džejn grin - gospodin mozda

http://www.balkandownload.org/

1


2

Džejn Grin

GOSPODIN MOŽDAGOSPODIN MOŽDAGOSPODIN MOŽDAGOSPODIN MOŽDA

Milica111


3

1

Od samog početka bilo je jasno da Nik nije onaj pravi. Čak sam i ja to znala. Naravno, mnogi srećno oženjeni ljudi kažu da to nije moguće znati, ne na samom početku, ali ja sam ipak znala. Ne zato što je loše govorio - Nikov kraljevski engleski bio je za nijansu bolji od mog, ali ništa drugo nije bilo u redu. ništa se drugo nije uklapalo. Pre svega, novac je bio problem. Radeći kao PR menadžer, ja možda nisam zarađivala najveću moguću platu na planeti Zemlji, ali sam mogla da plaćam račune, kredit za kuću, a pored toga bi mi ostalo dovoljno da tu i tamo mogu sebi da priuštim terapiju koja se zove šoping. Nik, za razliku od mene, nije imao ni prebijene pare. Dobro, možda preterujem, ali nije bio kao drugi muškarci sa kojima sam se zabavljala, nije plivao u parama i, premda ne mislim da je to najvažnije u jednoj vezi, ne smeta mi ako muškarac ne može da plati za mene, ali mi strašno smeta ako ne može da plati ni za sebe. Iako se Nik povremeno trudio da bude džentlmen, to je činio tako trapavo da sam ja uvek osećala grizu savesti, pa bih u takvim situacijama samo odgurnula njegovu ruku, rekla mu da ne bude smešan i izvukla svoju kreditnu karticu. Tu je zatim bila i politika. Ili nedostatak iste, što je mnogo preciznije u mom slučaju. Nik je bio najsrećniji u društvu levičara, svojih istomišljenika, sa kojima je do u nedogled razglabao o svim razlozima za novi zakon o radu, kao i protiv njega, dok bih ja sedela kraj njih i umirala od dosade, ne izjašnjavajući se, u strahu da me neko slučajno ne upita za koga sam glasala, jer bih na to pitanje nevoljno odgovorila da sam glasala za konzervativce samo zato, pa dobio, samo zato što su to činili moji roditelji. Kad smo već kod razloga za i protiv, mislim da je najjednostavnije da vam pokažem spisak koji sam sastavila ubrzo pošto sam upoznala Nika. Mislim, bio bi mi potreban čitav dan da vam objasnim zašto Nik nije za mene. a taj spisak još uvek čuvam, pa ne bi bilo loše da ga pročitate. Pomoći će vam da shvatite zašto tako izričito tvrdim da je Nik bio samo prolazna avantura. Za

Luđački mi se sviđa. Ima najkrupnije, najtoplije, najplavlje oči koje sam ikad videla. Veoma je nežan. U krevetu je fantastično nesebičan. (Da kažemo, jednostavno fantastičan.) Zasmejava me. Protiv

Nema para. Živi u vašljivoj garsonjeri u Hajgejtu. Levičar je. Voli da ide u pabove i da pije pivo. Mrzim njegove prijatelje. Ženskaroš je do koske. Alergičan je na sam pomen reči vernost. Kaže da nije spreman za vezu. (Premda, ruku na srce, nisam ni ja spremna.) Kao što vidite, ima mnogo više razloga protiv nego za i, ako hoću da budem potpuno iskrena, razlozi protiv su mnogo važniji, mislim, kako sam uopšte mogla da se smuvam sa nekim čije prijatelje ne mogu da smislim? Uvek sam smatrala da O ljudima možemo suditi po tome sa kim se druže i zaista je trebalo da budem malo pametnija. Ali, onda, čovek ne može uvek da objasni zašto se loži na nekoga, zar ne? I to je kraj priče. Ja sam se jednostavno ložila na Nika. Godinama se nisam toliko ložila na nekoga, a kada zbog nekog oselile ono poznato golicanje u donjem stomaku onda prestajete da razmišljate o razlozima za i protiv, zašto bi trebalo i zašto ne bi trebalo, već se jednostavno prepuštate tom osećaju. Verovatno se pitate kako sam uopšte upoznala Nika jer, ruku na srce, pravo je čudo da su se naši životni putevi uopšte ukrstili. Zapravo, nas dvoje smo se već jedno izvesno vreme poznavali. Viđala sam ga na nekim čudnim žurkama na koje sam odlazila sa svojom prijateljicom Sali -


4

koju smo zvali Sal - i nikada nisam obraćala pažnju na njega, nisam ga toliko često viđala da bih uopšte stigla da obratim pažnju na njega, budući da smo Sal i ja retko izlazile zajedno. Sal i ja smo nekada radile zajedno, indirektno. Pre mnogo godina, kada sam tek počela da radim kao običan asistent u Agenciji za odnose sa javnošću, Sal je bila novinar u jednom časopisu i u to vreme je bila jedina osoba koja se nije ponašala prema meni kao prema psu. Time je otpočelo naše prijateljstvo. Nije da mi se ne dopada. Ona je sjajna devojka. Jednostavno je drukčija. Hoću da kažem, drugačija od mene. Sličnija je Niku i sećam se kao kroz maglu da se ona nekad ložila na njega. To je verovatno jedini razlog zbog koga sam ga upamtila, tražila je od mene da ga posmatram i da prijavim ako primetim da on posmatra nju, kao i druge slične stvari, i ja sam to činila jer je ona bila moja prijateljica, a pri tom sam imala i čime da se zabavljam, a to je bilo mnogo bolje nego da stojim tamo i umirem od dosade i molim boga da se što pre nađem na nekom drugom mestu. Vukla me je sa sobom na te žurke koje sam ja prezrivo smatrala studentskim žurkama, osim što niko od prisutnih već godinama nije bio student, i one su se uvek održavale u nekim ofucanim kućama u kojima je zajedno živelo po petoro ili šestoro njih, i niko od tih ljudi nije bio iz moje priče. Nisam mogla sebi da priuštim stil života koji sam želela. Pogotovu tada. Prohtevi princeze, a džep klošara, gunđala je moja majka svaki put kada bih napravila fatalnu grešku i pojavila se kod svojih roditelja u novoj garderobi. „Šta je to? ” pitala bi moja majka negodujući. „Šta? Ove stare krpe?” naučila sam da odgovaram na to pitanje lako što bih puna prezira pogledala u svoju novu firmi ranu garderobu, koju sam toliko volela da sam je nosila šest dana zaredom. „Ovo nosim već godinama.” Ili: „Ovo je stajalo u modnom ode ljenju u firmi, pa su mi ga poklonili. Da li ti se sviđa?” Trebalo mi je vremena da se naviknem, ali na kraju sam naučila da će se majci dopasti moja odeća samo ako ne priznam da je nova. Svaki put kada bih joj priznala da sam kupila nešto novo. ona bi samo podigla obrvu i upitala: „Koliko košta?” I ja bih promumlala cenu, obično bih je smanjila za jedno sto funti, a ona bi zakolutala očima i odmahnula glavom, od čega sam se ja uvek osećala kao neko nevaljalo dete. Nekada sam sanjala o tome da ću postati uspešna poslovna žena. Želela sam da nosim kostim sa naramenicama, akten tašnu i mobilni telefon. Želela sam firmiranu odeću i luđački stan sa parketom i belim sofama, kao i ogromnim činijama sa lotosima koje bi stajale na brojnim lakiranim stolovima od trešnjinog drveta. Želela sam sportski mercedes i puno zlatnog nakita. Nažalost, posao u Agenciji za odnose sa javnošću verovatno nije najbolji način da čovek sve to ostvari, naprotiv, mislim da je PR jedna od najgore plaćenih profesija na svetu. Znam šta je trebalo da radim, trebalo je da se zaposlim u Sitiju, jer sam diplomirala pred sam kraj ekonomskog preporoda osamdesetih godina i mogla sam da zaradim čitavo bogatstvo, ali nikada nisam imala smisla za novac, niti za brojeve, i znam da bih bila beznadežan slučaj. PR mi je izgledao kao najjednostavniji mogući izbor. Izgledao je glamurozno i uzbudljivo, a pri tom ne bih morala da počinjem kao sekretarica, što mi je bilo mrsko jer ne bih podnela kada bi me ljudi pilali šta radim. Agencija za odnose sa javnošću mi je pružila mogućnost da počnem kao asistent zbog čega sam se, na vrhuncu zrelog doba od dvadeset i jedne godine, osećala kao da sam dobila premiju na lutriji. Javila sam se na oglas u Gardijnu i kada sam otišla na intervju bilo mi je jasno da ću umreti ako ne dobijem taj posao. Firma Džo Kuper PR nalazila se u jednoj od sporednih ulica u Kilburnu, za koji se ne može baš reći da je najprestižniji deo grada, u zgradi koja je spolja izgledala kao jedno ogromno stovarile, ali je iznutra izgledala veličanstveno. Ogromno potkrovlje, drveni pod, stolice jarkih boja sa somolskim jastučićima i neprekidni žamor telefonskih razgovora koje su vodili najlepši ljudi koje sam ikad u životu videla. A ja sam se potpuno pogrešno obukla. Tamo su svi nosili farmerke, ultramodeme majice i glomazne motociklističke čizme (to je tada bilo moderno), dok sam ja na sebi imala mali


5

kostim bež boje sa odgovarajućim cipelama sa štiklom i akten tašnom u ruci, koju sam ponela kako bih delovala profesionalnije. Sranje, baš sam to pomislila kad sam ušla unutra. Zašto se nisam malo raspitala pre nego što sam došla, ali onda mi je prišao Džo Kuper i pružio mi ruku. „Ti mora da si Libi'', rekao je i čim sam ga videla znala sam da će mi se dopasti i, što je još važnije, znala sam da ću se ja dopasti njemu. 1 jesam. Već sledeće nedelje sam počela da radim kao pripravnik, ali sam obožavala taj posao. Sam bog zna da sam ga obožavala. U roku od mesec dana svi moji prijatelji su hteli da puknu od zavisti, jer sam već bila na „ti” sa nekima od najpopularnijih televizijskih zvezda, a provodila sam dane pomažući direktorima i producentima, prekucavala sam saopštenja za štampu i povremeno sam pravila društvo svim tim zvezdama na njihovim izletima u radio i televizijske emisije u kojima su promovisali svoju novu knjigu, program, ili film. I bilo je tako uzbudljivo, upoznavala sam toliko mnogo ljudi, a svoj kostim bež boje sam zakopala negde duboko u ormanu i počela sam da se oblačim kao i svi drugi i bez problema sam se uklopila. Moji visoki prohtevi dosegli su vrhunac u firmi Džo Kuper PR. Ali, moram da priznam, ne baš onako kako sam planirala. Umesto Iv Sen Lorana želela sam Rifata Ozbeka. Umesto Anabelz želela sam Kvajet Storm. Umeslo Mortonsa želela sam Atlantik Bar. ili što god je bilo moderno u to vreme. više ne mogu ni da se selim. Budući da sam veliki deo radnog vremena provodila „zabavljajući”“ klijente, sve je to bilo sastavni deo troškova, ali kada jednom bacite devojku u takav luksuz na poslu, zar možete očekivati da će se ona zadovoljiti običnim sendvičem kada se vrati kući s posla? A sada, napokon, skoro da sam u stanju da finansiram taj svoj zahtevni životni stil. uz pomoć mog bankarskog menadžera koji mi je. pun razumevanja. odobrio mogućnost prekoračenja na računu, „za svaki slučaj”. Za kakav slučaj? Za slučaj da mi tako nešto nikad ne zatreba? Jer ja sam ionako stalno u minusu, ali do đavola, to je samo novac, a što se mene tiče svi smo mi tu najviše devedeset godina, a i to ako imamo sreće, pa gledano iz te perspektive ništa zapravo i nije preterano važno, posebno ne novac. A ni muškarci, kad smo već kod loga. Prijatelji su važni, to sam shvatila. Moj društveni život je prilično haotičan. Ponekad uletim u društveni vihor i izlazim svako veče i jedva dočekam one retke večeri koje mogu da provedem kod kuće gledajući televiziju, kao i noći tokom kojih mogu da se naspavam. Ali onda se sve uspori i ja svako veče provodim kod kuće listajući svoj telefonski imenik i pitajući se kako to da nemam nikog s kim bih volela da razgovaram. Dobro, ipak imam nekog. Razgovaram sa Žil svakog dana, jedno pet puta dnevno, čak i kada zapravo nemamo o čemu da razgovaramo, a obično nemamo šta da kažemo jedna drugoj, jer kakve novosti možete saopštiti nekome s kim ste poslednji put razgovarali pre nepunih sat? Uglavnom pričamo gluposti. Ona mi se javi i kaže: „Upravo sam pojela pola kutije biskvita i sendvič sa sirom i kiselim krastavcima. Sad mi je muka” Na to ja kažem: ,.Ja sam jela pečeni đevrek sa dimljenim lososom, bez putera. i jednu tviks čokoladicu”. i na tome bi se razgovor završio. Ili bih je ja nazvala i rekla: „Zovem samo da vidim kako si.” A ona bi uzdahnula i rekla: „Dobro. Ima li šta novo?” „Ne. A kod tebe?” „Ne.” „Dobro, čujemo se kasnije.” „Dobro.” Nikada, nikada ne kažemo „ćao”, ili „čujemo se za vikend”, čak ni „čujemo se sutra jer, osim ako ne razgovaramo kasno uveče kada smo obe već u krevetu (a to činimo praktično svake noći), znamo da ćemo se sigurno čuti kasnije, čak iako nemamo više šta da kažemo jedna drugoj. Najčudnije u celoj priči nije to koliko smo bliske, već činjenica da je Žil udata. Udala se za Džejmsa, ili Džejmija kako ga zovemo (sjajno, zar ne, kao Žil i Džim), još prošle godine, i sećam se da sam bila van sebe od straha da je nikada više neću videti. ali dogodilo se upravo suprotno. Kao da uopšte nije udata, jer jedva da uopšte i pominjemo Džejmija u našim


6

razgovorima. On kao da nikada nije tamo ili, ako jeste, onda sedi zatvoren u svojoj radnoj sobi. U početku sam se zabrinula da je ona možda napravila grešku što se udala, da njihov brak nije ono što je trebalo da bude, ali u onim retkim prilikama kada ih vidim zajedno, jasno mi je da taj brak funkcioniše, da je ona srećna, da joj je brak doneo osećaj sigurnosti koji ranije nije imala, osećaj sigurnosti za kojim ja čeznem. Ipak sam, dakle, zadržala svoju prijateljicu, svoj oslonac, svoju sestru. Ona mi zapravo nije prava sestra, naravno, samo ja osećam kao da jeste, a Žil je najmudrija osoba koju poznajem. Cesto je satima gnjavim svojim najnovijim avanturama, a ona samo sedi i sluša, a kad završim sačeka nekoliko sekundi, što me je nekada nerviralo jer sam mislila da joj je dosadno, ali ona, u stvari, samo razmišlja o tome što sam joj rekla, pokušava da donese nekakav stav o problemu, i uvek mi da najmudriji mogući savet, čak iako to nije uvek baš ono što ja želim da čujem. Ona je upravo ono što moja majka zove „pravi prijatelj” -i ja znam da ćemo nas dve, ma šta se dogodilo, uvek biti tu jedna za drugu, pa čak i tokom onih večeri koje provodim učaurena. u onim trenucima kada osećam da nisam spremna da se suočim sa svetom. Žil je jedina osoba kojoj se uvek javljam telefonom. Uvek. I napokon, moj stan je dovoljno udoban za te periode samoće, hrane koja se donosi na kućnu adresu i filmova na videu. To nije baš stan o kakvom sam oduvek sanjala, ali ja sam ga stvarno lepo sredila, uzimajući u obzir to da sam čitav nameštaj ili nasledila od roditelja ili kupila polovan u radnjama sa starudijom. Ali da nije mojih roditelja, bog ih blagoslovio, nikada ne bih mogla da priuštim sebi da kupim stan. Verovatno bih delila nekakvu oronulu kuću sa još četiri ili pet devojaka i provodila večeri svađajući se oko toga ko će da počisti i verovatno bi mi se gadilo samo da ih čujem kako dišu. Tako nešto nikada nisam morala da radim, ali imam prijateljice koje jesu i, iskreno, već mi je muka od onih koje mi se javljaju i pitaju da li mogu da prespavaju kod mene na sofi, zato što im je potrebno da se makar za jednu noć odvoje od svojih cimerki. Moj stan je majušan. Majušan. Najmajušniji mogući stan koji je ipak stan, a ne garsonjera. Nalazi se u prizemlju, u Ledbrouk Grovu, i pravo sa vrata ulazi se u dnevnu sobu. Ali što je neuobičajeno za prizemlje, stan je pun dnevnog svetla, a ja sam pokušala da to naglasim tako što sam sam ga uredila najneutralnije moguće. Ipak, ne mogu da izbegnem nered, police sa knjigama, fotografije i razglednice, jer ja nikad ništa ne bacam, čovek nikad ne zna kad mu nešto može zatrebati. Kuhinja je u obliku slova L, odmah iza dnevne sobe, a preko puta velikog prozora nalaze se dvokrilna vrata koja vode u spavaću sobu. Soba je toliko mala da u nju može da stane samo krevet koji može da se podigne u pregradu u zidu, ali mene uglavnom mrzi to da radim osim ako ne pravim žurku, a iz spavaće sobe se ulazi u malecno kupatilo, i to je sve. Savršeno za mene, iako se još nisam odrekla svog sna o ogromnom stanu sa visokim plafonom - jednostavno sam se pomirila sa činjenicom da mi posao u Agenciji za odnose sa javnošću neće doneti dovoljno para da kupim ono što želim i da ću prosto morali da se udam za nekog bogataša kako bih obezbedila sebi standard na koji bih želela da se naviknem. I tako. Muškarci. Verovatno jedini segment mog života koji je potpuna katastrofa. Ne da ih ne srećem. pobogu, čini mi se kao da mile odasvud, samo što su oni koji odluče da izmile meni u susret po pravilu obični crvi. Tipično, zar ne? Žil to ne može da razume. Ni ja ne mogu da razumem. Svaki put pomislim da će baš ovog puta biti drukčije, da će se ovog puta ophoditi dobro prema meni, da će se brinuti o meni. ali svaki put završim u suzama. Mislila sam da je Džon onaj pravi. Da, da, znam da to kažem svaki put. Ali stvarno sam tako mislila. Bio je sve ono o čemu sam sanjala. Bavio se kupovinom i prodajom nekretnina, što je prilično dosadan posao, znam, ali on nije bio dosadan. Bio je zgodan, lepo obučen, imao je divan stan u Majda Vejlu, vozio je „mazdu MX-5”, poznavao je neke sjajne ljude, bio je sjajan u krevetu... Pa, ima još mnogo toga na spisku, verujte mi. Jedini problem je bio to što se ja njemu nisam mnogo sviđala. Mislim, dobro, sviđala sam mu se, ali se nije ložio na mene, nije želeo da provodi vreme sa mnom i stalno sam mislila da bi se on, kada bih ja bila savršena, kada bih se


7

ponašala kao savršena devojka, zaljubio u mene. Ali to se nije dogodilo. Sto sam se više trudila da budem savršena devojka, to mi je on postajao odvratniji. Na početku mi se javljao, ali su onda telefonski pozivi postepeno prestali, i naposletku su ljudi počeli da mi se javljaju i da me pitaju kako to da ja sinoć nisam bila na žurci na kojoj je bio Džon. Odlazio je van grada za vikend, a da me ne obavesti o tome, jednostavno bi nestao i ja bih provela čitav vikend gušeći se u bujici suza, okrećući njegov broj telefona i treskajući slušalicu pre kraja poruke na njegovoj telefonskoj sekretarici. Moji roditelji su ga upoznali. Velika greška. Ogromna. Obožavali su ga. Obožavali su cinjenicu da sam napokon srela nekoga ko će me skinuti njima sa grbače, ko će preuzeti brigu o meni i. neverovatno i neobično, što su ga oni više voleli. to sam ga i ja više volela. Ali u jednom trenutku više nisam mogla. Nisam mogla da izdržim stres zbog loga što se ponašao prema meni kao govno i na kraju sam. i zbog loga sam veoma ponosna na sebe. raskinula s njim. A lom kretenu kao da to uopšte nije bilo važno. Samo je slegnuo ramenima i rekao da je on bio sasvim zadovoljan našim odnosom, a kada sam mu rekla da je meni potrebno više, on je ponovo slegnuo ramenima i rekao da mu je žao i da ne može da mi pruži više. Kreten. KRETEN. Ali dobro, to je bilo davno. Bila sam van sebe od tuge jedno nedelju dana. Na poslu sam bez prestanka cmizdrila i svi su se jezivo saosećali sa mnom, iako niko ništa zapravo nije rekao. Svaki put kada bih briznula u plač za svojim radnim stolom neko bi mi spustio ruku na rame, a preda mnom bi se stvorila šolja čaja, bez reci; bili su tako divni. To je bio način na koji su moje kolege pokazivale da im je stalo do mene. Posle nedelju dana Žil mi je rekla da je vreme da se saberem i znala je od samog početka da on nije za mene i da je suviše arogantan i da ja zaslužujem mnogo bolje i da ima još mnogo riba u moru i tako dalje sve u istom stilu. Ali polako sam uvidela da je u pravu. Počela sam ponovo da izlazim. Odlazila sam u barove, na žurke. na jahte. I premda sam se osećala kao govno pravila sam se da se dobro provodim, i posle nekoliko meseci shvatila sam da sam zaista i počela da se dobro provodim, i tada sam odlučila da mi muškarci više nisu potrebni. Makar za izvesno vreme. Baš tako. pomislila sam. Dosta je bilo kretena u mom životu. Ali onda, posle nekih šest meseci, počela je da me hvata apstinentska kriza. Ne zbog odsustva Džona, već zbog odsustva zagrljaja, nežnosti i, dobro, priznajem, seksa. Sada makar znam gde su mi granice. Znam da će vam, kada ste naviknuti na uredan seksualni život, seks nedostajali jedno šest meseci, a posle toga cete već” nekako prestali da razmišljate o tome zato što to više nije deo vašeg života, a onda kada vam se seks ponovo dogodi zapanjeni ste kako ste uspeli da živite toliko dugo bez njega, jer je on tako đavolski prijatan. A ja to znam jer sam imala dva užasno duga ,.suva perioda” u svom životu. Jedan je trajao deset meseci, a drugi... Bože, ni sama ne znam da li da vam to priznam. Pa dobro. Drugi je trajao dve godine. Znam. Do đavola. Dvadeset i sedam godina i dve godine bez seksa. Tužno, zar ne? Verovatno sam se opasno približila granici posle koje seks prestaje da bude važan kada sam, umesto da čekam da me prođe faza napaljenosti, odlučila da se upustim u avanturu. Ne želim vezu, pomislila sam. Želim samo seks. To je sve. Bila sam u onom retkom slanju svesti za koje žene često kažu da žele da dosegnu, ali se obično ispostavi da je to nemoguće. Stanje svesti u kome je žena potpuno srećna bez muškarca, čak i ne priželjkuje da upozna nekoga i potpuno je ispunjena poslom i prijateljima. I zaista sam bila srećna. Shvatila sam, a to je posledica traume od Džona, da definitivno ne želim da budem u vezi sa nekim, osim u slučaju da je to stvarno onaj pravi, ali, budimo iskreni, koliko često žena može da sretne muškarca na koga se stvarno loži i ko joj se zaista sviđa? Baš tako. Ja radim isto što i većina žena. Sretnem nekoga i shvatim da je deo njega sasvim u redu, na primer izgleda dobro, ili ima dobar posao, ili potiče iz ugledne porodice, i umesto da sedim skrštenih ruku i čekam da mi on postepeno otkrije ostatak sebe, ja taj ostatak sama izmislim. Izmislim način na


8

koji on razmišlja, kako će se ophoditi prema meni, i naravno, svaki put zaključim da je on definitivno savršen muškarac za mene, i onda iznenada, pa dobro, možda ne baš tako iznenada, obično jedno šest meseci pošto smo raskinuli, shvati da on uopšte nije ta osoba kakvom sam ga smatrala. I baš kad sam bila u takvom stanju javlja se Sal, nismo se čule vekovima. i zove me da izađemo, van sebe od uzbuđenja zbog svog novog momka, a kada smo stigli do bara tamo stoji Nik i seca me se, i to je to. Dobro, ima tu još ponešto, ali o lome ćemo kasnije. Vi biste naravno pomislili da sam ja posle Džona dobro naučila lekciju, ali jesam li? Jesam li? Đavola jesam. Ali sa Nikom sam od samog početka znala da nikada neću uspeti sama da ispunim praznine i da donesem zaključak kojim ću biti zadovoljna. I tako sam te noći, te noći u baru kada je iznenada prostrujao fluid medu nama. odlučila da će Nik biti moja avantura, da će biti savršen za nekoliko nedelja fantastičnog seksa, da neću očekivati ništa više i da ćemo najverovatnije ostati prijatelji. I osećam da sam stvarno jaka. Osećam. prvi put u životu, da mogu da učinim tako nešto. Da mogu da imam seks sa nekim, a da ne unosim emocije u to, da ne počnem iznenada da sanjam o braku i bebama i srećnom životu dok nas smrt ne rastavi. Osećam se kao žena. Osećam da sam odrasla.

2

„Libi!”' viče Sal, zatim širi ruke i snažno me steže u zagrljaj. „Bože, otkad se nismo videle! Vidi ti nju! Izgledaš fantastično!” To je, inače, način na koji Sal govori. Sa uzvičnieima. „Hvala”, odgovaram i verujem joj, jer ko ne bi izgledao fantastično u novom, ultraskupom, dugačkom, svetlosivom, rebrastom džem peru u kombinaciji sa pantalonama od sivog flanela i seksi crnim čizmama sa visokom štiklom. ,,I ti”, dodajem, iako Sal meni uvek izgleda isto. Sa svojom crvenkastosmedom kosom, pufnastom „bob” frizurom srednje dužine, ona uvek izgleda dobro na neki vanvremenski način, jer Sal ne veruje u modu, ona veruje u to da žena treba da pronađe stil koji njoj odgovara i da ga nosi do smili. I lako, kao što sam rekla, ona je uvek lepa na isti način. Dugačke, lepršave suknje, povremeno pantalone, jahaće čizme, strukirane jakne i svilena marama nehajno vezana oko vrata. Večeras je red na panlalone, i jasno mi je zašto. „Pobogu, Sal”, kažem i pravim korak unazad, jer večeras nekako izgleda drukčije. „Tako si smršala.” „Jesam li?” uzvikuje sa ogromnim osmehom, jer naravno i sama zna da je smršala. Inače se nikada ne bi usudila da nosi te tesne pantalone boje kamilje kože. „Mora da je od ljubavi!” šapuće glasno, a zatim me uzima za ruku i vodi me do stola u uglu. „Moraš da upoznaš ostale” Kakva, hmm. raznovrsna gomila. Tome sam se uvek divila kod Sal: njen izbor prijatelja, njena spremnost da povezuje potpuno različite ljude, jednostavno baci svakojake ljude na gomilu i vidi šta će da ispadne. Za razliku od nje, ja sam uvek u panici razmišljajući da li će se ljudi slagati jedni sa drugima i uvek se trudim da svoje grupe prijatelja držim odvojene. Tu su moji moderni prijatelji sa medija, uglavnom ljudi koje sam upoznala preko posla, zatim prijatelji sa fakulteta, moji najstariji prijatelji iz škole i moji prijatelji sa časova slikarstva, iako se već ko zna otkad nisam pojavljivala na tim časovima, tako da njih nisam odavno videla. A tu je i Žil koju svugde vodim sa sobom, jer je ona neko ko se lako uklapa u svaku sredinu. Ali Sal nikoga ne potcenjuje i već vidim oko sebe nekoliko poznatih lica. „Ćao”, sa osmehom dovikujem Keti, Salinoj najboljoj prijateljici, visokoj prelepoj plavuši koja je sva elegantna i sva odiše stilom i koja uvek ima oko sebe roj podjednako zgodnih muškaraca. „Libi”, kaže i pruža svoj glatki preplanuli obraz kako bi poljubila vazduh kraj mog lica.


9

„Kako si? Odavno se nismo videle. Moraš da upoznaš Fila”, i ona se okreće ka fenomenalno zgodnom frajeru koji stoji kraj nje. „Drago mi je”, kaže on jednim od najbaršunastijih glasova koje sam ikad čula i pruža mi ruku, od čega se potpuno sledim nekoliko sekundi, jer niko koga poznajem van kancelarije nema običaj da se rukuje, pa krišom brišem oznojeni dlan o džemper, a zatim se rukujem s njim i kažem mu vrlo poslovno: „Drago mi je”, jer ne smem da budem suviše opuštena sa nekim ko je tako fantastično zgodan, za slučaj da Keti eventualno pomisli da flertujem s njim. a lako nešto nikad ne bih uradila, i čim sam lo izgovorila okrećem se da vidim da li je tu još neko koga poznajem. „Sećaš se Pola?”, pita Sal i spušta barsku stolicu kraj jednog neobrijanog momka sa dečačkim licem koji pije pivo i za koga znam da je njen poslednji momak, ali nisam sigurna zašto bi trebalo da ga se sećam. „Hmm.” Zaista nisam sigurna da se sećam. „Naravno da se sećaš”, kaže ona. „Pol je radio sa mnom u Sendej mejlu!” „A, Pol”, kažem. „Taj Pol. Izvini. Napokon mogu da povezem lice sa imenom.” On se osmehne. „Znam šta hoćeš da kažeš. Siguran sam da po čitav dan razgovaraš telefonom sa novinarima za koje uopšte ne znaš kako izgledaju.” „Osim”, odgovaram sa vragolastim osmehom, iznenada se setivši da sam ga zaista već negde videla, „osim ako nije u pitanju novinar koji je čitav jedan dan nosio mini suknju kako bi isprobao najnoviju modnu kolekciju za muškarce.” „Sranje”, uzviknu. „Mislio sam da je to odavno zaboravljeno”, reče i potom oboje prasnusmo u smeh. „A ovo je Nik”, kaže Sal i upućuje mi čudan pogled koji nisam sigurna da razumem, ali onda se okrećem ka Niku i shvatam da se ona nekada ložila na njega i da sada pokušava telepatski da mi kaže da držim jezik za zubima. „Sigurno se sećaš Nika.” Nik se okreće ka meni i klima glavom. „Ćao, Libi”, kaže i iz nekog čudnog razloga, zbog načina na koji je izgovorio moje ime, ja osetim blagi drhtaj negde u podnožju kičmenog stuba. Hej! O čemu se ovde radi? Gledam pažljivije u Nika i imam utisak da ga vidim prvi put u životu. Pobogu, proleće mi kroz glavu. Nikada nisam videla da su mu oči tako plave. I ošišao se. Više ne drži kosu skupljenu u konjski rep, već je ošišan na kratko, čime se još više ističu njegove fenomenalno izvajane jagodice i. Isuse, on je zgodan, i u tom trenutku shvatam šta je značio onaj drhtaj. Pohota. Cista i nepomućena pohota. To bi mogla biti moja avantura, razmišljam dok se vraćam na stolicu i pri tom se prebacujem na frekvenciju za flertovanje. Nik. Savršeno. „Pa, šta ima novo kod tebe?” pita i upućuje mi pogled u kome definitivno čitam zainteresovanost. „Radim kao konj, kao i obično”, i istog momenta sam zažalila što sam rekla nešto lako neinteresantno, pa sam se napela iz sve snage da se setim neke uzbudljive priče. „Sviđa mi se tvoja frizura”, kaže i ja osetim još jedan drhtaj. „Promenila si je.” Zaista jesam. Kada sam poslednji put. videla Nika imala sam dugu crvenu kosu, ravnu i mrtvu. Sada je srednje dužine, do ramena, i uvijena na krajevima. „Ne bi trebalo da pamtiš ženske frizure', smejem se. „Ti si muškarac.” „Iznenadilo bi te šta sve ja pamtim”, odgovara sa osmehom. „Sta, na primer?” „Poslednji put sam te video na Salinoj žurci, pre dve godine”, kaže. „To nije ništa.” Odmahujem glavom. „Svaki frajer bi se toga setio.” „Imala si podignutu kosu”, nastavlja, i dalje sa osmehom. „Nosila si crne kožne pantalone, patike i svetlonarandžastu majicu na kojoj je pisalo 'Bizarno'.” „Isuse.” Vilica mi pada na pod. „Sada sam već zadivljena. Kako si, do đavola, uspeo da zapamtiš šta sam nosila?” On sleže ramenima. „Rekao sam da ćeš se iznenaditi.” „Ne, ozbiljno”, insistiram, „kako si uspeo to da zapamtiš?” „Recimo da imam jako dobru memoriju, kada su u pitanju stvari koje želim da zapamtim.”


10

„Ah”, kažem tiho. jer mi iznenada sine da on možda nije bio baš toliko nezainteresovan u svim onim situacijama kada smo se sreli. Možda sam mu se dopala? Možda? „Pa. da li je uzbudljivi svet PR-a još uvek lako uzbudljiv kao nekada?” pila. „Znam da misliš da je PR obično traćenje vremena”, počinjem priču, iako uistinu ne znam, samo pretpostavljam, „ali meni odgovara. Sviđa mi se.” „Ne mislim da je to traćenje vremena” Zvuči iznenađeno. „A kada moj roman postane bestseler, li ćeš bili prva osoba kojoj ću se obratiti.” „Već imaš izdavača?”' uzvikujem odjednom sva uzbuđena. Ovo postaje sve bolje i bolje. Ako je Nik potpisao ugovor, to znači da je dobio pare, a ako je dobio pare onda je samim tim postao dobra prilika, a ako je poslao dobra prilika onda, i samo onda, mogu da nas zamislim zajedno. „Ma, jok”, uzdiše. „Još uvek pokušavam.” „Ah. O čemu se radi u knjizi?” Samo se trudim da budem pristojna, u redu? Očekujem da mi prepriča sinopsis u nekoliko minuta, ali deset minula kasnije on zastaje, uvidevši da mi se pogled izgubio negde u daljini. „Sranje, izvini. Udavio sam te.” „Ne, ne”, odgovaram brzo i pokušavam da se trgnem iz zamišljenosti. „Samo što se ja ne razumem mnogo u politiku, tako da meni sve to ne znači mnogo. „Ali zvuči odlično”, dodajem razdragano. „Ne mogu da veru jem da knjiga još nije objavljena.” „Znam”, kaže on tužno. „Ni ja ne mogu da verujem.” „Šta piješ?” Nik ustaje i ja zatražim koktel „morski povetarac” ako ga imaju, a ako nemaju sok od borovnice, onda votku i šveps sa malo limuna. „Pa”, kaže Sal značajnim glasom kad je on otišao po piće. „Izgleda mi da se ti i Nik sasvim dobro slažete.” Sležem ramenima. „Čini mi se da je prijatan momak, to je sve. Nisam ni znala.” „Trebalo bi da se potrudiš”, kaže. „Mogla bih da vas zamislim zajedno.” „Znači, više ti se ne sviđa?” šapućem. „Ne budi smešna”. smeje se. „Sada imam Pola. Uopšte ne znam šta sam ikad videla u Niku...” Ona zastaje, shvatajući šta je upravo rekla. „Nisam tako mislila, on je sjajan, ali jednostavno sad mi je jasno da nas dvoje ne bismo mogli da budemo zajedno. Ali ti...” Smejem se. ,.Sal! Ti si luda. Ja uopšte ne mogu da zamislim nas dvoje zajedno.” „Zašto ne?” Izgledao je iznenađeno i ja sam se selila da ona nikad ne razmišlja o važnim stvarima, o našim stilovima života, o tome koliko smo različiti. „Samo nas pogledaj”, kažem, pokazujući prvo na svoju firmiranu odeću, a onda na Nika, na njegove prljave farmerke, ofucani, šljampavi džemper sa rupama na rukavima, njegove iznošene patike. „Zašto?” pita ona mršteći se, jer očigledno joj nije jasno. ,,U šta treba da gledam?” „Ma, nema veze”, smejem se. „On definitivno nije pravi čovek za mene, ali je simpatičan. Vrlo je seksi.” „Možda ne bi bilo loše da se smuvate i da vidite šta će se dogoditi”, kaže ona sa osmehom, a zatim se naginje unazad kako bi propustila Nika koji se vraća sa novom turom pića. „Možda ne bi bilo loše”, kažem i razmišljam kako bi mi to „smuvati se” u ovom trenutku zaista dobro došlo, ali već sada znam šta će se dogodili. Nećemo se slagati, to je ono što će se dogoditi. Ali to je u redu, podsećam sebe. Nije mi potreban potencijalni muž, čak ni momak. Hoću samo da se zabavim. Bez obaveze. „Šta vas dve to ćućorite?” pita Nik i jasno mi je po njegovom osmehu da umire od želje da čuje o čemu pričamo. „Ništa, pričamo o poslu”, kaze Sal koja je inače jako loš lažov. „Aha”, kaže on. seda na stolicu i pruža mi čašu sa votkom. „Znači, ne razgovarate o muškarcima?”


11

„Ma kakvi!” kaže Sal. a zatim mi krišom pokazuje šaku sa dignutim palcem, okreće se i nestaje u Polovom zagrljaju. Nik i ja razgovaramo čitavo veče i, kada smo napokon završili priču o njegovoj knjizi, ispostavlja se da je on zaista zanimljiv, duhovit, drugačiji. „Šta bi uradila kada bi dobila premiju na lutriji'.'“ pila me u jednom trenutku i ja samo što ne vrisnem od zadovoljstva, jer obožavam takva pitanja. „O kojoj sumi govorimo?” „Svejedno”, kaže. „Ne, ne. Moraš da postaviš pitanje kako treba. Moraš da kažeš cifru.” „Dobro”, osmehne se. „Pet miliona funti.” Zavalim se u stolicu i razmišljam o svim onim divnim stvarima koje bih mogla da kupim kada bih imala pet miliona funti. „Pa”, počinjem, „prvo bih kupila kuću.” „Kakvu kuću i gde?” „Jednu od onih ogromnih belih kuća u Holand Parku.” „Svesna si da bi tako u startu izgubila barem tri miliona?” „Ah, dobro. Onda jednu malu belu kuću u Majda Vejlu.” „Po kojoj ceni?” „Petsto hiljada.” On klima glavom. „I kako bi je uredila?” Opisujem svoju kuću iz snova, ali shvatam da mi ponestaju ideja, kada sam završila sa dekoracijom dnevne sobe, kupatila, kuhinje i spavaće sobe, jer nikada do sada nisam razmišljala o drugim sobama. „Šta je sa trpezarijom?” pita Nik. „Šta je sa četvrtom spavaćom sobom? Sa drugim kupatilom? Radnom sobom?” „O, bože”, uzvikujem napokon. „Suviše mnogo soba. Možda ću ipak morati da se zadovoljim jednim fantastičnim dvosobnim slanom sa ogromnim sobama i sa galerijom na kojoj bih mogla da radim.” „Dobro. Sada ti je ostalo još četiri i po miliona.” „Ne, malo manje. Sigurno bih potrošila jedno sto hiljada na uređenje stana.” Gleda me kao da sam poludela. zatim odmahuje glavom i smeje se. „Dobro. Imaš još četiri miliona i četirsto hiljada. Šta još?” „Kupila bih vikendicu na Karibima.” „Tebe baš interesuju kuće, zar ne?” ,.Pa šta si očekivao? Ja sam dete tačerovske generacije.” ,.Hmm”. uzdiše. „Nemoj mi reći da si glasala za nju.” „Nisam”, vešto ga lažem i odgovaram ono što uvek odgovaram. „Glasala sam za Zelenu stranku.” „Stvarno?” Dobro, ne izgleda baš impresionirano, ali makar ga nisam razbesnela i za trenutak pomišljam da mu kažem istinu, da me politika uopšte ne zanima i da je jedini razlog što sam glasala za torijevce to što su za njih glasali moji roditelji, i da, što se mene tiče, bilo ko može da upravlja ovom zemljom. Jednostavno me nije briga. Odlučujem da nastavim da lažem. „Da”, kažem i klimam glavom. „Nijedna druga partija nije ponudila zanimljiv politički program, a i sam znaš kakvi su političari. Sve su to budale kojima ne možeš verovati.” Ovu poslednju rečenicu sam čula na jednoj žurci i učinilo mi se da zvuči dosta dobro, u stvari zvuči kao da znam o čemu govorim i to mi je i upalilo. Nik mi klimanjem glave daje na znanje da se slaže, kao da sam rekla nešto užasno pametno. „Nego, gde smo stali”, nastavljam vraćajući razgovor na malo poznatiji teren. „Da, moja kuća na Karibima.” „Ah, da”, kaže, osmehujući se. „To je daleko važnije od politike.” „Definitivno.” I nastavljam da opisujem kuću koju ću sagraditi na majušnom ostrvu Anguili. „Dobro, lako je otišao još jedan milion”. kaže. „Šta još?”


12

„Verovatno bih uzela još jedno sto hiljada i otišla u šoping”. priznajem. „Sto hiljada? Gospode bože. Šta bi sve kupila? Bisere i dijamante'.''“ „Ma. jok”, odmahujem glavom. ,.To je suviše staromodno za mene u cvetu mladosti. Otišla bih do “Armanija”, “Prade”. Gučija'...” „Ne u 'Top šop”?” pita Nik. ..Ili “Oazu”.'“ „Jesi li ti lud?” kažem. „Nikad se ne bih toliko ponizila da kročim nogom u takva mesta.” „Ah, dobro.” Osmehnu se kiselo. „Naravno. Baš sam glup”, kaže i pruži mi ruku koju ja zatim veselo udarim. „Nego”', nastavljam, „otkud ti znaš za “Oazu”.'“ „Znam ja mnogo toga”, smeje se. „Ti u stvari nisi muškarac”, kažem i pogledam ga žmirkajući. „Ti si zapravo žena.” „Prokletstvo”, kaže, odmahuje glavom i smeje se. „Baš sam se ponadao da nećeš primetiti.” Kad smo stigli do tri miliona funti meni već ponestaje ideja. Za sada imam dva stana, garderobu na kojoj bi mi pozavidela i Opra Vinfri, kao i „porše” kabriolet, imam stalnu kućnu pomoćnicu što živi u stanu koji sam preuredila u podrumu svoje kuće, a dovoljno sam uložila i u nekretnine. Ne znam šta da radim sa ostatkom novca. „Uf, dala bih ostatak dobrotvornim društvima”, kažem velikodušno, nadajući se da me neće pitati kojim dobrotvornim društvima, jer ne bih mogla da se setim nijednog čak i da mi život zavisi od toga, i znam da bih u svakom slučaju mogla da dam malo u dobrotvorne svrhe, ali, iskreno, ne mogu da zamislim sebe kako poklanjam nekome dva miliona funti. Bez obzira na plemenite ciljeve. „Kojim dobrotvornim društvima?” pita. Ipak me pita. „Izabrala bih nekoliko. Na primer, ono koje ulaže u istrazivanje raka dojke. Kako se bcšc zove to društvo...” - naprežem se ne bih li se setila - „NSPCC.” Setim se onih malih plastičnih kutija koje su nam delili u školi. ..Zatim u Fond za istraživanje side, njima bih dala mnogo. I društvima za zaštitu životinja! Da. dala bih čitavo bogatstvo društvima za zaštitu životinja, kako bih bila sigurna da u hrani moje mačke više neće biti mlevenih malih ponija i konja. „A šta je s tobom.'“ pogledam ga. „Sta bi ti uradio?” On samo sedi i razmišlja o tome neko vreme. „Mislim da se ne bih selio”, kaže. ,.Ne bi bilo svrhe, dobro mi je tamo gde sam.” „A gde živiš?” „U Hajgejtu.” „Da li živiš sam?” Ali to nije ono što sam htela da ga pitam. Zanima me da li je vlasnik stana, da li je odgovoran, da li može da izdržava ženu. Ali ne, zaustavljam se, ja neću biti njegova žena. On neće biti moj muž. Tako da to uopšte nije važno. „Hmm”. klima glavom. „Živim u iznajmljenoj sobi. U redu, možda bih mogao da kupim jednosoban stan, ali meni je dobro tamo gde sam.” „Ipak ćeš morati nešto da kupiš”, kažem strogo. „Moraćeš da podigneš jednu nogu na merdevine.” Još jedna fraza koju sam pokupila ko zna gde i koju uvek koristim kad se povede razgovor o nekretninama. „Moram li? Zašto'.'“ „Zato što...” Iznenada ni sama ne znam zašto, osim toga što sam odgajana da verujem u to da svako treba da poseduje sopstvenu kuću ako ikako može. „Zato što si ti generacija Margaret Tačer, zar ne?” „Pa, i ti si”, kažem u svoju odbranu. „Ma kakvi”, kaže. „Ma kakvi?” Možda sam samo nekoliko godina stariji od tebe, ali moji roditelji su bili okorele pristaše laburista.” „Ali odrastao si za vreme Margaret Tačer.”


13

„Da. ali to ne znači da treba da verujem u nju.”' „Ne. ali ponekad je teško odupreli se onome u šta su te vaspitavali da veruješ.” „Mene uopšte nisu vaspitavali da verujem u to.” Ne znam više šta da kažem. Ustajem. „Hoćeš još jedno pivo?” On se smeje. „Pa dobro, znači nećeš kupiti kuću”, kažem kad sam se vratila. „Ne. ne”', kaže. „Razmišljao sam o tome i mislim da si verovatno u pravu. Trebalo bi nešto da kupim, ali to neće biti ništa veličanstveno. Možda bih čak kupio stan u kome sada živim.” Pogledam ga užasnuto. „Garsonjere za iznajmljivanje?” „Dobro, dobro”, smeje se. „Kupio bih jednosoban stan.” „Sta još, šta još?” On se duboko zamisli. „Znam!” uzviknu iznenada, a oči mu zablistaju. „Kupio bih sebi pristojan kompjuter.” „Hoćeš da kažeš da si napisao roman a nemaš kompjuter?” pitam u neverici. „Imam jednu od onih pisaćih mašina sa malim ekranom na kome možeš da vidiš najviše tri reda onoga što si napisao.” „Mora da trošiš čitavo bogatstvo na korektor”, kažem. „Eto, dala si mi ideju”, osmehne se. „Kupio bih doživotne zalihe korektora.” „Ali on ti neće biti potreban ako kupiš kompjuter.” „Možda bi me uhvatila nostalgija.” „Nostalgija za oronulom pisaćom mašinom na kojoj ne možeš da se vraćaš i ispravljaš greške i sa kojom ti je potrebna čitava večnost da otkucaš stranicu?” „Kako znaš da je oronula?” „Pa zar nije?” Dobro, jeste, malo. Ali ona ima svoju ličnost. Kompjuteri su nekako suviše hladni, bezdušni.” „U redu”, uzdišem. „Do sada smo potrošili manje od sto hiljada. Ne ide ti baš najbolje.” „Mogao bih da poklonim veliku svotu Laburističkoj partiji”, kaže stidljivo. „Koliko?'“ „Milion.” „Ne bi valjda poklonio milion funti glupavim političarima?” kažem užasnuto. „Ti si beznadežan slučaj.” „Izvini”, kaže i zaista izgleda beznadežno. „Mene novac jednostavno ne zanima mnogo.” „To mi je jasno”, kažem, a on se srećom nasmejao, a kad je to uradio nisam mogla a da ne primetim kako su mu beli zubi, kako mu je lice blago, kako je užasno zgodan. „Pa”, Sal se naginje napred i prekida nas. „Imaš li kakvu dobru priču za mene, Libi?” Sednem i zamislim se. „Nemam baš priču, ali možda bi te zanimalo da napraviš intervju sa Sonom Murom.” „Son Muri” oči joj se ozariše. „Radiš za njega?” Klimam glavom. „Radimo medijsku kampanju za njegovu novu televizijsku seriju i za nekoliko nedelja ću početi da zakazujem intervjue. Zar nisi dobila saopštenje za štampu, poslala sam ti još prošle nedelje?” „Ah”, kaže Sal sa izrazom krivice na licu. „Možda sam je i dobila, ali ja dobijam toliko mnogo saopštenja za štampu, da polovinu ne stignem ni da pogledam.” „Šta!” uzviknuli tobože užasnuta. “Hoćeš da kažeš da je ono što sam ja sa mukom sastavljala, kako bi zvučalo duhovito i pametno, na kraju završilo u korpi za otpatke'.'“ „Ne”, kaže, „samo se izgubilo u ogromnoj hrpi koja mi stoji na stolu i preti da se sruši nekom na glavu.” „Dobro, oprošteno ti je...” razmišljam nekoliko sekundi. „Ali samo pod uslovom da sa Šonom napraviš dobar intervju.” „To bi bilo fantasticno.” „Pod jednim uslovom.” Vec znam šta sledi. Mozemo li da dobijemo ekskluzivni intervju!' „Mrzim kada me novinari to pitaju”, gunđam.


14

„Ali jasno ti je zašto to radimo”, kaže. „Nema smisla da pravimo intervju s Sortom Murom ako ce se intervju s njim pojaviti u svim drugim novinama.” „Znaš šta”. kažem. „Ne mogu da ti obećam ekskluzivni, zato što cemo morati da budemo što je moguće više medijski pokriveni, ali mogu da ti obećam da ćeš prva uraditi intervju, ali. ovo ti govorim najozbiljnije, Sal. moraćeš da ga objaviš tačno onda kada kažeš da ćeš ga objaviti.” Već mi je muka od toga da dajem novinarima pravo na ekskluzivni intervju, a sledećeg jutra kad istrčim da kupim novine shvatim da intervju nije objavljen zato što se baš tog dana pojavilo nešto mnogo važnije. Posle toga danima moram da jurim te novinare, a oni mi uvek obećavaju da će ga objaviti, samo ne znaju kada. i posle izvesnog vremena cela ta stvar bude potpuno zaboravljena. „Hoću”, Sal klima glavom. „Obećavam.” „U redu”, kažem. „Javi mi se sutra u kancelariju” U jedanaest sati svi se već spremaju da krenu. „Znaš kako je”, kaže Keti. „Sutra moraju rano u školu.” I tako. oblačimo kapute i izlazimo napolje, a onda stojimo ispred i pozdravljamo se jedni sa drugima. „Gde stanuješ?” pita Nik baš u trenutku kad sam počela da razmišljam o tome kako da se rastanem s njim i, zapravo, da li uopšte želim da se rastanem s njim. „U Ledbrouk Grovu.” U glasu mi se oseća razočaranje. Mislim, nema šanse da mu ponudim da ga odvezem do Hajgejta, to bi bilo suviše očigledno. „Imaš li kola?” pitam. On odmahuje glavom. „Ne. Nemam.” „Pa kako se snalaziš po gradu?” „Imam bicikl.” „Gde ti je bicikl? „Večeras idem metroom.” „Ah.” I onda mi sine. „Hoćeš da te povezem do stanice metroa'. Lice mu se ozari. „To bi bilo sjajno.” I dok odlazimo vidim da me Sal posmatra sa osmehom. i ja ne mogu da se suzdržim. I sama počnem da se osmehujem.


15

3

Ćutke hodamo do kola. Koračam kraj njega i pitam se zašlo mi srce lako snažno udara, zatlo iznenada osećam mučninu, ali čim sam upalila motor i pustila muziku, polako se opuštam. Ovo bi stvarno mogla da bude savršena avantura. Ne da želim seks za jednu noć sa Nikom, već samo nekoliko nedelja izvrsnog seksa pre nego što se rastanemo, pri čemu ničije srce neće biti slomljeno. Seks za jednu noć nije baš moj stil. U stvari, mislim da to nije ničiji stil. Naravno, svi smo mi to radili, ali čak i kad je u pitanju muškarac koga ne možeš da podneseš, čak i kad je to bila samo pijana greška posle žurke, ipak očekuješ da li se javi. zar ne, makar samo zato da bi imala prilike da mu kažeš da nikada više ne želiš da ga vidiš. U pitanju je sujeta. Definitivno. Ne želim te, ali želim da ti mene želiš. I tako, ne želim seks za jednu noć sa Nikom, ali tu je uvek prisutna briga da će stvari nekako izmaći kontroli. Očekujete da će se vaše iskustvo od prethodne noći ponoviti i sedite kraj telefona i nedeljama čekate da vam se javi, a on se ne javlja, i tako ste i nehotice dodali još jednu crticu vašoj listi ljubavnika za jednu noć. Ali koliko ja znam. pravi seks za jednu noć se uvek događa samo sa potpuno nepoznatim muškarcima. Kada je u pitanju neko koga poznajete, posebno neko sa kim ste povezani preko prijatelja, oni se obično jave i ja nekako znam, dok sedim za volanom te noći, da će mi se. ma šta da se dogodi, Nik ponovo javiti. I vidite, u normalnim okolnostima ne bih ni sanjala o tome da spavam sa njim prve noci. Da sam pogledala u Nika i rekla sebi „da. on bi mogao biti 'onaj pravi”, dala bih mu svoj broj telefona i pustila ga da me izvede nekoliko puta pre nego što bih mu dala šansu da spava sa mnom. Pri tom ne postavljam nikakva vremenska ograničenja. Ja jednostavno znam kada je pravi trenutak za to. ali Žil misli da dvoje ljudi treba da provedu trideset i šest sati zajedno pre nego što odu u krevet. Bog zna gde je to pročitala. Pretpostavljam u nekom jeftinom časopisu, ali trideset i šest sali znači jedno sedam izlazaka, što zvuči sasvim u redu. Ah, dobro, četiri izlaska je verovatno sasvim dovoljno. Ali ako prestanem da o tome razmišljam tako matematički, mislim da je trenutak u kome odlučim da ću otići u krevet sa njim onaj kada mi postane savršeno jasno da su ludi za mnom i da se neće tako lako povući. Ipak, desi se da pogrešim. Bilo je to samo jednom. Sa Majklom. Jedno dve nedelje smo bili zaljubljeni jedno u drugo, provodili smo što smo više mogli vremena zajedno i, premda sam znala da je verovatno trebalo da sačekam, osećala sam da je došao pravi trenutak i rekla sam sebi: „Jebiga, hajde da vodimo ljubav.” Odmah posle toga on je izgledao savršeno normalno. I tek pošto se četiri dana nakon toga nije javio - a u pitanju je čovek koji mi se pre toga javljao tri puta dnevno, svakog dana, tokom te dve nedelje - shvatila sam da nešto nije u redu. I, naravno. Predomislio se. Ne mogu ni da se setim kakvo je sranje izmislio kao razlog. Nešto kao, on nije spreman za vezu i sve u tom stilu. Uobičajene gluposti. Bila sam očajna. Očajna. Ali tada sam naučila lekciju, a jedini razlog što sam sa Nikom spremna da zaboravim na tu lekciju jeste to što Nik nikad neće postati moj momak, a kada je samo seks u pitanju, pravila su drukčija. Kada je samo seks u pitanju dozvoljeno je da se ponašale kao predator, da preuzmete inicijativu, da ga namamite u krevet, jer vam nije potrebno da se on zaljubi u vas. Kada je samo seks u pitanju dozvoljeno je da spustite svoju ruku na njegovu bulinu dok vozite i da kažete promuklim glasom: „Hoćemo li kod mene na kafu?”


16

Kada je samo seks u pitanju dozvoljeno je da ga uvedete u svoju dnevnu sobu i počnete strasno da ga ljubile još pre nego što ste mu dali priliku da skine kaput. A onda vam je dozvoljeno da... Izvinite, zanela sam se. Gde smo ono slali? Ah. da. sedimo u kolima, slušamo muziku i ne progovaramo ni reč. zato što ja ne želim da počnem jer se bojim da će mi reći na koju metro stanicu da ga odvezem, pa nastavljam da vozim i posle izvesnog vremena stižemo do Ledbrouk Grova i tada već moram da kažem nešto, pa to i uradim. „Metro je samo jedan blok odavde”, kažem. Nemaštovito. „Ah”, kaže on. A ja se osmehnem u sebi. „Hoćeš da svratiš na kafu?” pitam. „Da, voleo bih'“, osmehnue se. I tako parkiram kola i ne gledam u Nika, jer sam veoma svesna njegovog prisustva, varnica koje iskre medu nama, neizgovorenog sporazuma koji pravimo, te otključavam vrata i oboje ulazimo unutra. A znate li šta mi se sviđa? Iako Nik nije dobar materijal za ozbiljnu vezu, sviđa mi se to što se odmah oseća opušteno, kao kod svoje kuće. „Da li bi ti smetalo da skinem cipele?” pita i ja naravno kažem „ne”, ali dok izgovaram to molim boga da na nogama nema neke odvratne čarape sa rupama, da mu ne smrde noge ili nešto drugo zbog čega ću se zauvek ohladiti. Krišom bacam pogled, a njegova stopala, to jest njegove čarape, izgledaju sasvim pristojno i ne osećam nikakav miris osim mirisa doma, pa odlazim u kuhinju i stavljam vodu za kafu. „Imaš izvrstan ukus”, kaže šetajući unaokolo, pomerajući stvari sa mesea i vraćajući ih nazad. „Stvarno”, ponavlja, „tako prefinjeni stil.” „Hvala”, odgovaram dok stavljam čajnik na šporet i radoznalo ga posmatram da vidim gde će da sedne. Ako sedne na fotelju, razmišljam, to će biti problem, jer kakav bih manevar onda mogla da smislim da se kao slučajno nađem u poziciji u kojoj hi mogao da me poljubi? Možda bih mogla da sednem na naslon za ruku. razmišljam dok ga posmatram kako obilazi oko fotelje. Ha! Izgleda da je i njemu jasno da fotelja nije pravi izbor, pa odlučuje da sedne na sofu. Skidam cipele i bacam ih u stranu, spremna da se sklupčam kao mačka, i iznosim šolje sa kafom na sto, a onda me uhvati panika zbog šminke, pa hitro nestajem u kupatilu. Prekrivam puderom sjaj na nosu i čelu i pomišljam kako bi mi dobro došao novi sloj karmina, ali ne, to bi bilo suviše očigledno, pa samo rastreseni kosu ne bi li joj dala onaj divlji, požudni izgled, a zatim odlepršam nazad u dnevnu sobu da pustim muziku. Zavodljivu muziku, razmišljam. Potrebno mi je nešto lagano, nekakav džez, nešto seksi. Nešto što će napraviti atmosferu. Kopam po svojim CD-ima sve dok ne naletim na svog nepogrešivog Sinatru. Savršeno. Do sada se uvek pokazao kao uspešan izbor, pa ga puštam i stišavam zvuk tako da se jedva čuje u pozadini, zatim odlazim do sofe na kojoj sedi Nik, pije svoju kafu i posmatra me. „Meni je potrebna ženska ruka”, kaže u trenutku kad sam se sklupčala na drugom kraju sofe, ne želeći da sednem suviše blizu, ali znajući da me samo jedan skok, jedan pokret i jedan dodir dele od strasti za kojom tako očajnički čeznem. Dižem obrve, a on se smeje. „Mislim, kod kuće”, kaže. pa se i ja nasmejem. a zatim pravimo čitavu predstavu od toga što pijemo kafu, iako ne možemo stvarno da je pijemo, suviše je vruća. „Kako izgleda tvoj stan?” pitam. „Kao štala”, kaže i nasmeje se. „Ne. stvarno”, insistiram. „Da, stvarno”, kaže.


17

„Zašto?” pitam iako. ruku na srce. nisam, baš iznenađena. Stanovi neoženjenih muškaraca dele se na dve kategorije. Ako muškarac ima para. čitav stan je u crnoj koži i mesingu, sa ogavnim slikama sportskih automobila po zidovima i ogromnim, skupim televizorom i stereo uređajima. Ali ako muškarac, kao Nik, nema ni prebijene pare, stan će mu bili pun knjiga i časopisa, prljave odeće i đubreta. Verujte mi. Ja se razumem u to. „Pa”, kažem i podižem solju uvis. „Za dobitak na lutnji.” Čini mi se da smo posle toga malo opušteniji. Razgovaramo o Sal, o njenom dečku, o nama. Kažem mu da me ne zanimaju ozbiljne veze. da mi je srce već bilo slomljeno milion puta i da nisam spremna ni na šta ozbiljno. On s pažnjom klima glavom dok to govorim i kaže da razume kako se osećam. Osmehne se, kaže da već dve godine nije imao ozbiljnu vezu, ali posle one poslednje - nesrećne petogodišnje veze sa Meri koja ga je, čini se, volela, ali kojoj se on nikada nije sviđao - nije spreman da se veže. Zatim diže pogled ka meni i gleda me onim svojim neverovatno plavim očima i kaže: „Ali ti mi se veoma sviđaš”, i premda sam ja ta koja bi trebalo da drži stvari pod kontrolom, ona koja je odlučila da će joj on biti samo avantura, čitava utroba mi se preokrene i napravi mali salio u mom stomaku i ja počnem da osećam mučninu. Sledi duga tišina, a onda ja kažem: „Hvala”, zato što ne znam šta drugo da kažem, a ne mogu da kažem da se i on meni veoma sviđa, jer bi to zvučalo baš glupo, a sigurna sam da on to već i sam zna, jer zašlo bih ga inače zvala kod sebe na kafu. I tako sedimo u tišini neko vreme, a onda mu nudim još kale. iako svoju nisam još ni pipnula. a on odmahuje glavom i meni srce odjednom siđe u pete. Sranje, pomislim. Sranje, sranje, sranje. Odlučio je da krene kući. Jebiga. Ali on se ne pomera. Samo se osmehne i kaže: „Znaš šta bih stvarno voleo?” „Šta?” „Voleo bih da se okupam.” „Da se okupaš? Jesi li poludeo?” „Znam da zvuči bizarno, ali u svom slanu imam samo tuš kabinu i nedostaje mi kada. Da li bi ti smetalo?” Odmahujem glavom, pitajući se o čemu se ovde radi, jer ovo je za mene potpuno nepoznata situacija. Da li ja treba da sedim na sofi i turpijam nokte dok se on kupa. ili bi možda trebalo da razgovaram s njim? Šta, kog đavola, treba da radim? Ne uspevam da smislim nikakvo rešenje, jer baš u tom trenutku zvoni telefon. „Ćao, lutko”, kaže Žil. „To sam ja.” „Ćao”, odgovaram uzđržano, glasom koji treba da joj ukaže na to da nije baš najbolji trenutak za razgovor. „Ah”, kaže. „Nešto mi govori da nisi sama.” „Mmmm”, mumlam, a Nik ustaje i utišava muziku. „Ko je tamo?” pita. „Neki muškarac, zar ne?” „Mmmm”, kažem ponovo, a zatim mi se oči širom otvaraju dok Nik sa luđačkim osmehom na licu počinje da otkopčava košulju. „Šta se dešava?” preklinje ona i ja počinjem da se kikoćem. „Stvarno želiš da znaš šta se dešava?” pitam. „Da!” ,,U redu”, kažem, a u tom trenutku Nik počinje da pleše po sobi imitirajući, vraški dobro, striptizetu, osim što njegov ples nije seksi već je užasno smešan. ,,U redu”, ponavljam. „Jedan užasno zgodan muškarac skače po mojoj dnevnoj sobi i svlači se.” Nik zavrti kukovima u znak zahvalnosti zbog takvog opisa sopstvenog plesa. „Ma. zavitlavaš me”. kaže Žil. „Ozbiljno. Šta se događa?” „Ozbiljno”, kažem. „Evo. upravo se sprema da skine košu- lju.”


18

Nik svlači košulju. „I, šta da ti kažem”, nastavljam, dok požuda počinje da raste iz mog donjeg stomaka, „savršeni trbušni mišići.” „Ne mogu da verujem”. kaže ona. a ja pružam slušalicu Niku. „Halo”, kaže u slušalicu, a meni samo što ne počnu da cure bale od samog pogleda na njegov savršeno izvajani. mišićavi i obnaženi torzo. „Ko je to?” Sledi pauza. „Nik”, čujem kako odgovara dok otkopčava šlic svojih farmerki od čega samo što ne dobijem srčani udar. „Spremam se za kupanje”, kaže, a zatim počinje da se smeje i ja mu otimam slušalicu. „Šta si mu rekla, šta si mu rekla?” preklinjem. „Strava”, kaže Žil. „Sad ti verujem. Ali, ko je, do đavola, Nik?” „To je duga priča”, kažem i zahvaljujem bogu što Nik nosi bokserice, a ne nešto odvratno kao na primer ljubičaste tange ili one odvratne muške gaće. „Mogu li da ti se javim sutra?” „Samo mi reci da li je go?” „Ne još”, kažem pogleda prikovanog za Nika koji pokušava da balansira na jednoj nozi dok svlači čarape, „ali mislim da će uskoro biti.” Nik se odgega do kupatila. „Jebote”, šapućem. „On izgleda fenomenalno!” „Nadam se da znaš šta radiš”, smeje se ona. „Ludo se zabavljam”, kažem. „Nešto što već odavno nisam radila.” „Dobro”, kaže. „Ostavljam te. Zovi me što pre i, za ime boga, nemoj da zaboraviš na kondom.” „Naravno”, kažem i smejem se. jer Žil je jedina osoba na svetu koja zna za moju fioku sa kondomima - Ti oku u stočiću kraj kreveta, koja je prepuna kondoma svih mogućih oblika, veličina i boja. a većinu njih. to moram da istaknem, dala mi je Žil. Čujem kako voda teče u kupatilu, pa ustajem, prolazim kroz spavaću sobu. zahvaljujem bogu što sam jutros bila dovoljno prisebna i raspremila krevet, pa pažljivo otvaram vrata, a zatim prasnem u smeh. Nik sedi u kadi dok voda teče, a u vodu je sipao verovatno čitavu bocu pene za kupanje - što mi ne smeta, jer to znači da ne mogu ništa da vidim, a to me je malo brinulo, zato što ga još uvek ne poznajem dovoljno - a na glavu je stavio plastičnu kapu za kupanje. Da nije tako užasno zgodan izgledao bi glupavo. Ali on izgleda božanstveno, pa spuštam poklopac klozetske šolje i sedam na njega, vrteći glavom. „Potpuno si lud”, kažem, dok on zapljuskuje lice vodom. „Ne, nisam”, reče i zavali se unazad. „Zašto mi se ne pridružiš?” „Već sam se kupala danas”, kažem. „Pa šta? Treba mi neko da mi istrlja leđa.” Jebiga. pomislim, a zatim ustajem i počinjem da otkopčavam džemper. Ovo se ne razvija baš onako kako sam planirala, ali, do đavola, šta mogu da izgubim? Hvala bogu. Nik me ne gleda dok se svlačim. Leži u kadi zatvorenih očiju i ja ga pažljivo posmatram kako bih se uverila da ne viri. Nisam još spremna da pred njim skinem sve sa sebe, pa kad sam ostala u donjem vešu uzimam peškir i odlazim u spavaću sobu. „Libi!” viče za mnom dok izlazim. „Imaš li sveće?” Nalazim tri komada i, pošto sam skinula brushalter i gaćice u privatnosti svoje spavaće sobe, obavijam peškir oko sebe, palim svece, gasim svetio u kupatilu i raspoređujem svece po sobi. Nik sedi uspravno i gleda u stranu, a ja spuštam peškir na zemlju i ulazim u kadu iza njega. „Evo”, kaže i preko ramena mi dodaje sapun. „Vreme je za trljanje leđa.” „Sve si ovo uradio samo zato što si hteo da te neko masira”, kažem, sapunjam mu leđa i pitam se kako. za ime boga. mogu da budem tako intimna sa nekim koga jedva poznajem.


19

Mmmm”, mumla. „Malo niže. Da. to je savršeno.” Posmatram svoje ruke kako kruže po njegovim nasapunjanim leđima, i na treperavoj svetlosti sveca nazirem oblike njegovog kičmenog stuba, njegovih lopatica, a kada su mu čitava leđa prekrivena sapunicom, spuštam sapun i počinjem polako, nežno da ga masiram. On mi je između nogu i, dok mu masiram leđa, Nik uzima sapun i počinje da mi sapunja listove. Zastaje mi dah kad osetim te velike, snažne ruke kako mi nežno sapunjaju noge. od kolena pa sve do gležnjeva, a zatim mi u tišini masira stopala. I dok polusedimo. poluležimo u kadi. muzika koja dopire iz dnevne sobe poprima izrazito seksualni ton i, pre nego što sam i sama shvatila šta radim, spuštam glavu i ljubim ga u vrat. Čujem ga kako stenje dok mi usne dodiruju njegovu kožu, zatim otvaram usta i probam njegov ukus, sisam lagano dok mi usne klize do njegove usne školjke. Njegova ruka prestaje da mi miluje nogu. Prestao je da se pomera i sve se, čini mi se, odvija veoma polako. Okreće se zapljuskujući vodu oko sebe, gleda me očima punim požude, a zatim me nežno ljubi, otvorenim usnama poigrava se s mojim i to, čini se, traje čitavu večnost, zatim jezikom iznenada prede preko moje gornje usne i ja glasno zastenjem i jezik mi sklizne njemu u usta. Kao kroz maglu svesna sam da dok me ljubi stoji u nezgodnom položaju, a onda ponovo seda u toplu vodu, licem prema meni. Njegove noge su preko mojih, a usne sasvim priljubljene uz moje. I dok se ljubimo ja mu s glave skidam kapu za kupanje i puštam je da padne preko ivice kade, zatim ga obujmim oko vrata i privlačim ga bliže i on spušta glavu i počinje da me ljubi po grudima. Drhtim. Zatim ponovo seda uspravno i uzima sapun, sve vreme gledajući u mene kao da želi da bude siguran da je to u redu. a u ovom trenutku to je već više nego u redu, i veoma polako počinje da mi sapunja ruke. laktove. šake i, blagi bože. tek sad shvatam kako nečije ruke mogu da budu senzualne i koliko može da me napali to što neko nežno prelazi sapunom preko mojih prstiju. Sapun zatim klizi naviše, uz. moje ruke i do ramena, zatim mi polako kruzi oko grudi, sve bliže i bliže bradavicama koje su tvrde kao kamen, ali ih još ne dodiruje, ne još. Zatim prelazi sapunom preko moje leve bradavice i ja uzdahnem i pogledam dole u vodu, jer je od sapuna sva pena već uveliko nestala, i vidim njegov penis, nabrekao i čvrst, i sada je red na njega da uzdahne dok ja prelazim sapunom preko njega, gore pa dole, oko testisa, zatim ponovo gore sve do glavića. Sapun mi isklizne iz ruke i on ga uzima i njime pravi liniju niz moje telo, oko bradavica, dole niz. stomak sve do klitorisa i ja zatvaram oči kako bih do kraja mogla da uživam u tom osećaju i jedino što želim kada ga ponovo hvatam za penis jeste da ga osetim u sebi. Iznenada odjekne zvuk klokotanja vode i ja iznenađeno otvaram oči, a Nik se smeje držeći u ruci zapušač od kade, i to za trenutak razbija čaroliju, ali samo za trenutak, jer dok voda nestaje iz kade Nik me gura na leđa tako da su mi noge širom raširene i oslonjene na ivice kade, zatim me ljubi sve niže i niže niz telo, sve dok ne osetim da je zastao između nogu, pa otvaram oči i gledam ga i on gleda mene kao da želi da pita da li je u redu i ja ponovo zatvaram oči i uzdahnem kako bih mu rekla da jeste. Osećam kako mu se jezik zaustavlja između mojih nogu i dok mi liže i sisa klitoris osećam kako se u meni diže talas orgazma i kada sam svršila, dok mi se telo u kadi grči i trza kao ludo, Nik me gleda i osmehuje se i ja ga ljubim i osećam svoj ukus u njegovim ustima i vodim ga iz kupatila u spavaću sobu. na krevet. Stavljam kondom na njegov penis koji se trza u napetom iščekivanju, zatim ga guram na leđa i zajašem ga, nameštam se tako da mu olakšam da uđe u mene. a čim je ušao jedno tri centimetara unutra ja glasno uzdahnem jer sam zaista zaboravila kako je sve to fantastično.


20

Zaista je savršeno. Savršen seks. Ni suviše kratak, ni suviše dug. jer najgore je kada muškarac misli da, kako bi zadovoljio ženu, mora satima da je tuca iz sve snage. Zajebi to. Zabavnije je da sedim u kući, gledam u zid i vrtim palčevima. Ali Nik je savršen. Volim taj osećaj moći koji imam kada sam gore. osećaj da ja vodim, i uživam dok mu posmatram lice kada se napokon prepušta orgazmu. Kada smo završili pomislim kako je on verovatno tip muškarca koji će se sada samo okrenuti na bok i čvrsto zaspati, ali on to ne čini. Grli me i mazi dugo, dugo, satima, čini se. Zatim me čvrsto slegne, iz sve snage, i kaže: „Bilo je divno.” „Odlično, kažem. ,.I ja sam to pomislila. „A ti si”, kaže ljubeći me u nos, „jedna đavolski seksi devojka.” „Rođena sam da pružim užitak', smejem se. „U to sam sasvim siguran”, kaže. ,,A sada želim da čujem priču.” „Želiš da čuješ, šta?” Pridižem se na jednu ruku i gledam ga. „Priču. Hoću da mi ispričaš priču za laku noć.” „O čemu?” „O čemu god hoćeš.” „Ali ništa mi ne pada na pamet.”' „Ah, za ime boga”, uzdiše melodramatično. „Onda ću morati ja tebi da ispričam jednu.” „Da, molim te!” uzvikujem glasom male devojčice i čudno, stvarno se i osećam kao mala devojčica, bezbedna i u toplom, zaštićena i sakrivena u njegovom zagrljaju. „Jednom davno”, počinje tihim, dobokim glasom, „živela je mala dcvojčica po imenu Libi. Živela je sasvim sama u jednom ogromnom žutom suncokretu koji se nalazio na samom kraju jedne prelepe bašte.” Uzdahnem i još čvršće se pripijeni uz njega. „Na drugom kraju bašte”, nastavlja. „nalazila se velika, ogromna kuća u kojoj su živeli gospodin i gospođa Zapušnos. Zvali su ih gospodin i gospođa Zapušnos jer su, svaki put kada bi prošli baštom morali da zapuše svoje noseve, zato što su gospodin i gospoda Zapušnos mrzeli miris bilo čega svežeg i lepog, ali nikada nisu saznali da to što je mirisalo sveže i divno u bašti nije bilo ni cveće, ni drveće, ni reka. Bila je to Libi.” „Hoćeš da kažeš da je Libi smrdela?” pitam tobože razočarano, iako ne skidam osmeh s lica. „Hoću da kažem da je Libi mirisala sveže i lepo”, kaže. „Ah”, kažem, „onda je u redu”, pa podižem njegovu ruku i ljubim je dok on nastavlja da priča, i još pre nego što sam shvatila šta se događa utonula sam u san.


21

4

Uvek mrzim jutro posle seksa, jer nikad ne znam na čemu sam, i pored toga što smo ponovo vodili ljubav čim smo otvorili oči. Još uvek nisam sigurna šta će se dogoditi kada jednom razbijemo čaroliju time što ćemo ustati iz kreveta i, u mom slučaju, što ću otići na posao, pa odlažem taj trenutak što više mogu pripijajući se uz njega jer, budimo iskreni, on je taj koji nikud ne mora da ide. Ali, pošto je budilnik zazvonio već peti put, shvatam da moram da ustanem, inače ću zakasniti na posao, pa odlazim u kuhinju da skuvam kafu, a Nik se samo okrene u krevetu gunđajući nešto o dnevnoj svetlosti. Oblačim svilenu kućnu haljinu koju mi je Žil poklonila prošle godine i koju nosim samo kada muškarac ostane da prespava kod mene. zbog čega izgleda još uvek potpuno nova, pa stojeći u dnevnoj sobi i ogledajući se u ogledalcem u pudrijeri pokušavam da uredim kosu i obrišem maškaru koja mi se razmazala ispod očiju. Vraćam se u spavaću sobu sa šoljom kafe za Nika i neko vreme stojim i posmatram ga. Ne spava, ali leži zatvornih očiju, jorgan mu pokriva noge ali ostatak tela mu je otkriven, jednom rukom je prekrio oči. i ja stojim tako i razmišljam, jebiga. on možda nije ono što tražim, ali bog mi je svedok da izgleda fenomenalno. I dok stojim tamo on otvara oči i čim me je ugledao pruža obe ruke ka meni i kaže: „Zagrli me”, i dok mu se spuštam u zagrljaj, a on me zasmejava tako što me obasipa snažnim, glasnim poljupcima, razmišljam, bože, mogla bih da se naviknem na ovo. Ne, Libi. Ne bi mogla. On nije ono što želiš. Zar stvarno misliš da bi mogla da provedeš ostatak života u ofucanoj iznajmljenoj garsonjeri u Hajgejtu? Da ti se društveni život sastoji od izlazaka u pabove gde ćeš piti mlako pivo? Zar misliš da možeš da zaboraviš na svoj san da ćeš jednom postati žena bogataša? Ne verujem. Ne. Neću se zaljubiti u ovog čoveka. Biću prava žena iz devedesetih godina i uživaću u seksu, pa šta ako se ispostavi da je muškarac pri tom sasvim slučajno nežan i duhovit? To je samo bonus. Nik se pridignu na krevetu da bi popio kafu, dok se ja spremam za posao. Ponovo me zasmejava kad sam otvorila orman i kaže: „Pobogu, šta ti je to?” i pokazuje na čitavu gomilu vešalica na kojima vise odela uvijena u flis papir i celofan. „Odelo koje sam uzela sa hemijskog čišćenja”, kažem, a on u čudu odmahuje glavom. „Hemijsko čišćenje? Gospode, nas dvoje stvarno živimo u dva različita sveta.” „Pretpostavljam da ti ni ne peglaš svoja odela”, smejem se. „Ne, ako baš ne moram”, kaže, a onda, dok stavljam šminku pred ogledalom u kupatilu, on mi prilazi i seda na ivicu kade jer želi da razgovara i. kako sam kaže, da vidi šta to radim. „Čemu to služi?” neprekidno ponavlja to pitanje dok ja preturam po svojoj torbici za šminku i vadim razne neobične predmete koji njemu deluju potpuno strano. „Ne znam”, kaže. odmahujući glavom dok ja posmatram svoj savršeni odraz, u ogledalu. „Ako mene pitaš, izgledaš daleko bolje bez ičega.” „E sada se stvarno šališ”, kažem, jer se nikad ne bih usudila da izađem iz kuće bez kompletne šminke na lieu. „Ne, ozbiljno”, kaže. „Uopšte ne moraš da stavljaš svu tu šminku. Znam da postoje žene kojima je to potrebno jer bez šminke izgledaju kao strašila, ali ti si prirodno lepa i stvarno izgledaš mnogo bolje bez šminke.” Ne znam za vas, ali što se mene tiče, dobar kompliment i gvozdena vrata otvara i mogla bih da ga poljubim zbog toga što je rekao. U stvari, to i činim. Potpuno zaboravljam onaj deo o šminkanju i koncentrišem se samo na onaj deo o lepoti. Rekao je da sam lepa! On misli da sam lepa!


22

Kada smo izašli iz kuće i krenuli ka stanici metroa, ja sam već na sedmom nebu. Ne zato što sam se zaljubila, nisam čak ni blizu, ali tako je divno provesti noć šćućuren uz nekoga, izjutra razgovarati sa nekim, ponovo dobijati komplimente. Ali dok se rastajemo na stanici, budući da on ide na sever, a ja u Kilburn, osećam izvestan bol u stomaku, jer iako znam da on neće tek tako nestati, mislim da ne bih podnela ako bi samo rekao: „Ćao.” I čini mi se da Nik to čita u mojim očima jer istog momenta širi ruke i čvrsto me steže u zagrljaj. „Ne sećam se kada mi je poslednji put bilo ovako lepo”, kaže, a meni se stegne oko srca, jer to je sigurno bila uvertira za: „Ćao, vidimo se.” Ali ne. Nisam u pravu. „Kada ću te ponovo videti?” pita, a ja u tom trenutku poželim da poskočim od radosti. „Hmm”, kažem, odvajam se od njega i vadim rokovnik iz tašne. Listam stranice i na brzinu proveravam datume. „Ove nedelje sam prilično zauzeta”, kažem. „Ili za vikend ili sledece nedelje.” Molim te, reci vikend, prolazi mi kroz glavu. „U subotu?” „Odlično”, odgovaram, sva ozarena. „U redu”, kaže. Hoces da dođeš kod mene?” „Stvarno hoćeš da kročim nogom u tu tvoju štalu?” Nik se smeje. „Možemo da odemo negde na večeru. Zvaću te na posao da se dogovorimo za vreme. Kako ti to zvuči?” U redu je. Bilo bi bolje da smo na licu mesta ugovorili i vreme i mesto, jer čim muškarac kaže da će se javiti, čak i ako znaš da ćeš ga ponovo videti, ipak ćeš sedeti i čekati ga da se javi, ali, do đavola, makar imam dogovoren sledeći izlazak, čak iako nismo utvrdili, u. koliko sati, i iznenada osećam radost kakvu nisam osetila mesecima. „Izgledaš kao mačka koja je upravo pojela miša”, kaže Džo, naša supermoderna službenica na prijavnici. „Stvarno?” pitam glasom nevinašceta, ali ne mogu da se suzdržim jer mi se usne same razvlače u ogroman osmeh. „Ljubav, zar ne?” kaže. „Ma, jok.” Odmahujem glavom. „To, sigurno, ne. Ali”, i u tom trenutku nastavljam da hodam i samo se brzo okrenem pre nego što ću ponovo nestati u hodniku, kažem: „požuda, svakako, da”, a zatim joj namignem i odlazim do svog radnog stola. Da li sam mogla da se koncentrišem na posao? Đavola jesam. Sedim zamišljena za stolom, gledam kroz prozor i drhtim od požude koja me svu obuzima od sećanja na strastvenu noć. A ta sećanja se javljaju s vremena na vreme i to baš u najnepovoljnijim mogućim trenucima. Razgovaram, na primer, telefonom sa novinarem. i iznenada, usred rečenice, pred očima mi se pojavi slika Nika kako mi ljubi vrat i ja zaćutim, osmehnem se i potpuno zaboravim o čemu sam počela da govorim. Stvarno se ne radi o tome da se zaljubljujem u njega, već o činjenici da je tako prokleto lepo imati tako zgodnog muškar- ca u svom krevetu, o tome da ponovo osećam da sam privlačna, da sam seksi. i da mogu da uživam u svemu lome. Jer. ako ćemo da budemo potpuno iskreni, tokom ovih poslednjih šest meseci počela sam da sumnjam u sebe. Ne mnogo, jer nije bilo toliko mnogo muškaraca za koje sam bila zainteresovana. ali znam da imam običaj da se zaljubljujem u one muškarce koji se nikad neće zaljubili u mene. a oni koji se zaljubljuju u mene su uglavnom prilično odbojni. Ne mogu da shvatim zašlo se zaljubljujem u pogrešne. Ni Žil lo ne može da razume. Upoznajem ih. zaljubljujem se do ušiju, a onda se sprijateljim sa njima u lažnoj nadi da će oni jednoga dana shvatiti da su živeli u zabludi i da su u stvari ludo zaljubljeni u mene. Ali to se naravno ne dešava. Jednostavno izlazim sa njima kao sa prijateljima i pogrešno tumačim svaki njihov izraz, svaki


23

uzdah, svaki dodir, pa pokušavam da ubedim sebe da će početi da mi se nabacuju i svaki put se osetim kao govno, jer u pitanju je tek još jedan muškarac koji mi se sviđa, a koga ja uopšte ne zanimam. To se poslednji put dogodilo sa Simeonom. Odlučila sam da mu direktno priđem na konferenciji za štampu i, budući da mi se sviđao, trudila sam se da budem najpametnija, najduhovitija i najživahnija što sam ikako mogla, i Simeon je naravno mislio da sam sjajna. Ali to što je mislio da sam sjajna ne znači da sam mu se sviđala, pa sam odlučila da krenem u misiju kako bih naterala Simeona da oseti upravo to. Počela sam tako što sam mu se javljala telefonom nekoliko puta nedeljno, i činilo mi se da mu to nije smetalo, uvek je zvučao kao da mu je drago da me čuje, a to nije nimalo čudno budući da sam ja bez prestanka pričala, smišljajući najduhovitije moguće priče ne bih li ga zasmejala. Posle nekog vremena pozvala sam ga na žurku i provela čitavo veče zalepljena za njega. Činilo mi se da mu ni to nije smetalo. Zapravo, imala sam utisak da je uživao u tome. I postepeno sam ga prisilila na prijateljstvo, sve dok stvarno nije imao drugog izbora nego da mi postane prijatelj i uskoro me je zvao telefonom isto toliko često koliko i ja njega i svaki put bi mi srce zadrhtalo i postepeno sam ubedila sebe da je i on počeo da oseća isto prema meni. Posle nekog vremena otišli smo zajedno na žurku na kojoj je Simeon počeo da se nabacuje jednoj niskoj, neukusno obučenoj brineti sa američkim akcentom, i samo sam stajala po strani i posmatrala sve to osećajući se kao govno. A kada se javio nedelju dana kasnije sav uzbuđen zbog Amerikanke sa kojom se video veče pre toga, ja sam samo spustila slušalicu i briznula u plač. i tada sam odlučila da mi je dosta zaljubljivanja u muškarce koji nisu zaljubljeni u mene. Sledeći put ću sačekati da se neko do ušiju zaljubi u mene i da me tetoše kao princezu i tek ću tada pokazati da sam zainteresovana. Ali takva je ljubav. Požuda je nešto sasvim drugo i imam utisak da su prošli vekovi otkako sam poslednji put osetila da želim nekog ko gaji ista osećanja prema meni ali, u redu, to još uvek ne znači ništa, to sigurno ne znači da je Nik „onaj pravi”, ali zbog toga mogu ponovo da budem zadovoljna sobom, a to je dobro. Zar ne? U stvari, osećam se tako dobro da nisam ni najmanje nervozna zbog svog posla, a to je pravo čudo jer u poslednje vreme dobijam sve više i više klijenata i moram da priznam da ponekad uopšte ne znam kako ću sa svim tim izaći na kraj. Moji klijenti? Dobro, trenutno radim za Šona Mura, to već znate. Tu je i jedna glumica po imenu Rita Roberts, što je pomalo čudno jer nemam običaj da se bavim pozorištem, budući da ne znam ništa o tome. Radim za jedan film pod naslovom Misteriozna šolja, o kome sigurno još ništa niste čuli, ali ako uradim svoj posao kako treba uskoro ćete čitati o njemu u svim mogućim novinama. Radim za jednog komičara koji se zove Toni Baloni i za jednu ambicioznu televizijsku voditeljku koja se zove Amanda Bejker. Kažem ambicioznu, mada to možda i nije fer s moje sirane, jer ona se ipak pojavljuje na televiziji, premda ne toliko često koliko bi želela. Ona vodi blok o šou-biznisu u jednoj jutarnjoj emisiji i misli je da je postala zvezda onog trenutka kad joj se lice prvi put pojavilo na ekranu. Nažalost, niko još nije čuo za nju. i meni se čini da je u pitanju beznadežan slučaj. Novine ne žele da pišu o njoj zato što je ona niko i ništa, ali bez medijske pažnje ona nikad neće moći da postigne željeni uspeh, i to je najteži klijent koga imam, ne samo zbog toga, već i zato što je ona jedna najobičnija kučka. Uspela sam da joj sredim intervju za jedan ugledni časopis koji je objavio tekst u kome su poznate ličnosti govorile o svojim najgorim ljubavnim iskustvima. Svako normalan na njenom mestu bio bi lud od sreće, ali ona je samo kukala zbog toga što je njen citat bio manji od svih ostalih. Pobogu, zar je stvarno očekivala da će dobiti više prostora od Žermen Grij, Vanese Felc, Eme Nobl, ili Ulrike? Pa, očigledno jeste. Glupa kučka je baš to očekivala. Ali čak ni činjenica da danas imam sastanak sa Amandom ne može da mi pokvari raspoloženje, pa kad me je službenica sa prijavnice pozvala da mi kaže da je Amanda stigla, ja odlepršam


24

dole da je dočekam, čak uspem da joj dam kompliment, zbog čega je bila prilično zatečena. „Kakav divan kostim”, lažem je i gledam u njen blejzer i pantalone pastelnih boja koji izdaleka podsećaju na „armanija”, samo što ja znam da to nije „armani”, jer Amanda nije ni izbliza toliko uspešna da bi mogla sebi da priušti tako nešto. „Ma, ovo imam već godinama”, kaže, ali vidim da joj je drago. „Izvoli”, otvaram vrata i propuštam je unutra, a zatim pitam svojim najboljim PR glasom: „Pa, kako si?” „Ah, ne pitaj”, kaže i rukom prođe kroz svoju loše ofarbanu plavu kosu. „U gužvi kao i uvek.” „Gledala sam tvoju emisiju prošle nedelje, onu u kojoj si intervjuisala Tonija Blekburna. Bilo je odlično, stvarno izgledaš dobro na televiziji.” „Stvarno tako misliš? pita. „Ne čini ti se da sam debela?”' Smejem se, jer je čak i ta uobražena krava, kao uostalom svaka žena koju poznajem, ubedena da je debela, ali priznajem, kamere stvarno svakoj ženi dodaju jedno pet kilograma, ali ona izgleda kao i sve druge televizijske voditeljke, mršava, raskošna plavuša sa velikim sisama. „Debela?” kažem. „Ti? Ne budi smešna. Pa ti si mršava.” „Volela bih da je tako”, kaže, ali ipak sam uspela, oraspoložila sam je. a to će uveliko olakšati moj posao jer naši razgovor obično počinju vrlo nespretno, a završavaju se njenim kukanjem zbog toga što ne dobija nikakvu pažnju medija. Nadam se da će ovog puta pokazati malo više razumevanja. Da mi nije toliko stalo do svog posla rekla bih joj da je jedna obična folirantkinja i da ne želim više da gubim vreme na nju, ali to naravno ne mogu da uradim, pa kao sređujem neke papire po radnom stolu i pitam je šta je razlog njenoj poseti. „Stvarno osećam”, kaže, „da je došlo vreme da kontaktiramo sa svim mogućim redakcijama i da privučemo malo više pažnje medija.” „Hmm, da”, kažem i vadim spisak kako bih joj pokazala s kim smo tačno sve kontaktirali. „Da li si imala nešto određeno u vidu?” „Zapravo, jesam”, kaže. „Videla sam da je Helou! objavio članak o Loren Keli i njenoj novoj bebi, a ja sam se upravo preselila u novi stan i preuredila ga i mislim da bi mogli da napisu članak o tome.” „U redu”, kažem, a pri tom režim u sebi. „Pozvaću ih.” To ću i da uradim, a oni će slušati s druge strane žice i bez sumnje će dizati obrve sve do plafona dok im ja budem držala svoj PR govor o lome kako je Amanda fantastična, na šta će oni samo reći: „Izvini, nikad nismo čuli za nju.” „Još nešto”, kaže. „Hoću da znam kome si sve govorila o meni u poslednje vreme.” Aha! Eto moje šanse da se osvetim! Pružam joj naš ugovor i počinjem da joj govorim izuzetno ljubaznim glasom. „Prošle nedelje sam zvala Dejli mejl, San. dodatak Ekspresa o stilu, Belu, Best. Svet žene i Ženu. Ove nedelje sam razgovarala sa ljudima iz OK!. Ovde!, TV kvika i Kosmopolitena” „Ah.”' Zvuči veoma potišteno i prvi put u životu, a kunem se da je to samo zato što sam danas izuzetno dobro raspoložena, iznenada osetim sažaljenje prema njoj. „Slušaj”', kažem. „Znam da je teško”, a zatim joj održim svoj govor o naizgled bezizlaznim situacijama. „Moramo da osmislimo taktiku.” „Šta. na primer?” pita zabrinuto, a ja za trenutak zaboravljam da sedim sa klijentom koji mi je prilično antipatičan i kome se ni ja preterano ne sviđam i pre nego što sam stigla dvaput da razmislim o tome, izleti mi: „Možeš li da kresneš neku filmsku zvezdu?” Po licu joj vidim da je užasnuta. „To je bila šala”, kažem i pokušavam da se smejem, ali mi to baš ne polazi za rukom, pa umesto smeha puštam neke čudne prigušene krike. ,,A sada ozbiljno”, nastavljam, „da li se skoro dogodilo nešto što ti je promenilo život, nešto što bismo mogli da iskoristimo, nešto od čega se može napraviti dobra priča?” „Selidba znači ne dolazi u obzir?” pita razočarano.


25

„Ne. Selidba ne.” Krađa možda, ili obijanje banke, ili nervni slomovi, prolazi mi kroz glavu. „Hmm.” Amanda samo sedi tamo i vidim kako se grčevito trudi da svoje moždane vijuge ubaci u brzinu. Hajde, još samo malo, još samo malo. Ništa, neće ona to moći. „U redu”, kažem. „Da li si nekad nešto ukrala kad si bila dete?” „Šališ se?” „Ne, ozbiljno te pitam.” Klimam glavom mrtva ozbiljna. „Ne. Ne baš. Pa dobro...” ..Pa?” nestrpljivo je ohrabrujem. „Pa, jednom sam greškom uzela ajlajner iz 'Butsa'. Nameravala sam da platim, ali sam potpuno zaboravila.” „Savršeno!” kažem. „Moja iskustva van zakona, ispovest jedne od najgledanijih televizijskih voditeljki! Već” te vidim na naslovnim stranama!” „Sigurna si da ćemo od toga napraviti priču?” pita me sumnjičavo. „Mislim, to je bio samo jedan ajlajner, a ja sam imala nepunih četrnaest godina i to nije bilo baš neko iskustvo van zakona, ali priznajem da sam imala užasan osećaj krivice.” „Nećemo reći da je to bio samo ajlajner, reći ćemo da si ukrala čitav komplet šminke, i tada nisi imala četrnaest godina, već se to dogodilo prošle godine, a sada zbog toga osećaš užasnu grizu savesti, nemaš pojma šta te je bilo spopalo, pa si morala da priznaš svoj zločin.” „Ali to bi bila laž!” kaže. „To je PR'“, odgovaram. „Čekaj” Dižem slušalicu i okrećem broj. „Kit? To sam ja, Libi, iz 'Agencije Džo Kuper PR'. Dobro sam, a li? Odlično. Slušaj, sećaš se Amande Bejker iz emisije Pauza za doručak''! Ne, ne, ona vodi deo o šou-biznisu. Ne, ne, ta vodi vremensku prognozu. Ne, ne, plava je. Dobro, nije važno, ona radi sve više i više i postaje sve popularnija, a upravo mi je priznala jednu neverovatnu priču koja bi bila sjajna za tvoj časopis. Ispostavilo se da je pre oko godinu dana napravila jedan mali izlet van zakona i oseća da je vreme da sve to javno prizna. Aha.” Klimam glavom dok slušam šta mi Kit govori. „Aha. Savršeno. Puna strana? Sjajno. U redu.” Zapisujem telefonski broj novinara koga je odredio za tu priču i spuštam slušalicu. „Pa, Amanda”, kažem. „Upravo si dobila čitavu stranu u časopisu Fimejl fensis, sa fotografijama.” „Pa to je fantastično!” kaže i skoro se guši od uzbuđenja. „Fotografije! Fenomenalno! Da li će snimati u studiju sa profesionalnim šminkerom i frizerom?” „Detalje ćemo ugovoriti kasnije”, odgovaram neodređeno, jer mislim da ovo nije pravi trenutak da joj kažem da oni žele da je slikaju u parfimeriji kako krišom gura komplet šminke u rukav svog ogromnog kišnog mantila. „A šta misliš”, kažem i okrećem još jedan broj, „da zakazano i intervju na radiju?” Amanda je toliko zadivljena da je ostala bez teksta. „Mark? To sam ja. Libi, iz 'Džo Kuper PR”. Slušaj, ti vodiš onu emisiju o Londoncima i njihovim omiljenim restoranima? Sećaš se Amande Bejker iz Pauze za doručak'! Dobro, objasniću ti kasnije, dobro, dobro. Savršeno.” Mrzi me da objašnjavam drugima ko je Amanda Bejker, a znam da će pristati, jer lokalne radio stanice ne biraju s kim će raditi intervju. 1 ovo je bio pun pogodak, jer Amanda je očigledno oduševljena. „Libi”, kaže, a zatim ustaje i otresa nevidljivu prašinu sa svoje jakne. „Ti zaista izuzetno radiš svoj posao.” Osmehnem se. „A kako bi bilo da na brzinu pozoveš Ženu i pitaš da li bi i oni uradili članak o meni?” „Hmm”, zamuckujem. „Baš sam malopre razgovarala sa njihovom urednicom pre nego što si ti došla i znam da je sada na sastanku, ali javiću joj se kasnije.” „Ah.” To joj je malo pokvarilo raspoloženje. „Dobro. Vreme je da krenem.” Gleda na sat. „Hvala ti.” I posle tih reči ljubi vazduh oko mojih obraza, od čega sam pomalo zatečena, jer do


26

sada se uvek pozdravljala sa mnom samo tako što bi mi preko volje pružila svoju mlitavu ruku. „Ćao”, kaže, a ja se trgnem. „Javiću ti se”, i znam da hoće, jer sa tim javnim ličnostima je uvek isto, što su manje poznati to su veći gnjavatori. „Libi?” kaže Džo kada sam ispratila Amandu. „Žil je na vezi. Ovo je osmi put kako zove. Hoćeš da uzmeš vezu ili da se javiš kasnije” Još pre nego što je završila rečenicu ja već trčim ka svom radnom stolu. „Uzeću vezu. Uzeću je”, vrištim, a zatim se bacam u stolicu i dahćući podižem slušalicu. „Libi!” viče Žil. „Jedva sam uspela da te dobijem, ne mogu da verujem da si baš sada imala taj prokleti sastanak, ne mogu da se koncentrišem na svoj posao, ko je Nik i šta se dogodilo, spavali ste zajedno, zar ne. znam da ste spavali zajedno, kako je bilo. kako izgleda, reci mi sve...” „Polako, smiri se”. smejem se. palim cigaretu i zavalim se u stolicu spremna na dug razgovor. „Kao prvo, možeš slobodno da obustaviš pripreme za venčanje, jer on definitivno nije za mene, ali da. spavali smo zajedno i Žil. jebote. on je fantastičan.” „Šta to znači, on nije za tebe? Otkud znaš da nije za tebe?” „Dobro. Za početak, nema love...” S druge strane žice odjekuje tišina. „Drugo, živi u odvratnoj iznajmljenoj garsonjeri u Hajgej- lu.” „Otkud znaš da je odvratna?” „Sam mi je rekao. Ne želi ozbiljnu vezu. Zanima ga politika. Za njega je dobar provod odlazak u pab i deset krigli piva.” „Dobro, dobro”, uzdiše Žil. „Kapiram. Ali, Libi. to što on nema love ne znači da nije za tebe. Možda bi trebalo malo da spustiš svoja očekivanja.” „Žil! Jasno ti je da ne mogu ozbiljno da se vezujem za nekoga kao što je on. Uostalom”, dodajem, jer osećam pomalo grizu savesti zbog svega što sam rekla, „nije problem samo u lovi. Sve je problem. Nas dvoje smo kao nebo i zemlja.” „Dobro, šta se sinoć dogodilo?” I tako sam počela da joj pričam sve po redu.


27

5

Osećaj da sam na sedmom nebu traje tačno dva dana. Dva dana lebdim i blistam od ljubavi. Izvinite, od požude. Dva dana ne radim skoro ništa osim što sanjarim o svemu što se dogodilo one noći sa Nikom. Dva dana poskakujem sa stolice svaki put kada zazvoni telefon. A onda, pošto se on nije javio, počinjem da osećam mučninu. Dobro, znam da sam smešna. jer. u redu, znam da Nik nije taj prokleti Čovek mog života, ali to ne znači da ne želim da on mene želi. Mislim, pobogu, trebalo bi da je već ludo zaljubljen u mene i trebalo bi da se odavno javio telefonom. Zovem Žil. „Žil”. zapomažem. „Još se nije javio.” „Pa šta?”“ kaže ona sasvim ležerno. . „Javiće se.” „Ali zašto se nije javio? Rekao je da će se javiti” „Libi. pobogu. Zvučiš kao da si ludo zaljubljena, a neprekidno govoriš da je on samo avantura. Avanture se ne javljaju svakog dana.” „Ali činjenica da ja njega ne želim na taj način ne znači da ne želim da on mene želi.” „E to je”, kaže Žil. „potpuno smešno. Ponašaš se kao dete. Uostalom, znaš da ćeš ga videti i naravno da će se javiti, ali to će verovatno uraditi u subotu kako bi potvrdio vreme, kao što je i obećao.” „Dobro”, odgovaram mrzovoljno. „Još nešto”, nastavlja, „uopšte ti nije potrebno da se on zaljubi u tebe, jer će to samo zakomplikovati stvari.” „Dobro”, i dalje sam mrzovoljna. „I zato se opusti', završava ona. „U pravu si, u pravu si. Znam da si u pravu.” „Naravno”, smeje se. „Ja sam uvek u pravu.” Prokleto je to, zar ne, što se sve promeni kad spavate s nekim. To što ipak imate izvesna očekivanja, čak iako znate da se nećete zaljubiti u njega, i to što ćete na kraju ipak biti razočarani. Ali ne, ovog puta ne. Neću biti razočarana. Bez obaveze, samo uživanje. Jednostavno ću uživati u Niku. Stvarno, hoću. Telefon zvoni u subotu u jedan sat. „Halo?” neizvesnost me ubija. „Ćao, lutko.” To je Žil. „Ah”, čak i ne pokušavam da sakrijem razočaranje. „Ćao.” „Šta radiš?” pita, a ja odlučujem da joj ne kažem da sedim kraj telefona i čekam da zazvoni. „Ništa posebno. A ti?” „Ništa. Džejmi radi, a meni je dosadno. Hoćeš da idemo u šoping?” To već zvuči bolje. Soping je najbolja terapija, a uostalom, pošlo sam pregledala svoj orman koji je pun ultramoderne garderobe, shvatila sam da večeras neću imati šta da obučem. Dobro, nije baš da nemam šta da obučem, već nemam ništa prikladno, a Nik nije tip muškarca koji će pasti na moju „džon roka” haljinu ili „dolce i gabana” pantalone. „Hoćeš da dodeš po mene?” pitam. ,.Ne”, kaže. „Dođi li ovde. pa idemo u Hempsted. Kako li to zvuči?” „Savršeno. Vidimo se za sat.”


28

Proveravam torbu dok izlazim iz kuće. Odlično. Sve je tu, novac, kreditne kartice, čekovna knjižica, šminka. Sranje! Umalo da zaboravim mobilni, pa se vraćam po njega, a zatim silazim do svog veličanstvenog automobila, Halapljive Bube. koji je dobio taj nadimak (da. znam, automobili su uglavnom ženskog roda, ali moj božanstveni plavi melalik je definitivno muško) zato što loče benzin kao lud. I tako se nas dvoje otkotrljamo do Žilinog stana, a ja kao i uvek kad uđem unutra uzdahnem od zavisti, jer. delimično zahvaljujući tome što ih je dvoje, što oboje imaju ogromne plate - Žil je dizajner za unutrašnju dekoraciju, a Džejmi advokat -Žil živi u stanu koji bih ja želela da imam. Mala kuća u sporednoj ulici kraj Haverstok Hila. Ulazite u ogromnu i osunčanu dnevnu sobu sa parketom od javorovog drveta, a lepršave zavese od muslina vise sa obe strane dvokrilnog francuskog prozora koji vodi na balkon. Sav nameštaj je boje kamilje kože i bež boje, moderna klasika pomešana sa prelepim antikvitetima, a slike na zidovima su ogromne, šarene, apstraktne i fantastične. Kuhinja je u prizemlju i Žil tu provodi najviše vremena. U kuhinji, koja je podjednako velika kao i dnevna soba, dominira ogroman stari francuski sto od borovog drveta, a dovoljno prostora s jedne strane ostavljeno je za veliku žutu sofu. Još jedna zastakljena vrata vode pravo u baštu, a kuhinjski elementi su upravo oni o kojima ja sanjam. To je moja najomiljenija prostorija u kući i tu uvek sedimo. pijemo čaj iz. ogromnih šolja za kuhinjskim stolom ili ćaskamo sklupčani na sofi obasjanoj suncem koje prodire kroz. francuski prozor. Očigledno je da je kuću uredio profesionalni dizajner, ali ta kuća takođe izgleda kao dom. kao mesto u kome se čovek odmah oseća prijatno. Obožavam je, i čim sam stigla radim ono što uvek radim, stavljam vodu za čaj. Žil to ne smela, znam da joj je drago što se tu osećam kao kod kuće, možda više nego ona sama. „Ćao, Libi”, dovikuje Džejmi iz svoje radne sobe koja se nalazi odmah do kuhinje. „Ćao vrednice.” To je nadimak koji sam mu dala pre mnogo godina. Pojavljuje se na vratima i prilazi da me poljubi. Iako znam da ne bih mogla da podnesem da živim sa nekim ko neprekidno radi, moram da priznam da mi je savršeno jasno šta je Žil videla na njemu. Neverovatno je zgodan. Jedini muškarac koga znam da izgleda dobro čak i sa perikom na glavi. Ne, ne mislim na tu periku, mislim na onu koju nose advokati. A pre nego što sam upoznala Džejmija mislila sam da su svi advokati uobraženi kreteni. Na osnovu svog ograničenog iskustva znam da svi oni vole da idu na balet, u operu i u pozorište. Svi govore kao da imaju vruć krompir u ustima i svi se ponašaju nepodnošljivo pokroviteljski. Ali Džejmi nije takav. Kada ne radi, Džejmi je zapravo beskrajno duhovit. Džejmi ne nosi klasična pompezna engleska odela. Nosi izlizane farmerke i kaubojske čizme. Džejmi nosi tamnoplave somotske pantalone i mokasine. Džejmi puši kao kočijaš i pije kao smuk. Džejmi je, zapravo, totalno kul, a jedne noći kad smo svi bili pijani priznao je da bi, da nije postao advokat, sigurno postao pop zvezda. Svi smo se valjali od smeha kad je to rekao, ali sada već mogu da ga zamislim kao pop zvezdu. Mogu da zamislim Džejmija kao pevača u nekom užasno mo- dernom bendu i kako daje intervjue sa potpuno nezainteresovanim izrazom na licu. Džejmi i ja imamo neki čudan odnos, kao šio je i normalno da žene imaju čudan odnos sa muškarcima za koje se njihove prijateljice udaju. Žil mi je godinama bila prijateljica, a onda se pojavio Džejmi i. da. odmah smo se sprijateljili, ali ipak je ostala mala doza neprijateljstva zato što mi je preoteo najbolju prijateljicu. Ali. oprostila sam mu. Zar sam mogla da mu ne oprostim? A sada, iako se ne viđamo lako često, imamo odličan odnos, kao brat i sestra smo, često se šalimo ili on sedne sa mnom i pita me o mom ljubavnom životu, a onda pokuša da mi da savet koji ja skoro uvek ignorišem jer on je. ipak, samo muškarac.


29

Znam šta mislite. Mislite da je mnogo bolje da čujete savet muškarca kad imate problem sa muškarcima, jer oni znaju kako muškarci razmišljaju, ali Džejmi nije čovek za to. Bez obzira na to što je lep kao bog, on baš i nije imao mnogo iskustva u tim stvarima pre nego što se pojavila Žil i oborila ga s nogu. Suviše je bio zauzet svojom karijerom. Naravno, imao je na stotine obožavateljki. ali nikada nije imao dovoljno vremena da ih primeti. Žil je drukčija od svih onih žena koje sanjaju o tome da postanu supruge advokata. Žil ne nosi firmiranu odeću. Žil ne odlazi kod frizera i manikira svake nedelje. Ne zanima je da izlazi u skupe restorane ili na balet. I najvažnije, Žil se nikad ne predstavlja drukcijom nego što stvarno jeste. Ne, Žil je uvek bila jedna od onih žena za kojima muškarci lude, zato što one imaju dovoljno samopouzdanja da kažu to sam ja. uzmi ili ostavi. A oni bez greške uzimaju. Ili makar to pokušaju. Obožavaju to što se ne šminka. Što je njena odeća, na lom sićušnom telu, mešavina svega i svačega što je tog jutra na brzinu izvukla iz. ormana. Što se veselo i zarazno smeje i, pre svega, što ume da sluša. Voli život, voli ljude i uvek ima vremena za njih. i još pre nego što se Džejmi pojavio muškarci su se neprekidno zaljubljivali u nju. Pokušavala sam da budem sličnija njoj, ali, iako ponekad osetim da sam blizu, naposletku ipak shvatim da nemam dovoljno samopouzdanja za tako nešto, a muškarci to đavolski dobro osete. Mnogi muškarci počnu tako što se do ušiju zaljube u mene - sa izuzetkom Nika. čini mi se - a završavaju tako što, posle jedno tri nedelje. iznenada nestanu kad shvate da sam zapravo užasno nesigurna u sebe. a ne žena kakva su mislili da jesam. Ali dobro, dosta o meni. vratimo se Žil i Džejmiju. Iako Džejmi provodi dane zatvoren u svojoj radnoj sobi, čini mi se da njih dvoje imaju dobar brak, a ja volim da izlazim s njima zato što se uvek dobro zabavljamo. Oni se dobro zabavljaju, toliko dobro da je to zarazno. I tako Džejmi izlazi iz radne sobe. ljubi me i dok stojim kraj čajnika na šporetu, kaže: „Čaj? Odlično. Baš mi treba pauza. Pa”', kaže i izvlači stolicu, ,.šta ima novo u ljubavnom životu?” Uvek me to pita, jer zna da ću ja uvek imati neku zanimljivu priču i nije da se hvalim, ali te priče uvek savršeno ispričam. Pričam ih zanimljivo, duhovito, rečito. Pričam ih tako da odmah privučeni pažnju onih koji slušaju i zasmejavam ih, sve dok ne počnu da se valjaju po podu od smeha i viču: „Pobogu, Libi, ti si fantastična.” Pričam ih tako da ljudi misle da ja vodim jedan užasno uzbudljiv, glamurozan život. Jedino kad ostanem nasamo sa Žil mogu da budem iskrena. Mogu da joj kažem koliko sam usamljena. Kako traćim život pitajući se zašto nisam u slanju da imam jednu zdravu, srećnu vezu. Kako ja ne bih uspela da prepoznam zdravu i srećnu vezu čak ni da skoči ispred mene nasred ulice i udari me u nos. A ona me ćutke sluša, a onda razmisli o tome i naposletku mi objasni zašto ti muškarci nisu dobri za mene. Kaže da će se jednog dana pojaviti neko ko će se zaljubiti u mene i da je trik u tome da treba da prestanem da tražim, jer će se to dogoditi onda kad najmanje očekujem. Znam. lako je njoj da tako govori i znam da je to verovatno istina, ali kako mogu da prestanem da tražim kad je to nešto do čega mi je stalo najviše na svetu? Dobro, posle dobitka na lutriji, jer bi mi to odmah podiglo eenu jedno hiljadu posto. Ali ozbiljno, nikad nisam razumela te glupe savete koje ti daju udate žene o tome kako treba da prestaneš da tražiš, jer kako možeš da prestaneš da tražiš ono što tražiš, i kako možeš da budeš srećan sam sa sobom kad uistinu nisi srećan? I tako sedim u kuhinji sa Žil i Džejmijem i pričam im svoju smešnu priču o Niku, o lome kako je izveo striptiz u mojoj dnevnoj sobi, kako je sedeo u mojoj kadi sa kapom za kupanje na glavi, i oni su se smejali. a ja sam se smejala sa njima. Džejmi napokon zavrti glavom i kaže: „Pobogu. Libi, šta bismo mi bez tebe?” a ja se ne vređam. samo sležem ramenima. „Kuda ćete vas dve danas?' pita, dok stoji iza Žil i gladi joj ramena lako nežno da mi dođe da kriknem od zavisti. „Idemo u grad, kaže ona veselo, a Džejmi samo zakoluta očima.


30

„O, bože. Znam tačno šta to znaci. Bolje da odmah upozorim svog menadžera u banci.” „Ne, dušo”, kaže ona. ,.ne idemo zbog mene već zbog Libi. Ali ako budem videla nešto što mi se sviđa, onda...” „Znam, znam”, smeje se. „Hoćete li da vas odbacim kolima ili ćete ići pešice?” Žil me samo sažaljivo pogleda, jer zna koliko mrzim da hodam - da je bog hteo da čovek ide pešice ne bi izmislio automobil - tako da ne moram ništa da kažem, samo je molećivo pogledam i ona glasno uzdahne i kaže: „Idemo kolima.” Uskačemo u Džejmijev ,,BMW” i ja radim ono što uvek radim kad sam u njegovim kolima, insistiram da sednem napred i pretvaram se da sam udata za Džejmija. a Žil radi ono što uvek radi, daje mi svoj verenički prsten i dok se vozimo puštam da mi ruka visi kroz prozor za slučaj da prođe neko koga poznajem, ali to se naravno nikad ne dogodi, i on nas tako vozi do stanice. „Žil”, viče za nama kad smo već krenule, „možeš li da mi kupiš par čarapa?” Ona klima glavom i okreće se ka meni sa u/dahom. „Ko još kaže da je biti u braku sa advokatom nešto glamurozno?”' Odlazimo u „Visels”. „Kukai” i „Agnes B”. Ušunjamo se u „Votersloun'“. „Aur Prajs” i kod „Dejvida Vejnrajta”. Satima uzdišemo u butiku „Nikol Fari'“ i napokon, majušnoj sportskoj radnji sakrivenoj negde na samom kraju glavne ulice, nalazim upravo ono što mi je bilo potrebno. „Nećeš valjda to da kupiš?” pita Žil sva užasnuta, dok ja stojim ispred ogledala sa ultramodernim „adidas” patikama na nogama. „Zašto da ne?” pravim se luda. iako tačno znam šta će mi reći. „Ali to uopšte nije tvoj stil!” progovara zbunjeno. „Ti si Mis Prada. Mis Guči, ne Mis Adidas.” „Slušaj”, govorim polako i ozbiljno kako bi me razumela. „Dosadilo mi je da izigravam Petsi. hoću da vidim kako se osećam u ulozi Lajama.” „Ništa te ne razumem.” „Petsi uvek nosi „pradu” i „gučija”. a Lajam nosi „adidas”, a pošto sam sada posebno zainteresovana za sportski izgled, ove patike su upravo ono što sam tražila.” „Ali sa čim ćeš ih nositi?” „Sa farmerkama i majicom.” „Sa farmerkama i majicom!” „Da, sa farmerkama i majicom.” „Ali ti nemaš ni farmerke ni majicu.” „Naravno da ih imam, ne budi smešna. Hvala vam”, kažem prodavačici vrlo poslovnim tonom. „Uzeću ih.” Cela ta priča o Petsi i Lajamu je gomila gluposti i, premda bi Žil to verovatno razumela, verovatno u stvari već razume, mrzi me da joj sada objašnjavam. Vidite, ne radi se o tome da pokušavam da se promenim zbog Nika. pobogu, ne, jednostavno te su patike nekako u njegovom stilu, a sigurna sam da bi bilo glupo da izađem u neku kalanu u Hajgejtu u svojoj firmiranoj odeći, zar ne? Ovo je mnogo prikladnija obuća za tu priliku, a uostalom oduvek sam želela da imam patike. Majke mi. I tako. naoružana svojim divnim novim patikama (samo 54.99 funti, zamislite!) odlazimo na kapućino i čim smo sele ja vadim mobilni iz tašne i proveravam telefonsku sekretaricu na svom mobilnom za slučaj da je telefon zvonio, a ja ga nisam čula. ali ne, čujem samo snimljeni glas kako kaže: „Nemate (pauza) novih (pauza) poruka”, i već počinjem ozbiljno da se nerviram, ali Žil shvata šta osećam pre nego što sam zaista i počela to da osećam i kaže: „Ne. Prestani. Javiće se”, pa uspevam da se opustim i neko vreme je sve u redu. Dok pijemo kafu. Žil kaže: „Jesi li sigurna da nećeš suviše da se vezuješ?” Ja samo zabacim kosu unazad i nasmejem se kao prava odrasla žena, puna samopouzdanja i kažem joj da ne bude smešna, ali ipak, zašto se on, do đavola, ne javlja? Na telefonskoj sekretarici fiksnog


31

telefona ostavila sam broj svog mobilnog i mogla bih da pozovem svoj fiksni da proverim da li mi je neko ostavio poruku, ali ako to učinim onda neću moći da okrenem 1471 da proverim ko me je poslednji zvao, a to je nešto što automatski radim svaki put kad se vratim kući, i on je možda tip muškarca koji mrzi mobilne i mrzi da ostavlja poruke, pa se možda javio a nije ostavio poruku, i pobogu, Libi, zaveži već jednom! Potpuno ću poludeti ako ovako nastavim. „Zašto misliš da ja nisam sposobna za avanturu?” pitam posle nekog vremena. „Znaš, samo seks, bez obaveza.” „Zato što jednostavno nisi”, kaže ona odlučno. ,,E nisi u pravu”, kažem. „Nisam to radila već izvesno vreme, ali do sada sam milion puta bila sa muškarcima prema kojima nisam osećala ništa. U pitanju je bio samo seks. Sviđali su mi se, ali nisam bila zaljubljena u njih, ili bih shvatila da nisu za mene.” Žil neko vreme samo sedi i razmišlja. „Kada ti se poslednji put tako nešto dogodilo?” „Pre jedno pet godina, ali otada sam mogla to isto da učinim milion puta da sam htela.” „I zašto nisi?” „Jednostavno, nisam.” „Zar ne misliš da se žena promeni od dvadeset treće do dvadeset osme ili devete i da nam je tako nešto bilo jednostavno kad smo bile mlade, ali da je sada, kad imamo blizu trideset godina, lako nešto skoro nemoguće, i da je upravo to razlog što ti to više ne radiš?” „Ne razumem.” „Razlog zbog koga većina žena prestaje da se upušta u avanture, ili u slobodan seks, nazovi to kako hoćeš, jeste taj što shvate da to više ne mogu da rade, jer što je žena starija to joj je jasnije da ne može nekog redovno da vida samo zbog seksa, a da ne želi više od toga, zato što je već ušla u određeno životno doba kada joj društvo, nažalost, još uvek govori da bi trebalo da bude udata i da ima decu.” „Ne.” Odmahujem glavom. „Mislim da postoje žene koje to mogu i one koje to ne mogu, a ja sam jednostavno žena koja to može.” Žil ne govori ništa. Samo me gleda. „Veruj mi da jesam”, insistiram. A ona me samo gleda i ja posle nekog vremena kažem: „Za ime boga, prestani tako da me gledaš”, i ona samo slegne ramenima i promeni temu. U pet sati vraćamo se polako pešice, što mi uopšte ne smeta jer idemo nizbrdo, a čak je i moje nejako telo sposobno da se kotrlja dole vučeno silom Zemljine teže. Kad smo se spustile niz ulicu, ja uskačem u kola i odlazim kući gde me na sekretarici čekaju tri poruke i dok pritiskam „plej” molim boga, najozbiljnije molim boga da se javio Nik. Prva poruka je od moje majke. „Zdravo, Libi, ja sam. Mama.” Kao da joj ne prepoznajem glas. „Hajde, mama, završi”, ne mogu da sačekam kraj poruke. „Zovem te samo da vidim kako si”, kaze. „i da pitam da li ćeš sutra doći na čaj. Javi se kasnije ako možeš, ili ujutru. a ako večeras izlaziš, lepo se provedi. Ako ne izlaziš, večeras u devet na televiziji prikazuju veoma zanimljiv dokumentarac o časopisima, koji ćemo tvoj otac i ja gledati i...” „Ah, zaveži”, vičem u telefonsku sekretaricu. Uostalom, zarona stvarno misli da sam ja baš takav izgubljen slučaj i da ću subotu veče provesti u kući? Čak i da nemam nikakve planove, izašla bih napolje samo kako bih mogla da kažem ljudima da sam bila napolju. Čak i ako samo sedim za Žilinim kuhinjskim stolom, pijem kafu i gledam serije na televiziji, čak se i to računa kao izlazak zato što sam ipak izašla iz svoje kuće i uvek mogu da kažem ljudima da sam bila kod prijatelja na večeri. Druga poruka je od Džoa Kupera, a od njegovih poruka uvek se sva naježim. Nije da ga ne volim, obožavani Džoa isto toliko kao i onda kada sam ga tek upoznala, ako ne i više, ali svaki put kada za vikend dobijem poruku koja ima veze sa poslom hvata me panika, jer sam ubeđena da je


32

nešto definitivno krenulo naopako, ali, na sreću, Džo samo traži nečiji broj telefona i na kraju poruke kaže da će pokušali da ga dobije od nekog drugog. Treća poruka je tišina. Zatim se čuje spuštanje slušalice. Sranje. Uzimam telefon i okrećem 1471. „Traženi telefonski broj je 0.1.8.1.3.4.0.2.3...” Aha! Ne moram ni da slušam cifre do kraja jer znam da je to pozivni broj za Hajgejt, a poznajem samo jednu osobu koja živi u Hajgejtu! Da! Javio se! Dobijam takav nalet energije i odlazim da se istuširam kako bih bila spremna kad se on ponovo javi. Da, znam da bih mogla ja njega da zovem, i ne radi se o tome da izigravam ženu koju je teško osvojiti, već sam jednostavno provela tolike godine jureći muškarce da mi je postalo jasno da je bolje da ih ne zovem. Ni pod razno. Ako je to ikako moguće. A to podrazumeva da im se ne javljam čak ni kada mi ostave poruku. Samo što ovo poslednje meni ne polazi uvek za rukom. A kako bih bila sigurna da neću podleći želji da ga zovem, uskačem u kadu. ali tek što sam zagnjurila glavu u vodu zvoni telefon i ja skačem kao da me je udarila struja, trčim u dnevnu sobu ostavljajući vlažne i sapunjave otiske stopala. Dižem slušalicu i pokušavam da zvučim smireno, pribrano i seksi, pa kažem promuklo: „Halo.'“ „Libi?” „Da?” „Ovde Nik.” Ne znam šta da obučem i to je ozbiljan problem. Patike su odlične, savršene su, ali uz šta, do đavola, da ih nosim? Probala sam farmerke i majicu, ali ta kombinacija mi ne izgleda dovoljno dobro. I ne, uopšte se ne radi o tome da sam uzbuđena, ali jebiga, ipak želim da izgledam lepo. Krevet mi je već prekriven čitavom hipom odeće i napokon, negde na dnu ormana, nailazim na izgužvanu crnu majicu koju nisam videla barem godinu dana. Pažljivo je mirišem i, dobro, malo je ustajala, ali ako stavim malo parfema i ispeglam je, biće savršena. Prianja mi uz telo, savršeno mi ističe struk i uz crne pantalone izgledaće baš kako treba. Ali čekaj, bez obzira na to što nosim patike, crne pantalone i crna majica mogu izgledati pomalo nametljivo. Ne izgledaju sveže, mladalački. Sranje. Sat kasnije odlučujem se za belu majicu na kojoj je preko grudi napisano „luče”, svoju najstariju, najofucaniju, najdražu majicu, kao i voljene patike. Uspevam i da iskopam neke ogromne srebrne minđuše iz jedne kutije od papir mašea, koju koristim kao kutiju za nakit, kao i neko ogromno srebrno prstenje. Savršeno. Sa Nikom treba da se nađem u „Flesku” u Hajgejtu, a to je pab koga se sećam kao kroz maglu, jer sam odlazila u njega kao tinejdžerka, a znam da ću piti alkohol, pa ostavljam kola ispred kuće i zovem taksi. Ali tek što sam otvorila vrata da izađem iz kuće, zvoni telefon. „Zdravo, dušo, mama ovde.” Kao da ne znam. „Šta je, mama?'.' Izlazim, već kasnim.” „Ah, baš lepo. Ideš na neko posebno mesto?” „Imam sastanak.” Prokletstvo. Nisam nameravala da joj kažem. Sada će me bombardovati pitanjima. „Sjajno!” kaže i skoro da mogu da čujem kako joj škripe moždane vijuge dok ih ubaeuje u brzinu. „Neko zanimljiv?” Znam da je to tek uvod za čitavu seriju pitanja, kao na primer, šta radi. kakva kola vozi, gde stanuje i, uopšte. da li je dovoljno dobar za našu ćerku. To je problem kad su vam roditelji malograđani. Nije da ih ne volim, volim ih, ali oni stalno očekuju da ću se ja udati daleko iznad svog staleža i ja se trudim da im ne govorim ništa o svom životu, osim što imam tu naviku da mi stvari ponekad tek tako izlete iz usta. „Da, jako dobar momak”, uzdahnem, „ali sad stvarno moram da krenem.” „Dobro dušo. Samo da znaš da sam napravila tvoju omiljenu tortu od čokolade i marcipana.”


33

Moja majka veruje da ja još uvek volim sve one stvari koje sam volela kad sam imala šest godina, a ja čak i ne pokušavam da joj objasnim da u poslednje vreme izbegavam tortu od čokolade i marcipana jer takve poslastice ne završavaju u mom stomaku već na mojim butinama. „Dobro, mama. Vidimo se u četiri.” Već pokušavam da zamislim kako ću sutra provesti dan. Opušten doručak u krevetu sa Nikom, možda šetnja do Kenvuda, zatim dug poljubac na rastanku. Da, ako se sve bude odvijalo po planu moći ću do četiri popodne da stignem kod svojih roditelja koji žive u Finčliju. „Dobro, dušo. Čime se taj momak bavi?” „Slušaj, mama, moram da krenem, taksi me čeka.” „On ne dolazi po tebe?” Osećam joj po glasu da je užasnuta. „Ne, mama. Vidimo se sutra. Ćao.” Lagano spuštam slušalicu sa uzdahom olakšanja, a u tom trenutku čuje se zvono na ulaznim vratima, taksi je zaista već stigao. Dobro. Jesam li sve ponela? Čiste gaćice, pasta za zube. šminka, krema za ruke? Sve je tu. Moja tašna marke „prada” je toliko puna da izgleda kao da će da eksplodira, ali ja je samo grabim i strčim niz stepenice. Sto smo bliži Hajgetu. to sam ja sve nervoznija. Kod Kvin Parka proveravam karmin. Kod Vest End Lejna proveravam da li mi se lice cakli. Kod Hcmpsteda nameštam kosu. U Kenvudu počinjem da cupkam nogama i pokušavam da ne obraćam pažnju na vozača koji me bez prestanka posmatra u retrovizoru. „Idete na neko lepo mesto?” napokon me pita sa jakim istočnoevropskim akcentom. „Hmm, da”, odgovaram kratko, jer stvarno ne želim da ulazim u razgovor sa vozačem taksija, a i uopšte mi se ne sviđa način na koji bulji u mene. „Lepo izgledate”, kaže. „Hvala”, odgovaram ledenim glasom koji ima za cilj da ga ućutka. Uspelo je. A onda me obuzima osećaj krivice, pa kad smo stigli dajem mu napojnicu od dve funte, a onda za trenutak zastajem na trotoaru pokušavajući da zamislim kako će proteći ovo veče i pitajući se gde je Nik. „Libi!” Dižem pogled i vidim Nika koji sedi za stolom u velikoj bašti i dok mu prilazim osećam kako me nervoza napušta, jer to je ipak samo Nik. Izgleda fantastično, lep je kao bog, i ja iznenada sva blistam jer su se svi okrenuli kada je povikao moje ime, a većina žena još uvek gleda u njega, jer stvarno ima šta i da vidi! On je sa mnom! Zastajem ispred njega, jer nisam sigurna šta treba da uradim. Da ga poljubim? Da ga zagrlim? Ili da samo kažem ćao? A onda se on naginje i ljubi me, cilja pravo na usta, ali ja mu sva pometena okrećem obraz, prava sam budala, pa on uspeva da dohvati samo ugao mojih usana i izgleda pomalo iznenađeno, ali onda se osmehne i pita me šta želim da pijem. Vidim da je već popio pola krigle piva. tako da bi moj omiljeni koktel sa votkom i sokom od borovnice u ovom slučaju bio neprikladan, pa naručujem pivo i izgleda mi da mu se to dopalo, i dok on odlazi po piće ja sedim i čestitam samoj sebi na lako pametnom potezu. Nik se vraća osmehujući se. spušta pivo ispred mene i kaže: „Iznenađuješ me. Libi. Mislio sam da si tip devojke koja pije samo koktele.” A ja samo dižem svoju kriglu, otpijam gutljaj i pokušavam da ne napravim grimasu: „U kakvo kolo dođeš, onako i igraj.” „Ah”. Nik klima glavom. „Dakle, ipak bi ti više prijao džin-tonik.” „Votka i sok od borovnice!” usprotivim se. Premda veoma ukusni, džin-tonik me uvek podseća na moje roditelje, i to je jedino piće koje nikad ne naručujem, jer mi je savršeno jasno da će ono, više nego bilo šta drugo, otkrili moje poreklo. Nik se smeje. „Šta ima novo na poslu?” pita, a ja razmišljam da li da mu ispričam o Amandi i o fotografijama koje smo isplanirali za nju, a za koje ona još uvek ne zna, pa ipak odlučujem da mu ispričam, jer je to sjajna priča i on se grohotom smeje, a ja se ludo zabavljam. U stvari, provodim se mnogo bolje nego što sam očekivala.


34

Vidite, radi se o tome da još od one noći koju sam provela sa Nikom, svaki put kada razmišljam o njemu, ja razmišljam o seksu. Nikada u stvari nisam razmišljala o njemu kao o ličnosti, jer seksualni objekti nemaju ničeg ličnog, zar ne? Ali dok sedim tamo, osećajući toplinu rane večeri, iznenađena sam lime što je Nik tako prijatan, tako opušten, što je sa njim tako jednostavno razgovarati. A onda mi Nik priča kako je protekla njegova nedelja. Razgovarao je sa osam izdavača, poslao im je prva tri poglavlja svog remek-dela i već je dobio jedan nepovoljan odgovor, pi- smo u kome su mu rekli da je ideja zanimljiva, ali da knjiga nije za njih. „Da li si ikad razmišljao da počneš da se baviš nečim drugim'.'“ Pitam oprezno, začuđena kako ga ne mrzi time da se bavi kad mu to očigledno ne ide. „Ma. ne.” Odmahuje glavom. „Dobro, možda. Ako nešto zanimljivo iskrsne verovatno bih prihvatio, ali ovo je oduvek bio moj san.” „Pa kako izlaziš na kraj?” „Na šta misliš?” „Od čega živiš?” „Od vlade Njenog visočanstva”, kaže s ponosom, a ja prebledim. „Hoćeš da kažeš da primaš socijalnu pomoć?” „Aha.” „Tako.” Ostala sam bez teksta i dok sedim tamo pitajući se šta sledeće da kažem, razmišljam kako bi se Žil sada smejala. Sa Džona i njegove „mazde MX-5” spala sam na ovo. Blagi bože. Šta ja tražim ovde? „Meni to ne smeta”, kaže i smeje mi se u lice. „Iako tebi, očigledno, smeta.” „Ne radi se o tome da mi smeta”, odgovaram i odlučujem da mu ne kažem da nikad do sada nisam upoznala nekog ko živi od socijalne pomoći. „Samo imam utisak da traćiš svoj talenat.” „Ali ja ga ne traćim. Samo očekujem da ga drugi priznaju.” „Ah”, ne znam šta da kažem. „Onda, u redu.” „Pa”, pita posle četvrte ture pića (ja sam popila dva, ne razmišljam o tome da stedim, posebno zato što on živi od socijalne pomoći), „jesi li gladna?” I shvatam da jesam gladna. Umirem od gladi. „Ima jedna odlična picerija tu blizu, iza ugla. Mogli bismo da odemo tamo na večeru.” „Hmm”, energično klimam glavom. Možda malo previše energično, ali ona dva piva su mi definitivno udarila u glavu. „Odlično.” Ustajemo i krećemo ka pieeriji, ali ona se ne nalazi iza ugla. već negde bogu iza leđa. na suprotnom kraju Londona, i posle jedno dvadeset minuta kažem: „Nik, gde se stvarno nalazi to mesto?” „Samo što nismo stigli”, kaže. „Pobogu, ti si beznadežan slučaj.” „Nije tačno”, kažem i veselo ga udarim, a on se okreće ka meni, grabi me i kaže: „Vi ste mene udarili, mlada damo'', i ja se smejem. a on mi kaže da ću za kaznu morati da ga poljubim i ja se podižem na prste i ovlaš ga ljubim u usta. a on zastane i prede jezikom preko usne kao da hoće da oseti moj ukus. „Ne”. kaže. „to nije dovoljno.” Ponovo ga ljubim, ovog puta poljubac traje malo duže. a on zastaje i ponovo odmahuje glavom, pa ja pokušam ponovo, a ovog puta on otvara oči i gleda me kako ga ljubim i ubrzo završavamo u snažnom, strastvenom zagrljaju, ljubimo se i ja osećam kako mi se utroba okreće. Čini se da je to probilo led - ono malo leda što je ostalo. Poslednjih dvadeset minuta hoda uopšte nisam osetila, jer se držimo za ruke i svakih nekoliko minuta zastajemo i strasno se ljubimo, kikoćemo se kao tinejdžeri i od svega loga ja zaboravljam i na glad i na to koliko ne volim da hodam, a onda se iznenada Nik okreće ka meni i pita me da li me bole noge. „Ne mnogo”, kažem, jer od trenutka kad me je poljubio potpuno sam prestala da se žalim. „Hoćeš da te nosim na krkače?”


35

„Ti si lud!” Smejem se. „Ne, neću da me nosiš na krkače”, ali čim sam to izgovorila on me snažno podigne i prebaci me preko svog ramena i počne da trči niz ulicu, a ja vrištim od uzbuđenja, udaram ga po leđima i vičem da me spusti, iako nisam sigurna da li to stvarno želim ili sam više zabrinuta zbog svoje težine, i onda stižemo do picerije i znate šta? Hvatam sebe kako želim da se ova šetnja nikad ne završi, jer ne sećam se kad sam se poslednji put ovako dobro provodila. Sedamo za mali sto u uglu na kome se nalazi sveca u boci pokrivenoj voskom, a svi gosti izgledaju isto kao Nik: mladi, moderni, bez love, ali sa osmehom na licima, pa ja počnem da se pitam da li bih mogla da se naviknem na sve to, na taj svet toliko različit od sveta modernih i skupih barova i restorana u koje sam ja navikla da izlazim, svet u kome ljudi izgledaju opuštenije, ne zamaraju se time da svojom garderobom zadive druge, i razmišljajući o tome kako Nikov način života možda uopšte nije toliko loš. Prilazi nam konobar koji očigledno dobro poznaje Nika jer se njih dvojica prijateljski rukuju i razmenjuju „Kako si?” i „Šta ima novo?”, zatim mu Nik kaže šta želi da jede, a ja samo sedim i razmišljam kako je trebalo prvo mene da pita, a zatim pomislim kako to možda i nije važno, pa naručujem picu „fjorentinu” i salatu, a Nik poručuje flašu crnog vina. Čim je kelner otišao Nikovo lice se iznenada uozbilji i on uzdahnu. „Šta nije u redu?” pitam. On ne odgovara. „Dobro”, kaže posle izvesnog vremena. „Misliš li da je vreme da razgovaramo o tome?” Sranje. Sranje. Sranje. Znala sam da je ovo suviše dobro da bi bilo istinito. Stigao je trenutak kada će mi reći da ne želi da se dalje viđamo. „Ne znam”, kažem neodlučno. „Nisam znala da postoji nešto o čemu bi trebalo da razgovaramo, ali ako tebe nešto muči, možda je bolje da mi odmah kažeš sve što ti je na duši.” „Važi”, klima glavom. Zatim glasno uzdahne. Zatim neko vreme ne progovara ništa, a meni počinje da bude muka. „Slušaj”, kaže. „Stvar je u tome”, počne, ali ne završi, samo me pogleda i uhvati me za ruku, ali posle dve sekunde ja povlačim ruku, jer znam da mi se neće dopasti to što pokušava da mi kaže i ne želim da pustim da mi ruka leži u njegovoj dok mi to govori. „Isuse”, kaže. „Ovo uopšte nije lako.” „Pobogu”, od silne nervoze govorim glasno i strogo. „Reci već jednom.” „Dobro”, klima glavom. „Radi se o tome da ja nisam spreman za ozbiljnu vezu.” Ne govorim ništa. Nema potrebe. Sve sam to već ranije čula. „Ali”, on diže pogled ka meni, „zaista mi je lepo s tobom.” „I šta time hoćeš da mi kažeš?” „Ne znam.” Uzdahnu i odmahnu glavom. „Samo želim da znaš da nisam spreman da se vezujem za nekog. Nisam spreman za vezu. Već duže vreme nisam bio ni sa kim i uživam u toj svojoj slobodi i nisam spreman da je se odreknem.” „I to je sve?” „Dobro, nije sve”, kaže. „Ti mi se jako sviđaš i želim da se i dalje viđamo, ali ne želim da ti dajem lažne nade.” „Ali, Nik. Ni ja nisam spremna za vezu”, kažem, i to je istina. „Ni ja već duže vreme nisam bila ni sa kim i u istoj sam poziciji kao i ti.” Na licu mu se pojavi izraz olakšanja. „Jasno mi je da ti nisi čovek mog života i da ja nisam žena tvog života, ali to ne znači da nije u redu da se dobro provodimo kad smo zajedno.” Po licu mu vidim da mu je zaista laknulo. Kunem se, lepo vidim se kako mu se ramena opuštaju. „Znači, ti ne misliš da je to problem?” „Naravno da ne mislim”, kažem odlučno. „Dobro nam je kad smo zajedno, sjajno nam je kad vodimo ljubav, mislim da treba da se opustimo i da uživamo u tome koliko god možemo.” „Libi”, kaže, a zatim se naginje preko stola da bi me poljubio. „Ti si fantastična!”


36

A ja pocrvenim i pomislim, eto. Nije bilo tako strašno. To će me makar sprečiti da se zaljubim u njega. Ne da bih se inače zaljubila, nemojte me pogrešno razumeti. Ali sada definitivno neću. Ne bi imalo svrhe. Večera prolazi savršeno. Dobro, to baš i nije sasvim tačno. jer iako ne mogu da govorim u Nikovo ime, znam da sam jedva obratila pažnju na hranu, bila sam suviše zauzeta ljubeći ga i držeći ga za ruku pod stolom, ali bilo je divno. Veče je bilo divno. On je bio divan. A znate li šta je najlepše od svega? Najlepše je to što sam subotnje veče provela sa muškarcem. Pretvarali smo se da smo par. Pretvarala sam se da sam pođednako dobra kao sve ostale žene ovde. da i ja imam muškarca, da nisam neka tužna, neudata i usamljena žena koja će i ove subote uveče izaći sa prijateljicama. Sigurno mislite da sam luda. Znam da Žil misli da sam luda, jer biti sam ima svojih prednosti. Kada imate dobro društvo i stalno negde izlazite i upoznajete muškarce, to je najlepša stvar na svetu i tada nećete ni imati razloga da poželite da stvari izgledaju drukčije. Ali kada vam se učini da sve vaše prijateljice već imaju momke, a jedino ste vi ostali sami, to je nešto najstrašnije na svetu. Javljale im se telefonom i zovete ih da u subotu veče izađu sa vama u kafić, a one se izvinjavaju i kažu da već imaju dogovor sa Štivom, ili Pitom, ili Džejkom, ali da mogu da izađu sa vama popodne na kafu. Ako imate sreće pojaviće se tog popodneva same, sa ogromnim osmehom na licu, i pričaće vam bajke o tome kako je on savršen; a ako nemate sreće, povešće i njega sa sobom, pa ćete biti primorani da vodite isprazne razgovore sa nekim koga ne poznajete, dok vaša prijateljica zaljubljeno gleda u negove oči, zadivljena svakom glupošću koja izađe iz njegovih usta, i samo ćete čekati priliku da što pre pobegnete odatle. I tako ćete provesti subotu veče sami, ili ćete, a to je još gore, otići na večeru na koju su vas pozvale te iste prijateljice i na kojoj se ponovo neće pojaviti taj slobodni muškarac sa kojim su htele da vas smuvaju, pa ćete tako provesti čitavo veče sami sa tri para i osećaćete se kao govno. Ali večeras sam ja jedna od njih. Večeras i ja imam nekoga! I znate šta? Uživam u tome. Završavamo večeru i šetamo do Nikovog stana, jer se podrazumeva da ću tamo provesti noć, iako ni on ni ja nismo to izričito rekli, ali šta, zaboga, znači to što ćemo „uživati jedno u drugome” ako ne seks? A Nik me vodi stazom do visoke viktorijanske kuće od crvene cigle. Na prednjem prozoru spuštene su roletne, ali uspevam da kroz. proreze provirim unutra i uopšte ne izgleda užasno, izgleda veoma prijatno. Lampa je ostavljena da gori i, u redu, nije baš moj stil, ali vidim da je prijatno i da ne izgleda kao štala koju sam očekivala. Ulazim kroz prednja vrata i dok Nik pretura po kovertama koje su ostavljene na stolu u hodniku, ja spuštam torbu kraj ulaznih vrata od stana i čekam. Nik me pogleda i počne da se smeje. „To nije moj stan”, kaže. „Ja sam na spratu.” „Ah”, kažem i grabim torbu. „Izvini.” Penjemo se uz stepenice i on otključava vrata koja zaista vode u njegov stan i ja ulazim u nešto što je, pretpostavljam, čitav njegov stan i što zaista izgleda užasno. Ne izgleda prljavo, bar ne na prvi pogled, ali je veoma neuredno i nesređeno. Na jednom kraju nalazi se dušek sa neraspremljenom posteljinom, koji, pretpostavljam, može da se sklopi i da posluži kao sofa, ako Nika ne mrzi da ga raspremi, a to ovog jutra očigledno nije učinio; jorgan je sav zgužvan i posvuda su razbacane novine i časopisi. Bukvalno po ćelom stanu. Jedva uspevam da prođem od krša, ali ipak nekako prelazim preko sobe razaznajući usput neke narandžastobraonkaste milje koje mi izgledaju kao tepih, pa oprezno sedam na fotelju koja će se, čini se, raspasti ako sednem suviše naglo. Čini mi se da je stara nekoliko vekova. Očigledno je da je sav nameštaj kupljen u radnjama sa polovnim stvarima, sav se raspada, a police su postavljene unaokolo bez ikakvog reda i posvuda se nalaze knjige nabacane u neuredne gomile i sve izgleda kao svinjac. Pravi, pravcati svinjac.


37

„Jesi li za čaj?” pita Nik, a zatim nestaje u prostoriji koja je verovatno kuhinja, i ja ustajem i krećem za njim. ali on se vraća i kaže: „Sačekaj ovde. Kuhinja je u neredu. Doneću ja čaj”, i dok pokušavam da zamislim na šta mu liči kuhinja, donosim čvrstu odluku da neću nogom kročiti u nju. „Izvini na neredu”, kaže dok iznosi dve okrnjene šolje sa čajem. „Planirao sam danas da sredim stan. ali nisam imao vremena.” „U redu je”, kažem i grčevito pokušavam da smislim neki kompliment. „Baš tako i treba da izgleda stan jednog pisca.” „Stvarno to misliš?” kaže ozareno. „Najozbiljnije.” Klimam glavom. „Meni se sviđa ovde”, kaže. „Ali stvarno bih mogao malo češće da čistim stan.” Srkućem svoj čaj i ne kažem ništa. A zatim mi prilazi, seda kraj mene i počinje da me miluje po leđima, pa spuštam čaj i priljubljujem se uz njega i posle nekoliko minuta zaboravljam na stan, zaboravljam na nered, jedino čega sam svesna je njegova ruka na mojim leđima, pa se okrećem da ga poljubim i shvatam da je jedna od prednosti ovog stana to što nam je iz ove pozicije potreban samo delić sekunde da se prebacimo na krevet i uopšte ne obraćam pažnju na to u kakvom je stanju posteljina, jer mi Nik zadiže majicu, otkopčava brushalter i hmmmm. Divno. Otkopčavam farmerke, divljački pokušavam da ih svučem jer ne želim da izgubim ni sekundu, a onda posmatram kako Nik skida svoje farmerke i posmatram, kao hipnotisana, njegov penis koji stoji uspravno u boksericama, pa onda Nik posmatra mene kako mu milujem penis, zatim se naginjem i ljubim sam vrh i čujem ga kako glasno zastenje, pa ga gurnem tako da pada na kolena, otvaram usne i stavljam glavić unutra, zatim ceo penis, i on počinje ubrzano da diše. Posle nekog vremena kaže mi šapatom da prestanem inače će svršiti. Diže me ka sebi, jezici počinju strasno da nam se prepliću, on me miluje po grudima, a zatim spušta ruku u moje gačice i sad je red na mene da zastenjem. i neko vreme se poigrava sa mnom. zatim pomera donji deo gaćica u siranu i. da. to su njegovi prsti na mom klitorisu, uvlači ih u mene kako hi ih ovlažio. kako bi lakše klizili, dok me drugom rukom miluje po grudima sve dok se ne zaustavi na bradavicama, a onda ih uštine i ja kriknem i padam na krevet. A onda smo oboje goli i ne mogu više da izdržim, teram ga da odmah stavi kondom i da ODMAH uđe u mene i kad je to učinio već se bolje osećam. bože, otkad se nisam ovako dobro osećala i on se kreće gore-dole, a ja mu ljubim vrat i pitam se kako to da mi seks nikada ranije nije toliko prijao, a onda prestajem da se pitam jer Nik izlazi iz. mene kako bi promenio poziciju i ja sam zbunjena, nije mi jasno, nije mi jasno zašlo menjamo poziciju kada je ovo tako dobro, ali on šapne: „Videćeš,” i okrene me i uđe u mene otpozadi, i dok to čini spušta jednu ruku i počinje da mi trlja klitoris i ja počinjem da stenjem u ritmu sa njim i osećam kako sve u meni raste i počinjem da puštam životinjske krike, dok najsnažniji orgazam koji sam ikad doživela prolazi kroz mene kao erupcija vulkana. Toliko sam bila iznurena posle svega da mi se desilo nešto što mi se nikad u životu nije desilo. Zaspala sam u njegovom zagrljaju.


38

7

„Libi, dušo”, pita me majka dok mi sipa čaj iz svog najboljeg kineskog čajnika. „Kako je bilo sinoć?” Zar to nije neverovatno, imam dvadeset i sedam godina, odrasla sam, nezavisna, sofisticirana, pa ipak, čim predem preko praga roditeljske kuće, tog trcnuka se vraćam u stanje svesti mrzovoljne tinejdžerke i osećam istu odbojnost prema njihovim pitanjima koju sam osećala pre deset godina. „Bilo je dobro”, kažem, odlučna da budem dobra i da im ne dozvolim da me iznerviraju. „Pa?” pita majka sa osmehom. „Šta pa?” gunđam i podižem elegantnu solju za čaj. „Kakav je?” „Nije loš.” „Ako samo nije loš, zašto se onda zabavljaš s njim?” pita i počinje da se smeje, a onda povlači kosu iza ušiju - nervozna navika koju sam ja. nažalost, nasledila. „Ja se ne zabavljam s njim”, gunđam. „Izašla sam s njim sinoć.” Bože, razmišljam, kako bi ona reagovala kada bih joj rekla istinu? Kada bih joj rekla da sam izašla s njim i da smo posle otišli kod njega i kresali se kao ludi sve dok na kraju nismo zaspali, a onda smo ujutru u krevetu popili čaj (izvinjavam se, moje romantične ambicije o doručku u krevetu bile su preambiciozne, jer sve što je Nik imao u frižideru bilo je šest konzervi piva, parče putera i pakovanje slanine kojoj je još pre tri meseca istekao rok), onda smo se ponovo kresnuli i ja sam došla pravo ovde (ni u šetnju nismo otišli zato što je Nik hteo da gleda fudbal, a ja sam se zabavljala prelistavajući stare časopise). „Čime se bavi?” „On je pisac.” „Ah, pisac. Baš uzbudljivo. A šta piše?” Moja majka je stvarno naporna, ali ne mogu joj reći istinu. „Piše, hmm, piše članke.” „Kakve članke?” „Za muške časopise.” „Baš lepo. Mora da je uspešan.” „Aha. Mama?” Moram što pre da promenim temu i upravo mi je nešto palo na pamet. „Šta je sa tortom od čokolade i marcipana?” „Ah, potpuno sam zaboravila”, ustaje i uzdahne u olakšanju. ,,U kuhinji je”, kaže i nestaje iz sobe, a ja pogledam tatu koji se samo osmehne i zakoluta očima. Mama se zatim vraća i kaže: „Da li tvoj mladić ima ime?” „On nije moj mladić. I, da, on ima ime. Zove se Nik.” „Nik”, ponavlja i razmišlja o tom imenu. „Nikolas. Ah, baš mi se sviđa ime Nikolas. Gde stanuje?” „U Hajgejtu.” „Luksuzan, kraj”, kaže. a meni prođe kroz glavu da bi sigurno dobila srčani udar kada bi videla njegov stan. „Mora da mu dobro ide kad može da priušti sebi da živi u Hajgejtu. Da li ima jednu od onih lepih velikih kuća.'“ „Ne, mama”, uzdišem. „Niko koga ja poznajem ne živi u velikoj kući, ti to dobro znaš. Svi mi imamo stanove.” „Naravno”, kaže. „Pa. da li si bila tamo? Kakav mu je stan?” „Pusti je na miru”, kaže tata spuštajući novine. „Tek su se upoznali, zar ne, Libi?” i ja klimam glavom i osmehnem se u olakšanju. „Bojim se za tebe”, kaže mama nameštajući kecelju. „Ja sam u tvojim godinama već bila srećno udata, a ti si imala tri godine. Ne razumem današnje devojke. Tako su nezavisne.” „To je normalno. Ovo su devedesete”, kažem. „Uostalom, ja još uvek ne razmišljam o udaji, sada me pre svega zanima karijera.” O, bože, kad bi to samo bila istina. „Kako je na poslu?” pita tata i ja počinjem da ih zabavljam svojim pričama s posla koje ih uvek fasciniraju, pričam im o Amandi i očekujem da počnu da se smeju, što moj otac i čini, ali prestaje vrlo brzo čim je ugledao izraz lica moje majke.


39

„To nije lepo od tebe. Libi. Zar ne misliš da bi trebalo da joj kažeš?” „Mama”, uzviknem. „Sve će biti u redu. Ona bi se slikala i gola ako bi joj to donelo publicitet.” „Dobro. Ti najbolje znaš.” Izgovorila je to sa podignutim obrvama, želeći da mi kaže da ja ne znam najbolje i da se ona ne slaže s tim. „Kako je Oli?” pitam napokon, znajući da je jedini način da je oraspoložim to da pitam za svog voljenog brata, zenicu njenog oka. „Bitanga, po svom običaju”, kaže. „Voli svoj posao i ne prestaje da slama ženska srca, pretpostavljam.” Iako mi je teško to da priznam, obožavam svog brata. Ima dvadeset i šest godina, lep je kao bog. uvek se smejem do suza kad ga vidim, a to se ne događa onoliko često koliko bih želela. On je tip osobe koju ljudi lako i brzo zavole i. premda ponekad osećam da bi trebalo da budem ljubomorna zbog toga. zbog toga što je tako jednostavan, ipak nisam ljubomorna i samo me ponekad iznervira, obično onda kada mi kaže da pustim mamu na miru. Ali mrzela sam ga dok smo bili deca. Mrzela sam ga zato što je uvek bio tako pametan, popularan, što je imao sportski duh. Što nikada nije pravio greške i što je bio mamino omiljeno dete. A onda. kada sam otišla od kuće i počela da studiram, sve se iznenada promenilo. i kada sam se prvi put vratila kući za praznike on više nije bio dosadni mladi brat, već odrastao čovek. Pomoglo je i to što je prestao da puši. Nekada smo imali običaj da se zaključamo u moju sobu i purnjamo kao ludi kraj otvorenog prozora, posle čega bismo po sobi isprskali čitavu bocu osveživača vazduha. Sa njim sam počela da pušim i marihuanu. Učio me je kako da uzmem veliki papir za uvijanje cigara, da slavim jedan sloj duvana i preko njega dopola izgorclc mrvice hašiša, zatim da ga uvijem u džoint koji je uvek nekako ličio na ogroman tampon. Mama. naravno, nikad nije saznala. Urlala je na mene što pušim i pijem i što se vraćam kući kasno, ali Oli je uvek bio bezgrešan, i kako je vreme prolazilo tako smo se oboje tome zajedno smejali, i iznenada je Oli počeo da me brani i da ubeđuje mamu da ja nisam pila alkohol, da se nisam kresala, ili što god. A ona je slušala Olija. Prvo bi počela da histeriše, a onda bi se pojavio Oli i rekao da je baš tog dana naleteo na mene i da sam bila sa Suzi, i da me bez razloga optužuje, i ona bi mu poverovala! Razmišljali smo čak i o tome da zajedno iznajmimo stan na neko vreme. ali ipak sam shvatila da, bez obzira na svu ljubav koju osećam prema njemu, ne bih mogla da podnesem njegov nered, pa sam sama našla slan. a on je dobio posao u Mančesteru. I srećan je. Dobro mu je lamo. Iznajmio je ogroman slan u Didsberiju. radi kao producent u jednoj velikoj televizijskoj stanici, a vikendom izlazi po kafićima. Nema stalnu devojku - to mora da je nasledno - ali zato ne oskudeva u avanturama. Zovem ga svakog vikenda, obično se javlja užasno mamuran i obično kaže da će se javiti malo kasnije, čim ta zverčica koju je ulovio prethodne noći popravi šminku i izađe iz njegovog stana. On je, pored Žil, najbolja osoba sa kojom mogu da razgovaram o svojim ljubavnim problemima. Premda nije mudar kao Žil. njegovi su saveti izuzetno korisni zato što ume da mi predoči svaki problem iz. muške perspektive. Ponekad salima razgovaramo telefonom, zajedno osmišljavamo taktiku i strategiju kako da uhvatim muškarca iz svojih snova. „Kako mu je na poslu?” pitam jer sam u poslednje vreme bila toliko preokupirana sopstvenim problemima da nisam stigla da mu se javim. “Počeo je da radi novu emisiju o hrani”, kaže sva ponosna, visoko podignute glave, jer televizijska produkcija je nešto u šta se ona vrlo dobro razume. Makar bi trebalo da se razume, uzimajući u obzir to koliko vremena provodi pred televizorom. Ali PR se ne računa. Ona ne može da se hvali time što joj ćerka radi u Agenciji za odnose sa javnošću, jer nikad nije uspela da i razume o čemu se tu uopšte radi, iako sam već milion puta pokušala to da joj objasnim. U svakom slučaju, ona misli da ja uopšle ne bi trebalo da radim. Trebalo bi da sedim kući i kuvam božanstvena jela svome suprugu, koji je zauzet zarađujući ogromne pare, kako bismo ja i naše desetoro dece mogli da živimo stilom na koji bi ona volela da se ja naviknem. Svako normalan bi shvatio da moja majka


40

još uvek živi u srednjem veku. Ali producent na televiziji? To je nešto što ona može da razume, nešto o čemu postoje opipljivi dokazi, a jedna od njenih omiljenih fraza već duže vreme jeste: „Mislite na mog sina, televizijskog producenta?” „O hrani?” smejem se. Ali sve što Oli zna o hrani jeste kako da poruči neku brzu kinesku klopu ili hamburger. „Zove se Gurmanska vegetarijanska kuhinja.” Očigledno je resila da ignoriše moj poslednji komentar. „Gurmanska, šta?” Stvarno ne mogu da verujem. „Ali Oli je oduvek bio mesožder.” „Znam”, kaže. „ni sama ne mogu da razumem sve te vegetarijanske gluposti, pretpostavljam da svi to rade samo zato što je moderno, ali šta se tu može.” Pogleda me direktno u oči, ali ja hitro spuštam pogled, jer moja majka je takva osoba, ako joj date mali prst, ona će tražili čitavu ruku. Dobro, pa šta? I ja sam jednom bila vegetarijanac, jedno godinu i po dana, i uvek sam govorila da je moj osnovni motiv bio okrutnost prema životinjama, ali, zapravo, to sam radila samo zato što su svi moji prijatelji počeli to da rade. I dopadalo mi se. Meso mi nije nedostajalo. Ali sve te priče o vegetarijancima i zdravoj ishrani su gomila gluposti. Dobro, to je možda tačno ako čovek po ceo dan jede salate i musli. Ali ja sam jela hleb, sir, jaja i razne testenine i ugojila sam se kao prase. Sećam se kada sam ponovo počela da jedem meso, izašla sam sa nekim prijateljima - to su bili neki drugi prijatelji, naravno, mesožderi - otišli smo u kineski restoran i sećam se da sam stajala unutra i osećala sve te božanstvene mirise, a svi su poručili svinjetinu u slatko-kiselom sosu i piletinu sa limunom i ja sam na kraju pomislila, jebiga. Ako ponovo budem morala da poručim dinstano povrće, počeću da vrištim. I tako sam naručila svinjska rebarca na žaru. Večera je bila fantastična. Nikad se više nisam vratila vegetarijanskoj hrani. Ali. to što Oli pravi emisiju o gurmanskoj kuhinji bilo koje vrste nema apsolutno nikakvog smisla. To sam i rekla. „Već je počeo da čita razne kuvare”, kaže mama sva puna sebe, ,,a ti znaš Olija, on može da postane stručnjak pre nego što trepneš. Pitam se kako to da ni ti ni on niste nasledili moje kulinarske sposobnosti.” „Pa ja umem da kuvam!” kažem glasno. „Libi, dušo, to što umeš da ispržiš kajganu ne znači da umeš da kuvaš.” „Žao mi je, mama. ali budući da nikad nisi jela kod mene u stanu, otkud možeš da znaš da li umem da kuvam ili ne?” „Ako te baš zanima”, nastavljam. „ja sam odlična kuvarica.” „Stvarno?” kaže nezainteresovano. „Dobro, koje je tvoje omiljeno jelo?” Sranje. Pokušavam da se setim nečega, ali ništa. Mozak mi je stao. „Mogu da skuvam bilo šta”. odbrusim. „Naravno, dušo”, kaže. i to je to. Dosta mi je svega. „Moram da krenem.” Ustajem i prilazim tali da ga poljubim. „Zar već?” pita on i spušta novine. „Aha. Znaš kako je. Imam posla preko glave.” „Ali, Libi”, kaže mama. „Došla si tek pre pet minuta.” Meni se čini kao da je prošlo pet sati, u svakom slučaju ne mogu da ostanem ovde ni minut duže. „Izvini, mama. Cućemo se sledeće nedelje”, kažem i izletim napolje, jer ne želim da joj dam priliku da počne da mi nabija osećaj krivice. Ulazim u taksi i istog momenta uključujem svoj mobilni. Sranje. Nema poruka. Ali šta sam mogla da očekujem? Da će se Nik javiti i reći da mu nedostajem? Teško. U tom trenutku telefon zvoni, na malom ekranu pojavljuje se Žilin broj i ja se javljam. „Gde si dosad?” viče. „Mobilni ti je bio isključen. Mrzim kad to radiš.” „Izvini”, kažem, pa se zavaljujem u sedište i palim pljugu, a tek onda dižem pogled i vidim kevu kako stoji na prozoru, iza zavese, i posmatra me. „Sranje. Sačekaj.” Nisam još stigla ni da kažem vozaču kuda idemo. „Ledbrouk Grov”, kažem mu, zatim mašem mami dok kola polako odlaze i tek


41

kad smo se dovoljno udaljili ponovo uzimam mobilni. Mobilni telefon je tek još jedno čudo moderne tehnologije na koje moja majka nikako ne može da se privikne. „Pa?” kaže Žil. „Šta pa?” „Pa. kako je bilo?” „Čudesno”, kažem. „Bilo je divno, on je bio divan.” „Jesi li prespavala kod njega?” „Aha. I seks je ponovo bio fantastičan.” Govorim tiho da me vozač ne bi čuo. „I. da li mu je slan toliko odvratan kao što si očekivala?” „O. bože, Žil”. uzviknem. „Još gori od toga. Mnogo, mnogo gori.” „Kako to?” „zgleda kao svinjac. Ozbiljno. Žil. on ne može da mi bude ništa drugo do avantura, ja ne bih mogla tako da živim, a nije mi jasno ni kako on može.” „Je li bilo prljavo?” „Ne, premda mu posteljina nije baš mirisala na sveže oprano rublje, ali sve je izgledalo odvratno.” „Dobro. Pravi test je kupatilo. Nije važno na šta liči ostatak stana, važno je da im kupatilo izgleda pristojno.” Hmm. Zanimljivo. „Kupatilo nije izgledalo loše. Zapravo, izgledalo je sasvim pristojno. I lagao je da nema kadu!” „Nije bilo prljavo?” „Ne. bilo je blistavo čisto.” „Hvala bogu. Nije strašno ako je muškarac neuredan, ali važno je da je čist.” „Definitivno je čist”, kažem, prisećajući se njegovog božanstvenog, čistog, muškog mirisa. „Znači, nisi zaljubljena?” „Pobogu, ne! Sinoć smo imali ozbiljan razgovor.” Prepričam joj razgovor, od reči do reči, a ona me pažljivo sasluša, zatim kaže isto što je rekla i juče. „Sigurna si da ćeš uspeti da izađeš na kraj s tim?” „Naravno! Slušaj, Žil. da mislim da ovo može da postane ozbiljno, sigurno bih ti to rekla, zar ne?” „Hmm.” „Uostalom, posle sinoćnjeg razgovora oboje znamo tačno šta možemo da očekujemo, tako da je sada sve u redu.” „Samo da ti ne budeš povređena.” „Zaveži, Žil, znaš da mrzim kad mi to kažeš.” I to je tačno. Kako ljude ne mrzi da tako govore? Mislim, zar imam drugog izbora? Mogu da se zatvorim na tavan i da nikuda ne izlazim u strahu da ne budem povredena. Gluposti. Mislim da čovek u svaku vezu treba da uloži celog sebe, jer ako ćete bili povređeni. bićete povređeni. ali makar posle svega znate da ste dali sve od sebe. Ali ja ipak ne planiram da uložim svoj maksimum u ovu vezu, ili ovu avanturu, kako god hoćete to da nazovete, u svakom slučaju ne van kreveta. Ne, ovako se osećam dobro. Zdravo. Držim stvari pod kontrolom, a u tome nemam baš mnogo iskustva. Do đavola, nisam uopšte razmišljala o Niku otkako sam otišla od njega. Ne mnogo. Ah, dobro, ne onoliko koliko sam u prošlosti razmišljala o svojim momcima. Jeste li sad zadovoljni? Verovatno mislite da lažem, ali to je istina, jer ranije nisam prestajala da razmišljam o svojim muškarcima. Razmišljala bih o njima čitav dan. Dobro, skoro čitav dan. A to je nešto što nikada nisam razumela kod muškaraca. Bez obzira na to koliko su ludi za vama, oni sasvim normalno mogu da nastave sa svojim životom, da rade, da se viđaju s prijateljima i da uopšte ne razmišljaju o vama. A kada počnu da razmišljaju, a to je obično onda kada slučajno nemaju o čemu drugom da razmišljaju, okrenu vaš broj telefona i uopšte ne shvataju da ste vi sedeli kraj tog istog telefona čitave nedelje i čekali da vam se on javi. Ja lično mislim da je u pitanju njihova nesposobnost da žongliraju. Ne mislim na žongliranje između posla, žene, dece, i na slične gluposti, već na to da oni nisu u stanju da razmišljaju o više


42

stvari istovremeno. Žena može da pegla, gleda televiziju, razgovara telefonom i otvara ulazna vrata, sve u isto vreme, a muškarac? On može u svakom trenutku da se koncentriše samo na jednu stvar. Jeste li ikad pokušali da razgovarate sa muškarcem dok on parkira kola? Upravo tako. On će vas jednostavno ignorisati. zato što neće biti u stanju da obavlja dve različite stvari u isto vreme. I tako mi nastavljamo sa svojim životima iako su oni zauzeli ogroman prostor u našim mislima, pri čemu ne plaćaju rentu, a oni nastavljaju sa svojim životima a da pri tom uopšte i ne pomisle na nas. Ovime ne želim da kažem da smo mi u pravu. Pobogu, ne. Koliko puta sam očajnički želela da prestanem da razmišljam o nekome i da se vratim svom poslu, ali nisam mogla. Kada vam jednom udu u glavu, oni ostaju tamo prilično dugo, sve dok vas ne ostave ili dok vi ne uspete da ih prebolite. Iskreno, mislim da čitav taj proces iznuruje i baš zbog toga, dok sedim u taksiju i razgovaram sa Žil. dajem sebi reč da ovog puta to neću sebi da dozvolim. Dosta sam razmišljala o njemu, sećala ga se, analizirala ga. „Žil, moram da prekinem”, kažem. „Zašto? Kuda ćeš?” „Idem kući, hoću što pre da uletim u kadu, a sad sam u taksiju i ne mogu da govorim.” „Dobro. Zvaćeš me kasnije?” „Aha. Bićeš kod kuće?” „Aha.” Čim sam stigla kući uletela sam u kadu. I dok ležim tamo, u peni za kupanje sa mirisom lavande, podsećam sebe da ne smem da razmišljam o Niku, ali ipak razmišljam, ako razmišljam samo malo, to nije tako strašno, pa dajem sebi tačno tri minuta da razmišljam o Niku i posle toga ću morati da prestanem. Makar do sutra. Pošto su istekla tri minuta uzimam knjigu i počinjem da čitam, i svaki put kad osetim kako Nik preti da mi se vrati u misli (a to se dešava na svakoj drugoj strani) ja ga izguram napolje i na kraju sam se toliko unela u knjigu da sam stvarno i zaboravila na njega, a kada se Žil javila nešto kasnije, već sam usred nekog dobrog filma, a mislim da ćete se složiti da je to savršeno dobar razlog da odbijete da razgovarale sa najboljom prijateljicom, jer nedeljom uveče uglavnom puštaju gluposti na televiziji, a kad je došlo vreme da odem u krevet već sam toliko umorna da ne bih imala snage da razmišljam o Niku. čak ni da to hoću. Ali neću. Ako vas baš zanima.


43

8

Sal se javlja već sledećeg dana u vezi sa intervjuom i, budući da ja još uvek lebdim u postorgazmičkom blaženstvu, odlučujem da danas budem velikodušna, pa pokušam da proguram Amandu Bejker kod Sal. „Koja Amanda?” „Pa znaš je, Sal”, kažem. „Voditeljka, radi priloge o šou-biznisu u emisiji Pauza za doručak.” „Plavuša, izuzetno lepa.” Već mi je jasno da gubim bitku. „Nemam pojma. Ne sećam se.” „Ah. Pa dobro, onda pretpostavljam da nisi zainteresovana da napišeš članak o njoj.” „Hajde. Libi, znaš i sama da ne pišem članke o ljudima za koje niko nije čuo.” „Dobro”, uzdišem. „Znam. Nego, kako je tvoja velika ljubav?” I naravno, ona počne da govori sanjalačkim glasom. „Divan je”, kaže. „Stvarno, Libi, potpuno je drugačiji od ostalih.” „Kojih ostalih?” pitam, jer ruku na srce Sal nikada ranije nije govorila o muškarcima. „Od svih.” „Kada si poslednji put bila u vezi s nekim?” pitam onako, iz radoznalosti. „Ima tome već mnogo godina”, kaže. „Ali tek sada shvatam da nikad ranije nisam imala ozbiljnu vezu. Sve su to bile samo avanture. Uglavnom sa oženjenim muškarcima. Prokletnici.” Na ovo obe prasnemo u smeh. „Šta radiš posle posla?” pita. i jasno mi je, po njenom glasu, da očajnički želi da razgovara o Polu. želi da mi ispriča najsilnije detalje o njemu i. premda znam da ću umreti od dosade, nikad se ne zna. možda ću nešto saznati o Niku, a ionako nemam nikakve planove za večeras, sem ako u planove ne računate gledanje serije na televiziji. Dogovorimo se da se nađemo u sedam sati u kafiću „Paradizo”. koji se nalazi tačno na pola puta između moje kuće i kancelarije. To popodne sam uspela da završim gomilu posla. Ne skidam se sa telefona i uspevam da nagovorim dva novinara da napišu članke o Rili Roberts, a pored toga uspevam da organizujem promociju serije Šona Mura. Sve u svemu, uspešan dan, a najbolje od svega je to što skoro uopšte ne razmišljam o Niku, setim ga se samo onda kad odlučim da čestitam samoj sebi na tome što skoro uopšte nisam razmišljala o njemu, ako razumete šta hoću da kažem. I jedva čekam da vidim Sal. Tačno je da se nas dve retko viđamo, ali uvek nam je dobro kad smo zajedno, uvek imamo o čemu da razgovaramo - možda zato što su moj i njen život toliko različiti da uvek možemo da naučimo nešto jedna od druge Zaista mi je drago što je upoznala Pola. Oduvek sam smatrala da bi Sal bila savršena kao supruga i majka jer, iako je samo godinu dana starija od mene u njoj ima nečeg užasno toplog i materinskog i nikada mi nije bilo jasno kako to da je toliko dugo bila sama. Muškarci su se uvek lepili za nju, ali bi se vrlo brzo razbežali, možda ih plaši baš taj njen izraženi materinski instinkt. A njoj je potrebno da bude u vezi, više nego ikom koga poznajem. Za ime boga, ona svake godine kuva džem, zar bi iko mogao tome da odoli? Već je bila tamo kad sam stigla u „Paradizo”, sedi za stolom u uglu. kraj bara, i čim sam joj prišla snažno me grli i ljubi me u obraz. „Umirem od gladi”, kaže. „Hoćeš da rezervišemo sto za kasnije u restoranu'“ „Važi”, kažem. „pozvaću kelnera”. zato što sam već na nogama i čim sam se okrenula ona me poziva natrag. „Rezerviši sto za troje”, kaže. „Nik će nam se pridružiti kasnije, nadam se da nemaš ništa protiv.”


44

„Ah”, pomalo sam zbunjena, ne znam da li Sal zna za nas i ne znam zašto mi se nije javio, niti znam da li sam uzbuđena što ću ga videti ili nervozna i da li treba da kažem Sal i kako ću se ponašati kad on stigne, ali, jebiga. večeras ću videti Nika! Na povratku uzimam piće i sedam za sto, držim jedno oko na vratima kako bih videla Nika kad ude i Sal počinje da mi priča o Polu. „On je tako pažljiv”, kaže. „Stalno mi kupuje neke sitne poklone.” Pruža ruku i pokazuje mi prelepu srebrnu narukvicu. Ja iz čiste pristojnosti izrazim divljenje i, iako je zaista slušam, osećam kako očajnički želim da razgovaram o Niku, da joj kažem za njega, ali iz nekog razloga ne znam kako da počnem. „Da li misliš da je on 'onaj pravi'?” pitam ono što uvek pitam svoje prijateljice kada počnu da se viđaju sa nekim, ne toliko zbog toga što me zaista zanima odgovor, već zato što želim da znam kako one to mogu da znaju i pitam se da li ću i ja jednog dana to znati. Žil me smatra idealistom, kaže da još uvek imam te glupave romantične ideje o tome kako će me neko oboriti s nogu i kako ću ja istog trenutka prepoznali čoveka za koga ću se udati i verujem da je u pravu. Možda je stvar u tome što nikada zapravo nisam imala dugu vezu, ali uvek sam smatrala da će se sve to odvijati veoma brzo, da ću upoznati nekog, da ćemo se zaljubiti i da će nam već na prvom sastanku biti jasno da smo stvoreni jedno za drugo. Nisam sigurna kako ću to znati, ali sam ubeđena da ću znati. Jedini problem je u tome, a Žil to stalno napominje, što ja svaki put baš to mislim. Čim upoznam novog muškarca zovem Žil i kažem joj tla je ovog puta drukčije, da je on ovog puta drukčiji, pa iako mi se i dalje javljaju iste misli trudim se da joj to više ne govorim, jer će ona samo početi da se smeje i reći će mi kako je upravo doživela dežavi. Žil uopšte ne veruje da je moguće odmah prepoznati čoveka za koga ćeš se udati. Ona je jedina osoba koju znam da tako misli. Svi drugi sa kojima sam razgovarala - a verujte mi, razgovarala sam sigurno sa pola Londona - kažu da su odmah znali. Žil se Džejmi uopšte nije dopao na njihovom prvom sastanku. Sećam se kao da je bilo juče. Upoznala ga je na žurci i u pijanom magnovenju dala mu je svoj broj telefona i istog momenta je potpuno zaboravila na njega. On joj se javio dve nedelje kasnije (dve nedelje! Možete li da zamislite kako bi izgledalo da joj se on dopao i da je morala da čeka čitave dve nedelje da joj se javi!), a ona nije imala pojma ko je on. Nije mogla da ga se seti čak ni kad joj je objasnio gde su se upoznali, ali je pristala da izađu na večeru, jer je htela da proveri da li ga je zaista ranije upoznala. Nije ga prepoznala čak ni kada ga je ponovo videla, a to ju je jako iznenadilo, jer je on bio tako đavolski zgodan, nije mogla da poveruje da je uspela da zaboravi takvo lice. Ali to što je neko zgodan ne znači i da je pravi čovek za nju, a Džejmi je (u međuvremenu sam čula i njegovu stranu priče) bio toliko nervozan da se ponašao kao totalni idiot. Čitavo je veče govorio samo o sebi i pio je toliko mnogo da je završio sa licem u tanjiru sa voćnom salatom. Žil je bila zgađena. Otišla je i nije odgovarala na njegove pozive, niti je prihvatila njegovo izvinjenje. Tek kada se jednoga dana pojavio u njenoj kancelariji sa ogromnim buketom cveća i postiđenim izrazom na licu, odlučila je da mu pruži drugu šansu, ali joj nikad, nijedne sekunde, nije prošlo kroz glavu da bi se mogla udati za njega. I baš zato je sve ovo što se dešava sa Nikom tako osvežavajuće, jer znam, bez ikakve sumnje, da nas dvoje nismo jedno za drugo, i u normalnim okolnostima ne bih se upuštala u vezu sa nekim ako ne bih pomislila da tu postoji potencijal za vezu, ali sada mi je samo potrebno da se zabavim. „Mislim da bi stvarno mogao da bude”, Sal odgovara na moje pitanje. „Nikada to ranije nisam osetila prema nekome.” „Stvarno?” Meni je to toliko strano da sam fascinirana. „Nikada ranije nisi pomislila da je to neko za koga ćeš se udati?” „Pobogu, ne!” smeje se. ,,A da si ih upoznala, shvatila bi zašto. Ma, jok, čak su i oni muškarci sa kojima sam se zabavljala u ranim dvadesetim bili obični samoljubivi bilmezi. U tome i jeste razlika, nikad niko nije bio tako pažljiv prema meni, a pre nego što sam upoznala Pola nisam ni


45

znala da tako nešto uopšte postoji. Mislim da je sve ovo tako drukčije pre svega zato što smo nas dvoje dugo bili prijatelji i što sam uvek razmišljala o Polu kao o dobrom prijatelju.” „Pa, kako se to dogodilo?” „Jedno vreme se nismo viđali, a onda mi se javio, bila mu je potrebna pomoć za priču na kojoj je radio i dogovorili smo se da odemo negde na piće. Nije mi padalo na pamet da se trudim kako bih ostavila utisak, jer, za ime boga, to je bio Pol, a onda smo se sreli i proveli se fenomenalno i na kraju večeri shvatila sam da osećam kako struji neki čudan fluid medu nama.” „Da li ste vodili ljubav?” Sal prasnu u smeh. „Šališ se! Nismo se čak ni poljubili, iako sam ja to želela, a bilo mi je jasno da je i on želeo, ali sve je bilo tako zbunjujuće.” „I šta se onda dogodilo?” „Javio mi se sledećeg dana da mi se zahvali na divnoj večeri, a to je zapravo bilo neobično, jer sam u prošlosti uvek ja bila ta koja se javljala da se zahvalim muškarcu na divnoj večeri, što je zapravo uvek bio samo izgovor da mu se uopšte javim. A onda me je ponovo pozvao da se vidimo i te večeri se nešto zaista dogodilo, i to je kraj priče. „A najčudnije od svega je to što sve izgleda tako ispravno, pa verujem da su u pravu oni koji kažu da čovek nikad ne zna da je to ono pravo, sve dok ne postane ono pravo, iako se bojim da to izgovorim glasno, za slučaj da se ispostavi da je on nekakav bizgov. ali iz nekog razloga osećam da se to neće dogoditi.” „I znaš šta?” nastavlja, dok ja odmahujem glavom u čudu. „Nikad ranije nisam bila sa nekim ko se brinuo o meni. a to je ono što mi najviše prija. Ranije sam uvek ja bila ta koja je kuvala za njih, čistila za njih. verovatno radila suviše mnogo toga za njih, a sada je Pol taj koji hoće sve da učini za mene.” „I ti uživaš u tome?” pitam i zlobno se osmehnem. Sal mi uzvraća osmeh. „Obožavam to. Pa dobro, Libi, dosta o meni. Šta je s tobom? Tvoj ljubavni život je uvek bio neverovatno uzbudljiv. Ko je sada aktuelan?” „Pa, kad smo već kod toga”, taman sam rešila da joj kažem kada se otvaraju ulazna vrata i u restoran ulazi Nik. Sal primećuje kako gledam preko njenog ramena i osvrće se. „Nik!” Ustaje i maše mu i on nam prilazi. „Moja najdraža crvenokosa prijateljica”, kaže on i snažno je grli, a ja sam odjednom potpuno zbunjena i nemam pojma šta, do đavola, da kažem. Zatim se okreće ka meni i istog trenutka osetim uzbuđenje u donjem stomaku, a on se osmehne i kaže: „Moja omiljena brineta”, zatim i mene zagrli, pa odlazi do bara da nam donese novu turu pića. „Nadam se da ti ne smeta što sam pozvala Nika”, šapne mi Sal pošto je on otišao. „Jutros smo se čuli telefonom i rekla sam mu da treba da se nađem s tobom, a onda me je pitao da li može i on da dođe i nisam imala srca da ga odbijem.” Samo što nisam poskočila od radosti. „Ne, u redu je”, kažem. „Uopšte mi ne smeta.” „Stvarno je čudno”, nastavlja da šapuće. „Nekada mi se baš sviđao, a sada čak ne mislim ni da je tako zgodan, mora da sam zaljubljena.” „Biće da jesi”, ne znam šta drugo da joj kažem, a Nik bira baš taj trenutak da privuče stolicu i sedne između nas. „Pa”, kaže Sal. „Upravo smo počele da razgovaramo o Libinom ljubavnom životu.” „Stvarno?” kaže Nik. očito uživa u tome. „I šta si saznala?” „Tek što je počela da priča o svom najnovijem muškarcu. Ne. ne moraš ništa da mi kažeš, svuda po licu ti piše da se viđaš sa nekim. Bogami, ti si zaljubljena.” Jebote. Ne mogu da se suzdržim, osećam kako mi krv udara u glavu i znam da su mi obrazi pocrveneli.


46

„E sada sam potpuno sigurna da si zaljubljena”, smeje se. a ja mislim, jebo te bog. zaveži već jednom. „E to”, kaže Nik, „moram da čujem.” „Nisam zaljubljena”, kažem razdraženo. „Definitivno nisam.” „Nastavi”, kaže Nik koji me potom nežno gurne, te nastavi da sedi i da se pravi lud. „Reci nam. Znaš i sama da želiš da nam kažeš.” „Nik je odličan savetodavac kad su u pitanju ljubavni problemi, zar ne, Nik?” Sal nastavlja da me ukopava sve dublje i dublje u zemlju. Nik samo klima glavom i osmehuje se i jasno mi je koliko uživa u svemu tome. „Hajde, Libi, ne liči na tebe da se snebivaš.” „Sal, stvarno nemam šta da li kažem.” „Ne verujem ti”, kaže Nik i ja ga šutnem ispod stola. „Jao”, vrisne Sal. „Šta ti je?” „O, bože, izvini”, kažem, a Nik se zavaljuje u stolicu i počinje da se valja od smeha. „O čemu se ovde radi?” Sal je već potpuno zbunjena. „Klasika”, Nik se i dalje grohotom smeje. „Dobro. Izvini. Kadi se o tome da smo Libi i ja...” I tu zastane. Nastavi, kažem u sebi. Šta smo mi? Izlazimo? Viđamo se? Spavamo zajedno? Šta? „Libi i ja...” ponavlja, a onda ponovo zastane. „Libi i ti ste šta?” pita Sal. Ubeđena sam da joj je već savršeno jasno šta on pokušava da kaže i da prosto uživa što je dobila priliku da mu se osveti. „Pa znaš. mi smo...” Nik spušta glavu i podiže obrve. „Ne znam”, kaže. „Šta ste vi?” I onda više ne može da se suzdrži pa prasne u smeh. „O, bože”, uzvikne. „Osećam se kao potpuni idiot.” ,.U redu je”, kažem. „Trebalo je ranije da ti kažem.” „Pa da, naravno da je trebalo”, odgovara. „Zašto nisi?” „Nisam znala kako”, pravdam se, ali istina je da nisam želela. „Dakle, istina je da se one večeri nešto dogodilo?” pita sa osmehom. „Pa dobro, jeste”, kaže Nik, a zatim mi stavlja ruku preko ramena i glasno me ljubi u obraz. „O, ne. Nemojte samo da počnete da se žvalavite preda mnom.” „Izvini”, kaže Nik i povlači ruku. „Imam utisak da ne mogu da se odvojim od nje.” Ja samo sedim i smejem se. I smejem se. I smejem se. U tom trenutku prilazi nam kelnerica da nas obavesti da je sto u restoranu slobodan, pa svo troje ustajemo i prelazimo u salu za ručavanje. Sal ulazi prva, onda ja, a za mnom Nik koji me grabi oko struka dok ulazimo, priljubi glavu uz moj vrat i šapuće: „Večeras izgledaš fantastično”, a meni se usne razvuku od uveta do uveta i ja sa ogromnim osmehom sedam za sto. Na kraju smo proveli jedno zaista prijatno veče. Lepo mi je kad sam s Nikom i Sal. Prija mi to što se Nik slaže sa mojim prijateljima, iako je Sal njegova prijateljica isto koliko i moja. možda čak i više od toga. A najviše od svega mi prija to što me veći deo večeri drži za ruku ispod stola, što ga fascinira apsolutno sve što ja kažem, čak i kad ne kažem ništa posebno fascinantno i što čini sve da se ja večeras osećam posebno. Malo razgovaramo o poslu, zatim o ljudima koje poznajemo, a onda počinjemo da razmenjujemo priče. Počinjemo sa pričama o pijanstvu - takmičimo se ko je preživro najžešće pijanstvo i Nik, naravno, izlazi kao pobednik. Zatim prelazimo na priče o pijanstvu i vožnji kolima, pa o iskustvima sa policijom, što me je ponukalo da otkrijem da sam jednom upoznala momka koji me je pozvao da izađemo, a onda se pojavio na vratima kuće mojih roditelja u kompletnoj policijskoj uniformi. Mislim da sam ovde ja bila pobednik. Prelazimo na priče o najstrašnijim iskustvima zabavljanja. Valjamo se od smeha kad nam je Sal ispričala kako se jednom javila na oglas u Usamljenim srcima u kome su greškom bile


47

zamenjene fotografije. Ugledala je fotografiju visokog i kršnog momka i odmah se zaljubila, a onda je upoznala čoveka i shvatila da je on za glavu niži od nje, da je debeo i ćelav. „Biće da je mislio da neću primetiti”, govori kroz smeh, a Nik i ja, svako za svoj račun, pokušavamo da se setimo podjednako zanimljive priče. Nik ima sjajnu priču o vrebanju i uhođenju. U pitanju je prelepa plavuša (naravno, zar bi moglo biti drukčije) koju je pokupio u jednom baru. Nekoliko puta su izašli zajedno, posle čega je shvatio da ona nije preterano zanimljiva, zapravo da je jedna obična glupava plavuša, klasičan tip foto-modela, pa je raskinuo s njom. Ona je onda počela da ga maltretira telefonskim pozivima, pojavljivala se svakog dana u njegovom slanu, pisala mu pisma u kojima mu je pričala o planovima za njihovo venčanje, i napokon se pojavila sa ogromnim kuhinjskim nožem i rekla da, ako ona ne može da ga ima, niko drugi ga neće imati. Sal i ja smo zinule u čudu. „To je užasno”, kažem. „I šta si uradio?” „Pokušao sam da joj izbijeni pištolj iz ruku, ali nisam mogao, a na kraju se pojavio i policajac i ona je i njega uzela kao taoca. Na kraju ga je upucala i čitava kuća je bila opkoljena policajcima. Odveli su je u ludnicu.” Nik tužno klima glavom. „Čekaj malo”, kažem. „Rekao si da je imala nož, a ne pištolj.” „Jesam li? Sranje.” Nik sleže ramenima. „Ali, morate da priznate da je priča ipak bila dobra.” „Hoćeš da kažeš da si je izmislio?” Sal je zbunjena. „Ne baš”, kaže. „To se zaista i dogodilo, ali ne meni, nego Miku iz Bruksajd TV serije.” „Mik”. uzviknem i prasnem u smeh. „Ti si nepopravljiv.” A kada smo popili kafu, Sal je počela da zeva, pa smo uzeli račun i krenuli. Čak i ne pokušavam da pitam Nika da li planira da provede noć kod mene. jer oboje znamo da će to učiniti, pa kada je Sal na rastanku upitala Nika da li hoće da ga poveze do stanice metroa, on odgovara da nema potrebe i Sal se ponovo sva zbuni. I tako se rastajemo i odlazimo do mog stana. Čim smo ušli nastaje pomalo neugodna situacija, jer je Nik primetio crveno svetio kako treperi na mojoj telefonskoj sekretarici koje mi daje na znanje da imam četiri poruke. Mogla bih odmah da ih preslušam, ali neću, i pre nego što donesete pogrešan zaključak, to nije zato što bi jedna od njih možda mogla da bude od nekog drugog muškarca, nego zbog Žil. Sigurna sam da je ostavila poruku lipa: „Gde si? Nadam se da se nećete kresati čitavu noć?'', ili: „Nadam se da ćeš ujutru moći normalno da hodaš”, ili: „Kako je velika ljubav tvog života?”, a ja bih umrla, jednostavno bih umrla kada bi Nik to čuo. „Imaš poruke”, kaže i seda. „Vidim”, odgovaram ležerno. „Sigurno mama ili Žil. Ko god da je, kasno je da ih zovem. Preslušaću ih sutra.” Nik ustaje i počinje da mi ljubi vrat. „Nadam se da to nisu pozivi od nekog visokog, markantnog, nepoznatog udvarača.” „Kako da ne!” smejem se, a onda se naglo uozbiljim. „Nik”, kažem, a on shvata po mom glasu da želim da mu saopštim nešto važno, pa se odvaja od mene i kaže: „Uf, uf, nisam valjda bio nevaljao? Nadam se da nisam negde zgrešio? Šta sam uradio?” „Ništa”, smejem se. „Samo hoću da znaš da dok spavam s tobom sigurno neću spavati ni sa kim drugim.'' On klima glavom, ozbiljan je, razmišlja o tome. „Prihvatam to”, kaže. ,.a i ja osećam isto. Znam da ovo medu nama nije ozbiljno, ali slažem se da sve dok spavamo zajedno nećemo spavali ni sa kim drugim. Jedno bih hteo da dodam, ako se iko od nas nade u iskušenju, ako upozna nekog drugog, treba da razgovaramo o tome, da budemo iskreni jedno prema drugom.” „Odlično”, kažem i ljubim ga. ali dok to izgovaram hvatam sebe kako se nadam da mi on to nikada neće reći i da ću, ako iko od nas upozna nekog drugog, to ipak biti ja. Nadam se da ne očekujem previše.


48

9

Kako mogu da odbijem Žilin poziv na večeru kada Nik sedi kraj mene, u mom stanu, i čuje svaku reč? A znam da čuje, jer se kezi kao idiot i klima glavom i ne radi se o tome da ne želim da idem, već jednostavno ne znam kako će se Nik uklopiti sa mojim prijateljima, posebno pošto sam pre neku noć imala prilike da upoznam njegove prijatelje. Iako moram da kažem da će moji prijatelji biti neuporedivo prijatniji prema njemu nego što su njegovi bili prema meni. Gospode bože, osećam se kao da su me samleli u vodenici i to veče nije baš najbolje uspelo, ali ne mojom krivicom. Bila je to, blago rečeno, prava noćna mora. Trebalo je da se nađemo Nik i ja sami, a onda, kad smo se sreli, rekao je da se dogovorio da se nade još sa nekim prijateljima i pitao me da li mi to smeta, a ja sam slagala i rekla da mi ne smeta. A donekle sam bila radoznala da upoznam njegove prijatelje, jer iako poznajem Sal, ne poznajem nikog drugog i zanimalo me je da saznam ko su ti ljudi, kako izgledaju. Pridružili smo im se u pabu (naravno, gde bi drugo?) i čim smo ušli unutra znala sam. po tome kako je izgledao pab, da se to veče neću dobro provesti. Postoje pabovi koji izgledaju sasvim pristojno i oni drugi koji ne izgledaju lako. Ne razumete O čemu govorim? Dobro. Ja ne volim pabove, mislim da sam vam to već rekla, ali ponekad odlazim u njih. Volim one koji izgledaju kao seoski pabovi usred Londona (kao na primer „Klifton”), pabove koji pretenduju da su nešto drugo (“Lensdaun”. koji sada više liči na restoran), ili pabove koji su potpuno preuređeni i čisti, svetli i elegantni (“Kvins”) Pabovi u koje ne zalazim su pravi pabovi. Oni staromodni. Mračne, štrokave, zagušljive rupe u kojima piće služe silikonske plavuše, gde sumnjivi tipovi sede za barovima i obavljaju neke prljave poslove. Mogla bih da pomenem neka imena, ali ne želim da unapred odbijem potencijalne klijente, ali sigurna sam da ljudi koji izlaze u takve pabove znaju tačno o čemu govorim. Ovo je bio baš takav pab, samo još mračniji, još štrokaviji i još zagušljiviji od onih ogavnih pabova koji postoje u mom sećanju. Kroz oblake dima videla sam grupu ljudi kako sedi za stolom, i svi su zaćutali kad smo ušli, mahnuli su Niku, a mene pogledali sasvim nezainteresovano. Mislim da sam se bila obukla sasvim prikladno za tu priliku, na sebi sam imala svoju klasičnu uniformu koju su činile patike, farmerke i šljampava majica. Dobro, majicu sam kupila kod „Niko! Fari”, pa šta? To je za mene sportska odeća. I da, nosila sam nakit, ali srebrni nakit, i šta ako sam ga kupila kod „Dini Hol”? Samo oni koji odlaze tamo mogli bi da ga prepoznaju. Žene koje su sedele to veče u pabu sigurno ne kupuju na takvim mestima, i čim smo se pogledali bilo nam je jasno da se nećemo slagati. Svi ti ljudi nagomilani oko malecnog stola u pabu izgledali su kao večiti studenti. Ako ništa drugo, pomislila sam zlobno dok sam ih odmeravala na isti način na koji su oni odmeravali mene, ako ništa drugo moje farmerke su čiste. Nijedna žena za stolom nije bila našminkana, i premda ja nisam stavila mnogo šminke - dobro, stavila sam malo. ali sam se potrudila da izgledam kao da uopšte nemam šminku - videla sam kako su se zagledale u moj karmin i došlo mi je da pobegnem što dalje od njih. A njihova odeća! Pobogu, odeća! Žene su izgledale kao socijalisti trećeg sveta - prljave farmerke i šljampave, bezoblične majice sa tu i lamo ponekom rupom i. da, najozbiljnije, sa ponekom flekorn. A kad smo već kod toga, muškarci su bili obučeni identično.


49

Isuse, pomislila sam dok sam im prilazila, znam da mi se niko od njih neće dopasti, ali odlučila sam da budem šarmantna i ljubazna i da im se dopadnem, jer oni su ipak Nikovi prijatelji, pa bi zato trebalo malo da se potrudim. „Ovo je Džoana”, kaže Nik i pokaže na prljavu plavušu koja me podozrivo gleda. „Drago mi je”, kažem i pružam joj ruku. Ona začuđeno pogleda osobu do sebe, a onda mi oklevajući i sa kezom na licu pruža svoju izuzetno mlitavu ruku, nekako je neodređeno cimne levo-desno, i zatim je povuče. „Ovo je Pit.” Pokušala sam da ga pozdravim na isti način, ali Pitu uopšte nije padalo na pamet da mi pruži ruku, samo me je pogledao preko krigle koju je držao u ruci i rekao: „Kako „Dobro, hvala”, kažem. „Kako si ti?” Ništa nije odgovorio. Samo se iskezio. „Rog, Sem, Kris, Irvas.” „Molim?” „To mi je ime”, rekao je Irvas. „Imaš nešto protiv?” Nik je otišao do bara da donese svakome po piće, a ja sam primetila, ne bez gađenja, da su sve žene pile pivo iz krigli, ali to ne znači da ću i ja morati da učinim isto. Jebote, nema šanse. I tako sam stajala tamo zbunjeno čekajući da mi neko od muškaraca ponudi stolicu, ali to nikom nije palo na pamet, samo su nastavili da razgovaraju o Toniju Bleru i o „prokletim novim laburistima”, i ja sam samo stajala tamo kao idiot i priželjkivala da me zemlja što pre proguta. Napokon sam prišla susednom stolu i pitala ih da li je slobodna jedna stolica i oni su klimnuli glavom, pa sam sela kraj Dzoane i pokušala da zapodenem prijateljski razgovor. „Divna li je majica”, kažem ono što očigledno ne mislim, jer je najbolji način da se sprijateljite sa nekim to da mu date što više komplimenata. „Gde si je kupila'.'” „U 'Kamden Loku'”. rekla je i okrenula se sa zgađenim izrazom na licu. „Dakle, ti si Libi”, oglasio se Rog i za trenutak mi je laknulo, jer je napokon neko odlučio da razgovara sa mnom, da bude ljubazan prema meni. „Čuli smo mnogo o tebi.” „Ah”, rekla sam i ljubazno se osmehnula. „Sve lepo, nadam se?” On je samo slegnuo ramenima. „Čime se baviš, Rog?” pitala sam oprezno i namerno se potrudila da upotrebim njegovo ime u rečenici, jer sam negde pročitala da je mnogo lakše da zadobiješ nečiju naklonost ako što češće izgovaraš njegovo ime. Nekoliko sekundi je samo gledao u mene, a onda je slegnuo ramenima. „Ničim.” „Ah”, nisam mogla da smislim šta da kažem posle toga. „Pa”, nastavila sam, „čime bi želeo da se baviš?” Ponovo je slegnuo ramenima. „Ničim.” „Nemoj da lažeš”, uzviknula je Džoana i okrenula se ka meni. „On je slikar.” „Stvarno? Koja vrsta slikarstva?” „Apstraktno.” Do đavola, ovo je izgubljena bitka. „Ti se baviš PR-om, zar ne?” upitala je Kris, žena sa muškim nadimkom. Zahvalno sam klimnula glavom. „Zar ti se ne čini da je to potpuno uzaludan posao?” upitala me je agresivno. „Mislim, tvoj posao nikome ne pomaže, samo titraš i podilaziš nekakvim glupavim slavnim ličnostima.” „Ja zapravo uživam u tom poslu”, odgovorila sam resko. „Zašto, čime se ti baviš?” „Radim za 'Grinpis'“. rekla je. „Ne bih mogla da podnesem da radim to Što ti radiš. Makar znam da svojim poslom činim neko dobro za čovečanstvo.” „Kakvo dobro? Spašavaš kitove?” upitala sam nevino. Ona se ljutilo okrenula ka meni. „Ne ja lično, ali sam organizovala takve akcije.” Usledila je tišina i svi su se zagledah u svoje krigle, ali sigurna sam da je Kris pogledala u Pila i zakolutala očima, i samo sam sedela lamo i osećala se jadno, jer sam znala da se lo odnosilo na mene.


50

„Stanuješ u ovom kraju?” upitala je Džoana. jedina među njima koja je izgledala normalno. Ne bih išla lako daleko da kažem da je ljubazna ili prijatna, samo normalna. Odmahnula sam glavom. „Stanujem u Ledbrouk Grovu.” „Stvarno?” uzviknula je. „Imam prijatelje koji tamo stanuju. Imaju ogroman stan. Živiš kao podstanar?” „Ne. imam svoj stan”, rekla sam ponosito. „Ah”, rekla je. „Kako si to uspela'.'“ ; „Štedela sam godinama za avans”, slagala sam, jer da sam rekla istinu, da sam rekla da su mi roditelji pomogli, sigurna sam da bi svi počeli da sikću i da me pljuju. „Mora da si puna para”, rekla je i svi su pogledali u mene iščekujući odgovor. „Ne baš”, pokušala sam da se nasmejem. „Samo se trudim da budem pažljiva s novcem.” „I ja bih volela da imam novac s kojim bih mogla da postupam pažljivo”, rekla je ona. „Da li si zaposlena?” „Ma, jok.” Odmahnula je glavom. „Živim od socijalne pomoći.” Nisam znala šta dalje da kažem, jer nisam htela da ponovim grešku i da je pitam šta bi radila kad ne bi primala socijalnu pomoć. „Pa”, napokon je progovorio Irvas. „Razgovarali smo o politici novih laburista. Šta ti misliš o njima?” „Mislim da su oni gomila prevaranata”, rekla sam odlučno. „Stvarno?” rekao je Irvas. „Čak i Bler?” Sranje. Šta sad da kažem? Ja mislim da je Toni Bler jedan sasvim simpatičan čovek. ali imam osećaj da to nije ono što treba da kažem. „Posebno Bler”. rekla sam i, hvala bogu, svi su počeli da klimaju glavom. Imala sam utisak kao da sam položila nekakav ispit. Ali to nije trajalo dugo, pa sam nastavila da sedim u tišini moleći boga da me ponovo ne pitaju za mišljenje, dok su oni nastavili da razgovaraju o politici. Nik se vratio, spustio ruku preko mog ramena i šapnuo: „Izvini, bila je užasna gužva za šankom. Jesi li dobro?” Šta je trebalo da mu kažem? Da mi se njegovi prijatelji gade? Da su nepristojni i odvratni? Da bih radije sedela u svom stanu i vrtela palčevima nego u ovom užasnom pabu sa ovim užasnim ljudima? Nisam znala šta da mu kažem, pa sam samo klimnula glavom i Nik je pomislio da je sa mnom sve u redu i tako smo nastavili da sedimo. Čitavo veče nisam progovorila ni reč, a to uopšte nije bio problem, jer ionako niko nije obraćao pažnju na mene. Nik je pokušavao da me uvuče u razgovor, ali oni nisu prestajali da pričaju o politici i ja sam se samo pitala šta uopšte tražim tu. I svaki put kad me je Nik pitao da li sam dobro, odgovorila bih da jesam, iako to očigledno nije bila istina zato što sam sve vreme ćutala. Vidite, to i jeste problem. Ljudi uvek misle da ja imam ogromno samopouzdanje, jer kad sam u društvu ljudi koje poznajem ili sa kojima se osećam prijatno, ja se osećam savršeno dobro, ali ako me stavite medu ovakve ljude, neljubazne i agresivne, ja se jednostavno zatvorim. Negde oko deset sati više nisam mogla da izdržim. „Nik”, šapnula sam. „Boli me glava. Šta misliš o tome da krenemo?” Nik me je začuđeno pogledao, jer je već duže vreme bio u centru pažnje i očigledno se ludo provodio. „Nema problema”, rekao je. „Zašto mi ranije nisi rekla?” „Mislila sam da će proći”, slagala sam, a zatim sam ustala od stola. „Bilo mi je drago što smo se upoznali”, ponovo sam slagala, i čim smo izašli napolje osetila sam ogromno olakšanje. „Nisu ti se nimalo dopali, zar ne?” pitao je Nik. „Stvarno mi je žao”, rekla sam. „Sigurna sam da su svi oni zanimljivi ljudi, ali niko od njih nije bio ljubazan prema meni i nije mi bilo ni najmanje prijatno'


51

„Pobogu, stvarno mi je žao”, rekao je i zagrlio me. „Baš sam ispao glup. Uvek podrazumevam da će se svi ljudi koji se meni dopadaju osećati prijatno jedni sa drugima, i znam da se oni često ponašaju čudno kad dođe neko nepoznat, ali nisam očekivao da će biti tako nepristojni. Trebalo je odavno da krenemo.” „U redu je.” Spustila sam glavu na njegovo rame dok smo hodali niz ulicu. „Možemo li da ostanemo kod mene večeras?” Nik je klimnuo glavom i shvatila sam da nije bilo potrebe da mu objašnjavam da mi je, pošto sam se čitavo veče osećala odvratno, potrebno da se vratim u svoj stan, da budem okružena svojim stvarima, da spavam u svom krevetu i da se osećam bezbedno, prijatno i opušteno. I baš u tom trenutku javila se Žil. „Ćao, lutko”, kaže. „Džejmi i ja smo pozvali nekoliko prijatelja na večeru sledeće nedelje, pa sam htela da ti predložim da i ti pozoveš svog čuvenog Nika?” O, bože. Nik bi se okružen gomilom advokata osećao isto tako neprijatno kao ja u društvu ortodoksnih socijalista. Htela sam da je odbijem, ali Nik je u tom trenutku počeo žestoko da klima glavom, jer Žil govori toliko glasno da on može da čuje svaku njenu reč. „On baš sad sedi kraj mene”, upozoravam je. „I klima glavom, a to verovatno znači da pristaje.” „Sreda uveče, pola devet, sve opušteno.” „Važi”, kažem i vidim kako Nik blista, uzbuđen što će imati priliku da upozna moje prijatelje. „Dakle, napokon ću upoznati Žil”, kaže pošto sam spustila slušalicu. „Kakva je ona? Kakav je Džejmi? Ko su njihovi prijatelji?” I ja se smejem. jer on uvek uspe da me zasmeje. a zatim počinje da me golica, prokletnik. pa vrištim i molim ga da preslane, iako se u tom trenutku već potpuno histerično smejem, i on na sreću prestaje, jer da je to potrajalo samo nekoliko sekundi duže sigurno bih se upiškila u gaće. a zatim ponovo postaje sav ozbiljan i nežan, pa počinjemo da se ljubimo i premda nikada ranije nisam vodila ljubav na sofi sada mi to užasno prija i ja mu opraštam za tako usrano veče i za to što ima tako usrane prijatelje. U stvari, u ovom trenutku spremna sam da mu oprostim sve. Samo opušteno, rekla je Žil. To može da znači mnogo različitih stvari, ali ja znam da to ne znači farmerke i patike. Nik me nikada do sada nije video savršeno doteranu i ne znam šta će pomislili, ali iako znam da izgledam dobro u malo elegantnijoj odeći ne želim da pomisli kako nas dvoje živimo u dva različita sveta, budući da u tom slučaju ne bi imalo smisla da ostanemo zajedno. Iako je to istina. I ja to dobro znam, i znam da za nas dvoje nema budućnosti ali. a muka mi je što to moram da priznam, takođe znam da sam počela da mislim na njega mnogo više nego ranije i znam da se užasno radujem svaki put kad treba da ga vidim i znam. ili makar pretpostavljam, da postoji velika verovatnoća da sam se već zaglibila do guše. Ali odrasla sam, izaći ću na kraj s tim, i šta ako počinje da mi se sviđa malo više nego što sam planirala? Da li treba da raskinem s njim zato što mi se sviđa? Naravno da ne. Nastavićemo ovako, a to je možda samo prolazna faza, a možda ću se uskoro vratiti u stanje u kome sam nekada bila - hladna, sabrana, opuštena, slobodna. I premda su meni njegovi prijatelji bili odvratni, užasno sam nervozna zbog toga što on treba da upozna moje, jer tako očajnički želim da mu se dopadnu i da se on dopadne njima. Osećam se kao da mi je potreban njihov blagoslov, ali zar je moguće da im se ne dopadne, kada je lako prirodan i duhovit i sladak? O, bože. Videćcmo šta će biti. Evo, stojim nasred spavaće sobe, dogovorila sam se sa Nikom da ga pokupim pred slanicom metroa, posvuda leži razbacana odeća i, imajući u vidu da sam potpuno promenila svoj izgled otkako sam upoznala Nika, više ni sama ne znam šta se s čim slaže i premda želim da izgledam elegantno ne želim da izgledam staromodno elegantno, ako razumete šta hoću da kažem. Hoću da izgledam elegantno, opušteno i moderno, i napokon mislim da sam uspela.


52

Haljina boje kamilje kože, uz telo, skoro providna, „prada” sandale sa kaiševima i veoma visokom štiklom, dobro, to je možda malo preterano, ali osećam da u njima izgledam božanstveno, a večeras mi je zaista potrebno da mi nešto ulije samopouzdanje. Pažljivo se šminkam, tek toliko da mi oči i usne dođu do izražaja, i kad sam završila, udaljujem se jedan korak od ogledala, i znam da će ovo zvučati uobraženo, ali, blagi bože, izgledam fantastično, potpuno sam zaboravila da mogu tako da izgledam, i ni najmanje mi ne smeta to što jedva hodam u prokletim sandalama, važno je da izgledam savršeno. „Laku noć, Lajame”, vičem pobednički, a zatim uzimam tašnu i izlazim iz stana. „Dobro jutro, Petsi”, kažem, uskačem u auto i odlazim da pokupim Nika. A on se, bog ga blagoslovio, baš potrudio. Ne nosi svoje uobičajene farmerke i patike, već drap pantalone, elegantne braon cipele na šniranje i svetloplavu majicu koja mu savršeno ističe boju očiju, i izgleda veličanstveno. Gospode, pravo je čudo šta sve može da učini dobra garderoba, hvatam sebe da mi se sviđa više nego ikad ranije. „Izgledaš fantastično”, kažem čim je ušao u kola. „Odakle li sva ta odeća?” A onda samo što ne ispadnem iz kola kada sam videla ne samo to kako mu je lepa majica, vec kad sam na njoj ugledala dobro poznati znak polo igrača. „Nije valjda 'ralf loren!” uzviknem kad sam se povratila od šoka. i znam da je to glupo pitanje jer je očigledno da je to logo „Ralfa Lorena”. ali ovo mora da je lažnjak čim ga Nik nosi na sebi. „Da”, kaže, „jeste. Pa šta?” „Odakle ti.” „Majka mi je prošle godine kupila gomilu odeće, ali ja je nikad ne nosim' „Znam”, smejem se. „Nikad te nisam videla da nosiš takve stvari, ali. Nik, ti izgledaš odlično.” Takođe izgleda kao da se u tome oseća sasvim prijatno. Isuse, mogla bih da se udam za njega ako bi stalno izgledao ovako. Dobro, ne, verovatno ne bih. Nemojte me hvatati za reč, to sam rekla tek onako, kao metaforu. A zatim pogleda u mene i poče polako i otegnuto da zviždi. „Isuse”, kaže, gledajući u moju garderobu. „Izgledaš neverovatno.” „Neverovatno dobro ili neverovatno loše?” „Neverovatno seksi”, kaže i odmahuje glavom u neverici, zbog čega je moja sujeta toliko narasla da se bojim da će probiti krov kola. „Hajde da zaboravimo na večeru! Bolje da odemo kod mene i da se karamo do jutra.” Smejem se, ali kad sam ga pogledala shvatam da on to zaista i misli. „Nervozan si!” začuđena sam. „Ne, nisam”, odgovara. Nekako suviše brzo. „Jesi. Nik, zašto si nervozan?” „Nisam”, kaže pa zastane. „Dobro. Možda malo.” „Zašto?” „Zato što treba da se upoznam sa tvojim prijateljima, a Žil je tvoja najbolja prijateljica i voleo bih da ostavim dobar utisak na nju.” Baš je sladak. „Baš si sladak.” „Nemoj to da mi govoriš”, gunđa. „Mrzim kad mi neko to kaže.” „Izvini”, kažem, a onda se nagnem ka njemu i poljubim ga. „Ali stvarno si sladak.”


53

10

„Ali rekla si mi da praviš večeru i da si pozvala nekoliko prijatelja”, šapućem uzbuđeno i odvlačim Žil u stranu. „Nisi mi rekla da praviš žurku!” „Znaš kako je”, smeje se ona. „Trebalo je da nas bude samo šestoro, a onda smo pozvali još dvoje, a onda je jedan prijatelj telefonirao i pitao da li može da pozove još nekoga, i pre nego što smo shvatili šta se dešava najavilo nam se njih šesnaestoro. Uostalom, zašto ti to smeta?” „Ne smeta mi”, kažem i zaista, ne vidim u tome nikakav problem. Jednostavno sam nepripremljena, mislila sam da će biti lakše da im predstavim Nika u malo intimnijoj atmosferi, za večerom, ali kad malo bolje razmislim, možda ovo i nije tako loše. „Pa gde je on?” pita i gleda oko sebe. „Nik!” Okrećem se ka mestu gde Nik stoji i razgovara sa Džejmijem. „Dođi da upoznaš Žil.” Džejmi se osmehuje, pa pretpostavljam da mu je prijao razgovor, što god da je bila tema, pa mi prilazi zajedno sa Nikom i ljubi me u obraz. „Žil, Nik. Nik, Žil.” Nik pruža ruku veoma formalno i ja moram da se uzdržim da se ne nasmejem, jer to uopšte ne liči na njega, ali Žil se u svom stilu samo nasmeje i poljubi ga u obraz. „Dobrodošao na našu žurku”, kaže. „Drago mi je da smo te napokon upoznali.” „I meni”, kaže Nik već opuštenije. „Čuo sam toliko mnogo o tebi.” „Sigurna sam da sam ja čula o tebi mnogo više”, kaže ona i namigne mi. „Čuo sam i za Toma”, kaže i podiže malo persijsko mače koje mu se muva oko nogu. „Zdravo”, kaže Tomu milujući mu podbradak, od čega je mače počelo da prede kao traktor. „Pravi lepotan. zar ne?” „Pa, Nik”, kaže Žil. „primljen si. Svaki muškarac koji voli mačke položio je ispit kod mene.” „Ja imam dve mačke u kući svojih roditelja”, kaže. „Užasno mi nedostaju, a ne bi bilo fer da ih držim u svom slanu, jer nemam bašlu.” Začuđeno ga gledam, jer mi nikad nije palo na pamet da Nik voli mačke, ali najviše me iznenađuje to što on ne prestaje da me iznenađuje. Prvo odelo koje mu je kupila majka, a sada mačke. Pre svega, otkud to da njegova majka ima tako dobar ukus? Meni majka veoma retko kupuje odeću - a i to uglavnom kada odu negde na put - ali sve što mi je ikada kupila bilo je bez izuzetka odvratno. Ogromne, bezoblične pamučne majice koje kao da vrište: „Moja mama je letovala u Majorci i sve što mi je kupila bila je ova glupava majica.” Imam jedno desetak takvih, sakrivenih u dnu neke fioke. Sve planiram da ih koristim kao pidžame, ali čini mi se da nisam u stanju ni da gledam u tako nešto, a kamoli da ih nosim na sebi. Ali „ralf loren”! Isuse. Moja majka ne bi prepoznala Ralfa Lorena čak ni kada bi joj sam prišao i lično se predstavio. „Libi nam je rekla da si pisac”, kaže Džejmi. Nik klima glavom. „Ali čini mi se da me to neće nikuda odvesti. Nažalost.” „Mora da si napisao roman.” „Aha.” „Ja sam oduvek želeo da napišem roman”, kaže Džejmi. „Fascinira me to što neko može da ima toliko samodiscipline da sedi za stolom i piše svaki dan.” „Znam, svakog to fascinira, ali mislim da mi je već vreme da potražim neki drugi posao. Ta knjiga je očigledno moja prva ljubav, ali ne znam koliko ću još dugo moći da šaljem pisma i da dobijam negativne odgovore.” „Kakav si posao imao u vidu?” pita Žil, a meni oči zablistaju, jer ovo je prvi put da jt on pomenuo lako nešto. „Možda nešto na televiziji, kao dramaturg, scenarista ili nešto slično.”


54

„Treba da upoznaš Carlsa”. kaže ona i okrene se ka Džejmiju. „Zar on ne radi kao producent u dramskom programu jedne televizijske kompanije'.'“ Džejmi klima glavom. „On se zabavlja sa jednom našom prijateljicom. Marom. Trebalo bi da stignu uskoro, upoznaću te s njim.” „Ko još dolazi?” pitam. Žil mi izdiktira spisak imena. Naravno, svi dolaze u parovima i hvala bogu da ovog puta nisam morala da odbijem poziv samo zato što nisam htela da dođem sama. „Imamo iznenađenje za tebe.” „Za mene?” Volim iznenađenja iako se pretvaram da ih mrzim. „Aha.” Ona gleda na sat, a u tom trenutku čuje se zvono na vratima. „Zapravo, to bi moglo biti to. Hajde sa mnom.” Izlazim za njom is sobe, i čim smo ušli u predsoblje ona me zgrabi za ruku i šapne: „On je božanstven!” „Znam”, odgovaram takođe šapatom. „Ali ne, mislim da je stvarno božanstven. Tako zgodan! I sladak!” „Znam”, osmehnem se veselo i u tom trenutku ponovo se začuje zvono. „Evo, stižem”, gunđa i trči do ulaznih vrata. „Stižem!” To su Džini i Ričard, par koji odranije poznajem, izgledaju prijatno, mada on deluje pomalo zastrašujuće, nekako suviše ozbiljno, advokatski. ali oboje su ipak zaista šarmantni. Stojim po strani dok oni razmenjuju poljupce, zatim mi Ričard upućuje širok osmeh i prilazi kako bi poljubio vazduh oko mojih obraza. „Libi!” kaže ozareno. „Baš mi je drago da te vidim.” Džini čini istu stvar, a zatim sve četvoro prelazimo u dnevnu sobu gde ih Džejmi pozdravlja i odlazi po piće. „Nik!” uzvikne Ričard. „Ne mogu da verujem!” a meni samo padne vilica dok posmatram kako Ričard muški grli Nika i srdačno mu steže ruku. „Otkud ti ovde?” „Došao sam sa Libi”, kaže Nik. „Šta? Ti i Libi?” Nik klima glavom. „Ne mogu da verujem.” Ričard se okreće ka meni. „Godinama ga nisam video. Išli smo zajedno u školu.” Zajedno u školu? Ali mislila sam da je Ričard išao u ... „Zar ti nisi išao u Stou?” zbunjeno gledam u Ričarda. „Naravno da jesam”, on klima glavom. „I on i ja.” „Nikad mi nisi rekao da si išao u Stou”, okrećem se ka Niku, a on samo sleže ramenima. „Nikad nisi pitala.” „Kako je svet mali”, kaže Žil, očigledno ushićena što se svi njeni gosti tako dobro slažu. U tom trenutku ponovo se čuje zvono na vratima. Novi parovi ulaze unutra, neke od njih poznajem, svi su kulturni, lepo obučeni, svi deluju sasvim opušteno dok stoje tu, ćaskaju jedni sa drugima i piju „kir rojal”. A ja sam se brinula za Nika, razmišljam dok posmatram njega i Ričarda kako se grohotom smeju dok se prisećaju svojih školskih dana. Toliko sam zadivljena time što je Nik išao u Stou da sam potpuno zaboravila na najavljeno iznenađenje, a onda se ponovo čuje zvono, na vratima se pojavljuje dobro poznato lice i ja se tako zaprepastim da samo što ne ispustim piće iz ruku. Žil se samo osmehne, a ja vrisnem: Oli! i moj voljeni brat uleće unutra, grabi me i snažno me grli. „Hteo sam da te iznenadim”, kaže, a ja sam toliko srećna što je došao, to je bilo sasvim neočekivano. „Otkud li ovde?” pitam i pokušavam da dođem do daha od uzbuđenja. „Ja sam ga zvala”, kaže Žil. „jer nijedna žurka nije potpuna bez Olija.” „Ali. za ime boga. nemoj da kažeš mami”, kaže on. „Ubila bi me kad bi saznala da sam došao ovde, a nisam odseo kod njih.” „Pa gde si odseo? Zašto ne dođeš kod mene?”


55

„Ne”, on odmahuje glavom. „Odseo sam kod Kerolin.” I tek tada sam primetila visoku, preplanulu devojku koja stoji kraj vrata. „Kerolin.” On je poziva da nam priđe. „Ovo je moja sestra. Libi.” Rukujem se s njom i shvatam da me je odmah osvojio njen srdačan osmeh. činjenica da je tako prirodno lepa bez ikakve šminke, kao i to što zaljubljeno gleda u Oli ja, po čemu shvatam da njih dvoje definitivno nisu samo dobri prijatelji. „Drago mi je”, kaže. „Oli često govori o tebi.” „Radite zajedno?” Ona klima glavom. „Ja radim istraživanja. Tako smo se upoznali.” Gledam u Olija i, čim je Kerolin okrenula glavu, skoro neprimetno klimnem glavom čime mu dajem na znanje da se slažem sa njegovim izborom i on mi uzvrati osmehom. „O bože”, kažem. „Gde je Nik?” Gledam oko sebe, ali on je iznenada nestao. „Nik?” pita Oli. „Koji Nik? Tvoj najnoviji zgoditak?” A onda ga ugledam kako izlazi iz kuhinje i upoznajem ga sa Olijem i ubrzo se ispostavi - a to je još jedna neverovatna činjenica koju nisam ranije znala - da su i Nik i Oli ostrašćeni navijači Mančester Junajteda, i posle nekoliko minuta njih dvojica već veselo razgovaraju kao da se poznaju godinama. Žil upoznaje Kerolin i Džini, a zatim me odvlači u kuhinju da joj pomognem oko hrane. „Čini mi se da se svi dobro slažu”, kaže, i jasno mi je da je bila nervozna, zato što je uvek nervozna kada poziva ljude koji se ne poznaju, ali ona je tako dobra domaćica da njene žurke uvek ispadnu dobro, ako izuzmemo one na koje dolaze samo parovi i na koje ja ne idem, i za koje ne znam kako su protekle samo zato što jednostavno nisam bila prisutna. „Ne mogu da verujem kako se Nik dobro slaže sa svima.” „Stvarno?” kaže Žil dok otvara rernu i vadi nešto što fenomenalno miriše. „Zašto?” „Pobogu, Žil. da si upoznala njegove prijatelje bilo bi li jasno zašto. Njegovo društvo se toliko razlikuje od našeg.” „Ali on se savršeno uklopio”, kaže. „Izgleda da se dobro provodi.” I to je tačno, a ja ne znam zašto me to toliko iznenađuje, ali čini mi se da je Nik večeras opušteniji čak i od mene, a ovo su moji najbolji prijatelji, za ime boga. Ali nemojte pogrešno da me razumete, ja mislim da je to dobro. U stvari, mislim da je to fantastično. „Ne razumem zašto stalno govoriš da tu nema budućnosti”, kaže Žil vadeći tanjire iz kredenca. „Mislim da zajedno izgledate savršeno.” „To je samo tvoj prvi utisak, Žil. Još ga ne poznaješ.” „Šta je to što bi trebalo da znam? Zgodan je, očigledno je pametan, i odlično se slažete. U čemu je problem?” Kako da joj objasnim u čemu je problem? Kako da joj kažem da ne mogu da se udam za Nika, jer od čega bismo živeli? Ja nikad ne bih mogla da napustim svoj posao, a naša deca bi morala da idu u neku državnu školu u kojoj bi verovatno upali u loše društvo i počeli da se drogiraju ili postali članovi lokalnih bandi. Kako da joj objasnim da ja mislim da je pakao ako žena mora i da izdržava porodicu i da se brine o deci? Da bih uvek izgledala užasno zato što ne bih imala ni vremena ni novca da se posvetim sebi. Da bih nosila firmiranu odeću samo ako bi se neko od mojih prijatelja, kao Žil, sažalio na mene i poklonio mi nešto staro. Da bih morala da se oprostim od luksuznih barova i restorana koje toliko volim, a ako bismo ponekad i izašli na večeru to bi bilo neko jeftino i ofucano mesto. Zapravo, sve to ne zvuči lako loše. ali jasno mi je da samo pokušavam da ubedim sebe da to nije tako loše zato što mi se Nik sve više i više dopada i da zbog toga pokušavam da pravim kompromise, da promenim svoj stil života ne bih li se uklopila u njegov, jer nemam drugog izbora. Otkako sam srela Nika ja u stvari nisam ni ušla u neki luksuzni bar ili restoran i. dobro, to je tačno. ta mesta mi skoro uopšte ne nedostaju, ali ne želim da provedem ostatak života


56

znajući da ne mogu da posećujem takva mesta samo zato što to ne mogu sebi da priuštim. A to što sada ne idem. to je moj izbor. Kako sve ovo da objasnim Žil. kada znam da ona neće razumeli, posebno zato što je upoznala Nika na svojoj teritoriji, gde on nosi odelo kakvo inače ne nosi samo zato što želi da se uklopi i, da, on se sasvim dobro uklopio, ali da ga je ona videla na njegovoj teritoriji, sa njegovim prijateljima, sigurna sam da bi me razumela. Morala bi. Zar ne? „To je duga priča”, kažem. „Ali veruj mi. u pitanju je samo avantura.” „Gluposti.” Okrene se i pogleda me. „Libi, ti si moja najbolja prijateljica, poznajem te bolje nego iko drugi. Drugima možda možeš da govoriš kako ti nije stalo do njega i kako je u pitanju samo seks, ali, pobogu, Libi, samo se pogledaj. Pa ti si luda za njim.” „Odakle ti ta ideja?” Ona uzdahne. „Jasno mi je po načinu na koji ga gledaš, kako ti se lice ozari svaki put kad on nešto kaže, kako gutaš svaku njegovu reč. Ne brini”, kaže, pošto je po mom izrazu lica shvatila da sam zbunjena. „Mislim da on to ne primećuje, ali ja primećujem.” „A šta misliš, šta on misli o meni?” Ne mogu da se uzdržim, moja nesigurnost napokon izbija na videlo. Ona sleže ramenima. „Za muškarce je to uvek teško reći, ali imam utisak da on oseća isto što i ti. Jedino što me brine jeste to što je na samom početku rekao da mu nije potrebna ozbiljna veza. Ne smeš to da gubiš iz vida. jer ti si se definitivno zatreskala u njega. Možda je i on zaljubljen u tebe, ali ako trenutak nije pravi, postoji mogućnost da budeš povređena.” Pravi trenutak. Žil veruje u pravi trenutak. Stalno govori kako su se Džejmi i ona upoznali u pravom trenutku, jer da su se upoznali ranije ona ne bi bila spremna za vezu, čak ni sa božanstvenim Džejmijem. Gleda me pažljivo i shvata da su me njene reči uznemirile, pa nastavlja blago: „Slušaj. Libi, ne želim da te vidim povređenu. Zaista mislim da on prema tebi oseća isto što i li prema njemu, ali moraš biti svesna da kad muškarci kažu da nisu spremni za ozbiljnu vezu. to najčešće znači da zaista nisu spremni za ozbiljnu vezu, pa čak i da si ti najfantastičnija žena na svetu, oni neće zbog toga promeniti mišljenje.” „Ali”, dodaje, nekako više za sebe, „pretpostavljam da uvek postoje žene koje ih mogu promeniti.” To je upravo ono što mi je bilo potrebno da čujem i čim je to izgovorila ja donosim odluku. Ja ću biti ta žena koja će ga promeniti. Ali to nisam rekla Žil, to će ostati moja mala tajna. U tom trenutku zvoni telefon i Žil uzdahne: „Ko je to, do đavola?” Spušta činiju i trči do telefona. „Halo? Halo?” Sledi pauza. „Halo? Ko je to?” Spušta slušalicu i okreće se ka meni, vidno uzrujana. „To je već četvrti put ove nedelje. Kakvi su to ljudi koji se samo javljaju i spuštaju slušalicu?” Džejmi uleće u kuhinju, vidno uzrujan. ,.Ko je to bio?” pita dahćući. „Sam bog zna”, kaže ona. „Već sam ti rekla da se neko javlja i spušta slušalicu.” „Ah”, kaže Džejmi i dok Žil uzima činije i izlazi iz kuhinje, ja primećujem kako je Džejmi prebledeo. Ali možda mi se samo učinilo. Unosim ostatak hrane u dnevnu sobu i pažljivo je spuštam na sto prekriven stolnjakom od damasta, koji su postavili na jednom kraju sobe. „Mmm, ovo izgleda izvrsno”, kaže Džini, a Žil se smeje. „To?” kaže. „To nije ništa”, i znam da za Žil to verovatno i nije ništa, ali za sve druge to izgleda kao prava gozba: gomila piletine u kari krem sosu, ogromni losos ukrašen najtanje isečenim krugovima krastavca koje sam ikad videla, ogromne količine kuskusa okruženog ratatulijem, salata od krompira ukrašena peršunom i vlascem, činije sa raznovrsnim salatama, činije sa avokadom, paradajzom i mocarelom, ukrašene svežim bosiljkom. „Čekaj da vidiš šta imamo za desert”, šapne mi, a meni stomak nestrpljivo počne da zavija. „Nije valjda...”


57

„Aha”, ona klima glavom. „Tvoj omiljeni desert.” „Šta je to?” pita Nik i smeje se kada je video ogroman osmeh na mom licu. „Tiramisu.” Grabimo tanjire i počinjemo da ih punimo, do vrha, i svi se bez razmišljanja izdvajaju u nekoliko malih grupa i posle nekoliko minuta svi već sede u sobi razvrstani u te male grupice, svakog sila teže vuče ka svojim prijateljima. Ja sedim sa Nikom, Olijem, Kerolin i Džejmijem. Žil dovikuje da će nam se pridružiti, ali prethodno odlazi da proveri da li su svi dobili piće, a kada se Džejmi ponudi da to uradi umesto nje, ona ga samo zaustavlja jednim pokretom ruke, jer Žil voli da sama drži stvari pod kontrolom. Sedim i posmatram Kerolin, odnosno posmatram kako Nik reaguje na Kerolin, jer ona je veoma, veoma lepa, i znam da se ona zabavlja sa Olijem, ali onaj dobro poznati nedostatak samopouzdanja viče iz mene i kaže da će se ona možda dopasti Niku, da će mu se možda dopasti više nego što mu se ja dopadam, pa samo čekam da počne da flertuje s njom, ali on to ne čini. Umesto toga me grli jednom rukom i počne da mi miluje leda. a ja se samo osmehnem i opustim, jer je u pitanju obeležavanje teritorije. Svima stavlja do znanja da sam ja sa njim i da je on sa mnom, i premda je veoma ljubazan prema Kerolin čini mi se da je uopšte ne primećuje. „Pa, kakva je to priča o gurmanskoj vegetarijanskoj kuhinji?” pitam Oli ja, a Kerolin se smeje. „Zar to nije smešno?” kaže ona. „Oli ne bi mogao da nešto da skuva čak ni da mu život zavisi od toga, a sada hoće da pravi emisiju o hrani.” „Baš vam hvala, devojke”, kaže on tobože uvređen. „Ali ja umem da kuvam.” „Umeš, đavola!” kažem. „Umem, Libi. Kerolin, reci joj kakvu sam ti večeru spremio pre neko veče.” Okreće se ka Kerolin. „Napravio je kinesku hranu”, kaže pokušavajući da suzdrži osmeh. „Stvarno?” Zadivljena sam. „Kako si to uspeo?” Kerolin odgovara umcsto njega i po tome shvatam da ona možda i nije nešto prolazno, kao što su bile druge Olijeve devojke za koje sam čula, da su njih dvoje možda zajedno duže nego što sam mislila, da je ovo možda ozbiljno, ili makar ozbiljno po Olijevim merilima, jer, budimo iskreni, sve je to relativno. „Ja sam seekala povrće”, kaže ona i namigne mi, „a Oli je otvorio pakovanje sosa od ostriga.” „Ah”, kaže Nik. „Baš tako i ja volim da kuvam.” „Zar ne?” dobacuje Oli. „To je muška stvar.” „Ti nikad nisi kuvala za mene”, kaže Nik. „Umeš li da kuvaš?” „Naravno da umem”, odgovaram. „Pozvaću te na večeru sledeće nedelje.” „Prokletstvo”, kaže Oli. „Baš bi mi dobro došlo da se malo nasmejem. Kakva šteta što ću sledeće nedelje biti u Mančesteru.” Ja ga udarim. „Pa. kako ste se vas dvoje upoznali?” Oli pokazuje na mene i Nika. „Preko zajedničke prijateljice Sali”, kaže Nik. „Ne poznaješ je”, dodajem. „I koliko ste dugo zajedno?” Mogla bih da kažem da smo zajedno već tri meseca, tri nedelje i dva dana, ali ne izgovaram to, jer nikom ne smem da priznam da brojim dane, pa ćulim i čekam da čujem šta će Nik da kaže. „Ima već nekoliko meseci, zar ne?” Pogleda me, a ja klimnem glavom. „Dakle, već je ozbiljno”, smeje se Oli. Nik za nijansu prebledi. „Za tebe je to rekord”, nastavlja Oli koji nije primetio izraz na Nikovom licu. Ustajem. „Vreme je za repete. Hoće li neko da mi se pridruži?” Svi se ljubimo na rastanku, a Oli me snažno zagrli i šapne: „On je sjajan. Sutra popodne ću biti u kancelariji, zovi me”, a ja kažem Kerolin da mi je drago što sam je upoznala, a to je istina i, iako sam provela zaista divno veče, drago mi je što sam napokon ostala sama sa Nikom. Kada smo izašli napolje Nik kaže: „Svi su bili tako prijatni. Meni je bilo jako prijatno.”


58

„Pa, zar si mogao išta manje da očekuješ od mojih prijatelja?” „Toliko se razlikuju od ljudi sa kojima se ja družim.” Okreće se ka meni. „Ali tebi ne moram to da objašnjavam, zar ne?” „Naravno da ne”, smejem se. „Svi su očigledno uspešni, ostvareni ljudi, ali ipak su srdačni i opušteni.” „Uspeh ne znači da moraš da budeš arogantan”, kažem. Hodamo neko vreme u tišini i ja shvatam da on razmišlja o nečemu i mogla bih da budem dosadna i da ga pitam o čemu razmišlja, ili da mu kažem nešto glupo kao: „Dajem peni za tvoje misli”, ali ga ostavljam na miru i ne govorim ništa. Posle nekog vremena on progovara: „Ne radi se o tome da mi je bilo neprijatno, naprotiv, ali ovo veče me je ponukalo da počnem da razmišljam o svom životu, o tome šta treba da uradim s njim i šta mogu da uradim s njim. Posebno što sam naleteo na Ričarda posle toliko godina.” Hodam kraj njega i pitam se da li da ćutim i da slušam, ili da mu dam neki praktičan savet. Mislim, svi smo mi čitali knjigu Muškarci su sa Marsa, žene su sa Venere, ali u ovakvim situacijama ja se uvek zbunim. Ne sećam se šta bi po ovoj knjizi trebalo da uradim, pa ne radim ništa, jer ne želim da ga odbijem od sebe time što ću reći ili uraditi nešto pogrešno. „Ne znam”, uzdahnu. „Sada sam malo zbunjen.” „Hoćeš da razgovaramo o tome?” pitam. „Ne znam šta tu ima da se razgovara”, kaže, pa začuti. Ne govori ništa dok se vozimo kući, ne govori ništa kad sam mu skuvala kafu, a onda samo legnemo zagrljeni i utonemo u san. Možda bi trebalo da naglasim da je on utonuo u san i da me je to malo zabrinulo. Deo mene misli da je to dobro, da je to napredak, da se naša veza ne zasniva više isključivo naseksu, da postajemo prijatelji, ali drugi deo mene misli zašto, do đavola, neće da vodi ljubav sa mnom i ja ne mogu da se suzdržim, uprkos tome što je čitavo veče bio divan prema meni, i hvata me strah da sam možda počela da ga gubim.


59

11

„On je sjajan”, ponavlja Oli preko telefona dan kasnije. „Stvarno sam iznenađen.” „Iznenađen? Zašto?” „Tako je normalan i opušten”, kaže Oli isto ono što je Nik rekao za ljude koje je sinoć upoznao. „I mislim da je dobar za tebe.” „Kako to?” „Sinoć si bila stvarno opuštena, mnogo više nego što si ikada bila sa onim tipom, kako se beše zvao?” „Džon?” „Je li to bio onaj šminker sa 'mazdom”?'“ „On nije bio šminker.” „Ma hajde, Libi, bio je odvratan.” „Nije tačno.” Zašlo ga, do đavola, branim'.' Stvarno je bio odvratan. „Dobro, nije bio odvratan, ali se ponašao ružno prema tebi, a čini mi se da je Nik daleko bolji za tebe.” „Ali mi nismo u ozbiljnoj vezi.” „Nikad se ne zna da li je veza ozbiljna ili ne”, kaže Oli zagonetno. „Aha, znači to sa Kerolin je ozbiljno?” „Da li ti se dopala?” „Mislim da je sjajna.” „Mmm. I jeste sjajna, zar ne?” „Ozbiljno. I mami bi se dopala.” „Nikom ni reči. Još je rano.” „Koliko rano?” „Ima jedno mesec dana.” „Čitavih mesec dana! Pa to je neverovatno za tebe.” „Znam.” „Dobro, šta misliš, da li se sviđam Niku?” „Naravno da mu se sviđaš. Ne bi bio s tobom da mu se ne sviđaš.” „Malo sam se zabrinula, jer se sinoć posle žurke čudno ponašao.” „Kako to?” „Stvar je u tome da svake noći kada smo zajedno, mi uvek, hmm” - malo je neobično da o tome razgovaram sa Olijem, ali znam da će mi on uvek reći ono što zaista misli, pa zato je najbolje da budem iskrena - „hmm, uvek vodimo ljubav, a sinoć je bio užasno ćutljiv kad smo otišli sa žurke i samo smo se ma- - ili neko vreme i onda je on zaspao i možda je sve ovo što govorim glupo, možda sam samo nesigurna u sebe, ali to me je prilično začudilo.” „Žene će me ubiti”, kaže Oli. „Stvarno hoće. Sve žene koje sam ikada upoznao očekuju da muškarci budu spremni za seks u svakoj prilici i na svakom mestu.” „Pa šta. zar to nije lako?” „Ne!” on doslovno zaurla u slušalicu. „Pobogu, ne. Mi smo ponekad umorni, ponekad smo pod stresom, ponekad nismo raspoloženi. Nik je sinoć bio pod velikim pritiskom, zbog toga što nas je sve upoznao i potpuno je razumljivo da je hteo da zaspi čim je legao u krevet.” Prvi put tog dana ja osetim olakšanje. „Znači ne misliš da se udaljava od mene?” „Ne budi smešna.” „Dobro”, kažem veselo. „Ja sam smešna.” „Da, Libi, smešna si.” Vidite, baš se o tome i radi. Pretpostavljam da ja povezujem seksualnu želju sa tim koliko se nekom sviđam i, kada malo bolje razmislim o tome, a to ne želim preterano često da radim, svaki put kada bih raskinula sa nekim, poslednje noći koju bismo proveli zajedno nismo vodili ljubav. U redu, priznajem, bilo je tu i drugih problema, na primer to što su se udaljili od mene, ali ja se ipak uvek iznenadim kada se neko tek tako pojavi i kaže mi da hoće da raskine sa mnom. 1 svaki put pomislim da je već prethodne noći trebalo da mi bude jasno. Trebalo je da znam kad su mi u krevetu okrenuli leda pod izgovorom da su umorni ili da nisu raspoloženi ili da su pod stresom, ali možda je Oli u pravu, možda stvarno nije u redu da očekujemo od njih da budu spremni za seks svaki put kada mi to hoćemo. A Nik je tog jutra bio divan. Dobro, ponovo nismo vodili ljubav, ali ipak, te noći smo zaglavili, i znam da sam smešna i nesigurna i pomalo paranoična, ali posle Olijevih reči osećam se bolje, pa kada se Žil javila da razmenimo utiske od prethodne večeri osećam se toliko dobro da to nisam čak ni pomenula. A ona samo ponavlja ono


60

što je sinoć rekla o Niku. mislim sve one dobre stvari, to da je pažljiv prema meni, da izgledamo dobro zajedno, i ja sve to samo upijam i osećam se dobro i ne smeta mi to što mi se Nik čitavo jutro ne javlja, jer zašto bi? Zauzet je vlastitim životom, kao što sam ja zauzeta svojim. Na pauzi za ručak javlja se Džo sa prijemnog odeljenja i pita me šta radim. „Ništa”, kažem, gledajući s gađenjem u sendvič sa dimljenim lososom koji mi stoji na stolu i koji mi se uopšte ne jede. „Ja idem u šoping”, kaže. „Hoćeš sa mnom?” „Gde?” pitam i već osećam onaj dobro poznati drhtaj pri pomisli na trošenje para, nešto što već duže vreme nisam osetila. „Mislila sam da uzmemo taksi do Sen Džons Vuda.” „Sen Džons Vud? Zašto, šta ima tamo?” „'Džozef, za početak.” „Idemo.” Kao službenica sa bednom platom, Džo ne bi mogla sebi da priušti garderobu koju svakodnevno nosi, ali, srećom, ima izuzetno imućne roditelje od kojih, čini se, bez problema dobija novac za garderobu i premda nam je svima jasno da bi zbog toga trebalo da je mrzimo, ona je tako prijatna da je svi stvarno obožavamo. Štaviše, platila je taksi. „Ja ću platiti na povratku”, kažem, osećajući se pomalo krivom dok je gledam kako vraća novčanik marke „luj viton” u svoju „guči” tašnicu. „Svejedno”, kaže dok hodamo glavnom ulicom koja je pravo otkriće za mene, kao nekakav minijaturni Bond strit u severnom Londonu. „Kako si otkrila ovo mesto?” pitam, želeći da uđem u svaku radnju kraj koje smo prošli. „Moji roditelji žive tu iza ugla”, kaže, „najveći deo svog života sam provela ovde. Mnogo je lakše nego da idem u cen- Verujem kad kaže da je veći deo svog života provela ovde, jer čim smo ušli u „Lariciju”. našu prvu stanicu, devojka u radnji kaže: „Ćao. Džo! Kako si?” i možete da pretpostavite da je ona njihova najbolja mušterija. Nastavljamo u sledeću radnju, nešto niže niz ulicu, gde je gledam kako vešto bira odela sa vešalice i dodaje ih prodavačici, sa širokim osmehom. a ja sedam na stolicu ispred garderobe odakle ću joj govoriti šta joj stoji dobro a šta ne, premda, ruku na srce, sve na njoj izgleda fantastično, budući da je tako visoka i vitka. Zatim odlazimo u „Džozef”. što je za mene bilo prilično neprijatno iskustvo, jer čim sam ušla prodavačica me je samo osmotrila i očigledno zaključila da nisam dovoljno dobra za njih, pa me nije ni pozdravila, samo je digla nos uvis i nastavila da daje naređenja drugim prodavačicama, a ja sam htela da što pre pobegnem odatle. „Zar nećeš ni da razgledaš?” pita Džo. a ja sležem ramenima i počinjem nevoljno da razgledam, ali zaista nisam raspoložena. Shvatam da je to zato što nemam više gde da nosim takvu garderobu i da ne bi imalo smisla kupiti tu fantastičnu bluzu od sifona ili te strava pantalone, zato što u mom životu sa Nikom nema više mesta za takve stvari. „Ovo ne liči na tebe”, kaže Džo i vadi zlatnu „ameks” karticu iz tašne, kojom plaća hrpu garderobe uvijene u ukrasni papir. „O čemu se radi?” Ponovo sležem ramenima i razmišljam o tome da joj objasnim, ali to ipak ne činim, jer unapred znam šta bi Džo uradila. Samo bi se prezrivo nasmejala i rekla da se žene ne oblače za muškarce već za sebe, a i šta ću ja uopšte sa nekim ko očigledno ne uživa u istim stvarima kao i ja? Ne bi me razumela. „Trenutno sam kratka s parama.” Znam da na to neće moći ništa da kaže, jer ona uvek ima izvesan osećaj krivice zbog toga što od roditelja dobija toliko novca pa, naravno, samo klima glavom i menja temu. A kad smo se vratili u kancelariju zatičem poruku da se javljao Nik i srce počinje snažno da mi lupa, iako je prošlo tri meseca, tri nedelje, itd, pa smesta okrećem njegov broj. mada znam da


61

žena to ne treba da radi. ali već sam vam rekla da ne umem da se femkam i da glumim kako me je teško osvojiti i obožavam kako mu zvuči glas kad se javlja na telefon i svi moji kompleksi su zaboravljeni zato što se on javio i ne samo da se javio, javio se već sledećeg dana. Složićete se da je ovo ipak nekakav napredak. „Zdravo, draga”, kaže. „Zdravo, dragi”, ponavljam za njim. „Dosadno mi je”, kaže. „Zašto ne pišeš?” „Nisam raspoložen.” „Ah. A za šta si raspoložen?” „Za tebe. Na srebrnom poslužavniku. Po mogućstvu bez ičega na sebi. Ne, čekaj, možda sa crvenim čipkastim tanga gaćicama.” „Pusto muško! Crvene čipkaste tanga gaćice?” „Ja sam mislio da sam žensko...” „I jesi, ali kad je seks u pitanju, pravi si muškarac.” „Izvini zbog onog sinoć. Zovem te da se izvinim što sam bio tako umoran i što nisam, znaš već, što te nisam napao kao obično.” „Nema problema”, kažem i sva treperim od radosti. „Znam da većina žena očekuje da muškarac treba da bude raspoložen za seks u svako doba i na svakom mestu, ali ja ne mislim tako, znam kakav je to pritisak za muškarca i potpuno razumem ako ti ponekad nije do toga.” „Ni meni sinoć nije bilo do toga”, zaključujem. Lažem, naravno. „Sto mu gromova! Jesi li sigurna da ti nisi muško?” Smejem se. „Zabrinuo sam se da ne izvučeš neki pogrešan zaključak”. kaže. „Ne budi smešan”, sva sam ushićena. „Bilo je divno to što smo se samo mazili.” „Ti si tako prokleto dobra”, on iznenada zazvuča ozbiljno. „Pobogu, kako možeš da budeš tako dobra?” „Kako to misliš? Prosto sam takva.” „Znam, ali nikad nisam upoznao nekog kao što si ti. Uvek si tako puna razumevanja, i tako dobra!” „Preslani da govoriš da sam dobra” Osmehujem se. Toliko sam ushićena da svakog trena mogu da mu kažem da ga volim! Ha! Prešla sam vas! To je bila samo šala. Naravno da ga ne volim. „Dobro. Da li si isto toliko zauzeta koliko si i dobra?” „Ne”, lažem. „Danas popodne nisam preterano zauzeta.” I dok to izgovaram prelazim pogledom preko spiska ljudi kojima treba da se javim. „Šta radiš večeras?” „Nemam nikakve planove.” Još jedna laž. Dogovorila sam se sa Džo da idemo u bioskop, ali hej, to je samo Džo, i to je samo bioskop. Razumeće. „A ti?” „Rog i ja smo se dogovorili da odemo na piće. Nedostaješ mi, hoćeš da pođeš sa nama?” Sranje. Dilema. Želim da vidim Nika više nego išta, ali iskreno mislim da ne bih podnela još jedno veče sa jednim od njegovih ogavnih prijatelja. „Hmm”, neodlučna sam. „Pa?” „Ne bih”, kažem. „Rekla sam Džo da ću možda otići sa njom u bioskop.” „Dobro”, gunđa. ,,A kasnije, posle bioskopa?” „Opet li je seks u glavi, zar ne?” „Muško sam, Libi. Najveći deo dana provedem razmišljajući o seksu.” Smejem se. „Hoćeš da dođeš kod mene posle bioskopa?” „Znaš šta? Zašto ti ne dođeš kod mene?” „Ti stvarno ne možeš da podneseš moj stan, zar ne?” „Nije da ne mogu da ga podnesem, ali više volim svoj.” „Znam”, kaže. „U tome i jeste problem. I ja više volim tvoj.” Pet minuta kasnije javlja se Žil. „Upravo sam pojela tonu piletine koja je ostala od sinoć, tonu kuskusa, čitavo pakovanje čipsa i jednu 'mars' čokoladicu.”


62

„Ja još uvek sedim ovde i gledam u svoj sendvič sa dimljenim lososom.” „Debela sam. Ogromna sam. Odvratna sam.” „Ti nisi debela. Dobro, najela si se. pa šta? Uostalom, sve je to zdrava hrana.” „Nisam znala da “mars” čokoladica spada u zdravu hranu.” „Dobro, 'mars' čokoladica možda nije, ali pojedi samo salatu za večeru i bićeš u redu.” „Mislim da neću izdržali”, kaže. „Imam slab karakter. Moraću da uzmem još piletine.” „Sutra ćeš se osećati bolje. Ako jedan dan jedeš malo više lo ne znači da ćeš se ugojiti.” „Stvarno?” „Stvarno.” „Šta ćeš ti da večeraš?” „Nemam pojma. Ako ćeš se zbog toga osećati bolje, poručiću kinesku hranu.” „Već se osećam bolje. Šta ćeš uzeti?” „Hmm. Da razmislim. Rebarca na žaru, piletinu sa indijskim orahom u sosu od žutog pasulja i pirinač. Kako li to zvuči?” „Uopšte ne zvuči loše. Kakav pirinač?” „Skuvan na pari?” „Ne, bolji je rižoto sa jajima.” „U redu. Jesi li sad srećna?” „Ne još. Ne možeš da jedeš kinesku hranu, a da ne uzmeš i morske alge.” „U redu. Uzeću morske alge. Jesi li sad srećna?” „Umirem od sreće. Pobogu. Libi. stvarno si prase.” I obe počnemo da se smejemo. Nisam otišla u bioskop, Džo me je ispalila, ali sam ipak poručila kinesku hranu, iako sam malo varala, makar mislim da jesam, zato što smo upravo dobili novi projekat što se tiče nekih neverovatnih pilula za mršavljenje koje su već odavno pravi hit u Americi i tek su se pojavile kod nas. Sam bog zna šta je u njima, pretpostavljam nekakva riblja prerađevina koja navodno skuplja svu mast koju pojedeš i umesto da je tvoj organizam apsorbuje ona prolazi pravo kroz tebe. Stotine bočica leže razbacane po kancelariji, tako da sam uzela dve pre nego što sam otišla, pa iako znam da u uputstvu piše da treba uzeti dve do četiri tablete sa velikom čašom vode pre obroka, ja ipak uzimam šest kako bih bila sigurna. „Do đavola!” Gledam svoj stomak u ogledalu a zatim ponovo čitam uputstvo na bočici. Koliko je potrebno da pilule počnu da deluju? Sedim i gledam televiziju i čekam da moj organizam odluči da izbaci sav višak masti iz sebe, ali ne, čini mi se da je odlazak u klozet poslednje što se mom organizmu trenutno radi, i stomak nikako da mi splasne. Sranje. Sada je prekasno. Nik će jednostavno morati da ne obraća pažnju na njega. Hmm. Možda bih mogla da pokušam sa trbušnjacima. Provučeni stopala pod krevet, pitajući se zašto ne vežbam malo češće kad je to toliko jednostavno. I jedan. I dva. I tri. I četiri. I pet. I, gospode bože, kako to da sam se već zadihala? I šest. I sedam. I osam i devet. I mislim da ne mogu više. Ustajem i gledam se u ogledalu i vidim da mi je lice jarkocrveno, očigledno je da nisam u kondiciji, ali šta me briga, zapaliću još jednu cigaretu, ali čim sam to učinila čuje se zvono na vratima i o, bože! Na šta ličim! Ne ličim ni na šta. „Šta radiš?” pita Nik pošto me je poljubio i pogladio po kosi. „Ne smem da ti kažem.” „Zašto? Reci.” „Vežbam.” „Uf. Ne pričaj mi o vežbanju. Ja sam alergičan na to.” „Tebi to nije potrebno”, kažem i pređem rukom preko njegovog zategnutog stomaka. „Ali pogledaj ovo.” Isturim stomak napolje, misleći da je bolje da mu ga pokažem odmah. Nik se sa užasom trgne. „Sta je... to?” „Znam”, kažem. „Grozno, zar ne?”


63

Nik se primakne bliže, spušta se na kolena i prislanja uvo na moj stomak. „Aha.” Ozbiljno klima glavom. „Mislim da znam šta je to. To je beba od hrane.” Ja prasnem u smeh. „U stvari”, kaže tapkajući po mom stomaku kao što lo rade doktori, „mislim da je u pitanju beba od kineske hrane.” Do đavola, otkud zna? „Do đavola, otkud znaš?” Nik ustane i ležerno slegne ramenima. „Za to sam plaćen.” Osvrćem se i vidim dokaze koji leže po kuhinji. Kartonska kutija iz kineskog restorana i beli kartonski poklopci, koje sam planirala da bacim jer ne želim da ijedan muškarac u mom životu sazna da živim skoro isključivo na kineskoj hrani; želela bih da svi oni misle kako jedem stvari koje više priliče damama, kao što su zelena salata i dimljeni losos, ali sada je već kasno. „Takođe znam da je sada poslednji trenutak da odemo negde na piće pre nego što se svi kafići zatvore”, kaže Nik. „Hoćemo li?” „Važi!” odgovaram oduševljeno i istog momenta sedam na pod i obuvam patike. „Gde ćemo?” „Kako ti se čini 'Vestburn'?” „Odlično.” I tako odosmo u „Vestburn”, a iz nekog čudnog razloga to je jedino mesto u kome se i Nik i ja osećamo prijatno. Dovoljno liči na pab tako da on može da se opusti, a dovoljno je moderan da ja mogu da se opustim, pa zbog toga mogu slobodno da kažem da je ovo najbolji mogući izbor. Veče je toplo, pa sedamo u baštu za drveni sto i, baš kad sam pomislila kako se lepo provodimo, Nik počinje da uzdiše. „Šta ti je?” On samo uzdahnu. „Hajde. Nik. Nešto nije u redu. zar ne?” Ponovo uzdahnu. A zatim me pogleda. „Stvarno mi se sviđaš. Libi”, kaže. a meni srce potone u pete, jer znam šta sledi. Sledi jedno veliko „ali”. „Ne, stvarno mi se sviđaš. Ali...” Zastane. „I ti se meni stvarno sviđaš”, kažem neodlučno. „Znam”, kaže. „To me i brine.” Sranje. Žil je sve pogrešno shvatila. On zna i, kao što smo mogli da pretpostavimo, počinje da se povlači. O. bože. zašto se nisam više folirala, zašlo se nisam pravila da sam hladna i nezainteresovana? „Jednostavno ne znam šta da radim.” „Ne razumem.” „Već dugo mi se niko nije toliko sviđao. Mislim, u poslednjih godinu dana upoznao sam nekoliko žena sa kojima sam mogao da budem u vezi, ali nisam zato što nisam bio spreman za vezu, a ni sa tobom nisam bio spreman da započnem vezu, ali to je bilo jače od mene.” „Nik”, kažem polako. „Ti sve ovo posmatraš suviše ozbiljno, a nema razloga za to. Nas dvoje nismo u vezi, jednostavno se provodimo, zar ima nečeg lošeg u tome?” „Ali mi jesmo u vezi i li to znaš.” Nema svrhe da osporavam to. U pravu je. ,,A najviše od svega me plaši to što znam da je tebi potrebno više. Znam da ćeš u jednom trenutku, u ne tako dalekoj budućnosti, želeti da se obavežem, a ja znam, kategorično znam, da ja to neću moći, iako to želim, više od svega na svetu, ali jednostavno nisam spreman.” Šta mogu da mu kažem? Opet je u pravu. On uzdahnu. „Suviše mi se sviđaš i ne želim da te povredim, a znam da ćeš na kraju ipak bili povređena.” „Možda i neću”, odbrusim. „Možda nisam toliko vezana za tebe kao što ti misliš.” „Zar nisi?” Sležem ramenima. „Ne znam.” „Slušaj.” Uzima me za ruku. „Ti si najbolja osoba koju sam upoznao posle mnogo godina i da smo se upoznali možda godinu dana kasnije, možda samo nekoliko meseci kasnije, znam da bismo bili srećni zajedno, ali sada ne mogu da ti pružim ono što ti je potrebno.” Ponovo uzdahne. „Moj život je nesređen i neću biti sposoban za ozbiljnu vezu sve dok ga ne sredim. Zaista želim da objavim svoj roman, ali takođe znam da mi je potreban novac, stabilnost i da ne mogu


64

zauvek ovako da živim. Da imam ponudu od izdavača, ili da imam posao, stvari bi bile drukčije, ali sada moram da se usredsredim upravo na to, i zbog toga ovo nije pravi trenutak za mene da budem u vezi.” Osećam kao da ću svakog trenutka zaplakati, ali uspevam da to ne učinim. Želim da mu kažem da mi to ne smeta, da mi ne smeta to što nema para, da sam spremna da čekam, ali znam, negde duboko u sebi, da je on već doneo odluku i da ga ništa što ja kažem neće odvratiti od toga. „Znači, ovo je kraj?” kažem veoma tiho i mislim se: znala sam. Znala sam čim one noći nismo vodili ljubav. „Ne”, uzdahne. „Ne znam. Ne želim da prestanem da te viđam.” „Znači, nastavićemo da se viđamo?” Nada. Svetlost na kraju tunela. „Ne znam. Nisam siguran da možemo. Ali ne želim da te izgubim.” „Ne možeš imati i jedno i drugo”, kažem, zapanjena njegovom odlučnošću. ali nadam se da ako mu kažem da ne mogu da nastavim da ga viđam kao prijatelja, da će možda pronaći način da prevaziđe sve to, da ostane sa mnom. „Ja ne mogu biti tvoj prijatelj”, nastavljam. „Žao mi je, ali ne mogu.” „Ne znam šta da radim. Šta ti misliš?” „Ja mislim...” zastajem i iznenada osecam da sam zrela i odrasla. „Mislim da je kasno. Sinoć smo kasno legli i oboje smo umorni, a kad je čovek umoran sve izgleda mnogo gore. Mislim da treba da se vratimo kući. da se naspavamo i da vidimo kako ćemo se osećati u jutru.” Mislim da sam rekla pravu stvar, jer Nik se iznenada opušta i kaže: „Možda si u pravu. Važi. Hoćemo li?” I odlazimo. Odlazimo kući i vodimo ljubav, ovog puta stvarno vodimo ljubav, nije više u pitanju samo seks. jer je sve neverovatno nežno i sve vreme gledamo jedno drugo u oči, na momente mi se čak učinilo da su njegove oči pune suza, ali sve je bilo lako lepo. i posle sam pomislila: kako može da se odrekne svega ovoga? Kako može da raskine sa mnom kada nam je tako dobro zajedno? Zaspali smo zagrljeni. Ja se obično odvojim od njega posle jedno dvadeset minuta, jer ne mogu da podnesem da mi je neko tako blizu dok spavam, potreban mi je prostor da bih mogla normalno da zaspim, ali kada sam sledeći put otvorila oči videla sam da njegove ruke i dalje leže preko mog tela, i već je deset do osam ujutru i ljubim ga za dobro jutro i mislim kako je sinoćni razgovor bio samo ružan san. Odlazimo zajedno do stanice metroa, ali ovog puta sve je nekako drukčije, iako uopšte ne razgovaramo o prethodnoj večeri. Dok se ljubimo na rastanku, Nik me pita: „Jesi li dobro?” i ja klimam glavom. „A ti?” pitam. „Još uvek sam zbunjen”, kaže. „Više nego ranije”, zatim me grli i ja nisam sigurna da li mi se sviđa taj zagrljaj, jer tako je snažan, tako grčevit, kao da je poslednji, ali stojimo tako zagrljeni neverovatno dugo, a onda se ja odvajam od njega i on kaže: „Zvaću te”, a ja uopšte nisam sigurna da će to i učiniti, ali ni on ni ja nismo zapravo izgovorili da je među nama svršeno, pa možda i nije, ali ako nije, zašto se ja osećam tako odvratno?


65

12

Čitav dan se osećam odvratno. Ne plačem, ali osećam kao da ću svakog trenutka briznuti u plač, osećam se kao da sam u izuzetno teškom predmenstrualnom stanju, kada i najmanja sitnica može da me izbaci iz ravnoteže i kada se doslovno držim za slamku kako bih sačuvala malo zdravog razuma. Naravno, čim sam stigla u kancelariju zovem Žil. Ona strpljivo sluša dok joj pripovedam šta se dogodilo i posle nekog vremena kaže: „To ne izgleda dobro.”' „Naravno da znam da ne izgleda dobro, Žil. Ali, šta se događa?” „Šta ti misliš da se događa?” Ne mislim. Znam. „Mislim da je gotovo.” „Mislim da si najverovatnije u pravu, mislim da je za sada gotovo, ali iz nekog razloga mi se čini da nije gotovo zauvek.” „Kako to misliš?” „Mislim da je stvarno zbunjen i da ćeš morati da mu daš malo prostora da bude sam, i možda nisam u pravu, ali mislim da će ti se vratiti.” Ali ja ne želim da mu dam prostora, želim da ga viđam, da budem s njim, da ga ubedim u to da sam prava žena za njega. „Ali nemoj zaboraviti ono što si od početka govorila”, nastavlja ona tiho, pokušavajući da mi olakša muku. „Od početka si mislila da on nije pravi čovek za tebe, pa je možda dobro što se ovo dogodilo.” „Znam”, uzdišem. „Ali možda nisam bila u pravu. Znam da je sve ovo počelo neobavezno, ali ja ne mogu da sa nekim ko mi se zaista sviđa redovno vodim ljubav, a da se emotivno ne vežem za njega.” Žil se smeje. „Ja sam ti to sve vreme govorila.” „Ali stvarno sam mislila da ću moći”, uzdahnem. „Radila sam to ranije, zašto onda ne mogu sada?”' „Zato što je sve drugačije kada imaš dvadeset i jednu ili dvadeset i dve godine. Pre svega, možeš to sebi da priuštiš, znaš da imaš vremena, ali, kao što sam rekla ranije, posle dvadeset i pete to više ne možeš da radiš, jer tada svaki muskarac koga upoznaš postaje potencijalni muž, priznala li to sebi ili ne. „U pravu si. u pravu si. Znam da si u pravu. Ali to šio znam mi ništa ne pomaže, i dalje mi je teško.” „Znam. draga. Neko vreme će ti bili leško. ali u jednom trenutku moraćeš to da preboliš. Šta radiš večeras?” „Ništa.” „Znala sam. Dolazim po tebe u osam i očekujem da izgledaš najbolje što možeš i da obučeš ono najbolje što imaš. Idemo u 'Meco' na piće.” „Žil. stvarno nisam raspoložena.” „Ne zanima me. Idemo da se napijano i da se lepo provedemo.-” „Izaći ćemo neki drugi put.” „Ne dolazi u obzir. Nećeš valjda da sediš sama i tuguješ celu noć. Nemoj da zaboraviš ko si, Libi. Pre samo tri meseca bi umrla od sreće kad bi ti se pružila šansa da upoznaš nekog bogatog muškarca” Ali ja više ne želim bogate muškarce, prolazi mi kroz glavu. Ja želim Nika. ali ne znam kako da se izvučem, pa pristajem i sva mrzovoljna spuštam slušalicu, samo da bi dve sekunde kasnije telefon ponovo zazvonio. „Libi? Sal ovde.” „Ćao! Kako si?” Prava osoba za razgovor u ovom trenutku, jer poznaje Nika, možda će njoj biti malo jasnije o čemu se radi. „Nik mi se malopre javio”, kaže. „Jesi li dobro'.'“ Sranje. To znači da joj je rekao da je medu nama gotovo. „Da li ti je rekao da je medu nama gotovo?” „Ne. Ne


66

baš tim recima. Samo je rekao da je zbunjen i da misli da nije fer da te dalje zavlači. Nisam ga razumela.” „Nisam ni ja.” „Jer, rekao je da mu se stvarno sviđaš, a ako je to tačno, zašto se onda ne uzme u pamet?” „Tačno tako.” „Bože. ponekad mi dođe da dignem ruke od njega. Ovo je već ko zna koji put da je to uradio.” „Šta?” „Svaki put kada veza sa nekim postane ozbiljna, on se uspaniči i pobegne.” „Hoćeš da kažeš da mu se to često dešavalo?” „Libi”, kaže ona odmereno. „Ni ti ni on niste baš proveli život u manastiru, ali veruj mi. bolje ti je da se držiš što dalje od njega. On je sjajan tip. ali nije u stanju da se veže. da bude u ozbiljnoj vezi. Ti zaslužuješ bolje. Svi mi zaslužujemo bolje.” Ne mogu da poverujem vlastitim ušima, nije da krivim Sal što mi to govori, ali kako to da sama nisam shvatila? U redu, pomenuo je da je bilo nekih žena sa kojima je mogao da započne ozbiljnu vezu, ali nije, mada mi nikad nije palo na pamet da je on neko kome se to redovno dešava. Da ima hroničan strah od obaveza. Ili da je ženskaroš. I odjednom mi je pripala muka. Ovo mi stvarno nije bilo potrebno i ne mogu da verujem da mi se ponovo dogodila ista stvar. Da me je neko hladnokrvno otkačio baš kad sam pomislila da držim stvari pod kontrolom, da držim stvari u svojim rukama, baš kad sam pomislila da je nemoguće da budem povređena. Šta nije u redu sa mnom? Mislim da sam dobar čovek, srdačna sam prema ljudima i prema životinjama, ophodim se prema drugima sa poštovanjem, i eto šta mi se dogodilo! Dobila sam korpu. Po ko zna koji put. „Libi?” Sal je verovatno pomislila da sam prekinula vezu, jer sam toliko utonula u razmišljanje o svemu ovome da sam potpuno zaboravila na nju. „Izvini”, kažem. „Dosta mi je svega, Sal.” „Libi. to nije tvoj problem, već njegov.” „Da, da, stalno to slušam.” „Ozbiljno, Libi.” „Libi?”' viče Džo sa prijemnice. „Sačekaj sekund”. kažem Sal. „Da?” „Nik je na vezi.” „Sranje. Sal. to je Nik. Moram da prekinem.” „Dobro, ali slušaj, javi se kad god imaš potrebu da razgovaraš sa nekim, u redu?” Pobogu, skini se s prokletog telefona. „Ćao”. javljam se i znam da mi se u glasu oseća napetost. „Ćao. Samo sam hteo da proverim da li si dobro” „Dobro sam. Upravo sam razgovarala sa Sal.” „Ne smeta ti što sam joj rekao?” „Ne. Dakle, to je to?” On uzdahne. „Ne znam. Ali hoću da znaš da nisi ti u pitanju. Problem je u meni.” Samo što se ne nasmejem. „Mislim da bi možda trebalo da krenem na terapiju”, uzdahnu. „Dobra ideja.” Do đavola, možda bi ja trebalo da uradim to isto. Možda bi mi neki psihoterapeut pomogao da shvatim zašto se uvek lepim za skotove. Dobro, neću da kažem da je Nik skot, ali kao da su svi muškarci sa kojima ulazim u vezu meni nedostupni. Ili su fizički nedostupni, drugim recima, uopšte nisu zainteresovani za mene, ili su emocionalno nedostupni, kao na primer Nik. „Zaista bih voleo da ostanemo prijatelji”, kaže. „Ti si mi veoma važna, Libi” Dobro, znači to je to, zar ne? Samo što nema muda da mi otvoreno kaže da hoće da raskine. „Ja već imam dovoljno prijatelja”, kažem. „Hvala.” Glas mu odjednom postade tužan. „Mogu li da ti se jayim ponekad?”


67

„Kako hoćeš.” Sada je red na mene da budem gruba. „Dobro, čućemo se.” „Aha. Ćao.” Spuštam slušalicu i više ne mogu da se suzdržim. Počinjem da plačem. Jebiga. Nije mi važno ni to što sam na poslu, ni to što svi gledaju u mene. ramena sama počinju da se tresu i onda počinjem glasno da jecam i to je to, posle nekoliko sekundi već plačem kao beba, a zatim ustajem i trčim do kupatila, zaključam se u kabinu i plačem iz sveg glasa. Čujem kako se otvaraju vrata, ali ne prestajem. Ne mogu da prestanem. „Libi? Šta ti je?” To je Džo. Pokušam da joj odgovorim, ali umesto reči iz mene izlaze samo jecaji. „To je zbog Nika. zar ne? Pusti me da uđem.” Počinje da lupa na vrata od kabine, pa ustajem i otvaram ih, a zatim ponovo sedam na klozetsku solju. „Svi su oni skotovi”, kaže ona ljutito. „On nije vredan toga.” Zatim čeka nekoliko sekundi dok ja pokušavam da se malo primirim, a to je teško kad vam se suze slivaju niz obraze i kada su vam oči naduvene i tako jarkocrvene da izgledate kao Drakula. „Da...” grcam, „znam”, grcam, „ali...”, grcam i jecam. „U redu je.” Stavlja mi ruku preko ramena, što je dosta teško u malecnoj kabini, ali ipak nekako uspeva i miluje mi leda i ja ponovo ne mogu da se suzdržim, posebno kad je kraj mene neko tako pun razumevanja, pa ponovo briznem u plač. „U redu je”. ponavlja tiho. „U redu je.” Ali ništa nije u redu. prolazi mi kroz glavu. Ništa nije u redu zato što sam navikla da imam Nika kraj sebe, zato što volim da ga imam kraj sebe. Zato što prvi put posle toliko vremena nisam morala sama da provodim subotnje večeri, ili da obilazim barove sa prijateljicama samo zato što nisam imala šta pametnije da radim. Nije u redu zato što volim, ili zato što sam volela da vodim ljubav sa Nikom. Zato što nema ničeg lepšeg nego kad se ujutru probudim, okrenem se u krevetu i shvatim da nisam sama. Nije u redu zato što sam se uvek smejala njegovim šalama. Zato što sa njim nisam morala da se pretvaram da sam nešto što nisam. Zato što ne verujem u one priče kako svi mi tražimo svoju drugu polovinu, već verujem da svi tražimo nekog kraj koga ćemo mi sami postali bolji, ko će nas promeniti nabolje, ko će nas podstaći da budemo najbolji što možemo, i zato što sam pomislila da sam ja sve to pronašla u Niku. lako sve do sada toga uopšte nisam bila svesna. Dobro, možda ste vi u pravu, možda ja preterujem. možda iz. čistog samosažaljenja predstavljam sve ovo kao nekakvu veliku tragediju, ali zašto ne bih žalila samu sebe, a? Zar ima nečeg lošeg u tome što se ovako osećam. Osećam se kako se osećam, osećam se kao govno. Blagi bože, nikada se više neću probuditi kraj njega. I, blagi bože. nikada ga više neću gledati u oči dok vodimo ljubav i. blagi bože, on će to od sada raditi sa nekom drugom, verovatno vrlo uskoro, a ja? Ja ću ostali sama do kraja svog prokletog života! Ponovo se rasplačem. Čuje se kucanje na vratima. To je Liza, koja radi isti posao kao i ja. i sedi za stolom do mene. Džo otvara vrata i čujem kako Liza šapuće: „Kako je Libi?” „Dobro je”, kaže Džo, iako je jasno kao dan da uopšte nisam dobro. „Mogu li da pomognem?” pita Liza i ja već znam šta to znači. To znači da umire od znatiželje da sazna šta je sa mnom, šta mi se dogodilo, i sigurna sam da su tračevi već počeli da kruže po kancelariji i da su verovatno već pale opklade oko toga šta se sa mnom dogodilo, šta me je rasplakalo, a većina verovatno misli da sam dobila otkaz. I ne mogu da oprostim sebi što sam se rasplakala na poslu. To i jeste problem. Kada izgradite tu sliko o sebi, kada svima stavite do znanja da ste vi jedna nezavisna, poslovna žena, da uvek sve držite pod kontrolom, onda ljudi postanu užasno nervozni kad stvari izmaknu vašoj kontroli, ne znaju kako da reaguju i, naravno, posle pola sata napokon uspevam da se dozovem k sebi (uglavnom zahvaljujući Džo, njenim kapima za oči i vodootpornoj maskari), vraćam se visoko


68

uzdignute glave i svi odjednom prestaju da pričaju i počinju da se pretvaraju kako su nešto užasno zauzeti. Par minuta pošto sam se vratila za svoj sto prilazi mi Liza i spušta solju čaja ispred mene. znam da je to zaista ljubazno s njene strane, a onda me pogleda onim svojim krupnim, brižnim očima i pita: „Jesi li dobro?” i ja klimnem glavom. „Želiš li da razgovaraš o tome?” pita. a ja vidim Džo koja iza njenih leda pravi neke čudne grimase i samo što se ne nasmejem, jer znam, tačno znam da Liza umire od želje da sazna šta se sa mnom dogodilo. „Hvala li. Liza”, kažem. „Ali tu zaista nema o čemu da se razgovara.” „Ah”, uzdahne ona, a lice joj poprimi razočarani izraz. Zatim se naginje ka meni i pila me tiho, zaverenički: „Dakle, nije u pitanju posao?” „Ne”, kažem umiljato, „nije posao”, i ona napokon shvata da ništa više neće izvući iz mene, pa odustaje. Ipak uspevam da završim nešto od poslova toga dana. iako svakih nekoliko minuta glas počinje da mi drhti usred telefonskog razgovora sa novinarima, pa moram da objašnjavam kako imam neku gadnu prehladu zbog koje mi je zapušen nos. Napokon odlazim kući i, možda zato što sam bila toliko preokupirana poslom, čim sam izašla iz zgrade shvatam da se osećam već mnogo bolje. Stigla sam kući, otvorila knjigu i toliko sam se zanela čitanjem da sam, kad je Žil stigla, bila potpuno nespremna za izlazak. Sipale smo sebi po čašu vina i prvo što smo uradile posle toga bilo je da napravimo spisak. Onaj spisak koji sam vam pokazala kad smo se tek upoznali. I znate šta, čim sam bacila pogled na laj spisak osetila sam se mnogo bolje, jer, tačno, bio je dobar prema meni, bio je nežan prema meni, ali kako je uopšte moglo da mi padne na panici da to može da postane ozbiljno? I, blagi bože, okreće mi se želudac od same pomisli da bih morala da provedem još jedno veče sa njegovim ogavnim prijateljima u nekom ogavnom pabu. Ostavljam Žil da sedi u dnevnoj sobi i odlazim da se obučem i, jebiga, ovoga puta zaista nameravam da se potrudim. Izvlačim haljinu koju sam prošle godine kupila kod „Džozefa”, kombinujem je sa predivnim „prada” cipelama, stavljam šminku u ogromnim količinama, uvijam kosu u ogromnu punđu nalik na košnicu. Kad sam se vratila u dnevnu sobu, Žil glasno zvizne i počne da aplaudira. „Ura!” viče iz sveg glasa, zatim ustaje, hvata me i počinje da igra sa mnom po sobi. „Libi nam se vratila, naša stara dobra Libi koju svi tako mnogo volimo.”' „Jesam li stvarno zvučala tako loše?” „Gore nego loše!” smeje se. „A sada. gde su ti one smrdljive stare patike?” Osvrće se i gleda po sobi. „Moje patike nisu smrdljive. A zašto?” „One odlaze u kantu za đubre.” Iznenada me hvata panika. „Ne”, kažem, jer te patike me podsećaju na Nika, a još uvek nisam spremna da se odreknem uspomena. „One su savršene za posao”, kažem. „Hoću da ih zadržim.” Ona me pogleda sa užasom. „Ne misliš valjda ozbiljno?” Klimam glavom. „Kako hoćeš.” Sleže ramenima. ,.U svakom slučaju, sada izgledaš fantastično, kao u dobra stara vremena.” Bog je blagoslovio. Uopšte ne pominje to što mi oči izgledaju kao krofne, uprkos slojevima maskare i senke za oči. I tako odlazimo u „Meco”, u kome sve vrvi od imućnih momaka i glamuroznih žena i već posle pet minuta grupa uštirkanih tipova nam šalje šampanjac i, dobro, nijedan od njih nije moj tip, ali zaista je prijatno ponovo biti u ovakvom okruženju i premda sam mislila da mi sve ovo nije nedostajalo, shvatam da ipak jeste.


69

„Pa, kako to da jedna tako lepa devojka nema momka?” pita Ed koji uopšte nije moj tip. Visok, krut, sa brkovima, a ja ne volim brkove. Ne, to nije istina, ja mrzim brkove, a on je pored toga i jezivo uštogljen. Dobro, verovatno se kupa u parama i, da, znam da ja za sebe tražim bogatog muškarca, ali ne želim da taj neko bude tako uštogljen, hoću da se oseća podjednako opušteno, na primer, u operi, kao i na koncertu neke pop grupe, ali teško je sresti takvog muškarca. Zapravo, mislim da je Žil ulovila poslednju zverku te vrste koja odumire, ali ja još uvek mogu da se nadam, zar ne? Taj tip, Ed, verovatno ne bi izgledao tako loše bez brkova, ali čak i kada bi ih obrijao znam da je prosto previše uštogljen za moj ukus, ali nek' ide život, zabacim kosu unazad, nabacim koketni osmeh i kažem: „Otkud znaš da nemam momka?” „Uf. Hmm. Imaš li?” Slatko, zar ne? Odmahujem glavom i iznenada osetim neverovatnu tugu. Žil to primećuje i grabi me za ruku. „Izvinite nas, momci. Vraćamo se za minut.” Odlazimo i ostavljamo ih da se pitaju zašto žene uvek odlaze u toalet u paru, i čim smo stigle ona me pita da li sam dobro. „Jesam. Stvarno. Dobro se provodim. Ali, ne znam. Nedostaje mi Nik.” „A šta ćemo sa Edom?” „Šta ćemo s njim?” „Možda ne bi bilo loše da izađeš s njim. On je definitivno zainteresovan.” „Ma, jok”, kažem. „Nije moj tip. Suviše je uštogljen.” „Otkud znaš? Izgled često vara.” „Dobro. Pokazaću ti.” Vraćamo se unutra. „Pa”, prilazim Edu. „Da li si bio na nekoj zanimljivoj svirci u poslednje vreme?” „Svirci?” Izgleda potpuno zbunjeno. „A, da. Svirka. O, da”, kaže i počinje da se smeje. „Baš smešno”, ponavlja bez prestanka i histerično se smeje, a ja gledam u Žil razrogačenih očiju. „Baš si duhovita, Libi”, kaže, iako ja uopšte ne kapiram šta je tu smešno. „Voleo bih da te izvedem na večeru.” „Važi.” Sležem ramenima, jer potpuno mi je svejedno da li ću ga ponovo videli ili ne. „Mogu li da dobijem tvoj broj telefona?” Pobogu, ovaj tip baš zvuči uštogljeno. Kopam po tašni u potrazi za hemijskom olovkom, ali ne, ponovo sam uzela magičnu tašnu koja guta hemijske olovke, ključeve i karmine. Ed zaustavlja kelnericu i pozajmljuje olovku, a zatim pažljivo zapisuje moj broj u nekakav mali rokovnik od crne kože, u kome se nalazi notes i koji izgleda jezivo skupo. „Zvaću te”, kaže. ,.Vodim te na jedno divno mesto.” Bukvalno nemam snage da slegnem ramenima i kažem mu: „Potpuno mi je svejedno.'“ Umesto toga, samo se osmehnem i kažem: „Odlično.” Kad smo odlučile da krenemo, a to je bilo ubrzo, jer sva ta uzbuđenja tokom današnjeg dana su me Silno izmorila, Ed mi pruža ruku i kaže: „Bilo mi je zadovoljstvo. Javiću ti se da izađemo na večeru.” I to je to. Uskačemo u taksi i odlazimo kući. „Ne mogu da verujem”“, kaže Žil. „Već na prvom izlasku si uspela da 'smuvaš nekog da te pozove na večeru.” „Ma hajde, Žil, on nije nikakav.” „Libi, ti si slepa. Bio je divan, i očigledno potpuno opčinjen tobom. Hoćeš li da izađeš na večeru s njim?” „Nemam pojma.”. „U svakom slučaju, sada makar znaš da je ovaj svet pun muškaraca i da sve ovo nije kraj sveta.” Znam da je u pravu, ali u ovom trenutku ne želim nijednog drugog muškarca. Želim samo Nika. „I”, nastavlja, „sigurna sam da će te odvesti na neko fantastično mesto. Očigledno je pun love.” „Otkud znaš?” Ona me začuđeno pogleda. „Libi, sve što znam naučila sam od tebe. Nemoj mi reći da nisi primetila 'roleks'.” Odmahujem glavom. „'Hermes' kravatu?” Odmahujem glavom. „Porše privezak za ključeve?” Odmahujem glavom.


70

„Možda ću izaći s njim na večeru”, kažem, jer mi se iznenada dopada ideja da se vozim unaokolo u poršeu. „Ali samo na večeru. Ništa više.” Žil samo sedi i smeška se i ja je podozrivo gledam. „Znam ja tebe suviše dobro”, smeje se, pa ni ja ne mogu da izdržim i sama prasnem u smeh.


71

13

Dobro raspoloženje me drži sve dok nisam ušla u stan. Otvaram vrata, palim svetio, skidam cipele i dok prolazim kroz stan počinjem da se borim sa uspomenama na Nika, koje me saleću sa svih strana. Sofa na kojoj smo sedeli zagrljeni one prve noći kada smo se vratili posle zabave koju je organizovala Sal. Kada u kojoj je sedeo sa onom glupavom kapom za tuširanje na glavi. Krevet. O, bože. Krevet. Spuštam se na pod, suze mi se slivaju niz lice, sklupčam se, priljubim kolena uz grudi i plačem kao dete. Zašto je ovo moralo da se dogodi? Zašto nismo mogli da ostanemo zajedno? Pokušavam da se setim Nikovih reči, zašto je medu nama gotovo, ali sve to nema nikakvog smisla. Kako može neko da vam se dopada, mislim stvarno da vam se dopada, a da ipak odlučite da raskinete s njim? Rekao je da bi možda sve bilo dobro da smo se upoznali samo nekoliko meseci kasnije, pa zašto ne može da bude dobro sada? Možda ću moći da ga nateram da promeni mišljenje. Više ne mogu jasno da razmišljam. Ustajem, brišem suze i grabim ključeve od kola. Moram da vidim Nika, jedino tako ću se osećati bolje. Moram da ga vidim. Da razgovaram s njim. Da ga nateram da shvati da ipak možemo da ostanemo zajedno, da mene nije briga za njegov posao, ni za to da li ima novca, jer iznenada me zaista i nije briga. Samo mi je važno da budem s njim, da raščistim sve probleme koji postoje, a jedini način da to uradim jeste da odem kod njega. Uskačem u kola, puna samopouzdanja, toliko odlučna da popravim stvari medu nama da zaboravljam i da plačem, te usredsređujem svu svoju pažnju na vožnju kolima kroz ulice Londona, sve dok se na kraju ne zaustavim ispred Nikove zgrade u Hajgejtu. Neko vreme sedim u kolima, iznenada neodlučna da li da uopšte pozvonim, da li da se suočim s njim, ali sada sam tu i znam da je ovo jedini način, znam da ne verujem da je gotovo, ne želim da poverujem da je gotovo, sve dok ne razgovaram s njim oči u oči, jer kad me vidi, kada vidi koliko me je povredio, sigurno će promeniti mišljenje. Moraće da ga promeni. Nik dugo ne otvara vrata. U jednom trenutku sam odlučila da odustanem, kada sam malo bolje razmislila o svemu postalo mi je odvratno to što radim, ali čim sam se okrenula čula sam kako se na gornjem spratu otvaraju vrata, a zatim prigušene korake kako se spuštaju niz stepenice. Vrata se otvaraju i eto ga on. Razbarušena kosa, oči otekle od sna, očigledno u šoku što me vidi. Stojimo i gledamo se neko vreme dok ja pokušavam da nađem reci, reči koje će mi ga vratiti, ali ništa ne izlazi iz mene, pa pokušam da, trepćući, uklonim suzu koja mi je zamaglila desno oko. „Libi”, kaže šapatom i zagrli me i ja više ne mogu đa se uzdržim. Briznem u plač i počinjem da se gušim u suzama, jer stojim tu, u njegovom zagrljaju, on mi nežno miluje leda, i znam da sve ovo nema nikakve svrhe, znam ga ništa neće naterati da promeni mišljenje. „Hajdemo gore”, kaže napokon, nežno se odvaja od mene, hvata me za ruku i vodi uz stepenice, a ja usput pokušavam da obrišem lice. Sedimo neko vreme u tišini, ja na fotelji, a Nik na krevetu, i sve što želim jeste da uronim u krevet kraj njega, da se pripijem uz njega, da učinim da sve bude dobro, da vratim kazaljke sata na onu prvu noć kada je sve bilo tako dobro. Ne mogu da verujem da se sve tako brzo promenilo. Ne mogu da verujem da sve to sada ne smem da uradim zato što je medu nama gotovo, i dok razmišljam o tome nov nalet suza počinje da mi se sliva niz lice. „Pobogu,, Libi”, šapuće. „Tako mi je žao. Zaista nisam hteo da te povredim.” „Ne razumem”, kažem kroz plač. „Rekao si da bi sve bilo u redu da smo se upoznali nekoliko meseci kasnije, da bismo onda mogli da budemo zajedno, pa ne razumem zašto onda ne možemo jednostavno da nastavimo da se viđamo.”


72

On ne odgovara. „Mene nije briga za novac”, šmrcam, govorim sve glasnije i glasnije, kao da će me bolje razumeti ako vičem. „Baš me briga za to da” li imaš “posao ili ne. Tako nam je dobro kad smo zajedno. Nik, zašto onda radiš sve ovo? Zašto ne možemo jednostavno da nastavimo da se viđamo?” „Upravo zbog ovoga”, kaže on blago. „Ni ti ni ja nije trebalo da unosimo emocije u ovo. Nikad nisam želeo da te povredim i srce mi se cepa kad te gledam u ovom stanju.” „Pa zašto mi onda nanosiš toliki bol?” Gledam ga u oči, više me nije briga što mi se suze u potocima slivaju niz lice. „Zašto mi to radiš?” „Libi”, kaže, a onda priđe i klekne dole licem prema meni. „Na samom početku sam ti rekao da nisam spreman za vezu. Znao sam da si počela sve više i više da se vezuješ i pokušavao sam da ne obraćam pažnju na to, jer nisam mogao, jer ne mogu da ti pružim ono što je tebi potrebno. Jednostavno nisam spreman. Žao mi je.” „Dobro”, šmrknem, i uspem da malo dođem sebi. „Ne možeš da mi pružiš to što mi je potrebno. Pa šta? Sad znam. I pored loga možemo da nastavimo da se viđamo. Ne možeš me povrediti više nego što si me već povredio, a sada makar znam na čemu sam, pa zašto onda ne bismo nastavili da se viđamo, kad se već tako dobro slažemo, kad se već osećamo tako dobro zajedno.” Pokušavam recima da ga približim sebi, ali čini mi se da je jaz medu nama sve veći što ja više govorim. „Ne. Libi”, on tužno odmahne glavom. „Voleo bih. ali ne želim ponovo da li priredim sve ovo, a to će se ponovo dogodili, jer ja trenutno ne mogu da se vežem ni za koga. I iako kažeš da tebi lo nije važno, znam da je baš to ono što je tebi potrebno, i to ne bi valjalo. Veruj mi”, kaže tiho i dodirne mi obraz. „ako bih se i za koga vezao, to bi bila ti. ali jednostavno nisam spreman.” Suze su se već osušile i postaje mi jasno da ga neću naterati da promeni mišljenje. Da je on doneo odluku. Da je sada bez sumnje sve gotovo. Ustajem i prilazim vratima, pokušavam da povratim makar malo samopoštovanja, premda znam da je za to sada već suviše kasno. „Javiću ti se”, kaže Nik dok silazi iza mene niz stepenice, a ja samo idem ka vratima i osećam kao da ništa od ovoga nije stvarno, kao da je sve to samo jedna užasna noćna mora. Ne govorim ništa, nema potrebe. Samo izlazim i nekako uspevam da se dovučem do kuće. „Šta si uradila ovog puta?” Majka samo stoji i posmatra me, a ja se uzdržavam da ne skočim na nju i počnem da joj vrištim u lice, jer to je tako tipično za nju, ona uvek misli da sam ja za sve kriva. Ne bi joj palo na pamet da pomisli da možda nešto nije u redu sa tim muškarcima, o ne. Problem je u meni, ja sam ta koja ih odbija od sebe. „Možda si bila suviše nasrtljiva?” kaže i ja žalim, o kako žalim, što sam joj uopšte bilo šta rekla. Nisam nameravala. stvarno nisam, ali moja majka kao da ima nekakvo šesto čulo, videla je da nešto nije u redu i, pre nego što sam uspela da razmislim, reči su mi same izletele iz usta. Da sam raskinula s Nikom. Izostavila sam onaj deo kad sam se pojavila na njegovim vratima. To iz sve snage pokušavam da zaboravim. I da, žalim zbog toga. Žao mi je što sam mu dozvolila da me vidi kad sam bila najranjivija. Položila sam sve karte na sto, a on ih je jednim pokretom ruke bacio na zemlju. Nekoliko dana posle toga pokušavala sam da ne razmišljam o tome, jer jedino što osećam kad se setim kako sam se prostrla pred njim, potpuno naga. jeste stid. Čist, užasan stid. „Ne”, odbrusim. „Nisam bila nasrtljiva. On jednostavno ne želi da bude u vezi. kapiraš?” „Kako to misliš, ne želi da bude u vezi? Ne postoji muškarac na ovom svetu koji želi da bude u vezi.” Zatim prasne u smeli na svoju malu šalu. a ja je gledam i pilani se kad je to moja majka poslala stručnjak za ljubavne probleme. Pobogu, jedini muškarac sa kojim je ona bila u životu jeste moj otac. Ko bi drugi poželeo da bude s njom? „Moraš da se praviš da si neosvojiva, Libi. Ne smeš da uskačeš u krevet već prve noći i da budeš spremna za njih kad god to njima padne na pamet.” Jebote, otkud ona to zna?


73

„Vi. žene iz devedesetih, ni sama ne znam.” Odmahuje glavom. „Sada mislite da ste u svemu ravnopravne, ali kada su u pitanju odnosi sa muškarcima, to definitivno nije slučaj. Muškarci se nisu promenili: oni uživaju u lovu, i čim im se predaš na tanjim oni gube interesovanje. To je prosto tako.” „Nije tako, mama”, procedim kroz stisnute zube. „Moja priča nema nikakve veze s tim.” „Znam, ti misliš, moja majka, šta ona zna, ali reći ću ti jedno, ja gledam Vanesu. i Riki i Opru, i sve devojke govore istu stvar, a odgovor je prost kao pasulj. Moraš da se praviš da si neosvojiva, to je odgovor na sve tvoje probleme.” „Mama, ti stvarno ne znaš o čemu govoriš. Gledanje svih lili emisija na televiziji neće od tebe napraviti stručnjaka za ljubavne probleme.” „To ti misliš”, kaže odlučno. „Uostalom, ja i ne mislim da sam stručnjak, samo hoću da ti kažem da mi je jasno u čemu grešiš.” E, dosta mi je. Stvarno mi je dosta. „Zašto uvek misliš da sam ja za sve kriva?” Bukvalno vičem. „Zar li nikad nije palo na pamet da možda nešto nije u redu sa nekim od tih muškaraca? Ne, ne, tako nešto nije moguće, naravno da sam za sve ja kriva. Do đavola, uvek sam ja za sve kriva.” „Nema potrebe da se lako izražavaš”, kaže mama. ,.Da li si se ikad zapitala kako to da si u dvadeset i sedmoj godini još uvek sama?”' „Imam tek dvadeset i sedam godina, za ime boga! Nemam četrdeset, još imam vremena.” Mama samo tužno zavrte glavom. „Ne. Libi, nemaš, ako želiš da se udaš i imaš decu, mislim da je vreme da zastaneš i dobro razmisliš o sebi i o tome kako se ponašaš sa tim svojim muškarcima.” „Ti si neverovatna.” Vrtim glavom u neverici. „Većina mojih vršnjakinja bi dale sve da budu na mom mestu. Ja imam stan, odličan posao, kola i platu sa kojom mogu da radim šta hoću. Imam fantastičan društveni život, stotine prijatelja i svakog dana srećem slavne ličnosti.” „Sve je to lepo”, kaže mama. „Ali još te nijedna od tih slavnih ličnosti nije zaprosila.” „Zar ti nije jasno da ženi danas nije toliko važno da ima muškarca uz sebe? Da sam ja mnogo srećnija kad sam sama i kad nemam nikog za koga sam vezana'?” „Libi, dušo”, kaže ona pokroviteljski. „Ti znaš da to nije istina i ja znam da to nije istina.” Zašto, do đavola, ona ovek mora da ima poslednju reč? A što je najgore, ta odvratna matora krava je u pravu. Dobro, u pravu je utoliko što ja zaista ne uživam u tome što sam sama, za sve ostalo ne znam, a čak i da je u svemu ostalom u pravu, nikad joj to ne bih priznala. „Mama, zaboravi”', ustajem i krećem ka vratima. „Ah, pa ne možeš sad da ideš”, kaže. „Tek si stigla. Brinem se za tebe, Libi, čini mi se da si se malo ugojila.” Gospode bože. Bez greške ume da pogodi slabu tačku. Pa šta ako sam se malo ugojila, nije da sam debela. Dobro, uvek sam želela da budem mršavija nego što jesam, ali moja majka će bez greške primetiti da sam tokom ovih nekoliko dana otkako sam raskinula sa Nikom jela kao prase, iako sam baš jutros odlučila da prestanem. Čvrsto sam odlučila. „Nisam se ugojila”, kažem, iako znam da imam dva kilograma više nego ranije. „Dobro, dobro”, uzdiše ona. „Samo ne želim da budeš debela, govorim to za tvoje dobro.” „Slušaj. Idem ja.” „Ostani još malo.” Ona ustaje. „Znaš šta, napravila sam tvoju omiljenu karamel- tortu, hoćeš da ti donesem malo?” „Malopre si mi rekla da sam se ugojila!” „Jedno parče ti neće škoditi”, kaže i odlazi u kuhinju. Nadam se da ja nisam jedina osoba na svetu koja ima tako bezumnu i bezosećajnu majku. Nadam se da nisu sve majke takve, nadam se da nisam jedina koja prolazi kroz pakao svaki put kada dođe da puseti svoje roditelje. Uopšte mi nije jasno zašto, do đavola, dolazim ovde. Od mene se očekuje da svake nedelje dođem na čaj i svaki put kad se pojavim ponašam se kao histerična tinejdžerka i svaki put pobegnem što brže mogu.


74

Mužda je trebalo da se ugledam na Olija. Možda je trebalo da se preselim u Mančester. Vraća se i spušta tanjir sa karamel tortom na sto, i samo da bih joj napakostila odbijam tortu i kažem joj da sam na dijeti. „Uzmi bar jedno parče”, kaže. „Evo, podeliću ga s tobom”, uzima pola parčeta torte i pruža mi drugu polovinu. „Neću... da... jedem. Tortu.” procedim kroz stisnute zube. „Kapiraš?” „Libi, volela bih da se ne vređaš svaki put kad hoću da ti pomognem.” Uzdahnu i pogleda me onim svojim tugaljivim očima i da je ne poznajem tako dobro, verovatno bih osetila sažaljenje prema njoj. Ali poznajem je dobro. „Majka sam ti, želim ono što je najbolje za tebe, i govorim sve ovo zato što imam mnogo više iskustva nego ti i umem da posmatram stvari iz druge perspektive, to je sve. I ja bih najviše volela da te vidim srećnu kraj nekog dobrog čoveka.” Sedim namrgođena još neko vreme, ali ništa ne govorim, i posle nekog vremena ona ponovo počinje da uzdiše, očigledno rešena da napokon promeni temu. „Da li si se čula sa Olijem?” pita posle duge pauze. Hmm. Znam da bi je stvarno pogodilo kad bih joj rekla da ne samo da sam razgovarala sa njim. nego da sam ga i videla, i njega i njegovu devojku Kerolin. Stvarno, mama? Nisi znala da ima devojku? Nisi znala da je bio u Londonu? Bože, baš me čudi. Ali ne, ne mogu to da joj uradim. Bila bih najsrećnija kada bih je sada nečim iznervirala, ali ne mogu to da uradim Oliju, pa samo klimam glavom i kažem da smo se čuli pre neki dan. „Da li ti je pomenuo nešto o nekoj devojci?” pita, pokušavajući da zvuči nezainteresovano, kao da je moj odgovor uopšte ne zanima, a ovo pitanje me čudi jer sam sigurna da joj Oli ništa nije rekao. „Zašto?” odgovaram oprezno, jer ne želim da upadnem u zamku. „Ma onako”, kaže tobože nezainteresovano. „Pomenuo je da ide nekud za vikend i nije hteo da mi kaže s kim, pa sam pomislila da možda nema neku posebnu prijateljicu.” „Ako i ima, meni je rekao”, lažem, znajući da bi Oli učinio sve da drži Kerolin što dalje od mame, jer ako nju pitate, nijedna žena na ovom svetu nije dovoljno dobra za njenog voljenog sina. Naravno, ona to nikad ne bi otvoreno priznala, ali bi umela smišljeno da baca otrovne strelice tipa: „Veoma zanimljiv akcenat, dušo. U kom delu Londona je rođena?” ili „Znam, to je sada moda, ali, dušo, suknja joj je toliko kratka da joj se praktično vide gaćice.” Verujte mi, ne izmišljam, stvarno je izgovarala takve stvari, a Oli se uvek trudi da to ignoriše, ali iz nekog razloga, svaki put kada ona nešto tako kaže Oli i sam to počne da primećuje, i tako je Sara bila izbačena kroz prozor ne tako dugo pošto je mama prokomentarisala kako je ona i suviše prosta. A Viki? Dobro, i sama moram da priznam da se Viki oblačila prilično provokativno. Tata je nju odmah zgotivio. Ali njega niko ništa nije pitao. „Nadam se da je ovog puta našao onu pravu.” „Šta to. za ime boga. treba da znači?” „Oli je dobar momak, on zaslužuje da ima kraj sebe nekog zaista posebnog, ne kao one devojke koje su nam tolike godine paradirale kroz kuću.” Do đavola, to je tako tipično za nju. „Mama”, ustajem i. po službenoj dužnosti, ovlaš je zagrlim. „Moram da idem”, i napokon, na sreću, odlazim odatle. „Dobro”, kaže Žil koja sedi sklupčana na mojoj sofi sa olovkom u ruci. „Moraš da budeš potpuno iskrena, a to znači potpuno iskrena. Hoću da čujem sve što želiš.” „Ali, Žil, ja ništa ne želim. Samo hoću da neko vreme budem sama. da ne budem ni sa kim u vezi.” „Dobro, u tom slučaju, reci mi kako izgleda muškarac iz tvojih snova.” Sležem ramenima. „Visok je. Jedno metar i devedeset. Ima svctlosmedu kosu. Ne, tamnosmeđu kosu.” „Oči?” „Zelene.”


75

„Da li liči na nekog poznatog? Na Mela Gibsona?” Liči na Nika, razmišljam tužno, i pokušavam da odagnam tu misao čim se pojavila. „Uf, ne. Čekaj da razmislim. Ko mi se sviđa? Znam!” vičem. „Tom Berendžer!” „Ko je Tom Berendžer?” „Glumac. Film Vod? Neko ko će brinuti o meni?' Žil sleže ramenima, ali za svaki slučaj zapisuje ime. „Dobro”, kaže. „Šta još?” „Mora da bude bogat, ozbiljno bogat. Da živi u jednoj od onim ogromnih kuća u Holand Parku, ali ne da ima stan, mora da ima čitavu kuću i da jedva čeka da njegova žena sa svojim dizajnerom renovira čitav prostor.” Žil se smeje. „Dobro zvuči.” „Verovatno je biznismen, mislim da ima sopstveni biznis, bogzna kakav, i verovatno vozi ferarija” „Zar to nije malo kao prst u oko?” „Dobro, vozi “mereedes SLK.” Žil klima glavom i zapisuje. „Zar ima samo jedan auto?” „Da. ne može da ima samo jedan. Dobro, ima “merdžu i 'rendž rovera* za odlaske u svoju vikendieu na selu, a meni ce kupiti onog novog „BMVV-a”, znaš onaj sportski model, kako se zove, “F3” ili 'Z3' ili tako nešto?” „Kad ide na posao nosice elegantno tamnoplavo odelo, ali u kuci će nositi samo izbledele leviske i polo-majice i, da. imaće i kožne pantalone jer će. naravno, voziti i motocikl.” „Koji motocikl? “Harlija?” „Nee, to je mnogo otrcano. Indijca.” „Dobro.” Žil sve uredno zapisuje, dok sam ja obgrlila svoja kolena pitajući se šta bih još mogla da kažem o muškarcu iz mojih snova, jer uživam u tome da ovako fantaziram. „Ništa mi više ne pada na pamet.” Sedim i razmišljam još neko vreme. „Libi?” Žil me pogleda. „Mmm?” „Nešto si zaboravila.” „Šta?” „Njegov karakter.” Dobro, pobogu, šta mogu da kažem o karakteru? Mislim, budimo iskreni, kad je u pitanju karakter svi mi želimo iste stvari. Želimo da bude inteligentan. Volele bismo da je kreativan, iako to nije obavezno ako i vi sami niste u tom fazonu. Volele bismo da je nežan. Osećajan. I da. kako sam mogla da zaboravim, mora da ima smisao za humor, iako je to malo teže jer, kako reče Keri Fišer u jednom filmu, svi ljudi na svetu misle da imaju dobar ukus i smisao za humor. Svi želimo nekoga ko uživa u tome da izađe na večeru i u bioskop. Neko ko će uživati u dugim šetnjama u prirodi, zatim da sedite zagrljeni kraj kamina, pa čak i ako meni nikad ne bi palo na pamet da idem u duge šetnje u prirodu, to je ipak lepa pomisao, i definitivno bih želela nekog ko bi to voleo, ili ko bi makar uživao u samoj pomisli na to. Pre nego što pomislile da sam potpuno površna, moram da kažem u svoju odbranu da ja nikad ne razmišljam mnogo o njegovom karakteru, jer je to uvek nešto što nema potrebe definisati. Naravno da pretpostavljate da će vam se dopasti njegov karakter, u suprotnom vas uopšte ne bi zanimao. I tako smo, napokon, sastavile spisak dugačak dve i po strane. Strana i po o tome kako izgleda, gde živi. a onda nekoliko nabacanih misli o njegovom karakteru, a kad smo završile, Žil mi tutne spisak u tašnu i kaže: „Mislim da ćeš morati da se pripremiš na kompromise po pitanju materijalne strane, ali uvek je dobro da zapišeš ono što misliš da očekuješ od muškarca. Sledeći korak je garderoba.” Žil odlazi u kuhinju, otvara frižider i izvlači kutiju u kojoj su zapakovane crne kese za smeće. Samo me Žil toliko dobro poznaje i zna da mi zbog nedostatka prostora u kuhinji fioka za povrće u frižideru služi za skladištenje raznih drugih stvari, koje inače retko koristim. „Šta će li to?” Gledam je podozrivo. „To je za uspomene na Nika.” „Ali ja nemam nikakvih uspomena.” Zašto još uvek osetim nalet tuge čim se nenadano pomene njegovo ime?


76

„Nemaš baš ništa? Fotografije? Pisma? Nemaš majice koje si pozajmila od njega i koje si kao slučajno zaboravila da mu vratiš?” Odmahujem glavom, a onda se setim. „Čekaj!” Odlazim u spavaću sobu i iz korpe za prljav veš izvlačim majicu i ne mogu pri tom da se suzdržim. Sramota me je da priznam, ali smesta zabijam nos u nju kako bih osetila Nikov miris, jer on je poslednji koji ju je nosio, ali uz sav napor ne mogu da osetim njegov miris. Osećam jedino ustajao smrad prljavog veša. Vraćam se u dnevnu sobu i neodlučno pružam majicu Žil koja je još neodlučnije uzima, a zatim je gura u kesu za smeće. „Sigurna si da je to sve? Znam da mi ne veruje, ali klimam glavom. „Ovo je poslednja uspomena na njega?” „Ponovo klimam glavom. Ona čvrsto vezuje kesu, zatim izlazi napolje i baca je sa ostalim đubretom. „Mislila sam da li se dopao”, kažem tužno, jer ne mogu da verujem da je tako okrutna. „I jeste, dopao mi se”, kaže. „Ali jedini način da ga preboliš jeste da ukloniš sve dokaze, a i tako što ćeš početi da se viđaš sa drugim muškarcima, Kad smo već kod toga, da li se onaj tip javljao?” „Koji tip'.'“ „Ed.” Javio se. Javio se dan pošto sam ga upoznala i ostavio veoma nervoznu poruku na telefonskoj sekretarici, što me je malo začudilo, jer je bio tako samouveren kad smo se upoznali. „Zdravo, Libi”, rekao je. „Eee..., Ed ovde. Sinoć smo se upoznali u 'Mecu'. Samo sam hteo da te pitam da li bi možda, uf. htela da izađeš sa mnom na večeru. Bilo mi je tako drago što smo se upoznali i zaista bih voleo da mi se javiš.” Možda je on samo jedan od onih tipova koji ne vole da ostavljaju poruke na sekretaricama. U svakom slučaju, ostavio je broj kućnog telefona, telefona na poslu i broj mobilnog, i rekao je da će biti ceo dan u kancelariji i da će to veče biti kod kuće. Nisam mu se javila. Dobro, znam da sam rekla da ću izaći na večeru s njim, ali stvarno mi nije toliko stalo, a i ne bi imalo smisla. On mi se ne sviđa, ne osećam one čudesne varnice koje požuda stvara u donjem stomaku, kao što sam osetila one večeri kada sam prvi put bila sa Nikom, i koje još uvek osećam kada razmišljam o Niku i sigurna sam da je on dobar čovek, ali trenutno ne mogu da zamislim da budem u vezi sa nekim, čak ni ako taj neko vozi „poršea”. Umorna sam. Iscrpljena. Sve to sa Nikom me je uništilo i u ovom trenutku ako ne mogu da imam njega ne želim da imam ikog drugog. Pored toga. taj Ed možda uopšte i ne vozi „poršea”. Možda je jedan od onih uvrnutih tipova koji nosi „porše” privezak za ključeve kako bi impresionirao žene koje pokušava da smuva u „Mecu”. „Ne”, lažem i odmahujem glavom. „Nije se javljao.” „Stvarno?” Žil izgleda iznenađena. „Baš me čudi da se nije javio, izgledao je vrlo zainteresovano. Pa dobro, javiće se.” „Stvarno mi je svejedno.” „Znam”, kaže. „Ali činiće ti dobro. Sigurno će te odvesti na neko luksuzno mesto i ponašaće se prema tebi kao prema princezi i ti ćeš uživati. Niko ne kaže da moraš da spavaš sa njim, ne moraš čak ni da ga ponovo vidiš, ali ko zna kakvi su njegovi prijatelji. Možda ćeš upoznati muškarca iz snova tako što ćeš se družiti sa njim.” „Ah, Žil, zaveži, govoriš kao moja majka.” Znam da ću se uskoro osećati sasvim dobro, ne kao ranije kada sam raskidala sa momcima i kada mi je srce bilo slomljeno i kada sam plakala bez prestanka čitave tri nedelje i nisam nikuda htela da idem i nikoga da vidim. Dobro, imala sam onu jednu paklenu noć, ali od tada sam stvarno dobro, i sada makar znam da nema svrhe živeti u lažnoj nadi. Makar znam da je zaista gotovo i da sada idem dalje. Ali moram da priznam da se ovog puta osećam pomalo otupelo, još uvek sam u šoku, stvarno, iako ne osećam kao da se čitav svet oko mene ruši, ne baš sasvim. Sada makar znam da postoji svetio na kraju tunela, nije baš blistavo i sjajno, ali je tamo.


77

Kažu da je bol najjači kada te neko prvi put povredi i da svaki sledeći put boli manje i ja verujem da u tome ima zrno istine, ali takođe kažu da svaki put kada ti neko slomi srce granice izdržljivosti postaju sve manje, dok na kraju ne postaneš tvrda i cinična i nespremna da ikome išta daš. Bože, kad bi to zaista bilo tako. Kada bih samo mogla da budem tvrda i cinična. Puštala bih da se sve odvija polako, ne bih sebe previše davala, jer bih bila toliko uplašena od toga da ne budem ponovo povređena da ne bih umela da budem drugačija. Ali ne, ja ne umem da budem takva. Svaki put kada upoznam nekoga ja se bacam u vodu naglavačke, obasipam dotičnog ljubavlju i pažnjom i uvek se nadam da će se ispostaviti da je taj neko drukčiji od ostalih. Sve se nadam da će mi se sreća osmehnuti. Mislim da nema smisla da se pretvaramo i prikazujemo se drukčijim od onog što jesmo, jer ako to radimo, u jednom trenutku ćemo morati da otkrijemo ko smo uistinu i ako se ispostavi da je to nešto vidno drukčije, oni će pobeći glavom bez obzira. Ali možda sam ipak naučila da se ne otvaram previše, možda zbog toga ovog puta ne boli toliko mnogo. Ili je to možda zato što Nik nije bio pravi čovek za mene i zato što sam, premda mi se sve više i više sviđao, negde duboko u sebi znala da ja ne bih mogla da vodim njegov život, možda se baš iz tog razloga sada osećam zaista dobro. U redu, ne osećam se baš preterano dobro, i sasvim je razumljivo da sam, čim je Žil otišla, stala da kopam po svojoj kolekciji CD-ova i izvukla sve one pesme za koje znam da će me rasplakati. Pa šta ako sam prvo pustila „Everybody Hurts” grupe REM i počela da plačem kao kiša? Pa šta ako sam odmah posle toga pustila Dženis Ajan i pesmu „Al Seventeen” posle čega sam se osetila kao najveći gubitnik na svetu? I dobro, završila sam sa pesmom „I Don't Want to Talk About It”, ali, pobogu, svi imamo pravo da se ponekad prepustimo samosažaljenju. I tako sedim i puštam muziku i plačem i plačem i plačem i grcam kao luda od čega dobijam jezivu glavobolju i telefon zvoni, ali ja ne dižem slušalicu, jer ovog puta mislim da ne bih mogla da sakrijem da sam plakala, a sada zaista ne želim nikom ništa da objašnjavam. Uključuje se telefonska sekretarica, slušam svoju poruku, a zatim čujem glas. „Zdravo. Libi. ovde Ed. upoznali smo se pre neko veče u “Mecu”. Ostavio sam li poruku pre neki dan. ali sam pomislio da je možda nisi dobila, pa ti ostavljam još jednu, jer bih stvarno voleo da te vidim.” Ponovo mi ostavlja sve svoje brojeve telefona i znam da lo zvuči bizarno, ali zbog toga se osećam bolje, zbog činjenice da se nekome toliko sviđam da mi ostavlja već drugu poruku, i mada se ne osećam baš toliko dobro da bih se javila na telefon, čim je on završio odlučujem da ću mu se. uprkos svemu, ipak javiti.


78

14

Danas je dan kada ću se javiti Edu. Definitivno. Sinoć sam razmišljala o tome i Žil je potpuno u pravu, trebalo bi da izlazim sa muškarcima. Znam da on nije moj tip, ali to nije važno. Lepo kaže moja majka, imam već dvadeset i sedam godina i sve ostalo je pitanje matematike: ako izlazim sa dovoljnim brojem muškaraca, jedan od njih će sigurno bili onaj pravi. U međuvremenu, u kancelariji imam posla preko glave. Pokušavam da organizujem promociju TV serije o kojoj sam vam govorila i tek što sam završila sa saopštenjem za štampu u kome pozivam sve novinare i fotografe, javlja se niko drugi nego Amanda Bejker. Samo mi je to trebalo. „Zdravo, draga”, kaže i pri tom prilično me zbuni, jer ona definitivno nije osoba sa kojom ja želim da budem na „draga”, i nikad to ranije nije uradila, ali izgleda da mi je posle svojih nedavnih nastupa u radio emisijama oprostila nedovoljno interesovanje za svoj slučaj, i sada mi se obraća kao da smo najbolje prijateljice. „Htela sam da te pozovem negde na ručak”, kaže. „Znaš. samo nas dve.” Toliko sara zbunjena da ne znam šta da kažem, pa samo mucam neko vreme i pitam se o čemu se. do đavola, ovde radi. „Jesi li slobodna danas?” pita. „Ja sam zapravo u velikoj gužvi, ali bih volela da se vidimo i mislila sam da bismo mogle da odemo u 'Kvo Vadiš'.” Kupila me je. Nikada do sada nisam bila u „Kvo Vadisu”. a to je jedan od onih restorana u koje morate da odete makar jednom u životu, ako ni zbog čega drugog, a onda samo da biste mogli da kažete da ste bili tamo. „Volela bih”, kažem. „Hoćeš da se nađemo tamo'.'“ „Važi”, kaže. „Rezerviši sto za jedan i petnaest. Dobro, draga, vidimo se.” Završava razgovor i ostavlja me da sedim i zurim u slušalicu koju držim u ruci i pitam se zašlo, do đavola, ja treba da rezervišem sto kad je ona pozvala mene. I tako potpuno zbunjena hodam po kancelariji i raspitujem se da li neko zna telefon „Kvo Vadisa” i u tom trenutku Džo Kuper izlazi iz svoje kancelarije i kaže: „Vrlo otmeno. Otkud to da ideš u 'Kvo Vadiš'?” „Ne znam ni sama, Džo”, kažem. „Malopre mi se javila Amanda Bejker i pozvala me na ručak, što je zaista čudno, jer sve do skora sam bila njen najgori neprijatelj, a iznenada sam joj postala najbolja prijateljica, a onda mi je rekla da rezervišem sto. Sve je to prilično čudno.” Džo prasne u smeh. „Libi”, kaže. „To je Amandin trik, isto je radila sa svakim PR menadžerom do sada. Isprva je izuzetno nepoverljiva, a čim uspeš da skreneš malo pažnje medija na nju ona te proglasi za najboljeg prijatelja. Ne brini zbog toga, uostalom to će ti samo učiniti posao lakšim.” Sležem ramenima. „Valjda hoće.” Zapisujem broj telefona na žutom samolepljivom papiru i odlazim da pozovem restoran. Već je pola dva, sedim za stolom kraj prozora, pokušavajući da vidim napolje kroz oslikano staklo i pitam se šta li rade ovde kad postane suviše vruće unutra, jer ti prozori nemaju nikakvu kvaku, tako da se ne mogu otvoriti. Trudim se da izgledam opušteno, kao da sam nekakva slavna ličnost, jer čini mi se da je skoro svako na ovom mestu slavna ličnost. Već sam primetila tri televizijska voditelja, dve pop zvezde. a ljudi za stolom do mene razgovaraju o svom novom filmu, i pošto ne mogu da ih prepoznam pretpostavljam da rade iza kamere. Ne, ne prisluškujem, ali tako je prokleto teško kad sedite sami za stolom da ne čujete šta govore ljudi za susednim stolom, koji je toliko blizu da imate utisak da sedite jedni drugima u krilu, a i gde je uopšte ta Amanda? Poručujem još jedan „kir”, palim četvrtu cigaretu, kada iznenada čujem dobro poznati glas: „Draga!” Dižem pogled i vidim Amandu kako se ljubi sa skoro svakim u restoranu', pozdravlja sve manje poznate ličnosti kao da ih poznaje oduvek i na moje iznenađenje svi je oni zaista poznaju,


79

pa mi iznenada bude drago kada je napokon stigla do mene, poljubila vazduh oko mojih obraza i sela za sto. „Draga”, kaže, očigledno daleko bolje raspoložena nego kad smo se poslednji put videle. „Izgledaš super.” „I ti”, kažem. „Drago mi je da te vidim.” „Mislila sam da nas dve treba malo bolje da se upoznamo”, kaže, šarajući očima po restoranu dok govori, sigurno za slučaj da nije nešto propustila. Naručuje kiselu vodu. a zatim sedimo i neko vreme razgovaramo o nevažnim stvarima, a onda, kada smo poručile hranu - ja sam se odlučila za gotovo jelo po ceni od 15,95 funti, a Amanda je poručila specijalitet kuće - razgovor se povede, kao što to obično biva kad se nadu dve neudate žene, baš o muškarcima. „Pa, znaš”, ona se nagne ka meni i šapne mi zaverenički. „moja poslednja ljubavna afera bila je sa...” Nagne se još bliže i šapne mi, pravo u uvo, ime jednog dobro poznatog televizijskog voditelja, zatim se ponovo zavali u stolicu kako bi posmatrala zadivljeni izraz na mom licu, jer dotični voditelj je zaista neverovatno zgodan, a ja bih vam rado rekla ko je u pitanju, ali imam neki čudan osećaj da Amanda ne bi volela da se to pročuje, jer pored toga što je veoma zgodan, on je takođe i veoma oženjen i tako nešto bi samo moglo da ugrozi njegovu reputaciju. Ali, verujte mi na reč, u pitanju je odličan trač. „Pa. šta se dogodilo?” „Počeo je onom klasičnom pričom o tome kako voli svoju ženu. ali nije zaljubljen u nju. kako spavaju u odvojenim krevetima i da je i dalje sa njom samo zato što je to važno za njegovu karijeru, da mu je svega preko glave i da će je napustiti. Naravno, to se nije dogodilo.” „Neverovatno, zar ne?” kažem. „Svaki put kada se neka naša prijateljica smuva sa oženjenim muškarcem mi slušamo iste priče o tome šta oni njima govore, a to su uvek identične priče, i mi im uvek govorimo da se oni nikad neće razvesti, ali onog trenutka kad se to dogodi nama, onog trenutka kada mi upoznamo oženjenog muškarca koji kaže kako voli svoju ženu. ali nije zaljubljen u nju. mi mu poverujemo.” „Znam”, smeje se ona, ali u tom smehu oseća se gorčina. „Stvarno sam mislila da sam pametnija. Stvarno sam mislila da je on drukčiji, da će se razvesti.” „I kada si shvatila da se to neće dogoditi?” „Kada sam otvorila časopis Helou! i pročitala kako su oboje uzbuđeni zato što je ona ponovo trudna i zato što očekuju svoje šesto dete.” „Isuse.” Glasno uzdahnem i zavalim se u stolicu. „To mora da je zabolelo!” „Bilo je strašno”, kaže. „Sada sam ponovo počela da izlazim i da upoznajem muškarce, a to je pravi pakao, stvarno, jer uprkos tome što sam slavna...” Uzdržim se da ne prasnem u smeh. .....čini mi se da ne mogu da upoznam nikog pristojnog. „Iskreno, mislim da me se svi oni pomalo plaše.” „To mogu da razumem”, kažem. „Stvarno?” kaže. „Šta misliš, zašto je to tako?” „Hmm. Pa dobro, zato što si slavna, zato što si veoma pametna i veoma privlačna” Iznenada se sva snuždila. „Hoću da kažem, ti si lepa, a većina muškaraca se plaši toga.” „Znam”, klima glavom. „Potpuno si u pravu.” „Isti je slučaj sa mnom”, kažem i čekam da me pita nešto o mom ljubavnom životu, ali ona ne pita ništa, pa onda počnem da se pitam kako sam mogla da budem tako glupa i da pomislim da će jedna poznata ličnost, čak i ako je to neko potpuno nevažan kao Amanda, biti zainteresovan da razgovara o bilo čemu drugom osim o sebi. Ali, jebiga. Želim da govorim o tome, potrebno mi je da govorim o tome. I iz nekog razloga, dok sedim ovde sa tom ženom koja nije baš potpuni stranac, ali koja je još daleko od prijatelja, hvatam sebe kako joj pričam sve o tome. a ona je. čini mi se time prilično zatečena, jer je do sada navikla da govori isključivo o sebi. a ne da sluša druge, ali ja ne mogu da se suzdržim. Sve je izletelo napolje.


80

„I tako”, završavam svoju ispovest koja je trajala dvadeset minula, „sada me taj tip, Ed. juri, i ja nisam sigurna da li da mu se javim ili ne, ne vidim nikakvu budućnost u tome. a očigledno je da još nisam prebolela Nika, iako ni u tome očigledno nema nikakve budućnosti.” „Ed? Kako se preziva?” pita Amanda i vidim po njenom pogledu da sam pobudila njeno intesovanje. „Ne znam”, kažem i počinjem da se smejem jer sam do te mere nezainteresovana da mi čak nije palo na pamet da pogledam njegovu vizitkartu. „Čekaj”, kažem i počnem da kopam po tašni. „Imam njegovu vizitkartu tu negde.” Nalazim rokovnik i izvlačim kartu. „Ed Mekmahon” „Šališ se!” Amanda me gleda razrogačenih očiju. „Ne.” Odmahuje glavom. „To je nemoguće.” Uzima mi kartu iz ruke i smeje se dok je čita. „Gospode bože. Libi! Ed Mekmahon! Zar ti ne znaš ko je on?” Odmahujem glavom. „On je jedna od najboljih prilika u Velikoj Britaniji. Ne mogu da verujem da si smuvala Eda Mekmahona, a da nisi ni shvatila ko je on!” „Pa dobro, ko je on?” „Finansijski genije o kome čitava zemlja govori, jer se pojavio tako iznenada. Neoženjen je. užasno je bogat i kažu da je neverovatno inteligentan. Nikad ga nisam upoznala, ali moj dobar prijatelj Robert ga odlično poznaje. Molila sam ga da me upozna s njim. ali Robert neprekidno govori kako nas dvoje ne bismo bili dobar par.” „Ali. Amanda”, kažem polako, „da li si ga ti ikad videla? On ne izgleda nimalo privlačno” Smejem se. iako iznenada osećam kako postajem sve više zainteresovana za Eda. Ne mnogo, samo malo. „Pa šta?” kaže ona. „Toliko je bogat da uopšte nije važno kako izgleda” „Ako je već toliko bogat i toliko zanimljiv, kako to da još nema devojku?” „To i jeste čudno'“, kaže ona. „Izgleda da nema mnogo sreće sa ženama. Robert misli da je to zato što je Ed pomalo ekscentričan, ali ko zna.” „Pa dobro”, kažem, „možda ću mu se ipak javiti.” „Možda ćeš mu se javiti?”' Amanda se nasmeje. „Pre će biti da ćeš se udati za njega” Posle tog ručka, a kunem se da je i mene samu sve to prilično iznenadilo, donela sam dve odluke. Prva je da ću se javiti Edu Mckmahonu tog popodne va, a druga je da ću od sada sa više simpatija razmišljati o Amandi Bejker. Dobro, ona nije neko koga bih ja inače poželela za prijatelja, ali posle ovog našeg ženskog druženja za ručkom shvatila sam da je ona zapravo jako simpatična i, dok smo se opraštale, odlučila sam da joj obezbedim malo više medijske pažnje, da se malo više potrudim oko nje. Nemojte me pogrešno razumeti. Ne želim da kažem da mi je ona postala nova najbolja prijateljica, ništa tome slično, već samo to da je ona sasvim u redu, da je jedna od nas, ako znate šta hoću da kažem. Vraćam se u kancelariju i ponovo izvlačim vizitkartu Eda Mekmahona, pa jedno vreme sedim i proučavam je, a onda dižem slušalicu i okrećem njegov broj. „Dobar dan, mogu li da dobijem Eda Mekmahona. molim vas?” „Šta da kažem, ko zove?” „Libi Mejson.” „Da li on zna u vezi s čim se javljate?” „Da.” „Mogu li to da mu prenesem?” „Šta da mu prenesete?” „U vezi s čim se javljate.” „Radi se o, hmm. Ništa vi ne brinite, on će znati.” Pobogu, šta je ovo? Španska inkvizicija? Neko vreme sedim u tišini i slušam snimljenu muziku koja dolazi s druge strane žice i napokon, kad sam već pomislila da bi trebalo da prekinem vezu, javlja se Ed. „Libi?” „Ed?” „Libi! Tako mi je drago što si se javila. Već sam se zabrinuo da nisi dobila moje poruke.”'


81

„Izvini”, kažem. „Stalno sam u gužvi, imam posla preko glave.” „Nema problema, nema problema. Ipak si se javila! Skoro da sam prestao da se nadam. Kada imaš vremena da izađemo na večeru?”' „Sačekaj da pogledam”, kažem i prelistavam rokovnik. „Kada si mislio?” „Sutra uveče?” Naravno, nemam ništa isplanirano za sutra uveče, ali da li stvarno želim da vidim tog čoveka tako uskoro? Ne, mislim da to nije dobra ideja, mislim da ću sutra uveče radije ostali u kući i gledati boks. „Žao mi je”, kažem i trudim se da zvučim iskreno. „Ali ova nedelja je jako nezgodna. Bolje da ostavimo za sledeću nedelju, imaću više vremena.” „Ah, hmm. Dobro. A kako stojiš sa vikendom? Mogli bismo da izađemo u subotu uveče?” Subota veče je dragoceno veče. To nije veče koje ćete dati bilo kome, posebno ne čoveku koji vam se čak i ne sviđa, ali s druge strane, on će me sigurno izvesti na neko otmeno mesto i dobro, on možda nije Nik. ali je jedna od najboljih prilika u Velikoj Britaniji i stvarno bi trebalo da budem malo više uzbuđena zbog svega toga pa lako pristajem. A Ed je toliko uzbuđen da skoro mogu da ga čujem kako poskakuje od radosti. Zapisuje moju adresu, a ja se smejem u sebi. pitajući se šta će pomisliti kad vidi moj majušni stan u ofucanom Ledbrouk Grovu, jer on sigurno živi u nekom besnom dvorcu, ali meni uopšte nije važno šta će on da misli. Kaže da će doći po mene u osam i da će rezervi sati sto na nekom posebnom mestu. Pozdravljam se s njim i odmah zovem Žil. „U subotu uveče imam sudar sa tipom koji je jedna od najboljih prilika u Velikoj Britaniji!” kažem i trudim se da zvučim ushićeno, jer zaista mislim da imam razloga da budem ponosna na sebe. „A ko je ta prilika?” „Ed Mekmahon.” „Ed? Ed koga smo upoznale ono veče?” „Aha.” „Kako to misliš, jedna od najboljih prilika u Velikoj Britaniji?” Ponovim, od reči do reči, ono što mi je Amanda ispričala za ručkom. „Isuse”, kaže. „Pun pogodak. On mnogo više liči na tebe nego onaj Nik” Vidite? Nik je već postao „onaj Nik” - ne neko ko je sastavni deo mog života, već neko iz prošlosti, neko ko nikad nije imao budućnost. „Na koji način?” „Ma hajde, Libi, sigurna sam da će te izvoditi na božanstvena mesta i da će ti kupovati divne poklone i da ćeš li uživati u svemu tome.” „Žil, mislim da malo preteruješ. Mislim, ja ga jedva poznajem, a sve što znam to je da mi se ne sviđa. Makar mi se one noći nije dopao.” „Dobro”, smeje se ona. „Čekaj i videćeš.'“ Budim se u subolu ujutru i moram da priznam da, iako baš ne skačem od radosti zbog činjenice da večeras imam sastanak sa Edom, ipak osećam nervozu, ali mislim da je to zbog same činjenice da imam sastanak, a ne zbog toga sa kim treba da se vidim. I još uvek mi nedostaje Nik. Završavam sve dosadne poslove - hemijsko čišćenje, čišćenje stana, sve ono za šta nemam vremena tokom nedelje - a onda, pošto sam se smestila ispred televizora na kome se prikazuje serija Bruksajd, počinjem da smišljam šta da obučem. Odlučujem se za crni kostim. U njemu delujem elegantno, prefinjeno i uvek se osećam fantastično. Ali ne želim da delujem uštogljeno iako, ako se dobro sećam, Ed izgleda upravo tako, pa uz kostim oblačim crne sandale sa kaiševima i izuzetno visokom štiklom, a oko vrata vezujem divnu sivu svilenu maramu. Pogledam se u ogledalo i osmehnem se, jer zaista izgledam odlično, iako se u suštini ne osećam tako, i znam da mogu da držim glavu visoko i da se pojavim bilo gde puna samopouzdanja. Naravno, još uvek ne znam gde će me Ed izvesti, ali sigurna sam da će to biti neko skupo i luksuzno mesto, a uvek kada odlazim na takva mesta volim da se osećam sigurnom i


82

dobro naoružanom, a najbolji način da se osećam tako je da izgledam fantastično i da po mogućstvu imam na sebi firmiranu odeću. I stan izgleda savršeno. Dobro, onoliko koliko je to moguće. Jutros sam kupila ogromne količine cveća i moram da priznam da sam ponosna na svoj stan, iako Ed verovatno nikad u životu nije video stan koji je tako mali. Raspremila sam sav nered. U stvari, sve razbacane stvari sam gurnula pod sofu i u fioke, tako da deluje uredno. Po svim prostorijama sam isprskala osveživač vazduha tako da stan sada miriše na livadu u cvatu, ili makar tako piše na boci, i dobro, znam da ne bih položila ispit kada bi moja majka došla u inspekciju, ali položila bih kod svakog drugog. Jedino što mi nije palo na pamet da uradim bilo je da promenim posteljinu, a kad smo već kod toga nisam se selila ni da obrijem noge. jer sam potpuno sigurna da neću završiti u krevetu sa Edom, niti sa bilo kim drugim, sigurno ne u skorijoj budućnosti, i u svom zrelom dobu od dvadeset i sedam godina shvatila sam da su neobrijane noge najbolje sredstvo za kontracepciju. I lako. spoljašnja perfekcija pokriva sve one skrivene slojeve medu kojima se nalaze i posivele „Marks & Spenser” gaćice, ali večeras to zaista nije važno, a ja ne verujem u te gluposti da se žena oseća više seksi ako nosi seksi gaćice. Ja se lično osećam više seksi kad smršam i kada znam da mi kosa izgleda dobro. A danas sam mršavija nego u poslednjih nekoliko nedelja (bukvalno sam prestala da jedem posle onog komentara moje majke), vratila sam se na svoju staru težinu, i kosa mi izgleda dobro, pa kada se tačno u osam sati začulo zvono na ulaznim vratima, ja ih otvaram puna samopouzdanja i sa blaženim osmehom na licu.


83

15

U prvom trenutku uopšte ne vidim Eda. Sve što sam videla kad sam otvorila vrata bio je ogroman buket belih ruža od koga mi je potpuno zastao dah. Vidite, nikad mi niko do sada nije kupio cveće. Znam da to zvuči glupo, ali nijedan od muškaraca sa kojima sam se zabavljala nije bio tako romantičan, a ja sam uvek želela da budem sa nekim ko će mi kupovati cveće i čokolade. Jednom mi je jedan izuzetno napaljen tip doneo kutiju „milk trej” čokoladica. Morala sam da mu dam čistu peticu zbog uloženog truda. Ali ipak, pobogu, „milk trej” čokoladice? U najmanju ruku je trebalo da donese kutiju belgijske čokolade. I Džon mi je jednom kupio cveće. ali to je bilo samo zato što sam jednom otišla kod njega i videla da je samom sebi kupio čitavu tonu cveća. i bila sam toliko uzrujana što se pri tom nije selio mene da sam počela da se tresem, a kad smo izašli iz njegovog stana on je zastao ispred cvećare i kupio mi buket uvelih hrizantema. šio je tek bilo potpuno glupo. Najviše čega se sećam od te večeri bio je njegov izraz lica. Bio je toliko ponosan na samog sebe, kao da je uhvatio boga za bradu, a zapravo me je samo još više iznervirao. A sada, na mom pragu, stoji buket cveća koji je toliko veliki da potpuno prekriva čoveka koji stoji iza njega, a čim sam uspela da medu ružama razaznam Edovo lice pomislila sam da on uopšte ne izgleda toliko loše kako sam ga ja zapamtila. U stvari, ako izuzmemo te odvratne brkove, on izgleda sasvim pristojno, zaista, pa stojimo tako još neko vreme i smeškamo se, jer sam ja nesigurna da li treba da ga poljubim ili bi to bilo suviše napadno, i na kraju se on nagne ka meni, poljubi me u obraz i kaže mi da izgledam divno. Naravno, pozivam ga da ude. On zastaje u dnevnoj sobi, gleda oko sebe i ništa ne kaže, ne kaže kako mi je lep stan, kako je sve čisto i uredno, a to je ipak malo čudno, jer većina ljudi kad ti prvi put udu u stan daju kompliment iz čiste pristojnosti, čak i ako im se tvoj stan uopšte ne sviđa. Uzimam cveće i uspevam da nađem jedan bokal, a to je jedino što mi može poslužiti u ovoj situaciji, jer sam jedinu vazu koju imam u kući upotrebila za cveće koje sam jutros samoj sebi kupila, a dok stavljam cveće u bokal Ed samo stoji nasred sobe i izgleda kao da mu je neprijatno, pa odlučim da započnem neobavezan razgovor s njim. „Da li si lako pronašao ulicu?” pitam, jer ne mogu da se setim ničeg pametnijeg. „Malo sam se izgubio”, kaže. „Retko zalazim u ovaj deo grada.” „Gde stanuješ?” „Kod Ridžents Parka.' „Stvarno? Gde tačno?” „Da li poznaješ taj kraj?” Klimam glavom. „Hanover Teras.” Gospode bože! Hanover Teras! To je onaj niz ogromnih Ridžensi Neš vila koje se prostiru duž jedne strane parka, sve do džamije. Poznavala sam nekog čiji su roditelji živeli tamo i znam da su vile ogromne i svaka na drugoj strani vrta ima po jednu malu baštensku kuću. Ali Ed možda ima samo stan tamo, stan koji i nije tako impresivan kao što sam isprva pomislila. „Imaš stan tamo?” „Hmm, ne, imam kuću.” „To znači da imaš i jednu od onih malih baštenskih kućica, zar ne?” „Da”, smeje se. „Još uvek ne znam šta da uradim s njom. Otkud to da stanuješ ovde, Libi?” „Gde, u Ledbrouk Grovu?” „Da.” „Jedino što sam mogla da priuštim”, smejem se i očekujem da se i on osmehne, ali on to ne čini. Izgleda kao da je užasnut. „Ali ovde nije bezbedno”, kaže napokon. „Ja ne bih voleo da živim ovde.”


84

„Nije ovde loše”, kažem. „Navikla sam se, a i sviđa mi se što ovde živi takva mešavina ljudi i što se uvek nešto dešava. Uostalom, ovde je lako nabaviti drogu.” Ovo poslednje mi je izletelo, ne znam šta me je spopalo, ali ta njegova uštogljenost kao da me stalno tera da ga nečim šokiram. Upalilo je. „Ti se drogiraš?” Sada izgleda potpuno zgađen. „Šalim se.” „Oh.”'A onda, na sreću, počne da se smeje. „Baš smešno”, kaže. „Baš si duhovita, Libi.” Sležem ramenima i osmehnem se, cveće je već u bokalu, bokal je na komodi i spremni smo da krenemo. „Libi, nisam lit odmah rekao, ali večeras zaista izgledaš predivno.” „Hvala.” I hvala bogu što sam naučila da budem učtiva kad mi neko da kompliment. Godinama to nisam umela, davala sam odgovore kao na primer: „Šta? Zar u ovoj staroj haljini?” ali sada primam komplimente srdačno, kao prava prefinjena žena. „Posebno mi se dopada marama”, kaže. „Mnogo je lepa.” „Šta? Ova stara krpa?” „Svila?” Klimam glavom. „Pomislio sam da jeste. Hoćemo li?” Izlazimo iz zgrade i ja ne mogu da sakrijem osmeh kada sam ugledala njegovog „poršea kareru” koji bi, da je Ed mene pitao kad ga je kupovao, bio kabriolet, ali nije strašno, kola se uvek mogu promeniti, i bez obzira na sve, to je ipak jedan prelep, predivan, seksi automobil. Ne samo to. Ed prvo odlazi do mojih vrata, otvara ih i čeka da uđem unutra, a tek onda ih lagano zatvara i ja samo što ne poskočim od radosti, jer sedim u „poršeu” sa jednom od najboljih prilika u Velikoj Britaniji i, pobogu, šta mi je trebalo da gubim toliko vremena sa Nikom kada sam sve vreme mogla da imam ovo? „Rezervisao sam sto u 'River kafeu'“, kaže. „Da li je to u redu?” Da li je u redu? Da li je u redu? Fantastično je, jer još nikada nisam bila tamo - preskupo je za moj plitak džep - a čula sam mnogo o tom mestu i znam da nije mogao da napravi bolji izbor. Pored toga, a ovo je veoma važno, nije suviše uštogljeno, zapravo je prilično moderno i mislim da bih se užasno iznervirala da me je izveo na neko staromodno mesto. „Želeo sam da te izvedem u restoran 'Marko Pjer Vajt', ali nisam mogao da dobijem sto”, priznaje. „Preklinjao sam ih, ali bili li su puni.” „Nema problema”, kažem. „'River kafe' je savršen. Nikada nisam bila tamo, a stvarno bih volela da odem.” „Onda dobro.” Osmehne se. ..Uplašio sam se da ti se neće dopasti. Da pustim muziku?” „Naravno”, odgovaram i počnem da razgledam CD-ove koji su složeni u kaseti. „Možeš mnogo da zaključiš o čoveku po tome koju muziku 'sluša i koje knjige čita.” Ed se smeje. „Pa. šta možeš da zaključiš o meni?” Izvlačim diskove i razgledam ih. Jao meni. Opera i klasična muzika. Mnogo, mnogo opere. Vagner. Ofenbah. Bize. O bože. Nastavljam da razgledam i molim boga da ću naći nešto poznato, nije čak važno ni da li mi se dopada, ali nešto kao Elton Džon ili Bili Džoel, ali ne. Ništa. I tako se pretvaram da nisam čula njegovo pitanje. „Šta želiš da pustim?” pita Ed. „Da budem iskrena”, odlučila sam da budem iskrena, pa šta bude, „ja ne volim klasičnu muziku.” „Oh.” Sledi tišina. „Pa dobro, kakvu muziku slušaš?” „Manje-više sve”, smejem se. „Osim klasične muzike i opere.” „Ali zašto?” „Ne znam. Pretpostavljam da je nisam slušala dok sam bila mala, pa nikada nisam razvila osećaj za tu vrstu muzike.”


85

„Hajde da probamo ovo”, kaže i uzima jedan CD iz moje ruke. „L'elisir d'amore”, kaže savršenim italijanskim akcentom, kotrljajući slovo ,,r”. „Mislim da će ti se ovo dopasti.” Pušta disk i gleda me iščekujući moju reakciju, i šta mogu da mu kažem? Nije loše, stvarno, prilično melodično, ali, pobogu, to je ipak opera, ali ja to ne mogu da mu kažem, pa se samo osmehnem i kažem da je napravio dobar izbor i da mi se sviđa. Kad smo zastali na semaforu okrećem se i vidim da u kolima do nas - stari „pežo 106”, ako vas baš zanima - sede dve devojke mojih godina koje ljubomorno gledaju u mene i u „porše” i ja se osmehnem i potonem još dublje u sedište, jer zaista uživam u svemu tome. Uprkos muzici. I tako sam odlučila da se potrudim, da Edu dam šansu, iako znam da nije moj tip, ali možda bi mogao da postane moj tip. zar ne? Možda će mi se dopasti ako bude nastavio da mi donosi cveće? Možda će mi se sviđati? Zar to nije moguće? Krišom ga gledam dok vozi i najednom me obuzme talas razočaranja, jer on nije ni upola tako zgodan kao Nik, ali s druge strane, Nik nije ovde, a Ed jeste. „Reci mi nešto o svom poslu. Libi”, kaže. Svu svoju pažnju usmeno je na vožnju, ali želi da bude ljubazan. „Nema šta mnogo da se kaže”, odgovaram. „Radim medijske kampanje za ljude kao što je Son Mur.” „Ko je to?” Gledam ga zaprepašćeno. „Šon Mur. Sigurno si čuo za njega. Jedan od najvećih TV zavodnika još od Angusa Dejtona” „Aha”, smeje se. „Znam ko je Angus Dejton! Vodi onaj program na televiziji, zar ne? Vesti na prvom programu.” „Imam vesti za vas.” Ed energično klima glavom. „Da, tako se zove emisija. Veoma duhovito. Gledam je svakog petka uveče ako ostanem kod kuće.” „Da li si petkom uveče obično kod kuće?” „Obično nisam”, smeje se. „Petkom uveče najčešće radim do kasno.” „Zar nikad ne odeš na odmor?” „Da budem iskren, mislim da sam se toliko predao poslu zato što još nisam upoznao pravu ženu.” E ovo je bilo iznenađenje. Ne mogu da verujem da mi to govori na našem prvom sastanku. Želim da saznam još. „Hoćeš da kažeš da si spreman da osnuješ porodicu?” „Naravno”, odgovara. „Apsolutno. Zato sam i kupio kuću u Hanover Terasu. Mislim da je kuća odlična za porodicu i za decu, ali za sada još uvek tamo živim sam.” Ovo postaje sve bolje i bolje. Najbolja prilika u Velikoj Britaniji očajnički želi da se oženi i upravo ta prilika mene izvodi na večeru! On je sa mnom! I neverovatno je kako je iskren, neverovatno je to što mi priznaje da želi da se oženi, ovo je prvi put u životu da sam izašla sa muškarcem koji nije alergičan na brak. Ipak, nisam baš sasvim sigurna u celu tu priču o strahu od obaveze. Mislim da je to postala prigodna fraza, žvaka koju koriste muškarci svaki put kad im dođe da se ponašaju kao kreteni. Naravno, verujem da postoje neki muškarci koji se iskreno plaše da se vežu. ali takvih nema mnogo, a i kod njih je uglavnom problem to što još nisu upoznali pravu ženu. Jer ako muškarac, bez obzira na to što kaže da se plaši, upozna ženu svojih snova, on je neće tek tako pustiti da ode, zar ne? Dobro, možda neće baš poželeti da se oženi, ali ako je ludo zaljubljen u nju i ako ne želi da je izgubi, učiniće to. zar ne? To je barem moje mišljenje. Do te mere sam se navikla da igram igre sa muškarcima, da se pretvaram da sam snažna, nezavisna žena sa karijerom što uživa u tome što je sama i uživa u tome da ulazi u veze koje podrazumevaju da će, u najboljem slučaju, videti muškarca dva puta nedeljno, da uopšte ne znam kako da se ponašam kada sam sa nekim ko je iskren.


86

Odlučujem da nastavim sa pitanjima. Da proverim da li on stvarno misli to što govori. „Kako to da se još nisi oženio?” „Ne znam. Jednom sam pomislio da sam upoznao pravu ženu, ali ispostavilo se da to nije bilo tako, da nije bila ona prava. Vidiš, ja sam izgleda pomalo staromodan. Ne razumem ove devojke koje jure za karijerom. Dobro, mislim da je u redu da žena poželi da bude donekle samostalna, ali meni je zaista potrebna supruga. Neko ko će brinuti o meni i o našoj deci.” „Ti znači ne bi voleo da ona nastavi da radi kad se uda za tebe?” On odmahuje glavom. „Misliš da mnogo očekujem?” „Ne”, odlučna sam. „Potpuno se slažem.” „Zaista?” „Da. Užasno je kada žena mora da nastavi da radi čak i pošto je rodila decu. Normalno je da majka bude u kući sa decom. Poznajem mnogo žena čija su deca potpuno zapostavljena zato što njih više zanima da ostaju u kancelariji do kasno u noć.” Ovo poslednje nije baš sasvim tačno, ali šta me briga, znam da sam na pravom putu. a Ed je toliko uzbuđen da se s mukom kontroliše. „Libi”, okreće se ka meni i gleda me. „Tako sam srećan što sam te upoznao. Neverovatno srećan.” I dok to govori usne mu se razvlače u osmeh toliko veliki da mislim da će mu glava eksplodirati. Čim smo stigli u „River kafe” Ed prilazi devojci za recepcijom i kaže: „Dobro veče!” glasom tako srdačnim kao da se već odavno poznaju, ali ona se samo zbunjeno osmehne na osnovu čega sam pomislila da je on prosto uvek tako veseo. „Ed Mekmahon!” kaže. „Sto za dvoje!” „Ah, da”, odgovara ona pošto je pogledom preletela preko spiska. „Pođite za mnom.” „Nadam se da smo dobili dobar sto!” kaže joj. „Tražio sam najbolji sto u restoranu. Da li smo kraj prozora?” „Nažalost ne, ali ste vrlo blizu”, kaže ona i odvede nas do stola u samom centru restorana. „Ah, jako dobro!” uzvikne on i ja se trgnem primetivši kako su drugi gosti stali da se okreću kako bi videli odakle dolazi taj glas. „Tries bien!” nastavlja on sa očajnim francuskim akcentom i ja više ne mogu da se uzdržim, počinjem da se smejem. Stvarno je lik. „Govoriš francuski?” pitam ga dok sedamo za sto. „Mais bien sur!” odgovara s istim tim lošim akcentom, a ja pomislim kako bi bilo dobro da već jednom ućuti, ali onda prekorim samu sebe što sam tako surova, on je samo malo ekscentričan, to je sve, i zaista bi mogao da bude simpatičan, samo ako se čovek navikne na njega. To je sve. I znate šta? Dobro se provodim. Ed je prilično duhovit. Priča mi nadugačko i naširoko o bankarstvu i investicijama i moram da priznam da najveći deo svega toga ne razumem zato što ne znam apsolutno ništa o bankarstvu i investicijama, ali on se kikoće dok priča o tome i prilično je sladak dok to radi, čak zarazan, pa hvatam sebe kako se kikoćem zajedno s njim i prilično sam iznenađena što se ovo veče tako dobro razvija. Ali to što mi je prijatno s njim u društvu ne znači i da se ložim na njega. Mada možda uopšte i nije važno da li se ložiš na nekog ili ne. Možda je bilo potpuno bezveze to što sam ja čekala da se neko pojavi i obori me s nogu, što sam čekala taj osećaj koji sam imala sa Nikom. Ipak, to sa Nikom nije uspelo, pa lo možda znači da su moja očekivanja bila pogrešna. A sada sedim sa nekim ko je bogat, šarmantan, iskren i želi da se oženi. Većina žena bi dale sve da budu na mom mestu i, dobro, on nije baš moj tip, ali možda će se vremenom to promeniti. Pokušavam da zamislim kako bi izgledalo ljubiti se s njim. Zamišljam kako mu se lice približava mome i onda, fuj! Blagi bože! Ti brkovi! Fuj, fuj, fuj. „Umeš li da kuvaš?” Edov glas me spušta na zemlju, pa na brzinu pokušam da odagnam misao o njegovim poljupcima. To mi, nažalost, ne polazi za rukom, ostaje da lebdi negde po mojim mislima, ali za sada mi ne smeta mnogo.


87

„Obožavam da kuvam”, kažem. „Ali samo za druge. Mrzi me da kuvam za sebe, mada najviše volim da provedem veče tako što kuvam za svoje bliske prijatelje.” „Gospode bože! Umeš i da kuvaš! Libi, postoji li nešto što ne umeš da radiš?” „Seks?” „Ah, ha, ha!” Ed se zavali u stolicu i poče gromoglasno da se smeje. „Baš duhovito!” A ja sedim i smeškam se i pitam se ko je, do đavola, ovaj čovek, ali ne u negativnom smislu, više nekako začuđeno, a zatim stiže račun, što je uvek neprijatan trenutak, jer nikad nisam sigurna da li treba da ponudim da platim ili ne, ali ovog puta zaključujem da to ne treba da učinim, jer Ed je ipak rekao da je staromodan, a s obzirom na količinu vina koju smo popili, plus šampanjac koji je on naručio na samom početku, ja taj račun sigurno ne bih mogla da platim. I tako sedim i gledam Eda koji izvlači svoju platinastu „ameriken ekspres” karticu. Platinastu! Nikad do sada nisam upoznala nekog ko ima platinastu „ameriken ekspres”! Kelnerica je uzima i odnosi, a ja se nagnem ka njemu i zahvaljujem se na divnoj večeri. „Libi'“, kaže on sav ustreptao. „Ja sam taj koji treba da se zahvali. Mislim da si fantastična!”“ A ja se osmehnem. jer mislim da odavno niko nije pomislio tako nešto o meni. zapravo, nisam ni sigurna da li je ikada neko tako mislio o meni. Navikla sam na to da uvek ja nekog jurim, uvek sam ja ta koja je zaljubljena do ušiju. Obično sam ja la koja misli kako je laj neko fantastičan, iako to nikad ne bih rekla da ih ne bih uplašila, a sada sam sa nekim ko ne samo da misli tako, već ima muda to i da izgovori. Mislim da bih se mogla navići na ovo. Ako već ne mogu da imam Nika, onda makar mogu da prihvatim nekoga ko me apsolutno obožava. Iako me jedva poznaje. Vraćamo se do kola i usput vodimo onaj klasičan razgovor o vezama i zabavljanju, gde vas on pita kako to da niste s nekim u vezi, kada ste poslednji put bili sa nekim i koliko je trajala vaša najduža veza, i malo sam neiskrena kad kažem da smo razgovarali o tome. budući da iz sve snage izbegavam da mu priznam da sam potpuno nesposobna kad su u pitanju veze, jer sam toliko zahtevna, paranoidna i nesigurna, da sam potpuno zaboravila da ga išta pitam. Njemu, čini se, to ne smeta. U stvari, on ne kaže ništa kad sam mu odgovorila da još nisam upoznala pravog muškarca, da sam se jednostavno udaljila od svih onih sa kojima sam se zabavljala i da je moja najduža veza trajala godinu dana (dobro, trajala je devet meseci, ali on to ne mora da zna, zar ne?). Pominjem Nika, ali samo uzgred, ne pominjem bol koji mi je zadao i koji još uvek osećam, i činim napor da o tome “ovonm ležerno, pa kažem kako to nije značilo ništa. Ed zamišljeno klima glavom i prolazi mi kroz glavu kako me on možda odmerava kao materijal za brak, ali to je možda gupo s moje strane budući da nam je ovo tek prvi izlazak. Da li da ga pozovem na kafu? Nisam sigurna da želim da dođe na kafu. Uopšte nisam sigurna kako da se postavim u celom tom scenariju, ali. na sreću. Ed zaustavlja kola ispred moje kuće i ne gasi motor, pa pretpostavljam da je rešio da se vrati pravo svojoj kući. „Sačekaj”, kaže. zatim iskače napolje, obilazi kola i otvara mi vrata. Kada bi samo moja majka sad mogla da me vidi! „Mogu li te ponovo videti?” Bez ikakvog razmišljanja čujem sebe kako kažem „da”. „Da li si slobodna sutra?” pita me nestrpljivo. „Bojim se da nisam.” Dobro, sutra samo moram da odem do svojih roditelja, ali ipak mi se čini da bi to bilo suviše brzo, i znam, da sam do ušiju zaljubljena u njega sigurno bih pristala da ga vidim sutra, ali još uvek nisam sigurna u to kako se osećam. Fizički me do te mere ne privlači, da sam odlučila da dam sebi nekoliko dana za razmišljanje. „Možda sledeće nedelje? Utorak?” „Sjajno!”' odgovara i ne gledajući u rokovnik. „Doći ću po tebe u osam, u redu?” „Važi”, odgovaram. „Još jednom, hvala ti za divno veče.”


88

Ed me ispraća do ulaznih vrata i ja se zbunjeno okrećem pošto sam stavila ključ u bravu, pitam se kako da se oprostim s njim, ali čim sam se okrenula, on se nagnuo i poljubio me u oba obraza. „Još jednom, Libi. Ja sam taj koji treba da se zahvali.”


89

16

Nisam nameravala ništa da kažem, odista nisam, ali mama je ponovo počela da zvoca zbog toga što sam sama i, pre nego što sam stigla da razmislim o tome, izletelo mi je da sam veče pre toga izašla sa Edom Mekmahonom, a moja majka ne bi bila moja majka da ne zna tačno ko je Ed Mekmahon i toliko je zapanjena da je u tom trenutku sva prebledela. „Nije valjda onaj Ed Mekmahon koji se bavi finansijama?” „Jeste, mama.” Ne mogu, a da ne primetim prisenak gordosti u svom glasu. „Ed Mekmahon koji se bavi finansijama.” U jednom trenutku sam čak pomislila da će me zagrliti, ali ona na sreću to ne čini. „Pobogu, kako si ga upoznala?” „U 'Mecu'. Uzeo mi je broj telefona i otada me zove svakog dana.” „'Meco?” kaže zadivljeno. Moja majka nikad nije napustila predgrađe, ali znam da sanja o tome da ga zauvek napusti, police su joj pune modnih časopisa koje bez prestanka čita. Tip osobe koju mi u PR-u zovemo sanjalicom. „Kako izgleda to mesto?” „Prijatno.” Sležem ramenima. „Veliko.” „I tamo si upoznala Eda Mekmahona? Libi. sve što mogu da ti kažem jeste da ovog puta ne smeš da uprskaš.” „Molim?” „Čula si me. Ovog puta nemoj da zabrljaš. Ed Mekmahon je jako, jako bogat” „Pobogu, mama”, kažem zgađeno. „Pa ti samo o tome misliš.” A čudno je to što sam se u nedelju, čitav dan dok sam razmišljala o svojoj večeri sa Edom, neprekidno osmehivala, ali to nije bio požudan, „zaljubljena sam do ušiju osmeh”, već „baš me čudi da sam se tako lepo provela” osmeh, i ne bih išla baš tako daleko da kažem kako jedva čekam utorak, ali priznajem da se radujem tome, jer taj čovek zaista ima nešto u sebi, samo što ja još ne znam tačno šta je to. Čini mi se da sam u stanju da o svemu tome razmišljam zrelo. Naravno, to što je Ed u svojim kasnim tridesetim znači da u njegovom prisustvu moram da se ponašam zrelo, ali osećam se izuzetno zrelom, zato što sam u stanju da izlazim sa nekim kao što je on, a da ne osećam ono što sam osećala prema Niku. Ne nervira me čak ni to što moja majka izgleda kao da je već počela da planira venčanje. Naprotiv, to me samo uveseljava, iako ja ne planiram da se udam za Eda. Naravno da ne. „Pa. reci mi, kakav je?” Sva pažnja moje majke usmerena je na mene. „Fin je.” „Kako to misliš, fin je? Valjda možeš još nešto da kažeš o njemu.” „Dobro. Fin je i...” - pažljivo posmatram njen izraz lica - „i vozi poršea.” Za trenutak pomislim da će se onesvestiti. ali onda se pribere. „Poršea? Kakav je to osećaj voziti se u poršeu? ” „Udobno je, mama. Šta si mislila?” „Gde te je izveo?” „U 'River kafe'.” „Ah, prilično skupo mesto. Šta si jela?” Kažem joj i uživam u tome što guta svaku moju reč. Prvi put u životu dobijam njenu punu pažnju, baš kao i Oli. „Da li želi ponovo da te vidi?” Klimam glavom. „Izlazimo u utorak.” „Baš uzbudljivo! Šta ćeš obući? Za ime boga, nemoj da oblačiš onaj grozan kostim sa pantalonama koji stalno nosiš. Obuci nešto ženstveno. Nije moguće da nemaš nijednu haljinu.”


90

Znala sam da je ovo bilo i suviše dobro da bi dugo trajalo. Idemo iz početka, Libi ništa ne ume da izvede kako treba. „Za tvoju informaciju, taj kostim sa pantalonama je veoma skup i od veoma poznatog dizajnera”, odbrusim joj. „Danas svi to nose, ne znam u čemu je problem.” „Ali muškarci vole žene koje su ženstvene”, odgovara ona u svoju odbranu. „Svi oni vole da vide par lepih nogu.” Odmahujem glavom, zapanjena. „Ti još uvek živiš u pedesetim godinama.” „Misli šta hoćeš”, odgovara nadureno. „Ali ja znam kakvi su muškarci i znam da ne vole grube i muškobanjaste žene koje samo misle na karijeru.” Pre nego što sam stigla da joj kažem da su sve to gluposti, zvoni telefon. „OKI” kaže ona. „Zdravo, dušo, kako si?” Ja se protežem, dižem noge na stočić i palim televizor. „Sačekaj! Skidaj te noge!'“ vikne na mene i gume mi noge sa stola. Samo da bih je iznervirala pojačavam zvuk na televizoru. „Libi!'“ viče. „Utišaj to! Javio ti se brat. Iz Mančestera.” Kao da već ne znam. Ipak, utišavam televizor. „Kako je moj lepi dečko?” pita, a ja počinjem da pravim grimase prema televizoru. „Tata i ja smo dobro, ali nam nedostaješ. Kada ćeš nam doći u poselu? Razumem. Ne, ne brini, jasno mi je da si zauzet. Kako napreduje serija? Tako si pametan, Oli!” „Tako si pametan, Oli!” kezim se sama za sebe i mislim da govorim šapatom, ali ona me ipak čuje i prostreli me namrgođenim pogledom. „Tvoja sestra je ovde”, kaže. „Da. Sačekaj. Dobro, dušo. Čućemo se tokom nedelje. Imaš veliki poljubac od tale i mene”, završava i pruža mi slušacu. „Ćao, Ol”, javljam se odsutno zato što upravo posmatram neke odvratne modele kako paradiraju niz modnu pistu u emisiji Modna revija. „Ćao, velika sestro. Kako je?” „Dobro. Ti?” „Isto. Dobro.” „Kako tvoji prijatelji?” „Ko?” „Znaš, Ol, tvoji prijatelji.” „Ah!” počinje da se smeje. „Misliš, Kerolin?” „Aha.” „Ona je stvarno sjajna. Još uvek ne mogu da verujem, ali stvarno se osećam dobro s njom.” „Baš super, Ol.” Uopšte ne obraćam pažnju na mamu koja me upitno posmatra, bez sumnje pokušavajući da ukapira o čemu nas dvoje razgovaramo. „Šta je s tobom? Kako je Nik?” „Nema ga više. Gotovo je. Završeno.” „Baš mi je žao. Libi. Učinilo mi se da je simpatičan. Šta se dogodilo?” Pogledam u mamu koja se pretvara da je zauzela brisanjem prašine sa stola. ali znam da pomno sluša sve što kažem. „Pričaćemo kasnije.” Smeje se. „Kapiram, mama je u sobi.” „Naravno.” „Ima li nekog drugog na vidiku?” „Nazire se. Sinoć sam izašla sa jednim na večeru, simpatičan je. ali nije baš moj tip.” Mama me upitno pogleda. „Ali dobro”, nastavljam. „Čućemo se.” „Važi. Mogla bi da dođeš kod mene u posetu”, kaže. „Ozbiljno, bilo bi dobro da provedemo neko vreme zajedno, već dugo se nismo videli nasamo, samo ti i ja.” „Da”, klimam glavom. „To bi bilo sjajno. Proveriću kad sam slobodna i javiću ti.” Završavamo razgovor i ja se spremam da pođem. „Šta bi to bilo sjajno?” Majka pita tobože nezainteresovano.


91

„Možda ću otići kod Olija u posetu”, kažem. „Malopre me je pozvao.” „Ah, to je baš sjajna ideja!” ona sva blista. „Možda ćemo i tata i ja poći s tobom, mogli bismo zajedno da sednemo na voz. Pravi porodični skup!” „Aha.” Sležem ramenima. „Videćemo.” U ponedeljak ujutru zove me Džo sa prijavnice. „Gospode bože!” viče. „Dođi odmah ovamo.” „Zašto?” „Samo dođi! Smesta!” Izlazim iz svoje kancelarije i odlazim do prijavnice, a tamo, na pultu, stoji šuma. Dobro, nije baš šuma, već buket cveća toliko veliki da je zauzeo skoro čitavu prostoriju. „Gospode bože!” ponavljam njene reči. „To je za mene?” „Nego šta nego za tebe”, odgovara sa osmehom od uva do uva. „Hajde, otvori posvetu, da vidimo od koga je.” Drhte mi ruke dok otvaram koverat i hvatam sebe kako se potajno nadam da je cveće od Nika, iako znam da to nije moguće, Nik nema običaj da kupuje cveće. a pri tom on nikada ne bi mogao da sebi priušti ovako nešto. Ovaj buket mora da košta čitavo bogatstvo. „Najdraža Libi”, čitam naglas. „Samo sam želeo da ti se zahvalim za predivno veče. Jedva čekam utorak. Srdačno. Ed.” „Jebote, ko je Ed?” „Obožavalac”. kažem nezainteresovano i vraćam se u kancelariju sa buketom, uživajući u zadivljenim pogledima koje dobijam usput. Možda je ovo glupo, ali stvarno bih želela da i ja njemu pošaljem nešto, iako znam da žena to ne bi trebalo da čini, i to nije zato što sam počela da se ložim na njega, već zato što je učinio jedan jako lep gest i volela bih da mu se nekako odužim. Da se ložim na njega sigurno to ne bih učinila, jer bih morala da se pretvaram kako mi nije stalo i da se pravim da sam neosvojiva. Ali, pod jedan, stvarno me baš briga da li će ga uplašiti to što sam mu nešto poslala, a broj dva, sasvim sam sigurna da ovoga puta to neće biti slučaj. To je Marfijev zakon. Nikad se ne sviđamo onima koji se nama sviđaju, a oni koji se nama sviđaju bez izuzetka su skotovi. Ali Ed je drukčiji. Nisam sasvim sigurna šta osećam. Znam da me fizički ne privlači, ali takođe znam da bih volela da ga ponovo vidim. Preko glave mi je to što sam sama, a dok je Nik nezainteresovan, Ed me sasvim sigurno želi, a to je tako prokleto lep osećaj. Eto zašto želim da učinim nešto za njega. Ali šta? Ponovo prilazim Džo. „Dobro”, uzdahnem. „Pobedila si. Ispričaću ti sve ako mi pomogneš.” I tako joj ispričam sve. „Imam ideju!” kaže kad sam napokon završila, iako sam joj ispričala samo kraću verziju. „Pošalji mu virtuelnu korpu s hranom.” „Šta?” „Preko Interneta! Tamo postoje mesta na kojima možeš da kupiš virluelno cveće i korpe s hranom, izgledaju fantastično. To je odlična fora, sigurno će se raspametiti. Čekaj. Ima li on imejl?” „Otkud znam?” „Pogledaj vizitkartu.” Vraćam se nazad, uzimam vizitkartu i naravno, u dnu je zapisana imejl adresa. „Dobro”, nastavlja Džo. „Sačekaj da nađem nekog da me zameni. onda ću ti pokazati kako se to radi.” Deset minula kasnije Džo seda ispred kompjutera, kuca po tastaturi, igra se mišem i eto ga! Sajt prepun fotografija cveća i poklona koje možeš poslati kome god želiš. „Da li se to plaća?” „Ma. jok. Ne budi luda. Svi ti pokloni su virtuelni, a to znači da nisu stvarni.”


92

Ona klikne na fotografiju korpe pune slatkiša, kolača i biskvita, a zatim mi dobaci preko ramena: „Šta hoćeš da mu napišeš?” „Na primer: Dragi Ed, hvala ti za predivno cveće. Pomislila sam da si možda gladan, ali sačuvaj 'oreo' za mene. To je moj omiljeni keks... Radujem se da ćemo se videti u utorak. Libi.” „Srdačno, Libi?” pita Džo koja kuca moju poruku. „Dobro, važi. Srdačno, Libi. I šta sad?” „Sad ga samo pošalješ, a oni dobiju imejl u kome se kaže da su dobili virtuelnu pošiljku i dobiju uputstva gde mogu da podignu svoj poklon.” „Neverovatno. Mogu li ja da probam?” „Nije valjda da imaš još obožavalaca?” „Hmm” Džo ustaje i vraća se na prijavnicu, a ja sedam na njeno mesto i nekih deset minuta kasnije šaljem virtuelnu korpu sa hranom Žil. Oliju i Sal. Nisam nimalo iznenađena kada se, pola sata kasnije, javlja Žil. Umire od smeha lako da jedva mogu da razumem šta govori. „Pa to je fantastično!” viče. „Kako si se. do đavola, toga setila?” „Žil, važnije je da odmah raščistimo kako to da ti usred bela dana proveravaš imejl. Zar ne bi trebalo da se baviš unutrašnjom dekoracijom, da radiš nešto?” „Trebalo bi”, odgovara. „Malopre sam otišla na internet, jer sam morala da pronađem prodavce jedne vrste španskog nameštaja za kojim tragam. Čula sam da imaju svoj sajt, pa sam sela za kompjuter i tako sam našla tvoju pošiljku. Sjajna ideja, Libi, oduševljena sam!” Kažem joj za cveće i da sam istu korpu poslala Edu i čujem je kako vrišti i aplaudira s one strane žice. „Pobogu, Libi! Pa on će potpuno poludeti za tobom! Kladim se da nikad u životu nije sreo nekog sličnog tebi!” Verujem da nije. Pred kraj radnog vremena odlučim da za svaki slučaj proverim svoj imejl i, naravno, tamo me čeka poruka od [email protected] „Najdraža Libi”, piše u poruci. „Sit sam i presit! Kakvo divno iznenađenje, a pored toga drago mi je da si primila cveće. Moram da priznam da niko do sada nije učinio tako nešto za mene... Jedva čekam da te ponovo vidim. Od srca, Ed.” „Pun pogodak!” Džo mi stoji iza leda i čita poruku preko mog ramena. „Sada se baš napalio.” Vraćam se kući sa blaženim osmehom na licu. Danas sam ranije izašla s posla, treba mi vremena da se spremim, večeras nameravam da izgledam dobro, ne samo zbog Eda nego zbog sebe. Zaista bih se mogla navići na to da primam cveće i uopšte na taj osećaj da poznajem nekog ko me toliko obožava. I tako stavljam masku na lice. na glavu stavljam pakovanje za regeneraciju kose. zatim sledi „mak” karmin i, uopšte. ima li ičeg lošeg u tome što pokušavam da izgledam najbolje što mogu? Uostalom. Nik nikad nije imao razumevanja za Libi u firmiranoj odeći i prija mi to što ponovo mogu da se doteram. iako još uvek mislim na Nika. mada ne više tako često. Ni večeras nisam u fazonu da brijem noge jer iako mi je Ed simpatičan, ne mogu da zamislim da se išta fizički dogodi medu nama. pa čak i ako se tako nešto dogodi, nema šanse da će to biti večeras i zbog toga se ispod mojih pantalona (da, pantalona, moja majka može da ide do đavola) nalaze noge koje su dlakave kao, pa dobro, kao noge koje već više od nedelju dana nisu bile obrijane. Volela bih da ovo potraje. Ne mislim da bih požurila da odem u krevet s njim ili da uđem u vezu s njim. ali da nastavim da ga viđam i da vidim kuda će nas život odneti. Da li će početi sve više i više da mi se sviđa, da li će možda postati neko poseban u mom životu, da li ću ga jednog dana ipak nagovoriti da obrije te proklete brkove. A večeras đavolski dobro izgledam. Svetlosivi kostim s pantalonama, male biserne minđuše koje uopšte nisu moj stil, ali sam ih dobila od majke kao poklon za rođendan pre nekoliko godina, i ravne bež cipele od prevrnute kože.


93

Gospode. Kad bi me samo majka sada videla! Izgledam kao prototip elegantne mlade žene. Dobro, ako ne računamo pantalone. Umalo da se ne nasrne jem na svoj odraz u ogledalu, izgledam više kao Sloan Rcndžer nego princeza Dijana u mladosti, ali ovakav izgled ide uz Eda, a pri tom uživam u tome što mogu da se doteram. Osećam se kao dete koje se u igri pretvara da je nešto veliko i važno. Hajde da se igramo prefinjene, pametne i zrele žene. Luda zabava! Juhu! Isuse. Tek što sam slavila poslednji sloj bezbojnog laka za nokte zvoni telefon. Inače najviše volim zelene i plave nijanse, ali to bi bilo preterano moderno za Eda. „Šta si jela danas?” Naravno, to je Žil. „Ništa za doručak. Jednu čokoladnu napolitanku oko jedanaest sati. znaš li koliko to ima kalorija?” „Mislim oko sedamdeset i osam.” „Sranje. Dobro. Salatu za ručak i popodne jednu jabuku.” „To je odlično. Bila si dobra devojčica. Napolitanka nije ništa strašno, ne u poređenju s onim što sam ja pojela danas.” „Nastavi.” „Dobro. Za doručak punu činiju kukuruznih pahuljica. Ogromnu. Stvarno. Strašno. Onda sam oko deset sali ponovo ogladnela, pa sam pojela tri čokoladice sa likerom i višnjom. Na ručak sam otišla sa jednom klijentkinjom. uzela sam povrće na žaru koje je plivalo u maslinovom ulju, zatim ogromnu porciju špageta u belom sosu, a onda smo podelile kolač, ali ona ga je samo probala, ja sam pojela sve ostalo.” Žil je strašan lažov. Poznajem je dobro. Sigurno je pojela jednu maleenu činijicu kukuruznih pahuljica. Čokoladice nije ni pipnula. Bareno povrće. Nekoliko zalogaja špageta i parčence kolača. Apsolutno je nemoguće da bi ostala tako mršava da jede ono što tvrdi da jede. Znam da ponekad govori istinu, ali takođe znam da najčešće toliko pazi da se ne ugoji da jedva da išta jede. Prilično je opsednuta svojom linijom, baš zbog toga i razgovaramo tako često o hrani. Meni to ne smeta, zaista, ali ipak bih volela da prestane da se toliko opterećuje time. Mada ni ja nisam mnogo bolja. Ali ona me samo podržava u tome. Naravno, ne mislite valjda da bih ja prestala da razmišljam o tome kad bi ona prestala da o tome govori? Ali ne bih to radila tako često... „Večeras ću preskočiti večeru”, Žil je odlučna. „Dosta je bilo za danas. A od sutra sam na dijeti.” „Ma hajde, Žil, šta je tebi?” „Zašto? Zašto?” „Ništa, zaboravi.” Nema svrhe da joj govorim da joj uopšte nije potrebno da smrša, naprotiv, trebalo bi malo da se ugoji. Neće mi verovati. Taka često izađemo negde i ona mi kaže: „Zar ne misliš da sam debela?” i ja pogledam njenu figuru koja liči na neuhranjenog kostura i kažem: „Ne! Ne budi smešna”, a ona kaže: „Zar mi se ne vidi na lieu? Ovde? Pogledaj.” Zatim pokaže na nepostojeći podbradak i ostatak dana ili večeri provede gladeći taj nevidljivi podbradak ne bi li ga time uklonila. Pobogu. Nije lako biti žena. „Pa, šta ćeš da obučeš?” Kažem joj. „Hmm. Čista elegancija.” „Znam. To uopšte nisam ja, ali ne mogu da se pojavim u nečem supermodernom, on bi se onesvestio.” „Znaš li šta si ti?” „Šta?” „Ti si devojka kameleon.” „Ja sam šta?” „Čitala sam jedan članak o tome. O ženama koje menjaju svoj stil oblačenja, svoj hobi, zapravo sve, prema muškarcu s kojim se trenutno zabavljaju.” Teško mi je da to priznam, ali Žil je i ovog puta potpuno u pravu, ja sam oduvek bila takva. Trudila sam se da se promenim u zavisnosti od toga s kojim sam muškarcem bila u datom trenutku, znam da je to pogrešno, dok to radim znam da je pogrešno, ali to je jače od mene.


94

Žil nikad nije bila takva, nije morala. Jednom smo pokušale da dokučimo zašto ja to radim - iako tada nismo znale kako se to zove - i zaključile smo da je razlog tome to što nemam dovoljno samopouzdanja. Žil je zaključila da sam, zato što je Oli uvek bio mezimac u porodici, ja uvek mislila da me niko neće voleti onakvu kakva jesam, i da zbog toga uvek pokušavam da budem neko drugi. Ako vas ovo zbunjuje, ne brinite, niko zbog toga nije zbunjeniji od mene. „Dobro, reci mi nešto što ne znam”, ogorčena sam, jer bez obzira na to koliko volim Žil, ipak sam pomalo zavidna na njenom samopouzdanju. „Nemoj pogrešno da me shvatiš”, zvuči povređeno. „To je sasvim u redu. Ja sam zapravo ljubomorna na tebe zbog toga. Svakog jutra se budiš pitajući se: 'Hmm, ko ću to biti danas”?” Ali ja to ne radim namerno. to je jače od mene. Smejem se. „Ponekad poželim da sam sličnija tebi”, kaže Žil. a ja samo što ne padnem sa stolice. „Žil! Ti si luda! Želela bi da budeš sama, bez ikakvog samopouzdanja i da imaš radar koji odbija sve pristojne muškarce, a privlači samo skotove!” „Ed nije skot.” „Ne još. U svakom slučaju, on ne izgleda dovoljno dobro da bi bio skot.” „A Džon je pa izgledao dobro?” „U redu, on nije bio tvoj tip. Ali meni je bio zgodan.” „Slušaj, Džejmi se vratio. Moram da idem. Divno se provedi večeras i zovi me što pre.” „Hvala, šećeru. Ćao.” „Libi?” Ponovo prislanjam slušalicu na uvo. „Nemoj da radiš ništa što ja ne bih radila!” Cerekajući se spušta slušalicu. Ovo već postaje smešno. Odjekuje zvono, ja otvaram vrata, a na pragu ponovo stoji Ed držeći u rukama ogroman buket ruža. Dobro, uživam u pažnji koju mi pruža, ali još uvek ne želim da se naviknem na to, ne želim da mi to postane nešto svakodnevno. „Ed, moraš da prestaneš da mi kupuješ cveće. Moj stan počinje da liči na cvećaru. Nemam toliko vaza!” „Ah. Uf. Izvini, Libi.” Izgleda kao da mu je srce slomljeno, a ja se osećam kao prava kučka. „Ne, nemoj pogrešno da me shvatiš. Samo ne bih volela da me razmaziš. Ali cveće je predivno. Hvala ti.” Ulazi i zastaje u dnevnoj sobi, a ja počinjem da otvaram sve vitrine i ormane u slanu u nadi da ću pronaći neku zaboravljenu vazu. Na kraju uzimam flašu sa mlekom iz. frižidera i prosipam mleko u sudoperu. I premda moram da skratim stabljike ruža za jedno trideset centimetara, moram da priznam da ruže stvarno izgledaju lepo u flaši od mleka. Ima nečeg lepog u tom spoju luksuznog i svakodnevnog. Nešto kao Ed i ja.


95

17

Odlazimo u „Ajvi”, i imam utisak da Ed mnogo zna o ljudima koji posećuju to mesto. Počinjem da uživam u društvu tog čoveka koji je s jedne strane tako kulturan i prefinjen. a s druge strane tako naivan. Stvarno je naivan. Pomalo je trapav, nespretan, i to je verovatno njegova najdivnija osobina. Naručuje šampanjac i, dok nazdravljamo, ja čujem dobro poznati ushićeni glas. „Libi! Draga!” Osvrnem se, a tamo, sva zanosna u svojoj majušnoj crnoj haljinici, stoji Amanda. Po dužnosti ljubim vazduh oko njenih obraza, a ona zatim nastavlja da stoji i gleda u mene, zatim u Eda, i ja ih predstavljam jedno drugom. I to je stvarno neverovatno, Ed zapravo ustaje da bi se rukovao s njom. a Amanda počinje da se kezi kao idiot i da trepće i meni je stvarno neprijatno zbog nje, pa odahnem u olakšanju kad nas je napokon napustila. „Ko je to?” „Amanda Bejker. Voditeljka na televiziji.” „Aha. Je li poznata?” „Ne onoliko koliko bi želela da bude.” „Ha, ha! Baš duhovito, Libi. Kako si je upoznala?” „Ja joj radim medijsku kampanju.” „Znači, mogla bi da je učiniš slavnom?” „To ti je začarani krug. Ne možeš da postaneš slavan ako ne pišu o tebi, a niko ne želi da piše o nekome ko nije već slavan. Ali dajem sve od sebe.” „Ja retko gledam televiziju, verovatno je zato nisam prepoznao. Samo ponekad pogledam vesti.” „Šta radiš kad veče provedeš u kući'.'“ „Obično radim. Slušam muziku.” „Znači, kad bih li rekla da sam zaljubljena u doktora Daga Rosa, ti ne bi razumeo šta to znači, zar ne?” Liec mu se uozbilji. „Ko je doktor Dag Ros?” „Nije važno”, kažem. „Ti to ne bi razumeo.” Hrana je odlična, šampanjac je odličan, a pored toga uživam dok posmatram svakojake slavne ličnosti koje se pojavljuju, premda svaki put kada šapnem kako nam se pojavila još jedna zvezda, Ed ih samo upitno pogleda i jasno mi je da uopšte nema pojma ko su ti ljudi, što je stvarno zapanjujuće. Pobogu, medu onima koji su večeras ušli u restoran nalaze se naše najveće pozorišne i filmske zvezde, a Ed njih nikada u životu nije video! „Libi”, kaže dok čekamo da stigne kafa. „Mislim da si izuzetna. Nikada nisam sreo ženu kao što si ti.” „Hvala. Ali stvarno? Kako to?” Znam da žena ne sme da izmamljuje komplimente, ali ne mogu da se uzdržim, a posle one epizode sa Nikom potrebno mi je da neko malo ugodi mojoj sujeti. „Tako si pametna, energična, puna života. Zaista mi je lepo s tobom. I...” Začuti. „I?” „Pa dobro, možda je prerano da to kažem i verovatno će ti zvučati glupo, ali stvarno mi se sviđaš.” „To ne zvuči glupo.” „Ne. Mislim, stvarno mi se sviđaš.” „I ti se meni sviđaš.” „Dobro. Mislim da se među nama rađa nešto sasvim posebno.” Osmehnem se. Pa dobro, šta mogu da mu kažem? Čovek me jedva poznaje. „Hteo sam da te pozovem kod sebe, mislio sam da bi možda volela da vidiš moju kuću”, kaže na povratku. „Volela bih!” A to jeste tačno, stvarno bih volela da saznam vise o njemu, o tome gde živi, kako Živi. Volela bih da pronjuškam po njegovom stanu i pokušam da nađem znake koji će mi razjasniti ko je taj čovek i da li bih mogla da budem srećna s njim.


96

Nadam se da vam sve ovo ne zvuči glupo. Ne radi se o tome da sam već poverovala da je on čovek mog života, ništa slično, ali ja imam urođenu sklonost da kako se to kaže, planiram unapred. Koliko puta sam ležala u krevetu i sanjarila o tome kako ću se udati za nekoga sa kim sam tek jedanput izašla. I premda se ne ložim na Eda, ipak uživam dok maštam o tome da je on onaj pravi. Da budem iskrena, njegova uloga u mojoj sadašnjoj fantaziji nije baš preterano važna. Kad maštam o tome kako se udajem, više razmišljam o svojoj haljini, o mestu venčanja, o deverušama. Mladoženja je samo neki čovek bez lica, sasvim nevažna osoba. I premda još uvek ne planiram venčanje, ipak bih volela da vidim njegovu kuću. Zaustavljamo se kraj dugačkog terasastog niza luksuznih vila. Nisam toliko zapanjena veličinom i luksuzom tog mesta, već me zapanjuje činjenica da neko njegovih godina uopšte može živi tu. Znam, rekao da je ovu kuću kupio zbog porodice, ali potpuno je sumanuto da neko ko je još uvek relativno mlad živi u tako penzionerskom kraju. U svakom slučaju, kada bih se ja udavala želela bih da zajedno kupimo novu kuću, ne bih htela da se tek tako uselim u kuću u kojoj on već živi. Predsoblje je pokriveno crno-belim mermerom i jasno mi je da je Ed neverovatno ponosan na svoju kucu, čim je otvorio vrata koja vode u jednu od najspektakularnijih dnevnih soba koju sam ikada videla. Ogromna, prostrana, sa originalnim gipsanim radovima na zidovima i plafonu i - potpuno prazna. „Hmm. tek nedavno si se uselio?” „Ne. Živim ovde već dve godine!” „Šta je sa nameštajem?” „Nikad nisam stigao da ga kupim”, sleže ramenima. „Najverovatnije čekam da se moja buduća žena pozabavi uređenjem.” „Zašto ne unajmiš dizajnera za unutrašnju dekoraciju da to uradi?” „Već jesam”, kaže namrgođeno i pokazuje na teške, dekorativne zavese. „Aha. Vidim.” Vodi me uz stepenice do spavaće sobe. Besprekorno uredna i ogromna, i iz nje se ulazi u ogromni prostor za garderobu čiji su zidovi od poda do plafona prekriveni ormarima, a kroz nju se ulazi u odvojeno kupatilo. Pored spavaće sobe nalazi se radna soba, a na spratu je teretana. sauna i još nekoliko praznih spavaćih soba. I još. I još. Prostiru se unedogled i u trenutku mi se učinilo da sam ušla u kuću nastanjenu duhovima, jer nijedna od tih soba nikada nije bila upotrebljena. U ovoj kući nema topline, to je muzej, galerija i meni počinje da biva neprijatno što se nalazim u njoj. Silazimo natrag u prizemlje. Prijatno uređena kuhinja. Laknulo mi je čim sam u njoj videla sofe i francuske prozore iz kojih se izlazi u baštu. Sudeći po količini knjiga i papira nagomilanih po ovoj prostoriji, to je prostorija u kojoj on provodi najviše vremena. I tu je zaista prijatno, premda bih ja čak i tu kuhinju drukčije uredila. Pre svega bih se otarasila suvog cveća koje visi sa plafona, ali ipak u njoj uopšte nije tako loše. Ed odlazi u kuhinju da skuva kafu, a ja sedim i gledam po sobi i smišljam šta bih promenila kada bih živela ovde. Presvukla bih sofe štofom na plave i žute kockice. Izbacila bih taj odvratni zacementirani kuhinjski sto i ubacila bih jedan od borovog drveta i... „Sviđa ti se?” Ed mi prekida misli. „Tvoja kuća?” Klima glavom. „Mislim da je fenomenalna.” I ona to zaista jeste, ali ipak zaključujem da ne bi trebalo da mu kažem da mu kuća pomalo liči na mrtvačnicu. „Ali zar nikada nisi usamljen kad sediš u ovako ogromnoj kući potpuno sam?” „Da”, kaže stidljivo, kao neki mali izgubljeni dečak. „Ponekad sam usamljen.” Tako je slatko to rekao da sam poželela da ga zagrlim.


97

Prilazi i seda kraj mene na sofu i atmosfera najednom postaje napeta. Znam da će pokušati da me poljubi, ali nisam sigurna da li to želim. Izbegavam njegov pogled, gledam netremice u šolju s kafom, jer osećam da me gleda i molim boga, iz sve snage molim boga da ne spusti svoju šolju kafe na sto. On spušta šolju na sto. Prebacuje ruku preko naslona sofe, još me ne dodiruje, a ja iznenada poželim da vrišteći pobegnem odatle, jer sam u tom trenutku već aposlutno sigurna da ne želim da ga poljubim. Moram da priznam da je to za mene nov osećaj. Ako mi uopšte padne na pamet da se ponovo vidim sa nekim posle prvog izlaska, to obično znači da se ložim na njega i već na drugom sastanku molim boga da će me on poljubiti i pitam se kako će to učiniti. Sećam se da me je Džon prvi put poljubio tek na šestom sastanku. Već na četvrtom sam bila ubeđena da će se to dogoditi. Otišli smo u bioskop, odvezao me je kući i pošto je odbio da svrati na kafu - rekao je da rano ujutru ima sastanak - ja sam ipak nastavila da sedim u kolima sa blago podignutim licem i u iščekivanju. On se samo osmehnuo i poljubio me u obraz. Kada smo se šesti put videli skuvao mi je večeru u svom stanu. Posle večere sam ostala s njim u kuhinji i pomogla mu da opere sudove, pitajući se da li sam potpuno pogrešno procenila situaciju i mislec:i pri tom da ga ja zanimam samo kao prijatelj. I tada me je iznenada zgrabio i počeo da me ljubi, a nekoliko minula kasnije završili smo na kuhinjskom podu u vihora strasti. Sećam se kako sam očajnički želela da me poljubi. Zašto sada tako očajnički želim da Ed to ne učini? Do đavola, ne znam šta da radim. Iznenada, ni sama nisam sigurna kako je do toga došlo, ali iznenada on me ljubi. Kunem se bogom, lako bih volela da mogu da kažem da je osećaj bio divan, da mi se čitava utroba okrenula od požude, da sam iznenada počela da se ložim na njega... Bilo je ogavno. Žena lako zaboravi da postoje muškarci koji se loše ljube, ako godinama nije srela nijednog takvog. I sama sam to zaboravila. Kao da sam se vratila u srednju školu i zaglavila sa nekim bubuljičavim tinejdžerom koji želi da se prikaže kao odrastao muškarac, ali zapravo nema pojma šta to znači. Ne mogu čak ni da kažem precizno šta je to što je bilo ogavno. Preterana upotreba jezika. Previše pljuvačke. Previše brkova. Fuj. Nimalo prijatno. Odvajam se od njega i uzdržavam se da ne obrišem usta o rukav i razmišljam kako me ama baš ništa neće naterati da ga ponovo poljubim. Čak ni „porše”. Ali ne smeta mi da sedimo zagrljeni, on spušta ruku preko mog ramena i to je zaista prijatno, odnosno bilo bi prijatno kada ne bih bila toliko napeta i u strahu da će me ponovo poljubiti. „Libi”, kaže, pošto je prestao da me miluje po vratu. „Mislim da je vreme da te odbacim do kuće.” Šta? Šta? Osnovni je red da me pozove da provedem noć s njim, kako bih ja mogla da ga odbijem. Šta je sad ovo? Trebalo bi da umire od želje za mnom, svaka ćelija u njegovom tela trebalo bi da drhti od te želje. Otkud to da želi da me odveze kući? Znam. znam. To što ja njega ne želim uopšte nije važno, on treba mene da želi. Ali dobro, makar neću morati ponovo da ga poljubim. Ulazimo u kola, a Ed ovog puta sve vreme drži ruku položenu na mojoj butini. Ali u tome nema ničeg seksualnog, pre bi se moglo reći da time daje na znanje da sam ja njegovo vlasništvo. Najviše bih volela kada bi sklonio tu ruku. ali ne znam kako to da mu kažem, pa se meškoljim i pomeram u sedištu, prekrštam noge. pa ih ponovo spuštam, ali njegova ruka ostaje. „Kada ćemo se ponovo videti?” Prati me do ulaznih vrata i insistira na tome da me drži za ruku. „Sledeće nedelje sam u velikoj gužvi.”


98

„Ah”, sav se pokunji. „Hteo sam da te pozovem na bal.”' „Bal? Kakav bal?” Glas moje majke odjekuje mi u mislima: nastavi da izlaziš s njim, jer nikad ne znaš kakvi su mu prijatelji. „Moji prijatelji koji žive na selu prave godišnji bal. Mislim da bi ti se dopali i zaista bih voleo da ih upoznaš.” „Kada je to?” Kaže mi da je bal zakazan za sledeći vikend i ja odgovaram da bih volela da idem. „Imaš li šta da obučeš?” „Sigurna sam da ću naći nešto.” „Slušaj, nadam se da ovo nije napadno, ali zaista bih voleo da ti kupim nešto posebno. Da li bi mi to dozvolila?” Nisam valjda luda da ga odbijem. „Ako si siguran da to želiš”, kažem. „Apsolutno sam siguran. Šta kažeš da u subotu odemo u šoping?” Moj mozak iznenada počinje da radi neverovatno brzo. Šoping. Po danu. Na javnom mestu, bez izliva nežnosti, a to znači bez ljubljenja. „Važi.” „Odlično! Vidimo se u subotu.” Hvata me za struk i ponovo naginje glavu ka meni, i ja ga nekoliko puta ovlaš poljubim u usne. što uopšte nije bilo tako strašno, a zatim se sa zagonetnim osmehom odvajam od njega i ulazim u stan. Baš sam ovo dobro izvela, kažem sebi. Ali čim sam se vratila u sigurnost svog stana ponovo razmišljam o tom poljupcu i onda, a to je jače od mene počinjem da se sećam kako me je Nik ljubio, kako sam se tada osećala pa jedna uspomena na Nika počinje da priziva ostale i pre nego što sam shvatila šta se dešava već sedim na sofi, a suze mi se slivaju niz lice. Gospode bože, zar se nisam već dovoljno isplakala tokom ovih nedavnih događaja, zar to nije dovoljno za jedan ljudski vek? Nedostaje mi. To je jače od mene. Jednostavno mi nedostaje. I ma koliko da je prijatan, Ed nije Nik, niti će ikada to bili. Neverovatno je kako se čovek ponekad posle kraćeg plakanja oseti mnogo bolje, i čim sam prestala da plačem osetila sam se nekako rezignirano. Znam da je između Nika i mene sve gotovo i znam da prema Edu ne osećam ništa slično, ali možda ne bi trebalo da brkam ljubav i požudu i možda ću vremenom naučiti da volim Eda. Možda. „Ma, jok. Ne vidim nikakve svrhe u tome.” „Ali on je tako dobar. Žil! Možda će se nešto razviti iz toga.” „Libi, kada te je poljubio, bilo ti je muka. Šta se tačno može razviti iz toga?” „Ne znam”, uzdišem. „Možda je potrebno da se naviknem na njegove poljupce.” „Onda tako i uradi.” „Pobogu, ti nisi ni od kakve pomoći.” „Pa dobro, šta hoćeš da ti kažem? Kažem ti da ne gubiš vreme s njim, a li odgovaraš kako je on dobar, onda ti kažem da nastaviš da ga viđaš, a ti mi kažeš da ti nisam ni od kakve pomoći. Šta god da kažem, ne valja.” „Izvini”, odgovaram mrzovoljno dok sedim sklupčana na sofi u Žilinoj kuhinji. „Šta ima novo?” Džejmi ulazi, naginje se da me poljubi u obraz, a zatim pomiluje Žil po kosi pre nego što ce staviti čajnik na šporet. i zbog tog iznenadnog nežnog gesta odjednom se osetim užasno usamljenom. I ja to želim. Želim nekoga ko će me toliko obožavali da neće moći da prođe pored mene. a da me ne dodirne na neki način. Želim nekoga ko će me obožavati čak i kada sedim u kuhinji - baš kao Žil sada - u kućnim papučama, bez. šminke i sa kosom nehajno zabačenom unazad. Preko glave mi je to što sam sama. Dobro, to mi uglavnom ne smeta. Ponekad čak uživam u tome. Ali u ovom trenutku sam stvarno sila toga. Dosta mi je. Imam dvadeset i sedam godina i zaslužujem da budem s nekim. Zaslužujem da živim u prelepoj kući. a ne u nekom ofucanom malom stanu u Ledbrouk Grovu. Zaslužujem da budem s nekim ko će mi donositi cveće i kupovali mi poklone. Zaslužujem da živim u paru, sa svojom drugom polovinom.


99

„Ponovo ljubavni problemi?” dobacuje Džejmi iz drugog dela kuhinje. „Naravno', odgovaram. „Kao i uvek.” Džejmi donosi tri šolje sa kafom i seda za sto. „Žil kaže da si izašla sa Edom Mekmahonom. To je dobar ulov, rekao bih.” „Znam”, uzdišem. „Ali nisam zaljubljena u njega.” „Ah”, kaže Džejmi. „To može da bude problem. Ali čuo sam da je on dobar tip. Možda bi trebalo da mu daš malo vremena.” „Reci mu za poljubac”, kaže Žil. Ispričam mu o poljupcu. Pomenem čak i one pojedinosti o jeziku, pljuvački i brkovima. Džejmi pravi grimasu. „Moram da priznam. Libi, to ne izgleda baš najbolje.” „A pored svega”, nastavlja Žil, „u subotu je vodi u šoping, kako bi joj kupio balsku haljinu.” „Posmatraj to s vedrije strane”, kaže Džejmi. „Ako ništa drugo, makar ćeš izvući od njega nešto dobre firmirane garderobe.” U petak uveče stiže još jedan buket. Ovo već postaje smešno. Zapravo, najsmešnije je to što sam se već toliko navikla da dobijam cveće od Eda da više ne vidim u tome ništa lepo ni izuzetno. A stan mi više ne liči ni na cvećaru, već pre na botaničku baštu. Bože, da li me čuješ? Dobro, dobro, izvini. Dvadeset sedam godina žudim za nekim ko će me obožavati i sada kada sam srela takvu osobu ne osećam nikakvo uzbuđenje. Zašto ne mogu da se zaljubim u njega? Možda ću i moći. Da vidimo šta će se dogoditi u subotu. A do tada ne planiram ništa više da mu šaljem jer, ruku na srce. ni sama nisam sigurna da li bi trebalo da ga ohrabrujem. Sada sigurno ne, makar dok mi ne postane jasnije šta osećam. A zatim se dogodilo nešto sasvim neobično. Odmah pošto sam primila cveće zvoni telefon. „Libi? Nik ovde.” „Koji Nik?” Toliko sam rastrojena zbog cveća da nisam svesna ničega oko sebe. „Kako to misliš, koji Nik? Baš ti hvala. Pa nije prošlo baš toliko mnogo vremena.” „Nik?” Srce mi najednom snažno udara. Možda se predomislio. Možda se javlja jer mu nedostajem i zato što je shvatio da je napravio užasnu grešku. Možda će sve ipak biti u redu. „Libi!” „O, bože! Izvini. Malo sam odsutna. Ćao!” Nastojim da zvučim normalno i premda mi je teško, mislim da ipak uspevam u tome. „Zdravo, draga. Baš sedim ovde, ništa ne radim i mislim na tebe, pa sam pomislio da ti se javim i vidim kako si.” Nazvao me je draga! Mislio je na mene! „Ja sam odlično”, znam da zvučim uverljivo, jer čim se Nik javio stvarno se i osećam odlično. „Kako si ti?” „Znaš već. Kao i obično. Pokušavam da pišem, ali ne mogu da se koncentrišem. A pored toga, još uvek lečim jedan od najgorih mamurluka u životu” „Gde si bio? Na nekom lepom mestu?” Osetim snažan nalet ljubomore od same pomisli da bi Nik mogao izaći negde sa drugom ženom i molim boga da se to nije dogodilo, da je bio na nekom dosadnom mestu. Za promenu, moje molitve su ovog puta uslišene. „Bio sam u pabu sa Irvasom i društvom” Hvala bogu. Jedno je sigurno, ne postoji šansa da će se zaljubili u neku od tih ogavnih žena. Pobogu. Irvas. Njegovi prijatelji. Iznenada mi se vraća uspomena na onu užasnu noć i dok se prisećam kako mi je bilo neprijatno, kako sam se osećala zbunjeno i nesigurno, shvatam da, bez obzira na to što sam obožavala Nika, ne bih mogla da nastavim s tim, ne bih mogla da nastavim da vodim takav život. Iznenada mi sve to postane smešno, jer napokon shvatam da nikada više neću morati da izađem u pab sa Irvasom i tom družinom. I ne samo to, nikad više neću morati da spavam u onoj prljavoj iznajmljenoj garsonjeri. I shvatam da ću možda, prvi put u životu, biti u stanju da nastavim prijateljstvo sa svojim bivšim ljubavnikom. I da zaista ne želim ništa više od njega. Kunem se.


100

„Burna noć?” smejem se, radosna što sam napokon raščistila svoja osećanja prema njemu. „Veoma burna noć”, jauče. „Sad plaćam ceh. Šta ima novo kod tebe? Baš sam mislio na tebe.” „Stvarno? Baš lepo. Uglavnom imam pune ruke posla. Ali sve ide jako dobro.” Nik oćuta neko vreme pre nego što se usudio da pita: „Kako tvoj ljubavni život?” „Hmm. Ovaj...” Jebiga. Zašto da ne? „Upoznala sam nekoga-” Sledi duga tišina. „To je sjajno, Libi!”, kaže napokon, ali po njegovom glasu zaključujem da ne misli tako. „Ko je on?” „Niko poseban. Još uvek ne verujem da je u pitanju nešto ozbiljno”, kažem. „Zaista ništa spektakularno, ali dobar je, dobar je prema meni.” „Čime se bavi?” „Bankar, bavi se investicijama.” Nik jaukne. „Dakle, neko ko može da te izvodi na sva ona lepa mesta na koja ja nisam mogao?” „Tačno tako!” kažem i počnem da se smejem. „Znao sam da ti je smetalo to što nemam para”, kaže Nik iznenada. „Ne. Nik, nije mi smetalo. Samo mi je bilo odvratno da provodim noći u onom tvom groznom stanu.” Oboje prasnemo u smeh. „Pretpostavljam da sada provodiš noći u Bakingemskoj palati.” „Hanover Teras, da budemo precizni.” Ne pominjem to da svog novog muškarca ne želim ni da poljubim, a kamoli da spavam s njim. „Ozbiljno, Libi”, kaže. „Baš mi je drago da imaš nekoga.” „Zaista?” „Pa dobro, ne baš. Dobro, na neki način. Drago mi je, ali mi je i žao što među nama nije uspelo.” Imam utisak da se ovaj razgovor razvija u veoma čudnom pravcu, ali mislim da je to u redu. Mislim da sam prebolela Nika, da smo oboje zažalili zbog nekih stvari, ali da je vreme da nastavimo dalje sa svojim životima. „Znam”, kažem. „I meni je žao, ali ruku na srce ti i ja nismo baš bili savršen par.” On ne odgovara. „Hoću da kažem”, nastavljam, „mislim da si ti divan i volela bih da ostanemo prijatelji, ali kad pogledam unazad jasno mi je da nije trebalo ni da pokušavamo da budemo zajedno.” „Verovatno si u pravu”, uzdiše. „A pored toga, sada ionako ne bih mogao da budem u vezi s nekim.” „Znam”, smejem se. „To si mi rekao onda kad si mi dao korpu.” „Nisam ja tebi dao korpu! Mi smo se jednostavno... razišli.” „Nešto kao dve strane Crvenog mora?” „Baš lako.' „A šta je s tobom, Nik?” Zaista ne želim da postavljam to pitanje, jer nisam sigurna da želim da čujem odgovor, ali to je jače od mene. „Kako tvoj ljubavni život?” „Užasno.”' Hvala ti, hvala li, hvala ti, bože. „Dakle, nijedna žena na vidiku?” „Ne. Posle tebe ne.” „Biće da prolaziš kroz kriza odvikavanja.” „Dobro sam. Povukao sam se u sebe, često razmišljam o ljubavi i životu i sličnim stvarima.” „Pa. jesi li došao do kakvih zaključaka?” „Jesam. Prvi zaključak je da sam ja potpuno promašena ličnost.” „Reci mi nešto što već nisam znala.” „Baš ti hvala!” odbrusi. „Nema na čemu!” odgovaram veselo. „Dakle, sad smo prijatelji?” pita oprezno. „Naravno! Volela bih da ostanemo prijatelji.” „Znači li to da ponekad možemo da izađemo na piće?” „Samo bez tvojih odvratnih prijatelja.” Nik se smeje. „Ne. Samo ti i ja.” „To bi bilo lepo.”


101

„Važi. Slušaj, javiću ti se sledeće nedelje, pa ćemo nešto smisliti.” „Važi. Nik, moram da prekinem, neko me traži na drugoj vezi.” „Dobro. Baš mi je drago da sam ti čuo glas, Libi. Nedostajala si mi.” „I ti meni.” Čim sam završila razgovor zovem Žil da joj kažem da se Nik javljao, ali po njenom glasu shvatam da nešto nije u redu. Nema ništa od one uobičajene veselosti, zvuči neraspoloženo i ja se odmah prekorevam što je nisam prvo pitala kako je. „Žil?” pitam oprezno. „Je li sve u redu?” Čujem dugačak uzdah. „Sta se dogodilo?” „O, bože. Libi”, uzdiše. „Užasno se brinem. Zbog Džejmija.” „Džejmi? Zašlo bi se, pobogu, brinula za njega?” „Znam da to zvuči neverovatno i znam da on mnogo radi. ali ima već dve nedelje kako radi do kasno u kancelariji, a sinoć sam ga zvala lamo i niko nije dizao slušalicu. Kada se vratio kući pitala sam ga. kao uzgred, da li je nekud izašao, a on je rekao da nije, radio je celo veče u kancelariji.” „Pa? Možda je bi u ve-ceu ili nešto slično.” „Puna tri sata? I to nije sve. U poslednje vreme je nekako odsutan i ja sam pokušala da ne obraćam pažnju na to. ali kad sam ga jednom pitala da li možda nešto nije u redu rekao mi je da je potpuno preokupiran najnovijim slučajem i da je užasno zauzet.” „Žil, nećeš valjda da mi kažeš da pomišljaš na to da on ima ljubavnicu? Potpuno si luda, Džejmi to nikad ne bi uradio.” „I sama sam pomislila da počinjem da ludim”, kaže polako. „ali onda sam se selila da je u poslednjih nekoliko nedelja nekoliko puta zazvonio telefon i neko bi prekinuo vezu čim bih se ja javila.” „Pa? Verovatno je neko dobio pogrešan broj.” „Libi, znam da nešto nije u redu. Ne mogu to da objasnim, više naslućujem, kao nekim šestim čulom. Osećam da se udaljava od mene i sigurna sam da je u pitanju druga žena.” „Žil, govoriš gluposti. Pre neki dan sam vas videla zajedno, još uvek izgledate kao savršen par i on te očigledno obožava. Jesi li sigurna da ne umišljaš? Džejmi uopšte nije tip muškarca koji bi bio neveran. Pobogu, Žil. Ne znam šta da ti kažem. Mislim, kako je moguće da on ima ljubavnicu? Jesi li sigurna da ne prolaziš kroz neku preuranjenu menopauzu ili nešto slično?” „Ne znam. Slušaj, moram da idem. Još nisam odlučila šta da radim, ali javiću ti.” Spuštam slušalicu i počinjem da se pitam da li je Žil poludela, da li bi Džejmi mogao da bude neveran i pokušavam da zamislim kako se ona sada oseća. Ne postoji ništa što bih ja tu mogla da uradim, osim da preuzmem na sebe ulogu amaterskog privatnog detektiva ako ona to zatraži, ali Žil nije tip žene koja bi počela da prati Džejmija unaokolo sa naočarima za sunce na nosu i perikom na glavi. Ona nije tip žene koja bi prisluškivala njegove telefonske razgovore niti na prevaru pokušavala da otkrije istinu. Ja bih istog momenta počela da rovarim po njegovim džepovima, proveravala bih bankovne izvode njegovih kreditnih kartica, ali mislim da Žil, uprkos svojoj sumnjičavosti, zapravo ne želi da zna istinu. Ona će se praviti da ništa ne primećuje i nadaće se da će to jednostavno prestati. Ali. pobogu, kako je moguće da Džejmi, Džejmi, ima ljubavnicu? U narednih nekoliko dana Žil pokušava da promeni temu svaki put kad je pitam kako je. „Dobro”, kaže uzdržano i ja znam da nema svrhe da je teram da govori o tome. Govoriće kad bude spremna, a jedino što ja mogu da učinim jeste da budem uz nju kad odluči da se otvori. Ali reći ću vam jedno. Ako Džejmi stvarno ima ljubavnicu, ja ću ga ubiti. Sama pomisao na to da bi mogao da povredi Žil ispunjava me takvim besom da poželim da uletim u njegove odaje i ubijem boga u njemu. Kako je mogao? Kako se usudio? Već počinjem da osećam teško breme na svojim plećima, a ako se ja tako osećam, mogu samo da zamislim kako se oseća Žil.


102

18

„Stvarno se zabavljaš s njim?” Amanda i ja smo ponovo izašle na ručak, ovog puta kod „Dafne”. Ona se i dalje ponaša kao da sam joj najbolja prijateljica, a ja ne mogu da shvatim zašto me je ponovo pozvala na ručak tako brzo posle prethodnog izlaska. Javila se i predložila da se nađemo, a ja sam bila spremna da pristanem na bilo šta samo da makar nakratko izađem iz kancelarije. Ne radi se o tome da ne volim da radim. Ja volim svoj posao. Ali u poslednje vreme sve češće zatičem sebe kako sanjarim o tome da ne moram da radim. Kako vodim luksuzan život. Svakoga dana idem na ručak kod „Dafne” i u šoping kod „Džozefa”. Blaženstvo. I naravno, to što sam zaista otišla kod „Dafne” na ručak mi uopšte ne pomaže, jer sedimo okružene nekim običnim damama koje su se našle za ručkom, sve besprekorno odevene u Armirane kostime, sa „guči” tašnicama i savršeno ofarbanim plavim kosama. Sve izgledaju kao da provode veći deo dana u frizerskim salonima i kod manikira, a ja se pored njih osećam kao obična uličarka u svom kostimu marke „epizod” koji se iz sve snage trudi da liči na „armanija”, i „pje a tere” cipelama koje sanjaju o tome da se u nekom budućem životu rode kao cipele „stefani kelijans”. „Ne bih to tako nazvala”, kažem. „Samo se viđamo.” „Mislim da stvarno izgleda seksi”, kaže Amanda sanjalačkim glasom, a ja je zaprepašćeno pogledam. „Šta? Sa tim brkovima? Seksi?” „Brkovi mi ne smetaju”, kaže. „Ne ako su izrasli iz tolikog novca. Ali sigurno i ti misliš da je seksi čim izlaziš s njim.” Sležem ramenima. Nisam sigurna da želim da ispričam Amandi o njegovim poljupcima, nemam osećaj da mogu da joj verujem. „Libi?” navaljuje. „Ne znam ni sama”, kažem naposletku. „Nisam sigurna šta osećam prema njemu, ali dobar je prema meni, a u subotu me vodi u šoping, hoće da mi kupi haljinu za bal na koji me je pozvao. Iskreno, uživam u toj pažnji, niko nikad nije učinio tako nešto za mene.” „Vodi te u šoping?” oči su joj širom otvorene. Klimam glavom. „Gde idete?” „Ne znam. To bi trebalo tebe da pitam. Gde mogu da nađem haljinu koja dobro ide uz smoking?” „Neograničena sredstva?” „Pa ne baš'“, smejem se. „Ali nešto lepo.” „Zašto ne odeš kod „Harvi Niksa”? Imaju odlično odeljenje sa večernjim haljinama. A ako ti se ništa njihovo ne sviđa, na istom mestu možeš da nađeš firmiranu odeću sa popustom.” „Odlična ideja. Idem tamo.” „I moram nešto da ti kažem, Libi, ako odlučiš da ga ne želiš, ja ću ga uzeti” Smejem se. ali čim sam digla pogled shvatam da se Amanda ne smeje zajedno sa mnom. Ima neki čudan osmeh na licu i, gospode bože, ona je mrtva ozbiljna. Pa dobro, ako odlučim da ga ipak ne želim, prepustiću ga njoj. Sa zadovoljstvom. I da li se meni to samo čini ili, zbog toga što ga ona želi, ja i sama počinjem da ga želim malko više? Na povratku do kancelarije - uzimam taksi, jer troškove će. naravno, pokriti firma - shvatam da bi Ed ipak mogao da mi se dopadne. Možda ću čak moći i da se zaljubim u njega, i možda je baš dobro to što retko razmišljam o njemu, možda to znači da je u pitanju jedna pristojna veza, a ne prolazna strast ili tinejdžerska zaljubljenost. Iskreno, muka mi je više od toga da se zaljubljujem do ušiju, da provodim dvadeset i četiri sata dnevno razmišljajući o nekome i da ronim suze svaki


103

put kad mi se taj neko ne javi. Muka mi je od toga da se uvek ponašam onako kako oni žele. Muka mi je što sam uvek ja ta koja je zaljubljena i koja na kraju bude povređena. Možda upravo ovako i treba da bude. možda treba da nastavim da živim svoj život i da ne ulažem svu svoju energiju u vezu s nekim. Do subote sam već sasvim načisto s tim. Dobro, nisam luda za njim, ali radujem se što ću ga videti i razmišljam da bi naša. veza možda mogla da uspe, možda ću ipak uspeti da se priviknem na njega. I tako sam odlučila da onih nekoliko dana posle tog ručka sa Amandom provedem zamišljajući Eda u mnogo gorem svetlu nego što on zaista jeste. Znam da to zvuči bizarno, ali zamišljala sam kako je užasno ružan, kako su njegovi brkovi stvarno ogromni, kako njače kao magarac dok se srneje, jer sve se nadam da na taj način neću biti razočarana kada otvorim vrata, naprotiv, biću prijatno iznenađena. I znate šta? Uspelo je. Otvaram vrata i shvatam da Ed izgleda daleko bolje nego što sam ga upamtila. Sa osmehom uzimam cveće - ovog puta su ljiljani - i ljubim ga u usta. Bez jezika, da se razumemo. Hoću neko vreme da uživam u tom osećanju da mi je prijatno s njim i nisam još spremna da napravim sledeći korak. Još ne. „Stvarno sam jedva čekao da te vidim, kaže, a zatim me uzima u zagrljaj. „Baš lepo”. kažem i takođe ga zagrlim. Odmičem se od njega i on pita: „Da li si razmišljala gde želiš da idemo?” „Kako ti zvuči 'Harvi Nikols'?” „Dobro, dobro”, kaže. „Ja stvarno ne znam ništa o ženskoj garderobi, ali ako je to pravo mesto, onda idemo tamo. Da li si doručkovala?” Odmahujem glavom. „Hajdemo onda prvo negde na doručak.” „Važi.” Vozimo se do Najtsbridža, parkiramo kola i Ed me vodi na izuzetno ukusnu kajganu i sok od ceđene pomorandže i ja sedim i posmatram sve te lepe ljude oko sebe i mislim, dobro mi je, uklapam se, i ja sam sada sa nekim u paru. Jer, vrlo je očigledno da smo Ed i ja zajedno. Neprestano me gleda dok jedem, miluje mi lice, kosu, i ja se sva topim od tih izliva nežnosti, jer to je za mene potpuno nov osećaj. Ne dozvoljava mi da platim, već mi je postalo glupo da se uopšte nudim, a kad smo završili on me uzima za ruku i ja poslušno idem za njim uživajući u toj ulozi pokorne žene koju njen imućni muškarac izvodi na ručak. Mislim da stvarno izgledamo dobro zajedno. Ed na sebi ima komotnu, ali ipak elegantnu polo majicu, tamnoplave farmerke i „guči” mokasine od prevrnute kože (naravno da sam ih pri metila, šta mislite, da sam slepa?), a ja sam u svojim svilenim pantalonama boje kamilje kože, mokasinama od imitacije krokodilske kože i beloj pamučnoj majici. Nažalost, još nisam pribavila dovoljnu količinu glomaznog zlatnog nakita u italijanskom stilu kako bih upotpunila izgled, ali znam da izgledamo kao mlad imućni par koji je izašao u šoping, potpuno se uklapamo u Najlsbridž. izgledamo kao da to radimo svake subote. A najbolje tek sledi. Na odeljenju večernjih haljina u „Harvi Nikolsu”. Ed ćutke razgleda unaokolo, a jedna prodavačica - malo starija gospođa - razletela se da mi pokaže haljine. „Da li bi se vašem mužu dopala ova?” kaže u jednom trenutku, a Ed to čuje, dok ja samo što se nisam onesvestila, jer zna se da niko ne sme da pomene reč „muž” kada žena tek počinje da se zabavlja sa nekim, ali Ed se samo nežno, blago osmehne i ja, šta ću, uzvratim mu osmeh. „Mogao bih svoju ženu da zamislim u ovome”, kaže Ed, a meni srce poskoči, a zatim potpuno prestane da kuca kad sam ugledala šta je izabrao. Dvodelni kostim od tafta, tamnoplave boje, sa ukrojenim strukom i suknjom koja se spušta do sredine listova. Kostim je jeziv. Nešto što bi moja majka obukla. „Hmm, to nije baš moj stil”, kažem i okrenem se. „Zašto ga makar ne probaš?” kaže. „Meni za ljubav.”


104

„Dobro.” Sležem ramenima i nosim kostim u garderobu. Gospode bože, izgledam kao moja majka, pre bih umrla nego što bih dozvolila da me iko vidi u ovome. Provlačim glavu kroz. zavesu. „Ed, ipak mislim da ovo nije moj stil.” „Pusti da vidim. Dođi ovde.” Izlazim pognutih ramena i puštenog stomaka, trudim se da izgledam podjednako grozno kao i sam kostim, trudim se da mu se ne dopadnem. „Stvarno li se ne sviđa, zar ne?” smeje se. „Stvarno mi se ne sviđa.” „Mislim da ti baš lepo stoji.” „Ed...” kažem preteći. „Dobro, dobro, ako ti se ne sviđa naći ćemo nešto drugo.” Posle osmog kostima od tafta vec počinjem da gubim nadu. Ovo je trebalo da bude dobar provod, ali Ed ne prestaje da me tera da probam te odvratne, staromodne, babačke kostime i već počinjem da se nerviram zbog loga. Napokon napuštamo odeljenje sa večernjim haljinama i čim smo došli do odeljenja sa Armiranom garderobom. Ed prilazi delu u kome se nalazi „Dona Karan”. A tamo. na lutki, nalazi se najlepša svetlucava crna haljina koju sam ikad videla. Dugački rukavi, pada skoro do poda, predivna, elegantna, seksi. Oboje stojimo neko vreme diveći se haljini, a zatim se Ed okrene ka prodavačici koja stoji iza nas sa ogromnim osmehom na licu. „Imate li broj trideset i osam?” Bog ga blagoslovio, zapamtio je moj broj. „Naravno, gospodine”, odgovara ona i uputi mi osmeh pre nego što je otišla po haljinu. Napokon se osećam kao princeza. Ne, kao kraljica. Stojim uspravno i gordo, divim se haljini koja prianja uz moje telo, ne suviše tesno, divim se jer u njoj izgledam vitka i visoka, elegantna i prefinjena. Zamišljam kako bih izgledala u njoj sa podignutom kosom, u sandalama sa kaiševima i visokom štiklom i sa majušnim dijamantskim minđušama na ušima. Dobro, malo sam preterala. Gde bih, do đavola, našla dijamantske minduše? Izlazim iz garderobe, a Ed i prodavačica u isti mah glasno uzdahnu. „Izgledaš božanstveno!” šapne Ed, a prodavačica ushićeno klima glavom. Znam da prodavačice imaju, običaj da svima govore kako divno izgledaju, čak i onima koji izgledaju odvratno, ali ovoga puta to nije slučaj. Vidim, po njenom izrazu lica da je podjednako ushićena haljinom kao i ja. Blagi bože, ova haljina mora da bude moja. „To je to!” kaže Ed dok ja sva blistam posmatrajući svoj odraz u ogledalu. „Obožavam je!” kažem. „Ovo je najlepša stvar koju sam ikada obukla.” Ed se okreće ka prodavačici. „Primate li 'ameriken ekspres'? Vraćam se u garderobu i pošto sam napokon skinula haljinu, ne mogu da se uzdržim, krišom pogledam cenu. Umalo se nisam onesvestila. Hiljadu i petsto funti. Isuse. Šta. do đavola, da radim? Nisam sigurna da je Ed shvatio koliko ovo košta, a ja ne mogu da dopustim da potroši toliki novac na mene, to je preterano. To je najapsurdniji novčani iznos koji sam u životu videla. Prodavačica promoli glavu, osmehne se i uzima haljinu, a ja pokušavam da izgledam puna samopouzdanja, iako stojim tamo u posivelom „Marks & Spenser'“ brushalleru. Haljina nestaje, a ja razmišljam da će Ed uskoro i sam videti cenu, pa ako mu to bude bio problem sigurno će mi i sam reći. Završavam sa oblačenjem i izlazim iz kabine, a Ed sedi na stolici sa ogromnim osmehom na licu. Kraj njegovih nogu nalazi se kesa iz koje viri papir za uvijanje. „Evo, draga moja”, kaže i pruža mi kesu. „Lepa haljina za moju lepu Libi.”' „Ali Ed”, kažem i pocrvenim jer ne mogu da verujem da je stvarno to učinio, pa počinjem da objašnjavam nešto u vezi sa cenom, ali on me zaustavlja. „Ne želim da čujem ništa više o tome”, kaže, a ja mu se primaknem i poljubim ga.


105

„Hvala ti”, kažem. „Nikad mi niko nije kupio nešto tako lepo.” „Meni je bilo zadovoljstvo”, kaže. „A sada... Šta ćemo sa cipelama? Imaš li cipele?” Odlučno klimam glavom. „Da. Imam savršene cipele.” „Da li ti je potrebno još nešto? Kad smo već ovde, možemo da pogledamo čarape ili pelerinu.” „Ed. U redu je. Ništa mi više nije potrebno.” „Pa onda. imaš li već neki plan za ostatak dana?” Znam šta to znači. To znači veče. I znate šta? Jebiga. Nemam ništa protiv da provedem ostatak svoje subote s njim. a to uključuje i veče. Mislim, pobogu, to je najmanje što mogu da učinim za hiljadu i petsto funti. Vraćamo se do Edove kuće i ovog puta, tog drugog puta kuća mi ne izgleda tako hladna i preteča. Počinjem u njoj da se osećam kao kod svoje kuće; čak se nudim da nam skuvam čaj dok Ed završava neke poslovne razgovore, pa počinjem da razgledam po kuhinji, otvaram kredence pokušavajući da shvatim gde šta stoji i mislim kako bih mogla da živim u ovakvoj kući. U stvari, mogla bih da živim baš u ovoj kući. Ah, Libi. za ime boga! Prestani s tim! Ali ipak, ovde je tako prijatno. Prava kuća za dvoje. Neverovatno. s obzirom na to da ga jedva poznajem, ali osećam se veoma prijatno s njim, iznenađujuće prijatno, i ne znam da li je to zato što ja nisam zaljubljena u njega dok je on potpuno lud za mnom, ali prija mi taj osećaj, stvarno. To je nešto novo za mene. Kada je završio razgovore Ed silazi dole i grli me u kuhinji i ovog puta moram ponovo da ga poljubim, zaista ne mogu to da izbegnem, i premda ne mogu da kažem da je poljubac bio fantastičan, mislim da je bio bolji nego prošli put. Sigurna sam da je bolji nego prošli put. Možda je to samo pitanje navike. Možda će vremenom biti sve bolje i bolje. „Mmm”, Ed uzdahne i zagnjuri lice u moj vrat. „Tako si ukusna, mogao bih celu da te pojedem.” „Kad već govorimo o jelu, imaš li biskvite u kući?” Ed se odjednom postidi. „Imaš li neki kolač? Bilo šta?” „O, bože. Tako mi je žao. Libi, ali nemam baš ništa.” „Tost?” „Ništa. Slušaj, sačekaj ovde, vraćam se dok si rekla keks.” Dok sam rekla keks? Ko još, do đavola tako govori? Ali pre nego što sam stigla da ga zaustavim, jer zaista nisam toliko gladna, bila je to samo taktika da ga odvojim od sebe, Ed je već zgrabio ključeve i nestao kroz vrata. I šta sad da radim? U normalnim okolnostima uradila bih ono što bi uradila svaka druga devojka koja je ostala sama u kući njenog novog momka, počela bih da roviškam po stvarima. Normalno, počela bih da njuškam unaokolo tražeći dokaze bivših devojaka. otvarala bih fioke, zavirivala u akten tašne, ali nekako instinktivno znam da je Ed tako iskren i da nema šta da krije i da bi pošlo ništa ne bih našla, deo mene osetio olakšanje, a drugi deo razočaranje, pa umesto toga dižem slušalicu i zovem Žil. Ipak govorim tiho. za slučaj da se vrati, ne bih volela da pomisli kako sam nepristojna što sam se poslužila njegovim telefonom bez pitanja. „Žil, ja sam.” „Ćao, lutko. Već si stigla kući? Pa? Šta si kupila? Šta si kupila?” „Nisam kod kuće. Kod njega sam.” „Ah. Je li on tamo?” „Ne, izašao je da kupi nešto za jelo.” „Pa?” „Žil! Nećeš. Mi. Verovati.” „Šta? Šta? Reci mi, šta?” „Upravo je potrošio...” Pravim pauzu radi dramskog efekta. „Šta? Koliko?” Žil doslovno viče. „Hiljadu i pet stotina funti.” Žil vrisne i ispusti slušalicu, a ja mogu da je čujem kako u pozadini igra svoj omiljeni indijanski ratnički ples. Ponovo uzima slušalicu, a ja sedim i smejem se. „Ura!” kliče. „Ura!”


106

„Kupio mi je najfantastičniju haljinu koju sam u životu videla, a haljina je od 'Done Karan' i ja je obožavam i ne mogu da verujem da je potrošio toliki novac na mene i ti sigurno nikada nisi videla ništa slično toj haljini i možeš li da veruješ koliko to košta, možeš li da veruješ da je toliko potrošio na mene!” Zastajem kako bih uhvatila vazduh. „Jebo te bog!” kaže Žil.” „Dona Karan? Jebo te bog.” „Znam. Znam. Neverovatno.” „Pa, da li si ga poljubila u znak zahvalnosti?” „Da znaš da jesam.” „I?” „I nije bilo tako loše.” „O, bože! To je to! Zaljubićeš se do ušiju u njega i venčaćete se i mi ćemo biti vaši siromašni prijatelji koji nisu dovoljno dobri da bi se pojavljivali s vama u društvu.” Znam šta bi sad trebalo da kažem. Trebalo bi da kažem da govori gluposti, da se, naravno, neću udati za njega, da sam ga tek upoznala, ali umesto toga čujem sebe kako kažem da njih dvoje uopšte nisu siromašni i da su, naravno, dovoljno dobri da bi se pojavljivali sa mnom u društvu. „Onda obećavaš da me nećeš zaboraviti kad budeš počela da živiš u svojoj luksuznoj kući sa služavkom i batlerom i svim ostalim što ide uz to?” „Žil!” prekorevam je uz smeh, a onda nastavljam veoma ljupkim tonom: „Nemoj da se glupiraš.” „Pa, šta Ed donosi za jelo?” „Biskvite, pretpostavljam.” „Hmm. Ja sam malopre pojela četiri čokoladice.” „Obične ili punjene?” „Obične. Ali mislim da nije strašno, jer sam za ručak pojela samo malu porciju salate.” „Da li je sad sve u redu između tebe i Džejmija?” Ona uzdahne. „Ne znam. U poslednje vreme se malo popravio, ali i dalje mislim da nešto nije u redu, ali možda si ti u pravu. Možda sam sve to samo umislila. Počeo je da mi donosi veoma lepo cveće. Ne znam, videćemo.” „Rekla sam ti!” smejem se. „Džejmi te nikada ne bi povredio”, i pre nego što sam uspela da nastavim čujem kako se ulazna vrata s treskom zatvaraju, pa brzo šapnem da moram da idem i spuštam slušalicu što tiše mogu. Ed ulazi držeći u jednoj ruci kartonsku kutiju, jednu od onih kutija koju dobijete u poslastičarnicama kad kupujete kolače i torte, a u drugoj ruci drži plastičnu kesu. „Ed? Gde si bio.“ „Ne znam tačno šta voliš, pa sam kupio gomilu stvari koje mislim da bi li se dopale.” „Daj mi to!” Grabim kutiju iz njegove ruke nimalo ženstveno, skidam ukrasnu traku i unutra nalazim male čokoladne eklere, životinjice od marcipana, korpice sa jagodama, kolače sa kremom od vanile. „Ed! Kupio si dovoljno da nahraniš čitavu vojsku!” Ali već ližem prste dok to izgovaram, a Ed izgleda veoma zadovoljan sobom, jer je video sa kojim uzbuđenjem čekam da uronim u kutiju s kolačima. „Kupio sam i ovo”, pruža mi kesu u kojoj se nalazi keks sa čokoladom, švajcarski biskvit i oni luksuzni biskviti sa ovsenim pahuljicama i čokoladom koji se mogu naći samo u luksuznim samoposlugama. „Ed!” smejem se. „Ne mogu da verujem koliko si slatkiša kupio!”' „Da li voliš krem od vanile?” Ed zvuči zabrinuto. „Da li ga volim? Obožavam ga! Gospode, ako nastavim da se viđam s tobom postaću debela.” „Ne bi mi smetalo”, kaže, zatim spušta kesu i grli me oko struka. „Ja i dalje mislim da si ti savršena.” Ovaj čovek je definitivno suviše dobar da bih ga tek tako ispustila.


107

Ed ne jede kolače s kremom. Biskvite nije ni pipnuo. Tek kad sam se toliko najela da mi je pripalo muka shvatam da on ništa nije okusio, a kada ga pitam za razlog kaže mi da nije gladan i u tom trenutku mi postaje jasno da bi ovaj čovek učinio sve za mene i shvatam koliko je moćan taj osećaj. Nadam se da to neću uprskati - znam da se ponekad ponašam kao prava krava i da ga neću provocirati samo da bih videla koliko može da podnese. Ali proveli smo prijatno veče. Da budem iskrena, ne bi mi smetalo da smo ostali kod kuće, ali pošto smo još uvek u fazi upoznavanja i još nismo spremni da provedemo prijatno veče u kući u dvoje, a koliko ja znam to je moguće samo ako su to dvoje ljudi već spavali zajedno, i premda sam sve više ubeđena da je Ed zaista divan, još nisam spremna da spavam s njim. Ne još. Pa umesto da se šćućurimo na sofi i gledamo neki film na videu, mi uskačemo u kola i odlazimo do bioskopa u Ulici Bejker da gledamo film. a Ed insistira da mi kupi ogromnu kesu kokica. Iako mi posle svih tih slatkiša koje sam pojela pripada muka od same pomisli na hranu, mislim da je to jako lepo s njegove strane. Najčudnije od svega jeste to što je on tako čvrsto resio da me usreći, da se brine za to da se osećam dobro svakog sekunda koji provedem s njim, da se zaista brine o meni kako nijedan muškarac ranije nije brinuo, da počinjem da mislim da je Ed možda ipak pravi čovek za mene.


108

19

Najčudnija stvar dogodila se prošle nedelje. Ed mi se javio u kancelariju i dogovorili smo se da posle radnog vremena odemo u Siti na piće. Idem metroom do Murgejta, užurbano sledim instrukcije koje mi je dao preko telefona, jer u zapadnom Londonu se još dobro snalazim, ali čim se nađem u Sitiju osećam se kao španski turista. Ljudi vrve unaokolo, izgledaju kao da savršeno dobro znaju kuda idu, svi su uniformisani, u tamnim odelima i sa kišobranima i osećam se kao da sam zakoračila u jedan nepoznat svet, jer ovde se čak i ulice toliko razlikuju od ulica u Kilburnu ili Ledbrouk Grovu, i u vazduhu se oseća užurbanost i napetost, oseća se miris novca. Napokon tližem do Edove firme. Prolazim kroz elegantni ulazni hol sa crnim kožnim sofama i velikim staklenim činijama sa ljiljanima, koje se nalaze na ogromnom lakiranom stolu od hrastovog drveta. „Mogu li da vam pomognem?”' pita devojka na prijavnici. „Treba da se nađem sa Edom Mekmahonom.” „Vaše ime?” „Ah. Izvinite. Libi.” Ona se osmehne i podigne slušalicu, a zatim mi nekoliko sekundi kasnije objasni kako da stignem do Edove kancelarije. Hodam niz dugačke hodnike, prolazim pored kongresnih sala u kojima sede ljudi duboko utonuli u misli i napokon stižem do ogromne prostorije u kojoj veliki broj ljudi sedi za radnim stolovima. Buka je zaglušujuća. čini mi se da svi u isto vreme razgovaraju telefonom i to me pomalo podseća na kancelarije Džoa Kupera, s tim što je ovo mnogo veće. Stojim nekoliko sekundi ne znajući kuda da krenem, a onda uhvatim pogled jedne devojke koja se osmehne i kaže: ,,Delujete izgubljeno.” „I jesam”, kažem i uzvratim joj osmeh. „Tražim Eda Mekmahona.” Pokazuje mi na drugi kraj prostorije gde se nalaze tri kancelarije sa zatvorenim vratima i ja pokucam na vrata na kojima je bilo napisano Edovo ime. Čekam nekoliko sekundi, zatim Ed otvara vrata. Razgovara telefonom. Skinuo je sako, zavrnuo rukave i očigledno je usred žučne rasprave sa nekim. Ne osmehuje se, samo mi pokaže na stolicu i dalje razgovarajući sa osobom na drugom kraju žice. Sedim, posmatram ga i odjednom shvatam kako je veliki njegov autoritet. Nikada ranije nisam razmišljala o Edu kao o moćnom čoveku, ali slušajući njegov glas postaje mi jasno na koji se način uzdigao do tih visina na kojima se sad nalazi i zašto zaslužuje, makar od onih koji su mu podređeni, da mu se ukazuje poštovanje. A oni i jesu puni poštovanja prema njemu. Pošto je završio razgovor. Ed mi prilazi i ljubi me, zatim odlazi do vrata i dovikuje nekom da dođe u njegovu kancelariju, Muškarac srednjih godina, elegantno obučen, ulazi unutra i istog trenutka mi je jasno da taj čovek oseća strahopoštovanje prema Edu. Ed mu daje instrukcije za neku kupovinu akcija, za koju sam iz predašnjeg telefonskog razgovora shvatila da je problematična, a taj čovek - Piter - tiho kaže da će se odmah baciti na posao. Naravno, impresionirana sam. Ako baš hoćete da znate, stvarno sam impresionirana. I u tom trenutku shvatam da je Ed možda stvarno najbolji mogući izbor. Čim sam ušla u kuću zvoni telefon. Javljam se i jedno vreme uopšte ne shvatam ko zove, jer se s druge strane žice čuju samo jecaji. „Halo? Halo. Ko je to?” „Ja sam.” Između jecaja i grcaja prepoznajem Žilin glas i istog momenta srce mi potone u pete, pa polako sedam na sofu. ”Žil? Šta je bilo?” „Ja...” Ne može da govori.


109

”Dolazim kod tebe”, kažem i zalupim slušalicu, zatim grabim ključeve i izlećem iz stana. Žil izgleda užasno. Oči su joj tako naduvene da se skoro uopšte ne vide, a ono malo od njih što mogu da vidim crveno je kao krv. Ulazim u kuću i zagrlim je, a ona mi spusti glavu na rame i brižnu u plač. Plač napokon počne da jenjava, ostaju samo grcaji i, dok joj se ramena i dalje tresu, vodim je u kuhinju i spuštam je na sofu. Ništa ne govorim, čekam da ona počne. „Ne znam šta da radim”, kaže napokon, a tuga u njenom glasu slama mi srce. „Ne znam šta da radim.” ”Šta se dogodilo?” pitam je tiho. ”Otišao je”, kaže i ponovo brižne u plač. ”I ja ne znam šta da radim.” Jedan sat kasnije, posle reke prolivenih suza, dobijam kompletnu priču od koje mi je pripalo muka. Muka mi je, uplašena sam i ljuta. Uvek sam smatrala da su Žil i Džejmi savršen, par. Njihov brak je bio nešto o čemu sam ja sanjala, njihov život nešto što sam ja oduvek želela. Ostvarili su svoje snove, a sada ti snovi leže oko naših nogu iscepani u froncle. Džejmi se sinoć vratio kući i rekao da treba da razgovaraju. Žil je sela kraj njega i, dok joj je srce snažno udaralo, on joj je rekao da mora nešto da joj prizna, da nije planirao da joj to kaže, ali da ipak misli da je fer da i ona to zna. Rekao je da je voli, da nikad ne bi učinio ništa što bi je povredilo i da ni sam ne zna šta ga je spopalo. Rekao je da ju je prevario sa Lorom, advokaticom koju je nedavno upoznao, ali on uopšte nije želeo da to poslane ljubavna afera - spavali su zajedno samo tri puta i on je počeo da oseća užasnu grižu savesti i sada je sve gotovo. Rekao je da je odlučio da joj kaže zato što je sve gotovo i da ga je to nagnalo da shvati koliko je zapravo Žil važna u njegovom životu. Više nije mogao da podnese samog sebe, mučila ga je griza savesti i nada se da će mu ona oprostiti i tako nešto se nikad više neće dogoditi. A Žil je zanemela, od tolikog šoka nije mogla da prozbori ni reč, osećala se kao da joj je on iznenada prišao i iz sve snage je šutnuo u stomak. Posle šoka usledio je bes i u tom trenutku Žil je otrčala do spavaće sobe, otvorila ormane i fioke i počela da baca njegovu odeću na gomilu, da vrišti i da mu govori da se gubi odatle. Džejmi je počeo da plače, pokušao je da je zagrli i da joj kaže da je voli, da ne može da živi bez nje, ali ona je nastavila da vrišti i da mu govori da ode iz kuće. Noć je provela šetajući besciljno po stanu, a sada je očaj zamenio bes i zbog toga ne zna šta da radi. „Mrzim ga”, jeca pošto je završila priču. „Tako ga užasno mrzim”, i ja se osećam bespomoćno, ne znam kako da je utešim, kako da joj ublažim bol. „Žil”, kažem napokon, pošto su i plač i jecanje uminuli. „Jesi li sigurna da je među vama sve gotovo? Zar ne bi trebalo da razgovarate, da razmislite o svemu?” Sledi tišina, a onda: „Ne znam. Ne znam šta da radim.” „Rekao je da je sa Lorom sve gotovo”, Žil se trgnu na pomen njenog imena, ali ja ipak nastavljam, ,,i rekao je da te voli. Da li ima smisla da uništiš brak zbog jedne greške?” „To je ogromna greška”, kaže. „Ne znam da li ću moći da mu oprostim, da li ću ikad moći da mu verujem.” Sedim i puštam je da istrese sav bes iz sebe, da izbaci sav bol, i razmišljam, ako je ovaj brak gotov, onda ni ja više neću moći da verujem u svoj san. „Oli! Šta ti radiš ovde?” Obesim mu se o vrat, a on me digne sa zemlje i poče da me vrti. „Izvini, seko”, smeje se. „Izgleda da sam dobio groznu naviku da te iznenađujem nenajavljenim posetama.” : „To nije grozno”, kažem. „To je divno!” I upravo mi je to bilo potrebno da mi popravi raspoloženje, jer sam u poslednje vreme potištena i emotivno istrošena baš kao i Žil. Bilo bi glupo da kažem da je njen bol moj bol, ali tako je jebeno užasno gledati je kako pati, a ja se trudim da joj se uvek nađem pri ruci, da pazim na nju i ne žalim se zbog loga, ali sam bog zna koliko je to iscrpljujuće.


110

Mama stoji usred dnevne sobe i posmatra Olija i mene ozarenog lica, jer se njen voljeni sin vratio kući za vikend. „Koliko ostaješ?” „Samo ovaj vikend, ali doći ću ponovo za nekoliko nedelja. Imamo snimanje u Londonu, pa ću morati da prebacim čitav tim ljudi u naše kancelarije ovde.” „Ostaćeš ovde, zar ne, Oli?” mama je sva ponosna. „Biće kao u dobra stara vremena kada si živeo sa nama.” „Samo ako obećaš da ćeš se brinuti o meni i razmazili me”, kaže Oli s nestašnim osmehom. „Ah, ti”, uzvikne mama, osmehujući se, i udari ga po nogama kipom za sudove. „Stigao sam tek pre pet minuta a mama već pokušava da me nahrani. Ona sigurno misli da ja ništa nisam jeo otkako sam poslednji put izašao iz ove kuće.” „Ne radi se o (ome da mislim da nisi jeo”, kaže mama. „Brine me to šta si jeo” Oli i ja krišom razmenimo poglede i oboje zadržimo osmeh. jer smo sigurni da mama nije nameravala da kaže nešto tako dvosmisleno i da samo naši prljavi umovi mogu da pomisle na lako nešto, ali oboje smo istovremeno pomislili na istu, vrlo , bezobraznu stvar. „Sva ta nezdrava hrana, Oli. Potrebno ti je malo dobre, starinske, domace kuhinje.” „Mmm”'. kaže Oli i protrlja stomak. „Znači li to...” Pogleda je pun nade. „Večeras imamo biftek i desert. To najviše voliš.” „Hvala, mama! Šta imamo za desert?” „Šta misliš?” „Nije valjda kolač sa suvim grožđem?” Ona klimnu glavom i samozadovoljno se osmehnu, makar meni to tako izgleda, a Oli skoči i zagrli je. „Mama, jesam li ti ikad rekao da si najbolja?” „Oli, baš mi je drago da te vidim.” Sedim. posmatram ih i pitam se kako mu. do đavola, to polazi za rukom. Kako uspeva da u njenim očima nikad ne napravi nijednu grešku? Kako se šali s njom, a ona uživa u tome. Ničim je ne uznemiri, nikada je ne iznervira. I osećam kako mu, negde u dubini, pomalo zavidim na tome. Ne zato što bih želela da i ja imam takav odnos s njom - gospode, ne - ali ponekad poželim da imam majku sa kojom bih mogla imati takav odnos. Kao, na primer, Džo sa posla. Znam da se ona i njena majka slažu kao najbolje prijateljice. Džo kaže da je njena majka njena najbolja prijateljica, koja ju je sasvim slučajno i donela na ovaj svet. Zajedno idu u šoping, zajedno izlaze na večere, a kad god Džo ima problem, prva osoba kojoj će se obratiti jeste njena majka. A videla sam njenu majku. Visoka, elegantna, ljubazna i puna topline, neko u koga se svako brzo zaljubi. Sećam se kada je prvi put došla u kancelariju da izvede Džo na ručak. Svi muškarci su počeli da uzdišu kako je zgodna, a sve žene su rekle kako bi volele da imaju takvu majku. Posebno ja. Ja bih umrla kada bi se moja majka pojavila u kancelariji. Ozbiljno. Poželela bih da se zemlja otvori i da me proguta. Umrla bih od sramote. Obična domaćica, provincijalka koja ne bi znala ni šta da kaže mojim kolegama, niti kako da kaže. Laknulo mi je čim je otišla u kuhinju da skuva čaj. pa sam se zavalila na sofu kraj Olija. „Kako je Kerolin?” „Dobro je.” „Još uvek vam dobro ide?” „Da, neverovatno. Još uvek nam dobro ide.” „U čemu je njena tajna?” „Ne znam, zaista...” naravno, muškarcu nikad ne bi palo na pamet da odvoji malo vremena i porazmisli o tome, ali onda me Oli iznenadi. „Mislim da je stvar u tome što ništa ne zahteva od


111

mene. Obično već posle nekoliko nedelja žena počne da očekuje neke stvari od muškarca. Hoće da ga viđa sve češće, onda se naljuti kad on izađe sa svojim prijateljima i slično. Ali Kerolin je potpuno opuštena. Zadovoljna je svojim životom tako da je sve potpuno prijatno i opušteno, jer znam da ne očekuje da se viđamo baš svaki dan.” „Pa dobro, koliko se često viđate?” „U stvari, viđamo se često”, smeje se, „ali to je samo zato što je tako lako biti s njom. A kad ja nisam s njom, ona izađe sa svojim prijateljicama.” „To je sjajno, Oli”, kažem i pitam se da li bi ja ikad mogla da postanem sličnija Kerolin, da li bih mogla da budem tako opuštena, da zahtevam tako malo, ali onda shvatam da sam ja sa Edom zapravo baš takva. Uopšte me se ne liče gde je on kad nije sa mnom, pa možda sam ipak i sama postala kao Kerolin. „I stvarno ti se sviđa?” „Stvarno mi se sviđa. A šta je s tobom, Libi? Šta se dešava s muškarcima u tvom životu? Ima li šta novo?” „Da, ima. Sećaš se kad sam li rekla da sam izašla sa jednim tipom na večeru?” „Aha.” „Još uvek se viđamo. Stvarno je dobar.” „Pričaj mi o njemu.” „Zove se Ed, ima trideset i devet godina...” „Trideset i devet? Zar nije malo prestar za tebe?” „Ma. jok. ja volim starije.” Zapravo, nikada ranije mi se nisu sviđali stariji muškarci, ali uvek mi se činilo da su žene koje vole starije nekako prefinjene, a ako stvarno želim da priuštim sebi stil života o kome sanjam, onda ću morati da biram starije, jer niko mog uzrasta ne bi imao dovoljno para za tako nešto. „Dobro, nastavi.” „Bankar, bavi se investicijama...” Oli glasno zvizne. „Sranje. Mora da je pun love.” „I jeste”, osmehujem se zadovoljno. „Ali najvažnije je to da je divan prema meni, pazi me kao kraljicu.” „Stvarno ti se sviđa?” „D-da”, kažem. „Stvarno mi se sviđa. Jedino nisam sigurna da li sam zaljubljena u njega, ali mislim da je i to već počelo, tako da je sve u redu” Sranje. Moja majka je čula poslednju rečenicu. „Ne znaš da li si zaljubljena u njega? Zaljubljenu u njega? Nikad nisam čula veću glupost, Libi. Otkud ti to da moraš da budeš zaljubljena u nekoga? Ne radi se o zaljubljivanju, radi se o tome da ti se taj neko sviđa i da se dobro slažete. Sva ta zaljubljenost ionako ne traje dugo, a da li misliš da su se u moje vreme ljudi venčavali zbog zaljubljenosti? Misliš li da sam ja bila zaljubljena u tvog oca?” Oli i ja u isto vreme napravimo istu grimasu. Mislim da to nije tema na kojoj bih volela da se zadržim. „To je Ed Mekmahon, Oli”, kaže majka. „Bogat je i pažljiv, a Libi brine o tome da li je zaljubljena u njega. Ponekad stvarno ne znam šta s tobom da radim.” „Otkud ti znaš da je on pažljiv?” izazivam je. „Nikada ga nisi upoznala, ko zna, možda je najobičniji drkadžija.” Kao Džejmi. pomislim. I premda mrzim to sebi da priznam, moja majka je možda u pravu, jer Žil je bila zaljubljena u Džejmija. Žil je verovala kako će se sve srećno završiti. Možda se stvarno ne radi o zaljubljivanju. „Ne dozvoljavam takav rečnik u mojoj kući. Libi. Uostalom, čula sam da je jako fin.” „Pa da. Naravno. Vas dvoje se krećete u istim krugovima.” Majka se glasno nakašlje i vrati se u kuhinju. „O čemu se radi?” Oli izgleda zbunjeno.


112

„Znaš kakva je mama. Ona je odlučila da ja treba da se udam za Eda makar čitav svet propao, zato što je bogat i zato što će onda moći da se hvališe pred svojim prijateljicama.” „Uf, uf”, mumla Oli. „Nije ti lako. Pa, kada ću moći da upoznam tog Eda'.'“ Majka se vraća u sobu, očigledno je zaboravila na moj poslednji sarkastični komentar. „Ah, i ja bih volela da ga upoznam”, kaže, sva ozarena od te pomisli, tako da su sve uvrede zaboravljene. „Mislim da je prerano da ga upoznajem sa svojim roditeljima.” Pripala mi je muka od same pomisli na to. „Ne bih se složila s tobom”, kaže. „Ako je zaista tako fin kao što kažeš, onda će mu biti drago da nas upozna.” Tačno znam kako ona razmišlja. Želi da ga upozna kako bi time mogla da se pohvali na nekoj od njenih odvratnih ženskih čajanki. Već mogu da je čujem. „Sinoć sam se divno provela sa Libi i njenim novim momkom. Ed Mekmahon. Da, taj Ed Mekhamon. Pa da, očigledno je da obožava Libi”, a zatim je čujem kako nastavlja šapatom: „Mislim da ćemo uskoro razmišljati i o venčanici...” „Ni ja se ne bih složila s tobom, mama”, kažem. „Slušaj. Oli, moram da idem.” Čak ni želja da što duže budem s Olijem ne može me naterati da ostanem u ovoj kući ni sekund duže od onoga što je apsolutno neophodno. „Hoćeš li da pođeš sa mnom, možemo da odemo na piće?” „Oli ostaje ovde”. kaže mama odlučno. „A šta je to tako važno zbog čega li moraš da ideš?” „Idem kod Eda”, lažem. jer znam da je to jedina stvar kojoj neće moći da nade zamerku. „Baš lepo”, oduševljena je. „Pitaj ga da li bi došao kod nas na večeru.” „Kako da ne”, mumlam sebi u bradu i ljubim je na rastanku. Kad sam stigla kući na sekretarici zatičem dugu i uzbuđenu poruku od Eda. Javljam mu se, a njemu je tako drago da me čuje, stvarno je sladak. Pita me kako sam provela dan i ja mu kažem da se upravo vraćam od roditelja. Ed kaže da bi voleo da upozna moje roditelje. „Šališ se?” „Naravno da se ne šalim. Zašto bih se šalio s lim?” „Ah. Čudno, ali moja mama je predložila to isto.” „Pa, eto ti. Zašto ne izađemo svi zajedno na večeru sledeće nedelje?” „Ed”, počinjem polako, jer ne znam ni sama kako to da mu objasnim. „Hajde da sačekamo da prođe bal, u redu?” „Dobro, dobro. Ali voleo bih da ih upoznam.” „Hmm, ne misliš li, hmm, da je malo prerano za to? Mislim, tek smo nedavno počeli da se viđamo.” „Libi”, kaže on smireno. „Kad je nešto pravo, onda je pravo”, kaže, i ja potpuno zbunjena završavam razgovor. Jebote, šta to znači, kad je nešto pravo onda je pravo? Šta je time hteo da kaže? Da me voli? Da sam ja prava žena za njega? Osećam li ja isto to prema njemu? U normalnim okolnostima o tome bih razgovarala sa Žil, ali u poslednje vreme jedino o čemu nas dve razgovaramo preko telefona jeste Džejmi i šta ona planira da radi. Ali, moram da vidim kako je. pa sam odlučila da na izvesno vreme zaboravim svoj život i svoje probleme i da joj se javim. Javlja se telefonska sekretarica i ja počinjem da govorim, ali onda ona diže slušalicu. „Kako se osećaš?” Iznenada osećam olakšanje, jer Žil zvuči mnogo bolje. „Ne baš najbolje'“, kaže. „Ali bolje nego što sam bila.” „Jesi li razgovarala s njim?” „Ostavila sam uključenu sekretaricu, a on je ostavio gomilu preklinjućih poruka. Još uvek ne mogu da se suočim s njim, moram prvo da o svemu dobro razmislim.” „Hoćeš li mu dati još jednu šansu?” „Ne znam. Ne mogu da verujem da mi je to učinio, ne mogu da verujem koliko to boli, ali ti si bila u pravu one noći, moram da razmišljam o našem braku, o tome da li ima smisla da se odreknem svega i počnem iz početka.” „Žil, da li ga još uvek voliš?”


113

„Naravno da ga volim. U tome i jeste problem.” Možda sam sebična, ali i dalje imam potrebu da sa nekim porazgovaram o svom životu, pa zovem Sal. Znam da sam je zapostavila, u poslednje vreme se nimalo nisam potrudila oko nje, ali to je ono što se dešava kad vam se muškarac umeša u život. Iznenada shvatite da je prošlo nekoliko nedelja, ili nekoliko meseci, i da ste sve vreme planirali da se javite prijateljima, ali ste bili suviše zauzeti pokušavajući da izgradite vezu. „Libi!” kaže Sal. „Kakvo iznenađenje!” „Ćao, Sal. Kako si?” „Pusti mene, kako si ti?” „Dobro sam, dobro.” „Znači, sve je u redu?” „Hmm.” Nešto mi je tu sumnjivo. „A šta ima da ne bude u redu?” „Pa, mislim sve to sa Nikom.” „Ah. pobogu, da. U stvari, upoznala sam nekog drugog” „Zezaš! To je fantastično! Ispričaj mi sve!” I tako počinjem da joj pričam, dajem joj kratku verziju, a onda pomnijem ono njegovo: kad je nešto pravo, onda je pravo, i čujem pri lom kako je Sal glasno i zapanjeno uzdahnula. „Isuse!” kaže posle kraće pauze. „Znam. Ali šta to znači?” „Mislim da to znači da je zaljubljen u tebe! Libi. pa to je baš uzbudljivo! Ed Mekmahon je zaljubljen u tebe!” ,.On nije to baš tako rekao.” „Ne još...” „Pa, dobro. Ne još. A možda je mislio na nešto drugo.” „Šta, na primer?” pita Sal. Ali ruku na srce, ništa mi drugo ne pada na pamet. „Slušaj”, kaže ona posle nekog vremena. „Znam da tebi ovo možda neće biti zanimljivo, a i Nik će doći. mada pretpostavljam da ti to neće smetati pošto se sada viđaš sa Edom, ali nas nekoliko se sastajemo večeras u 'Kliftonu' i ne znam zašto se ranije nisam selila da te pozovem, ali, da li bi volela da dođeš?” Iznenada mi sine misao. „Sal, moj brat Oli je u Londonu ovog vikenda. Da li bih mogla i njega da pozovem?” „Naravno da možeš.” „Što se tiče Nika, sve je u redu. Bilo bi mi drago da ga vidim.” Ali čim sam spustila slušalicu počinjem da sumnjam u svoju odluku. Prvo, ja više nisam tip žene koja izlazi u pabove, iako priznajem da bih napravila izuzetak kad je u pitanju 'Klifton', jedan od veoma malog broja pravih starinskih pabova u Sen Džons Vudu, ako ne i u čitavom Londonu. A i nisam preterano sigurna da bih volela da vidim Nika. Dobro, bilo mi je drago kad sam pre neki dan razgovarala s njim, ali naći se s njim lice u lice je nešto sasvim drugo, i zaista ne znam šta cu osecati u tom trenutku. U stvari, ako hoću da budem potpuno iskrena, nisam sigurna da želim da znam. Ako razumete šta hoću da kažem. Jer sve dok ga ne viđam mogu da se pretvaram kako je sve u redu. Mogu da se pomirim s tim da sam s Edom, jer nc mogu fizički da se suočim s nečim što možda nikad više neću imali. Znam da će samo jedan pogled na Nika probudili sav bol i nisam sigurna da li bih to mogla da podnesem. Ali recimo da bih, pre ili kasnije, morala da se suočim s lim. i ko zna? Možda ću se prijatno iznenadili i otkritii da su moja osećanja prema njemu počela da blede. Da. kad bi samo svinje mogle da lete. Ma, nek” ide do đavola, ionako nemam šta bolje da radim. Zovem Oli ja i da, on je još uvek u Londonu, i da. mama je počela da mu pomalo ide na živce, i da, da, da, voleo bi da večeras izađe negde na piće. Dajem Oliju uputstva kako da stigne, dogovaramo se da se nađemo tamo, i čim sam spustila slušalicu pogledam u svoje farmerke i ofucanu tuniku, pa odlučujem da ću se maksimalno doterati,


114

kao što i priliči ženi koja je nedavno načinila veliki skok na društvenoj lestvici. Nik ima da padne sa stolice. Da, da, da. Znam. Opet ista priča. Nik je rekao da me više nc želi, ali ako večeras budem izgledala potpuno fantastično možda će se predomisliti i, uprkos tome što sam sada sa Edom, želim da pokažem Niku šta sve propušta, šta je sve mogao da ima i šta sada pripada nekom drugom. Ili ne pripada ni tom drugom, ali Nik lo ne mora da zna. Šta da obučem, šta da obučem? Kopam po ormanu i napokon izvlačim tamnoplave pantalone sa širokim nogavicama, uz koje ću obući tamnoplave ,.dž. p. tod” cipele i tanki džemper od kašmira bež boje. Jao, izvinjavam se. Zaboravila sam da pomenem da sam pre neki dan ponovo obnovila svoju garderobu. Ed je kriv za to. Ne mogu da izlazim s njim u sve te skupe londonske restorane u kojoj staroj odeći. pa sam rešila da odrešim kesu, zapravo da uđem u ogroman minus na računu, i otišla sam kod „Džozefa”. (I ne, nisam mogla da se suočim sa prodavačicom u Sen Džons Vudu, pa sam otišla do Brompton Krosa. Mnogo je lepše. Primili su me kao ljudsko biće.) I, dobro, možda ne bi trebalo to da pominjem, ali vraćajući se od „Džozefa” prošla sam kraj „Emporio Armanija”. Dobro, nije mi baš bio usput, išla sam malo zaobilazno, ali to nije važno - ušla sam samo da razgledam i vratila se kući sa hrpom stvari. Sa tonom garderobe. Vrednotu čitavo bogatstvo. Malo mi je bilo neprijatno posle loga, ali ipak sam ja devojka Eda Mekmahona... ili tako nešto. Moram se uživeti u ulogu. A u svakom slučaju, objasnila sam Džo koja je potpuno zanemela kad je čula koliko sam potrošila (a Džo troši novac kao da će svakog trenutka izaći iz mode, pa zamislite koliko sam ja morala da potrošim da bih je šokirala). Ali to je samo novac. Pobogu, svi smo mi ovde jedno devedeset godina, i to ako imamo sreće, pa u tom svetlu ništa nije važno, posebno ne novac. Da. Ovo je prava garderoba za večeras. Nik će dobiti srčani udar. Ulazim u pab i sve mi izgleda pomalo kao deza vi, jer za stolom na suprotnom kraju šanka sede Sal i Pol, lepa Keti sa podjednako lepim i očigledno novim muškarcem po imenu Džered kraj sebe, i Nik. Čim sam ugledala Nika, srce zaista počinje da mi kuca malo brže, jer - a znam da nije prošlo tako mnogo vremena - zaista sam zaboravila kako su mu plave oči i kako je zanosan njegov osmeh. Ustaje i snažno me grli. Ima nečeg užasno prijatnog i bolnog istovremeno u tome što grlim to telo koje sam sve do skora tako dobro poznavala, i ne mogu da se uzdržim, osećam ponovo onaj drhtaj u donjem stomaku i ne želim da se odvojim od njega. Ikad. Ne! Prestani, Libi! Nik nije za tebe. Nik nema para. Seti se Irvasa. Seti se iznajmljene garsonjere. Sećam se i srce mi se istog momenta uspori. A počne da kuca još sporije čim sam pomislila na „poršea” i kuću u Hanover Terasu. Nik pravi korak unazad i gleda me, a zatim glasno zviznu i razvuče usne u ogroman osmeh. „Sto mu gromova”, uzvikne. „Da te ne poznajem bolje, pomislio bih da sam izašao na piće sa Tarom Palmer-Tomkinson.” „Nemoj to da govoriš!” udarim ga blago. „Uopšte ne ličim na nju.” „Večeras liči”, kaže. „Sva prefinjena, elegantna, seksi. Baš divno.” „Sviđa ti se moj novi izgled?” „Mmm”. uzdahne. „Mogao bih da se naviknem na njega.” Dođe mi da se nasmejem kad se setim kako sam nosila farmerke i patike kada sam izlazila sa Nikom zato što sam mislila da je on to želeo. U sećanje mi se vratiše i Žiline reči da sam ja kameleon devojka. Možda ponovo činim to isto, ali u ovom trenutku ne želim da razmišljam o tome. „Ćao, izvini što kasnim.” Oli ulazi i ja ga ljubim, a onda ga upoznajem sa svima za stolom. Vidim da su Ketine oči zablistale kad se rukovala s njim, ali, bog blagoslovio Oli ja, on jedva da je i


115

obratio pažnju na nju. U tom trenutku shvatam da je njegova veza sa Kerolin možda zaista ozbiljna, jer je, sve donedavno, Keti bila njegov tip devojke. „Nik! Drago mi je da se ponovo vidimo!” Nik ustaje i oni se veoma srdačno, prijateljski rukuju - onako kako se inače rukuju muškarci koji se zaista gotive - i u tom trenutku se pitam hoće li Oli imati isti takav odnos i sa Edom. Pobogu, zašto ja uopšte brinem o tome? Mislim, Ed je sjajan tip. Dobar je prema meni. Zašto mu se ne bi dopao? „Upravo sam govorio Libi kako izgleda fantastično”, kaže Nik. „Aha. Odlično izgledaš. Vrlo elegantno.” Oli je tek tad primetio kako sam obučena. „To izgleda skupo. Dobila si povišicu?” Nik se nasmeje, a ja pocrvenim. „Ne. Ovo imam zahvaljujući svom dozvoljenom prekoračenju na računu.” „Ko šta pije?” Oli odlazi do šanka po piće. a ja se upuštam u razgovor sa Sal i Polom. Ali dok razgovaram s njima osećam na sebi Nikov pogled i osećam kako uvlačim stomak, ispravljam leđa i zabacujem kosu, dok se smejem na način koji je, nadam se, seksi i pomalo zagonetan. Zatim razgovor za trenutak prestaje i Nik se naginje ka meni. „Mora da si srećna sa tim novim tipom”, kaže. „Sva blistaš.” „Stvarno?” „Aha. Izgledaš kao da ćeš eksplodirati, kao nekakva termonuklearna reakcija.” „Da li to da shvatim kao kompliment?” „To i jeste kompliment.” „Dobro. Pa, hvala.” „I vidim da večeras nemaš bebu od hrane.” Pogleda u moj stomak, a ja prasnem u smeh i iznenada se vratim u onu noć u mom stanu kada je Nik klečao preda mnom i milovao mi stomak, i obuzima me neizreciva želja, a zatim nam se pogledi susretnu i vidim da me znatiželjno posmatra i iznenada mi postaje jasno da on sve to radi namerno. Želi da me podseti na to šta smo imali, kako nam je bilo, ali ne znam zašto to radi, jer on je bio taj koji je rekao da me više ne želi, pa, što se mene tiče Nik je završeno poglavlje. Ili se barem polako završava. Menjam temu. „Pa, kako napreduje knjiga?” „Gotova je!” kaže, a zatim se zahvaljuje na krigli piva koju je Oli upravo spustio pred njega na sto. „Sada nameravam da pošaljem rukopis čitavoj gomili agenata. Dosta mi je izdavača. Mislim da oni uopšte i ne čitaju ono što im čovek pošalje, tako da ću ovog puta probati sa agentima.” „Srećno”, kažem i stvarno tako mislim. „Šta misliš, kakve su ti šanse?” „Ne znam”, kaže. „Ali osim ako uskoro ne dobijem premiju na lutriji, moraću da nađem sebi neki posao.” Eto. vidite. Ponovo je to uradio. Pomenuo je lutriju. Podsetio me je na prvu noć koju smo proveli zajedno, kada smo razgovarali o tome šta bismo učinili kada bismo dobili novac na lutriji. „Nego. da se vratimo tebi”, kaže. „Reci mi šta si sve kupila prošle nedelje.” „Molim?” „Rekla si da si išla u kupovinu. Hoću da znam tačno šta si sve kupila i u kojim radnjama.” Prasnem u smeh. „Pobogu. Nik. Zaboravila sam da si ti negde duboko u sebi, pravo žensko.” „Ne radi se o tome da sam žensko”, kaže. „Nego o tome da znam put do ženskog srca.”


116

20

„Slušaj, dragi, moram da idem.” „Važi, vidimo se uskoro.” Završavam razgovor sa Edom i zovem Žil. „Osećam se užasno”, kaže čim je digla slušalicu. „Potpuno sam zaboravila na tvoj bal. Jesi li uzbuđena?” „Žil, draga, nisam ni očekivala da ćeš se setiti. Trenutno imaš mnogo važnije probleme o kojima moraš da razmišljaš.” „Ja sam dobro”, kaže. „Jedino mi je malo čudno to što sam potpuno sama u ovako ogromnom stanu. Osećam se izgubljeno, ne znam šta da radim sa sobom.” „Slušaj, ja mogu da otkažem ovo večeras. Hoćeš da dođem kod tebe? Možemo da stavljamo maske na lice i radimo druge ženske stvari.” „To je baš lepo od tebe, ali ne. Sada sam velika devojka i mogu da se nosim s tim, a u svakom slučaju neću da ti upropastim izlazak. Napraviću nešto za većeru i otići ću rano u krevet. Sve me ovo užasno iscrpljuje. Osećam se kao da godinama nisam spavala.” Tako očajnički želim da se Džejmi i ona pomire. Znam da je uradio užasnu stvar. To je bila potpuna i surova izdaja. Ali takođe znam. ili mislim da znam, da je za muškarce seks nešto što je odvojeno od emocija. Da je za većinu muškaraca seks jednostavno fizičko uživanje, i znam da je Džejmi, uprkos tome što se užasno zajebao, ipak priznao da je gotovo. I pitam se da li su tri jebanja. da se izrazim malo nepristojno, toliko važna da se zbog njih uništi brak. da se odbaci čovek koji možda nije savršen, ali ko je uprkos svemu voli, ko je dobar muž i ko će jednog dana bili dobar otac. A želim da se pomire i zato što mi je važno da se ponovo uspostavi ravnoteža u našem prijateljstvu, ma kako to sebično zvučalo. Vidite, Žil je uvek bila jača od mene. Svaki put kada sam imala problem okrenula bih se njoj, a sada, kada se ona okreće meni, nisam sigurna da li sam dovoljno jaka i dovoljno mudra da joj dam savet koji joj je potreban. Nedostaje mi jednostavnost i opuštenost našeg prijateljstva, mada, uprkos tome što zvuči sasvim iscrpljeno, što duže razgovaramo Žil sve više postaje ona stara. Možda se samo dobro pretvara, ali čini mi se da je sve skoro isto kao što je nekad bilo. „Pa, da li si ga pitala?” „Nisam mogla. Kako sam mogla da ga pitam da li ćemo tamo provesti noć?” To je nešto od čega užasno strahujem poslednjih nekoliko dana. Bal na koji idemo je u Midhurstu, a to je nekih sat i po vožnje od Londona, pa da li to znači da ćemo se isto veče kolima vratiti nazad ili ćemo prespavati tamo, i ako ćemo ostati čitavu noć da li ćemo biti u istoj sobi ili će nam dati zasebne sobe, a ja zaista nisam sigurna da sam spremna na to. „Prava si kukavica!” kaže Žil. „Pa, šta ćeš onda da radiš?” „Ne znam. Ponela sam čiste gaćice i četkicu za zube, za svaki slučaj, ali ne želim da budem primorana na seks sa njim pre nego što budem spremna na to.” „Hoćeš da kažeš da vodite Ijuuubav”. vrisne i počinje da se kikoće. „Ah, Žil, budi ozbiljna.” „Dobro, dobro. Izvini. Slušaj, Libi, sumnjam da će te Ed prisiljavati na bilo šta, ipak je on džentlmen, pa ako i ostanete da prespavate sigurno ćete dobiti odvojene sobe.” „Stvarno to misliš?” „Stvarno to mislim. Pa, hoćeš li poneti i spavaćicu?” „Nisam mogla da trošim pare i na to. Žil, znaš i sama koliko sam potrošila poslednjih dana.” „Aha.” „Poneću majicu za spavanje.” „Ponesi nešto što će ti pokriti dupe. Možda ćeš morati da ustaneš usred noći i da lutaš dugačkim mračnim hodnicima do najbližeg klozeta.”


117

„Zar stvarno misliš da mi to već nije palo na pamet?” „Sjajno ćeš se provesti. Misli na svoju božanstvenu haljinu.” „Dobro, dobro. U pravu si. Sjajno ću se provesti. U svakom slučaju zvaću te sutra. Da li si sigurna da ćeš večeras biti dobro?” „Sigurna sam”, kaže. „Polako se ponovo privikavam na samački život. Podseća me na to koliko ti zavidim.” „Ma da, kako da ne - baš bi volela da živiš u mom majušnom stanu i da izlaziš sa skotovima, nadajući se da ćeš sresti čoveka svog života.” „Kao prvo, ja ću možda ponovo biti neudata. Drugo, moje samopouzdanje je uzdrmano snažnije nego ikada do sada i nisam sigurna da li ću se ikada ponovo osećati kao nekad, a treće, i ja sam se prevarila kad sam pomislila da sam srela pristojnog muškarca. Ipak mi se čini da smo nas dve u veoma sličnoj poziciji.” Sranje. Šta mi je trebalo da to izgovorim? Nepromišljeno sam skrenula razgovor na temu Džejmija. „Izvini”', kaže Žil posle kraće pauze. „Nisam tako mislila. Još uvek mi je teško. Slušaj, bolje da završimo. Divno se provedi večeras i sutra mi javi kako je bilo” „Jesi li sigurna?” „Da li sam sigurna da treba divno da se provedeš ili da treba sutra da mi se javiš? U oba slučaja sam sigurna.” „Ne. jesi li sigurna da ne želiš da nastavimo razgovor?” „Ne. Libi. Ne mogu više da razgovaram o Džejmiju. potrebno mi je da se malo odmorim od toga.” „Dobro. Pazi na sebe.” „Šta sam ja. invalid?”' „Znaš šta hoću da kažem.” „Znam i ne mogu ti opisati koliko mi je lakše što imam tebe. Znam da bez tebe ne bih uspela da prebrodim sve ovo, Libi, stvarno ne bih.” „Znaš koliko te volim.” Suze mi se slivaju niz lice. „Znam. I ja tebe volim. Ah, da ne zaboravim. Poljubi ga u moje ime”, kaže suzdržavajući smeh, a to na kraju i meni izmamljuje osmeh. Drago mi je da smo razgovor završile u dobrom raspoloženju. Čim sam spustila slušalicu zvoni telefon. Do đavola, ko je sad to? Mogla sam da pogodim. „Dušo, samo sam htela da te podsetim da, ako je večera za stolom, prvo koristiš pribor za jelo koji je najudaljeniji od tanjira.” Jebote, šta moja majka misli, ko sam ja? Desetogodišnja balavica? „Ne mogu da verujem da me zoveš samo da bi mi to rekla.” Odmahujem glavom i uzdržavam se da joj ne kažem da se nosi u bestraga. „Samo želim da ti pomognem, Libi”, odgovara resko. „Ne želim da me obrukaš.” „Tebe? Tebe? Do đavola, kakve ovo ima veze s tobom? Ti ne ideš s nama!” „Znam. ali ipak si li moja ćerka.” „Ah za ime boga.” „I da li si ponela termofor? Znaš da te kuće na selu noću mogu da budu veoma hladne.” Tipično za nju. Nekada bi potpuno poludela kada bi samo pomislila da bih ja mogla da spavam sa momkom sa kojim se nisam prethodno zabavljala najmanje šest meseci, a sada me doslovno ohrabruje u tome. a prošlo je, koliko? Dve nedelje? „Ne. mama”, uzdišem umorno. „Sigurna sam da imaju centralno grejanje. Slušaj, stvarno moram da idem.” „Dobro, dušo. Lepo se provedi i javi se sutra da mi ispričaš sve kako je bilo.” „Dobro, mama. Hoću.” Kako da ne. Hvala bogu, ovog puta je došao bez cveća. I nije mi dao kompliment, jer na sebi imam svakodnevnu odeću, a „dona karan” haljina je uredno spakovana u kesu za odelo sa vešalicom. i znam da ovo zvuči suludo, ali Ed izgleda malo nervozan, a to je baš neobično za nekoga ko je tako bogat i prefinjen.


118

„Nervozan si?” pitam kad smo krenuli iz Ledbrouk Grova. „Malo.” Okreće se ka meni s osmehom. ,,A ti?” „Malo. Ali zašto si li nervozan?” On slegnu ramenima. „Zaista bih voleo da ti se dopadnu moji prijatelji, to je sve.” Hvala bogu da je samo to. U jednom trenutku mi je pala na pamet užasna pomisao da se možda brine da li ću se ja dopasti njegovim prijateljima, da će me prozreti i shvatiti da se iza te firmirane haljine krije jedna obična, „ne-čak-ni-tako-lepa” provincijalka. Majka mi je čitavog života govorila da me je vaspitavala upravo za to, ali istina je da se ne osećam baš prijatno u društvu tih ljudi, tako da sam, kao prava kameleon devojka, odlučila da podesim malo svoj akcenat kako bih zvučala kao neko sa viših stupnjeva društvene lestvice. A u jednom trenutku, dok smo prolazili kroz Patni, pomislila sam kako bi mi bilo mnogo prijatnije da odem u neki pab s Nikom, iako znam da to nije baš sasvim tačno. Čini mi se da bih zapravo želela da upoznam muškarca koji bi se uklopio i u jedan i u drugi svet. Koji bi bio podjednako opušten na elegantnom balu kao i u nekoj lokalnoj piceriji (ne u pabu, nikad u pabu). Ali ako bih bila primorana da biram, izabrala bih bal. Zar ne bih? Pobogu, šta ja to govorim? Čitavog života sam sanjala da upoznam muškarca kao što je Ed, a sada počinjem da sumnjam da je to ono što zaista želim. A to je stvarno glupo. Jer, ovo je nešto što sam oduvek želela i učiniću sve da to uspe. Apsolutno sve. Posle izvesnog vremena Ed pušta muziku - klasičnu, naravno, pa nastavljamo da se vozimo u prijatnoj tišini, i zaista je prijatno, a ne kao kada sam toliko puta ranije bila sa muškarcima, očajnički smišljajući nešto o čemu bih povela razgovor, kako bih prekinula neprijatnu tišinu. Napokon silazimo sa autoputa i vozimo se kroz prirodu, a Ed mi priča o prošlogodišnjem balu, kako je bio divan, osim što nije imao sa kim to da podeli, i kako je srećan što je sada sa mnom. Skrećemo s puta i zaustavljamo se ispred ogromne crne gvozdene kapije. Ed govori u interfon, kapija se otvara i pred nama se ukazuje veličanstven prilazni put, a ja sam toliko zadivljena i tako nervozna da sam odjednom izgubila moć govora. Ed izlazi iz kola, obilazi ih i otvara vrata za mene, što je stvarno jako glupo, jer umem i sama da otvorim vrata od kola, ali Ed misli da je to način na koji treba da se ophodi prema ženi, pa prihvatam njegovu ruku i izlazim iz kola i najednom se osećam kao neka princeza, a zatim se oboje osvrnemo, jer nam u susret prilaze muškarac i žena koji su upravo izašli iz kuće kroz ogromna, teška vrata od hrastovine. „Ed!” kaže sićušna plavuša za koju sam kasnije saznala da se zove Sara, jedna polovina bračnog para Sara i Čarli, i vrlo sam iznenađena, jer ona na sebi uopšte nema firmiranu garderobu. Naprotiv, iako znam da je tek četiri popodne, izgleda prilično neuredno. „Sara!” odgovara on i poljubi je u oba obraza, a ona pri tom znatiželjno pogleda u mene preko njegovog ramena, dok ja samo stojim i zbunjeno se smeškam, jer nisam sigurna šta treba da radim. Ed se rukuje sa Čarlijem i okreće se ka meni. „Ovo je...” „Libi”, kaže Sara srdačno i prilazi da se rukuje sa mnom. „Tako mi je drago da smo se upoznale. Čuli smo mnogo o tebi.” „Baš mnogo”, dodaje Čarli koji mi prilazi i ljubi me u obraz. „Daj da ti ponesem torbe.” Jao meni. Tu smo. Vreme je za spavaće sobe. Ne znam zašto, ali pomalo sam razočarana što nemaju batlera ili nekog drugog ko bi mi poneo torbu. Mislim, ako već žive u tako raskošnoj kući, mogli bi to da izvedu kako treba. Čarli i Ed zaostaju za nama, a Sara me vodi uz veličanstveno stepenište, dok se ja sve vreme pitam šta da radim. „Koliko dugo poznaješ Eda?” okreće se ka meni sa srdačnim osmehom. „Ne dugo”, odgovaram oprezno. „Tek nekoliko nedelja.”


119

„On je, čini mi se, već na sedmom nebu.” Namigne mi, zastade i otvori mi vrata. Čim sam ušla, vilica mi je pala na pod. Ne mogu da verujem koliko je unutra lepo. Ogroman krevet od hrastovog drveta i u trenutku sam toliko zaslepljena lepotom sobe da nisam ni obratila pažnju na ono najstrašnije. Jebote, bračni krevet! „Edova soba je odmah kraj tvoje”, šapuće dok nam muškarci prilaze. „Nismo bili sigurni...” Ona začuti, a ja udahnem u olakšanju i osmehnem se. „Odlično je”, kažem i dođe mi da je zagrlim. „Hvala ti.” Ona me nežno hvata za nadlakticu i blago je stegne. „Savršeno te razumem”, kaže. „Mora da ti je veoma neprijatno što moraš da upoznaš toliko nepoznatih ljudi na jednom mestu.” „Sa tobom se osećam kao da se odavno poznajemo”, kažem sa osmehom i ona se nasmeje. „Pridruži nam se dole kad budeš spremna”, kaže. „Okupljamo se za čaj.” Sara se okrenu i ode. a Ed mi prilazi i grli me. „Ona je sjajna”, kažem njemu u rame. „Znam”, kaže. „Znao sam da će ti se dopasti.” A onda. naravno, progovara moj urođeni nedostatak samopouzdanja. „Misliš li da sam im se dopala?” „Naravno da si im se dopala”, gromko se nasmeje. „Zar bi bilo moguće da im se ne dopadneš?” Na sreću. Ed u tom trenutku ne insistira na dugom i strasnom zagrljaju, odvaja se zatim od mene i kaže: „Hoćeš li da siđemo na čaj za petnaest minuta?” „Naravno”, klimam glavom, a Ed izlazi iz sobe i zatvara vrata za sobom. Sedam na krevet, a onda odskačem nekoliko puta, jer to je nešto što ljudi rade u filmovima kada udu u neku veličanstvenu spavaću sobu, i pitam šta da radim narednih petnaest minuta. Kačim haljinu u orman. popravljam šminku i ostalo mi je još deset minuta, a u sobi nema televizije za ubijanje vremena. Onda ugledam jedan ženski časopis koji leži na stolu, pa počinjem da ga listam i taman kad sam resila da pročitam članak o tome kako žena zna kada je muškarac „onaj pravi”, čuje se tiho kucanje na vratima, pa Ed i ja silazimo na čaj. Prvo su me predstavili ogromnom žuto-plavom papagaju koji je kreštao u kavezu u uglu dnevne sobe. To je Čarls, „papagaj-cinik”, kako su ga opisali, koji je usavršio svoj govor kada su u pitanju uvrede, ali sve što je rekao kad sam se nagla nad njega bilo je: „Hoćeš li šolju čaja”, i tako sam odahnula i ostavila ga kako bih upoznala druge goste u sobi. Mislim da sam donekle očekivala da ću mrzeti negove prijatelje. Znala sam da će svi biti mnogo stariji od mene i, sudeći po Sari i Carliju koji imaju preko četrdeset, većina njih to i jesu, ali sam takođe mislila da će svi gosti biti oni pravi britanski provincijalci koji s gađenjem gledaju na sve oko sebe i koji će bili jezivo uobraženi prema nekome kao što sam ja. ali uopšte nisam bila u pravu. Zapravo, usudila bih se da kažem da su svi bili prilično opušteni i jedino mi je bilo čudno to što sam se našla u društvu ljudi koji su skoro toliko stari da bi mi mogli biti roditelji, ali ja sam dovoljno zrela da se snađem u toj situaciji. Ne želim da se brukam i da odmah navalim na hranu, pa sedam na jednu staru sofu (i ne želim da zvučim kao moja majka, ali zar nisu čuli za usisivač? Zar nisu mogli da počiste sve te kučeće dlake sa sofe?) i polako jedem sendvič sa krastavcem, a Džulija (jedna polovina Džulije i Dejvida) seda kraj mene i započinje neobavezan razgovor. „Drago mi je da vidim Eda sa nekim”, kaže, pošto smo neko vreme upoređivale život nekoga ko se bavi odnosima sa javnošću i život domaćice, a ona je baš ovo drugo. Složile smo se da je svakome lepše ono što drugi ima i dok ona meni zavidi na tom „uzbudljivom i glamuroznom životu”, ja mislim da je njen život čisto blaženstvo.


120

„Navikli smo da Ed dolazi sam na ove godišnje balove, a on je tako dobar momak, pa smo se uvek pitali kako to da ne može sebi da nađe neku podjednako dobru dušu”, nastavlja. „Ali čini mi se da ju je napokon pronašao.” Smejem se. „Dobro, ja to ne bih tako rekla. Tek smo se upoznali. Još uvek smo, hmm, samo prijatelji.” „Ali, sudeći po onome što sam čula od Eda, on ima veoma ozbiljne namere u vezi s tobom.” Da li stvarno mora da bude tako otvorena? Pobogu, jedva me poznaje. Ponovo se osmehnem. „Videćemo”, kažem neodređeno, jer ne znam šta drugo da kažem. Primećujem da muškarci sede na jednoj strani sobe i verovatno govore o biznisu, jer povremeno čujem nepoznate izraze kao što su, „emisija novca”, „svič transakcije”, „pravo pravičnosti”, dok žene sede na mojoj strani sobe i razgovaraju o najboljim buticima u „gradu”. Grad je u ovom slučaju London. „Ti ne znaš koliko si srećna, Libi”, kaže Sara i primakne se bliže meni. „Libi živi u Londonu”, objašnjava drugim ženama. „Mi moramo da odemo na pravo putovanje svaki put kad hoćemo da kupimo nešto posebno.” „Gde stanuješ.” pita me jedna mlada žena koja se, mislim, zove Emili, ali nisam baš sigurna. „U Ledbrouk Grovu.” Žao mi je što ne mogu da kažem Ridžents Park ili Najtsbridž ili Čelsi, i u isto vreme bih volela da mi to nije važno, volela bih da ne osećam stalno kako moram da zadivljujem ove ljude. Kad sam sa svojim prijateljima mogu biti prilično ponosna na to što živim u Ledbrouk Grovu jer je to moderan kraj ali ovde, sa Edovim prijateljima, znam da to nije ni približno dovoljno dobro. „Baš divno”, kaže Julija. „To je odmah pored Noting Hila, zar ne, a u Noting Hilu ima toliko divnih mesta za izlazak. Reci mi, da li izlaziš u Sugar klab?” „Da”, kažem ozareno, jer zaista sam jedanput bila u tom klubu. „Često odlazim tamo.” „Blago tebi”, kažu sve one uglas. „Sva ta divna mesta su ti nadohvat ruke.” Zatim se poveo razgovor o školama koje pohađaju njihova deca, pa ja spuštam svoju šolju čaja, izlazim na terasu i sedam na mali zid od cigle odakle se vidi božanstveni vrt. Pitam se šta bi Nik pomislio kad bi me sada video. Osvrnula sam se kad sam osetila nečiju ruku kako mi miluje leda. Ed se saginje i ljubi me u obraz, a najdivnije u ovom gestu jeste to što je to uradio pred svim svojim prijateljima, ali njemu ne smeta to što nas svi posmatraju, pa počinjem da razmišljam o svim onim muškarcima koji su me upozoravali kako ne treba iskazivati nežnost na javnim mestima. Gledam u Eda i pitam se da li bi mi se možda više sviđao da se prema meni ponaša kao skot, kao što su bili svi prethodni muškarci. Ali osećam se vrlo prijatno ovde, sa njegovim prijateljima, i mislim da on počinje sve više da mi se dopada, zato što im je očigledno stavio do znanja da su nam potrebne dve spavaće sobe, zato sto nije seks jedino o čemu razmišlja, zato što mi je pokazao svoj veličanstveni stil života, zato što se ponaša prema meni kao prema boginji. „Hoćeš da prošetamo?” pita. „Mogu da ti pokažem imanje.” Klimam glavom i hvatam ga pod ruku, a njemu se lice ozarilo zbog tog iznenadnog prisnog i nežnog gesta, pa mi pomiluje ruku koja viri preko njegovog lakta: „Ne bih voleo da se smrzneš”, kaže. „Da ti donesem jaknu?” „Ne brini”, izvijam se ka njemu i ljubim ga u obraz. U sedam sati svi su se povukli u svoje sobe kako bi se doterali i svi su dobili stroga uputstva da sidu dole tačno u pola devet. Ništa od hladnih, sumornih hodnika i traženja kupatila usred noći. Moja soba je divna i topla i ima zasebno kupatilo koje je Sara ispunila mirišljavim penama za kupanje i mekim, debelim peškirima. Uranjam u kadu i ležim u njoj neverovatno dugo, sve dok se voda nije skoro sasvim ohladila. Osmehujem se dok razmišljam o tome gde sam, s kim sam, a kad sam počela da drhtim od hladnoće razmišljam o tome da pustim još vruće vode u kadu, ali ne, sigurno neće biti dovoljno


121

tople vode za sve goste, pa oprezno izlazim kako ne bih ostavila mokre tragove po podu i odlazim u spavaću sobu gde pomeram toaletni stočić sa ogledalom kako bih imala što bolje svetio koje mi je potrebno da se savršeno našminkam. Napokon, u pola devet, tek što sam stavila i drugu minđušu od lažnog dijamanta koji, ako baš ne posmatrate preterano pažljivo, izgleda kao pravi, čuje se kucanje na vratima i pojavljuje se Ed u večernjem odelu. Neko vreme oboje ćutimo. Zadivljena sam kako muškarac može da izgleda potpuno drukčije u smokingu. On izgleda, pa dobro, prva reč koja mi pada na pamet jeste moćno. Izgleda kao pravi muškarac i u tom trenutku postaje mi jasno da sam ja do sada izlazila isključivo sa dečacima, a zbog toga što on izgleda kao pravi muškarac, ja iznenada počinjem da se osećam neverovatno ženstveno. Ed, napokon, progovara prvi. „Izgledaš predivno”. šapuće. „Fantastično. Zasenjujuće. Bićeš najlepša žena na balu.” Eto. Izgovorio je to. zar ne? Žena. Ne devojka. „I li izgledaš divno”, kažem s osmehom. „Sav u crnom, zagonetan, seksi.” Ne pomnijem da taj utisak u velikoj meri kvare brkovi, jer mislim da sam već počela da se navikavam na njih... samo da mi ne prilaze previše blizu. Držim ga podruku dok silazimo niz stepenice i možda umišljam, ali čini mi se da medu svim ženama večeras ja na sebi imam najlepšu haljinu, zatim prilazimo da se upoznamo sa svim tim uštogljenim likovima koji se sigurno pitaju ko je ta devojka sa Edom, i ja osećam. možda prvi put u životu, da sam stvarno, stvarno lepa. Veče je prošlo neverovatno dobro. I premda su svi prisutni prilično stariji od ljudi sa kojima se ja inače družim, svi su tako srdačni i prijatni da posle nekog vremena potpuno zaboravljam na razliku u godinama. Dobro, u tome mi je pomogao i šampanjac. A šampanjac, blagi bože. A tek hrana. Hiljade sićušnih lampica po drveću koje okružuje terasu. Pa muzika. Omamljena sam delimično od šampanjca, a delimično od glamura i uzbuđenja što se nalazim na prijemu koji zaista izgleda kao nešto što se samo može videti u holivudskim filmovima, ili možda, zbog britanskog akcenta, u filmovima Merčanta Ajvorija. Osećam da je ovaj prijem nešto što se nikad u životu neće ponoviti, jer sve je tako nestvarno, tako lepo, tako posebno, to je nešto što se može dogoditi samo jednom u životu. Ali, naravno, ako budem ostala sa Edom ići ću redovno na ovakve prijeme. I što više šampanjca unosim u sebe - a količina je prilična, zaista, jer svaki put kada mi čaša ostane poluprazna kraj mene se pojavi kelner, tiho i neprimetno kao duh, i napuni je - to mi Ed izgleda privlačniji. Oko jedan sat posle ponoći pomislim, da. Da. Večeras je pravi trenutak. Večeras ću to učiniti. Mislim da mi je sve to u vezi sa seksom sa njim poslao takav problem samo zato što o tome suviše mnogo razmišljam, pa mi zato visi kao mač iznad glave, i kad bismo jednom to raščistili sve bi bilo u redu jer i taj seks će sigurno biti bolji od onoga što ja očekujem. Zar ne? Ed se uzdržava da ne zevne. a ja se smejem. grlim ga, ljubim u čelo i kažem: „Već, vam je prošlo vreme za spavanje, zar ne. stari gospodine?” A on se priljubi uz mene i pospano se osmehne. „Ja nisam star.” „Dobro. Stariji-od-mene' gospodine.” „To je već bolje. Dobro sam. Tebi se još ne ide na spavanje. Biće mi drago da ostanem još malo. Ce n'est pas un probleme.'' Ah, prestani već jednom s tim glupim francuskim, Ed. Pokvarićeš atmosferu. Naravno, to mu ne kažem, već kažem: „Hoćeš da kažeš da ćeš ostati još čitav jedan minut, zar ne?” „U pravu si”, smeje se. „Prilično sam umoran.” „Hajde”, uzimam ga za ruku i povlačim ka sebi. „Smestiću te u krevet.” Znam da sam mogla da kažem odvešću te u krevet, ali to bi bilo suviše očigledno, zar ne? Tada bi shvatio da je večeras kucnuo čas, a onda ćemo se oboje penjati uz stepenice znajući da ćemo, čim


122

stignemo u sobu, kako je Žil to lepo rekla, vodili ljuuubav, i verovatno bismo već na pola puta počeli da povraćamo od nervoze ili nešto slično. Pozdravljamo se sa Sarom i Čarlijem i mahnemo ljudima koje smo uspeli da razaznamo medu mnoštvom ljudskih glava, recimo Juliji, zatim krećemo uz stepenice tako što ja vodim Eda za ruku. Srce mi snažno udara, ne mogu da verujem da ću to učiniti, a deo mene želi - gospode bože, nemoj misliti da ću zvučati kao prava kurva kad ovo kažem - deo mene želi da mu da nešto za uzvrat, zbog svega što je učinio za mene. Ed zastaje ispred svoje sobe i grli me. „Ti si najlepša žena koju sam ikad video”, kaže i privuče me bliže. „Šta mi to radiš?” Zbog načina na koji je to izgovorio sva se raznežim. pa se izvijem uvis i poljubim ga u usta, a kad sam se odmakla osmehnem se i kažem: „Hoćeš da ostaneš sa mnom noćas?” Glas mi podrhtava, jer Ed je ipak lako staromodan. Iznenada se uplašim, pošto sam to već izgovorila, da će on pomisliti da sam obična drolja i da ću morati da se oprostim sa ovim veličanstvenim stilom života koji sam tek upoznala. „Jesi li sigurna?” pita šapatom. „Ne smeta mi da spavam sam. Zapravo, nisam ni očekivao...” Ućutkujem ga poljupcem. A onda. prilično teatralno, moram da priznam, jednom rukom otvaram vrata svoje sobe, a drugom ga nežno povlačim unutra.


123

21

Ponekad sam tako ljuta da mi dođe da vrištim. Kao da sam utonula u nekakav dubok bunar jeda, besa, nezadovoljstva, štogod, pa moram snažno da se koncentrišem kako bujica ne bi izletela napolje i kako ne bih potpuno izgubila kontrolu nad sobom. Jutros se tako osećam. Ed sedi kraj mene, prošli smo Gildford na povratku kući, a ja želim da ga ubijem. Malo-malo pa me zabrinuto pogleda, pokroviteljski spušta ruku na moju butinu i steže je i svaki put kad to uradi meni dođe da ga udarim. Znam da sam prava kučka. Znam da se ponašam kao razmaženo derište koje nije dobilo igračku, ali što se gore ponašam prema njemu, to me on duže gleda tim skrušenim telećim očima, a ja se od toga osećam još gore. Dobro, kakav je to užasan zločin počinjen? Seks je bio sranje. Nula. Prava smejurija. Evo, to je taj tip koga smatraju najboljom prilikom u zemlji, koji kaže da se zabavljao sa ženama, ali sve što ja mogu da kažem jeste da on apsolutno nema pojma šta je to seks. Nema blagog pojma. I besna sam na njega zbog loga, iako znam da nisam fer ali to je jače od mene. Dobro, sada sigurno umirete od želje da čujete koliko je to bilo loše, pa dobro. Reći ću vam, ali pre nego što pomislile da sam ja jedna obična krava, samo se stavite u moju poziciju i upitajte se da li biste i vi osetili isto to na mom mestu? Odvukla sam Eda u svoju sobu i počela da ga ljubim. Poljupci nisu bili sjajni, moram da kažem, još uvek je tu bilo suviše mnogo pljuvačke, pa sam prestala da ga ljubim u usta i počela ovlaš da ga ljubim u obraze i vrat i tek tada sam shvatila šta je to što me fizički odbija od njega. To je miris. Nije u pitanju smrad, ništa slično, jednostavno prirodan miris njegovog tela. Nekako je kiselkast, uopšte nije prijatan, pa sam odlučila da od tog trenutka čvrsto držim jezik u ustima. Znam, znam. Trebalo je da stanem u tom trenutku. Trebalo je da shvatim da se među nama još nije javila nikakva seksualna privlačnost, makar ne što se mene tiče, ali nisam prestajala, razmišljala sam o tome kako je Džulija Roberts u Lepoj ženi rekla da nikada nije poljubila muškarca sa kojim je otišla u krevet (naravno, sve dok nije upoznala Ričarda Gira, a ko može da joj zameri zbog toga?), tako da i ja mogu da spavam sa Edom, a da pri tom ne moram da ga ljubim. A zbog tih ovlašnih poljubaca koji su ličili na kljucanje ptice i čiji je jedini razlog bio to što sam uporno izbegavala da mu okusim kožu, Ed mora da je pomislio da je to nešto što bi i mene moglo uzbuditi, pa je počeo i on mene isto tako da ljubi i ja sam istog momenta prestala, jer u tome nije bilo ničeg senzualnog, naprotiv, sve to me je samo još više iznerviralo. A onda me je pitao: „Hoćeš da se skineš u kupatilu?” što je stvarno malo neobično, jer sam ipak očekivala da će u naletu strasti stignuti svu odeća s mene, ali ipak sam otišla u kupatilo sa svojom majicom. Kad sam se vratila Ed je ležao na krevetu, jorgan je navukao sebi do brade, a moja prva instinktivna reakcija bila je da pobegnem što dalje odatle. Ali budući da sam ja odlučna žena. potisnula sam taj instinkt i kolebljivo se uvukla u krevet kraj njega. On me je zagrlio i počeo ponovo da me ljubi i pomislila sam, biće sve u redu, mogu ja to. Posle nekog vremena spustila sam ruku naniže i osetila upravo ono čega sam se toliko užasavala. Obične bele muške gaće. Skinula sam ih što sam pažljivije mogla, budući da je imao ogromnu erekciju. a on je počeo da mi steže grudi kroz majicu - zapravo da ih mesi, jer to je mnogo prikladniji izraz


124

- i to je radio toliko dugo da sam shvatila da bih mogla i sama da svučem majicu, pa sam to i učinila, a onda je nastavio da ih mesi i moram da kažem da sam od toga bila podjednako napaljena kao i vekna hleba. A onda se, iznenada, Ed našao na meni. i premda je penetracija bila poslednje do čega mi je bilo stalo u tom trenutku, dohvatila sam kondom i stavila mu ga, jer iako je pokušao sam to da uradi shvatila sam da ne zna šta treba da radi sa njim. Onda je bio u meni, lice mu je najednom poprimilo izraz nepomućenog blaženstva, pa je počeo jedva primetno da se kreće i onda je, ne šalim se, jedno šest sekundi kasnije, glasno kriknuo i stropoštao se na mene. Ja sam samo ležala, ljuta kao ris. Jebote. bila sam van sebe od besa. I dok sam tako gledala u plafon sa ogromnom težinom njegovog tela na sebi, i mislila kako je to bez sumnje bio najgori seks u mom životu, najgori seks koji se može zamisliti, Ed je primakao lice uz moje i rekao: „Bilo je divno, draga.” A onda je sigurno primetio da je moje lice bilo potpuno bezizražajno, pa me je poljubio i upitao: „Da li je bilo u redu?” Pa dobro, zapravo, nije bilo u redu. Bilo je neizrecivo loše, i možda je u toj situaciji trebalo da se ponašam više kao dama, možda je trebalo samo da klimnem glavom, okrenem se na stranu i zaspim, ali nisam mogla, bila sam tako užasno frustrirana, razočarana i ljuta. To sam mu i rekla. A Ed je sišao sa mene, izgledao je kao da će svakog trenutka zaplakati, a to me je još više razbesnelo, jer on ipak nije dete, i kako uopšte može čovek njegovih godina da bude tako patetično loš u krevetu? Ali ništa nije rekao, a ja sam nastavila da objašnjavam da je seks dvosmerna ulica, zar je stvarno mislio da ću se napaliti ako mi deset minuta mesi grudi, zar nikad nije čuo za klitoris, a prerana ejakulacija nije baš najprijatnija stvar na svetu, posebno uzimajući u obzir da nije bilo nikakve predigre, a kad smo već kod toga, da li on uopšte zna šta znači reč predigra? Što sam više pričala - a počela sam sve više da se uživljavam u to - to je on izgledao potištenije. Napokon, kad sam završila, pokušao je da me zagrli i da se izvini, ali ja sam samo skočila sa kreveta i otišla u kupatilo. Sela sam na klozetsku šolju, očajnički želeći da mogu da razgovaram sa Žil. Posle izvesnog vremena postalo mi je hladno, pa sam se vratila u sobu, a Ed je sedeo na ivici kreveta pognute glave. Podigao je pogled ka meni i uzdahnuo. „Stvarno mi je žao”, počeo je. „Osećam se užasno, moram da priznam da nisam preterano iskusan u tome, ali mogu da naučim ako mi pomogneš, ako mi pokažeš šta da radim. Stvarno mislim da bismo mogli to da rešimo ako oboje to želimo.” Nešto sam progunđala i rekla da ne želim da budem njegova učiteljica, a onda mi je postalo jasno da se stvarno ponašam kao kučka, pa sam posle nekog vremena rekla da je u redu, da bismo mogli to da popravimo i vratila sam se u krevet i dozvolila mu da se pripije uz mene i onda smo oboje zaspali. Mislila sam da ću se ujutru osećati bolje, ali nisam. Ujutru mi je bilo još gore. Jer iako ne mislim da je seks najvažnija stvar u jednoj vezi. ipak bi morao da bude makar pristojan. Znam da je seks sa Nikom bio apsolutno fantastičan, a takođe znam da je tako nešto veoma retko, ali samo ako je seks pristojan veza može da uspe. A Ed je verovatno u pravu, verovatno bih mogla da mu pokažem šta treba da radi, šta volim, ali činjenica je da je on tako nespretan. Nespretan je sa sopstvenim telom, isto kao i sa mojim. Jednostavno je trapav, a čak i kad bi, recimo, naučio sve ispravne pokrete, to nikada ne bi bilo nešto nežno, senzualno i uzbudljivo. A jutros sam počela da se prisećam kakav je bio seks sa Nikom, a što više razmišljam o tome kako mi je s njim bilo dobro, to mi Ed postaje odbojniji, pa dok se vozimo kući oboje samo sedimo i ćutimo u teškoj, napetoj atmosferi. Sara i Čarls sigurno nisu ništa primetili. Makar se nadam da nisu, jer su bili tako srdačni i prijatni, čini mi se. Jutros kada smo se svi okupili za doručkom uspela sam da sakrijem činjenicu da mi je


125

protekla noć bila pravi pakao. Kada smo se pozdravili i kada sam im zahvalila na svemu, Sara me je snažno zagrlila i rekla da moram da dođem ponovo. Jedva da smo i jednu reč progovorili na povratku kući, a kada smo stigli do mog stana Ed mi je uneo torbu i rekao: „Mogu li da te zovem kasnije”, a ja sam samo slegnula ramenima i rekla: „Valjda možeš.” Odgovorila sam kao dete od šest godina, a on je izgledao izrazito tužno i poljubio me je u obraz. Čim je otišao zgrabila sam slušalicu i, naravno, pozvala Žil, ignorišući tri poruke od moje majke na telefonskoj sekretarici u kojima me preklinje da se javim što pre. „Jao”, kaže ona čim je čula moj mrzovoljan glas. „Počni od početka.” „Prvo mi reci”, kažem, „ima li kakvih vesti od Džejmija?” „Pa, ima”, kaže polako. „Javio se sinoć, očigledno je bio potpuno očajan, pa sam mu rekla da može da dođe večeras da razgovaramo.” „Zezaš!” vrisnem. „Hoćeš li mu oprostiti?” „Prvo hoću da čujem šta ima da mi kaže, jer znam da čak i ako budem bila u stanju da mu oprostim, nikada neću moći da zaboravim, a još uvek ne znam da li ću ikada više moci da mu verujem, a ako ne postoji poverenje, šta je onda ostalo u jednoj vezi?”' „Ljubav?” kažem oprezno. „Da”, uzdahne. „To je tačno. Ali dosta o meni. Reci mi sve šta se sinoć dogodilo.” Trudim se da potisnem bes u stranu, pa počinjem od samog početka, opisujem sve, do najsitnijih pojedinosti, kakvi su bili ljudi, kako su bili obučeni, atmosferu, muziku, šampanjac. A onda stižem do trenutka kad smo otišli u krevet i tu zastanem. „Nastavi”, bodri me ona. „Uradila si to, zar ne?” „Uslovno govoreći.” „Nemoj mi reći da je bilo loše”, viče. „To ne bih mogla da podnesem.” „Bilo je loše”, kriknem. „Ne, to nije tačno. Bilo je gore nego loše. Bilo je to najgore iskustvo u mom životu.” I onda joj ispričam, baš kao što sam vama ispričala, šta se dogodilo, a kad sam završila Žil je samo zaćulala. „Halo?” kažem. „Još si tu?” „Čekaj malo. Razmišljam.” „O čemu razmišljaš? Nemoj mi reći da je požuda nešto što se s vremenom može razviti, jer stvarno mislim da nemam snage da se ponovo upuštam u tu vrstu razgovora.” „U redu”, Žil uzdahne. „Ne mislim da se požuda vremenom može razviti, ali mislim da je on očigledno neiskusan, a to se može rešiti. Ali”, nastavlja značajno, „takođe mislim da o svemu tome moraš pre svega da razgovaraš sama sa sobom.” „Kako to misliš?” „Nemoj da se praviš kao da se to uopšte nije dogodilo i da nastavljaš da živiš u iluziji.” „Znači li to da treba da raskinem?” „Ne, ne mislim to. Hoću da kažem da moraš biti načisto šta osećaš, jer bojim se da ponekad ulećeš u neke situacije za koje znaš da nisu ispravne, samo zato što bi jako volela da budu ispravne. I ne mislim da je sve to nešto loše, samo nemoj da živiš u zabludi i da ulepšavaš ono što je zaista loše.” Dok ona govori ja već vidim kako mi moj fantastični život iz snova izmiče kroz prste, a ja ne želim da mi on izmakne, želim da se udam za bogatog čoveka. za nekoga kao što je Ed, želim da živim u kući u Hanover Terasu, ali takođe mi je jasno da ono što Žil govori ima smisla. Iako mi ne prija da to čujem. „Pa šta sad da radim?” „Ne moraš ništa da radiš. Sačekaj i vidi šta će se dogoditi. Ali, Libi, li ne moraš da budeš s tim čovekom. Ne moraš da donosiš životnu odluku posle samo tri nedelje, lo hoću da li kažem. Ako stvari ne krenu kako treba, u redu. Idemo dalje.”


126

Jasno mi je da je potpuno u pravu, iako je vraški teško da ne mislim o životu o kome sam oduvek sanjala kad mi je tu nadohvat ruke. U redu, u poslednje vreme sam provela previše vremena razmišljajući o tome kako bih preuredila kuću u Hanover Terasu, možda to nije baš bilo pametno, ali, do đavola, to je mnogo bolje nego da razmišljam o lome kako ću izbeći da provodim večeri ispijajući pivo u pabu sa društvom. „Misliš li da će ova veza uspeli?” „Šta hoćeš da ti kažem, Libi?” Hoću da kaže da, sve će biti u redu. Hoću da mi kaže da je i Džejmi bio očajan ljubavnik kad su se tek upoznali, a da je posle postao najbolji na svetu. Želim da mi kaže da je sasvim moguće da Ed poslane jednako dobar, jednako savršen, kao što sam ja nekada mislila da je Džejmi bio. Još uvek mislim da je moguće da muškarac to bude. Samo ne Džejmi. Što je prilično glupo, zaista, budući da sam jutros bila spremna da otkačim Eda i da ga nikad više u životu ne vidim. „Hoću da mi kažeš šta stvarno misliš.” „Pobogu, ponekad baš umeš da budeš teška. Već sam ti rekla. Slušaj, zašto ne svratiš do mene?” „Ma, jok. Baš sam planirala da ostanem kod kuće i gledam boks na televiziji.” Zastajem. „Osim ako stvarno želiš da dođem.” „Ne, u redu je, nema potrebe. Ionako treba da se pripremim za Džejmijev dolazak. Psihički da se pripremim, pre svega. Ali ne brini za Eda, sve će to ispasti dobro. „Dobro, hvala. Ali mislim da je to trebalo ja tebi da kažem.” U pet sati. tek što se završio film koji sam gledala, zvoni telefon... ponovo. I ponovo. Ne dižem slušalicu, jer to je verovatno moja majka koja zove čitav dan bez prestanka. Prestala je da ostavlja poruke, ali svaki put kada prekine vezu ja okrenem 1471 i dobijem njen prokleti broj. Sada jednostavno ne mogu da razgovaram s njom. Ne bih znala šta da joj kažem. Zahvalna sam što na televiziji čitav dan emituju dobar program, jer to mi pomaže da ne razmišljam o Edu i o protekloj noći. Ali ovoga puta javlja se Ed. Čujem njegov tih, zabrinut glas i osećam grizu savesti, pa podižem slušalicu i pre nego što je on uspeo išta da kaže ja se izvinjavam. „Ne mogu da verujem da sam ti sve to izgovorila”, kažem prilično sramežljivo. „Znam da sam ispala prava kučka, posebno pošto si me odveo na tako divnu žurku i bio tako divan prema meni.” Zastajem za trenutak. „Savršeno bih razumela ako više ne želiš da me vidiš.” „Naravno da želim da te vidim!” promuca on. „Zovem te, jer i sam želim da ti se izvinim, znam da sam sinoć bio prilično nespretan i hoću da li kažem da sam spreman da učinim sve, bukvalno sve kako bi ova veza uspela. Jasno mi je da je fizička strana tebi jako važna i stidim se što sam tako neiskusan, ali obećavam ti, Libi, naučiću. Danas sam čak kupio knjigu Uživanje u seksu.” Kako sam mogla da budem takav skot? „Da li si već počeo da je čitaš ili samo gledaš slike?” „Ne, ne, čitam je, i mislim da sam već naučio kako, uf, kako da te zadovoljim.” „Oh, Ed”. uzdišem zapanjena zbog toga koliko je daleko ovaj čovek spreman da ide da bi me usrećio. „Ja sam vec zadovoljna tobom, a sinoć sam prosto bila jako loše raspoložena, i sigurna sam da će sve biti u redu.” „I ja lako mislim”, kaže, i ja osećam da mu je laknulo i znam da to zaista i misli. „Verovatno želiš da večeras budeš sama, zar ne?” „Zašto? Šta si imao na umu?” Pobogu, Libi, da li si ti normalna? Pa ja sam i htela da večeras budem sama. O, bože. zašto uvek moram da budem tako drčna? „Mislio sam da te pozovem kod sebe, na večeru. Voleo bih da te vidim i da se nekako iskupim za ono sinoć.” „Važi”, čujem sebe kako kažem. „Doći ću kod tebe u osam.” „Zar nećeš da dođem po tebe?”


127

„Ne brini”, odgovaram, a u isto vreme razmišljam kako da organizujem prevoz do njega, jer zaista ne želim da ostanem preko noći. „Doći ću sama.” Zašto uopšte idem tamo? Ne mogu da verujem da ću provesti veče sa čovekom koga sam pre samo nekoliko sati htela da ubijem. Ali tako žarko želim da ova veza uspe i više nisam ljuta, a on se, jadničak, očigledno trudi. Sigurna sam da je hteo da umre od sramote kad je došao na kasu da plati Uživanje u seksu, neverovatno je koliki je napor on spreman da uloži. Moraću i ja da se potrudim, jer mislim da je u pravu, za svaku vezu je porebno da se uloži trud i napor, i ja sam spremna da radim na ovoj vezi. Zaista jesam. „Volim te.” Milion stvari mi je proletelo kroz glavu. Kako sam žarko želela da mi Džon kaže da me voli, ali on to nikada nije učinio. Kako sam žarko želela da kažem ove reči mnogim muškarcima u mnogim situacijama, ali se nikad nisam usudila, jer sam znala da će se svi razbežati čim počnem da govorim o ljubavi. Godinama sam čekala da se pojavi neko ko će se ophoditi prema meni kao prema kraljici i govoriti mi da me voli. Ali nikad nisam pomislila da će se to dogoditi s nekim kao što je Ed. I u svim mojim fantazijama, kad god bi se pojavio taj visok, cm muškarac, bez lica. ali sasvim sigurno zgodan, i rekao mi da me voli, ja bih se istopila u njegovom zagrljaju i šapnula: „I ja tebe volim.” A sada ne znam šta da kažem. „Znam da ti ovo zvuči čudno, Libi”', kaže Ed i hvala me za ruku preko stola, „jer znam da smo se tek nedavno upoznali, ali moja majka je uvek govorila „kad je nešto pravo, onda je pravo”', a ja znam da si ti prava žena za mene. I znam da nam ne ide sve savršeno, ali takođe znam da možemo da poradimo na onome što je problem, a ti sigurno još nisi spremna da mi kažeš da i ti mene voliš, i to je u redu, jer znam da ćeš mi jednom to reći.” „I ja tebe volim.” Šta sam drugo mogla da mu kažem? Stvar je jednostavna, možda ga sada ne volim, ali sviđa mi se ideja da ću ga jednog dana zavoleti, pa sam pomislila kako je za sada to sasvim dovoljno. A Ed izgleda tako srećan, mislim da će mu osmeh eksplodirati na licu. „Zaista te volim”, ponavlja. „Tako sam srećan s tobom.” Zar sam mogla da ne provedem noć kod njega posle toga? Odlazim na sprat i znam da treba da učinim sve što je u mojoj moći kako bi ovo uspelo, posebno kada sam osetila mekotu tepiha, veličinu spavaće sobe, luksuzne zavese, jer znam da je to ono što želim. Upravo o tome sam čitavog života sanjala. Ovog puta mi se čini da je Ed otkrio da su bradavice erogena zona. Da klitoris nije samo jedan beskoristan deo tela. Da zaista uživam kada mi neko nežno i polako miluje stomak. Dobro, nije savršeno. I dalje je pomalo trapav, nespretan i ne prestaje da postavlja pitanja: „Da li je ovako dobro? A ovako? Da li ti se ovo sviđa?” I ja ga podučavam tako što vodim njegovu ruku, klimam glavom, odgovaram mu šapatom jer on stalno postavlja ta pitanja veoma glasno, čime u velikoj meri kvari atmosferu, ali ipak na kraju uspeva da se snađe u svemu tome. I mnogo pre nego šio je došlo vreme za penetraciju, otkrivam da ako zatvorim oči i snažno se koncentrišem, ovo zaista počinje da prija, i premda u normalnim okolnostima nikad ne bih bila tako sebična da samo ležim i ne radim ništa dok mi neko trlja klitoris i pita me da li je to u redu, mislim da sam posle prošle noći zaslužila da mi se makar pruži šansa da doživim orgazam, pa posle nekog vremena, a učinilo mi se da su prošli sati, osećam dobro poznatu toplinu i drhtaje kako mi se šire po telu i znam da sam doživela orgazam. Posle svega, uspela sam da doživim orgazam. Otvaram oči i osmehnem se, a Ed, koji izgleda delimično zadovoljan sobom, a delimično zabrinut, pita: „Da li si uf.. hmm, znaš već? Da li si uspela?” Klimnem glavom, a on glasno odahne, i ja se nasmejem i nežno ga poljubim u usta. „Hvala bogu na tome”, kaže, a u tom trenutku ja pomislim kako će nam se seks možda stvarno popravili, možda više neće biti tako loš, pa ga povlačim preko sebe i vodim ga da uđe


128

unutra i, dobro, još uvek ne mogu da ga ljubim ili ližem ili da priljubim nos uz njegov vrat, ali se ipak osećam neuporedivo bolje nego sinoć. Mislim da je ovog puta trajalo jedno dvanaest sekundi. Možda to i nije važno, jer posle svog orgazma mogu sasvim zadovoljna da odem da spavam, ali ovo želim da uradim zbog njega, zato što je tako sladak, zato što se tako mnogo trudi. Ležimo posle toga u krevetu, tiho razgovaramo i meni je neobično drago što sam mu dala još jednu šansu. „Kako si sve to naučio za samo jedan dan?” napokon se usudim da pitam. „Brzo sam pročitao Uživanje u seksu”, smeje se. „Hoćeš da kažeš da danas ništa nisi radio?” „Naravno da nisam. Ovo je mnogo važnije. Ti si mnogo važnija.” Priljubim se uz njegovo rame i uživam u tome što me neko toliko voli. „Libi?” „Hmm?” skoro sam zaspala. „Mislim da je vreme da upoznam tvoje roditelje.” Sada sam već potpuno budna. „Uf. Zašlo? Zar ne misliš da je malo prerano?” „Nije prerano ako oboje imamo ozbiljne namere. a ja sam sasvim sigurno ozbiljan.” Isuse, pripada mi muka od same pomisli na to da treba da upoznam Eda sa svojim roditeljima. „Hmm…uf”, naprežem se iz sve snage da smislim neko opravdanje. „Zar ne želiš da ih upoznam?” „Naravno da želim!” lažem. Nemam ništa protiv da oni upoznaju njega, problem je u tome što ne želim da on upozna njih. Ne želim da Ed shvati ko sam ja zapravo i šta je to što iz sve snage pokušavam da ostavim za sobom. „Samo mislim da je još rano, to je sve.” „Ja mislim da je to odlična ideja”, kaže sa zagonetnim osmehom i ja iznenada pomislim: sranje! Odlučio je da me zaprosi! Ali suviše je rano za tako nešto, a čak se ni Ed ne bi lako zaleteo, pobogu, ipak me jedva poznaje. A to me prilično brine, jer me on zaista ne poznaje. Prošlo mi je kroz glavu da Edu možda i nije toliko stalo da me upozna. Možda misli da bih ja bila dobra supruga i majka, možda njega i ne zanima ništa više od toga, jer me je već klasifikovao kao takvu, ali to je jako cinično s moje strane i sigurna sam da to nije slučaj. Pobogu, pa on me voli, valjda on najbolje zna šta oseća. „Važi. Smislićemo nešto”, odgovaram neodređeno i molim boga da on zaboravi na to. „Odlično”, kaže i uzima rokovnik koji mu stoji na stolu kraj uzglavlja. „Šta misliš da se vidimo u sredu?” „Moraću da proverim sa njima”, kažem, a već znam da će moji roditelji u sredu definitivno biti zauzeti. Ja ću se postarati za to da budu zauzeti. „Javiću ti.” „Mogli bi da dođu ovde”. kaže. „Nas dvoje ćemo spremiti večeru.” „Ali ti ne umeš da kuvaš.” „Pa dobro. Ti ćeš da kuvaš. a ja ću da ti pomažem.” Je li vam sada jasno šta hoću da kažem? Već mi je dodelio ulogu kuvarice i supruge. A možda ja pričam gluposti. Bilo bi sasvim normalno da ja kuvam. Ne zato što sam najbolja kuvarica na svetu, i sami već znate da nisam, ali sigurna sam da bih uspela da sledim uputstva u receptima mnogo bolje nego Ed. „Dobro”, kažem. ...Možda.” „Volim te. Libi Mejson”. rekao je i poljubio me pre nego što je zatvoriti oči. „I ja tebe volim.”


129

22

„Jesi li sigurna da znaš šta radiš?” „Ne, uopšte nisam sigurna”, odgovaram. „Da budem iskrena, ovo se može pretvoriti u jednu užasnu noćnu moru.” „Drago mi je da nisam jedina kojoj se događaju noćne more”, uzdahne Žil. Džejmi je to veče došao kod Žil. Prvo što je osetila kada je otvorila vrata bio je užasno snažan materinski nagon, jer Džejmi je izgledao užasno. „Strašno je smršao”, rekla je. „Sigurna sam da je sasvim prestao da jede.” Izgledao je neuredno, očajno, potpuno uništeno. Žil ga je pozvala da uđe i odvela ga u kuhinju gde je provela čitav dan spremajući njegovo omiljeno jelo, jer je očekivala da će miris teleće čorbe ispuniti čitavu kuću i nagnati ga da shvati koliko toga je zbog gluposti izgubio. Ili nije. U tom trenutku ona još ništa nije odlučila. On je sedeo na sofi, sa glavom u rukama, a kada je napokon podigao glavu, pogledao ju je preklinjući i rekao: „Tako mi nedostaješ, Žil. Toliko te volim. Ne želim da živim bez tebe.” Njoj je to dalo novu snagu, osetila je da drži konce u svojim rukama, osetila je ogroman bunar energije u sebi i tako posmatrajuci ga. odlučila je da ga pusti da pati. Još uvek nije bila sigurna da li će mu dozvoliti da se vrati, a jedino u šta je bila sigurna bilo je to da će on, ma šta se dogodilo, debelo platili za to što je učinio. I tako mu je rekla da ju je neizrecivo povredio. Da joj je uništio veru u brak. Da je uništio njen san o budućnosti. Njihovoj zajedničkoj budućnosti. Džejmi je samo ćutao. Rekla je da je još rano da odluči da li će mu dozvoliti da se vrati. Rano je da zna da li uopšte želi da ga vidi u tom trenutku. A Džejmi se izvinjavao i izvinjavao i od sramote je gledao u pod. Rekla je da joj je potrebno još vremena i Džejmi je samo klimao glavom i naposletku je bez reči otišao. Dok je izlazio iz kuće, na samom pragu, okrenuo se iznenada da je poljubi, a Žil je okrenula glavu tako da je samo uspeo da poljubi vazduh. „Ali, Libi”, kaže ona dok guramo kolica po „Sejnzberi” samoposluzi, pošto sam se ja ponovo iskrala s posla pre kraja radnog vremena. „to je bilo tako teško. Tako jebeno teško. Sve što sam htela bilo je da vratim kazaljke sata unazad i da sve bude u redu kao ranije.” „Pa, da li misliš da će sve biti u redu?” „Ko zna? Samo znam da neću biti spremna da ga primim nazad sve dok se ne uverim da je propatio isto onoliko koliko i ja.” Ona zastaje. „A večeras moram da idem na taj prokleti poslovni prijem na kome će biti i Džejmi i užasavam se toga.” „Zar moraš da ideš?” „Nažalost, da. Tamo će biti neki važni ljudi, a to su kontakti koje ne smem da ispustim. Ali dobro”, uzdahne i pokuša da se osmehne, „reci mi ponovo zašto si odlučila da to uradiš?” „To” se odnosi na upoznavanje Eda sa mojim roditeljima. „Zato što će se, Žil”, odgovaram tobože ljutito, „to dogodili pre ili kasnije, pa je možda bolje da to što pre skinem s dnevnog reda.” „Ali u pitanju su tvoji roditelji.” Žil poznaje moje roditelje. Oni, zapravo, vole Žil. Misle da je ona savršena žena. a majka me je često u prošlosti poredila sa Žil, na moju štetu, naravno. A Žil voli moje roditelje - kako i ne bi. jer svaki put kada im dođe u posetu moja majka sva treperi oko nje kao kvočka oko pileta, samo joj govori kako je mršava i kako treba da se ugoji. Pokušavala sam da objasnim Žil da je moja majka zapravo jedna grozna žena, ali Žil i dalje misli da je ona simpatična, a to bih možda i ja pomislila da nije u pitanju moja majka. Dobro, možda ne bih. ali jasno mi je da svakome ludi roditelji uvek izgledaju mnogo bolje. „Ne bojiš se da će Ed posle večere izvesti tvog oea u šetnju po bašti i zatražiti mu tvoju ruku?” Žil se zavitlava dok ja stavljam pakovanje spanaća u kolica.


130

Zapravo, baš o tome sam i razmišljala, i ne mogu da verujem da je to i njoj palo na pamet. Okrećem se ka njoj zapanjena. „Stvarno misliš da bi to mogao da uradi?” Ona sleže ramenima. „A ti?” „Palo mi je na pamet. Do đavola. Treba mi čokolada za puding, ali zaboravila sam koja vrsta čokolade.” „Burnevij“, kaže i ubaci mi dve ogromne table u kolica. „I šta bi mu odgovorila?” I iznenada mi postaje jasno šta bih odgovorila. „Pristala bih.” Ona glasno uzdahnu i stade u mestu. „Pristala bi? Jesi li sigurna? Pa ti ga jedva poznaješ.” „Ali, Žil, ti si mi uvek govorila, kad je nešto pravo, onda je pravo.” „Ja to nikad nisam rekla.” „Ah, dobro, u redu. Ali neko jeste. A ja stvarno mislim da je ovo ono pravo.” „Dakle, seks je sranje, nervira te do besvesti to što stalno govori francuski, a ti misliš da bi sa tim čovekom mogla da ostaneš do kraja života?” „Žil!” prekorim je strogo. „Seks nije sranje. Dobro, prvog puta nije bio sjajan, ali sad je već mnogo bolje”, što je tačno, jer od te poslednje večeri provodila sam svaku noć kod njega tako da smo imali dovoljno vremena da vežbamo, „a francuski me stvarno pomalo nervira, ali ne mnogo, i da, mogu da zamislim ostatak svog života s njim.” To zapravo, baš i nije istina, jer u svojim maštarijama još nisam stigla u vreme posle venčanja, ali kakvo sam tek venčanje isplanirala! Sve sam osmislila, venčanicu „brus oldfild”, svoje deveruše. izraz divljenja na licima svih koje sam ikada upoznala, jer to neće biti skromno venčanje, biće to venčanje stoleća. Žil odmahuje glavom. „Slušaj, Libi. možda moja veza sa Džejmijem nije uspela, ali ja sam ga makar volela. Stvarno sam ga volela. Jesi li sigurna da znaš šta radiš?” „Žil, pobogu. Stvarno su male šanse da će me on večeras zaprositi, mislim da sada obe malo prejudiciramo stvari, a u svakom slučaju, čak i ako bismo se verili, taj verenički period bi trajao dugo.” „Koliko dugo? Piletina je tamo dole.” Žil gura kolica do odeljenja sa mesom. „Godinu dana.” „Obećavaš?” „Obećavam.” Žil me je odbacila do kuće kako bih mogla da uzmem svoje kuvare i, pošto je otišla, javljam se mami da proverim da li je tačno zapisala adresu. U glasu joj se osećaju napetost i uzbuđenje. „Da li si sigurna da će moj zeleni kostim biti prikladan?” „Mama, uopšte nije važno šta ćeš da obučeš, ne izlazimo nikud.” „Ali, dušo, hoću da ostavim dobar utisak.” „Stvarno nije važno, mama. Zeleni kostim će biti sasvim u redu.” „Da li tata treba da nosi kravatu?” „Ne. mama”, uzdišem. ,.Ne mora da nosi kravatu.” „Možda bi bilo dobro da ponesem malo paštete od lososa kao predjelo. Ionako sam je jutros napravila za nas dvoje, pa sam pomislila da bih mogla da ponesem malo.” „Ti stvarno misliš da ja ne umem da kuvam.“ „Ne. dušo. Samo želim da pomognem.” „Zaboravi, mama. Ja sam sve rešila što se tiče hrane.” „Jesi li sigurna'.'“ „Jesam, mama, sigurna sam.” „Nije mi problem...” „Mama!” Zašto sam, ah, zašto sam odlučila da ovo isteram do kraja? Da li sam vam već rekla da mi je Ed juče dao rezervne ključeve od svoje kuće i rekao mi da ih zadržim?


131

Ulazim u njegovu kuću natovarena kesama sa hranom i odlazim u kuhinju. Hvata me neka jeza zbog toga što sam potpuno sama u tako ogromnoj kući, pa palim svetla i i nameštam radio na stanicu „Virdžin” (nisam iznenađena kad sam videla da je bio namešten na stanici sa klasičnom muzikom) i razmeštam nekoliko stvari unaokolo kako bih se osećala prijatnije. Moram da mu predložim da presvučemo sofu. Otvaram obeleženu stranicu u kuvaru i počinjem da čitam. Sinoć sam ga prelistala i izabrala sam Žilino omiljeno jelo koje sam zapisala u uglu stranice kao glavno jelo, kao i jedan Delijin specijalitet za desert. Uhvatila me je panika kad sam pomislila na predjelo, ali Žil mi je predložila da napravim bruskete, tako da sam kupila ćiabata hleb, beli luk i paradajz, a rekla mi je da je samo potrebno da ispečem hleb, namažem ga belim lukom i maslinovim uljem i odozgo stavim kolutove paradajza, masline i svež bosiljak, a najbolje od svega je to da tako nešto čak ni idiot ne može da uprska. I tako ostavljam spanać da se obari, stavljam začine na pileće belo meso, pravim užasan nered u kuhinji ali dajem sve od sebe da ponešto ipak raspremim dok kuvam. jer je to, kažu. obeležje prave kuvarice. U jednom trenutku zvoni telefon. Užasno je čudan osećaj bili sama u kući svog momka u trenutku kad zvoni telefon i u jednom kratkom trenutku zastaje mi dah. jer šta ako se javi neka žena i ostavi strasnu, erotsku poruku? Ali onda se setim da sam ja sa Edom, a Ed je potpuno lud za mnom i poslednja stvar o kojoj treba da brinem je druga žena. Uključuje se telefonska sekretarica i ja prekidam sve poslove da bih čula ko zove. „Libi? Jesi li tamo? Javi se.” To je Ed. „Zdravo, dragi. Tu sam, kuvam.” „Mmm. Šta nam spremaš?” „To je iznenađenje.” „Imaš li sve što ti treba?” „Aha. Bila sam u kupovini sa Žil.” „Kad smo već kod toga, bilo bi lepo da ponovo vidim Žil. Mogli bismo jednom da izađemo na večeru.” „To bi bilo sjajno.” Ne pominjem više to da su se razišli, ne pominjem Džejmija, jer Ed to ne mora da zna, ali večera je sjajna ideja, volela bih da Žil bolje upozna Eda, uprkos tome što ovo nije baš najbolji trenutak. Ali važno mi je šta ona misli, više nego iko drugi. Iako je Žil bila prisutna one noći kad smo se Ed i ja upoznali, ona nije imala prilike da razgovara s njim, a zaista bih volela da uvidi da je Ed pravi čovek za mene. Samo se nadam da će se njih dvoje pomiriti i da će sve ponovo biti kao i ranije. Za sve nas. „Moram da završim neke poslove u kancelariji, a onda se vraćam kući. Bože, ne mogu ti opisati kako je lepo kad te neko čeka u kući. Čim uđem na vrata zapahnuće me razni divni mirisi iz kuhinje. Trebalo bi ovo češće da radimo.” „Misliš, trebalo bi češće da kuvam za tebe kako bi imao gotovo jelo kad se vratiš kući?” Smejem se jer se zapravo zezam. „Baš tako”, kaže on mrtav ozbiljan. „Ništa lepše od domaće kuhinje.” „Moram da ti napomenem da sam danas zbog ovoga morala ranije da izađem s posla. To ne bi moglo da mi pređe u naviku, jer ću u suprotnom dobiti otkaz.” „Ja ću brinuti o tebi”, kaže. „Nećeš morati da radiš.” „E. to je”, kažem, jer ni sama ne mogu da poverujem svojoj sreći, „upravo ono što devojka kao ja želi da čuje.” Nisam sasvim sigurna kako da iscedim svu vodu iz spanaća. a osim toga. šta, do đavola, znači blanširati povrće? Kuvala sam spanać jedno petnaest minula, onda sam ga procedila kroz cediljku i stavila ga u činiju sa belim mesom na vrhu. Po Žilinom receptu ovde idu četiri papričice, a ja sam zaboravila da ih kupim u „Sejnzberiju”, pa sam otišla do radnje na uglu ali, tačno po


132

Marfijevom zakonu, tamo ih nije bilo, bilo je samo onih malecnih papričica, pa sam pomislila da su četiri papričice isto što i jedna veća, pa sam tako svih šesnaest isekla na sitne komadiće i bacila ih u sos. Puding od čokolade je jednostavan. Mutila sam belanca dok me ruka nije zabolela i premda nemam pojma šta je to „čvrsta perla”, istopila sam čokoladu, puter i šećer u šerpi i to sam pomešala sa belancima. (Ovde piše da istopljena čokolada treba polako da se dodaje belancima. Ne razumem zašto, brzo je mnogo bolje.) Žil je rekla da napravim bruskete neposredno pre nego što oni stignu. Ed se još nije vratio, a već je petnaest do osam, što znači da će moji roditelji stići svakog momenta, pa stavljam hleb u rernu i slažem sve prljave sudove u sudoperu. Čuje se zvono. Gledam na sat. deset do osam. Sasvim prirodno da moji roditelji stignu ranije. Otvaram vrata i ugledam mamu i tatu kako stoje na pragu. Mama se napeto osmehuje, a tata se oseća potpuno neprirodno u odelu i sa kravatom. Da, očigledno ga je naterala da stavi kravatu. „Gde je Ed?” pila mama scenskim šapatom. „Stići će za koji minut. Zadržao se u kancelariji. Uđite” Ljubim ih oboje u obraz, zatim se sklanjam u stranu kako bi mogli da udu. Mami je to verovatno bilo prvi put u životu da je potpuno zanemela kada je videla koliko je veliko predvorje. Zadovoljna sobom, vodim ih u kuhinju. „Ovde je predivno”, šapuće. „Pogledaj, tata”, okreće se ka njemu i počinje da ga gurka. „pravi mermer u kuhinji. Mora da je koštao čitavo bogatstvo.” „Hoćete li da vas povedem u obilazak'.'“ Ne mogu da se uzdržim, želim da se osećam samozadovoljno još malo duže. „Hajde, skinite kapute, pa ću vam pokazati kuću.” „Misliš da je to u redu?” pita majka. „Zar nije bolje da sačekamo da se Ed vrati?” „Ne brini. U redu je”, odgovarani dok kačim njihove kapute u garderobu u predsoblju, koja je, uzgred budi rečeno, velika koliko i njihova spavaća soba. Vodim ih kroz kuću, a oni samo glasno uzdišu, pa čak i moj otac koji inače ne voli mnogo da govori, priznaje da je kuća divna. „Ne, ovo nije kuća”, opominje ga majka. „Ovo je dvorac”, a zatim se okreće ka meni i nećete mi verovati, ali oči su joj pune suza. „Ah, Libi”, kaže i pljesne rukama dok jedna suza preti da joj se skotrlja niz obraz. „Tako sam srećna zbog tebe.” „Ja nisam udata za njega, mama”, kažem. „Ne još”, dobacuje tata koji na licu ima osmeh jednako veliki kao i mama. „Bolje nemoj da zabrljaš ovog puta”, kaže mama dok otvara Edove ormare i posmatra njegova odela. „Imaćeš posla sa mnom ako to uradiš.” „Mama, možeš li me ostaviti na miru makar večeras?” „Zaista, draga”, javlja se tata, a ja ga zaprepašćeno pogledam. „Ostavi je na miru.” Ona nas oboje pogleda kao da nema pojma o čemu mi to govorimo, zatim zavrte glavom i ode da pogleda zavese. „Postavljene celom dužinom”, mrmlja sebi u bradu. „Mora da su koštale čitavo bogatstvo.” „Hajdemo dole.” Poslednje što mi je potrebno je da nas Ed zatekne kako vršljamo po njegovoj spavaćoj sobi, pa se spuštamo niz stepenice i ja im napravim po džin-tonik. a zatim sednemo i pokušavamo da ubijemo vreme neobaveznim razgovorom. „Moram da primetim da si ti ovde opuštena kao u sopstvenoj kući”, kaže mama. „Tačno znaš gde se šta nalazi.” Odlučila sam da joj ne odgovorim. „Ali nisam sigurna da mi se baš sviđaju ove sofe”, nastavlja, jer u svemu mora da nađe neku grešku. „Ja bih ih sigurno presvukla.” „Meni se sviđaju”, kažem odlučno. „Ne bih ih ni pipnula.” „Ah, dobro”, uzdiše. „O ukusima da ne raspravljamo. Pa, šta ima za večeru?” „Brusketi, a posle toga, sranje, sranje, sranje!”


133

Skačem na noge a mama počinje da njuška. „Imam utisak da je nešto zagorelo, Libi.” Jebiga. Jebiga, sranje i jebiga. Otvaram rernu i otkrivam osam ugljenisanih komadića kako se puše i glasno uzdahnem, jer tačno znam šta će mama da kaže. Ne moram čak ni da se vratim u dnevnu sobu da bih to čula, jer ona je tik iza mene. „Znala sam da je trebalo da ponesem paštetu od lososa”, kaže. Spas donosi zvuk okretanja ključa u bravi i svi se zaledimo u mestu, dok Ed sav ustreptao ulazi u kuću i doziva: „Halooo? Halooo? Ima li koga?” Miriše vazduh dok ulazi u kuhinju, ali se uzdržava od komentara - ništa od povratka kući na dobru domaću hranu - i odmah se rukuje sa mamom i tatom. „Hvala vam mnogo što ste došli”, njegov čist britanski akcenat iznenada postaje užasno upadljiv u poređenju sa provincijskim akcentom mojih roditelja koji oni iz sve snage nastoje da sakriju, ali on to ne primećuje. pa i ja odlučujem da ne pravim problem oko toga. Uostalom, znam da mi oni užasno idu na živce, ali ipak su to moji roditelji i kad bi me neko naterao sigurna sam da bih priznala da ih volim. „Hvala vam mnogo što ste nas pozvali”, kaže majka i ja ne mogu a da ne primetim kako čini užasan napor da govori s čistim britanskim akcentom. „Ne. zaista, nema na čemu. Pa to je sitnica. Mogu li vas poslužiti pićem?” „Ah”, hvala vam, kaže ona gladeći, da, stvarno gladeći svoju kosu dok mu pruža čašu. „To bi bilo izvrsno.” Izvrsno? Izvrsno? Kako li se ta reč iznenada našla u rečniku moje majke? Čak i moj tata izgleda prilično iznenađen, a kad sam krišom pogledala u njega on po običaju zakoluta očima sve do plafona i ja moram da suzdržim smeh. „Da li ste lako pronašli kuću?” pita Ed. „Došli ste kolima?” „Našli smo je bez problema, zar ne, ta...” zaustavlja se, jer je tog momenta shvatila da nije pristojno da se tati obraća sa „tata” u prisustvu nekog kao što je Ed. „Alen?” Za trenutak mi uopšte nije jasno kome ona to govori, jer je nikad nisam čula da se tati obraća drukčije nego „tata”. „Tako je, Džin”, odgovara tata, neprimetno naglašavajući reč „Džin”, jer i njemu je to podjednako čudno kao i meni. „Bez muke.” Mama se okreće ka njemu i strogo klima glavom, a i moj otac i ja znamo šta to znači, to znači da treba da se uzdržava od takvih komentara, ali Ed ništa ne primećuje, samo im pruža čaše. „Ta... Alane, tebi je dovoljno jedno piće. Ti voziš.” „Ah, kakva šteta”, kaže Ed. „Imam odlično vino za večeru. Pomislio sam, pošto je ovo izuzetna prilika, da otvorim bocu „muton rotšilda” za večeru. Vi ste raspoloženi za vino, zar ne, gospodo Mejson?” „Slobodno me zovite Džin”, smejulji se mama. „Svi me tako zovu.” „Mais bien sur”, Ed se smejulji zajedno s njom. „Džin.” Došlo mi je da ga ubijem, ali moju majku su potpuno očarale le tri francuske reči izgovorene sa očajnim akcentom. „Ah”, uzvikne ona. „Govorite francuski?” „Juste un peu”, smeje se Ed. „El vous?” „Moi!” Mama očigledno misli da je to najsmešnija stvar koju je u životu izgovorila i ja se vraćam šporetu kako ne bih morala više da ih gledam. Isuse. Kog sam đavola pristajala na ovo? „Hoćete li da sednemo za sto?” predlažem, trudeći se da zvučim kao prava ljubazna domaćica, jer što ih pre poslužim, pre ćemo završiti i pre će otići kući. Ništa od predjela, naravno, pa iznosim piletinu sa pirinčem i povrćem. Svi podižu tanjire dok im sipam, a Ed odlazi u podrum po vino. „On je izuzetno šarmantan”, mama mi užurbano šapuće čim je on izašao iz trpezarije, trudeći se i dalje da govori sa tim nameštenim, „elegantnim” akcentom. ,.I savršen je za tebe.”


134

I sada već mogu malo da odahnem, jer napokon me je neko, makar to bila i moja majka do čijeg mi je mišljenja stalo kao do lanjskog snega, bar neko me je ohrabrio i podržao i rekao upravo ono što sam želela da čujem. Da je Ed savršen za mene. Ed se vraća i otvara flašu vina, a mama i tata samo sede i posmatraju nas, i čekaju da jedan od nas počne s jelom. Napokon, ja uzimam viljušku, pa moja majka čini to isto i uzima prvi zalogaj. Kunem se, gledala sam crtane filmove u kojima lica iznenada poprimaju jarkocrvenu boju, a zatim počnu da se puše kad pojedu nešto ljuto, ali nisam znala da je tako nešto moguće u stvarnom životu. Svi su zastali sa viljuškama u vazduhu i zagledali se u moju majku koja je ispustila viljušku i počela glasno da uzdiše i da mlatara rukama. „Evo ti. uzmi”, kaže tata i pruža joj čašu vina, jer to je bila jedina tečnost na stolu, a moja majka popije punu čašu naiskap. „Šta nije u redu?” pita otac. „Zagrcnula si se?” Sada joj se već niz lice kotrljaju suze. pobogu, zar to nije malo preterano? Pokušava nešto da kaže. ali čini se da nije u stanju da govori, samo pokazuje rukom na hranu i mahnito vrti glavom. „Gospodo Mejson?” Ed ustaje od stola i prilazi joj. užasno zabrinut, a ja se pitam kako mojoj majci polazi za rukom da uvek bude u centru pažnje. „Džin”, nastavlja. „Mogu li da vam donesem nešto? Da li je u pitanju hrana?” Ona klima glavom. „Onda bolje da sam probam”, kaže Ed, zatim se vraća do svog tanjira, oprezno uzme malu količinu vrhom viljuške, a ja se već osećam kao neko ko je potpuno nesposoban da išla uradi kako treba. On proba hranu, sedi u mestu tačno dve sekunde, zatim skače i juri u kuhinju i odmah potom čujem puštanje vode iz slavine. „U čemu je problem?” doslovno vrisnem. „Nije valjda mola hrana toliko loša” i, dok tata još uvek teši mamu, a Ed je još uvek u kuhinji, uzimam punu viljušku hrane. Ijjaaaoooooo! Trčim u kuhinju, odgurnem Eda s puta, nagnem se nad sudoperom i gurnem glavu pod vodu. Imam osećaj da mi čitava usta gore i ostajem lako jedno tri minuta, a dobra stvar u tom trenutku je to što uopšte ne razmišljam o neprijatnosti ove situacije, suviše sam zauzeta pokušavajući da ugasim vatru u ustima. Naposletku, pošlo sam se uverila da nije došlo do trajne štete i mislim da ponovo mogu da govorim, vraćam se pred strašni sud. „Šta si stavila unutra?” Mamino lice je ljubičasto. „Samo sam stavila četiri ljute paprike.” „Ovde sigurno nema samo četiri ljute paprike”, kaže ona. „Kakve paprike?” „Po receptu, tu idu četiri obične ljute paprike, ali njih nisam našla, pa sam umesto toga stavila šesnaest malih.” „Šesnaest?” Ed me pogleda sa užasom, a tala prasne u smeh. „Šta? Šta? U čemu je problem? Četiri papričice su isto što i jedna velika.” Moja majka me gleda kao da ne može da veruje da sam joj ja ćerka. „Libi”, kaže ona pošto je munula tatu koji je istog momenta prestao da se smeje. te je napravio užasno ozbiljan izraz lica. „mala papričica je četiri puta ljuća od velike.” „O, bože”, kaže Ed. očigledno mu je pomalo neprijatno. „Pa ti si rekla da umeš da kuvaš.” „Ja umem da kuvam!” kažem. „Ali otkud sam mogla da znam tako nešto?” „Izvini, draga”, kaže i ljubi me u čelo, gest koji je očigledno oduševio moju majku. „Naravno da umeš da kuvaš. Šta je sa desertom?” Odlazim u kuhinju po čokoladni krem, ali čim sam otvorila frižider bilo mi je jasno da od deserta neće biti ništa. Sve što je ostalo od njega je jedna ogromna staklena činija sa nekakvom supom boje čokolade, pa shvatam da nema potrebe da to uopšte iznosim na sto. Tako da sam jednostavno prosula sve iz činije direktno u sudoperu. „Hmm”, kažem vraćajući se do stola. „Imamo mali problem sa desertom.”


135

„Znate šta bi meni sad prijalo?” kaže Ed. „Da poručimo kinesku hranu.” Mama i tata odmah kažu da je to sjajna ideja, a ja samo sedim i ćutim, suviše postiđena da bih išta rekla. Pola sata kasnije svi ponovo sedimo za stolom, moji roditelji u svojoj najboljoj odeći, za stolom koji sam ja tako lepo ukrasila podmetačima i platnenim salvetama, čak sam stavila i vazu sa cvećem, i jedemo kinesku hranu koja uopšte nije toliko loša, ali znam da mi moja majka nikada neće dozvoliti da zaboravim ovo veče. Ed je celo veče u centru pažnje tako što objašnjava mojim roditeljima sve o svojim investicionim poslovima, a oni zadivljeno gutaju svaku njegovu reč, dok ja samo sedim i ćutim i s jedne sirane sam ponosna na njega što ne dozvoljava da razgovor zamre, ali s druge strane mislim da ću umreli od dosade. Ali mojim roditeljima to ne smeta. Bolje da kažem, mami to ne smeta. Ona guta svaku njegovu reč, osmesima ga podstiče da nastavi da govori i tačno zna gde treba da kaže „uh”, gde „oh”, a gde samo da klimne glavom, dok tata izgleda kao da mu je malo nelagodno, ali kad bolje razmislim, on ne govori mnogo čak ni kada se oseća sasvim prijatno i opušteno. Napokon ih Ed i ja pratimo do vrata i za to vreme mi majka upućuje stroge poglede i ja znam da jedva čeka da me nazove telefonom i da mi kaže sve šta misli, naravno i da nastavi predavanje o ljutim papričicama, a Ed je šarmantan kao i uvek i prati ih do kola i, hvala milosnom bogu, veče je gotovo.


136

23

„Stvarno nisam zainteresovana”, kaže Žil i ustaje da donese još jednu šolju čaja. „Ali, Žil!” kažem sva namrgođena. „Rekla si da je visok, zgodan, duhovit i seksi. Kako možeš da ne budeš zainteresovana?” Ona se okreće ka meni. „Libi, ja još uvek volim Džejmija. Ne znam još šta će biti s nama, ali dobro znam da mi sada nije potreban neko ko će još više zakomplikovati situaciju.” „Ali samo za jedno veče, pobogu. I ne moraš ništa da radiš. Ipak, sama si mu dala svoj broj telefona.” Ona uzdahnu i provuče prste kroz kosu. „Znam”, kaže skrušeno. „Nisam znala šta da mu kažem kada me je pitao za broj. Isuse. Odem na poslovnu žurku sa namerom da ne ostanem duže od dvadeset minula i kao za inat pojavi se neki tip na koga bih inače otkinula kad ne bih bila udata i... Ne znam ni sama. „Ne zanima me da izađem s njim. Samo nisam znala šta da mu kažem.” „Ali jedan izlazak ne može da ti škodi. Za slučaj da se ti i Džejmi ne pomirite, makar ćeš znati da ima i drugih muškaraca na ovom svetu.” „Ali ja nisam sigurna da želim drugog muškarca.” „Šta reče. kako se on zove? Pol?” Žil klima glavom. „Rekla si da je Pol prvi muškarac koga si upoznala, otkako si se udala, koji ti se učinio privlačnim.” „Ali to ne znači da želim da spavam s njim.” „Ko je pomenuo spavanje? Ali možeš da izađeš s njim.” „Ah, do đavola, zašto je morao da se javi”, gunđa ona dok spušta čajnik sa vrelim čajem na stočić kraj sofe. „Zar nije mogao da bude kao svi oni muškarci koje smo nekada sretale i koji bi nam uzeli broj telefona, ali se nikad ne bi javili?” „Zato što nije skot”, kažem i zlobno se smeškam. „U svakom slučaju, nikad se ne zna. Možda se na kraju i lepo provedeš.” „Malopre sam završila intervju za Mejl i u prolazu sam, pa sam svratila da vidim da li si raspoložena da odemo negde na kafu?” Amanda, kao i obično, izgleda kao ideal ljupkosti i lepote drugorazrednih TV emisija, u jarkoružičastom kostimu sa pantalonama, sa ogromnim zlatnim minđušama i ogromnim „Džeki O” naočarima za sunce, i očigledno uživa u svojoj rastućoj slavi. Dobro, slavici. jer Amanda je, zahvaljujući meni, počela da se pojavljuje u javnosti sa jednim izuzetno popularnim televizijskim glumcem i novine su iznenada počele da pokazuju ogromno zanimanje za nju. Potpuno je isključeno da se među njima može dogoditi romansa, jer čim se taj pomenuti glumac udalji od kamera, on je jednako zakopčan kao i Amandin kostim. Proveo je čitav život prikrivajući svoje seksualno opredeljenje, a ne bi bilo dobro da se pročuje da je gej, jer bi to ugrozilo njegovu reputaciju najvećeg televizijskog srcelomca. Sredila sam da se Amanda pojavi zajedno s njim na jednoj filmskoj premijeri. Fotoaparati su samo škljocali i sevali oko njih. a Amanda je čak zastala i rekla novinarima da ne želi da daje bilo kakav komentar o njihovoj vezi, što je bilo isto kao da im je rekla da se kreše s njim, i ta vest se već sledećeg dana pojavila u nekoliko tabloida. Ona je, naravno, na sedmom nebu. Novine ih pominju kao najglamurozniji par sa TV ekrana, ženski časopisi nadugačko i naširoko pišu o njenoj frizuri, a njegov muževni, mačo imidž već je uveliko potvrđen u javnosti. Prošle nedelje su me zvali iz Telegrafa da pitaju da li mogu da urade intervju sa Amandom, a to je, makar u njenim očima, obeležje prave slave i mislim da sam posle toga zaista postala njena najbolja prijateljica.


137

Sada s njom razgovaram svakog dana jer me novinari sa svih strana bombarduju zahtevima da s njom urade intervju, da je fotografišu, da uzmu njenu izjavu, pa mi zaista postaje sve simpatičnija, iako znam da je naše prijateljstvo samo privremeno i da još uvek moram da je držim na distanci. „Nisam sigurna”, smejem se i pružam obraz kako bi ona poljubila vazduh kraj njega, „suviše sam zauzeta planiranjem tvojih intervjua.” „Amanda! Draga!” Džo Kuper izlazi iz svoje kancelarije i snažno je ljubi u obraz. „Šta misliš o svoj toj reklami koju ti Libi sređuje?” „Oduševljena sam!'“ uzvikne. „Vi radite neverovatne stvari. Došla sam da pozovem Libi da izađe sa mnom na kafu.” Amanda objašnjava Džou kako je intervju sa Telegrafom prošao fantastično, a Džo kaže: „Da, svakako da mogu da izađem s njom”, pa tako odlazimo zajedno. Amanda još uvek nosi naočare za sunce uprkos tome što je napolju oblačno. Na putu do italijanskog kafea iza ugla, a to je inače jedini kafe u blizini, pred nama se zaustavlja žena sa zapanjenim izrazom na licu. Prilazi nam i potapše Amandu po ramenu. „Izvinite'“, kaže. „Da li ste vi Amanda Bejker?” Amanda graciozno klimne glavom. „Ah. ja obožavam vaše emisije na televiziji. Gledam vas svakog jutra.” „Baš vam hvala”, kaže Amanda i počinje da pretura po tašni. „Da li želite moju fotografiju sa potpisom'.'“ I dok je ja zapanjeno posmatram. Amanda izvlači ogromnu sjajnu crno-belu fotografiju, koju žena oduševljeno pogleda. „Kome da napišem posvetu?” pita posle veoma teatralne dramske pauze. „Džeki”, odgovara žena. „Jedva čekam da ispričam svojim prijateljicama da sam vas upoznala, uživo ste još lepši nego na ekranu.” „Hvala vam”, kaže Amanda, pa nažvrlja nešto, i žena napokon odlazi posle dužeg zahvaljivanja. „Isuse”, kažem. „Da li ti se to često događa?” „Stalno”, uzdahne. „Već mi ide na živce.” Naravno da joj ne ide na živce. Naravno da uživa u tome. Upravo je to i iščekivala, ali takođe zna da sada, pošto je to i dobila, mora da se žali zbog toga, jer je to obeležje prave zvezde. Naručujemo kapućino u baru, sedamo kraj prozora i Amanda napokon skida naočare za sunce, pa zatim pogledom šara po kafeu da proveri da li neko slučajno gleda u nju, ali italijanski kelneri su ovde po čitav dan i niko od njih nema vremena da gleda jutarnji program na televiziji. „Pa?” kaže i provlači prste kroz savršeno isfriziranu kosu. „Kako si?” „Baš dobro”, odgovaram. „Zapravo, više nego dobro.” I tako joj ispričam da je on upoznao moje roditelje, da je sve skoro savršeno i da mislim da sam napokon pronašla pravog čoveka za sebe. „Bolje ga ne ispuštaj iz ruku”, kaže kad sam završila. „Mnoge žene bi volele da stave svoju šapu na Eda Mekmahona.” Ne kaže da je ona jedna od tih žena. ali to verovatno nije ni potrebno. To joj je ispisano svuda po licu. a to što bi ona očigledno i sama želela da ga ulovi još više me podstiče da se potrudim oko ove veze. Da postanem gospoda Mekmahon. Da niste slučajno pomislili da sam planirala da zadržim svoje prezime? Ne budite smešni. Zar mislite da bih ikada uspela da rezervišem sto u „Nobuu” pod imenom Libi Mejson? Sve će to biti potpuno drukčije kad počnem da se predstavljam kao supruga Eda Mekmahona. Sigurno znate one emisije u kojima, svakih nekoliko meseci, stavljaju pojedine restorane na test. Gospodin i gospoda Blogs zovu telefonom deset najelitnijih restorana u gradu i pokušavaju da rezervišu sto za to veče, ali dobijaju odgovor da su svi stolovi već rezervisani za naredna tri meseca. A onda se javi jedan od saradnika u emisiji i kaže da Elizabet Harli i Hju Grant stižu u grad, i žao im je što im se javljaju u poslednji minut, ali da li bi ti restorani nekako mogli da im obezbede mesto i naravno, restorani će dati sve od sebe samo da mogu da usluže takve goste i kažu, naravno, kad god njima odgovara.


138

Dobro, ne želim da kažem da Ed Mekmahon spada u istu ligu kojoj pripadaju Elizabet i Hju, ali svako ko ima malo pameti u glavi zna ko je on. A Žil me je jednom pitala da li bih ja osećala isto da je Ed Mekmahon na primer varilac, ali ja sam izbegla odgovor na to pitanje time što sam rekla da je to što on radi sastavni deo njegove ličnosti i da zato, iskreno, ne bih umela da odgovorim na to pitanje. Ali, sigurna sam da vi znate kakav bi bio moj odgovor. Kada sam se vratila u kancelariju zatekla sam poruku od Žil i poruku od moje majke. Prvo se javljam mami, a ona sva drhti od uzbuđenja i čitavih dvadeset minuta mi priča kako je on divan, kako je to najbolja prilika koju ću ikada imati, kako se jasno vidi da me on obožava i, hvala bogu, ne pominje hranu. Tek što sam podigla slušalicu da zovem Telegraf da proverim jesu li zadovoljni intervjuom i da organizujem fotografisanje, ponovo zvoni telefon (verujte mi, posao PR-a znači da ste stalno na telefonu, privatno ili poslovno), i javlja se moj otac. „Tata? Šta nije u redu?” Moj otac me nikad u životu nije zvao telefonom. Zapravo, bilo mi je potrebno nekoliko sekundi da mu prepoznam glas. on stvarno toliko retko govori. „Samo sam hteo da ti zahvalim na sinoćnjoj večeri.” „Ah. Dobro, mama se već javljala. Da li ti je bilo prijatno?” „Da. Jako prijatno. Da li si zadovoljna njime, Libi?” Šta je sad ovo? Otac mi se prvo javlja na posao, a onda mi postavlja pitanje o mojoj vezi. Tu nešto nije u redu. „Zašto, tata?” „Znam da je tvoja majka van sebe od sreće, jer je on očigledno veoma imućan i vrlo vezan za tebe, ali ja sam se pitao da li si ti ozbiljna u svemu tome?” „Nije ti se dopao, zar ne, tata?” Srce mi se spustilo u pete. „Hoćeš da budem iskren?” „Da.” Ne. „Mislim da je očigledno zaljubljen u tebe. Što se tiče materijalne strane, može da ti pruži sve što ti je potrebno. Ali...” I on zastade. „Nastavi, tata.” „Pa, nisam baš sasvim siguran da je on pravi čovek za tebe.” „Zašto to misliš?” On uzdahne. „Ne bih mogao da istaknem nijedan poseban razlog, samo sam hteo da se uverim da si ti srećna, jer ja želim ono što je najbolje za tebe.” „A ti ne misliš da je on baš pravi?” Imam osećaj da tata želi da kaže još nešto, ali se ne usuđuje, a ja ne insistiram. „Ako si ti srećna, Libi, i ja sam srećan.” „Srećna sam, tata. Zaista.” „Onda dobro. U redu, dušo, to je sve. Hoćemo li se videti u nedelju?” „Vidimo se. Zdravo, lata.” „Zdravo.” O čemu se radi? Dobro, znala sam da tati sinoć nije bilo prijatno i da samo što nije zaspao tokom Edovih monologa, a moram da priznam da je i meni Ed ponekad dosadan, ali on ima druge dobre osobine, a ni od koga ne možemo očekivati da bude zabavan baš sve vreme, zar ne? Danas sam se već dva puta čula sa Žil, ali zanima me da čujem šta ona misli o ovom čudnom razgovoru sa tatom, a pored toga nadam se da je ipak napokon pozvala Pola, pa je zovem na mobilni, jer znam da je trenutno na putu do jednog od svojih klijenata. „Moj tata ga mrzi.” „Stvarno?” uzdahnu. „Da li ti je to rekao?” „Pa, nije. Ne baš tim recima. Ali nije ni morao.” I ispričam joj šta mi je rekao. „Hmm. Možda je samo u pitanju roditeljska briga. Mislim, Ed je prilično stariji od svih momaka sa kojima si se do sada zabavljala, pa je možda samo zabrinut za tebe.” „Kakve veze ima to što je Ed stariji?” „Dobro. Možda i nema. Ja bih ti rekla šta mislim o Edu, a znaš i sama da bih bila potpuno iskrena. Imam odličnu ideju. Sećaš se Pola? Šta misliš da svi četvoro izađemo na večeru? Ne bih volela da


139

ga vidim nasamo, to bi suviše ličilo na sudar, ali mogla bih da podnesem ako bi i ti bila tamo, a tako bih mogla da snimim i Eda.” „Fantastično!” Stvarno, odlična ideja, iako mi je malo čudno da izlazimo bez Džejmija, ali makar će Žil imati prilike da ponovo vidi tog tipa. Premda nastojim da držim Džejmijevu siranu, nema ničeg lošeg u tome da se čuva neko u rezervi, za svaki slučaj. „Kada imaš vremena?” „Petak uveče?” „Savršeno.” „Libi? Još jedna pošiljka za tebe.” Džo se javlja preko interne veze. „Nije valjda ponovo cvec;e?” „Ne. Ovo je nešto zagonetno. Dodi da vidiš.” Odlazim do prijavnice gde me čeka velika „guči” plastična kesa i kunem se srce mi je za tren zastalo. jer mi ne radimo PR za „Gučija” (kamo lepe sreće!), pa otkud sad tu „gučijeva” kesa sa mojim imenom? Džo nestrpljivo trlja ruke i preklinje: „Otvori je, otvori je.” Otvaram kesu, ali prvo vadim kartu i čitam je naglas: „Mojoj dragoj Libi, za sav trud koji je sinoć uložila. Volim te, Ed.” „O, bože”, Džo doslovno zacvili. „Šta je u prokletoj kesi?” Polako otvaram ukrasni papir i vadim platnenu torbu na šniranje sa odštampanim Gučijevim imenom, a iz. nje izvlačim kožnu „guči” tašnu boje čokolade, sa drškama od bambusa. Tašna koju sam oduvek želela da imam. „Jebote! Ti si tako neverovatno srećna”, kaže Džo. „Pa ti imaš istu takvu!” kažem dok milujem kožu koja je meka kao puter. „Da, ali sam papreno platila za nju. Trista deset funti.” „Zezaš!” Sada je red na mene da zacvilim. „Ne mogu da verujem da ti je momak kupio guči tašnu!” „Isuse. Ne mogu ni ja.” Naravno, morala sam ponovo da se javim Žil i premda zvuči oduševljeno, nešto u njenom glasu, neka uzdržanost me prisiljava da joj postavljam pitanja sve dok mi napokon nije rekla šta zaista misli. „Bojim se da to pomalo izgleda kao da te on kupuje.” „Ne budi smešna”, uzvratim, i dalje milujući svoju predivnu novu igračku. „Za njega je trista funti isto što i tri funte za nas ostale.” „Pa ipak”, kaže ona. „Zbog tih skupocenih poklona biće ti samo još teže da ga ostaviš.” „Ali ja ne nameravam da ga ostavim”, po prvi put u životu osećam da Žil počinje da me nervira, a to se zaista nikad ranije nije dogodilo. „O. bože, izvini”, kaže. „Samo ti kvarim zadovoljstvo. To je fantastično, ja sam samo ljubomorna.” „Predivna je”, kažem osmehujući se. „Stvarno ćeš biti ljubomorna kad je vidiš.” „To je ona tašna čija je slika izašla u “Tatleru” ovog meseca? Ona koju bi sve moderne devojke trebalo da imaju?” „Aha. Baš ta.” „Ti baš imaš sreće. Naravno da sam ljubomorna, jedva čekam da ga vidim u petak.” „Sjajno. I ja jedva čekam da upoznam Pola. A, da, za slučaj da ne možeš da me prepoznaš, ja ću biti ona devojka sa 'guči' tašnom.” Prvo odlazimo u „Sartoriju”, pošto smo bez problema našli parking, a to je pravo čudo na Vest Endu, i ja poručujem „kir” koktel, što u poslednje vreme često poručujem u restoranima, jer to najviše odgovara mom novom imidžu elegantne, prefinjene devojke Eda Mekmahona. Za one koje to zanima, na sebi imam kožnu braon suknju. Tačno je da više volim da nosim pantalone, ali Ed mi je nedavno priznao da voli da vidi ženu u suknji, a to je najmanje što mogu da učinim kako bih mu udovoljila. Pored toga, moram da priznam da suknja zaista izgleda


140

veličanstveno sa mojom novom „guči” tašnom. (Dobro, dobro, neću više o tome, morala sam da je pomenem još jedanput.) Ed seda kraj mene. drži me za ruku ispod stola i svakih nekoliko minuta me ljubi u usta, a to, premda je divno kad te neko obožava, počinje pomalo da me nervira. Izvlačim svoju ruku iz njegove, ali on se momentalno sav rastuži, a lice mu poprimi izraz izgubljenog šteneta, pa vraćam ruku u njegovu i čvrsto je pri tom stegnem. Zatim stižu Žil i Pol (ne sviđa mi se kako to zvuči, Žil i Pol). Ed ustaje da se rukuje s njima, kaže kako mu je drago što ponovo vidi Žil, a Pol samo stoji kraj nje i nervozno čeka da se upozna sa mnom. Pol izgleda... izgleda pristojno, što znam da nije neki opis, ali uprkos svemu što mi je Žil ispričala o njemu jasno je da on nije Džejmi, i zaista ne znam da li bih mogla da se naviknem na tog čoveka. Isprva samo sedimo i vodimo neobavezan razgovor o tome kako je divan restoran, kako smo svi čuli da im je hrana izvanredna, a kada je došao kelner da primi poruđžbinu Ed ne može da se odluči i moli me da ja izaberem umesto njega, pa to i činim i uživam u tome - u tom gestu poverenja i prisnosti. Ed je u svom najšarmantnijem izdanju, neprekidno postavlja pitanja i, hvala bogu, ne priča nam o svojim prokletim investicijama i ja molim boga da se Žil on dopadne. Hvata me blaga panika kada je veliki deo Edovog predjela završio na njegovim brkovima, jer to se dogodilo i one večeri sa mojim roditeljima, pa sam morala da ga munem kada sam bila sigurna da oni nisu gledali i zatim sam mu gestom pokazala da obriše hranu s brkova. Večeras se osećam sigurnijom u sebe, a želim i da Žil vidi koliko smo nas dvoje bliski, pa uzimam salvetu i brišem mu hranu s brkova, a Ed, premda izgleda pomalo postiđeno, takođe uživa u tome što tako dobro vodim računa o njemu. U jednom trenutku Žil počinje da govori o nekoj svojoj koleginici s posla koja je sva vesela i puna života i za nju Žil kaže da je žovijalna. „Hmm, izvini”, prekida je Ed. „Da?” ona zastaje usred rečenice. „Mislim da je 'žovijalan' pogrešna reč za to što želiš da kažeš.” Žil ga zapanjeno pogleda. „Hmm. Ja mislim da je to prava reč.” „Ja mislim da nije. Šta si pod tim mislila?” Žil ga pogleda kao da je lud, a ja moram da priznam da on to zaista i jeste, jer čak se ni ja ne usuđujem da prekidam Žil kada sa takvim žarom govori o nečemu, niti da dovodim u pitanje njene reci, „To znači da je osoba vesela, čila. puna života”, kaže. „Osoba koja je duhovita i stalno dobro raspoložena.” „Koliko ja znam, koren reci žovijalan je glove, što znači Jupiter i ta reč se odnosi na osobe rođene u znaku Jupitera, a to su osobe rođene pod srećnom zvezdom.” „Sigurna sam da ceš naći negde da se ta reč takođe koristi za vesele i čile osobe, pune života”, kaže tonom zbog koga ja molim boga da se Ed što pre povuče. „Ne bih želeo da budem neučtiv, ali mislim da u Oksfordskom rečniku engleskog jezika piše da ta reč označava osobe rođene pod srećnom zvezdom”, Ed insistira na tome da je u pravu, a ja hoću da umrem od sramote. Spas donosi Pol koji se iznenada umešao u razgovor: „Mislim da ste oboje u pravu. Koliko se ja sećam, žovijalan označava i osobe rođene pod srećnom zvezdom, ali takođe i vesele i živahne osobe.” „A Pol je hirurg”. kažem nastojeći da razbijem led, „a samim tim i zastrašujuće pametan, pa mislim da bi svi trebalo da se složimo s njim.” Hvala bogu, led je donekle razbijen, ali od tog trenutka atmosfera je znatno manje opuštena, a ja svakih nekoliko minuta hvatam Žil kako upućuje Edu ubojite poglede kad misli da je ni on ni ja ne gledamo.


141

„Pa, moram da priznam”, kaže Ed pošto smo poručili kafu, očigledno sasvim nesvestan neprijatne situacije koju je izazvao. „Drago mi je da sam upoznao Libinu najbolju prijateljicu.” „Hvala”, odgovara Žil kroz stisnute zube. „I meni je drago da sam te upoznala. A da li je Libi upoznala tvoje najbolje prijatelje?” I u tom trenutku shvatam da, pored Sare i Carlija i nekoliko drugih ljudi koji su bili prisutni na balu, ne samo da nisam upoznala nijednog Edovog prijatelja, već uopšte nisam čula da oni postoje. Svi ljudi koje on pominje su njegove kolege s posla. Zar to nije malo čudno? Pogledam ga. znatiželjna da čujem šta će da odgovori. „Ha,ha”, smeje se. a ja se pri tom zbunim, jer nisam shvatila da je neko rekao nešto smešno. „Ja zapravo nemam puno prijatelja.” „Ne razumem zašto”, nastavlja Žil i ja je udarim nogom ispod stola. „Ali sigurna sam da imaš makar nekoliko”, ona navaljuje ležerno. „Ah, da. Da. Tu su Čarli i Sara, naravno. Libi ih je upoznala. I..hmm. Čini mi se da ja ipak suviše mnogo radim i nemam mnogo vremena da stvaram prijateljstva.” Jasno mi je da je Ed prilično zbunjen, pa odlučujem da se umešam: „Čarli i Sara su divni. Pričala sam ti o njima, sećaš se?” Žil klima glavom. „Samo sam se pitala kakav je tvoj društveni život bio pre nego što si upoznao Libi.” „Moram da priznam da ja nisam baš preterano društven, ha, ha”, kaže Ed. „Vreme provodim ili na poslu ili kod kuće.” „Onda mora da si oduševljen što si upoznao Libi”, kaže Pol sa osmehom. „Ah, jesam”, kaže i pogleda me ozareno i s olakšanjem što se napokon izvukao iz tog razgovora. „Naravno da jesam.” Zatim se naginje ka meni i ljubi me u usta. „Moram do toaleta. Žil, hoćeš sa mnom?” „Evo me”, ona spušta salvetu na stolicu, pa zajedno odlazimo u kupatilo. „Pa? Kako ti se čini?” Reči su joj izletele iz usta još pre nego što sam stigla da zatvorim vrata. „Sjajan je”, kažem. „Zaista simpatičan tip.” „Znam”, uzdahnu i poče da popravlja karmin. „Ali to nije isto, zar ne?” „Pa, nije. Pretpostavljam da nije.” „O, bože”, uzdiše. „Šta da radim?” „Da li planiraš da se nešto desi među vama?”' Gledam je začuđeno. „Ja to ne želim”', kaže. „Mada, znam da to zvuči čudno, ali nekako osečam da bih jedino mogla da oprostim Džejmiju kad bih bila neverna isto kao i on.” „Jesi li sigurna da je to ono što želiš?” „Ne. Ja to zapravo ne želim. Ali mislim da je to jedini način. Nego, dosta o meni. Ed. Očigledno te obožava” „To znam! Ali šta misliš o njemu?” „Hoćeš da budem potpuno iskrena?” Iznenada ni sama nisam sigurna, jer ne želim da dođem u sukob sa Žil, ipak je ona moja najbolja prijateljica, ali znam da mi neće reći ništa dobro i mislim da ne bih mogla da podnesem da uđem u raspravu s njom. Sležem ramenima. „Slušaj”, kaže malo blažim tonom. „Početak nije bio baš najbolji. Nije mi se dopao taj razgovor o značenju reči, pa u ovom trenutku nemam baš nešto lepo da kažem o njemu, ali vidim da je divan prema tebi i na tome sam mu zahvalna.” „Zaista ti se nije dopao?” „Ne znam. Morala bih da provedem malo više vremena s njim. Ali najvažnije je da si ti srećna.”


142

„Dopašće ti se on, znaš”, kažem. „Zaista je divan, samo je ponekad malo uštogljen i pompezan.” „Misliš li da li neće smetati to što je uštogljen i pompezan?” „Ah, Žil!” Snažno sam je zagrlila. „Molim te, budi srećna zbog mene. On je tako divan prema meni. kao niko do sada.” „Toga se i plašim. Bojim se da si se zaljubila u to kako se on ponaša prema tebi, umesto da si se zaljubila u njega samog.” Pomeram se dalje od nje, sada je red na mene da popravim karmin. „Ne mislim da je to slučaj. Zaista ne mislim.” „Dobro”, kaže ona i zatim mi se osmehnu u ogledalu. „Ako li tako kažeš, ja ti verujem.” „Da li su ti se dopali?” „Da', kaže Ed otežući, na povratku do njegove kuće. „Da li ti se dopala Žil?” Vrlo je naprasita”, kaže. „Nije ti se dopala, zar ne?” „Naravno da jeste”, naginje se da me poljubi dok čekamo na semaforu. „Ona ti je najbolja prijateljica, mora da mi se dopadne.” Nisam sigurna da je to ono što sam htela da čujem, a pored toga nisam sigurna ni da mu verujem, ali sigurna sam da ćemo oboje preći preko toga što se danas dogodilo. Sigurna sam da će sve biti u redu. Mora da bude. Izlazimo iz kola i krećemo ka ulaznim vratima, a u tom trenutku Ed se iznenada okreće, grabi me i snažno me zagrli. „Hteo sam da sačekam”, kaže, „i da ovo uradim na propisan način. Ali možda je bolje da te pitam sada. Da li hoćeš da se udaš za mene?”' Čitavog života sam čekala da čujem te reći. Pa zašto mi onda srce nije poskočilo do neba od radosti? Zašto nisu potekle suze radosnice? Zašto se osećam tako užasno i potpuno normalno? „Važi”, kažem naposletku i posmatram Edovo lice na kome se prvobitni strah pretvara u ushićenje. „Hoćeš?” „Hoću” „Bićeš moja žena?” „Da.” „Ah. gospode. Mislim da ovo treba da proslavimo uz šampanjac.” Ulazimo unutra i, dok sedim na sofi i posmatram Eda kako otvara šampanjac, pitam se zašto se osećam kao da je ovo najveći antiklimaks u mom životu. Čak i kada mi je pružio čašu i seo kraj mene i zagrlio me, i dalje ne osećam da sam ispunjena radošću, ali možda niko zapravo to ne oseća. Možda je sve to pomalo kao holivudski film. sve to o strasnoj ljubavi, taj osećaj ekstaze kada vas neko zaprosi. Možda ništa od toga zapravo ne postoji, pa čak i ako postoji, meni je mnogo draži taj osećaj sigurnosti koji sam ovim dobila, taj osećaj je mnogo realniji, i znam da mi je mnogo draže da mene neko voli nego da ja volim nekoga. Imam osećaj da na taj način držim stvari pod kontrolom. Pošto smo nazdravili jedno drugom uzimam telefon i budim svoje roditelje da bih im saopštila radosnu vest. Moja majka vrišti. Bukvalno vrišti. „Ona se udaje”, dovikuje ocu. „Ah. Libi. ne znam šta da ti kažem, tako sam uzbuđena, ne mogu da verujem da se udaješ, o. bože. mislila sam da nikad neću dočekati taj dan. a ti se udaješ za Eda Mckmahona, našla si tako dobru priliku...” Kunem se, ne pravi pauzu čak ni da udahne vazduh. Niti dodaje: „Čekaj samo da kažem susedima”, ali to se podrazumeva. Zatim tata dolazi do telefona i samo kaže: „Čestitam, dušo. Tako sam srećan zbog tebe”, a onda pružam slušalicu Edu i čujem kako i njemu mama nastavlja da vrišti od ushićenja i napokon spuštam slušalicu i razmišljam da pozovem Žil, jer bi. posle mojih roditelja, ona trebalo da bude prva osoba kojoj bih saopštila takvu vest, ali nekako nisam sigurna da želim to da joj kažem dok sam s Edom, bolje je da to uradim kad ostanem sama, pa odlažem taj poziv za sutra ujutru i Ed i ja odlazimo u krevet.


143

24

Te noći nisam dobro spavala. Ed i ja smo vodili „ljuuubav” i premda nam to ide sve bolje, meni iz nekog razloga izgleda sve gore. Tehnika mu se drastično popravila, ali sada tačno znam šta će učiniti sledeće. Pokušala sam da mu objasnim da bi bilo dobro da pravi male varijacije umesto da ulazi u rutinu, ali to ga je pogodilo, imao je utisak da ga kritikujem. Pokušala sam da mu objasnim da. iako je pročitao sve o seksu u udžbeniku. sam taj čin ne treba da liči na nešto iz udžbenika, a to nije kritika, jednostavno bi bilo lepo ako bi me ponekad iznenadio umesto da svaki put ponavlja iste postupke. Ed se izvinio, a onda sam ja počela da osećam grizu savesti. posebno jer smo se upravo te večeri verili, pa sam se i ja izvinila. Posle nekoliko minuta je zaspao, a ja sam satima ležala budna u krevetu, razmatrajući situaciju u kojoj sam se našla. Srećna sam. to je tačno. ali i dalje sam ležala i osećala kao da je sve to samo san, kao da još ne mogu da se priviknem na pomisao da će to trajati zauvek. Da će taj čovek koji sada spava kraj mene biti jedini čovek koji će spavati pored mene do kraja mog života. Mada utonuo u dubok san, Ed je izgledao lako drag. Dugo sam ga posmatrala i iznenada, oko tri sata izjutra, osetila sam ga. Ogroman talas radosti proleteo mi je kroz telo i tek tada mi je došlo u glavu. Ja se udajem! Ja! Libi Mejson! Postaću nečija supruga! Nikad više neću biti tužna, usamljena i sama! Ustala sam iz kreveta i počela da šetam po kući, da otvaram sva vrata i ulazim u prazne sobe, stojim u njima i osmehujem se, jer sve je to sada zvanično moje. Zatim odlazim u teretanu i počinjem da skačem po njoj sve dok mi ne postane jasno da se čitava kuća trese i da bih mogla da probudim Eda, a ja ne želim da ga budim. Ovaj trenutak je samo moj. O, bože! Ja se udajem! Silazim niz stepenice i pravim sebi šolju čaja, i sedam na sofu, sve vreme sa istim luđačkim kezom na licu. Zamišljam sebe kako živim u toj veličanstvenoj kući i kako ne moram više da kupujem garderobu u robnim kućama. Jedva čekam da pokažem Žil svoju ogromnu kuću. I Sal. I Niku. Isuse! Sta će Nik da kaže? Nadam se da će biti srećan zbog mene. ali bih takođe volela da bude makar malo ljubomoran. Želela bih da oseti dozu kajanja, to bi, verujem, godilo mojoj sujeti. Sedim tako i razmišljam o svim ljudima koje bih volela da obavestim, a zatim odlučujem da napravim spisak ljudi koje bih pozvala na veridbu, ali ne vidim nikakav papir u blizini. U međuvremenu mi se i prispavalo. pa napokon odlazim gore, uranjam u krevet kraj Nika i napokon, oko petnaest do šest, kada su ptice već počele da pevaju. uspevam nekako da zaspim ne skidajući osmeh s lica. „Nisam mogla to da uradim!” kaže Žil kad sam joj se javila tog jutra. „Pol je došao ovde na kafu i bilo je užasno. Libi. Osećala sam se odvratno, jer sedim tu i pijem kafu s njim i znam da će u jednom trenutku počeli da me zavodi i užasavam se toga, pa sve vreme ustajem i odlazim po biskvite, ili šećer, ili bilo šta što mi pada na pamet, i osećam se grozno.” „Pa? Jesi li to uradila?” „Ne!” vrisne. „Pokušao je da me poljubi i uhvatila me je panika! Počela sam da objašnjavam kako sam od muža rastavljena tek odnedavno i nisam sigurna da sam spremna na to. Oh, Libi. Imam utisak da mi ništa ne polazi za rukom.” „Šta je on rekao?” „Šta je mogao da kaže? Bio je stvarno sladak, poljubio me je u obraz i rekao da će se javiti i da razume i da mu se ne žuri.”


144

„Da li još uvek misliš da ćeš spavati s njim kako bi se osvetila Džejmiju?” „Tako bismo makar bili ravnopravni, ali nisam sigurna da sam u stanju to da uradim.” „Pa, da li nameravaš da ponovo vidiš Pola?” „Sigurna sam da se on posle ovoga neće više javljati. Šta ti misliš? Misliš li da će se javiti?” „Naravno da hoće, a onako, usput, ja se udajem.” „I šta ja da radim ako se javi?” „Žil? Jesi li čula šta sam ti upravo rekla?” „Ne. Šta?” „Udajem se.” Odjednom tišina. „Žil?” „O, bože!” „Znam. Možeš li da veruješ? Ed me je zaprosio sinoć kad smo se vratili kući.” „I ti mi se nisi javila? Sram te bilo! Zašto mi se nisi javila?” „Nisam htela da te zovem pred njim. Eto. Zar neceš da mi čestitaš?” „Ne mogu da verujem”. kaže. „Kada? Kada planirate da se venčate':'“ „Još nismo razgovarali o tome. Ali ne brini, još uvek želim da budem verena jedno godinu dana.” „Obećavaš?” „Obećavam. Žil, zar nisi srećna zbog mene?” „Pobogu, Libi. Van sebe sam od radosti. Hoćeš li bili kod Eda' večeras?” „Ne. Planirala sam da večeras napravim pauzu, da budem malo sama.” „To znači da neću moći da te podmitim 'Marks & Spenser' večerom i gomilom kataloga sa venčanicama.” „Sačuvala si kataloge venčanica?” „Libi, ja sve čuvam. Imam čitavu gomilu kataloga, kao i tonu informacija o hotelima za proslavu i sve ostalo.” „Ubedila si me. Dolazim. Hoćeš da dođem pravo s posla?” „Aha. Staviću šampanjac da se ohladi. Do đavola. Volela bih da je i Džejmi ovde.” Hvala bogu. To je bio prvi put da je dala nekakav nagoveštaj da joj on nedostaje. „Znam”, odgovaram. ,,I ja bih to volela.” Do pauze za ručak već sam obavestila čitav svet i, premda privatni pozivi s posla uglavnom nisu dozvoljeni (to verovatno niste mogli da pretpostavite, s obzirom na to koliko često zovem Žil iz kancelarije), Džo je rekao da je u redu da pozovem nekoliko prijatelja i poslao je Džo da kupi šampanjac, kako bismo to proslavili u kancelariji. Upravo zato i volim svoj posao: svi su toliko opušteni i prihvatiće oberučke svaku priliku da malo odahnu od posla i zabave se. Džo je iskreno srećan zbog mene, iako se nadam, a znam da sada isključivo govori moja paranoja, da ne oseća tako samo zato što želi da me se otarasi. „Znači li to da nas napuštaš?” pita i doliva mi sampanjac u čašu. „Nećete se vi mene tek tako otarasili”, smejem se. „Nameravam da ostanem ovde još najmanje godinu dana.' „Još malo pa ćeš li nama bili klijent”, kaže on šeretski. ,,Radićemo medijsku kampanju o glamuroznoj supruzi Eda Mekmahona i njenim brojnim dobrotvornim organizacijama.” Smejem se. Premda to i nije tako loša ideja. Dobrotvorni rad bi bio dobar za mene. šta bih inače radila osim što bih išla u šoping, ručavala s prijateljicama i možda se brinula o našoj deci? Cime bih ispunila dane? Kakvo blaženstvo. Dobro, mogla bih da radim još neko vreme, možda dok ne dobijem decu, ali zbog čega uopšte da trošim svoje vreme za neku bednu platu? Možda ću raditi ovde kao honorarac, dva dana u nedelji, a možda ću se priključiti nekom blaziranom dobrotvornom društvu i organizovati pomodne ručkove i slične stvari. Pobogu. Dođe mi da ovog momenta dam otkaz.


145

Svi mi na poslu čestitaju, a šampanjac mi je već udario u glavu kada mi je Džo - koja sve vreme trči unaokolo, javlja se na telefon i svima služi šampanjac - iznenada doviknula: „Libi, traži te Nik. Hoćeš da mu kažem da ćeš se javiti kasnije?” „Ne, uzeću vezu.” Trčim do svog stola, daleko od gužve, i javljam se na telefon. „Ćao, Nik!” „Čestitam. Sal mi je malopre rekla.” Da li ja to umišljam ili on zaista zvuči pomalo napeto? Ne mogu reći da mi je to sada važno, to što razgovaram s Nikom, ne pošto sam dobila Eda. „Znam. Hvala. Možeš li da veruješ, ja se udajem?” „Pa, da budem iskren, ne mogu. Mislim da ne mogu. Čini mi se da smo se još juče ti i ja zabavljali.' A tako. Sada smo se, iznenada, „zabavljali”. Nekada smo se samo „viđali,” „Kako kaže moja majka, kad je nešto pravo, onda je pravo.” „A Ed je onaj pravi?” „Aha.” „Stvarno sam srećan zbog tebe, Libi. Nadam se da je on svestan koliko je srećan.” „Ah. naravno da jeste”, smejem se. jer je očigledno da Nik pokazuje izvesnu dozu žaljenja, a to je uvek lepo čuti kada to čuje, da to kažem običnim rečnikom. onaj koga su otkačili. „Dobro. Slušaj, moram da idem. Samo sam hteo da ti čestitam. Zaista se nadam da ćeš biti srećna, Libi. Ti to zaslužuješ.” „Nik! Ovo ne liči na tebe. Kakve su to gluposti kako je Ed srećan čovek i kako ja zaslužujem da budem srećna?” ne mogu da se suzdržim. Šampanjac mi je razvezao jezik. Nik se smeje. „Žao mi je. U poslednje vreme sam mislio na tebe i pretpostavljam da deo mene oseća krivicu što naša veza nije uspela.” „Aha!” uzviknem. „Dakle, ja ću uvek biti ta koja je izvukla bolji kraj!” „Da”, kaže on ozbiljno. „Mislim da hoćeš. Ali sada stvarno moram da idem, ali voleo bih da se uskoro vidimo. Možda bismo ti i ja mogli da proslavimo, u ime starih dobrih vremena?” „Samo ako obećaš da nećeš pokušati da me zavedeš.” „To će biti malo teže”, odgovara, a po njegovom tonu jasno mi je da se osmehuje. „Ali obećavam da neću navaljivati.” „Odlično”, kažem. „Malo flertovanja godiće mojoj sujeti”, kao i čitav ovaj razgovor, moram da priznam, ali to, naravno, ne izgovaram naglas. „Javiću ti se kad se situacija malo smiri, u redu?” „Odlično. Da, i puno pozdravi Žil i Džejmija.” Još jedna osoba koja nije upućena u situaciju sa Džejmijem. Spuštam slušalicu i razmišljam o tome kako je šteta što naša veza nije uspela. Mislila sam da se on odlično uklapa u moj život, mnogo bolje nego Ed, a sam bog zna koliko je strasti i bilo među nama. Ali Nik nije mogao da mi pruži život za kojim čeznem, a sada znam da fizička privlačnost uopšte i nije toliko važna. Nije važno čak ni to da li se taj neko slaže sa mojim prijateljima ili ne. Važno je da li neko pristaje uz mene. A Ed sigurno pristaje. Znam da Žil u kući čuva tonu časopisa za mladence, ali ipak sam se u rano popodne iskrala s posla i kupila još nekoliko, jer se Žil udala pre milion godina, a moda se menja iz dana u dan, pa samim tim i venčanice, a ja želim da znam tačno šta se sada nosi. 1 premda sam obavila sve telefonske pozive koje je trebalo obaviti i razgovarala sam sa svima sa kojima je trebalo da razgovaram, ti časopisi stoje na mom radnom stolu i čitavo popodne šapatom dozivaju moje ime. Na kraju ih odnosim u ve-ce, sedam na poklopljenu klozetsku šolju i listam ih ubrzano, mada umirem od želje da ih pregledam natenane, fotografiju po fotografiju. Čim sam se vratila iz kupatila skicirala sam nekakav sopstveni dizajn u notesu i počela sam da maštam kako stojim pred oltarom, dok svi prisutni uzdišu zbog moje lepote i mog vitkog struka, jer ja sam u tim maštarijama već izgubila sav višak kilograma, i naravno da ću biti najlepša nevesta koju su ikad videli. Zatim razmišljam o vereničkom prstenu, pa prilazim svim udatim ženama u firmi i navaljujem da probam njihovo prstenje kako bih videla koji pristaje mojoj ruci. Debora ima predivan starinski prsten sa emeraldom - brušeni emerald okružen niskom sićušnih dijamanata. Prsten izgleda neverovatno, ali ja ipak ne bih uzela emerald, već jednu gromadu od


146

dijamanta, a ti nanizani dijamanati oko njega suviše su sićušni. A pored toga, objašnjavam Debori u šali dok posmatram prsten na domalom prstu svoje leve ruke, prsten nije dovoljno dobar sve dok tako lako mogu da pokrećem ruku. Beks ima dijamant u obliku kruške. To mi se već više dopada, pa razmišljam da možda i ja uzmem jedan u obliku kruške i dva okrugla sa obe strane. „Gde planiraš da ga kupiš?” pila Beks i smeje se dok se ja šepurim po kancelariji sa ispruženom rukom. „Daj mi malo vremena!” smejem se. „Verila sam se tek pre nekoliko sati! Zar ne postoji neko pravilo o tome koliko muškarac treba da potroši na verenički prsten! Zar to ne bi trebalo da bude u visini šestomesečne plate ili tako nešto?” „Šestomesečna plata!” vrisnu. „Samo ti sanjaj, ljubavi! Trebalo bi da bude samo jedna mesečna plata, a to znači da će tvoj prsten ipak koštati čitavo bogatstvo, budući da se udaješ za Eda Mekmahona.” Isuse. Udajem se za Eda Mekmahona! Ta misao mi ponovo prođe kroz glavu, pa poskakujem i podvriskujem po kancelariji i svima ponovo govorim da ću se udati za Eda Mekmahona, sve dok im nije postalo muka od mene, a Džo mi na kraju kaže da zavežem ili da odem kući i ja poželim da odem kući, ali u poslednje vreme previše često sam izlazila ranije s posla i zato se pokunjeno vraćam do svog stola da obavim još nekoliko poslića u vezi sa venčanjem i sačekam kraj radnog vremena. Žil silazi niz stepenice gegajući se od težine dve ogromne kartonske kutije. „Sve je unutra”, kaže i spušta kutije na kuhinjski pod. „Ali prvo...”, pokaže mi prstom da krenem ka vratima i hvata me za ruku. „Kuda ćemo?” Vodi me na sprat do jedne slobodne sobe, zatim se penje na stolicu i sa vrha plakara izvlači ogromnu belu kutiju. Ja uzdahnem. „To je tvoja venčanica, zar ne?” „Aha”, kaže, podiže poklopac i pažljivo otvori ukrasni papir. „Pomislila sam da bi možda želela da je probaš.” „Sigurna si?” „Hajde. Da vidimo kakva ćeš nevesta biti.” Svlačim odeću sa sebe, a Žil mi pomaže da navučem venčanicu. Ne pristaje mi baš savršeno - nisam čak ni pokušala da zakopčam dugačak niz sićušnih dugmića na leđima - ali stičem utisak neveste koji mi je potreban, pa obe stojimo i kikocemo se dok mi ona pokazuje kako da hodam onim sitnim odmorenim koracima ka oltaru. „Hoću da probam silazak niz stepenice.” Šetam graciozno do vrha stepeništa, ispravljenih leda i podignute glave i dok prolazim kraj ogledala zadivljeno posmatram svoj odraz. Venčanica je naposletku ponovo uredno složena u kuhinji, a nas dve izuvamo cipele i smeštamo se na sofu kako bismo proučile časopise. „To ne dolazi u obzir”, kaže Žil užasnuto kada sam joj pokazala belu haljinu koja izgleda kao iz bajke, sa slojevima i slojevima tila koji se spuštaju sa usko iskrojenog struka. „Izgledaćeš kao ogromna šampita!” „Baš ti hvala. Hoćeš da kažeš da sam debela?”' „Ma, da, stvarno”, koluta očima. „Ti? Debela? Ni slučajno. Ali u takvoj haljini svaka žena izgleda ogromno. Mislim da bi trebalo da izabereš nešto jednostavnije. Znaš moj moto...”' „Da, da, znam. Manje je više.” „Tačno tako. Zamišljam te u nečemu elegantnom i prefinjenom. Evo. Nešto kao ovo.” Spušta mi časopis u krilo i pokazuje fantastičnu haljinu boje slonovače. „Mmm”, mumlam dok pokušavam da zamislim svoju glavu umesto glave foto-modela na slici. „Predivna je.” „Vrlo prefinjena”, kaže.


147

„Mmm. Šta ćemo sa deverušama?” „Mogla bi da izabereš nešto slično, samo jednostavnije. Možda haljina do kolena, u nekoj drugoj boji.” „O, bože. U boji. Kojoj boji?” Dva sata kasnije sedimo i uzdišemo posle obilne večere, dok svuda po podu leže stranice časopisa koje sam iscepala i izdvojila kako bih o njima razmislila kasnije. „Zaista ćeš se udati za njega?” pita Žil iznenada. „Šta? Zar si mislila da je sve ovo šala?” „Ne šala. ali samo sam...” „Žil, zaista ću se udati za njega.” „Dobro, ali prvo moram nešto da te pitam. Da li si zaljubljena u nega?” Zastanem. „Jesam. Pa dobro, volim ga.” „Nisam te to pitala”, kaže. „Da li si zaljubljena u njega?” „Žil”', govorim polako, kao detetu. jer zaista mi je stalo da razume ono što hoću da joj kažem. „Ti si imala neverovatno mnogo sreće sa Džejmijem. ili makar nam je onda tako izgledalo. Mislile smo da si pronašla nekog ko je zgodan, pametan, duhovit, ko te obožava, ko je tvoj najbolji prijatelj i u koga si ti ludo zaljubljena. Mislila si da si pronašla savršenog muškarca, pa ipak se stvari nisu završile baš najbolje.” „Hvala ti”, kaže ona ogorčeno. „Samo ti gazi tamo gde najviše boli.” „Nije mi to bila namera”. kažem. „Samo hoću da kažem da si ti mislila da si otkrila recept za sreću koja će trajati čitavog života, pa ipak se to nije završilo kako treba. Možda to što moj slučaj nije isti kao tvoj i Džejmijev nije tako loša stvar, jer ja makar ulazim u sve ovo širom otvorenih očiju.” „Hoćeš da kažeš da moraš da praviš kompromise.” „Pa dobro, da, ali mislim da svako mora da napravi neki kompromis. Ne u celosti, ali mislim da je najvažnije da je neko dobar čovek. Neko ko će se brinuti o tebi, biti dobar otac tvojoj deci. Neko ko će ti biti najbolji prijatelj i biti uz tebe i u dobru i u zlu.” „Ali moraš da budeš zaljubljena u njega.” „Naravno da moraš da budeš zaljubljena u njega”, odgovaram. „Ali to nije ni blizu tako važno kao neke druge stvari, jer zaljubljenost i strast prolaze, a kada se to dogodi onda ti više ništa ne ostane. Ali ako si izabrala nekog sa kim se zaista dobro slažeš, onda ćete zauvek ostati prijatelji, a prijateljstvo je ono najvažnije.” „Ti, dakle, nisi zaljubljena u Eda, ali ga voliš kao prijatelja?” Uzdahnem. „Ne, nisam to htela da kažem. Ja jesam zaljubljena u njega, ali to nije ona ludačka zaljubljenost i strast koje me obaraju s nogu, ono što sam osećala prema, na primer. Džonu. Čak sam i sa Nikom pred kraj počela da gubim tlo pod nogama...” „To je bilo zato što si zaista bila luda za njim.” „Ali zar li nije jasno da ja baš ovo želim? Taj osećaj da čvrsto stojim na zemlji i da neću izgubiti kontrolu? Da sam pronašla nekog ko će me zauvek obožavati i ko će mi uvek biti prijatelj. A seks ipak nije najvažniji na svetu.” „To je zato što je vaš seks sranje.” „Naš seks nije sranje.” „Sama si to rekla.” „To je bilo na početku”, gunđam. „Sada je već mnogo bolje.” „Ali nije tako dobro kao sa Nikom.” „U tome i jeste stvar”, odgovaram resko. „Nik nije bio čovek za mene. Nije sve u seksu. I, da, seks sa njim je bio fantastičan, ali ništa drugo nije valjalo.” „Jeste, valjalo je. Odlično ste se slagali.” „Pa dobro, jesmo. Ali zašto sada razgovaramo o Niku? Sve ovo nema veze s njim. Razgovaramo o tome šta tražimo u partneru.”


148

„Samo se bojim da možda praviš preveliki kompromis, a to bih mogla da razumem da imaš trideset i sedam godina, ali ti imaš tek dvadeset i sedam, suviše si mlada za tu vrstu kompromisa.” „Žil, ja ga volim, znam da je on jako dobar prema meni i ne mislim da je to kompromis. Jasno mi je zašto tebi to tako izgleda, ali kunem se da to nije slučaj. On je sve što sam ikada želela.” „Kad je novac u pitanju”, kaže ona mrzovoljno. „Ne. Ne samo to. Zaista mogu da zamislim nas dvoje zajedno.” „Izvini, samo ne želim da te gledam kako praviš ogromnu grešku. Brak je veliki korak, moraš biti potpuno sigurna.” „Potpuno sam sigurna. A to znam jer do sada sam se zabavljala samo sa muškarcima u koje sam bila ludo zaljubljena i to se uvek završavalo tako što bi mi srce bilo slomljeno.” „Onda nikad nećeš znati zasigurno, zar ne?” „Šta to?” „Da li ćeš moći da upoznaš nekoga u koga ćeš biti ludo zaljubljena, a da se to ne završi tako što će ti srce biti slomljeno. Da nadeš nekoga ko će biti podjednako zaljubljen u tebe. To je to. Libi. Gotovo je s muškarcima. Gotovo je s avanturama. Gotovo je sa uzbudljivim izlascima sa onima koji ti se stvarno sviđaju.” „Da, i gotovo je sa suzama. Više neću morati da se osećam kao govno svaki put kad me neko ostavi. Neću više sedeti i plakati dok čekam da zazvoni telefon. Neću više morati da upoznajem nove muškarce, da se zabavljam i svaki put počinjem ispočetka. Žil, kunem ti se da je ovo ono pravo. Ed je sve što sam oduvek želela i znam da ću biti srećna. I stvarno ne razumem zašlo si ti tako stroga. Ja ne planiram da se udam sledeće nedelje. Već sam ti rekla da ćemo biti vereni godinu dana.” „Dobro, dobro, izvini. Stvarno sam srećna zbog tebe, Libi, samo želim da budeš apsolutno sigurna da znaš šta radiš. Provešćeš ostatak svog života sa Edom.” „Znam”, kažem ozareno. „Hajde da se vratimo na venčanje. Šta misliš o haljinama za deveruše, koju boju da izaberem?”


149

25

„Gde je Ed?” Osmeh nestaje s lica moje majke. Ona samo stoji na pragu i gleda preko mog ramena. „Morao je da ode na posao. Izvini”, kažem i provlačim se pored nje u kuću. To nije baš sasvim tačno. Jednostavno ne bih mogla da podnesem još jedan spektakl sa Edom i mojim roditeljima. „Pobogu, mama. Šta je sve ovo?” Na trpezarijskom stolu postavljen je mamin najbolji porcelanski servis za ručavanje koji ona iznosi na svetlost dana samo jednom godišnje, a kad sam virnula kroz foliju kojom su pokrivene činije shvatam da se mama stvarno bacila u trošak. „Onda je ovo stvarno bilo gubljenje vremena”, kaže i namešta foliju kojom je prekriven tanjir pun prolećnih rolnica. „Mislila sam da će Ed doći s tobom i nisam htela da pomisli kako ne umemo da poslužimo pristojnu užinu uz čaj.” „Mama. čaj je čaj, dovoljno je da poslužiš parče torte ili neki kolač. Ovde ima dovoljno da se nahrani vojska. Šta si sve spremila?” Podižem foliju i ugledam hrpu tankog danskog peciva i ogromnu tortu od čokolade. Hvala bogu da Ed nije došao sa mnom. Hvala bogu da ne može da vidi moju majku u njenom pravom provincijskom izdanju. „Pa dobro”, kažem i uzimam pecivo. „Ja sam gladna.” Mama samo uzdahne. „Tako sam se radovala što ću ga ponovo videti. Mislila sam da ćemo to zajedno proslaviti.” Čuje se zvono na vratima i ja podižem pogled. „Ko je to?” „Šta ću sad da kažem Elejn i Filu?” gunđa prilazeći vratima, a ja se od čuda stropoštam na sofu. Moja majka je pozvala svoje proklete prijatelje sa kojima igra bridž, očigledno da se pohvali svojim bogatim budućim zetom. „Zdravo, Libi”, kaže Elejn i dok mi prilazi radoznalo šara očima po sobi. „Čestitam. Gde je taj srećnik?” „Radi”, odgovaram nezainteresovano, a ona se naginje i ljubi me u obraz. „Kakva šteta”, dovikuje Fil ulazeći u dnevnu sobu. „Baš smo se radovali da ćemo upoznati čuvenog Eda Mekmahona. Bravo, dete moje. Imala si ludu sreću.” Na silu se osmehujem i klimam glavom. „Gde je Alen”. pita Fil. „U bašti?” Majka koluta očima i klima glavom. „Sa svojim ružama, po običaju.”' Na to Elejn počinje da se kikoće. „Tvoj Alen makar radi u bašti”, kaže ona. „Moj Fil ne bi umeo da razlikuje ružu od korova.” „Baš ti hvala, Elejn”, kaže Fil. „A ko radi sve popravke u kući, voleo bih da znam?” „Znam. dragi. Ti činiš čuda sa bušilicom, to moram da priznam.” Fil se sav isprsi kao ćuran. „Idem da vidim da li je Alenu potrebna pomoć”, kaže i izađe iz sobe. Ponovo se čuje zvono. Mama odlazi da otvori vrata, a ja je zapanjeno posmatram. „Dijana! Ken!” čujem povik, a zatim moram da naćuljim uši kako bih čula nastavak koji ona izgovara glasom za koji misli da je šapat. „Ed nije došao. Tako mi je žao, morao je da radi. Znale kako je kad je neko tako uspešan finansijer. Ali dobro”, ponovo govori svojim normalnim ushićenim glasom. „Imamo divno posluženje uz čaj” „Libi!” kaže Ken, kao da je iznenađen što me vidi. „Bože, bože.” Mune me i namigne mi. „Sta to čujem, neko će ovde postati žena milionera, a?” „Ken”, prekida ga Dijana. „Ostavi jadnu devojku na miru. Sigurno je sita svih tih ljudi koji neprestano pričaju o tome.” Upućujem joj zahvalan osmeh.


150

„Čuli smo sve o njemu”, neverovatno, ali ovog puta ona sama nastavlja, skidajući svoju „kantri kežuals” jaknu od tvida. „Džin nam je opisala kako mu izgleda kuća. Čini se da je dobar čovek. Ti baš imaš sreće!” Zašto se u društvu majčinih prijatelja uvek osećam kao da imam šest godina? Mama dolazi do mene i zatim me mune laktom. „Da”, odgovaram osmehujući se. „Baš imam sreće.” „Kakva divna tašna”, nastavlja Dijana cvrkutavim glasom kad je ugledala mog voljenog „gučija” ostavljenog da leži na sofi. „To nije tvoje, Džin, zar ne?” „Ne, to je Libino”, kaže mama i okreće se ka meni. „Izgleda skupo?' To je očito bilo pitanje. „Da. Vrlo je skupo. Ed mi je kupio.” „Nije valjda jedna od onih 'puči' lašnica?” pila Dijana, a zatim prilazi i - nećete mi verovali - otvara moju tašnu da bi videla markicu...':Ah!' smeje se. „Htela sam da kažem 'guči'.” „Ed li je kupio 'guči' tašnu?” Majka je sada stvarno impresionirana. Klimam glavom. „Ona Tara, kako se zove, kupila je sebi istu takvu.” „Tara?” Dijana stade da napreže svoj mozak pokušavajući da se seti neke komšinice po imenu Tara. ili bridž, kluba koji se tako zove. „Znaš, Dijana, ona devojka čija je fotografija izašla u svim novinama. Tara Tompson- Parker.” „Ona se zove Tara Palmer-Tomkinson”, ispravljam je kroz stisnute zube. „To je ta”, dovikuje Elejn, ozareno stojeći kraj trpezarijskog stola. „Pobogu, Džin, kakvo divno posluženje. Baš si se potrudila.” „Nije to ništa”, kaže mama s ponosom. „Nikakav problem.” „Ah, pogledaj samo tu tortu.” Elejn podiže foliju i viri unutra. „Sama si je napravila?” „Naravno. Ja nikad ne bih poslužila tortu iz poslastičarnice”, kaže mama. „Znaš i sama koliko volim da pravim kolače.” Isuse. Da je samo Oli ovde. Biti sama s majkom je već dovoljno loše, ali biti u društvu njenih praznoglavih, cvrkutavih prijatelja je noćna mora. „Sada ćeš morati da počneš da kuvaš za svog verenika”, kaže Elejn i osmehuje se, a moja mama se samo veselo smejala. „Zašto?” pita Elejn i pogleda je. „Moraće da se navikne da dočekuje i zabavlja sve njegove prijatelje.” „Libi, nažalost, nije nasledila moje kulinarske sposobnosti”, kaže majka, a zatim nastavlja da prepričava šta se ono veče dogodilo s hranom, i to sve u detalje, dok Elejn i Dijana cokću i gledaju me u neverici. Došlo mi je da ih ubijem. Sve njih. A što se mame tiče. volela bih da smrt bude izrazito bolna. „Čula sam da se u okolini organizuju razni kulinarski seminari”, kaže Dijana, s licem nevinašceta, pošto su svi prestali da mi se smeju. „Možda možeš da se upišeš u školu 'Pru Lit', kažu da im je program jako dobar.” Ah, zaveži već jednom. Svi vi, zavežite. „Možda”, čujem sebe kako kažem. „Kakva šteta što Ed nije ovde”. kaže Elejn posle neugodne tišine koja je usledila. „Tako smo želeli da ga upoznamo.” „Znam”, kažem, a onda, ne znam ni sama šta me je spopalo, odgovaram izrazilo sarkastično: „Sigurna sam da biste mu se jako dopali.” Majka me užasnuto pogleda. „Libi!” „Žao mi je.” I stvarno jeste, zaista nisam htela to da kažem. „Mora da si pod velikim pritiskom, jer se udaješ za nekog kao što je Ed.” „Mama”, kažem kroz stisnute zube. „Mogu li da se poslužim telefonom?” „Samo izvoli”, uzdiše. „Ponesi ga gore.” Mislim da je čak i njoj drago što ću ih na izvesno vreme osloboditi svog prisustva. „Žil. Ja sam u paklu. U pravom sam paklu.” „Gde si?”


151

„Kod mojih prokletih roditelja sa njihovim prokletim prijateljima koji su me napali što ne znam da kuvam.” „Zar ne možeš da odeš?” Uzdahujem. „Moram da ostanem još jedno sat vremena. Slušaj, šta misliš o tome da napravim žurku za veridbu?” „Hmm, možda je bolje večera.” „Šta, umesto žurke?” „Pa žurku uvek možeš da napraviš kasnije, ali budući da Ed nema tako mnogo prijatelja možda je bolje da prvo pozoveš nekoliko najboljih prijatelja na večeru i upoznaš ga sa njima. U suprotnom ćeš morati sa svakim da se viđaš posebno, a ovako ga možeš u isti mah upoznati sa svima.” „Da. Odlična ideja. Dakle, prvo večera za upoznavanje, a onda žurka.” „Baš tako. Biće glupo da praviš žurku. a da ga još niko nije upoznao.” „Kada to da uradim?” „Što pre to bolje.” „Da pozovem sve i pitam ih kad su slobodni?” „Da. Možemo to da obavimo sledeće nedelje. ako želiš. Bilo koje veče osim utorka.” „Sreda?” „Važi. Koga ćeš sve pozvati?” „Sali i Pola. Olija i Kerolin.” „Znači, još uvek su zajedno.” „Aha.” „Baš lepo. Stvarno mi se dopala. Koga još?” „Šta misliš, koliko ljudi da pozovem? Sve ili samo najbliži krug?”' „Samo najbliži krug. Sta je sa Nikom?” Da li je to dobra ideja? „Misliš da će doći?” „Hoće. Sama si mi rekla da ste ostali prijatelji.” „Ali morao bi da se pojavi u ženskom društvu. Trebalo bi da mu nađem nekoga. Znam! Džo iz moje firme! Njih dvoje bi se slagali.” Zapravo, nisam sigurna da bi, ali pitaću je. Poput mene, ni Džo se nikad ne bi toliko ponizila da se zabavlja s nekim ko nema ni prebijene pare. „Dobro. Onda možeš da pozoveš one Edove prijatelje”, kaže Žil. „Kako se beše zovu?” „Čarli i Sara. Hmm. Ne znam. Možda ne. Oni su stvarno divni, ali su dosta stariji od nas, ne znam da li bi se uklopili.” „Dobro. Imaćemo jednu večeru za tvoje prijatelje i drugu za Edove.” Žil zatim zastade i uzdahnu. „Šta je bilo. Žil?” „Ah. ne znam”, kaže. „Stvar je u tome... pa dobro, biće nekako čudno da ovo proslavljamo bez Džejmija. Znaš, da se bez njega pojavim među svim lim ljudima koje oboje poznajemo.” „Zašto ga ne pozoveš?” pitam oprezno. „Ne dolazi u obzir”, odgovara odlučno. „Neću dozvolili da se tek lako pojavi i pred svima se pretvara kako je sve u redu.” „Sigurna si?” „Nisam”, pokuša da se nasmeje. „Ali ga ipak neću pozvali.” „Libi!” Mama stoji na dnu stepenica i doziva me. „Sranje, moram da idem. Aždaja je počela da bljuje vatru.” „Javi se kasnije.” „Važi.” „Pa, kada ćeš napraviti prijem povodom veridbe?” Elejn na bradi ima fleku od majoneza, a ja uživam u tome što to niko nije primetio ili, možda jesu, ali nisu mislili da je potrebno da joj skrenu pažnju na to. „Još nismo razgovarali o tome, a uzgred budi rečeno, ostalo vam je pola sendviča na bradi.” Ona samo razrogači oči i užurbano obriše bradu salvetom. „Izvinite”, kažem veselo, „ali uvek sam smatrala da ljudima treba skrenuti pažnju na takve stvari.” „Da. Hmm. Hvala.” „Pa, kakvu si žurku planirala?” pita Dijana iz sveg glasa, pokušavajući da nadjača zvuk fudbalske utakmice koju je Fil odlučio da pusti na televiziji, tako da su se Fil, Ken i moj tata skupili pred televizorom, dok su „devojke” - kako nas je Fil nazvao - ostale na drugoj strani sobe. „Ne znam, ali verovatno ćemo je organizovali u kući.” „Hanover Teras”, dodaje mama samozadovoljno. „Znam, draga”, kaže Dijana. „Već si mi rekla.”


152

„Jednostavno ne mogu da verujem da će moja ćerka živeti u tako luksuznom kraju”, kaže ona, a suze joj naviru na oči. „To nije kuća, to je palata.” „Nadam se da ima obezbeđenje”, ubacuje se Elejn, koja se verovatno oseća zapostavljenom. „Lopovi stalno provaljuju u takve kuće.” „Ne bi imali šta da odnesu”, šali se mama. „Kuća je praktično prazna.” „Ti ćeš je, dakle, preurediti?” pila Elejn, a ja klimam glavom. „Baš uzbudljivo. Pre neki dan sam videla divan nameštaj u radnji 'Džon Luis'.” „Libi ništa neće kupovati u takvim radnjama”, rekla je majka i ja sam je ponovo zapanjeno pogledala. „Ako baš hoćete da znate, ona će obavljati svu kupovinu u 'Harodsu'.” Dijana i Elejn su impresionirane. „Pravo da ti kažem, mislim da je Harods prilično zastareo”, odgovaram. „Ja nameravam da kupujem u 'Konran šopu'.” „Konran šop?” uzviknu Dijana i Elejn uglas. „Nećeš valjda da kupuješ te ultramoderne stvari u Konran šopu?” opominje me mama. „Njihov nameštaj možda izgleda lepo, ali veruj mi, on je neudoban.” „A kada si ti poslednji put bila u Konran šopu?” „Pre dva dana”, dovikuje tata. „Odlučila je da nauči nešto o tome kako živi druga polovina čovečanstva.” Elejn i Dijana se tiho nasmeju, a mama pokušava da se osmehne istovremeno streljajući tatu pogledom. „Bili smo u prolazu”, kaže, „pa smo odlučili da svratimo i vidimo oko čega se diže tolika prašina.” „Bili ste u prolazu?” Pitam sa zlobnim osmehom na usnama. „Da li je to bilo pre ili posle ručka kod Dafne?” Mama mi upućuje pogled pun prekora. „Moram ponovo da telefoniram.” Ustajem i polazim ka stepenicama i, tek što je moja majka zaustila da kaže nešto protiv loga, dodajem: „Moram da se javim Edu. Imaš li nešto protiv?” „Ah, u redu”, kaže s usiljenim osmehom. „Naravno. Puno ga pozdravi.” „Aha.” Odlazim uz stepenice u njihovu sobu i sedam na njihov krevet da telefoniram. „Zdravo, ljubavi moja jedina!” uzviknu Ed. „Nedostaješ mi .” „Šta radiš?” „Radim, ali pri kraju sam. Hoceš li doći kasnije?” „Uskoro krećem odavde, pa ću doći.” „Kako su ti roditelji?” „Prava noćna mora, po običaju.” „Libi! Nemoj tako da govoriš o njima. Oni su li roditelji.” „Izvini”, kažem mrzovoljno. „Stvar je u tome što su njihovi prijatelji ovde, a to je malo previše za mene. Šta ćemo raditi večeras?“ Nadam se da ćemo izaći na neko mondensko mesto jer ne bih volela da sam za džabe oblačila ovu firmiranu garderobu. „Nedelja veče je uvek problem. Mislio sam da možda odemo u bioskop. A možemo i da uzmemo film iz video kluba i gledamo ga kod kuće.” „Ah. Mislila sam da ćemo izaći negde na večeru.” „Ne u nedelju veče, bar ja tako mislim. Nadam se da ti ne smeta. Ili hoćeš da izađemo? Uvek mogu da rezervišem sto negde.” „U redu je”, kažem. „Nemam ništa protiv da ostanemo u kući.” „Pobrinuću se da sve bude magnifique”, uzvikne. „Šta bi volela za večeru? Otići ću u kupovinu pre nego što dođeš.” „Svejedno mi je, Ed. Bilo šta. Nisam mnogo gladna posle ove užine koju je spremila mama.” „Dimljeni losos? Kajganu? Špagete?”


153

„Bilo šta, Ed. Stvarno. Svejedno mi je.” „Dobro, draga. Jedva čekam da te vidim. Samo da znaš da te mnogo, mnogo volim.” „Znam”, uzdahujem. „I ja tebe volim.” Vraćam se u dnevnu sobu i svi se odjednom okreću ka meni i gledaju me. „Pa?” pita majka. „Šta pa?” „Pa, šta ti je rekao?” „Ah. Rekao je da mu je žao što nije mogao da dođe, posebno mu je žao što je propustio prolećne rolnice i jedva čeka da vas uskoro ponovo vidi.” Mama se sa osmehom i uzdišući okreće ka Dijani i Elejn. „Ne mogu vam opisali kako je divan osećaj imati tako šarmantnog zeta.” „On još nije tvoj zet”, sikćem. „Kad smo već kod toga”, kaže majka koristeći priliku. „kada nameravale da odredite datum?” „Nismo još razgovarali o tome, ali ne brini, tebi ću prvoj javiti čim to uradimo.” „Uvek sam mislila da su svadbe najlepše u leto”. kaže Elejn. „Imaću to u vidu. Žao mi je, ali sada moram da idem. Ed me čeka.” Prolazim kroz sobu i mehanički ljubim sve goste u obraz, a zatim me mama ispraća do vrata. „Mogla si da budeš malo pristojnija prema našim gostima”, sikće dok stojimo na pragu. ,,A ti nisi morala sve njih da pozivaš kako bi im pokazala momka svoje ćerke.” „Ne momka. Verenika”, odgovara. ,,A pored toga, nisam ih pozvala da bih njega pokazivala. Slučajno je bio moj red da ih ugostim i potpuno sam smela s uma da i ti i Ed treba da dođete.” „Da, i zato su bili toliko razočarani što se Ed nije pojavio.” Mama prekrsti ruke i pogleda me. „Zaista, Libi. Druge devojke bi bile van sebe od radosti kada bi bile verene za Eda Mekmahona, a ti si stalno mrzovoljna. Ne mogu da shvatim u čemu je tvoj problem. Čovek bi pomislio da ti uopšte nije stalo da se tako dobro udaš.” „Šta ti je to na nogama?” Nekako sam se izmigoljila iz Edovog stiska od koga sam počela da se gušim, te sam pogledala dole i ugledala par ofucanih štofanih papuča, istih onakvih kakve je nekada nosio moj deda. „Papuče”, odgovara zbunjeno „To su moje omiljene papuče. Zašto, ne sviđaju li se?” „Ed! Tako nešto nose samo starci. Odvratne su!” Lice mu ponovo poprimi onaj dobro poznati izraz tužnog šteneta koji, zaista, već počinje da me dovodi do ludila. „Ed, ponekad mi se čini da si šezdesetogodišnjak zarobljen u telu mlađeg čoveka.” „Kako to misliš?” „Ponekad izgledaš kao pravi matorac.” Sranje, malo sam preterala, „Izvini”, kažem, pa ga grlim i poljubim, a to mu, hvala bogu, skida onaj užasni izraz s lica. „Radi se o tome da ti nisi star, a ponekad se ponašaš kao neki čikica.” „Baciću ih”, kaže. pa skida te užasne papuče i odnosi ih do korpe za smeće. „Evo!” Zatvara poklopac za njima. „Nema ih više. Jesi li sad srećna?” „Da”, frknem, ali ne radi se samo o papučama. Zaista počinjem da se brinem da Ed živi u nekom drugom svetu. Da nema pojma o čemu ja govorim i da ja možda ulažem suviše napora kako bih se navikla na nekog ko je toliko uštogljen i staromodan. Slušajte me samo šta pričam. „Nisam baš najbolje raspoložena. Izvini, dragi. Mislim da su me roditelji danas dotukli.” „Ne volim da vidim Libi mrzovoljnu”, kaže, a zatim seda kraj mene na sofu i pući usne očekujući poljubac. „Volim Libi kad je vesela.” „Pokušaću da budem vesela”, kažem i osmehnem se. „To je već bolje”, kaže i ponovo me poljubi, a zatim počinje da me ljubi u vrat i miluje mi kosu, i ja već znam šta to znači. Potez broj dva je da me uhvati za grudi. „Mmm”, mumla mi u kosu. „Libi miriše seksi.”


154

Potez broj tri je ruka pod majicu, pa ruka pod brushalter i otkopčavanje brushaltera (jako nespretno i uz mnogo suvišnih pokreta, samo da znate). „Hoćemo li u krevet?” pita Ed dok mi skida majicu. „Zašto? Šta nije u redu sa sofom?” „Pobogu, ne!” On je užasnut. „Ako ćemo da se igramo hopa-cupa, to moramo da učinimo u krevetu.” „Pa da. Hopa-cupa. U krevetu. Nema problema.” Uzimam majicu, penjem se uz stepenice i pitam se kako mogu da probudim u sebi želju za seksom kada mi neko pomene reči „hopa-cupa”. Pitam se da li će se seksualni život ikad poboljšati sa čovekom koji za seks kaže „hopa-cupa”. Ne mogu vam opisati koliko mi je odvratan taj izraz. Na jedan tren zaista sam pomislila na Nika. Pa. dobro. Taj tren je trajao nekoliko sekundi. Razmišljam o tome kako je on seksi, kako je bilo divno tucati se s njim, kako je to bilo ono pravo, kako me je jezivo uzbuđivalo to što smo se tucali po čitavom njegovom stanu, isto kao i po mom. Jesam li vam pomenula da smo to jednom uradili u kolima? To je već bilo pomalo neprijatno. Bilo je to na Kings Krosu. Jedne subote uveče smo zastali da kupimo večernje novine i oboje smo se iznenada napalili kad smo se vratili u kola. Sat kasnije čuli smo kucanje na zamagljen prozor i ja sam ga sva zadihana otvorila i ugledala sam policajca kako stoji kraj kola. „Da li je sve u redu, gospođo?” upitao je sa zlobnim osmehom. „O, da. Sve je u najboljem redu.” „Samo sam hteo da vas upozorim da ovde stojite već više od sat, a ovo nije veoma bezbedno mesto. Mnogo čudnih ljudi se muva unaokolo.” „Ah. Uf, Izvinite.” „Samo ste hteli da poljubite momka za rastanak, zar ne?” Zlobni osmeh mu se sve više širi preko lica. Tog prokletog lica. Ali, ne. Došta o Niku. Gde sam stala? A, da. Igram se „hopa-cupa” sa Edom. U krevetu. Bilo je sasvim u redu. Ne odlično. Ne čak ni dobro. Samo u redu. Za vašu informaciju, doživela sam orgazam, ali ako vas neko trlja dovoljno dugo na pravom mestu, to nekako dode samo od sebe, zar ne? Odlučujem da ovog puta unesem neke izmene. Mislim da bi bilo dobro da sam, za promenu, ja na vrhu, i dok se penjem na njega i pomažem mu da ude u mene, Ed izgleda potpuno zatečeno. „Šta to radiš?” pita glasno. „Samo pokušavam nešto novo”, odgovaram šapatom. „Jesi li sigurna u to?” „Ed, ućuti. Upropastićeš atmosferu.” „Izvini”, ponovo kaže glasno i ja ga strogo pogledam. Njišcm se na njemu pun minut, a posle toga on počinje da odmahuje glavom i skida me sa sebe. „Izvini, draga”, kaže. „Nisam siguran da mi se to sviđa”, a zatim se ponovo vraća u svoju uobičajenu misionarsku pozu i počinje snažno da udara, dok ja gledam u plafon i zamišljam svoju venčanicu. „To je bilo izuzetno”, kaže pošto je završio. „Mmm. Dobro”, mumlam i nastavljam da zamišljam sebe kako prilazim oltaru. „Libi? Da li je, -uf, i tebi bilo dobro?” „Jeste, Ed. Bilo je sjajno”, lažem i ljubim ga u usta, a on mi se zahvalno osmehuje. Ed ustaje i odlazi u kupatilo, a kada se vratio, ja mu saopštavam plan za večeru upoznavanja povodom veridbe. Kažem da je ideja moja, jer ne znam kako bi reagovao kada bih mu rekla da je to uistinu bio Žilin predlog. „Odlična ideja”, kaže. „Ja ih sve pozivam na večeru.” „Ne budi smešan”, kažem. „Svako može da plati za sebe.” On me pogleda užasnuto. „Libi, ne možeš pozvati ljude na večeru, a zatim očekivati da oni sami plate. To je nepristojno.”


155

„Siguran si?” „U suprotnom ne bih pristao.” ,.U redu”, sležem ramenima. „Ako tebi ne smeta.” Kažem mu koga sve nameravam da pozovem i on se bez pogovora slaže. Ne pita čak ni ko je Nik.


156

26

Premda mi je mrsko da priznam da i moja majka ponekad može da bude u pravu, tačno je to što je rekla da sam ja stalno mrzovoljna. Ali problem je u tome da sam ja stvarno loše raspoložena ne samo kad odem u posetu roditeljima, već i kada sam sa Edom. Ne razumem zašto je iznenada počeo toliko da me nervira, a već je razvio neke navike koje me sve više zabrinjavaju. Ed me neprekidno guši izlivima nežnosti, pažnje i ljubavi, od čega počinjem da dobijam napade teskobe. Ponekad se stvarno naljutim na njega, posle čega on napravi onaj svoj tužni izraz lica i ostavi me na miru na izvesno vreme, a onda ja osetim užasnu grizu savesti što sam ga povredila i izvinim se, i onda on ponovo počinje da me guši. Čovek bi pomislio, posebno imajući u vidu da sam ja jedna od najsamosvesnijih osoba koje poznajem, da već postoji knjiga napisana o ovom sindromu, ali već sam prelistala sve postojeće knjige na tu temu i ništa nisam našla. A to možda uopšte i nije problem. Možda negde duboko u sebi osećam da ne zaslužujem da budem srećna, pa sada kada sam srela zaista dobrog čoveka koji je divan prema meni, ja to nesvesno sabotiram, jer ne verujem da sam zaslužila da neko bude divan prema meni. A možda mi on jednostavno ide na živce. Ali ne želim da razmišljam o toj mogućnosti, jer je to suviše jednostavno objašnjenje. Suviše je jednostavno reći da me Ed nervira prosto zato što je on takva osoba, osoba koja nervira. Ako bih to priznala, onda ne bih mogla da se udam za njega, a meni je toliko stalo da ovo uspe. Pretpostavljam da se niko ranije nije tako ophodio prema meni. niko me nije obožavao kao Ed, i nije bio spreman na sve samo da me usreći i pretpostavljam da jednostavno ne znam kako da se naviknem na to. Ponekad imam utisak da stavljam Eda na nekakav test. Sto mi više ljubavi i pažnje poklanja to me više nervira i to se više udaljavam od njega. Ponekad imam utisak da samo proveravam koliko daleko mogu da ga odgurnem od sebe, jer kad me on, posle svega, ipak ostavi, a to će i uraditi ako nastavim da se ovako ponašam, onda mogu da ustanem i da kažem: „Vidite? Lepo sam vam rekla.” Jer svi drugi su me na kraju ostavljali i možda deo mene to očekuje, pa na nekakav bolestan način ja pokušavam da namestim situaciju da se baš to i dogodi. Znam da zvuči komplikovano, ali meni je to potpuno jasno. Ispričala sam to Žil pre neko veče i ona je samo klimala glavom, ali ništa nije rekla, pa sam nastavila da objašnjavam zašto sam ubedena da je to objašnjenje mog slučaja. „Jesi li apsolutno sigurna da treba da budeš verena za tog čoveka?” bilo je sve što je rekla. „Apsolutno”, rekla sam i pokušala da objasnim da je jedini izlaz iz ove situacije, kako je ja vidim, da radim na tome, da radim na tome zajedno s njim. Ne bi imalo smisla da raskidam veridbu, da ponovo budem sama i tek onda da počnem da razmišljam o svemu. Moram da budem u tome, da prolazim kroz to sada i ovde, ako ikada želim da naučim šta stvarno znači voleti nekog. Ali ne verujem da je moj problem to da tek treba da naučim kako nekog da volim. Oduvek je u meni postojala tona ljubavi koju sam bila spremna da pružim. Pre nego što sam upoznala Eda uvek sam ja bila ta koja je gušila druge izlivima nežnosti. Ja sam bila ta koja bi učinila sve kako bi muškarac pomislio da ne može da živi bez mene. I uvek sam ja bila ta koja bi ih udaljila od sebe. Nešto kao ona stara dobra izreka Gruča Marksa - nikada ne bih pristao da budem član kluba u koji primaju ovakve kao što sam ja. Možda je moj glavni problem to što tek treba da naučim da primam ljubav. Svi muškarci sa kojima sam bila pre Eda ponašali su se odvratno prema meni. a što su oni bili gori to sam ja više želela da ih promenim i to sam ih više obasipala ljubavlju, nežnošću i pažnjom. Isto ono što Ed sada radi. O, bože. Osećam da upravo otkrivam nešto užasno važno u svom životu. Upravo to se dešava. Uloge su zamenjene, a ja se ponašam prema Edu tačno onako kako su se drugi ponašali prema meni. Sećam se kako se Džon sve više i više udaljavao od mene. Sećam se kako se jedne večeri


157

okrenuo ka meni i rekao: „Izvini, nadam se da ti ne smeta ako noćas ne ostanem ovde. voleo dih da malo budem sam.” Sećam se da sam počela da ga obasipam poljupcima kada je on prestao da pokazuje nežnost prema meni. Hvala bogu da sam to napokon shvatila. Pre nego što poslane suviše kasno. Jer ja ću se izborili sa ovim i staću pred taj oltar makar to bilo poslednje što sam u životu uradila. „Hajde, seko, reci mi sve o njemu.” „Oli, upoznaćeš ga za jedno šest sati. Videćeš i sam.” „U maminim očima on je prava zvezda, ali nisam siguran da li je to dobar ili loš znak.” „Pričaj mi o tome. Da li ti je tata nešto rekao?” Da li ja to umišljam ili Oli zaista nešto krije od mene? „Ma, jok”, kaže. „Znaš ti njega. Prilično je škrt na recima.” Ja se smejem. „Čekaj samo da upoznaju Kerolin”, kažem. „Onda će ti biti jasno kroz kakve muke ja prolazim.” „Znam”, uzdahne. „Moraću jednom da to skinem s vrata. Rekao sam im za nju i mama me sada ne ostavlja na miru.” „Ha, ha! Odlično. Sranje, neko me traži. Slušaj, moram da idem, ali dođi na vreme, hoćeš li?” „Aha. Vidimo se večeras.” „Dobro, ljubavi, ćao”, spuštam slušalicu i okrećem se ka Džo koja me zabrinuto posmatra. „Džo? Šta nije u redu?” „Sad ćeš me ubiti”, kaže. „Stvarno mi je žao.” „Nemoj mi reći da ne možeš da dođeš?” „Stvarno mi je žao”, ponavlja utučeno. „Moja prijateljica Žil me je podsetila da sam obećala da ću doći na njen rođendan, potpuno sam zaboravila, a ona je poludela kada sam pokušala da joj kažem da ne mogu, tako mi je žao.” „U redu je. ne brini”, uzdahnem. Užasno sam besna, ali ne toliko da bih vikala na nju, jer bih ja najverovatnije učinila istu stvar. Kao i sve slobodne žene. Slobodne žene prave planove, a kada iskrsne nešto bolje, na primer, nekakva žurka na kojoj postoji mogućnost da sretnu čoveka svog života, one će otkazati sve prvobitne planove ne razmišljajući uopšte da li će time nekog povrediti. Dobro, ja nisam povređena, ali sada ćemo imati neparan broj ljudi, i koga, do đavola, da stavim sa Nikom? Na sreću zvoni telefon, pa Džo koristi priliku da se išunja natrag do prijavnice, a ja se javljam sva utučena. „Draga! To sam ja.” Taj „ja” bi mogao biti bilo ko, ali u ovom slučaju znam, istog momenta da je to Amanda Bejker, i najednom mi sinu ideja. „Amanda! Baš sam htela da ti se javim. Izvini, znam da je ovo nekako neplanirano, ali, hmm”, moram da smislim neku malu pristojnu laž ovde, „Ed i ja smo odlučili da pozovemo nekoliko prijatelja na večeru večeras i znam da si sigurno u velikoj gužvi, ali zaista bih volela da dođeš. Ne mogu da verujem da si se javila, bukvalno sam ovog momenta krenula ka telefonu da li se javim.” „Baš divno!” uzviknu, a ja čekam gušeći se od nestrpljenja. „Večeras baš nemam nikakve planove. Htela sam da uđem u kadu, stavim masku na lice i slično, ali volela bih da izađem na večeru sa Edom Mekmahonom. I tobom.” „Odlično!” uzviknem, trudeći se da zvučim iskreno ushićeno. „To je odlično.” „Samo mi reci”, prekida me, „hoće li na večeri biti samo parovi? Znaš da je to za mene pravi pakao.” Smejem se. „Tako nekako. Ali imamo i jednog muškarca koji dolazi sam, iako sumnjam da je on tvoj tip.” „To je u redu, samo da nisam jedina slobodna osoba za stolom.” „Ne, ne brini.” Objasnim joj gde da dođe i u koliko sati. a zatim odahnem u olakšanju, jer nikada više neću biti slobodna žena.


158

Sećam se kako sam nekada odbijala pozive na večeru zato što sam znala da ću biti jedina slobodna osoba za stolom i sećam se svih onih večera na koje sam dolazila samo da bih saznala da su me stavili da sedim uz nekog odvratnog muškarca; kako sam se osećala manje vrednom zbog svih tih parova koji su izgledali tako prisni i kako sam se zavetovala da nikada više neću odlaziti na takve večere sve dok ne nađem sebi partnera. A sada ga imam i više ne moram da postavljam takva pitanja, iako su mi svi prijatelji rekli da govorim gluposti i da nemam razloga da se osećam manje vrednom u njihovom društvu samo zato što nemam partnera. Pa iako sam tada poverovala da su u pravu, posle razgovora sa Amandom postaje mi jasno, iako znam da nije lepo što mi je baš tako nešto postalo jasno, ali postaje mi jasno da se osećam pomalo superiorno u odnosu na nju. Ja imam partnera. Verenika. Sada sam, zvanično, odrasla žena. Žil kaže da se odrasle osobe poznaju po tri stvari: svi u kući imaju sekreter, uvek imaju džin, votku i viski, i svakog jutra raspremaju krevet. Ali ja se ne slažem s njom. Mislim da je čovek zvanično odrastao onda kada pronađe svoju drugu polovinu. Kada ne mora da živi u strahu od drugih parova. Kada ne mora više da oseća da nije dovoljno dobar. Ed i ja smo namerno stigli ranije, pre svih, i poručili smo šampanjac čim smo seli za sto. On me ljubi i govori mi kako sam lepa. Tek što je stigao šampanjac, stiže i Žil. a ubrzo za njom Oli i Kerolin. Ed ljubi Žil i rukuje se sa ostalima, i kaže Oliju kako mu je neobično drago što ga je napokon upoznao budući da je mnogo toga već čuo o njemu. „Svi smo oduševljeni što će se Libi napokon skrasiti”, kaže Oli i namigne mi. „Samo smo malo iznenađeni što se sve desilo tako brzo.” „Ha. ha”. Ed se smeje. „I sam sam iznenađen, ali kad je nešto pravo, onda je pravo.” Baš tako. „Gde je Džejmi?” pila Oli i radoznalo pogleda u Žil. „Ponovo ima neki važan slučaj?” Žil uspeva da slegne ramenima na način koji izgleda uverljivo svima sem meni, ali to je zato što sam ja jedina koja zna istinu. „Znaš kako je”, kaže ona s tužnim osmehom. „Prokleti advokati.” „Baš si mogla da ga pozoveš”, šapnem joj na uvo pošto sam joj se primakla bliže. „Znam”, kaže. „Javio se danas i zamalo da ga pozovem da dođe, ali još nije dovoljno patio. Ne još.” „Šta si mu rekla?” „Rekla sam mu da si nas pozvala na večeru povodom veridbe, i mislim da je očekivao da ću ga pozvati, ali onda sam promenila temu.” „Kako se osećaš?” „Užasno sam usamljena.” Stavljam ruku preko njenog ramena i snažno je stegnem. U tom trenutku odjeknu: „Libi!” i u restoran, sva ushićena, ulazi Sal. „Tako sam uzbuđena zbog tebe!” kaže, a zatim me snažno grli i ljubi. „Pol i Nik su ostali da parkiraju kola. Biće ovde svakog momenta.” Sal baca pogled na ostale, koji sada stoje oko stola i razgovaraju, a zatim zastaje kad ugleda Eda. „Je li to on?” „Jeste. Zašto? Izgledaš iznenađeno.” Ona odmahuje glavom. „Izvini. Bože, baš mi je žao, Libi. Samo što on ne izgleda baš kao neko za koga bih ja pomislila da može da ti se dopadne.” „Hoćeš da kažeš da ne izgleda dobro?” Naginje se ka meni i šapuće: „Mislila sam da mrziš brkove.” „Mrzim ih”, odgovaram šapatom. „Još radim na tome.” „Mora da misliš da sam užasno nepristojna. On izgleda sjajno. Problem je u tome što je jedini muškarac s kojim sam te ikada videla”. zastaje i proverava da li neko može da nas čuje, a zatim kaže bezglasno, otvarajući usta: „Nik.” „Pa?” „Pa. pretpostavila sam da je on tvoj tip muškarca.”


159

„Sal. ja nemam svoj tip. Nikada ga nisam imala. A Ed je divan. Videćeš.” „Naravno da jeste!” kaže i stegne mi ruku. „Zaprosio te je i to već znači da je divan.” „Ed!” dozivam ga. „Dođi da upoznaš Sal.” Ed nam prilazi s osmehom i pruža ruku, a onda izgleda potpuno zatečeno kad mu je Sal prišla i zagrlila ga. „Baš mi je drago da smo se upoznali”, kaže. „Čuli smo sve o tebi, ali tebi mora da je već muka da ti ljudi to govore, zar ne?” Ed se smeje. „Ne, uopšte ne. Otkada ti poznaješ Libi?” Dok Sal objašnjava, vidim Pola kako ulazi u restoran, a za njim ide Nik i srce za trenutak prestaje da mi kuca. Na sebi ima jednostavne drap pantalone, patike i ofucanu staru jaknu, ali izgleda lako poznato, tako prijatno da mi dođe da zaplačem. „Libi. Izgledaš odlično”, kaže i ljubi me lagano u oba obraza. „Čestitam.” „Nik, tako mi je drago što si došao”, kažem i zaista lako mislim. „Malo sam se brinula, znaš već zašto.” „Ne budi smešna. Prijatelji smo, zar ne? Ne bih ovo propustio ni za šta na svetu. Umirem od želje da upoznam ozloglašenog Eda”, Nik se okrenu i ugleda Eda kako razgovara sa Sali. „To nije on, zar ne? Molim te, reci mi da to nije on.” „Nik! Kako to misliš? Zašto ne?” „Dovoljno je stariji od tebe da može da ti bude deda.” „Gluposti”, smejem se, jer sam se iznenada setila Nikovog smisla za humor. „Samo je deset godina stariji.” „Simpatični brci”, kaže Nik. „Hmm, oduvek sam želeo da imam takve.” „Ah. zaveži”, udarim ga. „Nadam se da ih neće imati još dugo.” „Da sam ja na tvom mestu, sačekao bih da zaspi, a onda bih ih obrijao. Što bezbolnije, to bolje.” „Možda ću baš to i da uradim”, smejem se. „Dođi da ga upoznaš.” „Hej, postoji li razlog što si ostavila jedno prazno mesto do mene?” Nik se naginje ka meni preko stola. „Misliš li da imam baš toliki problem sa higijenom?” Smejem se. „Ne. Dolazi Amanda Bejker. Kasni, stići će svakog momenta.” „Amanda Bejker?” Nik razrogači oči. „Ovde? Večeras. Sedeće pored mene? Super!” „Mogla sam da pretpostavim da već znaš ko je ona”, smejem se. „Ti si jedina osoba koju poznajem koja gleda televiziju preko dana.” „Kada je u pitanju Amanda Bejker”, kaže ozareno, „odmah počinju da ini cure bale. Da li ste to pokušali da nam namestite sudar?” „Ne”, odbrusim i iznenada osećam mučninu, jer šta ako se oni dopadnu jedno drugom? Šta ako Amanda odluči da je Nik baš njen tip? Mislim da to ne bih mogla da podneseni, da vidim Nika i Amandu zajedno. Sranje. Šta sam to uradila? „Mi o vuku...” šapnu Nik i ja ugledah Amandu kako prilazi stolu. „Libi!” ljubi me, zatim ljubi Eda, a onda seda za sto kraj Nika. „Izvinite što kasnim”, kaže. „Morala sam da završim još jedan prokleti intervju.” Zatim sedi i čeka da neko prokomentariše činjenicu da je ona slavna, ali niko to ne čini, pa neprijatnu tišinu prekida Nik. „Stalno te gledam na televiziji”, kaže. „Nisam znao da ste ti i Libi prijateljice.” „Jesmo. Da li ti se sviđa emisija?” Lice joj se ozarilo, srećna je što je dobila priliku da govori o sebi. Žil koluta očima, a ja suzdržavam smeh, ali pažljivo posmatram Amandu i. premda je očito ushićena što je srela obožavaoca, mogu da čujem zrnce koketerije u njenom glasu, čak i zainteresovanost. Dižem pogled i vidim da me Žil posmatra kako posmatram Amandu. zatim me Žil strogo pogleda, a ja sležem ramenima i okrećem se ka Edu čija ruka počiva na mom kolenu. „Da li se dobro provodiš?”' pita i naginje glavu ka meni iščekujući poljubac. Ljubim ga i klimam glavom. „A ti?” On se osmehne. „Naravno”, zatim se okreće prema gostima. „Ko želi još šampanjca?”


160

„Ja, molim te”, kaže Sal i pruža čašu. „Nikad ne odbijani šampanjac.” Ed joj puni čašu, pa kaže: „Poznaješ li Amandu?” „Nismo se još upoznale”, odgovara Sal, a Amanda diže pogled na pomen svog imena. „Zdravo. Ja sam Sali Kros.” „Drago mi je”, kaže Amanda odsutno. „Sali Kros. To ime mi je poznato. Da li smo se već ranije upoznale'.'“ „Ne, mislim da nismo”, odgovara Sal. „Čime se baviš? Radiš li za televiziju?” Sal joj objašnjava čime se bavi, a Amandin ton iznenada postane topliji. Novinar! Još jedna mogućnost da dobije udarni intervju. One počinju da razgovaraju o poslu, a posle nekoliko minuta Amanda zastaje usred rečenice i tapše Nika po ramenu: „Izvini, ali možemo li da zamenimo mesta, lako je nepristojno što razgovaramo preko tebe.” Nik sleže ramenima i ustaje, a Amanda se provlači pored njega, seda na njegovo upražnjeno mesto i nastavlja da govori o svojoj televizijskoj karijeri. „Kako napreduje knjiga?” Oli dovikuje Niku. Nik zagonetno dodiruje nos prstom. „Mnogo toga se dešava, ali ne smem da govorim o tome.” „Ne još”, dodaje. Oli se smeje. „To sigurno znači da ćemo uskoro moći da je čitamo.” „Vreme će pokazali”, nastavlja Nik zagonetno. „Ti si pisac?” Po prvi put večeras Ed pokazuje interesovanje za Nika. „Nadam se da ću to biti”, kaže Nik s osmehom. „Znači, još ništa nisi objavio?” „Ne još. Ali prognoze za sada nisu loše.” „Kakvu si knjigu napisao?” „Ah, običan triler, sa ubistvima i jurnjavom, klasika.” „Pa, ako još ništa nisi objavio to sigurno znači da imaš neki drugi posao?” „Ne. Jedini posao koji imam je da se ponekad prošetam do biroa za rad i nazad.” „Oh,ha-ha. Baš smešno”, Ed se smeje, a Nik ga gleda mrtav ozbiljan. „Drago mi je što misliš da je to smešno. Nažalost, ja se nisam šalio.” „O, bože!” Ed naglo pocrvene. „Užasno mi je žao. Mislio sam, pretpostavio sam da se šališ.” „Ne bih se šalio sa takvim stvarima.” „Nikada do sada nisam upoznao nekog ko prima socijalnu pomoć”, kaže Ed ukopavajući se sve dublje i dublje u zemlju, dok ga ja zabrinuto posmatram. Nik hvata moj pogled i ja ne mogu da se suzdržim, sležem ramenima i kolutam očima sve do plafona. „Pa, ima nas dosta”, kaže Nik. a ja odlučujem da se umešam i promenim temu. „Hajde, Nik, pričaj nam o svojoj knjizi.” „To nikoga ne bi zanimalo.” „Bi, bi, kako da ne!” Žil mi se pridružuje i tokom narednih deset minuta svi s pažnjom slušaju Nika koji objašnjava zaplet, a ja sedim potpuno oduševljena, jer to što on priča zvuči fantastično! Ozbiljno, to je jedna od najoriginalnijih ideja koju sam čula u poslednje vreme i sada mi je žao što ga ranije nisam tako slušala. Ne mogu da verujem da nikom do sada lako nešto nije palo na pamet. „Zvuči fantastično!” kaže Oli koji je takođe sve vreme pomno slušao. „Za to ćeš sigurno lako naći izdavača.” „Slažem se”. kaže Pol. „Ja bih prvi kupio knjigu.” „Nadam se da će to bili moguće”, smeje se Nik. sav ponosan što mu je priča naišla na tako dobre reakcije. „Očekujem da svi vi date svoj doprinos za moje tantijeme.” Amanda i Sal su prekinule razgovor o poslu, pa Amanda upravo tapše Eda po ramenu. „Binki Donel te pozdravlja”, kaže s osmehom. ,.I čestita ti.” „Binki Donel!” Edovo lice se ozari. „To ime dugo nisam čuo! Kako je taj matori lisac?” Nik me munu ispod stola i bezglasno kaže: „Lisac?” Ja ga udarim, takode ispod stola, ali ne mogu da ne primetim da čak i Žil ima zlobni osmeh na licu. „Odlično je”, kaže. „Prošle nedelje sam izašla na večeru sa Binkijem i Bani.”


161

Nik me ponovo mune i ovog puta ja više ne mogu da se uzdržim, počinjem da se smejem. Stvarno ne mogu da verujem da ću se udati za čoveka čiji se prijatelji zovu Binki i Bani. „Ne mogu da verujem da ćeš se udati za čoveka čiji se prijatelji zovu Binki i Bani”, šapne mi Nik kad se malo smirio. „A zašto da ne”, kažem, „misliš li da je Irvas mnogo bolje ime?” „Irvas je makar opušten tip”, kaže Nik tobože uvređeno. „Binki i Bani su sigurno blazirani i uštogljeni.” „Otkud ti to znaš? Binki možda vozi starog „harlija”, a Bani je jedna fantastična plavuša.” „Sa dugim klempavim ušima?” „Sasvim moguće”, frknem, a zatim oboje ponovo prasnemo u smeh, dok Ed i Amanda uopšte ne obraćaju pažnju na nas, već vrište od uzbuđenja što imaju toliko mnogo zajedničkih poznanika. Odlično bi se slagali, moram da priznam. Čak mi i Žil upućuje čudne poglede, ali ja samo sležem ramenima i više sam nego srećna što je Ed našao nešto zajedničko sa makar jednim od mojih prijatelja, bez obzira na to što ni Amanda nije baš pravi prijatelj. Oli i Kerolin bez prestanka ćaskaju sa Sal i Polom, i koliko ja mogu da vidim ovo veče je uspelo. Svi su imali priliku da upoznaju Eda, čini se da se svi dobro slažu i, dobro, nisu svi imali prilike da razgovaraju sa Edom, ali to je uvek problem kad se veliki broj ljudi nade za večerom, zar ne? Oli, na primer, jedva da je razmenio pokoju reč sa Edom. ali makar su se upoznali, to je dovoljno za početak. S druge strane, možda je ipak trebalo malo više da razgovaraju. Kada je stigla kafa, ja ustajem i prilazim Oliju koji sedi na drugoj strani stola. „Zašto ne porazgovaraš malo sa Edom? I pokušaš malo da ga upoznaš?” Oli uzdahnu. „Libi, nisam siguran da znam o čemu da razgovaram s njim.” „Oli! To nije lepo od tebe. To je čovek za koga ću se udati. Mogao bi da se potrudiš. Otkud znaš da ne biste imali o čemu da razgovarate?” „Dobro, u pravu si. Ali slušao sam ga večeras dok je govorio i...” Zastade. „I šta?” „Ništa.” Uzdahnu. „U svakom slučaju, on je još uvek usred razgovora sa tvojom prijateljicom Amandom. Ne želim da ih prekidam.” „U redu”, kažem umorno. „Možda ćete ti i Kerolin jednom doći kod nas na večeru.” „Možda”, odgovara odsutno. „Slušaj, hajde da o ovome razgovaramo sutra, u redu?” „Pobogu, Oli. Čovek bi pomislio da ti se Ed uopšte nije dopao.” „Libi, razgovaraćemo o tome sutra.”


162

27

„Pa, šta misliš?”' Vozimo se kući i, premda mi je mrsko to da priznam, važnije mi je to šta misle moji prijatelji o Edu, ali njihove utiske ću moći da čujem tek sutra. U međuvremenu želim da čujem da li su se oni dopali njemu, da li misli da će se oni uklopili u naše živote. „Veče je zaista uspelo.” Osmehuje se samozadovoljno. „Ne to, zanima me šta misliš o mojim prijateljima?” Iznenada shvatam da je ovo važan razgovor. Ranije sam bila spremna da žrtvujem svoje prijatelje zbog muškarca, ali sada mi tako nešto ne bi palo na pamet, iako mi je Edovo mišljenje mnogo važnije nego što sam ikad mislila da će biti. Ne zato što mi je slalo da se oni njemu dopadnu, ali što god on rekao biće to odraz onoga što on jeste, a ako ne ponudi pravi odgovor na to pitanje, ako mu se ne dopadnu moji prijatelji, nisam sigurna da ću ikada moći da ga posmatram istim očima. „Ah, bili su neverovatno zabavni”, kaže naposletku. „Posebno Amanda. Naročito mi je drago zbog Amande.” „Ed, ne radi se o tome da mi je potreban tvoj pristanak”, kažem polako. „Važno mi je da ti se dopadnu ljudi koje ja volim. A Amanda mi nije u pravom smislu reči prijateljica, više je kao koleginica s posla, a jedini razlog što ti se dopala je to što imate mnogo zajedničkih poznanika, a to je samo zato što se Amanda svugde trpa i gura kako bi upoznala što više ljudi koji joj mogu biti od koristi.” „Libi! To nije lepo.” „Izvini”, odgovaram tiho. „Ali to je istina. Šta misliš o Oliju?” „Nisam baš imao prilike da razgovaram s njim”, odgovara iskreno, „mislim da ćemo morati da ga pozovemo na večeru. Što pre.” „Dobro, važi. Ali simpatičan je, zar ne? Da li izgleda onako kako si očekivao?” „Ja ništa nisam očekivao, ali izgleda užasno simpatično.” „A šta misliš o Sali i Polu? Da li su ti se dopali?” „Pa”, on zastade. „Nisam siguran da mi se dopada to što se družiš sa novinarima koji pišu za tabloide.” „Šta? Ozbiljno?” „Pa, da. Ne bi mi smetalo da pišu za neke pristojne novine, ali njihova novina je pravi šund. Nisam siguran da su oni, hmm, prikladni prijatelji, zaista.” Već osećam da sledi svađa. „Kako to misliš, prikladni?” „Draga, nisam siguran da mogu da im verujem, to je sve.” „Jebote, pa ti ih uopšte i ne poznaješ!” „Nemoj da psuješ, Libi.” „Izvini. Ali njih dvoje spadaju u najdivnije ljude koje poznajem. I ne mogu da verujem da sudiš o ljudima na osnovu posla kojim se bave. Pri tom, njihove novine nisu šund, a oni ne pišu vesti i ne obijaju pragove da bi razgovarali sa zvezdama, ništa slično.” „Pa ipak”, pogleda me, a zatim brzo skloni pogled. „Dobro, možda si u pravu. Možda sam ja samo jedan običan trkeljavi čikica, ali zaista me je iznenadilo to što se družiš sa nekim kao što je onaj tip Nik. Pobogu, gde si njega upoznala?” „Nik. Ne 'onaj tip Nik'.” U glasu mi se oseća sve veća napetost. „Upoznala sam ga preko Sal. Zašto?” „Ah”, klima glavom. „To sve objašnjava.” Kako se usuđuje. Kako se usuđuje. Kako se usuđuje. „Šta objašnjava? Šta?” Izgovaram reči užasno polako i ne znam da li je Ed svestan opasnosti koja se krije u tome. „Sav je ofucan. Neuredan. Ne bi mi palo na pamet da možeš da se družiš sa nekim kao što je on.” „Ali ti nisi ni dve rečenice razmenio s njim.”


163

„Libi, molim te, slušaj. Samo pogledaj tog tipa, pogledaj kako izgleda. Ta ofucana odeća i cela ta priča kako prima socijalnu pomoć... Mislim da je bolje da se vas dvoje više ne viđate.” „Ne mogu da verujem da mi to govoriš. Ne mogu da verujem da sediš ovde” - sada vec' zamuckujem, jer bes kulja iz mene - „ne mogu da verujem da pljuješ po mojim prijateljima. A povrh svega, ne mogu da verujem da si tako površan. Sudiš o mojim prijateljima ili po njihovoj odeći ili po njihovim poslovima, mislila sam da si dovoljno odrastao i da umeš bolje da razmišljaš. Očigledno, za razliku od tebe” - ovo poslednje izgovaram kroz stisnute zube - „ja biram prijatelje zbog toga ko su on, a ne zbog toga koliko para imaju ili koju su otmenu srednju školu pohađali.” Izduvala sam se, pa samo sedim i tresem se od besa i sve vreme dok se vozimo natrag ne progovaramo ni reč. Sećam se onih situacija iz prošlosti kada sam svoje momke upoznavala sa svojim prijateljima i znam da sam bila strašno besna na te prijatelje što u tim muškarcima nisu videli ono što sam ja videla, što su imali petlju da mi kažu istinu i, da, često sam se zbog loga razilazila s ljudima. Ali ovoga puta ne vidim ni zrno istine u Edovim recima. Ne slažem se da su moji prijatelji loši ljudi samo zato što imaju manje novca nego što bi on to želeo, zato što ne nose skupu firmiranu odeću, zato što se ne druže sa jebenim Binkijem i Bani Donel. Dok izlazimo iz kola ispred Edove kuće pitam se da li sam ipak preterala. Možda je Nikova odeća stvarno bila malo ofucana, možda Sal i Pol zaista nisu baš tako dobri prijatelji da bez njih ne bih mogla da živim i pitam se da li bi mi teško palo kada bih dozvolila da zauvek nestanu iz mog života, a istina je da stvarno ne znam. Treba li da u ovom slučaju napravim ustupak i pokušam sve da ih zaboravim i da prihvatim da oni ne spadaju u vrstu ljudi sa kojom bi supruga Eda Mekmahona smela da se druži. Ne znam više ni sama šta da mislim. Svlačimo se u tišini, a kad smo legli u krevet ja mu okrećem leđa i Ed kaže da mu je žao. Ja ga ignorišem. Dodirne mi rame, ali ja odgurnem njegovu ruku i on ponovo kaže da mu je žao. „Nisam hteo da te povredim”. kaže. „Ti si u pravu. Ja sam pogrešio. Suviše strogo sudim o ljudima. Libi, draga, stvarno mi je žao.” Okrećem se ka njemu, vidim da su mu oči pune suza i jasno mi je da mu je zaista žao. a kad je počeo da me miluje po nozi prihvatam izvinjenje, ali ne osećam ništa. Potpuno sam mrtva. Ne osećam ništa ni kada je odlučio da je bilo dosta sa predigrom i kada je bio spreman da uđe u mene. A onda je na meni i u meni, udara iz sve snage i ovoga puta ne razmišljam O tome kako stojim pred oltarom, već samo ležim sa nekim čudnim bolom u grudima, a onda taj bol raste i nadima se i odjednom počinjem da plačem. Plačem iz sveg glasa i tresem se. Kao dete. Zatim odgurnem Eda i trčim u kupatilo, zaključavam vrata i dugo se posmatram u ogledalu. Nikada u životu nisam bila lako usamljena. Čim sam sledećeg jutra došla u kancelariju uzimam telefon i zovem Sal. „Pa, šta misliš?” „On je divan!” uzvikne Sal i ja osetim olakšanje. „Stvarno? Svideo ti se?” „Vrlo je šarmantan. Naravno da jeste. Vas dvoje dobro izgledate zajedno.” „O, bože, Sal, tako mi je drago da to čujem.” „Zašto? Zar si mislila da mi se neće dopasti?” „Ne.” Da. „Samo mi je važno šta moji prijatelji misle.” „Da li smo se mi njemu dopali.'“ „Da! Misli da ste sjajni!” I dok to izgovaram osećam neiskrenost u svom glasu. Zvučim baš kao Sali. „Zovem te da ti se zahvalim za sinoć.” Zašto iznenada osećam da Nik ima sve veću i veću ulogu u mom životu? Mislim, među nama je gotovo. Završeno. Udajem se za drugog, pa ipak mi se čini da


164

Nika viđam mnogo češće i razgovaram s njim mnogo češće nego ikada ranije. „Da li si se lepo proveo?” „Bilo mi je zadovoljstvo da te vidim”, kaže srdačno. „Posebno tako blistavu i srećnu.” „Tako sam izgledala?” Iznenađena sam. Nikad ne bih pomislila da Ed može imati takvog ulicaja na mene. „I te kako”, smeje se. „Zaista nameravaš to da uradiš'.'“ Šta to treba da znači? .Još nismo utvrdili datum”, kažem. „A još uvek mi sve to izgleda kao san.” „Verovatno čekaš da osetiš težinu dijamanta na svom prstu da bi ti to izgledalo stvarno”, kaže čudnim tonom, a to može značiti samo jedno. Ljubomoran je. Ali tek onda shvatam šta je zapravo rekao. O, bože. Prsten. Dijamant koji će san pretvoriti u javu. Dijamant koji će značiti da više nema povratka. Jer iznenada nisam sigurna i iznenada mi u sećanje dolaze Žiline reči: da se ne radi o tome da se čovek zaljubi u ljubav, ili da želi da se venča samo zato da bi bio u braku, ili zbog uzbuđenja samog venčanja, ili života u luksuznom kraju, ništa od toga. Radi se o lome da ću s Edom provesti ostatak života, a onda sam se prisetila šta se dogodilo prošle noći, kako sam se osećala posmatrajući svoj odraz u ogledalu, i osećam kako mi ledeni bodež seče srce napola. Ne. Ne želim da razmišljam o tome. Uvijam bodež u belo čipkasto platno mašte i okružujem ga slikama svoje raskošne firmirane garderobe i bude mi malko bolje. „Šta misliš, koliki bi trebalo da bude dijamant?” „Najmanje pet karata, Libi.” Zvuči ljutito, ali ipak uspeva da se šali kao nekada. „A i to samo onaj u sredini. Prosto će morati da bude toliko veliki da niko neće moći da ga pogleda bez naočara za sunce.” Smejem se. „To zvuči kao prsten za mene.” „Dakle, stvarno ćeš to da uradiš?” iznenada pita ozbiljno. „Naravno!” odgovaram resko. „Zar misliš da sam se verila za prvog muškarca koga sam upoznala?” „Pa. ne znam”, smeje se. Želim da ga pitam šta misli o Edu. ali imam užasan osećaj da će mi Nik reći istinu i baš zbog toga mi sam nije izneo svoje mišljenje, a ja ne želim to da čujem. Što se mene liče, sve moje sumnje izazvane su normalnom nervozom pred veličanje, ali ipak mi nije potrebno da ih neko drugi još više produbi. Sasvim je normalno da sam nervozna. Svaka se nevesta isto tako oseća. Zar ne postoje ljudi koji se toliko prepadnu veče pred venčanje i koji, uprkos tome što su zaljubljeni do ušiju, iznenada počinju da sumnjaju u svoju odluku? Svi moji strahovi su potpuno prirodni. Sasvim je prirodno da sumnjam. Sve će biti u redu. Džo utrčava i saopštava mi da je Šon Mur došao na sastanak, pa se pozdravljam s Nikom i provodim ostatak jutra u razgovoru sa Sonom Murom, njegovim agentom i Džoom Kuperom. Razgovaramo o Šonovoj medijskoj kampanji. Bila sam dobra. Mislim da su svi zadovoljni poslom koji obavljam, a kad smo završili zatičem poruku od Žil. Ne javljam joj se. Još ne. Odlazim na ručak sa Džo i pokušavam da zaboravim na sve, jer u ovom trenutku osećam da je sve to malo previše za mene. Odlazimo do italijanskog kafea i naručujemo kapućino i salatu od tunjevine na tostu, pa sedimo i ogovaramo kolege s posla, a kada sam se u pola tri vratila u kancelariju ponovo se osećam kao čovek. I zato sam bila dobro raspoložena kada se Žil tog popodneva ponovo javila, ali sam bila potpuno nepripremljena za ono što će mi reći. „Libi, znam da ćeš me mrzeti što ti ovo govorim, ali posle sinoćnje večere, zaista moram da ti kažem.” „Reci. Šta nije u redu?” „Slušaj, ovo ti govorim zato što te volim i ne želim da te gledam kako praviš grešku.”


165

„Skrati priču, Žil.” „Dobro, dobro. Zaista se bojim da ti o svemu ovome još nisi dobro razmislila. Ponelo te je uzbuđenje i mislim da nisi svesna pravog stanja stvari.” „Žil, sve si mi to već ranije rekla. Ja znam šta radim.” „Dobro, u redu. Ali reći ću ti ponovo, a ovog puta stvarno hoću da me saslušaš. Brak je za ceo život. Brak nije samo spektakularno venčanje, brak znači da ćeš ostatak života provesti sa tom osobom, i u dobru i u zlu. Nećeš moći da tek tako u jednom trenutku shvatiš da se ne slažeš sa tim čovekom i da se okreneš i odeš. Šta je sa decom? Ako budeš imala decu, Ed će ih poslati u Iton, a da li zaista želiš da ti deca rastu daleko od tebe? Postoje mnoge druge stvari o kojima moraš da razmišljaš, a bojim se da u sve ovo ulećeš bez dovoljno razmišljanja.” Odjednom osetim mučninu i počinjem da se branim. ,,A šta je s tobom? Ako je brak za ceo život, zašto onda govoriš da Džejmi mora da pali i da nisi sigurna da li ćeš mu dozvoliti da se vrati? Ako zaista veruješ u to što govoriš onda ćeš učiniti sve da bi sačuvala svoj brak, a to onda podrazumeva i da oprostiš Džejmiju.” Posle duge pauze Žil tiho progovara: „Pokušavam.” „Šta?” „Verujem u to što sam malopre rekla i sve o čemu razmišljam je kako da pronađem snagu u svome srcu da mu oprostim. Ne znam da li će ikada medu nama sve biti kao pre, ali odlučila sam da mu kažem da se vrati kući.” „To!” vrisnem iz sveg glasa. „Hvala bogu da si se dozvala pameti.” „Libi”, kaže: „preslani da menjaš temu. Moraš da shvatiš da brak nije bajka za malu decu. Ovo je bila najgora jebena noćna mora koja mi se ikada desila u životu, ali sam odlučila da radim na tome.” „Slušaj”, nastavlja. „Ne kažem da Ed nije za tebe, ili da ne bi trebalo da se udaš za njega, ali mislim da treba da daš sebi više vremena. Brak nije jednostavan. Bog je svedok da ja to znam. Sve što ti sada malo smeta uveličaće se hiljadu puta kada budeš bila u braku. Moraš da budeš jako sigurna. Moraš da provedeš neko vreme sama razmišljajući o tome. Razmišljajući. Da li želiš. Da provedeš. Ostatak svog života. Sa Edom.” Ne odgovaram ništa, pokušavam da svarim to što mi je rekla jer. premda je sve to rekla još ranije, tek sam sada shvatila značenje njenih reci. Izmišljala sam argumente protiv toga, ali sada mi je jasno da je u pravu. Da ovo, ovaj brak, znači da nikada više neću flertovati s drugim muškarcima. Nikada više neću biti sa nekim drugim. Spavaću sa Edom i samo sa Edom do kraja svog života. I u sećanje mi se vrati protekla noć i ja duboko uzdahnem. „Libi? Još si tu?” „Da.” Govorim jedva čujno. „Mislim da si u pravu.” „Slušaj, ne govorim ti da ovo ruje ono pravo”, kaže s uzdahom olakšanja. „Samo kažem da moraš biti sto posto sigurna.” „Znam.” I dalje govorim jedva čujnim glasom. „Šta da radim?” Žil mi predloži da kažem Edu da smo započeli veliki projekat u firmi i da se očekuje da narednih nekoliko dana svi radimo do kasno i da će mi on užasno nedostajati, ali ovog puta moram dati sve od sebe, jer otkako sam upoznala Eda jedva sam uspevala da se koncentrišem na posao i ako ne obavim ovo kako valja imaću velikih problema. I dok mi to govori već mi je jasno da će mi biti teško da to kažem Edu - već zamišljam njegov patetični izraz lica - jer to je prilično providan razlog, ali u pravu je, nisu mi potrebne nedelje da bih razmislila o svemu, potrebno mi je da samo nekoliko dana budem sama. „Žil? Hvala ti. Stvarno.” „Ne budi smešna. Tome služe najbolji prijatelji.” Ali i dalje sam užasno nervozna dok se te večeri vozim do Edove kuće. Ništa nisam ponela sa sobom. Ni čist donji veš, ni čisto odelo za sutra, ni torbicu sa šminkom, a Ed je to primetio čim sam ušla u kuću.


166

„Dušo? Gde su ti stvari?” Ne mogu da lažem, ne mogu da mu kažem da su mi stvari u kolima i premda nisam planirala da mu to iznesem lako brzo, nemam drugog izbora, zar ne? „Noćas neću ostati kod tebe”, kažem i. naravno, on izgleda kao da mu je srce slomljeno. „Nešto nije u redu?” Vidim mu strah u očima i obuzima me talas nežnosti prema njemu. „Ne budi smešan, dragi. Sve je u redu. Volela bih šolju čaja” Kažem mu prvo što mi je palo na pamet kako bih dobila na vremenu. Odlazimo u kuhinju i dok u tišini sedam za sto Ed se okreće ka meni i zabrinuto kaže: „Nešto nije u redu, zar ne?” „Već sam li rekla. Sve je u redu. Imamo mnogo problema na poslu, uleteo nam je jedan veliki projekat i moraću narednih nekoliko dana da radim do kasno, tako da nećemo moći često da se viđamo.” Ed izgleda kao da mu je laknulo dok spušta čaj na sto pred mene. „Samo je to u pitanju, draga? Ne brini za posao. Ja ću u svakom slučaju brinuti o tebi. a budući da i sama znaš da nećeš više morati da radiš kad se budemo venčali, zašto im odmah ne daš ostavku.” „Ja volim svoj posao”, odgovaram ljutilo i shvatam da je u ovom trenutku to zaista i tačno. ,.Ne želim sada da ga napustim. Premda je”, dodajem pošto mi se javila nova misao, „veoma lepo od tebe što si mi to ponudio. Osećam da moram sada da se dokažem. Ti to razumeš, zar ne?” Otpijam gutljaj čaja. „Pretpostavljam da razumem”, kaže tužno. „Ali ipak ćemo moći da se viđamo, zar ne?” „Nadam se da ćemo moći”, lažem ga, zatim se naginjem ka njemu i ljubim ga, ali se brzo odmičem čim je Ed počeo strastveno da me ljubi, jer seks je poslednje što mi je večeras potrebno. Gledam na sat. „Isuse, moram da se vratim. Večeras će svi raditi kao ludi.” „Nije valjda da se sada vraćaš u kancelariju?” „Zao mi je, dragi”, kažem, dohvatajući tašnu. „Ali otpustiće me ako se ne pojavim. Bolje nemoj da se javljaš, jer će naša centrala biti isključena, mada ću ostaviti mobilni uključen. Zvaću te sutra”, ponovo ga ovlaš ljubim u usta i izlazim iz kuće. Stigla sam do „Marks & Spenser” samoposluge sekund pre nego što su zatvorili, ali čuvar koji stoji na ulazu primećuje moj preklinjući pogled i klimanjem glave me pušta da uđem unutra. Sloboda. Osećam da sam slobodna. Večeras mogu da jedem što god poželim, a zatim ću čitavu noć ostati sama u svom stanu i neću odgovarati na telefon. Radiću ono što ja želim, kad želim i već se osećam kao da sam skinula težak teret s ramena. Narednih nekoliko dana biću potpuno slobodna. Jurim kroz samoposlugu i ubacujem u korpu sve što mi pada na pamet. Somun, tarama-salatu. humus, maslinke. Ubacujem i pakovanje dimljenog lososa i zamrznute komadiće pohovane piletine. Jebiga. Večeras ću da se razvalim. Razmišljam da uzmem i neko povrće, ali to je suviše zdravo za mene, pa se vraćam u odeljenje sa spremljenom hranom i uzimam nekoliko vrsta predjela što uzgledaju savršeno ukusno. Onda dolazim do odeljenja sa slatkišima koje je još otvoreno, pa uzimam nekoliko tabli čokolade koje dodajem gomili hrane u korpi. Zatim sedam u kola i vozim se ka Ledbrouk Grovu, ali usput odlučujem da svratim u video klub. Dok stojim i premišljam se između Besanih u Sijetlu i Spavača zvoni mobilni i na ekranu se pojavljuje Edov broj. Pritiskam dugme „zauzeto” na telefonu tako da jadni Ed dobija moju telefonsku sekretaricu, znam da je to podlo, ali u ovom trenutku zaista ne želim da razgovaram s njim. Sve što sada želim je da budem sama. Biram Spavače. Poslednje što mi je potrebno jeste da gledam nekakvu tugaljivu ljubavnu priču sa preterano zgodnim glavnim junakom (Tom Henks je definitivno moj tip), a pri povratku kući svraćam do prodavnice alkoholnih pića i častim se bocom veoma skupog (za mene je sve preko pet funti skupo) crnog vina. Moj stan. Božanstveni, fantastični stan. Dok spuštam kese zvoni telefon i čujem Edov glas na telefonskoj sekretarici.


167

„Ljubavi moja jedina, pokušao sam da te zovem na mobilni, ali ne javljaš se. Samo sam hteo da li kažem da mi nedostaješ i da te volim i da jedva čekam da se venčamo. Nemoj da brineš za posao. Javiću se sutra. Volim te, mnogo te volim.” „Odjebi”, mrmljam sebi u bradu i stavljam zamrznutu piletinu u mikrotalasnu peć. Ponovo zvoni telefon. „Libi. dušo. Mama je ovde.” Kao da ne znam. „Očigledno nisi kod kuće, verovatno se divno provodiš sa Edom. Tata i ja smo baš malopre komentarisali kako se nekoliko dana nismo čuli s tobom, pa se pitamo da li si dobro. Možda biste ti i Ed želeli da dođete kod nas na večeru sledeće nedelje? Pa dobro, znaš koliko mrzim da ostavljam poruke na sekretarici. Ako se vratiš kući ranije, molim te. javi mi se. Dobro. Ah. Ako se uopšte vratiš. Ako ne, zovi me ujutru. Zdravo, dušo.” „I ti odjebi”, vičem s ustima punim hrane, a zatim uzimam svu svoju hranu i sedam na sofu.


168

28

Hvala bogu. Subota je jutro, još od četvrtka uspešno izbegavam Eda. Dobro, znam da je u pitanju samo jedan dan, ali rekla sam Džo da mu kaže da sam na sastanku ako se javi, a juče oko tri sata, kada sam znala da će biti na poslu, okrenula sam njegov kućni broj i ostavila mu poruku na sekretarici, rekla sam mu da mi nedostaje i da sam dobro, samo jako zauzeta i da ću morati da radim i u subotu, ali ću ga zvati uveče i možda ćemo moći da se vidimo u nedelju. Najčudnije od svega je to što mi uopšte ne nedostaje. Naprotiv, uživam u tome što mogu dve noći da ostanem sama u kući. Nijednom se nisam javila na telefon, samo sam se muvala po stanu, gledala televiziju, čitala časopise. Čak sam pokušala da obavim neke kućne poslove i okačila sam na zid nekoliko slika koje su stajale oslonjene o radijator još otkako sam se uselila. Mislila sam da će ovaj „odmor”, kako je Žil to nazvala, biti vreme za razmišljanje. Mislila sam da ću neprekidno razmišljali o svim aspektima naše veze i pokušati da sebi dam odgovor na pitanje da li je Ed pravi čovek za mene i da li želim da s njim provedem ostatak svog života, ali ja zapravo nisam ni pomislila na njega. Bila sam suviše zauzeta uživajući u tome što sam sama. A to je, verujem, ipak zabrinjavajuće. Pa kada je u subotu ujutru ponovo zazvonio telefon, ja se ne javljam, jer pretpostavljam da je Ed, ali ipak ostavljam sekretaricu uključenu za slučaj da se javi neko važan, kao na primer Žil, jer ona je zaista jedina osoba sa kojom u ovom trenutku želim da razgovaram, a isto tako je i jedina osoba kojoj sam ja sada zaista potrebna. Džejmi i ona ponovo žive zajedno, on se vratio pre dva dana. Žil nastoji da bude hladna, pokušava da mu stavi do znanja da ne mogu jednostavno da nastave tamo gde su prekinuli, ali jednom mi je priznala šapatom, dok je Džejmi bio u prizemlju: „Libi, tako mi je drago što smo ponovo zajedno”, i njeno kao led hladno srce se svakim danom sve više topi. I ja znam, a i ona zna, da prošlost neće biti zaboravljena, a najčudnije od svega toga je da, dok slučam njene priče, počinjem da na sasvim drukčiji način razmišljam o braku. To ne znači da ne želim da se udam, ali brak ne vidim više kao srećan završetak. Brak je možda tek početak. Možda udaja uopšte nije odgovor na moje molitve. Mislim, pobogu, brak nije baš bio uslišenje Žilinih molitvi, zar ne? Ali ovog puta ne javlja se Žil. Javlja se Nik. Saplićem se o tepih i udaram nožnim prstom o nogu od stola trčeći do telefona, pokušavajući da stignem pre nego što Nik prekine vezu, i javljam se urlajući: „Sranje!” „Lep način da pozdraviš svog drugog po redu omiljenog čoveka. Ako si baš toliko ljuta na mene, zašto se uopšte javljaš?” „Jao”, vičem držeći se za stopalo. „Udarila sam nogom o sto.” „Da li si pogledala kroz prozor?” „Zašto? Da ne stojiš slučajno ispred ulaznih vrata?” On se smeje. „Ma, jok. Dan je divan. Suviše divan da bi ostala u kući. Šta radiš?” Odgovaram bez razmišljanja. „Ništa. Apsolutno ništa.” . „Ne planiraš da provedeš dan sa svojim verenikom?” „Ne. On misli da ću provesti dan u kancelariji.” „Jao. Da li ja to osećam problem na frontu zapadnog Londona?” „Ma ne, ne baš. Samo sam htela da malo budem sama. A zašto pitaš?” „Samo proveravam da li si raspoložena za izlazak i za igru.” „Kakvu igru?” „Ne tu igru”, smeje se. „Ali kad si već pomenula...” „Šta si imao u vidu?” Potiskujem želju da prihvatim fieri sa njim. „Mislio sam da odemo u šetnju, možda da razgledamo izloge u Hempstedu, da odemo negde na ručak.”


169

„To zvuči fantastično.” Stvarno to mislim. „Volela bih.” Stvarno bih volela. „Odlično! Šta kažeš da se nađemo ispred bioskopa u Saut End Grinu?” „Važi. Za jedan sat.” Gledam na sat. „Vidimo se u podne.” „Vidimo se.” Prvi put posle toliko dugo vremena ne moram da brinem šta ću da obučem. Ne moram da se trudim da izgledam dosledno svojoj „ulozi”, da nosim firmiranu odeću i da brinem da li ću biti prihvaćena zbog odela koje imam na sebi. Navlačim farmerke koje nisu videle svetlost dana otkako sam upoznala Eda, navlačim patike i tesnu belu majicu sa „V” izrezom. Da sam sa Edom, prekrila bih ramena nekim elegantnim džemperom, ali budući da izlazim s Nikom vezujem džemper oko struka i moram da priznam da se tako osećam mnogo prijatnije, u najmanju ruku ne moram stalno da pazim da li će mi džemper pasti na zemlju. Stavljam malo šminke na lice, jer iako ovo nije romantični izlazak, ne bih ni mrtva pristala da izađem napolje bez šminke, zatim sam malo razbarušila kosu. i to, je to. Spremna sam. Kad sam u podne stigla pred bioskop Nik je već bio tamo. sedeo je na stepenicama, čitao Gardijan. a tu i tamo bi podigao pogled i zatvorio oči puštajući da mu sunce miluje lice. Nedaleko od njega stoji devojka naslonjena na banderu, pokušava da izgleda kao da i ona samo uživa u zracima sunca, ali dok im prilazim primećujem da krišom posmatra Nika koji, moram da priznam, izgleda bogovski. „Libi!” Nik ustaje, grli me i glasno me ljubi u obraz i dok hodamo niz ulicu on ležerno drži tuku preko mog ramena i znam da bi zbog toga trebalo da mi bude neprijatno, ali nema ničeg seksualnog u tome, ničeg intimnog, to je samo prijateljski gest i smejući se stavljam ruku na njegov struk i čvrsto ga stegnem i tog momenta se setim njegovog snažnog tela i kako izgleda kada nema odeću na sebi. Ali onda se setim da ja pripadam nekom drugom, pa se odvajam od njega, tek toliko da on mora da spusti ruku, i zatim ga hvatam po druku jer mi se to čini mnogo bezbednije. „Hajde, hajde”, požuruje me dok maršira kraj mene. „Da sam znao da ćeš hodati kao puž ne bih te zvao u šetnju.” „Ne možemo odmah da idemo u šetnju”, kažem užasnuta. „Već je vreme ručka a ja još ništa nisam jela. Umirem od gladi.” „Dobro. Hoćemo li do glavne ulice?” „Napred marš!” I tako, smejući se, marširamo po Daunšir Hilu. „Bože, ovde je prelepo”, kažem na pola puta uz brdo, a zatim zastanem da provirim kroz prozor jedne majušne kuće okrečene u belo. „Aha”, potvrđuje Nik. „Ovo je jedna od mojih najomiljenijih ulica u čitavom Londonu. Da imam para definitivno bih ovde kupio kuću.” „Para?” Gledam ga s užasom. „Ali, Nik! Zaboravio si. Ti ne želiš pare. Zapravo, ako me sećanje ne vara. ti bi sav svoj novac dao prokletim političarima.” „Ah”, uzdahne i klimne glavom. „Da, u pravu si. Stvarno sam jednom rekao da bih. kada bih dobio na lutriji, novac dao prokletim političarima, ali, naravno da bih milion ili dva zadržao za sebe.” „Promenio si pesmu.” „Pa dobro, jesam. Uostalom, li mi stalno govoriš da sam pravo žensko, a zar to nije osobina žena da stalno menjaju mišljenje?” Smejem se. „Jesi li siguran da nisi gej?” „Nipošto!” odgovara glasom Vinslona Čerčila. „Kako bih mogao, kad ima toliko mnogo prelepih žena oko mene.” Pogleda me pohotno i sa zlobnim osmehom, zatim pokuša da me uštine za dupe i ja vrisnem, a zatim prasnem u smeh i potrčim. „Stani, stani”, doziva me, a ja zastajem i gledam ga s osmehom dok on dotrčava do mene. „Izvinite, gospo, ako sam vas uvredio time što sam malo štipnuo vašu zadnjicu.” „Oprošteno ti je”, kažem, „samo pazi da ti to ne prede u naviku.” Zatim mi se u sećanju javlja slika Nika kako mi ljubi grudi, kako mu se usne spuštaju niz moj stomak, pa zadrhtim,


170

užasnuta što još uvek razmišljam o tome, jer osećam kako se palim od samog sećanja na to, posebno u Nikovom prisustvu. Odmahujem glavom kako bih odagnala te misli, ali Nik je naravno tu, sa mnom, pa me te misli ne napuštaju, samo se povlače i nastavljaju da vrebaju negde u pozadini, a to je za sada dovoljno dobro. Prolazimo pored stanice milicije i pored kafea, a kad smo stigli do prodavnice nameštaja na uglu, ja zaustavljam Nika i povlačim ga ka izlogu. „Kako divno izgleda”, uzdišem. „Hoćeš da uđemo unutra?” „Da. Hajde malo da razgledamo stvari koje nikada nećemo moći sebi da priuštimo.” Lice mu se zatim smrači. „Dobro, ja neću moći da ih priuštim. Izvini. Zaboravio sam da bi ti verovatno mogla da kupiš čitavu radnju. Hiljadu takvih radnji' „Ne još. Hajdemo unutra.” Povlačim ga za ruku. „Idemo da parimo oči.” Zadivljeno uzdišem posmatrajući nameštaj u etno stilu i podvriskujem od užasa svaki put kad pogledam cenu. „Traže 970 funti za ovu tričariju?”' kaže Nik glasno posmatrajući jedan mali indijski stočić. „Psst. Nemoj tako glasno”, šapućem, jer sam svesna da nas prodavačica sve vreme prati pogledom. Tek što smo izašli Nik zastaje i kaže dovoljno glasno da ga čuju svi u radnji: „Znaš li da je Sajmon kupio isti takav stočić u Indiji za tri funte. I što je najgore, misli da su ga odrali.” „Ti si nepopravljiv”, smejem se dok se udaljavamo od radnje. „Ali stvarno”, ne odustaje. „Te cene su smešne. Sve te stvari oni kupuju u Indiji za džabe. Kad pomislim na sav taj siromašan narod u Indiji koji teško živi i koji je srećan kad neku svoju rukotvorinu uspe da proda za pet funti.” „Hmm.” U pravu je. „Da li se to ponovo u tebi javlja političar? Samo bih volela da me upozoriš na vreme.'“ „Ma, jok”, odgovara, „dan je suviše divan da bismo se bavili politikom. Šetnja mi mnogo više prija.” Nastavljamo put uzbrdo, ćaskamo, i ja se u jednom trenutku setim kako je one večeri zagonetno govorio o svojoj knjizi, o tome šta se dešava s njom, pa ga ponovo pitam da li želi da da govori o tome. „Ne mogu.” Odmahuje glavom. „To je tajna.” „Mooooolim te”, preklinjem i gledam ga molećivo. „Biću tvoj najbolji prijatelj.” „Ne.” ,,A šta misliš o tome da razmenimo tajne?” Sada već izgleda zainteresovano. „Misliš, ti meni kažeš svoju tajnu, a onda ja tebi svoju?” Zastaje i okreće se ka meni. Sada je stvarno zainteresovan. „Dobro, pogodiću se s tobom. Ti ćeš mi reći svoju tajnu, a ako ja mislim da je ona dovoljno dobra, onda ću ti ja reći svoju. Važi?” „Dobro, važi.” I tako stojim tamo i očajnički pokušavam da se setim neke svoje tajne, ali ništa mi ne pada na pamet. Mogla bih da mu kažem da sam plakala za vreme seksa pre neko veče, ali ne želim da on to zna, ne bi bilo fer prema Edu, a uostalom to i nije tajna. Ali ja zaista nemam tajni. Zatim mi nešto padne na pamet. „Imam jednu, ali moraš mi obećati da nikom nećeš reći.” „Obećavam.” „Stvarno je glupo.” „Libi! Reci već jednom.” „Dobro. Ja govorim sama sa sobom dok vozim kola.” „Pa šta? Mnogi ljudi govore sami sa sobom dok voze.” „Ali ja govorim sama sa sobom s američkim akcentom.” „Zezaš!” Odmahujem glavom. „Daj mi neki primer.” Ponovo odmahujem glavom. „Hajde, moram da imam nekakvu predstavu o tome šta govoriš.” Nevoljno, moram da priznam, zastajem nasred glavne ulice u Hempstedu i kažem, s lošim američkim akcentom: „Jesi li se dobro provela večeras? Aha, baš je bilo kul.” Istog momenta Nik počinje da se valja od smeha.


171

„Ne mogu da verujem”, govori kroz smeh, tako da i sama počinjem da se smejem. „Stvarno si šašava.” „Ne, nisam. Verujem da mnogi ljudi tako govore.” I tako nastavljam da govorim s istim akcentom dok se na kraju Nik i ja pridržavamo jedno za drugo kako ne bismo pali na zemlju od smeha, a ja se držim za stomak koji je od tolikog smeha počeo da me boli. Kad smo se malo smirili, kažem mu: „Sad je red na tebe. Reci mi šta je s knjigom.”' „Ne dolazi u obzir. Tvoja tajna nije bila ništa posebno.” „Šta! Zezaš me? Oduševio si se mojom tajnom.”“ „Samo zato što mi je pokazala koliko si stvarno šašava. Ali tajna nije bila velika.” „Ti, prokletniče.” Udaram ga. „Da probamo ponovo?” „Ne. Nećeš više čuti nijednu moju tajnu. Sada stvarno umirem od gladi. Šta misliš da uđemo ovde?” Stojimo ispred kafea sa stolovima raštrkanim po pločniku i ja posmatram jedan par kako ostavlja napojnicu i ustaje od stola. „Brzo, brzo”, Nik me zgrabi za ruku. „Moramo da ugrabimo taj sto.” Ja poručujem salatu, a Nik sendvič sa jajima i slaninom, ali pred kraj obroka oboje hranimo jedno drugo, pravimo svinjac po stolu i kliberimo se kao deca. Nik insistira da plati, zbog čega pomalo osećam grizu savesti, jer on zaista nema mnogo novca, ali neće ni da čuje da podelimo trošak, a zatim odlazimo, šetamo kraj Vajtston Ponda i izbijamo na proplanak. A dan je zaista divan. Vreo, maglovit, uspavan letnji dan, svi se osmehuju, čitav London je sada u svom najboljem izdanju, i baš zato nikad ne bih mogla da živim negde drugde. Posle izvesnog vremena, pošto smo prošli kroz visoku travu i izbili na čistinu, Nik predlaže da sednemo i sunčamo se, pa spuštam torbu, izuvam patike, zatim legnem na leda sa rukama ispod glave i osluškujem cvrkut ptica i posmatram drveće kako se leluja na blagom povetarcu. „Pa”, kažem naposletku pošto smo neko vreme ležali u tišini. „Šta misliš o Edu?” nemam pojma zašto postavljam ovo pitanje, ali iz nekog razloga mislim da će učiniti isto što i Sal i reći mi da je Ed simpatičan tip. Potpuno sam nepripremljena za ono što je usledilo. Da sam mogla da pretpostavim šta će reći, sigurno ga ne bih to pitala. „Hoćeš da ti kažem istinu?” pila Nik ozbiljno, a ja sležem ramenima. „Mislim da je odvratan”, kaže sasvim polako, a ja ga pogledam s osmehom, jer mislim da se šali. Ali on se uopšte ne šali. „Mislim da je apsolutno užasan.” Na njegovom licu nema ni traga od osmeha. „Ne samo što je prestar za tebe, već je i suviše uštogljen za tebe. Pompezan je, arogantan i uopšle se ne uklapa ni u jedan aspekt tvog života. Ponaša se prema tebi kao prema nekoj skupocenoj lutki koju je osvojio, izvinjavam se, skupocenoj verenici, ponaša se pokroviteljski, tapse te po glavi, i uopšte ne primećuje ko si ti zapravo, jer ga to uopšte ne zanima. Verovatno ni sam ne može da poveruje koliko je srećan što ga je neko kao ti uopšte pogledao.” ,,A da budem iskren”, nastavlja, dok ja samo sedim i posmatram ga otvorenih usta od šoka, „stvarno ne razumem kako si uopšte mogla da ga pogledaš. Mislim da je on jedan od najodvratnijih muškaraca koje sam ikad upoznao i sve što mi pada na pamet jeste da si imala nekakvu mentalnu blokadu, jer žena mora da bude potpuno luda da bi ga uopšte pogledala, a kamoli da se uda za njega.” Hoću da zaurlam na njega, hoću da mu kažem: „Kako se usuđuješ”, hoću da mu odbrusim besno i mahnito, ali ne mogu. Nik me samo posmatra, čeka moju reakciju, a ja osećam kako mi se oči pune suzama i iznenada briznem u plač. Jecam glasno i tresem se i Nik me grli i miluje mi leđa širokim, kružnim pokretima, dok mu ja iz sveg glasa jecam na ramenu.


172

„Psst, psst”, umiruje me. „Sve je u redu. Sve će biti u redu.” Od tih reči zaplačem se još glasnije jer, iako ne želim da dozvolim da Nikove reči imaju uticaja na mene, znam da je u pravu. Jebote, potpuno je u pravu. Napokon se smirujem, odvajam se od njega i pokušavam da se osmehnem kroz suze, jer mi je konačno postalo jasno da moram da raskinem s Edom, da ne mogu da nastavim tu vezu, a onda, sam bog zna kako se to dogodilo, Nik i ja počinjemo da se ljubimo. Ne znam ko je koga prvi poljubio, to se jednostavno dogodilo. Pre nego što sam shvatila šta se dešava našla sam se u njegovom zagrljaju. Usne su mu meke i tople i moj jezik, kao po nekoj svojoj volji najednom oživi i uranja mu u usta. posle čega me on odgurne nazad na leda. na travu i ja glasno uzdahnem, jer osećam kako negde duboko u sebi želim da me tim svojim poljupcem celu proguta. Ne možemo da se zaustavimo. Ni on ni ja. Čak ni kada je kraj nas prošla grupa tinejdžera i počela nešto da dobacuje i da se smeje. Izgubljena sam u njegovom poljupcu, u Niku i ne želim da se to ikada prekine. Da li bi zvučalo stereotipno kada bih rekla da je najednom sve oko nas nestalo. Kao da ne postoji više ništa drugo na celoj planeti sem mene i Nika i osećanja koja narastaju duboko u meni, osećanja koja sam zaboravila da uopšte imam? I da bismo sigurno tog momenta vodili ljubav samo da nismo bili na javnom mestu? I da bih mu, kad je Nikova ruka nestala pod mojom majicom i slala nežno da mi miluje grudi, dozvolila da nastavi zauvek i da sam se jedino uzdržala iz osećaja pristojnosti? Naposletku smo ipak morali da prekinemo. I kad smo se odvojili jedno od drugog i pogledali se u oči, ja istog momenta stavljam ruku preko usta. „O, bože”, šapućem. „Šta sam to uradila.” Ja nisam neverna osoba, a pre nego što mi išta kažete, smatram da je neverstvo i to kad se žena ljubi sa nekim dok je verena ili udata za nekog drugog. Jednom sam, pre mnogo godina, uhvatila svog tadašnjeg dečka Metjua sa drugom devojkom. Kada kažem da sam ih uhvatila, ne mislim da sam ih prekinula dok su vodili ljubav. Jednostavno sam se našla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme (dobro, moglo bi se reći i da sam bila na pravom mestu u pravo vreme), a Metjuu nije padalo na pamet da bih i ja mogla biti tamo i tada sam ga ugledala kako se ljubi sa nekom drugom. Bila je to velika žurka, puno ljudi i ja sam bila premlada da bih uopšte pomišljala da budem u ozbiljnoj vezi s nekim, a kamoli s Metjuom. Stajala sam i posmatrala ih. skamenjena od užasa i mislila sam da će mi srce eksplodirati. Tada. pre toliko godina. Metju je rekao da je to bio samo poljubac, da mu ona ne znači ništa, da se nisu čak ni vatali. a kamoli spavali zajedno, i zašto ja pravim trku oko toga? Ali tada, na lom mestu, zarekla sam se da nikada neću učiniti tako nešto. I ako ikada budem bila u vezi koja me čini nesrećnom do te mere da osećam potrebu da tražim fizičko zadovoljstvo van te veze, onda ću prvo o tome razgovarati sa svojim partnerom, kako bismo zajedno pronašli rešenje i izlaz iz te situacije. Sada naravno znam, zahvaljujući Džejmiju, da sve to nije tako jednostavno. Samu sam sebe iznenadila time što sam tako lako oprostila Džejmiju za to što je uradio nešto što sam ja oduvek smatrala smrtnim grehom, ali ipak, kako je sam Džejmi rekao, u pitanju je bilo samo fizičko zadovoljstvo, a to. premda ga ne odobravam, ipak mogu da razumem. Ali ono što me sada brine i što nisam mogla da predvidim jeste: šta čovek treba da radi kada su njegova osećanja neverna?


173

29

Nisam očekivala da će me to toliko pogoditi, ali plakala sam čitavu noć. Plakala sam zbog svih snova koje sam izgubila. Plakala sam zbog sećanja na to kako se čovek oseća kada je sam. Sinoć, dok sam se gušila u suzama, javio se Nik, i ja nisam podigla slušalicu. Ostavio je poruku - pod nekim normalnim okolnostima priznala bih da je to što je rekao bilo veoma simpatično - rekao je da se divno proveo, da mu je žao što me je stavio u iskušenje i da se nada da me nije uvredio, ali ako želim da mu se javim on ce biti kod kuće. Ja, međutim, ne želim da mu se javim. Ne želim da još više komplikujem situaciju, a jedini problem koji mi je sada zaista važan jeste Ed. Ed. Zvala sam ga. Još sinoć. Uspela sam dovoljno da se priberem kako bih ostavila utisak da je sve u redu, iako me je odmah pitao da li sam prehlađena, jer mu se činilo da govorim kroz nos. Rekao je da me mnogo, mnogo voli i da mu užasno nedostajem i dogovorili smo se da se vidimo večeras. Želi da me izvede na večeru, na neko romantično mesto, samo nas dvoje, a ja se umalo nisam ponovo rasplakala kad je to rekao, jer on nema pojma šta večeras planiram da mu saopštim. Mogla sam da mu kažem i preko telefona, ali čak ni ja nisam toliki skot. Moram da budem hrabra, moram to da mu saopštim oči u oči, ali bukvalno osećam mučninu od same pomisli na to. A onda, pred kraj razgovora, rekao je: „Dušo, mislim da je vreme da odemo da kupimo prsten”, i ja ništa nisam rekla. Nisam znala šta da kažem, a kada sam mu rekla da ćemo razgovarati o tome večeras zvučao je zabrinuto. Osećam se izmrcvareno, što je normalno budući da sam celu noć plakala. Osećam se kao usporeni film. sva sam smušena i ne mogu jasno da razmišljam, pa naposletku zovem Žil, jer mi je za ovo ipak potrebna nečija pomoć. Moram da joj ispričam šta se juče dogodilo, moram da joj kažem kako se osećam. Čim mi je čula glas znala da nešto nije u redu i naređuje mi da odmah dođem kod nje. Dogovorili su se da izađu na ručak s prijateljima, ali je rekla Džejmiju da može da ide bez nje. Ipak, pre nego što je otišao, uspela sam da ga vidim, da vidim kako njih dvoje izgledaju posle traume koju su preživeli. Džejmi je izuzetno nežan prema njoj i premda vidim kako se ona trudi da ne pokazuje emocije, kada ju je Džejmi zagrlio i poljubio je na rastanku, na Žilinom licu sam jasno uspela da vidim izraz olakšanja. Čim je on otišao Žil mi je spremila šolju toplog, slatkog čaja sa mlekom i bez reči je sela kraj mene, čekajući da počnem. Oprezno, zamuckujući, počinjem da pričam o Niku, a kada sam završila, ona nastavlja da ćuti, pa ja ponovo počinjem da govorim, a ovog puta reči kuljaju iz mene kao bujica. „Ne mogu da se udam za njega”, oči mi se ponovo pune suzama. „Ne mogu. On nije ono što ja želim, a što je još gore, ni ja nisam ono što on želi. Nik je u pravu. Shvatila sam da sve ovo vreme Ed pokušava da me pretvori u ženu jednog bankara, a ja to nisam, niti ću ikad biti, i sa Edom se nikad ne smejem, i ti si bila u pravu za sve, o tome da sam se ja zaljubila u jedan san. u nešto što ne postoji, i premda znam da je bilo strašno to što sam uradila sa Nikom, mislim da je tako nešto trebalo da se dogodi da bi me spustilo natrag na zemlju, a večeras treba da se nađem s Edom, a on nije loš čovek, i jednostavno ne znam šta da mu kažem, niti kako to da mu kažem, jer kako god to izgovorila znam da ću mu slomiti srce.” Zastajem da uhvatim vazduh. Žil i dalje ništa ne govori, pa nastavljam. ,,A znaš šta je najgore, najgore je to što ja njega uopšte ne volim, čak nisam sigurna ni da mi se preterano dopada, i znam da je bilo ružno to što sam se spetljala s Nikom, ali vidiš, dok smo se ljubili Nik i ja, shvatila sam koliko mi toga nedostaje kad sam s Edom, mislim na naš seksualni život je sranje. Stvarno. Grozno.”


174

Nikad nisam mislila da bih mogla da održavam vezu u kojoj je seks loš. Uvek sam mislila da sam jedna od onih žena koje imaju veliki seksualni apetit i koje ne bi trpele muškarce koji su loši u krevetu, ali prosto je neverovatno u šta sve čovek može sebe da ubedi kad mu je do nečega očajnički stalo. To je to. Tek sad sam shvatila da sam ja očajnički želela da se udam. „Znam da je teško”, kaže Žil napokon. „Ali učinićeš pravu stvar. Sve što sam ti do sada govorila napokon ti je prodrlo u svest i, da, Ed jeste jako fin, ali on nije za tebe, i hvala bogu da si to sada uvidela, a ne godinu dana posle venčanja.” Ja samo tužno klimam glavom. „Misliš li da bi zaista sprovela to do kraja?” „Ne znam.” Tužno sležem ramenima. „Mislim da je meni samo bilo važno to da se udam, ali sigurna sam da bih u jednom trenutku i sama to uvidela, čak i da se nije dogodilo ovo sa Nikom. Mislim da sam to već neko vreme i sama znala, ali nisam smela to sebi da priznam, jer on je prvi čovek koji je poželeo da se oženi sa mnom a, makar na papiru, imao je sve što sam ja oduvek želela.” „Da li to znači da si napokon shvatila da nije novac najvažniji?' Žil se osmehne i ja joj uzvratim osmeh. „Nije najvažniji”, odgovaram. „Ali sve ovo znači da ću sada morati sama da ga zaradim.” „To je već mnogo zdraviji način razmišljanja.” „Da. Znam.” „Hoćeš li mu reći večeras?” „O, bože”, zagnjurim glavu u ruke. „To će biti najteža stvar koju sam ikada morala da učinim.” Žil odjednom postaje zabrinuta. „Ali moraćeš”, kaže strogo. „Moraš da budeš iskrena i da mu kažeš da ga ti ne možeš učiniti srećnim.” „Treba, dakle, da krivim sebe, a ne njega?” Ona klima glavom. „Zar to nije ono što muškarci stalno čine?” Ostajem kod Žil čitavo pre podne i već za vreme ručka osećam se mnogo bolje. To jest, sve do tri sata popodne kada znam da moram da se suočim s roditeljima. Žil me grli na vratima i želi mi sreću, kaže da moram da joj se javim čim sve bude gotovo, pa sedam u kola i odlazim kod roditelja, osećajući kako se tamni oblak nadvio nada mnom i pitajući se, kako za ime boga da saopštim vest svojim roditeljima. Moja majka, prava veštica, vidi da nešto nije u redu čim sam zakoračila u kuću. „Izgledaš kao da si plakala”, kaže i primakne mi se kako bi me bolje pogledala. „Nadam se da je sve u redu između tebe i Eda. Šta se desilo?” „Ništa.” Ulazim u dnevnu sobu i pomeram novine iza kojih se krije tatino lice kako bih mogla da ga poljubim. Majka me prati u stopu. „Znam da nešto nije u redu, dušo”, kaže odlučno. „Bolje je da nam odmah sve ispričaš, da to prebrineš. Samo moram da kažem da se nadam da to nema nikakve veze sa Edom.” „Uf, uf”, stenje tata i uvlači stopala u papuče. „Ženski razgovori. Bolje je da vas ostavim same, zar ne? Biću u bašti.” „Hajde, reci.” „Mama, ostavi me na miru. Ne želim da govorim o tome.” „Da niste možda imali kakav nesporazum? Sigurno nije ništa ozbiljno, to je normalno među zaljubljenima.” Ja samo sedim skrštenih ruku, buljim u sliku na televizoru bez tona i odbijam da odgovorim, a mama seda na ivicu fotelje i imitira moju pozu. „Nadam se da nije ništa ozbiljno”, kaže i, pre nego što je uspela još nešto da izgovori, ustajem i izlazim napolje u baštu. „Idem da vidim šta je tata uradio u bašti”, dobacujem preko ramena.


175

Tata iseca vrhove osušenih ruža i kada sam stala kraj njega on mi ćutke pruža sasušene cvetove. Tata i ja nikad u životu nismo vodili duži razgovor o bilo čemu. ali znam da je sada jedini način da obavim to što je potrebno upravo da kažem prvo njemu. Pa ipak, ne znam kako to da mu kažem. Ne znam koje reči da upotrebim. „Da li je Ed u pitanju?” pita ne gledajući me pri tom pokušavajući da dohvati vrh posebno dugačke stabljike. „Jeste.” „Da li je gotovo?” „Jeste. Dobro, ne još. Ali biće večeras.” Tala samo klima glavom i nastavlja da radi svoj posao. „Da li misliš da sam donela ispravnu odluku?” Tata prestaje sa radom i napokon me pogleda. „Nisam mogao to ranije da ti kažem. Nisam čak mogao da kažem ni tvojoj majci, toliko je bila uzbuđena što će dobiti bogatog zeta, ali on nije za tebe, Libi. On ne bi mogao da te usreći.” „Nije ti se dopao, zar ne, tata?” „Ne radi se o tome da mi se nije dopao”, kaže polako. „Ali on živi u potpuno drukčijem svetu i imao sam utisak da on ne prihvata tebe zaista, zbog onoga što ti jesi, već da pokušava da te pretvori u nešto drugo.” Bože, nikad ne bih pomislila da tata može da ima takvu moć zapažanja. „Pored toga, imao sam utisak da ga ti ne voliš”, nastavlja, a zatim odlazi do klupe na suprotnom kraju bašte i seda na nju, a ja sedam pored njega. „Stvar je u tome”, kaže pošto smo neko vreme oboje sedeli u tišini uživajući u suncu, „stvar je u tome da je ljubav zaista najvažnija. Znam da ti je teško da to sada shvatiš” - tiho se nasmeje - „ali kada sam prvi put ugledao tvoju majku mislio sam da je fantastična i nikada nisam prestao da je volim, ni jedne jedine sekunde. Da, imali smo mi svoje probleme, a i ona ume ponekad da bude teška kao crna zemlja, ali ipak je volim. Ta početna zaljubljenost vremenom prerasta u neku drugu, prisniju vrstu ljubavi, ali ona mora da postoji od samog početka, u suprotnom veza je nemoguća.” Pogleda me i osmehnu se. „Ti ne voliš Eda. To mi je bilo jasno, ali nisam smeo ništa da kažem sve dok si ti verovala da bi mogla da budeš srećna s njim...” Uzdahnu, ustade i protegnu se, a zatim nastavi: „Hoćeš li da ja kažem mami?” Sat vremena kasnije sedim za kuhinjskim stolom i posmatram mamu koja još briše suze s lica. „Šta sad da kažem ljudima?” jeca. „Kako si mogla to da mi uradiš?” Sležem ramenima i čak i ne pokušavam ni da odgovorim. „Znaš, Libi, možda nikad više nećeš upoznati muškarca koji će prema tebi biti tako dobar kao što je to Ed bio.” „Ali, mama”, uzdišem, „ja ga ne volim. Nikad ga neću voleti,” „A ko kaže da je to važno? Već sam ti rekla, Libi, mnogo je važnije da nađeš sebi dobrog coveka, a Ed je sasvim sigurno dobar čovek.” „Ali ti i tata ste bili zaljubljeni kad ste se upoznali.” „Pih.” Zakoluta očima. „To je bilo tako davno da se više ne sećam, ali sigurna sam da je bilo isto kao i sa tobom i Edom.” „Tata je rekao da je mislio da si fantastična kada te je upoznao.” Lice joj se najednom ozari, pa progovara veselo: „Stvarno je to rekao? Pa dobro, mislim da sam u ono vreme baš dobro izgledala.” „I rekao je da ste oboje bili ludo zaljubljeni.” Dobro, uzela sam sebi malo pesničke slobode. Na licu joj se pojavi ogroman kez. „Tvoj tata je bio užasno zgodan. Kad je bio mlad.” „Eto, vidiš”, ne odustajem. „Ja nikad nisam mislila da je Ed užasno zgodan i nikad nisam bila ludo zaljubljena u njega, ali sam se pretvarala da je to sasvim u redu, da mi nije potrebno ništa više od toga, ali sada shvatam da jeste. I stvarno mi je žao što Ed neće postati tvoj zet, ali ti bi trebalo da želiš ono što je najbolje za mene, a to nije on. Žao mi je, mada ipak nije.”


176

Mama otvara usta kao da želi nešto da kaže ali, čudo nad čudima, izgleda da ovoga puta ne zna šta bi više rekla kako bi dokazala da nisam u pravu. Mislim da su je moje reči napokon ućutkale. I napokon, posle tog traumatičnog popodneva, odlazim kući da se spremim za još traumatičnije veče. Možda je to malo nastrano s moje strane, ali večeras ću se zaista potruditi oko svog izgleda. Oblačim drap tuniku i tamnobraon pantalone i u iskušenju sam da ponesem i svoju „guči” tašnu, ali odustajem od toga u strahu da je on ne zatraži nazad. Polako se šminkam, kako bih bila sigurna da sve izgleda savršeno, da izgledam najbolje što mogu. „Imaš izvrstan ukus”, kaže šetajući unaokolo, pomerajući stvari sa mesta i vraćajući ih nazad. „Stvarno”, ponavlja, „tako prefinjen stil.” „Hvala”, odgovaram dok stavljam čajnik na spore! i radoznalo ga posmatram da vidim gde će da sedne. Ako sedne na fotelju, razmišljam, to će biti problem, jer kakav bih manevar onda mogla da smislim da se kao slučajno nađem u poziciji u kojoj bi mogao da me poljubi? Možda bih mogla da sednem na naslon za ruku. razmišljam dok ga posmatram kako obilazi oko fotelje. Ha! Izgleda da je i njemu jasno da fotelja nije pravi izbor, pa odlučuje da sedne na sofu. Skidam cipele i bacam ih u stranu, spremna da se sklupčam kao mačka, i iznosim šolje sa kalom na sto, a onda me uhvati panika zbog šminke, pa hitro nestajem u kupatilu. Prekrivam puderom sjaj na nosu i čelu i pomišljam kako bi mi dobro došao novi sloj karmina, ali ne, to bi bilo suviše očigledno, pa samo rastreseni kosu ne bi li joj dala onaj divlji, požudni izgled, a zatim odlepršam nazad u dnevnu sobu da pustim muziku. Zavodljivu muziku, razmišljam. Potrebno mi je nešto lagano, nekakav džez. nešto seksi. Nešto što će napraviti atmosferu. Kopam po svojim CD-ima sve dok ne naletim na svog nepogrešivog Sinatru. Savršeno. Do sada se uvek pokazao kao uspešan izbor, pa ga puštam i stišavam zvuk tako da se jedva čuje u pozadini, zatim odlazim do sofe na kojoj sedi Nik, pije svoju kafu i posmatra me. „Meni je potrebna ženska ruka”, kaže u trenutku kad sam se sklupčala na drugom kraju sofe, ne želeći da sednem suviše blizu, ali znajući da me samo jedan skok, jedan pokret i jedan dodir dole od strasti za kojom tako očajnički čeznem. Dižem obrve, a on se smeje. „Mislim, kod kuće”, kaže, pa se i ja nasmejem, a zatim pravimo čitavu predstavu od toga što pijemo kafu, iako ne možemo stvarao da je pijemo, suviše je vruća. Spremna sam još mnogo pre zakazanog vremena, pa sipam sebi votku da bih se osnažila i zovem Žil kako bih dobila malo moralne podrške. „Sve će bili u redu”, kaže mi. „Moraš da budeš jaka i sasvim sigurna da si donela ispravnu odluku.” I tako, kada se tačno u pola osam začulo zvono na vratima, ja ih otvaram staložena i smirena, osećajući da držim sve pod kontrolom, ali čim sam ugledala Eda kako stoji na pragu s lim izrazom na licu kao da mu je srce slomljeno, jasno mi je da će ovo zaista bili, kako sam prvobitno i predvidela. jedna od najtežih stvari koje sam u životu morala da uradim. Ali takođe znam. posmatrajući mu lice. da ovo moram da izguram do kraja. Da više nema povratka. Da se neću prepustiti iskušenju i ostati u vezi kako bih izabrala lakši put, čak ni za jednu noć. Ed se naginje da me poljubi, ali ja okrećem glavu u stranu tako da on uspeva da dohvati samo krajičak mojih usana. Brzo sklanjam pogled kako ne bih morala da gledam njegov zbunjeni izraz lica. „Izgledaš divno”, kaže. „Nedostajala si mi.” Pokušava da me privuče k sebi i da me poljubi, ali ja se izmičem i uzimam kaput. „Hoćemo li?” kažem i vidim da on ne razume; jasno mu je da nešto nije u redu, ali ne može da pretpostavi šta. Odlazimo do kola bez reči i čim sam sela na sedište pokušavam da zapamtim sve detalje ovog „poršea”, jer ovo je verovatno poslednji put da se vozim u tim kolima. Ed pali motor i dok


177

se vozimo neprestano me strelja zabrinutim pogledima, a ja kao da sam izgubila sposobnost da vodim razgovor, ne pada mi na pamet ništa što bih mogla da mu kažem. „Jadna Libi”, kaže Ed naposletku kada smo stali na semaforu. „Vidim da si premorena. Posao te je očigledno iscrpeo.” Verovatno bi trebalo da osećam nešto drugo osim sažaljenja, ali u tom trenutku ja ga samo sažaljevam, i užasno me nervira to što on ne može da vidi ono što je tako prokleto očigledno: da nešto definitivno nije u redu, a da ono najgore tek sledi. „Dobro sam”', kažem. „Stvarno. Ali nas dvoje moramo o nečemu da razgovaramo.'“ Evo ga! Taj izraz tužnog šteneta! Baš kako sam predvidela. Ed napokon shvata da to nešto nije samo moj problem, da se to tiče i njega i ostatak puta ne progovara ni reč. Pušta muziku, naravno neku svoju prokletu operu, i posle nekog vremena ja se naginjem napred i gasim je uz izgovor da me boli glava. Izlazimo iz kola i ulazimo u restoran, a Ed me sve vreme posmatra sa tim užasnim izrazom na licu. Sedamo za sto, on poručuje „kir” koktel za mene, zatim me gleda, čeka da izgovorim reči koje mislim da već i sam zna da će čuti, reči od kojih se sav užasnut pribojava. Nisam gladna. Zaista. Poslednje do čega mi je sada stalo jeste hrana, ali kad nam je konobar doneo jelovnik, pravim se kao da ga čitam i divim se izboru jela i napokon poručujem zelenu salatu kao predjelo i makarone kao glavno jelo, iako mi je sasvim jasno da neću biti u stanju da pojedem ni jedan jedini zalogaj. Sedimo u neprijatnoj tišini, Ed posmatra mene, ja posmatram druge goste u restoranu, pitam se kako oni mogu da budu tako normalni, tako srećni, tako zadovoljni što su zajedno, a ja se, evo, spremam da ovom čoveku koji sedi preko puta mene uništim život. Naposletku. posle mnogo uzdisanja i mumlanja, uspevam da izgovorim prvu rečenicu. „Ed, moramo da razgovaramo.” On ne govori ništa. Još ne. Samo me gleda. Ponovo uzdahnem i ponovo ćutim još nekoliko sekundi, pomerajući listove salate po tanjiru. a zatim spuštam nož i viljušku na sto. Ponovo ih uzimam, uzdišem, pa ih ponovo spuštam, a zatim rukama povlačim kosu unazad. „Ed”. kažem tiho. „Ne možemo dalje ovako.” On me samo gleda. I ćuti. „Mislim na nas dvoje. Ja nisam srećna. Nisam sigurna da sam ja ono što je tebi potrebno.” I dalje me gleda i ćuti. Očekivala sam raspravu. Očekivala sam da će mi Ed održali predavanje kako ništa u životu ne ide lako, ponajmanje odnos između muškarca i žene, da je potrebno da se uloži trud. da je on spreman da učini sve kako bi sačuvao našu vezu, a onda bih možda ja počela da govorim nešto žučni je o tome kako nema svrhe ulagali napor, jer sam ja već donela čvrstu odluku. Ali ovo nisam očekivala. Ćutanje. „Mislim da si ti sjajan, kažem i pokušam da ga uhvatim za ruku. ali Ed je povuče, što me je pomalo iznenadilo. Pokušavam ponovo. „Ti si izuzetan čovek. Ti si pun ljubavi, nesebičan si, imaš toliko mnogo divnih osobina, ali ja nisam prava žena za tebe.” Makar nisam rekla da nisam spremna za vezu, a to je ono što ljudi najčešće kažu u ovakvim situacijama. Ali objašnjenje uopšte nije važno. Koje god reči da upotrebim, poruka je ista: ne volim te dovoljno da bih ostala s tobom. „Jednoga dana ćeš upoznati ženu koja će biti savršena za tebe', kažem sa žarom, iako znam još dok izgovaram te reči da one zvuče užasno pokroviteljski, ,,i volela bih da sam ja ta žena, ali ja to ne mogu da budem.” On samo gleda u mene. Kelner nam prilazi i pita: „Da li je sve u redu?”, ali Ed uopšte ne obraća pažnju na njega, i dalje gleda u mene, pa se ja na silu osmehnem i kažem mu da je sve u redu, ali da nismo gladni, a on me samo upitno pogleda i odnosi tanjire. Sve što se posle toga desilo bilo je podjednako neprijatno i neverovatno tužno, verovatno najneprijatnije veče koje sam u životu provela. Sedimo tako, Ed i ja, u tišini, Ed netremice gleda u


178

mene, ja gledam po restoranu, a kada je račun napokon stigao ustajemo i ćutke odlazimo do kola. „Hmm, mislim da bi bilo dobro da odmah odem kod tebe po moje stvari.” Mogla sam da sačekam, ali želim da se sve ovo što pre završi, hoću da izađem iz ove priče, ne želim da išta što je moje ostane i dalje u Edovom životu. Vraćamo se do njegove kuće i Ed čeka u prizemlju dok ja pakujem svoju spavaćicu. četkicu za zube i još neke sitnice koje sam ostavila kod njega, a kada sam sišla dole zatičem Eda kako sedi u kuhinji i tupo gleda ispred sebe. Pogleda me, ustaje, i odlazi do kola, ovoga puta i ne pokušava da koristi muziku kako bi ispunio tišinu koja svake sekunde biva sve teža. A kada smo napokon zastali pred mojom kućom, pogledam ga tužno i skidam ključ sa svog priveska. „Bolje je da uzmeš ovo natrag”, kažem, a on klima glavom. „Mogu li da te zovem ponekad?” pitam ne zato što želim da ga zovem, već zato što ne mogu tek tako da izađem iz kola i kažem „ćao”. Jer nikada ranije nisam bila u ovoj poziciji i nemam pojma kako sve to da elegantno privedeni kraju, zapravo nemam pojma kako uopšte da to privedeni kraju. Ed slegne ramenima, a onda, pošto je malo razmislio, odmahne glavom, pa sedimo tako još neko vreme, jasno je da se oboje osećamo očajno, zatim se ja naginjem ka njemu, ljubim ga u obraz i izlazim iz kola. Sve to vreme on nije rekao ni reč. Kasnije te noći, dok ležim na krevetu u suzama, jer tek mi je tada postalo jasno koliko boli kad povrediš nekoga ko te voli, iznenada shvatam da Ed čitavo veče nije rekao ništa, ni jednu jedinu reč, zato što se bojao da ne zaplače.


179

30

Tog jutra odlučujem da ne izlazim iz kreveta. U pola deset zovem kancelariju i promuklo kažem Džo da sam dobila nekakav virus, zatim se vraćam pod jorgan i spavam još čitav sat. U pola jedanaest ogrnem se jorganom i srušim se na sofu odakle još nekih sat i po gledam očajni dnevni program na televiziji, kako bih odagnala misli o tome da sam sada ponovo sama i da sam ispala potpuni kreten. Jer, kako sada objasnili prijateljima da sam tako očajnički želela da se udam da sam rekla „da” prvom čoveku koji me je zaprosio, iako prema njemu nisam osećala ništa osim što me je pomalo nervirao i što sam ponekad mislila da bismo mogli biti prijatelji? Kako objasniti da sam proteklih pet meseci planirala, sve do najsitnijih detalja, svoju svadbu, a da uopšte nisam razmislila o onome što bi se dogodilo posle? Šta će oni pomisliti kad shvate da sam. uprkos tome što sam nezavisna i okrenuta karijeri, dozvolila da me ponese fantazija, privuče stil života bogatih, i da sam očigledno mnogo površnija nego što sam i sama mislila. Čitav dan mi protiče u magnovenju. Nastojim da ne razmišljam mnogo o tome. a to je užasno teško, jer svaki put kada počnem da razmišljam osetim užasan nalet tuge, pa zato, kada se Džo javlja iz kancelarije da mi kaže da se hitno javim Amandi, ja pomislim, jebiga, to će mi makar odvratiti misli od problema. „Amanda? Ja sam, Libi.” „Draga!” uzvikne. „Baš mi je žao! Rekli su mi da si bolesna i ja sam im rekla da ovo može da sačeka, ali vaša recepcionerka je insistirala da te uznemiri sad kad si kod kuće.” Kako da ne. Džo nikada ne bi insistirala na tako nečemu, a znam da bi Amanda sigurno zahtevala da joj daju moj kućni broj telefona. „Dobro sam”, govorim promuklo. „Samo malo gripozna.” „To će brzo da prođe”, kaže ona veselo. „Nego, jutros sam dobila poruku od Kozinu, žele da urade intervju sa mnom, pa sam htela da te zamolim da im se javiš i zakažeš taj intervju.” Zbog toga mi se javlja na kuću? Mogla je sama da uzme telefon i da im se javi, ali naravno, Amanda mora da se ponaša kao velika zvezda, što znači da ni sa kim ne sme da govori lično. „Naravno”, uzdišem. „Zvaću ih sutra.” „Odlično!” uzvikne. „Ah, da ne zaboravim, divno sam se provela ono veče. Tako si srećna što si se verila! I to za Eda Mckmahona!” „Kad smo već kod toga”, odlučujem da joj sama kazem odmah, jer znam da će je razbesneti ako sazna od nekog drugog, „od tog venčanja neće biti ništa.” Imam utisak da je prestala da diše. „Amanda? Još si tu?” „Da. Izvini. Samo razmišljam da ste baš izgledali kao savršen par.” „E pa nismo savršen par.” „Ali i dalje ste zajedno, naravno, samo ste odložili venčanje?” „Ne. Gotovo je. Raskinuli smo.” „O, bože, baš mi te je žao. Nije ni čudo što nisi na poslu. Da li si dobro?” „Ja sam dobro, a uostalom to nije bila njegova odluka, već moja.” „Šališ se?” Amanda se smeje. „Ne. Zašto?” „Šutnula si Eda Mekmahona?” Ne može da veruje. „Pa ti si potpuno poludela.” „Pobogu, Amanda, ako misliš da je on tako divan, zašto sama ne počneš da se zabavljaš s njim?” Ponovo tišina. „Izvini”, mumlam. „Nisam htela da budem neprijatna. On jednostavno nije za mene, to je sve.” „Da. Da. Potpuno mi je jasno. Pa ništa, ima još mnogo riba u moru”, i posle nekoliko sekundi kaže mi da ima drugi poziv i nas dve završavamo razgovor.


180

Nekoliko minuta pošto sam spustila slušalicu osećam se odvratno. Šta ako mi je ovo bila poslednja šansa u životu da se udam? Možda sam napravila glupost? Ali onda sam se setila njegovog tužnog izraza lica, njegovih brkova, njegove navike da govori francuski i postalo mi je jasno da nije bilo moguće da naša veza uspe. Nikako, ni za sve pare ovog sveta. Kasnije tog popodneva, pošlo je Žil ostavila već četvrtu poruku, javljam se na telefon i ona kaže da će smesta doći kod mene da vidi kako sam. „Izgledaš grozno”, kaže kad sam otvorila vrata, još uvek u pidžami. „Baš ti hvala”, gunđam. „Šta si očekivala?” „Izvini, samo nisam mislila da će te to toliko pogoditi. Izgledaš kao da si nedeljama plakala.” „Tako se i osećam.” „Hajde”, kaže i zagrli me, a kad smo se razdvojile stavljam vodu za čaj i sedam da joj ispričam sve u detalje. „Razumem da je tebi sve to teško palo, ali sada moraš da ideš dalje i da posmatraš sve to s vedrije strane. Nikada više nećeš napraviti istu grešku.” „Znam”, uzdišem. „Ali on je izgledao toliko povređen, toliko ga je zabolelo to što sam mu rekla, mislim da nikad u životu nikom nisam nanela toliki bol i zbog toga se i sama osećam povređenom.” „Znaš kako kažu, bila si okrutna za njegovo dobro. Mnogo je bolje da ste to raščistili odmah, to znaš i sama.” „Da. Znam. O, bože, sada ponovo moram da počnem da izlazim na žurke, ponovo da se upoznajem i zabavljam s muškarcima.” „To je najbolji način da preboliš nekog.” „Ali ja ne želim nikog. Samo želim da neko vreme budem sama.” „Šta je s Nikom?” Odmahujem glavom. „Nisam spremna ni za šta. A ni Nik nema ono što je meni potrebno. Premda”, i prvi put posle dužeg vremena, a meni se čini kao da su prošli dani, nešto kao osmeh mi se pojavljuje na licu. „možda bi bilo vredno pokušati ponovo samo zbog seksa.” „Da se nisi usudila!” prekoreva me Žil. „Neću ponovo da slušam iste priče kako je sve to samo avantura.” „Žil?” Ponovo uranjam u sofu i počinjem da se smejem. „Znaš šta? Hvala bogu da više nikad neću morati da spavam sa Edom.” Žil se smeje. „Zar je stvarno bilo toliko loše?” „Ne”, kažem. „Bilo je očajno.” Nastavljamo da razgovaramo o tome, Žil mi kuva čaj i uopšte govoreći, ponaša se prema meni kao prema invalidu, ali već počinjem da se osećam bolje i tokom razgovora shvatam da bez obzira na to koliko sam uznemirena, pre svega osećam da mi je napokon laknulo. A onda iznenada, sasvim neočekivano, naš razgovor prekida zvono na vratima. Obe poskočimo sa sofe. Žil me gleda i šapuće: „Očekuješ nekog?” „Ne”, odgovaram takođe šapatom. „Jebote, nije valjda Ed.” „Hoćeš da ja otvorim?” pita, a ja klimam glavom i ponovo sedam na sofu, znajući da ko god stoji pred vratima, Žil će ga već poslati natrag, i samo molim boga da to nije Ed. Vraća se u sobu, a tik iza nje, bukvalno njoj za petama, ulazi poslednja osoba koju sam u ovom trenutku očekivala da vidim. Nik. Sranje. Očigledno mu je neprijatno. A ja bih da u zemlju propadnem. Izgledam jezivo. Poslednji put sam očešljala kosu juče popodne, potpuno sam bez šminke, ako ne računamo mrlje od maškare ispod očiju, a na sebi imam pidžamu u kojoj ne bi smeo da me vidi niko drugi osim najbolje prijateljice. „Hmm. Ćao”, kaže, a ja se pitam šta on, do đavola, traži ovde, i otkud mu pravo da izgleda tako dobro dok ja izgledam ovako grozno i zašto se, do đavola, danas nisam potrudila da malo bolje izgledam, za svaki slučaj? Ali otkud on ovde? „Otkud ti ovde?”


181

Pre nego što je uspeo da odgovori Žil je sa ogromnim osmehom na licu hitro obukla kaput i krenula ka vratima. „Bože, baš sam se zadržala. Moram da idem. Čujemo se kasnije”, i sa tim rečima je nestala. „Pa?” ne odustajem. „Otkud ti ovde?” „Bio sam u prolazu, pa sam samo hteo da svratim da ostavim poruku i izvinim se za ono što sam rekao.” „Kako to da si bio u prolazu?” „Uf.” Vidim kako očajnički pokušava nešto da smisli, gledam ga kako šara očima po sobi kao da traži pomoć. „Uf, svratio sam do video kluba da vratim kasetu.” „Uzeo si video kasetu u Ledbrouk Grovu. a živiš u Hajgejtu?” „Ah. dobro. Pa šta? Zvao sam te danas na posao i rekli su mi da si bolesna pa sam hteo da svratim i vidim kako si, osećam se krivim zbog onoga što sam ti izgovorio, kao i zbog svega drugog. Hmm. Znaš već...” „Nisi morao da lažeš zbog toga.” „Dobra ti je pidžama”, kaže, a ja sva pocrvenim i zavlačim noge pod sebe kako bih prikrila izlizane nogavice. „Zaveži i pusti me na miru”, odbrusim. „Hoćeš li da sedneš ili ćeš da stojiš tako do jutra?” On seda. „Pa”, kaže, nervozno udarajući dlanovima o kolena, „kako si? Ne izgledaš bolesno, ali”, nagne se ka meni i pažljivo me osmotri, „ali izgledaš prilično loše.” „Da li si došao ovde da bi me vređao ili je postojao neki drugi razlog?” kažem zaboravljajući kako užasno izgledam, ali u ovom trenutku me, iskreno, više nije ni briga. „Izvini, izvini. Nego, doneo sam ti poklon.” Počinje da pretura po džepovima jakne, a zatim teatralno izvlači teglu „nutela” krema. „Nik! Obožavam 'nutelu!” Već osećam kako mi se povratio apetit, pa skačem i uzimam mu teglu iz ruku. „Nisam hteo da ti donosim cveće”, kaže i stidljivo se osmehne. „Suviše konvencionalno. Ali, ovo je moje izvinjenje za ono pre neki dan. Stvarno mi je žao, nisam mogao da se uzdržim.” „U redu je”, kažem i već otvaram poklopac i umačem prst u krem, a zatim ližem prst mljackajući i uzdišući od zadovoljstva. „To je odvratno”, kaže Nik, posmatrajući me. „Zašto ne uzmeš kašiku?” Pružam mu teglu i pitam: „Hoćeš malo?” a on se osmehne i takode umoči prst u krem. „Pa”, kaže napokon. „da li je sve u redu sa Edom'.'“ „Kako to misliš.” pitam oprezno. „Pa... mislio sam. posle onoga u subotu... ovaj... Samo sam hteo da vidim da li je sve u redu.” Nekoliko sekundi ćutim i razmišljam da li da mu kažem, ali jasno mi je da će i sam pre ili kasnije saznati, pa je onda bolje da to čuje od mene. Udahnem duboko. „Da ti pravo kažem, nije. Ništa nije u redu.” Nik me upitno pogleda. „Raskinuli smo.” „O, bože”, uzvikne, iskreno iznenađen. „Nije valjda zbog mene? Zbog onoga što sam ti rekao?” „Ne, ne laskaj sebi, nije zbog tebe. Dobro, možda pomalo i zbog tebe, zato što sam shvatila da si u pravu. Sve što si rekao je istina. On nije ono što ja želim na duge staze i mislim da naša veza nikako ne bi uspela.” „Pobogu, Libi. Stvarno mi je žao.” „Da, baš ti verujem.” „Ne, stvarno. Zao mi je. Ne znam šta da ti kažem.” „Nema tu šta da se kaže. Sve je u redu. Ja sam u redu. To je normalno, takve stvari se dešavaju u životu.” „Želiš li da razgovaramo o tome?” „Nema o čemu da se razgovara. Dozvolila sam da me ponese fantazija i nisam razmišljala o mogućim posledicama. ali sam, srećom, shvatila na vreme.”


182

„Kako je Ed?” „Ne znam. Rekla sam mu sinoć, a on nije rekao ni reč.” „Šta? Ništa nije rekao?” „Ništa. Čitavo veče nije rekao ni reč.” „Isuse”, Nik glasno uzdahne. „Baš mi ga je žao.” „Znam, osećam se kao pravi skot.” „Ne. Libi, ti nisi skot. Bila si okrutna za njegovo dobro.” „Čudno, to isto je i Žil rekla.” „To je tačno i on će to preboleti, upoznaće neku drugu. A i ti ćeš, kad smo već kod toga.” „To možeš da zaboraviš.” Odlučno odmahujem glavom. „Dosta je bilo. Odlučila sam da se zavetujem na celibat. Poslednje što mi je sada potrebno jesu muškarci.” „Čak ni ja?” Podižem pogled i, premda je Nik i dalje užasno zgodan, iako mi se još uvek sviđa i verovatno će mi se uvek sviđati, znam da sada ne bih imala snage za tako nešto, da bi zaista bilo besmisleno da se ponovo spetljam s Nikom, pa tužno odmahujem glavom dok ga gledam u oči i pokušavam da se osmehnem. „Ne”, kažem tiho. „Čak ni ti.” Dan kasnije javlja se Oli. „Čuo sam”, kaže. „Mama me je zvala jutros da mi kaže koliko je uzrujana. Kako si ti?” „Ja sam dobro, Oli”, kažem. „Još uvek sam malo uznemirena, ali već mi je mnogo lakše.” Oli počinje da se smeje. „Nisam hteo ništa da ti kažem ono veče, ali on je bio grozan.” „Molim?” „Ma hajde, Libi. Sada mogu da ti kažem, on je jedna pompezna matora svinja.” Ne mogu da izdržim da ovo čujem od još jedne osobe koju volim. Izvinjavam se. nisam htela da kažem da volim Nika, ali ovo je već previše za mene. „Oli! Baš si grozan! On uopšte nije bio tako loš. Isuse, nema još ni dva dana kako smo raskinuti.” „Libi, nikad ništa slično nisam rekao ni za jednog muškarca sa kojim si se ranije zabavljala, ali da si se udala za njega mislim da bih te se odrekao.” Zaista sam u šoku. „Stvarno ti se do te mere nije dopao?” „Izvini. Libi. ali ne samo što je ružan kao dupe, već je i arogantan. Jedina njegova dobra osobina, koliko ja vidim, jeste to što je pun love. Ah, da, kao i činjenica da te obožava.” Iznenada se trgnem. „Misliš li da je i na druge ostavio isti utisak?” „Ne bih hteo da nagađam o drugima. Slušaj, žao mi je ako ti je ovo bilo neprijatno, ali sada je gotovo, mislio sam da ti neće smetati da budem iskren.” „Ne”, uzdahnem. „Ne smeta mi. Samo se bojim da sam ispala glupa, ali znaš, Oli, on uopšte nije bio tako loš.” „Dobro, u redu. Ali nije bio za tebe.” „Ne. To mi je sada jasno. Pa, da li mi je mama već oprostila?” „Ma kakvi. Znaš ti nju. Biće joj potrebno jedno deset godina da ti oprosti što si raskinula sa Edom Mekmahonom.” „Stvarno mi ide na živce. Zar ne može da pokaže makar malo razumevanja?” „Pa, ako ti je to neka uteha, rekla je da može da razume kako se osećaš.” „Zezaš!” „Ozbiljno. I sam sam bio iznenađen. Mislim da joj je najgore palo to što je morala da saopšti komšiluku, ali sudeći po tome šta je rekla, mislim da joj je jasno da on i nije bio za tebe. Počela je da priča nadugačko i naširoko o sebi i tati, o tome kako su bili ludo zaljubljeni jedno u drugo. Potpuno je pošizela.” „Ah, Oli”, smejem se. „Nemaš pojma koliko se sada bolje osećam.”


183

31

Prošlo je mesec dana i sada se zaista dobro osećam. Ponovo sam usmerila svu energiju na svoju karijeru i niko od mojih kolega još ne može da poveruje da sam u stanju tako mnogo da radim i tako mnogo da postignem, ali zar to nije najbolji način da prebolim to što sam ponovo sama? Dobro, uveče mi bude malo teže. To ne znači da mi nedostaje Ed, nego jednostavno ne znam šta ću sama sa sobom, iako su svi moji prijatelji zaista fantastični, stalno mc zovu na razna mesta. a jedan od razloga što volim da izlazim sa svojim prijateljima jeste to što ne postoji šansa da ću ikada naleteti na Eda. Sada kada sam ponovo sama jasno mi je da sam sa Edom živela potpuno u fantaziji. Nosila sam odeću o kojoj inače nisam mogla ni da sanjam, izlazila sam na mesta o kojima nisam mogla ni da sanjam i uopšte sam se ponašala na način koji meni apsolutno nije pristajao. Vidite, iako sam smatrala da je baš to stil života koji sam želela, sada kada sam ga napokon okusila jasno mi je da se nikada više neću pretvarati da sam nešto što nisam. Pomalo je, međutim, neobično privikavati se ponovo na život slobodne devojke. Moram pažljivo da planiram dnevni raspored kako ne bih sedela u kući svake večeri i jela hranu koju sam naručila, ali radije bih se potrudila da se priviknem na to nego da ponovo budem sa Edom. Pa ipak sam prilično zatečena kada me je jednog dana Amanda zvala na posao i pitala me da li bi mi smetalo ako bi ona izašla sa Edom. „Ne, ne bi mi smetalo”, kažem glasom punim lažnog entuzijazma. „Uopšte mi ne bi smetalo.” „Sigurna si?” pita, ali znam da bi ona uradila po svome bez obzira na to šta joj ja kažem. Njih dvoje su ionako savršeni jedno za drugo, a Amanda je mnogo bolja od mene kada je u pitanju uspinjanje društvenom lestvicom, iako su se moje ambicije po pitanju društvenog statusa poprilično smanjile. „Oduševljena sam”, kažem, pitajući se jesu li vec izašli zajedno, ali vrlo uskoro stigao je odgovor i na to pitanje, kada je kasnije tog popodneva u moju kancelariju uletela Džo mašući Dejli ekspresom i večernjim izdanjem Standarda. „Dobro”', kaže sedajući na ivicu mog stola i otkrivajući svoje dugačke noge. „Udahni duboko. Jesi li spremna?” Klimam glavom, a Džo prvo otvara Ekspres i spušta ga pred mene na sto, a tamo. u rubrici „Ljudi i događaji”, stoji članak o novim londonskim poznatim parovima. Centralno mesto zauzima ogromna fotografija u boji na kojoj su Amanda Bejker i Ed Mekmahon. Fotograf je očigledno bio paparaco i ja sa zanimanjem primećujem kako je Amanda usavršila ljutili izraz i pozu u kojoj drži ruku ispred lica pretvarajući se kako ne želi da bude fotografisana. „Isuse”, uzdahnem. „Baš nije gubila vreme.” „Čekaj”, Džo se smeje. „Ima nešto još bolje”, zatim stavlja Standard preko Ekspresa i otvara prvu stranu rubrike „Stanovi i nekretnine”, gde pod naslovom Tračevi stoji još jedna Amandina fotografija. „Amanda Bejker. voditeljka emisije Pauza za doručak'“, Džo čita naglas, „prodaje svoj lepo uređeni jednosoban stan na Primrouz Hilu, gde su joj najbliži susedi bili Lajam Galager, Petsi Kensit i Heri Enfild. Agent za nekretnine nam je otkrio da se Amanda seli u Hanover Teras kako bi bila sa svojom novom ljubavi, Edom Mckmahonom. Stan krasi slikovita krovna terasa, izuzetno je uređen i prodaje se za 185.000 funti posredstvom agencije za nekretnine, i tako dalje, i tako dalje.” Džo zastaje da bi proverila kako ja sve to podnosim. „Jebote”, uzviknem. „Kada se, do đavola, sve to dogodilo?” Džo sleže ramenima. „Pojma nemam, ali hvala bogu da si ti pobegla na vreme. Mislim, stvarno. Pogledaj Eda na ovoj slici. Pogledaj te brkove. Kako si mogla?” I ja pažljivo pogledam sliku u Ekspresu i počnem da se smejem. „U pravu si”, sležem ramenima. „Stvarno ne znam šta me je spopalo.”


184

Džo Kuper izlazi iz svoje kancelarije i gleda nas kako se smejemo, pa nam prilazi da pita o čemu se radi. „Tebi ovo ne smeta?” pita gledajući me pažljivo. „Ako ti smeta, mogu da stavim nekog drugog da radi s njom.” „Ne”, smejem se. „Ja sam dobro. I ne mogu vam objasniti koliko mi je drago što nisam ja na toj slici.” „Šta radiš u subotu uveče?” Sal je vidno uzbuđena. „Ništa”, odgovaram polako, jer ne želim da se obavezujem na nešto pre nego što čujem šta je to. „Zašto?” „Pravimo žurku, moraš da dođeš. Pol i ja smo pre neko veče pričali o tome kako niko više ne pravi kućne žurke, zapravo niko više ne pravi žurke.” „U pravu si. Baš čudno, zar ne?” „Da, i zato smo odlučili da je mi napravimo. Najveću, najbučniju, najotkačeniju žurku na kojoj si ikad bila.” Osećam kako u meni uzbuđenje raste pri pomisli da ću biti na pravoj žurci, da ću se obući i spremiti za nju, i to je nešto čemu ću se radovati. „Biće kod tebe u kući?” Već zamišljam Salinu kuću u Klapamu, njenu ogromnu sobu za prijeme, francuski prozor koji vodi u veliku baštu. „Da, naravno. Pol je celog prošlog vikenda zidao roštilj, imaćemo i bar sa svim mogućim pićima. Danas popodne moram da odem da kupim lampice koje ću okačiti po drveću.” Ja bukvalno zaječim od ushićenja. „Ko sve dolazi? Ko dolazi?” „Svi!” vrisne. „Ne, ali čekaj. Još nisam završila. Pol ima prijatelja koji je didžej i on će nam doneti svoje uređaje i svoju kolekciju i puštaće muziku celo veče.” „Nadam se da to neće biti onaj odvratni tehno?” „Za nas matorce? Ma ne, kaže da će puštati fank sa snažnim akcentima iz sedamdesetih.” „Odlično, moja omiljena muzika. U koliko sati počinje?” „Mislili smo oko osam, ali većina njih će se verovatno pojaviti tek kasnije, ali zaista hoću da najuži krug prijatelja dode ranije. Ozbiljno, Libi, biće toliko hrane i pića, i toliko mnogo ljudi, sigurna sam da će to bili nezaboravna žurka.” „Koliko ljudi?” „Imamo njih osamdeset na spisku, ali svako od njih želi da povede i svoje prijatelje, jer svi imaju isti odgovor, niko više ne pravi žurke.” „Sal, oduševljena sam.” I to je istina, zaista jesam. U subotu popodne radim nešto što dugo nisam radila: već u tri sata počinjem da se pripremam za žurku, i premda mi to vraća pomešane uspomene na vreme kad sam bila tinejdžer, ipak uživam u svemu tome. Oprala sam kosu, zatim sam stavila na nju pakovanje od toplog voska, uvila je u vruć peškir i provela narednih sat vremena razgovarajući sa Žil i tako puštajući pakovanje da radi to što treba da radi. Trljam lice pilingom od kajsije, zatim stavljam na njega tri različite maske i svaku ostavljam da stoji po dvadeset minuta. Kada sam završila lice mi je tako zategnuto i sjajno da možete videti svoj odraz u njemu. Odlazim do kioska i vraćam se sa hrpom modnih časopisa, jer kao prava kameleon devojka, kako me je prozvala Žil, tek treba da odlučim ko ću biti večeras. Hoću li biti elegantna i prefinjena, ili moderna, ili opuštena i šljampava, ili distancirana? Da li da zaližem kosu unazad, skupim je u konjski rep ili da je ostavim puštenu? Da li da odem na žurku gegajući se na visokim štiklama, da ulepršam u mokasinama ili da umarširam u patikama? Dok listam časopise dobijam nagon da iščupam obrve, pa grabim pincetu i pravim dva savršena luka, a zatim stojim i divim se kakvu je razliku to napravilo na mom licu i pitam se šta bih još mogla da uradim kako bih postigla savršeni izgled fotomodela.


185

Gotova sam tačno u pola osam. Ispitujem se u ogledalu, u svojoj lepršavoj platnenoj haljini dugačkoj do članaka i prekrivenoj bledim cvetnim šarama. U njoj na prvi pogled izgledam skromno, ali čim počnem da hodam otvara se dugački šlic koji olkriva moje tek preplanule noge (jutros sam kupila kremu za samotamnjenje od koje su mi, za divno čudo, noge dobile savršenu bronzanu boju, a ne narandžaste štrafte). Ravne sandale sa kaiševima dopunjuju izgled, a kosu skupljam u labavi konjski rep. razmišljajući da ću uvek moći da je raspustim kasnije ako budem pronašla nekoga zbog koga bih je raspustila. Razmišljam da li da idem svojim kolima, ali odustajem od toga. jer večeras nameravam dobro da se provedem, pa zovem taksi. Zaustavljamo se ispred prodavnice kako bih otrčala da kupim pivo. Pod normalnim okolnostima kupila bih flašu vina, ali Sal me je upozorila da to ne činim, rekla je da su nabavili tri ogromne kante pune leda i da bi bilo bolje da donesem pivo. Kad sam stigla zatičem samo nekoliko ljudi, nikog meni poznatog, ali u vazduhu se oseća uzbuđenje, pa se rukujemo i osmehujemo jedni drugima, ćaskamo kako je divno vreme i kako je ovo prelepo veče za žurku. A bašta izgleda veličanstveno. Pol stoji kraj roštilja i maše mi, ugalj je još uvek potpuno crn, a iza njega se nalaze improvizovane drvene police prekrivene čašicama u kojima se, pretpostavljam, nalazi koktel sa voćnim želeom. Drveće u bašti je okićeno malim svetiljkama, ali Sal mi objašnjava, dok mi pokazuje šta su sve uradili, da će pravi svetlosni efekti početi tek kasnije. Pozdravljam se sa Džulsom, di-džejem, modernim i zastrašujuće zgodnim momkom koji proverava audio sistem, i sav zanet svojom muzikom jedva i primećuje goste osim što povremeno nekome mahne u znak pozdrava. „Ne mogu da verujem šta si sve uradila”, kažem, pošto smo Sal i ja popile po jedan koktel od voćnog želea. „Izgleda fantastično.” „Misliš li da će svi doći?” Zabrinuto me pogleda, a zatim skrenu pogled ka bašti. „Mislim, do sada se pojavila tek nekolicina.” „Ne brini.” Gledam na sat. „Tek je petnaest do devet. Počeće da pristižu svakog momenta.” I naravno, kao opčinjeni, gosti počinju da pristižu jedni za drugima i posle nepunog sata bašta već vrvi od ljudi., doslovno vrvi. a najbolje od svega je to da. premda poznajem samo nekoliko njih. imam osećaj kao da su svi prisutni moji najbolji prijatelji i ludo se provodim dok đuskam sa momkom po imenu Dejv koji uopšte nije moj tip ali prokleto dobro igra i shvatam da se odavno nisam ovako dobro provodila. Potom Sal pali sve svetiljke u krošnjama drveća, a Pol pali baklje pažljivo skrivene medu cvećem po rubu bašte i najednom kao da je čitavo veče ispunjeno magijom, i izgleda baš kao veče kada je sve moguće. Uskoro svi gosti igraju i, premda smo napolju, nema ni daška vetra i toliko je vruće da osećam kako mi graške znoja izbijaju po čelu, pa posle nekog vremena dovikujem Dejvu da moram da uđem i da popijem nešto, a on klima glavom, osmehne se i nastavlja da igra sa devojkom do sebe. Jedino što mi sada može ugasiti žeđ jeste dobra stara obična voda, pa se probijam kroz gužvu do Saline malecne kuhinje, sipam čašu vode iz slavine i popijem je u dva gutljaja. „I -Džon Travolta bi ti pozavideo.” Skačem i držeći se rukom za srce okrećem se i vidim Nika kako stoji naslonjen na vrata sa ogromnim osmehom na licu. „Nadam se da nisi i danas raspoložen za uvrede”, kažem podozrivo. „Ne!” odgovara sav užasnut. „Ozbiljno. Nisam znao da tako dobro igraš.” Sležem ramenima, mada sam potajno polaskana tim recima. „Kada si stigao?” „Nedavno. Stigli smo tek pre petnaest minuta. Taman na vreme da vidim te kukove kako se njišu.” Smejem se samozadovoljno, ali ipak pitam: „Stigli smo? Mi?” I tada sam je ugledala. Visoka, mršava, sa kratkom tamnom kosom i dečačkom frizurom koju žena može da ima samo ako je izuzetno lepa i ako živi na Noting Hilu, a naravno, ona je izuzetno lepa i ja je mrzim. Omrzla sam


186

je čim sam je videla. Ne da sam ljubomorna, zapravo drago mi je da je Nik upoznao nekoga. Pa dobro, sigurno nisam presrećna zbog toga, ali zašlo, do đavola, mora da bude tako prokleto lepa? „Ćao”. osmehne se. Jebiga, savršeni zubi. Čovek bi pomislio da je iskočila pravo iz neke američke reklame za pastu za zube. „Ja sam Mačka.” Savršeno. Sve bolje i bolje. Uzdržano joj pružam ruku i nastojeći da budem pristojna pitam: „Da li ti je to pravo ime?” „Ne”, odmahuje glavom i smeje se. „Pravo ime mi je Soli, ali svi drugari u školi su mi govorili da ličim na mačku, pa mi je lako ostao nadimak.” I dok posmatram njene mačkaste oči u obliku badema, primećujem da govori izuzetno prefinjeno, ima taj lenji, opušteni ton po kome se odmah vidi da pripada višoj klasi ili. u najmanju ruku, višoj srednjoj klasi. Osećam se inferiornom u odnosu na nju i ne mogu da poverujem da je jedna Nikova prijateljica uspela da u meni izazove osećaj niže vrednosti. Ne zato što je neprijatna, već zato što je toliko lepa da se pored nje osećam kao ružno pače i tog momenta sam zažalila što se nisam obukla isto kao ona koja na sebi ima jednostavnu majicu bez rukava, šljampave vojničke pantalone i patike. Nik se osmehuje i čeka da čuje šta ću sledeće reći, i verovatno sav puca od ponosa što može da se šepuri sa svojom novom devojkom. Jebi se, Nik, kažem u sebi, ali mu ipak upućujem ljubak osmeh i kažem: „Ne smem da ostavim Dejva samog suviše dugo”, pa sa tim recima prolazim kraj njih, ne obraćajući pažnju na Nikov začuđen pogled i vraćam se u baštu. Dejv još uvek igra sa onom istom devojkom i ja ga potapšem po ramenu i osmehnem se dok se on okreće, hvata me za ruku i pokreće telo savršeno sinhronizovano sa mojim. Preko njegovog ramena vidim Nika i Mačku koji ulaze u baštu, pa zabacujem glavu i ozareno se osmehujem kako bih pokazala da se ludo provodim, jer Nik gleda pravo u mene, a što se mene tiče, on može da se jebe. I on i Mačka. Što će verovatno i uraditi čim odu odavde. Sranje. Zašto me je to toliko pogodilo? Zašto se uzbuđujem? Ipak sam ja bila ta koja je odbila da bude s njim. Ovog puta. A u ovom trenutku mi zaista i nije stalo do veze, pa čak i da jeste, Nik bi bio poslednja osoba koju bih uzela u obzir. Pa zašlo onda ne mogu da odvojim pogled od njih dvoje kako se kikoću u uglu? Zašlo osećam napad ljubomore prisećajući se kako je to nekada radio sa mnom? Zašto sada nju zasmejava a ne mene? Onda shvatam da postoji samo jedan izlaz iz ovog problema, a to je da se napijem. Da se ubijem od alkohola. Ispijam još jedan koktel naiskap dok me Pol zapanjeno posmatra, a odmah zatim uzimam drugi. To je to. Već mi je mnogo bolje. Koji Nik? Gubim pojam o vremenu i uskoro sve oko mene postaje maglovito i shvatam da sam već dovoljno popila. Još jedno piće i verovatno bih povratila nasred žurke. Ovo je taman koliko treba: pomalo mi se vrti u glavi, raspoložena sam, sasvim dovoljno za dobar provod. Šta me briga. Nemam nikakvih problema u životu osim da izaberem sa kim ću da odigram sledeći ples. Koji Nik? Sal mi prilazi i grabi me za ruku. „Jesi li je videla?” „Koga?” „Mačku?” Klimam glavom. „Prelepa je, zar ne? Ko bi mogao da pomisli?” „Da, ko bi mogao da pomisli”, ponavljam za njom i pijano je ljubim u obraz, a zatim se oteturam do roštilja, ne zato što sam gladna, već zato što nije baš pametno piti toliki alkohol na prazan stomak, i jasno mi je da će mi stvarno pozliti ako ne pojedem nešto. Uzimam pileće ražnjiće i gutam ih ne osećajući ukus i u trenutku kad sam bacila štapić preko ramena ugledam Nika kako stoji sam na drugom kraju bašte i čim su nam se pogledi susreli on kreće ka meni, a ja se smesta okrećem na drugu stranu i počinjem da flertujem sa grupom momaka koje nikada u životu nisam videla, a koji izgledaju presrećni što sam im se pridružila. Aha! Dobiće on svoje! Nik je promenio pravac, verovatno je krenuo da potraži svoju božanstvenu Mačku.


187

Već je dva sata posle ponoći, žurka je u punom zamahu uprkos negodovanju komšija, ali su gosti polako počeli da se osipaju i ja već dosta dugo nisam videla Nika, malo sam pripita i mnogo umorna i počinjem da se pitam kako ću uopšte da se vratim kući. Ulazim unutra, u dnevnu sobu koja je prazna i u kojoj je mrkli mrak i. pošto sam usput udarila o sto, napokon uspevam da nađem put do sofe i da se stropoštam na nju. „Jebote!” „Jebote!” kao oparena skačem sa sofe. jer iznenada čujem neko šuškanje, a zatim korake. Neko pali svetio. „Libi? Šta to radiš?” „Šta ja radim? Šta, do đavola, ti radiš ovde?” Sumnjičavo gledam u Nika koji počinje da se smeje od čega sam se momentalno otreznila. „Samo sam prilegao malo. U mraku. Znam da sam ti ja još uvek slaba tačka, ali nisi morala da mi skačeš u krilo da bi mi to dokazala.” „Nisam ti skočila u krilo”, gunđam i ponovo sedam na sofu. „Nisam znala da si tu. Nema veze. Gde je Mačka?” „Otišla je. Na neku drugu žurku.” „Kako to da nisi pošao s njom?” „Ona se druži sa nekim mondenskim društvom, ekipa sa Noting Hila, to nisu ljudi za mene, ne mogu da ih podnesem.” Gledam ga začuđeno. „Pa kako onda... Mislim, da li ti je teško...?” Ovog puta Nik mene gleda začuđeno. „Šta? O čemu to govoriš? Libi, ti si ljuta na mene?” „Ne, ne”, odmahujem glavom. „Mislim, ako ti se ne dopadaju njeni prijatelji, a ne mogu da zamislim ni da bi se njoj dopali tvoji, znaš, Irvas i ta ekipa, pa onda...” Zaćutim jer ne umem da završim rečenicu. „Libi, pobogu, o kakvim to prijateljima govoriš? Mačka se uvek družila sa nekim ogavnim svetom. Tu ne računam njene stare prijateljice. Neke od njenih školskih drugarica su izgledale kao bombone sa četrnaest godina.” Još uvek sam zbunjena, a onda mi iznenada postaje jasno. „Nije valjda Mačka tvoja...” „Sestra. Da. Zašto? Šta si ti mislila?” I u tom trenutku postane mu jasno šta sam ja mislila i počinje luđački da se smeje. „Pobogu, Libi, pa to je fantastično. Mačka? Moja devojka?” i ponovo prasne u smeh. „Kako sam ja to mogla da znam?” Počinjem da se branim, jer ne znam šta drugo da kažem. „Ne znam”, odgovara Nik i briše oči od suza. „Ali ipak. Čak i da mi nije sestra, ona nije moj tip.” „Nije?” Želim da ga pitam koji je to njegov tip, ali se uzdržavam. „Ne. Slušaj, kako planiraš da se vratiš kući? Nisi valjda došla kolima?” „Ne.” „Hvala bogu. Ako uzmeš taksi poći ću s tobom da se uverim da si bezbedno stigla kući, onda ću ja nastaviti taksijem do svoje kuće.” „U redu.” U stvari, pošto sam se malo povratila od šoka nisam više sigurna da li je to u redu. Nisam sigurna da li želim da ga pustim da se vrati svojoj kući, ali možda to samo alkohol govori iz mene. Nik zove taksi, pa se oboje pozdravljamo sa Sal i Polom, a zatim sedamo na zadnje sedišle kola. Ja se pretvaram da gledam kroz prozor, ali sam svu svoju pažnju usmerila na to da mi disanje deluje potpuno normalno i ujednačeno, jer budući da je u kolima tako mračno, tako tiho, a taj božanstveni, seksi muškarac sedi samo nekoliko centimetara od mene, veoma mi je teško da se pretvaram da je prijateljstvo jedino što me u ovom trenutku zanima. „Samo što nismo stigli”, kaže i taksista skrene iz Holand Parka u Ledbrouk Grov, a ja se osmehnem i naslonim glavu na prozor i pitam se kako da produžim ovo veče, šta da učinim da bi ostao sa mnom. a da se ipak ne otvorim sasvim i to ga direktno pitam. Stižemo ispred moje kuće i samo sedimo i gledamo se dok taksista nervozno tapka prstima po volanu. „Sranje”, kaže iznenada Nik i lupi se po čelu. „Znam da sam nešto hteo da ti kažem.”' „Šta?”


188

„To je duga priča.” Taksista, koji nas sluša, samo uzdahne i kaže: „Hoćete li da izađete ovde? Možete uvek da pozovete drugi taksi.” „Odlično”, kaže Nik, pa zavlači ruku u džep i izvlači novac. „Ovo ja plaćam”, kaže, a zatim ulazi za mnom u kuću. Nik zatvara ulazna vrata za mnom i zastaje ispred prekidača za svetio, a kad sam počela da pipam po zidu kako bih upalila svetio, ne osećam ništa. Osim Nikove ruke. On me hvata za zglob, ne govori ništa, pa stojimo tako u mraku samo slušajući disanje onog drugog i da li ja to umišljam ili on počinje da diše sporije, teže? A potom me uzima za ruku i, a sve to možda zbog mraka deluje kao usporeni film, spušta je na svoj obraz, i ja ne mogu da se uzdržim, počinjem da mu milujem lice, prelazim vrhovima prstiju preko njegovih usana, u mraku ne vidim ništa, ali to lice tako dobro poznajem, tako mi je jasno ostalo utisnuto u sećanje, a onda se njegove usne otvaraju i on nežno počinje da mi ljubi prste. Uzdahnem, a on me nežno privuče ka sebi i usne nam se spoje u mraku, zatim se Nik naslanja na zid, čvrsto me drži i ljubi me polako i nežno, sve dok više nisam u stanju da stojim na nogama. A zatim se vrlo polako pokrene i, držeći ruku ispruženu ispred sebe kako ne bi naleteo na nešto, polako se spušta na sofu, povlači me za sobom i već posle nekoliko sekundi haljina mi je skliznula do struka i ja tiho uzdišem dok se on nežno poigrava sa mnom vrhom svog jezika. I u tom trenutku počinjem da se pitam kako sam izdržala toliko dugo bez ovoga, kako sam ikada mogla da pristanem na nešto manje? Nik spušta ruku na moje butine, mazi ih dok ja dišem njemu u vrat i nežno ga grizena, a zatim spuštam ruke do njegovog kaiša, otkopčavam ga, spuštam šlic pantalona i pomilujem njegov nabrekli ud svom dužinom, a on snažno udahne i ponovo počinje da me ljubi. Prelazimo u spavaću sobu i vodimo ljubav, polako, usporeno, strasno, a u trenutku kad je ušao u mene, baš pre nego što će početi da se pokreće, tri reči mi se jave u mislima: stigla sam kući. Teško mi je da to objasnim, ali ovaj trenutak je nešto tako poznato, tako prijatno, tako ispravno, da iznenada osećam da sam tamo gde zaista treba da budem, u pravo vreme i sa pravom osobom. Onda sam se sva predala strasti i prestala da razmišljam o tome, a pošto smo vodili ljubav i nastavili da ležimo u krevetu jedno kraj drugog, dok mi Nik, sa rukom oko mog ramena, nežno gladi kosu, prisećam se da je rekao da želi nešto da mi kaže. Naginjem se nad njega i nežno ga ljubim u nos. „Šta je to što si hteo da mi kažeš?'' pitam šapatom. Nik otvara oči. „Zapravo, hteo sam da ti kažem dve stvari.” „A to je?” Nik izvlači ruku ispod mene i seda uspravno, potom se okreće ka meni i hvata me za ruku. „Libi”, kaže ozbiljnim glasom i mene počinje da hvata panika. „Znam da verovatno još nisi spremna da ovo čuješ, ali stvar je u tome...” On zaćuti. „Šta?” navaljujem da nastavi, jer stvarno nemam pojma šta želi da mi kaže. „Stvar je u tome što mislim da sam zaljubljen u tebe...” Ja zinem u čudu, a on proguta pljuvačku pa nastavi. „Nisam sasvim siguran, jer mislim da nikad ranije nisam bio zaljubljen, ali ne mogu da prestanem da mislim na tebe, i ne znam da li je prošli put u pitanju bio nezgodan trenutak, ili ja nisam bio spreman, ali sada mislim da jesam, i znam da me ti možda uopšte ne želiš, ali morao sam to da ti kažem, jer svakog jutra kad se probudim prvo na šta pomislim si li, i svako veče pre nego što zaspim poslednje na šta pomislim si ti. i nemam pojma šta ćeš ti da kažeš na sve ovo, ali želeo sam da znaš.” Ja samo sedim dok mi srce snažno udara zbog tih reči, zbog njegovog pogleda, očiju koje sijaju od nežnosti dok me gledaju, i znam da on to stvarno misli. Znam da je zaljubljen u mene, ali ne onako kako je to Ed bio, ne zbog onoga što bih ja mogla da budem ili zbog toga što bi od


189

mene mogla postati dobra supruga, niti iz bilo kojih drugih površnih razloga, već zbog mene same. On voli ono što ja jesam. I iznenada shvatam da, iako već dugo nisam pomišljala na to da bih mogla biti zaljubljena u Nika, svi elementi za tako nešto su tu. Ložim se na njega. Sviđa mi se. Prijatelj mi je. Zasmejava me. Volim da provodim vreme s njim. I obuzme me neka toplina, telom mi prođe drhtaj i pomislim neka se nosi sve drugo. Šta me briga što je bez para, što živi u iznajmljenoj garsonjeri i što nema sve ono što sam ja mislila da mi je potrebno. Želim da nastavim da budem s njim, pa videćemo dokle će nas to dovesti. Mislim, ko kaže da moram odmah da se udam za njega? U svakom slučaju, više ne mislim da je brak jedini i pravi cilj. Male su šanse za tako nešto. To mi je jasno pošto sam videla šta se dogodilo sa Žil i Džejmijem, baš kao što je ona sama rekla pre neki dan: „Biće to duga i teška borba, ali mislim da ćemo uspeti.” Ja mislim da nisam spremna za takvu borbu. Ne još. „Nik”, kažem i naginjem se da ga poljubim. „Niko mi nikad nije rekao tako nešto. Iskreno, ja još uvek ne znam šta osećam prema tebi, mislim da je još uvek rano da govorim o ljubavi, ali znam da volim da budem s tobom i volela bih da pokušamo. Da budemo zajedno, to hoću da kažem, i da vidimo kuda će nas to odvesti.” Po njegovom lieu vidim da mu je laknulo. „Pa”, kažem radoznalo pošto smo se još nekoliko minuta grlili i ljubili. „Šta je bila druga stvar?” „Druga stvar?” „Rekao si da želiš da mi kažeš dve stvari.” „A da. To. Ništa preterano važno”, kaže. a onda se osmehne... „Objaviće mi knjigu.”

džejn grin - gospodin mozda

Documents