Grčka književnost 1

Grčka književnost

Književnost

Osnovni oblici

•• Roman•• Pjesma•• Drama•• Kratka priča•• Pripovjetka

Osnovni žanr

•• Epika•• Lirika•• Drama•• Romansa•• Satira•• Tragedija•• Komedija•• Tragikomedija•• Autobiografija•• Memoari•• Dnevnik

Mediji

• Performans (predstava)•• Knjiga

Tehnike

•• Proza•• Stih

Historija

• Drevna (antička•• grčka• rimska)• Srednjovjekovna (bizantska)•• Renesansna•• Barokna• Moderna (18.•• 19.•• 20.• 21.)Književnost po jezicima i porijeklu

•• albanska•• arapska•• armenska

Grčka književnost 2

•• bjeloruska•• bosanskohercegovačka•• bugarska•• crnogorska•• češka• engleska (američka• australska)•• francuska•• grčka•• hrvatska•• indijska•• irska•• italijanska•• japanska•• kineska•• mađarska•• makedonska•• njemačka•• perzijska•• poljska•• portugalska•• ruska•• slovenska•• srpska•• španska•• švedska•• ukrajinska

Rasprave

•• Kritika•• Teorija•• Časopisi

Ovaj članak je o antičkoj grčkoj književnosti. Za srednjovekovnu grčku književnost v. članak Vizantijskaknjiževnost. Za modernu grčku književnost v. članak Novogrčka književnost.

Grčka književnost obuhvata književno stvaralaštvo na grčkom jeziku koje započinje Homerovim epovima oko 8.veka pne., a završava se okvirno 529. godine nove ere, kada je vizantijski car Justinijan zatvorio PlatonovuAkademiju u Atini, poslednju filozofsku školu u antici. Grčka je književnost ne samo presudno uticala na formiranjerimske književnosti, nego je izvršila ogroman uticaj i na celokupnu potonju evropsku književnost, kako u tematicitako i u oblikovanju gotovo svih književnih vrsta. U vremenskom rasponu od trinaest vekova u antici – osam prenove ere i pet nove ere – stvarali su mnogi pesnici i prozni pisci, koji su jezikom i kulturom Grci, ali nisu svi rodombili Grci: osvajanja Aleksandra Velikog proširila su grčku civilizaciju van granica Helade, te su glavni gradoviAleksandrovih naslednika – Aleksandrija, Antiohija i drugi – postali veća središta grčke civilizacije od starih grčkihpolisa. S obzirom na društvene, političke i književne prilike, može se celokupna antička grčka književnost podeliti načetiri perioda:1. Arhajsko razdoblje (od prvih pisanih spomenika do kraja 6. veka pne.);2. Klasično razdoblje (5. i 4. vek pne.);3. Aleksandrijsko razdoblje (od 3. do 1. veka pne.);4. Rimsko razdoblje (od 30. pne. do 529. nove ere).

Grčka književnost 3

Arhajsko razdoblje

KNJIŽEVNOST

•• drevni istok•• antika

•• grčka književnost•• rimska književnost

•• srednjovekovna•• humanizam•• renesansa•• barok•• klasicizam•• prosvetiteljstvo•• romantizam•• realizam•• modernizam

•• esteticizam•• avangarda•• kasni modernizam•• postmodernizam

Najstarije poznato grčko pismo jeste mikenski silabički linear B, koji nam je ostao sačuvan na glinenim tablicama iztoga doba. Te tablice sadrže zapise, najčešće jednostavno u vidu različitih spiskova, koji se odnose na trgovinu:prave književnosti tu nema, a njeno odsustvo objašnjava se na različite načine. Prema jednoj teoriji, mikenska seknjiževnost, kao što je slučaj i s kasnijim Homerovim i drugim delima kiklične epike, prenosila usmenim putem,posebno s obzirom na to da linear B nije bio sasvim prilagođen glasovima grčkoga jezika. Prema drugoj teoriji,književna dela – budući element društvene elite – bila su zapisana na nekom finijem materijalu, koji se međutim nijesačuvao.

Epsko pesništvo

Homer

Na početku grčke književnosti tako stoje dva njena najveća dela, Homerovi epovi Ilijada i Odiseja, te nekolikoneznatnih metričkih zapisa iz 8. veka pne. Ali te dve pesničke tvorevine svojom složenom strukturom i stilizacijomdaleko odskaču od svakoga početništva: jasno je da one, zapravo, predstavljaju vrhunac jedne epske tradicije čijipočeci i razvitak ostaju u tami onih vekova koji se nazivaju mračnim dobom Grčke (od 12. do 8. veka pne.). Homer(Ὅμηρος) je prvi pisac grčke književnosti i istovremeno najveći epski pesnik svih vremena. Pretpostavlja se da ježiveo negde u 8. veku pne., ali pouzdanih podataka o njemu i njegovom životu zapravo nema. Antička tradicija namkazuje da je Homer bio slepi pevač, ali to je najverovatnije samo preslikavanje lika slepoga pevača Demodoka izOdiseje na ličnost samoga pesnika. Stoga se još od antike pa sve do naših dana stvorio čitav korpus veoma različitihteorija o prvom helenskom pesniku, koji obrađuje tzv. homersko pitanje.

Grčka književnost 4

Homer

Homerova se dela tako moraju shvatiti kao vrhunac dugogodišnjegrazvoja usmene narodne književnosti u Maloj Aziji. Danas sepretpostavlja da su Homerovi prethodnici možda bili pevači –rapsodi (ῥάψοδοι), koji su lutali od grada do grada i zabavljalistanovnike pesmama o "slavnim delima junaka" (κλέα ἀνδρῶν) imeđu koje tradicija obično ubraja i samoga Homera, te aedi(ἀοιδοί), koji bi se smestili na dvoru kakvog vladara i onde nazabavama ili po potrebi pevali o junačkim delima junaka mitskogarazdoblja. Prema nekim razmišljanjima, ti su rapsodi i aediprenosili junačke pesme kroz mnoge vekove. Da je u Helena i preHomera cvetala epska poezija, potvrđuju i Homerovi epovi, ukojima nalazimo savršenu epsku tehniku, umetnički izraz,književni jezik, okretan stih, mnoštvo ukrasnih prideva, tzv.stalnih epiteta, za koje nema opravdanja u Homerovom tekstu(npr. "brzonogi Ahilej", premda nijedna scena u epovima neopravdava taj epitet), oblike (formule) koje se uvek ponavljaju kadgod se u pripovedanju dođe do određenog mesta u opisu bitke,plovidbe lađe, i na kraju tipične brojeve. Sve te pojave nesumnjivosu plod dugotrajne umetničke prakse. Može se pretpostaviti da suhelenskoj herojskoj epopeji prethodile kraće pesme u kojima se uzpratnju muzičkog instrumenta pevalo o junačkim delima. Te su

pesme, kako se čini, bile delo Eoljana – Ahejaca, koji su došli iz Tesalije i drugih delova grčkoga kopna i prvi seučvrstili na maloazijskom primorju, u Troadi i susednim ostrvima. Pesme s likovima i motivima iz kopnene Grčkemešale su se s onima u novoj domovini, a bile su podređene jednoj osnovnoj temi – borbi sa stanovnicima u novomkraju. Negovanjem tih pesama tokom vekova stvoren je čvrst temelj za veliku narodnu epopeju koja je najvišeumetničko ostvarenje dobila u Ilijadi i Odiseji otprilike u 8. veku pne.

Ilijada (Ἰλιάς, 24 knjige, 15.693 heksametra) nosi ime po Iliju (Ἴλιον), drugom imenu grada Troje. Sadržaj joj jeuzet iz ciklusa priča o trojanskom ratu, ali pesnik nije obradio dugo vremensko razdoblje, nego je ograničio građuprikazavši događaje koji su se dogodili tokom 51 dana u desetoj godini rata. Glavna je tema ovoga epa svađa izmeđuAhileja i Agamemnona zbog otmice robinje Briseide, a zatim Ahilejev gnev na trojanskog junaka Hektora, koji jeubio Ahilejevog prijatelja Patrokla.Odiseja (Ὀδύσσεια, 24 knjige, 12.110 heksametara) nosi ime prema glavnom junaku Odiseju i opeva Odisejevpovratak na Itaku. Nakon desetogodišnjeg ratovanja pod trojom Odisej luta deset godina po raznim morima idoživljava mnogo opasnih pustolovina. Izgubivši u brojnim opasnostima sve prijatelje, vraća se na Itaku, gde se uzpomoć sina Telemaha osvećuje proscima koji su maltretirali njegovu vernu ženu Penelopu i na gozbama rasparčavalinjegovu imovinu. Tako okosnicu ovoga speva čine Odisejev povratak i osveta proscima, ali su ti motivi obogaćenisintetičkim i dramatskim prikazom prethodnih junakovih desetogodišnjih lutanja, a pripoveda ih sam junak na dvorufeačkoga kralja Alkinoja (9–12. pevanja). Osim toga, u spev je umetnut i motiv o sinu koji kreće u potragu za ocem(1–4. pevanje). Prema tome, kompozicija Odiseje je perpletena, za razliku od kompozicije Ilijade, koja jejednostavna, a to je primetio još Aristotel, koji u Poetici 1459b kaže: "Svaka mu je naime od pesama sastavljena:Ilijada jednostavna i puna trpnje, a Odiseja prepletena i mirna". Homer je genijalni pesnik kome je uspelo danarodnu epsku poeziju uzdigne na umetničku visinu, koju otada više niko nije dostigao. Homerova poezija je punaživog pripovedanja, jasnog izražavanja, pažljivog crtanja ljudskih karaktera, sveže životne dinamike i humanizma.Nijedno delo svetske književnosti nije izvršilo tako snažan i dugotrajan uticaj kao Homerovi epovi.Prvobitno su se u antici Homeru pripisivala ne samo ova dva epa, nego gotovo celokupno epsko stvaralaštvo arhajskoga razdoblja, premda je problem Homerovih dela već od 5. veka pne. podstakao ozbiljnu kritiku, koja i

Grčka književnost 5

danas traje, a naziva se homerskim pitanjem. Pod tzv. Malim Homerom podrazumevaju se manja pesnička dela kojasu se pripisivala Homeru. Među njima je svakako najznačajniji zbornik od 33 homerske himne (ὕμνοι) napisane uheksametrima i epskom stilu, u vremenskom rasponu od 7. do 5. veka pne., koje proslavljaju različita božanstva. Ovesu se himne prvobitno zvale "uvodi" (προοίμια), što govori da to zapravo i nisu bile himne, nego su služilerapsodima kao uvod u njihovo recitovanje epskih pesama. Neke od njih su po broju stihova prave male poeme. TakoHimna Demetri obrađuje priču o otmici Persefone i teškoj boli Demetre koja luta po svetu tražeći kćerku. HimnaApolonu opeva rođenje ovoga boga na Delosu i njegove doživljaje tokom osnivanja proročišta u Delfima. HimnaAfroditi obrađuje ljubavnu avanturu ove boginje s Anhizom, dok je Himna Hermesu puna humora i priča o tomekako je tek rođeni Hermes nestašnim lukavstvom prevario svoga brata Apolona. Pored himni, ovamo pripadaju Bojžaba i miševa (Βατραχομυομαχία, 303 stiha) koja parodira sadržinu i stil epske pesme, ali koja je verovatno nastalatek u helenističko doba, Margit (Μαργίτης, od μάργος = budala) koja na podsmešljiv način govori o nekomjunaku–budali koji je mnogo znao ali sve naopako, te Kerkopi (Κέρκωπες) koja je prikazivala dva brata — veštakradljivca koje je uhvatio Herakle, ali su ga oni tako nasmejali svojim dosetkama da ih je pustio na slobodu.

Kikiličke epopeje

Epska je poezija nastavila da cveta u Joniji i celom helenskom svetu i nakon Homera, tako da je nastao veliki brojpesama koje su se takođe, bar neko vreme, pripisivale Homeru. Te se pesme nazivaju kikličnim epovima jer činenekoliko epskih ciklusa: u njima je, naime, hronološki prikazan neprekinut krug (κύκλος) mitskih događaja usadržajnoj celini. Kikličke pesme su se takođe nalazile na recitatorskom repertoaru rapsoda i pružile su bogatumitološku građu lirskim, horskim i dramskim pesnicima. Međutim, Ilijada i Odiseja potisnule su kiklične pesme udrugi plan, pa su nam se ove uglavnom izgubile i do danas su nam se sačuvale samo u oskudnim fragmentima,premda nam je njihov sadržaj poznat. Tebanskom ciklusu pripadale su pesme Edipodija (Οἰδιπόδεια, 6.600 stihova)o Edipovom ubistvu vlastita oca, pobedi nad Sfingom, incestuoznom braku s majkom i smrti Edipovoj, zatimTebaida (Θεβαίς, 7.000 stihova) o ratu sedmorice junaka protiv Tebe i izvršenju Edipovog prokletstva međusobnimubistvom Polinika i Eteokla, Epigoni (Ἐπίγονοι, 7.000 stihova) o ratu sinova sedmorice junaka protiv Tebe i,naposletku, Alkmeonida o tome kako je Alkmeon ubio svoju majku i potom se čistio od greha.[1]

Trojanskom ciklusu pripadala je Kiparska pesma (Κύπρια, 11 knjiga) koja je opevala događaje koji su se dogodilipre radnje Ilijade, zatim Etiopida (Αἰθιοπίς, 5 knjiga) koja je opisivala događaje nakon Ilijade, uključujući kakoAhilej ubija amazonku Pentesileju, etiopskog vođu Memnona ali i kako sam gine od Parisove strele, zatim MalaIlijada (Ἰλιάς μικρά, 4 knjige) koja je opisivala nadmetanje za Ahilejevo oružje između Ajanta i Odiseja, Ajantovosamoubistvo, pogibiju Parisa od Filoktetove strele, dolazak Ahilejeva sina Neoptolema koji ubija Telefova sinaEuripila, gradnju drvenog konja i pad Troje. Pesma Razorenje Ilija (Ἰλίου πέρσις, 2 knjige) obuhvatala je prizor odrvenom konju, Laokoontovu smrt, Enejin beg, zauzeće Troje, smrt Prijama i Astijanakta, oskvrnjenje Kasandre,podelu plena, požar grada i žrtvovanje Poliksene na Ahilejevom grobu. Povratak (Νόστοι, 2 knjige) opevala jepovratak helenskih junaka iz Troje, dok se Telegonija naslanjala na sadržaj Odiseje i započinjala opisom sahranePenelopinih prosaca, a nazvana je po Telegonu, sinu Odiseja i Kirke, koji u potrazi za ocem dolazi na Itaku i uneznanju ubija Odiseja, uzima Penelopu za ženu, a Telemah Kirku.

Hesiod

Velike društvene i ekonomske promene koje su zahvatile gotovo celu Heladu u drugoj polovini 8. veka pne. jasno se ogledaju u delu drugog znamenitog pesnika arhajske epike. Hesiod (Ἡσίοδος, možda kraj 8. v. pne.), iz sela Askre u Beotiji, prvi je grčki pesnik koji o sebi daje biografske podatke te se može smatrati prvom individualizovanom pojavom u grčkoj književnosti. Njegova Teogonija (Θεογονία = Postanak bogova, 1022 heksametra) predstavlja prvu grčku mitološku sintezu u kojoj je prikazana istorija postanja sveta i genealogija bogova. Ideja joj je da prikaže Zevsa kao simbol pravednosti, koji pobedom nad Titanima i drugim nemanima iz prošlosti postaje svemogući čuvar pravde. Isticanje moralnih problema i težnja za sistemskim shvatanjem sveta najavljuju početak rušenja tradicionalnog pogleda na svet. Moralna pitanja i vladavina pravde u svetu idejna su osnova i Hesiodovog drugog

Grčka književnost 6

dela koje nosi naziv Poslovi i dani (Ἔργα καὶ ἡμέραι, 828 heksametara). To je poema rada, u kojoj pesnik svomebratu rasipniku upućuje opomene i savete o tome kako će steći imovinu na častan način. Međutim, pesnikovoobraćanje bratu samo je okvir za pouke koje upućuje svojim savremenicima o tome da se čovek moralnom energijomi radom mora osloboditi bede, a to se ilustruje mitom o Prometeju i Pandori te mitom o pet rodova koji govore da jeljudski život nekada bio sladak, a sada je gorak. Rad i pravda temelj su Hesiodove etike, a u svakoj državi koja želibiti utemeljena na poretku i napretku moraju vladati rad, pravda i moral, a ne laž, prevara i nasilje vladara. Premda jeHesiodov pogled na život pesimističan – velikim delom upravo zbog prilika koje su tada vladale – ipak se on usvojoj duboko vaspitnoj poeziji pokazuje kao nosilac novih, gotovo revolucionarnih društvenih stremljenja u odnosuna prethodni ratnički ideal herojske epohe.

Lirsko pesništvo

Grčki svet oko 550. pne.

Postanak i ujedno najviši domet helenske lirikepada u 7. i 6. vek pne., kada je epska poezija bilaveć na zalasku. Ona je zapravo melodički i ritmičkiusavršeno narodno pesništvo. Razvoj umetničkegrčke lirike uslovila su dva ključna uzroka. Prvičine nove društvene prilike tokom kojih dolazi dodubokih promena u političkim, socijalnim iekonomskim odnosima, do pokretanja zamašnegrčke kolonizacije širom Mediterana te do izgradnjei učvršćivanja polisa kao osnovnog duštvenog idržavnog okvira u Heladi. Drugi uzrok nalazimo u epohalnoj promeni u muzici – otkriće harmonije i usavršavanjemuzičkih instrumenata. Kada su Grci prodrli u tajne muzike, ona je kod njih u širem smislu obeležavala razvitakvelikog dela duševnog života, pa je izraz ἀνὴρ μουσικός (= muzički čovek) nasuprot izraza ἀνὴρ ἄμουσος (=nemuzički čovek) označavao obrazovanog čoveka. Muzika je imala važan položaj u grčkoj kulturi, i sva se grčkalirika razvijala uz nju: u najstarije vreme nema pesme bez muzike niti muzike bez pesme. Celokupna je helenskamuzika nažalost propala, ali znamo da su među najčešćim muzičkim instrumentima bili lira, kitara, forminga i frula.

Naziv lirika stvoren je u vreme aleksandrijskih filologa i označava prvobitno samo one starogrčke pesme koje su sepevale uz pratnju žičanih instrumenata, i to pre svega lire sa sedam žica – sami Grci arhajskoga doba umesto ovogaimena koristili su stari naziv melika (od μέλος = pesma). Ta se melika delila na monodijsku liriku i horsku liriku:osim što su se razlikovale po metrima koji su se u njima obično upotrebljavali, ove dve vrste lirike karakterisalo je tošto je prva bila namenjena solo pevanju, a druga horskom izvođenju. Aleksandrijski su filolozi, dakle, u svomkanonu starogrčke lirske poezije obuhvatili samo meliku, tj. monodijske liričare Alkeja, Sapfu i Anakreonta i horskeliričare Alkmana, Stesihora, Ibika, Simonida, Bakhilida i Pindara. Međutim, mi danas u helensku liriku ubrajamo irecitativne oblike poezije: elegiju i jamb.

Elegija

Spoljašnja oznaka elegije kojom se razlikovala od drugih pesničkih vrsta jeste posebna metrička građa, tzv. elegijski distih. Elegija, kako se čini, nastaje u Maloj Aziji kao tužbalica i naricaljka, da bi se u kopnenoj Grčkoj često preobrazila u svojevrsni bojni poklič. Grčka se elegija najpre i razvila u onom kraju i plemenu gde je epska poezija dostigla vrhunac, tj. kod maloazijskih Jonjana. Iz epa je uzela oblik, a iz svakodnevnog života sadržaj. Ratni užas i navala severnog naroda Kimerana u Malu Aziju podstakli su pesničko stvaralaštvo Kalina (Καλλῖνος), koji se ubraja među najstarije elegičare i koji je živeo negde u prvoj polovini 7. veka pne. Od njega nam se sačuvao, osim nekoliko fragmenata, početak jedne elegije u kojoj je pozivao svoje sugrađane na oružje protiv neprijatelja: to je pravi, glasan i žestok ratni poklič, a sadrži ujedno sjajnu pohvalu dobrom borcu koji se ne plaši smrti, te junački pada u borbi. Ratničku elegiju pisao je i Tirtej (Τυρταῖος), koji se prema legendi preselio iz Atine u Spartu i tamo tokom drugog

Grčka književnost 7

mesenskog rata (645–628. pne.) svojim pesmama tako raspalio vojnike da su Spartanci njemu pripisivali zasluge zapobedu nad Mesenjanima. Tirtej je, osim elegija koje je pisao u dorskom dijalektu, pisao i opomene ili savete(ὑποθῆκαι), i to u jonskom dijalektu s nešto dorizama. Njegova je poezija ratna i građanska: glavni su mu motiviodlučna borba protiv neprijatelja, smrt za domovinu i poređenje junaka s kukavicom i njihove različite sudbine.Sasvim je drugačiji elegičar Mimnermo (Μίμνερμος, druga polovina 7. veka pne.), najverovatnije iz Kolofona, čijaje poezija usredsređena na lična osećanja koja su bila uslovljena i prilikama u kojima je pesnik živeo. Njegova jepoezija melanholična i ljubavna. Ljubav, uživanje i radost za pesnika su željena dobra kojima se on veseli, dok semelanholija uvlači kada on pomisli da je lepoj mladosti suđeno da precvate i prođe, a umesto nje će doći starost,bolest i smrt. Zbirka Mimnermovih intimnih pesama nazvana je po sviračici Nani (Ναννώ) koju je pesnik snažnoljubio. Mimnermovi stihovi, napisani uglavnom epskim dijalektom, puni su čežnje i odzvanjaju muzikom.

Solon

Pesmama s društveno-političkom tematikom vraća se Atinjanin Solon(Σόλων, oko 638–558. pne.), veliki zakonodavac i reformatoratinskoga ustava. On je u elegijama i jambima izložio svoje etičkeideje i refleksije, objašnjenja i opravdanje vlastitoga političkog rada.Pre no što se 594. pne. kao arhont eponim prihvatio reformatorskogaposla, svojom elegijom Salamina podstakao je Atinjane da zauzmuostrvo Salaminu koje su tada držali Megarani i suzbijali sloboduatinske trgovine. Ukupan Solonov pesnički rad obuhvatao je oko 5.000stihova, danas sačuvanih samo fragmentarno, koji su pisani uglavnomu jonskom i epskom dijalektu s dosta atičkih elemenata. PoredSalamine, u njegov pesnički opus ulaze Opomene Atinjanima, elegije ukojima Solon opravdava i objašnjava svoj reformatorski rad, teOpomene samome sebi, u kojima izlaže svoja etička shvatanja.

U drugoj polovini 6. veka pne. živi i deluje Teognid (Θέογνις),elegijski pesnik iz Megare, od kojeg nam je sačuvano 1.389 stihova.To su sentencije i fragmenti koje je neko sakupio iz njegovih elegija, sgnomskom i moralnom tendencijom, ali ni ti stihovi nisu sviTeognidovi, nego su vremenom bili njima dodati i neki stihovi drugihpesnika. O Teognidu se zna tek toliko da je bio aristokratskog porekla iuverenja, te da je učestvovao u sukobima između aristokrata i demosa

koji su razdirali njegovu zemlju. Kako je iz tih sukoba na kraju demokratska stranka izašla kao pobednik, aristokratisu morali bežati iz Megare, a među njima i Teognid, koji otada živi na Siciliji, na Eubeji i u Sparti. Sve ove političkeborbe i teškoće našle su odraza u Teognidovim elegijama, čiji glavni deo čine ὑποθῆκαι (= opomene), koje suupućene mladom plemiću Kirnu, pesnikovom eromenosu, i koje su ponegde ispunjene žarom, strašću i bolom zbogiskustva čoveka koji je život proveo u neprekidnoj borbi, u nevolji i siromaštvu. Moralna pouka Teognidovauglavnom je pesimistična: mladost i sam život su nestalna dobra, smrt i siromaštvo vrebaju na svakom koraku, dobripropadaju, a zli trijumfuju. Ipak, pomisao na smrt izaziva kod pesnika uživanje u radosti i mladosti, pa u njegovojpoeziji nalazimo i veselih trenutaka.

Savremenik je Teognidov bio Fokilid (Φωκυλίδης), čije elegije i pesme u tetrametrima imaju didaktički karakter, ali se ne odlikuju dubokim sadržajem kao Solonove ili Teognidove elegije. U sačuvanom fragmentu od osam stihova oponaša Semonida Amorginca i u satiri na žene razlikuje četiri vrste žena: jedna je nastala od kuje, druga od pčele, treća od svinje, a četvrta od kobile, pri čemu je dakako najbolja ona koja potiče od pčele. Na osnovu malog broja fragmenata ne može se dati prava i potpuna karakteristika Fokilidove poezije. U drugoj polovini 6. veka pne. živeo je i prvi helenski pesnik-filozof, Ksenofan iz Kolofona (Ξενοφάνης ὁ Κολοφώνιος, oko 565– oko 473. pne.), koji je po tradiciji bio osnivač elejske filozofske škole. Pored epskih poema Osnivanje Kolofona i Naseljavanje Eleje, pisao je elegije te prvi u grčku književnost uveo novu vrstu poezije pod nazivom Σίλλοι (= Rugalice), gde je na satirički

Grčka književnost 8

način oštro kritikovao i ironisao narodna verovanja i ljudske mane. Ksenofan nije veliki pesnik, ali je oštromkritikom tradicionalne percepcije antropomorfnih božanstava i religijskih verovanja i obreda uopšte jačao veru ljudiu njihove vlastite snage i podsticao ih na samopromišljanje.

Jambografija

Jampsku poeziju pratila je muzika, ali se nije pevalo: to je bila tzv. παρακαταλογή, tj. ritmička recitacija smuzičkom pratnjom, a muzički instrumenti bili su jambika i klepsijamb. Svi jambografi bili su poreklom Jonjani, paje i njihov dijalekt jonski, ali vrlo blizak atičkom dijalektu. Jamb dopušta čitav niz različitih tonova, od smeha doporuge i prezira, s lirizmom u kojem ličnost dolazi do takvog izražaja kakav elegija nije poznavala. Najstariji je iistovremeno najsnažniji pesnik jamba bio Arhiloh (Ἀρχίλοχος) s ostrva Parosa, koji je živeo u 7. veku pne., burnim inemirnim životom, punim nevolja i pustolovina, kako se vidi i iz sačuvanih fragmenata. Izgubivši svu imovinu,preselio se na Tasos i tamo stupio kao plaćenik u vojsku Tasošana koji su ratovali s Tračanima, ali bezuspešno, pa sepesnik vratio na Paros. Zna se da je ponovo bio vojnik i da je poginuo u borbi protiv Naksošana. Čovek žestoke ćudi,nagle i iskrene, uvek spreman da napada jambima, često i oštrim, protivnike i sve one koji su mu se zamerili – takavutisak stičemo o Arhilohu iz sačuvanih fragmenata. Pesnik zna biti i duboko osećajan i plemenit, ali strasna ineuzvraćena ljubav prema Neobuli, kćerki paroskog aristokrata Likamba, koja je proizvela istinski nežne i osećajneljubavne pesme, pretvorila se u besnu mržnju kad je Likamb odbio pesniku dati svoju kćerku za suprugu. Otada ih jeArhiloh oboje napadao tako oštrim i zajedljivim pesmama, da im – prema legendi – nije preostalo drugo do da seobese. Arhilohova poezija bila je raznovrsna i kretala se od dražesnih i plemenitih slika do najžešće ironije i prostote.Arhilohov uticaj na potonje grčke liričare bio je ogroman, a među rimskim pesnicima posebno se na njega ugledaoHoracije.U 7. veku pne. živeo je i Arhilohov savremenik Semonid Amorginac (Σημονίδης ὁ Ἀμοργινός), rođen na Samosu iosnivač kolonije na ostrvu Amorgosu. Pisao je elegije i jambe, od kojih su sačuvani fragmenti, iz kojih se vidi da muje poezija bila poučna i refleksivna. Najpoznatiji je ipak po jampskoj satiri O ženama (Περὶ γυναικῶν), gdeduhovito i ironično ocrtava deset tipova ženskog karaktera, koje izvodi iz različitih životinja i elemenata: prljavažena potiče od svinje, lukava od lisice, brbljiva od kuje, troma i lenja od zemlje, prevrtljiva od mora itd. Pogled naživot što ga iskazuje ovaj mizogini pesnik prilično je pesimističan: bolest, starost, rat, brodolomi i samoubistva – toje preovlađujući okvir njegove životne stvarnosti. Otprilike jedan vek kasnije živeo je Hiponakt (Ἱππῶναξ) iz Efesa,čije je stvaralaštvo cvetalo oko polovine 6. veka pne. On je prvi sasvim izgrađeni pesnik realista, pravi i iskrenipesnik-prosjak, označen kao pesnik najbednijih društvenih slojeva. Od njegove pesničke produkcije najznačajniji sujambi, od kojih su sačuvani samo fragmenti, ali se iz njih može rekonstruisati niz situacija i tipova, npr. gozba gde sepije iz vedra, javne kuće s prostitutkama, smrdljive krčme pune insekata, trg s prizorima telesnih kazni. Pesmamakao glavni likovi provejavaju siromasi, surovi i goli koji drhte od hladnoće, među njima i sam pesnik. Hiponaktovapoezija je nesporedna, silovita, oštro individualizovana, realistična, gorka, ponekada podrugljiva i ironična, pa semože smatrati dalekim prethodnikom kiničkog morala.

Monodija

Uporedo s elegijom i jambom prilagođavale su se i druge vrste narodne poezije temama koje je isticalo doba raslojavanja helenskoga društva. Tako se i grčka melika razvijala u vezi sa životom naroda i folklornim pesmama, a korak dalje u obradi subjektivnih osećanja i crta lične biografije načinili su eolski pesnici, čije je književno i muzičko središte bilo ostrvo Lezbos. S ovog ostrva je i Alkej (Ἀλκαῖος, rođen oko 630. pne.), čiji su rodni grad Mitilenu razdirale unutrašnje borbe, te se aristokratska oligarhija jedva odupirala demokratskoj stranci. U tim je borbama učestvovao i aristokrata Alkej, koji se borio protiv demokratskih tirana i učestvovao u zaveri koja je dovela do ubistva tiranina Melanhra 612. pne., ali je novi tiranin Mirsil prognao Alkeja. Kad je i Mirsil pao i na vlast došao mudri Pitak, pesnik je nastavio s borbom i zaverama. Pitak se, međutim, nakon deset godina dobrovoljno odrekao vlasti, te se Alkej vratio u domovinu gde je mirno živeo do kraja života. Njegove su pesme filolozi podelili na političke i ratničke pesme (στασιωτικά), ljubavne (ἐρωτικά), vinske (συμποτικά ili σκόλια) i himne bogovima, ali

Grčka književnost 9

nijedna njegova pesma nije do nas došla potpuna. Ipak, iz oko 150 sačuvanih fragmenata, vidimo da je Alkejev stilbio uzvišen i kratak, dražestan i snažan, posebno u političkim pesmama koje su u sebi imale govorničku žestinu(plerumque oratori similis, kaže rimski pisac Kvintilijan), ali iskrenu i bez opterećujuće retorike. U političkimpesmama žestok, vatren, neobuzdan i beskompromisan, Alkej u drugim pesmama peva i o veselju na gozbama i oljubavi: božanska Dionisova tečnost našla je u njemu sjajnoga i vatrenoga pristalicu. Mnoge njegove pesme ispevanesu u alkejskoj strofi, nazvanoj po njemu.

Sapfa

I najslavnija grčka pesnikinja Sapfa (Σαπφώ, druga polovina 7. veka pne.)bila je s ostrva Lezbosa. Njena je porodica pripadala aristokratiji, pa se Sapfa,kada je oko 596. pne. vladajuća demokratija proterala plemstvo, sklonila naSiciliju, odakle se vratila kada je Mitilenom zavladao Pitak. O Sapfi su kolalemnoge legende: da je ružna, da se bacila s Leukadske stene jer joj mladićFaon nije uzvraćao ljubav, te da je naprotiv bila lezbejka – po njoj je, najzad,i nazvana istopolna ljubav između žena. Nevezano za legende, iz njene jepoezije vidljivo kako je Sapfa znala snažno ljubiti. Okupljala je oko sebemlade devojke koje je poučavala muzici i poeziji, pa je zato svoj dom nazvala"kućom Muza". Alkej ju je zvao "čistom" (ἄγνα), Platon ju je nazvao"desetom Muzom", a Strabon "nečim čudnovatim" (θαυμαστόν τι χρῆμα).Njene su pesme antički filolozi svrstali prema metru u devet knjiga, uzzasebnu knjigu epitalamija (svadbenih pesama). Najbolje su joj i umetničkisvakako najvrednije bile ljubavne pesme, pisane u safičkoj strofi, nazvanoj ponjoj. Sapfina poezija odiše dubokim ljubavnim žarom, prožeta je lepimmislima, puna ljupkih slika i ispevana lepim jezikom i savršenim stilom.Ljubav, cveće, noć puna mesečine, priroda, zvuk, boja – to su motivi i slikekoji se skladno razlivaju u njenim stihovima.

Nakon eolske melike javlja se jonska s Anakreontom (Ἀνακρέων, rođen oko 570. pne.), Jonjaninom iz grada Teosana maloazijskoj obali. Kad je Kir Stariji osvojio Teos oko 545. pne., iselio se Anakreont s još nekim sugrađanima ugrad Abderu u Trakiji, a kasnije ga nalazimo na dvoru samoskog tiranina Polikrata, koji je tada bio na vrhuncu moćii sjaja. Nakon Polikratova ubistva, doveo je Anakreonta u Atinu Hiparh, Pizistratov sin, a kada je oko 514. pne. iHiparh pao s vlasti, o Anakreontovu životu ne znamo ništa pouzdano: po nekima je živeo kod Aleuada Ehekratida uTesaliji, a po drugima opet u Teosu. Po predaji, umro je kao starac u 85. godini u Abderi. Premda Jonjanin,Anakreont je bio pravi nastavljač subjektivne eolske poezije Alkejeve i Sapfine, iako ne s tako dubokomosećajnošću. Njegova poezija, od koje je sačuvano samo oko 100 kratkih fragmenata, ima pretežno erotski isimpotički karakter i slavi Dionisa i Erosa. Dva sačuvana fragmenta bila su deo himni posvećenih Dionisu iArtemidi, a pisao je i elegije, jambe i epigrame. Sadržaj Anakreontovih pesama je bezbrižno uživanje života, alierotika mu nije neposredna i duboko proživljena kao kod Eoljana: žar njegove strasti je veliki, ali brzo gasne. Ipak,Anakreontovo pesništvo vedrog i ugodnog raspoloženja steklo je veliku popularnost već u antici, pa su se kasnijipesnici ugledali na njega pevajući pesme istoga sadržaja: sačuvano je oko 60 takvih pesmica lagodnog sadržajanazvanih Anacreontea (Ἀνακρεόντεια). Na njega se ugledao i veliki rimski pesnik Horacije.

Horska lirika

Iz Sarda u Lidiji bio je Alkman (Ἀλκμάν, druga polovina 7. veka pne.), ali je živeo u Sparti, gde je sastavljao himne, peane (svečane obredne pesme u Apolonovu čast), hiporheme (vesele i živahne plesne pesme uz pratnju kitare ili frule), skolije (gozbene pesme) i erotske pesme, ali se najviše proslavio partenijima, pesmama koje su u čast bogova pevali devojački horovi. Od oskudnih fragmenata koji su došli do nas najduži je odlomak od stotinu stihova iz pesme koja je, kako se čini, spevana u čast Dioskura i Artemide, ali u kojoj pesnik od pohvale boginji naglo prelazi na pohvalu ljupke lepote devojaka, učesnica hora, prožetu sjanim slikama iz njihovih svakodnevnih života. Ni o

Grčka književnost 10

Stesihoru (Στεσίχορος, kraj 7. i početak 6. veka pne.), koji se možda rodio u Metauru u južnoj Italiji ali je živeo uHimeri na Siciliji, nije moguće dati neki određeni sud, jer se sačuvalo premalo fragmenata, od kojih najduži ima šeststihova. Ovaj pesnik, kome se pripisuju inovacije u muzici i metrici – među kojima je najvažnija bila podela horskepesme na trijade koje čine strofa, antistrofa i epoda – obrađivao je i narodne priče lokalnog karaktera o strastvenim inesrećnim ljubavima, npr. o pastiru Dafnisu koga je zbog nevere oslepila ljubomorna nimfa. Iz južne Italije bio je iIbik (Ἴβυκος, početak 6. veka pne.) iz grada Regija, koji je međutim veliki deo života proveo na dvoru samoskogtiranina Polikrata, gde je upoznao i Anakreonta. Uz vrlo oskudne fragmente sačuvan je jedan veći odlomak napapirusu koji sadrži pohvalu Polikratova mladog sina. U antici je Ibik bio cenjen kao pesnik enkomija, tj. pohvalnihpesama u čast znamenitih savremenika, i homoerotskih pesama u kojima je iznosio vatrenu ljubavnu strast premamladićima.Simonid Kejanin (Σιμωνίδης, 556–468. pne.) rodio se na ostrvu Keosu, živeo na dvorovima različitih tirana(Pizistratidi u Atini, Skopadi u Kranonu i Aleuadi u Larisi u Tesaliji) i umro u dubokoj starosti u Agrigentu naSiciliji. Na početku grčko-persijskih ratova nalazio se u Atini, gde je postao pesnikom borbe helenskog naroda protivPersijanaca: opevao je sve grčke pobede i proslavio u elegijama junake poginule u borbama kod Termopila,Maratona, Salamine i Plateje. Horske pak pesme zahvatale su sve dotada poznate vrste: enkomije, ditirambe (pesmeu čast Dionisa), partenije, peane i himne, a bio je poznat i kao jedan od stvaralaca nove vrste poezije – epigrama. Uantici je Simonid bio naročito poznat po dubini osećaja koje je svojim tužaljkama umeo pobuditi kod slušalaca.

Pindar

Simonidova lirika s jasnim i jednostavnim stilom te živim slikama ijakim osećajima, zadahnutim blagim pesimizmom, otvorila je u grčkojknjiževnosti novi horizont na kome blistaju Bakhilid i Pindar. Bakhilid(Βαχυλίδης, oko 518–450. pne.), nećak Simonida Kejanina, rodio sena ostrvu Keosu. O njegovom se životu ne zna mnogo, ali izgleda da jebio u Atini, u Tesaliji, na Egini i u Sirakuzi na dvoru Hijerona, gde senadmetao s Pindarom u slavljenju Hijeronovih pobeda u grčkimnarodnim takmičenjima. Sve do kraja 19. veka od njegovih smopesama imali tek neznatne fragmente, ali je 1896. na egipatskimpapirusima pronađeno 14 epinikija (pesama u čast pobednika naatletskim takmičenjima) i 6 ditiramba, pa nam je sada Bakhilid poslePindara najbolje poznati horski liričar. Bakhilidov epinikij ima istustrukturu kao i Pindarov, tj. aktuelnost (hvali se pobednik u nekomtakmičenju, njegovi preci i grad) – mit (govori se o nekom heroju kaopretku pobednika ili se obrađuje neki mit vezan za grad pobednika ilimit o lokalitetu takmičenja ili o uvođenju takmičenja) – aktuelnost(gnomski saveti i opomene kojih se pobednik treba držati). Bakhilidoviditirambi nalikuju baladama jer se u njima epizode iz mitova razrađujuna lirski način. Zanimljiv je ditiram Tezej (Θεσεύς), koji je ceo uobliku dijaloga između Tezejeva oca Egeja i hora koji čine Atinjani.

Pindar (Πίνδαρος, 522. ili 518–442. pne.) iz Kinoskefala kod Tebe poticao je iz ugledne aristokratske porodice, pa mu je čitavo pesništvo duboko prožeto duhovnim idealima helenske aristokratije. Pindarov pesnički rad, vrlo bogat i raznolik, obuhvatao je sve vrste horske lirike: himne, peane, ditirambe, prozodije (ophodne pesme), partenije, hiporheme, enkomije, trenose (tužbalice za mrtvima) i epinikije. U potpunosti je, pored fragmenata, sačuvano 44 epinikija ili oda, koje se prema mestu na kome je postignuta pobeda dele u četiri grupe: Olimpijske (Ὀλυμπιονῖκαι), Pitijske (Πυθιονῖκαι), Nemejske (Νεμεονῖκαι) i Istamske (Ἰσθμιονῖκαι). Pindarove ode, koje odlikuje velika raznolikost ritma i metričkih oblika, strukturisane su redovno prema uobičajenoj shemi aktuelnost – mit – aktuelnost. Ali pesnikova pažnja zaustavlja se na spoljašnjim obeležjima atletske pobede: samo takmičenje nikada ne opisuje, jer njega pobeda zanima samo kao ispoljavanje vrline koju slavi kod pobednika. Sledi nagli prelaz u

Grčka književnost 11

područje mita (tzv. pindarski let), koji zahvata najduži deo ode i gde najviše dolazi do izražaja pesnikov duh, njegovipogledi na život i njegovi ideali. Duboko religiozan, Pindar iz mita uklanja sve negativne crte heroja i bogova.Veliku slavu postigao je već u antici, smatran često najvećim helenskim liričarem kome je pripalo prvo mesto ukanonu alkesandrijskih filologa, a neposredan njegov uticaj naročito je vidljiv u horskim delovima tragedije.

Prozno stvaralaštvoPočeci književne helenske proze padaju u 6. vek pne., premda se ona upotrebljavala i ranije za potrebesvakodnevnog života, pisanje zakona, ugovora, za spiskove pobednika na narodnim igrama, spiskove sveštenika ičinovnika te za natpise svake vrste. Proza je nastala u Joniji, gde su se tada nalazili najnapredniji i najbogatijigradovi u celom grčkom svetu. Jonjani su bili pažljivi posmatrači prirode i prvi su, u obliku kratkih sinteza, pokušaliponuditi odgovore na teške probleme koje im je postavljala priroda: tako su nastale filozofija i nauka. Jonski filozofiotvorili su novu eru u filozofiji pitanjem o prapočetku svega što postoji, pitanjem o bitku. Jonjani kao prvi proznipisci pišu svojim jonskim dijalektom, koji se ustalio kao jezik najstarije grčke proze. Već se u antici raspravljalo da lije prvi prozni pisac bio istoričar Kadmo iz Mileta (početak 6. veka pne.) koji je sastavio spis Osnivanje Mileta i celeJonije ili njegov savremenik, filozof Ferekid sa Sirosa sa svojim kosmogonijskim spisom Heptamih (= Pećina sasedam skrovišta).Prvi pravi grčki filozofi i začetnici nauke bila su trojica Milećana, čija učenja čine tzv. miletsku školu. Prvi od njih,Tales (Θαλῆς ili Θάλης, 624–547. pne.) – koji izgleda nije ostavio ništa napisano – kaže da je prauzrok svega uprirodi voda, Anaksimen (Ἀναξιμένης, sredina 6. veka pne.) smatra da sve stvari nastaju zgušnjavanjem irazređivanjem vazduha, dok je najapstraktniji odgovor dao Anaksimandar (Ἀναξίμανδρος, 610–547), kojiprauzrokom svega smatra neodređenu materiju zvanu apeiron (ἄπειρον), iz koje usled suprotnosti toplo-hladnonastaje svet. Anaksimandar je nešto stariji od Anaksimena i sastavio je prvi filozofski spis, pod naslovom O prirodi(Περὶ φύσεως), a zatim je i Anaksimen svoje misli zapisao u jednom spisu istoga naslova. Šestom veku pripada iPitagora (Πυθαγόρας), koji nije ostavio ništa napisano i koji smatra da harmonija, koja vlada svetom, proizlazi izodređenih brojevnih odnosa koji vladaju svetom: broj je savršenstvo. Pitagora je izvršio ogroman uticaj na antičkufilozofiju i nauku, što neposredno što preko svoje pitagorejske škole.Najstariji grčki istoriografi i geografi obično se nazivaju logografima (λογογράφος = prozni pisac), a tako su se uAtini nazivali i oni govornici koji su za svoje klijente sastavljali sudske govore. Najvažniji logograf bio je Hekatej izMileta (Ἑκαταῖος ὁ Μιλήσιος), koji je živeo za vreme persijskog kralja Darija (vladao 525–485. pne.) i koji jenapisao dva dela: Genealogije (Γενεαλογίαι) sa pričama o mitskim junacima gde je nastojao uneti i nekoghronološkog reda i naivnim racionalizmom ukloniti pojedinosti koje su mu se činile neverovatnima, te Opis Zemlje(Γῆς περίοδος) s geografskim opisima Evrope i Azije te podacima o narodima i njihovim običajima.Prvim piscem evropske basne smatra se Ezop (Αἴσωπος, 6. vek pne.), premda se koreni basne kao književne vrstenalaze u dalekoj prošlosti i možda su nastali u Indiji. Ezop je bio rodom iz Frigije u Maloj Aziji i kao rob služio jeviše gospodara. Kako se čini, on svoje basne nije pisao, već ih je pričao u prozi, a kasnije su se širile usmenompredajom i u svojoj jezgri sačuvale su se u dosta neiskvarenom obliku. Međutim, tokom vekova svaka se basnapočela pripisivati njemu, pa je pod Ezopovim imenom sačuvan čitav zbornik basana. Svaka Ezopova basna je pravamala drama sa zapletom, kulminacijom i raspletom, često odiše svežim humorom, a svoju etičku i pedagoškuvrednost čuva i danas.

Grčka književnost 12

Klasično razdoblje

Atinski pomorski savez oko 450. pne.

U drugoj polovini 6. veka pne. Jonija pada podpersijsku vlast i gubi prvenstvo u kulturnom razvojugrčkoga sveta, koje će otada pa tokom čitavog 5. i 4.veka pne. pripadati Atini. Kulturna hegemonija Atinetako se potpuno podudara s njenom političkomhegemonijom, koja je započela sjajnim atinskimpobedama kod Maratona, Salamine i Plateje tokomgrčko-persijskih ratova i učvrstila se izgradnjomAtinskog pomorskog saveza. Atička književnost u 5.veku pne. obrađuje različita pitanja koja su postavljalesavremene društvene i političke prilike – državnupolitiku, moral, vaspitanje, privredu – a u središtu svihtih pitanja nalazi se čovek, njegov položaj i uloga udruštvu, kao i njegova moralna odgovornost za odlukekoje donosi. Osnovna su obeležja klasične književnostibliska povezanost s narodom, obrada svakodnevnih životnih problema, monumentalnost i humanizam. Od književnihvrsta glavno mesto zauzima drama – tragedija i komedija – koja, uz Homerove epove, predstavlja najvažnijidoprinos Helena evropskoj književnosti.

TragedijaPostanci grčke drame padaju u 6. vek pne., a njeni vrhunci u 5. i 4. vek pne. Najstarije i gotovo jedine podatke opostanku tragedije nalazimo u Aristotelovoj Poetici, gde čitamo da je nastala od improvizovanog početka, i to odonih koji su započinjali pevati ditiramb, da je prošla kroz mnogo promena dok je zadobila svoj uobičajeni oblik.Prikazivanje tragedije u staroj je Grčkoj bila služba božanstvu, deo državnoga kulta. Dva bitna obeležja tragedijejesu kult boga Dionisa i mit. Na razvitak tragedije posebno je uticalo uspostavljanje tiranije u mnogim polisima, jersu se tirani posebno oslanjali na seljaštvo, među kojima je popularno božanstvo bio Dionis, koji nije pripadao"aristokratskom" Olimpu. Herodot kaže da je Arion iz Metimne "prvi spevao ditiramb, dao mu naslov i prikazao ga uKorintu", a Suidina enciklopedija: "Kažu da je Arion izumeo tragički način, i da je prvi sastavio hor i spevaoditiramb, i prozvao tako ono što je hor pevao, i uveo da satiri govore stihovima". Dakle, on je od ditiramba stvaoriosatirsku pesmu kada je uveo običaj da Dionisa slavi njegova pratnja, tj. satiri, koji se u prenesenom smislu, zbogbrade i bludnosti, a možda i zbog kostima, nazivaju τράγοι (= jarci). Odatle je i postala reč tragedija, tj. pesma kojusu pevali ljudi preodeveni u satire.Atinski tiranin Pizistrat uveo je dve važne svetkovine: Panateneje i Velike Dionisije, za vreme kojih je 534. pne. prviput prikazana jedna tragedija pesnika Tespida, koga tradicija smatra "ocem tragedije". On je prema horu postaviojednog silena kao glumca, koji je horu govorio nešto što je hor podsticalo na pevanje ili je s horovođom zametaorazgovor. Za govor toga glumca, koji je počeo prikazivati višestruke likove, upotrebljen je oblik jampske pesme, tj.trohejski tetrametar i jampski trimetar. Može se, dakle, zaključiti da je tragedija postala u Atini od satirskogditiramba, koji je u nju došao s Peloponeza. Ali tragedija svoj prirodni oblik dobija tek posle pada Pizistratida, jerono što je stvorio Tespid još uvek ima više karakter satirske igre.Drugi atički tragički pesnik, nakon Tespida, bio je Heril, za koga Suida kaže da je napisao oko 160 drama, ali je poznat samo naslov jedne drame: to je Alopa, sa građom iz eleusinskog mita. Najvažniji tragički pesnik pre Eshila bio je Frinih iz Atine, za koga Suida kaže da je prvi tragičku poeziju izneo na pozornicu, prvi uveo ženski lik, izumeo tetrametre (što znači da aleksandrijski filolozi nisu imali tragičarskih tekstova starijih od Frinihovih) te napisao devet tragedija. Među ovih devet tragedija su i dve s istorijskom tematikom: Zauzeće Mileta i Feničanke

Grčka književnost 13

(koja slavi salaminsku pobedu). Frinihova tragedija već ima umetnički doteran govor, kako pokazuju dva odlomka iznjegovih Pleuronjanki, ali prave radnje još uvek nema mnogo, jer postoji samo jedan glumac. Tragički pesnik bio jei Frinihov sin Polifrasimon, za koga Suida pominje da je naposao tetralogiju Likurgija. Peti tragičar bio je Pratina,koji je navodno napisao 50 drama, od kojih 32 satirske igre. Po imenu su poznate dve njegove drame: Satiri rvači iDismene ili Karijatide. Misli se da se u ovoj drugoj drami radilo o dva hora koji se prepiru: naime, Karijatidama suse nazivale igračice u kultu Artemide u Kariji na severnoj granici Lakonije i Arkadije, a Dismenama seoskebakhantkinje u Sparti, pa bi ova drama prikazivala sukob između apolonsko-kitarističke i dionizijsko-auletskemuzike. I Pratinin sin Aristija pisao je tragedije: 467. pne. prikazao je očevu satirsku igru Satiri rvači, a po naslovusu poznate njegove drame Persej, Tantal, Antej, Atalanta, Kiklop i Orfej.Pravim tvorcem helenske tragedije smatra se Eshil (Αἰσχύλος, 525–456. pne.), rođen u Eleusini blizu Atine, koji jeuveo drugoga glumca i smanjio ulogu hora, a kasnije je od Sofokla preuzeo i trećega glumca. Građu za svojetragedije uzimao je iz bogate riznice grčke mitologije, a naročito je rado obrađivao domete ljudske sudbine kojomupravljaju božanska pravda i večni zakoni kojima se ljudi moraju pokoravati. Pored Sedmorice protiv Tebe (Ἑπτὰἐπὶ Θήβας) o borbi Edipovih sinova Eteokla i Polinika i Okovanog Pometeja o kazni koju Prometej trpi od Zevsazbog svoje pomoći ljudskom rodu, Eshil je autor i jedine sačuvane trilogije u helenskoj književnosti, pod naslovomOrestija (Ὀρέστεια), koja obrađuje tragediju Atrejeva roda, gde grozni zločini uzrokuju nove zločine. Prvi deotrilogije je Agamemnon (Ἀγαμέμνων) koja govori o tome kako Agamemnona po povratku iz Troje ubijaju njegovažena Klitemnestra i njen ljubavnik Egist, zatim sledi Žrtva na grobu ili Hoefore (Χοηφόροι) o tome kakoAgamemnonov sin Orest na Elektrin nagovor ubija majku da bi osvetio mrtvoga oca, a trilogija se završavatragedijom Eumenide (Εὐμενίδες) koja govori o tome kako Oresta zbog ubistva majke proganjaju Erinije, koje nanagovor Atene i nakon izmirenja i zadovoljenja pravde postaju blage (Eumenide).

Eshil

Mlađi savremenik Eshilov bio je Sofokle (Σοφοκλής, 495–406.pne.), rođen u Kolonu blizu Atine, pravi predstavnik Periklova doba.Na scenu je uveo i trećega glumca, čime je povećao dramatikuradnje, a broj članova hora povećao je sa dvanaest na petnaest. Uodnosu na Eshila, Sofokle karaktere svojih likova crta s mnogo višepažnje i trudi se da im dâ što više ljudskih svojstava te složeniji ibogatiji duševni život. Tragedija Elektra (Ἠλέκτρα) govori oAgamemnonovoj kćerki Elektri koja živi za osvetu učekujući brataOresta da ubije majku Klitemnestru. Najbolja mu je drama KraljEdip (Οἰδίπoυς τύραννoς) koja govori o tome kako je tebanski kraljEdip u neznanju ubio svog oca, oženio se vlastitom majkom te navrhuncu slave i moći, istražujući uzroke kuge, otkriva strašan greh ukojem živi te oslepljuje sama sebe i odlazi u dobrovoljno izgnanstvo.Antigona (Ἀντιγόνη) govori o Edipovoj kćerki Antigoni koja nakonsmrti braće Eteokla i Polinika želi po božanskom zakonu sahranitibrata Polinika koji se borio protiv grada, što kralj Kreont zabranjuje iAntigonu kažnjava smrću, što prouzrokuje i njegovu vlastitu propast.Edip na Kolonu (Oι̉δίπoυς ἐπὶ Κολωνῷ) govori o slepom izgnanikuEdipu koji, po Apolonovom uputstvu, kod Kolona traži smirenje iočišćenje od greha, i to na samrti i dobija, zahvaljujući i atinskomkralju Tezeju. Sačuvane su još drame Ajant (Αἴας) o ludilu koje je

spopalo Ajanta nakon što je Ahilejevo oružje dosuđeno Odiseju, Trahinjanke (Tραχίνιαι) o tome kako Dejaniranehotice ubija svoga muža Herakla, te Filoktet (Φιλοκτήτης) o tome kako Grci polazeći na Troju ostave Filokteta naostrvu Lemnosu jer mu se iz rane širi nepodnošljiv smrad, ali kasnije shvate da ne mogu osvojiti Troju bez

Grčka književnost 14

Heraklova luka i strela koje se nalaze kod Filokteta, te ga posećuju Odisej i Neoptolem, koji međutim ne uspejudobiti to važno oružje, pa se pojavljuje sam Herakle kao deus ex machina i naređuje Filoktetu da im preda oružje isam pođe u Troju.Treći veliki tragički pesnik Euripid (Εὐριπίδης, oko 480–406. pne.) rodio se na Salamini, ali je veći deo životaproveo u Atini. Euripid je predstavnik novog doba koje nastupa oko sredine 5. veka pne., kada počinje kriza atinskedemokratije i kada nastupa nova generacija koja je pod uticajem naprednog učenja sofističke imaterijalističko-atomističke filozofije. Čovek i sudbina ostaju glavni problemi kod Euripida, ali ih on rešava u duhusvog vremena. Jedan odlomak iz Euripidovog Belorofonta glasi: "Ako bogovi čine nešto sramotno, nisu bogovi":Euripid, dakle, religiju meri moralom i vodi teomahiju, tj. borbu protiv konvencionalnih i antropomorfnih bogova,koji su moralno prevrtljivi i nedosledni. Ali to nije nije ateizam, nego religiozna prosvećenost, koja ima čistije iuzvišenije predstave o suštini božanstva. Euripid prvi u dramu unosi psihološku analizu likova, otkrivajući dotadnepoznat svet duševnog i emocionalnog života, u kome se strast pojedinca sukobljava sa opštim principima većustaljenog običaja i mišljenja. Poseban Euripidov značaj za svetsku književnost zasniva se na njegovim ženskimlikovima. Pored jedne satirske igre, sačuvalo nam se njegovih sedamnaest tragedija, među kojima se posebnoizdvajaju četiri. Medeja (Μήδεια) obrađuje temu strastvene žene čija se ljubav pretvara u mržnju, koja je podstiče nagrozna dela, uključujući ubistvo vlastite dece. Motiv strasti obrađuje i Hipolit ovenčani (Ἱππόλυτοςστεφανοφόρος), koji govori o tome kako Tezejevu ženu Fedru muči ljubav prema svom posinku Hipolitu, koja nakraju i nju i Hipolita odvodi u propast. Ifigenija u Tauridi (Ἰφιγένεια ἡ ἐν Ταύροις) sagrađena je na intrigi:Agamemnonova kćerka Ifigenija trebalo je da bude žrtvovana u Aulidi, ali ju je spasila Artemida i učinila je svojomsveštenicom u Tauridi, kamo sad stiže i njen brat Orest u pratnji prijatelja Pilada da bi se očistio od greha zbogubistva majke Klitemnestre. Ifigenija ga je, kao i svakoga stranca, morala žrtvovati, ali dolazi do prepoznavanja i onise zajedno vraćaju u domovinu. Zanimljiva je Euripova Elektra jer obrađuje istu tematiku kao i Eshilove Hoefore iSofoklova Elektra, ali na drugačiji način: Eshil se pita o opravdanosti ubistva majke, Sofokle to opravdava voljombogova, a Euripid ubice Oresta i Elektru prikazuje ne kao junake nego kao kolebljive i prestrašene nesretnikedostojne sažaljenja. Euripid se ubraja među najveće pesnike svih vremena.

KomedijaPremda je u antici postojalo i mišljenje da je reč komedija (κωμῳδία) postala od dorske reči κώμη (= selo), zbogčega su Dorani iz Megare sebi prisvajali prvenstvo u pronalaženju ove pesničke vrste, ipak je danas opšte prihvaćenodrugo tumačenje, prema kojem taj termin potiče od reči κῶμος = bučna družina veseljaka koji pripiti nakon gozbe udionisijskoj razuzdanosti idu po gradu i pevaju pesme podrugljiva sardržaja. Komedija, dakle, nastaje odimprovizovanih početaka, i to od pevanja faličkih pesama tokom ophoda u kojima se nosio falos (φαλλός = muškipolni organ, napravljen od duguljastog komada drveta presvučenog crvenom kožom) kao simbol plodnosti i rađanjaljudi, životinja i zemlje. Međutim, pre razvoja komedije u Atini nezavisno od nje razvila se megarska farsa i dorskaili sicilijska komedija, koje su izvršile određeni uticaj i na atičku komediju. Od 6. veka pne. javljaju se u dorskimkrajevima tipovi komičkih izvođača, koji se na Siciliji i u južnoj Italiji zovu flijaci (φλύαξ = brbljivac kojem govorprovaljuje na usta). Ti izvođači prikazivalu su radnju zasnovanu na improvizovanom oponašanju hromih i grbavihstaraca i starica, kradljivaca, lekara šarlatana, budala, izjelica, seljaka itd. Tako se radnja i komika flijačke farsezasnivala uglavnom na fizičkim karakteristikama, razuzdanoj šali, prežderavanju, batinanju i svakodnevnimzgodama.Megarska je komedija u osnovi flijačka, anonimna i prilično gruba, ali je dobila i svoju umetničku obradu u delima Epiharma (Ἐπίχαρμος, 528–438. ili 431. pne.) iz Sirakuze, kojem je Platon davao prvenstvo ispred atičkih komediografa. Od njegovih drama ostalo je 37 natpisa i oko 200 fragmenata. Neke su drame bile inspirisane Heraklom, npr. Herakle na osvajanju pojasa (Ἡρακλῆς ὁ ἐπὶ τὸν ζωστῆρα), druge Odisejem, npr. Odisej dezerter (Ὀδυσσεὺς αὐτόμολος), a bilo je i drama vezanih za mit o Dionisu, za trojansku priču, kao i za Tezeja, Edipa i druge mitološke likove. Neke drame obrađivale su prizore iz svakodnevnog života, npr. Seljanin (Ἀγρωστῖνος), Grabeži (Ἁρπαγαί), Megaranka (Μεγαρίς) itd. Osnovne razlike između sicilijske i atičke komedije jesu u tome što

Grčka književnost 15

sicilijska nema hora i što njen obim ne prelazi 300–400 stihova. Svojevrstan Epiharmov nastavljač bio je Sofron(Σώφρων, rođen oko 480. pne.) iz Sirakuze, o kome znamo vrlo malo. Sastavljao je mime, vrstu narodne lakrdije, ukojoj je oponašao smešne i ponekad ozbiljne prizore iz svakodnevnog života. On je mimu dao umetnički oblik isvoje mime podelio na muške i ženske, prema likovima koji se u njima javljaju.U razvoju atičke komedije razlikuju se tri perioda: stara, srednja i nova komedija. Glavne odlike stare komedije jesuhor kostimiran u neobične kostime, parabaza, oštra lična poruga te obrada tema iz savremenog političkog idruštvenog života. Svoj umetnički oblik komedija je dobila nakon tragedije, pa je i njena struktura delimičnooblikovana po uzoru na tragediju. O najstarijim atičkim komediografima, Hionidu i Magnetu, ne znamo gotovo ništa,dok je malo bolja situacija sa Kratinom i Eupolidom, starijim Aristofanovim savremenicima. Kratin (Κρατῖνος,519–423. pne.) iz Atine napisao je 21 komediju, od kojih su sačuvani neki fragmenti. U nekim komedijama oštro jenapadao Perikla i krug oko njega, dok u nekima parodira mitološke teme. Najoriginalnija mu je komedija Pljoska iliBoca (Πυτίνη), u kojoj je prikazao samoga sebe: njegova zakonita žena Komedija preti mu razvodom braka jer ju jeprevario s ljubavnicom Pijanstvom (Flašom), međutim posredovanjem prijatelja dolazi do izmirenja. Kratin je bioosnivač političke komedije koga je krasila velika i originalna pesnička snaga. Atinjanin Eupolid (Εὔπολις, 446–411.pne.) napisao je 17 komedija, od kojih su takođe sačuvani neki fragmenti. Uglavnom je pisao komedije s političkomtematikom, napadajući Perikla i demagoga Hiperbola. Satira na društvene i političke običaje onoga vremena bila jekomedija Gradovi (Πόλεις) koja je kritikovala atinsku politiku prema saveznicima. Prema nekima, jedna odnajboljih bila mu je komedija Opštine (Δῆμοι): iz Hada dolaze Solon, Miltijad, Aristid i Perikle i pomažu teškompoložaju Atine kažnjavajući zločince i doušnike.

Aristofan

Najveći grčki komediograf bio je Aristofan (Ἀριστσφάνης, oko445–385. pne.) iz Atine, glavni predstavnik stare atičke komedije. Posvojim političkim i etičkim shvatanjima Aristofan je konzervativan ibrani stare običaje, kritikuje novotarije i sofističku prosvetu. Političkinapadi upereni su uglavnom na demokratske državnike, a posebno suoštroj poruzi izvrgnuti demagozi – vođe radikalne demokratije.Predmet komedije ima fantastični karakter: najčešće se ostvaruje nekinemogući plan izmene društvene stvarnosti, a satira se izlaže u oblikuutopije, pa neverovatnost radnje stvara izrazito jak komički efekat. Od44 komedije koje su se pripisivale Aristofanu sačuvano je jedanaest.Komedija Aharnjani (Ἀχαρνῆς, 425. pne.) prožeta je jakim antiratnimduhom i pesnikovom strasnom željom za okončanjem peloponeskograta, a govori o tome kako neki seljak sklapa za svoju porodicuseparatni mir sa Spartom i uživa sve životne radosti. U Vitezovima(Ἱππῆς, 424. pne.) oštro se napada vođa radikalne demokratije Kleon

koji je tada bio na vrhuncu moći. Oblaci (Νεφέλαι, 423. pne.) kritikuju sofističko obrazovanje, predstavljajućiSokrata kao karikaturu sofistike i prikazujući nadmetanje Pravednog i Krivičnog govora, gde prvi hvali staro i strogovaspitanje, a drugi dokazuje da nema pravde i da se zakoni mogu kršiti. Ose (Σφῆκες, 422. pne.) ismejavaju strastAtinjana za parničenjem prikazujući sudski proces protiv psa koji je ukrao sir. Komedija Mir (Εἰρήνη, 421. pne.)prikazana je nekoliko dana pre Nikijinog mira: jedan seljak odlazi na nebo da oslobodi boginju mira koju zarobljenudrži bog rata, oslobađa je i donosi za zemlju uprkos protivljenju proizvođača oružja. Najduhovitija je komedija Ptice(Ὄρνιθες, 414. pne.) koja parodira političke, socijalne i verske planove o poboljšanju sveta: dva Atinjanina leteprema pticama i između neba i zemlje osnivaju ptičje carstvo, odakle će ptice vladati ljudima i bogovima. Ženskaskupština u Tesmoforiju (Θεσμοφοριάζουσαι, 411. pne.) parodira moderne tragičke pesnike, posebno Euripida,kojeg žene osuđuju na smrt zbog njegove mizoginije. Lizistrata (Λυσιστράτη = ona koja raspušta vojsku, 411. pne.)prikazana je posle atinskog poraza kod Sirakuze i ima antiratnu tendenciju: žene zaraćenih strana uskraćuju spolne

Grčka književnost 16

odnose svojim muževima i time ih prisiljavaju na sklapanje mira. Žabe (Βάτραχοι, 405. pne.) su napisane nakonEuripidove smrti: Dionis, zabrinut zbog sudbine tragedije, odlazi u Had da dovede na svet Euripida, a u drugom delukomada nadmeću se Eshil i Euripid citatima iz svojih tragedija, gde pobedu odnosi Eshil. Komedija Žene u narodnojskupštini (Ἐκκλησιάζουσαι, 392. pne.) ismeva žene, koje umesto narodnih demagoga preuzimaju državnu upravu iuspostavljaju zajedništvo imovine, žena i muževa: to je jedini eksperiment – kaže pesnik – koji Atina još nijeprobala. U komediji Pluto (Πλοῦτος = Bogatstvo, 388. pne.) žali se pesnik na nepravedno raspodeljeno bogatstvo, anaročito je uspela scena nadmetanja Bogatstva i Siromaštva.

Menandar

O srednjoj komediji, koja otprilike obuhvata razdoblje od 385. do330. pne., ne znamo gotovo ništa, ali je produkcija bila veomabogata, sa oko 800 komedija od 57 pisaca. Od svega toga, osimsasvim kratkih fragmenata i mnogo naslova, nije nam se sačuvaloništa. Čini se da su najpoznatiji pisci srednje komedije bili Antifan(Ἀντιφάνης), Anaksandrid (Ἀναξανδρίδης) i Aleksid (Ἄλεξις).Tematika srednje komedija bila je raznovrsna: mitološka parodija,intrige i ljubavne zgode, prizori iz svakodnevnog života.

U novoj komediji, koja obuhvata razdoblje od oko 330. pne. dooko 260. pne., hor više ne učestvuje u radnji nego svojimpesmama ispunjava razmake između činova, lični napadi su ređi ibezazleniji, upereni redovno protiv parazita, hetera i filozofa. Nastrukturu radnje nove komedije posebno je uticala tragedija, i tonaročito Euripid. Osnovni motivi nove komedije su svakodnevniporodični život i ljubav: zaljubljeni mladić mora savladati razneprepreke kako bi došao do devojke koju voli, a u tome mu pomaženjegov lukavi rob, koji nalazi izlaz iz svake teškoće. Motivspašavanja devojke spaja se s motivom izloženog i nađenog deteta:silovana devojka rađa i izlaže dete koja biva spašeno i na tojosnovi razvija se zamršena intriga koja dovodi do srećnogzavršetka. Najveći pesnici nove komedije bili su Filemon, Difil i Menandar, ali od prve dvojice sačuvani su previšekratki fragmento da bi se mogla dati ocena o njihovoj umetnosti. Menandar (Μένανδρος, oko 343–oko 291. pne.) izAtine napisao je 105 komedija, od kojih su sačuvani brojni kratki fragmenti, znatniji odlomci komedija Samljanka(Σαμία), Devojka s podrezanom kosom (Περικειρομένη) i Parničari (Ἐπιτρέποντες), ali i jedna cela komedija –Čovekomrzac (Δύσκολος, 317–316. pne.). Osnovni motiv Menandrovih komedija jeste privatni život atinskihgrađana, naročito ljubav i savlađivanje raznih prepreka ka srećnom završetku. Pesnikova originalnost sastoji se upronalaženju neočekivanih rešenja i manevrisanju u strogim okvirima nove komedije. Pesnik uspeva daindividualizuje tipske likove (starca, mladića, roba, hetere, parazita itd.) i učini ih umetnički uverljivim. Komediječesto odišu sentimentalnošću i romantikom, humor je blag i diskretan, s malo čisto akcionih scena. Menandar je,posebno preko svojih rimskih podražavalaca Plauta i Terencija, snažno uticao na evropsku dramsku tradiciju domodernih vremena.

FilozofijaU klasičnom razdoblju antička filozofija doživljava svoje najveće vrhunce. Od presokratskih filozofa hronološki je prvi Heraklit (Ἡράκλειτος, oko 535–oko 475. pne.), koji je smatrao da je praelement svega vatra i da se osnovni zakon prirode sastoji u neprestanom nastajanju, u neprestanoj promeni i kretanju koje se vrši sukobom suprotnosti, i koji – premda je pisao u prozi – svoje misli izražava u pravim pesničkim slikama kratkim i jedrim stilom. Parmenid (Παρμενίδης, oko 515. pne.), glavni predstavnik elejske škole, svoje mišljenje o jednom, večnom, nepokretnom i nepromenljivom bitku izložio je u poemi O prirodi (Περὶ φύσεως), od koje su sačuvani oskudni fragmenti iz kojih

Grčka književnost 17

se vidi da je bio osrednji pesnik ali veliki mislilac. Zenon iz Eleje branio je i tumačio filozofsku misao svog učiteljaParmenida i u poznatim aporijama nastojao dokazati nemogućnost kretanja. Empedokle (Ἐμπεδοκλῆς, oko495–435. pne.) iz Agrigenta na Siciliji smatra se osnivačem atomizma, a pripisuju mu se dva epa u heksametrima: Oprirodi (Περὶ φύσεως) i Očišćenja (Καθαρμοί), gde objašnjava da se sve postojeće sastoji od četiri elementa –zemlje, vode, vatre i vazduha, koje u pokret stavljaju dva suprotstavljena principa – ljubav i mržnja. Na ovu misaonaslanja se Anaksagora (Ἀναξαγόρας, oko 500–428. pne.), ali je razvija u apstraktnije tumačenje: svet se sastoji izjednako deljivih i nepromenljivih čestica koje on zove homeomerije (τὰ ὁμοιομερῆ), a koje su nekada bilesastavljene u jednu masu, u celinu, ali ih je u pokret stavio svetski um (νοῦς), prvi pokretač. Anaksagora jepripremio teren atomizmu Leukipa (Λεύκιππος), o kome ne znamo ništa pouzdano, i Demokrita (Δημόκριτος, oko470–oko 360. pne.), koji za bitak uzimaju atome (ἄτομος = nedeljiv, termin koji potiče od njih), koji se razlikuju poobliku, redu i položaju i nalaze se neprekidno u kretanju. Od Demokritovih 60 dela u jonskom dijalektu sačuvani sufragmenti. Svojom materijalističkom flozofijom Demokrit je preko Epikura uticao na sva duhovna strujanja ugrčkom svetu do kraja helenizma, a mnogo je pristalica imao i u Rimu. Njegov je savremenik bio i najveći antičkilekar Hipokrat (Ἱπποκράτης, oko 460–oko 377. pne.), otac naučne medicine, pod čijim su imenom sačuvana 52spisa, ali ne potiču svi od Hipokrata. U njima se mogu naći i genijalna predviđanja koje je moderna nauka potvrdila,npr. teorija o ustrojstvu ljudskog organizma, koja se zanova na teoriji o četiri soka (krv, sluz, žuta i crna žuč) odkojih zavisi karakter i zdravlje svakog čoveka; moderne teorije o hormonima predstavljaju svojevrsni povratakHipokratu. Znameniti su njegovi Aforizmi (Ἀφορισμοί), koji su bili rašireni u srednjem velu ("Život je kratak, aumeće dugo") i spis O vazduhu, vodi i mestima (Περὶ ἀέρων, ὑδάτων, τόπων) u kojem se ispituju odnosi izmeđuklime i zdravlja.

Sokrat

Na dalji razvoj filozofije snažno su uticale društvene, političke i ekonomskeprilike. Nakon pobede nad Persijancima razvio se u Atini vrlo živ privredni,politički i prosvetni rad. Filozofsko razmišljanje tada napušta problematikuprirode i usredsređuje se na na čoveka (ἄνθρωπος) i celokupnu društvenuproblematiku – time počinje antropološki period grčke filozofije. Društvenapreviranja unuar same demokratske Atine, zatim peloponeski rat, odvodili suinteres ljudi od od pitanja kosmosa i njegovih zakona, a u prvi plan stavljaličoveka, njegovu društvenost, sposobnost njegove spoznaje, njegovu opštuvrednost itd. U toj situaciji pojavljuju se sofisti (σοφισταί), putujući učiteljekoji su sebi uzeli u zadatak da govorima, predavanjima i polemikamaobrazuju slobodne grčke građane. Najznamenitiji sofist bio je Protagora(Πρωταγόρας, oko 481–411. pne.) iz Abdere u Trakiji, čiji je stav da je"čovek merilo svih stvari, postojećih da jesu, a nepostojećih da nisu" izazvaoje još u staroj Grčkoj velike polemike: jedni su smatrali da Protagora misli daje mnenje jedini stupanj u mogućnosti ljudske spoznaje i da je s tim u veziistinito samo ono što neki pojedinac može spoznati, dok su drugi držali da je

pod "čovekom" Protagora ipak mislio na čoveka kao generičko biće, a ne individualno. U polemikama je Protagoraargumentima i protivargumentima izoštravao misli zadivljujući tom svojom sposobnošću sve prisutne. Sve dok jejedan argument podnosio protivargument, Protagora nije smatrao da je došao do istine. Taj je moment do krajnjihgranica izoštrio sofist Gorgija (Γοργίας, oko 480–oko 370. pne.) iz Leontina na Siciliji, koji je bio više govorniknego sofist. On je smatrao da se uopšte ništa ne može dokazati, izrazivši time krajnju skepsu u mogućnost dolaženjado istine. Relativizmu i skepsi u spoznaji odgovara kod svih sofista relativizam i skepticizam u etici: nemaopštevažećih etičkih normi, one se razlikuju od naroda do naroda, od vremena do vremena.

Glavni protivnik Sofista bio je Atinjanin Sokrat (Σωκράτης, oko 470–399. pne.) koji je, kao i sofisti, čoveka učinio središtem svoga proučavanja. Čini se da on nikada nije zapisao svoje misli, tako da njegovo učenje poznajemo iz Ksenofontovih, Platonovih i Aristotelovih dela. Zainteresovan u prvom redu za etičku problematiku, koja je kao

Grčka književnost 18

"etička" bila ugrožena sofističkim tumačenjem moralnih normi, Sokrat je nastojao da utvrdi pojmovnu vrednostpojedinih moralnih normi, čime je želeo da pobije sofistički relativizam u etici, koji se zasnivao načulno-pojedinačnom kriteriju. Postupak je pritom bio dijalektički, što znači da je u toku razgovora (dijaloga) takodugo argumentima i protivargumentima obarao pojedine stavove (svoje ili sagovornikove) dok ne bi na krajuiskristalisao potpuno jasnu definiciju određenog pojma. Njegove javne diskusije, u kojima je induktivnom metodom"ironije" (εἰρωνεία) iskušavao neproverene etičke stavove u cilju jasnog definisanja pojmova, predstavljale su oštrukritiku sofističkog načina filozofiranja. A sofisti su, objektivno uzevši, bili ideolozi demokratije, koja je tada u Atinipredstavljala nastupajuću snagu i upravo proživljavala teškoće uspona.Najgenijalniji Sokratov učenik i jedan od najvećih svetskih idealističkih filozofa uopšte bio je Atinjanin Platon(Πλάτων, 427–347. pne.), utemeljitelj Akademije, koji je uglavnom pisao dela u obliku dijaloga. On nije samo velikimislilac, nego i originalni umetnik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, ipak je filozofski dijalogpravu umetničku obradu dobio tek u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladiljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih, a glavnilik u većini dijaloga je upravo Sokrat, i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon,Fedar). Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike,kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede natragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima predsmrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističunjihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički. Od svih likova najuspeliji jeSokratov. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovogknjiževnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu. Među književnonajuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata kojiide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti;Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najboljePlatonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskreživotne radosti priča o ljubavi.

Aristotel

Najuniverzalniji filozof antike bio je Aristotel (Ἀριστοτέλης, 384–322. pne.),učenik Platonov i osnivač peripatetičke filozofske škole. Napisao je ogromanbroj spisa koji su se bavili svim područjima znanja. U njegovom duhovnomrazvoju mogu se razlikovati tri razdoblja: u prvom on je sledbenik i nastavljačPlatona, u drugom podvrgava Platonovu filozofiju oštroj kritici, posebnoteoriju ideja, dok u trećem razdoblju razrađuje svoju vlastitu filozofiju iposvećuje se proučavanju prirodnih nauka. Od filozofskih spisa najznačajnijimu su Organon (Ὄργανον = Oruđe filozofiranja), gde se pokazuje kaoosnivač formalne logike, te Metafizika gde se raspravlja o odnosu materije iforme i o suštini entelehije, dakle o najopštijim principima koji su osnovasvega pojedinačnoga. Za istoriju književnosti posebno su značajna dvaAristotelova spisa: Retorika (Τέχνη ῥητορική), gde se daju uputstva zagovorništvo, i znamenita Poetika (Περὶ ποιητικῆς = O pesničkom umeću),gde se daje opšti uvod o pesništvu, razmatra se epika i najzad analizira suštinai značenje tragedije. Kao i za Platona, i za Aristotela umetnost je oponašanje(μίμησις) ljudi i prirode, ali ne ropsko, nego ono koje je stvaralačko i kreira tipove, dakle ono opšte, koje je bolje iviše od pojedinačnoga. Cela Poetika, posebno deo o katarzi, tj. očišćenju afekata sažaljenjem i strahom, čimetragedija postiže svrhu, prožeto je protestom protiv Platonove negacije umetnosti. Najznačajniji je Aristotelov učenikbio Teofrast (Θεόφραστος, oko 372–oko 287. pne.) koji se nakon Aristotela dugo vremena nalazio na čelu

Grčka književnost 19

peripatetičke škole. Za književnost mu je najznačajnije delo Karakteri (Ἠθικοὶ χαρακτῆρες), u kojem je skiciraotrideset tipičnih nosilaca neke ljudske mane ili slabosti (laskavac, brbljivac, klevetnik, pristalica oligarhije,praznoveran čovek itd.), a zatim dao primere kako određeni tip postupa u svakodnevnom životu. Ovim su delomudareni prvi temelji karakterologije.

Istoriografija

Tukidid

Prvim pravim istoriografom smatra se Herodot (484―oko 425. pne.) izHalikarnasa. Osnovna tema njegove Istorije (Ἱστορίης ἀπόδεξις, tj.izlaganje onoga što je ispitivanjem saznao) jeste grčko-persijski sukob, ali utom okviru priča nam Herodot i ono što je tom sukobu prethodilo i ono štomu je usledilo, unoseći i mnoge ekskurse o drugim narodima i zemljama,od kojih je najpoznatiji onaj o Egiptu, koji zauzima čitavu drugu knjigu.Delo je podeljeno na devet knjiga, nazvanih prema imenima Muza, ali tapodela potiče od aleksandrijskih filologa. Herodot je ovim delom znatnoobogatio spoznaje iz etnografije, geografije i istorije onih područja kojaopisuje. Opisujući grčko-persijske ratove nastoji prikazati Atinu kaospasiteljicu Helade. Sa stanovišta naučne istoriografije Herodot, i poredsvih nedostataka, daleko premašuje svoje prethodnike ― jonske logografe,a sa književne tačke gledišta, Herodotov se stil odlikuje jednostavnošću ijasnoćom, te se može uporediti sa stilom narodnih pripovedaka.Herodotovo pripovedanje odvija se mirno, bez žestine ili strasti. Plastičnostslikanja, živa karakterizacija i jasan stil čine Herodota velikim majstorompripovedanja, što je naročito vidljivo u novelističkim delovima njegoveistorije.

Pravi naučni istoričar je Tukidid (Θουκυδίδης, oko 460―oko 399. pne.).Naslov njegovog dela: Istorija peloponeskog rata (Ξυγγραφὴ περὶ τοῦ πολέμου τῶν Πελοποννησίων καὶἈθηναίων) izvodi se iz prve rečenice uvoda, a podela na osam knjiga pripada aleksandrijskim filolozima. Tukidid jenameravao opisati ceo peloponeski rat, ali ga je u tome sprečila smrt, pa se njegovo delo završava događajima iz411. pne. Tukidid u istoriografsko pripovedanje unosi strogu kritiku, koja razlikuje istinito od lažnoga, dokazano odverovatnoga, te otkriva veze između različitih događaja. Da bi što bolje dokumentovao događaje, uneo je u delo ineke isprave. Posebno su važni govori državnika i vojskovođa, jer sadrže komentar istorijskih zbivanja, a piščevomizlaganju daju dramatičnost i živost. Posebnu vrednost daju sažeti i plastični opisi, od kojih je najznamenitiji opiskuge u Atini u drugoj knjizi.

Plodan pisac bio je Ksenofont (Ξενοφῶν, oko 430―354. pne.) iz Atine, čiji je život bio obeležen prijateljstvom saSokratom, kako se posebno vidi u njegovom delu Uspomene na Sokrata (Άπομνημονεύματα). Kao pisac nije samoistoričar, nego i filozof, političar i didaktičar. Učestvovao je u Pohodu deset hiljada koji je Kir Mlađi pokrenuo protivsvoga brata Artakserksa 401. pne., o čemu piše u svom delu Anabaza (Κύρου ἀνάβασις = tj. uspinjanje), u kojemopisuje Kirovu smrt i povratak grčkih plaćenika kroz Persiju. U Helenskoj istoriji (Ἑλληνικά) nastavlja prikaz grčkeistorije na mestu gde je Tukidid završio, tj. od 411. do 362. pne., slaveći Spartu i kralja Agesilaja. Sliku idealnogvladara prikazao je u delu Kirupedija (Κύρου παιδεία = Kirovo vaspitanje), gde prikazuje život Kira Starijeg(558―529. pne.), osnivača velike persijske države, kao uzora vladara i vojskovođe. Ksenofont piše atičkimdijalektom, jednostavnim i jasnim jezikom. Njegov je izraz pun elegancije i čistoće, pa su ga zato nazvali atičkommuzom ili pčelom. Samo oskudni fragmenti sačuvani su od dela manjih istoričara 4. veka pne., među kojima su senajviše isticali Efor (Ἔφορος, oko 400―330. pne.), koji je prvi napisao veliku opštu istoriju cele Grčke, i Teopomp(Θεόπομπος, oko 375―306. pne.), koji je, između ostaloga, u delu Helenska istorija (Ἑλληνικά) dao nastavakTukididove istorije od 410. pne. do bitke kod Knida 394. pne.

Grčka književnost 20

GovorništvoNajstariji atički govornik bio je Antifont (Ἀντιφῶν, 480–411. pne.), koji je bio logograf, odnosno pisao je govore zadruge ljude, koji su morali govoriti na sudu. Iz sačuvanih petnaest govora, od kojih je njih dvanaest napisano zaizmišljene slučajeve, vidi se da je po jezgrovitom stilu i antitetičnošću reči i mislio bio Tukididov preteča. Višeistorijski nego književni dokument predstavljaju nekoliko sačuvanih govora Atinjanina Andokida (Ἀνδοκίδης,440–385. pne.). Poreklom iz Sirakuze bio je Lisija (Λυσίας, oko 445–oko 380. pne.), koji se rano preselio u Atinu itu živeo kao metek, tj. stranac bez građanskih prava. U govoru Protiv Eratostena (Κατ' Ἐρατοσθένους, 403. pne.)optužio je Eratostena, jednog od Tridesetorice tirana, kao ubicu svoga brata. Jednostavnim pričanjem izvranrednojasno izlaže Lisija svu pohlepu, nasilje i okrutnost Tridesetorice. Kao metek i logograf radio je u Atini i Isej (Ἰσαῖος)iz Halkide na Eubeji, koji je bio Iskoratov učenik i Demostenov prijatelj i čija delatnost pada u period između 390. i344. pne.. Uzor mu je bio Lisija kojemu je sličan po jasnoći i kratkoći stila, a po snazi izlaganja, sažetosti iizbrušenom izrazu on je bio uzor Demostenu. Među najpoznatijim govornicima i najvećim proznim piscima uopštebio je Isokrat (Ἰσοκράτης, 436–338. pne.), koji je kao učenik sofista stekao dobro obrazovanje i zatim 390. pne. uAtini otvorio svoju školu, gde se pored opšteg obrazovanja poučavala i teorija i praktična primena govorništva. Odsačuvanih dela (21 govor i 9 pisma) najčuveniji je govor Panegirik (Πανηγυρικός, 380. pne.) u kojem se svi Helenipozivaju na slogu i podstiču da pod vodstvom Atine krenuo u rat protiv Persije. Govor je pohvala Atine, a u antici jesmatran stilističkim remek-delom. U Panatenejskom govoru (Παναθηναικός, 399. pne.) ponovo zanosno hvaliAtinu, ali i tašto veliča samoga sebe. Najveća je Isokratova zasluga u tome što je usavršio umetničku prozu i uticaona sve potonje antičke pisce, a posebno na Cicerona.

Demosten

Najveći grčki govornik bio je Demosten (Δημοσθένης, 384–322.pne.), koji je među prvima naslutio opasnost koju je za nezavisnostHelade predstavljao Filip II Makedonski, pa se strasno upustio upolitičku borbu i sav život povezao s istorijom svoga grada.Najpoznatija su mu tri govora Protiv Filipa (Κατὰ Φιλίππου),koja su kod nas poznata kao Filipike, u kojima oštro napadamakedonskog kralja i podstiče Atinjane na otpor njegovimosvajačkim ambicijama. Protiv Filipa i promakedonske stranke usamoj Atini uperena su i tri Olintska govora (Ὀλυνθιακός α' β' γ').Čuveni govor O vencu (Περὶ στεφάνου) za povod ima odbranunekog Ktesifonta, koji je bio optužen da je nezakonito predložio daDemosten bude odlikovan zlatnim vencem, ali zapravo ovimsvojim najdužim govorom Demosten je ne samo odbranio svogaklijenta, već i sebe samoga i svoju političku delatnost. Govorničkaveličina Demostenova leži u snazi njegovog patriotizma,usredsređenosti na cilj dokazivanja, tonu duboke ozbiljnosti iblagoj dramatici, kao i u lucidnoj upotrebi argumenata.

Iz Atine je bio i Eshin (Αἰσχίνης, rođen oko 390. pne.), govornik ipolitičar konzervativnih ubeđenja, koji je bio pristalica Filipa II ivođa promakedonske stranke u Atini. Odlikovao se jednostavnomelegancijom svojih govora, od kojih je najvažniji govor O kršenju poslaničke dužnosti (Περὶ παραπρεσβείας), ukojem se branio, i odbranio, od Demostenovih optužbi da je prekršio poslaničku dužnost pri sklapanju tzv.Filokratovog mira time što se dao podmititi i što je podneo netačan izveštaj. U govoru Protiv Ktesifonta (ΚατὰΚτησιφῶντος) optužio je ovoga da je nezakonito predložio da Demosten bude ovenčan zlatnim vencem, ali seDemosten uspešno odbranio govorom O vencu, pa je Eshin morao otići u progonstvo. Govornik Likurg (Λυκοῦργος,

oko 390–324. pne.) bio je vatreni pristalica Demostenove politike. Od 75 njegovih govora sačuvan je samo onaj Protiv Leokrata (Κατὰ Λεωκράτους), koga optužuje za izdaju. Nedostatak govorničkog dara nastoji da nadoknadi

Grčka književnost 21

učenošću, pa su mu govori bili puni citata iz pesnika. Od ostalih manjih govornika ovoga razdoblja značajni su jošHiperid (Ὑπερείδης, 389–322. pne.) čiji je Nadgrobni govor (Ἐπιτάφιος) značajan kao jedini nadgrobni govor kojije zaista i održan, zatim Dinarh (Δείναρχος, rođen oko 360. pne.), koji je bio pripadnik promakedonske stranke uAtini i čiji je govor Protiv Demostena o Harpalovom blagu značajan jer je pun istorijskih podataka, i najzad Demad(Δημάδης) koji je posle atinsko-tebanskog poraza kod Heroneje 338. pne. kao pristalica Makedonaca snažno uticaona političke prilike u Atini, i koji svoje govore nikada nije objavio.

Aleksandrijsko razdoblje

Carstvo Aleksandra Velikog

Helenizam obuhvata razdoblje od 3. veka pne. do prvetrećine 6. veka nove ere, ali u grčkoj književnosti uokviru ovog dugog razdoblja treba zapravo razlikovatidva perioda, od kojih se prvi najčešće nazivaaleksandrijskim, zbog toga što Aleksandrija postajesredištem ekonomske i kulturne moći tadašnjeghelenskog sveta, koji traje do osvajanja Egipta odstrane Oktavijana Avgusta 30. pne., dok se drugi periodnaziva rimskim, koje traje sve do 529. nove ere.Porazom kod Heroneje 388. pne. grčka su polisi

izgubili svoju nezavisnost i potpali pod vlast Makedonije, koja međutim nije dirala u kulturne tekovine osvojenezemlje jer je i sama stajala pod njenim jakim uticajem. Osvajanja Aleksandra Velikog proširila su grčku kulturu svedo Indije i Etiopije. Nakon Aleksandrove smrti 323. pne. raspala se njegova ogromna država na Egipat Ptolemeida,Siriju Seleukida te mnoge manje državice, od kojih su najznačajnije bile Bitinija, Antiohija i Pergam. Atina gubi savpolitički značaj, ali uz Aleksandriju i Pergam, ostaje jednim od kulturnih središta helenizma. Uz izuzetak Atine idemokratske republike Rodosa, sve su helenističke države bile monarhije, u kojima nestaje aktivne uloge građanina,pa stoga čovek, s jedne strane, od građanina skučenog polisa postaje "građaninom sveta", a s druge se okrećesamome sebe i svom intimnom životu: tako su kosmopolitizam i individualizam osnovne odlike helenističke kulturei provejavaju kroz sve važne filozofske pravce toga vremena – epikureizam, stoicizam, kinizam. Do velikih promenadolazi i na području religije: tradicionalna mitologija gubi aktuelnost i shvata se kao kulturna vrednost prošlosti, anjeno mesto zauzimaju različiti mistični kultovi koji obećavaju spas nakon smrti. Zato egzaktne nauke doživaljavajuveliki procvat, sve više se izdvajajući iz krila filozofije i stupajući u bliži dodir s naučnim dostignućima Vavilona iEgipta. U ovom je razdoblju naučno zasnovana i filologija, i to pre svega u Aleksandrijskoj biblioteci. Menja se isadržaj književnosti: u uslovima helenističkih monarhija govorništvo nestaje ili se u retorskim školama baviizmišljenim predmetima, ali se zato obogaćuje patetikom. Književnost s političkih i društvenih tema prelazi naporodičnu tematiku, privatni život i individualne osećaje.

Pesničko stvaralaštvoNa početku aleksandrijskog razdoblja grčke književnosti stoji poezija koja zbog toga što su njeni najistaknutiji predstavnici živeli i radili u Aleksandriji nosi naziv aleksandrijska poezija. Ta poezija obrađuje učene i mitološke teme s pretežno ljubavnim sadržajem, a začetnikom se smatra Fileta sa Kosa (Φιλητᾶς, oko 340–285. pne.), koji je pisao melanholične elegije posvećene voljenoj Bitidi. Elegije takve sadržine pisao je i njegov učenik Hermesijanakt (Ἑρμησίαναξ, rođen oko 300. pne.), dok je Fanokle (Φανοκλῆς) u elegijama opevao ljubav bogova i heroja prema lepim dečacima. Najznačajniji je elegičar toga doba bio Kalimah (Καλλίμαχος, oko 310–240. pne.), koji u elegijama pod naslovom Uzroci (Αἰτία, 4 knjige) piše o poreklu običaja i kultova vezanih za mit. Posebno je značajna elegija Berenikina kosa, sačuvana fragmentarno, ali poznata po obradi rimskog pesnika Katula (carm. 66). Smatrajući "veliku knjigu velikim zlom" stvara mali ep, tzv. epilij, Hekala (Ἑκάλη), u kojem praktično ostvaruje svoje teorijske nazore o književnosti: mali obim, neobičnost i novost predmeta i brižljivu i originalnu tehničku obradu. Kalimah je

Grčka književnost 22

veliki majstor stila, ali zbog težnje ka "učenošću" i erudiciji već je njegovim savremenicima bio potreban komentar.Među najveće pesnike ovoga razdoblja pripada Teokrit (Θεόκριτος, oko 300–oko 250. pne.), koji je stvorio posebnepesničke kompozicije – idile, kojih nam je sačuvano oko trideset i koje se dele na dve grupe. Prvu čine pastirske ilibukolske pesme, u kojima grubi i neuki, ali slobodni i bezbrižni pastiri postaju idealni likovi koji vreme provodečuvajući svoja stada i pevajući o svojim draganama. Ove su idile prava mala remek-dela, u kojima se Teokritpokazuje kao majstor u slikanju ljubavnih zanosa, ali i u dinamičnom opisivanju prirode. Druga grupa pesamapredstavlja male prizore iz gradskog života s običnim ljudima kao glavnim likovima. Teokrit je snažno uticao naVergilija u njegovim Eklogama, ali i na kasnije pesnike pastoralne lirike. Neposredno se na Teokritovo pesništvonastavljaju Bion iz Smirne (Βίων, kraj 2. veka pne.), od koga je sačuvano 17 manjih pesama, i Mosho (Μόσχος, oko150. pne.), koji je pored idila napisao i omanji epilij Europa (Εὐρώπη).Ponovni procvat u ovom razdoblju doživljava i mim, čiji je glavni predstavnik bio Heronda (Ἡρόνδας, 3. vek pne.).Premda je u svoje mime nastojao uneti određenu dozu "učenosti", ipak nije zazirao od vulgarnosti karakteristične zamimsku poeziju. Najčešće su mu teme svodnici, ljubomorne žene, zanatlije, malograđanke itd.Kalimahov učenik Apolonije Rođanin (Ἀπολλώνιος, oko 300–230. pne.) krenuo je sasvim suprotnim putem odsvoga učitelja te je stvorio najobimnije delo helenističke književnosti – spev Doživljaji Argonauta (Ἀργοναυτικά, 4knjige sa 5.835 heksametara), koji za osnovu ima priču o putovanju Argonauta u Kolhidu po zlatno runo i onjihovom povratku. Ep nema unutrašnjeg jedinstva i radnja nije kao kod Homera koncentrisana oko jednogdogađaja. Osim toga, Apolonije u svoje delo unosi mnoštvo "učenih" digresija, fantastičnih geografskih ietnografskih podataka, tumači manje poznate etimologije. Služeći se istovremeno lakim i jasnim pripovedanjem teživim i slikovitim opisima, ova je poema pobudila znatan interes, posebno kod rimskih epičara. Najistaknutiji pesnikdidaktičke epike ovog doba bio je Arat (Ἄρατος, oko 305–oko 240. pne.), koji je napisao astronomski ep Pojave(Φαινόμενα) – delo suvoparno i bez pesničkog zanosa, ali zbog zanimljivosti teme veoma popularno u antici.Nikandar (Νίκανδρος, 2. vek pne.) svojim Preobraženjima (Ἑτερεροιούμενα), u kojima piše o pretvaranju ljudi uživotinje i bilje, uticao je na Ovidija (Metamorfoze), a svojim Georgikama (Γεωργικά) na Vergilija (Georgike).Karakterističan oblik u kome je svoj izraz našla helenistička poezija bio je epigram, koji obrađuje najraznovrsnijeteme: filozofske, gozbene, ljubavne. Do nas su epigrami došli u dve velike zbirke nastale u Vizantiji. Prva je ipoznatija Palatinska antologija, nastala početkom 10. veka, sa oko 4.000 epigrama na grčkom jeziku od vremenagrčko-persijskih ratova pa sve do vizantijskog srednjeg veka. Druga i manje poznata je Planudska antologija, koju jeu 14. veku sastavio monah Maksim Planud. Među mnogim epigramatičarima aleksandrijskoga razdoblja nalaze se idve žene: Anita (Ἀνύτη, oko 300. pne.), predstavnica peloponeske škole, i Nosida (Νοσσίς) čije su pesme uglavnomvezane za kult Afrodite. Uz Asklepijada, Leonidu i mnoge druge, ipak je naveći helenistički epigramatičar bioMeleagar iz Gadare (Μελέαγρος, 1. vek pne.), koji je sastavio zbirku epigrama pod naslovom Venac (Στέφανος).Od oko 130 sačuvanih epigrama većina je ljubavnog karaktera. On je, uz Filodema (Φιλόδημος, oko 110–40. pne.),takođe epigramatičara te epikurejskog filozofa i teoretičara umetnosti, izvršio jak uticaj na rimske elegijske pesnike.Od drugih posrednika između aleksandrijske i rimske književnosti ističu se Euforion (Εὐφορίων, rođen oko 276.pne.) koji je pisao epilije i elegije opterećene učenošću i nejasnoćom, i Partenije (Παρθένιος, 1. vek pne.) koji je kaozarobljenik došao u Rim, a zatim bio oslobođen i postao Vergilijev prijatelj, i od koga su nam sačuvane samoljubavne pripovesti u prozi, pod naslovom Ljubavne patnje (Ἐρωτικὰ παθήματα), što ih je sakupio od različitihautora i posvetio Korneliju Galu.

Prozno stvaralaštvoZa razliku od pesničke, prozna produkcija ovoga razdoblja sačuvana je u vrlo malom obimu, pa se naše znanje o njoj uglavnom zasniva na vestima iz antike i na izvodima i odrazima u rimskoj književnosti. U prozi su pre svega pisali istoriografi, geografi, filozofi, govornici, gramatičari, naučnici, dakle uglavnom oni koji su se više zanimali za naučnu stranu nego za umetničku obradu određenog predmeta, ali ima i onih koji se i u proznom stvaralaštvu približavaju svojim pesničkim savremenicima. Osvajanja Aleksandra Velikog proširila su znanje Helena o novim i

Grčka književnost 23

nepoznatim zemljama, pa raste zanimanje za istoriju, geografiju, etnografiju i slične discipline, ali i u tim delimaprevladava "učenost" u vezi sa zanimljivim detaljima. Istorija prestaje biti ispitivanje istine i ispunjava senovelističkim, retoričkim i dramatskim elementima.Među onima koji su pratili Aleksandra na njegovim pohodima izdvaja se Aristotelov nećak Kalisten (Καλλισθένης),koji u Helenskoj istoriji (Ἑλληνικά) obrađuje period od 387. pne. do 357. pne., i pod čijim se imenom sačuvao i spisO Aleksandrovim delima (Ἀλεξάνδρου πράξεις). Ovo Pseudo-Kalistineovo delo postalo je veoma popularno itokom mnogih vekova prerađeno je na mnoge druge jezike. Tu se Aleksandrov život pretvara u legendu, a njegovipohodi u putovanja po bajkovitim i legendarnim krajevima. Lokalnu istoriju obradio je Timej (Τιμαῖος, oko345–250. pne.), čija je Istorija Sicilije (Σικελικά) u 38 knjiga obuhvatala razdoblje od najstarijih vremena do 289.pne. U Atini su tzv. atidografi analistički beležili događaje u Atini i u Atici. Sličnoga su oblika bile i hronike, međukojima je važan tzv. Parski mermer (Marmor Parium), mramorna ploča nađena 1627. na ostrvu Parosu, na kojoj suispisani događaji u Atici od mitskog kralja Kekropa do 263. pne.Najznačajniji je istoričar ovoga doba bio Polibije (Πολύβιος, oko 201–120. pne.), jedan od retkih koji je tada shvatioulogu Rima u svetskoj istoriji. Za vreme trećeg makedonskog rata (171–168. pne.) aktivno je delovao u Ahejskomsavezu pa je nakon poraza stigao kao zarobljenik u Rim, gde se upoznao sa aristokratskim porodicama i ušao u krugScipiona Mlađeg. Uz manje spise glavno mu je delo Istorija (Ἱστορίαι, 40 knjiga), gde je opisao istoriju Rima iKartagine od 266. pne. do 221. pne., zatim opštu istoriju Grčke, Azije, Italije i severne Afrike, širenje Rima i sukobes Hanibalom i Antiohom, te najzad osvajanje Grčke i pad Kartagine. U celini je sačuvano prvih pet knjiga, a ostalefragmentarno. Posebno je zanimljiva Polibijeva analiza ustava Rimske Republike i njegova teorija pragmatičkeistoriografije: smatrao je, naime, da je za istoričara osnovno proučavanje dokumenata, ali i lično upoznavanje spoprištem istorijskih zbivanja i lično političko iskustvo.Promenom političkih prilika govorništvo gubi svoj raniji značaj i karakter i povlači se u retorske škole, gde postajevežba u raspravljanju o temama često sasvim udaljenih od stvarnog života. U nedostatku sadržaja retori teže zaformalnim efektima, pa su se na toj osnovi razlikovala dva osnovna pravca u govorništvu: azijski i atički. Prvi seposebno negovao u Maloj Aziji, pa mu odatle i ime, i bio je kićen, pun patetike i traženih metafora.Do velikih promena došlo je i na polju filozofije. Sve filozofske škole toga doba u središte pažnje postavljajuprobleme etičkog delovanja čoveka, traženje smisla života i puta do njega. Najsnažnija ličnost helenističke filozofijebio je Epikur (Ἐπίκουρος, 341–270. pne.), koji je prihvatio Demokritov atomizam i zastupao materijalističpkoshvatanje sveta, odbacujući mitološka i religijska verovanja, te smatrajući da samo oslobođen zabluda i neznanjačovek može postići nepomućenost (ἀταραξία). Izvršio je snažan uticaj na rimskog pesnika i filozofa Lukrecija.Stoicizam, koji je začeo Zenon iz Kitija (Ζένων, 331–264. pne.), u etici je dosta sliča Epikuru, premda polazi oddrugačijih osnova. Stoici postavljaju zahtev za povratkom prirodi i spoznajom prirode i njenih zakona kako bi čovekmogao živeti u skladu s njom, jer je i sam deo te stvaralačke i umne prirode.Od brojnih značajnih naučnika, filologa, geografa i drugih učenjaka toga vremena – među kojima su matematikuproslavili Euklid (Εὐκλείδης, oko 300. pne.) i Arhimed (Ἀρχιμήδης, oko 237–212. pne.) – najsvestraniji je bioEratosten (Ἐατοσθένης, oko 275–195. pne.), čije je glavno delo Geografija (Γεωγραφικά, 3 knjige), gde jeraspravljao i o obliku Zemlje, koju je smatrao kuglom i pokušao odrediti njen poluprečnik izmerivši luk jednogmeridijana od Aleksandrije do Sijene.Na istorijskoj, poluistorijskoj i mitološkoj tradiciji (Odiseja) razvila se pripovedna proza. Euhemer (Εὐήμερος,početak 3. veka pne.) piše Sveti zapis (Ἱερὰ ἀναγραφή), neku vrstu utopije koja govori o idealnom uređenju ostrvaPanheje, koje je Euhemer navodno posetio. Aristid iz Mileta (Ἀριστείδης, kraj 2. veka pne.) sastavio je jednu odprvih zbirki ljubavnih pripovedaka lascivno-erotskog sadržaja, pod naslovom Miletske priče (Μιλησιακά). Posebanknjiževni oblik, koji je po njemu dobio i ime, stvorio je Menip iz Gadare (Μένιππος, 3. vek pne.), koji je pisao spisesa satiričnom notom, i to mešavinom proze i stiha, pa se taj oblik naziva menipskom satirom. U tom je oblikunapisan poznati Petronijev Satirikon.

Grčka književnost 24

Rimsko razdobljeRimsko razdoblje grčke književnosti započinje padom Egipta pod rimsku vlast 30. pne. i traje sve do 529. pne., kadasu po Justinijanovom naređenju u Atini bile zatvorene i poslednje filozofske škole, premda hrišćanske pisce ovogarazdoblja iz više razloga treba zapravo smatrati delom vizantijske književnosti. Već u 2. veku pne., a naročito od 1.veka pne. (Grčka je pokorena 146. pne.) počinje ekspanzija Rima na helenistički Istok. Helenističke države jedna zadrugom postaju rimske provincije, a na čelo im umesto dotadašnjih monarha dolaze rimski prokonzuli. Život uprovincijama polako zamire, a grčka inteligencija počinje da se seli u Rim i među Rimljanima širi interes za grčkakulturna dostignuća. S propašću republike i s osnivanjem principata nastaje dugotrajni mir koji postepeno vraćaodređenu ekonomsku snagu istočnim provincijama. To se naročito osetilo u doba Antonina u 2. veku, kada je Italijaizgubila ekonomski primat u Rimskom carstvu.Veliki deo proznoga stvaralaštva u ovom razdoblju pripada istoriografiji. Diodor Sicilijski (Διόδωρος, 1. vek pne.),koji je živeo u Rimu, napisao je opsežno delo u 40 knjiga pod naslovom Biblioteka (Βιβλιοθήκη), od kojeg nam je upotpunosti sačuvano samo 15 knjiga, i koje je nazvano tako jer je prenosila odlomke iz različitih drugih dela, aanalistički je obrađivala razdoblje od mitskih vremena do polovine 1. veka pne. Među grčkim piscima koji suobrađivali rimsku istoriju bio je i Dionisije Halikarnašanin (Διονύσιος ὁ Ἀλικαρνασσεύς, 1. vek), koji je napisaoStaru rimsku istoriju (Ῥωμαϊκὴ ἀρχαιολογία) koja je obrađivala period do prvog punskog rata, dakle do početkaPolibijeve Istorije. Od 20 knjiga sačuvano je prvih deset i prvi deo jedanaeste, iz kojih vidimo da je voleo kićeni stil ida je na istoriju gledao kao na vrelo primera za ljudsko delovanje. Pisao je i spise o istoriji i teoriji govorništva, terasprave o Demostenu i Tukididu. Teorijom govorništva bavi se i anonimni spis O uzvišenom (Περὶ ὕψους),verovatno s polovine 1. veka, u kome se osuđuje i suvoparnost aticističkog stila i bujnost azijanizma, pa i "učenost"helenističkih pisaca, te se promoviše povratak na obrasce klasične epohe helenske književnosti. Više geografijomnego istoriografijom bavio se Strabon (Στράβων, oko 64. pne.–19. n.e.), koji je napisao Istorijske napomene ovremenu pre i posle Polibijeve Istorije, ali koji je mnogo poznatiji po svojoj Geografija (Γεωγραφικά, 17 knjiga)gde je opisao tada poznate krajeve Evrope, Azije i Afrike.Jevrejsku istoriju obradio je Josip Flavije (Ιώσηπος, oko 37–97), koji je napisao delo O judejskom ratu (Περὶ τοῦἸουδαικοῦ πολέμου), gde opisuje Vespazijanove i Titove pobede u tzv. judejskom ratu (64–70), te spis Starajudejska istorija (Ἰουδαικὴ ἀρχαιολογία), gde nastoji pokazati kako je Biblija starija od grčke istorije.

Plutarh, Johann Rudolf Holzhalb(1723–1806)

Jedan od najpopularnijih pisaca, ne samo helenističke, nego čitave antičkeknjiževnosti bio je Plutarh (Πλούταρχος, 46–posle 120), iz Heroneje uBeotiji, čija se velika književna baština od preko 120 naslova deli na dvevelike grupe. Prvu čine Etički spisi (Ἐθικά, lat. Moralia), u kojima sastanovišta etičke problematike obrađuje najraznovrsnije teme – filozofiju,religiju, književnost, politiku, muziku, vaspitanje – ali bez vlastite misaoneorginalnosti, već na osnovi goleme načitanosti. Drugu grupu naslova čineParalelni životopisi (Βίοι παράλληλοι), paralelne biografije po jedne rimske ijedne grčke istotrijski značajne ličnosti, od kojih je sačuvano ukupno 46biografija (23 para) i 4 bez para. Ponegde su se poređenja nametala sama odsebe (npr. Ciceron i Demosten), ali većinom su veštačka (npr. Tezej i Romul),premda to nema značaja jer svaka biografija čini zasebnu celinu. Premaizvorima koje koristi Plutarh se ne odnosi kritički. Međutim, Plutarh i nije

istoriograf, niti je on to sam hteo biti: svaka ličnost čiji život opisuje treba zapravo da poslužio kao jedan moralniprimer, bilo loš bilo dobar. Zbog toga su ličnosti koje opisuje previše statične s već izgrađenim karakternimosobinama, ali nadareno pripovedanje, interes za zanimljive anegdotske detalje i isticanje etičkih vrednosti doneli suPlutarhovim Životopisima veliku slavu u potonjim vremenima.

Dugotrajni mir i procvat istočnih provincija u 2. veku nove ere doveli su do kulturnog oživljavanja koje se naziva "drugom sofistikom" ili "grčkim preporodom", tokom kojega se budi interes za starinu, za oživljavanje starih kultova

Grčka književnost 25

i običaja, a otvaraju se i službene filozofske i retorske škole koje potpomaže država. Ponovo se razvija javnogovorništvo, a putujući učitelji, koji sebe nazivaju sofistima, poučavaju deklamatorskoj veštini raspravljanja. Ipremda je druga sofistika podstakla interes za stare atičke govornika, bila je previše sadržajno isprazna i izveštačenada bi značajnije doprinela književnosti. Najpoznatiji sofista toga doba bio je Dion Hrizostom (Δίων Χρυσόστομος,umro oko 112), od koga je sačuvano oko 80 govora o raznim moralnim i književnim temama. Filozofska misao ovograzdoblja, pretežno eklektička, životari bez originalnosti u filozofskim školama: novih sistema nema, već seobnavljaju stari pravci. Filon (Φίλων, rođen oko 20. pne., umro između 41. i 54) pokušao je povezati Mojsijevoučenje s grčkom filozofijom, pre svega Platonom.Filozof i istoričar Flavije Arijan (Ἀρριανός, 95–175), Epiktetov učenik, objavio je svoje beleške s predavanja, nakojima se uglavnom i zasniva naše znanje o ovom filozofu. Glavno je Arijanovo delo Aleksandrova anabaza(Ἀλεξάνδρου ἀνάβασις, 7 knjiga), koja je na trezven način i s osloncem na pouzdane istorijske izvore obrađivalačitav život Aleksandra Velikog. Indijska istorija (Ἰνδική) više je geografija nego istorija Indije, Taktika (Τέχνητακτική) obrađuje vojnu veštinu, dok je spis O lovu (Κυνηγετικός) dopuna istoimenog Ksenofontovog dela. Stoičkaje filozofija imala mnogo pristalica u Rimu, pa je tako na tragovima stoicizma i car Marko Aurelije (121–180)napisao u obliku aforizama u 12 knjiga delo Razmišljanja sa samim sobom (Τὰ εἰς ἑαυτόν). Popularna je bila ifilozofija skeptika, čiji je glavni predstavnik Sekst Empirik (Σέξτος, oko 200) koji je prikazao filozofiju Pirona,osnivača skepticizma, u delu Pironove postavke (Πυρρώνειοι ὑποτυπώσεις). Za istoriju filozofije od velikog jeznačaja zbornik Diogena Laertija (Διογένης ὁ Λαέρτιος, 2. vek) Životi i mišljenja znamenitih filozofa (Βίοι καὶγνῶμαι τῶν ἐν φιλοσοφία εὐδοκιμησάντων, 10 knjiga).Jedan od najjačih filozofskih pravaca ovoga doba jeste neoplatonizam, koji stoji pod jakim uticajem raznihreligioznih shvatanja i na kraju zapada u misticizam. Začetnik neoplatonizma je Plotin (Πλωτῖνος, 204–270), čije jespise sredio i izdao Porfirije (Πορφύριος, 233–304) pod naslovom Eneade (Ἐννεάδες = devetice, po 9 knjiga).Poslednji značajni neoplatoničari bili su Jamblih (Ἰάμβλιχος, oko 330), Porfirijev učenik i osnivač neoplatoničkeškole u Siriji, zatim Proklo (Πρόκλος, 410–485), koji je uglavnom pisao komentare na Platonova dela, te Simplikije(Σιμπλίκιος, 6. vek), poznati komentator Aristotelovih spisa.Istoriografija 2. i 3. veka dala je, osim Arijana, još nekoliko imena, ali ona nemaju veliku vrednost za istorijuknjiževnosti, premda su za istoriju veoma značajne. Apijan (Ἀππιανός, 2. vek) napisao je Rimsku istoriju(Ῥωμαικά) obradivši događaje od Enejina dolaska u Italiju pa sve do svoga vremena. Najistaknutiji grčki istoričarcarskog razdoblja bio je Dion Kasije (Δίων, oko 150–235), čija je Rimska istorija (Ῥωμαικὴ ἱστορία) u 80 knjiganajopsežnija rimska istorija. Ovo je delo važan izvor za poznu republiku i rano carstvo i pisano je plastičnim stilom,s očiglednim uticajima Tukidida. Veliki je značaj Pausanijinog (Παυσανίας, 2. vek) putopisnog dela Opis Helade(Περιήγησις τῆς Ἑλλάδος, 10 knjiga), koje donosi opis spomenika, građevina, skulptura, slika itd. iz različitihdelova Grčke, koje je većinom sam video. Glavni izvor za istoriju 4. veka je Zosim (Ζόσιμος, 6. vek) koji je obradiorimsku istoriju od Oktavijana Avgusta do Teodosija II.

Lukijan

Ovom razdoblju pripada najpoznatiji grčki satiričar Lukijan (Λουκιανός, oko 120–180)iz Samosate u Siriji, koji je kao učitelj retorike proputovao veliki deo carstva. Sačuvanonam je više od 80 njegovih spisa, većinom u dijaloškom obliku, koji obrađuje različitestrane života: filozofiju, umetnost, književnost, religiju, moral itd. U početku šaljov iduhovit, Lukijan u starosti postaje oštar kritičar i sarkastičar. Glavni predmeti njegovekritike su glupost, sujeta, licemerje, filozofska pretencioznost, praznoverice, verskifanatici, uključujući i hrišćane. Na primer, Razgovori bogova (Θεῶν διάλογοι)prikazuju bogove kao nemoralne i ništavne ličnosti koji sve vreme samo spletkare jedniprotiv drugih; Tragični Zevs (Ζεὺς τραγῳδός) je najsnažnija satira protiv praznoverjagde se prepiru po jedan epikurejac i stoičar; Istinite pripovesti (Ἀληθεῖς ἱστορίαι) satirasu na račun neverovatnih priča raznih romanopisaca o čudesima bogova i heroja.

Grčka književnost 26

Među naučnim piscima ovoga razdoblja važni su geograf Klaudije Ptolemej (Πτολεμαῖος, 2. vek), autor Velikogsistema astronomije u kojem zastupa geocentrični sistem i lekar Klaudije Galen (Γαληνός, 2. vek), uz Hipokratanajpoznatiji antički lekar, čiji spisi sadržinski predstavljaju vrhunac antičke medicine.U 4. veku sofistika je zastupljena još nizom istaknutih imena od kojih su najznačajniji Libanije (Λιβάνιος,314–393), Temistije (Θεμίστιος), Himerije (Ἱμέριος, oko 315–386) i car Julijan Apostata (Ἰουλιανός, 331–363).Tematika privatnog života i intimnih osećaja obrađuje novi oblik, koji su antički teoretičari nazvali "pripovešću oosobama", a koja je danas, pomalo anahrono, dobila naziv roman. Od grčkih romana sačuvani su uglavnom oni kojiobrađuju ljubavnu tematiku: tu se većinom opisuju izmišljena lica, i to zaljubljeni par koji se mora rastati, a zatimnakon mnogih pustolovina i muka ponovo nalaze jedno drugo i nastavljaju sraćan život. Najvažniji od sačuvanihantičkih grčkih romana jesu Haritonova (Χαρίτων, 2 vek) Povest o Hereji i Kaliroji (Τὰ περὶ Χαιρέαν καὶΚαλλιρρόην) te Efeske priče (Ἐφεσιακά) Ksenofonta iz Efesa (Ξενοφῶν, 2 vek). Sredinom 2. veka na romanpočinje uticati druga sofistika, pa on postaje jedan od oblika sofističke proze, kako se najbolje vidi iz dela Longa(Λόγγος, 2–3. vek), autora pastirskog ljubavnog romana Dafnis i Hloja (Δάφνις καὶ Χλόη). Novina u prikazuljubavnih zgoda sastoji se tu u tome što je za pozadinu radnje uzeta pastirska sredina i što se umesto uobičajenihlutanja i pustolovina opisuju etape otkrivanja ljubavnih osećaja. Među sofističke romane pripadaju još Heliodorove(Ἡλιόδορος, 3. vek) Etiopske priče o Teagenu i Harikleji i Priče o Leukipi i Klitofontu Ahileja Tatija (ἈχιλλεὺςΤάτιος, 3. vek).Dominacija proze na gotovo svim književnim poljima potisnula je u drugi plan poeziju. Na kratko je u 4. vekuzablistala epska poezija. Kvint Smirnjanin (Κόιντος ὁ Σμυρναῖος) sastavio je podužu poemu Posle Homera (Τὰμεθ' Ὅμηρον) o događajima u trojanskom ratu nakon Ilijade, Nono (Νόννος) je napisao veliki ep o Dionisu(Διονυσιακά, 48 knjiga), a Muzej sastavio je Priču o Heroji i Leandru (Τὰ καθ' Ἡρὼ καὶ Λέανδρον) – dražesnupriču o mladiću Leandru koji je s azijske obale Helesponta svake noći plivao na evropsku obalu svojoj voljenojLeandri, ali se jednom prilikom utopio, pa je u smrt za njim krenula i njegova dragana. Od lirskih vrsta najduže sezadržao epigram, a polovinom 6. veka sastavio je Agatija (Ἀγαθίας) zbirku njemu savremenih epigrama, od kojih100 iz njegovog pera, koja je poslužila kao jedan od izvora za Palatinsku antologiju.Škola neoplatonizma bila je uperena protiv hrišćanstva, koje je sve više prodiralo u sve slojeve helenističkog društva,pa je car Justinijan 529. godine naredio zatvaranje filozofskih škola u Atini. Time se završava antička grčkaknjiževnost, hrišćanstvo postaje društveni i kulturni pokret novog doba koje je upravo nastupilo, a Evropa ubrzanozaboravlja gotovo svu kulturnu baštinu stare Helade. Proći će skoro hiljadu godinu pre no što će učeni ljudi naZapadu ponovo otkriti grčku književnost i, oduševljavajući se njome, njene vrednosti odlučno uperiti protivhrišćanskih dogmi u nastojanju da od religije emancipuju društvo, kulturu, nauku i filozofiju, započinjući tako periodhumanizma i renesanse.

Reference[1] Đurić 1991, str. 114–115.

Literatura• Đurić, Miloš N. (1991). Istorija helenske književnosti. Beograd.• Easterling, P.E.; Kenney, E.J. (2003). The Cambridge History of Classical Literature. Vol. I: Greek Literature.

Cambridge.• Sironić, Milivoj; Salopek, Damir (1977). Povijest svjetske književnosti, knj. 2. "Grčka književnost". Zagreb.

Eksterni linkovi• Greek Authors on the Web (http:/ / users. telenet. be/ herman. lauvrys/ authors. htm)• Synopsis of the most famous works and author pictures (http:/ / www. pinellasfla. com/ litgreeks. htm)

Grčka književnost 27

Članak Grčka književnost je odabran u kategoriju izabranih članaka.Pozivamo vas da unaprijedite i potom predložite neki članak za izabrani.

Article Sources and Contributors 28

Article Sources and ContributorsGrčka književnost  Source: http://sh.wikipedia.org/w/index.php?oldid=5165006  Contributors: Edgar Allan Poe, FriedrickMILBarbarossa, Igorwindsor, Koh-i-Noor, Loshmi, OC Ripper,Orijentolog, Rjecina2, Sunđer, Vatrena ptica, 7 anonymous edits

Image Sources, Licenses and ContributorsDatoteka:Old book bindings.jpg  Source: http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Datoteka:Old_book_bindings.jpg  License: Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 Unported Contributors: Tom Murphy VIIDatoteka:Homer Musei Capitolini MC559.jpg  Source: http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Datoteka:Homer_Musei_Capitolini_MC559.jpg  License: Public Domain  Contributors:User:JastrowDatoteka:Location greek ancient.png  Source: http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Datoteka:Location_greek_ancient.png  License: Public Domain  Contributors: User:ChrisODatoteka:Solon.jpg  Source: http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Datoteka:Solon.jpg  License: Public Domain  Contributors: Bibi Saint-Pol, DenghiùComm, G.dallorto, Gabor, Kpjas,Ptyx, 6 anonymous editsDatoteka:Head of Sappho Smyrna Istanbul Museum Hellenistic period.JPG  Source:http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Datoteka:Head_of_Sappho_Smyrna_Istanbul_Museum_Hellenistic_period.JPG  License: GNU Free Documentation License  Contributors: PvasiliadisDatoteka:Pindar statue.jpg  Source: http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Datoteka:Pindar_statue.jpg  License: GNU Free Documentation License  Contributors: Amada44, Bibi Saint-Pol,Ctac, DenghiùComm, G.dallorto, Jastrow, Joseolgon, NevitDatoteka:Athenian empire atheight 450 shepherd1923.png  Source: http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Datoteka:Athenian_empire_atheight_450_shepherd1923.png  License: PublicDomain  Contributors: Original uploader was Jengod at en.wikipediaDatoteka:Aischylos Büste.jpg  Source: http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Datoteka:Aischylos_Büste.jpg  License: Public Domain  Contributors: User:GaborDatoteka:Aristophanes - Project Gutenberg eText 12788.png  Source: http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Datoteka:Aristophanes_-_Project_Gutenberg_eText_12788.png  License:Public Domain  Contributors: Bibi Saint-Pol, Tagishsimon, 2 anonymous editsDatoteka:Menander Chiaramonti Inv1453.jpg  Source: http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Datoteka:Menander_Chiaramonti_Inv1453.jpg  License: Public Domain  Contributors:User:JastrowDatoteka:Socrates.png  Source: http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Datoteka:Socrates.png  License: Public Domain  Contributors: Original uploader was Magnus Manske at en.wikipediaLater versions were uploaded by Optimager at en.wikipedia.Datoteka:Aristotle Altemps Inv8575.jpg  Source: http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Datoteka:Aristotle_Altemps_Inv8575.jpg  License: Public Domain  Contributors: User:JastrowDatoteka:Thucydides-bust-cutout_ROM.jpg  Source: http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Datoteka:Thucydides-bust-cutout_ROM.jpg  License: Public Domain  Contributors: BibiSaint-Pol, Captmondo, Daderot, G.dallorto, Skeezix1000, Themedpark, Vsop.deDatoteka:Demosthenes orator Louvre.jpg  Source: http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Datoteka:Demosthenes_orator_Louvre.jpg  License: Creative Commons Attribution-Sharealike 2.5 Contributors: User:Sting, User:StingDatoteka:MacedonEmpire.jpg  Source: http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Datoteka:MacedonEmpire.jpg  License: GNU Free Documentation License  Contributors: Bjankuloski06en,Captain Blood, Doctor Che, Ellin Beltz, Emijrp, Flappiefh, Herbythyme, Jackaranga, Kallerna, LX, Pici3k, Shakko, SilvioRusso, Tacsipacsi, Zykasaa, 19 anonymous editsDatoteka:Plutarch.gif  Source: http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Datoteka:Plutarch.gif  License: Public Domain  Contributors: Bestiasonica, LX, Martin H., Menchi, Odysses,Tacsipacsi, Tomisti, 1 anonymous editsDatoteka:Lucian Samosata.warj.png  Source: http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Datoteka:Lucian_Samosata.warj.png  License: Public Domain  Contributors: Jonathan Groß, Rl, Viejosabio, W.A. Ribeiro Jr., 1 anonymous editsDatoteka:Cscr-featured.png  Source: http://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Datoteka:Cscr-featured.png  License: GNU Lesser General Public License  Contributors: Users CanadianCaesar,Protarion, Cool Cat, Harrisonmetz, Alkivar, Jon Harald Søby, Optimager, CyberSkull, ClockworkSoul on en.wikipedia

LicencaCreative Commons Attribution-Share Alike 3.0//creativecommons.org/licenses/by-sa/3.0/