ШТА ЈЕ ДУХОВНИ ЖИВОТ И КАКО СЕ ЗА ЊЕГА ОСПОСОБИТИ?СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК

Уводна напомена

1. Уводна напомена о датом обећању да ће водити преписку о духовном животу. Корист која се од тога очекује

2. Мишљење о разлогу ћутања. Неопходност отворености и једноставности у преписци. Сујета светског живота

3.............................................................................................Испразност и једностраност светског живота4.............................................................................................Светски живот лишава људе слободе, и оне

који му се препусте држи у тешком ропству. Лицемерје и егоизам као стална својства светског живота

5.............................................................................................Три стране људског живота. Прва страна: телесни живот, његови органи и потребе; нормална и прекомерна брига о телу.

6. Друга страна људског живота: душевни живот, и три његове главне функције. Прва функција: мисаона страна са њеним облицима. Знање и наука. Нормалне функције разума и празно лутање мисли

7. Вољна страна душевног живота. Њене функције.Исправно и неуредно стање вољне способности

8. Чулна страна - срце. Велик значај срца у човековом животу.Утицај страсти на срце9. Трећа страна људског живота: духовни живот. Главне пројаве духовног живота:

страх Божији, савест и жеђ за Богом. Људско достојанство10. Универзалност вере у постојање Божије као пројава духовног живота11. Утицај духа на човекову душу и појаве у умној, делатној (вољној) и чулној области које

одатле потичу12. Закључци на основу реченог о трима странама људског живота. Могућност преласка из

једног стања у друго и преовладавања ове или оне стране живота. Превласт душевности или телесности као греховно стање. Преовладавање духовног живота као норма истинског живота човека

13. Истинска срећа човекова - живот по духу. Најфинији омотач душе који служи као посредник између ње и тела и средство за општења душа између себе, као и са светом светитеља и анђела. Светло и мрачно стање омотача душе

14..........................................................................................Омотач душе бива светао или таман у

зависности од унутрашњег расположења. Примери. Помрачену душу виде демони15..........................................................................................Како свети слушају наше молитве. Додатак о

молитви16..........................................................................................Истински циљ живота. Начин живота који

одговара циљу.17..........................................................................................Улагање у небеску ризницу. Богоугодан

живот. Маштања „напредних" о свеопштем добру човечанства и њихова лажљивост.18. Значај духовних потреба међу другим странама људског живота. Једино што је

потребно. Владавина духа, као природна хармонија свих потреба, може да донесе мир и спокој. Одсуство тог спокоја код људи. Свеопшта сујета и духовни лом. Зачетак тог немира добија се већ приликом рођења

19. Првородни грех као извор унутрашњег немира и нереда. Могућност лечења грехом повређеног човековог стања

20..........................................................................................Наставак. Објашњење растројства које је кроз прародитељски грех ушло у људску природу. Општење са Богом служило је као извор за господарење духа над душом и телом. Кроз нарушавање заповести човек се одвојио од Бога и изгубио власт над душом и телом, потчинивши се владавини страсти. Слика човека кога након пада растрзавају страсти

21..........................................................................................Неопходност поновног сједињења са Богом ради спасења. Сам човек није у стању да то учини. Дух Божији савршава ово у нама ради искупљења које је донео Син Божији

22. Наставак о искупљујућем обновљењу палог човека. Учешће Свете Тројице у нашем спасењу. Подстицај добрим осећањима у човеку који се спасава даје Дух Божији. Учешће самог човек у том делу. Ревност за спасење као први предуслов за његово достизање

23. Обележја истинске духовне ревности за разлику од душевне ревности24. Новогодишње жеље. Неопходност обнављања и самоочишћења. То чини духовна

ревност у нама25..........................................................................................Мисли поводом празника Крштења

Господњег. Скривено дејство благодати коју добијамо у Светој Тајни Крштења26..........................................................................................Наставак о скривеном деловању благодати

крштења у човеку. Сликовита објашњења благодати на примеру квасца у тесту и огња у гвожђу. Одрастајући, човек треба слободном вољом да утврди у себи благодат Божију. Опасност од заустављања на половини пута. Потпуна и ватрена одлучност да се служи Богу

27. Наставак о ревности и одлучности да се живи по благодати. Унутрашња усредсређеност. Просветљење душевног омотача. Разни степени тог просветљења

28. Слободна одлука да се живи по благодати - објашњење на причама и примерима29. Одлучност да се живи по благодати не треба да буде ограничена само на жељу, него

треба да се спроводи са спремношћу на напоре и борбу, и уз стремљење да се неизоставно постигне то што се жели. Када се одлука донесе, истога часа треба се прихватити дела и истрајати у њему са трпљењем и постојаношћу

30..........................................................................................Скица благодаћу просветљеног унутрашњег стања речима Макарија Великог. Начини подстицања и појачавања одлучности за добар живот

31. Како подржати тежњу ка добром животу која се појавила. Духовно читање и размишљање. Записивање добрих мисли. Како избећи лутање мисли приликом читања и молитве. Непрестано сећање на Бога и смрт. Самоукоревање

32. Онај ко је одлучио да стане на пут доброг живота мора да пости. Поука о томе како треба постити. Понашање у цркви током поста

33..........................................................................................Продужетак о посту. Понашање у кући током поста

34. Продужетак о посту. Припремање за исповест. Преиспитивање живота35. Продужетак. Преиспитивање расположења срца. Одређење главног карактера или

духа свога живота36. Савршена припрема за тајну покајања и причешћа. Осећања која су неопходна ономе

ко се каје. Корисно подсећање на блажену Теодору и њен пролазак кроз митарства37. Пробуђена одлучност да се живи исправно треба јасно да се одреди као тежња да се у

свему поступа сходно вољи Божијој. Мир и радост слугу Божијих. Потребно је чувати се колебљивости када је у питању одлука да се живи по Богу. Бог ће одбацити онога ко није ни топао ни хладан

38..........................................................................................Неопходна одлука онога ко пости да ће се посветити Богу разматра се као свесно обнављање завета који су за нас дати на крштењу.

39. Исправљање живота не састоји се у промени спољашњег понашања, него у духовној промени, са спремношћу на борбу са препрекама. Различити су начини на које се ђаво труди да заведе оне који су стали на пут истинског живота

40..........................................................................................Упозорење на могућност хлађења у будућности. Разни узроци хлађења у односу на духовни живот. Како се понашати када се појаве знаци хлађења

41..........................................................................................Последњи савети пред исповест и причешће42.........................................................................................Поздрав и добре жеље ономе ко се покајао и

причестио Светим Тајнама. Од онога ко је ступио на пут истинског живота захтева се

непрестано сећање на Бога43.........................................................................................Онај ко је после покајања и причешћа ступио

на пут истинског живота треба да успостави мир у себи. Правила за одагнавање унутрашње несређености: непрестано сећање на Бога, одлучност да се у свему, и великом и малом, поступа према савести и стрпљиво очекивање успеха

44. Упозорења ономе ко је ступио на истински пут. О немиру који улази у живот са пролећем. Због чега се многи који посте не поправљају у потпуности

45..........................................................................................Главно занимање онога ко је ступио на истински пут је - молитва. Продужетак о нерасејаној молитви

46..........................................................................................Општа правила за онога ко стоји на путу истинског живота

47..........................................................................................Молитвено правило за онога ко стоји на путу богоугодног живота. Учење псалама напамет. Замена дугих молитава кратким. Бројанице

48. Како достићи потребну нерасејаност молитве. Припрема за успешно обављање молитве

49..........................................................................................Светска дела. Како се односити према светским делима да не би одвлачила нашу пажњу, него да би доприносила служењу Богу.

50. Продужетак. На који је начин могуће подстаћи у себи непрестано сећање на Бога са љубављу.

51..........................................................................................Како окретати светске послове и ствари на духовну корист?

52. Сећање на Бога треба доводи до осећања топлоте или пламене љубави према Богу.53. Страсти као сметња духу да се распламти љубављу према Богу.Оне треба да буду

истеране54..........................................................................................О борби са страстима55..........................................................................................Наставак о борби са страстима56..........................................................................................Треба изгонити и најмање покрете страсти...

Дозвољиви гнев57. Разни степени развитка страсти: страсне мисли, осећања, жеље и дела. Борба

против њих58..........................................................................................Значај молитве на делу борбе против

страсних помисли. Примери59..........................................................................................Одломак из дела преподобног Исихија о борби

против страсти60..........................................................................................Како поступати ако нам се и приликом борбе

са страстима поткрадају страсне мисли и жеље. Очишћење срца61. Лутање слуха и погледа. Како елиминисати лоше утиске од онога што видимо и

чујемо62. После упутстава за духовну борбу са страстима излаже се поука о делатној борби са

њима. Спољашњи начин живота који је најпогоднији за борбу са страстима. Закључак беседе о борби са страстима

63..........................................................................................Домаћи послови. Певање и музика64. Усамљеност. Како избећи чамотињу. Читање књига и изучавање наука65. Извод из дела преподобног Пимена о богоугодном животу, о побеђивању страсти и

засађивању добродетељи66. Путовање у Лавру Светог Сергија. Поука богомолитељима67. Утеха богомолитеља. Поука о брижљивој исповести. Кратке молитве и непрестана

пажња ка Богу.68. Људске приче и гласине. Потреба за добрим саветником. Стална опасност од

непријатеља69..........................................................................................Туга и страхови. Невина забава. Прекид

односа са лошим људима. Енглески апостол из секте духоносаца. Његова лажљивост70..........................................................................................О читању духовних и светских књига71. Хлађење према молитви. Непажљива и ужурбана молитва.Како то да се избегне? Читање молитава напамет72. Завет одрицања од света. Како се држати након изрицања завета па до његовог

извршења73..........................................................................................Продужетак. Једном дати завет безбрачности

треба чврсто држати. Узвишеност девствености74. Поука онима који жуде за животом у манастиру. Разни облици подвига безбрачног

живота.Стрпљиво чекање и припрема за манастирски живот још код куће75. Ђавоље подвале ће ометати одрицање од света. Како одбијати те подвале76. Искушења од стране оних који не верују. Оповргавање њихових сујетних схватања77. Искушења од стране укућана. Послушност родитељима као припрема за манастирско

послушање78. Искушење због неправде и клевете од људи са стране. Трпљење клевета. Упозорење

онима који желе да напусте родитељски дом да би добили слободу.79. Последњи немири и неспокојства. Предајте своју судбину у руке Божије уз молитву и

храброст против непријатеља који доноси искушења80. Умирење после буре искушења коју је подигао ђаво. Одлазак у родни крај. Последњи

савет.

Уводна напомена

Светитељ Теофан Затворник (у свету Георгије Васиљевич Говоров, 18151894), био је епископ Тамбовски, затим Владимирски, да би се потом повукао са епископске катедре и живео као затворник у Вишенској пустињи. Истакнути духовни писац, светитељ Теофан је саставио тумачења на недељна Јеванђеља, на посланице апостола Павла и на 118. псалам. Значајно место у његовом наслеђу заузимају и дела из моралног богословља. Књига „Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?", позната код неколико нараштаја православних читалаца, намењена је људима у свету, онима који траже спасење у Христу.

1. Уводна напомена о датом обећању да ће водити преписку о духовном животу. Корист која се од тога очекује.

Након што смо се уочи Вашег одласка за Москву договорили да ћемо преко писама водити разговор о стварима које су Вам неопходне, за мене је било природно да очекујем да ћете се по доласку јавити, да ћете рећи нешто о себи и о новим околностима у којима сте се нашли. Чекао сам и чекам, ево већ колико времена, и нисам дочекао ништа. Шта се догодило? Јесте ли здрави? Чува ли Вас Мајка Божија? Или сте променили намеру?! Свашта се догађа - и то је могуће. Због тога Вам и пишем, да ако је тако, и ако постоји неко устручавање због мене - да не треба да ме оптерећујете или слично - избаците то себи из главе. Неће ми бити тешко да Вам пишем, поготово о таквим предметима, напротив - то ће ми представљати не мало задовољство, јер ће унети извесну разноликост у моје уобичајене послове. Рећи ћу и нешто више: ако се не оствари оно што смо замислили, осећаћу се као неко ко је претрпео штету или нешто изгубио. Нећу вам објашњавати како, али понављам да ће бити тако и да тако и треба да буде. Зато и хоћу не савет да Вам дам, него да Вас замолим: пишите. Мада од мене не можете да очекујете неку велику мудрост, још једно преиспитивање свега биће Вам од користи, јер ће у Вашем сећању оживети целу ту ситуацију и усредсредиће пажњу на њу, можда и са ослобађањем нарочите енергије. А ово последње је веома добро! Јер ако нам се у животу догоди неки неуспех, он готово увек потиче не толико од глупости или тврдоће срца, колико од недостатка усрдности и ревности за оно што је потребно. Дакле, пишите.

2. Мишљење о разлогу ћутања. Неопходност отворености и једноставности у преписци. Сујета светског живота.

А ја сам се губио у нагађањима: шта је по среди? Ето шта је! Бака се мало разболела. Да, бака - дивна реч. За унуке нема топлијег места него код баке, нити за баку има дражих лица од добрих унука. И због тога треба благодарити Богу. Чешће тешите баку и пажљивије слушајте шта говори. Старице имају мудрост стечену искуством и трудом у животу. Оне често нехотице, једноставним речима, дају тако мудре лекције, које и у књигама да тражиш - нећеш наћи.

Мада сте ми пружили сасвим задовољавајуће објашњење зашто тако дуго нисте писали, ипак би требало да Вам дам макар и малу епитимију како бисте се поправили. Међутим, мислим да ћете се можда више окренути на боље ако Вам захвалим на писму и на ономе што сте ту писали. Дакле, захваљујем Вам.

Обећавате да ћете бити отворени. Добро! Отвореност је главна ствар у преписци, иначе је не би ни требало започињати. И пишите увек без дотеривања - све што вам је на души; нарочито целовито треба да излажете питања која Вам се појаве у глави и почну упорно да траже решење. Тада ћете и решење примити као што жедна земља прима воду. То је најбољи начин да стекнете и у души утврдите схватања која разјашњавају суштину ствари чије јасно виђење очима ума сматрамо неопходним за себе. Шта би значило када бих Вам ја писао о једном, а Ваша душа би била заузета другим? То би било празнословље, као када би два лица међусобно разговарала окренута леђима једно другом и да свако говори о ономе што је њему пред очима. Чини ми са да смо се ми и договорили да се нећемо бавити апстракцијама, да нећемо стварати планове и теорије, него ћемо разговарати о ономе што траже текуће околности живота. Тако ћемо ићи корак по корак.

Пишете да Вам „трепери пред очима. Пре два дана - кажете - догодило ми се да обиђем овде уобичајена места друштвеног живота: била сам у позоришту, па сам прошетала, па била на вечери. Каква гужва, какви разговори, какве мудре мисли о свему, какви манири! Све ми то делује страшно, а од гужве не могу мисли да саберем". То Вам се учинило од прве, али припазите. Такав утисак сасвим је нормалан после мирног и обичног породичног живота на селу који сте имали. Ја бих Вам рекао: по томе и судите где је истина, а где лаж. Али не знам шта Вам се од свега што је било прихватило у души. Јер могуће је да на површини постоји неодобравање таквог стања, али да у дубини има симпатије и жеље да се такво искуство понови. Живот чији сте делић видели има то својство да лако обмањује: чак и када се увиди да то није то, он ипак привлачи, као што онај ко је навикао на опијум зна да ће бити као луд, а ипак га узима, или га узима управо због тога. Дакле, како се ви осећате? Вуче ли Вас срце још

тамо? Желите ли да тако проведете живот? Молим да ми то добро опишете и - по истини.

3. Испразност и једностраност светског живота

Како сте ме обрадовали Вашим одговором! „Не привлачи ме, напротив - одбија. Неколико дана после тога била сам као разбијена, моја душа се мучила: туговала сам и нисам могла да се саберем. И једва сам се некако повратила". Зашто то прошли пут нисте написали? А мени се учинило да прећуткивањем сакривате страст или тако нешто. Дај Боже да се такво осећање одбоjности према светском животу и светским забавама заувек сачува у Вама. Али могуће је да вам се то и допадне. Очигледно, не можете избећи додир са таквим животом. Други пут више неће бити тако разорно и узнемирујуће, трећи пут - још мање, а потом нећете осећати ништа. Као и са пићем: после сваке чашице човек се све више опушта. Шта осете они који долазе у радионицу за прераду дувана? Штипа их за очи, цури им нос, не могу да дођу до дага. А онима који тамо раде није ништа. Па и ти што дођу, када мало постоје, већ не жмиркају толико, не кијају и не кашљу, а затим све те неугодности сасвим престају. Гледајте да се и са Вама не догоди нешто слично када су у питању околности које су тако пореметиле Ваш мир.

Ви као да сте предухитрили моје питање па кажете: „Не мислим да бих икада могла да се помирим са таквим животом. Пажљиво посматрам и налазим да то није живот. Не умем то да објасним, али утврђујем се у мишљењу да то није живот. Ту има много живости, али живота нема. Ево и моја машина за шивење стално је у покрету, али то није живот". Дивну је мисао породила Ваша бистра главица. Сад за Ваш положај могу да кажем да улива наду. Само осећање није постојано: оно може да се промени. Али када му у помоћ дође разумна мисао, онда се оно утврђује, и опет, с друге стране, осигурава мисао. Заједно - они су као тврђава. Али да би та тврђава била што тврђа, треба да схватите зашто заправо у таквом животу нема живота. Ако наши разговори потрају то ће се временом потпуно разјаснити. За сада ћу рећи само ово: у таквом живљењу нема правог живота, зато што оно не обухвата и не задовољава све стране људског живота, него само мали део, и уз то такав који стоји на последњем месту, или тачније на рубовима живота, не дотичући се његовог центра. Људски живот је веома сложен и многостран. Постоји у њему и телесна и душевна и духовна страна. Свака има своје снаге и потребе и своје начине њиховог задовољавања. Човек живи само онда када су све наше силе у покрету и када се све потребе задовољавају. А кад је код њега у покрету само један делић сила и када се задовољава само део потреба, онда тај живот није живот: баш као што и ваша шиваћа машина ради како треба само када су сви њени делови у покрету. Ако буде прекинут рад било ког дела - машина је стала: не живи. Ни човек не живи људски ако у

њему није све у покрету. Само што се код машине прекид њеног живота, тј. кретања, одмах види, а код човека неактивност целовитог људског живота у њему, уз деловање само једне његове стране и задовољавање малобројних потреба, уопште се не види, мада заиста постоји, као што је стварна непокретност поменуте шиваће машине. Такав је закон људског живота! Додајмо и ово ономе о чему је реч. Које су силе ту заузете и које се потребе задовољавају? Заузете су руке, ноге, језик, очи, уши, мирис, додир, памет, уобразиља, фантазија и довитљивост, уопште - најнижа човекова страна, она која му је заједничка са животињама; и задовољава се само потреба животињског живота, или, боље рећи, они се играју живота, као што бива са младим јагањцима када их истерају на зелену пољану. Осим ових сила постоје код човека још два-три њихова слоја и њихов главни центар.

Просудите сада може ли такав живот бити заиста живот? Ваш осећај рекао Вам је да ту нема живота. Указаћу Вам на главни разлог због чега нема. Можда Вам деловање тог разлога сада није тако јасно, али општа мисао не може да буде несхваћена; детаљи ће се појаснити временом. Јер ја имам намеру да све што треба редом изводим из устројства људске природе. Треба да живимо онако како нас је створио Бог, а када неко не живи тако, смело се може рећи да он уопште не живи. Молим да се за сада задовољите тиме.

4. Светски живот лишава људе слободе, и оне који му се препусте држи у тешком ропству. Лицемерје и егоизам као стална својства светског живота.

Прошли пут нисам говорио о свему чега сте се дотакли у своме писму. Сада шаљем допуну. Ви кажете: „Ево шта још видим: да сви негде журе, јуре да би нешто уловили, и нико ништа не успева да ухвати. Догодило се да сам пролазила прометном улицом - какав метеж и сујета! Али гледам потом: и у кућама исто; исто је, вероватно, и у њиховим душама. И не могу да верујем: зар је могуће тако живети? Ево шта још видим: да један другога притиска, стеже и кињи, да нико нема своју вољу и слободу. Не смеш да се облачиш како хоћеш, не смеш да ходаш како хоћеш, да говориш такође - и ништа не смеш како хоћеш. Код њих све као да је потчињено неком закону, за који се не зна ко га је написао; он их све притиска, али нико се не усуђује да га прекрши. Зато и сами постају тирани једни другима. А ако се усудиш да не послушаш - још горе. Ја на пример певам кад ми се пева. Јер то је рај: и мени самој је пријатно и онима који слушају. А овде хоћеш-нећеш: певај! То се захтева врло углађено, али да одбијеш сматрали би злочином. И певаш. Неиздржљиво ти је тешко, да пукнеш, али се претвараш да певаш од срца. То сам приметила и код других. И то је слобода! Споља гледано - слободна сам. Слободна, везаних руку и ногу! Тим поводом почела сам да се питам раде ли они од срца и све остало? И? Можда грешим, али нисам видела ништа што би било од срца.

Ласкање и услужност - такође, међусобно уважавање - такође. Све је извештачено. Иза углађене и префињене спољашности крије се сасвим другачија душа, за коју, када би могла споља да се покаже, нико не би нашао да је префињена, чак ни да је подношљива. Испада да када се састајемо представљамо збор лицемера и лицемерки. Комедија! И шта је још чудно - да из свих бије хладноћа. Како то?! Сви се друже, чини се душу су спреми да дају, а около се осећа хладноћа!"

Потпуно тачно. Вашем опису нема шта да се дода. Све је то већ давно примећено и на све је то указана пажња. Ево како је још Макарије Велики представио метеж који сте Ви запазили и трку за нечим: ,Неда овога века постају налик пшеници убаченој у земаљско решето, и просејавају се кроз непостојане помисли овога света, уз непрестано комешање светских послова, жеља и компликованих материјалних схватања. Сатана протреса душе, и решетом, то јест земаљским делима, просејава читав грешни људски род. Од времена пада, када је Адам преступио заповест и потчинио се лукавом кнезу који је преузео власт над њим, непрестаним преварама и пометњом помисли свих синова овога века он просејава и доводи до сударања у земаљском решету. Као што се пшенична зрна у решету онога ко их просејава непрестано сударају, бивају бацана у вис и премећу се, тако и лукави кнез земаљским пословима оптерећује људе, колеба их, доводи у стање немира и напетости, присиљава их да се сусрећу са сујетним помислима, нечистим жељама, земаљским и светским везама, непрестано поробљава јући читав грешни род Адамов. Сам Господ је апостолима предсказао будуће устајање ђавола против њих: ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу. А ја се молих Оцу Моме да не престане вера ваша (Лк. 22,3132). Јер ова реч, као и одлука коју је Саздатељ саопштио Каину да ће потуцајући се и дрхтећи, у немиру живети на земљи (Пост.4,12) тајанствено служе као слика и узор за све грешнике, пошто је род Адамов, који је преступио заповест и постао грешан, тајно примио на себе ово подобије. Људи бивају узнемиравани помислима Богазни, страга, свакојаког немира, жељама и најразличитијим задовољствима. Кнез овога света узнемирава сваку душу која није рођена од Бога и попут пшенице непрестано је премеће по решету, на различите начине узнемиравајући људске мисли, колебајући људе и ловећи их помоћу светских обмана, телесних задовољстава, страхова и брига" (Беседа 5,12).

Ево вам то као додатак Вашим погледима. Добро сте приметили шта је и како је. А свети Макарије је указао на узрок и на порекло таквог стања. У кругу о коме говоримо такав поглед на ствари се не прихвата, њима ни реч о томе не вреди ни говорити. Вас пак молим да усвојите тај поглед и да га се увек држите у мислима. Он изражава суштину ствари и, пошто сте га са увереношћу примили, служиће Вам као ограда од опчињености светским животом. Да бисте боље о томе поразмислили и да бисте се боље сродили са таквим начином размишљања, потрудите се да прочитате читаву пету беседу светог Макарија. Ту књигу сам давао Вашој мајци и она је хтела да је набави.

Са своје стране додајем како та трка за нечим и незадовољство ничим зависе од онога о чему сам писао и прошли пут: управо од тога што се таквим начином живота не храни читава људска природа и нису задовољене све њене потребе. Незадовољена страна као гладна тражи храну, а потреба за утољењем глади и жеђи гони човека да је тражи. Човек јури и тражи; али пошто се стално врти у истом кругу, који не може да задовољи његову глад, онда задовољења ни нема, глад и жеђ не престају, не престаје ни тражење хране, не престаје ни трка. И никад неће престати код оних који живе по духу света. Непријатељ их држи у заслепљености због чега они не примећују погрешке, да не трче правим путем и да не иду куда треба; у том мраку он мучи и дави те несрећне душе. Ђаво их је тако помрачио да нико не сме ни да им помене да су у криву. Јер ће почети да ричу као љуте звери. Није ли то рикање онога лава који тражи кога ће да прождере?

Што се тиче других страна светског живота које сте приметили, рећи ћу само то да другачије не може ни бити. Јер такав је живот палог човека чија је полазна црта самољубље или егоизам, који је као циљ поставио себе, а све друге као средство. Ту је разлог за то што свако хоће да наметне своје жеље другоме или да га свеже својим жељама, што сте врло добро назвали тиранијом. Чим неко не спутава своје жеље, у позадини свега ту стоји егоизам који жели да вас окрене по своме или да вас учини средством. Ту је и узрок лицемерја, чија је суштина употреба великог лукавства да би се на сваки начин прикриле сопствене лоше стране, а да се не исправе; иначе би се пресекао утицај на друге и сходно томе не би више могли бити коришћени као средства. Ту је узрок и за то што из свих бије хладноћа - јер су сви затворени у себе и не луче зраке животне топлоте око себе.

Ви свакако срећете неколико лица са симпатичним расположењем срца: они Вам се привију право за срце. То је остатак осећања сродности са којим је човек створен; али оно ту стоји на служби егоизму, који га користи као најбоље средство да би уредио своје послове. Ја знам једно такво лице. Боље прави егоиста него такав „симпатичан". Код оних се макар може приметити о чему се ради, а овде то ретко коме полази за руком.

Истина, Ви готово непрестано срећете услужне људе, али они иду на то да вас после због једне услуге десетоструко упрегну у своју корист. Рећи ћете: „Па како то? Сви се позивају на част, а показати се нечасним у нечему значи - уништити себе". Заиста је тако, али та част је маска за егоизам; важно је - не пасти у блато, због чега се често допуштају најнечаснији поступци, само ако је могуће утајити их од других. Ви чак чујете или сте већ чули приговоре: он је егоиста! Немојте мислити да је онима који то кажу егоизам стран. Не, тај приговор се односи на оне који не допуштају да њима управљају и да их у своје егоистичке циљеве употребљавају они који о њима тако суде. Чуо сам да такве особе чак и монахе прекоревају због егоизма: као, да живе само за себе. Јадни монаси! Ни да поједу, ни да попију, ни да спавају; дан и ноћ на ногама, у послушањима, без своје воље и својих жеља - а доспели су међу

егоисте! Већ и по томе можете да судите какву вредност имају оптужбе за егоизам које сусрећете или ћете сусрести код светских људи. Оне значе: наишла коса на камен.

Прегледавши ово што је написано, видим да сам изнео веома груб суд о светском животу, али нећу да повучем речи. Можда ја и не бих написао то што сам написао, али пошто сте Ви и сами већ приметили прилично тамне мрље на свету, ја сам добио жељу да запевам у истом тону. И не мислим да ће Вас то нешто растужити након онога што сте сами рекли. Но, очекујем од Вас питање: „Како онда да се живи?" То ћемо решавати у наставку наше преписке. Сада ћу рећи само ово: свакако је немогуће да се одвојите од свих, али колико је могуће избегавајте да улазите у круг тог светског живота, а када Вас увуку против воље, држите се тамо као да Вас нема - гледајући не гледајте и слушајући не слушајте. Пустите да оно што видите прође поред очију и оно што чујете да прође поред ушију. Споља чините што и други, тобоже отворено, али своје срце чувајте од саосећања и страсти. То је најважније - срце чувајте и будите тамо само телом, а не душом, тачно испуњавајући заповест апостола: и који овај свет употребљавају, као да га неупотребљавају (1.Кор. 7,31). Свет овде значи исто оно што ми подразумевамо под светским животом. Вама је свет потребан, то јест неопходно Вам је да имате додира са светским животом; али када своје срце будете држали даље од свега, онда ћете бити као да Вам такав живот не треба, то јест учествоваћете у њему не због симпатије за њега и жеље да у њему учествујете, него изнуђено Вашим садашњим положајем.

Уморио сам Вас опширним писањем, али Ви сте ме натерали. Молим да Вашој пажњи не промакне ово што је написано, нарочито последњи редови.

5. Три стране људског живота. Прва страна: телесни живот, његови органи и потребе; нормална и прекомерна брига о телу.

Колико сте питања поставили поводом претходна два писма! То показује да сте вредна, жива и духовно радознала ученица, и обећава успех. Због тога сам још више рад да Вам пишем. Али нећу Вам на све одговорити сада, него ћу нека питања оставити за следећи пут. Позабавићу се оним што Вас понајвише занима. Пишете: „Ваше речи о странама, силама и потребама људске природе воде ме унутар себе. Улазим. Понешто видим, али већи део остаје час замагљен, час сасвим невидљив за мене. Силно желим да знам шта је то духовна, душевна и телесна страна у човеку, какве су потребе сваке од тих страна и како се задовољавају. Ја бих веома волела да се држим на равни људског достојанства - истинског, онаквог какво нам је Творац наменио".

Добро је! Ви се дотичете самих основа нашег живота, чије ће нам објашњење дати основа за сва каснија расуђивања. Јер како би човек другачије и живео, него онако како је устројен.

Ако стекнемо здраву представу о томе како је човек устројен, добићемо најтачније упутство за то како треба да живи. Мени се чини да многи зато и не живе како треба, што мисле да су правила доброга живота наметнута споља, да не излазе из саме природе човекове и да им нису потребна. Када би били уверени да је тако како заиста јесте, онда им се не би противили, нити би одступали од њих. Дакле, изволите слушајте.

Наше тело се састоји од разних органа, од којих сваки обавља своју функцију и суштински је неопходан за телесни живот. Три су врсте главних органа: 1) желудац са плућима, срцем, артеријама и венама, лимфним жлездама и мноштвом других крвних судова и жлезда које служе за разна излучења из крви и излучења телесних сокова; функција свих ових органа је - исхрана или изградња тела; 2) систем мишића и костију, чија је функција кретање унутра и споља; и 3) систем нерава, чији је центар глава, кичмена мождина и систем ганглија који се шири по целом телу; њихова је функција - чулност (осетљивост). Кад је ход тих функција и њихов узајамни однос у реду, тело је здраво и живот није у опасности; а када тај поредак буде нарушен, тело оболева и живот долази у опасност. Свака функција има своју потребу која се живо осећа и захтева задовољење. Потребе желудачног, односно хранећег и градивног дела су храна, пиће, ваздух и сан; потребе мускулатурно-коштаног дела су потреба за напрезањем мишића, коју осећа свако када дуго седи, и потреба за кретањем која нас тера да ходамо, шетамо или радимо нешто; потребе нервног дела: пријатни надражај нерава целог тела, као код равномерног односа топлоте и хладноће или слично; а нарочито је пријатан надражај наших пет чула кроз које је нервни систем изашао на површину ради општења са спољашњим светом.

Све је то, као што видите, телесно - и како би се то све тицало душе? Али пошто је она, због најтешњег сједињења са телом, примила тело у своју личност, она све телесне потребе сматра за своје. Зато кажемо: хоћу да једем, пијем, спавам, хоћу да ходам, шетам, радим, хоћу да видим разнобојност, хоћу да чујем различите гласове, да помиришем различите мирисе и остало. Усвојивши све телесне потребе душа својом ствари сматра и њихово задовољење, па се стара о храни, пићу, сну, одећи, крову и свему осталом, желећи да на сваки начин то добије, како би тело било мирно и како је не би узнемиравало својим упорним прохтевима. Такав однос душе према телу, кога се она држи сама од себе, ненаучена, по некаквом унутарњем подстицају, манифестује се код ње у виду неког инстинкта - љубави према животу, љубави према телу, жељи да се тело умири и да му се пружи све што је потребно.

Укупност свега тога представља телесну страну људског живота. Али ту није све једнако телесно, или плотско, или чулно. Изражено плотски је само хранећи део, мада се и он облагорођује прилагођавањем на задовољавање заправо душевних потреба и циљева. Органи за кретање и чула служе више потребама душе, него тела. А један орган, који као да стоји изван система осталих органа, орган речи, искључиво је орган душе, намењен да служи само

њој.Телесни, плотски, чулни живот - рђав у моралном погледу - је онај када човек до

крајности буде посвећен љубави према животу и телу, и за свој главни циљ и бригу постави телесно спокојство, или свестрано задовољавање само телесних потреба, уз заборављање душе и тим пре дуга. При томе свака телесна потреба, природна и једноставна, разгранава се у мноштво накалемљених потреба, кроз навику и везаност за различите начине њеног задовољавања. Узмите храну, или пиће, или одећу. Ништа једноставније, рекло би се, од онога што ту спада. Међутим, колико је ту још нераздвојних потреба: умри ако треба, али дај! Зато видимо да неки ни тренутка слободног времена немају јурећи за оним што им је потребно како би били задовољени, иако су десетине других лица заузете тражећи исто то за њих. Код таквих су неизбежно гладни и душа и дух, ако нису и сасвим угушени, заборављени и погружени у чулност.

Изволите размислите о свему овоме. А о души - у следећем писму.

6. Друга страна људског живота: душевни живот, и три његове главне функције. Прва функција: мисаона страна са њеним облицима. Знање и наука. Нормалне функције разума и празно лутање мисли.

Улазили сте унутар себе; уђимо поново. Погледајте само какво тамо мноштво различитих утицаја и кретања постоји. Час једно, час друго, час улази, час излази, час се прима, час се одбацује, настаје и преобликује се. Јер душа се непрестано креће и није у стању да стоји на једном месту. Ако погледамо душу у целини, ништа нећемо разабрати - њена дејства прво треба разврстати, па тек онда сваку врсту дејства посматрати посебно. Још давно смо размотрили сва дејства душе и разграничили три врсте дејстава - мисли, жеље и чула, назвавши сваки посебном страном душе - умном, вољном и чулном. Узмимо сада ту поделу и почнимо са разматрањем сваке стране.

Умна страна. Ако је у нама приметна пометеност, она највише простора има у мислима, док се жеље и чула већ помету под дејством мисли. Али у разреду мисли не креће се све у нереду; и ту постоји низ озбиљних послова. Они заправо и чине стварни душевни живот када су мисли у питању. Ево тих послова:

Чим сте помоћу својих чула приметили нешто споља, или сте чули о томе причу других - да су они приметили својим чулима - истога часа све то машта замишља и памћење памти. И у душу ништа не може да уђе мимо маште и памћења. И наредна умна делатност ослања се на машту и памћење. Што памћење није сачувало, то не можеш ни да замислиш, па о томе нећеш ни размишљати. Догађа се да се мисли рађају право из душе, али и оне се истога часа

облаче у слику. Тако да је умна страна душе сва сликовита.Али машта и памћење само прибављају и чувају материјал за мисли. Саме пак кретње

мисли исходе из душе и владају се по њеним законима. Присетите се како Ваш млађи брат, када види неку нову ствар одмах се обрати Вама или другима са питањем: „А шта је то? А ко је то направио? А од чега је то?" - и неће да се умири док му се не одговори на сва та питања и док не буде задовољан. Мисаоност душе започиње управо са појавом оваквих питања. Она доноси мисли као одговор на њих, или прима готове мисли о томе од других. Машта и памћење не мисле. Они су радна снага, подјармљени. Способност душе од које потичу таква питања и која тражи и доноси мисли као одговор на њих, назива се разум, и његова је ствар да расуђује, промишља и проналази захтевана решења. Пратите мало себе и наћи ћете да ништа не чините без промишљања и разумевања. Сваку ситницу треба размотрити. Сваку. Ма како да се то у трену догађало, свуда се појављује расуђивање и креће се по претходно означеним питањима.

Када размишљате, ту још нема одређене мисли. Одређена мисао настаје када нађете решење неког питања. Ваш разум кружи тражећи шта представља нека ствар, откуда она, ради чега је и друго. Када сами нађете такво решење или када га чујете од других па се сагласите са њим, обично кажете: „Сад схватам, нема више шта да се објашњава, ствар је решена". То решење доноси мир Вашим мислима у односу на предмет који Вас је занимао. Тада се Ваш разум окреће другим предметима, а мисао до које сте дошли похрањује се у душевни архив - памћење, одакле се по потреби узима као помоћ у решавању других питања, или као средство за слагање других мисли. Укупност свих схватања која тако настану представља начин Вашег размишљања, који у свакој прилици показујете кроз своје речи. То је област Вашег знања, које сте стекли мисаоним напором. Што сте више питања решили, тим више имате заокружених мисли или појмова о стварима; што је више таквих појмова, то је шири круг Вашег знања. На тај начин, као што видите, изнад Вашег памћења и маште стоји разум, који својим мисаоним напором добија за Вас одређене појмове или знања о стварима.

Не полази нам за руком да добијемо одговор на свако наше питање. Већи део њих остаје нерешен. Мисле, мисле и не смисле ништа одређено. Зашто кажу: можда овако, а можда и онако. То даје мишљења и претпоставке, којих, у целини узев, код нас има и више него одређених знања.

Када неко, расуђујући о одређеној врсти предмета, сам или уз помоћ других дође до великог броја заокружених мисли и појмова о њима, а оно што је нерешено успе да допуни задовољавајућим мњењима или претпоставкама, онда, да би тај круг предмета могао да сматра довољно познатим и објашњеним, све до чега је дошао доводи у ред, логички доследно излаже и даје нам науку о том предметима. Наука је - круна мисаоног рада разума.

Све ово Вам причам зато да би Вам било јасније у чему би требало да се састоји природна,

законита делатност наше мисаоне силе. Она би требало трудољубиво да промишља о ономе што јој је још непознато како би спознала и то. Веома малобројнима дато је да буду научници, не могу сви ни да се баве науком, али да расуђујемо о стварима које нас окружују како бисмо добили одређен појам о њима, то је свакоме могуће и то сви треба да раде. Тиме би заправо свима требало да буду заузете мисаоне силе. Колико - то зависи од сопствене снаге, али она треба увек да буде заузета озбиљним делима промишљања и просуђивања стварности. Но, шта видимо када је наша мисаона делатност у питању? Непрекидно кретање слика и представа без икаквог одређеног циља и реда. Мисао иде за мишљу, час у низу, час једна против друге, час иду напред, час се враћају натраг, час беже у страну и ни на чему се не заустављају. То није расуђивање него лутање и расејаност мисли; реч је дакле о стању сасвим супротном ономе какво би требало да буде када је наша мисаона сила у питању - то болесно стање толико је одомаћено и заједничко свима, да нећете наћи ни једног човека који би постојано могао да се бави озбиљним мисаоним радом, не подлежући расејаности и лутању помисли које га одвлаче од суштине ствари и повлаче на разне стране. Ми се често замишљамо. Какво је то стање? Ево какво: мисао силази у архив памћења и помоћу маште пребира тамо по свим сакупљеним старудијама, прелазећи са догађаја на догађај, према познатим законима спајања појмова, преплићући оно што је било са оним што није, а често и са оним што је немогуће, док не дође к себи и не врати се у стварност која је окружује. Кажу: замислио се, удубио се. Удубио се, али у испразност, а не у озбиљно просуђивање ствари. То је исто као и маштање у сну. Пратите себе па ћете увидети да Вам већи део времена пролази управо у таквом лутању мисли. Понекад нам читав дан (није ли то правило) ни једна озбиљна мисао не падне на ум. Молим Вас да на то обратите пажњу и да се позабавите решавањем питања: је ли у реду да разумно створење поступа на такав начин? А ја ћу се, међутим, окренути другим облицима душевне делатности.

7. Вољна страна душевног живота. Њене функције. Исправно и неуредно стање вољне способности.

Вољна страна. Сила која делује овде је воља; она воли и жели да стекне, употреби или учини оно што сматра корисним, или потребним, или угодним за себе, а не воли и не жели оно што је супротно од тога. Немир воље захтева одговарајуће делање, зато је воља најдиректнија делатна сила чија је насушна потреба - да живи и делује. Она држи под својом управом све силе душе и тела, и сва помоћна средства, и све их пушта у акцију када затреба. У њеној основи лежи ревност, или усрдност - жудња за делањем, а као узрочници поред ње стоје - пријатност, корисност и потреба, којих када нема, ревност спава, а делатне силе губе

интензитет и опуштају се. Они подржавају жељу, а жеља разбуктава ревност.Ток разоткривања ове стране душе је следећи. У души и телу постоје неке потребе којима

су се прилагодиле и животне потребе - породичне и друштвене. Те потребе саме по себи не дају одређену жељу, него само подстичу да им се потражи задовољење. Када је једном на овај или онај начин дошло до задовољења потребе, после се, одмах за буђењем потребе, јавља и жеља за оним чиме је потреба раније већ била задовољена. Жеља увек има одређени предмет, који потребу задовољава. Нека потреба је била задовољавана на различите начине, зато ее са њеним буђењем јављају и различите жеље: час један, час други, час трећи предмет који може да задовољи потребу. У тако показаном човековом животу не могу се видети потребе изван жеља. У души се роје само ове последње и захтевају задовољење, чини се - саме за себе.

Шта душа да ради са овим жељама? Пред њом стоји избор: коме од жељених предмета да да предност. Од избора долази одлука - да се учини, или узме, или употреби изабрано. Након доношења одлуке прави се одабир средстава и одређује се начин и ред извршења. Затим на крају следи дело, у своје време и на свом месту. Свако, чак и најмање дело одвија се по том реду. То можете да проверите на било ком свом делу. Понекад се по навици сва та дела обављају у трену, и дело следи одмах за жељом. Избор, одлука и средства узимају се тада од пређашњих дела и не захтевају нарочит поступак.

Код старијег човека готово све се ради по навици. Ретко се догађа било какав подухват или почетак који излази из уобичајеног поретка дела и знања. Тако се догађа да формиран живот захтева одговарајућа дела. Пошто се она често понављају, природно је да прелазе у навику, нарав, правило живота и карактер. Из укупности свих навика, правила и поредака те врсте формира се начин живота одређеног лица, као што се из укупности утврђених појмова формира начин његовог мишљења и погледа. Познајући нечији начин живота можемо претпоставити и погодити шта он мисли у ово или оно време и како ће да поступи у одређеним околностима.

За руководитеља делатног живота постављена је разборитост, која је такође разум, само што стоји на служби вољи. У мисаоној области разум решава како шта јесте од постојећег, а у вољној и делатној одређује како шта треба да се чини да би било постигнуто оно што се жели. Када разум навикне да то уређује како треба, онда човек своје послове обавља углавном успешно и тада му се оправдано приписује разборитост - умеће успешног вођења дела, са тачним избором средстава према циљевима, и са усклађивањем дела према спољашњим околностима.

Из овога што је речено неће Вам бити тешко да изведете закључак о природно-законитој делатности воље, која, као што видите, јесте господарица свих наших сила и читавог живота. Њена је ствар да одређује облик, начин и меру задовољавања жеља које се рађају из потреба

или које их замењују, да би живот текао како треба, доносећи човеку мир и радост. Код нас постоје, као што је поменуто, потребе и жеље - душевне, телесне, животне и друштвене. Не појављују се код свих једнако, јер немају сви исти живот, него је код једнога овако, а код другога онако. До човека је да одреди како у својој ситуацији може и треба да задовољи своје потребе и жеље, да изабере одговарајући начин и да живи у складу са тим. Водити здраво-разумно свој живот према установљеној норми, са свим његовим делима и подухватима - то је задатак вољне или делатне стране нашег живота. Тако би требало да буде. Али удубите се у размишљање и погледајте шта се у ствари догађа.

Када је о мисаоној страни реч, ми често бивамо сметени, расејани и мисли нам лутају, док у вољној страни владају непостојаност, неред и хировитост жеља, а са њима и дела. Колико нам само времена прође у нераду и доконости: идемо овамо или онамо, ни сами не знајући зашто; радимо и поправљамо, а не умемо да дамо здрав одговор за то; упуштамо се у подухват за подухватом, и у посао за послом, али из свега тога произилази само сујета. Рађају се само нове жеље које никако не можеш да задовољиш: само дај и дај. Распалила се наша господарица - воља. Погледајте још, колико је у нама онога што подстиче жеље: гнева, мржње, зависти, тврдичлука, сујете, гордости и сличног. Извор жеља треба да буду природне потребе породичног и друштвеног живота, а шта је природно код свих њих? Оне само узнемиравају природу и читав поредак живота. Одакле та варварска најезда? Остављам Вам да размислите о томе, а ја ћу да пожурим према крају.

8. Чулна страна - срце. Велик значај срца у човековом животу. Утицај страсти на срце.

Чулна страна - срце. Ко не зна како велик значај у нашем животу има срце? У срцу се зауставља све оно што у душу улази споља и што обрађују њена мисаона и делатна страна; кроз срце пролази и све оно што душа показује напољу. Зато се срце и назива центром живота.

Ствар срца је да осети све што се тиче нас. Оно стално и непрекидно осећа стање душе и тепа и уз то прима различите утиске које остављају појединачна дела душе и тела, предмети које човек сусреће и који га окружују, спољашњи услови и уопште ток живота, који човека подстичу, нудећи му да узме оно што му је пријатно, а непријатно да одбаци. На срцу се одражава здравље или болест тела, његова живост или увелост, умор или снага, свежина или успаваност. Затим, на срцу се одражава и показује као пријатно или непријатно све што је човек видео, чуо, осетио, омирисао, окусио, све чега се сети или замисли, о чему је већ промислио или тек размишља, оно што је учињено, што се чини или што треба да се учини,

што је постигнуто или треба да се постигне, што може или не може да се постигне, што нам годи или не. Судећи по томе, оно ни тренутак не може да буде у миру, него је непрестано у немиру и пометњи, попут барометра пред буру. Али ипак, код њега много шта нестаје без трага, као што можете да видите у случају када се негде нађете први пут, па Вас све занима, а после другог и трећег пута више није тако.

Сваки утицај на срце производи у њему нарочито осећање, али за њихово разликовање не постоје речи у нашем језику. Ми своја осећања изражавамо општим терминима: пријатно - непријатно, допада се - не допада се, занимљиво - досадно, радосно - тужно, патња - задовољство, мир - немир, равнодушност - уживање, страх - нада, антипатија - симпатија. Погледајте себе и наћи ћете да у срцу бива час једно час друго.

Али значај срца у икономији нашег живота није само да пасивно стоји над утисцима и сведочи о нашем задовољавајућем или незадовољавајућем стању, него и то да подржава енергију свих сила душе и тела. Гледајте како се брзо одвија дело које нам се допада, које нам је прирасло срцу! Пред оним пак делом које нам није на срцу, руке се опуштају, а ноге не покрећу. Зато они који умеју да владају собом када наиђу на неко дело које се мора обавити а које им ипак није на срцу, журе да нађу у њему неку пријатну страну и помиривши помоћу ње то дело са срцем проналазе у себи енергију потребну за извршење тога дела. Ревност - покретачка сила воље - исходи из срца. Исто је и са умним радом: предмет који нам је на срцу брже се и свестраније разматра. Мисли се при томе роје саме од себе, и рад, ма како дуг био, није напоран.

Не допада се свима све, и не леже свима исте ствари на срцу, него су једни више наклоњени једноме, а други другоме. Каже се: укуси су различити. То делимично зависи и од природних предиспозиција, а делимично - ако не и више - од првих утисака, од васпитања и од животних случајности. Но, како год да се укуси образовали, они човека терају да свој живот уреди тако и да се окружи таквим предметима и друштвеним односима какве захтева његов укус и који му доносе мир и задовољство. Задовољење укуса срца доноси сладак мир, који и чини меру свачије среће. Ништа те не узнемирава - то је срећа.

Када би се човек у мисаоној области увек држао здравог разума, а у делатној разборитости, онда би у животу наилазио на најмањи могући удео случајности које не пријају његовом срцу и сходно томе имао би највећи удео среће. Но, као што је било речи, мисаона област се ретко држи како треба, него се предаје маштању и расејаности, а делатна се клони свога нормалног усмерења, поводећи се за непостојаним жељама које су изазване не потребама природе, него страним страстима. Зато срце нема мира и не може га имати све док се те области налазе у таквом стању. Срце више од свега угњетавају страсти. И да нема страсти, свакако би било непријатности, али оне никада не би мучиле срце онако како га муче страсти. Како гнев пали срце! Како га мучи мржња! Како точи зла завист! Колико патњи и

мука причињава незадовољена или посрамљена сујета! Како мучи патња кад страда понос! Ако пажљивије погледамо, наћи ћемо да све наше патње и боли срца потичу од страсти. Када те зле страсти буду задовољене оне доносе радост, али краткотрајну, а када не бивају задовољене, него напротив, наилазе на противљење, онда причињавају дуготрајну и неиздржљиву патњу.

На тај начин, види се да је срце корен и средиште нашег живота. Показујући у каквом је стању човек, добром или рђавом, оно подстиче на делање и друге силе и резултате њихове делатности опет узима к себи, за појачање и слабљење оног осећаја којим се одређује човеково стање. Рекло би се да би њему требало дати пуну власт и у управљању животом, као што то код веома многих и бива у потпуности, а код свих других помало. Рекло би се, дакле... А можда је оно по природи и имало управо такво назначење, но прикрале су се страсти и све су пореметиле. Поред страсти срце не може тачно да покаже какво је наше стање, а ни утисци не бивају онакви какви би требало да буду, док се укуси изопачују, и све друге силе бивају подстакнуте на погрешну страну. Зато је сада закон - држати срце у рукама и подвргавати његова осећања, склоности и наговоре строгој критици. Када се неко очисти од страсти, нека пусти на вољу срцу, али док су страсти снажне, пустити срцу на вољу значи отворено осудити себе на свакојаке погрешне кораке. Најгоре поступају они који за циљ живота постављају сласти срца и, како кажу, уживање у животу. Пошто сласти и телесне и чулне насладе најјаче могу да се осете, таква лица увек падају у грубу чулност, испод оне црте која одваја човека од остале живе творевине.

То су Вам дакле душа и душевни живот са свих страна! Посебно сам указивао на то шта природно треба да постоји на свакој страни, а шта не. И без да Вам говорим, видим у Вама спремност да следите ово прво и одбацујете последње. Нека Господ тако и благослови!

9. Трећа страна људског живота: духовни живот. Главне пројаве духовног живота: страх Божији, савест и жеђ за Богом. Људско достојанство.

Пишете: „Покушала сам да задржим своје мисли на озбиљним темама и никако нисам могла. Мислила сам да то зависи од моје ненавикнутости да размишљам, па сам узела добру књигу како бих уз помоћ ње држала ум у размишљању о ономе што је корисно - и опет исто. Ум све бежи у страну и на глупости. Коначно сам се сасвим замислила.

И где све нисам била, и какве све приче нисам исплела. Неко од укућана ме је прекинуо питањем: 'О чему си се то замислила? О чему?' А ја се уопште нисам замислила него сам маштала. Тако је бивало и раније, али на то нисам обраћала пажњу. Сада видим да тако не треба да буде; али како онда? Никако да изађем на крај са мислима".

Како да се са тим изађе на крај, рећи ћу Вам после; а сада Вас само молим да том вашем посматрању придодате још нешто: покушајте макар и један дан да проведете без љутње и досаде, и реците како Вам је то пошло за руком.

Затим ми постављате питање: „Ви сте закључили: ево Вам душа и душевни живот. Али нисте поменули све оно што бива у души. О добродетељима и о побожности нисте рекли ни речи. А ја видим да су у нашој породици, код рођака и код многих пријатеља, оне на првом месту, и то не само на речима него и на делу. Како да то нисте поменули?"

О томе сам се управо спремао да пишем. И прошли пут сам хтео да кажем оно што ћу рећи сада, али сам одлучио да мало сачекам и видим шта ћете рећи на оно о чему сам говорио. И ево сада вашег питања. Захваљујем Вам на озбиљном бављењу оним што је било изложено. То је достојно Ваше тако озбиљне главице. Оно што сте приметили као пропуст заправо и није био пропуст, него је реч о томе, да стварима за које Вам се учинило да су пропуштене заправо тамо није ни било место. Јер није ствар душе да се бави тим предметима. За то постоји дух, а душа је сва окренута искључиво уређењу нашег пролазног, земаљског живота. И сва њена знања устројена су само на ономе што даје опит, и сва њена делатност усмерена је искључиво на задовољавање потреба пролазног живота, и сва њена осећања рађају се само из онога и почивају само на ономе што представља њена видљива стања и ситуације. Све што је изнад овога - није њена ствар. Ако код ње и бива нешто више од тога, то су само гости који су јој дошли у посету из друге, више области - из области дуга.

Шта је то дух! То је она сила коју је Бог удахнуо у лице човека завршавајући његово стварање. Све врсте бића које живе на земљи изведене су по заповести Божијој из земље. Из земље су изашле и све душе живих створења. Мада је људска душа у своме нижем делу слична душама животиња, у свом вишем делу она их неупоредиво превазилази. То што је људска душа таква, зависи од њеног сједињења са духом. Са њом се сјединио дух који јој је удахнуо Бог и који ју је толико узвисио изнад сваког другог створења. Ето због чега ми у себи примећујемо, осим онога што се види и код животиња, и оно што је својствено души одуховљеног човека, па и више од тога - оно што је у ствари својствено духу.

Дух, као сила која је изашла од Бога, зна Бога, тражи Га, и само у Њему налази мир. Неким тајним духовним осећајем дух се уверава у своје божанско порекло, осећа своју потпуну зависност од Бога и сматра се обавезним да му на сваки начин угађа, да живи само за Њега и Њиме.

Очигледније пројаве ових кретњи живота дуга су: 1. Страх Божији. Сви људи, на ком год степену развитка да стоје, знају да постоји врховно биће, Бог, Који је све створио, све држи и свиме управља; сви знају да је Он Судија и Давалац награде сваком по делима његовим. Такав је природни символ вере написан у духу. Исповедајући њега, дух побожно стоји пред Богом, испуњен страхом Божијим. 2. Савест. Знајући да је обавезан да угађа Богу, дух не би знао како

да удовољи овој обавези када у томе њиме не би руководила савест. Саопштивши духу део Свога свезнања кроз поменути природни Символ вере, Бог је у њему зацртао и захтеве Своје светости, правде и доброте, поверивши њему самоме да пази на њихово испуњавање и да суди о својој исправности или неисправности. Ова страна дуга и јесте савест, која указује шта је право а шта није, шта је угодно Богу а шта није, шта треба а шта не треба да чини; пошто укаже, у стању је да принуди на извршење, а потом за извршење награђује утехом, а за неиспуњење грижом. Савест је законодавац, чувар закона, судија и извршилац санкције. Она представља природне таблица завета Божијег који се простире на све људе. Код свих људи можемо уз страх Божији да видимо и деловање савести. 3. Жеђ за Богом. Она се изражава кроз свеопште стремљење ка свесавршеном добру и јасно се види у свеопштем незадовољству ничим створеним. Шта означава то незадовољство? То, да наш дух не може да задовољи ништа створено. Он је од Бога изашао, Бога тражи и жели да окуси, пребива у живом савезу и јединству са Њим, у Њему налази мир. Када то достигне проналази мир, а дотле не може да се смири. Колико год да неко има материјалних добара, све му је мало. И сви, како сте приметили, само траже и траже. Траже и налазе, али када нађу бацају и поново крећу у потрагу, да би и то када нађу такође одбацили. И тако без краја. То значи да не траже оно што треба, и не траже тамо где треба. Зар то не показује довољно јасно да у нама постоји сила која нас од земље и земаљског вуче горе - ка небеском?

Не тумачим Вам детаљно све ове пројаве дуга, него само ваше мисли наводим на његово присуство у нама; молим Вас да о томе боље размислите и доведете себе до потпуне убеђености у то да у нама постоји дух. Јер он представља карактеристичну црту човека. Људска душа нас чини нешто мало вишим од животиња, а дух показује да смо само мало мањи од анђела. Вама је свакако познат смисао фраза које су у оптицају код нас: дух писца, дух народа. То је свеукупност карактеристичних црта, стварних, али на одређен начин и идеалних, које се не могу ухватити или осетити, али се могу дознати умом. Човеков дух је исто то; само што се дух писца, на пример, доживљава идеално, а човеков дух је у њему присутан као некаква жива сила која живим и очигледним покретима сведочи о своме присуству.

Желео бих да Ви из реченог извучете следећи закључак: онај у коме нема кретања и деловања дуга, тај не стоји у равни људског достојанства.

10. Универзалност вере у постојање Божије као пројава духовног живота.

Питате: „Како то Ви кажете да сви имају дух са означеним пројавама; међутим, зар је мало народа који не знају Бога?" Ти народи не знају Ко је истинити Бог, али да Он постоји - то

исповедају сви. Верујући да постоји Бог и желећи тачно да одреде шта Он јесте, они су падали у заблуде па су Богом називали оно што није Бог, на пример сунце, месец или звезде, или нешто друго. Али свеједно су били у груБог заблуди. Када је Бог расејао народе по лицу земље сви су они са собом понели и здраве појмове који су им били предати о Богу као невидљивом, Творцу, Промислитељу, Судији и Даваоцу добара, и то се код свих сачувало, а да је Он нематеријални Дух то нису сачували сви, него су заменили славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човека и птица и четвероножних животиња и гмизаваца (Рим. 1,23). Они су разумели Бога, то јест спознали су да постоји Бог, али га нису прославили као Бога (ст.21). Од источних народа узвишеније појмове о Богу имају персијанци, индијци, азијатски народи и американци. Грци и Римљани су, да тако кажемо, уситнили Бога. Амерички индиј(ан)ци на пример Бога називају духом света, који је невидљив и све обухвата. То је веома узвишена представа и дух препуштен самоме себи не може да иде даље од тога. Азијски Индијци су се више удубљивали у спознају Бога, али, мада су задржали представу о Његовој невидљивости, свемоћи и сведелатности, када су покушали тачније да одреде Његова стваралачка и промишљајућа дејства, додали су много тога неоснованог и написали су много невероватних прича.

Ето дакле у ком погледу има оних који не знају Бога! А не у томе да тобоже има народа који не исповедају да постоји Бог. Било је неких путника који су сведочили како су тобоже сретали народе који уопште нису знали Бога и нису му се клањали. Истина у том сведочанству је само то, да они нису чули исповедање вере и да нису видели поклоњење Богу - али да тога није било... Требало је дуже да поживе међу тим народима. Бекер је у наше време читав месец живео у неком народу око језера кроз која тече Нил - и није видео богопоштовање. Но, каже, дошао је млад месец, гледам, поглавица се спрема негде, спремају се и све старешине, припремају бика. У одређени дан пошли су на некакав брежуљак и принели бика на жртву. Да сам отишао два-три дана раније, могао сам сасвим искрено да посведочим како тај народ не поштује Бога.

Дакле, сасвим избаците из главе да има оних који не признају постојање Божије. Постоје неки научници који мисле да се снађу без Бога, па причају о томе и пишу књиге, али док њихови језици и пера точе таква празнословља, њихово срце говори другачије. Они се прсе тиме што не верују у Бога, али је веома сумњиво да ли би тако могли да се држе и пред сопственом савешћу.

Они који познају Бога, показују и савест, и поштују Бога, и моле му се, и очекују будући живот, у коме ће сваком бити дато по делима његовим. Сила која садржи сва таква веровања и убеђења јесте дух. Да закључимо да у сваком човеку постоји дух - узвишена страна људског живота, сила која га вуче од видљивом ка невидљивом, од пролазног ка вечном, од створења ка Творцу, која је карактеристична за човека и која га чини различитим од свих других

живих створења на земљи. Ова сила може да ослаби у различитом степену, њени захтеви могу криво да се тумаче, али немогуће је потпуно је угушити или уништити. Она представља неодвојиви део наше људске природе и код свакога се пројављује на свој начин.

Ето докле сте ме довели својим питањем. Али то није било лоше. Хтео сам да Вам пишем не о томе, него о ономе што се догодило и што се догађа у души услед деловања дуга након његовог сједињења са њом. Но о томе - следећи пут.

11. Утицај дуга на човекову душу и појаве у умној, делатној (вољној) и чулној области које одатле потичу.

Прихватам се онога што је било прекинуто - шта се заправо догодило са душом услед њеног сједињења са духом, који је од Бога. Душа се од тога сва преобразила, и од животињске, каква је по природи, постала је људска, са оним силама и дејствима на која је горе указано. Али сада није реч о томе. Пребивајући тако како је описано, она осим тога показује узвишена стремљења и усходи једну степеницу више, показујући се као одуховљена душа.

Таква одуховљења душе могу се видети у свим областима живота - умној, делатној и чулној. У умној области услед дејства дуга у души се јавља тежња ка идеалности. Управо се мишљење у потпуности ослања на опит и проучавање. Из онога што се на тај начин сазнаје појединачно и неповезано она изводи уопштавања, доноси закључке и на тај начин добија основне тврдње о одређеном кругу ствари. На то би она да се ослони. Међутим, тиме никада није задовољна, него увек хоће више, тражећи да одреди значење сваког круга ствари у целокупној творевини. На пример, шта је човек - то се спознаје помоћу посматрања, сакупљања податак и уопштавања. Но, не задовољавајући се тиме, ми постављамо питање: „Шта значи човек у оквиру целокупне творевине?" Тражећи одговор на ово питање неко ће рећи: он је врхунац и круна творевине; други ће рећи: он је свештеник - у том смислу што сабира гласове свих створења која несвесно хвале Бога и разумном песмом узноси хвалу Свевишњем Творцу. Позив је душе да доноси такве мисли и о свакој другој врсти ствари и о свима њима у целини. И доноси их. Да ли оне одговарају стварима или не, то је већ друго питање, али несумњиво да она има позив да их тражи и доноси. То и јесте тежња ка идеалности, јер смисао ствари јесте њена идеја.

Та тежња је заједничка свима. Чак и они који не цене никакву спознају осим опитне не могу да се уздрже од тога да и против своје воље идеализују ствари, а да то чак и не примећују. На језику они идеје одбацују, али их на делу граде. Претпоставке које они прихватају и без којих не може да прође ни једна област знања представљају заправо нижи разред идеја.

Идеалистички начин гледања представљају метафизика и философија, које су увек биле и остаће у области људског знања. Дух, који нам је увек својствен као суштинска сила, сам созерцава Бога као Творца и Промислитеља, и душу позива у ту невидљиву непрегледну област.

Можда је духу по његовој сличности Богу било намењено да све ствари созерцава у Богу, и он би их созерцавао да није било пада. Но свакако и сада онај ко хоће да созерцава све што постоји треба да полази од Бога или од оног символа који је Богом написан у духу. Мислиоци који не чине тако, већ по самом томе нису философи. Не верујући идејама које је душа изградила на темељу наговора дуга, они неправилно поступају када не верују ономе што чини садржај дуга, јер једно је људско дело, а друго - Божанско.

У делатној (вољној) области од дејстава дуга јављају се жеља и чињење несебичних дела или добродетељи, па чак и више - стремљење (душе) да постане добродетељна. Заправо, дело душе у тој њеној области (воља) јесте уређивање пролазног људског живота, да му буде добро. Испуњавајући то своје назначење, она све чини у убеђењу да је то што чини или пријатно или корисно, или потребно за живот који живи. Међутим, она се тиме не задовољава него излази из тог круга и ради ствари не зато што су оне нужне, корисне или пријатне, него зато што су добре, благе и праведне, стремећи ка њима уз сву ревност, без обзира на то што оне не дају ништа за пролазни живот чак му и не годе и уводе се њему на уштрб. Код некога се поменута стремљења пројављују са таквом силом да се за њих жртвује читавим својим бићем, да би живео слободан од свега. Пројаве таквих стремљења срећу се свуда, чак и изван хришћанства. Одакле оне? Од дуга. У савести је нацртана норма светог, доброг и праведног живота. Спознавши ту норму кроз сједињење са духом душа бива привучена њеном неописивом лепотом и узвишеношћу и одлучује да је прими у круг својих дела и свога живота, преобликујући и себе према њеним захтевима. И сви осећају таква стремљења, мада им се не предају у потпуности; али нема ни једнога човека који се повремено не посвети таквим делима.

У чулној области под дејством дуга у души се појављује стремљење и љубав према лепоти, или, како обично кажу, префињеност. Карактеристична делатност тог дела душе је да осећајем доживљава своја угодна или неугодна стања и утицаје споља по мери задовољавања или незадовољавања душевнотелесних потреба. Али међу осећајима заједно са корисним - да их тако назовемо - видимо и неке некорисне, која се појављују сасвим мимо задовољавања или незадовољавања потреба - осећај наслађивања лепотом. Очи не могу да се одвоје од цветка или слух од појања само зато што је и једно и друго прекрасно. Свак уређује и улепшава своје боравиште на овај или онај начин јер ће тако бити лепше. Када идемо у шетњу место за то одабраћемо само због тога што је лепо. Изнад свега тога је наслада коју пружају уметничке слике, вајарска дела, музика и певање, а и од свега тога више је -

наслађивање делима поезије. Префињени производи уметности наслађују не само лепотом спољашње форме, него нарочито лепотом унутрашњег садржаја, лепотом која се созерцава умом, идеалном лепотом. Одакле такве појаве у души? То су гости из друге области, из области дуга. Дух који познаје Бога природно тражи лепоту Божију и једино у њој тражи насладу. Иако не може одређено да каже шта је она, ипак, носећи тајно њен нацрт у себи, он тачно може да каже шта она није, изражавајући ово сведочење тиме што се не задовољава ничим створеним. Созерцавати лепоту Божију, окусити је и наслађивати њоме потребе дуга, то је живот рајски. Добивши знање о тој лепоти кроз сједињење са духом, и душа почиње да трага за њом, достижући је на свој душевни начин, па се час у радости баца на оно што је окружује а представља одраз те лепоте, а час сама измишља и производи ствари у којима очекује да ће је одразити, онако како она ту лепоту замишља (уметници). Ето одакле долазе ти гости који су одрешени од сваког чулног осећаја, који узвисују душу до дуга и одуховљавају је! Примећујем да од уметничких производа ја у овај разред убрајам само оне чији је садржај божанствена лепота невидљивих божанствених ствари, а не оне који, мада лепи, ипак представљају само обичан душевно-телесни живот или земаљске ствари које чине свакодневицу тога живота. Не тражи душа вођена духом само лепоту, него у лепим облицима тражи и изразе дивног и невидљивог света, куда је позива својим утицајем дух.

Ето дакле шта је души дао дух, будући сједињен са њом, и ето како душа показује да је одуховљена! Не мислим да за Вас било шта од овога што је речено представља тешкоћу, али ипак, молим да не прелетите преко написаног, него да све добро размотрите и прихватите. Је ли Ваша душа одуховљена? Па и ви певате и бавите се музиком! Једном ћемо критички да преиспитамо ту Вашу страну, у светлу поменутог захтева - шта треба да представљају лепе уметности.

12. Закључци на основу реченог о трима странама људског живота. Могућност преласка из једног стања у друго и преовладавања ове или оне стране живота. Превласт душевности или телесности као греховно стање. Преовладавање духовног живота као норма истинског живота човека.

Гајде сада да заједно сведемо рачуне или изведемо закључке из свега што је речено. Видите колико страна имамо или боље колико степени живота! Постоји духовна страна, или степен, живота, постоји духовно-душевна, постоји само душевна, постоји душевно-телесна (чини ми се да је нисам истакао како треба - ту спада посматрање са маштом и памћењем, жеље које произилазе из потреба тела, и осећаји телесних стања и утисака), и постоји телесна страна. Пет нивоа, а личност човекова је једна, и та једна личност живи час једним, час

другим, час трећим животом и, судећи по томе каквим животом живи, добија посебан карактер, који се одражава кроз његове погледе, кроз његова правила, његова осећања, тј. он бива или духован - са духовним погледима, правилима и осећањима, или душеван - са душевним схватањима, правилима и осећањима, или телесан - са плотским мислима, делима и осећањима (средња стања: душевно-духовно и душевно-телесно не узимам у обзир да не бих превише улазио у појединости). То не значи да када је човек духован, за душевност и телесност у њему више нема места, него да тада духовност постаје преовлађујућа у њему, потчињавајући себи и прожимајући душевност и телесност; исто тако, то не значи да када човек бива душеван, његова духовност и телесност више не постоје, него то да када душевност загосподари, она управља целином, свему даје свој тон и на саму духовност навлачи покров душевности; такође, то не значи да када човек постане телесан, његова духовност и душевност ишчезавају, него да тада код њега све постаје телесно, укључујући и духовност и душевност које су потчињене телу и које тело гази и држи у ропству.

Тако, на коме год степену да се човек налази, друге стране живота остају присутне у њему, и ни на једном степену он није толико поробљен да не би могао да се ослободи, него увек има могућност да прелази из једног степена у други, ослабивши једну страну свога живота и појачавши другу. Тако и духовни човек може да падне у душевност и телесност, и телесни да узиђе до духовности, када овај први заволи Душевно и телесно, а друти када се удостоји духовног. Човек је увек слободан. Слобода му је дата заједно са самосвешћу и заједно са њом чини суштину дуга и норму људскости. Угасите самосвест и слободу па сте угасили дух и човек више није човек.

Али тврдећи да човек има слободу да се креће на горе и на доле по степенима свога живота ја не тврдим да је њему једнако лако и угодно да се креће одозго на доле или одоздо на горе, или да ти покрети у њему могу да се догађају једнако брзо и често као преласци из једне собе у другу који се догађају више пута дневно. Тиме сам хтео да кажем само то, да је човек, који је свестан себе и слободан, сам узрочник свога унутрашњег стања, и да ако је доспео у такво стање које се не може одобрити, па остаје у њему, сам је за то крив и одговоран пред Богом и људима.

Сви поменути степени или пројаве нашег живота природно су у нама и сходно томе не могу бити за осуду сами по себи. Није природно, па према томе не може бити ни за одобравање, оно стање у коме мисли лутају, а жеље се колебају узбуђене страстима - које нам нису природне, него су дошле са стране - док су осећања срца под дејством истих тих страсти узбуркана и пометена. Када сам говорио о душевном животу ја сам посебно истакао то што није природно у нама, како бих на томе задржао Вашу пажњу. Сада опет подсећам на то, да бих Вас подстакао да се удубите у ту ствар и да схватите њен значај. Лутање помисли,

непостојаност страсних жеља и немир срца стално нас узнемиравају, не дозвољавајући нам да макар и једно дело учинимо како треба, него нас готово увек скрену са пута. То је готово свеопшта слабост, али не природна, него стечена нашим пристајањем. Ђаво зна колико му она помаже, и, када покушава некога да доведе у искушење прво се потруди да га гурне у ту јаму - заправо најпре уводи помисли, затим распаљује страсне жеље и тако узнемирује срце.

Ко је доведен дотле, његово искушење је сазрело. Ако се не освести - посрће и док пада увлачи се у вртлог бурних кретања помисли, жеља и осећања, понекад не задуго, понекад на дуже, неретко и заувек. Такав живот, чији сте делић, сетите се, и сами доживели, сав протиче у том вртлогу и бива, судећи по својим резултатима, негде бурнији, негде тиши, негде скромнији, а негде отворен у свој својој голотињи и срамоти. Али и осим тога ретко ко бива слободан од тих унутарњих бура. Ништа, ништа и - провали. Не знам да ли је ико слободан од лутања мисли и представа. Дакле, изволите да приметите ту нашу болест (Ви сте је делимично већ приметили, јер сте се пожалили на неуздржаност мисли), и пошто је приметите потрудите се око њеног излечења.

Свакако не губите из вида да је у Вама стално присутно нешто лоше, нешто што је увек спремно да Вас гурне од добра ка злу.

Што се тиче душевности и телесности, оне су, као што је то горе већ примећено, саме по себи безгрешне, јер су нам природне; али човек који је себе формирао према душевности или, још горе, према телесности, није безгрешан. Крив је зато што је допустио да у њему загосподари оно што није предодређено да господари, него треба да буде у потчињеном положају. Испада да је за човека неприродно да буде душеван, мада је сама душевност природна; тако је и телесност природна, али да човек буде телесан - неприродно је. Грешка је у томе, што у човеку потпуно преовладава оно што би требало да буде потчињено.

Али када код некога влада духовност, онда, чак и када је то његов искључив карактер и расположење, он не греши - као прво, зато што је духовност норма људског живота и што сходно томе живећи духовно он јесте прави човек, док душевни и телесни човек нису прави људи; као друго, зато што колико год да је неко духован, он не може а да не даје душевности и телесности оно што им је потребно, само треба да их држи у потчињености духу. Ако његова душевност није преширока и ако је његова телесност чврсто обуздана - он је ипак прави, потпуни човек. Но, душевни (свезналица), а тим пре телесни човек - није прави човек, ма како споља лепо изгледао. Он је - безглав. Зато прост човек који се боји Бога стоји изнад много образованог и елегантног човека, који међу својим циљевима и стремљењима нема и угађање Богу. По томе судите и о литерарним и другим уметничким делима. Она дела код којих је све телесно - даље од себе; али ни она код којих влада душевно не одговарају својој намени, мада су изнад телесних. Такав је суд само о оним делима којима су туђи духовни елементи - онима која се директно непријатељски односе према свему духовном, то јест према Богу и

божанским стварима. Та су дела плод ђавољег наговора и не треба их трпети.Из овога видите да по своме природном назначењу човек треба да живи у духу, да се

потчињава духу и да духом прожима све душевно, а тим пре телесно - а за њим и све око себе, тј. свој породични и друштвени живот. То је - правило!

Ја Вас не убеђујем да живите у духу и да му се потчињавате, јер сматрам да ако сте добро разумели све што је речено, онда је одлука да тако живите већ присутна у Вама. Ви сте већ изразили своју одлучну жељу: да живите људским животом, онаквим какав он треба да буде.

Сада видите како тај живот треба да изгледа и свакако желите да живите тако. Уосталом, Ви сте у својој породици и у кругу сродника и до сада живели онако како је показано, то јест по духу, мада сте и науке изучавали, упућени сте и у домаће послове, а у музици и певању сте мајстор. Вама предстоји не да се потпуно предате духовности, него да је подржавате и чувате, клонећи се утицаја и привлачности душевно-телесног живота у чији сте вртлог почели да падате. То смо се и договорили да растумачимо. Ви свакако чекате што скорији одговор на питање: како то да се изведе?

13. Истинска срећа човекова - живот по духу. Најфинији омотач душе који служи као посредник између ње и тела и средство за општења душа између себе, као и са светом светитеља и анђела. Светло и мрачно стање омотача душе.

Хтео сам да одговорим на питање које се налази на крају прошлог писма, али приближио се Ваш имендан, па ми је пало на памет да Вам тим поводом изразим своје најлепше жеље.

Желим Вам пре свега здравље, јер је у њему услов за стицање свега онога што човек сматра за добро и за уживање у томе. Јер каква је Утеха болесном и раслабљеном када су му сва чула у ненормалном стању. Изузетак су само духовне утехе. Оне не зависе тако од стања здравља и могу бити присутне без обзира на телесна страдања. Мученици су се за време самих страдања заиста радовали, нису само говорили да се радују.

А после овога, шта пожелети? Обично желе срећу. И ја Вам желим срећу. Али шта се ту заправо жели?! Јер до сада још нико није одредио шта је срећа или ко је заиста срећан. Ја схватам да је срећан онај ко се осећа срећним. Зато Вам то и желим. Желим Вам да се увек осећате срећном. Како и зашто? О овоме људи имају толико различитих мишљења да је тешко снаћи се. Ја ћу Вам једноставно рећи да док не живите у духу, не очекујте срећу. Душевни и телесни живот када теку како треба дају нешто налик на срећу, али то је само тренутна сенка среће која брзо ишчезава. Уз то они имају ту узбуркану средину која се образује између душе и тела, и која подстицана страсним помислима, жељама и осећањима увек има снагу, а поред ње, због отрова страсти, могуће је само опијање помоћу кога се

страдање заборавља, као од опијума, али не и одсуство страдања и боли срца. Боли срца представљају неодвојив садржај таквог живота. Дух пак стоји изван граница сваке узнемирености и тамо узноси свакога ко у њему живи и, дајући му да окуси од духовних блага која су постојана, чини га истински и постојано срећним. И шта сад? Да се добре жеље окончају на томе? Не, мислим да је то мало. Ако би се наш живот завршавао овим животом, онда би свакако било довољно да се каже: будите здрави и срећни. Но, пошто се он не завршава тако, него се наставља и после гроба и тек тамо се појављује неоспорно као живот, онда добре жеље не могу бити потпуне ако Вам не пожелим да се удостојите да и тамо будете блажени. Будите блажени и тамо. Ја Вам то из свег срца и пре свега желим, и усрдно молим Господа да Вас безбедно проведе путем правог живота и да Вас после њега усели у Своје свеблажено Царство.

Вама се сигурно чини да је за то потребно да се испуне веома сурове претпоставке. Постоје свакако одлучујуће претпоставке, но да ли су оне сурове? На то ћу макар уопштено одговорити: и да и не, зависи од тога како је ко постављен од детињства. Судећи по томе мислим да оне за Вас нису сурове. Ви их већ и испуњавате. Само се чувајте и не одступајте.

Паде ми на памет да Вам за Ваше славље пошаљем колач, али не знам да ли бих умео да га направим. Покушаћу.

Ако нисте заборавили, својевремено сам са Вама причао о једној веома финој стихији, која је финија од светлости и коју зову етар. Али није ствар у имену, него у признавању да она постоји. Ја признајем да таква најфинија стихија постоји, да свуда прониче и пролази, служећи као последња граница бића. Сматрам уз то да у овој стихији пребивају сви блажени духови - анђели и светитељи Божији - пошто су и сами обучени у некакву одећу од исте те стихије. Од те се стихије састоји и омотач наше душе (под тим подразумевајте и дух, који је душа наше људске душе). Сама душа је - дух, нематеријална, али њен омотач је од те танке нематеријалне стихије. Наше тело је грубо а тај омотач душе је најтањи и служи као посредник између душе и тела. Кроз њега душа делује на тело и тело на душу. Али о томе говорим само узгред. Запамтите само да душа има најтању облогу и да је та облога наше душе иста као и код свих духова. На основу тога Вам већ није тешко да изведете закључак, да та најфинија светска (космичка) стихија, из које се састоји поменути омотачи и у којој пребивају сви духови, јесте посредница и за међусобно општење наших душа и тих духова.

Сада одвојите пажњу од те представе и усмерите је на за нас уобичајене ствари. Ви сада живите у Москви, седите међу зидовима свога стана, окружени са свих страна зградама и где год да погледате, свуда наилазите на препреке: многи предмети испречени су пред Вашим оштрим и далековидим погледом. Али ако би Вам било могуће да се издигнете изнад Москве у каквом балону, видели бисте без проблема не само њу целу, него и њену околину. Ако бисте се подигли још више, видели бисте и даље у круг. Појачавајући свој вид и подижући се све

више и више можете да видите Санкт-Петербург, Париз, Лондон итд. Све ово стога што се Ваш поглед изоштрио и нема никакве препреке.

А сада опет о светима Божијим. Стихија о којој смо говорили свуда пролази и не наилази ни на какве препреке. Сунчев зрак пролази кроз стакло, а та стихија и кроз стакло, и кроз зидове, и кроз земљу и кроз све. Но, као што пролази кроз све, тако и они који пребивају у њој могу када је потребно да пролазе кроз све (као што је Спаситељ прошао кроз затворена врата у горњу одају, где су били апостоли). Они пребивају на одређеном месту, али када им се заповеди или када им буде дозвољено истога часа преносе се где год је потребно истом том стихијом и никакве препреке не само да не сусрећу, него их и не виде. Када је потребно преносе се, а када такве потребе нема, боравећи на своме месту у свим правцима виде шта је где и шта се где догађа. И када своје очи усмере према земљи, то јест на нас грешне, јасно виде и нас... Само, не ово наше грубо тело, које их се не тиче, него нашу душу, онакву каква је, не непосредно, него преко њеног омотача који је сродан са њиховим омотачем и са оном стихијом у којој живе - јер стање душе тачно се одражава на њеном омотачу.

Изволите сада замислите: седе двоје и разговарају, и при томе се расположења њихових душа разликују. Ни један од њих не види шта је на души оног другог, због грубе завесе тела иза које се душа налази; а анђели и свети ако их погледају видеће њихову душу онакву каква она јесте и шта је у њој - јер каква она јесте и шта је у њој, то се одражава на њеном омотачу. Ако су у њој свете мисли и осећања, њен омотач је светао, и при сваком светом осећању светао на посебан начин. А ако њене мисли и осећања нису сасвим чисти, онда ни омотач није светао, и од сваког нечистог осећања се помрачи, па буде час као магла, а час као мрак ноћи. Ако бисте се узнели на небо и погледали погледом анђела, свукавши са себе свакако ово тело, онда бисте, погледавши на земљу, уместо разнолике масе људи угледали неке сенке - светле, полусветле, магловите, мрачне. Е, тако нас виде житељи неба и, судећи по томе што виде, радују се или тугују.

Дозволите да Вас питам: како Вас види света чије име носите, нарочито сада, када Вас гледа пажљивије ради тога што се и Ви њој усрдније обраћате? Како Вас види ваш анђео чувар, који се увек налази поред Вас, и Сам Господ, Који телом седи с десне стране Оцу, али је и обећао да ће бити са нама у све дане? Како Вас виде, такви сте у ствари. Упозоравам Вас да оваквим питањем не желим да Вас узнемирим и тиме помутим Ваш празник; напротив, очекујем да Вам пружим духовну утеху и радост. Јер не могу да очекујем да Вас са неба виде као мрачну или магловиту. Ви још нисте стигли да се помрачите, зато Вас виде као светлу. У крајњој линији моја искрена жеља Вама за ваш имендан је: да увек останете такви и да Вас небески житељи увек виде као светлу. Тако ћете из овога живота да пређете право њима. То Вам желим од све душе.

14. Омотач душе бива светао или таман у зависности од унутрашњег расположења. Примери. Помрачену душу виде демони.

Хтео бих као допуну ономе што је претходно речено да Вам кажем још нешто о истој ствари. Пренећу Вам нека искуства о томе како душа у своме омотачу прима тачно онај облик који одговара њеном унутрашњем расположењу. За живота светог Андреја, Христа ради јуродивог, живео је у Константинопољу неки (нежењени) свештеник који је био испосник, усамљеник и молитвеник. Сви су га поштовали. Али срео га је свети Андреј и видео да је одевен у некакву маглу, а око врата му се обавила змија на којој пише „змија среброљубља". Ето каква је била његова душа. Међутим, то нико није видео. Виделе су само просвећене духовне очи светог Андреја. Свети Андреј је поразговарао насамо са тим свештеником, привео га на покајање, и он се поправио. Али код небеских житеља оне су још просвећеније. Дакле, и када нам се чини да нико не види какви смо, гледа нас велико мноштво очију. Види колико је звезда на небу! Очију које нас гледају још је више.

Уосталом, и сами можемо ако не да видимо, онда да одредимо какви смо. То нам говори савест - непоткупиви судија. Њу је могуће привремено пригушити, али она увек успева да се ослободи јарма и да подигне свој глас, чак и код оних који нису баш савесни. Код оних пак који нису пали у пороке, њен глас је увек чист и звонак. Она јесте и назива се гласом Божијим у човековом духу. У њој се одражава и то какво мишљење о нама имају или како на нас гледају житељи неба. Тако, када савест каже да смо у свему чисти пред Богом и пред људима, онда се то сведочанство савести у виду светлости одражава око наше душе, и са неба нас сви виде као светле. А ако нас савест прекорева да смо нечисти, онда нас виде као тамне. Али боље од свих увек нас виде анђели чувари - некога као мрачног, некога као светлог, судећи према постојаном или случајном унутрашњем расположењу.

Осим анђела и светих виде нас, невидљиво за нас, и мрачне силе. Само што оне не могу да гледају душу када је светла, јер се попут слепих мишева боје светлости, а гледају само онда када почне да се помрачује. Они се свуда врзмају у јатима и чим негде примете помрачену душу, истога часа сви је нападну и почну да је бацају амо-тамо помоћу помисли, страсних жеља и узнемирења чула. Та област о којој сам говорио, која безаконо настаје између душе и тела, представља место одакле се демони приближавају души и почињу да је узнемиравају као што ветар подиже прашину. Они покушавају да се прикраду и светлим душама, али бивају одбијени и као стрелом погођени зрацима светлости. У Антиохији је живео чаробњак Кипријан. Један младић га је замолио да својим враџбинама придобије за њега Јустину, лепу хришћанку коју је хтео да ожени, а она није хтела ни да га погледа.

Кипријан јој је неколико пута слао демоне који су му служили како би они на свој начин подстакли у њој љубав према младићу, и они су долазили до њене куће али унутра нису могли и по повратку су причали да одатле, из куће излази светлост која их одбија и опаљује, јер је та Јустина као у неки облак одевена у светлост, тако да нису могли ни да је погледају. Шта је било даље за нас овде није битно, али на крају су се и младић и чаробњак обратили Христу.

Е, то је најбољи пример како светла бива душа када је хришћанка - чиста у својој савести и предана Богу. При чистој савести страх Божији испуњава душу и чува је недодирљиву. Тада и Господ, Који је свуда присутан и све испуњава, посећује ту душу и она постаје светла, сијајући као звезда.

Сачувавши се чистом, по исходу из тела душа и у онај свет прелази тако светла. Свети Антоније је једном беседио са својим ученицима и угледао пругу светлости како се пење ка небу. Загледавши се у њу и схвативши шта се догађа рекао је: „Ово свети Амон усходи на небо у пратњи анђела".

Дакле, око тога треба да се потрудите. Не уздајте се у оно што видите споља, јер је могуће да је једно оно што се види на нама, а друго оно што смо у ствари. Подсећам Вас на речи светог Василија Великог, који каже: тело је наше; оно што осим тела имамо, почев од одеће, то је оно што нас окружује. А шта смо ми? Ми смо душа (са духом). Е ту треба да се саберемо, одвојивши се од свега што постоји ван нас и од самог тела - треба да уђемо у себе и да ту све добро размотримо.

То нас враћа на оно од чега смо се мало удаљили - на питање: како постићи да се живи у духу, да се њиме одухотворује душа и тело и све спољашње? Али о томе други пут.

15. Како свети слушају наше молитве. Додатак о молитви.

Веома ми је драго што Вам се допало моје излагање о тој стихији. Запамтите то добро и увек имајте у мислима. Видећете колико ће Вам користити. Колико ствари она објашњава и колико нам утехе доноси! Ви сте вероватно били у прилици да чујете питање - како свети чују наше молитве, или сте можда и сами себи постављали то питање. Тражећи одговор сви нешто објашњавају и објашњавају, а питање и даље остаје отворено. По моме, ако постоји таква стихија, како би светитељи могли да не чују наше молитве? Ви знате како ради електрични телеграф? У Петербургу на пример покрену одређени апарат и у истом тренутку то се одрази на сличном апарату у Москви, тако што стигне порука са истим значењем са каквим је послата. Како се то догађа? Тако што су у питању апарати исте врсте и што их сједињује танка жица који је између њих постављена. Рад таквог телеграфа је као наша

молитва. Ми и свети смо као два апарата исте врсте; средина у којој пребивају свети и која окружује наше душе - то је проводник. Када се истинска молитва - срдачна - покрене у души, она по тој стихији, делујући на њу, као зрак светлости пролети до светих и каже им шта хоћемо и за шта се молимо. Између наше молитве и њеног услишења не постоји међупростор - потребно је само да молитва иде из срца. Оно је наш телеграфски апарат за небо. А оне молитве које не иду из срца, него само из главе и са језика, не дају светлост која усходи на небо и не чују се тамо. То уосталом и није молитва, него само њен привид.

Можда то нисте приметили, али описали сте опитну потврду тога о чему говоримо. Пишете да сте се усрдно помолили и да сте се истога часа умирили, јер сте добили унутрашње уверење да ћете бити поштеђени онога што Вас је притискало; а затим се то стварно и догодило. Ето, видите да је тачно моје поређење телеграфа и срдачне молитве, која се по тој стихији невидљиво спроводи ка небу. Из Вашег срца пошао је откуцај или зрак ка небу, а по истој тој линији или истим таквим зраком са неба је до Вашег срца стигао одговор на оно што Вам је било потребно. Тако увек бива са свим молитвама које исходе из срца. Испуњавање такве молитве не уследи увек истога часа, али услишена бива одмах.

Не могу довољно да се нарадујем што је тако било и са Вама. Дај Боже да Вам и чешће буде тако. Сетите се како сте се молили и увек се трудите да се молите тако, да би молитва ишла из срца и да не би била произношена (изговарана) само језиком или умом.

Ако тако уредите, то ће Вам бити уједно и практично решење питања како да поступате да бисте живели у духу. Јер таква молитва је живот дуга. Дух пребива у Богу и сједињен је са Њим, и у томе је сва сила његовог живота. Знајте да дух живи само онда када се човек моли онако како сте се Ви помолили. Када такве молитве нема, то значи да је он замро, ако није и сасвим угушен.

Нећу крити од Вас, да иако сте се помолили тако, тешко да ћете моћи увек тако да се молите. Такву молитву даје Бог или је подстиче анђео чувар. И она долази и одлази. Из тога ипак не следи да нам је дозвољено да остављамо молитву. Она долази када се неко труди, а ко се не труди, њему не долази. Видимо да су се свети оци много трудили на молитви и да су тим трудом загревали молитвени дух у себи. У својим делима оставили су нам забележено како су стизали дотле. Све што су они на ту тему рекли чини науку о молитви која представља науку над наукама. Дођи ће време па ћу да прођем са Вама ту науку, а сада сам је само у пролазу дотакао. И још да додам: нема ничег важнијег од молитве. Сходно томе, над њом се треба и потрудити усрдније него над било чим другим. Даруј нам Господе усрдност у таквом труду.

Ваше смирене мисли о себи и осећања су анђеоски. Но, како су анђели савршени и светли! А они су потпуно смирени, смиренији од било ког човека. Смирена душа је увек светла. Помрачење душе почиње онда када она почне много да мисли о себи, јер је то дело мрачних сила. Нека Вам Господ дарује да никада не изгубите таква осећања, како бисте увек

били у светлости.Ево опет смо скренули са свога питања. Стрпите се још.

16. Истински циљ живота. Начин живота који одговара циљу.

Шта се догодило са Вама? И шта значе питања: „Не знам шта да урадим са својим животом. Нешто треба да се ради. Треба ли да одредим себи циљ?" Читам и не могу да верујем - како сте дошли до тако несхватљивих помисли? Па Ви сте све то већ решили када сте изразили жељу да стојите на равни истинског људског достојанства, онако како је човеку одредио Бог. О чему ми и разговарамо, ако не о томе! Одакле вам таква питања?! Претпостављам да међу Вашим познаницима има „напредних", или сте били у друштву где је било таквих, па су ширили своја мудровања. Они обично тако трабуњају. Њима је стално на језику добро човечанства, добро народа. И Ви сте се вероватно наслушали таквих високопарних идеја, очарале су Вас, и погледавши на свој садашњи живот са жаљењем сте констатовали да животарите у кругу породице и рођака без икакве користи или циља. Авај! Како то да Вам до сада нико није отворио очи?

Ако је моја претпоставка на месту, онда вам следује да чините метаније, јер о томе нисте говорили, а дали сте реч да ћете о свему отворено писати. Но, било то тако или не, не могу ваше питање да оставим без одговора. Као потпуно решење увек ће послужити целокупан наш разговор; сада ћу кратко да изнесем само општу мисао, како бисте видели да овај живот, који сте до сада водили или водите, јесте прави живот и у њему немате шта да мењате.

Треба сасвим одређено знати тачан циљ живота. Није ли он већ одређен? Опште правило је такво, да ако постоји загробни живот, онда читав, без изузетка, треба да буде тамо, а не овде. То правило је свима познато и не треба посебно да се тумачи, мада га се људи понајмање држе у пракси. Али поставите себи као закон у животу да свим силама идете ка том циљу, па ћете и сами видети какву ће светлост то да разлије по Вашем пролазном пребивању на земљи и по свим Вашим делима. Прво што ће се показати биће уверење да је све овдашње само средство за други живот. Што се средстава тиче постоји један закон: њих треба употребљавати и користити се њима тако, да воде ка циљу а не да отклањају од њега или да представљају препреку на путу ка њему. Ето Вам и одговора на Вашу недоумицу: „Не знам шта да урадим са својим животом". Гледајте на небо и сваки корак Вашег живота одмеравајте тако да Вас води тамо. Мени се чини да је то тако просто, а уједно тако универзално.

Кажете: „Нешто треба да се ради". Свакако да треба. И радите што Вам дође до руку, у Вашем окружењу и у околностима у којима се налазите, и верујте да ће то бити право дело за

Вас - ништа више се од Вас не тражи. Велика је заблуда када људи мисле, нарочито „напредњаци", да човечанству могу да допринесу само ако предузму велика и бучна дела. Уопште није тако. Потребно је само да се све чини по заповестима Господњим. Шта заправо? Ништа нарочито, само оно што од свакога траже околности његовог живота, што захтевају конкретни случајеви на које свако од нас наилази. Ето тако. Бог уређује судбину свакога од нас, и све што нам се догађа у животу такође је део Његовог сведоброг промисла. Сходно томе, и сваки тренутак и сваки сусрет. Узмимо на пример: долази Вам сиромах - Бог га је довео. Шта треба да урадите? Да му помогнете. Бог, Који Вам је довео сиромага, свакако са жељом да бисте Ви помогли сиромаху, гледа како ћете на делу да поступите. Њему је угодно да помогнете сиромаху. Помоћи ћете? Учините оно што је угодно Богу и направили сте корак ка крајњем циљу: да наследите небо. Уопштите овај случај и добићете следеће: у сваком случају и при сваком сусрету треба чинити оно што хоће Бог, ма шта да радимо. А шта Он хоће, то нам је тачно познато из заповести које су нам дате. Неко тражи помоћ? Помози. Неко те је увредио? Опрости му. Сам си некога увредио? Пожури да га замолиш за опроштај и да се помирите. Неко те је похвалио? Не горди се. Покудио те је? Не љути се. Дошло је време за молитву? Моли се. За посао? Ради - и тако даље. Ако, пошто ово размотрите, одлучите да у свим случајевима делујете тако да Ваша дела буду угодна Богу, да се савршавају тачно према Његовим заповестима, онда ће се на тај начин сви задаци у Вашем животу решавати у потпуности и како треба. Циљ је - блажени живот после гроба; средство - понашање према заповестима Божијим у свакој ситуацији у животу у којој се нађемо. Чини ми се да је ту све јасно и да нема разлога да се замарате компликованим питањима. Треба да избаците из главе све планове о општекорисној, свеобухватној, општељудској делатности о каквој трабуњају „напредни", па ће Ваш живот бити спокојан и тихо ће Вас водити ка главном циљу. Запамтите да Господ ни чашу хладне воде дату да се напоји жедан не заборавља.

Рећи ћете: „Па како, али начин живота ипак треба изабрати и одредити?" Но, како ја то да Вам одредим? Размишљаћемо, размишљати, и - настаће нам пометња у глави. Боље је и корисније примити са покорношћу, благодарношћу и љубављу оно што нам Бог одреди у животу. Ево шта је то када сте Ви у питању. Ви сте сада под родитељским кровом. Шта боље да пожелите? Топло, безбедно, пријатно. Живите и не залећите се далеко у мислима. Усрдно чините све што се од Вас тражи. „Али ипак, размислите, не може заувек да остане тако, треба коначно да започнем са својим животом - личним. Шта са тим? Како да не размишљам о томе?" Ево Вам најисправније размишљање о томе: предајте се у руке Божије и молите се да Вам он све уреди како налази да је најбоље да Вам судбина не би сметала, него да би Вам помогла да добијете блажени живот после гроба, не маштајући о блиставој будућности. Пошто стекнете такво расположење, стрпљиво чекајте да видите шта ће Бог на крају да изрекне за Вас. А изрећи ће кроз стицај околности и кроз вољу родитеља. Утврдивши се у

таквим мислима и смиривши се у Богу, живите не правећи празне планове, него чините оно што је до Вас у односу према родитељима, браћи и сестрама, према другим сродницима и свим људима. И никако немојте да мислите да Вам је живот испразан. Све што год учините у том правцу - са свешћу да, према заповестима Божијим, тако треба и да то хоће Бог - представљаће дело угодно Богу. То се односи и на најмању ствар.

Изгледа да сам Вам све објаснио. Додајем још само жељу да добро схватите оно што сам написао, да то прихватите и да се онда тако владате. Предсказујем Вам да ћете наћи потпуни мир и да се нећете узнемиравати мислима као што је: „Мој живот нигде не води, ништа корисно не радим", и слично. Само још срце треба држати на узици, иначе може да направи многе глупости. Истина, и без срца је лоше: јер где нема срца, какав је живот - али ипак, не треба му пуштати на вољу. Оно је слепо и без строгог руковођења за час падне у јаму.

Нека Вас Господ благослови!

17. Улагање у небеску ризницу. Богоугодан живот. Маштања „напредних" о свеопштем добру човечанства и њихова лажљивост.

Врло ми је драго што се примили к срцу оно што сам написао у прошлом писму и што се слажете. Треба да се држите управо тако. Нека Вам Господ помогне!

Бог нам је дао овај живот како бисмо имали времена да се припремимо за онај. Овај је кратак, а онај бескрајан. Али мада је кратак, током њега човек се може опскрбити за читаву вечност. Свако добро дело ту се похрањује као један мали улог; од свих тих улога настаје општи капитал чији ће проценти одредити плату улагача за целу вечност. Ко више уложи, тај ће и већу плату да добије; ко уложи мање - њему ће и плата бити мања. Господ свакоме даје према његовим делима.

Ето, то сада треба да буде сва наша брига - да пошаљемо тамо што више улога. И та брига није тешка, како нас уверава Сам Господ када вели: Јарам је Мој благ, и бреме је моје лако (Мт.11,30). Објашњавао сам Вам то када је било речи о помислима које су Вас узнемириле, да не тугујете јер тобоже живите бескорисно и да ћете читав живот проживети бескорисно ако тако наставите. Целокупно устројство хришћанског живота је овакво: веруј у Бога коме се у Тројици клањамо и Који нас спасава у Господу Исусу Христу, благодаћу Дуга Светога, и примајући благодатне силе кроз Божанске Тајне свете Цркве живи по заповестима Јеванђеља, испуњавајући се у души надом да нас Бог због тог малог напора, који одговара нашој снази, и ради вере у Господа Спаситеља и послушања Њему, неће лишити Царства Небеског. То нарочито додајем, да бисте видели у каквом духу ми хришћани треба да творимо своја дела. Јер неки кажу: делај, делај, а други: веруј, веруј. Треба и једно и друго: веру

сједињавати са делима и дела са вером.Но ипак, пажњу пре свега треба да усредсредимо на испуњавање заповести. Већ

верујемо - и шта још? Извршавај заповести - јер вера без дела је мртва. И хвала Богу што је Њему било угодно да вредност наших дела не одређује њиховом ширином и величином, него нашим унутрашњим расположењем приликом обављања тих дела, и што нас је окружио мноштвом прилика да делујемо по Његовој вољи, тако да, ако пазимо на себе, можемо свакога часа да савршавамо богоугодна дела. Нема потребе да због тога одлазимо преко мора као „напредни"; довољно је да се у било ком тренутку обазремо око себе; ако на нечему видиш печат заповести одмах је изврши у уверењу да у том тренутку управо то дело, а не неко друго, Сам Бог тражи од тебе.

Потрудите се да се још чвршће утврдите у таквој мисли. Чим се утврдите, спокојство почне да се улива у ваше срце због убеђења да у сваком тренутку служите Господу. То начело је свеобухватно. Чак и када Вам нареде да закрпите чарапе млађем брату и Ви то учините ради заповести Господњих то ће бити придодато суми богоугодних дела. Тако је са сваким кораком, са сваком речју, чак и са покретом и погледом - све може да се претвори у средство да се ходи по вољи Божијој и, сходно томе, одмах да приближи крајњем циљу.

Напредњаци имају у виду читаво човечанство и у нешто мањој мери свој народ. Али човечанство или народ не постоје као једно лице, да би за њих сада могло да се уради нешто конкретно. Оно се састоји из појединачних људи: чинећи нешто за једнога, чинимо и за читаво човечанство. Ако би свако чинио што може за онога ко му је пред очима, онда би сви људи у целини у сваком тренутку чинили оно што је потребно свим невољницима, и, задовољавајући њихове потребе, постигли би добро читавог човечанства, које је састављено од оних који имају и оних који немају, од слабих и јаких. А они у мислима држе добробит целог човечанства, док занемарују оно што им је пред очима - па испада да они за то опште дело немају могућности, а ово појединачно пропуштају, ништа не чинећи за главни циљ живота.

У Санкт-Петербургу су ми описали овакав случај. Један џентлмен је на неком скупу младих делатника на пољу свеопштег добра - то је било у време врхунца напредњачког заноса - одржао силну беседу о љубави према човечанству и народу. Сви су били одушевљени. И врати се он кући. Човек који је служио код њега није довољно брзо отворио врата - то му се већ није допало; затим није довољно брзо додао свећу, затим пећ нешто није била уреду па је у соби било хладно... Није на крају издржао наш филантроп па је изгрдио свог слугу. Овај нешто одговори, а наш га прикан удари. Тамо се распаљивао љубављу према човечанству, а овде са једним човеком не поступа како треба. У том првом напредњачком заносу код нас лепотице су хитале да раде у књиговезачке радње маштајући о томе да иду напред и да раде за добро човечанства, а неретко су код куће остављале своје мајке без кришке хлеба. Сва несрећа долази од прешироких погледа на свет. Боље смирено оборити очи, гледати пред

ноге и разабирати где треба који корак да се учини. То је најисправнији пут.По други пут Вам објашњавам исто да бисте боље запамтили и да би Вас то чувало од

помрачења која на душу наводе напредњачка маштања.

18. Значај духовних потреба међу другим странама људског живота. Једино што је потребно. Владавина дуга, као природна хармонија свих потреба, може да донесе мир и спокој. Одсуство тог спокоја код људи. Свеопшта сујета и духовни лом. Зачетак тог немира добија се већ приликом рођења.

Сада нас више ништа не спречава да се посветимо решавању питања које нам је остало. Но, да бисмо га поновили, потрудите се да се присетите онога што смо рекли.

Протумачили смо да човек има три нивоа живота: духовни, душевни и телесни; да сваки од њих има своје потребе, природне и својствене човеку; да те потребе немају све исту вредност, него су једне више а друге ниже, и да њихово одговарајуће задовољавање доноси човеку мир. Духовне потребе су изнад свих других, и када оне буду задовољене, онда, чак и када су друге потребе остале незадовољене, човек има мир. А када духовне потребе нису задовољене, онда, ма како да су обилно задовољене све друге потребе, човек нема мира. Зато се за задовољавање духовних потреба каже да је то једино што је потребно.

Када се духовне потребе задовољавају, оне човека науче да у складу са њима задовољава и друге потребе, тако да ни оно чиме се задовољава душа, ни оно чиме се задовољава тело, не противрече духовном животу, него му погодују - и у човеку настаје потпуна хармонија свих кретања и пројава његовог живота: хармонија мисли, осећања, чула, жеља, подухвата, односа, наслада. То је - рај. Напротив, када се дух не задовољава и када је ово једино што је потребно заборављено, тада се и остале потребе разилазе на све стране и свака тражи своје а њихови гласови као галама на пијаци заглушују јадног човека и он јури час тамо час амо као луд не би ли их задовољио. Али нигде нема мира, зато што јер када једна буде задовољена, друге неће да се сматрају нижом од ње и упорно траже своје, као када мајка нахрани једно дете, а осталих петоро плаче. Одатле унутра такав немир, бука, јурење на све стране и потпуни неред. Ту се зачиње та бура о којој је било речи, и још више узнемирује и растаче све унутрашње. Такав човек ничим није задовољан, стално тугује, или уморан стоји и не зна шта би започео, само кружи и кружи. То је сујета и слом дуга!

Ето откуд се рађа питање: шта да се ради? Шта учинити да би духовна страна била преовлађујућа у нама и да би, управљајући свим другим странама, уносила ред у наш живот? Рећи ћу на почетку да за то питање не би било места када би се наш живот развијао како треба. Јер и телесне и душевне потребе једнако су нам природне као и духовне, и

задовољавање тих потреба само по себи не може да уноси неред и пометњу у наш живот, као ни задовољавање духовних потреба. Када би се оне развијале у реду и природној међусобној потчињености, људски живот би текао невероватно добро. Посадите семе, заливајте, држите на одговарајућој топлоти и оно ће дати младицу, стабло, лист и коначно прекрасан цвет. Тако би било и са човеком. Ако се развија у природном поретку, увек ће из тога изаћи диван човек. Зашто ми ни себе ни друге не видимо као лепе? Услед чега се наш живот деформише?

Присетите се шта је било са Вама након што сте само мало загњурили у тај вртлог, односно у тај узбуркани живот. Па у Вама је настала силна пометња. Ако се то понови неколико пута, Ви ћете, не будете ли опрезни, упасти у тај вир и започећете живот који представља сујету и слом дуга. Зар се наш неред не може објаснити тиме што постоје људи који сеју неред: они нас привлаче и ми прихватамо њихов неред? Ви сте управо сада почели да падате под утицај тога нереда, јер је Ваше васпитање прошло под сређеним утицајем Ваше благочестиве породице и Ваших рођака. А други, којима и породица и сродници живе у немиру и пометњи, од детињства усвајају ту пометњу и одрастају у њој.

Можда је то разлог што се наш живот природним током деформише и у њега улази неприродни неред?

Не, ствар се тиме не објашњава, јер остаје још и следеће питање: како је пометња дошла у тај круг људи? Одакле пометња у породицама и у друштву? Човек споља бива онакав какав је унутра. Неред је у породицу и у друштво дошао из човека. Да га нема унутра, не би га било ни напољу. Сад спољашње враћа унутрашњем оно што је од њега добило. И опет питање: а унутра, одакле се појавио? Рећи ћу још и ово: спољашња бура делује и унутра, и тамо се репродукује, јер њен се зачетак и налази унутра. Ви сте били узнемирени и нисте налазили мир. Зашто? Ћутали сте, а ја Вам нисам рекао јер није било време. Сада ћу Вам рећи. У та два дана, препустивши се узбурканом животу, Ви сте се потпуно предали, Ваше срце је показало склоност ако не према свему, онда према много чему. Због тога су у Вама поникли немир и пометња. Када сте се повратили приметили сте код себе новину. Савест Вас је обавестила да је та новина - Ваше недолично дело, и почела је да Вас кажњава због тога. Повинујући се том гласу Ви сте тада све добро просудили и тачно сте проценили такав живот. Ако после тога, као што сам већ више пута говорио, поново будете у прилици да паднете у тај метеж и ако своје срце будете држали далеко, не пуштајући му на вољу када почне да се кида - онда више нећете доживљавати тескобу коју сте доживели. Али то Вам кажем тек узгред. Оно што сам заправо хтео је да кажем је откуда Вама, пошто се до сада живели у другачијим околностима, та склоност ка неуредном животу. Изволите, погледајте, па ћете видети да сте је и раније имали у себи, али је била скривена, а сада се само показала. Спољашњи утицаји не дају ништа ново, само подстичу оно што већ постоји унутра. Даћу Вам пример. Видео сам губавце. Њихова деца се рађају и расту сасвим здрава. Али дође време и губа се појављује и код њих,

постају као њихови родитељи и као сви други губавци. Одакле губа? Изашла је изнутра. А како је ту доспела. Добили су је са рођењем.

Из овога Вам неће бити тешко да изведете закључак, да ако у себи видимо неред и пометњу - мисли, осећања, жеља, подухвата и дела - и не можемо од њих да се одвојимо, то је зато што је клица свега тога унесена у нашу природу и што та клица нереда, која се показује заједно са откривањем наших сила и потреба, уноси пометњу и тако читав наш живот чини немирним и неуредним.

Изволите сада поразмислите одакле та клица. Кажем изволите поразмислите о томе, јер иначе нећемо моћи да пронађемо задовољавајући одговор на већ неколико пута поновљено питање: како се владати? Ко хоће успешно да лечи болест, треба да пронађе њене узроке. Без тога лечење не може да има правилан ток и успех. Ето дакле шта сада треба да објаснимо.

19. Првородни грех као извор унутрашњег немира и нереда. Могућност лечења грехом повређеног човековог стања.

Писао сам Вам да размислите и обећао сам да ћу објаснити одакле у нама клица унутрашњег немира и нереда, али Вама је то већ познато. Изгледа да ту нема шта да се размишља, него само да се подсетимо у шта верујемо. Верујемо да ту клицу у нашу природу није положио Творац приликом стварања човека, него је унесена након стварања - силом пада наших прародитеља, који су, преступивши заповест, повредили и покварили нашу природу, и тако повређену и растројену предали је своме потомству, то јест читавом људском роду. Тако је та клица прешла и на нас, и представља узрок пометености и нереда у нама, од којих потичу сви нереди и споља, и у сваком појединачном човеку, и у породичном и друштвеном животу. Зашто тај неред, који у клици добијамо при рођењу али нам није природан, не припада људској природи, суштински није њен да човек без њега не би могао да живи, него напротив, тек без њега човек је прави човек. То је наша болест и само када је уклонимо можемо да будемо здрави онако како би требало да будемо по природи, како је она изашла из руку Творца. Подсећам Вас на Вашу жељу да останете на равни људског достојанства. Лечите у себи поменуту болест и постаћете такви.

Запамтите да су нам наша унутрашња сметеност и неред прирођени, али не и природни, не чине битан део наше природе, него су се угурали међу праве делове наше природе како би их кварили и када је у питању делатност свакога од њих појединачно, и када су у питању њихови међусобни односи. Ако би то било природно, онда својим присуством не би доносило страдања и муке какве ми доживљавамо. Оно што је природно то доноси радост у животу, а

оно што није то притиска и мучи. С друге стране, ако би то било природно, онда када би се показало да је неко слободан и чист од тога, он више не би био човек. Али ми знамо за Човека Који је био потпуно чист од тога а ипак је био човек. Знамо такође да сви који се у Њега облаче добијају наду да се очишћују, као Он што је чист (1. Јн.3,3) и да буду слични Њему.

Запамтите, кажем, да нам је тај неред прирођен, али не природан - запамтите и чврсто се држите тога убеђења. То убеђење ће у Вама подржавати ревност за лечење ове болести. Ако није природна то значи да постоји могућност да буде излечена. Ко се не би одушевио могућношћу да се излечи кад има такву наду? Наша природа у чистом виду вредна је поштовања. Када је таква, онда је и сами анђели гледају са љубављу и дивљењем. Зар не бисмо и ми хтели да је видимо такву, и то не код других, него у нама самима? Напротив, ако је та болест природна, нећеш је излечити. Она ће тада остати заувек, колико год се трудио да је истераш. Онда прихватиш ту мисао, предаш се и кажеш у себи: тако сигурно и треба да буде. А то и јесте она погубна отупелост, у коју када неко падне предаје се разузданости, па чини сваку нечистоту (Еф.4,19).

Опет понављам: држите се убеђења да нам наш неред није природан, и не слушајте оне који кажу: шта ту има да се тумачи - па ми смо тако створени, ту ништа не може да се уради. Ми нисмо тако створени и ако се потрудимо како треба нешто ћемо са собом да урадимо.

Све ово Вам објашњавам да бисте се потрудили око себе и да не бисте опет преживљавали оне муке које сте преживели, него напротив, да пресечете у себи и саму такву могућност. Треба размислити како то да се достигне.

20. Наставак. Објашњење растројства које је кроз прародитељски грех ушло у људску природу. Општење са Богом служило је као извор за господарење дуга над душом и телом. Кроз нарушавање заповести човек се одвојио од Бога и изгубио власт над душом и телом, потчинивши се владавини страсти. Слика човека кога након пада растрзавају страсти.

Настављам. Шта нам се догодило због прародитељског преступа? Наша природа је остала иста, делови и силе наше природе остали су исти, са истим законима и потребама; али наша слободна свест није више имала исто усмерење; то је пореметило међусобни однос делова и сила наше природе и нарушило њихово првобитно устројство, што је донело неред у људски живот и делатност човека, и породило посебну врсту разорних сила - страсти, које нам нису природне, али су задобиле такву власт, да све наше силе могу да окрећу како им је драго. Ето како се све то догодило.

Бог је човека створио ради блаженства, и то блаженства управо у Њему, кроз живо

општење са Њим. Зато је у његово лице удахнуо дах Свога живота, а то је, као што смо већ рекли - дух. Суштинска својства дуга су - свест и слобода, а његови главни покрети - исповедање Бога као Творца, Промислитеља и Даваоца, са осећањем пуне зависности од Њега, што се изражава кроз гледање на Бога са љубављу, кроз непрестану пажњу према Њему и побожни страх пред Њим, са жељом да се увек твори оно што је Њему угодно, према захтеву чувара закона - савести, и уз одрицање од свега другога, да би човек био сам са Богом, да би Њиме Јединим живео и све слободно и свесно усмеравао ка том једином циљу. Када је човек тако настројен, онда пребива у Богу и Бог пребива у Њему. Бог, Који пребива у човеку, даје његовом духу силу да влада над душом и телом, а даље и над свим што је изван њега. Такво је и било првобитно стање човека. Бог се јављао прародитељима и све ово им потврдио Својом Божанском речју, заповедивши им да Њега Јединога признају, да Њему Јединоме служе, да ходе по вољи Њега Јединога. Да не би погрешили у размишљањима како да све то испуне, Он им је дао малу заповест: да не једу од плодова са једног дрвета, назвавши га дрветом познања добра и зла. Тако су наши прародитељи почели да живе у рајском блаженству.

Дух који је пре тога због своје гордости пао и скренуо са пута позавидео им је на томе, па их је наговорио да преступе ту малу заповест која им је дата, тако што им је лажно представио да ће, ако окусе забрањени плод, добити благо које без тога не могу ни да замисле - постаће као богови. Они су поверовали и окусили. Тај чин можда и није велик али је лош, јер су поверовали не знајући коме. Можда то не би било тако важно, да није било тих страшних преступних мисли и осећања према Богу које је зли дух као отров улио у њихову душу. Рекао им је како Бог брани да окусе плод са тог дрвета зато да и они не би постали богови. Поверовали су у то. А пошто су поверовали, није било могуће да не приме и хулне помисли о Богу, да им Он тобоже завиди и да се према њима односи недобронамерно; а када су примили такве помисли, нису могли да мимоиђу ни нека лоша осећања према Њему и самовољне одлуке: дакле, сами ћемо узети оно што Ти нећеш да нам даш. Ето какав је Он - помислили су у своме срцу о Богу - а ми смо мислили да је добар. Е, сада ћемо сами себе да променимо, у инат Њему. То су биле те страшне и преступне мисли и осећања! Оне означавају отворено одступање од Бога и непријатељску побуну против Њега. У прародитељима се догодило оно што се приписује злом духу: изнад облака поставићу престо свој и бићу једнак Вишњем - и то не као пролазна мисао, него као непријатељска одлука. Тако се свест уобразила и слобода је постала својевољна, узевши да сама одређује своју судбину. Отпадање од Бога било је потпуно, са некаквим гнушањем, као непријатељска побуна. Због тога је Бог одступио од таквих преступника - и живи савез је прекинут. Бог свуда јесте и све држи, али у слободна створења улази само када Му се сама предају. Када се пак затварају у себе, Он не нарушава њихову самосталност, него и чува и држи, али у њих не улази. Тако су и наши прародитељи били остављени сами. Да су се брзо покајали Бог би се можда вратио к њима, али они су остали

упорни и поред јавног разобличења ни Адам ни Ева нису постали свесни своје кривице. Уследио је суд и кажњавање изгнањем из раја. Онда су се освестили, али било је касно. Морали су да понесу заслужену казну, а за њима понео ју је и читав људски род. Благодарност Свемилостивом Богу, јер иако је одступио од нас, није нас одбацио, него је устројио предиван начин да нас поново сједини са Собом.

Али отишао сам мало предалеко. Пажњу треба да зауставимо на ономе што се догодило унутар човека. Ево шта: дух је имао власт над душом и телом јер је био у живом општењу са Богом и од Њега је добијао Божанску силу. Када се пресекло живо општење са Богом, пресекао се и доток Божанске силе. Дух, препуштен себи, није више могао да влада душом и телом, него су превласт преузели они. Човеком је завладала душевност, а кроз душевност - телесност, и он је постао душеван и телесан. Дух је био без власти. Он своје постојање показује час страхом Божијим, час немиром савести, час незадовољством ничим материјалним, али на његове иступе не обраћа се пажња, него је сва брига окренута на уређење свога овдашњег, материјалног живота, што је и фу^гкција душе, материјалног - зато што је овдашњи живот повезан са телом и зато што је све телесно опипљиво и изгледа неопходно.

Када је дошло до таквог нарушавања поретка у међусобним односима делова наше природе, човек више није могао да види ствари у правом светлу, није могао да своје потребе, жеље и чула држи у потребном реду. За њих је карактеристично постало стање нереда. Али то лоше стање било би још некако и подношљиво да није страсти, али појавиле су се страсти које угњетавају човека. Гледајте како гневљивога мучи гнев, као грозница. Гледајте како из завидљивца тече завист, помодрио је јадник. Како је паћеника исцрпила патња, постао је - кост и кожа. Такве су страсти. Ушле су у човека заједно са његовом самосталношћу (у односу на Бога). Чим је праотац рекао: дакле, сам сам, у њега се увукла самосталност - тај отров и семе сатанско. Из ње се потом развило мноштво срасти: гордост, завист, мржња, патња, униније, похлепа и чулност - са свим својим многобројним и различитим породима. Размноживши се унутра оне још више узнемиравају човека, а и без њих тамо влада пометња.

Дакле, ето у чему се састоји болест. Због тога је (дух) изгубио власт и пао под владавину душе и тела и свега спољашњег. Одатле неред у душевнотелесним потребама и жељама, а нарочито њихова неумереност. То, да су неумерене, саопштава им дух кога су поробиле. Саме по себи оне нису тако бурне, већ су умерене. То, да немају мере и да бивају узбуркане долази одатле што је дух поробљен и дозива упомоћ у њима, јер он по природи има безграничну енергију. Одатле преједање, пијанство, гомилање новца... и све друго, чему човек не уме да одреди меру. Али главну болест представљају страсти - тирани који су дошли са стране.

Немојте сад одмах да питате: шта је потребно да би се у нама опет све вратило у првобитни ред? О томе ћу Вам писати следећи пут, а Ви дотле размислите.

21. Неопходност поновног сједињења са Богом ради спасења. Сам човек није у стању да то учини. Дух Божији савршава ово у нама ради искупљења које је донео Син Божији.

Дакле, до ког сте резултата дошли тражећи одговор на питање шта је потребно како би се све вратило у пређашњи, првобитни поредак? Шта год да сте смислили, ја настављам своје.

Као што смо се и спустили са горе, сад супротно томе треба опет тамо да се попнемо. Као што се та болест појавила, тако се супротним деловањем може и истерати. Отпали смо од Бога - потребно је да се поново сјединимо са Њим. Отпали смо због сумње у речи Божије - треба да обновимо потпуну веру у те речи. Изгубивши веру у Бога, прихватили смо погубну одлуку дакле, сам сам - треба да уништимо то сам сам. Када је настало то погубно сам сам, наш дух је изгубио своју силу да влада душом и телом, и напротив, сам је пао под њихов јарам. Та владавина дуга треба да се обнови. Када је била пресечена, потребе душе и тела разишле су се на разне стране и у нашим жељама дошло је до пометње - све те потребе треба опет довести у јединство и установити у њиховом поретку међусобну потчињеност. Заједно са погубним сам сам у наш живот ушло је и мноштво страсти, попут дивљих звери које насрћу на нас. Треба да истерамо те страсти.

Видите шта је потребно. Већ и због мноштва и важности тога што је потребно можемо доћи до закључка да сами нећемо моћи да изађемо на крај са тим делом које је за нас једино потребно. Нарочито не треба да се надамо да ћемо сами савршити наше најважније дело, јер је прва тачка тога дела, без које даље не вреди ићи, управо поновно сједињење са Богом, а то никако не може да буде у нашој власти. Ми можемо то да желимо и да тражимо, али да учинимо - то не може бити дело наших руку. Ко може да уђе у област Божију или да сам прокрчи пут ка њему? Ко је у стању да узме од Бога оно што жели, тим пре да принуди Бога да буде у нама, како бисмо и ми били у Њему, нарочито након што нам је све то већ било дато, али смо га презрели, увредили смо Бога неповерењем у Њега и Његову власт згазили својом самовољом? Кажеш - покајаћу се, кајем се. Али није до тебе да постављаш услове. Покајање је у реду, али када Сам Бог прихвати да га прими. А само по себи шта је оно?! Повредио сам се, боли ме - па шта?!

Дакле, поновно сједињење са Богом није у нашој власти; и услови за то и начин остварења и све што се тога тиче није у нашим рукама. Али ево колико је оно важно, да када дође до поновног сједињења, све друго ће кренути само од себе. Истога часа дух ће добити снагу, потчиниће себи душу и тело, довешће у ред потребе и жеље и истерати страсти. Али како то

постићи? Ја хоћу да Вам објасним да немамо због чега да лупамо главу над тиме како да се поново сјединимо са Богом. Колико год да се мучиш, ништа нећеш смислити; него, ако Богу буде угодно да установи поредак тог поновног сједињења онда похитај да га прихватиш са потпуном вером, и да то искористиш са топлом благодарношћу. И хвала човекољубивом Богу, све је у том погледу већ учињено, установљено и објашњено! Прихвати и искористи.

Нећу Вам излагати како је све то учињено; рећи ћу оно главно: за обнављање нашег дуга и за његово поновно сједињење са Богом, неопходно је да Дух Божији сиђе на њега и да га оживи. Да би показао пут за силазак Дуга Божијег, Јединородни Син Божији је сишао, ваплотио се, пострадао, умро на Крсту, васкрсао и вазнео се на небеса. Овако је однос Свога дела према Духу Светоме одредио и Сам Син Божији, када је Својим ученицима објавио да одлази Оцу, а онда им, пошто их је то растужило, за утеху рекао: боље је за вас да Ја одем, јер ако Ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама (Јн. 16,7). Још раније, преносећи речи Господње, свети јеванђелист Јован Богослов пише: који у Мене верује... из утробе његове потећи ће реке воде живе; а затим додаје: ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у име Његово, јер Дух Свети још не беше дат, зато што Исус још не беше прослављен (Јн. 7,3839). Требало је да се прослави Син Божији Који је смирио Себе у ваплоћењу и страдањима, да би Дух Свети дошао и пребивао у онима који верују у Њега. Он је заиста дошао и пребива у вернима, и то тако да други апостол усхићено пита: не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама (1. Кор. 3,16).

То Вам је дакле све. Син Божији се ваплотио, пострадао је телом, умро на Крсту, васкрсао, узнео се на небеса и послао од Оца Дуга Светог, Који је, примљен од оних који верују у Сина, испунио у њима оно за шта се Син молио: да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби( Јн. 17,21).

Како ће Он то да саврши? Сједињујући се са духом оних који верују у Сина Божијег и оживљавајући га, поново га сједињује са Богом. Ово се назива новим рођењем од Бога, које верне чини чедима Божијим по благодати, како каже свети јеванђелист Јован: а онима који га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који верују у име Његово, који се не родише од крви... него од Бога (Јн. 1,1213). Закон духовног живота у Христу Исусу постао је: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије... јер само оно што је рођено од Дуга дух је(Јн. 3,56).

Немојте да питате зашто је све ово неопходно за обнављање истинског живота у нама, него то што сте чули прихватите верујући једноставно и искрено као дете. Ако почнете да постављате питања, доћи ће ђаво и као некада Еви дошапнуће Вам саблазан и поколебаће Вашу веру, а кроз то ће Вас лишити и њених плодова. Као што је тада било несхватљиво да од кушања забрањеног плода могу произићи такве последице, па су ипак произашле, тако је сада несхватљиво зашто је било потребно да се Син Божији ваплоти, да пострада и да потом

пошаље Дуга како би нас обновио, па ипак, управо од искрене вере у такав поредак догађаја зависи наше обнављање и сви који су то прихватили и прихватају са вером обнављају се.

Дакле, не питајте како је Бог све то уредио, а ни ја Вам ништа о томе нећу говорити. Рећи ћу само неколико речи о ономе што у нама производи Дух Свети када обнавља наш дух. Али стрпите се до следећег писма.

22. Наставак о искупљујућем обновљењу палог човека. Учешће Свете Тројице у нашем спасењу. Подстицај добрим осећањима у човеку који се спасава даје Дух Божији. Учешће самог човек у том делу. Ревност за спасење као први предуслов за његово достизање.

Настављам. Јединородни Син Божији, Који се ваплотио нас ради, крсном смрћу је задовољио правду Божију и измирио нас са Богом; пошто се узнео на небо и сео с десне стране Оцу, Он нас истински заступа Својим измирујућим заступништвом. Али заједно са тим, Он је за нас источник истински људског живота. Он је Својом људском природом показао какав човек треба да буде; и сви верни када добијају ново рођење добијају и семе христоподобног живота. Они који се крсте у Христа, у Христа се облаче. Ово код верних производи благодат Дуга Светога. Шта се заправо у нама догађа под дејством благодати?

Али најпре Вас молим да увек имате на уму то, да када се говори да је једно учинио и чини Син Божији, а друго Дух Свети, ту не треба раздвајати Њихово обнављајуће дејство у нама. Оно иде нераздељиво од Бога, Коме се клањамо у Тројици. Зато је свети Петар, изражавајући добре жеље и поздраве онима којима је писао, рекао: по предзнању Бога Оца, освећењем Дуга за послушање и кропљење крвљу Исуса Христа: благодат и мир да вам се умножи (1. Пет. 1,2); а свети Павле закључује своју Другу посланицу Коринћанима сличним поздравом: благодат Господа нашег Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Дуга да буду са свима вама. Обнављајуће у нама дејство Бога Коме се у Тројици клањамо, јесте Његова заједница са духом нашим. И то општење није од Једног Лица, него нераздељиво од Три Лица Бога. Зато се каже да и Син, и Дух Свети, и Отац улазе у општење са нама. Иако Господ Спаситељ седи са десне стране Бога Оца, по обећању Своме Он је са нама у све дане (Мт.28,20). Ево, Бог Отац и Бог Син се усељавају у нас и живе кроз веру и љубав, која се изражава кроз извршавање заповести. А да Дух Свети живи у вернима и у онима који испуњавају заповести Божије, о томе сам прошли пут већ наводио сведочанство Светог Писма: не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама (1.Кор.з,1б). Како је велика и неизрецива милост Божија према нама! Триипостасни Бог живи у нама, ако смо верни условима под којим то бива!

Али богоопштење се савршава благодаћу Дуга Светога. Он у нама припрема место и усељава се у нас заједно са Богом Оцем и Богом Сином. Како се припрема то место?

Дух Божији тајно делује на наш дух и покреће га. Када дође у покрет, наш дух буди своје природно знање о Богу - да Бог постоји, да све држи и даје награду. Свест о овоме подиже осећање свестране зависности од Бога и оживљава страх Божији. И једно и друго узнемирава савест - која је сведок и судија наших дела и осећања, међу којима се ретко када наилази на нешто што би Бог благонаклоно погледао. Узнемирена савест заједно са страхом Божијим и осећањем потпуне зависности од Бога доноси човеку осећај безизлазности његовог положаја: где да пођем, куда да побегнем? Нигде се не може побећи: налазиш се у рукама Бога - Судије Који свакоме даје по делима. Осећа се гнев Божији на сваку безбожност и неправду (Рим. 1,18).

Али ту долази јеванђелска благовест и изводи из невоље. Без Јеванђеља такво буђење нашег дуга било би погубно, јер би нас неизбежно довело до очаја. Али доброта Божија је тако уредила да се истинско буђење дуга и савршава и праћено је Јеванђељем. Ономе ко се услед буђења дуга запитао: где да пођем, куда да побегнем? - Јеванђеље одговара: куда би бежао и због чега? Иди под сенку Крста и спасићеш се. Син Божији ваплоћени умро је на Крсту ради очишћења наших грехова. Веруј у то па ћеш добити опроштај и срешћеш милост Божију. Апостоли су увек чинили тако када су проповедали Јеванђеље. Донесу немир а потом кажу: веруј у распетог Господа и бићеш спасен. Тако је свети апостол Петар у првој проповеди, на дан силаска Дуга Светога, толико узнемирио и уплашио Јудејце, да су почели да вапију: шта сада да радимо? Где да се сакријемо? А Он им је тада благовестио: покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење грехова; и примићете дар Светога Дуга (Д ап.2,8). И свети апостол Павле је у својој Посланици Римљанима најпре све уплашио, говорећи: открива се гнев Божији (1,18), а потом је свима показао уточиште - у вери у Господа Исуса Христа (3,22 итд.).

Када неко у крајњој невољи пронађе путоказ ка излазу и прибежиште, са каквом ће се само ревношћу тога прихватити. Тако и наш дух, када прими благовест спасења у Господу, свом силом се тога прихвата, са надом и са спремношћу да учини све, само да би постао судеоник јеванђелских добара. Такво настројење нашег дуга чини га спремним за богоопштење, па се благодат Дуга Светога, која је дотле деловала споља, посредством Светих Тајни усељава унутра. Верни се каје, крсти и прима дар Светога Дуга (Дап.2,38). Ово и јесте дело живог и делатног богоопштења. Тако се опипљиво пројавило ово дејство у време првобитне проповеди светих апостола, тако се пројављивало и после њих, и пројављује се до данас, када се при томе са наше стране све испуњава како треба.

Не савршава све само Дух Божији. Нешто се тражи и од нас, и то не нешто неважно. Дух Божији нас подстиче, а благовест нам указује за шта треба да се прихватимо. То је од Бога. Али када то учини, Бог се зауставља и чека наш пристанак. Првим Својим дејствима Бог као

да пита: хоћеш ли да изађеш из јадног (тешког) стања? Ево шта треба да чиниш. Овај тренутак је веома важан. Ко се буде држао онога на шта му је указано, отвориће пролаз даљем деловању благодати, која га потом и уводи у област спасених. Ко се пак не држи, тај пресеца даље деловање благодати и остаје међу онима који пропадају. Апостол Павле проповеда на Ареопагу. После проповеди свети Дионисије и још неколицина људи полазе за њим да би се крстили, а од присутних неко пита: „чему учи овај празнослов?", а други му одговара: „дођи други пут да чујемо тебе". Бог никога не спасава против његове воље, него нуди избор, и спасава само онога ко изабере спасење. Када се не би тражила наша воља, Бог би у једном тренутку спасао све јер хоће да се сви спасу. Тада уопште не би ни било оних који пропадају. Али наша воља није увек разумна, она бива тврдоглава и не мари за Бога. Зато и пропадамо.

Дакле, покајао си се, пожелео си спасење у Господу и понадао си се у то - то су дела која доносе спокојство, која се одвијају унутра и довољно им је да се тамо пројаве. А последње дејство је: спремност да се чини све што је потребно - то је стварна делатна сила за спасење, пошто оно зависи од нас; то је источник спасоносне делатности и спасеног живота. Та спремност је слаба док је изјављујемо ми сами, а када се благодат Божија усели унутра, онда постаје свемоћна, не зна за препреке, савладава све. То је незауставива ревност за богоугађање и свесрдно испуњавање воље Божије, уз сву веру у Господа и наду на спасење у Њему Једином. Она извршава предвечно одређење Божије да будемо свети и непорочни пред Њим у љубави (Еф. 1,4), ради чега нас Господ и чини ревнитељима у добрим делима (Тит. 2,14).

Ја сад нарочито задржавам вашу пажњу на овој ревности како бисте поревновали у њој. Јер када она постоји са наше стране, онда благоДат Божија са своје стране неће пропустити да учини и више него што треба како би та наша ревност у области вере и спасења несумњиво ишла ка своме циљу; а када те ревности нема, онда ничег нема: онај ко не ревнује на спасењу, тај не може бити ни судеоник спасења.

Како сам велики заобилазак направио да бих Вас довео до ове тачке. Али то су све била општа размишљања. Сада ћемо заједно поразмислити о Вама самима.

23. Обележја истинске духовне ревности за разлику од душевне ревности.

Прошли пут сам се прихватио свођења рачуна и то нисам довео до краја, што је свакако било потребно. Закључак је следећи: знајте да ревност о којој је било речи - стварна, жива, пламена, неугасива - и јесте обележје да је наш дух обновљен у својој сили и достојанству кроз сједињење са Богом, благодаћу и деловањем Дуга Светога. Искре ревности појављују се и код нас, али само се појаве и - угасе се. Ревност је увек пламена, али постојана и неугасива

бива само услед облагодаћења нашег дуга Духом Светим. Дакле, када код Вас постоји таква ревност, значи да је и Ваш дух обновљен и да ће - само га не гушите - преузети у своје руке и душу, и тело, и све природне потребе, и све своје животне и грађанске односе, и да ће их све усмерити ка једном циљу: богоугађању и спасењу. Одговорите је ли тако или није.

Сматрам да Вам је веома тешко да на то одговорите, не само због Ваше скромности. Долазим Вам у помоћ. Не мешајте различите врсте ревности. Духовна ревност се сва исцрпљује на угађање Богу и спасење душе; она је испуњена страхом Божијим и њена пажња је непрестано усмерена ка Богу; она се својски труди да ни у мислима, ни у осећањима, ни у речима, ни у делима не допусти ништа што не би било угодно Богу, како јој указује савест коју чува чистом као огледало; она чува своје срце да му се не би прилепило нешто друго осим Бога и божанских ствари, и својим надањима сели се у други свет, одсецајући све земаљске наде. Њој није страно ни оно што је потребно у пролазном животу, али све што се односи на тај живот за њу је споредно, а главно је једно - богоугађање и спасење. Видите ли? Изволите добро промислите о томе и проверите себе.

Обратите пажњу још и на то да постоји и душевна ревност. Али она је сва окренута уређивању привременог живота. Ко ревнује у науци, тај не спава; ко ревнује у уметности, тај се клони целог света; ко ревнује у трговини тај не жали труда; тако је и за све друго. И све то не би било тако страшно, али несрећа је што када нека од ових ревности у потпуности заокупи човекову пажњу и његове силе, она гаси духовну ревност. Душевна ревност у најбољим својим пројавама, које су поменуте, хладна је према духовном и нема никакву жељу да се бави оним што задовољава духовну ревност. А о другим видовима ревности да и не говоримо, јер они су противни духовној ревности. Јер постоји још сујетна ревност (улепшавање и слично) и зла ревност, порочна и грешна, окренута ка задовољавању страсти. Ове последње не хладе толико духовну ревност, али према њој стоје у потпуно непријатељском односу и некако саме по себи је гуше ако се она некако појави у савести, а и другде је терају и прогоне. Ето колико различитих ревности има! Изволите, погледајте, да нема код Вас неке од њих?

Духовна ревност не прогони душевну (научну, уметничку, пословну, грађанску), него је само чини умереном и доводи је у ред, усмеравајући је према својим погледима и не дозвољавајући јој да ревнује у нечем таквом што је противно њој самој. Она прогони само сујетну и страсну ревност, не дозвољавајући им ни да се појаве у кругу човековог живота у коме је сама завладала. Само у једном случају она не пушта даље ни душевну ревност, а то је када види да дела којима се задовољава ова ревност - наука, уметност, породични живот, грађанске службе - не дају простора њој самој, да је стешњују, хладе и гасе. Тад она човека којим је овладала потпуно истргне из таквог поретка живота у коме доминира душевна ревност и води га онамо где ће се занимати само тиме да задовољи њу - духовну ревност.

Погађате о чему је овде реч?!Праву духовну ревност одвајам од свега осталог да бисте јасно видели шта је она

заправо и да бисте се потрудили око ње. Она је тај огањ који је Господ дошао да запали на земљи и који када падне на земљу наше природе поједе све што је тамо непотребно, а све потребно претапа и пречишћава. На њу је мислио апостол када је писао Солуњанима: Дуга не гасите (1. Сол. 5,19). Јер иако је овај Дух - Дух благодатни, његово присуство у нама сведочи се огњем духовне ревности; када се та ревност гаси, гаси се и Он; на њу је мислио када је поучавао Римљане: у ревности не будите лењи; будите духом ватрени; Господу служите (Рим.12,11).

Брижљивост и неленствовање јесу сама ревност; горење духом је сведочанство њеног присуства и деловања; служење Господу је смер и дух ове ревности. Усмеравајући такву ревност исти апостол заповеда Филипљанима: што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било шта похвале достојно, то мислите... и Бог мира биће са вама (Филип.4,89). Ето у чему ревнује оживели и са Богом сједињени дух, и због такве ревности чува јединство са Богом. Зато ће Бог мира пребивати са њим - а то је благо од кога нема већег.

Такође одређујући како ревност треба да буде усмерена, он пише Римљанима: Молим вас дакле браћо, ради милости Божије, да дате телеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје духовно богослужење. И не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија (Рим. 12,12). Обновљење ума је обновљење нашег дуга благодаћу. Оживевши он се одвезује од дела овог века и ревнује само у богоугађању, целога себе приносећи Богу на жртву живу и свету, те стога и благоугодну Богу.

Дакле ето шта је ревност, каква је њена сила и на шта је усмерена! Ето колико је ревност значајна. И сами признајте да је тешко одредити има ли је код мене и код Вас. Потрудите се над тим.

Ближи се празник Рождества Христовог. Честитам Вам и шаљем поздрав и најлепше жеље! Уједно, срећна Вам Нова година. Можда нећу бити у прилици да Вам пишем дотле.

24. Новогодишње жеље. Неопходност обнављања и самоочишћења. То чини духовна ревност у нама.

Честитао сам Вам Нову годину онако успут, а затим ми је пало на памет да Вам посебно честитам и пожелим нешто нарочито. Шта заправо? То да постанете нови. Како нови? Као, на

пример, свака нова гаљина: све је на своме месту, нема ни једне мрље, све одише свежином. Е, нешто слично желим и Вашој души. По телу Ви сте, како се каже, тек сишли са шиваће машине, потпуно сте нови. А наша душа на свет већ долази као стара, и ако се та старост не одузме од ње, она ће и остати таква, те неће ни знати шта значи „ново". Старо у души, то су - сујета и страсти. Истерај све такво и постаћеш нова.

Испричаћу Вам једну причу и биће Вам јасније о чему се ради. Неко је живео негде далеко у пустињи. Разболео се: плућа, или срце, или јетра, или све заједно. Болестан. Бол - да умре. Људску помоћ није имао одакле да очекује, прибегао је Богу са свеусрдном молитвом. Господ га је услишио. Једне ноћи он усни и види следеће виђење: дошла два анђела са ножевима, расекли га, извадили болесне делове, очистили их, опрали и намазали нечим. Затим су све вратили на своје место и све је зарасло као да резова није ни било. Када се пробудио, старац је устао сасвим здрав, као да никада није ни боловао, као нов, као младић у цвату снаге. Видите ли шта Вам желим? Да у Вашој души све буде очишћено, да болесно и старо буде избачено, да све оздрави и обнови се, да дође на своје место и да буде заливено водом живом. Постаћете нови, свежи, пуни светлог и радосног живота.

Причао сам ову причу једноме од оних који се труде над собом. Пошто ју је саслушао, он је од срца рекао: о, када би дошли анђели и учинили са мојом душом исто оно што су учинили са телом тог старца! У том вапају чула се и молитва и жеља да се на друге свали оно што мора да буде учињено сопственим трудом. Јер нашем срцу није страно ни такво лукавство - да желимо да будемо добри, али када око тога треба да се потрудимо, руке нам једноставно клону. Неће анђели доћи да очисте и исцеле душу. Они ту могу да помогну саветима, али ми све морамо сами да урадимо. Дата су нам сва средства, или оруђа и лекарски инструменти. Узми и сеци сам себе где треба, без икаквог самосажаљења. Нико други то не може да учини. Сам Бог и поред Своје моћи не улази у светилиште душе, него мирно моли да уђе.

Ја Вас и не питам како Ви поступате: да ли сте спремни сами себе да очистите, или све пребацујете на друге. Ви се тога још нисте ни прихватили како треба. Али када се прихватите, пророкујем Вам да ћете не једном пожелети: о, када би дошли анђели и све очистили! Ипак, анђели то неће учинити, мада ће стајати поред Вас. Дело очишћења човек мора да спроведе сам, без самосажаљевања. У нама га обавља она животна ревност о којој сам писао прошли пут. Она и оштар нож који веома добро делује када је наоштрен благодаћу и када се усмерава по њеним наговорима. Ревност бива и сурова када се усели у срце - сече и не слуша крике онога кога сече. Зато своје дело и савршава брзо, јер су код ње све - резови. Када се све одсече и када ревност престане да буде нож, она постане стражар, па сву своју оштрину усмери на непријатеље спасења, од чијег досађивања нико није слободан и чија бестидност никада никоме не даје мира.

И сами видите да сам повео реч о овоме зато да бих подстакао вашу жељу да тачније

одредите постоји ли код Вас таква ревност. Јер без ње Ваше духовно дело неће напредовати. Када ње нема, значи да дух спава, а када он спава, не може бити ни говора о духовном.

25. Мисли поводом празника Крштења Господњег. Скривено дејство благодати коју добијамо у Светој Тајни Крштења.

Желео бих да поделим са Вама нека своја размишљања поводом празника Крштења Господњег - размишљања која се тичу Вас. Прво сам мислио да Вам поставим питање: како доживљавате своје Крштење? Шта је то - просто обред, или Вам даје нешто? Али потом ми се учинило да је много боље да сам одговорим. И ево, одговарам.

Крштење нам даје оно, што нам осим њега ништа друго на земљи не може дати. Оно спаја и сједињује нашу природу са божанском благодаћу, тако да из купељи крштења човек излази као што какав нови производ излази из мајсторске радионице, на пример звонце, у коме је бакру додато сребро. Слично звонце без сребра наизглед је исто као то са сребром, али њихов састав се разликује, различит им је звук, различити су им вредност и цена. Тако се разликују и крштен и некрштен човек. Ову разлику чини то, што се са крштеним сједињује благодат Дуга Светога, јер онај ко је крштен водом истовремено се крсти и Духом Светим. Наизглед, он је исти човек као и онај некрштени, али у ствари - по своме саставу - они се разликују, и то веома.

Тако се у светом Крштењу нашем природном саставу додаје још и нова, натприродна стихија, и остаје да скривено делује у нама. Ми крштење примамо у детињству и мада не знамо шта се са нама догађа, благодат се због тога ништа мање не сједињује са нама - од тада она почиње да делује у нама мимо нашег знања, само по благости Божијој, ради вере кумова и родитеља. Одрастајући, ми не можемо добро да разликујемо у себи шта је од природе, а шта од благодати која све од крштења пребива у нама и од тада нас није остављала, него је деловала на њој својствен начин. Али у прва времена, када су привођени у веру и крштавани одрасли људи, деловање благодати у њима показивало се истог часа, они су то могли да осете, а други да виде. Нарочито су упечатљиве бивале промене карактера и живота, када су, на пример, срдити постајали кротки, горди - смирени, шкрти - дарежљиви, развратници - целомудрени и друго. Нешто слично се у купељи крштења свакако догодило и са нама. Када одрастемо и почнемо да уочавамо своје добре стране, ми неретко постајемо сујетни због тога, или други због нас, пошто то приписујемо себи самима, иако све што је добро у нама треба да припишемо благодати Божијој, која све природно у нама преправља и много шта даје директно од себе.

Благодат од детињства скривено делује у нама. Њу у нама обнавља причешћивање

Светим Тајнама Тела и Крви Христове; средина у којој одрастамо, ако је верујућа и благочестива, кроз хришћанско васпитање даје простор деловању благодати у нама. Уз такве услове ми из детињства излазимо сасвим другачији од оних који нису крштени. Мислим да Вам је пријатно да прихватите мисао и да верујете да сте облагодаћени. И не одричите се тога, него још више благодарите Богу. Благодат делује скривено, али неретко се и отворено покаже, кроз свете пориве и дела. Ако чешће будете посвећивали себи пажњу, живећи како доликује хришћанима, чешће ћете доживљавати и деловање благодати. Огањ постоји у дрвету, али је скривен. Почните да тарете дрво о дрво и појавиће се дим, а потом ће се показати и огањ. У јантару и печатном воску постоји електрицитет, али се не види. Протрљајте их и истога часа електрицитет ће се показати кроз привлачење било каквих ситних честица, па чак и варницу. И телеграф ћути, но чим машина почне да производи трење, електрицитет се истога часа буди и како само брзо почиње да делује.

Видите, дакле, облагодаћена кћери Божија, о чему се ту ради! Човек треба да таре себе (као дрво или јантар) живећи хришћанским поретком живота, па ће благодат Божија непрестано у њему да пројављује своју животворност. Постоје електрична сунца. Како? Помоћу одређених апарата покренута је велика количина електрицитета који се држи у том стању. И Вама желим да под дејством благодати, која Вам је дарована и која постоји у Вама, постанете такво самосветлеће сунце. Ето, опет смо дошли на исто: да човек не треба да жали себе, него да себе скреше и таре. Иначе у духовном смислу ништа нећемо постићи, мада ћемо наизглед бити веома лепи.

26. Наставак о скривеном деловању благодати крштења у човеку. Сликовита објашњења благодати на примеру квасца у тесту и огња у гвожђу. Одрастајући, човек треба слободном вољом да утврди у себи благодат Божију. Опасност од заустављања на половини пута. Потпуна и пламена одлучност да се служи Богу.

Сматрам да сте запамтили да хришћанин није просто биће, него сложено - да се састоји од природе и благодати. Сада хоћу да појасним да су спасени, тј. да улазе у вечно Царство Божије, само они у којима благодат не пребива скривено, него се показује, прожима читаво наше биће и постаје видљива чак и споља, као да прогута нашу природу.

Обрати пажњу на Спаситељеве речи! Он каже да је Царство Божије налик на то, када жена узме квасац и стави га у тесто. Када прими квасац тесто не ускисне одмах: за то је потребно одређено време. Квасац који је положен унутра мало-помало прожима читаво тесто - и читаво тесто постаје заквашено: затим се од њега добија мек, мирисан и укусан хлеб. Управо тако и благодат пошто је уливена у нашу природу не прожима је читаву одједном, него мало-

помало. Затим, када је прожме целу, цела природа постаје облагодаћена. И дела која човек потом чини, све су то дела посебне врсте. Мада су то наизглед иста онаква дела као и код свих других, она имају посебан мирис, посебан укус и посебан звук. Бог само њих и прима, јер су му нарочито угодна.

Узећу сада друго поређење како бих појаснио да благодат, када јој се пружи простор за деловање и када прожме читаву нашу природу излази потом напоље и постаје видљива за све који су способни да виде. Као што огањ када продре у гвожђе не остаје само унутар њега, него излази и напоље и своју огњену силу показује свима, тако и благодат када прожме сву нашу природу постаје чулно опазива за све. Сви који долазе у додир са таквим облагодаћеним човеком осећају необичну силу која је присутна у њему и која се пројављује на различите начине. Ако крене да говори о нечем духовном - све што каже је јасно и његова реч одлази право у душу, где одлучно слаже осећања и расположења која јој одговарају. Чак и када не говори, из таквог човека зрачи топлота која греје све, и некаква сила излази из њега, подстичући моралну енергију и рађајући спремност на свакојака духовна дела и подвиге.

Благодат Божију примамо у детињству кроз свето Крштење. Од тог тренутка она почиње да делује у нама и да савршава своје дело у нади да ћемо када одрастемо, сами, одлуком сопствене воље, ревносно почети да чинимо све што у делу спасења зависи од нашег труда. Када благочестива породица васпитава своју децу у хришћанском духу, благодат их сама изнутра умирује и деца бивају кротка, смирена, послушна, милосрдна, побожна и испуњена страхом Божијим. Примери за то се виде свуда.

Ја бих указао и на Вас, када се не бих бојао да ћете помислити високо о себи, мада ту још немате много шта о себи да мислите, јер ништа још нисте приложили сопственим трудом. Све добро што се види туђе је, дато Вам је, плод је васпитања. А сада је на Вама да све то заволите и да у срцу донесете одлуку да то чувате, подижете и умножавате. Истина је да стојите на добрим темељима и да сте на добром путу, али у свему томе још није било ваше воље и слободне одлуке. Ако то сада не приложите, онда ништа од онога што је у Вас уложено претходним васпитањем неће бити постојано, него ће се услед неповољних околности расути, остављајући за собом само пријатне, а можда и непријатне успомене.

Сећате ли се шта је било са Вама када сте заронили у вртлог светског живота? Ко Вас је тада морио и ломио Ваше срце? Све добро у Вама запаљено је благодаћу Божијом уз благочестиво породично васпитање. Зашто су Вас мучили? Зато што сте себи дозволили да стекнете извесне симпатије према таквом неуредном животу. Иако ми то тада нисте рекли, видело се само по себи из оне туге која вас је потом мучила. Да није било те симпатије, не би Вас ни туга мучила. Писао сам Вам да ако Вас нужда опет натера да зароните у такав вир, не примате к срцу ништа што тамо видите или чујете. И ако не примате к срцу, нећете се ни мучити. Нешто не чујем одлазите ли тамо, а ако одлазите

да ли поступате онако како сам Вам писао? Сами видите. Јер долазите у године самосталног деловања и сами собом господарите. Рећи ћу Вам само то, да из Вас може да израсте исто таква ограничена, сујетна и страсна личност као и сви ти које сте тамо срели, или пак ни то ни ово. Први случај биће ако се свим срцем препустите таквом животу. Тада ћете заборавити све добро, свето и духовно што Је било у прошлости, и почећете према томе непријатељски да се односите. Знајући Вас, уверен сам да се са Вама то неће догодити. Али не могу да одбацим могућност да се догоди ово друго: да из Вас не израсте ни то ни ово ни духовна, ни светска жена; ни хришћанка, ни незнабошкиња. То ће бити ако Ви, чувајући благочестиво понашање у коме сте васпитани, ипак не будете и своје срце чували од симпатија за светски начин живота. Схватите: ја мислим на симпатију, а не на учествовање, које је понекад, како кажете, неопходно. Таква симпатија Вас неће одбити од онога што је било пре, али ће Вас охладити према томе, и Ви ћете се хришћански владати по навици, а не по избору срца. У суштини, Вас неће бити ни у светској, ни у правој духовној сфери: бићете ни ту ни тамо.

И шта ћете тиме добити? Оно што је Господ у Апокалипси пресудио једноме од анђела Цркве: Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Отк. 3,1516). Треба бити ватрен према Богу и свему божанском, и хладан према свему светском. Ако се испостави да нисте ни хладни према светском, ни ватрени према Божанском, него сте и према једном и према другом.млаки, онда ће Бог да Вас одбаци. Па шта онда да се ради? Треба да сада свим срцем изаберете свети, богоугодни, духовни хришћански живот - управо сада, када ступате у период самосталног живота. Управо о томе Вам говорим. Изаберите - избавите се од беде, да не будете ни ово ни оно. Нека Вас Господ благослови и уразуми!

27. Наставак о ревности и одлучности да се живи по благодати. Унутрашња усредсређеност. Просветљење душевног омотача. Разни степени тог просветљења.

Веома сам обрадован Вашом жељом да се препородите. Ви сте пожелели, и нека Вам Господ благослови да ту жељу узведете до одлуке, а онда да ту одлуку спроведете у дело, које на речима није тако сложено и дуготрајно, али у суштини око тога се треба трудити читав живот. Како доћи до одлучности, то ћемо објаснити после. Сада ћу рећи још понешто о ономе што ће бити на крају. Свест о светлом завршетку било ког посла одржава се кроз одговарајући напон енергије оних сила које су потребне да би се то дело довршило.

Прошли пут сам Вам писао да својом вољом треба да дамо простор благодати Божијој коју смо примили у крштењу, како би она као квасац прожела читаво наше биће у свим

његовим деловима и делићима. Затим сам додао да она од тренутка крштења истога часа почиње да делује и ако не наиђе на препреке сама у души све обавља, чекајући да душа када дође до одговарајућег узраста и сопственом вољом изабере те зачетке богоугодног хришћанског живота који су благодаћу већ положени у њу. Када неко дође у тај узраст и када свесно и слободним избором стане на страну благодати, она тада већ самог човека учи како да живи складно и да све у себи преображава, и не одступа од њега док своје дело не приведе крају, осим уколико човек својом вољом почне томе да се противи. Ви се сада налазите у оном тренутку живота када пред Вашом вољом стоји слободан избор - да станете на страну благодати или на супротну страну. Претпоставимо да сте изабрали ово прво и да сте трудом дошли до блаженог краја благодатног живота. Шта мислите, како ће тада изгледати Ваша душа? Као лучезарна звезда која свуда разлива своје светле зраке. Ето како!

Сетите се да сте говорили како не можете да изађете на крај са помислима. Потом сте писали да сам Вас ја повредио својим речима, да Вам је раније све било боље, а од када сте почели да се загледате у себе према мојим упутствима у свему видите само неред: и у мислима, и у осећањима, и у жељама. Све се одвија у гаосу, и немате снаге да то доведете у ред. Ево Вам одговора зашто је то тако: зато што не постоји центар. А центра нема зато што својом свешћу и својим слободним избором још нисте решили на коју ће страну да крене Ваш живот. Благодат Божија до сада је одржавала ред у Вама, тај ред је постојао и постоји. Али од сада она више неће деловати сама, него ће чекати Вашу одлуку. Ако сопственим избором и одлуком не будете стали на њену страну, она ће сасвим отићи од Вас и оставиће Вас у рукама Ваше самовоље. Бићете одгурнути на супротну страну, можда ћете је чак и срцем одабрати, али не очекујте да се немир у Вама умањи због тога. Не, ту ће завладати још већа пометња и растресеност. У ред ћете се довести тек када станете на страну благодати и живота у духу - тек онда када то буде непромењиви закон Вашег живота. Од тог тренутка, када у себи донесете такву одлуку, у Вама ће се образовати и моћан центар који ће почети да све што је у Вама привлачи ка себи. У том центру биће благодат која ће овладати Вашом свешћу и слободом, или ће се Ваша свест и слобода сјединити са благодаћу. То је оно што је раније названо васкрсавањем или обновом дуга. Потом ће благодат Божија почети ка том центру да привлачи и све друге силе Ваше природе, како душевне тако и телесне, да управља целокупном њиховом делатношћу, задржавајући у њима све што је добро, а истребљујући све што је лоше. Ово привлачење и усмеравање свега ка једном центру и јесте тај унутарњи препород кога сте тако пламено пожелели. Када се тај препород заврши, тада ће већ све, и мало и велико, исходити из једног центра, и у Вама ће завладати потпуни склад и мир Божији - мир који превазилази сваки разум обасјаће унутарњи храм Ваше природе. И Бог мира биће са Вама! Какво заносно и преблажено стање. Жељом сте се запутили ка,нечему што је заиста вредно.

Сада се потрудите да се присетите шта смо рекли о оној најфинијој стихији која се налази свуда, све прожима, и истородна је са омотачем наше душе. Када душа стоји изван благодати, њен омотач је или мрачан, као најтамнија ноћ, када неко повлађује страстима и служи им, или је сив, као неодређена магла, када неко није превише предат страстима, али ипак живи сујетно. Под дејством благодати, у исто време док се душа прожима њоме, постепено се просветљава и њен омотач, као када се време разведрава. Кад душа буде сва прожета благодаћу, тад и њен омотач постаје јарко светао. Као што је у том случају све унутрашње привучено ка једноме, из кога исходе све кретње и дејства, тако и јарка светлост омотача исходи из истог тог центра, одмах за духовним дејствима. То и јесте лучезарност. Душа облагодаћеног блиста као звезда, не само духовном него и материјалном светлошћу.

Та унутрашња светлост неретко се пробија и споља, постајући видљива за друге. Када сам четрдесетих година био у Санкт-Петербургу слушао сам од неких о томе и веома сам желео да то видим сопственим очима. Догодило се да сам примио једног монага на коме се већ могло приметити деловање благодати. Повео се разговор о духовним стварима. У мери у којој је улазио у себе и удубљивао се у ум, његово лице постајало је све светлије и светлије, да би потом постало сво бело, као снег, а очи су му искриле. И за оца Серафима Саровског кажу да се често просветљавао, нарочито за време молитве у цркви, и да су то сви могли да виде. У Отачницима постоји много сведочанстава о таквим појавама. За једног старца пише, на пример, да чим је стао на молитву и подигао руке ка небу, из свих прстију обе његове руке потекли су снопови светлости. За другога се каже да му је дошао ученик због нечега и покуцао на врата келије, али одговора није било. Он се сагнуо да погледа кроз кључаоницу и угледао је старца како стоји сав у огњу, као стуб светлости. Постоји још много, много таквих сведочанстава. И за светитеља Тихона сам још као мали чуо нешто слично. Преображење Господње, када је Он сав заблистао светлошћу, истог је порекла.

При преласку у други живот такво блистање светлости природно се показује само по себи, јер тада спада ово грубо тело и не смета светлости да буде видљива за друге. Ја сам Вам већ помињао да је свети Антоније Велики седећи једном и беседећи са ученицима подигао очи ка небу и када је добро погледао рекао је: „Видео сам стуб светлости како се пење од земље ка небу. То је душа Амонова полетела ка Господу". Записана су многа слична виђења. И несумњиво је да ће у Царство Небеско ући само они у којима је благодат започела своје дејство у некој мери, чак и ако није успела да прожме читаву природу. Сетите се приче о десет девојака. Пет лудих није ушло у брачну одају зато што нису имале пламена у својим светиљкама. То значи да су примиле благодат али се нису потрудиле да је негују у себи, нису се потрудиле над собом, да би благодати дале простор за потпуно деловање. Ако смо угасили благодат светлост се неће видети, јер нема одакле да се појави у нама, него од благодати.

Замислите како су оне биле поражене када су стајале пред самим дверима и биле

одбачене, слушајући глас женика који не само да их није позвао, него их је отерао. Господе помилуј! Прегорки удес! Што чешће се у мислима враћајте на тај моменат, и на сваки начин се потрудите, ма колико Вас то стајало, да се и са Вама не догоди нешто слично.

Нека Вас Господ благослови!

28. Слободна одлука да се живи по благодати - објашњење на причама и примерима.

Журим да Вам пошаљем још неколико редова о ономе што сам већ говорио.Од оних који су добили благодат али јој нису омогућили да делује у њима него су је

занемарили, на Суду Божијем најпре ће се узети дар благодати, а затим ће бити бачени у најцрњу таму. То је открио Спаситељ у причи о слугама (Лк. 19, 11 и даље). Свим слугама дата је по кеса сребра: и благодат се даје свима једнако. Али један је на ту кесу зарадио још десет, други је зарадио пет, а трећи - ништа: завио ју је, каже, у мараму и склонио. То значи да се први највише потрудио да би био прожет благодаћу, други се потрудио упола толико, док је тећи занемарио дар и уопште се није потрудио да би распалио благодат у себи. Награда је дата према труду око стицања благодати или према унутрашњем просветљењу под дејством благодати. Последњи у том погледу није учинио ништа, зато је од њега узето и оно што му је у почетку тако великодушно било дато.

Видите ли како се ствар одвија и како се завршава?! Ми смо крштени и сви смо добили по кесу сребра - благодат Дуга Светога. Ова благодат, као што сам већ спомињао, најпре сама делује у нама, док још нисмо достигли потребан узраст. Кад га достигнемо, она је такође у сваком тренутку спремна да делује у нама, али не делује, него чека да је ми слободно и сопственом вољом прихватимо, да сами пожелимо да делује у нама. Чим то затражимо, она истога часа опет почиње да делује, подстичући нас, усмеравајући и дајући нам снагу. Благодаћу ћемо бити прожети у оној мери у којој је тражимо и трудимо се око тога што тражимо. А ако не затражимо и ако се не будемо баш око тога и у том смислу потрудили, она неће сама почети да делује у нама, против наше воље, јер то би било некако насилно. Бог је човеку дао слободу и неће да је наруши, неће да против његове воље улази у њега и делује у њему. Ако човек сам, сопственом вољом, пожели да се препусти деловању Божијем, онда ће и Бог својом благодаћу почети да делује у њему. Када би све зависило од Бога, онда би сви у трену постали свети. Један трен Божији - и сви би се изменили. Али такав је закон, да човек треба сам да пожели и да затражи - и тада га благодат више неће напустити, само да јој он остане веран.

Сетите се Спаситељеве приче о благу сакривеном у пољу и о човеку који тражи

драгоцени бисер (Мт. 13,44-46). Један је нашао благо у пољу, па је отишао и продао све што има да купи то поље. Потом је свакако ископао благо и обогатио се, мада то није споменуто. Поље то је наша душа; благо скривено у њему је благодат која је ту похрањена кроз свето Крштење. Онај део приче када човек открива благо означава тренутак када хришћанин постаје свестан да је у њему скривена драгоценост која се ни са чим не да упоредити - благодат Дуга Светога. Све је продао - то значи да је жртвовао све што је имао и што му је било драго, само да би стекао то благо, тј. да би благодат скривену у себи пробудио и изнео је напоље.

Други је био трговац драгим камењем. Сазнао је да негде постоји бисер коме нема равног, али у месту у коме је живео никоме није била позната његова вредност (ово ја од себе допуњавам). Трговац је желео да га добије, па је такође све своје продао и купио га. И он се наравно обогатио. А тај драгоцени бисер је слика благодати Божије која је у нама скривена и коју не спознајемо док је не постанемо свесни. Ко је постане свестан, тај одмах спозна да не постоји ништа драгоценије од ње. Зато он уз потпуну самопожртвованост оставља све друго и устремљује се на распламсавање те благодати у себи.

Из ових прича видите шта се заправо од нас очекује. Очекује се да 1) постанемо свесни присуства дара благодати у себи; 2) да разумемо њену вредност за нас, која је толико велика да је драгоценија од живота, јер без ње ни живот није живот; 3) да свим срцем пожелимо да усвојимо ту благодат и да јој се предамо, или, што је исто, да у свој својој природи будемо прожети њоме, да се просветлимо и осветимо; 4) одлучили смо да то заиста учинимо, да бисмо затим 5) извршили ту одлуку, остављајући све друго или одрешивши своје срце од свега другога и предавши га у потпуности сведејству благодати Божије. Када учинимо у себи тих пет корака положен је темељ нашег унутрашњег препорода, после кога ће, ако наставимо да делујемо у истом духу, унутрашњи препород и озарење даље напредовати - брже или спорије, у зависности од тога колико се трудимо и, што је главно, у зависности од нашег самоодрицања и самопожртвованости.

Сетите се шта сам Вам говорио о оној гувернанти која се изненада преобратила и која се касније упокојила као мати Магдалина у Јелецком женском манастиру? Е, код ње се све то догодило. Када је кренула, она се више није обазирала натраг, него је ишла све даље и даље, све брже и брже, и дошла је до стања огњене благодати. Благодат Божија не гледа на то какав је ко био док је није пожелео, него чека само ту жељу. И истог часа започиње своје дело, како код свете великомученице Екатарине, тако и код Марије Египћанке која је дотле живела потпуно неисправно. Колико је и код нас у Русији оних који хитају тим путем - знаних и незнаних, мушкараца и жена, удовица и девојака! Блажене и преблажене душе! Блажени Августин је дуго био у оковима недуховног живота, мада је знао за духовни и желео га је. Шта му је помогло да раскине те окове? Прича коју је чуо о светом Антонију Великом, како сија

од благодати, а није учен него сасвим прост човек. Када је то чуо завапио је: прости људи нас претичу и остављају позади са свом нашом ученошћу и угледом међу људима. И истога тренутка преломио је у себи, па је са жаром пошао истим оним путем којим је ишао свети Антоније.

А ми? Хоћемо ли се предомишљати и одлагати то из дана у дан?! Нека Вас Господ благослови Својим просвећујућим благословом.

29. Одлучност да се живи по благодати не треба да буде ограничена само на жељу, него треба да се спроводи са спремношћу на напоре и борбу, и уз стремљење да се неизоставно постигне то што се жели. Када се одлука донесе, истога часа треба се прихватити дела и истрајати у њему са трпљењем и постојаношћу.

Још није речено све. Спремам се да напишем нешто као допуну. На то ме подстиче важност предмета о коме је било речи.

Дивно је стање душе која сва блиста када је благодат Божија прожима као што огањ прожима жељезо. Слушајући о том стању свако би желео да га достигне. Претпостављам да и Ви имате такву жељу. И мада жеља показује да душа уме да изабере оно што је добро, ипак она не изражава све што се у том случају тражи. Може човек нагло да крене и да стане, па да од жеље не буде ништа. Не, није ту потребна само жеља, него здрав поглед на ствари и одлучност, тврда и непоколебива, уз свест о томе колико је труда потребно, какве све препреке и непријатности ту предстоје, и са јуначким жаром им се супротставити.

Тражити да благодат Божија прожме сав наш живот исто је што и тражити Царство Божије, или ревновати на спасењу душе, или заволети и изабрати једино што је потребно. Различити су називи и изрази, али дело је једно. Ја сам узео ону страну која је очигледнија. Како год да га назовеш, то је предмет који је сам по себи највреднији, зато је немогуће не желети га. Питај кога год хоћеш: „Желиш ли у рај, у Царство Небеско?" - духом ће ти одговорити: „Хоћу, хоћу". Али потом му реци: „Добро, онда ради то и то" - и његове ће руке одмах да клону. Хтели би у рај, али немају увек довољно чврсту вољу да би се око тога потрудили. Хоћу да кажем да није потребно само пожелети, него треба донети и чврсту одлуку да се жељено оствари на делу и потрудити се око тога. Да би Вам било јасније испричаћу Вам све о томе како обично жеље доводе до одлучности.

Има много предмета о којима размишљамо и дела која планирамо. Али мислимо, мислимо и - заборавимо. То значи да душа није прионула уз њих - зато су пали у заборав. Памти се оно уз шта душа прионе. Ако се душа везује, значи да нам се предмет допада. Дакле, предмет нам се допао, пријатно нам је да о њему размишљамо или да га држимо у

мислима, да га замишљамо, али могуће је да то не подстакне жељу да се дотични предмет има, или, ако је у питању дело, да се учини. Кажемо: добра ствар или добро дело, али шта нам то вреди? Ми им се дивимо, али не видимо зашто бисмо се потрудили око њих. Да бисмо нешто заиста пожелели, потребно је да то што желимо има најприснији лични однос према нама, да нам буде или корисно, или неопходно, или да нам се тако допада, да нам је без тога живот тежак и горак. Када се у неком делу или у некој ствари уочавају такве особине, онда не можемо да уздржимо жељу: она неизбежно настаје. Дакле, пожелели смо. Је ли тиме већ све учињено? Још не. Зар је мало жеља које остају неиспуњене због недостатка енергије или напора снаге за њихово испуњење. Да би жеља била испуњена, потребно је да се претвори у непоколебиву намеру или одлучност, потребно је да душа овако у себи каже: добићу ту ствар или учинићу то дело по сваку цену. Када ове речи буду изговорене у души, одмах за њима почиње размишљање о томе како да се одлука спроведе у дело: смишљају се средства, траже се погодне околности времена и места, планирају се могуће препреке и означавају мере за њихово уклањање, а читав ток ствари претреса се од почетка до краја. Тек када се све то обави у души, она је потпуно спремна за дело.

Све је спремно за дело, али дела још нема - треба га започети и истрајати у њему са трпљењем и одговарајућом усрдношћу, све док се не доведе до краја. Све што смо до сада описали налик је на то када имате машину за тестерисање дрва која је спремна за рад: све је постављено, дрво је на свом месту - још сам да се пусти у рад. То - пустити у рад круна је свих претходних припрема, и мада готово ништа не придодаје делу, све зависи од тога. Исто је и са преласком жеље у одлуку и дело: када је одлука сазрела и када је дело потпуно промишљено, остаје још само један неопходан чин у коме је сва сила - почети са делањем. Помислићете, па шта је ту тешко, када је већ све спремно? Међутим, то је најтежи корак. До тренутка доношења одлуке све се одвијало у нама, а сада то наше унутрашње, умно дело треба да ступи у ток догаћаја и да тече упоредо са другим делима. Учини само први корак, а онда ће већ саме околности у којима се започето дело затекне почети да га подстичу да се одвија у духу и поретку како је започето. То вам је дакле читава процедура дела!

Све ово говорим зато да бих Вам указао на то шта још треба да довршите у себи како би се жеља са којом сте се дали у дело Божије претворила у дело. Да ваша жеља не би била као сасушена грана, треба је најпре довести до одлучности - не брзоплете, него постојане, промишљене, чврсте, разумне и, што је најважније, неповратне. А затим се прелази на дело. Прво све треба да буде учињено у нама, нашим сопственим размишљањем и молитвеним обраћањем Богу ради уразумљења и просветљења ума када је реч о тако неопходном предмету. А друго Вам већ неће бити тешко, судећи по реду који влада у Вашој кући.

Господ нека Вас благослови и нека се у Вама догоди ово што је описано!

30. Скица благодаћу просветљеног унутрашњег стања речима Макарија Великог. Начини подстицања и појачавања одлучности за добар живот.

Не могу да издржим. Узимам перо и поново почињем да Вам објашњавам исто - о привлачности облагодаћеног стања, како бих Вас усмерио на пут за достизање и усвајање тог стања и остајање у њему. Само, сада Вам нећу излагати своје, него речи богомудрог Макарија Великог, тачније речи из његове осамнаесте беседе.

„Ако је неко у свету богат и има тајну ризницу, помоћу тог блага он добија све што пожели. Тако и они који су пронашли и већ имају небеску ризницу (благодат), тим благом стичу себи сваку добродетељ и додају у своју ризницу још веће небеско благо. Апостол каже: а ово благо имамо у земљаним судовима (2.Кор.4,7), то јест, иако смо још у телу, удостојили смо се да пронађемо у себи ту ризницу - освећујућу силу Дуга.

Ко је пронашао и има у себи ову небеску ризницу Дуга, тај помоћу ње беспрекорно и мирно савршава сваку правду по заповестима Божијим и свако дело добродетељи, без принуде и тешкоћа. Гајде да умолимо Бога, да затражимо да и нама дарује ризницу Дуга Свога, како бисмо и ми беспрекорно и чисто могли да пребивамо у свим заповестима Његовим, и да чисто и савршено извршавамо све што је праведно.

Принудимо се да умолимо Господа да нас удостоји проналажења и примања небеске ризнице Дуга, те да дођемо у такво стање, да беспрекорно и без напора, лако и чисто извршавамо све заповести Господње које раније и уз сав труд нисмо могли да извршимо. Ова ризница се задобија кроз усрдно тражење, веру и трпљење напора које то тражење изискује. Из све душе и са вером треба молити од Бога да нам омогући да у срцима својим пронађемо Његово богатство, у сили и делању Дуга".

Свети Макарије овако представља то што се догађа са људима код којих је благодат Божија почела видљиво да пројављује своја дејства: „Понекад се веселе као за царском трпезом и радују се неизрецивом радошћу и весељем. Следећег тренутка бивају као невеста која налази божански мир у заједници са својим жеником. Понекад пак осећају у себи такву лакоћу и полет као да су бестелесни анђели који се још налазе у телу. А понекад као каквим пићем бивају умирени и обрадовани Духом и опијени божанским духовним тајнама. Понекад их Дух озарује таквом љубављу, да кад би било могуће сместили би у своје срце сваког човека, не разликујући злог од доброг. Понекад, у смиреномудрености Дуга, они толико унижавају себе пред сваким човеком, да се сматрају последњим и најмањим од свих. Понекад се њихова душа умири у великом безмолвију, у тишини и миру; понекад се умудри благодаћу у разумевању нечега, у неизрецивој мудрости, у познању онога што се не може описати језиком. А понекад такав човек изгледа као сасвим обичан".

Какво дивно стање! Ево још једног кратког описа благодаћу просветљеног унутрашњег стања.

„Када душа узиђе до савршенства Дуга, потпуно се очистивши од свих страсти, и када у неизрецивом општењу дође у јединство и сједињење са Духом Утешитељем, сједињена са њим она се и сама удостојава да постане дух; тада она сва постаје светлост, сва постаје око, сва - радост, сва - успокојење, сва - љубав, сва - милосрђе, сва - благодат и доброта".

Ето шта су се трудили да постигну и шта су с муком постизали свети подвижници! Сложићете се да су имали због чега да се труде. А приступ у ту област свима је отворен. То није забрањени врт. Таква су блага свима обећана, а за њихово стицање унапред је дата благодат Дуга Светога кроз крштење и миропомазање. На нама је само да прекопамо по себи и пронађемо то скровиште са благом. Благо је закопано у нашем врту - само да узмемо лопату и почнемо да копамо. Са првим ударцима лопате почеће да звецка сребро и злато. И ето скривене ризнице! Радости тада неће бити краја.

Ето! Докле смо дакле стигли?У прошлом писму показао сам Вам пут којим се стиже до одлучности, али нисам поменуо

услед чега се та одлучност коначно појављује. Сада ћу укратко да укажем на оно што је најважније.

Привлачност предмета буди енергију, али дело ту може да сачека и до сутра. Међутим, када је уз то јасно присутна, с једне стране, крајња потреба и неизбежност, а са друге - помоћна средства, тада се одлука спроводи неодложно. Ево Вам пример. Неко седи у соби, а ти га не позовеш него пустиш да сам види да је пожар и да хитро мора да се склони одатле: он би у трену изјурио напоље. Управо то ми треба да урадимо и са собом, па да у случају неодлучности обратимо пажњу на јадно (тешко) стање око себе, то јест да се убедимо како или треба да учинимо то и то, или смо вечно пропали. Чим се појави свест о томе, истога часа у свој својој снази пробудиће се сва наша духовна енергија и незадрживо ће нас покренути на деловање. Како то да се учини у односу на предмет о коме је код нас реч, потрудите се сами да смислите. Са своје стране поменућу само да ће данас-сутра доћи смрт, а након смрти шта? Можда оно што је било са лукавим слугом: „узмите од њега кесу - дар благодати, а њега самога баците у најцрњу таму!" Или оно што се догодило са лудим девојкама - затворе се и зачујете глас: „не знам ко си ти!" Само што ће то, једно или друго, да буде заувек, уколико не распламсамо благодат у себи и уколико се не просветлимо њоме. Замислите себе у таквом положају јасније, и не верујем да ћете остати неодлучни, ако сте уопште и били неодлучни. То је веома силна представа. Још је древни мудрац рекао: сети се краја свога, и док си жив нећеш сагрешити (Сир.7,39). Потрудите се да то замислите што јасније, а када Вам буде довољно јасно, чувајте и не помрачујте свест о томе. Да бисте помогли себи узмите књигу „Устани, ти који спаваш" и читајте је. Њу сам Вам дао раније.

Помоћна средства јесу други моменат који уз свест о крају дају храброст и наду да се побегне од беде и тиме покрећу на деловање. Ако не буде тога, осећање беде неминовно ће водити у очајање. У наведеном примеру, ако нема слободних врата или отвореног прозора онај ко се нашао у пожару може само да се ухвати за главу. Тако и у нашем предмету, у тешкој ситуацији у којој се заиста налазимо (без благодати не можемо избећи лишење Царства Небеског), не би било помоћног средства које би могло да нас извуче из очајања, да није, слава Господу, за нас већ спремно све чиме можемо избећи неизбежну несрећу после смрти - све је спремно, налази се у нашим рукама, чак у нама самима. Остаје само да се прихватимо дела и почнемо да радимо. Зар ћемо, знајући све то, још оклевати и дан за даном одлагати почетак?

Што се тиче Вас, додаћу још и то да није потребно да започињете нешто нарочито. Само живите у духу у коме сте васпитани и држите се оног благочестивог поретка који видите у својој породици и код својих рођака. Све ово ја и говорим само зато да бисте Ви из свег срца изабрали управо такав начин живота и да бисте сопственом вољом одлучили да до краја живите управо тако. Досадашњи Ваш живот као да и није био Ваш. Тако су Вас усмерили. То је јако добро, али неће бити постојано ако Ви сада сопственом вољом не изаберете управо такав живот и ако га не поставите себи као неумољиви закон. Ако то не учините сада, повући ће Вас зли дух светског живота, или ће од Вас испасти ни ово ни оно, као што сам већ говорио.

Размислите Господа ради о свему томе и похитајте да донесете одлуке. Нека Вас Господ благослови!

31. Како подржати тежњу ка добром животу која се појавила. Духовно читање и размишљање. Записивање добрих мисли. Како избећи лутање мисли приликом читања и молитве. Непрестано сећање на Бога и смрт. Самоукоревање.

Е, слава Богу! Пишете да имате силну жељу да се приближите Богу. Нека Господ благослови! Зашто сам све време и говорио, ако не зато да бих оживео ту жељу у Вама? Распламсајте страх Божији у себи, знајте да када постоји страх Божији, то значи да је Ваш дух жив и да благодат Божија делује у Вама. Прво дело нашег дуга је - познање Бога и страх Божији, а основни дар благодати Божије је дух страга Божијег. Он је и почетак и продужетак и крај пута онога ко је спасен. Ко има живи и делатни страх Божији, тај у себи има неисцрпну силу која покреће на свако богоугодно дело, и уједно јаког стражара који чува од ђавољих напада и од сваког скретања са пута. Помози нам Господе да пробудимо и да потом увек чувамо у снази тај дух страга Божијег!

Веома је добро то што ујутро посвећујете одређено време читању духовних књига. Али ко

се тамо код Вас тако неблагонаклоно односи према томе? Ако бисте учестали са тим, па да ништа друго не бисте радили него само читали и молили се, то би коначно било нешто изузетно, а овако - да мало читате и поразмислите - шта је ту тако нарочито?! Колико знам, сви благочестиви и богобојажљиви људи чине тако. Мислим да се и Ваши родитељи држе истог правила. То читање, заједно са молитвом која му претходи, крепи душу и даје јој снагу за читав дан. Лекари саветују да се празног стомака не излази из куће. У односу на душу, то се испуњава јутарњом молитвом и читањем. Душа се тиме нахрани и више не излази гладна на своје свакодневне послове.

Ево шта ми чак пада на памет да Вам предложим. Узмите једну свеску и записујте у њу мисли које Вам долазе приликом читања Јеванђеља и других књига, и то овако: Господ у Јеванђељу каже то и то; из тога се види да ми треба да поступамо тако и тако; за мене то је оствариво на следеће начине; тако ћу и да поступам; Господе, помози! То је мали напор, а колико је користи од њега! Тако чините! Ваша мисао ће се изоштрити и добиће крила. Дух који пребива у Светом Писму прећи ће и у Ваше срце и оживеће га. А то је мелем на ране!

Зашто за време читања и молитве мисли лутају, и шта ту да се ради? Од тога нико није слободан. Али, ту нема греха. Грех је када неко својевољно развија у себе мисли које долазе са стране. А када оне долазе невољно, каква је ту кривица? Кривица постоји и онда када неко примети да му мисли лутају, али настави тако. Треба пак овако да поступи: чим примети даје мисао побегла, одмах да је врати на њено место.

Да би за време молитве било мање лутања мисли, човек треба да се напрегне како би се молио са топлим осећањем, а за то је потребно да претходно - уочи молитве - загреје душу размишљањем и поклонима. Навикавајте се да се молите сопственом молитвом. Тако, на пример, суштина вечерње молитве је да се заблагодари Богу за све што се догодило у току дана, и пријатно и непријатно. За оно лоше што је учињено треба се кајати и молити опроштај, уз обећање да ће се следећи Дан провести исправно. Такође, Бога треба молити за чување током сна. Све ово реците Богу од својих мисли и од свога срца. Суштина Јутарње молитве је - благодарити Богу за сан и одмор, и молити га да помогне да читав дан чинимо дела у славу Његову. И то му реците својим мислима и од свога срца. При томе и ујутро и увече казујте Господу своје потребе, најпре духовне али и спољашње, говорећи му као дете: видиш, Господе, слабост и немоћ! Помози и излечи! Све ово и слично може се пред Богом изразити и сопственим речима, без употребе Молитвеника. Можда ће тако бити и боље. Покушајте - ако иде, можете сасвим да оставите Молитвеник, а ако не иде, треба да се молите са Молитвеником, јер бисте иначе могли сасвим да останете без молитве.

Да би молитвословље по Молитвенику сабирало мисли и загревало срце, потребно је да у слободно време - осим оног времена када стојите на молитви - седнете и добро промислите о садржају прописаних молитава и да их осетите. Када после тога станете да их читате у

време јутарњег или вечерњег молитвословља, све те мисли и осећања која пронађете током размишљања ће се обнављати, сабираће Вашу пажњу и загревати Ваше срце. Молитву никада не читајте брзо. И још нешто: потрудите се да молитве научите напамет. То много потпомаже сабрану молитву. Молитву треба учити као и било које друго дело.

Навикавајте се да о Богу не размишљате само онда када стојите на молитви, него и у сваком другом часу и тренутку, јер Он је присутан свуда. Од тога ће се у вашу душу сливати мир, добићете снагу за делање и Ваша ће дела бити доведена у ред. Ваша садашња жеља да се што више приближите Богу на тај ће се начин у потпуности остварити. Ономе ко се увек сећа Бога топло је као да стоји на сунцу.

Сећању на Бога додајте и сећање на смрт и блажену или прегорку вечност. Та два сећања отклониће Вас од свега лошег чак и у мислима и усмериће Вас ка свему добром, не само ради показивања, него искрено. Погрешно је мишљење да сећање на смрт тобоже загорчава живот. Не загорчава, него нас учи да будемо опрезни и да се уздржавамо од свега што би могло да затрује живот. Када бисмо се чешће сећали смрти, било би мање нереда и у појединачном и у друштвеном животу.

Ви себе прекоревате због самољубља. Добро је, добро. Пратите пројаве самољубља и одмах га одсецајте. Самољубље би хтело да чини све за себе, а Ви све чините у славу Божију и на добро других, не гледајући и не жалећи себе. Јер и они који су самољубиви споља углавном чине иста дела као и они који нису самољубиви, само им дају друго усмерење и са њима имају друге намере. До нас је да те намере исправимо од самољубивости ка самопожртвовању, а потом ће и дело поћи на исту страну. То треба научити. Учите, учите! Нека Вас Господ благослови!

Ви желите да Вас грдим без сажаљења. Ствар због тога неће пропасти. Али засада Ви преда мном стојите чисти и светли. И мени остаје само да пожелим да Вас Господ увек сачува таквом како ми изгледате; ако у стварности нисте такви, нека да да Вас таквом учинимо.

32. Онај ко је одлучио да стане на пут доброг живота мора да пости. Поука о томе како треба постити. Понашање у цркви током поста.

Слава Теби, Господе! Ево, дошао је и пост. Причинили сте ми велико задовољство када сте рекли како једва чекате да почнете са постом. И не мењајте намеру. Неки посте само током Страсне седмице, али Ви не чекајте дотле. На Страсну седмицу посте и они који су већ постили претходних недеља, и они који би хтели што краће да посте, па се потруде само три дана. Ви се држите овог првог.

Нека Вам Господ благослови да постите како треба. Баш онако како Ви мислите, тако и треба да поступа свако ко пости. Да се уздржава од хране, и да одлази у цркву, и да се усамљује, и да чита, и да размишља, и да се бави собом - све је то потребно. Али сва та дела треба усмерити ка једном циљу - достојном причешћивању Светим Тајнама. Да бисте се достојно причестили, душу треба да очистите покајањем. Сви подвизи током поста (одласци у цркву, молитва код куће, уздржавање од хране и све остало) одређени су зато да би се покајање савршило како ваља - са искреном скрушеношћу и тврдом одлучношћу да се Господ више не врећа.

Основна ствар код покајања је - ући у себе. Свакодневни послови, бриге и мисли које незадрживо лутају по свету, не допуштају нам да уђемо у себе. Зато онај ко се подвизава у посту, колико је то могуће, треба да остави своје бриге и да седи код куће уместо да јури за пословима. То пресецање брига је веома важно за пост. Ко то не учини, тај неће ни постити како треба. И ви треба то да учините. Колико год да су мале ваше бриге, оне вас ипак деконцентришу. Одложите их у страну када приступате посту.

Претпоставимо да сте све одбацили и да седите у својој соби. Шта ту да радите? И у усамљености се може седети узалуд, зато треба да се прихватите неког дела које води побожности. Којег? Молитве, читања, Духовног размишљања.

То је молитва изван цркве. Ова у цркви се подразумева сама по себи. Како да се молите у цркви то Вам је познато. Али ево шта ипак треба да знате: у цркву треба да одлазите радо, као у родитељски дом Божији, без мргођења и досађивања. Да идете у цркву не само зато да бисте стајали на служби, него да бисте се из душе помолили - са топлотом срца, са изливањем осећања скрушености, смирења и побожног страга пред Господом, и уз узношење усрдних мољења за своје најважније потребе. Како успети у томе? Треба унапред да се припремите и када дођете у цркву да подстичете себе на то. Главно је да се срце током службе загреје и да се топло обраћа Богу. Али треба такође слушати службу и пратити је својим мислима и осећањима. Разноликост која је усмерена ка једноме, без расејавања, лако ће одржати пажњу према ономе што је корисно и што нас изграђује. Треба проницати у оно што се пева и чита, а посебно пазити на јектеније, јер су у њима скраћено изражене све наше потребе, за које молимо и непостидно се обраћамо Богу.

Али мисли обично лутају. То је због недостатка молитвених осећања. Ево шта треба да радите са њима: чим приметите да су мисли одлутале из цркве, вратите их натраг и никада себи свесно не допуштајте да маштате или лутате у мислима - и сада, током поста, и у било које друго време. Када Вам мисли неприметно одлутају то још није велики грех, али када почнете намерно да у мислима лутате тамоамо док стојите у цркви, то је већ грех. Господ је присутан међу онима који су у цркви. Онај ко ту не размишља о Господу, него машта, тај је

налик ономе ко дође код цара како би га нешто замолио, па стане да се у царевом присуству врти и окреће, не обраћајући на њега никакву пажњу. Можда Вам и уз сав труд неће поћи за руком да потпуно зауставите лутање мисли, али да не дозвољавате себи да намерно маштате, то и можете и треба да чините. Што се тиче лутања мисли ту постоје два правила: 1) чим приметите да мисли лутају враћајте их натраг и 2) свесно не допуштајте мислима да лутају.

Средство против лутања мисли је пажња ума умерена на то да је Господ пред нама и ми пред Њим, У ту мисао треба похранити читав ум и не допустити му да одатле одступи. Пажња се за Господа везује страхом Божијим и побожношћу. Одатле долази топлота срца која заправо и усредсређује пажњу на Јединог Господа. Потрудите се да подстакнете срце па ћете и сами видети како ће оно да спута помисли. Али треба да принудите себе. Без труда и напрезања ума нећете достићи ништа духовно. Ту много помажу загревање срца и поклони. Њих чините што чешће, и појасне и земне.

Дај Боже да осетите сладост пребивања у цркви како бисте хитали ка њој као што се са велике хладноће хита у топлу собу. Током поста главни руководитељ дела ради кога се и пости је долично пребивање у цркви. Остало је помоћ и потпора. Али о томе други пут.

33. Продужетак о посту. Понашање у кући током поста.

Настављам о посту. Онај ко пости и зна једино за цркву и кућу. Дошли сте кући - и шта ту? Ту такође треба, колико сте у стању, да ум и срце држите побожно окренуте Господу. Пожурите из цркве право у своју собу и поздравите је са неколико поклона, молећи од Господа да душевно корисно проведете предстојеће време усамљености у кући. Затим седите и мало предахните. Ипак, не допуштајте мислима да лутају, него у себи говорите само „Господи помилуј! Господи помилуј!", не размишљајући ни о чему другом. Када се одморите прихватите се неког дела: или молитве или рукодеља. Када ћете шта од тога радити - то одредите сами. Не треба да се бавите само духовним стварима, већ се прихватите и неког опуштајућег рукодеља. Само немојте га обављати онда када вам је душа уморна и није способна ни да чита, ни да размишља, ни да се моли Богу. А ако се то духовно делање одвија како треба, онда рукодељем ни не морате да се бавите. Оно служи да се попуни време које би иначе било проведено у доколици, која је увек веома погубна, а поготово у време поста.

Како да се молите код куће? Добро сте рекли да треба нешто мало и додати уобичајеном молитвеном правилу. Треба, треба. Али боље је ако додате не још које читање молитава, него да наставите да се молите без Молитвеника, саопштавајући Господу сами својим речима најважније духовне потребе. Читајте и ујутру и увече, али пре почетка Вашег молитвословља и после њега, као и између молитава које читате, додајте сопствену молитву, чинећи појасне и

земне поклоне и падајући на колена. Досађујте својом молитвом Господу, Мајци Божијој и анђелу чувару, и у својој беседи са њима тражите све за шта осећате да Вам је крајње неопходно; молите се да Вам дају да спознате себе, а када то постигнете, да Вам дају жељу и да Вас снабдеју снагом да исправите све што је неисправно, како би се Ваше срце испунило духом скрушености и смирења, у чему се и састоји жртва Богу која је Њему најугоднија. Али не везујте себе сувише дугим правилом. Боље је да чешће стајете на молитву и да током дана чините по мало поклона, али често, да бисте поклоне распоредили на читав дан. Умом пак никако не одступајте од Господа, без обзира на то да ли стојите на молитви или радите нешто друго.

После молитве посветите се читању са духовним размишљањем. Читати не треба зато да бисте оптерећивали мозак различитим подацима и појмовима, него зато да бисте нешто научили и да бисте схватили како најбоље да извршимо оно што нам је потребно у тим данима поста. Зато треба читати мало, али уз свест о свему прочитаном, што се постиже спорим и пажљивим читањем.

Шта читати? Па свакако само духовне књиге. Међу њима Вам ништа нећу више препоручити него дела светитеља Тихона. Међу делима светитеља Тихона постоји књижица „Устани, ти који спаваш" - избор текстова који подстичу на покајање. Постоји још и књижица о покајању и причешћу, проповеди током Великог поста и припремних недеља. Чуо сам да је она веома погодна за ово време: у њој се говори само о покајању и причешћу. Бољу литературу за Вас не могу да нађем. Те књижице су Вам дате - узмите их и читајте.

Лагано читање одговарајућих књига праћено размишљањем подстиче душу више но било шта друго. Прихватите га се. Ујутро после молитве посветите се читању, све до часова. Оно припрема и за црквену молитву. И после часова можете да наставите са читањем, кад имате довољно жеље и концентрације. Ако се за време читања појави молитвени полет устаните на молитву. Да читате заједно са неким или сами? Боље сами. Јер тако ћете се лакше позабавити собом и применити на себи то што сте прочитали. Размишљање треба везати за оно што је прочитано, иначе ће да пређе у маштање и од њега нећеш имати користи.

Дакле, прочитали сте, поразмислили, савршили поклоне - то су дела која код куће обавља онај ко пости. Али нећете стално бити у стању да одржите такву пажњу. Када се уморите можете сести и нешто порадити, као што сам већ спомињао.

Добро сте рекли и то да се треба уздржавати од хране. Треба, треба, али не превише. Јер Ви и иначе једете тако мало. Морате да једете тако, да бисте имали снаге да стојите у цркву и да код куће чините поклоне. Но, како нађете да Вама одговара и да Вам је од користи - тако и поступите. Потребно је само да телу дате до знања да је и оно криво због тога што треба да се кајете и због тога да подносите напор поста. И од сна треба одузети мало, како када је у питању дужина, тако и када је реч о удобности. Ова тачка чини ми се захтева од Вас жртву.

Али не будите лењи да ту жртву принесете, како знате и умете. У те дане свака врста лишавања је на месту.

А разговори? И разговарати се може, али не о испразним стварима, него само о овоме. Уместо разговора боље се договорите да заједно читате. Увече би то било баш добро. Ништа не би било боље него када би неко од Вас причао поучне приче у којима се пројављује сила покајања и причешћа. И за читање би требало изабрати таква места из Чети-Минеја.

Довољно је за овај пут. После ћу додати оно што још буде потребно.

34. Продужетак о посту. Припремање за исповест. Преиспитивање живота.

Да наставимо са нашим излагањем о посту.Све што је речено представља оквир у који се ставља пост, или спољашњи ред и поредак

кога се обично држе они који добро посте. И Ви се потрудите да се тога придржавате ако хоћете добро да постите. Само немојте да узимате намргођени израз и не помрачујте своје лице. Све чините радо, са добрим и радосним расположењем дуга. Време проводите као они којим предстоји гозба код цара. Они мисле и говоре само о томе каква ће бити та гозба, како ће се сусрести са царем, шта ће рећи, како ће их он поздравити, како ће се што боље припремити, да се не осрамоте и слично. Али Вас очекује нешто неупоредиво боље и узвишеније - предстоји Вам гозба не код земаљског, него код Небеског Цара. Ако се потрудите да се припремите тако да се допаднете Цару, Он ће Вас похвалити, добићете оно што нема цену и бићете неизрециво обрадовани.

Рекли сте да ћете да постите, онда постите! Нека Господ благослови! Изволите, поразмислите о томе како да се припремите. Старе гаљине треба да замените новим. Ако се нешто од старог учини погодним, онда га треба опрати, изглачати и показати га у оном облику као да је сасвим ново. Тиме хоћу да кажем како треба да преиспитате себе: лоше да одбаците а добро да задржите, поправите и усавршите.

Уђимо дакле у себе и почнимо да прегледамо чега све ту има.Да се у то меша неко лице са стране неумесно је и сасвим немогуће. Нико не може да уђе

у Вас и да разабере дела Ваше савести, осим Вас самих. Изволите дакле то сами да учините. Ја ћу Вам тим поводом дати само неколико упутстава. И у оним књигама које сам Вам одредио за читање наћи ћете многе савете о томе. Али рећи ћу још нешто.

Да би себе добро прегледали треба да обратите пажњу на три стране нашег делатног живота: на дела - појединачна, обављена у одређено време и на одређеном месту, у одређеним околностима; на расположења срца и карактеристичне склоности, које се крију иза дела; и на општи дух живота.

Читав наш живот састоји се из непрекидног делања: мисли, речи и дела која се непрекидно смењују и једни друге изазивају. Претрести сва та дела, свако посебно, и одредити њихову моралну вредност - то је потпуно немогуће. Чак и када бисте хтели да се присетите и просудите дела која сте обавили током једног дана, ни то нећете моћи да учините. Човек је биће које је свагда у покрету. Шта он све помисли и уради од јутра до вечери! Колико ствари уради од исповести до исповести! Нема потребе да се све потанко истражује и посебно просуђује. Јер имамо стално будног стражара - савест. Оно лоше што је учињено, она неће превидети; и колико год јој ви објашњавали да то није ништа, она неће престати да говори своје: лоше је, лоше је. Ето вам првог дела: да слушате савест и да сва она дела која савест разоткрије признате за грешна и спремите се да их исповедите.

То се може назвати првим и последњим делом: да схватите да сте криви за оно за шта Вас савест оптужује, да одлучите да то убудуће избегавате. Понекад се догоди да она нешто не примети, или због некакве збуњености, или због тога што је било давно, а нешто можда и због тога што не сматра за грех због непознавања или непотпуног познавања онога што је за нас обавезно. Ту се, као помоћ савести, треба обратити заповестима Божијим, изложеним у речи Божијој, прегледати их и запитати се нисмо ли учинили нешто против ове или оне заповести. При томе ћемо се сетити много чега што смо заборавили, док ће нам се много шта представити у другом светлу, а не онако како смо дотле видели.

Реч Божија је налик на огледало. Као што свако гледајући у огледало види где је која флека или зрно прашине на лицу или на одећи, тако и душа, читајући реч Божију и разматрајући тамо набројане заповести не може да не види је ли према тим заповестима исправна или неисправна: савест, просвећена при томе речју живог Бога, истога часа ће јој то нелицемерно рећи. Ево Вам и другог дела. Испитајте заповести и погледајте да ли их испуњавате или не. На пример: заповест да дајете милостињу сваки пут када Вам неко затражи - погледајте да ли сте увек тако чинили или не. Понекад сте одбијали да то учините без неког оправданог разлога, једноставно сте презрели сиромага. Ако се покаже да је то - у питању је грех. Заповест каже да свакоме све треба да се опрости, чак и оно непријатно и увредљиво. Погледајте да ли сте увек били попустљиви, да није било спорова, тешких разговора, па чак и свађа. Ако приметите да је било, онда констатујте да је то грех, мада савест обично не примећује такве ствари. Још нешто: сву своју наду човек треба да полаже на Бога. Да ли је код Вас увек било тако? У обичном току ствари то нећеш ни приметити, али када се појави нека велика потреба, истога часа се показује да ли се душа ослања на Бога или на нешто друго, а да на Бога заборавља. Несумњиво је да и све сопствене снаге човек треба да употреби како би се извукао из неугодних околности, јер и оне су од Бога, али коначан успех може се очекивати само од Бога, због чега му се треба обраћати са молитвом за помоћ, а када се дело оконча, благодарити Њему као једином избавитељу, не помињући

сопствене снаге. А сада погледајте да ли сте поступали тако. Ако нисте, констатујте опет: грех. Поступите овако са сваком заповешћу и откривајте којим сте делима преступили коју заповест. На тај начин детаљније ћете испитати своја дела.

Али како то лакше да учините? Учили сте Катихизис? Тамо је растумачена свака од њих и показано је која нам се добра дела којом заповешћу налажу, а који су греси којом заповешћу забрањени. Узмите га и помоћу њега преиспитајте своја дела. Чини ми се да код куће имате књижицу „Како исповедати и како се исповедати" преосвећеног епископа Платона Костромског. Тамо су веома детаљно набројана питања која треба поставити онима који се исповедају. Са њом ће Вам можда бити још лакше да се преиспитате.

Мислим да Ви први пут желите да се позабавите собом како треба и да одредите ко сте и шта је у Вама. Потрудите се да према овом упутству добро погледате себе. После, други пут, то више неће бити тако сложено дело за Вас. А сада се потрудите.

Шта Вам још остаје да учините после овога, написаћу следећи пут.

35. Продужетак. Преиспитивање расположења срца. Одређење главног карактера или дуга свога живота.

Настављам. Друга страна живота - расположења или склоности срца. Дела још не пружају човеку пуну свест о себи. Треба ући дубље у себе и размотрити какво је срце - и на то више обратити пажњу него на дела. Може да се догоди, на пример, да неко случајно не буде предусретљив (не помогне другоме), иако има милостиво срце. А други неће дати не случајно, него зато што пати од тврдичлука. Наизглед, оба су дела једнака, али по унутрашњем расположењу оних који делују међу њима постоји велика разлика. Расположења означавају постојана душевна стања која одређују карактер и нарав човека, и одакле долазе његове најбоље жеље и усмерење његовог деловања. Она међу њима која су добра називамо добродетељима, а лоша - пороцима, порочним склоностима и страстима.

Каква расположења треба хришћанин да има у срцу, о томе говори Спаситељ у блаженствима: смирење, скрушеност, кротост, правдољубивост и истинољубивост, милостивост, чистоту срца, мирољубивост и трпљење. Свети апостол Павле указује на следећа хришћанска добра расположења срца као на плодове Дуга Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал. 5,2223). На другом месту: обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, подносећи један другога и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога; као што Христос опрости вама, тако и ви. А поврх свега тога, обуците се у љубав, која је свеза савршенства: и мир Божији нека влада у срцима

вашим, на који сте позвани у једноме телу, и будите захвални (Кол. з, 1215). Насупрот овоме стоје пороци или страсти извор свих злих дела која нас уништавају. Најважније међу њима су гордост, сујета, користољубивост, неуздржање, гнев, мржња, завист, лењост, страст према чулним задовољствима, униније и очајање. За њих је апостол узаконио да хришћани не само да не треба да их имају, већ не треба чак ни да их спомињу међу собом: да се и не спомиње међу вама (Еф.5,2).

Видите како је строго! Дакле, изволите добро погледајте да нема каквих злих склоности или страсти. Код свакога има помало од њих, али нису дубоко укорењене и стално присутне. И свако има једну главну страст око које се испреплету све остале. Пре свега, морате се потрудити њу да пронађете. Мада она сада није сасвим видљива, пошто сте још млади, њени трагови требало би да се примете ако се удубите. Када је пронађете, и другима ћете потом лакше одредити место - која јој је ближе, а која даље. И потрудите се да схватите устројство свога срца. То је драгоцен добитак! Јер кад после тога почнете да се очишћујете од страсти и злих склоности, биће Вам јасно на коју страну треба да усмерите снагу и главни ударац - управо на своју основну страст. Када њу савладате, све друге ће се разбежати саме од себе: као у рату када се разбију главне непријатељске снаге, остале се побеђују без муке. Лако је исправити дела. Немој да делаш и - готова ствар. Али преломити и исправити срце, то није могуће одједном. Предстоји борба.

У борби пак када не знаш где да усмериш ударце можеш изгубити снагу и доживети неуспех. Зато се потрудите!

Трећа страна живота је дух живота. То је главно и уједно најмудрије дело. Зли дух је тако лукав и тако уме да се маскира добротом и пристојношћу да је човеку потребан веома оштар духовни поглед како би га приметио. Но, зато се добри дух лако види, јер он је један и јединствен - живети за Бога и оставити све друго. Њему супротан је дух живота за себе (егоизам). Тај дух веома често, ако не и увек, добија допунски смер: живети за свет.

Ако дакле узмемо да се дух живота одређује на основу тога за кога човек живи, онда Вам неће бити тешко да одредите дух свога живота, када одредите за кога живите или, пошто Ви тек почињете да живите, за кога више желите да живите, чему више тежите својим срцем и коме више желите да посветите свој живот. Дух свога живота одређујте према ономе шта Вас више привлачи, мада је он код Вас тек у зачетку, као слабашно птиче. Дух онога ко живи за Бога је богобојажљив и труди се да угоди само Богу. Ко живи само за себе, дух његовог живота је самоугађачки, егоистички, користољубив или телесан. Ко живи за свет, његов је дух сујетан. По тим цртама извидите који дух дише у Вама.

Судећи по томе како силно сте пожелели да се приближите Богу, треба претпоставити да је Ваш главни дух - добар, истински дух, какав и треба да буде. Судећи опет по томе што сте некако недружељубиво дочекали светски начин живота, у коме је дух света, може се

претпоставити да тај дух у Вама нема ни места ни снаге, мада Вас лако може обузети ако будете неопрезни. Остаје још сумња да нема можда егоистичког дуга. Мени се чини да има мало, мада не знам колико је јак. Али нека, пошто сте силно пожелели да се приближите Богу, и пошто Ваша душа не припада свету, Ваш егоистички дух ће брзо да испари, ако вашем срцу дате простор да се све више и више размахне стремљењем према Богу. Изволите, примите то на знање.

Дакле, видите шта Вам предстоји да учините, па то и учините. На први поглед учиниће Вам се као велико и компликовано дело, али у суштини је једноставно и лако. Помолите се Богу, саберите се, и све може да се среди за једно вече. Не треба да идете преко мора, довољно је да разаберете чега све има у Вама. Ипак, не одлажите за сутра. Не! Позабавите се тиме одмах, од самог почетка поста. Постепено ћете све разазнати темељније и јасније. Тешко ће можда бити само овај пут. Али ако потом почнете да живите онако како налаже Ваш добри дух, онда ће Вас сам живот довести до најпотпунијег самопознања. Јер због чега углавном не познајемо себе? Зато што смо немарни.

Претпоставимо да сте добро преиспитали себе и да сте пронашли многе неисправности. Шта даље? Какве кораке предузети поводом тог сазнања? О томе ћу Вам писати следећи пут.

36. Савршена припрема за тајну покајања и причешћа. Осећања која су неопходна ономе ко се каје. Корисно подсећање на блажену Теодору и њен пролазак кроз митарства.

Какву корист можете извући из добијеног знања о самоме себи? Пре свега, треба да осудите себе због свих ваших погрешака, без икаквих ограда и оправдања. Када на пређеосвећеној Литургији, после Да исправитсја молитва моја, певају: Не дај срцу моме да застрани у зле помисли, да не измишља изговоре за грехе, ту се вернима сугерише да се моле да им Господ не допусти лукаво измишљање оправдања за своје грехе. Не очекуј покајање од онога ко смишља таква оправдања, а ко се не каје, тај се неће прихватити ни самоисправљања. Сва је ствар у томе да сам себе без сажаљења осудиш и да се доведеш дотле да у срцу искрено кажеш: крива сам у сваком погледу.

Када се у срцу каже: крива сам, онда томе треба још придодати страх од осуде Божије. Ако Вас Ваша савест осуђује, онда ћете бити криви и пред Богом. Ако Вас види као такву, осудиће Вас. Ако Вас осуди, одредиће и одговарајућу казну. Данас или сутра та ће казна пасти на Вас - она већ виси над Вама, чим Вас је Бог осудио.

И шта да се ради? Ко зна шта би било да није милости Божије. Милостиви Бог нам даје наду да ће нам кривица бити опроштена ако се скрушено покајемо и чврсто одлучимо да

ћемо избегавати пређашње грехе, да нећемо више њима гневити Бога. У томе је суштина покајања. Дакле, не будите хладно свесни својих погрешака, него се скрушите због њих и искрено зажалите што је до њих дошло. Скрушеност рађа смирену одлучност да се погрешке избегавају, док знање само по себи, чак и кад је праћено намером човека да се чува грехова, води ка гордости од које нека нас избави Господ!

Ко је одлучио да избегава грехе, тај треба одмах да види и да утврди како ће у томе успети, да би истога часа заиста и почео да се поправља. Ако Вас је, на пример, нешто љутило, одлучите да се више не љутите и одредите како да то постигнете. Тако и када је реч о свему другом, треба да одредите како у ком случају да поступате да не бисте грешили. Да бисте то лакше учинили записујте своје грехе чим их уочите, и одмах допишите на који начин мислите да ћете се поправити. То ће бити Ваша прва општа и потпуно исправна исповест. Потрудите се Господа ради да тако и поступите. Видећете како ћете потом овладати собом и како ћете снажно држати себе у рукама, са свешћу да је управо то прави начин деловања.

Када почнете да се скрушавате због грехова и када донесете одлуку да више не грешите, томе треба да додате усрдну молитву Господу да Вам пружи Своју помоћ како бисте се супротставили греху, и да верујете да Вас Господ неће оставити без такве помоћи. Код хришћана дубоко у срцу треба да лежи убеђење, да као што им се по милосрђу Божијем и ради крсне смрти Његове опраштају греси због којих жале и које исповедају са обећањем да ће их избегавати, тако им се у исто време дарује и благодат Божија, у силу исте те крсне смрти и ради избегавања грехова. Ова благодат силази ради тврде одлучности да се не греши и непоколебиве, светле вере у Христа Спаситеља.

Када испуните све ово - спремни сте за исповест, а када после исповести добијете разрешење својих грехова - бићете спремни и за свето причешће. На Ваше најискреније покајање и тврду одлучност да будете исправни доћи ће Господ у Својим Светим Тајнама и уселиће се у Вас и биће у Вама и Ви ћете бити у Њему. О, велике и неисказиве милости Сведарежљивог Бога!

Пало ми је на памет шта да Вам препоручим! Узмите Чети-Минеј за март месец и прочитајте тамо причу блажене Теодоре о томе како је пролазила кроз митарства. Она се налази у житију Василија Новог под 26. мартом. Само старчево житије је дугачко. Почните одмах од приче блажене Теодоре, а где се она налази видећете из бележака на маргинама.

Житије старца Василија укратко изгледа овако. Он је живео у пустињи, недалеко од Константинопоља, да би потом био угапшен као шпијун и после тешког мучења бачен у море. Бог га је чудесно избавио од дављења, па је тајно дошао у град где га је примио неки добри човек. Старац је поново почео да се подвизава као и у пустињи, при чему га је Теодора усрдно служила. Ова старица се упокојила пре старца. Василије је имао још и ученика

Григорија, веома богобојажљивог световњака. Он је пожелео да сазна шта је Теодора добила због свог усрдног служења светом Василију. Упитао је старца за то. Овај се помолио и Григорије је у сну видео Теодору у рају, светлу, пресветлу, на месту припремљеном за Василија. Григорије ју је упитао како се растала са телом и како је стигла до тог блаженог места. Блажена Теодора му је одговорила причом о томе како је умрла и како је прошла митарства. Е, ту причу Вам саветујем да пажљиво прочитате. Она је веома поучна, водиће Вас ка самопознању и показаће Вам силу покајања праћеног сузама и исповести.

Док не нађете књигу, препричаћу Вам понешто.Света Теодора је прошла двадесет митарстава. Прво - где се кажњавају греси говора,

греси људских речи: испразних, напраситих, ружних, непристојних. Ту спадају грубе шале, подсмевање, бестидне песме, непристојни повици или смех. Друго - митарство лажи, на коме се кажњава свака лажна реч, а најпре гажење заклетве, непотребно призивање имена Божијег, лажно сведочење, неиспуњавање обећања датих Богу, неистинито исповедање грехова и сличне лажи. Треће - митарство осуђивања и клевете, вређања ближњих, исмевања њихових недостатака и грехова. Четврто - митарство стомакоугађања, сластољубља, преједања, излазака и провода, пијанства и нарушавања постова. Пето - митарство лењости, где се кажњавају сви они испразно проведени дани и сати, беспосличење, рад мањи од плаћеног, немар према црквеним службама у недељне и празничне дане, досађивање на јутрењу и литургији, незаинтересованост за дела која се тичу спасења душе. Шесто - свакојаке крађе. Седмо - среброљубље и тврдичлук. Осмо - лихварење и сви облици непоштеног стицања добити. Девето - неправде, где се кажњавају неправедне судије, подмитљиве судије, они који су ослобађали криве и осуђивали невине, они који су задржавали најамничку плату, они који су држали нетачне мере и тегове приликом куповине или продаје. Десето - завист, мржња, недостатак љубави према ближњима. Једанаесто - гордост, сујета, умишљеност, презир, хвалисавост, непослушност родитељима, непослушност властима. Дванаесто - гнев и јарост. Тринаесто - злопамћење, злоба према ближњем у срцу, осветољубивост, узвраћање злом на зло. Четрнаесто - убиства, где се не кажњава само разбојништво, него свака рана, ударац по глави или телу, шамар или гурање у гневу. Петнаесто - Врачање, бајање, справљање отрова и призивање демона. Шеснаесто, седамнаесто и осамнаесто - телесни грехови. Деветнаесто - јереси, неправославно мудровање о вери, одступништво од Православља, хуле на Бога и светиње. Двадесето - немилосрдност и грубост у односу на потребе сиромашних.

Оно на шта је наишла света Теодора, на то ће наићи свака душа. Апостол демоне назива властима у ваздуху. Зар ће ти зликовци и насртљивци пропустити неку душу када треба да узиђе ка престолу Божијем, а да не покушају да је ухвате или бар да је заплаше својим претњама? И шта онда? На нашу велику утеху, сузе покајања са покајним подвизима,

нарочито са давањем милостиње, изгладиће све грехове. Колико је пута блажена Теодора видела како демони доносе свитке на којима су били записани њени греси, а када би их одвили тамо ништа не би налазили. Када је замолила анђеле који су је пратили да јој објасне разлог за то, објаснили су јој да када се неко искрено каје због својих грехова, када пости, моли се и чини милостињу, његови греси бивају опроштени.

Не дозволите себи да посумњате, него примите к срцу ово што је речено и сходно томе поступите када су у питању све Ваше неисправности.

37. Пробуђена одлучност да се живи исправно треба јасно да се одреди као тежња да се у свему поступа сходно вољи Божијој. Мир и радост слугу Божијих. Потребно је чувати се колебљивости када је у питању одлука да се живи по Богу. Бог ће одбацити онога ко није ни топао ни хладан.

Не чујем да ли сте почели да постите. Али када почнете, добро ће вам доћи све оно што је написано о посту. Ја међутим додајем још једно кратко излагање, како бих појаснио неке тачке. Јер читав предмет је такав, да се не може изложити у неколико редова.

Дакле, узмимо да сте ушли у оквире поста, то јест у спољашњи поредак поста, и да почнете строго да се преиспитујете према упутствима која сте добили, како бисте, уочивши све неправилности, потом били у свему исправни.

Те речи бити исправан треба прецизно одредити. У томе је суштина ствари и ко то не зна, може да направи велику грешку, а да при томе још верује како поступа исправно.

Поставили сте себи као начело да будете исправни. Али у чему смо ми заправо лоши? У чему се огледа наше лоше понашање? Мислим да сте и Ви доживели да приступајући исповести не знате шта бисте рекли: не видите у чему сте грешни. Откуда то? Одатле што није јасно какав би наш живот требало да буде и воде ли сва наша дела и наше помисли ка исправном циљу. Пошто то није објашњено, ми - гледајући на свој живот и видећи да је он, као и код свих других, лош, али да ништа посебно не боде очи - остајемо спокојни и кажемо: па шта још хтети?

Све што сам до сада писао, писао сам зато да се и Вама то не би учинило. Ако поступите према ономе како Вам је указано, Ваш се језик више неће вратити на то да каже: па шта још хтети? Задржаћу Вашу пажњу још мало на томе.

Ево у чему је заправо ствар. То сам поменуо не једном. Читав наш живот, у свим својим деловима и појединостима, треба да буде посвећен Богу. Такав је општи закон: све што год да чиниш, чини у складу са вољом Божијом, како би угодио Богу, у славу пресветог имена Његовог. Тако треба гледати и на свако дело које се нађе пред нама - да ли је оно у складу са

вољом Божијом. И немој га се прихватати пре но што се увериш да јој тачно одговара; а обављај га онако како је Богу угодно да се обавља. Онај ко увек буде поступао са таквом опрезношћу и јасном свешћу о томе која су дела угодна Богу, тај неће моћи да не буде свестан и тога да се његов живот одвија како треба, мада његова дела нису сјајна и савршена, али у њима није свесно допуштено ништа што би вређало Бога и што Њему не би било угодно. Та свест испуњава његово срце тихим миром и духовном радошћу која се рађа од осећања да није стран Богу; и мада није велик, знатан и виђен, он ипак јесте слуга Божији, који се труди да на сваки начин угоди Богу и све своје силе усмерава у том правцу, верујући да га и Сам Бог види као таквог.

Наш морални живот требало би код свих да буде такав. Међутим, какав бива у стварности? Живимо како живимо. Такво свесно и самоделатно усмеравање свих својих дела на угађању Богу, било да су та дела велика или мала, није код нас присутно ни у мислима ни у намерама. Наша дела се одвијају без такве свести, и то што се ради, ради се углавном према устаљеном реду, јер сви тако раде, без уверености у то да дела одговарају главном циљу њиховог живота.

Недавно сам Вам спомињао нешто о духу живота - да он бива или богобојажљив, или самољубив, или љуби свет. Заборавио сам да ту поменем и четврти тип: ни то ни ово, мада сам и њега негде узгред поменуо (крај 27ог писма). Зар управо тим духом не дише највећи део људи? Они наизглед немају ништа против Бога, али ни угађање Богу није њихов циљ. Ако је био у цркви - био је, а ако није - ништа страшно. И код куће када се моле – један-два поклона и крај. Тиме су задовољни. Тако и у свему другом Божанском. Они нису очигледни егоисти, него једноставно штите своје интересе и увек ће наћи разлог да се извуку и избегну било какву самопожртвованост. Они ни свет не љубе тако приметно, али ће се заједно са светом разонодити његовим делима. Таквих људи је много. Сви су они равнодушни према делу богоугађања и спасења, и нису ни топли ни хладни. Бог се од њих окреће и одбацује их.

Нисте ли и Ви до сада припадали тој врсти? Мислим да нисте сасвим. Ипак, то што сте чинили, чинили сте највећим делом зато што су сви око Вас тако чинили. Али оставимо оно што сте били. Уверавам Вас да ако савесно будете испуњавали све што Вам кажем, нећете више ни најмање бити налик на такве, него ће сва Ваша дела бити добра и предобра. Не зато што ће то бити нека посебна дела, него ће добити посебну Богу, други карактер, достојанственост, доличност. Нека Господ благослови! То Вам желим из свег срца. Када све будете устројили по вољи Божијој и када почнете тако да се владате, Ви ћете сигурно бити осењени унутарњим миром и добићете спокојство срца, јасно, топло, радосно, у чему се и састоји рај душевни.

Али да би било тако, треба да добијете одлучност за такав живот; да бисте постали одлучни треба да осетите да Ваш живот није добар и да увидите како не пазите на оно што је

најважније (ни то ни ово); такође, треба да увидите колико је диван пажљив живот. Но, ни то није довољно. Треба се скрушити, јер мада још нисте много времена проживели, део сте свакако проживели узалуд. Скрушеност срца због своје неисправности пред Богом чини ослонац одлучности да се исправно стоји пред Њим. Сада се потрудите око свега тога. Нека Вам Господ помогне!

Господ, Који устројава спасење свих, и Који управља судбинама оних које спасава, нека Вас научи како да Ваш живот не прође узалуд - ни то ни ово - него да буде угодан Богу, да Вам донесе спасење и послужи као пут за задобијање Царства Небеског.

38. Неопходна одлука онога ко пости да ће се посветити Богу разматра се као свесно обнављање завета који су за нас дати на крштењу.

Додаћу још нешто. Када прочитате све што Вам предстоји да учините немојте да помислите: ух, како је то страшно! Па како све то да постигнем?! Чак и да је тако, немојте оклевати, јер је у питању дело од прворазредне важности. Ту међутим нема ничег тешког или великог. Све је врло једноставно. Само Ви полако крените, и поћи ће Вам за руком да учините све како треба. Но, ако и не успете да учините све онако како бисте хтели - учините како можете. Господ није ситничав. Он цени усрдност и намеру. Ваш труд да се преиспитате и промените, Он прима као дело које се већ догодило - само немојте одустајати, него имајте у виду да треба да га продужавате све даље, док га не доведете до краја. Најважнија је одлучна намера да читаву себе посветите Господу. Ту намеру сте свакако дужни да подстакнете у себи и да је утврдите једном за свагда. Јер то је неопходан услов за добијање благодати која се даје кроз Свете Тајне покајања и светог причешћа.

Подсетићу Вас на то како је уређено дело нашег спасења, па ћете видети у чему се састоји оно најважније што сада стоји пред Вама. Ми смо сагрешили преко наших прародитеља. Благост Божија се сажалила над нама, те нам је уредила спасење у Господу Исусу Христу, Сину Божијем, Који се ваплотио ради нас људи и ради нашег спасења. Ово спасење Он је савршио Својом смрћу на крсту, и Васкрсењем, и слањем Дуга Светога. Они који верују у Њега и приступају Му са покајањем, добијају опроштај грехова ради Његове смрти и ради одлучности да у животу следе Њега и Његово учење, и примају благодат Дуга Светога кроз Свете Тајне. Ми смо то ново рођење добили у детињем узрасту. Веру су за нас сведочили родитељи и кумови. Они су и обећали да ћемо живети по заповестима Господњим. Зато је у тим првим Тајнама све и дато тако, као да ми сами свесно исповедамо веру и дајемо завете, али очигледно са тим условом, да када одрастемо и дођемо до самопознања примимо и сами на себе обавезе које су на крштењу за нас изрекли други. Када то неко учини,

благодат Божија, која је дотле деловала сама и скривено, почиње слободно да делује. То често може и да се осети, а очигледно помаже на делу спасења ономе ко је такву одлуку донео. Ово дело се углавном савршава за време поста.

Ево дакле шта треба да пожелите да учините. Ви сте и раније постили и чинили све што се обично чини за време поста. Али сада се спремите да то радите темељније, и са свешћу о ономе што радите. Полазећи од тога, ја ћу Вам објаснити шта треба да учините: треба сами да дате те завете које су за Вас дали други. Тада су се други за Вас одрекли сатане и свих дела његових и сваког служења њему (светског живота), а сада Ви сами треба да се одрекнете свега тога. Тада су други за Вас изјавили да се сједињујете са Христом и да ћете Њему служити и Њему се клањати - сада то реците и сами, из све душе и из свег срца.

Уђите у то са вером и одговарајућом одлучношћу. Нека Вам Господ буде помоћник, и Мајка Божија и Ваш анђео чувар!

Нека Вас осени благодат Свесветог Дуга у Светим Тајнама исповести и светог причешћа, којима треба да приступите са таквом добром намером и одлуком.

39. Исправљање живота не састоји се у промени спољашњег понашања, него у духовној промени, са спремношћу на борбу са препрекама. Различити су начини на које се ђаво труди да заведе оне који су стали на пут истинског живота.

Вашим последњим писмом приредили сте ми прави празник. Како се просветљује Ваша глава и како одлуке Вашег срца добијају истински и спасоносан смер! Дакле, одлучили сте да све у свему поступите како треба. Нека Господ то благослови! Све Ваше идеје о томе како ћете убудуће живети су добре. Али да не бисте у жару упропастили ствар, макар то било и одступање надесно (одступање може бити на десну и на леву страну: прво је ревност не по разуму, а друго - лењост), журим да Вам дам још неки савет.

Исправљајући себе, више пажње треба да обраћате на унутрашње него на спољашње. Спољашње чак можете да оставите какво јесте, изузев онога што штетно делује на срце, што разбија мисли, подстиче на непотребна дела и слично. Престројавање свакако треба да се дотакне и спољашњег начина живота, али не толико у његовој форми, колико у духу којим се живи. Ако се тако поступи, спољашње ће остати готово исто, са малим изузецима, али дух ће бити сасвим другачији. Корист од не одвећ брзе промене спољашњег начина живота је та, што промена никоме неће бости очи.

Друго што треба да се има у виду Ви већ знате - да не мислите да ће се оно што је замишљено остварити лако. Колико је само препрека и споља и изнутра! Ви добро чините што се спремате за борбу, а не за пут посут цвећем. Тако и треба! Спремајте се за борбу и

молите Господа да Вам дарује снагу да поднесете све зло и узнемирујуће што сретнете. У себе се не уздајте. Сву наду положите на Господа и увек ћете имати Његову помоћ.

Но, спремајући се за борбу немојте да мислите да ћете увек славити победу. Често ћете морати и да трпите и да патите. Често ћете увиђати да Вам се и поред све жеље да будете исправни поткрадају промашаји. Али унапред знајте да ствари стоје тако. Ако се догоди да погрешите - не ужасавајте се. Унапред то предвидите и не очекујте да ће живот тећи другачије - без препрека, немира и невоља.

И само једним се опскрбите - чврстом храброшћу - па остајте у започетом делу не гледајући ни на шта друго. Сада то треба да буде утврђено за читав живот и запечаћено заветом и тврдом одлучношћу.

А како ће живот да се одвија, каквих ће све успеха и неуспеха бити, како ће други то да дочекају - сва слична питања препустите вољи Божијој.

Из опита забележених у житијима светих види се да Господ на различите начине води ка савршенству оне који се приљубљују уз Њега и са топлом љубављу Му посвећују свој живот. Он и ђаволу допушта да злонамерно делује, али при томе не уклања Своју десницу која нам помаже. Путеви су Његови дивни и, што је главно, тајни. Чак и сам онај ко бива вођен тим путевима, у правом светлу их види тек касније, када се осврне за собом.

Ђаво неће спавати. Свети Божији угодници приметили су како он на почетнике делује двојако: једнима уопште не смета и никако им се не супротставља. Не наилазећи на препреке ни споља ни изнутра и видећи да све тече глатко, они почињу овако некако да маштају: све смо непријатеље одмах растерали, не смеју ни да се покажу. Чим се такве мисли појаве, ђаво истога часа прилази и почиње да развија сујетна маштања из којих се рађа самоувереност и заборављање на помоћ Божију, нетражење те помоћи и, због тога, остајање без ње. Када дотле дође, ђаво почиње да спроводи своју тиранију: подстиче зло изнутра и снажно напада споља, па самоуверени несрећник пада. Такви случајеви нису ретки. Изволите, имајте то у виду сада када одлучујете о томе како да уредите свој живот, да не бисте после, када заиста почнете тако да живите и када све пође глатко, почели да умишљате нешто о себи, него да бисте одмах у томе препознали најопаснију ђавољу замку и да бисте удвостручили опрезност и пажњу у односу на своје дело. Истинско савршенство се тек мало-помало уочава и долази после многих напора, а не на почетку и од првог дана.

Друге пак ђаво напада из све снаге већ од првог дана, тако да је почетник изгубљен: где год да се окрене, све је против њега - и у мислима и у осећањима, а и споља је уочљиво само оно што се коси са добрим намерама, и ништа корисно се не види. Ђаво то чини зато да би уплашио почетника, да би га зауставио у његовој доброј намери и вратио га натраг - у немаран и непажљив живот. Али чим примети да се почетник не предаје, него остаје на своме, ђаво се одмах повлачи. Јер храбро супротстављање ђаволу доноси венце онима који се

труде, а ђаво то не жели. Дакле, немојте одмах да клонете приликом његовог напада, знајући да је то уобичајена замка и да ће одустати чим примети Вашу истрајност.

Веома добро поступате што пред собом не видите пут посут цвећем. То је исправан поглед на ствари. И спремите се на истрајност. Спасавајте се. Треба да Вам кажем још нешто, али то нека остане за други пут.

40. Упозорење на могућност хлађења у будућности. Разни узроци хлађења у односу на духовни живот. Како се понашати када се појаве знаци хлађења.

Ви се плашите да дело нећете довести до краја, чак и када бисте почели усрдно. Да, тога заиста треба да се плашите, јер ми често сами пред собом и против себе бивамо издајници. У себе се не можете поуздати. Сва Вам је нада у Господу. Не остављајте тај страх, него га подржавајте, час пазећи да не увредите љубљеног Господа, час плашећи се да не ослабите, па да опет дођете у такву ситуацију, а данас-сутра доћи ће смрт. После ће тај страх проћи и замениће га права нада на спасење, али за сада га не остављајте: он ће распалити ревност и избацити веома погубне позиве на попустљивост. Услед тога ће се у Вашем срцу стално чути вапај: Господе, спаси ме недостојну\ То ја стално називам скрушеним падањем на колена пред Господом у срцу. Непријатељи су силни и не знаш какве ће се све буре подићи и споља и унутра како би те оборили са правог пута. Ако паднеш - пропао си. Зато дозивај: О, Господе, спаси ме! То и јесте срце скрушено и смирено, за које пророк Давид каже да га Господ неће уништити, да га неће презрети, него ће пазити на њега. Запамтите то. Пошто сте ту опасност већ видели, биће Вам лакше да је увек предосетите и да почнете да дозивате у помоћ. Осећање скрушеног падања на колена пред Господом - услед свести о опасностима које прете са свих страна и које могу да прекину ток духовног живота и да га угуше - треба да буде стално присутно у Вама. Знајте да се онај ко има такво осећање креће исправним путем. Ово осећање то најбоље и показује!

Ви пишете: „Нека би дао Бог да садашња спремност за започето дело не ослаби ни касније". Не касније, него никада не треба да ослаби. Та спремност, или усрдност да се служи Господу, или ревност за богоугађање, или одлучност човека да се посвети тачном извршавању Његових заповести (што је све једно: различити су називи, али је дело исто), и чини заправо духовни живот. Када постоји та спремност, постоји и духовни живот. Када те спремности нестане, нема ни духовног живота. Када нестане духовног живота, то је као да се прекинуло Духовно дисање и као да је духовно срце престало да куца: дух или умире или обамире. Зато прва брига онога ко ступа на пут Божији треба да буде управо то, да на сваки начин подржи и подгреје у себи ту спремност, ревност и усрдност. Само то једно довољно је

да одржи и сва наредна правила, то јест, само чувај ту ревност и спремност, па ће те она сама поучити, и стално ће те поучавати, како шта да учиниш и како када да поступиш. Запамтите то!

Ово, заједно са скрушеним падањем на колена пред Господом, представља корен духовног живота, његову заштиту и ограду. Ви сте добро одредили непријатеља тог основног расположења, па самим тим и главног непријатеља: хлађење. О горке и прегорке ствари! Немојте да мислите како свако смањење жара ревности представља одмах то погубно хлађење. До њега долази и услед прекомерног напрезања душевних сила, услед опадања телесне снаге или нарушеног здравља. И једно и друго је - ништа. Проћи ће. Лоше је оно хлађење до кога долази услед својевољног уклањања од воље Божије, свесно и упркос савести која уразумљује и зауставља, уз привезаност за било шта што није Божанско. То убија дух и пресеца духовни живот. Е, управо тога треба понајвише да се Бојите - као огња, као смрти. Ово се догађа услед попуштања пажње у односу на себе и губљења страга Божијег. Чувајте се тога, како бисте избегли страшно зло. Што се тиче невољних и случајних хлађења услед исцрпљености или болести, за њих постоји један закон: претрпети, ни у чему не нарушавајући успостављени благочестиви поредак, макар радили без икаквог задовољства. Ко то буде трпељиво подносио, од њега ће хлађење брзо да одступи и вратиће му се уобичајена ревност, топла, од срца. Изволите и то примите на знање, па од сада одлучите да, као прво, никако не допустите да се ваша ревност охлади, а као друго, ако се случајно и охлади, трудите се да одржите свој уобичајени начин живота у уверењу да ће већ и такво суво извршавање дела брзо повратити живост и топлоту усрдности.

Све што сам Вам написао у последња два писма догодиће Вам се касније, када заиста почнете да водите нов живот. Али пошто приликом измене начина живота, макар то за сада било само у мислима, треба одмах да узмете у обзир све случајности до којих може да дође, сматрао сам да није на одмет да Вам већ сада све то детаљније опишем, тим пре што су ми Ваше речи пружиле повод за тако нешто.

Обрадовало ме је управо то што сте се Ви, можда и сами не примећујући, дотакли најсуштинскијих страна духовног живота. Значи да Ваш ум ради правилно: Господ, Који види Вашу спремност да Му искрено служите, помаже Вам - Ви ни сами не знате како Вам падају на ум такве замисли. То Вам по заповести Божијој говори анђео чувар. Нека Господ благослови Ваш почетак! Од свег срца Вам желим успех.

Када почнете да радите над собом, увидећете да је свако спољашње руковођење или сваки савет само помоћно средство. А шта је заправо потребно души или како исправније да се поступи у овом или оном случају, то свака душа треба да реши сама, уз помоћ благодати Божије која невидљиво руководи њоме. Онај ко искрено жели да угађа Господу и ко Му се у потпуности предао, увек поступа како треба, али се при томе држи смирено.

Писмо закључујем жељом да Вам Господ помогне да пост проведете на најуспешнији начин.

41. Последњи савети пред исповест и причешће.

Ево већ је дошло време за исповест, а после ње за најслађи тренутак - причешћивање Светим Тајнама Христовим! Нека Господ благослови да и једно и друго обавите како треба. Сав пост и све што сте замислили, управо ту се запечаћује печатом Божијим.

Али зашто Вас је, како кажете, страх од одласка на исповест? Тај страх се заиста јавља код многих, али зашто би га било код Вас? Изволите, појасните себи ствар. Онај ко исповеда само је сведок, а грехе прима Сам Господ. Он заповеда духовнику да ономе ко се исповеда да разрешење грехова. А Господ је сав - милост. Он само чека да неко исповеди своје грехе, и чим их саопшти - истога часа добија опроштај. Зар се таквог Господа треба бојати?

Делимично тај страх потиче и одатле што није објашњено шта заправо треба да се каже. Но, када учините све онако како се од Вас тражи, све ће Вам бити јасно и нећете имати чега да се плашите.

Тај страх долази и одатле што се ретко исповедамо. Када бисмо се чешће исповедали, не бисмо се тако плашили. Можда ће дати Бог па ћете од сада чешће приступати трпези Господњој, а сходно томе и исповедати се.

Ево шта свакако треба да урадите! Запишите све што нађете за потребно да откријете када дођете код духовника, и онда помоћу тих бележака све испричајте. Права исповест треба да буде своја, то јест сам онај ко се исповеда треба да каже у чему је грешан, а не да чека да га духовник пита. Јер исповедник нужно пита много тога сувишног, што нема везе са оним ко се исповеда, а догађа се да не пита оно што је потребно. И тако то остане неисповеђено. Да сами без бележака кажете оно што Вам лежи на савести то је могуће ако мислите да ћете се свега сетити, али у сваком случају све сами кажите. Нека Вам Господ благослови да се исповедате скрушеног дуга и са чврстом одлучношћу да после будете у свему исправни, и без икаквог страга. Он је сасвим сувишан и смета тој ствари.

Неколико пута су ме одвајали од писања писма, па су пресекли нит мисли које сам имао намеру да Вам изложим.

Дакле, ако се појави страх пре исповести - одагнајте га. Страх пред Богом је драгоцена ствар, али та детиња плашљивост која постоји код Вас дело је ђавоље. Никаквог повода за такав страх заправо нема, него га ђаво изазива. Спокојно и скрушеног срца идите ка Господу. Идите онако како је блудни син у причи ишао оцу. Отац није грдио и вређао сина који се вратио, него га је дочекао раширених руку и целивао. Исто то и Вас чека. Господ је већ

раширио руке према Вама. На Вама остаје само да му приђете. Учините то са побожном љубављу.

Главно у покајању је бол срца због своје неисправности пред Господом и тврда намера да се убудуће живи у свему исправно. Ви сте већ саопштили своју одлуку да желите да угађате Господу, а Господ Који све види свакако ју је већ примио. Но, постоји ли код Вас бол срца због лоших дела? Потрудите се да га пробудите. Колико год да мало грехова имате, и колико год да Вам се чине лаки, ипак, то су греси, и Бог на њих не гледа благонаклоно. Како се понекад пред људима застидимо због неке неопрезне речи или покрета! А овде је Господ, и не нешто неважно, него греси. Зато будите мудри па се скрушите пред Господом. После ће из те скрушености да потече снага која Вам неће дати да скренете у неисправан живот.

Ви сте хтели све изнова подробно да преиспитате и преуредите. Можда нисте успели да учините све, или нисте учинили онолико колико сте хтели: не узбуђујте се због тога. Господу је драга Ваша главна намера и одлука да у свему будете исправни пред Њим. Ради ње ћете добити и опроштај грехова и очишћујућу благодат. Идите ка Господу са тврдом намером да будете исправни, уместо свих неисправности којих сте свесни, и оних којих још нисте свесни. Како сада, тако и у будућности чврсто се држите намере да чините све оно што Ваша савест сматра да треба да чините; остало нека Вас не узнемирује.

Што се исповести тиче, боље је да се исповедате вече пред причешће, како бисте ноћ и јутро могли у потпуности да посветите размишљањима о примању Господа. У то време читајте проповеди пред свето причешће из књижице коју сам Вам дао. Седите и размишљајте о Господу молећи Му се у срцу овако: „Господе, како хоћеш тако уради са мном и у мени, само ме не лиши општења са Тобом". Стално се молите том кратком молитвом додајући јој и поклоне. А ако исповест одложите до јутра, увече ће Вам се мисли већ умножити и узнемирићете се.

Светим Тајнама приступајте у простоти срца, са потпуном вером да примате Господа у себе и са понашањем које томе одговара. Шта ће после тога бити у души, то оставите Самом Господу. Многи унапред желе да од светог Причешћа добију то и то, а онда, када тога не буде, узнемирују се и чак се колебају по питању вере и силе Свете Тајне. Но, кривица није до Свете Тајне, него до њихових непотребних размишљања. Ништа себи не обећавајте, него све препустите Господу, молећи од Њега једну милост: да Вам да снаге за свако добро дело којим се угађа Њему. Плод причешћа се у срцу најчешће огледа као слатки мир; понекад причешће доноси просвећење у мислима и жарку преданост Господу; понекад се пак готово ништа не види, али се касније на делима показује велика снага и истрајност када је у питању обећани исправни живот. Приметићу овде још и то, да плодове светог причешћа не видимо зато што се ретко причешћујемо. Причешћујте се што је могуће чешће па ћете видети колико утехе доносе плодови ове Свете Тајне.

Све време се молим и молићу се да Вам Господ помогне да приступите тим Тајнама ради потпуне обнове вашег дуга. И Господ ће Вам бити помоћник у свему добром што пожели Ваша душа!

42. Поздрав и добре жеље ономе ко се покајао и причестио Светим Тајнама. Од онога ко је ступио на пут истинског живота захтева се непрестано сећање на Бога.

Сада сте се свакако већ исповедили и причестили. Честитам! Нека Вам Господ дарује да то буде на јачање дуга, на приљубљивање срца уз Господа, на олакшавање животних путева и утеху, на духовну снагу за богоугодна дела.

Али пре свега Вам желим да осетите радост спасења у Господу. Јер Господ је у Вама, а где је Господ, тамо је и спасење. Једног незнабожачког цара на мору је затекла бура. Морнари у страху нису знали шта да чине, а цар је, по охолости која му је била својствена, рекао: чега се бојите, па ви возите таквог цара". То су биле празне речи. А када се једном приликом подигла велика бура која је довела у опасност брод на коме је Господ са ученицима пловио преко Генисаретског језера и када су они не знајући шта да чине завапили: „Господе, спаси нас, изгибосмо!" Он је најпре запретио ветру и таласима, а када су се таласи смирили и када је завладала тишина рекао је: Где је вера ваша*. (Лк. 8,23-25).

Дакле, тек у односу на Господа може се заиста рећи: чега се Бојите? Господ је са вама. То Вам и кажем: не бојте се ни унутрашњих ни спољњих таласа, јер је Господ са Вама. Не губите живу веру у то, па ће Ваше срце исповедати: Да пођем и долином сена смртнога, нећу се Богати зла;јер си ти са мном (Пс. 22,4). И сви који се причешћују треба да певају: Господ над војскама с нама је, бранич је наш Бог Јаковљев (Пс.45,8).

Сада када сте обновљени и оснажени благодаћу Божијом, када сте надахнути присуством Господа, изађите на дело Божије које сте тако усрдно прихватили, како бисте га савршавали док не дође вече Вашег живота. Да бих Вам помогао подсетићу Вас на једну тајну живота у Господу - непрестано сећање на Бога. У том сећању треба да се на сваки начин крепите све дотле док оно постане неодвојиво од Ваше пажње. Бог је свуда и увек са нама, уз нас и у нама. Али ми нисмо увек са Њим, јер га се не сећамо и допуштамо себи много тога што не бисмо допустили када бисмо Га се сећали. Потрудите се око тог сећања. Ту се не захтева ништа нарочито, само намера да се прихвати и да се запамти да је Господ у Вама, да Вам је близу, да гледа на Вас тако проницљиво, као да Вас гледа право у очи. Шта год да чините увек имајте на уму да је Господ близу и да Вас гледа. Потрудите се да се навикнете на то и навикнућете се, а чим се мало навикнете видећете како се спасоносно дело због тога одвија у души. Само не заборавите да сећање на Бога не треба да буде исто као и сећање на било коју другу ствар, јер

оно треба да буде сједињено са страхом Божијим и побожношћу. Људи и бивају побожни од тога.

Ревносни хришћани имају посебан метод да би се што лакше навикли на сећање на Бога, а то је - непрестано понављање кратке молитве. Углавном је то: „Господе помилуј! Господе Исусе Христе, помилуј ме грешну!" Уколико је још нисте чули, онда чујте, и, ако то још нисте чинили, онда од сада почните да творите. Било да ходате, или седите, или радите, или једете, или идете на спавање - стално понављајте: „Господе помилуј! Господе Исусе Христе, помилуј ме грешну!" Услед честог понављања ове ће се речи тако везати за Ваш језик да ће се понављати саме од себе. А то веома уразумљује мисли које блуде или лутају. Али опет не заборавите да са тим речима сједините и побожност.

Оно што би сада још требало да Вам кажем, већ сам Вам написао чим сте изјавили одлучност да се прихватите дела како доликује. Изволите то сада поново погледајте. А о ономе на шта би још требало да Вас подсетим биће речи касније.

Будите мирни и радујте се што ступате на пут искреног служења Господу, на истински пут који треба да Вас доведе дотле да наследите Царство Небеско. Нека Вам помогне Господ и Пречиста Владичица!

43. Онај ко је после покајања и причешћа ступио на пут истинског живота треба да успостави мир у себи. Правила за одагнавање унутрашње несређености: непрестано сећање на Бога, одлучност да се у свему, и великом и малом, поступа према савести и стрпљиво очекивање успеха.

Хоћу да Вам дам још неколико упутстава о томе шта Вам треба сада када сте пошли новим путем.

Да је наш дух - пали дух, то јасно осећа свако ко себи постави као правило да строго пази на оно што се у нама догађа макар и само током једног дана. Ја сам Вам о томе још давно говорио. Присетите се: да је неред управо у нама, да је последица безакоња и да зато треба да буде пресечен. Па Ви сте својевремено и сами писали како не можете да изађете на крај са незадрживим унутрашњим покретима. У неколико речи поновићу опис тога стања.

Мисли нашег ума окренуте су ка земаљском и никако не можеш да их подигнеш ка небу. Њихов предмет је - сујетно, чулно, грешно. Да ли сте видели како се магла спушта у долину? Е, то је права слика наших мисли. Све оне само пузе и вуку се по земљи. Али осим тога, оне су у непрестаном ковитлацу и не заустављају се на једноме, него тумарају као облак комараца у лето. Но, не остају без утицаја.

Јер срце лежи под њима и оне непрестано ударају на њега производећи себи својствени

учинак. Каква је мисао, такво је и кретање срце. Зато се у срцу једно за другим смењују час радост, час досада, час завист, час страх, час нада, час самоувереност, час очајање. Нема заустављања и нема никаквог реда, баш као и у мислима. Срце непрестано Дрхти од осећања као лист.

Али ствар се на томе не завршава. Мисао са осећањем увек рађа жељу, више или мање јаку. Услед комешања мисли и осећања неред настаје и међу жељама: да се узме једно, а друго да се одбаци; некоме се пожели добро, а неком зло; час да се побегне од свих, час да се стане међу људе и делује; у нечему да се послуша, а у нечему да се остане при своме; и тако даље, и тако даље. Час се замисли једно, час друго, и идеје се непрестано роје у души, а њихово испуњење није битно.

(Погледајте себе када, на пример, седите и радите: видећете, као на сцени, да се све то одиграва и у Вама.)

Ето какав неред и пометња владају у нама. Одатле потиче и неред у животу, и некакав мрак око нас. Немојте да очекујете уредан живот док не уништите тај унутрашњи неред. Он и сам по себи причињава много зла, али код њега је нарочито лоше то што га прате демони, који тамо унутра још више муте, усмеравајући све на зло и на нашу пропаст.

Када сте током поста посматрали себе и доносили одлуку да једно одстраните а друго додате, онда свакако нисте могли а да не обратите пажњу на свој унутрашњи немир и да му се не супротставите одговарајућим ревновањем. Изволите дакле пре свега навалите на тог унутрашњег непријатеља.

Ви сте чврсто одлучили да служите Господу и да од сада припадате само Њему. Света Тајна покајања Вам је донела опроштај у свему, и показала Вас је чистом пред лицем Бога. Свето причешће Вас је увело у најтешње општење, тј. обновило је Вашу заједницу са Господом Исусом Христом и испунило Вас је сваком благодатном силом. Ви сте сада спремни за дело.

Када би за исправљање нашег духовног живота било довољно само да пожелимо па да се све оствари у најлепшем облику, или да дамо реч па да се одмах потом појави и дело, не бисмо имали више о чему да причамо. Све би код Вас пошло да се боље и пожелети не може. Али такав је закон слободног - у суштини повређеног - живота, да чак и када постоји чврста одлучност, и када је спремна благодатна помоћ, ипак се треба напрезати и борити, и то првенствено са самим собом.

Наш духовни живот никада одједном не долази у потребни ред, него је увек након прихватања добре намере и благодатне помоћи потребан велики напор над собом, усмерен на то да се уништи неред који влада у нама и да се уместо њега уведе ред и поредак, за којим следи унутрашњи мир и стално радосно стање срца.

Ето дакле шта Вам сада предстоји! Ипак, немојте мислити да Вам је за то потребна гомила ствари, или да треба да прихватите не знам ни ја колико правила. Не, уопште. Два-

три мала правила, два-три мала упозорења и - то је све.У Вама влада неред - то Вам је познато из искуства. Треба да га уништите - то хоћете,

одлучили сте. Одмах се прихватите отклањања разлога тога нереда. Разлог за неред је тај, што је наш дух изгубио себи сродну тачку ослонца. Његов је ослонац у Богу. Дух се на ту тачку ослонца враћа сећањем на Бога. Дакле, прво: треба се навикавати на непрестано сећање на Бога, са страхом и побожношћу. Прошли пут сам Вам писао о томе и Ви сте то прихватили. Знате који метод треба применити да бисте то постигли и већ сте почели. Нека Господ благослови! И изволите наставите да се трудите без попуштања. Шта год да радите будите са Господом, стално Му се обраћајте умом својим, трудите се да се пред Њим држите онако како бисте се држали пред царем. Брзо ћете се навикнути, само немојте да то одбаците, нити да лрекидате. Ако будете савесно испуњавали ово мало правило, духовни неред ће бити истиснут из Вас, а чак и уколико се буде пробијао унутра, час у виду испразних и непотребних помисли, час у виду неумесних осећања и жеља, Ви ћете то истога часа приметити па ћете избацити ове нежељене госте, хитајући да сваки пут обновите једномислије у Једином Господу.

Хоћу да Вас наговорим! Прихватите се посла и настављајте без прекида, па ћете брзо добити оно што тражите. Усредсредите побожну пажњу у Једином Богу, а са њом ће доћи и унутрашњи мир. Кажем: брзо, али ипак не за дан или два. Можда ће бити потребни месеци. О, кад не би биле потребне и године! Молите Господа, и Он Сам ће Вам помоћи.

Као подршку овоме додајте још и следеће: да не чините ништа што савест забрањује, и да не пропуштате ништа што Вам она налаже да радите, било то велико или мало. Савест је увек наш морални покретач. Разлог за то што се наше мисли, осећања и жеље у нама препуштају недопустивој непослушности између осталог је и тај, што је савест изгубила снагу. Вратите јој снагу изјављујући јој потпуну покорност. Ви сте је сада просветили, јер сте разјаснили шта све треба, а шта не треба да чините. Изволите тога непоколебљиво да се држите - тако одлучно, да бисте пре умрли него да допустите да учините нешто противно савести. Што одлучније будете тако поступали, то ће силнија бивати Ваша савест, то ће Вам она потпуније и силније показивати шта треба да чините, уклањајући Вас од онога што не треба, и у делима, и у речима, и у помислима - и Ви ћете се духовно брзо доводити у ред. Савест са сећањем на Бога - то је кључ истинског духовног живота. Сетите се шта смо говорили о духу у почетку наше беседе (Писма 9,11-13).

Од та два правила ништа се више не тражи. Допуните их само трпљењем. Успех се неће појавити одмах, треба чекати, али свакако неуморно се трудећи. Треба се трудити и, што је главно, ни у чему не попуштати угађању себи или угађању свету. Тај поредак који сте почели да успостављате непрестано ће наилазити на противљење. Треба одолевати тим нападима, напрезати своју снагу и трпети. Обуците се у то свемоћно оружије и никада нећете клонути

духом када наиђете на неуспехе. Временом ће све доћи. Нека Вас у трпљењу храбри ова нада. Да ствари бивају управо тако, то показује искуство људи који су тражили и задобијали спасење.

То је дакле све! Побожно се сећати Бога, држати се савести и наоружати се трпљењем са надом. То је мало, али је семе свега другога. Нека Вас Господ благослови да дођете у такво духовно расположење и да останете у њему.

44. Упозорења ономе ко је ступио на истински пут. О немиру који улази у живот са пролећем. Због чега се многи који посте не поправљају у потпуности.

Прошли пут сам Вам указао на два-три мала правила. Сада ћу Вам дати два-три мала упозорења.

Прво: никада немојте да мислите да сте у нечему успели. Ми смо толико слаби, да чим се и најмање добро појави у нама, одмах повичемо: ево га, успео сам! Одагнајте такве мисли. Јер добро се никада не даје одједном, то подмеће ђаво. Ако прихватиш његову подвалу енергија одмах ослаби и - неред је опет ту близу. Да не бисте подлегли овим лошим помислима, свакога дана када устанете треба тако да се припремите, као да управо сада први пут почињете да се трудите на том путу.

Друго: не повлађујте себи ни на који начин. Проћи ће дан-два у самопосматрању и самопринуђивању, па ће непријатељ почети да ти дошаптава: добро је, доста си се потрудила, гајде да се сада мало опустиш. То је тако умиљат наговор, да испрва нећеш ни помислити да треба да му се супротставиш; међутим, он је тако зао, да чим му мало попустиш, унутра се већ све поремети. Попуштање себи - то је исто што и мала пукотина у брани. Чим се та мала пукотина појави, брана неће дуго издржати, вода ће је сигурно разнети. Исто то у нама ради попуштање: све разнесе, тако да изнова треба започети са обнављањем себе. Бојте се зато тог попуштања и повлађивања као најпокваренијег непријатеља, ма како слаткоречив био.

Постоје две прилике када тога нарочито треба да се чувате. То је време Пасхе и пролеће. Јер у време поста ми се свакако више или мање уозбиљујемо. Зашто после тога не издрже сви? Зато што попуштају себи, неко за Пасху, а неко после ње - у пролеће. За Пасху мисле: празнично је време, могу мало да се опустим. Када неко послуша тај наговор, његово добро расположење биће уништено. Јер када пусти себи на вољу, после се више неће вратити на самосавладавање, него ће наставити по старом - да угађа телу и помислима.

Пролеће је пријатно време, али колико само зла чини у духовном погледу! Виђали сте како јагањци када их истерају на траву скачу, блеје и забављају се. Одакле то? Па живот буја у њима. Слично бујање живота осећају и људи, не само млади, него и старији. Ту нема ничег

грешног. То је невино осећање, али начин на који се људи њиме користе не бива сасвим безгрешан. Радост живота! Када се та радост осети, Господу треба заблагодарити што је на земљи пуној патње због наших грехова оставио још места и за радости, да не бисмо пали у очајање. Али шта се догађа? Људи се не сете да заблагодаре Богу, него се посвете томе да радост продуже, расејавајући се при томе и враћајући се на старо. Пријатна је та радост, или бујање живота, али је сасвим чулна и телесна, па су и позиви који од ње долазе исто тако чулни и телесни. Људи би хтели да гледају оно што прија њиховим очима, да слушају оно што прија њиховим ушима, да помиришу оно што прија њиховом чулу мириса, да дишу свеж ваздух, да осете угодан поветарац - уопште, да умноже пријатне чулне утиске. Ко се одазове тим позивима, тај неће пребивати у себи, него ће свакако изаћи напоље; тако се прекида пажња према себи, а мисли, осећања и жеље поново почињу да се узбуркавају и враћају се у ранији неред. Мисао о Богу се повлачи и унутрашњи мир нестаје. Притиснута савешћу душа ће рећи: сутра се нећу тако понашати. Али и сутра ће бити исто, исто ће бити и прексутра, и на крају ће човек да дигне руке од свега. Опет ће почети да живи „како живе и сви други". И пропашће сав плод напора који су током Великог поста били уложени како би се душа довела у ред. Е, то је из једног разлога - зато што нису били опрезни и што нису умели да одбију да угађају својим чулима, нити су се потрудили да своју душу држе у потребном страху, него су, поводећи се за спољашњим, сасвим заборавили да пазе на унутрашње.

Нека Вас Господ сачува од тога! Вама је већ падала на памет бојажљива мисао: шта ако не одолим? Ако не одолите, Бог зна хоћете ли се вратити таквим одлучним намерама. Али знајте да ако се окренете натраг, бићете много лошији него што сте били када сте започињали тај нови живот. Спаситељ такве повратничке падове пореди са враћањем старог демона у дом који је морао да напусти, али сада не самог, него са седам других. Таквом ће човеку, закључио је Он Своје казивање, ово последње бити горе него прво.

Господ нека Вас од тога избави!Када прочитате ове редове немојте рећи: ах, зашто сам и почињала! Не, никако! Не

смућујте себе. Ви сте донели исправну одлуку: одлучили сте се за такав живот у коме ћете бити сами, баш како сте у почетку пожелели - да се држите на равни људског достојанства. Дакле, не унижавајте своју одлуку и не вређајте Господа, да Вас је Он тобоже оставио саму. Јер Господ је присутан у Вама Својом благодаћу. А ако је Господ у Вама, ко је против Вас? (Рим.8,31). Јер је већи Онај који је у вама, неголи који је у свету (1. Јн. 4,4). Осим тога, живот у коме човек пази на себе није такав да га само лишава Утеха , а да му не даје ништа у замену. Напротив, тај живот, са сећањем на Бога и слушањем сопствене савести, сам по себи представља непресушни извор духовних радости, у поређењу са којима земаљске радости изгледају као пелин поред меда. Уосталом, нећете морати много чега спољашњег да се лишавате. Јер све то треба да се одвија унутра. У свему се може учествовати и при томе у

свему бити стран. Споља се ради једно, док се унутра догађа друго.То је све (мислим на мала правила и упозорења из ова два писма). Зар је то много? Није.

А уз то се и лако испуњава. Но, какав само плод доноси! Дакле, напред, и управљајте се према ономе што је речено. Амин.

45. Главно занимање онога ко је ступио на истински пут је - молитва. Продужетак о нерасејаној молитви.

Како је тачан Ваш закључак: „Дакле, испада да је све - у молитви!" Да, у молитви. Молитва је за самопосматрање - духовни барометар. Барометар показује колико је тежак или лак ваздух, док молитва показује колико је наш дух високо или ниско у својој окренутости ка Богу. Молите се онако како сте започели. Чешће током дана станите пред своје иконе и сваки пут направите по неколико поклона, појасних и земних. Још је боље ако паднете на колена. И то нико не види осим Господа. Молитве ујутро и увече, све по реду. Тада се треба молити више, онако како Вам је одређено; а иначе - често се клањати пред Господом али по мало; али не онако као приликом сусрета са познатим: да се климне главом и то је довољно. Уосталом, усрдност ће свему да научи, њу на сваки начин треба да распалите.

Али никад не заборављајте да је суштина молитве узношење ума и срца ка Богу, јер Бог је присутан свуда. И свети пророк је учио своју душу: Благослови душо моја Господа на сваком место владавине Његове! Више од свега другога томе може да допринесе, као што сам већ писао, сећање на Бога, а Ви сте још боље додали: љубав према Богу. Нека Вас Господ благослови за то - за потпуну љубав према Њему. Но, и да бисте заволели Господа, пут за то је сећање на Њега са удубљивањем мислима у Његове Божанске особине и дела. Потребно је да се навикавате на сећање на Бога, а средство за то је, као што сам писао, кратка молитва која се у мислима непрестано понавља: Господе помилуј! Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешну! Ево, Ви сте већ почели - само наставите: док седите, док ходате, док нешто радите или говорите, у сваком случају и у сваком тренутку стално држите у мислима да је Господ близу и од срца га дозивајте: Господе, помилуј!

Кажете да су Вам мисли расејане. Не може то одједном; треба да се потрудите док се не појави навика да стално пребивате у срцу пред Господом. Чини ми се да сам Вам већ говорио, да чим приметите да су се мисли разбежале враћајте их назад како им никада својом вољом и свесно не бисте дозволили да лутају. То треба да радите не само за време молитве, него увек. И поставите себи као закон: да увек умом у срцу будете са Господом и да не дозвољавате мислима да лутају, и чим оду одмах да их вратите натраг и натерате да буду у кући, у клети срца, и да беседе са најслађим Господом. Када то поставите као закон,

присилите се да га тачно извршавате, и пазите да га не нарушите, не навлачите казну на себе и молите Господа да Вам помогне у том најпотребнијем делу. Ако се усрдно будете трудили брзо ћете успети. Услови за успех су следећи: 1) непрекидност таквог делања, постојаност у њему. Не да почнете па да оставите, него овако: почели сте и ићи ћете дотле док не постигнете успех. У сваком послу успех зависи од постојаности труда; 2) потребно је наоружати се трпљењем и самопринуђивањем. Доћи ће лењост, жеља ће да ослаби, појавиће се чак и сумња треба ли уопште тако поступати - терајте све то од себе, и онако како сте одлучили принудите себе на то дело; 3) да бисте то постигли нека Вас покреће нада да ће Вам Господ, видећи Ваш труд око молитве и усрдност са којом хоћете на њу да се навикнете, дати на крају молитву, и да ће она, утврдивши се у срцу, сама одатле прокључати. Тај најблаженији плод је плод молитвеног труда! Очекивање тог плода надахњивало је све молитвенике, а његово добијање било је за њих извор непрестаног духовног блаженства, радости и мира њиховог срца У Богу. О, нека Вам Господ дарује тај плод! Али неће Вам га дати без труда, и то труда постојаног, уз самопринуђивање, са трпљењем и са надом. Будите храбри!

Шаљем Вам у вези са тим књижицу „Писма о духовном животу", која је у потпуности усмерена ка томе да помогне утврђивању ума у срцу пажњом према Господу и молитвеним расположењем. Јер молитви треба да се придода и читање књига или чланака у којима се говори о молитви и молитвеним расположењима.

Што се више будете утврђивали у сећању на Бога, или у умном стојању пред Богом у срцу, то ће се мисли све више и више стишавати и мање ће да лутају. Довођење душе у ред и успех у молитви иду заједно.

Присетите се да је од првих писама било речи о нашем духу (Писма 2021). Е, па то и јесте његова обнова. Када то обновите, започеће делатно преуређење и чишћење и душе и тела и Ваших спољних односа. Тако ћете постати прави човек.

46. Општа правила за онога ко стоји на путу истинског живота.

Ви сте тако одлучно ступили на пут служења Господу. Нека Вас Господ благослови! Служите Господу! Пре свега:

Чувајте се умишљености, она је - први непријатељ. Наша исправност пред Богом која представља тек намеру, већ рађа мисао о томе да се нешто посебно разликујемо од других, па и од себе у прошлости, а то је још очигледније када нам пође за руком и да учинимо нешто на том путу. Чим мало останемо у тој исправности, она нам већ изгледа као нешто дивно и ми почињемо о себи да маштамо као о савршеним лицима која савршавају чудесна дела. А то

нас заправо ђаво притиска како би подстакао умишљеност. Ко подлегне и падне у умишљеност, од њега истога часа одступа благодат и оставља га самог. Тада га ђаво хвата као беспомоћни плен.

Нека Вас не напуштају страх и опрезност. Ми ходамо између замки. Ђаво никада не искушава очигледним злом, него нас обмањује првенствено привидом добра. Неискусан човек ће поћи за мамцем и пашће у руке ђавола као што у прекривену јаму пада звер која безбрижно иде по шуми. Чувајте се и не губите храброст, јер Господ је близу.

Нека Вас не напушта страх од смрти, и суда после смрти, и пресуде. Од јутра, чим почнете у срцу да се сећате Господа, потрудите се да уз то вежете сећање на ово последње. Затим читав дан не престајте да размишљате о томе, као што не престајете да размишљате ни о Господу, а када пођете на починак говорите: гле, гроб је преда мном! Предстоји ми смрт! Видећете какве ћете чуваре у томе пронаћи.

Не треба сасвим да се удаљите из друштва. Али од Вас зависи то, да будете у друштву које је мање склоно испразним забавама. А када будете тамо, немојте, колико сте у стању, да губите пажњу према Господу, Који је близу и у Вама, на сећање на смрт која је спремна да Вас узме. Не допустите да Ваше срце подлегне утиску који производе угодности за очи, слух и друга чула. Живот у свету зато и није добар, што душу пуни успоменама на ствари, лица и дела, које после узнемиравају душу. То човеку не дозвољава да се моли како треба. Једно је средство против тога: чувати срце од таквих утисака колико је могуће. Нека све иде и пролази мимо Вас и нека не улази у срце.

Ипак, немојте да бежите од људи и не будите зловољни. У Вашој ситуацији то није добро, а ни користи од тога нећете имати. Више времена проводите са својима. Добро је то како се владате, не одступајте од тога да не бисте били уздрмани и да не подлегнете људском празнословљу.

Духовним занимањима - молитвом, читањем и размишљањем - треба да се бавите непопустљиво свакога дана. Шта ћете када да радите, то одлучите сами. Устајте раније и пре но што изађете из своје собе прођите сва та занимања колико стигнете. Своје најнужније потребе изразите Господу дечијим речима и са дечијим поверењем, а молитве из Молитвеника прекидајте поклонима и кратким молитвеним позивима Богу. После молитве читајте уз размишљање и све што прочитате примените на себе или размотрите како то да примените у животу. Писао сам Вам већ и опет понављам: било би веома плодотворно када бисте свако јутро кратко записивали мисли које Вам се роде у глави или до којих дођете размишљајући о ономе што сте прочитали у Јеванђељу и Апостолу. Прихватите се тог труда и савршавајте га у простоти, без икаквог мудровања.

Трудећи се из све снаге сву Вашу бригу о успеху положите на Господа. Увереност у помоћ Божију корен је духовног живота. Ништа се не даје одједном, све ће доћи у своје

време. Све што са вером затражите, добићете. А када? Кад Господу буде угодно да Вам да. Трпите, тврдо остајући у начину живота који сте изабрали. Надахњујте се надом да ће доћи дан када ће у Вашем срцу засијати светлост радости и када ће му бити враћена слобода од свих окова, када ће добити лакоћу покрета и узношења онамо где вуку добри планови дуга. Тада ћете као птица пуштена из кавеза на слободу летети у духовној области.

Благослов Господњи нека је на Вама! Нека Вас Мајка Божија осени покровом Својим! Анђео чувар нека Вас штити од свих непријатељских насртаја!

47. Молитвено правило за онога ко стоји на путу богоугодног живота. Учење псалама напамет. Замена дугих молитава кратким. Бројанице.

Питате за молитвено правило. Да, молитвено правило треба да имамо због наше слабости, како бисмо, с једне стране, избегли лењост, а са друге, да бисмо дали меру ревности. И највећи молитвеници имали су молитвено правило и држали су га се. Сваки пут они су молитву започињали прописаним мољењима, да би потом, ако би им током мољења дошла самопокретна молитва, остављали би та мољења и настављали да се моле овом молитвом. Ако су они поступали тако, онда би тим пре требало и ми то да чинимо. Ми заправо уопште не знамо како бисмо се помолили без прописаних молитава. Када њих не би било, сасвим бисмо остали без молитве.

Ипак, не треба узимати превише молитава. Боље је да их буде мало али да буду обављене како треба, него много молитава изговорених на брзину, од чега је тешко уздржати се када нису узете с мером, у жару молитвене усрдности.

За Вас је сасвим довољно да ујутро и увече из Молитвеника прочитате јутарње молитве и молитве пред одлазак на починак. Само се трудите да их сваки пут прочитате пажљиво и са одговарајућим осећањем. Да бисте то успешно обавили, потрудите се да их у слободно време све прочитате, да размислите о њима и да их осетите, како би Вам, када почнете да их читате на молитвеном правилу, биле познате свете мисли и осећања садржана у њима. Молитве не треба само прочитати, него треба усвојити њихов садржај и произносити их тако као да иду из нашег ума и нашег срца.

Затим, када поразмислите о молитвама и када их осетите, потрудите се да их научите напамет, да не бисте више када дође време за молитву размишљали о томе где вам је молитвеник и да ли је светло довољно јако, и да Вам оно што гледате очима не би реметило сабраност за време молитве, него да бисте се лакше држали у духовном обраћању Богу. Видећете и сами како много то помаже. Уосталом, много значи и то, што ће тада Молитвеник у свако време и на сваком месту да буде са Вама.

Припремајући се на тај начин, потрудите се да када стојите на молитви уздржите свој ум од лутања и своја осећања од хладноће и равнодушности, својски се трудећи да очувате и пажњу и топлоту осећања. После сваке прочитане молитве направите онолико поклона колико мислите да треба, пратећи их или сопственим молитвеним речима везаним за потребу коју осећате, или обичном кратком молитвом. Тиме се молитва неће много продужити, али ће добити већу снагу. Нарочито по завршетку молитве треба даље да наставите сами да се молите, тражећи опроштај за невољно лутање ума и предајући се у руке Божије за читав наступајући дан.

И преко дана треба одржавати молитвену пажњу у односу на Бога. За то је, као што смо већ не једном рекли, потребно сећање на Бога, а за сећање на Бога потребна је - кратка молитва. Веома је добро да се напамет научи неколико Псалама и да се они читају током посла, понекад уместо кратке молитве, и то уз размишљање. Ово је врло стари хришћански обичај, који су забележили и увели као правило још свети Пахомије и свети Антоније.

Пошто сте тако провели дан, увече се усрдније и сабраније помолите, удвостручите и поклоне и своја обраћања Богу, па се опет препустите у руке Божије и пођите на починак или са кратком молитвом на устима, како бисте и заспали са њом, или пак читајући неки псалам.

Које псалме научити? Научите оне који Вам се привију уз срце док их будете читали. На једнога јаче делују једни псалми, а на другога други. Почните од: Помилуј ме, Боже (Пс. 50), затим: Благослови, душо моја, Господа (Пс. 102), и: Хвали, душо моја, Господа (Пс. 145) - антифоне псалме из Литургије; узмите још почетне псалме из правила пред свето причешће: Господ ме напаса (Пс. 22), Господња је земља и пуноћа њена (Пс.23), Веровах, зато говорих (Пс. 115); први псалам повечерја: Боже, на помоћ моју пази (Пс.69). Научите и псалме часова... и сличне. Читајте Псалтир и бирајте.

Када све ово научите, увек ћете бити наоружани молитвом. Чим дође нека узнемирујућа помисао, или се поклоните Господу са кратком молитвом, или читајте неки псалам, нарочито: Боже, на помоћ моју пази... и сви облаци немира истога часа ће се разићи.

То Вам је све о молитвеном правилу. Али још једном понављам: запамтите да су све ово само помоћна средства, а да је главно - стајање пред Богом умом у срцу са побожношћу, и скрушено падање пред Њега.

Пало ми је на памет да Вам кажем још нешто! Могуће је читаво молитвено правило ограничити само на поклоне са кратком молитвом и са сопственим молитвеним речима. Почните да чините поклоне говорећи: Господе, помилуј\ - или неку другу кратку молитву, изјављујући своју потребу или одајући Богу хвалу и благодарење. Да се не би поткрала лењост, треба одредити или број молитава, или време, колико молитва треба да траје, или и једно и друго заједно.

Ово је неопходно зато што код нас постоји нешто несхватљиво чудно. Када се бавимо

нечим спољашњим, часови нам пролазе готово у трену. А када станемо на молитву, не прође ни минут, а већ нам се чини да смо се молили дуго-предуго. Ова помисао не наноси штету када се молитва савршава према установљеном правилу, али када се неко моли само чинећи поклоне са кратком молитвом, онда она представља велико искушење и може да прекине молитву која је тек почела, остављајући лажан утисак да је молитва протекла како треба. Управо зато да би избегли поменуту самообману, добри молитвеници су се и досетили бројаница, које се дају на употребу ономе ко почиње да се моли не молитвама из Молитвеника, него сам од себе. Употребљавају их овако - кажу: Господе Исусе Христе, помилуј ме Грешног, или: Грешну, па провуку један чворић бројанице кроз прсте; тако кажу и други пут, па провуку још један, и тако даље и тако даље, појасни или земни, како желе, или код малих чворова - појасне, а на великом - земни. Читаво правило се при томе састоји од одређеног броја молитава са поклонима, чему се додају и друге молитве, изговорене сопственим речима. Да се не би преварили брзином произношења молитава и чињења поклона, приликом одређивања броја поклона и молитава они одређују и време трајања молитве, да би одсекли журбу и, ако се поткраде, да би време надокнадили новим поклонима.

Постоје правила колико поклона треба чинити уз које молитвословље. Постоје, на крају крајева, две мере: за усрдне, и за лење или заузете. Старци, који и данас живе код нас у скитовима или засебним келијама, на пример на Валааму или на Соловкама, све службе обављају тако. Ако хоћете, и Ви своје правило понекад можете на тај начин да обавите. Али најпре се потрудите да га обављате како је прописано. Можда ово ново прописивање правила неће ни бити потребно. Ипак, за сваки случај шаљем Вам бројанице. Поступите на следећи начин! Утврдите колико времена проводите на јутарњој или вечерњој молитви, затим седите и обављајте своју кратку молитву на бројанице, па видите колико ћете пута проћи бројанице за време које обично проведете на молитви. Тај број нека буде мера Вашег правила. То ћете да учините не у време предвиђено за молитву, него у неко друго време, мада са једнаком пажњом. А молитвено правило савршавајте после тога, стојећи и чинећи поклоне.

Када ово прочитате, немојте да помислите да Вас терам у манастир. За молитву на бројанице ја сам први пут чуо од световњака, а не од монага. И многи људи и жене у свету моле се на тај начин. И Вама ће то добро доћи. Када се уморите од молитвословља по туђим наученим молитвама и када оно више не буде подстицајно деловало на Вас, можете дан-два да се молите на овај начин, а потом опет - према наученим молитвама. Тако ћете мало да се продрмате.

Понављам још једном: суштина молитве је у узношењу ума и срца ка Богу; ова правила представљају само помоћна средства. Ми не можемо без њих зато што смо слаби. Нека Вас Господ благослови!

48. Како достићи потребну нерасејаност молитве. Припрема за успешно обављање молитве.

Пишете да никако не можете да управљате мислима, да Вам стално беже, и да се молитва уопште не одвија онако како бисте хтели; а дању, због послова и сусрета са другим људима, готово да се и не сетите Бога.

Не може то одједном. Треба се прилично потрудити да би се мисли коликотолико усталиле; а то што сте Ви очекивали да треба само почети и да је све одмах ту - то никад не бива. Па успех је већ и то што сте све ово почели да примећујете и да сматрате за лоше. Јер тога је било и пре, а сада не само да примећујете неред у мислима, него се и узнемирујете због тога и изјављујете да бисте желели да их доведете у ред. Изволите и даље распаљујте у себи то незадовољство и трудите се како бисте се поправили.

Већ сам Вам писао да постојаност и непрекидност рада на себи представља неопходан услов за успех у духовном животу. Поуздано умирење мисли дар је Божији, али тај дар се не даје без великог сопственог труда. Само сопственим трудом ништа нећете постићи, нити ће Вам Бог ишта дати ако се не потрудите из све снаге. То је непроменљиви закон. Ви имате књигу са беседама светог Макарија Египатског. Изволите прочитајте 19-ту беседу, о томе да хришћани треба да принуђују себе на свако добро. Тамо пише да себе треба принудити и на молитву, ако неко нема духовну молитву, и да ће у том случају Бог, видећи да се човек напорно подвизава и обуздава своје мисли, дати таквоме истинску молитву, сабрану, удубљену, када ум неодступно стоји пред Богом. А чим ум почне да за време молитве неодступно пребива у Богу, након тога неће више хтети да одступи од њега, јер са тим је повезана сладост, коју човек када окуси не жели више да окуси ништа друго.

А шта ту треба да се ради, о томе сам Вам већ више пута говорио: мислима не треба да се дозволи да слободно лутају, а када случајно одбегну треба их истога часа вратити натраг, прекоревајући себе и тугујући због тога. Свети Лествичник о томе каже да се треба напрегнути из све снаге и закључати свој ум у речи молитве.

Е, када напамет научите речи молитве, као што сам писао прошли пут, можда ће Вам бити лакше. Најбоље од свега је одлазити у цркву, јер би се тамо молитвени дух брзо развио, будући да је у цркви све ка томе усмерено; али за Вас то није баш лако изводљиво. Зато се потрудите да се навикнете на нерасејану молитву код куће и да остало време проводите са Богом, колико можете. Учећи молитве, не заборавите да проникнете у сваку речи и да је осетите, јер ћете тако и на молитви те речи приковати Вашу пажњу и загрејати молитвено осећање.

Ево шта још треба да чините. Немојте да стајете на молитву одмах после домаћих брига,

разговора и обавеза, него се прво мало припремите за њу, трудећи се да најпре саберете своје мисли и усмерите их на исправно стајање пред Богом. Пробудите у себи осећање потребе за молитвом, управо у овај час, јер другога можда и не буде. Не заборављајте такође да обнављате свест о својим духовним потребама, а пре свега о вашој најважнијој потреби: сређивања мисли приликом молитве, како би нашле мир управо у Богу. Када срце буде свесно и када осети те потребе, онда Вам оно само неће дати да одлутате на нешто друго, него ће вас терати да молите Господа баш за њих. Пре свега, што јаче треба да осетите своју потпуну беспомоћност: да нема Бога, сасвим бисте пропали. Ако некоме прети несрећа, а он пред собом има лице које је у стању да га у трену избави, хоће ли се освртати овамо, онамо? Не, него ће пасти пред њим и молиће га. Тако ће бити и са Вама на молитви, када јој приступите осећајући колико сте слаби и са свешћу да нема ко други да Вас избави осим Јединог Бога.

Сви ми имамо једну поприличну ману, што сваком другом послу приступамо са одређеном припремом, колико год да је незнатан, а молитве се прихватамо у лету и журимо да је што пре обавимо, као да је то неко узгредно дело, додатак другим делима, а не главно од њих. И како онда да на молитви буде сабраности мисли и осећања? Зато се она и одвија некако у нереду. Не! Треба да се одрекнете те погрешке и да ни под каквим изговором не допустите себи да будете лакомислени у погледу молитве. Доведите себе до убеђења да такав однос према молитви представља злочин и то најтежи. Молитву сматрајте за прво дело у своме животу и тако је држите у своме срцу. А онда, тако јој и приступајте - као првом делу, а не као нечем споредном.

Трудите се. Нека Вам Бог буде помоћник. Гледајте да испуњавате оно што Вам се прописује. Ако будете испуњавали, брзо ћете увидети плод. Потрудите се да осетите сладост истинске молитве. Када осетите, то ће Вас покренути и надахнути на постојану и пажљиву молитву. Нека Вас Господ благослови!

49. Светска дела. Како се односити према светским делима да не би одвлачила нашу пажњу, него да би доприносила служењу Богу.

Настављам излагање поводом онога што сте се жалили на несређеност мисли услед светских брига.

Како живети без дела? Јер тада влада грешна доконост. Треба нешто да се ради, да се обављају неки домаћи послови. То је Ваша дужност. Не треба пресецати спољашње односе. Треба их одржати, и потребно је да се одрже. То је дуг људској заједници. Али сва таква дела могу и треба да се обављају тако, да не одбијају мисао о Богу. Како то?

Постоји код нас празноверје, готово свеопште, да чим се прихватиш неког домаћег или сличног посла, одмах излазиш из области божанских и богоугодних дела. Одатле када се појави жеља да се живи богоугодним животом или се о томе поведе реч, обично је са тим повезана мисао, да ако је тако, онда треба побећи из друштва, побећи из дома у пустињу, у шуму. Међутим, то уопште није тако. Свакодневни послови и друштвене обавезе од којих зависи стање породице и друштва јесу Богом одређена дела чије испуњавање не представља прелазак у небогоугодну област, него управо хођење у делима Божанским.

Држећи се таквог погрешног мишљења сви тако и поступају, да бавећи се свакодневним и друштвеним пословима ни не помишљају на Бога. Видим да је то погрешно мишљење присутно и код Вас. Изволите одбаците га и прихватите друго - да све што чините у кући и ван ње, а што је условљено животом у заједници, као ћерка, као сестра, сада и као московљанка, јесте Божанско и Богу угодно дело. Јер на све то се односе одговарајуће заповести. А како да испуњавање заповести не буде угодно Богу? Својим погрешним схватањем Ви их и чините таквима да нису угодни Богу, јер их не испуњавате са расположењем које тражи Бог. Божанске дела Ви не обављате онако како Бог тражи. Она стога узалуд пропадају, и још одбијају ум од Бога.

Исправите то и од сада сва таква дела започињите са свешћу да је заповеђено да се тако чини, и обављајте их као да извршавате заповест Божију. Када се тако будете држали, ни једно светско дело неће Ваше мисли одвојити од Бога, него напротив, приближиће Му их. Сви смо ми слуге Божије. Свакоме је Он наменио одређено место и дело, и гледа како га ко испуњава. Он је свуда присутан. Гледа и на Вас. Мислите на то и свако дело обављајте тако, као да је захтевано директно од Бога, које год да је дело у питању.

Тако радите и код куће. А када Вам долази неко споља или када сами излазите напоље, у првом случају држите у мислима да Вам је то лице послао Бог и да гледа хоћете ли га примити и хоћете ли се према њему односити како треба, а у другом случају - да Вам је Бог поверио дело ван дома и да гледа да ли ћете га извршити онако како Он хоће.

Ако се тако будете држали, онда ни домаћи послови ни они ван куће ни мало неће одвлачити Ваш ум од Бога, него напротив, држаће га уз Њега, мислећи да чини дело угодно Богу. Све ће да чини са страхом Божијим, и тај ће страх одржавати непрестану пажњу на Бога.

А то која су дела у породици или ван ње угодна Богу, то изволите добро себи разјасните, узевши за руковођење књиге у којима се излаже о тим делима. То морате добро да разјасните како бисте међу овдашњим светским и друштвеним делима раздвојили оно што је потребно од онога што доносе сујета, страсти, човекоугађање и угађање свету. Али од свега тога након што сте изразили одлучност да живите богоугодно Ви се свакако и без посебног подсећања удаљавате.

Осим поменутог погрешног веровања уз наша дела се привија и извесна, да је тако назовемо, слабост. То је - брига. Да свако дело које се сматра за корисно треба обављати са свом усрдношћу - то је дужност која је потврђена страшном претњом: Проклет даје свако ко немарно твори дело Божије. Али брига или оптерећеност која притиска срце и не да му мира јесте болест палог човека који хоће сам да уређује своју судбину. Она разбија мисли чак и о оном делу које се чини и не допушта им да се усредсреде. Дакле, изволите, удубите се и ако нађете да Вас понекад савладава таква брига, потрудите се да је одагнате и да јој не дате места. Будите усрдни на делима и обављајте их пажљиво, а успех очекујте само од Бога, Њему посвећујући и само дело, ма колико да је оно мало - а бригу сузбијте.

Учините тако и Ваши Вас послови неће одвајати од Бога. Нека Вам Господ помогне!

50. Продужетак. На који је начин могуће подстаћи у себи непрестано сећање на Бога са љубављу.

Још реч-две као допуну ономе што је речено.Потребно је сећати се Бога. Ово треба довести дотле да се мисао о Богу сроди и помеша

са умом и срцем и нашом свешћу. Да би се утврдило такво сећање и таква мисао, треба се вредно потрудити над собом. Потрудите се и Бог ће дати, па ћете то достићи. А ако то не достигнете, ништа од Вас неће изаћи, никаквог успеха нећете имати у духовном животу, њега чак неће ни бити, јер баш то и јесте духовни живот. Ето колико је то суштински важно!

Напрежући се да држите мисао у Богу, немојте је држати голу, него сједињујте са њом и све Вама познате појмове о Богу, божанским својствима и дејствима, удубљујући ум час у једно час у друго. Више размишљајте о Божијем стварању и промислу, о ваплоћењу Бога Логоса и о делу нашег спасења које је Он савршио, о Његовој смрти, васкрсењу и узношењу на Небо, о слању Дуга Светога, стварању Цркве у којој се чува истина и благодат, и о припремању небеских обитељи за све оне који верују у Царство Небеско, па и за Вас саме. Додајте и размишљања о својствима Божијим: о неизрецивој благости, премудрости, свемоћи, правди, свудаприсутности, сведржитељству, свезнању, свеблаженству и узвишености. О свему овоме изволите расуђујте и за време молитве, а још боље посебно, приликом читања. Када о свему расудите и када све јасно будете видели, онда приликом размишљања о Богу нећете имати само голу мисао, него мисао која ће бити праћена и која ће привлачити многе друге спасоносне мисли, које ће деловати на срце и подстицати енергију дуга. Можете саставити своју кратку захвалну молитву Богу, у којој би се нашло све ово. На пример, можда у оваквом облику: Слава Теби, Боже, Коме се у Тројици клањамо, Оче, Сине и Свети Душе! Слава Теби Који си створио све! Слава Теби Који си нас удостојио

свога лика! Слава Теби Који нас ниси оставио у паду нашем! Слава Теби, Господе Исусе Христе, Који си дошао, ваплотио се, пострадао, умро за нас, васкрсао, вазнео се на Небеса и послао нам Пресветог Дуга, Који је Цркву Твоју устројио за наше спасење, и Који си нам Царство небеско обећао и подарио! Слава Теби Господе, који си на диван начин устројио спасење и сваког човека и читавих народа. Слава Теби, Господе, Који си и мене привукао на спасење.

Потрудите се да ову последњу тачку посебно појасните, доведите себе до свести о великим милостима Божијим управо према Вама и потом стално због њих благодарите Богу. Благодарите због тога што Вам је дао да се родите и да дођете на свет у хришћанском народу, од побожних родитеља и да добијете тако добро васпитање. Благодарите и због тога што Вам даје да донесете такве свете одлуке какве сте недавно донели, и још Вам даје снагу да их остварите. Погледајте читав свој живот од почетка, од када се сећате себе, и обратите пажњу на све случајеве неочекиваног избављења из невоља и добијања радости. Многе несреће ми и не примећујемо, јер пролазе неприметно за нас. Када се окренемо за собом не можемо а да не видимо да је било несрећа које су нас мимоишле, али како су нас мимоишле, то не умемо да кажемо. Погледајте такве случајеве у вашем животу и исповедите да је то била милост коју је Бог показао према Вама зато што Вас је заволео. Знајте да је безбројно мноштво скривених за нас милости Божијих, јер све је од Бога. Исповедите ове милости и од свег срца заблагодарите Богу. Али ако добро погледате ток Вашег живота, наћи ћете и не мало случајева очигледне милости Божије према Вама. Било би несреће, али она Вас је не знано како мимоишла. Бог Вас је избавио. Исповедите ово и заблагодарите Богу Који и Вас љуби.

И свест о милостима које су заједничке за све такође загрева срце, па ће се тим пре оно загрејати од посматрања милости управо према Вама. Љубав распламсава љубав. Када осетите како Вас Господ љуби, не можете да останете хладни према Њему: срце ће и само да пође ка Њему са благодарношћу и љубављу. Држите срце под утиском такве убеђености у љубав Господњу према Вама, и топлота срца ће брзо прерасти у пламен љубави према Господу. Када се то догоди неће Вам више бити потребна никаква подсећања да бисте се сећали Бога, и никакве поуке како да у томе успете. Љубав неће допустити да и на тренутак заборавите љубљеног Господа. То је - граница. Изволите, прихватите ово, прихватите са убеђеношћу. А потом управо на то усмерите сав свој труд, предузет ради утврђивања у уму и срцу мисли о Богу.

Можда ће Вам бити тешко да сами размишљате о Божијим својствима и дејствима. Али мислим да имате дела светитеља Тихона. У његовим писмима наћи ћете веома добру потпору. Светитељ јасно сагледава свако својство и дејство Божије и представља га топлим и уверљивим речима, што ће се, ако будете читали пажљиво, прелити и у Ваше срце.

Још једну стварчицу би требало да Вам појасним, али о томе други пут.

51. Како окретати светске послове и ствари на духовну корист?

Светитељ Тихон ме је навео да Вам дам следећу корисну примедбу - тачније, како сваку ствар да претворите у проповедницу истина Божијих, да би Вас подсећала на Бога.

Писали сте да Вас домаћи послови одвлаче од размишљања о Богу. Ја сам Вам рекао шта да учините да ти послови не би одвлачили Вашу пажњу. Али Ви нисте споменули још једну могућност за одвлачење ума од Бога. Ради се о томе да свака спољашња ствар која делује на чула обраћа на себе нашу пажњу и покушава да је одвоји од Бога. Али и ту постоји један метод помоћу кога видљиве ствари неће одвлачити од Бога, него привлачити ка Њему. Како то?

Потребно је да све ствари које Вам бивају пред очима протумачите у духовном смислу, и да то тумачење тако затворите у свој ум, да када погледате на неку ствар, очи виде чулну ствар, а ум сагледава духовну истину. На пример, видите мрље на белом платну и осетите како је непријатно и жалосно наићи на тако нешто. Протумачите то сада тако, како жалосно и тешко мора да буде Господу, анђелима и светитељима када виде греховне мрље на нашој души, убељеној стварањем по лику Божијем и препорађањем у купељи крштења, и опраној сузама покајања. Ако чујете да мала деца праве велику буку и неред када остану сама код куће, то протумачите тако, да се бука и неред подижу и у души када од ње оду пажња према Богу и страх Божији. Уколико осетите мирис руже или неки други мирис који Вам прија, а онда осетите смрад па се окренете и запушите нос, то протумачите овако: свака душа има свој мирис: добра - добар, а лоша - лош (апостол вели: ми смо Христов миомир - 2. Кор.2,15). Анђели Божији и светитељи, а неретко и праведници на земљи осећају тај мирис и због доброга се радују а због лошег тугују.

Ово Вам говорим само примера ради, а свака ствар може да подстакне различите духовне мисли, код једнога једне, а код другога друге. Све што Вас окружује и на шта наиђете протумачите онако како налазите да је најкорисније за Вас. Почните од куће и протумачите све у њој: саму кућу, зидове, кров, темељ, прозоре, пећи, столове, огледала, столице и друге ствари. Пређите на житеље па протумачите родитеље, децу, браћу, сестре, сроднике, слуге, посетиоце и остале. Протумачите и уобичајени ток живота: устајање из постеље, поздрављање, обед, рад, одласке из куће, повратке, пијење чаја, примање гостију, певање, дан, ноћ, сан и све остало.

Нека Вам опет помогне светитељ Тихон. Он има читаве четири књиге таквих тумачења које носе наслов „Ризница духовна, која се сабира из света". Узмите и читајте. Када прочитате и видите како он то чини, научићете како и сами тако да поступате. А тако усвајајте и непосредно његова тумачења. Ако Вам се можда учини да би читање тих књига

изискивало исувише времена, има код њега и скраћено тумачење свега тога под називом „Случај, и духовно расуђивање и томе" (том 2). Ту је он протумачио 176 случајева, све укратко. Неће Вам бити тешко да све то пажљиво прегледате, али ту је обухваћено све што може да Вам затреба. Уосталом, како хоћете, али свакако учините то што Вам се каже.

Када то учините, свака ће Вам ствар бити као света књига или поглавље из те књиге. Тада ће Вас свака ствар наводити на мисао о Богу, као и све што чините и свако Ваше дело. И у чулном свету кретаћете се као у духовном. Све ће Вам говорити о Богу и подржаваће Вашу пажњу према Њему. Ако сваки пут будете томе додавали и страх Божији и побожност пред Његовом узвишеношћу, онда шта Вам још треба за учење и уразумљивање?

Али свакако, потребан је и труд и напор, како ума тако и срца. И не жалите себе! Ако се сажалите над собом - изгубљени сте. А ако се не сажалите - спашени сте. Одбаците тај погрешан приступ који се јавља готово код свих: да постоје свакојака дела на која не жалимо труда, а жао нам је да се потрудимо око дела спасења. Чини нам се да ту треба само помислити и пожелети и - све је готово. Али заправо није тако. Дело спасења је - прво дело. Вероватно и најтеже. Према важности дела стоји и потребан напор. Па потрудите се, Господа ради! И плод само што није ту. А ако се не будете трудили, остаћете ни на чему и нигде Вам неће бити добро. Нека Вас Господ избави од тога!

52. Сећање на Бога треба доводи до осећања топлоте или пламене љубави према Богу.

Ви се чудите зашто толико времена објашњавам све једно те исто. Кажете да је Вама потребно и много шта друго.

Сада сам заиста завршио. На Вама остаје само да то испуњавате. А што сам тако много говорио о сећању на Бога, то је зато што се у томе налази сва сила. Када се утврдите у том спасоносном сећању, не празном (пуком), него са побожношћу и другим топлим осећањима према Господу, тада ће Вас то сећање натерати да будете исправни и у свему осталом, тако исправни да ћете у тој исправности имати једну предивну привлачност, јер исправност може да буде и нескладна, одбојна. То сећање ће у Вама бити господар, организатор и устројитељ свих Ваших дела, а пре свега Вашег унутрашњег живота. У Вама ће се тада испунити оно што је апостол молитвено пожелео Ефесцима, а преко њих и свим хришћанима, када је рекао: Да вам (Бог) по богатству славе своје даде сипу, да ојачате духом Његовим у унутарњем човеку. Да се Христос вером усели у срца ваша (Еф. 3,1617). То и јесте оно што све време објашњавам. Апостол је ово сматрао за тако важну ствар, да се за то молио са нарочитим жаром: ради тога преклањам колена своја пред Оцем Господа нашега Исуса Христа (Еф. з, 14).

Како онда ми о томе да не говоримо? Када се сећањем на Бога утврдите у унутрашњем човеку, онда ће се и Христос Господ уселити у Вас. То иде једно са другим.

Ево Вам знамење по коме можете да се уверите да је то предивно дело почело да се савршава у Вама - управо једно топло осећање према Господу. Ако будете испуњавали све што је прописано, онда ће то осећање убрзо почети да се пројављује све чешће и чешће, да би потом постало непрестано. Ово слатко и блажено осећање од првог свог појављивања изазива жељу и подстиче тражење, како се не би одвајало од срца, јер је у њему рај.

Хоћете ли да што пре ступите у тај рај? Онда ево шта треба да чините: када се молите, не одвајајте се (мислима) од молитве, него подстакните у срцу неко осећање према Богу: или побожности, или преданости, или благодарења, или величања, или смирења и скрушености, или наде; такође, када након молитве почнете да читате, не одвајајте се од читања а да не осетите истине које сте прочитали. Ова два осећања (метода), загревајући се међусобно, могу, ако будете пазили на себе, и читав дан да Вас држе под својим утицајем. Потрудите се да тачно испуњавате ова два метода па ћете и сами видети шта ће бити.

Када ствар дуго лежи под сунчевим зрацима она се јако загрева; тако ће бити и са Вама. Држећи се под зрацима сећања на Бога и одређених осећања у односу на Њега, Ви ћете се све више и више загревати неземаљском топлотом, а потом ћете постати и сасвим врели, и не само врели него и пламени. Тако ће се на Вама испунити: Дођох да бацим огањ на земљу, и највише од свега желим да се он што пре у свима запали (Лк. 12,49).

Додајте томе и следеће поређење: када искра падне на запаљив материјал, тај материјал почиње помало да се мења, затим плане и на крају буде потпуно захваћен пламеном. Мада је по природи таман, тај материјал постаје светао и светли због огња који га је обузео; тако ће бити и са Вама. Постепено ћете се угрејати, у Вама ће се запалити духовни пламен, прожеће Вас потпуно, сву ће Вас обузети и начиниће Вас светлом, мада сте сами по себи - тама. Сетите се при томе да смо у почетку говорили о некаквој облози душе, а потом и о зрачењу облагодаћене душе (Писма 1314,27). Ето шта ће бити са Вама и у Вама! Заиста је тако. Али прво су потребни труд и зној - а колико ће времена проћи то је познато само Богу, јер је све од Њега. Знајте само да Бог није увредљив, па да би због тога заборавио на труд Ваше љубави.

53. Страсти као сметња духу да се распламти љубављу према Богу. Оне треба да буду истеране.

Када се ваше срце загреје топлотом Божијом, у Вама ће започети Ваш сопствени унутрашњи преображај. Тај ће огањ све у Вама да прекали и претопи, или, другачије речено, све ће почети да се одухотворује. Док се тај огањ не појави неће бити ни одухотворења, колико

год да се трудите око духовног. Сада је најважније да дођете до тог огња. Изволите, ка томе усмерите сав Ваш труд.

Али знајте ово, да се тај огањ неће показати док страсти још имају снаге, чак и ако им се не повлађује. Страсти су исто што и влага у дрвима. Влажна дрва не горе. Треба са стране ставити сувих дрва и запалити. Она ће, горећи, почети да суше влагу и да пале влажна дрва у мери у којој се буду сушила. Тако ће мали огањ, изгонећи влагу и ширећи се, пламеном обухватити сва положена дрва.

Наша дрва су све силе наше душе и све функције нашег тела. Све су оне, док човек не пази на себе, прожете влагом - страстима - и све док се страсти не истерају, упорно се супротстављају духовном огњу. Сетите се, представљајући Вам шта је у нама, писао сам да постоји једна бурна и несређена област, где се у нереду сударају мисли, жеље и осећања, које страсти ковитлају као ветар прашину. Ту област ја смештам између душе и тела, означавајући тиме да страсти не припадају природи, него су дошле са стране. Али оне се ту не заустављају него продиру и у душу и у тело, под своју власт узимају и сам дух - свест и слободу - и на тај начин загосподаре над читавим човеком. Пошто су оне у дослуху са демонима, кроз њих и демони завладају човеком, мада човек чак и тада мисли да господари собом.

Из ових веза ишчупа се пре свега дух. Истргне га благодат Божија. Дух, испуњавајући се под дејством благодати страхом Божијим, прекида сваку везу са страстима и, покајавши се због онога што је прошло, полаже тврду намеру да даље угађа само Богу и да за Њега Јединога живи, ходећи у заповестима Његовим. Стојећи у тој одлучности, дух потом уз помоћ благодати Божије изгони страсти из душе и тела и одухотворује све у себи. Ето, и код Вас се дух истргао из веза које су га спутавале. Свесно и сопственом вољом Ви стојите на страни Бога. Хоћете да припадате Богу и да Њему Јединоме угађате. То је - тачка ослонца Ваше делатности у духу. Али тада, када је Ваш дух обновљен у својим правима, душа и тело још остају под дејством страсти и трпе њихово насиље. Вама сада остаје да се наоружате против страсти и да их побијете - да их истерате из душе и тела. Борба са страстима је неизбежна. Оне се саме неће одрећи своје власти, макар и незаконите.

Због тога сам Вам толико објашњавао о сећању на Бога и о пребивању са Њим. А Ви сте се чудили: зашто стално објашњавам исто? Сећање на Бога је - живот дуга. Оно распламсава Вашу ревност за угађање Богу и непоколебљивом чини Вашу одлучност да припадате Богу. То је, опет понављам, тачка ослонца за живот у духу и, додајем, полазиште за Ваше стратешке операције против страсти.

Питате: зашто је то тако? Када сам своју пажњу и жељу усмерила ка Богу, где ту има места за страсти? Али чему то питање? Погледајте, има ли још страсти у Вама? Недавно сте писали да сте се јако расрдили. Па зар то није страст? Али једна страст никада не буде сама -

ту је и гордост и самовоља и презир. А пре тога сте писали да сте одбили једног просјака. Зашто? Није ли то тврдичлук? Још сте поменули да не трпите неку особу. То није страст? А што волите да спавате - зар то није страст угађања телу? Ово се све показало онако успут, а ако пажљивије потражите наћи ћете тамо још штошта.

Дакле, немате шта да се питате. Са сигурношћу знате да страсти постоје у Вама и да треба да их истерате, јер је пребивање у њима незаконито и штетно, пошто оне ометају напредовање у духовном животу. Наоружајте се против њих. Не Бојте се. Ствар је врло проста: имате два-три помоћна средства и - то је све. Али о томе други пут.

54. О борби са страстима.

Настављам. Страсти су у нама, али нису аутохтоне. Разум је, на пример, суштински део наше душе и њега никако не можеш одвојити, а да душу не уништиш. Страсти нису такве. Оне су дошле са стране у нашу природу и могу да буду избачене из ње, што човеку не смета да и даље буде човек, него напротив, тек када буду изгнане остављају човека као правог човека, јер када су присутне у њему прљају га и чине од њега лице у многим случајевима горе од животиње. Када оне господаре човеком и када их човек љуби, тако се сроде са људском природом да када човек делује по њима чини се да делује по својој природи. То тако изгледа зато што човек који им се потчини делује по њима несвесно и чак је убеђен да другачије не може ни бити: природа.

Све ове (страсти) исходе из самоугађања, егоизма и самољубља, и на то се ослањају. Чим човек одбаци себе и одлучи да угађа само Богу, у самом том духовном чину страсти у потпуности губе свој ослонац и остају изван свести и воље којима су дотле господарили. Изгубивши ослонац оне већ губе ранију снагу, због које се човек и вукао за њима, као магаре за господарем. Раније чим се појави било каква страсна побуда човек се истога часа свим својим силама устремљивао на то да је задовољи, а сада више није тако. Показују се оне и сада, али уместо да одмах похита како би их задовољио, човек им се супротставља и тера их од својих очију.

Ето шта се сада и у Вама догађа, након што сте са таквим жаром одлучили да служите Господу, не жалећи себе. Страсти, истина, још нису стигле толико да се разгранају и ојачају у Вама, али ипак их има и Ви сте деловали по њима а да нисте били свесни да радите против себе, чак сте се понекад, на пример, хвалили својим благородним негодовањем, или својом благородном гордошћу, мада је она неблагородна и у свом благородном виду, једнако као и у сваком другом. Оне су понекад готово без вашег знања овладавале Вама; показиваће се и сада, али не треба да им пустите да загосподаре. Рекао бих да ни неће, зато што је сада том

Вашом одлучношћу пресечена свака њихова власт - пресечена је чим сте одлучили да Бога ради нећете жалити себе. Али не знам како ће та ствар да иде, зато што није довољно само да се одлучи, потребно је да се и остварује - да се остварује стално, без уступака. Самосажаљење понекад тако обмањује, страсти понекад бивају наоко тако миле, да неће бити изненађење ако у будућности почнете опет по старом да служите страстима, а да тога не будете јасно свесни и да не примећујете.

Из овога видите да без обира на то што сте већ решили да угађате само Богу и што сте себи довољно појаснили шта од Вас тражи света и савршена воља Божија, строго морате да се држите следећих правила: Дакле, пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, користећи време, јер су дани зли (Еф. 5,1516). Ови зли дани су зло време, зло стање и околности у којима се налазимо услед злих страсти које су у нама. Будите трезвени и бдите (1.Пет.5,8). Пазите, бдите и молите се (Мк. 13, 33).

Над чиме бдети и шта пазити? Пажљиво погледајте да Вам се не би поткрала нека страст, пазите да Вас не превари и не натера да учините нешто што би јој годило, велико или мало. Чак и да нехотице пођете за страшћу и случајно учините неко страсно дело, то ће дело ипак бити лоше, учињено ђаволу за угађање, а не Богу. Треба тако да се поставите, да ђаво не извуче никакву корист од Вас, чак ни најмању. А због тога треба бити трезвен, бдети и пазити.

Сва та дела означавају једно: гледати да се ђаво на прикраде. Бдети, значи не спавати, не препуштати се нераду, него и душу и тело држати спремне. Бити трезвен значи не везивати се срцем ни за шта, осим за Бога. Пазити - значи строго гледати да се у срце не прикраде нешто лоше. Када своје силе будете држали спремним, када се срцем ни за шта не будете везивали и када пажљиво будете проматрали оно што се у Вама догађа, на прави ћете начин испунити горе наведене Господње и апостолске захтеве да стојите на стражи.

То је прво у борби са страстима. Чим се ђаво превиди или пропусти, одмах очекуј или ране или потпуни пораз. Примећени ђаво није страшан. Само му запрети и побећи ће. Лукавство наших духовних непријатеља је такво, да чим виде да су откривени, истога часа беже, мада то, свакако, не бива увек тако. Постоје ту и неваљалци који се ни на шта не обазиру, само улазе и улазе.

О свему томе још ћемо говорити. А сада - спасавајте се!

55. Наставак о борби са страстима.

Претпоставимо да стражарите над својим срцем. Стражарите ли?Као прво, рећи ћу да имате могућност да стражарите. Када је мрак, ни велику ствар

нећеш приметити, а када је светло, и мала сама пада у очи. У души је мрак док се не обрати Богу, него живи у самоугађању; када се пак обрати Богу у њу улази светлост, и мисао о Богу као сунце осветљава све у њој. Ко живи у самоугађању, њему нема шта да се говори: гледај да се не прикраде нека страст; јер самоугађање је гнездо свих страсти; оно их прима, прикрива, оправдава и безбрижно им угађа. А онај ко се окренуо Богу, и одбацивши себе одлучио је да угађа Богу, приметиће то истога часа. Богу није угодно ништа што је страсно, јер страсти су противне заповестима Божијим, које су једине угодне Богу, јер изражавају Његову вољу. Ево Ви сте не жалећи себе одлучили да угађате Богу и тиме сте растерали сву душевну таму и примили освећење у духу. Ако испуњавате то што Вам је писано о сећању на Бога, онда ће и у Вама светлети духовно сунце. Можете лако да видите ако Вам се приближи нешто страсно.

Као друго, рећи ћу да сте се Ви и припремили за то. Када уочи исповести проверавате себе и разматрате како убудуће да се понашате, онда ту видите и шта убудуће треба да избегавате. Оно што треба да се избегава, то је област страсти које се увек противе исправним делима. Човек треба да буде смирен, а страст га учи гордости и сујети; треба бити кротак, а страст га тера да се срди и гневи; треба се радовати успеху других, а страст буди завист; треба праштати увреду, а страст распаљује освету. Тако она свему што је добро супротставља своја страсна осећања и покрете. Све је то Вама јасно и утврђено одлучношћу и обећањем да се чини оно што је долично, а недолично, тј. страно, да се сасвим одбацује. Зато и кажем да сте спремни не само да стражарите над собом, него и да приметите сваку страст која Вам се прикраде.

Зар ће Ваше стражарење над собом бити неуспешно само зато што се страст не појављује увек у свом најгрубљем облику, него често дође лепо прерушена, да ти ни на памет не падне да је то страст, него мислиш да је нешто добро. Када се на пример распламса гнев, свако види да је то страст. Али он се не јавља увек у свом грубом виду, него често долази и као фино негодовање. Тако и свака друга страст има обичај да се обуче у нешто добро и да се представи као благородна. Ви сте благородни и зато веома лако можете бити ухваћени на ту удицу. Гледајте! Треба одбацити све страсно, и најмање његове пројаве, и у најфинијим његовим облицима. Одбацити?! Заправо, уочити и не пустити унутра.

Али како то да се постигне? Јер страст се прикраде под видом нечег доброг! Као прво, ако се из свег срца обратимо Богу и у потпуности Му се предамо, Он нас никада неће оставити без уразумљења. Његов анђео, Ваш чувар, увек ће Вас упозорити. Пазите на себе и ослушкујте глас који ће разобличити оно лоше. Као друго, када отпочнете борбу са страстима - а Ви сте је већ отпочели - у Вама ће се појавити - или је можда већ почело да се појављује - духовно искуство, опитност: умеће да се одмах направи разлика између исправног и неисправног. Одлучите само да не пропуштате ништа за шта знате да је страсно, ма како да Вам се то мало

или безначајно чинило. Ако будете тако поступали без жалости, Ваша опитност ће брзо порасти. Свети Павле на једном месту помиње чула навиком извежбана за разликовање добра и зла (Јевр. 5,14). Е, то и код Вас настаје. Као што чуло укуса разликује јела, тако ће и срце својим обученим чулом моћи да каже шта је добро, а шта није.

Рећи ћете: а док се не обучиш, страсти ће и даље пролазити и пролазити. Заиста, то ће Вам се догађати. Али Ви већ и сада не допуштате ни једну страст у њеном грубом виду. У томе останите чврсти. А ако се нешто страсно лоповски прикраде, за то Вас Бог неће казнити. Он кажњава само за оно од страснога што се свесно допушта, а не за оно што пролази неприметно. Оно пак од страснога што је прошло непримећено, и за шта сте тек после постали свесни да није требало да буде тако, то очистите покајањем пред Господом и одмах видите како се провукло, па предузмите мере да се то убудуће не понови. Кроз то ћете се научити како да се носите са страстима.

Али постоји један метод, кога ако се будете пажљиво држали тешко да ће Вам ишта страсно промаћи незапажено, а то је - да разматрате своје мисли и своја осећања, чему су наклоњени, да ли угађању Богу или самоугађању. То уопште није тешко да одредите. Само пазите на себе. Знајте да колико год се супротстављали самоугађању, нећете погрешити. Један старац је своме ученику говорио: „Погледај да не држиш издајника у себи". „Какав је то издајник?" - упитао је ученик. „Самоугађање" - одговорио је старац. И то је тачно. Оно је узрок свим невољама. Ако размотрите, увидећете да је све лоше што је допуштено, произашло од самоугађања. Сходно томе, ако са непоколебљивом одлучношћу кренете да му се супротставите, сигурно је да нећете допустити ништа лоше. И ја Вам од свег срца желим: не држите тог злог издајника у себи.

Из свега реченог изводим закључак да ћете лако стражарити над собом ако се не улењите, ако Вам пажња на попусти и ако не ослаби Ваша ревност да се држите на равни људског достојанства (сећате сте своје фразе?). Нека Вас Господ благослови!

56. Треба изгонити и најмање покрете страсти... Дозвољиви гнев.

Хоћу да Вас похвалим - или не, хоћу да Вам покажем корист од Вашег држања у односу на страсти.

Ви сте млади и још нисте много острашћени. Мада у Вама има страсти, оне су још као мала деца - слабе су и само досађују. То је јако добро за Вас, јер је у многим случајевима довољно само да их приметите, па да се удаљите од њих или да их одбијете. То није као код оних који су дуго живели и много удовољавали страстима. Код њих страсти ричу као лавови и у бесу се бацају на онога ко против њих устане. Али постоји ту и нешто прилично незгодно - то

што се Ви због лакоће страсних помисли, чула и покрета можете према њима односити равнодушно, размишљајући овако: ништа страшно, проћи ће то само од себе, нећу да се узнемиравам због сваке ситнице! Ова помисао, тако природна за Вас, веома је опасна. Поступати тако, то значи остављати страсним осећањима и покретима слободу да расту и јачају. Та осећања и ти покрети ојачаће и порасти, и тада се више неће окретати натраг само због вашег неодобравајућег погледа.

Одатле изведите закључак да се према страсти, у како год да се малом и слабом облику она појављивала, увек треба односити као према великој и јакој. Када пијете воду, Ви пазите и на најмању мушицу која у њу упадне; када се убодете на трн, ма колико да је тај трн мали у Вашем прсту, журите да се избавите од непријатности који Вам он причињава; када Вам у око упадне и најмање зрно прашине и помути Вам вид, Ви се веома потрудите да бисте је очистили из ока. Поставите себи као закон да тако поступате и када су у питању страсти: колико год да су мале, пожурите да их истерате, и то тако немилосрдно, да им ни трага не остане.

Како да их истерате? Непријатељским покретом гнева према њима, или расрђеношћу на њих. Чим приметите страст, потрудите се да пробудите у себи расрђеност на њу. Ова расрђеност је одлучно одбацивање страсти. Страсно не може да се одржи ако не постоји симпатија према њему; а расрђеношћу се истребљује свака симпатија - при првој појави расрђености страсно одлази или отпада. И ту је једино дозвољен и потребан гнев. Код свих Светих Отаца налазим да је гнев зато и дат, да бисмо се њиме наоружали против страсних и грешних покрета срца, како бисмо их прогнали. На то се односе и речи пророка Давида: гневите се и не грешите (Пс. 4,5), које после понавља и свети апостол Павле (Еф.4,26). Гневите се на страст - и нећете грешити, јер када је страст прогнана гневом, сваки повод за грех бива пресечен.

Тако се дакле наоружајте против страсти. Гнев против страсти код Вас треба да буде укорењен од оног тренутка када сте одлучили да свесрдно служите Господу, чинећи оно што је Њему угодно. Закључили сте савез са Богом за век векова. Суштина тог савеза је следећа: твоји су пријатељи - моји пријатељи, твоји су непријатељи - моји непријатељи. А шта су страсти Богу? Непријатељи. Кроз целокупну реч Божију објављује се Божије непријатељство према њима. Бог се противи гордима; среброљубље је - идолопоклонство; Бог расипа кости човекоугодника и тако даље и тако даље. Зато је апостол хришћанима за страсти одредио следеће: да се и не спомиње међу Вама (Еф. 5,3). Дакле, гнев на страсти требало би да се распали у Вама чим се оне покажу. Али услед наше повређености не бива увек тако. Зато гнев на страсти захтева нарочито и слободно на њих усмерено непријатељско деловање, труд и напор.

Да бисте у томе успели, треба одмах, чим сте приметили у себи нешто страсно, да

пожурите како бисте у томе открили и обележили свога и Божијег непријатеља. Зашто треба да пожурите? Зато што појава страсног на почеткуувек изазива симпатију. Јер самоугађање још дуго скривено живи у нама, и након што смо се предали Богу и нећемо ни за јоту да нарушимо ту одлуку. Ово скривено самоугађање увек благонаклоно дочекује страсти, а та благонаклоност изражава се кроз веће или мање симпатије према њима. Зато је потребно да се те симпатије одбију и да се пробуди гнев према страстима. И једно и друго се постиже свешћу да страсна помисао или страсни покрет представља непријатеља, колико год да су те помисли или покрети у стању да нас обману. Чим смо постали свесни да су нам страсти непријатељи, гнев против њих буди се сам од себе.

Препознавање непријатеља у страстима не изискује претеран напор. Довољно је да се стекне убеђеност у то да Бог не воли ништа страсно, и да стога не воли никога ко прима и негује страсно у себи. Страсно подиже Бога против нас, а нас одбија од Њега. А у томе је и наша коначна пропаст. Ове помисли и убеђења код пажљивог посматрача у трену засијају у свести и истога часа се одазивају у срцу непријатељством према страстима, гневом и расрђеношћу против њих. А да се ухватите у коштац са страсним помислима и кретњама, измишљајући различите оптужбе против њих - у то се не упуштајте. Успех који се тиме постиже је сумњив. Јер док размотрите све тачке оптужнице, оптужени - страст - седи ту, макар и на оптуженичкој клупи, и још увек се држи за свог адвоката - симпатију. А то значи држати нечистоту у себи, што је опасно. Зато чим приметите нешто страсно у себи, одмах и без икаквог премишљања препознајте у томе непријатеља и разгневите се на њега.

57. Разни степени развитка страсти: страсне мисли, осећања, жеље и дела. Борба против њих.

Што се страсно појављује у нама, то још и није тако страшно. То значи да смо нечисти, али нас не чини кривима. Наша кривица почиње одатле што се благонаклоно односимо према страсти коју смо приметили, то јест не журимо да у њој препознамо непријатеља и да се наоружамо гневом против ње, него напротив, прихватамо је и поздрављамо, уживајући у покрету у коме се јавила. То већ показује да нама није страно да будемо пријатељи страсти и, сходно томе, непријатељи Богу. Јер свако телесно - страсно - мудровање је непријатељство Богу(Рим.8,7).

Где почиње самовоља, тамо почиње и кривица, која расте у мери удубљивања у страсно. Описаћу Вам како се све то догађа. Наше уобичајено стање је овакво: мисли лутају тамо-амо, осећања и жеље лелујају без одређеног правца. Тако бива свуда и увек. Понекад тако пролазе читави дани. Ове мисли су углавном сујетне, везују се за свакодневне светске послове и

споредне ствари. Међу њих се често увуче и испразна замишљеност или маштање ко зна о чему. А пусте, сујетне мисли задржавају се углавном на површини душе. Како укротити и довести у ред ту пометњу мисли која омета сећање на Бога и Божанске ствари, то сам Вам већ више пута објашњавао.

А сад погледајте, један предмет се некако нарочито истиче међу другима и изискује пажњу. Никада га немојте занемарити. Сада истражите: који је то предмет, одакле он и шта хоће? Одговоре на ово одмах ћете сами пронаћи, чим будете видели о чему се ради. Замислите лице човека који Вас је некад увредио. Очигледно да неко жели, заузевши Вашу пажњу тим лицем и његовим делом, да Вас доведе до негодовања, гнева, па чак и жеље за осветом. Тако ће и бити, ако не предузмете потребне мере. Које мере да предузмете да бисте одагнали ту представу? То до чега она хоће да Вас доведе је лоше стање. Сходно томе она је Ваш непријатељ. Односите се према њој непријатељски, тојест немојте се према њој лепо односити, него на онај начин о коме смо говорили прошли пут - гневно је одбаците.

Ако учините то, онда ћете потпуно уништити ђавољу клопку или мрежу. Али ако пажњу задржите на лицу пред Вама, онда ће се оно, у почетку голо и усамљено, окружити мноштвом других мисли и прилика који ће у Вашој уобразиљи насликати веома упечатљиву слику, како Вас је то лице увредило, са свим околностима тог случаја. Заједно са тим у срцу ће се појавити и раније осећање увређености, негодовања и гнева. Страсни предмет или помисао о њему породио је страсно осећање. Страст је ушла дубље. Ако се освестите и схватите да лоше поступате када дозвољавате страсти да се разбукти у Вама, онда ћете у томе препознати непријатеља и према њему ћете се односити непријатељски, избацивши зло осећање из срца и прогнавши из мисли сам предмет који га је породио. Узнемиреност ће проћи и душевни мир ће се обновити.

Али ако то не учините, онда ће се већ пробуђеном страсном осећању придружити и друга, и почеће да га разјарују. Почеће да Вас наговарају: како је он то смео да уради? И ко је уопште он? Ја нисам ништа гора од њега. Не, то не може тек тако да се остави. Не знам како сам могла да попустим. Ако тако свима будем попуштала, не треба ни да живим. Морам да му покажем да не може некажњено тако да поступа. И жеља да се осветите - већом или мањом осветом, свеједно - спремна је у Вама. Страсно је ушло још дубље у Вас. То је већ трећи стадијум. Чак и ако се овде освестите, још можете да одагнате жељу. Јер жеља још не представља одлуку. Она је у тренутку дошла, и у следећем тренутку може да оде. Ако поступите тако, добро ћете учинити; ако не поступите - Ваше острашћивање ће се наставити.

Обратите пажњу: мисао је породила осећање, мисао са осећањем породила је жељу. Душа је испуњена страшћу. Али све су то још мисаоне нечистоте и греси. До дела је још далеко. Између жеље и дела увек стоји одлука, са промишљањем како га извести. Није увек видљиво како настаје одлука. Она у извесном облику постоји већ у жељи, затим расте заједно са

осмишљавањем дела, то јест са анализом околности, избором средстава и одређивањем метода. Када је све осмишљено, настаје и одлука. Тада је дело унутра већ обављено. Пред лицем Бога и савести грех је већ учињен: заповести су презрене, савест је погажена. Од жеље до одлуке са осмишљавањем дела понекад прође доста времена. Појављује се страх Божији, човек се присећа заповести, ни његова савест не ћути. Али сви њихови спасоносни наговори са презиром се одбацују. Зато у одлуци већ постоји и преступ и грех. Мисао, осећање и жеља су већ запосели сву душу, али још нема преласка на грех, постоји само позив на њега. Прелазак започиње оног тренутка када душа почне да промишља може ли да удовољи страсти и како то да учини. Ту душа већ ступа на пут греха.

Када се појавила одлучност, слобода је свезана; душа осећа да је тобоже неопходно да учини оно што смера. Али ту заправо нема никакве неопходности. То је некаква самообмана која се одвија унутра. Донета одлука може да остане неизвршена због препрека на које се изненада наишло. Може остати неизвршена и ако се човек сам предомисли, ако постане свестан нечега, или под утицајем савести, или под утицајем страга Божијег, ако им пође за руком да се поново подигну у свој својој сили.

Коначно, све је сређено и дело је учињено. Осветили сте се као што сте и наумили. Страст је задовољена, грех је коначно почињен. Шта се ту појавило уз раније сазрелу одлуку? Наизглед ништа, јер ту је само извршен раније замишљени план. Тако изгледа, али ту заправо зло узраста до крајње тачке. Прво: страх Божији и савест дотле су били само одбацивани и неуважавани, а сада су погажени. Дотле је све личило на оно када мати наговара сина да не чини зло, а он одмахује руком или бежи од ње, а сада личи на ситуацију када син на мајчине наговоре насрне на њу и почне да је бије. Друго: сада је унутрашње дело уведено у ток спољашњих догађаја и треба да буде праћено својим такође спољашњим, животним последицама. Њега сада нећеш прецртати пером или негодујућом речју избацити из крута догађаја. Оно ће ту заувек остати, срасло са лицем које га је починило, приморавајући га да узима и његове плодове. Треће: благодат Божија одлази и човек из области Божије ступа у област непријатеља Божијег и свог сопственог. Он је обремењен поклекао и осећа да га притиска нешто тешко. На њему се испуњава прича: враћа се демон са другом седморицом. Мрак, немир, потиштеност - то је награда за удовољавање свакој страсти. И то је - чудо! Док се страст не задовољи на делу, од њеног задовољења очекује се рај - бићете као богови. Али чим се задовољи, прелест спада са очију, илузија нестаје и за собом оставља празнину, тугу, растројеност и потиштеност - човек види да је наг. Осветио се непријатељу, требало би да се радује, али осећа нешто сасвим друго.

Видите ли какав је пут острашћивања себе било којом страшћу и пада у грех због тога? Окренимо се сада Вама. Шта је код Вас могуће од свега реченог? Ако је Ваша одлука да служите Богу искрена, ако прихватањем те одлуке следите понуђене савете да се увек сећате

Бога са страхом и побожношћу, ако строго пазите на себе, онда је код Вас немогуће да скренете на задовољавање страсних жеља и на све оно што за тим следи. Али могуће су страсне мисли, осећања и жеље. То су - предмети Ваше унутрашње борбе.

Страсна мисао, осећање и жеља понекад у трену пролете кроз душу, не дајући човеку прилику да дође к себи. Оне нас не чине кривима ако се одмах при појави жеље тргнемо и истерамо их са непријатељском расрђеношћу на њих. Наша кривица и у помисли и у осећању и у жељи потиче од нашег оклевања - ако их не истерамо одмах након што их приметимо, него се зауставимо на њима. Истерај мисао и - осећања или симпатије неће ни бити. Истерај осећање и помисао и - неће бити жеље. Истрај жељу и - неће бити опасности да отпочне прелазак на страсно. Ако приметивши страсну помисао свесно задржите своју пажњу на њој, криви сте јер сте пажњу посветили ономе за кога знате да је непријатељ Божији у Вама. Но, уколико се пажња невољно прикује за помисао, Ви нећете бити криви ако одмах почнете да је одвајате од помисли, а саму помисао да одагнавате. Ако се услед Вашег добровољног пристајања на страсну помисао у Вама породи страсно осећање, онда се Ваша кривица мало увећава. Али ако приметите појаву страсног осећања, па ипак наставите да се бавите страсном помишљу и сходно томе добровољно појачате осећање, Ваша се кривица двоструко увећава. Ако приметите страсно сећање па се пренете и одагнате га заједно са помишљу, бићете криви само због тога што сте се свесно бавили страсном помишљу, а за осећања нећете бити криви, јер она се под утицајем помисли рађају и невољно. Ако се под утицајем свесно допуштених страсне помисли и страсног осећања у Вама појави жеља за страсним делом (на пример, за осветом), тиме се Ваша кривица такође мало повећава, јер се од мисли и осећања невољно рађа жеља. На Вама остаје пређашња кривица због тога што сте се бавили страсним предметом и што сте допустили да страсно осећање које се из тога родило, као и помисао која је од њега дошла, потрају у Вама - дакле, Ваша кривица је двострука. Али ако приметите страсну жељу и дозволите јој да полако уђе у Вас, а не наоружате се истога часа против ње, онда ће Ваша кривица порасти за још један степен и биће - трострука.

Даље од овога нећу ићи, зато што мислим да острашћење у Вама само дотле и може да дође.

И сами видите да ако одмах истерате страсну помисао, то ће бити крај читаве борбе. Неће више бити ни осећања, а тим пре ни жеља. Тако дакле треба да поступате. Зашто бисте навлачили на себе непотребни напор, а понекад и опасност од борбе, када сте већ одлучили да нећете допуштати страсно као богопротивно. Ако се против Ваше воље уз помисао покрене и осећање, истога часа их избаците из себе, а заједно са њима и жељу. Где год у себи наиђете на страсни покрет, истерајте га одатле. Поставите себи као закон да свесно не попуштате ни страсној помисли, ни осећању, ни жељи, него да их истога часа када их приметите са великом мржњом истерате из себе. И тако ћете увек бити невини пред Богом и

пред сопственом савешћу. У Вама ће бити нечистоте страсти, али нећете имати кривицу. Бавићете се послом бељења (прања), усрдно се трудећи да убелите своју душу. Нека Вас Господ благослови!

58. Значај молитве на делу борбе против страсних помисли. Примери.

Прошли пут сам Вам представио читав ток - како од обичне помисли долази до страсне жеље и од ње до дела. У стварности се то не одвија увек тако полагано, како је представљено на папиру. Често, ако не и углавном, кроз све стадијуме пролази се веома брзо, тако да мисао не стигне ни да се појави, а већ уследи и дело и посебно реч. Нема потребе да разматрамо све могуће случајеве и да уочавамо разлике између њих. То нам неће бити од помоћи у борби са страстима. Држите се једнога: чим приметите страст, одмах се против ње наоружајте гневом и непријатељском расрђеношћу. У духовној борби тај гнев има исти значај као када Вас нападне зао човек и задате му снажан ударац у груди. Али као што код таквог напада ударац у груди не натера увек злог човека на бег, тако и у духовној борби гнев против страсних помисли, осећања и жеља не изгони ове увек из душе и не окончава увек борбу против њих. По природном реду требало би да буде тако. Тако и бива, али не увек. Ово стога што у подстицању помисли често учествују и демони, а они су бестидни. Колико год да се човек гневи на њих, они и даље стоје уз своју помисао. Очигледно је да поред расрђености треба прибећи и неком другом средству. Које је то средство?

Шта чини онај кога нападне зао човек? Након што му је задао ударац у груди виче: „Полиција!" На његов позив стиже помоћ и избавља га из невоље. Исто то треба учинити и у духовној борби са страстима. Пошто си се разгневио на страст, треба да позовеш помоћ: „Господе помози! Господе Исусе Христе, Сине Божији, спаси ме! Боже, дођи ми у помоћ, Господе, помози ми!" Обраћајући се тако Господу, више нећете скретати пажњу са Њега на оно што Вам се догађа, него ћете стајати пред Господом, молећи га за помоћ. Тако ће непријатељ брзо побећи, као огњем опаљен. Неко од светих је рекао: именом Господа Исуса туци непријатеље. Господу се ништа не може одупрети, Он је близу: близу је Господ свима који га призивају, свима који Га призивају у истини. Вољу оних који га се Боге испуниће, и молбу њихову услишиће, и спашће их (Пс. 144,18-19). Он Сам дао је овакво обећање онима који му се у тешком тренутку са надом обраћају: јер се на Мене поуздао, и избавићу га; покрићу га јер је познао Име Моје. Призваће ме и услишаћу га; са њиме ћу бити у невољи, избавићу га, и прославићу га (Пс. 90,1415). Не заборављајте да тако чините - и увек ћете са успехом побеђивати и одагнавати све страсно што се појави у Вама.

Неки су поступали, а можда и још увек поступају, овако: када примете страсно узнегодују

на њега и почну да разобличавају његову ружноћу. На пример, дошла је помисао гордости, а они почну да читају: „Гордост је противна Богу; ти си земља и пепео, како се не стидиш да се узносиш помишљу, сети се грехова својих", и слично. Све сакупљају мисли против гордости сматрајући да ће тако отерати горду помисао. Догађа се да је и отерају, али, уопште узев, тај метод није поуздан. Разобличавајући страсну помисао још увек је држимо у уму, а она подстиче осећање и буди жељу, то јест наставља да прља душу. Па и само њено присуство у мислима већ представља прљавштину. Када се без ступања у расправу са страстима директно обратимо Господу, са страхом, побожношћу, надом и преданошћу Његовој сили, самим тим страсно се већ удаљује од очију ума који гледа на Господа. Будући одсечена од душе таквом пажњом, страсна помисао сама од себе одлази, ако је природно пробуђена; а ако ту и ђаво умеша своје прсте, њега онда погађа зрак духовне светлости који потиче од сазерцавања Господа. И тако бива да душа добије мир од напада страсти онога часа када се обрати Господу и дозове га.

Да бисте то јасније себи представили, испричаћу Вам једно предање. Живео неки старац у глувој пустињи. Нападну га демони у видљивом облику и почну да га гурају из келије, како би га сасвим отерали из пустиње. Старац поче да се отима, али они су га догурали већ до самих врата. Још само мало и избацили би га напоље. Видевши да је у крајњој невољи старац завапи: „Господе Исусе Христе! Зашто си ме оставио? Помози ми, Господе!" Чим је тако повикао истога часа јави се Господ и растера демоне, а старцу рече: „Ја те нисам оставио; али пошто Ме ниси дозивао, него си мислио да се сам одупреш демонима, нисам ти долазио у помоћ. Сам си крив, јер си се надао на себе. Призови Мене и увек ћеш наћи спремну помоћ". Рекавши то, Господ постаде невидљив. Тај случај који је уразумио старца и свима нама даје лекцију Да се не хватамо у коштац са страсним помислима тако што ћемо се препирати са њима у мислима, него одмах да се обратимо Господу са молитвом против њих.

Сви који разумно воде борбу са страстима тако и поступају. Свети Јован Колов је за себе говорио: „Ја поступам као човек који седи испод дрвета и пажљиво осматра око себе. Тај човек чим види звери како му се приближавају да би га појеле пење се на дрво, а оне када дођу обиђу око дрвета неколико кругова и оду. А ја чим приметим духовне звери како ми прилазе у страсним помислима одмах умом узиђем ка Господу и те духовне звери не успеју да ми приступе, него бивају принуђене да се разиђу куд која".

Присетите се шта сам Вам раније писао, да пажњу ума треба да утврдите у срцу и да тамо непрестано гледате и дозивате Господа. То је исто ово о чему сада говоримо, да се Господу треба обраћати са молитвом када се појаве страсне помисли, осећања или жеље. Господу се треба обраћати силазећи пажњом ума у срце и тамо га дозивајући. Ако бисмо непопустљиво испуњавали ово невелико правило: да се утврдимо умом у срцу и да тако стојимо пред Господом са страхом, побожношћу и преданошћу - онда се у нама никада не би

појављивале не само страсне жеље или осећања, него ни голе помисли. Али наша несрећа је у томе што одлазимо умом из срца од Господа и блудимо помислима у даљини. У том часу улазе страсне помисли, и тек што су се примиле, погледаш - већ су ту и страсна осећања, и страсне жеље. Ето, па се бори. А ко је крив?! Када мислима не бисмо допуштали да лутају, борбе не би ни било. Добро, погрешили смо када смо удаљили Господа из срца и тиме навукли на себе беду, али дајте да макар сада, када смо то уочили, пожуримо да се опет вратимо онамо - у срце, пред Господа, како бисмо Га дозвали у помоћ.

На ту тему је исти онај свети Јован Колов испричао следећу причу: била у једном месту лепотица која се лоше владала. Господар те земље се сажалио над њом, што таква лепота пропада, и када је ухватио прилику рекао јој је: „Одбаци лакомислености, узећу те у свој дом, бићеш моја жена и господарица великог блага. Само гледај да будеш верна, иначе ће те задесити таква несрећа, да ни замислити не можеш". Она је пристала и била је узета у његов дом. Њени пређашњи пријатељи, видећи да је негде нестала, почели су да је траже, да се распитују и сазнали су да је код владара. Мада је господар претио, они нису губили наду да ће опет привући лепотицу, знајући њену слабост. Потребно је само да дођемо иза куће, да зазвиждимо, па ће она одмах схватити о чему се ради и истога часа побећи ће к нама. Тако су и учинили. Дошли су иза куће и зазвиждали. Лепотица је чула звиждук и задрхтала. У њој се нешто ускомешало, сетила се прошлости. Али она се дозвала памети и уместо да побегне од куће, пожурила је у господареву собу, где је одмах пронашла мир; нове звиждуке тамо није чула. Пријатељи су звиждали, звиждали, па су отишли празних руку. Смисао ове приче је јасан. Лепотица представља палу душу која се у покајању обратила Господу и сјединила се са Њим како би Њему Једином припадала и Њему Једином служила. Стари пријатељи су страсти. Њихов звиждук - то је кретање страсних помисли, осећања и жеља. Бежање у господареву собу је силазак у дубину срца, да би се тамо стало пред Господа. Када се то догоди унутра, страст која је узнемирила душу, шта год да била, одлази сама од себе и душа се умирује.

Изволите запамтите ову причу и увек се понашајте у складу са оним што је у њој речено. Видећете како ће се брзо у Вама обновити унутрашњи мир који је био нарушен појавом страсти. Милост Божија нека буде са Вама! Спасавајте се!

59. Одломак из дела преподобног Исихија о борби против страсти.

Сада Вам је већ све речено о духовној борби уопште. Страсти је много, али, колико год да их је, све оне долази не описани начин и све се одагнавају и савладавају онако како је речено. Наравно, свака страст има своје особености, и начин на који се појављује. Има такође

много облика у којима се појављују. Али то не мења опште методе борбе против њих. Поступајте како је речено и успешно ћете одагнати сваку страст, колико год силно да устане на Вас.

Да бисте све ово могли лакше да упамтите и да бисте се уверили да треба да поступате баш тако, а не другачије, дајем Вам извод из дела преподобног Исихија, презвитера јерусалимског, чију сам Вам књижицу, сећате се, послао.

Ево шта он вели:„Онај ко се духовно подвизава у сваком тренутку треба да има следеће четири ствари:

смирење, крајњу пажњу, супротстављање помислима и молитву. Смирење - јер су његови противници у борби горди демони, да би руком срца држао помоћ Христову, јер Господ мрзи горде. Пажњу - да се срцу не допусти никаква помисао, макар се чинила и добра. Супротстављање - да би чим види помисао истога часа са гневом одбио зло. Молитву - да би се одмах након супротстављања злу неизрецивим уздасима обратио Христу. И тада ће овај подвижник видети непријатеља свезаног, или како бива гоњен именом Исусовим, као прашина коју тера ветар, или како као дим ишчезава са својим маштањима".

Ево још једног сличног места:„У духовној борби треба деловати онако, како се делује у (обичном) рату. Као прво,

потребна је пажња; као друго, када приметимо да је ђаво покренуо помисао, треба да га погодимо проклетством, са гневом у срцу; као треће, треба да се помолимо против њега, призивајући у срцу Исуса Христа, како би демонска приказа одмах ишчезло, да се ум не би повео за маштањем, као дете кога превари неки мађионичар".

„Ако се у своме срцу увек обраћаш са смиреномудреношћу, са сећањем на смрт, са самоосуђивањем, са супротстављањем помислима и призивањем имена Исуса Христа и са тим оружијем свакодневно трезвено идеш уским, радосним и пријатним духовним путем, ући ћеш у света сазерцања светих и бићеш просвећен дубоким тајнама од Христа, у Коме су сакривена сва блага премудрости и знања и у Коме обитава сва пуноћа Божанства телесно (Кол. 2;3,9). Јер у Исусу ћеш осетити да је на твоју душу сишао Дух Свети, Који светли уму да би могао да гледа. Нико, каже апостол, не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1.Кор. 12,3). Он тиме свакако на тајанствен начин крепи онога ко тражи".

У овим и сличним местима преподобни Исихије говори уопште о току духовне борбе. У његовој књижици више се говори појединачно о сваком од показаних метода борбе, нарочито о пажњи ка срцу, пребивању тамо, и духовном обраћању Господу одатле. Изволите погледајте сада целу ту књижицу. А ја ћу Вам исписати неколико места о томе.

„Велики законодавац Мојсије, или боље рећи Дух Свети његовим устима каже: Пази на себе; да не буде у срцу твоме тајне безаконе речи (Понз. 15,9). Тајном речју он назива мисаону представу нечег лошег (страсног), што Бог мрзи а што оци такође називају

„прилогом" (тј. нечим што је са стране додато) који ђаво наводи на срце, а за којим, чим се појави у срцу, одмах крећу наше мисли и страсно се са њим повезују".

„Пажња је непрестано молитвено тиховање срце, без икакве помисли, у коме душа свагда дише Јединим Исусом Христом Сином Божијим и Њега непрестано дозива; храбро се Њиме наоружава против непријатеља; исповеда се Њему, Који има власт да опрашта грехе; често тајним призивањем грли Христа, Који једини познаје срца".

„Трезвеност је тврдо подизање мисли и њихово стајање на дверима срца, тако да човек види када се прикрадају помисли и схвата какву слику демони покушавају да насликају и представе у уму, како би помоћу ње преварили човека".

„Мисао која стоји (у срцу), дозива Христа против непријатеља и прибегава к Њему, налик је на животињу окружену мноштвом паса али заштићену некаквим упориштем. Та мисао издалека духовно посматра заседе невидљивих непријатеља и непрестано се молећи против њих Исусу миротворцу остаје неповређена".

„Онај ко нема молитву чисту од помисли, тај нема оружије за борбу. Мислим на молитву која се непрестано обавља унутар душе, како би скривени непријатељ призивањем Христа био поражен и уништен. Јер ти треба оштрим оком ума да гледаш да би препознао оне који улазе, и када их препознаш да им се истога часа супротставиш, да згазиш главу змије, дозивајући при томе Христа. Тада ћеш опитно постати свестан невидљиве помоћи Божије и јасно ћеш увидети право стање свога срца".

„Дакле, нека душа буде смела у Христу, нека Га дозива и нека се ни мало не плаши: јер она не ратује сама, него заједно са страшним Царем, Исусом Христом, Творцем свега постојећег, телесног и бестелесног, видљивог и невидљивог".

Ограничићу се на ових неколико извода, јер ако бих исписао све што се односи на нашу тему, требало би да препишем половину књижице. И ово сам преписао зато да бих Вас подсетио на то зашто Вам тако дуго тумачим о сећању на Бога и унутрашњој борби са страстима. Знајте да је у томе сва суштина труда око задобијања спасења.

Када ово прочитате немојте себи да кажете: па шта сам ја, пустињска подвижница, да бих се држала таквих правила?! Не бисте били једини који то кажу - јер заиста многи тако говоре, али не од оних који су се како треба прихватили посла око задобијања спасења. Они који се труде око тога, не могу тако да говоре. Тако и Ви, ако хоћете да живите у духу, у чему се и састоји задобијање свога спасења, треба свакако да поступате онако како је прописано. А ако хоћете да живите немарно, онда Вас се све то свакако не тиче. Ја сам о томе и почео да пишем зато што сам поверовао да је Ваша одлука да припаднете Господу била искрена. Јер ко то искрено одлучи, он не може да заобиђе прописани пут. Он може много да се труди и да иде заобилазним путевима, али док не крочи на ту стазу, биће му узалуд. Ја Вам је и показује директно, да не бисте лутали са стране. Усрдније се потрудите па ћете видети успех. Али труд

је свакако потребан; без труда ништа не успева.Не допуштајте себи таква бесплодна размишљања. Без обзира на то да ли неко живи у

пустињи или у манастиру или своје спасење постиже у свету, свакоме закон треба да буде да своје срце очисти од страсти; а не може другачије да га очисти него на описани начин. Не колебајте се и не јогуните.

Нека Вас Господ благослови.

60. Како поступати ако нам се и приликом борбе са страстима поткрадају страсне мисли и жеље. Очишћење срца.

Милост Божија нека буде са Вама!Претпостављам да сте се прихватили посла онако како треба и усрдно се трудите да

бисте се увек сећали Господа, да пазите на своје срце и да сваки лош покрет у њему пропратите са непријатељским одбацивањем, обраћајући се истовремено Господу молитвом ради помоћи. Али и поред тога не мислим да сте одмах дошли до потпуног успеха: да су Вам и све мисли чисте, и осећања и жеље свети. Јер тако ни код кога не бива. Помисли могу да се умире, страсна кретања осећања и жеља могу да постану све ређа и ређа, али она се ипак појављују, понекад и веома силно.

Поткраду се - отерајте их, опет се поткраду - опет их отерајте. Али то Вам је већ речено. Сада хоћу да Вам кажем како треба да се односите према тим упадима страснога према суду савести. Да ли да се односите равнодушно, или да тугујете због тога и кајете се пред Господом? Према упадима страсти не можете да се односите равнодушно, него када их прогнате сваки пут треба да тугујете пред Господом и да се покајете што се то догодило. Чак и онда када се страсне мисли, осећања и жеље прикраду изненада, без икаквог учешћа Ваше воље, то ипак значи да је Ваше срце нечисто и да из њега излазе зле помисли (Мт. 15,19). А Ви сте обавезни да имате чисто срце. Зато и треба да жалите што Вам је срце нечисто и да се кајете пред Господом због те нечистоте, обећавајући да ћете се потрудити како бисте га очистили и молећи Њега да Вам у томе помогне. Али у пракси је веома ретко да се ту не умеша и воља. Ви сте из непажње направили места за страсну помисао и она је породила страсно осећање - криви сте зато што нисте пазили. Због непажње а и због сладости тога осећања Ви нисте пожурили да устанете против њега и да га одагнате, и оно је успело да породи страсну жељу - Ви сте криви зато што се истога часа нисте наоружали, него сте пристали на наслађивање греховним и страсним.

Не мислим да бисте Ви жељи допустили да породи прелазак на дело, али свакако можете да допустите да жеља потраје, уместо да се одмах наоружате против ње. А то Вас чини још

више кривом. На тај начин, допуштена је зла помисао - то је кривица; допуштено је да се из ње породи зло осећање - то је друга кривица; допуштено је да се из злог осећања породи зла жеља - трећа кривица; злој жељи допуштено је да се задржи - четврта. Ето колико кривице!

И немојте покушавати да се сакријете иза смоквиног листа или да побегнете у жбуње пред Господом, Који Вам кроз савест прилази и оптужује Вас. Боље пођите около да тражите опроштај, не пребацујући кривицу ни на ког другог. Расрдили сте се, на пример, на собарицу. Ако сте јој упутили оштре речи, онда тим пре немојте кривицу да сваљујете на њу. Нека је она и погрешила, али није ствар у њој, него у томе зашто сте се Ви расрдили. Зар се грешка није могла исправити без гнева? Па чак и ако се није могла исправити, ипак је све могло да прође без гнева. Овде Вам се дакле поткрао гнев, тамо осуђивање, тамо завист, тамо сујета. За све то су постојали спољашњи поводи. Али нису криви поводи, него Ви, што сте допустили тако зла осећања. Изволите да се не прикривате, него директно оптужите себе пред Господом и замолите за опроштај. То чините сваки пут, и чим приметите зло терајте га. У покајању и скрушености смирите се пред Господом и савешћу и опет ћете спокојно упирати очи ка Господу. А ако се не покајете нећете моћи да га гледате тако - то ће за Вас бити тешко и опасно.

Страсти које су Вам се поткрале не остављајте до вечери неочишћене покајањем, него их одмах прогоните именом Господњим. Читав дан ће Вам тако и проћи у покајању, јер ће продори страсти у почетку бити чести. А увече пре но што се помолите опет размотрите све насртаје страсти по реду, опет скрушено пожалите због тога и покајте се. У томе се састоји дело непрестаног покајања. Ево Вам о томе лекције преподобног Исихија. „Дужни смо да наша свакодневна дела непрестано пажљиво меримо, а увече да обавезно кроз покајање што је могуће више олакшамо терет који та дела представљају, ако хоћемо да уз помоћ Исуса савладамо страсти. Треба такође да гледамо да ли су по вољи Божијој и да ли ради Бога савршавамо сва наша видљива дела, да нас (страсна) осећања не би поткрадала као неразумне".

Ако будете поступали онако како треба, одлучно и без самосажаљења, ускоро ћете видети плод: Ваше срце ће се умирити и у њему ће засијати радост у Господу. Од чега срце бива немирно? Од тога што га муче страсти. Побијте страсти и оно ће постати мирно. Један од отаца је срце поредио са јазбином пуном змија. Те змије су страсти. Када се у срцу види нешто страсно, то је као да змијска глава вири из јазбине. Удри је по глави Именом Господњим и она ће побећи. Покаже ли се и друга - удри и њу. И тако сваку. Десетак пута удари такву змију - страст - па више неће моћи да провири, а онда ће и сасвим да угине. Ако неко затвори улаз у јазбину или не да змијама храну, оне ће угинути. Тако умиру и страсти ако им се не даје храна кроз прихватање њихових наговора, него ако се, на против, са гневом терају чим се појаве.

Ово Вам је најкраћи пут за очишћење срца од страсти. Ако сте заволели ову чистоту, идите са њом тим путем, јер другога нема. Ако пак не пристанете да тако поступате, страсти ће остати у срцу. Ви и без тога можете да исправите своје понашање и да га учините беспрекорним, али срце ће остати страсно и неће Вам дати да видите Господа. Не заборављајте луде девојке!

Бог да помогне! Спасавајте се!

61. Лутање слуга и погледа. Како елиминисати лоше утиске од онога што видимо и чујемо.

Прошли пут сам Вам поменуо да не треба сваљивати кривицу на поводе који подстичу страсне помисли, осећања и жеље. Сада ћу Вам рећи неколико речи о њима.

Страсне помисли, а за њима таква осећања и жеље, понекад се појављују у души саме од себе, не знано како. Али углавном се појављују под утицајем спољашњих утисака. Ствари на које наилазимо, лица и догађаји сваке врсте подстичу у нама неке мисли. Од добрих утисака рађају се добре мисли, а од лоших лоше. Али може да се догоди и обрнуто: да добри утисци изазивају лоше мисли, а лоши утисци - добре. Све зависи од сталног и случајног расположења онога ко их дочекује. Сходно томе и сва одговорност лежи на њему. Како онда човек да се држи?

Прво: својим чулима, нарочито очима и ушима, не треба пуштати на вољу. Не допустите себи ту непромишљеност, да све морате да видите, чујете и дотакнете. Наша чула су налик на прозоре или врата, а највише на кутлачу. Лоше чини онај ко отвара прозоре и пушта прљав ваздух. Не може избећи прекор ни онај ко остави отворена врата и допусти да му стока уђе у кућу. Али шта бисте рекли за онога ко узме кутлачу па пође по блатњавим и нечистим барама да одатле захвата и посипа по себи? Може ли се замислити нешто тако бесмислено? Но не чини ли управо то онај ко се са радозналошћу зауставља пред лошим човеком да би слушао зле речи?! Кроз то се дође до злих помисли, са њих се прелази на осећања и жеље, и такав човек лута сав острашћен као по магли. Дакле, благоразумност и дужност самоочувања унутрашњег мира налажу нам да не гледамо, не слушамо и не дотичемо све на шта наиђемо. Мало-помало показаће се да нешто може да пробуди страсти, зато пред тим треба окретати очи, затварати уши или гледајући не гледати и слушајући не слушати.

Друго: догодило се да нешто изазове лош утисак и породи лоше мисли. Одмах треба пожурити да се утисак изглади и да се мисао пресече на начин који је већ показан, свакако уз прекид будућег дотока утисака. Остајати под лошим утиском или остављати његово

изглађивање и поновно успостављање душевног мира за неко друго време, било би неразумно. Остајањем под утиском и сами ћемо доприносити умножавању лоших помисли и осећања, а остављајући лоше дуже време у себи, даћемо му могућност да се дубље укорени и да се дуже супротставља избацивању и очишћењу, ако не и да сасвим овлада душом.

Треће: када смо једном већ доживели лош утисак од нечега, не треба свесно себи да допуштамо да се поново срећемо са предметима који су га произвели. Ово би значило да онај ко тако поступа воли да се наслађује лошим и, сходно томе, нечист је до дубине срца. Ако га пак нека нужда натера да се поново сусретне са таквим предметом, треба унапред да се наоружа, да припреми своје срце за одупирање лошем утиску и не допусти му да се приближи. То ће бити могуће уз пажњу, упорно супротстављање и молитву.

Четврто: већ сам Вам писао о томе, да све на шта наилазите и што Вам се догађа треба да протумачите у духовном смислу. То треба да учините и са предметима који су лоши. Када након тога на њих будете наилазили, добијаћете не лоше, него добре мисли, као што је свети Јефрем Сиријски када је срео бестидну лепотицу рекао ученицима: „Видите ли како се она труди да би украсила своје тело које ће ускоро бити прах - како ми онда да се не трудимо око украшавања бесмртне душе?"

Ово је довољно што се правила тиче. Требало би сада да укажемо на примере из ваше свакодневице који Вам доносе духовну штету. Али ја мислим да тога нема ни у Вашој породици ни међу Вашим сродницима. На њих не можете наићи нигде другде осим изван куће, на пример у друштву у коме Вам се недавно пружила прилика да будете, као што сте писали. Код таквих случајева изволите држите се онога што је речено у трећој тачки. Под ту тачку после подводите и све сличне, на које наиђете. И уопште, поставите себи као закон да мерите шта је дозвољено оним утицајем које оно производи у духовном животу. Оно што је од духовне користи, то себи дозвољавајте; а оно што делује штетно, то не дозвољавајте ни под каквим изговором. Ко ће у уму своме пружити руку ка чаши са пићем за коју му је познато да је у њу стављен отров?!

Ја не мислим да Ви себе треба тако да притиснете, да личите на затворницу. Али хоћу само да Вас наведем на одлучност да не узимате оно што је штетно за Ваш дух, након што сте се уверили да је само живот у духу истински живот, и не само да сте се уверили, него сте то и испробали.

Нека Вас Господ благослови!

62. После упутстава за духовну борбу са страстима излаже се поука о делатној борби са њима. Спољашњи начин живота који је најпогоднији за борбу са страстима. Закључак беседе о борби са страстима.

Милост Божија нека буде са Вама!Када су у питању упутства за очишћење од страсти, пошто су оне код Вас присутне у

малој мери, речено је сасвим довољно. Али будући да се већ повела реч о томе, додаћу још нешто што ипак може да Вам се догоди, и то не у будућности, него управо сада.

Описана борба са страстима је духовна. И она је реална, јер не дозвољава страстима да се нечим нахране и тако их убија. Али постоји и делатна борба са страстима, која се састоји у томе да се намерно предузимају и савршавају дела која су страстима директно супротна. На пример, да бисте угушили тврдичлук, треба да отпочнете са великодушношћу; против гордости треба да изаберете понижавајуће послове; против страсти увесељавања, да седите код куће и томе слично. Истина, сам по себи такав начин делања не води директно до циља, јер трпећи притешњивање споља страст може да се увуче унутра или да уступи место другој. Али када се са том делатном борбом сједини и унутрашња, духовна, оне ће удвоје брзо уништити сваку страст против које су се усмерили.

Ево какав Вам савет дајем. Потрудите се да пронађете своју главну страст и да против ње усмерите не само духовну, него и делатну борбу. Ја не могу да одредим шта је код Вас главно. Можда се оно још и није у потпуности формирало, али свакако, ако почнете пажљивије да пратите покрете свога срца, оно ће се открити Вашој пажњи. Тада, ако Вам буде угодно да ми укажете поверење, заједно ћемо одредити како најбрже да се обрачунате са својом главном слабошћу.

Подсећам још да постоје и оштрији методи ове делатне борбе са страстима. Код нас је уобичајено - одрицање од света, када све одлучно остављају и сву наду полажу на Господа, па ступају у манастир да би живели у беспоговорном послушању, у строгом посту, у трудољубивој молитви и трезвености. Будући да ништа не поседују, да одсецају своју вољу и не жале себе, они брзо у својој души умлате све страсно. Затим се у срце усељавају мир и чистота - као последњи циљ живота који се одрекао света. Ја Вас не терам из света. И ту ћете се спасити ако се према свету будете држали како да нисте у њему. Ја ово само помињем као начин живота који је потпуно прилагођен делу очишћења срца од страсти.

Још додајем да један од закона Божанског промисла о нама јесте да живот сваког човека и његов ток треба да буде тако устројен, да би он могао, користећи се њиме на разуман начин, да на најбржи и најлакши начин очисти себе од страсти. На то Вас подсећам зато што сте ме својевремено питали откуд људима тако различите судбине и зашто су оне тако променљиве, а ја Вам, чини ми се, нисам одговорио. Дакле, одговарам зашто је то тако. Зато што је тако како Господ уређује људима лакше да се очисте од страсти, или зато што Он хоће на тај начин да сатре наш упорни егоизам, на коме стоје страсти које уништавају човека.

Додаћу још једно. Страсти бијте и изнутра и споља, а своје добре стране васпитавајте,

дајући им простора и прилике за вежбање. Главна је ту - молитва. О њој је већ било речи. За њом следи чињење добрих дела. И о томе смо већ говорили када сте замишљали неке апстрактне животне циљеве. А заједно са тим треба да иду душеспасоносни разговори и читање, и црквене службе, и подвизи самоумртвљивања: ускраћивати себи, када је могуће, помало хране, помало сна, помало забаве и сваке утехе самоугађања, и држати се у сталном самосупротстављању и самопринуђивању. И о томе је било речи.

То је читав курс очишћења себе од страсти. Све је то код Вас већ у ходу. Нека Вам Господ помогне.

63. Домаћи послови. Певање и музика.

Журио сам да што пре доведем до краја излагање о борби против страсти па сам готово без одговора остављао много шта друго, о чему сте у то време писали. На нешто ћете одговор наћи у ономе што сам Вам већ писао, а на друго ћу Вам одговорити сада.

Пишете да имате много домаћих послова. Са усрдношћу радите све што Вам кажу. То је Ваша дужност. Али да будете забринути - немојте. Бриге су праћене унутрашњим немиром, а то је штетна ствар. Требало би да мирно и са сабраном мишљу размотрите и потом извршите све што Вам је наложено, а нипошто да се због тога узнемиравате. У свакодневном животу ако нешто омета духовни живот, онда ће бити онемогућен сваки рад, постојаће само велика брига која притиска срце, а дело неће моћи да се помакне ни за длаку напред, док ће ти немири попут вихора усковитлавати мисли. Од тога бива увек само гужва, а дело ни мало не напредује. Изволите направите разлику између потребне усрдности и непотребне бриге и навикавајте се да дела обављате трезвено, не удаљавајући се мишљу од Господа, него напротив, држећи се уверења да тиме Њему угађате.

Питате: „Шта са певањем и свирањем клавира и гармонијума? Раније сам свирала и певала не обраћајући пажњу на садржај песама, док ми се сада он непрестано мота по глави. Свакако да немају све песме добар садржај, мада су компоноване веома складно". Шта да се ради? Не можете одједном све да промените. То би одмах пало у очи. Певајте и свирајте то што сте и раније певали и свирали, трудећи се да не обраћате пажњу на садржај. Међутим, помало одабирајте песме са добрим или макар подношљивим садржајем и њих више певајте и свирајте, да бисте оне друге временом заборављали и да бисте на крају потпуно престали да их певате и свирате. Гармонијум је у стању да на потребан начин изрази црквене песме. Набавите дела Турчанинова и видите шта ће Вам се одатле највише допасти. Погледајте „Боже, чувај цара", „Како је славан Господ наш на Сиону" и слично. Ако са осећањем будете певали нешто од таквих песама, уверавам Вас да ће Вам се допасти више од било чега другог.

И тада ће Вас већ молити да певате и свирате не некакве испразне песмице, него управо та величанствена дела. Једном сте споменули да људи хвале Ваш глас и певање. Они раде своје, а Ви радите своје. Када је и једно и друго добро, што да их не хвале? Али Ви због тога не треба да се гордите, него да се смиравате. Одакле Вам глас и љубав према музици? Бог Вам је дао. А зашто Вам је дао? Да угађате слуху других људи или због нечег другог?! Ни једно ни друго, него зато да бисте их употребили у славу Божију. А да ли сте Ви то урадили? Не. Ви сте само забављали себе и друге, а о Богу није било ни спомена. Дакле, злоупотребљавали сте дар Божији, користећи га у празно. Сада су се Ваше мисли окренуле ка богоугађању, усмерите на ту страну и употребљавање дара Божијег. Ако треба да се једе и пије у славу Божију, онда тим пре треба да се пева и свира. Ако одсвирате или отпевате нешто што ће се урезати у душу слушалаца и натерати их да уздахну за Господом или се узнесу ка Њему славословљем или благодарењем, онда ћете учинити исто што чини добар проповедник у цркви. И ето Вам спасоносног плода Вашег дара! Изволите употребљавајте га на тај начин. Одаберите и поучне светске и духовне песме и само њих певајте и свирајте. То за друге, а сами за себе никада немојте певати ништа светско, него само духовно. Али опет кажем: немојте да преломите одједном - само полако.

И уопште, немојте ни у чему да показујете особеност. Са свима будите једнако љубазни, добродушни и весели као и увек. Само се уздржавајте од смега и празнословља. И без тога можете да будете љубазни, весели и пријатни за друштво. Никада и ни под каквим изговором немојте бити намрштени. Када је Спаситељ рекао онима који посте да се умију, намажу главу и зачешљају, Он је мислио управо на то да не треба да буду намргођени.

Господ нека Вас умудри!

64. Усамљеност. Како избећи чамотињу. Читање књига и изучавање наука.

Милост Божија нека буде са Вама!Пишете: „Остала сам сама и досађујем се". То је природан осећај. Али мени се чини да

њега код Вас не би требало да буде након Ваших одлука и онога што Вам је потом саветовано да чините. Да сте макар и мало прихватили те савете, Ви се никако не бисте осећали усамљеном, мада сте сами. Не бисте се сматрали усамљеном јер бисте знали да је Господ близу, да је близу и Ваш анђео чувар , и то не у мислима, него заиста. Тада би осећај усамљености био сасвим неумесан, а сходно томе и досађивање због њега. Но, претпостављам да је такав напад чамотиње код Вас био тренутан и да се брзо развејао.

Ипак, убудуће, увек када будете у прилици да останете сами, што пре се сетите да су са Вама Господ и Ваш анђео чувар и пожурите да тренутке усамљености искористите за

неометано пребивање са Господом и слатку беседу са Њим. Дивна је усамљеност која се проводи у том духу. Желим Вам да једном окусите ту сладост, да бисте је желели као какав рај на земљи.

Недавно сам, прелиставајући једну књигу, наишао на савете оца (грофа Сперанског) својој ћерки. Ту се између осталог говори и о томе како избећи чамотињу. Ево шта он саветује. Свако, каже, има свој круг свакодневних послова које обавља. Али доста је и оних људи чији су послови једноставни и краткотрајни. Њима зато преостаје много слободног времена, и ако га некако не испуне, не могу да избегну чамотињу. Ево ти најсигурнијег средства да би је избегла: све уреди тако, да ти ни један минут не протиче у празно и да све твоје време буде испуњено одговарајућим пословима, како би те по окончању једног посла, чим будеш слободна, спреман чекао други, кога би се без оклевања прихватила. Који су то послови? 1. Естетска занимања: музика, певање, цртање. Али то није насушни хлеб, то су колачи. 2. Некакав ручни рад - везење, шивење и слично. 3. Али најбоље средство против чамотиње је - пронаћи задовољство у озбиљном читању и изучавању предмета који су ти дотле били непознати. Знај и то, да чамотињу не прогони толико читање, колико озбиљно изучавање.

Још тада ми је пало на памет да Вам за сваки случај пренесем овај рецепт. Али сада се заиста показала потреба за њим. Потрудите се да га прихватите и да га се придржавате. И онда сигурно више нећете осећати чамотињу. Знам једнога човека који је увек сам, никуда не излази и никога не прима. Питају га људи: „Како ти није досадно?" А он одговара: „Немам времена. Посла је тако много да почнем са радом чим отворим очи, и тако радим и радим, и никако ми не полази за руком да све обавим пре но што опет пођем на починак и склопим очи".

Скрећем Вам пажњу на то да се под озбиљним изучавањем о коме отац говори ћерки подразумева изучавање или целих наука, или појединих њихових области. Затим, очигледно је да се одбацује било какво читање испразних књига. Чини ми се да Вас то и иначе не привлачи. И добро је што је тако. Не одступајте од тог обичаја. Читајте пре свега духовне књиге. То је област најозбиљнијих предмета и, што је главно, најпотребнијих. У тој области све је ново и никада не застарева. Што је више будете упознавали, то ћете чешће наилазити на предмете који су Вам још непознати. Жеља да се ти предмети упознају, као и прилагођавање свега осталог том циљу, заправо се и појављује само онда када неко истински ступи на пут духовног живота. Сматрам да Вама тај пут није стран од онога тренутка када сте решили да угађате Господу.

Изволите, дакле, читајте књиге о томе и умудрујте се. Нека Вас Господ благослови!

65. Извод из дела преподобног Пимена о богоугодном животу, о побеђивању страсти и засађивању добродетељи.

Ко Вас је то навео да пожелите да сазнате нешто више о светом Пимену? Ко год да је - то ме веома радује. Ко је свети Пимен и како је живео пронаћи ћете у Чети Минејима за 27. август и у књизи „Најзначајније приче о подвижништву светих и блажених отаца". И на једном и на другом месту пронаћи ћете такође мноштво његових поука. Он је био прост и неук човек, али су опит духовног живота и благодат Божија толико просветили његов ум, да га по тачном и прецизном познавању закона усхођења ка савршенству треба сврстати међу прве богомудре оце и учитеље.

Али да бисте прочитали нешто о авви Пимену док то не пронађете, написаћу Вам који су најважнији ставови из његовог учења и навешћу неке његове поуке које се могу применити управо у вези са оним што сам Вам тако дуго објашњавао.

Почетак пута Божијег је - покајање и плач због грехова. Ето шта налазимо код светог Пимена. Он је видео жену како седи на гробу и горко плаче, па је рекао: „Када би се овде појавила сва светска задовољства, не би ослободила њену душу од туге. Тако и ми увек треба да плачемо". У следећој изреци иста ова ситуација описана је подробније, а речи светог Пимена наведене су у следећем облику: „Уверавам те, да ако човек не умртви све жеље тела и ако не буде овако плакао, неће моћи да постане једно са Богом. Читава душа и живот ове жене погрузили су се у тугу".

За онога ко се покајао и плаче због својих грехова природно је да се удаљава од зла и чини добро. Док је такав он неће чинити зла дела, али не може бити слободан од злих помисли. Зато се његово удаљавање од зла састоји готово искључиво од борби са помислима. Ево шта о томе може да се нађе код светог Пимена. Дошао један брат код авве Пимена и каже му: „Авво! Имам тако много помисли - у опасности сам од њих". Старац га изведе напоље и рече му: „Покушај да спречиш да ваздух уђе у тебе!" „Не могу то да учиним" - одговорио је брат. „Као што то не можеш да учиниш, тако не можеш да зауставиш ни прилив помисли. Али до тебе је да им се супротставиш".

Супротставити се, али како? Као прво, пази на себе и буди трезвен. Један брат је тако за себе рекао да када се сретне са другим људима и разоноди се, не враћа се у келију исти онакав какав је изашао, па је питао за савет шта да учини. Старац му је одговорио: „Хоћеш да када се вратиш будеш исти онакав какав си и отишао? Онда стражари над собом и у кући и ван куће". И уопште, авва Пимен је говорио да нам је од свега најпотребнији трезвени ум.

Чим стражарећи над собом приметиш нешто страсно, одмах се помоли и то ће нестати. Један брат је питао авву Пимена како да се бори против помисли које насрћу на њега, а старац

му је одговорио: „То дело је слично као када би човек са једне стране имао огањ, а са друге посуду са водом. Када огањ почне да га пали, он захвати воду из посуде и гаси. Огањ, то је ђавољи наговор (страсни), а вода, то је усрдна молитва Богу".

Да би човек што мање страдао од страсних помисли, треба да уклони поводе који их изазивају. Треба се удаљавати од свега страсног, говорио је авва Пимен. Човек који је близу онога што може да породи страст, налик је ономе ко стоји изнад дубоке провалије у коју непријатељ лако може да га гурне. Онај пак ко се удаљава од свега што може да пробуди страст, налик је ономе ко стоји далеко од провалије. Нека га ђаво и повуче како би га гурнуо у бездан, ипак, док га он тако на силу вуче, човек има времена да дозове Бога и Бог ће му помоћи.

Главно је да се на сваки начин потрудиш да не попустиш пред помислима. Да бисмо ово појаснили, међу изрекама светог Пимена читамо следеће: брат га је упитао: „Може ли човек стално да обуздава своје помисли и да ни у чему не попушта ђаволу?" А старац је одговорио: „Постоји човек који десет обуздава, а у једном попушта". Исти брат је о томе питао и авву Сисоја, а овај му је рекао: „Заиста постоји човек који ни у чему не попушта ђаволу".

И још: авва Анувије је питао авву Пимена о нечистим помислима које се рађају у људском срцу и о сујетним жељама. Авва Пимен му је одговорио: „Хоће ли се секира величати над оним који њоме сече? (Ис. 10, 15). Не пружај им руку и неће ти учинити ништа".

Шта ће проистећи из такве непопустљивости? Страсти ће замрети. То је рекао авва Пимен авви Исаији, када га је овај упитао за нечисте помисли, говорећи: „Ако ковчег са одећом дуго буде остављен без старања, одећа ће временом да иструли; тако и помисли, ако их не будемо у пракси остваривали, временом ће ишчезнути или као да ће иструлити".

Авва Јосиф је питао авву Пимена о истој ствари, а овај је рекао: „Ако неко у врч затвори змију и шкорпију, гмизавци ће временом да угину; тако ће и зле помисли које долазе од демона замрети ако им се супротставимо трпљењем и ако им не будемо давали хране".

Али удаљавајући се од зла кроз тако бескомпромисно супротстављање страсним помислима и жељама, истовремено треба да чинимо добро, засађујући у себи сваку добродетељ. И једним и другим се срце брзо очишћује. Код светог Пимена постоје и многе поуке о засађивању добродетељи. Ево најважнијих. Он наводи изреку авве Јована Колова који је говорио: „Ја желим да макар у некој мери имам све добродетељи". А даље излаже своју поуку о томе речима: „Када човек има намеру да подигне кућу, он сакупља велику количину материјала и различите ствари које ће му за то бити потребне. Тако и ми - макар и у некој мери треба да стекнемо све добродетељи".

Али постоје одређене основне и руководеће добродетељи, око којих зато и треба да се потрудимо. На њих неретко указује и свети Пимен. Ево: ,Чување себе, пажња и расуђивање - то су три добродетељи које руководе душом".

Пасти на колена пред Богом, смирити се и одбацити сопствену вољу - то су радна оруђа душе!

У Светом Писму је речено: Ако буду ова три човека: Ноје, Данило и Јов, тако Ја био жив, они ће правдом својом да се спасу - говори Господ (Јез. 14,14,20). Ноје преставља нестицање, Јов - трпљење, а Данило расуђивање. Ако ове три добродетељи постоје у човеку, онда у њему обитава Господ.

Страх Божији, молитва и доброчинства ближњем - то су три основна савршенства.Авва Пимен мирјанина подстиче следећим речима: „Не умем да говорим према књигама,

зато ћу вам испричати причу. Један човек је рекао своме другу: „Хтео бих да видим цара. Пођи са мном". Друг му је одговорио: „Поћи ћу ед тобом половину пута". Онда рече другоме: „Гајде да ме одведеш до цара". Овај му рече: „Довешћу те до царског дворца". Он рече и трећем: „Пођи са мном до цара". „Пођимо - одговори трећи - довешћу те до двора, увешћу те унутра, рећи ћу цару за тебе и представићу те". Упитали су авву Пимена шта значи ова прича. Он им је одговорио: „Први друг је подвижништво, које доводи до истинског пута; други је - чистота, којом се стиже до небеса; трећи је - милостиња, која са смелошћу изводи пред самог Цара - Бога".

Када се на тај начин са једне стране не чине уступци страстима, а са друге - када се насађују добродетељи, срце се мало-помало смекшава, загрева и прима у себе божанствени огањ. Само чувај тај огањ и бићеш сигуран. Авва Пимен о томе каже: „Када се лонац одоздо подгрева пламеном, ни мува нити било шта друго не може да га дотакне; а када почне да се хлади, оне лако седају на њега. Исто бива и са душом: док год пребива у духовном делању (док год дух пламти за Бога), ђаво не може да је порази".

Ово је довољно извода за Вас. Сами пронађите код светог авве Пимена и нешто друго што би могло да вам буде од користи. Ја сам овим изводима само хтео да Вас подсетим на оно о чему смо раније говорили. То је читав пут којим сте кренули. Кога год оца да узмете на читање, код сваког ћете пронаћи у суштини исто то, мада представљено и објашњено на нешто другачији начин.

Умудрујте се! Нека Вас Господ благослови!

66. Путовање у Лавру Светог Сергија. Поука богомолитељима.

Ко Вас је то дакле заинтересовао за светог Пимена?! Неко ко са одушевљењем говори о божанским стварима. Покушавам да погодим. То је сигурно онај човек што је био код мене са Вама. Веома ми је драго због тога - драго ми је што око Вас има некога ко би тако говорио. Користите то сваки пут када дође код Вас, наводите га на такве разговоре и усвајате све што

извучете од њега.Спремате се у Сергијев Посад! Добро. Бог да благослови. И то још пешке! Заиста добро!

Можда бисте и могли да то некако прећутите, да други не би причали о томе, али нема потребе - нека причају. Само, немојте мислити да ће то бити угодна шетња. Педесетак километара ћете можда лепо да прођете, али онда ћете почети да осећате нешто што нисте очекивали. Стићи ћете за два дана. На првом ноћењу сазнаћете шта значи пешачење, ако то пре нисте знали. Не заборавите да узмете чутуру слане воде како бисте увече њоме истрљали ноге. Јер оне ће тада бити као да више нису ваше. Истрљаћете их и до јутра ће мало да се опораве. Ујутро нећете поћи онако како сте пошли из Москве, јер ће друштво да се разиђе. А натраг можете и железницом. Тешко да ћете имати снаге за још два дана. У сваком случају, поступајте онако како Вам је на срцу. Тај напор је за Господа, Он ће Вам и дати снагу. Даће Вам нешто и после, било то приметно или неприметно. Нешто ће дати и преподобни Сергије. Светима Бог даје способност да виде шта верни чине ради њих, и да чују за шта их моле. Потребно је само да све иде од срца. Као што телеграф у трену преноси саопштење из Москве у Санкт-Петербург и даље, тако и молитва која се зачне у срцу истога часа бива саопштена ономе коме је упућена. Преподобни Сергије Вас посматра већ од оног тренутка када сте пожелели да одете код њега; пратиће Вас још пажљивије када путовање отпочне, а нарочито када стигнете у његову обитељ, након што сте добро и са радошћу поднели све напоре које изискује путовање. Нека Вас дакле Господ благослови! Само, немојте да очекујете пријатности, него умор, жуљеве и костобољу. Спремите се да принесете жртву, а не да нађете задовољство.

Идући путем непрестано творите кратку молитву о којој сам Вам писао, јер Ваше мисли од ширине пространства неће знати на коју би Вас страну повукле. Могу да Вас повуку и на оно о чему уопште не би требало да размишљате, поготово не на поклоничком путовању. А када се уморите од кратке молитве узмите неки Псалам и изговарајте га напамет, али уз размишљање. Читајте „Помилуј ме Боже", или „Боже, на помоћ моју пази", или неки други који знате. Немојте да бринете о томе хоћете ли га изговорити од почетка до краја како треба, него се потрудите да поразмислите о његовом садржају и да га осетите. Проникните у сваку његову реч, поставите себи питања - зашто је то баш тако речено и до каквог Вас закључка води. Удубљујући се тако, Ви нећете ни приметити како ће километар за километром остајати иза Вас. Читати Псалме напамет за време пута и размишљати о њима, то је било правило првих великих отаца, Антонија и Пахомија. Код њих је постојао закон да када примају некога за ученика, он обавезно мора да научи напамет неколико псалама. Ко није умео да чита, тај је пре но што би научио да чита слушао друге како изговарају псалме и учио од њих. Када научи неколико псалама био је дужан да их изговара када седи и нешто ради, а нарочито када негде иде. Изволите угледајте се на подвижнике из старине.

У манастиру не заборавите да се исповедите и причестите Христовим Тајнама. Напор од

путовања биће Вам уместо напора који изискује пост. Сада Вам неће бити тешко да се исповедите, након што сте се прошли пут онако детаљно исповедили. Не скривајте ништа што савест не одобрава, било да је мало или велико. Али не пропустите главно - сузе скрушености. Једна суза - и бићете као да сте се окупали.

О таквој сузи сам и пре хтео нешто да Вам напишем, али сам заборавио. Написаћу сада. Ви из библиотеке узимате књиге на читање. Узмите Жуковског и прочитајте причу „Пери и Анђео". Она је, чини ми се, у петом тому. Веома је поучна. И значајна. Испричаћу Вам укратко њен садржај. Пери, дух, један од оних који су били повучени у отпадништво од Бога, уразумио се и упутио назад у рај. Али када је долетео до рајских двери, нашао је да су затворена. Анђео који је на њима стражарио рече му: „Постоји нада да ћеш ући, али треба да принесеш достојан дар". Пери је полетео на земљу. Види: рат. Умире добар војник и у самртним сузама моли Бога за отаџбину. Ту сузу је Пери прихватио и понео. Када је стигао пред двери, оне и даље остадоше затворене. Анђео му рече: „Добар дар, али ни он није довољно силан да би теби отворио рајске двери". То значи да су све грађанске врлине добре, али саме по себи не воде у рај. Пери опет одлети на земљу. Види неки помор. Лепи младић умире. Његова невеста га пази, али се и сама зарази. И тек што му је заклопила очи, паде и сама мртва на његове груди. И ту беху сузе. Пери ухвати једну и однесе је, али се рајске двери ни ту не отворише. Анђео му рече: „Добар дар, али сам није довољно силан да теби отвори Небеса". То значи да породичне врлине саме по себи такође не воде у рај. Тражи! Постоји нада. Пери опет сиђе на земљу. Нашао је неког покајника. Узео је његову сузу и понео је. И пре но што се приближио рају, његове су га двери већ чекале широм отворене. Ето какву сузу треба да принесете Господу. На небу бива радост када неко плаче и тугује, осећајући се грешним. То нам је дакле пут са највише наде: покајте се и верујте у јеванђеље (Мк. 1,15). Нека Вас Господ благослови!

67. Утеха богомолитеља. Поука о брижљивој исповести. Кратке молитве и непрестана пажња ка Богу.

Завршило се Ваше путовање! Слава Богу! Ето видите, испунило се оно што сам Вам предсказао о умору и костобољи. Испунило се и оно што је било обећано Вашој души. Господ Вас је утешио радошћу светог причешћа, а свети Сергије је растерао Вашу узнемиреност.

Пишете: „Душу је захватио силан немир, обратила сам се светом Сергију и - немир се у тренутку развејао, а заменило га је тихо спокојство". Видите дакле како се вапај из срца истога часа чује на небу и како се оданде одмах шаље одговор на њега. Из овога научите где треба да тражите мир и уразумљење.

Али, то што на исповести нисте споменули неки грех - то није добро учињено. Свеједно

да ли је у питању нешто велико или мало, да ли је у питању дело или реч, чим савест каже да је у питању грех - треба га очистити исповешћу и покајањем. Суштина Свете Тајне покајања састоји се у разрешењу изреченог греха. Грех који није исказан неће бити разрешен, остаће на души и са њом ће поћи на онај свет. Црна мрља ће на белој хаљини бити још уочљивија. А тамо нам лукавство неће бити од ни од какве користи. Треба учинити онако како је установљено, и то не од људи, него од Самог Господа. Јер Господ вели: Реци ми претходно безакоња своја да се оправдаш (Ис.43,26). Ево шта је Он одредио нама за утеху и за олакшавање овог не увек угодног дела: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи биће разрешено на небу (Мт. 18,18). Добро запамтите и примите к срцу, да све што не буде по богоустановљеном поретку разрешено на земљи, остаће неразрешено и на Небу. И пожурите да надокнадите пропуштено. Сад треба да се покајете не само због почињеног греха, него и због тога што сте на исповести свесно пропустили да га споменете.

Добро сте учинили што готово читав пут нисте остављали кратку молитву. Стално се учите да нераздвојно будете са њом. Она ће и сабирати Вашу пажњу, и одбијати празне и сујетне помисли, и држати Вас у стању да у потребно време, преко Вашег анђела чувара, добијете савет од Господа. Та мала молитва представља заиста велико благо. У духовном делању нема ничега што би њој било равно. Трудите се при томе да пажњом стојите у срцу и да не изговарате непрестано само речи, него да се држите сећања на Господа, сједињујући са тим сећањем побожни страх. Бог је свуда присутан. Без обзира на то да ли ми мислимо или не мислимо на Њега. Он је ипак ту где и ми, и све види. Судећи по људском - како би Њему требало да буде тешко то што на Њега не обраћају пажњу, мада Он Сам држи све, стара се о свима и све снабдева сваким добром. Искључите себе из броја таквих немарних људи и не заборављајте да око свога ума стално окрећете ка Господу, или да макар само држите у свести да је Он близу, као што и за сунце знамо да је изнад нас и осећамо да нас греје, мада и не гледамо у њега. Умно и побожно обраћање Богу из дубине срца већ представља молитву. Чините то кад год имате прилике. А због тога што дању не стижете да станете пред иконе и да савршите поклоне не брините много. Зато јутарње и вечерње часове посветите Богу. Тада се дуже и помолите, и прочитајте нешто, и поразмислите. Када се раније пробудите брзо устаните и поведите слатку беседу са Господом. Ако се ујутру доведете у ред, читав дан ће Вам добро проћи. Сећање на Бога, читање Јеванђеља, Апостола и других душекорисних књига, показиваће Вам како треба да се држите у утврђиваће Вас у ономе што је добро. Савест ће да прихвати та схватања и да почне да их спроводи у животу, не дозвољавајући Вам да се уклоните од дела на која Вам је тако указано. И живот ће Вам бити светао. Само имајте као закон да никада ништа ни велико ни мало не чините против савести, а ако се нешто и поткраде, одмах поправите покајањем, и то својим унутрашњим, личним. После се исповедите и пред

духовником. Велика је ствар - савест. Она је глас Свудаприсутног Бога у души. Ко је у миру са њом, тај је у миру са Богом. Нека Вас Господ благослови!

68. Људске приче и гласине. Потреба за добрим саветником. Стална опасност од непријатеља.

Милост Божија нека буде са Вама!Како су болно у моме срцу одјекнуле Ваше речи „кренуле су гласине"! О како је опак и

страшан огањ подозривих људских речи и очију! Јасно је зашто се свети пророк Давид у псалмима често опхрван тугом обраћа Богу са молитвом да га избави од људског језика.

Где да нађете утеху и ослонац? У сведочењу Ваше савести. Држите у уму и срцу свест о моралној исправности Ваших поступака пред Богом и пред свим људима који здраво мисле. Уз свест о томе храбро дочекујте сваку реч коју тамо будете чули. И држите се као да ништа не знате.

У светском животу не треба сасвим занемаривати оно што други кажу или говоре. Благоразумност уосталом овде треба да се простире само до следећег: треба се понашати тако да то не раздражује речи и не помућује очи других људи. Даље од тога не треба да се иде: да се на пример одлажу дела која свакако представљају обавезу.

Но, чиме сте Ви до сада показали некакво особењаштво?! Зар тиме што се ишли да се поклоните преподобном Сергију?! Али то није било објављено на сва звона, а и склонили сте се иза својих. Или тиме што у све недељне и празничне дане одлазите у цркву на бденије и на Литургију?! То је дужност коју испуњавају сви хришћани уколико нису заборавили да су хришћани. Од извршавања те дужности може да их ослободи само крајња нужда, иначе навлаче осуду због лењости или пак зато што су заборавили да су хришћани. На лоше обичаје размажених московских госпођица немојте се обазирати и не слушајте њихове испразне речи. Данассутра доћи ће смрт. Она неће заобићи чак ни те лепотице. А после смрти одмах се полаже рачун. Мудровања тих госпођица тамо нико неће узети у разматрање.

Дакле, не узнемирујте се због речи. Ви са своје стране чините све да не бисте подстицали гласине. Ако су оне и поред тога кренуле, нека их. Вама је за утеху и за јачање Ваше храбрости довољно - као што сам рекао - сведочанство савести пред Богом. Нека они само осуђују, али, ако Бог кроз савест оправдава, све њихове осуде су - ништа. Један паметан човек ми је рекао да људске речи, ако се брзо не ухвате за нешто заиста лоше у човеку, постоје мало над њим и онда се удаље као безводни облак. Њихов траг брзо ишчезава и ускоро их се више нико не сећа. Слично ће се, мислим, догодити и са Вама. И то Вам желим из свег срца. Држите се мирно, уобичајено, као да ништа не примећујете.

Уместо подвижничке строгости која је неспојива са Вашим свакодневним животом, узмите страх Божији и сећање на смрт, па ће Вас они свему научити.

Пишите о свему. Затвореност у себе у светском животу није лоша ствар, али у духовном је - најопаснија. Обавезно треба имати некога од кога може да се добије савет о свему што се догађа и споља, а још више унутра. Пошто смо већ почели да говоримо о томе - пишите. Постоји око нас и у нама нека зла сила која нас под маском добробити води у обману, компликује наша дела и наводи нас да чинимо час непотребне, час штетне ствари. Ђаво седи крај нас и све нам то гура под руку. Против њега много помаже и сопствено расуђивање: да не радимо одмах све оно што нам се учини да је добро, него да то најпре свестрано размотримо. Када почнете да расуђујете, маска добра коју је ђаво навукао на свој наговор одмах ће да падне. Али неће нам увек поћи за руком да то учинимо помоћу сопственог расуђивања, јер ђаво и њега често замрси својим дошаптавањем. Дакле пишите и причајте о свему. А и тамо ако нађете некога, разговарајте са њим чешће о томе.

Нека Вас Господ спасе и помилује! Човек треба да се учи како да живи.Пазите на себе. Грешке ће Вам показати како да следећи пут исправније поступите.

69. Туга и страхови. Невина забава. Прекид односа са лошим људима. Енглески апостол из секте духоносаца. Његова лажљивост.

Милост Божија нека буде са Вама!Ваша туга са страховима је нешто несхватљиво. Шта Вам је? Код Вас је све у реду: и код

куће и у Вашој души. Претрпите то. Шта да се ради?! Молите се Богу и Њему предајте и своју судбину и судбину свих својих. То је најсигурнији пут ка спокојству. Брините само о томе да не учините нешто што ће да прогневи Бога. То ће Вам донети и чврсту наду и трајно спокојство.

Сасвим је у реду да постоје неке пријатне породичне забаве. Само немојте страствено да им се предате. Бога не заборављајте и благодарите Му за сваку Његову утеху, примајући је баш као да долази из Његових руку. А када сте сами још усрдније се баците на колена пред Господа, молећи Га да Вас уразуми и да Вам укаже којим путевима да идете у животу. Али догађа се да забаве, чак и оне пријатне, доносе тугу, јер чак и да нису грешне, оне једноставно не могу да задовоље срце. Уосталом, колебљивост осећања је нама тако својствена и ми морамо да је трпимо, али наједно морамо да пазимо да се не промени, него да увек има потребну снагу, а то је - она главна одлука - циљ живота који сте за себе изабрали.

Јер шта?! Бог свакако тражи Ваше срце, и Ваше срце хоће Бога. Без Бога срце никада није сито, него непрестано жуди за Њим; осмотрите себе са те стране. Можда ћете ту пронаћи улаз у мир Божији.

То што сте се душом разишли са једном од Ваших пријатељица која је својом симпатичном и умиљатом природом вршила утицај на Вас, и то неповољан за циљ живота који сте себи зацртали, то је веома добро. Ви сте својевремено спомињали тај утицај, али ја сам пропустио да Вам кажем: припазите се. Али, слава Богу! Сада је ствар сама од себе пошла добрим путем. Наравно, не треба да допуштате непријатељство у срцу. Ограничите се на то да јој не верујете претерано и да њене слатке речи не примате к срцу. Држите се спокојно и немојте нарушавати миран однос.

Питате за мишљење о некаквом енглеском апостолу (Редстоку). Али у Вашим речима садржан је и одговор шта о њему да се мисли. Он каже да му се Господ јавља и да му наређује шта да уради или каже. Зар не видите, или тамо код Вас не виде, да је то преварант? Да му се јављао Господ, не би га послао код нас, него код Турака, или неких других неверника. Нашу веру је Сам Господ много пута потврдио и потврђује чудесима, светим моштима и јављањима Својим и Својих светитеља. Нас он нема чему да учи. Тај „апостол" не припада ни англиканској вери, него некој нарочитој, која се недавно појавила. Тамо се недавно појавила секта духоносаца. Неком је пало на памет да у Цркви Христовој треба да се понавља оно што је било и на апостолима, то јест да Дух Свети видљиво силази и видљиво делује у вернима. Неколико људи је поверовало том човеку. Размишљали су како то да постигну. Мислили, мислили и - смислили. Ко зна како они су дошли до убеђења да Дух Свети делује баш у њима, а други су им поверовали. Измислили су неколико сумњивих чудеса и разгласили то на све стране. Тако се око њих скупило доста лаковерних. Одвојили су се од осталих и увели сопствени црквени поредак. И тако је настала секта!

Од њих долази и тај Ваш „апостол". Он стално прича о Светом Духу, како свако неизоставно треба да буде испуњен његовом благодаћу да би се спасао. Та његова мисао потпуно је тачна. Ја сам Вам о томе говорио у првим писмима. Но, то је уједно и једина истина, од свега онога што тај човек говори. Све остало је - лаж! Он виче: веруј, веруј, и Дух Свети ће доћи. Управо то је његова главна лаж! Вера заиста јесте незаменљив услов за добијање дара Дуга Светога, али само добијање дара не бива због вере као такве, него због вере кроз богоустановљене Свете Тајне. Тако је било и у апостолско доба. Ево случаја! Свети Павле је дошао у Ефес и сусревши тамо неке верне хришћане упитао их је да ли су примили Дуга Светога. Они су одговорили да нису чак ни чули за Дуга Светога. Показало се да су били крштени само крштењем Јовановим. Тада их је свети Павле крстио крштењем Христовим, а после крштења положио је на њих руке и они су се испунили Духом Светим. Крштењем су били обновљени, али нису добили дар Дуга Светога. Он им је био предат кроз апостолско полагање руку, а крштење их је само учинило способним и достојним за примање тога дара. Како је било са тим вернима, тако је било и са свима другима, и у време апостола и после њих. Тако то бива све до данас у Цркви Божијој, управо кроз свето миропомазање које су апостоли увели уместо

полагања руку.Сви ми који смо крштени и миропомазани имамо дар Дуга Светога. Он постоји у свима,

али није у свима делатан. Како постићи то да дар постане делатан, показао сам Вам у мојим првим писмима. Потрудите се да их поново прегледате. Овде ћу додати само да други пут за то не постоји.

Вратите се сада на енглеског апостола и упитајте се има ли он сам дар Дуга Светога. Нема. Јер англиканци немају Свету Тајну миропомазања, без које, као без полагања апостолских руку, Дух Свети никада није силазио и не силази. 1<од англиканаца постоје само две тајне: крштење и причешће, а Свете Тајне миропомазања нема. Сходно томе код њих нема ни дара Дуга Светога. Њега нема ни код овог „апостола". Он дакле прича о ономе што не познаје и проповеда о задобијању онога што ни сам нема. У његовим речима нећете наћи ни спомена о томе како се прима Дух Свети. Он објашњава само да је неопходно имати га, а затим позива: веруј! Отприлике: зини а Дух ће да улети.

Како само том „апостолу" пристају речи Господње: Лекару, излечи сам себе!Изволите, прихватите ово, а моја размишљања пренесите и другима, нарочито ономе ко

код Вас са одушевљењем говори о предметима вере. Преко њега такво мишљење о „апостолу" може да се прошири.

Нека Вас Господ благослови! Спасавајте се!

70. О читању духовних и светских књига.

Милост Божија нека буде са Вама!Према Вашој жељи шаљем вам дела светог Антонија. Читајте и проучавајте. Покрените

се. Он није био учен и није читао књиге, већ је само појао Псалме и ишчитавао Јеванђеље и Апостол. Благодат Божија је откривала сазерцања у његовом уму и погледајте само како су премудре његове речи. О њему постоји сведочанство очевица да када је почињао да говори, његова реч текла је као река и, исходећи из његовог срца, испуњавала срца свих оних који су га слушали. Понекад су и читаве ноћи проводили у таквим разговорима, а да ни он ни његови слушаоци нису знали за умор нити им се одлазило на починак. Па и код нас, отац Серафим Саровски такође је био неук, али опитан у духовном животу, упућен у реч Божију и дела Светих Отаца, што га је и учинило најмудријим међу мудрима. У духовном животу књиге су само руководство. А знање се стиче на делу. Чак и оно што се сазна из књига, тобоже јасно и исцрпно, када буде испитано на делу показује се у сасвим другачијем светлу. Духовни живот представља посебан свет до кога људска мудрост не допире. Ви сте то и сами већ увидели или увиђате. Трудите се над собом и пазите на себе. Мало-помало - и доћи ћете дотле, да ћете

почети да водите мудре разговоре, такве да бисте могли сести и записивати их. Нека Вас Господ благослови!

Пишете: „Много читам; да то није лоше?" Може да буде и лоше и добро, у зависности од тога шта и како читате. Читајте са размишљањем и оно што читате преиспитујте истином нашег исповедања вере. Оно што је са тим исповедањем сагласно - прихватајте; оно пак што није, то одмах одбацујте као богопротивну мисао, а књигу у којој се такве мисли излажу баците. Ви сте се прихватили изучавања духовног живота. То је свеобухватан и узвишен предмет, а сладак за срце, које у њему не може да не види своје крајње добро. Прихватили сте се тога и изучавајте - и из књига, али понајвише на делу. Какве књиге да читате, то већ знате, и јасно Вам је како да добијете вољу за такав, исправан живот. Ако озбиљно желите да ступите на тај пут, онда нећете имати када да се окрећете изучавању других предмета. Школовани сте и имате основне представе о свему, то Вам је довољно.

Рећи ћете: па зар да испаднем тако заостала? Ништа страшно! Заостала у једном, али узнапредовала у другом, и то у другом које је неупоредиво узвишеније. Када заостајући у људским мудровањима не бисте напредовали у премудрости Божијој, то би онда била штета. Али пошто ћете у овој последњој несумњиво напредовати, ако се посла будете прихватили како доликује, онда нећете претрпети никакву штету, него ћете имати велику предност. Јер људско мудровање не може ни да се пореди са духовном мудрошћу.

Када то кажем, не мислим да не треба да читате ништа друго, него само да можемо и без тога, а ако бисмо се томе потпуно предали, претрпели бисмо штету у оном главном. Ако јурите на две стране, ни на једну нећете стићи.

Али питање ипак још остаје нерешено: може ли се дакле читати и нешто друго осим духовног? Кроз зубе Вам говорим, једва чујно: може, али мало, и добро да се процени. Обратите пажњу једно: када се налазите у добром духовном расположењу, па почнете да читате неку књигу са људским мудровањем, ако приметите да то добро расположење почиње да Вас напушта, одмах оставите књигу. То нека Вам буде правило.

Али и књиге са људским мудровањем могу да хране дух. То су оне које у природи и историји показују трагове премудрости, доброте, правде и старања промисла Божијег о нама. Такве књиге треба да читате. Бог се у природи и у историји открива исто онако као и у Својој речи. Природа и историја су такође књиге Божије за оне који умеју да их читају.

Лако је рећи: „читајте такве књиге"; али, где их узети? Ја то не могу да Вам кажем. Данас излази све више књига из области природних наука. Али готово све оне имају штетан садржај - порекло света покушавају да објасне без Бога, а све морално-религиозне и друге духовне појаве у нашем животу - без дуга и душе. Такве књиге ни не узимајте у руке. Постоје међутим и књиге из области природних наука у којима нема таквих мудровања. Њих можете да читате. Да схватите грађу биљака, животиња и нарочито човека, као и законе живота који у

њима владају. Велика је у свему томе премудрост Божија! Неистражива! За такве књиге питајте онога ко Вам надахнуто говори о предметима вере.

А приповетке и романе? Има и међу њима добрих. Али да бисте сазнали да ли су добри морате да их прочитате, а док их прочитате наићи ћете на такве приче и описе да Боже сачувај! Упрљаћете Вашу чисту главицу. Па после покушајте да је очистите. Како себе натерати на такав напор?! Зато, мислим да је боље да их и не читате. Када Вам неко од добронамерних људи препоручи неку причу коју је претходно и сам прочитао, онда можете и Ви да је прочитате.

Постоје добри путописи. Њих такође можете да читате. Али од свега по мало, да би било разноврсно. И држите се свог главног дела, не скрећући пажњу са њега.

Нека Вас Господ благослови.

71. Хлађење према молитви. Непажљива и ужурбана молитва. Како то да се избегне? Читање молитава напамет.

Милост Божија нека буде са Вама!Пишете: „Моја молитва нешто лоше иде". То што молитва иде лоше, за то није крива она,

већ онај ко се моли. Трудите се да се молите како треба. Ко лоше пише, на њега подвикну и запрете му па почне да пише како је исправно. Изволите подвикните на себе и запретите себи судом Божијим - па ћете почети да се молите како треба. Људска дела исправљамо пажљиво, зато што ће људи видети па ће почети да нас прекоревају, а дело Божије обављамо како нам се хоће, јер Господ ћути и не прекорева нас истога часа, остављајући усрдности Своје деце то како ће да Му служе. О, како ће горко да буде када људи постану свесни кривице пред Самим Господом због свега овога.

Па где се дела Ваша молитва?! Јер она је добро пошла и Ви сте већ осетили њено добро дејство у срцу. Рећи ћу Вам где се дела. Помоливши се једном-два пута усрдно, и осетивши код светог Сергија брзу помоћ од молитве, Ви сте помислили да се Ваша молитва већ усталила и да немате око чега да бринете: она ће и сама да иде добро. Пошто сте допустили такву мисао, Ви сте, стајући на молитву, почели немарно и ужурбано да их читате, а уједно сте престали да пазите на своје мисли. Услед тога Ваша пажња се расејала, мисли су Вам се разишле на разне стране и молитва више није била молитва. Једном или два пута сте тако поступили и Ваша молитва је потпуно нестала. Изнова почните да је задобијате и иштите је за себе од Господа.

Из овога ћете научити да ниједно духовно дело, а понајпре молитву, никада не треба да сматрате за нешто што се усталило, него увек треба да се понашате тако као да је савршавате први пут. Оно што се чини први пут, то је праћено јединственом усрдношћу. Ако

се приступајући на молитву увек будете држали тако као да се још никада нисте молили како треба и да сада први пут хоћете то да учините, онда ћете молитву увек савршавати са потребном усрдношћу. И она ће се одвијати како треба.

Мислим да сте Ви почели превише ужурбано да обављате своје молитвено правило, било како, само да га што пре завршите. Ништа толико не вређа Господа као ово. Боље немојте да читате све прописане молитве, али то што читате читајте са страхом и побожношћу, него да их све читате тек тако. Боље је једну молитву прочитати или изрећи сопственим речима, али усрдно, на коленима, него тако. Почели сте тако да се молите, а плода нема. Изволите, прекорите себе због такве непажње. Знајте да нико од оних који се пажљиво и усрдно моле не оставља молитву док не добије њене плодове. О, каквога блага се лишавамо када допуштамо себи да се непажљиво молимо!

Одакле журба на молитви? То је несхватљиво. Другим пословима посвећујемо сате, и не чини нам се да трају дуго, а чим станемо на молитву чини нам се да не знамо колико дуго већ стојимо. Па се онда пожурујемо како бисмо је што пре окончали. Таква молитва нема никаквог значаја. И шта онда да се ради? Ево шта неки раде да не би подлегли таквој самообмани: одређују себи за молитву четврт сата, или пола сата, или сат, како им одговара, и тако прилагођавају своје стајање на молитви да када часовник откуца пола сата или пун сат они знају да је време за молитву истекло. Затим, када стану на молитву не брину више о томе колико су молитава прочитали, него само да се током читавог времена које је за молитву одређено посвете Господу на прави начин. Други раде овако: када одреде себи време за молитву они установе колико бројаница могу да прођу за то време када их не окрећу брзо. Затим када стану на молитву они без журбе прођу бројаницу одређени број пута док за то време умом стоје пред Господом било да са Њим беседе сопственим речима, било да читају неке одређене молитве, побожно се клањајући Његовој безграничној величини. И једни и други се на молитву тако навикну да им ти тренуци увек бивају слатки. Чак се ретко догађа да на молитви проведу само одређено време, него га и удвоструче и утроструче. Изволите изаберите за себе неки од тих метода. И онда га се обавезно држите. Јер ми без тачних правила не можемо. Усрдним пак молитвеницима никаква правила нису потребна.

Ја сам Вам већ писао да молитве научите напамет и да их, када стајете на молитву, читате напамет, не узимајући молитвеник у руке. То је свакако добро! Када станете да се молите читајте научену молитву или псалам и сваку реч не само промислите него и осетите. Ако од неке речи молитве или псалма почну да се јављају сопствене молитвене мисли, не пресецајте их, пустите их нека теку. Јер Вас више није брига хоћете ли прочитати толико и толико, него само колико ћете времена провести на молитви, што ћете знати или према бројаницама или према сату. И онда нема разлога да се жури са читањем молитава. Нека за све то време прочитате један псалам или једну молитву. Неко је причао како му се често догаћа да за све

време одређено за молитву прочита само једно „Оче наш". Јер се свака реч за њега претвара у читаву молитву. Други је причао да када му је неко објаснио да и тако може да се моли, он је читаву јутарњу молитву престојао у побожној молитви, читајући: „Помилуј ме Боже", и није стигао да доврши читање псалма.

Изволите навикавајте и себе да се тако молите, и даће Бог па ћете брзо однеговати молитву у себи. А онда већ више неће бити никаквих правила. Трудите се, иначе ништа неће бити од Вас. Ако не будете напредовали у молитви, не очекујте успеха ни у чему другом. Она је корен свега.

Нека Вас Господ благослови.

72. Завет одрицања од света. Како се држати након изрицања завета па до његовог извршења.

Милост Божија нека буде са Вама.Ваше последње писмо донело ми је неописиву радост. Дакле, коначно одлучујете да свој

живот посветите служењу Господу, не саплићући се у светском животу. Нека Господ милостиво прими ову жртву и нека благослови Вашу добру одлуку! Држите се тога што се рекли пред Господом и од сада се у својим мислима држите као да сте се већ одвојили од света. Ја сам од Вас и пре чуо да Вас срце не вуче ка светском животу, што због Вашег слабог здравља, што због страга од несрећа које сте понекад виђали у другим породицама. Али то је била једна ствар, а сада је - друга. Исто дело, али је у њему другачија душа. Оно је била несклоност ка свету и светским погледима, а сада одсецате себе од света како бисте у потпуности припали Господу. Зар мало људи живи без породице, а ипак живе као и породични људи, споља гледано исто, са истим бригама. Ваша одлука није у том духу. Она има потпуно другачији извор, припада другом начину живота и Вас води ка таквом животу. Негујте тај дух у коме је донета Ваша одлука.

Одлука је пала, али када и како да је испуните, на то треба стрпљиво да причекате. У Вашој ситуацији не можете одмах да похрлите да је испуните, јер, као што и очекујете, све ће бити против. Први услов је - родитељски благослов. Њега треба да дочекате. Чекајте и молите се. Господ, Који Вам је дао такву добру намеру, Сам ће то да изведе на неприметан начин, као када се санке спусте низ брег. Ништа не говорите, него држећи у души једну мисао стално се молите Господу да испуни Вашу намеру, како зна Његова премудра воља.

Међутим, сами у себи се прилагођавајте том начину живота - не мењањем спољашњег начина живота, него унутарњим редом. Под овим подразумевам не нешто посебно, него исто оно о чему сам Вам раније тако много писао и што сте Ви већ почели да радите. Сада се

одлучније прихватите свега о чему смо говорили. Темељ је положен, зидајте зграду.Окренули сте леђа свету, више му не окрећите лице.Сада можете сасвим да се одрекнете сваке светске забаве и да више остајете код куће, у

усамљености, бавећи се неким послом, између осталог и оним који одговара духу Вашег расположења. Сада можете одлучније да делујете у том погледу.

Споменућу главно. Одричући се светског, треба тим више да прилазите Богу. Ви то знате, али бићете блажени ако почнете тако и да поступате. Више мислите на Бога и на дела Божија. Сећање на то да је Господ свуда са Вама и у Вама сједините са својим умом и нераздвојно ходите са њим: када радите или седите, спавате или бдите. Са овим сећањем сједините и друго - сећање на смрт и на оно што долази после смрти - на суд и одлучивање о вечној судбини. Та два сећања представљају моћне стражаре код сваког добра. Они ће Вас сами свему научити, грејући Вас спасоносним страхом Божијим - извором божанске премудрости.

Ви све то већ знате. Помињем само узгред, како бисте се одлучније прихватили дела. Сада су Вам нарочито потребне речи: благосови, Господе! Али на испуњење стрпљиво чекајте.

73. Продужетак. Једном дати завет безбрачности треба чврсто држати. Узвишеност девствености.

Хитам да Вам додам још нешто на исту тему.Свети апостол Павле, који је засадио веру Христову у Коринту, страхујући да Коринћани

не скрену на неки погрешан пут, писао им је: јер ревнујем за вас Божијом ревношћу, јер вас обручих мужу једноме, да девојку чисту приведем Христу. Али се бојим да као што Еву превари змија лукавством својим, да се тако и мисли ваше не одврате од простодушности која је у Христу (2. Кор. 11,23). Ревнујем Божијом ревношћу и ја за вас, као што видите од самог почетка наших разговора. Сад ево стојите пред Христом Господом као девојка чиста која је себе посветила Њему! Али Ваше обручење са Господом нисам савршио ја. До њега је дошло мимо мојих напора, чак и мимо мојих намера. Када сам Вам писао нисам имао у виду ништа друго него да Вас усмерим на истински хришћански живот у коме бисте, као у безбедној лађи, могли да препловите немирно море овог пролазног живота. Испало је међутим много више од тога. И слава Богу! Склоност ка томе код Вас је од ваше природе - Бог Вам ју је дао. Спустила се благодат Божија. И ето одлуке!

Одлука! Али само дело је још далеко. Колико је само случајности на које може да се наиђе, а које све могу да преокрену. Свакако треба да будете опрезни да и Вас ђаво не превари својим лукавством као што је змија преварила Еву. Господ нека Вас избави од таквих случајности. Ипак, ако је слугама Божијим стално неопходно да буду трезвени, будни и да се

моле, тим пре је то сада неопходно Вама, након што сте донели такву одлуку. Не могу да вам кажем ништа одређено, осим: стојте на стражи. Ђаво у трену може да нападне. Пишите чешће. А у међувремену држите се чврсто.

Што више нека у Вама ухвати корена уверење да је начин живота који сте изабрали Богом благословен. Такав начин живота је похвалио и Сам Спаситељ када је говорио о онима који су се ушкопили Царства ради Небеског (Мт 19,12). Њему је дао предност и када је казао за Марију, која је седела уз Његове ногу и слушала само Његове речи, да је добар део изабрала, јер је изабрала оно што је једино потребно. Светле примере таквог живота видите код многих пророка и апостола, код светог Претече Господњег, а пре свега код Пречисте Владичице Богородице, ризнице и извора чистоте. Њен Матерински покров нека нас увек заклања. Она се нарочито стара о девственицама.

Девственице, као и девственици, постоје у Цркви Христовој још од апостолског доба и од тог времена непрестано су присутни и остаће у њој, док постоји света Црква, то јест до краја света. Јер тај начин живота није стран нашој природи, а и дух вере Христове му је наклоњен. У Коринту многе девственице нису хтеле да се удају, јер су свом љубављу заволеле Христа Господа, јединог Женика свих душа. Оци су се обратили светом Павлу са питањем како да поступе. Свети Павле их је посаветовао да дају ћеркама слободу да служе Господу и да их не приморавају на удају. Оци су послушали његов савет и девојке су остајале девојке. Пример Коринћана следиле су и друге цркве, и девственост је посвуда процветала. У неким местима девственице су се сабирале ради живота у једном дому, где су служиле Господу и молиле се, не улазећи у општење са другим људима. Многе од њих су овенчане и мученичким венцима, како сведоче њихова житија.

Видите ли у какав збор Ви ступате, чијим стопама крећете, чијим се покровом заклањате и чију реч слушате. Пошто сте се тога радо прихватили, гледајте да се сада не окренете натраг. Научите напамет апостолске речи о онима који се одричу брака и чешће се у својим мислима враћајте на њих: која је неудата брине се за Господа, како ће угодити Господу, да буде света и телом и духом (1. Кор. 7,34). О светости тела нема шта да се говори. Али о светости дуга не можемо а да не говоримо много и много да се трудимо. Она се може у трену изгубити. Пазите добро како живите (Еф. 5,15). На шта да се пази? На срце, да се ни за шта не веже, не само за лице - то се подразумева - него ни за коју ствар. Свако такво везивање представљаће нарушавање Вашег обручења са Господом и неверност Њему. А Он је - ревностан. И строго кажњава срца која су Му неверна.

Не пишем зато да бих Вас уплашио. Само Вас подсећам ако се можда једном нађете у прилици да саму себе уразумљујете страхом, ако други облици уразумљивања не помогну. Не можемо се уздати у нашу ревност и постојаност. Данас овако, а сутра ко зна шта ће бити. Дакле знајте колико ће лоше бити ако одступите од своје одлуке.

Нека Вас Господ благослови!

74. Поука онима који жуде за животом у манастиру. Разни облици подвига безбрачног живота. Стрпљиво чекање и припрема за манастирски живот још код куће.

Милост Божија нека буде са Вама!Пишете: „О, када би то могло да се догоди брже! Овога часа бих одлетела негде у пустињу,

да ништа не видим и не чујем". Не, не. Никако не треба да журите. Где постоји таква журба и жудња - што пре, што пре - тамо није у питању Божије дело. Чак и добре жеље нису добре и не воде ка добру ако су у нереду. Божије дело се одвија тихо и неприметно, али поуздано.

Молите се и стрпљиво чекајте гледајући хоће ли се отворити врата за излаз. Господ ће тако уредити да ни Вама неће бити јасно како се све догодило. Обручите се са Господом сада - сами у себи пред Њим Јединим. А када ћете приступити збору Његових невеста - то оставите Њему да одлучи. Потпуно се предајте Њему у руке.

Ви бирате манастир. Али манастир није једино место за оне који неће да се везују породичним везама. У почетку уопште није било манастира. Они који би донели одлуку да служе Господу, нису се везивали за свакодневне светске бриге, него би у своме дому уређивали себи собицу и у њој су живели одвојено од свега, у посту, молитви и проучавању Божанског Писма. Затим су, нешто касније, када им је постало неудобно да живе у кућама, неки од њих почели да одлазе из градова и села и да живе у пећинама или у гробницама или у посебно подигнутим келијама. А после тога су већ настали манастири, да би подвижници живели заједно и удружили снаге, да би се издржавали и да би дело спасења савршавали у нарочитим подвизима. Али и тада је било оних који су одлучивали да живот посвете Господу и да живе у безбрачности, а да при томе нису ступали у манастир, неко су се посвећивали служењу браћи и сестрама у болницама, убожницама и прихватилиштима. И сви ти начини живота који су се формирали још у прво време Цркве Христове нису престали да постоје до данас. И данас се неки од безбрачних спасавају код куће, а други одлазе у манастир, док се неки посвећују служењу болеснима.

И Ви треба да изаберете неки од тих начина живота. А који од њих, то сачекајте и погледајте на шта ће Бог да Вам укаже. Добро сте рекли да је лакше спасавати се у манастиру. Тамо се лакше може доћи до очишћења срца и до оног стања које представља радост у Духу Светоме. Јер у манастиру је све прилагођено том циљу. Мени се чини да је манастир за Вас најпогодније место и због стања Вашег здравља. Зато не одбацујте идеју да једном доспете тамо. А време ће показати Господ. Дотле треба да се стрпите и да се

подвизавате на први начин - живећи код куће. Имајте своју собу, имајте је као манастирску келију и у њој водите живот као да сте у манастиру. Нека Вам отац и мајка буду уместо игумана, а укућани уместо сестара у манастиру, а Ви да будете њихова незамењива послушница.

Ви журите у манастир као на слободу или у рај. Заиста, тамо влада потпуна слобода за дух, али не и за тело и спољашње послове. У том погледу тамо влада потпуна свезаност; неумољиви је закон - одрицати се сопствене воље. Тамо је заиста рај, али се до њега не долази цветном стазом. Он је заиста тамо, али је пут до њега закрчен трњем кроз које се треба пробити. Тамо нико не стиже а да се не изгребе и не избоде. То имајте у виду док чекате слободу и рај у манастиру.

Чекајте стрпљиво. Сетите се гувернанте (види писмо 28)! Она је чекала седам година да би испитала чврстину своје намере. Зато је од ње и испала усрдна монахиња.

Чему журба? Манастири неће побећи. Поћи ће Вам за руком да дођете у неки. Али утврдите се у намери и ојачајте телом. У Вашој кући постоји ред, живи се благочестиво. Ваши родитељи и сродници су богобојажљиви људи. Ту не можете наићи ни на шта што би било противно Вашој одлуци да се посветите Господу. Треба да сазрите у таквој атмосфери и у таквом расаднику.

Дакле одлучено је: чекајте. Свој живот и своје навике помало усклађујте са манастирским.

Нека Вас Господ благослови!

75. Ђавоље подвале ће ометати одрицање од света. Како одбијати те подвале.

Милост Божија нека буде са Вама!Пишете: „Тешко ми је, нигде немам мира. Нешто ме притиска, у срцу ми је тешко и

мрачно. То ме је одједном обузело".Сила крста је са нама! Будите храбри и стојте. Схватио је ђаво да Ви хоћете у потпуности

да побегнете из тог круга у коме он може угодно да поживи међу хришћанима, зато Вас напада таквом тугом и патњом. Нисте ви једина особа која доживљава такве нападе, њих доживљавају сви, али нису сви исти. Вас притиска патња; некога обузима страх; неко у мислима наилази на такве препреке, као да су планине; некоме се учини да је дело које започиње бесмислено. Свакоме прилази онако како је најпогодније, наводи потоке мисли, узнемирује срце и помућује душу. И одједном као да настане бура. Такве су подвале наших непријатеља. Они су народ хаоса. Лутају на све стране, виде да су двери отворене и да стражара нема, улазе у наш дом и све преврћу наглавачке. Направе неред и утекну. А ти се

после сналази како знаш. Али то није највећа несрећа. Ми нисмо криви што непријатељи насрћу на нас; нисмо криви ни за кварење нашег унутарњег реда које они изазивају; нисмо криви ни за мисли и осећања која представљају плод њиховог деловања. Бог нас за то не криви. Ми само не треба да пристајемо на све то, него да претрпимо и - све ће проћи.

Ви нисте прецизније одредили Вашу патњу, вероватно зато што она у ствари и није нешто одређено; та неодређеност више од свега и показује да је ту у питању ђавољи насртај. Држите се! Господ је допустио да будете тако искушани да бисте показали да се не шалите са речју завета. Према ономе што доживљавате односите се као према ономе што Вам је послато од Господа и говорите као Јов: Нека је благословено име Господње! Прво је било спокојство, а сада је туга! Хвала Господу и за спокојство и за тугу. Реците Господу: трпећу, нека буде воља Твоја! Господе, само ми помози да претрпим. И стално падајте на колена пред Господом. На молитви призивајте и Мајку Божију.

Ви сте изложени нападу. Ето прилике да покажете своје умеће да останете у добру, као војник када нападне непријатељ. Нека непријатељ напада. Ви непоколебљиво стојте у добру. Понављајте: ни за јоту нећу изменити своју намеру и одлуку. Не желим ништа од онога на шта ме ђаво наговара; и онда набрајајте на шта Вас наговара, и проклињите и одбацујте све то. И зовите Господа у помоћ. Све ће проћи. Једног доброг мирјанина напао је дух хуле и неверовања. Говорио је: „чујем како непријатељи понављају у мојим ушима: нема Бога, нема Христа. А ја сам само тврдио: верујем, Господе, верујем! Верујем, верујем, верујем! И одагнао сам ђавола". Тако и Ви треба да поступате. Вичите: нећу то, нећу друго, нећу ни треће - нећу ништа на шта ме ђаво наговара. Хоћу само једно - оно што сам рекла пред Господом у срцу своме.

Кажете: „Ја сам заиста велика грешница и Господ ће ме казнити". То што се осећате као грешница, то је добро осећање. Чак и ако се будете осећали као још већа грешница нећете прећи границу допуштеног

Сви смо ми велики грешници. Ако и то будете приписали својој грешности, неће бити проблема. Само немојте одустајати од својих унутарњих одлука и не препуштајте се случајности. Што год да Господ допушта, и унутра и споља, све је усмерено ка нашем очишћењу и спасењу. Он Сам је близу и помаже нам. Близу је и Вама. Васкрсните такву наду и стрпљиво се молите.

Ово и слично Господ допушта да бисмо могли да задобијемо венце. Ко издржи победник је и припада му венац. Све са чиме се сусрећемо и што нас окружује може да нам донесе венце. Потребна је само пажња, храброст и то да све примамо од Бога и Њему приписујемо.

Будите спокојни и не допуштајте никаква колебања. Нека Вас Господ благослови!

76. Искушења од стране оних који не верују. Оповргавање њихових сујетних схватања.

Милост Божија нека буде са Вама!Ево га! Није прошла ни прва потешкоћа, а већ стиже и друга - препреденија и опаснија. Ко

Вам је то тамо причао којешта?! Колико Вам је само тричарија и гадости напричао?! Његов циљ је био да поколеба Вашу веру и не само да Вас одвоји од Христа Господа, него и да направи безбожницу од Вас. То Вам је ђаво послао таквог мудраца.

Добро је што сте одлучили да на сваки начин избегавате разговоре са неверницима, па и сваки сусрет са њима. Зли разговори кваре добро расположење душе. Па се после бори да би обновио то расположење. Али не можеш да их избегнеш. Јер тога има на све стране. Где год бациш поглед. Дакле, убудуће поступајте овако: када нехотице дођете у прилику да чујете нешто противно вери, на сваки начин се потрудите да то не допре до Вашег срца, него нека Вам на једно ухо уђе а на друго изађе. Док скрећете пажњу са неверникових речи потрудите се да своје срце одржите у убеђењу да је наша вера апсолутно истинита у свакој својој тачки, а ако има оних који јој се противе, то је због тога што не схватају ствари. Све се може довести у питање, чак и то да ли ми постојимо. Али убеђеност у Вашем срцу и то што увиђате ограниченост ума и недобронамерност срца неверника који Вам се обраћа начиниће од Ваше душе камен о који ће се зле речи одбијати не наносећи никаквог трага. Ако без обзира на то нешто лоше ипак западне у душу, прихватите се молитве, као што сте учинили код преподобног Сергија: обратите се анђелу чувару, Мајци Божијој, а највише Самом Господу Спаситељу. И Они ће развејати мрак који се спустио. После ћете или сами размислити и решити недоумицу која се појавила, или ћете њено решење пронаћи у некој књизи, или ћете са неким поразговарати, али свакако нешто учините, да од ње не би остало никаквог трага на души, јер би тај траг стално узнемиравао душу.

Пишите ми. Добро сте учинили што сте све то описали. Мада се нисте поколебали и мада је све што Вам је поникло у мислима услед тих речи прошло, ја ћу Вам ипак казати реч-две против онога што сте чули.

„Веру намеће васпитање". Не намеће, него развија и даје јој одређени облик. Свако ко се поново рађа ступа у заједницу која има веру. Вера заједнице постаје и његова вера, као и све остало. Али способност за веру и потреба за вером коју душа осећа је нешто што не намеће заједница. Исто као и у погледу знања: заједница кроз васпитање свом новом члану предаје одређена знања, али му не даје способност познања. Та способност је неодвојиво својство душе. Тако и вера у постојање Бога и Његову свемоћ представља неодвојиво својство дуга, које се код свакога јасно показује чим се развију његове способности. Заједница предаје само

облик своје вере, а не саму силу вере и потребу за њом.Заједница кроз васпитање намеће веру. А одакле заједници вера? Све што улази у

заједницу, излази из душе. Она представља спремиште у које се слива све што излази из душе. Дакле заједница има веру зато што она претходно постоји у души. Она је изашла из душе и настанила се у друштву. Вера је старија од друштва и од породице, па сходно томе и од самог васпитања. Васпитање новорођеном даје оно што је у породицу и друштво претходно ушло из душе.

Дакле изволите јаче утврдите у своме уму уверење да васпитање само развија оно што већ постоји у људској природи, али у њу не уноси ништа ново. Ако оно развија веру, то је зато што она постоји у људској природи. Нико не би могао да научи да позна Бога и да Му се клања, ако то у људској души не би лежало као неодложни закон. И тако видимо да вера постоји у читавом људском роду. Она постоји и код дивљака, јер без ње човек није човек. Ако неки од много учених људи не верују, то не значи да су они искорачили далеко напред или да су се високо уздигли, него да су иступили из људске природе, да су сами себе изопачили и нагрдили, као када би неко себи ископао око или одсекао нос. Ако сви имају веру, онда норма људског живота нужно садржи веру. Из тога произилази да онај ко нема веру одступа од ове норме и представља моралну наказу - такви су сви атеисти.

Човек који је од детињства живео у друштву животиња и сам постаје као оне". То је писало у француским причама и романима са краја прошлог века. Да ли је нешто слично заиста постојало, не знам. Човек је - свуда човек. Али нека је и бивало тако како кажу; узмите човека који је одрастао међу животињама, и две те животиње и доведите их код себе. За недељу дана ћете видети колико ће далеко човек отићи од животиња. Зашто? Зато што у њему постоји клица узвишенијег живота. И вера ће се код њега појавити. Она у њему већ постоји, али је помрачена, заборављена. Са првим сугестијама она ће се пробудити и убрзо ће ојачати. А животиње ће увек остати животиње.

Атеисти, који су иступили из норми људске природе, обично се за потврду свога неверовања окрећу ненормалностима. Осим измишљеног ненормалног васпитања човека међу животињама, они указују и на оне који су по природи слабоумни. И шта све при томе неће да измисле?! Нема Бога, нема душе. Међутим, здраворазумски гледано из тих случајева се не може извести никакав закључак, зато што ни сами ти случајеви још нису објашњени. Ево како о њима треба да размишљате. Њихова душа иста је као и код свих других људи, али не може у потпуности да се пројави пошто је свезана. То може бити последица деловања промисла Божијег. Догађа се да некоме прети опасност од околности које у будућности треба да настану, ако буде деловао у њима. Бог на њега шаље болест и док он лежи у постељи те околности пролазе без његовог учешћа, те се тако спашава од несреће. А да је био здрав сигурно би се уплео и настрадао. Тако размишљајте и о онима који су од природе слабоумни.

Њихова душа је свезана за све време њиховог живота на земљи, јер када би се развезала ни они ни други не би могли да избегну несреће. У другом животу ће се открити да је то тако. Њихове душе прећи ће онамо као душе умрле новорођенчади. Да ли ће се ово веровање оправдати или не, видећемо на оном свету. Тада ћемо добити одговор, а сада из тога никакав закључак не можемо да изведемо.

Нећу да се дотичем других бесмислица које сте чули. Ви сте их и сами добро схватили. Пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри (Еф.5,15).

Нека Вас Господ благослови!

77. Искушења од стране укућана. Послушност родитељима као припрема за манастирско послушање.

Милост Божија нека буде са Вама!Ето сад и то! Ђаво је прво хтео да од Вас направи атеисткињу, а сада прави бунтовницу, и

то против кога? Против родитеља.Боже мој, како је пуно негодовања Ваше писмо! А шта се догодило? Сигурно Вас је бува

ујела. У питању је сигурно нека ситница, нешто бесмислен. Али у Вашој глави она је тако порасла, да се оком не може обухватити. Све је то ђаво. Он Вас тера из родитељске куће како би могао да Вас савлада. Тако сваку ситницу претвара у планину која Вас притиска. Ви не можете да опишете шта је то. Ја Вам одмах кажем да ту и нема шта да се описује. То је уобичајена ђавоља замка - да запетља наш ум неодређеношћу стања у коме се налазимо. И огорченост коју подстиче и његове глупе утехе он уме тако да сакрије илузијама, да људи, пошто не могу у њима да виде ништа одређено, мисле да је по среди нешто велико. А кад се боље погледа - све је обмана. И сада је над Вама саздао обману. Изволите, прекрстите се и пљуните на те ђавоље савете.

Непријатности, непријатности! Уверен сам да оне заправо и не постоје. Али рецимо да их и има, па зар од њих треба бежати?! Треба их подносити добродушно и уз благодарење Господу. Јер то ђаво распаљује у Вама. Кад војник наиђе на непријатеља, зар треба да побегне? Треба да се бори. И Ви такође. А шта Ви радите? Тек што је ђаво показао рог, а Ви већ бежите. Из родитељске куће, након што сте одлучили да се не везујете браком, имате само два излаза: или у манастир, или да помажете болеснима; али и једно и друго уз родитељски благослов. Док се не укаже могућност за једно од та два, седите код куће и трпите све. Изволите, одмах станите пред Господа, искрено се покајте због тога што сте се тако ружно узнемирили и донесите одлуку: чекаћу и све ћу спокојно подносити. Нека у свему буде воља Твоја, Господе!

Не могу да схватим како се тако разилазите са родитељима и због чега? Ако се то тиче

става о неком питању, зашто са смирењем сваки пут не попустите? Они су старији и искуснији од Вас. Пре би требало да признате грешку у свом начину размишљања, него да очекујете да ће они да погреше. Реците себи овако: сигурно ја лоше сагледавам ствар. И онда прихватите њихово мишљење. Ако се то тиче кућног реда - опет поступите по њиховом, и тачка. Не могу да замислим да између вас постоји таква несугласица да се не може изгладити. То све ђаво од муве прави слона.

А да нећете Ви можда да све буде по Вашем? А, гордељивице? То није у реду ни када сте Ви сами у питању. Изволите будите потпуно покорни родитељима и све чините да бисте им угодили и да бисте умирили њихов дух. То ће бити добра припрема за будуће манастирско послушање или за рад са болесницима. Јер апостол је свима дао закон да се покоравају једни другима у страху Божијем (Еф.5,21). А Ви се и родитељима супротстављате и не слажете се са њима, не бојећи се Бога. На шта то личи? У чијој су Вас школи научили таквој мудрости?!

Пазите добро - понављам Вам још једном - како живите (Еф.5,15)! Нека Вас Господ благослови!

78. Искушење због неправде и клевете од људи са стране. Трпљење клевета. Упозорење онима који желе да напусте родитељски дом да би добили слободу.

Милост Божија нека буде са Вама!Опет?! Неправде, клевете! То сигурно долази споља. Но, одакле год да долази, рећи ћу

Вам: будите не само храбри и јаки, него се и радујте. Значи да се у духовном погледу ствари код Вас одвијају добро. Господ Вас води ка очишћењу и непријатељ у Вама налази јаку противницу. Чврсто стојте на своме. Нема разлога да се узнемиравате због неправди и клевета. Бог ће судити ономе ко их шири, а онај коме су учињене треба спокојно да их трпи и да благодари Богу. Не заборављајте да постоји други живот, где ће сви бити оцењени и похваљени или покуђени. Трпите неправду? Добићете похвалу. Не трпите? Добићете покуду. Тамо нећете рећи: али то је неправда. Праведно или не - рећи ће - није твоје да судиш. Зашто ниси трпела?!

Неправде не долазе од Бога, али их Бог допушта на добро онима који их трпе. Заиста на добро! То није обична фраза. Навешћу Вам пример мученика. Како их све нису злостављали. А Господ? Био је ту, видљиво им се јављао, тешио их је, олакшавао њихова страдања, али их је ипак остављао на мукама - да трпе до краја како би се овенчали потпуним венцем. Тако свака неправда и клевета припрема венац. Али онај на кога неправда и клевета падну, треба да их претрпи. Е то је сада и Вама потребно. Па изволите мирно да трпите, шта год да Вам се догађа. То Бог тражи од Вас ради Вашег добра.

Ви кажете: страшно је читав живот подносити неправде. Свакако да је страшно. Зато се оном ко иде за Господом и каже: буди храбар и постојан у срцу. Напред је крст. Дакле не остаје Вам ништа друго него да се прихватите патње, лишавања и клевете. У том прихватању је, рећи ћу Вам, почетак истинског пута. Онога тренутка када прихватите, почињете да следите Господа. Изволите размилите о томе и одлучите по Божијем. Ваш успех зависи од исправне одлуке у тој ствари.

Ви бисте да напустите родитељски дом јер осећате да Вас они гуше, а не знате ни где бисте пошли. Дужност је родитеља да Вас чувају; ја мислим да Вас они и чувају као зеницу ока. А ако је то у нечему противно вашим жељама, треба да се покорите. Не би било праведно да код њих уочавате само жељу да буде по њиховом, него би природније било да ту видите жељу да Вас заштите и осигурају од свега. А то је плод љубави. Нека увереност у то умањи горчину коју осећате зато што им се покоравате, ако такву горчину осећате због своје непослушности.

Јер Ви сте дужни да том покорношћу узвратите за све оно што у породици добијате. Храна, одећа и кров - мада ни то није мало - ипак не представљају оно главно. Главна је сигурност од непријатности споља. Штите Вас орлова крила. Орлов кљун и канџе спремни су да поразе свакога ко покуша да Вас повреди или да Вам причини непријатност. То благо се ничим не да заменити. Чим нестане орла који Вас штити, насрнуће на Вас. Сад нико нема приступа, а тада ће сви да навале. Како је само страшна несигурност. Ви то ни замислити не можете, јер још нисте доживели. И не дај Боже да доживите. Имате ли сигурност? Онда је чувајте и не покушавајте да се извучете од ње. Јер одатле треба да пређете опет у сигурност - унутар манастирских зидина. А да у борбу ступате сами - не, не и не. Одмах ћете бити нападнути и нећете моћи да се заштитите.

Шта значи тако силна тежња ка слободи коју показујете? То је најгори могући порив. Ваш пут је већ одређен. Где бисте Ви? Јесте ли одредили шта хоћете, када толико желите слободу? Унутарњу слободу немате зашто да тражите, јер она већ постоји, пошто представља неодвојиво својство дуга. Њу Вам нико не може одузети. Испада да желите спољашњу слободу. Али изволите, размислите, у којој је мери допустива и достижна таква слобода? Куд год да погледате, увек ћете бити окружени истим таквим слободама као што је Ваша, и равноправним њој. Шта год одлучите да урадите, своја дела увек треба да прилагодите делима других људи, што представља ограничење за вас и вашу слободу. То ограничавање слободе представља нешто законито и против тога, као што знате, не можете да се буните. Пошто је то тако, тежња за слободом је јурење за дугом па и више од тога - жеља да се ухвати привиђење. Дакле, то што хоћете је потпуно бесмислено.

Изволите да укротите своје пориве. Деца треба да слушају своје родитеље и њихове савете, те да своја дела и свој живот уређују тако што ће им се добровољно потчињавати. То

Вам је закон слободе! А шта сте Ви мислили? Мало овамо, мало онамо, и нико да не сме да Вам приговори. Права еманципована девојка! Проверите да не болујете можда од гордости? Јер све еманциповане девојке су горде.

Хоће ли се коначно нешто догодити? Свуда видим оне који нешто покушавају, али не видим да је ико од њих срећан. Какав је онда смисао таквих порива? Никакав. Само хвалисавост: склањај се с пута! Ја тако хоћу! Ко ће да ми нареди? И безглаво јуре тако непослушни док не упадну у провалију из које нема излаза. Изволите, обратите пажњу на ово када су пориви у питању: ја ћу то урадити, ја ћу то да одлучим.

Једна од Ваших намера је веома добра. Не представља ли можда она упутство како да уредите живот? Разумем да бисте желели да се посветите неговању болесника. Али није добро што се та жеља појављује међу тако гаотичним тежњама. Још не видим како бисте уредили свој живот. Чекајте, као што сам Вам већ писао. Господ ће све да уреди. Ваше гнездо је топло и удобно. Седите у њему док не дође време да полетите.

Нека Вас Господ благослови!

79. Последњи немири и неспокојства. Предајте своју судбину у руке Божије уз молитву и храброст против непријатеља који доноси искушења.

Милост Божија нека буде са Вама!Још увек немате мира. А кажите, како и да га имате?! Споља је све у реду, унутра сте све

претресли, средили и утврдили својом одлуком. Па одакле онда немир?! Све је то од ђавола, од ђавола. Нема одакле другде да дође.

Осим ако није следеће. Да не мислите можда да сами, сопственим силама и умећем уредите свој живот, макар и у складу са оним што смо писали?! Погледајте, и ако је то макар и мало тачно, похитајте да исправите. Онда немира неће бити. Ето, дакле! Изволите прегледајте или у мислима проверите све што смо писали, и оно што Вам се догађало, и како сте на крају одлучили да уредите свој живот, и све то тако преиспитајте да на крају дођете до тврде одлуке да своју судбину бесповратно треба да предате у руке Божије. Затим станите на молитву и пошто се усрдно помолите реците пред Господом од срца: „У руке Твоје, Господе, предајем судбину моју, са свим оним на шта наилазим и шта ми се догађа. Од сада пресецам сваку бригу за себе, само једну задржавам - да увек чиним оно што је Теби угодно". Реците то да бисте онда и на самом делу свецело предали себе у руке Божије, ни о чему се не бринући и мирно прихватајући све што се догоди, јер је тако Бог нарочито за Вас уредио, било то за Вас пријатно или не. Ваша брига треба да се састоји само у томе да у свакој прилици поступате по заповестима Божијим. То је једино што Вам је потребно.

Чим то прихватите, доћи ће крај свим немирима. Сада бринете сами за себе и све бисте хтели да уредите по своме. И онда Вам је тешко зато што није све онако како бисте хтели. А када све препустите Господу и када све будете примали као да од Њега долази и као корисно за Вас, онда више неће бити никаквог немира, него ћете само гледати око себе да бисте видели шта шаље Господ, како бисте поступали према смислу онога што Вам се шаље. Све што се догоди може да се подведе под заповест. И подведите, и поступајте према заповести, трудећи се да угодите Богу, а не сопственој жељи. Добро пазите шта говорим и покушајте да дођете до таквог расположења. Треба да учите, нема друге. И молите се за то.

Молим се Господу да Вас ослободи из тог положаја који сматрате неугодним за себе, али ипак додајем: ако је то угодно Његовој светој вољи и ако је спасоносно за Вас. И ослободиће Вас свакако када дође време. Обуците се у веру и трпите. Довољно је да једноставно посматрамо оно што се догађа па да дођемо до закључка да се ствари непрестано мењају. Ништа не стоји. Промениће се и то што Вас мучи. Доћи ће дани када ћете слободно дисати, и не само дисати, него летети, као лептир по цветовима, треба само да издржите један период који је предвиђен за трпљење. Домаћица стави колач у пећ и не вади га док се не увери да је печен. Владика света је и Вас ставио у пећ и ту ће Вас држати док се не испечете. Трпите и чекајте. Нећете седети у пећи ни тренутка дуже него што је потребно да се испечете. И онда ће Вас одмах извући напоље. Ако сами покушате да изађете, бићете као недопечени колач. Наоружајте се трпљењем. Рећи ћу још ово: према нашој вери онај ко мирно подноси непријатности на које наилази и прима их као из руке Господње, постаје учесник у подвигу мучеништва. Изволите то добро упамтите и тешите тиме своје срце.

Не може се живети без осећања, али човек не треба потпуно да им подлегне. Она морају бити умерена и правилно усмерена, а то се постиже расуђивањем. Ви сте под утиском и срце је поплавило Вашу главу. Чините онако као што сам Вам већ писао: унапред претпоставите где које осећање може да се пробуди и онда ступајући у те околности будите опрезни пред таласима срца или чврсто држите срце. То треба да се вежба, а вежбањем се може доћи до потпуне власти над собом.

Но, све је од Бога. Њему треба да прибегавамо. А ви пишете да се не молите. Паметна главице! Како то - не молите се? Немојте да читате само готове молитве, него и сопственим речима искажите Господу оно што Вам је на души и затражите помоћ. Видиш ли Господе како ми је? И тако даље. Не могу да изађем на крај са собом. Помози ми, Свемилостиви! И детаљно опишите своју потребу, тражећи за све одговарајућу помоћ. То ће бити права молитва. Увек можете да се молите сопственом молитвом, не читајући оне штампане, само немојте да угађате лењости.

Али зашто слушате онога ко Вам сугерише да одбаците молитву? Или не видите да је то ђаво. Очигледно ђаво. Он Вам шапуће на уши: одбаци је; а понекад као да обузме читаво тело

па Вас гура што пре у постељу. Све су то његове смицалице. Али то је његов посао - да одвраћа од добра. А ми треба да радимо своје - да не одступамо од доброг дела док га не окончамо. Дакле, изволите наоружајте се храброшћу, не слушајте непријатеља и не обраћајте пажњу на оно што Вам дошаптава. А још боље је да се расрдите. Срџба на непријатеља, то је исто као да сте некога ударили у груди. Одмах ће да одлети.

Из свег срца Вам желим да се на крају смирите.Нека Вас Господ благослови!

80. Умирење после буре искушења коју је подигао ђаво. Одлазак у родни крај. Последњи савет.

Милост Божија нека буде са Вама!Дакле, слава Богу! Почели сте да се молитвом супротстављате својим немирима, или боље

рећи ђаволу који тај немир производи и - настао је мир. Нека Вам Господ помогне да наставите тако да радите.

Видите ли какву сте буру преживели? На Вама се испунила реч Господња: сатана вас тражи да вас просејава као пшеницу. Где Вас све није бацао?! Господ је допустио и он Вас је бацао час на једну, час на другу страну. Каква милост Божија што сте се коначно избавили! Е сада се научите. Наука живота усваја се опитом. Добро упамтите шта Вам се све догађало док је трајало то тешко стање и што тачније то одредите. Све то време Ви сте били под ђавољим насртајима. Сада знате какви су ти напади, како се појављују и како се повлаче. На основу тога ћете и убудуће препознати кад будете изложени његовим стрелама. Јер ђаво се увек сакрива иза маске исправности. Али Ви не гледајте на то, него на оно што бива у души - непрестани немир и мутна неодређеност. По томе одмах можете да препознате да је ђаво дошао и да га онда одагнате немилосрдним одбијањем и молитвом. А Божији утицај је увек светао. То Вам је анђео чувар саопштавао на ухо речи утехе. Навикавајте се на то да га слушате и он ће Вас свему научити.

Веома ми је драго што сте кренули својим путем. Изволите трудите се над собом, припремајући се за оно што сте наумили. Опет ће Вас ђаво пожуривати. Он увек доноси немир како би спутао дело. А дело Божије одвија се мирно и тихо. Не другачије него са чекањем. Све у своје време. Доћи ће час када ће све лако да се догоди, о томе сам Вам већ писао, као када се спустите низ брдо на санкама.

Спремате се да пођете на село и маштате о лепотама сеоског живота. То је добро! Такав живот има истину. У градовима, а поготово у престоницама, истине нема. Ту се стално играју комедије. Нека да Бог да што пре и што боље стигнете до места где сте тако мирно расли и

били васпитавани. По чему ћете памтити боравак у древној престоници?! Он Вам је свакако донео добар наук, нарочито када сте се на крају добро опекли.

У селу ћете живети као отшелница. Ономе што Ви замишљате додаћу и нешто своје. Нађите природну пећину или је ископајте сопственим рукама. С једне стране, ако је могуће, нека буде мали извор, а са друге стране нека воћка; испред - мали цветњак. Уз дрво и цвеће припитомите неколико птица певачица. Устајте раније и усамљујући се на том месту заједно са птицама певајте о слави Онога Који је створио све!

Нека је благослов Господњи на Вашем путу!

Са руског превео Младен Станковић