istorija filma

Istorija filma

MEDIJSKI EDUKATIVNI CENTAR, BEOGRAD

NIKOLA MIRJANIC, FILMSKA SEKCIJA 1

skripta

1. PREDISTORIJA FILMA, PRINCIPI I PRETEČE (DO 1909) Prednaučni period: Altamira, grobnica Ben Hasan, pozorište senki, Camera Obscura, Laterna

Magica

Naučni period: perzistencija vida, izum fotografije, hronofotografija, optičke igračke

Istorijski period: rađanje filma, kinetoskop, kinematigraf, bioskop, Limijer i Melijes (fakcija i fikcija), Brajtonska škola, Edvin Porter, „Kongres budala“ (1909)

2. RAZVOJ FILMA OD CIRKUSKE ZABAVE DO UMETNIČKOG MEDIJA PERIOD PIONIRA 1909 – 1925

Italijanski „peplum“, Francuski „film d’art“, Nordijski uspon (Danska i Švedska), Američki slepstik, rani Čaplin, Grifit

Nemački ekspresionizam, „kameršpil“ i „nova stvarnost“, Francuski impresionisti i avangardisti, Holivud 20-tih (formiranje „mejdžorsa“)

3. PRVA FAZA FILMSKE MODERNE (1925-1941) Sovjetska škola montažnog filma (Vertov, Kulješov, Ezejštejn, Pudovkin, Dovženko), Nadrealizam i

„poetski realizam“ u Francuskoj (Bunjuel, Vigo, Marsel Karne)

Dolazak zvuka, muzikl, ekonomska kriza i „new deal“ u Holivudu,„socijalistički realizam“ u SSSR-u, pomračenje nemačkog i italijanskog filma (u vreme Hitlera i Musolinija)

4. SREDIŠNJA FAZA FILMSKE MODERNE (1941-1960) Američki „film noire“, italijanski neorealizam

Veliki individualisti (Orson Vels, Felini, Bergman, Kurosava, Antonioni)

„Subjektivni realizam“ u Poljskoj (Vajda, Kavelerovič, Munk), „free cinema“ u Velikoj Britaniji, „lov na veštice“ u Holivudu

5. POZNA FAZA FILMSKE MODERNE (1960-1978) „Novi talas“ u Francuskoj, mađarski uspon, „praško proleće“, jugoslovenski novi film i „crni talas“, „novi Holivud“, nemački novi film

Istorija filma



1. PREDISTORIJA FILMA 2. ISTORIJA FILMA pravci 3. ŽORŽ MELIJES I BRAĆA LIMIJER 4. BRAJTONSKA ŠKOLA Vilijamskon, Dž. A. Smit, Edvin S. Porter 5. FILM D’ART Luj Fejad 6. ITALIJANSKI I DANSKI FILM 10-ih GODINA 7. DEJVID VORK GRIFIT 8. ŠVEDSKI FILM Viktor Šestrem, Moris Stiler 9. SLEPSTIK KOMEDIJA Maks Linder, Mek Senet 10. ČARLI ČAPLIN 11. BASTER KITON, HAROLD LOJD 12. HOLIVUD 20-ih GODINA Ernst Lubič, Štrenberg, R. Flaerti, King Vidon, Sesil De Mil 13. ERIN VON ŠTROHAJM 14. KARL TEODOR DREJER i Benjamin Kristensen 15. NEMAČKI FILM VAJMARSKOG PERIODA Ekspresionizam, Kameršpil, Ernst Lubič, Fric Lang,

F.V.Murnao 16. NOVA STVARNOST 17. FRANCUSKA AVANGARDA I deo IMPRESIONIZMA Abel Gans, Žermen Dilak, Žan Epsten, Marse

Lerbijea, Luj Delik 18. DRUGA FR. AVANGARDA: Čisti film 19. RENE KLER 20. FRANCUSKI NADREALIZAM Žan Kokto, Žan Vigo 21. LUIS BUNJUEL 22. POETSKI „CRNI“ REALIZAM Žan Fejder, Marsel Karne, Žilijen Divivje 23. ŽAN RENOAR 24. SOVJETSKA AVANGARDA Lev Kulješov, Dziga Vertov 25. SERGEJ EJZENŠTEJN 26. VSEVLDOV PUDOVKIN i ALEKSANDAR DOVŽENKO 27. JAPANSKI FILM DO II SVETSKOG RATA Teinosuke Kunugasa, Kendži Mizogući, Jasuđiro Ozu 28. HOLIVUD TRIDESETIH: MJUZIKLI 29. HOLIVUD DVADESETIH Melvin Le Roj, Vilijem Velmen, Luis Majlston 30. H. HOKS; FRENK KAPRA; DŽORDŽ CJUKOR; VILIJAM VAJLER 31. ALFRED HIČKOK (početak) 32. DŽON FORD 33. ORSON VELS

Istorija filma



ISTORIJA FILMA I

1. PREDISTORIJA FILMA Značenje reči film:

- Filmska traka - Filmsko delo - Područije delatnosti - Medijum, sredstvo komunikacije - Umetnost

Žorž Sadul (istoričar filma) kaže da je film nastao onoga trenutka kada je to tehnički bilo moguće.

Predistorija se deli na PREDNAUČNI PERIOD koji obuhvata najranije težnje čoveka da zabeleži stvarnost i naše prisustvo u toj stvarnosti:

- Altamira – pećina u Španiji na čijim zidovima je zabeležen pokret životinja - U egipatskoj grobnici Beni Hasan na frizu oslikano 15 faza dva rvača koji se bore – preteča

story boarda – piktografske slike - Erotski prizori na starogrčkim vazama i freskama u Pompeji - Figure Fidije i Mirona – Diskobolis kome samo što disk ne izleti iz ruke - Pozorište senki u Kini, Japanu, čak i u Bosni – junak Karađorđe

NAUČNI PERIOD

*Ulaskom u srednji vek nastaje KAMERA OPSKURA

- Izradio je Leonardo Da Vinči - To je bila četvorougaona mračna prostorija ili kutija sa uskim otvorom kroz koji dopire

izvorna svetlost i baca izvrnutu reprodukciju na suprotnoj strani - Vermer (čuveni flamanski slikar čuven po uvođenju flamanskog (indirektnog) svetla je koristio

kameru opskuru prilikom slikanja

*U kasnom srednjem veku Fihter konstruiše LATERNU MAGIKU: unapređena kamera opskura, tj. prvi uređej za optičku reprodukciju

*FANTASKOP: sito koje se okreće oko izvora svetla koje preko konkavnog sočiva i ogledala baca svetlo na ploče sa oslikanim motivima

*U 18. veku nastaju pokretne panorame koje je prve konstruisao holanđanin u tamnici. Čuvene su carske panorame kraljice Viktorije: panorama Misisipija.

*Krajem XIX veka nastaju optičke igračke i fotografija:

Istorija filma



- optičke igračke: TAUMATROP (gr. Imitacija), STROBOSKOP (Plato) i ZOOTROP (Vilijem Horner)

- Emil Rejno usavršava optičke uređaje i stvara PRAKSINOSKOP (optičko pozorište), pionir animacije

- 1822. Nisifor Nieps pravi prve trajne fotografije (eksponirane 14 sati)

- 1839. Luj Dager konstruiše zajedno sa Niepsom prvi fotoaparat: dagerotipiju

- 1824. Mark Rože izneo naučni rad o retinalnoj perzistenciji oka

- Edvard Majbridž patentirao sukcesivne fotografije (po narudžbi guvernera Stanforda koji se kladio da li konj u nekom trenutku ne dodiruje zemlju). Inspiriso je slikara Dega koji je slikao konje i balerine.

- Žil Marej konstruisao fotografsku pušku: hrono fotografija

- 1888. Edison patentira KINETOSKOP koji je omogućavao gledanje samo jednog gledaoca. Edison patentira i fonograf (za zvuk) i 35mm traku

- 1892 Dikson i Kun (Edisonovi snimatelji) prave prvi filmski studio Crna Marija sa crnim zidovima i staklenim krovom.

- Kun je snimio pogubljenje engleske kraljice Elizabete sa šokantnim odsecanjem glave.

- 1895. braća Limijer patentiraju Kinematograf: uređaj za snimanje, reprodukciju (promenom objektiva) i razvijanje filma

2. ISTORIJA FILMA pravci Istorija filma počinje 28.decembra 1895 prvom filmskom projekcijom u Indijskom salonu Grand kafea u Parizu. Luj i Ogist Limijer su pustili Ulazak voza u stanicu.

PODELA:

1. Preteča filma kao umetnosti: PRIMITIVCI koji nisu bili svesni mogućnosti filma kao umetničkog medija.

- Brajtonska škola, Edvin Porter, braća Limijer, Žorž Melijas

- Traje do 1909. godine kada je održan kongres filmskih stvaraoca (kongres budala) u Parizu na predlog Žorža Melijasa na kojem se raspravljalo o usklađivanju standarda i podeli tržišta i na kojem se zalagalo da se pređe na dugometražne filmove (do tada su trajali 2 x 15minuta: 2 rolne)

2. Period PIONIRA filma:

- U Americi se pojavljuju slepstik komedije, Čarli Čaplin i Dejvid V. Grifit

Istorija filma



- U Evropi celovečernji filmovi kao moćno sredstvo naracije, javljaju se prvi teoretičari filma kao umetnosti Rićoto Kanudo, francuska filmska avangarda

- U Nemačkoj: ekspresionizam i kameršpil film; u Švedskoj: Viktor Šestrem i Moris Stiler; u Dansoj: Karl Teodor Drajer

- Traje do 1925. kada se pojavljuje film S. Ejzenštejna Oklopnjača Potemkin

3. MODERNA: Ustanovljen je jezik filma i prilagođen shvatanjima savremenog gledaoca. Ima tri faze:

- I faza počinje 1925. Oklopnjačom Potemkin, revolucionarnim montažnim filmom

- II faza (zrela faza) počinje 1941. godine pojavom Građanina Kejna, filma Orsona Velsa koji je uneo nove ideje u formi i načinu oblikovanja filma

- III faza (pozna faza) počinje 1960. godine pojavom filma Do poslednjeg daha, Žan Lik Godara koji je oslobodio formu i uveo anarhistički pristup filmskoj strukturi

- Moderna traje do 1978. i pojave Ratova zveza. Tada počinje postmoderna kada na scenu stupaju školovani reditelji koji citiraju i kopiliraju tuđa iskustva (misli na Džim Džarmuša, Lars von Trira)

Od 1993. nastaje DEKADENCIJA filma sa pojavom Tarantina i Almodovara

3. ŽORŽ MELIJES I BRAĆA LIMIJER *Braća Limijer: Ogist i Luj Limijer (čije prezime, sasvim prigodno na francuskom znači „svetlost“), pošto su pomno proučili način na koji radi Edisonov kinetoskop, su izumeli novi aparat koji može da služi kao kamera, projektor i kopirka i koji su konačno patentirali pod imenom kinematograf, koje je ostalo, kao termin, vezano za filmski medij sve do današnjeg dana. Limijerovi su 28. Decembra 1895. Iznajmili podrumsku prostoriju (Indijski salon) restorana „Grand kafe“, na Bulevaru Kapusin u Parizu, da u njemu prikazuju program od oko desetak filmova, prvi put za publiku kojoj su naplaćivali ulaznice. Braća Limijer su se bavili u svojim filmovima FAKCIJOM, stvarnošću. Njihovi filmovi su bili naturalistički. Filmovi braće Limijer: Ulazak voza u stanicu; Izlazak radnika iz fabrike; Bebin doručak; Poliveni polivač, prva slepstik komedija

*Žorž Melijes se za razliku od braće Limijer, bavio više fikcijom u svojim filovima. Sin obućara, Melijes je bio profesionalni mađioničar koji je bio vlasnik i direktor Teatra Rober-Uden. Melijes se godinama bavio projekcijama pomoću magične lampe u svojim mađioničarskim trikovima pre nego što je počeo da se bavi filmom. Jednog popodneva, u jesen 1896, dok je pravio film o uličnoj sceni u Parizu, njegova kamera se zakočila tokom snimanja omnibusa kako se pojavljuje iz tunela. Kada je ponovo pustio mašinu u rad, umesto omnibusa naišla su pogrebna kola, tako da je pri projekciji izgledalo kao da se omnibus pretvorio u pogrebna kola. Na osnovu tog incidenta, Melijes je shvatio mogućnosti manipulacije stvarnim vremenom i stvarnim prostorom kao bitnim pri montiranju filma. Uneo je pozorišne elemente u film: mizanscen, kostim, masku, šminku, specijalne efekte. Melijes je bio prvi umetnik igranog filma. Izumeo je značajna oruđa filmske naracije kao što su zatamnjenja, odtamnjenja, overlaping, pretapanje i stop kadar. Da bi primenio svoja otkrića osnovao je Star Film

Istorija filma



Company i izgradio mali proizvodni studio na temeljima svoje kuće. Ta zgrada je bila sva u staklu, kao staklena bašta, da bi primila što više sunčeve svetlosti. Tu je Melijes producirao, režirao, snimao i glumio u preko 500 filmova. Posle Edisona, prvi je primenio metodu oslikavanja sličice po sličice i tako pravio filmove u boji. Njegov najuspešniji film je Putovanje na Mesec po romanu Žila Verna. Ostali fikcijski filmovi: Mefistov kabinet, Putovanje kroz nemoguće, Osvajanje Severnog pola. Ali bavio se i filmovima zasnovanim na istorijskim i savremenim događajima kao npr. Afera Drajfus.

1909. godine sazvao je kongras filmskih stvaraoca (kongres budala) u Parizu, na kojem se raspravljalo o usklađivanju standarda i podeli tržišta i na kojem se zalagalo da se pređe na dugometražne filmove. Čarli Čaplin ga je nazvao „alhemičarem svetla“, a D.V. Grifit je izjavio „Njemu dugujem za sve“

4. BRAJTONSKA ŠKOLA Vilijamson, Dž. A. Smit, Edvin S. Porter Brajton je primorski gradić u Engleskoj iz koga dolaze dvojca fotografa koji su nabavili kamere i snimali filmove početkom XX veka. To su Džejms Vilijamson i Dž. A. Smit.

*Džejms Vilijamson se može nazvati začetnikom narativne montaže koju je primenio u dokumentarnom filmu o veslačkoj regati koju je prikazao kroz 10 kadrova. Zatim u filmu Veliki zalogaj koristi mikrodetalj: prikazuje glumca kako guta kameru. A u igranom filmu Napad na misiju u Kini (koji je rekonstrukcija stvarnog događaja iz 1900. godine) prvi koristi paralelnu montažu i dramaturški kliše „spas u zadnji čas“.

*Džorž Albert Smit 1898. počinje da radi filmove zasnovane na krupnim planovima: Izrazi lica; Viđeno kroz telleskop; Bakina lupa za čitanje; Mali doktor; Mis u umetničkoj školi.

*Edvin S. Porter se zaposlio u Edisonovoj kompaniji za pravljenje filmova. Prvo je radio kao mehaničar, da bi kasnije postao šef produkcije u njihovom novom studiju, a zatim i reditelj. Njegovi prvi filmovi su bile humorističke crtice od po jednog kadra i žurnali. Čini se da je Porter video neke od ranih brajtonskih radova koji su uticali na njegov razvitak. Porter je počeo da primenjuje znanja iz obalsti filmske montaže koje je stekao snimajući filmove. Takođe je veoma jasan uticaj koji su na njega imale i Melijesove filmske priče koje su ga inspirisale da ispriča priču u kontinuiranoj formi i tako nastane film Život američkog vatrogasca za koji je bilo neobično što je Porter prvi kombinovao snimljeni materijal iz Edisonove arhive sa režiranim scenama spasavanja. Sledeći značajan film je Velika pljačka voza koji je Porter napisao, režirao, snimao i montirao. Taj film se smatra Porterovim najfinijim dostignućem. To je i prvi filmski vestern i prvi film u kojem je prikazano nasilje naoružanih kriminalaca. Napustio je Edisona da bi osnovao sopstvenu filmsku kompaniju Rex Film, koju je kasnije prodao da bi se pridružio Adolfu Cukoru kao generalni direktor Famous Players Film Company. Drugi značajniji filmovi: socijalne melodrame Bivši robijaš i Kleptoman; Spasen iz orlovog gnezda koji je značajan jer je omogućila siromašnom mladom glumcu D.V.Grifitu da ponese vodeću ulogu u više filmova i označila početak njegove karijere.

5.FILM D’ART Luj Fejad *Film d’Art: Film d’Art je fenomen koji je imao najviše uticaja na francuski film u vreme njegove međunarodne ekspanzije. Radi se o udruženju koje su osnovali 1908. pariski finansijeri, braća Lafit, radi prenosa na filmsko platno prestižnih pozorišnih komada, sa slavnim glumcima u vodećim

Istorija filma



ulogama. To je bio prvi prefinjeni pomak pokretnih slika i u pozitivnom i u negativnom smislu. S tačke gledišta literature i dramaturgije i angažovanja pozorišnih zvezda zasluga Film d’Art je čista, ali što se tiče filmske tačke gledišta nije bilo nikakvih inovacija jer je to u stvari bilo filmovano pozorište. Kamera je zauzimala centralni položaj u odnosu na radnju i ostajala rigidno statična sve vreme predstave. Sara Bernar (I filmski Hamlet) je glumila u filmovima d’art. Prvi značajan film: Ubistvo vojvode od Giza u režiji Šarla le Baržija i Andrea Kalmeta iz Komedi Fransez, po tekstu akademika Anrija Lavadana i uz muziku Kamija Sen-Sansa. Poslednji film Jadnici po Viktor Igou. Pored svega, pokret film d’art je filmskom mediju doneo društveni i intelektualni ugled prvi put u njegovoj kratkoj istoriji i podigao ugled same filmske industrije.

*Luj Fejad: Ranije novinar i pisac scenarija za francusku producentsku kuću Pate, počeo je karijeru kod Gomona 1906. režirajući kratke komične filmove i filmove potere. Napravio je stotinu igranih filmova „scene iz života“ (U štrajku; Trust; Sudbina majke) i na kraju se osamostalio zahvaljujući seriji detektivskih filmova Fantomas.Fantomas je bio zasnovan na popularnom serijskom romanu o avanturama misterioznog francuskog superkriminalca Fantomasa, „gospodara straha“. Zatim slede serijali Vampiri i Žideks koji prikazuju istu kombinaciju misterije i svakodnevne stvarnosti, a lepota atmosfere u njima imala je direktan uticaj na francuski film koji je očigledan u radu Žana Dirana, Abela Gansa, Žaka Fejdera i Rene Klera. Fejad je uporno odbijao serijski aranžirane kadrove, odnosno primenu montaže, u korist osmišljenih, dubinski komponovanih kadrova. Ta okolnost ne čini Fejada samo zakonitim naslednikom Melijesa nego i rodonačelnikom mizanscen estetike, koju je prvi put uobličio posle II svetskog rata francuski teoretičar filma Andra Bazen zajedno sa kritičarima iz Cahier du cinema. Gomonov studio je lansirao i druge talente: kao što je Fejadov štićenik Žan Diran, prva žena reditelj Alis Gi i filmski crtač Emil Kol, koji je princip stop kadra primenio na tabli za crtanje i tako postao otac moderne animacije.

6.ITALIJANSKI I DANSKI FILM 10-ih GODINA Italijanski film: U Italiji su na početku italijanske kinematografije vladala dva žanra: PEPLUM (istorijski spektakli) i VERIZAM (preteča neorealizma). Italijanska filmska industrija je, može se reći, započeta izgradnjom Čines studija u Rimu. Taj studio je podigao bivši pronalazač Filoteo Alberini koji je izumeo ćinematograf. Ta firma je italijanskom filmu dala prvi kostimirani istorijski film Osvajanje Rima (ulazak kralja Viktora Emanuela na presto) koji je režirao, producirao i snimio sam Alberini. Pored Čines, centar italijanske filmske industrije su činile i kompanije Ambrozija i Itala. Najpoznatiji italijanski spektakli tog doba su: Poslednji dani Pompeje (režija Luiđi Mađija), Pad Troje (režija Đovani Pastrone), Quo Vadis (po romanu Henrika Sjenkjeviča) i Antonio i Kleopatra Enrika Gvaconija. Najznačajniji i najgrandiozniji film iz ovog perioda je Kabirija Đovani Pastronea. Poznat po tome što je za međunatpise angažovan poznati pesnik Gabrijel D’Anuncijo. Bavio se tragedijom borbe rasa u III veku p.n.e. nakon erupcije Etne. Kabiriju otimaju gusari i Mačisto (glavni junak) je spašava od žrtvovanja bogu Molohu. Prikazani su i punski ratovi i osvajanje Hanibala. Taj film je pre svega značajan zbog primene veštačkog svetla i pokreta kamere. Bio je direktan uzor D.V.Grifitu za Netrpeljivost.

U Italiji je tada bio i prisutan kult diva ili božanskih glumica, femme fatale (vamp žene) kao što su: Lida Boreli (bleda, nežna i erotična u filmu Gola žena), Frančeska Bertini (najznačajnija, koja prerasta u karakternu filmsku glumicu, temperamentna, otmena, romantična) i Pina Menikeli (delirična i ekscentrična, film Vatra Pastronea), i svetski slavne Elenora Duze i Sara Bernar.

Istorija filma



Verizam u Italiji je zasnovan na romanesknoj formi Đovanija Verge. Njegovi filmovi idu u susret stvarnosti baveći se egzistencijom i međuklasnim odnosima. Čuveni filmovi tog pravca Izgubljeni u tami u režiji Nino Martolja koji se bavi sukobom aristokratije i sirotinje i A sunta spina sa Frančesom Bertini koja je jednostavni prikaz svakodnevnog života, kroz siže o jednoj devojci koju prose različiti momci.

Danski film: U danskom filmu krajem I decenije prošlog veka započinje se sa salonskim melodramama komercijalnog tipa: romantične traume višeg sloja društva, salonska erotika. Prisutni su raskalašanost, lascivnost, sloboda u prikazivanju slobodnih scena. Reditelji: Holger Medsen (Ljubav igračice u hramu, Opijumski snovi) i Urban Gad koji je otkrio Astu Nilsen – prvu vamp ženu. Gad je bio povezan sa Astom i privatno, otkrio je, lansirao i bio njen reditelj. Publika Astu prihvata kao mit koji se povremeno materijalizuje u filmovima. Otuda ime diva, zvezda – udaljeno i nedostižno kao zvezda. Njihovi filmovi: Ambis; Vrela krv; Španska ljubav; Proleterska devojka. Asta Nilsen sa rediteljem Urbanom Gadom prelazi u Nemačku i tamo nastavlja rad. Valdemar Psilander je bio danski glumac koji je bio preteča Rudolfu Valentinu i Džejmsu Dinu.

7.DEJVID VORK GRIFIT Od 1909 do 1925 – pioniri filma – nagli uspon američkog filma i potencijalne industrije.

1912. počinje filmska industrija sa istočne obale da se seli na zapadnu – zbog klime, mora, obale, plaža... Pojavio se Sesil de Mil, ali je ostao u senci Grifita.

Dejvid Vork Grifit je dobio epitete: oca tehnike filma; čoveka koji je izmislio Holivud; Šekspir ekrana. Potiče iz južnjačke porodice. Otac mu je bio zagriženi konzervativac, učesnik građanskog rata i ljubitelj dramske umetnosti i Šekspira. Grifit je želeo da bude pisac i glumac. Prvi njegov komad, Budala i devojka je doživeo neuspeh. Okreće se filmu. Dolazi u Edisonov studio, studio je vodio Edvin Porter. 1907. godine, počeo je kao glumac u Porterovom filmu Spasen iz orlovog gnezda. 1914. imao je ulogu kod Mek Seneta. 1908. prelazi u Bajograf – u Nju Jork i postaje šef produkcije u tom preduzeću. Počinje da se bavi pisanjem scenarija i režijom. Uradio je oko 450 kratkih filmova (jednočinke od 15-20 minuta). Estetika njegovih filmova je zasnovana na filmskoj naraciji. Inspirisao se delima Šekspira, Dikensa, Poa, Londona, Tolstoja, Gi de Mopasana. Ejzenštajn je izjavio „Grifit sve duguje Dikensu, a mi svi dugujemo Grifitu“. Razvio je američku tradiciju filma – dobru priču, siže, akciju, zaplet.

1908. u filmu Iz ljubavi prema zlatu prvi put je upotrebio krupni plan, da bi izbegao preterano, teatralno glumačko izražavanje. Shvatio je tada da može da menja i ugao kamere, rakurs. Tako je otkrivao orkestraciju planova. Dobro je pri promeni plana promeniti i rakurs (oko 30°). Tako je uobličavao jezik filma zasnovan na montaži, sintaksi i interpunkciji (sredstva kojima se prelazi sa kadra na kadar: rez, pretapanje, zatamnjenje, otamnjenje, dupla ekspozicija). Na osnovu ovih postupaka Grifit je utvrdio četiri osnovna parametra nemog filma: filmski prostor, filmsko vreme, filmska gluma i filmski ritam. Montaža na kreativnom planu čini prostor većim, širim, manjim, užim. Ritmika i melodija nalaze primenu i na filmu. Reditelj može da produžava ili sažima vreme. Montažom određujemo trajanje radnje u zavisnosti od emocija. Gluma – približavanje kamere – smanjuje se intenzitet glume.

Istorija filma



Glumci koji su glumili kod Grifita: Meri Pikford, Lilijen Giš, Lajonel Barimur. Njegov snimatelj Bili Bicer.

Filmski ritam – stvara se u svakom kvadratu. (postoji i unutrašnji ritam, ali globalni se stvara montažom). Paralelna montaža (kod Portera simultana montaža), a kod Grifita kadar po kadar – paralelna montaža. Izbavljenje u poslednji čas – „krasi“ američki film.

Posle kratkih filmova, osetivši se sputan, proširio je formu. 1913. snimio je Juditu iz Betulije četvoročinka, oko 60minuta, inspirisana biblijom, a i filmovima italijanskog spektakla. Ovaj film mu je obezbedio iskustvo, ali nije imao uspeh. Kapitalni Grifitovi filmovi su: Rađanje jedne nacije (1915) i Netrpeljivost (1916).

Rađanje jedne nacije je nastalo na osnovu dela Tomasa Diksona (bio je i pozorišni komad). U prvoj verziji zvalo se Clansman – pripadnik klana. Podnaslov – „Agonija Juga, da bi jedna nacija mogla da se rodi“. Originalna verzija traje tri sata. Film ima dva dela.

Prvi deo obuhvata građanski rat 1861. godine, do atentata Linkolna.

Drugi deo filma obuhvata period obnove posle rata, ponižavanje belog juga od oslobođenih robova i stvaranje Kju Kluks Klana. Prati se sudbina dve porodice, koje prolaze kroz progonstvo, a završava se veridbom između ove dve porodice (Sever-Jug). Bio je veoma kritikovan zbog rasizma ali je imao veliki uspeh. Zarađeni novac je uložio u svoj sledeći film.

Netrpeljivost sva sredstva uložio je u ovaj još ambiciozniji projekat. Nije prošao tako dobro u komercijalnom smislu (u odnosu na predhodni film), ali je film uticao inspirativno na filmske stvaraoce. Kombinovanje četiri, na izgled, odvojene priče, borba dobra i zla. Moral treba da nadvlada da bi se eliminisala netrpeljivost. Naivni moralizam. Uspeo je da sva četiri filma u filmu kreću dugim sekvencama koje se ubrzavaju i spajaju u jednu uzbudljivu reku događaja. Događaji koje obrađuje su: Propast Vavilona 539; Raspeće Hristovo; Bartolomejsku noć 1572; Radnička priča (radnik optužen da je ubio gazdu). U finalu se prepliću sve četiri priče. Grandiozni ep. U konturama film zrači snagom i hrabrošću.

Posle toga radio je filmove skromnijeg budžeta, melodrame, ukupno 30 dugometražnih filmova do 1931. godine. Tada je prestao da se bavi režijom. Kasniji filmovi: Slomljeni cvetovi (priča o nemogućoj ljubavi, zbog predrasuda); Dole na istoku (rekonstrukcija Viktorijanske epohe); Zar život nije lep 1925.godine, gorka romansa, posle inflacije u Nemačkoj, posle Prvog svetskog rata (Kurosava je 1947. snimio film „Divna nedelja“ inspirisan ovim filmom). 1931.godine dobio je Oskar za film „Borba“, a 1936.godine dobija počasnog Oskara za životno delo. Ostavio je trag oca filmkog jezika u smislu naracije. Približio je film tradiciji lepe književnosti.

8.ŠVEDSKI FILM Viktor Šestrem, Moris Stiler Zlatni period švedskog filma je bio od 1914 do 1924.godine. Karakterističan je bio pozorišni način razmišljanja – krutost, oprez, kamera „zakucana“. U to vreme u Švedskoj vlada kapitalistički građanski sistem. Od 1905.godine razvija se produkcija. Švedski film se organizuje zahvaljujući Čarls Magnusonu – producentu koji je osnovao Svensk Film Industri. 1912.godine dolazi do produkcijskog uspona. Čarls Magnuson dovodi Viktora Šestrema i Morisa Stilera. Prvo su radili kao glumci. Najviše su rađene

Istorija filma



salonske melodrame pod uticajem danskog filma. S obzirom da je Švedska bila neutralna u Prvom svetskom ratu, mogla je da koncentriše svoje snage i novac da promoviše film.

Viktor Šestrem je bio sin glumice i bankrotiranog fabričkog naslednika. Od 1912 do 1916 je režirao oko 30 filmova (dva do tri čina). Radio je tipizirane melodrame kao što su Ingeborg Holm – socijalno-kritički film (doprineo je da se izmeni zakon o oduzimanju dece siromašnima) i Baštovan. Od 1916. Čarls Magnuson produkciju usmerava ka književnim sadržajima, pa Šestrem snima Terje Vigen: ekranizaciju Ibzenove balade o mornaru koga igra Šestrem; ispoljava smisao za ekspresivnu naraciju. Nobelovac Selma Lagerlef bila je osnovna inspiracija Viktoru Šestremu i Morisu Stileru. Po njenom romanu Jerusalem Šestrem snima prva dva dela trilogije: Ingmarovi sinovi i Karin, Ingmarova kći. Treći deo trilogije snimio je Gustav Moland. Sledi film Kočijaš ili Fantomske kočije. Početkom dvadesetih godina gasi se produkcija, a 1922. Šestrem odlazi u Holivud. 1928.godine vraća se u Švedsku da poseti bolesnog Stilera, a po povratku u Ameriku radi prvi zvučni film Žena za ljubav. 1930. napušta režiju, vraća se glumi, imao je uspešnu glumačku karijeru. (igrao i u filmu Divlje jagode Ingmara Bergmana). Šestremov opus karakteriše epopeja nordijskih naroda: preplitanje skandinavskog folklora i povezanosti sa prirodom.

Moris Stiler je rođen u Finsoj (tada je bila sastavni deo Rusije), poreklom jevrejin. Počeo je kao glumac i pozorišni reditelj. Bio je pod uticajem Grifita. Stiler je, za razliku od Šestrema, bio više urban, kosmopolita, dinamizovao je filmsko pripovedanje, kretao kameru. Filmovi: Erotikon (film o bračnom petouglu); Po književnim delima Selme Lagerlef radio: Blago gospodina Arna; Saga o Gunaru Hedu i Saga o Gesti Berlingu (film koji je lansirao Gretu Garbo); Hotel Imperijal; Žena pred sudom.

9.SLEPSTIK KOMEDIJA Maks Linder, Mek Senet Maks Linder, francuski komičar je bio prvi komičar na filmu, preteča Čaplina i Seneta. Od 1911 do1915 bio je na vrhuncu popularnosti. Njegov lik je bio uglađen, „dendi“ tip kojem je udvaranje bilo glavno zanimanje. Snimao je serije filmova sa nazivom Maks... (Maks traži verenicu, Maks virtuoz...) Upoređivan je sa novelama Gi de Mopasana. Maks Linder je snimio i nekoliko dužih filmova, ali ne sa takvim uspehom – kao pre Prvog svetskog rata.

Slepstik komedija je američka nema komedija – pre svega kratki filmovi. U osnovi značenje reči je udarac+štap jer je za slepstik komediju karakteristično akcentovanje pojedinih fizičkih gegova. Inspirisana vodviljima (vrsta koja kombinuje razne elemente – komediju, akrobaciju...) i burleskom (urnebesna komedija, začinjena zlobom, agresivnim karakterom). Do 1920.godine to su bile neme, kratke priče, jednočinke ili dvočinke (15-30 minuta). Koren ove vrste komedije se razvija i u zvučnom filmu. Nije bilo socijalne kritike, bede i siromaštva (kao kod Čaplina). Zastupnici slepstik komedije, koristeći Grifitova dostignuća (osnova filmske gramatike) su prvi filmski stvaraoci po Gregoru i Patalasu. Slepstik komedija, nastala iz komedije del arte, zasnovana na akcionim gegovima. Muzika i šumovi korišćeni za stvaranje atmosfere. Izbegavali su dijaloge (u vreme zvzka na filmu). Čarliu Čaplinu je u ulozi Hitlera izmislio jezik. Baster Kiton i Harold Lojd nisu uspeli da se zadrže na sceni po dolasku zvuka. Braća Marks – kombinacija gegova sa verbalnim delom. Osnivač ovog žanra u Americi Mek Senet.

Mek Senet (Majkl Sinot) je bio Kanađanin irskog porekla. Radio je kao glumac, reditelj i producent. Počeo je karijeru kao klovn u varijeteu. Od 1908. radi za Bajograf (Njujork). Prvo je radio kao glumac,

Istorija filma



zatim reditelj, a od 1912. postaje direktor Kisoton studija. Zasnovao je žanr slepstik komedije i unapredio ga. Koristio improvizaciju kao princip. Birao je i prototipove komičara. Svaki solista je morao da ima individualnost i da se snalazi pred kamerom, da improvizuje. Išlo se na kvantitet. Tempo je bio takav da su ostali samo oni najbolji. Kao šef produkcije davao je ideje za gegove, određivao osnovnu temu i tražio improvizaciju. U montaži je odbacivao neuspele improvizacije, povezivao ono što mu se činilo dobrim i davao ritam. Lansirao je tipove komičara: Mek Svejn – grubijan, Ben Terpin – razrok, Arbakl Feti – debeljuca, Glorija Svanson. Čarli Čaplin je počeo kod Mek Seneta, da bi kasnije napravio samostalnu karijeru. Princip dramaturgije je učešće soliste i hora. Lansirao serije Kistonski policajci (ismevanje predstavnika vlasti) i Lepe kupačice (lansiranje erotike, glumila Glorija Svanson). Značajna je i uloga rekvizite. Princip dramaturgije – tempo nereda se ubrzava. Nepodnošljiva lakoća razaranja. Česti elementi dramaturgije: velika potera, paralelna montaža, bitka tortama. Mek Senet je najveći uspon imao u drugoj deceniji prošlog veka. Od 1930.godine bio je potisnut, scenom su vladali njegovi učenici, počev od Čarlija Čaplina, Baster Kitona... Uticao je na umetnički pokret dadaizam.

10.ČARLI ČAPLIN Čarli Spenser Čaplin je bio najvažniji i najuticajniji Senetov štićenik. Sin siromašnih britanskih varijetetskih glumaca, proveo je detinjstvo na sceni. Otac ih je napustio kada je Čaplin imao godinu dana. Morao je rano da izdržava majku. Čaplin je već bio izvođač i bio deo trupe Freda Karnoa, kada ga je angažovala kompanija Kiston 1913. Imao je obavezu da igra u 35 filmova. Prvi filmovi mu nisu imali uspeh jer se zbog uticaja pozorišta nije snalazio pred kamerom. Posle dvadesetak filmova počinje da gradi lik i kostim „malog skitnice“ koji će ga učiniti slavnim u svetu: lik tužnog klovna, otmene barabe, u prevelikim cipelama, pantalonama sa ispalim kolenima i premalim sakoom i šeširom. Počinje i da režira svoje filmove. Prelazi u kompaniju Esnej. Njegovi najbolji filmovi iz kompanije Esnej su filmovi iz serijala Šarlo kao skitnica u kojem je pokazao svoj sjajan talenat za društvenu satiru – satiru veoma siromašnih o veoma bogatim, slabih o moćnima, koja ga je učinila omiljenim kod onih prvih, ali ne i kod onih drugih. U prve četiri godine menjao je producente svake godine, ali u svim tim produkcijama njegov snimatelj je bio Roli Totero. 1918. potpisuje prvi milionski ugovor u Holivudu i prelazi na snimanje dvočinki. Nazivaju ga „Klovn koji bi da igra Hamleta“. Njegovi filmovi:

Najbolje dvočinke su mu: Pasiji život i Šarlo kao vojnik

Mališan je njegov prvi dugometražni film. Bila je to autobiografska komedija/drama o brizi skitnice za siromašnog dečaka.

Hodočasnik društvena satira u kojoj za odbeglog robijaša (Čaplin) ništavni građani malog mesta u Teksasu greškom misle da je sveštenik.

Parižanka, prvi film za United Artists, prefinjena drama sudbine u kojoj se Čaplin pojavljuje samo nakratko, kao nosač.

Potera za zlatom je o tri kopača koja se bore oko prava nalazišta zlata; u ovom filmu se Čaplin vratio kao centralna figura skitnice.

Istorija filma



Cirkus u kome skitnica pokušava da postane profesionalni klovn.

Prva dva Čaplinova zvučna filma proizvedena su sa muzikom (koju je napisao Čaplin) i zvučnim efektima, ali sa veoma malo dijaloga.

Svetlosti velegrada je Čaplinov prvi zvučni film. Radi se o sentimentalnom filmu u kome se nezaposlena skitnica zaljubljuje u slepu prodavačicu cveća i prolazi kroz seriju neprilika u nastojanju da skupi novac potreban za operaciju kojom će joj biti vraćen vid.

Moderna vremena je film o dehumanizaciji običnog radnog čoveka u svetu koji, pomoću mašina, služi bogatima. Jedan od Čaplinovih najsmešnijih i društveno najangažovanijih dela zbog kojeg je izgubio popularnost u SAD.

Veliki diktator je Čaplinov prvi govorni zvučni film i jedan od prvih holivudkih antinacističkih filmova. Satira upravljena prema evropskim diktatorima, film je hronika vladavine Adenoida Hinkela, diktatora Tomanije, koji progoni jevreje i gura Evropu u još jedan rat. U ovom filmu Čaplin igra dve uloge: Hinkela i Jevrejina berberina koji pati od amnezije i koji je Hinkelov dvojnik.

Gospodin Verduje komedija ubistva zasnovana na zločinima francuskog masovnog ubice Landrua, za koji mu je dao ideju Orson Vels. U tom filmu pariski bankarski službenik (Čaplin) gubi posao i počinje da se ženi bogatim sredovečnim ženama i da ih zatim ubija, da bi tako imao novca da izdržava svoju ženu-invalida i njihovog malog sina. Film su ogorčeno napali u SAD, gde je prikazan uoči „lova na veštice“ i povučen je iz opticaja posle šest nedelja, ali je u Francuskoj postigao veliki uspeh.

Svetlosti pozornice je njegov poslednji američki film. Angažovao je Kitona koji je tada ostao bez posla. Radi se o slatko-gorkoj priči o ostarelom izvođaču koji pobeđuje sopstveni gubitak snage i neminovnu smrt izlečivši mladu balerinu od paralize i pomažući joj da započne svoju karijeru.

Zatim odlazi u Evropu i biva mu zabranjen povratak u Ameriku. Živeo je u Švajcarskoj, u Veveju.

Kralj u Njujorku govori o šefu jedne evropske države koji, za vreme posete SAD, biva uništen zlobnim optužbama Komiteta Doma za neameričke aktivnosti, kao što se i samom Čaplinu dogodilo.

Grofica u Hongkongu je Čaplinov poslednji film s Marlon Brandom i Sofijom Loren u glavnim ulogama. Nije imao puno uspeha, jer je bio malo staromodan.

Tokom devedesetih godina, slika malog skitnice je postala u svetu prepoznatljiv simbol, generalno gledano, odličnog američkog filma, a sam Čaplin će zauvek ostati jedan od njegovih najznačajnijih i najcenjenijih reditelja.

11.BASTER KITON, HAROLD LOJD Baster Kiton: Potiče iz porodice putujućih artista vodvilj teatra. Od svoje treće godine nastupa sa roditeljima maskiran u odraslog čoveka. U tački je bio stalno maltretiran – sam kraj je kada ga bacaju u rupu za orkestar. Čak je ime dobio zato što je sa 6 meseci pao – baster znači pad. U šestoj godini je bio zvezda trupe 1917. dolazi na film i počinje sa epizodama u filmovima Fatija Arbakala. Pomagao mu je i smišljao ideje za filmove, a bio je plaćen samo za glumu. Dve godine je radio kod Fatija. 1919. Kiton postaje glavni glumac. Jozef Šenk osniva kompaniju Baster Kiton Productions za produkciju

Istorija filma



dvorolnih kratkih komedija sa Kitonom u glavnoj ulozi. Kiton dobija punu stvaralačku slobodu da piše i režira. Najbolji filmovi iz tog doba su: Pajkani; Sedmica; Čamac; Lud za loptom. Osmislio je svoj imidž: flegmatični izraz, kameno lice u suprotnosti sa akrobatikom, reakcijama tela. Provociran situacijama u koje upada. Za razliku od aktivnog, agresivnog Čaplina, Baster je bio pasivni akter, profinjeniji, intelektualniji. Spontano je došao do ideje svog lika. Od 1923. prelazi na dugometražne filmove, počinje da režira. Daje pečat filmovima kao producent, scenarista, reditelj i glumac. Najbolji filmovi ovog žanra su autorski filmovi:

Tri životna doba je njegov prvi nezavisni film. Parodija na Grifitovu Netrpeljivost.Dočarava načine udvaranja kroz vekove paralelnom montažom priča iz tri različita istorijska perioda: iz kamenog doba, starog Rima i savremene Amerike.

Naše gostoprimstvo je jedan od njegovih najvećih filmova. Parodija na američke tradicionalne običaje: uplitanje jednog mladića u krvavi obračun na američkom Jugu, u prvim danima železnice. Snimalo se na autentičnim lokacijama i kao i u Kitonovim filmovima velika pažnja je posvećena detaljima autentičnog kostima i scenografije iz datog vremena.

Baster i detektiv je film koji je Kiton režirao i montirao i možda najneobičnije dugometražno delo. Mešaju se stvarnost, snovi i filmske iluzije. Kiton igra operatora u bioskopu koji na poslu zaspi, dok njegov duh u obliku projekcije napušta projekcionu kabinu, prođe kroz publiku i ulazi u ekran da bi postao deo filmske radnje. Francuski avangardni reditelj Rene Kler je skrenuo pažnju na nadrealističke aspekte ovog filma, kada ga je uporedio sa dramom Pirandela Šest lica traži pisca.

Navigator je njegov najkomercijalniji film. U njemu su strani špijuni smestili na prekookeanski brod potpuno beskorisnog milionera (Kiton) i njegovu praznoglavu verenicu. Gegovi u ovom filmu su matematički i geometrijski isplanirani. Važno je učešće prostora, odnosno povezivanje prostora sa junakom. Imamo preuveličanu, predimenzioniranu opastnost kao kontrast njegovoj nežnoj figuri.

Sedam mogućnosti adaptacija stare farse Dejvida Berlaskoa govori o mladom čoveku koji će naslediti bogatsvo pod uslovom da se oženi u roku od 24h.

Na zapad; Bakster kao bokser: Geg zasnovan na nehotičnom upadanju u neke situacije.

General je inspirisan istinitim događajima iz građanskog rata u kome su tajni agenti Unije oteli južnjacima lokomotivu.

Posle je uradio još samo dva nezavisna filma: Baster kao sportista i Baster, kapetan broda. Od 1923. do 1927. ostvario jezgro najznačajnih filmova. Radio je u vlastitoj kompaniji. Za MGM uradio dva filma 1929.godine Snimatelj i Nagla ženidba. Pojava zvuka i njegov alkoholizam ubrzavaju kraj njegove karijere. Od 1947. bio je klovn u cirjusu Medrano, radio je samo poneku epizodnu ulogu (Bulevar sumraka i Svetlosti pozornice).

Početkom tridesetih godina pao je u zaborav.

1963.godine u pariskoj Kinoteci bila je retrospektiva njegovih filmova. 1965. retrospektiva u Veneciji, a šest meseci kasnije on umire. Bio je prototip velikog tužnog usamljenika. Sam protiv svih. Uporan i

Istorija filma



nesalomljiv, suzdržane energije. Danas je jasno da je Kiton bio jednak Čaplinu kao glumcu, a bolji od njega kao reditelj.

Harol Lojd i drugi: Harold Lojd je bio statista u studiju Universal Pictures, kada je upoznao Hala Roča, koji će postati Senetov jedini pravi rival u produkciji kratkih filmova. Lojd je počeo imitirajući Čaplinov lik skitnice u liku Vili Vork bez velikog uspeha. Posle kreira lik Usamljeni Luk gde otkriva sopstvenu ličnost komičara: iskrenog momka iz komšiluka, blagih manira, koji nosi naočare sa koštanim okvirima. Kada je počeo da radi na dugometražnom filmu Lojd se specijalizovao za komediju jeze: bizarnu varijantu kiston filma o zločinima u kome se protagonista namerno stavlja u fizičku opasnost da bi od publike izazvao provale smeha. Najpoznatiji Lojdovi filmovi: Sigurnost na poslednjem mestu; Brucoš i Stidljiva devojka. Nije preživeo uvođenje zvučnog filma, mada je snimio četiri zvučna filma. Lojdova genijalnost komičara nema Kitonovu intelektualnu dubinu, niti emocionalnu dubinu Čaplina, ali tresak-pucanj-drž-ne daj-akrobata Lojd je na svom terenu bez premca.

Još dva popularna komedijaša Hala Roča su Sten Lorel (Stanlio) i Oliver Hardi (Olio). Lorel je bio Englez koji je u Ameriku došao u vodviljskoj trupi kao i Čaplin, a Hardi je bio Amerikanac koji je za život zarađivao kao pevač i izvođač manjih tačaka. Zajedno su počeli komičarsko partnerstvo koje će potrajati narednih dvadeset godina. Sam fizički kontrast koji je njihova pojava na platnu predstavljala je bio neodoljivo smešan. Stanlio, slabašna mala budala, i Hardi pun samouvažavanja debeli siledžija. Pošto su Lorel i Hardi bili obučeni za pozorišnu glumu oni su se lako prilagodili zvučnom filmu. Njihovi filmovi: Dva mornara; Pačija supa; Izvinite; Brucoši u Oksfordu.

Druga dva značajna komičara su Hari Langdon (glumio u Kaprinim filmovima Jak čovek i Duge pantalone) i Rosko Feti Arbakl koji je imao uspeha u radu sa Čaplinom.

12.HOLIVUD 20-ih GODINA Ernst Lubič, Štrenberg, R. Flaerti, King Vidor, Sesil De Mil 1912.godine Holivud počinje da se formira kao centar američke filmske produkcije. Od 1914 – 1918 razvoj kinematografije u Evropi je usporen zbog prvog svetskog rata, što je američka filmska produkcija iskoristila. Američki film je od samog početka bio usmeren ka naraciji (mora da ima priču, sadržaj) i ka realizmu (težnja da film kao vizuelna umetnost verno predstavi stvarnost kao realnu, istinitu). Tokom dvadesetih godina utvrđuje se industrijski profil proizvodnje filmova. Holivud postaje fabrika snova. Producenti su stvorili sintagmu – američki san (Amerika je jedina zemlja na planeti gde svako može ostvariti svoj san). Američko društvo očekuje od filma potvrdu svoje stvarnosti. Formiraju se velika preduzeća, koncerni: 20th Century Fox, Worner Brothers, Paramaunt, Universal, United Artists, First National, MGM. Da bi ostvarili produkciju, vlasnici su morali da se finansiraju kreditima od banaka. Banke imenuju producente-nadzornike. Sve su činili da produkcija postane što komercijalnija. Svi žanrovi su posledica te industrijske, tipske proizvodnje (filmovi za decu, domaćice, mačo ljude...). Filmovi postaju sve anonimniji. Najznačajniji reditelji bili su i producenti. Od sredine dvadesetih godina, okončava se vladavina reditelja, producenti postaju glavni. Reditelji se angažuju tipski – kao i glumci. Od ovakve tipske podele izdvajali su se Čarli Čaplin i Baster Kiton (interpreti i reditelji). Uspevali su „žanr reditelji“: Ernst Lubič, Merlin Leroj /gansterski filmovi/, Džon Ford /vestern/, Vilijem Vajler /psihodrama/, Hičkok /triler/, Vinsent Mineli /mjuzikl/...

Istorija filma



Sesil B. de Mil je bio reditelj kamelon. Snimao je romantične drame, salonske melodrame, istorijske drame, vestern. Imao je izuzetnu anticipaciju ukusa publike i majstor za produhovljeni erotizovani kič. Započeo je karijeru režijom vesterna Indijankin muž. Zatim sledi serija komedija naravi: Ne menjaj svoga muža; muško i žensko; Zabranjeno voće...

Najznačajniji film mu je Deset zapovesti, religiozni spektakl pun seksa i nasilja. Zatim nastavlja sa filmovima spektaklima: Kralj kraljeva, Samson i Dalila; Kleopatra.

Robert Flaerti američki istraživač i amater-snimatelj je zapravo bio mineralog koji je radio na kanadskom Artiku, gde se veoma zainteresovao za surovi način života. Stvorio žanr narativni dokumentarac. Prvi film mu je bio Nanuk sa severa koji se bavio životom Eskima. Taj film je predstavljao prvi trajni susret civilizovanog sveta sa Eskimima. Zatim je snimio Moana idilični dokumentarac o životu na ostrvu Samoa. U ovom filmu je primenio visok procenat kadrova snimljenih teleobjektivom, što je kasnije postala glavna odlika njegove kamere. Pošto se razočarao u Holivud odlazi u Englesku gde vrši uticaj na Džona Grisona i britanski pokret socijalnih dokumentarista tokom 30-ih godina, dajući svoj doprinos filmovima Industrijska Britanija i Čovek iz Arana. Vraća se u Holivud i radi još dva velika filma. Prvi značajan film mu je bila Velika parada. Irvin Talberg, producent MGM koji je masakrirao Štrohajmove filmove, birao je temu, scenario, glumce, ali je Vidoru dozvolio da u filmu Gomila uradi šta hoće. Imao je ideološke uticaje Rusije. Film Aleluja je posvećen crnačkoj manjini u Americi. Film Hleb naš nasušni govori o nezaposlenosti. Kasnije se bavio i produkcijom svojih filmova. Dvoboj na suncu; Rat i mir je snimljen u dva dela i to je bio njegov najambiciozniji projekat.

Najznačajniji reditelji ovog perioda poticali su iz Evrope: Ernest Lubič, Erih fon Štrohajm, Jozef fon Šternberg (Štrohajm i Štenberg potiču iz trgovačke jevrejske porodice)

Jozef fon Štenberg, amerikanac, poreklom austrijski jevrejin počinje kao snimatelj. Njegov prvi važniji film je Podzemlje koji se u najširim krugovima smatra prvim modernim gangsterskim filmom. Zasnovan na ideji Bena Hehta. Na Štrenberga je uticao nemački Kammerspielfilm i Štrohajm. Dokovi Njujorka su njegov sledeći gangsterski film. 1930. godine iz Holivuda odlazi u Nemačku da bi napravio prvi nemački zvučni film Plavi anđeo sa Marlenom Ditrih, s kojom započinje dugogodišnju saradnju. Ovaj film je upečatljiv po kreativnoj primeni zvuka i impresivnog prikazivanja atmosfere površnog shvatanja života u kabareu. Štrenbergov rad se može podeliti u tri perioda: period dvadesetih, period od 1930. (sa Marlenom Ditrih), i period posle raskida te veze. Sa Marlen Ditrih dolazi u SAD i radi filmove: Maroko; Šangaj ekspres; Crvena carica i Đavo je žena. Posle tog filma Štrinberg prekida rad sa Paramount kompanijom i ujedno sa Marlen Ditrih. Posle toga je radio manje značajne filmove: Zločin i kazna; Ja, Klaudije... Saga o Antahanu je njegov poslednji film.

13. ERIN FON ŠTOHAJM Rođen u Beču kao sin Jevrejina trgovca. Počeo je kao glumac. Kao reditelj je snimio deset filmova, a samo jedan završio po svojoj ideji. Počeo kao statista u Rađanju jedne nacije, zatim postaje Grifitov asistent u filmu Netrpeljivost. Njegova prva tri filma (peljubnička trilogija) su preljubničke drame, pod uticajem danskih salonskih melodrama: Slepi muževi; Đavolov kalauz i Luckaste žene. Tema svakog je ljubavni trougao u kome udatu amerikanku u Evropi zavodi oficir.

Istorija filma



Sledeći ciklus je trilogija posvećena dekadenciji imperijalne Austrije o ljubavnim vezama između višeg i nižeg staleža: Vrteška (sa snimanja ga je uklonio producent Talberg zbog preskupok posvećivanja pažnje detaljima); Vesela udovica i Svadbeni marš (film koji je završio Štenberg, u kome glume Gloria Svanson) – Kraljica Keli je film koji je naručila Gloria da se dosnimi, ali nije nikad završen. Svadbeni marš je trebalo da bude konačno ostvarenje Štrohajmove želje da snimi dugačak film koji će biti prikazivan u dva dela, čija će forma biti slična formi velikih romana XIX veka. Pohlepa je Štrohajmovo najznačajnije delo, ali nažalost publika je imala priliku da vidi samo osakaćenu verziju i ujedno jedini film čija se radnja dešava u Americi.

Štrohajmov poslednji film je bio Šetnja Brodvejom. Erin Fon Štrohajm je bio poslednji holivudski nezavisni reditelj i njegova poslednja velika autorska ličnost. U najvećem broju svojih filmova on je bio i scenarista, scenograf, kostimograf, montažer, asistent snimatelja i zvezda filma.

14. KARL TEODOR DREJER i Benjamin Kristensen Karl Teodor Drejer je uvršćen u malobrojne reditelje „transcedentnog“ stila. Scenarista Pol Šreder je upotrebio ovaj termin za reditelje: Drajer, Ozu i Breson. Označava onostrani, misaoni, duhovni stil. Osećanje karaktera na najsnažniji način, nisu bitne reči, već misli koje se kriju iza tih reči. K.T.Drajer je usvojeno dete, vaspitavan strogo u luteranskom duhu. Bavio se prozaičnim poslovima: pijanista, knjigovođa, sportski novinar. 1912 godine počinje kao scenarista u Norddisku. Prvi film Predsednik (koji je radio pod uticajem Grifita) je bio melodrama u kojoj je koristio estetiku krupnog plana i flešbeka.

Stranice iz satanine knjige je rađen pod uticajem Netrpeljivosti. Film ima četiri priče – izdaja Hrista, Španska inkvizicija, Francuska revolucija i tragična sudbina Marije Antoanete, građanski rat u Finskoj 1917. Značajan je po načinu filmskog uobličavanja, pokreti kamere, kadriranje... Rad K.T. Drajera može se svrstati u dve faze – I do 1926 godine i II od 1926.

U prvoj fazi režirao je osam filmova a u sledećih 40 godina samo pet. U prvoj fazi je režirao kraće filmove, jednostavnije za realizaciju (iz produkcionih razloga).

Pastorova udovica je sniman u Švedskoj; jedina komedija – folklorna komedija sa elementima burleske čak i slepstika. Snimano je u etno selu, što je vrlo zanimljivo, jer je to bio jedan od prvih filmova snimljen van studija. Dalje je radio: Žigosani, Mikael, Poštuj svoju ženu (komercijalni uspeh). Već u prvim filmovima uspostavlja teme koje ga okupiraju: komunikacija među ljudima, odnos između polova, uticaj vere i duhovnih vrednosti na ljudski život. Zanimao se za prošlost i tradiciju.

Poslednji nemi film je bio Stradanje Jovanke Orleanke (ovo je uz Oklopnjaču Potemkin najreprezentativniji film rane moderne). Ekstremni primer kondenzovane dramaturgije: osamnesto mesečno suđenje svedeno je na jedan dan. Sačuvano je klasično jedinstvo vremena i prostora. Primer sublimovane jednostavnosti – pretežno KP, ogoljena scenografija, belih zidova. Produkcija je pripremila nekoliko grandioznih objekata. Smatrali su da film neće imati očekivani uspeh jer je Drajer film uradio jako svedeno. Tretiran je u domenu eksperimenta. Kod kritičara je izazvao ushićenje (za razliku od producenata). Osnovni motiv – iskrena vera, žrtvovanje i patnja u ime vere. Crkva je tretirana kao institucija koja kompromituje pravu, iskrenu veru. Krupni plan postaje dokument o duši koja pati. Glumica je Rene (Marija) Falkoneti, a snimatelj Rudolf Mate (poljak, bavio se i režijom). Ova

Istorija filma



glumica je debitovala ovim filmom i to je jedini film koji je ona snimila. Korišćen je minimum šminke i maske. Duh trijumfuje nad materijom (poruka samog Drajera).

U drugoj fazi snima Vampir (Drajer je i producent, glumio Nikolas de Gucburg); Dan gneva i Dvoje (rađen u Švedskoj; snimljeno pozorište sa dva lika); Reč (smtran je remek delom; Rekonstrukcija srednjevekovne istorije, sa oniričkim i nadrealističkim elementima); Gertruda (suprotstavljanje građanskim konvencijama i traganje za idealnom ljubavi. Dugi kadrovi, ispunjeni atmosferom između sna i jave.)

Benjamin Kristensen je počeo kao glumac i operski pevač. Tajanstveni X je prvi film koji režira i igra glavnu ulogu. Veštice (istorija magije kroz vekove, on igra ulogu đavola, kombinacija strave i postmoderne). Glumi glavnu ulogu u Drajerovom Mikaelu. Đavolji cirkus (film strave). Od 1930. radi komercijalne drame i kriminalističke filmove.

15. NEMAČKI FILM VAJMARSKOG PERIODA Ekspresionizam, Kameršpil, Ernst Lubič, Fric Lang, F.V. Murnao

Ekspresionizam 1919 – 1924 – Zrela faza ekspresionizma.

Ekspresionizam kao pokret obuhvata sve oblasti umetnosti i kulture u Nemačkoj. Počeci 1903 godine u slikarstvu, literaturi, teatru. 1905 godine grupa „Most“ (Drezden) nastala kao reakcija na doslovno prenošenje čulne stvarnosti u umetnosti i kao reakcija na impresionizam. Dramatična vizija stvarnosti ogoljena i transformisana nagonom umetnika. Do ekspresionizma u nemačkom filmu vladaju komedije, operete, melodrame, istorijski spektakli, nastali u okviru UFA koncerna (formiranog 1917 godine, a posle II svetskog rata to je DEFA studio). Najveći majstor je bio Ernst Lubič. 1922 godine odlazi u Ameriku, bio je specijalizovan za lake žanrove, sofisticirane komedije. Sklonost nemačkog filma je bio da prikazuje unutrašnja duševna stanja kroz filmske simbole. Preteča ekspresionizma je film Praški student iz 1913 godine reditelja Stelana Rija, danca koji je radio u Nemačkoj. Razdvajanje identiteta – ključna tema i ideja ekspresionizma. Posle poraza u I svetskom ratu, moralno poniženje i rasulo, najviše je uticalo na pojavu ekspresionizma, koji će trajati sve do 1933. Korišćene su sve vrste hipertrofiranja, uvećavanja efekta. Maks Rejnhart, pozorišni reditelj, bio je učitelj svim fimskim rediteljima ekspresionizma. Prenaglašen dekor, kostimi, šminka, gluma su karakteristični za ekspresionističke filmove. Najrečitiji primer prenaglašavanja Kabinet doktora Kaligarija režirao je Robert Vine. Značajan je samo po ovom filmu. Scenario je pisao Hans Janović, a koscenarista je bio Karl Majer koji je i jedan od pokretača ekspresionizma. (po njegovim scenarijima su radili Robert Vine, Fridrih Murnau, Lupu Pik, Leopold Jaster). Pisao je precizno, kao knjigu snimanja (preteča „gvozdene“ knjige snimanja). Radio je i u fazi kameršpil filma, a posle filma Oklopnjača Potemkin, kritikovao je sam sebe, govoreći da je budućnost filma u montaži dokumentarno snimljenih materijala. Na kraju se priklonio dokumentarnom filmu „koji jedini prenosi istinu“. Emigrirao je u Englesku.

Najvažniji filmovi ekspresionizma pored Kaligarija su:

Filmovi Robert Vinea: Raskoljnikov; Orlanovoe ruke;

Filmovi Frica Langa: Dr Mabuze; Kockar; Metropolis; Nibelunzi.

Istorija filma



Filmovi F.V.Murnaua: Nosferatu, simfonija užasa; Golem

Kameršpil film: Kameršpil film – kamerni igrani film, bliži realizmu, produžetak ekspresionizma Karl Majer je veza između ekspresionizma i kameršpil filma. Simbol kameršpil filma je film Poslednji čovek, Fridriha Murnaua. Ovi filmovi su vezani za enterijer, imaju redukovanu radnju i redukovani broj likova. Izbegavani su međunatpisi. Nesreća, gubljenje života, degradiranje ličnosti, gubljenje dostojanstva su teme ovih filmova. Filmovi o nagonima (u ekspresionizmu su filmovi o tiranima). Poštovano je jedinstvo radnje, vremena i mesta. Junaci su u kavezu svojih nagona. Filmovi:

Stepenice za poslugu r.Leopold Jester; Krhotine, r. Lupu Pik

Poslednji čovek – glavni junak (kojeg igra Emil Janings) je portir koji radi na ulazu luksuznog hotela. Pred penzionisanje ga degradiraju u čuvara toaleta. Kraj je ironični hepi end. Kamera stvara „psihološki lavirint“. Izmišljali su razne pokrete kamere. Posle kamernih u modu ulazi takozvani „ulični film“, „planinski film“. Nastavljač kamernog filma je E.A.Dipon, filmom Varijete.

Ernst Lubič: Nemački jevrejin (rusko – jevrejskog porekla), rođen u Berlinu; bio je glumac u teatru u grupi Maksa Rajnharda u periodu 1919 – 1920. 1913 prelazi na film kao glumac; 1915 – 1922 režira u Nemačkoj. Radio je kostimirane melodrame sa istorijskom pozadinom i romantične komedije. Od 1922 –odlazi u Ameriku, pozvan je u Holivud. Do 1947 stiče karijeru jednog od nasposobnijih u žanru sofisticiranih komedija. Usmeren je bio prema komercijalnom filmu.

Filmovi u Nemačkoj:

Oči mumije (egzotična okultna drama); Ciganska krv; Gospođa Dibari (ovaj film je postigao najviše uspeha. U filmu su igrali Pola Negri i Emil Janings); Ana Bolen; Princeza ostriga; Romeo i Julija u snegu (romantična komedija)

Pokazao je hičkokovsku preciznost u aranžiranju i vođenju radnje. Uspešno je balansirao, na granici kiča – erotika, satira, lakoća građenja priče – „Lubrič tač“. Od 1922, angažovan je od strane Holivuda. Sa sobom je poveo i Polu Negri koja je stekla status vamp glumice. Warner Brothers ga angažuje i on radi zajedno sa P. Negri. 1927, uvođenjem zvuka radi nekoliko mjuzikla – objedinjava blistavi spektakl sa komičnim elementima. Ljubavna parada; Monte Karlo; Vesela udovica. Pionir mjuzikla. Prelazi u Paramaunt. (radio i za MGM i UA). Radi filmove: Anđeo (sa M. Ditrih); Ninočka (parodija na staljinistički mentalitet sa Gretom Garbo); Biti ili ne biti (ruganje nacizmu. Kombinuje motive bračne krize (motiv iz ranijih filmova) sa političkim događajima. Parodiraju se kroz pozorište. Glavnu ulogu igrala je Kerol Lombard); Nebo može čekati (prvi njegov film u boji); Dama u hermelinu (poslednji film, završio ga je njegov asistent Oto Premindžer)

Ernst Lubič je imao veliki uticaj na svoje sledbenike – Oto Premindžer, Bili Vajlder (bio je njegov asistent i scenarista). O njemu je Fransoa Trifo napisao tekst „Princ komedije“

Fric Lang austrijsko jevrejskog porekla. Po svemu ostalom tipični nemac. Sin jedinac. Otac arhitekta. Studirao je arhitekturu i slikarstvo. Pred prvi svetski rat odlazi u Pariz i radi kao crtač. Regrutovan i 1916 demobilisan sa sedam odlikovanja (navodno je četri puta bio ranjen). 1917 radi kao scenarista, a od 1919 režira. Prvi filmovi su mu bile avanturističke melodrame u kojima tretira sukob pravde i nepravde: Pauci (na temu vesterna) i Harakiri (prema operi Madam Baterflaj). 1920 – 1933 period

Istorija filma



„romantike nemačkog zavičaja“ sarađuje sa Teom fon Harbou, njegov saradnik na scenariju i njegova supruga. Bio je nacionalista. 1933 se razilaze, ona je privržena Hitleru, a on odlazi u Francusku, a zatim u Ameriku.

I faza: Ekspresionizam. Filmovi iz tog perioda: Umorna smrt (pod uticajem Grifitove Netrpeljivosti – pogodba zaljubljene žene sa smrću); Doktor Mabuze, kockar (remek delo avanturističko – kriminalnog filma. Mabuze je personifikacija zla, tiranina koji želi da zavlada svetom. Slika stanja ondašnjeg društva – bede, amorala); Nibelunzi (Dvodelni film. Ekspresionistički stilizovana mitska nordijska saga Veličanje nacionalne istorije (to su prihvatili nacisti), drugi su mislili da prikazuje nemce kao varvare.); Impresioniran Amerikom i Njujorkom radi film Metropolis (koštao 5 miliona maraka). Svemoćni, vladalac grada koji gospodari radničkom klasom. Radnička klasa prikazana kao robovi. Predorvelovska antiutopija; Špijun; Žena na mesecu (izuzetak od njegovih tema. To je naučnofantastični i poslednji njegov nemi film); Ubica M (prvi njegov zvučni film. Nemoć čoveka da se odupre silama u sebi. Ekspresionistički stil, ali teži ka realizmu. Neki detalji su dokumentaristički. Odraz političko – društvene situacije u Nemačkoj); Testament doktora Mabuzea (zabranjen od strane nacista. Tema je vladavina zločina). 1934 je na relaciji Pariz – London – SAD gde 1935 prima državljanstvo. U Holivudu će biti do 1956.

II faza: U Holivudu je uspeo da iskaže svoj odnos, kritički prema društvenim pojavama. Kasnije su mu producenti naručivali filmove: Zakon linča (društvene nepravde, masovne histerije, pojedinačne osvete); Samo jednom se živi (H.Fonda kao glavni glumac); po narudžbi radio vesterne: Povratak Frenka Džejmsa; Vestern Union (i u vesterne unosi pesimizam i motiv sudbinskog fatuma); Lov na čoveka (po narudžbi antinacistički film); I dželati umiru (po scenariju B.Brehta, psihološko politička drama o atentatu na Hajdriha u Pragu.(ismejavanje nacizma)); Ministarstvo straha (špijunski film. Žanr –film noar); Žena u izlogu (priča o fatalnoj ženi); Grimizna ulica (rimejk Renoarove Kučke); Velika žega (kriminalistički film); Ljudska žudnja; Izvan svake sumnje; Ranč prokletih (snimljen pedesetih, sa Marlen Ditrih)

III faza: 1956 se vraća u Nemačku, radi film Tigar od Eštarpura i Indijski nadgrobni spomenik. 1960 Hiljadu očiju dr Mabuzea, smešten u savremeno doba. Ovim filmom završio karijeru. Sudbina, krivica i osveta/pravda su tri osnovne ideje njegovog opusa prožetom pesimizmo i preciznošću režije.

Fridrih Vilheml Murnau: Živeo 43godine. Studirao istoriju umetnosti. Počeo kao glumac i asistent režije kod Maksa Rajnharda. Nosferatu simfonija užasa mu je prvi značajan film. Snimljen po Brem Stokerovom romanu Drakula. Motiv straha, tame i zla. Majstor atmosfere – košmari i noćne more. Posle ovog filma radi u maniru kameršpila. Sarađuje sa scenaristom Karl Majerom. Snima film Poslednji čovek koji je pravo otelotvorenje kameršpila. U saradnji sa snimateljem Karl Frojndom. Tema filma je sudbina jednog starog vratara u pomodnom berlinskom hotelu, koji gubi posao i, što je još važnije za njega, sjajnu uniformu. Poslednji čovek je prvi film u istoriji u kojem se kamera pokreće napred – nazad i gore – dole, kao i s jedne na drugu stranu. Isto toliko važno je i korišćenje subjektivne kamere. Posle ovog filma snima u Nemačkoj još Tartif i Fausta, a zatim odlazi u Ameriku. Zora je njegov prvi američki film. To je romantična melodrama po scenariju Karl Majera. Zatim snima još Četiri đavola, Hleb naš svakidašnji, Dvanest sati (radi u Nemačkoj) i Tabu (poludokumentaristički film, sa naturšicima, u saradnji sa Flaertijem.) Pred premijeru filma Murnau gine.

Istorija filma



Bio je najsuptilniji reditelj. Povezivao je psihologiju likova sa ambijentom. Kompozicije kadra i pokreti kamere su vizuelne simfonije. Moral kao motiv i moral kao spremnost na žrtvovanje a ne na akciju. Imao je uticaj na Hercoga, Vim Vendersa, Trifoa. Neki od kritičara su pisali da je bio mizogen (da mrzi žene).

16.NOVA STVARNOST Period posle 1924 je doneo, bar površno gledano, povratak socijalnog mira u Nemačkoj. Kao posledica toga, nemački film je počeo da odustaje od morbidnih i neprirodnih tema ekspresionizma i kameršpila, za račun neke vrste bukvalnog realizma čiji su najbolji filmovi „ulični filmovi“ kao što su Pabstova Ulica bez radosti ili Berlin Laksandaerplac Pila Jucija, i dokumentarni filmovi Volter Ratmana ili „planinski filmovi“ Arnold Franka. Cinizam, rezignacija, gubitak iluzija i želje za prihvaćanjem „života onakvog kakav je“ – to su bile glavne odlike „nove stvarnosti“.

Georg Vilhem Pabst pozorišno obrazovan, se kasno pridružio vajmarskom filmu režirajući svoj prvi film Blago. Njegov sledeći film Ulica bez radosti bio je pozdravljen kao remek – delo filmskog socijalnog realizma. Film se bavi finansijskim duhovnim uništenjem srednje klase u uslovima inflacije u posleratnom Beču. Kćeri srednje klase koje se prostituišu da bi spasle svoje porodice glume Asta Nilsen i Greta Garbo. Pabst je bio prvi nemački reditelj pod znatim uticajem Ejzenštajnove teorije i prakse montaže, pa je dinamiku svojih filmova postizao rezovima na pokret. Kasniji Pabstovi filmovi i dalje pripadaju socijalnom realizmu ali su ponekad razvodnjeni melodramom i fantazijom koje potiču iz ekspresionističkog nasleđa: Tajna jedne duše, Ljubav žene Nej. Poslednja dva Pabstova nema filma Pandorina kutija i Dnevnik izgubljene se bave životom dveju prostitutki koje u oba filma glumi američka glumica Luiz Bruks. Pabst je bio spreman da se prilagodi zvučnom filmu i snimio je dva izvanredna pacifistička zvučna filma: Zapadni front i Drugarstvo.

Pod uticajem Dzige Vertova i sovjetske montaže nastaju dva dokumentarca: Berlin, simfonija jednog velegrada (film Voltera Rotmana, zasnovan na ideji Karla Majera, korišćena su skrivena kamera i tehnike ritmičke montaže „kino – oko“ radi kreiranja apstraktnog portreta grada i njegovog zahuktalog načina života) i Ljudi nedeljom (poludokumentarna priča o dva mlada para koja provode odmor na jezeru pored Berlina, bio je zajedničko delo nekoliko mladih ljudi koji će kasnije, u Americi, postati veliki reditelji zvučnog filma: Robert Siodmak, Fred Cineman, Edgar Ulmer i Bili Vajlder)

17.FRANCUSKA AVANGARDA I deo IMPRESIONIZAM Abel Gans, Žermen Dilak, Žan Epsten, Marse Lerbijea, Luj Delik

Od 1919 do 1930 godine traje period francuske avangarde (francuska reč – predstraža)

Tri faze:

1. Impresionizam 2. Čisti film 3. Nadrealizam

Istorija filma



Impresionizam Evropski filmski teoretičar Rićoto Kanudo je začetnik impresionizma. Njegovu teoriju su sledili Luj Delik, Žermen Dilak, Žan Epsten, Abel Gans. Do tada je dominirao američki film. U francuskoj se javljaju novi nezavisni producenti i autori koji istražuju filmski jezik. Anri Lakroa, direktor francuske Kinoteke, je usvojio naziv impresionizam iz tekstova Luj Delika. Termin označava grupu avangarde koja je zastupala teoriju o oslobađanju filma od teatra i ukočenosti. (Vizuelnost, čulnost, trenutnost – odlike impresionizma u slikarstvu). Rićoto Kanuđo je 1911 objavio tekst „Manifest sedam umetnosti“.

Mogućnosti arhitekture i muzike (spojene) čine film. Film sintetiše mogućnosti vremena i prostora.

Luj Delik je živeo samo 34 godine i počeo je kao montažer. Osnovao je časopis Cinéma i postao je prvi teoretičar filmske estetike. Okrenuo se uzorima iz Švedske (Šestrem i Stiler), Amerike (Čaplin i Grifit) i Nemačke (ekspresionizam i kameršpil). Počinje da piše originalne scenarije i oko sebe okuplja grupu mladih filmskih stvaralaca koja je postala poznata pod imenom francuska „impresionistička“ škola ili „prva avangarda“: okuplja oko sebe Žermen Dilak, Žan Epsten, Marsel Lerbijea i Abel Gans. Sam Delik je režirao šačicu važnih filmova, među kojima su Groznica, Tišina i Žena niotkuda. Pokušavao da otkriva stanja ljudske psihe i intime preko unutrašnjeg monologa – toka svesti. Luj Delik je koristio sva moguća filmska sredstva, ritmičku montažu, mekocrtače, filtere, širokougaone objektive, znake interpunkcije. Svet preoblikovan kamerom i filmskom tehnikom. Koristio crnu pozadinu i kontra svetlo da bi istako figuru. Melanholična stanja, promašene sudbine, promašeni junaci. Definisao pojam fotogeničnosti „svojstvo lica i predmeta da kroz film iskaže skrivenu unutrašnju bit – svoju suštinu“

Žermen Dilak je jedna od prvih žena filmskih umetnika. Bila je uključena u sve tri faze avangarde. Režirala je prvi Delikov scenario Španska svečanost. Za vreme prve avangarde snimila je još Nasmejana gospođa Bede, film rađen po pozorišnom komadu, ali filmičan.

Žan Epstin je kao i Dilak počeo svoju karijeru na filmu kao teoretičar. Napisao je knjige Dobar dan filme i Inteligencija jedne mašine. Dao veliki doprinos impresionističkom filmu delom Verno srce, koje je priča o ljubavnom trouglu u radničkoj sredini u Marseju, snimljen s finim osećajem za pejzaž i atmosferu. Ostali filmovi: Pasterov život (dokumentarni film); Crvena krčma, i Pad kuće Ašer (po priči E.A.Poa, asistirao mu je Luis Bunjuel).

Marsel Lerbije pre nego što se posvetio filmu je bio poznati simbolistički pesnik. Bio zainteresovan za apstraktnu primenu vizuelnih efekata radi izražavanja unutrašnjih stanja svesti. Bio je najverniji

VREMENSKE (ili ritmične) (dominira kategorija vremena, ritma)

poezija (literatura) ples

muzika

PROSTORNE UMETNOSTI (ili plastične) (ne zavise od vremena)

slikarstvo vajarstvo

arhitektura

F I L M

Istorija filma



sledbenik Delikovih teorija. Filmovi: Čovek s pučine (adaptacije kratke priče Balzaka, kadrovi komponovani tako da podsećaju na impresionističke slike); El Dorado (podseća na slike Klod Monea); Don Huan i Faust (primenjeni kubizam); Neljudska žena (uz muziku Darijusa Miloa i scenografiju slikara Fernana Ležea i Roberta Male-Stevansa); Novac (adaptacija Zolinog romana, danas se smatra Lerbijeovim najboljim filmom)

Abel Gans je bio jedan od velikih samosvojnih filmskih talenata. Rođen u buržoaskoj porodici, Gans je bio pesnik, glumac i scenarista pre nego što je, 1911, osnovao svoju producentsku kompaniju. Prvi filmovi koji su ga proslavili su melodrame Mater Doloroza i Deseta simfonija. Zatim snima simbolistički antiratni film Optužujem u kojem je primenjivao kompleksnu metaforičnu paralelnu montažu. Zatim snima simbolistički antiratni film Optužujem u kojem je primenjivao kompleksnu metaforičnu paralelnu montažu. Zatim snima neobičnu medernu epopeju Točak, tragičnu priču o ljubavnom trouglu između mašinovođe, njegovog sina i njihove usvojene kćeri, odnosno sestri. Točak je uticao na čitavu generaciju francuskih avangardnih filmskih stvaralaca, kao što su Fernan Leže i Žan Kokto. Gansovo najveće delo je Napoleon kako ga vidi Abel Gans: Prvid deo jedan od velikih ekscentričnih remek – dela nemog filma pored Pohlepe i Netrpeljivosti. Bio je to prvi deo predviđenog filma u šest delova o Bonapartinom životu. Pokriva mladost, Revoluciju, početak napada na Italiju. Koristio je u ovom filmu pokretnu kameru, bacao kameru sa litice u more; ljuljao kameru kao brod), koristio živu paralelnu montažu i montažu unutar kadra. Takođe je primenio i proces širokog ekrana zvani polivizija (prošireni ekran, tri kamere – tri ekrana) koji je anticipacija savremenog procesa sinerama. Muziku za ovaj film je pisao Artur Honeger.

18.DRUGA FRANCUSKA AVANGARDA: Čisti film Pokret čistog filma istovremeno je postajao i u Švedskoj i u Nemačkoj SINESTEZIJA – čuti bolje, videti muziku. I naš Slavko Vorkapić odlazi u Ameriku dvadesetih godina kao crtač storibordova. Postao je poznati profesor montaže u Americi. Snimio igrani film Hanka u BiH. KINESTEZIJA – lansirao Slavko Vorkapić, film čistim pokretom i ritmom ostvaruje utisak pokreta mišića, grč, dok gledamo film.

Čisti film ili apsolutni film je film koji odbacuje naraciju, priču i literaturu, film se najviše približava muzici – koja je sama sebi dovoljna, ona je čisti doživljaj, apstraktna. Cilj im je bio da naprave film bez teme. Nazivao se još i dadaizam (dečiji drveni konjić, tepanje). Autori dadaizma su Rene Kler, Žan Renoar, Fernan Leže i Men Rej.

Prvi koji je pokušao da snimi film bez teme je bio američki fotograf koji je živeo u Parizu, Men Rej kratkim filmom Vraćanje razumu: baca igle, dugmad na negativ i pravi film. Godinu dana kasnije kubistički slikar Fernan Leže radi film Mehanički balet u kome su izolovani objekti, komadi mašina, posteri i novinski naslovi, animirani u ritmički balet plastičnih formi. Rene Kler je počeo u fazi čistog filma. Snimio je najslavniji film dadaizma Medučin koji je snimljen da bi bio prikazan u intermecu dadističkog baleta Fransisa Pikabijea. Montiran uz muziku Erika Satija. U sledećem filmu se već primenjuju elementi onirije, nadrealizam: Pariz spava, delo je u kome se na lirski način tretira „ne priča“ o ludom naučniku koji je izmislio nevidljivi zrak kojim je paralizovao ceo Pariz, sem šest osoba koji se na kraju nasele na Ajfelovoj kuli.

Istorija filma



19.RENE KLER Nadrealiste fascinira onirizam tj. Rekonstrukcija snova. To su najpre pesnici, pisci, književnici, pozorišni umetnici i na kraju filmadžije.

Žemen Dilak 1927 godine, prvi nadrealistički film Sveštenik i školjka (po tekstu Antoan Artoa). Ovaj film kombinuje ateizam i frojdizam i pishoanalizu i oniričko. Sveštenik se nadmeće sa generalom za ljubav jedne devojke. Devojka je u centru pažnje. U pitanju je borba za naciju – državu (devojka) između klerikalne (sveštenik) i militarne (general) klase.

Men Rej 1929 godine radi film Morska zvezda, gde koristi razlivene konture sa figurama ljudi i gegove koji pripadaju dadaizmu.

Do danas slavan film iz 1928 godine Andaluzijski pas predstavlja nadrealizam na filmu. Radio ga je Luis Bunjuel u saradnji sa Salvadorom Dalijem. Hteli su da duh nadrealističke revolucije prenesu u film. Šokantni prizori koji provociraju značenje prizora – podrivanje ili subverzija osnovnih vrednosti buržoaskog društva. Taj film je bio oruđe skandala. Sledeći film koji Dali i Bunjuel snimaju je Zlatno doba u kojem napadju religiju i uspostavljeni društveni poredak. Film je izazvao skandal i bio zabranjen. Posle ovog filma Bunjuel nije snimio nijedan isključivo nadrealistički film.

Žan Kokto univerzalni umetnik, bavio se pozorištem i baletom, homoseksualac, glumac, slikar, snob među umetnicima. Njegovi filmovi: Krv pesnika, Orfej; Testament Orfeja; Lepotica i zver.

Žan Vigo pojavljuje se uporedo sa Bunjuelom. Vigo je bio sin čuvenog anarhiste, proveo je mladost kao siroče u nekoliko sumornih internata. Kasnije je postao asistent snimatelja i upoznao jednog od braće Dzige Vertova, snimatelja Borisa Kaufmana s kojim je snimio svoj prvi film: remek delo od 45 minuta Nula iz vladanja. Priča je o pobuni dečaka u lošem internatu protiv njihovih sitničavih, zlobnih nastavnika. Muziku za ovaj i sledeći Vigov film je komponovao Moris Žober. Vigo i Kaufman nastavljaju sa filmom Taris, kratkim zvučnim filmom o plivačkom šampionu Žanu Tarisu. Poslednji Vigov film je bio Atalanta, zasnovan na zadatoj priči o ljubavi mladog, upravo venčanog para, na rečnoj barži, film je planiran kao komercijalni, međutim Vigo ga je pretvorio u snažnu lirsku poemu o životu i ljubavi. Ovaj film je bio preteča „poetskog realizma“ koji je nastupio posle avangarde 30ih godina. Vigo je umro od tuberkuloze u 29oj godini života.

21.LUIS BUNJUEL Bunjuel koji potiče iz katoličke Španije, a školovan je u jezuitskom redu – najstrožem katoličkom redu. Bio je ateista (anegdota: hvala bogu, još uvek sam ateista). Po Bunjuelu umetnik se opire nedostacima onog pola ili one religije ili one rase kojoj pripada. Povratak magije i snova uz borbeni ateizam su obeležija nadrealista. Bio je asistent na filmu Pad kuće Ašer, pridružuje se nadrealistima. Njegov prvi film Andaluzijski pas predstavlja prototip nadrealizma na filmu. Radio ga je u saradnji sa Salvadorom Dalijem. Hteli su da duh nadrealističke revolucije prenesu u film. Šokantni prizori koji provociraju značenje prizora – podrivanje ili subverzija osnovnih vrednosti buržoaskog društva. Taj film je bio oruđe skandala. Sledeći film koji Dali i Bunjuel snimaju je Zlatno doba u kojem napadaju religiju i uspostavljeni društveni poredak. Film je izazvao skandal i bio zabranjen. Posle ovog filma Bunjuel nije snimio nijedan isključivo nadrealistički film, ali je nadrealističko strujanje ostalo jako u njegovim filmovima sve do kraja njegove karijere. 1932 snima Zemlja bez hleba (sarkastični

Istorija filma



dokumentarni film) u Španiji, priključio se republikanskom otpotu protiv Franka i radi Španija 1937 – naručeni film. Tek 1947 snima svoj novi film, što znači da je od 32. – 47. godine života bio odvojen od filma. U Meksiko odlazi 1946; do kraja života živi tamo i radi narednih petnaest godina u Meksiku, a kasnije u Francuskoj. Prvi sledeći film je Veliki kazino u kojem Bunjuel prihvata i melodramski sadržaj, koji se neguje u Meksiku. Uspeh tog filma mu omogućava da snima Zaboravljene, izrazito neorealistička slika maloletničke delikvencije u savremenom Meksiko Sitiju. Počinje saradnju sa snimateljem Gabrijelom Figureom, koji će snimati i sva druga Bunjuelova meksička remek – dela. Bunjuel je takođe snimio dve sjajne adaptacije poznatih engleskih romana: Robinzon Kruso i Orkanske visove. Sledeći značajni Bunjuelovi filmovi su On (priča o patološkoj erotskoj opsednutosti u kojoj mašta i stvarnost stalno prete da će se stopiti, predstavlja jednu od Bunjuelovih najžešćih napada na Katoličku crkvu i represivne mehanizme buržoaske kulture) i Zločinački život Arčibalda de la Kruza (crna komedija o dečaku kojem su rekli da njegova muzička kutija ima moć da ubije svakoga koga on poželi). Nazaren je remek – delo koje je obeležilo početak njegovog stvaralački najznačajnijeg razdoblja. Rađen prema romanu, bavi se duhovnim hodočašćem svetolikog sveštenika koji pravi kobnu grešku iskreno pokušavajući da dosledno prati hrišćansku doktrinu i podržava Hristov život. Zatim dolazi film Viridijana, koji nastavlja temu Nazarena, samo sa ženskim likom. Film je antifašistička i antikatolička parabola koju je Bunjuel snimio u Španiji pod nosem fašističkih cenzora koji su odobrili scenario. Od 1962 pa do 1977 i njegovog poslednjeg filma, on radi u Francuskoj, a živi u Meksiku. Brzo je snimao, njegov producent je bio Zilberman. Za Bunjuela i Renoara važna je bila ideja, a ne zanat. Zanat je tu kao nužno zlo. Bunjuel je bio velika poštenjačina i dosledan čovek. Najbolji filmovi kasnije – Anđeo uništenja; Dnevnik jedne sobarice; Simeon pustinjak; Lepotica dana (glavna uloga Katrin Denev); Mlečni put; Tristana; Diskretni šarm buržoazije (sinteza odnosa prema buržoaziji. Društvo zaslužuje kritiku i tu je prisutna njegova neponovljiva lakoća podrugivanja.); Fantom slobode. Njegov poslednji film je adaptacija kratkog romana Pjera Luija Žena i njena igračka sa nazivom Taj mračni predmet želja. Bunjuel se dokazao kao najveći eksperimentator i anarhista od svih stvaralaca u istoriji igranog filma. On je pre svega sjajan satiričar koji je koristio seksualnu patologiju kao metaforu za izobličavajuću prirodu buržoaske hrišćanske kulture.

22.POETSKI „CRNI“ REALIZAM Žak Fejder, Marsel Karne, Žilijen Divivje

Poetski „crni“ realizam nastaje 30ih godina u Francuskoj i to je mešavina lirizma i realizma, koja proističe iz uticaja Zolinog književnog natualizma. Imao je dve faze – jednu rođenu iz optimizma koji je doneo pokret Narodnog fronta i drugu – koja je bila proizvod očaja zbog propasti tog narodnog pokreta i saznanja da je upravo u igri neki oblik fašizma. U obe faze su filmove snimali isti reditelji i scenaristi.

Žak Fejder, belgijanac, je bio među prvim stvaraocima poetskog realizma. U Americi je režirao Poljubac, poslednji film Grete Garbo. Posle ovog filma vraća se u Francusku. Fejder je svoje najvažnije filmove napravio u periodu saradnje sa scenografom Lazarom Mejersonom i scenaristom Šarlom Spakom, koji je sa Žak Preverom najviše doprineo razvoju poetskog realizma. Fejder i Spak su zajedno radili filmove: Velika igra (promišljena melodrama o životu u Legiji Stranaca); Pansion mimozal (mračna, naturalistička drama o kockarima iz visokog društva i nižih slojeva) i Herojski kermes. Herojski kermes ocenjen je kao veliko delo; to je satira sa istorijskom distancom, rađen po uzoru na

Istorija filma



flamansko slikarstvo, film je crno – beli, a rađena je i nemačka i francuska verzija. Fejder je sličio Karneu, funkcionisao u mnogim žanrovima.

Žilijen Divivje je takođe sarađivao sa Spakom. Bio je plodni reditelj komercijalnih filmova. Filmovi: La Bandera (film o Legiji Stranaca); Dobra družina (o petorici nezaposlenih parižana koji zajednički pokušavaju da otvore restoran na obali reke) i Pépé le Moko hit koji je proslavio glumca Žan Gabena. Urađen pod uticajem američkih gangsterskih filmova, Pépé le Moko je priča o pariskom gangsteru (Gaben), koji se sa svojom bandom krije u Kazbi u Alžiru dok policija čeka na neki njegov potez koji će ga otkriti.

Najznačajniji autori poetskog realizma su Žak Prever i Marsel Karne

Marsel Karne: Karne je stvaralac koji registruje činjenice, veoma je suzdržan, proračunat. Sin stolara, radio je kao činovnik. Počinje da se bavi amaterskim filmom; bio je asistent Žaku Fejderu, gde je i naučio zanat. Najsjajniji Karneov saradnik je bio nadrealistički pesnik Žak Prever, s kojim je napravio seriju filmova. Ti filmovi otelotvoruju romantični pesimizam francuskog filma. Debituje sa igranim filmom Ženi (melodrama iz pariskog života po scenariju Žaka Prevera). Zatim snima Smešnu dramu (satira i paradoks o licemerju crkve i ograničenosti policije i zaglupljivanju masa). Karneovi i Preverovi najznačajniji filmovi su Obala u magli scenograf je bio Aleksandar Trojner, jedan od najpoznatijih svetskih scenografa, snimatelj je bio Eugen Šiftan, veliki eksperimentator, glavnu ulogu je igrao Žan Gaben, a muziku je pisao Moris Žober. U filmu Dan se rađa Gaben počini ubistvo i zatvori se u sobu na tavanu čekajući neizbežan napad policije u zoru. Ovaj film je tokom rata imao ogromnog uticaja u inostranstvu, bez obzira što je bio zabranjen u svim evropskim zemljama koje su bile pod nacističkom okupacijom. Za vreme okupacije snima Večernje posetioce, adaptaciju srednjevekovne legende o neuspelom pokušaju Đavola da utiče na ljubavnu vezu između dvoje ljudi. 1944 završava ambiciozan film u kojem rekonstruiše Pariz iz 19. veka Deca raja (evocira svet pozorišta, deca raja su pozorišna pubilka koja ima mogućnosti da kupi samo najjeftinija mesta u pozorištu, ona na najvišoj galeriji). Posle ovog filma nastavlja da radi, ali filmovi nisu imali uspeh sve do 1958 i filma Varalice. Ovaj film je doživeo veliki uspeh, anarhičan je, neobavezan, govori o noćnom životu mladih. Poslednji film mu je Mladi vukovi . Bio je veliki profesionalac, uklopljen u studijski sistem, fingirao je poeziju koja nije sastavni deo njegove ličnosti.

I neki Renoarovi filmovi su u ključu poetskog realizma: Toni, Na dnu, Čovek zver čak i Pravilo igre.

23.ŽAN RENOAR Renoar je bio najveći i najuticanjniji reditelj kojeg je iznedrio francuski poetski realizam. Sin čuvenog impresionističkog slikara Pjer-Ogist Renoara karijeru je počeo sa serijom od osam nemih filmova. Njegovo stvaralaštvo se može podeliti u tri faze:

I faza u Francuskoj od početka dvadesetih do početka II svetskog rata

II faza Amerika posle rata

III faza Francuska i Los Anđeles

Istorija filma



Počeo je 1924 godine sa prvim filmom Devojka iz vode – onirizam (snoviđenje). Renoar se samo u fragmentimasvojih filmova dotiče avangarde. Dva najznačajnija filma iz faze nemog filma su: Nana po Emilu Zoli (pod uticajem Štrohajma) i Mala prodavnica šibica po bajci Hansa Kristijana Andersena, pretače bajku u lirsku fantaziju, možda ima najviše elemenata avangarde. Nasledio je od oca ljubav prema životu i bio je anarhičan boemski duh. Njegov prvi zvučni film je bio Beba se kupa prema Fejdou, o dečaku koji neće da se kupa. Počinje saradnju sa glumcem Mišel Simonom. 1931 radi film Kučka, život Monmarta, strast muža podcenjuje njegova supruga i on se zaljubljuje u prostitutku. Elementi fatalizma i eksperimenti sa dubinskom oštrinom, zvukom. Budi, spašen iz vode, junak klošar i njegov odnos prema urođenom građanskom životu. Budi skače u Senu, nalazi ga pripadnik buržoaske klase, spašava ga i uči građanskom životu, ali u filmu ipak više oni uče od klošara nego on od njih, i na kraju se klošar vraća svom životu. Sledeći Renoarov film je bila fina adaptacija Floberovog romana Madam Bovari. Između dva rata u Francuskoj je postojala klima podeljenosti – levica i desnica. Renoar se opredeljuje za levicu i uključuje u organizaciju Narodnog fronta i grupu koja se zove Oktobar. Radi neme filmove po narudžbi. Sledeći film Toni, o gastarbajteru Italijanu u Francuskoj, reklnstruiše crnu hroniku života gastarbajtera i predviđa neorealizam. Asistent mu je bio Lukino Viskonti. Snimljen je poludokumentarno, sa naturšcima, sve više se približava pravom životu. Renoar uvek stil prilagođava temi. Zločin gospodina Lanža po scenariju Žaka Prevera je naručeni film iz Narodnog fronta. Lanž ubija direktora zadruge. Zatim snima Život pripada nama, omnibus, propagadni film koji je bio zabranjen, ali je 1968 imao velikog uspeha za vreme pobuna protiv nemorala u društvu. Zatim snima Izlet, po Mopasanovoj priči, rađen kao omaž impresionizmu. Snima neubedljivu adaptaciju, koju su napisali Renoar i Spak, Na dnu Maksima Gorkog, a zatim sledi Velika iluzija, po scenariju Šarl Spaka po memoarima francuskog oficira koji je sedam puta bio u zarobljeništvu. Film opisuje odnose između vojnika zaraćenih strana (naročito Erin fon Štrohajma i francuskih oficira). Ovaj film je zabranjen u Nemačkoj i Italiji i nije mogao propagirati bratstvo između naroda. Najstariji aspekt filma Velika iluzija je Renoarova primena dugog kadra ili kadra sekvence u kojim je postignuta kompozicija po dubini. Renoar je bio prvi reditelj zvučnog filma koji je dubinski komponovao svoje kadrove. Sledeći Renoarov projekat je bio film Marseljeza, poludokumentarna rekonstrukcija nekih najvažnijih epizoda Francuske revolucije. Posle toga je nastao film Čovek-zver, po delu Emila Zole, upečatljiv, o nagonima žudnje koji ga teraju u zločin. Film je nekonvencionalan, dugi pokreti kamere koja je na čelu lokomotive koja se prepliće sa žudnjom junaka i uvodi nas u njegove traume. Glumi Žan Gaben. Zatim sledi poslednji njegov film iz ovog perioda: Pravilo igre, francuska kritika ga odbacuje a vojna cenzura ga zabranjuje, a Trifo, Godar i francuski novi talas ga rehabilituju i svrstavaju ga u najznačajnije Renoarove filmove. Ceo film je stilizovan. Jedini iskreni lik je avijatičar koji je iskreno zaljubljen. Film je intrigantan, ruga se svima pa i sebi. Posle ovog filma Renoar odlazi u Ameriku i tamo radi sedam filmova, ali taj deo njegove karijere je manje značajan. Bio je samosvojan, manje zanatlija i bio je sputan zahtevima produkcije. Filmovi iz tog perioda: Močvara (zanimljiv, ali konvencionalna režija, insistira na prirodnim lokacijama. Kao scenarista sa njim sarađuje Dadli Nikols); Južnjak (scenario po Fokneru); Dnevnik jedne sobarice (ekranizacija romana o malograđanskom životu); Žena na obali (melodrama o ljubavnom trouglu). Posle Amerike, ide u Indiju i snima Reku, poludokumentarni film, u boji, o zajednici koja živi na obali Ganga, esej o uticajima vremena i prirode na čovekovu regeneraciju, o istočnjačkoj filozofiji i duhovnim dimenzijama istoka suprotstavljenom zapadnom materijalizmu. Statista je bio Satardžit Rej jedan od najpoznatijih i najznačajnijih indijskih reditelja, a snimatelj Renoarov bratanac Klod Renoar. Zatim odlazi u Italiju i snima Zlatnu kočiju, sa Anom Manjani, esej o odnosu komedije i života. Zatim se vraća

Istorija filma



u Francusku i snima seriju novih francuskih filmova: Frenč kan kan (o Mulen Ružu, muzička fantazija i možda najprivlačniji Renoarov film); Helena i muškarci; Testament doktora Kordeljera; Doručak na travi (duh epohe impresionizma o spontanoj bujici života); Malo pozorište (omnibus, po porudžbini za televiziju). Bio je veliki kosmopolita, humanista, stil i forma proističe iz njegovih tema i ideja. Uticao je na Orsona Velsa i na italijanski neorealizam.

24.SOVJETSKA AVANGARDA Lev Kulješov, Dziga Vertov

istorija filma

Documents