THE QUEST FOR IDENTITY IN THE SPANISH-AMERICAN FICTIONKnjievnost je jezika konstrukcija i prema tome delo mate. Ali ona se trudi da bude odraz odreene stvarnosti, bilo zamiljene bilo postojee, u kojoj se kreu odreeni likovi sa svojim problemima, eljama, ambicijama, frustracijama. Jedan od tih problema jeste identitet a kada se projektuje na ravan kolektiva moemo govoriti ve i o nacionalnom identitetu.Kada je u pitanju Latinska Amerika, to jest, konkretnije Hispanska Amerika istraiva se suoava sa jednom izuzetnom situacijom jer govorimo o narodima jednog kontinenta koje su osvojili panski i portugalski osvajai tako to su ponitili sve postojee i nametnuli svoj jezik, veru, organizaciju drutva i uprave, kulturu, kalendar, sistem vrednosti. Meutim, stvarnost nije tako jednostavna i ovde ne moemo primeniti crno-belu optiku. Jer danas ipak sutinski razlikujemo Meksikanca od Argentinca, Peruanca, ileanca, Venecuelanca ili Kubanca, da pomenemo samo neke od pripadnika hispanoamerikih nacija.Postavlja se pitanje u kojoj meri je istraivanje knjievnosti validno za razmatranje pitanja nacionalnog identiteta, odnosno zar nije uputnije traiti odgovore na ova pitanja i dileme u antropologiji, sociologiji ili pravnim naukama.Sticanje nezavisnosti u Latinskoj Americi nije donelo nikakve znaajne pomake u drutvenom i kulturnom razvoju. Naprotiv, paradoksalno, jedinih tri stolea mira latinoamerike drave doivele su za vreme tri stolea panske kolonijalne uprave. Meutim, neosporno je da se razmiljanje o nekakvoj posebnosti hispanoamerikih drutava u odnosu na pansku kolonijalnu metriopolu pojavilo ve za vreme Kolonije. No ne moe se osporiti da je osvajanje nezavisnosti isto tako predstavljalo jedan dodatni stimulans u traganju za identitetom koji se razlikuje od panskog.Mada i tu, da otvorimo malu zagradu, postavlja se pitanje u kojoj meri moemo govoriti o panskom nacionalnom identitetu a ne o panskim identitetima.Ali da to pitanje, pak, ostavimo za jednu drugu priliku.Mislim da se svi historiari, sociolozi i istraivai knjievnosti mogu sloiti da je XIX veka najznaajniji i odluujui period u kulturnoj istoriji Hispanske Amerike jer je tu epoha u kojoj se formira politika, ekonomska, kulturna i drutvena budunost.Pritisci postoje, tu je pre svega pansko naslee, zatim je tu svakako znaajna uloga Katolike crkve a ne treba ni zanemariti uticaje francuske revolucije i ideje anglosaksonskog liberalizma. Tako da se zaeci neega to moemo nazivati hispanoamerikom kulturom, razliitom od panske , ako i postoje, poinju formirati u tom periodu.Polazna taka u razmatranju ove problematike dakle mora biti problema nacionalnog identiteta. Na pitanje da li se sticanjem nezavisnosti i oslobaanjem od kolonijalne vlasti panije formiraju nove nacije ili imamo meavinu rasa koje e u jednom dugotrajnijem procesu oformitu svest o jednoj naciji rekli b ismo da nam je prihvatljiviji ovaj drugi odgovor.Naveemo nekoliko primera u prilog ove nae teze.Prvo panija je otkriem Amerike i osvajanjem kolonija stvorila jednu od najveih imperija u istoriji zapadne civilizacije. Njena kolonijalna vlast pokrivala je ogromne povrine svernoamerikog i junoamerikog kontinenta na kojima su iveli i formirali svoje drave razliiti narodi. Pomenuemo samo najpoznatije: carstva Asteka, Maja i Inka, ali bi spisak naroda i plemena bio podui. Osvaja je svoje teritorije zacrtavao proizvoljno i veoma esto su vicekraljevstva ili kapetanije pokrivale teritorije na kojima su iveli razliiti narodi, ili su pak razdvajali itave nacije.Nova panije, primera radi obuhvatala je teritorije Asteka, Tlaskalteka, olmeka, sapoteka, maja, iimeka, Tolteka i drugih naroda i plemena, da pomenemo samo one najpoznatije, dok je carstvo Inka podeljeno na nekoliko teritorija. To nas dovodi do postavke da formiranje nacionalnog identiteta u Hispanskoj Americi treba posmatrati kao dugoroni proces koji se odvija paralelno sa procesom formiranja nacionalnog identiteta. Ovde je dakle vremensak dimenzija veoma znaajna. Prvo svi su hispanoameriki lideri u prvim godinama nezavisnosti poreklom kreolci criollos i veoma svesni svoje prolosti pa tako i injnice da je Hispanska Amerika stvorena u dugotrajnom procesu razvoja u kom uestvuju prvenstveno panski elementi, donkele evropski, zatim anglosaksonski i oni autoktoni domorodaki. Evropa i Sjedinjene amerike drave su u odreenim aspektima uzor a sopstvena prolost nije teret ve znaajan element u formiranju nove istorije i vizije budunosti.vakako je pojava nacionalizma i amerikanizma vie u funkciji vizije budunosti negoli tumaenja prolosti. Ovde se onda automatski namee i pitanje originalnosti jer miljenja smo da je pitanje originalnosti u tesnoj vezi sa pitanjem nacionalnog identiteta. Ali originalnosti u odnosu na ta? Da li se u poetnim fazama hispanoameriki pisac osea u podreenom, inferiornom poloaju u odnosu na evropske, i posebno u odnosu na panske pisce.Geografski faktor i te kako je znaajan. Evropa je daleko, ali sem Meksika, i Sjedinjene amerike drave takoe su daleko. Uvek moramo imati na umu onu uvenu reenicu argentinskog pisca i politiara Dominga Faustina Sarmienta En America el amo es la distancia (u Americi glavna je razdaljina).Dakle, uzori koji se podraavaju su daleki. Samo jedan malobrojni krug intelektualaca moe realno da sagleda svoje mesto u univerzalnoj kulturi. Konano, moramo imati u vidu dugotrajni proces naseljavanja Amerike. U nekim zemljama je ta multi-etnika komponenta naglaena kaoto je to sluaj sa Argentinom, dok je u drugima prisustvo domorodake populacije naglaenije kao to je to sluaj sa Meksikom ili Peruom. Tako da kada posmatramo Hispansku Ameriku kao celini dobijamo s jedne strane jedinstvo a s druge pluralizam. Meutim, navedeni inioci utiu na intelektualnu atmosferu u hispanoamerikim drutvima i stvaraju tenzije izmeu veine i intelektualne manjine. Sve navedeno vodi nas do zakljuka da se proces stvaranja nacionalnog identiteta u Hispanskoj Americi ostvaruje na dva nivoa: prvom, to je nacionalni, a drugi to je zajedniki, hispanoameriki. Proces treba posmatrati sa stanovita religije, modela organizacije drutva i demokratije.Osvajanje slobode i nezavisnosti nije stvorilo nacije, naprotiv, posle poetnih pokuaja naglaavanja nacionalnog prevlada je ideja jedinstva. Jasno je da se borba za nezavisnost nije mogla voditi niti razreiti iskljuivo nacionalnim oseanjima. Tek kada hispanoamerike drave postaju nezavisne poinju da razmiljaju nacionalne simbole kako bi se podstakao nacionalni ponos i samopouzdanje. Neto veoma teko u zemljama suoenim sa tenzijom izmeu liberalizma i statine neo-feudalne vizije drutva koju je u Ameriku donela panije, izrazitim siromatvom i ekonomskom zavisnou od panije, problemi urbanizacije, dok se anglosaksonski liberalni model dovodi u sumnju ve od trenutka kada Severna Amerika otvoreno ispolji svoje aspiracije prema junoamerikom kontinentu (mnogo pre doktrine Monroe).Treba uzeti u obzir i injenicu da je u doba Kolonije u Hispanskoj Americi poimanje nacije razliito. Kreolci se ne odriu svog hispanskog porekla jer su upravo zahvaljujui njemu stekli drutvene privilegije. Prihvataju anglosaksonski liberalizam i ideje francuske revolucije jer je to put da istisnu pance i oslobode se panske vlasti. U ime toga poinju da razmiljaju o nacionalnom identitetu ali u prlino apstraktnom vidu.Za pance je Amerika bila kontinent mogunosti, ansa da se uzdignu na drutvenoj lestvici, da steknu bogatstva zadovolje svoje pojedinane potrebe tako da ih pitanje nacije nije ni zanimalo.Ma koliko su se hispanoamerikanci borili za slobodu i nezavisnost protiv panaca panija predstavlja njihovu najneposredniju sponu sa evropskom kulturom.Uostalom, njihov obrazovni sistem napravljen je po evropskim, tj.panskim uzorima a on je stvarao kulturnu svest.Prvi tragovi nacionalne svetsi javljaju se u doba prosvetiteljstva i romantizma, ali se oni oslanjaju na ideje evropskih intelektualaca od pre pedeset pa ak i sto godina. Uvek citiram meksikog filozofa Alfonsa Reyesa koji je u jednom tekstu napisao da je Latinska Amerika kasno stigla na banket univerzalne kulture a onda kao svaki zakasneli gost ubrzano preskae etape.Ali dok je evropska filozofijam knjievnost i naukla vie internacionalistika i konceptualna hispanoameriki pisci Prosvetiteljstva su praktiniji i trae odgovore za svoje enposredne potrebe i ciljeve. Alonso Bello , Venecuelanac pie pesmu A la agricultura de la zona torrida.Neto slino deava se i u doba romantizma ali treba naglasisti da se ideali evropskih romantiara daleko vie podudaraju sa tenjama hispanoamerikih romantiara. Suoeni sa neprestanim borbama za vlast, graanskim ratovima, borbama protiv tiranije i raznih vidova diktature hispanoamerikanci u romantiarskim slobodarskim tenjama vide idealno sredstvo za ispoljavanje svojih politikih ideja. Nisu sluajno prvi romantiari Argentine Domingo Faustino Sarmiento autor jednog hibridnog dela: Facundo, Esteban Echeverria sa novelom El Matadero ili Jose Marmol sa romanom Amalia. Svi oni imaju zajedniki imenitelj: borbu protiv diktature Juana Manuela Rozasa. Ali istovremeno javljaju se i prve klice traganja za nacionalnim identitetom u knjievnosti: Konano, hispanoameriki romantiari pridaju veliku panju odnosu oveka sa prirodom. Ta borba za njih nije puka knjievna tema ona je deo svakodnevne borbe za opstanak. Prisustvo prirode je ak i prenaglaeno u meri da optereuje knjievna dela, ali minuciozni opisi ravnica, planina, dungle koja guta oveka i njegove napore za urbanizaciju takoe su sastavni deo traganja za nacionalnim identitetom. Jer i danas kada kaemo Pampa, mislimo na Argentinu, llano mislimo na Venecuelu koje su ovekoveili u svojim delima Jose Hernandez sa Martin Fierrom ili Romulo Gallegos sa romanom Dona Barbara. Ali , upravo ta borba sa prirodom, protiv raznih varijanti diktatorskih reima, kaudiljizma i kasikizma ini hispanoamerike romantiare pragmatiunijim od evropskih . Hispanoamerikanci su primorani da trae reenja za svoje probleme tako da u njihovim idejama nalazimo jednu zanimljivo meavinu politikog i teolokog.Sa relativnom stabilizacijom hispanoamerikih drava i razvojem drutava ve na prelazu iz XIX u XX vek nalazimo traganja za odgovorima na pitanja koja se tiu nacionalnog identiteta. Nove drave moraju da stvaraju nacionalni identitet. Vie negoli pokuaji da se uklope u univerzalnu kulturu hispanoameriki autori pokuavaju da stvore neto osto hispanoameriko, neto to u suptini ne bi imalo veze sa evropskom kulturom. Jasno je da je tako enpto nemogue ali to vodi onda do toga da se univerzalno diostie preko nacionalnog. A to nacionalno zahteva svest o nacionalnom identitetu. Svaki drugi ili drugaiji proces bio bi osuen na propast jer je evropski primer i tradicija isuvie snaan da bi se mogao zanemariti. Meutim, to ne spreava ono to je sutinsko: stvaranje nacionalne kulture. Ako romatizam prevladava u XIX veku jasno je da za formiranje nacionalnog identiteta prolost prua velike tematske mogunosti. Otuda i veliki broj istorijskih romana. Kako se drutva razvijaju tako i raste broj potencijalnih italaca . To je uslovljeno razvojem sistema, obrazovanja , visokim natalitetom ali i imigracijom, Razvoj tamarija, pojava znaajnih izdavakih kua, razvoj komunikacija koji uslovljavaju i bolju distribucije tamanih dela , jeftinije knjige. Prvi best seler hispanoamerike knjievnosti prema naim saznanjima je roman Maria, kolumbijskog pisca Jorgea Isaacsa koja je samo u Meksiku u XIX veku tampan u nekih 100.000 primeraka.Knjievbnost je u uslovima brojnih autoritarnih reima postala i veoma korieno orue za politiku borbu.Zato politike teme prevladavaju ali kada pisci otkriju kako da se poslue temama iz nacionalna prolosti i amerikom prirodom roman postaje istovremeno moan instrument za definisanje i razvoj nacionalnog identiteta.Kada govorimo o identitetu u Hispanskoj Americi oigledno je XIX vek najznaajniji jer je to doba kada itav kontinent doivljava potrese promene, prevashodno politike ali kulturne i drutvene. Borbe za nezavisnost i slobodu od panske kolonijlane uprave ire se nezadrivo a razliiti regioni ratuju meusobno, dolazi do podele izmeu pristalica nezavisnosti ili liberala i onih koji su verni panskoj metropoli ili konzervativcima. Pokret za nezavisnost podudara se sa romantizmom u knjievnosti tako da e se knjievnost pokazati kao jedan od inilaca koji vode ka stvaranju jendog zajednikog senzibiliteta . Kubanski pesnik Jose Maria Heredia svojom pesmom El teocali de cholula jedan je oigledan primer ovog. Borbe za nezavisnost od panske krune koje s evode u raznim panskim vicekraljevstvima stvara potrebu za nacionalnostima. Potrebno je izmisliti nacije, pripadnika nacije, ideal graanina emancipovane zemlje . Osvajajjui nezavisnost od panske krune , latinoamerike zemlje suoavaju se sa potrebom da stvore nacionalni identitet. Taj identitet mora da se definie a zatim afirmie. Jer se postavlja se pitanje ta to znai pripadati jednoj ili drugoj zemlji ako smo do jue svi pripadali panskoj kruni i bili pod njenom vlau, govorili njenim jezikom, imali isti drutveni sistem, veru. Knjievnbost i umetnosti uopte tako postaju znaajno orue konsolidacije nacionalnog identiteta. Deo su strategije definicije nacionalnog jedinstva. Sam pojam nacionalnog identitea i nacionalizma u ovom sluaju prilino se teko definie. Koji ih faktori odreuju? Jezik, geografska teritorija, odreene zajendike kulturne i istorijske osobenosti. Uz injenicu da je ideja nacije i nacionalkizma neophodna novo stvorenim hispanoamerikim dravama treba napomenuti da se nacionalizam javlja kao reafirmacija no samo kolektivnmog identiteta ve i kao reakcija na bivu kolonijalnu instituciju. Nacionalizam se javlja, dakle, kao neka vrsta opravdanja za emancipaciju od panske krune ak i u situacijama kada to zahteva prihvatanje odreenih kategorija koje su im poricale pravo na nezavisnost. Eric Hobsbawn u Naciones y nacionalismo desde 1780. Barcelona .: Critica , 2000 tvrdi da se konsolidacija ideje nacije i nacionalizma i njeno uklapanje kao sastavnog dela drave ostavruje u tri etape. Prvo imamo iskljuivo kulturnu, knjievnu i foklornu fazu bez politikih ili nacionalnih implikacija. Slede pretee nacionalne ideje i poetne kampanje i politiki projekti u korist te ideje a na kraju , u treoj etapi nacionalistiki programi dobijaju podrku narodnih masa. Dakle nacionalizam prethodi stvaranju drave. Latinska Amerika nije izuzetak . Dovoljno je ukazati na primer Andresa Belja (Andres Bello) i njegovih pesama amerikoj prirodi, Hose Hoakina de Olmeda (Jose Joaquin de Olmedo) i njegovih pesama pobedi kod Hunina i Bolivaru.

Na prvom mestu zato hispanoamerika knjievnost a ne nacionalne knjievnosti hispanoamerikih drava? Sama hispanoamerika kultura je, po definiciji, kultura u kojoj se ostvaruje sinteza kultura amerikih Indijanaca i iberijske sa kasnijim dodatnim elementima afrikih civilizacija i kultura lanova kasnijih talasa migracija nehispanskih naroda. Meutim, kada govorimo o hispanoamerikoj knjievnosti nikako ne smemo prenebregnuti injenicu da govorimo o zbiru 19 nacionalnih knjievnosti. Sam pojam nacionalnog u Hispanskoj Americi je relativan, jer mora se uzeti u obzir i injenica da je iberijski osvaja zacrtao granice prema sopstvenom nahoenju, eljama, potrebama, ambicijama i kompromisima prilikom raspodele plena, tako da su te proizvoljne linije postale granice koje dele itave narode i etnike grupe. Ali, ipak Hispanska Amerika ini celinu. Zajedniko svim zemljama jeste kolonijalna prolost, panski jezik i kulturna metropola: Madrid. To ne znai da je ta celina jedinstvena, koherentna, kompaktna. Moda je bolje prihvatiti stavove nekih istoriara hispanoamerike knjievnosti koji tvrde da je ta knjievnost u procesu, u permanentnom kretanju i razvoju. Ona je ujedno i cilj kojem se tei i namera vie nego neto dato jednom za uvek. Zato je verovatno termin koji vie odgovara od pojma jedinstva, duh zajednitva, jer doista je teko govoriti danas o jedinstvu 19 zemalja sa tako razliitim drutveno-politikim programima razvoja zemlje. Latinska Amerika uopte, a samim tim i njen veinski hispanski deo, pretrpeo je jedan od najnasilnijih i nepovratnih procesa kolonizacije i samim tim integracije u zapadni svet, i to pre svega putem pokrtavanja. Moderna vremena za zapadni svet poinju sa otkriem Amerike. Tada je stvorena svest o jedinstvu zemljine povrine, a zavren mit o granicama i mranim morima. I kako onda tumaiti 12. oktobar 1492. godine kada Kolumbova flota od tri karavele stie do jednog karipskog ostrva za koja on misli da su Zapadne Indije? Otkrie ili krajnje nasilni sudar i razaranje domorodakih drutava? Herman Arsinijegas (Germn Arciniegas) u knjizi Kontinent sedam boja[footnoteRef:2] ukazuje na itav niz nesporazuma, greaka i zabluda kada je u pitanju Latinska Amerika. Prvi nesporazum dolazi sa samim nazivom kontinenta: Amerika. panci su tokom tri stolea uporno nazivali te teritorije Zapadne Indije, a njene stanovnike indijancima (indios) jer je Kolumbo za ivota bio ubeen da je stigao u Indije, a Katoliki kraljevi su prihvatili taj naziv, tako da je bilo praktino nemogue promeniti ime. Kada se dolo do saznanja da je u pitanju novi svet, jednostavno je imenu Indije dodat pridev Zapadne. Prvi zakoni koje je doneo Karlo V zovu se Zakoni Indija i otuda i Indijansko pravo, a jo se u XX veku pance roene na teritoriji Amerike nazivalo indiano za razliku od domorodca Indio. Danas se termin indiano odnosi uglavnom na prolost, na pance povratnike iz Amerike koji su uspeli da se obogate. U naem jeziku nesporazumi su jo vei jer se naziv indijanac primenjuje iskljuivo na severnoamerika plemena (Apae, Komane, Sijukse i ostala plemena) dok se za domorodce kae da su indiosi. Iz panskog je preuzeta re u mnoini i upotrebljena u jednini, valjda zato to bi se preuzimanjem termina indio u mnoini dobilo indiji. Da bi se ove protivrenosti jo vie zakomplikovale osnivai SAD su svoju zemlju nazvali Sjedinjene drave, zanemarivi injenicu da u Americi ima jo sjedinjenih drava: Sjedinjene drave Meksika, Sjedinjene drave Venecuele i Sjedinjene drave Brazila. Poznato je da su osnivai SAD razmiljali o varijanti imena Kolumbija za svoju zemlju ali je, dok su oni razmiljali, bive vicekraljevstvo Nove Granade na jugu kontinenta uzelo ime Kolumbija. Simon Bolivar, voa pokreta za osloboenje kolonija od panske vlasti zamislio je za celinu teritorija Nove Granade, Kolumbiju, Venecuelu i Boliviju, naziv Velika Kolumbija. I tako ispada da su amerikanci danas nekih 190 miliona stanovnika SAD a ne svih etiri stotine miliona stanovnika kontinenta. A u sutini imamo etiri Amerike: hispano-indijansku Ameriku sa nekih 14.000 000 km2 , portugalsku Ameriku (Brazil)8.500 000 km2, englesku Ameriku ( SAD)9.300 000 km2 i anglofrancusku Ameriku (Kanada) sa 9.900.000 km2. [2: Germn Arciniegas. El Continente de siete colores.Historia de la cultura en Amrica Latina. Buenos Ajres. Editorial Sudamericana. 1965. ]

ak i da ostavimo po strani civilizacije Inka, Asteka ili Maja, pojava panaca na kontinentu poinje 1492. godine. Od 1500. godine osvajanje napreduje neverovatnom brzinom tako da sve bive panske kolonije danas imaju 5 stolea istorije. Santo Domingo je osnovan 1496, San Huan de Puerto Riko 1508, Havana 1515, Panama 1519, Gvatemala 1524, Lima 1535, Buenos Aires 1536, Santijago de ile 1541. godine. Glavni grad Asteka Tenotitlan, koji kasnije postaje grad Meksiko, osvojen je 1521. Ali je tada ve bio prestonica vea od brojnih evropskih metropola. Poreenja radi Kvebek je osnovan 1603, a prvi ameriki grad ejmstaun 1607.Ameriko Vespui je 1507. utvrdio da otkrivena podruja ne pripadaju Aziji i ponudio je naziv Novi svet. Sam pojam Latinska Amerika stvoren je u XIX veku u Francuskoj i korienje uglavnom kao kulturni pojam. Odredio je zemlje Amerike sa latinskom i katolikom tradicijom nasuprot drugoj, anglosaksonskoj i protestantskoj Americi. Peruanski politiar i filozof Raul Aja de la Tore (Ral Haya de la Torre) (1895-1979) zalagao se za pojam Indoamerika da bi naglasio temeljnu komponentu tih drutava: domorodake kulture. Drugi autori podvlae pansko i portugalsko naslee i koriste termin Iberoamerika. Meksiki pisac Karlos Fuentes ( Carlos Fuentes) ide dalje i pokuava da sagleda etniki pluralizam kontinenta sa pojmom Indo-Afro-Ibero-Amerika. U naoj sredini prevladava uobiajeni naziv Latinska Amerika kako u kulturnom tako i geopolitikom smislu. Dakle, Latinska Amerika je 1492. primorana da ue u moderno doba putem ubrzanja vremena razvoja ( meksiki filozof Alfonso Rejes (Alfonso Reyes) tvrdi da je LA kasno stigla na banket civilizacija pa je bila primorana da preskae etape) i komunikacija na svetskoj ravni. Ona se gradi tokom kolonijalnog razdoblja pokuavajui da ouva svoj indijanski identitet, nasuprot moderne vizije sveta koja dolazi iz Evrope. Meutim, mora se imati u vidu injenicu da je panija, kolonijalna sila koja namee svoj sistem u Latinskoj Americi, jo od vremena Karla V (1519-1558), ampion pravovernog katolianstva i pokreta kontrareformacije i uporni branilac politikog i verskog poretka koje je proglasio Tridentski sabor ( 1545-1563). panija je uspela da u Latinsku Ameriku prenese svoju statinu, feudalnu koncepciju sveta tako da anglosaksonski racionalizam i francuski liberalizam iz XVIII veka nisu mogli da se usade u tom delu kontinenta. Oslobaanje od panske kolonijalne vlasti ne pokreu indijanci ve kreolci, naslednici panskih osvajaa. Njihove borbe za nezavisnost protiu u znaku protivrenosti i tenzija izmeu tradicije protivreformacije i modernih ideja vezanih za evropski proces racionalizacije i sekularizacije. Latinoamerike liberalne elite tee napretku koji donosi XIX vek, ali nisu spremne da izgube kulturne i verske beneficije koje im je ostavilo kolonijalno naslee. Ta permanentna tenzija izmeu ovih dveju tendencija prisutna je du celokupne istorije Latinske Amerike i ona je uslovila tu burnu istoriju punu vojnih i dravnih udara, prevrata, zavera, diktatura, tiranija i autokratskih reima. Paradoksalno su jedinih 300 godina mira u Latinskoj Americi doba panske kolonijalne vlasti. Jo jedan problem je neophodno imati u vidu kada se govori o Latinskoj Americi. To je injenica da evropljani, kolonizatori, latinoamerikance svode jo od 1492. na rang barbara. injenici da su svi kolonizirani narodi barbarski nije iskljuivo primenjena na Latinsku Ameriku, ali je vaan podatak da nigde kolonizacija nije sprovedena potpunije i doslednije. A uprkos svemu tome, ameriki identitet do dananjeg dana prua otpor tom procesu i opstaje upravo zahvaljujui toj tenziji izmeu tradicije i modernog koja je karakterie i razlikuje od ostatka sveta. I upravo ta tenzija izmeu modernog i tradicije ini originalnost Latinske Amerike. Prekolumbovska drutva nestala su pred naletom iberijskih kolonijalnih osvajanja. Stvoreno je novo kolonijalno drutvo kao originalna drutvena sinteza, razliita od modela metropole. Taj dugotrajan proces formiranja uslovio je postepeno izviranje nacionalne svesti koja je kolonijalna drutva dovela do stvaranja nezavisnih nacija. Ali, da li je taj specifian nacionalni identitet mogao da se odri i po cenu odbijanja svake verske reforme, intelektualne i moralne? Da li se dinamika meanja rasa mogla ostvariti sa iberijskim modelima drutva? To je pitanje koje se i danas postavlja u Latinskoj Americi, posebno danas kada se govori o budunosti demokratskih politikih i verskih modela, kao i o preraspodeli bogatstava , kada se govori o tranziciji u pravcu demokratije, posle jedne dugotrajne faze autoritarnih reima, gde su jo uvek prisutne, a moda i naglaenije ekonomske razlike uprkos brojnim programima solidarnosti i ekonomske pomoi. Emancipacija Latinske Amerike kao prevazilaenja traume osvajanja i otpora kolonijalnoj vlasti koji ine njenu istoriju svodi se na traganje za sopstvenim modelom modernog. panija i Portugal su od 1492. do 1550. godine zauzele ogromne prostranstva, nepoznata do tada. Prvi protagonist tog osvajanja bio je trgovac i moreplovac iz enove Kristifor Kolumbo ( 1451-1506). Kao preduzimljivi trgovac traio je nove puteve koji bi mu omoguili pristup dragocenim metalima (srebru i zlatu) i luksuznoj robi ( fine tkanine, zaini i parfemi)). Posle neuspenoj pokuaja u Portugalu, uspeo je da ubedi Katolike kraljeve Fernanda Aragonskog i Izabelu od Kastilje, posle pobede nad Mavarima u Granadi, da finansiraju njegovu ekspediciju. Imenovan je za admirala okeana, vicekralja i guvernera zemalja koje bude otkrio. Kolumbo je ne samo trgovac koji trai bogatstva ve ga pokree i odreeni duh krstaa. Pripremajui se za put dolazi do saznanja da okean nije tako velik kako se mislilo u to doba i da ga je mogue preploviti. Ubeen je da postoji i neki etvrti deo sveta (prva tri ine Evropa, Afrika i Azija) i da e naii na ovozemaljski raj. Tako i pie u svom brodskom dnevniku sa prvog putovanja u Ameriku. Kolumbo stie u Ameriku i zatie neto neoekivano. Priroda, flora i fauna na koju je naiao nisu ni nalik na onu koju poznaje, niti na onu koju je oekivao. Kolumbo je itelj mediteranskog podruja i ima u glavi jednu sliku prirode. Plovi u potrazi za novim komercijalnim putevima sa idejom da e naii na drugaiju prirodu, ali onu koju je zamislio itajui putopise Marka Pola. I zatie treu sliku. Njegov dnevnik i njegova pisma Katolikim kraljevima jasno pokazuju kako se preklapaju u tekstu te tri slike. I to je neto to e se pokazati od prvog teksta u kom se pominje Amerika do dananjih dana u hispanoamerikoj knjievnosti. Potreba da se evropskom itaocu prikae nepoznata priroda, nova flora i fauna. Primera radi, u panskim hronikama esto e se naii na izraz tigar, a u pitanju je puma, jer tigrova nema u Hispanskoj Americi, tako da i danas u Hispanskoj Americi re tigre oznaava pumu. Kolumbo je od 1492. do 1504. godine obavio etiri putovanja u Novi svet gde su njegovi ljudi od trgovaca i mornara preko noi postali osvajai i kolonisti. Nije proteklo ni pola veka a ceo je kontinent dobio drugu fizionomiju sa podizanjem novih kolonijalnih sredita: vicekraljevstva Nove panije na severu, Perua na jugu i portugalskom teritorijom du obale Brazila. Intenzitet panskih osvajanja vidi se iz povrine zemlje koju zauzimaju tokom tog razdoblja : 4 000 km2 od 1400. do 1490. godine, 50 000 km2 od 1493. do 1500. godine, 250 000 km2 od 1502. do 1515, 2 miliona km2 od 1520. do 1540, 500 000 km2 od 1540. do 1600. godine[footnoteRef:3] . [3: Pierre Chaunu. Conquete et exploitation des nouveaux mondes (XVI me siecle)-Paris. PUF. 1977.]

ta je posledica osvajanje itavog jednog kontinenta koji postaje vlasnitvo nekoliko aica panskih i portugalskih trgovaca, mornara i pustolova? U poetku je usledilo razoarenje saznanjem da se nije stiglo do Azije, uz veoma loe ekonomske rezultate. To je i uslovilo Magelanovu ekspediciju koja je 1522. godine dokazala da se, obilazei novootkriveni kontinent, moe stii do Azije. Magelanova ekspedicija predstavljala je vrhunsku taku evropskih istraivanja do tada: svet vie nije bio isti. U evropskoj svesti stvoren je novi svet. Tako se pojam Amerike nametnuo postepeno uslovljen razvojem naune misli tog doba: to je oznailo kraj mitoloke i verske misli. Sa Kolumbom se doista raa jedan novi svet u smislu novog poretka sveta, nove geografije. To e od tada na dalje biti svet u ijem se sreditu nalazi Evropa. I posle pronalaenja novih teritorija, Evropa ih usvaja, ili bolje reeno nasilno uspostavlja svoju vlast, osvaja ih, vlada njima i postaje sredite svetskih kretanja. Ako su istorije do 1492. godine bile istorije regiona poev od tog datuma Evropa postaje sredite, a Amerika se svodi na periferiju. U prvoj fazi istorija Amerike je kolonijalna, zatim neokolonijalna, a na kraju do danas nerazvijena. Dakle, kultura koja se namee Americi je evropocentrina, tako da se kultura, a samim tim i knjievnost Amerike razvija u znaku ve navedene tenzije izmeu prehispanskog korena i modernog sveta koji uvek dolazi spolja. Jer novootkrivene teritorije nisu bile nenastanjene. Vekovima su se na tlu Amerike razvijale razliite civilizacije. U istorijskoj perspektivi moemo videti da panci nailaze na tri vrste organizacije drutva. Prvo imamo jednostavna drutva rudimentarne poljoprivredne proizvodnje kao to su ostrvska plemena na Karibima: Aravak i Sibonej ili u zoni reke Amazona i na obalama Brazila ( Tupi-gvarani). Zatim dolaze drutva na srednjoj ravni razvoja, koja dostiu regionalnu organizaciju i idu u pravcu stvaranja pre-dravnih struktura kao to je to sluaj sa plemenima zone Srednje Amerike , sadanje teritorije Kolumbije ili Araukanije na jugu ilea. Konano, na najviem stepenu razvoja su kulture Mezoamerike, Asteci i Maje i regiona Anda, Inke. Oni ve imaju visok stepen politike i verske centralizacije, efikasnu poljoprivredu sa sistemom navodnjavanja, proizvodnju tekstila visokog kvaliteta, uz poznavanje tehnike u arhitekturi i vajarstvu. Imaju gustu mreu verskih centara uz koje idu i razvijene i razuene mree trgovinskih centara. Ernan Kortes (Hernn Corts) i Bernal Dijas del Kastiljo (Bernal Daz del Castillo) u opisu prestonice Asteka naglaavaju da glavni trg (dananji velelepni Sokalo), ne moe da se poredi po veliini sa glavnim trgovima panskih gradova tog doba i da se na njemu okuplja preko 60 000 Asteka koji tu dolaze da bi prisustvovali verskim obredima, ali i da bi trgovali. Mada ameriki indijanci ne poznaju toak imaju razvijenu mreu puteva. panci su zatekli na poluostrvu Jukatana Maje ije je carstvo bili u stanju potpunog raspada . Meutim Asteci i Inke, koji su uspeli u svojim ratnim pohodima da podvrgnu pod svoju vlast sva ostala indijanska plemena odravali su piramidalnu strukturu drutva : sve je dolazilo iz verskog i politikog centra, bilo da je u pitanju Kusko ili Tenotitlan. Dolazak panaca i Portugalaca za te kulture znaio je osvajanje i unitavanje. Ljudi koji su doli posle Kolumba i prvih moreplovaca nisu vie bili trgovci ve osvajai. Treba imati u vidu injenicu da su panija i Portugal doivljavali svoju ekspanziju na Istok i put zaina kao borbu hrianstva protiv Islama. panci su zavrili svoje ienje teritorija Iberijskog poluostrva od muslimana tako da je stvoren jedan osvajaki mentalitet. Osvajai su plemii bez bogatstva ( idalgi) i pustolovi koji tee brzom bogaenju. Osvajai donose na ameriki kontinent svoje viteke ideale, poimanje asti, prezir prema radu i elju da postanu novo plemstvo. Prvi znak toga moralo je biti vlasnitvo nad zemljom i mo nad radnom snagom koja e je obraivati. To je statina vizija sveta, feudalna, srednjovekovna, ali ona e obeleiti vekovima odnos izmeu novih gospodara i indijanaca. Jer osvajai su ubeeni u svoje pravo na osvajanje koje je znailo ne samo potinjenost i obavezan rad, ve i obavezu pokrtavanja putem sistema enkomijende[footnoteRef:4]. U kojoj meri smatraju svoje ponaanje legitimnim pokazuje i institucija nazvana requerimiento (zahtev). Naime, prilikom prvog kontakta sa domorodcima panski osvaja bi im proitao pismo u kojem ih poziva da prihvate vlast panskog kralja i katoliku veru. U sluaju prihvatanja bivali bi pokrteni i postali bi kraljevi podanici, uivajui navodno svu zatitu koju im takav status daje. U protivnom vlast i vera nametani su silom oruja. Postavlja se pitanje kakva je bila potreba za tim isto pravnim inom kada se moe zamisliti kako su ameriki indijanci mogli da prime in itanja jednog teksta na jeziku panske kraljevske administracije. Reim enkomijende i kasnije asijende odredio je strukturu vlasnitva nad zemljom koja opstaje u Latinskoj Americi do dananjih dana. Veliki zemljini posedi u rukama pojedinaca i Crkve omoguili su i nametanje jednog autoritarnog i patrijarhalnog politikog modela vlasti. Veleposednik je neprikosnoveni gazda, patrijarh. Otuda tako veliki broj veleposednika, patrijarha, kasikesa (lokalnih poglavica, a kasnije vlastodraca u pojedinim zonama), autoritarnih voa, tiranina i diktatora u hispanoamerikoj knjievnosti.[footnoteRef:5] [4: Enkomijenda (encomienda) je kolonijalna panska pravna institucija na osnovu koje se zemlja ne daje osvajau u vlasnitvo ve mu se poveravaju zemlja i indijanci koji na njoj ive. Poverenik ima obavezu da pokrsti indijance a za uzvrat ima pravo da eksploatie zemlju, da koristi radnu snaga indijanaca na zemlji i u rudnicima i da od njih trai danak. Enkomijenda nije nasledna jer zemlja pripada kralju panije ali su kolonisti nalazili naina da obezbede zemlju svojim naslednicima. Tokom XVI veka osvajai i njihovi naslednici pokuavali su bezuspeno da promene pravni reim enkomijende ali Kralj , u strahu da se stvori feudalno plemstvo koje bi mu se jednog dana moglo suprotstaviti usvaja nove zakone koji ograniavaju mo poverenika. Ve pri kraju XVI veka reim enkomijende se postepeno zamenjuje asijendom (hacienda), reimom privatne svojine kojim se ipak reim svojine primenjuje samo na zemlju a oslobaa se robovska radna snaga. Herman Arsinijegas u svojoj Istoriji kulture Latinske Amerike navodi da su u Boliviji poslednje enkomijende prodate u prvoj polovini XX veka. Isto tako, suoen sa optubama o brutalnoj eksploataciji ije su rtve indijanci , Kralj potpisuje Nove zakone o Indijama ve 1542. godine koje uzimaju u zatitu indijance i njihova prava tako to su oni kraljevi a ne poverenikovi vazali. ] [5: Dovoljno je ukazati na najpoznatije: Facundo Dominga Faustina Sarmijenta, Amalia Hosea Marmola, El Zarco Ignasija Manuela Altamirana, Pedro Paramo Huana Rulfa, El Seor Presidente Migel Anhela Asturijasa, La fiesta del rey Ahab Enrikea Lafurkadea, El gran Burundu Burunda ha muerto Horhea Salmee, El otoo del patriarca Gabrijela Garsije Markesa, El recurso del mtodo Aleha Karpentijera, La fiesta del chivo Marija Vargas Ljose]

Kako je mogue da aice panskih pustolova srue tako mona carstva kao to su bila carstva Asteka i Inka? U pitanju je splet brojnih okolnosti. Pre svega znaajnu ulogu igra faktor iznenaenja i indijanski mitovi i legende, prema kojima su indijanske elite u belim vojnicima u Meksiku i Peruu videle boanstva. Tome treba dodati lukavstvo Kortesa i Pisara koji su pridobili poverenje Moktesume i Ataualpe, a onda masakrirali indijansko plemstvo uz pomo drugih plemena koja su bila potinjena Astecima i Inkama. Konano, znaajnu ulogu igra i tehnoloka nadmo: indijanci ne znaju za toak, vatreno oruje i konje. ak su i psi koje panci vode sa sobom, da bi im sluili u lovu na indijance, izazivali strah kod domorodaca. Tenotitlan konano pada u ruke panaca 1521. godine, Moktesuma je ubijen 1520, a njegov naslednik Kautemok smaknut je 1525. Pisaro je uao u Kusko 1533. Godine, a Ataulpi je odrubljena glava neto kasnije. Otpor indijanaca bio je zanemarljiv. Tako je na osnovama besplatnog rada indijanaca, a kasnije i crnaca, dovedenih iz Afrike, stvorena ekonomija koja je bila usmerena na izvoz zlata, srebra i sirovina. Meutim, osvajanje Amerike ne treba svesti iskljuivo na postavljanje temelja za neofeudalno drutvo i ekonomske strukture usmerene na nemilosrdnu eksploataciju indijanske i crnake radne snage. Mora se imati u vidu da je poduhvat osvajanja sadrao i ideju osvajanja i kolonizacije dua, evanelizaciju. Ambicija Karla V bila je da ujedini Evropu i svet pod znakom krsta i Katolike crkve. Dolazei iz evrope XVI veka, potresene verskim sukobima i izmom protestantske reforme , svetenici i misionari koji su se uputili u pohod osvajanja Amerike imaju ambicije da u novom svetu stvore novu preienu Crkvu.To je perspektiva iz koje poinju svoje delo prvi redovi koji stiu sa osvajaima: franjevci, dominikanci i augustinci, kao i oni koji e stii neto kasnije na obale Amerike: jezuiti i mercedarijanci. Ne zaboravljajui njihovu ulogu podrke osvajaima i njihovim okrutnim metodama potinjavanja indijanaca, jedan deo svetenstva u Americi deluje pod znakom humanistikog pokreta, razvija evanelizatorsko delo obrazovanja, odbrane i razumevanja za domorodake tradicije. Neki meu njima uspevaju da prenesu kulturnu batinu indijanaca kao to je to sluaj, meu ostalima sa Saagunom (Sahagn), Las Kasasom (Las Casas) i Motolinijom (Motolina), na primer, kao i da doprinesu njihovom ouvanju u trenutku kada te kulture nestaju pod naletom osvajanja i silom nametnutog pokrtavanja. Treba imati u vidu da su u toku nekoliko decenija indijanci ostali bez svoje vladajue elite, verske elite i mesta za verske obrede, te da su bili podvrgnuti masovonom pokrtavanju. Ono to je ostalo od indijanskog plemstva uestvuje u asimilaciji, oekujui pogodnosti za svoju decu, koju alju u kole koje osnivaju osvajai. S druge strane domorodaki umetnici ispoljavaju neverovatnu sposobnost za prilagoavanje, vrlo brzo ue zanate i umee od panaca i stvaraju jednu hriansku umetnost meanaca koja se najbolje vidi u brojnim baroknim crkvama Latinske Amerike. . Krajem XVI veka kolektivno pamenje domorodaca pretrpelo je dakle dvostruki udar, demografsku propast i akulturaciju pod naletom hrianstva. Istraivai su utvrdili da je od 25 miliona stanovnika, koliko ih je bili na teritoriji Nove panije u trenutku dolaska Kortesa (1519), ostalo 1605. godine samo milion, da je od 6 miliona stanovnika zone Anda 1532. godine ostalo 1628. samo milion. U zoni Kariba i Brazila domorodako stanovnitvo je skoro nestalo, tako da su kolonisti bili primorani da uvoze robovsku radnu snagu sa obala Afrike. Ova prava demografska katastrofa uslovljena je pre svega bolestima koje su osvajai doneli iz Evrope, kojima nije uspevao da odoli imunoloki sistem indijanaca, zatim oruano nasilje, raspad organizacije drutva kao i bezduna i sistematska eksploatacija radne snage na velikim zemljinim posedima i u rudnicima. Smrt starih donosi zaborav drevnih mitova u narodu, gubitak piktografskog pisma i prihvatanje hrianskog pogleda na svet od strane indijanske elite. To su odlike prve faze evangelizacije. U toku nekoliko decenija linearna jevrejsko-hrianska koncepcija vremena namee se ciklinom vremenu prekolumbovskih civilizacija. Stvara se verski i svetovni prostor uz novu geografiju svetilita i svetaca zatitnika. Kolonijalna drutva integriu se u geopolitiko jedinstvo sa politiko-verskim simbolizmom koji je lako prihvaen jer je sinkretiki. Hrianstvo ulazi u sve pore svakodnevnog ivota indijanaca, odreuje ritam rada i praznika, namee liturgijski kalendar i nudi nove strukture vremena. Hrianski prostor i vreme postaju sastavni deo domorodakog drutva u postepenom demografskom oporavku tokom XVII i XVIII veka, dok indijanski idoli ostaju prisutni samo kao kultura u podsvesti.Meutim, prvobitni humanistiki impuls misionarskih hrianskih redova vrlo brzo je zaustavljen i podreen interesima kraljevske vlasti i hijerarhije crkve. Crkva vrlo brzo postaje orue verske i politike kulture. Crkvena herarhija je desna ruka kraljevske kolonijalne vlasti i vri ideoloki nadzor nad kolonijalnim drutvom, branei ga od prodora modernih ideja koje je nosila protestantska reforma i engleska revolucija . Inkvizicija postaje aparat simboline i politike moi Crkve, a jezuiti udarna pesnica pokreta protivreformacije. Crkva postaje najvei kolonijalni zemljoposednik raspolaui u pojedinim zemljama etvrtinom ili ak treinom obradivog zemljita[footnoteRef:6]. Jedna od najznaajnijih oblasti ivota u kolonijama pod nadzorom Crkve bilo je obrazovanje. Time je Crkva obezbedila monopol na obrazovanje kolonijalne elite. Ovde treba imati u vidu da panski i portugalski kraljevi imaju posebna prava u odnosu na Crkvu, tako da kolonijalne crkve zavise neposredno od metropole, a ne od rimskog Pape. [6: Kada je u Meksiku Migel Lerdo de Tehada (1812-1861) doneo zakon o zemlji i oduzeo Crkvi i verskim redovima svu zemlju koja nije bila namenjena verskim obredima, Crkva je bila vlasnik polovine obradive zemlje.]

Indijanci su tako bili i ostali podreeni u kolonijalnom drutvu. Na samom poetku osvajanja obino svetenstvo ustaje protiv zloupotreba osvajaa i kolonista. Dominikanac Antonio de Montesinos 1511. godine u propovedi, koja je odjeknula, osuuje odnos prema indijancima i nemilosrdnu eksploataciju domorodaca na Hispanioli. Drugi dominikanac fra Bartolome de las Kasas postoje veliki branilac indijanaca i u svom delu Kratki izvetaj o unitavanju Indija (Brevsima relacin de la destruicin de las Indias) opisuje i osuuje postupke osvajaa zbog okrutnog i nepravdenog odnosa prema indijancima. Las Kasas tvrdi da se evanelizacija indijanaca moe sprovesti mirnim putem, ubeivanjem, jer su indijanci ljudska bia, a ne ivotinje. Ovo dovodi do velikih polemika i osporavanja na Iberijskom poluostrvu. Prvi korak ka poboljanju poloaja indijanaca su Novi zakoni o Indijama iz 1542. Godine koji zabranju ropstvo indijanaca. Pritisci kolonista i kolonijalne administracije primorali su Karla V da suspenduje ove zakone 1545. godine ali je ve 1550. sazvao u Valjodolidu debatu u kojoj su uestvovali pravnik Huan Hines de Sepulveda i biskup Las Kasas. Teze Las Kasasa prevagnule su 1551. godine. To, ipak, nije promenilo poloaj indijanaca jer je zakonska zatita bila relativna. Da se stanje indijanaca nije bitno promenilo kroz vekove, vidi se i iz pojave jednog pokreta u hispanoamerikoj knjievnosti u XIX iXX koji je poznat kao indihenizam (indigenismo). Za razliku od indijanizma (indianismo) koji su uveli evropski romantiari stvarajui mit o dobrom i plemenitom divljaku (atobrijanova Atala i Poslednji Mohikanac Dejmsa Fenimora Kupera na pr.) indihenizam uvodi u knjievnost problematiku nepravednog poloaja indijanaca, reim surove eksploatacije kojoj su podvrgnuti. Najizrazitiji predstavnici ovog pokreta svakako su Klorinda Mato de Turner sa romanom Aves sin nido, Horhe Ikasa sa romanom Huasipungo, Siro Alegrija sa romanom El mundo es ancho y ajeno, Alisides Argedas sa romanom Raza de Bronce i Gregorio Lopes i Fuentes sa romanom El Indio. Pripadnici pokreta vode poreklo iz Kolumbije, Bolivije, Ekvadora, Perua i Meksika, dakle zemalja u kojima je uee indijanaca u stanovnitvu jo uvek znaajno.Da bi upravljali tako prostranom teritorijom panski su vladari osmislili neophodne politike institucije. Ve u XVI veku stvaraju se vicekraljevstva Nove panije (dananji Meksiko), Perua i Brazila, a u XVIII vicekraljevstva Nove Granade i Reke la Plata. Venecuela i ile bile su kapetanije. Ogromne razdaljine koje su razdvajale kolonije i udaljenost od metropole predstavljale su ogroman izazov za metropole Madrid i Lisabon, ali veta organizacija regionalnih institucija, visok nivo koncentracije moi u rukama monarha i njegovog Saveta za Indije, obezbedili su uspeno funkcionisanje kolonije tokom tri veka. Ve smo videli kako su osvajanje i nasilno nametanje drutvenog poretka, vere i jezika stvorili kolonijalni sistem u kom ivi itav niz razliitih rasa. Mada u Americi ive brojne rase i etnike grupe to ne znai da je stvoreno pluralistiko drutvo. Naprotiv socijalne i ekonomske razlike bile su nepremostive. Meutim, uprkos nepremostivim podelama neke su veze ipak uspostavljene. Proces verskog i kulturnog sinkretizma doveo je do stvaranja kolonijalne kulture koja nije bila puka reprodukcija panske. Posle razaranja prekolumbovskih civilizacija, panci se u Americi javljaju kao graditelji. Za razliku od panskih gradova na iberijskom poluostrvu koji se ire, ali u sutini nastavljaju srednjovekovni urbanizam uskih uliica koje vode do tvrave, u Hispanskoj Americi se grade potpuno razliiti gradovi. U sreditu grada je glavni trg od kojeg polaze pravom linijom trasirane ulice koje vode ka izlazu iz grada. Tako se dobijaju blokovi zgrada pravilno rasporeeni u kvadrate, ulice se ukrtaju u pravom uglu. Gradovi ne podiu zidine koje bi ih titile od neprijatelja, sem luka koje se moraju braniti od napada pirata . Na glavnom trgu nalaze se optinska palata i crkva. Crkva igra izuzetnu ulogu u stvaranju i odravanju politikog i drutvenog poretka. Hramovi, samostani, bolnice i kole su pod njihovom kontrolom i u neposrednoj su funkciji duhovne moi. Ali taj politizirani katolicizam doprinosi stvaranju nekih manifestacija kolonijalne kulture i civilizacije koja se javljaju kao karakteristine za Hispansku Ameriku : versko narodno pozorite i estetika barokne umetnosti. Kubanski pisac Aleho Karpentijer pie u drugoj polovini XX veka da se barok kao umetniki izraz zadrao u Hispanskoj Americi do dananjih dana pre svega zato to se indijanska estetika relativno lako uklopila u barokni umetniki izraz, s jedne strane, i zato to je u Americi barok, vie nego stil, odreeno stanje duha. Hispanoameriki kolonijalni barok preuzima osnovne tendencije panskog baroka i izvodi ih do same krajnosti, u kitnjastim formama koje ukraavaju oltare, unutranjost i fasade hispanoamerikih crkava. Eksploatacija zlata i srebra omoguie umetnicima da koriste ove dragocene metale za bogato ukraavanje verskih objekata koji se meusobno takmie u traenju originalnih reenja. Proces stvaranja verskog i drutvenog identiteta tekao je sporije, ali se ve 1531. godine javlja legenda o tamnoputoj devici (virgen de Guadalupe) u dolini Meksika. Izgradnja Katedrale device Gvadalupe doprinosi bitno stvaranju nacionalne svesti u Meksiku i pokazuje kako se veto ponaala Crkva. Devica se navodno pojavila pred indijancem Huan Dijegom na mestu kulta astekoj boginji Tonatcin koja je predstavljala simbol zemlje i majke. Slinih pojava bilo je i u drugim zemljama. Ali pokrtavanje verskih i drutvenih obreda indijanaca, ma koliko bilo neosporno u funkciji jaanja katolicizma, kroz tu praksu i stroge drutvene podele omoguie u kasnijim decenijama i stoleima rekonstrukciju etnikog identiteta. Tako postavljena drutva hispanoamerikih drava svakako nisu mogle biti garant ljudskih prava i sloboda. Borbu za nezavisnost vode bele elite, sinovi osvajaa roeni na tlu Amerike: kreolci. U tom poduhvatu uivaju podrku meanaca, ali na unutranjem planu ove dve grupacije gledaju na sve naine da zadre svoje privilegije i nastavljaju, ako ne i potenciraju eksploataciju indijanaca i crnaca. U takvom reimu prava ima malo prostora za ispoljavanje drugaijih politikih ideja. Pod pritiskom cenzure brojni napredni mislioci pribegavaju pisanju, pre svega romana kako bi kroz njih iskazali svoje ideje. Mada, i u tom poduhvatu ima protivrenosti, jer je broj nepismenih u Latinskoj Americi i dalje zastraujui, tako da se uglavnom obraaju onoj istoj eliti protiv koje se bore. Prvi roman u Hispanskoj Americi pojavio se tek 1816. godine (Hose Hoakin Fernandes de Lisardi : El Periquillo Sarniento. Pre toga imamo poeziju, pozorite, eseje i traktate. Istoriari knjievnosti olako tumae ovu injenicu kraljevskim dekretom kojim je zabranjen uvoz knjiga iz panije i cenzurom Inkvizicije. Postoje dela koja se, primenjujui razliite kriterijume, mogu smatrati prvim klicama ili najavama romana, ali je neosporno da je Lisardijevo delo prvi pravi hispanoameriki roman. Tako kasnu pojavu romana bilo bi teko objasniti ako se ne bi imali u vidu gore navedene karakteristike panskog osvajanja Amerike. Jer prva tamparija osnovana je u Meksiku 1535. godine uz podrku i odobrenje biskupa Sumarage (Zumrraga), a u Peru je donosi 1582. Italijan Antonio Rikardi (Ricardi). Meutim, ako tamparije omoguavaju stvaranje i irenje pisane rei, zabrana uvoza odreene vrste knjiga iz metropole i drugih evropskih gradova, ostavlja posledice. Iz politikih, verskih i moralno-didaktikih razloga kraljevski dekreti zabranjuju fikcionalnu knjievnost u kolonijama. U sutini cenzura se uspostavlja nad svim delima koja nemaju versku sadrinu. Crkva se bojala da indijanci ne vide u Bibliji i biblijskim legendama samo jo jedno fikcionalno delo vie. Cilj je oigledan : spreiti da se ameriki itaoci zaraze opasnostima koje nose u sebi profane knjige sa svim tetnim posledicama koje one znae za duhovni ivot i moral novog drutva. Irvin Leonard je svojim istraivanjima[footnoteRef:7] u panskim arhivama dokazao da se kraljevski dekreti ne primenjuju u potpunosti, i da romani cirkuliu u panskim kolonijama u tajnosti. Prema Leonardu trgovac Kromberger (Cromberger), koji je od Karla V dobio monopol na trgovinu knjigama u Meksiku 1529. godine u svom popisu inventara iskazuje cifru od 398 primeraka razliitih verzija vitekih romana Amads i Oliveros.Dakle romani ipak stiu do Amerike i itaju se, mada u ogranienom broju i u atmosferi opasnosti. uzepe Belini u svojoj istoriji hispanoamerike knjievnosti[footnoteRef:8] smatra da je taj podatak ve dovoljan da dokae da nedostatak uzora ne moe opravdati odsustvo romana u kolonijalnoj Americi. Naprotiv, smatra on, nije bilo romanopisaca, ili bolje reeno, pisaca koji bi se posvetili istim fikcionalnim delima. Amerike okolnosti nameu se u toj meri da je hronika dugo vremena jedina prozna vrsta. Najprihvatljivije je miljenje Fernanda Alegrije[footnoteRef:9] koji tvrdi da je roman cenzurisan od strane moralista XVI veka i kolonijalnih vlasti, da je spreeno njegovo irenje u Americi, tako da se nije ni mogla stvoriti italaka publika. Ameriki pisci nisu ispoljili vee zanimanje za ovu knjievnu vrstu koja im nije mogla doneti koristi, ve naprotiv, mogla je da ih ugrozi. Zanimljivo je primetiti, podvlai Alegrija da ni panski pisci koji su posetili Ameriku nisu nigde zabeleili bilo koju vrstu svojih zapaanja: Mateo Aleman koji je iveo u Meksiku 1608. godine, Tirso de Molina u Santo Domingu od 1616.do 1618, ni Bernardo de Balbuena, u Meksiku i Puerto Riku. Kako to da se meu osvajaima i kolonistima nije pojavio pisac romana? Bilo je meu njima i pesnika i hroniara, ali ne piu romane. Deo objanjenja verovatno lei u samom karakteru osvajanja Amerike koji sadri stalno jednu vrstu krstakog i misionarskog pohoda. To je knjievnost koja nema za cilj zabavu ve treba da obavesti Evropu o zbivanjima u Americi i da opravdava poteze kolonijalnih vlasti i panije kao imperijalne sile. Hispanska Amerika, kako ispravno uoava Alegrija tokom XVI, XVII i XVIII veka pravo je bojno polje u domenu politike i morala, tako da autori smatraju da se najbolje sredstvo za ispoljavanje svojih poruka ne nalazi u romanu ve u didaktikoj prozi i humanistikoj poeziji. Roman je ostavljen po strani iz politikih i intelektualnih razloga. Konano, treba imati u vidu da je najvei broj panaca, osvajaa i kolonista, posebno u prvim fazama kolonizacija nepismen. [7: Irving Leonard. Los libros del conquistador. Meksiko. Fondo de Cultura Econmica. 1979.] [8: Giuseppe Bellini. Nueva historia de la literatura hispanoamericana. Tree ispravljeno i dopunjeno izdanje. Madrid. Castalia.1997.] [9: Fernando Alegra. Historia de la novela hispanoamericana. Meksiko. Ediciones de Andrea. 1974.]

To su neki od razloga na koje sam smatrao da je neophodno ukazati da bi se bolje razumela dananja latinoamerika knjievnost i umetnost uopte. Knjievnost u Hispanskoj Americi i dalje ima znaajnu drutvenu funkciju, a pisac se javlja kao neka vrsta vodia, uitelja i svesti. Za latinoamerikance umetnost je izraz drutvenog bia, pisac je pojedinac koji ivi u odreenom drutvu i ima u njemu jasno odreenu ulogu. Retki su autori koji se zalau za moralnu i politiku neutralnost, ili za istu umetnost. Ne zaboravimo da je osniva jednog isto esteticistikog pesnikog pokreta Ruben Dario pisao Odu Ruzveltu. Izgleda da u hispanoamerikim dravama, gde je proces nacionalne integracije i definicije nacionalnog identiteta jo u toku, gde su ekonomski, razvojni, politiki i drutveni problemi jo uvek veliki, pisac ne moe da zatvara oi pred svakodnevnim zbivanjima. Zbog toga je svako razmatranje hispanoamerike knjievnost neminovno vezano i za socijalne i politike preokupacije koje motiviu pisca ili ih nalazimo u njegovom delu. in Franko (Jean Franco) lepo ukazuje u svojoj Istoriji latinoamerike kulture da se u Latinskoj Americi knjievni pokreti razlikuju od evropskih. Hispanoameriki Modernizam, Nuevomundizam, Indihenizam, odreuju istovremeno i drutveni stav, dok se evropski Kubizam, Impresionizam, Simbolizam odnose na tehniku izraza. Ta je razlika izuzetno znaajna, jer ukazuje na injenicu da se umetniki pokreti javljaju kao odgovor na faktore koji su van umetnosti. Nove drutvene situacije odreuju poloaj umetnika, a on onda improvizuje ili koristi umetniku tehniku koju smatra odgovarajuom za svoje ciljeve. Koreni takvog pristupa umetnosti nalaze se, po mom miljenju na samom poetku pojave Latinske Amerike na svetskoj pozornici: u otkriu i osvajanju Amerike. Bibliografija:

1. Alegra, Fernando. Historia de la novela hispanoamericana. Meksiko. Ediciones de Andrea. 1974.2. Arciniegas, Germn. El Continente de siete colores.Historia de la cultura en Amrica Latina. Buenos Ajres. Editorial Sudamericana. 1965. 3. Bellini Giuseppe. Nueva historia de la literatura hispanoamericana. Tree ispravljeno i dopunjeno izdanje. Madrid. Castalia.197.4. Chaunu, Pierre. Conquete et exploitation des nouveaux mondes (XVI me siecle). Pariz. PUF. 1977.5. Franco, Jean. La cultura moderna en Amrica Latina. Meksiko. Joaqun Mortiz. 1971. 6. Gonzlez Echevarra, Roberto y Pupo-Walker, Enrique (ed.). Historia de la Literatura Hispanoamericana, Tomo I, Del Descubrimiento al Modernismo. Madrid. Gredos. 2006.7. Lambert, Jacques. Amrique Latine, structures sociales et institutions politiques. Pariz.PUF.19638. Leonard, Irving. Los libros del conquistador. Meksiko. Fondo de Cultura Econmica. 1979.

_____________________________________________________________________________________________panska drava pretvorena otkriem Amerike u kolonijalnu metropolu, poinila je u Americi sve mogue greke i nepravde koje poznaje istorija kolonijalizma u svetu. Velesile suparnice u tom poduhvatu osvajanja sveta i potinjavanja naroda: Engleska, Francuska, Holandija osudile su panski kolonijalni reim, mada su i one u slinim situacijama radile iste pa ak i gore stvari. Ono to paniju razlikuje od drugih kolonijalnih velesila jeste injenica da je doprinela stvaranju nacija koje su izgradile sopstveni identitet i kulturu, koja je, uz svu svoju vezanost za kulturnu metropolu, nala put sopstvene samostalnosti i samosvojnosti. panske kolonije nisu samo zemlje u kojima se govori panski jezik i koje su tokom tri stolea bile primorane da se vladaju prema panskim zakonima. Motivi uesnika u osvajanju bili su razliiti: ili su od linih ambicija do elje za pustolovinama. Sami osvajai organizovani su kao neka vrsta privatnog preduzea. Vojnici su se javljali dobrovoljno u ekspedicije sa svojim konjem, kremenjaom ili maem. Time su sticali pravo na uee u podeli plena: dva dela za vitezove, jedan i po za strelce i jedan za obine peadince. Prvenstveni cilj uesnika ekspedicija ipak nije bio plen ve zemljini posed. Zemljite je po osvajanju deljeno osvajaima ali je, prema modelu ve vienom prilikom ponovnog osvajanja panije, ostavljano i poraenima u sluaju da su prihvatali hriansku veru. Tako je, za razliku od drugih kolonijalnih sistema, u Hispanskoj Americi domorocima ostavljeno neto zemlje. panski kraljevi podelili su samo jedan deo osvojene teritorije uesnicima u poduhvatu osvajanja. Te zemljine koncesije i nisu bile tako velike, stoga nisu dovele do stvaranja velikih zemljinih poseda koji su posledica kasnijih istorijskih, politikih i ekonomskih okolnosti. Stravian bilans osvajanja i kolonizacije nije proao nezapaeno u paniji. Problem je raspravljan u vie navrata i uspostavljene su norme koje su imale za cilj da se ublai eksploatacija Indijanaca. Rasprave su otile dovoljno daleko da je Karlo V 1550. godine bio primoran da suspenduje sva osvajanja kako ne bi ila na tetu indijanskog stanovnitva. Posle toga je re osvajanje nestala iz upotrebe i zamenjena je od 1573. godine pacifikacijom. Bez obzira na neznatne promene u odnosu osvajaa prema Indijancima, te polemike su donele i prve zakone o ljudskim pravima, naglaavanje prednosti duhovnih nad materijalnim ciljevima osvajanja, kao i itav niz zakona poznatih pod imenom indijansko zakonodavstvo ( legislacin indiana).Indijansko stanovnitvo suoilo se u procesu kolonizacije sa problemom osvajanja i problemom integracije u kolonijalno drutvo. Sam dolazak Evropljana smanjio je stanovnitvo Amerika za vie od pola. Uzrok se ne nalazi iskljuivo u vojnim operacijama ve pre svega u epidemijama itavog niza bolesti koje su osvajai doneli. Otkrie Amerike ponitilo je broje teorije o ustrojstvu sveta jer je pokazalo postojanje drugih svetova i nekih drugih ljudskih bia. Ali ujedno znailo je za pance doseljenike priliku da na novom kontinentu stvaraju svet nalik na onaj koji su ostavljali u Evropi, u paniji. Jedina razlika sastojala se u tome to su u Americi dobijali priliku da osvoje poloaje i bogatstva koja im u domovini nisu bila dostupna. Amerika je za pance postala svet u kom seljaci mogu postati zemljoposednici, sluge gospodari, obini ljudi plemii. Dakle, svet nalik na onaj koji su napustili na Iberijskom poluostrvu, ali sa novim gospodarima, novim imanjima i novim podanicima. Ipak, Nova panija, kako se u poetku zvao Meksiko, nikada nee postati panija, i njeni stanovnici poinju da se oseaju marginalizovanim stanovnicima sveta. Kreoli se oseaju kao izgnanici zbog opredeljenja svojih oeva. Kao to je to lucidno zapazio meksiki filozof Leopoldo Sea ( Leopoldo Zea ) : Plaaju u Americi kaznu za krivicu koju nisu poinili. Nalaze se u svetu koji nisu izabrali, zbog jedne ambicije koja nije bila njihova[footnoteRef:10]. [10: Pagan en Amrica el castigo de una culpa que ellos no han cometido.Son hombres que se encuentran dentro de un mundo que ellos no han elegido, por obra de una ambicin que no ha sido la suya.Leopoldo Zea. Amrica en la historia.Mxico. Fondo de Cultura Econmica. 1957. p. 21.]

Ne smemo prenebregnuti ni zakljuke I Meunarodnog simpozijuma Iberoamerike knjievnosti, odranog 1990. godine u Kaseresu u ijim zakljucima nalazimo i ovakve stavove: Izmeu ostalog Simpozijum je pokazao da iberoamerika knjievnost ne moe biti obuhvaena niti shvaena u potpunosti iz evropske perspektive; ova ne obuhvata celovitost iberoamerikog knjievnog iskustva, kao to smo videli u nekim delima svedoanstva i u priama amazonijskih plemena. A i sam evropski element, usled velikog meanja i transkulturacije Iberoamerike, postaje razliit, kao to i indijansko i crnako postaju razliiti. Uz to, pojam udesno stvarnog, koji potie od francuske avangarde, da bi objasnio nedovoljno odreenu sloenost hispanoamerike kulture koja prevazilazi granice, proizvodi nam tolika iznenaenja, koja, kao da se odnosi na stvarnost samu po sebi teku za shvatanje i usvajanje, pojam iberoamerikog udesno stvarnog, dakle nosi u sebi ve jednu simplifikaciju, stranu adaptaciju i, u odreenoj meri, jednu laku evropeizaciju te kulture. [footnoteRef:11] Na tom istom Simpozijumu, izmeu ostalog, govorilo se o potrebi da se kritiki preispita i sam pojam Hispanske Amerike imajui u vidu sve te koegzistencije i meavine, Indijanaca, crnaca, evropljana koji ine od latinoamerikog, kontinent prekomeran, pustolovan, prepun suprotstavljenih glasova i stavova.[footnoteRef:12] Mitsko i magino javljaju u funkciji sporne istorije , prepune sukoba, gde su razliite kulture i narodi stigli do sinteze, ali zadrali razliito oseanje za istoriju, drutvo i stvarnost. [11: Por lo dems, el Simposio ha puesto de manifiesto que la literatura iberoamericana no puede ser abarcada ni comprendida totalmente desde una perspectiva europea; sta no engloba la totalidad de la experiencia literaria iberoamericana, como vimos en algunas obras de la literatura de testimonio y en los relatos de las tribus amaznicas. Y lo europeo mismo, debido a la gran mezcla y transculturacin de Iberoamrica, se hace distinto, como tambin lo indio y lo negro se hacen distintos. Adems, el concepto de lo real maravilloso, procedente del vanguardismo francs, para explicar la complejidad desbordante y poco definida de la cultura hispanoamericana, que tantas sorpresas nos produce y que parece aludir a una realidad en s misma difcil de entender y de asumir, el concepto de lo real maravilloso iberoamericano, pues, conlleva ya una simplificacin, una adaptacin fornea y, en cierta medida, una europeizacin fcil de esa cultura.Jos Ignacio Uzquiza y Miguel Angel Lama in: Lo real maravilloso en Iberoamrica. Relaciones entre Literatura y Sociedad. Actas del I Simposio Internacional de Literatura Iberoamericana, celebrado en Cceres, del 19 al 22 de noviembre de 1990. edicin a cuidado de Jos Ignacio zquiza Gonzlez,.Universidad de Extremadura. 1992. p.XI. ] [12: un continente de lo excesivo, en aventura, lleno de voces y actitudes contrapuestas, ibidem p. XI]

Ako prihvatimo tu postavku moramo raistiti na samom poetku i pitanje postojanja hispanoamerike knjievnosti kao odreene i definisane umetnike stvarnosti. Napominjemo ovde da je sam pridev hispanoameriki, u stvari istorijski termin . Naime, postojanje hispanoamerike knjievnosti uslovljeno je postojanjem Hispanske Amerike kao istorijske stvarnosti. Problem nije tako jednostavan, kako bi se neupuenima moglo initi na prvi pogled, jer od pristupa tom pitanju zavisi i tretman same hispanoamerike knjievnosti; da li e se ona posmatrati kao provincijska , kolonijalna knjievnost, ili kao posebna celina . Odgovor smo dali ve na samom poetku prihvativi stav da je u pitanju jedinstvena i posebna, ali specifina celina. U suprotnom ne bi bilo potrebe da danas razmatramo pitanjima koja razmatramo, jer bi se na tu knjievnost primenjivali pojmovi i elementi teorije koja odgovara knjievnosti metropole. Ipak, sa stanovita razvoja teorijske misli, postojanje hispanoamerike kulture i samim tim hispanoamerike knjievnosti uslovljeno je nezavisnou Hispanske Amerike. To ne znai da samim osvajanjem nezavisnosti hispanoameriki narodi dobijaju i hispanoameriku knjievnost , kao koherentni sistem, ve se jednostavno uoava injenica da se posle sticanja nezavisnosti odbacuju panski uzori, dominantni do tada, a prihvataju u znatno veoj meri francuski i anglosaksonski. Iz faze kolonijalizma prelo se u fazu kosmopolitizma da bi se tek kasnije , poetkom ovog veka dolo do faze nacionalizma koji u tom kontekstu nema negativnu konotaciju. Dakle, po istorijskoj definiciji hispanoamerika kultura jeste kultura u kojoj se ostvaruje sinteza kulture amerikih Indijanaca i panske kulture uz kasnije dodatne elemente afrikih civilizacija i kultura pripadnika kasnijih imigracionih talasa. Kada govorimo o hispanoamerikoj knjievnosti govorimo o zbiru nacionalnih knjievnosti 19 zemalja. Ali ne sme se gubiti iz vida ni injenica da je pojam nacionalnog, kako u Hispanskoj , tako i u Latinskoj Americi , relativiziran samom injenicom da se proces formiranja drava odvijao na drugaiji nain u odnosu na Evropu. panski osvajai esto su delili teritorije crtajui granice na ovijoj koi, prema sopstvenim eljama, ambicijama i potrebama. Te proizvoljno povlaene linije kasnije su postajale granice drava. Pre dolaska Kolumba narod Maja iveo je na teritoriji dananjih drava Meksika, Gvatemale, Hondurasa i Belisea, tako da je esto teko govoriti o nacionalnim osobenostima knjievnosti hispanoamerikih naroda. Specifinost te celine jeste jedan zajedniki jezik: panski, jezik koji su nametnuli osvajai. Zajednika je tim zemljama i kolonijalna prolost, zajednika im je i kulturna i kolonijalna metropola u prolosti: Madrid. Upravo e se u odnosu na tu metropolu i javljati u kasnijim fazama razvoja hispanoamerike knjievnosti i odnos nacionalnog, univerzalnog i kontinentalnog. Teko je, posle svega, rei da postoji jedna , jedinstvena, koherentna celina koju bi obuhvatio pojam hispanoamerika knjievnost, kao knjievnost itavog jednog kontinenta. Pre bi trebalo govoriti o poimanju kontinentalne knjievnosti u procesu, u permanentnom kretanju i razvoju. Hispanoamerika knjievnost, posmatrana na taj nain, postaje cilj kojem se tei, namera, pre nego jednom za uvek data injenica. U prilog ovoj tezi govori i injenica da do danas nije ostvarena ni politika ni kulturna integracija Hispanske Amerike . U skladu sa ovim nainom razmiljanja je i definicija meksikog dobitnika Nobelove nagrade za knjievnost Oktavija Paza (Octavio Paz) iz zbirke ogleda Corriente alterna (Naizmenina struja) koja glasi da je knjievnost jedan koherentan sistem knjievnih komunikacija, kritiki prostor u kom se dela odraavaju jedna u drugima i uestvuju u dijalogu sa svojim itaocima . Po njemu taj kritiki prostor svakako postoji u Evropi, dok je u Hispanskoj Americi jo uvek u procesu formiranja, pisao je Paz krajem ezdesetih godina XX veka. Moramo imati u vidu i stav onih autora koji smatraju da , zapravo, hispanoamerike knjievnosti nema sve do XIX veka, do trenutka kada e borbe za nezavisnost uticati u svim zemljama Hispanske Amerike na stvaranje kulture koja bi se razlikovala od panske i zasnivala se na autohtonim vrednostima, sledei pri tom, uslovno reeno, modernije, francuske i anglosaksonske, uzore. Sticanje nezavisnosti, meutim, nije doprinelo procesima integracije, ve su novonastale drave, vrlo brzo po sticanju nezavisnosti od panske kolonijalne metropole, u tenji da potvrde tu svoju samostalnost, istiui nacionalno i samosvojno, veoma esto ile putem dezintegracije. San Bolivara i San Martina o panamerikanizmu posle sticanja nezavisnosti u tom trenutku nije naiao na plodno tle. Voene lokalnim i slabim vlastodrcima, rastrgnute lokalnim borbama za vlast, novonastale drave ive u atmosferi u kojoj je egzaltacija domovine primarna. Tako se u sopstvenoj kulturi stalno istie nacionalno. Ne treba zaboraviti, ipak, da neki od najboljih knjievnih stvaralaca imaju pred sobom kontinentalnu, celovitu, perspektivu i zalau se svesrdno za integraciju hispanoamerike knjievnosti. Poslednji pokuaji te vrste registrovani su na celovit i sistematian nain na Kubi, posle revolucije od 1959. godine, kada je Havana imala aspiracije da se pretvori u kulturnu prestonicu Latinske Amerike, sredite napredne misli i levo usmerene inteligencije. Neto manje ambiciozan, ali ne manje zanimljiv pokuaj te vrste ostvaren je 1973. godine u ileu, ali je kratko trajao. Za naa izuavanja najznaajnija je konstatacija da e proi nekih pedesetak godina od trenutka sticanja nezavisnosti do pojave modernizma , prvog autentinog hispanoamerikog knjievnog pokreta koji je teio integraciji knjievnog stvaralatva u svim delovima hispanskog sveta u jedno novo pesniko jedinstvo. Jedna od najpreciznijih definicija hispanoamerike knjievnosti moe se nai u uvodnim napomenama za Leksikon hispanoamerike knjievnosti , Ljiljane Pavlovi-Samurovi, koja smatra da pojam hispanoamerike knjievnosti obuhvata dela na panskom jeziku koja su napisali ili stvorili u okviru usmene i pismene tradicije, pripadnici svih rasnih i etnikih zajednica i socijalnih grupacija, autohtoni ili doseljeni, i kako dela iz oblasti fikcije, tako i ona ija sadrina je mitoloka, istorijska ili informativno-dokumentarna, poev od otkria Novog sveta pa do savremenog doba. [footnoteRef:13] [13: Ljiljana Pavlovi-Samurovi. Leksikon Hispanoamerike knjievnosti, Beograd. Savremena administracija. 1993. p. 3. ]

Francuski autor ak oze (Jacques Joset) u svojoj knjizi La literatura hispanoamericana (Hispanoamerika knjievnost)[footnoteRef:14] smatra da se razvoj tendencija i knjievnih vrsta u Hispanskoj Americi kree unutar sistema tenzija izmeu, ponekad servilnog, potovanja panske knjievne tradicije, kasnije i evropske, i osvajanja kulturne nezavisnosti koja bi bila u stanju da iskae sve osobenosti Novog sveta, dajui im , istovremeno, jednu univerzalnu dimenziju. Prema njegovoj tezi, sve do polovine XVIII stolea hispanoamerika knjievnost ini sastavni deo panske knjievnosti i tek kasnije poprima samostalne osobenosti. Za ovog autora, a on nije jedini, postepeno se javlja i razvija pravi ameriki duh ( espritu americanista), kao posledica prodora idejnih strujanja i drutveno-ekonomskih promena koje moramo imati u vidu . Ve je reeno da od trenutka pojave modernizma ima mesta za konstataciju o postojanju izvesnog hispanoamerikog stila koji pojedini autori odreuju kao formu sadrine i koji e se konstantno afirmisati, kako u prozi, tako i u poeziji . Knjievna nezavisnost, sticala se putem traganja i otkrivanja sopstvenog knjievnog jezika. Tom traganju nema kraja. injenica je da su hispanoameriki pisci u stalnom procesu osvajanja jezika za koji poneki istiu da im ga je nametnuo svojevremeno strani osvaja, ali moraju da uvae i injenicu da im je istovremeno omoguio prodor u svet. Ta permanentna tenja za revolucijom u domenu knjievnog jezika uticala je i na evoluciju i bogaenje samog panskog jezika. [14: Jacques Joset, La Literatura Hispanoamericana. Barcelona. Oikos-tau, s. a. ediciones. 1974. 155 pp. ]

Zato se insistira u toj meri na ovim pitanjima? I druge grupe zemalja povezane su u svetu istorijom ili rasom, jezikom ili verom, politikim ili ekonomskim savezima . Meutim, retko se gde deava da se svi ti elementi povezivanja podudaraju na istom prostoru kao to je to sluaj sa Hispanskom Amerikom. Devetnaest zemalja zadralo je na amerikom kontinentu panski jezik, a imale su istoriju, formiranje kulture i knjievni razvoj koji su tekli paralelnim tokovima. U toj istoj Americi postojali su autohtoni narodi i kulture, specifini geografski uslovi. Na te narode , kulture i prirodu nametnuli su se zajedniki iberijski uzori koji e pogodovati procesu ujedinjavanja. Pitanje identiteta, originalnosti i same prirode nacionalne i kontinentalne kulture bie stalno prisutno u knjievnom stvaralatvu Hispanske Amerike . A , kao to je to potpuno ispravno zakljuio Giljermo de Tore (Guillermo de Torre), znak da latinoameriki kontinent poseduje kulturnu autonomiju bie trenutak kada izgubi ili prevazie opsesiju svoje kulturne autonomije [footnoteRef:15]. Novi hispanoameriki roman, a posebno takozvani "bum" romana predstavlja dolazak tog trenutka. [15: Guillermo de Torre: Claves de la literatura hispanoamericana. Taurus. Madrid. 1959. pp. 80]

Tri veka ivota pod kolonijalnom upravom panije ostavila su, bez sumnje, trajne tragove koje, ak ni tenje za osvajanjem nacionalne nezavisnosti nisu uspele da izbriu. Posle sticanja nezavisnosti, kada su se ispoljile snane tendencije za afirmacijom nacionalnog i kulturnim osloboenjem od metropole, elementi jedinstva nisu bili izbrisani. U tom smislu i danas se u Hispanskoj Americi ispoljavaju dve tendencije koje se razvijaju uporedo tokom istorijske evolucije: -jedna, koja tei da naglasi nacionalni identitet i sve to istie osobenost svake zemlje pojedinano, i, -druga, koja naglaava zajednitvo Hispanske Amerike. Re zajednitvo u ovom kontekstu je primerenija, jer je teko govoriti o jedinstvu devetnaest zemalja razliitih drutveno-politikih sistema.

Ako, pak, prihvatimo ideje Roberta Dustija (Roberto Giusti), iz lanka pod naslovom "Influencia occidental y obra de creacin latinoamericana " (Zapadni uticaj i latinoameriko stvaralatvo) [footnoteRef:16] da okviri i struktura romana nisu tvorevina hispanoamerikog sveta, ve da su pisci prihvatili evropske uzore, ali da su sadrina i obraeni materijali isto ameriki, potrebno je tragati za onim to je u materijalu "hispanoameriko", pa onda ukazati na neminovnu transformaciju okvira i strukture uslovljene materijalom. I, ako je istina da je sama forma asimilirana, toj formi se moraju pridodati osobeni vidovi knjievnog izraavanja. Roman ne moe biti hispanoameriki zato to se radnja odigrava u pampama ili zato to je glavni junak gauo ili Indijanac, mada su planine, ravnice, pustinje, dungle i beskonane reke, kao to e se videti kroz itanje, prirodni okvir u formiranju hispanoamerikog romana. Znaajan je, u istoj meri, duh ljudi koji se bore, rade, uivaju, pate i umiru na tim prostranstvima. Ne treba , pored toga, prenebregnuti ni injenicu da su istorije knjievnosti deo zvanine kulture, tj. tumaenja kulture koje namee klasa na vlasti, a da su klasne razlike u Hispanskoj Americi izrazite. [16: RobertoF. Giusti. -Influencia occidental y obra de creacin literaria. in: Cuadernos. 1956. vol. XIX, pp. 30-36]

Novi hispanoameriki roman nije se mogao stvoriti preko noi , kako to ispravno tvrdi Karlos Fuentes ( Carlos Fuentes) u studiji La nueva novela hispanoamericana (Novi hispanoameriki roman)[footnoteRef:17], niti je mogao da se razvija prostim preslikavanjem zapadnih uzora. On se razvijao po etapama koje se ne mogu preskakati. Taj razvoj je bio osoben, hispanoameriki. Roman je pisan u drutvenim sredinama u kojima su bile aktuelne teme ve obraene u delima svetski poznatih pisaca, pa je hispanoameriki autor bio izloen opasnosti provincijalizma i anahroninosti. U sluaju da je sledio nove pravce, stil i teme evropske avangarde, gubio je itaoce u sopstvenoj sredini, a nije ni dobijao stranu publiku. Problem je definitivno razreen pojavom takozvanog "buma" hispanoamerikog romana. U tom hispanoamerikom romanu traimo, dakle, elemente novog, , originalnog, koji su omoguili hispanoamerikoj knjievnosti da se ravnopravno ukljui u svetske tokove, i pokuavamo sagledati nain na koji se u njemu reava problem forme i strukture. Jer, upravo se na primeru hispanoamerikog romana ezdesetih godina dokazuje postojanje romana u Hispanskoj Americi, kao definitivno razvijene knjievne vrste, sa dovoljno osobenih obeleja da se zahteva i specifian pristup. A, ako nas izuavanje teorijske misli i radova nekolicine hispanoamerikih autora i ne dovede do zakljuka da postoji jedna izrazito hispanoamerika, nova, teorija romana, sigurno je da njihov teorijski opus dozvoljava da na kraju zakljuimo da postoji prisutna svest o osobenosti strukture i proznog izraza na panskom jeziku u Hispanskoj Americi. [17: Carlos Fuentes. La nueva novela hispanoamericana. Mxico. Joaqun Mortiz. 1969. 99 pp. ]

Kao to je dugi niz godina zajednika odlika hispanoamerikih pisaca romana bila zaokupljenost prirodom , tom surovom, nepobedivom, latinoamerikom prirodom, sa bezgraninim ravnicama i neprohodnim dunglama, koja je nemilosrdno lomila oveka, da bi kasnije, sa naglim razvojem urbanih sredina, dolo do naglaene pojave socijalnih preokupacija u knjievnosti, hispanoameriki roman danas odlikuje sinteza gore navedenih elemenata. ezdesetih godina su i sve prisutnije teorijske preokupacije autora u odnosu na knjievni izraz. Dovoljno je ukazati na injenicu da se kod najistaknutijih autora savremenog hispanoamerikog romana kao to su Karpentijer, Kortasar( Julio Cortzar), Fuentes ( Carlos Fuentes) , Vargas Ljosa( Mario Vargas Llosa) Sarduj, (Severo Sarduy), Benedeti ( Mario Benedetti), Donoso ( Jos Donoso ) i drugih nailazi na knjige , lanke i oglede izrazito teorijske sadrine. Uporedo sa borbom za politiku nezavisnost, za nacionalnu emancipaciju na politikom planu , a zatim i za ekonomsku samostalnost, nastupa borba za emancipaciju na kulturnom planu. Meksiki filozof i istoriar Leopoldo Sea ( Leopoldo Zea) ukazuje na ovu injenicu i kae: "Glavna briga latinoamerikih naroda , posle sticanja politike nezavisnosti od metropola sa Iberijskog poluostrva, panije i Portugala, bila je razluiti osobenosti svoje kulture, koju su nalazili u protivrenosti sa naelima koja rukovode kulturu novih nacija koje su se pretvorile u lidere modernog doba i napretka (Engleske, Francuske i Sjedinjenih amerikih drava)" [footnoteRef:18] [18: Leopoldo Zea: Latinoamrica y el mundo. Caracas. Universidad Central de Venezuela. 1960. p.17. " La principal preocupacin de los pueblos latinoamericanos, una vez lograda su independencia poltica de las metropolis de la Pennsula ibrica, Espaa y Portugal, fue deslindar los caracteres de su cultura, que encontraban en contradiccin con los principios que regan la cultura de las nuevas naciones que se haban transformado en lderes de la modernidad y el progreso ( Inglaterra, Francia y los Estados Unidos de Norteamrica). " ]

Ta borba za naputanje marginalne pozicije u svetu, za usvajanje politike napretka, kao i pojava modernih nacija, koje u svojoj ekspanziji ugroavaju mogunost napretka latinoamerikog kontinenta uoava se ve u delima Bolivara ( Simn Bolivar ), Sarmijenta ( Domingo Faustino Sarmiento) i Alberdija , ileanaca Bilbaoa ( Bilbao) i Lastarije (Lastarra), Meksikanca Hose Marija Luisa More ( Jos Mara Luis Mora) ve u prvim godinama nezavisnosti veine latinoamerikih zemalja. Ta pitanja aktuelna su i u sadanjem trenutku. A to je ono to ini posebno znaajnim pitanje originalnosti u hispanoamerikom knjievnom izrazu. Ta knjievnost, koja se u svojim zaecima razvija na osnovu panskih uzora, koja neto kasnije podraava zapadnoevropske uzore, a tridesetih godina ovog veka usvaja i uticaje ruskog realizma, morala je od prvog trenutka da trai elemente originalnosti. Zbog toga stoji teza da se prvi elementi originalnosti u hispanoamerikoj knjievnosti i romanu javljaju u trenutku kada se hispanoameriki pisac suoava sa stvarnou svog kontinenta, bez obzira na to da li se pod stvarnou podrazumeva priroda ili drutveno stanje. U poreenju sa evropskim knjievnostima, teorija romana nije razvijena na podruju hispanistike, a posebno hispanoamerikanistike. Ali ipak, treba prihvatiti zakljuak Hermana i Anjes Guljon ( Germn y Agns Gulln) koji tvrde : "Od 1925. do 1968, pomalo proizvoljnim datumima, ali korisnim kao granicama jednog razdoblja, sazreva jedna teorija romana sa obe strane Atlantika. "[footnoteRef:19] Odreeni elementi teorije knjievnosti mogli su se uoiti u delima Sarmijenta , Ostosa ( Eugenio Mara de Hostos ) , Montalva( Juan Montalvo), Rodoa( Jos Enrique Rodo) , Martija ( Jos Mart) i Marijategija( Jos Carlos Mariategui), a prvo delo koje se neposredno bavi romanom, prema naim saznanjima, skoro nepoznato u strunoj literaturi, jeste studija peruanske spisateljice Mersedes Kabeljo de Karbonera (Mercedes Cabello de Carbonera) pod naslovom La novela moderna (Moderni roman). , mada i ono ne bi moglo da se svrsta u isto teorijska dela[footnoteRef:20]. Ve smo ukazali na dela Rejesa i Portuonda . Treba pomenuti jo i da je Andres Beljo (Andrs Bello) u doba hispanoamerikog neoklasicizma postavio osnove knjievne kritike kao nauke, a da je Pedro Enrikes Urenja (Pedro Henrquez Urea) ukazao na jedinstvo hispanoamerike knjievnosti i potrebu za afirmacijom originalnog hispanoamerikog izraza. [19: Germn Gulln y Agns Gulln .Teora de la novela. Madrid. Taurus 1974. p.15 "De 1925 a 1968 , fechas un poco arbitrarias pero tiles como lmites de un perodo , una teora de la novela va cuajando a los dos lados del Atlntico". ] [20: Mercedes Cabello de Carbonera. La novela moderna. Estudio filosfico. Prlogo de Agusto Tamayo Vargas. Lima. Hora del hombre. 1948. 65 pp. To je reprint izdanja iz 1892. za koje je autor dobio prvu nagradu na konkursu Akademije knjievnosti iz Buenos Ajresa. Esej se uglavnom bavi pitanjima realizma i naturalizma u knjievnom stvaralatvu. ]

U vreme takozvanog "buma " dolo je do podudaranja razvoja knjievnog izraza sa teorijskim preokupacijama veeg broja pisaca. To namee zakljuak da je tada sa naglim razvojem stvaralatva naglaena i potreba za odreenim teorijskim sistemom koji bi omoguio odgovarajue kritiko vrednovanje stvorenih dela. Iz svega navedenog neminovno se namee zakljuak da je pogreno traiti trajne vrednosti specifino hispanoamerikog u ivopisnosti prirode, tradicijama ili obiajima, iako nema sumnje da je deo uspeha hispanoamerikih autora uslovljen i tim iniocima. Leopoldo Sea dao je zanimljiv odgovor na to pitanje : " Latinoamerikanac moe ve da da odgovor na instistirajua i stalna pitanja o svom biu i budunosti njegove kulture: Latinoamerikanac je samo ovek meu ljudima, a njegova je kultura konkretan izraz ljudskog . Nita vie, ali i nita manje. "[footnoteRef:21] U prolosti je hispanoamerika knjievnost traila univerzalnost kroz podraavanje onoga to se smatralo uzorima u svetskoj knjievnosti, a danas vidimo stav da se izvor univerzalnosti nalazi u samom hispanoamerikom oveku i u njegovom umetnikom iskazu. To je pravac koji treba slediti u traganju za nacionalnim osobenostima, obelejima i specifinim elementima knjievnog izraza hispanoamerikih naroda. Tu su koreni onog to se moe smatrati specifinim osobenostima hispanoamerikog romana, pojave udesnog realizma, fantastine knjievnosti i maginog realizma. Nacionalno se javlja u funkciji univerzalnog, pa je svest o nacionalnom identitetu, ako nije internacionalistika, onda barem kontinentalna. [21: A las insistentes y constants preguntas que sobre su ser y sobre el porvenir de su cultura se ha hecho el latinoamericano, puede ya dar una respuesta: el latinoamericano no es sino un hombre entre hombres, y su cultura una expression concreta de lo humano. No ms; pero tampoco menos. Leopoldo Zea, op. cit. p.25. ]

Pri tom se ima u vidu injenicu da je ameriki svet, kako ga danas doivljavamo, roen u suoavanju dveju Amerika, jedne anglosaksonske , koja e na svom tlu ostvarivati ideale liberalnog evropskog humanizma i druge iberijske, napregnute u odravanju drevnih ideala hrianske katolike zajednice, nasleenih od kolonijalne metropole. U tom smislu se istorija Hispanske Amerike kree kroz dijalektiki odnos konzerviranja prolosti, nade u sadanjost i iekivanja promena u budunosti. Hispanoamerika knjievnost prestaje da biva produetak iberijske u trenutku kada Hispanoamerikanac razvija u svojoj sredini svest o hispanoamerikom. U trenutku kada prestane sa pokuajem konzerviranja ili korenitog odbacivanja prolosti i prevazienog drutvenog poretka, videe da se u budunosti reafirmie prolost. Elementi ove tendencije mogu se nai ve i u doba romantizma, jo su naglaeniji u modernizmu, a definitivno se afirmiu sa savremenim romanom. Neki od elemenata ove tendencije mogli su se uoiti ve u doba romantizma, jo su naglaeniji u toku razdoblja modernizma, ali se definitivno potvruju sa savremenim romanom. I samo sa takvim pokuajima afirmacije hispanoamerikog entiteta prolost prestaje da biva prepreka sa kojom treba korenito raskidati. U ve navedenoj studiji Leopoldo Sea nedvosmisleno zakljuuje da prolost i nije sastavni deo bia Hispanoamerikanca, jer se i ne javlja u jedinstvu prolosti, sadanjosti i budunosti, ve kao neto to onemoguava odnos sa budunou. Sadanjost predstavlja borbu izmeu prolosti i budunosti. Prolost je ono to se ne eli biti, a budunost ono to se ne moe biti zbog onog to se ne eli, zakljuuje Sea. Ostaje, dakle, sadanjost kao trenutak u kom se razvija svest da se prolost mora usvojiti na drugaiji nain . U tom smislu moe se rei da je hispanoameriki pisac u prolosti pokuavao da stvori hispanoameriki roman sluei se strukturom, formom, temama i jezikom koji su mu bili strani i posmatrao je sopstvenu stvarnost, da tako kaemo tuim oima. Zato i ne treba da nas zaudi Karpentijerov zakljuak kojim zavrava ogled o savremenom hispanoamerikom romanu : " Prema tome, ne vidim drugi put za naeg pisca romana na ovom pragu XXI veka, do da prihvati astan poloaj glavnog hroniara, hroniara Amerike , naeg sveta podvrgnutog transcendentalnim promenama, iji se najave pojavljuju ve na mnogim mestima. "[footnoteRef:22] [22: Alejo Carpentier: "La novela latinoamericana en vsperas de un nuevo siglo", tekst predavanja odranog na Univerzitetu Jel 1979. godine, objavljen u : La novela latinoamericana en vsperas de un nuevo siglo y otros ensayos. Mxico. Siglo XXI editores 1981. pp. 25. ]

Jedna od znaajnih osobenosti knjievnosti i umetnosti uopte u Hispanskoj Americi jeste skup fenomena koji bi se mogli podvesti pod jedan zajedniki imenitelj nazvan "mestizaje" tj. meanje. Ve je ukazano na injenicu da knjievnost u Hispanskoj Americi ne sledi isto evolutivne procese kao evropske knjievnosti. panski kritiar Hose Moreno Vilja (Jos Moreno Villa) rekao je jednom prilikom, na temu umetnosti u Latinskoj Americi, da se u njoj sve deava kao snena lavina. Venecuelanski pisac Arturo Uslar Pijetri ( Arturo Uslar Pietri) zapazio je neto slino u svojoj knjizi Breve historia de la novela hispanoamericana (Kratka istorija hispanoamerikog romana), rekavi : "hispanoamerika knjievnost raa se meana i neista, i neista i meana dostie svoje najvie izraze. Nema u njenoj istoriji nita to bi bilo nalik na uredni sled kola, tendencija i epoha koji karakteriu, na primer, francusku knjievnost. U njoj nita ne zavrava i nita nije izdvojeno. "[footnoteRef:23] Drugi istoriar knjievnosti Federico de Onis ( Federico de Ons) zapazie u uvodu za antologiju iberoamerike knjievnosti, prireenu pod pokroviteljstvom UNESKO-a u Parizu 1956. godine, kao specifinu osobenost hispanoamerike knjievnosti istovremeno postojanje tendencija i pravaca, opstajanje prolosti u sadanjosti , proces vertikalne integracije i povezivanja razliitih kulturnih formi koji je odravaju ivom i prisutnom. A Alfonso Rejes na jednom skupu intelektualaca 1936. godine briljantno je sroio zakljuak : "Stigavi kasno na banket evropske civilizacije , Amerika ivi preskaui etape, pourujui korak i trei sa jedne forme na drugu, a da nije bilo vremena da u potpunosti sazre prethodna forma. Ponekad je korak hrabar, a nova forma lii na jelo prevremeno skinuto sa vatre . Tradicija je opteretila manje i to objanjava odvanost . Ali jo uvek ostaje da se vidi da li evropski ritam - koji pokuavamo da dostignemo velikim koracima, u nemogunosti da se ujednaimo sa njegovim odmerenim korakom - predstavlja jedino mogue istorijsko vreme, a niko nije dokazao jo uvek da je odreeno ubrzanje protivprirodno. "[footnoteRef:24] Istovremeno je zanimljivo primetiti da e mnogi istoriari knjievnosti uoiti da ta asinhronija u odnosu na Evropu, zatim evolutivno ubrzanje i neizbena improvizacija donose kao osobenost i odreeni senzibilitet koji je vie emotivne nego intelektualne prirode. [footnoteRef:25] [23: Arturo Uslar Pietri : Breve historia de la novela hispanoamericana. Madrid. EDIME. 1954. p.161 "la literatura hispanoamericana nace mezclada e impura, e impura y mezclada alcanza sus ms altas expresiones. No hay en su historia nada que se parezca a la ordenada sucesin de las escuelas, las tendencias y las pocas que caracterizan, por ejemplo, a la literatura francesa . En ella nada termina y nada est separado. "] [24: Alfonso Reyes: "Notas sobre la inteligencia americana " in: Ultima Tule : " llegada tarde al banquete de la civilizacin europea , Amrica vive saltando etapas, apresurando el paso y corriendo de una forma a otra, sin haber dado tiempo a que madure del todo la forma precedente. A veces el salto es osado y la nueva forma tiene el aire de un alimento retirado del fuego antes de alcanzar su plena coccin. La tradicin ha pesado menos y esto explica la audacia. Pero falta todavia saber si el ritmo europeo - que procuramos alcanzar a grandes zancadas, no pudiendo emparejarlo a su paso medido - es el nico tiempo histrico posible, y nadie ha demostrado todava que una cierta aceleracin del proceso sea contranatura. "] [25: Mariano Picn Salas. Crisis, cambio, tradicin. Caracas. 1956 i u Viejos y nuevos mundos. Caracas. Biblioteca Ayacucho. 1983. 685 pp. ]

Na kraju, potrebno je ukazati i na ono to veina istoriara knjievnosti naziva amerikom sintezom. Naime, hispanoameriki pisac, po svom istorijskom poreklu mora ispoljiti svoju odbojnost prema svakom vidu etnike segregacije. Samim tim, naglaava se afinitet prema univerzalnom. Ono to je posebno zanimljivo jeste ravnotea tog internacionalizma sa jakom vezanou za zemlju i neposredne nacionalne probleme domovine. Od ve navedenog Giljerma de Torea do meksikog filozofa Hosea Vaskonselosa (Jos Vasconcelos) svi govore o otvorenosti amerikog kontinenta. De Tore govori o mentalnoj otvorenosti a Vaskonselos uvodi pojam "kosmike rase" ( la raza csmica) . Jedan i drugi zakljuuju da je Amerika prostor kulturnih sinteza i pomirenja suprotstavljenih tendencija. Savremeni roman Hispanske Amerike raa se etrdesetih godina ovog veka. [footnoteRef:26] Datum nije sluajan. Zavretkom graanskog rata u paniji, intelektualna elita te zemlje odlazi u izgnanstvo i naseljava zemlje Latinske Amerike, u kojima e u znaajnoj meri doprineti procvatu kulturnog i intelektualnog ivota. S druge strane, svetski rat doneo je potpunu izolaciju Latinske Amerike od Evrope ija su se umetnika stremljenja i inovacije do tada budno pratila. Drugi svetski rat, osim toga, za mnoge je latinoamerike zemlje znaio nagli industrijski razvoj, ekonomski procvat i blagostanje poto su Sjedinjene Amerike Drave sa celokupnom privredom usredsreenom na rat u Evropi i sa Japanom, bile prinuene da uvoze veliki broj proizvoda. Gradovi se naglo razvijaju kao urbane sredine, stvara se i jaa radnika klasa, organizuju sindikalni pokreti. Razvijaju se i srednji slojevi drutva, do tada manje prisutni u latinoamerikoj svakodnevici, tako da se stalno poveava i krug potencijalnih italaca, prethodno ogranien iskljuivo na elitu. To ne znai da broj nepismenih i dalje nije zastraujui , ali to je samo jedna od brojnih protivrenosti razvoja ovog kontinenta. To je doba kada najvei esejisti ovog kontinenta postavljaju sutinsko pitanje ta je to biti Meksikanac, Argentinac, ileanac itd. , pokuavajui da problem nacionalne pripadnosti i identiteta postave na filozofske