investicije i ulaganja u srbiji – Šta nedostaje?...kompanije koje su investirale novac i...

INVESTICIJE I ULAGANJA U SRBIJI – ŠTA NEDOSTAJE?

Oktobar 2017.

2

EVROPSKE SVESKE

br. 7/2017

Predgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3

Miša BrkićINVESTICIJE I ULAGANJA - ŠTA NEDOSTAJE? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4Nova paradigma razvoja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4Case Study . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10

doc. Dr Marko SlavkovićINVESTIRANJE U SRBIJI – ŠTA NEDOSTAJE? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11Makroekonomski pokazatelji i budžet . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11Obrazovanje i ljudski resursi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14Infrastruktura kao podrška investicijama. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16Tržište kapitala . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17Zaključak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17Literatura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17

3

Investicije i ulaganja u Srbiji – šta nedostaje?

PREDGOVORZainteresovanost za ulaganja u Srbiji je u poslednje vreme povećana, ali još uvek nedovoljna, uglavnom zato što pravni okvir nije usaglašen sa standardima EU. Kapacitet pojedinih institucija važnih za ulaganja je slab, pravosuđe nije reformisano prema EU standardima i mnogo lokalnih samouprava ne može da odgovori na zahteve investitora. Umesto sustizanja, praćenja svetskih trendova i kreiranja institucionalnih pretpostavki za privlačenje seed kapitala, Srbija je ostala na modelu iz socijalizma gde je država glavna poluga za alociranje investicionog kapitala.

Potrebno je unapređenje ljudskog kapitala, razvijanje lokalne i regionalne infrastrukture i uređenje tržišta kapitala, kao i podsticanje domaćih privrednika na novi investicioni ciklus.

Debata u Kragujevcu deo je serije događaja koje Evropski pokret u Srbiji i Fakultet političkih nauka organizuju u ukupno 17 gradova Srbije, u saradnji sa Evropskim pokretom u Srbiji – Sremska Mitrovica i Evropskim pokretom u Srbiji – Kraljevo. Debate se održavaju u okviru projekta „Evropa za mene“ koji podržava Delegacija Evropske unije, sa idejom da se u javnosti pokrenu razgovori na teme značajne za Srbiju u procesu evropske integracije i građanima pruže proverene i korisne informacije.

U Beogradu, oktobar 2017.

4

EVROPSKE SVESKE

br. 7/2017

Miša BrkićNovinar

INVESTICIJE I ULAGANJA - ŠTA NEDOSTAJE?

Nova paradigma razvojaIako se politička elita trudi da dokaže kako je Srbija regionalni lider u privlačenju stranih investicija, egzaktni podaci pokazuju da baš i nije tako.

Investicije su stalno u fokusu vlasti i javnosti jer su važne zbog rasta privrede i smanjenja nezaposlenosti. Ali, rast bruto domaćeg proizvoda u Srbiji je i dalje veoma skroman, a nezaposlenost i dalje visoka, iako se vlast hvali da je značajno smanjena.

Ti pokazatelji dokazuju da nešto u sistemu, ipak, ne štima. ”Nešto” što sprečava investitore da više ulažu u Srbiju.

Kad se analiziraju investicije koje su pokrenute u Srbiji poslednjih nekoliko godina, zajednički imenitelj većine njih da ih je - doveo premijer (odnosno, predsednik). Taj podatak otkriva suštinu - da u Srbiji ne postoji ustaljen sistem koji radi automatski nego političari moraju da ”vuku za rukav” svoje kolege, strane državnike koji onda obećavaju dolazak ”njihovih” investitora/privrednika u Srbiju. Privlačenje investicija više je kampanjski posao vlasti, naročito pred izbore, nego uređen sistem. Malo je kompanija koje same dolaze privučene ”mirisom profita”, većina dolazi zbog ”mirisa subvencija”.

Srbija se s državama regiona ne takmiči dobrim ambijentom ”sui generis”, nego premijer/predsednik s vremena na vreme javno licitira, nudeći stranim investitorima ”još bolje” uslove nego što ih ima neka od susednih država.

U toj borbi za investitore primetan je i jedan neobičan fenomen, tipičan za Srbiju. To je zapostavljanje podrške i podsticaja domaćim investitorima i favorizovanje stranih.

Šta je to što bi vlasti u Srbiji morale da urade kako bi bilo mnogo više investicija i novih radnih mesta?

Posmatrano na sistemskom nivou Vlada i Parlament moraju da se odluče kakvu privredu treba da ima Srbija, uzimajući u obzir globalna kretanja i sve prisutniju četvrtu industrijsku revoluciju.

5


Suštinska, sistemska dilema je da li Srbija treba da svaštari i uzima od svega po malo, držeći se jeftine radne snage (uz neizbežni dobar geografski položaj) kao komparativne prednosti u vreme kad najkreativniji ljudi odlaze iz zemlje jer nemaju doraslo okruženje za svoje veštine ili biznise.

Srbija mora da zaustavi trend ”bangladeške industrijalizacije“ u kome dominiraju ulaganja u tekstilnu industriju (čarape, veš) i najprostije komponente za autoindustriju (električni kablovi). I da javno u najuticajnijim svetskim medijima i na najznačajnijim tržištima proklamuje ”sposobnost za budućnost” - opredeljenje za ulaganja u digitalne inovacije i razvoj u oblastima kao što su ” internet of things”, elektromobilnost, pametni gradovi, veštačka inteligencija i sve one poslove koji su vezani za Industry 4.0 a mogu se primeniti u agroindustriji, građevinarstvu, turizmu, trgovini, saobraćaju...

Zašto ti poslovi? Zato što bi mogli da podižu produktivnost za 0,8 do 1,4 procenta godišnje. Ukoliko, međutim, zemlja sporije uvede u upotrebu veštačku inteligenciju, a produktivnost se ne povisi nekim drugim putem, planirani bruto domaći proizvod mogao bi da podbaci do jedne trećine u narednih 12 godina.

Opredeljenje srpskih vlasti na industriju budućnosti treba da prati nekoliko preduslova.

Najpre moderan obrazovni sistem sa potpuno drugačijim pristupom od dosadašnjeg u kome su se u državnim institucijama školovali kadrovi za spiskove nezaposlenih (etnolozi, arheolozi, menadžeri komunikacija, istoričari, geografi...). Mnogi fakulteti u državnom vlasništvu su legla korupcije, lenjosti duha, rasadnici propalih ideoloških dogmi. Srbija mora iz temelja da promeni percepciju obrazovanja u školama i fakultetima koji su u privatnom vlasništvu i dozvoli slobodnu konkurenciju visokoobrazovanih ustanova.

Kad se govori o ulaganjima, u srpskoj javnosti najčešće se kao važan preduslov spominje infrastruktura, i to ona saobraćajna (putni i železnički koridori) a samo usput dodaje i ona najvažnija - telekomunikaciona. U svim ozbiljnim državama koje žele nove investitore, putna infrastruktura se podrazumeva kao nulti standard, a vlade su utrkuju da ulagačima obezbede širokopojasni internet u svakom delu državne teritorije i radnu snagu sposobnu da komunicira i posluje na svim vrstama mobilnih uređaja.

Ništa manje važan je prijatan poslovni ambijent koji vlasti treba da kreiraju. Srbija je među retkim i poslednjim evropskim državama koja još muku muči s tranzicijom, završetkom ekonomskih reformi i stvaranjem kapitalističkog sistema. Nije samo problem da li vlada ume da filigranskim fiskalnim merama podstiče razvoj pojedinih poželjnih industrija. Problem je mnogo krupniji i sistemskiji - da li su vlasti (ali i javno mnjenje) u Srbiji spremni da se oproste od modela etatističkog centralizma u kome je država najveći i ključni igrač u vlasničkom i upravljačkom smislu i podrže uspostavljanje kapitalističkih društveno-ekonomskih odnosa.

Ako kao početak tranzicije uzmemo 1989. godinu, posle skoro tri decenije država u Srbiji je i dalje vlasnik polovine privrede i ključni arbitar koji kontroliše polovinu tržišta. Tri od pet najvećih srpskih

6

EVROPSKE SVESKE

br. 7/2017

kompanija u državnom su vlasništvu. Država je monopolista u nekim najvažnijim proizvodima (električna energija, gas) i usluga (vodovod, parking, smeće). Vlada je glavni regulator koji kontroliše tržište električne energije i nekih važnih prehrambenih proizvoda (hleb) a proizvođači često traže od Vlade da određuje cene njihovih proizvoda (malina).

Umesto podrške otvaranju pogona stranih kompanija u kojima se produkuju proizvodi nižeg tehnološkog nivoa i niske cenovne vrednosti koji ne doprinose povećanju konkurentnosti nacionalne privrede, država bi mogla pametnom podsticajnom poreskom politikom da stimuliše domaće preduzetnike da postanu takozvani skriveni lideri, odnosno da budu ekskluzivni ( jedini svetski) i masovni dobavljači određenog ”sitnog” dela ili softvera za velike multinacionalne kompanije.

Srbija se, u naletu populističke ekonomske politike i neviđenog korupcionaškog ponašanja vodećih političara, opredelila i do danas zadržala jedan model podsticanja ulaganja koji nije doneo, preko potrebne i nasušno važne, spektakularne rezultate u privlačenju direktnih (stranih i domaćih) investicija. Ali je zato omogućio političkim partijama na vlasti da u sistem korupcije uvuku strane investitore. Nije tajna da se deo subvencija koje su strane kompanije (korisnici su uglavnom male i srednje i u porodičnom vlasništvu) dobijale za svako novootvoreno radno mesto odlivao u partijske fondove vladajućih stranaka. I da su preko takvih subvencija vladajuće partije obezbeđivale radna mesta za svoje članove. Taj model podrške naišao je na ozbiljna argumentovana osporavanja domaćih preduzetnika koji su gotovo potpuno isključeni iz državnih subvencija za otvaranje novih pogona i novih radnih mesta. A isključeni su jer bi sistem korupcije bio mnogo lakše vidljiv i otkriven.

Taj korumpirani sistem privlačenja ulagača uporno opstaje, ne zato što se pokazao uspešnim nego zbog benefita koje donosi vladajućoj nomenklaturi i zbog pristajanja stranih ulagača da deo državnog novca koji su dobili kao subvencije vrate, ali ne državi, nego vladajućim partijama.

To je i razlog zašto se Srbija, odnosno njena vlast, fokusira na investitore iz arapskih zemalja, Kine i Rusije i što sa njima pravi pogodne ”u četiri oka”. To su, inače, države poznate po slaboj vladavini prava i zemlje koje uglavnom svoje (državne) kompanije-investitore šalju u Srbiju s kojom se sklapaju netrasparentni investicioni poslovi. Većinu do sada sklopljenih poslova sa investitorima iz tih država vlast u Beogradu proglasila je državnom tajnom. Tek posle mnogo godina pokazaće se da li su to zaista bila korisna ulaganja za državu i građane Srbije ili je od njih profitirala samo uska grupa ljudi okupljenih u nekoj od političkih organizacija (stranaka).

Jedna od odluka koju bi vlasti u Srbiji morale brzo da donesu jeste promena načina privlačenja stranih i domaćih investitora i prelazak sa subvencija za poreske olakšice. Ali, ne na poreske olakšice za sve ulagače, nego namenske olakšice u granama privrede koje Srbija želi da podstiče. Na sličan način kako je to uradila Irska. Ako je to, primera radi, farmaceutska industrija sa istraživanjima - onda bi industrijsko-tehnološki park u Vršcu morao da bude mesto gde, privučene niskim porezima, ”ateriraju” najveće svetske farmaceutske kompanije sa svojim naučno-istraživačkim i proizvodnim kapacitetima. Ti porezi moraju zaista da budu toliko niski da ni jedna farmaceutska multinacionalna kompanija neće biti ravnodušna na tu ponudu i pohrliće u Vršac da gradi novi pogon.

7


Minimalne poreze na korporativnu dobit i na sve poslovne operacije država bi morala da ponudi onim kompanijama koje rade u oblastima koje je Srbija odredila kao svoje nacionalne privredne prioritete. Nova poreska politika morala bi da bude deo novog poslovnog ambijenta, prijatnog za preduzetnike. Ali, ne samo za strane biznismene, nego i pre svega za domaće kapitaliste čiji je rejting u javnosti u nesrazmeri s njihovim poslovnim rezultatima.

Vlast, međutim, ne gleda dobronamerno na domaće privrednike, smatra ih lošijim delom srpskog društva, sklonog bogaćenju i željnog političke moći. Zbog još vrlo ukorenjenog socijalističko-samoupravnog mentaliteta mnogi slojevi stanovništva žive na klijentelističkom sindromu državne apanaže i svaki pokušaj uvođenja tržišnih (kapitalističkih) principa - od državnih preduzeća, javne uprave, zdravstva do obrazovanja, kulture - doživljava se kao ”neoliberalni kapitalizam” kome se treba suprotstaviti svim raspoloživim sredstvima. Sve političke garniture posle petooktobarskih promena 2000. godine (izuzev donekle vlade Zorana Đinđića) pothranjuju taj klijentelisitčki model kojim država iz svojih fondova nastavlja da plaća (i potkupljuje) čitave društvene slojeve stanovništva, bez pitanja o efektima njihovom radnog angažmana.

Zato poslovni ambijent u Srbiji nisu samo dobri zakoni, nego i javni mentalitet u kome se strane kompanije koje su investirale novac i zaposlile lokalno stanovništvo doživljavaju kao neprijateljske jer izrabljuju domaću radnu snagu. Štrajkovi zaposlenih i javno (mediji, intelektualna elita, javni radnici, politički analitičari) nerazumevanje industrijske kulture stvorili su društveni animozitet protiv kompanija kao što su Jura, Geoks, Fijat... Sindikati nekontrolisano divljaju što kod investitora stvara zabrinutost a često ih i odvraća od investiranja u Srbiji. Štrajkovi, međutim, ukazuju i na moguće nedostatke poslovnog okruženja u Srbiji.

Srbija, nažalost, i kad ima dobre zakone ima slabu vladavinu zakona.

Zakoni se uglavnom ne poštuju, sveprisutni su voluntarizam i volja moćnih političara i oni su najčešće jači od zakona.

Politička volja zauzela je prostor delovanja i oduzela raison d’ etre četvrtoj grani vlasti u ekonomskoj sferi. Zato su u Srbiji tako slaba i nemoćna regulatorna i kontrolna tela, čija je uloga u razvijenim demokratijama da regulišu i kontrolišu igru na slobodnom tržištu.

Mnoge od institucija četvrte grane vlasti životare.

Državna revizorska institucija, zadužena za kontrolu trošenja javnog novca, redovno godišnje izveštava o nezakonitostima ali Vlada i Parlament tome ne pridaju veliki značaj.

Trgovanje na Beogradskoj Berzi već godinama tavori i svedeno je na minijaturne cifre, što je nedavno nateralo njenog direktora da saopšti kako se razmišlja o gašenju Berze. U Srbiji je potpuno zapostavljen institucionalni način pribavljanja kapitala za razvoj i novo investiranje na Berzi. Ulogu Berze najčešće preuzima premijer ili predsednik države, on je taj koji javno procenjuje vrednost akcija neke kompanije pre nego što se ona prodaje. Berzansko tržište je, inače, plitko

8

EVROPSKE SVESKE

br. 7/2017

jer Srbija uporno odugovlači da korporativizuje svoja javna preduzeća. O vlasničkoj transformaciji (privatizaciji) i korporativizaciji najveće domaće kompanije Elektroprivrede Srbije intenzivno se priča u poslednjih deset godina, ali do sada malo je urađeno na tom poslu. Berzu bi značajno pokrenulo listiranje državne telekomunikacione kompanije Telekom, zatim Srbijagasa, Rudarsko topioničarskog basena Bor...

Osim Berze, potpuno je zamro rad Komisije za hartije od vrednosti što značajno doprinosi urušavanju finansijskih tržišta u Srbiji kao mestu na kojem bi mogla da se prikupe značajna investiciona sredstva. Inače, Srbija pati od sindroma realne privrede. Kad se govori o investiranju, isključivo se misli na realni sektor, na investiranje u hale, u proizvodnju a zapostavlja (zbog nepostojanja tržišta) ulaganje u hartije od vrednosti i druge finansijske instrumente.

Poljoprivredno zemljište je resurs za ulaganje koje vlast ne prepoznaje na pravi način. Poljoprivreda je 50 godina propuštena razvoja šansa Srbije, zato danas izgleda kao pre pola veka i dalje zavisi od metereoloških prilika kao da je Srbija u Africi. Skoro 85 odsto obradive zemlje je u vlasništvu države a najveći deo te zemlje se ne obrađuje ili se loše obrađuje jer nema kapitala i tehnologije. I umesto da dozvoli slobodnu trgovinu poljoprivrednim zemljištem, Vlada Srbije donosi zakon kojim ograničava mogućnost investitorima da kupuju obradivu zemlju i bave se agrobiznisom. Umesto slobodne trgovine, vlast trguje poljoprivrednim zemljištem ”u četiri oka” i pod potpuno netransparentnim uslovima s izabranim ”državotvornim” investitorima iz država s Bliskog istoka i Kine.

Kina je država čije kompanije-investitore Srbija preferira u svojoj strategiji privlačenja direktnih stranih investicija. Ta strategija, međutim, prilično je stihijna i nedovoljno promišljena. Rukovodeći se najviše geopolitičkim interesima u savremenom svetu, vlast u Srbiji opredelila se za apsolutnu kooperativnost u ekonomskim odnosima s Kinom. U najveće poslove s Kinom za sada se ubrajaju prodaje smederevske Železare i izgradnja pruge Beograd-Budimpešta. Takav način saradnje mogao bi da donese mnogo neprijatnosti Srbiji kod njenog, takođe značajnog i važnog, drugog spoljnopolitičkog partnera - Evropske unije. Naime, Evropska unija želi da stavi pod kontrolu kineski prodor u svoje ”dvorište” i setom zakona ograničava kinesku robu koja stiže u Evropu po damping cenama i narušava slobodnu konkurenciju. Ako Srbija želi, kao što to često naglašava, da nastavi s približavanjem i na kraju postane članica EU onda će morati da poštuje evropske propise koji značajno (u odnosu na srpske) pooštravaju uslove za kineske proizvođače i investitore.

Kina je i ”džoker” za još jedan veliki infrastrukturni projekat - kanal od Beograda do Soluna. Taj projekat još jedan je dokaz kako srpske vlasti uskogrudo gledaju na potencijalne investitore. Nesposobnost da se problem finansiranja reši na globalno uobičajen način dovela je do toga da Srbija samo u Kini vidi jedinog investitora kanala koji zapravo može da predstavlja evropski značajan projekat. Ništa, osim neznanja, ne sprečava Srbiju da kanal Dunav-Morava-Vardar-Sredozemno more finansira kroz prikupljanje novca na svetskom finansijskom tržištu i osnivanjem deoničarskog društva čiji bi članovi-ulagačima imali vlasništvo nad kanalom.

9


Srbija je država sa nerazvijenim, gotovo nikakvim, sistemom prikupljanja početnog (seed) investicionog kapitala za nove projekte, naročito u IT sektoru. U skromnom začetku su anđeoski fondovi, akceleratori start-ap kompanija, država još nije jasno precizirala sistemski okvir, niti je svojim primerom podstakla institucionalni okvir za ulaganje početničkog kapitala u nove, mlade biznise. Primera radi, u susednoj Hrvatskoj država je osnovala seed fond (Agencija za malo gospodarstvo, inovacije i investicije) koji je samo jedan od podsticaja, uz nekoliko već ozbiljnih privatnih fondova za podršku star-ap biznisima.

Umesto sustizanja, praćenja svetskih trendova i kreiranja institucionalnih pretpostavki za privlačenje seed kapitala, Srbija se zadovoljava modelom zaostalim iz socijalizma da država bude glavna poluga za alociranje investicionog kapitala. Održavanje tog modela čisti je pragmatizam - stranke na vlasti na taj način obezbeđuju dodatna sredstva za svoje finansiranje. U tom modelu krije se i razlog za žilavi opstanak sistemske korupcije, protiv koje je nemoguća samo politička retorika.

Ali, vratimo se još nekim institucijama četvrte grane vlasti koje u Srbiji ne funkcionišu što stvara loš ambijent za investiranje i poslovanje. Među te institucije svakako treba ubrojati Antimonopolsku komisiju (Komisiju za zaštitu konkurencije) čije je poslove i nadležnosti suštinski preuzela izvršna vlast (Vlada). Poslovi kojima se Komisija bavi svedeni su na estradne, a istovremeno u državi haraju državni monopoli (struja, nafta, gas, rudna renta) u čijem razbijanju niko nije spreman da učestvuje.

Izvršna vlast je pod svoju kontrolu ”bešumno” stavila i Agenciju za privredne registre (APR) i Komisiju za zaštitu ponuđača.

Kad se, na kraju, sumiraju nedostaci koji Srbiju onemogućavaju da privuče mnogo više domaćih i stranih ulagača i direktnih stranih investicija onda se može reći da postoji jedna fokus tačka koja kvari poslovni ambijent. To je pravno (ne)uređena država, odnosno država u kojoj je ne postoji vladavina prava. Najčešća primedba investitora koji posluju u Srbiji je slaba zaštita ugovora, poverilaca i privatne svojine. Sve ono što su uobičajena pravila poslovanja u kapitalističkim državama.

Voluntarizam u tumačenju i primeni zakona, česta promena propisa, nedovoljna zaštita privatne svojine i zaštita ugovora, kontrolisano tržište, politička nestabilnost u regionu i nedovršen dijalog Beograda i Prištine stvaraju neizvesnost od koje beži svaki ozbiljan biznismen i investitor. Ljudi ili grupe ljudi koji imaju kapital, znanje i tehnologije traže sigurnost u okruženju gde posluju i mogućnost da nesmetano uvećavaju uloženi kapital i s njim slobodno raspolažu.

Srbija za sada neke od takvih biznismena/investitora privlači davanjem sve većih subvencija za novootvorena radna mesta. Taj model traje već desetak godina i od Srbije nije napravio evropskog lidera po direktnim stranim investicijama.

Zašto? Zato što državni investicioni paketi ne mogu biti zamena za nesprovedenu reformu celokupnog investicionog okruženja u kome ključno mesto imaju niski porezi, regulacija i vladavina zakona.

10

EVROPSKE SVESKE

br. 7/2017

Case StudyNa jednom primeru moguće je pokazati nekoliko važnih nedostataka koji onemogućavaju Srbiju da privuče više investicija. Među te nedostatke svakako spadaju arbitriranje (mešanje) države na tržištu i protežiranje stranih na račun domaćih investitora. Možda nije idealnotipski slučaj, ali je svakako primer koji može da potvrdi tezu o nepotrebnom mešetarenje države.

Naime, srpska kompanija Delta holding pre više od pet godina najavila je da će u Beogradu, na svojoj (kupljenoj) lokaciji kod Autokomande graditi najveći regionalni šoping mol Delta planet. Delta se na takav korak odlučila posle ozbiljnog istraživanja tržišta i analize koja je pokazala da beogradskom (i srpskom) tržištu nedostaje takav trgovački profil, iako su već postojala dva slična centra - Delta siti i Ušće. Analize su pokazale da je to malo za Beograd koji ima dva miliona stanovnika, u odnosu na Zagreb koji ima 12 šoping centara i znatno manji broj stanovnika. Srbija je u to vreme bila poslednja u Evropi, imala je duplo manje kvadrata u šoping molovima po glavi stanovnika od Albanije.

Vlasnik i menadžment kompanije procenili su važnim da Delta bude prva koji će izgraditi tako veliki šoping mol. Delta je, što se tiče vlastitih priprema za investiciju, imala sve obezbeđeno - kupljeno zemljište, spremljen projekat izgradnje, obezbeđen investicioni kapital i potvrđenu spremnost 100-nak poznatih svetskih brendova da će otvoriti svoje dućane u Delta planetu. Procene su govorile da bi ta investicija mogla da obezbedi između 2.500 i 3.000 radnih mesta.

Međutim, izgradnju Delta planeta zaustavila je politička volja, odnosno ”nerešeni računi” vlasti i vlasnika Delta holdinga, što je dovelo do odugovlačenja s izdavanjem potrebnih dozvola za gradnju. Ni posle pet godina kompanija Delta ne može da počne izgradnju svog šoping mola.

U međuvremenu, vlast je pokazala kako može biti efikasna s izdavanjem dozvola kad su u pitanju dva strana investitora, koji su direktna konkurencija domaćoj kompaniji Delta holding. Jedan investitor je iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koji gradi najveći regionalni šoping mol na lokaciji Beograd na vodi. Taj investitor dobio je dozvolu za gradnju iako nema glavni, nego samo idejni projekat. Drugi investitor je kompanija iz Izraela AFI Europe koja gradi veliki šoping mol u okviru projekta ”Skyline Belgrade”.

Šta bi mogao biti zaključak: Država je svojim ponašanjem značajno uticala na promenu stanja tržišta u retail segmentu šoping molova. Država je presudno uticala na promenu ambijenta, favorizovala jedne (strane) na račun drugih (domaćih) poslovnih igrača (investitora) i narušila tržišnu utakmicu.

11


doc. Dr Marko SlavkovićProdekan za naučno-istraživački radEkonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu

INVESTIRANJE U SRBIJI – ŠTA NEDOSTAJE?

UvodSenke prethodne svetske ekonomske krize se još uvek nadvijaju nad privrednim ambijentom Srbije čineći da kontekst investiranja ima dosta specifičnosti o kojima vredi diskutovati i za koje treba tražiti načine kako da se promene. Razlog za takvo razmišljanje pre svega leži u činjenici da je privredni rast usporen i da je niži u poređenju sa zemljama iz okruženja, a da je istovremeno dinamika investicija usporena i da kao takva, ne otvara prostor za brži privredni rast. Lista faktora koji utiču na odluku o investiranju bilo kog privrednog subjekta može biti jako dugačka i pod uticajem različitih subjektivnih i objektivnih parametara. Značajan uticaj na kreiranje investicionog ambijenta ima država odnosno vladajuće političke strukture. Imajući to u vidu fokus dalje analize je usmeren na sve one objektivne faktore koji mogu pozitivno ili negativno uticati na odluku o investiranju, a koje su pod direktnim uticajem države odnosno donosioca odluka na nacionalnom nivou. U tom kontekstu posebnu pažnju zavređuju makroekonomski pokazatelji nastali kao rezultat ekonomske i fiskalne politike, raspoloživost ljudskog kapitala, infrastruktura i tržište kapitala.

Makroekonomski pokazatelji i budžetDržeći se činjenica i dostupnih podataka može se konstatovati da na nivou nacionalne ekonomije postoji dosta pozitivnih tendencija koje daju stimulans za kreiranje predvidivog ambijenta za realizaciju investicija. U prvom redu tu treba istaći činjenicu da su prihodna i rashodna strana budžeta stavljene u balans i da iz kvartala u kvartal budžet beleži suficit stvarajući na taj način pretpostavke za obuzdavanje rasta javnog duga. To u postojećoj situaciji blagog privrednog rasta ostavlja mogućnost smanjenja javnog duga, što se trenutno dešava i po podacima Uprave za javni dug Republike Srbije on se približava nivou od 60 % bruto domaćeg proizvoda, što je označeno kao gornja granica prihvatljivosti prema Mastrihtskim kriterijumima. Sve ovo uz postojeće niske inflacione tendencije, nisku referentnu stopu Narodne Banke Srbije (nisku za uslove Srbije) i

12

EVROPSKE SVESKE

br. 7/2017

relativno stabilan kurs dinara u odnosu na evro predstavljaju dobre makroekonomske indikatore koji sa aspekta ambijenta za investiranje treba da deluju podsticajno na donosioce odluka da se opredele za nova ulaganja. Ipak, čini se da i pored ovoga dinamika investicija, pogotovo privatnog sektora, nije na potrebnom nivou i sasvim je realno zbog toga diskutovati o razlozima zbog kojih u, prema ključnim ekonomskim pokazateljima, dobrom ambijentu za realizaciju investicija one nisu na očekivanom nivou. Čini se da se ti razlozi mogu personifikovati sa ledenim bregom gde ono što je suština leži ispod nivoa vode odnosno ispod „periskopa“ realnog sagledavanja stvari.

U tom kontekstu dobro stanje budžeta, koje predstavlja osnovu i za smanjenje javnog duga, ima i nevidljivu komponentu koja se odnosi na sve one mehanizme koji stoje na raspolaganju državi da uravnoteži budžet. Jedan od tih bitnih mehanizama je i povraćaj PDV-a privrednim subjektima koji su za to podneli zahtev. Firme koje traže povraćaj PDV-a to uglavnom čine iz dva razloga: 1) po osnovu realizacije izvoza, ili 2) po osnovu ulaganja u osnovna sredstva. Oba razloga su više nego pozitivna sa aspekta uticaja na ekonomiju: rast izvoza treba da omogući spoljnotrgovinsku ravnotežu i stabilnost kursa, a ulaganja su imperativ. Takođe, firme koje u postojećoj situaciji investiraju u osnovna sredstva i izvoze predstavljaju najagilniji deo privrede Srbije. Gde je onda problem? U razgovoru sa vlasnicima ili direktorima tih firmi (pre svega malih i srednjih) može se čuti da i pored uredno podnetog zahteva država nije izvršila povraćaj plaćenog PDV-a u zakonskom roku od 30 dana. Na taj način u budžetu se stvara višak likvidnosti odnosno prihodi postaju u nekom vremenskom roku precenjeni nego što zapravo jesu. Suštinski, višak prihoda nad rashodima u budžetu je delom i posledica neblagovremeno izvršenog povraćaja PDV-a firmama koje su uredno podnele zahtev, čime prihodi postaju nerealni odnosno precenjeni za iznos neblagovremeno izvršenog povraćaja PDV-a. To za posledicu ima sledeće: višak likvidnosti u budžetu umanjuje likvidnost privrednih subjekata, i to onih onih firmi koje su orjentisane na izvoz i koje su sposobne na investiranje. Praktično to znači da je jednim delom dobro stanje na prihodnoj strani budžeta posledica dodatnog tereta koji su podnele male i srednje firme koje su izvozno orjentisane ili koje su bile finansijski sposobne za investiranje.

Drugi mehanizam, koji je takođe povezan sa povraćajem PDV-a, se odnosi na destimulaciju privrednih subjekata da podnose zahteve za povraćaj PDV-a, čime se takođe umanjuje ili usporava odliv po osnovu povraćaja PDV-a, kroz pojačano kontrolisanje firmi koje su podnele zahteve za povraćaj PDV-a. Podrazumeva se da je zakon isti za sve i da je poslovanje u skladu sa zakonom nešto što se ne dovodi u pitanje, ali pojačano kontrolisanje firmi koje traže povraćaj PDV-a predstavlja nevidljiv način pritiska koji destimuliše privredne subjekte iz privatnog sektora da podnose te zahteve. S jedne strane to može da se tumači i time da svaka firma koja ispravno radi nema razloga da se plaši bilo kakve kontrole i to je sasvim tačno. S druge strane, činjenica je i da svaka vrsta kontrole u bilo kojoj firmi zahteva da se zaposleni odvoje od svakodnevnih poslova i posvete kontroli i inspekciji čime se stvaraju ogromni zastoji u svakodnevnom poslu, pritisci u radu, smanjenje produktivnosti, povećanje stresa i slično. Imajući sve to u vidu firme se pre opredeljuju da izbegnu podnošenje zahteva za povraćaj plaćenog PDV-a i da taj teret podnesu

13


preko smanjenja tekuće likvidnosti, nego da praktično zaustavljaju proces rada da bi obezbedili svu potrebnu dokumentaciju i informacije onima koji vrše kontrolu poslovanja.

Delovanje države preko skrivenih mehanizama Poreske uprave ima veći broj konsekvenci. U kontekstu investicija navedeni mehanizmi deluju potpuno destimulativno, a dodatni problem koji se javlja je nelikvidnost. Usporavanjem povraćaja PDV-a ili destimulisanjem privrednih subjekata da na realnoj osnovi traže povraćaj PDV-a država dodatno pogoršava likvidnost privrede, koja je već jako dugo na niskom nivou. Navedenim mehanizmima država to ne radi smišljeno, ali se kao „nus proizvod“ dobrog stanja u državnom budžetu i njegove pojačane likvidnosti javlja nelikvidnost privrede. Naravno, da ovo nije ključni razlog ukupne nelikvidnosti privrede, ali mu svakako doprinosi.

Povoljna makroekonomska kretanja i stanje u budžetu omogućavaju redistribuciju stvorenog viška na otplatu dugova ili povećanje izdataka za penzije i plate javnog sektora. Najavljena i realizovana povećanja će dovesti do toga da penzije i plate budu na najvećem nivou u ovom milenijumu – u nominalnom iznosu. U realnom iznosu koji svoje opredmećenje ima u kupovnoj moći moraju se posmatrati realne veličine što u datoj komparaciji podrazumeva sameravanje sa kursom dinara u odnosu na evro. Da bi se krajnje „plastično“ razumelo gde je problem može se uzeti primer jednog nastavnika koji radi u osnovnoj ili srednjoj školi. Pre početka svetske ekonomske krize, u toku 2008. godine prosečna plata jednog nastavnika u nekom gradu u Srbiji je bila oko 40.000 dinara. Danas, nakon svih povećanja, pa smanjenja, pa opet povećanja ona će biti oko 48.000 dinara i to je najveći iznos koji će jedan nastavnik do sada primiti. U realnom iznosu, taj isti nastavnik je 2008. godine pri prosečnom kursu od 80 dinara za 1 evro imao platu od 500 evra, a danas pri prosečnom kursu od 120 dinara za 1 evro ima platu od 400 evra uz nepobitnu činjenicu da je ona najveća do sada u nominalnom iznosu, ali i da je u realnom iznosu za 20 % manja nego u periodu pre krize. Ovo za direktnu posledicu ima smanjenje diskrecionog dohotka što se na makroekonomskom nivou direktno reflektuje na agregatnu tražnju. Zapravo, ni potrošnja pojedinaca, kao ni ivesticiona potrošnja privrednih subjekata iz privatnog sektora ne podstiču agregatnu tražnju, čime se usporava privredni rast, ne ubrzava se privredni ciklus i produžava se period otplate već učinjenih investicija. Sa aspekta budućih investicija jasno je da je takav ambijent destimulativan i da ne stvara pretpostavke za dobijanje vidljivih pozitivnih efekata.

Kreatori ekonomske politike i politički donosioci odluka svesni činjenice da se nivo investicija domaćih firmi neće tako brzo povećati (bez obzira na to da li su svesni pravih uzroka takvog stanja) pribegavaju pronalaženju načina da se povećaju ulaganja stranih investitora. Takav pristup je dobar iz više razloga: priliv kapitala u zemlju, povećanje zaposlenosti, izvozna orijentisanost tih firmi su samo neki od pozitivnih efekata i to je neosporno dobro. Ono što ostaje kao dilema je činjenica da čak ni dobri makroekonomski pokazatelji, ni pozitivna ocena ekonomske i fiskalne politike od strane Međunarodnog Monetarnog Fonda nisu dovoljno privlačni stranim investitorima nego su potrebni dodatni podsticaji u vidu subvencija po novootvorenim radnim mestima. Utisak

14

EVROPSKE SVESKE

br. 7/2017

je da čak i sa tim podsticajima nivo stranih investicija nije na nivou koji može da obezbedi značajni privredni rast i da pozitivno utiče na agregatnu tražnju.

Postavlja se pitanje šta onda činiti dalje? Očigledno je da, bez obzira na navedene „nus pojave“ dobrog stanja u državnom budžetu, rešenje treba tražiti u redistribuciji viška koji je stvoren u tom budžetu. Dosadašnji pristup agresivnog smanjivanja javnog duga je imao svoje opravdanje zbog dostignutog nivoa javnog duga. Međutim, u situaciji kada je on značajno smanjen postavlja se pitanje svrsishodnosti takvog pristupa, jer je očigledno da su mogućnosti podsticanja privrednog rasta preko investicija, domaćih i stranih, gotovo iscrpljene. To upućuje na potrebu povećanja potrošnje da bi se podstakao privredni rast i novi ciklus investicija, a prostor za to se nalazi u budžetskom suficitu. Dakle, usporavanje dinamike smanjenja javnog duga na konto podsticanja potrošnje kroz povećanje kupovne moći i potrošnju države mogu biti mere za izlazak iz začaranog kruga usporenog privrednog rasta, koji uprkos ostalim dobrim pokazateljima, može biti podsticaj novim investicijama privatnog sektora, što bi u srednjem roku imalo pozitivan uticaj na dodatno ubrzanje privrednog rasta i poboljšanje životnog standarda stanovništva.

Obrazovanje i ljudski resursiNe postoji nijedan ozbiljan investicioni poduhvat u kome značajna pažnja nije posvećena pitanju radne snage, niti postoji ozbiljna predinvesticiona studija u kojoj se detaljno ne analiza faktor ljudskih resursa. Verovatno je to i razlog zbog koga se u direktnom kontaktu i razgovoru između investitora i nosioca vlasti obavezno razgovara o ovoj temi i gde se, kada je u Srbija u pitanju, ističe od strane nosioca državnih funkcija da smo zemlja koja obiluje kvalitetnom i jeftinom radnom snagom i to se navodi kao bitan argument zbog koga strani investitori treba da se opredele za našu zemlju kao poželjnu investicionu destinaciju.

Bojazan da situacija po pitanja radne snage sa aspekta stranih investitora i nije toliko sjajna, koliko smo je mi sami ulepšali ili nismo ni bili svesni realnog stanja, je prvi izrazio Hajnc Vilhelm, bivši ambasador Nemačke u Srbiji, koji se požalio tadašnjem srpskom premijeru da nemačke firme koje su investirale u Srbiji imaju probleme da nađu adekvatnu radnu snagu. U daljem razvoju događaja svesnost problema upućuje na reformu sistema obrazovanja, kao generatora ljudskog kapitala u jednom društvenom sistemu.

Zapošljavanje u ekonomiji baziranoj na znanju se karakteriše rastućom tražnjom za visoko obučenim radnicima. Promene u tehnologiji i napredak u informacionoj tehnologiji čine da obrazovana i obučena radna snaga sve više dobija na vrednosti, dok se vrednost i značaj manje obučenih pojedinaca na tržištu radne snage ubrzano smanjuje. Aspekt kvaliteta obrazovanja je naročito bitan u domenu funkcionalnog znanja odnosno praktične primene stečenih znanja. Da bi se identifikovao kvalitet samog znanja korišćena su brojna istraživanja, ali je najznačajnije ono koje se odnosi na PISA testiranje. Rezultati ovog testiranja su pokazali da relativno mala unapređenja

15


veština (funkcionalnog znanja) nacionalnog korpusa radne snage mogu imati veliki pozitivan uticaj na ekonomski rast u budućnosti (OECD, 2010)1. Sledeći važan aspekt uticaja ljudskih resursa na ekonomski rast i prosperitet zemlje polazi od poznate Maltusove (Thomas Malthus) teoreme koja sugeriše da rast populacije ima pozitivan uticaj na ekonomski rast. Brojna istraživanja su potvrdila pozitivan uticaj rasta populacije na ekonomski rast, među kojima i istraživanje koja je sproveo Savaş (2008)2 na uzorku zemalja iz centralne Azije.

Pregled koji sledi omogućava sagledavanje relevantnih pokazatelja koji se odnose na ljudske resurse, a koji se mogu koristiti za poređenje sa ostalim zemljama ili poželjnim standardima. Jedan od najznačajnijih je kvalifikaciona struktura stanovništva i u tom pogledu činjenice se vezuju za sledeću statistiku (Republički zavod za statistiku Srbije, 2012)3: 1) visoko kvalifikovani – 7,5 %; 2) srednje kvalifikovani – 41,1 %; i 3) nisko kvalifikovani – 51,4 %. Dobar parametar za poređenje predstavlja kvalifikaciona struktura na nivou Evropske Unije (Cedefop, 2009)4: 1) visoko kvalifikovani – 27,7 %; 2) srednje kvalifikovani – 49,5 %; i 3) nisko kvalifikovani – 22,8 %. Evidentno je da broj visokokvalifikovanih u Srbiji skoro četiri puta manji nego u Evropskoj Uniji što ukazuje na značajan nedostatak ljudskih resursa sa tercijarnim obrazovanjem.

Rezultati PISA testiranja koje je u Srbiji sprovedeno 2012. godine takođe otkrivaju anomalije obrazovnog sistema i sugerišu na problem u kvalitetu ponude ljudskih resursa, kao i mogućnost za investiranje i ekonomski rast. U odnosu na rezultate sprovedenog istraživanja Pavlović-Babić i Baucal (2013) navode sledeće: 1) 40 % učenika nije dostiglo nivo funkcionalne pismenosti; 2) čitalačka pismenost je 50 % manje od proseka zemalja OECD-a; i 3) 35 % učenika nije dostiglo nivo naučne pismenosti. Ovakvi rezultati ukazuju na nizak nivo funkcionalnog znanja kod učeničke populacije što će se nakon nekoliko godina negativno reflektovati na kvalitet ponude ljudskih resursa.

Ulaganjem u razvoj sistema celoživotnog učenja bi se moglo uticati na promenu kvalifikacione strukure zaposlenih, ali su u Srbiji ta ulaganja na vrlo niskom nivo koji ne omogućava ostvarivanje nekih značajnijih efekata po tom osnovu.

Važan parametar koji ukazuje na migracije stanovništva, a naročito visokoobrazovnih pojedinaca iz neke zemlje, je „odliv mozgova“ (brain drain) indikator. Prema izveštaju Svetskog ekonomskog foruma5 u odnosu na ovaj indikator Srbija se nalazi na 136 mestu što ukazuje na visok odliv kvalifikovanih ljudi iz zemlje. Drugim rečima, Srbija se svrstava u deset najvećih “izvoznika” kvalifikovane radne snage, mereno brojem visokokvalifikovanih pojedinaca koji emigriraju iz zemlje

1 “The High Cost of Low Educational Performance: The Long-Run Economic Impact of Improving PISA Outcomes”, OECD Publishing, Paris, 2010, pp. 1-52.

2 Bilal Savaş, “The Relationship Between Population and Economic Growth: Empirical Evidence from the Central Asian Economies”, OAKA, vol. 3, no. 6, pp. 161-183.

3 “Statistički godišnjak Srbije”, Republički zavod za statistiku Srbije, Beograd, 2012, str. 96.4 “Future skill supply in Europe - Medium-term forecast up to 2020: Key Findings”, Cedefop Publications Office, Luxembourg,

2009, pp. 1-146.5 Klaus Schwab, The Global Competitiveness Report 2010–2011, World Economic Forum, Geneva, 2010, pp. 346.

16

EVROPSKE SVESKE

br. 7/2017

u odnosu na ukupan broj stanovnika. Negativ efekat na održiv ekonomski rast se ostvaruje po dva osnova: 1) pogoršanje kvalifikacione strukture stanovništva; i 2) smanjenje ukupne populacije. Dodatno, smanjenje ukupne populacije se ne nadoknađuje kroz prirodni priraštaj, nego se dodatno ubrzava kroz negativan prirodni priraštaj od 0,5 % (Republički zavod za statistiku, 2012).

Navedeni podaci se direktno reflektuju na ponudu ljudskih resursa i mnoge domaće firme imaju problema u pronalaženju odgovarajućih kadrova za upražnjena radna mesta što usporava ili odlaže odluku o novim investicijama. Zbog toga i set mera na podsticanju stranih investicija možda neće ostvariti zadate ciljeve jer realan problem predstavlja pronalaženje odgovarajućih kadrova koji će biti uposleni. Taj problem se na određeni način može prevazići izborom investicija, koje će biti usmerene na zapošljavanje većeg broja manje kvalifikovanih ljudi, ali se na taj način ne podstiče ostanak visokokvalifikovanih pojedinaca u zemlji, već se podstiče njihov odlazak. Očigledno je da se problem strukture ponude ljudskih resursa ne može rešiti u kratkom roku, ali se čini i da je krajnje vreme da se nešto preduzme i na tom polju, naročito ako se ima u vidu da svi prikazani podaci, kao i rezultati sprovedenih istraživanja na primerima drugih zemalja, ukazuju na dugoročnu inferiornost ponude ljudskih resursa u našoj zemlji koja će uz postojeće parametre imati inhibirajući uticaj na privlačenje investicija i ekonomski rast. Određene mere koje treba sprovesti traže veća ulaganja i one će verovatno imati evolutivan karakter. S druge strane, čitav niz aktivnosti se već finansira iz budžeta i potrebno ih je reorganizovati ili modifikovati tako da budu u funkciji razvoja ljudskih resursa (na primer, reforma obrazovnog sistema).

Infrastruktura kao podrška investicijamaU domenu infrastrukture postoje značajna unapređenja koja se pre svega odnose na postupak dobijanja građevinske dozvole, a samim tim i brzinu izgradnje, što u kontekstu investicija predstavlja poželjno ubrzanje događaja. Uvođenje procedure elektronskog izdavanja građevinske dozvole preko CEOP-a donelo je značajno ubrzanje samog postupka koji se u ranijem periodu merio mesecima, a neretko i godinama. I pored činjenice da i postojeća procedura elektronskog izdavanja građevinske dozvole često izlazi iz zakonski određenih vremenskih okvira za pojedine faze, ceo postupak je dovoljno brz i predvidiv da omogućava dobijanje potrebnih dokumenata u razumnom roku. Elektronsko izdavanje građevinske dozvole, u postojećoj efikasnosti tog postupka, daje dobar podsticaj investiranju jer ga čini vremenski predvidivim.

S druge strane, u domenu infrastrukture, postoje određene slabosti kojima treba posvetiti više pažnje. To se u prvom redu odnosi na razvoj puteva i saobraćajnica i čini se da taj proces, i pored značajnog pritiska javnosti, ne ide dovoljno brzo. Završetak koridora 10 je svakako prioritet, ali ne treba potceniti ni značaj regionalnih puteva koji treba da omoguće bržu i lakšu komunikaciju i logistiku firmi koje posluju u mestima koja se ne nalaze u blizini glavnog koridora. Verovatno da ubrzanje završetka koridora 10 treba da prati pravljenje planova za razvoj regionalnih puteva, kao i železničke infrastrukture koja je jako dugo bila u potpunosti zapostavljena.

17


Tržište kapitalaRazvijen bankarski sistem i tržište kapitala su bitni preduslovi za podsticanje investicija jer obezbeđuju eksterne izvore kapitala za njihovo finansiranje. Bankarski sistem prolazi kroz konsolidaciju vlasništva i ukrupnjavanje, ali je dobro kapitalizovan, aktivne kamate su jako niskom nivou za uslove Srbije i kao takav predstavlja dobar potencijal za finansiranje investicija, dajući na taj način potrebni podsticaj.

Tržište kapitala, koje je u našoj zemlji opredmećeno u Beogradskoj berzi, godinama unazad obeleženo je stagnacijom koja se ogleda u sledećem: smanjivanje broja tržišnih učesnika, delistiranje kompanija, smanjivanje broj transakcija, smanjivanje vrednosti dnevnog prometa, mali broj finansijskih instrumenata koji su u ponudi, nelikvidnost i slaba dubina tržišta i odsustvo prikupljanja kapitala za investicije preko tržišta kapitala. O lošem stanju tržišta kapitala govori i podatak da se referentni indeks Beogradske Berze BELEX15 trenutno kreće na nivou od 700 indeksnih poena, a da je njegova bazična vrednost 1000.

ZaključakBez ikakve sumnje i dileme rezultati koji su postignuti u domenu fiskalne konsolidacije, smanjivanja javnog duga, makroekonomske stabilizacije i stabilnosti javnih finansija zaslužuju respekt, kako sa aspekta stanja ključnih indikatora, tako i sa aspekta brzine njihovog ostvarivanja. Sve ovo predstavlja realnu osnovu za podsticanje investicija. S druge strane, modus ostvarivanja rezultata doveo je do različitih „nus pojava“ koje inhibirajuće deluju na realizaciju investicija. Sve to ukazuje na potrebu nešto balansiranijeg pristupa, kao i razmatranje mogućnosti jačanja agregatne tražnje. Sve ovo uz rad na unapređenju ljudskog kapitala, razvoju lokalne i regionalne infrastrukture i unapređenju tržišta kapitala može stvoriti kvalitetan ambijent za privlačenje stranih investicija, ali i podstaći domaće privrednike na novi investicioni ciklus, što sve zajedno treba da omogući dinamičnije stope privrednog rasta.

LiteraturaBilal Savaş, “The Relationship Between Population and Economic Growth: Empirical Evidence from the Central Asian Economies”, OAKA, vol. 3, no. 6, pp. 161-183.

“Future skill supply in Europe - Medium-term forecast up to 2020: Key Findings”, Cedefop Publications Office, Luxembourg, 2009, pp. 1-146.

Klaus Schwab, The Global Competitiveness Report 2010–2011, World Economic Forum, Geneva, 2010, pp. 346.

“Statistički godišnjak Srbije”, Republički zavod za statistiku Srbije, Beograd, 2012, str. 96.

“The High Cost of Low Educational Performance: The Long-Run Economic Impact of Improving PISA Outcomes”, OECD Publishing, Paris, 2010, pp. 1-52.

18

EVROPSKE SVESKE

br. 7/2017

Izdavač Evropski pokret u Srbiji Kralja Milana 31, Beograd www.emins.org

Za izdavača Maja Bobić

Urednikprof. dr Dejan Milenković

AutoriMiša BrkićDoc. dr Marko Slavković

Dizajn, priprema za štampu Štamparija Grafolik, Beograd

978-86-80046-39-6

Beograd, oktobar 2017. godine

Ova publikacija je napisana uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost autora i ne može ni na koji način predstavljati viđenja Evropske unije.

investicije i ulaganja u srbiji – Šta nedostaje?...kompanije koje su investirale novac i...

Documents