Granični poremećaj ličnosti-Borderline

Na usamljenost, nerazumevanje od strane drugih, od strane celog sveta, osećanje praznine, beznadežnost polažemo u ovom ili onom trenutku pravo svi. Sve je to za ljude. Svakog čoveka ovakva raspoloženja snađu ponekad, neka ili sva, raspar ili skupa. Dođu s nekim razlogom, pa odu kada i sam razlog ode odakle je i stigao. Svako ima svoje „žute minute“ u kojima lako plane, izviče se na prvog do sebe, pa se stiša. Većina ljudi promeni po nekoliko partnera dok ne pronađe Gospodina Pravog ili njegov ženski pandan. Naravno da je redak slučaj da proživite u zdravlju i sreći do kraja svojih dana sa prvom osobom na koju naletite.

Za to vreme nekim osobama takvi ispadi, osećanja i ponašanja predstavljaju obrazac po kom sve rade u životu, nacrt po kom funkcionišu, žive. Kao da uvek gladuju za pažnjom drugih ili svih, kao da nikada nisu sasvim zadovoljni sobom, a naročito drugima, emocionalne reakcije su im gromovite, preterano izražene i najvećma neprimerene. Osećanja su im plitka, površna i često ih velikom brzinom u potpunosti menjaju i preusmeravaju. Dešava im se da značajan deo svog vremena provedu u pomenutim neugodnim raspoloženjima i da to počne da utiče na sve sfere života. Posao se radi bez velike motivacije, otaljava se. Emotivne veze, na početku obećavajuće i sa oreolom večnosti, pucaju po svim šavovima odjedared, munjevito, bez nekog vidljivog razloga, ostavljajući sve veću prazninu u duši i teraju na hitnu potragu za novim i novim vezama. Ovi ljudi su puni negativnih osećanja prema sebi samima, čak mržnje ili gnušanja. Ponašanje im je destruktivno, još češće samodestruktivno i uglavnom su svesni svega toga. Upadaju u probleme zbog svojih impulsivnih i ishitrenih reakcija – zloupotreba alkohola, uzimanje droge, kockanje u prave pare, problemi sa zakonom. Granični poremećaj ličnosti Granični poremećaj ličnosti - Borderline personality disorder (BPD) je veoma stresno stanje i za ljude koje je snašao i za one iz njihovog najbližeg okruženja. Česte promene raspoloženja, bes i impulsivnost mogu da oteraju druge od njih, iako su ovi u stalnoj potrazi za ljubavlju i prihvatanjem. Poznajete li nekog takvog ili ste i sami takvi? Ako je tako predložite mu da potraži stručnu pomoć ili savet ili, opet, svratite i sami kod nekog dobrog psihologa. Granični poremećaj ličnosti je komplikovano i neugodno stanje i potrebno ga je što ranije uočiti i lečiti. Lečenje daje dobre rezultate i vraća izgubljenu nadu u miran i srećan život.

Granični poremećaj ličnosti je dijagnostička kategorija koja se odnosi na dugotrajno poremećeno funkcionisanje ličnosti, pre svega u sferi raspoloženja i emocija. Karakterišu ga impulsivne akcije i reakcije, nestabilnost i česte izmene raspoloženja i potpuno haotičan emotivni život. Svrstava se u kategoriju emocionalno nestabilnih poremećaja ličnosti, koja podrazumeva poremećaje ličnosti sa veoma izraženom tendencijom ka brzim impulsivnim radnjama bez dovoljno promišljanja o posledicama i sa afektivnom nestabilnošću. Sposobnost planiranja i procene može biti svedena na minimum, a izlivi intenzivne ljutnje često mogu dovesti do nasilnih reakcija ili takozvanih „bihejvioralnih eksplozija“. Takvi eksplozivni izlivi lako mogu biti izazvani i banalnom kritikom ili osujećivanjem impulsivnih postupaka. Postoje dve varijante ovog poremećaja ličnosti, a obema su svojstveni impulsivnost i nedostatak samokontrole.

Sve počinje u adolescenciji ili ranom odraslom dobu. Kod borderlajna je prisutno nekoliko vidljivih karakteristika emocionalne nestabilnosti. Uz to predstava o sebi, ciljevi i unutrašnje sklonosti (uključujući seksualne) često su nejasni, magloviti ili poremećeni. Obično postoji hronično osećanje praznine (tako negde u duši, grudima ili stomaku), besmisla i dosade. Sklonost ka uključivanju u intenzivne, burne i nestabilne odnose može uzrokovati ponavljane emocionalne krize i patnju i može biti udružena sa

izraženim naporima da se izbegne odbacivanje i napuštanje, kao i serijom pretnji samoubistvom ili postupaka samopovređivanja (iako se ovi mogu pojaviti i bez nekih očiglednih uzroka). Glavni i najizrazitiji poremećaj je velika nestabilnost u poimanju i prihvatanju samog sebe, međuljudskim odnosima i raspoloženjima. Karakteristična su i ponašanja markirana nestabilnošću međuljudskih odnosa, poimanja samog sebe, afekata i kontrole afekata. Stanje je obeleženo velikim naporima u izbegavanju stvarnih ili izmišljenih vezanja. Međuljudski odnosi su nestabilni i intenzivni. Sopstveni identitet je nestalan i poremećen - „Ko sam ja u stvari“. Prisutna je impulsivnost u barem dve aktivnosti koje su potencijalno štetne za tu osobu (seks, zloupotreba droga, alkoholizam, uzdržavanje od hrane ili pak prežderavanje). Suicidalno ponašanje može biti prisutno ili brojna samopovređivanja. Prisutno je hronično osećanje praznine. Osećaj ljutnje je intenzivan, bez kontrole i najčešće neprikladan za određenu situaciju. Uzrok poremećaja (kao i većine drugih) najverojatnije leži negde u procesu ranog razvoja ličnosti. Čest slučaj je da je osoba bila na neki način zlostavljana u djetinjstvu od strane članova porodice ili drugih ljudi. Ova vrsta poremećaja prisutna je u dva procenta populacije, nije vezana za rasu ili nacionalnu pripadnost. Kod žena se javlja do tri puta češće. Podatak je tačan i zasnovan na statističkoj obradi, mada se nekim feminističkim udruženjima omaklo da je možda reč o kakvoj diskriminaciji. Izgleda da razlog, zapravo, leži u tome da ženska deca mnogo češće bivaju seksualno zlostavljana od dečaka. Procenjuje se da oko dvadeset procenata svih hospitalizovanih u mentalnim ustanovama pati od od graničnog poremećaja ličnosti. Hospitalizacija je čest izbor i skoro pravilo baš zbog pomenutih suicidalnih tendencija i nemogućnosti samostalnog funkcionisanja na pravi način. U terapiji se koriste različiti pristupi, a izgleda da posbno dobre rezultate daje psihodinamski (psihoanalitički) pristup.

Prisutan je sveobuhvatni način ponašanja uz jako izraženu emocionalnost i stalno traženje pažnje, stalni pokušaji da se postane centrom nečijeg života. Skoro pa bilo čijeg. Prvo manje vidljivo, počinje da se pokazuje u punom svetlu početkom ranijeg odraslog doba. Za ovaj poremećaj karakterističan je osećaj nelagode kada osoba nije u centru pažnje, interakcija s drugim osobama koja se može okarakterisati kao neprikladno dvosmislena, seksualna, zavodljiva i provokativna. Osim toga osećanja takvih osoba su neiskrena, tačnije često se opisuju kao površna ili plitka i brzo se menjaju i pravcem i smerom. Takva osoba konstantno koristi svoj fizički izgled da bi privukla pažnju drugih na sebe. Govor takvih osoba je upečatljiv, pun utisaka, ali i bez detalja. Osim toga, kod ovog poremećaja javlja se i povećana sugestibilnost od strane drugih osoba ili okolnosti i na kraju jako isticanje važnosti nekih veza i poznanstava. Najčešće se radi o privlačnim i zavodljivim osobama, s prenaglašenom brigom za svoj spoljašnji izgled dok u se u stvari problem nalazi s druge strane fasade - unutra.

Uz ove glavne simptome poremećaja ličnosti česti su i poremećaji raspoloženja i poremećaji u smislu somatizacije psihičkih tegoba, odnosno odražavanja „negativne“ psihičke energije na organizam. Mnogo je brige za fizičko zdravlje koje u osnovi ni ne mora da bude narušeno.

Borderlajn poremećaj je teško stanje koje kad jednom započne, recimo u pubertetskom dobu, ako se ne leči, očitovaće se i biti prisutno do kraja života. Nije nešto što vreme leči. Ne, vreme ga samo dodatno zakomplikuje. Tegobe sa kojima se suočavaju oni koji pate od graničnog poremećaja ličnosti veoma su raznolike i različitog intenziteta. Nekakav opšti, zajednički profil podrazumeva nestabilnost raspoloženja, crno-beli način razmišljanja (ne misli se na navijanje za Partizan), haotične i nestabilne emotivne veze, istu takvu sliku o sebi, o svom identitetu.

U najekstremnijim slučajevima dolazi i do perioda disocijacije. (amnezija, potpuni gubitak svesti o vlastitom identitetu, ukočenost).

Dijagnostika graničnog poremećaja ličnosti

Ovu nimalo jednostavnu dijagnozu UVEK postavlja stručno lice. Postavlja se na osnovu izveštaja samog pacijenta, ljudi iz najuže okoline – porodica, prijatelji, kolege s posla uvida u (burnu) životnu istoriju i vidljivih simptoma.

Termin granični poremećaj koristi se od tridesetih godina dvadesetog veka i u početku je označavao komplikovano stanje pacijenta, koji se nalazi na tananoj granici između neuroze i psihoze. Čuveni psiholog Adolf Štern prvi put je upotrebio ovaj termin govoreći o grupi svojih pacijenata koji su ispoljavali simptome nalik shizofreniji, svrstavajući ih na granicu između psihoze i neuroze. Istini za volju, u jednom periodu stanje je i bilo posmatrano i klasifikovano kao element u dijagnostici shizofrenije. Danas termin ima sasvim drugačije značenje, zasebnog poremećaja u oblasti regulacije emocija, rascepa i nestabilne slike o sebi, pa se naučnici sve više raspravljaju oko toga ne bi li bilo zgodno da mu se promeni ime, jer u očima laika (nadamo se ne i profesionalaca) još uvek ume da izazove zabunu. Socijalni radnici i zaposleni u ustanovama koje se bave mentalnim zdravljem često u neformalnoj komunikaciji koriste ovaj pojam kako bi okarakterisali pojedince koji su na granici normalnosti i mentalne bolesti. Borderlajn često zna da bude udružen sa još nekim srodnim poremećajima, što dodatno otežava dijagnostiku. Osobe koje pate od ovog poremećaja pod visokim su rizikom da razviju još neke druge, poput depresije.

Dijagnostički kriterijumi

Postoji devet osnovnih simptoma na osnovu kojih se postavlja dijagnoza, a smatra se da je neopodno da ih je bar pet prisutno u dužem vremenskom periodu:

Ponavljani usrdni panični napori da se izbegne napuštanje od strane neke drage osobe ili više njih, strah od usamljenosti. Ova strepnja od napuštanja ne mora uvek da ima realne uzroke, već može da bude plod mašte, što je, u osnovi, znatno češći slučaj. Snažna potreba za drugom osobom, nemogućnost da se „preživi“ nasamo. Neki od obolelih ispoljavaju izuzetno visok novo interpersonalne osetljivosti i empatije (sposobnost uživljavanja u emocije druge osobe).

Česti ulasci u vrlo intenzivne i burne emocionalne veze i isto tako česti izlasci iz njih, nakon što po periodu idealizacije usledi period potpunog obezvređivanja i snažno osećanje razočaranosti u onu drugu osobu. Emocije se rađaju i nestaju za tili čas. „Onaj divni muškarac s početka veze u koga sam se zaljubila do ušiju je u stvari neko sasvim drugi, teška baraba samo ja to nisam na vreme videla.“ „Kako sam mogao da zavolim takvu osobu...“

Turbulencije u doživljavanju sopstvenog identiteta, nestabilna slika o sebi, stalni osećaj promašenosti kada je reč o poslu kojim se bave, izboru prijatelja i životnom stilu.

Impulsivnost u nekoliko oblasti koje se mogu okarakterisati potencijalno opasnima, kakve su, na primer, neobuzdana prebrza vožnja automobila, izlaganje raznim rizicima, alkoholizam, narkomanija, promiskuitet, seks bez zaštite, kockanje.

Ponavljani pokušaji samoubistva, pretnje samoubistvom, samopovređujuće ponašanje (pravljenje ožiljaka, najčešće po rukama). Ovako se privlači pažnja osoba od čijeg se napuštanja strahuje.

Promene raspoloženja – brzo se skače iz jednog raspoloženja u drugo; nakon potpune učmalosti i bezvoljnosti sledi prelazak u euforiju ili kao grom iz vedra neba iz normalne atmosfere nastane rasprava.

Interesantno je da se ovakve izmene uglavnom ne dešavaju nakon nekoliko dana ili nedelja, već pričamo o satima ili čak minutima. Reakcije im katkad nalikuju dečijim – dožive napad besa ukoliko im nisu

ispunjene određene želje ili očekoivanja.

Hronično i dugotrajno osećanje potpune bezvrednosti, dosade, besmisla, unutrašnje praznine, beskorisnosti. Osećaj unutrašnje praznine se najčešće teško opisuje i pacijentu je komplikovano da ga objasni, doživljava se kao nešto apstraktno, stalan osećaj da nešto, neznano šta, nedostaje u gotovo svakom trenutku. Nesposobnost da se bude sam u vezi je sa time da im se čini da samo drugi ljudi mogu upotpuniti nastalu prazninu, da sami ne poseduju kapacitete za tako nešto. Periodi ovakvog osećanja najčešće su i povezani sa odnosima sa drugim ljudima i s vremena na vreme nestaju da bi se opet vratili, da stvari budu nezgodnije, u još jačem intenzitetu nego ranije. U trenucima kada se ta čudnovata praznina i popuni kroz neki dobar odnos, ljubavni ili prijateljski, stalno izniče strepnja od ponovnog povratka neugodnog osećanja. Praznina i besmisao umeju da se odnekud pojave, izniknu u situacijama koje su do maločas bile ispunjavajuće i ispunjene uživanjem. Ovde se često nađe inicijalna kapisla za pokušaje samoubistva, jer je nekima prosto nemoguće da žive u takvoj „dosadi“ i „besmislu“. I tako u krug. Preterane reakcije besa i nemogućnost da se na pravi način kontroliše bes. Neke od ovih osoba su većim delom svog vremena ljutite na osobe iz okruženja ili pak na čitav svet, neke imaju nenadane i ničim izazvane izlive besa koji zaprepaste okolinu, a nekima nisu strani ni fizički obračuni. Bes je u ovim slučajevima uglavnom predimenzioniran i može ga izazvati i bilo kakva sitnica – neko kaže nešto što i nije sasvim rđavo, a sledećeg trenutka počne da leti perje. Uzroci za prekide snažnih emocionalni veza umeju da se pronađu u skroz bezazlenoj stvari koju je neko rekao ili učinio. Poznata vam je rečenica: „Šta me gledaš“, nakon nastaje lomljava ili tuča u kafani.

Ideje o proganjanju i razne druge sumanute ideje. Gubitak kontakta sa realnošću.

Dijagnostika po Kernbergovom modelu zasnovana je na tri osnovna kriterijuma:

Odsustvo psihoze, mogućnost pravilne percepcije realnosti; neintegrisanost ega. Kaže se da „ Borderlajn pacijenti mogu da potroše pet sati govoreći o sebi, a da vam ne pruže realnu sliku o tome kakvi su uistinu.“

Nespecifični znaci: niska tolerancija strepnje, rđava kontrola impulsa, nemogućnost da se razviju i na duže staze zadrže neki hobiji i interesovanja

Kao osnovna razlika u odnosu na neurotičare ističe se prisustvo „primitivnih odbrana“. Kao glavna odbrana pojavljuje se rascep. Svaka osoba ili stvar je samo dobra ili samo loša. Ovo je u relaciji sa još jednim simptomom borderlajna – problemima sa konstantnošću objekata. Osobe i stvari se vole samo dok su u blizini. Odmah po udaljavanju zaboravljaju se sva dotadašnja (i najsnažnija) osećanja i na scenu stupa potpuno novi repertoar. Među primitivnim odbranama su i magijsko mišljenje, verovanje da određene misli mogu uzrokovati stvarne događaje, uverenje u sopstvenu svemogućnost, projekcija vlastitih rđavih misli i osećanja na druge ljude. Oboleli su uvek toliko zaokupljeni aktuelnim osećanjem i raspoloženjem da su praktično onemogućeni da se sete nekog drugog osećanja. Otuda lako zaboravljaju da su nekada nekog voleli i svako osećanje se lako pretvori u neko drugo, najčešće svoj opozit.

Dijagnoza se češće postavlja odraslima nego deci i adolescentima zbog toga što se događa da simptomi jednostavno nestanu u procesu sazrevanja.

U pratnji borderlajn poremećaja često se nađu još neka mentalna oboljenja ili poremećaji:anksioznost, bipolarni poremećaj, depresija, anoreksija, bulimija, disocijativni poremećaj, somatomorfni poremećaj, zloupotreba alkohola i opijata. Do sedamdeset procenata pacijenata istovremeno ima i problem alkoholizma, narkomanije, ovisnosti o kockanju ili čak od svega „pomalo“. Neki psiholozi tvrde da u ovim aktivnostima pogođeni BPD - om traže lak način da izađu na kraj sa svojim problemima, da

pobegnu, dok druga grupa tvrdi da proističu iz impulsivnosti i nepromišljenosti koje su im svojstvene.

Poznati psiholozi Gunderson i Kolb sačinili su listu simptoma u četiri osnovne kategorije:

I/ Afekti hronična dugotrajna depresija osećanje bespomoćnosti beznađe osećanje beskorisnosti, bezvrednosti osećanje krivice bes, besne reakcije strepnja usamljenost dosada osećanje praznine

II/ Kognicija sumanute misli poremećaji u oblasti percepcije paranoja stanja nalik psihozi

III/ Preterana impulsivnost zloupotreba i zavisnost od alkohola i opijata seksualna devijantnost manipulativni pokušaji samoubistva druga impulsivna ponašanja

IV/ Odnosi sa drugim ljudima nemogućnost da se bude sam strah od napuštanja, odvajanja burne emotivne veze manipulativnost zavisnost od drugih osoba omalovažavanje drugih sadističko i mazohističko ponašanje preterana zahtevnost

Diferencijalna dijagnoza

Borderlajn poremećaj i poremećaji raspoloženja često konkurišu jedni drugima u dijagnostici. Neki od simptoma ova dva poremećaja se prepliću, pa dijagnostika time postaje vrlo komplikovana. U oba slučaja su prisutni skokovi iz jednog raspoloženja u drugo. Kod BPD – a ovakve promene raspoloženja različito traju; nekada je reč o minutima, nekad o danima. Nekada promena raspoloženja nastaje odjednom, drugi put polako i obično je reč o reakciji na neku psihosocijalnu situaciju. Za razliku od depresije koja se javlja u bipolarnom poremećaju, ovde su simptomi poput gubitka apetita ili nesanice bitno manje izraženi. Stručnjaci i danas razmenjuju mišljenja o prirodi dva poremećaja, sličnostima i razlikama.

Uzroci

Smatra se da osnovni uzroci nastanka poremećaja leže u velikoj osećajnoj ranjivosti, traumatičnom nesrećnom detinjstvu, zlostavljanju, zapuštanju ili odvajanju od bliskih osoba, stresnim životnim događajima tokom puberteta ili u odraslom dobu.

Genetska predispozicija

Brojne naučne studije su potvrdile pretpostavku o postojanju snažne genetske predispozicije ka borderlajn poremećaju. Uvidom u porodičnu istoriju pacijenta često se otkrije da u bližoj ili daljoj porodici ima ljudi sa istim ili sličnim problemima. Ukoliko je kod jednog od jednojajčanih blizanaca dijagnostikovan poremećaj, u oko trideset do četrdeset procenata to bude slučaj i kod drugog.

Moždana oštećenja – kod nekih obolelih uočeno je da postoje oštećenja u određenim delovima mozga zaduženim za emocionalnu regulaciju i kontrolu impulsivnosti i agresivnosti. Kod nekih je poremećeno i lučenje neurotransmitera serotonina koji ima veliki značaj u regulaciji raspoloženja. Otuda ideja da se deo terapijskog procesa izvede upotrebom antidepresiva.

Osobine ljudi koji pate od graničnog poremećaja

Pre nabrajanja izrazitih osobina valja naznačiti da ne moraju sve biti prisutne u jednoj osobi. Ovo naročito važi za prve dve stavke.

Žene su obično vrlo inteligentne, fizički lepo izgledaju, doterane su (ponekad i preterano), koketne, obrazovane, ali dešava se, mada retko, da bude i potpuno suprotno.

Muškarci su moderno obučeni, ponekad malo neprikladno za svoje godine (pank fazon kod pedesetogodišnjaka), rečiti, lepo izgledaju, zavodljivi.

Ožiljci od posekotina i gašenja cigareta po rukama. Neki od njih tvrde da to rade iz nekog čudnovatog osećanja tenzije, napetosti, kao da će pući, pa im puštanje krvi i gašenje cigareta donosi svojevrsno olakšanje kroz bol.

Reč je o, na prvi pogled, zabavnim, privlačnim, šarmantnim, harizmatičnim, duhovitim, veselim, društvenim osobama, koje su najglasnije i „drže banku“ za kafanskim stolom.

Teatralnost, sklonost dramatizaciji.

Jednog trenutka su puni života i motivacije, već sledećeg se nađu u potpunom očajanju i osećanju beznađa.

Žale se na osećaj neispunjenosti, promašenosti, praznine. Neki tu apstraktnu prazninu koju vuku svuda sa sobom opisuju gotovo kao fizički postojeću, kao nekakvu rupu u stomaku, kao večitu glad.

Vole izlaske, žurke i nastavljaju sa takvim životnim stilom i „pod stare dane“. Najbolje se osećaju u društvu osoba koje su im nalik i u stanju da prate njihov ritam na tom planu.

Rizično se ponašaju, prebrzo voze, imaju brojne saobraćajne udese.

Imaju izraženu sklonost ka preterivanju u alkoholu, pri čemu retko deluje, sa strane posmatrano, da zaista u tome uživaju.

Uzimanje droga ume da bude samo instrument da se privuče nečija pažnja. Na primer, pažnja poslom prezauzetih i preokupiranih roditelja privlači se problemima sa narkomanijom i kasnijim stalnim, uglavnom neuspešnim, pokušajima lečenja.

Imaju problema sa konstantnošću osećanja prema drugim osobama; neko se voli samo dok je prisutan, dok je tu u blizini. Već sledećeg trenutka po razdvajanju i najsnažnija osećanja ljubavi bivaju zaboravljena.

Ovde leži jedan od uzroka impulsivnog uskakanja iz veze u vezu i sklonosti ka varanju partnera.

Način „crno - belog razmišljanja”- ljudi su dobri ili loši, nema sredine. Interesantno je da oni dobri u očima pogođenih poremećajem, svako malo lako pređu u grupu loših i obratno.

Nerealna slika o sebi

Ponašanje na socijalno neprihvatljiv način.

Često se u alkoholisanom stanju (nije obavezno) gadno obrukaju u društvu.

Narušen porodični život, karijera

Nesposobnost bilo kakvog smislenog dugotrajnog planiranja

Poremećen osećaj sopstvenog identiteta.

Granični poremećaj ličnosti je poremećaj ličnosti za koji je karakteristična izrazita pasivna nestabilnost raspoloženja.

Imaju teškoće da evociraju osećanja ljubavi prema osobama iz svoje prošlosti. „Ne, ja njega nikada nisam ni volela“. Ne priznaju da su voleli nekoga. Voli se samo osoba koja je aktuelna. „Kako li sam mogla da se udam i budem petnaest godina u braku s tom barabom“

Teško podnose usamljenost, teško im je da samuju makar i na kratko. Izmišljaju najrazličitije načine da privuku pažnju određenih ljudi i da ih zadrže pored sebe. „Nemoj da ideš, nije mi dobro“.

Životna istorija im je obično prepuna haotičnih zbivanja: čitav niz otkaza na poslu, promene poslova, prekidi u obrazovanju, često menjanje fakulteta, pri čemu se dešava da biraju potpuno različit obrazovni profil od dotadašnjeg, prekidi emotivnih veza, raskidi veridbi, razvodi braka, hospitalizacije.

Često i naprasno menjaju partnere, nekada se ponašajući i promiskuitetno. Seks na prvom sastanku, seks bez zaštite. Obe stavke imaju svoje poreklo u impulsivnosti, ali i u želji da se što pre postigne zbližavanje sa nekom novom osobom, da se ukinu granice. Neki kao da ne shvataju da seks na prvom sastanku i nije najbolji način za sopstvenu promociju.

Raskidaju veze naglo kao što ih i započinju i tako da to uglavnom izgleda potpuno bezrazložno drugima. „Danas sam prestala da te volim“. “Shvatio sam da te nikada nisam voleo“ ili samo „Odlazi(m)!“

Po izlasku iz neke emotivne veze nastoje da sebe prikažu kao žrtve, dok je istina obično potpuno drugačija, nekad i zapravo suprotna. Svakom sledećem partneru u nedogled ponavljaju kako su bili povređeni, obmanuti, prevareni ili napušteni u prethodnoj vezi. Ovo često nije istina već samo način da se

krišom pošalje poruka: „Nemoj nikada da me prevariš, nemoj nikada da me ostaviš“.

Kao da nikada nisu zadovoljni količinom ljubavi i pažnje koju dobijaju od svojih partnera. „Ne pokazuješ dovoljno da me voliš“, stalno traže nove i nove potvrde ljubavi.

Skloni su da ucenama iznuđuju različite stvari. „Ubiću se ako ne učiniš to i to“. Ovakve dramatične izjave su često usmerene na dobijanje sasvim sitnih stvari ili ustupaka.

Lako planu, posvađaju se za tili čas ni oko čega.

Agresivno se ponašaju. Jedan pacijent je izvestio o tome kako je gotovo u svakom izlasku u grad upadao u kafanske tuče, čak i one koje međusobno započnu potpuno nepoznati ljudi.

Slabo podnose pritisak i tenziju na radnom mestu ili životnim situacijama, birajući bekstvo kao izlaz.

Posao ih ne ispunjava, rade ga bez volje, ošljare, iako su ga na početku doživeli kao izazov i bili snažno motivisani.

Nikada nisu zadovoljni svojim okruženjem, pokušavaju da promene okolinu, nikada sebe, uvek su im drugi krivi, nikada oni sami.

Fizički i emocionalno su zapostavljani od strane roditelja ili staratelja.

Uglavnom su bili fizički, emocionalno ili seksualno zlostavljani u detinjstvu ili adolescenciji.

Gotovo svi iza sebe imaju po jedan ili više pokušaja suicida (naravno neuspelih). Najčešće se dešava da, recimo, prerežu vene na rukama i već sledećeg trenutka panično dozivaju u pomoć. Na ovaj način drže na kratkoj uzici osobe od čijeg udaljavanja najviše strahuju. Brat jedne pacijentkinje je tvrdio da se nikada nije osećao mirno i opušteno kada negde otputuje sa porodicom, strahujući da neće moći dovoljno brzo da interveniše ako ga sestra (ponovo) nazove telefonom i saopšti mu da je progutala preveliku dozu sedativa. Interesantno je da doze lekova koje je uzimala nikada nisu bile smrtonosne. Ovakvi pokušaji suicida, bez postojanja prave namere da se takav cilj i ostvari nazivaju se parasuicidalnim pokušajima.

Kada već otpočnu sa terapijom, vrlo često menjaju terapeute, izražavajući bezrazložno nezadovoljstvo.

Stalno insistiraju da budu hospitalizovani, često bez ikakve objektivne potrebe. Kada konačno budu hospitalizovani zbog borderlajn poremećaja traže da budu pušteni kući. „Šta ću ja ovde? Nije mi mesto ovde. Prebacite me na odeljenje gastroenterologije, ja u stvari imam stomačne tegobe“, „Sa mnom je sve u redu“, „Šta ću ja među ovim ludacima“?

Žale se na nepostojeće bolesti, ispoljavaju preteranu i bezrazložnu zabrinutost za svoje zdravlje – češće fizičko nego mentalno. Stalno roveravaju puls, krvni pritisak, krvnu sliku.

Negiraju stvaran problem.

Prilikom hospitalizacije nakon dijagnostike BPD – a, tvrde da im je dijagnoza pogrešna i tuže se na druge stvari. Smatraju da, recimo, treba samo da srede problem alkoholizma negirajući ostale probleme. Nisu u stanju da vide širu sliku svog poremećaja i da shvate da je opšti haos koji ih prati u svim sferama života iznikao iz jednog istog korena. Obraćaju pažnju na pojedinačne simptome.

LEČENJE GRANIČNOG POREMEĆAJA

U lečenju se koristi psihoterapija – grupna ili individualna i razni medikamenti, posebno antidepresivi i antipsihotici. Sa terapijom treba početi što ranije, naravno radi postizanja boljih rezultata. I onog najboljeg – izlečenja.

PSIHOTERAPIJA

U poslednje vreme BPD je dospeo u fokus pažnje stručnjaka. Novim saznanjima o oboljenju mnogo toga novog je uvedeno u tradicionalnu psihoterapiju i sve je više psihologa koji postižu dobre terapijske rezultete. Nekoliko različitih psihoterapijskih metoda daje prilično dobre rezultate u lečenju graničnog poremećaja ličnosti. Svaka je dobra na svoj način i teško je reći da je neka najbolja ili samo bolja. Važno je da je terapeut dobar u svom poslu. Psihoterapijom se postiže nestanak određenog broja simptoma i klijent/pacijent uči kako da se izbori, kako da mobiliše sve svoje kapacitete i snage i uspešno izađe na kraj sa svojim mukama. Trajanje psihoterapije zavisi od stepena izraženosti simptoma, jačine poremećaja i trenutka u kom se otpočelo sa psihoterapijom (treba li napominjati: ŠTO PRE; TO BOLJE). Nekada se prva poboljšanja vide već nakon nekoliko nedelja ili meseci, ali se u praksi češće dešava da psihoterapija potraje čak i do nekoliko godina.

Izvodi se u grupi ili individualno. Grupno lečenje daje dosta dobrih ishoda u učenju i vežbi veština komunikacije i podizanja nivoa svesti o sebi, ali ima jedno ograničenje – teško je kroz duži vremenski period održati na okupu grupu impulsivnih, naprasitih ljudi.

Psihoanalitička terapija

Tradicionalni (Frojdov) psihoanalitički pristup se sve manje koristi, a na scenu stupaju neke druge forme psihoanalize u kojima terapeuti imaju značajno aktivniju ulgu nego ranije. Oto Kernberg je kreirao takozvanu psihoterapiju fokusiranu na transfer (TFP) u kojoj je glavni akcenat na kreiranju aktivnog odnosa između terapeuta i analizanta. Kroz ovakvu terapiju na površinu isplivavaju neki skriveni procesi koji se nalaze iza spolja vidljivih manifestnih simptoma. Postižu se dobri rezultati u daljoj izgradnji odnosa analizanta sa ostatkom sveta, načinima vezivanja i razumevanju osećanja drugih ljudi. Smanjuje se verovatnoća od ponavljanja suicidalnih i parasuicidalnih pokušaja i agresivna ispoljavanja u ponašanju.

Kognitivno analitička terapija

Kognitivno analitička terapija koju primenjuju neki terapeuti novijeg je datuma i kombinuje kognitivni i psihoanalitički psihoterapijski pristup dajući vrlo solidne rezultate.

Kognitivno bihejvioralna terapija (CBT)

Kognitivno bihejvioralna terapija se široko i uspešno koristi u lečenju mnogih mentalnih poremećaja, ali u slučaju graničnog poremećaja ličnosti ima izvesna ograničenja. Ova ograničenja su uglavnom vezana za teškoće u stvaranju valjanog odnosa terapeut – pacijent i sticanja poverenja pacijenta. No, kada se ipak uspostavi prava terapijska klima, postaje vrlo moćno oruđe u prevazilaženju problema.

Bračna i porodična terapija

Osobe koje boluju od BPD – a, kako je pomenuto, impulsivno ulaze u brakove, ali na isti način ih i napuštaju. Terapija za bračne partnere zna da bude od pomoći u stabilizaciji bračnih odnosa i smanjenju broja i intenziteta konflikata. Mnogi brakovi isplivavaju iz kriza u koje su utonuli nakon što bračni drug sazna više o ovom poremećaju i nauči nove načine ophođenja. S druge strane i obolela osoba na ovaj način uči da bolje funkcioniše u atmosferi bračne zajednice. Najčešće smetnje u porodičnim odnosima gde nema fizičkog, emocionalnog ili seksualnog zlostavljanja, su zapostavljanje ili pak preveliko uplitanje u život pacijenta. Terapija za cele porodice se sprovodi u svrhu obrazovanja ostalih ukućana o prirodi samog poremećaja i načinima da se u svakodnevnoj komunikaciji umanji broj trzavica koje samo pogoršavaju simptome. Izborom ove terapijske metode poboljšavaju se porodični odnosi, uče novi, ispravni načini rešavanja problema i postiže bolja informisanost ostatka porodice o problemu sa kojim se nosi njima draga osoba. Porodična terapija je vrlo cenjena i sve češće i sve šire se primenjuje kod nas i u svetu.

Medikamentozna terapija

U terapiji graničnog poremećaja različito uspešno se koristi veliki broj lekova, najviše onih koji suzbijaju prateće pojave - uznemirenost ili depresiju.

Terapija antidepresivima (prozak) traje nešto duže nego kada se leči sama depresija. Antipsihotici se uvode u terapiju onda kada su uz ostale simptome prisutni poremećaji mišljenja ili percepcije, impulsivni i suicidalni simptomi. Iz ove klase najčešće se koriste: olanzapin, ketiapin, klozapin i risperidon. Terapija antipsihoticima daje solidne rezultate i uglavnom je kratkotrajna. U praksi se pokazalo da kombinacija psihoterapije i terapije medikamentima (posebno antipsihoticima) daje bolje rezultate nego svaka pojedinačno. U poznatim holivudskim filmovima „Fatalna privlačnost“ i „Neprilagođena“ jako dobro su prikazani emocionalno nestabilni ženski likovi koji pate od graničnog poremećaja. U oba filma junakinje se pomamno bore protiv napuštanja od strane dragih osoba, ne birajući sredstva ili je bolje reći, birajući sredstva poput agresije i autoagresije. Možda vam uverljiva i inspirisana gluma Glen Klouz u Fatalnoj privlačnosti posluži da kod neke bliske osobe (svoje devojke ili dečka) prepoznate simptome graničnog poremećaja ličnosti. Zapamtite: u tom trenutku ne treba da odgovorite impulsu da pokupite prnje i pobegnete glavom bez obzira preko granice, na primer. Pogrešićete. Pokušajte da pomognete, jer pomoći još kako ima. Stanje je izlečivo. Najbolja odluka koju možete da donesete je da uputite takvu osobu nekom dobrom terapeutu, a možda i da joj pravite društvo u tome. Kao i kod svih drugih mentalnih poremećaja, podrška okoline, najbližih ima ogroman značaj. Posebno kod ljudi koji su toliko željni pažnje drugih.

Narcistički poremećaji ličnosti

Sigmund Freud je prvi pisao o narcizmu 1910. godine. Ovu pojavu je imenovao prema dobro poznatom mitološkom junaku Narcisu koji je bio zaljubljen u samog sebe. Međutim, Freud je pozajmio ovaj naziv u prenesenom smislu, jer u psihologiji narcizam ima drugačije značenje. Zapravo, narcizam ima mnoga lica i značenja i može znatno varirati po intenzitetu izraženosti od osobe do osobe. Prevashodno bi trebalo objasniti šta je zapravo narcizam, kako nastaje i koje su mu propratne manifestacije. Reč narcizam znači samoljublje, ali u psihologiji ovo značenje je dobilo mnoge druge primese. Najvažnije je za početak reći da postoji zdravo i nezdravo samoljublje, kao i da u svakom od nas postoji izvesna doza narcizma. Primarni narcizam je zdrava i normalna pojava u razvoju tek rođenog deteta. Poznato je da je ljudska beba po rođenju sasvim nemoćna i potpuno zavisna od majke. Beba u prvim trenucima života ne pravi razliku između sebe i majke, već je majka potpuno u službi bebinih potreba. Majka stimuliše i ugađa svojoj bebi i sva pažnja i energija su posvećene toj bebi. Tada se dešava stanje primarnog narcizma. Kako beba ne razlučuje sebe od drugog, sva ljubav koju prima ostaje zadržana samo za bebu i bebine potrebe. Međutim, kako razvoj teče, počinje buđenje svesti novorođančeta i ono polako počinje da opaža da je mama zasebno ljudsko biće koje, pored toga što je tu da zadovoljava bebine potrebe, radi i druge stvari. Sekundarni narcizam nastaje upravo tada kada dete uspe da premesti pažnju sa sebe na neku drugu osobu, ali onda prestaje da bude zainteresovano za drugu osobu i ponovo usmerava pažnju na samo sebe. Sekundarni narcizam može postati patološka tvorevina, u zavisnosti od intenziteta kojim osoba postaje zaokupljena samo sobom, dok je primarni narcizam normalno razvojno ishodište sazrevanja.

Razvoj identiteta i narcistički poremećaj ličnosti

Narcizam se može preobraziti u pravu i intenzivnu patologiju.

Narcistički poremećaj ličnosti predstavlja ličnost koja nije uspela da savlada svoje naranije razvojne zadatke i da formira svoj identitet. Ova razvojne greške i propusti se dešavaju veoma rano, još u prvoj i drugoj godini života.

Napomenuto je da je dete isprva veoma zavisno od majke, beba i majka čine celinu. Ali, polako dete počinje da se odvaja od majke. Njegove sposobnosti rastu i ono postaje sve kompetentnije da ispituje svet oko sebe. Da bi dete počelo da formira granice između sebe i majke i da bi počelo da stiče osnove svog budućeg identiteta, ono mora imati izvestan stepen slobode da istražuje svet, kao i izvestan stepen poverenja u majčinu ljubav, njenu negu i prisustvo. U toku druge godine, kada dete prohoda i počne da istražuje svet, u periodu između 15. i 22. meseca života, nastaju velike razvojne prekretnice. Ukoliko je uspostavljena zdrava i stabilna veza između majke i deteta, dete će normalno sve više početi da se udaljava od majke i znatiželjno posmatra i ispituje druge stvari oko sebe. Međutim, ukoliko je dete nesigurno u majčinu ljubav, majka je posesivna, preterano uplašena, prezaštićuje svoje dete i ne pušta ga od sebe, mogu nastupiti razne poteškoće u razvoju. Jedna od tih poteškoća koja se formira upravo u ovom

periodu, a počinje da se ispoljava u ranoj adolescenciji, naziva se narcistički poremećaj ličnosti. Najbitnija tačka u nastanku ovog poremećaja je odnos majke prema detetu i detetovo opažanje tog majčinog odnosa. Dete u toku druge godine života je još uvek slabo i nerazvijeno biće, posve zavisno od majke. Ali, ono je takođe biće kojem raste samosvest i prirodno se polagano odvaja od majke. Međutim, ta odvajanja su kratka i detetu je neophodno da se vrati u majčino naručje kako bi mu ona pružila neophodnu ljubav, podršku i razumevanje. Baš se ovde nazire prekretnica za dalji tok stvari. Pitanje je kako će majka reagovati kada se dete vrati, da li će ona biti u stanju da mu pruži tu neophodnu ljubav i razumevanje, da li će biti u stanju da obradi njegova novostečena iskustva. Neke majke imaju svoje lične probleme, neke teško podnose da se njihovo malo i bespomoćno dete odvaja od njih, veoma su uplašene ili čak vidno ljute što je dete počelo da se odvaja. A dete je još uvek vrlo zavisno od majčinih osećanja i veoma osetljivo na njih. Tako, zamislimo da je dete nakratko otišlo da se igra svojom novom igračkom, a onda pritrčalo u majčin zagrljaj da «napuni baterije» kako bi nastavilo igru, a umesto toplog majčinog pogleda zateklo uplašen i zabrinut pogled ili ljutitu ili depresivnu majku. To na njega može jezivo delovati. Dete tada još nema razvijenu sposobnost razumevanja majčine brige ili depresije i straha. Njemu je potrebna majka da obradi njegove utiske, da ga podržava i voli. Ako majka to nije u stanju da učini, ova ista osećanja straha, tuge i depresije će preneti na svoje dete. To sićušno stvorenje neće moći adekvatno da obradi ova osećanja, već će za njega to biti pravi užas. Ako majka nije tu za svoje dete da mu pomogne da obradi svoj nova mala iskustva, dete neće moći da formira stabilan identitet. Umesto toga, ono će formirati krhki identitet sa teškim nedostatkom sigurnosti u sebe, umenjenim osećanjem sopstvene vrednosti i samopoštovanja. Njemu će nedostajati vera u sebe, prožimaće ga strah od odvajanja i nesposobnost adekvatnog promišljanja o svojim delima. Ako majka nije tu za svoje dete da mu pomogne da obradi svoj nova mala iskustva, dete neće moći da formira stabilan identitet. Umesto toga, ono će formirati krhki identitet sa teškim nedostatkom sigurnosti u sebe, umanjenim osećanjem sopstvene vrednosti i samopoštovanja.

Dete bez stabilnog identiteta ne može da izraste u nezavisnu i autentičnu ličnost, njemu će uvek nedostajati sposobnost samostalnog mišljenja, planiranja i doživljavanja dubokih osećanja. To je zadatak koji majka treba da obavi i prenese svom detetu, a depresivna i uplašena majka prosto nije u stanju da to učini za svoje dete. Tada dete, umesto da ulazi svoj autentičan i bezbrižan razvoj, postaje uplašeno da će izgubiti majčinu ljubav i počinje da se dovija na razne načine kako bi očuvalo tu ljubav. Ovakavo dete je uvek gladno ljubavi i teži na sve načine da se dopadne majci kako ga ona ne bi odbacila i ostavila. Umesto autentičnosti dete gradi svoju lažnu ličnost, satkanu od dodvoravanja majci, a u unutrašnjosti dečije ličnosti ostaju strah, bes i praznina.

Odlike narcističkog poremećaja ličnosti

Već je pomenuto da se narcistički poremećaj ličnosti ispoljava tek u pubertetu. Takođe je bitno reći da se danas ovo ne smatra bolešću, već pre stanjem. Dakle, narcistički poremećaj ličnosti predstavlja ličnost koja je u startu loše formirana, bez celine sopstvenog identiteta i čvrstog uporišta u sebi. Ovaj poremećaj je znatno teže sanirati od neurotičnih poremećaja, terapija je dugotrajna i često se ne završava potpunim uspehom, već mogućnošću tolerancije ovog poremećaja. Uspehom se smatra i kada pacijent delom osvesti svoja stanja i počne da ih kontroliše i toleriše. Ređe dolazi do potpune reparacije ličnosti i upotpunjavanja svih propusta u ranom razvoju.

Unutrašnji svet osobe koja pati od narcističkog poremećaja ličnosti je prilično prazan. Ovakve osobe grade lažnu sliku o sebi. Kao što su u ranom detinjstvu činile sve da «kupe» majčinu ljubav i pažnju, tako i u odraslom dobu veoma puno ulažu u tu lažnu sliku ne bi li se dopali drugima, ne bi li bili prihvaćeni i obožavani od strane drugih.

Ove osobe uvek imaju ideju veličine. Za njih svet predstavlja ogledalo. Oni opažaju samo ono što se uklapa u njihovu lažnu i grandioznu sliku, dok ostale aspekte stvarnosti zanemaruju. Ukoliko im se niko ne divi, oni se osećaju «razbijeno» i sasvim prazno. Lažnu i površnu sreću osećaju samo kada imaju publiku, a pritom su veoma neskloni da tolerišu samoću. Ovakve osobe nemaju autentičnost jer nisu uspele da izgrade svoj identitet. One ni u čemu ne uživaju na svojstven način. One teže uspehu, ne da bi imale novac, već da bi postigle slavu, da bi zavele druge ljude na divljenje. Zbog toga su sklone raznim manipulacijama. One uvek teže da osvoje pažnju onih kojima se dive, a kada uspeju da ih učine svojim «podanicima», počnu da ih preziru ili u najmanju ruku da budu krajnje nezainteresovani za njih. Ove osobe nemaju duboka osećanja. Nisu sposobne da vole, niti da mrze. Jedino osećanje, veoma intenzivno i burno, koje u njima čuči da bi eksplodiralo u trenutku kada bivaju osujećeni, je bes. Narcistički bes je eksplozivan, veoma buran i jak i javlja se na svako osujećenje želja narcisa. Što je bitnija želja osujećena, to je jača eksplozija besa.

Odnosi sa drugima

Osoba sa narcističkim poremećajem ličnosti je veoma egocentrična, nesposobna da saoseća sa drugima i da se uživi u stanje ili perspektivu druge osobe. Ona je za to nezainteresovana, jer izgleda kao da se implicitno podrazumeva da drugi predstavljaju sredstva zadovoljenja želja narcisa. Drugi ljudi se stoga ne posmatraju kao individue sa svim htenjima i potrebama. Narcisi druge koriste da bi popunili svoje beskrajno teško unutrašnje stanje praznine. Oni su skloni hroničnoj dosadi i besmislu, te zbog toga ulaze u burne međuljudske odnose, kako bi osetili živost. Međutim, veze koje ostvaruju, iako su burne, prilično su nestalne i kratkotrajne. Razlog leži u tome što narcis nije u stanju da se iskreno veže za drugu osobu, posebno zbog toga što je nesklon brizi za drugog, a i sam se jako plaši vezivanja. Strah od vezivanja je posledica straha od napuštanja, a već je opisano da je svaka osoba koja je razvila narcistički poremećaj ličnosti u detinjstvu doživela za nju traumatično napuštanje ili odbacivanje od strane svoje majke, koje je ostavilo užasnutom i razvojno oštećenom.

Narcisoidna osoba i rad

Veoma je važno shvatiti da ljudi koji pate od ovog poremećaja nikako nisu neuspešni. Naprotiv, veoma često su jako uspešni, direktori velikih firmi, producenti skupih i popularnih filmova, često veoma imućni i cenjeni ljudi. Oni u svoju profesiju ulažu jer im to donosi slavu. Poenta je u tome da oni ne nalaze istinsko zadovoljstvo u radu, nisu posvećeni svom poslu predanošću zanesenjaka, već se konstatno takmiče sa drugima da bi ostvarili što veći uspeh i time što više simpatija od strane svoje «publike». Kako opisuje Christopher Lasch, «uprkos svim svojim unutrašnjim patnjama, narcis poseduje mnoge bitne stvari potrebne za uspeh u birokratskim institucijama, koje mnogo polažu na manipulisanje međuljudskim odnosima, ometaju stvaranje dubokih ličnih privrženosti, a istovremeno pružaju narcisu odobravanje koje mu je potrebno da bi osetio samopoštovanje».

Kako prepoznati narcistički poremećaj ličnosti

Psihijatrijski dijagnostički priručnik nabraja kriterijume po kojima možemo prepoznati narcistički poremećaj ličnosti:

1. Grandiozni osećaj preterane važnosti 2. Preokupiranost fantazijama o neograničenom uspehu, moći, lepoti ili idealnoj ljubavi 3. Verovanja da je specijalan i da jedino mogu da ga razumeju drugi specijalni ili ljudi viskokog statusa

4. Zahteva ekscesivno divljenje 5. Ima nerazumna očekivanja da mora da dobije posebno dobar tretman ili automatsko slaganje drugih u pogledu svojih želja 6. Teži eksploataciji drugih, iskorišćava druge da bi postigao sopstvene ciljeve 7. Ima nedostatak sposobnosti saosećanja sa drugima i nevoljan je da prepozna osećanja i potrebe drugih 8. Često zavidi drugima ili veruje da drugi zavide njemu 9. Pokazuje arogantno, sujetno ponašanje i stavove Osobe sa narcističkim poremećajem ličnosti najčešće dolaze na terapiju zbog depresivnosti, bezvoljnosti, osećaja praznine. Sa ovakvim osobama nije lak terapijski rad, jer su one veoma sujetne, pa se često suprotstavljaju autoritetu terapeuta.

Takođe, neretko su zavisne od droga ili alkohola, što dodatno otežava posao sa njima. Njima droge ili alkohol služe za upotpunjenje te hronične ispraznosti koju osećaju, tako da se toga veoma teško odriču. Posebno je teško uspostaviti dobar radni savez sa ovim osobama, jer su nepoverljive i sklone da samo misaono obrađuju to što čuju. Iako mogu biti veoma inteligentni, pravo je umeće približiti ih emocijama i navesti ih da zaista autentično prožive i prorade svoje probleme. Zato su terapije ovih pacijenata često duge, a ponekad i nepotpune. Ipak, uglavnom se postiže pomak i poboljšanje. S obzirom na to da smo rekli da je narcistički poremećaj ličnosti pre stanje nego bolest, ovi pacijenti se ne tretiraju lekovima, već blagotvornim i prihvatajućim terapijskim odnosom koji služi kao nadomeštanje osujećujućeg odnosa iz detinjstva.

Narcisi u poslovnom svetu

Ima pokušaja opisivanje celokupne današnjice kao podložne za razvijanje narcizma u ljudima. Treba napomenuti da narcizam postoji kod svakog čoveka i da to nije nužno patologija. Pitanje je stepena izraženosti karakteristika koje odlikuju narcise. Postoji i zdravi narcizam koji je opisan kao zdravo samoljublje. To se odnosi na ljubav prema sebi, ali uz očuvanu mogućnost da se oseti ljubav prema drugima. Patološki narcizam je već preokupiranost sobom, bez sposobnosti obaziranja na druge. Baš iz toga raloga, narcisi često postaju vođe u poslovnom svetu, koncipiranom u skladu sa današnjim tempom života. Michael Maccoby je ispitao 250 direktora iz 12 većih kompanija i u skladu sa narcističkom crtom opisao «novog direktora kao osobu koja radi sa ljudima, a ne sa nečim materijalnim, i koja ne želi izgraditi carstvo ili bogatstvo, već iskusiti uzbuđenje vođenja tima i postizanja pobeda. On želi biti poznat kao pobednik i njegov najveći strah je da će biti označen kao gubitnik... On ima potrebu da stvari drži u svojim rukama».

Michael Maccoby je opisao «novog direktora kao osobu koja radi sa ljudima, a ne sa nečim materijalnim, i koja ne želi izgraditi carstvo ili bogatstvo, već iskusiti uzbuđenje vođenja tima i postizanja pobeda. On želi biti poznat kao pobednik i njegov najveći strah je da će biti označen kao gubitnik... On ima potrebu da stvari drži u svojim rukama».

Ovde se naglašava potreba za kontrolom i težnja ka uspehu, ali ne zarad samog uspeha, već kao puko takmičarstvo. Naime, mnogo je bitnije biti iznad drugih, nego što je važan uspeh po sebi. Dalji opis «novog direktora» se svodi i na njegov fizički izgled. Maccoby kaže da je on dečačkog izgleda, da je razigran i zavodljiv. Ne stupa u bliske odnose i nije sklon ostvarivanju društvenih dužnosti. Čak i prema kompaniji koju vodi, on ne oseća privrženost. Takođe, u opis «novog direktora» koji se buni protiv bliskih veza ide i uzbudljiva atmosfera koju čine lepe i zavodljive sekretarice koje mu se dive i na usluzi su mu. Međutim, iako ovakav narcisoidan direktor može ostvariti znatan uspeh, njegova uspešnost je prolaznog karaktera, jer kako počinje da stari, njegov elan se gasi. Jedna osobenost narcisa je veliki strah od starosti i smrti. Kako to nisu osobe koje autentično osećaju i doživljavaju stvari, niti su sklone ostvarivanju dubokih

intimnih veza, logično je da se plaše starenja, jer na starost gledaju kao na isprazno doba bez zadovoljstava. Kada narcis ostari one ne može više tako dobro manipulisati drugima i zadobijati onoliku količinu pažnje koja mu je potrebna da bi se odupreo svom mrtvilu. U starosti njegovi poslovni uspesi postaju niži od uspeha onih ljudi koji su zaista posvećeni svom pozivu, firmi koju vode i sposobni su da organizuju rad. Maccoby piše: «Izgubivši mladost, žar, pa čak i uzbuđenje pobede, on postaje potišten, besciljan i počinje se pitati o smislu svog života. Timska borba ga više ne napaja energijom, a kako nije u stanju posvetiti se nekom cilju izvan sebe samog, oseća se posve usamljenim.» Činjenica je da samo društvo pogoduje stvaranju ovakvih ličnosti. Danas se veoma neguje takmičarski duh i ljudi koji su skloni takmičenju se više cene od onih koji to nisu. Kapitalizam je omogućio plodno tlo za pojavu ovakvog trenda. Zapostavljanje religije, ne zbog religije same, već zbog onog obazrivog, ljudskog i moralnog što religijske propovedi nose sa sobom, zatim tendenciozno reklamiranje slavnih ličnosti, forsiranje pobeda i slave... Sve to dovodi do porasta težnje za pukim isticanjem i rangiranjem u odnosu na druge. Često danas ljudi gledaju druge da bi spoznali sopstvenu vrednost, pa čak do te mere žude za uspehom da ih i obraduje tuđ neuspeh, jer se tako oni samo kotiraju više u svojim i očima njihove publike. Nekada je bilo nepristojno gledati «preko ograde svog dvorišta», a danas se sve češće čuje «...da i komšiji crkne krava». Iz tog razloga Christopher Lasch govori o narcističkoj kulturi, jer društveno uređenje i odnosi pogoduju stvaranju ove nove, narcističke patologije.

Narcistički izbor partnera i homoseksualnost

Navedeno je da je Freud 1910. godine prvi put pisao o narcizmu. On je ovaj pojam dovodio u vezu sa homoseksualnošću. U njegovo vreme homoseksualnost je bila smatrana poremećajem, u današnjici to više nije slučaj. Ali, kako je Freud ispitivao patologiju, latio se i pročavanja homoseksualnosti. Njega je prevashodno zanimao uzrok homoseksualnosti. Primećivao je da kod homoseksualaca naizgled sve normalno funkcioniše, da nemaju jasno vidljive mentalne probleme, osim činjenice da ih privlače osobe istog pola. Freudu je to bilo dovoljno interesenatno da razvije teoriju o tome. On je zaključio da homoseksualca privlači osoba istog pola jer u njoj vidi sebe, kakav je bio kao dete. Naime, homoseksualac voli svog partnera ljubavlju koju je dobijao u svom detinjstvu od majke, a koju nikada nije uspeo da prevaziđe.

Freud opisuje narcistički izbor partnera kao izbor u kom osoba uzima sebe kao uzor, odnosno zaljubljuje se u nekog ko je nalik njoj samoj.

On je tu ljubav od majke mogao da dobija u izobilju, pa da zbog toga ne uspeva da je prevaziđe, ili je pak moguće da mu je bilo malo majčine ljubavi kada je bio dečak pa da sada pokušava da je nadoknadi. Uopšten Freudov zaključak je bio da homoseksualac na nesvesnom nivou prepoznaje sebe u svom partneru i da reprodukuje majčinsku ljubav prema njemu. Ovakav izbor partnera koji se odvija na nesvesnom nivou, Freud je nazavao narcističkim izborom, upravo prema mitskom junaku Narcisu koji je bio zaljubljen u sebe. Kasnije, 1914. godine, Freud je razvio ovu tezu izbora bračnog partnera i naglasio je da nema čoveka na kog ne utiču njegova nesvesna iskustva iz detinjstva pri izboru partnera. Freud opisuje narcistički izbor partnera kao izbor u kom osoba uzima sebe kao uzor, odnosno zaljubljuje se u nekog ko je nalik njoj samoj. On navodi i da postoji «oslanjajući» izbor partnera, koji se javlja kao nadoknada za majku. Prema ovom izboru biraju se partneri na koje se možemo osloniti. Freud kaže da su «oslanjajućem» izboru skloniji muškarci, a narcističkom, odnosno samoljubivom su sklonije žene. Kako je narcistički izbor partnera uopštio na sve ljude, a ne samo na homoseksualce, Freud je naveo nekoliko podvrsta u ovom izboru. Tako, on ističe da narcistički tip može voleti:

1. ono što je on sam – nekoga čija je ličnost naizgled vrlo slična njegovoj 2. ono što je nekad bio – nekoga ko podseća na njega dok je bio dete 3. ono što bi on želeo biti – u smislu idealne verzije sebe

4. ono što je nekad bilo deo njega – kako je rečeno, beba po rođenju ne shvata da su ona i majka dve zasebne celine, već posmatra majku kao deo sebe. Prema tome, narcistički izbor partnera može da se vrši prema uzoru na svoje roditelje iz najranijeg detinjstva

Naravno, pogrešno bi bilo shvatiti da ljudi biraju svoje partnere samo na osnovu svojih nesvesnih težnji. Ljudi svesno biraju, na osnovu kriterijuma koji su njima važni, takođe biraju i sa svog predsvesnog nivoa. Predsvesni izbor može biti kada se žena udaje i iz ljubavi, ali i delom što želi što pre da pobegne od svojih roditelja. Međutim, psihoanalitičari veruju da svi mi biramo i nesvesno. Tako, Herbart Strean navodi da su česti slučajevi svađa između supružnika, jer se oni na svesnom nivou ne slažu, ali kada se dublje zađe u njihov odnos ispostavlja se da partneri nesvesno imaju slične sklonosti i da ih to održava u vezi.

Društveni uticaji na narcizam

Pretpostavlja se da društvo u znatnoj meri utiče na ljude, na njihovo normalno i svakodnevno ponašanje, ali preko svojih zabrana i normi, ciljeva, svako društvo i epoha utiče na razvoj izvesnih patologija. Poznata je činjenica da se sa promenom društvenog uređenja i načina mišljenja menja i karakter generacija, a sa promenom karaktera mora se menjati i lice patologije.

Poznata je činjenica da se sa promenom društvenog uređenja i načina mišljenja menja i karakter generacija, a sa promenom karaktera mora se menjati i lice patologije. Današnji društveni poredak pogoduje stvaranju narcisa

Nekada je u društvu bio dominantan patrijarhalni sistem vaspitanja, religija je duboko poštovana, a seksualnost je bila tabuirana, o njoj se nije pričalo, i bila je sasvim privatna stvar. U to vreme su nastajali poremećaji upravo zbog potiskivanja seksualnosti. Tada su bile česte histerije ili opsesije, koje su prema psihoanalitičarima produkt potisnutih seksualnih nagona. Danas su život i kultura promenjeni. Seks više nije tabu tema, već se javno prikazuje putem medija. Takođe, u patrijarhalnom sistemu je glava porodice – otac - bio primarni autoritet za osećaj strahopoštovanja. U današnje vreme oba roditelja predstavljaju autoritet, a zatim i nastavnici u školi, potom direktori na poslu. Mnoge osobe žive ceo život potčinjene nekom autoritetu. Takođe, već je pomenuto koliko se danas vrednuje takmičarski duh. Deca se od malena uče da budu vredna i radna i da budu ispred drugih, jer će jedino tako omogućiti sebi lagodan život. Ova obećanja ličnog ispunjenja stvaraju novi tip poremećaja. Upravo ovako koncipiran društveni poredak pogoduje stvaranju narcisa, koji pate od praznine i narušenog samopoštovanja.

Mediji i narcizam

Širenje medija veoma pogodiju razvjanju ove patologije. Christopher Lasch navodi da je sveprisutnost kamera u našim životima dovela do toga da se tako često prikazujemo lažno. Nikada ne znamo gde nas neko može videti, te uvek sa sobom nosimo osmeh i «namešten» izraz lica. To je izraz lica koji pokazujemo javnosti, od koje se ne možemo tako lako sakriti. I što je uspešnija osoba u svojoj karijeri, to joj manje privatnosti ostaje i to je bolje po njen profesionalni uspeh da ne skida svoje «namešteno» lice. Ovo veoma podseća na lažnu sliku o sebi koju su narcisi još u detinjstvu težili da pokažu svojoj uplašenoj ili depresivnoj majci, kako bi zadobili njene simpatije i ljubav. Ovakvo naučeno ponašanje se može jako lako održati u toku života, posebno ovako koncipiranog života gde su mediji svuda oko nas. U reklamama gledamo samo lepe ljude, holivudske zvezde bez prestanka glamurozno slave svoje uspehe na crvenom tepihu, svet pun slika nam odaje utisak da, ako želimo da idemo u korak sa slavom (što nas često uče od malena da je najpoželjniji cilj), moramo da budemo takvi- lepi, šarmantni i uspešni. Nije ni čudo što sve jače forsiranje ove lažne slike dovodi do gubljenja kontakta sa samim sobom, svojim istinskim osećajima i doživljajima i što ispod toga leži velika i strašna praznina. Još manje je čudno što neuspesi više nisu dozvoljeni, jer svaki nespeh direktno narušava samopoštovanje. Često, ljudi koji idu u korak sa slavom,

svoje samopoštovanje vezuju za svoju publiku i ovacije koje dobijaju. Čim to iz nekog razloga utihne, od samopoštovanja ne ostaje gotovo ništa.

Seksualnost i narcizam

Kultura u kojoj živimo ima jak uticaj i na seksualne i intimne veze među ljudima. U današnje vreme se sve više propagira individualnost, dok je poznato da je nekad negovana porodična kolektivnost. Sada su ljudi karijeristi. Javlja se i feministički pokret koji se bori za prava žena. Žene ulaze u poslovni svet i takmiče se sa muškarcima. Istovremeno, žene su i dalje i supruge i majke, ali istrajno insistiranje na ravnopravnosti polova može doprineti teškoćama i kod žena i kod muškaraca. Žene su često pretrpane poslovima ako pokušavaju i da grade karijeru i da budu uspešne roditeljske figure. Sa druge strane, muškarci se često osećaju istisnuto iz porodice ili svoje uloge hranitelja porodice. Mnogim muškarcima samostalna uspešna žena uliva strah i ruši samopoštovanje. Obrasci muško–ženskih uloga su se na jedan način gradili generacijama, a sada se sve menja u novonastalom društvenom poretku. Porodica više nema onaj značaj koji je imala. Već i deca imaju medijske ličnosti kao uzore, pored svojih roditelja koji su sve više odsutni iz doma i posvećeni građenju svojih karijera. Prihvataju se socijalne i profesionalne uloge koje nameće društvo i počenje globalno poistovećivanje sa propagiranim načinom uspeha. Pitanje je kakve se veze grade u ovakvom društvenom poretku i gde je mesto seksualnosti?

Narcizam i identifikacija

Svi ljudi svoju ličnost stvaraju kroz poistovećenja. Nekada, kada nije bilo medija, osnove za poistovećenja su bili roditelji i nekoliko bitnih osoba iz okoline. Danas, uz sveprisutnost medija, mi se poistovećujemo sa poželjnim ulogama koje su nam nametnute. Samopoštovanje ljudi u velikoj meri zavisi od uspeha u poistovećenju sa datom ulogom. To znači, kako navodi Zvonko Đokić, «da sopstveni identitet ne proizlazi iz postepenog približavanja autentičnoj individualnosti, već od očuvanja i jačanja prihvatanja uniformisane konvencionalnosti.» Tako nastaju brojni konflikti unutar osoba koje teže da ostvare svoje ideale. Dolazi do neprestanog poređenja sa svojim idealima i samopoštovanje zavisi od toga koliko je pojedinac uspeo da se približi tim idealima. Unutrašnja energija osobe se troši i ostaje veoma malo energije za istinska ulaganja u emocionalne odnose. Tako izgleda svet narcisa. No ipak, narcis ipak uspeva da uđe u emocionalni odnos i ostavri nekakvu seksualnu vezu. Međutim, ovi odnosi ne podrazumevaju autentičnost, pravu ljubav i poštovanje individualnosti druge osobe. Naprotiv, oni su sve suprotno od toga. Narcis nema stabilan identitet, niti uporište u sebi, i kao takav on je spreman da mnogo toga traži, ali nije sposoban da daje. Poštovanje tuđe individualnosti za narcisa nije moguće i to ne zato što je narcis loša osoba. To je besmisleno reći. Poenta je u tome da on toliko svoje životne energije rasipa u pokušajima da se uklopi u društvene uloge, da on prosto nije u stanju da autentično daje, prima i da uzima u obzir svog partnera. Ljubav u narcističkom odnosu ostaje kao uspomena na odnos sa roditeljima. Duboko u nesvesnom delu ličnosti dolazi do goreopisanog narcističkog izbora partnera, kako bi se ta izgubljena ljubav iz detinjstva ponovo realizovala. Umesto autentične lubavi, partneri održavaju vezu kroz veoma neautentično igranje uloga. Kroz njihovu vezu se održava njihovo samopoštovanje i klimavi identiteti. Ovakva veza se i pored brojnih nesuglasica često održava jer bi slom takve veze za partnere mogao da znači gubitak samopoštovanja i kakvog-takvog identiteta. Dakle, veza se održava iz straha, a ne iz ljubavi, odnosno iz potrebe, a ne iz želje.

Možemo reći da kod narcistički organizovanih ličnosti glavni motiv zbližavanja nije ljubav, već strah. Tako ovo društvo koje propagira individualnost, u stvari nije uspelo da dovede do individualnosti. Pre bi se moglo reći da ljudi u stalnoj težnji za individualnošću gube svoju suštinu i sve više bivaju udaljeni od sebe i od drugih.

Sport i narcizam

Kako je u poslovnom svetu današnjeg vremena nametnut brz tempo i takmičarstvo, a ljudi odvojeni od same suštine rada i ljubavi prema njemu, možemo pretpostaviti da se to dešava i drugim oblastima socijalnog života. Ako uzmemo u razmatranje sport i sportiste, lepo možemo videti koliko je osnovna svrha sporta danas trivijalizovana i obesmišljena. Da bi se čovek zabavljao u životu potrebno je da sa ljubavlju prilazi stvarima koje voli da radi. Tako srećni i ostvareni ljudi svoj rad poistovećuju sa igrom. Oni vole svoj posao i doživljavaju nagradu kroz zadovoljstvo koje proizlazi iz samog rada. Međutim, danas se retko sreću ljudi koji na takav autentičan način rade i vole svoj posao. Igra i rad se više ne podudaraju i to do te mere da mnogi ne mogu da nađu ništa zajedničko između igre i rada. U sportu ovaj proces obesmišljavanja igre ide malo sporije, ali ipak i u sportu dolazi do toga. Christopher Lasch piše: «Sport na mnogo načina predstavlja najčešći vid bega putem kog čovek traži rasterećenje od svakodnevnog života. Kao seks, droge i piće, on briše svest o svakodnevnoj stvarnosti, no ne njenim zamućivanjem, već tako što je uzdiže do intenzivnije koncentracije.» Sport je aktivnost lišena svrhe. Izvorno sport postoji da bi jačao telo i duh i da bi proizvodio dobra osećanja kod ljudi. Međutim, kultura u kojoj živimo je izvršila značajan uticaj i na poimanje sporta. To je sve povezano sa porastom medija, promocija, sve jačom željom za takmičanjem, isticanjem i uništenjem protivnika. Dakle, može se uklopiti u novonastalu «narcističku kulturu». Sport je nekad bio beskorisna igra, zanimljiv sam po sebi. Sportisti su uživali da premašuju izmišljene prepreke jer im je to donosilo lično zadovoljstvo. Danas, takav sport gotovo da više ne postoji. Sport postaje industrija koja fabrikuje vrhunske sportiste koji uživaju u sasvim drugim stvarima i na sasvim drugačiji način nego njihovi prethodnici. Kritičari sporta su danas i mnogi nekadašnji vrhunski sportisti koji su shvatili obesmišljavanje sportskog duha i svrhe, te se povukli sa terena.

Jedna od uobičajenih kritika kaže da je danas sport upravljen ka gledaocu, a ne ka učesniku. Sportista tako ne obavlja svoje veštine za sebe, svoju dušu, iz unutrašnje motivacije, već on mimo toga teži da zadivi svoju publiku, da izazove senzacije i ovacije. Sportista je tu da osvoji publiku.

A publika je tu iz najrazličitijih razloga. Publika više nije samo na tribinama, već se sportski događaji posmatraju i preko najrazličitijih medija, sportska pravila se menjaju tako da bi što više zainteresovala publiku. Duh timske igre se zarad interesovanja ponekad obesmišljava. Tako košarka, koja je timski sport, u američkoj ligi dobija pravilo o izabranom bacaču. Tada samo jedan košarkaš biva aktivan, tako da je sva pažnju publike usmerena na njega. A to sve umanjuje vrednost i smisao sportske taktike, strategije i veštine i obasjava lov na senzacije i zabavljanje publike. Kako se počelo sa preinačavanjem pravila u sportovima, tako je i publika sve manje svesna pravila igre, a sportski događaji služe sve više pukoj zabavi, a sve manje samim sportistima. Došlo je do toga da je sportska igra postala trivijalan čin, koji se prodaje kao vrlo ozbiljna stvar. Sport koji je inicijalno bio privlačan upravo zbog toga što je beskorisna igra, postaje sredstvo za sticanje mnogih koristi. U današnoj «narcističkoj kulturi» živi i narcistički sport. Timska igra sve manje počiva na principu «jedan za sve», a sve više na isticanju članova unutar istog tima. A čak i kada postoji sloga među saigračima, oni ne žele samo svoju pobedu, već možda i više od toga žele poraz protivnika. Pobeda kao da više nema smisla ako protivnik nije uništen. Tako da izgleda da pobeda sama po sebi više i nema toliki značaj, koliki ima samo takmičenje i poraz protivnika. Sport je danas potčinjen zabavi. Igra je odavno kod većine ljudi izmeštena iz radnog okruženja. Mnogi ljudi beže od dokolice tako što traže igru na drugim mestima. Ali sport je nekada bio igra koja je u ljudima budila osećanje zadovoljstva, timskog rada i zajedništva, unutrašnju ispunjenost zadovoljstvom.

Danas iako se beži od dokolice kroz sport, taj sport služi pružanju raznode i senzacije. Dok je za jedne sport postao posao bez igre, za druge je postao pasivna i nekonstruktivna zabava.