Hrono horor [hronika jednog iskustva preteranog unosa proteina]Dijete

by Mooshema  |  on May 16th, 2014  |  88 comments

Ovo je priča o iskustvu sa Hrono dijetom, Hrononutricija, koje je imala moja kuma i koje prenosim u celosti. Ovo je upozoravajuća priča o tome kako svaka dijeta, pa i najbolje koncipirana ako postoji takva, nije za svaku osobu i kako stvari mogu da krenu naopako ako dijeta i njena čvrsta pravila ne odgovaraju vašem stilu života, rasporedu dnevnih obaveza, pa i vašoj visini, težini ili polu, vašem hormonalnom statusu i životnom dobu, sve stvari koje su u ovom slučaju promašene i bile kontraindikovane. Naslov je njen. Pojašnjenje uz naslov, kao i uređenje teksta, moji.

Ispovest nema nameru da vam sugeriše stav prema ovoj dijeti, nego da vas senzibiliše na sve aspekte koje treba uzeti u obzir prilikom drastične promene režima ishrane i stila života i da vas navede na razmišljanje šta sve treba da zahtevate da vam se pomogne ili pojasni, prilagodi vama, ako već plaćate neku uslugu.

Početkom januara odlučila sam da prestanem da pušim. Pozajmila sam od drugarice knjigu „Lak način da prestanete da pušite“ i upustila se u avanturu. Za mesec i po dana postala sam zadovoljan nepušač ali sam shvatila da nešto moram da uradim sa svojom kilažom. Baš nekako u to vreme saznala sam za hrono ishranu, guglala, čitala gomilu članaka i pregledala recepte, pokušala sama da se tako hranim a onda sam saznala da postoji hrono centar u Novom Sadu.

Otišla sam da se raspitam i uspela da izmajmunišem da, paprenih 9.500,00 dinara, koliko košta pregled na sveznajućoj mašini i konsultacije sa lekarom opšte prakse i nutricionistom, uplaćujem na rate putem administrativne zabrane. Bila sam više nego zadovoljna. Mada, ispalo je da sam intolerantna na sve stvari koje sam do tada jela i volela, ali zadovoljna odlukom i podstaknuta novom energijom, iz hrono centra izašla sam duboko uverena da ću za dva meseca izgledati kao nikad u životu.

Avion.

Sa 62 kilograma i nešto, izračunali su da ću doći do 49 kilograma i nešto, što je moja idealna težina. Zamislite samo, za dva meseca, koje oni nazivaju restriktivnim periodom, od osobe sa deset kilograma viška pretvorite se u ribu sa mišićima i bez sala. Jedući sva tri obroka i ne vežbajući ništa. Fenomenalno zar ne?

Dok sam se opraštala od grešne ishrane svrativši u Hleb i pecivo (Hleb i vino, Hleb i gitare) i tamaneći poslednji, ali zaista poslednji pužić sa grožđicama (nije da reklamiram, ali pužići su im vrhunski) i dansko pecivo sa kajsijom, odlučila sam da okrenem novi list. Priznajem, nisam razumela ništa o pankreasu (ja ni ne znam gde se on nalazi), ništa o lučenju insulina, ništa o glikemijskom indeksu. Rezultati koje sam odnela na tu prvu i poslednju seansu su bili odlični. Sve ono o čemu ne znam ništa a tako se puno priča o tome, i holesterol i trigliceridi i ovo i ono, bilo je normalno. Brošuru koju sam dobila preletela sam na brzinu, jedino što sam zaista dobro pročitala su uputstva za upotrebu hrono dijete.

Ne preskakati obroke!

Ne pušiti pre doručka (ali ja sam nepušač skoro cela dva meseca i osećam se sjajno, jedino što sam debela)

Ne grickati ništa između obroka (neće vam biti potrebno jer nećete biti gladni)

Između obroka mora da prođe pet do pet i po sati!

Mleko, jogurt, pecivo (pužići sa grožđicama!!!!!!), grašak, boranija, pasulj, pirinač, med, kolači, soja i proizvodi od soje, voće – apsolutno je zabranjeno ova dva meseca!

Ne preskakati obroke!

Ne meriti se na kućnoj vagi!

Ne preskakati obroke!

I, evo kako je izgledao moj novi početak… na papiru…Buđenje u 6,30hČaša tople vode sa limunomBrza šetnja oko kvarta u trajanju od 40 minuta (!!!????)Obilan doručak u 8,00hRučak u 13,00hVečera u 18,00ha… u praksi…

HRONO DORUČAK

Obilan doručak u 8,00h

Budim se unezverena i u panici. Vec je pola osam! Nije mi zvonio prokleti telefon. Kupiću Samsung Galaksi kad se završi otplata hrono režima.

Silom izvlačim dete iz kreveta, pomažem mu da se, onako bunovno, obuče i ispedaliravam ga iz kuće bez doručka. Sada brza šetnja ne dolazi u obzir, jer je već osam. Ker još uvek spava, i to u mom krevetu. Proba počinje u deset a ja moram prvo da popijem limunadu sa toplom vodom, sačekam pola sata, zatim da obilno doručkujem, onda da sačekam pola sata i da popijem kafu. Posle doručka moram malo da se odmorim! I tek nakon odmora započnem dnevne aktivnosti. Ali kako? Kako?

Evo kako.

U 8,00h – gutam toplu limunadu kao da me neko juri. Trpam u sebe, par sekundi nakon toga, tri tonus tosta namazana puterom, premazana humusom i glazirana brdašcima cottage sira. Uz to tamanim bareno jaje, vruće je, tek se skuvalo, ali ja sam u žurbi, gutam toplo jaje i sve to zalivam hladnim kiselim mlekom.

Moram da prošetam psa, da se istuširam, našminkam, oblačenje nije problem jer sam non stop u trenerci!, da sačekam pola sata i tek onda popijem kafu sa bademovim mlekom, ali, dođavola, nešto moram izbaciti. Izbacujem onih ključnih pola sata, pa na hladno, tek pojedeno kiselo mleko, sipam kafu bez šećera sa bademovim mlekom, vruća je, jako vruća i ne baš ukusna  kakva splačina ovo bademovo mleko), ali ne marim, neću stići da se istuširam, izvlačim psa iz svog kreveta, izlazimo napolje – Ajde brže, ajde Hani, kaki, mama mora da ide da radi!!!!

Penjem se na peti sprat bez lifta, jureći ali stomak mi je prepun, ne ide baš tako lako, sva sam usopnjena, grabim tašnu i jurcam dole kao bez duše. Sedam u kola, zaboravila sam svesku i ključeve od garderobe ali kako da se vratim, nemam vremena. Odustajem, kako mi se puši… oh,

ali ja sam prestala… Jebote, koliko dugačak treba da bude dan sa hrono ishranom. Kad uračunam semafore, zastoje u saobraćaju, kišu i uslovno desno, ulazim u pozorište tačno u deset.

Tek sada mogu da odahnem i popijem kafu na miru. Baš mi se puši… Pomislim kako je moja beba otišla u školu bez doručka i bez para za užinu. Ja sam loš roditelj.

HRONO RUČAK

Obilan ručak u 13h

U praksi…

No way! Proba traje do dva, ponekad i tri, znači, ne mogu da ručam u jedan kako je propisano. Pa, dobro, ništa. Ionako sam dobro doručkovala. I više nego dobro. Sva sreća što nisam izašla na scenu pre podneva jer bih se ispovraćala.

Doručak, najvažniji obrok u danu učinio me je tromom, uspavanom, varećom loptom naredna dva sata. Umesto da budem puna elana, kako se objašnjava u hrono priručniku, ja sam sve samo ne energična. No, fali mi samo malo organizacije, mislim, i biće sve u redu.

Nešto pre dvanaest zvoni mi telefon. – Kako si sine? Kako je bilo u školi? Mama ti nije dala pare za užinu! Jesi li gladan, ljubavi moja? Moram na scenu, javiću ti se kad mi se završi proba. Važi?

Ja sam loša mama! Jako, jako loša mama! Puši mi se, ali do kurca… prestala sam! A i zašto sam prestala? Pa valjda još uvek mogu da zaradim za jebene cigarete! No, svi kažu da mi je ten fenomenalan.

Proba se završava u dva. Grabim prema kolima. Nisam gladna ali …Sada mora da se ruča!

Ručak – meso kakvo želite, juneće, pileće, ćureće, svinjsko pečeno, na roštilju ili grilovano (sva sreća što mi je sestra kupila gril tiganj, šta bih ja bez nje), povrće ( kupus, spanać, karfiol, brokoli, špargle ( nikad ni jela ni spremala prim aut.), tikvice, plavi patlidžan i mnogo sveže salate).

U kolima razmišljam šta ću da kupim. Kupujem tikvice, dva velika brokolija da imam i za sutra, dva pileća batka u mesari iskošćena i izlupana za pečenje, detetu zbog griže savesti kupujem porodični sladoled (koji ne smem da jedem) i porodično pakovanje piškota (koje takođe ne smem da jedem, koje ne jedU ni moj sin, ni pas).

Po dolasku kući navrat-nanos spremam ručak, već je tri, uveče imam predstavu, grilujem tikvice i meso, ručamo u četiri.

Posle ručka moj sin neće sladoled, ali bi jeo jagode. Ima jagoda sva sreća. Mutim šlag. Gledam. Beli oblak šlaga izležava se na lepim, sočnim jagodama. Odlazim na terasu da pijem kafu sa bademovim mlekom! Smrdim kao da sam bila u pušnici. Andrej izvodi psa u šetnju, ja se tuširam. Smrad od grilovanja skupio se u kosi.

U 18,00h baš kad je trebalo da hrono večeram, krećem u pozorište. Ne volim da idem na predstavu tako kasno ali danas je neki ludi dan, sutra će biti bolje. Ovoga puta nosim ključeve, ali zaboravljam čarape koje nosim u toj predstavi! Dobro! Obući ću cipele na bosu nogu, nije problem.

Želudac mi je otekao i moram da priznam imam gasove. Valjda neću prdnuti dok sam na sceni. Setim se Vase Pelagića – Prdeže ne treba zadržavati .?!

Da ne bih pila kafu nosim svoju šolju i pijem zeleni čaj bez šećera. Fin je i prija mi, jer ima i nane. Izvinjavam se frizerki što mi kosa smrdi na pečenje.

Oblačim kostim. Steže me kaiš. Iz profila, lepo se vidi da mi je želudac nekako kao natečen. Pa skoro sam ručala…

Sine, mama kreće iz pozorišta, molim te pozvoniću ti, a ti spusti bebu kucu da je zajedno prošetamo, hoćeš li?

Da se mama ne penje! Čuj, da se mama ne penje! A sta bi mami falilo i da se popne na peti, pa da opet siđe. Ništa… ali, ne mogu, ne mogu, ne mogu, umorna sam!

HRONO VEČERA

Obilna večera u 18,00h

na papiru….

… Mora da se šalite… u praksi je tačno 23,00h!

Večera – neko lako meso od peradi belo, riba losos ili tunjevina iz konzerve, povrće bareno ili grilovano, zelena salata.

Uzdišem.

Najmanje dva sata nakon večere ne smete ići na spavanje!

Ne smete preskakati obroke!

Šta ću. Večeram bareni brokoli koji je gadan, i tunjevinu iz konzerve, grilovane tikvice od ručka. Sve to prelivam sokom od limuna i obilato solim i biberim. Skoro će ponoć. Andrej je zaspao odmah, ali ja ne smem. Moram biti budna još dva sata. Izlazim na terasu. Puši mi se. Šta da radim naredna dva sata? Oprala sam sudove, spremila detetu šta da obuče sutra a vreme tako sporo prolazi.

Dobro, leći ću u krevet i čitaću nešto da prođu dva sata.

Budim se, gori svetlo. Hani hrče podno mojih nogu. Četiri sata ujutru! Gasim svetlo ali ne mogu da zaspim. Palim ga i ponovo čitam.

Zadremam tek oko pola šest.

Pola osam je! Mama se uspavala! Andrej, budi se, vreme je da ideš u školu. Ovoga puta dala sam detetu pare za užinu!

Ja sam loš, loš roditelj!

Hrono život hromo teče

No, nakon prvih turbulencija, ja sam se organizovala, počela da planiram obroke, bojim se malo nemaštovito , ali nema veze, ovo (šta ovo? Ovo mučenje? Ova Golgota? Ovaj užas?) će ionako proći za dva meseca. Nisam nikada sebe zapitala a šta će da se desi nakon ta dva meseca. Htela sam samo da odrobijam ovo.

I, evo šta se desilo.

Nakon nedelju dana, izmerila sam se na kućnoj vagi! Zabranjeno je meriti se na kućnoj vagi! Vaga je pokazala 2,5 kilograma manje!

Povadila sam svojih sedam pari farmerica ali, na žalost, ni u jedne nisam mogla da uđem. Ma nema veze, nastaviću ovim tempom.

Jeste da ne poštujem njihov tajming, ali bez obzira na to, ne preskačem obroke, sita sam i presita, u stvari mnogo je to hrane ali obroci se ne smeju preskakati. Loše je jesti posle sedam uveče ali… takvo je pravilo ne preskakti obroke!

I nastavila sam da trpam u sebe tonuse, grilovane batake, brokoli, grilovano povrće, sveže salate, bademovo mleko… ups, nisam ga našla u Merkatoru! Imali su sojino i lešnikovo ali bademovog nigde! Šta sad? Kupila sam lešnikovo. Ista stvar!

Kostim mi je, međutim, iako je proširivan, sve tešnji i tešnji. Stomak uopšte ne splašnjava. Grudi otiču i počinju da me bole. Običan grudnjak zamenjujem grudnjakom koji sam nosila dok sam dojila dete.

Šta je ovo? Ujutru se merim. Šezdeset kilograma! Šta? Kako? Zar nisam pala ispod šezdeset još pre nedelju dana! Tog popodneva poprilično nesrećna i obeshrabrena nalećem na stare prijatelje, Hleb i pecivo. Kupujem pužiće sa grožđicama (komada dva) i lisnato sa sirom i spanaćem. Pa dobro, tri sata je, hrono kaže da se testo sme jesti do tri, danas imam posla, neću ručati, ali zaboga …

Odlučujem da brzu šetnju, koju nikada nisam odradila ujutru odradim sada, upravo sada, dok žvaćem pužiće sa grožđicama i lisnato sa spanaćem i sirom. Ići ću kući iz centra peške! Odlična ideja. Odjednom shvatam da može da me vidi neko iz hrono centra kako se davim pužićima sa grožđicama i uništavam dvonedeljno prejedanje grilovanim govnarijama koje mi izlaze na nos. Sva nesrećna, hvatam autobus i odlazim kući rešena da se ovaj incident ne ponovi.

U pozorištu upozoravam garderoberke da mi ne peru kostim! Užasno se skupio od prošlog puta! – Nismo ga prale! – Pa i nemojte, urlam ja dok mi se trese salo na stomaku.

Neraspoložena sam i umorna.

Imam toliko briga i problema.

Na meni sve kipi.

Gledam svoje lice u ogledalu. Izbija po njemu neko crvenilo, kao alergija. Šminkerka je fenomenalna i znam da stalno pere sunđere. Možda je zbog menopauze?

Puši mi se. Menstruacija izostaje i u martu. To je već treći mesec.

Ali zato grudi rastu. Sada jedva zakopčavam kostim, saginjem se teško.

Ideja da ću ikada imati brzu šetnju u sedam ujutru nepovratno odlazi. Čak ni naš pas ne ustaje iz kreveta pre hrono doručka. Dobro, opet ću krenuti u teretanu, samo kad mi prođu ove probe. Sada moram na to da se koncentrišem.

Mama, hoćeš sladoled, pita me sin dok se spremamo da gledamo Kasla na Fox-u. Možemo to sebi da priuštimo večeras, on sutra ide popodne u školu, trening smo pomerili, a ja nemam probu. – Ja ću da ga spremim, kažem i dajem detetu četiri kugle mlečnog sladoleda. Ja imam u činiji još i piškote natopljene u mleku, u mleku! a ne bademovom i lešnikovom govnetu, seckane jagode i od gore sladoled. Kugle, komada 4 – čokolada, vanila, nugat i straćatela.

Sutradan ujutru budim se sa vrtoglavicom i mrtva gladna. Vraćam se u krevet. Ne mogu da spavam ali ne mogu ni da ustanem. Imam rupu u stomaku. Danas ću sebi dati oduška i neću raditi ništa. Ručak, srećom, imamo. Mislim da ne treba ni da pominjem šta ćemo jesti.

Na pomen hrono doručka svi skaču iz svojih kreveta. Kera skače iz mog.

Doručkujemo.

Grudi me strašno bole i stomak i leđa. Izgleda kao da ću dobiti menstruaciju ali ne dešava se ništa. To jutro, dok šetam psa, ne mogu da izoštrim sliku, kao da mi se pomerila očna simetrija. Svraćam u apoteku i molim apotekarku da mi da nešto za ublažavanje tegoba u menopauzi ali da ne bude sa sojom. Dobijam tablete sa crvenom detelinom. Udara me vrućina. Vučem se kao crevo. Šta je bre ovo?

Po povratku kući uspaničena zvonim komšinici da vrata. – Daj mi, majke ti, jednu cigaretu, umreću. Moja komšinica, lepa crnka, gleda me sažaljivo, daje mi cigaretu i kaže da svratim kad god mi se puši. – Nemoj da kupuješ, dođi slobodno. – Hvala, mucam od sramote jer prestala sam da pušim ali nisam ni slutila kakve to posledice ima. Palim cigaretu, odvratna je, vrti mi se u glavi. Gasim je. Pa palim ponovo. Grozno je, ali ja pušim. Do kraja. U knjizi Lak način itd lepo piše nijednu! Nijednu! Neću više nikad.

Dani mi se pretvaraju u robovanje nad gril tiganjem. Mesa nikad dovoljno. Kao da hranim lavove. Ni para. Ni ideja, a ni volje za kuvanjem. Čini mi se da imam volju samo da pušim i jedem slatkiše. Ali slatkiši su zabranjeni. Kao i pušenje.

I onda…

Sin je u školi, kera u njegovoj sobi na njegovom (za promenu) krevetu.

Kao u trećoj dimenziji vidim sebe kako vadim iz frižidera jagode, jesam ja ali kao da nisam ja, umačem ih u belu, belu gomilicu kristal šećera i puštam da mi se hladna slatko kisela kašica razliva po ustima. Milina. Voće. Da, voće koje je strogo zabranjeno. – Bolje da si ušmrkala kokain nego što si umakala jagode u to „bijelo govno“, viče moja savest.

Ja sam promašen slučaj. Gnjida bez karaktera. Kako je moguće da nisam u stanju da izdržim jebena dva meseca! Samo dva meseca. Da li je moguće da sam takva slina! Da istrošim jagode odlazim u šetnju sa Hani. Kupujem cigarete. Pušim kao osuđenik na smrt. Za vikend sam stamanila kutiju. Da ne bih pila kafu sa mlekom od lešnika, kuvam sebi crnu kafu. Dobijam gorušicu. Vraćam se na instant kafu ali više nikada na mleko od lešnika. Pijem kafu sa kravljim mlekom. Hronou u inat! Pa jebote, to je jedna supena kašika mleka, ako se od toga gojim pa neka! Srozana sam do dna.

Kostimi su mi sve tešnji, telo sve veće, samopouzdanje veličine mrava, koncentracija loša. Pod kožom mi mile neki mravi, stalno se češem. I umorna sam. Do bola sam umorna. Na probama mi je teško dugo da stojim. Zaboravljam tekst. Nisam u stanju da zapamtim koreografiju. Boli me glava. Uplaćujem teretanu ali ne mogu da izdržim ceo trening. Prestajem da odlazim pod izgovorom da nemam vremena. Nervozna sam i svadljiva.

Odlučujem da se fizički obračunam sa doktorkom koja radi u Domu zdravlja i koja je odbila da mi uradi hormonski test. – Vi ste u menopauzi, pomirite se sa tim, vama to ne treba. Plačem.

Izderala sam se na sina jer mi je rekao da ne razume matematiku. Izudarala sam Hani jer je povraćala po tepihu. Posle sam plakala. I izvinjavala se.

Gospode, samo neka prođe premijera da se malo odmorim. Užasan je ovo stres. Kako li žene ovo izdžavaju? Žalim se sestri. Depresivna sam, kažem joj, ništa me više ne zanima, samo bih ležala. I stalno taj bol u glavi. Grudi dostigle enormnu veličinu, stomak kao u trećem mesecu trudnoće. A gladna sam. Imam rupu u želucu. I užasnu želju za slatkim. I dalje jedem sve sa grila, jebo ih gril.

Konačno, prolazi i premijera. Ne ostajem na slavlju. Nemam šta da obučem. Došla sam u trenerci i patikama. Osećam se loše. Izgovaram se obavezama kod kuće. Odlazim. U kolima plačem. Ja volim premijerska slavlja. I volim da se družim sa kolegama. Kupujem cigarete. Pušim. Gledam TV do iznemoglosti. Mrzim gril tiganj. A nemam šta ni da pečem. Nisam kupila. Imam zato sladoled i piškote i mleko. Kablovsku i IPTV.

Tri dana nakon premijere dobila sam menstruaciju. Tako me je to osokolilo. Dalo mi snagu. Odjednom, osetila sam se malo bolje. I donela odluku! Dosta je bilo hrono Aušvica! Izbacujem

večeru. I dalje jedem meso, ali s mučninom… Mesar misli da sam počela da radim u cirkusu. Nedelju dana nakon toga skinula sam kilogram.

No hrono rezime

Trenutno sam na ishrani za oporavak od nakupljenih proteina. Izgubila sam dva meseca života. Počela ponovo da pušim. Meso mi se smučilo i ne mogu da ga jedem. Možda ću moći jednom kasnije. Ne spremam ga više ni sinu koji je dobio guščiju kožu po licu. Odložila sam stari dobri grudnjak iz perioda dojenja.

Prestale su glavobolje, vrtoglavice i zamućenje vida. Redovno vežbam i izdržavam ceo trening.

Jedem voće i povrće. Nisam gladna i nemam potrebu za slatkišima. Imam četiri kilograma manje. I dalje sa sinom gledam Kasla ali bez čokolade, nugata, vanile i straćatele.

E, da, pijem instant kafu sa lešnikovim mlekom. Da se ne baci…

[Jelena Antonijević, glumica Srpskog narodnog pozorišta]