobra 1944, Prva jugoslovenska brigada je prela kod Kladova u Srbiju, gde je stavljena pod komandu 23. udarne divizije, odnosno 14. korpusa NOV Jugoslavije.Druga jugoslovenska tenkovska brigada formirana je kod Tule u Rusiji, a sastavljena je od bivih partizana koji su se borili u Belorusiji i Ukrajini. Brigada je formirana 5. marta 1945. Poto je dobila nove tenkove, krenula je u Jugoslaviju, uestvujui u proboju Sremskog fronta aprila 1945.

Poetkom 1943. godine, Srbi koji su se nali na tlu Ukrajine povezuju se sa partizanskim jedinicama. Posebno treba istai partizansku diviziju Nikolaj ors u oblasti itomira, kao i odred Staljin iz Tarnopoljskog kraja. Veliki broj Srba se naao u ukrajinskoj partizanskoj brigadi Boenko. Srbi su se borili i u sastavu odreda Suvorov u movarama Polesja i Ukrajine, kao i odredima Buoni, Molotov, Frunze, ernievski itd.

Kada je 1943. godine poelo nastupanje Crvene armije i potiskivanje nacistikih vojnih snaga prema zapadnim granicama SSSR-a, i kad su uspostavljene veze sa ukrajinskim partizanima, stvaraju se zdrueni odredi, kojima pristupaju i partizanske formacije u kojima su se borili Srbi iz Bake i Baranje. Kada su osloboeni zapadni delovi SSSR-a, Ukrajina i Belorusija, rasformirani su partizanski odredi. Srbi i ostali Jugosloveni su prebaeni u antifaistiki logor u Krasnogorsku. Odande su upueni u jugoslovenske jedinice koje su bile u formiranju.

U socijalistikom Sovjetskom Savezu, Srbi su naseljavali ukrajinske gradove i naselja, pre svega, kao privredni predstavnici, a potom i kao kolarci. U Ukrajini danas ima 12.000 Srba. Najvie ih je u Dnjepropetrovsku, Kijevu i Donjecku. To su strunjaci graevine, koji su osamdesetih godina doli da grade po Ukrajini i tu ostali, mada ima i bivih politikih emigranata, Srba koji su doli posle Prvog svetskog rata i posle 1948. Svi su okupljeni u srpskoj optini Sveti Sava, koja je osnovana pre desetak godina, da bi Srbi sauvali svoje srpsko ime.

Kada je velika Crvena armija oslobodila pola Srbije, njeni komandanti i vojnici postali su dobre prilike za udadbu srpskih erki. Nema tanih podataka, ali ima procena da je oko hiljadu Srpkinja, tada udato za Ruse, otilo posle povlaenja Crvene armije u SSSR. Neke su se razoarane skromnou ivota na ruskom selu, brzo vratile kuama, ali su mnoge ostale da ive u Rusiji i sovjetskim republikama. Istovremeno, u Rusiju odlaze i mnogi srpski intelektualci na kolovanje, pre svega vojna lica i umetnici iz Srbije, ali i iz Bugarske, Maarske, Rumunije, susednih bratskih zemalja.

Tako se stvara jugoslovenska kolonija, koja se okuplja oko Ambasade FNRJ i velikih sovjetskih akademija.

Politiki sukob na liniji Informbiroa 1948. godine proizveo je novu vrstu politikih prebeglica. Srpski komunisti simpatizeri ruske politike ili su zauvek ostajali u Moskvi i Lenjingradu - od est stotina jugoslovenskih akademaca i srednjokolaca u Moskvi i Pragu, njih 103 je pristalo da radi za NKVD - ili su iz Srbije i Jugoslavije beanjem preko granice pokuavali da odu u zagrljaj SSSR-a. U Jugoslaviji je do marta 1948. godine, bilo 89 oficira sovjetske obavetajne i kontraobavetajne slube. Oni su uspeli zajedno sa slubama ostalih bratskih drava da zavrbuju 9.322 Jugoslovena i 7.390 belogardejaca. Profesor Dejan Pavlov Kreculj, akademik, koji je predavao istoriju zapadne filozofije na moskovskom, sofijskom, kolumbijskom, briselskom univerzitetu, kao i na univerzitetima i institutima u Damasku, Delhiju, Kairu, u Nemakoj, Siriji, SAD-u, Francuskoj, Italiji, bio je rtva Titovog reima. Osuen u Beogradu na smrt naao se kao prebeg na Istoku, kod svojih istomiljenika u Rusiji i Bugarskoj. etrdeset osme, studirao je filozofiju na Beogradskom univerzitetu, zajedno sa Mihajlom Markoviem, Andrijom Stojkoviem, Draganom Jeremiem. Zbog broure Kuda vodi nacionalizam Titove grupe, otiao je u dugu emigraciju. U Moskvi je sa Evgenijem Maksimoviem Primakovim radio na knjizi Evropa - dijalog i saradnja. Bio je saradnik u Akademiji nauka Sovjetskog Saveza u Moskvi. Profesor Kreculj se 1991. godine vratio kui u Beograd.

Razlog za bekstvo Branislave Pavlovi-Bjelavin iz Beograda bio je njen mu Aleksandar - Saa Bjelavin, ruski emigrant, roen u Varavi. Pedesetih godina, dok je jo bilo ruskih prijatelja na Golom otoku, takva biografija je bila sumnjiva, pa su Branislava i Aleksandar 1950. prebegli u Bugarsku. Kada je u SSSR-u na vlast doao Nikita Hruov, porodica Bjelavin je iz Sofije 1959. prela u Moskvu. Da bi doli do posla, pristali su da idu u Sibir, u zatvoreni grad Krasnojarsk, gde je Branislava Pavlovi-Bjelavin radila na Pedagokom univerzitetu kao profesor latinskog jezika. Dobili su erku Svetlanu, koja i danas ivi u Sibiru. Krajem ezdesetih, profesor Branislava Pavlovi-Bjelavin je uspela na ovom univerzitetu u dalekom Krasnojarsku da otvori Katedru za srpski jezik.

PRIJATELjSTVO SA TOLSTOJEM

Slobodan-Lale Ivanovi i Radonja Golubovi bili su ambasadori u Vaingtonu, odnosno Bukuretu, kada su odluili da preu u Moskvu. Lale Ivanovi je, na primer, rusofilstvo dobio jo pre rata u nasledstvo od dede Jovana Javorca, nacionalnog revolucionara koji je krajem prolog veka studirao u Rusiji, sprijateljio se sa Lavom Tolstojem i poeo njegova dela prevoditi na srpski jezik. Nali su se u Pragu 1948. godine sa urednikom novosadskog Dnevnika Milutinom Rajkoviem. Za razliku od Vladimira Dedijera koji je u Moskvi tokom rata vodio radio-stanicu Slobodna Jugoslavija ibeovci su tampali svoj list u SSR. Nova Borba se prvi put pojavila 25. septembra 1948. godine sa parolama Proleteri svih zemalja ujedinite se i Pod zastavom internacionalizma. Izdava je bio Klub jugoslovenskih novinara u Pragu, sa seditem u Havlikovim namjestima 28/II, a kao glavni i odgovorni urednik potpisan je Slobodan Ivanovi.