fenomenološko razumevanje m. veberovog

Click here to load reader

Post on 23-Nov-2021

0 views

Category:

Documents

0 download

Embed Size (px)

TRANSCRIPT

09 Popic.indd “Creative Commons” (http://creativecommons.org/licenses/by/3.0/rs)
DOI: 10.5937/politeia0-29395
16.11.2020.
Korespondencija: [email protected]
Oblast: Sociologija
Rezime 1
Maks Veber je, kao utemeliva razumevajue sociologije, ostavio bitan uticaj na fenomenološku, odnosno refleksivnu sociologiju. Negov koncept razumevanja (Verstehen) dobija modifikovanu ulogu u sociološkim teorijsko-metodološkim pravcima nastalim tokom dvadesetog veka. Razumevanje predstavla ne samo metodološki postupak tumaenja društvene stvarnosti, ve uslov njene intersubjektivnosti kao posebna iskustvena forma. Stoga se u ovom radu problematizuju teorijske sheme i metodološke strategije Maksa Vebera i Alfreda Šica sa centralnom panjom na upotrebi postulata subjektivnog tumaenja. Ovaj postulat u okviru fenomenološkog sociološkog modela predstavlen je, pre svega, u znaenju opšteg principa konstruisanja tipova toka-delanja, odnosno tipizacija neophodnih za društveno usklaivanje aktera u zdravorazumskom svetu. Kako je model naunih konstrukata zasnovan na modelu zdravorazumskih konstrukata kao konstrukata prvog reda, ovaj postulat dobija svoje središnje mesto i u metodološkom znaenju, kao jedna od tri mogue forme – iskustvene, epistemološke i metodološke. Na tragu svega analiziranog, ukazano je i na specifinost fenomenološkog poimanja koncepta delanja.
1 * Rad predstavlja rezultat naunoistraivake delatnosti koju sprovodi Filozofski fakultet Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, a finansira Ministarsto prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije. Tekst je istovremeno pripremljen u svrhu izrade doktoske disertacije „(De)konstrukcija kolektivnog identiteta na Kosovu i Metohiji“, koja je prijavljena na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu.
FENOMENOLOŠKO RAZUMEVANJE M. VEBEROVOG POSTULATA SUBJEKTIVNOG TUMAENJA U DELU A. ŠICA1
Pregledni nauni radSneana Popi
154 © 2020 Published by Politeia (politeia.fpn.unibl.org). This article is an open access article distributed under the terms and con-
ditions of the Creative Commons Attribution license (http://creativecommons.org/licenses/by/3.0/rs)
PO LI
TE IA
UVOD
Kako ludi definišu situaciju u kojoj se nalaze je najvaniji sociološki podatak.
(Jenkins, 2008: 106)
Društvena stvarnost sloena je celina razliitih oblasti „omeenog znaenja“, kao jedan svet sastavlen od razliitih podsvetova ili „poduniverzuma“. Integralne oblasti ome- enog znaenja celokupne društvene stvar- nosti podrazumevaju i osobene „kognitivne stilove“ i „napetosti svesti“. Svakodnevni ivot je pozornica, a ovek, kao njen ue- snik u MI-odnosu, nastupa kao parcijalna linost. Naznaeno stanovište o poloaju oveka u okviru društvene stvarnosti i o dosegu njene objektivne postojanosti sadri elemente fenomenološkog pristupa društve- noj stvarnosti iz okvira filozofije mundane stvarnosti. Fenomenološke orijentacije iz domena filozofije širile su se na intelektualne krugove u društvenim naukama, doprinose- i, pre svega, razvoju etnografskih i antro- poloških metoda za iskustvena istraivanja oveka i društva. Istovremeno je i sociologija, kao društveno-humanistika nauka, nasto- jala da na kritiki nain implementira inte- gralne elemente fenomenološkog pristupa društvu razvijenom u okviru filozofije, pa je uz „razumevajuu sociologiju“ doprinela oblikovanju novih teorijsko-metodoloških pravaca poput konstruktivizma, etnome- todologije, simbolikog interakcionizma, itd. Stanovište fenomenološke sociologije neretko se (pogrešno) poistoveuje sa sta- novištem interpretativne sociologije, dok se ustaljuje i njen drugi naziv „refleksivna sociologija“. Refleksivna sociologija oivlava pojam individualnog, pa se sinonimno nazi- va i kao „individualna sociologija“, a svoju specifinost gradi na temelu razlike sa M. Veberovom [Max Weber] sociologijom razu-
mevanja koja je usmerena ka objašnjavanju „globalnih smislenih tokova“. Ona tako odsli- kava teorijski model Ervinga Gofmana, ali i
„ interakciju kao globalni okvir analize ozbi- lenja individualne svijesti na razini društva“ (Pavi, 1994: 281). Razvoj novih teorijskih i metodoloških polazišta u sociologiji pretio je marginalizacijom makrosaznajnog plana isticanjem iste mikrosaznajne perspektive, jednom reju – „kreativizmom“1. Ipak, nad tom preteom mogunošu u savremenoj sociologiji preovladala je potreba za sintezom ova dva nivoa. Fenomenološka perspektiva postaje pogodna kako za kvalitativna, tako i za kvantitativna istraivanja. Ona obezbe- uje univerzalni (polazni) teorijsko-metodo- loški osnov, što ne mora da znai da je njena primena ograniena na specifine empirijske sociologije koje za predmet svog istraivanja imaju primarno svakodnevni ivot ludi, tj. samo odnose licem-u-lice.
Fenomenološka perspektiva u nauci for- mirana je kroz filozofski pokret nastao na izvorištu dela brojnih filozofa XIX i XX veka, od kojih je najznaajniji Edmund Huserl[Ed- mund Husserl] kao osniva „teorije svesti“. Program fenomenologije ovog nemakog filozofa predstavla sloenu teorijsku shemu, tzv. „strogu nauku“, putem koje se svest razlae na nekoliko konstitutivnih odredni- ca: intencionalnost, saznajnu stupnjevitost, prirodni stav, epoché i transcendental- nu subjektivnost (Bodlovi, 2011: 5559). Fenomenologija ukazuje na razliku izmeu fizikih i psihikih pojava, dvojnu suštinu
– ontološku i transcendentalnu, na intenci- onalnost akata bivstvovanja, na stvarnost
1 Pored toga, re je i o „grupaciji kreativnih sociologija , u koju se smeštaju sociološki fenomenolozi i egzistencijalisti, pa i Veber, zatim interakcionizam, etnometodologija, te neki marksisti (npr. Markuze [Marcuse]) – zajedniko je da naglašavaju ludsko stvaralaštvo i ulogu subjekta i aktivnog aktera u oblikovanju vlastite sudbine.“ (Spasi, 2004: 47)
155 © 2020 (politeia.fpn.unibl.org).
“Creative Commons” (http://creativecommons.org/licenses/by/3.0/rs)
Po pi
S .,
FE N
O M
EN O
LO ŠK
O R
A ZU
M EV
A N
JE M
. V EB
ER O
V O
G P
O ST
U LA
TA S
U BJ
EK TI
V N
O G
T U
M A
EN
JA U
D EL
U A
. Š IC
A , s
tr. 1
53 -1
definisanu pojavama kao „transcendentalno redukovane fenomene“ i svest, koja se konsti- tuiše u doivlajima i aktima kroz „apriorni sistem elemenata“ (Uzleac, 2009b: 89). Feno- menologija je prvobitno poimana kao metod, uspostavlajui tako jedan otklon prema deskriptivnoj psihologiji sa cilem naunog usredsreivanja na doivlaj po sebi (v. Uzelac, 2009a). Premda ovakav metodski postupak zvui solipsistiki, Huserl je utemelenjem fenomenološke redukcije omoguio spozna- ju Ega, fenomene izvan njega, odnose izme- u subjekata i objekata. I sam nauni metod tako dobija izraajnost svoje „ konstruktivne (samoizgraujue) dimenzije“, s obzirom da predstavla konstrukciju nastalu tokom isto- rijskog razvoja (Gordi, 2003: 50).
Intencionalnost, kategorijalni opaaj, apriornost i intersubjektivnost ine pojmov- nu mreu Huserlove fenomenologije. Inten- cionalnost, kao svest o neemu, kluna je karakteristika toka svesti i uslov je transcen- dentalne filozofije (Uzelac, 2009b: 45). Pomo- u kategorija, kao sadraja i materijalnih momenata predmeta, mogui su empirijski ili individualni opaaji i opaaji suštine; njima se pokušava otkriti proimanje subjektivnog i objektivnog: saznanje (koje je po svojoj pri- rodi subjektivno) i objektivno bie (koje je, po sebi, nezavisno od subjektivnog). Tako se i ovde ispostavlja da esencijalno saznanje pret- hodi egzistencijalnom, obrazujui dva oblika suštine i istine kroz samodatost predmeta, jer
„sva stvarnost mogu biti samo pojave“ (Uzelac, 2009b: 105). Takvo saznanje je, dakle, mogue napuštanjem prirodnog stava i zauzimanjem transcendentalnog, odnosno fenomenološ- kog stava:
„ako se fenomenologija hoe razu- meti kao jedna izvorna nauka onda u njenu bit spada distanciranje od svih naivnih (dogmatskih) nauka; ovo samoizgraivanje fenomenologi-
je, suprotstavlanjem naukama što se nalaze u prirodnom stavu, zapoinje iskluenjem prirodnog sveta, a onda iskluenjem fizikih i psihofizikih predmetnosti kao i svih individual- nih predmeta koji se konstituišu u vrednujuem i praktinom delovanju svesti; takoe, iskluuju se i sve vrste kulturnih tvorevina, zatim i svi pro- izvodi tehnikih nauka i umetnosti, rezultati nauka, svi oblici estetskih i praktinih vrednosti, kao i iskluiva- njem onih vidova stvarnosti kao što su drava, obiaji, pravo, religija“ (prema Uzelac, 2009b: 114115). Preuzimanjem izvesne pozicije kartezijan-
ske meditacije, Huserl je iz transcendental- ne intersubjektivnosti utemelio odnos Ega i Drugog, kojima prethodi Alter ego na koji je kasnije ukazao austrijski filozof i sociolog Alfred Šic [Alfred Schütz]. Drugi tako ostaje stvaran u svesti Ega ne kao neko bivstvujui, ve kao fenomen bivstvovanja. Transcenden- talna subjektivnost osnov je intersubjektiv- nosti i svim ludskim biima dopušta da konstituišu svoj objektivni svet. Intersu- bjektivnost je, stoga, „primordijalna monada koja u sebi intencionalno nosi druge monade“ (Uzelac, 2009b: 77). Prema Huserlovom sta- novištu, struktura sfere intersubjektivnosti je monadološka, te takav „monadološki model prikazuje svaki transcendentalni ego, svakog pojedinca kao ogledalo društvene stvarnosti“ (Risteski, 2016: 53). Takva transcendentalna fenomenologija otvara pitanja „suštine“ i
„transcendentalnog ja“, predstavlajui tako i uslov svih filozofija – „prvu filozofiju“, jednu
„eidetsku nauku“ o transcendentalnoj istoj svesti odnosno „istinsku metafiziku“ koja nema posla „s idealnim mogunostima ve sa samom stvarnošu“2. Transcendentalna
2 Metafizika je u Huserlovoj fenomenologiji shvaena kao posebna nauka „o realitetu koja se nalazi
156 © 2020 Published by Politeia (politeia.fpn.unibl.org). This article is an open access article distributed under the terms and con-
ditions of the Creative Commons Attribution license (http://creativecommons.org/licenses/by/3.0/rs)
PO LI
TE IA
.
1 0
· .
2 0
subjektivnost predstavla koncept na osno- vu kojeg je izgraena fenomenologija, dok je pojam tipizacija jedna od najvanijih katego- rija u fenomenološkoj sociologiji.
Fenomenološka filozofija Edmunda Huserla prevedena je na pole fenomenološ- ke sociologije Alfreda Šica kroz koncepte instersubjektivnosti, sveta ivota, prirodnog i redukcionog stava. Šic je nastojao da na kritici prirodnih i društvenih nauka razvije metodologiju kojom bi se objasnilo kako akte- ri u društvenom svetu razumeju i konstruišu društveni svet. U okviru fenomenološke soci- ologije intersubjektivnost predstavlja koncept kojim se definiše društvenost, te tako i odnos izmeu Sopstva i Drugog. Iako je Šicova ana- liza najblia istraivanjima psihologije uma, on nije poricao postojanje društveno-kultur- nih entiteta, ve je smatrao da je zajedniko znanje proizvod tipizacija. Meutim, jedino zauzimanjem fenomenološkog stava bilo bi mogue „otkriti i opisati vane odnose osno- ve koja postoji izmeu odreenih ontoloških domena“ (Šic, 2012: 166). Mundana sfera ima otelotvorenje u svetu ivota (Lebenswelt), kao polju proizvodnje „stvarnosti“. Iz toga proizlazi da je Drugi jedna od suštinskih pretpostavki koju akteri društvenog sveta uzimaju zdravo za gotovo, a koju i Šic ne podvrgava sumnji, ve je prenosi iz pozicije prirodnog stava u apriorne strukture sveta (Hall, 1977: 276). Šic je nastojao da izbegne zapadanje u solipsistiku poziciju, shvatajui intersubjektivnost kao zajedniki svet inje- nja koji se sastoji od odreenih objektivnih struktura izgraenih na temelju subjektivnih znaenja. Primena fenomenološkog stava ne implicira rigidnu granicu izmeu emirijskog i eidetskog pristupa. Eidetski pristup izraz je fenomenološke redukcije, ali se njegovom pri- menom ne poništava injeninost sveta, ve se ona odraava kroz strukture „protuma-
unutar granica stroge nauke“ (Uzelac, 2009b: 72).
enih injenica“. U tom smislu, fenomeno- loškim pristupom ne dobijaju se saznanja o konretnim predmetima, nego o moguim zamišljenim predmetima. Spoznaja subjeka- ta i objekata mogua je kroz ista znaenja – onako kako su konstituisana unutar uma, a zadatak naunika jeste da na osnovu intersu- bjektivnog naunog razumevanja uspostave organizovano znanje i njihove idealne tipove. Takva redukcija predstavlja metodološki apa- rat u istraivanju, odnosno „originalni metod“ koji „vodi do jedne nove teorije indukcije i asocijacije, a takoe otvara put naunoj onto- logiji“ (Šic, 2012: 166). Metodologija Maksa Vebera imala je znatniji uticaj na razvoj ideja u radu ovog austrijskog sociologa, ali kritikim usvajanjem metoda razumevanja u smislu naela „shvatanja pomou tumae- nja“, društvenog delanja i konstrukcija ide- alnih tipova. Šic je teio da ukae na znaaj objektivnih idealnih tipinih konstrukata, kao izraza tipinih modela toka-delovanja i modela idealnih aktera.
FENOMENOLOŠKO ZNAENJE DELA- NJA I POSTULATA SUBJEKTIVNOG
TUMAENJA
Prihvatajui kategoriju društvenog dela- nja kao jednu od klunih za oblikovanje društvenosti i društvene stvarnosti, i isto- vremeno uzimajui metod razumevanja za neposredni izvor saznanja, austrijski teore- tiar Alfred Šic postepeno je razvijao feno- menološki pravac u okviru društvenonaune teorije i metodologije. Fenomenologija bi, tako, bila od pomoi kao filozofska analiza kojom se potpuno odbacuje prirodni stav. Ovaj austrijski teoretiar slae se sa Vebe- rom kada istie stav da fenomenologija nije zasnovana na nekontrolisanoj intuiciji ili nekakvom metafizikom otkrovenju, ve da se ona „nada da e, traei stvarni poetak
157 © 2020 (politeia.fpn.unibl.org).
“Creative Commons” (http://creativecommons.org/licenses/by/3.0/rs)
Po pi
S .,
FE N
O M
EN O
LO ŠK
O R
A ZU
M EV
A N
JE M
. V EB
ER O
V O
G P
O ST
U LA
TA S
U BJ
EK TI
V N
O G
T U
M A
EN
JA U
D EL
U A
. Š IC
A , s
tr. 1
53 -1
69
sveg filozofskog razmišlanja, kada se potpu- no razvije doi do kraja gde sve tradicionalne filozofije poinju“ (Šic, 2012: 151). U takvom znaenju, ona svoje mesto pronalazi „izvan – ili, bole, pre – svih podela izmeu realizma i idealizma“ (Šic, 2012: 151). Znaaj postula- ta subjektivnog tumaenja dat je kroz samo Šicovo odreenje društvene stvarnosti3, pa se i razumevanje društvenog sveta podrazu- meva kao razumevanje naina na koji ludi definišu svoje situacije. Šic je odreene ana- litike modele iz Veberove sociologije preneo u fenomenološku teoriju, posebno postulat subjektivnog tumaenja, izraavajui, ipak, preteno kritiki stav prema razumevajuoj sociologiji.
„Da bi objasnio ludsko delanje, nau- nik mora da se zapita kakav model uma pojedinca moe da bude kon- struisan i kakav tipian sadraj treba da mu bude pripisan da bi se objasni- le primeene injenice kao rezultat aktivnosti takvog jednog uma u jed- noj razumlivoj relaciji. Poštovanje ovog postulata obezbeuje mogunost povezivanja svih vrsta ludskog dela- nja ili njihovog rezultata subjektivnim znaenjem takvog delanja ili rezultata nekog delanja koje je on imao za akte- ra“ (Šic, 2012: 90). Veberov pristup obuhvatao je teorijsku
refleksiju i suštinsko ispitivanje, kreui se izmeu etiri pola: 1) formalnih koncepata znaenja, delanja i društvenih odnosa; 2) idealnih tipova, kao „društveno-istorijskih modela“; 3) teorija koje opisuju i objašnjavaju
3 Društvena stvarnost predstavla „zbir svih objekata i dogaaja u okviru društvenog i kulturnog sveta onako kako ih doivlavaju ludi na zdravorazumski nain ivei svakodnevnim ivotom meu svojim blinjima, povezani sa njima mnogostrukim odnosima interakcije. Upravo je svet kulturnih objekata i društvenih institucija taj u kome smo svi roeni, u kome moramo da se snaemo i sa kojim moramo da se uskladimo. (Šic, 2012: 100).
dugorone istorijske promene; i 4) situacio- ne analize društvenih pojava u bilo kom tre- nutku objektivnog istorijskog vremena (Hall, 1981: 134). Osnovne kategorije koje ine poj- movnu mreu Šicove teorije jesu: zdravo- razumski svet, intersubjektivnost, delanje, projekti i uloge, višestruke stvarnosti (v. Šic, 2012: 2343). Koncept razumevanja (Ver- stehen), na koji je ukazao Maks Veber, ovde predstavla ne samo metodološki postupak tumaenja društvene stvarnosti, ve i uslov njene intersubjektivnosti. Ovaj postulat u iskustvenoj formi predstavlen je, pre svega, u znaenju opšteg principa konstruisanja tipova toka-delanja, odnosno tipizacija neop- hodnih za društveno usklaivanje aktera u zdravorazumskom svetu. Šic ne primenjuje Veberov istorijsko-uporedni metod kojim se moglo opisati i razumeti mnogo više od subjektivnog znaenja aktera, iako su, barem u teoriji, Veberove interpretativne tipizacije kompatibilne sa iskustvima aktera opisanih u svetu ivota koji je predloio Šic (Hall, 1977: 274). Šic je insistirao na projektnom delanju koje obuhvata i spontano postupanje, ali se nije posebno interesovao za posledice dela- nja aktera, ve pre svega za ivu sadašnjost. Meutim, to ne znai da on nije imao u vidu postojanje odreenih konkretnih istorijskih društvenih struktura. Šic je više naglašavao da je akter konstruktor društvenog sveta i da je taj svet ograniene vrste objektivnosti.
Kako je model naunih konstruka- ta zasnovan na modelu zdravorazumskih konstrukata, kao konstrukata prvog reda, postulat subjektivnog tumaenja dobija svoje središnje mesto i u metodološkom znaenju. Tako, osim njega, postoje još dva metodološka postulata – postulat logike konzistentnosti i postulat adekvatnosti. Konzistencijom se omoguava validnost misaonih konstrukata, a adekvatnošu se obezbeuje veza sa subjek- tivnim znaenjem delanja aktera koje bi tre-
158 © 2020 Published by Politeia (politeia.fpn.unibl.org). This article is an open access article distributed under the terms and con-
ditions of the Creative Commons Attribution license (http://creativecommons.org/licenses/by/3.0/rs)
PO LI
TE IA
.
1 0
· .
2 0
balo da bude razumljivo i samim akterima. Šic je insistirao na strogom naunom meto- du i proceduralnim pravilima u istraivanju. Svet ivota smatrao je objektivnim, tj. spolj- nim svetom, koji je povezan intersubjektivno deljenim znaenjima. Spoznaja subjektivnih znaenja je, prema tome, mogua i obavezna na objektivan nauni nain, baš onako kako je to Veber zapoeo:
„Nauni problem, jednom ustanov- ljen, sam odreuje šta je relevantno za naunika, kao i pojmovni okvir referenci koje e on koristiti. To i ništa drugo, kako se meni ini, je ono što za Maksa Vebera znai njegovo postuli- ranje objektivnosti sociologije – njena odvojenost od vrednosnih modela koji upravljaju ili mogu da upravlja- ju ponašanjem aktera na društvenoj sceni“ (Šic, 2012: 111). Iz Šicove metodološke perspektive su,
dakle, izvedeni: 1) trostruko znaenje postu- lata subjektivnog tumaenja – iskustveno, epistemološko i metodološko; i 2) dvostruka konceptualizacija delanja – zdravorazumska i nauna.
KONCEPT DELANJA
Delanje ima veoma bitnu ulogu u objaš- njenju društvene interakcije, odnosno komu- nikacije i društvenosti. Maks Veber je pojam društvenog delanja definisao s obzirom na svesnu orijentisanost ka sadašnjem, prošlom ili buduem ponašanju drugih (Veber, 1976: 15). Delanje kao „manifestaciju ovekovog spontanog ivota“4 u Šicovoj fenomenologi- ji razumemo pomou tri osnovna koncepta: subjektivnog tumaenja znaenja, definicije situacije i horizonata aktivnosti. Da bismo
4 Ovde Šic ukazuje na to da ovek „ne doivlva sve te manifestacije kao delanje, niti doivlava sve svoje delanje kao izazivanje promena u spolnom svetu“ (Šic, 2012: 265).
razumeli koncept delanja, ukazuje se na stav koji ovek zauzima prema dogaajima u sop- stvenom ivot i znaenjima koja pridaje svo- jim odreenim iskustvima takvog spontanog ivota. Tako se i znaenje ne poima kao neko svojstvo „inherentno odreenim iskustvima koja se pojavluju u okviru našeg toka svesti“, ve je ono „rezultat tumaenja nekog iskustva iz prošlosti gledano iz sadašnje take, uz raz- mišlanje o njemu“ (Šic, 2012: 266). Dela su trenutak u vremenu, ali ona dobijaju odree- na znaenja tek kroz retrospekciju, onda kada postanu prošlost aktera. Šic tako „subjektiv- no smislena iskustva koja proizlaze iz našeg spontanog ivota“ naziva „postupanje“, koje moe biti otvoreno (isto delanje) i prikri- veno (isto razmišlanje) (Šic, 2012: 267). Za pojmovno odreenje delanja nije toliko bitno svojstvo prikrivenosti ili otkrivenosti, koli- ko je vaan element namere, odnosno svesna usmerenost, o emu je pisao Veber (1976).
„Postupanje koje je unapred osmišle- no, to jest ono koje je zasnovano na unapred smišlenom projektu, moe- mo nazvati delanje, bez obzira na to da li je otvoreno ili prikriveno. Kada je re o potonjem, treba razlikovati da li na projekat ima uticaja odree- na namera da se on ostvari – izvede, i dovede do oekivanih rezultata. Takva namera preobraava puku prvobitnu misao u cil, a projekat u odreenu svrhu.“ (Šic, 2012: 268) Ovo objašnjenje blisko je onim koja, ume-
sto upotrebe termina postupanje, direktno prilaze pojmovnoj aparaturi biheviorista koristei termin „ponašanje“. No nadale, iz prikazane perspektive delanje se moe tumaiti kao izvoenje i kao injenje, dok se projektovano prikriveno delanje bez namere moe preobraziti u oblik fantazije (Šic, 2012: 268). Aspekti namere i cila veoma su vani za odreenje društvenog delanja. Ono što nazi-
159 © 2020 (politeia.fpn.unibl.org).
“Creative Commons” (http://creativecommons.org/licenses/by/3.0/rs)
Po pi
S .,
FE N
O M
EN O
LO ŠK
O R
A ZU
M EV
A N
JE M
. V EB
ER O
V O
G P
O ST
U LA
TA S
U BJ
EK TI
V N
O G
T U
M A
EN
JA U
D EL
U A
. Š IC
A , s
tr. 1
53 -1
vamo injenjem jeste presudno za ustanovla- vanje stvarnosti sveta svakodnevnog ivota:
„budno sopstvo integriše u svoje inje- nje i pomou njega svoju sadašnjost, prošlost i budunost u jednu speci- finu vremensku dimenziju; ono se realizuje kao odreena celina u svo- jim inovima injenja; ono komuni- cira sa Drugima kroz te inove“ (Šic, 2012: 268). Delanje pojedinca kao uesnika svakod-
nevnog ivota oblikovano je njegovom bio- grafskom situacijom, dok je pozicija naunika kao posmatraa u svakodnevnom ivotu odreena njemu svojstvenom naunom situa- cijom (Šic, 2012: 111). I jedni i drugi konstru- išu misaone objekte kao integralne elemente društvene stvarnosti, ali iz razliitih moti- va i to tako da konstrukcije naunika pred- stavlaju analitike kategorije „drugog reda“
– objektivne idealne tipine konstrukte. Nau- ni konstrukti izvedeni su na osnovu kon- strukcija „prvog reda“ – odnosno na osnovu konstrukcija zdravorazumskog sveta. Zato je jedan od osnovnih zadataka društveno-na- unog delanja „rekonstrukcija naina na koji ludi u svakodnevnom ivotu tumae svoj sopstveni svet“ (Šic, 2012: 43). Preciznije, prvi zadatak društvenih nauka jeste istraivanje
„opštih principa u skladu sa kojima ovek u svom svakodnevnom ivotu organizuje svoje iskustvo, posebno ono vezano za društveni svet“ (Šic, 2012: 107). Alfred Šic je, uostalom, izdvojio jedan postulat moderne sociologi- je, koji se odnosi na definiciju situacije kao središnje kategorije njegove razumevajue fenomenologije. Kada akter…