Gabi booki sale

Prva dela gotičke umetnosti, kao i romanička, nastala su na tlu Francuske. Taj novi, u potpunosti evropski stil, dao je prve plodove u XII veku, kada je postojao istovremeno s romaničkim. U XIII veku dostigao je najveći sjaj, a u zemljama u kojima se renesansa kasno razvila opstao je sve do XVI veka.

Romanički stil vezan je za Evropu ranog perioda slobodnih gradova. Gotski stil rađa se u trenutku kada se ocrtavaju odlike evropskih naroda i granice nacionalnih zemalja. U meduvremenu su se u više različitih zemalja učvrstile kulturne tradicije, a vredan građanski sloj jača sopstvenu političku poziciju u odnosu na plemstvo i sveštenstvo.

*Pročelje katedrale u Amijenu (Francuska), 1220-1288. Tornjevi nisu dovršeni, trebalo je da budu viši. Njihova težina umanjena je galerijama oštrih lukova. Tri portala odlikuju se karakterističnom dubinom, elementom nastalim pod nordijskim uticajima, i dekorisani su skulpturama svetaca

*Plan katedrale u Amijenu, u obliku latinskog krsta s veoma razvjenim ambulatorijumom (hodnikom) oko središneg oltara i bočnih kapela.

Tokom tog dugog perioda razvila se trgovina koja je pogodovala procvatu gradova - oni postaju privredni i kulturni centri prvog reda. Katedrale zamenjuju seoske crkve i manastire, postajući tako najvažnija središta širenja umetnosti. Pojavljuju se univerziteti. Zanatlije se udružuju u esnafe, umetnici su priznati i izlaze iz anonimnosti. Vladari ponovo uspostavljaju moć nad feudalnim gospodarima i postaju, s plemstvom i stanovništvom gradova, najvažniji pokrovitelji umetnosti. S druge strane, crkva zadržava moć i proširuje svoj uticaj, ali sada daje humanističnije viđenje religioznih tema, podstičući predstavljanje Bogorodice kao majke i Hrista kao stradalnika, a približava se vernicima i pomoću žitija svetih. Pojavljuju se i ličnosti poput svetog Bernara (XII vek) i svetog Franje (XIII vek), koje pokušavaju da ožive ideje uzdržavanja i siromaštva, karakteristične za izvorno hrišćanstvo.

U unutrašnjosti crkve povećava se broj brodova pokrivenih krstastim svodovima zasnovanim na šiljatim lukovima kojima se postiže veoma snažan efekat.Kod katedrala izgrađenih s one strane Alpa graditelji su dosegli vrtoglave visine, naročito podizanjem bočnih tornjeva pročelja i visokih šiljatih tornjića. Osnova tih crkava je složena. Brodovi su međusobno odvojeni nizovima visokih i moćnih snopova nosećih stubova koji naglašavaju vertikalni ritam građevine. Graditelji evropskog severa bili su prinuđeni da otvaraju velike prozore da bi oskudna spoljna svetlost prodrla u brodove i osvetlila ih. Novi način građenja dopuštao je da se, otvaranjem velikih umesto malih prozora zidovi učine lakšim. Ovi veliki prozori zastakljivani su višebojnim staklom koje je, po unutrašnjosti crkve, bacalo upečatljive snopove obojene svetlosti.

*Šema katedrale u Amijenu. Gotski graditelji, spremni da se suoče s upotrebom novih elemenata, koristili su kamen do samih granica statičkih mogućnosti. Stremljenje ka visinama naglašeno je šiljatim vrhovima tornjeva.

*Katedrala u Amijenu, unutrašnjost. Visoki noseći stubovi zamenjeni su snopom cilindričnih rebara svodova koji preuzimaju na sebe težinu krstastog svoda

*Katedrala u Šatru *Notr Dam, Pariz

*Katedrala u Remsu *Katedrala u Amijenu

*Milanska katedrala

*Katedrala u Solzberiju u Engleskoj

*"Zlatna palata", Venecija

Na ovim primerima moguće je uočiti postepeni formalni razvoj lukova i okulusa koji postaju sve složeniji, pretvarajući se u mrežaste kamene ornamente što ukrašavaju prozore na galerijama. Prvi primer ottgovara ranoj gotici, drugi poznoj ili plamenoj, a treći poznoj gotici u Engleskoj, tzv. perpendikularnom gotičkom stilu.

GOTIČKA KATEDRALA

Najreprezentativnija građevina gotičke arhitekture je katedrala, a njena osnovna osobina je težnja ka vertikalnosli. Da bi se to postiglo, primenjivana su rešenja koja su omogućavala smanjenje debljine zidova i njihovo rasterećivanje pomoću velikih otvora, a uvode se i elementi koji naglašavaju izduženost građevine. Zbog toga je najveće dostignuće gotike upravo krstasti svod s rebrima, zasnovan na prelomljenom luku. Takav svod u velikoj meri oslobađa zidove tereta koji je nekada počivao na njima i usmerava ga ka tačno određenim tačkama. Ipak, i dalje se koriste spoljašnje potpore, iako se i one rasterećuju i stilizuju pomoću novog elementa, a to je potporni luk: ti lukovi prenose potiske svodova nad glavnim brodom na kontrfore završene pinaklom. Unutrašnji potporni stupci postaju sve viši, a na njima su vitki lukovi.

glavni brod

lpinakl

*Poređenje visina glavnog broda u istoj razmeri.1. Notr Dam u Parizu2. Katedrala u Šatru3. Katedrala u Remsu4. Katedrala u Amjenu

Tipična gotička fasada podeljena je na tri dela, koja odgovaraju trima podužnim brodovima u unutrašnjosti, a na njoj se nalaze dve bočne šiljate kule. Portali su, kao i u romanici, raskošno klesani. Iznad središnjeg portala obično se nalazi velika rozeta.

Gotika je nastala u Francuskoj, pa njeno proučavanje treba usredsrediti na razvoj koji se može pratiti na najvažnijim građevinama te zemlje. Taj dugi period može se podeliti na četiri etape ili stila. U ranoj gotici eksperimentiše se s potpornim elementima da bi se rasteretili zidovi. Između galerije i zone visokih prozora (klaristorijuma) umeće se triforijum kako bi se naglasila izduženost građevine. U zreloj gotici galerija se izostavlja, čime se naglašava klaristorijum i ističu otvori. Naredni period naziva se zrakastim zato što se svetlosti pridaje velika pažnja, kao posebnom elementu. Zid sa triforijumom otvara se ka spoljašnjosti pomoću čipkastih otvora. To sve veće rasterećenje zida širi se dalje na brodove i sekundarne kapele. Konačno, plamena gotika, tako nazvana prema oblicima u vidu plamena koji se pojavljuju u dekoraciji, karakteristična je po prenaglašenosti ukrasa i sve većoj složenosti krstastih svodova s rebrima.

pinakl

arhivolte

timpanon

nadvratnik

razdelni stub (trimo)

dovratnik

fronton

Gotička skulptura se, ako se posmatra u odnosu na romaniku, razvija ka izrazitijem naturalizmu i voluminoznosti, nadilazeći tako hijeratičnost i konvencionalizam. Skulpture se stilizuju i poprimaju veću ljupkost i blagost, a scene postaju složenije. Malo-pomalo, skulptura se oslobađa stega arhitekture i u njoj se ostvaruje pokret; dobar primer su skulpture na trimou portala, koje se s vremenom sve vise osamostaljuju. Izmedu prikazanih figura ostvaruje se odnos, što se postiže izrazima lica, a on se uspostavlja i s posmatračem; iako je svrha skulpture i dalje poučavanje, poruka koju ona prenosi bliska je čovekovim osećanjima.VRSTE SKULPTURESkulptori gotike nisu se bavili samo monumentalnom skulpturom, koja se pojavljuje, pre svega, na fasadama katedrala, već su, oslobodivši se stega arhitekture, stvarali skulpturu u prostoru, koju unose u hramove; takve su skulpture Bogorodice s Detetom, zatim raspetog Hrista ili svetitelja. Grobna skulptura takođe dobija na važnosti; izrađuju se portreti, a teži se vernosti modelu, čije se crte istovremeno i idealizuju. Drvo se koristi u dekoraciji horskih sedišta i oltarskih retabla, koji s vremenom zadobijaju sve veći značaj i u čijoj se izradi prepliće rad skulptora i slikara.

SKULPTURA

*Mermerna predikaonica baptisterijuma katedrale u Pizi. Izradio ju je Nikola Pizano sredinom XIII veka, a na njoj se jasno vidi klasični uticaj na italijansku gotičku skulpturu. Na slici: detalj scene Poklonjenja mudraca.

*Pariska Bogorodica. Početak XIV veka. Notr Dam u Parizu

*Retgenska Pijeta. Početak XIV veka. Drvo. Visina 87,5 cm. Rajnski pokrajinski muzej, Bon

*Zapadni portal katedrale u Šatru

*Otvor oluka

Među vajanim ukrasima u mermeru karakteristični su otvori oluka kroz koje se izliva kišnica. Isklesani u obliku čudovišnih životinja, zmajeva i demona, u skladu sa srednjovekovnom simboličkom ikonografijom, mnogobrojni otvori oluka dovoljno su istureni da zidovi građevine ostanu suvi.

ROZETANa zapadnim fasadama najvećeg broja crkava nalazi se veliki okrugli čipkasti otvor ukrašen vitražima. Kroz taj otvor, rozetu, u hram dopire raznobojna svetlost koju stvaraju vitraži.U izradi rozete učestvuju skulptori i vitražisti. Na slici: rozeta na crkvi manastira San Kugat del Valjes (Španija).

NAJVAZNIJI VITRAŽI U EVROPIFrancuska je zemlja u kojoj je vitraž doživeo najveći razvoj. Ističu se vitraži u katedrali u Šartru i u crkvi Sent Šapel u Parizu. U Nemačkoj se značajni vitraži nalaze u katedralama u Kelnu i Marburgu, a u Engleskoj u kenterberijskoj katedrali. U Italiji je nedostatak majstora vitražista doveo do saradnje sa slikarima. Primer je slikar Dučo koji je učestvovao u izradi vitraža sijenske katedrale. U Španiji posebnom svetlošću sijaju vitraži katedrale u Leonu i skupine u Đironi i Taragoni, nastale pod italijanskim uticajem.

VITRAZIU ovom razdoblju vitraž je zamenio zidno slikarstvo kao vid ukrašavanja i postao je nosilac glavnih religioznih ikonografskih ciklusa. Pored toga, omogućavao je stvaranje igre svetlosti i senke, što jeopčinjavalo vernike i uvodilo ih u posebno raspoloženje. Gotički vitraž razvija se od prve polovine XIII veka do kraja XV i početka XVI stoleća. Tokom tog dugog perioda može se pratiti razvoj forme, tehnike i kolorita.

TEHNIKA I KOLORITTokom XIII veka vitražisti su koristili mali broj boja; preovlađivali su crveni, plavi, zeleni i purpurni tonovi. U drugoj polovini tog veka gama postaje bogatija i poprima veći sjaj zahvaljujući manjoj debljini stakla. U XIV veku umetnici počinju da koriste dvostruko staklo: obojeno staklo prekrivano je drugim staklom koje je bilo tečno, čime se dobijalo na sjaju i hromatičnosti. Počinje da se koristi srebrnožuta boja, koja omogućuje slikanje različitih tonova žute boje i odbacivanje olova, čime se uvećava lepeza hromatskih mogućnosti. Krajem XIV veka uvedena je nova tehnika: tačkasti grizaj. Tokom narednog veka ovladava se načinom predstavljanja inkarnata (boje ljudskog tela), čime kompozicije dobijaju na naturalizmu.

Slikarstvo: Čimabue i ĐotoOko polovine XIII veka mozaike u crkvama zamenjuju slike na zidu (freske) i ikone slikane pod vizantijskim uticajem. Oltarsko slikarstvo se u Toskani razvija u velika raspeća na kojima je Hrist prikazan pored ožalošćene Bogorodice i Svetog Jovana. To su dramatične figure sa veoma snažno izraženim bolom.U Firenci se, krajem XIII veka, pojavio Čimabue (Ceni di Pepo), najznačajniji slikar oltarskih kompozicija toga vremena. Sveti prizori koje je Čimabue naslikao odlikuju se velikom izražajnom snagom. Način slikanja nabora na tkanini i samih figura ukazuje na vizantijski uticaj. Linije preovlađuju nad plastikom a svetlosni efekti zlata podsećaju na sjaj mozaika.

*Čimabue, Bogorodica oplakuje Hrista, detalj kompozicije Raspeće, Areco. Poza je preuzeta od vizantijskog modela. Nabori na tkanini ostvareni su pomoću svetlosnih efekata zlatne boje. Pozadina je zlatna.

*Čimabue, Raspeće, detalj Hrista (Areco, San Domeniko). Crte lica nisu naturalističke već predstavljaju stilizovanu patnju. Telo je prikazano u skladu sa tradicionalnom šemom snažne izražajnosti

Dučo di Boninsenja, koji je živeo i stvarao u Sijeni (Toskana) na prelazu XIII u XIV vek, delimično nadmašuje vizantijske modele udahnuvši, bogatom paletom boja i nešto prirodnijim figurama, očaravajuću lepotu likovima Bogorodice i svetitelja na svojim velikim ikonama oltarskih tabli.

*Dučo. Detalj Madone, 1308 - 1311. Muzej kaztedrale, Sijena

*Dučo. Hristov ulazak u Jerusalim. Tempera na drvetu, 103 x 53.7 cm. Muzej katedrale, Sijena

ĐOTO: JEZIK NOVOG IZRAZA

Đoto di Bondone (Vespinjano 1266 - Firenca 1337) inovator je evropskog slikarstva i prethodnik renesanse. U potpunosti napustivši vizantijski model, on se okreće stvarnosti, gleda svet oko sebe, posmatra prostor, pokrete tela i njihovu plastičnost. Đoto se oslanja na sopstveno zapažanje da bi izgradio jezik svog izraza. Na sasvim nov način svojim savremenicima saopštava duhovne sadržaje i hrišćanske vrednosti.Iako Đotove figure nisu realistične, već predstavljaju svojevrsnu transformaciju prirodnih oblika, one ipak otkrivaju snažno ljudsko obeležje koje je umetnik udahnuo svojim likovima. Bogorodica, Hrist i apostoli su sa vizantijskih zlatnih pozadina premešteni u stvarni prostor srednjovekovnog grada.

Na freskama u Kapeli delji Skrovenji u Padovi, Đoto uvodi dubinu u prostor. U taj prostor on smešta izbalansirane grupe likova. Odmerenim i dostojanstvenim kretnjama njegovi likovi s neverovatnom jednostavnošću kazuju svoje jevanđelje.

*Đoto. Hrist pretvara vodu u vino. Kapela Arena (Skrovenji) u Padovi

*Kapela Arena (Skrovenji) u Padovi

*Đoto. Oplakivanje. 1305 - 1306. Kapela Arena u Padovi

Na ovoj fresci u Kapeli delji Skrovenji (slika 1) Đoto prikazuje tipičan prostor srednjovekovnog grada. Događaj iz jevanđelja osavremenjen je i preseljen iz Palestine u Toskanu XIV veka. Dve građevine u tipično toskanskom romaničkom stilu definišu prostor u odnosu na pozadinu kobaltno plavog neba koje sada zamenjuje zlatne pozadine vizantijskih ikona.KompozicijaKao što pokazuje šema na slici 2, Đoto s umešnošću reditelja raspoređuje ličnosti unutar ograničenog prostora. Desno: grupa žena oplakuje svoju ubijenu decu. U sredini: dželat, koji zastaje u svom okrutnom činu da bi povećao bolnu zebnju od pokolja, odlikuje se neverovatnom izražajnom snagom. Plastičnost tela naglašena je naborima odeće.

*Đoto, Pokolj vitlejemske dece, 1304-1306. (Padova, Kapela delji Skrovenji).

Simone Martini i ĐotoU četrnaestom veku Firenca i Sijena takmičile su se čija će likovna ostvarenja biti lepša i sa više novina u slikarstvu. Ako Đoto predstavlja Firencu, Simone Martini (1284-1344) predstavlja Sijenu. On je najznačajniji gotski slikar i njegov stil je bitno različit od Đotovog. Đoto izražava narodnu životnu snagu. Njegovi likovi liče na ovozemaljske, telesne ljude, na stvarne muškarce i žene. Simone je, nasuprot tome, slikao figure koje izražavaju božiju milost, lakoću i spokojstvo. Saopštava ih krhkim formama bez mase, bogatom paletom boja nežnih tonova. Njegove figure se uklapaju u prostor definisan zakrivljenim linijama koji ih čini lakim i bestelesnim.U svom remek-delu Blagovesti Simone Martini postavlja Bogorodicu i Arhanđela na zlatnu podlogu. Nijedan predmet ne podseća posmatrača na stvarnu kuću, na sobu. Sve je simboličko i duhovno i upućuje na tajnu ovaploćenja.Ako figuru Bogorodice uporedimo sa Madonom iz Đotovih Blagovesti , uočićemo koliko je ova druga, koja sedi u kući pored prozora, između pisaćeg stočića i zavese prikupljene oko stuba realistična.

1. Simone Martini, Blagovesti (ulje na drvetu sa zlatnom podlogom, Firenca, Galerija Ufici).

*Đoto, Blagovesti, detalj (freska, Padova, Kapela delji Skrovenji).

Zavesa gustih nabora, pisaći stočić i pozadina, balkončić u prvom planu, vizuelni su trikovi koji cine efekat dubine.

Đotov prostor je istinski za razliku od poziacenog Simone Martinija.

Opisni i alegorijski prizoriBogatstvo mnogih italijanskih gradova u prvoj polovini XIV veka učinilo je da opštinske vlasti s ponosom veličaju način života građana trgovaca, zanatlija i stanovnika okolnih sela. Pošto nisu raspolagale drugim sredstvima vizuelnog izražavanja, gradske zajednice su svoju poruku blagostanja i upozorenje da valja činiti dobra dela, poveravale slikarima. Najpoznatiji primer ovakve propagandne i moralističke poruke koja se saopštava uz pomoć umetnosti je freska alegorije posledica dobre i loše vlasti, u zgradi gradske većnice (Palaco publiko) u Sijeni, delo sijenskog slikara Ambrođa Lorencetija, nastala između 1337. i 1339, koja se proteže na oko 14 metara.

U srednjem veku međusobni sukobi primorali su plemićke porodice da kuće opreme utvrđenim kulama za odbranu od napada svojih bližnjih. U poznom srednjem veku, sa porastom međusobne tolerancije, ove kule su izgubile značaj.

Alegorije Ambrođa LorencetijaDobra vlastPošto mu je zadatak bio da ilustruje moralna shvatanja i poimanja, Ambrođo Lorenceti se poslužio alegorijama, najčešće oličenim u ženskim figurama simboličkog značenja. Te figure nalaze se u gornjem pojasu zida. Da bi se pojačala snaga poruke i olakšalo prepoznavanje, pored slike ispisano je ime svake od njih na latinskom jeziku: pax (mir), fortitudo (snaga), prudentia (razboritost), fides (vera) itd.U donjem pojasu se, u povorci, kreću ugledni građani, čija reč i delanje su od političkog značaja. Oni su smešteni ispod slika koje oličavaju vrline čime se želi reći da čovek uvek mora da se podredi gradskim vrednostima i moralu. Oni se drže za ruke čime se izražava poimanje sloge. Bez sklada nema mira ni dobre vlasti. Između građana i vrlina, braneći mir, stoje naoružani ratnici. Na ovoj fresci se, dakle, istovremeno nalaze likovi sa simboličkim značenjem i oni preuzeti iz stvarnosti. Stvarnost je dočarana preciznošću u slikanju građana i njihove odeće, primerene, bojom i oznakama, različitim društvenim grupama.

*Ambrođo Lorenceti, Posledice dobre vlasti (1337-1339), detalj (Sijena, Gradska većnica).

Loša vlast: drugačije lice gradaOzbiljna opomena koju vladari upućuju građanima posredstvom ovih slika podstiče ih da izbegnu posledice loše vlasti koja je ovde predstavljena u liku Tiranije.Komunikaciona i didaktička funkcija poverena je novim simbolima i alegorijskim figurama koje se više пе odlikuju spokojnom lepotom figura oličenja dobre vlasti. Umesto toga, ovde su Ijutita ili smežurana lica koja nimalo пе ulivaju poverenje.U središtu donjeg pojasa je slika poružnele i utučene žene koja predstavlja sputanu Pravdu, prvu posledicu tiranske vlasti.

Tiranija je oličena u liku đavola s krunom od krila slepog miša. Pod njegovim nogama stražu čuva jarc koji simboliše zlo.

*Ambrođo Lorenceti, Posledice loše vlasti, Sijena, Gradska većnica

Taština

Škrtost

Oholost

Sputana pravda