1

FIZIKA, SVEST I KREATIVNA IMAGINACIJA Ivan Vukadinovi

Uvod Dostignua fizike koja su obeleila XX vek, kao to su kvantna teorija, relativnost ili razliite kosmoloke teorije, nisu samo izmenila nain razmiljanja u fizici. Ova otkria postavila su novu paradigmu razmiljanja. Na prvi pogled paradoksalno je to to e se drugaiji pogled na svet moda najkasnije osetiti u drugim naukama. Egzaktne nauke imaju svoje razraene sisteme i teko e ih menjati. Odnosno menjae ih tek kada to postane neophodno za objanjenje nekih pojava. U tom smislu jo ne moemo govoriti o relativistikoj hemiji ili biologiji. Moemo govoriti o kvantnim procesima u domenu koji prouavaju ove nauke, kod nekih specifinih problema, ali teko da je kvantna teorija preokrenula stvari u tim naukama*. Zanimljiv je primer hemije, jer ne postoji egzaktnija, vie determinisana nauka, a hemija u svojoj osnovi lei na kvantnoj mehanici u koja se zdravorazumski prihvata kao suprotnost determinizmu. Fizika hemija je mesto na kome je prelaz iz determinisanog, poznatog sveta u fantastini svet subatomskih estica. Jer molekul vode e uvek imati dva atoma vodonika i jedan kiseonika i njihova veza e uvek biti kovalentna. Ali kada uemo u prirodu te kovalentne veze nailazimo na svet kvarkova i spinova koji se moe posmatrati jedino kroz raspodelu funkcije verovatnoe i u kome se deavaju jo potpuno neobjanjeni fenomeni. Drugaiji pogled na svet pre e se osetiti u kulturi, umetnosti ili filozofiji. Prilikom samog prouavanja svesti ve se koriste dostignua kvantne fizike, pre svega pogled na svet koji nije isto mehanicistiki. Teorija relativiteta izmenila je neke poglede na drutvenu stvarnost. Ako nema opteg (povlaenog) referentnog sistema u fizici, da li moemo govoriti o optem referentnom sistemu u drutvu. Dakle, sve je relativno. U umetnosti moemo govoriti o uticaju novih pogleda na umetniku (sub)kreaciju, na kreativne procese. U tom smislu moda e biti mogua umetnika dela koja bi bila inspirisana kvantnim procesima, a mogue je i zamisliti svet u kome bi vladali drugi fiziki zakoni, kako emo videti na kraju rada. O odgovornosti naunika ve je dosta toga reeno, a mogue posledice naune radoznalosti, u situaciji kada otkrivamo same osnove prirode, daju novi podsticaj i za umetnika razmiljanja. Najzad, kada prouavamo svest moemo doi i do same prirode saznanja, ukljuujui tu i naune modele. Jer za svaki kopernikanski obrt u nauci bar deo zasluge pripada onom pojedinanom geniju, lucidnosti koja je moda samo izbijanje na povrinu nekog opteg, generikog znanja. Znanja koje je moda ak uroeno i postoji u nama i oko nas kroz kolektivno nesvesno. U tom smislu zanimljivo je pogledati koliko su naune teorije podudarne sa nekim ranijim religijskim otkrivenjima.

* Saznanja do kojih sam nedavno doao demantovala su me, ali samo delimino. Naime, postoje uticaji

novog pogleda na svet na nauke kao to su neurologija ili medicina, ali se u zvaninim naunim krugovima dosta toga odbacuje kao pseudonauka. Meutim, neka nova saznanja priznata su kao naune teorije, kao to je na primer hologramska teorija funkcionisanja mozga: http://en.wikipedia.org/wiki/Karl_H._Pribram

2

Dramatini razvoj fizike u XX veku doveo nas je do novog pogleda na svet. Do novog pogleda na same fundamente sveta kakvi su prostor i vreme. To e se moda osetiti ne samo u egzaktnim naukama i kulturi, nego i u zdravorazumskom razmiljanju, pa verovatno i u religiji. Primetno je da mnogi fiziari govore o samom pojmu Boga. To je zato to su se pribliili samom nastanku vremena periodu kojim se pre bavila iskljuivo religija.

Novi pogled na svet Problem je sledei nauna dostignua u periodu renesanse i kasnije opovrgnula su mnoge stavove hrianstva (nemojmo zaboraviti samo jedne od mnogih religija). Dokazano je da Zemlja nije ravna ploa, kako nije u centru Svemira. Isak Njutn (inae sam verski fanatik) je otkrio gvozdene fizike zakone koje vladaju Svemirom. Izgledalo je da je Svemir vean, bezgranian i sam sebi dovoljan. Kasnije su darvinizam i psihoanaliza zaokruili ovakvo opisivanje Prirode. Time ne samo da je opovrgnut pogled na svet jedne od religija, nego je ustanovljen novi nauni i mehanicistiki pogled na svet, koji je izgledao savren. Roder Penrouz, u svojoj genijalnoj knjizi kae: Sa konkretnim zakonom sile (kakav je zakon gravitacije sa srazmerom obrnutom kvadratu rastojanja), Njutnova shema postaje precizan i potpuno odreen sistem dinamikih jednaina. Ako se poloaji, brzine i mase razliitih estica specifikuju u jednom trenutku, tada su njihovi poloaji i brzine (kao i njihove mase, za koje se obino uzima da su konstantne) matematiki odreeni za sva budua vremena. Ovaj oblik determinizma, koji je zadovoljen u svetu njutnovske mehanike, imao je (i jo ima) duboki uticaj na filozofsku misao.[1] Meutim, teorija relativnosti, kvantna fizika i Jungova psihologija arhetipa uneli su pometnju. Izgleda da Svemir nije neogranien, da ima poetak i kraj i da njime vladaju neke (jo) nedokuive sile. Kada govorimo o relativizmu, mora se priznati da on postoji i u njutnovskoj fizici. Zapravo jo je Galilej uoio da je kretanje stvar referentnog sistema, odnosno da nema razlike izmeu mirovanja i kretanja ravnomernom brzinom (zbog ega i ne primeujemo kruenje Zemlje oko Sunca ili njeno okretanje). Ajntajn je samo proirio relativizam na pojmove kao to su masa ili vreme, koristei geometriju Minkovskog i Maksvelovu elektromagnetnu teoriju. Genijalnim povezivanjem mase i energije doveden je u pitanje filozofski materijalizam koji na materiju gleda kao na protenost, na obinu supstanciju uenje koje je postojalo jo od Demokritovog atomizma. Ali bio je ovo tek poetak, zbog ega i relativizam ubrajamo u klasini svet fizike. Usledile su razliite kosmoloke teorije i kvantna mehanika. U klasinom svetu postoji, u skladu sa zdravim razumom, objektivni svet koji je tamo napolju. Taj svet evoluira na jasan i deterministiki nain, kojim upravljaju precizno formulisane matematike jednaine. Ovo je tano za teorije Maksvela i Ajntajna, kao i za originalnu Njutnovu shemu. Smatra se da fizika realnost postoji nezavisno od nas; i tano kakav fiziki svet jeste nema veze sa onim kako bismo mi gledali na njega. tavie, naa tela i nai mozgovi su sami deo tog sveta. Za njih, takoe, smatramo da evoluiraju prema istim preciznim i deterministikim jednainama. Sve nae radnje takoe

3

su utvrene ovim jednainama bez obzira kako se mi oseali i smatrali da nae svesne volje utiu na to kako se ponaamo. Takva slika izgleda da lei u pozadini najozbiljnijih filozofskih argumenata u vezi sa prirodom stvarnosti, naih svesnih percepcija i nae oigledne slobodne volje. Neki ljudi bi mogli imati neprijatan oseaj da treba da postoji i mesto i uloga za kvantnu teoriju tu temeljnu, ali uznemirujuu shemu stvari koja je, u prvoj etvrtini XX veka, nastala iz posmatranja suptilnih neslaganja izmeu stvarnog ponaanja sveta i opisa klasine fizike. Za mnoge pojam kvantne teorije znai samo nejasan pojam principa neodreenosti koji, na nivou estica, atoma ili molekula, zabranjuje potpuno precizan opis i daje samo verovatno ponaanje. Zapravo, kvantni opis jeste veoma precizan, iako radikalno drugaiji od poznatog klasinog.[1] Poeci kvantne teorije se vezuju za neke probleme koje klasina fizika nije mogla da rei. Ovi problemi doveli su nas do pitanja same sutine materije. Da li se moe pretpostaviti da je sve polje, pri emu su estice majuni vorovi konane veliine neke vrste polja?

Da li se estice mogu svesti na ljuture koje nastaju interakcijom jo manjih estica? Da li onda otkrivanjem unutranjosti svake estice dobijamo ostatak i jo manje estice? Ali ako estice jesu polja, tada je neki novi sastojak neophodan da bi im omoguio diskretne karakteristike, koje neumitno postoje jer sve estice iste vrste deluju identino. Maks Plank je 1900. godine predloio ideju vezivanja energije sa frekvencijom , to zajedon sa poznatom Ajntajnovom formulom daje h = E = mc2. Tako da bilo ta to osciluje nekom frekvencijom moe se pojaviti samo u diskretnim jedinicama mase. Ali ova diskretna stanja ponaaju se na udan nain. Obino se predstavlja kao da su takva stanja neodreena, o emu svedoi Hajzenbergov princip neodreenosti ne moemo izmeriti istovremeno i poloaj i impuls estice. Meutim do ove neodreenosti dolazi samo pri merenju. S obzirom da se estica ponaa istovremeno kao talas (talasno-estini dualizam, jo jedan bitan momenat kvantne teorije), nju opisuje talasna funkcija , koja je u potpunosti determinisana. Ali merenje, kolaps talasne funkcije, mogue je jedino preko verovatnoe! Ovaj fenomen veoma zanima filozofe. Da li prilikom merenja dolazimo samo do promene u znanju, ili se neto realno dogaa? [1] Kako objanjava Roger Penrose, kvantna mehanika, pre svega, pretpostavlja odreeni metafiziki dualizam. U svetu koji postoji nezavisno od observacija, materija i energija se sastoji od talasa koji su deterministiki odreeni Schrdinger-ovom jednainom. Talasi imaju nedvosmislenu fiziku realnost zbog efekata interferencije koji mogu biti posmatrani, i zato to trodimenzionalna veliina atoma postoji zbog elektrona koji se ponaaju kao trodimenzionalni talasi inae ne postoji nita da popuni prostor atoma, osim estica koje su nekako svuda istovremeno, to je nemogue jer bi u stalnim

2

4

promenama pravca kretanja zraile energiju. (Polja mogu biti oznaena kao neto to popunjava prostor, ali to samo odlae problem, poto su u kvantnoj mehanici polja razmena virtualnih estica.) Sa druge strane, kvadrat talasne funkcije daje raspodelu verovatnoa gde diskretne estice mogu biti pronaene tek poto je observacijom dolo do kolapsa funkcije. Tako talasna funkcija sadri sumu svih moguih stanja sistema koji nije observiran. To dovodi do paradoksa Schrdinger-ove make, koja je istovremeno iva i mrtva , u onoj meri u kojoj je svako od tih stanja verovatno. Akt observacije, koji dovodi do kolapsa talasne funkcije, slae se sa Kantovim aktom sinteze, kojim su fenomeni objekata dovedeni u svest i podloni kategorijama razumevanja. Niels Borov Princip komplementarnosti je da materija i energija mogu predstavljati talasna svojstva, ili svojstva estica, ali nikad oba istovremeno. Ako Kantova svest zahteva diskretne aktuelne stvari u prostoru i vremenu, to je tano ono to nam govori kvantna mehanika: Bor je traio da posmatra i njegova oprema nikad ne mogu biti podloni efektima kvantne verovatnoe. Oko nas, prema Boru, mi odravamo mali, diskretan, stvarni, Klasian univerzum. [2] Jedan od prvih eksperimenata koji su ukazali na neophodnost neklasinog pristupa bio je eksperiment sa dva proreza. Na neki udan nain dobijamo da foton istovremeno prolazi kroz oba proreza. Nije re o verovatnoi prolaska, ve foton zaista prolazi kroz oba proreza istovremeno. Razlaganjem talasnih funkcija na komponente mogue je dobiti da se estica nalazi istovremeno na dva mesta (kao signal), pri emu ta mesta mogu biti meusobno udaljena kosmikim razdaljinama. Ovi problemi nelokalnosti uneli su veliku pometnju u shvatanje prirodnih zakona. U Stvarnosti, vreme prosto prestaje da tee pri brzini svetlosti: za fotone koji su putovali ka nama kao deo Kosmikog pozadinskog zraenje, vreme stoji za vei deo istorije kosmosa. Sa druge strane, kvantna mehanika sada predstavlja "ne-lokalnosti," tj. istovremenost na fizikim razdaljinama, i tako reletivistiko ogranienje na brzinu svetlosti prestaje da postoji. To znai da, iako se vreme moe primeniti na talasnu funkciju, prostor moda i ne moe. Potpuna empirijska realnost prostora jedino se moe nai meu diskretnim esticama i objektima. Ovaj interesantan zakljuak je posledica Einstein-Podolsky-Rosen (EPR) paradoksa, koji je po Ajntajnu reductio ad absurdum kvantne mehanike. Ako, na primer, positron I elektron su kreirani od energetskog fotona, ouvanje ugaonog momenta zahteva da se jedan okree u jednom smeru, a drugi u drugom. Ali komplementarni spinovi su jednako verovatni za obe estice. Tako, u terminima kvantne mehanike, talasna funkcija svake estice je podeljena bez odreenog diskretnog stanja. estice onda mogu biti odvojene ak kosmikim rastojanjima, ali im je spin jedne estice odreen, druga mora imati suprotan spin, to znai kolaps talasne funkcije preko kosmikih odstojanja i uzrokuje da druga estica uzima odreeni spin. Ako bi se ovo stalno odigravalo, to bi naruilo brzinu svetlosti, odnosno Specijalnu relativnost. [2] Moe li se kvantna mehanika primeniti na vee sisteme, recimo na fudbalsku loptu? Prilikom takve primene doli bi smo do paradoksa koji je redinger objasnio u svom misaonom eksperimentu. Realnost, koju zdravorazumski moemo razluiti kao odgovor na pitanja sa dve iskljuie mogunosti (DA ili NE) dobijamo kao kompleksnu linearnu superpoziciju tih mogunosti. Da li maka moe istovremeno biti i mrtva i iva?!

5

Filozofske implikacije su takoe evidentne u Penrouzovoj proceni tekoa kvantne mehanike. Glavna konceptualna tekoa je da realnost za posmatraa i njegove instrumente postoji u jedinstvenom i odreenom stanju ali postoji tek poto su posmatrani fenomeni opservirani. Tako je Sredingerova maka istovremeno iva i mrtva, sve dok se kutija ne otvori i makino stanje opservira. To je bio redingerov reductio ad absurdum kvantne mehanike, osobina koja nije uvek naznaena, poto otvara pitanje ko se rauna kao posmatra. Sama maka deluje dovoljno prefinjeno da bi bila posmatra, zar ne? Ako ne moe maka, zato to moemo biti mi? Ako moe maka, ta je sa miom? Skakavcem? Bakterijom? ta je stvarno princip koji pravi razliku? Jasno je da ne postoji (izuzev samo izmeu nas i njih), i Penrouz prouava razliite mogunosti, od kojih ni jedna ne izgleda sasvim zadovoljavajue. Realnost koja postoji nezavisno od posmatraa je deterministiki izraz redingerove jednaine Talasne funkcije. Ali u isto vreme, Talasne funkcija kako su je interpretirali Hajzenberg i Bor, kao sumu svih moguih stanja fizikog sistema (sve mogue istorije Richarda Feynmana). Opservacija kolabira funkciju u jedinstveno stvarno stanje, ali je tranzicija neodreena bilo koja mogunost moe postati stvarna. Ovaj dualitet stvarnosti i posmatranja, kako god, zvui najslinije Kantovoj razlici izmeu stvari-po-sebi nezavisno od iskustva i akta sinteze koji dovodi intuiciju oseaja do svesti. Kantova sinteza je, u stvari, in kojim svesni posmatra posmatra svet. Kant nikad nije mislio da je stvar-po-sebi suma svih moguih istorija, ali to je zato to nije znao kako bismo uopte mislili o njima. Kvantna mehanika je velikoduno ponudila klju. Istovremeno, Kantova teorija da um primenjuje forme vremena i prostora na intuiciju u procesu sticanja svesti ima izgleda paralelu u kvantnoj mehanici. John Bell je dokazao da je, the Einstein-Podolsky-paradoks taan: Talasna funkcija kolabira trenutno, ak i preko kosmikih razdaljina, to rui postulate Specijalne relativnosti da nita ne moe putovati bre od brzine svetlosti. Efekti kvantne mehanike su tako "ne-lokalni", odnosno oni ignoriu prostor, ali samo, naravno, dokle Talasne funkcija ne kolabira: posle toga ponovo smo u Ajntajnovom univerzumu Jedina teorija u istoriji filozofije ili nauke koja bi mogla objasniti ne-lokalnosti je Kantova teorija transcedentalnog idealnog prostora.[3] Ovaj kao i Einstein-Podolsky-Rosen (EPR) Paradox ukazali su na neslaganja izmeu realnosti i kvantne teorije. Nedoumice su kod nekih dole dotle da su pomislili kako kvantna teorija moe imati samo privremeni karakter, do otkrivanja novih skrivenih varijabli (recimo estica) koje bi mogle stvari objasniti na bolji nain. Zapazimo injenicu da se jedina potpuno izvesna neslaganja sa iskustvom, u eksperimetnu sa redingerovom makom, pojavljuju zato to postoje svesni posmatrai, jedan ili dva, unutar kontejnera. Moda pravila kvantnih kompleksnih linearnih jednaina ne vae za svest.[1] Nasuprot tome, Wheeler (1983) ima gledite koje je slino antropikom naelu u kosmologiji. Evolucija svesnog ivota je posledica mutacija koje su, po pretpostavci, kvantni dogaaji. Ovi dogaaji mogu postojati samo u linearno superponiranoj formi sve dok ne bi konano dovele do pojave svesnog bia. Nae sopstveno prisustvo, prizvalo je nau prolost u postojanje. Drugaiji pogled jeste onaj sa mnotvom svetova koji je predloio Hugh Everett (1957). Po ovakvom pogledu redingerova maka zaista postoji u linearnoj kombinaciji ivota i smrti. Ne samo posmatra, ve i itav univerzum se cepa u dve (ili vie) grana pri svakom

6

merenju koje se izvri. Svaka mogunost koegzistira u nekoj ogromnoj superpoziciji. Ovo je pogled na svet kakav bi odgovarao mnogim naunofantastinim delima (koja jesu inspirisana ovakvim teorijama) u kojima postoje paralelni svetovi sa alternativnim istorijama. Kvantna teorija je uvedena da bi reila odreene paradokse, to joj je i uspelo, ali pojavili su se novi. To je dovelo do zakljuaka kakav je na primer onaj izreen u knjizi The Matter Myth, Paula Daviesa (fiziar iz Australije) i Johna Gribbina (pisac koji je imao kurs astrofizike u Kembridu). Na primer, Davies i Gribbin kau na stranicama 110-111: Verujem da je realnost koju izraava moderna fizika u osnovi strana ljudskom umu, i prkosi svim mogunostima direktne vizualizacije... Shvatanje da ljudski um ne moe ovladati svime na svetu je zadivljujue oslobaajue... [4] Ako realnost kojom vlada moderna fizika postaje "u osnovi strana ljudskom umu," onda nije jasno kako e "pravo razumevanje" ikada biti mogue! U kakvom vremenu se dogaaju svi ovi fenomeni? Zdravorazumski gledano imamo prolost koja je bila, sadanjost koja jeste i koja nam stalno izmie, pretvarajui se u budunost koja e biti i koja je manje-vie neodreena. U seditu naeg posedovanja svesti nalazi se oseaj za prolazak vremena. Izgleda nam da se uvek kreemo napred iz odreene prolosti u neizvesnu budunost. Oseamo da je prolost zavrena, i s njom se ne moe nita vie uraditi. Ona je nepromenljiva i u izvesnom smislu negde tamo. Budunost, s druge strane, izgleda jo neodreena. Moglo bi se ispostaviti da je ona jedna stvar ili bi mogla biti neka sasvim druga. Moda je ovaj izbor potpuno odreen zakonima fizike, ili moda naim odlukama (ili Boijim); ali ovaj izbor izgleda tek treba napraviti. Izgleda da postoje mogunosti za ta god se stvarnost budunosti ispostavi da jeste. Ipak, fizika kakvu danas znamo govori neto drugo. Sve uspene fizike jednaine simetrine su u vremenu. One se mogu podjednako dobro koristiti u jednom smeru vremena kao i u drugom. Budunost i prolost fiziki su sasvim ravnopravne. Njutnovi zakoni, Hamiltonove i Maksvelove jednaine, Ajntajnova opta teorija relativnosti, Dirakova jednaina, redingerova jednaina, talasna funkcija kvantne mehanike sve ostaje nepromenjeno ako promenimo smer vremena (zamenimo koordinatu t sa t). Jo nije utvreno da li je kolaps talasne funkcije vremenski reverzibilan. Poinje da nam se ini da ako je bilo ta odreeno, tada itavo prostor-vreme mora odista da bude odreeno! Ne moe biti neizvesne budunosti. itavo prostor-vreme mora biti utvreno, bez ikakvog prostora za neizvesnost. Zaista, ovo je bio Ajntajnov sopstveni zakljuak. tavie, nema uopte protoka vremena. Imamo samo prostor-vreme bez mesta za neku budunost iji bi se domen nezadrivo smanjivao napredovanjem utvrene prolosti! [1] Postoji ipak neto to se ne uklapa u ovakvu sliku. To je neumitni porast entropije u univerzumu. Drugi zakon termodinamike tvrdi da se entropija izolovanog sistema poveava s vremenom (ili ostaje nepromenjena za povratni sistem).

7

Meutim, autonomni sistemi (kakav je recimo ljudski organizam) ipak opstaju u takvom univerzumu, to e rei da koriste nekakve izvore niske entropije, odnosno da postoji nekakav nain za smanjivanje entropije. Taj nepresuni izvor (i mehanizam obnove) je u meuzvezdanom difuznom gasu i njegovoj osobini da se gravitaciono saima u zvezde. Mi jo ivimo od te zalihe niske entropije i nastaviemo da to inimo jo dugo vremena. Upravo je mogunost koju gas ima za gravitaciono saimanje ono to nam daje drugi zakon termodinamike. I ne samo to, nego se moe ustanoviti precizna tvrdnja: svet je otpoeo sa veoma niskom entropijom. Zato je to tako, odgovor moe dati kosmologija.[1] Pre nego preem na kosmoloke probleme izneu svoju uzdranost prema pojmu entropije. Deluje mi nekako maglovito i prilino u zavisnosti od konteksta u kome se posmatra. Koja je entropija tela u slobodnom padu? Koja je entropija oveka koji spava? Koja je entropija kamena koji Sizif okree uzbrdo? Koja je entropija kugle sladoleda u vrelom letnjem danu? Svejedno, smatra se da su maksimumi entropije u singularnostima oblastima s one strane obzorja dogaaja odakle ne moemo dobiti informacije, a fiziki zakoni prestaju da vae. Entropija je najvia u crnoj rupi, a najmanja prilikom Velikog Praska koji se uzima za poetak postojeeg Svemira. injenica da ipak postoji poetak Svemira vratila je u ivot religijski pogled na svet. Jer ko je odredio Veliki Prasak? Zato su poetni uslovi tako idealno postavljeni? Ateista e odgovoriti kontra pitanjima tipa ako je Bog stvorio Svemir, ko je stvorio Boga? Ili jo jae pitanje ta je Bog radio pre nego to je stvorio Svet? Ovo pitanje je bilo jedno od najteih kojima se bavila teologija jo u vreme kada je religijski pogled bio jedini ispravan. Dobijena je procena sa kojom je preciznou Bog morao stvoriti svet da bi vladali ovako uklopljeni zakoni prirode. Ta preciznost iznosi 10 podignuto na 10123. Broj nula kojima bi mogao biti zapisan ovaj broj vei je od broja protona u celom univerzumu. Usuujem se primetiti da mi takva preciznost deluje prevelikom i za samog Boga. Izgleda da teorija o Demijurgu koji puta savreni mehanizam u rad ovim gubi na teini (mada nemogue je dati konanu procenu Svemogueg). Dakle Bog bi morao biti ili zainteresovan za razvoj sveta (barem tokom prve sekunde ili nekog njenog delia) ili je u okviru samih stvari Prirode. Greka u takvom pogledu na svet je to to vreme nije apsolutna kategorija. ta uopte znai da je neto bilo pre neega? Ve teorija opte relativnosti svodi vreme na jednu od dimenzija prostor-vremena. Dimenziju po kojoj je ogranieno kretanje. Kako bi reio probleme singularnosti poetka i kraja Hoking odlazi korak dalje. On uvodi pojam imaginarnog vremena vremena merenog imaginarnim brojevima. U imaginarnom vremenu koje je lopta, pravac imaginarnog vremena moe se prikazati kao udaljenost od junog pola. Kako se napreduje ka severu, krugovi geografske irine na stalnoj udaljenosti od junog pola postaju sve vei, to odgovara irenju kosmosa protokom imaginarnog vremena. Kosmos bi dostigao najveu veliinu na polutaru, a zatim bi poeo da se smanjuje kako protie imaginarno vreme, sve dok ne zavri u jednoj taki na severnom polu. Iako bi kosmos imao nultu veliinu na polovima, te take ne bi bile

123

8

singularnosti, u istom smislu u kome su severni i juni pol na povrini Zemlje sasvim obine take. Odavde sledi da bi nastanak kosmosa u imaginarnom vremenu mogao da bude obina taka u prostorvremenu. [5] Meutim, apsolut Vremena, njegova asimetrinost koja definie jedini ispravan smer nije potpuno naputena. Prema Hokingu vreme jeste potpuno simetrino, prema Penrouzu nije. Tako Penrouz ([1], 373) podea na eksperiment sa poluposrebrenim ogledalom. Dok ima sa jedne strane verovatnoa od 50% da je foton iz fotoelije L uao u senzor P, a 50% da se odbio prema zidu B (setimo se, tek posle kolapsa talasne funkcije); u suprotnom smeru vremena, ako je foton uao u senzor P odgovarajua verovatnoa da je krenuo iz fotoelije L bi bila takoe 50%, uz 50% verovatnoe da je krenuo sa zida A. Meutim, kako mi znamo da je samo jedna fotoelija, ta verovatnoa je 100%, to ukazuje na asimetriju. Ako gledam na pitanje odakle dolazi kao potpuni logiki ekvivalent pitanju kuda ide, ovaj zakljuak ne mora delovati previe impresivno. Jer pod pretpostavkom mnotva svetova koju je predloio Hugh Everett sasvim je mogue da u nekom drugom univerzumu postoji fotoelija na zidu A odakle kree foton, a tamo gde je L je zid ili prazan prostor. Mi znamo da je fotoelija u L (u naem univerzumu) tek kada smo odgovorili na pitanje odakle dolazi, te time sproveli merenje (u suprotnom smeru), odnosno kolabirali talasnu funkciju. Ako bi spojili teoriju multiverzuma (mnotva svetova) sa singularnostima i protokom vremena, da li bismo onda mogli rei kako je u poetnoj singularnosti (momenat Velikog Praska) postojao jedan univerzum, koji se posle cepao sa svakim kolapsom talasne funkcije, sa svakom odlukom Prirode. Meutim, u obrnutim singularnostima, crnim rupama, mogue je spajanje vie istorija u jednu. Ako je kraj takvog multiverzuma u Velikom Zdrobljavanju (obrnuto od Velikog Praska, neto kao globalna crna rupa), onda pri kraju imamo saimanje vie univerzuma u jedan. Da li pri tome entropija neumitno raste? Hoking doputa mogunost isparavanja crnih rupa, odnosno emitovanja nekakvog zraenja, nekakve informacije. Kada bi crna rupa bila potpuno istroena ona bi eksplodirala kreirajui novi multiverzum. Sreom, period za ovako neto je ogroman. Problem singularnosti u meuvremenu ostaje i neprijatni oseaj za naunike da postoje poetni uslovi koji nisu definisani zakonima fizike. Ko ih je postavio? Postoji vie teorija koje pokuavaju da prodru u ove veoma granine probleme, kao to su kvantna gravitacija, teorija superstruna, teorija sa vie dimenzija, supersimetrija, imaginarno vreme

Sve ove teorije mi nekako daju subjektivni zakljuak da se nekako ne moe napraviti razlika izmeu Sveta i Pravila koje ga definiu. Da li onda moemo izvui zakljuak da je Kosmos jedinstven od poetka do kraja? Materija i zakoni koji njome vladaju su jedinstveni. Bog i Svet su jedno. Deluje mi da ovaj zakljuak moe, sme, biti jedino maglovit jer u sluaju potpunog uvida dovodi se u pitanje svrha postojanja takvog Sveta.

Religijska objanjenja U poetku bee Re (Logos). Na taj nain hrianska religija objanjava poetak sveta. Re se moe proiriti na zvuk, koji zaista jeste u osnovi svega. Jer zvuk (i muzika) se

9

mogu svesti na brojni odnos, kako su jo pitagorejci genijalno zakljuili. Brojni odnos se moe svesti na talasnu frekvenciju, talasna frekvencija na kvantne oscilacije. Takvih pogleda imamo i u umetnosti. Zanimljiv je nain na koji Tolkin tumai nastanak sveta u svom delu Ainulindale (muzika Ainura). Ainuri (bogovi) ispunjavaju svojom muzikom prazninu, koja posle toga vie nije prazna. Kasnije Eru (Jedini, Iluvatar) na osnovu muzike Ainura pravi materijalni svet Eu, koji Ainuri vide u vremenskoj kugli. Tada im Iluvatar ree: Od teme koju vam objavih, hou da stvarate u harmoniji zajedno Veliku Muziku. I poto vas nadahnuh Neunitivim Plamenom, obznaniete svoje moi u ukraavanju ove teme, svaki svojim sopstvenim mislima i domiljatou, ako mu je volja. A ja u sedeti i sluati i biu radostan to je kroz vas velika lepota probuena u pesmu. Potom glasovi Ainura, kao uz pratnji harfi i lauta, i flauta i truba, i viola i orgulja, i kao u pratnji bezbrojnih horova koji pevaju reima, poee da oblikuju temu Iluvatara u veliku muziku; i zvuk se uzdie u beskrajnim melodijama koje se smenjivahu tkane u harmoniji koja je prelazila granice ujnosti u dubinama i visinama, i prebivalita luvatara behu ispunjena i muzika i eho te muzike izae u Prazninu i ona ne bee prazna. Nikad otad ne stvorie Ainuri nikakvu muziku nalik na ovu muziku, mada se pria da e jo uzvienije imati da stvore pred Iluvatarom horovi Ainura i Dece Iluvatarove posle svretka dana. Tad e se teme Iluvatarove svirati ispravno, i oteloviti se u Bie u trenutku kad se izgovore, jer e svi tad shvatiti potpuno njegovu nameru u svome udelu i svaki e pojmiti ta drugi razume, i Iluvatar e, zadovoljan, podariti njihovim mislima tajni plamen.[6] Zanimljivo je kako su ljudi oduvek oseali odgovore na neka pitanja. Tako se, na primer, u Rg-Vedi Himna stvaranja mogu nai stavovi koji neodoljivo podseaju na savremenu kosmologiju. Nastanak Svemira iz jedne zlatne estice. Ako odbacimo intervenciju vanzemaljske inteligencije, do ovakvih saznanja se moglo doi samo nekakvim uplivom unutranjeg znanja. Podsetiu da je vei deo mozga ostao do danas neistraen.

Ni bitka ni nebitka ne bijae tada, Ni zranog prostora ni neba nad njim. to se kretalo amo-tamo? U ijem okrilju? to bijae voda? Dubok bezdan

Ni smrti ni besmrtnosti nije bilo tada, Nije bilo znaka ni danu ni noi. Po vlastitoj volji disalo je To Jedno bez daha, Nieg osim njega nije ba bilo.

Na poetku bila je tama obavijena tamom, Sve to bijae jednoliki tijek. U nastanku bijae zatrto prazninom, To Jedno rodilo se snagom svog ara.

Na poetku ga obuze udnja, to bila je prvo sjeme uma. Ponmirui u srce milju Mudraci otkrie vezu bitka u nebitku.

Nit njihova bila je napeta poprijeko, Da l je bilo gore, da l je bilo dolje? Oploditelji su bili I mone sile, Najpre je bila snaga, a zatim poriv.

10

No tko uistinu zna, tko e nam rei, Odakle potjee, odakle ovo stvaranje? Bogovi su roeni tek s nastankom svijeta, Pa tko da zna odakle je to poteklo?

Odakle je poteklo ovo stvaranje, Da li ga pokrenu ili ne Onaj to nad svemirom bdi u najviem nebu? Tek On to zna, a moda ne zna ni On [8]

Ovakva vrsta himna, iako lingvistiki jednostavna (sa izuzetkom jedne ili dve imenice), konceptualno je ekstremno provokativna izazvala je, u stvari, stotine kompleksnih komentara meu indijskim teolozima i zapadnim prouavaocima. Na mnogo naina, deluje kao zagonetka i izazov, podstie nereiva pitanja, nagomilava paradokse. [7] Rig-Veda je najstariji deo Veda, najsvetiji tekst Hindu religije. Stara je izmeu 3500 i 3000 godina i sadri hiljade himni posveenih raznim bogovima. Himna stvaranja sadri kriptini opis stvaranja Kosmosa. Na poetku se kae da nije bilo niega, egzistancije, ni ne-egzistencije. Poreenje sa beskrajno dubokom vodom treba da objasni oveku neobjanjivo. Nije bilo ni dana ni noi, ni smrti ni besmrtnosti ali jedno je disalo i osim toga nije bilo niega. Snaga ivota dolazi snagom toplote (poreenje sa ogromnim temperaturama Velikog Praska primordijalnom vatrenom loptom). Postoje i druga objanjenja prema[8]: Primeujemo stvaralaku mo udnje ili ljubavne enje iz koje se raa klica misli. Misao oveku moguava da shvati prapoelo, vezu bitka sa nebitkom, ili tu vezu to bitak sa nebitkom spaja. Prapoelo je stvaralaka mo, energija, poriv, aktivnost, a ne pasivna osnova svetskog dogaanja. Osim toga, spekulativna misao se vidi iz sumnje u bogove nastale nakon sveta, a spremnost da se uvai onaj (ali koji?) koji bi o iskonu mogao neto znati ukazuje na monoteizam. Na osnovu ovih primera moemo videti da je ovek bio u stanju da doe do nekih uvida misaonim aktivnostima koje nisu sledile naunu metodologiju religijom, filozofijom ili umetnou. Najzad, sam poetak nauke vezan je za ove oblasti. Moemo li onda pretpostaviti da postoji neto inherentno ljudima, neto u svesti, to nam moe otkriti najvee tajne Prirode.

Problem definisanja svesti Da li postoji neto to ve danas znamo, a to bi moglo potvrditi ovakvu pretpostavku? U pogledu sredita svesti postoji nesaglasnost koja je zapanjujue velika s obzirom na znaaj problema. Neurohirurzi i neurofiziolozi smetali su ga u razliite delove mozga: gornju kimenu modinu, retikulum, hipokampus. Meutim za mnoge filozofe i psihologe svest je eksterna ona je povezana sa govorom, sa jezikom.

11

Sa tim u vezi, svest se moe definisati i genomom. ovek je kao bioloko bie, ukljuujui i govorne organe, strukturalno odreen genetskim kodom. Prvi glasovi i prvi (pra-jezik) bio je za sve ljude isti bez obzira na kom delu Planete se pojavio, jer jedino to je mogao ovek kao bioloko bie je da reprodukuje ono to je sadrano u njemu, a to je princip informacionog kodnog sistema sopstvenog bia (DNA, RNA, proteini i klasteri vode). Kasnije, jezik se osamostalio i postao nezavisni entitet, stvar za sebe, ali kroz koju se provlai nit biolokog. [10] Ogledi sa podeljenim mozgom (tamo gde je uklonjena veza izmeu leve i desne hemisfere) dali su nam zanimljive rezultate. Dve strane se ponaaju kao sutinski nezavisne linosti, od kojih sa svakom eksperimentator moe da komunicira nezavisno, mada je takva komunikacija tea sa desnom hemisferom mozga zbog nedostatka verbalnih sposobnosti. Da li imamo dve zasebne svesne individue unutar nas, koje nastanjuju nae telo? Da li leva strana predstavlja svesnu linost, dok je desna automat? ta je potrebno da znamo o delovanju prirode da bismo objasnili kako svest moe da bude njen deo? Da li je zaista vano koji zakoni vladaju sastavnim delovima naeg tela i mozga? Ako su nae svesne percepcije samo izvravanje algoritma, tada ne bi bilo naroito bitno kakvi su zapravo ti zakoni. Svaki ureaj koji je sposoban da izvede algoritam bio bi dobar kao i svaki drugi. Moda ipak postoji i neto vie u naem oseanju svesnosti od istog algoritma. Moda su detalji naina na koji smo sainjeni zaista relevantni, kao i precizni fiziki zakoni nad supstancijom od koje smo sainjeni. Moda e biti potrebno da razumemo koji duboki kvaliteti lee u samoj strukturi materije i odreuju nain na koji se materija ponaa. Fizika jo nije dostigla tu taku.[1] Kako funkcioniu osnovne jedinice mozga (i nervnog sistema uopte) neuroni? Mehanizam uglavnom jeste objanjen. Nervno vlakno se sastoji od cilindrine cevi koja sadri meavinu rastvora soli natrijum i kalijum hlorida, tako da se natrijumovi, kalijumovi i hloridni joni nalaze unutar cevi. U stanju mirovanja nerva postoji neto negativno naelektrisanje unutar cevi i neto pozitivno naelektrisanje izvan. Signal du vlakna sastoji se od oblasti u kojoj je ova neravnotea naelektrisanja preokrenuta, koja se kree du vlakna. Ovakvi signali imaju diskretnu (0 1) osobinu; signal ili postoji ili ne postoji, koja je slina digitalnim raunarima. Za svest moemo rei da je u nekom smislu jedinstvena. Stoga je pitanje koliko paralelni raunari mogu simulirati delovanje ljudskog mozga. Meutim, neka veza bi mogla postojati sa kvantnim paralelizmom. Razliite mogunosti na kvantnom nivou mogu da postoje u kvantnoj superpoziciji. Tako, jedinstveno kvantno stanje bi se moglo, u principu, sastojati od velikog broja razliitih aktivnosti koje se odigravaju istovremeno. Ako bi mentalno stanje moglo na neki nain da bude slino kvantnom stanju, tada bi se ovako moglo modelovati jedinstvo, odnosno globalnost misli. [1] U razmatranjima problema uma i materije postoje dva razliita pitanja kojima se obino posveuje panja:Kako materijalni objekat (mozak) moe zapravo da izazove svest?; i obrnuto: Kako svest, dejstvom svoje volje, moe da utie na (oigledno fiziki odreeno) kretanje materijalnih objekata? [1] Meutim, videli smo da ovakvo razdvajanje nije korektno sa aspekta kvantne mehanike jer talasna funkcija je jedinstvena za posmatrani objekat i posmatraa. Mogue je da postoji tana oznaka svesnog ponaanja, ali ne i takva koja bi bila opteprihvaena. ak i tada bila bi to tek aktivna

12

uloga svesti koju bi to oznaavalo. Teko je videti kako bi se samo prisustvo svesti, bez njene aktivne komponente, moglo neposredno ustanoviti. Najzad, dolazimo do pojedinane inspiracije, genija ili bar lucidnosti koje sam na poetku rada okrivio za kopernikanske obrte u nauci. Francuski matematiar ak Adamar u svom radu opisuje brojne primere inspiracije u nauci (i umetnosti). Evo primera Anrija Poenkarea koji je imao intenzivnije napore u potrazi za onim to je nazvao Fuksovim funkcijama, ali je dospeo u orsokak. Tada je imao nalet inspiracije: napustio sam Kaen, u kome sam iveo, a bih otiao na geoloku ekskurziju pod rukovodstvom Rudarske kole. Nezgode na putu navele su me da zaboravim svoj matematiki rad. Poto smo stigli u Kutan, uli smo u omnibus koji je vozio do ovog ili onog mesta. U trenutku kada sam kroio na stepenik, ideja mi je pala napamet, bez iega u prethodnim mislima to bi izgledalo da joj je utrlo put; ideja da su transformacije koje sam koristio da definiem Fuksove funkcije identine sa onima neeuklidske geometrije. Nisam proverio ideju; nisam imao vremena, poto sam kad sam seo u omnibus, nastavio prethodno zapoeti razgovor, ali sam oseao potpunu sigurnost. Na povratku u Kaen, pogodnosti radi, proverio sam na miru i detaljno rezultat.[9] Videli smo da postoji snano uverenje u valjanost bljeska nadahnua (ne 100% pouzdano, ali mnogo pouzdanije od puke sluajnosti) koje potie iz estetskih kvaliteta tog bljeska. Lepa ideja ima mnogo vie ansi da bude ispravna od rune ideje. Ili kako Adamar objanjava navedeni fenomen: Jasno je da nijedno znaajno otkrie ili pronalazak nisu postignuti bez elje za pronalaejnem. Ali kod Poenkarea vidimo neto drugo, intervenciju smisla za lepotu koji igra ulogu kao neophodni nain pronalaenja. Stiemo do dvostrukog zakljula:

1) Da je pronalazak izbor; 2) Da ovim izborom snano upravlja oseanje naune lepote.

Ovo je oblast u kojoj nesvesno nesumnjivo nesumnjivo igra bitnu ulogu. Umesto pojma nesvesno moemo upotrebiti i podsvesno. Zapravo re je o delu svesti koga nismo povrinski svesni, koji nije direktno podloan racionalnom i koji je manje ispitan od onoga to obino smatramo svesnim. Sa tim u vezi dolazimo do originalnosti. Izgleda da postoje dva inioca u tome procesi isticanja i obaranja. Pretpostavka je da bi isticanje moglo da bude uglavnom nesvesno, dok bi obaranje bilo svesno. Bez efikasnog procesa isticanja veroatno ne bismo imali novih ideja. Ali sam po sebi ovaj postupak ima malu vrednost. Potrebna nam je uspena procedura za donoenjem sudova, tako da opstanu samo one ideje sa razumnom ansom za uspeh.[1] Inspirativna misao ima globalni karakter. Evo primera umetnike inspiracije koji je dao jedan od najveih genija Mocart. Kada se dobro oseam ili kada odem na jahanje ili etnju posle dobrog ruka, misli se gomilaju u mom umu lake nego to moete da zamislite. Odakle i kako dolaze? Ne znam i ne mogu da uinim nita u vezi s tim. One koje mi se dopadnu uvam u glavi i premiljam o njima; bar su mi drugi govorili da to inim. Jednom kad imam svoju temu, druga melodija dolazi, povezujui se s prvom, u skladu sa potrebama kompozicije kao celine: kontrapukt, partija svakog instrumenta i svi mogui melodijski fragmenti na kraju

13

proizvode itavo delo. Tada moja dua gori od inspiracije. Rad raste; ja nastavljam da ga proirujem, zamiljam ga sve jasnije, sve dok ne budem imao itavu kompoziciju zamiljenu u glavi, iako ona moe da bude dugaka. Tada je moj um hvata kao to pogled oka hvata lepu sliku ili proivlanu devojku. Kompozicija ne dolazi sukcesivno, sa razliitim delovima razraenim do detalja, kako e oni kasnije biti, ve u svojoj celovitosti koju mi moja mata omoguava a ujem.[9] Svi mi imamo celovite misli, manje ili vie uspene. Meni lino takve misli padaju na pamet nou kada ne mogu da zaspim, ponekad kada se probudim u sred noi, ili ak ujutro. Takve misli imam i dok se etam. ini mi se da mi takve misli dolaze samo kad sam na neki nain sam. Kada ne komuniciram sa drugima. Ostaje nam jo da razmotrimo (ne)verbalnost misli. Naiao sam na brojne primere koji ukazuju da misli ne moraju biti verbalne. Tako Albert Ajntajn kae: Rei jezika, kako su napisane ili izgovorene, ne ine mi se da imaju ikakvu ulogu u mom mehanizmu razmiljanja. Psihiki entiteti koji slue kao elementi misli jesu izvesni znaci i vie ili manje jasne slike koje se mogu voljno reprodukovati ili kombinovati gore pomenuti elementi su, u mom sluaju, vizuelnog i nekog opipljivog tipa. Uobiajene rei ili drugi znaci nalazili bi se tek u drugom stadijumu, kada je pomenuta asocijativna igra dovoljno uspostavljena i moe se reprodukovati po elji." [1] Iz ovoga moemo videti ono to je mislim intuitivno jasno: Jezik je neophodan za artikulaciju miljenja, mada je mogue da miljenje nastaje da nekom drugom nivou. Penrouz u svojoj knjizi polemie sa uvreenim miljenjem o znaaju jezika za svest. Lino mislim da je uloga jezika mnogo bitnija, posebno prilikom onoga to smo gore definisali kao obaranje. Nivoi nastanka ideja u svesti pojedinca su naravno individualni. Penrouz sam navodi da je u pogledu matematikog miljenja geometrijski tip, dok ja sebe vie vidim kao analitikog. Barem mi je u koli bolje ila analiza. Iz toga verovatno proizilazi moje shvatanje o znaaju jezika i verbalnog uopte. Takoe, lino se ne seam da su mi ideje dolazile na nivou koji nije ve bio verbalni. Moda one i u mojoj svesti postoje nekako drugaije, ali se artikuliu na svoj nain i pre nego to sam ih svestan.

Ako su nivo na kojim nam dolaze ideje individualno razliiti, pa onda i nivoi na kojima percipiramo tue ideje koje primamo, kako onda komuniciramo, donosimo zajednike sudove, ako smo na razliitim talasnim duinama? Roder Penrouz se deklarie kao zastupnik platonizma u matematici i njegova ideja je da kada god um zapaa matematiku ideju, on stupa u vezu sa Platonovim svetom matematikih pojmova. Kada neko vidi matematiku istinu, njegova svest se probija u taj svet ideja i dolazi u neposredan kontakt s njim (dostupan samo intelektu). Kada matematiari komuniciraju, to je mogue stoga to svako od njih ima diraktan pristup istini, pri emu je svest svakog od njih u situaciji da neposredno percipira matematike istine, ovim procesom vienja. Doista, esto je ovaj in percepcije propraen reima poput Da vidim! [1] Ne vidim zato se ovakav nain komunicirajna ne bi odvijao i meu fiziarima. A ta je sa onim najfundamentalnijim uvidima koji se odnose na samu prirodu sveta tamo gde se ponekad prepliu umetnost, nauka i religija (duhovnost)? Neuroloka istraivanja otkrivaju da u ljudskom mozgu postoji boija taka u oblasti slepoonih renjeva. Pod dejstvom halucinogenih sredstava ili prilikom epileptinih

14

napada poveana je aktivnost ove take. Poznata je injenica da su osnivai nekih religija (npr. Muhamed) imali epileptine napade. Halucinogene droge su takoe izvor inspiracije mnogih indijanskih vraeva to je opisao Kastaneda. Sa tim u vezi zgodno je setiti se istraivanja ba onih aspekata ljudske inteligencije za koje se veruje da ih ni jedan kompjuter (ak ni zamiljen) ne moe replicirati. Re je duhovnoj inteligenciji, SQ naoj smisaonoj, kontekstualizujuoj i transformativnoj inteligenciji. [11] Re je o oseaju jedinstva u poimanju situacije ili naoj reakciji na nju. To je unitivno razmiljanje koje odaju modani talasi na frekvencijama od 40Hz (izmeu beta i gama modanih talasa). Boija taka je izolovani modul neuronskih mrea u slepoonim renjevima. Poput ostalih izolovanih modula u mozgu naih centara za govor, ritam, itd. on nam daruje naroitu sposobnost, ali ona mora biti integrisana. Mi moemo videti Boga, ali ga to ne uvodi u nae ivote. Duhovna inteligencija, nasuprot tome, poiva na integriuim celomodanim fenomenima naih 40-hercnih oscilacija. Naivni materijalisti e rei kako je sve to posledica biohemijskih reakcija u mozgu, koje onda dovode do iskrivljene slike stvarnosti. Ali zato rei 'iskrivljena', kada je prava re 'proirena'. Jer na ovakav nain su ljudi, istom unutranjom inspiracijom dolazili do zakljuaka za koje su naunicima bile potrebne godine. I mnogi naunici su do fundamentalnih otkria doli samo u jednom trenutku inspiracije na primer Njutn i Tesla. Kao to ree Vilijam Blejk Ako bi se vrata percepcije otvorila videli bismo stvari onakve kakve jesu bezgranine. Za kraj ovoga dela najbolje je navesti primer Nikole Tesle koji je inspirisan poezijom doao do svog otkria obrtnog magnetnog polja:

T = N/m A Nege u dubinama svesti postojalo je reenje, ali ga jo nisam mogao izraziti. Jednog popodneva, koje je stalno prisutno u mom seanju, etao sam sa prijateljem Gradskim parkom i recitovao stihove. U tim godinama znao sam itave knjige napamet, od rijei do rijei. Jedna od njih bio je Geteov Faust. Sunce je zapravo zalazilo i podsetilo me na jedan odlomak: Sunce tone, zamire ovaj dan Negde drugo ono novi ivot stvara; Imati krila moj je davni san, Leteti s njima do nonoga ara. Divnog li sna pod okriljem noi Ah, duhovna krila ovek tada ima Telesna ne; boanstvo moe poi. Kada sam izrekao ove inspiriue rei, ideja me je ozarila kao bljesak munje i u trenutku sam otkrio istinu. Nacrtao sam tapom u pesku dijagrame koje sam est godina kasnije izneo u Amerikom institutu elektroinenjera a moj drug ih je odmah razumeo. Slike koje sam video bile su savreno otre i jasne te vrste poput metala ili kamena. Zato sam mu rekao: Vidi li ovde moj motor, pogledaj kako sada radi u drugom smeru. [10]

15

Zakljuak Cilj ovog rada je da istrai mogunosti konvergencije izmeu fizike, kao nauke koja se najbre razvija i nekih drugih oblika razmiljanja religije i filozofije i mogunosti razvoja neke nove paradigme. Bilo bi zanimljivo pogledati kakav je odnos pojedinih fizikih teorija i sistema prema ovim aspektima ljudske misli. Njutnova fizika daje deterministiku sliku sveta koji je podvrgnut gvozdenom zakonu uzroka i posledice. Bilo bi zanimljivo videti kako bi Njutnova fizika gledala na neumitni porast entropije, ali entropija nije bila dovoljno izuena kada je takva fizika bila na snazi. S obzirom da svako deavanje ima svoj uzrok, tako moemo gledati do neizvesne take u prolosti. Imajmo u vidu da tada ne postoji kosmologija, odnosno da fizika uopte ne razmatra pitanje nastanka sveta. Dakle, moemo misliti da je Bog osnovni pokreta sveta ili da takav svemir postoji oduvek, sam sebi dovoljan i sutinski nepromenljiv. Uloga sluaja ili slobodne volje takoe nije odreena. Da li je sve predodreeno? Ovakvim determinizmom filozofija je odgurnuta od ontologije prema delatnom principu kakav postoji kod Marksa ili pitanjima individualne egzistencije (egzistencijalizam). Bile su druge nauke i njihove teorije (darvinizam, psihoanaliza, politika ekonomija) te koje su odgurnule religiju u sferu koju joj je odredio sekularizam izvan ne samo drave, nego i drutva. Tako je religiji odreena sfera razvijanja ljubavi meu ljudima, to sve religije propovedaju ili ouvanja tradicije dakle humanitarni rad, pomo politiarima u propagiranju nekih ideja i muzej. U takvom mehanicistikom i deterministikom svetu nije preostalo mnogo mesta za svakodnevnu duhovnost, za pitanja vieg smisla. Ajntajn je svojim relativizmom doao do zanimljivih zakljuaka po pitanju istovremenosti, koji su ga vodili do zakljuaka slinim onima koje je nekada imala Elejska kola. Svet je u osnovi nepromenljiv. Zenon bi bio veoma zadovoljan da je meu svoje aporije mogao uvrstiti neke Ajntajnove zakljuke. Ajntajn se drao te nepromenljivosti toliko uporno da je uveo ak kosmoloku konstantu za koju je kasnije rekao da mu je najvea greka. U osnovi takav pogled na svet je potvrda Njutnovog determinizma koji je najbolje sam opisao reima Mislim da se Stari ne kocka. Zbog toga se Ajntajnov relativizam smatra delom klasine fizike. Ajntajn osim toga uvodi jedan celovit pogled na Kosmos kao strukturu koja ima zakone kojima se podvrgava svojom celinom. Osim takvog Kosmosa ne postoji nita, ak ni praznina (void). To da praznina van Kosmosa ne postoji nije egzaktno dokazano fizika takvu mogunost jednostavno ne razmatra. Zbog ovakvog celovitog gledita ne udi Ajntajnov stav da mu je blii Spinozin Bog od onog judeohrianskog. Teko je nai paralelu izmeu kvantne fizike i bilo kog religijskog ili filozofskog sistema. Videli smo argumentaciju da Kantova idealistika filozofija jedina moe da objasni neke spektakularne fenomene. Paralela bi se moda mogla povui i sa Platonovim idealizmom ili nekim neoplatonistikim shemama koje rangiraju prirodu na viu i niu. Ne treba zaboraviti da kvantna fizika nije jo zaokruena oblast i da paradoksi koji se pred njom postavljaju, a videli smo dva, nameu fundamentalna pitanja ovoj teoriji. Zbog toga postoji niz kola miljenja koje objanjavaju ove fenomene. Ja sam ostao

16

duan za odgovor koju od ovih teorija preferiram pa u sada rei da sam najblii ideji mnotva svetova koju je izrekao Hugh Everett. Ova ideja mi nije najblia samo po linom ukusu, nego mislim da ona jedina od onih koje sam pomenuo reava ne samo paradoks redingerove make, ve i onaj Einstein-Podolsky-Rosen (EPR) Paradox. Ako prilikom svakog kolapsa talasne funkcije imamo cepanje univerzuma, onda nikakva pojava nelokalnosti ne mora biti problem. Postojanje jednog multiverzuma koji bi imao objedinjenu talasnu funkciju (ona koja je linerana superpozicija pojedinanih univerzuma) mogla bi biti ona neoplatonistika via priroda. Bilo bi zanimljivo prebrojati ovakve paralelne univerzume. Da li je njihov broj jednak alef-nula ili je neki vei? Da li je broj paralelnih univerzuma jednak broju prirodnih ili broju realnih brojeva? Kada govorimo o kosmologiji namee se slinost sa kosmogonijom mitolokim objanjenjima nastanka Kosmosa. Kosmogonija je obino poetni deo religijskih tekstova. Tako je prema Bibliji, u Vedama ili antikim religijama. Hoking daje veoma pojednostavljeno objanjenje da teorija o nastanku sveta iz niega, odnosno sluaj po kome se Kosmos neprekidno iri do stanja termodinake ravnotee, a nastao je u prolosti u Velikom Prasku odgovara hrianskom pogledu na svet. Ako se, meutim, ispostavi da materije ima dovoljno za zatvaranje svemira, te da sledi Veliko Zdrobljavanje, moemo oekivati nastanak svemira iz tako nastale zdrobljene kugle (singulariteta). To bi znailo da je sasvim mogue prvobitnom singularitetu prethodio jedan drugi svemir gledite koje je blie hinduizmu. Meni se lino vie svia drugo gledite. Da bi se uoile slinosti izmeu kosmologije i kosmogonije nije neophodno biti ista srca (to je eufemizam koji dogmatski vernici koriste za nekritiko prihvatanje date istine). Sasvim je dovoljno biti otvorena uma. Ja sam dao dva teksta koji objanjavaju nastanak svemira. Tolkin daje umetniko vienje koje mi deluje da je pre posledica vlastitih religijskih uverenja nego inspiracije aktuelnom naukom. Meutim, s obzirom da je on kao profesor na Oksfordu mogao biti upoznat sa prvim razvojem kosmologije, nije iskljuen upliv takve inspiracije. U svakom sluaju govorimo o prvoj polovini XX veka, periodu kada se teorija Velikog Praska tek nazirala. Ono to treba imati u vidu je oslonac na Neunitivi Plamen (energiju) kao vladajui princip i slobodnu volju stvarajuih principa prilikom kreacije sveta. Setimo se preciznosti koja je bila potrebna Demijurgu da bi pustio u pogon svet kao savrenu mainu. Postoji teorija da su brzim irenjem svemira u njegovim prvim trenucima (da li bre od brzine svetlosti?) izglaane neke nepravilnosti i tako omogueno njegovo skladno funkcionisanje. Ainuri (sile prirode) nikada kasnije ne stvorie tako savrenu muziku, mada se pria da e jo bolju imati da stvore nakon svretka dana ovo je jasna aluzija na hrianski mit o svretku sveta, Sudnjem danu i dolasku Carstva nebeskog. Da li je mogue ovo povezati sa Velikim Zdrobljavanjem, a ono nakon svretka dana posmatrati kao neki novi svemir koji e nastati (mnogo) posle postojeeg? Navedena je i najava vie egzistencije poto se shvati Priroda, odnosno namera Tvorca. U sluaju apsolutne spoznaje, ima li egzistencija u sadanjem obliku ikakav smisao?! Rig-Veda Himna Stvaranja je drugi tekst koji navodim kao primer inspirativnog pogleda na svet. Ovde ne moemo govoriti o bilo kakvim saznanjima do kojih se dolo savremenim naunim aparatom, pa ipak je slinost sa savremenom kosmologijom fascinantna.

17

Meutim, nije li u osnovi umetnikog ili filozofskog pogleda na svet isto posmatranje kakvo je bilo i na poetku razvoja nauke. U staroj Grkoj se nauka teko razdvajala od filozofije, pa ipak su Grci doli do saznanja koja se i dalje praktino primenjuju (na primer Euklidova geometrija). Ovde je takva inspiracija nepoznatog autora pretoena u religijsku himnu. Ostaje pitanje da li je taj umetnik prilikom svojih razmiljanja o nastanku sveta pokrenuo nekakvo unutranje znanje koje postoji za celu ljudsku vrstu. Da li je posegnuo za kolektivnim nesvesnim? Drugi cilj ovog rada, koji proizilazi iz prvog, je istraivanje mogueg puta u istraivanju svesti koji bi ukljuio kvantnu mehaniku i ostale oblasti aktuelne fizike. Da li je onda mogue na osnovu tako istraene svesti doi do nekih skrivenih znanja u dubinama uma koja bi nam mogla pomoi da objasnimo neke od preostalih tajni fizike (kao to su recimo oni paradoksi kvantne teorije koje sam naveo). Priznajem da sam lino skeptian po pitanju konanih reenja u bilo kojoj od ovih oblasti. Ne verujem u saznavanje svih tajni, konanog apsolutnog objanjenja makrokosmosa ili mikrokosma, a tako ni same svesti. Osim pitanja svrhe u jednom svetu koji nam je u potpunosti objanjen ima tu jo jedna stvar. Posmatra ili istraiva mora na neki nain biti izdvojen od objekta posmatranja. Da li se moemo odvojiti od Prirode, Boga, sebe samih?!? Mislim da u potpunosti nikada ne moemo. U kvantnoj mehanici to je najbolje objanjeno nemogunou istovremenog preciznog merenja i poloaja i impulsa estice. Jer posmatranjem menjamo sistem koji posmatramo. Slino vai i za svest. ovek ne moe u potpunosti spoznati samog sebe. ak i ako bismo prihvatili mogunost astralne projekcije ili neeg slinog, to astralno telo je sastavni deo oveka koji sebe spolja posmatra. Ali ako neki cilj jeste u potpunosti neostvariv, to ne znai da mu ne treba stremiti, jer na putu ka njemu moemo doi do mnogo ega zanimljivog. Istraivanja svesti se obavljaju na terenu nauka koje nemaju toliku tradiciju kao fizika, to donekle oteava, ali isto tako i olakava posao. Ovde ne postoje etablirana miljenja, iako je takav pokuaj bio sa psihoanalizom. Jungova psihologija arhetipa, emocionalna inteligencija, getalt psihologija i neka slina istraivanja mogu biti pandan oblastima fizike koje sam naveo. Ako i ne moemo imati apsolutna objanjenja, to ne znai da ne moemo imati jedan koherentan pogled na svet koji bi bio u skladu kako sa najsavremenijim naunim istraivanjima, tako i sa znanjima koja su intuitivno postojala vekovima. Kada govorimo o novom pogledu na svet umetnika percepcija moe biti znaajan pokreta. Sada je ve teko napraviti razliku izmeu nauke i naune fantastike. U tom smislu ostavljam za kraj jednu priu koju sam ranije napisao. Mnogo ta ovde nije u skladu sa fizikim zakonima, teorijama i saznanjima, ali ovo je ipak jedno umetniko shvatanje sveta kakav jeste i kakav je moda bio.

Who killed Mr. Moonlight? Ovaj Svet nije stvorio ni jedan bog ni ovek ve je bio veno vatra iva koja se sa merom pali i merom gasi ''Mrani'' Heraklit

Priu posveujem uspomeni na mog drugara iz gimnazije koji je, odgovarajui fiziku, silu zemljine tee crtao na gore. Eto, i to je zamislivo, samim tim i mogue!

18

U poetku Svet bee rasplinut. Poela je Dijana svoju priu. Alek je podigao olju kafe i prineo je ustima. Upravo su sedeli u kafeteriji CERN-a i ekali rezultate najnovijeg kosmolokog istraivanja. Ova pria e izgleda potrajati, ali ima se vremena... Ali sluajnim kretanjem estice bi se pribliile jedna drugoj i tada bi ih elektromagnetna sila pribliila. Sudarale bi se i spajale u jednu, a nuklearna sila kratkog dometa spreavala bi totalni kolaps. Nuklearna sila dugog dometa bi se tada oslobaala i podsticala dalja komeanja u ovakvom svemiru. Ali do sveopteg spajanja, i uvoenja reda u entropiju, nije moglo doi tako lako. im bi se napravile malo vee gromade gravitacija bi ih odbijala. Nastavila je dijana. ekaj malo, Alek je prekinuo. Gravitacija odbija?!? Ti govori o nekom drugom univerzumu? Da, ako nisi shvatio. Osmeh je otkrio red pravilnih zuba. A sada bih nastavila. Da naravno, stigla si do gravitacije koja odbija. Ipak povremeni sudari savlaivali su i uvek odbojnu silu gravitacije. Tada bi se pravila malo vea tela sa malo veom elektromagnetnom silom. Ova tela bi privlaila ostala, a njihova unutranja nestabilnost bi rasla. Sve do momenta kada bi gravitaciona sila savladala koheziju neuklearnih sila. Tada bi borenje primarnih sila stvaralo nove elemente, koje bi gravitacija (pobednik u ovoj borbi) izbacivala daleko u svemir. Od sveprisutnog gvoa nastajali su laki elementi silicijum, nikl, ugljenik, kiseonik, sve do veoma retkog vodonika koji je ponekad pravio tanku opnu oko grudvi materije. Jer vodonik je toliko lak da ga gravitacija nije terala. Ponekad bi iz ove bizarne borbe proizilazila tela koja su samo izbacivala materiju, troei energiju. Ovi ''izvori'' bili su vrlo udni jer nita, ba nita, nisu privlaili... Zanimljivo... to to pria je samo teorija. Da teorija, mada neka merenja ukazuju upravo na to. U Svemiru koji je bio pre ovog naeg. Jo su stari Grci govorili da je iz Haosa nastao Kosmos. Zanimljivo je, nastavi. I Dijana je nastavila. Ogromna pranjenja strujala su izmeu grudvi materije. Nekada su ova elektrina pranjenja dobijala opnu provodnika i poluprovodnika gvoa, bakra, silicijuma. Ova opna davala je elektrinim telima izvesnu autonomiju ovde ve moemo govoriti o ivotu. Oblici ivota lebdeli su na izvesnom odstojanju od grudvi materije preskaui sa jedne na drugu grudvu. Oni koji su u svom telu imali izolatore bolje bi prolazili. Nastala je utakmica u grabljenju podesnih materijala borba za opstanak. A borba za opstanak raa evoluciju, evolucija ide ka... Revoluciju u evoliciju predstavljala su bia kod kojih struja nije samo cirkulisala od svog izvora ka uviru nego i obrnuto u amplitudama. Nastavila je Dijana. Bia naizmenine struje. U njihovom kretanju bilo je sve vie svrhe. Sada ve moemo govoriti o inteligenciji. Svejedno od nivoa inteligencije sva ova bia su izbegavala

19

nekontrolisane izlive zraenja, koji su jo uvek postojali, i kiseonik. Oksidacija je u ovom naelektrisanom svetu predstavljala otrov. Zanimljivo je to. Rekao je Alek. Doosmo i do inteligentnih bia. Nego nije mi jasno kakav bi bio taj svet. Zamisli kako bi izgledalo da neko od tih bia sedne na kamen i zapali cigaru... A to bi zapalilo cigaru?! Moda su oni na vreme shvatili da to nije zdravo... Uostalom ne moramo spadati na nivo loe naune fantastike. Nastaviu dalje. Sad malo moje fikcije. Rekla je Dijana kroz pobedonosni osmeh, otpila malo svoje kafe, pa nastavila. Na jednoj od ovakvih gomila grudvi, koju emo nazvati Kvat (zvuk u ovom svetu ne postoji, jer ne postoji medijum koji bi ga prenosio), bia su gledala nebo. Ravnomerno rasporeenu gvozdenu prainu prekidale bi ''rupe zraenje''. Oko njih su bile jedva vidljive gomile grudvaste materije. Takav je bio i Kvat. Na nebu su sevale nuklearne munje. Ove munje i nekontrolisana zraenja Kvati su zvali bogovima. ekaj malo! Opet je PrekinuoAlek. Kako ta bia mogu da gledaju? Zakljuujem da je taj Svemir ravnomerno gust, sa nekim rupama kako kae... Pitanje ti je na mestu. Recimo da imaju neki rendgenski vid koji vidi rupe u neemu to je kompaktno, celo... i oni, ti Kvati su se pitali ima li ivota na tim svetovima, odnosno oko tih rupa koje su uoavali. Spekulisali su o drugim biima. Da, kao to i mi spekuliemo. Rekao je Alek. I zamiljamo ih kao dvonone humanoide koji esto govore engleski, samo to imaju picaste ui ili malo vee glave, i neke malo udnije navike... Dijana se ovde nasmeila pa nastavila priu. Smatrali su da su ta druga bia provodnike prirode kao i oni, ali predstave o njihovom obliku bile su razliite. Pored toga teili su spoznati prirodu svojih bogova. Posle religije, na red je dola nauka. Otkrili su da sve etiri sile deluju u vidu zraenja koje ima konstantnu brzinu. Ova ''brzina zraenja'' bila je maksimalna brzina u poznatom unirverzumu. Takoe su otkrili da sile deluju privlano ili odbojno, u zavisnosti od polariteta. Jedino je gravitaciona sila delovala uvek odbojno i nije postojao materijal koji bi zaustavio njeno polje. O ovoj sili se najmanje znalo. Dolo se do modela Svemira. Tri dimenzije gravitacija je krivila u strukturu neega to e se mnogo kasnije nazvati ''je''. Kvat je bio u jednoj od igala ovoga jea. Trebalo je pronai preice do drugih igala. I dovoljan izvor energije. Alek je otpio jo malo kafe, paljivo je sluaju. Unifikacija, spajanje svih sila u jednu delovala je obeavajue. Ali nesaglasnost u jednoj od jednaina mogla bi biti katastrofalna. Ipak, akcelatori koji su spajali tri sile (osim gravitacione) ve su uspeno radili. Prvi eksperimenti sa gravitacijom bili uspeni. Bliio se D day. Stani malo, ti govori upravo o ovome to mi sada radimo. ta je ovo, mambo-dambo pria? Ali maina graena za putovanje do drugih svetova nigde nije otila. Umesto toga, brzinom zraenja, irio se novi unirverzum anhilirajui postojei. Zavrila je Dijana

20

umesto odgovora na postavljeno pitanje. Mogla je ovo biti samo pria za ubijanje vremena, nije ni izgledalo drugaije. Za strah i upozorenje ve je bilo kasno. U novom unirverzumu sve je bilo postavljeno obrnuto. Gravitacija je ovde privlaila, dominirajui elemenat je bio vodonik. Vodonik se gomilao u zvezde koje su znale i da po nekoliko puta umiru, oplemenjujui svemir novim elementima. Sve do gvoa poslednjeg stabilnog elementa. Od materijala odbaenog sa umiruih zvezda nastale su planete. Na jednoj planeti bogatoj vodom pojavila su se sloena ugljenina jedinjenja. Stepen njihove autonomije mogao bi se nazvati ivotom. Ova bia su ojaavala svoje telo skeletom od krenjaka. Vana promena je bila kada je skelet postao unutranji. Neto pre toga poela je kolonizacija kopna. U morima je bilo vrlo inteligentnih bia, ali tegniku inteligenciju ostvarilo je bie kopna ovek. Ljudi su posmatrali ostala nebeska tela u dugim noima razmiljajui kako da da dopru dotle. Sastavljen je model svemira trodimenzionalna povrina kupe, iskrivljena gravitacijom. Brzina zraenja bila je nepremostiv limit osim ako se presee svemir. Unifikaciona teorija i radovi na akceleratorima obeavali su pogodan izvor energije. Za potpunu unifikaciju preostala je jo neuhvatljiva sila gravitacije. Prvi eksperimenti su izvoeni na tamnoj strani Meseca. Zanimljivo je da je orbitalna stanica na Marsu uspela da uhvati dosta mezona koji su dospeli do nje bre od svetlosti to se objanjavalo efektima kvantne neodreenosti. Ono to je izgledalo nemogue kao da su ove estice emitovale neku poruku. Onda je usledio prvi pravi pokuaj proboja svemira, negde izmeu Neptuna i Plutona. Dijana i Alek su ba u to vreme vodili svoj razgovor, na (kako su mislili) bezbednoj udaljenosti ispod vajcarskih Alpi. Njihovi moni raunari su upravo deifrovali ovu poruku, mada to vie i nije bilo bitno, jer uskoro e imati rezultate oitovane iz pravog proboja Svemira. Tada rezultati eksperimenta i nee biti mnogo vani. Ono to oni nisu mogli znati, mogli su samo iz Dijanine prie/teorije naslutiti je da e to biti kraj Sunevog sistema, odakle e brzinom zraenja krenuti u irenje novi Unirverzum. Par minuta pre nailaska ovog fronta sudnjeg dana, neke estice sluajno bre od svetlosti upozorie Zemlju. Naravno prekasno. Tano u momentu Eksperimenta, a nekih 12 sati pre nailaska smrtonosne svetlosti kompjuteri su deifrovali poruku sa tamne strane Meseca. Nekoliko deurnih naunika, asistenata nieg ranga, bili su prisutni u sistem sali dok su se ostali odmarali u iekivanju radosnih vesti. I uspeli su ne malo da se iznenade kada su kao deifrovanu poruku videli tekst jedne pesme. Nisu mislili da je toliko bitno radi jedne zanimljivosti da uznemiravaju svoje kolege zauzete bitnijim Eksperimentom. Svejedno, stihovi su bili. All our stories burnt our films lost in the rushes We can't paint any pictures as the moon had all our brushes Extracting wasps from strings in flight Who killed Mr. Moonlight?

21

In the shadow of his smile ... Ali poruke stihova niko nikad nije bio potpuno svestan. Jer kao rezultat eksperimenta Sunev sistem e uskoro prestati da postoji. Ovakva koincidencija izgleda nemogue. Iz nae perspektive uzrono-posledinih veza sve izgleda beznadeno determinisano. Ali Bog se kocka. Iako to deluje kontradiktorno, objanjenje je jednostavno. Za Boga ne postoji ni prostor ni vreme. Bog je bacio svoje kockice ovoga puta ishod je bio ekstremno nepovoljan.

Reference: [1] Roder Penrouz, Carev novi um, izdava: Informatika, Beograd 2002. [2] Kantian Quantum Mechanics, Metaphysic of Space, http://www.friesian.com/space-2.htm#feynman [3] The Emperor's New Mind, by Roger Penrose http://www.friesian.com/penrose.htm [4] The Matter Myth, by Paul Davies and John Gribbin [5] Stiven Hoking, Kosmos u orahovoj ljusci, izdava: Informatika, Beograd 2002. [6] Silmarilion, Ainulindale, izdava: Esotheria, Beograd 2003. [7] The Rig-Veda. Edited and translated by OFlaherty, Wendy [8] Poetci indijske misli str. 90 , Rada Ivekovi, izdava: Nolit, Beograd 1991, prevod .V. [9] The psychology of invention in the mathematical field, by J. Hadamard, Princeton University Press, 1945 [10] Svest Snova, uro Koruga, izdava: Nauka, Beograd, 2001 [11] SQ duhovna inteligencija, krajnja inteligencija, Dana Zohar i Jan Maral, izdava: Svetovi, Novi Sad, 2000