Đura Jakšić - Ponoć

…Ponoć je.

U crnom plaštu nema boginja;

slobodne duše to je svetinja.

To gluho doba, taj crni čas.

Al’ kakav glas?…

Po tamnom krilu neme ponoći

ko grdan talas jedan jedini

da se po morskoj valja pučini, 

lagano huji k’o da umire,

il’ da iz crne zemlje izvire.

Možda to dusi zemlji govore?

Il’ zemlja kune svoje pokore?

Il’ nebo, možda, dalje putuje

da moju kletvu više ne čuje?

Pa zvezde plaču, nebo tuguje,

poslednji put se s zemljom rukuje...

Pa zar da neba svetu nestane?

Pa zar da zemlji više ne svane?

Zar da ostane -

tama?...

I hod se čuje...

Da l’ ponoć tako mirno putuje?

Ni vazduh tako tiho ne gazi.

Ko da sa onog sveta dolazi?

Il’ kradom oblak ide naviše?

Il’ bonik kakav teško uzdiše?

Il’ anđo melem s neba donosi?

Il’ oštru kosu da ga pokosi?

Da ljubav ne ide?... Da zloba nije?...

Možda se krade da nam popije

i ovu jednu čašu radosti?

Il’, možda, suza ide žalosti

da nas orosi tužna kapljica?

Ili nam mrtve vraća zemljica?

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

Vrata škrinuše...

O duše! O mila seni!

O majko moja! O blago meni!

Mnogo je dana, mnogo godina,

mnogo je gorkih bilo istina;

mnogo mi puta drhtaše grudi,

mnogo mi srca cepaše ljudi,

mnogo sam kajo, mnogo grešio

i hladnom smrću sebe tešio;

mnogu sam gorku čašu popio,

mnogi sam komad suzom topio.

O majko, majko! O mila seni!

Otkad te, majko, nisam video,

nikakva dobra nisam video...

Il’, možda, misliš: "Ta dobro mu je

kad ono tiho tkanje ne čuje

što pauk veze žicom tananom

nad onim našim crnim tavanom!

Među ljudma si, među bližnjima."

Al’ zlo je, majko, biti međ’ njima:

pod ruku s zlobom pakost putuje,

s njima se zavist bratski rukuje,

a laž se uvek onde nahodi

gde ih po svetu podlost provodi;

laska ih dvori, izdajstvo služi,

a nevera se sa njima druži...

O majko, majko, svet je pakostan,

život je, majko, vrlo žalostan...

Analiza pesme ” Ponoć “, Đura Jakšić

Iako se Đura Jakšić smatra izuzetno kvalitetnim pesnikom i slikarom, za

života je objavio samo jednu zbirku pesama i to 1873. godine, a u njoj se

našla i pesma ” Ponoć “, koja se smatra jednom od najlepših njegovih

pesama, te se smatra pesmom koju prati najjače doživljeno osećanje.

Poznato je da se Đura Jakšić bavio slikarstvom, te da je on bio jedan od

onih retkih pesnika koji je uspeo rečima da istka sliku, pretvarajući je u

poeziju.

Pesma ” Ponoć ” se smatra jednom od, umetnički najjačih pesama Đure

Jakšića. Čitalac oseća snagu pesnikovih emocija, njegove rezigniranosti i

jadikovanja nad životom. Ali, iako je najprisutnije osećanje upravo to –

tuga, jad, rezignranost, prisutan je i motiv majčine seni, koji je pesniku

poslužio da pesma ” Ponoć ” dobije i lirsku crtu, obojenu toplinom i

ljubavlju, te majčinim razumevanjem.

Početak pesme je vrlo specifičan, jer tri tačkice ukazuju da se događalo

nešto pre:

…Ponoć je.

U crnom plaštu nema boginja;

slobodne duše to je svetinja.

Baš zato često možete pročitati da analiza kojom su se bavili mnogi pre

nas smatra da je, zapravo pesma ” Ponoć ” nastavak pesme ” Na Liparu “.

U toj pesmi Đura Jakšić započinje razgovor sa slavujima u toku večeri,

potom ptice odlaze, jer pada mrak, a pesnik ostaje i dalje na istom mestu,

okružen lipama i zanet svojim mislima. To obrazloženje je dato kako bi se

objasnio neobičan početak pesme ” Ponoć “.

Gotovo svakom čitaocu je jasno zbog čega je pesnik odabrao baš ponoć za

vreme kazivanja pesme…Ponoć je krajnje mistično doba, kada je moguće

da se spoje racionalno i iracionalno, zemaljsko i onostrano, realno i

metafizičko, pa zato i ne čudi što u drugom delu pesme ” Ponoć “, Đura

Jakšić uvodi motiv dolaska duha njegove preminule majke, kome se pesnik

ispoveda i žali na svoj život, jasno pokazujući kakav odnos ima sa ljudima

među kojima živi. Svi njegovi komentari su krajnje realni i očekivani, kada

se uzmu u obzir okolnosti u kojima je zaista živeo pesnik.

U prvom delu pesme ” Ponoć “, Đura Jakšić opisuje atmosferu, uvodeći pri

tom motive: glasa, hoda i škripe vrata, sve vreme pojačavajući atmosferu i

iščekivanje:

To gluho doba, taj crni čas.

Al’ kakav glas?…

Pa se potom pita:

Možda to dusi zemlji govore?

Il’ zemlja kune svoje pokore?

Il’ nebo, možda, dalje putuje

da moju kletvu više ne čuje?

Sledi uvođenje motiva hoda, koje dodatno pojačava iščekivanje, a stilske

figure koje su prisutne u ovim stihovima čine da iščekivanje dobije na

intenzitetu. Prisutne su i hiperbola i metafira i sinestezija i personifikacija:

Pa zvezde plaču, nebo tuguje,

poslednji put se s zemljom rukuje…

Sada se već može reči da Đura Jakšić unosi slike halucinacije, čime se

pojačava intenzitet emocija u pesmi ” Ponoć ” i trenutak iščekivanja, a

ponajviše u trenutku kada se u toj i takvoj tišini, kakvu pesnik opisuje:

I hod se čuje…

Pesnik se pita šta je to, odakle sada odjednom da čuje taj hod:

Da l’ ponoć tako mirno putuje?

Ni vazduh tako tiho ne gazi.

Ko da sa onog sveta dolazi?

Kao da sluti da zaista taj glas i hod koje čuje ili misli da čuje dolaze sa onog

sveta, a završni stihovi ovog dela pesme ” Ponoć ” jasno pokazuju o čemu

se radi, te je njihova analiza vrlo važna:

Da ljubav ne ide?… Da zloba nije?…

Možda se krade da nam popije

i ovu jednu čašu radosti?

Il’, možda, suza ide žalosti

da nas orosi tužna kapljica?

Ili nam mrtve vraća zemljica?

Pre nego što uvede motiv majke, to jest njenog duha koji se spušta na

Zemlju, ne bi li saznao kako živi njen sin sada, Đura Jakšić razrađuje motiv

glasa koji čuje, neprekidno iskazujući svoja pitanja, koja se kreću od

osećaja ljubavi do osećaja zlobe, od radosti do žalosti, od suza do sreće.

Drugi deo pesme počinje opet zvučnim motivom:

Vrata škrinuše…

I kao da upravo ovaj stih donosi konačno rešenje i odgovore na sva

prethodno postavljena pitanja:

O duše! O mila seni!

O majko moja! O blago meni!

Odmah nakon shvatanja da je to duh njegove majke, koji će ga razumeti

Đura Jakšić počinje svoju žalopojku nad životom i nevoljama koje su ga

snašle:

Mnogo je dana, mnogo godina,

mnogo je gorkih bilo istina;

mnogo mi puta drhtaše grudi,

mnogo mi srca cepaše ljudi,

mnogo sam kajo, mnogo grešio

i hladnom smrću sebe tešio;

mnogu sam gorku čašu popio,

mnogi sam komad suzom topio.

Pa kao da nije dovoljno sve ovo što je iskazao, Đura Jakšić dodaje i:

O majko, majko! O mila seni!

Otkad te, majko, nisam video,

nikakva dobra nisam video…

Analiza ovih stihova pesme ” Ponoć ” jasno pokazuje da osim reči ” majka

“, u njima ne postoji niti jedna druga svetla, lepa reč, puna topline. Naprotiv,

pored ponavljanja priloga mnogo, koji jasno ukazuje na intenzitet

pesnikovih osećanja, prisutne su i sledeće reči koje daju vrlo negativnu

konotaciju ovom delu pesme: gorko, drhtaše, cepaše, kajo, grešio, tešio,

hladna, smrt, suza.

Naravno, sve ovo što je Đura Jakšić naveo ima koren u njegovom ličnom

životu, koji je bio daleko od laganog i lagodnog. Naprotiv, ovaj veliki srpski

pesnik se silno namučio za života, gotovo u svakom smislu. Zato analiza

ovog dela, kao i mnogih drugih, mora biti posmatrana i iz autobiografskog

ugla.

Pesma ” Ponoć ” se može posmatrati i kao svojevrstan bunt, protest

pesnikov protiv ljudi koji su ga povredili. Iako je i sam Đura Jakšić svestan

da njegova majka možda misli drugačije, uzevši u obzir da je on živ, a ona

nažalost više nije:

Il’, možda, misliš: ” Ta dobro mu je

kad ono tiho tkanje ne čuje

što pauk veze žicom tananom

nad onim našim crnim tavanom!

Među ljudima si, među bližnjima! ”

Đura Jakšić, ipak iskazuje svoja osećanja prema bližnjima, želeći da

razuveri majku i objasni joj zbog čega je rezigniran i zbog čega iskazuje

svoj bunt:

Al’ zlo je, majko, biti međ’ njima:

pod ruku s zlobom pakost putuje,

s njima se zavist bratski rukuje,

a laž se uvek onde nahodi

gde ih po svetu podlost provodi;

laska ih dvori, izdajstvo služi,

a nevera se sa njima druži…

Analiza završnih stihova pesme ” Ponoć “, čini se uopše nije potrebna, jer

je u njima pesnik iskazao svoje viđenje života i sveta uopšte, vrlo jasno i

precizno:

O majko, majko, svet je pakostan,

život je, majko, vrlo žalostan…