Milivoje Majstorovi}

MARTIN AN\EOelegi~na farsa

154 Milivoje Majstorovi}

MILIVOJE MAJSTOROVI], ro|en je u Vaqevu 1943. Godine. [ko-le i Akademiju za pozori{te, film i RTV zavr{io u Beogradu, u klasiprof. Slobodana Seleni}a.

Pisawem za pozori{te i dramatur{kim poslovima po~eo je da se bavii pre studija, u Rasovom pozori{tu (u Pozori{nom igrali{tu izvedenesu mu tri drame: Smeh, samo smeh, Ogaw u yepu i Plakar – nagra|ena 1969.na konkursu Saveza studenata za prvo delo). Jednu sezonu bio je umetni~kidirektor Narodnog pozori{ta u Subotici, tri sezone na istoj funkciji uNarodnom pozori{tu “To{a Jovanovi}” u Zrewaninu. Bio je urednikpozori{nog programa u Domu kulture “Studentski grad”.

U pozori{tima su mu izvedeni slede}i komadi: Sirotice – Beo-gradsko dramsko pozori{te, Kamerni teatar 55 u Sarajevu, skopski Na-rodni teatar, Kru{eva~ko pozori{te i Narodno pozori{te “Qubi{aJovanovi}” u [apcu. Pastür – Dom omladine Beograda; Koske 48 – NP uTuzli; Apsana ili balada o ^e Gevari – Studentsko pozori{te u Upsali([vedska).

Na televiziji su mu igrane dve drame: Susedi i Na{ prijateq Pepi.Dobitnik je dve nagrade “Branislav Nu{i}” Udru`ewa dramskih pi-

saca Srbije. Bio je ~lan redakcije lista “Student”, smewene 1971, gde jedve godine vodio satiri~nu rubriku Bi}e boqe. Izbor ovih tekstova,zajedno sa tekstovima Lazara Stojanovi}a, {tampan je kao istoimenakwiga koja je pre pojavqivawa u javnosti spaqena, odlukom dr`avnihorgana. Reprint se pojavio dvadeset godina kasnije. Bio je urednik humo-risti~ke emisije na Indeksu 202.

LICA

MILUTIN ILI]

BLAGOJE PROTI]

MILENA

MARTIN

\AVO

Radwa ove pri~e zbiva se u tri scenska prostora. Ne desnoj strani jednevna soba u jednom gradskom stanu, na levoj strani je drvqanik udvori{tu jedne seoske {kole, dok sredi{wi i najve}i deo scene pred-stavqa centralnu prostoriju u~iteqskog stana. Prostori su scenograf-ski sasvim uslovno razgrani~eni, jer u duhovnoj ravni ove pri~e oni ~inejedinstveno popri{te dramskog zbivawa.

Martin an|eo 155

Milivoje MAJSTOROVI]

MARTIN AN\EOelegi~na farsa

PRVI DEO

Dnevna soba – Desni Prostor Scene (DPS) – u beogradskom stanuMilutina Ili}a, nekada{weg seoskog u~iteqa, a sada cewenog pesnika iuva`enog urednika u jednoj prestoni~koj izdava~koj ku}i. U razgovoru sasvojim generalnim direktorom, Blagojem Proti}em, zvanim tata Bla-goje, uticajnim ~ovekom javnog i politi~kog `ivota srpske prestonice.

Milutin na kau~u, u pozi ne ba{ opravdanog bolesni~kog izle`avawa.Blagoje u foteqi, stisnutih usana i ispitiva~kog pogleda.

MILUTIN: Ako si za pi}e, otvori bife i poslu`i se. Gore je kowak zaboqe goste, a dole dr`im kiseli rizling i kiselu vodu zamlade pesnike – mada vi{e ni{ta nije jeftino.(Pauza)Ne}e{ pi}e? Onda, dobro... Zamisli, jedan na{ stru~wak zagradsko zelenilo ka`e da u Holandiji sviraju Baha nalivadi, kako bi krave u`ivale dok pasu. Ali da wihovenamere, citiram, nisu ba{ tako ~iste kao Bahove, ve} da onito zbog profita. Ooo, {ta to tako slatko zuji u mojimu{ima, pita se krava i preta~e svoje masno holandsko mlekoiz vimena u cisterne kompanije Mu`a i Muza.(Pauza)Zna~i, ne}e{ pi}e!... A u Egiptu, neki dreser re{io danau~i kamilu da hoda natra{ke. Kamile, naime, mogu da idusamo napred, nikad unazad. Mu~io je dreser i sebe i jadnu`ivotiwu nekoliko godina, dok najzad nije postigao tonemogu}e. Tada je nastupio u cirkusu. Sjatilo se mno{tvosveta, radoznalog, da vidi ono {to jo{ niko nije video. Izaista, kamila je hodala natra{ke. Me|utim, qudi su ostaliravnodu{ni. Hoda, pa {ta s tim!? I od tada se za budalasteambicije veli: {eta kamila naopa~ke. Sre}om, ja sam uganuonogu na vreme.

BLAGOJE: Ti si uganuo glavu, a to se zove druk~ije.

MILUTIN: Ne, ~asti mi! Mene je samo neka sila podigla u visinu, nevi{e od pola metra, a onda se sila predomislila, izgubilasnagu, {ta li, i upustila me na stepeni{te. Ode noga!

BLAGOJE: A ode i pamet.

MILUTIN: Nije sumwa u sili, ve} je pitawe za{to me je upustila. Nalivadi bi me mo`da digla u nebesa.

156 Milivoje Majstorovi}

BLAGOJE: Da nisi ti po~eo ponovo da pi{e{? Sada su u modi teblesave fantazije, svi bi negde da lete.

MILUTIN: Opet ne razume{. Kad sam tog jutra po{ao u redakciju, liftje bio u kvaru, te krenem pe{ice. I negde na polovinistepeni{ta, izme|u drugog i tre}eg sprata...

BLAGOJE: Stane{ nezgodno na nogu.

MILUTIN: Bo`iji ~ove~e, nisam uop{te stao! O tome ti sve vremepri~am.

BLAGOJE: U redu, nisi stao, nego te je neka sila odigla pola metrauvis, je l’ tako, a onda te ispustila – tras!

MILUTIN: Ba{ tako – tras!

BLAGOJE: Izgubio si ravnote`u i uganuo nogu.

MILUTIN: Ta~no.

BLAGOJE: A onda se vratio u krevet na tromese~no izle`avawe.

MILUTIN: Morao sam, vidi{ i sam.

BLAGOJE: A da nisi bio prepio prethodne no}i?

MILUTIN: Bio je to jedan lucidan trenutak gravitacije. Ne{to zaWutna, antijabuka.

BLAGOJE: Razumem. Magnet neba, lasti{ zemqe – veoma prozai~no, mojpesni~e. Nego, misli{ li se ti skoro vra}ati na posao?Zbog toga sam do{ao.

MILUTIN: Opet nisi razumeo, tata Blagoje – nikad!

BLAGOJE: Eto ti sad! Noga, noga, a ovamo ~ovek donosi `ivotneodluke.

MILUTIN: Ima{ otkaz na stolu.

Blagoje preleti preko papira na stolu.

BLAGOJE: Ne pi{e koji je razlog?

MILUTIN: A {ta }e ti razlog, ne mislim se suditi sa vama.

BLAGOJE: A kuda si naumio, ako se sme znati? Ili misli{ le`ati utom krevetu do kraja `ivota!

MILUTIN: Vra}am se na selo.

BLAGOJE: Ti si se ba{ dobro ugruvao – noga ili glava, svejedno. I {tatamo namerava{ da radi{?

Martin an|eo 157

MILUTIN: Kao ono pre – u~iteq. A bi}e vremena i za pisawe, ako Bogda.

BLAGOJE: Lepo, veoma lepo. A gde re~e da ti je taj kowak?

MILUTIN: U bifeu gore. A ~a{ice su pozadi.

Blagoje donosi pi}e i ~a{ice. Milutin se pridigne.

BLAGOJE: Da sipam i tebi?

MILUTIN: Svakako. Nozi sada prija toplo.

BLAGOJE: A glavi bi vi{e odgovaralo hladno.

MILUTIN: Glava, glava, zar je meni do glave – krila mi dajte dapoletim!

BLAGOJE: E, pa, sre}an ti put, leta~u.

MILUTIN: Hvala, dobro~initequ.

BLAGOJE: Mada se nadam da }e{ promeniti mi{qewe posle tre}e. Zato pi}e i slu`i.(Nazdrave i ispiju)Nego, {ta }emo sa na{im konkursom? Nije popularnomewati predsednika `irija.

MILUTIN: Formulacija o politi~koj nepodobnosti jo{ uvek pali.

BLAGOJE: A i honorar bi ti sad dobro do{ao. Ne ~ekaju vi{e ni naselu ra{irenih ruku.

MILUTIN: [to se toga ti~e, ne be`im ja ni od kopawa. A {to se ti~ekonkursa, to sve vreme i ho}u da te pitam – da nisi mo`da~itao rukopis pod {ifrom Martin An|eo?

BLAGOJE: A {to bih ja, kao direktor, ~itao?

MILUTIN: Onako, iz navike.

BLAGOJE: Kakve navike?

MILUTIN: Komesarske. Da {togod ne promakne tvome cenzorskom oku.

BLAGOJE: Ofucana pri~a, Milutine, iscurela.

MILUTIN: Ofucana ili ne, ali je dugo trajala. A mo`da nije niiscurela.

BLAGOJE: Uostalom, i ti si to radio. Sve sumwivo bacao u ko{, a menidostavqao poverqive izve{taje. Ina~e, nikad ne bi postaoglavni urednik, zna{ i sam. A, bogme, ni toliko uva`en kaopesnik.

MILUTIN: Znam, kako ne bih znao. Zato i odlazim.

158 Milivoje Majstorovi}

BLAGOJE: Nije vaqda da se kaje{?

MILUTIN: U neku ruku da, mada to nije glavni razlog. Ili mo`da ijeste.

BLAGOJE: Morali{e{. Tako je onda bilo. Bilo, pa pro{lo. I {ta sad,da se svi ubijamo!

MILUTIN: Ne velim.

BLAGOJE: A seti se i sam, koliko puta se ja intimno nisam slagao sa...mislim, drugovima?

MILUTIN: Se}am se. Ali si zato svoju intimu ve} slede}eg jutra moraoda okaje{ pred partijskom nomenklaturom, zar ne?

BLAGOJE: Eh, kao da ti ne}e{ morati.

MILUTIN: Ne}u.

BLAGOJE: Ho}e{, ho}e{. I u pluralizmu se tra`e odani qudi.

MILUTIN: Ka`em, ne}u imati prilike.

BLAGOJE: A, to! Ima}e{, ne brini. Spremamo te da me zameni{.

MILUTIN: A ko me to sprema?

BLAGOJE: Pa, mi – ko bi drugi. Na moj predlog.

MILUTIN: Hvala, tata Blagoje.

BLAGOJE: A ja }u lepo u penziju. Ako je za vajdu, dosta je i bilo. Ali }ute i daqe podr`avati, koliko budem mogao.(Pauza)[ta je, {to }uti{? Nije ti ne{to po voqi?(Pauza)Ah, da! Dogovoreno je da se useli{ u ve}i stan. Vaqda }e{ sei ti jednom o`eniti.(Pauza)Plata, kola – to se podrazumeva. A kad pro|u sankcije, ondate ~ekaju sajmovi, festivali, simpozijumi, razna putovawa,radna letovawa i sve te zajebancije. Zna{ i sam, vukao samte sa sobom.(Pauza)Da se ti mo`da nisi razi{ao sa na{om novom koncepcijom?To bi mene, Milutine, mnogo razo~aralo.(Pauza)Koji ti je, bre? Zucni {togod!

MILUTIN: Jebo te, tata Blagoje, ti ba{ ni{ta ne razumne{!

Martin an|eo 159

BLAGOJE: A {ta to pa da razumem? Da se vra}a{ na selo, da }e{ tamonastaviti kao u~iteq, a da }e biti vremena i za pisawe.

MILUTIN: Ako Bog da, rekao sam.

BLAGOJE: Sere{, de~ko!

MILUTIN: Mogu}e, tatice.(Pauza)

BLAGOJE: [ta misli{, da ja svratim ve~eras?

MILUTIN: Mo`e{, ali ne vidim za{to?

BLAGOJE: Dok sredi{ misli, pa da onda normalno razgovaramo osvemu.

MILUTIN: Imam voz u sedam. Ali mo`emo na stanici da popijemo pojednu za opro{taj.

BLAGOJE: Opet ti!

MILUTIN: Ili da to ipak u~inimo ovde.(Dohvati fla{u, spreman da nato~i pi}e u ~a{ice)

BLAGOJE: Izvini, ali ti ne mo`e{ tek tako da ode{.

MILUTIN: Je l’, a {to?

BLAGOJE: Nema{ pravo. U tebe je, Milutine, puno ulagano.

MILUTIN: Uzmi da sam pre{ao u opoziciju. Na to imam pravo i poustavu.

BLAGOJE: Tamo bi nam bio od koristi.

MILUTIN: Kako to misli{?

BLAGOJE: Ve} bismo se dogovorili. A ovako, ba~ene pare.

MILUTIN: Stan vam vra}am, name{taj, tepihe i sve ostale prwe. A i}ei pi}e sam vaqda odradio – ili mo`da i to dugujem?

BLAGOJE: [ta lupeta{! Niko ovde dugove ne spomiwe.

MILUTIN: Uzeto – prokleto.

BLAGOJE: I ko je onda nepo{ten, ako ba{ insistira{?

MILUTIN: Ja naravno. A vi radite samo svoj posao.

BLAGOJE: Opet sere{, de~ko!

MILUTIN: Mogu}e, tatice.(Nasuo je pi}e u ~a{ice)E, pa, `iveli!

160 Milivoje Majstorovi}

BLAGOJE: @iveli, za ozdravqewe noge.

MILUTIN: Radije za sre}an put.

BLAGOJE: Ne, ve} za nogu.

MILUTIN: Za put.

BLAGOJE: Za nogu, bogamu, ne mo`e{ i}i }opav na put.

MILUTIN: A to! Onda mo`e. A posle za put.

BLAGOJE: Posle, za posle.

Nazdrave i ispiju.

MILUTIN: Kao da mi je noga malo popustila, mrda.

BLAGOJE: Eh, jo{ kad bi i glava, pa da no}as negde zaginemo po{teno.

MILUTIN: Dobra ideja, ali ja putujem.

BLAGOJE: Jebi ga! Ja ga krstim, a on prdi!(Pauza)Nego, malo~as spomenu nekakav rukopis sa konkursa?

MILUTIN: Da nije proradio komesarski instinkt?

BLAGOJE: Zagolicala me ta {ifra. Kako ono re~e – An|eo?

MILUTIN: Aha, Martin An|eo.

BLAGOJE: Lepo smi{qeno. A naslov?

MILUTIN: Martin An|eo.

BLAGOJE: Idi! Da nije neko od tvojih mladih pulena?

MILUTIN: I jeste, i nije. Svojevremeno sam ga u~io da pi{e i ~ita.

BLAGOJE: Nije mogu}e da je ba{ toliko mlad?

MILUTIN: Kada sam ga upoznao, nije znao ni da govori.

BLAGOJE: A sad, vidi{, pi{e kwige. Bravo, u~itequ.

MILUTIN: Hvala, tata Blagoje.

BLAGOJE: A kako se pisac zove, ako smem znati?

MILUTIN: Sme{, Martin An|eo.

BLAGOJE: Puj, oca ti poganog!(Pauza)No, dobro. Ako `eli{ moje mi{qewe, daj mi rukopis da gapogledam.

Martin an|eo 161

MILUTIN: A i ne mora{. Tebi se taj, {to bi se reklo, aspekt gledawana `ivot ne bi dopao.

BLAGOJE: A koji to aspekt, Demijane?

MILUTIN: S neba.

BLAGOJE: S neba, veli{?

MILUTIN: Aha, s neba – kriti~ki i vizionarski.

BLAGOJE: I {ta nam to posebno poru~uje s neba?

MILUTIN: Da smo svi veliki gre{nici.

BLAGOJE: Zar je morao zbog toga da se pewe tako visoko?

MILUTIN: A {to da se pewe? On je mo`da sa te visine si{ao. Na to meje podsetila moja noga pre tri meseca, a kwiga je do{la vi{ekao potvrda.

BLAGOJE: Tebe neka sila di`e gore, tvoj vizionar pada dole, a sviostali smo gre{nici. Nema druge nego da se gorko kajemo.

MILUTIN: Osim ako nije kasno. Ho}emo li jo{ po jednu Ì– za put?(Sipa u obe ~a{ice, ali jo{ ne piju)

BLAGOJE: Najzad, ja li~no nemam ni{ta protiv da tvom zabrinutomMarsovcu dodelimo kakvu nagradicu, ako je to u pitawu.

MILUTIN: Ne vidim {ta bi {kolski poslu`iteq sa kwi`evnomnagradom.

BLAGOJE: Kakav sad crni {kolski poslu`iteq!? Milutine, ti meneovde zafrkava{ sve vreme!

MILUTIN: Ne, tata Blagoje, ~asti mi! Ja sam tebi zahvalan, i to je sve uredu me|u nama.

BLAGOJE: Onda mi objasni o ~emu se radi?

MILUTIN: To i poku{avam, ali se iznenada slabo razumemo.

BLAGOJE: A ti budi konkretniji. Da ne {etamo vi{e kamilu na-tra{ke.

MILUTIN: Zna~i, konkretnije?

BLAGOJE: Da, jasnije.

Milutin {eta po sobi.

MILUTIN: Vidi, vidi, otko~ila noga!

BLAGOJE: Ali nije jo{ glava. Zato, pri~aj!

162 Milivoje Majstorovi}

Pauza.

MILUTIN: Kao {to zna{, pre dolaska u Beograd, u~iteqevao samnekoliko godina u Brstovcu. Iz {kolske klupe poneo samne{to spisateqskog dara, te sam ga sada, u dokolici iushi}ewu prirodom i seoskim `ivotom, revnosno pretakao umawe-vi{e sladuwave stihove.

BLAGOJE: Koliko se se}am, nije to bila tako lo{a poezija.

MILUTIN: Zatrpavao sam tih godina mnogobrojne kwi`evne ~asopise, isa neskrivenim odu{evqewem prihvatao objavqivawe svojihpesmica kao logi~an po~etak jedne nedvosmislene umetni-~ke sudbine.

BLAGOJE: Tako sam nekad i ja, ali me posle odvu~e politika.

MILUTIN: Selo Brstovac povezano je makadamskim drumom sa nekolikokilometara udaqenom `elezni~kom postajom Radine, gdejednom dnevno, i to kasno uve~e, staje voz iz pravca Beograda.Prispelu po{tu i one malobrojne putnike preuzimao jeseoski ko~ija{ Raja. Putnike bi razvezao po ku}ama, po{tuostavio pod trem na{e jedine administrativne zgrade, pa bise, ako je bilo {togod za mene, dovozio do {kole, i u te poznesate kroz prozor uru~ivao uvek `eqno o~ekivanu po{iqkunovih ~asopisa. Tako su zvuci praporaca i sjaj fijakerskogfewera ostali sve do danas moja jedina nesumwiva predstavastvarala~ke idile.

BLAGOJE: To si lepo opisao u pesmi Fewer.

MILUTIN: [kolski stan od dve sobe, odvojene zajedni~kom kuhiwom,delio sam sa Milenom, koleginicom koju sam poznavao, apomalo i simpatisao, jo{ iz vremena {kolovawa. U Brstovcusamo se sasvim zbli`ili i ozbiqno zavoleli. Dobro}udna ponaravi, a smerna po vaspitawu, Milena je htela i umela dapodr`ava jednu ponesenu pesni~ku du{icu, potpunom inenametqivom odano{}u zaqubqene `ene. Preko dana smodr`ali nastavu, u podne spremali ru~ak, a uve~e, kad bi menive} ponestalo inspiracije za pisawe, slu{ali u kuhiwi salo{eg “Suprafon” gramofona klasi~nu muziku. Milena biusput ~itala moje najnovije pesni~ke tvorevine. A ja ~ekao nawene dobronamerne pohvale.

Odtamwewe na kuhiwu – Sredi{ni Prostor Scene (SPS) – u {kolskomstanu u Brstovcu. No}, lave` pasa. Muzika sa gramofona. Milena zastolom, ~ita Milutinove pesme.

Martin an|eo 163

MILUTIN: Tako je bilo i one no}i, kada je na prozorsko okno zakucaoneznanac, zaodenut belom plahtom, neprili~an mestu ivremenu u kome se na{ao. Zate~en u nepoznatom kraju,namernik bez `urbe i ciqa, kao neko koji me|u koscimaspokojno ~upka vlati trave.

Na posledwe re~i, Milutin prelazi iz DPS u SPS, i seda za stonaspram Milene. Zaklopqenih o~iju, neko vreme slu{a muziku. Milenazavr{ava sa ~itawem.

MILENA: Ba{ su lepe. Naro~ito mi se dopada Fewer.

MILUTIN: Sutra ih {aqem Proti}u. Takav je bio na{ posledwidogovor: ako zamenim nekoliko lo{ijih pesama boqim, on}e gledati da mi {tampa kwigu ve} na prole}e. Naravno,niko tu ni{ta ne garantuje.

MILENA: Sigurna sam da }e je objaviti.

MILUTIN: Sve zavisi od wegove dobre voqe i milosti, a ja sam dalekoda bih na to uticao.

MILENA: Mnogo zna~i ve} i to {to ti pru`a podr{ku. Dobra voqa imilost tu i nisu potrebni.

MILUTIN: Koliko je taj ~ovek mo}an, kad ga tamo svi zovu tata Blagoje.Nije nesimpati~an, ali ume ve{to da zate`e. Tipi~ankomesar, sa ne{to gra|anskih manira.

MILENA: Reklo bi se da ti je naklowen.

MILUTIN: I meni se tako ~ini. Ali kada se setim onolikih rukopisana wegovom radnom stolu, pro|e me voqa da se nadam.

MILENA: Nestrpqiv si, mili, to je.

MILUTIN: Imam dvadeset pet godina, a jo{ nemam {tampanu kwigu.

MILENA: A sad si mal~ice i malodu{an.

U tom momentu neko kuca na prozorsko okno.

MILUTIN: Ko li je to u ovo doba no}i?

MILENA: Da nije ~ika Raja?

MILUTIN: ^uli bismo praporce.

164 Milivoje Majstorovi}

MILENA: Mo`da je nekom pozlilo u selu?(Otvori prozor i gleda napoqe)Kojim dobrom, prijatequ? Koga tra`ite? Pitam, kogatra`ite? Neki mladi}, Milutine. Na sebi ima samo ta-nu{nu tuniku i sandale.

Milutin se nagne kroz prozor.

MILUTIN: Reci ne{to, drugar? Ovaj kao da je ustao iz anti~kog groba.

MILENA: Idi i uvedi ga u ku}u.(Milutin izlazi napoqe. Milena dobacuje neznancu)Do|ite unutra, mladi ~ove~e, da se ugrejete.(Zatvori prozor, pa stavi lonac s mlekom da se podgreje.Milutin uvodi neznanca)O, Bo`e, do jutra biste se potpuno smrzli. A i psi su moglida vas napadnu.(Ode u sobu)

MILUTIN: Leto davno pro{lo, a ti, mom~e, samo u toj ko{uqici.Izvini {to pitam, da te nisu iznenadili u {teti, a ondatako goli{avog poterali kroz {qivik, a? Ako, ako, lepe suove na{e seoske cure.

Milena je dovukla iz sobe fotequ i ponela }ebe.

MILENA: Mlad je on za to.

MILUTIN: Eh, mlad! I mlada patka zna {ta vaqa, zar ne, drugar?

MILENA: ]uti, Milutine!... Hajde, sedite, prijatequ.(Sme{taju ga u fotequ)Umotaj ga u }ebe, da ja spremim {togod toplo za jelo.

MILUTIN: Reklo bi se da nije dugo pe{a~io. Vidi{ kako blista, kao daje sad iskrcan iz kreveta.

MILENA: To i mene zbuwuje.

MILUTIN: Progovori, majkovi}u! Nije ovo policijska stanica.

Milena prinosi {oqu mleka.

MILENA: Prvo malo mlekca, da se zagrejete. Hajde, ne stidite se.

Neznanac boja`qivo prihvati {oqu. Srkne, a onda je ispije do dna.

MILUTIN: Daj, bre, zucni {togod – mu{ko si! Ako i daqe bude{ takonam}orast, mora}emo te prijaviti vlastima. A kod wih,braco, nema cile-mile. Razume{? Ili ti ni{ta ne razume{!

Milena prinosi tawir sa omletom.

Martin an|eo 165

MILENA: Evo i omleti}a.(Neznanac omiri{e jelo, pa odgurne tawir)[ta je, ne dopada vam se? Makar malo, da povratite snagu.

MILUTIN: Ni{ta, kad ogladni guza – je{}e. Neka se no}as ispava, sutra}emo videti {ta daqe.(Milena sklawa tawire)Ho}emo li u krevet, bludni~e? Znam, kod sna{ice bi tibilo milije. Milena, uhvati ga ispod pazuha, pa da gasmestimo u sobu.(Hvataju ga pod mi{ku, ali on otrgne ruke. Kao da bine{to rekao)Reci, mom~e, reci!

MILENA: Slu{amo vas!

MILUTIN: Napred, ne stidi se!

MILENA: Hajde, slobodno! Mi smo vam prijateqi.

MILUTIN: No, {ta je?

Neznanac ispusti samo nekoliko nejasnih glasova i skrhan od naporaobori glavu na ramena. Zaspi.

MILENA: Milutine, on je nem.

MILUTIN: Jedna tajna mawe.

MILENA: Koja li je to bezdu{na bitanga da ga ovako bespomo}nogizbaci napoqe?

MILUTIN: Mo`da su vikenda{i sa Ribnice. Terali sa wim sprdwu, kozna {ta sve.

MILENA: Ali do wihovog naseqa ima najmawe tri kilometra?

MILUTIN: Toliko pe{a~io sigurno nije. No, sutra }emo sve proveriti.

MILENA: Mene je malo strah, da zna{.

Milutin je zagrli. Neko vreme gledaju neznanca kako spava.

MILUTIN: San pravednika.

MILENA: Kako je lep.

MILUTIN: Aha.

Gramofon se okre}e u prazno. Zatamwewe u SPS. Milutin prelazi uDPS.

BLAGOJE: I?

166 Milivoje Majstorovi}

MILUTIN: Ukratko, neznanac je ostao kod nas. Istraga nije dovela nido kakvog odgovora. Bilo je to bi}e bez imena i roda, beznamera i pro{losti, nedotaknuto `ivotom. U po~etku je piosamo mleko, i veoma sporo se privikavao na druga jela.Odupirao se normalnom gra|anskom odelu, ali je radonavukao ov~iji ko`uh, suknene pantalone i gumene ~izme.Sasvim u neskladu sa wegovim ne`nim likom. Samo narukama nije trpeo ni{ta, ni leti ni zimi. Bilo je predlogada se smesti u kakav stacionar za umobolne, {to smo nasdvoje energi~no odbili. Kako je {kola trenutno bila bezstalnog poslu`iteqa, to smo uputili molbu ministarstvu daga postave ne to mesto. Uz na{ pristanak na neku vrstututorstva, molbi se iza{lo u susret. I zaista, neznanac jeposao {kolskog ~ikice izvr{avao revnosno i s qubavqu,tako da je postao veoma omiqen kod dece. Istina, u po~etkusu ga za~ikavali, ali kako se on nije qutio, to su ubrzoodustali od svoje male zlobe i prihvatili ga kao nezaobi-laznog drugara u {kolskim igrama. Onono}nu za~u|enostwegovom pojavom, Milena i ja smo zamenili ose}awemposebne pedago{ke odgovornosti, koja je vremenom izrasla ujedno osobno prijateqstvo. Ne se}am se kako smo ga prozvaliMartinom – verovatno pod uticajem kakve literarneinspiracije – ali wemu nije trebalo mnogo da na to imepo~ne reagovati. A sa odazivawem na svoje novo, ili jedino,ime, po~eli su da se na wegovom licu javqaju prvi, nesigurnii ne`ni, osmesi. Martin se ose}ao kao ravnopravan ~lanna{e male zajednice.

Odtamwewe u SPS. Uz pomo} crte`a, Milena podu~ava Martinagovoru. Martin sa naporom ponavqa re~i, uwkavim i jedva razumqivimglasom. Ali je uo~qivo i wegovo veoma brzo napredovawe.

MILENA: Martine, ko je ovo?

MARTIN: Seka.

MILENA: [ta radi seka?... Seka crta.

MARTIN: Crta.

MILENA: Seka crta kucu.

MARTIN: Kucu.

MILENA: Crta kucu.

MARTIN: Crta kucu.

Martin an|eo 167

MILENA: Seka crta kucu.

MARTIN: Seka crta kucu.

MILENA: Gde seka crta kucu, gde?... Na livadi.

MARTIN: Na livadi.

MILENA: A sad celu re~enicu. Seka crta kucu na livadi.

MARTIN: Seka crta kucu na livadi.

MILENA: E, tako. Da vidimo {ta je na slede}em crte`u.(Mewa crte`)Seka je oti{la... Nema seke.

MARTIN: Nema seke.

MILENA: Seka je oti{la.

MARTIN: Seka je oti{la.

MILENA: Seka je ostavila crte` kuce na livadi.

MARTIN: Seka ostavila na livadi.

MILENA: Seka je ostavila...

MARTIN: Seka je ostavila...

MILENA: ... crte` kuce...

MARTIN: ... crte` kuce...

MILENA: ... na livadi.

MARTIN: ... na livadi.

MILENA: A sad celu re~enicu. Seka je ostavila crte` kuce na livadi.

MARTIN: Seka je ostavila crte` kuce na livadi.

MILENA: Dobro je, Martine.(Mewa crte`)A ko je ovo?

MARTIN: Zeka.

MILENA: [ta radi zeka, a?... Zeka gleda crte` kuce.

MARTIN: Zeka gleda crte` kuce.

MILENA: Zeka misli da je to prava kuca.

MARTIN: Zeka misli kuca.

MILENA: Zeka misli...

168 Milivoje Majstorovi}

MARTIN: Zeka misli...

MILENA: ... da je to ...

MARTIN: ... da je to ...

MILENA: ... prava kuca.

MARTIN: ... prava kuca.

MILENA: Zeka misli da je to prava kuca.

MARTIN: Zeka misli da je to prava kuca.

MILENA: Zeka be`i.

MARTIN: Zeka be`i.

MILENA: Zeka be`i upla{en.

MARTIN: Zeka be`i upla{en.

MILENA: Odli~no, Martine, pet!(Osmeh na Martinovom licu)[ta misli{, da ponovimo jo{ jednom?

MARTIN: Aha, seka i zeka.

Zatamwewe u SPS.

BLAGOJE: Retardirana odrasla osoba, a u~i da govori – ~udno?

MILUTIN: Mada svesni te ~iwenice, o tome nismo nikada raspravqali.Podrazumevali smo to kao neku vrstu bo`ije pravi~nosti,po kojoj se i zlohudom stvoru daje mogu}nost da svojenedostatke ispravi kad-tad. Dok smo, opet, wegovu strast zaletewem...

BLAGOJE: ^uj sad – letewe!

MILUTIN: ... pripisivali zakasneloj potrebi za igrom i avanturom.

Odtamwewe u SPS. Martin sa koko{kom u ruci, zagleda je sa svihstrana ispitiva~ki.

MARTIN: Koka ima glavu... Koka ka`e ko-ko-ko... Koka ima noge...Koka tr~i nogama... Koka ima krila... Koka leti krilima...Opa!(Baci koko{ku uvis. Ona zalepr{a)Koka ho}e da leti.(Koko{ka sleti na pod)Koka ne}e da leti.(Uhvati koko{ku i prou~ava rad krila)

Martin an|eo 169

Vrabac leti, koka ne leti. Gavran leti, }urka ne leti. Rodaleti, guska ne leti... Neko leti, a neko ne leti.(Izlazi napoqe)

BLAGOJE: Ve`ba de~ko logiku.

MILUTIN: A ve`ba i letewe.

Martin se vrati u kuhiwu sa konstrukcijom krila. Namakne ih na ruke,pa zamahuje i poskakuje.

MARTIN: Leti, leti, Martine!... Leti, leti, Martine!

Graja dece u hodniku. Martin se ne obazire. Ulazi Milena sa dnevnikompod mi{kom.

MILENA: Martine!

MARTIN: Leti, leti!...

MILENA: Opet se igra{, a?

MARTIN: Ovaj... ne, zaista.

MILENA: A zvono za veliki odmor?

MARTIN: Izvini, Milena.

Zatamwewe u SPS.

MILUTIN: Martin je nastavio da usavr{ava svoja krila. Satima jedeqao u drvqaniku tanane lajsnice, povezivao ih `icom inajlonskim koncem, i na tu konstrukciju lepio gu{~ija pera.Jednoga dana je najzad i poleteo. Istina, bio je to tek krataki iscrpquju}i prelet preko {kolskog dvori{ta, koji sezavr{io u kro{wi drveta kraj plota. Tada sam ga prvi put~uo da je opsovao Boga.

BLAGOJE: Vaqda se posle toga, de~ko smirio?

MILUTIN: Ne ba{ odmah. Na~inio je jo{ dva poku{aja. U prvom jestigao do crkvene porte,a u drugom ~ak do zadru`nogmaliwaka na kraju sela. Ali, to je ve} bilo u vreme kada samna tvoj poziv pre{ao u Beograd. Ima{ sve to opisano uwegovoj kwizi.

BLAGOJE: Koga danas Ikari interesuju, Milutine! Radije bih da ~ujemza{to se ti tamo vra}a{?

MILUTIN: Povezano je sve to, tata Blagoje.

BLAGOJE: Ne{to su mi nevidqive te veze.

170 Milivoje Majstorovi}

MILUTIN: I meni su bile ranije. Prosto, nisam obra}ao pa`wu naneke detaqe.

Odtamwewe u SPS. Milutin prelazi za kuhiwski sto, gde ve} sediMilena. Martin pa`qivo slu{a wena upozorewa.

MILENA: Danas je bilo veoma dobro, Martine. Skoro bez gre{ki.

MARTIN: Ose}am da mi “r” nije ba{ najboqe.

MILENA: Nije najboqe, ali je sve boqe.

MILUTIN: Mislim da bi morao da obrati{ pa`we na “s”, “z” i “c”. Tujo{ uvek pomalo {i{ti.

MILENA: Da, Milutin je u pravu. Zato ne bi bilo lo{e da malo ~uje{samog sebe. Tako }e{ lak{e znati {ta da koriguje{.(Ode u sobu)

MARTIN: Da ~ujem samog sebe?

MILUTIN: Ima jedna spravica, zna{. Sve {to ti ka`e{, ona snima.Posle to slu{a{ kad ho}e{.

MARTIN: Razumem, kao muzika sa gramofonske plo~e.

MILUTIN: Tako, samo {to se ovde snima na traku.(Milena se vra}a sa kasetofonom)Eto, to je ta sprava – kasetofon.

MILENA: Koju ve`bu `eli{ da snimimo?

MARTIN: Ja najvi{e volim onu na{u prvu, o seki i zeki.

MILENA: U redu. Kad ti dam znak rukom, ti po~ni.

Milena ukqu~uje kasetofon i daje Martinu znak da po~ne. Ovaj se trudida tekst izgovori bez gre{ke.

MARTIN: Seka crta kucu na livadi. Onda seka ode. Crte` je ostavilana livadi. Dolazi zeka. Zeka gleda crte` kuce. Zeka mislida je to prava kuca. Zeka be`i upla{en.

MILENA: Bravo, Martine, odli~no!

MILUTIN: Bez gre{ke!

Milena premotava traku.

Martin an|eo 171

MILENA: A sad da ~uje{ kako to zvu~i. Obrati pa`wu {ta tu jo{ nijesasvim ~isto.(Pusti snimak. Ali, umesto Martinovog glasa, sa trake se~uje Bahova muzika)[ta je sad ovo?

MILUTIN: Mora da si prebacila snimak, premotaj ponovo.

Milena premotava traku i pusti snimak. Ista muzika.

MILENA: Opet isto!

MILITUN: Verovatno si bila pogre{no ukqu~ila snimawe.

MILENA: E, ba{!

MILUTIN: Daj ga meni.

MILENA: Izvoli.

Milutin preuzima kasetofon, zagleda ga, pa premota traku i pustisnimak. Ista muzika.

MILUTIN: Eto, vidi{. Nigde Martina.

MILENA: Mo`da sam zaista negde pogre{ila, ali otkud muzika?

MILUTIN: Nekom prilikom si je presnimila sa plo~e, {ta drugo?

MILENA: Ne, ne se}am se. ^ak sam sigurna da nisam.

MILUTIN: A i u prodavnici ponekad snimaju, za probu. Pa zaborave dato obri{u.

U tom momentu prestaje muzika. Sledi Milenin i Milutinov komentarsa snimawa: “Bravo, Martine, odli~no” i “Bez gre{ke”.

MILENA: ^uj sad ovo, na{i glasovi!

MILUTIN: Vidi, bogati, nas ima – Martina nema. Malo snima – malo nesnima. ^udan neki kvar.

MILENA: @ao mi je zbog wega, toliko se trudio.

Milutin snima test provere.

MILUTIN: Jen, dva... jen, dva... provera.(Premota traku i pusti snimak. Celovit tekst provere)Ovo funkcioni{e sasvim dobro. Kako bi bilo da poku{amojo{ jednom?

MILENA: Svakako.

MARTIN: Neka, drugi put.

172 Milivoje Majstorovi}

MILENA: Za{to ne sad, Martine?

MARTIN: Ne, zaista.

MILENA: Samo o seki i zeki, ni{ta vi{e.

MARTIN: Nemoj, Milena, molim te.

MILENA: Ne budi jogunast, makar jednu re~enicu.

MARTIN: Ne, ne, ne!(Izmi~e prema vratima)

MILUTIN: Dobro, neka ostane za drugi put.

Zatamwewe u SPS. Milutin prelazi u DPS.

MILUTIN: Naravno, to drugi put je ve} tada zna~ilo nikad. Sam Mar-tin je tome doprineo na lep na~in: wegov izgovor je zakratko vreme postao savr{en, tako da snimawe vi{e i nijeimalo svrhe.

BLAGOJE: A ta ~udesa? Mislim, to {to ti sad kao ~udesa tuma~i{?

MILUTIN: U mojim se}awima nema podataka koji bi ukazivali da sam jatada posumwao u wegove nadnaravne mo}i. Ka`em, tada. Sdruge strane, i doga|awa u vezi sa mojom karijerom uticalasu da o Martinu sve ~e{}e mislim kao o bliskom drugaru, ane vi{e kao o ~udnoj i nesvakida{woj pojavi.

BLAGOJE: A karijera je po~ela kada smo ti objavili prvu zbirku.Koliko se se}am, tad si mi poslao pismo puno dirqivezahvalnosti.

MILUTIN: Jesam... na`alost.

BLAGOJE: Ja te na to nisam nagovarao.

MILUTIN: E, da... Naravno da ti nisi.

Odtamwewe u SPS. Na stolu autorski primerci zbirke pesama. Mar-tin za pisa}om ma{inom. Milutin, sa ~a{om u ruci, {eta i diktirapismo. Za sve vreme, Milena priprema ve~eru kraj {poreta.

MILUTIN: A za{to ne “po{tovani gospodine Proti}u”?

MARTIN: Boqe je “dru`e”.

MILUTIN: Nije ovo zvani~na molba, ve} li~na zahvalnost. Ne{tosasvim intimno.

MARTIN: Koliko sam ja uo~io, oni... mislim, ti rukovodioci, svojefunkcije shvataju tako|e veoma li~no i emotivno, a to neide bez “dru`e”.

Martin an|eo 173

MILUTIN: Milena, {ta ti ka`e{?

MILENA: Na`alost, tako je.

MILUTIN: Onda, neka bude “dru`e”. Ali }emo malo i da pro{irimo.Pi{i, Martine! “Po{tovani dru`e Proti}u, dragi tataBlagoje”.(Martin kuca)Kako ovo zvu~i?

MARTIN: Uravnote`eno.

MILUTIN: Zna~i, dobro. E, sad ovako... Ovako, ali kako? A, da!(Uzme sa stola jedan primerak kwige, prelistava je i na|eono {to ga interesuje. Nastavi da diktira)Otvori navodnice... “Taj fewer bled, sluga nespokoja; upozni ~as, nada je moja”... Kraj citata i ta~ka. Sad nastav-qamo ovako: “Stigle su moje pesme, vratile mi se u kori-cama, u ruhu koji sam pri`eqkivao svih ovih no}i bdewa ipoetskog ma{tawa”. Ta~ka. “Velika je moja radost, i velikaje moja zahvalnost tebi, dragi”... [to si stao?

MARTIN: “Velika je moja radost”, to je u redu. Ali bi u nastavkutrebalo “I neizmerna moja zahvalnost”. Razume{, Milu-tine?

MILUTIN: Nije {ija nego vrat – cepidla~i{!

MARTIN: Ne cepidla~im. Drug Proti} o~ekuje tvoju radost kaoposledicu zahvalnosti, a ne obrnuto. I zato zahvalnost morabiti izrazitija od radosti, makar za nijansu.

MILENA: E, sad ga ba{ pretera, Martine!

MILUTIN: A nije ni logi~no.

MARTIN: Logika, logos, smisao – to be{e na po~etku. A bi}e, re~enoje, i na kraju.

MILUTIN: [ta je, da je – kucaj kako ti misli{.

Martin kuca i sri~e.

MARTIN: “... i neizmerna je moja zahvalnost Vama, dragi”...

MILUTIN: Za{to sad “Vama”? Mi smo u Beogradu bili na “ti”.

MARTIN: Gde?

MILUTIN: U Beogradu.

MARTIN: Gde ta~no?

174 Milivoje Majstorovi}

MILUTIN: A, to! U jednoj kafani.

MARTIN: Eto, vidi{.

MILUTIN: Dobro, dobro! Pi{i “Vama”.(Martin se koleba)[ta bi?

MARTIN: Da zna{ da si u pravu, ipak treba “ti”. Ali sa velikim “t”.Tako posti`e{ obe stvari: i intimnost, i po{tovawe.

MILUTIN: Sa “ti” se nekad obra}alo samo Bogu.

MARTIN: Niti je Bog toliko sujetan, niti su qudi imuni na veli~inu.Zna~i, “... zahvalnost Tebi, dragi moj dobrotvoru”. Ta~ka.

MILUTIN: Za{to ba{ “dobrotvoru”?

MARTIN: Jer mu na taj na~in pokazuje{ svoju bezrezervnu odanost. Ontebi otvara vrata budu}nosti, a ti to prihvata{ smerno iverno.

MILUTIN: Misli{, kako bi mi {tampao slede}u kwigu?

MARTIN: I to, ali i sve ostalo. Nije dovoqno samo pesme pisati,shvata{?

MILUTIN: Naslu}ujem, ali ne prihvatam. Ti, bre, Martine, kao da siceo vek proveo na beogradskoj kulturnoj kaldrmi.

MARTIN: Posmatram i razmi{qam.

MILUTIN: Nije vaqda da u sve to veruje{?

MARTIN: Izvini, ako sam te uvredio.(Krene da ustane sa stolice)

MILUTIN: Daj, ne budi detiwast. Ja sam samo malo iznena|en... ho}ure}i, tvojom vispreno{}u. Ina~e, ti si u pravu. Za karijerunije dovoqno pisati samo pesme. Jedino {ta ja nikako ne bihmogao da prihvatim jeste poltronisawe. Ali da neke ustupkeu `ivotu moram ~initi, to je i meni jasno.

MILENA: Kakve ustupke, Milutine?

MILUTIN: Pa, neke, {ta ja znam! Nemoj sad i ti.(Martin se vratio za pisa}u ma{inu)Hajde, Martine, da to zavr{imo. Zapravo, ostao je jo{ jedanprikladan pozdrav. Evo, ovako: “Primi srda~an pozdrav.Tvoj”...(Martin kuca)U pravu si, to je suvi{e meko. A mo`e li ovako: “Toplo Te

Martin an|eo 175

pozdravqa Tvoj du`nik, Milutin Ili}”. Sa velikim “t”,svakako.(Martin ne kuca)Ili, mo`da, po starinskom, srda~no: “Voli Te tvoj verniMilutin”. Bez prezimena.(Martin ne kuca)E, ja druga~ije ne umem. Smisli ti ne{to boqe.

MARTIN: Nije problem u pozdravu, ve} fali jo{ malo pravog sa-dr`aja.

MILUTIN: Kakvog sadr`aja?

MARTIN: Ne{to o wegovoj li~nosti... mislim, ne{to pohvalno.

MILUTIN: Ja o Proti}u ne znam ni{ta. Samo toliko da je on politi~kiveoma jak ~ovek, mo}an i uticajan.

MARTIN: To i napi{i.

MILUTIN: Ali on to i sam zna.

MARTIN: Zna, ali voli opet da ~uje.

MILUTIN: Otkud ti zna{ {ta jedan direktor i politi~ki funkcionervoli da ~uje?

MARTIN: Svako voli da ~uje da je jak, mo}an i uticajan. Ako se tistidi{, ja }u sam sro~iti.

MILENA: Ne, Milutine!

MILUTIN: [ta ti bi odjednom?

MILENA: Ne znam ni sama, izletelo mi.

MILUTIN: Samo ti sro~i, Martine. Mo`da sam ja suvi{e pesnik zatako ne{to. A ja }u posle da vidim da li mi se to dopada.

MARTIN: Naravno.

MILUTIN: I nemoj da ispadne kako mu previ{e laskam.

MARTIN: Nikad nije previ{e, ali }u o tome voditi ra~una.

Martin kuca. Milutin naspe vino u ~a{u, pri|e Mileni iza le|a ipoqubi je u vrat. Milena se malo izmakne.

MILUTIN: Ti kao da se ne raduje{ mom uspehu?

MILENA: Normalno da se radujem.

MILUTIN: A {ta je onda sporno?

MILENA: Ta zahvalnost Proti}u, ose}am neku zebwu.

176 Milivoje Majstorovi}

MILUTIN: Zbog jednog pisamceta?

MILENA: Martin se promenio, i to me zbuwuje.

MILUTIN: Nije, Milena, nego momak sazreva, pa se trudi da sebeprika`e mudrijim. Ali, prizna}e{, ume pone{to i da uo~i.

MILENA: I da uo~i, i da podu~i.

MILUTIN: Bilo bi prirodnije da smo zbog toga radosni. Ipak je onna{e delo, naro~ito tvoje.

MILENA: U nedoumici sam, ni{ta vi{e.(Iznenada zagrli Milutina)Voli{ li me, mili?

MILUTIN: Obo`avam.

MILENA: Koliko?

MILUTIN: Gde Romeova qubav stade, moja tek po~iwe. Toliko.

Qube se. Martin zavr{i kucawe, pa ih posmatra neko vreme.

MARTIN: Gde je Romeova qubav stala, boqe je ne po~iwati ni{ta.

Prestanu da se qube. Milena nastavi sa spremawem ve~ere.

MILUTIN: [ta, ti ve} gotov?

MARTIN: Kratko pismo, jasne misli.

MILUTIN: Hajde, da ~ujem.

MARTIN: Ide sve ono prethodno, pa nastavqa{: “Od na{eg prvogsusreta Ti si na mene, dragi tata Blagoje”... ovde stoji ta in-tima... “ostavio izuzetan utisak, kao ~ovek pronicqivogduha, ogromne erudicije i tananih ose}awa za pravu poetskure~. ^esto sam slu{ao, a i sam se vi{e puta u to uverio, dasu Tvoje sposobnosti kao pregaoca i rukovodioca odnenadoknadivog zna~aja za na{ javni i kulturni `ivot. @aomi je {to nisam imao prilike da Te ranije upoznam i ~e{}evi|am, {to i u ovom radosnom trenutku do`ivqavam kaoli~ni gubitak. Neka me moja iskrena odanost preporu~iTvojoj pa`wi”. A pozdrav dodaj kakav ho}e{.

MILUTIN: Ti si, Martine, lud!

MARTIN: Za{to?

Martin an|eo 177

MILUTIN: Zato {to se tako ne pi{e ni molba za prijem u komuni-sti~ku partiju. Daj to ovamo, da ga pocepam!

MARTIN: Izvoli.(Izvu~e papir iz ma{ine i pru`i ga Milutinu)Ali nemoj odmah, neka preno}i.

MILUTIN: [ta tu ima da preno}i – ni{ta!

MARTIN: Mo`da ipak nije sve za bacawe.

MILUTIN: Misli{?

MILENA: Pocepaj to sad, Milutine, molim te!

Milutin se koleba, pa presavije papir i stavi ga u yep.

MILUTIN: Neka preno}i.

MILENA: Milutine!

MILUTIN: Hleba ne iska.

MILENA: Hleba ne, ali...(Ode demonstrativno u sobu)

MILUTIN: Preteruje{, zaboga!

Zatamwewe u SPS. Milutin prelazi u DPS.

MILUTIN: Naravno, Milena nije preterivala.

BLAGOJE: A nemoj ni ti sad.

MILUTIN: Samo konstatujem da pismo nisam pocepao i da sam ga poslaobez ikakve prepravke. ^ak sam na kraju dodao i ono grozno:“Grli Te i u ruku qubi Tvoj zahvalni i verni Milutin”.Ba{ sramno!

BLAGOJE: Ti, bre, kao da sam te na robiju doveo, a ne na jedno vi{enego ceweno i perspektivno mesto. Ne uobra`avaj, nisi tibio jedini kandidat.

MILUTIN: Znam. Ali ne znam {ta te je kod mene privuklo... mislim, neznam tvoje tuma~ewe?

BLAGOJE: Jebi ga, ko bi se sad toga setio. Ali, vidim, pogre{io sam.

MILUTIN: Nisi vaqda?

BLAGOJE: Jesam, jesam! Svirao Baha kravi na livadi, dresirao kamiluda hoda natra{ke... more, pseto hranio da me ujede!

178 Milivoje Majstorovi}

MILUTIN: E, ba{!

BLAGOJE: Ali, i ne marim mnogo, svi ste vi jebivetri isti.

MILUTIN: Daleko si od pravog odgovora.

BLAGOJE: Izvoli, da ~ujemo pravi odgovor?

MILUTIN: Pro~itaj Martina An|ela.

BLAGOJE: Opet ti! Rekao sam, dodeli poslu`itequ nagradu, ako trebai glavnu, i da zavr{imo taj posao.

MILUTIN: Nagrada, nagrada! Zar je wemu do nagrade, krila mu dajte dapoleti!

BLAGOJE: More, mar{!

MILUTIN: U dobar ~as, vreme je da krenem. Ho}emo li popiti ovo pi}eza sre}an put?

BLAGOJE: Mo`e.(Podignu ve} napuwene ~a{e)@iveli, dabogda.

MILUTIN: @iveli, zaboga!(Ispiju. Milutin krene u susednu prostoriju)Samo da spakujem ne{to neophodnih sitnica. Sve ostalo,rekoh ostavqam.

BLAGOJE: Trenutak, Milutine!

MILUTIN: Slu{am, tata Blagoje?

BLAGOJE: Ne{to me interesuje, ali da bude{ iskren?

MILUTIN: Izvoli?

BLAGOJE: Jesi li se taj Martin i tvoja Milena slizali... razume{, kaomu{ko i `ensko?

MILUTIN: Jesu.

BLAGOJE: Eto, vidi{! A mi ga ovde tupimo sve vreme.

MILUTIN: Ali to nije ono {to ti misli{.

BLAGOJE: Tako ka`e svaki rogowa.

MILUTIN: U pitawu je ne{to drugo, zaista.

Martin an|eo 179

BLAGOJE: Najobi~nija vata~ina. U~iteqica i {kolski ~ikica. Seksipikanterija za usedelice i usahle doma}ice. Izvini, alitako to deluje.

MILUTIN: Ne sporim da deluje, ali tako nije.

BLAGOJE: A kako onda jeste?

MILUTIN: Bilo je to u vreme na{e intenzivne prepiske o momprelasku u Beograd. Jo{ uvek sam dr`ao nastavu, Mileniotvoreno nagove{tavao skori odlazak, a u sebi ve} `iveojednu uspe{nu uredni~ku karijeru za~iwenu, naravno,nezaobilaznom umetni~kom slavom.

Odtamwewe u SPS. Graja u {kolskom hodniku. U kuhiwu ulazi Milutin,sa dnevnikom pod mi{kom. Istovremeno, iz sobe izlazi Milena, ra{~u-pana i usplahirena.

MILUTIN: Gde je Martin da zvoni?

MILENA: Bio je suvi{e revnostan.

MILUTIN: U ~emu?

MILENA: Kao poslu`iteq o~igledno ne.

MILUTIN: Pitam te, gde je?(Obrati pa`wu na Mileninu razbaru{enost)U sobi?

MILENA: U krevetu, ali mislim da je ustao.(Milena se doteruje bez `urbe)

MILUTIN: Lepo, bogami!

MILENA: Savr{eno, ~ak.

MILUTIN: A {to tako, Milena?

MILENA: Zato {to me vi{e ne voli{. Pardon, zato {to me on voli.

MILUTIN: Nisi iskrena.

MILENA: Mogu}e.

MILUTIN: I otkud to, da ja tebe vi{e ne volim?

MILENA: Odlazi{, Milutine, odlazi{?

MILUTIN: Odlazim, ali ne be`im.

MILENA: Krije{ se, uvija{, odstupa{ kao slu~ajni qubavnik predzoru.

180 Milivoje Majstorovi}

MILUTIN: To jo{ ne zna~i da te vi{e ne volim. Mo`da sam malo... eto,zbuwen.

MILENA: Odlazi{, a mene ne vodi{. Veoma si pribran.

MILUTIN: To nije ta~no. A drugo, zar ne mo`e{ da sa~eka{ malo, da seja tamo prvo sredim?

MILENA: Ne mogu.

MILUTIN: Samo nekoliko meseci, mo`da ni toliko?

MILENA: A i ne}u.

MILUTIN: To je ve} ne{to drugo.(Pauza)U pravu si, Milena, treba da idemo skupa.

MILENA: Ne}emo.

MILUTIN: Ne zameram ti ni{ta, ako je to u pitawu.

MILENA: Kasno je, dragi moj, kasno!

MILUTIN: Za{to je kasno? [ta sam ja to u~inio?

MILENA: Kasno je.(Iz sobe izlazi Martin, bez izraza na licu)Ja Martina volim.

Zatamwewe u SPS. Milutin prelazi u DPS.

BLAGOJE: @ena je apsolutno u pravu. Ti odlazi{, a wu ne vodi{. Ionda ona mora... shvata{!

MILUTIN: Opet misli{ krivo.

BLAGOJE: Toliko smo svi pametni, Milutine. Ne uobra`ava{ vaqda jetvoja Milena ne{to posebno?

MILUTIN: Nije stvar u posebnosti, ve} u wenoj bezgrani~noj qubavi.

BLAGOJE: Vidi, bogati, a ovamo se bu{ka sa strane. Ne zajebavaj vi{e!

Milutin ode u susednu prostoriju, odakle donese fasciklu sa rukopisom.Pru`i je Blagoju.

MILUTIN: Eto, to je ta kwiga.

BLAGOJE: Koji }e mi? Mene jedino zanima za{to se ti tamo vra}a{, ato {kolski poslu`iteq ne zna.

MILUTIN: Zna.

Blagoje mrzovoqno prevr}e stranice rukopisa.

Martin an|eo 181

BLAGOJE: Mnogo, bre, ovo duga~ko. A ti bi mogao u nekoliko re~i, {tose ka`e, kratko i jasno.

MILUTIN: [to se ka`e, nemam vremena za kratko, a jasno je, opet,{irok pojam.

BLAGOJE: Dobro, dobro!(Prelistava kwigu)A da nije u pitawu, pretpostavka, tvoja zakasnela qu-bomora? To bi onda bilo i kratko i jasno. Naravno, ibudalasto.

MILUTIN: Qubomori sad nije mesto. A kada sam odlazio, we nije nibilo. Naprotiv, razi{li smo se lepo i – zauvek.

Odtamwewe u SPS. Milena kraj prozora, Martin sipa pi}e u tri~a{ice. Spoqa praporci.

MILENA: Sti`e ~ika Raja.

MARTIN: Mahni mu, da pri~eka.

MILENA: Tako sam uzbu|ena.

MARTIN: O, a tek ja! Ali ne}emo plakati, zar ne?

MILENA: Ne}emo. Mo`da malo, u sebi.

Iz sobe izlazi Milutin, sa koferom u ruci i mantilom preko ramena.

MILUTIN: “Taj fewer bled, sluga bludnog sna; svoj put ne vidi, a mojdobro zna”. Odlazim, mili moji, a vi mi ostajte u qubavi isvakoj sre}i.

MILENA: Qubav nam ostavi, a sre}u ponesi – mo`e ti zatrebati, tamo.

MARTIN: Sre}an je onaj koji zna gde ga vole.

MILUTIN: Onda, u to ime, da se oprostimo.

Podignu ~a{ice i nazdravqaju.

MARTIN: Dobar fewer, pesni~e!

MILUTIN: Hvala, Martine!

MILENA: Pozdravi tata Blagoja, putni~e!

MILUTIN: Ti mala zlobnice! @iveli!

MARTIN: @iveli!

MILENA: @iveli, dabome!

Kucnu se i ispiju. Zvuk fijakerske trube kao opomena.

182 Milivoje Majstorovi}

MILUTIN: E, pa, zbogom, prijateqi!

MARTIN: Zbogom dru`e na{!

MILENA: ^uvaj se, Milutine, molim te!

MILUTIN: Hvala, Milena!

Izlazi napoqe. Wih dvoje zagrqrni, ma{u mu sa prozora.

MILENA: Voli{ li me, Martine?

Zatamwewe u SPS. Sad je Milutin na izlaznim vratima, sa istimkoferom u ruci i mantilom preko ramena.

MILUTIN: Ne zaboravi da zakqu~a{ posle vrata, tata Blagoje.

BLAGOJE: Bri{i!

MILUTIN: A kqu~eve predaj nekom novom pulenu.

BLAGOJE: Mar{, |ubre nezahvalno!

MILUTIN: Tvojoj qutwi sluga sam pokoran.

Izlazi iz stana. Blagoje sipa sebi pi}e.

BLAGOJE: Jebem ti... Jebem ti, budalu!

Odtamwewe u SPS. Milena se {minka. Elegantno odevena, sa ne{tonakita na sebi. Iz sobe izlazi Martin, obu~en u prvobitnu ode`du i sasandalama na nogama. U DPS Blagoje se ne}ka da li da pro~ita rukopis.

MARTIN: Evo, ja odlazim, Milena.

MILENA: Odlazi{, pa {ta!

MARTIN: @ao mi je.

MILENA: Ko odlazi sa `aqewem, ne sti`e daleko.

MARTIN: Odlazim zauvek, a to je najdaqe.

MILENA: [ta onda ~eka{ – idi!

MARTIN: Oprosti mi, Milena.

MILENA: More, mar{!

MARTIN: Sad je trenutak.

MILENA: Ka`em, mar{!

MARTIN: Dobro, onda }e{ mi oprostiti kasnije...

MILENA: Gubi se, Martine, ~ekam verenika!

Martin an|eo 183

MARTIN: ... u zaboravu i zagrqaju.(Izlaze}i iz kuhiwe)Zbogom, rebro tela duha mog.

MILENA: \ubre mutavo! I ne idi, zaboga, tako goli{av!

Zatamwewe u SPS. Blagoje najzad odlu~io. ^ita prve re~i iz rukopisa.

BLAGOJE: “Otac na{ nebeski”... Oca vam va{eg nebeskog, ja sam, bre, sareligijom ra{~istio jo{ u SKOJ-u! Ovo ti, Milutine, ne}unikada zaboraviti!(Nastavi sa ~itawem)“Otac na{ nebeski se|a{e na svome prestolu i pokretimaruku dava{e putokaze vojsci svojoj an|eoskoj. Wezin ophodbeskrajem zavr{ava{e sa naizmeni~nim ponirawem iuzletawem po nebesima nad Zemqom, gde prebiva dah`ivotvorni Oca na{ega u delu Wegovom najsavr{enijem ijedinstvenom, i gde od dana {estoga Postawa stoluje bi}e poliku Wegovom sazdano. I premda umom obdareno, onovasceli zemaqski vek biva{e gre{no i neposlu{no. Otacna{ premudri gnev }utwom prikriva, znake milostioda{iqe i vojsku svoju an|eosku za ~as sudwi i pravednipriprema”... Gle ti {kolskog poslu`iteqa, ni{ta mawenego o carstvu bo`ijem! Kwigom priziva sile nebeske danam sude – nama, jelda, gre{nicima. A ja sam tu me|unajve}ima, ako sam dobro razumeo ono |ubre u~iteqsko!

PAUZA

184 Milivoje Majstorovi}

DRUGI DEO

Blagoje u DPS. Sedi u foteqi i ~ita rukopis. Povremeno sipa iz fla{ei pijucka.

BLAGOJE: “Tad Otac na{ nebeski pokretom ruke usmeri vojsku an|eo-sku u pravcu Zemqe. No{eni promi{qu Wegovom, miponirasmo sve do zemaqskog plavetnila, ali daqe jo{ nesmedosmo. Ve} se izvismo i ka tronu O~evom nazad uzle-tesmo, pohvale Wegove da ~ujemo. Tako ~inismo nekolikoputa zaredom. A kad bi posledwi put, mene zanos isku{ewaobuze, te za jedan zamah krila liniju doleta prema{ih i zatren jedno gtreptaja brzinu usporih, kako bih zemaqskulepotu u pogled upio. Ali to be{e moj zao ~as. Jer na le|amoja nekakva neman namah zasko~i, jednom rukom me za vratdohvati i let moj ka Zemqi upravi, a drugom stade mojakrila iz ramena ~upati. Branih se, ali uzalud. Zemqabiva{e sve bli`a, a moja snaga sve slabija. I taman kadnogom zemaqsko tle dotakoh, oba mi krila neman pokida inestade netragom u pomr~ini. A ja stajah tu bespomo}an iposti|en. Bra}a moja an|eli lebdehu na nebesima i tra`i{eme pogledom, ali me ne mogahu videti ili me vi{e neprepoznavahu. Jer telo moje dotle lagano i prozirno, sadbe{e ote`alo i u putenu celinu sazdano. I oni tada odo{e,lo{u vest o meni da saop{te. A ja ostah. Ispod mene nekaku}a. Svuda mrak, samo na woj jedan prozor svetli. Prisetihse tada kako je Otac na{ nebeski kroz usta zemaqskogproroka govorio: ”Ko kuca, otvori}e mu se". I zaista, japokucah na prozor i on se otvori. Prvo glavu promoli jedna`ena, a zatim i jedan mu{karac. Onda mu{karac iza|enapoqe i uvede me u ku}u. Pa me posadi{e u fotequ,prekri{e }ebetom i napoji{e mlekom. Nutkahu mi i drugajela, koja se meni tada nikako ne dopadahu, te ih srditoodbijah. Za sve to vreme oni ne{to govorahu, {to ja nemogadoh razumeti. Poku{ah da ih imitiram, ali sad onimene ne razumedo{e, ve} samo klimahu glavom zabrinuto. Utom i ja zaspah, od svega iznuren."

Odtamwewe u SPS. Martin je upravo zaspao u foteqi. Milena i Mi-lutin stoje pored zagrqeni.

MILUTIN: San pravednika.

MILENA: Kako je lep.

Martin an|eo 185

MILUTIN: Aha.(Ode do gramofona koji se okre}e u prazno. Iskqu~i ga istavi plo~u u omot)Neka ga do jutra, a sutra }emo ve} saznati ne{to vi{e. SMarsa nije pao.

MILENA: S Marsa ne, ali nije ni sa sela.

MILUTIN: Ne, svakako. A sad je vreme i nama za krevet.

MILENA: O, da, ve} je pro{la pono}.(Milutin je iznenada uhvati oko pasa, prebaci preko ra-mena i ponese u sobu. Ona se bacaka nogama i negoduje)Ne sad, Milutine, molim te!

MILUTIN: A za{to ne sad, Milenice moja?

MILENA: Pusti me, nije momenat!

MILUTIN: Da se ne ustru~ava{ od gosta?

MILENA: Mogao bi nas ~uti.

MILUTIN: Zaboga, {ta mari i da nas ~uje.

MILENA: Cepanice mu{ka, zna{!

MILUTIN: Znam, iver~i}u od cepanice.

Ulaze}i u sobu, Milutin ugasi svetlo. Kuhiwa je u polumraku, obasjanamese~inom. Martin se trgne iz sna, pa ode do prozora i neko vreme gledau nebo. Zatim cuwa po kuhiwi pipkaju}i stvari. Onda obrati pa`wu nanerazgovetne glasove i {umove iz sobe. Gviri kroz kqu~aonicu. Blagojeiz rukopisa ~ita deo koji se odnosi na Martinove kretwe i postupke.

BLAGOJE: “Iz sna se trgoh nespokojan i zapla{en. Be{e to neko ~udnoose}awe, meni dotad nepoznato. Ali razumedoh ve} tada dame ono pribli`ava qudskoj prirodi. O woj nam je na{ Otacnebeski ~esto pri~ao, sa tugom i puno o~inskog nespokoja.Pitah se u o~ajawu svome, jesam li mo`da i ja ve} gre{an. Teodoh do prozora i molih se smerno za oprost i pomo}. Iverovah u spasewe i brz povratak. Uzaludan i pust, tumarahpo onom prostoru, sve pipkaju}i predmete ne bih li imsmisao doku~io. Obratih pa`wu i na glasove iz sobe.Oslu{kivah kraj vrata i gvirih kroz kqu~aonicu. A tamo,ono dvoje se grli{e i vazda po krevetu prevrta{e, {to jemeni tada izgledalo sasvim budalasto. No, ja u wih ve}stekoh poverewe, te se donekle smiran vratih u onu fotequi ponovo zaspah”.

186 Milivoje Majstorovi}

(Martin se vra}a u fotequ. Zaspi. Iz sobe se vi{e ni{tane ~uje)“Sutradan dugo spavah, a ono dvoje behu poranili, kako bi omeni {togod u selu doznali”.

Dnevna svetlost u SPS. Milena posluje po kuhiwi, paze}i da ne razbudiMartina. Uskoro sti`e Milutin.

MILUTIN: Ba{ ni{ta.

MILENA: Ti{e, Milutine!

MILUTIN: Niko ni{ta ne zna. Kom{iluk vrti glavom, vikenda{isle`u ramenima, dok se ona ispi~utura iz mesne zajednicepravda kako je celu no} kartao kod kuma. Jedino policija znaznawe – wega }emo mi, u~o, na specijalni tretman, ima imutav da propeva.

MILENA: Pazi, bogati!

MILUTIN: Te se javim op{tinskim organima. Oni, opet, obe}avaju nekusvoju istragu, ali prete kako }e ga smestiti u ludaju akoni{ta ne doznaju.

MILENA: Tako, zna~i!

MILUTIN: U stacionar za retardirane, ali to ti je to.

MILENA: E, vala, ne}e mo}i!

MILUTIN: Tako sam im i ja rekao. Onda se obratim na{em mini-starstvu. Setim se da smo od po~etka godine bez stalnogposlu`iteqa. To bi, ra~unam, mogla biti {ansa, ako zatrebamomka spasavati.

MILENA: I, kako su reagovali?

MILUTIN: Nemaju ni{ta protiv, mada im ne bi pravo kad su ~uli zamanu u govoru. Zbog dece, vele. I to sam ja problem ubla`iopreko svake mere. No, u principu, oni }e dati saglasnost,ako mi garantujemo za wega. Ovo je, na sre}u, ipak selo.

MILENA: Sad mi je mnogo lak{e.

Zatamwewe u SPS.

BLAGOJE: “I zaista, ostao sam kod Milene i Milutina, i to ba{ kaonovi {kolski poslu`iteq. Ili, kako to radije zovu, ~ikica.Obukli su me u novo ruho, navikli na mnoga jela i u menirazvili poprili~no interesovawe za zemaqski `ivot.^aksu mi i ime nadenuli, i ja sam se na wega rado odazivao.

Martin an|eo 187

Milena me je podu~avala govoru, a Milutin nau~nimsaznawima. Ali sam ja u du{i `udeo samo za svojim krilima.Sa puno nade poku{avao sam da ih konstrui{em, sve veruju}ikako }e Otac na{ nebeski imati razumevawa za moju nameruda mu se vratim. Kao poslu`iteq, bio sam obavezan da sebrinem o ogrevu, te sam tako dosta vremena provodio u{kolskom drvqaniku. Tamo sam u slobodno vreme deqaotanane lajsnice i povezivao ih `icom i najlon koncem, i natu konstrukciju lepio gu{~ija pera. A krila moja nebeskabehu mi uzor. Dok jednog dana, zla kob ne otkri svojenajtamnije lice. Zemaqsko moje uto~i{te izgubi svoj ranijisjaj, i jo{ me samo qubav Milene i Milutina {titi{e odpakla zla. Qubav, koju qubavi radi, otad ~esto izneveravah.”

Odtamwewe u drvqaniku – Levi Prostor Scene – gde Martin radi nasvojim krilima i meditira. Glas mu je jo{ uwkav, a govor jedva razumqiv.

MARTIN: Vrabac leti, koka ne leti. Gavran leti, }urka ne leti. Rodaleti, guska ne leti... Neko leti, a neko ne leti.

Iz tmine drvqanika dopire podrugqiv glas.

\AVO: (Off)Leti, leti, Martine!... Leti, leti, an|ele!

MARTIN: Ko je to?

Neprijatan kikot. Iz skloni{ta iza drva sko~i \avo.

\AVO: U snu nepo`eqan, na javi neprepoznat. Svakom robu odansluga. U sve se preme}em, a sebe ne mewam. Trn u okuslepima, vidovitom putokaz. Carsku ne pori~em, odani~kune odri~em. Ko voli – nek’ izvoli.

MARTIN: Ti!?

\AVO: Ja, pobratime, ko drugi. [to se ka`e, rod ro|eni.

MARTIN: Sotono!

\AVO: Dabome, mada ja vi{e volim kad me zovu \avo. Zvu~iprisnije.

MARTIN: Izdajni~e, proklet bio!

\AVO: Morali{e{, ro|a~e.

MARTIN: Otac na{ nebeski...

\AVO: Otac va{ blesavi!

188 Milivoje Majstorovi}

MARTIN: Otac na{ nebeski sprema vojsku svoju an|eosku.

\AVO: A koji }e mu to?

MARTIN: Da tebe uni{ti, rugobo!

\AVO: Pazi da me ne upla{i.

MARTIN: Ho}e, ho}e, sigurno.

\AVO: A kad }e?

MARTIN: To samo On zna.

\AVO: A znam i ja.

MARTIN: Ne zna{, jer je to O~eva najve}a tajna.

\AVO: Ma, znam – nikad!

MARTIN: Govori{ gluposti!

\AVO: Nema on ta muda. Tako se ovde ka`e.

MARTIN: Ima vojsku an|eosku.

\AVO: [io mi ga \ura!

MARTIN: A ima i vernike zemaqske.

\AVO: E, to je ne{to ozbiqnije. Ali radimo na tome da ih bude svemawe.

MARTIN: A ko to radi?

\AVO: Pa, ja, brate mili. Ja i moji u~enici, istomi{qenici. Raznigre{nici, bezbo`nici, srebroqupci, lupe`i i la`qivci,udvorice i podmitqivci, zlikovci i zlobnici. Ima togapuno.

MARTIN: To su du{e prodane.

\AVO: Tako i ja ka`em, du{e prodane.

MARTIN: Bedni~e, qude na zlo navodi{. Oca na{ega sramoti{!

\AVO: Ne, ~asti mi! Sve ja to po{teno pla}am – vlast, bogatstvo,slava. Kome {ta treba. A naro~ito lepe i mlade `enskice:boc, boc! I ko tome da odoli – niko!

MARTIN: Nisu svi isti.

\AVO: Nisu jo{, ali }e biti.

MARTIN: Ne}e!

Martin an|eo 189

\AVO: More, ho}e! Svaka du{a ima svoju cenu. Ali, priznajem, ide tomalo sporo. Pa sam mislio, da mi le~ka pomogne{, a?

MARTIN: I zato si ti mene... ovamo... je li?

\AVO: Aha, zato. Vrebao, vrebao i – ukebao.

MARTIN: Krila moja da mi vrati{, Sotono! ^uje{ li, krila moja dami vrati{ nebeska!

\AVO: Hajde, bre, ne mucaj!(Martin krene da udari \avola, ali ga ovaj olako savlada)Krila tvoja posrana – i ona nebeska, i ova zemaqska!(Pa se uz kikot izgubi u pomr~ini iza drva)

MARTIN: O, Bo`e moj!

Zatamwewe u LPS?

BLAGOJE: “Le`ah tako na zemqi pora`en, ime O~evo prizivaju}i ikroz suzne o~i sudbinu svoju naziru}i. Sin se ocu moqa{ekao neznanac. U srcu gnev ose}ah, a iza gneva patwu su`wegnaslu}ivah. Misli moje, dotle bistre, sada se preobra}ahu upitawa. Shvatih, to se istina u ruho odeva. O, Bo`e moj,spasi me ploda vrta edenskog”.

Odtamwewe u SPS. Uz anatomske mape i crte`e, oka~ene svuda po ku-hiwi, Milutin podu~ava Martina.

MILUTIN: To je to. Kretawe od ni`eg ka vi{em. Postupnost evo-lutivnog razvoja `ive materije. Jesi li povezao?

MARTIN: Jesam. Od ~etvorono{ca do uspravnog dvono{ca. Od majmunado ~oveka, a mo`da mo`e i daqe.

MILUTIN: E, ba{!

MARTIN: A pre toga imamo razvoj po vrstima, zar ne, sve dok unazad nedoteramo cara do duvara, odnosno do prvobitne `ivotvorne~orbe, u kojoj se odvijaju ti, ako sam dobro zapamtio,hemijski procesi.

MILUTIN: Otprilike tako, ali za{to sa toliko ironije?

MARTIN: Zato {to je na Zemqi sve od Boga stvoreno, i {to tu imamalo mesta za nekakve prelazne periode u obliku ~oveko-likih majmuna.

MILUTIN: Nemoj tako, Martine. Evo ti dokazi. Pogledaj, na primer,samo skelet. Koji je to put prevalilo, a?... Ili, probavnitrakt. Ulaz, izlaz i jedno crevce. Onda se to tokom mile-

190 Milivoje Majstorovi}

nijuma komplikuje, umnozzzava, diferencira, ali funkcijaostaje ista.

MARTIN: Jedi – seri.

MILUTIN: Pet iz poznavawa prirode, jedan iz pona{awa.

MARTIN: A {ta je ovo?

MILUTIN: Organ za razmno`avawe.

MARTIN: Pi{a?

MILUTIN: Da, pi{a. Ali pre svega slu`i za razmno`avawe.

MARTIN: A je li i to dokazana nau~na istina?

MILUTIN: Martine!

Martin razgleda crte`e, pa iznenada.

MARTIN: Milutine, veruje{ li ti u Boga?

MILUTIN: Verujem. Mislim, verujem u nedoku~ivost jednog velikogprincipa koji vlada univerzumom.

MARTIN: Samo toliko?

MILUTIN: Verujem u Boga i kao moralnu kategoriju, kao plemenitostdu{e, kao...

MARTIN: A kao tvorca svega zemaqskog, u to ne veruje{?

MILUTIN: Ka`em ti, verujem kroz taj univerzalni princip, kroz~ovekovu zagledanost u nedoku~ivu smislenost vaseqene.Ali onako bukvalno, kako pi{e u starozavetnim spisima, uto ne verujem. Sve su to samo simboli.

MARTIN: A moli{ li se Bogu?

MILUTIN: Ponekad i to, ali ja veru ispoqqavam vi{e kroz poeziju.Zna{, umetnost ti je prostor u kome se razre{ava takontroverza izme|u vere i stvarnosti... Naravno, ovo va`iza one najve}e pesnike, pa ni kod wih ne ba{ u potpunosti.

MARTIN: A veruje{ li da postoji \avo?

MILUTIN: U istom smislu kao i u Boga.

MARTIN: \avo je pali an|eo, Milutine, zloduh qudskog roda.

MILUTIN: Sla`em se, moralna kategorija za najni`u sortu gre{nika.

MARTIN: Nije samo moralna kategorija, ve} mnogo opasna spodoba. Iima stra{no jaku ruku.

Martin an|eo 191

MILUTIN: Verovatno.

MARTIN: Ma, sigurno, Milutine! Na svojoj sam ko`i to osetio.

MILUTIN: Na svojoj ko`i, veli{?

MARTIN: Velim.(Milutin skupqa mape i crte`e)Ne veruje{ mi?... Eh, da je bilo koga da mi pomogne, mo`dabih ga ja i uhvatio. Ovako mi pobe`e.

MILUTIN: A gde si ti to video \avola, Martine?

MARTIN: Kod nas, u drvqaniku.

MILUTIN: Je l’?

MARTIN: ^asna re~, Milutine.

Zatamwewe u SPS.

BLAGOJE: “Iz wegovog pogleda shvatih da je postao malo sumwi~av.Setih se namah pretwe op{tinskih organa da }e me uludnicu strpati, te se otad kod Milutina samo za nau~neistine raspitivah, kako bih utisak popravio. Ali sezaboravih i jo{ jednom pogre{ih. Be{e to onog dana kadasam prvi put leteo zemaqskim krilima. Let taj, kratak iiscrpquju}i, zavr{io se u kro{wi drveta kraj {kolskogplota. Besan i razo~aran, vratih se u drvqanik”.

Odtamwewe u LPS. Martin ulazi sa polomqenim krilima.

MARTIN: Krila moja posrana!... O, gde su moja krila an|eoska! Da Ocusvome slu`im pokoran!

Uz podrugqiv kikot, iz tmine drvqanika izlazi \avo.

\AVO: Otac tvoj budalasti za tebe ne mari, osmu|eni an|ele!

MARTIN: Proklet da si, prokletni~e na nebesima i na Zemqi!

\AVO: Proklet na Zemqi vlada, a nebesa izaziva. Hajde, reci, ko bisa mnom mogao da se meri?

MARTIN: Zaista, takvog skota nigde vi{e nema.

\AVO: Skot, to je jedna lepa re~. Ali ja najvi{e volim kad mi ka`uda sam oli~ewe pakla – onda to u meni budi intimneasocijacije.

MARTIN: Otac na{ nebeski sprema vojsku an|eosku, i ja }u tu vojsku...

\AVO: [ta }e{ ti?

192 Milivoje Majstorovi}

MARTIN: Ja }u vojsku predvoditi, i tebe }u prvog pose}i.

\AVO: More, pitam, {ta }e{ ti?

MARTIN: Pa, to {to rekoh. Prvog }u tebe pose}i, i od Oca na{egpohvale dobiti.

\AVO: Opet nisi razumeo, an|el~i}u! Kako misli{ gore sti}i, tote pitam?

MARTIN: Mojim krilima.

\AVO: Ovim?

MARTIN: Samo da ih jo{ usavr{im.

\AVO: Jebe{ mi oca {a{avog, ako ti nisi lud!

MARTIN: Nemoj Oca vre|ati, zna{!

\AVO: Govno matoro, ako ti je ovako milije!

MARTIN: Umukni, rugobo rugobna!

\AVO: A od govana nikad pita nije bila – takav ovde vlada zakon.

MARTIN: Govno ti u du{i smrdi, izrode!

Martin sko~i na \avola. Rvu se po drvqaniku.

\AVO: Mamicu ti o~insku, ala si oja~ao! Ali ne}e{ dugo!

Tu~a je dosta `estoka, Martin popu{ta, te zove upomo}.

MARTIN: Milutine! Do|i, Milutine! Imam \avola u rukama!(Malo kasnije, u drvqanik utr~i Milutin, ali je \avodotle ve} savladao Martina i na wega obalio red cepanica,pre nego {to se izgubio u pomr~ini. U nastupu gneva, Mar-tin nedoli~no opsuje)Jebem li ti oca bo`ijeg, da ti jebem oca bo`ijeg!(Dok Milutin sumwi~avo posmatra ovaj tu`an prizor,Martin u osve{}ewu shvati {ta je rekao, pa se uhvati{akom za usta i tu`no krikne)O~eee!

Zatamwewe u LPS.

BLAGOJE: “Izme|u Milutina i mene tad ne be{e diskusije. pre}utahsve o Satani, te ga ostavih u uverewu kako se moj gnevodnosio na malopre|a{wi let. On neko vreme sumwi~avozagleda{e po onim sru{enim drvima, a onda me za krilaiskreno pohvali. Ja u `aru svojih nadawa obe}ah da }e

Martin an|eo 193

slede}a biti mnogo boqa, a Milutin mi dava{e potporubiranim i prijateqskim re~ima. ^ak me i u zakone fizikeupu}iva{e, ali mi oni u tom poslu ne mogahu pomo}i”.

Odtamwewe u LPS. Martin kraj konstrukcije krila, sa perom u ruci imolitvenim pogledaom ka nebu.

MARTIN: Ot~e na{ i`e jesi na nebesjah, da svjati sja imje Tvoje, dapridet Carstvo Tvoje, da budet voqa Tvoja, jako na nebesi ina Zemqi... i neka perce ovo raba Tvojego budet darovanoTvojim blagoslovom. Amin!(Onda zalepi pero na konstrukciju, pa uzme drugo i zauzmepre|a{wu molitvenu pozu)Ot~e na{ i`e jesi na nebesjah, da svjati sja imje Tvoje...

Iz skloni{ta iza drva isko~i \avo.

\AVO: I`e jesi na nebesi, pribli`i se mojoj kesi!

MARTIN: Barabo!

\AVO: Samo te slu{am kako sere{ po ceo dan.

MARTIN: Tra`im blagoslov Oca na{ega.

\AVO: [to ti, blago meni, ne kupi{ avionsku kartu, pa kao savnormalan svet...

MARTIN: Kako mo`e an|eo u avion?

\AVO: Kao za{titnik gusaka.

MARTIN: I one su O~evo delo.

\AVO: Tja! Trtica u supicu, butkice u rernicu – sitne` pr`i{ utigawu, guska slu`i samo `drawu.

MARTIN: [to od guske osta – meni bi}e dosta.

\AVO: Perima se luda kiti – i tako su ba{ svi siti.

MARTIN: Samo \avo osta gladan – jer je samo \avo gadan.

\AVO: Da glad svoju bar ubla`i – \avo du{u tvoju tra`i. Va`i?

MARTIN: Mooolim?!

\AVO: Ni{ta. U zanosu stihoklepca – provociram bo`jeg slepca.(Unese se Martinu u lice)Ali, da zna{, slep~e, sa mnom bi ti bilo mnogo boqe.

MARTIN: U kom smislu?

\AVO: Odu`io bih ti se po{teno.

194 Milivoje Majstorovi}

MARTIN: A za koje delo?

\AVO: Da mi mal~ice pomogne{ u mojim... no, u mojim poslovima.Samo bez moralisawa, molim te.

MARTIN: Da budem \avolov u~enik, sluga Demona – nikad, Sotono!

\AVO: Ne u~enik, ne sluga, ve} doglavnik da mi bude{, desna ruka,uzdanica... Eto, ~ak i ortak.

MARTIN: Ni{ta od toga, ulizice!

\AVO: [teta. Skupa bismo za~as spi~kali kolebqivce, preostalevernike i ovu popovsku `gadiju po crkvama.

MARTIN: Isuse!

\AVO: Ja imam razra|enu taktiku, a ti, vidim brzo u~i{ zemaqske{ablone. A tu je i faktor iznena|ewe, tebe jo{ niko nepoznaje. Lep si da zavodi{, re~it da op~ini{, pravi~an dasvet dr`i{ u pokornosti – samo ti fali ambicija davlada{, a ona se sti~e vremenom.

MARTIN: Laskav~e!

\AVO: Ovako }e{, ina~e, da istruli{.

MARTIN: Gluposti!

\AVO: Posta}e{ ~ovek, {to skoro da ve} i jesi. Tvoja nebeska mo}}e sasvim is~ileti. Svaka }e vra~ara uskoro bitidalekovidija od tebe. A ni cure te vremenom ne}e `eleti,jer si goqa. Posrani {kolski ~ikica, fuj!

MARTIN: Fuj, ti! A ja }u k Ocu na{em odleteti.

\AVO: Kad to?

MARTIN: ^im krila svoja usavr{im. I zato se ja Ocu svakodnevnomolim.

\AVO: Jebo pamet tvoju! Ali, neka ti bude. Ponuda ostaje na snazi,a argumentaciju }emo uskoro poja~ati.

Uz satanski kikot, ]avo se izgubi u pomr~ini. Martin klekne na zemqui neko vreme se skru{eno moli u sebi, da bi molitvu zavr{io glasno.

MARTIN: ... i ne dovedi nas vo isku{enije, no izbavi nas od lukavogo.Amin!

Zatamwewe u LPS.

BLAGOJE: “Ne marih previ{e zbog ku{wi \avolovih, ali me je wegovasumwa u gubitak mojih mo}i an|eoskih doista zabrinula.

Martin an|eo 195

Zato otad znake svoje nadqudske prirode tra`ih pomno udetaqima i dnevnim poslovima, ali osim ~ednosti tela idu{e ne otkrih ni{ta posebno. Sve dok jednom zgodom ugovoru svome, s toliko muke ste~enom, ne prepoznah dahpromisli bri`nog Oca nebeskog”.

Otamwewe u SPS. Trenutak snimawa Martinove ve`be. Milena ukqu~ikasetofon i daje Martinu znak da po~ne. Ovaj se trudi da tekstizgovori bez gre{ke.

MARTIN: Seka crta kucu na livadi. Onda seka ode. Crte` je ostavilana livadi. Dolazi zeka. Zeka gleda crte` kuce. Zeka mislida je to prava kuca. Zeka be`i upla{en.

MILENA: Bravo, Martine, odli~no!

MILUTIN: Bez gre{ke!

Milena premotava traku.

MILENA: A sad da ~ujemo kako to zvu~i. Obrati pa`wu {ta tu jo{nije sasvim ~isto.(Pusti snimak. Ali umesto Martinovog glasa, sa trake se~uje Bahova muzika)[ta je sad ovo?

MILUTIN: Mora da si prebacila snimak, premotaj ponovo.

Milena ponovo premotava traku i pusti snimak. Ista muzika.

MILENA: Opet isto!

MILUTIN: Verovatno si bila pogre{no ukqu~ila snimawe.

MILENA: E, ba{!

MILUTIN: Daj ga meni.

MILENA: Izvoli.

Milutin preuzima kasetofon, zagleda ga, pa premota traku i pustisnimak. Ista muzika.

MILUTIN: Eto, vidi{. Nigde Milutina.

MILENA: Mo`da sam zaista negde pogre{ila, ali otkud muzika?

MILUTIN: Nekom prilikom si je presnimila sa plo~e, {ta drugo.

MILENA: Ne, ne se}am se. ^ak sam sigurna da nisam.

MILUTIN: A i u prodavnici ponekad snimaju, za probu. Pa zaborave dato obri{u.

196 Milivoje Majstorovi}

U tom momentu prestaje muzika. Sledi Milenin i Milutinov komentarsa snimawa: “Bravo, Martine, odli~no” i “Bez gre{ke”.

MILENA: ^uj sad ovo, na{i glasovi!

MILUTIN: Vidi, bogati, nas ima – Martina nema. Malo snima – malo nesnima. ^udan neki kvar.

MILENA: @ao mi je zbog wega, toliko se trudio.

Milutin snima test provere.

MILUTIN: Jen, dva... jen, dva... provera.(Premota traku i pusti snimak. Celovit tekst provere)Ovo funkcioni{e sasvim dobro. Kako bi bilo da poku{amojo{ jednom?

MILENA: Svakako.

MARTIN: Neka, drugi put.

MILENA: Za{to ne sad, Martine?

MARTIN: Ne, zaista.

MILENA: Samo o seki i zeki, ni{ta vi{e.

MARTIN: Nemoj, Milena, molim te.

MILENA: Ne budi jogunast, makar jednu re~enicu.

MARTIN: Ne, ne, ne!(Izmi~e prema vratima)

Zatamwewe u SPS.

BLAGOJE: “Bih neizmerno sre}an, jer u glasu mome prebiva{e nebeskesile trag. Ne dozvolih da se snimawe ponovi, kako se milimoji starateqi ne bi vi{e nepotrebno zbuwivali. Te se tihdana potrudih da svoj govor {to pre uzdignem do zemaqskogsavr{enstva. Za to vreme, krila moja se ra|ahu i mnogoobe}avahu. Nadah se da }e ~udo dva carstva spojiti. Ali ihne spoji. Ve} se moj drugi let zavr{i u crkvenoj porti.Istina, strogo uzev, i to se mo`e tuma~iti kao znamewe saneba. Ali za mene, be{e to samo ironija”.

Otamwewe u LPS. Martin sedi na drvima skru{en. Pored wega suskr{ena krila. Bez molitvenog `ara, cedi iz sebe re~i molitve.

MARTIN: Ot~e... na{... i`e jesi... na nebesjah... da svjati sja...(A onda mu izleti blasfemija)I`e jesi na nebesi, pribli`i se mojoj kesi!

Martin an|eo 197

U tom momentu iz pomr~ine iza|e \avo.

\AVO: To, ro|eni, to! Takav ti meni treba{ – kura`an.

MARTIN: Ne trebam ja nikome.

\AVO: Gre{i{. Nikome ne trebati, samo zna~i nikom se nepokoravati. I tu }emo nas dvojica da napravimo ~uda.Ho}emo li, braco?

MARTIN: Mar{, vra`e |avoqi! Ja o ne~em drugom govorim.

\AVO: Znam, o tatici nebeskom. Matora mrcina te opet zajebao.

MARTIN: Te gadosti ne slu{am.

\AVO: A pohvale, mo`da bi wih slu{ao? Re~i utehe i nade?

MARTIN: Upornost je tvoja dirqiva.

\AVO: Sejem, sejem, a jednom }u i da `awem.

MARTIN: Seme tvoje nije stiglo ni do klijawa.

\AVO: U redu. [to klijawem ne hte ni}i, kupovinom }e nam sti}i.(Izgubi se u pomr~ini, ali ve} slede}eg trenutka izvireiza drva, sa pravim an|eoskim krilima u rukama)Nadam se da ih moqci nisu izgrizli.

Iznena|en i uzbu|en, Martin krikne mucaju}im glasom.

MARTIN: Krila moja na|eoska! Moja krila nebeska!(Krene prema \avolu)Krila moja daj mi!

\AVO: Ne prilazi! Ina~e }u ih spaliti, bez zezawa.

Prima~e krilima plamen upaqa~a. Martin se odmi~e.

MARTIN: Ne, molim te! Evo, odmi~em se.

\AVO: Smiri se, bogamu, i ne mucaj vi{e!(Ugasi upaqa~, pa se sa krilima izgubi iza drva. Vra}a se)

MARTIN: A moja krila? Gde su krila moja?

\AVO: Na sigurnom mestu. [to vrag zaturi, niko ne nalazi.

MARTIN: Ali }e{ mi ih vratiti, zar ne?

\AVO: Svakako, ~im cenu utana~imo i utana~eno sprovedemo udelo.

198 Milivoje Majstorovi}

Martin se smiruje od prethodnog uzbu|ewa.

MARTIN: Pa, da cenu utana~imo i utana~eno sprovedemo u delo.Slu{am, trgov~e.

\AVO: Samo toliko?

MARTIN: Slu{am, dobri trgov~e.

\AVO: Meni tu fali ne{to pikantno, kakav so~niji atribut~i}.

MARTIN: Slu{am, dobri i plemeniti trgov~e.

\AVO: Nije lo{e, ali slede}i put dodaj i lepi. Dakle, ti `ivi{kod ovo dvoje mladih u~iteqa?

MARTIN: Divni qudi.

\AVO: Ali previ{e zaqubqeni. Pritom, taj klipan je veomadarovit pesnik. Ja to dobro ose}am.

MARTIN: Darovitost je dar Oca na{eg nebeskog.

\AVO: U tome i jeste problem. Darovitost i qubav muze i za menesu tvrd orah. Ja to, utana~itequ cene i sprovodio~eutana~enog, do`ivqavam kao li~ni poraz.

MARTIN: Jo{ ne ose}am gde je tu cena za krila moja nebeska – dobri,plemeniti... i lepi trgov~e?

\AVO: Malo iskrenije to, bitango! A cena je u slede}em: pesnikuovih dana iz {tampe izlazi prva zbirka. Pesme hvali na savglas, a pesnika podu~i da direktoru izdava~ke ku}e obaveznopo{aqe pismo bezmerne zahvalnosti. Taj ~ova je ina~eobi~an primitivac, jedan uobra`eni bezvezwak, ali mojpouzdani operativac. Prepariran je od malih nogu. [ta dati ka`em, preispoqna komuwara.

Zatamwewe u LPS. Blagoje besni.

BLAGOJE: Zna~i, tako! Ja sam komuwara... bezvezwak... primitivac...preparirani operativac, je li... Ho}e{ re}i, policaj~ina, a!Ako je i od \avola, mnogo je. Jebem te, Milutine, u dupe{ugavo! I sad ja to da nagradim – kurac!(Nastavi da ~ita, i usput cok}e)“A onda \avo nastavi: dobro vodi ra~una da na{ pesnik utom pismu upotrebi mno{tvo laskavih re~i i poltronskihfraza, jer sam ja onu huqu direktorsku tome navikao, a onsada preteruje, {to se ka`e, ~ak i za vra`ji ukus. I jo{dodade: pesnik obavezno mora da podvu~e svoju spremnost na

Martin an|eo 199

privr`enost u svakom obliku i na svakom mestu. A na mojepitawe, zbog ~ega sve to, \avo odgovori: namera mi je dapesnik ode u Beograd kod Blagoja Proti}a, tako se taj zove,kao nekakav uredni~i}. U stvari, da postane politi~kahuqica. A Milena, zavapih. Ne zanovetaj, an|el~i}u, onaostaje ovde po svaku cenu. Pesnika mi izbaci iz igre! Te sezakikota i izgubi me|u onim drvima”.

Odtamwewe u SPS. Trenutak kada Martin kuca pismo, a Milutin, sa~a{om vina u ruci, prilazi Mileni iza le|a i poqubi je u vrat. Ona semalo izmakne.

MILUTIN: Ti kao da se ne raduje{ mom uspehu?

MILENA: Normalno da se radujem.

MILUTIN: A {ta je onda sporno?

MILENA: Ta zahvalnost Proti}u, ose}am neku zebwu.

MILUTIN: Zbog jednog pisamceta?

MILENA: Martin se promenio, i to me zbuwuje.

MILUTIN: Nije, Milena, nego momak sazreva, pa se trudi da sebeprika`e mudrijim. Ali, prizna}e{, ume pone{to i da uo~i.

MILENA: I da uo~i, i da podu~i.

MILUTIN: Bilo bi prirodnije da smo zbog toga radosni. Ipak je onna{e delo, naro~ito tvoje.

MILENA: U nedoumici sam, ni{ta vi{e.(Iznenada zagrli Milutina)Voli{ li me, mili?

MILUTIN: Obo`avam.

MILENA: Koliko?

MILUTIN: Gde Romeova qubav stade, moja tek po~iwe. Toliko.

Qube se. Martin zavr{i kucawe, pa ih posmatra neko vreme.

MARTIN: Gde je Romeova qubav stala, boqe je ne po~iwati ni{ta.

Prestanu da se qube. Milena nastavi sa spremawem ve~ere.

MILUTIN: [ta, ti ve} gotov?

MARTIN: Kratko pismo, jasne misli.

200 Milivoje Majstorovi}

MILUTIN: Hajde, da ~ujem.

MARTIN: Ide sve ono prethodno, pa nastavqa{: “Od na{eg prvogsusreta Ti si na mene, dragi tata Blagoje”... ovde stoji ta in-tima... “ostavio izuzetan utisak, kao ~ovek pronicqivogduha, ogromne erudicije i tananih ose}awa za pravu poetskure~. ^esto sam slu{ao, a i sam se vi{e puta u to uverio, dasu Tvoje sposobnosti kao pregaoca i rukovodioca odnenadoknadivog zna~aja za na{ javni i kulturni `ivot. @aomi je {to nisam imao prilike da Te ranije upoznam i ~e{}evi|am, {to i u ovom radosnom trenutku do`ivqavam kaoli~ni gubitak. Neka me moja iskrena odanost preporu~iTvojoj pa`wi”. A pozdrav dodaj kakav ho}e{.

MILUTIN: Ti si, Martine, lud!

MARTIN: Za{to?

MILUTIN: Zato {to se tako ne pi{e ni molba za prijem u komuni-sti~ku partiju. Daj to ovamo, da ga pocepam!

MARTIN: Izvoli.(Izvu~e papir iz ma{ine i pru`i ga Milutinu)Ali nemoj odmah, neka preno}i.

MILUTIN: [ta tu ima da preno}i – ni{ta!

MARTIN: Mo`da ipak nije sve za bacawe.

MILUTIN: Misli{?

MILENA: Pocepaj to sad, Milutine, molim te!

Milutin se koleba, pa presavije papir i stavi ga u yep.

MILUTIN: Neka preno}i.

MILENA: Milutine!

MILUTIN: Hleba ne iska.

MILENA: Hleba ne, ali...(Ode demonstrativno u sobu)

MILUTIN: Preteruje{, zaboga!

Zatamwewe u SPS.

BLAGOJE: “Naravno, Milena nije preterivala. Milutin pismo nijepocepao, ve} ga je poslao bez ikakve prepravke. ^ak je idodao na kraju ne{to ba{ sramno: ”Grli Te i u ruku qubiTvoj zahvalni i verni Milutin".

Martin an|eo 201

(Sipa pi}e)^uj, sramno! A meni se ba{ to dopalo. Sve je vas trebalo,bre, pohapsiti na vreme, nanu vam va{u pokvarenu!(Nastavi da ~ita)“I zaista, uskoro od Proti}a sti`e poziv Milutinu dapre|e u Beograd. Milutin brzo odlu~i da poziv prihvati,ali mu naum be{e da povede i Milenu. ^im se bude u gradusredio. Milenu obuze neki nespokoj, ali je ona Milutinamnogo volela, i zato je na sve wegove predloge pristajala. Iu tome \avo vide opasnost. Te mene svakodnevno nagovara{e,i s krilima mojim an|eoskim ucewiva{e, da ja Milenu odMilutina preotmem. Odupirah se, no nemadoh kud. Samo {toja o tim qubavnim stvarima nisam znao ni{ta, koliko onade~ica u {koli – i mawe. A on me savetova{e da gledam {tawih dvoje ~ine, pa da }e i meni strast prirode prite}i upomo}”.(Odtamwewe u SPS. Martin gviri kroz kqu~aonicu, oslu-{kuje glasove iz sobe i ~ini sve ono {to Blagoje ~ita izrukopisa)“Nekoliko no}i uzastopno gvirih kroz kqu~aonicu uwihovu sobu. I sve se izvijah i cimah u kukovima, wi{tah i{i{tah bez li~nog razloga, u ~udu se krste}i i za glavuhvataju}i, dok se i ta napast ne dogodi”.

MARTIN: Joj, {ta je ovo?... Meni ne{to raste dole! Milutine!Milena! Meni ne{to raste!(Martin se raskop~ao, licem okrenut prema vratima sobe.Wih dvoje promole glave kroz vrata, pa se grohotom za-smeju)Evo, moja pi{a porasla!

MILUTIN: Ni{ta, Martine, to tako treba.

MILENA: ^as raste, ~as ne raste – i tako de~aci sazrevaju.

MILUTIN: Vrati se u krevet i mirno spavaj. Sve ostalo }e ti se kastisamo.

MILENA: O, Bo`e, koliko je to!

Smeju}i se, zatvaraju vrata. Zatamwewe u SPS.

BLAGOJE: “Sad mi ve} nije trebalo mnogo da shvatim {ta mi je ~initi.I mada me tuga spopada{e, ja moradoh ~initi {to mi se~inilo nije. Sve ~e{}e pogledah Milenu kao `enu.Milutinove misli okrenute prema sudbinskom odlasku,

202 Milivoje Majstorovi}

pripomogahu da se weni i moji pogledi sve ~e{}e sre}u unovom prepoznavawu. A \avo, u Paklu se dabogda smrzao,insistira{e sve `e{}e da idem do kraja”.

Odtamwewe u SPS. Milena i Milutin u raspravi.

MILENA: A za{to da ~ekam?

MILUTIN: Dok se ne sredim, rekoh ti. Obe}an mi je stan, ali to ipakne}e biti preko no}i. A drugo, da bih stekao novapoznanstva, za to mi je, du{o, potrebno... recimo, izvesnakomocija. Kako tebe da ostavqam po ceo dan samu, shvata{li me sad?

MILENA: Ma, shvatam! Kao da nisi mogao i daqe ovde da pi{e{.

MILUTIN: Nije u tome stvar.

MILENA: Samo je u tome stvar.

Zvoni {kolsko zvonce.

MILUTIN: Nastavi}emo kasnije. Sad idem na ~as.

MILENA: Naravno, naravno.

Milutin uzme dnevnik i iza|e. De~ija graja iz hodnika se uti{ava.Milena stoji kraj prozora. U kuhiwu ulazi Martin. Neko vreme ti{ina.

MILENA: Uskoro Milutin odlazi.

MARTIN: A zatim ide{ i ti, zar ne?

MILENA: Osta}e{ sam.

Martin an|eo 203

MARTIN: Osta}u tu`an.(Pri|e Mileni)

MILENA: Milutin pravi karijeru, razume{?

MARTIN: Zbog toga tvoja kosa nije izgubila sjaj.(Doti~e joj ne`no kosu i igra se vlasima)

MILENA: Wegove pesme }e biti sve lep{e.

MARTIN: ^ita}e{ ih, ali wih ne}e biti u tvojim o~ima.(Prstom klizi po wenim obrvama)

MILENA: Stica}e priznawa svakojaka.

MARTIN: Ali ne sa tvojih usana.(Doti~e joj usne)

MILENA: Ja }u dragog svog u srcu ~uvati.

MARTIN: U srcu da, ali ne i na grudima.(Miluje joj grudi)

MILENA: Martine!

MARTIN: Tako se zove tvoja nova qubav.

MILENA: Ne, Martine!

MARTIN: Ne pla{i se, Milena, to samo stara qubav novo ruho odeva.(^u~ne, obujmi je rukama oko kolena i prisloni na rame)

MILENA: Gre{na nam du{a, Martine!

MARTIN: Tvoj greh je samo utisak.(Pridigne se i ponese Milenu na ramenu u sobu)

MILENA: U~iteqica }e postati u~enica... Milutine, skote mu{ki!

Martin je unese u sobu.

BLAGOJE: Glupi Milutin. Ali, ako, tako ti i treba. Da vidim ho}e liovo poslu`iteqsko |ubre ne~im da za~ini iz kreveta... “O,kakav divan greh to be{e, mada iz bezgre{nih razloga”...Pri~aj ti to, burazeru, nekom drugom. Vaqda i mi znamo {taje dobra jeba~ina... “No, bezgre{nost pora|a{e greh zagrehom. Ve} tad osetih ugriz vrta edenskog”.

Graja u {kolskom hodniku. Trenutak kada u kuhiwu ulazi Milutin, sadnevnikom pod mi{kom. Istovremeno, iz sobe izlazi Milena, ra{~upanai usplahirena.

MILUTIN: Gde je Martin da zvoni?

204 Milivoje Majstorovi}

MILENA: Bio je suvi{e revnostan.

MILUTIN: U ~emu?

MILENA: Kao poslu`iteq o~igledno ne.

MILUTIN: Pitam te, gde je?(Obrati pa`wu na Mileninu razbaru{enost)U sobi?

MILENA: U krevetu, ali mislim da je ustao.(Milena se doteruje bez `urbe)

MILUTIN: Lepo, bogami!

MILENA: Savr{eno, ~ak.

MILUTIN: A {to tako, Milena?

MILENA: Zato {to me vi{e ne voli{. Pardon, zato {to me on voli.

MILUTIN: Nisi iskrena.

MILENA: Mogu}e.

MILUTIN: I otkud to, da ja tebe vi{e ne volim?

MILENA: Odlazi{, Milutine, odlazi{?

MILUTIN: Odlazim, ali ne be`im.

MILENA: Krije{ se, uvija{, odstupa{ kao slu~ajni qubavnik predzoru.

MILUTIN: To jo{ ne zna~i da te vi{e ne volim. Mo`da sam malo... eto,zbuwen.

MILENA: Odlazi{, a mene ne vodi{. Veoma si pribran.

MILUTIN: To nije ta~no. A drugo, zar ne mo`e{ da sa~eka{ malo, da seja tamo prvo sredim?

MILENA: Ne mogu.

MILUTIN: Samo nekoliko meseci, mo`da ni toliko?

MILENA: A i ne}u.

Martin an|eo 205

MILUTIN: To je ve} ne{to drugo.(Pauza)U pravu si, Milena, treba da idemo skupa.

MILENA: Ne}emo.

MILUTIN: Ne zameram ti ni{ta, ako je to u pitawu.

MILENA: Kasno je, dragi moj, kasno!

MILUTIN: Za{to je kasno? [ta sam ja to u~inio?

MILENA: Kasno je.(Iz sobe izlazi Martin, bez izraza na licu)Ja Martina volim.

MARTIN: I ja volim wu.

Milutin gleda ~as u Milenu, ~as u Martina.

MILUTIN: E, pa, neka vam je sre}no!

Milutin ode u sobu, Milena stane kraj prozora, Martin uzima ~a{iceiz kredenca.

BLAGOJE: “Be{e to qubav velika. Ja smatrah da je i pravi~na. Razlozimoji le`ahu u zemaqskim zakonima. Ocu se nebeskomobra}ah smerno, ali sa molbama nove prirode. \avo me samogleda{e i slu{a{e. Ta lukava spodoba strpqivo ~eka{e ini{ta pre vremena ne preduzima{e. A sa Milutinom smo serastali prijateqski i – zauvek”.

Martin sipa pi}e u tri ~a{ice. Spoqa praporci.

MILENA: Sti`e ~ika Raja.

MARTIN: Mahni mu, da pri~eka.

MILENA: Tako sam uzbu|ena.

MARTIN: O, a tek ja! Ali ne}emo plakati, zar ne?

MILENA: Ne}emo. Mo`da malo, u sebi.

Iz sobe izlazi Milutin, sa koferom u ruci i mantilom preko ramena.

MILUTIN: “Taj fewer bled, sluga bludnog sna, svoj put ne vidi, a mojdobro zna”. Odlazim, mili moji, a vi mi ostajte u qubavi isvakoj sre}i.

MILENA: Qubav nam ostavi, a sre}u ponesi – mo`e ti zatrebati, tamo.

MARTIN: Sre}an je onaj koji zna gde ga vole.

206 Milivoje Majstorovi}

MILUTIN: Onda, u to ime, da se oprostimo.

Podignu ~a{ice i nazdravqaju.

MARTIN: Dobar fewer, pesni~e!

MILUTIN: Hvala, Martine!

MILENA: Pozdravi tata Blagoja, putni~e!

MILUTIN: Ti mala zlobnice! @iveli!

MARTIN: @iveli!

MILENA: @iveli, dabome!

Kucnu se i ispiju. Zvuk fijakerske trube kao opomena.

MILUTIN: E, pa, zbogom, prijateqi!

MARTIN: Zbogom dru`e na{!

MILENA: ^uvaj se, Milutine, molim te!

MILUTIN: Hvala, Milena!

Izlazi napoqe. Wih dvoje zagrqrni, ma{u mu sa prozora.

MILENA: Voli{ li me, Martine?

MARTIN: Sre}o moja jedina.(Qube se strasno)

BLAGOJE: “Sre}o moja jedina, rekoh, i prepustih svet nebeski i svadruga ose}awa zaboravu. Ali be{e tu onaj {to kontroli{e isre}u i sre}e kraj”

Odtamwewe u LPS. Martin cepa drva. Iz pomr~ine izlazi \avo, odevengra|anski.

\AVO: [ta ka`e{, pobratime, jesam li pristao za mlado`ewu?

MARTIN: Jadna ta mlada.

\AVO: [to tako, braco?

MARTIN: Mora da je jadnica mnogo ru`na?

\AVO: Ne, naprotiv, lepotica.

MARTIN: Onda mnogo glupa?

Martin an|eo 207

\AVO: Obrnuto, mnogo pametna.

MARTIN: Koji joj je onda, da prosti{, |avo?

\AVO: Od an|ela preporuka.

MARTIN: Ne razumem.

\AVO: Ovako. Onomad otvorih trgova~ku radwu u selu...

MARTIN: Da, ~uh da se doselio neki novajlija.

\AVO: Bogatstvom se razme}em, svima veresiju dajem, robu ispodcene prodajem. Tako se qubav prostote zadobija.

MARTIN: Ne sumwam, ali ~emu to?

\AVO: Zbog utiska. Qude za sebe imati, mo`e vaqati. A ni mladane}e rasko{ manisati. E, za wenu qubav }e{ se potrudititi.

MARTIN: Ja?

\AVO: Aha, ti! Milenu }e{ mi prepustiti.

MARTIN: Nikada, Sotono!

\AVO: A krila tvoja nebeska? Krila tvoja – Milena moja.

MARTIN: Nisu mi potrebna krila nebeska.

\AVO: A tvoj Otac nebeski?

MARTIN: Moli}u mu se u crkvi.

\AVO: Ti na Zemqi ostaje{?

MARTIN: Ta~no, ali ne kao tvoj ortak. I{, prokletiwo!

\AVO: O, Bo`e moj, pomozi sad!

MARTIN: Ne}e meni, a da pomogne tebi – ne budali!

\AVO: Milostivi Bo`e, pomozi!... Prekliwem te, pomozi!

Tad po~nu da sevaju muwe i udaraju gromovi. Martin i \avo be`e izdrvqanika na suprotne strane. Zatamwewe u LPS, onda odtamwewe uSPS. Milena i Martin kraj prozora. Muwe i gromovi traju i daqe.

MILENA: Za{to drhti{, Martine?

MARTIN: Zato {to ja nisam ja.

208 Milivoje Majstorovi}

MILENA: Da nema{ i ti nekog tata Blagoja?

MARTIN: Na put se spremam, Milena.

MILENA: I mene ne vodi{, to ve} znam.

MARTIN: Da, tako je.

MILENA: A da tebi mo`da ne smeta {to mi se onaj bogati trgovacovih dana udvara?

MARTIN: ^uj?

MILENA: Slu{am.

MARTIN: Ja tebe... vi{e... ne volim.

MILENA: To sam i slutila.

Otr~i u sobu. Martin se vrti po kuhiwi, dok na stolu ne ugledakasetofon. Ukqu~i ga i govori u wega.

MARTIN: Seka crta kucu na livadi. Onda seka ode. Crte` je ostavilana livadi. Dolazi zeka. Zeka gleda crte` kuce. Zeka mislida je to prava kuca. Zeka be`i upla{en.(Nestrpqivo premota traku, pa pusti snimak. ^uje se Ba-hova muzika)O~e nebeski, oprosti! I hvala Ti na milosti Tvojoj!(Onda seda za pisa}u ma{inu i po~ne besomu~no da kuca)

MARTIN: “Otac na{ nebeski se|a{e na svome prestolu i pokretimaruku dava{e putokaze vojsci svojoj an|eoskoj. Wezin ophodbeskrajem zavr{ava{e se naizmeni~nim ponirawem iuzletawem po nebesima”...(Wegov glas se uti{a. Blagoje nastavqa od mesta gde jestigao u ~itawu rukopisa)

BLAGOJE: “A dana Gospodweg toga i toga, Milutin }e uganuti nogu.Di}i }e ga neka sila nenadna i tresnuti o stepeni{te. Te }ese kukavac vratiti u krevet na izle`avawe, kako bi kwiguovu pa`qivo ~itao i iz we savete primio. A u kwizi ovojneka na kraju stoji, da }e se stotoga dana od nezgode pridi}i,da }e se vozom voziti, i fijakerom putovati, i da }e do{kole u Brstovac sti}i. I da }e onda sve zaboraviti”... Izbog ovoga je on oti{ao? Zbog budalaste fantazije jednog{kolskog poslu`iteqa, nazovi spisateqa. kao da smo svijeli bunike!

Martin an|eo 209

Martin ustane od stola. Otamwewe u LPS. Utr~i u drvqanik.

MARTIN: Kukavice, izlazi!(\avo se promaqa iz pomr~ine, i daqe u gra|anskom odelu)Stotog dana od dana dana{weg! Jesi li me razumeo,mlado`ewa! ^ekaj me s mojim krilim an|eoskim!

\AVO: Razumem, gazda, kako ne bih razumeo.

Martin se uz kikot izgubi iz drvqanika. \avo trqa ruke i seda na drvada ~eka. Sada su osvetqena sva tri prostora. Milena se {minka.Elegantno odevena i sa ne{to nakita na sebi. Iz sobe izlazi Martin,obu~en u prvobitnu ode`du i sa sandalama na nogama.

MARTIN: Evo, ja odlazim, Milena.

MILENA: Odlazi{, pa {ta!

MARTIN: @ao mi je.

MILENA: Ko odlazi sa `aqewem, ne sti`e daleko.

MARTIN: Odlazim zauvek, a to je najdaqe.

MILENA: [ta onda ~eka{ – idi!

MARTIN: Oprosti mi, Milena.

MILENA: More, mar{!

MARTIN: Sad je trenutak.

MILENA: Ka`em, mar{!

MARTIN: Dobro, onda }e{ mi oprostiti kasnije...

MILENA: Gubi se, Martine, ~ekam verenika!

MARTIN: ... u zaboravu i zagrqaju.(Izlaze}i iz kuhiwe)Zbogom, rebro tela duha mog.

MILENA: \ubre mutavo! I ne idi, zaboga, tako goli{av!

Martin ulazi u drvqanik. \avo je u me|uvremenu izvadio krila izskloni{ta i sad ih gu{~ijim perom ~etka od pra{ine.

MARTIN: Mo`e{ i}i, ~eka te.

\AVO: Izvoli krila svoja an|eoska, trgova~ku re~ da ne sra-motimo.

210 Milivoje Majstorovi}

Martin preuzima krila i navla~i ih na ruke. \avo krene iz drvqanika,ali se u momentu ~uju praporci.

\AVO: [ta je sad ovo?

MARTIN: Verovatno verenik.

\AVO: Koji, bre, verenik? A ja?

MARTIN: Jedini, koliko znam.... u~a.

\AVO: An|ele, ovo je podvala! Vra}aj krila moja!

MARTIN: Jebi se!(\avo krene na Martina, ali ga ovaj s lako}om obori podase i stane mu nogom na grlo)Drugi put }u te ubiti!

Pa zamahne krilima i izgubi se u pomr~ini. Zatamwewe u LPS. Blagojehisteri~no prelistava stranice rukopisa.

BLAGOJE: [ta se ovo zbiva! Gde su slova? Neko je izbrisao slova! O,Bo`e, izgleda da sam pijan!

Strovali se u fotequ. Zatamwewe u DPS. U kuhiwu `urno ulazi Mi-lutin. Milena mu tr~i u zagrqaj.

MILENA: Mili moj!

MILUTIN: Mila moja.(Milutin zagleda Milenu, ona se koketno okre}e oko sebe)Je l’ to u moju ~ast?

MILENA: Sama sam {ila. I nakit sam sama napravila – iz dugavremena. Dopada ti se?

MILUTIN: Dra`esno.

MILENA: Moram i ja za ne{to biti darovita.(Milutin ukqu~i kasetofon. Bahova muzika)[ta ima novo u Beogradu?

MILUTIN: Primili su mi rukopis nove kwige.

MILENA: ^estitam, mili.

MILUTIN: I nudili mi nekakve redakcijske poslove. Bogami, bili sudosta uporni. Naro~ito taj tata Blagoje. Odvratna tip~ina,ali {ta }e{ kad od wega sve zavisi.

Martin an|eo 211

MILENA: Nadam se da nisi prihvatio?

MILUTIN: Normalno. Koji }e mi to |avo? A ti, zlato moje?

MILENA: O, kako je to mnogo tebe ~ekati nedequ dana.

MILUTIN: ^ekala, ~ekala, i dragog do~ekala.

Iznenada uhvati je oko pasa, odigne na rame, i ponese u sobu. Milena sekoprca i kao buni se.

MILENA: Tek si stigao, cepanice mu{ka.

MILUTIN: Da se vratim, iver~i}u od cepanice?

MILENA: O, ne, zaboga!

U|u u sobu. Na traci prestaje Bahova muzika, i ~uju se Milenin iMilutinov komentar sa snimawa Martinove ve`be: “Bravo, Martine,odli~no” i “bez gre{ke”. A onda nastavi “Oda radosti”. istovremeno,sre}ni kikot iz sobe.

ZAVESA

212 Milivoje Majstorovi}