1

Глобализација: крај историје и времена? (1. део): Револуционарни троцкизам америчких „неокона“ 23. мај 2014. | Filed under: Идеја | Posted by: Planeta 4

Револуционарни троцкизам „неокона“ који је пратила и Обамина администрација чини основу концепцију „глобалне демократске

револуције“. Буш ју је изнео 6. новембра 2003. године у програмском наступу на Националном демократском фонду

(НДФ) који је створен 1983. године са циљем „јачања демократских институција у целом свету преко утицаја на НВО“.

Глобална демократска револуција-изјавио је Буш, „ је огроман и тежак подухват које је вредан наших напора, вредан наше жртве,

јер ми знамо који је улог.“

The Project for a New American Century (PNAC), неоконзервативна тинк-танк организација основана ради

1997 ради промоције „америчког глобалног вођства“

Аутори: Владимир Борисович Павленко, доктор политичких наука, члан

Академије геополитичких проблема; Владимир Владимирович Штол,

доктор политичких наука, професор, члан Академије

геополитичких проблема, главни уредник научно-аналитичког часописа „Обозреватель – Observer“.

Популарни термин „глобализација“ чијим се аутором сматра амерички политиколог Нил

Фергусон, појавио се 1985. године и вероватно не случајно у време горбачевљеве

„пересторјке“. Фактички, глобализација је објављена још 1965. године од стране оснивача

Римcког клуба, Аурелија Печеиjа који је, под маском „глобалног плана“, предложио

интеграцију Европе и Северне Америке, са постепеним укључењем Источнe Европе,

укључујући СССР и Латинску Америку [1].

Међу теоретичаре глобализације, заједно са Елвином Тофлером који је предложио

филозофску концепцију стварања технократског друштва, спадају и други истакнути чланови

2

Римског клуба. Међу њима аутори који су за њега радили извештаје, посебно у почетном

периоду, у првом реду:

- „Границе раста“ (група Денис Медоус, 1972);

- „Хуманост на раскрсници“ (Мајкл Месарович и Едуард Пестел, 1974 );

- „Преглед међународног поретка“ (Јан Тинберген, 1976);

- „Циљеви човечанства“ (Ервин Ласло, 1977);

- „Енергија: одбројавање“ (Тјери де Монбријал, 1978).

Формулација погледа на садржину глобалних проблема из ових извештаја, који су створили

теоријско-методолошки темељ глобализације у еколошкоj, економској, социјалној, а такође и

политичкој и геополитичкој сфери, била је подупрта формирањем низа института – јавних и

тајних, вертикалних и хоризонталних (мрежа), уједињених заједничком глобално –

управљачком логиком и структуром.

Глобализација као научни проблем

Данас постоји на десетине дефиниција глобализације. Разликују се њени различити аспекти:

економски, политички, културни, вредносни, верски, а такви су и типови глобализације. Међу

њима: апсолутна-релативна, једнополарна-многополарна, економска-политичка. На тој основи

говори се о различитим глобализацијским моделима, например о глобализму и

антиглобализму (алтерглобализму).

Заједничко већини дефиниција је то што се глобализација поматра пре свега као природан и

објективан, а затим као позитиван процес. Тврди се да је „безалернативна“, „неопозива“,

„одређена тржишним, а не привредним силама“, те да сумира целу еволуцију човечанства [2].

Ове тврдње се у савременој политичкој науци врло често узимају као аксиоми и не подлежу ни

сумњи, ни дискусији, ни критичкој анализи.

Та масовна заблуда има објективне и субјективне разлоге. Први се састоји у површности

предложеног суда. Глобализације се упрошћава и „осавремењава“ при чему се секу њени

философски и историјски корени, а она се ставља у искључиво савремен политички

контекст.Било какве недоследности и проблематична питања, као што су на пример њена

реверзибилност, пажљиво се избегавају помоћу помодних теорија (на пример, „таласи

глобализације“). Субјективни узроци таквих заблуда су проузроковани интересима моћних

„тајних“ корпоративних групација (глобално-олигархијских), који су заинтересовани за

глобализацију и труде се да је што брже доведу до границе преко које човечанство,

пробудивши се и поставши свесно шта се дешава, више неће моћи – једноставно неће имати

времена да је преокрене. Дејвид Рокфелер (говор на састанку Билдерберг клуба, 1993):

„… Захвални смо уредницима за то што су скоро четири деценије верно поштовали обећање о

ћутању. Без тога, било би немогуће спровести наш пројекат (или план) светског поретка, јер

би током тих година били под сталним присмотром … наднационални суверенитет

интелектуалне елите је много бољи од самоопредељења народа, који је постојао у прошлом

3

веку. … на тај начин, ми морамо медије држати у мраку у вези наших веровања, који чине

историјску будућост нашег века“ [3].

Нејасноћа по овом питању има и због ућуткивања релевантних истраживања, који се

представљају као „маргинална“, а, у исто време, због активне промоције теорија завере, чији

је главни задатак да води процес истраживања ван стварности, потапајући га у хаотични скуп

несистематизованих и тешко проверљивих чињеница, дискредитујући оне који се њима баве.

Поред тога, покушавају да нас фарисејски убеде у немогућност научне верификације „тајних“

интереса и „тајне“ политике промовисаних у процесу глобализације, иако у стварности то није

тако. На крају крајева, ако се база доказа у јавној политичкој сфери гради на основу

релевантних докумената, онда „тајној“ политици, како један од аутора тврди [4] – као

објективан доказ служе пословни интереси глобално- олигархијских група које чине структуру

акционарског капитала глобалних ТНК. Такође, важно је узети у обзир динамику и усмереност

промена тих интереса и структура чиме се откривају приоритети, наметања којих на

одговарајуће политичке догађаје и геополитичке процесе даје веома прецизну укупну слику

тренутног стања и трендова развоја, прошлих и садашњих. Уз то, има пуно докумената из

проверљивих и поузданих извора (на пример објављени материјали многих тела УН,

Социјалистичке интернационале, Римског клуба, Трилатералне комисије и других глобалних

института). Постоји цео низ веома темељитих истраживача са високом научном репутацијом.

Од западних наведимо Ентонија Сатона, Виљема Енгдала, Николаса Хагера, Мајкл Харта и

Антонија Негрија, Даниела Естулина, Керола Квиглија, Џозефа Фарела, Мануела Саркисјанца,

Несту Вебстер, Џејкоба Талмона, Колина Кроуча, а од руских Леонида Ивашова, Андреја

Фурсова, Валентина Катасонова, Владимира Карпеца, Олгу Четверикову, Јелену

Пономарјеву, Ирину Ермакову итд.

Све ово подстиче нас да се не ограничавамо на разматрање објективних фактора

глобализације већ да пажњу посветимо субјектима који је промовишу. Борба главних таквих

субјекта – глобалне олигархије која укључује кланове Ротшилда, Рокфелера и Ватикана са

онима који јој се супростављају, борба која данас представља основни садржај тренутка,

одређује прелазни карактер историјског безвремена које живимо након распада СССР. Стога,

да би оповргнули наведене митове потребне су две ствари: лоцирати феномен глобализације

у светско-историјском процесу и доказати да је она пројекат. Ово ћемо и урадити уз помоћ

низа теорија и врло добро познатих аутора, који су подвргнути у постсовјетско време

незаслуженом забораву.

4

Коме припада планета?

Хегел и Леонтијев

Навикли смо да мислимо да се светско-историјски процеси непрестано развијају,

заборављајући при том да се такав развитак може дешавати у два смера: унапред, када се

именује прогресом и уназад, када се претвара у супротно – регрес. Данас преовлађује

материјалистичко поимање светско – историјског процеса у оквиру којег се он посматра као

линеарно, равномерано, непрекидно кретање унапред ка одређеној крајњој граници. На

пример:

- званично одређивање комунизма као „бескласног друштвеног уређења са заједничком

општенародном сопственошћу над средствима за производњу, са пуном друштвеном

једнакошћу свих чланова друштва где ће ….сви извори друштвеног богатства потећи обилније

и оствариће се велики принцип „свако према способностима, сваком према потребама“…“ [5];

- концепт „краја историје“ Френсиса Фукојаме који сматра да је извор изобиља и крајња тачка

социо-културног развитка либерална демократија [6] (те се теорије Фукујама више пута

одрекао, али јој се и враћао сваки пут).

Заједничко овим приступима јесте да, достигавши одређену границу, светско- историјски

процес губи динамику и завршава јер нема где да се даље развија. Индикативно је да

Фукујама наводи марксизам као један од извора своје концепције. а Фридрих Енгелс заузврат

указује на либерално порекло првих комунистичких кругова и друштава уједињених 1847.

године у „Савез комуниста“ [7], потврђујући историјску везу ових трендова у оквиру једног,

Западу урођеног идеолошког и политичког дискурса.

5

Али ваљаност овог приступа изазива озбиљне сумње. Прво, метафора „развија се некуд“

позива се на гносис „примордијалне (прапочетне, прим. аут.) традиције“ Ренеа Генона,

широко присутне у различитим митологијама представама о неком „златном веку“. Назвати је

научном концепцијом немогуће је због езотеричког карактера који је тесно везује са

херметизмом, теозофијом и другим изворима и саставним деловима масонства. Наравно, она

је и у силној противречности са хришћанством и другим традиционалним религијама, јер

посматрајући их као продукте своје дезинтеграције добија од њих, по нама савим засноване

оптужбе о антицрквености и окултизму. Друго, ако се окренемо ка теорији „осовинског доба“

немачког филозофа Карла Јасперса који за почетак историје узима рађање првих духовних

система, у том смислу светских религија (800-200 г. пре Христа), онда светско-историјски

процес добија облик непрекидне, циклично уздизујуће спирале која се окреће око шипке

„осовинског доба“ [8]. Желећи да „исправе“ ту спиралу и убрзају процес присталице краја

историје, вољно или невољно, воде га по линеарној трајекторији устрану. По мери

удаљавања од осе прогрес се претвара у своју супротност регрес, а они који на то нагоне од

прогресивиста постају „прогресори“, заблудели и цинични, који вуку човечанство у неминовну

погибељ.

Чиме објаснити ову дегенерацију прогресивизма? Према нашим налазима, у основи се налази

дијалектика Георга Вилхелма Хегела – њена три дијалектичка закона (прелазак квантитета у

квалитет, јединство и борба супротности, негација негације) која су обједињена у

дијалектичкој тријади „теза-антитеза-синтеза“. Не случајно, дијалектичким процесом код

Хегела управља „светски дух“ (апсолутни субјект) –гностички еквивалент примордијалне

традиције Генона [9]

Примера примене метода дијалектичке тријаде у планирању и управљању политичким

процесима има много. На пример:

- теорија конвергенције, подржана од стране Римског клуба (Јан Тинберген), чији су творци

Џон Голдбрајт и Волт Ростоу, формира политичку тријаду капитализам/теза/-

социјализам/антитеза/-постиндуструијализам /синтеза/. У СССР-у су ту теорију подвргавали

званичној критици, али су се на крају под утицајем Андреја Сахарова и других дисидената од

којих су многи били аутори идеолошке базе „перестројке“, пред њом „савили“;

- теорија модернизације (њено „иновационо“ читање у другој половини 20. века) – предлаже

социолошку тријаду: традиционално друштво-прелазно друштво (у оквиру научно техничке

револуције)-рационално друштво. При чему, ако су класици те теорије (Макс Вебер, Емил

Диркем) искрено пропагирали „универзализам“ западног рационализма, њени савремени

интерпретатори нас фарисејски призивају на „хармонију“ западних и незападних друштава

преко пооштравања индивидуалног избора којим они маскирају, искључиво Западу својствени

приоритет појединачних над колективним, друштвеним интересима. (Инструмент сличног

подметања јесте брижљиво планирана и доследно остваривана идеолошка диверзија–

концепција „одрживог развоја“);

6

- „Права човека“ Херберта Велса [10] према којој је 1948. године у ствари

написанаУниверзалнадекларацију о људским правима, која уводи идеолошку тријаду

либерализам/теза/ – социјализам/антитеза/ – космополитизам, т.ј. глобализам као глобална

идеологија и политика глобализације/синтеза/.

Велики амерички научник Ентони Cатон, чији су радови привукли научну пажњу због

коришћења дијалектичког метода у глобалном управљању политичким процесима, сведочи да

се на тај начин догодила припрема другог светског рата.Подршка совјетској индустрализацији

јесте теза, а ремилитаризација немачке антитеза. Синтеза се огледа у неприкосновеној

доминацији запада у послератном свету.

Обавештајна потврда исправности Сатона су речи легендарног војног обавештајца – генерала

Јурија Дроздова: „Сада нико не помиње да су у ствари пропреме за II светски рат започеле

1929. године сусретом америчком председника Хувера са угледним бизнисменима из центра

Расел САД, пошто код њих постоји такво тајно друштво. Оно је јавило Хуверу „приближава се

криза и покушава се да се избегне тешка позиција у којој се САД могу наћи, што је могуће

само променом распореда снага у свету. За то је потребно помоћи Русији да се избави из

рушевина грађанског рата и помоћи Немачкој да се избави из стега Версајског уговора.“ „Али

за то је потребан новац-узвратио је Хувер, неколико милијарди, зашто нам то треба, шта

затим?“ „Затим треба супроставити Русију и Немачку да би после кризе САД остале један на

један са противником који преостане. Тај новац је и био уложен. Исти ти амерички концерни

који су Русији помагали да успостави привреду, створили фабрике, учествовали у стварању

Дњепрогаса-подигли су и ојачали Немачку“ [11].

Херберт Кларк Хувер, 31. председник САД (1929 — 1933.)

7

Када је тријумф СССР-а и Црвене Армије покварио план у мају 1945. године, западни полит-

технолози су морали да створе нови дијалектички конфликт у којем су се умало судариле

СССР и НР Кина.

На тај начин, будућност се код Хегела рађа из супростављања и узајамног поништавања

прошлог и садашњег, а прогрес представља непрекидно и бесконачно одрицање и порицање

претходног опита и смисла.

Обратимо сада пажњу на антипод материјализма-традиционализам и истакнимо да он није

једнородан. Поменута интегрална концепција традиционализма (Генонова) представља

„десно-реакционарни“, „фашистички“ израз трансцеденте примордијалне традиције, али

постоји и друга иманентна концепција рефлексивног традиционализма који се формирао у

Европи као реакција на Реформацију, доба Просвећености и разлагање Средњег века

(највећи представници Едмунд Берк, Жосеф де Местр). Генеза фашистичке западне„десне

реакције“ доказује се оригиналним извором, а без сумње то је извештај Трилатералне

комисије „Криза демократије“ из 1975:„Европа је већ знала за трагични период рођења новог

света из рушевина I светског рата. Када се јавила потреба за поретком настао је фашизам.

Фашизам и нацизам су обнова старих форми ауторитета како би се поново успоставио

неопходни поредак помоћу враћања на старе форме друштвеног понашања…Може ли Европа

да издржи још један такав корак уназад? Свакако не у истом облику и истом смеру. Мала се

подршка може наћи у садашњим дубоким уверењима. Нема јаке воље, осећања мисије,

реалне мотивације за борбу за рестаурацију моралног поретка, за капитализам…Не може се

очекивати јак покрет са „десно-реакционарном“ позадином…“ [13].

Познати руски песник и велики политички мислилац Фјодор Иванович Тјутчев,

прилагођавајући рефлексивни традиционализам ка посебној улози Русије у светско-

историјском процесу (о томе нешто касније), жестоко га је супроставио интегралном, казавши

да је религиозна садржина изворне традиције код интегралне замењена окултно-езотеричном,

псеудо и антитрадицијом. Православна Русија, по мишљењу Тјyтчева стоји насупрот Западу

који тежи секуларизацији (сада је Запад већ у потпуности секуларизован, постхришћански),

Западу који оваплоћује антитрадицију материјализованој у феномену револуције.

Идеализам, како се звала религиозна концепција традиционализма у марксистичком

дијалектичком материјализму, такође има сопствену концепцију светско-историјског процеса

који се описује религиозним погледима, а чини је кретање од Почетка времена до његовог

Краја. „Крај времена“ ако преведемо Откровење Светог Јована на световни језик научне

концепције – јесте и крај Историје.[15]

Обратимо пажњу: Фукујама наступање тог краја пожурује, подстиче, а његово истраживање

теме се временски подудара са завршним периодом рушилачке совјетске „перестројке. И,

пошто је јасно да то подударање није случајно, јавља се легитимно питање чији је он

гласноговорник.

8

Да би дали одговор подвуцимо да је приближавање „краја историје“ основни постулат великог

идеолошког тока који је формирао, не само сопствену методологију и онтологију већ и

сопствену метафизику – ради се о хришћанском ционизму

(диспензационализму).Интерпретирајући Апокалипсу (Откровење) на свој начин, присталице

овог тока покушавају да велико пророчанства Св. Јована искористе као инструмент обнове

Израела у границама из почетка првог миленијума до рођења Исуса Христа, т.ј. у границама

израелског цара Давида (од Нила до Еуфрата). По њиховом мишљењу, оно се мора испунити

баш при крају времена, код Другог доласка Спаситеља. Тако се у историјску перспективу

везану са искуственим приближавањем „краја времена“ упетљава формално хришћанско, а у

ствари деструктивно по хришћанство брисање његове супротности јудаизму, које се

отеловљује у „толерантној“ формули које се назива јудео-хришћанством. Хришћански

ционизам се појавио у 19. веку достигавши највећи развој у следећем веку. У Великој

Британији његове присталице су биле Девид Лојд Џорџ, Артур Балфур, Вилијам Хехлер (који

је помогао Теодору Херцлу у припреми Првог светског ционистичког конгреса у Базелу 1879.

године). Међу њима се налази и Волтер Ротшилд коме је била упућена позната Декларација

Балфура која је потврдила обавезу официјалног Лондона да саучествује у стварању јеврејске

државе у Палестини. Наиме, томе је помогло што је Британија, од стране Лиге народа,

добила мандат да управља том територијом. Приметимо да је сарадња Балфура и Ротшилда

настала одмах после фактичког преврата у свесветској ционистичкој организацији који су

извеле присталице „тајне“ кабалистичке секте Хабад на челу са Ахад-Хаамом (Ашер

Гинсберг). О том догађају говори извод из Електронске јеврејске енциклопедије: „Једанаести

Ционистички Конгрес. Беч, 2-9. септембар 1913. Председник –Д.Волфсон …У раду Конгреса

први пут није учествовао М. Нордау (сарадник и наследник Т. Херцла, прим. аутора); у

поздравном писму делегатима, он је оптужио руководство Ционистичке организације за

разлаз са приступом Т. Херцла…“ [16].

Доктрина кабалистичког ционизма, његов пут и ток његове реализације као и тесна веза са

хришћанским ционизмом чији је он извор, подробно је описан у делима Олге Четверикове.Од

Другог Ватиканског концила 1962-1965. године, доктрина хришћанског ционизма добија

подршку Ватикана где се под утицајем моћне групе масонског утицаја на челу са кардиналом

Аугустином Беа (председник екуменистичког папског савета о хришћанском јединству) ствара

радна група за контакт са јеврејским светом.

Припадност тада покојног кардинала Беа једној утицајној масонској ложи била је установљена

у истрази по налогу папе Павла VI 1971. године, од стране ватиканске контраобавештајне

службе (SD) [18].

Одлукама Концила који укључују Пасторалну конституцију о Цркви у савременом свету (где се

наводи постулат, јеретички с аспекта хришћанске догматике, о припадности Јевреја „народу

Божијем“ као народа „у ком је Христос рођен телом“ [19], затвара се папска наследна линија.

Обзиром да је почетак Концила био под понтификатом ЈованаXXIII, а завршетак под Павлом

VI, следећа два римокатоличка првосвештеника узела за духовно име симболичку

9

„комбинацију“ ова два имена –Јован Павле I и II, што симболизира њихову активну подршку

тим одлукама које су постале темељ политике Светог престола. Наиме, велики број

посматрaча повезује повлачењем бившег папе Бенедикта са убрзаним приближавањем

католика и Јевреја чији су савремни принципи положени Берлинском декларацијом из 2007.

године усвојеном од стране Међународног савета хришћана и јевреја (МСХЈ) [20], ХVI. Осим

тога, овај се догађај свакако уклапа у прошлогодишње преузимање Рокфелера од стране

спореднегране Ротшилда што је један од аутора већ расветлио [21]. Глобална експанзија тог

клана, која је покренута консолидацијом заснованој на потчињавању британске гране

француској (2004. године), са доласком новог папе проширује се и на трећи глобални елитни

клан – Ватикан.

Хришћански ционизам – на путу ка Армагедону

У САД је распростирање хришћанског ционизма на преласком из 19 . у 20. век било повезано

са радом реда евангелистичких пастора (најпознатији је Сајрус Скофилд), а, такође, и са

финансијском подршком коју су им пружали лидери главних кланова исте глобалне олигархије

– Џона Дејвиса Рокфелера старијег (оснивача династије) и Џона Пипоинт Моргана који је

ујединио клановске интересе Рокфелера и Ротшилда уочи формирања,1913. године, одмах

после преврата у Светској ционистичкој организацији, Система савезних резерви САД-а

(ФЕД). У другој половини 20. века доктрина хришћанског ционизма ушла је у

неоконзервативно учење сјединивши се, на само са екстремним либерализмом

(либертијанством) Леа Штрауса, већ и са другим „извором и саставним делом“

10

неоконзерватизма – троцкизмом: један од „очева-оснивача“ тог учења, Ирвинг Кристол био је

члан Четврте Интернационале.

Тај спој троцкизма, либерализма и ционизма оформио је идеологију администрације Џорџа

Буша млађег. Сјединивши идеје перманентне револуције, либералне демократије и јудејског

месијанства она је у себе уградила прелаз са „демократског“ пута на идеју „светске

револуције“ (приметимо да се у СССР-у такви планови заустављени још 1929. године, а

повезани су са прихватањем стаљинистичке концепције изградње социјализма у једној

земљи; 1936. године Јосиф Висарионович Стаљин је одбио комунистичку „светску

револуције“, упознавши са тимe светску јавност [22]).

Револуционарни троцкизам „неокона“ који је пратила и Обамина администрација чини

основу концепцију „глобалне демократске револуције“. Буш ју је изнео 6. новембра 2003.

године у програмском наступу на Националном демократском фонду (НДФ) који је створен

1983. године са циљем „јачања демократских институција у целом свету преко утицаја на

НВО“. Глобална демократска револуција-изјавио је Буш, „ је огроман и тежак подухват које је

вредан наших напора, вредан наше жртве, јер ми знамо који је улог. Неуспех ирачке

демократије би охрабрио терористе по целом свету, повећао опасност за амерички народ и

лишио наде милионе људе тог региона. Ирачка демократије ће победити и та победа послаће

вест од Дамаска до Техерана да слобода може бити будућност сваке нације (овде се јасно

виде корени данашњих дешавања у том региону, прим. аутора). Стварање слободног Ирака у

самом срцу Средњег Истока постаће прекретница у глобалној демократској револуцији“.[23]

После Буша ту „главну линију“ је потврдила и Кондолиза Рајс (2005. године) а наставио је

Барак Обама (2009). Оба пута „у срцу“ будућег „арапског пролећа“, Каиру.

Вратимо се Св. Јовану Богослову и приметимо да, за разлику од Фукујаме, Буша, Обаме,

Ватикана и хришћанских ционисте он Крај Времена и Историје не подстиче, већ, напротив,

успорава: његови рокови се не постављају и зависе од самог човечанства, од темпа и дубине

његовог грехопада.

Долази се до парадокса: материјалистичко разумевање прогреса претвара га у његову

супротност,регрес. А човечанство води ка апокалипси и погибељи. Традиционализам се

уздржава од таквог исхода, чува људском роду живот, историју, као и перспективу прогреса о

којем се тако брине материјалзам. Испада да није сваки материјализам прогресиван, нити да

сваки традиционализам води регресу. Бива и обратно. Такође, долазимо и до тога се на сваку

глобализацију може гледати као на крај времена, историје и човечанства. Али ако је њена

социјалистичка варијанта (планирање у светским размерама) прокламована од стране Че

Геваре 1965. Године, у чувеном алжирском говору, данас не више од теоријске апстракције,

капиталистичка глобализација (у виду „глобалне демократске револуције“) представља сурову

политичку реалност.

11

Приметимо и да је 1990. године, приликом распада СССР-а, Римски клуб издао посебан

програмски извештај који се тако и назива – „Прва глобална револуција“; аутори тог

документа су председник и секретар клуба – Александар Кинг и Бертран Шнајдер.

Политичку философију парадокса изврнутог прогреса разоткрио је Константин Николаевич

Леонтијев, велики религиозни филозоф друге половине 19. века. Он је предложио другу

форму развитка, такође тријаду, али принципијелно другачију од Хегелове: почетна

једноставност – цветна разноликост – друго, завршно упрошћење (смрт). Прогрес је потребан

само у стадијуму преласка у цветну разноликост. Када она буде достигнута јавља се питање

конзерватизма како би се сачувало постигнуто и како се не би допустило или би се успорило

његово разрушење и избегао колапс у регрес.

Сл.1 Систем погледа на механизам светске историјског процеса

Како се види на сл. 1 гностик и дијалектичар Хегел главном фазом сматра синтезу – он

призива уништавање једног система за другим, без заустављања, само напред и напред – да

се твори више и више. Синтеза у свакој таквој тријади такође није коначна, већ је само

почетак нове тријаде, и, такође, временом, подлеже порицању и на крају уништењу. Штавише,

јасно је да се дијалектички метод не односи само на такве сложене друштвене системе као

што су друштво, држава, човечанство у целини, већ их сматра својим примарним објекатом.

Крај таквог дијалектичког процеса, као непрекидног низа стално мењајућих тријада, може

настати само „синтетизовањем“ „Краја историје“.

Код хришћанског мислиоца Леонтијева главна фаза је друга, цветна разноликост – која кад се

достигне не уништава се, већ усложњава,односно ствара. Њена негација не води развоју већ

смрти. Леонитијев предлаже да се, крећући се напред, непрестано јача постигнуто,

избегавајући лоше замишљенe експерименте. Он врло добро зна да су Русија и човечанство

12

јединствени, непоновљиви, а да рушити није исто што и градити. Политичка конзервативизам

и, чак, реакција, учи Леонтиев, такође, могу бити прогресивни – у оном случају кад дају отпор

рушењу и продужавају историју. На тај начин дијалектичком тумачењу светско-историјског

процеса супростављено је његово хришћанско гледиште у оквиру којих се објашњава

парадокс претварања прогреса у регрес. Изабравши Хегела уместо Леонтијева Русија се два

пута у току 20. века ухватила у замку дијалектичког процеса: у фебруару (у фебруару, не у

октобру) 1917. године и у августу 1991. Регресија је у оба случаја почела одмах, упркос свој

причи о настанку „слободе, демократије и напретка.“

(крај првог дела)

НАПОМЕНА: цео текст је објављен у три дела на сајту Академије геополитичких

проблема који је тренутно у фази реконструкције. Први део текста је објављен на

http://akademiagp.ru/v-b-pavlenko-v-v-shtol-globalizaciya-konec-istorii-i-vremen-nachalo/ а доступан је

на : http://so-l.ru/news/show/7461942

ПРЕВОД: Вл. Војводић/Евроазија.инфо

———————————————————————

Извори и литература:

[1] Римский клуб. История создания, избранные доклады и выступления, официальные ма-

териалы / Сост. Гвишиани Д.М., Колчин А.И., Нетесова Е.В., Сейтов А.А. М., 1997. С. 72.

[2] Глобалистика. Международный энциклопедический словарь / Под ред. И.И. Мазура, А.Н.

Чумакова. — М.,-СПб.,-Нью-Йорк, 2006. С. 163-173.

[3] Цит. по: Хаггер Н. Синдикат. История мирового правительства. – М., 2009. С. 49-50.

[4] Павленко В.Б. Современная геополитическая ситуация и проблемы формирования поли-

тической культуры молодежи. Доклад на заседании Всероссийской международной конфе-

ренции «Политическая культура и ее формирование в молодежной среде» (РГСУ, 27 июня

2012 г.) // URL: http://akademiagp.ru/v-pavlenko-sovremennaya-geopoliticheskaya-situaciya

[5] Программа КПСС. — М., 1961. С. 62.

[6] Фукуяма Ф. Конец истории? // Вопросы философии. — 1990. — № 3. — С. 84-118.

[7] Энгельс Ф. К истории Союза коммунистов // Маркс К., Энгельс Ф. Избранные произведе-

ния. В. 2-х т. – М., 1952. Т. II. С. 320-338.

[8] Ясперс К. Смысл и назначение истории. — М., 1991. С. 32-50.

[9] Гегель Г.В.Ф. Феноменология духа. Наука об опыте сознания. – М., 2007. С. 138-177.

[10] URL: http://museum.udhr1948.org/node/141

[11] Дроздов Ю.И. Россия для США — не поверженный противник // URL:

http://www.fontanka.ru/2011/03/05/042

[12] Саттон Э. Как Орден организует войны и революции // URL: http://www.rus-

sky.com/history/library/sutton1

[13] CrozierM.J., HuntingtonS.P., WatanukiJ. TheCrisisofDemocracy. Report on the Governa-bility to

13

the Trilateral Comission // N.-Y., 1975. P. 49.

[14] Тютчев Ф.И. Россия и революция // Россия и Запад. – М., 1991. С. 53-62; Он же. Россия и

Запад // Там же. С. 78-95.

[15] Откровение Иоанна Богослова (Апокалипсис) // URL: http://bookz.ru/authors/novii-

zavet/otkroven_906/1-otkroven_906.html

[16] URL: http://www.eleven.co.il/article/13823

[17] Четверикова О.Н. Религиозно-финансовый проект для всего человечества // URL:

http://oko-planet.su/politik/politikmir/155453-olga-chetverikova-religiozno-finansovyy-proekt-dlya-

vsego-chelovechestva.html; Она же. Реабилитация нацизма – на повестке дня мировых правя-

щих элит // URL: http://oko-planet.su/first/165601-olga-chetverikova-reabilitaciya-nacizma-na-

povestke-dnya-mirovyh-pravyaschih-elit.html

[18] Четверикова О.Н. Измена в Ватикане или Заговор пап против христианства. –М., 2011. С.

28.

[19] URL: http://krotov.info/acts/20/2vatican/dcmnt377.html

[20] Четверикова О.Н. Измена в Ватикане или Заговор пап против христианства. – М., 2011. С.

212-214.

[21] Павленко В.Б. «Большая игра» Ротшильдов и Рокфеллеров: на свету и в тени // URL:

http://akademiagp.ru/v-b-pavlenko-bolshaya-igra-rotshildov-i-rokfellerov-na-svetu-i-v-teni (I);

http://akademiagp.ru/v-b-pavlenko-bolshaya-igra-rotshildov-i-rokfellerov-na-svetu-i-v-teni-ii (II)

[22] Сталин И.В. Интервью Рою Говарду // Правда. — 1936. — 5 марта.

[23] Цит. по: Валес Ф. Революция грядет: борьба за свободу на Ближнем Востоке // URL:

http://www.libma.ru/istorija/revolyucija_grjadet_borba_za_svobodu_na_blizhnem_vostoke/p9.php#m

etkadoc3

14

Глобализација: крај историје и времена? (2. део): Да ли је руска елита спремна за изградњу сопствене куће? 24. мај 2014. | Filed under: Идеја | Posted by: Planeta 4

Заједно са другим иновацијама, наиме дубоко погрешним,

нереалним тврдњама о „општецивилизацијским коренима“ Русије и држава „евроатлантског региона“, одвојених у реалности

фундаменталном цивилизацијском баријером –непремостивим расколом Хришћанства, уочава се врло алармантна

перспектива. Реч је о могућем покушају да се у нашој земљи, после Ватикана, а уз помоћ убрзаног подметања екуменизма и

секуларизације, прогласи хришћански ционизам, „јудео-хришћански“ цивилизацијски модел. То је нова, потенцијално

најамбициознија, од распада Совјетског Савеза, предаја, бременита, не само губитком суверенитета, већ и

цивилизацијског идентитета.

Аутори: Владимир Борисович Павленко, доктор политичких наука, члан Академије геополитичких

проблема; Владимир Владимирович Штол, доктор политичких наука, професор, члан Академије

геополитичких проблема, главни уредник научно-аналитичког часописа „Обозреватель –

Observer“.

Прогресивистичке теорије светско-историјских процеса

Идеолошка диференцијација прогресивизма такође има дијалектичку природу, јер је

заснована на супростављености социјализма и либерализма као тезе и антитезе. Како смо

већ рекли, синтеза је постиндустријализам који је повезан са концепцијом одрживог развоја;

15

њу је познати украјински научник Едуард Афонин успешно окарактерисао као „основни

концепт постмодерне“

Марксистичка теорија друштвено економских формација (ДЕФ) која је у темељима историјског

материјализма, средином 20. века добила је на Западу одговор у виду измењене

(преокренуте) варијанте теорије модернизације, која је у светско-историјском процесутакође

видела низ фаза („великих епоха“). Формационој еволуцији од робовласништва ка

феудализму, капитализму и комунизму (са социјализмом у првој фази) супростављена је

другачија скала – од Антике ка Средњем веку, а одатле ка Модерни итд. (сл.2).

Упркос очигледним антагонизмима (теорија ДЕФ објашњава еволуцију епоха у односу на

својину, а теорија модернизације динамику социокултурних односа и технолошких уређења),

заједничка им је прогресивистичка оптика и општост уских места. Суштина је у следећем:

еволуција човечанства посматра се у целом и не обраћа се пажња на такве „ситнице“ као што

је место појединих држава или народа на лествици историје. То би обема теоријама

наметнуло ред „незгодних“ питања, на пример:

- ако је социјализам-почетна фаза комунизма, шта је са западним социјалистима и социјал

демократама који улазе у капиталистички двопартијски систем;

- у којим великим епохама се налазе елите и становништво земаља и народа који не

припадају златној милијарди, у истим или у различитим;

- у којој „великој епоси“ су били после распада јединствене државе субекти бившег СССР-а и

шта се дешава са вектором развитка у тој теорији која искључује повратак из социјализма у

капитализам;

- како се објашњава данашња чињенична реколонизација Африке коју су покренула арапска

пролећа – заправо нереверзибилност вектора развитка није само карактеристика

формационе, већ и стадијумске еволуције;

- шта радити са самом теоријом модернизације – преименовати је у теорију

постмодернизације? –Заиста, насупрот основоположницима, „неофити“ (Ростоу, Голбрајт,

Бжежински и др.) су модернизацијом назвали, не трансформације аграрних области у

индустријске, већ индустријских у постиндустријске?

Јасно је да ова питања имају реторички карактер, јер су одговори давно дати и то и теоријски

и у пракси:

-социјализам совјетског и западног типа су принципијелно различити социјализми –разликује

их однос (прихватање или одбијање) Лењинове теорије привреде;

-елите и становништво већине незападних држава налазе се у различитим великим епохама,

прве, углавном компрадорске, су интегрисане у глобализацију и њене институције, а друге, уз

помоћ истих институција,брзо урањају у архаичност;

16

- вектор развоја је реверзибилан, јер он може постојати и у форми прогреса и у форми

регреса

- развој теорије модернизације замењен је потврђивањем постмодернизма. Сензационална

књига Бжежинског, „Између два доба.Улога Америке у технотронское ери “ не случајно, не

разматра очување индустријске ере, већ прелаз са њега на следећу, под називом

„технотронична“. Етапно интензивирање овог процеса подразумевало је стварање Римског

клуба који је прилагодио идеју хришћанских циониста у економском, социјалном, политичком и

геополитичком пројекту („изградња мира“), стављајући га у контекст постмодерног

глобалистичког „одрживог развоја“ .

Најважније је: Постмодерна, која према присталицама приступа великих епоха/стадијума,

треба да заузиме место Модерне, убудуће да није универзална,и не оправдава унапред

додељене јој карактеристике „постиндустријског, информационог, “ напредног „,иновативног и

креативног друштва, заснованог, не на индустријском већ на „људском капиталу „. И, да, ове

карактеристике углавном су дали либерали, посебно они „системских“ (тзв. „сислиби“) [25].

У многим резавијеним земљама,посебно у Африци и Јужној Азији, и даље се паралелно

користе мобилна комуникација и орање са воловима или биволима упрегнутим на плуг.

Интернет је, осим што убрзава комуникацију и олакшава приступ информацијама, створио

много проблема. Највећи од њих су: атомизација друштва због његовог репрограмирањем на

потрошачки мотивисано понашање, примитивизација размишљања због преоптерећености

информацијама и недостатка времена да се исте обраде, укалупљивање, васпитавање

електронским игрицама, могућност управљања путем друштвених мрежа друштвеном и

политичком свешћу и понашањем, итд. „Људски капитал“ коме се диве „либерали-иноватори“

срећу тражи, не код куће, већ тамо где су веће зараде,мањи порези и већа банкарска тајна.

Ми и даље трошимо индустријске и пољопривредне производе – све скупљу храну и одећу

нико није укинуо. Испоставило се да одлазак у виртуелни свет због нагињања ка„иновативној

страни“ прате појаве разних дефицита – енергије, хране итд. Резултат овог, уз снижавање

животног стандарда, јесте концентрација „тачака раста“ у ограниченом броју великих градова,

чиме се искључује из развитка остатак становништва и осуђује на деградацију.

Зашто се тако ради?

Прорачуни, које је обавио Михаил Хазин у својој теорији кризе, показују да је у САД, на пример

„иновациони“ сектор („нова економија“ ) тражи око 25% уложених средстава, док је њен удео

у БДП-у само 15 до 20 %.

Слика 3. Удео „нове економиjе“ у инвестицијама и основном капиталу (тачка), удео „нове

економије“ у БДП–у (квадрат) и удео „нове економије“ у бруто производњи (троугао); изражен

у процентима) [26].

17

Међутим, добро је познато да у тржишним условима очигледна непрофитабилност указује на

политичке корене пројекта; у шеми се јасно види нагли скок учешћа инвестиција у „новој

економији“ и то 1992.године, која је година распада СССР-а.

Излаз из постмодерног ћорсокака у који се дошло распадом и повратком у капитализам

социјалистичког лагера и краја Модерне, налази се, по нама, у сједињавању прогресивизма и

традиционализма, а уз помоћ цивилизацијског приступа.

Цивилизација и идентитет

Ауторство теорије цивилизација припада руском мислиоцу из средине 19. века, Николају

Јаковљевичу Данилевском, који је цивилизацију одредио као „културно-историјски тип

(личност)“ [27]. Одређене корекције идеја Данилевског који „тачком цивилизацијског

окупљања“, насупрот западне Европе, сматра панславизам, унешене су од стране других

конзервативних мислиоца који су указали на религиозну отуђеност западних Словена јасно

видљиве на пример у делу Николаја Васиљевича Гогоља и политичкој мисли Ф. И. Тјутчева.

Почетком 20. века цивилизацијски приступ је потврђен и добио је даљи развој у делима

Освалда Шпенглера (Пропаст Запада) и Арнолда Тојнбиа (Истраживање историје) који су

цивилизацију видели као више форме циклично развијајуће еволуције локалних

култура.Захваљујући овима закључцима, категорија „цивилизације“ је повезана са традицијом,

али не у интегралном (гностичком), већ пре у религиозном поимању света. Паралаелно се

развијао и други, материјалистички смер који је имао корене, пре свега, у британској

колонијалној представи о „цивилизаторском“ „терету белог човека“ (Рајдар Киплинг) којег

много савремених научника сматра једним од извора фашизма [28]. Појавом Семјуела

Ханигтона („сукоб цивилизација“) и Френсиса Фукујаме (крај историје) „цивилизацијски“ смер је

18

достигао коначни облик који се отелотворио у Ханигтоновој формули «TheWest against the

Rest».

Разлика између те две различите концепције цивилизација – културно историјске и

материјалистичке, није само начална већ је једна од кључних теоријских и практичних питања

историје и савремености, својеврсна вододелница. Материјализам, посебно вулгарни,

„колонијални“, посматра цивилизацију,не као културно историјски тип, већ је цивилизацијско

оно што је удаљено од варварског. Израз „у свим цивилизованим државама“ се још увек чује

у медијима и учионицама, и зависи ко је користи – „прогресори“ либералног или лево

либералног типа (социјалдемократе). Не постоје више или мање цивилизоване земље и

народи, постоје другачије културе и друге цивилизације које израстају из тих култура. Зато је

цивилизацијска теорија, као ниједна друга, арена борбе за садржину и смисао, за власт и

суверинитет и, у крајњем, за продужетак историје.

Важно је разликовати, и истаћи, да се у „цивилизаторском“ духу прогресивистичких теорија

ВЕФ и Великих епоха, уз помоћ културно-историјског, цивилизацијског приступа долази до

„измене ветра историје“.

На пример, Јуриј Семенов, аутор глобано-формационе концепције, крајем 20-их година

прошлог века увео је у теорију ВЕФ-а такве појмове као што су „социор“ (социо-историјски

тело) и „параформација“. Формације, сматрао је Семенов су универзалне, али унутар њих

постоје конкретни претходници (социори) –цивилизације, државе, режими итд. Историјски

оквир у коме се налази сваки од тих социора јесте параформација. Сваки социор (друштво)

има своје место и пут по лествици еволуције. Овај приступ се није примио у историјском

материјализму –званична идеологија га није прихватила. Али сада видимо прво, да је

Семенов у ствари био у праву и друго, да су његове идеје применљиве, не само на

формације, него и на „велике епохе“.Прогресивизам се на овај начин спаја са

19

традиционализмом, пре свега религиозним и јавља се перспектива обнове конкурентности

светских пројеката т.ј. спасавања историје и времена од „прогресорског“ краја и погибељи.

Главни знак цивилизације јесте њена идентичност (самобитност) која се одређује комплексом

достигнућа материјалне и духовне културе и изражена је у вредностима. „Вредност је појам

које се користи у философији и социологији, и којим означавамо предмете и појаве које су

значајне у животу друштва, друштвених група и појединаца. Различити приступи вредност

посматрају као својство материјалног или идеалног предмета, или као предмет сам. Може се

говорити о два облика вредности – код првог, вредност се јавља као друштвени идеал, .код

другог, вредност се јавља као производ материјалне или духовне културе. Друга основа

типологије вредности је класификација друштвених генералија чије животне снаге су оне

одраз. Најопштије су општељудске вредности. Њихова универзалност и непроменљивост

одражава неке опште црте сличности животних делатности људи из различитих историјских

периода, друштвених и политичких структура, класа, националних, етничких и културних

припадности. Заједно са диференцијацијом начин живота људи који припадају различитим

друштвеним заједницама, диференцирају се и вредности које су створене конкретним

друштвеним поретком чију специфичност одражавају“ [ 30 ].

Приметимо, да смо намерно преузели дефиницију изангажованог издања издатог од стране

Фонда Горбачов и Фонда Фридриха Еберта који, како је опште познато, има либерално-

западњачку орјентацију. Чак су у њему „општељудским“ проглашене само „неке“, посебно

материјалне, да не кажемо утилитарне вредности: живот као физиолошки процес,

благостање, потреба. Духовне вредности (представе о смислу и устројству живота) које

одређују идентичност су посебне за сваку цивилизацију. Другачије речено, „општељудске“

вредности који утврђују примат посебног над колективним раздвајају људе и стоје насупрот

органском, посебно у Русији, колективистичком поимању света.„…Систем вредности – говори

се у једном од научних извештаја Европског института РАН – служикао координатни систем

ван којих свака цивилизација губи идентитет, ако не и сам смисао постојања. (… )Мада током

времена вредности могу еволуирати, њихова је основа релативно стабилна. Оне су

учвршћене у карактеру и обичајима народа, догмама и ритуалима религиозних конфесија,

законодавним нормама“ [31]. „Глобална конкуренција, по први пут у новијој историји, захтева

цивилизацијску димензију и изражава се у ривалству различитих вредносних орјентира и

модела развоја у оквиру универзалних принципа демократије и тржишне економије…“ –

говори се у новом издању спољно-политичког концепта Руске Федерације [32]. Одмах рецимо

да овај документ још увек чека на своју критичку анализу.

Посебно , обратимо пажњу на нестанак концепта, у поређењу са претходном верзијом из

2008. године, где се помиње улога религије у конкуренцији цивилизација. Заједно са другим

иновацијама, наиме дубоко погрешним, нереалним тврдњама о „општецивилизацијским

коренима“ Русије и држава „евроатлантског региона“ (стр.54) , одвојених у реалности

фундаменталном цивилизацијском баријером –непремостивим расколом Хришћанства,

уочава се врло алармантна перспектива. Реч је о могућем покушају да се у нашој земљи,

20

после Ватикана, а уз помоћ убрзаног подметања екуменизма и секуларизације, прогласи

хришћански ционизам, „јудео-хришћански“ цивилизацијски модел. То је нова, потенцијално

најамбициознија, од распада Совјетског Савеза, предаја, бременита, не само губитком

суверенитета, већ и цивилизацијског идентитета. То би значило коначну предају земље

спољашњојглобално-олигархијској управи (власти, контроли, влади) у настајању. У њеним

оквирима глобална економска контрола клана Ротшилд би била спроведена уз помоћ

глобалне политичке контроле Рокфелера и глобалне духовне контрола предатој Ватикану

преко „нове светске религије“ створене на темељима „јудео-хришћанског“ екуменизма.

Ипак, без обзира на цену, обратимо пажњу на чињеницу да се тамо, још једном помиње,

вероватно још увек неархивирана, идеја ривалитета вредности које обликују развојни модели.

Дакле, ограђујући се да се ово ривалство не односи само на релацију евроатлантског Запада

и Русије, претварање њиховог ривалства у антагонизам, чини главни садржај (онтологију)

целе „велике епохе“ Модерне и ми неминовно долазимо на идеју формирања

цивилизацијских, у бити, пројеката, који чине основу одговарајућих модела. Најупечатљивији

такав пројекат чији крајњи циљ јесте глобализација, јесте Запад са принципом

«TheWestagainsttheRest», којим се он руководи у такмичењу цивилизација. Следи да

глобализација не представља ништа друго до процес реализације западног глобалног

пројекта. Још једном подвлачимо: иако отвара много питања, концепција спољне политике

ипак признаје претњу цивилизацијским вредностима и идентитету од стране глобализације

(стр.14) и појављује се спремност супростављања уз помоћ и у оквирим ЗНД (стр.45). Али

дејствовати је могуће на разне начине. У оквиру изабраног које се одражава у концепцији

пасивне варијанте, такво супростављање неће носити пројектни већ компромисни карактер

који предпоставља нови покушај да се Русија укључи у пројект глобализације.

Познати политиколог Сергеј Кургињин метафорички описује ту линију као настојање да се

„угурамо“ у „глобални дом“ који је удобнјији и престижнији од нашег „стана“.

Наш велики мислилац Александар Зиновјев пригодно је ту „кућу“ назвао „глобалним

човечником (глобални људски мравињак); тај феномен, по нашем мишљењу описује се и

познатом формулацијом Џорџа Орвела („1984“) –„глобална животињска фарма“ где су „све

животиње једнаке, али неке су једнакије од других“.

Али, будући да је „управитељ куће“ Запад на челу са САД а „бесплатног сира има само у

мишоловкама“ руским присталицама таквог „просјачења“ из редова „креативне мањине“

именују се контра услови. Главни од њих је сагласити се са тим да је наша земља део Европе

(иако се ¾ територије налази иза Урала). И, или ући у европску регионалну групу

глобализације, или раздвојити земљу тако да се ЕТР нађе у будућем централном светском

блоку, а Сибир и Далеки исток у Источном.

Други извештај Римског клуба (1974) је предложио „десет-регионални“ модел глобалне

организације, засновану на спецификацијам светске поделе рада између региона, као и

њиховом каснијем уједињавању , у складу са поменутим “ глобалним планом “ Аурелија

21

Печеија, у три „светска блока“ –Западни , Централни и Источни. Наиме, у циљу спровођења

овог плана, паралелно са израдом извештаја, у периоду 1972-1973, стварала се поменута

Трилатерална комисија – затворена (приватна) међународна невладина организација која

уједињује деловање политичких и научних елита Северне Америке, Западне Европе и Јапана

(од 2000. Азија – област Пацифика), а коју предводе Дејвид Рокфелер (председник) и Збигњев

Бжежински (извршни директор).

А сада наведимо остале „сродне“ услове

- придржавати се свих правила Савета Европе, посебно укидање смртне казне;

- обезбедити надлежност Европског суда за људска права;

- испуњавање свих услова ОЕБС-а, посебно по питању људских права и права мањина

- неговање толерантности, у том смислу и нетрадиционалних сексуалних орјентација које нису

у складу са нашом цивилизацијском традицијом и идентитетом

- увести правосудни систем за младе, отварајући канале масивног преобраћаја руске деце на

Западу;

- обезбедити слободу НВО које подривају суверенитет државе;

- усвојити протокол Повеље за енергетику ЕУ, чиме би допустили западним компанијама

контролу над руским природним ресурсима ;

- „предати” после Либије и Сирију ;

- поверовати у то да „Русија није угрожена“,те пристати на стварање европске противракетне

одбране и на нова смањења стратешких нуклеарних снага;

-најважнија ствар: ослободити ce од „империјалних претензија“ и одрећи се сопствене

историје прво совјетске, а затим целе, оцењујући је као „недостојне поштовања”.

Активна алтернатива овом цивилизацијском и националном понижењу и апартхејду јесте

изградња сопствене „куће” . Али да ли је руска елита за то спремна – елита која се још увек,

упркос тужних пост-совјетских 20 година, и очигледне самодовољности Русије, нада

интеграцији са Западом? Актуелно је и питање: да ли да се изгради „кућа“ поново, или да се

бар делимично обнови уништено, посебно с обзиром на чињеницу да је укупан БДП Русије,

Украјине , Белорусије и Казахстана износио око 94 % БДП-а читавог СССР-а ?

22

Међутим, како смо видели, главни услов за укључивање Русије у „евроатлантску

цивилизацију“ је порицање наше историје и цивилизацијског идентитета, тј. од пројекта.

Наиме, пред таквом дилемом која се помиње код „непријатног питања“ у теорији ДЕФ-а, уочи

1917. године се нашло и руководство бољшевичке партије на челу са Влаимиром Иличом

Лењином. Марксизам је западно учење и у другом десетлећу 20. века са благословом Ф.

Енгелса чврсто је прихватио двопартијски систем. За разлику од данашње руске елите, Лењин

је успео да нађе одговор на овај „опортунистички“ изазов и створи сопствену теорију државе и

да формира самостални пројекат који се разликује од капиталистичког чији су део постале

марксистичке партије Запада. [33].

Упркос дивљем атеизму, будући оснивач СССР, вољно или невољно, тада је схватио

неспојивости Русије и Запада, мада то није изразио цивилизацијском, већ марксистичком

методологија, у складу са револуционарном парадигмом која одбацује верски

традиционализам. Ипак, треба признати да је укључивање ове парадигме Русија дугује не

Лењину и његовој партији, већ либерално-социјалистички савезу4. Државне дума (1912-1917.

год.) који је извршио Фебруарску револуцију.

23

При том, у темељу овог савеза је била међуфракциона ложа Велики Оријент Русије (ВВНР ),

на челу са Михаилом Родзјанком и Александром Керенским, тесно повезаном са војном

ложом масонског Реда, у чије је деловање предвођено њеним лидером, истакнути октобарцем

Александром Гучковим, био укључен значајни број генерала. Зато Октобарску револуцију не

треба посматрати као „коначно уништење“ империје, већ напротив као „отимање отимачима“

које је отворило перспективу за опоравак, иако у облику црвеног, совјетског пројекта који је

постао Совјетски Савез.

А сада се враћамо изванредно важном питању које је поставио Ф.И. Тјутчев о посебној улози

Русије у светском историјском процесу, повезујући будућност човечанства са историјском

судбином наше земље.

(крај другог дела)

НАПОМЕНА: цео текст је објављен у три дела на сајту Академије геополитичких

проблема који је тренутно у фази реконструкције. Први део текста је објављен на

http://akademiagp.ru/v-b-pavlenko-v-v-shtol-globalizaciya-konec-istorii-i-vremen-nachalo/ а доступан је

на : http://so-l.ru/news/show/7461942

ПРЕВОД: Вл. Војводић/Евроазија.инфо

———————————————————————-

Извори и литература:

[24] Леонтьев К.Н. Византизм и славянство. // Цветущая сложность. Избранные статьи. Сб. —

М., 1992. С. 67-126.

[25] Мау В.А. Человек, а не индустрия // Ведомости. – 2012. – 6 июля.

[26] Хазин М.Л. Теория кризиса // Профиль. – 2008. — №33. — 8 сентября. – С. 46-53.

[27] Данилевский Н.Я. Россия и Европа. Взгляд на культурные и политические отношения

славянского мира к греко-романскому. – СПб., 1995. С. 340-341, 360-362, 368.

[28] Саркисянц М. Английские корни немецкого фашизма. – СПб., 2003. С. 7-28.

[29] Завалько Г.А. Понятие «революция» в философии и общественных науках. – М., 2005. С.

231-254.

[30] Глобалистика. Международный энциклопедический словарь / Под ред. И.И. Мазура, А.Н.

Чумакова. — М.,-СПб.,-Нью-Йорк, 2006. С. 982.

[31] Россия в многообразии цивилизаций. В 3-х ч. / Под ред. Шмелева Н.П., Тимофеева Т.Т.,

Федорова В.П. – М., 2007. Ч. I. С. 9.

[32] Концепция внешней политики РФ. Ст. 13 // URL:

http://www.mid.ru/bdomp/Brp_4.nsf/arh/6D84DDEDEDBF7DA644257B160051BF7F?OpenDocumen

t

[33] Ленин В.И. Государство и революция // Полн. собр. соч. Т. 33. С. 1

24

Глобализација: крај историје и времена? (3. део) – СССР 2.0 25. мај 2014. | Filed under: Идеја | Posted by: Planeta 4

„Независно од тога шта наше елите желе или не желе, а, такође, независно и од политичког система, Русија увек стоји насупрот

Западу.“

Русија у огледалу Запада

Аутори: Владимир Борисович Павленко, доктор политичких наука, члан

Академије геополитичких проблема; Владимир Владимирович Штол,

доктор политичких наука, професор, члан Академије геополитичких проблема, главни уредник научно-аналитичког

часописа „Обозреватель – Observer“.

Претходно смо са цивилизацијско–традиционалног становишта објаснили зашто је немогуће

да наша земља стане на „страну Запада“: због битног разлаза између источног и западног

хришћанства, чији су жестина, интензитет и фундаментална неразрешивост видљиви, на

пример, у вишегодишњем међуконфесионалном сукобу у Западној Украјини. Навешћемо још

једно важно објашњење, које припада Сергеју Кургињaну, и које потврђује наш закључак у

цивилизацијско-прогресивистичкој оптици. „Различитост“ Русије се објашњава особеном

улогом културе као универзалног регулатора друштвених односа у свакој епохи наше

историје, за разлику од Запада, где улога таквог регулатора припада закону (праву) [34].

Дакле, та се различитост формирала историјски. Једноставно, друге државне споне

(регулатори) нису издржале терет таквих кардиналних цивилизацијских катаклизми као што су

Петрове реформе, пад монархије, крах Руске империје и Совјетског савеза итд.

25

Управо се зато Русија не уклапа у културну унификацију која се остварује у оквиру

глобализацијског „мултикултурализма“ те не може да постане правна држава у смислу

западног поимања тог термина. Као резултат, независно од тога шта наше елите желе или не

желе, а, такође, независно и од политичког система, Русија увек стоји насупрот Западу.

„Наш циљ је свргавање совјетске власти – пише у директиви Савета за националну

безбедност САД бр. 20/1, од 18. августа 1948. године. … Независно од идеолошке основе чак

и некомунистичког режима и независно од тога у којој ће мери он бити спреман да хвали

демократију и либерализам, ми морамо имати аутоматске гаранције који обезбеђују… , да чак

и … номинално пријатељски режим:

- не располаже великом војном моћи;

- у економским односима интензивно зависи од спољњег света;

- нема озбиљну власт над главним националним мањинама;

- не успостави ништа слично „гвозденој завеси“.

И у случају да такав режим успостави непријатељство према комунистима, а пријатељство

према нама, ми се морамо потрудити да ови услови буду наметнути милом или силом…“ [35].

Катехон је религиозни појам. Али, постоји геополитика, важна грана политичке науке.Све класичне

геополитичке концепције, Халфорда Макиндера, Алфреда Механа, Николаса Спајкмена, Карла

Хаусхофера, Карла Шмита и др. за основу узимају супростављеност копна и мора.

Овај цитат указује на однос Запада ка Русији. Много раније, још у 19. веку, на ово је указивао

руски конзервативни историчар и просветитељ Михаил Петрович Погодин. У писму министру

образовања Руске империје, грофу Сергеју Семеновичу Уварову (оснивачу концепта

„званичне народности“), Погодин је нагласио да „међу европским државама нема апсолутно

ниједне која јој жели добро“ [36].

Хришћански поглед на свет, не само православни, већ и свете тајне католицизма, на пример

„Фатимска пророчанствима“, феномен Русије објашњава термином „Катехон“ – држава

(земља, сила) која „држи“ свет да не склизне у Апокалипсу. И то, у сваком историјском

облику: као Московско царство, као Руска империја, како СССР, чак и као данашња Руска

федерација.

„…Држава империја ….неспојива је са глобализацијом…она сама за себе представља

посебну глобализацију на свом простору – приметио је Виталиј Аверјанов, директор Института

динамичког конзерватизма. – Према томе, империјални пројекти не могу да не противурече

оној глобализацији која се у односу на њих јавља као спољашња“ [37].

Ето зашто нашу земљу не остављају и неће оставити на миру. Док постоји Русија, као

многонационална и многоконфесионална држава са империјалним (наддржавним)

26

потенцијалом, пуна глобализација неће бити остварена, чак иако део руских елита

непромишљено, или снагом спремности да изда своју земљу и историју, њој тежи.

Катехон је религиозни појам. Али, постоји геополитика, важна грана политичке науке.Све

класичне геополитичке концепције, Халфорда Макиндера, Алфреда Механа, Николаса

Спајкмена, Карла Хаусхофера, Карла Шмита и др. за основу узимају супростављеност копна и

мора. При том се сматра да је епицентар копна („Хартленд“) север Евроазије – Русија, која

има излаз на три океана, а епицентар мора англосаксонски островски свет, а посебно

Британија и САД (Америка је у односу на Евроазију „велико острво“).

„Ко влада центром Евроазије, влада целим светом. Први пут у историји над Евроазијом

доминира не-евроазијска држава – САД. Њене снаге почињу да бивају недовољне, а њено

становништво није спремно да носи терет империјалних трошкова. У Европи, ситуација је још

гора: она не жели да плати чак ни за сопствену безбедност. Шта и како учинити да би,

поделивши одговорност, сачували тренутну позицију, по могућности заувек?“ –ово је мисао-

водиља чувене „Велике шаховске игре“ Бжежинског.

Током Хладног рата, граница између копна и мора простирала се, условно речено, дуж

Берлинског зида. Граница која је раздвајала Варшавски пакт и НАТО, а, данас, после распада

Совјетског Савеза и проширење НАТО-а и Европске уније на исток, она пролази

северозападно од Русије, Белорусије и Украјине.

„Арапско пролеће“ у овој пројекцији, није ништа до извоз хаоса. Оно уз помоћ револуције, која

је довела на власт исламске фундаменталисте, доводи до нестабилност на југу, у

најугроженијем геополитичком „подпојасу“ Русије и Кине,у близини проблематичних подручја и

области од интереса за наше две земље.

У Сједињеним Државама, питањима стварања и контроле хаоса се бави посебан Институт за

истраживање комплексности у Санта Феу, који је уско је повезан са једним од истакнутих

функционера из Стејт департмента, Стивеном Маном.

Овај сукоб је почео у Евроазији у XVI веку, за време владавине Ивана Грозног и Елизабетe I.

У XIX веку је добио назив „Велика игра“ (у енглеској верзији „The Great Game“).

27

Светско острво – „хартленд“ и „римленд“

Конкуренција глобалних пројеката vs. глобализација

У последњих четврт века, посебно код нас у Русији, неједном суочили смо се са неуспехом

политичке науке у давању одговора на питање шта се одиста збива у друштвено-политичком

животу.Најједноставнији и најочигледнији пример је познати „тандем“ на власти, чија

природа, без обзира на све напоре учених политиколога, није објашњена на задовољаваући

начин, или на пример познати „случај Штрос-Кан“ који је оставио званичну политичку науку

пред нерешивом загонетком.

Зашто се то дешава?

Сергеј Кургињан на оригиналан начин, и према нашем мишљењу тачно, објашњава те

догађања тиме што је наука (посебно фундаментална) привржена субјективно-објективном

приступу, при чему се, условно говорећи, научници тј. субјекти баве истраживањем неког

политичког процеса и његових учесника као објекта наглашавајући њихову структуру, особине

и друге карактеристике. При том се „аутоматски“ претпоставља да је дати објекат статичан и

лишен динамике, а, такође,у циљу „чистоте експермента“, излази се из контекста у ком је он

смештен у стварном свету. Ако би се вратили контексту и признали право таквом објекту на

динамику (својствену субјектима политике) не би било могуће да се он без проблема

„истражује“ и да се даље третира као објекат. Томе ће се супроставити његова сопствена,

јасно сад већ не објективна, већ субјективна игра. Наиме у „игри“ („game“) је закључан смисао

сваког политичког процеса (конфликта), било да се ради о унутар-политичкој борби власти се

несистемском опозицијом унутар земље,било да се ради о „великој игри“ („the Great Game“) у

28

којој учествују Русија, и сада и Кина, и главне англосаксонске државе Запада – Британија и

САД. Узгред, унутрашње и спољне игре су такође међусобно тесно повезане, изнутра делује

агентура под спољним утицајем коју називамо „петом колоном“ и којој ћемо се још вратити.

Дакле, за разлику од класичне науке, игра се јавља,не као комплекс субјекат-обекат, већ као

комплекс субјектно-субјектних веза и релација што јасно показују радови нобеловца Томаса

Шелинга. Теорију игара је он открио на примеру хладног рата чије је активни учесник и сам

био, као члан једног од главних аналитичких центара САД и НАТО, „RAND-Corporation“ [38].

Превазилажење овe противречности, и успостављање везе науке са игром,дешава се помоћу

поменутог пројектног приступа који произилази из теорије цивилизације. У фундаменталној и

универзитетској науци, он је и дан-данас маргиналан: званични уџбеници из политикологије,

написани – аутохтоним за ту дисциплину – језиком западног пројекта, га и не помињу. То се

дешава управо зато што је пројектни приступ, кад би се превео садашњи обим политичког

знања на језике других пројеката, способан да сасвим успешно одговори на питања која

збуњују науку, навикнуту да барата појмовним апаратом западног пројекта. Зато се пројектни

приступ дуго и активно користи у примењеној науци укључујући специјализоване аналитичке

центре и фондове (посебно оне при обавештајним службама), који су вођени одређеним

политичким интересима, али дају много прецизније оцене, закључке и прогнозе него

дистанцирано, и позитивистички „неутрално“, академско друштво.

Као пример можемо да наведемо теорију савремене конкуренције глобалних пројеката коју је

изнео Кургињан и која уз помоћ цивилизацијског, пројектног приступа интегрише две

опонентне, али тесно везане теорије – друштвено економских формација (ДЕФ) и

модернизације (велике епохе). Кургињан посебно доказује да је главни садржај данашњице

завршетак Модерне, а никако не „свесветски прелаз“ од „капитализма ка комунизму“ или од

„тоталитаризма ка демократији“ како предлажу теорије ДЕФ и модернизације [39].

Немојмо заборавити да стратегију, која се спроводи у оквиру западног цивилизацијског

континуитета, не формирају државне институције САД, Велике Британије или Немачке, нити НАТО

и Европска унија, па, чак,ни Уједињене нације (они је само реемитују и спроведе), већ структуре

посебне власти који се ослањају на савез глобалних олигархијских кланова.

Приметимо да је баш Модерна, која потпуно доминира током последњих пет стотина година,

човечанству понудила секуларне вредности великих буржоаских револуција, а са њима и

масонско-гностичку метафизику која је супростављена пре свега хришћанству, посебно

православном. Тиме се објашњава секуларни, тачније „секуларизирајући“ дух епохе

Просветитељства који је нераскидиво повезан са стварањем такве структуре.

Уз помоћ пројектног приступа могуће је успоставити везу науке и игре. На пример, преко

„канонских парадигми теорије међународних односа“ (ТМО), који се разматрају у познатим

уџбеницима из ове дисциплине Павла Циганкова [40]. Понуђене су три такве парадигме:

либерални идеализам, реализам и марксизам. Чини се да то није коначан списак; посебно јер

се уз његову помоћ не може објаснити суштина феномена који се назива „арапско пролеће“,

29

који је важан, а никако стихијски елемент глобализације (сетимо се теорије хаоса Стивена

Мана из Института за истраживање комплексности у Санта-Феу).

Да би се све поставило на место, ваљало би увесту на листу и четврту парадигму –

традиционализам, јер се ниједна од горе наведених очигледно не односи на пример на

исламски фундаментализам, који је највише добио од „арапског пролећа“.

Не заборавимо да, традиционализам није ни интегрални (према Р. Генону) као код

„Муслиманске браће“ које су створене од стране британских обавештајних служби, нити

рефлексиван као код Е. Берка и Ж. де Местра. Већ аутентичан традиционално-религиозни као

код Ф.И. Тјутчева или К.Н. Леонтијева.

И сада повежимо „канонске парадигме“ ТМО (либерализам, реализам, марксизам допуњено

нашим традиционализмом) са опцијама изласка из Модерне које нуди С. Кургињан [41]. Међу

њима:

- либерална Постмодерна, у који прелази „велики Запад“;

- традиционалистичка Контрамодерна исламског „великог Југа“;

- остаци карактеристични за реализам Модерне, који ће се очувати у источној и југоисточној

Азији , то јест на „Великом Истоку“ ;

- пројекат „Надмодерне“ који је обнова комунизма на „великом Северу“, који је за

реинтеграцију постсовјетских простора на челу са Русијом.

Подвуцимо да се код Кургињана под „великим Севером“ подразумева Русија („Хартленд“), јер

постоје и друге концепције „великог Севера“, на пример „северни прстен демократије“ који

предлаже интеграцију Русије која би се због овога трансформисала у „либералну

империју“[42].

Дати „четворослојни“ модел, коме тренутно недостаје само један, руски пројекат – и јесте

формула конкурентности глобалних пројеката, која је алтернатива „крају историје“ и времена

на изласку из Модерне, у који се свет „гура“ у режиму глобализације како смо је ми

разматрали.

Зато што је интегрална исламска Контрамодерна производ западних обавештајних служби (на

крају Другог светског рата британске обавештајне службе су допуниле картотеку кадровима из

редова есесоваца из Трећег рајха, као и из Канцеларије за стратешке службе САД – OSS која

је претеча CIA), зато је и савезништво западне постмодерне са њим суштина и смисао

глобалног фашистичког „Новог светског поретка“.

30

„СССР 2.0“ – прикључивање совјетском искуству онога што у њему или није постојало, или је било одбачено,

или је изгубљено

1946. године група запослених у Првој (кадровској) управи RSHA (Главна безбедносна

канцеларија Рајха, прим. прев.) на челу са СС-бригаденфирером К. Бринером, по налогу

сачуваних нацистичких центара прелази у ислам и инфилтрира се у обавештајне и

терористичке мреже Блиског и Средњег истока[43].

А код нас, Надмодерна обновљеног комунизма интегрише наслеђе совјетског пројекта,не са

интегралним, већ са изворним, религозним традиционализмом. Ова „измена“ и ствара

кургињановску формулу „СССР 2.0“ која означава прикључивање совјетском искуству онога

што у њему или није постојало, или је било одбачено, или је изгубљено. На философском

плану, одговарајућа трансформација марксизма, по нашем мишљењу, може се постићи :

- заменом у дијалектичком материјализму Хегеловог дијалектичког гностицизма са

Леонтијевском формулом „цветне разноликости“ ;

- одстрањивањем теорије модернизације, која је изгубила своју релевантност, из концепције

„великих епоха“, повезивање концепције у оквиру теорије историјског материјализма са

теоријом ДЕФ-а (слика 4), а уз помоћ цивилизацијског пројектног приступа који се јавља у

„социорима“ и „параформацијама“ Јурија Семенова [44]. Разуме се, корекције ће бити

потребне и у односу ка такозваном „фундаменталном питању филозофије“ тим више што

савремена достигнућа у физици, која упорно промовишу хипотезу о принципијелној

недељивости свести и материје (као јајета и кокошке), убрзано обезвређује његову

актуелност, чак и у очима убеђених материјалиста.

31

На тај начин, поновимо, као саставни део теорије цивилизације, пројектни приступ омогућава

интегрисање игре и науке, тиме снажно повећавајући поузданост и добијајући све већу

актуелност у примењеним истраживањама, као и могућност адекватног теоријског

разумевања њихових резултата на нивоу основне науке.

Објективна неопходност за тим је данас већа но икад, на шта указује садашња фаза „Велике

игре“ која се састоји у развијању такозваних „арапских пролећа“ уз помоћ „твитер револуција“.

У основи ове етапе, као и код претходних, налази се полумиленијумска цивилизацијска

супростављеност (конкуренција) Русије и Запада (слика 5).

Немојмо заборавити да стратегију, која се спроводи у оквиру западног цивилизацијског

континуитета, не формирају државне институције САД, Велике Британије или Немачке, нити

НАТО и Европска унија, па, чак,ни Уједињене нације (они је само реемитују и спроведе), већ

структуре посебне власти који се ослањају на савез глобалних олигархијских кланова. У

његовим оквирима група Ротшилд, која контролише глобални финансијски сектор, и која,

преузевши руководеће функције према праву вође међуклановске конкуренције, структурира

сферу одговорности из других група. Политичка сфера је,према многим знaцима, додељена

Рокфелеровој групи; доласком новог папе Франциска I, духовну сферу све више почиње да

узима под своје Ватиканска група, у првом реду редови који функционишу у њеној структури –

језуитски ред, малтешки ред, „Опус Деи “ и други. Имајући пред Светом Столицом

привилеговани статус, они су се одавно претворили у неформалне квази-религиозне

„интересне клубове“,уједињујући различите високе представнике западних елита.

Наравно, глобализацијска експанзија олигархије, која је усмерена против Русије и Кине, у

последњих неколико година се формира у оквиру постмодернистичке екуменистичке „јудео-

хришћанске“ стратегије.

Она је такође спроведена уз директно учешће одговарајућих центара религијског и квази-

религијског утицаја у Израелу, у Сједињеним Америчким Државама – на обе обале

(Конектикат и Сан Франциско), у Великој Британији, Француској, Блиском Истоку, Јужној

Кореји, у будистичком свету, а, такође, и током поменутог узајамног дејства са

контрамодернизмом радикалног ислама.

Геополитичка мера ове експанзије је постао условни „пренос“ Берлинског зида на

северозапад Русије, у Белорусију,Украјину и на обале реке Дњестар, на Северни Кавказ те у

Централну Азију и Закавказје. Сада њима појачано сједињују кинески Тибет и Синкјанг, које

заједно са Тајваном и Хонг Конгом, САД и Запад сматрају новим граничним областима које

могу да дестабилизују Кину.

Свеукупност цивилизацијских и геополитичких аспекта и фактора ове експанзије, који су

маскирани митологемама „демократије“ и „тржишта“,а иза којих се скривају претензије за

глобалном доминацијом под ознакама „општељудских“ вредности и лихварске метафизике

новца, представља пројекат „глобализације“ у његовом данашњем облику.

32

Распад СССР као споредна, или директна последица пројектних покушаја

Пројектне и компрадорске елите

Одбојност фундаменталне науке према пројектној теорији и одбацивање истраживања

механизама конкуренције пројеката, воли се објашњавати „природношћу“ светско-историјског

процеса и постојањем „објективних“ закона у историји који, наводно, „неумољиво окрећу њен

точак“не дајући му да се окрене у супротном смеру (како се тврди у познатом постулату

научног комунизма).

Међутим, прво, како смо већ установили, вектор развоја може имати како прогресивно

усмерење, тако и регресивно и то се односи на обе прогресивистичке теорије – марксистичку

теорију ДЕФ и „буржоаску“ теорију модернизације. Према томе, и „точак историје“ се може

окретати на било коју страну – иначе би били немогући, и рестаурација капитализма у бившем

СССР-у, и колапс у контрамодернистичку исламистичку архаику на Блиском и Средњем

Истоку, и секуларизација хришћанског света.

Друго, „природност“ развоја је карактеристична ознака, не социјалног, већ природног,

биолошког начела и није случајно што бихевиористичке концепције у политикологији, као што

је познато, нису добиле посебно признање. Живот социума се не развија у садејству са

инстинктима већ са веома разноврсним пројекатима, који одражавају одређене групне

интересе .

Распад СССР-а, на пример, је, или споредна, или директна последица пројектних покушаја

Јурија Андропова да спроведе тржишне реформе, које су спроведене након његове смрти. Са

тим циљем су формирана два тима – Гајдара и Јавлинског, а на власт је доведен Горбачов.

33

Тако је московски „Гајдаров тим“ (Авен, Лопоухин, Машиц, Мау, Зурабов, Жуков, Кагаловскиј,

Уљокаев, Нечаев итд) који чини основу која је постављена 1983. године, након доласка

Андропова на власти, одређен од стране Комисије Политбироа ЦК КПСС-а да припреми

економске реформе у СССР, током распада земље угуран у власт. Пре тога, тим се у августу

1986. године спојио са лењинградским „тимом Чубајса“ (Игњатијев, Васиљев, Дмитриев и др).

„Тим Јавлинског“ који за разлику од „тима Гајдар – Чубајс“, није базиран у Општесавезном

научно-истраживачком институту за системска истраживања (ВНИИСИ) који је Совјетски

огранак бечког Међународног института примењених системских истраживања (IIASA)

надгледаног од стране Римског клуба, већ у московском Институту за националну економију

(МИНХ), у власт није ушао, што је унапред одредило вечно „конструктивно“ опозиционарство

будућег „Јаблока“.Оба „тима“ су имала истог надзорника, сада покојног академика Станислава

Шаталина. Од средине 60-их, он је радио заједно са чувеним либералом Јевгенијем Јасињим

у Централном економско-математичком институту (ЦЕМИ). Потом је пребачен у ВНИИСИ под

стерешинством фактички званичног представника Римског клуба у СССР, академика Џермена

Гвишијанија.

Глобализација на тај начин постаје кретање ка „крају историје“ и времена које се, у потпуној

сагласности са предвиђањима Лењина, остварује уз помоћ вишегодишњег „труљења“ држава и

народа који су у њу увучени и обезбеђује се гушењем субективних зачетака на власти и/или оних у

опозицији који су јој супростављени.

Последњу етапу формирања „тима Гајдар – Чубајс“ Шаталин је провео на челу Института за

економију и предвиђање научно-техничког прогреса (ИЕПНТП) који је основан 1986. године.

Са Јавлинским га је ујединило неостваривање програма „500 дана“.

Треће, и најважније: представа о „објективним законима историје“ је очигледно противуречна

са чињеничним узајмним дејством објективних и субјективних фактора у било ком процесу.

Ово је важно: на пример у синергетици под „објективношћу“ се не подразумева ништа више од

скупа варијанти у такозваној „тачки бифуркације“ у којој се процесом не може управљати и он

постаје рањив према субјективним дејствима споља, чак и оним произвољно малим. Уколико

се једна од варијанти и даље реализује, онда се било који избор на тај начин може сматрати

како субјективним тако и објективним.

Много пре оснивања синергетике дату закономерност, истина примењену на раволуционарни

процес, открио је Владимир Илич Лењин. У делу „Крах Друге Интернационале“ (1915) каже да

је успех револуције условљен не само објективним факторима – стањем револуционарне

структуре (криза „врхова“ и њихове политике, пораст незадовољства и захтева „нижих“ за

значајним повећањем њихове активности), већ и субјективним. Лењин је представља као

„…способност револуционарне класе да предузме револуционарну масовну акцију…“,

могућност „рушења старог управитељства које никада, чак и у кризним епохама, не ‘пада‘

осим ако се не ‘испусти‘ “[ 46 ] .

34

Још раније, у делу „Шта чинити“ (1902), Лењин повезује субјективни фактор са формирањем

пролетерске партије која је способна да не буде „на репу“стихијскогог радничког покрета, већ

да му служи као „свесна авангарда“, који регулише стихијност увођењем социјално-

демократске свести, замењујући „економизам“са трејдунионизмом [47].

1905. године,у делу „Последња реч ‘искрине‘ тактике“, Лењин износи мисао која ће се

показати,као што ћемо видети, посебно важном за разумевање генезе глобализације .

„Револуција може сазрети, а да снаге револуционарних стваралаца не буду довољно јаке да

се она спроведе – онда друштво копни, а то пропадање се понекад вуче на деценијама“ [48].

Говорећи о револуцији и партији, Лењин је сигурно имао у виду примену овог метода нa друге

друштвено-политичке процесе .

У совјетској научној методологији, ширење учења о објективним и субјективним факторима

ван оквира револуционарног процеса настало је још давне 1960. године [49].

Октобарски лидер је несумњиво потпуно свестан да место авангардне партије могу узети и

друге„авангарде#, окупљене друге заједничким интересима. На пример, глобална олигархија,

која данас,преко своје агентуре у мас-медијима и Интернету, активира социјално

незадовољство и користи га за подривање државе, или одговорне елите државне власти које,

делујући у складу са традиционалистичком концепцијом К. Н. Леонтјева, ометају развој ових

деструктивних процеса у својој земљи.

Примена учења о објективним и субјективним факторима на садашњицу, показује да је

промоција глобалистичких интереса повезана са тежњом да се искључи могућност појаве

локалних субјективних фактора унутар државе и савеза који су опозициони глобалним тј.

олигархији. У сувереним земљама они своје интересе спроводе преко „пете колоне“у лику

компрадорских „веза“ из дела политичке, пословне и академске елите, као и преко главних

мас-медија и НВО финансираних са стране, који себе сматрају припадницима такозваног

„глобалног грађанског друштва“.

Глобализација на тај начин постаје кретање ка „крају историје“ и времена које се, у потпуној

сагласности са предвиђањима Лењина, остварује уз помоћ вишегодишњег „труљења“ држава

и народа који су у њу увучени и обезбеђује се гушењем субективних зачетака на власти и/или

оних у опозицији који су јој супростављени.

По Карлу Марксу „Олигархија се овековечава не помоћу сталног очувања власти у увек истој

руци, већ тиме што се из једне руке повремено власт испушта како би је ухватила и друга“[50],

тј. помоћу институција двопартијског система.

Ако се позовемо на типологију елита Вилфрема Парета, јасно је да се локални субјективни

фактор одсеца и гуши баш на тај начин.

35

Елита – антиелита

Феномен двопартијског система се објашњава: у политици уз помоћ концепције „локалне

опозиције“ коју је формулисао Хенри Кисинџер [50]; у цивилизацијској сфери – посредством

масонског принципа „васпитавање партнерствима у условима буржоаске конкуренције“ [52].

При томе, искуство савремене Русије показује да се елити, чији је велики део компрадорски и

представља „пету колону“ глобалне олигархије, при том супроставља не значајно

„прочишћена“ контра-елита, већ анти-елита – „гламурозна“ и лишена не само системског

опозиционарства, већ и системске организације. Ово се јасно илуструје познатом изјавом

Ксеније Собчак о протестним акцијама на тргу Болотна и проспекту Сахаров као о „револуцији

визонских бунди“.

Замена контра-елите и, не без помоћи самих елитних компрадора, постављање на то место

анти-елите, није ништа друго до успостављања новог одреда „пете колоне глобализатора“,

заједно са космополитским либералним крилом саме власти.

Самостална компрадорска сила је и један део бизниса, посебно крупног, чији су интереси

тесно везани са Западом. Руске, украјинске и било које друге пост-совјетске олигархије су

локалне „јединице“ глобалне олигархије, који су зависне, не само од органа државне власти

своје земље, већ и од корпоративниох центара глобално-олигархијских организационих

структура.

Представљајући алијансу „наранџастог“ крила власти, бизниса и опозиције „белих ленташа“

(на протестним маршевима опозиције појединци су носили беле ленте као симбол „фер

36

избора“, прим. прев.), створену уз помоћ дијалектичког (то јест гностичког) „јединства и борбе

супротности“, „пета колона“ у себи уједињује олигархију са такозваном „креативном класом“

(„креакла“) која од ње зависи економски. Познати глобалиста, некадашњи председник

Европске банке за реконструкцију и развој (EBRD), Жак Атали назива их „новим номадима“ –

такозванима „грађанима света“ [53]. Када број „креаклова“ достигне вредности „критичне

масе“ сопствени цивилизацијски пројекат почиње да се нагриза и коначно је замењен туђим.

Резултат је колапс и разарање земље што је и учињено током „перестројке“. Данас се

покушава то исто како би се тада лансирани процес уништења Руске Федерације логички

комплетирао и како би се обезбедила његова неповратност.

(крај трећег дела)

НАПОМЕНА: цео текст је објављен у три дела на сајту Академије геополитичких

проблема који је тренутно у фази реконструкције. Први део текста је објављен на

http://akademiagp.ru/v-b-pavlenko-v-v-shtol-globalizaciya-konec-istorii-i-vremen-nachalo/ а доступан је

на : http://so-l.ru/news/show/7461942

ПРЕВОД: Вл. Војводић/Евроазија.инфо

—————————————————————————

Извори и литература:

[34] Кургинян С.Е. Суть времени – 8 // URL:

http://www.kurginyan.ru/publ.shtml?cmd=add&cat=4&id=95

[35] Личная секретная служба И.В. Сталина / Сост. Вахания В.В. Сб. документов. – М., 2004.

С. 306-307.

[36] Погодин М.П. Письма и записки в продолжение Крымской войны // Сочинения. В 5-ти т. –

М., 1874. Т. IV. С. 43.

[37] Аверьянов В.В. Империя и воля // URL: http://pravaya.ru/look/21172?print=1

[38] Шеллинг Т. Стратегия конфликта. – М., 2007. – 374 с.

[39] Кургинян С.Е. Суть времени – 1 // URL:

http://www.kurginyan.ru/publ.shtml?cmd=add&cat=4&id=77

[40] Цыганков П.А. Теория международных отношений. – М., 2006. С. 105-116.

[41] Кургинян С.Е. Суть времени – 1 // URL:

http://www.kurginyan.ru/publ.shtml?cmd=add&cat=4&id=80

[42] Чубайс А.Б. Либеральная империя // Независимая газета. – 2003. – 1 октября.

[43] Рудаков А.Б. Секретные генетические, финансовые и разведывательные программы

Третьего рейха. – М., 2008. С. 151.

[44] Завалько Г.А. Понятие «революция» в философии и общественных науках. – М., 2005. С.

231-254.

[45] Павленко В.Б. Институциональные аспекты глобального управления политическими

процессами. Докт. дисс. – М.: РГСУ, 2008. С. 262-264.

[46] Ленин В.И. Полн. собр. соч. Т. 26. С. 218-219.

37

[47] Ленин В.И. Полн. собр. соч. Т. 6. С. 28-29, 81-84.

[48] Ленин В.И. Полн. собр. соч. Т. 11. С. 367.

[49] Бронский Н., Кесарев Α., Объективный и субъективный факторы истории. – Челябинск,

1965; Глезерман Г.Е. Диалектика объективных условий и субъективный фактор в строитель-

стве коммунизма // Вопросы философии. – 1965. – №6.

[50] Маркс К., Энгельс Ф. Собр. соч. Т. 11. С. 372.

[51] Киссинджер Г. Дипломатия. – М., 1997. С. 739.

[52] Гизе А. Вольные каменщики. – М., 2006. С. 49.

[53] Аттали Ж. Кочевники // На пороге нового тысячелетия // URL:

http://politology.vuzlib.org/book_o271_page_8.html

38

Глобализација: крај историје и времена? (4. део) : Империјализам XXI века 26. мај 2014. | Filed under: Идеја | Posted by: Planeta 4

Коначни циљ глобално-олигархијске стратегије је очување

хоризонта глобалног стратешког планирања заједно са реалном влашћу у приватним рукама, као и максимална консолидација

истих путем кардиналног смањивања улоге (или чак потпуне ликвидације) држава, што дозвољава да се избегне било која, а

посебно руска, империјална самодовољност.

39

Историја се понавља скоро као у огледалу

Аутори: Владимир Борисович Павленко, доктор политичких наука, члан Академије геополитичких

проблема; Владимир Владимирович Штол, доктор политичких наука, професор, члан Академије

геополитичких проблема, главни уредник научно-аналитичког часописа „Обозреватель –

Observer“.

Објективни и субјективни фактори глобализације - Империјализам XXI века

Слично сваком политичком процесу, развој глобализације се такође одређује узајамним

дејством објективних и субјективних фактора.

Објективни фактори глобализације јесу прекограничност глобалних тржишта, њихов

међуоднос и међузависност који су према мишљењу савремене научне заједнице неповратни.

Субјективни фактор глобализације, како смо установили, јесте глобална олигархија, њени

интереси и активности који те интересе штите и промовишу.

Јасно је, дакле, да данашња глобализација, прво, није једина варијанта глобалног

развоја.Алтернативу, према искуству Великог Октобра, може формирати било који

други,неолигархијски субјективни фактор. Друго, глобализација у њеном савременом облику

глобалног капитализма само поновља опште трендове од пре стотину година, када је ниво

економске међузависности био сигурно не нижи, ако не и виши од савременог. Дакле, нема

никакве основе да се она сматра неповратном.

Познати британски економист Џон Гобсон у књизи „Империјализам“ (1902) пише да је још

1893. године око 15% целог националног богаства Британије било распоређено ван граница

империје [54]. Немачки економиста Зигмунд Шилдер је у „Тенденцијама развоја глобалне

економије (Том 1, 1912), указао на формирање међународних савеза индустријалиста, почев

од 1904. године [55] (то су зачеци будућих транснационалних монопола и олигархијских

групација). Пет година пре Првог светског рата појавила се књига Нормана Ејнџела „Велика

илузија“ (1909), у којој се примећује да Британија и Немачка, једна другој, представљају

другог по значају трговачког партнера.Аутор овог „бестселера“ је сматрао да је то чврста

гаранција свеопштег процвата која искључује саму могућност глобалних конфликата.

Индикативно је да је играни филм снимљен према овој књизи,а који је добио неколико

великих међународних награда, урађен касних 30-их година ХХ века, уочи Другог светског

рата , и при том у Француској – земљи која је постала једна од главних жртава тог рата.

Не заборавимо главни узрок глобалног геополитичког сукоба 1914-1918: раст немачке

морнарице запретиоје не само британској доминацији над морима, већ и њеној националној

безбедности као острвској земљи. Данас, при глобализацији XXI века, глобална флота која би

се у будућности могла одупрети САД се убрзано ствара у Кини, која је главни партнер САД,

као што је Немачка била Британији почетком ХХ века. Поред тога, Пекинг ствара моћан

систем нуклеарног и свемирског наоружања као и елементе противракетне одбране, што

додатно повећава вероватноћу њеног сукоба са Вашингтоном (што се јасно види из пораста

Корејске кризе).

40

Историја се понавља скоро као у огледалу. Али данашњи „Ејнџели“, на пример Леонид

Млечин,који је претрпео јак пораз у телевизијској емисији „Суд времена“, или аутори већ

поменуте теорије „таласа глобализације“ Ричард Кобден и Џон Брајт, уз Жака Аталија, и

поред овога су необјашњиво уверени у немогућност великих сукоба, при том се позивајући на

данашњи наводно чврст и све виши,по њиховом мишљењу, ниво међузависности.

За разлику од периода уочи светских ратова ХХ века, свет је данас подељен између глобалних

олигархија, али ратове у име њихових интереса воде државе. „Мозгу“ је неопходно „тело“. САД и

НАТО са својом војном моћи и јесу такво тело, тачније „брдо мишића“.

Суштински, савремена ситуација је врло налик оној која је темљено описана од стране В. И.

Лењина у делу „Империјализам као виши стадијум капитализма“ (1916), у делу који се односи

на такозване „знаке империјализма“ [56]:

1) Концентрација производње и пораст монопола.

„Та децентрализација, – пише Лењин, – онa о којој говоре.. у име буржоаске политичке

економије…, у ствари се састоји у томе да се једном центру потчињава све већи број

привредних јединици које су раније биле … самосталне“.

Зар то није оно што се дешава данас?

2) Нова, самостална (у условима монопола) улога банака.

„Банке…, – читамо код Лењина, – у свим капиталистичким државама, уз сву разноликост

банкарског законодавства, многоструко појачавају и убрзавају процес … стварања монопола.

… Од стране трговачко-индустријских кругова се често чују притужбе на „тероризам“ банака“.

Ако се нешто и променило данас, онда се променило „на горе“ због глобалне унификације

банкарских „правила игре“, која су спроведена преко такозваног Базелског клуба који је

стациониран у швајцарској Банци за међународна поравњања(BIS). У оквирима овог клуба

подвргава се контроли монетарна политика централних банака држава-учесница које су због

тога извучене из надлежности национално-државних интереса у целини, а посебно из

надлежности председника, парламента и владе.

3) Финанскијски капитал и финансијска олигархија.

„Све већи и већи део капитала, – цитира Лењин књигу „Финансијски капитал“, аустријског

социјалисте Рудолфа Хилфердонга, – не припада индустријалцима који га користе. Они могу

да располажу капиталом само посредством банака…Са друге стране, и банка мора све већи и

већи део свог капитала да веже у индустрији…. Такав банковни капитал … ја називам

финасијским капиталом…. њиме располажу банке, а користе индустријалци“.

„Та дефиниција, – наставља Лењин сада сам, – је непотпуна утолико уколико се у њој не

указује на један од најважнијих момената…: на пораст концентрације производње и капитала

у тако великој мери, када концентрација доводи …до монопола. …стапање или срашћивање

41

банака са индустријом – то је историја постанка финансијског капитала и садржина тог

појма…“

Данас је ово само делимично актуелно, у делу који се тиче материјалне производње.

Савремени финансијски капитал је отишао даље: његове институције и инструменти изводе

капитал из индустрије и спроводи се окретање реалног сектора економије ка глобалној

деиндустријализацији, укључујући и вештачко повезивање екологије са економијом и

друштвеном сфером, а преко њих и са политиком уз помоћ глобалистичке стратегије

„одрживог развоја“. Производња се повлачи у државе „трећег света“, а затим затвара због

наводних „еколошких“ разлога.

Ово је постало посебно видљиво после одвајања долара од златног стандарда (1971) и

каснијег увођења „Реганомике“ –производње „финансијских мехура“ широких размера што је

запретило колапсом читаве светске економије, који се сада може десити у сваком тренутку

који погодује глобалној олигархији.

4) Извоз капитала уместо извоза робе.

Актуелност ових знакова није ништа мања него пре једног века. Са почетком глобалне

финансијске кризе, уз помоћ извозног капитала (такозване иностране инвестиције), свуда се

купују реална средства, што државе у којима су те „инвестиције“ уложене лишава економске

самодовољности, и, последично, битно им ограничава суверенитет. Одвија се, као у случају

Русије,и једнострани извоз капитала који се „пере“ преко државних хартија од вредности САД,

што нас шаље у доба плаћања „данака“ чији је убирач (очигледно под одговарајућим тајним

условима) глобално-олигархијска „златна хорда“. Признајмо да њој овај назив одговара много

више него татарско-монголским номадима XIII-XV века.

5) Подела света између савеза капиталиста.

У Лењиново време постојала је конкуренција националних империјализама, пре свега

британског и немачког. Још је горе поменути Хобсон писао о томе да је у његово доба

империјализам „прихваћен код неколико народа“ који су међусобни супарници [57]. Тој идеји је

немачки социјалдемократа Карл Кауцки дао историјску перспективу. У истоименом делу

„Империјализам“ (новембар 1914) он је предвидео олигархијску фазу глобализације

претпостављајући да ће победа једног од националних имеријализама довести до новог

стадијума – „ултраимперијализма“ чији ће садржај бити пренос праксе картела на спољну

политику [58].

Наиме, у условима надмонополизованог „ултраимперијализма“ заиста долази до поменуте

замене државне власти са приватном влашћу „интелектуалних елита“ о чијим је предностима

1993. године говорио један од предводника глобалне олигархије, Дејвид Рокфелер. [59]

6 ) Рат великих држава за предрасподелу подељеног света.

42

За разлику од периода уочи светских ратова ХХ века, свет је данас подељен између

глобалних олигархија, али ратове у име њихових интереса воде државе. „Мозгу“ је неопходно

„тело“. САД и НАТО са својом војном моћи и јесу такво тело, тачније „брдо мишића“.

Југославија, Авганистан, Ирак, Либија, за њима Сирија итд. су показатељи борбе глобалне

олигархије за „Нови светски поредак“ уз помоћ држава, међународних савеза и организација

којеона контролише.

Суштински, савремена ситуација је врло налик оној која је темљено описана од стране В. И. Лењина у делу

„Империјализам као виши стадијум капитализма“ (1916)

Олигархијски „мозгови“ управљају државним „телом“ уз помоћ политичара чији се стварни

одабир врши код њих, а не на изборима. На изборе иду само одабрани како би било неважно

ко ће победити јер то ионако ништа не мења.

Са тим циљем је створен цео систем специјалних структура како јавних, тако и полутајних и

чак сасвим тајних. Њихову основу чини веза Лондонског краљевског института за

међународне односе („ChathamHouse”) и америчког Савета за спољне (CFR). Појавивши се у

периоду 1919 – 1921. године, брзо после успостављања Версајског светског поретка, та веза

је створила своје филијале код свих кључних субјеката Британске империје, а такође и у

Холандији и Француској, које су са њом повезане заједничким династичким коренима и

одговарајућим политичким обавезама. У периоду 1950 – 1970. систем тих институција је

проширен Билдерберг клубом, а затим Трилатералном комисијом који су приступили ширењу

глобализације на Западну Европу и Јапан. А, такође, и Римским клубом који је одговоран за

стварање идеологије и увлачење Совјетског Савеза и других држава социјалистичке

заједнице. Распад источног блока проширио је утицај тих структура на Источну и Југоисточну

43

Европу који је остварен уз помоћ стварања Европске уније и последично ширењем НАТО-а на

исток. Он је 2000. године такође допринео појави Азијско-пацифичког блокау саставу

Трилатералне комисије чиме се јапанско учешће допунило јужнокорејским, филипинским и чак

учешћем Кине.

Приметимо изражену глобално-олигархијску генезу тих структура чији се улаз на политичку

сцену десио одмах после прављења биланса Првог светског рата, на Париској конференцији

(1918-1919). И самом том конфликту претходило је стварање (децембар 1913) Федералног

система резерви (ФЕД) што је чврсто, иако не и формално повезано са, у првом делу чланка

поменутим, превратом у свесветској ционистичкој организацији (септембар 1913).

Другим речима, сваки од светских конфликата, укључујући и хладни рат, даје свој допринос

увећавању списка сличних институција и ширењу сфере њиховог утицаја.

Несистемски политичари, који нису прошли кроз „сито“ институција у оквирима глобалне

кадровске политике [60], ако и прођу не задрже се дуго у власти, као ни они који не испуне

обавезе на које су пристали. Само у ХХ веку у Америци су убијена два председника, В. Мек

Кинли и Џ. Кенеди. Р. Реган је само чудом преживео атентат; Р. Никсона су из игре извукли уз

помоћ претње импичментом. Р. Кенеди је устрељен практично „на прагу“ Беле куће усред

председничке кампање. Узроци смрти још двојице, В. Хардинга и Ф. Рузвелта ако се и не

сматрају мистеријом, у крајњој линији нису јасно објашњени. Тај се списак може допунити и В.

Тафтом. У изборној кампањи 1912. године њега су „неутрализовали“ помоћу олигархијског

кандидата Т. Рузвелта што се објашњавало тежњом олигархије да председником учини В.

Вилсона иза којег је стајао намесник Ротшилда пуковник Е. Хаус и који је прихватио обавезу

да обезбеди формирање ФЕД-а.

Чак и у садашњем виду, без обнове руског пројекта уз помоћ Надмодерне, многополарност није ништа

више од илузије: конкуренција глобалних пројеката је, по претходном, угушена доминацијом западног

пројекта. На тај начин, у реалности све се неизбежно своди само на једну од две могуће варијанте.

Како видимо, Лењиново виђење империјализма актуелно је и данас, а сам империјализам

непрестано еволуира не само прилагођавајући се променљивости ситуације, него и значајно

утичући на смер тих промена. Из овога следи да се глобализација може вратити уназад уз

помоћ, не само објективних, већ и субјективних фактора што је и доказано Великим Октобром.

Мада би ваљало имати у виду и да је висок степен вероватноће да би такав повратак догађаја

повукао нову светску поделу која се може остварити у различитом виду, укључујући и

„велики“ рат,чија претња последњих година све више расте директно пропорционално расту

конфликтног потенцијала у многобројним „горућим“ тачкама на планети.

У савременој ситуацији постоје само две битне разлике у односу на период од пре јендог века:

одсуство СССР-а (што значи фактички глобални монопол капитализма) и нешто другачији

економски услови. Рентабилност тржишта се данас обезбеђује већим бројем становништва;

самодовољност постаје привилигеја гигантских заједница и тежи бесконачности која се

ограничава размерама планете. Наиме, о томе спекулишу савремене присталице концепције

44

„многополарног света“ чија су суштина и смисао садржани у покушају спасавања

самоисцрпљујућег капитализма.

Чак и у садашњем виду, без обнове руског пројекта уз помоћ Надмодерне, многополарност

није ништа више од илузије: конкуренција глобалних пројеката је, по претходном, угушена

доминацијом западног пројекта. На тај начин, у реалности све се неизбежно своди само на

једну од две могуће варијанте:

–стварање глобалне федерације (према Мортону Каплану) или глобалне империје (према М.

Харту и А.Негрију) што би, како смо се уверили, и уверићемо се, био „крај историје“ и времена

путем који је својевремено поплочао Бжежински преко неких „светских центара… заједничке

политичке одговорности“[61];

– или стварање новог биполарног система у којем би се обновио сукоб Запада и Истока, али у

трансатлантско-евроазијском формату глобалне конкуренције америчко-европских и руско-

кинеских геополитичких алијанси. (концепција геополитичке доктрине Руске Федерације

генерала Л. Г. Ивашова) [62].

Потпуној многополарности, како следи из најпознатијих и популарних теорија међународних

система чији су аутори Мајкл Николсон и Мортон Каплан [63], у највећој мери одговарасистем

„баланс сила“ тј. нешто слично „концерту држава“ (Бечки систем међународних односа прим.

прев.) који је утврђен Бечким конгресом (1814-1815). Друга варијанта је „појединачни вето“

систем, где је сваки актер способан да се супростави како било ком другом, тако и алијанси

свих осталих. Ипак, по наводима Каплана, то захтева најмање пет великих сила, и што је још

важније да они имају своје цивилизацијске пројекте, укључујући, како идејну, тако и

материјалну базу – валутни, трговински и финансијски систем и основне технологије. У овом

тренутку, не постоји ништа слично томе.

Пошто би Русија у таквом савезу имала улогу роба, онда је јасно је да је за формирање

пуноправног цивилизацијског пројекта неопходна идеолошка пројектна алтернатива. Улогу

алтернативе добија концепција Надмодерне Кургињана која формира модел будућности који,

наглашавамо ово, капитализму негира право на глобални монопол, приморавајући га да

остане у границима Запада који се претворио у гето.

45

„Grossraumwirtschaft“ – Европска конфедерација као заједница народа Европе

Геополитичка и цивилизацијски аспекти глобализације ; Есесовски корени пројекта

„Еврорегионализације“

Геополитичку страну глобализације представља такозвани феномен „глокализације“ који

представља ерозију држава уз помоћ „понизних“ преносника овлашћења навише ка

наднационалним структурама, и наниже ка регионалним. Етимологија термина „глокализација“

у складу је са познатим слоганом Римског клуба „мисли глобално – делуј локално“, који позива

на комбинацију глобалног и локалног.

Не случајно, један од централних савремених проблема постаје европски сепаратизам, чије су

најпознатије претече Каталонија и Баскија у Шпанији, Корзика у Француској, Фландрија у

Белгији, Шкотска у Британији, долина реке По у Италији итд. Нажалост, мало се зна да се тим

процесом управља интезивно и доследно уз помоћ широког спектра одговарајућих

институција. Међу њима Комитет региона ЕУ, Асоцијација европских пограничних регија

(AEBR), Федерална унија европских националних мањина(FUEN) чије је политичко крило

Демократска партија народа Европе-Европска слободна алијанса (DPPE-EFA) и који има

сопствену фракцију у Европском парламенту „Зелени-Европска слободна алијанса“ итд. Већ је

46

донесено много програмских докумената. Тај процес је био најактивнији средином 80-тих

година када је лансирана совјетска „перестројка“ што, јасно, није случајно. [64]

Циљ тог пројекта названог „еврорегионализација“ је да се распарчају државе, посебно оне

веће (слика 6). Затим да се финансије преусмере ка Бриселу, центру Европске Уније, из

буџета држава уз заобилажање њихових престоница.

„Европа региона и племена“ уместо „Европе држава“ није ништа друго него важан „пилот

пројекат“ глобализације, како смо је овде разматрали (очигледан пример су Југославија,

Чехословачка, и у крајњем, и СССР). Претпоставља се да би после распада држава следило

преформатирање и окупљање њихових региона у нови, глобални савез (империју) или у

почетку у групу квази-држава. То би и био поменути „многополарни свет“ који се прво мора

формирати у Европи; затим би следило ширење овог искуства у глобалним размерама уз

помоћ поменутог уједињена „десет светских региона“ у три „светска блока“.

Цивилизацијски аспект глобализације се опире феномену „фрагментације“, који је сличан

„глокализацији“ и представља сличну двосмерну комбинацију: повезивање фрагмената

верских, културних, историјских и друштвених идентитета европских држава са интеграцијом

њихових економија што се органски уклапа у пројекат глобализације.

Данас у Русији по истом идеолошком моделу дејствују такозване „национал-демократе“ на челу са

политикологом Станисловом Белковским, апологетом „умањеног“ национализма који тражи

„ослобођење руског народа“ преко рушења Руске федерације и „скидања“ националних аутономија

како је било учињено са СССР-ом.

Овде би ваљало приметити да историја уједињења Европе има корен у претходном, доратном

пројекту „еврорегионализације“ – „Паневропском савезу“ чији је аутор угледни представник

европске аристократије гроф Рихард Куденхов-Калерги, а ко-аутор познати француски

социјалиста Аристид Брајан, вишеструки премијер и министар француског министарста

спољних послова. Обртимо пажњу на „десно-лево“ партнерство које је копија поменутог

двопартијског система, што нам открива механизам како јавног тако и „тајног“ управљања

успостављеног уз помоћ либерално-социјалистичког консензуса.

Не мање важно је то што је Брајан добио Нобелову награду за мир заједно са немачким

канцеларом Густавом Штреземаном због склапања Локарнског пакта 1925. године. Тим

документом је иницирана француско-немачка алијанса која је сматрана „осом“ „паневропског“

пројекта чије је остваривање, додуше, организаторима успело тек после II светског

рата,покретањем механизма европских интеграција. Индикативно је што је идеолошка и

организациона страна тог пројекта, почев од 1942. године разрађена у Трећем рајху, тачније у

СС-у. је 1944. године, на иницијативу Валтера Шеленберга, шефа СД-а, спољне обавештајне

службе рајха, врховна команда СС-а усвојила документ „Идеја мира за Европу 1944/45

(DieeuropäischeFriedensidee 1944/1945). У њему се, између осталог, говори о томе да

„Немачка води овај рат ради стварања Европске конфедерације као удружене и

социјалистичке заједнице народа Европе“. Сагласно објашњењу документа који је у

47

совјетском заточеништву дао СС-обенгрупенфирер Рихар Хилдербрант, подразумевало се

„одбацивање сваке претензије немачке државе ван природних етничких граница расељеног

немачког народа“ а, такође, и „…стварање Сједињених Држава Европе на основу

равноправности свих народа који улазе у састав. Потчињавају се сви национални аспекти том

великом заједничком циљу“ [66].

У марту 1945. године рајхсфирер Химлер је тајним каналима предао тај докуменат лидеру

француског отпора генералу Шарл де Голу, указујући на одговарјуће контакте, „оне људе у

рајху који би повели Немачку новим путем“. Наиме, де Гол и први канцелар Западне Немачке

Конрад Аденауер, очигледно припадник „тих људи“, стоје на извору Јелисејског уговора (1963)

којим је била формирана француско-немачка „оса“.

У послератном периоду, реализација „паневропског“ пројекта, сједињеног са есесовским

разрадама, предата је под контролу Савета Европе који је формиран 1949. године на

иницијативу Винстона Черчила. Повеља одређује његов циљ –„…постизање већег јединства

међу својим чланицама ради очувања и остваривања идеала и принципа који су њихово

заједничко наслеђе и ради олакшавања њиховог економског и друштвеног развоја…“ [67].

(Посебних противречности са указаним есесовским документом и објашњењем који је дао

један од његових аутора, не примећујемо).

Посебно место у француско-немачкој „оси“ европских интеграција дато је Немачкој која је

главни европски партнер САД са којом регулише однос преко такозваног „канцелар акта“ од

21. маја 1949. године. Генерал Ј. И. Дроздов је приметио да је тај тајни договор на снази до

2099. године и ставља спољну и унутрашњу политику Западне Немачке у фактичку зависност

од Вашингтона [68]. Овим се производи стање спољног управљања са перспективом

увлачења Немачке у кризе и ратне конфликте што се већ десило 1930. године. Заузврат су

Берлину очигледно дата „шира“ овлашћења која му дају посебну улогу у процесу

„еврорегионализације“, који углавном одговарају националним интересима Немачке и који се

користе за децентрализацију и „омекшавање“ суверенитета својих европских суседа и

ојачавање контроле над њима. На пример, FUEN и са њом повезане партије и европске

парламентарне структуре се финансирају из буџета Федералног министарства унутрашњих

послова Немачке што показује прави однос тих структура званичног Берлина ка питањима

унутрашње, а не спољне политике. Дакле, исход II Светског рата се незванично пише, не у

уџбеницима историје, већ на политичкој карти Европе и света. Како се види на приложеној

мапи (слика 6), процес „еврорегионализације“ не обраћа пажњу на Русију и постсовјетско

пространство; индикативно је да је својевремено, при разради тог пројекта у СС-у, у нашој

земљи планирано ослањање на власовце (припадници такозване Руске ослободилачке

армије под руководством Андреја Власова, прим. прев.) који би у потпуности делили

нацистички „федеративни програм“. Данас у Русији по истом идеолошком моделу дејствују

такозване „национал-демократе“ на челу са политикологом Станисловом Белковским,

апологетом „умањеног“ национализма који тражи „ослобођење руског народа“ преко рушења

Руске федерације и „скидања“ националних аутономија како је било учињено са СССР-ом.

48

Дакле, ако сумирамо утицај цивилизацијског и геополитичког аспекта глобализације на

светски развој морамо признати да је глобализација инструмент цепања држава и народа на

одвојене територије, народе и личности. То нам указује на циљ глобализације као пројекта:

рушење и преформатирање не само послератног, већ читавог светског поретка у оном облику

у који се развио у последњих 500 година, у епоси Модерне и који сада доживљава дубоку

кризу. Будући да, иако супростављени идеолошки и као друштвено економске формације, и

капитализам и социјализам свакако као секуларна, индустријска друштва припадају Модерни,

сматрамо да је порекло ове кризе вештачко.

„Georgia Guidestones“ – Таблице из Џорџије: „Одржавати бројност човечанства испод пет стотина милиона

људи у сталној равнотежи са природом“

„Таблице” из Џорџије

22. марта 1980. године, на дан пролећне равнодневице, у америчкој држави Џорџији подигнут

је споменик потпуно у стилу „нео-стоунхеџа“ који је добио незванични назив Georgia

Guidestones–„таблице“ из Џорџије (слика 7). На осам језика, укључујући руски на њему је

49

исклесано десет „заповести“ који личе на изазов који је неко „бацио“ Спаситељевој Беседи на

гори. Прва од тих „заповести“ гласи: Одржавати бројност човечанства испод пет стотина

милиона људи у сталној равнотежи са природом“.

Ево како Гаврил Попов, један од организатора „перестројке“, види решење проблема

повезаних са „употребом“ остатка од 6,5 милијарди људи, које износи са свеобухватном

концепцијом „постиндустријалног“ (тј постмодернистичког) „краја историје“ и времена у форми

„Новог светског поретка“[69], укључујући:

- глобални нуклеарни и ракетни монопол (јасно је да Русије нема) који репродукује злогласни

„Барухов план“ који је Черчил говором у Фултону (5. март 1946) извео иза зидова УН и уклесао

у јавну политику;

- исти таклав монопол над планетарним природним ресурсима, пре свега угљоводоничних

сировина; суштински, реч је била и биће само о руским сировинама јер се већина осталих

ионако налази под америчком контролом;

- глобална „заштита животне средине и глобалне климе“ у форми „одрживог развоја“ који, како

је записано у осмом приципу декларације из Рио де Женеира (1992) што захтева „ограничења

и ликвидацију неодрживих модела производње и потрошње и пооштравање одговарајуће

демографске политике“ [70];

- „наметање строгих прописа у вези контроле рађања“ чиме се прецизира захтев са „таблице

из Џорџије“ у вези Русије;

- отворен фашистички захтев за „генетском контролом још у стадијуму зачећа и тиме

непрекидно чишћење генетског фонда човечанства“;

- ликвидација држевних суверенитета уз помоћ „нових УН“, светских парламента, влада,

армије, полиције итд.

Ваља нам се ослободити од илузије: од тих 500 милиона људи, које треба сачувати,право на

пуноправни живот имало би не више од неколико стотина породица. Остали би очигледно

добили улогу послуге која би у сврху избегавања протеста била дезорганизована и

десоцијализирана тј. гурнута у архаичност.

То и јесте пројекат поделе јединственог човечанства на одвојене слојеве (касте) господара и

робова, како је и записано у „таблицама из Џорџије“.

Пројекат „глобализација“:закључци и „путокази“

На крају сумирајмо резултате учињене анализе.

Прво: глобализација је процес реализације западног пројекта који се састоји у супростављању

Запада остатку света (TheWestagainsttheRest), нарочито Русији. Предуслови за глобализацију

се вештачки стварају подгревањем кризе Модерне, поретка који је владао читавом другом

половином другог миленијума. Избор ће се у будућности вршити између „краја историје“

глобалног фашизма (или у религиозној оптици краја времена) и обнове конкуренције светских

50

пројеката. „Крај историје“ се на све начине приближава уз помоћ увођења митологема

„демократија“ и „тржиште“. Уз помоћ њих се цивилизацијске духовне вредности, у чијим се

основама налазе религиозне традиције, замењују материјалним, „општељудским“ који се

заснивају на окултној „метафизици новца“ која није у складу са традицијом.Философски

еквивалент дате политичке противуречности је антагонизам дијаликтичког прогресизма (Г. В.

Хегел) и хришћанског конзерватизма (К.Н. Леонтијев).

Друго. Глобализација има, не само своју објективну страну, која је условљена прекограничним

глобалним тржиштима, већ има и субјекте који припадају глобалној олигархији Запада, који

подржавају и промовишу глобализационе процесе јачајући пројектовану стагнацију и

„труљење“ незападних држава. Уз помоћ спољашњег управљања која се спроводи преко

компрадорских елита, олигархија у лику три водећа глобална клана (Ротшилди, Рокфелери,

Ватикан) спречава да се искристализују локални пројектни субјекти који су способни да тим

државама и регионима обезбеде суверен и независан развој. Пошто је циљ глобализације да

се заустави историја, онда се глобална олигархија сматра контраисторијским субјектом који

се постепено дегенерише у смеру фашизма чије се спровођење остварује уз помоћ

концепције „одрживог развоја“.

Идеја о томе да је процес глобализацијe и реверзибилан, која је данас силно утиснута у друштвену

свест, не одговара стварности и представља мит, а сама глобализација у својим основним цртама

репродукује империјализам, стар стотину година.

Треће. Глобализација се спроводи методом „светске демократске револуције“ концепције која

се ослања на идеје и следбенике крајњег либерализма – либертијанства (Лео Штарус) и

неотроцкизма (Ирвинг Кристол) уједињених у оквирима неоконзерватизма, који је служио као

званична идеологија администрацији Џорџа Буша млађег. Глобална „револуционарна“

стратегија у чији је центар постављена контраисторијска и контракултурна алијанса западне

Постмодерне са контрамодерном радикалног ислама појачава се тесном везом Беле куће и

Израела која се остварује уз помоћ низа специјализованих америчко-израелских института,

као и са Ватиканом у оквирима „јудео-хришћанске доктрине, тзв. „хришћанског ционизма“ који

се укоренио у периоду Другог ватиканског сабора (1962-1965). Бушова администрација је у

новембру 2003. године у званичном наступу у Националном фонду за подршку демократије

прогласила глобални „поход за демократију“ што је подржао и садашњи председник Барак

Обама у јулу 2009. године у познатом каирском говору.

Четврто. У „пилот“ регион за „светску демократску револуцију“, заједно са Великим Блиским

Истоком, спада и Европа. Пројекат еврорегионализације, који је у току, је неодвојиви део

глобализације који потпомаже ширење НАТО-а и Европске Уније уз помоћ „глокализације“ и

„фрагментације“, рушењем цивилизације, држава и друштава, претварањем олупина

суверених држава и људи, који су лишени домовине, идентитета и вредности, у грађевински

материјал за нову „глобалну империју“. Концепција „многополарног“ света која је промовисана

радом интелектуалних центара није ништа друго до прелазна етапа устројства те империје и

шири се уз помоћ еврорегионализације, не само на постсовјетском простору, већ и на

51

територији Руске Федерације. Важни инструменти реализације те стратегије су „обојене“

револуције“ који се остварују уз помоћ локалне „пете колоне“ која ради у интересу глобалне

олигархије у земљама у развоју. У тим случајевима, када пета колона не успева да обави

задатак, као у Либији и Сирији, задатак се решава посредством распаљивања конфликта

(грађанских ратова) и иностране „хуманитарне“ интервенције.

Савремена ситуација у Сирији дозвољава да се та држава посматра као својеврсни „полигон“

на ком се спрема велики регионални, а могуће и глобални сукоб; однос великих држава

Запада у многоме копира политику Шпаније у периоду 1936-1939. године, у време Франковог

преврата и грађанског рата који је претходио избијању II Светског рата.

„Глобализацију може вратити уназад само Русија“

Пето. Идеја о томе да је процес глобализацијe и реверзибилан, која је данас силно утиснута у

друштвену свест, не одговара стварности и представља мит, а сама глобализација у својим

основним цртама репродукује империјализам, стар стотину година, којису детаљано

проучавали како В. И. Лењин, тако и великих западни теоретичари Џон Хобсон, Карло Кауцки,

Рудолф Хилфердинг и други. Индикативно је што се његова савремена еволуција дешава по

строго одређеном, очигледно задатом смеру, ка глобалној вредносној унификацији која је

прикривена фарисејским паролама о такозваној „толерантности“ и „мултикултурализму“.

Шесто. Глобализацију може вратити уназад само Русија, јер само у нашој земљи за разлику

од других, чак и старијих цивилизација, постоји одговарајуће пројектно искуство које је

условљено специфичном самобитном руском пројектношћу која је нашу земљу поставила у

оштру 500-годишњу конкуренцију (борбу) са „колективним“ Западом. Потврда јединствене

улоге Русије у светско-историјском процесу се тражи и у традиционално-религијским

представама, при том не само у православним, већ и у римокатоличким, а, такође, и у

52

специфичној улози културе као историјски заснованог главног социокултурног регулатора

друштвених односа. У целини, та улога има функцију „задржавајућег“ политичког субјекта (или

„Катехона“ у оптици хришћанске есхатологије) који спречава офанзиву „краја историје“ и

времена. Схватајући особеност Русије, глобално-олигархијски субјекти глобализације активно

покрећу планирање и остваривање подривања и уништавања наше земље по шеми

испробаној у току такозване „перестројке“, а, такође, на све могуће начине, укључујући

финансирање, подстицање функционисања „пете колоне“ у Русији.

* * *

У закључку, погледајмо “путоказе” глобализације, како је она почела и како се одвија њено

спровођење. Почетком ХХ века носећу конструкцију (рам) политичког светског устројства су

чиниле империје, државе са „широким“ хоризонтом стратешког планирања које су отварале

историјску перспективу неколико декада унапред. Рушење империја као главни исход I

светског рата довело је до формирања републиканских облика управљања који су тестирани у

САД и у Француској крајем XVIII века, у време Декларације независности и Француске

револуције. Ликвидација монархије је објективно, у оквиру свеопштег изборног права скратила

видљиви хоризонт стратешког планирања на неколико година, од избора до избора. Али,

будући да функција таквог планирања није ишчезла, она је предата у нејавне управљачке

структуре, пажљиво креиране управо у ту сврху, који су ту функцију почели да спроводе, не у

широком, масовном интересу, већ у тајном - корпоративном и „приватном“ (по речима Д.

Рокфелера) интересу. Реална, стварна власт (која се другачије назива „концептуална“)

сакривена је од очију јавности и заклоњена је иза завесе „тајности“ против које је, не много

пре своје трагичне смрти, устао Џон Кенеди. Његов претходник Двајт Ајзенхауер је одлазећи

са председничког места такође упозорио о сличној претњи коју је формулисао као прелазак

власти у руке војно-индустријског комплекса.

Ширење тог модела на цео свет омела је Октобарска револуција у Русији 1917. године,

посебно после неуспелог покушаја глобалне олигархије да на чело тог историјског догађаја

постави Лава Троцког. После доласка и учвршћивања на власти Ј. В. Стаљина,који је усвојио

концепт изградње социјализма у једној земљи, пројекат глобалне олигархије се суочио са

целим низом озбиљних изазова и проблема. Најважнији међу њима, према нашем мишљењу,

је препород Русије преко чињеничне обнове нове „црвене“ империје – велике државе са

самосталним, „широким“ хоризонтом планирања и, што је најважније, са алтернативним

виђењем историјске перспективе.

Тражење одговора на тај изазов јеусловило приближавање глобалне олигархије са

аристократијом која је била „склоњена“ са власти, као и укључивање у тај савез западне

научне заједнице којој су дата посебна, ексклузивна права што је повезало фундаментална

истраживања са универзитетском и примењеном науком. На тој основи створен је велики број

специјализованих центара глобалног стратешког планирања и управљања.

53

Излазе, укључујући идеолошке, политичке и организационе из тих „путоказа“ по мишљењу аутора би

ваљало да траже како руске власти, тако и читаво руско друштво. Услов очувања политичког и

економског суверенитета земље, а тиме и успешнији развој постсовјетских интеграција је да се

изврши ревизија одредбе новог Спољнополитичког концепта Руске Федерације.

Први покушај реализације „консензуса“, урађеног у оквирима тог савеза, о „заустављању

историје“ био је учињен уочи Велике депресије када се Вајмарска Немачка трансформисала у

Трећи рајх; Пораз тог пројекта уочи II Светског рата стимулисало је његову тансформацију ка

„интернационализму“, тачније „мултикултурализму“. Истовремено, напорима британских,

америчких, и у поратно доба, преживелих нацистичких специјалних служби лансиран је још

један пројекат – „исламски фундаментализам“, који је стављен под контролу помоћу

организовања контролисаног сукоба (у оквирима дијалектичког процеса) између њега с једне

стране и ционистичког пројекта који је добио подршку за државност у виду израелске државе,

са друге.

„Перестројка“, која је завршила распадом СССР-а,довела је до формирања глобалног

монопола западног пројекта у виду глобализације. У њеним оквирима је глобална олигархија,

одбацивши кејнзијанску концепцију државног благостања („welfarestate”), приступила

практичној реализацији пројекта „краја историје” и времена (Новог светског поретка) који се

остварује помоћу стратегије „одрживог развоја”. У оквирима припремних мера које су биле

спровођене још у доба хладног рата под покровитељством Римског клуба, УН а такође и

Социјалистичке Интернационале и других глобалистичких институција, концеп политичке

демократије је подвргнут фундаменталном преиспитивању и трансформисан у пројекат

„глобалне демократизације“. У периоду 1966-1967. године појавили су се радови З.

Бжежинског „…улога Америке у технотронској ери“ и А. Печеија „Провалија пред нама“. А

1975. године и извештај Трилатералне комисије, познат на Западу али још непреведен на

руски језик, који су направили Д. Рокфелер и исти тај Бжежински под називом „Криза

демократије“ [71]. Један од његових аутора је био и творац теорије „сукоба цивилизација“ С.

Хантингтон. У том се документу директно говори о могућности поновног рађања фашизма

(истина у другом идеолошком „паковању“) као начина успостављања друштвеног ауторитета и

контроле које су елите изгубиле. Коначни циљ глобално-олигархијске стратегије је очување

хоризонта глобалног стратешког планирања заједно са реалном влашћу у приватним рукама

као и максимална консолидација истих путем кардиналног смањивања улоге (или чак потпуне

ликвидације) држава, што дозвољава да се избегне било која, а посебно руска, империјална

самодовољност.

54

„Перестројка“, која је завршила распадом СССР-а, довела је до формирања глобалног монопола западног

пројекта у виду глобализације.

Излазе, укључујући идеолошке, политичке и организационе из тих „путоказа“ по мишљењу

аутора би ваљало да траже како руске власти, тако и читаво руско друштво. Услов очувања

политичког и економског суверенитета земље, а тиме и успешнији развој постсовјетских

интеграција је да се изврши ревизија одредбе новог Спољнополитичког концепта Руске

Федерације ( 2013 ) о „општецивилизацијским коренима“ наше земље и држава

„евроатлантског региона“. Ваљало би званично признати апсолутну цивилизацијску

самосталност и самодовољност наше земље која је условљена целим током њеног

историјског развитка, као и јединственошћу улоге и места у конкуренцији цивилизацијских

глобалних пројеката која се састоји у континуираној, 500 година дугој, конфронтацији са

западном цивилизацијом (текст је објављен 2013 прим.прев).

Аутори сматрају да ће резултат датог идеолошког и политичког маневра бити кристализација

новог руског цивилизацијског пројекта чија адекватност и одрживост зависе од његове

прилагодљивости ка постсовјетским интеграцијама и од континуитета пројекта који је

заједнички за читаву историју наше земље. Темељ таквог пројекта је безусловни приоритет

колективних интереса над приватним што захтева концептуалну ревизију читавог низа

обавеза наше земље према одговарајућим међународним институцијама и организацијама.

(крај)

НАПОМЕНА: цео текст је објављен у три дела на сајту Академије геополитичких

проблема који је тренутно у фази реконструкције. Први део текста је објављен на

55

http://akademiagp.ru/v-b-pavlenko-v-v-shtol-globalizaciya-konec-istorii-i-vremen-nachalo/ а доступан је

на : http://so-l.ru/news/show/7461942

ПРЕВОД: Вл. Војводић/Евроазија.инфо

—————————————————————-

Извори и литература:

[54] Цит. по: Ленин В.И. Полн. собр. соч. Т. 28. С. 386.

[55] Цит. по: Ленин В.И. Полн. собр. соч. Т. 28. С. 71-72.

[56] Ленин В.И. Полн. собр. соч. Т. 27. С. 310-385.

[57] Цит. по: Ленин В.И. Полн. собр. соч. Т. 28. С. 381.

[58] Цит. по: Ленин В.И. Полн. собр. соч. С. 243.

[59] Хаггер Н. Синдикат. История мирового правительства. – М., 2009. С. 49-50.

[60] URL: http://www.greek.ru/news/greecetoday/22877

[61] Бжезинский Зб. Великая шахматная доска. Господство Америки и его геостратегические

императивы. – М., 2002. С. 235.

[62] URL: http://akademiagp.ru/geopoliticheskaya-doktrina-rossijskoj-federacii

[63] Цыганков П.А. Теория международных отношений. – М., 2006. С. 178-184.

[64] Четверикова О.Н. Бельгия, Испания, далее везде: механизм перекройки карты Европы //

http://www.fondsk.ru/news/2007/12/28/8576-8576.html

[65] URL: http://www.communautarisme.net/docs/carte-europe-regions-Verts-ALE-2004.jpg

[66] Цит. по: Парвулеско Ж. Путин и евразийская империя. – СПб., 2008. С. 111-112.

[67] Устав Совета Европы (Ст. 1. п. а) // URL:

http://conventions.coe.int/Treaty/rus/Treaties/Html/001.htm

[68] URL: http://www.fontanka.ru/2011/03/05/042

[69] Попов Г.Х. Кризис и глобальные проблемы // МК. 2009. 25 марта.

[70] URL: http://www.un.org/ru/documents/decl_conv/declarations/riodecl.shtml

[71] Crozier M.J., Huntington S.P., Watanuki J. The Crisis of Democracy. Report on the Governa-

bility to the Trilateral Comission. // N.-Y., 1975.