grcka knjizevnost

37
Grčka književnost (kratki pregled)

Upload: skoteionos

Post on 18-Nov-2014

1.229 views

Category:

Documents


31 download

TRANSCRIPT

Page 1: Grcka knjizevnost

Grčka književnost (kratki pregled)

Page 2: Grcka knjizevnost

| 2 |

Sadržaj: Grčka književnost................................................................................................................................................... 1 Arhajsko razdoblje.................................................................................................................................................. 3

Epsko pesništvo ................................................................................................................................................. 3 Homer......................................................................................................................................................... 4

Lirsko pesništvo ................................................................................................................................................. 7 Elegija .............................................................................................................................................................. 8

Solon ........................................................................................................................................................... 8 Jambografija.................................................................................................................................................... 9 Monodija ....................................................................................................................................................... 11

Sapfa.......................................................................................................................................................... 11 Horska lirika ................................................................................................................................................. 12

Pindar........................................................................................................................................................ 13 Prozno stvaralaštvo ..................................................................................................................................... 14

Klasično razdoblje ................................................................................................................................................ 16 Tragedija ............................................................................................................................................................ 17

Eshil ............................................................................................................................................................... 17 Komedija ........................................................................................................................................................... 19

Aristofan ....................................................................................................................................................... 20 Menandar ...................................................................................................................................................... 21

Filozofija ............................................................................................................................................................ 22 Sokrat............................................................................................................................................................. 23 Aristotel......................................................................................................................................................... 24

Istoriografija ...................................................................................................................................................... 25 Tukidid .......................................................................................................................................................... 25

Govorništvo...................................................................................................................................................... 26 Demosten...................................................................................................................................................... 27

Aleksandrijsko razdoblje...................................................................................................................................... 28 Pesničko stvaralaštvo....................................................................................................................................... 29 Prozno stvaralaštvo.......................................................................................................................................... 31

Rimsko razdoblje .................................................................................................................................................. 33 Plutarh................................................................................................................................................................ 34 Lukijan ............................................................................................................................................................... 36

Page 3: Grcka knjizevnost

| 3 |

From Wikipedia

Grčka književnost obuhvata književno stvaralaštvo na grčkom jeziku koje započinje

Homerovim epovima oko 8. veka pne., a završava se okvirno 529. godine nove ere, kada je vizantijski

car Justinijan zatvorio Platonovu Akademiju u Atini, poslednju filozofsku školu u antici. Grčka je

književnost ne samo presudno uticala na formiranje rimske književnosti, nego je izvršila ogroman uticaj

i na celokupnu potonju evropsku književnost, kako u tematici tako i u oblikovanju gotovo svih

književnih vrsta. U vremenskom rasponu od trinaest vekova u antici – osam pre nove ere i pet nove ere

– stvarali su mnogi pesnici i prozni pisci, koji su jezikom i kulturom Grci, ali nisu svi rodom bili Grci:

osvajanja Aleksandra Velikog proširila su grčku civilizaciju van granica Helade, te su glavni gradovi

Aleksandrovih naslednika – Aleksandrija, Antiohija i drugi – postali veća središta grčke civilizacije od

starih grčkih polisa. S obzirom na društvene, političke i književne prilike, može se celokupna antička

grčka književnost podeliti na četiri perioda:

1. Arhajsko razdoblje (od prvih pisanih spomenika do kraja 6. veka pne.); 2. Klasično razdoblje (5. i 4. vek pne.); 3. Aleksandrijsko razdoblje (od 3. do 1. veka pne.); 4. Rimsko razdoblje (od 30. pne. do 529. nove ere).

Arhajsko razdoblje

Najstarije poznato grčko pismo jeste mikenski silabički linear B, koji nam je ostao sačuvan na

glinenim tablicama iz toga doba. Te tablice sadrže zapise, najčešće jednostavno u vidu različitih

spiskova, koji se odnose na trgovinu: prave književnosti tu nema, a njeno odsustvo objašnjava se na

različite načine. Prema jednoj teoriji, mikenska se književnost, kao što je slučaj i s kasnijim Homerovim

i drugim delima kiklične epike, prenosila usmenim putem, posebno s obzirom na to da linear B nije bio

sasvim prilagoñen glasovima grčkoga jezika. Prema drugoj teoriji, književna dela – budući element

društvene elite – bila su zapisana na nekom finijem materijalu, koji se meñutim nije sačuvao.

Epsko pesništvo

Na početku grčke književnosti tako stoje dva njena najveća dela, Homerovi epovi Ilijada i

Odiseja, te nekoliko neznatnih metričkih zapisa iz 8. veka pne. Ali te dve pesničke tvorevine svojom

složenom strukturom i stilizacijom daleko odskaču od svakoga početništva: jasno je da one, zapravo,

predstavljaju vrhunac jedne epske tradicije čiji počeci i razvitak ostaju u tami onih vekova koji se

nazivaju mračnim dobom Grčke (od 12. do 8. veka pne.). Homer (Ὅµηρος) je prvi pisac grčke

Page 4: Grcka knjizevnost

| 4 |

književnosti i istovremeno najveći epski pesnik svih vremena. Pretpostavlja se da je živeo negde u 8.

veku pne., ali pouzdanih podataka o njemu i njegovom životu zapravo nema. Antička tradicija nam

kazuje da je Homer bio slepi pevač, ali to je najverovatnije samo preslikavanje lika slepoga pevača

Demodoka iz Odiseje na ličnost samoga pesnika. Stoga se još od antike pa sve do naših dana stvorio

čitav korpus veoma različitih teorija o prvom helenskom pesniku, koji obrañuje tzv. homersko pitanje.

Homer

Homerova se dela tako moraju shvatiti kao vrhunac

dugogodišnjeg razvoja usmene narodne književnosti u Maloj Aziji.

Danas se pretpostavlja da su Homerovi prethodnici možda bili pevači

– rapsodi (ῥάψοδοι), koji su lutali od grada do grada i zabavljali

stanovnike pesmama o "slavnim delima junaka" (κλέα ἀνδρῶν) i

meñu koje tradicija obično ubraja i samoga Homera, te aedi (ἀοιδοί),

koji bi se smestili na dvoru kakvog vladara i onde na zabavama ili po

potrebi pevali o junačkim delima junaka mitskoga razdoblja. Prema

nekim razmišljanjima, ti su rapsodi i aedi prenosili junačke pesme

kroz mnoge vekove. Da je u Helena i pre Homera cvetala epska

poezija, potvrñuju i Homerovi epovi, u kojima nalazimo savršenu

epsku tehniku, umetnički izraz, književni jezik, okretan stih, mnoštvo ukrasnih prideva, tzv. stalnih

epiteta, za koje nema opravdanja u Homerovom tekstu (npr. "brzonogi Ahilej", premda nijedna scena u

epovima ne opravdava taj epitet), oblike (formule) koje se uvek ponavljaju kad god se u pripovedanju

doñe do odreñenog mesta u opisu bitke, plovidbe lañe, i na kraju tipične brojeve. Sve te pojave

nesumnjivo su plod dugotrajne umetničke prakse. Može se pretpostaviti da su helenskoj herojskoj

epopeji prethodile kraće pesme u kojima se uz pratnju muzičkog instrumenta pevalo o junačkim delima.

Te su pesme, kako se čini, bile delo Eoljana – Ahejaca, koji su došli iz Tesalije i drugih delova grčkoga

kopna i prvi se učvrstili na maloazijskom primorju, u Troadi i susednim ostrvima. Pesme s likovima i

motivima iz kopnene Grčke mešale su se s onima u novoj domovini, a bile su podreñene jednoj

osnovnoj temi – borbi sa stanovnicima u novom kraju. Negovanjem tih pesama tokom vekova stvoren

je čvrst temelj za veliku narodnu epopeju koja je najviše umetničko ostvarenje dobila u Ilijadi i Odiseji

otprilike u 8. veku pne.

Ilijada (Ἰλιάς, 24 knjige, 15.693 heksametra) nosi ime po Iliju (Ἴλιον), drugom imenu grada

Troje. Sadržaj joj je uzet iz ciklusa priča o trojanskom ratu, ali pesnik nije obradio dugo vremensko

razdoblje, nego je ograničio grañu prikazavši dogañaje koji su se dogodili tokom 51 dana u desetoj

Page 5: Grcka knjizevnost

| 5 |

godini rata. Glavna je tema ovoga epa svaña izmeñu Ahileja i Agamemnona zbog otmice robinje

Briseide, a zatim Ahilejev gnev na trojanskog junaka Hektora, koji je ubio Ahilejevog prijatelja Patrokla.

Odiseja (Ὀδύσσεια, 24 knjige, 12.110 heksametara) nosi ime prema glavnom junaku Odiseju i

opeva Odisejev povratak na Itaku. Nakon desetogodišnjeg ratovanja pod trojom Odisej luta deset

godina po raznim morima i doživljava mnogo opasnih pustolovina. Izgubivši u brojnim opasnostima

sve prijatelje, vraća se na Itaku, gde se uz pomoć sina Telemaha osvećuje proscima koji su maltretirali

njegovu vernu ženu Penelopu i na gozbama rasparčavali njegovu imovinu. Tako okosnicu ovoga speva

čine Odisejev povratak i osveta proscima, ali su ti motivi obogaćeni sintetičkim i dramatskim prikazom

prethodnih junakovih desetogodišnjih lutanja, a pripoveda ih sam junak na dvoru feačkoga kralja

Alkinoja (9–12. pevanja). Osim toga, u spev je umetnut i motiv o sinu koji kreće u potragu za ocem (1–

4. pevanje). Prema tome, kompozicija Odiseje je perpletena, za razliku od kompozicije Ilijade, koja je

jednostavna, a to je primetio još Aristotel, koji u Poetici 1459b kaže: "Svaka mu je naime od pesama

sastavljena: Ilijada jednostavna i puna trpnje, a Odiseja prepletena i mirna". Homer je genijalni pesnik

kome je uspelo da narodnu epsku poeziju uzdigne na umetničku visinu, koju otada više niko nije

dostigao. Homerova poezija je puna živog pripovedanja, jasnog izražavanja, pažljivog crtanja ljudskih

karaktera, sveže životne dinamike i humanizma. Nijedno delo svetske književnosti nije izvršilo tako

snažan i dugotrajan uticaj kao Homerovi epovi.

Prvobitno su se u antici Homeru pripisivala ne samo ova dva epa, nego gotovo celokupno

epsko stvaralaštvo arhajskoga razdoblja, premda je problem Homerovih dela već od 5. veka pne.

podstakao ozbiljnu kritiku, koja i danas traje, a naziva se homerskim pitanjem. Pod tzv. Malim Homerom

podrazumevaju se manja pesnička dela koja su se pripisivala Homeru. Meñu njima je svakako

najznačajniji zbornik od 33 homerske himne (ὕµνοι) napisane u heksametrima i epskom stilu, u

vremenskom rasponu od 7. do 5. veka pne., koje proslavljaju različita božanstva. Ove su se himne

prvobitno zvale "uvodi" (προοίµια), što govori da to zapravo i nisu bile himne, nego su služile

rapsodima kao uvod u njihovo recitovanje epskih pesama. Neke od njih su po broju stihova prave male

poeme. Tako Himna Demetri obrañuje priču o otmici Persefone i teškoj boli Demetre koja luta po svetu

tražeći kćerku. Himna Apolonu opeva roñenje ovoga boga na Delosu i njegove doživljaje tokom

osnivanja proročišta u Delfima. Himna Afroditi obrañuje ljubavnu avanturu ove boginje s Anhizom, dok

je Himna Hermesu puna humora i priča o tome kako je tek roñeni Hermes nestašnim lukavstvom

prevario svoga brata Apolona. Pored himni, ovamo pripadaju Boj žaba i miševa (Βατραχοµυοµαχία, 303

stiha) koja parodira sadržinu i stil epske pesme, ali koja je verovatno nastala tek u helenističko doba,

Margit (Μαργίτης, od µάργος = budala) koja na podsmešljiv način govori o nekom junaku–budali koji je

mnogo znao ali sve naopako, te Kerkopi (Κέρκωπες) koja je prikazivala dva brata — vešta kradljivca koje

je uhvatio Herakle, ali su ga oni tako nasmejali svojim dosetkama da ih je pustio na slobodu.

Page 6: Grcka knjizevnost

| 6 |

Epska je poezija nastavila da cveta u Joniji i celom helenskom svetu i nakon Homera, tako da je

nastao veliki broj pesama koje su se takoñe, bar neko vreme, pripisivale Homeru. Te se pesme nazivaju

kikličnim epovima jer čine nekoliko epskih ciklusa: u njima je, naime, hronološki prikazan neprekinut

krug (κύκλος) mitskih dogañaja u sadržajnoj celini. Kikličke pesme su se takoñe nalazile na

recitatorskom repertoaru rapsoda i pružile su bogatu mitološku grañu lirskim, horskim i dramskim

pesnicima. Meñutim, Ilijada i Odiseja potisnule su kiklične pesme u drugi plan, pa su nam se ove

uglavnom izgubile i do danas su nam se sačuvale samo u oskudnim fragmentima, premda nam je njihov

sadržaj poznat. Tebanskom ciklusu pripadale su pesme Edipodija (Οἰδιπόδεια, 6.600 stihova) o

Edipovom ubistvu vlastita oca, pobedi nad Sfingom, incestuoznom braku s majkom i smrti Edipovoj,

zatim Tebaida (Θεβαίς, 7.000 stihova) o ratu sedmorice junaka protiv Tebe i izvršenju Edipovog

prokletstva meñusobnim ubistvom Polinika i Eteokla, i najzad Epigoni (Ἐπίγονοι, 7.000 stihova) o ratu

sinova sedmorice junaka protiv Tebe.

Trojanskom ciklusu pripadala je Kiparska pesma (Κύπρια, 11 knjiga) koja je opevala dogañaje koji

su se dogodili pre radnje Ilijade, zatim Etiopida (Αἰθιοπίς, 5 knjiga) koja je opisivala dogañaje nakon

Ilijade, uključujući kako Ahilej ubija amazonku Pentesileju, etiopskog voñu Memnona ali i kako sam gine

od Parisove strele, zatim Mala Ilijada (Ἰλιάς µικρά, 4 knjige) koja je opisivala nadmetanje za Ahilejevo

oružje izmeñu Ajanta i Odiseja, Ajantovo samoubistvo, pogibiju Parisa od Filoktetove strele, dolazak

Ahilejeva sina Neoptolema koji ubija Telefova sina Euripila, gradnju drvenog konja i pad Troje. Pesma

Razorenje Ilija (Ἰλίου πέρσις, 2 knjige) obuhvatala je prizor o drvenom konju, Laokoontovu smrt, Enejin

beg, zauzeće Troje, smrt Prijama i Astijanakta, oskvrnjenje Kasandre, podelu plena, požar grada i

žrtvovanje Poliksene na Ahilejevom grobu. Povratak (Νόστοι, 2 knjige) opevala je povratak helenskih

junaka iz Troje, dok se Telegonija naslanjala na sadržaj Odiseje i započinjala opisom sahrane Penelopinih

prosaca, a nazvana je po Telegonu, sinu Odiseja i Kirke, koji u potrazi za ocem dolazi na Itaku i u

neznanju ubija Odiseja, uzima Penelopu za ženu, a Telemah Kirku.

Velike društvene i ekonomske promene koje su zahvatile gotovo celu Heladu u drugoj polovini

8. veka pne. jasno se ogledaju u delu drugog znamenitog pesnika arhajske epike. Hesiod (Ἡσίοδος,

možda kraj 8. v. pne.), iz sela Askre u Beotiji, prvi je grčki pesnik koji o sebi daje biografske podatke te

se može smatrati prvom individualizovanom pojavom u grčkoj književnosti. Njegova Teogonija

(Θεογονία = Postanak bogova, 1022 heksametra) predstavlja prvu grčku mitološku sintezu u kojoj je

prikazana istorija postanja sveta i genealogija bogova. Ideja joj je da prikaže Zevsa kao simbol

pravednosti, koji pobedom nad Titanima i drugim nemanima iz prošlosti postaje svemogući čuvar

pravde. Isticanje moralnih problema i težnja za sistemskim shvatanjem sveta najavljuju početak rušenja

tradicionalnog pogleda na svet. Moralna pitanja i vladavina pravde u svetu idejna su osnova i

Page 7: Grcka knjizevnost

| 7 |

Hesiodovog drugog dela koje nosi naziv Poslovi i dani (Ἔργα καὶ ἡµέραι, 828 heksametara). To je poema

rada, u kojoj pesnik svome bratu rasipniku upućuje opomene i savete o tome kako će steći imovinu na

častan način. Meñutim, pesnikovo obraćanje bratu samo je okvir za pouke koje upućuje svojim

savremenicima o tome da se čovek moralnom energijom i radom mora osloboditi bede, a to se ilustruje

mitom o Prometeju i Pandori te mitom o pet rodova koji govore da je ljudski život nekada bio sladak, a

sada je gorak. Rad i pravda temelj su Hesiodove etike, a u svakoj državi koja želi biti utemeljena na

poretku i napretku moraju vladati rad, pravda i moral, a ne laž, prevara i nasilje vladara. Premda je

Hesiodov pogled na život pesimističan – velikim delom upravo zbog prilika koje su tada vladale – ipak

se on u svojoj duboko vaspitnoj poeziji pokazuje kao nosilac novih, gotovo revolucionarnih društvenih

stremljenja u odnosu na prethodni ratnički ideal herojske epohe.

Lirsko pesništvo

Postanak i ujedno najviši domet helenske lirike pada u 7. i 6. vek pne., kada je epska poezija bila

već na zalasku. Ona je zapravo melodički i ritmički usavršeno narodno pesništvo. Razvoj umetničke

grčke lirike uslovila su dva ključna uzroka. Prvi čine nove društvene prilike tokom kojih dolazi do

dubokih promena u političkim, socijalnim i ekonomskim odnosima, do pokretanja zamašne grčke

kolonizacije širom Mediterana te do izgradnje i učvršćivanja polisa kao osnovnog duštvenog i državnog

okvira u Heladi. Drugi uzrok nalazimo u epohalnoj promeni u muzici – otkriće harmonije i

usavršavanje muzičkih instrumenata. Kada su Grci prodrli u tajne muzike, ona je kod njih u širem

smislu obeležavala razvitak velikog dela duševnog života, pa je izraz ἀνὴρ µουσικός (= muzički čovek)

nasuprot izraza ἀνὴρ ἄµουσος (= nemuzički čovek) označavao obrazovanog čoveka. Muzika je imala

važan položaj u grčkoj kulturi, i sva se grčka lirika razvijala uz nju: u najstarije vreme nema pesme bez

muzike niti muzike bez pesme. Celokupna je helenska muzika nažalost propala, ali znamo da su meñu

najčešćim muzičkim instrumentima bili lira, kitara, forminga i frula.

Naziv lirika stvoren je u vreme aleksandrijskih filologa i označava prvobitno samo one

starogrčke pesme koje su se pevale uz pratnju žičanih instrumenata, i to pre svega lire sa sedam žica –

sami Grci arhajskoga doba umesto ovoga imena koristili su stari naziv melika (od µέλος = pesma). Ta se

melika delila na monodijsku liriku i horsku liriku: osim što su se razlikovale po metrima koji su se u

njima obično upotrebljavali, ove dve vrste lirike karakterisalo je to što je prva bila namenjena solo

pevanju, a druga horskom izvoñenju. Aleksandrijski su filolozi, dakle, u svom kanonu starogrčke lirske

poezije obuhvatili samo meliku, tj. monodijske liričare Alkeja, Sapfu i Anakreonta i horske liričare

Alkmana, Stesihora, Ibika, Simonida, Bakhilida i Pindara. Meñutim, mi danas u helensku liriku

ubrajamo i recitativne oblike poezije: elegiju i jamb.

Page 8: Grcka knjizevnost

| 8 |

Elegija

Spoljašnja oznaka elegije kojom se razlikovala od drugih pesničkih vrsta jeste posebna metrička

graña, tzv. elegijski distih. Elegija, kako se čini, nastaje u Maloj Aziji kao tužbalica i naricaljka, da bi se u

kopnenoj Grčkoj često preobrazila u svojevrsni bojni poklič. Grčka se elegija najpre i razvila u onom

kraju i plemenu gde je epska poezija dostigla vrhunac, tj. kod maloazijskih Jonjana. Iz epa je uzela oblik,

a iz svakodnevnog života sadržaj. Ratni užas i navala severnog naroda Kimerana u Malu Aziju podstakli

su pesničko stvaralaštvo Kalina (Καλλῖνος), koji se ubraja meñu najstarije elegičare i koji je živeo negde

u prvoj polovini 7. veka pne. Od njega nam se sačuvao, osim nekoliko fragmenata, početak jedne elegije

u kojoj je pozivao svoje sugrañane na oružje protiv neprijatelja: to je pravi, glasan i žestok ratni poklič, a

sadrži ujedno sjajnu pohvalu dobrom borcu koji se ne plaši smrti, te junački pada u borbi. Ratničku

elegiju pisao je i Tirtej (Τυρταῖος), koji se prema legendi preselio iz Atine u Spartu i tamo tokom drugog

mesenskog rata (645–628. pne.) svojim pesmama tako raspalio vojnike da su Spartanci njemu pripisivali

zasluge za pobedu nad Mesenjanima. Tirtej je, osim elegija koje je pisao u dorskom dijalektu, pisao i

opomene ili savete (ὑποθῆκαι), i to u jonskom dijalektu s nešto dorizama. Njegova je poezija ratna i

grañanska: glavni su mu motivi odlučna borba protiv neprijatelja, smrt za domovinu i poreñenje junaka

s kukavicom i njihove različite sudbine.

Sasvim je drugačiji elegičar Mimnermo (Μίµνερµος, druga polovina 7. veka pne.), najverovatnije

iz Kolofona, čija je poezija usredsreñena na lična osećanja koja su bila uslovljena i prilikama u kojima je

pesnik živeo. Njegova je poezija melanholična i ljubavna. Ljubav, uživanje i radost za pesnika su željena

dobra kojima se on veseli, dok se melanholija uvlači kada on pomisli da je lepoj mladosti suñeno da

precvate i proñe, a umesto nje će doći starost, bolest i smrt. Zbirka Mimnermovih intimnih pesama

nazvana je po sviračici Nani (Ναννώ) koju je pesnik snažno ljubio. Mimnermovi stihovi, napisani

uglavnom epskim dijalektom, puni su čežnje i odzvanjaju muzikom.

Solon

Pesmama s društveno-političkom tematikom vraća se Atinjanin

Solon (Σόλων, oko 638–558. pne.), veliki zakonodavac i reformator

atinskoga ustava. On je u elegijama i jambima izložio svoje etičke ideje i

refleksije, objašnjenja i opravdanje vlastitoga političkog rada. Pre no što se

594. pne. kao arhont eponim prihvatio reformatorskoga posla, svojom

elegijom Salamina podstakao je Atinjane da zauzmu ostrvo Salaminu koje

su tada držali Megarani i suzbijali slobodu atinske trgovine. Ukupan

Solonov pesnički rad obuhvatao je oko 5.000 stihova, danas sačuvanih

samo fragmentarno, koji su pisani uglavnom u jonskom i epskom dijalektu

Page 9: Grcka knjizevnost

| 9 |

s dosta atičkih elemenata. Pored Salamine, u njegov pesnički opus ulaze Opomene Atinjanima, elegije u

kojima Solon opravdava i objašnjava svoj reformatorski rad, te Opomene samome sebi, u kojima izlaže

svoja etička shvatanja.

U drugoj polovini 6. veka pne. živi i deluje Teognid (Θέογνις), elegijski pesnik iz Megare, od

kojeg nam je sačuvano 1.389 stihova. To su sentencije i fragmenti koje je neko sakupio iz njegovih

elegija, s gnomskom i moralnom tendencijom, ali ni ti stihovi nisu svi Teognidovi, nego su vremenom

bili njima dodati i neki stihovi drugih pesnika. O Teognidu se zna tek toliko da je bio aristokratskog

porekla i uverenja, te da je učestvovao u sukobima izmeñu aristokrata i demosa koji su razdirali njegovu

zemlju. Kako je iz tih sukoba na kraju demokratska stranka izašla kao pobednik, aristokrati su morali

bežati iz Megare, a meñu njima i Teognid, koji otada živi na Siciliji, na Eubeji i u Sparti. Sve ove

političke borbe i teškoće našle su odraza u Teognidovim elegijama, čiji glavni deo čine ὑποθῆκαι (=

opomene), koje su upućene mladom plemiću Kirnu, pesnikovom eromenosu, i koje su ponegde

ispunjene žarom, strašću i bolom zbog iskustva čoveka koji je život proveo u neprekidnoj borbi, u

nevolji i siromaštvu. Moralna pouka Teognidova uglavnom je pesimistična: mladost i sam život su

nestalna dobra, smrt i siromaštvo vrebaju na svakom koraku, dobri propadaju, a zli trijumfuju. Ipak,

pomisao na smrt izaziva kod pesnika uživanje u radosti i mladosti, pa u njegovoj poeziji nalazimo i

veselih trenutaka.

Savremenik je Teognidov bio Fokilid (Φωκυλίδης), čije elegije i pesme u tetrametrima imaju

didaktički karakter, ali se ne odlikuju dubokim sadržajem kao Solonove ili Teognidove elegije. U

sačuvanom fragmentu od osam stihova oponaša Semonida Amorginca i u satiri na žene razlikuje četiri

vrste žena: jedna je nastala od kuje, druga od pčele, treća od svinje, a četvrta od kobile, pri čemu je

dakako najbolja ona koja potiče od pčele. Na osnovu malog broja fragmenata ne može se dati prava i

potpuna karakteristika Fokilidove poezije. U drugoj polovini 6. veka pne. živeo je i prvi helenski pesnik-

filozof, Ksenofan iz Kolofona (Ξενοφάνης ὁ Κολοφώνιος, oko 565– oko 473. pne.), koji je po tradiciji

bio osnivač elejske filozofske škole. Pored epskih poema Osnivanje Kolofona i Naseljavanje Eleje, pisao je

elegije te prvi u grčku književnost uveo novu vrstu poezije pod nazivom Σίλλοι (= Rugalice), gde je na

satirički način oštro kritikovao i ironisao narodna verovanja i ljudske mane. Ksenofan nije veliki pesnik,

ali je oštrom kritikom tradicionalne percepcije antropomorfnih božanstava i religijskih verovanja i

obreda uopšte jačao veru ljudi u njihove vlastite snage i podsticao ih na samopromišljanje.

Jambografija

Jampsku poeziju pratila je muzika, ali se nije pevalo: to je bila tzv. παρακαταλογή, tj. ritmička

recitacija s muzičkom pratnjom, a muzički instrumenti bili su jambika i klepsijamb. Svi jambografi bili

su poreklom Jonjani, pa je i njihov dijalekt jonski, ali vrlo blizak atičkom dijalektu. Jamb dopušta čitav

Page 10: Grcka knjizevnost

| 10 |

niz različitih tonova, od smeha do poruge i prezira, s lirizmom u kojem ličnost dolazi do takvog izražaja

kakav elegija nije poznavala. Najstariji je i istovremeno najsnažniji pesnik jamba bio Arhiloh

(Ἀρχίλοχος) s ostrva Parosa, koji je živeo u 7. veku pne., burnim i nemirnim životom, punim nevolja i

pustolovina, kako se vidi i iz sačuvanih fragmenata. Izgubivši svu imovinu, preselio se na Tasos i tamo

stupio kao plaćenik u vojsku Tasošana koji su ratovali s Tračanima, ali bezuspešno, pa se pesnik vratio

na Paros. Zna se da je ponovo bio vojnik i da je poginuo u borbi protiv Naksošana. Čovek žestoke

ćudi, nagle i iskrene, uvek spreman da napada jambima, često i oštrim, protivnike i sve one koji su mu

se zamerili – takav utisak stičemo o Arhilohu iz sačuvanih fragmenata. Pesnik zna biti i duboko

osećajan i plemenit, ali strasna i neuzvraćena ljubav prema Neobuli, kćerki paroskog aristokrata

Likamba, koja je proizvela istinski nežne i osećajne ljubavne pesme, pretvorila se u besnu mržnju kad je

Likamb odbio pesniku dati svoju kćerku za suprugu. Otada ih je Arhiloh oboje napadao tako oštrim i

zajedljivim pesmama, da im – prema legendi – nije preostalo drugo do da se obese. Arhilohova poezija

bila je raznovrsna i kretala se od dražesnih i plemenitih slika do najžešće ironije i prostote. Arhilohov

uticaj na potonje grčke liričare bio je ogroman, a meñu rimskim pesnicima posebno se na njega ugledao

Horacije.

U 7. veku pne. živeo je i Arhilohov savremenik Semonid Amorginac (Σηµονίδης ὁ Ἀµοργινός),

roñen na Samosu i osnivač kolonije na ostrvu Amorgosu. Pisao je elegije i jambe, od kojih su sačuvani

fragmenti, iz kojih se vidi da mu je poezija bila poučna i refleksivna. Najpoznatiji je ipak po jampskoj

satiri O ženama (Περὶ γυναικῶν), gde duhovito i ironično ocrtava deset tipova ženskog karaktera, koje

izvodi iz različitih životinja i elemenata: prljava žena potiče od svinje, lukava od lisice, brbljiva od kuje,

troma i lenja od zemlje, prevrtljiva od mora itd. Pogled na život što ga iskazuje ovaj mizogini pesnik

prilično je pesimističan: bolest, starost, rat, brodolomi i samoubistva – to je preovlañujući okvir njegove

životne stvarnosti. Otprilike jedan vek kasnije živeo je Hiponakt (Ἱππῶναξ) iz Efesa, čije je stvaralaštvo

cvetalo oko polovine 6. veka pne. On je prvi sasvim izgrañeni pesnik realista, pravi i iskreni pesnik-

prosjak, označen kao pesnik najbednijih društvenih slojeva. Od njegove pesničke produkcije

najznačajniji su jambi, od kojih su sačuvani samo fragmenti, ali se iz njih može rekonstruisati niz

situacija i tipova, npr. gozba gde se pije iz vedra, javne kuće s prostitutkama, smrdljive krčme pune

insekata, trg s prizorima telesnih kazni. Pesmama kao glavni likovi provejavaju siromasi, surovi i goli

koji drhte od hladnoće, meñu njima i sam pesnik. Hiponaktova poezija je nesporedna, silovita, oštro

individualizovana, realistična, gorka, ponekada podrugljiva i ironična, pa se može smatrati dalekim

prethodnikom kiničkog morala.

Page 11: Grcka knjizevnost

| 11 |

Monodija

Uporedo s elegijom i jambom prilagoñavale su se i druge vrste narodne poezije temama koje je

isticalo doba raslojavanja helenskoga društva. Tako se i grčka melika razvijala u vezi sa životom naroda i

folklornim pesmama, a korak dalje u obradi subjektivnih osećanja i crta lične biografije načinili su eolski

pesnici, čije je književno i muzičko središte bilo ostrvo Lezbos. S ovog ostrva je i Alkej (Ἀλκαῖος, roñen

oko 630. pne.), čiji su rodni grad Mitilenu razdirale unutrašnje borbe, te se aristokratska oligarhija jedva

odupirala demokratskoj stranci. U tim je borbama učestvovao i aristokrata Alkej, koji se borio protiv

demokratskih tirana i učestvovao u zaveri koja je dovela do ubistva tiranina Melanhra 612. pne., ali je

novi tiranin Mirsil prognao Alkeja. Kad je i Mirsil pao i na vlast došao mudri Pitak, pesnik je nastavio s

borbom i zaverama. Pitak se, meñutim, nakon deset godina dobrovoljno odrekao vlasti, te se Alkej

vratio u domovinu gde je mirno živeo do kraja života. Njegove su pesme filolozi podelili na političke i

ratničke pesme (στασιωτικά), ljubavne (ἐρωτικά), vinske (συµποτικά ili σκόλια) i himne bogovima, ali

nijedna njegova pesma nije do nas došla potpuna. Ipak, iz oko 150 sačuvanih fragmenata, vidimo da je

Alkejev stil bio uzvišen i kratak, dražestan i snažan, posebno u političkim pesmama koje su u sebi imale

govorničku žestinu (plerumque oratori similis, kaže rimski pisac Kvintilijan), ali iskrenu i bez opterećujuće

retorike. U političkim pesmama žestok, vatren, neobuzdan i beskompromisan, Alkej u drugim pesmama

peva i o veselju na gozbama i o ljubavi: božanska Dionisova tečnost našla je u njemu sjajnoga i

vatrenoga pristalicu. Mnoge njegove pesme ispevane su u alkejskoj strofi, nazvanoj po njemu.

Sapfa

I najslavnija grčka pesnikinja Sapfa (Σαπφώ, druga polovina 7. veka pne.)

bila je s ostrva Lezbosa. Njena je porodica pripadala aristokratiji, pa se Sapfa,

kada je oko 596. pne. vladajuća demokratija proterala plemstvo, sklonila na

Siciliju, odakle se vratila kada je Mitilenom zavladao Pitak. O Sapfi su kolale

mnoge legende: da je ružna, da se bacila s Leukadske stene jer joj mladić Faon

nije uzvraćao ljubav, te da je naprotiv bila lezbejka – po njoj je, najzad, i nazvana

istopolna ljubav izmeñu žena. Nevezano za legende, iz njene je poezije vidljivo

kako je Sapfa znala snažno ljubiti. Okupljala je oko sebe mlade devojke koje je

poučavala muzici i poeziji, pa je zato svoj dom nazvala "kućom Muza". Alkej ju

je zvao "čistom" (ἄγνα), Platon ju je nazvao "desetom Muzom", a Strabon

"nečim čudnovatim" (θαυµαστόν τι χρῆµα). Njene su pesme antički filolozi svrstali prema metru u

devet knjiga, uz zasebnu knjigu epitalamija (svadbenih pesama). Najbolje su joj i umetnički svakako

najvrednije bile ljubavne pesme, pisane u safičkoj strofi, nazvanoj po njoj. Sapfina poezija odiše

dubokim ljubavnim žarom, prožeta je lepim mislima, puna ljupkih slika i ispevana lepim jezikom i

Page 12: Grcka knjizevnost

| 12 |

savršenim stilom. Ljubav, cveće, noć puna mesečine, priroda, zvuk, boja – to su motivi i slike koji se

skladno razlivaju u njenim stihovima.

Nakon eolske melike javlja se jonska s Anakreontom (Ἀνακρέων, roñen oko 570. pne.),

Jonjaninom iz grada Teosa na maloazijskoj obali. Kad je Kir Stariji osvojio Teos oko 545. pne., iselio se

Anakreont s još nekim sugrañanima u grad Abderu u Trakiji, a kasnije ga nalazimo na dvoru samoskog

tiranina Polikrata, koji je tada bio na vrhuncu moći i sjaja. Nakon Polikratova ubistva, doveo je

Anakreonta u Atinu Hiparh, Pizistratov sin, a kada je oko 514. pne. i Hiparh pao s vlasti, o

Anakreontovu životu ne znamo ništa pouzdano: po nekima je živeo kod Aleuada Ehekratida u Tesaliji,

a po drugima opet u Teosu. Po predaji, umro je kao starac u 85. godini u Abderi. Premda Jonjanin,

Anakreont je bio pravi nastavljač subjektivne eolske poezije Alkejeve i Sapfine, iako ne s tako dubokom

osećajnošću. Njegova poezija, od koje je sačuvano samo oko 100 kratkih fragmenata, ima pretežno

erotski i simpotički karakter i slavi Dionisa i Erosa. Dva sačuvana fragmenta bila su deo himni

posvećenih Dionisu i Artemidi, a pisao je i elegije, jambe i epigrame. Sadržaj Anakreontovih pesama je

bezbrižno uživanje života, ali erotika mu nije neposredna i duboko proživljena kao kod Eoljana: žar

njegove strasti je veliki, ali brzo gasne. Ipak, Anakreontovo pesništvo vedrog i ugodnog raspoloženja

steklo je veliku popularnost već u antici, pa su se kasniji pesnici ugledali na njega pevajući pesme istoga

sadržaja: sačuvano je oko 60 takvih pesmica lagodnog sadržaja nazvanih Anacreontea (Ἀνακρεόντεια). Na

njega se ugledao i veliki rimski pesnik Horacije.

Horska lirika

Iz Sarda u Lidiji bio je Alkman (Ἀλκµάν, druga polovina 7. veka pne.), ali je živeo u Sparti, gde

je sastavljao himne, peane (svečane obredne pesme u Apolonovu čast), hiporheme (vesele i živahne

plesne pesme uz pratnju kitare ili frule), skolije (gozbene pesme) i erotske pesme, ali se najviše proslavio

partenijima, pesmama koje su u čast bogova pevali devojački horovi. Od oskudnih fragmenata koji su

došli do nas najduži je odlomak od stotinu stihova iz pesme koja je, kako se čini, spevana u čast

Dioskura i Artemide, ali u kojoj pesnik od pohvale boginji naglo prelazi na pohvalu ljupke lepote

devojaka, učesnica hora, prožetu sjanim slikama iz njihovih svakodnevnih života. Ni o Stesihoru

(Στεσίχορος, kraj 7. i početak 6. veka pne.), koji se možda rodio u Metauru u južnoj Italiji ali je živeo u

Himeri na Siciliji, nije moguće dati neki odreñeni sud, jer se sačuvalo premalo fragmenata, od kojih

najduži ima šest stihova. Ovaj pesnik, kome se pripisuju inovacije u muzici i metrici – meñu kojima je

najvažnija bila podela horske pesme na trijade koje čine strofa, antistrofa i epoda – obrañivao je i

narodne priče lokalnog karaktera o strastvenim i nesrećnim ljubavima, npr. o pastiru Dafnisu koga je

zbog nevere oslepila ljubomorna nimfa. Iz južne Italije bio je i Ibik (Ἴβυκος, početak 6. veka pne.) iz

grada Regija, koji je meñutim veliki deo života proveo na dvoru samoskog tiranina Polikrata, gde je

Page 13: Grcka knjizevnost

| 13 |

upoznao i Anakreonta. Uz vrlo oskudne fragmente sačuvan je jedan veći odlomak na papirusu koji

sadrži pohvalu Polikratova mladog sina. U antici je Ibik bio cenjen kao pesnik enkomija, tj. pohvalnih

pesama u čast znamenitih savremenika, i homoerotskih pesama u kojima je iznosio vatrenu ljubavnu

strast prema mladićima.

Simonid Kejanin (Σιµωνίδης, 556–468. pne.) rodio se na ostrvu Keosu, živeo na dvorovima

različitih tirana (Pizistratidi u Atini, Skopadi u Kranonu i Aleuadi u Larisi u Tesaliji) i umro u dubokoj

starosti u Agrigentu na Siciliji. Na početku grčko-persijskih ratova nalazio se u Atini, gde je postao

pesnikom borbe helenskog naroda protiv Persijanaca: opevao je sve grčke pobede i proslavio u

elegijama junake poginule u borbama kod Termopila, Maratona, Salamine i Plateje. Horske pak pesme

zahvatale su sve dotada poznate vrste: enkomije, ditirambe (pesme u čast Dionisa), partenije, peane i

himne, a bio je poznat i kao jedan od stvaralaca nove vrste poezije – epigrama. U antici je Simonid bio

naročito poznat po dubini osećaja koje je svojim tužaljkama umeo pobuditi kod slušalaca.

Pindar

Simonidova lirika s jasnim i jednostavnim stilom te živim

slikama i jakim osećajima, zadahnutim blagim pesimizmom, otvorila je

u grčkoj književnosti novi horizont na kome blistaju Bakhilid i Pindar.

Bakhilid (Βαχυλίδης, oko 518–450. pne.), nećak Simonida Kejanina,

rodio se na ostrvu Keosu. O njegovom se životu ne zna mnogo, ali

izgleda da je bio u Atini, u Tesaliji, na Egini i u Sirakuzi na dvoru

Hijerona, gde se nadmetao s Pindarom u slavljenju Hijeronovih pobeda

u grčkim narodnim takmičenjima. Sve do kraja 19. veka od njegovih

smo pesama imali tek neznatne fragmente, ali je 1896. na egipatskim

papirusima pronañeno 14 epinikija (pesama u čast pobednika na

atletskim takmičenjima) i 6 ditiramba, pa nam je sada Bakhilid posle

Pindara najbolje poznati horski liričar. Bakhilidov epinikij ima istu strukturu kao i Pindarov, tj.

aktuelnost (hvali se pobednik u nekom takmičenju, njegovi preci i grad) – mit (govori se o nekom

heroju kao pretku pobednika ili se obrañuje neki mit vezan za grad pobednika ili mit o lokalitetu

takmičenja ili o uvoñenju takmičenja) – aktuelnost (gnomski saveti i opomene kojih se pobednik treba

držati). Bakhilidovi ditirambi nalikuju baladama jer se u njima epizode iz mitova razrañuju na lirski

način. Zanimljiv je ditiram Tezej (Θεσεύς), koji je ceo u obliku dijaloga izmeñu Tezejeva oca Egeja i hora

koji čine Atinjani.

Pindar (Πίνδαρος, 522. ili 518–442. pne.) iz Kinoskefala kod Tebe poticao je iz ugledne

aristokratske porodice, pa mu je čitavo pesništvo duboko prožeto duhovnim idealima helenske

Page 14: Grcka knjizevnost

| 14 |

aristokratije. Pindarov pesnički rad, vrlo bogat i raznolik, obuhvatao je sve vrste horske lirike: himne,

peane, ditirambe, prozodije (ophodne pesme), partenije, hiporheme, enkomije, trenose (tužbalice za

mrtvima) i epinikije. U potpunosti je, pored fragmenata, sačuvano 44 epinikija ili oda, koje se prema

mestu na kome je postignuta pobeda dele u četiri grupe: Olimpijske (Ὀλυµπιονῖκαι), Pitijske (Πυθιονῖκαι),

Nemejske (Νεµεονῖκαι) i Istamske (Ἰσθµιονῖκαι). Pindarove ode, koje odlikuje velika raznolikost ritma i

metričkih oblika, strukturisane su redovno prema uobičajenoj shemi aktuelnost – mit – aktuelnost. Ali

pesnikova pažnja zaustavlja se na spoljašnjim obeležjima atletske pobede: samo takmičenje nikada ne

opisuje, jer njega pobeda zanima samo kao ispoljavanje vrline koju slavi kod pobednika. Sledi nagli

prelaz u područje mita (tzv. pindarski let), koji zahvata najduži deo ode i gde najviše dolazi do izražaja

pesnikov duh, njegovi pogledi na život i njegovi ideali. Duboko religiozan, Pindar iz mita uklanja sve

negativne crte heroja i bogova. Veliku slavu postigao je već u antici, smatran često najvećim helenskim

liričarem kome je pripalo prvo mesto u kanonu alkesandrijskih filologa, a neposredan njegov uticaj

naročito je vidljiv u horskim delovima tragedije.

Prozno stvaralaštvo

Počeci književne helenske proze padaju u 6. vek pne., premda se ona upotrebljavala i ranije za

potrebe svakodnevnog života, pisanje zakona, ugovora, za spiskove pobednika na narodnim igrama,

spiskove sveštenika i činovnika te za natpise svake vrste. Proza je nastala u Joniji, gde su se tada nalazili

najnapredniji i najbogatiji gradovi u celom grčkom svetu. Jonjani su bili pažljivi posmatrači prirode i

prvi su, u obliku kratkih sinteza, pokušali ponuditi odgovore na teške probleme koje im je postavljala

priroda: tako su nastale filozofija i nauka. Jonski filozofi otvorili su novu eru u filozofiji pitanjem o

prapočetku svega što postoji, pitanjem o bitku. Jonjani kao prvi prozni pisci pišu svojim jonskim

dijalektom, koji se ustalio kao jezik najstarije grčke proze. Već se u antici raspravljalo da li je prvi prozni

pisac bio istoričar Kadmo iz Mileta (početak 6. veka pne.) koji je sastavio spis Osnivanje Mileta i cele Jonije

ili njegov savremenik, filozof Ferekid sa Sirosa sa svojim kosmogonijskim spisom Heptamih (= Pećina sa

sedam skrovišta).

Prvi pravi grčki filozofi i začetnici nauke bila su trojica Milećana, čija učenja čine tzv. miletsku

školu. Prvi od njih, Tales (Θαλῆς ili Θάλης, 624–547. pne) – koji izgleda nije ostavio ništa napisano –

kaže da je prauzrok svega u prirodi voda, Anaksimen (Ἀναξιµένης, sredina 6. veka pne.) smatra da sve

stvari nastaju zgušnjavanjem i razreñivanjem vazduha, dok je najapstraktniji odgovor dao Anaksimandar

(Ἀναξίµανδρος, 610–547), koji prauzrokom svega smatra neodreñenu materiju zvanu apeiron (ἄπειρον),

iz koje usled suprotnosti toplo-hladno nastaje svet. Anaksimandar je nešto stariji od Anaksimena i

sastavio je prvi filozofski spis, pod naslovom O prirodi (Περὶ φύσεως), a zatim je i Anaksimen svoje misli

zapisao u jednom spisu istoga naslova. Šestom veku pripada i Pitagora (Πυθαγόρας), koji nije ostavio

Page 15: Grcka knjizevnost

| 15 |

ništa napisano i koji smatra da harmonija, koja vlada svetom, proizlazi iz odreñenih brojevnih odnosa

koji vladaju svetom: broj je savršenstvo. Pitagora je izvršio ogroman uticaj na antičku filozofiju i nauku,

što neposredno što preko svoje pitagorejske škole.

Najstariji grčki istoriografi i geografi obično se nazivaju logografima (λογογράφος = prozni

pisac), a tako su se u Atini nazivali i oni govornici koji su za svoje klijente sastavljali sudske govore.

Najvažniji logograf bio je Hekatej (Ἑκαταῖος) iz Mileta, koji je živeo za vreme persijskog kralja Darija

(vladao 525–485. pne.) i koji je napisao dva dela: Genealogije (Γενεαλογίαι) sa pričama o mitskim junacima

gde je nastojao uneti i nekog hronološkog reda i naivnim racionalizmom ukloniti pojedinosti koje su

mu se činile neverovatnima, te Opis Zemlje (Γῆς περίοδος) s geografskim opisima Evrope i Azije te

podacima o narodima i njihovim običajima.

Prvim piscem evropske basne smatra se Ezop (Αἴσωπος, 6. vek pne.), premda se koreni basne

kao književne vrste nalaze u dalekoj prošlosti i možda su nastali u Indiji. Ezop je bio rodom iz Frigije u

Maloj Aziji i kao rob služio je više gospodara. Kako se čini, on svoje basne nije pisao, već ih je pričao u

prozi, a kasnije su se širile usmenom predajom i u svojoj jezgri sačuvale su se u dosta neiskvarenom

obliku. Meñutim, tokom vekova svaka se basna počela pripisivati njemu, pa je pod Ezopovim imenom

sačuvan čitav zbornik basana. Svaka Ezopova basna je prava mala drama sa zapletom, kulminacijom i

raspletom, često odiše svežim humorom, a svoju etičku i pedagošku vrednost čuva i danas.

Page 16: Grcka knjizevnost

| 16 |

Klasično razdoblje

Atinski pomorski savez oko 450. pne.

U drugoj polovini 6. veka pne. Jonija pada pod persijsku vlast i gubi prvenstvo u kulturnom

razvoju grčkoga sveta, koje će otada pa tokom čitavog 5. i 4. veka pne. pripadati Atini. Kulturna

hegemonija Atine tako se potpuno podudara s njenom političkom hegemonijom, koja je započela

sjajnim atinskim pobedama kod Maratona, Salamine i Plateje tokom grčko-persijskih ratova i učvrstila

se izgradnjom Atinskog pomorskog saveza. Atička književnost u 5. veku pne. obrañuje različita pitanja

koja su postavljale savremene društvene i političke prilike – državnu politiku, moral, vaspitanje,

privredu – a u središtu svih tih pitanja nalazi se čovek, njegov položaj i uloga u društvu, kao i njegova

moralna odgovornost za odluke koje donosi. Osnovna su obeležja klasične književnosti bliska

povezanost s narodom, obrada svakodnevnih životnih problema, monumentalnost i humanizam. Od

književnih vrsta glavno mesto zauzima drama – tragedija i komedija – koja, uz Homerove epove,

predstavlja najvažniji doprinos Helena evropskoj književnosti.

Page 17: Grcka knjizevnost

| 17 |

Tragedija

Pravim tvorcem helenske tragedije smatra se Eshil (Αἰσχύλος, 525–456. pne.), roñen u Eleusini

blizu Atine, koji je uveo drugoga glumca i smanjio ulogu hora, a kasnije je od Sofokla preuzeo i trećega

glumca. Grañu za svoje tragedije uzimao je iz bogate riznice grčke mitologije, a naročito je rado

obrañivao domete ljudske sudbine kojom upravljaju božanska pravda i večni zakoni kojima se ljudi

moraju pokoravati. Pored Sedmorice protiv Tebe (Ἑπτὰ ἐπὶ Θήβας) o borbi Edipovih sinova Eteokla i

Polinika i Okovanog Pometeja o kazni koju Prometej trpi od Zevsa zbog svoje pomoći ljudskom rodu,

Eshil je autor i jedine sačuvane trilogije u helenskoj književnosti, pod naslovom Orestija (Ὀρέστεια), koja

obrañuje tragediju Atrejeva roda, gde grozni zločini uzrokuju nove zločine. Prvi deo trilogije je

Agamemnon (Ἀγαµέµνων) koja govori o tome kako Agamemnona po povratku iz Troje ubijaju njegova

žena Klitemnestra i njen ljubavnik Egist, zatim sledi Žrtva na grobu ili Hoefore (Χοηφόροι) o tome kako

Agamemnonov sin Orest na Elektrin nagovor ubija majku da bi osvetio mrtvoga oca, a trilogija se

završava tragedijom Eumenide (Εὐµενίδες) koja govori o tome kako Oresta zbog ubistva majke

proganjaju Erinije, koje na nagovor Atene i nakon izmirenja i zadovoljenja pravde postaju blage

(Eumenide).

Eshil

Mlañi savremenik Eshilov bio je Sofokle (Σοφοκλής, 495–406.

pne.), roñen u Kolonu blizu Atine, pravi predstavnik Periklova doba.

Na scenu je uveo i trećega glumca, čime je povećao dramatiku radnje, a

broj članova hora povećao je sa dvanaest na petnaest. U odnosu na

Eshila, Sofokle karaktere svojih likova crta s mnogo više pažnje i trudi

se da im dâ što više ljudskih svojstava te složeniji i bogatiji duševni

život. Tragedija Elektra (Ἠλέκτρα) govori o Agamemnonovoj kćerki

Elektri koja živi za osvetu učekujući brata Oresta da ubije majku

Klitemnestru. Najbolja mu je drama Kralj Edip (Οἰδίπoυς τύραννoς)

koja govori o tome kako je tebanski kralj Edip u neznanju ubio svog

oca, oženio se vlastitom majkom te na vrhuncu slave i moći, istražujući

uzroke kuge, otkriva strašan greh u kojem živi te oslepljuje sama sebe i

odlazi u dobrovoljno izgnanstvo. Antigona (Ἀντιγόνη) govori o Edipovoj kćerki Antigoni koja nakon

smrti braće Eteokla i Polinika želi po božanskom zakonu sahraniti brata Polinika koji se borio protiv

grada, što kralj Kreont zabranjuje i Antigonu kažnjava smrću, što prouzrokuje i njegovu vlastitu

Page 18: Grcka knjizevnost

| 18 |

propast. Edip na Kolonu (Oι �δίπoυς ἐπὶ Κολωνῷ) govori o slepom izgnaniku Edipu koji, po Apolonovom

uputstvu, kod Kolona traži smirenje i očišćenje od greha, i to na samrti i dobija, zahvaljujući i atinskom

kralju Tezeju. Sačuvane su još drame Ajant (Αἴας) o ludilu koje je spopalo Ajanta nakon što je Ahilejevo

oružje dosuñeno Odiseju, Trahinjanke (Tραχίνιαι) o tome kako Dejanira nehotice ubija svoga muža

Herakla, te Filoktet (Φιλοκτήτης) o tome kako Grci polazeći na Troju ostave Filokteta na ostrvu

Lemnosu jer mu se iz rane širi nepodnošljiv smrad, ali kasnije shvate da ne mogu osvojiti Troju bez

Heraklova luka i strela koje se nalaze kod Filokteta, te ga posećuju Odisej i Neoptolem, koji meñutim

ne uspeju dobiti to važno oružje, pa se pojavljuje sam Herakle kao deus ex machina i nareñuje Filoktetu

da im preda oružje i sam poñe u Troju.

Treći veliki tragički pesnik Euripid (Εὐριπίδης, oko 480–406. pne.) rodio se na Salamini, ali je

veći deo života proveo u Atini. Euripid je predstavnik novog doba koje nastupa oko sredine 5. veka

pne., kada počinje kriza atinske demokratije i kada nastupa nova generacija koja je pod uticajem

naprednog učenja sofističke i materijalističko-atomističke filozofije. Čovek i sudbina ostaju glavni

problemi kod Euripida, ali ih on rešava u duhu svog vremena. Jedan odlomak iz Euripidovog Belorofonta

glasi: "Ako bogovi čine nešto sramotno, nisu bogovi": Euripid, dakle, religiju meri moralom i vodi

teomahiju, tj. borbu protiv konvencionalnih i antropomorfnih bogova, koji su moralno prevrtljivi i

nedosledni. Ali to nije nije ateizam, nego religiozna prosvećenost, koja ima čistije i uzvišenije predstave

o suštini božanstva. Euripid prvi u dramu unosi psihološku analizu likova, otkrivajući dotad nepoznat

svet duševnog i emocionalnog života, u kome se strast pojedinca sukobljava sa opštim principima već

ustaljenog običaja i mišljenja. Poseban Euripidov značaj za svetsku književnost zasniva se na njegovim

ženskim likovima. Pored jedne satirske igre, sačuvalo nam se njegovih sedamnaest tragedija, meñu

kojima se posebno izdvajaju četiri. Medeja (Μήδεια) obrañuje temu strastvene žene čija se ljubav

pretvara u mržnju, koja je podstiče na grozna dela, uključujući ubistvo vlastite dece. Motiv strasti

obrañuje i Hipolit ovenčani (Ἱππόλυτος στεφανοφόρος), koji govori o tome kako Tezejevu ženu Fedru

muči ljubav prema svom posinku Hipolitu, koja na kraju i nju i Hipolita odvodi u propast. Ifigenija u

Tauridi (Ἰφιγένεια ἡ ἐν Ταύροις) sagrañena je na intrigi: Agamemnonova kćerka Ifigenija trebalo je da

bude žrtvovana u Aulidi, ali ju je spasila Artemida i učinila je svojom sveštenicom u Tauridi, kamo sad

stiže i njen brat Orest u pratnji prijatelja Pilada da bi se očistio od greha zbog ubistva majke

Klitemnestre. Ifigenija ga je, kao i svakoga stranca, morala žrtvovati, ali dolazi do prepoznavanja i oni se

zajedno vraćaju u domovinu. Zanimljiva je Euripova Elektra jer obrañuje istu tematiku kao i Eshilove

Hoefore i Sofoklova Elektra, ali na drugačiji način: Eshil se pita o opravdanosti ubistva majke, Sofokle to

opravdava voljom bogova, a Euripid ubice Oresta i Elektru prikazuje ne kao junake nego kao kolebljive

i prestrašene nesretnike dostojne sažaljenja. Euripid se ubraja meñu najveće pesnike svih vremena.

Page 19: Grcka knjizevnost

| 19 |

Komedija

Premda je u antici postojalo i mišljenje da je reč komedija (κωµῳδία) postala od dorske reči

κώµη (= selo), zbog čega su Dorani iz Megare sebi prisvajali prvenstvo u pronalaženju ove pesničke

vrste, ipak je danas opšte prihvaćeno drugo tumačenje, prema kojem taj termin potiče od reči κῶµος =

bučna družina veseljaka koji pripiti nakon gozbe u dionisijskoj razuzdanosti idu po gradu i pevaju

pesme podrugljiva sardržaja. Komedija, dakle, nastaje od improvizovanih početaka, i to od pevanja

faličkih pesama tokom ophoda u kojima se nosio falos (φαλλός = muški polni organ, napravljen od

duguljastog komada drveta presvučenog crvenom kožom) kao simbol plodnosti i rañanja ljudi, životinja

i zemlje. Meñutim, pre razvoja komedije u Atini nezavisno od nje razvila se megarska farsa i dorska ili

sicilijska komedija, koje su izvršile odreñeni uticaj i na atičku komediju. Od 6. veka pne. javljaju se u

dorskim krajevima tipovi komičkih izvoñača, koji se na Siciliji i u južnoj Italiji zovu flijaci (φλύαξ =

brbljivac kojem govor provaljuje na usta). Ti izvoñači prikazivalu su radnju zasnovanu na

improvizovanom oponašanju hromih i grbavih staraca i starica, kradljivaca, lekara šarlatana, budala,

izjelica, seljaka itd. Tako se radnja i komika flijačke farse zasnivala uglavnom na fizičkim

karakteristikama, razuzdanoj šali, prežderavanju, batinanju i svakodnevnim zgodama.

Megarska je komedija u osnovi flijačka, anonimna i prilično gruba, ali je dobila i svoju

umetničku obradu u delima Epiharma (Ἐπίχαρµος, 528–438. ili 431. pne.) iz Sirakuze, kojem je Platon

davao prvenstvo ispred atičkih komediografa. Od njegovih drama ostalo je 37 natpisa i oko 200

fragmenata. Neke su drame bile inspirisane Heraklom, npr. Herakle na osvajanju pojasa (Ἡρακλῆς ὁ ἐπὶ

τὸν ζωστῆρα), druge Odisejem, npr. Odisej dezerter (Ὀδυσσεὺς αὐτόµολος), a bilo je i drama vezanih za

mit o Dionisu, za trojansku priču, kao i za Tezeja, Edipa i druge mitološke likove. Neke drame

obrañivale su prizore iz svakodnevnog života, npr. Seljanin (Ἀγρωστῖνος), Grabeži (Ἁρπαγαί), Megaranka

(Μεγαρίς) itd. Osnovne razlike izmeñu sicilijske i atičke komedije jesu u tome što sicilijska nema hora i

što njen obim ne prelazi 300–400 stihova. Svojevrstan Epiharmov nastavljač bio je Sofron (Σώφρων,

roñen oko 480. pne.) iz Sirakuze, o kome znamo vrlo malo. Sastavljao je mime, vrstu narodne lakrdije,

u kojoj je oponašao smešne i ponekad ozbiljne prizore iz svakodnevnog života. On je mimu dao

umetnički oblik i svoje mime podelio na muške i ženske, prema likovima koji se u njima javljaju.

U razvoju atičke komedije razlikuju se tri perioda: stara, srednja i nova komedija. Glavne odlike

stare komedije jesu hor kostimiran u neobične kostime, parabaza, oštra lična poruga te obrada tema iz

savremenog političkog i društvenog života. Svoj umetnički oblik komedija je dobila nakon tragedije, pa

je i njena struktura delimično oblikovana po uzoru na tragediju. O najstarijim atičkim komediografima,

Page 20: Grcka knjizevnost

| 20 |

Hionidu i Magnetu, ne znamo gotovo ništa, dok je malo bolja situacija sa Kratinom i Eupolidom,

starijim Aristofanovim savremenicima. Kratin (Κρατῖνος, 519–423. pne.) iz Atine napisao je 21

komediju, od kojih su sačuvani neki fragmenti. U nekim komedijama oštro je napadao Perikla i krug

oko njega, dok u nekima parodira mitološke teme. Najoriginalnija mu je komedija Flaša (Πυτίνη), u

kojoj je prikazao samoga sebe: njegova zakonita žena Komedija preti mu razvodom braka jer ju je

prevario s ljubavnicom Pijanstvom (Flašom), meñutim posredovanjem prijatelja dolazi do izmirenja.

Kratin je bio osnivač političke komedije koga je krasila velika i originalna pesnička snaga. Atinjanin

Eupolid (Εὔπολις, 446–411. pne.) napisao je 17 komedija, od kojih su takoñe sačuvani neki fragmenti.

Uglavnom je pisao komedije s političkom tematikom, napadajući Perikla i demagoga Hiperbola. Satira

na društvene i političke običaje onoga vremena bila je komedija Gradovi (Πόλεις) koja je kritikovala

atinsku politiku prema saveznicima. Prema nekima, jedna od najboljih bila mu je komedija Opštine

(∆ῆµοι): iz Hada dolaze Solon, Miltijad, Aristid i Perikle i pomažu teškom položaju Atine kažnjavajući

zločince i doušnike.

Aristofan

Najveći grčki komediograf bio je Aristofan (Ἀριστσφάνης, oko

445–385. pne.) iz Atine, glavni predstavnik stare atičke komedije. Po

svojim političkim i etičkim shvatanjima Aristofan je konzervativan i brani

stare običaje, kritikuje novotarije i sofističku prosvetu. Politički napadi

upereni su uglavnom na demokratske državnike, a posebno su oštroj

poruzi izvrgnuti demagozi – voñe radikalne demokratije. Predmet

komedije ima fantastični karakter: najčešće se ostvaruje neki nemogući

plan izmene društvene stvarnosti, a satira se izlaže u obliku utopije, pa

neverovatnost radnje stvara izrazito jak komički efekat. Od 44 komedije koje su se pripisivale

Aristofanu sačuvano je jedanaest. Komedija Aharnjani (Ἀχαρνῆς, 425. pne.) prožeta je jakim antiratnim

duhom i pesnikovom strasnom željom za okončanjem peloponeskog rata, a govori o tome kako neki

seljak sklapa za svoju porodicu separatni mir sa Spartom i uživa sve životne radosti. U Vitezovima

(Ἱππῆς, 424. pne.) oštro se napada voña radikalne demokratije Kleon koji je tada bio na vrhuncu moći.

Oblaci (Νεφέλαι, 423. pne.) kritikuju sofističko obrazovanje, predstavljajući Sokrata kao karikaturu

sofistike i prikazujući nadmetanje Pravednog i Krivičnog govora, gde prvi hvali staro i strogo

vaspitanje, a drugi dokazuje da nema pravde i da se zakoni mogu kršiti. Ose (Σφῆκες, 422. pne.)

ismejavaju strast Atinjana za parničenjem prikazujući sudski proces protiv psa koji je ukrao sir.

Komedija Mir (Εἰρήνη, 421. pne.) prikazana je nekoliko dana pre Nikijinog mira: jedan seljak odlazi na

nebo da oslobodi boginju mira koju zarobljenu drži bog rata, oslobaña je i donosi za zemlju uprkos

Page 21: Grcka knjizevnost

| 21 |

protivljenju proizvoñača oružja. Najduhovitija je komedija Ptice (Ὄρνιθες, 414. pne.) koja parodira

političke, socijalne i verske planove o poboljšanju sveta: dva Atinjanina lete prema pticama i izmeñu

neba i zemlje osnivaju ptičje carstvo, odakle će ptice vladati ljudima i bogovima. Ženska skupština u

Tesmoforiju (Θεσµοφοριάζουσαι, 411. pne.) parodira moderne tragičke pesnike, posebno Euripida, kojeg

žene osuñuju na smrt zbog njegove mizoginije. Lizistrata (Λυσιστράτη = ona koja raspušta vojsku, 411.

pne.) prikazana je posle atinskog poraza kod Sirakuze i ima antiratnu tendenciju: žene zaraćenih strana

uskraćuju spolne odnose svojim muževima i time ih prisiljavaju na sklapanje mira. Žabe (Βάτραχοι, 405.

pne.) su napisane nakon Euripidove smrti: Dionis, zabrinut zbog sudbine tragedije, odlazi u Had da

dovede na svet Euripida, a u drugom delu komada nadmeću se Eshil i Euripid citatima iz svojih

tragedija, gde pobedu odnosi Eshil. Komedija Žene u narodnoj skipštini (Ἐκκλησιάζουσαι, 392. pne.)

ismeva žene, koje umesto narodnih demagoga preuzimaju državnu upravu i uspostavljaju zajedništvo

imovine, žena i muževa: to je jedini eksperiment – kaže pesnik – koji Atina još nije probala. U komediji

Pluto (Πλοῦτος = Bogatstvo, 388. pne.) žali se pesnik na nepravedno raspodeljeno bogatstvo, a naročito

je uspela scena nadmetanja Bogatstva i Siromaštva.

Menandar

O srednjoj komediji, koja otprilike obuhvata razdoblje od

385. do 330. pne., ne znamo gotovo ništa, ali je produkcija bila

veoma bogata, sa oko 800 komedija od 57 pisaca. Od svega toga,

osim sasvim kratkih fragmenata i mnogo naslova, nije nam se

sačuvalo ništa. Čini se da su najpoznatiji pisci srednje komedije bili

Antifan (Ἀντιφάνης), Anaksandrid (Ἀναξανδρίδης) i Aleksis (Ἄλεξις).

Tematika srednje komedija bila je raznovrsna: mitološka parodija,

intrige i ljubavne zgode, prizori iz svakodnevnog života.

U novoj komediji, koja obuhvata razdoblje od oko 330. pne.

do oko 260. pne., hor više ne učestvuje u radnji nego svojim

pesmama ispunjava razmake izmeñu činova, lični napadi su reñi i

bezazleniji, upereni redovno protiv parazita, hetera i filozofa. Na strukturu radnje nove komedije

posebno je uticala tragedija, i to naročito Euripid. Osnovni motivi nove komedije su svakodnevni

porodični život i ljubav: zaljubljeni mladić mora savladati razne prepreke kako bi došao do devojke koju

voli, a u tome mu pomaže njegov lukavi rob, koji nalazi izlaz iz svake teškoće. Motiv spašavanja

devojke spaja se s motivom izloženog i nañenog deteta: silovana devojka raña i izlaže dete koja biva

spašeno i na toj osnovi razvija se zamršena intriga koja dovodi do srećnog završetka. Najveći pesnici

nove komedije bili su Filemon, Difil i Menandar, ali od prve dvojice sačuvani su previše kratki

Page 22: Grcka knjizevnost

| 22 |

fragmento da bi se mogla dati ocena o njihovoj umetnosti. Menandar (Μένανδρος, oko 343–oko 291.

pne.) iz Atine napisao je 105 komedija, od kojih su sačuvani brojni kratki fragmenti, znatniji odlomci

komedija Samljanka (Σαµία), Devojka s podrezanom kosom (Περικειροµένη) i Parničari (Ἐπιτρέποντες), ali i

jedna cela komedija – Čovekomrzac (∆ύσκολος, 317–316. pne.). Osnovni motiv Menandrovih komedija

jeste privatni život atinskih grañana, naročito ljubav i savlañivanje raznih prepreka ka srećnom

završetku. Pesnikova originalnost sastoji se u pronalaženju neočekivanih rešenja i manevrisanju u

strogim okvirima nove komedije. Pesnik uspeva da individualizuje tipske likove (starca, mladića, roba,

hetere, parazita itd.) i učini ih umetnički uverljivim. Komedije često odišu sentimentalnošću i

romantikom, humor je blag i diskretan, s malo čisto akcionih scena. Menandar je, posebno preko svojih

rimskih podražavalaca Plauta i Terencija, snažno uticao na evropsku dramsku tradiciju do modernih

vremena.

Filozofija

U klasičnom razdoblju antička filozofija doživljava svoje najveće vrhunce. Od presokratskih

filozofa hronološki je prvi Heraklit (Ἡράκλειτος, oko 535–oko 475. pne.), koji je smatrao da je

praelement svega vatra i da se osnovni zakon prirode sastoji u neprestanom nastajanju, u neprestanoj

promeni i kretanju koje se vrši sukobom suprotnosti, i koji – premda je pisao u prozi – svoje misli

izražava u pravim pesničkim slikama kratkim i jedrim stilom. Parmenid (Παρµενίδης, oko 515. pne.),

glavni predstavnik elejske škole, svoje mišljenje o jednom, večnom, nepokretnom i nepromenljivom

bitku izložio je u poemi O prirodi (Περὶ φύσεως), od koje su sačuvani oskudni fragmenti iz kojih se vidi

da je bio osrednji pesnik ali veliki mislilac. Zenon iz Eleje branio je i tumačio filozofsku misao svog

učitelja Parmenida i u poznatim aporijama nastojao dokazati nemogućnost kretanja. Empedokle

(Ἐµπεδοκλῆς, oko 495–435. pne.) iz Agrigenta na Siciliji smatra se osnivačem atomizma, a pripisuju mu

se dva epa u heksametrima: O prirodi (Περὶ φύσεως) i Očišćenja (Καθαρµοί), gde objašnjava da se sve

postojeće sastoji od četiri elementa – zemlje, vode, vatre i vazduha, koje u pokret stavljaju dva

suprotstavljena principa – ljubav i mržnja. Na ovu misao naslanja se Anaksagora (Ἀναξαγόρας, oko

500–428. pne.), ali je razvija u apstraktnije tumačenje: svet se sastoji iz jednako deljivih i nepromenljivih

čestica koje on zove homeomerije (τὰ ὁµοιοµερῆ), a koje su nekada bile sastavljene u jednu masu, u

celinu, ali ih je u pokret stavio svetski um (νοῦς), prvi pokretač. Anaksagora je pripremio teren

atomizmu Leukipa (Λεύκιππος), o kome ne znamo ništa pouzdano, i Demokrita (∆ηµόκριτος, oko 470–

oko 360. pne.), koji za bitak uzimaju atome (ἄτοµος = nedeljiv, termin koji potiče od njih), koji se

razlikuju po obliku, redu i položaju i nalaze se neprekidno u kretanju. Od Demokritovih 60 dela u

jonskom dijalektu sačuvani su fragmenti. Svojom materijalističkom flozofijom Demokrit je preko

Epikura uticao na sva duhovna strujanja u grčkom svetu do kraja helenizma, a mnogo je pristalica imao

Page 23: Grcka knjizevnost

| 23 |

i u Rimu. Njegov je savremenik bio i najveći antički lekar Hipokrat (Ἱπποκράτης, oko 460–oko 377.

pne.), otac naučne medicine, pod čijim su imenom sačuvana 52 spisa, ali ne potiču svi od Hipokrata. U

njima se mogu naći i genijalna predviñanja koje je moderna nauka potvrdila, npr. teorija o ustrojstvu

ljudskog organizma, koja se zanova na teoriji o četiri soka (krv, sluz, žuta i crna žuč) od kojih zavisi

karakter i zdravlje svakog čoveka; moderne teorije o hormonima predstavljaju svojevrsni povratak

Hipokratu. Znameniti su njegovi Aforizmi (Ἀφορισµοί), koji su bili rašireni u srednjem velu ("Život je

kratak, a umeće dugo") i spis O vazduhu, vodi i mestima (Περὶ ἀέρων, ὑδάτων, τόπων) u kojem se ispituju

odnosi izmeñu klime i zdravlja.

Sokrat

Na dalji razvoj filozofije snažno su uticale društvene, političke i

ekonomske prilike. Nakon pobede nad Persijancima razvio se u Atini vrlo živ

privredni, politički i prosvetni rad. Filozofsko razmišljanje tada napušta

problematiku prirode i usredsreñuje se na na čoveka (ἄνθρωπος) i celokupnu

društvenu problematiku – time počinje antropološki period grčke filozofije.

Društvena previranja unuar same demokratske Atine, zatim peloponeski rat,

odvodili su interes ljudi od od pitanja kosmosa i njegovih zakona, a u prvi

plan stavljali čoveka, njegovu društvenost, sposobnost njegove spoznaje,

njegovu opštu vrednost itd. U toj situaciji pojavljuju se sofisti (σοφισταί),

putujući učitelje koji su sebi uzeli u zadatak da govorima, predavanjima i polemikama obrazuju

slobodne grčke grañane. Najznamenitiji sofist bio je Protagora (Πρωταγόρας, oko 481–411. pne.) iz

Abdere u Trakiji, čiji je stav da je "čovek merilo svih stvari, postojećih da jesu, a nepostojećih da nisu"

izazvao je još u staroj Grčkoj velike polemike: jedni su smatrali da Protagora misli da je mnenje jedini

stupanj u mogućnosti ljudske spoznaje i da je s tim u vezi istinito samo ono što neki pojedinac može

spoznati, dok su drugi držali da je pod "čovekom" Protagora ipak mislio na čoveka kao generičko biće,

a ne individualno. U polemikama je Protagora argumentima i protivargumentima izoštravao misli

zadivljujući tom svojom sposobnošću sve prisutne. Sve dok je jedan argument podnosio

protivargument, Protagora nije smatrao da je došao do istine. Taj je moment do krajnjih granica izoštrio

sofist Gorgija (Γοργίας, oko 480–oko 370. pne.) iz Leontina na Siciliji, koji je bio više govornik nego

sofist. On je smatrao da se uopšte ništa ne može dokazati, izrazivši time krajnju skepsu u mogućnost

dolaženja do istine. Relativizmu i skepsi u spoznaji odgovara kod svih sofista relativizam i skepticizam u

etici: nema opštevažećih etičkih normi, one se razlikuju od naroda do naroda, od vremena do vremena.

Glavni protivnik Sofista bio je Atinjanin Sokrat (Σωκράτης, oko 470–399. pne.) koji je, kao i

sofisti, čoveka učinio središtem svoga proučavanja. Čini se da on nikada nije zapisao svoje misli, tako da

Page 24: Grcka knjizevnost

| 24 |

njegovo učenje poznajemo iz Ksenofontovih, Platonovih i Aristotelovih dela. Zainteresovan u prvom

redu za etičku problematiku, koja je kao "etička" bila ugrožena sofističkim tumačenjem moralnih normi,

Sokrat je nastojao da utvrdi pojmovnu vrednost pojedinih moralnih normi, čime je želeo da pobije

sofistički relativizam u etici, koji se zasnivao na čulno-pojedinačnom kriteriju. Postupak je pritom bio

dijalektički, što znači da je u toku razgovora (dijaloga) tako dugo argumentima i protivargumentima

obarao pojedine stavove (svoje ili sagovornikove) dok ne bi na kraju iskristalisao potpuno jasnu

definiciju odreñenog pojma. Njegove javne diskusije, u kojima je induktivnom metodom "ironije"

(εἰρωνεία) iskušavao neproverene etičke stavove u cilju jasnog definisanja pojmova, predstavljale su

oštru kritiku sofističkog načina filozofiranja. A sofisti su, objektivno uzevši, bili ideolozi demokratije,

koja je tada u Atini predstavljala nastupajuću snagu i upravo proživljavala teškoće uspona.

Najgenijalniji Sokratov učenik i jedan od najvećih svetskih idealističkih filozofa uopšte bio je

Atinjanin Platon (Πλάτων, 427–347. pne.), utemeljitelj Akademije, koji je uglavnom pisao dela u obliku

dijaloga. On nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik. Premda se dijalog kao književni

postupak javlja i ranije, ipak je filozofski dijalog pravu umetničku obradu dobio tek u Platonovim

spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta

lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih, a glavni lik u većini dijaloga je

upravo Sokrat, i ti su dijalozi meñu najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar).

Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni

dramatike, kao što je okupljanje grañana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba

posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov

sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica

potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi meñusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu

mrski sofisti, dati satirički. Od svih likova najuspeliji je Sokratov. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim

slikama i poreñenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u

motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu. Meñu književno najuspelijim

dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji

ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom

uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te

Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo

malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi.

Aristotel

Najuniverzalniji filozof antike bio je Aristotel (Ἀριστοτέλης, 384–322.

pne.), učenik Platonov i osnivač peripatetičke filozofske škole. Napisao je

Page 25: Grcka knjizevnost

| 25 |

ogroman broj spisa koji su se bavili svim područjima znanja. U njegovom duhovnom razvoju mogu se

razlikovati tri razdoblja: u prvom on je sledbenik i nastavljač Platona, u drugom podvrgava Platonovu

filozofiju oštroj kritici, posebno teoriju ideja, dok u trećem razdoblju razrañuje svoju vlastitu filozofiju i

posvećuje se proučavanju prirodnih nauka. Od filozofskih spisa najznačajniji mu su Organon (Ὄργανον

= Oruñe filozofiranja), gde se pokazuje kao osnivač formalne logike, te Metafizika gde se raspravlja o

odnosu materije i forme i o suštini entelehije, dakle o najopštijim principima koji su osnova svega

pojedinačnoga. Za istoriju književnosti posebno su značajna dva Aristotelova spisa: Retorika (Τέχνη

ῥητορική), gde se daju uputstva za govorništvo, i znamenita Poetika (Περὶ ποιητικῆς = O pesničkom

umeću), gde se daje opšti uvod o pesništvu, razmatra se epika i najzad analizira suština i značenje

tragedije. Kao i za Platona, i za Aristotela umetnost je oponašanje (µίµησις) ljudi i prirode, ali ne

ropsko, nego ono koje je stvaralačko i kreira tipove, dakle ono opšte, koje je bolje i više od

pojedinačnoga. Cela Poetika, posebno deo o katarzi, tj. očišćenju afekata sažaljenjem i strahom, čime

tragedija postiže svrhu, prožeto je protestom protiv Platonove negacije umetnosti. Najznačajniji je

Aristotelov učenik bio Teofrast (Θεόφραστος, oko 372–oko 287. pne.) koji se nakon Aristotela dugo

vremena nalazio na čelu peripatetičke škole. Za književnost mu je najznačajnije delo Karakteri (Ἠθικοὶ

χαρακτῆρες), u kojem je skicirao trideset tipičnih nosilaca neke ljudske mane ili slabosti (laskavac,

brbljivac, klevetnik, pristalica oligarhije, praznoveran čovek itd.), a zatim dao primere kako odreñeni tip

postupa u svakodnevnom životu. Ovim su delom udareni prvi temelji karakterologije.

Istoriografija

Tukidid

Prvim pravim istoriografom smatra se Herodot (484―oko 425.

pne.) iz Halikarnasa. Osnovna tema njegove Istorije (Ἱστορίης ἀπόδεξις, tj.

izlaganje onoga što je ispitivanjem saznao) jeste grčko-persijski sukob, ali u

tom okviru priča nam Herodot i ono što je tom sukobu prethodilo i ono

što mu je usledilo, unoseći i mnoge ekskurse o drugim narodima i

zemljama, od kojih je najpoznatiji onaj o Egiptu, koji zauzima čitavu drugu

knjigu. Delo je podeljeno na devet knjiga, nazvanih prema imenima Muza,

ali ta podela potiče od aleksandrijskih filologa. Herodot je ovim delom

znatno obogatio spoznaje iz etnografije, geografije i istorije onih područja

koja opisuje. Opisujući grčko-persijske ratove nastoji prikazati Atinu kao

spasiteljicu Helade. Sa stanovišta naučne istoriografije Herodot, i pored

svih nedostataka, daleko premašuje svoje prethodnike ― jonske logografe, a sa književne tačke gledišta,

Herodotov se stil odlikuje jednostavnošću i jasnoćom, te se može uporediti sa stilom narodnih

Page 26: Grcka knjizevnost

| 26 |

pripovedaka. Herodotovo pripovedanje odvija se mirno, bez žestine ili strasti. Plastičnost slikanja, živa

karakterizacija i jasan stil čine Herodota velikim majstorom pripovedanja, što je naročito vidljivo u

novelističkim delovima njegove istorije.

Pravi naučni istoričar je Tukidid (Θουκυδίδης, oko 460―oko 399. pne.). Naslov njegovog dela:

Istorija peloponeskog rata (Ξυγγραφὴ περὶ τοῦ πολέµου τῶν Πελοποννησίων καὶ Ἀθηναίων) izvodi se iz

prve rečenice uvoda, a podela na osam knjiga pripada aleksandrijskim filolozima. Tukidid je nameravao

opisati ceo peloponeski rat, ali ga je u tome sprečila smrt, pa se njegovo delo završava dogañajima iz

411. pne. Tukidid u istoriografsko pripovedanje unosi strogu kritiku, koja razlikuje istinito od lažnoga,

dokazano od verovatnoga, te otkriva veze izmeñu različitih dogañaja. Da bi što bolje dokumentovao

dogañaje, uneo je u delo i neke isprave. Posebno su važni govori državnika i vojskovoña, jer sadrže

komentar istorijskih zbivanja, a piščevom izlaganju daju dramatičnost i živost. Posebnu vrednost daju

sažeti i plastični opisi, od kojih je najznamenitiji opis kuge u Atini u drugoj knjizi.

Plodan pisac bio je Ksenofont (Ξενοφῶν, oko 430―354. pne.) iz Atine, čiji je život bio obeležen

prijateljstvom sa Sokratom, kako se posebno vidi u njegovom delu Uspomene na Sokrata

(Άποµνηµονεύµατα). Kao pisac nije samo istoričar, nego i filozof, političar i didaktičar. Učestvovao je u

Pohodu deset hiljada koji je Kir Mlañi pokrenuo protiv svoga brata Artakserksa 401. pne., o čemu piše

u svom delu Anabaza (Κύρου ἀνάβασις = tj. uspinjanje), u kojem opisuje Kirovu smrt i povratak grčkih

plaćenika kroz Persiju. U Helenskoj istoriji (Ἑλληνικά) nastavlja prikaz grčke istorije na mestu gde je

Tukidid završio, tj. od 411. do 362. pne., slaveći Spartu i kralja Agesilaja. Sliku idealnog vladara prikazao

je u delu Kirupedija (Κύρου παιδεία = Kirovo vaspitanje), gde prikazuje život Kira Starijeg (558―529.

pne.), osnivača velike persijske države, kao uzora vladara i vojskovoñe. Ksenofont piše atičkim

dijalektom, jednostavnim i jasnim jezikom. Njegov je izraz pun elegancije i čistoće, pa su ga zato nazvali

atičkom muzom ili pčelom. Samo oskudni fragmenti sačuvani su od dela manjih istoričara 4. veka pne.,

meñu kojima su se najviše isticali Efor (Ἔφορος, oko 400―330. pne.), koji je prvi napisao veliku opštu

istoriju cele Grčke, i Teopomp (Θεόποµπος, oko 375―306. pne.), koji je, izmeñu ostaloga, u delu

Helenska istorija (Ἑλληνικά) dao nastavak Tukididove istorije od 410. pne. do bitke kod Knida 394. pne.

Govorništvo

Najstariji atički govornik bio je Antifont (Ἀντιφῶν, 480–411. pne.), koji je bio logograf,

odnosno pisao je govore za druge ljude, koji su morali govoriti na sudu. Iz sačuvanih petnaest govora,

od kojih je njih dvanaest napisano za izmišljene slučajeve, vidi se da je po jezgrovitom stilu i

antitetičnošću reči i mislio bio Tukididov preteča. Više istorijski nego književni dokument predstavljaju

nekoliko sačuvanih govora Atinjanina Andokida (Ἀνδοκίδης, 440–385. pne.). Poreklom iz Sirakuze bio

Page 27: Grcka knjizevnost

| 27 |

je Lisija (Λυσίας, oko 445–oko 380. pne.), koji se rano preselio u Atinu i tu živeo kao metek, tj. stranac

bez grañanskih prava. U govoru Protiv Eratostena (Κατ' Ἐρατοσθένους, 403. pne.) optužio je Eratostena,

jednog od Tridesetorice tirana, kao ubicu svoga brata. Jednostavnim pričanjem izvranredno jasno izlaže

Lisija svu pohlepu, nasilje i okrutnost Tridesetorice. Kao metek i logograf radio je u Atini i Isej (Ἰσαῖος)

iz Halkide na Eubeji, koji je bio Iskoratov učenik i Demostenov prijatelj i čija delatnost pada u period

izmeñu 390. i 344. pne.. Uzor mu je bio Lisija kojemu je sličan po jasnoći i kratkoći stila, a po snazi

izlaganja, sažetosti i izbrušenom izrazu on je bio uzor Demostenu. Meñu najpoznatijim govornicima i

najvećim proznim piscima uopšte bio je Isokrat (Ἰσοκράτης, 436–338. pne.), koji je kao učenik sofista

stekao dobro obrazovanje i zatim 390. pne. u Atini otvorio svoju školu, gde se pored opšteg

obrazovanja poučavala i teorija i praktična primena govorništva. Od sačuvanih dela (21 govor i 9 pisma)

najčuveniji je govor Panegirik (Πανηγυρικός, 380. pne.) u kojem se svi Heleni pozivaju na slogu i

podstiču da pod vodstvom Atine krenuo u rat protiv Persije. Govor je pohvala Atine, a u antici je

smatran stilističkim remek-delom. U Panatenejskom govoru (Παναθηναικός, 399. pne.) ponovo zanosno

hvali Atinu, ali i tašto veliča samoga sebe. Najveća je Isokratova zasluga u tome što je usavršio

umetničku prozu i uticao na sve potonje antičke pisce, a posebno na Cicerona.

Demosten

Najveći grčki govornik bio je Demosten (∆ηµοσθένης, 384–

322. pne.), koji je meñu prvima naslutio opasnost koju je za

nezavisnost Helade predstavljao Filip II Makedonski, pa se strasno

upustio u političku borbu i sav život povezao s istorijom svoga grada.

Najpoznatija su mu tri govora Protiv Filipa (Κατὰ Φιλίππου), koja su

kod nas poznata kao Filipike, u kojima oštro napada makedonskog

kralja i podstiče Atinjane na otpor njegovim osvajačkim ambicijama.

Protiv Filipa i promakedonske stranke u samoj Atini uperena su i tri

Olintska govora (Ὀλυνθιακός α' β' γ'). Čuveni govor O vencu (Περὶ

στεφάνου) za povod ima odbranu nekog Ktesifonta, koji je bio

optužen da je nezakonito predložio da Demosten bude odlikovan zlatnim vencem, ali zapravo ovim

svojim najdužim govorom Demosten je ne samo odbranio svoga klijenta, već i sebe samoga i svoju

političku delatnost. Govornička veličina Demostenova leži u snazi njegovog patriotizma,

usredsreñenosti na cilj dokazivanja, tonu duboke ozbiljnosti i blagoj dramatici, kao i u lucidnoj upotrebi

argumenata.

Iz Atine je bio i Eshin (Αἰσχίνης, roñen oko 390. pne.), govornik i političar konzervativnih

ubeñenja, koji je bio pristalica Filipa II i voña promakedonske stranke u Atini. Odlikovao se

Page 28: Grcka knjizevnost

| 28 |

jednostavnom elegancijom svojih govora, od kojih je najvažniji govor O kršenju poslaničke dužnosti (Περὶ

παραπρεσβείας), u kojem se branio, i odbranio, od Demostenovih optužbi da je prekršio poslaničku

dužnost pri sklapanju tzv. Filokratovog mira time što se dao podmititi i što je podneo netačan izveštaj.

U govoru Protiv Ktesifonta (Κατὰ Κτησιφῶντος) optužio je ovoga da je nezakonito predložio da

Demosten bude ovenčan zlatnim vencem, ali se Demosten uspešno odbranio govorom O vencu, pa je

Eshin morao otići u progonstvo. Govornik Likurg (Λυκοῦργος, oko 390–324. pne.) bio je vatreni

pristalica Demostenove politike. Od 75 njegovih govora sačuvan je samo onaj Protiv Leokrata (Κατὰ

Λεωκράτους), koga optužuje za izdaju. Nedostatak govorničkog dara nastoji da nadoknadi učenošću, pa

su mu govori bili puni citata iz pesnika. Od ostalih manjih govornika ovoga razdoblja značajni su još

Hiperid (Ὑπερείδης, 389–322. pne.) čiji je Nadgrobni govor (Ἐπιτάφιος) značajan kao jedini nadgrobni

govor koji je zaista i održan, zatim Dinarh (∆είναρχος, roñen oko 360. pne.), koji je bio pripadnik

promakedonske stranke u Atini i čiji je govor Protiv Demostena o Harpalovom blagu značajan jer je pun

istorijskih podataka, i najzad Demad (∆ηµάδης) koji je posle atinsko-tebanskog poraza kod Heroneje

338. pne. kao pristalica Makedonaca snažno uticao na političke prilike u Atini, i koji svoje govore

nikada nije objavio.

Aleksandrijsko razdoblje

Carstvo Aleksandra Velikog

Helenizam obuhvata razdoblje od 3. veka pne. do prve trećine 6. veka nove ere, ali u grčkoj

književnosti u okviru ovog dugog razdoblja treba zapravo razlikovati dva perioda, od kojih se prvi

najčešće naziva aleksandrijskim, zbog toga što Aleksandrija postaje središtem ekonomske i kulturne

moći tadašnjeg helenskog sveta, koji traje do osvajanja Egipta od strane Oktavijana Avgusta 30. pne.,

Page 29: Grcka knjizevnost

| 29 |

dok se drugi period naziva rimskim, koje traje sve do 529. nove ere. Porazom kod Heroneje 388. pne.

grčka su polisi izgubili svoju nezavisnost i potpali pod vlast Makedonije, koja meñutim nije dirala u

kulturne tekovine osvojene zemlje jer je i sama stajala pod njenim jakim uticajem. Osvajanja Aleksandra

Velikog proširila su grčku kulturu sve do Indije i Etiopije. Nakon Aleksandrove smrti 323. pne. raspala

se njegova ogromna država na Egipat Ptolemeida, Siriju Seleukida te mnoge manje državice, od kojih su

najznačajnije bile Bitinija, Antiohija i Pergam. Atina gubi sav politički značaj, ali uz Aleksandriju i

Pergam, ostaje jednim od kulturnih središta helenizma. Uz izuzetak Atine i demokratske republike

Rodosa, sve su helenističke države bile monarhije, u kojima nestaje aktivne uloge grañanina, pa stoga

čovek, s jedne strane, od grañanina skučenog polisa postaje "grañaninom sveta", a s druge se okreće

samome sebe i svom intimnom životu: tako su kosmopolitizam i individualizam osnovne odlike

helenističke kulture i provejavaju kroz sve važne filozofske pravce toga vremena – epikureizam,

stoicizam, kinizam. Do velikih promena dolazi i na području religije: tradicionalna mitologija gubi

aktuelnost i shvata se kao kulturna vrednost prošlosti, a njeno mesto zauzimaju različiti mistični kultovi

koji obećavaju spas nakon smrti. Zato egzaktne nauke doživaljavaju veliki procvat, sve više se

izdvajajući iz krila filozofije i stupajući u bliži dodir s naučnim dostignućima Vavilona i Egipta. U ovom

je razdoblju naučno zasnovana i filologija, i to pre svega u Aleksandrijskoj biblioteci. Menja se i sadržaj

književnosti: u uslovima helenističkih monarhija govorništvo nestaje ili se u retorskim školama bavi

izmišljenim predmetima, ali se zato obogaćuje patetikom. Književnost s političkih i društvenih tema

prelazi na porodičnu tematiku, privatni život i individualne osećaje.

Pesničko stvaralaštvo

Na početku aleksandrijskog razdoblja grčke književnosti stoji poezija koja zbog toga što su njeni

najistaknutiji predstavnici živeli i radili u Aleksandriji nosi naziv aleksandrijska poezija. Ta poezija

obrañuje učene i mitološke teme s pretežno ljubavnim sadržajem, a začetnikom se smatra Fileta sa Kosa

(Φιλητᾶς, oko 340–285. pne.), koji je pisao melanholične elegije posvećene voljenoj Bitidi. Elegije takve

sadržine pisao je i njegov učenik Hermesijanakt (Ἑρµησίαναξ, roñen oko 300. pne.), dok je Fanokle

(Φανοκλῆς) u elegijama opevao ljubav bogova i heroja prema lepim dečacima. Najznačajniji je elegičar

toga doba bio Kalimah (Καλλίµαχος, oko 310–240. pne.), koji u elegijama pod naslovom Uzroci (Αἰτία,

4 knjige) piše o poreklu običaja i kultova vezanih za mit. Posebno je značajna elegija Berenikina kosa,

sačuvana fragmentarno, ali poznata po obradi rimskog pesnika Katula (carm. 66). Smatrajući "veliku

knjigu velikim zlom" stvara mali ep, tzv. epilij, Hekala (Ἑκάλη), u kojem praktično ostvaruje svoje

teorijske nazore o književnosti: mali obim, neobičnost i novost predmeta i brižljivu i originalnu

tehničku obradu. Kalimah je veliki majstor stila, ali zbog težnje ka "učenošću" i erudiciji već je njegovim

savremenicima bio potreban komentar.

Page 30: Grcka knjizevnost

| 30 |

Meñu najveće pesnike ovoga razdoblja pripada Teokrit (Θεόκριτος, oko 300–oko 250. pne.),

koji je stvorio posebne pesničke kompozicije – idile, kojih nam je sačuvano oko trideset i koje se dele

na dve grupe. Prvu čine pastirske ili bukolske pesme, u kojima grubi i neuki, ali slobodni i bezbrižni

pastiri postaju idealni likovi koji vreme provode čuvajući svoja stada i pevajući o svojim draganama.

Ove su idile prava mala remek-dela, u kojima se Teokrit pokazuje kao majstor u slikanju ljubavnih

zanosa, ali i u dinamičnom opisivanju prirode. Druga grupa pesama predstavlja male prizore iz

gradskog života s običnim ljudima kao glavnim likovima. Teokrit je snažno uticao na Vergilija u

njegovim Eklogama, ali i na kasnije pesnike pastoralne lirike. Neposredno se na Teokritovo pesništvo

nastavljaju Bion iz Smirne (Βίων, kraj 2. veka pne.), od koga je sačuvano 17 manjih pesama, i Mosho

(Μόσχος, oko 150. pne.), koji je pored idila napisao i omanji epilij Europa (Εὐρώπη).

Ponovni procvat u ovom razdoblju doživljava i mim, čiji je glavni predstavnik bio Heronda

(Ἡρόνδας, 3. vek pne.). Premda je u svoje mime nastojao uneti odreñenu dozu "učenosti", ipak nije

zazirao od vulgarnosti karakteristične za mimsku poeziju. Najčešće su mu teme svodnici, ljubomorne

žene, zanatlije, malograñanke itd.

Kalimahov učenik Apolonije Roñanin (Ἀπολλώνιος, oko 300–230. pne.) krenuo je sasvim

suprotnim putem od svoga učitelja te je stvorio najobimnije delo helenističke književnosti – spev

Doživljaji Argonauta (Ἀργοναυτικά, 4 knjige sa 5.835 heksametara), koji za osnovu ima priču o putovanju

Argonauta u Kolhidu po zlatno runo i o njihovom povratku. Ep nema unutrašnjeg jedinstva i radnja

nije kao kod Homera koncentrisana oko jednog dogañaja. Osim toga, Apolonije u svoje delo unosi

mnoštvo "učenih" digresija, fantastičnih geografskih i etnografskih podataka, tumači manje poznate

etimologije. Služeći se istovremeno lakim i jasnim pripovedanjem te živim i slikovitim opisima, ova je

poema pobudila znatan interes, posebno kod rimskih epičara. Najistaknutiji pesnik didaktičke epike

ovog doba bio je Arat (Ἄρατος, oko 305–oko 240. pne.), koji je napisao astronomski ep Pojave

(Φαινόµενα) – delo suvoparno i bez pesničkog zanosa, ali zbog zanimljivosti teme veoma popularno u

antici. Nikandar (Νίκανδρος, 2. vek pne.) svojim Preobraženjima (Ἑτερεροιούµενα), u kojima piše o

pretvaranju ljudi u životinje i bilje, uticao je na Ovidija (Metamorfoze), a svojim Georgikama (Γεωργικά) na

Vergilija (Georgike).

Karakterističan oblik u kome je svoj izraz našla helenistička poezija bio je epigram, koji obrañuje

najraznovrsnije teme: filozofske, gozbene, ljubavne. Do nas su epigrami došli u dve velike zbirke

nastale u Vizantiji. Prva je i poznatija Palatinska antologija, nastala početkom 10. veka, sa oko 4.000

epigrama na grčkom jeziku od vremena grčko-persijskih ratova pa sve do vizantijskog srednjeg veka.

Druga i manje poznata je Planudska antologija, koju je u 14. veku sastavio monah Maksim Planud. Meñu

Page 31: Grcka knjizevnost

| 31 |

mnogim epigramatičarima aleksandrijskoga razdoblja nalaze se i dve žene: Anita (Ἀνύτη, oko 300. pne.),

predstavnica peloponeske škole, i Nosida (Νοσσίς) čije su pesme uglavnom vezane za kult Afrodite. Uz

Asklepijada, Leonidu i mnoge druge, ipak je naveći helenistički epigramatičar bio Meleagar iz Gadare

(Μελέαγρος, 1. vek pne.), koji je sastavio zbirku epigrama pod naslovom Venac (Στέφανος). Od oko 130

sačuvanih epigrama većina je ljubavnog karaktera. On je, uz Filodema (Φιλόδηµος, oko 110–40. pne.),

takoñe epigramatičara te epikurejskog filozofa i teoretičara umetnosti, izvršio jak uticaj na rimske

elegijske pesnike.

Od drugih posrednika izmeñu aleksandrijske i rimske književnosti ističu se Euforion (Εὐφορίων,

roñen oko 276. pne.) koji je pisao epilije i elegije opterećene učenošću i nejasnoćom, i Partenije

(Παρθένιος, 1. vek pne.) koji je kao zarobljenik došao u Rim, a zatim bio osloboñen i postao Vergilijev

prijatelj, i od koga su nam sačuvane samo ljubavne pripovesti u prozi, pod naslovom Ljubavne patnje

(Ἐρωτικὰ παθήµατα), što ih je sakupio od različitih autora i posvetio Korneliju Galu.

Prozno stvaralaštvo

Za razliku od pesničke, prozna produkcija ovoga razdoblja sačuvana je u vrlo malom obimu, pa

se naše znanje o njoj uglavnom zasniva na vestima iz antike i na izvodima i odrazima u rimskoj

književnosti. U prozi su pre svega pisali istoriografi, geografi, filozofi, govornici, gramatičari, naučnici,

dakle uglavnom oni koji su se više zanimali za naučnu stranu nego za umetničku obradu odreñenog

predmeta, ali ima i onih koji se i u proznom stvaralaštvu približavaju svojim pesničkim savremenicima.

Osvajanja Aleksandra Velikog proširila su znanje Helena o novim i nepoznatim zemljama, pa raste

zanimanje za istoriju, geografiju, etnografiju i slične discipline, ali i u tim delima prevladava "učenost" u

vezi sa zanimljivim detaljima. Istorija prestaje biti ispitivanje istine i ispunjava se novelističkim,

retoričkim i dramatskim elementima.

Meñu onima koji su pratili Aleksandra na njegovim pohodima izdvaja se Aristotelov nećak

Kalisten (Καλλισθένης), koji u Helenskoj istoriji (Ἑλληνικά) obrañuje period od 387. pne. do 357. pne., i

pod čijim se imenom sačuvao i spis O Aleksandrovim delima (Ἀλεξάνδρου πράξεις). Ovo Pseudo-

Kalistineovo delo postalo je veoma popularno i tokom mnogih vekova prerañeno je na mnoge druge

jezike. Tu se Aleksandrov život pretvara u legendu, a njegovi pohodi u putovanja po bajkovitim i

legendarnim krajevima. Lokalnu istoriju obradio je Timej (Τιµαῖος, oko 345–250. pne.), čija je Istorija

Sicilije (Σικελικά) u 38 knjiga obuhvatala razdoblje od najstarijih vremena do 289. pne. U Atini su tzv.

atidografi analistički beležili dogañaje u Atini i u Atici. Sličnoga su oblika bile i hronike, meñu kojima je

važan tzv. Parski mermer (Marmor Parium), mramorna ploča nañena 1627. na ostrvu Parosu, na kojoj su

ispisani dogañaji u Atici od mitskog kralja Kekropa do 263. pne.

Page 32: Grcka knjizevnost

| 32 |

Najznačajniji je istoričar ovoga doba bio Polibije (Πολύβιος, oko 201–120. pne.), jedan od retkih

koji je tada shvatio ulogu Rima u svetskoj istoriji. Za vreme trećeg makedonskog rata (171–168. pne.)

aktivno je delovao u Ahejskom savezu pa je nakon poraza stigao kao zarobljenik u Rim, gde se upoznao

sa aristokratskim porodicama i ušao u krug Scipiona Mlañeg. Uz manje spise glavno mu je delo Istorija

(Ἱστορίαι, 40 knjiga), gde je opisao istoriju Rima i Kartagine od 266. pne. do 221. pne., zatim opštu

istoriju Grčke, Azije, Italije i severne Afrike, širenje Rima i sukobe s Hanibalom i Antiohom, te najzad

osvajanje Grčke i pad Kartagine. U celini je sačuvano prvih pet knjiga, a ostale fragmentarno. Posebno

je zanimljiva Polibijeva analiza ustava Rimske Republike i njegova teorija pragmatičke istoriografije:

smatrao je, naime, da je za istoričara osnovno proučavanje dokumenata, ali i lično upoznavanje s

poprištem istorijskih zbivanja i lično političko iskustvo.

Promenom političkih prilika govorništvo gubi svoj raniji značaj i karakter i povlači se u retorske

škole, gde postaje vežba u raspravljanju o temama često sasvim udaljenih od stvarnog života. U

nedostatku sadržaja retori teže za formalnim efektima, pa su se na toj osnovi razlikovala dva osnovna

pravca u govorništvu: azijski i atički. Prvi se posebno negovao u Maloj Aziji, pa mu odatle i ime, i bio je

kićen, pun patetike i traženih metafora.

Do velikih promena došlo je i na polju filozofije. Sve filozofske škole toga doba u središte

pažnje postavljaju probleme etičkog delovanja čoveka, traženje smisla života i puta do njega.

Najsnažnija ličnost helenističke filozofije bio je Epikur (Ἐπίκουρος, 341–270. pne.), koji je prihvatio

Demokritov atomizam i zastupao materijalističpko shvatanje sveta, odbacujući mitološka i religijska

verovanja, te smatrajući da samo osloboñen zabluda i neznanja čovek može postići nepomućenost

(ἀταραξία). Izvršio je snažan uticaj na rimskog pesnika i filozofa Lukrecija. Stoicizam, koji je začeo

Zenon iz Kitija (Ζένων, 331–264. pne.), u etici je dosta sliča Epikuru, premda polazi od drugačijih

osnova. Stoici postavljaju zahtev za povratkom prirodi i spoznajom prirode i njenih zakona kako bi

čovek mogao živeti u skladu s njom, jer je i sam deo te stvaralačke i umne prirode.

Od brojnih značajnih naučnika, filologa, geografa i drugih učenjaka toga vremena – meñu

kojima su matematiku proslavili Euklid (Εὐκλείδης, oko 300. pne.) i Arhimed (Ἀρχιµήδης, oko 237–

212. pne.) – najsvestraniji je bio Eratosten (Ἐατοσθένης, oko 275–195. pne.), čije je glavno delo

Geografija (Γεωγραφικά, 3 knjige), gde je raspravljao i o obliku Zemlje, koju je smatrao kuglom i pokušao

odrediti njen poluprečnik izmerivši luk jednog meridijana od Aleksandrije do Sijene.

Na istorijskoj, poluistorijskoj i mitološkoj tradiciji (Odiseja) razvila se pripovedna proza.

Euhemer (Εὐήµερος, početak 3. veka pne.) piše Sveti zapis (Ἱερὰ ἀναγραφή), neku vrstu utopije koja

govori o idealnom ureñenju ostrva Panheje, koje je Euhemer navodno posetio. Aristid iz Mileta

Page 33: Grcka knjizevnost

| 33 |

(Ἀριστείδης, kraj 2. veka pne.) sastavio je jednu od prvih zbirki ljubavnih pripovedaka lascivno-erotskog

sadržaja, pod naslovom Miletske priče (Μιλησιακά). Poseban književni oblik, koji je po njemu dobio i

ime, stvorio je Menip iz Gadare (Μένιππος, 3. vek pne.), koji je pisao spise sa satiričnom notom, i to

mešavinom proze i stiha, pa se taj oblik naziva menipskom satirom. U tom je obliku napisan poznati

Petronijev Satirikon.

Rimsko razdoblje

Rimsko razdoblje grčke književnosti započinje padom Egipta pod rimsku vlast 30. pne. i traje

sve do 529. pne., kada su po Justinijanovom nareñenju u Atini bile zatvorene i poslednje filozofske

škole, premda hrišćanske pisce ovoga razdoblja iz više razloga treba zapravo smatrati delom vizantijske

književnosti. Već u 2. veku pne., a naročito od 1. veka pne. (Grčka je pokorena 146. pne.) počinje

ekspanzija Rima na helenistički Istok. Helenističke države jedna za drugom postaju rimske provincije, a

na čelo im umesto dotadašnjih monarha dolaze rimski prokonzuli. Život u provincijama polako zamire,

a grčka inteligencija počinje da se seli u Rim i meñu Rimljanima širi interes za grčka kulturna

dostignuća. S propašću republike i s osnivanjem principata nastaje dugotrajni mir koji postepeno vraća

odreñenu ekonomsku snagu istočnim provincijama. To se naročito osetilo u doba Antonina u 2. veku,

kada je Italija izgubila ekonomski primat u Rimskom carstvu.

Veliki deo proznoga stvaralaštva u ovom razdoblju pripada istoriografiji. Diodor Sicilijski

(∆ιόδωρος, 1. vek pne.), koji je živeo u Rimu, napisao je opsežno delo u 40 knjiga pod naslovom

Biblioteka (Βιβλιοθήκη), od kojeg nam je u potpunosti sačuvano samo 15 knjiga, i koje je nazvano tako

jer je prenosila odlomke iz različitih drugih dela, a analistički je obrañivala razdoblje od mitskih vremena

do polovine 1. veka pne. Meñu grčkim piscima koji su obrañivali rimsku istoriju bio je i Dionisije

Halikarnašanin (∆ιονύσιος ὁ Ἀλικαρνασσεύς, 1. vek), koji je napisao Staru rimsku istoriju (Ῥωµαϊκὴ

ἀρχαιολογία) koja je obrañivala period do prvog punskog rata, dakle do početka Polibijeve Istorije. Od

20 knjiga sačuvano je prvih deset i prvi deo jedanaeste, iz kojih vidimo da je voleo kićeni stil i da je na

istoriju gledao kao na vrelo primera za ljudsko delovanje. Pisao je i spise o istoriji i teoriji govorništva,

te rasprave o Demostenu i Tukididu. Teorijom govorništva bavi se i anonimni spis O uzvišenom (Περὶ

ὕψους), verovatno s polovine 1. veka, u kome se osuñuje i suvoparnost aticističkog stila i bujnost

azijanizma, pa i "učenost" helenističkih pisaca, te se promoviše povratak na obrasce klasične epohe

helenske književnosti. Više geografijom nego istoriografijom bavio se Strabon (Στράβων, oko 64. pne.–

19. n.e.), koji je napisao Istorijske napomene o vremenu pre i posle Polibijeve Istorije, ali koji je mnogo

poznatiji po svojoj Geografija (Γεωγραφικά, 17 knjiga) gde je opisao tada poznate krajeve Evrope, Azije i

Afrike.

Page 34: Grcka knjizevnost

| 34 |

Jevrejsku istoriju obradio je Josip Flavije (Ιώσηπος, oko 37–97), koji je napisao delo O judejskom

ratu (Περὶ τοῦ Ἰουδαικοῦ πολέµου), gde opisuje Vespazijanove i Titove pobede u tzv. judejskom ratu

(64–70), te spis Stara judejska istorija (Ἰουδαικὴ ἀρχαιολογία), gde nastoji pokazati kako je Biblija starija

od grčke istorije.

Plutarh

Jedan od najpopularnijih pisaca, ne samo helenističke, nego čitave

antičke književnosti bio je Plutarh (Πλούταρχος, 46–posle 120), iz Heroneje

u Beotiji, čija se velika književna baština od preko 120 naslova deli na dve

velike grupe. Prvu čine Etički spisi (Ἐθικά, lat. Moralia), u kojima sa stanovišta

etičke problematike obrañuje najraznovrsnije teme – filozofiju, religiju,

književnost, politiku, muziku, vaspitanje – ali bez vlastite misaone

orginalnosti, već na osnovi goleme načitanosti. Drugu grupu naslova čine Paralelni životopisi (Βίοι

παράλληλοι), paralelne biografije po jedne rimske i jedne grčke istotrijski značajne ličnosti, od kojih je

sačuvano ukupno 46 biografija (23 para) i 4 bez para. Ponegde su se poreñenja nametala sama od sebe

(npr. Ciceron i Demosten), ali većinom su veštačka (npr. Tezej i Romul), premda to nema značaja jer

svaka biografija čini zasebnu celinu. Prema izvorima koje koristi Plutarh se ne odnosi kritički. Meñutim,

Plutarh i nije istoriograf, niti je on to sam hteo biti: svaka ličnost čiji život opisuje treba zapravo da

poslužio kao jedan moralni primer, bilo loš bilo dobar. Zbog toga su ličnosti koje opisuje previše

statične s već izgrañenim karakternim osobinama, ali nadareno pripovedanje, interes za zanimljive

anegdotske detalje i isticanje etičkih vrednosti doneli su Plutarhovim Životopisima veliku slavu u

potonjim vremenima.

Dugotrajni mir i procvat istočnih provincija u 2. veku nove ere doveli su do kulturnog

oživljavanja koje se naziva "drugom sofistikom" ili "grčkim preporodom", tokom kojega se budi interes

za starinu, za oživljavanje starih kultova i običaja, a otvaraju se i službene filozofske i retorske škole koje

potpomaže država. Ponovo se razvija javno govorništvo, a putujući učitelji, koji sebe nazivaju sofistima,

poučavaju deklamatorskoj veštini raspravljanja. I premda je druga sofistika podstakla interes za stare

atičke govornika, bila je previše sadržajno isprazna i izveštačena da bi značajnije doprinela književnosti.

Najpoznatiji sofista toga doba bio je Dion Hrizostom (∆ίων Χρυσόστοµος, umro oko 112), od koga je

sačuvano oko 80 govora o raznim moralnim i književnim temama. Filozofska misao ovog razdoblja,

pretežno eklektička, životari bez originalnosti u filozofskim školama: novih sistema nema, već se

obnavljaju stari pravci. Filon (Φίλων, roñen oko 20. pne., umro izmeñu 41. i 54) pokušao je povezati

Mojsijevo učenje s grčkom filozofijom, pre svega Platonom.

Page 35: Grcka knjizevnost

| 35 |

Filozof i istoričar Flavije Arijan (Ἀρριανός, 95–175), Epiktetov učenik, objavio je svoje beleške s

predavanja, na kojima se uglavnom i zasniva naše znanje o ovom filozofu. Glavno je Arijanovo delo

Aleksandrova anabaza (Ἀλεξάνδρου ἀνάβασις, 7 knjiga), koja je na trezven način i s osloncem na

pouzdane istorijske izvore obrañivala čitav život Aleksandra Velikog. Indijska istorija (Ἰνδική) više je

geografija nego istorija Indije, Taktika (Τέχνη τακτική) obrañuje vojnu veštinu, dok je spis O lovu

(Κυνηγετικός) dopuna istoimenog Ksenofontovog dela. Stoička je filozofija imala mnogo pristalica u

Rimu, pa je tako na tragovima stoicizma i car Marko Aurelije (121–180) napisao u obliku aforizama u

12 knjiga delo Razmišljanja sa samim sobom (Τὰ εἰς ἑαυτόν). Popularna je bila i filozofija skeptika, čiji je

glavni predstavnik Sekst Empirik (Σέξτος, oko 200) koji je prikazao filozofiju Pirona, osnivača

skepticizma, u delu Pironove postavke (Πυρρώνειοι ὑποτυπώσεις). Za istoriju filozofije od velikog je

značaja zbornik Diogena Laertija (∆ιογένης ὁ Λαέρτιος, 2. vek) Životi i mišljenja znamenitih filozofa (Βίοι

καὶ γνῶµαι τῶν ἐν φιλοσοφία εὐδοκιµησάντων, 10 knjiga).

Jedan od najjačih filozofskih pravaca ovoga doba jeste neoplatonizam, koji stoji pod jakim

uticajem raznih religioznih shvatanja i na kraju zapada u misticizam. Začetnik neoplatonizma je Plotin

(Πλωτῖνος, 204–270), čije je spise sredio i izdao Porfirije (Πορφύριος, 233–304) pod naslovom Eneade

(Ἐννεάδες = devetice, po 9 knjiga). Poslednji značajni neoplatoničari bili su Jamblih (Ἰάµβλιχος, oko

330), Porfirijev učenik i osnivač neoplatoničke škole u Siriji, zatim Proklo (Πρόκλος, 410–485), koji je

uglavnom pisao komentare na Platonova dela, te Simplikije (Σιµπλίκιος, 6. vek), poznati komentator

Aristotelovih spisa.

Istoriografija 2. i 3. veka dala je, osim Arijana, još nekoliko imena, ali ona nemaju veliku

vrednost za istoriju književnosti, premda su za istoriju veoma značajne. Apijan (Ἀππιανός, 2. vek)

napisao je Rimsku istoriju (Ῥωµαικά) obradivši dogañaje od Enejina dolaska u Italiju pa sve do svoga

vremena. Najistaknutiji grčki istoričar carskog razdoblja bio je Dion Kasije (∆ίων, oko 150–235), čija je

Rimska istorija (Ῥωµαικὴ ἱστορία) u 80 knjiga najopsežnija rimska istorija. Ovo je delo važan izvor za

poznu republiku i rano carstvo i pisano je plastičnim stilom, s očiglednim uticajima Tukidida. Veliki je

značaj Pausanijinog (Παυσανίας, 2. vek) putopisnog dela Opis Helade (Περιήγησις τῆς Ἑλλάδος, 10

knjiga), koje donosi opis spomenika, grañevina, skulptura, slika itd. iz različitih delova Grčke, koje je

većinom sam video. Glavni izvor za istoriju 4. veka je Zosim (Ζόσιµος, 6. vek) koji je obradio rimsku

istoriju od Oktavijana Avgusta do Teodosija II.

Page 36: Grcka knjizevnost

| 36 |

Lukijan

Ovom razdoblju pripada najpoznatiji grčki satiričar Lukijan (Λουκιανός, oko

120–180) iz Samosate u Siriji, koji je kao učitelj retorike proputovao veliki deo

carstva. Sačuvano nam je više od 80 njegovih spisa, većinom u dijaloškom obliku,

koji obrañuje različite strane života: filozofiju, umetnost, književnost, religiju, moral

itd. U početku šaljov i duhovit, Lukijan u starosti postaje oštar kritičar i sarkastičar.

Glavni predmeti njegove kritike su glupost, sujeta, licemerje, filozofska

pretencioznost, praznoverice, verski fanatici, uključujući i hrišćane. Na primer, Razgovori bogova (Θεῶν

διάλογοι) prikazuju bogove kao nemoralne i ništavne ličnosti koji sve vreme samo spletkare jedni protiv

drugih; Tragični Zevs (Ζεὺς τραγῳδός) je najsnažnija satira protiv praznoverja gde se prepiru po jedan

epikurejac i stoičar; Istinite pripovesti (Ἀληθεῖς ἱστορίαι) satira su na račun neverovatnih priča raznih

romanopisaca o čudesima bogova i heroja.

Meñu naučnim piscima ovoga razdoblja važni su geograf Klaudije Ptolemej (Πτολεµαῖος, 2.

vek), autor Velikog sistema astronomije u kojem zastupa geocentrični sistem i lekar Klaudije Galen

(Γαληνός, 2. vek), uz Hipokrata najpoznatiji antički lekar, čiji spisi sadržinski predstavljaju vrhunac

antičke medicine.

U 4. veku sofistika je zastupljena još nizom istaknutih imena od kojih su najznačajniji Libanije

(Λιβάνιος, 314–393), Temistije (Θεµίστιος), Himerije (Ἱµέριος, oko 315–386) i car Julijan Apostata

(Ἰουλιανός, 331–363).

Tematika privatnog života i intimnih osećaja obrañuje novi oblik, koji su antički teoretičari

nazvali "pripovešću o osobama", a koja je danas, pomalo anahrono, dobila naziv roman. Od grčkih

romana sačuvani su uglavnom oni koji obrañuju ljubavnu tematiku: tu se većinom opisuju izmišljena

lica, i to zaljubljeni par koji se mora rastati, a zatim nakon mnogih pustolovina i muka ponovo nalaze

jedno drugo i nastavljaju sraćan život. Najvažniji od sačuvanih antičkih grčkih romana jesu Haritonova

(Χαρίτων, 2 vek) Povest o Hereji i Kaliroji (Τὰ περὶ Χαιρέαν καὶ Καλλιρρόην) te Efeske priče (Ἐφεσιακά)

Ksenofonta iz Efesa (Ξενοφῶν, 2 vek). Sredinom 2. veka na roman počinje uticati druga sofistika, pa on

postaje jedan od oblika sofističke proze, kako se najbolje vidi iz dela Longa (Λόγγος, 2–3. vek), autora

pastirskog ljubavnog romana Dafnis i Hloja (∆άφνις καὶ Χλόη). Novina u prikazu ljubavnih zgoda sastoji

se tu u tome što je za pozadinu radnje uzeta pastirska sredina i što se umesto uobičajenih lutanja i

pustolovina opisuju etape otkrivanja ljubavnih osećaja. Meñu sofističke romane pripadaju još

Page 37: Grcka knjizevnost

| 37 |

Heliodorove (Ἡλιόδορος, 3. vek) Etiopske priče o Teagenu i Harikleji i Priče o Leukipi i Klitofontu Ahileja

Tatija (Ἀχιλλεὺς Τάτιος, 3. vek).

Dominacija proze na gotovo svim književnim poljima potisnula je u drugi plan poeziju. Na

kratko je u 4. veku zablistala epska poezija. Kvint Smirnjanin (Κόιντος ὁ Σµυρναῖος) sastavio je podužu

poemu Posle Homera (Τὰ µεθ' Ὅµηρον) o dogañajima u trojanskom ratu nakon Ilijade, Nono (Νόννος) je

napisao veliki ep o Dionisu (∆ιονυσιακά, 48 knjiga), a Muzej sastavio je Priču o Heroji i Leandru (Τὰ καθ'

Ἡρὼ καὶ Λέανδρον) – dražesnu priču o mladiću Leandru koji je s azijske obale Helesponta svake noći

plivao na evropsku obalu svojoj voljenoj Leandri, ali se jednom prilikom utopio, pa je u smrt za njim

krenula i njegova dragana. Od lirskih vrsta najduže se zadržao epigram, a polovinom 6. veka sastavio je

Agatija (Ἀγαθίας) zbirku njemu savremenih epigrama, od kojih 100 iz njegovog pera, koja je poslužila

kao jedan od izvora za Palatinsku antologiju.

Škola neoplatonizma bila je uperena protiv hrišćanstva, koje je sve više prodiralo u sve slojeve

helenističkog društva, pa je car Justinijan 529. godine naredio zatvaranje filozofskih škola u Atini. Time

se završava antička grčka književnost, hrišćanstvo postaje društveni i kulturni pokret novog doba koje

je upravo nastupilo, a Evropa ubrzano zaboravlja gotovo svu kulturnu baštinu stare Helade. Proći će

skoro hiljadu godinu pre no što će učeni ljudi na Zapadu ponovo otkriti grčku književnost i,

oduševljavajući se njome, njene vrednosti odlučno uperiti protiv hrišćanskih dogmi u nastojanju da od

religije emancipuju društvo, kulturu, nauku i filozofiju, započinjući tako period humanizma i renesanse.