dragana vukićević - poetička samosvest epohe realizma

7/27/2019 Dragana Vukievi - Poetika samosvest epohe realizma

1/25

UDC 821.163.41.02 REALIZAM821.163.41-95

POETIKA SAMOSVEST EPOHE REALIZMA

Dragana Vukievi

SAETAK: U radu se ukazuje na one kwievne pojave kojesu unutar diskursa koji se bave analizom kwievnog teksta (ux-benici, istorije kwievnosti, kwievna kritika, teorije kwi-evnosti, komparatistike studije) nagovestile i doprineleuvrivawu realistike norme pripovedawa. Re-konstrukcijajedne poetske samorefleksije i osvetqavawe poetikih pitawaaktuelnih i savremenih realista upuuju na razlike u odnosuna naa retrospektivna, i promenom konteksta drugaija znawao istom pravcu.

KQUNE REI: realizam, poetika, kwievnost, prevod-na kwievnost, autoreferencijalnost

Prouavawe poetike samosvesti jedne epohe moe poivati narazliitim izvorima jedne ini poetika pisawa (implicitna i eks-plicitna poetika pisaca), druge poetika itawa (prouavawa kwi-evnoteorijske misli akumulirane u teorijama kwievnosti, uxbeni-cima, istorijama kwievnosti i kwievnoj kritici, prevodilakomradu). Ovakvo prouavawe zdruuje autora, kritiara, teoretiara, isto-riara kwievnosti, prevodioca u inu itawa i u sredite istrai-vawa stavqa sam fenomen itawa. U nastavku rada osvetqen je samo onajaspekt poetike itawa koji daje odgovor na pitawe kako drugi, ali ne iautor, prepoznaju i interpretiraju realistiko delo. Nunost razlike,

vremenska razjediwenost nas i ranijih italaca kao i drugaija znawao kwievnosti dovode pod sumwu nau objektivnost u re-konstrukcijepoetike samosveti epohe iji savremenici nismo. Za nas je realisti-ka poetika stvar kwievnoistorijske rekonstrukcije, i kao takva onaje finalna, za wene prve kreatore ona je procesualna. Za nas je ona uperfektu, za wih u futuru. Budui da nas dijahronijska perspektiva nemoe liti nas samih (nego upravo obratno upozoriti na uvremqe-nost i dinaminost naeg itawa), stvara se sledea nedoumica: ako uogledalu koje smo uperili prema Drugome (i to drugome iz Drugog vre-mena) uvek vidimo i nae lice, da li ogledalo treba da ispustimo?Opravdanost ove unapred ograniene i izrazito subjektivne perspekti-

ve A. Gilej objawava na sledei nain: Interpretacijski izbor kojije morala initi italaka publika u prolosti nije mogue ponovno


2/25

sagledati jer je taj izbor, kao utvren zaseban element, sada postao dije-lom nove italake publike, djelomino oblikovane djelom koje je u pi-tawu. Dakle, dok je povijesna rekonstrukcija klime primawa blokirana,povijesna priroda samog primawa ostaje nepobitna sfera refleksije i is-traivawa"1 (kurziv D. Vukievi). U toj sferi refleksija kretae sei ovaj rad. On poiva na pretpostavci da se u kwievnosti (kao i u je-ziku, Stenli Fi) odvija mnogo vie nego to mi znamo. Pokuaj re-cepcije jedne poetike u nastajawu stoga je samo pokuaj izotravawasopstvene osetqivosti za onu poetiku koju mi percipiramo naopake",prosuujemo je od wenog kraja, iz konteksta kojim smo i sami zahvaeni(interpretirani) i koji nam daje tako varqivu, i tako trenutanu, aliipak centralnu interpretativnu poziciju. Shodno tome, ciq ovog radaje da konstruie (rekonstrukcija je objektivno nemogua) drugaiju in-

terpretativnu poziciju u kojoj je poetiki (realistiki) narativ u sa-mom nastajawu, da uoi onaj trenutak wegovog izdvajawa iz neprisustva,stvarawa razlike drugaijosti. Ono to sledi stoga je vie pria one-realizmima" koje je trebalo savladati razlikama. To je i tragawe zapoetkom realistike paradigme, ali iz perspektive nas koji znamo ka-kav je wen kraj. Za poecima se tragalo u onim mestima, osetqivim narazlike, koja postoje unutar stilski sloene formacije koja, u vremekwievnog formirawa ranih realista, jo uvek deluje aktuelno i per-spektivno. Iako se u jednolinijskom smewivawu stilskih formacijaromantizam vidi kao prethodnica realizmu pa se, po logici stvari,mesta osetqiva za razlike prvo nasluuju unutar te poetike, kontekst

naet" realizmom bio je mnogo sloeniji. Realistiki pisci su stva-rali unutar jedne stilski heterogene paradigme u kojoj su se ukrtaleprosvetiteqske intencije i u kolama instituticionalizovan klasi-cizam, sa sentimentalizmom i dominantnim romantizmom. Opna koju jenajtee bilo probiti bila je vezana za kolsku kanonizaciju reali-stikih pisaca, za wihovo uvrtavawe u kolsku lektiru. Sa drugestrane, najspremnijom da reaguje na novine pokazala se kwievna (teku-a) kritika, neretko i prevodna literatura. Teorije i istorije kwi-evnosti, po pravilu, sporije su reagovale na promene. Poglavqa kojaslede tematski su stoga razvrstana u etiri dela i svaki od wih sugeri-e razliiti tip izvora koji su profilisali literarna znawa itala-

ca u epohi realizma. Obavezna lektira, teorija, istorija, prevodi, kri-tika, manifestacije su onog znawa o kwievnosti koje je trebalo prei-spitati i opovrgnuti u procesu stvarawa nove realistike paradigme.

A) Obavezna lektira

Proces kanonizacije realistikih pisaca tekao je postepeno. Ia-ko je u Evropi, ve od tridesetih godina 19. veka, realizam imao svojeznaajne predstavnike, lektira i uxbenici srpskih gimnazijalaca sre-

386

1 Aleksander Gilej (A. Gelley), Premise za teoriju opisivawa", Suvremena teorijapripovijedawa, Zagreb 1992, str. 385.


3/25

387


4/25

program.)5 Umesto akcenta na klasinom obrazovawu, Srpska itanka zanie gimnazije i realke S. Novakovia (Beograd 1870) nudila je razno-vrsniju, aktuelniju lektiru, sada u spoju prosvetiteqskih i novih pozi-tivistikih italakih interesovawa.6 Vie kwievna" a mawe di-daktika bila je Srpska itanka za nie gimnazije i realke S. Vuloviaiz 1874.7 U woj su se, pored Vuka i Dositeja, nali Wego, Sima Mi-lutinovi, Quba Nenadovi, Jovan Ili, Sterija, Prota Matija Nena-dovi, Zmaj, . Jaki Mada nije bilo pesama B. Radievia,8 ova i-tanka je predstavqala znaajan pomak u institucionalizaciji romanti-arskih pesnika. U Vulovievoj itanci namewenoj uenicima 5. i 6.razreda (1875), za nas zanimqivoj jer se sastojala samo od proznih tek-stova, nali su se pisci poput: Dositeja, Vidakovia, Vuka, G. Zelia,

M. Vitkovia, Haxia, Stejia, N. Grujia, S. Bokovia, . Mijato-via, Sterije (sa trima milobrukama), Atanackovia, ali i Nenadovi,Zmaj, Jaki i Qubia. Evidentno je ignorisawe realistikih pisaca(Igwatovi je bio zastupqen ali lankom o Simi Milutinoviu). Timpovodom R. Dimitrijevi pie: Tada su pisali i davali punu meruIgwatovi i Glii. Igwatovievi realistiki romani Milan Na-ranxi, udan svet, Trpen spasen, Vasa Repekt i Uveo listak ve subili izali do 1875. Igwatovi bi ve samim tim mogao da reprezen-tuje nau suvremenu umetniku prozu."9

U studiji Umetnika pripovetka u najnovijoj srpskoj kwievnosti

(1880) Vulovi e delimino ispraviti ranija zanemarivawa Igwato-vieve proze. Pritom, recepcija romana Milan Naranxi uveliko suge-rie romantiarsku vizuru kritiara, wegovu nespremnost da prepoznavrednosti u novinama i afirmisawe onoga to je odgovaralo roman-tiarskoj recepciji. Tako su na meti Vulovieve kritike slike izistinskog ivota sirove, neuiwene, pa nam ih (pisac) opisuje onakokako se same od sebe razvijaju u toku ivota i vremena. I te slike ive

388

5 Jo radikalniji raskid sa ranijim gradivom bie izvren 1882. Tada su J. Bo-kovi, S. Vulovi, . Popovi i A. Nikoli predloili da se kwige, koje ne odgova-raju suvremenom stawu dotine nauke, koje su napisane na osnovi koja je ve odbaena, ko-

je su pune pogreaka", izbace iz kolske upotrebe. Prosvetni glasnik, Beograd, 1, str. 50.6 Tekstovi su razvrstani u 4 dela: 1. zabavne pouke u stihovima i prozi; 2. narodna

istorija i etnografija; 3. lanci iz jestestvenice; 4. obini pouno-moralni lanci iizreke. R. Dimitrijevi zapaa da iz pisane kwievnosti kod Novakovia nema osimM. apanina nijedan tekst. Novakovi je toj kwievnosti kao filolog pretposta-vqao Daniieve prevode Svetog zaveta". Svetislav Vulovi, Beograd 1966, str. 393.

7 U itanci za vie razrede (Srpska itanka za vie razrede gimnazija i realakasrpskih, uz predavawe srpskog jezika i novije istorije kwievnosti, Beograd 1876) podeqe-nost grae u dve grupe: Narodno" (Narodne pesme, Poslovice, Pripovetke, Zdravice) iKwievnost", u poreewu sa Novakovievom itankom, sugerie veu restriktivnostprema nekwievnim tekstovima (pounim, popularno-naunim).

8 Ni Jovan Suboti u raniju itanku (Cvetnik 1, 2, 1853) nije uneo Branka Radie-via. Povodom Vulovieve itanke R. Dimitrijevi pie: Branko u nau kolu jonije ulazio, bar ne legalno Duh pseudoklasiara i svetievsko-maletievski jo nije

bio toliko oslabio da bi se mogao udariti u prvom naletu". Str. 393.9 R. Dimitrijevi, str. 397.


5/25

jo, a pisac nee da im prekrati ivot; i mi moramo da itamo kaopoeziju ono to moemo da vidimo svaki dan svojim oima."10

U kolskim uxbenicima realistiki tekst se ignorisao. Ako se upojedinim studijama autora kolskih uxbenika sporadino pomiwao,on se jo uvek recipirao iz vizure romantiarskog, novo" definisa-lo kao devijacija starog.11 ak i tako, kao devijacija", realizam je ula-zio u svest onih koji su se kolovali na ve stabilizovanom romanti-arskom kanonu. Ako je prva naprslina bila prepoznata u nedostatku,onda je druga naprslina u diskursu otkrivena u razlici, kontrastu.

B) Kwievnoteorijska znawa

Prekretnica u tipu znawa koje se podrazumevalo i koju smo vezaliza sedamdesete godine 19. veka moe se primetiti ne samo u izboru lek-tire obavezne za uenike sredwih kola, nego direktnije, eksplicit-nije, u tipu kwievnoteorijskih analiza koje su tu lektiru pratile(uxbenici ora Maletia, V. Vujia i kasnija nastava S. Vulovia).

Teorija poezije ora Maletia iz 1854. podeqena je u dva dela Nauka o pesmotvorstvu", u kojem se detaqno prouavaju kwievni ro-dovi, i Nauka o stihotvorstvu" (versifikaciji). Iz danawe perspek-tive zanimqivo je koliko je malo prostora posveeno romanu (anru upovoju), u poreewu sa npr. poetskom pripovetkom i wenim podvrstama.

U istom duhu Maleti pie i svoje retorike (Ritorika 1855, deo drugi1856). Iako je oigledna anahroninost ovih uxbenika, klasicistikavizura autora ne bi trebalo da opovrgne wihov znaaj.12 Wima se u po-stustanikoj Srbiji ustanovqavao i ustaqivao onaj tip znawa koji je ukontinuitetu dosta dugo inio deo opteg znawa naih zapadnoevrop-skih suseda.13

Maletievoj Teoriji poezije koncepcijski je komplementarna Teori-ja proze Vladimira Vujia iz 1864. godine.14 Ona ne samo to je odabi-rom primera sugerisala ta treba itati (antiki uzori, ali i Vuk, L.

389

10 S. Vulovi, Umetnika pripovetka u najnovijoj srpskoj kwievnosti, Otaxbina,

1880, 4, 459.11 S. Vulovi daje prednost prvoj Igwatovievoj kwizi Milan Naranxi u kojoj se

jo uvek uva idilina projekcija Branka Orlia, kritikujui pisca zbog kasnijeg preo-braaja junaka i efekta deziluzije.

12 Bez obzira koliko bila anahrona, znawa koja su gimnazijalci sticali u kolamaipak nisu bila i beskorisna. Markovieva retorinost, ako se ne zanemari i prirodnatalentovanost pisca, makar posredno duguje" kritikovanim uxbenicima retorike, teori-

je poezije i proze, istorije.13 Nastava je bila pod uticajem organizacije u nemakim i maarskim kolama. Iz

danawe anglofilske jezike perspektive indikativna je obaveznost nemakog jezika kaostranog. Uticaj stranih koncepcija kolstva naroito je vidqiv u organizaciji Liceja.On je osmiqen po uzoru na maarsku kraqevsku akademiju u kojoj posle reforme 1806.godine filozofski odeqak nosi naziv liceum, ali s pravnim odeqewem i daqe ini ce-

linu". Sreko unkovi, kolstvo i prosveta u Srbiji u 19. veku, Beograd 1970, str. 73.14 V. Vuji, Teorija proze osvetqena primerima za uenike viih razreda u gimnazija-

ma Kneevine Srbije, Beograd 1864.


6/25

Ranke, M. Sveti, S. Milutinovi, L. Muicki), nego je istovremenoimala funkciju praktinog prirunika u pisawu sastava. Restritkiv-nost poetike se vidi u strogim i vrlo preciznim uputstvima kojih setreba drati pri opisivawu razliitih stvari i pojava. Tako, na pri-mer, da bi wegov opis kakve sprave, orua, pribora" bio validan,gimnazijalac treba da odgovori na sledea pitawa: 1. ta je stvar; 2.kakva je 3. iz kakvih je delova sastavqena 4. od-a-ta je 5. ko je pravi ikako postaje 6. emu slui".15 U kojoj meri su ovakva uputstva postalaizvor maniristikog pisawa, a nikako ne primer dobrog sloga", sve-doi ispovest jednog praviteqstvenog pitomca" koja je samo jedna va-rijacija od ispovesti jednog celog srpskog kolena". U woj je S. Marko-vi pisao: Ja sad malo pamtim ta sam uio, ali u to doba znam dobroda sam izuavao ta pravila i da sam ih primewivao svuda, gde god sammogao: bilo to u pismu materi, bilo to u lekciji opte istorije"16 Uironinom kontekstu Markovi nastavqa svoju analizu: Mnogo su namdobra donele retorika i poezija. Sazdale su nam one romaniste i nove-liste koji su pisali romane i novele iz narodnog ivota, a nisu nima-lo znali narod. Ali zato su oni znali kako treba izabrati 'fabulu', ka-ko strojiti 'zaplet' i kako ga razmravati itd. Sazdali su nam pojetekoji su pevali o qubavi koju nisu oseali; pevali o krvi i jataganima jednom rei o svemu to nisu znali. Ali zato su znali ta je fi-gura, ta tropa i ta metafora; ta su to jambi i ta trohei i koje sustrofe i s kakvim slikom najblagozvunije."17

Iz vizure Markovievog radikalnog raskida sa ranijim tipom kwi-evnokolskog znawa, ni novine koje je donela Vulovieva nastava te-orije kwievnosti18 nisu se uklopile u idejni horizont novog oveka"i wegovog realnog pravca" u kwievnosti. Vulovi je promenio pri-stup (umesto da kwievna dela slue boqem razumevawu poetike (Male-ti, Vuji), poetika je sluila boqem razumevawu kwievnih dela),promenio kolsku lektiru ali, smewivawe klasicistike romatni-arskom paradigmom jo uvek nije znailo interpretativnu otvorenostprema novim, realistikim tekstovima.

Ako je neka vrsta prosvetiteqskog didakticizma i romantiarskogetnicizma jo uvek predstavqala labavu sponu izmeu klasicisti-

390

15 Isto, str. 42.16 S. Markovi, str. 158.17 Isto, str. 160.18 Kao nastavnik beogradske gimnazije (od 1870), S. Vulovi je, u poreewu sa .

Maletiem i V. Vujiem, drastino promenio nastavu teorije kwievnosti. Za kwiev-noteorijska znawa pisaca iz druge polovine 19. veka od znaaja su jo nekolike studijepisane na srpskom/hrvatskom jeziku: Figure u naem narodnom pjesnitvu, s wihovom teo-

rijom (Luka Zima, Zagreb 1880), Teorija proze, osvetqena primerima za uenike viih razre-da u gimnazijama kneevine Srbije (Vladimir Vuji, Beograd 1864), Mala Poetika za ko-

lu i narod (Stevan Pavlovi, Novi Sad 1887), Hrvatska itanka za vie razrede sredwihuilita, (H. Badali i I. Broz, Zagreb 1888). Sve one su posluile kao izvor za pisa-we Teorije kwievnosti za vie razrede sredwih kola u Kraqevini Srbiji Pere P. or-

evia iz 1892. One nisu predmet dopunskih analiza jer ili ne mewaju opti uvid upredoene promene u sistemu kolovawa ili, zbog namene i godine objavqivawa, ne

ulaze u moguu kolsku (obaveznu) lektiru realistikih pisaca.


7/25


8/25

dela, trea na paradigmu poetka (stare nove srpske kwievnosti),etvrta na status narodne kwievnosti u kwievnoistorijskim perio-dizacijama, peta na princip po kojem se primewuju periodizacije, e-sta na paradigmu kraja (kojim trenutkom zavriti pisawe istorije).Skretawe pawe na metanauni diskurs potvrda su zrelosti i visokorazvijene teorijske refleksivnosti autora, ali i stawa u kojem se nala-zila srpska kwievnost u trenutku pojavqivawa Novakovievih Isto-rija. Osim kao potvrda zrelosti metodoloke misli,23 one su za nautemu znaajne i kao prve istorije u kojima se pomiwu realistiki pri-povedai.

S aspekta kanonizacije realistike kwievnosti, zanimqivo je daono to u naem radu predstavqa paradigmu poetka, iz Novakovieveperspektive ini paradigmu kraja. U Istoriji iz 1867, na pitawe ko-jim trenutkom zavriti pisawe istorije", on daje sledei odgovor: Unajnoviju kwievnost dodirao sam samo toliko koliko u wu zamaaradwa poeta u starije vreme". U Malom izvodu iz istorije srpske kwi-evnosti za Viu ensku kolu, objavqenom iste godine, on ve izdvajanajnoviji kwievni pokret" i imenuje wegove predstavnike JakovaIgwatovia, Vladana orevia, Milorada apanina. U Istoriji iz1871. Novakovi e ponoviti ideju o novom pravcu koji nasuprot sta-rom apstraktnom i idealistikom trai noviji jevropsko filo-sofski pravac pozitivizam sa induktivnom isto naunom metodom".24

Pritom e ponovo aktuelizovati pitawe graninih pisaca zakquivida se rad do 1850. danas moe razmatrati, a da razmatrawe ne postanesuvremena kritika".25

Novine koje je Novakovi uneo u drugo izdawe i wegov preokretod zagovornika romantiarskih ideala do pobornika realistikih po-zitivistikih shvatawa" svedoe u kojoj meri se kroz istoriju kwiev-nosti prelamala i istorija drutva.26 Mogue je pretpostaviti da je nawegov nov pristup uticala, izmeu ostalog, i Markovieva kritika ukojoj se piscu pregleda i istorije srpske kwievnosti zameralo nameawu istorije jezika i istorije literature".27 U novom izdawu: po-tisnut je lingvistiko-filoloki koncept kwievne istorije (dobrimdjelom romantiarskog porijekla), izdvajaju se kulturnoistorijske pret-postavke stawa i razvoja kwievnosti, naroito u zahtjevu da ona bude

392

23 S aspekta metodologije istorije kwievnosti, Novakovievi odgovori su vrlopodsticajni. Evo, na primer, kako on u Istoriji iz 1867. reava problem periodizacijenarodne kwievnosti: Narodnim pesmama pravo je mesto odmah u poetku, pre poetkasvake kwievnosti, ali ih tamo nisam mogao namestiti to mi se nije slagalo sa sada-wim planom, po kome sam se u poetku due morao zabaviti oko jezika, a ostavio sam ihonde i za to, da se boqe vidi prevrat kojim se wih radi javila u ivotu prava naa no-vija kwievnost". Str. 4.

24 Isto, str. 293.25 S. Novakovi, Istorija srpske kwievnosti, 1871, str. 4.26 D. Ivani pie: Meutim, koliina i vaqanost novih iwenica ne bi izazva-

le onako krupne razlike kakve su nastale izmeu prvog i drugog izdawa NovakovieveIstorije. Mnogo je odlunije uticala okolnost to je prerada pala u vrijeme velikih po-mjerawa duhovnih vidika mlade srpske inteligencije". Str. 379.

27 S. Markovi, str. 161.


9/25

korisna u svakodnevnom ivotu" (D. Ivani).28 Prodor nove pozitivi-stike misli prepoznatqiv je i u kasnijem citirawu Spensera, na-roito u tumaewu kwievnika kao fotografa i filozofa vremenasvog". Otvorenost prema novim strujawima, neuobiajena za istoriara,vidqiva je i u Novakovievom pomiwawu Igwatovievog romana izdrutvenog ivota, Milana Naranxia, romana koji prevazilazi vre-menski zadati okvir (1850).

Ovu vrstu otvorenosti nee pokazati neki kasniji autori uxbenikaistorije. Tako, na primer, u Lekcijama iz istorije srpske kwievnosti(koje je za svoje uenike tampao profesor ivojin Simi, 1890) autorposebnu pawu posveuje romantiarskim pesnicima, ignoriui zna-aj realizma, koji je, u trenutku objavqivawa ovih lekcija, ve ulazio u

svoju dezintegracionu fazu. Iz perspektive takve zatvorenosti premapoetici koja je uveliko postala normotvorna, Novakoviev ranije for-mulisan stav deluje kao istorijska anticipacija pravca koja e svojemesto zadobiti u istorijama pisanim tek poetkom 20. veka.

G) Prevedena literatura i recepcija stranih pisaca kod nas

Za re-konstrukciju poetike u jednom dijahronijskom trenutku bitanizvor informacija moe biti i recepcija strane literature kao i raz-vijenost komparatistike misli. Pritom ne treba gubiti iz vida i-

wenicu da izbor dela koja se prevode esto vie ukazuje na italakiukus i nedostatak" odreenog tipa literature nego na reprezentativ-ni, u estetskom smislu optimalan, izbor iz postojeeg raspoloivogkorpusa stranih dela. Ako se izuzme iz vida onaj tip prevodne litera-ture koji je odraavao ukus neprosveene publike i wenu glad za sen-zacijama", a koji je bio otro kritikovan i od strane pisaca i od stra-ne kritiara, prevodna literatura se u velikoj meri javqa kao potpor-ni stub nove (realistike) poetike.

Ve od Pogleda na kwiestvo (1857) J. Igwatovia, ugledawe srp-skih pisaca na nemake tumailo se kao imitirawe koje vodi u maniri-zam i sentimentalizam nesvojstven Srbima. Jakom nemakom uticaju

(treba imati u vidu da su Srbi u duem periodu u 19. veku iveli unu-tar drave u kojoj je zvanini jezik bio nemaki) suprotstavqali su sedrugaiji izvori, pa se kao opte mesto mnogih kwievnih kritika ja-vqa vrlo angaovano usmeravawe pisaca prema narodnoj kwievnosti.Ipak proces aproprijacije, uprkos osudi nemakog sentimentalizma,nije prestajao. Umesto kwievnog meinstrima (Gete je kasno preveden(1844), a wegovo Stradawe mladog Vertera parodirano u pripoveci L.Lazarevia simptomatinog naslova Verter), na srpske realistike pi-sce znatno vei uticaj su imali predstavnici austrijske bidermajerskekwievnosti i zastupnici poetskog realizma (naroito esto prevoeni pomiwan P. Rozegar). U vreme realizma Hajne je ve uao u drugu

393

28 D. Ivani, str. 380.


10/25

fazu recepcije obeleenu hajnovskom satirinou, dok e trea fazabiti u znaku prihvatawa Hajneovih deziluzionizirajuih efekata, imese (kako primeuje Z. Konstantinovi) ujedno i zavrava 19. vek u srp-skoj kwievnosti."29

Ve je Pavle Popovi u studiji Engleska i srpska kwievnost(1922) uoio da kwievne veze izmeu Engleza i nas nisu tako retkekako bi pri prvoj pomisli izgledalo".30 Upozoravajui da za prouava-we prisustva strane kwievnosti nije bitan samo kvantitet, brojprevedenih pisaca nego i vidokrug intenzivnosti delovawa makar jed-nog jedinog", Z. Konstantinovi podsea na ogroman recepcijski efe-kat koji je izazvalo delo V. ekspira. Dosledno anrovskoj hijerarhijiu realizmu, u kojoj se na vrhu nalaze roman i prozni oblici, dok drama,naroito lirika, zauzimaju periferniju poziciju, ekspirovo delo jebilo skrajnuto. Markovieva uzgredna intepretacija Otela, pisana uduhu ruskog naivnog materijalizma, vie je unazadila recepciju ovogpisca nego to joj je doprinela.31 Drugi pisac, miqenik romantiara,za realiste je bio borac protiv tiranije ora i Svete Alijanse,32

pa se time mogu objasniti afirmativni mada retki pomeni Bajrona.Najvie uticaja na pisce realistike orijentacije imao je . Dikens,33

mada bi se, naroito ako se na umu ima proza J. Igwatovia, mogle us-postaviti i izvesne tipoloke srodnosti sa V. Tekerijem. Za formira-we realistike slike sveta nimalo mawe znaajni od kwievnih bilisu prevodi naunih dela. esti pomeni i citati Darvina odlino ilu-

struju novu pozitivistiku klimu u kojoj su stvarali i koju su i samikreirali nai realistiki pisci.U studijama Miloa Savkovia vie od drugih stranih uticaja is-

tie se znaaj Francuza. Poetika korelativna sa realistikim struja-wima u srpskoj kwievnosti prepoznata je i pozitivno vrednovana urecepciji Stendala, V. Igoa (ideja progresa), Dodea (tvorac tipova),Mopasana (suptilne psiholoke analize) U studiji Jelene StaniStanoji (Viktor Igo u naim novinama i asopisima 18381918) pre-cizno se prikazuje porast interesovawa za ovog pisca koje je kulmini-ralo '60-ih i '70-ih godina, upravo u periodu kada se stvarala reali-stika norma. Savkovi posebno izdvaja uticaj Balzaka, Flobera i Zo-

le, pisca koji je nekoliko godina u srpskoj kritici provocirao opre-ne vrednosne stavove. Rasprave pro et contra Emila Zole mawe nam dajuinformacije o udelu naturalizma u delima naih pisaca, a vie re-flektuju kwievnu klimu kod Srba krajem 19. veka (Zola je provocirao

394

29 Z. Konstantinovi, Strani pisci u nas, Komparativno viewe srpske kwievno-sti, Novi Sad 1993.

30 Pavle Popovi, Engleska i srpska kwievnost, Spomenica Sime Lozania, Beo-grad 1922, str. 252255.

31 S. Markovi, Pevawe i miqewe, Izabrani spisi, Beograd 1937, str. 183.32 Ilija Petrovi, Lord Bajron kod Jugoslovena, Poarevac 1931, str. 2.33 O wegovom uticaju na S. Matavuqa, S. Sremca ili . Mijatovia opirnije je

pisano u studijama Niifora Naumova Dikens kod Srba i Hrvata (1967) i u disertacijiMarija erbexije Engleski roman od 1880 do 1914 godine u kwievnoj kritici na srpskohr-vatskom jezikom podruju odbrawenoj u Beogradu 1991.


11/25

pitawa tipa: kakva je lektira prikladna za srpske itateqke, da li suurbani problemi Pariza analogni problemima u naoj sredini, da liteme vezane za nemoral stvaraju nemoralne itaoce i sl.). Ne treba za-nemariti ni znaaj Ipolita Tena i wegov udeo u formirawu kwiev-noteorijskih stavova srpskih pisaca.

Dve bibliografije posveene rusko-srpskim vezama (A. Pogodin,Rusko-srpska bibliografija 18001925, Beograd 1932; S. Palananin,Rusko-srpskohrvatska kwievna bibliografija 19181941, Beograd 1979)problematizuju tezu M. Savkovia o prevlasti uticaja francuskih pi-saca u 19. veku. Za nas su naroito zanimqive mnogobrojne studije kojeosvetqavaju kontinuirani uticaj Pukina, Gogoqa, Tolstoja, Turgewe-va, Dostojevskog, ehova. Tipovi uticaja su bili razliiti pokatkadvie idejni nego usko poetiki (rana recepcija Dostojevskog), pokatkadvieslojni, vieznani i dugotrajni (Pukin, Gogoq). O inspirativ-nosti Gogoqa na nae pisce bez obzira na razliitost poetika iji suoni reprezentanti, Z. Konstantinovi pie: Re je o fenomenu pot-punog urastawa nekog pisca u drugu kwievnost, za koju su Nemci na-li izraz Aneignung" (prisvajawe) mislei pre svega na ekspirovomesto u svojoj kwievnosti." esti citati ernievskog, Pisarevaili Bjelinskog neretko su svedoili o direktnim pozajmicama, prepi-sima tuih kwievnoteorijskih stavova.

U kojoj meri su kwievni uticaji inili sastavni deo irih dru-tvenih uticaja svedoi i recepcija onih kwievnosti koje su bile

granine. U poglavqu Omladina i wena kwievnost J. Skerli posebnopoglavqe posveuje temi Maarski uticaji. Iako se Zmaj istie kaokquna figura najplodnijeg perioda saradwe 18491867, u komparati-stikim prouavawima nije zanemaren ni udeo maarskih pisaca u for-mirawu poetikih stavova J. Igwatovia (naroito uticaj Mora Jokai-ja, delom Petefija).

Srbi iz primorskih krajeva su odravali vrlo intenzivne veze saitalijanskom kulturom, pa je razumqiv i jak uticaj italijanskih pisaca(npr. uticaj Manconija na Qubiu ili veristiki elementi u proziS. Matavuqa). Ove veze su kulminirale ranije, preko kwievnosti ri-zorimenta, koja je postala uzor i podsticaj naim piscima jo u doba

Ujediwene omladine srpske.U okviru slovenskih kwievnosti posebno mesto imaju kompara-

tivne analize junoslovenskih veza. Zbornik radova Svetozar Markovii Quben Karavelov u kontekstu slovenske kwievnosti potvrda su zajed-nitva koje se refletkovalo ne samo kroz kwievna nego i ira ideo-loka proimawa susednih kultura.

Preplitawe uskokwievnih i irih kulturolokih, politikih,dravnih veza s narodima iste jezike grupe ve je u 19. veku imalo zaposledicu stvarawe dve perspektive jedna je bila ona koje polazi odrazliitosti, a druga od slinosti meu lanovima irih zajednica(ideja bratskih kwievnosti srpske i slovenskih, srpske i juno-

slovenskih, srpske i bugarske, srpske i hrvatske). U tom smislu je ilu-strativna perspektiva srpskog realizma unutar jugoslovenskih realiza-

395


12/25

ma ili perspektiva srpskog realizma kao sastavnog dela jugoslovenskogrealizma). Pristupi koji su sami po sebi bili validni i iste pojaveosvetqavali iz razliitih uglova, umesto da se dopuwuju, neretko su sepodreivali politikim, a ne kwievnim ciqevima. Za nas je zani-mqivo da su temeqi vieperspektivnog pristupa (kako u pozitivnomsmislu dopuwavawa tako i u negativnom smislu iskquivawa) udareniupravo sredinom 19. veka (viedecenijsko smewivawe ideja bratskihkwievnosti).

Bez obzira o kojoj kwievnosti je re, strani pisci su u kontekstunae kulture uvek dobijali drugaija znaewa; na makro-planu naakultura se javqala kao italac druge i obratno. Za nau temu nisu me-utim zanimqiva samo ova taksativno navedena zapaawa o izboru pre-vodnih tekstova, nego i podaci kojima se s teorijskog aspekta osvetqa-vaju svrha i znaaj ovakvog rada. U studiji Komparatistika u Srba Z.Konstantinovi izdvaja nekoliko pojava karakteristinih za institu-cionalizaciju i razvoj komparatistike u 19. veku. On pie: Zanimqi-vo je svakako to se na beogradskom Liceju, najvioj koli kneevineSrbije, sa predavawima iz uporedne kwievnosti poelo pre nego sanastavom 'opte kwievnosti' ili 'teorije literature', pa zapravo ipre nego sa nastavom 'kwiestva srbskog', to znai s nastavom nacio-nalne kwievnosti, jer bi loginije bilo upravo obrnuti redosled"34

Tako je ve 1852. Matija Ban otvorio teaj prispodobqene kwievno-sti" reima: Namjerio sam da vam uz francusku kwievnost mimogredpredajem i slavjansku, da ovaj moj teaj uzbude teaj francusko-slavjan-

ske prispodobqene kwievnosti. Na taj nain mi emo se obrazujuisvoju kwievnost po evropejskom hudoestvu odrati joj wenu karakte-ristinu fizionomiju i udariemo na isti onaj peat originalnostikojim se onda od drugih ima razlikovati."35 Godine 1853. Aleksa Vuko-manovi na Liceju predaje teoriju slovesnosti", istoriju slovesno-sti najglavnijih naroda", Jovan Bokovi optu istoriju kwievno-sti", predmete koji prevashodno konotiraju teorijska ili istorijska, atek potom i komparatistika istraivawa. Tek 1906. pojavie se pred-met uporedna kwievnost s teorijom kwievnosti" koji e u nazivukonotirati komparatistika interesovawa (u 19. veku se osnivaju i Ka-tedre za ruski jezik i kwievnost 1877. kao i Katedre za francuski je-

zik i kwievnost 1896). Ako se zanemari kratki viemeseni kursprispodobqene kwievnosti, sve do poetka 20. veka komparatistika jebila deo drugih naunih disciplina. Ipak, postojale su mnogobrojnestudije (naroito Stojana Novakovia, Jovana Maksimovia, RadovanaKoutia) koje su svedoansto i specijalizovanih usko komparatisti-kih interesovawa. U prvoj polemici u nas u vezi sa komparatistikomi wenim zadacima" (u studiji Radovana Koutia Kritika i kwiev-nost nastaloj kao odgovor na tekst J. Maksimovia iz 1892)36 formuli-

396

34 Z. Konstantinovi, Komparatistika u Srba, Komparativno viewe srpske kwi-evnosti, str. 45.

35 Isto, str. 46.36 U rubrici koja indicira aktuelnost tema (Suvremena pitawa") u Strailovu za

1892. Jovan Maksimovi je objavio tekst Poloaj srpske kwievnosti prema velikim


13/25

sani su stavovi koji su obeleili i kasniji pristup ovoj disciplini usvajawe moe biti stvaralako, a ne plagijatorsko i ono ne morakonotirati estetsku podreenost kulture primaoca; ciq komparatisteje da prouava zakone sopstvene kwievnosti, da u sredite stavi onoto je unutar wegove kulture poprimilo svoj specifian oblik i sa-draj" i to je samom promenom konteksta osvojilo i drugaije zna-ewe.37

Ovaj dui osvrt na recepciju stranih autora i razvoj komparati-stike kod nas predstavqa samo jedan segment u razumevawu poetike sa-mosveti epohe realizma. Wu nisu oblikovale samo teorijske refleksijeo kwievnom tekstu nego i autorefleksivnost odreenih naunih di-sciplina teorije, istorije kwievnosti, kwievne komparatisti-ke Samo u tom kontekstu sagledana, poetika samosvet epohe moe seukazati u svojoj punoi.

D) Kwievnokritika znawa38

Za razliku od istorija kwievnosti koje su se sporije oslobaaleromantiarskih koncepcija, i teorija kwievnosti dugo vremena ver-nih klasicistikim perspektivama, na poetike novine koje je sa so-bom doneo realistiki pravac najspremnije je reagovala tekua kriti-ka. Wenu veliku teorijsku implikativnost potvruje, s jedne strane,mesto koje je zauzimala u kontekstu drugih kwievnonaunih discipli-na. Od Markovievog doba ona se sve uestalije pie i to u raznimformama (kratke preporuke kwiga, prikazi, razvijene studije), prisva-jajui tematska interesovawa drugih disciplina kako kwievnih takoi nekwievnih. S druge strane, mewa se i opseg istraivawa (proi-ruje podruje rada) kritiari epohe realizma nisu raspravqali samoo jeziku i sadraju (podruje rada Vukove kritike), nego i o idejnomsvetu dela, pripovedakom postupku, kompoziciji, naraciji, kao i oulozi kwievnosti u stvarawu boqeg drutva, aktuelnim socijalnimtemama i sl.

U poreewu sa istorijom i teorijom kwievnosti kwievna kri-

tika se i kao forma izraavawa i kao nain miqewa pokazala naj-spremnijom da odgovori na izazove novog vremena. Prihvatila je pozi-tivistike ideje zasnovane na primatu naune, eksperimentalne, kri-tike misli nad spekulativnom, metafizikom i hipostazirala sebe

397

kwievnostima uopte i prema ruskoj kwievnosti zasebno" u kojem iznosi jedno evolu-cionistiko shvatawe kwievnosti. Fazu ugledawa i uzimawa" pripisuje malim kwi-evnostima (kakva je naa) i suprotstavqa ih velikim kwievnostima prosveenog na-roda" (kakav je, na primer, ruski narod). Umesto da bude sjediwena sa duhovnim organi-zmom drutva", ovakva, presaena kwievnost je poput pesme u tuim svatovima". Str.174.

37 Opirnije Z. Konstantinovi u pomenutoj studiji.38 Poglavqe posveeno kritici preraena je i za potrebe ovog rada prilagoena

studija koju sam kao rezime magistarskog rada objavila pod naslovom Poetika itawa kritika proze 18681901, u: Kwievna istorija. God. 30, br. 104, (1998), str. 4759.


14/25

kao novu", naunu" kritiku. Ni jedna druga kwievna nauna disci-plina u epohi realizma nije imala ovu vrstu samorefleksivnosti takointenzivno izraenu kao ona, ni jedna druga nije sebi pridala epitetnova". Zato se, u kwievnoj kritici (pre nego u teorijama i istorija-ma kwievnosti pisanim u epohi realizma) moemo udaqiti od pa-radigme poetka i pratiti dinaminost realistike poetike, wen putod programskih tekstova, do dezintegracije osnovnih poetikih naelapravca.

Sintagma nova kritika" zasluuje dodatnu eksplikaciju. Womeobjediwujemo sve one savremenike realistikih pisaca koji su, s jednestrane, afirmativno pisali o wima (vrednosna kanonizacija), a s dru-ge strane, prepoznavali normotvorni potencijal novog, aktuelnog prav-ca (poetika kanonizacija). Veina ovih kritiara (izuzetak su S. Mar-kovi, P. Todorovi, A. Nikoli, kasnije Q. Nedi, B. Popovi) nijeiza sebe ostavila neke znaajnije studije. Zato umesto da opisujemo me-todoloka stanovita razliitih kritiara ponaosob, mi emo prou-iti wihov zbirni uinak. Kratak istorijski pregled kritika koje suse smewivale od 60-ih g. do kraja 19. veka ima ciq da ukae upravo narazvijenost i dinaminost poetske misli pohrawene u kritici.

Prvu grupu ine kritike u kojima je realizam sagledan kao pravackoji treba da utre put buduoj srpskoj kwievnosti. To su programskitekstovi Qubena Karavelova i Svetozara Markovia vie ideolokinego kwievno motivisani. Sedamdesetih godina, sada ve definisani imenovan realan pravac" u kwievnosti, sledbenici Markovia(Pera Todorovi, Lazar Nani, Andra Nikoli) nastavqaju daqe dapopularizuju. Vie zaokupqeni teleolokim i ideolokim nego poe-tikim pitawima, oni su ideoloku analizu teksta pretpostavili kwi-evnoj prednost se davala teorijskim raspravama, dok su analize (ta-da jo uvek malobrojnih realistikih dela) bile retke. U nedostatkudela domae produkcije kritiari su se okrenuli delima iz stranihkwievnosti39 ili su u delima domaih pisaca (neretko romantiar-skim) otkrivali realistike vrednosti".40 Zato je wihova kritika bi-la vie anticipatorska nego analitika. Ukazujui na tematsku istro-enost", klietiranost romantiarske kwievnosti, oni su otvariliprostor delima sa tematikom iz svakodnevnog ivota, popularizovalisu nove anrove (drutveni roman), nov stil (kritika romantiarskeretorike), nove sadraje. Svojim interpretacijama sadraja, znaewa isvrhe kwievnosti, kritika nastala '60-ih i '70-ih godina pospeilaje promenu italakog horizonta oekivawa" i afirmisala nove vred-nosti umetnikog teksta.

Do preokreta je dolo sa pojavom novih kwievnih dela u kojimasu realistike konvencije postale dominantne. Realizam se vie nijemorao anticipirati, on je postajao norma. Za razliku od ranije kriti-

398

39 U radovima S. Markovia, P. Todorovia, A. Nikolia analiziraju se dela er-nievskog, Igoa, Verna, Merimea

40 Indikativna je recepcija Zmajeve poezije u radovima S. Markovia i P. Todo-rovia.


15/25

ke, koja je svoju poetiku gradila kroz opozicije romantiarskoj poeti-ci, nova kritika nije bila intonirana polemiki i nije negirala zna-aj romantiarske tradicije. Realistika norma se ve dovoqno uvr-stila, pa je afirmisawe romantiarskih konvencija nije moglo ugrozi-ti. Ponovo se pridaje znaaj fantaziji, raspravqa se o ulozi mate ustvaralakom procesu, tendencija dela se podreuje mimetikoj uverqi-vosti, preispituju se utilitaristika tumaewa kwievnosti.41 Kriti-ari su '80-ih i '90-ih godina, inspirisani novim istorijskim roma-nima, pisali o modernom" ili nacionalnom" romantizmu kao nunojorijentaciji pisaca koji su u doba drugog pravca" (ultrarealisti-kog") stvarali dela koja su mogla da ugase duevnu e italaca".42 Nimoderni romantizam", ni poetski", lirski" realizam nisu mogli danarue realistiku normu pripovedawa koja se '80-ih i '90-ih godina upotpunosti stabilizovala i postala dominantna. tavie, oni su bi-li svedoanstvo wene stabilnosti. Pojedini kritiari (Dragutin Ili,Boko Petrovi, Milan Jovanovi), afirmiui vrednosti koje su ukritikama wihovih prethodnika bile diskriminisane, pribliili suse poetici romantiarskih apologeta.

Razliita tumaewa odreenih elemenata dela, ak i kod onih kri-tiara iji su se vrednosni sudovi podudarali, ne svedoe o postojawujedinstvene poetike itawa nego o postojawu jedinstva razliitih poe-tika. Ono to te poetike objediwuje nisu ni tumaewa ni vrednovawadela koliko slinosti kwievnoteorijskih interesovawa. Realistikikritiari su (uprkos razlikama u tumaewima i vrednovawima dela)bili zainteresovani za sline probleme teksta: odnos delostvarnost(mimezis), svrhovitost dela (tendencija), odnos sadrajforma, objek-tivnost pripovedawa (naracija), tipinost kwievnog junaka (lik), uver-qivost izlagawa (kompozicija i motivacija), odlike anra, realisti-nost stila i jezika. Inspirisani literaturom sa fantastinim i hu-moristikim motivima, prouavali su i funkciju humora i fantastikeu kwievnosti. Ove stoerne take kwievne kritike, koje predstavqajutipian nain realistike problematizacije umetnikog teksta, posta-le su i stoeri ovog poglavqa. Oni su istovremeno i popis" aktuel-nih poetikih pojmova o kojima se nekada najvie raspravqalo.

a) mimezis

Od svih kwievnoteorijskih problema u epohi realizma najviepawe je posveeno prouavawima mimezisa. Pojmovi realno, uver-qivo, istinito, objektivno postali su estetske odrednice kojima suse preispitivali svi elementi teksta (lik, naracija, motivacija, kom-pozicija, anr, stil, jezik). Lepim se vie nije definisalo ono to

399

41 Kao ilustracija ove tvrdwe mogu posluiti kwievne kritike Milana Jovano-via, P. M. Adamova, Dragutina Ilia, Boka Petrovia

42 Dragutin Ili, Lijepa vjetina u materijalistikom shvatawu umjetnosti, Na-da, 1899, 11, str. 164.


16/25

ukazuje na svet venih, uroenih ideja, nego ono to poseduje dagero-tipsku istinitost", to pokazuje na sebi ivot i podsea na wega"(Svetozar Markovi, Pera Todorovi). Umetniko delo se '60-ih godi-na poelo tumaiti kao struktura otvorena prema svetu stvarnosti, kaoporedbeni korelat, neto to je kao", poput", nalik na" stvarnost.Pisalo se da kwievnik: fotografie, precrtava, preslikava, kopira,imitira, reprodukuje, slika, ulepava, ocrtava, boji, doteruje stvar-nost. Ovi pojmovi nisu imali sinonimno znaewe, nego su svojim se-mantikim nijansama precizirali intenzitet i tip analoke veze kojapostoji izmeu dela i stvarnosti. Budui da se kwievno delo shvatalokao struktura otvorena prema stvarnosti, tumaewe teksta se nadovezi-valo na tumaewe preteksta, a zavisno od stepena wihove interakcijeuspostavqale su se odreene paralele: tip prototip, kompozicija de-la hronoloki sled dogaaja, deskripcija mesta geografska loka-lizacija

Zavisno od toga da li su se zalagali za prikazivawe stvarnosti ka-kva jeste ili kakva treba da bude, kritiari su definisali dva tipa re-alizma: jedan programski, kritiki" ili nauni" realizam i drugipoetski", idealni" ili klasini" realizam. (Prvi tip predikacijasreemo u radovima Svetozara Markovia, Pere Todorovia, AndreNikolia, a drugi u radovima Milana Jovanovia, Pavla MarkoviaAdamova, Jovana Hranilovia, Marka Cara).

Opredeqenost kritiara za poetiku Zole ili Turgeweva, za odre-

en tip tema (socijalne, naturalistike, etike, poetske teme) najboqesu svedoanstvo razliitih poetikih tumaewa mimezisa. Mali brojwih je insistirawem na prikazivawu samo jednog aspekta stvarnostizapadao u tematski redukcionizam. Veina se zalagala za objektivno,to svestranije prikazivawe stvarnosti.

b) tendencija

Uprkos znaaju koji su joj pridavali, mimetikom teorijom kriti-ari nisu mogli da objasne smisao kwievnosti. Wihove teleoloke

interpretacije nisu bile originalne nego su se zasnivale, s jedne stra-ne, na prosvetiteqskim utilitaristikim shvatawima kwievnosti, asa druge na uewima ruskih kritiara, naroito ernievskog, Pisa-reva, Dobroqubova. Novinu u odnosu na ranija utilitaristika shvata-wa umetnosti predstavqalo je podreivawe saznajnovaspitne funkci-je dela mimetikoj uverqivosti ispripovedanog. Time se univerzalnoalegorino znaewe podreivalo konkretnom, pouka proimala (podre-ivala), a ne apstrahovala iz primera, a izmeu mimezisa i tendencijeuspostavqao odnos komplementarnih (ne kontradiktornih) pojmova.

Vrednovawe tendencioznosti nekog dela, meutim, nije bilo jedin-stveno. Dok se ezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka u ideolokim

kritikama prednost davala idejnom znaewu prie, osamdesetih i deve-desetih godina kritiari uviaju da tendencija nije primarni nosilac

400


17/25

estetskih vrednosti i uestalije piu o aporetinosti mimetikih itendencioznih tumaewa umetnosti.

Kritika u kojoj se prednost davala tendenciji odigrala je vrlo zna-ajnu ulogu u procesu normativizacije realizma jer je marginalizovalanajznaajnije atribute romantiarskog pripovedawa fabulu, dramskunapetost prie, lirinost Meutim, ni wen negativni uinak netreba ignorisati. On se manifestovao, s jedne strane, kroz trivijali-zaciju umetniki vrednih dela i wihovo poistoveivawe sa didakti-kim kwigama za narod, a sa druge kroz isticawe tendenciozne literatu-re i zanemarivawe dela drugaije poetike (simptomatino je ignorisa-we dela Jovana Gria Milenka, na primer).

Novim tumaewem tendencije, kritiari iz '80-ih i '90-ih godinauspeli su da usaglase saznajnu sa estetskom funkcijom dela i da ideolo-ka tumaewa zamene kwievnima. Umesto vankwievnih svojstava (sa-glasnosti sa odreenim ideolokim uewem), oni prouavaju kwievnasvojstva tendencije (usaglaenost ideje sa fabulom, likom i drugimelementima prie).

v) sadraj i forma

U kojoj meri je idejni fon teksta bio znaajan za realistike pri-povedae svedoi znaaj koji su oni pridavali sadraju. U veini kri-tika, analizi dela prethodi kratko prepriavawe, iznoewe sadraja.

Indikativna su esta propisivawa" odreenih sadraja kao nepoeq-nih. A. Nikoli je, na primer, pisao: Sve one razvuene pripovetke ukojima se uvek pria kako je neki prekrasan mladi bio zaqubqen u ne-ku prekrasnu djevicu, kako je winoj srei stajalo na putu nebrojanoprepreka, no kako je, pri svemu tom, heroj pripovetke najudnovatijimnainom savladao sve najudnovatije prepreke, i na posledwim listo-vima opet se naao sa svojom herojikom itd. sve te i takve pripovetkeizgubile su danas sav kredit u svetu i osuene su svojom unutrawompustoom na sigurnu i brzu smrt."43

U duhu strujawa unutar samog pravca (kritiki, nauni poetski,lirski realizam) mewaju se i promiqawa odnosa izmeu forme i sa-

draja. Za razliku od kritiara koji su sledei Markovieve idejeprednost davali sadraju,44 kritiari s kraja 19. veka sve ee istiuznaaj forme, a pojedini, poput Milana Savia ili Marka Cara, otvo-reno je stavqaju ispred sadraja.45 Pitawe emu delo slui" zamewujese pitawem kakvo delo je lepo". U radovima J. Hranilovia, M. Cara,M. Savia, pojmovima tehnika", vetina", vetaki srazmer" pri-

401

43 A. Nikoli, Vienac, Javor, Kwievni radovi, Beograd 1938, str. 83.44 Pesniki oblik postao je neto sasvim sporedno, a glavna je propaganda onih

misli to ih je izrazila danawa nauka". Svetozar Markovi, Realnost u poeziji, Srp-ska kwievna kritika , Beograd, Novi Sad, str. 64.

45 Najobiniji predmet, iznese li se samo veto i dosledno, moe biti od veli-kog znaaja". Milan Savi, Bawsko zlato, A. Gavrilovi, Letopis Matice srpske, 1895,182, str. 142.


18/25

davalo se pozitivno znaewe. Vie se ne raspravqa o svrsi umetnikogteksta nego o wegovoj estetskoj funkciji, pa se sa optih pitawa inte-resantnih za sociologe kwievnosti prelazi na usko kwievnu na-ratoloku, stilistiku, genealoku problematiku.

Balansirajui odnos znaaja forme i sadraja, realistiki kriti-ari, u veini sluajeva, nisu uspeli da se oslobode organicistikihshvatawa umetnosti. Dvodelna koncepcija je opstojavala tokom cele epo-he realizma samo to se tip meuodnosa mewao; u ranim kritikamaznaaj sadraja se apsolutizovao, a u kasnijima dovodio u vezu saformom.

g) lik

Realistiki kritiari su uneli novine i u tumaewe kwievnogjunaka. Ve su programski realisti uoili da se na romantiarske juna-ke (izuzetne i posebne) ne mogu primeniti mimetiki zahtevi uverqi-vosti. Kao protivteu romantiarskim piscima istakli su pisce kojisu se bavili problemima obinog oveka bliskog itaocu. Promena uizboru junaka nije vodila wegovoj trivijalizaciji. Verni socijalisti-kom uewu, rani kritiari su obinom oveku (novom kwievnom juna-ku) pridali ulogu pokretaa sloenih drutveno-istorijskih zbivawa.On je prestao da bude nosilac kominih i sporednih uloga sluga i po-stao nosilac glavnih ideja u prii.46 Promene u izboru junaka bile su

praene promenom wegove funkcije u tekstu. U romantiarskim delimalik je u funkciji zapleta, podreeniji fabuli. U realistikima ulogese mewaju jer lik postaje sredite prie kojem se svi ostali elementipodreuju.

Kritiari su sugerisali promene ne samo u izboru junaka, nego i uwegovoj koncepciji. Od ogromnog znaaja je razumevawe (itawe) Ipo-lita Tena i kreirawe jedne italake prakse koja e povezati kategorijulika sa sredinom ili vremenom. Pavle Marinkovi, na primer, o ro-manu Pop ira i pop Spira pie: Tu iskoi ono to jednog piscapravi velikim, naime: uzajamnost oseaja pisca sa sredinom (commuu-naute de sentiments), gde je piev temperament neka vrst prirodnog de-

stilatorskog aparata, kroz koji prostruji ceo ivot jedne okoline, papoto se tu proui i u tipove izradi, izlazi kao kvintisencija opaza-ka pred itaoca, koji su tad u stawu da po nekoliko obrazaca poznaducelo drutvo. Sremac je tek u ovoj kwizi pravi realista, tj. ovek kogazanima samo ono to je genus, a nikako izvanredni konkretni sluajevima kako oni interesantni bili".47 Uspostavqajui analogiju sa dru-tvenim tipovima, kwievni kritiari su prikopavali kwievnejunake za iri, drutveni kontekst. Oni su uoili narodni tip qu-di" u prozi M. Gliia (D. Ili), tipinog seqaka u prozi J. Veseli-

402

46 Indikativna je promena funkcije lika seqaka u prozi B. Atanackovia (Buwev-ka), . Jakia (Seqaci), M. P. apanina (Rawenik), M. Gliia (Glava eera), i J.Veselinovia (Seqanka).

47 P. Marinkovi, Pop ira i pop Spira, Srpska kwievna kritika 5, str. 517.


19/25

novia (M. Jovanovi), tipove seoskih uiteqa, popova, romantinihzanesewaka u prozi L. Lazarevia (M. Savi), tipove palanana u pro-zi S. Sremca (P. Marinkovi)

Poetiki zahtevi vezani za izbor junaka proklamovani pred krajsedme decenije, u osmoj su ve potpuno zavladali srpskom prozom. Iz-bor obinog junaka (najee je to bio seqak) postao je kwievna domi-nanta, devedesetih godina ak i manir, to je dovelo do stvarawa ma-niristikih junaka (Veselinovi i wegovi epigoni). Zato je za nepunetri decenije propagandu obinog junaka zamenila wegova antipropagan-da. Kritiari (A. Gligorijevi, M. Savi, D. Ili, J. Hranilovi, M.Car) popularizovali su pisce koji su oneobiavawem starih ili izbo-rom novih junaka napustili ablonizirano slikawe sveta. Sa odobra-vawem su komentarisali promenu toposa (selo palanka, selo grad)i usredsreivawe pisaca na unutrawu" (psiholoku) analizu likova.

d) narator

Polazei od mimetike funkcije kwievnosti, realisti su pisa-li i o uverqivosti i objektivnosti pripovedaa dovodei je u vezu sapripovedawem u prvom i treem licu. Osporavajui realistinost pri-povedawa u prvom licu, pisci poput Milana Savia, Marka Cara, Jo-vana Hranilovia, ure Dimovia, kao prednost treeg lica istaklisu: objektivnost, nepristrasnost i veu informativnost. Mawi brojwih je pisao o utisku vee iskrenosti i istinoqubivosti koji osta-vqa pripoveda u prvom licu jamei svojom egzistencijom uverqivostprie. Personalizovanim pripovedawem, pored mimetikog, pojaavaose i didaktiki efekat prie. Po miqewu Milana Savia, piscu jelake da se uivi u jednog junaka nego u vie wih.48 Takav junak postajejedini nosilac tendencije, jer nema drugih narativnih perspektiva ko-je bi naruile wegovu interpretaciju sveta. Uverqivost pripovedaase dovodila u vezu i sa opsegom wegovog znawa. Pripovedau se odobra-valo da simulira neznawe i krije ishod dogaaja, ali klonei se ro-mantiarskih efekata tajanstvenosti.49

Nedoumice oko izbora prvog ili treeg lica primeri su kwiev-nokritikih usaglaavawa mimetike sutine i didaktike svrhovito-sti napisanog. Mada su se ona pokazala neuspelim ve pri tumaewudela nove generacije pisaca (ipika, orovia, Koia, Stankovia),bilo bi nepravedno zagovornicima realistike poetike osporiti bilokakav znaaj u razvoju naratoloke misli. Iako u poetku pojmovno nerazlikujui, oni su vremenom znaewski razdvojili autora od naratora(Zar smemo pisca identifikovati sa junakom prie? Zar je isto oso-ba i opisivawe?" pitao se Milan Savi50) i uoili stepen wegove in-

403

48 M. Savi, est pripovedaka Laze K. Lazarevia, LMS, 1886, 147, str. 137.49 J. Hranilovi, Pravac savremene pripovetke i Simo Matavuq, Javor, 1892, 18,

str. 284.50 Milan Savi, Vetar, On zna sve, LMS, 1891, 165, str. 123.


20/25

dividualnosti. On je bio mawi u delima ranih pisaca koji su svojuulogu identifikovali sa ulogom sakupqaa, a vei u delima kasnijih. Urealistikim kritikama moemo nai i prve zametke prouavawa gla-golskog vida (naina i trajawa), eksternog i internog viewa. Ipak,realistiki model pripovedawa ne moe se gotov pronai u realisti-koj kritici, koliko izvesti iz we. Zato naratoloka prouavawa rea-lista, iz sinhrone perspektive gledano, imaju vie znaaj zanimqivihzapaawa nego celovitih sistematizovanih uewa.

) kompozicija

Osnovni principi realistike poetike pripovedawa, zasnovanina usaglaavawu mimetike i utilitaristike teorije, mogu se prime-niti i na kwievnokritiku analizu kompozicije umetnikog teksta.Realisti su najbitnijim elementima prie, tzv. iom" ili cen-trom" prie proglasili: tendenciju (osnovnu ideju), dogaaj i kwiev-nog junaka. Svi ostali elementi u tekstu morali su da budu u saglasno-sti sa wima. U tom sluaju nastajala je pria vrste kompozicije koja sezbog kompaktnosti i celovitosti esto poredila sa krugom. Obrnuto,svaka nepreciznost u odreivawu centra prie (postojawe vie glav-nih zamisli, likova ili dogaaja) remetila je pravilnost kruga. Umestooko jednog, elementi prie bi se udruivali oko razliitih centara pase kompozicija umetnikog dela poredila sa krugovima koji se deli-mino ili uopte ne seku. Kompozicije koje nisu sledile prirodantok stvari" jer se estim digresijama zaustavqao dramski tok prie ilisu se retrospektivnim izlagawem iznosile posledice pre uzroka, nisunailazile na odobravawa.51 Piscima se preporuivalo da rasporeiva-we motiva podrede ii" prie i poentu prie istaknu u prvi planna nain na koji se to ini u idilama i bajkama. Iz ovakvih kompozi-cionih pojednostavqivawa (struktura idile i struktura bajke) moe seizvesti gruba tipologizacija dramskih sukoba u realistikom tekstu.Prva, idilina, zasnovana je na minimalizaciji konfliktnih situaci-ja, a druga (bajkovita) na wihovom potencirawu. Kritiari nisu poka-zali inovativnosti u procewivawu dela drugaijih kompozicionih re-

ewa.52

e) motivacija

Vie vanosti nego kompoziciji pridato je prouavawima moti-vacije. Rasprava o motivisanosti ili nemotivisanosti dela '70-ih go-dina nije bila samo iwenica od kwievnog znaaja. Ona je istovreme-

404

51 Analizirajui prozu J. Igwatovia, Milan Savi pie: Prema tekuem nai-nu, imamo mi u wegovim opisima esto najpre uinak, pa tek docnije uzrok, a toga ne smebiti ni u obinoj reenici a kamoli u pripovetci u umetnikom delu". (U spomen JakovuIgwatoviu, LMS, 1890, 163, str. 134)

52 M. . (Milan evi), Gorski car, S. Rankovi, Brankovo kolo, 1898, 4, str. 188.


21/25

no otkrivala opredeqenost pisca za pozitivistiku ili metafizikufilozofiju, za religiozan ili nauan pogled na svet, za konzervativ-nu" romantiarsku estetiku ili nov realan pravac u ivotu i umetno-sti". Zato su promene koje su nastale u tumaewu logike teksta vrstopovezane sa promenama koje su pozitivisti uveli u tumaewa determi-nistiko-kauzalnih veza koje vladaju svetom. Verovawa da boja voqaili sudbina determiniu ovekove postupke nisu se mogla uklopiti upozitivistiko viewe sveta. Ne bi li dokazali ispravnost svojih sta-vova, kritiari su se esto pozivali na naune autoritete (Haklija,Darvina) i vankwievnim razlozima argumentovali nunost novog re-alistikog motivisawa teksta. Andra Nikoli je pisao o umerenojslobodi" pisca koji svoju neobuzdanu pripovedaku matu mora stalnoda stavqa u slubu razuma i time kontrolie verovatnost ispripove-danog.53 Osmiqavajui veze meu pojavama opisanim u kwievnim de-lima, kritiari su pravili analogije sa uzrono-posledinim vezamameu pojavama u realnom svetu. Pozivajui se na generalne sudove tipasvi ili mnogi bi uradili tako, ostajali su verni sistemima optihistina. Svako udaqavawe pisaca od optih istina, od onoga to je ve-rovatno i tipino, tumailo se kao naputawe idealnog obrasca pri-povedawa zasnovanog na, eksplicitno ili implicitno izraenoj, mo-tivaciji uoptavajueg tipa".

Postoji nekoliko tipova motivacije (nekoliko kriterijuma priprocewivawu uverqivosti i ubedqivosti ispripovedanog). To su soci-

jalna, kasnije i bioloka motivacija (dominantne u radovima program-skih realista), etika (dominantna u radovima poetskih realista) ipsiholoka (dominantna u radovima zagovornika Lazarevievog reali-zma). U realistikoj kritici prednost se davala veto izbalansiranojsocijalno-psiholokoj motivaciji, ali se otvarao prostor i za drugetipove motivacijskih veza. Wihova sloenost i razgranatost trebalo jeda doaraju vieperspektivnost sveta i time pojaaju mimetiki efekat.

) anr

anrovske analize teksta, iako predstavqaju samo jedan segmentkwievnokritikih interesovawa, od viestrukog su znaaja za razvojgenealoke misli u srpskoj kwievnosti. Realistiki kritiari susvojim uzgrednim" analizama anrovskih obeleja dela:

a) redefinisali odreewe anra popularno u klasicistikim teo-rijama kwievnosti;

b) izvrili novu diferencijaciju i hijerarhizaciju postojeihoblika;

v) stvorili stabilno generiko poqe, t. j. utemeqili one poetikekonvencije koje su bile u skladu sa zahtevima realistike poetike pri-povedawa.

405

53 Andra Nikoli, Pripovetke Milovana Gliia, Otaxbina, 1880, 4, str. 153.


22/25

Najmimetinijim anrom proglasili su roman i oznaili ga kaonajviu etapu u evolutivnom razvoju anrova. Piui prvo o romanukakav treba da bude napisan, a kasnije o romanu koji nije uspeo da budenapisan, ponudili su razliite odgovore na pitawe zato ovaj tipi-no realistiki anr u srpskoj kwievnosti nije uspeo da potisne seo-sku pripovetku. Kao destabilizacioni element realistikog anrov-skog sistema oznaili su upravo mali broj drutvenih romana, a ne po-stojawe istorijske proze koja je u periodu realizma nastavila da se pi-e u romantiarskom duhu.

Realisti su morfolokim odrednicama teksta pridavali i odre-ena vrednosna znaewa. Na vrhu anrovske lestvice je bio roman, za-tim novela i pripovetka i na kraju slika. Za mnoge kritiare domina-

cija slike kao anra bila je znak da srpski pripovedai jo uvek nisuovladali ni formom, ni znaewem koje je pretpostavqao roman.54

z) jezik

Uestale analize kompozicije, naracije, motivacije i anra sve-doe o krupnim promenama koje su nastale u kwievnoj kritici priprelazu iz prve polovine u drugu polovinu 19. veka. U poreewu sa ra-nijom filolokom kritikom koja se u periodu realizma i daqe pisala,kritika koja je afirmisala novu realistiku kwievnost analizu jezi-

ka je potisnula u drugi plan. Iako jezik nije bio u sreditu novih in-teresovawa, realistiki kritiari su odigrali znaajnu ulogu u razvojusrpskog kwievnog jezika. Potencirajui mimetinost i realistinostdela, oni su pospeivali bogaewe leksikog fonda kwievnog jezika,ali su istovremeno isticali i znaaj wegove normativnosti. Ilustra-tivni su dosta opreni saveti piscima da vie stilizuju govor svog ju-naka i naglase idejnu stranu prie ili da izbegnu svaku stilizacijui govor junaka priblie govornom jeziku. Kao kvalitet takvog jezikaisticala se preciznija i jasnija karakterizacija lika. Kompromisnoreewe je pronaeno u razdvajawu jezika naratora (najee sveznaju-eg) od jezika lika.

i) humor i fantastika

Jedna od specifinosti srpske realistike kritike je populariza-cija dela sa humoristikim i fantastinim motivima. Ovakva dela suinila velik deo kwievne produkcije pa je razumqivo to su izazvalainteresovawa i komentare italaca. Humor i fantastika su se tumai-li i kao integracioni i kao dezintegracioni elementi realizma. Fan-tastini motivi su se najee interpretirali kao alegorine tran-sformacije realistikih motiva. Humor je definisan kao zain zbi-

406

54 Milan Savi, Boja re, Javor, 1892, 24, str. 381.


23/25

qe", a wegovo korektivno dejstvo dovodilo u vezu sa tendencijom prie.Ukoliko bi se fantastini i humoristiki motivi osamostalili i po-stali dominantni u tekstu, delo bi se proglaavalo neuverqivim ilibi se preko wega prelazilo utke.

Naa analiza kwievnoistorijskih, kwievnoteorijskih i kwi-evnokritikih znawa, kao i prevoda aktuelnih u periodu realizma,imala je za ciq rekonstrukciju korpusa znawa aktuelnog u jednom minu-lom vremenu. U zavrnom delu, podsticajnim se ini uporediti dana-wa znawa sa ranijima i promene koje su uslovqene samom iwenicomda naa kwievnoteorijska znawa o realizmu pripadaju domenu isto-rijske poetike a ne tekue kritike. Kao rezultat razliitih dijahronij-skih pozicija nametnulo se nekoliko razlika.

1. Analizom ranijih kwievnokritikih, kwievnoistorijskih ikwievnoteorijskih znawa stie se uvid u teoriju itawa" koja na no-vi nain osvetqava kwievnost epohe realizma. Ta teorija (budui daje najznaajnijim delom nastajala u kontekstu kwievne kritike) su-tinski se razlikuje od klasinih" teorija ovog pravca.

2. U poreewu sa klasinim teorijama u kojima su sudovi obliko-vani post festum, poetika nastala u okriqu kwievne kritike znatno jedinaminija i podlonija promenama. Ono to je u kritici bilo nanivou opisa konkretnog teksta, kasnije se uobliilo kao teorijska nor-ma kojom se vie nije razlikovalo jedno delo od drugoga, nego jedna gru-pa dla od druge. Zato teorijski zakquci izreeni u kwievnoj kriti-

ci nemaju onu univerzalnost koju imaju u teorijama kwievnosti. Onise uvek stavqaju u kontekst konkretnog dela pa ne poseduju teorijsku op-tost, nego kritiku promenqivost i dinaminost. Kao takvi vieukazuju na procese nego na stawa u kwievnosti. Wima se opovrgavakonana datost teksta i stavqa akcenat na wegovu drugost. Oni ukazujuna mnotvo razliitih estetskih konkretizacija iste kwievne graei osporavaju tezu o transistorinosti teorijske misli.

3. Realistiki kritiari su se problemima teksta" bavili u meriu kojoj je bilo potrebno da objasne i istaknu wegovo dejstvo na itaoca.(To je i razumqivo s obzirom na sutinu kritike delatnosti sadra-nu u vrednovawu, a ne samo opisivawu teksta.) Vie okrenuti ka efek-

tima pripovedawa nego ka samom pripovedawu, svojoj kritikoj delat-nosti nisu pridavali samo kwievni, nego i iri drutveni znaaj(esto se porede sa naunicima i javnim radnicima, analizatorimakwievnih i drutvenih prilika" i istiu veze izmeu kwievnostis jedne strane i morala, politike, ivota, sa druge). Celokupna aktiv-nost realistikih kritiara bila je usmerena ka otkrivawu analokihveza izmeu dela i stvarnosti i ukazivawu na wihovu saznajnoestetskufunkciju. Ona ukazuje na ona znaewa teksta koja je savremeni italac,okrenut prouavawima samog teksta, dugo ignorisao.

4. O specifinostima kritikih interesovawa svedoi vokabularsastavqen od itavog niza pojmova koji ili vie nisu u kwievnoje-

zikoj upotrebi ili su zameweni novima. Takvi su pojmovi natpis (na-slov), stvar (predmet dela), zamraj i razmraj (uporedo se javqaju i

407


24/25

sinonimi zaplet i rasplet), pozadnost (miqe), stafaa, ia ilicentar prie, vetaki razmer, organika celina, pripovedaki slog

U poreewu sa savremenim znaewima, naroito su zanimqive oneznaewske nijanse koje prividno stabilne poetike kategorije otkriva-ju kao dinamine. Evo kako se npr. pojedine poetike kategorije, bliskesavremenim istraivaima, definiu u Vujovievoj Teoriji proze:

fokalizacija (Poem se svaki as i na sve strane u svetu todogaalo, a i danas neprekidno dogaa ili poem je mnoina dogaajatako rei nebrojana s toga dakle vaqa e piscu pre svega da izaberesebi gledite ili ti toku smatrawa, pod kojom e morati svoditi savbroj svojih podataka"55 (kurziv D. V.));

kompozicija (Pisac neka obrazuje sebi plan, a to je da odrediprethodno onaj odnoaj u kom e mu svi pojedini podatci jedan za dru-gim stajati". Svako pripovedawe zakquuje u sebi ova tri glavna de-la: proetak ili pristup; sredinu ili zaplet; svretak ili razmraj(katastrofu)";56

komentar (najpribliniji mu je pojam prelaz", a wega, po Vuji-u, ine pojedine rei ili itavi stavovi, kojima se slui pisac kadhoe itaoca da sprovede od jednog glavnog dela sastava na drugi, ili sjedne misli na drugu; samo to mora da bude na nain prirodan i ugo-dan".57

motivacija i verovatnoa (pisac vaqa da je bar verovatan, a toje da mu je pripovedka nalik na istinu; ili drugim reima da nam pri-

poveda onako, kako je po verovatnosti ili po nudi mogue bilo, da seto dogodi"58

tendencija (U wima se (pripovetkama, prim. D. V.) hoe jo odpisca i pojetska spravdqivost; a to je da on radeim osobama takovusudbu odreuje, kao to se nama ini, da su je po naem moralnome uv-stvu zasluile").59

Prevoewe ranijih poetikih nomenklatura u savremene mogue jeizvriti i kod sledeeh pojmova: slog = stil, upodobqavawe = upore-ivawe, estetiko pitawe = retorsko pitawe, nefikcionalna proza =proska ili istinita pripovetka, fikcionalna proza = pojetska iliizmiqena pripovedka, zaveska = zaplet = sredina = tekst = citat

Svi navedeni primeri razlika izmeu re-konstruisanih nekada-wih i sadawih poetika nemaju vrednosne konotacije. Da podsetimo naa rekonstrukcija jednog poetskog sloja epohe imala je ciq da ak-tivira one vrednosti na koje smo u neizbenom prezentocentrizmu za-boravili i da itaoce opomene da ne postoji posledwe itawe i po-sledwe tumaewe umetniki validnog teksta. U tajanstvenoj nedokuivo-sti i uvek deliminoj iitanosti umetnikih dela lei wihova pro-vokativnost kojoj uvremqeni itaoci ne mogu nauditi.

408

55 V. Vuji, str. 63.56 Isto.57 Isto.58 Isto, str. 67.59 Isto.


25/25

Dragana Vukievi

POETIC SELF-AWARENESS OF THE EPOCH

S u m m a r y

The paper points to those literary phenomena which within the discourse deal-ing with the analysis of the literary text (textbooks, histories of literature, literary criti-cism, theories of literature, comparativist studies) indicated and contributed to thestrengthening of the realistic norm of narration. Reconstruction of a poetic self-reflec-tion and elucidation of the poetic issues on the current and contemporary realists implythe differences regarding our retrospective knowledge and different insights into thattrend, due to the change of context.

409

dragana vukićević - poetička samosvest epohe realizma

Documents