"himalaji put ka vrhu" pripremio m. erdeljan

HIMALAJI – PUT KA VRHU

1

Za štampu pripremio Milivoj Erdeljan

Novi Sad 2003.


2

Izdavač Planinarsko-smučarski savez Vojvodine

Novi Sad


3

PREDGOVOR

Navršilo se pola veka kako su Šerpas Tensing Norgaj i Novozelanđanin Edmund Hilari 29. maja 1953. godine popeli na najviši vrh sveta Mont Everest visok 8848 m. Posle njih još mnogi su pokušali da stignu na vršnu piramidu krova sveta. Mnogi su uspeli u tome, a mnogi su “umrli tamo gde su hteli da umru”. Dvojica naših sunarodnika Dragan Jaćimović i Goran Ferlan su kao prvi iz ovih naših krajeva zakoračili na vrhove preko osam hiljada metera, stigli do nebeskih visina i stali na treći zemljin pol, Mont Everest. Drugi su pisali o njima, a moj zadatak na moje veliko zadovoljstvo bio je samo da prikupim te tekstove i pretočim ih u ovu knjigu kao putokaz budućim pokoljenjima. .

Milivoj Erdeljan


4

Himalajima se mora prići sa smernom skromnošću. Poštujte njihovu lepotu, dostojanstvenost i moć I oni će vam uzvratiti kao što zaslužujete;

Prilazite li im sa neznanjem, da izazovete i prkosite oni će vas uništiti.

Druge planine opraštaju greške, ali ne Himalaji.

F.S. Smit


5


6

ČETRNAEST SMEROVA DO CILJA

Trojica ljudi željnih akcije pokušaće da izvedu nešto što do sada niko nije ni probao. Ekspedicija pripadnika Korpusa specijalnih snaga Vojske Jugoslavije uputiće se krajem novembra u Južnu Ameriku gde se dvadeset četvrtog novembra trči maraton u Buenos Airesu. Potom će se, prema planu, uputiti na granicu Argentine i Čilea, na ugašeni vulkan Akonkagvu čiji će vrh visok 7035 metara pokušati da osvoje nedelju dana pre zvaničnog početka alpinističke sezone.

- Sva trojica smo u stalnom treningu. Moje kolege Tibor Klozi i Goran Ferlan su instruktori alpinizma i iskusni maratonci. Tibor je i instruktor padobranstva. Nedavno smo, vežbe radi, istrčali novosadski maraton. Planirali smo da trčimo i na maratonu Beč - Budimpešta, ali iskrslo mi je takmičenje i u orijentiring ligi, pa je ekipa odustala od ove trke - priča za “Blic” o planovima za ovaj podvig Dragan Jaćimović, maratonac i član reprezentacije Jugoslavije u orijentiringu - snalaženju na nepoznatom terenu.

Poslednji grad iz koga se polazi na vrh je Mendoza. Bazni logor biće postavljen na nadmorskoj visini od tri hiljade metara, a uspon bi trebalo da traje pet dana.

- Prvi čovek koji se popeo na Akonkagvu je Švajcarac Matijas Curbrigen. On je osvojio ovaj vrh 1897. godine, a mi ćemo ići istim pravcem - takozvanim klasičnim smerom. Žao mi je što ćemo verati vrh u poslednjem mesecu devedeset devete godine od prvog uspona, a ne za stogodišnjicu, ali to je jedini termin koji nam svoj trojici odgovara. Početak decembra u Južnoj Americi je kraj proleća. Na planini to znači još dosta snega i leda. Ipak, sva trojica smo iskusni alpinisti i nadamo se da će ovaj uspon biti uspešan - priča Dragan.

Ovi momci peli su se u aprilu na Himalaje. Osvojili su vrh Anapurna. Tada su bili u ekipi Planinarskog saveza Srbije. Sada idu u sopstvenoj režiji.

Teško je pronaći sponzore za ovakav poduhvat. Ipak, imamo ih već nekoliko, nadam se da će do planiranog datuma svi troškovi biti pokriveni, a svakom sponzoru ”odrađena” reklama.

Na Akonkagvi postoji četrnaest smerova za uspon do vrha. Brojevi označavaju i težinu puta, a broj 14 je najteži. Zove se još i slovenski smer, a osvojili su ga 1982. članovi tadašnje jugoslovenske ekipe iz Slovenije - priča Dragan Jaćimović član ove hrabre trojke.

Nadamo se da će njihov uspon biti uspešan. I da će se vratiti sa još jednim istrčanim maratonom i osvojenim vrhom. Srećno.

Đ.Todorović

S MARATONA NA AKONKAGVU

Dokle idu granice ljudske izdržljivosti? Šta sve može čovek? Koju snagu ima volja? Odgovore na ova pitanja potražili su Dragan Jaćimović starešina u Korpusu

specijalnih jediiica VJ i njegov kolega Goran Ferlan iz Rume, postavljajući sebi zadatak da prvo istrče maraton u Buenos Ajresu na temperaturi plus 30 stepeni, a odmah zatim krenu na Akonkagvu (minus 40) i da pobodu Jugoslovensku zastavu na vrh Kalamar,


7

visok 7.035 metara. Jaćimović i Ferlan su uspeli. Napravili su poduhvat nezabeležen na ovim prostorima.

Maler do malera

— Motiv da krenemo u ovu avanturu bio je pre svega sportski — počinje Dragan

Jaćimović. — Neko je od kolega pre dve godine pomenuo da se tako nešto ne može napraviti, dok smo Goran i ja mislili suprotno. U realizaciju ove ideje smo krenuli pošto se vojna situacija u regionu smirila.

Dvojica odvažnih momaka imali su sve uslove da naprave podvig, sem možda jednog. Kao pripadnici vojske bili su psihofizički potpuno spremni. Dobili su podršku starešina i kolega, slobodno vreme provodili su na treningu i po pet sati dnevno. Falio je jedino novac, ali ne i hrabrost da se krene.

— Kada smo 18. novembra sleteli u Buenos Ajres, sačekala nas je temperatura od 30 stepeni — nastavlja naš sagovornik. Posle beogradske nule, to je bio prvi šok. Drugi je usledio odmah pošto smo taksi sa aerodroma do grada platili 45 dolara. Mi smo bili ubeđeni da je ovaj grad jevtiniji.

Start naše ekspedicije obeležen je — malerima. Pošto su došli u hotel u kome treba da odsednu maratonci 24. Adidasovog maratona (u pozivu za takmičenje pisalo je da su četvorodnevni smeštaj i hrana plaćeni), saopšteno im je da je to bila šala i da svaki takmičar plaća svoje učešće. Pošto su se raspakovali i smestili, shvatili su da nisu poneli jugoslovensku zastavu namenjenu Akonkagvi. Raspitali su se koliko staje avionska karta do Mendoze, grada u podnožju Akonkagve, i — shvatili su da za avion nemaju para. Sve bi propalo da se Jaćimović i Ferlan nisu setili adrese gospođe Mare Rosić (80), koja od 1936. živi u ovom gradu, rođake jednog njihovog poznanika.

— Sve je posle krenulo svojim tokom — nastavlja Jaćimović. — Gospođa Mara je bila oduševljena gostima iz svoje zemlje. Primila nas je kao majka. Naš ambasador Slavko Nikoletić, u maniru pravog domaćina, primio je naše sportiste, ustupio im zastavu SRJ i poželeo mnogo sreće. Umesto skupe avionske karte kupljena je autobuska za 35 dolara za put dug 1.500 kilometara.

Maraton u Buenos Ajresu je bio paklen. Kako priča naš sagovornik, temperatura je bila iznad 30 stepeni, a vlažnost vazduha preko 70 procenata. Možda bi Jaćimović i Ferlan odustali od trke ali, kako kažu, na cilju ih je čekala baka Mara Rosić sa još desetak naših iseljenika koji su zdušno navijali za „plave". Maraton je istrčan u vremenu 3.30.35 jer su Jaćimovića i Ferlana tek čekali napori.

Amigos komunistas

— Dan posle maratona seli smo u autobus i pravac — Mendoza — nastavlja naš sagovornik. — Put od 1.500 kilometara prevalili smo za 25 sati. Kada smo stigli bili smo na kraju snaga.

Odmor je trajao nekoliko dana, a onda su počele pripreme za uspon. Pošto nisu imali svu opremu za penjanje, naša ekspedicija je bila prisiljena da iznajmi šator i cipele u lokalnoj agenciji. Tamo ih je čekalo novo iznenađenje.

— Pošto smo imali malo para morali smo da se cenkamo sa vlasnikom agencije, Špancem, za opremu — priča dalje Jaćimović. — On je uporno od nas tražio da mu ostavimo depozit za iznajmljenu robu, a mi smo nudili da mu ostavimo pasoše čemu se on zdušno opirao. U jednom trenutku, u pola objašnjavanja, pošto smo izvadili crvene pasoše i stavili mu na sto, Španac je razrogačio oči, skočio sa stolice i, uz uzvik „Amigos komunistas", odmah pristao na sve varijante. Čak nas je ugostio u svojoj agenciji dajući nam savet kako do vrha.

Jaćimović i Ferlan, naravno, nisu imali novac da plate mazge. koje nose opremu u bazni logor (odakle kreću penjanja do „Plaza de mulas"), tako da su 35 kilometara od Mendoze do logora nosili opremu na leđima. Kada su došli na početak uspona (4.200


8

metara), ponovo su bili iscrpljeni. Ali odustajanja nije bilo. — U logoru je temperatura bila oko 40 ispod nule, a duvao je vetar kakav je

nemoguće i zamisliti — priča Jaćimović. — Pošto smo postavili šator, obezbedivši ga golemim kamenjem, čekali smo da vetar stane i da krenemo. Za to vreme, ekspedicije su se vraćale sa vrha. a među alpinistima bilo je i promrzlih, iznemoglih, bolesnih, iako su svi imali odličnu opremu. Tada smo se pomalo uplašili šta će biti sa nama.

U osvajanje vrha naši su krenuli sa dvojicom švajcarskih alpinista, profesionalaca. Prvo je osvojen vrh Nido de Kondoras (Kondorovo gnezdo) — 5.500 metara, a onda u istom danu naši su uspeli da izađu na vrh Berlin (5.950 m). Tu je postavljen logor pred put na Kalamar.

— Uspon na Kalamar bio je stvarno težak — seća se Jaćimović. — Kroz maglu i mećavu penjali smo se čitavih osam sati bez prestanka. Kada smo došli do velikog krsta, koji označava da je najviši vrh Akonkagve osvojen, nismo mogli da verujemo. Prvo što smo uradili, na očigled zgranutih Švajcaraca, je da izvadimo zastavu i pobodemo je na vrh. Tek posle smo se ljubili i radovali.

Ipak, nije sve prošlo bezbolno. Prilikom uspona, Jaćimović je zaradio teške promrzline od kojih se oporavljao u Buenos Ajresu sve do 25. decembra. Zahvaljujući akupunkturi, cirkulacija na nogama mu je proradila, a jedina šteta je što su mu pootpadali nokti na stopalima. Jedan Japanac, koji se takođe peo na Akonkagvu kada i naši, ostao je bez prstiju.

Da li će opet krenuti u sličnu avanturu? — pitali smo Jaćimovića. — Odlučan odgovor nismo dobili, mada je ovaj mladi starešina pomenuo maraton na

stazi Inka (42 kilometra od Maču Pikčua do Kuska u Peruu) koji se trči na nadmorskoj visini iznad 4.200 metara.

Dragan Jaćimović inače poznat je i po reklami sistema BK čiju zastavu drži na Himalajima na vrhu K 2.

Dragan Vujačić

U GNEZDU KONDORA

Od 12. decembra godine koju smo nedavno ispratili na Akonkagvi, na 7035 metara najvišem vrhu Anda, vijori se trobojka Savezne Republike Jugoslavije. Prvu zastavu naše zemlje na ovoj planini, koja obuhvata gotovo trećinu Argentine, poboli su kapetan prve klase Goran Ferlan (33), magistar nuklearne fizike iz Rume i starešina VJ Dragan Jaćimović (28), zaposlen u beogradskom Korpusu specijalnih snaga iz Pančeva. Poduhvat dvojice mladića utoliko je veći, jer su samo šest dana ranije, pre nego što će krenuti na osvajanje najvišeg vrha Severne i Južne Amerike, trčali maraton u Buenos Ajresu. Na toj veličanstvenoj sportskoj priredbi, koja je okupila oko 5000 učesnika najteže atletske discipline, ulicama petomilionskog glavnog grada Argentine, kroz cilj su prošli u prvoj grupi od 500 takmičara.

Potom su se zaputili u Mendozu, udaljenu 1300 kilometara zapadno od Buenos Ajresa, prema Pacifiku, na granici s Čileom. Čekao ih je novi izazov. O tome Ferlan priča:

Put prema cilju

Autobusom smo putovali celu noć. U Mendozi smo prenoćili i iznajmili deo alpinističke opreme, neophodne za osvajanje Akonkagve. Uzeli smo plastične cipele, specijalno goroteks odelo, nekoliko boca butan-gasa, hranu... Posle predaha trebalo nam je još četiri sata putovanja autobusom do Puento del Inka, mesta na 2800 metara nadmorske visine. Tu smo iznajmili mazgu da nam nosi opremu i izvadili permit (dozvolu - prim. B.B.) za penjanje, koja se plaća 80 dolara. Već je padao sneg.


9

Druga noć na tom putu zatekla nas je na Konfluenciji na 3200 metara, a sledeći dan u Place del Mulas na 4300 metara. Kao što i naziv mesta kaže dotle mogu ići mazge. Ovo je, ujedno, bazni logor za Akonkagvu.

Pre polaska ka najvišem vrhu Anda jednodnevni odmor protekao je u mislima kako uspeti. Poučeni ranijim iskustvom znali su da ih očekuje velika drama, borba čoveka s prirodom. Prva stanica na tom putu bio je visinski logor Place del Kondores, određenije, mesto Berlina.

Peli smo se zajedno sa mladim bračnim parom iz Švajcarske - veli sagovornik. - Usput se ispomagali. Bilo je jako hladno. Sa Pacifika, od strane Čilea, duvao je snažan vetar. Pri samom vrhu Akonkagve nataložile su se debele ledene kore. Moj kolega Dragan imao je nevolja s nogom. Od velike hladnoće, na temperaturi minus 38 stepeni Celzijusovih, kakva je vladala, smrzavala mu se leva noga, koju je ranije lomio. Na sreću sve je prošlo bez posledica. Na tom putu prema našem cilju vreme je bilo promenljivo.

Nadčovečanski napor alpinista

Ujutro i pre podne bilo je sunčano i vedro, bez tračka oblaka. U popodnevnim satima su se nadvijali gusti oblaci, padao je sneg, praćen olujnim vetrom. Jednom Italijanu odneo je šator. Da se to ne bi i nama desilo oko svog šatora slagali smo veliko kamenje. Zbog niskih temperatura, dva dana pre nego što ćemo krenuti japanski alpinista bio je primoran da se vrati na polazište. Smrzla su mu se četiri prsta na nozi, očito još uzbuđen pod utiskom svega doživljenog kazuje Ferlan.

Za svih dvanaest dana, koliko je trajalo osvajanje ugašenog vulkana, dvojica alpinista hranili su se običnim suvim krekerom, samu kuvali supu i mleko u prahu. Od napora i zbog takve ishrane veoma su oslabili. Prosečno po desetak kilograma.

Pregrmeli smo napor koji je teško opisati. Peli smo se pod nagibom od 65 stepeni. Sitan kamen vulkanskih stena se odronjavao, što je predstavljalo dodatnu nevolju. Vazduh razređen, teško se disalo. Posle svakog napravljenog koraka tri-četiri puta trebalo je dobro udahnuti vazduh. A, sunčani, ultracrveni zraci prolaze lako kroz atmosferu, direktno udaraju na nezaštićene delove tela. Zato smo bili primorani da se usput mažemo zaštitnim kremama, inače bismo izgoreli. Na tim prostorima, iznad tri hiljade metara, preti i visinska bolest, kada čoveka hvata vrtoglavica, dobija mučninu, nastaje opšta slabost organizma. Zato dnevno treba popiti najmanje pet litara vode, ogromne količine tečnosti iako niste žedni. Na temperaturi od minus 20 do minus 30 stepeni i da ništa ne radite teško je izdržati, a kamo li hodati prema nebu. Još na sebi nositi dvadesetak kilograma opreme. Uz to, veliko je i psihičko opterećenje, pa je veoma bitno s kim ste se zaputili na ovakav poduhvat.

Kamena planinska pustinja

Tako veliki Rumljanin i dodaje da Dragan i on nisu mogli jedan bez drugog. Usput su se međusobno bodrili da izdrže, ispomagali. Slepo su verovali jedan drugom. To ih je nosilo, davalo nekakvu dodatnu snagu da istraju na iscrpljujućem putu.

Da nije bilo Dragana, u tim izuzetno teškim okolnostima, kada se čovek bori s prirodom i samim sobo, ne bih ni ja stigao do odredišta. Andi su specifični. Peo sam se i na Himalaje. Prošle godine s jugoslovenskom ekspedicijom osvojio sam Kalapatar. Tu na 4500 metara još ima ljudi, rastinja. Međutim, na Andama, kada se popnete do 2500 metara, ništa ne živi. Nastaje kamena planinska pustinja. Samo su nas kondori nadletali, sve vreme. Akonkagva je ugašeni vulkan. Uspon koji savladate za sat, na povratku se “pretrči” za desetak minuta.

Kada su izvršili svoj zadatak i vratili se u Buenos Ajres dvojica hrabrih jugoslovenskih sportista imali su, možda, i tu sreću što su u pravoslavnoj crkvi upoznali gospođu Maru Radić, rođenu u Mošorinu. Iz rodnog vojvođanskog sela u


10

Argentinu je s roditeljima otišla tridesetih godina. Nikad se nije udavala. Sada je u penziji, bavi se književnošću. Piše pesme. Ovoj dami u poštovanim godinama, vele, duguju veliku zahvalnost. Kod nje su proveli desetak dana na oporavku od velikog napora koji su izdržali za 12 dana osvajajući Akonkagvu.

Više od 40 maratona

Ferlan je slučajno počeo da se bavi atletikom kada je 1984. godine na uličnoj trci u Kruševcu drugi prošao kroz cilj. Oprobao se i u triatlonu (plivanje, biciklizam, trčanje). Od 1988., kada je istrčao prvi maraton, opredelio se za ovu najtežu atletsku disciplinu. Do sada je nastupao na osam šampionata prethodne i sadašnje Jugoslavije i dva puta bio šesti. Inače, u ovoj disciplini učestovao je na poznatim međunarodnim trkama u Rimu, Beču, Firenci, Izraelu, Sevilji, Helsinkiju, Njujorku, Stokholmu, Berlinu i Buenos Ajresu. Među najboljima je bio i na mnogobrojnim uličnim trkama širom zemlje, a do sada je istrčao više od 40 maratona.

Značajna pomoć

Da bi ostvario još jedan sportski uspeh, kako reče Ferlan, najveću pomoć mu je pružio potpredsednik Izvršnog veća Vojvodine mr Damnjan Radenković. Zahvalnost duguje i sponzorima, među kojima su JP ”Komunalac”, JP za građevinsko zemljište i puteve, ”Rumaplast” i ”Rumaguma”, svi iz Rume, Fabrika šećera ”Donji Srem” u Pećincima, ”Korn produkt” u Sremskoj Mitrovici. Dakako, i svom starešini, komandantu rumskog Garnizona pukovniku Milanu Mišiću, koji mu je omogućio da trenira, vežba i ode na dalek put. ”Verovao je u mene da ću ostvariti što sam naumio”, kaže on. Goran nailazi i na razumevanje porodice, supruge Nevene i ćerkice Marijane, koje su stisnutih palčeva sedele kod kuće dok se on verao prema Akonkagvi, na putu još jednog značajnog poduhvata.

Borislav Begečki

KAPET DALJINA I VISINA Goran Ferlan i Dragan Jaćimović, prvi iz Rume a drugi iz Beograda, osvojili su vrh

Ankokagvu, na Andima, visok 7.035 metara. Jugoslovensku zastavu poboli su na najvišu tačku ovog vrha, 12. decembra u 15 časova i 15 minuta. Pre toga oni su išli na poznati maraton u Buenos Ajresu 24. novembra, istrčali ga i, ne zadovoljivši se time, krenuli ka Ankokagvu.

Ono o čemu se još manje zna je nesvakidašnja veza između Ferlanove profesije i opčinjemosti daljinama i najvišim vrhovima planete.

Svestrani sportista

Kapetan prve klase Goran Ferlan, na aktivnoj službi u Rumi, rođen je baš u ovom

gradu. Slučaj je hteo da se njegova vojna specijalnost poklopi sa njegovom željom da živi u rodnom gradu. Skromni oficir, kad priča o sebi, sasvim lako pretrčava preko činjenice da je u „civilnom režimu" magistrirao nuklearnu fiziku i pretrčao hiljade kilometara na treninzima i krosevima. Tačnije, i tu mu je bilo tesno bavio se i plivanjvm, i biciklizmom ali mu je supruga Nevena, kad se rodila kćerka Marijana, predložila da se opredeli za jedan sport. Ferlan se opredelio za trčanje, kao najjeftinije.

- Lakše je nabrojati gde sve nisam trčao, počev od kroseva „Politike" do državnih prvenstava u maratonu kaže Ferlan. Ali, najčešće sam bio drugi, uvek iza neuništivog Špirića. Trčao sam i ultramaraton (neprekidno trčanje od 12 sati), pretrčao sam i 600


11

kilometara od Bitolja do Novog Sada, trčao sam na svim svetskim maratonima, računajući Rim, Njujork, Beč, Berlin, Helsinki i druge.

Nekako spontano, valjda zato što je napor sličan a izazov podjednako veliki, Ferlan se obreo i u alpinizmu. Krenuo je prošle godine sa jugoslovenskom ekspedicijom na najviši vrh Himalaja, ali do vrha nije stigao ekspedicija je odustala zbog loših vremenskih uslova.

Put na Ankokagvu bio je i za Ferlana, i za Jaćimovića dragoceno iskustvo i o ljudima, i o prirodi. Krenuli su sa delimično ispunjenim obećanjima sponzora ali ih je u Buenos Ajresu materijalno podržala Mapa Padić, prilično imućna Argentinka rodom iz Mošorina, odakle je otišla u svet dalekih tridesetih godina.

Nezaboravna Ankokagva

Sama Ankokagva je nezaboravna hvata se Ferlan za ključne tačke svog doživljaja.

Pre podne je neopisivo svetlo i prozračno, zbog čega smo morali da se branimo od sunca i razređenog vazduha, a pred kraj dana i noću duvaju strašni vetrovi i temperatura pada do 30 stepeni ispod nule. Najveći deo vremena provodili smo zaštićeni šatorom, u iščekivanju bistrog dela dana kada se napreduje ka vrhu. Najteže je padala besanica, jer san ni noću nije dolazio pred oči zbog razređenog vazduha.

Zbog velike hladnoće Jaćimović je imao problema sa nogama pretilo je smrzavanje, baš kao i kod jednog japanskog alpiniste kome su po povratku sa Ankokagve amputirana četiri prsta.

Zato se na vrhu nismo zadržavali kaže Ferlan. Poboli smo jugoslovensku zastavu, a dvoje Švajcaraca švajcarsku, izljubili se u znak čestitanja i odmah krenuli nazad. Zahvaljujući Mari Radić, Jaćimović je dobio pravu lekarsku intervenciju, i sve je dobro prošlo.

Po povratku sa Ankokagve sledilo je još jedno iznenađenje: Ferlan i Jaćimović krenuli su u Brazil u goste kod Janća von Ladislausa, bogataša iz Sao Paula, naravno o njegovom trošku. Ladislavus je takođe rođemi Rumljanin, odakle je otišao po dolasku partizana u grad 1944. godine. Ispostavilo se da je Ferlan 1963. godine rođen u kući porodice Ladislaus, koju je opština posle rata pretvorila u porodilište. Ladislaus je samo lepo govorio o bivšoj otadžbini, čiji je jezik prilično sačuvao.

- Ali, svega toga ne bi bilo da nemam razumevanje vojske odnosno komandanta garnizona Milana Mišića, da nemam podršku mog komšije Damjana Radenkovića, potpredsednika pokrajinske vlade Vojvodine, da nemam podršku „Rumagume", Rumaplasta", Kožare", „Ceptera", „Inkom banke" i drugih. Jedna podrška je presudna: ona koju mi pružaju supruga Nevena i kćerka Marijana. Kad se vitlam po svetskim stazama i visovima, ja stalno osećam njihove stisnute palčeve kaže razneženo kapetan prve klase. Ali me nemojte pitati šta me u te velike napore i poduhvate, vodi jer se to ne da tačno imenovati. To je nešto u meni što me snažnom gravitacijom vuče ka iskušenjima u prirodi i sopstvenom telu, što me vuče na najteža mesta na planeti i najduže staze atletike.

D. Dragičević

BUENOS DIAS, ARGENTINA!

Mnogo godina ranije stajao sam ispred prozora uz koji bih priljubio svoj mali dečiji nos i široko otvorenih očiju posmatrao sremsku ravnicu iz kupea I klase putničkog voza, na svom prvom putovanju u veliki grad.

Želeo sam da otkrijem nešto novo, doživim i ispunim svoju dušu i srce događajima i slikama koje neću zaboraviti sve dok ova glava bude mogla da pamti, a


12

duh oseća lepotu življenja. Hvala ti moj dobri “deduško” što si tada bio sa mnom. Ti si bio moj prvi dobrotvor koji mi je platio put, sendvič od dva parčeta hleba namazana mašću i posuta alevom paprikom.

Bio sam u Beogradu, kod tetke u gostima. Vratio sam se posle nekoliko dana. Danas, tridesetak godina kasnije, vratio sam se sa Anda zahvaljujući novim, “modernim” dobrotvorima. Beskrajno sam zahvalan mr Damjanu Radenkoviću, Komunalcu, Fondu za građevinsko zemljište, “Rumaplastu” i “Ruma gumi” iz Rume, pećinačkoj Šećerani, “Korn-produktu” iz Sremske Mitrovice, “abehajcu” Zoranu Mićiću, komandantu Milanu Mišiću, mom Nenčetu i mom Makićku.

Kako sada ispričati šta sam sve doživeo za 38 dana provedenih u Južnoj Americi? Bio sam tamo gde su postojala carstva Asteka, Maja i Inka. Koja su pohodili Kortez, Pizaro, Magelan, Španci i Portugalci. Gde teče moćni Amazon i prostire se ogromno jezeto Titikaka. Gde vekovima stoje Kusko, Makču Pikču, Ognjena zemlja i Rio de Žaneiro. Gde ima kafe, pirana, koke i šećerne trske, kondora i flamingosa, lepih žena i karnevala, mnogo vlage i palmi, tanga i flamenka, manga i papaje, fudbala i veličanstvenih Anda.

Bio sam u Argentini. U zemlji gde nikada nije bilo gladi i gde se pojede duplo više mesa nego u SAD, po čemu su svetski rekorderi. Bio sam u najrazvijenijoj zemlji “zelenog” kontinenta, čiji je nacionalni dohodak 4.000 dolara po stanovniku. Sa blizu 2,8 miliona kvadratnih kilometara, Argentina je ogromna zemlja, gde i danas postoje velika nenastanjena područja i gde se posedi mere hiljadama hektara. Zapljuskuju je Atlantski okean, reke River Plata i Parana, graniči se sa Urugvajem, Paragvajem, Bolivijom i Brazilom, a na zapadu je 4.000 km duga prirodna granica sa Čileom, Andi.

Sastoji se od 23 provincije u kojima živi oko 35 miliona ljudi, a sam Buenos Aires sa predgrađima ima skoro 13 miliona. Retko je naseljena, oko 22 stanovnika po kvadratnom kilometru.

Najvećim delom, Argentinci su evropskog porekla, pretežno iz Italije i Španije. Domaćeg, indijanskog stanovništva gotovo da i nema. To je jedina zemlja Latinske Amerike u kojoj su indijance, za vreme kolonijalnih osvajanja, konkvistadori skoro sve poubijali. Samo desetak hiljada ih živi u zabačenim krajevima Patagonije, na Ognjenoj zemlji i u Andima. Govori se španski, a dominantna religija je katolička. Po rasnim obeležjima, kulturi i običajima, Argentina se smatra najevropskijom zemljom Latinske Amerike. Rasna diskriminacija je gotovo nepoznat fenomen.

Klimatske karakteristike su veoma raznovrsne u ovoj zemlji, koja se prostire između 22. i 53. južnog uporednika. U većem delu je visoka vlažnost, temperatura leti prelazi i 40 stepeni, dok je u Patagoniji arktička klima.

Argentina je zemlja izuzetnih prirodnih bogatstava i lepota. Na peskovitoj, hiljadama kilometara dugoj atlanskoj obali nalaze se u svetu čuvena letovališta Mar del Plata i Pinamar. Gradovi sa 500.000 ljudi preko leta postaju mravinjaci, sa dva-tri miliona turista.

To je zemlja ogromnih prostranstava, brojnih jezera bogatih ribom, visokih, snežnih planinskih vrhova, mirnih širokih reka, palminih šuma, kaktusa i trnovitog pustinjskog grmlja, pampasa sa milionima goveda. To je jedna od najvećih žitnica sveta.

Na istočnom kraju pampe nalazi se ogromni Buenos Aires, industrijski i trgovački centar, gde su 11. novembra 1996, oko 11 časova, avionom KLM, pomalo umorni od 16 sati leta, uzbuđeni i zakleto rešeni da ostvare ono što su naumili, sleteli Dragan Jaćimović, reprezentativac Jugoslavije u orijentirungu, alpinista i padobranac iz Pančeva i ja, Sremac iz Rume. Odmah smo shvatili da smo došli u bogatu i skupu zemlju, koja se u velikoj meri razlikuje od Indije i Nepala, gde smo mogli da ručamo i najedemo se za dva-tri dolara. Za taj novac ovde smo jedva mogli da kupimo neku lošiju čokoladu.

Sa veoma malim sredstvima morali smo da ostvarimo svoju preveliku želju, svoj san: istrčati maraton i popeti se na Akonkagvu.


13

Kontaktirali smo našu ambasadu. Došli su po nas i odvezli nas do grada. Tako smo već uštedeli 45 dolara. Nisu nam mogli obezbediti smeštaj, ali nam je zato otac Sava IZ novoosvećene pravoslavne crkve u Buenos Airesu pomogao da upoznamo jednu divnu staru ženu, koja nas je primila u svoj dom i čuvala, pomagala, hranila i prala, kupovala opremu i poklone, lekove, bila uz nas i hvalila se prijateljima da su joj došli mladići iz njene daleke zemlje. I da učine ono što pre njih niko nije: trče i penju se. Hvala ti, baka Maro, presvetla Maro Radić, i neka te Bog čuva!

Argentinci nisu održali reč da će nam dati besplatan smeštaj i noćenje. Nije bilo “pasta parti”, majica i suvenira na maratonu. Bilo je skromno, vruće i vlažno, dosadno i jako teško trčati po asfaltu bez drveća i hladovine. A sve je to, ipak, maraton. Trčali smo, i trčali, i izdržali do cilja. Po ko zna koji put pobedili smo sebe i 42.195 metara.

Prolazili su naši prvi dani u zemlji gaučosa i tanga. Uveče je pala letnja kiša. Bilo je svežije i dobro smo spavali tu noć.

Goran Ferlan

BUENOS AIRES, DOBAR VAZDUH

Argentinu je otkrio španski moreplovac Huan Dias de Solis, 1516. godine. Uplovio je u ušće Rio de la Plate verujući da je otkrio prolaz za Indiju, Kada je shvatio da na tom mestu okean prestaje, da se pretvara u sporu, mutnu reku, iskrcao se na obalu i ustanovio da ovu zemlju nastanjuju nepoznata indijanska nomadska plemena. Godine 1520, Magelan se, takođe, uverio da nema prolaza kroz La Platu (na španskom - srebro), skrenuo je prema jugu i zaplovio na svoj put oko sveta.

Španci su se, 1536, iskrcali sa velikom vojskom, osnovali Buenos Aires (dobar vazduh - na španskom, jer je vazduh bio čist i bilo je mirno, bez vetra), postavivši temelje glavnom uporištu u Argentini. Borili su se sa indijancima i učvrstili svoju vlast, da bi tek 1580. godine Buenos Aires postao grad, najznačajnija luka i trgovački centar. Španci su vladali Argentinom sve do 9. jula 1810. godine, jer je Napoleon te godine porazio špansku vojsku i prešao Pirineje. Prva ličnost u ratu protiv Španije u Argentini bio je general San Martin, koji se izjednačuje u Latinskoj Americi sa legendarnim Simonom Bolivarom.

Argentina je za vreme II svetskog rata bila u savezništvu sa Nemačkom i tek pod pritiskom SADa, 40 dana pre kapitulacije Hitlera, objavila je rat silama osovine.

Već 1946. godine na opštim izborima je za predsednika izabran general Huan Domingo Peron, ličnost koja će oležiti sledeće decenije na argentinskoj političkoj i životnoj sceni. Sa svojom suprugom Evitom (o kojoj je skoro snimljen film, sa Madonom u glavnoj ulozi), uživao je masovnu podršku naroda i bio obožavan, jer je sproveo niz socijalnih reformi u korist radnika i seljaka koji su do tada bili obespravljeni. U septembru 1955. godine, državnim udarom od strane vojne hunte koja dolazi na vlast, oboren je Peron. Vojna hunta će biti na vlasti punih 18 godina. Peronisti ili hustisijalisti bore se i dobijaju na svim izborima, ali tek 1973. godine, kada je 80 odsto stanovništva glasalo za njega, Peron vraća se u zemlju. Umire nakon godinu dana, u 80. godini života.

Posle smrti predsednika Perona Argentina ulazi u period veoma duboke političke i ekonomske krize, koja je trajala do 1989. godine, kada na vlast dolazi Menem. Vrši reformu celokupnog društvenog i ekonomskog sistema; izjednačuje pezos sa dolarom, vrši privatizaciju celokupne privrede i otvara zemlju za priliv stranog kapitala. Danas Argentinci žive dobro i srećni su.

Ta zemlja ima budućnost sa više od 100 miliona hektara oranica, a svih obradivih površina, prema evropskim merilima, ima 5-6 puta više. Argentina bi mogla da prehrani dobar deo čovečanstva. Na nepreglednim pampasima, čovek te pampe je usamljeni gaučo, koji se druži samo sa svojim konjem i gitarom. To je ličnost sa


14

mnogo više duše i dilema od američkog kauboja, iako obavlja isti posao. Surova i romantična, nepismena, ali poetska pojava.

U muzici Argentinci imaju tango. Ova igra je obišla svet i nije izbledela do naših dana. Rođena je na dokovima “Boke” i u mračnim predgrađima velegrada, gde zajedno žive siromašni “portenjosi” (stanovnici Buenos Airesa) i “gringosi” (došljaci i doseljenici iz Evrope). Idol epohe je Karlos Gardel. Čuveni pevač i kompozitor, koji je prvi u svetu pre II svetskog rata prodao preko milion ploča. Njegova muzika i tango su proslavili Argentinu.

Buenos Aires spada u gradove koji imaju najviše pozorišta na svetu, najdužu ulicu na svegu, Rivadaviva (preko 70 km) i najširu aveniju od 226 m, koja se zove Nuove de Hulio (9. jula), sa veličanstvenim obeliskom u sredini. On obeležava najuži centar grada. Svuda okolo je bezbroj reklama, blještava svetlost, nepregledne kolone automobila, trotoari prepuni šetača, tako da je u 2 ili 3 sata izjutra na avenijama živo kao, usred dana, To je jedan od najosvetljenijih gradova na svetu. U mnoštvu tipičnih restorana sprema se “asado” - meso na roštilju, gde možete sedeti, uživati i jesti koliko hoćete od 15-20 vrsta mesa. Uz zvuke sambe i tanga, stranac će osetiti sve privlačnosti argentinskog načina života.

Sve je zahvaćeno gigantizmom. Avenije su se protezale između ministarstava i spomenika, između kvartova i palata, parkova i tržnica. Ima tu mnogo bronzanih i kamenih skulgpura podignutih u čast svim velikim ljudima i svim velikim vrlinama argentinske nacije. Neki su ih i sami sebi podizali i sami sebi čestitali na kipovima.

Sve trgovine imaju divne izloge, u kojima caruje koža u svim vidovima i svim cenama. Mnogi govore engleski i sve vas to navodi na trošak, ali mi to sebi nismo mogli priuštiti, iako smo često prilikom šetnji otkrivali predmete svojih želja.

Maraton smo istrčali zajedno, jedan pored drugoga. Dragana Jaćimovića je bolela noga, koju je slomio četiri godine ranije prilikom skoka sa padobranom Istrčali smo ga za tri i po sata. Taj rezultat i nije tako loš, s obzirom na uslove pod kojima smo trčali. Nismo se hteli odvajati, a pogotovo ne ovde na 16.000 km daleko od rodne zemlje.

Dobili smo neobične medalje sa plavobelom trakom. Osvežili smo se na cilju i šepajući, zbog bolova i umora, autobusom odvezli do crkve, gde su nas svi naši sa nestrpljenjem očekivali. Zajedno smo proslavili uspeh i podelili radost sa nekolicinom iseljenika koji nisu zaboravili da su rođeni u Jugoslaviji.

Oznojani i uz osmeh pili smo koka-kolu, pričali srpski, ljubili se i fotografisali. Vruće je. Bili smo srećni i blaženi pored ikona uz miris tamjana i sveća.

Daleko je bio moj Srem, gde je počinjala zima i padao sneg.

Goran Ferlan

BRAZIIIL, BRAZIIIL

Pre više od 50 godina, tačnije 6. 10. 1944, iz ove zemlje otišao je jedan čovek zato što je morao, kao i mnogi Rumljani koji su ovde živeli više od 200 godina. Ta ljudska glupost i prokletstvo se ponavljaju i danas. Egzodus naroda iz Krajine liči na njegov pre toliko godina. Razlika je u tome što su onda odlazili u konjskim zapregama, danas u automobilima i na traktorima. Poslednji rumski plemić tada je krenuo u prvi razred gimnazije. Otac mu je bio advokat, a stric sudija.

Jančo fon Vladislavus čekao nas je, 30. 11. 1996. godine, na aerodromu u Sao Paolu sa dvema velikim mapama toga grada. Bila je noć, gužva, a on se iznenadio kada smo mu Dragan i ja prišli i izljubili ga. Onako sremački dobroćudan i debeljuškast, nasmejao se dok je u rukama držao veliki list papira na kome je računarom bilo odštampano moje prezime.

Njegov srpskohrvatski je bio dosta loš, ali smo se odlično sporazumevali. Raspričali smo se, a on je upijao svaku reč. Posle toliko godina sreo je nekoga koji ne samo da dolazi iz njegovog mesta rođenja, već je i rođen u njegovoj kući. Siguran sam da i


15

danas u mojoj Rumi žive stotine, već odraslih, mojih sugrađana, vršnjaka, mladića i devojaka, zrelih odraslih ljudi, možda već deka i baka koji su rođeni u njegovoj kući. Koja slučajnost! I ja sam rođen u njegovoj kući, jer je dugo godina posle rata ona bila porodilište. Danas je to niža muzička škola u Rumi.

Ugostio nas je kao “male bogove”, U njegovoj kući smo jeli iz srebrnih tanjira, dok su nam posluga i on dodavali šta god smo želeli. Jeo sam plesnive sireve, probao četiri vrste banana, gledao satelitsku televiziju sa 67 kanala, sunčao se na obali Santosa, kupao u južnom Atlantiku i u njegovom bazenu, posmatrajući kako posluga čisti lišće sa površine vode. Onda sam mazio dve ogromne danske doge koje su nas prijateljski njuškale, posmatrao pejzaže koje su uradili holandski majstori iz XVIII veka na slikama u njegovoj radnoj sobi i često odlazio u kuhinju i iz ogromnog frižidera vadio svakojaka osvežavajuća pića, utoljujući žeđ zbog visokih temperatura i vlage.

Brazil je po veličini peta zemlja na svetu. Amazon je po količini vode najveća reka sveta, čije ušće je široko 140 km. Prašume Amazonije su pluća čovečanstva. U Brazilu se govori portugalski i u njemu živi oko 250 miliona stanovnika. Više od polovina Brazilaca su mlađi od 25 godina. To je mnogorasna zemlja. Glavni grad Brazilija. Najpoznatiji Rio de Žaneiro, a najveći Sao Paolo sa oko 23 miliona. U njemu se svakog sata napravi po jedna zgrada. One su ogromne i one su spomenici podignuti finansijskom uspehu. Pedesetak banaka se poređalo u centru grada, gde se sve diže u vis. Retke palme, što rastu duž avenija, savile su se u podnožju oblakodera i liče na zasade peršuna.

Najveći broj stanovništva stanuje u predgrađima, a u predvečerje se stvaraju dugački redovi ispred autobuskih stanica, dok pored njih jure nepregledne kolone autmobila. U redovima se niko ne vrpolji, niko se ne buni i niko i ne pokušava da se progura napred. Svako čeka svoj red. Mišljenja sam da oni nisu svi bogati, ima i kod njih puno sirotinje, ali svi se oni nadaju da će se jednoga dana obogatiti.

U otmenom predgrađu, u kojem smo proveli kod Janča tih nekoliko dana, puno je cveća, drveća i spokojstva. Elegantno zakrivljene ulice razdvajale su privatne palate, koje su bile toliko čiste da se činilo kao da u njima niko ne stanuje. Omanje novogradnje, s krovovima pokrivenim crvenim crepom, stražarile su nad vrtovima punim zelenila.

Prazne i tihe klupe ogromnog stadiona, ili malog igrališta prekrivenog izgaženom travom u siromašnim predgrađima, čine ovu zemlju najfudbalskijom na svetu. U njemu živi Pele, a na njegovom groblju leži Ajrton Sena. Sao Paolo je arhitektonski pun kontrasta, ali je poznat i po gajenju životinja koje gmižu po zemlji i upotrebljavaju se za proizvodnju protivotrova.

Za vreme vikenda, nekoliko miliona građana Sao Paola zakrče autoputeve i u 78 kolona upućuju se 200 km istočno, na obale Atlantika, gde su desetinama kilometara duge najlepše plaže sveta. Zabavljaju se, uživaju i odmaraju na suncu, u moru, muškarci uzdišu posmatrajući mlade devojke kako koketirajuće izazovno hodaju, ili igraju odbojku na pesku u ultra-malim bikinima.

Na 400 km od Sao Paola, obalom se stiže do Rio de Žaneira. Svetski poznati zaliv i devetomilionski grad, koji se prepoznaje po šiljatom “Korkavadu” - Glavi šećera, koji dominira iznad Rija. Na vrhu se diže 30 m visok kip od beloga kamena, koji prikazuje Isusa Hrista, raširenih ruku u obliku krsta, s ukočenom tunikom, snažna, smerna lica.

Na 700 metara ispod “otkupitelja” razastire se nestvarna panorama u kojoj maglovita zemlja i svetlucavo more međusobno izmenjuju senke i zrake. Još 1. juna 1501. godine Portugalci su se iskrcali na obale Rio de Žaneira i krstili ga imenima “Reka sećanja”, misleći da je to ušće neke velike reke.

Obale velikog Guanabare zaliva i najpoznatije plaže na svetu, Kopakabane, najveći stadion na svetu Marakana i najlepše žene sveta, čine da karioke veselo provode život, čak i iznad svojih mogućnosti. U Riju se mešaju sve rase sveta. To je Brazil: karneval i samba. U rano jutro Jančo nas je odvezao na aerodrom. Opraštamo se od našeg domaćina. Hvala ti “Sremče” u Brazilu! Kompanijom “VASP”


16

ponovo se vraćamo u Argentinu. Ispod nas je topao južni Atlantik. Kupao sam se u njemu.

Goran Ferlan

DODIRNULI SMO NEBO NA ANDIMA

Pažljivo sam prebrojao kusur koji nam je vraćen da bismo platili autobuske karte za noćnu vožnu do Mendoze, 1.300 km zapadno od Buenos Airesa. Onako pretrpani i preopterećeni stvarima, polako i uz muku, otišli smo do perona da sačekamo naš autobus. Bio je tačan. Super luksuzni autobus kompanije »Central Argentino«, u kome smo bili posluženi večerom, sokovima, kafom i doručkom, prevezao nas je za 14 sati do podnožja Anda, planinskog masiva koji se proteže hiljadama kilometara duž celog Južnoameričkog kontinenta. U kasno prepodne videli smo Ande, drugi cilj našeg putovanja.

Proveli smo samo jedan dan u gradu sa oko 750.000 stanovnika, velike površine, jer u širini zauzima oko 30 km, a u dužini više od 60 km. Liči na oazu u pustinji, što je delimično tačno. Osnovali su ga italijanski doseljenici pre 250 godina i razlikuje se od Buenos Airesa. Sačekala nas je svežija klima, niske prizemne kuće opkoljene drvećem i parkovima, mirniji život sa manje saobraćaja i automobila. Grad je bio čistiji, odisao je prefinjenom lakoćom življenja. To je bilo bogato i lepo mesto. U tom gradu i provinciji se proizvode najbolja vina u Argentini i među najtraženijim su u svetu. Probali smo i to kasnije.

Namučili smo se dok nismo našli jeftin hotel za noćenje, državnu kancelariju u kojoj smo platili dozvole za penjanje (Permit) i radnju u kojoj smo mogli da iznajmimo ostatak opreme potrebne za penjanje na Ande. Tu su nam se zalihe novca veoma brzo istopile, jer smo 160 dolara platili dozvole, za iznajmljeni šator plastične cipele, odelo i gas dali smo 150, za garanciju još toliko, a za hranu oko 100 dolara.

Sugradan, ponovo vožnja autobusom - četiri sata dobrim putem i stigli smo na samu granicu sa Čileom. Nalazili smo se u srcu Anda, na 2.800 metara. Bili smo na mestu koje se zove Puente de Inka: nekoliko kuća, sa nekoliko tipičnih južnoameričkih kantina i lodževi sa mulama za iznajmljivanje. Postajalo je sve hladnije. Sačekao nas je sneg, vetar i veoma oskudna vegetacija i životinjski svet, što je i karakteristično za Ande. Podigli smo šator, skuvali supu, grickali krekere i do dugo u noć pričali, ležeći u roze, duplom alpinističkom šatoru, o predstojećim naporima i doživljajima koji nas očekuju u hladnim, neprohodnim i zadivljujućim Andima. Probudilo nas je sunce, koje u decembru, kada je dugodnevica, izlazi još oko pet časova i zalazi posle 21 čas. Ali, u Andima to traje kraće, jer visoke planine zaklanjaju nas i čine senku. Veći deo opreme smo natovarili na mulu, koja će nam stvari odneti do baznog logora zajedno sa karavanom, a mi smo se sa najneophodnijim stvarima uputili prema podnožju Ankokagve udaljenom 40 kilometara pešačenja.

Na trećini puta, kod jednog bistrog potoka, podigli smo naš drugi logor (Konfluencija 3.200 m). Upoznali smo se sa Gustavom, Italijanom iz Trenta koji se takođe uputio na Akonkagvu. Uz priču o putovanjima, planinama, politici, sportu i vremenu koja nas očekuje i koje se po pravilu počelo pogoršavati u popodnevnim časovima. Sunčano, vedro i bez oblaka bilo je samo izjutra. Duvao je jak vetar iz pravca Čilea i sa Pacifika, donosio nam je sneg, oblake, maglu i hladnoću koje je i bez toga bilo puno. Pojeli smo “minestrone” supu, zavukli se u vreće za spavanje, ušuškali i čekali jutro.

Treći dan je bio težak za penjanje i pomalo dosadan i monoton hod kroz kamenu pustinju. Prešli smo 25 kilometara uz visinsku razliku od 1.000 metara. Kada smo stigli do baznog logora imalli smo samo toliko snage da skuvamo supu bez rezanaca, popijemo vitamine i dijamoks protiv visinske bolesti koja se već počela manifestovati.


17

Na 4.300 metara počela je da nas boli glava, bili smo malaksali. Zagrlio sam majušnu majicu moje ćerke i u mislima je poljubio u obraze, umotao se preko glave, a u nozdrvama nije ostao miris detetovog tela. Smešio sam se, vetar je povijao šator sve do naših lica, lepeći nam za noseve hladan i mokar krov, nanoseći sneg preko nas, kamenja i stenja koje smo poređali oko njega da ga ne odnese.

Jutro u baznom logoru na Place de Mula. Upuznali smo se sa Japancima, Švajcarcima i Viktorom od koga smo saznali

mnogo podataka koji su nam bili od koristi u sledećih nekolilko dana. Odmarali smo se i sakupljapi snagu. Glavno jelo su nam bili slani, tanki, krhki krekeri. I na sreću, imali smo ih mnogo. Pogled na džakove sa hranom nas je radovao.

Sutradan, noseći samo vodu, fotoaparat i malo hrane uputili smo se vijugavim serpentinama još više, na 5.500 metara do Nido de Kondoresa (gnezdo kondora). Penjali smo se skoro sedam sati, a spustili nazad u logor za jedan sat, klizajući se i kotrljajući u plastičnim cipelama niz pesak i sitne kamenčiće hladne lave i stvrdnute magme, vrišteći od zadovoljstva kao da smo na skijanju. To nam je bila dobra aklimatizacija i adaptacija za nova iskušenja. Sedmog dana sa svom opremom idemo na “Kondores”. Penjemo se satima, uz veliki napor i popodnevni vetar i hladnoću. Nosimo po 22 kilograma opreme. Tri, četiri puta udahnemo vazduh na svaki korak. Pravimo pauze i odmaramo se. Sporo i teško.

Noćimo na minus 20°C. U šatoru je malo toplije, u njemu provodimo ceo dan. Vetar je toliko jak da nas skoro pomera, pognuto hodamo. Sunce je jako. Zaštitili smo lice kremom i štitnicima. Vazduh je razređen. Topimo sneg i pijemo ga. Noć nikako da prođe. Kada će jutro i sunce? Obojica ne spavamo. Neće san na oči. Ne pruža se često ljudima mogućnost da spavaju na 6.000 metara! Doručkujemo već klasiku: “tanke i krhke krekere”. Spavao sam sa fotoaparatom, vodom, šibicama u vreći, bojeći se da se ne smrznu, sa kapom na glavi.

Blizu smo cilja. Sa nama je i jedan bračni par iz Švajcarske. Zajedno trpimo hladnoću i vetar. Prepodne je sunčano i vedro. Penjemo se sve višlje i višlje. Led. Nagib je oko 70 odsto. Koristmmo dereze-klinove na cipelama. Vrh. Kraj. Tačno je 15 časova i 15 minuta. Posle više od osam sati penjanja smo na vrhu a tu je samo jedan drveni krst i mi. Ljubimo se. Širimo zastavu. Skačemo i vičemo u beskrajni prostor iznad nas na minus 38°C. Ništa ne vidimo. Slavimo. Mi smo u oblacima na 7.035 metara. Osvojili smo Akonkagvu.

Bilo je to 12. 12. 1996, daleko u Andima, u Južnoj Americi, na više od sedam kilometara iznad nivoa mora i od ravnice u kojoj ja živim. Možda sam se, od svih Sremaca ja popeo na najviše mesto na zemlji? Možda to niko pre mene nije uradio? Srećan sam. Vraćamo se kući.

Zemaljski dani i dalje teku. Bio sam blizu da dohvatimo nebo i bogove.

Goran Ferlan

A SAD – EVEREST !

Ulazimo u 21. vek, a noga nekog Jugoslovena još nije kročila na krov sveta, na Mont Everst. Bilo je pokušaja. Prošle godine momci iz Nikšića su bili blizu, ali nisu imali ni sreće ni iskustva. Ferlan i ja ćemo uspeti.

Ovako razmišlja Dragan Jaćimović, starešina u Korpusu specijalnih jedinica Vojske Jugoslavije, momak za koga kažu da je jedan od najspremnijih vojnika na ovim prostorima.

Jaćimović i Goran Ferlan inače nisu nepoznati našoj a ni svetskoj javnosti. Prošle godine u novembru ova dvojica hrabrih mladića iskušali su sebe tako što su prvo istrčali maraton u Buenos Ajresu i odmah zatim se uputili na vrh Akonkagve, gde su poboli jugoslovensku zastavu na vrh visok preko 7.500 metara. Ovaj poduhvat ušao je u


18

najprestižnije svetske planinarske časopise, a imena Jaćimovića i Ferlana uvrštena su među najpoznatije svetske penjače.

Pretprošle godine, Jaćimović je sa ekspedicijom Jugoslovenskog alpinističkog saveza kročio na vrh K2, na Mont Everestu, što mu je donelo i medijsku slavu oličenu u reklami na BKTV „Vrh pripada najhrabrijima". Međutim za Mont Everest nije dovoljno samo srce u junaka.

Nikšićani

- Momci iz Nikšića, kojm su prošle godine zaustavljeni na nekoliko desetina metara od

vrha Himalaja, jednostavno nisu imali sreće i iskustva - priča Jaćimović o ekspediciji planinarskog društva „Javorak" koja je pokušala da dokuči krov sveta.

U razgovoru sa kolegom iz Nikšića Đorđem Vujičićem saznao sam da su sem što im se vreme pokvarilo, imali i neverovatan peh sa vodičima koji su ih više puta ostavljali i zamajavali, jer su navodno noć pre toga sanjali duhove. Zbog toga, više puta su polazili iz logora, vraćali se, gubili snagu i živce da bi na kraju došla oluja koja ih je onemogućila da se popenju. Iako sve još nije utanačeno, moguće je da će nam se pridružiti u ekspediciji još neki Nikšićani koji hoće da pokušaju ponovo.

Maraton u Peruu

- Da bi se čovek popeo na najviši vrh na svetu potrebno je da se slože mnoge stvari

- priča Jaćimović. - Naravno ide prvo hrabrost, zatim izuzetna fizička kondicija, dobro razrađen plan penjanja, vešt vodič i, naravno, novac. Ako bilo koja stvar u ovom lancu zakaže, od uspeha nema ništa. Zato se i spremamo detaljno.

Prva proba za Ferlana i Jaćimovića biće već narednog meseca kada ova dvojica vojnika kreću na Mon Blan, najviši evropski vrh (4.900 metara). Kako naši alpinisti planiraju, sve bi trebalo da prođe bez većih problema a već u septembru čeka ih novi izazov, maraton u Peruu koji se trči na preko 4.000 metara visine.

- Maraton od drevnog grada Kuska do Makču Pikču u Peruu je najteže nešto što je čovek izmislio do sada kao sportsku disciplinu - nastavlja Jaćimović. - Trče se 42 kilometra po planinskim stazama, gore-dole, u uslovima razređenog vazduha. Ovaj maraton je tradicionalan, a uspevaju da ga istrče samo najspremniji na planeti. Ako uspemo da istrčimo za oko 3,5 sati to će biti znak da smo spremni za Everest.

Pomoć Francuza

Kad je u pitanju ekspedicija, naš sagovornik navodi da je tu najveći problem

novac. Naime naš Planinarski savez nema para da opremi ekspediciju (košta oko 200.000 dolara) a ne postoje ni sponzori spremni na ova ulaganja. Zato su Jaćimović i Ferlan stupili u kontakt sa francuzima i kako stvari stoje priključiće se nekoj od bogatijih ekspedicija, naravno sa našom zastavom. Datum polaska ekspedicije još nije utvrđen ali pretpostavlja da će krenuti sledeće godine.

- Uopšte ne sumnjam da ćemo se popegi na Everest jer radimo punom parom i planiramo detaljno - nastavlja Jaćimović. - U svojim jedinicama, u Korpusu, i u Rumi gde službuje Ferlan, imamo punu podršku kolega starešnna i vojnika i nećemo ih izneveriti. Za državu uopšte, a naročito našu vojsku, mnogo bi značilo da upravo pripadnici VJ budu prvi Jugosloveni na Everestu.

Dragan Vujičić

FIZIČAR, MARATONAC - KAPETAN


19

Kada je kao klinac šahista osvojio svoje prve važne "sportske poene", Goran Ferlan nije ni pomisliti mogao da će ga život naučiti i mnogim drugim sportskim veštinama. Da će se oprobati, i brojne nagrade dobijati, u aeromodelarsrvu, odbojci, košarci, fudbalu, plivanju, biciklizmu, trčanju, alpinizmu.

U Rumi, u srcu Srema, tridesetčetvorogodišnji Goran Farlan živi i radi, a tu je i rođen 1963. godine. Život ga je samo na kratko, po završetku Vojne akademije, odneo na jug, u Niš. Posle se, 1993. u svoju Rumu vratio i tu, u garnizonu, za sebe i svoju porodicu, hleba našao. Kapetan I klase, magistar nuklearne fizike.

Mislio sam da, s obzirom na dotadašnje moje sportske ljubavi, posle Akademije nastavim na Fakultetu za fizičku kulturu priča nam Goran. Ipak, to što sam 84-te, kao pitomac, na uličnim trkama u Kruševcu stigao drugi, što sam čak postao instruktor plivanja i 85te sebi kupio najbolji bicikl, nije prevagnulo nad ljubavlju prema nauci fizici. Sport je u svakom slučaju ostajao kao nešto što pokreće. Isto kao ljubav.

Poslušao je svojevremeno supruge Nevene savet i posvetio se tek jednom spotu: trčanju.

- Trčao sam na krosevima "Politike", a 1988. upustio sam se i u svoj prvi maraton. Mislim da sam tada na cilj stigao dvadesettreći, a već sledećeg puta bio sam trinaesti i, dobro se sećam, sigurnosti sa kojom sam sebi i prijateljima tada govorio: Na narednom sličnom takmičenju red je da budem bar treći!

Učestvujući osam puta na prvenstvima u maratonu u Jugoslaviji, zasigurno je on postigao mnogo više. Na tim takmičenjima i, svakodnevni treninzi od po 60 kilometara kojih se hi danas ne odriče, odveli su ga pravo u svet. Trčao je tako maratone u Rimu, Beču, Firenci, Izraelu, Sevilji, Helsinkiju, Njujorku, Stokholmu, Berlinu, Buenos Airesu, pa u Londonu i Brižu. Kao retko koji maratonac ume on da učestvuje i na deset maratona u. godini. Sa neuobičajenom lakoćom.

- Sve do 27-me godine nisam znao za svoju "srčanu prednost" objašnjava Goran. Lekari su se valjda čudom čudili, ali mi dugo nisu rekli: Moje srce radi sa 38 otkucaja u minutu, u stanju mirovanja! Po svoj prilici, zbog toga mi je osećaj umora nepoznat. „Šteta je samo što to nisam ranije znao. Sto drugi oko mene nisu sa tim bili upoznati. U svetu se u takvim slučajevima čitave ekipe stručnjaka angažuju i, od detinjstva, dečaka pripremaju za vrhunskog sportistu. Ja sam uglavnom, sam na sebi radio.

To što je i oduvek sam sebi nametao ritam, Goranu, ipak, ne smeta previše. Važno mu je, kaže, da se na sportskim takmičenjima druži i da okolina ima puno razumevanja za njegove sportske želje. Podržavaju ga i ohrabruju: porodica, prijatelji, komandant rumskog garnizona Milan Mišić, a nezaobilazni su i sponzori. Bez materijalne podrške, kaže nam, teško da bi se i makao iz Rume. Neizvesna bi bila mnoga njegova putovanja.

Osim što je trčao na pomenutim, staze su njegove postale i alpinističke. Mesec dana je tako planirao, medu vrhovima Himalaja, isto toliko, i više, snage je iskušavao u vrletima Anda, a tek utihnulo leto pamtiće po Mon Blanu. Dve nedelje je tamo boravio sa prijateljem iz Pančeva, Draganom Jaćimovićem.

Visoko u planini, zimom i hladnoćom napadnut, o čemu planinar razmišlja? Čime li se greje?

- Na 5 - 6. 000 metara nadmorske visine, počne čovek iznenada da sebi i saputnicima priča o nekim stvarima o kojima u ovom životu ovde, gotovo da i ne razmišlja. Šta sve čoveku ne padne na pamet. Ponekad ga i strah uhvati. U svojim zabeleškama ponekad, u dnevniku koji vodi, mnogo šta zanimljivo zabeleži. Da ne zaboravi.

Goran Ferlan najviše pamti predele, ali i ljude. Nedirnutu lepotu himalajsku, neće moći nikada da zaboravi. Na "krovu sveta", u podnožju najvišeg Mont Everesta, bio sam kaže, opčinjen zalaskom sunca. I vetrpm, koji je od snega uzbudljiv vrtlog pravio. Ali, bio sam zadivljen i mudrošću ljudi iz plemena Šerpasi. Ti ljudi kažu: Čak i kad pet kuća ima, čovek može samo u jednoj da živi! Kakva je to sjajna filozofija, nezagađena našom zapadnjačkom strašću za gomilanjem materijalnih stvari. Mislim da taj deo sveta čovek neće moći nikad, ni idejom da zagadi!

Nagomilao je u svojim sećanjima još mnogo toga putnik, maratonac i alpinist, Goran


20

Ferlan iz Rume. Teško da bi u samo jednu priču moglo sve da stane. Zato, tek taksativno, nabrajamo imena ljudi koje je on na putovanjima susretao, sa kojima je drugovao i kojima je gost bio.

- Kada sam trčao u Švedskoj, toplo me je primila jugoslovenska porodica Sucurović, u Izraelu sam se družio sa, javnosti poznatim Dušanom Mihalekom, a u Brazilu sam upoznao ni manje ni više poslednjeg rumunskog plemića. U kući njegovoj, u Rumi tada je to bilo) porodilište i sam sam rođen. Janćo von Ladislaus je sa 12 godina otišao u Sao Paolo. Visoko u Andima, osluškući let kondora, upoznao je Goran, takode, divne ljude koje ne može da zaboravi. Porodica Basoti gostila je njega i njegove drugare puna tri dana. A, trebalo je da im Bosotijevi pomognu samo u jednom: da im na putu za Čile, na kratko, iznajme svoju mulu!

- Maštam da odem u Japan i na Novi Zeland. Siguran sam, skoro, da ću jednog dana i tamo stići. Nema lepšeg osećaja od onog kad se popneš na nekakav vrh, kad duboko udahneš, kad jugoslovensku zastavu na vrh pobodeš.

Dragana Ćatić


21


22

3K RTS NA MON BLANU

Mon Blan je najviša planina Evrope (4.807 m) i pravi raj za ljubitelje alpinizma i avanturiste koji tragaju za nezaboravnim doživljajima. Već dva veka unazad, otkako je prvi put osvojen vrh Evrope, svake prve dve nedelje avgusta, kada je “najbezbednije” proći predelima večitog snega i leda i čestih odrona i lavina, kolone alpinista kreću ka najvišoj tački masiva Mon Blan. Ovog avgusta među njima smo se našli i mi – tragači za TV ekskluzivom sa onolikim alpinističkim iskustvom koliko znamo i da – heklamo ... Znači nikakvim.

Prvi put je jedna profesionalna TV ekipa krenula da ispuni ovaj težak reporterski zadatak noseći sa sobom elektronsku opremu kaja nikada nije stigla do tih visina. Jer, elektronika je do sada uvek prepuštala filmskoj kameri takve zadatke, i to ne samo kod nas, nego i u svetu.

Osmog avgusta krenuli smo iz Beograda da kamerom pratamo jugoslovenske alpiniste Drašna Jaćimovića i Gorana Ferlana u pohodu ka vrhu Mon Blana, koji pruža neverovatan prizor čak i kad se posmatra iz doline Šamoni, odakle se kao čudo prirode diže iz ravnice do neverovataih visina. Prva tri dana boravka u Šamoniju iskoristili smo za prikupljanje što više informacija o nameravanom poduhvatu. Česti kontakti sa meteo-službom unosili su nam tada zaista nepotrebnu nervozu, jer su se u oblasti vrha stalno smenjivale oluje, ali su 12. avgust i vremenska progaoza za taj dan obećavali da će baš tada biti start našeg penjanja - i tako je i bilo.

Rano ujutro krenuli smo, prošli kroz predele u kojima je Alberto Tomba prošle godine osvajao medalje na svetskom skijaškom kupu i došli do železničke stanice, odakle nas je simpatačni šinobus prevezao do kote od 1.812 m nadmorske visine, gde se i tog jutra skupila grupa od oko 200 alpinista. Od ovog broja avanturista, po statistici, njih 150 kreće ka vrhu, a samo 10 stigne do njega.

Oko 10 časova počela je naša putešestvije. Nosili smo prevelike rančeve koji su bili puni i letnje i zimske garderobe, jer su temperaturne razlike na tim visinama nepredvidive. Namazani cinkovom mašću stigli smo do objekta na 3.802 m koji, obložen aluminijumom kao konzerva pruža utočište alpinistima. Desetočasovno penjanje do te tačke predstavlja izuzetan napor, jer put vodi kroz krševite predele kraj opasnih litica. Uspon je na određenim mestima i do 80 stepeni. Doživeli smo da odroni kamenih gromada padaju na 10 m od nas. Ambisi kraj kojih smo penjali opremu tešku i do 30 kg, duboki su i po 1,5 km a konstantno smo se dvoumili da li da kamerom zabeležimo opasnost, ili da je što pre zaobiđemo i nastavimo dalje.

U objektu od oko 150 kvm bilo nas je stoginak iz svih delova sveta. Ležali smo na podu u vrećama za spavanje, izigravajući sardine na Mon Blanu i uz cenu kao da smo u hotelu sa 5 zvezdica. U objektu nema ni struje ni vode. Ako ste žedni, rešenje je ili da topige sneg, ili da kupite flašu vode koja košta oko 50 dinara. Jedini obroci, pored hrane koju ste eventualno poneli, su supa (100 dinara), činija kafe (100 dinara) i neka vrsta pilava (oko 350 dinara), što je jedino jelo koje se tu sprema tokom 4 meseca u godini, koliko je objekat otvoren za posetioce.

U rano jutro 13. avgusta 1997. (sreća što je bila sreda, a ne petak) krenuli smo u finalni pohod ka vrhu. Temperatura je bila i do plus 40 stepeni, a u roku od 30 sekundi, kada naiđe oblak temperatura je padala na minus 20 stepeni. Tada je jedini izlaz pokazati spretnost u brzini presvlačenja. Sneg se u toku noći zaledio, staza je bila jako uska, a litice i provalije prostirale su se s obe strane grebena po kojima vodi put do vrha. Povremeno smo propadali u sneg i shvatili da je uspon po snegu desetak puta teži nego penjanje uz kamenjar i stenje. Od opreme smo imali samo preteške rančeve i plastične gojzerice, a usput saznali da bez konopca i krampona i dereza – čeličnih krampona, srljamo u neviđenu opasnost. Pokuzaju nam prevoje gde su tih dana ljudi jednostavno nastajali, prolazimo ih, a prelazimo i staze iznad kojih, kao terase, vise gromade snega koje svakog trenutka čekaju da se pretvore u lavinu. Strašno smo uplašeni, ali i uporni sve dok nam na 600 m do vrha, planina nije


23

pokazala svoje najcrnje lice. Snimatelja i mene počinju da tresu prvi simpptomi visinske bolesti, kada se u telu dešavaju neobjašnjive stvari – a jedini lek je što brže spuštanje na manju visinu. Na 4.200 m nadmorske visine mi, kao ekipa Trećeg kanala smo stali. A svaki dalji korak vodio bi nas ne na vrhu, nego ka tragediji. Mi ostajemo tu, a naši vodiči – alpinisti, nastavljaju dalje i tačno u 14 časova i 55 minuta, posle 9 časova od rastanka s nama, razvijaju jugoslovensku i zastavu Trećeg kanala na vrhu Mon Blana. Te trenutke opisuju kao momente kada ste najbliži raju.

Povratak u podnožje trajalo je dan i po, a usput smo se borili sa svim onim odronima i prevojima koje smo prošli pro penjanju, samo što im tada nismo bili okrenuti leđima. Usput preživljavam privremeno petočasovno slepilo kao rezultat ćudljive prirode i visinske bolesti. Ipak, naša najveća životna avantura je srećno okončana, dok našu radost oplemenjuje profesionalno odrađen televizijski zadatak. Na ovaj put krenuli smo ne zato što smo mislili da će nam biti lako, nago zato što smo znali da će nam biti teško – a saznali smo i više nego što smo želeli, samo da bi gledaocima usnimili priču koja im opravdava postojanje TV reportera.

Kažu da se čovek na Mon Blan penje samo jednom u životu. Znam i zašto – zato što mu drugu put ne pada na pamet tako nešto. Reportaža je snimljena, biće prikazana, nadamo se krajem oktobra, a mi se više ni na drvo ne penjemo.

Dragan Gulić

KO KAŽE DA NISMO SMELI

Mon Blan je najviša planina Evrope (4.807 m) i pravi raj za ljubitelje alpinizma i avanturiste koji tragaju za nezaboravnim doživljajima. Već dva veka unazad, otkako je prvi put osvojen vrh Evrope, svake prve dve nedelje avgusta, kada je “najbezbednije” proći predelima večitog snega i leda i čestih odrona i lavina, kolone alpinista kreću ka najvišoj tački masiva Mon Blan. Ovog avgusta među njima smo se našli i mi – tragači za TV ekskluzivom sa onolikim alpinističkim iskustvom koliko znamo i da – heklamo ... Znači nikakvim.Kako su dvojica novinara Trećeg kanala krenula u osvajanje Mon Blana, zašto nisu uspeli da stignu do samog vrha i zbog čega im više neće pasti na pamet da se penju ni na drvo...

Novinari Trećeg kanala, Dragan Gulić, inače urednik i scenarista kviza „Ko kaže da ne smem", i Nebojša Bašić, jedan od boljih snimatelja na RTS upustili su se u neobičnu avanturu. Odlučili su da, zajedno sa alpinistima iz Planinarskog saveza Srbije, Goranom Ferlanom i Draganom Jaćimovićem, osvoje vrh Mon Blan (visok 4.807 metara), iako do tada nisu planinarili ni do vrha Avale. Osim što su se odvažili na takav korak, novinari Gulić i Bašić želeli su i da budu prva ekipa koja je na Mon Blan ponela elektronsku snimateljsku opremu. Na kraju, njih dvojica uspeli su da osvoje 4.200. metar, a do primamljivog vrha planine stigli su samo naši alpinisti. Ovo zanimljivo putešestvije zabeležilo je oko njihove kamere, a doživljaje ove nesvakidašnje ekspedicije gledaoci Tpećeg kanala moći će da vide u tri nastavka, najverovatnije u oktobru. Do tada, čitaocima „Radio TV Revije", Dragan Gulić iznosi neke zanimljive detalje u osvajanju Mon Blana.

Baterije u gaćama

- Vodio sam emisiju „Podne-popodne", i u gostima mi je bio Goran Ferlan, naš

poznati maratonac i alpinista kaže Dragan Gulić. Tada je zapravo sinula ideja o osvajanju Mon Blana. Ferlan nas je posavetovao da popravimo kondiciju, i da ja do tada obavezno batalim cigarete. Spremali smo se i jedva čekali prve dve nedelje avgusta, jep to je jedini period u godini kada se može stići do vrha Mon Blana. Sanjali smo dan kada ćemo doneti snežno-bele fotografije i snimke, doživeti filmsku opasnost penjući se na


24

vrh, pogotovo što smo poneli i elektronsku opremu, koju pre nas niko nije nosio. To je značilo baterije držati u gaćama da bi bile tople, jer su temperaturne razlike na Mon Blanu neverovatne: od plus 40, do minus 20 stepeni Celzijusovih. Posebno nas je radovalo što na ovo putovanje ide ekipa Trećeg kanala, pa smo za tu priliku sašili zastavice sa znakom te televizije, da ih zabodemo na najvišu tačku Mon Blana.

I tako, kako naš sagovornik priča, ekspedicija u sastavu: novinar Dragan Gulić, snimatelj Nebojša Bašić i alpinisti Goran Ferlan i Dragan Jaćimović, stigli su u Šamoni, veliko i preskupo ali prelepo sportsko-turističko naselje. Tu su počeli da se raspituju o stazama do vrha planine, jer, od kada je ustanovljena SRJ, niko se od Jugoslovena nije našao na najvišoj koti Mon Blana, pa je i taj povod motivisao „našu" ekspediciju.

Ni na drvo

- Kada smo sakupili sve potrebne informacije, pala je odluka da se ka vrhu krene

12. avgusta, jer su dva dana pre toga besnele oluje objašnjava Dragan Gulić. I krenusmo rano ujutru, prvo žičarom do 1.400 metara, pa onda tramvajem za tu priliku koji nas je odvezao do 1.800 metara. Zatim nam je trebao ceo dan da se popnemo do 3.800 metara. Bukvalno, penješ se čitav dan, batrgaš preko opasnih prevoja, susrećeš divokoze i belo svetske alpiniste, ali svi oni u vrhunskoj opremi, a mi u - plastičnim gojzericama bez krampona. Od ranog jutra do večeri, usput smo snimali zastrašujuće litice i ambise, takve, da nismo smeli ni da se osvrnemo. U jednom trenutku, naši alpinisti su nas i ostavili, jer smo se prisetili, da je na toj stazi, mesec dana pre nas - poginulo 27 avanturista. Predveče smo se svi našli u nekom „sabirnom centru" za alpiniste, odnosno objektu od aluminijuma, u kojem nema ni vode, ni struje, ni grejanja. Iz helikoptera se tu izbacuje voda, a jedna boca košta 50 franaka. Tu smo prespavali, na podu u vrećama za spavanje, i sutradan krenusmo ka vrhu.

- Tada smo tek uvideli da je 10 puta teže hodati po snegu, nego po stenama, jer mi smo to činili bez krampona priseća se Gulić. Išli smo tim liticama, dok nam visina nije „udarila" u glavu... A onda, u lobanji ti jednostavno zabubnji, i trnu ruke i noge, povraća ti se, i dođe ti da sedneš i spavaš. Rečju oduzme ti se organizam. Izdržali smo do 4.200 metara, i tu smo stali. Preostalo nam je „samo" još 600 metara, ali koji su zapravo kao kilometri. Naši alpinisti su nastavili, uzeli od nas digitalnu kameru i fotoopremu, a posle devet sati (sa nama bi im trebalo 13), oni su prešli tih 600 metara i 13. avgusta, u 14.55 sati, popeli su se na vrh, zaboli jugoslovensku zastavu, zastavu Trećeg kanala, a našao se tu i jedan primerak „Radio TV Revije". Spuštanje je trajalo jedan dan. Doživeli smo isti strah, možda i veći, nego dok smo se penjali. Usput, mazali smo se cinkovom mašću, jer bili smo u opekotinama...

Novinari Trećeg kanala doživeli su tek kasnije olakšanje u Šamoniju, bez opasnosti snimajući četiri dana žičare, atraktivnu pećinu, paraglajdere, prelepe hotele i ostale sadržaje ovog mesta. Žalili su za to vreme, što nisu stigli do samog vrha Mon Blana.

Na pitanje kada će ponovo u osvajanje visina, Gulić kaže: "Što se Bašića i mene tiče, mi se više ne penjemo ni na obično drvo".

Danilo Bugarski

NA KROVU EVROPE Svu lepotu planinskih masiva, ali i neopisiv strah doživeli su Dragan Gulić i Nebojša

Bašić, novinari i snimatelj trećeg kanala RTS, dok su na putu do Mon Blaka u stopu pratili naše alpiniste Gorana Ferlana iz Rume i Pančevca Dragana Jaćimovića.


25

Hrabro su se borili protiv ledenih i vrelih vrhova i polodnožja planina, ali, ipak do 4.807 metara visine nisu stigli. Posledljih 600 metara nisu mogli da prepešače.

- Bilo je i prelepo i strašno seća se Dragan Gulić. Ponovo bih sve preživeo kada se setim onog doživljaja dok sam posmatrao planine. Kada mi u sećanje, međutim, dođe strah koji mi je ledio krv u žilami, sebi kažem: nikada više. Pre Mon Blaka nisam se peo na visinu veću od Avale i stepenica u Herceg Novom.

Na putu do vrha sa oko 200 ostalih penjača alpinisti i naši novinari odmarali su se često. Prikupljali snagu za novi poluhvat. Teško im je bilo da se priviknu na velike promene temperatura. Jer, jednog momenta živa je merila plus 40, a već slelećeg minus 20. Na telu su istovremeno imali opekotine i smrzotine.

- Nakon samo dva sata pojavili su mi se plikovi kažs Gulić. Borili smo se protiv svega, protiv straha i svake priče tipa "tu je juče nestalo njih četvoro". Kada smo prolazili kraj kanjona gde je u poslidnjih mesec dana piginulo tridesetak ljudi, gotovo da nismo znali za sebe od straha. Pregurali smo i to. Ipak, do vrha nismo uspeli da stignemo. Savladala nas je visinska bolest.

Odjednom je Guliću i njegovom kolegi počelo da zuji u ušima. Povraćali su, spavalo im se. Dragan je odjednom obnevido i tek nakon šest sati vratio mu se vid.

I spuštalje je bilo teško ističe Gulić. Trebalo je sići niz litice nagiba većeg od 80 stepeni. Na povratku smo sretali nove ekipe koje su pokušale da se popnu na gotovo neosvojiv Mon Blan. Trojica Rusa već treću godinu pokušavaju, ali im ne da visinska bolest.

Naši alpinisti Gorap Ferlan i Dragan Jaćimović ipak su 13. avgusta, nešto posle podneva, uspeli da se popnu na Mon Blan i istaknu jugoslovensku zastavu. Na vrh su stigla još samo nekolicina.

S.Stanković


26


27

PRED VEČITIM IZAZOVOM

Sportska scena uvek je tražila nove junake i, bez obzira na to što vreme čini

svoje, upečatljive ličnosti i njihovi podvizi samo mogu da odu u nezaborav. Kada se zabrinemo da ćemo sticajem raznih okolnosti ostati bez asova u Vojsci Jugoslavije, pojave se novi šampioni, veliki borci. Jedan od tih sportista i sjajnih starešina svakako je stariji vodnik Dragan Jaćimović, visokocenjeni profesionalac u elitnom sastavu Korpusa specijalnih jedinica, onih momaka čije se akcije visokog rizika mere sekundama, preciznost milimetrima, a uspešnost spasenim ljudskim životima i velikim materijalnim dobrima. Treba li isticati koliko su tada dragoceni snaga, brzina, veština, izdržljivost... Hrabrost i borbenost utkani su osnovu za nadgradnju pomenutih vrlina.

Ko se lati posla da piše o Draganu mora računati na muke. Rekli bismo - slatke, spisateljske muke. Nije lako ni pobrojati sve discipline u kojima se ogledao, ali teže je odgonetnuti skrovite porive i beskrajno požrtvovanje koji su ga vodili do njegovih, svakog poštovanja vrednih podviga.

Hladna glava i vrelo srce

On je naočit momak, izrazito sportske građe, finih manira, nenametljiv,

odmeren... Spoljašnja jednostavnost i umirujuća hladnokrvnost skrivaju njegov unutrašnji vulkan, kontrolisani temperament koji eksplodira samo u trenucima profesionalnih i sportskih iskušenja.

U tome jeste tajna Draganove efikasnosti. On brižljivo prikuplja snagu i ne rasipa je bez preke potrebe. Čuva energiju baš kao i reči. Uopšte ne želi da sagovornika fascinira velikim pričama. Racionalan je i to mu pomaže da najkraćim putem stigne do cilja. Ne teži samoisticanju, naprotiv. Svoje velike individualne sposobnosti bezrezervno podređuje svekolikom uspehu kolektiva. Nesebičan je i požrtvovan, pouzdan u svakom pogledu.

Sportski rečeno, radi se o univerzalnom igraču, svestranom takmičaru, neverovatno ujednačenog dara za alpinizam, atletiku, streljaštvo, džudo, orijentaciono-taktički kros, vojnički višeboj... Da se strogo odlučio za jednu disciplinu i njoj sve podredio, bio bi, zacelo, svetski as. Ali, Dragan to ne želi, previše je smeo i radoznao, za njega su novi izazovi vredniji od potvrđenih titula. On naprosto uživa u podvizima i uvek je spreman za neki novi, veći od prethodnog.

Tiho, gotovo nezapaženo, lane je istrčao maraton u Buenos Ajresu, a onda krenuo put vrleti Anda. Onih četrdesetak kilometara poslužilo mu je kao zagrevanje za pohod na najviši vrh obe Amerike - Akonkagvu (7.035 metara). Jugoslovenska zastava zavijorila se u rukama starijeg vodnika Dragana Jaćimovića na „krovu obe Amerike".

I tu počinje u podnaslovu najavljena priča o fer-pleju među sportistima Vojske Jugoslavije, ovaj put naslovljen na ime kapetana prve klase mr Gorana Ferlana koji je sa Draganom izveo alpinistički podvig. Reč je takođe o svestranom sportisti, pre svega, poznatom maratoncu. On je na svoj način učestvovao u izboru za sportistu godine Vojske Jugoslavije tako što je žiriju uputio pismo gde je „kovertirao" neobičan potez: odrekao se svoje kandidature u korist Jaćimovića. Naravno da to nije uticalo na odluku žirija, ali je viteško poimanje sporta ostalo da se pamti i da se sledi.

Skok u Viktorijine vodopade

Bio je to samo jedan od rezultata koji su Dragana doveli do drugog mesta u akciji

za izbor sportiste godine VJ u 1997. U prvoj saveznoj ligi za orijentacioni sport, među najjačom konkurencijom (kategorija A-21 elita) osvojio je treće mesto. Četvrtoplasirani je na tradicionalnom Beogradskom maratonu (kategorija VJ i MUP).

Član je ekipe „Kobre" koja je osvojila prvo mesto na Finalu orijentaciono-taktičkog


28

krosa „Povlen 97", gde se okupilo dvanaest najboljih jugoslovenskih sastava u toj disciplini. Gađanje iz pištolja, rešavanje topografskog zadataka, savladavanje prepreke puzanjem preko sajle neki su od zadatih problema na krosu. Blistali su specijalci: poručnik Raša Lazović, stariji vodnik Dragan Jaćimović i vodnik prve klase Darko Ćurčić. Dobro je što se sportska porodica neprestano širi novopridošlim disciplinama. Da nije tako Dragan bi ih sam izmislio. Raskoš njegovog talenta ne trpi „već viđeno", rekosmo, večiti je tragač za nedoživljenim podvigom.

Novost koja nam je došla iz zahuktalog sveta zove se - bančdžamp. To su skokovi koji se izvode s visine a noge letača su vezane elastičnim užetom. Takmičari se strmoglavljuju u bezdane, kanjone, brzake... Kod nas postoji toranj za bančdžamp na popularnoj Adi Ciganliji. Tu je Dragan prvi put osetio neodoljivi osećaj slobodnog leta. Ali, šta je taj toranj od tridesetak metara u odnosu na legendarne Viktorijine vodopade. Nad rekom Zambezi postoji most, čak 130 metara iznad vodene površine. Bačena rukavica za odabrane. Među njih se svakako svrstava i stariji vodnik Jaćimović koji će svoju hrabrost odmeriti u prijateljskim afričkim državama Keniji i Tanzaniji.

To su, naravno, planovi, maštanja, lepe želje... Još je mudri Platon rekao: „Onaj ko ih ne sanja, ne zaslužuje ih..."

Sanja Dragan, još kako, huk Viktorijinih vodopada, let kroz providnu zavesu od kapljica i dugu iznad Zambezija. Zna da je podvig moguć ako se „milion kockica" u njegovom mozaiku postavi na pravo mesto. Dakako, obaveze u jedinici su na prvom mestu, a njeni zadaci su brojni i teški. Signal za uzbunu moguć je svake sekunde tokom svih 24 časa. Vreme u kome živimo, nažalost, prepuno je pretnji, nema mesta za potpuno opuštanje i spokoj. Mogući su trka između dve trke, skok između dva skoka, let između dva leta...

Zna sve to junak ove priče, ali niko neće nikada osporiti njegovo pravo na sportsku nadu i snove. Da nije toga ne bi bilo ni njegovih podviga, da nije njegovih podviga ne bi bilo ni zvanja sportiste godine Vojske Jugoslavije.

Branko Kopunović

HIMALAJIMA U POHODE Oduvek je u čoveku postojala želja, iskonska potreba da se vine do neslućenih visina ili

spusti u skrivene, modre dubine mora i okeana; da poseti najhladnije i najtoilije krajeve na kugli zemaljskoj, nepregledne pustinje i neprohodne prašume, da osvoji kosmos. A sve to radi da bi zadovoljio sopstveni ego, da bi pokazao koliko je moćan.

Među takvim izuzetnim ljudima je 35 godišnji Rumljanin Goran Ferlan, oficir Vojske Jugoslavije, kapetan I klase, pripadnik specijalnih jedinica u rumskoj kasarni "Srem", magistar nuklearne fizike. Po opredeljenju: sportista rekreativaca amater (maratonac i alpini:ta). Već pri prvom kontaktu sa njim osetićate da je izuzetan čovek: srdačan, predusretljiv, beskrajno hrabar, požrtvovan, skroman, obrazovan, pun optimizma.

Goran Ferlan

Neposredan povod za razgovor sa Goranom Ferlanom je njegov odlazak u osvajanje

jednog od 14 vrhova Himalaja (6. po redu u svetu), Čo Oje. Ali, krenimo iz početka. Goran je žitelj Rume, srcem i dušom vezan za ovaj deo Srema.

Kao pitomac, učestvovao je u mnogim trkama. Prva značajnija je bila ulična trka u Kruševcu. Zavoleo je ovu vrstu sporta i posvetio joj se, tako da je učestvovao u još mnogo trka, uglavnom u disciplini na 2 000 m. Pored trčanja, trenirao je i vaterpolo, plivanje i triatlon (kombinacija trčanja, plivanja i vožnje biciklom). Ženidbom i odlaskom na službu u Niš opredelio se isključivo za trčanje. Prvi put je trčao maraton 1988. g. To je učinio ukupno 8 puta. Učestvovao je i na supermaratonu od Bitole do Novog Sada (za 7


29

dana pretrčao je oko 600 km), a juna 1991. g. učestvo vao je u jednom maratonu u kom se trčalo po 12 sati neprekidno (staza je bila duga 120 km). Sledili su maratoni u: Rimu, Beču, Firenci, Izraelu, Sevinji, Helsinkiju, Kopenhagenu, Beogradu. Novom Sadu, Podgorici, Buenos Airesu ...

Igrom slučaja, u Katmandu, u Nepalu, upoznao je Pančevca Dragana Jaćimovića, podoficira Vojske Jugoslavije, pripadnika specijalne službe "Kobra", jednog od fizičkih najspremnijih ljudi. Godine 1996. su zajedno išli na Himalaje. Od tada je u Goranu počela da se razvija ljubav prema planinarenju. Osvajao je Mon Blan, penjao se na Ande. Zbližio se sa Draganom, jer imaju slične osobine i interesovanja. U planini, u bespuću oni su upućeni jedan na drugog i život jednog često zavisi od onog drugog i obrnuto. Tada, kada ste faktički odvojeni od sveta priča Goran psiha reaguje drugačije nego kada ste dole. Gore je vazduh razređen, nema dovoljno kiseonika, čovek je stalno gladan, nema vode (mora da topi sneg i led da bi došao do tečnosti), mesecima se ne kupa, ne može da spava zbog nedovoljne količine kiseonika, premora i velike hladnoće (i do 40 0 C). U takvim uslovima poveravate se svom drugu saputniku, pričate mu o svom životu, maštanjima, svojim razmišljanjima, kao i on vama. Dok se penjete prema vrhu neke planine, prema svom cilju, vi ne smete puno da razmišljate, planirate. Sve morate da radite spontano.

Kakav je osećaj kada dostignete vrh planine? pitali smo ga! "U prvom momentu čovek ne oseća nikakvo zadovoljstvo. Muka mu je od svega i

jedva je dočekao da stigne na cilj. Međutim, kada počne da silazi, u njemu se javlja svest da je uradio nešto veličanstveno, da je bio "gore", i tek tada počinje da se oseća zadovoljnim sobom i onim što je uradio. Tada mora biti veoma oprezan, jer svaka la nesmotrenost može biti kobna. Naime, kada čovek počne da silazi sa vrha, njim zavlada euforija, umor i tada se gine. Mora se biti krajnje skoncentrisan na spuštanje i ne sme se nikako zaspati." Goran smatra da nije talentovan ni za trčanje, ni za planinarenje, već "da je to samo produkt velike volje i rada. Rad je najvažniji od svega. I upornost". On je izuzetno disciplinovan čovek, živi jednim zdravim životom, hrani se zdravom hranom, vodi računa o tome da se dovoljno odmara i puno, puno trenira. Zadovoljan je onim što je postigao, jer je obišao mnoge zemlje sveta, upoznao mnoge ljude, različite kulture, običaje, stekao puno iskrenih prijalja. Ne teži materijalnom bogatstvu. A šta je to što ga tera stalno napred? Možda to što želi da bude drugačiji od drugih, da vidi mnogo više, da pobedi samog sebe, zadovolji svoj ego, svoju sujetu. Borba koju vodi sa prirodom je, u stvari, borba sa samim sobom. A Goran je mnogo puta izašao kao pobednik.

Najveću podršku ima u svojoj porodici (supruga i kćerkica su mu najveći oslonac i imaju najviše razumevanja za njegova česta odsustvovanja od kuće. On se trudi da im posveti što više slobodnog vremena i zahvalan im je na podršci koju mu daju. Takođe, i kolete s posla imaju razumevanja za ovo čime se Goran bavi.

U avgustu ove godine je krenula šestočlana ekspedicija, okupljena oko Britanaca u osvajanja Čo Oje, vrha koji se nalazi na 8201 m nadmorske visine. Nalazi se na Himalajima, na granici države Nepal i Tibeta, gde se prepliću dve religije: budizam i hinduizam. Vođa ekipe je Henri Tod, Britanac, odnosno Škotlanđanin, jedan zanesenjak i čudak, koji je već desetak puta bio na Himalajima, a ostali članovi ekspedicije pored Gorana i Dragana (jedinih Srba koji ikada išli u osvajanje vrhova Himalaja) i jedan Amerikanac iz Kolorada, jedan Poljak i jedan Južnoamerikanac. Ekspedicija ostaje oko jedan i po mesec. Poželimo Goranu i njegovim druvima puno sreće i uspeha u osvajanju ovog vrha stignu do njega bez većih problema i da nam se živi i zdravi vrate što pre.

J.V.

ORLOVIMA U POHODE Da li znate kako izgleda svet posmatran sa visine od preko 8.000 metara? U


30

Jugoslaviji još nema čoveka koji je u plućima osetio rezak vazduh i trpeo nalete vetra od 120 kilometara na čas pri temperaturi od 38 stepeni Celzijusovih. Dragan Jaćimović (29) i Goran Ferlan (34) su prvi alpinisti u Srbiji koji će krajem avgusta pokušati da se popnu do "orlovskih gnezda" i vrha Co oju (8.201 metar) koji se nalazi na samoj granici između Tibeta i Nepala. Dodatno opterećenje biće im činjenica da na uspon kreću bez opreme za kiseonik.

- Pre par godina jedna ekspedicija iz Nikšića pokušala je da prekorači granicu od 8.000 metera, ali im poduhvat nije pošao za rukom. Goran i ja smo posle priprema na Mon Blanu i Akonkagvi (Argentina) odlučili da okušamo sreću rekao je Dragan Jaćimović.

Kako izgledaju pripreme alpinista? - Svakog dana trčimo oko 10-15 kilometara, vozimo bicikl 25 kilometara, a

potom sledi relaksacija u bazenu. Planina služi da se adaptiramo na visinu i vremenske uslove. Alpinizam zahteva kontinuiran rad i veliku koncentraciju. Naravno i volja je veoma bitan činilac, jer su mnogi "hedonisti" odustali posle prvih većih napora.

O čemu ćete razmišljati na visini od 8 kilometara? - Čim osvojite jedan vrh, odmah mislite koji je sledeći. Ambicije su nam da

se popnemo na Mont Everest, ali postoji određena procedura koju morate ispoštovati. Visine se osvajaju postepeno, a uz to dozvola za penjanje na "Everest" košta 10.000 dolara. Godišnje tamo ode samo pet ekspedicija, tako da na red moraje Čekati i po nekoliko godina. Što penjanje duže traje, zadovoljstvo je veće. Ponekad pomislim šta mi sve ovo treba, ali kad savladaš planinu shvatiš da si u bukvalnom smislu na vrhu sveta kaže Janićijević.

Putovanje u Argentinu je priča za sebe? - Na vrhu Akonkagve postoji veliki krst. Sa tog mesta vidi se Tihi okean na jednoj

strani, a sa druge strane niz Ande pogled se pruža sve do Patagonije. Argentina izgleda kao da je u kutiji šibice rekao je Dragan Jaćimović.

Žikica Babović

BOGOVI ČEKAJU NAŠU ZASTAVU Na vrh Čo Oju, ili u prevodu Božju glavu, na 8.201 metru prema Mont Everestu kreću

Jugosloveni. Dragav Jaćvmovvć, pripadnik Korpusa specijalnih jedinica VJ i Goran Ferlav oficir iz Garnizona Ruma, pokušaće u septembru da osvoje ovaj vrh bez kiseoničke opreme. Medijski sponzor ovog smelog poduhvata biće "Večernje novosti".

Ukoliko im to pođe za rukom jugoslovenska i zastava "Novosti" prvi put će se vijoriti na vrhu višem od 8.000 metara. To će ujedno biti drugi pokušaj Jugoslovena da savladaju vrhove više od 8.000 metara. Prkušaj prve jugoslovenske ekspedicije nije uspeo.

Oficirn Vojske Jugoslavije veruju da će uspeti. Savladali su najvažniju prepreku neophodnu za ovaj poduhvat: dobili su dozvolu nepalskih vlasti, što je, kako kažu, teže nego samo penjanje.

Za svaki vrh određen je broj ekspedicija koje mogu da se penju kaže Jaćimović. Na Mont Everest, na primer, godišnje može da se popne samo sedam ekspedicija, a ona ve sme da ima više od šest penjača. Mi smo, zahvaljujućv jedvom prijatelju Škotu, koji se zauzeo za nas, pribavili dozvolu.

Preskupa dozvola

Dragan Jaćimović i Goran Ferlan savladali su prvu prepreku do Božje glave, ali su na

drugoj, ne manje važnoj zastali. Da bi krenuli u osvajanje vrha vepalskim vlastima moraju za dobvjenu dozvolu da isvlate 10.000 dolara! Za svaku ekspediciju dozvola toliko košta.

Članovi naše ekspedicije sakupili su deo novca, ali im vedostaje više od polovine.


31

Tražili su od VJ da im pomogne, ako ne materijalno, bar medijski ili podrškom, ali odgovor nisu dobili. Bez materijalne pomoći pojedinaca ili preduzeća u osvajanje Božje glave veće moći da krenu.

Iz baznog logora, koji je na 5.500 metara trebalo bi da krenu 7. septembra, a do 15. oktobra da se vrate. Nema roka koji uslovljava koliko dugo će se ekspedicija penjati na vrh ili silaziti, ali im to diktiraju vremenski uslovi. Prosek temperatura na ovim vrhovima je između minus 30 i minus 40, pa je penjanje, praktično, moguće samo u toku leta, ili najkasnije do septembra.

Opasan i silazak

Na bilo koji vrh, kažu naši oficiri, nije lako popeti se, ali je opasnije spuštanje. U

proseku 70 odsto planinara pogine spuštajući se: jednostavno se opuste, pažnja im popusti, oklizvu se... Pre par godine jedan je Makedonac seo da se odmori i za nepunih 35 minuta se smrznuo.

Dragan Jaćimović poslednji vrh osvojio je pre tri godive: poveo se na Akonkagvu (7.035 metara) u Južvoj Americi. Penjaće se sada i na Božju glavu, pa i ako ne uspe penjaće se opet i opet. Zašto?

Penjanje je teško, ali kada se popnem na vrh pogledam u vis, a gore samo beskrajvo nebo. Ovda pomislim: to je kraj, nema više ničeg, gore su bogovi.

D. Dimitrovska

SAN O BOŽIJOJ GLAVI

Ono što u svetu rade cele ekipe alpinista, njihovih trenera, lekara, timova za

svekoliku podršku, planiraju da ostvare samo dva čoveka: major mr Goran Ferlan i stariji vodnik Dragan Jaćimović. To su starešine koje pripadaju samom vrhu sportske piramide Vojske Jugoslavije, poznate sa nekih drugih terena i u nekim drugim prilikama. Naime, major Ferlan je dugogodišnji maratonac koji ima mnogo istrčanih trka i dobrih rezultata. Pre dve godine odneo je pobedu na Beogradskom maratonu u kategoriji VJ i MUP. Duge atletske pruge vodile se su ga s naših prostora u mnoge daleke zemlje na raznim kontinentima. Uvek je nastupao s velikim takmičarskim žarom, uz obaveznu napomenu da je oficir Vojske Jugoslavije.

Stariji vodnik Dragan Jaćimović, pripadnik Korpusa specijalnih jedinica, tačnije poznatog sastava „Kobre", višestrani je sportista, sjajan takmičar u nekoliko disciplina, istinski as. Trenutno, njegova zvezda sija punim sjajem na nebu našeg orijentacionog sporta, gde je mnogo kola pre kraja prvenstva već obezbedio titulu državnog prvaka u najjačoj kategoriji.

Međutim, daleko je važnije da su njih dvojica mali, ali efikasan tim koji se bori i pobeđuje. Postoji snažna mentalna sprega među njima i bez obzira na karakterne razlike, misao im je komplementarna, a akcija gotovo podudarna. Vrhunski stručnjaci umeju decenijama da traže takav dvojac, uz ogroman rizik da ga nikada ne pronađu. Ali, ukoliko im to pođe za rukom imaju kapital koji se čuva kao dragocenost.

Iskušenja u vrletima

Gajiti velike ambicije u sportu kakav je alpinizam jedino je moguće ukoliko se

nađu ljudi koji su ne samo snažnog tela i duha već ličnosti čije se ideje podudaraju sa zamislima ostalog dela tima. Budući da su samo dvojica, to je, ma kako paradoksalno izgledalo, znatno teže!

Major Ferlan i stariji vodnik Jaćimović su za nepune dve godine ostvarili ono o čemu mnogi dugo maštaju. Najpre su osvojili najviši vrh Evrope Mon Blan (4.807 m),


32

potom dva vrha Himalaja Kalapatar (5.545 m) i Loboče (6.119 m), da bi sve to ukrasili usponom na najvišu tačku obe Amerike Akonkagvu 7.035 metara. Bio je to podvig dostojan svakog poštovanja, ostvaren za rekordno kratko vreme, s vrlo malo pravih priprema.

Ne treba biti veliki poznavalac fizike, dovoljno je setiti se osnovnog štiva koje opisuje smeše gasova na visinama većim od tri hiljade metara. Tada procenat kiseonika u vazduhu dramatično opada, veoma je otežano disanje i neophodna je ogromna psihofizička izdržljivost da bi se savladali svi napori. Osim neodoljive „žeđi" za kiseonikom, osećaju se malaksalost, glavobolja, bolovi u mišićima, nedostatak apetita, pad koncentracije i volje... Dakle, sve ono što je nepoželjno u surovim planinskim vrletima okovanim ledom, u carstvu snega, niskih temperatura, hladnih vetrova i neprestanih pretnji. Onda su, kažu alpinisti, najpotrebniji jedan drugom: šala ili dosetka, ohrabrenje i podrška, nepogrešivo utiču da se napreduje. Pravo na grešku, ma koliko se u svakom sportu podrazumeva, jer je jednostavno svojstvena čoveku, ne postoji!

Surovi ispit preživljavanja u prirodi neophodan je i radi nekih drugih, u vojsci vrlo primenljivih iskustava. Ta dobit je neprocenjivo vredna. Osluškujući sebe, čovek lako pronikne u misao i osećanja saborca. 0 tome rado govori stariji vodnik Jaćimović, koji, osim takmičarskih, ima i trenerskih ambicija. Komandir koji se iskazao u obuci, pretvarajući naporan rad u visoke rezultate, ima istančan osećaj za pedagošku praksu.

Pogled u naredni vek

Zaokupljeni obimnim poslovima u nimapo lakoj vojničkoj svakodnevici, često

previđamo vrednost ljudi koji nas okružuju. Njihovi podvizi nam dođu kao prirodna pojava, nešto što se podrazumeva od ličnosti takvog kova. Naravno da je to pogrešna navika. Ako im se već ne divimo (nije to u našem mentalitetu), hajde da im ljudski pomognemo, koliko i kako možemo. Neki put je lepa reč, iskrena čestitka ili želja, dovoljna za ljude poput majora Ferlana i starijeg vodnika Jaćimovića. Ali u svetu nije tako. Zna se koliki i kakav rad stoji iza svakog rezultata. Tako je junake naše priče zapazio ugledom i slavom ovenčani alpinista i jedan od vodećih svetskih menadžera Hvnri Tod. Mudri Škot je prepoznao snagu, volju i tehniku naših starešina, pa im je obećao pomoć. Naime, veliki problem je dobijanje dozvole za penjanje na poznate vrhove. Naravno Himalaji su najatraktivniji, ali za „krov sveta" Mont Everest, na primer, planiraju se svega dve ili tri ekspedicije godišnje. I tu nema razgovora!

Već i sama mogućnost da se naše starešine nađu na Čo Oji je unapred izraženo priznanje koje se dodeljuje samo izuzetnim asovima alpinizma. Lista čekanja je neopisivo duga i mnogi bi trljapi ruke ako Goran i Dragan ne odu. Za sada oni pakleno treniraju, svakodnevno pretrče desetine kilometara, voze bicikl, plivaju... Uskoro bi trebaš da pođu na tehnički deo priprema planiran na Borskim stolovima, vertikalnim stenama u dužini od oko 300 metara.

Budući da je reč o vrsnim starešinama, oni imaju podršku svojih jedinica, ali ta akcija podrazumeva i finansijski napor. Za sada je pomoć dobijena od „Večernjih novosti", RTSa, Skupštine opštine grada... Zainteresovane su još neke društvene i privatne radne organizacije.

Taj poduhvat bi značio i novi jugoslovenski rekord, a samim tim i uspon našeg alpinizma u svetskim razmerama. Iskusni Henri Tod tipuje na naše starešine i tvrdi da ako za nekoliko meseci dodirnu Božiju glavu bez kiseoničke opreme, dvehiljadite godine će se „prošetati" do Mont Everesta...

Branko Kopunović


33

NAŠI NA KROVU SVETA

Jugoslovenski alpinisti Dragan Jaćimović i Goran Ferlan, obojica oficiri Vojske Jugoslavije, krenuće 27. avgusta put Himalaja u osvajanje vrha Čo Oju (Božja glava) visokog 8.201 metar. Ukoliko im to pođe za rukom biće prva jugoslovenska ekspedicija koja se popela na vrh viši od 8.000 metara.

Budući da su “Večernje novosti” medijski sponzor naše ekspedicije na Božjoj glavi – ako je osvoje – vijoriće se pored jugoslovenske i zastava redakcije “Novosti”.

Naši alpinisti, koji se trenutno uveliko pripremaju na planini Stol pored Bora, veruju da će uspeti. Zahvaljujući firmama i pojedincima koje su im izašle u susret deo novca za ovaj planinarski poduhvat je nabavljen. Ali, nedostaje još “dobre volje”. Dozvola za penjanje na vrhove više od 8.000 metara košta u proseku 10.000 dolara. Toliko su nepalske vlasti zaračunale svakoj ekspediciji koja se penje na Himalaje.

Na ovu najvišu planinu na svetu godišnje mogu da se popnu samo četiri ekspedicije. Uslovi za dobijanje dozvole su rigorozni, pa se na nju čeka i po nekoliko godina. Zahvaljujući poznastvima Dragan Jaćimović i Goran Ferlan dozvolu su dobili. Samo još da skupe svih 10.000 dolara i veruju – Božja glava mora pasti.

Sponzori

Osim “Večernjih novosti” koje su medijski sponzor našoj ekspediciji sponzorstva

su se prihvatili: Vojvođanska banka, Auto-Čačak, Sport lajn adidas, Sektor no limits, Britiš ervejz, Planinarski klub “Milicionar – Josif Pančić” (u sastavu Sportskog društva “Milicionar”) i RTS, čiji će kamerman pratiti naše planinare do baznog kampa.

D. Dimitrovska

ČO-OJU ZA REKORD JUGOSLAVIJE

Da li će nam biti teško? Verujte da nam je lakše da se popnemo na vrh, nego da skupimo pare od sponzora, kaže alpinista Dragan Jaćimović koji će zajedno sa Goranom Ferlanom uskoro krenuti put Himalaja gde će pokušati da osvoje jedan od najviših i najtežih vrhova - Čo Oju visok 8201 metar. Ukoliko uspeju, biće to prvi uspon na vrh viši od osam hiljada metara u ovoj Jugoslaviji. Podvig će biti tim veći jer momci nameravaju da se na Čo Oju popnu bez dodatnog kiseonika.

Pet logora do vrha

Pančevac Jaćimović i Ferlan iz Rume iskusni su alpinisti koji iza sebe već imaju osvojene vrhove Anda i Evrope, Akonkagvu i Mon Blan, a jednom su bili i na Himalajima gde su se popeli na vrh Kalapatar, visine 5545 metara. Za ovaj izuzetno težak i opasan poduhvat pripremaju se, kažu od prošle zime, a treniraju po dva puta dnevno. Planiraju da se na vrh popnu za oko 45 dana, a toliko je vremena potrebno zbog neophodnog i postepenog privikavanja na visinske uslove.

- Pitate za datum uspona? Ne znamo zaista, polazimo odavde 27. avgusta, a kada ćemo vrh i osvojiti zavisi pre svega od snage i vremenskih uslova, kažu u glas.

Zanimljivo je da je Čo Oju osvojen tek dve godine posle Mont Everesta, 1954, a naši alpinisti ići će tzv. Tičijevim pravcem, nazvanom po Francuzu koji je prvi prošao tim putem. Bazni logor biće na visini od 5300 metara, a četiri visinska biće raspoređena na 5800, 6200, 6600 i poslednji na 7000 metara iz kojeg će uslediti napad na vrh. Najteže litice nalaze se, kažu, na usponu između prvog i drugog


34

visinskog logora, a kasnije ih očekuje i vertikalni ledeni odsek visine 50 metara. Dodatni problem predstavljaće i veoma niske temperature na tim visinama - u proseku oko minus 30.

Za čitavu ekspediciju potrebna je i velika količina, čak oko dve tone, opreme koju će kako je planirano nositi 40 Šerpasa, veoma izdržljivih vodiča koji žive u podnožju Himalaja.

M. Mijailović

U POTRAZI ZA SLAVOM NA 8000 METARA

Goran Ferlan iz Rume nije klasični alpinista, samo je osvajač vrhova, maratonac uzbrdo. Najpre je trčao klasični maraton, koji se sastojao u neprekidnom, 12 časovnom trčanju. Umeo je da tako prevali za sedam dana put od Bitolja do Novog Sada, u proseku prelazeći 70 - 80 kilometara dnevno. Sada “beži” u planinske masive, u potrazi za slavom i novim izazovima.

Oni nikada nisu nedostajali ovom tridesetpetogodišnjem oficiru Vojske Jugoslavije pogotovo kada je upoznao svog partnera Dragana Jaćimovića iz Pančeva, tridesetogodišnjeg pripadnika Korpusa specijalnih snaga Vojske Jugoslavije “Kobre”, Ferlan, kapetan prve klase, u jedinici ABHO, magistar nuklearne fizike, sreo je sasvim slučajno starijeg vodnika Jaćimovića, reprezentativca za orijentaciono kros trčanje i najboljeg sportistu Vojske Jugoslavije - u hotelskoj sobi u Katmanduu.

Nova avantura

Obojica smo se odlučili za novu avanturu, osvajanje planinskih vrhova i uputili se, nezavisno jedan od drugoga na Himalaje. Možete zamisliti naše iznenađenje kada nas je upoznao dr Milenko Savić, tada vođa ekspedicije na Lonče Ist (6113) metara, Kakva koencidencija - dr Savić je “vojno lice”. Neurohirurg na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Odveo je Jaćimovića i mene na jednu od “kota” iz Katmandua do Lukle helikopterom (2800), a onda do baznog logora (5350), 100 km peške, kako bismo osetili visinu i upoznali se sa “provalijom”, seća se kapetan Ferlan poznanstva sa svojim partnerom. Odmah su sklopili dogovor da će postati prvi Srbi koji će se popeti preko 8000 metara prenoseći slavu Vojske kojoj pripadaju u poslednja bespuća ovoga sveta. Odlaze na ekspedicije za vreme godišnjih odmora, kako ne bi remetili svoj rad u jedinici.

Krajem avgusta, nameravaju da pođu ponovo u Himalaje, u pokušaju da ispune obećanje iz hotelske sobe u Katmanduu. Njihov cilj je Čo Oju (8201 m), šesti vrh sveta, na granici Kine i Nepala. “Napašćemo vrh sa tibetanske strane. Idemo sa kombinovanom šestočlanom ekspedicijom koju, pored nas dvojice, čine Britanac, Amerikanac, Poljak, Južnokorejac”, pominje Ferlan.

Vođa ekspedicije je Škotlanđanin Henri Tod, čovek koji je pet puta vodio grupe na Mont Everest, osobenjak, dvometraš sa brkovima od 20 santimetara, oživela strip-verzija rendžera Frenki Belevena, jedan od najvećih svetskih alpinista.

Ferlan i Jaćimović se nadaju uspehu, jer su se već penjali preko sedam hiljada - osvojivši pre tri godine Akonkagvu (7035 metara). “Nekoliko dan pre toga istrčali smo maraton u Buenos Airesu, a zatim putovali dan i noć autobusom ka planinama. Mi o svom trošku putujemo i snalazimo se na različite načine”.

U Argentini im je pomogao otac Sava, starešina srpske crkve, koji je pronašao smeštaj a potom su boravili kod gospođe Mare Radić, starice koja je davno emigrirala u Argentinu i sada odlično zarađuje gledajući u šolju u Ulici Korenges. Ona je bila jedan od finansijera njihovog puta na Akonkagvu.

Putovanje u Latinsku Ameriku, ostalo je u pamćenju kapetanu Ferlanu po susretu sa poslednjim rumskim plemićem fon Ladislausom, koji je 1944. godine izbegao pred


35

oslobodiocima - partizanima i jedinicama Crvene armije. “Mnogi ljudi iz Rume se sećaju njegove porodice i znaju da živi u Sao Paulu.

Pozvali smo ga telefonom iz Buenos Airesa i kada je čuo srpski jezik posle toliko godina, bio je izbezumljen. Rekao sam mu: “Gospodine Ladislaus, ja sam se rodio u vašoj kući”. Naime, objašnjava Ferlan, plemićeva ogromna porodična kuća pretvorena je u porodilište posle rata, pa je kapetan jedan od Rumljana rođenih na tom imanju. Poslao je avionske karte i ubrzo smo se Jaćimović i ja obreli u kući jednog od najbogatijih Brazilaca, čuvenog bankara koji je u taljigama davno napustio Rumu. Pet dana boravili smo kao njegovi ekskluzivni gosti, u kući čije zidove ukrašavaju platna flamanskih slikara”, nastavlja kapetan Ferlan prepričavanje svoje neobične pustolovine, posle koje su se uputili ka njihovom odredištu - Akonkagvi.

Veza kroz bespuće

Umesto ostatka starog plemstva, tamo su upoznali ortodoksnog komunistu revolucionara. Imali su sreću da je baš on iznajmljivao mazge koje prenose teret u Place de Mulas, poslednje mesto dokle stižu natovareni karavani mazgi.

Videvši njihove crvene pasoše, iznajmljivač tovarnih životinja - revolucionar im je dao vizit-kartu na kojoj je, otprilike pisalo: “Komunistos kompanjeros”. Zaista je teško poverovati, ali to nam je bila viza bespuća na granici Čilea i Argentine, od Puente de Inka, dokle smo stigli autobusom posle istrčanog maratona.

Švajcarska ekspedicija nije mogla da poveruje kako će maratonci koji su u podnožju trčali 42 kilometra posle neprospavanog dvadesetčetvoročasovnog puta krenuti u Ande. Sa čudnom vizom starog iznajmljivača mazgi.

Posle osvajanja ovog vrha, krenuli su prošle godine i popeli se stazom na Mon Blan, a sada izvršavaju poslednje pripreme za konačni obračun sa visinom od 8000 metara.

“Osim neopisivog osećaja koji obuzima čoveka na velikim visinama i suočavanje sa neizvesnošću osvajanja bespuća, potpuno drugačijeg razmišljanja o ljudskom bitisanju koje se javlja u olujnim noćima, u večnom snegu i ledu, susrećemo se i sa neverovatnim običajima ljudi i njihovim načinom života”, govori s ushićenjem kapetan prve klase.

Ko je mogao da pomisli da će videti himalajski grad čiji stanovnici ne mare za materijalno bogatstvo, na čijim ulicama plove fekalije, gde se rikše probijaju kroz oblake magle, na trotoarima žene trebe deci vaške, a psi bez dlaka lutaju u tom metežu nepoznate civilizacije na 1300 metara nadmorske visine.

Bazirajući svoju životnu filozofiju na optimizmu i volji, kapetan Ferlan sprema doktorat iz nuklearne fizike. Još jedna neobična okolnost vezana je za ovog starešinu. njegov brat blizanac Dragan, takođe, je oficir Vojske Jugoslavije, kapetan je prve klase na službi u Beogradu.

Aleksandar Apostolovski

IZMEĐU ĆIME GRANDE I MONT EVERESTA Rasprava među planinarima i alpinistima posle tvrdnje predstavnika planinarskog

društva „Pobeda" kako je njihov nedavni uspon na Monblan „najveći u istoriji jugoslovenskog planinarstva". Sećanja na osvajanje vrha sveta 1979. godine. Problemi prve srpske himalajske ekspadicije na „Anapurni 4". „Lokomotiva" ovdašnjeg alpinizma Zvonimir Zvona Blažina 1955. godine u Dolonitima.

Tvrdnje vođe tridesetpetočlane grupe planinarskog društva „Pobeda", koja se nedavno uspela na Monblan – “da je ova ekspedicija najveći uspeh u istoriji planinarstva naše zemlje" izazvala je poprilično polemika u planinarskim i alpinističkim


36

krugovima. Izrazivši rezervu prema takvoj konstataciji, pogotovo otuda što je uspon srpskih

planinara „Pobede" izvršen pravcem „Via normale", Staniša Jovanović, šezdesetdevetogodišnji predstavnik za štampu Planinarskog saveza Beograda i Srbije, napominje kako je popeti se na Monblan danas više stvar turizma. Jovanović se uspeo na Monblan dva puta 1965. godine i pre osam godina, pravcem koji su se popeli planinari „Pobede".

Prema njegovim rečima, za vreme letnjih meseci uspon na „krov Evrope" je masovna pojava i mnoga društva time obeležavaju značajne godišnjice.

Šta sa Elbrusom

Jovan Kelić, jedan od retkih Beograđana koji su posle rata završili prvi alpinistički

kurs u glavnom gradu 1949. godine (držao ga je rudarski inženjer Slovenac), pita se takođe da li se o nedavnoj ekspediciji može govoriti kao istorijskoj. On pominje i zanimljivu tezu o tome da Monblan i nije najviši vrh Starog kontinenta, pozivajući se na podatke enciklopedije „Larus" (izdanje 1961, strana 1.251).

“O tome inače vrlo često govore alpinisti. Naime, najviša tačka Evrope je, u stvari, Elbrus (5.633 metra), najudaljeniji vrh kavkaskog planinskog venca, ugašeni vulkan u severnom delu Gruzije, čiji su vrhovi prekriveni ledom i snegom", kaže Kelić, komentarišući ovaj geografskoalpinistički upitnik.

Dvojica planinara veterana, međutim, smatraju da je ova rasprava dobrodošao povod za podsećanje na neke od zaista najvećih uspeha jugoslovenskog planinarstva i alpinizma.

“Iako su vođe čuvene ekspedicije na Mont Everest 1979. godine bili Slovenci čuveni Tone Škarja i Nejc Zaplotnjik među njima je bio i Splićanin Stipe Božić i Bosanci braća Šišić, zaista se ne sme zaboraviti ovaj uspon, koji je zauvek upisan kao jugoslovenski smer zapadnim grebenom1", ističu Jovanović i Kelić.

Predsednik komisije za alpinizam i ekspedicije Planinarskog saveza Srbije, neurohirurg na VMA dr Milenko Savić, jedan od naših najvećih alpinista još 1989. godine je učestvovao u školi za gorske vodiče u Maningu (Nepal) kao jedini alpinistički instruktor iz Jugoslavije (ne računajući Sloveniju), svedoči da je uspeh iz 1979. godine još uvek u sećanju ekspedicija koje borave u Himalajima.

Kao vođa prve srpske himalajske ekspedicije na „Anapurnu 4" (7.525 metara), mogao je da se uveri u ugled koji imaju jugoslovenski alpinisti, jer je strancima pri pomenu naše države prva asocijacija „zapadni greben Everesta".

“Ekspedicija "Anapurna 4” je značajan uspeh u organizacionom smislu. Tada je devet alpinista pokušalo da osvoji vrh, postavljena su tri visinska logora, 800 metara fiksnih užadi, čime smo u tehničkom smislu potpuno rešili severnu stenu Anapurne 4 i obezbedili put prema vrhu. Međutim, snažna vejavica je gotovo zamela bazni logor na 4.720 metara i uspon je obustavljen na nekoliko dana. Bilo je izuzetno hladno i penjači su imali problema sa promrzlinama pa sam prekinuo dalje osvajanje vrha", seća se Savić.

Tri vrha Čo Oje

Pet godina kasnije, uspeo je, zajedno sa Tomislavom Kelićem u tandemu, da osvoji

Loboče ist (6.113). “To je tehnički prilično komplikovan vrh: delovi nagiba su 70 stepeni. Deo uspona vodi izuzetno teškim grebenom kroz led i nestabilni sneg, Uspon smo učinili u alpskom stilu, bez visinskog logora", ističe dr Savić, naglašavajući kako bi kruna uspeha ovdašnjih alpinista trebalo da bude planirana ekspedicija na Mont Everest, povodom stogodišnjice od osnivanja Srpskog planinskog društva, 2001. godine.

Savić smatra kako je jedan od prelomnih trenutaka ovdašnjih penjača po planinskim vrletima prva beogradska ekspedicija na Pamir i osvajanje vrha


37

Korženjevske (7.101 metar). Pored njega, ekspediciju su sačinjavali Radoslav Milojević i Milisav Marinković. Ova trojka se penjala ekspedicionim stilom sa dva visinska logora.

Dakle, bazirajući sve napore na pripremanje terena za osvajanje vrha sveta u Himalajima, jedna ekspedicija treba da uskoro pokuša da osvoji Čo Oju, šesti vrh sveta (8.201), na 28 kilometara od Everesta u pravcu severozapada.

Čo Oju je merena tri puta. Prva merenja odredila su njen vrh 8.153 metra, ali je kasnijom proverom ekspedicije Shiptona 1952. godiie ukazano na 8.189 metara, da bi i ta visina bila naknadno izmenjena, pa je sada oficijelna visina, već pomenuta, 8.201 metar.

Interesantno je da će krajem avgusta, kako smo pisali, ka Čo Oji putovati i Goran Ferlan iz Rume i Dragan Jaćimović iz Pančeva, u međunarodnoj ekspediciji koju predvodi čuveni Škotlanđanin Herni Tod. Ova dvojica starešina Vojske Jugoslavije će pokušati da postanu prvi Srbi koji su savladali visinu od 8.000 metara. Međutim, s obzirom na činjenicu da su oni maratonci i trkači, a ne alpinisti profesionalci, Savić se zalaže za praksu takve organizacije ekspedicija koje bi bile u skladu sa zahtevima težine i ozbiljnosti uspona. A to Čo Oja sigurno jeste.

Dok alpinisti sve napore usredsređuju na Himalaje i približavanje konačnom cilju, Staniša Jovanović i Jovan Kelić se sećaju posleratnih početaka planinarstva i prvog odlaska beogradskih alpinista u inostranstvo, Dolomite, 1955. godine. Zvonimir Zvone Blažina, „lokomotiva srpskog alpinizma", prepenjao je Severnu stenu Ćima grande (3.065 metara).

To je gadna stena, smatraju alpinisti. Visoka je 660 metara, s tim što je previsna 220 metara i 20 metara je nagnuta u odnosu na osu po četka penjanja. „Gde smestiti ovaj podvig, ako je pešačenje na Monblan najveći uspeh", pita se Jovanović.

Bez obzira na polemike o redosledu podviga u osvajanju planinskih vrhova, podsećanja na velike uspone kroz područja večnog snega i leda, postavljanje visinskih logora na grebenima i uspomene na olujne noći koje su pretile da odnesu šatore, rashlađuju nas, bar za trenutak, u dolinama gde mesecima guše nesnosne vrućinčine.


“KALIBAR” NA HIMALAJIMA

Jugoslovenski alpinisti, starešine Vojske Jugoslavije Dragan Jaćimović i Goran Ferlan, pokušaće da osvoje jedan od vrhova Himalaja – Čo Oju, koji se nalazi na visini od 8201 m.

Uspon ka vrhu započeo je pre godinu dana. Osim sticanja vrhunske kondicije, ovi hrabri momci, jurili su sponzore i skupu alpinističku opremu. Iako je svaki detalj neophodne opreme, za osvajanje ovih vrhova izuzetno važno, posebna pažnja poklanja se kvalitetnim rančevima, koji mogu da izdrže niske temperature i ravnomerno raspodele težinu na leđima alpiniste.

Izbor je pao na firmu “Dragić” iz Zrenjanina koja proizvodi opremu za vojsku i policiju ... Vidno obradovan, zbog ukazanog poverenja, vlasnik firme Mile Dragić nam je rekao:

- Naša fabrika od 1983. godine proizvodi specijalnu opremu za pripadnike vojnih i policijskih jedinica. Danas pravimo izuzetno kvalitetnu galanteriju, bez koje se ne može zamisliti ni jedna savremena operativna formacija. U našim pogonima, šijemo futrole od balističkog plastna za sve vrste oružja, opasače, borbene i pancirne prsluke, zatim i vrhunske rančeve za pripadnike specijalnih jedinica. Svaki deo opreme, radi se od uvoznog materijala, koji se posebno ispituje i testira u našim labaratorijama. Zato je za našu firmu velika čast i obaveza da pomognemo ovim odvažnim momcima, a ujedno to je i poseban ispit za naše rančeve, koji će morati da izdrže temperaturu od minus 40 0C i ekstremno naprezanje materijala.


38

Inače, izbor ranca trajao je deset minuta! Dragan Jaćimović, odabrao je dva komada zapremine 80 litara, direkno sa “trake” bez posebnih dorada.

Ekspedicija će trajati 45 dana. Na osvajanje vrha, ide se bez opreme za kiseonik, što je izuzetan podvig.

Naša revija je medijski sponzor i veliki prijatelj sa dvojicom hrabrih oficira i sa malo sreće, ako se domognu vrha, zavijoriće se zastava “Kalibra” na “Božijoj Glavi”.

R.K.

SRCEM NA HIMALAJE Na visini od 7000 metara na Akonkagvi, najvišem vrhu Anda odvijala se pre dve

godine prava drava drama. U šatoru na minus 20 stepeni jugoslovenski alpinisti Dragan Jaćimović i Goran Ferlan (obojica oficiri u VJ) našli su se zatrpani ledom i snegom. Šivot jednog bio je u rukama drugoga i – obrnuto.

Ovu ispovest čuli smo juče u “Sport kafeu” posvećenu poduhvatu koji upravo Ferlan i Jaćimović planiraju da ostvare – osvajanje vrha Čo Oju na Himalajima visine 8.201 metar. Hrabra srca ove dvojice ljudi našla su svoje utočište i podršku u Sektor “No limits”, fonda koji sponzoriše trenutno samo 23 ekspedicija sportista, među kojima je i jugoslovenski tandem alpinista.

- Tada na Andima obojica smo shvatili da nam životi zavise jedni od drugih. POkušaćemo sada da oborimo rekord u penjanju bez pomoći sredstava, boca sa kiseonikom. Praktično, krećemo samo sa rančevima na leđima i u pratnji 40 šerpasa, nomada – kaže 35-godišnji Goran Ferlan koji je zajedno sa Jaćimovićem do sada osvojio Akonkagvu (7035 m), podnožje Himalaja (5545 m) i Mon Blan, najviši evropski vrh. Ukoliko im pođe za rukom da izdrže sva iskušenja puta ka Čo Oju, (koja tehnički nije teško izvesti, jer nagib dozvoljava penjanje bez ukopavanja i korišćenja alpinističke opreme) obojica će ući u istoriju alpinističkih poduhvata. Put ka vrhu će trajati 40 dana, a Čo Oju se nalazi na samoj granici između Nepala i Tibeta.

- Malo ludosti i fanatizma mora da postoji da biste u ovakvim ekspedicijama eliminisali strah. Lično kada se nađem u nekim graničnim situacijama pokušavam da se duhovno izdvojim. Na kraju cilja zamislim suprugu i ćerku i krenem ... – kaže Ferlan.

M. Šćekić

“NOVOSTI NA HIMALAJIMA”

Jugoslovenski alpinisti, aktivne starešine Dragan Jaćimović i Goran Ferlan, 27.

avgusta kreću na Himalaje, na vrh Čo Oju, koji se nalazi na visini od 8201 metara nadmorske visine.

Čo Oju je inače šesti po visini vrh na planeti a Jaćimović i Ferlan biće prvi Jugosloveni koji će pobosti našu zastavu na ovu visinu. Ovo je srž jučerašnje konferencije za štampu u “Sport kafeu” u Beogradu na kojoj su novinarima predstavljeni detalji najavljenog podviga naših alpinista.

Inače, naš list “Večernje novosti” je medijski sponzor ovog poduhvata i ako ovi hrabri momci uspeju, i zastava “Večernjih novosti” zavijoriće se na “Božijoj glavi” (kako se u prevodu zove ovaj vrh).

Ekspedicija će trajati oko 45 dana. Naši planinari penjaće se u jesen, kada je najteže i po njihovim rečima neće se vratiti neobavljena posla. Poduhvat naših momaka pomogli su još BK grupacija kao generalni sponzor, “Sektor” švajcarski proizvođač najkvalitetnijih satova, “Adidas” i drugi.


39

D.I.V.

NAJVEĆI ALPINISTIČKI PODUHVAT JUGOSLOVENA

Krajem avgusta jugoslovenske atlete Dragan Jaćimović i Goran Ferlan pokušaće da osvoje Himalajski vrh Čo Oju visok 8201 metar bez dodatne kiseoničke opreme. Međunarodnu ekspediciju u kojoj će pored naših predstavnika penjati i jedan Englez i jedan Novozelanđanin, predvodiće Škotlanđanin Henri Tod (Henry Tod), čuveni svetski alpinista.

Vrh Čo Oju je šesti vrh na svetu i ako ga ekspedicija savlada, bio bi to najveći domet jugoslovenskog alpinizma. Ekipa koju prati 40 nosača - Šerpasa izabrala je uspon severozapadnom stranom Tibeta, takozvanim Tičijevim pravcem - putem koji je prvi prešao poznati Himalajski alpinista Tiči (Tichy). Predviđeno je da se bazni logor postavi na 5300 metara u blizini Gjabrad (Gyabrad) glečera, a do vrha i 4 visinska logora.

Uspon na Čo Oju je veoma težak i ozbiljan poduhvat. Boravak ekspedicije planiran je od 28. avgusta do 12. oktobra. Naši predstavnici su u izuzetnoj fizičkoj kondiciji i psihički pripremljeni za ovako veliki i naporan poduhvat, što smo se uverili iz razgovora sa njima. Mnogobrojni sponzori pobrinuli su se da im obezbede sve što je potrebno. Generalni sponzor poduhvata je kompanija Braća Karić, dok su prateći sponzori Sektor (BPM Beograd) i Adidas (Sport line) kao i auto kuća Čačak.

Verujemo da će oni sa svoje strane učiniti sve i uspeti u svojoj nameri da Jugoslaviji donesu nov Himalajski rekord.

SRBI NA BOŽJOJ GLAVI

Taj vrh na Himalajima Kinezi zovu Božja glava. Čo Oju, visok 8201 metar, šesti je na svetu, a od Mont Everesta udaljen je samo 28 kilometara. U istoriju našeg alpinizma biće zapisano da su ga 27. septembra 1998. godine, tačno u 10 sati i četiri minuta po lokalnom vremenu, osvojili Goran Ferlan i Dragan Jaćimović, starešine Vojske Jugoslavije.

Na Božju glavu prvi Srbi popeli su se bez boce sa kiseonikom, što se među zaljubljenicima u najveće visine smatra velikim podvigom.

Tih dana u podnožju Himalaja bilo je desetak ekspedicija sa raznim strana sveta. Kad su stranci čuli da Goran i Dragan nameravaju da u ovu avanturu krenu bez boca sa gasom života, većina je sumnjičavo vrtela glavom.”Neće biti strašno ako ne stignu do vrha”, govorili su, “samo da se vrate živi”.

- Jedan Amerikanac bio je malo i zajedljiv - neće to zaboraviti Dragan Jaćimović. - Često je zvocao kako mi Srbi, izgleda, uvek hoćemo nešto nemoguće. Eto, hteli bi i na vrh Božje glave, i to bez disanja. U jednom cugu, kao kad se zagnjuri.

Kažu da je taj bio spreman i da se kladi da Srbi neće uspeti.

Vuče ih nemoguće

Za ovu dvojicu mladih ljudi neko bi rekao da su avanturisti. Oni priznaju da ih “vuče nemoguće”. Strast im je da pomeraju granice svoje izdržljivosti. Kad su je prepoznali jedan u drugome, postali su veliki prijatelji.

- Upoznali smo se baš na Himalajima - seća se Ferlan. - Bilo je to 1996. Godine, u ekspediciji Planinarskog saveza Jugoslavije, sa dr Milenkom Savićem kao instruktorom. Otkrili smo da smo vojnici, da trčimo maraton, da volimo i alpinizam.

Tom prilikom su “stavili pod noge” Laboče ist. vrh visok 6119 metara. Goran Ferlan, tridesetpetogodišnjak, učestvovao je u dosta maratona, a trčao je i


40

mnogo duže. Stazu dugu 600 kilometara, od Bitolja do Novog Sada, prešao je 1991. godine za osam dana. Magistar je nuklearne fizike, radi u garnizonu u Rumi, a nedavno je unapređen u čin majora. I njegov brat blizanac Dragan je oficir u vojsci, kapetan je prve klase.

Goran je oženjen, supruga Nevenka je nastavnica matematike, a njihova ćerka Marijana ima devet godina. Drago mu je što se vratio na vreme da zajedno sa roditeljima obere grožđe. Na pitanje - kako sve to postiže, šeretski odgovara:

- Moj slučaj je samo još jedna potvrda poznate izreke da iza svakog uspešnog muškarca stoji uspešna žena. Nevena ima razumevanja za sve moje bubice. A kad joj, ponekad smeta, ja joj otpevam one Balaševićeve stihove: “Nema sreće cura svaka da se uda za ... alpinistu”.

Draganu Jaćimoviću je trideseta. I on je porodičan čovek. Njegova Jadranka je profesor, još bez zaposlenja. Imaju šestogodišnjeg Ivana i trogodišnjeg Igora i žive u Pančevu. Dragan ima čin starijeg vodnika, radi u Beogradu, pripadnik je Vojne policije, preciznije Antiterorističke jedinice ”Kobra”. Šampion je Jugoslavije u sportskoj orijentaciji.

Mnogi me ne razumeju, uključujući i rodbinu kaže Dragan. - Čude se što se toliko izlažem naporima, pa i opasnosti, kad od tog lomatanja po planinskim liticama nema nikakve vajde. Ali, Jadranka je uz mene. Naravno, bilo je teško popeti se na Čo Oju, ali ni organizacija tog poduhvata nije bila laka. Da nije bilo Jadranke, možda bih odustao. Priznajem da mi je to često padalo na pamet.

Sa maratona na Akonkagvu

Kad su 1996. Sišli sa onih 6119 metara, Ferlan i Jaćimović još u Nepalu su odlučili da ubuduće svoje alpinističke poduhvate sami organizuju. Odmah su se u Katmanduu raspitali kako se unajmljuju Šerpasi i koliko to košta. Kad su se vratili u Jugoslaviju, odmah su nastavili sa žestokim treninzima jer su već imali na umu novu avanturu.

- Jedna od naših zajedničkih osobina je da sve što uradimo, mora da bude malo drugačije nego što je to uobičajeno - priča Goran. - Tako smo krajem 1996. Godine krenuli u Argentinu. Imali smo nameru da u decembru učestvujemo na maratonu u Buenos Ajresu, pa da posle “o istom trošku” osvojimo i Akonkagvu, najviši vrh Južne Amerike.

Rečeno - učinjeno. Samo sedam dana posle iscrpljujućeg trčanja po ulicama argentinske prestonice Goran i Dragan su se našli u podnožju ne baš pitomih Anda. Penjanje na 7035 metara, koliko je visoka Akonkagva, trajalo je dvanaest dana.

- Kad smo sišli u podnožje, zatekli smo jednu švajcarsku ekspediciju - seća se Dragan. - Nisu nam verovali da smo samo sedam dana pre početka penjanja učestvovali na maratonu.

U leto prošle godine Ferlan i Jaćimović su se popeli na Mont Blan. Ovaj najviši vrh u Evropi nije ih mnogo namučio, maltene kao napornija kros staza. Sledeće penjanje moralo je da bude na neku “ozbiljniju visinu”. Odlučeno je da 1998. obeleže osvajanjem neko od čuvenih svetskih vrhova.

- Znali smo da su Jugosloveni stigli do 7135 metara još 1989. godine - podseća nas Goran Ferlan. - Već sledeće, 1990. dve naše ekspedicije pokušale su da osvoje visinu od 7550 metara na Himalajima, ali ih je loše vreme sprečilo. Rešili smo da to bude Čo Oju. Ovaj vrh je visok 8201 metar, a na tu visinu srpska noga još nije bila kročila. Zar to nije bio izazov?

Naravno Ferlan i Jaćimović ne bi bili ono što jesu, kad se i na Božju glavu ne bi popeli “na svoj način”. Odlučili su da ovaj vrh osvoje bez boca sa kiseonikom. Znali su da ta avantura ne može da prođe bez velikih tešškoća, pa čak i opasnosti po život. Takve podvige činili su i drugi alpinisti, ali samo oni najuporniji i najspremniji.

Najkraće rečeno, to mogu samo najbolji...


41

Nepoverljivi pružio ruku

Među našim alpinistima se priča da je sa Ferlanom i Jaćimovićem opasno krenuti u poduhvat. Oni, jednostavno, nikada ne odustaju. Njih dvojica, međutim, tvrde da odustaju samo nepripremljeni i oni koji precene svoje mogućnosti. Za osvajanje Božje glave na Himalajima Goran i Dragan su se pripremali puna tri meseca - svakodnevno.

Na kinesku stranu najviše planine na svetu krenuli su avionom iz Beograda 28. Avgusta. Preko Londona i Delhija stigli su u nepapalsku prestonicu Katmandu. Odatle je autobusima, a zatim kamionima, internacionalna ekspedicija nastavila do mesta Kodari na kineskoj granici. Zatim džipovima, koje Kinezi iznajmljuju za 600 dolara dnevno, stigli su do baznog logora na visini od 4750 metara.

- Tada je počelo neophodno privikavanje na klimu i nadmorsku visinu - priča Dragan. - Trajalo je to punih 35 dana. Naši logori su postavljani sve više. Onaj takozvani istureni-bazni bio je na 5500 metara. Tu je koncentracija kiseonika u vazduhu već bila prepolovljena.

Naši alpinisti napominju da za svoj podvig mnogo duguju Škotlanđaninu Henriju Todu. Ovaj 55-godišnji alpinistički vuk bio je i vođa njihove ekspedicije. Važi za jednog od najboljih poznavalaca ćudi Himalaja i na tome pošteno zarađuje.

Na tim velikim visinama treba prvo savladati visinsku bolest. Odnosno, ne dozvoliti da zavlada organizmom. To se postiže postepenim privikavanjem.

- Ne smete se naglo popeti visoko i tu zadržati - objašnjava Goran. Važi princip: penji se visoko, spavaj nisko. Na pojedine visine penjali smo se po nekoliko puta, a noćivali znatno niže. Jer, bolovi u glavi mogu da budu nesnosni, a gubljenje ravnoteže kobno.

Pre konačnog pohoda na Čo Oju Goran, Dragan i još sedam članova ekspedicije prespavali su dve noći na visini od 7000 metara.

U konačni obračun sa Božjom glavom krenuli smo te poslednje septembarske nedelje u tri sata ujutru - seća se Dragan Jaćimović. - Od petorice samo ja i Goran bez boca sa kiseonikom. Prethodnog dana su na Čo Oju pošla četvorica sa bocama, a uspela samo dvojica. Tog, 27. septembra samo nas dvojica smo stali na Božju glavu posle nešto više od sedam sati iscrpljujućeg penjanja. Pre svakog učinjenog koraka morali smo nekoliko puta da udahnemo kako bi mišići imali snage da izvrše komandu.

Na 8201 metar nadmorske visine prvi je stupio Goran Ferlan, kad mu se pridružio i Dragan Jaćimović, pali su jedan drugom u zagrljaj.

- Malo smo se povratili, a onda je trebalo da ovekovečimo taj događaj. Širenje jugoslovenske zastave i znamenja naših sponzora, zatim snimanje, na toj visini bili su vraški težak posao. Želeli smo da snimimo što više. Zadržali smo se oko sat i petnaest minuta - priča Goran Ferlan.

Na Božjoj glavi ostavili su po jedan drveni krstić, pet zrna kukuruza, jednog plišanog pingvina Goranove ćerke Marijane i amblem ”Adidasa”.

Među onima što nisu uspeli da se domognu Božje glave, čak ni sa kiseonikom, bio je i onaj zluradi Amerikanac.

Ipak, pružio je ruku da im čestita.

Aleksandar Mikavica

SRBI NA KROVU SVETA

Gorav Ferlan i Dragan Jaćimović, prvi su planinari u novoj SRJ, koji su uspeli da osvoje visinu veću od 8.000 metara.

Ova dvojica jugoslovenskih državljana, inače vojnih lica, 27. septembra u 10 sati po nepalskom vremevu sa grupom planinarara koju je predvodio Škotlađaniv Henri Tod, popeli su se na krov sveta Mont Everest na Himalajima, osvojivši visinu od 8.201


42

metara. Ovaj podvig izveli smo bez boce sa kiseonikom i zbog toga smo jako ponosni

pisalo je u poruci koju je putem Interneta, Goran Ferlan uputio supruzi Neveni. Sličnu poruku Goran je poslao i potpredsedniku planinarskog društva „Borkovac" iz Rume, čiji je član. U poruci je pisalo: „Prva srpska noga preskočila je visinu od 8.000 metara."

Na ovaj dugi put, Goran i Dragan krenuli su 28. avgusta, pokušavajući tako da ispune obećanje dato u Katmanduu, takođe na Himalajima, gde su se i upoznali. Tada su se i dogovorili da će biti prvi Srbi koji će se popeti više od 8000 metara i da će tako prenositi slavu Vojske kojoj pripadaju priča Jadranka, Draganova supruga i dodaje da se dolazak dvojice hrabrih alpinista u Beograd očekuje 12. oktobra 1998. Ferlan i Jaćimbvić osvajali su do sada mnoge vrhove, penjali se na visine od 7000 metara, osvojivši pre tri godine Akonkagvu. Prošle godine popeli su se stazom na Mon Blan, ali cilj je bio konačni obračun sa visinom od 8.000 metara, koju su konačno 27. septembra i uspeli da prevale. Osvojili su, naime, visinu od 8.201 metar, Čo Oju, koji je šesti vrh sveta, na granici Kine i Nepala. Vrh je osvojen sa tibetanske strane.

U ovoj ekspediciji pored Jaćimovića i Ferlana, nalazili su se i po jedan Britanac, Amerikanac, Poljak, Južnokorejanac, kao i vođa ekspedicije Škotlađanin Henri Tod, čovek koji je pet puta vodio grupe na Mont Everest. Ovog Škotlanđanina, Ferlam i Jaćimović, neposredno pre odlaska na ovaj daleki put, opisali su rečima: „Pravi osobenjak, dvometraš sa brkovima od 20 santimetara, koji neprekidno oživljava sliku strip-verzije Frenki Belevena, jednog od najvećih svetskih alpinista."

Nisu klasični alpinisti

Ko su zapravo ovi hrabri ljudi? Goran Ferlan iz Rume nije klasični alpinista. već

je osvajač vrhova i maratonac uzbrdo. Najpre je trčao klasični maraton, potom ultramaraton koji se sastojao u neprekidnom dvanestočasovnom trčanju. Umeo je tako da prevali za sedam dana put od Bitolja do Novog Sada, u proseku prelazeći 70 do 80 kilometara dnevno. A onda je krenuo u planinske masive, u potrazi za slavom i novim izazovima. Oni ovom tridesetpetogodišnjem oficiru Vojske Jugoslavije, magistru nuklearne fizike, nisu nikada nedostajali, naročito otkad je slučajno upoznao svog budućeg partnera Dragana Jaćimovića iz Pančeva. Tridesetogodišnji Jaćimović je, inače, pripadnik Korpusa specijalnih snaga VJ „Kobre". On je kapetan prve klase u jedinici ABHO i reprezentativac orijentacionog kros trčanja.

Dosadašnji uspesi

Ova godina, sudeći po rezultatima, bila je možda najplodonosnija u istoriji

našeg planinarstva. Prvo je, početkom godine, petočlana ekspedicija, koju su činili Radmila Ćatić iz Lajkovca, Milan Grgurov iz Sombora, Miljan Zeković iz Subotice, Miroslav Petričević iz Niša i Bogdan Bobić iz Užica, osvojili 5.895 metara visok Uhuru Pik na Kilimandžaru.

Nekoliko meseci kasnije, grupa od 35 alpinista planinarskog društva „Pobeda" osvojila je Mon Blan, najviši vrh Evrope. Najveći uspeh postigao je Miodrag Jovović, panonski alpinista iz Vrbasa, koji se popeo na Island Pik, vrh na Himalajima visok 6.160 metara. Ekspediciju je organizovalo planinarsko društvo „Kalafat” iz Niša, a poseban kuriozitet predstavlja podatak da je na vrhu popijen šampanjac.

M. Milenković D. Peruničić

PRVI SRBI KOJI SU SE POPELI NA OSAM HILJADA METARA


43

Goran Ferlan iz Rume i Dragan Jaćimović iz Pančeva prvi su Srbi koji su kročili

na visinu veću od 8.000 metara. U 10 časova po nepalskom vremenu, 27. septembra, osvojili su šesti vrh sveta Čo Oju. Njihov podvig je utoliko veći jer oni nisu alpinisti, već neobični avanturisti koji u potrazi za slavom preduzimaju neverovatne poduhvate, toliko netipične za sumorno predvečerje 20. veka.

„Popeli smo se na Čo Oju bez boca s kiseonikom", poručio je Ferlan s Himalaja, preko Interneta svojoj supruzi u Rumi, a zatim kolegama iz planinarskog društva „Borkovac" poslao još jednu poruku: „Prva srpska noga je kročila na visinu od 8.000 metara."

Pronose časno ime VJ po svetu

Dvojica prijatalja „napala" su vrh sa tibetanske strane, u sastavu šestočlane

svetske ekspedicije koju, pored njih dvojice, sačinjavaju Britanac, Amerikanac, Poljak, Južnokorejanac. Vođa ove mešovite ekspedicije je Škontlanđanin Henri Tod, usamljenik, dvometraš sa brkovima od 20 santimetara, oživela strip-verzija smešnih rendžera Frenki Belevena.

U potrazi za slavom, Goran Ferlan (35) i Dragan Jaćimović (30) trčali su maratone, najpre klasični, a zatim, ultramaraton. Obišli su najveće svetske staze, kao starešine VJ. Ferlan je kapetan prve klase ABHO (mada je neposredno pred put rekao kako od prvog septembra očekuje unapređenje u čin majora - osim toga, on je magistar nuklearne fizike i priprema doktorat), dok je njegov partner podoficir u korpusu Specijalnih snaga „Kobre" Jaćimović je, reprezentativac za orijentaciono kros-trčanje i najbolji je sportista Vojske Jugoslavije.

„Oduvek nam je bila čast da pronosimo časno ime Vojske Jugoslavije po svetu, do poslednjeg bespuća gde smo stizali", kazao je neobični oficir a stizali su do najvažanijih svetskih maratona. Kada im je dosadilo trčanje po horizontali, opredelili su se za maraton uzbrdo.

Vojničku zastavu zaboli su na šesga vrh sveta, udaljen 28 kilometara od Mont Everesta. Publicista koji već dugo istražuje planine, Vladan Vukašinović, napominje važnost njihovog uspeha, s obzirom na to da Ferlan i Jaćimović nisu alpinisti.

„Oni su prodrli u legendarnu oblast Himalaja na granici između Nepala i Kiie, na rastojanju od 50 kilometara gde se nalazi četiri od šest najviših svetskih vrhova, idući od zapada prema istoku", objašnjava Vukašinović.

Vrh Čo Oja meren je nekoliko puta. Prva merenja odredila su visinu od 8153 metra, a kasnije, ekspedicija Šiptona 1952. godine odredile su visinu od 8189, ali je i ta visina doživela reviziju, zaustavila se na konačnih 8201 metar.

Usputna stanica

„Prvi pokušaj osvajanja vrha izveli su članovi engleske ekspedicije 1952. godine

koju je vodio Erik Šipton, a jedan od članova bio je fizilog dr Pug. U blizini početka lednika Nangpa postavljena je 22. aprila baza na 5 180 metara. Utvrđena su tri logora, ali su na 1 500 metara od vrha morali da odustanu pred jednom stenovitom barijerom. Monsun se približavao i Englezi su ocenili kako bi im za poslednjih 1 500 metara trebalo još najmanje dve nedelje tako da su odustali", seća se Vukašiiović ranih alpinističkih ekspedicija na Čo Oju kada nisu postojale perjane jakne i skupocena oprema, već se voda grejala u plinskim bocama, a penjači, retki osobenjaci koji čeznu za pustolovinama, ličili su na „jetije", ogrnute smešnim grubim tkaninama.

Međutim, ono što nije uspelo Šiptonovoj grupi, ostvarili su Austrijanci, dve godine kasnije, pod vođstvom Herberta Tiša.

Ova tročlana ekspedicija je imala ogromnu pomoć izrsne družine Šerpasa, među


44

kojima je Pasang Dava Lama izneo najveći teret uspeha. „Čo Oju je jedini vrh iznad 8 000 metara na koji je izvršen prvi uspon u

pomonsunskom periodu", objašnjava Vukašinović. Prvi uspon Austrijanaca na Čo Oju pratio je snažni orkanski vetar, ali i

neobični susret na ledniku sa Denisom Bertoletom i Klaudijom Kogan, učesnicima francusko-švajcarske ekspedicije na Gauri Šankar. Ovaj par je, sa ostatkom ekspedicije koju je predvodio Rejmondj Albert, želeo da se pridruži; Austrijancima, međutim, Tišu nije želeo društvo. Njih trojica uspeli su da ispune snove, osvajanjem šestog vrha na svetu.

„Francuzi i Švajcarsi su se zaustavili na 7 600 metara, ali vetar i velike hladnoće nisu dozvolili dalje penjanje. Za utehu, osvojenom visinom Klaudija Kogan je postavila svetski visinski rekord za žene", napominje Vukašinović.

Ovom putanjom, drugi uspon je ponovljen 1958. godine, treći 1978, da bi ekspanzijom alpinizma osamdesetih godina Čo Oju osvajalo između 30 i 50 penjača godišnje.

Poslednjih godina, osvaja ga stotine odvažnih ljudi, a među njima su odnedavno i dvojica neustrašivih Srba. Oni tvrde da je ovaj čudni vrh samo obična usputna stanica do vrhovnog podviga Mont Everesta.


TROBOJKA NA KROVU SVETA

Jugoslovenska zastava ovih dana zavijorila je i na krovu sveta, na Himalajima. Na ovo počasno mesto, na visini od 8201 metra, šestom vrhu sveta Čo Oju, našu trobojku postavili su jugoslovenski planinari Goran Ferlan i Dragan Jaćimović, inače pripadnici Vojske Jugoslavije.

Neposredno po osvajanju ovog vrha sa tibetanske strane i to bez boce kiseonika, ova dvojica svojevrsnih avanturista putem Interneta odaslali su poruku: “Prva srpska noga kročila je na visinu iznad 8000 metara”.

Više puta su do sada ovi hrabri Jugosloveni, planinari i maratonci uzbrdo tražili i nalazili počasno mesto za našu zastavu. Prvi put zajedničkim snagama trobojka se zavijorila na Katmanduu, takođe na Himalajima, na visini više od 6000 metara. Upravo na Katmanduu, gde su se i upoznali, Ferlan i Jaćimović su otkrili da im je stremljenje ka visinama zajednička osobina, pa su i odlučili da u nove izazove ubuduće idu zajedno. Ubrzo se jugoslovenska trobojka zavijorila na Akonkagvi, visini od 7000 metara, a potom je osvojen i najveći vrh Evrope Mon Blan.

Tridesetpetogodišnji Goran Ferlan i tridesetogodišnji Dragan Jaćimović, ljubitelji ultramaratona, svakako neće stati na tek osvojenoj visini od 8201 metra, Čo Oju. Njihov cilj je svakako i osvajanje poslednjeg bespuća na svetu, najvećeg vrha Mont Everesta. Jusoslovenska zastava možda će se već sledeće godine zavijoriti i na toj poslednjoj koti na Himalajima.

M.Milenković

PODVIG BEZ BOCA SA KISEONIKOM

Ruma. - Rumljanin Goran Ferlan (35) i Dragan Jaćimović (30) iz Pančeva, pripadnici Vojske Jugoslavije, verovatno su danas naše najpopularnije vojne starešine. Ta činjenica je više nego shvatljiva, jer ova dvojica alpinista koji su se našli poslednjih godina sa jugoslovenskom trobojkom na valjda svim većim svetskim vrhovima ostvarili su ono što nisu uspeli mnogi planinari sa dužim sportskim stažom.


45

U osvajanje kote snova (8201 metar) verovatno svih alpinista ovi vešti srećnici krenuli su 28. avgusta i popeli su se tamo gde su naumili. Ostvarili su svoj cilj, i to bez boca sa kiseonikom.

Juče su krenuli u domovinu. Iz Londona gde su prispeli juče pre podne trebalo je da polete avionom “Britiš Ervejza” za Beograd. Međutim, britanska aviokompanija je obustavila svoje letove za Jugoslaviju, pa je neizvesno kada će se vratiti u domovinu.

Kapetan prve klase Goran Ferlan, koji uskoro treba da stavi majorske epolete, uzgred magistar nuklearne fizike, žuri da stigne što pre u svoju Rumu, u zagrljaj majke Dušanke, oca Leonarda, supruge Nevene i kćerke mezimice Marijane, kao i mnogih prijatelja i komšija koji žele da s njim podele radost zbog himalajskog uspeha.

- Osvajanje najvišeg vrha Himalaja koji je na granici Kine i Nepala san je većine planinara. Verovatno uspeva samo najupornijima. Dozvoljavam sebi slobodu da nas dvojica spadamo u takve - pričao je Goran. Ako se neko među nama - tu mislim pre svega na Dragana Jaćimovića i mene - napravi važan zbog svojih uspeha, ne treba da mu se zameri. Sve to dolazi nekako normalno.

Osvajače himalajskog vrha predvodio je Škotlanđanin Henri Tod, koga svrstavaju među najznačajnija imena svetskog planinarstva. Taj kolos visok je blizu dva metra sa brkovima dugačkim preko 20 santimetara. Ovaj džentlmen likom podseća na junake iz stripova i crtanih filmova. Čast da se nađu u društvu ovog planinarskog asa pri osvajanju Mont Everesta imali su jedan Južnoamerikanac, Poljak, Britanac i jedan Amerikanac.

M. Miljević

BEZ KISEONIKA IZ PRINCIPA

Krenuli smo na vrh Čo Oju ujutru oko tri časa sa trećeg baznog logora koji se nalazio na visini od 7450 metara. Bila je noć, hladno i opasno. Na Božju glavu kako ovaj vrh zovu Kinezi, ispeli smo se preko ledenih glečera tačno u 10 časova i četiri minuta. Tako smo postali i prvi Jugosloveni, Srbi, koji su se popeli na visinu od preko 8000 na šesti planinski vrh na svetu. Sve se ovo dogodilo 27. septembra, a mi smo se kući vratili juče.

Dragan Jaćimović i Goran Ferlan, starešine VJ na put na Himalaje su krenuli pre četrdesetak dana. Pre ove avanture, dvojica alpinista, kao iz šale popeli su se Mont Blan - najviši vrh u Evropi. Dragan Jaćimović je osvojio i vrh K 2 na Himalajima. A zatim su, zajedno, istrčali prvo maraton u Buenos Airesu, a posle toga popeli na najviši vrh Južne Amerike Akonkagva. Vrh Božja glava koji je osvojen nedavno, bio je sledeća stepenica na putu ka Mont Everestu.

“Večernje novosti” su bile medijski sponzor poduhvata ove dvojice odvažnih momaka i oni su se juče dan po povratku u zemlju obreli u našoj redakciji. Zahvalili su se na pomoći, a o putu do Božje glave ispričali.

- Vođa ekspedicije bio je Henri Tod. Škotlanđanin inače veteran sa himalajskih visova. Sem nas dvojice Srba, u ekipi je bilo još sedam penjača iz raznih zemalja sveta. Popeli smo se nas petorica, a Goran Ferlan i ja smo jedini koji smo se usudili da krenemo ka Božjoj glavi bez boce za kiseonik - priča Dragan Jaćimović i nastavlja. - Doduše, tako je bilo jeftinije, a i to smo se dogovorili na pripremama za poduhvat i nismo hteli da gazimo zadatu reč.

Prvi bazni logor naših alpinista, bio je na visini od 6400 metara. Drugi logor nalazio se na 7000 metara nadmorske visine, a treći i poslednji bio je nebu pod oblacima na 7450 metara. Da bi krenuli ka vrhu penjači su morali da u svim ovim logorima provedu po nekoliko dana i da oprobaju kondiciju pred uspon uz zaleđene glečere. Kako kažu, dani su im bili naporni, a noći bez sna. Sve dok se nije krenulo ka vrhu.


46

- Imali smo neviđenu sreću - pripoveda dalje Goran Ferlan. Kada smo izašli na Božju glavu bilo je vedro i bez oblaka. Uspeli smo da “celih 15 minuta” sa ove visine kamerom slikamo svet od dole ispod tzv. Božjih visina. Sa istočne strane, tako blizu, snimali smo i taj famozni Mont Everest na koji se Srbi još nisu popeli.

Priču o penjanju dopunjuje Dragan Jaćimović. On ne krije da mnogo zasluga za uspeh ekspedicije ima Henri Tod, vođa ekspedicije i Škot koji je bio oduševljen odvažnošću naših alpinista. Isti taj Tod koji nije verovao da se naši momci mogu popeti bez kiseoničke opreme na Božju glavu ponudio je sve svoje usluge oko osvajanja Mont Everesta.

- Zahvalni smo svima koji su nam omogućili da se popenjemo na ove visine. Hvala “Večernjim novostima” koje su nam bile generalni medijski sponzor u našem poduhvatu i nadamo se da ćete nas i dalje pratiti - rekao je Goran Jaćimović u razgovoru sa Radetom Brajovićem, glavnim i odgovornim urednikom juče u našoj redakciji.

Redakcija “Novosti” nije krila oduševljenje poduhvatom naših alpinista i postignut je dogovor o daljoj saradnji Večernjih novosti i najboljih u planinarenju.

D. Vujić

KUPANJE U LEDENOM JEZERU NA 5500 METARA

“Vrh smo napali 26. septembra, pošto smo posle podne stigli u treći visinski logor postavljen na 7600 metara. Celu noć nismo spavali, jer, pronađite mi onoga koji može da sklopi oči na 7000. Topili smo sneg, pili čajeve, supu i grickali krekere. Tačno u 2,30 časa, krenuli smo na Čo Oju”, govore major Goran Ferlan i Dragan Jaćimović o poslednjoj fazi ovog poduhvata - uspinjanju na šesti vrh sveta u Himalajima.

Starešine Vojske Jugoslavije vratile su se nedavno u zemlju i prepričavaju svoju jednomesečnu ekspediciju kojom su proslavili svoju zemlju i svoju armiju. Državnu zastavu zaboli smo u led Čo Oje (8201 metar) 27. septembra u 10,04 časova. Tamo smo susreli Katalonce iz druge međunarodne ekspedicije. Srdačno smo se pozdravili. Oni su uzviknuli: “Viva Srbija”, mi smo uzvratili “Viva Katalonija”, smeju se oficiri svojoj iznenadnoj “diplomatskoj” aktivnosti u snegu i ledu.

Škotska karma

Međutim, nisu samo poslednji časovi ekspedicije predstavljali vrhunsko uzbuđenje za naše alpiniste. “Po dolasku u Katmandu, upoznali smo se sa članovima naše grupe - činila su je tri Amerikanca, po jedan Austrijanac, Australijanac, Irac iz Hongkonga, nas dvojica i vođa ekspedicije, čuveni Škotlanđanin Henri Tod. Taj Škot, zaista, kao da ima šesto čulo za najpogodnije vreme za osvajanje vrhova. Vodio je valjda pet ekspedicija na Everest. Ima neku karmu, koga god on vodi, penje se na vrh”.

Naši penjači su u šatorima noćili sa ovim Škotlanđaninom džinom, visokim preko dva metra, koji im je preneo mnoge tajne opstanka u Himalajima.”Zbog toga nam smeta što pojedinci govore kako nismo alpinisti. Iako smo maratonci, prošli smo obuku i to lično, od jednog od najvećih alpinista sveta i na kraju, bez boce sa kiseonikom, osvojili šesti vrh planete”, napominju Ferlan i Jaćimović, još “dišući na škrge” posle pentranja na 8000 metara bez pomoćnih aparata.

U Katmanduu su noćili u običnom hotelu - običan, to znači da se za noć plaća 10 dolara, a voda iz kanistera postavljenog na krov slobodnim padom teče na goste.

Posle upoznavanja sa kolegama, 30. avgusta ujutru, krenuli su na Tibet, ukrcani u teretnjak koji mora da je češće prevozio stoku, nego ljude. Put do kineske granice potpuno su razrušili monsuni i pojedine relacije prelazili su peške, zbog odrona koji su blokirali prolaz kamiona.


47

“Prilikom ulaska u Kinu, jedino mi nismo plaćali vize. Kineski graničari su nas vrlo ljubazno pozdravili, dok su Henri i ostali vadili novčanike i krstili se. Objasnili smo im da Jugoslavija ima odlične odnose sa Pekingom. Prenoćili smo u gradiću Zang Mun, a sledećeg jutra potrpali smo se “u land kruzere” i uputili se na Tibet”.

Prešavši planinski prevoj (4900) noćili su u tibetanskom selu, na pola puta do Lase. Ljudi tamo spavaju u šatorima i bave se sitnom zemljoradnjom, izgleda da su imali lošu godinu, jer su Ferlan i Jaćimović primetili kako je tak tada, u septembru, ječam počeo da zri. Ali, opčinio ih je optimizam tog naroda, njihova posvećenost nematerijalnim vrednostima, jer, dok su mljackali “stampu” nacionalno jelo od ječma premazano maslom - činilo se da uživaju kao u kavijaru.

“Land kruzeri” su ih potom dovezli u kineski bazni logor na visini od 5200 metara, specifičnu carinarnicu za alpiniste iz svih krajeva sveta, gde se proveravaju njihove vize, lični podaci i vladina dozvola za penjanje.

“Iz kineskog logora prešli smo u naš bazni logor (5475 metara). Od kineza smo iznajmili jakove - rogata goveda za prevoz tereta”.

Recept za ostatak sveta

Postavili su ukupno tri visinska logora - prvi na 6650 metara. “Najpre smo postavljali visinski logor, tu prespavali, a zatim se vraćali “kući”, u bazni logor. Druga dva visinska logora postavili smo na 7050, odnosno 7600 metara”.

Gazili su i reku prilično nemirnu na 5000 metara, i prali noge u ledenom jezeru na 5500 metara.

To im je bilo jedino kupanje za tih 40 dana u planini. Samo smo pili supe i čajeve, sve vrste krekera i biskvita i jeli prokleti pirinač. Zabranili smo suprugama da nam pomenu pilav i đuveč, a kamoli da nam ih spreme, mršte se alpinisti na pomen njihovog jelovnika u visinskim logorima.

Pored njih dvojice, na vrh su se uspela još trojica članova ekspedicije, ali je među njima u planini pre svega važila solidarnost. Jedan Amerikanac, profesionalni snimatelj, nije uspeo da se popne i snimi pojzaž sa vrha Čo Oje, i tražio je od svojih kolega iz Jugoslavije snimljeni materijal. Čak je nudio i novac, ali, naši oficiri su predložili zamenu. “Kako da uzmemo čoveku pare, a proveli smo toliko vremena zajedno u snegu i ledu. Uemsto toga, on je nama dao filmove snimljene do trećeg visinskog logora, u zamenu za naše snimke sa vrha”.

Posle spuštanja u bazni logor, Ferlan i Jaćimović su se javili svojim porodicama iz baznog logora “Raselove” američko-kanadske ekspedicije. Ameri su imali generator i satelitske veze sa civilizacijom.

“Solidarnost koja vlada među pripadnicima različitih nacionalnosti u Himalajima, dobar je recept i za ostatak sveta”, govore oficiri Vojske Jugoslavije, koji nameravaju da posle ozbiljnih priprema napadnu san svih alpinista “Mont Everest”.

Sa Henri Todom ili bez njega. Čudni Škot je ostao u Himalajima, da vodi ekspediciju na vrh zvani “Dve majke”.


PANONSKI DRUGARI NA “VRHU SVETA”

Nedirnutu lepotu himalajsku teško da ću ikada zaboraviti govorio je prošle jeseni potpisniku ovih redova Goran Ferlan iz Rume, čovek sa značajnom kolekcijom zanimanja i iskustava. Govorio je to sređujući u svom sećanju brojna sportska nadmetanja u kojima je od malena vežbao svoju upornost i izdržljivost, pothranjivao svoj ego i želju za avanturom, pronalazio svoj ritam. Šah, pa aeromodelarstvo, odbojka, košarka, pa fudbal, plivanje, biciklizam i trčanje, najzad i alpinizam sve su to ljubavi kojih se ovaj Rumljanin tada


48

setio i, valjda ni ne sanjajući da će vrlo brzo biti ponovi svedok himalajske lepote razgovor krunisao rečenicom s početka priče. Samo godinu dana nakon toga, tridesetpetogodišnji Goran, inače major u rumskom garnizonu, magistar nuklearne fizike, ponovo je u prilici da sa novinarima razgovara o Himalajima. On i drug mu, Dragan Jaćimović iz Pančeva, takođe starešina u VJ, vratili su se pre ne koliko dana sa „krova sveta", ovenčani nesvakidašnjim rekordom: dvojica avanturista planinarskog kova osvojila su šesti himalaji vrh Čo Oju, i tako postali jedini Jugosloveni koji su popeli na više od 8.000 metara nadmorske visine - „Božja glava", kako pomenuti vrh zovu Kinezi, nalazi se na 8.201 metara. A, da rekord bude još ubedljiviji Goran i Dragan su se pobrinuli još pre polaska na put - odrekli su se boce sa kiseonikom i, ne obazirući se na upozorenja iskusnijih alpinista da se bez dodatnog vazduha na vrh ne može, Čo Oju dospeli samo uz podršku sopstveh pluća.

Dvojica Jugoslovena su na put krenula još letos, krajem avgusta, zahvajući tome su u njih verovali i pomogli im brojni sponzori, najviše kompanija BK, Adidas", „Sektor", grad Beograd. Sa ljubiteljima visina iz drugih zemalja koji su sačivali međunarodnu ekspediju, sa Škotlanđaninom Henri Todom na čelu, na odredište su stigli 27. septembra, tačno u 10 sati i 4 minuta, po nepalskom vremenu - punih sedam sati nakon starta iz trećeg visinskog logora, smeštenog, inače, na 7.500 metara. Uspon uz zaleđene glečere nije bio ni malo lak, a poslednja vertikala od 10 metara, Goranu na primer, još ne izlazi iz glave. Konkuriše po jačini drugim prizorima sa božijih visina, a koje su opet, samo dvojica Jugoslovena imala priliku da video-kamerom na vrhu ovekoveče.

Mnogo puta smo Dragan i ja ozbiljno pomišljali da se oslobodimo kamere, da nam pri usponu bude lakše - priča nam Goran Ferlan. Ipak smo tvrdoglavo istrajali i nije bilo kraja našem zadovoljstvu kada nas je na vrhu dočekalo vedro vreme, bez oblaka. Snimili smo čitavih 15 minuta materijala, snimili smo i 28 kilometara udaljen, Mont Everest.

Video-snimak, rad dvojice jugoslovenskih alpinista, neće međutim biti jedino svedočanstvo o njihovom boravku na „vrhu sveta", i o tome kako se vrh Čo Oju okitio jugoslovenskom trobojkom.

Sportisti su često sujeverni kaže nam Goran. Možda zbog toga planinari znaju da na planinarenje ponesu i darove bogovima. Da ih sreća i u buduće, na planinskim stazama prati. Lično sam na „Božijoj glavi" ostavio mali drveni krstić, jednu ćerkinu igračkicu i pet zrna kukuruza. Zašto baš kukuruz? Pa, to je iz moje Vojvodine!

Šta dvojica rekordera planiraju dalje? Velika je stvar učiti se strpljenju odgovaraju naši alpinisti. Visoko gore, među

oblacima, u planini okovanoj snegom i ledom, naročito je važno da čovek bude bezgranično strpljiv. Samo nakon jednog koraka na primer, u uslovima opasno razređenog vazduha, sa samo 26 odsto kiseonika, mora da se zastans, da se odmori, i po dva tri puta udahne. Takvim iskustvom podučeni, bićemo u buduće strpljivi i u kreiranju novih poduhvata. No, sada već znamo: iz našeg prijateljstva sa vođom ekspedicije, gorostasnim Henrijem, već se izrodila njegova ponuda da zajednički osvajamo čuveni Mont Everest. Taj čovek Himalaje odlično poznaje, čak pet puta je vodio razne ekspedicije himalajskim stazama.

Zar se naši alpinisti ipak, nisu pomalo umorili? Čovek, planinar uvek iznova želi da pobedi samog sebe. To je valjda, impuls koji ga

uvek u nove „ludorije" tera objašnjavajući svoj avanturistički nerv, završavaju priču himalajsku Goran Ferlan i Dragan Jaćimović, jedini Jugosloveni koji su do sada uspeli da se popnu na visinu od preko 8000 metara nadmorske visine.

V.V

JUGOSLOVENSKA TROBOJKA NA HIMALAJIMA

Prve "sportske poene " stekao je još kao klinac "zaražen" crno-belim šahovskim


49

figurama. Potom je, kako je vreme odmicalo, u listu sportskih uspeha uknjižio i poene osvojene u aeromodelarstvu, košarci, odbojci, fudbalu, plivanju i biciklizmu, a kada ga pod svoje uzeše trčanje i alpinizam, apsolutno više nije moglo biti govora o antitalentu za sporska nadmetanja, kako je sam sebe svojevremeno znao da proziva Goran Ferlan iz Rume.

Pre nepunih mesec dana, najzad, ovaj 35-godišnji magistar nuklearne fizike, major u rumskom Garnizonu, postao je jedan od dvojice Jugoslovena (drugi je Goranov prijatelj, Pančevac, Dragan Jaćimović) koji su se popeli na 8.201 metar nadmorske visine, na vrh Čo Oju, na Himalajima i tako dogurali u sam vrh zanimljivih novinarskih priča. A, novinarska priča koju prenosi naš list je ona koju nam je Goran ispričao, prvog dana po povratku sa dalekog putovanja, započetog još 27. avgusta ove godine.

Kako je javnost već obaveštena, Goran Ferlan i Dragam Jaćimović, među snegove Himalaja krenuli su zahvaljujući sponzorima (između ostalih Vojvođanska banka, Neoplanta) a u okviru devetočlane međunarodne ekspedicije na čijem je čelu bio iskusni Škotlanđanin, "grmalj od čoveka", Henri Tod. Do vrha su stigli tačno u 10 sati i 4 minuta po nepalskom vremenu, 27. septembra, to, bez inače neophodne boce sa kiseonikom. Njih dvojica, jedini iz čitave ekipe, krenuli su i do himalajskog vrha stigli bez dodatnog kiseonika! Zarekli se da će tako biti još pre polaska na put. Onda tamo, na vrhu jugoslovensku zastavu poboli i, oduševljeni pogledom 15 minuta filma snimili, pa se među svoje vratili, da o lepotama himalajskim pripovedaju.

Dnevnik- preka potreba

Očigledno je da se utisci sa pohoda na "Božiju glavu", kako šesti vrh sveta zovu

Kinezi, još nisu slegli. Ipak, Goran se dosta dobro snalazi u redosledu izlaganja. Misli mu je, izgleda, sredio dnevnik koji je po svom običaju, daleko od sveta ostavljenog u Jugi, i ovom prilikom vodio.

O čemu sve čovek, visoko u planini, među oblacima ne razmišlja kaže Goran i objašnjavajući svoju potrebu za vođenjem dnevnika, dodaje: Osim što od čoveka zahteva ogromnu fizičku spremnost, planina i psihički iscrpljuje. Naporni usponi uz zaledene glečere toko m dana i noći bez sna, noći u kojima temperatura silazi i do 30 stepeni ispod nule, tvrdoglavo su i neprestano ovog puta uvećavali moju želju za porodicom, želju da se ženi i ćerkici putem dnevnika obraćam, da se raspitujem kako su mi komšije, kako je moj vinograd rodio, i pas naš kako je. Čovek, jednostavno, gore ima strašno puno vremena. Sve se dešava vrlo sporo, potrebno je da čovek ima ogromno strpljenje, da se uči na greškama. Sada to znam: pogrešio sam što na put nisam poneo muziku, što upaljač nisam nosio oko vata, da se ne skvasi, a koliko je strpljenje neophodno neka posluži sledeći primer: penjući se od trećeg, najvišeg visinskog logora, onog na 7.500 metara nadmorske visine, odakle smo posle sedam sati hoda stigli na vrh, pravili smo neretko, tek po jedan korak i onda zastajali da "vazduha uhvatimo". Henri nas je pritom, neprestano upozoravao: "Slowly..." (Polako...). Ili, primer drugi: Svaki put kad nam je "duša bila u nosu" Dragan i ja smo sasvim ozbiljno razmišljali da se oslobodimo "suvišnog tereta" video kamere. Pokazalo se međutim, da nam se upornost isplatila, i da smo imali neviđenu sreću. Dok smo se ka vrhu uspinjali, često od magle nismo mogli ni cipele svoje da vidimo, a gore je bilo vedro i bez oblaka, pa smo se dokazali i kao pravi snimatelji.

Snimatelj odustao na pola puta

Jedan od Amerikanaca iz grupe koja je na "Božiju glavu" krenula, snimatelj-

profesionalac, odustao je na pola puta. Kada su se dvojica naših alpinista po povratku sa vrha, sa njim ponovo susrela, čekala ih je iznenadujuća, vrlo primamljiva ponuda. Nudio je Amerikanac silne dolare da bi otkupio snimak osunčanog vrha Čo Oju, i sa


50

istočne strane od njega, tek 28 kilometara udaljenog, čuvenog Mont Everesta. Naši se međutim nisu dvoumili. Amerikancu su obećali snimak, tražeći zauzvat samo film koji je Amerikanac lično radio, do momenta kada je od uspona odustao. Amerikanac se time oduševio, vođa Henri se čudom čudio i dvojici "ludih i odvažnih" Jugoslovena ponudio svoje usluge u poduhvatu osvajanja Mont Everesta. Onda kada oni u taj poduhvat budu želeli da krenu.

Odavno su dva drugara Goran i Dragan nametali sebi lep ritam. Pre avanture uspona na Čo Oju, dvojica starešina VJ popela su se na najviši evropskih vrh Mon Blan, zajedno su bili i na Ankokagvi, najvišem vrhu Južne Amerike, trčali maraton u Buenos Airesu... Zašto da se onda jednog dana i na Mont Everestu zajedno ne nadu. Ili, da neku drugu "ludoriju" ne smisle. Jer, ludorija je, priznaje Goran Ferlan po povratku u Rumu, na više od 8.000 metara nadmorske visine, krenuti bez kiseonika. Ludorija koja se može opravdati samo upornošću, hrabrim srcem i željom za prevelikim avanturizmom.

Dragana Ćatić

BEZ KISEONIKA NA BOŽJOJ GLAVI

Posle višednevne borbe s ledom na okovanim vrletima Himalaja, zastava Jugoslavije se 27. septembra u 10 časova i četiri minuta zavijorila na vrhu Čo Oju, visokom 8.201 metar. Razvili su je major mr Goran Ferlan i stariji vodnik Dragan Jaćimović i tako ispisali nove redove istorije našeg alpinizma na stranici rezervisanoj za rekorde.

Podvig dostojan svake pažnje, divljenja čak, ostvarili su bez upotrebe kiseonika, čije su boce obavezni deo opreme u takvim prilikama. Prema mišljenjima stručnjaka, to je izvedeno na krajnjim granicama ljudskih mogućnosti, uz ogroman napor i stalni rizik. I još nešto: akciju te vrste obično priprema i izvodi ceo tim u čijem su sastavu obično lekari, kondicioni treneri, specijalisti za taktiku penjanja, nutricionisti... Međutim, naše starešine su bez ičije pomoći stigle na vrh Čo Oju (na tibetanskom - Božja glava), što umnogostručuje njihov uspeh. Veliku podršku Goranu i Draganu pružio je njihov prijatelj Henri Tod, čuveni škotski alpinista i menadžer, koji se zdušno postarao za dobijanje dozvola za penjanje na taj vrh (daju se svega četiri u toku godine) i ostalih formalnosti koje se moraju poštovati u svetu vrhunskog alpinizma. Kada pominjemo pomoć, ona dragocena stigla je od Kompanije BK, generalnog sponzora dvojice starešina VJ.

Visovima u pohode

Gospodin Tod već godinama prati jugoslovenski par i na svoj način im se divi,

ističući njihove sportske i ljudske vrline kao vrednost koja se retko sreće. U Buenos Airesu, na primer, pratio ih je na maratonskoj trci posle koje su se uputili na Akonkagvu, najviši vrh obe Amerike. Mon Blan, najvišu tačku Evrope, osvojili su u stilu jačeg treninga. Uz veliko poštovanje, poznati Škotlanđanin je imao ozbiljnu rezervu prema rešenosti naših starešina da se na osam hiljada metara penju bez kiseonika. Sve alpinističke ekspedicije ga obavezno koriste, jer je na toj visini vazduh toliko razređen da je gotovo nemoguće disati. Pogotovo kada je organizam izložen velikim naporima. Dešavaju su i druge dramatične promene na organizmu: naglo gubljenja telesne tečnosti i težine, suženje vidnog polja, atrofija mišića (bukvalno se klate oko kostiju), stvara glavobolje, boranje kože (lica mladića preko noći dobijaju izgled staraca)...

Himalaji, taj večni izazov i velika inspiracija alpinista, planina čiji su vrhovi najviši na našoj planeti, bio je u planovima i snovima majora Ferlana i starijeg vodnika


51

Jaćimovića. Na „krovu sveta" nema mesta za lakomislene i nespremne, avanturizam i improvizacija se plaćaju životima. Zato su njih dvojica postupno krenuli u osvajanje ledenih visova.

Na spisku su se najpre našli niži vrhovi „krova sveta": Loce i Nupce. Uz Akonkagvu i Mon Blan, to je bilans ostvaren za svega dve godine, kada su odlučili da krenu visovima u pohode.

Istorijski uspeh

Pohod na Čo Oju trajao je 25 dana. Bazni logor im se nalazio na 5.500 metara, a

potom su imali tri visinska na 6.400, 7.000 i 7.500 metara. U neprekidnom usponu, na temperaturi minus 35 stepeni Celzijusa, sa dvadesetak kilograma opreme, pridržavali su se nezaobilaznog principa alpinizma: „penji se visoko, spavaj nisko". Dakle, osvajanje određene kote i povratak u niži logor. Time se delimično otklanjaju problemi metabolizma i aklimatizacije. Na jelovniku su supa koja se kuva u otopljenom snegu, čajevi, pirinač, čokolada, keks...

Psihički napori su priča za sebe. Posle povratka u logor, već oko 16 sati spušta se mrak. To je neminovno značilo povlačenje pod okrilje šatora, potom uspostavljanje veze s baznim logarom, dnevni raport, plan za sutrašnji dan, pripremanje hrane i napitaka. A onda duga i teška tišina, osluškivanje ledenog vetra, pokušaji da se nešto pročita i prizove san. Tom osećaju samoće u vrletnom bespuću, tamo gde se teško dolazi do dubokog daha i bistre misli, odolevaju samo najspremniji ljudi, oni s najviše unutrašnje snage, mira i koncentracije. Mnogi odustaju, tu nadomak cilja, dolazi do „blokade" duha i jednostavno ne mogu dalje.

U noći 27. septembra, sat posle ponoći, Ferlan i stariji vodnik Jaćimović su počeli pripreme za poslednji uspon. Kada su krenuli prema Čo Oju, bilo je tiho i vedro. Išli su planiranom stazom sa severne strane, iz pravca Tibeta. Osam sati teškog, nezaboravnog uspona... U 10 sati i četiri minuta jugoslovenska zastava se zavijorila na Božjoj glavi. Suncem okupani vrh, ispod njega oblaci, prizor za nezaborav, trenutak za istoriju našeg alpinizma i iskrene čestitke dvojici sjajnih starešina Vojske Jugoslavije.

Čestitka komadanta Prve armije

Povodom velikog uspeha naših alpinista, komandant Prve armije general-pukovnik

Srboljub Trajković primio je majora mr Gorana Ferlana, čestitao mu na podvigu i uručio prigodan poklon. Tom prilikom general Trajković se zanimao za sve detalje poduhvaga, ističući da su svojim uspehom major Ferlan i stariji vodnik Jaćimović mnogo doprineli afirmaciji naše zemlje i Vojske Jugoslavije. Sport i fizička obuka u VJ su dobili novv junake, čiji će alpinistički poduhvat poslužiti kao inspiracija za podvige i na drugim poljima, naglasio je general Trajković.

Branko Kopunović

PRVI JUGOSLOVEN NA ŠESTOM VRHU SVETA

Na negostoljubivu i čudljivu Božju glavu, kako okolna plemena zovu ovu

himaljasku planinu, ispeli su se bez boca s kiseonikom i ostvarili do sad najveći uspeh jugoslovenskog alpinizma i najveći ekstremni poduhvat u našem sportu. Za njih je, po prirodi neustrašive, uporne i istrajne, uspon na Čo Oju bio samo još jedna uspešno okončana avantura, sportski podvig po kome će ostati upamćeni.

Za obojicu su ekstremni sportski poduhvati onaj pravi izazov. Obojica su pripadnici Vojske Jugoslavije, obojica vrsni i izdržljivi trkači na duge staze, i obojici su usponi na visoke planine, posebno Himalaje, veliki izazov. Dragan je pripadnik specijalnih


52

jedinica ”Kobra” i najbolji sportista VJ, državni reprezentativac i prvak Jugoslavije u elitnoj kategoriji 21-A. Alpinzmom se bavi od 1988. godine, kada je u sklopu redovne obuke savladao ovu specijalnost i potom postao zaljubljenik u planine i njihov stalni posetilac.

Goran je magistar nuklearne fizike sa činom kapetana VJ, pasionirani maratonac. Do sada je trčao na 15 najvećih svetskih maratona i ultra maratona na kojima se trči bez prestanka 12 sati. Njihovo zajedničko bavljenje alpinizmom datira iz 1996, kada su se upoznali i sprijateljili kroz zajedničku strast. Prva ozbiljna iskustva stekli su na trekingu do himalajskog vrha Kalapatar (5545 m). Sledeće odredište bili su Andi. Ekspediciju su organizovali sami 1996. godine i pri tom izveli neuobičajeni poduhvat - najpre su u Buenos Ajresu istrčali maraton, a sedam dana kasnije osvojili najviši vrh Kordiljera Akonkagvu (7035 m). Nastavili su seriju osvajanja poznatih planina i prošle godine se ispeli na Mon Blan (4807 m). A odmah posle Alpa došli su na red Himalaji.

Priprema ekspedicije

Prethodna iskustva sa trekinga po Himalajima podstakla su ih da razmišljaju o ozbiljnom himalajskom poduhvatu. Opredelili su se za Čo Oju kao jedan od najviših vrhova sveta, koji bi osvojili bez koršćenja kiseoničke opreme. Radilo se o izuzetno teškom i ozbiljnom zadatku za koji je trebalo preduzeti i ozbiljne pripreme. Jer, nedostatak kiseonika na velikim visinama ozbiljno može da onemogući fizičke i psihičke funkcije organizma, a ovde se radilo o izuzetno velikim fizičkim naporima. Simptomi visinske bolesti mogu da budu katastrofalni. Pošto nedostatak kiseonika usporava reakciju i rasuđivanje, moguće su nesvesno pogrešne procene i postupci od kojih zavisi život svih aktera na strmim liticama. Toga su Dragan i Goran bili svesni i zato su pripremama posvetili dodatnu pažnju, a pri planiranju deonica uspona predvideli dovoljno vremena za aklimatizaciju.

Za svoju ideju pridobili su osmoricu stranih alpinista i, kao najvažnijeg člana, Henri Toda (Henry Tood) za vođu ekspedicije. Ovaj robusni Škotlanđanin, izuzetan znalac himalajskih prostora i nosilac zvanja “lider edžpeditions”, uspešno je predvodio mnoge ekspedicije i, kako se pokazalo, mnogo doprineo savetima da Dragan i Goran ostvare svoju zamisao.

Projekat je bio atraktivan, pa su obezbeđena i materijalna sredstva. Kompanija Braća Karić, zastupnici firmi Sector i Adidas, Skupština grada Beograda (Sekretarijat za sport) i Proizvodno preduzeće Mila Dragića procenili su pravu vrednost ovog poduhvata i pružili potrebnu pomoć. Put ka Čo Oji bio je definitivno otvoren.

Preko Londona do Nepala i Tibeta

Da bi stigli u podnožje Himalaja, Dragan i Goran su morali da prevale dugačak put avionima British Airnjays. Na let od Beograda do Londona pošli su 27. avgusta, a potom, uz presedanje, nastavili preko Nju Delhija do nepalske prestonice Katmandu, gde su stigli 30. avgusta. Tu su se okupili svi članovi ekspedicije i odatle je tog dana započela njihova zajednička avantura.

Prvo odredište bio je bazni logor na granici Nepala i Tibeta u Kini. I već tada, na samom početku, naišli su na teškoće. Letnji monsun je ove godine kasnio i bio voma žestok. Obilne kiše pretvorile su potoke i rečice u bujišta koja su odronima zaprečila puteve. Prohodnost je bila jako otežana, pa su znatno usporili tempo. U pograničnom mestu Kodari odmorili su se dva dana dok su čekali odobrenje kineskih vlasti za prelazak granice. Uz to i pregledali opremu i dogovarali se o daljem napredovanju.

U naselju Zangmu, po prelasku granice, iznajmili su džipove i njima se odvezli do Tingrija (4200 m/nv). Dvodnevni put je bio pravi turistički doživljaj. Vodio je kroz tibetanska sela, pored budističkih manastira i kroz neobične predele koji su ostavili nezaboravan utisak. U Tingriju ih je čekao najvažniji deo priprema - aklimatizacija na


53

velike visine. Odmah prvog dana ispeli su obližnji vrh visok 5000 metara, a sutradan nastavili do odredišta odakle kreću sa kineske strane sve ekspedicije na Himalaje - Kineskog baznog kampa.

Postavljanje logora

Kineski bazni kamp, poznat među alpinistima kao CBC (China Base Camp) punkt, nalazi se na 4850 m/nv. U njemu je kontrolna stanica kineske vojske za penjanje. Tu ih je već čekala ranije poslata oprema, pa su vreme do polaska u bazni logor iskoristili da je pregledaju i rasporede.

Ekspedicija je bazni logor planirala na visini 5450 m, na poziciji udaljenoj od CBC oko 75 km. Tu razdaljinu i visinsku razliku od oko 600 m prevalili su u dva dana. Nezaboravan doživljaj bio je prelazak jedne rečice, nastale topljenjem lednika, koja im se isprečila na putu. Na temperaturi ispod deset stepeni morali su da skinu obuću, zasuku nogavice i bosonogi pregaze užasno hladnu vodu. Pravo ledeno kreštenje.

Od CBC punkta ekspediciji su se priključili i nosači-šerpasi. Iako ovakve ekspedicije prati 10 - 15 Šerpasa, ovoga puta je pomoćna ekipa imala samo četiri člana, pa su znatan deo tereta raspodelili alpinisti između sebe. Naravno, to im je otežavalo kretanje i povećavalo fizički napor, te je i postavljanje baznog i visinskih logora potrajalo duže.

Postavljanjem baznog logora završena je prva faza na putu do konačnog cilja. Pored šatora za članove ekspedicije i nosače, postavljena su i dva velika šatora - kuhinja i trpezarija, u kojoj su se okupljali na zajedničke razgovore. Od tog mesta sve je podređeno penjačima i obezbeđenju uslova za njihov rad.

I silasci vode do vrha

Uspeh ovakvog alpinističkog poduhvata u mnogome zavisi od brzine prilagođavanja organizma na visinske uslove. Zbog toga se penjanje izvodi u etapama, uz brojne uspone i spuštanja, dok se ne oseti sopstvena sigurnost da se može preći na veće visine i na kraju stići do cilja. Tako je aklimatizacija penjača započela postavljanjem prvog visinskog logora na 4000 m/nv. U prvom pokušaju ovaj uspon su uspeli da prevale za 10 sati. A pošto je u logor trebalo preneti i sve potrebno za dalje etape, penjanje je ponovljeno nekoliko puta.

- Već pri postavljanju prvog visinskog logora uvideli smo koliko je važna aklimatizacija - iznose svoja zapažanja naši sagovornici Dragan i Goran. - Ona pomaže da se organizam navikne na fizičke napore u uslovima razređenog vazduha na velikoj nadmorskoj visini. A visinski logori u tome najviše pomažu. Visine na kojima se postavljaju ovi logori unapred se pažljivo isplaniraju i odaberu, po pravilu na rastojanju koje se može savladati za jedan dan. Kad postave jedan visinski logor, alpinisti se najpre malo odmore, a potom vraćaju u prethodni. I to se ponavlja više puta...

U seriji penjanja do prvog baznog logora Goran i Dragan su stekli dobru kondiciju, a vreme potrebno da prevale razdaljinu sveli na samo 6 sati. Pre nego što su prešli na postavljanje drugog visinskog logora, proveli su dva dana i dve noći na visini od 6400 m u ovom bivaku. Jer, put do drugog visinskog logora je bila najteža etapa u savlađivanju celog uspona na Čo Oju.

Posle dva sata penjanja po severozapadnom grebenu dospeli su u podnožje ledenog odseka visokog oko 70 metara. Postavili su fiksnu užad i iscrpljeni morali da se vrate i odmore. Sutradan su za 8 sati savladali uspon do lokacije za drugi visinski logor i tu postavili šatore i ostavili deo hrane i opreme. A onda je usledio silazak u bazni logor na dvodnevni odmor.

Novo penjanje do drugog visinskog logora imalo je za cilj da provedu 48 sati privikavanja na visinu od skoro 7000 metara. Pošto je i to uspešno urađeno, usledio je


54

još jedan dvodnevni odmor u baznom logoru. Pre konačnog napada na sam vrh, morali su da postave i treći visinski logor na 7450 metara. Tu nisu spavali, već su se posle kraćeg odmora vratili u bazni logor da sačekaju povoljne vremenske prilike za finalni deo.

Dan odluke

Dugo očekivani trenutak je stigao. Bilo je to 24. septembra. Niko od učesnika nije krio uzbuđenje, ali ni rešenost da ide do kraja. Ekspedicija je stigla do trećeg visinskog logora oko 5 popodne. Odmor su iskoristili da još jednom pregledaju opremu i pripreme tople napitke - čaj i supu. U ovim uslovima je neobično važno da se u organizam unese dovoljna količina tečnosti, pogotovu tople i jake kao što je instant supa. U termose su spremili i potrebne količine za kasnije. Vreme je brzo promicalo i sati su proticali neosetno. Iza ponoći Dragan i Goran su počeli da se oblače. Navukli su specijalnu toplu odeću Sector - No Limits wear, još jednom pregledali i spakovali opemu, stavili je naleđa, uzeli dereze i cepin i prvi krenuli ka vrhu. Na specijalnim satovima za ovakve vremenske prilike, kojima ih je opremio Sector, bilo je tačno 2 sata i 30 minuta.

Napolju je vreme bilo vedro, mirno i veoma hladno, oko 30 stepeni ispod nule. Pejzaž obasjan mesečinom pojačavao je blještavu belinu snega. Sat kasnije počeo je da duva vetar. Oblaci snega sasvim su smanjili vidljivost i dosta otežali napredovanje ka vrhu.

- Poenta na ovom penjanju od 7500 do preko 8000 metara je preživljavanje bez kiseonika - priča nam Dragan u razgovoru posle povratka sa Himalaja. - Srećom po nas, taj deo uspona do 8000 metara, po snežnoj vejavici, prešli smo bez veće nezgode. A bilo je i teško i opasno. I nekako se put odužio. Ali kad smo izašli iz oblaka, gore nas je dočekalo sunce i dalje je išlo dosta lako. Tačno u 10 sati i 4 minuta stupili smo na vrh Čo Oju. Nedostajalo nam je vazduha, pa smo čestim udisajima pokušavali da dođemo do kiseonika i opuštanja, tako da nas je to omelo da odmah shvatimo kakav smo uspeh postigli i da mu se radujemo. Najpre smo seli da se odmorimo i izduvamo. Da prikupimo snagu za sve ono što nas je još očekivalo. Na toj visini je razređenost vazduha tolika da sadrži samo 23% normalne količine kiseonika koju sadrži vazduh. Mi smo bili prvi članovi ekspedicije na vrhu. Pola sata kasnije stigla si još dva člana i jedan Šerpas sa kojima smo podelili radost. Ali, jedino smo nas dvojica išli bez boca sa kiseoničke opreme. Posle smo napravili mnogo snimaka aparatom i video kamerom. Posebno sam zapamtio tu kameru. Nosio sam je celo vreme i uz nju 11 rezervnih akumulatora da bih obezbedio snimanje na niskoj temperaturi. Ali, vredelo je. Bezbroj okolnih vrhova i Everest u daljini ostali su ovekovečeni onako kako smo ih mi videli.

Sećanja izviru

- Put do vrha je teži nego što se iz Draganove priče vidi - dopunjuje kolegu Goran. - Bilo je dosta nezgodnih i teških deonica što je zahtevalo veliku opreznost da ne bi došlo do povreda i nesreće, a to sam i sam iskusio. Pri jednom penjanju nisam na vreme zapazio skrivenu pukotinu. Bila je prekrivena dubokim snegom. Tek kada sam propao u nju shvatio sam da bih stradao da nisam bio vezan za kolegu. Srećom, lako me je izvukao i sve je dobro prošlo, ali moglo je i da ne bude tako.

- Bilo je i drugih nezgoda - dopunjuje Dragan. - Pogotovu pri povratku sa pojedinih deonica. Dok se čovek penje izgubi maltene svu energiju, tako da je povratak mnogo naporniji, a koncentracija slabija. Sećam se jedne situacije prilikom povratka iz trećeg visinskog logora. Dok sam pokušavao da se obezbedim osmicom pred jednom strminom, za trenutak mi se zanesvetilo. U tom momentu sam se okliznuo i strmeknuo dole. I kad sam se u sledećem trenutku povratio i pogledao oko


55

sebe, shvatio sam da pad nije bio mali, ali sam srećom prošao bez ozleda. U razgovoru smo se često doticali teme: šta su radili i o čemu su razmišljali u

slobodnom vremenu. Naročito u baznom logoru. Obično su vreme provodili u razgovorima ili igranju karata, a najveći deo vremena u baznom logorima u pripremanju hrane i sređivanju opreme. Misli su uvek bile skoncentrisane na poduhvat i želju da se ostvari. Po njihovom mišljenju, jaka koncentracija, želja da se uspe i podsticanje motivacije presudni su na tako ekstremnim mestima.

- Za samo sedam dana smo sa nulte nadmorske visine došli na 5000 metara i normalno je da smo imali izvesnih problema sa aklimatizovanjem. Ali kako je vreme odmicalo, osećali smo se sve bolje, i sve je više dolazila do izražaja naša fizička pripremljenost. Mnogo su nam pomogli i saveti Henrija Toda. Na 5500 metara imali smo utisak da svi ostali članovi ekspedicije daleko bolje podnose visinu. Henri nam je objasnio da je to samo privid, da ćemo posle 6000 metara svi biti u istoj poziciji i da ćemo zajednički prolaziti sve faze aklimatizacije - objašnjava Dragan.

Na Čo Oji su ostale jugoslovenska trobojka i zastava Vojske Jugoslavije. Ostao je i veliki transparent glavnog sponzora poduhvata kompanije Braće Karić i nekoliko ličnih sitnica. Da podsećaju na uspeh jugoslovenskih sportista. A Dragan i Goran već planiraju da održe godišnji ritam velikih poduhvata. Sledeće što nameravaju je da se popnu na Makalu, jednu od najlepših himalajskih planina, ali za alpiniste daleko težu od Čo Oje. Poželeli smo im mnogo uspeha.

Đorđe Nikolić

NA KRAJU DUGE SEZONE

Velika takmičenja rađaju velike šampione, a veliki izazovi inspiracija su za nova pregnuća. Kada pogledamo spisak najuslešnijih sportista Vojske Jugoslavije u 1998. godini i obrazloženje žirija vidi se da je reč o takmičarima koji dugo i uporno vežbaju, a uspeh očekuju tek na kraju duge staze. 0 alpinističkom podvigu sportiste godine VJ, starijeg vodnika prve klase Dragana Jaćimovića dosta se pisalo i pričalo, uglavnom iz ugla krajnjeg ishoda - osvajanja himalajskog vrha Čo Oju (8.201 m). Tek ovlaš je konstatovana ključna činjenica da je poduhvat izveden bez upotrebe aparata s kiseonikom. Opstati na osam hiljada metara nadmorske visine i udisati vazduh u kome ima premalo kiseonika za normalno funkcionisanje čovekovog organizma, već je veliki uspeh. A pri tome penjati se po „krovu sveta" uz strme litice razlog je za divljenje. Međutim, Dragan to nije ostvario preko noći, niti su njegove pripreme trajale „svega par meseci". On je s majorom mr Goranom Ferlanom minulih godina osvajao najviše vrhove obe Amerike i Evrope, a pri tom je istrčao desetak jakih maratona. Reč je o vojniku, onom pravom, po talentu i rešenosti da to bude do kraja, komandiru u specijalnoj jedinici Vojne policije, popularnim „Kobrama". Tamo se svakodnevno pakleno trenira, fizička obuka, odnosno njen značaj, izjednačena je s borbenom. Maksimalna psihofizička pripremljenost, unutrašnji mir i stabilnost tako neophodni u akcijama visokog rizika, postižu se dugim, upornim vežbanjem i takmičenjem. Pre alpinizma Dragan se bavio orijentacionim sportom. Doduše, nije ga ni napustio. Naprotiv, sasvim se približio šampionskom tronu. Prošle godine trebalo mu je još samo dva stepenika do počasnog mesta. Osim toga, reč je o vrsnom maratoncu, izdrživom trkaču dugih pruga.

Ta upornost i borbenost koje iziskuje najteža atletska (po mnogima i svesportska) disiiplina, odlike su koje krase maratonce Vojske Jugoslavije. Pet godina dugoprugaši su u stalnom usponu. Patike umesto čizama, atletska staza umesto poligona, svakodnevni trening... Dobit je bila višestruka jer su se, osim Beograda, razvili i drugi centri u garnizonima - Subotica, Novi Sad, Ćuprija, Valjevo, Niš, Podgorica, Kumbor... Čak je bezbolno izzršena prva smena generacija, što se videlo i u prošlogodišnjim nastupima. Naime, dugoprugaši Vojske Jugoslavije s podmlađenim


56

sastavom ostvarili su izvanredne rezultate na naša tri najveća maratona - Beogradskom, Podgoričkom i Cerskom.

To je bio razlog što su u oštroj ekipnoj konkurenciji zauzeli treće mesto na izboru za sportistu godine VJ. U sastavu koji je i ovoga puta pripremao i vodio poznati stručnjak potpukovnik mr Milorad Živanović, načelnik Katedre za fizičku kulturu Vojne akademije VJ, sve su mladi atletičari. Uz iskusnije, kapetana prve klase Dragana Kotarlića, poručnika Dragana Todorova i desetara po ugovoru Radiše Simića, mesto u ekipi je izborio vodnik Joviša Marković, pripadnik Korpusa specijalnih jedinica. Reč je o darovitom trkaču izuzetnih fizičkih predispozicija i psihičke stabilnosti. Brzo uči i napreduje, pa sa nekolicinom sadašnjih studenata Vojne akademije predstavlja budućnost maratona u VJ.

Kada se govori o mostu između borbene obuke i sportskih rezultata, opet su više nego dobar primer „Nebeske vidre", padobranska ekipe čuvene „šezdeset treće". Bez obzira na to što su osnovni principi padobranstva slični, ili isti, takmičarski program je nešto drugo. Pogotovo u njihovoj disciplini - grupnim skokovima, gde su državni prvaci i rekorderi. Borbena obuka jeste polazište ka sportskim dometima, a takmičarski rezultati povratni su podsticaj razvoja fizičke obuke. ne samo pojedinaca već i čitavih kolektiva. Afirmacija tog shvatanja je i osnovna ideja akcije lista „Vojske", u kojoj su već peti put uzastopce birani najuspešniji sportisti Vojske Jugoslavije, takmičari o kojima se govori s poštovanjem.

Branko Kopunović

PRAVAC MONT EVEREST

San svakog alpiniste je “Krov sveta”. Tome maštaju čak i početnici, a želja ih ne napušta dok su živi. Uglavnom sve ostaje na pustim snovima, jer za pohod na Mont Everest treba složiti mnoge detalje mozaika koji odslikava najvišu tačku na Planeti. Za tu vrstu poduhvata valja moći i hteti, znati i smeti, imati i umeti. Reč je o isuviše složenom zahvatu koji podrazumeva duge, znalački planirane pripreme, ogromno iskustvo, besprekornu psihofizičku pripremljenost, dozvolu tamošnjeg ministarstva i ozbiljnog sponzora. Major mr Goran Ferlan i stariji vodnik prve klase Dragan Jaćimović ispunjavaju sve uslove i krajem marta kreću put dalekog Katmandua. Glavni grad Nepala nije im nepoznat, a ni saradnici koji će im i ovoga puta pomoći oko tehničkih pitanja. Naime, njih dvojica su prvi put tamo boravili 1996. godine, kada su osvojili vrh Kalapatar (5545 metara), da bi se lane vratili visovima Himalaja. Tada su izveli podvig zbog koga su dospeli u žižu medijske pažnje, jer su se na šesti po visini vrh Čo Oju (8201 m) popeli bez upotrebe aparata s kiseonikom. Između ta dva susreta s najvećim planinskim masivom sveta zabeležili su još dva sjajna uspona, na najviše vrhove Južne Amerike i Evrope - Akonkagvu (7039 m) odnosno Mon Blan (4807 m).

Put dug četiri godine

Zanimljivo je da su dvojica starešina zajednički počeli da se bave alpinizmom 1996. godine. Još tada su odlučili da se neće zaustaviti sve do Mont Everesta. Dogovor čvrsto obavijen velikim međusobnim poverenjem čuvali su u svojim mislima, verujući da će ”jednoga dana” poći stopama legendarnog Novozelanđanina Edvarda Hilarija, prvog čoveka koji se popeo na “krov sveta”. Možda nisu ni slutili da će taj put trajati svega četiri godine. U istoriji alpinizma se dešavalo da čitave ekspedicije i timovi stručnjaka mnogo duže pripremaju ekipu, a rezultat izostane.

Zbog toga pohod dvojice starešina Vojske Jugoslavije treba posmatrati i izvan okvira sportskih poriva. U početku su bili njih dvojica i - dobra volja. Ništa više. U svetu alpinizma, onog vrhunskog koji ne prašta nikakve propuste, ušli su čista srca,


57

bez kalkulacija i predrasuda. Učili su od drugih, ali negovali vlastiti stil, prihvatili savete iskusnijih, a vraćali se svojim idejama. njihovi rezultati nisu ostali nezapaženi. O njima je počelo da se piše i priča da su junaci iz zemlje ophrvane velikim problemima, u čijem se krilu rađaju hrabrost i mudrost, prijateljstvo i večiti izazovi. Zbog toga su pobrali velike simpatije u svetskim alpinističkim krugovima, gde se naročito poštuje ono što čovek nosi u duši, neki lični pečat koji ga opredeljuje da bude pravi i veliki, dostojan takmac Himalaja.

Okolnosti koje su Goranu i Draganu išle na ruku opet pripadaju odluci, a ne slučaju. Svestrani su sportisti, takmičari od prvih dana dolaska u vojne škole. Goran je počeo s triatlonom, da bi kasnije trčao maratone, a zatim ultramaratone. Pamti se njegova trka od Bitolja do Novog Sada i dvanaestočasovna borba s vremenom na Paliću, kada je istrčao 121 kilometar. U oficirskoj karijeri uvek je težio ka novim znanjima, praktičnim i teorijskim, kao pravi predstavnik svog roda ABHO, gde je stekao zvanje magistra nuklearne fizike.

Stariji vodnik prve klase Dragan Jaćimović je pripadnik elitne jedinice Vojne policije - “Kobre”. Gradio je svoju sportsku karijeru neopterećen činjenicom da ga talenat za više sportova može odvesti u vode osrednjosti. Iako je odličan atletičar, višebojac i strelac, sebe je pronašao u orijentacionom sportu, gde je stigao do reprezentativnog sastava. Stručnjaci tvrde da je on najbolji jugoslovenski takmičar u toj disciplini i kada bi samo nju trenirao, stigao bi do svetskih rezultata. U njegovoj bogatoj riznici trofeja blista pehar namenjen sportisti godine Vojske Jugoslavije (1998.) i to mu je, kako kaže, najdraže priznanje, jer su u njemu odslikani takmičarski rezultati i vojničke vrline.

Iako po mnogo čemu različiti, Goran i Dragan su, eto, našli zajedničku nit koja ih veže četiri godine. Na tom putu im je značajnu pomoć pružila Kompanija BK, koja je i u poduhvatu što sledi imala velikog razumevanja za dvojicu starešina VJ.

Večni izazov

Od aprila ćemo osluškivati vesti iz dalekog Nepala. Tada će se dvojica naših naših starešina nalaziti u baznom logoru, na čuvenom glečeru Kumbu na visini od 5350 metara, ili u nekom od visinskih logora raspoređenih na visinama 6100, 6400, 7300 i 8000 metara. Prema Mont Everestu krenuće takozvanim južnim sedlom, putem kojim je u maju 1953. godine pošao Edvard Hilari i njegov hrabri Šerpas Tensing Norgaj.

Mont Everest neki zovu ”Krov sveta”, drugi radije ”Treći pol”, a to je zapravo, krajnja tačka Planete visine 8848 metara, ni najteži ni najlepši vrh ”samo” - najviši! Zato uliva strahopoštovanje, zbog toga je prvi i neponovljiv, samo se njegovo ime piše zlatnim slovima. To je kraj, odatle nema više, samo nebo i zvezde, uspomena i put u legendu.

Nalazi se na samoj granici između kineske provincije Tibet i Nepala. Dobio je ime po čuvenom engleskom topografu ser Džordžu Everestu koji ga je svojevremeno obeležio kao - Peak XV. Šerpasi ga zovu Čomo, dok je nepalska vlada ozvaničila njihov naziv vrha - Sagarmata.

Prva ekspedicija na Čomo je krenula daleke 1921. Godine, ali se neslavno završila, kao i brojne potonje. Datum koji je ušao u istoriju Mont Everesta je 29. maj 1953, kada je Hilari prvi kročio na njega. Prema zvaničnim podacima, do 1996. Godine zabeleženo je 458 uspešnih pohoda na ”Krov sveta”. Nažalost, više od dve stotine alpinista životom je platilo svoju avanturu. Mnogo je razloga prouzrokovalo tragedije. Od nedovoljne psihofizičke pripremljenosti do vremenskih nepogoda. Put do Mont Everesta vodi iz 14 smerova i stvar je izbora alpiniste kojim će putem krenuti. Major mr Goran Ferlan i stariji vodnik prve klase Dragan Jaćimović će ići stopama fenomenalnog Hilarija. Do samog vrha!

Branko Kopunović


58


59

POHOD NA SVETI VRH ŠERPASA

Jedan od najuspešnijih alpinista Jugoslavije, Dragan Jaćimović se priprema da osvoji Ama Dablam, vrh na Himalajima visok 6956 metara...

Zašto baš Ama Dablam? Ama Dablam je jedan od penjački, alpinistički najtežih vrhova. Pored toga on je bio i

dugo godina zabranjen za penjanje, pošto je to sveti vrh šerpasa... Kad planirate da ga osvojite? Na put krećemo desetog novembra, a povratak je planiran za sredinu decembra.

Inače tamo se na vrhove penje u predmonsunskom i postmonsunskom periodu, kad je tamo lepo vreme. Mi sad idemo tamo zimi zato što hoćemo da napravimo jedan ekstremno težak poduhvat.

Koja je razlika kad se penjete u zimskom periodu? Pa, razlika je u tome što su vetrovi žešći, oluje su nezgodne, a temperature su dos-

ta, dosta niže. Idu i do minus četrdeset, pa i minus pedeset stepeni celzijusa. Koliko članova broji ekspedicija? Pored mog prijatelja Gorana Ferlana i mene, u ekipi koja se penje su po jedan

Britanac i Amerikanac. Tu su naravno i petorica šerpasa i organizator ekspedicije. Koji prilaz koristite? Ama Dablam je prelep, pravilan vrh. Može mu se pnći preko pet stena i pet grebena

koji se zvezdasto spuštaju sa vrha na dole. Mi ćemo ići severo-zapadnim grebenom koji je jedan od najtežih grebena. Ali, moram reći da nema lakog puta na Ama Dablam... Kada smo pričali ljudima iz Adidasa šta noćemo da uradimo, oni su nas pitali: „Što ne idete leti kad i svi ostali?" Ali mi ne želimo da budemo kao i svi ostali. Mi smo prošle godine išli na Čo Oju od 8201 metra, bez kiseonika i popeli se. Sad idemo na jedan izuzetno alpinistički težak vrh i da bi to još „začinili" idemo zimi. Poput poznatog Sektorovog „No limits" tima, mi pokušavamo da svake godine ostvarimo neki ekstreman rezultat, da pomerimo neke granice, jednostavno da uradimo nešto naizgled nemoguće...

Šta ovaj put nosite bogovima na dar? Da, prošli put smo na Čo Oju ispošlovali taj običaj šerpasa da kad dođete na vrh,

ostavite poklone bogovima zato što su vam dozvolili da se popenjente. Mi smo tad ostavili dva krstića, nekoliko zrna kukuruza iz vojvođanske ravnice i neke lutkice Goranove kćerke. Sad smo u posebnoj obavezi da to ponovimo pošto je ovo sveti vrh šerpasa. Zbog toga dugo godina i nije bilo dozvoljeno penjanje na taj vrh. Sad ću sigurno ostaviti krst, naš simbol pravoslavlja, kao čovek koji veruje u boga, na neki svoj način.

Da li ćete koristiti boce sa kiseonikom? Ne. Na Himalajima se ne praktikuje nošenje kiseonika na vrhovima ispod 8.000

metara. Pripremamo se fizički ovde, nabijamo kondiciju, onda idemo malo na Durmitor ili Sinjajevinu. E, onda se ide za Himalaje. Tu se pre odlaska u bazni logor obično ispenje neki lakši vrh do 6.000 metara radi aklimatizacije. U ovom našem slučaju aklima-tizacija je izuzetno važna jer će i napori biti izuzetni...

Kako je bez kiseonika na više od 8.000 metara? Ko uspe da se popne na neki vrh iznad 8.000 metara bez dodatnog kiseonika taj je

napravio pravi poduhvat. Kada smo Goran i ja išli na Čo Oju, koji je po veličini šesti vrh sve-ta, bilo je strašno. Na toj visini čovek pre svakog koraka, svakog poteza rukom, mora da dahne duboko pet do šest puta. Čak i ako se osećate dobro, ako ne ispoštujete taj ritam doći će do grcenja mišića. Jednostavno ćelije nemaju dovoljno kiseonika.

A na samom vrhu? Kako je to Goran lepo rekao prvo pomisliš: „Hvala bogu, nema više!

Kraj". Jer, penjanje tog dana traje od dva ujutro, a na vrh se stigne tek oko 11 pre podne. A onda počinje sreća. Bude tu i suza. Jednostavno, neopisivo zadovoljstvo.

Koje ste još poznate vrhove osvojili?


60

Mon Blan, najviši vrh Evrope, visok 4807 metara, i Akonkagva, najviši vrh južne Amerike visok 7035 metara. Na toj ekspediciji smo Goran i ja shvatili da smo dobar tim. To je bila ekspedicija za priču. Krenuli smo na nju sa samo polovinom potrebnog novca. Pa smo istrčali maraton u Buenas Airesu, štoje bila glupost. Na kraju smo ušli u samoposlugu da kupimo hranu za ekspediciju sa samo 52 dolara. Tada smo morali da kupimo hranu za pse, jer to je bilo najjeftinije...

I kakva je? Ta hrana je bogata i kalorična, tu nema šta. Međutim Akonkagva je važna i zbog

toga što smo Goran i ja preležali neke alpinističke dečije bolesti. Naime, u alpinizmu su važni međuljudski odnosi. U takvim uslovima su i dva najbolja prijatelja u stanju da se posvađaju oko zalogaja hrane. Nas dvojica smo to pregrmeli i smireni smo u najekstremnijim uslovima.

Da li se bojite nekih opasnosti? Goran je jednom upao u procep pokriven snegom, ja sam poleteo nizbrdo u

povratku, ali sva sreća bili smo u navezu. Jedan Švajcarac iz druge ekspesdicije na Čo Oju je poginuo. Na Akonkagvi su mi se smrzli prsti na nogama i pootpadali nokti. Nije bilo gore, zahvaljujući našim iseljenicima koji su nam pomogli u lečenju. Opasnosti su velike. Od hladnoće, do sunca od kojeg ne pomaže ni jedna krema. Tu su i lavine, razređen vazduh, težak uspon... Ali, kad si skoncentrisan, siguran si. Mi se ne plašimo ničega, popečemo se na taj vrh zato što to volimo, zato što smo dobar tim i zato što ćemo dokazati da to i možemo da uradimo!

M. Obradović

SREĆNO DO “GLAVE ŠEĆERA”

Jugoslovenski alpinisti Goran Ferlan i Dragan Jaćimović ponovo kreću stazama bogova. Ovoga puta planiraju da osvoje jedan od najtežih i najlepših vrhova Himalaja Ama Dablam (6956 metara) na jeziku šerpasa "Sliku srebrne nutijice" koji liči na veliku glavu šećera.

Ovaj biser Himalaja nalazi se u sredini regiona Solo Kumbu, nedaleko od najvišeg vrha na svetu Mont Everesta. Ama Dablam je sveti vrh šerpasa, a za većinu alpinista je neosvojivi ideal. Pet oštrih grebena obrubljuje isto toliko vertikalnih stena. Planina je pod snegom i ledom koji na mnogim mestima visi kao da ne postoje prirodni zakoni. Vrh je pravilan, izbrazdan simetričnim pukotinama. Jednako je strma sa svih strana i na njoj nema lakog puta. Oni koji su je videli kažu da je božje proviđenje.

Goran Ferlan i Dragan Jaćimović pokušaće da je osvoje severozapadnim grebenom u zimskoj sezoni što čitav poduhvat čini izuzetno tešknm i opasnim. Zato je njihova ekspedicija uvršćena u red najvećih alpinističkih ostvarenja ove godine u svetu. Put Himalaja i retko osvojive "Slike srebrne kutijice" kreću 10. novembra. Povratakje planiran sredinom decembra.

Prvi put Ama Dablam osvojili su članovi novozelandske ekspedicije (vođa ser Edmund Hilari) 14. marta 1961. godine. Popeli su se na vrh jugozapadnim grebenom u predmonsunskom periodu.

Kasnije se još nekoliko ekspedicija uspešno popelo, a zatim je zabranjeno penjanje kaže Jaćimović. Zabrana je skinuta tek pre tri godine, kada su Slovenci izveli prvenstveni uspon preko severozapadne strane. To je bilo najveće alpinističko ostvarenje te godine u svetu.

Goran i Dragan veruju da će ove godine njihovo osvajanje "Slika srebrne kutijice" biti najveći poduhvat u svetu. Veruju da će uspeti, jer i do sada su iza sebe samo ređali pobede. Pre tri godine popeli su se na vrh Kalapatar (5545) na Himalajima, naredne godine osvojili su najviši vrh Južne Amerike Akonkagvu (7.035 metara), zatim su iste


61

godine (1997. godine) osvojili najviši vrh Evrope Mon Blan (4.807) a prošle godine zabeležili su svoj najveći uspon: "pao" je i Čo Oju (8.201) na Himalajima.

Osvajanjem tog vrha Jugoslavcja je konačno dobila prve alpiniste koji su uspeli da se popnu iznad 8.000 metara. Dvojica naših alpinista to su uradili bez dodatne kiseoničke opreme, što je još jedan uspeh u svetu. Tada je na Čo Oju, pored jugoslovenske, zabodena i zastava "Večernjih novostn".

Maratonci

Goran Ferlan, major VJ, magistar je nuklearne fizike zanoslen u Garnizonu Ruma.

Trčao je ultra maraton Bitolj- Novi Sad, a na Paliću je za 12 sati istrčao 121 kilometar. Dragan Jaćimović je propadniK Sportskog društva "Milicionar", Član je državne

reprezeatacnje u orijeitirnvgu sa kojom je ove godine postao vicešampion Balkana u elitnoj kategoriji. Trčao je više maratona u zemlji i inostranstvu. Za postignute rezultate proglašen je za srortistu godine.

D. Dimitrovska

VOJVOĐANI OSVAJAJU HIMALAJE

U želji da se dokažu kao uspešni alpinisti bez premca, dvojica drugara, jedan iz Pančeva, drugi iz Rume krenuće uskoro put Himalaja. Dragan Jaćimović i Goran Ferlan nameravaju da ove zime, odolevajući monsunima i temperaturi koja silazi čak i do 50 stepeni ispod nule, osvoje himalajski vrh Ama Dablam (6.956 metara), jedan od najtežih vrhova u Nepalu.

Planinari iz ravne Vojvodine ne očekuju da će do ovog cilja na “krovu sveta” lako stići, tim pre što znaju da je maršuta preko severozapadnog grebena najteža, a oni će baš njom. Prošle jeseni ova dvojica starešina VJ vratila su se sa Himalaja puni utisaka i sa “nesvakidašnjim rekordom u rukama”: postali su tada jedini Jugosloveni koji su, penjući se na vrh Čo Oju, dospeli na više od 8.000 metara nadmorske visine, bez dodatka kiseonika, a rat ih je letos onemogućio da borave na Mont Everestu.

Nepalski vrh Ama Dablam prvi put je osvojen 1961. godine. Sve do 1996. potom se na isti vrh nije smelo: zabranjivali su to “duhovni razlozi” jer je reč o svetom vrhu Šerpasa. Danas je to, opet, vrh ucrtan u planinarske mape širom sveta. Dvojica Jugoslovena će na put samostalno, u jednoj ekspediciji, ali očekuju, kako saznajemo od Rumljanina Gorana Ferlana, da će na istom putu susresti još dvojicu momaka jednog Amerikanca i jednog Britanca.

Dragana Ćatić

KREĆU KA BISERU HIMALAJA

Prošle godine starešine Vojske Jutoslavije Goran Ferlan i Dragan Jaćimović osvojili su himalajski vrh Čo Oju (8.201 metar), kao prvi penjači u SRJ koji su osvojili vrh preko 8.000 metara.

Na šestom vrhu planete ostavili su dva krsta u znak zahvalnosti svevišnjem, jugoslovensku zastavu, pet zrna kukuruza, simbole plodova njihove vojvođanske ravnice, jednog plišanog pingvina i dramatiku penjanja bez dodatne kiseoničke opreme.

Za sedam dana, 10. novembra, polaze na jedan od najlepših i najtežih himalajskih vrhova - Ama Dablam (6.956), i upuštaju se u ekstremno težak i


62

opasan poduhvat, s obzirom na činjenicu da nameravaju da osvoje ovaj vrh severozapadnim grebenom u zimskoj sezoni.

„Slika srebrne kutijice", ili Ama Dablam, ime je planine koja svakako sa razlogom nosi epitet bisera Himalaja - kažu Ferlan i Jaćimović, spremajući se užurbano da se otisnu u region Solo Kumbu, nedaleko od Mont Everesta.

- Vrh je pravilan, izbrazdan simetričnim pukotinama. Izdvojen je od ostalih u tom području i liči na glavu šećera. Jednako je strm sa svih strana i na njemu ne postoje laki putevi. Posle nekoliko bezuspešnih poduhvata, vrh su osvojili članovi novozelandske ekspedicije čiji je vođa bio legenda Edmund Hilari, 14. marta 1961. godine. Vrh su osvajali i Bari Bišop, Majkl Džil, Vali Romans i Majkl Vard. Oni su uspon izveli jugozapadnim grebenom u predmonsunskom periodu. Kasnije je izvedeno još nekoliko uspešnih osvajanja, ali je mnogo godina kasnije zabranjivano penjanje na „Sliku srebrne kutijice". Pre tri godine je skinut embargo za penjače i 1996. godine Slovenci su izveli prvenstveni uspon preko severozapadne stene. To je bilo najveće alpinističko dostignuće za tu godinu.

Upravo te 1996. godine Ferlan i Jaćimović su zajedno počeli da se bave alpinizmom, osvajajući, između ostalih vrhova, Kalapatar na Himalajima (5.545) i Akonkagvu, najviši stepenik Anda (7.035 metara).

Major Vojske Jugoslavije Goran Ferlan, magistar nuklearne fizike, počeo je sportsku karijeru triatlonom, a zatim je prešao na ultramaratone. Istračao je više od 40 maratona širom sveta, trčao je od Bitolja do Novog Sada, a na Paliću je za 12 časova istrčao 121 kilometar.

Njegov prijatelj i partner Dragan Jaćimović, podoficir VJ, pripadnik SD „Milicionar", član je državne reprezentacije u orijentiringu ove godine naš državni tim u ovoj disciplini osvojio je drugo mesto na Balkanu. Jaćimović je takođe učestvovao na više maratona u zemlji i inostranstvu, a za postignute rezultate proglašen je za sportistu godine SD „Milicionar".


IZAZAV SVETE PLANINE

Predhodna Jugoslavija bila je među vodećim zemljama u alpinizmu. Himalaji su osvojeni iz 14 pravaca, a jedan se u svim knjigama zove “Jugoslovenski pravac”. Dvojica jugoslovenskih alpinista, Goran Ferlan (36, Ruma) i Dragan Jaćimović (30, Pančevo), članovi planinarsko-orijentacionog kluba Milicioner – Josif Pančić, imaju priliku da uđu u istoriju ovog ekstremnog sporta kao prvi osvajači jednog od najlepših i najtežih himalajskih vrhova, Ama Dablama (6956 m) s njegove severozapadne strane u zimskoj sezoni. To čitav poduhvat čini krajnje teškim, opasnim.

- Pokušaćemo da ga osvojimo u zimskim mesecima što se smatra najtežim poduhvatom u ovoj godini. Putujemo u Katmandu desetog novembra. Najpre ćemo osvojiti jedan niži vrh kako bismo se aklimatizovali i što bolje pripremili za glavni cilj. U Nepalu će nam se pridružiti po jedan britanski i američki alpinist i petorica Šerpasa koji će nam pomoći da osnujemo bazni logor. Pored baznog do vrha moramo postaviti još četiri visinska logora. Zahvalni smo Adidasu, proizvođaču najbolje sportske opreme na svetu, što je prihvatio da bude generalni naše ekspedicije – rekao je Dragan Jaćimović.

- Vrh Ama Dablam (na jeziku Šerpasa “Slika srebrne kutije”) prvi je osvojila novozelandska ekspedicija pod vođstvom ser Enmunda Hilarija 1961. Jedno vreme je bio zabranjen uspon na ovaj sveti vrh, po verovanju lokalnog stanovništva, stanište bogova. Slovenački alpinisti su se prvi popeli posle posle skidanja zabrane od strane nepalske vlade. Vrh dosad nije osvojen iz pravca kojim će se peti Ferlan i Jaćimović,


63

koji su prošle godine osvojili vrh Čo Oju (8201 m), prvi vrh viši od osam hiljada metara koji su osvojili alpinisti iz SR Jugoslavije bez kiseoničke opreme. Povratak ekspedicije predviđen je polovinom decembra.

Miroslav Rajković

ZATO ŠTO JE GORE

Vojvođani tvrde da je dovoljno popeti se na osrednju bundevu pa da se sa nje vidi

cela Panonska nizija. Dvojica „lala", Dragan Jaćimović i Goran Ferlan, starešine Vojske Jugoslavije, poželeli su da prošire vidik i da svet posmatraju sa visine ne manje od 6 hiljada metara. Tako, ova dva planinara bar jednom godišnje mirnu ravnicu zamene nepristupačnim planinskim vrletima. Za koji dan, tačnije 10. novembra 1999. godine, Jaćimović i Ferlan, članovi planinarsko-smučarskog kluba „Milicionar", kreću u osvajanje jednog od najlepših i najtežih vrhova Himalaja - Ama Dablam, visokog 6.956 metara. Do njega će pokušati da dođu krećući se severozapadnim grebenom u zimskoj sezoni. To ovaj poduhvat svrstava u red najvećih alpinističkih ostvarenja ove godine u svetu.

Ama Dablam - sveti vrh šerpasa

Alpinisti najveću pomoć imaju od šerpasa - budista koji žive u podnožju Himalaja.

Oni nose i po 30 kilograma tereta dnevno. Vrlo su pouzdani i odani, a žive veoma skromno. Jednom do dva puta dnevno jedu nacionalno jelo - stampu, a životni vek im je veoma kratak i iznosi prosečno 42 godine.

- Za šerpase i danas predstavlja pojam kada čuju da planinari dolaze iz Jugoslavije. Oni i ne znaju da se stara Jugoslavija raspala – kaže Ferlan.

Ama Dablam je sveti vrh šerpasa. Početkom sedamdesetih godina penjanje na njega bilo je zabranjeno zbog verovanja da tu obitavaju bogovii. Zabrana je ukinuta tek pre tri godine.

- Imaćemo podršku pet šerpasa koji će nam doneti hranu potrebnu za mesec dana. Ostalo je naš posao da opremimo četiri visinska logora i da osvojimo vrh - kaže Dragan Jaćimović, vicešampion Balkana u orijentiringu u elitnoj kategoriji, maratonac i sportista godine Sportskog društva „Milicionar". Njegov kolega i prijatelj, Goran Ferlan, dodaje da su u martu hteli da osvoje Mont Everest, ali da je taj plan otpao jer su morali da brane zemlju.

Dvojica alpinista pričaju da su se upoznali pre tri i po godine u Katmanduu i od tada su, vođeni istom strašću, stigli do vrhova Kalapatar (5.545 metara), Akonkagva (7035 m), Mon Blan (4807 m) i Čo Oju (8201 m) koji je prvi vrh preko osam hiljada metara osvojen u SRJ i to bez kiseoničke opreme. Ističu da je veoma bitno da članovi ekspedicije imaju isti mentalni sklop, „da žive i dišu zajedno".

Kada ste više od mesec dana upućeni jedan na drugog i kada vam je život ugrožen veoma lako upadate u krizu i izbijaju svađe. Ovaj sport je dalsko teži sa psihičkog nego sa fizičkog aspekta. Treba prevazići momenat kada se zapitaš “Šta ja radim ovde dok drugi sede po kafićima?” kaže Ferlan, ali odmah i objašnjava:

- Kad me pitaju zašto se penjem odgovorim „Zato što je gore". Alpinizam je sport, ali i životna filozofija. Prvo što pomislim kada dođem na vrh jeste „Hvala bogu, nema više", ali osećaj kada vam pred očima pukne vidik je neponovljiv.

Ama Dablam, na kojem bi polovinom decembra trebalo da se zavijori Jugoslovenska trobojka, mnogi nazivaju biserom Himalaja. Pet oštrih grebena obrubljuju pet gotovo vertikalnih stena. Tokom zime ovde duvaju jaki vetrovi, a temperatura se spušta i do minus 45 stepeni.

- Naš glavni posao dok se penjemo jeste da topimo led i sneg i da ga pijemo da ne


64

bismo dehidrirali. Gore, na velikim nadmorskim visinama, mleko u prahu i krekeri predstavljaju pravi delikates, a tokom jedne ekspedicije smršam u proseku 8 kilograma. Međutim, ništa mi ne pada teško jer imam poseban odnos prema prirodi i planini naglašava Jaćimović.

Jedno od osnovnih alpinističkih pravila je da se tokom osvajanja vrhova ne razmišlja o onima koji su ostali dole. A dvojicu naših planinara će, pored supruga, čekati i deca Ferlana kćerkica, a Jaćimovića dva sina. Kada su se prošle godine popeli na Čo Oju, pored dva krstića i pet zrna kukuruza ostavili su i plišanu igračku Ferlanove kćerke kao dar bogovima. Nadamo se da će bogovi i ove zime biti milostivi i da će čuvati one koji streme da im se približe i dodirnu nebo.

J. Mitić

JUGOSLOVENSKA ZASTAVA NA BISERU HIMALAJA

„Severozapadni vetar u Himalajima je najveće prokletstvo. Gledali smo oblak na nebu, izdužen i taman, koji se vrti oko Indije i Tibeta, rotira, postaje sve uži i uži, kao da se napinje pred pucanje, a onda, poput sive skrame, oblaže okolne “brežuljke”. I Everest. Amerikanci Rob i Džon nisu smeli kroz ciklon. Odustali su, kao i Kanađanin Nil. Samo je ludi Škotlanđanin Sendi pošao za nama."

Goran Ferlan i Dragan Jaćimović poboli su jugoslovensku zastavu na jedan od najlepših himalajskih vrhova Ama Dablam (6.956 metara) trećeg decembra, u 13.15 časova. Ostavili su i dva krsta u znak zahvalnosti svevišnjem, pet zrna kukuruza, simbole plodova njihove vojvođanske ravnice, jednog plišanog pingvina i dramatiku penjanja bez kiseoničke opreme.

Suočenje sa provalijom

Dok se još uvek aklimatizuju na ravnicu, isceđeni posle ekstremno teškog

poduhvata, penjanja na „Sliku srebrne kutijice"(kako šerpasi nazivaju Ama Dablam), severozapadnim grebenom u zimskoj sezoni, Goran i Dragan ukazuju da su ostvarili najveći uspeh srpskog alpinizma.

„Osvojiti ovu planinu u zimskim uslovima vredniji je uspeh nego, recimo, popeti se na Mont Everest preko južnog sedla. Ama Dablam je pravilan vrh, izbrazdan simetričnim pukotinama. Izdvojen je od ostalih i u tom poručju podseća na glavu šećera. Jednako je strm sa svih strana i do njega ne vode lake staze. Do pre nekoliko godina postojao je embargo za penjače na ovaj vrh, ali je pre tri godine ta zabrana ukinuta. Slovenačka ekspedicija je 1996. godine izvela prvenstveni uspon preko severozapadne stene, što je bilo najveće alpinističko dostignuće za tu godinu", kažu dvojica neobičnih planinara, starešine Vojske Jugoslavije. Goran je major u jedinici ABHO, priveo je kraju doktorat iz nuklearne fizike, a Dragan je stariji vodnik u korpusu specijalnih snaga, pripadnik SD „Milicionar", član državne reprezentacije u orijentiringu. Pre neki dan proglašen je za jednog od sportista godine ovog sportskog društva.

Upoznali su se slučajno, u hotelskoj sobi u Katmanduu. Dosadilo im je da osvajaju kilometre po horizontali, trčeći ultramaratone. Postali su maratonci uzbrdo. Goran je umeo da trčkarajući prevali put od Bitolja do Novog Sada za sedam dana, u proseku prelazeći 70 do 80 kilometara dnevno. Nezavisno jedan od drugog, uputili su se na Himalaje i tamo ih je upoznao još jedan „vojnik" dr Milenko Savić, neurohirurg na VMA, vođa ekspedicije na Loboče Ist (6.113 metara). Odveo ih je na jednu od kota iz Katmandua do Lukle helikopterom (2.800), a onda su put do baznog logora tadašnje jugoslovenske ekspedicije prevalili peške (100 kilometara) kako bi osetili visinu i upoznali se sa provalijama.


65

Partnerstvo je sklopljeno na licu mesta. Od tada, izveli su šest uspešnih ekspedicija, uz moto: „Sa nama je opasno hteti, mi se nikada ne predajemo". Tako je bilo i prilikom penjanja na „Sliku srebrne kutijice".

Amerikanac odustaje

„Pošto su se suočili sa ciklonom, članovi naše ekspedicije Džon, Rob i Nil su

odustali. Posebno nam nije bio jasan Rob. On je jedna od zvezda Himalaja. Dva puta je osvajao Everest i još devet svetskih vrhova. Priznajemo da su nam se noge odsekle kada smo videli taj Amerikanac rida od plača i greje promrzle ruke. Pitao nas je: “Srbi, da niste malo otkačeni kad idete napred”. Morali smo po onoj oluji da mu objašnjavamo: “Nemamo taj luksuz da odustajemo. Vi Amerikanci to ne razumete. Našu naciju su razmazili košarkaši, odbojkaši i ostali. Kako ćemo od sramote nazad. A tek sponzori. Lakše je osvojiti Everest, nego prikupiti pare u Srbiji za alpinističku ekspediciju".

I Kanađanin Nil je bio smešan. Rob se bar stideo što odustaje, Nil se međutim smejao. Njemu je bar lako, on sam finansira penjanje. Škotlanđaninu Sendiju ovi razgovori su bili jako zanimljivi u trećem visinskom logoru na 6.350 metara, pa je pošao za nama. Posle osvajanja vrha, pozvao nas je u proleće u njegova brda, da se veremo uz zaleđene vodopade".

Goran i Dragan su ga sa žaljenjem odbili. Krajem marta polaze na konačni obračun sa vrhom svih vrhova. Uspeli su da izdejstvuju dozvolu na prijemu upriličenom u nepalskom ministarstvu za sport. „Sledeće godine, 2000, prijavljeno je stotine ekspedicija va Mont Everest. Međutim, Nepalci daju pedesetak dozvola. Ubedili smo ih nekako sledećim argumentima: dolazimo iz Srbije, nikada nijedan od naših nuje uspeo da se popne na krov sveta, uz to osvojili smo Ama Dablam.

Pošto su uspeli da „obrade" strogi nepalski komitet za izdavanje dozvola, sada im predstoji još teži zadatak da prikupe dolare i popnu se na jedino preostalo brdašce gde se do sada nisu motali Srbi.

Iznajmljivanje mazgi u Andima

Možda im, sudeći po pompi koja ih prati po povratku u zemlju, to i uspe. Za

ekspediciju „Mont Everest 2000. godine" ne smeju da se snalaze sami, kao pre četiri godine, kada su krenuli ka Ankagvi (7.035), čuvenom andskom vrhu.

Nekoliko dana pre toga, istrčali su maraton u Buenos Ajresu, a zatim dan i noć putovali autobusom ka planinama. O svom trošku.

Pošto su ostali bez pezosa u džepu, pomogao im je otac Sava, starešina srpske crkve, koji je pronašao smeštaj, a zatim ih je prihvatila gospođa Mapa Radić, starica koja je davno emigrirala u Argentinu i sada zarađuje gledajući u šolju u ulici Korijentes. Stara vračara finansirala je njihov dalji put, do poslednjeg mesta dokle stižu natovareni karavani mazgi Placa de Mula.

Opet su imali sreće. Ortodoksni komunistički revolucionar je iznajmljivao mazge i videvši njihove crvene pasoše, i setivši se imena Jugoslavija, iznajmljivač tovarnih životinja dao im je svoju vizit-kartu na kojoj je otprilike pisalo: „komunistos kompanjeros".

„Teško je poverovati, ali zaista nam je taj papirić bio viza kroz bespuća na granici do Čilea i Argentine", sećaju se Ferlan i Jaćimović svoje siromašne ekspedicije, nadajući se da prilikom sledećeg putovanja neće morati da traže pomoć od slučajnih dobročinitelja, kao što je bio stari revolucionar, otac Sava ili emigrantkinja koja gleda u šolju, obmanjujući Argentinke u predgrađima.

Ekspediciju na Ama Dablam finansirali su generalni sponzor „Adidas", SD „Milicionar", BK grupa, Proizvodnja „Mile Dragić", „Potisje" iz Kanjiže i JY garant banka.


66

Aleksanda Apostolovski

OSVOJEN BISER HIMALAJA

Naši najpoznatiji alpinisti Dragan Jaćimović (31) i Goran Ferlan (36) nedavno su osvojili jedan od najpoznatijih bisera Himalaja pod nazivom Ama Dablam čiji je vrh na 6.956 metara nadmorske visine. Poduhvat je bio izuzetno težak i rizičan jer se u osvajanje išlo severozapadnim grebenom u zimskoj sezoni. Cela planina je pod snegom i ledom za nju kao da ne važe prirodni zakoni. Jednako je strma sa svih strana i do njenog vrha nema lakog puta.

- Ekspednciju je započelo šest članova, Kanađanin, Škotlanđanin, nas dvojica i dva Amerikanca. Tokom puta, međutim, odustali su Amerikanci i Kanađanin jer je jedan od njih imao jake promrzline na prstima leve ruke. Ostali su se uplašili jakih oluja. Jedan od Amerikanaca je čak bio i u životnoj opasnosti, proveli smo više sati spasavajući njegov život. Kada smo sišli u bazni logor, koji je bio smešten u jednom od nepalskih sela, očekivali smo da će nam bar zahvaliti. Međutim, on je panično pobegao i ne oprostivši se s nama. Tako smo mi i Škotlanđanin jedini ugledali vrh Ama Dablam - priča nam o svom putešestviju Dragan Ferlan.

Iako se tek nepune četiri godine bave alpinizmom, do sada su već osvojili jedan od vrhova Himalaja, Kalapatar i Loboče Pi. Zatim su trčali maraton u Buenos Airesu, da bi te iste godine osvojili i najviši vrh Južne Amerike - Akongagvu. Popeli su se i na najviši vrh Evrope, Mon Blan, kao i na vrh Huaskaran u Peruu. Prošle godine postavili su nacionalni rekord osvajajući vrh Čo Oju na 8.201 metar nadmorske visine i to bez upotrebe dodatne kiseoničke opreme.

- Što je veći izazov i teži zadatak utoliko je zadovoljstvo veće. U toku svakog puta stalno smo izloženi životnoj opasnosti i potrebna je izuzetna psihička stabilnost i mentalna snaga, pored dobre fizičke kondicije. Zato nismo u mogućnosti da tokom puta mislimo na bilo šta drugo. Kada stignemo na vrh, usled umne i fizičke iscrpljsnostn gotovo da ne osećamo bilo kakvu emociju. Tek kasnije, kad siđemo u Katmandu, kada se odmorimo od svega, preplavi nas osećaj sreće i zadovoljstva. Alpinizam je sport koji nema takmičarskog duha u smislu borbe protiv nekoga. - Lično, planinu ne osećam kao protivnika jer se ne borim protiv nje već protiv sebe, svojih slabosti i strahova - kaže Dragan, inače član sportskog društva „Milicionar".

Kažu da ko jednom poseti Himalaje uvek se tamo vraća. Možda su zbog toga Dragan i Goran već sada odlučili da na proleće osvoje najviši vrh sveta Mont Everest.

Alpinizam je, nažalost, veoma skup sport, počevši od opreme, boravka u stranoj zemlji, kao i ekspedicijske dozvole koja za ovaj vrh iznosi 60.000 dolara. - Sponzori su od velikog značaja za nas. Da nije bilo generalnog sponzora „Adidasa", čiju smo opremu nosili, kao i sportskog društva „Milicionar", BK grupe i mnogi drugih, ne bi bilo ni ovog našeg rezultata. Iskreno se nadamo da će se odazvati našem pozivu i na proleće kada planiramo ovu jedinstvenu ekspediciju - kaže Goran Ferlan, inače magistar nuklearne fizike i major Vojske Jugoslavije.

Sa velikim oduševljenjem naši alpinisti govore o doživljaju nepalskih sela koje su imali prilike da posete, o Šerpasima, njihovim stanovnicnma koji žive vrlo specifičnim načinom života. isuviše skromnim za naše uslove. Katmandu, sa druge strale, doživljaj je za sebe. U jednom istom danu možete ga neizmerno voleti i mrzeti. Ulicama u isto vreme prolaze kamioni, automobili, motorne ili obnčne rikše, pešaci i svi oni izazivaju veliki oblak prašine koji se može videti nad ovim gradom. Ipak, Himalaji su jedino mesto gde bismo pored naše zemlje mogli živeti, tvrde naši alpisti.

Skromnost po Šerpasima

- Ono što nas je prijatno iznenadilo kada smo prvi put posetili Himalaje bili su


67

njihovi stanovnici Šerpasi koji su uvek nasmejani, bez obzira šta im se događa u životu, dobro ili zlo, sve primaju s radošću. Kada su nas jednom prilikom ugostili pitali su nas, uz čašicu njihovog pića koje se zove čang - vino od pirinča - šta uopšte znači sticati bogatstvo i čemu to? Zašto čovek ima više kreveta kada može spavati samo na jednom i zašto gradi više soba u kući kada može biti samo u jednoj? Oni su za nas neshvatljivo skromni, ali se nzgleda u tome ogleda i njihova sreća - zapazili su naši alpinisti Dragan Jaćimović i Goran Ferlan.

Žaklina Milenković

NAREDNE GODINE OSVAJANJE MONT EVERESTA

U prostorijama Sporstskog društva “Milicionar” u Makišu organizovana je konferencija za novinare povodom nedavnog uspeha dvojice članovica Planinarsko-smučarskog-orijentacionog kluba (PSOK) Milicionar – “Josif Pančić”. Alpiniste Gorana Ferlana i Dragana Jaćimovića, koji su 3. decembra osvojili najzahtevniji vrh Himalaja Ama Dablam (6956 m), primio je pukovnik MUP-a i generalni direktor SD “Milivionar” Slobodan Krstić.

Poduhvati alpinističkog tandema su počeli 1996. godine kada je osvojen vrh Kalapatar (5545 m), a zatim su naredne godine dospeli i na najviši vrh Južne Amerike – Akonkagva (7.035 m), pošto su nešto ranije trčali maraton u Buenos Ajresu. Iste godine su se uspeli na “krov” Evrope Mon Blan (4807 m) i peruanski Huaskaran (6.748 m).

Prošle godine su postavili državni rekord, osvojivši Čo Oju (8.201 m) što je bio prvi prelazak Jugoslovena iznad granice od 8.000 metara. Krenuvši nedavno put Himalaja, uz pomoć sponzora “Sport lajna” i “Adidasa”, stigli su i do jednog od najvećih alpinističkih podviga u svetu ove godine.

Osvajanje Ama Dablama (“Sveti vrh šerpasa”), i to na onaj najteži način – severozapadnim grebenom u zimskoj sezoni – zaista spada u najviše domete u svetu alpinizma. Prilikom gostovanja u Sportskom centru u Makišu, Ferlan i Jaćimović su obećali da će u 2000. godini osvojiti i najviši vrh sveta Mont Everest (8.848 m).

SAVRŠENSTVO PLEMENA ŠERPAS TOPI SVAKI LED

Tu sam, gde sam. Samo dve stvari vidim: nebo gore, i led svuda, u očima, ispod nogu u nozdrvama, u visinama koje se ne daju, a ja ih napadam... Zašto? To nikada neću znati. Dole je neki drugi svet, ovde led i beli beskraj, gore Bog. Između nas beskrajno nerazumevanje. Ledena zavesa između ljudi zemaljskih, zakona leda i visina koje snagom nadmoći tajnovitosti vladaju jednima i drugima. Šta ću ovde? Zato što je to gore!

Svetlosti vrha - tame Zapada

Goran Ferlan, magistar fizike, oficir VJ, Garnizon u Rumi. alpinista, po krvi i biću.

Hiljade kilometara dugih maratona širom sveta uselili su se u njegov zaborav. Daljine su se, u krvoločnoj borbi za opstanak njegovog ega, potuljenim hodom slabije zveri, predale visinama. Daljine su duge, imaju kraj, visine su rope, graniče sa beskrajem. Gde su granice između tih svetova?

Ako ih ima, one su u pitanjima: šta je još više gore, pa još više? U toj polujasnoj igri svetova, kao na filmskoj traci, teku dani i godine Gorana Ferlana, u igri i preplitanju


68

onog dole, i onog gore. Misao je negde između. Ta misao dobija već prvu skramu zaborava kada su u pitanju osvojeni vrhovi.

Kalapatar na Himalajima (5.545 metara) predao se još “96-te. Iste godine jugoslovenska zastava je pobodena i na Akonkagvi na Andima (7.035 metara). Mont Blan na francuskim Alpima (4.806) morao je da sačeka Ferlana do “97, a vrh Čo Oju na Tibetu godinu dana posle (8 201 metara). Još mu je u očima umor, na licu crvenilo suncem spržene kože od najnovijeg hoda no visinama, i osvajanja vrha Ama Dablam, Himalaji, Nepal (6.956 metara).

U ekipi je Dragan Jaćimović iz Pančeva, dva Amerikanca, jedan Kanađanin, jedan Škot, i jedan Šerpa, nosač opreme.

Kako je počelo? ... Prvi put nisam otišao na Himalaje zbog osvajanja. Čitao sam o budizmu,

misticizam me je odvukao gore. Kad sam već došao, da i osvojim vrh. Onda dobijam osećaj da mi se to sviđa. Nisam u početku ništa znao o alpinizmu. Učiš od drugih: kako oni rade.kako ione sneg, kako se penju.

A, na vrhu? Stideo sam se što sam sa Zapada, tako materijalistički obojenog. Ljudi su tamo

nasmejani, ne znaju šta to znači imati veću kuću, prvi put vidim ljude koji ne kradu. Naša oprema vredi deset hiljada dolara, dam je Šerpasu (pleme), nosaču, budisti, posle deset dana ga sretnem, a ništa ne fali. Ni jedan običan kišobran. Čeka me, i smeje se. Ta jednostavnost i nematerijalnost zbunjuje. Kao da si na nekom drugom svetu... Počinjem da razmišljam rodio si se, valja umreti, ono između je tvoj izbor. Imao pet kreveta, ili jedan, spavaćeš samo u jednom. Imao pet kuća ili jednu, živećeš u jednoj. Jeo kavijar ili njihovu stampu (maslac i ječam) nešto moraš jesti. Naša svest teži novcu, ako ga je previše to opterećuje. A, neko to gleda odgore. Hoću da me taj neko uvek čuva, iako ga ne vidim...

Ama Dablam je bio deset puta teži nego što sam očekivao, dvadeset puta teži od vrha Čo Oju. Najteži vrh. Tri kilometra se penješ vertikalno, pa malo stojiš, pa 30 metra opet vertikalno. Svuda led, klinovi mi pomažu. Širina staze po kojoj idem jedva je desetak santimetara. Idem po užetu. Tako tri dana i tri noći. Naišao jak ciklon: noću je minus 42, danju sunce direktno udara u lice, idem u kratkim rukavima. Dva puta padam, udaram u stenu. Tri četiri metra sam leteo. Srećom, vezan sam. Cepinom (krampić) osvajam led. Bazni logor je na 4.600 metara, prvi visinski logor na 5.900. Drugi visinski logor je 200 metara više, i to je stena. Između drugog i trećeg logora je led, treći logor je led, i vrh, a 700 metara do njega ima, isto je sam led.

Kad dođem na vrh, pomislim hvala Bogu, nema više. I ništa više. Opet smo išli bez kiseonika. Zima je takva da niko i ne hoda po zemlji, a ne da se penje po stenju.

Gine se kad silaziš...

Amerikanci nisu izdržali, vratili su se. I Kanađanin. Na vrh smo stigli nas dvojica,

Škot Sendi Alen, Šerpas Pasang Padava. Sve je trajalo 35 dana. Izgubio sam šest kilograma. Samo, teže je silaziti. Pada pažnja i koncentracija, opasnije je. Gine se kad silaziš.

Na vrhu je ostala naša zastava, drveni krstić iz manastira Vrdnik, igračkica moje kćerke Marijane, koju zovem "Žuti Mrav", dinar koji sam našao na ulici u Beogradu i devet cvetića koje je kćerka letos ubrala i osušila. Na vrhu ostajemo samo desetak minuta.

O čemu razmišljam dok se penjem? Ne razmišljamo ni o čemu - ako stonoga razmišlja kojom će nogom da krene, pašće

sigurno. Alpinizam nije sport, to je filozofija. Moja utakmica nije 90 minuta, već dva-tri meseca, ne igram na travi, već na ledu, nema kupanja, pijem sneg i led, mleko u prahu, jedem dvopek, supu iz kesice. U baznom logoru bude krompira, jaja, a gope u visinama ništa. Fudbaleri imaju milione ja fiću. Ali, to je moja filozofija, moj kredo...


69

Dole u baznom logoru, još se nismo odmorili, a već pričamo o Mont Everestu, najvišem vrhu sveta 8.848 metara. Još nijedan Jugosloven ga nije osvojio, kao ni Ama Dablam... Od Vlade Nepala smo predloženi da u Nemačkoj, centru alpinizma, ovo bude alpinistički poduhvat godine. Već smo dobili dozvolu za Mont Everest. To košta 60.000 dolara. Nas dvojica treba da damo 20.000. Krećemo u martu, vraćamo se u junu. Skupo je to. Samo metar užeta košta 100 maraka a za Mont Everest nam treba pet kilometara užeta. Rekao sam ministru Đeriću dajte nam šansu, pobedićemo...

Igra svetova se nastavlja. Dolari su dole, led koji se gotovo sudara sa nebom - gore. Misao je negde između. Jedan bez drugog, ovi svetovi su nemogući. Prepliću se poput nogu one stonoge.

Dug je put do smeha onih Šerpasa... A taj smeh topi svaki led...

Katica Kuzmanović

SRPSKI TIM OSVOJIO HIMALAJSKU LEPOTICU

Nema knjige o Himalajima bez fotografije Ama Dablama (Slike srebrne kutijice), često i na naslovnoj strani. Nalazi se u sredini regiona Solo Kombu, nedaleko od najvišeg vrha na svetu Mont Everesta. To je sveti vrh Šerpasa, a za alpiniste predstavlja ideal koji se uopšte može zamisliti. Međutim, malobrojni su oni koji su osvojili "himalajsku lepoticu".

Trećeg decembra u 13,15 sati po lokalnom vremenu na Ama Dablamu (6956 m) zaviorila se jugoslovenska zastava. Podvig su izveli Goran Ferlan iz Rume i Dragan Jaćimović (Pančevo), član planinarsko-orijentaciono-smučarskog kluba Milicionar-Josif Pančić. "Srpski tim", kako ih zovu u nepalskoj prestonici Katmanduu, krenuo je iz Beograda 10. novembra, a u Nepalu su im se pridružila dva Amerikanca i po jedan Kanađanin i Britanac. Na vrh se pored naših alpinista popeo samo još Englez Sendi Alen, dok su ostala trojica odustapi, što govori koliko je poduhvat tehnički bio težak.

Hteli smo da napravimo ekstremno tešku ekspediciju, da ovaj vrh osvojimo severozapadnim grebenom u zimskim uslovima. Vreme je u ovo doba godine bilo promenljivo, ali je severozapadni vetar duvao konstantno, a svi koji poznaju Himalaje znaju šta to znači. Čitav poduhvat je visio u vazduhu, ali nismo hteli da odustanemo. Čekali smo šansu, i u periodu lepog vremena uspeli da se popnemo na vrh sa zakašnjenjevl od dva sata. U logor smo se vratili po mraku pričao je juče na konferenciji za štampu Dragan Jaćimović.

U ovaj podvig, ravan postavljavanju nekog svetskog rekorda, verovali su "Adidas-Sportlajn" (generalni sponzor), JU-garant banka, BK grup, "Potisje" iz Kanjiže i "Mile Dragić".

Miroslav Rajković

SVETI VRH - NAŠ

Posmatrali su Gorav Ferlan i Dragan Jaćimović, članovi SD "Milicionar" iz Beograda, iz relativne sigurnosti druge baze sam vrh Ama Dablama. Bilo to početkom decembra, u sredini regiona Solo Kumbu, nedaleko od najvišeg vrha sveta Mont Everesta.

Severozapadni vetar neprestano je udarao u platno šatora. Zlokoban zvuk. Tri dana u šatoru.

- U zimskim uslovima osvojiti "Sliku srebrne kutijice", kako na jeziku ovdašnjih nepalskih šerpasa zovu Ama Dablam, nemoguće je kaže nam Goran. U našoj ekspediciji Britanac, Kanađanin, dva Amerikanca.

Amerikanci su podozrivo gledali Srbe. I Srbi njih.


70

Amerikamci padaju

Situacija za pamćenje, od početka penjanja: ekspedicije se vraćaju Goran i

Dragan kreću. Slušaju da je vrh u poslednjih nekoliko godina bukvalno porastao za dva metra. A svaki metar je u ovim prilikama - kilometar.

- Nema ljudi ni da hodaju, a ne da se penju govori Goran. Naša treća baza na 6.300 metara, sve je u steni i ledu. Led tvrd kao čelik. Krećemo.

Hodaju alpinisti po grebenu širokom kao cigla, s jedne strane ambis dubok dve hiljade metara, s druge hiljadu i po. Tri oslonca, tri oslonca, tri oslonca... To je pravilo. Klinovi, dereze, obe noge u ledu.

Ama Dablam zovu i Sveti vrh šerpasa. Zbog verovanja ovdašnjih ljudi godinama se nije dopuštalo ekspedicijama da se penju na njega. Visina 6.956 metara. Pet oštrih grebena obrubljuju pet praktično vertikalnih stena, a cela planina pod snegom i ledom koji negde visi kao da ne važe prirodni zakovi. Privlači planiva zbog lepote. Podseća na glavu šećera.

Jedan Amerikanac, Džon, pao, ostao da visi na konopcima. Plakao. Goran, Dragan i Britanac Sendi Alen, silazili užadima da vade Amerikanca. Ledeni kuloar, kako bi rekli alpinisti. Amer je uspeo da se zakači. U senci, za dva-tri sata počinju da izumiru ljudski organi. Temperatura minus 42 na "suncu", uz vetar od 60 do 70 do 80 kilometara na sat.

Spasli Amerikanca, to im usporilo put ka Svetom vrhu šerpasa. Dva dana kasnije drugi Amerikanac skida rukavicu

- Imamo približno istu opremu seća se Dragan. Bilo je jezivo. Tri prsta potpuno modra, ovako debela. Amerikanci su sišli, odustali, jedan je ostao bez prstiju, a nas je čekao Ama Dablam.

Šta jedu ljudi Himalaja? Obavezni pirivač, čorbe od raznog bilja i čajevi. To su snimili Dragan i Goran. Jeli su isto što i šerpasi. Stalno mora da se pije tečnost. Bez dovoljno kiseonika, izgubili se nekoliko litara tečnosti samo na dan. Onda preti visinska bolest. Čaj, čokoladni biskviti i voda.

- Topi sveg, topi sveg, topi sveg? tako smo ponavljali po šest-sedam sati i pravili zalihe vode priča Goran. Osam sati penjanja, osam sati da obezbedimo vodu i drugo, pokušavamo da spavamo trećih osam sati u danu.

Iz inata ne odustajemo

Jedan Englez, koji je među prvima osvojio Sveti vrh šerpasa, dobio je titulu ser.

Ljudi sa Zapada često odustaju kada iskrsnu problemi. Ekspedicije su skupe, ali su i sponzori bogati. Ostavlja se i oprema, spasava život, pokušaće se ponovo. To ne važi za Gorana i Dragana.

- Kasnije su nam govorili ti što su odustali: "Vi, Srbi, imate "sirovu" tehniku, ali i neku ludost!" govori Goran. Šta je to kod nas? Onaj inat? Jeste. Rekli smo: "Popećemo se, pa makar na Vrhu dočekali i Novu godinu". I, popeli smo se! Naša zastava na Svetom vrhu šerpasa.

Najveći uspeh srpskog alpinizma do sada. Zvanično zabeležen i kao jedan od najvećih poduhvata u svetu u 1999. godini. Goran i Dragan su već u 2000. godini: u martu kreću na sam krov sveta Mont Everest.

Nije sport?

Alpinizam se smatra sportom, a mislim da nije kaže nam Goran Ferlan. Ne borimo će

s vremenom, s drugim ljudima, ekipama. Borimo se sami sa sobom, da vidimo koliko možemo da izdržimi.


71

Vlastimir Popović

KRSTIĆ IZ RAVANICE NA LEPOTICI HIMALAJA

Mnoge sportske velikane u trenucima blistavih pobeda i velikih uspeha slavimo kao nacionalne junake i vladare sveta, uzdižući ih na visine koje pripadaju božanskim bićima, ali čast da zaista borave na mestima za koje ljudi odvajkada veruju da žive bogovi, pripada samo alpinistima, najveštijim i najodvažnijim među njima.

Goran Ferlan iz Planinarskog društva "Borkovac" (Ruma) i Pančevac Dragan Jaćimović (Milicionar Josif Pančić) dokazali su da su i odvažni i vešti. Ferlan i Jaćimović su 3. decembra u 13.15 časova po nepalskom vremenu, u društvu Šerpasa Pasang Padave i škotskog alpiniste Sendi Alena osvojili Ama Dablam (6956 m), sveti vrh Šerpasa, najlepši, ali za penjanje jedan od najtežih vrhova Himalaja. Neposredno no završetku ekscedicije javili su generalnom sponzoru “Sport lajn – Adidasu”: "Lepota planine opčinjava, ali mi nismo došli da se divimo, već da se borimo i pobedimo je. Muke i iskušenja koje smo doživeli na putu do vrha ne mogu se opisati, ni rečima iskazati. Sve to je nebitno kada se zna da je ovo najveći uspeh srpskog alpinizma do sada.

Ko preživi - pričaće

- Samo penjanje bilo je neuporedivo teže nego što smo očekivali. Vrh spada u tehnički

teže osvojive vrhove u svetu. Do njega nema lake staze. Pred pojedinim preprekama samo bismo rekli: "Ko preživi, pričaće" i nastavili daljo.

Bilo je izuzetno hladno, olujni vetar je u jednom trenutku pred samim ciljem pretio da sav napor dovede u pitanje, kaže Dagan Jaćimović.

Vrh je osvojen severozapadnim grebenom u zimskim uslovima, što podvig Ferlana i Jaćimovića svrstava među najveća alpinistička ostvarenja u svetu u 1999. O težini poduhvata govori i podatak da su čak trojica članova ekspedicije (dvojica Amerikanaca i jedan Kanađanin) odustali od penjanja. "Po našem povratku u bazni logor, Amerikanac Džon, kome smo spasli život, rekao je da bi dao dva svoja Everesta za Ama Dablam" veli Ferlan.

Boravak alpinista na Ama Dablamu trajao je dvadesetak minuta. Vrh je osvojen sa dva sata zakašnjenja pa je bilo veoma opasno dočekati noć. Već je pao mrak kada su se vratili u logor. "Umoran i ispcrpljen, jedva sam čekao da pobodem zastavu naše zemlje i zastavu sponzora. Čestitali smo jedan drugom. Nije bilo oblaka pa smo mogli da vidimo neke od najviših himalajskih vrhova Everest, Loce, Nupce, Makalu, Čo Oju. Fotografisali smo se i već morali nazad", ispričao je Goran Ferlan, uz komentar:

- Bio sam blizu da dodirnem bogove i nebo. To je specifičan osećaj, sasvim različit od onoga kada vam neko okači medalju oko vrata.

Dinar i cvetići

Ferlan je, kaže, ostavio na Ama Dablamu drveni krstić kupljen u fruškogorskom

manastiru Ravanica, jedan jugoslovenski dinar, koji je našao na ulici u Novom Beogradu uoči puta i devet osušenih cvetića koje je njegova ćerkica ubrala u trvanjaku ispred porodične kuće.

Više od trideset elektronskih čestitki stiglo je na adresu pionira srpskog alpinizma. Ferlan i Jaćimović su više postigli za tri godine, koliko se bave alpinizmom, nego što je Planinarski savez Srbije učinio za čitav vek. Prvi su osvojili jedan vrh viši od osam hiljada metara.

- Posle Čo Oje (8201 m) videli smo da u alpinizmu možemo da učinimo i nešto više i rešili da idemo dalje. Ama Dablam je bio priprema za napad na Everest, koji je u


72

međuvremenu porastao za dva metra. Imamo jedno ogromno i dragoceno iskustvo - kaže Jaćimović.

Ferlan i Jaćimović nameravaju da se na krov sveta popnu ove godine. Njihov je cilj da uđu u krug najvećih svetskih alpinista. Postoje i teže osvojive planine od Ama Dablama i vredniji poduhvati kojima se, kako oni vele, dokazuje klasa u ovom sportu, u kome se borite sa samim sobom, sa prirodom, sa planinom koja stoji ispred i kaže: "Osvoji me, ako možeš".

Srpski tim sjajna stvar!

Alpinisti Goran Ferlan i Dragan Jaćimović, oficiri jugoslovenske vojske, atipični oficiri,

kako kažu, upoznali su se u Katmanduu 1996. Od tada su uspešno preuzeli šest ekpedicija, Po povratku sa vrha Ama Dablam, u selu Peng Boče na 4.000 metara sreli su američkog lekara i njegovu saputnicu Nemicu, koja je govorila ruski, poljski i češki jezik.

Sjajna stvar, srpski tim! Neobično za Himalaje. Još nisam sreo nikog iz Srbije ovde - bio je oduševljen Amerikanac, koji je objašnjavao ljudima iz okruženja kakav smo poduhvat učinili priča Dragan Jaćimović. Najednom se obratio devojci sugerišući joj da nauči i srpski jezik. Nemica nam je pričala o Sent Andreji, bila je tamo, i o patrijarhu Arseniju Čarnojeviću.

Miloslav Rajković

OSVOJEN JE AMA DABLAM

- Razočarenje što nismo otišli na Ekspediciju Everest 99. Bilo je veliko. Ostali smo u zemlji sa svojim porodicama, prijateljima i vojničkim obavezama. Svesno. Znali smo da možemo otići, ali i da to ne bi bilo ni etički ni korektno. Everest stoji vekovima na istom mestu, pa može da nas sačeka još godinu dana - započeo je Dragan Jaćimović priču odmah po povratku u Jugoslaviju sa uspešno okončane ekspedicije na Ama Dablam. - Dugo smo razmišljali šta da uradimo ove godine kako nam ne bi propala sezona, a istovremeno da taj poduhvat bude bar približno ravan osvajanju Everesta na koji proletos nismo otišli. Tamo smo negde u avgustu počeli da planiramo ekspediciju na jednu svima poznatu himalajsku lepoticu - Ama Dablam, jedan od najtežih vrhova za osvajanje. Razmišljali smo i šta bi još mogli dodati da ova ekspedicija bude nešto ekstra. Setio sam se Poljaka i njihovog zimskog uspona na Everest početkom osamdesetih godina. Bio je to pravi podvig. Tako smo se i mi odlučili da osvajamo Ama Dablam zimi. Rešili smo da to bude decembar.

Za nepuna tri meseca Jaćimović i Ferlan organizovali su sve što je bilo potrebno za jedan ovakav poduhvat. U tome im je mnogo pomoglo iskustvo iz ranijih ekspedicija i poverenje sponzora. Materijalna sredstva za ekspediciju obezbedili su im Adidas (generalni sponzor), BK group, SD ”Milicionar”, Proizvodnja ”Mile Dragić”, Sektor No Limits, ”Potisje” iz Kanjiže i YU garant banka. Ostalo je bila stvar rutine. Planiranog dana, 11. novembra, pošli su u novu himalajsku avanturu. Baš kao što su i najavili prošle jeseni, kada su kao prvi jugosloveni osvojili Čo Oju (8201 m/nv), o čemu smo pisali u trećem broju našeg časopisa.

Ponovo u Nepalu

Putovanje su započeli autobusom do Budimpešte, a dalje avionom preko Beča do Katmandua.

- Ponovo smo se našli u gradu trgovine i nasmejanih ljudi - nastavlja Jaćimović. - Katmandu je izuzetno prljav grad, uvek u oblaku prašine, ali ima atmosferu u koju se čovek zaljubi na prvi pogled. U našoj staroj bazi, hotelu Gaurišankar , sreli smo se sa


73

ostatkom ekipe koja će pokušati da osvoji Ama Dablam u zimskoj sezoni. Tu su bili Nil iz Kanade, Rob i Džon iz Amerike, i Sendi iz Škotske. Sa nama su u planine krenula samo dva Šerpasa, jedan kuvar i njegov pomoćnik, ukupno četiri nepalska momka.

Već 14. novembra ekipa se avionom prebacila do Lukle. Tu ih je dočekala uobičajena gužva, iako je sezona pri kraju. Najviše je bilo trekera, uglavnom onih koji čekaju prevoz do Katmandua da bi se vratili kući. Do sledećeg odredišta, baznog logora (BC), put nastavljaju pešice, svako sa svojim rancem na leđima. Tih nekoliko dana puta koriste za postepeno adaptiranje na visinske uslove i napore koji ih očekuju.

Prvo noćenje imali smo u Tok-toku, malom budističkom lodžu sa vrlo prijatnim ljudima. Drugu noć prespavali smo u čuvenom Namče Bazaru. To je trgovački centar Solo Kumbu Regiona, uvek pun turista i Tibetanaca koji krijumčare robu iz Kine. U Namču smo se jedan dan odmarali radi aklimatizacije. Naime, tu je nadmorska visina 3500 m, a mi smo se ispeli na 4000 m i istog dana vratili u Namče da spavamo. To je osnovni princip aklimatizacije: “Penji visoko - spavaj nisko!” Sledeću noć smo prespavali u Dinbočeu, pored reke Dud Koši. Sve ovo vreme smo išli lagano i postepeno osvajali visinu. Pre nego što smo konačno došli u bazni logor, koji se nalazio na 4600 mnv, napravili smo uspon na 5100 m/nv opet radi aklimatizacije i mirnog sna u bazi.

Postavljanje visinskih logora

Bazni logor nije ništa posebno - nastavlja priču Jaćimović. - Nekoliko šatora koje su postavile ekspedicije, kuhinja ozidana od kamena i prekrivena najlonom, i pored nje veliki šator - trpezarija. Po logoru su se stalno motali neki jakovi koji su donosili iz doline opremu i hranu za ekspedicije. Nama je predstojao obiman posao. Trebalo je da postavimo tri visinska logora. Prvi na 5850, drugi na 6100 i treći na 6350 mnv. Pretpostavljali smo da će najteži posao predstavljati postavljanje fiksnih užadi, a to se i ostvarilo. Najteže je bilo između prvog i drugog visinskog logora jer je 80% uspona bila čista stena.

Za uspon sa 4600 na 5850 m/nv i postavljanje užadi bio im je potreban skoro ceo dan, a dan u ovo doba godine iznosi 8 sati dnevnog svetla. Radila je cela ekipa uz pomoć dva visinska Šerpasa. Atmosfera u ekipi je bila “sjajna” i ovaj težak posao obavljen je bez ikakvih problema. Vratili su se u bazni logor da se odmore pre nego što krenu da postave drugi visinski logor.

- Ništa ne može biti idealno, a naročito ne na Himalajima. Naišlo je nevreme i puna tri dana je oko nas besneo ciklon. Naišao je niotkuda, nenajavljeno, ali vrlo snažan i opasan za alpiniste. U logoru je nastala opšta pometnja. Osim Gorana, dva šerpasa i mene, svi ostali članovi ekipe sišli su u dolinu i smestili se kod lokalnog stanovništva u lodževe. Bilo je to nezaboravno iskustvo. Verovao sam u kvalitet naših šatora i bio sam u pravu. Tri dana smo kuvali i jeli supu i pili čaj, ali je bilo veselo. Učili smo od šerpasa njihove običaje, osnovne rečenice iz njihovog jezika i razne druge sitnice koje oni znaju a mi ne. Ko zna kad će nam to zatrebati u životu. Kad je nevreme prošlo, imali smo mnogo novog snega. Ko je bio u Himalajima zna da je novi mekani sneg veliki problem za osvajanje planine, a mi smo tamo otišli da osvojimo vrh i ništa nas nije smelo zaustaviti. Rekao sam Goranu da ćemo ostati ako treba i do Nove godine, ali da vrh moramo osvojiti.

Posle ciklona morali su da prave nove staze do prvog visinskog logora i iznesu opremu. Odatle su užadima trasirali put do drugog visinskog logora savlađujući usput dve stene sa nagibom 80%. Niska temperatura i vetar otežavali su im rad, a oštre stene cepale rukavice. I ponovo silazak da bi se išlo još više. Posle neprospavane noći u prvom logoru, sutradan su se ispeli do drugog i na malom platou 2 x 2 m, koji je napravila neka od prethodnih ekspedicija, postavili šator i smestili opremu. Plašeći se da jači vetar ne odnese sve to, šator su pažljivo ankerisali i pričvrstili za stenu. A


74

potom novi silazak do baznog logora na zasluženi odmor. Umor je uobičajena stvar u Himalajima - objašnjava Jaćimović. - Pili smo mnogo

tečnosti i jeli ono što jedu šerpasi kad žele da povrate snagu. A onda smo ponovo krenuli u planinu da postavimo fiksnu užad između drugog i trećeg visinskog logora. I tu smo naišli na probleme, ali druge prirode. Uspon je vodio preko leda i smrznutog snega, pa smo nosili klinove i drugu neophodnu opremu za takve uslove. Bilo je toliko hladno da nisam osećao prste na rukama i nogama. Morali smo da se vratimo u prvi logor na noćenje. Deo ekipe počeo je da pokazuje znake umora. Naročito oni ”preko bare” . Rob je morao da se vrati u bazni logor zbog jakog kašlja i bolova u grudima. Sutradan smo se uspeli i postavili i treći visinski logor - jedan veliki šator kome smo dali ime “Himalaja hotel”. Tog dana imali smo i mali peh, koji srećom nije izazvao veće posledice. Nestalo nam je gasa, pa nismo mogli da topimo sneg i pijemo čajeve. Morali smo brzno nazad u bazni logor. Sećam se da sam zadnje kilometre prešao teturajući se kao pijana kokoška. Sasvim sam dehidrirao. Čim smo stigli popio sam litar čaja, a creva su mi proradila tek posle nekoliko dana. Srećom sve je prošlo dobro, a odmor nam je ionako bio potreban.

Veliko finale

Spremni i odmorni dočekali smo i veliko finale - polazak na vrh. Posle uspešne

aklimatizacije i odrrađenog posla sa fiksnim užadima došao je i taj dan. Krenuli smo sa nešto težim rancima jer smo nosili i fotoaparate, a ja dodatno i video kameru. Obaveze prema sponzorima sigurno za 30% otežavaju čitavu ekspediciju. Do prvog visinskog logorastižemo bez problema i tu provodimo jednu veselu noć. Pevali smo sve što nam je padalo na pamet. Bilo je i čarki sa Amerima, ali to nije za novine. Sve kroz šalu i zadirkivanje.

Put do drugog visinskog logora bio je veoma naporan. Vetar se pojačao, a temperatura pala. Kretali su se veoma usporeno, metar po metar, da što više sačuvaju snagu. Hladnoća i bol bili su skoro neizdržljivi. Stižu u logor i tu ekipa počinje da se osipa. Rob iz Amerike i Nil iz Kanade odlučuju da se vrate.

- U takvim trenucima psiha je najvažnija. To se pokazalo i kod Nila. Nije uspeo da izdrži ovo ludilo, a usput se hvalio kako u Kanadi igra hokej na minus 25ºC. Nastavak penjanja ka trećem visinskom logoru je još teži. Usled jakih vetrova na pojedinim mestima stvorio se led tvrd kao metal. Ne pomažu ni oštre dereze, ni cepin. Došlo mi je da plačem. Pomislih: “Daj bože samo da stignem u treći visinski, da bar imam šansu za vrh.” O mukama i iskušenjima koje smo imali tog dana ne vredi pričati. Ne znam da li bi nam neko verovao. Pao je već mrak kad smo, kao utvare sa upaljenim čeonim lampama, stigli u treći visinski logor. Tu brzo topimo sneg i pijemo čajeve i supe. Pojeli smo i moje omiljeno jelo - Rara noodle soup. Tu supu šerpasi prosto obožavaju. Topimo sneg i punimo termose vodom za sutrašnji uspon. Kroz glavu mi prolaze svakojake gluposti i zato pokušavam da se skoncentrišem na penjanje svestan da moram sačuvati prisebnost i bistar um. Pri kraju noći uspevamo da malo odspavamo, ni puna dva sata, a onda sa svitanjem ustajemo i pripremamo se za pokret. Svitanje u Himalajima uvek doživljavam kao nešto izuzetno, kao neku posebnu počast koju mi planina ukazuje. To je lepota koja se ne može iskazati rečima. Ali za uživanje nemamo vremena. Moramo gore, na vrh.

- Uspon ka vrhu vodi ih ledenom strminom pod uglom od oko 70%. Led je neobično tvrd, a severozapadni vetar duva i čini da hladnoća izgleda još veća. Iznad njih se nadvio ogromni serak i da nije velike hladnoće verovatno bi krenuo nadole. Hladnoća postaje skoro neizdržljiva i Džon iz Montane odlučuje da odustane.

Nisam mogao da poverujem da je odlučio da se vrati. Džon je čovek koji je dva puta peo Everest i za sobom ima devet ekspedicija u Himalaje. U momentu sam pomislio - kako ću ja osvojiti vrh kad ovakav alpinista odustaje. Ali, brzo sam se vratio stvarnosti. Želja da uspem bila je jaka. Dugo sam sebe pripremao da nema


75

odustajanja. Ka vrhu nastavljamo Sendi, Goran i ja. Savladali smo i serak. Temperatura je minus 42 oC. No, to nije toliko veliki problem, koliko sve jači i jači vetar. Imam utisak da idemo jako sporo. Ne mogu da procenim koliko još puta imamo, a već je 12 sati. Korak po korak idemo dalje pogleda prikovanog za sneg i led. Iznenada snega i leda nema više i pogled se pruža desetinama kilometara u daljinu. Uspeli smo. Osvojili smo Ama Dablam. Na satu je 13:15, a datum 3. decembar 1999. Pogled sa vrha je fantastičan. Vide se Everest, Loce, Nupce, Čo Oja, Makala - sve vrhovi preko 8000 m/nv. Provodimo tu desetak nezaboravnih minuta i krećemo nazad. Do baznog logora smo se spuštali dva dana. Bili smo iscrpljeni, ali srećni. U ovoj velikoj borbi nismo pobedili planinu već sebe. Pomerili smo neke unutrašnje granice i sada sa još više iskustava i vere u sebe dočekujemo nove izazove. Po dolasku u Katmandu prvo smo svratili kod naših prijatelja u restoran Thamelu u kome na zidu stoji naša zastava sa potpisima i osvojenih vrhovima. Sada smo dodali: Ama Dablam, 6956, winter season ,99.

I pored prinudnog odlaganja ekspedicije na Everest, Goran Ferlan i Dragan Jaćimović uspeli su da ostvare još jedan izuzetan uspeh. Nadaju se da će idućeg proleća dobiti šansu da ispenju krov sveta. Što se njih tiče, oni su spremni.


76


77

NA “KROV SVETA” SA TRI TONE OPREME

Goran Ferlan i Dragan Jaćimović, jugoslovenski alpinisti, nakon brojnih osvojenih svetskih vrhova, 24. marta krenuće u osvajanje „krova sveta", Mont Everesta. Sam vrh, prema utvrđenom planu, trebalo bi da osvoje, ukoliko im vreme bude naklonjeno, 10. maja. Tada će se, prvi put, na „krovu sveta" zavijoriti i jugoslovenska zastava.

Na ovaj dugi put, dvojica jugoslovenskih alpinista trebalo je da krenu još protekle godine, 24. marta. Umesto na put Goran i Dragan, inače pripadnici Vojske Jugoslavije, prihvatili su se odbrane zemlje od NATO agresora. Zato su, kako sami kažu, odlučili da godinu dana kasnije, baš 24. marta, ipak krenu u osvajan»e krova sveta i budu prvi u svetu koji su u 2000. godini stali na Mont Everest.

Jugoslovenski alpinisti na dvomesečni put poneće sa sobom oko tri tone opreme, neophodne za osvajanje najvećeg vrha, a čitava ekspedicija stajaće oko 100.000 dolara.

- Najskuplja je kaže Dragan jaćimović, pripadnik specijalne jedinice Vojske Jugoslavije dozvola za osvajanje vrha koja staje oko 60.000 dolara, jer tamošnji meštani na taj skupi način žele da zaštite svoju planinu od pridošlica.

Goran Ferlan, major Vojske Jugoslavije i magistar nuklearne fizike, napominje da osvajanje samog Mont Everesta traje šest dana i to po principu gore-dole.

- Penjaćemo se isključivo noću, hranićemo se ugljenim hidratima, bez masti i mesa. Na Mont Everest, na koji može da stane tek dvoje-troje ljudi, popećemo se ovoga puta sa kiseonikom ističe Ferlan i dodaje da će se na vrhu zadržati tek nešto malo vremena, zbog opasnih vetrova koji duvaju i do 200 kilometara na sat.

- Najteže na ovom putu ističu Dragan i Goran svakako je spuštanje niz planinu, jer ona motivacija koja nagoni alpiniste da osvajaju vrh, pri silaženju nestaje. Opasno je takođe i spavanje u visinskim logorima, ukoliko alpinisti nisu spremni na vrlo proređeni vazduh.

Ova dvojica alpinista, koji u svojim biografijama beleže brojne osvojene vrhove Akonkagva na Andima, Mon Blan na Alpima, Kalapatar, Čo Oju i Ama Dablam na Himalajima napominju da planinari samo jednu noć mogu da prespavaju na visini od 8.000 metara.

Dvojica jugoslovenskih alpinista nastojali su do sada da u osvajanju planinskih vrhova bulu drugačiji od svojih kolega. Akonkagvu su osvojili posle istrčanog maratona u Buenos Ajpesy, Čo Oju bez kiseonika, a vrh Ama Dablam u zimskoj sezoni, što do sada nije učinio nijedan alpinist.

Kakav će poduhvat ovoga puta načiniti ostaje da se vidi, a kako su na jučerašnjoj konferenciji za novinare obećali, direktno sa Himalaja, Jugoslovene će o svemu obaveštavati elektronskom poštom.

M. Milenković

FERLAN I JAĆIMOVIĆ OSVAJAJU MONT EVEREST 10. MAJA

Jugoslovenska. alpinistička ekspedicija koju čine Goran Ferlan i Dragan Jaćimović, pripadnici Vojske Jugoslavije, 24. marta ove godine kreće u osvajanje Mont Everesta čime će posta ti prvi Jugosloveni koji su stali na krov sveta i prve osobe u trećem milenijumu koji će osvojiti Sagarmatu - „majku svih planina", kako se na jeziku domorodaca naziva krov sveta.

Ovaj hrabri sportski par iz redova VJ već četiri godine predstavlja promotere jugoslovenskog alpinizma koji su u svoj dnevnik pobeda do sada zapisali osvajanje najvišeg vrha Evrope - Mon Blana, najvišeg vrha Južne Amerike Akonkagva i više himalajshih vrhova, među kojima se ističe vrhom Čo Oju, visok 8.201 m koji je osvojen bez ijedne boce kiseonika! Svi ovi uspesi istovremeno su predstavljali i pripremu za najveći alpinistički izazov osvajanje najvišeg prirodnog „solitera", saopšteno je na


78

jučerašnjoj konferenciji za novinare. Osvajanje Everesta je sinonim za osvajanje olimpijskog zlata i zato smo smatrali da

je nekorektno i nepošteno osvajati „majku svih planina", a da pre toga nismo osvojili niže vrhove. Everest nije ni najlepši ni najteži vrh, ali je potrebna velika psihička snaga, pa tek onda iskustvo i kondicija da biste se odlučili da pođete na put sa koga se ne vraća 90 odsto alpinista objasnio je Goran Ferlan, major Vojske Jugoslavije, zaposlen u garnizonu Ruma i magistar nuklearne fizike koji je u svojoj dugogodišnjoj sportskoj karijeri postigao više vrednih rezultata u više sportova. Počeo je sa triatlonom, da bi kasnije prešao isključivo na maratone, a zatim i na ultramaratone.

U biografiji njegovog kolege Dragana Jaćimovića piše da je pripadnik specijalnih jedinica VJ, zaposlen u garnizonu Beograd. On je član državne reprezentacije u orijentingu, sa kojom je na Balkanskom prvenstvu osvojio srebrnu medalju. Za postignute rezultate proglašen je za najboljeg sportistu Vojske Jugoslavije za 1999. godinu.

Osvajanje Mont Everesta bilo je zapisano u dnevniku ova dva odvažna planinara 24. marta prošle godine, ali je zbog agresije NATOa na našu zemlju datum pomeren za godinu dana kasnije. Da bi ostali u kondiciji rešili su da osvoje ekstremno težak vrh Himalaja Ama Dablam i to u zimskoj sezoni, što se među najhrabrijim alpinistima tretira kao pokušaj samoubistva.

Samo osvajanje Mont Everesta trajaće dva meseca tokom kojih će ovi momci biti suočeni sa velikim preprekama, veoma niskim temperaturama (nižim od minus 50 stepeni), razređenim vazduhom i čestim vremenskim neprilikama. Očekivani datum osvajanja Everesta je 10. maj a povratak je planiran za 25. maj.

K. Đorđević

JURIŠ NA KROV SVETA

Najuspešniji promoteri srpskog alpinizma Goran Ferlan (PSD “Borkovac” – Ruma) i Dragan Jaćimović (POSK “Milicionar – Josif Pančić” – Beograd) intezivno se pripremaju za osvajanje Mont Everesta, najvišeg vrha na svetu (8850 m). Tim povodom Interaktiv, zvanična agencija ekspedicije, predstavila je čitav poduhvat u Međunarodnom pres centru pod nazivom “Jugoslavija na vrhu sveta – Everest 2000”.

Ferlan i Jaćimović se ovim ekstremnim sportom bave tek četiri godine, ali su svojim neobičnim poduhvatima skrenuli na sebe pažnju u svetskim alpinističkim krugovima. Do sada su osvojili tri himalajska vrha, dva u Andima i najviši evropski vrh Mon Blan. Ekspedicija će put Mon Everesta krenuti 24. marta, a na “krov sveta” trebalo bi da se popnu ukoliko vremenski uslovi budu povoljni, između 10. i 15. maja. Ferlan i Jaćimović su i prošle godine, upravo 24. marta trebalo da krenu za Katmandu i osvoje Everest, ali je agresija NATO odložila planirani poduhvat. U međuvremenu uspeli su da osvoje najlepši, ali tehnički najteži himalajski vrh Ama Dablam, u zimskim uslovima.

Osvajanje Mont Everesta ili na nepalskom Sagarmate (“Majka svih planina”) Goran Ferlan i Dragan Jaćimović biće prvi Srbi ili državljani SR Jugoslavije koji su kročili na najviši vrh sveta i verovatno, prvi u dvehiljaditoj na razmeđu dva milenijuma.

- U tome je najveći značaj naše ekspedicije – kaže Dragan Jaćimović. A Aleksandar Kokić iz Agencije “Interaktiv” poručuje: “Svaka institucija, organizacija

ili firma koja se uključi u ovaj poduhvat, ima šansu da uđe u istoriju našeg alpinizma”. Čitav poduhvat koštaće 70.000 dolara (samo dozvola za penjanje nepalske vlade

staje 60.000 dolara). Penjanje će se izvesti klasičnim pravcem, kojim je vrh prvi osvojio Novozelanđanin Edmund Hilari sa šerpasom Tensing Norgajem.

Miroslav Rajković


79

TROBOJKA NA KROVU SVETA

Jugoslovenski alpinisti Goran Ferlai i Dragan Jaćimović, pokušaće da u periodu od

24. marta do 25. maja osvoje najviši vrh na svetu Mont Everest (8850 metara, prema najnovijim merenjima) i postanu prva ekspedicija koja je krov sveta osvojila u 2000. i sa „novom visinom" (ranija merenja 8848 metara). Ekspedicija će trajati skoro dva meseca. ali će uspon kroz četiri visinska logora (6100, 6400. 7300 i 8000 metara) na Mont Everest, ili kako ga šerpsi zovu Čomolungma („Božja majka") odnosno Nepalci Sagaramata („Nebeska glava"). trajati samo šest dana. Očekivani datum uspona južnim-jugozapadnim pravcem, uobičajenim u alpinističkoj praksi, je 10. maj.

- Ne želimo da rizikujemo, niti da eksperimentišemo - rekao je Goran Ferlan, magistar nuklearne fizike, major VJ. - Cilj je da trobojku pobodemo na Mont Everest.

Dragan Jaćimović, pripadnik specijalnih jedinica VJ, je dodao: - Na vrh mogu da stanu dva-tri čoveka i možemo da ostanemo deset do 15 minuta.

Polazak iz poslednjeg visinskog logora na osvajanje tih 50-ak metara je u ponoć. Na konferenciji za novinare u MPC govorio je i Aleksandar Kokić, predstavnik

agencije “Interaktiv", zvaničnog promotora ekspedicije .Everest 2000". Istakao je da se očekuje značajna podrška renomiranih firmi, da se obezbedi novac za ovaj poduhvat, jer nije mala stvar biti sa našnm alpinistima na krovu sveta. Ekspedicija će nositi oko tri tone materijala, namera je da se obezbedi najkvalitetnija oprema da se izbegnu moguće greške. Dozvola nepalskim vlastima košta oko 60.000 dolara, a ukupni troškovi poduhvata kreću se preko 100.000 dolara.

Poslednja ekspedicija jugoslovenskih alpinista na Mont Everest bila je 1979. i taj pravac je u alpinisgačkim enciklopedijama zapisan kao “Jugoslovenski pravac". Te godine je ova ekspedicija proglašena za najbolju u svetu a u Jugoslaviji je bila ekipa godine. Ukupno ima 14 pravaca uspona. Ferlan i Jaćimović he ići pravcem koji su 1953. koristili ser Edmund Hilari i šerpas Tensing Norgaj da bi se 29. maja popeli na hrov sveta prvi put u istoriji.

Uigrani tandem

Goran Ferlan, magistar nuklearne fnzike, major VJ, bio |e uslešni triatlonac, potom

maratonac i ultramaratomac (Bitolj - Novi Sad i ultramaraton na Paliću 121 kilometar za 12 časova).

Dragan Jaćimović, pripadnik specijalnih jedinica VJ, sportista godine u Vojsci Jugoslaaije 1999, bavi se orijentiringom i član je reprezentacije Jugoslavija koja je osvojipa srebro na BŠ.

Zajedno su počeli osvajanja vrhova 1996. u Himalajima (Kalapatar, 5.545 metara). Potom su se 1996-1997, popeli na krov Južne Amermke, Akonkagvu (7.035) i to 12 dana pošto su trčali na maratoiu u Bueios Ajresu. Na krov Evrope, Mon Blan, uspeli su se 1997, a iste godine su u Peruu osvojili i Huaskaran (6.847). Himalajima su se vratili 1998. kada su osvojili Čo Oju (8.2101) i to je bio prvi vrh preko 8000 metara na koji su se uspeli alpinisti iz SRJ. Osvojen je bez opreme za kiseonik. Prošle godine su se popeli na jedan od najtežih vrhova u Himalajima, Ama Dablam (6.856) i to u zimskim uslovima.

B. Vasić

STAZOM SER HILARIJA Goran Ferlan i Dragan Jaćimović, jugoslovenski alpinisti, pokušaće da od 24.


80

marta do 25. maja osvoje krov sveta, Mont Everest (8.850) i to kao prva ekspedicija u 2000. Uspon na najviši vrh Zemlje, u alpinizmu je kao osvajanje zlatne olimpijske medalje u “običnim sportovima”. To je podvig kojim može da se podiči samo 750 ljudi u svetu (od tog broja je 160 poginulo, najčešće pri silasku) a legendarni italijanski alpinista Rejhhold Mesner, koji se jedini u svetu popeo na svih 14 vrhova na planeti viših od 8.000 metara (sam ili u ekspediciji, na neke i više puta) ušao je na zlatnu listu sto najuspešnijih sportista 20. veka u izboru pariskog “L ‘Ekipa”!

- Alpinizam je spoj sporta i životne filozofije – kaže Goran Ferlan, magistar nuklearne fizike, major VJ, ultramaratonac i triatlonac. – Često se u samoći baznog kampa pitam šta ja tu tražim dok se moji vršnjaci zabavljaju u disko klubovima. Posle, kada dospem gde sam naumio, kada shvatim da sam pobedio sebe, sve dobije pravi smisao.

Ferlan i Jaćimović, koji je pripadnik specijalne jedinice VJ i reprezentativac u orijentaciji, upoznali su se 1996. kada su osvojili Kalapatar u Himalajima (5.545). U Andima su osvojili Akonkagvu, krov Južne Amerike (7.035) na prelasku 1996. u 1997, a 1997. su se popeli na najviši vrh Evrope Mon Blan (4.807). U Peruu iste godine “pao” je Hauskaran (6.847), a na Himalaje su se vratili 1998. Osvojili su Čo Oju (8201) i to bez kiseonika i postali prvi alpinisti iz SRJ koji su se popeli na vrh viši od 8.000 metara. Vrh Ama Dablam (Himalaji, 6845) jedan od najtežih u alpinističkoj praksi osvojili su prošle godine!

- Planinu kakav je Mont Everest moraš poštovati, moraš prvo da se popneš na vrh od četiri hiljade metara, potom sedam hiljada, pa tek onda na krov sveta – objasnio je Ferlan. – Planirali smo osvajanje u martu prošle godine, ali nas je agresija NATO sprečila.

U Katmandu, Ferlan i Jaćimović, nose tri tone prvoklasne opreme. Agencija “Interaktiv” iz Beograda pomoći će da se prikupi oko 100.000 dolara, od toga 60.000 dolara za dozvolu (Nepalci ucenjuju za uspon na Mont Everest, ali im se može, jer jedino oni imaju krov sveta” – komentar Ferlana). Treba platiti prebacivanje u selo Lukla na 2.800 metara. Potom se pešice ide sto kilometara (teret nose i jakovi) i postavlja se prvi bazni kamp na 5.300 metara na Kumbu glečeru u Sagarmata parku.

- Ako vidite u filmovima, kako alpinisti stignu u bazni logor pa onda na juriš posle sat-dva krenu na vrh, znajte da to ima samo na platnu – objasnio je Jaćimović. – Kad stignete na 6.200 metara, jedva stojite, a o usponu nema ni govora. Visinske logore postavljamo i na 7.300 metara i 8.000 metara odakle počinje osvajanje vrha.

Primenjuje se princip “spavaj nisko, penji se visoko”. Iz svakog visinskog logora postavljaju se sigurnosna užad i potom vraća na počinak. Na 8.000 metara može samo jedna noć da se provede bez kiseonika, druge noći ste – mrtvi. Iz poslednjeg visinskog logora, osvajanje poslednjih 800 metara traje šest dana i noći. Nose se boce sa kiseonikom od devet kilograma, koriste se dve za uspon na sam vrh, koji traje od ponoći do jutra. Ići će južnim sedlom, stazom kojom su 1953. 29. maja ser Enmund Hilari i šerpas Tensing Norgaj prvi osvojili krov sveta. Na vrhu (mogu da stanu tri čoveka) će ostati 10-15 minuta, razviće i pobosti trobojku.

Bljak!

Jaćimović je iskreno priznao da mu je trebalo dve godine da se navikne na hranu šerpasa, koja je jedina “prava” za uslove na Himalajima – čajevi, čorbe od povrća, dosta ugljenih hidrata i maslo od jaka! O hlebu i mesu nema ni govora! Ferlan je rekao da je u poslednjoj ekspediciji na Ama Dablam (6.856) izgubio 6,5 kilograma i da mu je supruga po povratku rekla da mu se vide jedino – uši!

- Prilikom uspona na Čo Oju smršao sam šest kilograma rekao je Jaćimović. - Jedno od pravila je i da pijemo mnogo tečnosti, pet, šest litara. U baznim logoria, jedini i najvažniji posao često je topljenje snega i leda, da se dobije voda koja život znači...


81

Mont Everest raste

Poslednja merenja, izvršena uz pomoć elektronike i satelita, pokazala su da je Mont Everest “porastao” za dva metra i sada je visina 8850 metara! U pitanju je pomeranje ploče indijskog potkontinenta. Na vrhu postoji metalni beleg koji su postavili kineski alpinisti, jer preko njega prolazi granica između Kine i Nepala. Prvi je oduvao vetar, a da li je i drugi ostao, videće Ferlan i Jaćimović kada osvoje krov sveta.

- Obično ponesemo i ostavimo nešto na vrhu kaže Ferlan. – Nosili smo na ranijim ekspedicijama, uz zastave i zrnevlje kukuruza, drvene krstiće i igračke koje su nam dala deca, ali sve to oduvaju orkanski vetrovi i na vrhovima tako visokih planina praktično nema ničeg osim leda i stene.

B. Vasić


U organizaciji Zavičajnog muzeja u prostoru Spomen zbirke dr Romana Sorevića, 18. februara je za sve poklonike avanturizma zvanog alpinizam pripeđeno – alpinističko veče. Uz izložbu fotografija, razgovor i video zapis, mnogobrojni posetioci mogli su da osete deo lepote, opasnosti i dalekih osvajanja koje alpinizam kao sport sobom nosi. Veče je posvećeno sada već u svetskim okvirima poznatom alpinisti Goranu Ferlanu, koji se sa svojim drugom alpinistom Draganom Jaćimovićem upravo sprema na osvajanje najvišeg vrha sveta Mont Everesta.

Posle mnogobrojnih maratona, Ferlan se 96 godine obreo na Himalajima. Slede priče o Tibetu, Nepalu, Andima, Čoju, Ama Dablamu, o ljudima, plemenima, iznad svega, i uvek, o visinama.

O pripremama za do sada najveći alpinistički poduhvat, Goran Ferlan je rekao: - Mont Everest zovu krovom sveta. Od hiljadu alpinista koji su ga osvojili, 160 je

poginulo, dakle jedna petina tih sportista. U osvajanju tih velikih vrhova potrebne su tri stvari: stabilan mentalni sklop, iskustvo i fizička pripremljenost. Na Himalaje krećemo 24 marta, a Mont Everest je san svakog alpiniste. Obećavam da ću jugoslovensku zastavu postaviti na tom vrhu. Pokazaćemo svetu da mi to možemo, posebno što smo nas dvojica vojnici. Ako osvojimo Mont Everest, bićemo druga armija na svetu koja je to uspela.

JUGOSLOVENI KRENULI NA VRH SVETA

Himalaji su oduvek bili izazov za one najhrabrije. Među tim takvima, koji nisu odoleli izazovu su i rumljan Goran Ferlan i pančevac Dragan Jaćimović. Tri puta su išli u pohode Himalajima. I opet se spremaju na put - u osvajanje najvišeg vrha na svetu ("krova sveta") Mont Everesta (8848 m).

Ali, vratimo se na početak: 37-godišlji rumljan Goran Ferlan je major Vojske Jugoslavije, zaposlen u garnizonu u Rumi, magistar je nuklearne fizike, po opredeljenju sportista - rekreativac - amater (do pre nekoliko godina maratonac, a sada alpinista). O alpinizmu je učio na licu mesta od drugih, iskusnijih.

Goran je, pre svega, izuzetna ličnost: iskren, otvoren, srdačan, predusretljiv, smiren, obrazovai, pun optimizma, veoma skroman, a iznad svega beskrajno hrabar i požrtvovan. Usnesi koje je postigao rezultat su veoma napornog rada, treninga, velikih odricanja i discipline. Za ovakve poduhvate potrebna je, kako sam kaže „i izvesna doza ludosti."

Put Himalaja je krenuo 1996. godine ne da bi osvajao njegove vrhove, već da bi


82

pobliže upoznao jednu nama daleku religiju budizam. Bio je fasciniran onim što je tamo video. Slučaj je hteo da u jediom hotelu u Katmanduu, u Nepalu, upozna Dragana Jaćimovića, starijeg vodnika prve klase, jednog od fizički najspremnijih ljudi u našoj zemlji, čoveka kome nisu strani sportovi kao što su: džudo, streljaštvo, atletika, vojnički višeboj, orijentaciono - taktički kros, alpinizam.... Dragan je zaposlen u kasarni u Pančevu. Odmah su se zbližili, jer su osegili da imaju zajednička interesovanja. Rešili su da, kad su već tu, ne propuste priliku da osvoje jedan od 14 vrhova Himalaja. To su i učinili: osvojili su vrh Kalapatar (5545 m). Himalaji su ih prosto opčinili i odlučili su da im se ponovo vrate. U međuvremenu Goran i Dragan su se obreli i u Južnoj Americi, na Andima i osvojili vrh Akonkagvu (7035 m). I 1997. godiie osvojili su Mon Blan na Francuskim Alpima (4807 m). Vrh Čo Oju na Tibetu (8201 m) osvojili su 1998. GOdine i to bez boca s kiseonikom, šgo se u alpinizmu smatra izuzetnim poduhvatom. Najzad, 1999. godine osvojili su i najteži vrh na Himalajima, Ama dablam (6956 m). O svemu ovome govorio je Goran Ferlan na Alpinističkoj večeri nazvanoj “Himalaji – put ka vrhu”, uz video projekciju i izložbu slika sa ovih pohoda.

Na Himalaje Goran i Dragan je trebalo da krenu marta prošle godine. Uoči samog polaska desilo se besomučno bambardovanje naše zemlje od strane NATO alijanse i oni su stali na branik otadžbine zajedno sa svojim jedinicama. Već u novembru krenuli su u osvajanje najtežeg vrha na Himalajima, Ama Dablama. Izabrali su najgoru moguću varijantu: da u osvajanje ovog planinskog vrha krenu zimi i da ga osvoje sa njegove najnepristupačnije strane, sa severozapadnog grebena. Uz to, ponovo nisu koristili boce s kiseonikom.

Vremenski uslovi su bili pakleni. Noću se temperatura spuštala i do minus 42 C, a danju se dešavalo, kada sunčevi zraci udaraju direkno u lice, jer je vazduh razređen, da se može ići i u majici kratkih rukava. Alpinisti su opremljeni kvalitetnom opremom, ali boravak u šatorima u visinskim logorima, spavanje u vrećama, poseban način ishrane, veliki fizički napor učinili su svoje: Goran se kući vratio sa 6-7 kg manje, iznuren, preššnula lica, ali sa velikim bogatstvom u duši. Kao da je bio u nekom drugom svetu, mnogo drugačijem od sveta u kom mi živimo. Pleme Šerpasa ga je prosto opčiiilo svojom jednostavnošću, prostodušnošću, iskrenošću, neiskvareiošću, i uvek nasmejanim licima. Za njih materijalno bogatstvo ne predstavlja ništa.

U ekspediciji su, pored Gorana i Dragana, učestvovali i: jedan Škotlanđanin (vođa ekipe), dva Amerikanca, jedan Kanađanin i jedan Šerpas, koji je nosio opremu. Do vrha su stigli samo: Goran, Dragan, Šerpas i Škotlanđanin. Ostali su odustali. Borba za surovom prirodom trajala je punih 35 dana. Hrabrost, odlučnosg, upornost i inat su i ovoga puga pobedili. Na Ama Dablamu zavijorila se jugoslovenska zastava. Porsd nje, Goran je ostavio i drveni kretić iz vrdničkog manastira Ravanice, 9 cvetova koje je ubrala i osuišila njegova kćerkica Marijana. Jednu njenu igračkicu i dinar koji je našo na ulici u Beogradu.

Kada konačno stigne na sam vrh, zvuči neverovagno, ali je istinito, čovek ne oceha nikakvo zadovoljstvo. Muka mu je od svega, umoran je i pomisli: „Hvala Bogu kad nema više nema, kad je gotovo." Tu, na samom vrhu plapine ostane nekoliko minuta i onda sledi možda ono najteže povratak gde opuštanje i gubljenje koncentracije koja je postojala prilikom uspinjanja može biti kobno. Alninista ie sme stati, ne sme zaspati, jer će se smrznuti. Zadovoljstvo postignutim uspehom čovek oseti tek kada se spušta niz planinu. Zadovoljan je što je bio gore, bliže bogovima i pggo je za sobom ostavio neki trag.

Tek što su stigli u bazni logor (na 4600 m nadmorske visine), još umorni Goran i Dragan su se dogovorili da 24. marta (na dan kada je naša zemlja prošle godine bila napadnuga od sgrane zemalja NATO pakta), kreiu u osvajanje Mont Everesta, najvišeg vrha na svetu (8848 m).

Ceneći njihov izuzetan poduhvat (osvajanje tehnički najtežeg vrha na Himalajima i to u paklenim zimskim uslovima), vlada Nepala je vrlo brzo izdala dozvolu za osvajalje Mont Everesta (mada se na takvu dozvolu čeka po nekoliko godina).

Nadamo se da će biti i prvi Jugosloveni koji će jugosloveneku zastavu istaći i na


83

najvišem vrhu sveta Mont Everestu. Mi im to od srca želimo.

D. Videntić

NAŠI LJUDI NA VRHU SVETA

Iako Šerpasi žive u zabitim selima, hrane se stampom, spremljenom od ječma i

maslaca od jaka, gozbe se čajem za koji su morali da otope sneg ili led, jer tamo vode nema, smejaće se dok čekaju proleće, pri tom se grejući balegom. Kada se Šerpas probudi okružen belinom i ledom, prvo što će ujutru reći je: „Kakav lep dan". U svakom trenutku spremni su da preuzmu opremu novih osvajača vrhova, alpinista, tešku dve-tri tone i nose je umesto njih. Njihov svet je toliko rasterećen nematerijalnim, da su se pred njima Goran Ferlan, major Vojske Jugoslavije i magistar nuklearne fizike, i Dragan Jaćimović, pripadnik specijalnih jedinica VJ, koji su osvojili mnoge vrhove - Mon Blan, najviši vrh Južne Amerike Akonkagvu, više himalajskih vrhova... - kako sami kažu, postideli što dolaze iz zapadnog sveta, materijalno opterećenog.

„Od Šerpasa mnogo možete naučiti. Oni su vedri, vredni i pošteni. Nikada nas nisu prevaraili, iako su mogli da odu s našom opremom, koja vredi oko deset hiljada dolara, u bilo kom pravcu i da se zauvek izgube u nedođiji", kažu oni.

Ova dvojica Jugoslovena položili su drvene krstiće, pet zrna kukuruza i dečije igračke na Čo Oju (u prevodu Majku planina), vrh na 8.201 metru na Himalajima, gde je vetar strujao brzinom od 200 kilometara na sat. Bili su bez dodatne opreme (boce s kiseonikom), na jednom od četrnaest vrhova sveta iznad osam hiljada metara, a ovo je bio uobičajen ritual, dar bogovima da ih sreća prati u narednim ekspedicijama.

Oni kažu: „Samo jednu noć možete prespavati na 8.000 metara nadmorske visine bez kiseonika. Drugu nećete preživeti. Bez kiseonika svake sekunde nervne ćelije odumiru. Ekstremne delove tela ne osećate, jer je cirkulacija oslabljena, a halucinacije vode svoju igru. I zato kada dođeš na vrh, imaš taman toliko vremena koliko da postaviš zastavu svoje zemlje i da bežiš nazad. A na samom vrhu, kao i na Mont Everestu, nemaš ni toliko mesta koliko tek da stane dvoje, troje ljudi".

Osvojivši prethodne sve niže vrhove sveta spremaju ekspediciju u martu za Mont Everest. I oni će, najverovatnije, biti prvi ljudi koji su osvojili Everest u dvehiljaditoj. Njihova ekspedicija koštace 100.000 dolara. Od toga 60.000 dolara daće samo za dozvolu za uspon nemilosrdnim Nepalcima, koji smatraju da stranci zagađuju njihov vazduh. Krenuće južnim putem, istim kojim je Everest po prvi put osvojen 1953. godine. Koliko je ovo opasan poduhvat koji zahteva najbolju opremu govori i činjenica daje vrh osvojilo 750 ljudi, a da je u tom pokušaju njih 160 umrlo.

„Ovo je sport u kojem se gine. Umire se na spustu, kada se silazi. Slaba cirkulacija, halucinacije, jedva stojiš, a kamoli da hodaš, a moraš nazad. Pri spustu ste iscrpljeni, umorni, koncentracija je slaba. I zato za ovaj sport morate biti i fizički i psihički spremni. Na tom snegu sunce određuje naše kretanje. Ustajemo rano, sa sunčevim zracima, jer čim se ono pojavi možete hodati u majci kratkih rukava, ali čim ste u senci, uspinjanju je kraj. Temperatura se spušta 45 stepeni ispod nule. Hvatamo vreme dok još nije sunce toliko zagrejalo sneg da se topi, jer onda nastaju ledena obrušavanja. I ne preostaje nam ništa drugo no da se vratimo u logor, pod šator. Vreme na planinskim vrhovima je promenljivo, nemilosrdno. Ne tako retko dešavalo nam se da ležimo na minus 42 stepena u šatoru na 6.500 metara nadmorske visine, i da sledeća tri dana ciklon divlja oko nas. I sve vreme smo u šatoru. Kada ispričamo jedan drugom šta smo radili u Bosni, Hrvatskoj, kojom rukom vodu puštaš, s kojim ženama nisi bio, a mogao si... zapitaš se šta ti radiš tu okovan snegom na nekoj planini, dok ljudi dole sede po kafićima. Ali to „gore" te privlači. Taj svet belog i ledenog, tu medu Šerpasima", priča Goran.

Akonkagva od 7.035 metara najviši je vrh Južne Amerike i osvajali su ga dvanaest


84

dana nakon istrčanog maratona. Vrhovi se, inače, retko osvajaju u zimsko vreme, ali oni su bili jedini stranci.

„Postoje pravila kako se vrh osvaja. Jedno glasi: penji se visoko, spavaj nisko. Prenosiš hranu, opremu iz logora koji postavljaš na svakih hiljadu metara iz više navrata. I tek kada se na određenu visinu popneš treći, četvrti put, spreman si tu da prespavaš. Gvožđurija, krampovi... već su toliko teški da za hranu nema mnogo mesta. Jedeš hranu koju jedu Šerpasi, bez mesa, masti, hleba", priča Goran.

Kada se posle jedne ekspedicije Goran vratio kući supruga mu je rekla: „Pa na tebi se samo uši vide". Izgubio je šest i po kilograma, Dragan osam.

Tanja Nikolić-Đaković

POHOD NA MONT EVEREST

“Himalaji” put ka vrhu, naziv je izložbene postavke fotografija u čijem su se ambijentu nedavno družili Rumljani i njihov sugrađanin Goran Ferlan, jedan od dvojice alpinista, osvedočenih junaka brojnih alpinističkih poduhvata. Sa svojim drugom Draganom Jaćimovićem iz Pančeva, sa kojim je više godina unazad nizao uspehe u pohodima na svetske vrhove, među kojima su i najviše tačke Evrope i Južne Amerike Mon Blan i Akonkagva, te himalajski vrhovi Čo Oju i Ama Dablam.

Ovo je bila prilika da se Ferlan, uz pomoć video zapisa i podstaknu ne malom znatiželjom prisutnih, priseti tih putovanja. Celovečernje druženje prijatelja i poznanika sa “junakom iz susedne ulice” poslužilo je i za najlepšu najavu novog podviga dvojice drugara, pripadnika Vojske Jugoslavije, Ferlan je najavio da Jaćimović i on kreću, 24. marta, baš na godišnjicu bombardovanja Jugoslavije, na “Krov sveta”.

- San svih alpinista je Mont Everest - rekao je Goran Ferlan. - Zato će Mont Everest biti kruna onoga što smo Jaćimović i ja činili proteklih godina. Everest, ili kako “majku svih planina” zovu domoroci - Sagarmata, sigurno nije najteži vrh za osvajanje. Ipak, potrebna je ogromna, psihička i fizička snaga, kao i odlična kondicija, da bi se čovek rešio za ovaj vrh. Mnogi se od alpinista sa tog vrha nisu vratili - rekao je Ferlan i najavio, da će, kada se 10. maja na Mont Everestu zaviore jugoslovenska i srpska zastava, na samom vrhu ostaviti, kao dar bogovima, kako to alpinistička tradicija nalaže, i košticu srpske šljive! Rumljani su mu poželeli srećan put i obećali sjajan doček na povratku - uz pravi sremski paprikaš!

Dragana Ćatić

ŠEĆER U SREBRNOJ KUTIJICI

Bogovi koji po verovanju Nepalaca stanuju na himalajskim vrhovima, nisu uvek primali darove koji su ka nebu, njima, prinosili odvažni alpinisti. Ne retko, cena koja bi bogove zadovoljila bila je najveća. Ljudski život.

Možda su, kada je magistar nuklearne fizike i major Vojske Jugoslavije Goran Ferlan u pitanju, bili složni da je njegova ljubav preme planini, miris plodne, ravne sremske zemlje iz koje im nosi nekoliko zrna dukat - žutog kukuruza, drveni krstić iz fruškogorskog manastira, cvetove koji mirišu u dvorištu kuće u Rumi i igračku njegove ćerke Maje, dar koji će prihvatiti i dozvoliti mu da im se na kratko približi. I bio je u njihovoj milosti 1996. godine, kada je osvojio vrh Kalapatar 5545 metara nadmorske visine, 1998. godine vrh Čo Oju 8201 metara, prvi vrh preko 8000 metara koji su osvojili naši alpinisti. Vrh Ama Dablam, visok 6956 metara, poslednja provera pred napad na Mont Everest, osvojen je u decembru prošle godine. No, Ferlana put nije


85

poveo odmah ka visinama. Najpre je više od četrdeset puta savladao najtežu atletsku disciplinu, maraton: Njujorški, Jerusalimski, Madridski, Londonski, Helsinški, Berlinski, Rimski, Beogradski... Istrčao je i ultramaraton Bitolj - Novi Sad, a na Paliću je za dvanaest časova savladao 121 kilometar. I, nakon toga, počinje borba sa kilometrima koji vode ka nebu.

U Himalaje me je odvela više želja da proširim svoja saznanja o hinduizmu, budizmu, da osetim duh i atmosferu ulica Katmandua. No, kada sam se popeo na Kalapatar, za mene tada najviši vrh sveta i kada sam ugledao Mont Everest, shvatio sam da moj život neumitno kreće novi tokom. Tokom koji će me povesti ka krovu sveta.

Povratak ovom masivu usledio je nakon osvajanja najvišeg vrha Južne Amerike, Akonkagve, 7039 metara. Izbor je pao na himalajski vrh Čo Oju.

- Moj prijatelj, alpinista Dragan Jaćimović i ja smo odlučili da iskušamo svoju snagu, mentalnu i fizičku, i popnemo se tamo, gde do tada niko iz Jugoslavije nije bio. Čo Oju je visok 8201 metara i nalazi se na granici kineske provincije Tibeta i Nepala. Taj naš uspeh je tim veći, jer smo uspeli da vrh osvojimo bez kiseoničke opreme i tako smo postali, iako alpinisti-amateri, prvi koji su to u ovoj zemlji učinili.

Da vama za odlazak na ekspediciju uvek treba i motiv više, govori u prilog činjenica, da ste put najlepšeg vrha Ama Dablama krenuli u zimu prošle godine, severozapadnim pravcem i da je taj uspeh potom proglašen najvećim alpinističkim poduhvatom u svetu.

- U alpinizmu ne postoji prvenstvo sveta, Olimpijske igre, i mi smo želeli da uradimo nešto što će ostati zabeleženo, a da to nije niko drugi učinio. Zimi u Himalajima gotovo nikoga i nema. Severozapadni greben je pravac kojim se retko ko penjao. Krenuli smo u osvajanje 10. novembra iz Katmandua. Potom smo se malim klipnim avionom prebacili u Luklu, u podnožje Himalaja. Do baznog logora smo prepešačili 120 kilometara za sedam dana. Prešli smo reku Dud koši, koja se stvara na kraju glečera Kumbu, a koji se sliva sa Everesta. Prvi visinski logor bio je postavljen na 5900 metara, drugi na 6100 i treći na visini od 6350 metara. Sve vreme smo imali tehničkih probelma, jer je vrh bio dosta zahteva. Penjanje je bilo kombinovano, deo uz stene, a deo uz led i sneg. Stene su često bile vertikalne, duge od 40 - 80 metara. Tako sam na jednom delu ispred sebe imao vertikalni greben, sa čijih strana su bile provalije od jednog kilometra, a njegova širina bila je identična širini dveju kutiju cigareta. Scena savladavanja tog grebena ostala je i sada snažna i živa u meni.

Pored besprekorne fizičke kondicije, važna je i psihička stabilnost. Nije bilo ni maslo lako izdržati ćudi vremena, kada ste na planini bili prikovani za male šatore koji pružaju jedinu zaštitu od snažnog vetra.

- Imali smo oluju koja je trajala tri dana. Tada nismo smeli da se pomerimo iz šatora. Topili smo sneg i nadali se da će se vreme brzo smiriti. No, tada, ta psihička stabilnost dolazi do izražaja, jer u tim uslovima, na ekstremno niskim temperaturama, nemoćni da bilo šta menjate, kada, zbog nedostatka kiseonika, san ne dolazi na oči, ne smete ni trenutak posumnjati u to što radite, i tada se iz sebe izvlače sve preko potrebne mentalne energije.

Organizam mora biti pripremljen na još jednu bitnu promenu. Ishranu. - U baznom logoru hrana je još raznovrsna. Ali, nju pripremaju šerpasi i ti obroci

su prilično začinjeni i ljuti i ni malo nalik evropskoj hrani. Na visinama, obrok čine konditorski proizvodi, biskviti, supa ra-ra koja je prepuna rezanaca, ne baš ukusna, ali bez nje se ne može. Moraju se unositi složeni ugljeni hidrati koji se sporo razlažu. Kuvamo razne vrste čajeva, mleko u prahu. Iskreno, čovek nema apetit, a za jelo se i nema mnogo vremena.

Koje je to vreme kada se sa poslednjeg visinskog logora napada vrh? - Na vrh se kreće, obično posle ponoći, da bi se on osvojio po danu. Ujedno i

povratak mora biti po danu, da bi se bezbedno stiglo nazad u visinski logor. Izbegava se severna strana koja je uvek dosta hladnija, jer je zaklonjena od sunca, a mi smo


86

imali baš takvu situaciju pri osvajanju Ama Dablama. Zbog promrzlina na prstima, od penjanja je odustao jedan američki alpinista koji je bio član ove ekspedicije.

Na Mont Everest ćemo krenuti u martu, da bi u maju pokušali da se popnemo, ali već sada je razvijena taktika uspona koja podrazumeva poštovanje starog alpinističkog pravila. Na vrhovima preko 8000 metara, može se preziveti samo jedna noć, a to je ona kada se kreće u osvajanje. Sledeća noć bi, zbog ekstremno niskih temperatura, bila fatalna. Postoji još jedna velika opasnost koja je, na žalost, neke alpiniste koštala života. To je opuštanje nakon pobede nad planinom. Mnogi su glavom platili žurbu prilikom spuštanja, povratka sa vrha, kada pada koncentracija i popušta pažnja. Na Mont Everestu se zauvek zaustavilo 150 alpinista.

Koja je prva pomisao u trenutku kada se čvrsto, sa obe noge, stane na vrh? - Iskreno - dobro je, nema dalje. Nema dugog zadržavanja zbog vetrova i iskoristi

se prilika da se načini nekoliko snimaka, a potom sledi silazak. Tek nekoliko dana kasnije osetio sam zadovoljstvo što sam pobedio i sebe i najlepšu, ali i najtežu himalajsku planinu, Ama Dablam. Mont Everest nije ni najteži, ni najopasniji, jednostavno - on je najviši. A, Ama Dablam je pravilni vrh sa pet klasičnih pravaca kojima se možete popeti. On dominira u tom regionu i iznad njega nema ništa. Stoji tu pred vama nadmoćan, usamljen. Moram reći da je za osvajanje zaista težak vrh i da sam dva puta u navezu pao. Obavezno je u alpinizmu da morate imati tri oslonca. Dve noge i ruka ili dve ruke i noga uz stenu. Klinove nisam dobro zario, led se pod nogom odlomio i srećom, posle pada od 5-6 metara sam se zaustavio. Ipak trećeg decembra, po nepalskom vremenu u 13 časova i 15 minuta, bio sam na vrhu “Srebrne kutijice”.

I, ostao je još jedan stepenik ka nebu, ka bogovima. Osvajanje Mont Everesta znači i ulazak u istoriju alpinističkog sporta. Dragan Jaćimović i ti, bićete prvi ljudi koji su stajali na mestu iznad kojeg nema više. Prvi ljudi iz SR Jugoslavije.

Planiramo da “krov sveta” osvojima preko južnog grebena. Bazni logor će biti postavljen na glečeru Kumbu, na nadmorskoj visini od 5350 metara, a visinski logori na 6100, 6400, 7300 i 8000 metara. Iz poslednjeg logora napašćemo vrh koji je visok 8850 metara. Pokrovitelji ove ekspedicije biće BK-group i Adidas.

I pored toga što su ovakve ekspedicije izuzetno skupe, novac ipak nije jedini faktor da bi se dobila dozvola nepalske vlade za uspon na Everest.

- Za penjanje na Mont Everest čeka se u proseku pet godina. Ministarstvo za sport Nepala daje pedeset dozvola godišnje, a za 2000.godinu, zahtev je već uputilo preko stotinu alpinista. Vi morate učiniti nešto u Himalajima da bi o vama razgovarali. Osvajanjem Ama Dablama dobili smo zeleno svetlo od nepalskih vlasti da ove godine pokušamo da ostvarimo želju koja je u nama od trenutka kada smo prvi put ugledali Everest. Ko jednom ode u Himalaje, uvek im se vraća.

U potrazi za granicom ljudskih mogućnosti 1996. Godine, Skot Fišer i sedam članova njegove ekspedicije platili su Everestu svojim životom. Kako tvoja porodica doživljava višemesečne odlaske na tako daleka i neizvesna putovanja?

- Supruga Nevena i kćerka Maja su moj najveći životni uspeh. Na sreću, shvatile su da je sve ovo što činim, moja priroda. Svu ljubav koju imam, prema njima, nosim kao najveću snagu, da i uz njenu pomoć izdržim sve napore, vetar, oštre stene, temperature koje su na Ama Dablamu jedne noći bile minus 42 stepena Celzijusa, da pobedim zbog sebe, ali i zbog njih.

Miroslav Ninković

KRSTIĆI NA KROVU SVETA

Njima novac ne znači ništa. Stanove nemaju, žive kao podstanari. Verni su svojoj vojnničkoj časti i svojim porodicama. Životni san im je da se uspenju na najviši vrh


87

Himalaja - Mont Everest. Već četiri godine zajedno streme ka svom cilju, a danas se nadaju da će se to dogoditi 10. maja.

Goran Ferlan i Dragan Jaćimović nisu obični momci. Goran je major Vojske Jugoslavije, magistar nuklearne fizike, a Dragan najbolji sportista VJ za 1999. godinu. Iznad svega odlični su alpinisti, koji su se za protekle četiri godine, pripremajući se da osvoje krov sveta, uspeli i na najviši evropski vrh Mon Blan, najviši vrh Južne Amerike - Akonkagvu, himalajske vrhove Čo Oju i Ama Dablam.

Njihov put na Himalaje koštaće čitavih 100 000 dolara! Čak 60 000 dolara koštaće samo dozvola nepalske vlade za uspinjanje na najviši vrh sveta. Na ovaj put dvojica alpinista kreću 24. marta ove godine.

- U martu prošle godine, neposredno pred početak agresije, u rukama smo imali avionske karte za Katmandu, glavni grad Nepala - seća se Dragan Jaćimović. - Baš tada je počeo rat. Umesto na Himalaje uputili smo se u naše jedinice i stali u odbranu zemlje.

- To jeste velika avantura, ali o tome ne razmišljamo! Strah ili bilo koje drugo negativno osećanje pokrenulo bi negativnu energiju koju moramo da ignorišemo, jer bi mogla da bude kobna za svaki naš korak - govori Dragan.

Njegov kolega i veliki prijatelj Goran dodaje: Opasno je razmišljati kojom ćete nogom pre. Zato sve ostavljamo kod kuće. Na

tim visinama za nas niko ne postoji. Misli o našim najmilijima ostavljamo ovde. Tako štitimo njih, ali i sebe.

Koga ostavljaju kod kuće ovog 24. marta? - Ostaju supruga Jadranka i sinovi, osmogodišnji Ivan i četvorogodišnji Igor - kaže

Dragan. - ja sam idol svojih sinova. Podižem im šatore u sobi, oni budno prate svaki moj poduhvat. Napamet znaju naziv svakog planinskog vrha i njihove visine. Kad govorim o našim alpinističkim iskustvima oni samo “upijaju”. Jadranka ima veliko razumevanje za moju želju da se popnem na “krov” sveta. Dok smo bili nepoznati alpinisti, kada smo počinjali, nismo imali para za opremu i svaki naš put bio je veliki pohod u neizvesnost. Rodbina i prijatelji tada su me ubeđivali da odustanem, a ona me je hrabrila.

- I moja jedanaestogodišnja kći Marijana mnogo zna o alpinizmu - dodaje Goran. - Supruga Nevena vremenom se navikla na moje alpinističke avanture. Sećam se kada smo se 1996. peli na Ande... na veliki put otišli smo sa 2000 dolara, pozajmljenih od kuma. Na aerodromu u Buenos Airesu sleteli smo sa 700 dolara, a samo taksi od aerodroma do hotela koštao je 40 dolara! Nismo imali para ni za hranu... a ostali smo tamo dva meseca. Učestvovali smo i na maratonu u Buenos Airesu, a potom osvojili najviši vrh Južne Amerike - Akonkagvu.

Pitamo ih kakva su prijateljstva koja se učvršćuju nebu pod oblake: - Eh, kakva su kad zajedno spavamo na visini od 7000 metara komentariše Goran.

- Tamo gde je vazduh razređen i nema dovoljno kiseonika govorimo o koje čemu, o najintimnijim detanjima iz svog života. Kad ne spavamo pričamo sve dok sunce ne izađe. Dok smo u logoru sa alpinistima iz drugih zemalja, govorimo engleski, a kada se povučemo u svoj šator dobro se “naški” ispričamo, pa se i malo porvemo. Da nam ne bude dosadno...

Interesovalo nas je da li su sujeverni i da li na osvojene vrhove ostavljaju amajlije?

- Onaj od gore vidi sve - zamišljeno kaže Goran. - Dragan nema ni kola, a ja vozim “fiću”. Ali, Taj od gore kaže: “Daj ovo dvojici da uspeju, zaslužuju oni to ...” Na Čoju sam ostavio pet zrna kukuruza, ćerkinu igračku - malog dinosaurusa i dva drvena krstića. Na ”Ama Dablamu” ostali su naši drveni krstići iz Ravanice, ćerkina igračka - kuca, devet sušenih cvetića i jedan dinar koji sam našao u Beogradu pre polaska na taj put.

Dragana Savić


88

MAJOR I ZASTAVNIK KREĆU NA MONT EVEREST

Major iz rumskog garnizona Goran Ferlan i zastavnik iz beogradskog garnizona Dragan Jaćimović privode kraju pripreme za veliki poduhvat - osvajanje Mont Everesta, najvišeg vrha na svetu. Dvojica vrhunskih alpinista kreću na vrh Himalaja 24. marta, na dan kada je prošle godine napadnuta Jugoslavija.

Braneći zemlju od agresora, Vojska Jugoslavije počela je 24. marta da ispisuje novo poglavlje o svojoj hrabrosti, spremnosti i odanosgi domovini. Na isti dan mi hoćemo da krenemo u najteži poduhvat u alpinizmu, hoćemo da taj poduhvat darujemo našoj zemlji, jer ga naša zemlja još nema. Hoćemo da na najvišem vrhu na svetu pobodemo jugoslovensku zastavu, jer joj je tamo mesto! - kaže major Ferlan.

Ferlan i Jaćimović bili bi druga vojna ekspedicija koja je osvojila Mont Everest. Pre njih dvojice, a oni ne sumnjaju da će uspeti u tome, Mont Everest su osvojili jedino pripadnici britanske vojske. Pokušaja je bilo mnogo, o čemu najbolje govori podatak da je od 850 ljudi koji su pokušali da osvoje taj vrh poginulo čak njih 160!

Mont Everest, sa 8.848 metara, jeste najviši vrh na svetu, ali tehnički nije najtežm kaže Ferlan. Mi smo već savladali himalajski vrh Ama Dablam od 6.956 metara, tehnički teži od Mont Everesta, gde smo pobeđivali i vertikale visine 80 metara. Mont Everest ima pri samom vrhu vertikalu od 12 metara, zvanu Hilarijeva stepenica, po Edmondu Hilariju, prvom čoveku koji je (1953) osvojio Mont Everest. Hilarijeva stepenica je opasna zbog iscrpljenosti usled nemerljivih lapora, ali je tehnički savladiva. Tajna opasnosti Mont Everesta je u promenljivosti njegovih glečera, opasnijih u povratku. Ljudi su ginuli pretežno u povratku, kad su rezerve snage male, a opijenost uspehom smanjuje koncentraciju i motivaciju. Ha Mont Everest se ne može ići bez boca sa kiseonikom: samo „skidanje" sa boce izazvalo bi brzu smrt.

Ferlan i Jaćimović će do Katmandua, glavnog grada Kraljevine Nepal, stići avionom. Nakon trodnevnih završnih priprema, helikopterom odlaze do mesta Lukla, na nadmorskoj visini od 2.800 metara, što je i poslednja tačka „civilizacije". Tu počinje uspon do prvog baznog logora koji je na visini od 5.350 metara, a potom ih očekuju još četiri visinska logora, poslednji na visini od 8.000 metara.

Od poslednjeg baznog logora do vrha nema odmaranja: to je juriš i to u četrdesetom danu od početka penjanja. Dvojica vojnika Vojske Jugoslavije trebalo bi na vrh Himalaja da stignu 10. maja. Tamo će ostati koji minug, tek da gore ostave neke drage i njima simbolične stvari i da pobodu zastavu Jugoslavije. Da se zna da su na nrhu sveta, među najuspešnijima, bila i dvojica vojnika Vojske Jugoslavije.

D. Dragičević

KAMEROM DO KROVA SVETA

Iz dana u dan sve je više mladih ljudi (i ne samo mladih) željnih da im adrenalin "tutnji" kroz organizam. Njihovo opredeljenje su ekstremni sportovi, koji su mnogo više od fizičke aktivnosti. Pre bi se moglo reći da je reč o posebnom načinu življenja. Takvom drugačijem načinu života posvećena je emisija "Extreme life".

Dva su povoda za pričicu o ovom projektu BK Telekoma. Za samo četiri meseca prikazivanja "Extreme life" postala je najgledanija autorska emisija na "BK", a njena petočlana ekipa (autor Goran Redžepi, voditelj Ana Veselinov i snimatelji Boris Mandić, Boris Vujčin i Soni Darijević) upravo danas (24. marta) kreće put Himalaja, da bude "svedok" početka osvajanja Mont Everesta, koje nameravaju da izvedu pripadnici


89

Vojske Jugoslavije Goran Ferlan i Dragan Jaćimović. Prvo izdanje emisije prikazano je 14. novembra, ali su "pripreme" krenule još

početkom prošle godine. Nove "epizode" emituju se svake druge nedelje, u međuvremenu idu reprize.

Autor Goran Redžepi, ističe da emisija ni u kom slučaju nije namenjena samo "adrenalincima": "Mislim da smo uspeli da napravimo nešto što može da zanima sve kategorije gledalaca. I one koji hoće da se opuste, da se zabave, nauče nešto, one koje zanima sport i one kojima su važne samo sjajne slike.

Najpre su prikazivane emisije snimane letos po planinama i u plavim dubinama Crne Gore. Usledio je zimski ciklus, najčešće rađen na Kopaoniku, ali i na Jahorini. Prošlog vikenda prikazana je emisija o visinskim radovima, kojom praktično počinje novi set "Extreme life". Dolazeća izdanja biće posvećena Božani Ostojić (bila Kustoov asistent, a u njenom klubu "Kalipso" upražnjava se i podvodni hokej), istraživanju crnogorskih pećina, traganju za potopljenim brodovima na Crnogorskom primorju, Beogradskoj rolerijadi... U planu je i put na Maldive (gde bi bile snimljene dve emisije) i bandži džamping hepening u Makedoniji.

Ekipa (u kojoj su, pored putnika na Himalaje, voditeljka Danka Veselinov i montažer Dejan Urošević) ističe da im je cilj popularizacija ekstremnih sportova, koji iziskuju apsolutno zdrav način razmišljanja i zdrav način življenja. Iako se baš svi i ne pridržavaju ovog drugog, svi su spremni na vratolomije i ne baš bezopasne situacije. Goran Redžepi posebno ističe Anu Veselinov, za koju kaže da ima srca, visprenosti i kondicije da iznese sve što emisija zahteva. Stigosmo (bar na papiru) i do tog Mont Everesta. Prvi boravak u Nepalu trajaće 12 dana, tokom kojih će biti snimljen i dokumentarni film. Na "meti" kamere naći će se ekspedicija Ferlana i Jaćimovića, prestonica Katmandu i tibetanski manastiri. Poslednja visina do koje će "TV ekipa" ići je prvi bazni logor na 4200 metara nadmorske visine, jer se dalje ne ide bez posebnog lekarskog uverenja i dozvole. Zatim će se vratiti u Jugoslaviju, a onda, polovinom maja, ponovo krenuti put Himalaja da snimi Ferlana i Jaćimovića, ovog puta, Bože zdravlja, kao osvajača Krova sveta.

Al. Živanović

SREĆNO, DO KROVA SVETA!

Mon Blan je najviša planina Evrope (4.807 m) i pravi raj za ljubitelje alpinizma i avanturiste koji tragaju za nezaboravnim doživljajima. Već dva veka unazad, otkako je prvi put osvojen vrh Evrope, svake prve dve nedelje avgusta, kada je “najbezbednije” proći predelima večitog snega i leda i čestih odrona i lavina, kolone alpinista kreću ka najvišoj tački masiva Mon Blan. Ovog avgusta među njima smo se našli i mi – tragači za TV ekskluzivom sa onolikim alpinističkim iskustvom koliko znamo i da – heklamo ... Znači nikakvim.

Jugoslovenski alpinisti Dragan Jaćimović i Goran Ferlan juče (24.3.2000.) su ispred "BK kompanije", generalnog pokrovitelja ekspedicije "Everest "2000", krenuli u osvajanje najvišeg krova sveta - Mont Everesta.

- Idemo da pobedimo planinu - rekao je na polasku Jaćimović. - To je sve... dok se ne vratimo sa fotografijama sa vrha sveta.

Posle četiri godine velikih priprema, pred nama je kruna našeg alpinizma - rekao je Ferlan. - Osvojili smo vrhove Anda, Alpa, ali je Mont Everest do sada bio naša neostvarena želja. Nadam se da ću svojoj kćerki Maji dvanaesti rođendan, 11. maja, čestitali sa vrhova Himalaja.

Sa dvojicom hrabrih alpinista, na put do baznog logora u podnožju Himalaja putovaće i ekipa BK televizije, a "Novosti" će ekskluzivno dvaput nedeljno,


90

obaveštavati svoje čitaoce o pohodu na krov sveta.

D.T.S. – M.D.P.

JUGOSLOVENI “NA KROVU SVETA”

Dvadesetčetvrtog marta, tačno na godišnjicu NATO agresije na Jugoslaviju

pripadnici Vojske Jugoslavije, članovi alpinističke ekspedicije koju čine Goran Ferlan i Dragan Jaćimović, otisnuli su se put Himalaja da postanu prvi pripadnici naše zemlje koji će stati na “krov sveta” i tamo pobosti našu trobojku. Alpinizmom su, inače, počeli da se bave otprilike u isto vreme, negde pre četiri godine, zavedeni lepotom i mistikom najviše planine na svetu. Do tada su se bavili nekom drugom vrstom ekstremnih sportova. Ferlan je osam puta na Prvenstvu Jugoslavije trčao maraton, a ultramaratone trčao je u mnogim evropskim i svetskim metropolama. Kada mu je, kako sam kaže, to dosadilo, odlučio je da se okuša u nečem drugom. Prvi odlazak na Himalaje zauvek ga je vezao za azijsku lepoticu. Želja mu je bila da se upozna s misticizmom Himalaja, osnovama budizma i taoizma i tajnama penjanja na vrhove ove planine.

Tu je i počelo alpinističko drugovanje dva Jugoslovena, koji se do tada nisu ni poznavali, Gorana Ferlana i Dragana Jaćimovića.

- Kada smo se prvi put popeli na vrh viši od 5500 metara, bio je to Kalapatar, odlučili smo da će naš budući izazov biti alpinizam i da od te 1996. godine zajedno osvajamo sve naredne vrhove - kaže Ferlan.

Goran i Dragan su tim koji u svojoj alpinističkoj karijeri ima već dosta uspeha. Tokom protekle četiri godine osvojili su mnoge svetske vrhove. Posle Kalapatara (5545 m) sledili su najviši vrh Južne Amerike Akonkagva (7035 m) u Andima, 1996/97, pa najviši vrh Evrope Mon Blan (4807 m) u Alpima. Naredne godine opet su se okušali u Himalajima i prvi od Jugoslovena osvojili vrh iznad 8000 metara, bez dodatne kiseoničke opreme - Čo Oju (8201 m) na Tibetu. Prošle godine ponovo su napravili podvig osvojivši još jedan himalajski vrh Ama Dablam (6956 m), ali u zimskim uslovima.

Snagu testirali na Ama Dablamu

- Pripreme za osvajanje “krova sveta” evo traju maltene četiri godine, posle osvojenih vrhova širom sveta na red je došao i Mont Everest kruna karijere svakog alpiniste. Nije nam bilo lako sve ove godine, transformisali smo se iz trkača u alpiniste. Naša prethodna tri podviga u Himalajima bili su u stvari priprema za vrh sveta i, evo, posle osvajanja Ama Dablama u decembru, kada niko i ne hoda Himalajima, gde smo posebno testirali svoju snagu, tri meseca kasnije ponovo idemo u Himalaje - ističe pre polaska na ekspediciju Goran Ferlan, major Vojske Jugoslavije i magistar nuklearne fizike.

Ekspedicija na Mont Everest visok 8848 metara (po novim merenjima 8850 m) je preko Beča odletela za Katmandu, glavni grad kraljevine Nepal, gde će se obaviti završne pripreme za uspon. Iz Katmandua ekspedicija helikopterom leti za Luklu, koja se nalazi na 2800 metara nadmorske visine i to će biti poslednja etapa puta koju će naša ekspedicija preći nekim prevoznim sredstvom. Iz Lukle će se penjati put baznog logora koji se nalazi na visinama 6100, 6400, 7300 i 8000 metara. Odatle će krenuti u osvajanje samog vrha, a to se očekuje oko 10. maja, dok je povratak planiran za 25. maj.

Vremenski uslovi u ovom periodu u Himalajima mogu biti veoma nezgodni, ali je Dragan Jaćimović naglasio da očekuje da budu povoljni.


91

- Imamo ideju da budemo prvi koji će osvojiti vrh u 2000. godini i to bi bilo moguće ako vremenski uslovi budu optimalni. U to vreme u tom delu Azije traje period monsuna. Desi se da naiđe jedan do dva ciklona, tada padne novi sneg koji usporava alpiniste. Zato krećemo ranije da bismo se aklimatizovali, i bili spremni da početkom maja uz lepo vreme krenemo u osvajanje vrha. Ako ne bude tako, moramo čekati.

Ferlan i Jaćimović svojim planinarskim potezima skrenuli su pažnju javnosti na ovaj sport i doprineli njegovoj popularnosti.

- Morali smo osvojiti neke vrhove da bi ljudi i mediji čuli za nas. Osim na kondiciji radili smo i na svom marketingu želeći da promovišemo alpinizam, a i da obezbedimo dovoljno para za ovaj put, jer kao što svi znaju, ovaj sport zahteva izuzetna finansijska ulaganja- kaže Dragan Jaćimović pripadnik specijalnih jedinica i član državne reprezentacije u orijentiringu.

Najbitniji - mentalni sklop

Ukupni troškovi ekspedicije su oko 100 000 dolara, a samo dozvola i obezbeđivanje usluga šerpasa staju oko 60 000 zelenih novčanica. Finansijska konstrukcija zatvorena je na vreme najviše zahvaljujući Saveznom ministarstvu za sport, Vojsci Jugoslavije, generalnom sponzoru BK grupi.

- Šta je bitnije za jednog alpinistu snaga, iskustvo ili psiha? - Morali smo dugo da se pripremamo za ovaj poduhvat, da bi smo izdržali veliki

napor koji nas čeka, pa ipak, po mom mišljenju fizička sprema je na trećem mestu, mnogo je bitniji mentalni sklop i psihička izdržljivost. Jer svako se pre ili kasnije zapita šta ja to radim tamo u snegu i ledu. Na drugom mestu je svakako iskustvo bavljenja alpinizmom, a Jaćim i ja smo više od osam meseci proveli u snegu i ledu snalazeći se sami. Za razliku od ekipnih sportova, ovde je sve sa vama, možemo zajedno da se penjemo, ali smo pojedinci. Ispred je samo vreme i prostor koji treba savladati - misli Ferlan.

Na pitanje kako porodice reaguju na njihove poduhvate, obojica su saglasna u odgovoru.

- Uvek su uz nas, moja supruga Nevena i ćerka Marijana, kao i Jaćimova supruga Jadranka i sinovi Ivan i Igor. Bili smo 15-ak dana u planini s porodicama i družili se, maštajući o osvajanju “krova sveta”. Kada budemo na Mont Everestu, oni će svakako biti u našim mislima, ali dok se budemo penjali sve mora biti podređeno osvajanju vrha, jer i najmanja greška može biti kobna.

Zašto se stalno u medijima pominje da ćete vi biti prvi Jugosloveni na “krovu sveta”, kada se zna da su alpinisti sa ovih prostora već osvajali Mont Everest?

- Da, istina je da se zastava stare Jugoslavije vijorila na “krovu sveta”, jer su Mont Everest 1979. osvojili Slovenci i Hrvati, a 1990. Makedonci, ali u novoj Jugoslaviji to još niko nije uspeo. Pokušali su Crnogorci 1996. Ali bezuspešno.

G. Malenović

POLA PUTA DO VRHA SVETA

Jugoslovenski alpinisti Dragan Jaćimović i Goran Ferlan stigli su na Himalaje. Odatle, imejlom, poslali su prvi pozdrav svima u zemlji, a posebno čitaocima “Večernjih novosti”, koji će sve vreme pratiti njihov istorijski pohod na krov sveta. U prvom izveštaju sa ekspedicije “Everest 2000.” kažu:

Zdravo narode, nalazimo se u selu Namce, 80 kilometara od baznog logora za put na Everest. Od Beograda do Katmandua putovali smo više od jednog dana. Po dolasku u taj grad, dočekali su nas stari prijatelji. Puna dva dana pakovali smo opremu za


92

ekspediciju. Nismo imali puno vremena za druženje i obilazak Katmandua. Na put avionom do Lukle krenuli smo 27. u devet ujutro. Morali smo da ustanemo u pet sati, jer je tog dana u Nepalu bio nekakav štrajk. Posle 45 minuta leta do Lukle, pešačili smo tri sata do Tok-Toka. Sve vreme puta pratila nas je kiša i sneg. Tu smo proveli prvu noć na Himalajima. Sada je vreme mnogo bolje, pa smo danas uživali u čestim prelazima preko visećih mostova na reci Dud Koši. Nalazimo se na nadmorskoj visini od 3440 metara. Obojica se odlično osećamo i sutra nastavljamo put ka baznom logoru. Pozdrav svima u zemlji od Gorana i Dragana.

Dragana Savić

ŠTO JE GORE - TO BOLJE!

Nekako baš ovih dana dvojica naših vrsnih alpinista završavaju poslednje pripreme u Katmanduu, glavnom gradu Kraljevine Nepal, za ogromna iskušenja koja im predstoje pri usponu na najviši vrh Himalaja.

Do Lukle, poslednjeg mesta do kojeg je stigla vivilizacija, na 2800 m nad morem, stići će helikopterom. Odatle polaze na mukotrpan pohod po bespuću do prvog baznog logora koji će biti postavljen na glečeru Kumbu, na visini 5350 m, a potom i još četiri visinska boravišta - poslednje na 8000 m.

Juriš ka vrhu

Odatle do konačnog odredišta na samom vrhu Mont Everesta, na 8850 m - nema stajanja.

- Krenućemo odmah iza ponoći četrdesetog dana penjanja. To će biti pravi juriš da bi na sam vrh stigli po danu, ali i da bi se vratili dok je vidno. Najveća prepreka biće nam zaleđena vertikala 12 m, tzv. Hilarijeva stepenica. Ionako opasna, jer se do nje stiže iscrpljeni od velikih napora, postaje pogubna usled žurbe pri povratku. Najviše iz nepažnje nastale opijenošću uspehom - kaže Ferlan navodeći da je od 850, gotovo 160 alpinista poginulo u pokušaju da se uspnu na “krov sveta”.

Gore će postojati tek koji minut, koliko da načine fotografije i pobodu jugoslovensku zastavu. Uspeju li u tome upisaće se, posle Britanaca, kao druga vojna ekspedicija koja je osvojila Mont Everest. Naime, Ferlan je magistar nuklearne fizike sa činom majora u VJ, a Jaćimović je zastavnik u specijalnoj antiterorističkoj jedinici “Kobre”.

- Planirali smo, u stvari da još 24. marta 1999. Krenemo na Himalaje, ali nas je u tome omeo napat NATO pakta na našu zemlju. VJ je otpočela tada da ispisuje novu stranicu istorije, a ovim poduhvatom, mi sa svoje strane, dopisujemo joj poneki radak. Zbog svega toga našoj zastavi je ovde pravo mesto - smatra Ferlan dodajući da će istovremeno, oni biti i prvi alpinisti iz SR Jugoslavije koji su doprli do najviše tačke zemljine kugle.

Hilarijevim tragom

Kao dugogodišnji svestrani sportista postigao je mnogo vrednih rezultata. Započeo je “85. S triatlonom, pošto je bio veoma dobar biciklista i plivač, da bi se nakon vojničkog višeboja, posvetio maratonu. Istrčao je preko 40 velikih trka u gotovo svim većim gradovima sveta, a na Paliću i ultramaraton - za 12 sati 121 km!

Jaćimović je, opet, član državne reprezentacije u orijentaciji i nosilac srebrne medalje sa Balkanskog prvenstva.

- Nema tu nekog naročitog objašnjenja. Najiskrenije, povod je u izazovu, u tome što se ono čemu stremiš - nalazi uvek gore! Odluku da se sav posvetim alpinizmu


93

nisam doneo sve do trenutka dok nisam ugledao Himalaje. Onda sam rešio da iskušam svu svoju snagu, ali ne samo fizičku nego i mentalnu i duhovnu, jer bez toga se ne može pred bogove - objašnjava Ferlan, priznajui da mu je u ranoj mladosti, pored zanimanja za budizam, velika želja bila da doživi i susret sa snežnim čovekom - jetijem.

Za mnoge, ipak takav put u nepojamne visine i sav trud da bi se do njih dospelo nisu preterano privlačne, čak ni uz saznanje da niko iz sadašnje Jugoslavije nije još dovde dospeo.

- Veoma teško nailazimo na razumevanje za naše poduhvate. Većina preduzeća okrenuta su na stranu tradicionalnih i prestižnih sportova i tek smo dogovorom sa BK grup i Adidasom uspeli da obezbedimo neophodan novac - dodaje Ferlan od nedavno član SD “Milicionar”.

Posle prvog susreta sa majkom svih planina postao je zaljubljenik u alpinizam i sa Jaćimovićem je za nepunih pet godina uspeo da savlada sve značajnije vrhove: Mon Blan (4807 m) u francuskim Alpima, Akonkagvu (7039 m) na Andima, Kalapatar (5545 m) i Čo Oju (8201 m) na Himalajima. Lane, 3. decembra u 13 sati i 15 minuta po nepalskom vremenu, ispeli su se na Ama Dablam, 6956 m visok, ali najnepristupačniji himalajski vrh. Učinili su to u toku zime, po severozapadnom grebenu savlađujući okomite zaleđene litice višlje od 80 metara, ne šire od kutije cigareta. Tako su, kao i nešto pre toga kad su Čo Oju savladali bez kiseoničke opreme, ostvarili ono što je većina njihovih kolega dotad smatrala neizvodljivim, ili pak čistim samoubistvom!

- Led je toliko čvrst da se ni najoštriji klin ne može zabiti. Onda samo pukne i odlomi se. Nekoliko puta strmoglavce sam leteo u kilometarski duboku provaliju i život mi je bukvalno visio o tankom konopcu - nerado se Ferlan seća i ovakvih svojih dogodovština.

Slika srebrne kutijice

Inače, legendarni Edmund Hilari, prvi čovek koji je stao na Mont Everest, Ama Dablam (Sliku srebrne kutijice) ugledao je tek posle četvrtog pokušaja.

- Mont Everest nije najteži, ni najopasniji, jednostavno - on je najviši. Kako alpinizam nije olimpijska disciplina njegovo osvajanje je sinonim za olimpijsko zlato. Jaćimović i ja, međutim, smatrali smo da je nekorektno osvajati “majku svih planina”, a da pre toga nismo osvojili neke niže vrhove. Tako smo postigli ono što u našem alpinizmu niko nije učinio za poslednju deceniju - veli Ferlan, ali skromno i bez hvalisanja.

Odozgo se najdalje vidi

Gore u potpunoj osami, pošto povrati dah i ushićeno klikne, prvo što pomisli je: Hvala bogu što nema više!

- Jednim pogledom od gore, čini mi se, možeš da sagledaš celo čovečanstvo. Ali, nema mesta nekoj prevelikoj radosti: “Neponovljivo”, ”predivno”, “veličanstveno”... pošto si tu neposredno, kao pupčanom vrpcom, vezan za samu prirodu. Javlja mi se osećaj nekakvog stida zbog sveta iz kojeg dolazim u kom se neprestano gomila takmiči ko će imati više novca, veći automobil, veću kuću mada ne možeš u njoj spavati u dve sobe, ili dva kreveta odjednom - poverava se Ferlan i navodi da su Zapad i Koka-kola stigli i do Lukle u kojoj je novac postao sve. Samo plati i sve možeš imati, kaže, ali se na Himalaje moraš sam popeti.

Nestvarno izgled asketska skromnost domorodaca Šerpasa koji su uvek nasmejani, otvorene duše i kuća, srećni što postoje. Ako požele bolju karmu, ostave sve i pođu bogovima u susret - na hodočašće.

Na neki način, po svojoj jednostavnosti i životom neopterećenim materijalnim


94

bogatstvima, i Ferlan se tamo uputio. Da bi umilostivio one što od gore svakom mere sudbinu poneo je i nekoliko darova: pregršt zrna kukuruza, grumen zemlje iz sremske ravnice, mali drveni krst osvećen u jednom gruškogorskom manastiru i igračku svoje ćerke. Ogromnu odvažnost, ljudsku čestitost i iskrenu skromnost oduvek je imao u sebi.

To mu je pribavljalo njihovu naklonost, pa veruje da će mu dozvoliti da im sad priđe najbliže. Makar do pod noge.

GORAN FERLAN

Rođen je 5.marta 1963. u Rumi. Vojnu gimnaziju i akademiju završio je u Beogradu, a specijalizaciju u Kruševcu. Diplomirao je 1986. Iste godine se oženio Nevenom koja je profesor matematike. Ćerka maja ima 11 godina i svira flautu. Bavio se stonim tenisom, odbojkom i borilačkim veštinama. Osvojio je 1984. drugo mesto na uličnim trkama u Kragujevcu. Pobeđivao je u “Borbinim” trkama “1000 vojnika” i na krosevima “Politike” (ukoliko nije nstupao Nedeljko Špirić). Prvi maraton istrčao je 1988.

Zbog zabrane hrvatskih vlasti 1991. on i Aleksandar Rakić nikad nisu završili “Trku za mir” koju su započeli u Bitolju s namerom da pretrče ondašnju Jugoslaviju do Sežane.

Magistrirao je 1993. temom iz nuklearne fizike, a sada priprema doktorsku tezu.

Mladen Bulut

NAŠA TROBOJKA NA PUTU KA MONT EVERESTU

Sportski velikani, oni pravi, s velikim darom, prepoznatljive hrabrosti i upornosti, ličnosti su čija dela govore više od iskazane reči. Upravo to važi za dvojicu starešina Vojske Jugoslavije, alpinističkih asova i reprezentativaca majora mr Gorana Ferlana i zastavnika Dragana Jaćimovića. Umesto da govore o sebi (a imaju mnogo razloga), to prepuštaju drugima, stavljajući im „na uvid" ono što su učinili. A učinili su mnogo za ugled naše zemlje, njene vojske i sporta.

Mukotrpni put, dug četiri godine, od anonimnih maratonaca do alpinističkih asova, prešli su takoreći u dahu. Na Himalaje, tu planinu nad planinama, kročili su 1996. godine, uzdajući se, za početak, u čvrstu volju i neodoljivu želju da steknu iskustvo, tako neophodno u surovim visovima okovanim ledom. Od pohoda na Kalapatar, sa „skromnih" 5.545 metara ostale su mnoge uspomene na podvige vezane za snežna bespuća, strme stene, iskušenja i opasnosti doživljene na Himalajima. Tamo gde alpinisti ili oni koji su to naumili da postanu polažu račune o svemu što nose u glavi i srcu. Ako izdrže teret te provere, postaju ljudi čija sudbina dobija nove tokove koji počinju u podnožju i neumitno se završavaju na legendarnim vrhovima.

U slavu naše zastave

Naravno, bilo je teških, preteških, trenutaka, ali i onih koji se ne mogu opisati, već

se jednostavno moraju doživeti. Tokom protekle četiri godine major Ferlan i zastavnik Jaćimović su putovali s kraja na kraj sveta, njihova imena su najpre upisana pored slavnih osvajača najvišeg vrha obe Amerike Akonkagve (7.035 metra). Za taj podvig vezana je zanimljiva sportska priča. Naime, Goran i Dragan su za vreme godišnjeg odmora, sa skromnim sredstvima stigli u glavni grad Argentine s neobičnom idejom da skrate vremensku i visinsku aklimatizaciju na najmanju moguću meru. U Buenos Ajresu se tih dana održavao tradicionalni maraton, pa su među brojnim dugoprugašima sa svih kontinenata krenula i njih dvojica. Rezultat nije bio u prvom planu, već im je trka


95

poslužila kao poslednja provera psihofizičkih mogućnosti u potpuno izmenjenim uslovima.

Lepe uspomene vezane za Južnu Ameriku vratiće ih na taj kontinent i 1997. godine, ali prethodno će „uknjižiti" i najviši evropski vrh Mon Blan (4.807 metara). Peru, divna zemlja prebogate tradicije i neopisivih lepota skrivenih na obroncima Anda. Goran i Dragan će u najlepšim uspomenama sačuvati uspon na čuveni vrh Huaskaran (6.847 metara) i pogled s njega, u koji staje „pola planete".

Na njihove rezultate više se nije moglo gledati kao na plod puke upornosti dva amatera, već su to bili ozbiljni alpinistički poduhvati izvedeni uz poštovanje strogih pravila, ali vazda uz neku inovaciju koju su uspešno sprovodili. Čak i tamo gde ima sasvim malo prostora za eksperimente. Ali oni ne bi bili to što jesu da se nisu usudili da usvoje i nešto sasvim njihovo, u načinju penjanja, ishraii, smeštaju, odevanju, sredstvima veze...

U domen najviših alpinističkih ostvarenja može se, sasvim izvesno, uvrstiti osvajanje himalajskog vrha Čo Oju (8.201 metar) bez upotrebe kiseoničke opreme. Taj podvig je zlatnim slovima upisan u istoriju alpinizma Savezne Republike Jugoslavije, jer se naša trobojka prvi put zavijorila na koti višoj od osam hiljada metara. 0 kakvim je teškoćama reč, mišljenje su izneli stručnjaci iz raznih naučnih i sportskih oblasti. Ukratko, to je vrhunski poduhvat, to su napori na gornjoj granici čovekove izdržljivosti.

Podrška Načelnika Generalštaba

Imajući u vidu težinu i značaj poduhvata, načelnik Generalštaba VJ

generalpukovnik Nebojša Pavković je pružio svu podršku dvojici starešina, koju su oni, kako ističu, doživeli kao veliko ohrabrenje i podsticaj da istraju u svom cilju. Sem ostalog, general Pavković im je odobrio plaćeno odsustvo iz jedinica tokom priprema, putovanja, boravka na Himalajima i povratka u zemlju.

Kao Olimpijsko zlato

U red vrhunskih alpinističkih rezultata svrstava se i pohod na Ama Dablam, jedan

od tehnički najzahtevnijih vrhova Himalaja. I najlepših! Major Ferlan i zastavnik Jaćimović su tamo razvili jugoslovensku trobojku trećeg decembra prošle godine. Učinili su to u najtežim zimskih uslovima kada caruju ledeni vetrovi, a živa u termometru se spušta i do četrdesetog podeljka ispod nule tokom dana, a noću još dvadesetak stepeni niže!

Svega četiri meseca kasnije, tačnije 24. marta 2000. godine, na dan agresije na našu zemlju, dvojica starešina VJ ispraćena su na put prema Nepalu, odnosno poslednjoj stanici u mašti svakog alpiniste Mont Everestu.

Oni se sada nalaze u prvom baznom logoru, na visini od 2.800 metara u Lukli, odakle će ovih dana krenuti ka drugom baznom logoru na visni od 5.350 metara. Potom će boraviti u četiri visinska logora na visinama 6.100, 6.400, 7.300 i 8.000 metara. Iz tog poslednjeg, krenuće u osvajanja najviše tačke planete. Očekivani datum je 10. maj, ali sve zavisi od meteoroloških (ne)prilika, jer u ovo doba godine na Himalajima duvaju strahoviti monsunski vetrovi, a zna se da su oni najveća opasnost za alpiniste.

Biće to, sem ostalog, prva ekspedicija koja osvaja Mont Everest u 2000. godini, novi jugoslovenski rekord i drugi svetski rezultat u istoriji armijskog sporta. Naime, prethodno se samo britanski vojnik popeo na „krov sveta" 1984. godine. Reč je podvigu koji stručnjaci poistovećuju sa osvajanjem zlatne olimpijske medalje!

Naravno, tokom višenedeljnih priprema valjalo je pretrčati hiljade kilometara, podići tone tereta, vežbati po osam sati dnevno s rancem na leđima punim opreme... Pripreme su izvedene u Vojnoj ustanovi „Tara", čiji se načelnik major Marinković pominje kao čovek koji je ispoljio veliko razumevanje i s članovima svog marljivog kolektiva


96

omogućio našim asovima što bolje uslove za trening. Naravno, podvig ne bi bio planiran bez pomoći sponzora i saradnika u poduhvatu,

pre svih Kompanije BK, odnosno Mobtela, zatim Astrabanke, JU garant banke, preduzeća „Miloje Dragić" iz Zemuna, firmi BPM, Invikta, Sent Džordž..

Branko Kopunović

USPON UZ HUK LAVINA

Jugoslovenska alpinistička ekspedicija “Everest 2000” - Goran Ferlan i Dragan Jaćimović, ovih dana uporno se uspinje do svog cilja. Na krov sveta, navjiši vrh Himalaja, takozvani “snežni stan”, očekuje se da će, ako bude sreće, stići sredinom maja.

Specijalno za čitaoce ”Večernjih novosti”, sa Himalaja, putem i-mejla, poslali su juče poruku:

“Zdravo svima u domovini. Napokon smo 4.aprila stigli u bazni logor. U poslednjih nekoliko dana, od našeg prošlog izveštaja, prešli smo od sela Nemce još i Tengboce, Pengboce, Loboce i Gorak. Aklimatizovali smo se na grebenu vrha Pokalde, na 5100 metara, a zatim smo trenirali na Kalapataru, na 5545 metara. Ekipa BK televizije nas je napustila posle sela Dinboce, na 4300 metara nadmorske visine. Prvu noć u baznom centru proveli smo bez problema. Nismo imali glavobolje i nesanice.

Petog aprila smo se odmarali, a naši šerpasi, uz pomoć monaha iz manastira Tengboce izveli su specijalnu ceremoniju koja se zove “Puđa”.

Ona se izvodi da bogovi čuvaju alpiniste u pohodu na vrh. U baznom centru duva jak vetar, a popodne je, po pravilu, oblačno. Noću se čuju lavine sa Ice Falla i odroni kamenja sa Lo-La”.

U svojoj poruci, napisanoj prekjuče, kažu da upravo kreću u osvajanje Ice Falla. “Polazimo u 5 sati i do prvog visinskog logora na 6100 metara moramo stići do 9

sati. To je važno jer se glečer Kumbu pokreće kada je obasjan suncem, a onda je opasno penjati se”.

Dragana Savić

MUKE SA VETROM I GLEČERIMA Na putu do krova sveta Mont Everesta jugoslovenski alpinisti Goran Ferlan i

Dragan Jaćimović uspeli su se u prvi visinski logor na 6100 metara. Ovi hrabri momci o svakom koraku prema svom životnom cilju redovno izveštavaju jugoslovensku javnost preko “Večernjih novosti”.

U pismu-imejl poruci, koju smo juče dobili, pišu: “Zdravo svima u Jugi. Do vrha Ice Fall, prvog visinskog logora, uspeli smo se rano

ujutru i istog dana smo se vratili. To je bila, možda najopasnija deonica na putu do vrha. Sutra ponovo krećemo na 6100 metara, gde ćemo prvi put prenoćiti”.

U poruci, koju je pisao Dragan Jaćimović, kažu da je pri penjanju prethodnog dana bilo velikog pomeranja leda na glečeru, da su na nekim deonicama imali dosta muke da postave poapo lestve i užad.

“Vreme se promenilo - piše Dragan. - Vetar je promenio pravac i duva jače nego što je uobičajeno za ovo doba godine. Aklimatizujemo se postepeno, pe njući se i vraćajući na mesto polaska. Dobro se osećamo, samo Gorana malo bole leđa”.

U želji da pohod ekspedicije “Everest 2000” na najviši vrh Himalaja uspe i tako postanu - prvi Jugosloveni na krovu sveta, Goran i Dragan svoje pismo završavaju rečima:


97

“Pozdravljamo sve koji misle na nas i koji navijaju da istrajemo do kraja”.

Dragana Savić

VRUĆE U DOLINI TIŠINE Jugoslovenska zastava sve je bliže najvišem planinskom vrhu sveta. Alpinisti

Goran Ferlan i Dragan Jaćimović, koj su do sada osvojili sve najviše laninske vrhove sveta, nezadrživo se penju ka krovu Planete, svom životnom snu - Everestu.

U redovnim izveštajima naših alpinista koje ekskluzivno Večernjim novostima šalju elektronskom poštom iz visinskih logora sa Himalaja opisuju sve ono što im se usput događa.

Osvajanje prvog visinskog logora proteklo je veoma naporno jer je do Ice Falla padao veliki sneg i duvali su jaki vetrovi.

- Naši planovi za penjanje i aklimatizaciju na Himalajima su se poremetili zbog lošeg vremena - piše Dragan Jaćimović u svom izveštaju. Gotovo svakog dana pada sneg i duva jak vetar. Pored toga Gorana bole leđa pa se odvajamo po prvi put. Ja sam odspavao jednu noć u prvom visinskom logoru, a narednog dana sam sreo Gorana na Ice Fallu Dobro se oseća i naredne noći prespavao je na 6100 metara.

Zarobljen u ledu

Dragan Jaćimović opisuje potresan susret sa alpinistom koji se više nikada neće

penjati na Himalaje: - Vraćao sam se iz prvog visinskog logora i prelazeći preko ledenog procepa, preko

lestvi, ugledao sam ljudsko telo zarobljeno u ledu sa kompletnom alpinističkom opremom! Ovaj nije imao sreće, ili se popodne, kada je opasno, penjao na Ice Fall.

U narednoj poruci Dragan je pisao da će Goran i on za vikend spavati zajedno u drugom visinskom logoru. Tako se i dogodilo. Za vreme Goranovog boravka u prvom visinskom logoru, govorio je on Draganu pri susretu, spavalo je po četvoro njih u istom šatoru, da bi im bilo toplije.

- Sve vreme nisu izlazili iz šatora. I pored toga u šatoru je bilo veselo. Jedan od alpinista je ustao u pola noći i počeo da priča sam sa sobom. Ostali su navijali. Ujutru su se svi šalili na njegov račun - piše u poruci.

Dok se spuštao sa ledenog brega Ice Fall Goran je sreo legendu Himalaja Petera Habelara. To je čovek koji je zajedno sa Mesnerom 1978. godine osvojio Mont Everest, bez kiseonika. U poruci jugoslovenskih alpinista piše:

Peter Habelar još uvek izgleda sveže i penje se kao “monstrum”. Redovne lavine i odroni sa okolnih planina Nupce i Lo-La bila su glavna prepreka

uspinjanja na drugi visinski logor. - Jutros smo prvi put jeli jakovo meso, specijalitet Šerpasa. Imena naših Šerpasa

(nepalskih vodiča na Himalaje) su: Pasang, Dava, Ansering, Anuru, Sonam, Pemba, i kuvar Pasang Temba. To su momci koji nam puno pomažu a istovremeno su izuzetni drugari. Od njih smo naučili jednu pesmu, himnu Šerpasa. Jedan od njih dobio je sina upravo ovih dana, pa smo mu dali nekoliko slobodnih dana da ode do svog sela.

Drugovi iz Andaluzije

U svom pohodu četiri dana kasnije Dragan i Goran su dosegli drugi visinski logor. - Sedamnaestog aprila smo imali možda najnaporniji dan do sada. Krenuli smo

rano ujutru po mraku, iz baznog centra pravo na drugi visinski logor. Ice Fall smo prešli pre nego što su ga obasjali sunčani zraci. Muke su nastale pre drugog visinskog logora, u Zapadnoj dolini. Samo 300 metara penjanja tamo iscrpelo nas je do


98

maksimuma. To je zato što je Zapadna dolina okružena dolinama Nupce, Loce, Everest i Lo-La i sunčevi zraci ovde stvaraju nesnosnu vrućinu. U ovoj dolini vetar je retkost, pa je zato zovu još i Dolina tišine, pišu alpinisti u svom izveštaju.

Drugi visinksi logor, na 6400 metara jugoslovenski alpinisti prevalili su ”kao od šale”. Uspeli su da osvoje i treći visinski logor koji se nalazi na Loce i sa njega se vidi vrh Čo Oju, koji su njih dvojica osvojili pre dve godine. Tako su pozdravili jugoslovensku zastavu koju su tamo tada ostavili. Nestabilno vreme, pišu naši alpinisti, očekuju da će se popraviti početkom maja. Zbog snega i vetra na planinskim vrhovima led je “progutao” nekoliko fiksnih užadi i alpinističkih lestvi, ali jugoslovenska ekspedicija je na vreme primetila tu “podvalu” prirode i zato srećom nije bilo problema. Dragan i Goran su zdravi i dobrog apetita i u svom daljem usponu, piše u poslednjem izveštaju koji smo dobili druže se sa svojim starim drugarima iz Andaluzije.

Dragana Savić

NADOMAK KROVA SVETA

Jugoslovenski alpinisti Goran Ferlan i Dragan Jaćimović, koji su pre dvadesetak dana krenuli u pohod na najviši vrh sveta - Mont Everest sve su bliži ostvarenju svog životnog sna.

U poslednjem elektronskom izveštaju koji su poslali “Večernjim novostima”, ekskluzivno, pišu da se sada nalaze na 7300 metara, u trećem visinskom logoru.

Pre samog počrtka ekspedicije Goran i Dragan dugo su se pripremali za suočavanje sa svim prirodnim preprekama Himalaja. Takozvani Snežni stan, najopasniji i najviši planinski lanac na svetu, koji razdvaja južnu i centralnu Aziju, odlikuje se jako niskim temperaturama, čestim vremenskim nepogodama i veoma razređenim vazduhom. Zbog toga se svaki osvojeni vrh iznad 8000 metara u svetu sporta vrednuje kao olimpijsko zlato. Takvo zlato, međutim, dvojica jugoslovenskih alpinista zaslužili su još 1998. kad su se uspeli na himalajski vrh Čo Oju, na 8201 metar. To je bio istorijski trenutak za našu zemlju jer se prvi put jugoslovenska zastava zaviorila na 8000 metara, a da su alpinisti do te visine stigli bez dodatne opreme za kiseonik.

Stan bogova

Prošle godine, posle osvajanja svih najviših vrhova sveta osvojili su himalajski

Ama Dablam na 6956 metara, i to u zimskoj sezoni. Sa ovog vrha videli su i vrh Mont Everesta.

Prva prepreka za uspinjanje na planinski vrh, za koji u Nepalu kažu da je stan bogova, bila je obezbeđivanje para za dozvolu nepalske vlade. Celih 100 000 dolara košta ekspedicija Everest 2000. Uz pomoć dobrih ljudi, Goran Ferlan i Dragan Jaćimović krenuli su u pohod na krov sveta.

U dosadašnjim izveštajima, vidi se ekspedicija napreduje bez velikih poteškoća. Neuobičajeno loše vreme za ovo doba godine, jaki vetrovi, sneg i niske temperature otežavaju njihovo uspinjanje. Ali, naši borci za visine i njihovi himalajski drugovi - šerpasi, koji ih vode put planinskog bespuća i pomažu im u nošenju opreme idu “punom parom”.

- Prvi deo ekspedicije protekao je u malim odlaganjima i stalnoj neizvesnoti kakvo će biti sutra, - pišu Dragan i Goran u svom poslednjem ekskluzivnom izveštaju “Novostima”. - Sada se situacija promenila i moramo da požurimo, jer vremenska prognoza za narednih sedam dana je izuzetno povoljna. Posle trećeg visinskog logora, na 7300 metara, i jedne noći provedene tamo postavljamo fiksnu užad do trećeg


99

visnkog logora, Yollonj Band-a na 7600 metara. Naši alpinisti veruju da bi posle aklimatizacije na ovoj visini trebalo da se vrate u

bazni centar koji se nalazi na 5350 metara. Na 8000 metara krenuće kada osvoje 7600 metara, drugi put, i kada vremenski uslovi ukažu na duži period lepog vremena. Tada će biti pravo vreme za juriš na vrh!

- Temperatura na Južnom sedlu, na kojem ćemo uskoro biti, po našim saznanjima, jeste oko minus 40 Celzijusovih stepeni - pišu Dragan i Goran. - Zbog toga još ni jedna ekspedicija nije postavila svoje šatore na prevoju od 8000 metara.

Spremni za iskušenja

Odlični alpinisti i izuzetno skromni momci, Goran i Dragan, preko elektronske

pošte, otkrivaju nam svoje najdublje strahove i misli: - Što se tiče naše ideje da prvi na svetu osvojimo Mont Everest u 2000. godini,

sve je veoma diskutabilno ... Nismo sigurni, ovde je u baznom centru, da će baš nama to poći za rukom... Postoji još mnogo “monsturma” sa tom idejom! Ipak Bogu hvala, zdravi smo i spremni za sva iskušenja koja nas očekuju. Atmosfera u ekipi je odlična i svi mi sanjamo dan ostvarenja našeg sna. Pozdrav svima sa krova sveta i držite nam palčeve - završavaju poruku naši alpinisti sa Snežnog stana.

Dragana Savić

PRAZNIK U SNEŽNOM STANU Jugosloveni na najvišem planinskom lancu sveta - Himalajima, Dragan Jaćimović i

Goran Ferlan Vaskrs su proslavili neuobičajeno. Društvo su im bili alpinisti iz drugih zemalja, zatim vodiči, kuvari i nosači.

U ekskluzivnom izveštaju za jugoslovensku javnost, preko Večernjih novosti, Dragan i Goran čestitali su svima u zemlji praznik rečima:

- Želimo da u našoj zemlji vlada mir i veselje - pišu putem elektronske pošte. - Za Vaskrs se nismo peli. Toga dana smo se odmarali i slavili. U goste su nas pozvali, u svoje šatore članovi Rurske ekspedicije, koja osvaja vrh Loce. Druženje sa njima je jedino podsećanje na najveći pravoslavni praznik, ovde u snežnom stanu, kako, inače zovu Himalaje.

Vremenske prilike, tačnije - neprilike usporavaju, zasad, uspinjanje jugoslovenskih alpinista na vrh Himalaja. Niske temperature i veoma jak vetar danima onemogućavaju da se uspenju na 7600 metara, iako su pre nekoliko dana do tamo postavili fiksnu užad. Najveći napor tek predstoji.

Na himalajskim visinama, dok duva jak vetar ni šator nije lako postaviti - kažu alpinisti. - Za svaki korak potreban je veliki napor, a svaka noć je priča za sebe. Najveća muka je zaspati na velikim visinama. Razređeni vazduh i niske temperature su najčešći razlog što mnogi alpinisti odustaju.

Naime, u neprospavanim noćima, u planinskom bespuću “crne misli” su glavni neprijatelj. Često se, svedoče i drugi, alpinisti koji su se peli na Himalaje, zbog nadljudskih napora i nespavanja jave halucinacije. Svest na tolikim visinama teško odoleva iskušenjima, za koje se u Nepalu, veruje da priređuju bogovi sa Snežnog stana.

Naši alpinisti, na sreću, dosad nisu imali velikih poteškoća. Polako se adaptiraju na visinu od 7600 metara, kako bi što pre krenuli u finalni uspon ka Everestu.

Sem dobre kondicije i jake volje koju su poneli iz domovine, naši momci imaju odlično zdravlje i dobar apetit. Pomažu jedan drugom da prihvate činjenicu da kao i njih, i druge brojne alpiniste, koje sreću na Himalajima, vuče ista želja da se prvi uspenju u 2000. na Everest.


100

Ako im pođe za rukom, Dragan Jaćimović i Goran Ferlan biće prvi jugosloveni kojima se ostvarila želja da osvoje vrh planete...

Dragana Savić

JURIŠ SA JUŽNOG SEDLA Jugoslovenska trobojka na putu je do najviše planine sveta - Mont Everesta.

Alpinisti Dragan Jaćimović i Goran Ferlan, ekskluzivno za jugoslovensku javnost i čitaoce “Večernjih novosti”, putem elektronske pošte, javljaju da su u samom jurišu ka krovu sveta.

U njihovom poslednjem javljanju bilo je neizvesno da će i kada, zbog loših vremenskih uslova, moći da krenu na vrh Himalaja. Činilo se da ih početna sreća napušta ... Ali, sreća, ipak, prati hrabre. Upravo tim rečima, Dragan Jaćimović i Goran Ferlan započinju svoj raport sa himalajskih visina.

- S verom u boga, krećemo ... Dobili smo satelitsku vremensku prognozu. Po toj prognozi, prvi dan našeh pohoda biće vetrovit, jačina vetra biće 55 čvorova...

Iz baznog centra, u kojem su proveli nekoliko dana čekajući da prođe oluja na Snežnom stanu, jugoslovenski alpinisti krenuli su na Đurđevdan - prema vrhu. Četiri dana i četiri noći lepog vremena potrebno im je, ako sve bude kako treba, da se popnu do Everesta.

- Da bismo osvojili Everest, potrebno je da složimo mnogo kockica - kažu naši alpinisti. - Ali, mi nemamo na raspolaganju sve vreme ovog sveta i ne možemo diktirati uslove. Kada pred sobom imamo Everest i sve njegove ćudi, ništa nije sigurno, sve je pitanje sreće. Saznali smo da će pre nas vrh pokušati da osvoje dve ekspedicije. Jednu predvodi čuveni alpinista Peter Habelar, a druga je američka ekspedicija, najbogatija sada na himalajskim visinama, koja sa sobom ima najsavremenije uređaje TV mreže CBS. Oni će pokušati da se, ako se popnu na sami vrh, direktno uključe preko satelita u njihov televizijski program... Sve to nama nije mnogo važno. Možda će sreća hteti da mi prvi u ovoj godini i u istoriji jugoslovenskog alpinizma uspemo da se popnemo na krov sveta.

Kažu njihovo je da u svakom trenutku daju sve od sebe. - Sada se osećamo odlično i čini nam se da naša želja da ostvarimo san čini

polovinu snage koju imamo. Najveći napor nam tek predstoji - da sa Južnog sedla, na 8000 metara, krenemo u juriš na vrh.

Svoju poruku, koja će možda biti poslednja u pokušaju naših alpinista da osvoje krov sveta, Dragan i Goran kažu:

- Budite s nama u mislima narednih nekoliko dana. I, držite nam palčeve!

Dragana Savić

OLUJA PREKINULA VEZU Dosad najuspešniji jugoslovenski alpinisti Dragan Jaćimović i Goran Ferlan nalaze

se na Himalajima, visoko, po pretpostavkama dobro upućenih iz Baznog centra sa 5300 metara, verovatno na visini od preko 8000 metara. Ali, jugoslovenski momci tamo su prepušteni volji bogova Snežnog stana i ne mogu da nam se jave.

U poslednjem izveštaju, sa velikom nadom najavili su juriš na vrh visok 8848 metara, Južnog sedla, visokog 8000 metara. Nadali su se da će pohod na Đurđevdan dovesti do ostvarenja njihovog životnog sna: da, posle svih najvećih planinskih vrhova sveta, osvoje najveći Everest.


101

Ali, ćudi najvišeg planinskog vrha sveta su nepredvidive. Velika volja i fizička snaga Dragana Jaćimovića i Gorana Ferlana ne može da pripitomi himalajske divljine. Na visinama na kojima je uvek nejasno šta će se dogoditi, danas, dok ovo čitate, temperatura je ispod minus 50º C, a jačina vetra tolika, da bi i najjače mogla da slomi.

Njihovi šerpasi, najbolji prijatelji, zajedno sa slobodnim nezavisnim alpinistima iz Sjedinjenih Američkih Država Dikom Stonom i Timom Koenom, krenuli su o Đurđevdanu na sve ili ništa. Isti takav motiv i istu želju na Himalajima ima još 4000 alpinista! Naši momci u nekoliko navrata u svojim pismima govorili su da ih to pomalo obeshrabruje. “Monstruma koji žele da prvi u 2000. Osvoje Everest ima još pored nas dvojice” - govorili su.

Dragan i Goran su inače, veoma fizički pripremljeni otišli u planinska bespuća. Neposredno pre puta u Katmandu, glavni grad Nepala, odakle je trebalo da krenu na uspinjanje prema Everestu, radili su po hiljadu sklekova, bez prestanka!

Goran Ferlan je poznat među maratoncima u vojsci kao neko ko, posle pretrčanih kilometara, ne diše brže niti može da se zamara! Dragan Jaćimović, sem u alpinizmu, proslavio se na balkanskim prostorima i širom planete kao vrstan maratonac, koji bi zbog cilja mogao da savlada sve napore.

Da li su naši momci uspeli da savladaju i poslednje prepreke himalajskih bogova? Da li su ostvarili svoj san i hoćemo li ih uskoro videti, pitanje je na koje u ovom trenutku niko u Baznom centru Himalaja, u Katmanduu i BK Telekomu, čija ekipa čeka tamo, nema odgovora. Naredni dani doneće i veću izvesnost i pravi odgovor.

Dragana Savić

VOLJA JAČA OD OLUJE

Volja dvojice najuspešnijih jugoslovenskih alpinista Dragana Jaćimovića i Gorana Ferlana, jača je od nedaća koje donose himalajske visine. Dok su mnogi u zemlji strahovali da je oluja i niska temperatura, možda, zauvek zatrla njihove tragove na Himalajima, oni su se sačuvali, da bi još jednom krenuli na vrh.

Visoko sa Everesta javili su se preksinoć svojim porodicama, preko satelitskog telefona svojih američkih kolega. Rekli su da je 16. maja britansko-koreanska ekspedicija prva u 2000. godini osvojila Everest.

Ali, naši momci nisu izgubili motiv da se i dalje bore sa ćudima Himalaja. Ukoliko uspeju da dođu do 8848 metara, to će biti prvi put u istoriji domaćeg alpinizma. Zato ni vetar od preko 100 kilometara na čas, koji je danima duvao na Himalajima, ni temperature od preko minus 50 Celzijusovih, nisu mogli da ih otrgnu od njihovog životnog sna - da osvoje krov sveta.

Razgovor koji su vodili sa porodicama preko telefona ne može se prepričati. Ni jedni ni drugi, od radosti što se čuju ne mogu da se sete pojedinosti. Sigurno je i najvažnije: Dragan i Goran su živi i zdravi i orni da pobede najveće prepreke u dostizanju svog životnog cilja.

Na sam vrh sveta planirali su da ostave drage igračke svoje dece, kao amajlije, da postave jugoslovensku zastavu i zahvale se bogovima Snežnog stana što su im dopustili da ga dotaknu. Posle ovog uspeha, koji, rekli su usvom kratkom javljanju, planiraju da postignu 22. maja, Dragan Jaćimović najavio je svoj odlazak iz alpinizma.

Poznati maratonac želi da posle ovog uspeha, u koji ni jedan ni drugi ni za trenutak nisu posumnjali, za njih više nema izazova. Goran Ferlan, magistar nuklearne fizike, verovatno će pred sobom, sem trčanja maratona, naći i druge profesionalne izazove. Ali, sad je važno da se živi i zdravi vrate ...


102

Dragana Savić

TRI DANA DO “KROVA”

Jugoslovenski alpinisti Dragan Jaćimovnć i Goran Ferlan izgleda ne znaju za reč nemoguće! Tek što su se povukli pred pobesnelom olujom i mećavom, sa 8.500 metara odlučili su da ponovo krenu na vrh.

U izveštaju koji ekskluzivno „Večernjim novostima" šalju pred svoj poslednji juriš na krov sveta, kažu:

- U Baznom centru pored nas postoji još 20 ekspedicija, ali niko se pre nas ne usuđuje da krene na vrh - pišu putem elektronske pošte Goran i Dragan. Ni najstariji alpinisti ne pamte da je Evsrest toliko dugo odolevao. To je zato što je vreme zaista bilo jako loše.

O svom prethodnom pohodu do vrha Snežnog stana, u tom pismu kažu: - Do sada se nismo tako namučili, ali trebalo je samo malo, da odemo i napunimo

baterije u selo Pangboče, na 3.900 metara, i da se ponovo vratimo u svoju formu. Ovo selo je talično za nas. Nalazi se na oko 30 kilometara od baznog logora. Tamo smo se dobro nadisali kiseonika i pomalo jeli.

Ponovo se odlično osećamo, naš boravak u Pangboču bio je, izgleda, odličan potez.

Naši momci pomalo jadikuju što je pre njih, 16. maja ove godine, britansko-korejska ekspedicija uspela da se popne na Everest. Ali, teši ih to što po takvom nevremenu, kakvo je besnelo na Himalajima, niko ne bi mogao stići odmah posle njih.

Boravak na 3.900 metara učinio je čudo! Posle uložene velike snage da se spuste 5.000 metara, oni su spremni, kažu da ponovo krenu na juriš prema vrhu.

- Vremenska prognoza u narednih pet dana obećava lepo vreme. Naš plan je da vrh osvojimo 22. maja, u ranim prepodnevnim časovima. Još nas nije napustio optimizam, još se ne predajemo... Do krova sveta, Dragan i Goran.

Predstoji im ponovo veliki napor. Kreću iz početka, a kao da su već savladali sve ćudi himalajskih visina. Dragan i Goran, za sve ovo vreme, uspešno su se borili sa zamkama bogova sa Himalaja. I Šerpasi su ponovo sa njima i sada herojski, velikom brzinom, treba da se popnu od baznog centra, na 5.300 metara, na prvi, drugi, treći i četvrti visinski logor, na 8.000 metara da bi u završnici, verovatno, sami krenuli u konačni obračun sa planinskim bespućima da osvoje krov sveta.

Kada se to dogodi, a oni su, kažu, rešeni da se ne vrate kući, a da ne ostave jugoslovensku zastavu na Everestu, to će biti najveći podvig u istoriji jugoslovenskog alpinizma.

Silazak teži

Najveći napor jugoslovenske alpiniste čeka, što je paradoksalno, tek kad osvoje

Everest. Samo spuštanje sa 8.848 metara u podnožje liči na „silaženje bebe s drveta". Alpinisti, koji su osetili ćud himalajskih visina, dobro znaju o čemu je reč. Ali, ovu

bojazan ne dele i naši momci koji očito bez mnogo problema, šetaju gore-dole, prelazeći mnoge kilometre. Tamo gde bi drugi poklekli, oni ne mogu i neće.

Dragana Savić

RULET NA SNEŽNOM STANU Borba za osvajanje najvišeg planinskog vrha sveta Himalaja za jugoslovenske


103

alpiniste Dragana Jaćimovića i Gorana Ferlana još traje. Po poslednjim izveštajima sa elektronske pošte, sajta Everest, saznajemo da su naši alpinisti zbog lošeg vremena morali da odustanu od prethodnog drugog pokušaja, da bi sinoć, treći put, krenuli na vrh.

LJubitelji alpinizma i Himalaja ne znaju kako da protumače činjenicu da je Henri Tod, Škotlanđanin, veoma uspešni alpinista i hrabar čovek, odustao da ove godine osvaja Himalaje?! Temperatura na najvišim visinama Himalaja sada dostiže ispod minus 50 stepeni, tamo se nalazi trenutno oko 400 ljudi željnih da osvoje vrh, a glečeri se stalno kreću.

Šta rade naši alpinisti među dvadeset i jednom ekspedicijom tamo? - Oni se žale da su, bez obzira na veliki broj alpinista koji su tamo otišli sa istom

željom, baš oni zaduženi ”da probijaju stazu” - kaže doktor Pavle Jevremović, alpinista i dobar poznavalac Himalaja. - U intervju koji su dali “Mountain zone com.” Internet časopisu vidi se da nije bilo velike saradnje među ekspedicijama na Himalajima. Pa kad se ta činjenica spoji sa nevremenom koje tamo vlada, vidi se koliko je teško našim momcima. Uspinjanje na Everest je opasna igra, kao rulet na sve ili ništa. Kratke periode lepog vremena, koji traju po desetak sati, alpinisti zovu “prozor”. Moraju se popeti s Južnog sedla, sa 8000 metara, i vratiti se nazad. Varljivo Južno sedlo je puno zamki: isparavanje je veliko, sunce prži, pa, iako je veoma hladno, osećaju se vrućine.

Iznad 7000 metara, kaže naš sagovornik, trebalo bi da alpinisti koriste bocu sa kiseonikom. Ali, naši alpinisti su se već proslavili uspinjući se na Himalaje, na veće visine, bez kiseonika! Samo fanatici, govori se među alpinistima, kreću s Južnog sedla bez kiseonika.

U ruletu na Snežnom stanu ipak pobeđuju fizički i psihički najizdržljiviji alpinisti. Doktor Jevremović kaže da su se na Himalaje ponekad, istina retko, uspinjali gotovo početnici, ali sa dobrom psihičkom i fizičkom kondicijom. Važna je i sreća. Desilo se nekoliko puta, u toku ove godine, da i najuporniji zauvek skliznu sa himalajskih ledina.

Od 15 smerova prema vrhu sveta, Dragan Jaćimović i Goran Ferlan odabrali su onaj preko Južnog sedla. Uspinjali su se i vraćali s njega i velike su šanse da njihovu životnu želju ispune upravo dok ovo čitate.

Među fanaticima, kao što je Babu Čiri Šerpa, šerpas koji se za 14 sati i 56 minuta uspeo do vrha, je i ovogodišnji alpinista početnik, koji je, izgleda, zauvek ostao u Snežnom stanu.

Po svemu sudeći, kažu poslednje vesti sa sajtova ekspedicije koje se probijaju do Everesta, ovaj dečak, po imenu Temba Čiri Šerpa, zauvek je nestao negde na velikim visinama i za njega se ništa ne zna od pre pet dana. Zbog lošeg vremena ovih dana, zauvek je nestalo desetak alpinista koji su se sa raznih strana i drugih zemalja probijali do krova sveta.

Jugoslovenski alpinisti su, krećući po drugi put na vrh, obećali u pismu ”Večernjim novostima” da se neće vratiti sa Snežnog stana dok tamo ne ostave jugoslovensku zastavu. Rulet je rulet, a volja je volja.

SMRT NA POVRATKU

Uspinjanje na krov sveta, na 8848 metara, herojski je podvig i velika sreća. Ali,

kaže dr Pavle Jevremović, opasnije je spuštati se niz Himalaje. - Mnogi alpinisti, zbog nedostatka kiseonika i drugih nedaća za ljudski organizam,

pri povratku u Bazni logor obole od pulmonalnog edema. Nateknuće pluća i bronhija najpre se pokaže kao potreba da se kašljuca. Bolest ponekad brže napreduje nego što alpinisti silaze s vrha ...


104

Dragana Savić

NA ”KROVU SVETA” BEOGRAD: Ekipa emisije ”Ekstrem lajf” BK Televizije javila je da je naš poznati

alpinista Dragan Jaćimović, prvi sa ovih prostora, osvojio ”krov sveta” - Mont Everest, na 8848 metara nadmorske visine, saopštio je BK Telekom.

Drugi član ekipe Goran Ferlan, kako se navodi u saopštenju, usled manjih zdravstvenih tegoba, nije uspeo da stigne do vrha.

Prvobitno osvajanje Mont Everesta je bilo predviđeno za sredinu meseca, ali je, zbog otežanih vremenskih uslova, ono usporeno teklo.

U osvajanju krova sveta ove godine je učestvovalo oko 40 ekspedicija, a naša je bila u prvom timu sa Dikom Stounom i Timom Koenom iz SAD.

Naši alpinisti uspeli su iz trećeg pokušaja da se zlatnim slovima upišu u memoare svetskog alpinizma.

Ovaj uspeh ostvaren je uz podršku BK Grupe i brojnih domaćih privrednika, a time su ova dvojica alpinista dokazali da jugoslovenski sportisti opravdano pripadaju svetksoj eliti.

Ekipa BK televizije, akako se navodi u saopštenju, na licu mesta će zabeležiti ove važne trenutke ne samo za našu, već i za svetsku javnost, a povratak alpinista očekuje se 1. juna.

NAŠA TROBOJKA NA KROVU SVETA Jugoslovenska je na krovu sveta! Od pre tri dana, na najvišem planinskom vrhu

planete - Everestu na 8848 metara, viori se jugoslovenska zastava. Dragan Jaćimović, prvi alpinista Savezne Republike Jugoslavije uspeo je da za sve nas ostvari istorijski podvig.

Prema poslednjim saznanjima, preko elektronske pošte brojnih alpinističkih ekspedicija sa Himalaja, Jaćimović i Ferlan stigli su do baznog logora na 5300 metara.

Poznati sportisti, pripadnici Vojske Jugoslavije, dosad su napravili najviše alpinističke uspehe - osvojili su najviši vrh Južne Amerike - Akonkagvu na 7035 metara, 1997. godine, ni manje ni više, nego posle istrčanog maratona u Buenos Airesu! Posle tog uspeha osvojili su, te iste godine, najviši vrh Evrope - Mon Blan na 4807 metara, a odmah zatim i peruanski Huaskaran na 6847 metara.

Za najveći alpinistički poduhvat, osvajanje Everesta, sve vreme su se pripremali, od 1996. godine. Tada su, najpre, osvojili himalajski vrh Kalapatar na 5545 metara, a zatim, 1998. godine Čo Oju na 8201 metar i time postavili rekord. Prvi put u istoriji jugoslovenskog alpinizma uspeli su se preko 8000 metara bez dodatne kiseoničke opreme!

Ovaj uspeh nagonio ih je na približavanje Everestu. Kada su prošle godine osvojili, u zimskoj sezoni (!) himalajski vrh Ama Dablam na

6956 metara, što je ravno svetskom rekordu , sa samog vrha, postavljajući jugoslovensku zastavu, kao na dlanu, videli su vrh Everesta.

Od tada sanjaju da ostvare životni san. Među domaćim i stranim alpinistima, koji su upućeni u poduhvate ovog sportskog tandema, vlada velika euforija i prijatni šok što su posle tri pokušaja, maltene u jednom dahu, uspeli da se domognu krova sveta.

Istina, pluća Gorana Ferlana, pri samom stizanju na cilj, vrh Everesta, nisu više mogla da izdrže, pa je morao da odustane. Na ovoj visini, naime, skoro da kiseonika više nema, a moguće je (pretpostavljamo, jer još nemamo direktan kontakt s njima), da su i na ovaj vrh krenuli bez dodatnog kiseonika, ili sa povremenim uzimanjem


105

maske sa kiseonikom? Sve jedno, ono što je najopasnije, posle istorijskog uspeha Dragana Jaćimovića,

koji on ravnopravno deli sa svojim drugom Goranom Ferlanom, bezbedno su se spustili niz litice i glečere Snežnog stana. To je, kažu alpinisti, ravno “silaženju bebe s drveta”. Ali, našim momcima to nije bilo teško da učine.

Odmah po dolasku u Bazni centar, juče, sačekali su ih novinari koji prate ekstremne sportove. Odgovor koji prenosimo sa sajta magazina ”Ekstrimli sports” je:

- Ostvario sam svoj životni san. Bile su to Tantalove muke ali vredne za nas dvojicu i našu zemlju, rekao je Dragan

Jaćimović. Dragana Savić

PRVI SRBIN NA ”KROVU SVETA” Naša trobojka se, prvi put u istoriji alpinizma, našla na ”krovu sveta”, tačnije na

najvišem vrhu naše planete - Everestu. Vest je stigla kasno preksinoć, a pobednik najvišeg planinskog vrha planete Zemlje je Dragan Jaćimović, oficir Vojske Jugoslavije, poznati sportista i alpinista.

Naša trobojka zavijorila se na visini od 8848 metara, 26. maja u 10 i 15 po lokalnom, nepalskom vremenu, u trećem pokušaju naših alpinista Dragana Jaćimovića i Gorana Ferlana. Dvojcica poznatih alpinista na ovaj put su krenuli 24. marta ove godine, a prvi put su pokušali da osvoje Everest pre desetak dana. Zbog nemogućih uslova, temperatura se spustila na minus 50 Celzijusa, Jaćimović i Ferlan su se vratili u bazu.

I drugi pokušaj je bio neuspešan, opet zbog neviđene hladnoće i olujnih vetrova. U trećem pokušaju, Jaćimović je stigao na najvišu tačku, a Goran Ferlan je morao

da odustane pred sam cilj zbog manjih zdravstvenih problema. Ali uspeh je zajednički, bez obzira na to kome je pripala čast da prvi postavi jugoslovensku zastavu na najvišu tačku naše planete.

U osvajanju ”krova sveta” ove godine je učestvovalo oko 40 ekspedicija, a naša je bila u prvom timu sa Dikom Stounom i Timom Koenom iz SAD. Povratak alpinista očekuje se 1. juna.

Rumljanin Goran Ferlan (37), major Vojske Jugoslavije, magistar nuklearne fizike, ponovo će pokušati da osvoji najviši vrh na svetu - saznajemo od Dušanke i Dragana Ferlana, majke i brata sada verovatno najpoznatijeg i najpopularnijeg vojnog oficira. Od njih smo čuli takođe da Goran, posle susreta sa kćerkicom i suprugom i svakako svih Ferlanima hita u njihov zajednički vinograd, gde ima oko 200 čokota veoma kvalitetnih sorti vinove loze. Goran je prosto zaljubljen u njihov lozni zasad i pravljenje vina u vlastitom podrumu.

M. Miljević

GURKE POD NOGAMA

Jugoslovenska zastava leprša na vrhu Snežnog stana - Everestu, među oblacima,

gde ju je pre samo nekoliko dana postavio Dragan Jaćimović. Svoj veliki trijumf i ostvarenje višegodišnjeg životnog sna, rekao je u Baznom centru na 5300 metara, deli sa Goranom Ferlanom, nerazdvojnim drugom koji je ostao samo stotinak metara ispod vrha, jer više nije mogao da diše.

Ono čega su se domaći alpinisti i poznavaoci ovog napornog sporta u našoj zemlji pribojavali - kako će se Jaćimović i Ferlan spustiti do podnožja - naši alpinisti su prevazišli. Izbegli su sve prepreke i pukotine Snežnog stana i poslednjom snagom sišli


106

s vrha planete. Sada, po svim propisima alpinističkog sporta, moraju da se prilagode normalnom

životu u niziji, da normalno dišu, jedu, spavaju ... “Posle Tantalovih” muka koje Džon Melori, prvi svetski alpinista koji je osvojio Everest opisuje veoma dramatično, očigledno, treba im vreme da se dosete da nam se jave, kao što je to bio običaj puna dva meseca, od kad su krenuli u pohod na Everest. Jedina informacija koju smo dobili posredstvom televizijske ekipe BK Telekoma, koja ih već tri nedelje čeka u Katmanduu, i Dragan i Goran osećaju se dobro i postepeno se aklimatizuju.

Oni će nam, verovatno, u svom prvom pismu opisati njihove “Tantalove muke”. Ono što su drugi alpinisti, pre njih, Džordž Finč, na primer, zapisali o uspinjanju na Everest, više je nego dramatično:

Kolena su nam se bila udrvenila, nismo mogli da previjemo noge, vukli smo se kao na štakama, slabi od gladi, iscrpljeni košmarnom borbom za život. Jedva smo smogli snage da se vratimo ”nazad”.

Drugi alpinisti o svom pohodu na krov sveta pisali si gotovo istovetno. A za sve je kriv ”Klinton” Daut, britanski hirurg i alpinista, koji je još 1875. godine, u knjizi Iznad snežnog ”horizonta”, apelovao na zaljubljenike planinskih vrhova da ih osvajaju.

Čak sedam godina kasnije, taj apel je urodio plodom. Među brojnim, alpinističkim ekspedicijama, pre svega britanskim, bila je i grupa britanskih oficira - čuvene Gurke, koji su se 1904. godine popeli na 60 milja ispod vrha Everesta. Dovoljno blizu da se uvere da je put prema Everestu otvoren, a dovoljno daleko da znaju da više nemaju snage da dođu do njega.

Edmund Hilari, Britanac koji se prvi put 1953. godine vinuo u oblake Snežnog stana i osvojio Everest, o svom pohodu napisao je knjigu.

Kakva je priča naših momaka, Dragana Jaćimovića i Gorana Ferlana, koji se u Beograd vraćaju 6. juna, još ne znamo, ali uspeh iz trećeg pokušaja, kada su već bili gladni, promrzli i umorni, graniči se sa nadljudskim mogućnostima. Možda su molbe njihovih Šerpasa bogovima Himalaja, na početku njihovog pohoda, pomogle da ostvare svoj san.

REKORDER

Apa Šerpac (40) iz Nepala je, popevši se po jedanaesti put na Mont Everest,

postao novi svetski rekorder po broju osvajanja najvišeg planinskog vrha na svetu - saopštilo je nepalsko Ministarstvo za turizam.

Prethodni rekord je držao Ang Rita, koji se popeo na taj vrh 10 puta, ali je prošle godine zbog bolesti prestao da se bavi planinarenjem. Prošle nedelje je jedan drugi šerpas, Babu Čiri, takođe osvojio Mont Everest po deseti put.

Apa se prvi put popeo na najviši svetski vrh 1989. godine, zajedno sa novozelandskim timom, na čijem je čelu bio čuveni planinar Rob Hal, koji je tragično izgubio život na Everestu 1996. godine.

”LUDI” ŠERPAS

Među starosedeocima himalajskih visina, koji su prilagođeni svim nedaćama koje ovaj najviši planinski venac na svetu nosi, mnogo je fanatika koji žele na vrh. Među njima i Babu Čiri Šerpa, koji je nedavno oborio rekord u brzini uspinjanja uz Everest. Od baznog logora do vrha popeo se za 14 sati i 56 minuta upornog hoda !

Alpinisti iz drugih zemalja zato su se na, može se reći otvorenoj tribini na sajtu ”Everest” na Internetu, pitali ”da li je on normalan” i ”da li je on čovek ili koza”.

Ovaj fanatik prošle godine uspeo se na Everest i proveo celu noć tamo, što je takođe ”ludo”.

Među Šerpasima bilo je i onih koji veruju da bogovi Snežnog stana ne vole da se


107

neko na Everest penje dvaput. Zato je mnogo Šerpasa u istoriji uspinjanja na Himalaje namerno zauvek skliznulo niz snežna bespuća Himalaja.

Dragana Savić

SUZE POD KROVOM SVETA

Prvi alpinista SRJ koji se popeo na najviši planinski vrh sveta - Everest Dragan Jaćimović, i njegov kolega Goran Ferlan, koji je pred samim vrhom, zbog zdravstvenih problema, morao da odustane, vraćaju se sutra u Beograd.

Ova informacija stigla je “Novostima” putem elektronske pošte iz podnožja Himalaja, gde se već tri i po nedelje nalazi ekipa BK Televizije.

U pismu, koje je poslao putem elektronske pošte Goran Ferlan kaže: - Pozdravljamo Srbiju i Jugoslaviju! Srećni smo i zadovoljni. Osvojen je krov

sveta. Prošlo je deset dana od naše poslednje poruke vama. O “Tantalovim mukama” Goran kaže: - Završnica naše priče počinje 25. maja oko 22,30 kada smo s Južnog sedla, na

8000 metara, krenuli ka krovu . Pratio nas je jak vetar, snežni nanosi bili su visoki, a temperatura ispod minus 35 stepeni. Krenuli smo po mraku. Put i stazu osvetljavali smo čeonim lampama.

Ferlan kaže da je, oko četiri sata ujutru, bio na 8500 metara, promenio je bocu sa kiseonikom koju je povremeno koristio i pogledao ka horizontu. Već dugo je osećao užasno jaku hladnoću i bolove u prstima na nogama i tabanima.

- Sreo sam se tada sa glavnim Šerpasom i pritom osetio užasan jak bol u stopalima. Osećao sam da sam tako blizu, a tako daleko ...

Stigao je pre Dragana gotovo do samog vrha Everesta, a zatim ga čekao ... Prste na nogama, kaže više nije osećao.

- Ni danas sebi ne mogu da objasnim taj trenutak kada sam Dragana sačekao. Dajem Draganu našu zastavu, da savlada još 100 do 150 metara, koliko nam je ostalo do cilja. Još je jedino on mogao da postavi našu zastavu. Možda sam mogao dalje, ali ... Žrtvovati deo tela ... Sve vrene dok smo stajali na mrazu nisam osećao svoje palčeve i još jedan prst na desnoj nozi. Shvatio sam da bez dela stopala više nikada neću moći da se penjem na planine ...

Svesni istorijskog zadatka i sopstvene sudbine, piše Dragan, “zaplakali smo na mrazu obojica”. On je krenuo napred, izgubio sam ga iz vida, a onda sam silazio dišući”suvi” kiseonik.

Sreli su se tek pred noć, posle 19 sati provedenih na Everestu. - Dotakao je bogove i nebo, raširio našu zastavu. Prvi put, na trećem polu zemlje

u slavu jugoslovenskog sporta i mene, što ga poznajem i što sam bar malo učestvovao u tom podvigu. Još nismo stigli da razgovaramo šta je on proživeo gore. To samo on zna. Kako mu je bilo gore bez kiseonika i vode.

U nastavku pisma, Goran Ferlan kaže iz podnožja Himalaja da su se radovali ponovnom susretu i da su obećali jedan drugome da će ponovo “nekuda” ići zajedno.

Divljenje

Oduševljen podvigom pun divljenja prema svom drugu Jaćimu , Goran nam je na

kraju napisao: Srećna je moja zemlja što ga ima, a ja što smo u četiri godine uradili sve zajedno i

ovo , najveće u alpinizmu od svih do sada. Hvala što ste mislili na nas dok smo više od 60 dana ležali na snegu i ledu, jeli krekere i mleko u prahu, ulazili četvoronoške u šatore ...

Tražili smo pogledom, u mislima, neko zeleno drvo, pili vodu od istopljenog leda


108

... Mislili na svoje bližnje, dok smo grlili toplu bocu s vodom. Srešćemo se, nadam se, svi srećni, vrlo brzo!

Dragana Savić

ODMOR UZ MALO HRANE Naša priča nema kraja. Ona tek sa ovim podvigom počinje. Mi smo okrenuli samo

stranicu u osvajanju sveta i dokazali da možemo da osvojima Everest. Neka mladi alpinisti krenu za nama. Ima još toliko stvari “gore”.

Ovako Goran Ferlan i Dragan Jaćimović poručuju svojim mladim kolegama i ljubiteljima alpinizma u našoj zemlji, juče iz Katmandua, glavnog grada Nepala. Tamo su na oporavku, da dobro odmore mišiće, malo se nahrane i opuste posle velikog napora. I, po poslednjim vestima, vraćaju se sutra.

Sa žaljenjem kažu da je Britansko-Koreanska ekspedicija, koja je 16. maja osvojila Everest, oduzela njihovu slavu da prvi u 21. veku kroče na krov sveta. Ali, posle velike dramatične priče, koju smo objavili u jučerašnjim “Novostima”, naši momci su svesni da se više od toga što su uradili ne može i da su samim tim “prvaci sveta u alpinizmu”.

Iako su Ferlanove noge, promrzli palčevi i tabani u zavojima, dobrog su zdravlja. Odmaraju se i privikavaju na normalan režim života. Izgladneli i dehidrirani, u podnožju Himalaja pokušavaju da što pre (u stvari, odmah) povrate dobru formu, kako bi mogli da se vrate svojim kućama.

Aklimatizacija drugih alpinista, kojih je više od 300. traje mnogo duže nego odmor naših sportista. Pripreme koje su pre ovog pohoda obavili, zajedno sa svojim porodicama na Tari, bile su, izgleda, više nego uspešne. Iskustvo koje su stekli za ukupno osam meseci provedenih u snegu i ledu, u prethodnim pohodima, bilo je dovoljno da shvate osnovnu poruku uspeha: da moraju biti prisebni da bi ostali živi.

Upravo to se naslućuje i iz njihovog pisma posle uspešnog pohoda na krov sveta, 27. maja, kada se Dragan Jaćimović popeo na vrh planete. Njihova prisebnost, dok su se penjali sa rančevima od oko 22 kilograma po planinskim bespućima Snežnog stana, kazuju da su bili odlično fizički i psihički pripremljeni.

Mnogo pre njih, 1979. godine, ekspedicija SFRJ, koju je predvodio Tone Škarja, utrla je “Jugoslovenski put” gotovo do vrha Everesta. Ovaj smer jedan je od 15 koji vode prema krovu sveta, a prostire se preko zapadnog grebena Himalaja. Bilo je još pokušaja, ali poslednji, pre Ferlana i Jaćimovića, dogodio se 1996. godine.

Ekspedicija YU Everest, penjački tim od šestoro jugoslovenskih alpinista, popela se do samo 48 metara od vrha Everesta - i odustao. Pred samim krovom sveta, nemoćni da nastave dalje, bili su Nenad Stolica, Miodrag Lalović i Đorđe Vujičić -rekao nam je organizator ovog pohoda, dobar poznavalac Himalaja, doktor Pavle Jevremović.

Himalaje - Snežni stan, nisu mogli da posete mnogi alpinisti planete. San koji je ostvario Jaćimović za sebe, našu zemlju i svog druga Gorana Ferlana, kako sam kaže, ostao je još neispunjena želja mnogih alpinista.

Preko spletova paralelnih snežnih grebena i gromada, najneprobojnijeg predela sveta, postoji samo jedan - jedini utrti put: od Širigurije u Indiju, preko Sikima i prevoja Tang La, na visini od 4633 metra - za Lasu. Ostalim puteljcima himalajskih bespuća šetaju samo stoka, pripadnici plemena Šerpa, koji su vodiči, i fanatični sportisti - alpinisti.

Svake godine pravi se nova mapa planinskih vrhova Himalaja, jer su oni još potpuno neistraženo područje.

Čišćenje kostiju


109

Šokantno je da svake godine posebne ekipe Šerpasa i istraživača sveta čiste, do visina do kojih mogu da stignu, ostatke tela alpinista koji nisu uspeli, kao i od boca sa kiseonikom, ostataka hrane i odeće.

Goran Ferlan i Dragan Jaćimović kažu da su ostaci herojskih poduhvata alpinista sveta na Himalajima teški čak tri tone!

Dragana Savić

Kruna Karijere

Istinskom podvigu Dragana Jaćimovića najiskrenije se raduje Nišlija Slobodan

Gejo, koji je 1996.godine pokušao da osvoji Mont Everest, ali nije uspeo. Stigao sam do visine od 7200 metara i nepredvidivi Himalaji su učinili svoje - kaže

Gejo. - Žestoko nevreme sprečilo me je da pređem i tih preostalih kilometar i po do konačnog uspeha, o kojem sanja svaki alpinista. To je kruna karijere, podvig za istoriju, nešto što se ne ponavlja. Zato sam srećan i radujem se uspehu Dragana Jaćimovića.

M.I.

NAJVEĆI USPEH JUGOSLOVENSKOG ALPINIZMA

San se ostvario, jugoslovenska trobojka zavijorila se na Mont Everestu 26. maja u četiri ujutru po našem ili 7.30 po lokalnom vremenu. Na „Krov eseja" popeo se zastavnik Dragan Jaćimović i razvio našu zastavu na najvišoj tački planete. Tako je završen pohod dug mesec i po dana, no svom toku nezabeležen u istoriji svetskog alpinizma. Drama dvojice reprezentativaca starešina Vojske Jugoslavije nije se naslućivala sve dok poduhvat nije došao u samu završnicu. Onda su ubitačno nevreme, ledene bure i temperatura od minus 50 celzijusa oterale sve sa Himalaja. Planinu su napustili čak i Šerpasi, ljudi vični svakojakim nedaćama koji do tančina poznaju ćudi tamošnje priode. Kada se oni povuku onda nastupa veliko zlo...

Unutrašnja snaga

Major mr Goran Ferlan i zastavnik Dragan Jaćimović nisu hteli da se predaju bez

borbe. Izdržali su prve paklene udare, hrabrili jedan drugoga. Sami u bespuću. Čak su izgubili svaku vezu sa svetom. Nekoliko dana smo strahovali za naše momke. A onda su se oglasili: Živi smo, idemo dalje!

Ostali su neko vreme na osam hiljada metara, ali ponestalo im je kiseonika, a mećava je duvala sve jače. Svi alpinisti i njihovi pratioci uveliko su bili u svojim baznim logorima i nisu skrivali veliku zabrinutost za živote dvojice upornih Jugoslovena.

U tim trenucima kada je najgora pretnja za vratom opstaju samo oni koje krasi izuzetna fizička pripremljenost i stamena unutrašnja snaga. To su jedine zalihe energije, drugih nema. Njih dvojica su uigrani tandem koji je, sem ostalog, dva puta prošao iskušenja Himalaja, api nikada sa ovakvim manjkom sreće. Prethodni pohodi na Čo Oju i Amadablam jesu bili pakleni, ali bar se vreme nije oglasilo kao neprijatelj. Tada su se odrekli i kiseoničke opreme što mogu samo vrhunski alpinisti. Njih svega nekolicina. Tako se stiže u elitu. Od tada se njihova imena izgovaraju s velikim poštovanjem, a naša zemlja stiče ugled i u svetu alpinizma. Odvajkada, pobednici se pamte, a podvizi beleže.

Starešine Vojske Jugoslavije, za razliku od svojih kolega, nisu profesionalci. Treniraju i pored svojih obaveza u jedinici. Major Ferlan je načelnik ABHO, magistar nuklearne fizike, budući doktor nauka. Svestrani sportista koji se ogledao u trijatlonu, maratonu, krosu... Pre samo pet godina opredelio se za alpinizam i u tandemu sa


110

zastavnikom Jaćimovićem obišao planetu. Osvajali su vrhove obe Amerike i Evrope, a onda krenuli put Nepala.

Dragan Jaćimović je pripadnik čuvenih „Kobri". Velikan armijskog sporta. Momak čelične volje, sjajnih fizičkih predispozicija, izuzetno brz i vešt. U nizu njegovih takmičarskih bisera prepoznaje se sjaj titula balkanskog i jugoslovenskog šampiona u orijentacionom sportu, pobede u vojničkom višeboju, krosu... Njegova karijera obeležena je i dvostrukim uzastopnim zvanjem sportiste godine Vojske Jugoslavije. To nikome ranije nije pošlo za rukom. Za taj drugi podvig unapređen je vanredno u čin koji nosi.

Na kraju ledenog puta

Krajem prošle godine Goran i Dragan su se vratili sa Himalaja gde su „uknjižili"

čuvenu „snežnu kutijicu" - Amadablam, jedan od tehnički najtežih vrhova Himalaja. O tome o kakvom naporu je reč govori podatak da je prvi osvajač Mont Everesta legendarni alpinista Edmund Hilari uspeo tek u trećem pokušaju.

Imali su malo vremena za prave pripreme, valjalo je, pre svega, organizam oporaviti i osnažiti, popraviti krvnu sliku, privikavati se na novu (staru) ishranu. Sledeći izazov je bio najveći Mont Everest! Odlučili su da krenu na godišnjicu početka agresije na našu zemlju, a da poduhvat završe do kraja obeležavanja završetka odbrambenog rata.

Start je bio ohrabrujući. Dobro raspoloženi stigli su u glavni grad Nepela. Dočekali su ih stari prijatelji i poželeli im srećan uspon na krov sveta. U grupi sponzora koji su omogućili skupi poduhvat prednjačila je Kopmanija BK, otvoren je nepalski sajt „Everest". Prvi put u istoriji jugoslovenskog alpinizma stizali su dnevni izveštaji, fotografije, prognoze... Posredstvom Interneta pratili smo prenos osvajanja najvišeg vrha planete.

Ali sve je pokvarilo veliko nevreme koje se, mimo svih očekivanja, obrušilo na nepalske visove. Sportska sreća koju tako često pominjemo kao faktor takmičarskog uspeha ovog puta sasvim je izostala. Naprotiv, dogodilo se sve loše što se moglo desiti. Maleroznim starešinama Vojske Jugoslavije studen je oduzela dah, zaustavila njihov pohod kada se vrh Mont Everesta belasao na horizontu. Danju je temperatura ponirala do pedesetog, a noću do sedamdesetog podeljka ispod nule!

Kada su i Šerpasi napustili visove, đavo je došao po svoje. Goran i Dragan su sami krenuli u završni juriš. Posle dva sata uspona stigli su na 8.500 metara. Međutim, ponovo se obrušila snežna bura, postojala je opasnost da ih ledenim lancima zauvek okuje u planini.

Spustili su se u bazni logor na visini 3.500 metara koliko da se stiša nevreme, povrate snagu i popune kiseoničku opremu. Bili su svedoci kako ekipe iz drugih zemalja, jedna za drugom, odustaju od daljeg penjanja i napuštaju Himalaje. Ni Šerpasi nisu hteli dalje. Usledio je treći čin drame. Goran i Dragan su krenuli na sve ili ništa. Domaćini iz Nepala zabrinuto su vrteli glavom. Toliko upornosti i spremnosti na žrtvu nikada nisu videli.

Ostalo je svega nekoliko stotina metara do vrha. Zdravlje izdaje potpuno iscrpljenog majora Ferlana. Sa ostatkom snage zastavnik Dragan Jaćimović kreće na vrh. I uspeva 26. maja 2000. godine u 7.30 po lokalnom i četiri ujutru po jugoslovenskom vremenu. Dok su naši ljudi spavali njihov reprezentativac je veliki san pretvorir u javu.

Branko Kopunović

VELIKI ODMOR POBEDNIKA Prvi Jugosloven na krovu sveta, Dragan Jaćimović, i njegov kolega Goran Ferlan,


111

koji je došao gotovo do samog vrha pa zbog promrzlina morao da odustane, jutros su iz Katmandua, preko Budimpešte, stigli u Jugoslaviju.

Posle “Tantalovih muka”, koje su proživeli na dvomesečnom herojskom uspinjanju na najviši planinski vrh sveta, našim momcima predstoji

“veliki odmor”. Narednih desetak dana, po dve nedelje, provešće u krugu svojih porodica, svoje dece, odmarajući se i lečeći promrzline.

Verni svojoj vojničkoj časti, sportskom duhu, otadžbini, a najpre svjim porodicama, srećni se vraćaju u Jugoslaviju.

Pomoć dobrih ljudi

Njihovo četvorogodišnje stremljenje ka Everestu završilo se na najbolji mogući

način. Velika volja i odlična psihofizička priprema nisu im, pri tom, bile dovoljne da dosegnu svoj životni san. Njihov put na Himalaje koštao je čitavih 100 000 dolara! Čak 60 000 dolara koštala je samo dozvola nepalske vlade da probaju da se popnu na krov sveta.

Kada su, 24. marta, krenuli u svoh pohod, bili su umorni od traganja za donatorima njihovog puta. Ipak, njihovu najveću sportsku želju i rodoljublje razumeli su dobri ljudi. BK grupa pokazala je više nego razumevanja za ovaj izuzetan alpinistički poduhvat. Ostali donatori - takođe.

Savezni ministar za odbranu, general armije Dragomir Ojdanić, nije ni trenutka razmišljao da li da ove hrabre momke, koji su sve vreme NATO agresije proveli u svojim jedinicama hrabro se boreći za otadžbinu, pusti da odu na Himalaje.

Njihove porodice, sa nesebičnom željom da uspeju da dosegnu svoj životni san, pred polazak na put u Katmandu, dale su im svoj blagoslov. Draganova supruga, Jadranka, osmogodišnji sin Ivan i četvorogodišnji Igor kažu da su o tome šta se događa sa njihovim najmilijima, saznavali iz tekstova “Večernjih novosti”. Dečacima je uzor njihov otac, kojim se danas ponosi cela nacija.

Pre polaska u ovu veliku avanturu, Dragan nam je rekao da je iznenađen koliko su dečaci “upili” svaku pojedinost plana za osvajanje Everesta.

- Jadranka ima veliko razumevanje za moju želju da se popnem na krov sveta - rekao je Dragan na polasku. - Pred svaki put, imali smo problema sa parama za opremu i svaki naš alpinistički pokušaj bio je pohod u neizvesnost, ali prijatelji i rođaci ubeđivali su me uvek da odustanem, a ona me je hrabrila i njima govorila “da me ostave na miru”. Nama novac ne znači ništa a uspeh - sve.

Kao rođena braća

Supruga Gorana Ferlana, Nevena, i njegova kći Marijana, sve vreme su držale

palčeve i mislile na obojicu. Međusobno prijateljstvo koje su dvojica sjajnih momaka, oficira VJ, i dobrih

supruga i očeva stvorili ne mogu se uporediti ni sa čim. - Mi smo kao rođena braća - kaže Goran. - Kad smo na velikim visinama, gde

nema dovoljno kiseonika, pričamo o svojim najintimnijim tajnama. Kada smo sami u šatoru i ne možemo da spavamo zbog razređenog vazduha, “naški” se poverimo.

Na vrhu Everesta, Dragan Jaćomović je, sem jugoslovenske trobojke, postavio i zastavu Vojske Jugoslavije i zastavicu BK GRUPE. Ostavio je i drvene krstiće kao zahvalnost Bogu što su uspeli da svoj san i pobede planinska bespuća Himalaja. Ostavio je i igračke njihove dece.

OJDANIĆEVA ČESTITKA

Zastavniku Vojske Jugoslavije Draganu Jaćimoviću, osvajanje najvišeg vrha sveta

Mont Everesta, čestitao je savezni ministar za odbranu, general armije Dragoljub


112

Ojdanić. - Iskreno vam čestitamo na još jednom podvigu koji će ostati zabeležen u našoj

istoriji - kaže se, između ostalog u čestitki. - Naša vojska i otadžbina mogu biti ponosni što imaju takve pripadnike koji teže vrhunskim rezultatima i postižu ih velikim trudom, znanjem i zalaganjem. Izražavam podršku za nova osvajanja i želim vam puno uspeha, sportske i lične sreće.

Dragana Savić

NAŠA ZASTAVA NA VRHU SVETA

Dragan Jaćimović i Goran Ferlan, naši alpinisti čijom zaslugom se posle pola veka na vrhu sveta Mont Everestu, na visini od 8850 metara, ponovo zavijorila jugoslovenska zastava, prošle noći doputovali su u zemlju, a juče u prostorijama BK Telekoma održali i konferenciju za novinare.

Posle prvih pregleda lekari su ustanovili da je Draganu Jaćimoviću pukao jedan mišić, dok Goran Ferlan ima promrzline na nožnim prstima, ali obojica su juče pred novinarima izjavili da će što se tiče njihovog zdravlja “biti sve dobro”.

Dragan Jaćimović je 26. maja ove godine u 8 sati i 30, po lokalnom vremenu, pobo našu trobojku na vrh sveta. Zajedno sa njim junački se borio i Goran Ferlan, ali zbog promrzlina na nogama na oko 120 metara pred vrh morao je zastavu Jugoslavije da preda Draganu.

Jaćimović je rođen 20. avgusta 1969.godine u Požegi. Oženjen je, otac dvoje dece. Kao član državne reprezentacije u orjentiringu, na Balkanskom prvenstvu 1999. godine osvojio je srebrnu medalju, a trčao je i brojne maratone u zemlji i svetu.

Ferlan je magistar nuklearne fizike. Rođen je 5. marta 1963. godine u Rumi. Oženjen je, otac jednog deteta. U dosadašnjoj karijeri postigao je više vrednih rezultata u nekoliko različitih sportova. Počeo je sa triatlonom, da bi nakon dve godine prešao isključivo na maraton, a zatim na ultramaratone.

Izražavajući zadovoljstvo što su se uprkos lošem vremenu, koje odavno nije bilo zabeleženo, ispeli na vrh Himalaja naši alpinisti juče su rekli da je ove godine u pohod na vrh sveta išlo oko 150 penjača koji su činili 21 ekipu.

Njih petnaestak je ostvarilo svoj cilj. Među onim koji se nisu popeli na Mont Everest je i elitni planinski vod SAS-ovaca koji su povodom 2000. godine, pošto su Englezi prvi osvajači vrha sveta, u ime engleske kraljice trebali da iznesu zastavu Velike Britanije na vrh Himalaja.

Što se tiče budušnosti alpinizma, Dragan i Goran juče su rekli da je ovaj sport u svetu veoma popularan, da je to pre svega zdrav sport i da oni žele da mladi ljudi u našoj zemlji krenu njihovim stopama.

Lj.Milisavljević

Ružičasti gran pri alpinistima Jaćimoviću i Ferlanu

Ružičasti gran pri, koji svakog petka dodeljuje Radio 202 u saradnji sa novinarima 11 beogradskih redakcija, pripao je alpinistima Draganu Jaćimoviću i Goranu Ferlanu za osvajanje Mont Everesta.

(Tanjug)


113

SLABIJI POL JAČI Hvala vam od srca sve što ste iz Jugoslavije, držeći nam palčeve i misleći na nas,

uradili da napravimo ovakav podvig - rekao je, po dolasku u Jugoslaviju, Goran Ferlan.

Dragan Jaćimović prvi alpinista SRJ koji se popeo na najviši vrh sveta -Everest, na 8848 metara, malo je govorio. Ali je, kao i Goran, bio veoma srećan zbog dolaska kući.

Tek kad smo videli svoje supruge Nevenu i Jadranku, shvatili smo da smo bili na samoj ivici smrti - kaže Goran Ferlan. One su bile jače od nas. Bile su srećne, a mi umorni, na rubu saznanja da je moglo da se dogodi da ih više nikad ne vidimo. Ekipa BK nam je napravila lepo iznenađenje, da nas supruge sačekaju na graničnom prelazu, a mi smo jedva čekali da ih sretnemo.

Dvojica jugoslovenskih alpinista vratili su se sa velikog alpinističkog podviga, osvajanja krova sveta, na nogama, vedri, ali iscrpljeni do maksimuma. Goran nam je sve vreme govorio sa kratkim dahom, a Dragan sa malo reči opisivao svoje Tantalove muke. Promrzli Ferlanovi prsti na nogama, oba palca, i prvi prst do palca na desnoj nozi, zahtevaju poseban lekarski tretman.

Na povratku u Jugoslaviju, na samom graničnom prelazu, čekala ih je lekarska ekipa Klinike “Anlave”, ali razloga za trenutnu lekarsku intervenciju nije bilo. Oni će, ipak, uz lekarsku pomoć morati narednih dana da se adaptiraju na nove klimatske uslove.

- Osećamo se kao da smo došli s druge planete - kaže Goran. - Zaželeli smo se da vidimo zeleno drveće i travu, svojih kreveta, i kupatila. Šezdeset četiri dana se nismo kupali. Odmah po povratku u svoje domove, ušli smo u kadu. Bože, kako je to lep osećaj! Tek sada shvatam koliko mi sitnice u životu znače. Zaželeo sam da se vidim moje četiri kokoške, koje čuvam na placu, da zalivam paradajz u povrtnjaku i gajim vinograd.

Dragan Jaćimović, koga Goran i njegovi drugovi zovu Jaćim, žalio se po povratku u Jugoslaviju da oseća jake bolove u mišićima na jednoj nozi. Vidno je: izgubio je nekoliko kilograma i psihički i fizički je iscrpljen, što je normalno posle ovakvih podviga. Pitali smo ih kako su se oprostili sa šerpasima koji su ih pratili u himalajskim bespućima.

Taj narod je najpošteniji, čini se, na svetu. Među šerpasima nema lopova. Svi su veseli i jedino veruju u sud bogova s Himalaja. Njima sve možeš da ostaviš i da u svakom trenutku, na svim visinama, znaju gde je koji deo opreme, mleko, keks ili kišobran. Svaki put pred naš pohod na vrh, a bilo ih je tri, palili su “puđu”. Ovaj obred, po rečima naših alpinista imao je za cilj da odobrovolji bogove s Himalaja da nam dozvole da se popnema na Everest.

Obred se održava ne veoma spektakularan način. Na jednom stubu, pred kojim se moli vrhovni lama u tom kraju, zakačena je naša zastava, a onda se pale borove iglice sa još “nečim” i taj plamen zove se “Puđa” i znači - uspeh.

- Prosipa se pirinač, izgovara molitva, a tu smo popili i malo vina iz mog vinograda - kaže Goran Ferlan.

Kada su se opraštali od svojih šerpasa, sa kojima su drugovali od svojih prvih uspona na himalajske visine, Goran Ferlan i Dragan Jaćimović su ih zagrlili po naški , a oni su njima stavili svoje dlanove na čelo. Naši momci kažu da je prijateljstvo između njih ostalo večno, kao i uspeh koji su postigli na Everestu.

Naša nepobediva vojska

Na Everest se penje glavom - rekao je Dragan Jaćimović, na konferenciji za

štampu, koja je juče održana u Beogradu. - Puno mi je srce što je engleska vojna ekspedicija, pod pokroviteljstvom njenog Visočanstva engleske kraljice, morala da


114

odustane od osvajanja Everesta. A opet, srećan sam što su naši najverniji navijači na Himalajima bili alpinisti Slovenije sa kojima smo se pošteno napili kada smo sišli u podnožje.

- Goran Ferlan je dodao: Pokazali smo svetu da ova zemlja ima ljude koji mogu da naprave i ovakav

podvig. Naša vojska je na Everestu bila nepobediva.

A sad je naš! Supruga Dragana Jaćimovića, Jadranka, na dolasku jugoslovenskih alpinista u

zemlji rekla nam je: - Dragan je postigao sve što se u alpinizmu može postići. Dosta je bilo. Moji sinovi

i ja smo odlučili da ga više ne puštamo da rizikuje. Sad je naš!

Čestitke Našim alpinistima Draganu Jaćimoviću i Goranu Ferlanu čestitke stižu sa svih

strana. General pukovnik Nebojša Pavković načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, čestitao je porodicama na njihovom uspehu rečima:

Vaš uspeh poslužiće kao primer pripadnicima Vojske Jugoslavije, kako se zalaganjem i upornošću mogu postići vrhunski rezultati - napisao je, između ostalog.

Leposava Milićević, ministar zdravlja Republike Srbije, u svom telegramu Ferlanu i Jaćimoviću kaže: “Čestitam na izuzetnom podvigu. Jugoslovenska zastava, zahvaljujući vama, vijori se na vrhu sveta. Želim vam brz oporavak od alpinističkih muka, dobro zdravlje i ličnu sreću”.

Dramatična noć

Uspinjanje Dragana Jaćimovića na poslednjih 150 metara do vrha i nazad pratila

je bolest - hipoksija, nastala zbog nedostatka kiseonika. Kaže da je u mislima bio sa budistima i da je slušao muziku Žana Mišela Žara. Onesvešćivao se, padao, osvešćivao se i nastavljao dalje. Oni koji su ga sa strane, sa manjih visina, pratili dvogledom mislili su da se više nikad neće vratiti.

To isto mislio je, kaže, i Goran Ferlan. A onda, prvu noć u šatoru proveli su veoma dramatično.

Celu noć sam se borio s njim - kaže Goran. - Mozak mu je bio usporen. Zato sam četiri boce kiseonika ispustio u naš šator. Stavljao sam mu masku na 8000 metara da mu pomognem. Bilo mu je hladno i tražio je šećer za čaj, rekao sam mu “Ma, šta je sa tobom?!” Jedva smo se izborili sa halucinacijama, koje prate ovakve alpinističke pokušaje - tamo gde samo avioni lete i niko normalan ne može da preživi.

Dragana Savić

KROZ PAKAO DO VRHA HIMALAJA

Dragan Jaćimović i Goran Ferlan prvi su alpinisti iz SR Jugoslavije koji su osvojili najviši vrh planete. Mont Everest (8.850 m). Tačno u 10 časova i 15 minuta 26. maja, Dragan Jaćimović je savladao Himalaje i na njen vrh postavio jugoslovensku zastavu. Bio je sam što nije uobičajno, ali volja i šelja terale su ga napred.

Njegov pratilac Goran Ferlan ostao je 150 metara ispod “krova sveta”, odakle je Draganu trebalo četiri sata da dođe do cilja.

Ove godine u osvajanju Himalaja je učestvovalo 150 penjača iz 21 ekspedicije, a samo njih 5 odsto uspelo je da se popne na vrh.


115

- Ovo je dokaz da naš vrhunski sport može da postiže vrhunske rezultate. Vreme je izuzetno bilo loše. Pokušali smo 11. maja, došli do 8.000 metara, a onda smo se, zbog snežne oluje i velikog snega, vratili u bazni logor na 4.000 metara. Mnogi odustanu ili se ne vrate, a mi smo, eto, prošli gotovo kroz pakao i uspeli, priča Dragan Jaćimović.

Ko su naši junaci? Dragan Jaćimović je rođen 1969. u Pošegi. Kao član dršavne reprezentacije u orijentacionom krosu, na Balkanskom prvenstvu prošle godine osvojio je srebrnu medalju, trčao je maratone u zemlji i u svetu.

Goran Ferlan, magistar nuklearne fizike rođen je u Rumi 1963. Istrčao je više od 40 maratona širom sveta. Junački se borioi podelio uspeh sa draganom, ali zbog promrzlina na nogama morao je samo 150 metara pred vrh, da preda Draganu zastavu Jugoslavije.

Uz pomoć šerpasa

Everest je izazov, silina, nepredvidljivost, stamen, okrutan, hladan, nedokučiv, ali

i neobičan. On je svetilište alpinista. Šerpasi, vodiči na Himalajima, veoma su religiozni i poznati kao pratioci svih ekspedicija, kao domaćini i nosači. Da bi umilostivili Majku boginju zemlje, kako Nepalci zovu Everest, kao i mnoge druge bogove i duhove svi alpinisti ostavljaju darove na mnogim svetilištima širom Himalaja.

Stigli i na Ande

Dragan i Goran alpinizmom su zajednički počeli da se bave 1996. i do sada su

ostvarili niz vrhunskih poduhvata i to: 1996: Himalaji, vrh Kalapatar 5545 m, 1996/97: Andi, Akonkagva najviši vrh Južne Amerike 7035 m. Vrh je osvojen neposredno nakon istrčanog maratona. 1997: Alpi, Mon Blan 4807 m, 1998: Himalaji, Čo Oja 8201 m, 1999: Himalaji, Ama Dablam 6956 m, 2000: Himalaji , Mont Everest 8850 m.

R. Medić

PREDAH PA PLANINA

Niko nije srećniji od njih dvojice. Ostvarili su svoj životni san, popeli se na najviši

vrh sveta - Mont Everest, preživeli “Tantalove muke”, i vratili se svojim kućama. Goran Ferlan i Dragan Jaćimović kažu da nikako ne uspevaju da se najedu otkako

su kod kuće. A jedu ono što najviše vole, iz kuhinja svojih supruga Nevene i Jadranke, druže se sa svojom decom, ali još ne mogu dobro da spavaju. Klimatske promene čine svoje.

Trebaće oko nedelju dana da se adaptiraju na leto, posle strašne - zime iz koje su stigli. U tome će im pomoći sigurno i tretmani u hiperbaričnoj komori i profesor doktor Nikola Dekleva, već sutra. Promrzline na Goranovim nogama, dva palca i jedan prst na desnoj nozi - povrede su kakve se, inače, očekuju posle ovako teških alpinističkih poduhvata, a profesor Dekleva vidao je rane i jugoslovenskim alpinistima koji su pre nekoliko godina bezuspešno pokušavali da osvoje Everest.

Što se zdravstvenog stanja Dragana Jaćimovića tiče, on je sve bolje. Pokušava da nadoknadi izgubljene kilograme i vrati se u svoju psihičku i fizičku kondiciju. Mišić na nozi je izgleda napukao, ali to je najmanje zlo koje je moglo da se dogodi kad se “otkačio” sa stene, u situaciji kada je morao da visi na jednoj nozi.

Sada je, kažu, važno da je sve prošlo i da su uspeli da ostvare svoj životni san. Na svoje redovne vojničke dužnosti, Dragan, pripadnik Specijalnih jedinica Vojske Jugoslavije, a Goran magistar nuklearne fizike, zaposlen u garnizonu u Rumi, vratiće se posle velikog odmora sa svojim porodicama. Draganovi dečaci i supruga Jadranka i


116

Goranova Nevena i Marijana, koja je kući, dok je otac postizao alpinistički podvig, slavila rođendan, kad Goran sanira povredu, odlaze na planinu - na letovanje.

Pouka mladima

- Naš podvig samo je primer ostalim mladim alpinistima da krenu da osvajaju

planinske grebene sveta - rekao je Goran Ferlan na prekjučerašnjoj konferenciji za novinare juče u Beogradu. - Mi smo svoje uradili. Ali postoji uvek teži put do svakog vrha.

Dragana Savić

PAKAO DUG 150 METARA

Na najvišem planinskom vrhu sveta Mont Everestu, na 8848 metara zavijorila se 26. maja u 10,15 sati jugoslovenska zastava i time označila veliki uspeh naše prve ekspedicije koja je osvojila najpoznatije svetilište alpinista. Čast da prvi stane na ”krov sveta” pripala je Draganu Jaćimoviću koji je uspeo da se izbori sa ćudima Himalaja dok je njegov drug, Goran Ferlan, došao do samog vrha, ali je zbog promrzlina morao da odustane. Uspeh je međutim, kako su rekli po povratku u Jugoslaviju, zajednički.

Četiri sata borbe za kiseonik

- Sreća je velika da smo se uopšte živi i zdravi vratili kući. Kada je Goran zbog

zdravstvenih problema odustao, krenuo sam put ”krova” sam iako se na ovaj alpininistički poduhvat ide isključivo u tandemu, ili čak sa više članova. U jednom trenutku došlo je do kvara na regulatoru za kiseonik i bio sam pred teškom odlukom da li da nastavim dalje, jer nije redak slučaj da u takvim okolnostima nastupi i smrt - kaže Dragan Jaćimović, heroj ovog svojevrsnog alpinističkog poduhvata.

Želja i inat su, kako tvrdi, ipak pobedili. Trebalo mu je oko četirisata da prođe odlučujućih 150 metara, bio je bez kiseonika i bilo mu je potrebno mnogo više energije. Kada je polazio, govorio je da će odustati samo ako padne u nesvest. To se i dogodilo. Kada je kasnije, došao do svesti, nastavio je dalje.

- Usled nedostatka kiseonika nastale su vizuelno-zvučne halucinacije i učinilo mi se da tamo vidim budiste i čujem muziku dok sam se neprestano borio da ne zaspim - seća se Dragan Jaćimović svog, nimalo lako postignutog uspeha.

- Ostao sam u šatoru da sačekam njegov povratak - kaže Goran Ferlan i nastavlja. - Sati su prolazili, ali se Dragan nije vraćao, mislio sam u pojedinim trenucima da ga više nikada u životu neću videti. Tek u kasnim popodnevnim satima on se pojavio. Odmah sam pustio kiseonik iz boce, ugrejao šator, ali je njegovo zdravstveno stanje bilo vrlo loše. Rekao mi je u jednom trenutku da ne želi čaj bez šećera a ja stvarno nisam znao gde da nađem šećer na 8000 metara. Cele noći nije mogao da zaspi, a ja sam jedva čekao jutro da se vratimo u logor.

Prema rečima Gorana Ferlana, prvi put za četiri godine koliko su zajedno, morali su da se razdvoje.

- Nekoliko godina sam zajedno sa Draganom sanjao ovaj trenutak a onda kada sam bio na 150 metara do cilja, morao sam da odustanem. Postojao je ozbiljan problem da ukoliko nastavim dođe do još većih promrzlina i ostanem bez prstiju na rukama i nogama. Nije mi bilo ni malo lako da donesem odluku, ali je nešto u meni ipak presudilo.

Posle provedenih 70 dana u snegu i ledu, shvatili su, kako kažu, da se Everest osvaja glavom, a ne snagom.


117

- Osvajanje vrha je zaista veliki izazov jer je Mont Everest silan, nepredvidiv, okrutan, hladan, nedokučiv i krajnje neobičan. U tome je valjda i sva njegova privlačnost. Već sada razmatramo planove da sve ovo još jednom ponovimo - tvrde Dragan i Goran.

Ovi heroji - alpinisti, inače poznati sportisti, pripadnici Vojske Jugoslavije imaju iza sebe brojne alpinističke uspehe. Osvojili su najpre, 1997. godine vrh Južne Amerike - Akonkagvu na 7035 metara, posle toga najviši vrh Evrope Mon Blan na 4807 metara, odmah zatim peruanski Huaskaron na 6847 metara.

Na osvajanje Mont Everesta pripremaju se od 1996. godine, kada su najpre osvojili himalajski vrh Kalapatar na 5545 metara, a zatim Čo Oju na 8201 metara. Kada su prošle godine u zimskoj sezoni osvojili himalajski vrh Ama Dablam, na 6956 metara, što je predstavljalo svetski rekord, kao na dlanu video se Mont Everest.

- Ostvario nam se životni san, prošli smo kroz Tantalove muke, ali je vredelo truda - kaže Dragan Jaćimović koji je, kako kaže, pobedivši sebe, pobedio najviši vrh na svetu.

Slavlje sa Slovencima

Najviše smo se družili sa Slovencima, zdušno su navijali za nas. Kako je nekoliko

njihovih članova osvojilo Mont Everest, kada smo se spustili u Katmandu, zajedno smo se napili - kaže Goran Ferlan.

Nije sve u parama

Ove godine bila je prijavljena 21 ekspedicija sa oko 150 članova, ali je veliki broj

takmičara, zbog loših vremenskih uslova, bio prinuđen da odustane. Među njima su bile i specijalne jedinice britanske vojske koji su u čast svoje kraljice želeli da osvoje Mont Everest. I pored velike medijske pompe, najskuplje opreme i bogatog dudžeta, ipak nisu uspeli.

- Mi smo pripadnici male zemlje, male vojske, ali nam nešto uvek daje snege da krenemo dalje. Postoji nešto u čoveku što se ipak, ne meri novcem - kaže ne skrivajući ponos Dragan Jaćimović.

Ž.Milenković

UŠLI U VEČNOST Beograd: Ministar za omladinu i sport Republike Srbije Zoran Anđelković primio je

alpiniste Dragana Jaćimovića i Gorana Ferlana, koji su nedavno uspešno okončali ekspediciju osvajanja najvišeg vrha na svetu Mont Everesta (8850 m).

Anđelković je posebno čestitao Jaćimoviću, koji je postao prvi Jugosloven koji se popeo na Mont Everest, kao i Ferlanu koji je, zbog promrzlina na nogama, odustao 300 metara pred ciljem.

- Nije bilo nimalo lako izdržati napore kojima ste bili izloženi. Uspeli ste i da prebrodite krizu kada ste ostali bez vode i boce sa kiseonikom i ostvarili cilj. To je bila borba ljudskog duha sa samim sobom, a pobedila je snažna ličnost i velika želja da se stigne do samog vrha. Vaše ime ostaće večno upisano u analima sportske istorije, rekao je ministar Anđelković.

MONT EVEREST SE NEĆE POMERITI

Sve jugoslovenske i svetske informativne kuće su objavile na sva zvona:


118

jugoslovenski alpinista Dragan Jaćimović prvi je Jugosloven koji je uspeo da osvoji najviši vrh, takozvani krov sveta, Mont Everest. Drugi član ekspedicije, alpinista Goran Ferlan iz Rume bio je nadomak cilja, ali je, iz zdrastvenih razloga, u poslednjem momentu odustao. Dradan Jaćimović je neposredno nakon osvajanja Mont Everesta izjavio da je to njihov zajednički uspeh: bez Ferlana, teško da bi se i on našao na vrhu.

Ovih dana, preciznije 2. juna, Goran Ferlan se vratio u Rumu. Još uvek previše iscrp jen za duži razgovor, dao nam je kratku izjavu o upravo završenoj ekspediciji:

- Umoran sam, usporen, dezorijentisan, imam promrzline na tri prsta noge. Posle 70 dana provedenih tamo, morao sam da odustanem na 120 metara od cilja. Osećao sam da mi je veoma hladno, prste na nogama nisam osećao, i vođa ekspedicije mi je rekao da se vratim. Šta da kažem? Teško mi je. Posle četiri godine priprema i užasnih napora, morao sam da odustanem pred samim ciljem, ne zato što fizički nisam mogao da izdržim usled nedostatka kondicije, već što sam promrzao. Da li ću ponovo na Everest? To ostaje za razmišljanje. To svakako želim, a da li ću, zavisi i od moje porodice koja mnogo trpi zbog tih mojih opasnih putovanja. Moja porodica jertva mog alpinizma. Ima vremena, još ću videti, previše sam izmoren da bih odmah donosio takve odluke. U svakom slučaju, taj vrh se neće pomeriti, ostaje na istom mestu, pa – još ćemo videti ...

K.K.

KAKO JE NAŠA ZASTAVA STIGLA NA “KROV SVETA”

Sa velikim oduševljenjem i ponosom planinari i svi ljubitelji sporta primili su očekivanu vest: “Dragan Jaćimović, alpinista, starešina u specijalnim jedinicama VJ, u petak 26.maja, osvojio je, kao prvi alpinista iz SR Jugoslavije, Mont Everest - Krov sveta 8848 m”. Isto tako, planinari su ponosni i na doprinos Gorana Ferlana, majora u Jedinici ABHO VJ, magistra i, uskoro doktora nuklearne fizike, takođe alpiniste, koji je od 1996. bio nerazdvojni partner Jaćimovića i, kao što je poznato, zbog promrzlina na nogama, bio je prinuđen da se vrati gotovo ispod samog vrha u poslednji bivak i u šatoru sačeka Jaćimovića. Po nepisanom pravilu, u odnosu na to dokle je visinski došao i koliko je njegov udeo u grandioznom uspehu Jaćimovića - Ferlan je, u određenom smislu, takođe osvojio Everest!

Kako su počeli? Nezavisno jedan od drugog upustili su se na Himalaje u “izvidnicu” i tamo ih je upoznao naš poznati alpinista dr Milenko Doca Savić (neurohirurg na VMA), vođa Prve srpske ekspedicije na Himalaje 1991 - Anapurnu IV i ekspedicije na Loboče Ist, predavač u školi alpinizma za šerpase u Nepalu, koju je Jugoslavija poklonila i godinama slala vrhunske alpiniste kao predavače. Od tada, uz moto:”Sa nama je opasno hteti, mi se nikada ne predajemo!”, krenuli su u osvajanja poznatih svetskih vrhova - u pripremama za konačan cilj Mont Everest: 1996 - Himalaji (vrh Kalapatar - 5545 m); 1996/97 - Andi (vrh Akonkagva, najviši vrh Južne Amerike - 7035 m); 1997 - Centralni Alpi (Mon Blan - 4807 m); 1998 - Himalaji (vrh Čo Oju - 8201 m) - prvi alpinisti iz SRJ iznad 8000 m; 1999 - Himalaji (vrh Ama Dablam - 6956 m, u zimskim uslovima!); 2000 - Himalaji (Mont Everest – 8848 m).

Pokazalo se da izuzetno spremni u fizičkom pogledu mogu da se uhvate u koštac i na psihološkom planu sa svim teškoćama koje su proživeli u postepenom napredovanju ka Everestu, a naročito u trostrukom pokušaju u veoma malom vremenskom intervalu (11.-26. maj) - što je u Nepalu i u svetu alpinizma izazvalo divljenje njihovoj upornosti! Jaćimović - član Planinarsko sportsko-orijentacionog kluba Sportskog društva “Milicionar”, maratonac, član državne reprezentacije u sportskoj orijentaciji (srebrna medalja na Balkanskom prvenstvu 1999); Ferlan - započeo triatlonom, trčao maraton i ultramaraton.


119

Dragan Jaćimović je prvi alpinista iz Savezne Republike Jugoslavije koji je (26.maja 2000.godine) osvojio Mont Everest 8848 m! Koliko je Jaćimovićev uspeh fascinantan svedoči i činjenica da su alpinisti Velike Britanije jurišali na Everest od 1921. godine i tek im je to uspelo u desetom pokušaju, 29. maja 1953. kada su Everest prvi put osvojili Edmund Persival Hilari i sirdar Šerpa Norgaj Tensing. Jugoslovenske himalajske ekspedicije krenule su prema Everestu 1960. i trebalo im je 19 godina da postignu konačan cilj!

Staniša B. Jovanović

SPORTSKI I LJUDSKI PODVIG

Ministar za omladinu i sport u Vladi Srbije Zoran Anđelković primio je juče u zdanju nekadašnjeg Državnog instituta za fizičku kulturu članove ekspedicije “Mont Everest 2000”, alpiniste Dragana Jaćimovića i Gorana Ferlana. Dragan Jaćimović je prvi Srbin koji je osvojio najviši vrh planete. Učinio je to dvadesetšestog maja u 10,15 sati po nepalskom vremenu. Goran Ferlan je zbog promrzline na nogama morao da odustane pred samim ciljem, tako da je Jaćimović sam nastavio penjanje, što je, kako je rekao, “više bila borba sa samim sobom nego sa planinom”.

Jaćimović i Ferlan su upoznali ministra sporta sa čitavim tokom ekspedicije i teškoćama koje su ih pratile do ovog jedinstvenog uspeha, prvog u istoriji srpskog alpinizma. Čestitajući im, ministar Anđelković je naglasio da je osvajanje Mont Everesta “ne samo sportski nego i mnogo više ljudski podvig”, ostvaren “bez publike, bez trenera, prijatelja koji bodre takmičara”. Ovaj vrhunski rezultat je postignut uz pomoć sponzorskog tima sa Bk grupom na čelu. Vlada Srbije je Draganua Jaćimovića nagradila sa deset hiljada dinara, a nagradiće i celu ekspediciju posebno.

Miroslav Rajković

ZAURLAO SAM OD SREĆE I ZAPLAKAO

Sedeći pola sata sasvim sam na najvišem vrhu Mont Everesta, Dragan Jaćimović je posmatrao ljubičaste oblake pod sobom. U daljini, kako kaže, učinilo mu se da vidi i pola Kine.

Deset dana kasnije sedimo u lepom, nažalost podstanarskom stanu četvoročlane porodice osvajača Mont Everesta, u pančevačkom naselju Kotež 2. Junak ove priče kaže da oseća jak bol u listu desne noge. Tamo, na najvišoj planini sveta, dok se pripremao za presudni uspon, pukao mu je mišić. Supruga Jadranka koja se retko uključuje u razgovor, pažljivo sluša šta Dragan govori. Nije ga videla ni čula 64 dana, koliko je trajala jugoslovenska ekspedicija na Mont Everest. Sinovi, osmogodišnji Ivan i četiri godine mlađi Igor, zadovoljivši znatiželju zbog iznenadne posete, odlaze u drugu sobu da se igraju.

A Dragan priča kako mu je, za poslednjih 850 metara visinske razlike, od poslednjeg logora do vrha Mont Everesta, trebalo je punih dvadeset sati. njegov drug u ovom poduhvatu, Goran Ferlan, odustao je 200 metara pre vrha. Umor i temperatura od minus 40 učinili su svoje.

Na 8700 metara pukao je ragulator na boci za kiseonik. Počinje jaka glavobolja, javljaju se halucinacije. Kasnije mi je vođa ekspedicije Škot iskusan u ovim poslovima, rekao da čovek ima samo 50 odsto šansi da preživi bez dopunskog kiseonika u takvim uslovima. Spasla me je utreniranost, ali i nepokolebljiva odlučnost da uspem. Priviđala


120

mi se povorka budista i jasno sam čuo muziku. Tek posle dva dana shvatio sam da su to bile halucinacije. Da nevolja bude veća, Ferlan je krenuvši ka logoru, odneo greškom i radio-stanicu, tako da sam ostao bez kontakta sa logorom, potpuno sam na toj div planini. Sećam se da sam, kada sam zajahao gredu na vrhu Everesta, zaurlao od sreće, a onda zaplakao. Bio je 26. april, 10 časova i 15 minuta po lokalnom vremenu, u Jugoslaviji tri sata i 45 minuta manje. Omamljen srećom, ali i iznuren zbog manjka kiseonika, ostao sam na najvišoj koti sveta, umesto uobičajenih pet do deset, čitavih trideset minuta. Pobo sam na vrhu jugoslovensku trobojku i zastavu Vojske Jugoslavije. U kameru sam pokušao da kažem kako sam srećan što sam posle četvorogodišnjih priprema, eto, uspeo da ostvarim san, ali nisam siguran da će se to od siline vetra i mog uzbuđenja moći razabrati - priča Dragan Jaćimović.

Punih osam sati trajao je Jaćimovićev povratak u logor. Da bi sačuvao snagu često je zastajkivao i dremao. Sa čuđenjem, iz logora su dvogledom promatrali kako član njihove ekspedicije po pola sata visi na užetu ne pomerajući se. Među osvajačima Everesta vlada mišljenje da šanse da preživi ima samo onaj ko se posle uspona u logor vrati do 15 časova. Jaćimović, čiji će se uspon na Everest pamtiti, po mnogim posebnostima, stigao je u logor u 18 časova i 30 minuta. Naravno, veselje je bilo neopisivo.

Pošto je “Krov sveta” osvojen, požurili su kući. Opet, mimo svih pravila pešačili su 27 sati i preŠli više od sto kilometara kako bi stigli u Katmandu, na avion koji je ka Evropi poletao 1. maja. Sledeći je leteo tek za sedam dana, a niko toliko nije hteo da čeka.

Supruga Jadranka kaže da ona nikada nije sumnjala da će se Dragan popeti na Everest. Ali, baš zbog te njegove odlučnosti, strahovala je jer je znala da se on neće vratiti dok ne pobode našu zastavu na vrh sveta. Bilo bi joj lakše kad bi sada, kada je postigao najviše što jedan alpinista može, odustao od svega, ali o tome nema ni govora. Neke novine su tako nešto i nagovestile, ali Jaćimović to energično demantuje. Već su se javili sponzori koji bi finansirali sledeći njegov poduhvat. Toliko ima vrhova koje bi želeo da osvoji. Sada putuje na Taru, koliko da se odmori i zaleči povredu, a onda ...

Mali Ivan, učenik drugog razreda pančevačke Osnovne škole “Isidora Sekulić”, uz oca mnogo zna o alpinizmu. Ipak, Jadranka i Dragan saglasni su u tome da na tome treba i da ostane. Dovoljan je jedan alpinista u kući zbog kojeg se noćima ne spava u očekivanju vesti. Saznavši za tatin podvig, Ivan je častio celo odeljenje, ali i prvi put, kažu njegovi roditelji, shvatio je da u tome ima i mnogo opasnosti. Oni se nadaju da će ga to obeshrabriti, ali ...

M. Šašić

VOJNIČKE VRLINE ISKAZANE U PODVIGU

Načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije general-pukovnik Nebojša Pavković, sa saradnicima, primio je 6. maja majora mr Gorana Ferlana i zastavnika Dragana Jaćimovića koji su 26. krenuli u pohod na najviši svetski vrh Mont Everest. Na “krov sveta” je, kako je poznato, stigao zastavnik Jaćimović, koji je tamo razvio državnu trobojku i zastavu Vojske Jugoslavije.

Tom prilikom ih je general Pavković nagradio i saopštio da će za Dan VJ biti odlikovani i unapređeni – major Ferlan u čin potpukovnika, a zastavnik Jaćimović u čin potporučnika.

Čestitajući im za vrhunski podvig, načelnik Generalštaba je istakao da je uspeh koji su ostvarili u dramatičnim uslovima, entuzijazam i hrabrost koje su tom prilikom iskazali – primer koji predstavlja podstrek za sve pripadnike Vojske Jugoslavije.

U znak sećanja na osvajanje najviše tačke naše planete, dvojica alpinističkih


121

asova poklonila su generalu Pavkoviću ručno rađeni nož čuvenog gorštačkog plemena Gurki, koji simbolizuje nepokolebljivu i blagostanje, a prenosi se, kako to njihovi običaji nalažu, s generacije na generaciju.

Tokom srdačnog razgovora, general Pavković se zanimao za sve detalje pohoda na Mont Everest, posebno poslednjeg čina drame, kada je iscrpljeni major s promrzlinama na nogama ostao u visinskom logoru, a zastavnik Jaćimović sam krenuo u istorijski juriš prema vrhu. Neplanirano, izveo je i podvig u podvigu. Naime, zbog izuzetno niske temperature, stradao je regulator, pa je zastavnik Jaćimović bez kiseoničke opreme stigao na Mont Everest.

Načelnik Generalštaba se zanimao za tok oporavka dvojice alpinista i obećao pomoć i podršku u njihovim narednim poduhvatima, među kojima se pominje obaranje svetskih rekorda, čime bi se dvojica naših starešina svrstali među deset najuspešnijih alpinista na svetu!

Branko Kopunović

HEROJSKI DO VRHA

Najuspešniji jugoslovenski alpinisti, Dragan Jaćimović i Goran Ferlan, posetili su redakciju našeg lista posle povratka sa osvajanja Everesta. “Novosti” su, inače bile medijski sponzor ovog poduhvata odvažnih planinara.

U razgovoru sa glavnim i odgovornim urednikom Dušanom Čukićem, Jaćimović i Ferlan su pričali o sreći i mukama koje su doživeli na Himalajima.

- Na 7.600 metara, pukao mi je ventil za dovod kiseonika iz boce do maske – rekao je Dragan Jaćimović, prvi jugoslovenski alpinista koji se popeo na Everest. – Praktično, na vrh sam se popeo gotovo bez kiseonika! Pratile su me halucinacije, video sam obrede tibetanskih lama i slušao neku muziku ...Onesvestio sam se, ustajao i nastavljao dalje. Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam stigao na sam vrh i razvio našu zastavu, jugoslovensku zastavu.

Goran Ferlan, koji je do ostvarenja svog životnog sna stigao na udaljenost od oko 120 metara, jer je zbog promrzlina dalje nije mogao, dočerao je koliko je, ustvari, jala volja ove dvojice junaka, oficira VJ, da pokore snažna bespuća.

- Svako ima svoj životni san – rekao je Ferlan. – Naš je bio da osvojimo Everest i obradujemo sve Jugoslovene. To je i ostvareno. Kad saniramo povrede, i malo se odmorimo, počećemo ponovo da treniramo.

A zar ima nešto veće od Everesta? – Ima težih i lepših vrhova, iako su manji – kažu obojica junaka u glas. – I ti niži planinski vrhovi ponekad mogu biti mnogo veći izazov za prave alpiniste.

Dragana Savić

DRAGAN NA KROVU SVETA Gledam mesec kako se rađa. Sa visine. Obaram pogled, buljim ispod sebe i vidim

kako je iz oblaka izronila svetlucava kugla. Ej, to je mesec. Bio je negde na 6500 metara, ja mnogo iznad. Kakav osećaj. Posle se, negde oko pola pet, i sunce pojavilo. Prizor iz filmova sa nikad viđenim efektima. Fantastika uživo. Video sam mnogo toga u životu, ovo je nešto zaista najlepše.

Dobrodošli na krov sveta! Vaš domaćin ili vodič, kako želite, zove se Dragan Jaćimović, prvi jugoslovenski alpinist koji se popeo na Mont Everest, u ekspediciji koju je prošao sa dugogodišnjim partnerom Goranom Ferlanom.

Šifra 8848 godinama je bila u snovima dvojice neustrašivih “sportista”. Zašto


122

navodnici... - Treba biti lud! Psihički jak. Lako je fizički se pripremiti - uslov je koji moraju da

ispune ljudi sa jasnom željom da se popnu na krov sveta. Najviši vrh Azije, sveta, planinskog masiva Himalaja. Smešten između Kine i

Nepala bio je odredište na koje su se uputili Jaćimović i Ferlan. Životna želja. Prizor koji je dolazio u snove tokom četiri godine profesionalnog bavljenja alpinizmom.

- Penjanje u Jugoslaviji ne računamo u karijeru. Tek od 1996. kad smo zakoračili na Nepal.

Četiri godine sanjanja. Za svaku po mesec strašnih priprema. Koliko je snage i kondicije potrebno za put na vrh sveta?

- Bazične pripreme odradili smo na Tari, u hotelu “Omorika”. Imali smo sve, bukvalno sve, da se pripremimo kako treba. Masera, teretanu, bazen, terene za trčanje po planini. Tri puta dnevno smo trenirali, tu je stečena snaga za napad na Everest - objašnjava Ferlan.

Trener? - Nije nam potreban. Sami smo sebi bili treneri. Verujte, imamo dovoljno iskustva

u tome. Da ne budem možda neskroman, verujem da u ovoj zemlji imamo najviše iskustva u oblasti fizičke pripreme - dodaje Jaćimović.

Elem, posle meseci pripremanja, potrage za materijalnom “pripremom”, došao je trenutak za polazak na, ispostavilo se, 70 dana dugu ekspediciju. Aktivnog penjanja, Jaćimović i Ferlan imali su 64 dana.

Kombijem 24. marta iz Beograda krenuli su za Budimpeštu. Iz glavnog grada Mađarkse leteli za Beč, a potom do Katmandua. Dva dana regulisanja organizacije ekspedicije i počinje akcija. Vežite se, polećemo... Helikopterom na 2800 metara do mesta po imenu Lukla. Prvi postavljeni cilj bio je bazni logor predviđen na 5300 metara.

- Osam-devet dana trebalo nam je da dođemo do baznog logora i prođemo neophodan period aklimatizacije. Otprilike tri-četiri dana mora da se bude u baznom logoru. Zatim sledi možda i najopasnija deonica “Ice fall”, led koji se kreće. Preko kojeg se penješ i treba da se vratiš jer pravilo glasi: penji se visoko, spavaj nisko. I postepeno se povećava broj noći koje se provedu na novoj visini. Sve zavisi od toga koliko telo može da trpi bolove koje izaziva visinska bolest - objašnjava Jaćimović.

Pored baze na 5300 metara, postoje još četiri visinska logora, prvi na 6100 metara, drugi na 6400, treći na 7300 i četvrti je okruglo 8000. Sledeći je ...?

- Vrh! Treba još samo reći da je vrhunac aklimatizacije u trećem visinskom logoru koji je smešten na 7300 metara. Kad se to dostigne, obavezan je povratak u bazni logor i vrebanje povoljnog trenutka za napad na Everest.

Prvi napad izveden je 11.maja. Početna pozicija - 8000 metara. - Napada se uvek noću. Oko 22-23 časa predviđen je pokret. Prema planu ujutro

oko osam-devet treba da se bude na Everestu - otkriva nam Jaćimović. - E sad, mi smo bili najveći manijaci od 21 ekspedicije pa smo poneli preko 500 metara fiksnog užeta. To je teret, strašan, ogroman. Bilo je mnogo poteškoća jer sneg je do pojasa. Zbog velike težine propadali smo i to je znatno otežavalo penjanje. Nekako smo se držali. Balcony se zove logor na 8000 metara gde je počeo da duva vetar i šerpasi su se preplašili.

Šerpasi su momci angažovani u ekspediciji za nosače tereta. - Verujte, hteo sam da ih premlatim kad su uneli paniku. Mladi su, mnogo

zarađuju, ne žele ni najmanji rizik. Kad dune prvi jači vetar počinje histerija i ubeđuju ekspediciju kako ne može da prođe napad na vrh. Penju se često, sam Bog zna koliko se šerpasa do sada popelo na Everest.

A ljudi? - Od 1953. do 2000. godine preko 800 - dodaje prvi junak SR Jugoslavije na krovu

sveta Dragan Jaćimović. Šerpasi i oprema?


123

- Koriste kiseonik, ljudi su, moraju. Inače imaju prednost što su rođeni na 4000 metara. Lako im je da se penju, kao nama na Kopaonik. Čista genetika - priča Ferlan.

Koja je cena njihovog rada? - Ne znamo tačno, ali zaista lepa svota. Kako se se sporazumevali, čitaj svađali? - Govore engleski. Nepal je britanska kolonija. Ima ih mnogo. Rekoh, mladi su i

neiskusni. Nije dobro što se množe, osetili su zaradu, ali zbog neiskustva trpe ekspedicije. Kod nas je bilo petorica šerpasa i šest penjača.

Vratimo se sukobu sa Nepalcima. - Kratko je trajao. Jednostavno povukli su se. Mi smo nastavili. Uz mesečinu je

bilo lako penjati se, međutim, brzo su se navukli oblaci. U tim situacijama koriste se čeone lampe što dodatno otežava misiju. Usporava. Uz sav entuzijazam, volju, želju, videli smo kako dalje zaista ne ide. Vratili smo se. Sledi svađa u ekspediciji, pa opet duel sa šerpasima, teški trenuci - prenosi Jaćimović.

Staro je pravilo u svetu planinara, Everest jednom napadneš i vraćaš se. - Ma to nam nije ni na kraj pameti bilo. Bio nam je potreban predah, da se malo

smire strasti. Ohrabrenje stiže od starog iskusnog planinara. I savet da se spustimo u Peng Boče, mesto na 4000 metara koje je poslednji nivo vegetacije. Šuma, kiseonik, oporavak je mnogo lakši u tim uslovima. Tu imamo i mnogo prijatelja i svi su nam pritekli u pomoć.

Dva dana, tri noći na Peng Boču i Jaćimović i Ferlan su bili kao novi. - Bio je to potez veka. Osećao sam se fantastično. Rekoh Goranu, sad je naš! -

priča Jaćim. Novi pokret - 18.maja. - Neverovatno brzo stigli smo do trećeg visinskog, na 7300 - dodaje Ferlan. Sledi veliki peh - vremenska prognoza. - Prognoza je stizala iz Londona. Za narednih pet dana. Nažalosti bila je totalno

pogrešna. Vetar je duvao 160 na sat. Sve nam je pocepao, čak i šator. Šok. Psihički smo bili gotovo nokautirani. Opet spuštanje. Na drugi visinski, dva dana boravka.

Želja, volja, to je ipak najjači vetar koji je za kratko vreme rasterao oblake sumnje i dileme. Treći polazak 21.maja. Sve je bilo OK što se vremenskih uslova tiče.

- Kad smo kod želje, ne možete zamisliti kakva energija se oseća kad svi stavimo ruku i onako sportski “overimo”. Zbog toga ću se vratiti u velike ekspedicije. Mrak, vetar jak, gori samo naših pet-šest lampi, a energija strahovita. Bio je 25.maj oko 22,30 h kad smo krenuli na vrh i jedan drugom pružili snagu na opisan način. Penjali smo se do zore ... - priseća se Jaćimović.

Susret dvojice alpinista na 8650 metara. - Goran je bio ispred mene. Vidim, čeka me, očekujem, želi da idemo u tandemu

do kraja. Reče mi: “Ja moram dole”. Razorio me! To mi je najteži udarac u karijeri, životu. Za sve ove godine nikad se nismo razdvojili, zašto baš sada? Izvadio je, dao mi zastave i dodao: “Sve je na tebi”. Nastavio sam.

Promrzline na nogama razdvojile su partnere. - Šta da kažem? I sad kad pomislim na sve to ježim se, opet mi je hladno. Ledeno

- tužnim glasom priča Goran. - To su trenuci. Bol je bio strahovit. Zvao sam prvi put vođu ekspedicije, savetovao me da zamenim bocu. Uradio sam i nastavio, ali nije išlo. Boli, pucaju noge. Da li je Everest vredan prstiju, nogu, da ostanem invalid čitavog života? Bio sam 25 minuta ispred Dragana. Čekao sam i znao da će ga moja odluka pogoditi. Ali tako sam procenio. Izbora i mnogo vremena za razmišljanje nije bilo.

Južni vrh zove se pozicija na 8700 metara gde se Draganu pojavio još jedan problem.

- Pukao je regulator za kiseonik. Biti il ne biti. Smrt u tim trenucima nastupa u 90 odsto slučajeva. Nivo kiseonika pao je ispod 20 odsto. Ako odustanem - propali smo. Penjem se - odlučio je Jaćimović.

Po lokalnom, nepalskom vremenu 10,15 časova, 26.maj 2000. godine. Prvi Srbin


124

popeo se na Mont Everest!!!

Đorđe Pajić

TREĆA VARIJANTA NIJE POSTOJALA!

Na Mont Everestu, najvišem vrhu sveta, od 26.maja ove godine viori se jugoslovenksa zastava. Državnu zastavu i zastavu BK grupacije koja je bila sponzor putovanja, na krov sveta postavio je Dragan Jaćimović. Drugi član jugoslovenske alpinističke ekspedicije, Goran Ferlan, imao je peh i na samo 150 metara od vrha, zbog promrzlina na nogama, morao da odustane. Uprkos Goranovoj nesreći, njih dvojica su zajedno upisani zlatnim slovima u istoriju svetskog alpinizma.

Mont Everest se nalazi na 8850 metara nadmorske visine. Ove godine je bila prijavljena 21 ekspedicija sa oko 150 članova. Međutim, zbog loših vremenskih uslova, veliki broj alpinista je bio prinuđen da odustane. Jedna od ekspedicija koje su odustale, bila je sastavljena od članova specijalne jedinice britanske vojske. Oni su želeli da ovaj vrh osvoje u čast svoje kraljice. Imali su veliku medijsku pompu, najskuplju opremu i ogroman budžet, ali...

Za razliku od njih, Goran i Dragan, koji su pripadnici Vojske Jugoslavije i koji nisu imali ni iz daleka tako dobru materijalnu potporu, nisu odustali. Dokazali su da u čoveku postoji nešto što se ne meri novcem i što uvek daje snage da se ide dalje.

Dragan Jaćimović, unapređen u čin potporučnika po povratku sa Himalaja, živi u Pančevu, oženjen je Pančevkom i ima dva sina. Rođen je 20.avgusta 1969. u Lučanima, gde i dalje žive njegovi roditelji. Ima starijeg brata koji sa porodicom živi u Skoplju. Kao član državne reprezentacije u orijentiringu, na Balkanskom prvenstvu 1999. osvojio je Srebrnu medalju, trčao je maratone u zemlji i u svetu.

Goran Ferlan je rođen 5.marta 1963. godine u Rumi. Oženjen je svojom sugrađankom i ima jedanaestogodišnju ćerku. Tu žive i njegovi roditelji, a porodica se u ravnicu doselila posle Prvog svetskog rata iz Slovenije. Po struci je magistar nuklearne fizike, a po povratku sa Himalaja unapređen je u čin potpukovnika. U dosadašnjoj sportskoj karijeri je postigao nekoliko vrednih rezultata u različitim sportovima.

Naše alpiniste smo upoznali po povratku u Jugoslaviju, i dogovorili se da ih posetimo u njihovim domovima kada se odmore. Bili su još bradati i sluđeni velikom medijskom pompom kojom su dočekani, na konferenciji za novinare koja je 2.juna bila organizovana u TV BK. Posle 70 dana snega i leda, tišine i borbe sa surovom prirodom, očigledno zadovoljni uspehom, ipak su priznali da im smeta gužva i vrućina, a da im oči zamara - zelenilo drveća!

Odmah posle susreta sa novinarima, otišli su na lekarski pregled, i prvih deset dana proveli na terapijama u hiperbaričnoj komori. Potreban im je oporavak zbog nedostatka kiseonika i promrzlina. Naime, Goranu su promrzla stopala i prsti na nogama, zbog čega je i morao da odustane nadomak cilja i zastave preda Draganu. Dragan je produžio, mada mu se pokvarila boca sa kiseonikom, tako da je u povratku nekoliko puta gubio svest. Punih 19 sati se vraćao do logora u kojem ga je čekao zabrinuti Goran. Sreća, upornost, znanje i fizička izdržljivost učinili su da se sve dobro završi.

Ovo nije bilo prvi put da čekam da se vrati - kaže Draganova supruga Jadranka, po struci filolog - kada smo došli u posetu u njihov stan na vrhu jedne pančevačke novogradnje - ali je svaki put taj osećaj malo drugačiji. Morate u nešto da verujete da bi mogli to da preživljavate. Ja verujem u ovo što on radi, odnosno verujem u njega, pa mi i nije bio problem da ovo do sada preživljavam. Ovaj put se razlikovao od prethodnih, pre svega zato što je jako dugo trajao, zato što sam videla da ne ide po planu, a znala sam kako je bilo predviđeno, potom se dve nedelje nisu javljali, a i


125

novine su svašta pisale... Uopšte, taj plan koji je on sebi zacrtao po kojem je trebalo da se popne na vrh, bio je odložen. Vreme je bilo izuzetno loše, pa sam se bila jako zabrinula. Dobro poznajem, svog momka, znala sam da su postojale samo dve varijante: ili da se popne i vrati, ili da se ne vrati uopšte! Da se vrati a da se ne popne, ta varijanta uopšte nije postojala.

Deca su posebna priča. Igor je mali, pa je njemu dovoljno reći da je tata na planini. On je na to navikao. Mada je i on sada primetio da tate nema duže nego što je uobičajeno.

Stariji Ivan je tek sada postao svestan koliko je opasno to čime se tata bavi, što je Jadranki jako drago: jedan alpinista joj je sasvim dovoljan u kući!

Bio sam u jednoj vrsti psihoze sve do osvajanja vrha priseća se Dragan, dok mu mlađi sin sedi u krilu i svako malo nešto zapitkuje. –Sebe sam i bodrio govoreći: izdrži, sve će se ovo zvati lane! Ipak, velika je nervoza bila i kod mene i kod ostalih članova ekspedicije do osvajanja vrha. Problem je u tome što ja ne mogu ponovo da dođem da pokušam ako ne uspem, kao što to godinama rade bogati alpinisti sa Zapada. Onaj ko ima novca, neće mnogo da rizikuje. Ja ne mogu da pokušam ponovo, moram dati sve od sebe, jer su kod nas takvi uslovi: i javnost i sponzori su kod nas - razmaženi. Svi traže uspeh, traže maksimum.

To je i za njega i za Gorana u svakoj ekspediciji, veliko opterećenje. Čak 30 odsto im je teže nego da ih je baš briga za sve... Sve je podređeno osvajanju vrha.

Rekao sam sebi: “ma spustićeš se ti nekako, samo da ga osvojiš“. Bukvalno je tako i bilo. Kada sam osvojio vrh, a pogotovo kada sam se spustio u bazni logor, bio sam mnogo opušteniji. Onda smo iz baznog logora do Lukle, preko 100 km planinskog terena, silazeći sa 5300 m, na 2800 m, prešli za 27 sati! Pritom smo još nosili i opremu i rančeve... Žurili smo, pošto smo sve završili, da se vratimo. Saznao sam da imamo avion prvog i osmog juna, pa smo jurili da što pre stignemo kući.

Kada su stigli, nova trka: novinari, lekari, terapije, prijemi kod ministara i u Generalštabu, novi činovi, nove obaveze...

Novi čin znači i nove obaveze - kaže Dragan - Sada sam potporučnik. Sve je to lepo, ali će biti i puno novih obaveza, mada se rada ne bojim. Uvek sam bio pripadnik specijalnih jedinica. Odavno sam okusio adrenalin opasnosti i odgovornosti i ne predajem se lako. Okusio sam ga i u ratu, u alpinizmu, u padobranstvu, ronjenju, svugde. Volim draž orjentacije u prirodi. Volim da se takmičim sa drugima, a sa sobom najviše. Vrhunac nadmetanja i jeste nadmetanje sa samim sobom.

Dragan i Goran su se upoznali slučajno u Katmanduu pre četiri godine. Obojica su tu došli kao članovi ekspedicije Planinarskog saveza Srbije i na prvi pogled shvatili da su “vojna grla”. Tako su videli Himalaje i bili fascinirani da su poželeli da se popnu na najviši vrh na svetu. Te, 96. godine su krenuli da prikupljaju alpinističku opremu i posle trčanja maratona u Južnoj Americi, popeli se na jedan od najviših vrhova Anda, Akonkagvu (7035 m). Iste godine su se vratili i na Himalaje i osvojili vrh Kalapatar (5545 m). Sledeće godine su se popeli na Alpe, najviši evropski vrh Mon Blan. (4807 m), a potom 98. ponovo su otišli na Himalaje. Osvojili su vrh Čo Oju (8201 m). Prošle godine su osvojili jedan od tehnički najtežih vrhova za osvajanje na Himalajima, Ama-Dablam (6956 m). Osvojili su ga zimi, u teškim vremenskim uslovima. I konačno, Mont Everest. (8850 m)!

Porodica Ferlan ima tipičnu vojvođansku porodičnu kuću u Rumi. Goranova supruga Nevena je profesor matematike i radi u osnovnoj školi. Ćerka Marijana upravo završava četvrti razred osnovne škole. Ni njima nije bilo lako da čekaju, mada su se momci javljali na njihov mejl:

Bilo je zaista teško izdržati toliko vremena - priznaje Nevena - Nikad tako dugo nije bio na putu, a nije se ni javljao...

U novinama sam pročitala da je tamo minus 50, da duvaju neki vetrovi, stizale su informacije da su poginuli ovi ili oni, a ja o njima nisam znala ništa. E, to je ono što je stvarno bilo teško. Maji nisam mnogo govorila, jer je ona ipak mala, ali sam joj uvek


126

čitala kad se tata javi mejlom. Maja je skromna, tiha devojčica koja ide u dve škole. Osim u redovnu, ide i u

muzičku školu, svira flautu. Njeni drugari je ispituju, hoće da čuju šta se to desilo... Mi smo malo planinarili, ali samo po našoj zemlji, po Tari i tako, ali nismo mi

alpinisti. Goran je rođen u Rumi, ali ima slovenačko poreklo, pa mu je, možda, proradio neki gen! Nadam se da više neće nigde ići, ali to ne zavisi od njega. Sada lekari kažu da ne sme godinu dana da se izlaže temperaturi koja je ispod nule. Znači: bar godinu dana sam mirna!

Zaista nikada nisam bio planinar - priznaje Goran - a nisam ni znao šta je alpinizam do 1996. godine. Godinama sam se bavio maratonom, osam puta sam učestvovao i na prvenstvu Jugoslavije, trčao sam i u Rimu, Beču, Firenci, Izraelu, Sevilji, Helsinkiju, Štokholmu, Bonu... Sve do pre četiri godine kada sam prvi put otišao na Himalaje, ali ne vođen alpinizmom niti planinarenjem, ili da osvajam vrhove, jer se time nikada nisam bavio. Ne, nego sam kao dečak i srednjoškolac bio zainteresovan za zenbudizam, puno sam čitao o Tibetu i Himalajima, pa sam želeo da sve to izbliza vidim i upoznam: kakvi su to ljudi? Već sam bio izgustirao maratone, pa kada sam došao na 5000 metara nadmorske visine bio sam fasciniran tom belinom i snagom Himalaja. Nemam nikakvu alpinističku školu, nego je proradila doza moje lične ludosti i fanatizma. U suštini je sve u životu - rad. Tako je bilo i kad sam studirao i magistrirao nuklearnu fiziku: nisam išao po kafićima nego sam godinama učio. Za velike napore imam i neke fizičke predispozicije: samo 38 otkucaja srca u minutu! Tako sam i mogao da trčim i ultramaraton. Trebalo mi je 12 sati da pređem 600 km, od Bitolja do Novog Sada. Jednostavno, ne umaram se. Nisam kriv što su mi se smrzle noge, a Jaćim i sam zna da sam ja bolji od njega. On me u šali zove monstrum. Šta mogu, smrzao sam se... Mada sam 25 minuta bio ispred Jaćima! Sačekao sam ga i perdao mu zastave. To je život: ja sam se vratio nazad, a on je nastavio ka vrhu. On je u tom momentu bio bolji od mene, mada to i nije bila nikakva trka između nas dvojice.

To je bilo njihovo zajedničko nadmetanje sa surovom, često smrtonosnom, lepotom krova sveta.

Dragan i Goran imaju mnogo planova, ali o njima je još rano govoriti.

IZMEĐU SLAVE I VEČITE TUGE

Dud Koši je u prevodu mlečna reka, široka, plitka i brza. U podnožju je Everesta, pravi je glečer Kumbu. Lodž je prenoćište. Lodževi se mogu naći još na 4.900 metara, dalje ih nema, dalje su veliki snegovi. Namče je na 3.450 metara, vidikovac sa koga se vidi Everest. Zovu ga i "japanski hotel". Gorak Šep, gavranovo gnezdo, poslednje naselje pred Everestom. "Puđa" -molitva Lame bogovima da se umilostive i dozvole da osvojimo vrh. Čang je piće, nešto slabije od naše rakije, pravi se od pirinča. Sout samit je južni vrh, bio sam 120 metara od njega. Šerpasi, pleme, oni nam kuvaju u baznom logoru, nose opremu, ali ne do vrha...

Mala alpinistička enciklopedija. Mala i tako potrebna u osvajanju priče o osvajanju vrhova. Ovo je priča o Goranu Ferlanu iz Rume i Mont Everestu. Njegova priča. A svaki vrh ima svoju enciklopediju.

Namče i Internet

- Krenuli smo 24. marta, preko Beča i Budimpešte. Stižemo u Katmandu na jedan

dan, a onda aviončićem u Luklu, naselje u podnožju Himalaja, više varošica. Nastavljamo dalje. Već smo na 2.700 metara visine. Teško je prići baznom logoru, 120 kilometara idemo peške do logora. Prvo mesto noćenja je Tok Tok, na 2.350 metara, niže prema reci Dud Koši. Nju prelazimo non-stop. Drugog dana stižemo do sela


127

Namče, na 3.450 metara. Tu smo dve noći. Penjemo se na 4.000 metara, tu je vidikovac sa koga se može videti Everest. Namče je naselje, ima struju, televizor, Internet... Normalno se tu može živeti. Sledeći put je Pang Boče na 3.700 metara, a onda Dim Boče na 4.300 metara. Tu još uvek žive ljudi, ima 15-ak kuća, ali ih je sve manje. Već dalje ne žive ljudi, samo lodžeri. Hladno je, veliki snegovi svuda oko nas. Namče ima oko 200 kuća. Tu smo dve noći. Onda idemo na 5.000 metara, pravimo aklimatizaciju, što više ideš gore, bolje ćeš spavati kad se vratiš dole. Dve noći smo tu, da se organizam navikne. Inače - dolazi visinska bolest, mučnina, povraćanje, bolovi u glavi. Nešto slično kao morska bolest.

Loboče je na 4.900 metara. Tu već ne žive ljudi, ali lodževi postoje. Stižemo u Gorak Šep, gavranovo gnezdo. Sledi Kalapatar na 5.545 metara. Sledeći dan smo u baznom logoru, jedinom. Tu smo 2,5 meseca. Tu je šator, tu imamo sve. Šerpasi kuvaju, tope vodu, tu se odmaramo. Doručak, ručak, večera. Imamo krompir, jaja, pirinač, kobasice, voće iz konzerve. Pravili su nam i palačinke...

Mnogi Ameri nisu ni pokušali

Nas 13 je u ekspediciji. Vođa je Henri Tod, Škot. Nas dvojica smo iz Jugoslavije,

ostali su Amerikanci. Jedan Amerikanac je otišao kući odmah iz baznog logora, dvojica u aprilu, ukupno pet. Nisu ni pokušali da se popnu, kažu da su umorni. Ostalo nas je osam.

Onda je bila "puđa". Lama čita molitvu dva sata. Znate ono: "Aum mane padne hum". Amerima je sve to služilo samo za slikanje. Ja sam sve poštovao. Baca se pirinač, trči se okolo, pije se čang. Pored "puđe" se stavlja ono što si poneo, da bude blagosloveno. Ja sam poneo "lozovaču", jednu košticu od šljiva, dve papričice, Majine igračke, jednog delfinčića, krst "sv. Nikole" koji sam nabavio u manastiru Rača, porodičnu fotografiju.

Posle toga idemo do prvog visinskog logora, na 5.700 metara. Onda idemo do drugog visinskog logora i vraćamo se u prvi. Ima četiri visinska logora, prvi je na 6.100 metara, drugi na 6.400, treći na 7.300 i četvrti na 8.000. U drugom visinskom logoru smo 17 noći, u trećem pet, a tri noći u četvrtom logoru. U trećem se ne spava, samo se dodirne. Puno smo se vraćali, umarali, iz tri puta smo osvajali vrh. Zašto? Pa loša procena našeg vođe ekspedicije, umorili smo se, izgubili snagu. Tri puta smo se vraćali dole. Navodno, vreme nije bilo dobro. A bilo je boljih dana nego kada smo se penjali na vrh. On je pogrešio. Zato se ja nisam ni popeo. Rekao sam mu to.

Prvi put smo pokušali da se popnemo na vrh u noći između 11. i 12. maja. Drugi pokušaj je bio između 21. i 22. maja, a poslednji u noći između 25. i 26. maja. Krenuli smo noću između 10 i 11 sati. Nas osam. Ja sam bio na mestu Balkoni, na 8.500 metara pre četiri sata izjutra. Nosimo i kiseonik. Tu mi je već bilo hladno...

"Siđi dole!"

Tu sam zamenio bocu. Henri ne ide gore. On se penje do 8.000 metara. Rekao sam

mu da mi je hladno, prste ne osećam. Tri sata kasnije ih nisam uopšte osećao. Kaže mi - otvori kiseonik. Imam četiri litre kiseonika u minutu. Bilo je 15 minuta do sedam. Do vrha sam 120 metara. Prste ne osećam. Kažem sebi da je kritično. Jaćimović je bio 25 metara iza mene. Bio je više umoran. Zvao me je "monstrum". Opet zovem šefa. Šta da radim? On ćuti sedam-osam sekunci. Onda kaže: "Siđi dole!" Ne moram da poslušam, ako mi se nešto loše desi, on nije odgovoran. Mislim, šta ako se smrznem, ako ostanem bez nogu. Glava mi je sveža. Vredi li sve to onih šest dana slave na televiziji. Opet mislim; idi dalje, a četiri godine rada, smrzavanja mojih želja, mašte. Sve je to stalo u dva-tri minuta. Sačekam Jaćima, kažem mu da idem dole. Ubeđuje me da nastavim. Dao sam mu zastavu, kažem "Uradi ti taj posao, dodirni to." On se 3,5 sata penjao 120 metara. Kaže mi posle mu je nestalo i kiseonika. Vraćam se dole.


128

Već je podne. Jaćima još nema. Mislim, nećemo ga više ni videti. Zaspao je na dva-tri mesta. Vođa se poplašio da on ostao gore. U pola četiri i vidimo, polako silazi. U pola sedam stiže u logor.

Njih četvorica iz ekspedicije su se popeli na vrh. Posle sam imao muke s njim. Ima halucinacije. Neće da pije neće da jede. Priča bez veze. Četiri boce s kiseonikom otvorim, da mu bude bolje. Zora nikad da svane. U početku mu nisu verovali da je bio gore. Čak ni vođa. Kad je doneo video materijal, a i Šerpas je potvrdio, sve je bilo zvanično.

Šta sam osećao dok sam išao dole? Mislim, možda sam i mogao gore. To mi stalno zvoni u glavi. "Možda sam i mogao, ..." Bili smo u krizi. Čak i na konferenciji za štampu u Beogradu. Usporeno govorimo. Čak

i kod kuće. Krenem da vozim "fiću", i pravo u kanal. Žena kaže "još nisi normalan." A dalje? Ne znam. Supruga je protiv. Ja mislim, možda krenem opet, ako zdravlje bude

dobro. Karići mi kažu "Daćemo ti šansu!" Neka malo prođe vreme. Ja sa sobom moram da raščistim: da li ću od sada da kopam vinograd, ili da idem gore... Moram sam sebi dati šansu.

Katica Kuzmanović

UZJAHAO KROV SVETA

U noći između 25. i 26.maja pala je odluka. - Idemo u napad!

Goran Ferlan i Dragan Jaćimović, naše alpinističke uzdanice, nisu hteli više da oklevaju. Vremenska prognoza je bila neumoljiva. Poslednjeg dana maja počinjao je monsunski period s vetrovima od kojih se krv ledi. Ako ne krenu odmah, propašće dvomesečne pripreme, nade će se raspršiti, sponzori i navijači će se razočarati. Ni te noći im vreme nije išlo naruku. Mnoge ekspedicije su odustale, vratile se kući. Posebno obučena britanska ekipa sastavljena od SAS-ovaca, htela je da 2000. obeleži osvajanjem Mont Everesta i da tako uspeh pokloni svojoj kraljici. Niske temperature, do minus 40, ledeni vetrovi, lavine, zaverili su se protiv svih tih zaljubljenika u visine da u jubilarnoj godini uđu u galeriju nepobedivih.

“Idi sam, čekam te”...

Naši momci su rešili. Idu gore pa šta bude. U napad. Everest im nije protivnik.

Nije to borba sa štopericom, ni sa sudijama. To je borba sa samim sobom, to je veština i karakterna osobina da se iz sebe iscedi i poslednji atom snage. I da se ni tad ne preda.

Iz baznog logora su krenuli ka vrhu. Sa opremom na leđima i lampama na šlemovima. Satima su se verali, vukli užad. Na leđima su im se boce sa kiseonikom činile tonu teške.

Goran Ferlan je počeo da ne oseća stopalo. Prsti na nogama nisu bili više njegovi. Dvestotinak metara ih je delilo do Krova sveta. Dalje po cenu gubitka stopala ili odustajanje. Dilema kakva se jednom u životu nameće. Žrtvovati stopalo znači ne popeti se više nikad i nigde. Goran je s tugom u očima rekao kratko Draganu Jaćimoviću:

- Idi sam. Uradi to. Čekam te dole u logoru! Ajde, Jaćime! - Tih poslednjih sto pedeset metara Jaćim je prevalio sam. Prema alpinističkim

pravilima to je bilo suludo. Posle tridesetak metara boca sa kiseonikom mu se pokvarila. Ventil se smrzao i odvalio. I tu se više nema kud. Jedina odluka: natrag, nadole, više sreće sledeći put. Jer, na toj visini samo je sedamnaest odsto kiseonika u


129

vazduhu. Nedovoljno da čovek preživi. I tada Jaćim donosi sudbonosnu odluku, gotovo samoubilačku. Bez boce ide na

Krov sveta. Na 8850 metara visine. Jer, da dotle dođe, da bude nadohvat ruke kruna svih napora i ulaganja, a da jedna boca sve poništi, nije mu išlo u glavu. Odluka tvrdoglava i opasna. Nastavio je da se penje. Psihoza koja ga je danima proganjala da sve ne propadne, sada ga je pokretala, da ide dalje, makar i u smrt.

Sporo, ali duboko

Počeo je da oseća malaksalost. Zahvatila ga je hipoksija, bolest koja se javlja

usled nedostatka kiseonika u organizmu. Setio se saveta za takav slučaj: da diše sporo, ali duboko. Blaga nesvestica ga je tresla. Čas crvenilo, a čas jarka svetlost su mu se kao koprena navlačili na vid.

Temperatura je bila ispod minus 40 stepeni Celzijusovih. Taj prilaz sa južne strane u ovo doba godine je trebalo da bude mnogo pitomiji. Nije bio. Kao da se sve zaverilo protiv našeg momka. Šerpasi su se zbog nevremena povukli. Nisu želeli ništa da izikuju. Taj narod, navikao na ovu surovu klimu ume da predoseti kada ne treba stavljati glavu u torbu. Oni koji su posmatrali dvogledima sa ostalih visova natčovečanski napor našeg alpiniste tog prepodneva su sumnjičavo vrteli glavom.

Ali, Jaćim je, kao u bunilu, ipak, uporno išao gore. Santimetar po santimetar, peo se i hrabrio sebe da izdrži.

- Setio sam se svoga dede koji je za sve govorio da će to uvek biti “lane”. Treba prebroditi muke i potom se sa radošću sećati svega. Zapeo je, a krv mu se smrzavala u žilama.

- Na dva metra od vrha uključio sam digitalnu video kameru. Konjsko sedlo, tako se zove sam vrh, najviši na svetu, treći pol Zemlje. Sedlo, jer je dug oko dva i po metra a širok ni pola. On mora da se zajaše, kao leđa konja. Popeo sam se na njega puzeći, objahao ga i shvatio da je to to. Gurnuo sam ranac od sebe, uključio kameru i stavio je na njega, odmakao se i počeo da vadim zastave. Da ovekovečim trenutak. Prvo našu državnu trobojku, pa onda zastavu Vojske Jugoslavije, pa onda BK grupe i Mobtela koji su nam mnogo pomogli. Bilo je kao u snu. Kao u bajci. Neki osećaj sreće i umora, praznine i grča od trenutka koji protiče.

Video sam pola Kine

Tačno u 10 sati i 15 minuta, 26. maja 2000. prvi Srbin, Dragan Jaćimović iz

Pančeva, pripadnik “Kobri”, specijalne jedinice VJ, otac dvoje dece, uključio je štopericu i počeo da meri sebi vreme na Krovu sveta, na 8850 metara visine:

Dva kilometra ispod mene su bili oblaci, sa južne strane a sa severne sam mogao da vidim pola Kine, kao na dlanu. Disao sam sporo i duboko. I po segmentima sam hteo da zapamtim što više od onoga što vidim. Uključio sam i foto-aparat na autoklips da sam slika. Jer, fotografije i video snimci su jedini uverljiv dokaz da sam uradio to što sam uradio.

Umesto da ostane pet-šest minuta, koliko je uobičajeno, i koliko su odsedali oni koji su već četrdeset sedam godina peli na najviši vrh na svetu, počev od Novozelanđanina Edmunda Hilarija 1953.godine, Jaćim je ostao punih trideset šest minuta.

Čuo sam muziku u ušima. Bubnjanje. Hteo sam da zapeva, ali glas me je izdao. Iz grla umesto glasa šiknula je krv. Mumlao sam nešto, radovao se. Mahao rukama. Vikao sam. Svedok mi je nebo koje, kao se otorilo iznad mene. Čini mi se da sam na neku sekundu i odlutao, bio u bajci, nestvarno dodirivao opremu, sebe, taj ljuti kamen, san svakog alpiniste. Bojao sam se da ne omanu baterije koje sam grejao telom. Crvena tačkica na kameri i foto-aparatu uveravala me je da je sve u redu, da će ostati dokaz o mom podvigu. Mislio sam na Gorana. Bilo mi je žao što nije sa


130

mnom jer smo toliko vremena proveli zajedno, zbližili se za ove četiri godine otkad osvajamo vrhove sveta. Setio sam se i supruge Jadranke, koja je strahovala, ali i hrabrila nas. I starijeg sina Ivana koji ima osam i po godina i koji zna napamet svih četrnaest vrhova viših od 8000 metara. I Igora koji ima četiri i po i kojem je još svejedno šta to tata radi. Ali, siguran sam, biće ponosan kad shvati. Bilo mi je pomalo žao što tog trenutka nisam imao s kim da podelim sreću. Jer, sreća mora da se deli. Malo sam vode bio poneo. Samo dva litra. I ponestalo mi je. Osećao sam da polako dehidriram. Žvakao sam voćne kocke da mi ne bi usta ispucala. Brisao sam krv iskašljanu iz grla. Goran i ja smo tim i ostali smo tim. Ta misao me je pratila. Bio sam svestan situacije da sam prvi Srbin koji će biti upisan da se ispeo na Mont Everest. To nije mala stvar za našu napaćenu zemlju. Neskromno sam to shvatio svom svojom težinom. Pobedila je moja, to jest naša poznata tvrdoglavost, da isteramo stvar do kraja, onda kad najmanje za to ima šansi.

Tek početak

Dragan Jaćimović se oporavlja. Ima tegoba sa mišićima noge, preveliki napor su

pretrpeli. U 10 sati i 51 minut sam krenuo dole. Nijednog trenutka nisam pomislio da mi je

ovo prvi i poslednji put na Everestu. Siguran sam da mi je ovaj uspeh tek početak. Jer, Everest jeste najviši, ali ne i najteži vrh na svetu za osvajanje. Mlad sam. Željan iskušenja. Ovo iskušenje je pokazalo da imam dovoljno snage i volje, što je važnije, možda. Kada sam sve po dva puta proverio: pokupio zastave i opremu, kameru i aparat, sa rancem sam krenuo dole. Sasvim sam bio svestan da sam zajahao najveću i najlepšu planinu na svetu. Da ću imati čime da se ponosim. I ne samo ja. I svi oni koji su bili s nama i uz nas. Vraćanje sa Konjskog sedla do logora na 8000 metara obično traje oko pet sati. Ja sam se vraćao čitavih osam. Spavao sam u dva navrata, što je, kažu, opasno po život. Ali, zbog hipoksije, organizam je tako hteo. Nije me slušao. Kada su me videli u logoru, nastalo je veselje. Klimao sam glavom i pokušavao da ispričam, ali su svi skakali na mene, grlili me.

Ispostavilo se da je Dragan Jaćimović bio poslednji koji se ove godine popeo na vrh Himalaja. Jer, od kraja maja počinjuvremenske nepogode i Šerpasi se povlače. Ministarstvo za turizam i civilnu avijaciju Nepala više ne izdaje dozvole za te poduhvate do sledećeg proleća.

Iz njihovog ministarstva je došao zaduženi službenik, pregledao video slike i video-trake, uverio se u verodostojnost svega, uzeo mi podatke i uskoro će mi na kućnu adresu stići sertifikat. A u godišnji almanah za 2000. Ući će i moje ime kao osvajača Everesta.

Dragan Jaćimović, čovek neograničene volje i velike snage, “Kobra” u najpoznatijem smislu te reči, osvetlao je obraz i sebi i svima nama. Stižu mu čestitke, ali on ne spava na lovorikama. Sprema sa Goranom nov poduhvat. O tome, kaže, reći će konkretnije kada za to bude vreme. Energija koju ovaj mladi čovek širi oko sebe gotovo da je opipljiva.

Ozren Milanović

EVEREST JE VEČNA TAJNA Nepalsko vreme otkucalo je 10,15, maja ove godine. Trenutak kad je Dragan

Jaćimović kročio na najviši vrh sveta - Mont Everest. U prošlom broju čitali ste o trenucima naših alpinista Dragana Jaćimovića (31 godina) i Gorana Ferlana (37), koji je zbog promrzlina morao da odustane od napada na Everest pri visini od 8650 metara. Jaćimović se junački poneo i završnih 148 metara prošao sa kvarom


131

regulatora za kiseonik. Odlučio se za misiju u kojoj, to je jako dobro znao, samo deset posto ljudi preživi! Nastavljamo uključivanjem u trenutak osvajanja vrha Himalaja.

- Veličine je leđa konja. Dužine četiri metra, širine recimo pola metra. Hipoksija je bolest koja hvata alpiniste na ovim visinama. Usled manjka kiseonika počinju halucinacije. Vizuelne pa zvučna.

Šta se videlo i čulo? - Ljude sam video. Mnogo ljudi oko mene. A muzika, Žan Mišel Žar, koncert iz

Kine. Čuo sam ga kao da se održava iza prvog ćoška. Osećao sam da sam usporen, borio sam se. I ostao nekontrolisano dugo. A hteo sam još da ostanem.

Strah? - Nisam ga osećao. Bilo mi je mnogo lepo. Proveo sam 36 minuta, nisam

razmišljao o dosadašnjoj normi koja predviđa pet do deset minuta. Nenormalno je to što sam uradio i dobro je da sam preživeo. Srećan sam što sam sve snimio kamerom. Pričali su mi da čovek pod hipoksijom ne može da radi pa alpinisti uglavnom snimaju podlogu, svoje noge. Zbog toga, čim sam stigao na južno sedlo proverio sam snimak.

Utisci sa Everesta samo naviru. - Video sam pola Kine. Oblaci su bili prelepi, neke ljubičaste boje. Uzak vrh. Kao u

bajci. Kao san. Čardak ni na nebu ni na zemlji... Posle svega mogu da kažem kako je Everest moćan, velik, ali podmukao. Sa nepredvidivim vremenom. Penje se na vrh isključivo glavom, to je srž.

Ostale ekspedicije su odustale? - Lako je njima kad imaju novac pa će doći i sledeće godine. Znao sam da je ovo

naša šansa sad i ko zna kad. Pre mene, nekih dva sata, na Everestu su bila dvojica alpinista. Ove godine ja sam bio poslednji...

Povratak sa vrha, na koji se Jaćimović teška srca, opredelio bio je prilično težak. - Rekoh već pod hipoksijom ima mnogo halucinacija. Čak sam i zaspao u jednom

trenutku što je veoma opasno. Spuštanje traje dva dana, do baznog kampa. Po dva visinska logora za jedan dan.

Kako reče Jaćimović usledila je još jedna "budalaština" dvojice Jugoslovena na Himalajima. Bazni logor je udaljen od Lukle više od sto kilometara. Da bi stigli na avion pešačili su preko 100 kilometara sa kompletnom opremom!

Hodali smo više od 27 sati, a pre samo tri dana osvojili smo Everest. Bilo nam je svega dosta. Hteli smo pošto-poto kući, da vidimo porodice. Da ne bismo čekali sedam dana do narednog aviona morali smo da pešačimo toliko.

Po povratku u Jugoslaviju našli su se na udaru medija, prijatelja, trudili su se da razumevanje i vremena pronađu za sve. U predahu između intervjua i raznoraznih gostovanja, prijema, čekala ih je neophodna rehabilitacija. Hiperbarična komora svvaki dan da bi nadoknadili veliki gubitak kiseonika. Poznati specijalist Dekleva savetovao je Goranu da u narednih godinu dana ne sme da bude na temperaturi ispod nule.

Vidno iscrpljeni pojavili su se u SC “Milicionar” u Makišu. Dragan Jaćimović je poslednje dve godine član Planinarsko-smučarskog kluba “Josif Pančić” koji se nalazi u sklopu SD “Milicionar”.

- Ja sam pristupio po povratku sa Himalaja i sad smo klupski drugovi - dodao je Ferlan.

Milion pitanja za junake. Sve one “sitnice” koje u uslovima na Himalajima život znače. Osnovno je hrana, piće?

- Pre svega topljenje snega za vodu, čaj. Tečnost je gotovo život. Oko četiri-pet litara dnevno. Kad dobijemo vodu pravimo instant-supe. U upotrebi je i mleko u prahu, isušene stvari, voće, povrće, keksevi, krekeri, čokolade. Pirinač je maksimalno eksploatisan. Kako se penješ apetit polako opada, rekoh voda je bitna zbog dehidracije. Pred kraj smo ostali bez hrane pa nam je stigla pomoć od bogate ekspedicije.

Kako se grejete?


132

- Ma koje grejanje, nema toga. Oprema te greje. Koliko ste teški sa opremom? - Sigurno preko 20 kilograma tereta ima kad se potpuno opremimo za penjanje.

Ne znam baš precizan podatak. Spavanje? - Kopaju se rupe u snegu, da bude što dublje kako bismo se štitili od vetra. Na

pod se stavi podmetač, spava se u vreći. Šator se obezbedi klinovima i to je sve. Šta se radi u trenucima predaha, aklimatizacije u visinskim logorima gde se

provode dani bez penjanja? - Spremamo klopu, topimo sneg, i pričamo do besvesti. Goran ima brata bliznca, a

garantujem da ga poznajem sto puta bolje od brata. Da li si poneo nešto sa Everesta, pitali smo Dragana? - Ne, običaj je da se u znak zahvalnosti bogovima nešto ostavi. Drveni krstići iz

manastira ostali su iza mene na vrhu. Na higijenu - zaboravi. Nema kupanja, brijanja i slično. Običan čovek pitao biza

fiziološke potrebe? - Znam na šta mislite, mokri se noću najčešće. U vreći, uzmeš bocu i prstom

kontrolišeš nivvo tečnosti. Kad osetiš da se približio, prosipaš. Nema druge. Ili tokom dana ako ugrabiš priliku, ali moraš to neverovatno brzo da izvedeš. Izbacuje se mnogo tečnosti. Ma muka je to...

Zbog Amerikanaca u ekspediciji, zvali su ih srpsko-američki tim. - To mi je baš bilo smešno - dodaje Jaćimović. - Dobri su momci, dobri alpinisti, ali

nismo tim, nikakva kombinacija kako su tumačili. Kako ste sarađivali? - Nema mnogo saradnje. Svi smo nezavisni, nema čak ni pomaganja. Velik je

rivalitet. Trojici je otišao regulator za kiseonik, kao što se meni dogodilo, i oni suse vratili. Lako je njima.

Temperatura? - Minus 40, minus 50. Ali to nije problem!? Vetar je najveći protivnik. Diže sneg,

pravi kovitlace, maglu. Hladnoća se lakše podnosi kad ne duva. Puls usred reakcije? - Ide i do 200. I telesna temperatura se malo podigne. Koliko puta si pomislio na odustajanje? - U životu nisam pomislio na predaju! Il” se gine ili penje! Nikad strah nisam

osetio. Uvek optimist. Planinu doživljavam kao život stvora. Kažu boriš se sa planinom. Ne, ne borim se. Borim se sa sobom. Upoznajem sebe, stičem iskustvo, sad posle svega, drage su mi patnje koje sam prošao.

Dragan se sa ekspedicije vratio osam kilograma lakši, Goran je oslabio četiri i po. Sledi period rahabilitacije u pomenutoj hiperbaričnoj komori. Goran se oporavlja od promrzlina, savetovan mu je period od godinu dana mirovanja što se alpinizma tiče.

- Sumnjam da će to ispoštovati - smatra Jaćimović. Ferlan dodaje: - Za avgust sledeće godine da budem u punoj formi. Postoji li nagrada za ekspediciju? - Ništa nismo precizirali ni dogovorili kao nagradu. Ko nešto da, hvala mu.

Načelnik Generalštaba nas je nagradio sa 20 000 dinara. Nismo očekivali, baš nas je obradovao. Od ministarke za zdravlje, angažman za nas i porodice na Zlatiboru. Svaka čast, hvala lepo, jedva čekamo da odemo i malo se opustimo. Naravno i treniramo - uglas poručuju.

Imali su poteškoće sa prevozom po Beogradu. Goran je iz Rume, Dragan iz Užičke Požege, ali već 13 godina u Pančevu.

- Imam ja fiću, ali nisam smeo baš za Beograd s njim - dodaje Goran. Bez automobila, stambeno nesituirani, heroji Himalaja. - Kad su videle vaše kolege gde držim alpinističku opremu, nisu mogle da veruju -


133

ispod bračnog kreveta. Ali ne žalimo se, nemojte to tako da prezentirate. Ni slava nam ne treba. Samo malo razumevanja. Uporni smo, fanatici, imamo svoju ideju i volimo da se penjemo. Pripreme su u alpinizmu najvažnije, a tad nas ljudi najmanje razumeju. To je sve što tražimo i želimo.

Nastavlja Goran: - Nerazumem ljude koje interesuje samo materijalan svet. Henri, Škotlanđanin,

čovek ima milione. Živi sav pocepan na Himalajima. Ima ženu, kćerku. Godišnje pet dana provede kod kuće u Edinburgu. Pitao sam ga šta radi tih pet dana. “Tri dana spavam”, odgovorio mi je. Prođe inače šest ekspedicija godišnje. Ali teško je to ljudima da razumeju.

- Kad ošacuješ planinu, šmekneš šta, gde, kako, to je pravi osećaj. Sve je teže odoleti mu. Iz godine u godinu sve si luđi, tražiš nove izazove - uključio se Dragan.

Šta je sledeće? - To je tajna! Moramo tako jer su nam i ovog puta iz Planinarskog saveza Srbije

podmetali nogu da je to neverovatno. Nazivali su nas i prevarantima, folirantima, samo da oni dobiju novac za ekspediciju koju spremaju naredne godine. Imali su dve do sada, 91. i 96. A potrošili su novca koliko ja neću za celu karijeru - priča Jaćimović.

Izvuklo se, ipak, da je obaranje svetskog rekorda naredni cilj Jaćimovića i Ferlana. - Everest je zlatna olimpijska medalja u alpinističkoj kategorizaciji. Posle njega

sledi nešto teže, jač, obaranje novog rekorda. Sedam vrhova je slobodnim rečnikom “gran pri”. - Treba obići kontinente, osvojiti sedam vrhova za kratko vreme, šest meseci. To

je užasno teško. Uh, neverovatno teško. Ali ako uspeš dolaze strani sponzori, svetski časopisi, “Discovery” pravi reportažu - otkriva Jaćimović.

- Goran Ferlan je magistar nuklearne fizike, Dragan Jaćimović 12 godina u specijalnim jedinicama pod nazivom “Kobre”, sa pozamašnim stažom na ratištima. Obojica na radnom mestu u Vojsci Jugoslavije. Neće još na posao.

- Dobili smo nagradno odsustvo - pohvalili su se. I opet na planinu, radni odmor sa porodicama na Zlatiboru. - Ovo je naš život. Volim planinu i alpinizam. Dragan takođe, našli smo se i

nastavićemo da se penjemo. Animiraćemo i klince. Da ostane nešto iza nas. Mogu ja još 10-15 godina, ali ipak da ne budemo sami - kaže Ferlan.

O planovima sa naslednicima Jaćimović kaže: - Naći ćemo stotinak momaka, selektirati četiri-pet i narednih pet godina ulagati u

njih. Da malo proširimo priču...

Na Everest za 70000 $

Ekspedicija napada na Mont Everest koštala je 70000 dolara. Savezna vlada bila je pokrovitelj akcije, pomoć je pružilo i nekoliko sponzora. Hvala svima. Od generalnog sponzora “BK group” preko proizvodnje “Mile Dragić” iz Zrenjanina, kompanine VRM, modne konfekcije “Sent Džordž”, YU Garant banke i firme “Perfeto” zastupnika “Invicta” proizvođača skijaške i alpinističke opreme.

Ivan neće tatinim stopama

Kako je bilo porodicama Jaćimović i Ferlan za 70 dana ekspedicije samo oni znaju. Draganu su palčeve držali supruga Jadranka i sinovi Igor i Ivan, za Gorana dve dame, Nevena i kćerkica Marijana. Draganov uspeh sin Ivan proslavio je i počastio drugare u školi.

- Shvatio je da u alpinizmu ima mnogo opasnosti i kaže neće da se bavi ovim sportom. Dobro je. Opredelio se za fudbal, za sada je golman.

Đorđe Pajić


134

JEDNOM HIMALAJI - UVEK HIMALAJI

Dvadeset šesti maj dvehiljadite ostaće zabeležen kao dan kada je prva alpinistička ekspedicija iz SRJ Jugoslavije osvojila najvišu tačku na planeti - Mont Everest. Dragan Jaćimović je dodirnuo bogove, ostavivši Gorana Ferlana da, tako blizu ostvarenja sna, radost zbog uspeha svog druga sa kojim je zajedno osvojio Akonkagvu, himalajske vrhove, pomeša sa tugom jer je poslednjih 150 metara do vrha za njega, nažalost, bilo nedostižno.

Šta se zbivalo 70 dana i noći na himalajskom masivu, o tome potpukovnik Vojske Jugoslavije, magistar nuklearne fizike Goran Ferlan kaže:

- Krenuli smo 24. marta, da bi nas sutradan u Katmanduu sačekao vođa ekspedicije Škotlanđanin Henri Tod. Sa nama je bilo još 11 američkih alpinista koji su krenuli u osvajanje Everesta. Nakon kompletiranja opreme krenuli smo za Luklu, od koje je na oko 120 kilometara smešten bazni logor. Prvu noć smo proveli u mestu Tok-Tok na nadmorskoj visini od 2350 metara. Potom smo otišli u selo - Namče - 3450 metara, najveće naselje u tom regionu i tu je već počeo period prave aklimatizacije. Iznad ovog sela je na 4000 metara jedan vidikovac koji su napravili Japanci i sa kojeg se lepo vidi Mont Everest. Krenuli smo ka mestu Ding Boče na 5100 metara i to je poslednje naselje u kojem ljudi žive cele godine. Trećeg aprila smo stigli na bazni logor, našavši se sa svim alpinistima koji idu na Everest. Narednog dana smo se okupili oko Puđe tj. čortena ukrašenog molitvenim zastavama. Tada je došao Lama da u određenom obredu daruje bogove Sagarmate (Everest), da bi nas čuvali i dozvolili nam osvajanje vrha, da nas prati sreća. Pri tom ceremonijalu pije se piće od pirinča - čang, šerpasi i Lama pevaju obredne pesme, izgovaraju molitve, bacaju pirinač u nebo. Sve ono što smo poneli na dar bogovima, ostavili smo na oltar podno čortena. I svi sa istom željom - da se popnemo na “krov sveta”.

Dragan i ti ste imali precizno razrađen plan uspona. Koliko vam je Mont Everest “dozvolio” da se on ostvari.

- Plan je bio da se odlaskom u treći visinski logor i povratkom u bazni, u najpovoljnijem momentu, bez mnogo iscrpljivanja napadne vrh. Ali, sve se to izjalovilo. Prvi naš napad bio je planiran za šesti maj. Međutim, vođe dvadesetjedne ekspedicije nisu mogle da se dogovore oko zajedničkog postavljanja fiksnih užadi i rute do vrha. Na nagovor američkih alpinista Patrika i Rika, vođa naše ekspedicije Škotlanđanin Henri je odlučio da mi krenemo prvi jedanaestog maja, jer su Amerikanci želeli da u 2000. godini pre svih osvoje Everest. Krenuli smo sa pet šerpasa koji su nosili boce sa kiseonikom. Vreme nije bilo loše, nije bilo jakog vetra, ali je sneg bio dubok, na nekim delovima i do pojasa. Teško smo ga savlađivali i praveći stazu smenjivali smo se na svakih 50 metara. Postavili smo oko 450 metara fiksne užadi, što je posle nekoliko dana i te kako pomoglo korejsko-britanskoj ekspediciji da osvoji vrh. Mi smo bili iscrpljeni i kada smo stigli blizu Balkonija, shvatili smo da za preostalo vreme ne možemo osvojiti Everest. Šerpasi su to uvideli pre nas i vratili se. Morali smo da se spustimo do jednog sela na 3900 metara, gde smo proveli tri noći skupljajući snagu za novi napad. Dvadeset drugog maja, pogrešnom procenom vođe ekspedicije ponovo smo pokušali, ali smo stigli samo do trećeg visinskog logora, da bi nam on tada naredio da se vratimo. Retko ko nakon prvog neuspešnog pokušaja razmišlja o tome da za kratko vreme krene opet put vrha. Mi jesmo bili razočarani, umorni ali naša odluka da osvojimo Everest bila je izuzetno jaka. Dvadeset šestog maja je otpočeo naš konačni, treći pohod ka “krovu sveta”. No, morali smo da brinemo i o limitiranom vremenu koje dozvoljava uspon na Everest, a on je isticao za nekoliko dana.

Koliko je ukupno bilo visinskih logora? - Bilo je četiri logora. Na 6100 metara smo proveli jednu noć, u drugom, na 6400


135

metara smo noćili 17 puta, što je previše, u trećem na 7300 metara prespavali smo šest noći i u poslednjem, četvrtom logoru na južnom sedlu četiri. U suštini, to je premnogo.

Koji je bio ključni momenat u noći kada je osvojen Everest? - U napad smo krenuli oko 22,30 časova. Temperatura je bila minus 35 0C. Vetar

je duvao oko 50 kilometara na čas. Pod noćnim čeonim lampama krenuli smo ka vrhu. Neko vreme išao sam prvi i za nepunih pet i po sati po snegu, stigao do Balkonija na 8500 metara, što je bilo dosta dobro. Ali, počeo sam da osećam sve veću hladnoću i probleme sa nožnim prstima. Zamenio sam bocu sa kiseonikom, malo predahnuo i radio-vezom kontaktirao vođu ekspedicije koji mi je rekao da ipak nastavim. Nepuna tri sata kasnije, na otprilike 150 metara od samog vrha, prste na nogama više nisam osećao. Tada se pojavio strah. Žrtvovao bih ja svesno i ta dva-tri prsta za osvajanje Everesta, ali sam pomislio da više neću moći da se vratim ako mi se noge potpuno smrznu. Ponovo sam pozvao Henrija i saopštio mu u kakvom se stanju nalazim. Nakon kratkog ćutanja, rekao mi je da se vratim. Ta odluka je bila teška. Toliko godina odricanja, žrtvovanja, odsustvovanja od porodice i sanjanog uspeha koji je tu tako blizu pod samim vrhom - sve je tog trenutka bilo poništeno. Dalje se nije moglo. Dvadesetak minuta sam čekao da Dragan stigne do mene. Tada sam mu predao zastave i rekao mu da će ovaj put morati sam da osvoji vrh. Moje zdravlje je ipak bilo važnije nego slava.

Nakon te odluke nastavljena je neizvesna drama Dragana Jaćimovića. Šta se, zapravo, događalo?

- Svi su se vratili sem njega. On je već prekoračio vreme prema kojem se alpinisti moraju vratiti sa rha u visinski logor. Strahovao sam da ga više nikad neću videti. Henri je sa dva šerpasa nameravao da krene da ga traži kada smo ga oko 15 i 30 ugledali kroz dvogled. Bio sam presrećan. Sišao je tek oko 18 i 30, potpuno iznuren, sa primetnim tragovima hipoksije koja se javlja zbog nedostatka kiseonika. Ta noć sa njim u šatoru je bila izuzetno naporna. Ponašao se nerazumno i bio je van svake kontrole. Ja nisam spavao plašeći se da mu se stanje ne pogorša. U šator sam ubacio još dve boce kiseonika da bih mu omogućio da diše i da mu bude toplije. Povratak sa južnog vrha je trajao dugo upravo zbog stanja u kojem smo se obojica nalazili.

No, to je prošlost. Snimci sa vrha, kao jedini dokaz, pregledani su i Dragan je dobio sertifikat da je osvojio Mont Everest, i ja sam presrećan zbog toga.

Gorane, po čemu je Everest toliko opasan i drugačiji od svih ostalih vrhova? - Postoje dva izuzetno opasna dela. Ajs fol koji se nalazi odmah između baznog i

prvog visinskog logora, tu se led neprestano kreće. Između odseka se moraju postaviti aluminijumske merdevine od 5 - 10 metara, preko kojih se prelazi. Video sam alpiniste koji su se pre 10 ili 20 godina survali i koji i danas leže okovani ledom. Mi smo Ajs fol savlađivali noću, od 3 ujutru do 9 sati, dok je još hladno. Ako ste na tom mestu tokom dana, postoji opasnost da se desi ono najgore. Sa samog vrha Everesta, zbog niskih temperatura, naglih promena vremena, snažnog vetra i mećave, mnogi se nikada nisu vratili.

Da li ti je pri povratku u bazni logor ukazana lekarska pomoć zbog promrzlina na nogama?

- Tamo je bio jedan kanadski lekar, ali mi nikakvu pomoć nije pružio. Sada svakodnevno odlazim u hiperbaričnu komoru i nadam se da ću sačuvati promrzle palčeve i još jedan prst na desnoj nozi.

Postoji izreka da ko jednom ode u Himalaje, poželi da im se uve vrati. Imaš li sada takvu želju?

- Naravno da imam. Ali moram prvo da se izlečim, odmorim uz svoju porodicu koja je preživljavala teške, neizvesne trenutke. Željan sam njih i svih običnih, malih, životnih zadovoljstava. A kada se oporavim ...

Znajući Gorana, sve je moguće. Neće biti iznenađenje ako opet skupi opremu, kasete Đorđa Balaševića, Azre, knjigu o Katmanduu i mirno nam saopšti da je spremio


136

nove darove himalajskim bogovima, ka kojima ponovo kreće.

Miroslav Ninković

NEDOSANJANI SAN NA KROVU SVETA

Sudbina "Velikih Snovača" je da imaju velike, neobične snove. To, da li im se snovi uvek i ostvare do kraja, sasvim je nevažno. Važno je da snovi pokreću Snovače.

Jedan od takvih Velikih Snovača zasigurno je i Goran Ferlan iz Rume, magistar nuklearne fizike, major VJ, jugoslovenski alpinista sa mnogo sportskih, alpinističkih uspeha u ličnu kartu uknjiženih, čovek koji se nedavno sa dalekog alpinističkog pohoda na Himalaje vratio u svoju Rumu da promrzline na nogama leči i da po svežim sećanjima prebira. Došao je da u mislima pretresa svaki trenutak proveden puna dva i po meseca u nedrima ledenih Himalaja i presudni momena kada je, slušajući savet iskusnog vođe ekspedicije i svoj "glas razuma" doneo odluku da se, tik ispred cilja, na samo 120 metara do najvišeg vrha sveta, vrati nazad. Razmišljanja svoja deli ovom prilikom sa čitaocima "Dnevnika".

"Krov sveta" - Mont Everest izazov je za sav alpinistički svet. Prvi čovek čije je osvajanje Everesta zvanično zabeleženo bio je ser Edmund Hilari, koji se na vrh popeo 1953. godine, a od tada je najbliže bogovima bilo više od 800 alpinista iz celog sveta. Oko 180 ljudi izgubilo je život pokušavajući da se domogne vrha. Poslednja jugoslovenska ekipa koja se u poduhvat upustila 1996. godine, nije uspela da osvoji "krov sveta". Sve to, kao i mnoge druge tajne alpinističke znali su Goran Ferlan i njegov stari drugar iz Pančeva, Dragan Jaćimović, kada su na daleki put krenuli 24. marta ove godine, da veliki san ostvare. Sve uostalom, što su do tada radili na polju alpinizma, kao da je bilo priprema za osvajanje "krova sveta". A nije bilo malo poduhvata u koje su se panonski drugari za četiri godine alpinističkog staža sa uspehom upuštali. Pohodila su njih dvojica u istim tim Himalajima - Kalapatar, Čo O Ju, Ama Dablam, pa najviši vrh Južne Amerike - Akonkagvu i Mon Blan u Evropi.

- Bili smo u ekspediciji koju je predvodio čuveni Henri Tood - počinje priču Goran Ferlan. - U istoj ekspediciji bilo nas je trinaestoro, ali su petorica Amerikanaca odustali još pre nego što je uspon počeo.

Do baznog logora u podnožju Himalaja putuje se dugo i sporo. Naš sagovornik se redom priseća svih mesta kroz koje su kao ekspedicija prolazili i u kojima su, zbog privikavanja na visinu i sve jaču hladnoću često morali da prenoće i po više noći. Sve prelazeći široku Mlečnu reku (Dud Kosi) koja izvire u podnožju Everesta u regionu Kumbu, bili su u mestu Tok-Tok, pa u naselju Namče. Noć su proveli na 3.700 metara nadmorske visine u mestu Pang Boče i na 4.300 u Dim Boce, i tako redom, napredujući u visinu, u sneg, led i hladnoću u kojima naselja više nije ni bilo, u kojima su postojali samo takozvani lodžeri-prenoćišta. I samo velike crne ptičurine, po kojima se valjda, kako nam kaže Goran, jedno mesto i zove - Gavranovo gnezdo.

-Temperatura se kretala u proseku 35 stpeni ispod nule i na nju smo se lako navikli. Zamorilo nas je, međutim, to što smo u osvajanje vrha kretali tri puta (između 11. i 12. maja, pa između 21. i 22. i najzad, između 25. i 26.). Očigledno, zbog loše procene vođe ekspedicije, bili smo primorani da se zbog snežnih oluja vraćamo nazad u neki od visinskih logora i da sve vreme strahujemo da će nam vreme isteći, da se nećemo uklopiti u sezonu (sezona traje do 30 maja). Po pravilu, treći visinski logor ekspedicije samo dodirnu, a mi smo čak 17 noći spavali u drugom, pet u trećem i tri u četvrtom.

U treći napad na Mont Everest ekspedicija u kojoj su bili Ferlan i Jaćimović krenula je oko 22.30 časova, na izmaku 25. maja.

- Već oko 4 sata ujutru na 8.500 metara nad morske visine, na mestu zvanom Balkoni osetio sam da mi je neobično hladno. Henri mi je, međutim, savetovao da


137

zamenim bocu s kiseo nikom, da bocu otvorim na 4 (4 litra u minutu) i da nastavim dalje. Ipak, postajalo mi je vremenom sve hladnije i kada sam sa Južnog vrha, nešto pre sedam ujutro, sa vođom kontaktirao, govoreći mu da prste uopšte više ne osećam - njegovo prvobitno ćutanje, zatim i naredba da se vratim dole, uverili su me da ga moram po slušati. Plašio sam se da, ako uprkos tome nastavim dalje, neću onda moći nazad, ostaću gore! A i misao koja mi je u trenutku odluke projurila kroz glavu, ona misao da šest dana slave po povratku, ipak, ne vredi koliko normalan, zdrav život, presudila je da Jaćimu predam zastave koje sam nosio i kažem mu. Dodirni vrh! Dragan Jaćimović u prvom momentu nije mogao poverovati da njegov drugar Goran zaista namerava da se vrati. Pokušao je zato da ga uveri da ne odustaje, ali ništa nije vredelo. Narednih 120 metara do vrha koje je prešao za čitava tri i po sata, morao je sam! I uspeo je da jugoslovensku zastavu pobode na vrh sveta i da se u logor vrati. No, priča o tome kako je alpinista Dragan Jaćimović dodirnuo vrh, neka je druga priča, javnosti već poznata. (Njega i Ferlana novinari svih redakcija, po svedočenju Goranovom, svakodnevno još opsedaju!). Ovom prilikom, nas interesuje priča Goranova: kako se Goran posle toga osećao, o čemu je mislio dok je Dragana čekao, kako se sada oseća.

-Taj dan nisam mnogo razmišljao o svom odustajanju - odgovara nam Goran. - Više sam brinuo za Dragana, naročito kada sam shvatio da je dosta vremena prošlo, a da njega još ne ma. I brinuo sam posle, kada se on vratio, kada smo nastavili dalje napred. Rekao bih, da se čitava drama odvijala u njegovoj i mojoj glavi dok smo se vraćali u podnožje. Povremeno, bilo mi je veoma teško da ga ubedim da nastavi mo dalje nazad, bio je umoran, imao je čudne vizije, želju da spava u snegu... No, srećom, sve je prošlo, i on je počeo da priča kako je izgledalo gore, na samom vrhu.

S obzirom da su neuspešni pokušaji napada na najviši himalajski vrh iscrpili ekspediciju vođa Henri Tood pozvao je Gorana i Dragana da ponovo sa njim naredne sezone krenu put Himalaja. Na takvu i druge slične ponude Goran još ne želi da odgovori. Kaže:

- Hoću da se prvo odmorim i dobro raščistim sam sa sobom: da li je moja želja da se konačno smirim kopajući vinograd, ili je želja da opet idem gore. Ko zna, možda i krenem, ako me posluži zdravlje i ako me supruga pusti! - kao kroz šalu kaže nam Goran, a mi uvereni da snovi uvek pokreću Snovače.

Dragana Ćatić

OSVOJEN JE EVEREST

Dragan Jaćimović i Goran Ferlan su ostvarili svoj dugogodišnji san i sa uspehom okončali višemesečnu ekspediciju u kojoj je Dragan Jaćimović osvojio Mont Everest, i postao prvi Jugosloven na vrhu sveta. Ovaj izvanredni podvig Dragan je postigao uprskos činjenici da je ostao bez kiseonika, i svojom neverovatnom hrabrošću zadivio alpiniste iz drugih ekspedicija koji su bili tamo ali se nisu usudili da prkose Everestu. Prvi i verovatno jedini u ovoj godini na vrhu sveta potpuno sam i bez kiseonika, Dragan Jaćimović ostaje zauvek zabeležen u istoriji svetskog alpinizma. Godine sa kraja drugog i početka trećeg milenijuma ostaće obeležene poduhvatima najboljih jugoslovenskih alpinista, koji su posle najviših vrhova Evrope i Južne Amerike, himalajskih planina Kalapatar, Čo Oja i Ama Dablam, ovim poduhvatom krunisali svoje uspehe.

Dramatično putovanje počelo je 25. marta njihovim dolaskom u prestonicu Kraljevine Nepal, Katmandu. Nakon dva dana provedena u sređivanju opreme i finalnim pripremama, helikopterom su stigli u selo Lukla, odakle kreću ka baznom logoru udaljenom 100 km. Sa Draganom i Goranom išla je i ekipa BK Televizije, ali posle sela Dingboče na visini od 4300 m/nv, uspon nastavljaju bez prisustva


138

televizijskih kamera, a prate ih samo petorica Šerpasa. Četvrtog aprila stižu u bazni logor (5350 m/nv), i otpočinju prelazak glečera Ice Fall, možda najopasnije deonice na putu do vrha. Vreme je neuobičajeno loše za to doba godine, pada sneg i duva jak vetar, što neizmerno otežava penjanje. Česte su i lavine i odroni leda na glečeru, a na nekim mestima se zbog pomeranja leda moraju da postave i fiksna užad.

Prvi visinski logor je na visini od 6100 m/nv. Aklimatizacija se obavlja penjanjem do visinskog logora, boravkom u njemu neko vreme, a zatim silaskom na niže nadmorske visine. Zbog loših vremenskih uslova ovaj proces je mnogo teži i traje duže nego što je predviđeno. U baznom logoru su se nalazile i ekipe iz drugih zemalja, a posle završene aklimatizacije, čeka se na povoljne uslove za osvajanje vrha. Plan naših alpinista bio je da to učine šestog maja, na Đurđevdan, ali do tada nisu imali četiri dana i četiri noći lepog vremena koji su neophodni da bi došli do svog cilja.

Čekanje se odužilo, Dragan i Goran su bili članovi tima od šest penjača koji su, na tzv. južnom sedlu (8000 m/nv) sa nestrpljenjem očekivali poboljšanje vremena, i konačno su u noći između 12. i 13. maja krenuli na vrh. Na 8500 m sneg je bio dubok do pojasa, temperatura minus 50 oC, Šerpasi su zbog velikog rizika odustali od penjanja, tako da su i alpinisti, u ranim jutarnjim časovima odlučili da se vrate. Bio je to prvi pokušaj osvajanja vrha, koji su osujetile nepredvidive ćudi Everesta.

Usledio je dvodnevni odmor u selu Penboče (3900 m/nv), koje se nalazi 30 km od baznog logora. Iako je ove godine Everest dugo odolevao, ipak je u međuvremenu, 16. maja, osvojen od strane britansko-korejske ekspedicije.

Dragan i Goran ne odustaju, i 25. maja, oko 22,30 sati iznova kreću sa južnog sedla, prećeni jakim vetrom i temperaturom od minus 35 oC. Na ”Balkoniju” (8500 m/nv) su bili pred zoru i od vrha ih je delilo nekih 150 m/nv. Međutim, dalje je nastavio samo Dragan, jer su Goranova stopala počela da se mrznu i bio je primoran da odustane od daljeg uspona.

Ponovo su se sreli tek sledeće večeri, a za to vreme Dragan je dostigao cilj i po prvi put raširio jugoslovensku zastavu na Zemljinom ”trećem polu”.

Čitajući ove redove ne možemo ni iz daleka osetiti kakve su sve prepreke bile pred ovim vrhunskim sportistima i koliko je snage, upornosti i hrabrosti bilo potrebno da bi se ostvario jedan ovakav podvig. Iako su nam se redovno javljali, na sajtu WWW.yueverest2000.com mogli smo pratiti tok ekspedicije, tek u razgovoru sa njima, kada nam otkriju detalje o svemu što su prošli, kada saznamo njihove misli i osećanja pred tako velikim izazovom, imaćemo pravu sliku o ovom sportskom dostignuću.

Sledeći broj Extreme sporta donosi priču o Draganu i Goranu, ljudima koji su se izborili sa prirodom i osvojili planinu na kojoj žive bogovi.

LEDENI DAH SMRTI NA KROVU SVETA

Svaka mu čast, srećna je Srbija što ima našeg Jaćima. Siguran sam da je malo takvih ljudi koji rizikuju život da zastavu svoje zemlje ponesu na krov sveta.

Tako je za "Oko" svoju potresnu ispovest započeo Goran Ferlan, član prve jugosiovenske alpinističke ekspedicije koja je osvojila Mont Everest. On je zbog promrzlina na nogama, na svega 120-150 metara do vrha, morao da odustane i preda plavo-belo-crvenu zastavu svom drugu Goranu Jaćimoviću.

Ove jubilarne 2000. godine mnogi alpinisti su sanjali da će ostvariti nedosanjani san i osvojiti Mont Everest, ali zbog izuzetno lošeg vremena od 150 penjača na vrh popelo se samo njih petnaest. Medu njima je bio i naš Jaćim, Dragan Jaćimović, prvi Srbin kome je pripala ta čast da sa 8.848 metara posmalra svet.

A, iz istog razloga, na poziv njenog kraljevskog visočanstva britanske kraljice Elizabete, krenule su put Himalaja elitne vojne jedinice Engleske. Sa budžetom koji je bio pet puta veći od budžeta naše ekspedicije, uz izuzetnu medijsku podršku i


139

pompu, pokušali su da osvoje najokrutniju, najhladniju planinu na svetu, najviši vrh Čomalungu, kako ga šerpasi, meštani tog kraja, sa poštovanjem zovu. U tome nisu uspeli.

Namrgođen i loše volje, sa Himalaja se ove godine vratio i poznati austrijski alpinista Peter Habelar, koji će u istoriju alpinizma ući kao prvi čovek koji je Mont Eve-rest osvojio bez kiseonika.

"Idem kući u Austriju... Ovo više nema smisla, na Himalajima sam od sedamdesetih godina, a ovakvo loše vreme ne pamtim", rekao je Habelar junacima naše priče.

Napunili pluća na 4.000 m

- Pokušavali smo da osvojimo vrh još 11. maja, ali nismo uspeli zbog snežne oluje

i nekih propusta u organizaciji. Nismo mogli da se uspinjemo zato što nismo imali dovoljni fiksnih užadi, a sneg je bio gotovo do pojasa pa je penjanje bilo nemoguće. Ipak smo se truditi i došli smo do visine od 8.500 metara. Dalje nismo mogli. Oko pet ujutru morali smo da se vratimo nazad. To nas je veoma deprimiralo, u baznom logoru smo poslušati savete iskusnijih ljudi. Oni su nam predložili da pre novog pokušaja prikupimo energiju. Spustili smo se na 4.000 metara, na nivo vegetacije, da se nadišemo kiseonika. To je bio ključni poduhvat naše ekspedicije. Kad smo se ponovo vratili na planinu osećao sam se mnogo snažnije. To mi je dalo snage da izdržim. Na Mont Everest se penje glavom i strpljenjem, a ne čistom tehnikom i ne na silu. Ja sam te savete poslušao i mislim da je to ključ moga uspeha - rekao je osvajač vrha sveta, naš Jaćim.

Dragane, idi na vrh!

Naši alpinisti su morali da ostanu na Himalajima, bez obzira na vremenske prilike.

Poučeni Njegoševim rečima "da boj ne bije svijetlo oružje, već srce u junaka", znali su da se vrhovi osvajaju glavom a ne nogama. O teškoj borbi sa samim sobom i sa ljutom zimom, o tome zašto je umesto slave izabrao život, Goran Ferlan, magistar nuklearne fizike, pripadnik Vojske Jugoslavije, kaže:

Bili smo spremni za mentalni trening, za borbu sa hladnim bespućem koja je trajala 70 dana. Imali smo budžet od 100.000 dolara, toliko je koštala ekspedicija "Everest 2000", vrhunsku opremu i obuku. Mesecima smo gledali samo belo, sada se navikavamo na zeleno, lišće i drveće u Beogradu. Pokušali smo u dva, tri navrata da osvojimo vrh, ali smo u tome uspeli tek na kraju sezone, 26. maja, u 10 časova i 15 minuta...

Dragan je krenuo sam, prvi put je bio bez moje podrške nastavlja Ferlan priču. Prošle godine smo zajedno osvojili himalajski vrh Ama Dablam na 6.856 metara i to u zimskoj sezoni. Srećan sam što sam se četiri godine sa njim penjao, sve smo radili zajedno i to veoma uspešno. Ove godine je bilo drugačije. Svim srcem sam želeo da budemo zajedno. Imao sam nesreću da mi bude hladno na nogama. Išao sam ispred Dragana, čak sam forsirao neki tempo. Odvrnuo sam dovod kiseonika na maksimum i imao sam bolju koncentraciju. Nevolja je bila u tome što nisam mogao da se ugrejem. Na 8.000 metara sam stigao u četiri sata ujutru i još mi je bilo hladnije. Tu sam zamenio bocu sa kiseonikom i krenuo dalje prema vrhu.

Uz put je, seća se, konsultovao vođu ekspedicije. - Javio sam mu: "Hladno mi je, šta da radimo" Mislio je da će mi biti toplije kad

svane i savetovao mi je: "Idi gore, sad će da grane sunce". Imao sam dobru opremu, ona nije bila problem, već cirkulacija. Dragan je mladi od mene, pa mu je krv brže strujala u žilama.

Goran je bio blizu cilja, a morao je da odustane. To je teško podneo, čak su mu i suze potekle. Dugo je čekao na ovaj trenutak. Mogao je da ostane bez prstiju, bez


140

stopala, što se često dešavalo najupornijima, pa je krenuo nazad. Ali najpre je sačekao Dragana i predao mu vojnu i državnu zastavu, pa zastavu "Mobtela" i "BK grupe" i ispratio ga recima: "Idi ti na vrh". Ispovest je nastavio u poetskom duhu.

- Biće dobro, zemaljski dani teku. Imali smo sreće, Bog je bio uz nas. Ja sam se uplašio za svoje noge, a on nije za svoju glavu! Kad sam se vratio u šator nisam znao da je Dragan posle imao peh sa bocom za kiseonik. Dugo se zadržao i uplašio sam se da ga više neću videti. Znao sam da kad neko tako dugo ostane na visini većoj od 8.500 metara, da se taj ne vraća živ. U šator je stigao tek u 18,30 sati, već je padao mrak. Nije hteo da mi prizna da je prilikom spuštanja nekoliko puta zaspao.

Ferlan je tada s užasom uvideo da je njegov drug oboleo od hipoksije, bolesti koja nastaje usled nedostatka kiseonika.

- Čitavu noć sam se borio sa njim. Jaćim je pod utiskom onoga što je doživeo na vrhu. Mozak mu je bio usporen, nije hteo da udiše kiseonik. Ubacio sam četiri boce sa kiseonikom u šator i zatvorio ga, da bude što više svežeg vazduha. Ja mu prinesern bocu, on je odgurne i kaže: "Šta mi to daješ, tu nema kiseonika" i razbije neku flašu. Skuvam mu čaj, a on mi traži šećer, jer neće da pije čaj bez šećera. "Gde da ti nađem šećer na osam hiljada metara", zavapio sam u očajanju. Bojao sam se da ne ustane i ne skoči na mene. U toku noći, nekoliko puta sam ustajao i stavljao mu masku sa kiseonikom na usta. Slabo sam spavao, a on je kukao da mu je hladno. Gledao sam u malu lampu, u snop svetlosti na šatoru i čekao da dođe jutro. Svanuo je dan i morali smo da bežimo dole, gde je bio život.

Vrištao od sreće

Heroj naše priče Dragan Jaćimović u avgustu puni trideset jednu godinu. Sa

suprugom, Jadrankom ima dva dečaka. Kao član državne reprezentacije u orijentingu, na Balkanskom prvenstvu 1999. osvojio je srebrnu medalju. Trčao je maratone u zemlji i svetu. Poznat je po tome da nikad ne odustaje. Za naše čitaoce govori zašto je na vrh sveta pošao bez kiseonika?

- Kad su me pitali, pre polaska na put, u kom slučaju ću odustati, ja sam im odgovorio: "U slučaju da padnem u nesvest, a čim dođem k sebi opet ću nastavili da se penjem". Tako mi se i desilo. Imao sam peh da mi na boci za kiseonik pukne ventil regulator za kiseonik i to na 8.700 metara visine.

Svi alpinisti kojima se to dešavalo vraćali su se nazad ili su umrli. - A, ja sam nastavio dalje! Preživeo sam halucinacije i nedostatak kiseonika. Kad

sam se popeo na vrh sveta vrištao sam i plakao od sreće. Snimio sam sebe kamerom i rekao da sam na to čekao četiri godine, da mi nije žao zbog svih muka koje sam preživeo i da bih ponovio poduhvat. Doživeo sam nešto što se može objasniti hipoksijom - nedostatkom kiseonika u mozgu. Na krovu, sveta video sam budističke svešlenike i slušao muziku Žan Mišela Žara, iako nisam nosio nikakav muzički aparat. Hipoksija je opasna bolest i nosi sa sobom vizuelnu i zvučnu halucinaciju, iznenadno spavanje i padanje u nesvest i mnogi alpinisti je ne prežive.

Draganu je, ipak, bilo najteže dok je silazio sa planine koja je odnela mnogo ljudskih života. Bio je jako usporen, padao je u nesvest i podizao se, borio se za život, za kiseonik. Ljudi koji su ga pratili pogledom, kroz dvogled, mislili su da se neće vratili.

Kad je došao do Južnog sedla, do šatora u kome se nalazio Goran, užasno je izgledao i imao je halucinacije. Ferlan se borio da ga povrali u normalno stanje. Ono što je Dragana teralo napred u neizvesno bila je jaka volja i neverovatan inat da dođe do cilja. Dokazao je da je vrhunski sportista i osvetlao obraz Vojske Jugoslavije, čiji je pripadnik. Dokazao je da Jugosloveni mogu da se nose sa najvećim izazovima i da postižu najbolje svetske rezultate i u alpinizmu.

Strani novinari koji su pratili našu ekspediciju pominjali su Dragana i Gorana kao dva ludaka iz Jugoslavije, koji se uspinju i onda kad drugi odustaju. Mnogi su mislili da Dragan neće uspeti sam da osvoji vrh. Njegov uspon na Mont Everest i povratak trajao


141

je 19 sati, a sa sobom je nosio samo dva litra vode. - Sve to je trebalo i psihički izdržati, a ja sam izdržao. Pošto smo se spustili do

drugog visinskog logora, bilo mi je lakše i tamo sam posle nekoliko dana prvi put normalno jeo i spavao. Hteo bih da se zahvalim porodici Karić, koji su bili naši generalni sponzori i ostalim firmama koje su nam pomogle da ostvarimo naš san završio je svoju ispovest Dragan Jaćimovic, vidno umoran i iscrpljen posle napornog poduhvata.

Pijanka u Katmanduu

- Na Himalajima smo zatekli i slovenaćku ekspediciju koja je svim srcem navijala

za nas i bodrila nas. Od njihovih osam alpinista samo su dvojica uspela da osvoje vrh. Pošto su bili u našoj blizini, bili smo u stalnom kontaktu. Njihov doktor nam je mnogo pomogao. Brinuo se za naše zdravlje i donosio nam lekove. Kad se sve srećno završilo, i po njih i po nas, zajedno smo slavili pobedu u Katmanduu, 31. maja. Kako smo se samo iznapijali, oni su bili i srećni zbog svog, a mi zbog našeg uspeha rekao je Dragan jatimović, poslednji čovek u ovoj sezoni kome je pošlo za rukom da osvoji Mont Everest.

Unapređeni

Entuzijazam i hrabrost dvojice junaka sa Himalaja zaista može da posluži kao

uzor svim pripadnicima vojske Jugoslavije, zato što su proslavili uniformu koju nose i osvetlali obraz VJ, obojica će na Dan vojske, 16. juna, biti unapređeni - major Goran Fertan u čin potpukovnika, a zastavnik Dragan Jaćimović u čin potporučnika.

Vera Ponti

POLA SATA NA KROVU SVETA

Posle šezdeset četiri dana natčovečanskog napora, neizvesnosti, ali i neviđene upornosti, Pančevac Dragan Jaćimović je konačno bio na vrhu sveta i to potpuno sam. Snovi o Mont Everestu su najzad postali stvarnost. Pola sata sedenja na najvišoj planini sveta, tek toliko da se predahne i prikupi snaga za povratak. Ono o čemu maštaju svi koji se bave alpinizmom za njega je postalo stvarnost.

Tek 1989. godine, priča Dragan, prvi put se sreo sa alpinizmom. Pošto je završio srednju vojnu školu, potrebe službe su ga odvele u Sloveniju, na kurs alpinizma.

- Rođen sam u Požegi, a Osnovnu školu sam završio u Lučanima, pa nije ni bilo mnogo mogućnosti da se sretnem sa ovim sportom. Prilično uspešno sam se bavio odbojkom i košarkom - seća se Dragan. (Ni iosle prvog susreta sa nzmom nije osetio veli” potrebu da se ozbiljnije po ovom sportu. Pošto se rošfao u Beogradu, počeo trenira maraton i trči ulične trke. Zatim je krenuo na treninge sportske orijentacije. Ovaj sport zahteva od čoveka veliku koncentraciju i kondiciju. Sportista mora brzo da reaguje i dosta da pamti. Dragan je u ovom sportu imao prilično uspeha. Tako je 1997. godine postao prvak države, a prošle godine je bio drugi na Balkanu.

- Ovaj sport bih toplo preporučio svoj deci. Pre svega zbog boravka u prirodi, razvijanju koncentracije, kondicije i sticanja sigurnosti u sebe, jer se treba snaći u različitim situacijama - kaže naš sagovornik.

Presudan susret sa Goranom

Godine 1996. Dragan je prvi put otišao na Himalaje. Pre toga se kondiciono

pripremao tri meseca. Kako kaže, sve do tada nije ni mislio da se ozbiljnije posveti


142

alpinizmu. Međutim, na Himalajima je upoznao Gorana Ferlana i njih dvojica su postali nerazdvojni tim. I u nedavno osvajanje Mont Everesta su krenuli zajedno, ali Goran je, zbog promrzlina, morao da odustane nadomak cilja.

Te 1996. godine, Dragan i Goran su se popeli na vrh koji se zove Kalapatar i koji je visok 5545 metara. Odatle se, kaže, pruža najlepši pogled na Mont Everest.

- Iste godine smo otišli u Južnu Ameriku i popeli se na vrh Akonkagva koji je visok 7.035 metara. To je bio deo naše strategije jer smo se dogovorili da svake godine treniramo tako što ćemo osvojiti po jedan vrh da bi na kraju sreću okušali na Mont Everestu. U tim trenucima Everest nam je izgledao nedostižan i činilo nam se da bi ga potczdšli ako bismo odmah krenuli da ga osvojimo. Zanimljivo je da smo u Južnoj Americi prvo istrčali čuveni maraton u Buenos Ajresu, pa se tek onda popeli na Akonkagvu. To je, inače, izuzetan podvig jep je čovek posle maratona praktično bolestan sedam dana, a nas dvojica smo se posle nedelju dana već penjali ka cilju - priča Dragan.

Naredne, 1997. godine, dva prijatelja su rešila da osvoje najviši vrh Evrope, Mon-blan, i to im je i pošlo za rukom. Već 1998. godine bili su na Tibetu grabeći ka vrhu Čo Oju visokom 8.201 metar, što inače do tada nije uspeo nijedan Jugosloven.

Put pun iskušenja

- Ovo je bio značajan poduhvat jer smo se popeli bez boca sa kiseonikom na

visinu veću od 8.000 metara. Vrh je visok, međutim nije toliko tehnički zahtevan. Tako smo rešili da naredne, 1999. godine, osvojimo Ama-Dablam koji je visok „svega" 6.958 metara, ali je tehnički težak. Išli smo u zimskoj sezoni kada su oluje i nevreme i kada tamo nema nikogaga - priča Dragan.

Najzad, ove godine je došao na red i Mont Everest. O kakvom je poduhvatu reč možda najbolje govori činjenica da se mnogi iskusni zaljubljenici u alpinizam nikada nisu vratili kući sa ovog puta. Dragan se na najviši vrh sveta popeo sam, što se među alpinistima smatra potpuno neuobičajenim. Naravno, na tom putu ga je čekalo mnogo iskušenja i neprijatnosti. Već na ivici psihičke i fizičke snage, kada su počele da mu se priviđaju kolone beduina, kojih naravno nije bilo, ostao je i bez neophodnog kiseonika zbog kvara na boci. Međutim, nije želeo da odustane. Dva puta se našao u životnoj opasnosti, misleći da više nikada neće videti kuću. Verovatno je jedan od malobrojnih koji je preživeo pad sa ove planine u poslednjem momentu dohvativši uže sa dva krampona na čizmi.

Želja da se stigne do vrha bila je jača od svega. Kada je, međutim, i bukvalno zajahao Mont Everest (na vrhu je zaravai dugačka nekoliko i široka pola metra) čarolija je nestala i javila se misao kako stići živ nazad do logora i drugara, ali i do kuće. Da bi stigao na ovaj vrh visok 8.848 metara i nazad do poslednjeg visinskog logora, koji je na 8.000 metara, Draganu je trebalo 19 sati.

Ova planina, priča Dragan osvaja se duhom, unutrašnjom energijom, a ne snagom.

Zanimljivo je da na Himalajima, u za nas nemogućim uslovima, žive ljudi. Zbog manjka kiseonika čovek se oseća ošamućenim, a veoma često vlada i nevreme. Nisu retke ni snežne lavine koje prave veliku buku što nije nimalo prijatno slušati. Međutim, za tamošnje stanovnike takve pojave su normalne. Na 4.200 metara visine postoje čitava sela, ljudi gaje krompir, ima šuma. Zadnja naseobina, u stvari neka vrsta letnjeg boravišta, nalazi se na čak 5.180 metara.

U alpinizmu je osnovna stvar da onaj ko se njime bavi mora biti savršeno zdrav. Ovaj sport zahteva potpunog čoveka, mnogo treninga i odricanja. Međutim, svaki osvojeni vrh duhovno obogaćuje čoveka. Posle svega postao sam mnogo strpljiviji i smireniji. Uporedivši kroz šta sam sve prošao penjući se na Everest, ovde mi problemi izgledaju kao šala. Najveće bogatstvo ipak su ljuda koje sam na ovim putovanjima upoznao, a ne vrhovi koje sam osvojio kaže Dragan.


143

Naredne godine nova ekspedicija

Alpinista, pored ostalog mora dobro poznavati i medicinu kako bi mogao da

raspoznaje reakcije svog organizma i da shodno tome postupa. Nije naodmet poznavati i meteorologiju.

Ako ste pomislili da je posle ispunjenja sna o osvajanju Everesta Draganu dosta putešestvija prevarili ste se. Već za narednu godinu on sa Goranom planira jednu ekspediciju za koju kaže da će biti „bum" u svetu alpinizma. Za sada Dragan otkriva samo da je reč o vrhu koji je niži od Everesta, ali na koji se mnogo teže stiže. Ipak, našim malim čitaocima Dragan ne preporučuje da krenu njegovim stopama već da se zaustave na sportskoj orijentaciji. Uostalom i on sam je aktivni član PSOKa (planinarsko-smučarsko-orijentacionog kluba) „Josif Pančić".

Jelena Cerovina

PRVI JUGOSLOVEN NA KROVU SVETA

Kada je krajem maja stigla vest da je naš vrhunski alpinista Dragan Jaćimović, uprkos svim nezamislivim preprekama, osvojio Mont Everest i postao prvi Jugosloven na vrhu sveta, nema nikoga u našoj zemlji ko nije osetio radost i ponos zbog ovog izvanrednog sportskog uspeha. A saznanje da je Dragan prvi i jedini alpinista koji je u 2000-oj godini osvojio Everest potpuno sam i bez kiseonika, izazvalo je jednodušno divljenje i potvrdilo da su sportisti sa ovih prostora prava svetska elita. Naš časopis je redovno izveštavao o svim poduhvatima Dragana Jaćimovića i Gorana Ferlana, u broju šest mogli ste da čitate o osvajanju, u zimskom periodu, jednog od najizazovnijih himalajskih vrhova, Ama Dablama, a sada Vam donosimo neverovatnu priču o borbi sa himalajima, priču o hrabrosti i čeličnoj volji koje prkose smrti i donose pobedu tamo gde većina ostaje poražena.

Početak odiseje

”Neću vam prepričavati kroz šta smo sve morali da prođemo da bi omogućili ovu ekspediciju. Godine planiranja i priprema, toliko osvojenih vrhova, a sve zarad onog trenutka kada, posle Budimpešte i Beča, dolazimo u Katmandu, sada sa ciljem da osvojimo san svakog alpiniste, Mont Everest.” kaže Jaćimović, prisećajući se početka ovog dramatičnog putovanja. Dvadeset petog marta 2000. godine na aerodromu u prestonici Nepala naše sportiste su i ovoga puta dočekali prijatelji, članovi drugih ekspedicija i poželeli im dobrodošlicu.

U Katmanduu su proveli dva dana neophodna za pribavljanje opreme i dozvola za penjanje, da bi potom helikopterom otišli do mesta Lukle na 2804 metra nadmorske visine. To je polazište svih ekspedicija na Himalaje, ali ekipe putuju odvojeno i svaka na svoj način prema Baznom logoru (BC). Sa Draganom i Goranom bili su još i snimatelji BK Televizije, Soni i Boris, koji će ostati sa njima sve do sela Dingboče na 4300 m/nv. Tu su naravno i nezaobilazni Šerpasi, ali ne bilo koji, već prijatelji iz Pengbočea, sa egzotičnim imenima Kamij, Ansering i Pasangdava, i oni će do kraja ostati neprocenjiva pomoć našim alpinistima.

Nakon noćenja u malom budističkom lodžu, Tok-Toku i jednodnevnog zadržavanja u Namče Bazaru, trgovinskom centru Solo Kumbu regiona, konačno su posle devet dana stigli u Bazni logor koji se nalazi na 5300 m/nv. Sve do ovog trenutka trudili su se da putuju što opuštenije kako bi sakupili dovoljno energije za izazov koji im predstoji.


144

Visinski logori

Prvi boravak u Baznom logoru traje dva dana, tokom kojih spremaju i proveravaju

opremu. Pravilo je da svaki čovek spava zasebno u okviru BC-a, jer su dugotrajne ekspedicije i veliki psihofizički napori često uzrok stresa, nervoze pa i netrpeljivosti. Ovo ne važi za spavanje u visinskim logorima gde je uvek više ljudi u jednom šatoru.

Na visini od 6100 m postavljaju prvi visinski logor, u kome će jednom prenoćiti, a potom se vratiti u bazni logor. Na tom mestu ostaje samo jedan šator za ”ne daj Bože”, a prvi visinski logor se više ne upotrebljava. Nakon toga sledi prelazak glečera Ice Fall. On je sačinjen od takozvanih seraka, ogromnih gromada leda teških i po 100 tona koji imaju oblik toka reke i pomeraju se. Prelazak Ice Fall-a počinju oko četiri sata ujutru kada je još uvek veoma hladno, jer je tada manja opasnost od pomeranja i odvajanja delova leda. Na redu je mukotrpan posao postavljanja fiksnih užadi i merdevina preko procepa u glečeru, koji ujedno služi i kao aklimatizacija. Preko ovih merdevina i uz pomoć užadi još mnogo puta će prelaziti Ice Fall na putu ka drugim visinskim logorima i prilikom redovnih vraćanja u BC.

Drugi visinski logor se postavlja na nadmorskoj visini od 6400 m, i on je poznat kao Istureni bazni logor (Advanced Base Kamp). U njemu se nalazi druga kuhinja i tu se ostavlja veliki deo opreme. ”Prva noć na novoj nadmorskoj visini je uvek najteža. Zbog manjka kiseonika dolazi do glavobolja, a redovno se budimo sa osećajem koji podseća na mamurluk. Međutim, posle toga dolazi do prilagođavanja i, u alpinističkom žargonu, ”probijamo visinu”. Do sada je sve teklo po planu i mi smo, posle boravka u drugom visinskom logoru, krenuli na visinu od 7300 m. Napredujući sporo zbog veoma lošeg vremena, konačno smo uspeli da postavimo treći visinski logor. Toliko je hladno i duva jak vetar da se niko ne usuđuje da izađe iz šatora. Kada treba doneti sneg koji topimo i tako dobijamo vodu za piće i za spremanje hrane, onda jednostavno ”izvlačimo slamku”, pa onaj ko izgubi mora da izađe na hladnoću i obavi taj posao.” opisuje Dragan. Kada se prespava u trećem visinskom logoru smatra se da je završen proces aklimatizacije i predstoji čekanje povoljnog trenutka za osvajanje vrha.

Prvi juriš na Everest

Došao je maj mesec, a još uvek nema lepog vremena koje bi omogućilo da se krene na vrh. Među dvadeset jednom alpinističkom ekipom koje se nalaze u BC-u vlada veliko nestrpljenje i iščekivanje ko će prvi osvojiti Everest. U četvrtom visinskom logoru na visini od 8000 m (takozvano Južno Sedlo), pored naših alpinista nalaze se još četvorica Amerikanaca i nekolicina Šerpasa, i oni odlučuju da i pored nepovoljnih uslova ipak krenu na vrh. ”Želja da budemo prvi bila je toliko jaka da smo doneli odluku o polasku, mada je vreme bilo izuzetno loše” nastavlja Jaćimović. ”Jedanaestog maja, nešto pre ponoći krećemo ka vrhu. Pred nama nema fiksnih užadi, tako da moramo da uklanjamo sneg i postavljamo klinove i fiksnu užad, a vejavica i velika hladnoća čine sve ovo veoma teškim. Nekako smo napredovali sve do 4,30 h, ujutru kada su Mesec prekrili gusti oblaci i kada je počelo strašno nevreme. Tada su Šerpasi rešili da se vrate na Južno Sedlo, a za njima smo morali da se vratimo i mi. Ovo je među Amerikancima izazvalo pravu ozlojeđenost, bili su veoma ljuti na Šerpase, ali Goran i ja smo znali da su onipak postupili ispravno i da je zaista bilo vrlo opasno zastaviti dalje po onakvom vremenu. Razočarenje ipak nismo mogli da izbegnemo...”

Sledi odlazak u selo Pengboče koje je na mnogo manjoj nadmorskoj visini, gde se oporavljaju dva dana i tri noći. Puno kiseonika, jača hrana i odmor obnavljaju im snagu i entuzijazam, tako da se ubrzo vraćaju u Bazni logor spremni da još jednom pokušaju.


145

Poslednja šansa

Atmosfera u Baznom logoru je tada bila izuzetno dobra. Svi su verovali da će

uspeti, bili su raspoloženi i očekivali su dolazak lepog vremena. Međutim, katastrofalna prognoza nije obećavala neki napredak. U međuvremenu, šesnaestog maja, britansko-korejska ekspedicija je uspela da prva osvoji vrh, koristeći se fiksnim užadima koje je postavila Draganova i Goranova ekipa.

Osamnaestog maja kreću u drugi visinski logor. Kako su duže vreme boravili na nižim nadmorskim visinama, sada je neophodno da opet provedu po jednu noć u svakom visinskom logoru. Šator u trećem visinskom logoru je pocepan, primorani su da se vrate u drugi, a svaka nepredviđena noć provedena u nekomod visinskih logora dodatno iscrpljuje organizam. Nevreme ne prestaje, kao da se Everest zainatio da ove godine ne dozvoli alpinistima da ga osvajaju. ”Došao je već kraj maja i znali smo da ako ne uspemo, više nikada nećemo imati priliku da osvojimo vrh sveta.” seća se Dragan. ”Morali smo da pokušamo ma koliko svi izgledi bili protiv nas. Dvadeset petog maja, oko podne bili smo na Južnom sedlu i čekali da padne noć i da krenemo u napad na vrh. U toku popodneva i večeri malo smo se odmorili, ja sam čak i odspavao, sve do 10,30 h uveče, kada smo odlučili da idemo dalje. Sve vreme duva jak vetar, užasno je hladno i što je najgore pada sneg koji znatno otežava penjanje. Noć je tako mračna da vidimo samo uzan snop svetlosti sa naših čeonih lampi. Međutim, koncentracija je bila toliko jaka da je vreme prolazilo izuzetno brzo i zaista smo dobro napredovali. Oko 1 h noću Mesec izlazi iz oblaka i to su prelepi, nezaboravni trenuci. Na tolikoj visini Mesec je ogroman, izlazi vertikalno kao Sunce, a sija tako snažno da se sve jasno vidi i mi gasimo lampe. Ujutru, sa rađanjem Sunca oko 5 h dolazimo na visinu od 8500 m, na mesto poznato kao Balkoni. Tamo smo zatekli jednog od Šerpasa koji su tu doneli boce sa kiseonikom i jednog alpinistu koji je odustao od daljeg uspona. Ja sam popio vodu, jer je briga o unosu dovoljne količine tečnosti od životnog značaja na tim visinama, zamenio bocu sa kiseonikom i krenuo dalje. Stalno penjemo jedan iza drugog, tako da je u to vreme Goran bio nekih stotinak metara ispred mene. Ispod tačke koja se zove South Summit (Južni vrh), na nešto preko 8600 m/nv, video sam ga kako sedi. Znao sam da je poslednjih 150 m najteža deonica, pa kako smo imali dogovor da se zajedno ispenjemo na vrh, mislio sam da on to čeka mene. Ali, kada sam se približio video sam da je Goran bled, gotovo da me ne prepoznaje, a kada je progovorio shvatio sam da želi da odustane, da se vrati jer ima promrzline na nožnim prstima i ne može više da izdrži taj bol. Shvatio sam ga i nastavio dalje sam.

Sam na Everestu

Nepažnjom, Goran je odneo sa sobom i radio vezu, pa sam se tako obreo potpuno sam i bez ikakvog kontakta sa bazom. Tada se dogodilo još nešto što je zaista pretilo da mi potpuno onemogući osvajanje Everesta. U jednom momentu, na 8700 m/nv (South Summit), ventil na boci sa kiseonikom se pokvario i sasvim mi prekinuo dovod kiseonika. Počeo sam da se gušim jer je na toj nadmorskoj visini koncentracija kiseonika u vazduhu samo 17%, pa sam ostao tako da sedim nekih petnaest minuta da bi se organizam adaptirao. Morao sam da se koncentrišem kako bi disao polako i duboko, da ne bi refleksnim ubrzanim disanjem potrošio i ono malo energije koju dobijam iz kiseonika. Srce mi je strahovito lupalo i znao sam da kada se tako nešto dogodi alpinista mora bez odlaganja da se vrati. Ali odustajanje za mene, čak i u tim trenucima, nije dolazilo u obzir. Kada sam se malo privikao na nedostatak kiseonika, pokušao sam da popravim kvar, a kada mi to nije uspelo bacio sam bocu i krenuo dalje. Kada kažem krenuo, mislim načinio jedan korak koji prati odmaranje od nekoliko minuta i tako redom. Za svaki i najmanji pokret bilo mi je potrebno


146

neizmerno mnogo napora i vremena, mada sam bez boce sa kiseonikom bio znatno lakši. Bolovi u svakom delu tela bili su neopisivo jaki, ali ja sam mislio samo na svoj cilj i tako sam izolovao, ignorisao bol.

Poslednji izazov pred vrhom jeste tzv. Hillari”s Step, završna vertikala od nekih dvadeset metara, koju je prvi ispeo Ser Edmund Hillari i koja je po njemu dobila ime. Imao sam tu sreću da sam naišao na situaciju veoma sličnu onoj kada je Hillari uspeo da se popenje. Naime, stene nisu bile prekrivene ledom, već se između njih pojavilo udubljenje nalik na odžak, kroz koji je u stvari jedino i moguće ispeti ovu vertikalu. Naišao sam na neku staru užad ko zna od kada, koja sigurno nisu bila bezbedna, ali ja nisam imao drugog izbora. I uspeo sam, nekako sam se popeo, posle čega mi je ostalo još vrlo malo do samog vrha. Usledilo je i jedva primetno popuštanje bolova zbog delimičnog spuštanja, a potom konačni uspon. U 10,15 h ujutru dvadeset šestog maja moja noga je kročila na najvišu tačku naše planete (8850 m/nv).

Treba li da kažem da sam u tom trenutku vrisnuo i zaplakao kao malo dete. Ostvario sam dugogodišnji san, ali sam bio sam i tuga zbog toga mešala se sa radošću i ushićenjem zbog uspeha. Iako sam osećao veliku slabost i strahovite bolove, morao sam da napravim snnimke i fotografije koje bi posvedočile o onome što sam učinio. One, međutim, nikada neće moći da pokažu kakav je zaista pogled sa vrha sveta niti da približe taj neverovatni osećaj sićušnosti pred veličinom i lepotom Božije kreacije. Na Everestu sam ostavio i kamenčiće sa Skrapeža, male reke u mom rodnom kraju, i na taj način simbolično zatvorio jedan ciklus svog života. Na vrhu sam proveo oko pola sata, a svaki minut duže koji sam provodio na tolikoj visini bez kiseonika dovodio me je bliže smrti. Kada sam počeo da se spuštam došlo je do hipoksije. Nedostatak kiseonika je pretio da me zauvek ostavi u večnom snegu Himalaja, ali ja sam se ipak nekako teturao i borio se da ostanem živ.

Povratak

Kada sam stigao do odžaka na Hillari”s Stepu nisam imao ni toliko snage da se polako spustim niž uže, već sam nekontrolisano sleteo pravo u sneg. Bog me je i tada sačuvao i posle nekog vremena nastavio sam spuštanje. Ali, ubrzo počinju da se javljaju i halucinacije i tada više nisam verovao da ću preživeti. Video sam u daljini tri budistička monaha kako se mole, a što je najčudnije oblik terena je bio savršeno oštar, nije bilo nikakvih deformacija koje su karakteristične za halucinacije. Čudio sam se otkud monasi na takvom mestu, pokušavao sam da im se približim, ali oni bi uvek nestajali kada mi se činilo da sam im već blizu. Kada sam stigao do South Summit-a, sedeo sam tamo jedno duže vreme i halucinacije su nestale. Potom sam nastavio da se vraćam uz pomoć fiksnih užadi, ali sam izgubio svest i ostao da spavam okačen o uže. Ovo se ponavljalo još dva puta, i ja još uvek ne mogu da objasnim kako nisam dobio nikakve promrzline spavajući u snegu. Stigao sam u četvrti visinski logor tek u 6,30 uveče, posle devetnaest sati provedenih na otvorenom.”

Niko nije mogao da veruje da je Dragan ostao živ. Kada su ga ugledali kako se približava, izašli su ispred njega i doveli ga do šatora. Bio je u stanju krajnje dehidracije i odumiranja zbog nedostatka kiseonika. “U prvom trenutku nisam prepoznao svoje prijatelje, pomislio sam čak da su to neki novinari... Kada sam shvatio ko su, počeo sam uzbuđeno da im pričam o monasima koje sam video. Među njima je bio i jedan iskusni alpinistički vuk, Nenri, koji je razumeo šta se samnom dešava i mnog mi pomogao. U šatoru su mi dali tečnost i kiseonik koji sam ja u magnovenju odbijao. Moj organizam je bio u stanju takvog šoka da mi se činilo da mi kiseonik i ne treba. Tokom te prve noći imao sam strašne halucinacije, bio sam agresivan, razbijao sam stvari po šatoru i sve vreme imao utisak da je napolju neka žurka, čuo sam muziku i dozivanje. Samo Goran može da opiše kakav sam bio tada. Ujutru sam došao k sebi i bilo mi je malo lakše. Vratili smo se u drugi visinski logor i počeo sam da se oporavljam. Tamo sam normalno jeo i spavao prvi put posle mnogo


147

dana.”

Samo da se vrate kući

U Baznom logoru se već pročuo Draganov podvig. Nastalo je opšte slavlje ispunjeno čestitkama i suzama olakšanja. Članovi drugih ekspedicija su bili zadivljeni ovim dostignućemi mnogi su izrazili želju da sarađuju sa Draganom Jaćimovićem u budućim poduhvatima. Naši alpinisti i pored sve radosti ipak žurno pakuju opremu jer žele da se što pre vrate svojim domovima. Da bi stigli na avion spustili su se 100 km, prešavši za jedan dan ono za šta im je kad su dolazili bilo potrebno devet dana. U tom silnom nestrpljenju zanemarili su činjenicu da se spuštanje mora izvoditi postepeno kao i penjanje, inače može doći do neželjenih posledica po zdravlje.

Samo pet dana po osvajanju Everesta bili su u Beogradu na plus 40 oC i tako drastična promena dovela je do ozbiljnih zdravstvenih tegoba.

Sve se ipak dobro završilo, a mi sada možemo da se pohvalimo da na vrhu sveta leže delići naše zemlje, stope našeg čoveka, i imamo to zadovoljstvo da poznajemo i da se divimo osobi čija hrabrost i duhovna snaga ne poznaju granice.

DRUGA STRANA PRIČE

U protekloj, 2000. godini, dogodila su se dva sportska događaja vrhunskog svetskog dometa koji su posebno obradovali ne samo ljubitelje sporta, već i sve građane naše zemlje. Prvi događaj je zlatna olimpijska medalja naših odbojkaša, a drugi, ne manje značajan, uspešno izvršen uspon Dragana Jaćimovića na Mont Everest.

Kako to već dolikuje, oba događaja su do najsitnijih detanja i u “tanka creva” opisani i izaelaborirani u svim medijima koji iole drže do svog rejtinga. Izgledalo je da našoj redakciji, nekoliko meseci kasnije, ne preostaje drugo do da još jednom prepričamo već toliko puta napisano, viđeno ili čuveno.

Odlučili smo se za drugo. Odlučili smo da malo zavirimo iza kulisa glamurozne predstave koja je usledila po povratku naših “himalajaca” i da barem od bezbroj reflektora usmerimo ka drugoj strani priče - onoj prizemnoj, svakidašnjoj... U tome nam je svesrdno izašao u susret gospodin Dragan Jaćimović - prvi građanin SRJ koji je uspešno izvršio uspona na “krov sveta” - Mont Everest.

Za razliku od onih koji nas zasipaju razmetljivom agresivnošću i nastojanjem da svoje poluturističke trejkinge uzdignu na nivo planetarnog događaja, Jaćimović pleni slušaoca svojom jednostavnošću i skromnošću. Za njega je važno da je BIO, a čini se kao da mu je svejedno da li će, i koliko će to, neko drugi uvažiti. On kazivanjem svoje priče inspiriše sagovorniska, neosetno ga vodeći, ne kroz ono što bi on sam želeo da kaže, već u ono štobi sagovornik želeo da sazna. U ime Redakcije i u ime naših čitalaca, ovim putem izražavamo zahvalnost gospodinu Jaćimoviću.

Dragan Jaćimović je rođen 1969. godine.Oženjen je, ima dvoje dece i živi u Pančevu. Zaposlen kao pripadnik Vojske Jugoslavije u činu potporučnika.

Dosadašnji značajni usponi su: 1. Kalapatar (5545) - Himalaji 2. Akonkagva (6952) - Andi 3. Mon Blan (4807) - Alpi 4. Čo Oju (8201) -Himalaji 5. Ama Dablam (6956) - Himalaji 6. Mont Everest (8850) - Himalaji

- Vi se ne bavite dugo planinarstvom, jedva negde oko 4,5 godine . Za to vreme postigli ste praktično sve što se može dostići u visokogorskom planinarenju. Mislite li da je to stvar isključivo Vaših kvaliteta i sposobnosti, ili je u tome svemu bilo i sticaja


148

srećnih okolnosti. Planinarenje se bavim od 1989. godine, a ne samo poslednje 4,5 godine. Te

godine sam bio u Sloveniji na letnjem tečaju koji je trajao mesec dana. Nakon toga sam individualno i sa prijateljima planinario po zemlji, a takođe izvodio i obuku u letnjoj alpinistici sa pripadnicima Vojske Jugoslavije. Poslednje četiri godine sam se potpuno posvetio ovom sportu, što je dalo i konkretne rezultate. S obzirom na utrošeno vreme, trud i energiju, mislim da je bil manje srećnih okolnosti, a mnogo više upornosti i odricanja. Uostalo, mislim da bi moja supruga mogal bolje da Vam odgovori na ovo pitanje.

- Ljudi koji su se bavili organizacijom ekspedicija na daleke, visoke planine tvrde da je 80% problema finansiranje i pribavljanje sredstava za takve akcije, a samo 20% sve ostalo. Znači li to, da pored toga što ste izvanredni planinari, da ste i izuzetno sposobni menadžeri?

Procentualni odnos koji ste naveli sigurno ne prikazuje pravi odnos stvari. Naime, ako je tako, zašto jugoslovenska ekspedicija na Mont Everest (1996.), koju su sačinjavali alpinisti iz Nikšića, nije uspela da izađe na vrh, iako je budžet njihove ekspedicije bio četiri puta veći od onoga što smo imali Goran i ja? Ovogodišnji primer sa Everesta, takođe, govori suprotno. Naime, s akineske strane, u baznom logoru, bilo je oko dvadeset ekspedicija, a od toga samo jedna uspešna! Baš zbog takvog načina razmišljanja (da je sve u novcu), u poslednjih desetak godina, mnogi su zauvek ostali na Himalajima.

- U svim sredstvima javnog informisanja, koja su pratila Vaše planinarske uspehe, nije propuštana prilika da se obznani da sve to što radite, činite kao reprezenti države Jugoslavije. General Pavković ide dalje, pa kaže da ste “na najbolji način predstavili VJ i SRJ”, a “Politika” u naslovu teksta povodom Vašeg uspona na Ama Dablam piše doslovce “Starešine Vojske Jugoslavije uspešno okončali još jednu ekspediciju”. Ni u jednim novinama, ni u jednoj Vašoj izjavi za javnost nije spomenuto da ste možda reprezenti i pripadnici planinarske organizacije Jugoslavije.

Sredstva javnog informisanja su nam ponekad donosila više štete nego koristi. Bilo je mnogo neistina koje su proizvod, pre svega, neznanja i nepoznavanja sporta. Istovremeno, mnogi su nas i naše uspehe koristili za ličnu promociju. To izgleda ovako: pre polaska na ekspediciju bilo je malo ljudi i organizacija koji su hteli iskreno da pomognu. Međutim, kada uspešno završimo uspon na vrh, onda su svi tu da nas tapšu po ramenu, slikaju se sa nama i čestitaju na podvigu. Ja sam to prihvatio kao neminovnost našeg sistema i mentaliteta ljudi, jer mi je mnogo važnije da se nađem u podnožju neke planine, nego da ovde, u zemlji, jurišam na “vetrenjače” i da ispravljam ”krive Drine”. Inače, ja sam član PSOK “Josif Pančić - Milicionar” iz Beograda, negde od kraja 1997. godine.

- Postoji li između Vas i Planinarskog saveza Srbije neki vid saradnje? Ovo je odlično pitanje! Jula 1998. godine, Goran i ja smo tražili sponzore za uspon

na Čo Oju (8201). Goran je predložio da kontaktiramo sa PSS, kako bi uspostavili saradnju i zatražili bilo kakvu pomoć za organizaciju ekspedicije. Odgovoreno je da možemo da dobijemo memorandum Saveza sa žiro računom, ali pod uslovom da smi sami tražimo sponzore i da od ukupne sume koju prikupimo 30% ostavimo Planinarskom savezu Srbije! Time je naša saradnja završena i pre nego što je počela. Ipak, moram da napomenem da postoje ljudi u PSS-u koji su nam svih ovih godina pružali ljudsku i moralnu podršku - hvala im.

- 2001. godina je jubilarna, stota godina organizovanog planinarstva u Srbije. Programom obeležavanja ove godišnjice predviđeno je i organizovanje ekspedicije na Mont Everest. Kako stvari stoje malo je verovatno da Planinarski savez Srbije može da obezbedi finansiranje takvog poduhvata. Sa druge strane, kako pišu neke novine, Vas sponzori progone nudeći Vam novac. Ako je to tačno, da li bi se moglo očekivati da ponovo krenete na Mont Everest, ovoga puta i pod zastavom Planinarskog saveza Srbije?


149

Uoči Božića se prase ne goji. Po mom mišljenju, o Everestu je trebalo razmišljati mnogo godina ranije i organizovati ekspedicije na niže vrhove, kako bi alpinisti sticali neophodna iskustva. Tako bi se stvarao tim koji bi i u najtežim trenucima besprekorno funkcionisao. Što se sponzora tiče, želim Vam da i Vas progone isto koliko i mene. Energija koju ja utrošim za organizovanje jedne ekspedicije veća je, i meni lično to mnogo teže pada, od napora koji me čeka na planini. U suštini, nema tu nikakve filozofije, sve se svodi na veru u sebe i upornost.

Potrebno je da se mnogo toga promeni kako bih učestovao u ekspediciji koju bi organizovao Planinarski savez Srbije, ali u principu, otvoren sam i za takvu mogućnost.

- Da li ste zadovoljni načinom informisanja u javnim glasilima s obzirom na niz nedoslednosti i mistifikacija koje su o Vama i o Vašim akcijama plasirane u pojedinim medijima?

Na to pitanje sam već delimično odgovorio, ali opet kažem, više nisam nego što jesam zadovoljan pisanjem pojedinih javnih glasila.

- U nekim našim alpinističkim debatnim klubovima optužuju Vas da se lažno predstavljate da ste alpinisti, a da zapravo to niste, jer niste prošli kroz redovnu alpinističku obuku i kriterijume kroz koje se stiču alpinistička zvanja. Vaš komentar?

Tačno je da nisam prošao kroz redovnu alpinističku obuku koju organizuje beogradski ili neki drugi alpinistički odsek, ali se nikada nisam lažno predstavljao. Više puta sam javno izjavio da nisam alpinista, već samo zaljubljenik u planine i visine. Dakle, tačno je, ja nisam alpinista, ali se JESAM popeo na Mont Everest visok 8850 metara. Lično, ljude mnogo više cenim po onome šta urade, nego po zvanju koje nose. Pokojni Pavle Vujisić nije završio Akademiju dramskih umetnosti, pa da li, shodno tome, i njega ne možemo smatrati glumcem?

A što se debatnih klubova tiče, njima prepuštam da i dalje vode debate, moja namera je da i ubuduće osvajam najviše svetske vrhove, pa zvali me oni alpinistom ili ne.

- Mislite li da među našim alpinistima ima onih koji bi mogli da ponove Vaše uspehe, pod uslovom da obezbede dovoljnu finansijsku podršku?

Manji problem je finansijska podrška, iako ni ona nije zanemarljiva. Mnogo veći problem je njihov način razmišljanja. Jednostavno, ništa ne pada sa neba i potrebno je mnogo požrtvovanja da bi se došlo do cilja. Iskreno verujem da među naših alpinistima ima onih koji mogu da ponove naše uspehe. Siguran sam, čak, da će neki postići i veće podvige, ali samo uz mnogo rada i više međusobne podrške.

- Ko je Henri Tod, koje vrste je Vaša saradnja sa njim i gde ste ga upoznali? Henri Tod je naš prijatelj i čovek koji nam je mnogo pomogao svih ovih godina.

Iskustvo koje smo stekli zahvaljujući njemu nema cene. On nam je iznajmljivao opremu, Šerpase, a često besplatno pozajmljivao delove opreme. Mi smo učestvovali u internacionalnim ekspedicijama koje je on vodio na Čo Oju (8201 m/nv), Ama Dablam (6956 m/nv) i Mont Everest (8850 m/nv).

- Da li među brojnim ekspedicijama u podnožju Mont Everesta postoji neka vrsta saradnje, solidarnosti, ili nečeg sličnog?

Moje iskustvo je da saradnje ima samo tamo gde ima i interesa. Solidarnost postoji, ali uglavnom, među ljudima koji se godinama poznaju.

- Indiskretno pitanje - koliko košta Vaša ekspedicija na Mont Everest? Govori se o sumi od 100 000 američkih dolara. Da li je to tačno?

Sve ukupno koštalo je oko 57 000 američkih dolara. Sve druge cifre su plod povređenih sujeta pojedinaca kojima je mnogo lakše da razloge svoje neaktivnosti traže van sebe, a ne u sebi.

- Ko je podmirio, za naše uslove, taj pozamašni račun? Pošto ste Vi uredno pratili naše nastupe u medijima (što se da videti iz prethodnih

putanja), čudi me da niste videli reklame u “Večernjim novostima” gde su uz svaku našu reportažu išli i logotipi naših sponzora. Na zvaničnom sajtu ekspedicije, takođe,


150

postoji deo namenjen sponzorima i njihovim reklamama. - Na kraju, kakvi su Vaši konkretni planovi za budućnost, imajući u vidu da ste i

bukvalno i metaforično dotakli vrh sveta? Da li se pripremate za nove podvige, ili pak nameravate, kako nas obaveštavaju “Večernje novosti”, da napustite ovaj opasni sport, jer ste u njemu postigli i dostigli sve što je bilo moguće.

Ja sam čovek koji “prvo skoči pa onda kaže hop”. Kada budem imao detaljno razrađene planove za naredni poduhvat, obavestiću Vas.

- Ima li nešto što biste želeli da kažete i poručite našim planinarima, a da Vas ja to nisam pitao?

Što se Vaših pitanja tiče, ona govore mnogo više nego moji odgovori, a planinarima bih poželeo malo više kolegijalnosti i međusobnog poštovanja.

Vladimir Popović

Veče posvećeno Mont Everestu

U Beogradu je 22. novembra 2000. godine, u zdanju Kolarčevog univerziteta održana nesvakidašnja manifestacija - susret beogradskih planinara i ljubitelja planinarstva sa naših himalajcima Draganom Jaćimovićem i Goranom Ferlanom. Brojnim posetiocima koji su te večeri do poslednjeg mesta ispunili veliku salu “Kolarca” ostaće u trajnom sećanju sve ono što su videli i čuli.

Uz obilje dijapozitiva koje su naizmenično komentarisali akteri ovoga nesvakidašnjeg i izuzetnog događaja, na pristune je ipak najimpresvniji utisak ostavio video - tonski zapis, koji je na samom vrhu Mont Everesta snimio Dragan Jaćimović. Amaterski video snimak ovog sportskog podviga u više navrata je bio propraćen spontanim aplauzom svih prisutnih u sali.

Sve u svemu, bilo je to jedno prijatno veče u organizaciji Planinarskog saveza Jugoslavije, ili da budemo precizniji, i njegovog generalnog sekretara Denisa Božovića, koji nam se ovom prilikom predstavio i kao uspešni voditelj - sagovornik Draganu Jaćimoviću i Goranu Ferlanu.

Vladimir Popović

TAKO BLIZU, A TAKO DALEKO

Prvi Srbin, uz pomoć Slovenca, obreo se na krovu sveta tek na isteku drugog milenijuma. Taj (is)korak najveći je ikad učinjen otkako postoji alpinizam u nas, a ocenjen je kao zanemarljivo mali za sveopšti ugled jugoslovenskog sporta. Bar takvog su bili mišljenja oni koji do tih visina nisu stigli ni leteći avionom, a kamoli se uzdigli na krilima sopstvenog uspeha, ali su uzeli sebi za pravo da procenjuju tuđu slavu.

Kad je opkoračio i potom pobednički zajahao sasvim usku gredu na samom vršku Everesta, Dragan Jaćimović zaurlao je iz sveg glasa i zaplakao. Najviše zbog velikog ushićenja i neopisive sreće koja ga je pritom obuzela, a pomalo i ponet tugom, jer je pod kapom nebeskom ostao potpuno sam.

Bio je 26. maja u tačno 10 časova i 15 minuta, poslednje godine u poslednjem veku pred dolazak nove ere, kad je učinio delo po kojem će na vek i vekova ostati upamćen kao jedan od retkih srećnika, a jedini na ”ić”, koje se popeo na ”majku svih planina”.

Svi ostali ovde biće tek drugi, a svi drugi odasvud - uvek iza njega!

Ujed zubatog sunca

A samo stotinak metara za njim bio je zaostao Goran Ferlan. On je zbog


151

promrzlina na nogama morao odustati. Iako je bio tako blizu, ostao je podaleko od ispunjenja svojih detinjih maštarija, do kraja neostvarenog cilja kojem je, uz mnoštvo odricanja, podredio gotovo ceo život.

- Noć ranije, u 22 i 30 h, ne želeći dodatne neizvesnosti, krenuli smo sa šestoricom Amerikanaca i petoricom Šerpasa uobičajenim Hilarijevim putem ka vrhu. Duboke snežne nanose osvetljavali smo samo pomoću čeonih lampi prešavši tako Ajs for, jedno od najopasnijih mesta gde je led progutao mnoge neoprezne alpiniste. Za nešto više od pet sati stigao sam idući prvi do Balkonija na 8500 m, što je bilo sasvim zadovoljavajuće s obzirom da je bilo minus 30 stepeni i da je vetar dostizao brzinu od 50 km na čas. Stavši da predahnem, osetio sam da s mukom tek mogu da pomerim nožne prste, a sve mi je više bivalo hladno. Henri Tod, vođa naše ekspedicije, savetovao me je da zamenim bocu s kiseonikom i sačekam do svanuća, jer će po izlasku sunca biti toplije. Ali, nepuna tri časa docnije, kad sam već bio na stotinak metara od vrha, zbog sve jačih bolova nisam uopšte osećao noge ispod kolena - opisuje svoje nevolje Ferlan dok mu se pričinjavalo da ga nekekva neman, zarivajući oštre zube, odole polako proždire.

Da je makar mogao naslutiti da će ga živog pustiti, žrtvovao bi tih nekoliko prstiju, ali obuzeo ga je strah da neće uspeti da se vrati. Posebno da će, ako ostane bogalj, ikad više moći da se bavi penjanjem. Ponovo se javio u logor i saopštio situaciju u kojoj se našao. Zavladala je neverica, pošto je vladalo uverenje da će se “snežni monstrum” sasvim sigurno popeti na Everest. To je javno tvrdio i Škotlanđanin Tod poznavajući ga maltene od prvih dana kad je krenuo put nebeskih visina.

- Henrijevo ćutanje bilo mi je dugo kao večnost dok nije saopštio: Silazi! Tvoje zdravlje je, ipak, važnije od slave. Smišljeno mi je ponudio i utehu, ali time je bilo poništeno sve što sam učinio. No, dalje stvarno nisam mogao. Ponavljao sam u sebi da slava ionako prođe za tri dana, a invalid ostaješ za čitav život, ali mi to nije donosilo nikakvo olakšanje - nerado se i sad seća Ferlan tih sudbonosnih trenutaka.

Odvažni zastavnik

Kad je posle dvadesetak minuta Jaćimović stigao do njega predao mu je zastave i teška srca priznao da će ovog puta morati bez njega da osvoji najviši vrh na svetu.

Sve do tog časa bili su nerazdvojni. Upoznao ih je 1996. Dr Milenko Savić, neurohirurg sa VMA, vođa prve srpske ekspedicije na Anapurnu (“91) i predavač u školi za Šerpase u Nepalu, dok su se nezavisno jedan od drugog vrzmali podno Himalaja i zadivljeno ali ispitivački merkali njegove zastrašujuće visove. Obojica, vrsni sportisti i pripadnici VJ, a istovetnih htenja, popeli su se na najviše vrhove Alpa, Anda i tri vrha divovske planine Kalapatar, Čo Oju i Ama Dablam.

- Bio je to, zapravo, naš treći i poslednji pokušaj da dopremo do samog vrha pošto do isteka dvomesečne dozvole ostalo je svega 3-4 dana. Vreme nam bilo ni najmanje naklonjeno, a niko od 150 alpinista iz 21 ekspedicije nije se usuđivao da pođe prvi, jer oni bi morali da prokrče put svima ostalima i postave trasu sa 300 m užadi. Svi su kalkulisali da će neko drugi taj posao odraditi umesto njih. Patriku se žurilo, a i Jaćim je hteo da bude prvi čovek na Everestu u 2000. godini, te smo 9. maja prvi krenuli u napad. Nismo uspeli i toliko smo se umorili da smo se morali spustiti 60 km niže, na 4000 m, do prvih naselja i vegetacije, kako bismo se oporavili. U drugom pokušaju 21. maja omelo nas je veliko nevreme i opet smo morali odustati. Dok smo skupljali snagu jedan Korejanac je prigrabio slavu da bude prvi - priča Ferlan i ističe da su, pored Jaćimovića, jedino još 13 alpinista uspelo da se ove godine domognu vrha.

Istovremeno, ”mrtva trka” vodila se između njih i britanskih SAS-ovaca koji su svim silama nastojali da ovaj uspeh kraljici-majci poklone za rođendan. Iako su raspolagali izvrsnom, najsavremenijom opremom, planirali uspon kao vojnu akciju za koju su potrošili preko 300 000 $, komandosi su se vratili kući neobavljenog posla, dok se jugoslovenska trobojka i zastava naše armije, ipak, zavijorila na Everestu!


152

- Strahovao sam da mu se nešto loše ne dogodi, jer u međuvremenu su svi odustali i vratili se, a njega nije bilo. Onda smo ga ugledali kroz dvogled. Otežano se kretao, a nekoliko puta je više od pola sata nepomičan visio na užetu - seća se Ferlan tih dramatičnih trenutaka u kojima većina okupljenih penjača Jaćimoviću nije davala mnogo šansi da će preživeti.

Spoticanje o Hilarijev stepenik

Ovaj se dotle već nekoliko puta bio susreo sa smrću. Na 8700 m pukao mu je regulator na boci sa kiseonikom. Mada je znao da su mu izgledi veoma mali, nastavio je svoh pohod. Umesto uobičajenih 5-10, sav ošamućen, ostao je 30 minuta dok nije pobo sve barjake i sve uredno snimio kamerom. Povratak se odužio na punih osm sati i u logor se spustio tek u 18 i 30, a dotad se verovalo da je potpuno izgubljen svako ko ne stigne do 15 časova.

- Bio je potpuno iznuren sa očiglednim znacima hipoksije koja se javlja zbog nedostatka kiseonika. Halucinirao je i dve noći je proveo u bunilu odbijajući bilo šta da okusi, a masku sa kiseonikom je panično čupao sa lica. Nije mi preostalo ništa drugo nego da dobro zatvorim šator i odvrnem sve četiri preostale boce sa kiseonikom svedoči Ferlan o košmaru u kojem se, kako je umeo i najbolje znao, borio za život svoga druga.

Uostalom, možda se tu negde i krije ona suštinska razlika koju rado koriste pobornici mišljenja da alpinizam i nije sport?!

Shvatanje da je sport najpre ono što ukazuje zaostale životinjske instinkte u čoveku ovde u potpuno prirodnom okruženju, bez razvijenog nagona za samoodržanjem bilo bi pogubno. S druge strane, po odrednici kojom ovaj stalno unapređuje i pomera granice ljudskih mogućnosti, valjda, teško da ima primera kojim se to da bolje ilustrovati.

Već posle tri dana prepešačili su po bespućima za 27 sati preko 100 km da bi stigli u Katmandu kako bi uhvatili let za Evropu 1. juna.

- Imao sam preko 10,5 miliona eritrocita i kao zejtin gustu krv. Shvatio sam da mi je, možda, velik propust bio što sam pred uspon zaboravio da popijem 3-4 aspirina. Oni bi mi bar donekle razredili krv i tada, verovatno, ne bi došlo do smrzavanja - vajka se Ferlan koji je dve nedelje po povratku proveo u barokomori, potom mesec dana na planini da bi se vratio u normalu, a najposle bio i na moru da bi se potpuno oporavio.

Sad mora da miruje do jula i ma koliko da pokušava odagnati nove izazove, planira novu avanturu.

- Možda odem u Pakistan, ili, zašto da ne, opet pokušam sa Everestom. Posle ovog iskustva svestan sam da ga mogu, a znam i kako bih ga osvojio. Pitanje je samo hoću li uspeti da obezbedim novac neophodan za ekspediciju - zagonetno se smeška Ferlan.

On nije od onih sujetnih ljudi kojima su stalno potrebne nekakve javne pohvale i nagrade.

- U svetu ima bar 12 000 sportista sa jednom ili više olimpijskih medalja, još više sa svetskih prvenstava ili evropskih šampionata, a samo je 850 onih koji su se u proteklih pola veka popeli na ”krov sveta”. To je naprosto neuporedivo. Bokser koji pogreši, posle nekog vremena od nokauta vrati se na ring, a 150 alpinista nestalo je u ledenom bespuću. Hiljade fudbalera osvoje li neki trofej zgrnu pare za ceo život, a nama od sveg blještavila medalja, zvezdica i odlikovanja najjačim sjajem sijaju zvezde koje sa Everesta možeš rukom dohvatiti - veli Ferlan.

Svoju čast novosadski sport je spasao time što je on iz Rume, vojvođanski delimično i time što baš nije stigao do kraja, ali srbijanski - od svih onolikih nagrada i nagradica - Jaćimovića i njega nigde nije pomenuo.

TRKA ŠERPASA


153

Iako pripadnici plemena Šerpasa žive gotovo istovetno kao i pre nekoliko vekova u

zabitima podno Himalaja jednolično se braneći stampom - jelom od ječmenog brašna s dodatkom maslaca iz mleka jaka, pijući zasoljen čaj i grejući se balegom - nema toga koji budeći se u snežnoj nedođiji i nepreglednom ledu ne zahvali bogovima na još jednom danu i pomisli: Kakav lep dan . Pročuli su se kao izuzetno vešti penjači, a još više kao požrtvovani i nadasve pošteni vodiči kroz planinske vrleti kojima alpinisti bez ikakve bojazni poveravaju svoju opremu vrednu na desetine hiljada dolara.

Šerpasi su garant uspeha. Sve učine što i mi, ali kako su plaćeni ne pripada im slava i ne slikaju se sa nama na vrhu - kaže Ferlan.

JEDAN GORE - DRUGI DOLE

Najnovija, ali nikako i poslednja žrtva među osvajačima nebeskih vrhova, na žalost, je naš alpinista i član sportskog društva JAT-a iz Beograda - Pavle Milošević.

Umro je pri pokušaju da se uspne na Čo Oju (8201 m/nv), šesti vrh sveta, a pokopan je 11. oktobra 2000. u večnom ledu Himalaja.

ĐUBRE DO NEBA

Kanadski istraživači ustanovili su da vazduh na visokim planinama ni izdaleka nije čist kako se donedavno smatralo. Prisustvo pesticida, otrovnih kiselina i ostataka teških metala poput kadmijuma, olova i cinka, desetostruko je veće u snežnom omotaču i lednicima na vrhovima nego u nižim predelima.

No, sasvim drugačijeg, sasvim opipljivog zadatka prihvatilo se 20 studenata Kraljičinog univerziteta koji su, predvođeni sedmoricom iskusnih alpinista iz SAD, samo u prvoj prolećnoj akiciji sa ”krova sveta” skinuli dve od preko petnaestak tona otpada. Oni će, takođe, ukloniti i ostatke jednog italijanskog helikoptera i 22 pronađena tela postradalih nesrećnika. Ipak, računa se da je isto toliko smeća ostalo trajno zatrpano pod snegom od maja 1963, kada su Novozelanđanin Edmun Hilari i Šerpas Tenzing Norgaj prvi boravili na Mont Everestu.

Da bi platilo ”čistače” nepalsko ministarstvo od svake grupe penjača, pre nego li uopšte krenu put Himalaja, uzima taksu od 4000 $.

SPUSTOM S EVERESTA - U ISTORIJU

Davo Karničar, smeli alpinista i (ekstremni) skijaš, prvih dana oktobra 2000. stekao je svetsku slavu kao prvi čovek kojem je uspelo da se skijama spusti sa najvišeg vrha planete.

Za ostvarenje ovog nesvakidašnjeg podviga bilo mu je potrebno sedam časova neprekidne vožnje da bi savladao 4000 m visinske razlike i sa 8848 m visokog Mont Everesta spustio se u bazni logor.

Ovaj Slovenac rođen je 26. oktobra 1962. godine u Zgornjem Jezerskom i, kako potiče iz čuvene porodice skijaša, na skijama je otkako zna za sebe. Od 1975. do 1982. bio je član nekadašnjeg jugoslovenskog državnog tima, ali se usput počeo baviti i alpinizmom. Za nešto manje od dve decenije ostvario je 1200 uspona i skijaških spustova niz padine najpoznatijih vrhova sveta među kojima i sa Mon Blana (4807 m) i himalajske Anapurne (8091 m).

Mladen Bulut

PISMA sa:WWW.yueverest 2000.com


154

Sreda - 29.3.2000.

Veliki pozdrav svim planinarima,

Nalazimo se u selu Namče na oko 80 km od Everesta. Iz Beograda smo krenuli 24. marta 2000. Posle skoro 24. sata putovanja stigli smo u prestonicu Kraljevine Nepal - Katmandu. Naredna dva dana, pred polazak u planinu, iskoristili smo da prepakujemo opremu i još jednom proverimo da li je sve na svom mestu. 27. marta smo doputovali u selo Lukla. Let avionom je trajao oko 45.min. Prvog dana boravka u Himalajima pratila nas je kiša, a kasnije i sneg. Posle 4 sata pešačenja stigli smo u lodž Tok-Tok. Tu smo prenoćili i ujutro rano, bez doručka, krenuli put Namce Bazara. To smo uradili, jer se u popodnevnim časovima vreme pogorša i počinje da pada sneg.

Stigli smo u Namče nesto posle 12 h. Selo se nalazi na visini 3440 m/nv i središte je Kumbu regiona. Poznat je po trgovini i u njemu se mogu sresti tibetanci koji donose raznovrsnu robu iz Kine. Danas smo napravili aklimatizaciju, popevši se na visinu oko 4000 m. Obojica smo zdravi i dobro se osećamo. Sutra nastavljamo put ka baznom logoru (5350 m/nv). Naše sledeće javljanje biće iz baznog logora za nekoliko dana. Pozdrav svima u zemlji,

Goran i Dragan.

Sreda - 5.4.2000.

Zdravo svima u domovini,

Stigli smo u bazni logor (5350 m/nv) 4. aprila 2000. Naše poslednje javljane bilo je iz Namčea. U poslednjih nekoliko dana prošli smo kroz sledeća sela: Tengboče, Pengboče, Dingboče, Loboče i Gorak Čep. Aklimatizaciju smo radili na grebenu vrha Pokalde (5100 m/nv), a zatim i na treking vrhu Kalapatar (5545 m/nv). Ekipa BK TV nas je napustila posle sela Dingboče (4300 m/nv). Ekipu su činili snimatelj Soni i asistent Boris. Prvu noć u baznom logoru smo proveli bez problema. Naime nije bilo glavobolje i nesanice. Danas (5. aprila) imali smo dan odmora, a takođe naši Šerpasi uz pomoc monaha iz manastira Tengboče izveli su ceremoniju koja se zove "Puđa". Ona se izvodi da bi bogovi bili naklonjeni alpinistima u toku uspona na vrh. U baznom logoru duva jak vetar,a popodne je oblacno. Noću se čuju lavine sa Ice Fall-a i odroni kamena sa Lo-la. Sutra rano ujutru krećemo u osvajanje Ice Fall-a. Polazak je u 5,00 h,a u prvi visinski logor (6100 m/nv) mora se stići najkasnije do 9.00 h. To se radi zbog toga što se glečer Kumbu kreće kada je obasjan suncem, a onda je vrlo opasno penjati ga. Javićemo se za 3-4 dana, kada se vratimo sa planine u bazni logor.

Veliki sportski pozdrav od Dragana i Gorana.

Nedelja - 9.4.2000.

Zdravo svima u Jugi,

U poslednja tri dana imali smo dosta aktivnosti. 6. aprila smo popeli Ice Fall do prvog visinskog logora i isti dan se vratili u bazni logor. Tog dana krenuli smo oko 5,00 h ujutru u osvajanje možda najopasnije deonice na putu do vrha. Zbog lavina i odrona leda na glečeru, Ice Fall se mora penjati pre nego sto ga sunce obasja. Ovo penjanje je samo neophodan oblik aklimatizacije. Mi sutra ponovo krećemo u prvom visinski logor (6100 m/nv) gde ćemo i prenođiti. Juče (7. aprila) je došlo do velikog pomeranja leda na glečeru pa smo morali ponovo postavljati lestve, a na nekim deonicama i fiksnu uzad.To je iziskivalo mnogo truda i rada, pa zato danas (8. aprila)


155

imamo slobodan dan. Vreme se promenilo, jer je vetar promenio pravac i duva jače nego što je

uobičajeno za ovo doba godine. Dobro se osećamo iako Gorana malo bole leđa. Aklimatizaciju radimo postepeno po sistemu "tiha voda breg roni". Sledeći put ćemo se javiti posle prespavane noći na 6100 metara. Pozdravljamo sve one koji misle na nas i koji navijaju da istrajemo do kraja.

Dragan i Goran.

Sreda - 12.4.2000.

Pozdrav svima,

Danas sam se vratio u bazni logor (5350 m/nv). Naši planovi za penjanje i

aklimatizaciju su se poremetili zbog lošeg vremena. Gotovo svaki dan pada sneg i duva jak vetar. Pored toga, Goran je imao problema sa leđima, pa smo po prvi put od kada osvajamo vrhove penjali u različite dane. Ja sam odspavao jednu noć u prvom visinskom logoru i danas se vratio nazad u bazni logor. Gorana sam sreo na Ice Fall-u. Dobro se oseća i večeras on spava gore na 6100 metara. Pri povratku iz prvog visinskog logora imao sam susret sa alpinistom koji više neće osvajati vrhove. Naime, prilikom prelaska preko ledenog procepa (lestve) ugledao sam ljudsko telo u ledu sa kompletnom opremom. Ovaj nije imao sreće (ili je po podne penjao Ice Fall). Idemo dalje. Ako se vreme malo smiri, najverovatnije ćemo Goran i ja za vikend spavati u drugom visinskom logoru. Takođe, pre neki dan probali smo boce sa kiseonikom i ventile za njih. Javićemo se za dva dana, kada se Goran vrati u bazni logor.

Sportski pozdrav svim prijateljima alpinizma u zemlji. Dragan i Goran.

Petak - 14.4.2000.

Zdravo svima,

Opet smo zajedno. Goran se vratio iz prvog visinskog logora. Za vreme njegovog

boravka gore bilo je vrlo loše vreme. Spavali su njih četvoro u šatoru da bi im bilo toplije. Sve vreme nisu izlazili iz šatora. I pored toga u šatoru je bilo veselo. Jedan od alpinista je ustao oko pola noći i počeo da priča sam sa sobom. Ostali su navijali. Ujutru su bile šale na njegov račun. Prilikom spuštanja niz Ice Fall Goran je sreo legendu Himalaja - Petera Habelara. To je čovek koji je zajedno sa Mesnerom 1978.g. prvi osvojio Mont Everest bez kiseonika. Još uvek izgleda sveže i penje kao monstrum. Goran se vratio u bazni logor oko 11,00 h. Kao što smo već pisali, vreme za ovo doba godine je izuzetno loše i nestabilno. Svaki dan pada sneg, a vetar u popodevnim časovima se pojačava i nedozvoljava nam da izlazimo iz šatora. Predveče su redovne lavine i odroni sa okolnih planina - Nupce i Lo-la.

Jutros smo prvi put za doručak jeli suvo jakovo meso, specijalitet Šerpasa. Ameri baš ne vole taj specijalitet, a nas dvojica uživamo u tome. Imena nasih Šerpasa su: Pasang-Danja, Ansering, Anuru, Šonam, Pemba i kuvar Pasang Temba. To su momci koji nam puno pomažu, a istovremeno su izuzetni drugari. Od njih smo naučili jednu pesmu koja je kao neka vrsta himne Šerpasa. Jedan od njih je pre neki dan dobio sina, imao je nekoliko dana slobodno da ode do sela. Inače mi se odlično osećamo i spremni smo za naredna iskušenja. Veliki pozdrav svima koji prate naše napredovanje, ka najvišem vrhu na svetu.

Dragan i Goran.


156

Četvrtak - 20.4.2000.

Zdravo svima,

Evo nas posle 4. dana ponovo u baznom logoru. Jutros rano smo se spustili iz drugog visinskog logora u bazni logor. U ponedeljak (17. aprila) smo imali dosada možda i najnaporniji dan. Krenuli smo takoreći po mraku iz baznog logora direktno u drugi visinski logor. Ice Fall smo prešli pre nego što su ga obasjali sunčevi zraci. Muke su nastale između prvog i drugog visinskog logora tj. u Zapadnoj dolini. Naizgled samo 300 m visinske razlike iscrpile su nas do maksimuma. To je zbog toga sto je Zapadna dolina okružena planinama: Nupce, Loce, Mont Everest i Lo-la, i suncevi zraci direkno ili reflektujući se od belila snega stvaraju nesnosnu vrućinu. Pored toga u toj dolini vetar je retkost pa je još i zovu "Dolina tišine". Drugi visinski logor nalazi se na visini od 6400m. Po dolasku u drugi visinski logor imali smo jedan dan odmora radi aklimatizacije na visinu. Juče 19 aprila išli smo do trećeg visinskog logora (7300 m/nv), ali nismo spavali u njemu. Inače treći visinski logor se nalazi na Loce kuloaru i iz njega se vidi vrh Čo Oju koji smo nas dvojica osvojili pre dve godine. Deo opreme koji je neophodan za osvajanje vrha izneli smo u drugi visinski logor i ostavili je tamo. Vreme je još uvek nestabilno. Kao i što smo ranije javili, svako poslepodne je oblačno, vetrovito ili pada sneg. Mi se nadamo da će se do početka maja meseca to promeniti. Nova vest je da smo morali da promenimo pravac penjanja na Ice Fall-u. Zbog kretanja leda na nekim mestima led je "progutao" nekoliko fiksnih užadi i alpinistickih lestvi. Srećom niko nije stradao. Zdravi smo i dobrog apetita. U toku penjanja upoznali smo neke momke iz Andaluzije (Španija). Oni su nas prepoznali sa jedne od naših prethodnih ekspedicija, pa se sada u baznom logoru intezivno družimo.

Dragan i Goran.

Nedelja - 30.4.2000.

Zdravo svima u Jugi,

Svima koji danas slave Uskrs želimo da ga provedu u miru i veselju. Mi ovde u Himalajima danas imamo slobodan dan i odmaraćemo se. Pozvani smo od strane Ruske ekspedicije, koja osvaja vrh Loce, da ih posetimo i družimo se sa njima na današnji dan.

Dragan i Goran.

Utorak - 2.5.2000.

Zdravo svima,

Nije nam baš prijatno dok šaljemo ovu poruku. Situacija je vrlo neizvesna jer se vremenske prilike menjaju na našu štetu. Svaki dan je sve gore i gore. Strahujemo da li će nam naši šatori koje smo postavili u trećem visinskom logoru, zbog jakog vetra, ostati čitavi. Na Loce face-u vetar se ne smanjuje ispod 100 km/h. Mi se nalazimo u baznom logoru i čekamo da se vreme poboljša. Mi čekamo našu šansu. U ovom trenutku najvažnije je da budemo strpljivi i psihički stabilni. Ko zna koliko će ovo ludilo da potraje.

Trebalo je da krenemo na osvajanje vrha 3. maja. i da budemo na vrhu 6. maja (Đurđevdan), ali zbog promene vremena sada je sve neizvesno. Danas smo dobili novu satelitsku vremensku prognozu. "Jetstream" se spustio ispod 8000 m. To znaci da se jos uvek niko nije popeo na vrh, jer je to nemoguce. Temperatura je preko


157

minus 50 0C (iznad 8000 m). Čim se vreme stabilizuje i uslovi za osvajanje vrha budu povoljni mi cemo vam se javiti i saopsticemo vam datum naseg polaska i napada na vrh. Ostajte nam svi zdravi kao sto smo i mi.

Dragan i Goran.

Ponedeljak - 5.5.2000.

Zdravo svima,

Da bi se osvojio Everest potrebno je da se složi mnogo kockica. Ali, mi nemamo na raspolaganju sve vreme ovog sveta. Dobili smo satelitsku vremensku prognozu. Nama je potrebno četiri dana i četiri noći lepog vremena, a to je u ovim okolnostima gotovo nemoguće. Po prognozi koju smo dobili, ponedeljak (8. maj) će biti vrlo vetrovit dan (55 čvorova). U ponedeljak mi ćemo se nalaziti na Južnom sedlu (8000 m) i čekaćemo polazak na vrh. Inače iz baznog logora krećemo sutra (6. maj) na Đurđevdan. Očekivani datum za osvajanje vrha je 9. maj mada se nikada ne zna kada imate ispred sebe Mont Everest i njegove ćudi. Naše je da u svakom trenutku damo sve od sebe.

Formirani su timovi za vrh i mi se nalazimo u prvom. Prvi tim sačinjavaju: Dick Stone, Tim Conjen (USA), Goran Ferlan, Dragan Jaćimovic (Jugoslavia). Amosfera u timu je odlična i svi sa nestrpljenjem očekujemo završno osvajanje najvišeg vrha sveta. Pre nas vrh će pokušati da osvoje dve ekspedicije (7-8. maja). Jednu predvodi čuveni Peter Habelar, a druga je najbogatija ekspedicija ove godine na Everestu. njihov sponzor je velika TV mreza CBS i oni će pokušati da se direktno uključe u program, preko satelita, sa krova sveta. Zdravstveno stanje nas dvojice je odlično. Nadamo se da će te bar mislima biti uz nas u narednih nekoliko dana. Sreća prati one koji veruju. S verom u Boga - krećemo...

Dragan i Goran.

Subota - 17.5.2000.

Zdravo svima sa 5300 metara,

Pre sedam dana (6 maja) krenuli smo sa najboljim namerama i željom da osvojimo Everest. Međutim vreme nikako nije dozvoljavalo da nam se san ostvari. Bili smo članovi tima (6 penjača) koji je jedini ostao na južnom sedlu (8000 m) dva dana čekajući da se koliko toliko vreme popravi. Inače u baznom logoru postoji 21 ekspedicija i niko pre nas se nije usudio da krene na vrh. Mi smo se usudili u noći 12/13. maja. Imali smo postavljenu fiksnu uzad posle južnog sedla u dužini od 400 m i to je sve. Na "Balkoniju" (8500 m) sneg je bio dubok do pojasa. Šerpasi su nas napustili oko 3,00 h ujutru. Rekli su da je suviše rizično nastaviti dalje i vratili su se u četvrti visinski logor. Nas šestorica smo odlucili oko 5,00 h da se vratimo. Sada se nalazimo u baznom logoru i za oko 3-4 dana krećemo ponovo ka vrhu. Do 15. maja još niko nije osvojio Everest. Ne pamti se da je ovako kasno sezona osvajanja počela. Umorni smo, malo promrzli, ali zdravi i spremni za ponovni napad na vrh. Javićemo se za nekoliko dana. Puno pozdrava svima u zemlji.

Dragan i Goran.

Nedelja - 18.5.2000.

Pozdrav svima u zemlji,


158

Sutra krećemo da konačno osvojimo najviši vrh sveta. Posle povratka sa južnog sedla, išli smo da odmorimo i napunimo baterije u selo Pangboče (3900 m). Selo se nalazi na oko 30 km od baznog logora. U njemu smo proveli dva dana i dobro se nadisali kiseonika. Sada vidimo da je to bio odličan potez. Nalazimo se u baznom logoru i dobro se osećamo. Inače, novo je to, da je Everest osvojen 16. maja prvi put ove godine od strane Britansko-Korejanske ekspedicije. Ni najstariji alpinisti ne pamte da je Everest toliko dugo odolevao. To je zbog toga što je vreme zaista bilo jako loše, ali sada imamo dobru vremensku prognozu za narednih 5 dana. Naš plan je da vrh osvojimo 22. maja u ranim prepodnevnim časovima. Nas još nije napustio optimizam, još se ne predajemo. Sa krova sveta

Dragan i Goran.

Petak - 30.5.2000.

Zdravo Jugoslavijo,

Osvojen je najviši vrh sveta. Prošlo je deset dana od kada se nismo čuli. Vraćamo se kući. Umorni smo i srećni. Kraj naše priče počinje u noći 25. maja oko 22, 30 časova sa južnog sedla ispod Mont Eversta na visini od 8000 m. Krenuli smo po mraku, pratio nas je jak vetar, dubok sneg i niska temperatura od minus 35 0C. Put i stazu smo osvetljavali čeonim lampama. Nosili smo teške boce sa kiseonikom. Kretali se prema gore, sporo ali odlučno. Oko 4,00 h bio sam na "Balkoniju" (8500m). Tu sam promenio bocu sa kiseonikom. Uzeo sam novu. Namestio regulator, predahnuo, pogledao horizont koji je najavljivao zoru i osećao već dugo prisutnu hladnocu u prstima na nogama. Nastavio sam dalje prema gore, opterećen mislima da mi je hladno, da moram da ih pomeram i mrdam i hodam. Sviće na Everestu. Fotografišem. Srećem se sa glavnim Šerpasom. Opet neprekidni bolovi u stopalima. Počinju da se mrznu. Da li sam se poplasio? Moj strah? Pitanje kako i da li dalje? Tako blizu, a tako daleko od vrha. Posle toliko odricanja i vremena provedenih na planini. Čekam svog druga. Treba da odlučim. Javljam se vođi ekspedicije radio vezom. Prste na nozi ne osećam. Vrati se... Ni danas, sada, ne mogu ni sebi ni vama da opišem moje tadašnje stanje tela. Moja razmišljanja. Naše zastave sam dao Draganu da nastavi gore. Da savlada još tih 120 - 150 metara i izvrši i završi naš san i zadatak. On je to još jedini mogao. Ja sam stigao i mogao samo toliko. Možda sam trebao i dalje, ali... Žrtvovati deo tela. Danas još ne osećam svoje palčeve i jedan prst na desnoj nozi. Bez svih ili dela stopala nikada se više ne bi mogao pojaviti ispod bilo koje planine, ovako ima još vremena. Zaplakali smo se na mrazu obojca, a on je krenuo napred, izgubio sam ga iz vida, silazio sam, i disao suvi kiseonik.

Sreli smo se tek pred noć. Posle 19 sati provedenih na Everestu. Bio je gore. Dotaknuo je bogove i nebo. Raširio je našu zastavu po prvi put na trećem polu zemlje. U slavu Jugoslovenskog sporta i mene što ga poznajem, što sam bar malo učestvovao u našem i njegovom podvigu. Ono što je proživeo i preživeo za to vreme zna samo on i "Čomolunmgma". Bez kiseonika i vode, sa Hipoksijom i “budistima" to samo on zna. Ja sam ga čekao i radovao se što smo ponovo zajedno. I opet ćemo nekuda ići zajedno. Srećna je moja zemlja i Srbija što ga ima, a ja što smo 4 godine uradili sve zajedno i ono najveće u alpinizmu od svih do sada. Naša priča nema kraja. Ona tek sa ovim i počinje. Mi smo okrenuli samo stranicu u osvajanju vrhova sveta i dokazali svetu da mi to možemo. Mladi neka krenu za nama ima još toliko toga "gore". Hvala Vam svima što ste mislili na nas dok smo preko 60 dana ležali na snegu i ledu, jeli krekere i mleko u prahu, ulazili četvoronoške u šator, smrzavali se, tražili pogledom neko zeleno drvo ili travu, pili vodu iz istopljenog leda, mislili na svoje bližnje dok smo grlili toplu bocu sa vodom... Vidimo se za nekoliko dana, sa smeškom na usnama, što smo ponovo zajedno. Živeli.


159

Goran

ALPINIZAM NIJE ISTO ŠTO I AVANTURIZAM

U duhovnom životu, kao što to biva i u telesnom, treba se držati načela postpupnosti, ići postepeno u lakše, pa kad se ojača - u teže podvige i obaveze. Činiti to onako kako nam ukazuje apostol Pavle, koji veli da početnike treba hraniti blažom hranom, a kad uzrastu i ojačaju, onda tvrdom (Jevr. 5,12).

Mnogi su se pitali zašto se nisam pojavio na projekciji slajdova ”Everest 2000. ”Kao moderator razgovora sa Draganom Jaćimovićem i Goranom Ferlanom, iako sam bio najavljen (moje ime se pojavilo i na sam dan projekcije, iako se znalo da u tome neću učestvovati).

Moja želja je da u nedostatku finansijskih sredstava u kasi planinarske organizacije, u situaciji organizacijskih problema u alpinizmu, kao i ekonomske i političke krize u zemlji, ne pravimo surogate alpinizma, već da se istegnemo prema guberu tj. da snagu usmerimo na organizovanje i poboljšavanje elementarnih alpinističkih i planinarskih aktivnosti, kako bi kvalitetna baza spontano, u narednom periodu, dala pravi alpinistički kvalitet koji bi mogao da se dokazuje i u zahtevnim himalajskih stenama. Moja želja je takođe, da se u negodovanju i protestu školovanih alpinista, a takođe i u mom ličnom protestu, ove reče ne shvate kao sujeta i zavist. Ja lično, kao i ostali alpinisti, njihov poduhvat pozdravljam, jer se radi o izuzetnom fizičkom naporu i velikom izazovu za ljudski organizam. I to je sve. Ono što je uradio D. Jaćimović izašavši na vrh sam, a posebno u situaciji kada je iznenada ostao bez mogućnosti korišćenja kiseonika iz boce na visini od 8700 m. Predstavlja potvrdu njegove vanserijske fiziološke predodređenosti za velike visine i izvanredne fizičke pripremljenosti za velike napore. Ali treba reći i to da takva fiziološka predodređenost nije dovoljno logičan i racionalna argument za odluku da i dalje ide ka vrhu i pored nastalih tehničkih problema. To što je on, ugledavši planine prvi put 1996. godine kada je bio član moje treking grupe, rešio da po svaku cenu izađe na Mont Everest bez obzira na nedostatak bilo kakvog prethodnog planinarskog iskustva, i što je potom preko komercijalnih ekspedicija izašao na Čo Oju i Ama Dablam, a nijednog trenutka u međuvremenu nije smatrao za shodno da ovlada bar najelementarnijim alpinističkim veštinama, predstavlja primer nebezbednog i nesmisaonog odlaska u planine. Ne bih želeo da se na osnovu uspona Jaćimovića i Ferlana alpinizam shvati kao hazardan i nedorečen sport pun opasnosti i neizvesnosti. Alpinizam je, ponavljam, bezbedan i logičan sport, odnosno - aktivnost koja nastaje kao rezultat velikog planinarskog iskustva i alpinističkog znanja. Ne bih voleo ni da mladi planinari, željni dokazivanja u alpinizmu, pomisle da je put ka vrhunskim alpinističkim ciljevima moguć bez školovanja i bez prolaska kroz sve faze planinarstva, visokogorstva i alpinizma, i da pođu putem ove dvojice i da tako, umesto da postanu vrhunski alpinisti, postanu neobuzdani avanturisti i nedorečeni egzibicionisti na pola koraka do priznatih sportista. Ovakav apsurd se najbolje vidi i na primeru Jaćimovića i Ferlana, jer ma koliko da su oni priznati u svojim sportskim disciplinama, maratonu i sportskoj orijentaciji, toliko su nedorečeni i nekompetentni u oblasti alpinizma.

Smatram da svaki pokušaj korišćenja Jaćimovićevog izlaska na Mont Everest od strane Planinarskih saveza može da bude vrlo loš u nekom dugoročnijem periodu, jer će se time otvoriti vrata za komercijalizaciju ionako lošeg i nedovoljno razvijenog alpinizma i upasti u zamku sopstvene nekompetentnosti i spremnosti na kompromise. Pre svega treba imati u vidu bezbednost učesnika u planinarskim akcijama bez obzira na nečije lične želje ili kratkoročne ciljeve neke planinarske organizacije. Zašto bi se nazivanje stvari pravim imenom uvek moralo tumačiti kao sujeta, surevnjivost, zavist, cinizam, nefleksiblnost? Kome smeta da se napravi razlika između alpinizma i


160

komercijalnog alpinizma tj. alpinističkog turizma? Komercijalni alpinizam ili, kako ga ja nazivam, turistički alpinizam i kao takav ima dovoljno intrigantnosti i dovoljno publike i u tim okvirima ga treba i posmatrati. Naravno, protiv toga se ne treba boriti, niti ga treba osporavati. Loše je samo kada se alpinizam i avanturizam pomešaju i kada se trenutni nedostatak alpinističkih rezultata nadoknađuje avanturističkim poduhvatima. Projekcija ”Everest 2000.” U Kolarčevoj zadužbini bila je upravo manifestacija ovakve zamene teza, te zbog toga na njoj nisam učestvovao.

Moj apel je, sačuvajmo planinarstvo i alpinizam od avanturizma, jer time štitimo i sami sebe kao i sve one koji, vođeni našim primerima, ulaze u svet prirode i planina. Ne zaboravimo na opasnosti u planini pred lepim slikama i uzbudljivim i fascinantnim kadrovima koje gledamo u priči o ovoj komercijalnoj Everest - ekspediciji. Možda nije na odmet reći da Jaćimovića i Ferlana odlično poznajem i da sa njima rado pričam o pojedinostima uspona, bez obzira u kakvoj je on formi organizovan.

Treba iznaći načina da se od svih tih hiljada maraka koje se planiraju i potroše na razna svetska ostvarenja u oblasti ekstremnih sportova nađe makar jedna minimalna suma koja bi se upotrebila da se ponovo aktiviraju planinarski i visokogorski tečajevi i škole alpinizma. Mislim da bi organizacijska kriza, pre svega u alpinizmu, trebalo da se prevaziđe što pre i da se proslava 100 godina planinarstva obeleži bar sa logičnim i realnim planovima za budućnost, ako već nismo uspeli da višedecenijsku alpinističku aktivnost i stogodišnju planinarsku tradiciju krunišemo jednom samostalnom alpinističkom ekspedicijom na najviši vrh na svetu, kao što smo planirali. Hoću da pozovem sve one koji žele dobro alpinizmu i planinarstvu da uzmu učešće u tome. Želim svima mnogo uspeha i sreće u planinama sa porukom da što bolje planinu poznajemo, to nam ona sve veće tajne i zadovoljstva pruža.

Dr Milenko Savić


161

S a d r ž a j

Četrnaest smerova do cilja Đ.Todorović (Blic, 24.10.1996./ st. 13)............................................................. U gnezdu kondora Borislav Begečki (Dnevnik, 20.1.1997.)............................................................ Čo-oju za rekord Jugoslavije M. Mijailović (Glas, 10.8.1998./st 15)............................................................... U potrazi za slavom na 8 000 metara Aleksandar Apostolovski (Politika, 11.8.1998./st 20).......................................... Najveći alpinistički poduhvat Jugoslovena (Exreme sport br 2, 1998.)............................................................................. Srbi na Božjoj glavi Aleksandar Mikavica (Ilustrovana politika, 31.9.1998./st 6)................................. Trobojka na krovu sveta M.Milenković (Ekspres politika, 12.10.1998./st 6).............................................. Podvig bez boca sa kiseonikom M.Miljević (Ekspres politika, 13.10.1998./st 7).................................................. Bez kiseonika iz principa D. Vujičić (Večernje novosti, 14.10.1998./st 14)................................................ Kupanje u ledenom jezeru na 5500 metara Aleksandar Apostolovski (Politika,20.10.1998./st 18)......................................... Prvi Jugosloveni na šestom vrhu sveta Đorđe Nikolić (Extreme sport br 3, 1998.)......................................................... Pravac Mont Everest Branko Kopunović (Vojska, 25.2.1999./st 42).................................................... Osvojen je Ama Dablam (Extreme sport br 6, 2000.)............................................................................ Pohod na Mont Everest D. Ćatić (Dnevnik, 26.2.2000.)........................................................................ Šećer u srebrnoj kutiji Miroslav Ninković (Kibic Fenster, 2000./st 40)................................................... Krstići na krovu sveta Dragana Savić (Večernje novosti, 5.3.2000./st 7)............................................. Jugosloveni na krovu sveta G. Malenović (Dnevnik, 27.3.2000.)................................................................. Pola puta do vrha sveta Dragana Savić (Večernje novosti, 31.3.2000.).................................................. Što je gore - to bolje Mladen Bulut (NS-nedeljnik, 3.4.2000./st 11).................................................... Uspon uz huk lavina Dragana Savić (Večernje novosti, 8.4.2000.).................................................... Muke sa vetrom i glečerima Dragana Savić (Večernje novosti, 11.4.2000.).................................................. Vruće u dolini tišine Dragana Savić (Večernje novosti, 25.4.2000./st 12).......................................... Nadomak krova sveta Dragana Savić (Večernje novosti, 29.4.2000.).................................................. Praznik u snežnom stanu Dragana Savić (Večernje novosti, 3.5.2000./st 10)........................................... Juriš sa južnog sedla Dragana Savić (Večernje novosti, 12.5.2000.).................................................. Oluja prekinula vezu Dragana Savić (Večernje novosti, 17.5.2000./st 16).......................................... Volja jača od oluje Dragana Savić (Večernje novosti, 19.5.2000.)..................................................


162

Rulet na snežnom stanu Dragana Savić (Večernje novosti, 26.5.2000./st 13).......................................... Na "krovu sveta" (Dnevnik, 29.5.2000./st8).............................................................................. Naša trobojka na krovu sveta Dragana Savić (Večernje novosti, 29.5.2000.).................................................. Prvi Srbin na "krovu sveta" M. Miljević (Ekspres politika, 29.5.2000./st 3)................................................... Gurke pod nogama Dragana Savić (Večernje novosti, 30.5.2000./st 13).......................................... Suze pod krovom sveta Dragana Savić (Večernje novosti, 31.5.2000./st 13).......................................... Odmor uz malo hrane Dragana Savić (Večernje novosti, 1.6.2000./st 13)........................................... Veliki odmor pobednika Dragana Savić (Večernje novosti, 2.6.2000./13)............................................... Naša zastava na vrhu sveta Lj. Milisavljević (Politika, 3.6.2000.)................................................................. Slabiji pol jači Dragana Savić (Večernje novosti, 3.6.2000./13)............................................... Predah pa planina Dragana Savić (Večernje novosti, 4.6.2000.).................................................... Pakao dug 150 metara Ž. Milenković (Glas, 4.6.2000.)........................................................................ Ušli u večnost (Dnevnik, 7.6.2000.)..................................................................................... Kako je naša zastava stigla na "krov svata" Staniša B. Jovanović (Politika, 7.6.2000.)......................................................... Zaurlao sam od sreće, a onda zaplakao M. Šašić (Politika, 8.6.2000./st 25).................................................................. Dragan na krovu sveta Đorđe Pajić (Tempo, 14.6.2000./st 6).............................................................. Treća varijanta nije postojala (TV Novosti, 14.6.2000./st 18)........................................................................ Uzjahao krov sveta Ozren Milanović (Ilustrovana Politika, 17.6.2000./st 3)....................................... Everest je večna tajna Đorđe Pajić (Tempo, 21.6.2000./st 24)............................................................. Osvojen je Everest (Extreme sport br 7, jul 2000./st 14)............................................................... Jednom Himalaji-uvek Himalaji Miroslav Ninković (Kibic Fenster, 30.6.2000./st 41)............................................ Prvi Jugosloven na krovu Sveta (Extreme sport br 8, 2000./st 36).................................................................... Druga strana priče Vladimir Popović (Plan. glasnik br 26, 2001./st 4).............................................. Tako blizu, a tako daleko Mladen Bulut (NS Sport, januar 2001./st 29)..................................................... Pisma sa: WWW.yueverest 2000.com............................................................... Alpinizam nije isto što i avanturizam Milenko Savić (Planinarski glasnik br 27(mart),2001./st 4)..................................