1

Јеромонах Дамаскин Кристенсен

ЕВОЛУЦИОНИЗАМ И РЕЛИГИЈА БУДУЋНОСТИ

Еволуција није ни делимично тачна ни делимично нетачна. Она је проистекла из

једне целовите философије о свету и животу, односно из захтева да буде

прихваћена као таква. Научна хипотеза је од сасвим секундарне важности.

- О. Серафим

Аргумент против наводно „научне“ теорије еволуције није сам по себи научан...

Аргумент против ње је теолошки, и садржи импликације које су потпуно

неприхватљиве за православље. То су импликације од којих се не може побећи и

које користе сви заступници теорије еволуције, при чему су теисти и

спиритуалисти гори од атеиста.

- О. Серафим

Али се бојим да као што Еву превари змија лукавством својим, да се тако и мисли

ваше не одврате од простодушности која је у Христу.

- 2. Кор. 11, 3

1. Крај научног материјализма

Свима који су свесни интелектуалне климе на почетку новог миленијума јасно

је да научни материјализам губи свој некадашњи значај. Широко распрострањено

интересовање које подстичу радови попут професора Џонсона и Бехеа указује на

чињеницу да јавност није задовољна стандардном неодарвинистичком теоријом

која настанак целокупног живота и свих живих бића објашњава чисто

материјалним узрочницима. И заиста, 1996. године, покојни атеистичко-агностички

еволуциониста, Карл Саган, осудио је чињеницу да ''само девет процената

Американаца прихвата кључно откриће биологије да су људска бића (и све друге

врсте) постепено еволуирала од старијих бића, при чему није било потребе за

Божанском интервенцијом у било ком облику''. Ово натуралистичко објашњење

порекла живота није ништа до ''философија будала'' како га је Отац Серафим

називао, а према речима Абрахама Линколна, „не можете варати све људе све

време“. И тако, дарвиновско здање, које јенауком доминирало дуже од једног века,

сада почиње да се руши.

Отац Серафим је то предвидео. Још седамдесетих година овог века он је

предвиђао пропаст атеистичког комунизма, заједно са пропашћу

атеизма/агностицизма у модерној науци и философији. Знао је да је њихова

пропаст неминовна јер марксистички дијалектички материјализам и дарвинистички

научни материјализам човеку ускраћују његову природну потребу за вером, која се

не може коначно потиснути. У једном дубљем смислу, о.Серафим је знао да ће

бескомпромисни материјализам пропасти јер, у складу са пророштвима садржаним

2

у Светом писму и светоотачким селима, преваре последњих времена неће бити

атеистичке/агностичке већ псеудо-духовне природе. Оне неће садржати (барем не

на почетку) отворени покушај да се уништи традиционално хришћанство, већ ће

настојати да подрију хришћанство тако што ће га денатурализовати и вешто га

заменити нечим другим.

Према речима о. Серафима, за људе који више не осећају лепоту

традиционалног хришћанства, повлачење атеизма/агностицизма из науке,

философије и политичке власти подудараће се са повратком деизму масонерије,

„новој религији“ из које је израсло модерно Доба револуције. У току Курса о

опстанку који је одржао 1975. године, о. Серафим је рекао: ''Идеал Доба

просветитељства (које је непосредно претходило Добу револуције) био је деизам, а

модерна масонерија је потекла управо из те атмосфере. Деизам представља

веровање у Великог Архитекту: Бога који је негде далеко на небу и нема додира са

нама. Деистичка идеја масонерије јесте сила одговорна за покретање Француске

револуције и целокупног револуционарног покрета наших времена. Деизам - који

данас делује прилично старомодно и неосновано – опстао је у масонским ложама

из једног веома битног разлога. Наиме, свеукупни модерни поглед на свет није

атеистички, није агностички; свет верује у Бога. Период у коме агностицизам и

атеизам замењују хришћанство само је привремен. Његова сврха је да се отараси

истинског Бога традиционалног хришћанства да би људи могли да се врате и

прослављају ''правог Бога'' у складу са револуционарном философијом, што масони

чине све до данас. Велики Архитекта јесте нови Бог.''

Када је писац овог текста први пут упознао о. Серафима на Калифорнијском

универзитету у Санта Крузу, 1981. године, о.Серафим је предвидео пропаст

атеистичког комунизма у Русији, као и појаву новог глобалистичког система који

ће бити изграђен на темељима које је положио комунизам. Сувишно је рећи да се у

годинама после његовог упокојења његово прпрочанство засновано на Светом

Писму и светоотачким делима показало запањујуће тачним, и да се његова

истинитост и даље потврђује.

У говору који је одржао на универзитету, о. Серафим је тврдио да ће, за

разлику од Марксовог и Лењиновог традиционалног материјалистичког комунизма,

нови глобализам свету понудити псеудо-духовност. ''Комунизам'', рекао је он, ''не

представља коначно решење, јер је по својој природи веома негативан. У ствари,

уколико погледате шта се у Русији дешава у последњих десет или двадесет година,

видећете да тамо влада снажан револт, барем кад је у питању народна свест.

Диктатура је јака као и увек, поготово у последње две године, хапшења су поново

учестала; ипак, све је већи број оних који устају против система, не у виду оружане

побуне већ у својим умовима, и задобијају независност. Што значи да ће пре или

касније тај систем пропасти. И тако, комунизам не представља право решење; он не

може да покори цео свет и донесе срећу, како тврди. Али у међувремену он

припрема терен за једну веома важну ствар која мора да се оствари пре краја света,

а то је настанак јединствене уједињене светске владе, из које је хришћанство на

неки начин избачено. А комунизам то веома вешто ради.

3

Али да би се људима пружила ′духовна′ основа за настанак јединствене

светске владе, мора постојати нека виша сврха: у идејама Уједињених Нација, на

пример, налазимо нешто што наликује на духовни одговор. 1)

Уједињене Нације

тврде да се залажу за оснивање јединствене светске владе која неће функционисати

као тиранија, нити ће бити заснована на некој појединачној идеји попут комунизма,

већ на нечему веома неодређеном, без икакве хришћанске основе. Заправо, пре

неких двадесетак година изграђена је капела за медитацију у згради Уједињених

Нација и у то време се водила велика расправа о том ешта ће бити предмет

обожавања у новоизграђеној капели. То не може бити Крст, јер би се тиме одмах

одредили као хришћани; не може бити ни неки од муслиманских или

хиндуистичких симбола јер би их то идентификовало; тај предмет мора бити изнад

свих религија. Коначно, одлучили су да то буде плоча од црног камена. Људи

ддоживљавају велико страхопоштовање пред тим каменом, као пред идолом: веома

нејасно осећање верске природе. Наравно, сви поседују верска осећања: она се не

могу сакрити и она су разлог пропасти комунизма.Али те неодређене верске ствари

представљају управо оно за шта ђаво воли да се ухвати. Уколико свим срцем

припадате некој одређеној вери, може вам се десити и да погрешите, али нема

грешке коју Бог не може да опрости. Међутим, уколико немате никаква одређена

верска убеђења и предате се некој врсти неодређене идеје, онда наступају демони и

отпочињу своје деловање.''

______________

1) Разлика између међународног комунизма и глобализма Уједињених Нација није

тако стварна како се чини. Од седамнаест појединаца који су, према подацима

Стејт Департмента, обликовали америчку политику која је довела до формирања

Уједињених Нација, сви сем једног су касније идентификовани као тајни чланови

Комунистичке партије САД. Први генерални секретар Уједињених Нација, који је

организовао конференцију на којој је састављена повеља Уједињених Нација, био

је човек који је касније осуђен као совјетски агент: Алџер Хис.

4

2. Еволуционизам и философија антихриста

Као што смо већ видели, традиционални атеистички комунизам био је

еволуционистички како због тога што је пропагирао (а у случају лењинизма и

наметао) натуралистичко објашњење порекла живота, тако и зато што је сматрао да

је људско друштво, попут биолошких система, природно еволуирало од стања

нижег до стања вишег реда. Постојање дубоке везе између марксистичког

комунизма и дарвинистичке еволуције признао је и сам Маркс, ватрени присталица

дарвинових идеја.

Када марксизам пропадне, његова паралела, дарвинизам, нужно мора да

пропадне заједно са њим. Ипак, како је учио о. Серафим, ове две доктрине и нису

циљ саме по себи. У времену отпадије чији је виновник непријатељ нашег спасења,

оне представљају само оруђе којим се уништава вера у традиционалног

хришћанског Бога, чиме се припрема пут за оно што је о. Серафим назвао

''религијом будућности''. Анти-традиција и антихришћанство марксистичког

комунизма и дарвинистичког еволуционизма служе само као припрема за нешто

далеко горе: контра-традицију и лажно хришћанство које ће, '' преварити, ако буде

могуће, и изабране'' (Мт. 24, 24).

Баш као и што нови глобализам – који се сада приказује под маском

духовности – представља логични наставак атеистичког комунизма, тако и нови

''одуховљени'' еволуционизам представља логични наставак традиционалног

дарвинизма. Ово је тренутак, веровао је о. Серафим, у коме ће се наука

комбиновати са религијом, и створити универзалну, еволутивну синтезу.

Идеја еволуције неће умрети заједно са крајем материјалистичког марксизма

и дарвинизма, већ ће наставити да припрема човечанство за религију будућности, и

то стога што еволуционизам представља више од настојања да се порекло васионе

објасни без помена о Богу. Еволуција, сасвим независно од позиције коју заузима у

контексту научног материјализма, представља суштински елемент у долазећој

противтрадицији чији ће циљ бити задовољење човекових верских потреба.

''Сасвим је могуће'', писао је о. Серафим, ''да је еволуција (интелектуални)кључ

напада на Цркву, као и кључ саме 'философије' (а тако нешто заиста постоји!)

долазећег антихриста.''

Занимљиво је приметити да је у току Курса о опстанку, о. Серафим

предавање о еволуцији сврстао у део под називом ''Нова религија''. Али он

претходником ове религије није сматрао Чарлса Дарвина, и његово крајње

механистичко становиште. Напротив, према мишљењу о. Серафима, њен прави

претходник јесте Тејар де Шарден, који је настојао да комбинује еволуционистичку

науку са еволуционистичком духовношћу. ''Тајеризам је'', писао је о. Серафим, ''

'хришћанство' ( и 'православље') будућности, или још боље њихов метафизички

основ.'' О. Серафим је Тејара назвао ''пророком'' и ''претечом'' антихриста.

Наш циљ је да предвиђања о. Серафима сагледамо у контексту развоја

интелектуалних трендова у току готово две деценије од његовог упокојења, и да те

нове трендове, у исто време, сагледамо у контексту традиционалног православмог

5

погледа на свет. Међутим, пре него што пређемо на разматрање тренутног стања,

вратимо се уназад и размотримо мало детаља идеје човека кога је о. Серафим

назвао пророком религије будућности.

6

3. Тејар де Шарден као ''пророк''

Тејар де Шарден је и сам тврдио да има намеру да оснује нову религију. У

једном писму је написао:

„Као што вам је већ познато, доминантно настојање које руководи свим

мојим интересовањима и залагањима јесте настојање да у себи установим нову

религију (која би се могла назвати бољим хришћанством) и пренесем је другим

људима; биће то религија у којој Бог личност више није велики неолитски

поседник из прошлости, већ постаје душа света; верски и културни стадијум у

коме се налазимо то изискује.“

Тејар се одушевљавао чињеницом да ова нова религија ''буја у срцу

модерног човека, из семена посејаног идејом еволуције''. ''Религија земље'',

пише он, ''креће у сукоб са религијом неба.'' По његовим речима то је ''религија

будућности''.

Тејар је повремено писао о сопственим духовним искуствима, из којих

намерава да развије нову религију. Он, на пример, говори о томе како је

космичку конвергенцију и христичку емергенцију (концепти и термини које је

сам измислио) ''осетио у самој сржи свог бића... Они су бесконачно реаговали

један са другим у бљеску изванредног сјаја, ослобађајући својом имплозијом

светлост таквог интензитета да је преобразила (чак и 'трансупституисала') саму

срж Света пред мојим очима.“

На другом месту, он говори о парапсихолошком открићу ноосфере, коју он

види као свесни сферни омотач или ауру која се протеже ко земље:

''То није све: око свесног видљивог протоплазматског слоја (тј. биосфере)

крајњи омотач је почео да се указује пред мојим очима, преузимајући сопствену

индивидуалност и одвајајући се постепено, као светлосна аура. Овај слој не

само што је био свестан, већ је имао и способност мишљења, и од тренутка када

сам га појмио, тамо увек налазим суштину или још боље, саму душу Земље,

сконцентрисану у све блиставијој и конзистентнијој форми.''

Касније ћемо детаљније разматрати природу оваквих духовних доживљаја.

За сада је довољно истаћи да су они повезани управо са оним ''неодређеним

идејама'' уз помоћ којих, како је о. Серафим рекао, ''наступају демони и

отпочињу своје деловање''

Попут себи сродног ''пророка'', Фридриха Ничеа, Тејар је сматрао да је он

можда једина особа у историји света која је примила такво једно откровење. У

чланку који је написао само месец дана пре смрти, Тејар каже: ''Како то да, када

погледам око себе, још увек задивљен оним што сам видео, увиђам да сам ја

готово једина особа своје врсте, једини који је видео? ... Када ме питају, не могу

да наведем ни једног јединог писца, ни једно једино дело, које садржи један

опис чудесне ''дијафаније'' која је за мене преобразила читав свет.''

Само су се у њему, тврди Тејар, '' љубав према Господу и вера у свет'' стекли

тачно у оној пропорцији неопходној за њихово спонтано стапање. Он даље

7

предвиђа да ће се оно што се одиграло само у њему једног дана десити на

универзалном нивоу: '' Пре или касније, доћи ће до ланчане реакције. То је још

један доказ да Истина мора да се објави само једном, у једном уму, да би

спречила да јој било шта икада онемогући да се прошири и распламса на

универзалном нивоу.''

Упркос томе што је Тејар тврдио о себи, о. Серафим је сматрао да Тејар није

једини утемељивач нове религије. У једном писму он је написао:

'' Мислим да је С. преценио Тејаров директни утицај на ''ново хришћанство''.

Ту фразу је (мислим) сковао (Клод де) Сен-Симон пре 150 година и пре Тејара,

тло је добро припремиљено за њу. Тејар се вероватно појавио баш у правом

тренутку да искористи модернистичку струју и наведе све да сматрају да је он

тај који ју је измислио.''

8

4. Елементи тејаризма

Треба имати на уму да, према мишљењу о. Серафима, ''хришћанство

будућности'' неће бит Тејаризам per se, мада ће се заснивати ''метафизичком

темељу'' које је Тејар већ поставио. Саставни делови овог темеља могли би се

укратко приказати на следећи начин:

1.Пенентеизам. И док је сам Тејар хвалио оно што је он називао

''хришћанским пантеизмом'' 1)

, његова доктрина би се прецизније могла назвати

панентеизмом. Речничка дефиниција панентеизма гласи: ''Доктрина да Бог садрћи

свет као део, али не и целину, Свог бића.'' Из Тајерове изјаве да је свет ''део, аспект

или фаза Бога'' постаје јасно да се његово учење прецизно уклапа у горе наведену

дефиницију. Говорећи о ''делу Бога'' који сачињава космос који еволуира, он каже:

''Морамо бити довољно пажљиви да приметимо да под овим еволутивним аспектом

Омега открива само половину свог бића.''

Према Тејаровом уверењу, будући да је свет Бог, и да тај свет еволуира, и

сам Бог је у процесу еволуције – или барем онај ''део'' света кои је Бог. Он је писао

да ''Свет 'ендоморфизује' Бога'', и да се ''Бог 'трансформише' отеловљујући нас''. У

исто време, веровао је да је Бог и онај који еволуира и крајња тачка еволуције:

''тачка Омега.'' Према томе, тврди он, природно је да ће у еволуцији људске свести

онај нови ''Бог-космогенеза'' заменити ''Бога – Оца од пре две хиљаде година''.

Овакав став, наравно, природно подразумева постојање неког неодређеног

верског импулса према самом космосу. Тејар, стога, говори о свом ''унутрашњем

пориву... да тражи Божанство које није у расцепу са физичким светом, већ кроз

материју, и на неки начин, у јединству са материјом.''

2. Ванкосмичка интелигенција није створила свет. У чланку под називом

''Забелешка о суштини трансформизма'', тејар пише да права поента еволуције није

у томе да су гмизавци потекли од риба, итд. Поента еволуције је у чињеници да се

порекло живота и врста може правилно разумети на основу ''физичке повезаности''.

Он сматра изненађујуће небитним да ли се ова повезаност схвата као ланац

порекла, у складу са Дарвиновом теоријом, или можда постоји нека друга врста

повезаности. Битно је само да одбацимо могућност ''интервенције неке

ванкосмичке интелигенције'' у деловању Природе.

На који начин се ова идеја, која је у складу са идејом атеиста-материјалиста,

слаже са Тејаровим концептом ''духовне еволуције''? Према Тејаровом мишљењу,

васионски Бог није нека ''ванкосмичка интелигенција''; космос јесте Бог, ''душа

Земље''. Свет је Божије ''тело''; према томе, природни процес еволуције – ''физичка

повезаност'' – у исто време представља и ''духовни'' процес, односно повезаност.

______________ 1)

Пантеизам је ''доктрина према којој не постоји Бог већ комбинација сила и закона који се

манифестују у постојећој васиони'' (Вебстеров Third New International Dictionary)

9

Тејар је чак ишао дотле да теорију ''духовне селекције'' прогласи за еволутивни

механизам који би се могао придодати дарвиновској идеји о природној селекцији

или је заменити.

Насупрот хришћанској доктрини о свемогућем, непролазном Богу Који

ствара одмах и без напора, Тејаров еволуционистички Бог ''ствара с напором'' и

''неминовно пролази кроз велики број посредника и превазилази читав низ

неизбежних ризика.''

3. Не прави се разлика између психолошког и духовног. '' Све што постоји

јесте материја која се претвара у дух'', пише тејар. ''На свету не постоје ни дух ни

материјасами по себи; 'састав космоса' јесте 'дух-материја'.''

На другом месту је написао да ''са чисто научног и емпиријског

становиштва, право име за 'дух' јесте 'одуховљење'.'' Дух је, према томе, процес,

''постепен и систематски прелазак из несвесног у свесно, и из свесног у

самосвесно.''

Баш као што концепт биолошке еволуције подрива разлику између

створених природа живих бића – подразумевајући, попут Еразмуса Дарвина,

''јединствену живу нит'' која их све повезује – тако и Тејаров концепт духовне

еволуције (свести која постаје дух) подрива разлику између психолошког и

инстински духовног.

4. Нихилизам: уништење Истине. ''Свуда око нас'' пише Тејар, ''и у нама

самима, налази се Бог у процесу 'промене': он постаје све блиставији, а његове боје

попримају све блиставији сјај.'' Уколико се Бог Творац мења, онда не постоји

непроменљиви Први Принцип , не постоји основ за Апсолутну Истину.

Еволуционизам, тако, представља израз нихилизма, а према дефиницији Фридриха

Ничеа: '' Непостојање истине; непостојање апсолутног стања ствари – ниједне

'ствари саме по себи'. Само то је Нихилизам, и то нихилизам најекстремније

врсте.'' Према томе, оно што је о. Серафим називао ''метафизичком основом''

Тејаризма заправо представља потпун недостатак такве једне основе.

5. Хијализам: инверзија Истине. Тејар је веровао да ће се спиритистички

принцип ноосфере – ''душе Земље'' - временом стопити у тачки Омега, и да ће у

том тренутку ''део Бога'' који је еволуирао у свету коначно достићи врховно

Јединство.

У Тејаровој доктрини, коју је он назвао космогенезом, христичком

емергенцијом, итд. наилазимо на екстреман и невероватан израз онога што је

о.Серафим дефинисао као хијализам: веровање у могућност овог палог света да

достигне савршенство. Хијализам, учио је о. Серафим, јесте наличје нихилизма; то

је ''позитиван'' садржај који испуњава празнину која наступа после нихилизма. Баш

као што еволуција представља логичну последицу нихилизма, хијализам (према

речима о. Серафима) представља ''готово неизбежан закључак који се изводи'' из

еволуције. Док нихилизам представља негацију Истине (анти-Истину), хијализам

представља апсолутну инверзију истине (контра-Истину).

10

На једном месту, о.Серафим објашњава:

''Целокупна 'еволуционистичка философија' која је данас овладала умовима

људи, наводи их да, често сасвим несвесно, поверују у становиште о стварању

света и животу које представља сушту супротност хришћанским учењима:

једноставно рађа комплексно, дивљаштво ''еволуира'' у цивилизацију, несавршено

рађа савршено, ''напредак'' итд. Православље учи да је савршено својим падом (из

Раја у пали свет; чак и историјски гледано, Свети Оци примећују општи пад

човечанства пре Христовог доласка...) постало несавршено, и да ће човек у

последњим данима бити на много нижем духовном нивоу него у раној Цркви... ;

неисквареност и бесмртност претходе искварености и смртности. Савршенство и

бесмртност долазећег доба (раја) неће настати као последица развоја или

''еволуције'' садашњег света (како тврди Тејар де Шарден...), већ ће представљати

његов коренити преображај.''

6. Човек постаје Бог. Коначни циљ ове инверзије, наравно, нужно

подразумева изопачени концепт обожења човека. Тејар указује на то да нас ''у

будућности чека једна кључна и коначна тачка ултра-очовечења, која ће одговарати

потпуном одразу ноосфере у самој себи.'' ''Зар је замисливо'', пита он, ''да ће

Човечанство, на крају сопствене тотализације... можда достићи кључни ниво

зрелости када... ће се одвојити од ове планете и придружити се једној истинитој,

неповратној суштини ствари, тачки Омега?''

У току Курса о опстанку, о. Серафим је говорио о лажном обожењу човека

са освртом на Ничеову идеју Надчовека:

''Савремени писци попут Ериха калера говоре о томе како промене у

модерном друштву, било физичке или идејне, производе оно што он назива

муатцијом, неком врстом ''новог човека''.1)

А уколико, поврх свега, узмемо у обзир

такозвану научну идеју еволуције, у коју је Ниче заправо веровао, видимо да идеја

о настанку ''новог човека'', или Надчовека, уопште није ствар маште. То је стварна

идеја до које је западни човек стигао природно, логичким путем, тако што је отпао

од Бога и покушао да пронађе нову религију.''

О. Серафим је сматрао да је Ниче, заједно са Тејаром де Шарденом, главни

пророк антихриста. Док је Ничеова улога била негативнија, будући повезана са

нихилизмом, Тејарова порука имала је привид позитивности, будући повезана са

еволуционистичким хијализмом. Али како показује горе наведени цитат

о.Серафима, и Ниче је био еволуциониста, а и хијалиста у свом ишчекивању

Надчовека.

______________ 1)

Немачки мислилац Ерих Калер (1885-1970) писао је: ''Снажна тенденција ка разорењу и

поништењу појединца...која је очигледно присутна у најразличитијим струјама модерног

живота – економској, технолошкој, политичкој, научној образовној, психолошкој и

уметничкој – јесте, како се чини, толико преовладавајућа да нас наводи да је доживљавамо

као истинску мутацију, трансформацију људске природе.'' (Калер, Кула и бездан, стр. 225-

26).

11

На основу Ничеових речи, о. Серафим је на следећи начин дефинисао

философију која се налази у основи двадесетог века: '' Бог је мртав; према томе,

човек постаје Бог, и све постаје могуће.'' Бог кога је Ниче прогласио мртвим јесте

наравно Бог традиционалног хришћанства. Међутим, као штосмо већ видели, ова

''смрт Бога'' је само привремена фаза која треба да припреми пут за долазак новог

деистичког бога, са којим би човек коначно требало да се сједини, у складу са

Тејаровом изокренутом визијом ''ултра-хоминизације''.

7. Еволуција замењује Христа у улози Спаситеља. Ова идеја је отворено

исказана у богохулној изјави коју је Тејар написао само неколико месеци пре

смрти: ''Христос је, уистину онај који спасава – али зар не би одмах требало додати

да је Христос у исто време и сам спасен Еволуцијом?'' Према Тејаровој замисли, и

Христос је производ еволуције, према томе еволуција је већа од Христа.

Уколико је еволуционизам тачан, онда мора да је прошло на милионе година

смрти пре него што су од ''хоминоида'' постали људи. Према његовом мишљењу,

наравно човеков пад описан у књизи Постања и непосредна последица тог пада –

смрт - могу се тумачити само алегоријски. Овим се у потпуности пориче разлог

доласка христовог, који је распет и васкрсао из мртвих да би спасао човечанство из

глиба, какав то онда ''пад'' Христос треба да преокрене?

У овоме се најјасније види резултат еволуционистичког извртања Истине. У

складу са истинским хришћанством, неопходно је да се Спаситељ умеша у историју

света и да на чудесни начин преокрене његову пропаст, док у складу са

еволуционизмом, детерминистички, ''унутар-космички'' процес природно доводи до

тенденције узлажења, чинећи тиме Спаситеља сувишним.

И сам Тејар нам је ово јасно дао до знања. ''Морамо направити избор'', каже

он,''еволуција или интрузија''. Под интрузијом подразумева управо ''интервенцију

ванкосмичке интелигенције'', коју он, како смо видели, категорички одбија. Избор

између ''еволуције или интрузије'' односи се на искупљење човека баш као и на

порекло живота. Човечанству је неопходан Спаситељ. Еволуционизам, у складу са

сопственом философијом, укида потребу за ''интрузијом'' ванкосмичке

интелигенције у људску историју – што се одиграло када је трансцендентни Бог

ваплоћен у Исусу Христу - јер је еволуција сама по себи постала нека врста

спаситеља. Због тога је, како каже др Волфганг Смит у својој вредној студији

Тејаризам и религија, ''тачно да је Тејар буквално обоготворио еволуцију.''

12

5. Нова еволуционистичка синтеза

Будући да смо у настојању да одредимо метафизичке основе ''религије

будућности'' размотрили све поставке Тејаризма, још једном би требало да

нагласимо Тејар није крајњи извор идеја за које се залаже. Према речима

о.Серафима, ''Заиста постоји 'дух времена' '' – а на том духу почивају Тејарове

поставке.

Када је Тејар умро, 1955. године, неодарвинистичка теорија постепеног

еволутивног развоја приближавала се врхунцу своје популарности. Синтеза

еволуције и духовности коју је он извео уклапала се у интелектуалну климу

његовог доба. Ово се одразило у његовој идеји ''духовне селекције'' : одуховљеног

гледишта на неодарвинистичку природну селекцију.

Али, како смо видели, интелектуална клима се значајно променила од

Тејарових времена. Сада, када неодарвинистичко здање почиње да се руши, настаје

нова синтеза еволуције и духовности – синтеза која задржава метафизичке темеље

које је положио Тејаризам, али која узима у обзир нове правце мисли.

Један од главних виновника те нове синтезе јесте савремени амерички писац

Кен Вилбер. Као најутицајнији мислилац у покрету познатом под називом

трансперсонална психологија, Вилбер сада ужива велику популарност међу

духовно настројеним интелектуалцима. И председник САД Бил Клинтон и

потпредседник Ал Гор читали су његове књиге и скренули пажњу јавности на њих.

Са шеснаест књига преведених на више од двадесет језика, он је у овом тренутку

амерички академски писац са највише преведених књига. Ми нисмо у позицији да

утврдимо да ли ће његов утицај бити дугог века, као што је био случај са Тејаром

де Шарденом. Оно што нас сада забрињава јесте чињеница да је он, како се чини,

више од свих других модерних писаца-мислилаца, предводник духа овог времена.1)

Вилбер не претендује да буде оригинални мислилац. Како тврди, задатак

који је себи задао јесте да прикупи ''оријентациона општа места''; односно, да узме

оно што сматра ''најбољим'' из свих извора, и да све то уврсти у једну философску

синтезу. У њговом раду наилазимо на потврду онога што је о.Серафима написао

пре две деценије:

''Једна од карактеристика модерних струја мишљења јесте ''универзализам''

- покушај остварења синтезе која ће укључити сва ''делимична'' становишта:

масонерију, екуменизам, хегелијанизам, бахајство, унитаријанизам, јединство свих

религија. Ето шта ''еволуционистичка'' философија заправо представља –

''универзалну'' теорију којом се све објашњава, и све оправдава онакво какво јесте –

универзално спасење, космички поглед на читав свет који ступа у универзалну

хармонију ствари онаквих какве јесу.'''

_____________

1) Знак тога – или, боље рећи, резултат тога – јесу речи Ан Годоф, садашњег

директора највећег издавачког конгломерата на свету, Рандом Хаус, која је рекла:

''Не постоји писац на овоме свету чија бих дела радије објавила од Кена Вилбера.''

13

Вилбер, састављајући нову синтезу свих ствари (један од његових

најпопуларнијих наслова јесте Сажета историја свега), полази од ''традиција

мудрости'' (тј. традиционалних религија и философија, како источних тако и

западних), западњачких философа и модерних психолога и научника, све време

пратећи савремену популарну културу и трендове да би, како каже, могао да

''уочи zeitgeist.1)

Он ужива велико поштовање својих читалаца и колега због

наводне способности да у књижевном делу обједини буквално хиљаде

интелектуалних извора у исто време. У очима многих, његови описи достизања

узвишених нивоа тибетанске будистичке медитације и искуства стапања са

трансперсоналним апсолутом, који он назива (намерно користећи уопштени

термин) ''Духом'', само доприносе утиску о његовој сјајној умности.

Иако Вилбер цитира наводе из Тејара де Шардена , користећи његову

терминологију и одаје му хвалу, он се, строго говорећи, не може назвати

Тејаровим присталицом. Тејарова дела представљају само делић хиљада других

извора које је Вилбер укључио у свој систем. Међутим, од велике важности је

чињеница да је Вилбер, преносећи срж модерне философије, створио

интегралну визију духа времена; а она је, по свим својим главним поставкама

Тејаристичка!

Оквир Вилберове синтезе универзалне мудрости јесте идеја еволуције

унутар онога што он назива ''Великим Гнездом Бића''. Он с правом примећује:

''Уколико уопште постоји јединствена идеја која доминира модерним и

постмодерним умом уопште, то је еволуција.'' Попут Тејара, и он је веома

заинтересован за науку, будући да се на постдипломским студијама бавио

биохемијским истраживањима, све док га интересовање за философију и

духовност није подстакло да преусмери своје активности. Попут Тејара, и он

кроз своја дела настоји да потпомогне комбиновање науке и религије, а недавно

је написао и књигу на ту тему, Брак разума и душе: интегрисање науке и

религије (1998).2)

Он спремно прихвата најновије теорије којима научни

материјализам покушава дас објасни васиону без Бога – од Великог праска пре

петнаест милијарди година до еволуције човека ''из једноставних, бесловесних и

беживотних атома'' – а затим настоји да те теорије прожме духовношћу.

Вилбер своју философију назива ''еволуционистичким панентеизмом'' .

Према његовој формулацији, еволуцији претходи ''инволуција'' : Дух који се

манифестује у васиони, а затом заборавља да је Дух. Он пише: ''Дух се у

васиони манифестује тако што се ''избацује'' или ''празни'''да би створио душу,

која се кондезује у ум, који се кондезује у тело, које се кондезује у материју,

која представља најгушћу форму од свих. Сваки од тих нивоа је још увек ниво

Духа, али сваки од њих представља умањену верзију Духа, или барем верзију на

''нижем нивоу''. На крају процеса инволуције, све више димензије су, у

_______________

1) Zeitgeist је немачки назив за ''дух времена''.

2) Ово је књига за коју су председник Клинтон и потпредседник Гор показали

посебно интересовање

14

потенцијалном облику, садржане у најнижој материјалној димензији. А када

материјални свет нагло настане (уз помоћ, рецимо Великог праска), онда може

доћи до обрнутог процеса – односно еволуције – преласком од материје до живих

тела, а затим преко симболичких умова до сјајних душа, и до самог Духа. У овом

развоју или еволутивном расплету, сваки следећи ниво не одбацује нити пориче

претходни ниво, већ га, напротив, садржи или прихвата, баш као што се атоми

садрже у молекулима, који се садрже у ћелијама, које се затим садрже у

организмима. Сваки ниво представља целину која, опет, представља део веће

целине. ... Другим речима, сваки ниво еволутивног развоја трансцендира, али и

укључује, претходни ниво (али и укључује претходне нивое), док Дух

трансцендира и садржи апсолутно све.''

Вилбер каже да духовно гледиште еволуције мора заменити материја-

листичко гледиште, и примећује да научни материјализам сада, што је иронија

историје, припрема пут за ''еволуцију изнад рационалности''. У застрашујућој

инверзији онога што је најавио о. Серафим, Вилбер каже да рационализам

/материјализам (који он назива менталитетом ''равнице'') представља само корак у

еволутивном ратвоју човека: корак даљењ од старих религијских поставки, који

човеку омогућава да достигне виши појам Божанства. И тако, према Вилберовом

мишљењу, материјализам има позитивну функцију, иако мора да нестане да би

усзупио место новој религијској свести.

Примећујући растуће расцепе у неодарвинистичком здању који су се

појавили после Тејарове смрти, Вилбер тачно запажа да дарвинистичка теорија

''еволуције путем природне селекције... уопште не може да објасни

макроеволуцију!.'' Он пише:

''Апсолутно нико више не верује у оно стандардно, уверљиво неодарви-

нистичко објашњење природне селекције.1)

Јасно је да се еволуција делом одвија по

принципу дарвиновске природне селекције, али овај процес једноставно бира оне

трансформације које су се већ одиграле путем механизама које нико не разуме.''

Он затим истиче да насумичне мутације ''ни приближно не могу да објасне''

настанак крила или ока, и да ''уопште нема доказа о постојању прелазних облика''.

Али на другом месту, задржавајући идеју о еволутивном процесу самом по себи,

Вилбер каже: ''По свему судећи, ортодоксна научна теорија еволуције даје исправан

одговор на питање шта је еволуција, али је изразито редукционистичка и/или

противречна по питању како (и зашто) се еволуција одвија.'' Као панентеиста, он

сматра да је Дух који се објавио у виду космоса (тј. који јесте космос) не само

мотивациона сила која покреће еволуцију, већ је и сама еволуција.

''Дух је... у потпуности присутан у свакој појединачној фази у виду самог

еволутивног процеса: Дух је процес сопствене самоактуелизације и развитка;

његово постојање је његово сопствено настајање; његов Циљ јесте сама Стаза.''

_______________

1) Вилбер овде пише у форми дијалога, тако да говори хиперболично. Заправо, има много

оних који се још увек упорно држе стандардног неодарвинистичког објашњења, упркос

растућем броју еволуциониста који му се супротстављају. Главни апологета

традиционалног неодарвинизма јесте Ричард Докинс.

15

Идући у корак са савременим токовима, Вилбер овим безличним ''духом''

прожима еволутивни модел ''испрекидане равнотеже'' који су развили

материјалисти-еволуционисти Стивен Џеј Голд и Најлс Елриџ да би објаснили

одсуство прелазних форми у фосилним записима. Према Вилберовом мишљењу,

Дух се манифестује у новим формама које не настају постепено (као у стандардном

неодарвинизму), већ у ''силном скоку'', на један квантни начин.'' Он ово описује као

''настајућу еволуцију'' па чак и као ''стваралачко настајање''.

Када говори о настанку нових организама, и он, као и Тејар, сматра да то

није стваралачки чин трансцедентног Бога, учињен без напора, већ дуг и напоран

процес:

'''Еволуција није статистичка незгода – то је труд у циљу достизања Духа,

труд вођен не насумичним случајем, колико год та идеја била утешна за оне који

поричу реалност нивоа који се налази изнад бесловесне материје, веђ вођен самим

Духом.''

У уводу књиге о учењу хиндуистичког еволуционисте Шри Оробинда,

Вилбер пише:

''Како је Оробиндо увидео – вероватно јасније од било кога пре и после њега

– научно објашњење еволуције, које се ослања једино на разиграну прашину,

динамичку материју и процесне системе (нпр. теорије хаоса, неуравнотежене

расуте стрруктуре, самостварање, итд) није довољно да би се објаснио невероватни

низ трансформација услед којих је живот настао из материје а ум из живота, који ће

сигурно изнедрити, на исти начин, виши ум, и над-ум и супер-ум: једино Дух може

да објасни задивљујућу славу еволуције.''

Вилбер признаје да су готово све културе предмодерног доба сматрале да

историја света не представља еволутивни развој из нижег стадијума, већ

инволуцију из вишег стања.

''Али'', пише он, ''у једном тренутку у модерном добу – који је готово

немогуће тачно одредити – идеја историјског развоја у виду инволуције (или пада

од Бога) постепено је замењена идејом историјског развоја у виду еволуције (или

узрастања према Богу). То јасно видимо у философији Фридриха Шелинга (1775-

1854); Георг Хедел (1770-1831) је своју доктрину поставио са генијалошћу којој

готово нема равне; Херберт Спенсер (1820-1903) је еволуцију превео у универзални

закон; а његов пријатељ Чарлс Дарвин (1809-1882) ју је применио на биологију.

Онда је налазимо у делима Шри Оробинда (1872-1950), који је смешта у можда

најтачнији и најдубљи духовни контекст, и Пјера Тејара де Шардена (1881-1955),

који ју је учинио познатом на Западу.

Изненада, у току не више од једног века, озбиљни умови су почели да

разматрају идеју да припадници највећег дела култура које су претходиле

модерном добу ни у једном тренутку нису помислили да смо ми људи – попут свих

живих система – наиме у процесу узрастања ка остварењу свог врхунског

потенцијала, и да, уколико је Бог тај највећи потенцијал, ми заправо узрастамо

према сопственом божанском статусу.

16

Али, ово изванредно становиште се није зауставило на томе, те се еволуција

уопште данас види као раст и развој према крајњем потенцијалу, према summum

bonum, према ens perfectimmus, према највишој Основи и Циљу наше најдубље

природе. Еволуција је једноставно делатни Дух, Бог у настанку, а тај настанак ће

нас све сигурно довести до Божанства.''

Попут Тејара, и Вилбер говори о ''универзалном организму... који узраста ка

остварењу сопствених највиших потенцијала, наиме, о непрекидном току

реализације а актуелизације Духа.'' Али као трансперсонални психолог, он се

усредсређује и на индивидуални раст и еволуцију. Будући да смо ми, као и све

друго у космосу, манифестације Духа, што више напредујемо у својој еволуцији,

ми се једноставно присећамо да смо ми на крају крајева, сам Бог – ЈА САМ – који

је покренуо читаву васиону:

''Ви јесте Космос, у буквалном значењу те речи. Ове коначне чињенице ви

постајете свесни у све чешћим тренуцима када вам се пред очима укаже

бесконачност коју престављате, и схватате управо зашто сте отпочели ову дивну,

ужасну Игру Живота. Али та Игра никако није окрутна, барем не на крају, јер сте

ви, и само ви, покренули ову Драму... Уколико упослимо све нивое сопственог

потенцијала ... зар нам то неће помоћи да се присетимо Извора велике Игре

Живота, која није ништа до наша најдубља природа? Уколико је Дух Основа и Циљ

свих ових нивоа, и уколико смо ми заиста Дух, зар нам свесрдно активирање свих

тих нивоа неће помоћи да се присетимо ко смо и шта смо заправо?''...

Вилбер нашу најдубљу личност назива ''Надчовечанском Личношћу'', што

подсећа на Ничеову идеју Надчовека. Када схватите да сте Бог, каже он, ''постаћете

свесни света у коме је Космос ваша душа, облаци ваша плућа, кишне капи откуцаји

вашег срца. ... Месец ћете видети као део свог тела и поклонити се сунцу као делу

свог срца, и увидети да је све како треба да буде.''

Да бисмо убрзали овај процес присећања, он саветује ''интегралну вежбу'' на

свим нивоима бића, рекавши да би требало да ''помешамо и повежемо'' физичку и

духовну вежбу почевши од трчања до тантричке сексуалности, деистичке јоге,

центричне молитве, Адваита Веданте, све до ''невизуелне хришћанске медитације''.

17

6. Минимални захтеви које хришћани морају испунити да би могли да

приступе Новој синтези

У Браку разума и душе, Вилбер наводи смернице којима би свет требало да

се руководи у циљу остварења комбинације науке и религије, у циљу остварења

комбинације науке и религије, и у циљу успостављања ''универзалне теологије''

коју све религије могу да прихвате, а да притом не изгубе спољашње дистинктивне

одлике. Традиционалној институцији науке он поручује да модерна наука, уколико

жели да оствари спој са религијом, мора да се одрекне своје оданости

бескомпромисном материјализму. Једино што наука мора да уради ''јесте да

прошири свој видеокруг од уског емпиризма (који признаје само чулна искуства)

до широког емпиризма (непосредна искуства уопште)''; то јест, она мора

укључивати и психо-духовно искуство.

Вилбер затим поручује религији шта је то што она мора да уради да би се

уклопила у најшире оквире нове религијско-научне парадигме. ''Пре свега'', каже

он, ''религије широм света ће морати да удруже своја митска веровања'', а затим

узима за пример Мојсија како раздваја Црвено Море, Христа рођеног од Дјеве и

стварање света за шест дана. Он чини уступак припадницима религија дозволивши

им да задрже своја мистична веровања, ''осим уколико не очекују да та веровања

буду призната од стране неког облика науке или неке друге религије'':

''То не значи да ће се све религијске разлике и локална боја избрисати и

утопити у јединственој смеши хомогенизоване Њу Ејџ духовности. ... Већина

религија ће наставити да има Свете Тајне, да пружа утеху и верује у митове (и

друге транслативне и хоризонталне облике утехе), поред истински

трансформативних обичаја вертикалне контемплације. Ниједна од религија не мора

да уноси драматичне промене у том смислу, иако ће све горе наведено постати део

ширег контекста који више не захтева да његови митови буду једини митови на

овоме свету.''

Према Вилберовом мишљењу, друга ствар коју религија мора да примени

јесте став према еволуцији. ''Осим тога, религија ће морати да прилагоди свој став

по питању еволуције уопште'', каже он, ''а свака религија која покуша да одбаци

еволуцију запечатиће тиме сопствену судбину у модерном свету.'' Да би нас у то

убедио он каже:

''Уколико религије удруже своја митска веровања и фокусирају се на своју

езотеричну срж ... неће им бити тешко да прихвате еволуцију. У ствари, Оробиндо

је већ довео Веданту (и читав један део индијске философије) у склад са

еволуцијом. Абрахам Исак Кук је већ истакао да се ''теорија еволуције слаже са

тајнама Кабале боље од сваке друге теорије.'' Велики Идеалисти су већ припремили

пут за еволуционистичку духовност. А зар није и сам папа коначно изјавио да је

'еволуција нешто више од хипотезе'?''

Нешто касније, Вилбер истиче битан изузетак у погледу горе поменутог

уступка у складу с којим религије могу да задрже своје ''митове'' а да ипак

учествују у новој синтези:

'' уколико се религија заветује на верност митском Едемском врту у било

ком стварном смислу, за њу ће учествовање у интеграцији модерне науке и

философије представљати несавладиву тешкоћу.''

18

И коначно, он хвали чињеницу да Тејар де Шарден хришћанима помаже да

превазиђу ову несавладиву препреку:

''(Тејарова) идеја о тачки Омега (тачки Христосвести) која из будућности

привлачи садашњу еволуцију – идеја позајмљена од Шелинга и Хегела –

ослободила је многе хришћане од немогућег митског веровања у буквални Едемски

врт и од морбидне фиксације (романтичарске жеље за смрћу) на давно умрлу

прошлост.''

19

7. ''Бог'' нове синтезе

Применивши своја учења о еволуцији свести на политичку сферу, Вилбер

пише: ''Духовна или трансрационална свест јесте транслиберална, а не

прелиберална свест. Она није конзервативна и регресивна, она је еволуционистичка

и прогресивна (где је ''прогресивно'' један од уобичајених термина за ''либерално'').

И тако, истинско духовно искуство (или духовно Просветљење) се у

политичкој арени не исказује као предрационално митско веровање... већ напротив

као трансрационална свест, која, ослањајући се на достигнућа либералног

рационализма и политичког либерализма пре ње, преноси те слободе са политичке

на духовну сферу. /.../ Резултат тога је, можемо рећи, либерални Дух, либерални

Бог, либерална Богиња.''

Попут Тејара, Вилбер овај либерални Дух назива ''Душом Света'' 1)

и

хијалистичким терминима описује како ће наука и духовност заједно учинити свет

спремним за прихватање новог Бога:

''И тако, стигли смо до рационалности, и сада смо на самој ивици

трансрационалне перцепције, једне scientia visionis која снажни одсјај истинског

Силаска свепрожимајуће Душе Света преноси на све стране, све јасније и јасније,

до људи и места широм космоса.''

Све то, каже Вилбер, са собом носи ''на свет центрирану'' свест, засновану на

''универзалном плурализму'':

''Знаке овог новог, интегралног разумевања видимо свуда око нас – у

психологији, философији, привреди, економији.'' /.../

На крају тог процеса налази се оно што Вилбер, користећи терминологију

Тејара и других писаца, назива ''кентаурском еволутивном епохом'', ''интеграцијом

ноосфере и биосфере, наднационалном организацијом планетарне свести.''

Наравно, Вилберов ''либерални Бог'' глобалне верске свести у настанку јесте

управо она врста ''неодређене идеје'' која, по речима о.Серафима, људе чини

подложним демонском утицају. У контексту тог нејасног верског осећања које

карактерише нову религијску свест, овај ''Бог'' заиста може да делује као

Створитељ неке врсте. Јасна теолошка процена, међутим, показује да овакав

концепт божанства заправо представља оживљавање паганских идеја које су веома

далеко од истинског Бога-Творца Библије, Светих Отаца, и православног

хришћанства.

______________

1) Паганску идеју ''Душе Света'' нашироко пориче св. Григорије Палама. Види:

Филокалија (Добротољубље), том. 4, стр. 347-49

20

Кен Вилбер и сам каже да идеја ''стваралачког настајања'', уз помоћ које он

настоји да комбинује духовност са недавно развијеним еволуционистичким

концептом ''испрекидане'' еволуције, има корене у древној паганској философији.

Она свој најдетаљнији израз налази у неоплатонизму, паганској философији која је

упутила последњи значајни изазов хришћанској теологији на освиту православне

хришћанске цивилизације у четвртом веку после Христа.1)

Та тенденција се, у

једном или другом облику, запажа у готово свим струјама лажног мистицизма

(теософија, кабала, итд.) од тог доба. Изгледа да је то највиша идеја до које људска

метафизика може досегнути када пали човеков ум није подвргнут божански

откривеном богословљу нити је уздигнут њиме.

Судећи по схватањима паганске философије, божанство не ствара ex nihilo у

класичном хришћанском смислу, већ се шири или еманира у творевину. Облици и

бића се појављују изненада, али не ''настају'' као твар коју је створио Бог, Личност,

Који је по својој суштини у потпуности ''различит'' од Своје творевине, већ ''излазе''

из безличног Врховног Божанства.

Супротстављајући се паганском ставу, православни теолог Владимир Лоски

појашњава право значење стварања у складу са библијском и светоотачком

доктрином:

''Стварање ex nihilo значи управо то: чин стварања нечег што је ''изван Бога'' –

стварање потпуно новог предмета, чије порекло није у Божанској Природи нити у

каквој материји или пак бићу које је изван Бога.Могло би се рећи да стварањем

ex nihilo Бог ''ствара простор'' за нешто што је у потпуности изван Њега; да Он,

уистину, поставља једно ''изван'', односно, једно ништавило поред Своје пуноте.

Резултат је предмет који је у потпуности ''различит'', бескрајно удаљен од Њега, ''не

по месту већ по природи'' како каже св. Јован Дамаскин. 2)

Стварање не представља распростирање или бескрајно ширење Врховног

Божанства. ... Неоплатонистичко ''Добро које се шири самим собом'' није Бог

Светог апостола Павла, Бог који зове непостојеће као постојеће (Римљ. 4,17).''

У складу са неоплатинистичком идејом, будући да је Апсолутно Биће

коначно безлично, оно нема Личну вољу. Према томе, стварање света не може бити

чин слободне воље, већ напротив представља природно ширење до кога долази

услед нужности садржане у Божанској Природи. Другим речима, природа Врховног

Божанства наводи га да се прошири у димензију облика и обличја; ту нема ни

говора о ''избору''.

______________

1) Вилбер тврди да Плотин (205-270), главни мислилац неоплатонске школе, јесте

''непобитно највећи философ-мистичар кога је свет икада видео'' (Брак разума и

душе, стр 18). Он индијског философа Нагарџуну (други-трећи век нове ере), који

је учио да се Апсолутна Празнина у потпуности манифестује у форми, сматра

Плотиновим савремеником који представља пандан Плотину на Истоку (Вилбер,

Секс, екологија, духовност: дух еволуције,стр. 638-69, 692-97).

2) Св. Григорије Палама пише да је ''свака створена природа далеко од Божанске

Природе и потпуно страна Божанској Природи'' (Филокалиа, том. 4, стр. 382), чак

иако Бог ствара и одржава творевину Својом благодаћу (енергијом).

21

У хришћанском откровењу, с друге стране, пошто је Бог Личност, он ствара

слободним чином воље. Владимир Лоски пише:

''Стварање је чин воље, а не ствар природе. ... Не постоји апсолутно ништа

што Бога нужно приморава на чин стварања. Заправо, не постоји ништа у

Божанској Природи што би представљало нужан узрок стварања бића: стварања

би могло и да не буде. Бог је могао и да не створи свет: стварање је слободан

чин Његове воље, а тај слободан чин представља једину основу постојања свих

бића. ...

Стварање, које према томе представља слободан чин воље, а не (као

исијавање Божанских енергија) природно изливање, јесте чин који приличи

Богу Који је Личност, Тројици Чија заједничка воља припада Божанској

Природи.''

Према виђењу православног хришћанства, према томе, Бог ствара не из

нужности, већ из љубави. Он нас воли, нас, Његова створења, који смо по својој

суштини изван Њега, и жели да се са Њим сретнемо у личној вези љубави, да

бисмо могли да у Њему учествујемо Његовом благодаћу. Владимир Лоски пише

да се, према хришћанском схватању ''створени свет не доживљава, као у

платонској или платонизираној мисли, као бледа или разводњена , лоша

реплика Врховног Божанства; управо супротно, он се указује као једно потпуно

ново биће, као творевина тек изашла из руку Бога из Књиге постања ''Који виде

да је добро'', као васиона створена Божјом вољом и радошћу Његове

Премудрости, као ''хармонични поредак'', дивно испојана химна моћи

Свемоћнога'', како каже св. Григорије Нисијски.''

Због тога је Бог паганског (и неопаганског) виђења тако неизмерно ''слабији''

од Бога православног хришћанства. Он својом вољом не може да створи свет

ex nihilo у правом смислу те речи; једино што му преостаје јесте да из нужност

манифестује облике сопствене природе.

И док овакво виђење ''Бога'' и ''стварања'' заправо није ништа ново, њему су

мислиоци модерног доба попут Тејара и Вилбера придодали нови

еволуционистички оквир. Према Вилберовим речима, модерна теорија

еволуције је ''посветовњачила'' древна паганска учења о низу еманација

Божанске Природе.

И заиста, како се чини, паганска идеја ''стваралачког настајања'' премошћује

све јазове присутне у постојећим моделима натуралистичке еволуције који се

сада надмећу за првенство. Уједињена са моделом ''испрекидане равнотеже'',

који су развили атеистичко-агностички еволуционисти Стивен Џеј Голд и Најлс

Елдриџ, она представља неодређени ''Дух'' којим се објашњава како недостатак

прелазних облика тако и недостатак искључиво натуралистичког механизма

еволуције. Када еволуциониста прихвати један неодређени концепт божанства,

идеја коју је Вилбер синтетизовао има пуно смисла, и савршено се уклапа у

еволуционистички оквир од неколико милијарди година старости земље. Према

овом схватању, Бог већ неколико милијарди година ''настаје'' у свету, јављајући

се у све вишим и вишим облицима. И даље је реч о еволуцији – како Вилбер

тврди у сваком кораку – али она није ни налик на стару натуралистичку

парадигму.

22

Треба приметити још и то да је Стивен Џеј Голд марксиста, и да је и сам

говорио о вези између његове теорије еволутивних скокова по принципу

''испрекидане равнотеже'' и марксистичке идеје о друштвеној еволуцији кроз

сукцесивне, брзе промене (револуција). Та веза баца ново светло на

пророчанство о. Серафима да ће духовност бити придодата комунизму да би се

оформила религија будућности.

Говорећи о ''Богу'' нове религијско-научне синтезе, требало би да кажемо

пар речи о привидној противречности у предвиђањима о.Серафима. На једном

месту, о.Серафим каже да ће нови Бог бити Бог деизма, преузетог од масонерије

и просветитељства, док на другом месту каже да је Тејар претходник те нове

религије, а тејар је, како смо већ показали, био панентеиста.

Уколико ово мало боље проучимо, међутим, чини се да је разлика између

деизма и панентеизма више питање степена него питање суштине. У Курсу о

опстанку, о.Серафим је истакао да, ''када је у питању религија, деизам

представља можда најтипичнији покрет'' Доба просветитељства, али су у исто

време деистички философи тог доба Бога заменили ''Природом'' као централним

концептом, а неки су Бога назвали '''душом света''. О.Серафим идеал доба

просветитељства описује на следећи начин: ''Природа је овладала светом, њене

тајне су већ откривене, Бог је још увек на Свом небу, иако је прилично

неактиван, а научно знање напредује широм света.'' Мислиоци Доба

просветитељства били су носиоци модерне научне традиције која је за време

ренесансе настала из неке врсте ''природног мистицизма'' – а, у случају Ђордана

Бруна (1548-1600), и из заједнице науке и потпуног пантеизма.

У својој књизи, Настанак модерног ума, Џ. Х. Рендал Млађи, пише да је у

Доба просветитељства, идеал природног био ''идеал који су људи сами желели

да остваре и који је лако прерастао у Божанство. Природа је представљала

Божји модел за човека; не, она је заправо била лице самога Бога.'' На тај начин,

деизам из Доба просветљености није прерастао у чисти пантеизам, већ у неку

врсту деизма-панентеизма. Мислиоци из Доба просветљености задржали су

свог безличног деистичког Бога ''на небу, где је прилично неактиван'',

усмеривши своје верско интересовање према ''лицу'' Божијем које су

поистоветили са безличном Природом.

Уколико је Тејар де Шарден заиста пророк будуће комбинације науке и

религије, онда та комбинација највећим делом неће бити чисто пантеистичка,

већ деистичко- панентеистичка. Треба се сетити да је о.Серафим познатог

научника еволуционисту Теодосија Добжанског назвао '''деистом'' пошто је

прочитао ''теолошке'' изјаве Добжанског - а Добжански је био обожавалац

панентеисте Тејара де Шардена.

Али од секундарне је важности докле ће та будућа комбинација науке и

религије стићи на скали од деизма до чистог пантеизма. Поента је у томе што

ће, за разлику од данашњег материјализма данашњице, религијско-научна

синтеза будућности заиста имати свог ''Бога'', а то неће бити Онај Бог Кога је

Тејар подругљиво назвао ''Богом Оцем од пре две хиљаде година'' . '''Бог'' ове

синтезе биће неодређен, и безличан.

23

Исто се може рећи и за ''Христа'' нове религије. У главним токовима културе

већ можемо препознати сложено настојање да се прихвати ново тумачење

Христа, у складу с којим Он више не представља претњу палој људској природи

и ђаволу, у складу с којим Он више није Спаситељ.

Уколико, судећи према овом неопаганском становишту, и ми и Христос (и

све што постоји) представљамо само еманације Божанске Природе, онда једино

што Христос може да уради јесте да нас поведе назад до спознања (gnosis)

онога што већ јесмо. То је, наравно, управо она идеја која се сада протура као

аутентично, езотерично Христово учење. Заправо, она представља само обнову

древне гностичке јереси, засноване на паганској философији, коју су рани Оци с

правом осудили.

Кен Вилбер говори о учењима која се ''поново откривају'' у гностичким

списима:

''Ти текстови јасно показују да Исусова примарна верска активност није

била да отелотвори у Својим ученицима и кроз Своје ученике, јединог

историјског Сина Божијег (монструозна идеја!), већ истинског Духа Водича

који свима помаже да постану синови и кћери Божије. ... Илејн Пејџелс истиче

да постоје три суштинска дела Христове езотеричне поруке, пројављена у три

гностичка јеванђеља: 1) ''Самопознање јесте познање Бога; (највише) ја и

божанство су идентични.'' 2)'' 'Живи Исус' из ових текстова говори о илузији и

просветљењу, а не о греху и покајању.'' 3) '' Исус није представљен као Господ,

већ као духовни вођа.'' Овде би требало назначити да су ово управо становишта

религије Дхармакаја.''

Ево јасног примера денатурализованог хришћанства о коме смо раније

говорили. Христос се схвата као неодређени концепт апсолутног Добра,

веровање у Њега као јединог Сина Божијег се одбацује као монструозна идеја, а

истиче се замисао да и ми можемо да будемо баш као Он. То је кључни елемент

''религије будућности'', који ће антихриста заправо уверити да је он други

ваплоћени Син Божји.

Споља гледано, овај подражавалац Христа ће се појавити као нека врста

спаситеља, који ће решити економске и политичке проблеме људи, и пружити

им задовољење духовних потреба кроз оно што о.Серафим назива ''смешом''

науке и светских религија. На једном дубљем нивоу, међутим, сматраће се да је

прави спаситељ еволуција сама по себи, којом се овај свет природно развија до

Царства Божијег. Последњи велики варалица, који ће се на крају претварати да

је Христос, биће сматран само још једним изванредним производом еволуције.

24

8. Философија антихриста

Према речима о.Серафима, ''нова религија'' и ''ново хришћанство'' које је

најавио Тејар де Шарден биће засновани на ''демонској иницијацији која је до сада

била ограничена на пагански свет''. У својој књизи, Православље и религија

будућности, он описује неке од ''верских експеримената''- од сусрета са НЛО

појавама до ''харизматичних'' феномена и комплексних облика медитације – који

некада хришћанске народе припремају за ову иницијацију чинећи их пријемчивим

за нова духовна искуства, и пасивним пред њима.

Наравно, неће сви који доживе ''демонску иницијацију'' нове религије одмах

свесно прихватити целокупну философију која се налази у њеној основи. Међутим,

како је рекао о.Серафим, таква философија постоји, а њен кључ треба тражити у

еволуционизму, поготову Тејаровском еволуционизму. Већ смо показали да је ова

философија паганска по својој природи. Али уколико је то заиста философија

антихриста, како је тврдио о.Серафим, она мора бити и жаволска по својој природи.

Овакав закључак поткрепљују следећа запажања:

1.Идеја да човек може да постане Бог, без обзира под каквим се измењеним

модерним привидом она јавила (било да је то ''ултра-очовечење'', као код Тејара,

или ''присећање'', као код Вилбера) представља израз праисконског кушања човека

од стране сатане: ''У онај дан кад окусите с њега отвориће вам се очи, па ћете

постати као богови'' (1 Мој. 3.5). То је исто оно кушање због кога је сатана, желећи

да буде једнак с Господом, пао из раја.

То је први разлог због кога је о.Серафим еволуционизам сматрао кључем

философије задње велике обмане. У ''одуховљеној'' форми, еволуционизам је

основа која човеку омогућава да постане Надчовек, и оствари свој божански статус.

Ово је философска манифестација првог искушења које је ђаво понудио човеку.

Према трезвеним критеријумима православног духовног живота увек мора

постојати разлика између твари и Творца. Светитељи могу бити у потпуности

испуњени Божанском нествореном Енергијом (благодаћу) до те мере да се каже да

су ''обожени'', али они по својој природи остају творевина.

2.Чињеница да еволуционизам представља директну инверзију Истине

додатно указује на његову повезаност са мрачним силама. О. Серафим је једном

рекао: ''Суштинска природа последњег великог светског владара јесте да буде

анти-Христ – а 'анти' не значи само 'против', већ и 'имитација, уместо'.'' Чиниће се

да је заузео Христово место, али ће заправо представљати Његову супротност. Он

ће опонашати Истину, али ће је свету представити у виду преокренуте слике, као у

огледалу.

Демонски принцип инверзије се види у сатанистичким ритуалима, у којима

сатанисти настоје да наруше природу понашајући се на начин који представља

чисту супротност природном поретку: идући уназад, пишући уназад, читајући

Оче Наш уназад, итд. Еволуционизам представља философски израз човековог

покушаја да се изокретањем Истине наруга Богу. Наслов једне од књига Кена

Вилбера, Уздизање из Едемског врта, представља добар пример принципа

25

инверзије, јер је, као што смо видели, човечанство заправо пало из Раја, и једини ко

га може поново подићи јесте Исус Христос.

Овде ваља напоменути да не само традиционално хришћанство већ и све

традиционалне културе сматрају да је човечанство пало са вишег ступња, из

''златног доба''; модерни еволуционистички поглед на свет једини сматра супротно.

Припадници тих култура, будући повезани са древним временима, очували су

сећање на оно што је изгубљено; а будући у већој мери повезани са природним

поретком, схватили су да се одиграо процес дегенерације. Еволуционизам је

производ модерног човека који се толико удаљио од природног поретка да је у

стању да искрено поверује у његову апсолутну инверзију.

3. Панентеизам – који космос сматра Богом – везује човека за земљу и не

дозвољава му да постигне истинског Бога с Висине, ''Бога Оца од пре две хиљаде

година.'' Ваљало би да се присетимо да је и сам сатана избачен из раја и прогнан на

земљу и у ''под-рај'' (Тејарова ноосфера). Због тога је он изузетно љубоморан на

могућност одласка у Рај дату човеку, и на све начине покушава да људе спречи да

управе поглед изнад предела под-раја. Кроз доктрину панентеизма, он човека

задржава на нивоу на коме овај више прославља и служи ''твари него Творцу''

(Римљ. 1,25). Божанство је спуштено на психолошку или чак физичку димензију, и

претворено у психо-физичког Творца. Међутим, као што смо видели, Бог тада и

није прави Творац, јер васиона ''ствара'' саму себе, или боље рећи, еволуира у

природном развоју. ''Бог'''тако и сам постаје предмет промене, што је идеја потпуно

неприхватљива за православну теологију.

Треба приметити да у посланици Римљанима, свети апостол Павле не

говори о паганима који служе твари уместо Творцу; он каже да они служе служе

твари више него Творцу. То није опис чистог пантеизма, већ панентеизма.

Панентеизам, као што смо видели, признаје да се ''део'' божанства налази изван

васионе, али је овај ''део'' далек и одвојен од свих дешавања (као у деизму). Када је

у питању верско осећање, тај ''део'' који јесте космос прихвата се као

превладавајуће божанство. То се јасно може видети у природном мистицизму

Тејара де Шардена.

Како је сатана назван ''кнезом овога света'' (буквално преведено, ''кнезом

овог космоса'')1)

, очигледно је зашто је у његовом најбољем интересу да верским

тежњама човека не дозволи да се узвиси изнад космоса.

4. Идеја о постојању безличног/трансперсоналног Бога, каже о. Серафим,

потиче од ''људи који не желе да се сусретну са Личним Богом, јер Он свакако

захтева нешто од њих.'' Као што смо видели, безлични Бог нема ни слободу ни

вољу, остварајуће ''птенцијале'' сопственог постојања. Такав Бог очигледно не може

да има улогу Судије људи.

Настојећи да Богу одузме епитет личности – а тиме и Његову слободу и

вољу – човек покушава да побегне од Суда Господњег. Међутим, Бог коначно

јесте судија; уколико порекне чињеницу да је Бог Судија, човек се у исто време

одриче Бога као Онога ко може да му опрости грехе. Безлична идеја божанства се,

према томе, може сматрати интелектуалном пројекцијом иза које човек покушава

да се сакрије од живога Бога, баш као што је Адам покушао да се сакрије међу

26

дрвећем Врта, а затим покушао да се одрекне личне одговорности за своје

поступке. Уколико се не суочи са Богом Личношћу и не покаје се, човек од Њега

неће примити ни спасење – а то је управо оно што ђаво жели.

27

9. Дух у основи философије

Можда су горе наведена разматрања довољно јасно указала на паклени ум

који се налази у позадини настајућег zeitgeista. Ипак, можда би било добро

приказати и спољну потврду постојања овог ума, на основу звучних записа сусрета

са њим.

1976. године, традиционални римокатолички аутор о.Малахи мартин

објавио је књигу Ђавољи талац, која је садржала студије о случајевима демонске

поседнутости пет Американаца и истеривање духова из њих. О.Малахи је темељно

истражио ову тему; интервјуисао је ове људе, и транскрибовао снимке

егзорцистичких сеанси. Истеривање духова описано у књизи није вршило

православно свештенство, према томе постоје одређене замерке у вези приказаног

описа тог поступка; међутим, књига пружа користан увид у идеје које демони

убацују у умове модерних људи да би их подредили сопственом утицају.

У једном поглављу, аутор прича о римокатоличком свештенику који је

постао поседнут ђаволима због тога што је дубоко ушао у тејаровски

еволуционистички мистицизам, са којим се први пут сусрео на курсу из

антропологије у семеништву (римокатоличка богословија). Док се налазио у стању

делимичне поседнутости, овај свештеник је примао речи кроз, како га је он касније

називао, ''даљинско управљање''. Проповедао је Тејарове еволуционистичке идеје и

мењао речи свештених ритуала тако да су оне садржале хулу на Бога, прослављање

сатане и тејаровско обожавање еволуције и ''Духа и Земље''. Када је један други

свештеник дошао да истера зле духове из њега, он је, и овога пута кроз ''даљинско

управљање'', рекао: ''Еволуција Исуса чини могућим. А то може само еволуција.''

Пошто је коначно напустио католичку цркву, поседнути свештеник (који

себе сада назива Џонатаном), основао је сопствену цркву, где је лакше могао да

проповеда речи које је примао:

''Могао је да проповеда о Недостајућој Карици, на пример, или слици

неандерталаца, и да целокупну идеју еволуције из бесловесне материје представи

као сјајан почетак. Што се тиче будућности, она је, према Џонатановом мишљењу,

имала још сјајније изгледе. У току је настајање новог бића, говорио је он својој

пастви, бића које ће живети у новом времену. ''Ново биће'' и ''ново време'' постале

су његове пароле.

Џонатанова порука је била једноставна. ... Свуда у свету око нас налазе се

природне свете тајне, природна светилишта, природна светост, природна

бесмртност, природно божанство. Постоји природна благодат и задивљујућа

природна лепота. Поред тога, упркос јазу који су институционализоване религије

ископале између природе људи и природе света, свет и сви људи су једно у неком

природном, мистичком јединству. Ми смо потекли из тог јединства и смрћу се

враћамо у њега. Џонатан је то природно јединство назвао ''Авва Отац''.

У ствари Џонатан је направио кључну синтезу тејаровских

еволуционистичких доктрина и Тејарове идеје о Исусу. Затим ју је прожео дубоким

хуманизмом, гледајући зналачким оком које примећује очигледну равнодушност

која сада обузима традиционалне хришћане.

28

Према Џонатановом гледишту, ''религијска'' веровања су поново постала

једноставна. С једне стране, човек може да прихвати тренутно свеприсутну идеју

да је човек еволуирао из бесловесне материје. С друге стране, нема потребе да

човеков циљ буде веровање у неко незамисливо ''васкрсење тела''. Уместо тога,

треба да се вратимо ''тамо одакле смо потекли'', како ј еЏонатан имао обичај да

каже; треба да се вратимо јединству природе и васионе.

Оваква идеја је омогућила спретну примену читавог спектра речи и идеја о

''спасењу'', ''божанској љубави'', ''нади'', ''доброти'', ''злу'', ''искрености''- термина и

идеја који су сами по себи веома утешни и познати његовој пастви. Али сви ови

термини се користе на један веома нетрадиционалан начин: нема више

натприродног Бога, нема Богочовека по имену Исус, нема натприродног стања

званог '''лични живот после смрти''.

У једном тренутку, Џонатан је, следећи упуства ''даљинског управљања'',

отишао у шуму, где ће доживети пуну демонску иницијацију и где ће његова

поседнутост постати потпуна. ''Приближавао сам се срцу шуме'', рекао је он

о.Малахију у једном од њихових разговора, ''где је Исус, тачка Омега, еволуирао и

еволуирао, и био на прагу настајања.''

''Чинило му се'', пише о. Малахи, '' да 'само овај свет опрашта и прочишћује',

да само он ''обједињује елементе''. Имао је утисак да је сада коначно успео да се

''пробије'' и да му је дато откровење над откровењима: права истина, прави Бог,

прави Исус, права светост, права светиња, право биће и једно ново време у коме ће

сва ова новина неминовно завладати светом.

Изгубио је представу о обичном времену, о сунцу и ветру, о реци и њеним

обалама. ... Стене, његова браћа и сестре, његови миленијумски рођаци, оживеле су

и постале сведоци његовог посвећења, уз дубоко поштовање, како само природа

поседује. Вода која га окруживала блистала је, њене очи светлуцале уз песму коју

је вода научила пре неколико милиона година, од усковитланих атома космоса, пре

него што је уопште постојао свет или човек који би ту песму могли чути. За

Џонатана, била је то неодољива екстаза.''

Озбиљност Џонатановог стања постала је очигледна када су га, док је

служио на једном венчању поред океана, мрачне силе подстакле да покуша да

удави невесту – у чему, на срећу, није успео. У једном тренутку, у току егзорцизма

коме је касније подвргнут, демон који се налазио у њему почео је да изговара

тејаровске химне светом јединству:

''Пре две или три милијарде година, Земља. Свако од нас, 50 трилиона

ћелија. ... 200 милиона тона људи, жена и деце. Два трилиона тона животињског

живота. ...Све то да настане Исус. О, прелепи Омега! Хвалите Господа овога света

са којим смо ми, свих 200 милиона тона нас једно.''1)

____________

1) Ови дијалози са егзорцистичких сеанси и дијалози који следе представљају

транскрипцију стварних снимака.

29

У последњем случају који описује у својој књизи, о.Малахи говори о

поседнутости Карла В, истакнутог парапсихолога и стручњака за Важрајана

медитацију.У току егзорцизма, свештеник-егзорциста је приморао демона који се

налазио у Карлу да каже како је завео свог домаћина. Демонове речи, снимљене на

траци, откривају много тога. У једном тренутку он каже:

''Када се дух помеша са психом, можемо учинити да свако види, чује,

додирне, окуси, позна, жели немогуће. Он је био наш. Он јесте наш. Он припада

царству.''

Посебно је занимљив разговор који је касније наступио између свештеника

и злог духа. Читајући да, требало би да се присетите наших ранијих разматрања по

питању панентеизма и идеје да се биолошка еволуција одвија кроз свест о ''Души

Света''. Овде, кроз признања палог духа, на кратко се пред нашим очима указују и

религија и наука будућности:

''-Где си водио Карла?''

-Ка познању васионе.'' Ове речи излазе између Карлових чврсто стегнутих

зуба.

''Ком познању?

У почетку нема одговора. Онда речи полако и мрзовољно почињу да излазе.

- Познању да су људи само део васионе.

- Како то мислиш само 'део'?

- Они су делови само већег физичког бића.

- Ког бића?

- Васионе.

- Ваионе материје?

- Да.

- И психолошких сила?

- Да.

- И да је то творац људи?

- Да.

- Лични творац?

- Не.

- Физички творац?

- Да, између осталог.

- Психофизички творац?

- Да. Управо то.

- Зашто си Карла повео тим путем?

- Зато што би он повео друге.

30

- Зашто треба водити друге тим путем?

- Зато што они припадају Царству.

- Зашто треба припадати Царству?...

- Зашто, свештениче? Зашто? ... ЗАШТО? Зато што ми мрзимо Потоњег.

Ми мрзимо. Мрзимо. Мрзимо. Ми мрзимо оне умрљане његовом крвљу. Ми

мрзимо и презиремо оне који Га прате. Ми желимо све да одвратимо од њега и ми

желимо све у нашем Царству, ван његовог домашаја. Тамо где не могу да оду са

њим. ...''

Преостаје нам једно питање: да ли је главни ''пророк'' Нове религије на

модерном Западу, Тејар де Шарден, своје идеје примио из директног контакта са

злим силама, попут људи у горе наведеним случајевима?

Већ смо видели како је Тејар постао свестан ''ноосфериног омотача'' који

окружује земљу, и налази се баш у димензији подрајакоји, у складу са

православном аскетском теологијом, настањују демони. Још јаснији приказ тог

доживљаја може се наћи у једном од тејарових раних есеја под називом ''Духовна

моћ материје'' (са датумом 8. августа, 1919), који, како се чини, представља

драматизовану причу о мистичком искуству кроз које је Тејар недавно прошао.

Тејар је тај есеј укључио у једну од својих последњих књига, Суштина ствари,

(његове ''Исповести'') као додатак, јер он ''успешније него што ја то данас могу да

учиним, изражава оно заносно осећање које ми је у то време пружио сусрет са

Материјом.'' Тај приказ почиње на следећи начин:

''Човек је ишао пустињом, у пратњи свог пријатеља, када се Ствар

устремила на њега. ... Онда је, изненада, дах врелог ваздуха прешао преко његовог

чела, пробио баријеру његових затворених капака, и продро у његову душу. Човек

је осетио да више није један; обузело га је неодољиво усхићење, као да сав животни

сок свих бића, уливајући се у истом тренутку у преуске границе његовог срца, на

неки моћан начин изображава ослабљена влакна његовог бића. ...

У исто време, сколио га је ужасни страх од неке надљудске опасности; њим

је овладала збуњеост и осећање да је сила која се стуштила на њега двосмислена,

непрозирна, да представља комбинацију суштине зла и доброте. ...

''Призвао си ме: ево ме'' (каже ''Ствар''). ''Пошто си се уморио од

апстракција, ублажавања, речитости друштвеног живота, желео си да се

супротставиш свеукупној и неукроћеној Реалности. ... Ја сам те чекао да бих постао

свет. А сада сам установљен у теби, на живот, или на смрт. ... Ко ме једном види,

никада ме не заборавља: или ће бити проклет заједно са мном или ће ме спасти са

собом.''

(Ималац визије одговара:) 'О, ти, божанска и свемоћна ствари, како ти је

име? Говори.' ''

Пошто је навео ову прилу у својој књизи о Тејару, др Волфганг Смит

примећује: '' Заиста је чудно то што се Тејар обраћа духу који није свети и који је

подложан проклетству, атрибуту 'божански'. ... То су 'знаци' које је мистичар Тејар

де Шарден оставио за собом – можда су оскудни, али у сваком случају веома

важни.''

31

10. Утицај еволуционистичке философије на хришћане

Питајући се откуда то да наше друштво, које је некада било хришћанско,

постаје све пријемчивије за нечастива искуства, о.Серафим је писао: ''Шта је то што

је човечанство – а и само ''хришћанство''- довело до овог очајног стања? Сигурно

није у питању отворено прослављање ђавола, које је увек ограничено на мали број

људи; напротив, у питању је нешто много суптилније, нешто што савесне

хришћане испуњава страхом при самој помисли: то је губитак благодати Божје

који наступа пошто се изгуби истински осећај за хришћанство.''

За оне који су у нашем постхришћанском добу, још увек у стању да осете

радост правог хришћанства, запањујућа је чињеница да учени хришћани – а

православне хришћане и да не помињемо – могу да прихвате ђаволску еволутивну

визију Тејара де Шардена, и његових следбеника. Међутим, како је показао

о.Серафим ово се заиста десило, чак и у оквиру православља. Званичне

православне новине хвале и препоручују Тејарова дела, а један познати

православни теолог је чак изјавио да је тејар у вези са ''дубоком интуицијом

православних Отаца Цркве.'' Тејаров следбеник, Теодосије Добжански, чији се

еволутивни деизам прецизно уклапа у опис ''религије будућности'' о.Серафима, био

је позван да одржи теолошки говор на конференцији свих најзначајнијих

православних '''теолога'' у Америци, после чега му је додељен почасни докторат из

теологије на једној америчкој православној богословији! Очигледно је да је појава

коју је о.Серафим назвао лажним ''православљем будућности'' већ наступила.

Када је у питању римокатолицизам у Америци, стање је много горе.

Др Волфганг Смит, традиционални римокатолички научник и философ, примећује:

''Када је у питању Католичка црква у највећем делу Европе и Америке,

мислим да није претеривање рећи да Тејаризам данас заиста представља

доминантан тренд у њој.''

Изгледа да су протестантске конфесије у великој мери избегле директан

утицај Тејаризма, иако у њиховом случају zeitgeist који се налази у позадини

Тејарове философије продро у цркве. У Православљу и религији будућности,

о.Серафим истиче да су харизматске групе прихватиле за свог пророка

неправоверног руског мисиоца Николаја Берђајева, чија је хијалистичка визија

''Трећег Доба Светог Духа'' заснована на истој оној неодређеној хијалистичкој

тежњи као и Тејарова ''тачка Омега''. Осим тога, харизматички покрет, чији

припадници доживљавају да их обузме нека неофређена, безлична сила која се зове

''Свети Дух'', људе чини спремним на иницијацију која ће представљати одлику

религије будућности. ''Тејаризам се'', како је о.Серафим једном приликом запазио,

''веома фино уклапа са 'харизматичким' феноменом''.

Још једном би ваљало истаћи да лажно хришћанство и (православље)

будућности неће нужно бити Тејаристички у очигледном смислу. Како пише

о.Серафим:

32

''Неће сви који поверују у неки облик еволуције бити спремни да прихвате псеудо-

мистицизам Тејара де Шардена; али овај богохулни ''мистицизам'' не представља

ништа до најлогичнији могући закључак изведен из ставова чије пуне импликације

они који прихватају еволуцију ''у неком облику'' уопште нису схватили до краја.''

Тејар је једноставно дао директног израза духу који суптилно делује у свету,

подривајући истинско хришћанство и изграђујући погодну замену за њега. Попут

Кена Вилбера и других мислилаца који су у потпуности упили zeitgeist, Тејар нам је

показао прави дух који се налази у основи еволуције. Исти тај дух подрива

хришћанску веру у овом или оном степену, у зависности од тога колико му се

хришћани предају. Чак и релативно мали степен предаје може имати озбољне

последице по веру једног човека.

У својим белешкама, о.Серафим је укратко сабрао ефекат који су производи

еволутивне философије – поготову еволутивне временске скале – имали на

хришћанство до сада:

''Једна од главних идеолошко-религијских функција ''еволуционистичке''

мисли јесте ''проширење'' људских видика да би се онемогућило размишљање у

''уским'' верским оквирима, при чему она не напада увек директно религијске идеје

(мада и то чини):

а) Доба човека и васионе мери се милијардама, а не хиљадама година. То

раслабљује ''реалистичко'' виђење Старог Завета, Адама, Праотаца и Раја.

б) Човеков животни век губи кључну важност. Уколико поверујемо у

''широку'' васељену која ''еволуира'', а поготово уколико то доведемо у везу са

хришћанством, ''уски'' поглед на животни век човека ће, пре или касније постати

немогућ (исто важи и за опредељење за вечност).

в) ''Широк'' поглед на природу ствари ће, пре или касније, нужно

обухватити и природу човека: уколико све мења своју природу, ''еволуира'' из нечег

другог и у нешто друго – зашто онда не би и човек?''

33

11. Изазов упућен еволуцији и оно што следи

Хришћани данашњице се на читав низ различитих начина прилагођавају

еволуционистичком схватању. О.Серафим је о свим тим облицима прилагођавања

рекао следеће:

''Мислим да крајње недвосмислено треба истаћи да религија ''компромиса''

представља самозаваравање, и да се данас све своди на две потпуно непомирљиве

алтернативе за човека: веру у свет и религију сопствене личности, чији је плод

смрт; и веру у Христа, Сина Божијег, у Коме Једином је вечни Живот.''

Ово и јесте сама срж проблема. Верници који су озбиљни и ревносни у

својој вери у Христа, Сина Божијег, схватају да за њих није могућ ни један облик

прилагођавања свету. Они знају да су те алтернативе непомирљиве. То зна и кнез

овога света, коме су ревносни хришћани главна мета. Њих непрестано подвргавају

руглу, главни академски токови их одбацују, а затим називају ''примитивцима'' зато

што се налазе изван њих. Хришћани морају бити спремни да прихвате ову поругу;

уколико то не учине, неће моћи да се суоче са још горим нападима који ће, у складу

са пророчанством, доћи када бујица отпадништва сломи све бране.

Многи који себе називају хришћанима заправо су толико ''од овога света'' да

им је битније да их прихвати спољашњи свет и његов академски поредак, него да

их сам Исус Христос прихвати у духовном смислу. Они признају владајућу

философију еволуционизма јер је њихова вера, и поред тога што разумом верују у

Христа, у дубини душе управо оно што је о.Серафим назвао ''вером у свет и

религијом сопственог битија''. Они Христа не воле довољно да би се борили са

духом овога света – ђаволом – па су зато и подложни световном утицају. Дух овога

света поставља интелектуалне трендове, ти трендови одређују начин мишљења

који такви хришћани онда прихватају, и иду у корак са светом. Будући да нису

вољни да умру за Христа, сасвим је извесно да нису вољни ни да их свет назива

''примитивцима'' Њега ради.

С друге стране, има много хришћана који заиста воле Христа изнад свега,

али који су дозволили философији еволуције да у одређеном степену продре у

њихов хришћански поглед на свет једноставно из незнања, због тога што нису

обавештени о погрешним поставкама и никад доказаним претпоставкама на којима

је ова философија заснована. Како примећује о.Серафим:

''Они не разумеју философски дух ''дух времена'' из кога је еволуција

настала, па према томе, наивно прихватају ''научну чињеницу'' еволуције, али

одбацују крајњу философију еволуције какву срећемо код Тејара де Шардена. Они

не схватају да су то делови исте целине; без философије, ''чињенице'' еволуције не

би ни било.''

Управо овде изазов упућен еволуцији који је описао Филип Е. Џонсон игра

важну улогу. Можда је тачно да ће, у случају многих људи, ударац који је тај

изазов задао материјалистичком дарвинизму одвести право у еволутивни

деизам/панентеизам, али када су у питању они који траже истинског Христа он је

богат позитивним зрачењем. Ослободивши хришћане од страха да је еволуција

установљена научна чињеница, он им пружа већу слободу да верују као хришћани.

34

Наравно, највећи број научника ће наставити да еволуцију приказује као

чињеницу, чак и без ослањања на дарвинистички механизам еволуције, али један

од резултата изазова који је завладао културом уопште јесте то што је већи број

људи сада у стању да њихове тврдње препозна за оно што заиста јесу: философске

и религијске тврдње. Уколико се ситуација сагледа са те тачке гледишта,

хришћанима се пружа прилика да одаберу своју философију. После пада

материјалистичког дарвинизма, они знају да се њихов избор не заснива на ''науци'',

која не може ништа засигурно да тврди о настанку света, већ на ономе у шта желе

да верују.

За оне који се одлуче за веру у Христа уместо за веру у свет, одбијање

натуралистичке, дарвинистичке еволуције представља само почетак. (Чак и Кен

Вилбер чини толико!) Истинска вера у Христа подразумева одбијање сржи саме

еволуционистичке философије, која досеже далеко изван дарвинизма и заправо

представља ''кључ за философију антихриста''. Када се напусти та основна

философија, не само што се руши концепт биолошке еволуције (било

натуралистичке или ''Богом вођене''), већ се руше и сви други пратећи елементи

еволуционистичке философије, укључујући еволуционистичко-унитаристичку

временску скалу и еволуционистичку космогонију.

Управо тада рад научника креациониста задобија кључну функцију. Ови

научници су са правом названи ''носиоцима Џонсоновог изазова''. Такав положај

их је учинио ''сметлиштем света''(1 Кор. 4,13) у очима људи, али су они остали

постојани из истинске верности Христу. Посматрано са становишта основа

хришћанског богословља, њихов научни модел порекла бића једини је доследан и

одржив. Као апологете стварања, они се супротстављају не само идеји биолошке

еволуције, већ и свим другим производима еволуционистичке философије на пољу

науке, почевши од униформистилке представе о ''милијардама година'' трајања

света. Уколико је та представа истинита, чак и идеја о Богу Творцу који

милијардама година ''замењује изумрле врсте новим врстама'' почиње да наликује

на бледу, разводњену верзију Вилберовог божанства које ''ствара с напором'' у

складу с теоријом ''стваралачког настајања''. Уколико је заиста прошло милијарде

година у току којих су животиње изумирале и уколико су ''хоминиди'' постојали на

хиљаде година пре него што је настао човек, онда значење исправности

првоствореног света, смрти која је наступила у свету услед човековог греха, и

Христовог искупљења света, бледи, па чак и нестаје. С друге стране, уколико је, у

складу са Библијом и креационистима верним Библији, Бог човека створио на

почетку света, уколико је Христос говорио истину када је рекао да је Бог ''од

почетка створио мушко и женско'', уколико је читав свет заиста створен за човека и

човек га насељава све време свог постојања, уколико ми данас можемо да пратимо

своје порекло до првог човека и жене, које је непосредно створила рука Божија на

настанку света пре само неколико хиљада година – онда, заиста, колико нам је

близу Бог! Колико кључан постаје наш животни век, колико је неопходно да се

одмах одлучимо на вечност! Колико је драгоцен наш живот, и колико мора да смо

ми драгоцени, у рукама Свемоћног Бога Који је све створио, нас ради, за Шест дана

Стварања! Чак и пошто је човек унео смрт у свет тако што се окренуо од свог

Творца, Творац је дошао и преузео на Себе казну смрти из љубави према свом

драгоценом бићу, човеку.

35

Кренувши од овог бескомпромисног хришћанског веровања у стварање и

искупљење, Свети Оци су наше расуђивање почели да уздижу на још више нивое,

објаснивши светлом Божанског созрецања (teoria) богонадахнуту Књигу постања.

Нигде на свету не постоји већа ризница богословског знања о пореклу света и

човека од оне садржане у светоотачким делима, која су и сама заснована на једном

непогрешивом предању о стварању које је свет икада видео. Вођен Светим Оцима,

ниједан савесни православац не може осећати сумње или збуњеност у вези са

својим пореклом, јер Свети Оци пружају најпрецизније теолошко образложење – у

оној мери у којој то људски ум може да појми – тога како је настао човек и читав

свет.

Кроз светоотачко богословље, ми смо заштићени од лажног обожења човека

и твари која прожима паганску и неопаганску философију. Заштићени смо од

гордости садржане у веровању да ћемо се стопити са неким неодређеним,

безименим Трансперсоналним Апсолутом, од одушевљења лажним природним

мистицизмом и прослављањем земље, а омогућен нам је приступ нечем много

сјајнијем. Кроз дела Светих Отаца, наши умови и срца уздижу се до познања

истинског живог Бога, Бога Личности, који нам је ближи од нашег сопственог даха,

Који нас је слободно и без принуде, својом вољом створио ни из чега, Који је по

природи у потпуности ''другачији'' од Своје творевине, а Који, ипак, подржава и

одржава сву своју твар у сваком тренутку Својом Нествореном Благодаћу

(енергијама), продирући у све твари, а не мешајући се са њима.

Иако знамо да ми нисмо Бог нити део њега, наш живи Бог нас позива у

блиску заједницу с Њим кроз учешће у животу Његове благодати, да бисмо постали

синови и ћерке господње, не по природи или рођењу (јер је Христос јединородни

Син Господњи), већ по благодати и усвојењу. Ми нисмо призвани лажној слави

коју је сатана једном зажелео и зато бачен у пакао, већ истинској ''власти да будемо

чеда Божија'' (Јов. 1,12) која нас подиже у рај.

Кроз Свете Оце, пред нашим очима се указује сва величина тек створеног

човека: онога што Свето Писмо назива ''Божјим обличјем'' у човеку. Истински

хришћански Бог је тако недокучив у Својој моћи и величини да је чак и обличје

Његово у човеку - мада незнатно када се упореди са Божанском Природом – ипак

величанственије од слабашног ''Бога'' теистичке еволуције или ''стваралачког

настајања''.

Коначно, светоотачко тумачење Светог писма нам омогућује да творевину

видимо у новом светлу, онаквом каква она заиста јесте. Видимо младу земљу

створену само за човека, која међутим и сама трули због човековог греха. Чак и у

тој трулежи и искварености, кроз светло хришћанског созрецања, на тренутак се

пред нама указује свет онакав какав је био када је тек створен и какав је требало да

буде; на тренутак, видимо безброј створених бића, у виду ''речи'' (logoi) призваних

у живот Божјом вољом; видимо свет који ''пати'' у ишчекивању нашег искупљења,

када ће свет изнова бити створен, када ће сама природа материје бити измењена,

када ћемо и ми, силом Христовог Васкрсења, устати у васкрслим телима.

36

12. Православље данас

Ето светоотачког виђења постања и стварања света. Светоотачко сведочење

је толико недвосмислено да је жалосна чињеница да и дан данас званични

представници православља у Америци и даље објављују чланке о томе како

прихватају еволуцију у ''неком облику''. Прихватањем еволуције и својим

настојањем да алегоризују предање о ставарњу света у Едемском врту из Књиге

постања, они су већ показали да су више него спремни да испуне минималне

захтеве којих ће, према мишљењу Кена Вилбера, хришћани морати да се

придржавају да би били укључени у предстојећу интеграцију науке и религије. Али

за праве православне хришћане Вилберове смернице ће представљати пример

онога што не треба да раде, да не би постали плен философије долазећег

антихриста. Уколико је, како тврди о.Серафим, еволуционизам основа философије

антихриста, онда је православно, светоотачко виђење Постања, стварања света и

првог човека основа за опстанак изван ове ђаволске философије и унутар срца

истинског хришћанства.

Побожни православни хришћани, поготово у оним земљама које су по

традицији православне, одувек су веровали у библијско-светоотачко учење о

стварању света – или су, барем, у најмању руку, одувек желели да верују у њега,

али нису имали апологетско оружје којим би се супротставили модерном

еволуционистичком нападу. Ако ништа друго, они сада барем имају оружје за

једну такву борбу. Дело ђакона Данила Сисојева, Летопис почетка (Letopis

nachala), недавно (1999) објављено у Москви, представља веома позитиван знак за

будућност. Објављена са благословом Патријарха Алексеја II Московског и све

Русије – поглавара апсолутно највеће православне цркве на свету – ова књига даје

искрен и непосредан приказ светоотачког учења о Постању. Аутор изводи исте

закључке које је извео и о.Серафим поводом Шест Дана, Раја, доба земље, Потопа,

итд. просто зато што је православно предање тако недвосмислено по овим

питањима. Једино они чији је прећутни циљ да православље ускладе са неком њему

страном философијом могу доћи до другачијих закључака.

Попут о.Серафима, ђакон Данило наводи много цитата из Библије и

светоотачких текстова, а на оним местима где се библијско-светоотачко учење

сукобљава са модерним еволуционистичким/униформистичким претпоставкама, он

веру брани уз помоћ доказа које су прикупили научници креационистичког

опредељења, пре свега др Хенри Морис.1)

Књиге на ову тему се данас објављују у православним земљама 2)

,

_______________

1) Ђакон Данило се често позива на књигу Хенрија Мориса Библијски основ модерне

науке, која је у преводу на руски језик објављена 1995. године у Санкт

Петерсбургу.

2) У Русији су објављене следеће књиге у одбрану светоотачког учења: Наука о

стварању света (Москва, 1996), и Еволуција или корупција? (Москва, 1997). Аутор

обеју књига је свештеник Тимотије Алферов. Значајан је и допринос Антона

Косенка из Волгограда, у русији, који је упутио дугачко писмо уреднику часописа

Православни живот, том. 49, бр.12, децембар, 1999.

37

што православне хришћане чини спремнијим да се у потпуности одвоје не само од

дарвинистичког еволуционизма, већ и од саме сржи еволуционистичке философије

са свим њеним погубним последицама. Божјом благодаћу, лажно ''хришћанство'' (и

'православље') будућности'' неће бити свеопшти. Све до краја света, још увек ће

бити оних који ће остати верни Богу Оцу од пре две хиљаде година, и сада и увек.

Контра-истина ће проћи, а Истина Христова, како је Он обећао, никада неће проћи.

Једном приликом, један од братије је затекао о.Серафима како плаче у

олтару свог манастира, пред Светом Трпезом. Када га је његов монашки

сатрудбеник питао шта није у реду, о.Серафим је одговорио: ''Истине је све мање.''

Његов сабрат је помислио да је необично што се о.Серафим моли и плаче над тим.

Али онда је схватио: Истина коју је о. Серафим некада тако очајнички тражио није

апстрактна идеја, већ Личност: Богочовек Исус Христос. О.Серафим је оплакивао

чињеницу да је вере у ову Истину све мање, док њена непомирљива алтернатива –

вера у свет и религија сопственог 'ја'- задобија све већу снагу.

И сам Христос је рекао: '' Када се Син Човечији врати, хоће ли наћи веру на

земљи?'' Његов слуга, о.Серафим, провео је читав живот у одбрани Истине да би

заиста било вере у христа, да би било Његових верних пратилаца који неће

постати плен интелектуалних трендова које пропагира дух овога света.

Стаза је преуска, ужа него што већина хришћана сматра. О.Серафим нам је

пружио основ вере у Христа – православно учење о стварању света и

првоствореном човеку – да барем они ''изабрани'' не би били преварени.

У светлу свега што је до сада речено, дебату између креационизма и

еволуционизма која је сада узела маха у Америци можемо сматрати правим

духовним ратом. Сада, када се питање еволуције приказује у тако изоштреној

перспективи, избор који лежи пред човечанством постаје све јаснији како се свет

приближава свом крају.

Одвајање кукоља од жита о коме је Христос говорио већ је отпочело.

Заједно са о.Серафимом и Светим Оцима пре њега, нека би дао Бог да и ми једног

дана будемо део рајске жетве Христове, у Коме Једином је вечни живот.