Vladimir Milutinović

Knjiga - Dekonstrukcija “Druge Srbije“

1. O zločinima „u naše ime“

2. Mitovi „Druge Srbije“

3. Nevidljivi ratovi

4. Prenosimo „Peščanik“: slučaj Gligorov

5. Suočavanje sa realnošću

6. Mi imamo samo filozofske probleme

7. Ideologija u čistom obliku

8. Latinica kao simptom

9. Kraj „iskrivljene svesti“?

10. Dekonstrukcija Druge Srbije

11. Prva i druga Srbija

12. Arheologija ideologije

1

13. Tehno Srbija

14. Srbizam

15. Kultura održavanja stereotipa

16. Rasizam bez rase

17. Rat je bio dobar

O zločinima "u naše ime"

Tema ovog članka će biti odnos prema zločinima počinjenim u ratovima

na prostoru bivše Jugoslavije, a neposredan povod za njega je govor koji

je na tu temu održao Nenad Dimitrijević u nedavnom Peščaniku. (1) U

njemu se ponavlja i naizgled teorijski fundira jedna fraza koja je i ranije

bila korišćena kada se govorilo o potrebi za katarzom ili za suočavanjem

sa prošlošću, naime, fraza koji govori o zločinima koji su počinjeni "u

naše ime". Ovu frazu su ranije često koristili ljudi koji su većinom tokom

ratnih devedesetih javno protestvovali protiv rata i koji sigurno smatraju

2

da nisu ni na koji način doprineli da rat izbije ili da se nastavlja, ali ipak

smatraju da treba reći da su zločini počinjeni "u naše ime", u ime

zajednice kojoj i sami pripadaju, bilo kao Srbi, bilo kao državljani Srbije i

u ime svakog člana te zajednice. Govor Nenada Dimitrijevića zanimljiv je

po tome što ovaj stav pokušava da obrazloži povezujući ga sa pojmovima

moralne (kolektivne) odgovornosti, pomirenja i izvinjenja. Međutim,

problem je u tome što je autorova argumentacija u celosti pogrešna, i što,

iako pojmove povezuje na neuobičajen način, što samo po sebi nije mana,

uspeva samo da im prida značenja koja protivreče njihovom ispravnom

odnosu.

Da bi pokazali da je ova ocena ispravna najbolje bi bilo da neveliki

Dimitrijevićev govor citiramo u celosti, ali bi to razbilo ritam ovog teksta,

pa ćemo citirati njegove delove onda kada nam to bude trebalo.

Dva smisla fraze "u naše ime"

Počećemo od glavnog problema: Šta bi fraza "zločini počinjeni u naše

ime" uopšte trebalo da znači? Neposredni odgovor na ovo pitanje trebalo

bi da bude da je neko uradio nešto u moje ime, ako sam ga ja nagovorio

da to uradi, ili sam to odobrio, podržao, ili sam se u sebi slagao sa tim što

je on uradio. Ovo značenje ove fraze se ne može zaobići i videćemo da,

iako ga ne ekspliciraju, govornici se ipak oslanjaju na njega, naprosto jer

je ono previše standardno. Da li to znači da govornici koji koriste ovu

frazu žele da kažu da su svi Srbi odobravali zločine koji su počinjeni u

ratu? Na osnovu Dimitrijevićevog teksta ne može da se da jednoznačan

odgovor na ovo pitanje, jer se tekst koleba između dva značenja fraze "u

naše ime".

3

Teza od koje Dimitrijević polazi u tekstu (govoru) jeste da ratni zločini

počinjeni sa srpske strane imaju karakter masovnog ili kolektivnog

zločina. Kolektivni zločin definiše ovako: "akt počinjen od strane

značajnog broja pripadnika jedne grupe u ime svih pripadnika te grupe, a

protiv pojedinaca koji su identifikovani kao neprijatelji po osnovi

pripadanja drugoj grupi" (svi kurzivi u navodima biće moji, pošto ih nema

u originalu). Osim toga, autor tvrdi da kolektivni zločin računa sa

"saglasnošću podanika" i da je u slučaju zločina u ratovima o kojima

govorimo "impliciran visok nivo ideološke i političke i delatne saglasnosti

između (Miloševićevog) režima i podanika u zločinačkom poduhvatu".

Već u ovoj definiciji vidi se dvojstvo u shvatanju fraze "u naše ime", jer je

očigledno da je u različitom smislu zločin počinjen u ime onoga ko je bio

u ovoj saglasnosti sa režimom i onoga koji je prosto bio pripadnik nacije

"u čije ime" su zločini počinjeni. Iz toga što Dimitrijević naglašava da je

postojao visok nivo saglasnosti između podanika i režima, pa čak i iz toga

što se grupa koja samo navodno podržava a ne izvršava zločin uopšte ne

javlja u definiciji (jer se pominju samo oni koji su zločin "počinili" i svi

pripadnici grupe), vidi se da ovog kolektivnog karaktera zločina ne bi bilo

da nije bilo ove masovnosti. Dimitrijević zaista kaže da je "veliki broj

Srba saučestvovao ili je barem podržavao zločinački poduhvat misleći da

učestvuje u nečemu što je jako dobro i što je jako časno i što je jako važno

za očuvanje našeg nacionalnog bića".

Ove navode smo komentarisali da bi pokazali da se Dimitrijević zaista

oslanja i na standardno značenje fraze "u naše ime" i to standardno

značenje važi za one koji su bili u saglasnosti sa režimom. Ali

Dimitrijević u drugom delu teksta ima sasvim drugačije značenje: kada se,

4

kako izgleda, obraća onima koji su se protivili režimu ("Dakle, mi kažemo

- dobro, znamo šta se dogodilo, dobro, priznajemo našu ulogu u svemu

tome... ") on kaže da su zločini činjeni i u njihovo ime, naprosto zato što

su i oni Srbi, i da to povlači i njihovu "moralnu odgovornost" i potrebu da

se izvine zbog onoga što je bilo. On dodaje da nas činjenica da smo

pripadnici zajednice čiji su neki članovi počinili zločin čini članovima

"zajednice zločinaca" koja nikada ne može biti u "ravnopravnom" odnosu

sa "zajednicom žrtava" i da zbog toga ne treba težiti pomirenju, koje se

vidi kao pogrešan koncept, jer valjda implicira ovu ravnopravnost, već se

treba zadržati na izvinjenju, jer ono upravo fiksira tu neravnopravnost:

izvinjava se samo jedan, a drugi prima izvinjenje.

I to bi bilo to. Jedni su odgovorni zato što su vršili ili podržavali zločine;

drugi to nisu činili, ali ne treba da smatraju da ih cela ta situacija zbog

toga ne tiče, jer su iste nacije kao ovi prvi, pa treba da se izvine žrtvama. I

u čemu je problem? U dosta toga, ali se ti problemi počinju videti tek kada

se ovakvom stavu postave neka pitanja.

Problemi argumentacije

Dimitrijević u svom govoru nigde ne kaže da bi većinu srpskog društva

trebalo svrstati u prvu grupu koja je bila u saglasnosti sa režimom, ali

upotrebaljava već pomenute kvalifikative "visok nivo saglasnosti",

masovni i kolektivni zločin, veliki broj pripadnika, odakle bi mogli

zaključiti da on ipak smatra da je značajan, pa možda i većinski, deo

srpskog društva učestovao u "zločinačkom poduhvatu". Ako se sada

setimo dva smisla fraze "u naše ime" koja smo odredili, onda se može

postaviti pitanje: Da li je ovaj "značajan" stepen saglasnosti sa zločinom,

5

potreban uslov da bi onaj ostali deo društva trebalo da se oseća moralno

odgovornim za zločine zbog same činjenice da pripada istoj naciji? Ako je

taj značajan stepen potreban, onda dolazimo u jednu moralno neobičnu

situaciju, da bi na zločine koji se javljaju u manjem stepenu mogli da

okrenemo glavu kao da nas se ne tiču. Na primer, zamislite da su se u ratu

sa Hrvatskom desila samo poznata ubistva vojnika na mostu i policajaca u

Dalju: da li relativno mali stepen u kome se zločin događa treba da znači

da se on ne tiče svakog pripadnika respektivnih nacija i da oni, u

Dimitrijevićevom smislu, nisu odgovorni za njega? Trebalo bi da to nije

tako, jer je možda upravo neodgovarajuća reakcija oba društva na početne

zločine, pa čak i njihovu verbalnu najavu, omogućila da se rat rasplamsa.

To znači da moralna odgovornost postoji ma kako mali stepen zločina bio,

u stvari ona postoji i ako se pravi zločini još nisu ni dogodili.

Ali tu nije kraj problema. Ako se složimo da u stvari ma kako mali stepen

zločina povlači jednaku moralnu odgovornost ljudi kojih se on tiče, onda

smo već ocenili kao neprimeren jedan deo Dimitrijevićeve argumentacije,

međutim u tom slučaju drugi delovi takođe dolaze u pitanje. Jer, ako smo

samim tim što je neki pripadnik naše zajednice počinio neki zločin postali

moralno odgovorni za to, da li smo istovremeno postali članovi "zajednice

zločinaca", u odnosu na koje "svaki pripadnik zajednice žrtava ima pravo

da zahteva izjašnjenje od mene, ima pravo da me pita kakav je moj odnos

prema zločinu.", kako kaže Dimitrijević. Nisu li ovo prejake reči? Jedan

primer bi mogao da posluži kao oštra ilustracija za to, ma koliko bio već

opterećen istorijom i religijom: recimo da je podrška pružena nepravednoj

osudi Isusa (koji je i sam u svojoj ovozemaljskoj pojavi bio Jevrejin), a

koja je vodila njegovoj smrti, od strane jedne grupe Jevreja, bila neka

6

vrsta zlo-čina: daje li nam to ovlašćenje da sve Jevreje smatramo

"zajednicom zločinaca", i da smatramo da imamo pravo da svakog

pripadnika jevrejskog naroda pitamo kakav je njegov odnos prema tom

zločinu, da zahtevamo izjašnjenje od njega? Da li treba da kažemo da nam

to ovlašćenje daje navodna činjenica da je pomenuta nepravda učinjena i u

njegovo ime? Očigledno da ne, jer se čini da iako zločin svakoga stavlja

pred odgovornost, a, u neku ruku, posebno pripadnike grupe čiji je član

počinio zločin, ta odgovornost se ni na koji način ne menja iz

odgovornosti u odnosu na zločin u odgovornost za zločin.

Ako je to sve tako, to znači da okolnost da je neki pripadnik naše nacije

izvršio neki zločin, sa jedne strane, ni na koji način ne menja ono što se od

nas i inače zahteva kao od moralno odgovornih osoba, dakle ni na koji

način ne menja moralne principe koji čine naš misaoni moralni svet

(dodaje tome samo još jedan slučaj na koji treba da primenimo te

principe), a sa druge strane, to ni na koji način ne menja naš moralni

status, mi time nismo ništa krivlji ili moralno problematičniji nego što

smo bili. To ne znači da mi na novonastalu situaciju ne treba da

odgovorimo na neki način, kao što kaže Dimitrijević, međutim, na osnovu

onoga što on predlaže kao odgovor, čini se da se on ne slaže sa ovim

zaključcima. Dimitrijevićeva preporuka odgovora u stvari oduzima pravo

na odgovor koji bi bio odgovor moralnih osoba, on implicira da je

moralni status nas kao onih koji treba da odgovore samim činom zločina

promenjen.

Izvinjenje ili pomirenje?

7

Da bi dali razloge za ovo tumačenje najpre ćemo dovesti u pitanje "visok

nivo" saglasnosti između podanika i Miloševićevog režima o kojoj je

Dimitrijević govorio. Da počnem od sebe, u moje ime niko nije izvršio

nikakav zločin. I to u oba smisla o kojima govorimo. U stvari ima nešto

uvredljivo u samoj situaciji u kojoj bi svaki pripadnik neke nacije trebalo

da se izjašnjava o ovome. Na primer, 9-martovske demonstracije i

studentske demonstracije posle njih, sasvim su jasno nagoveštavale da

značajan broj ljudi i skoro celokupna aktivna kulturna elita vidi u njima

priliku da se rat spreči. Međutim, slabo je dokazivati da se onaj ko se

protivio tadašnjoj politici ne može smatrati odgovornim za nju. Ne manje

uvredljivo je i pretpostaviti da glasači koji su ipak nekada glasali za

Miloševića nisu to učinili prosto zato što on nije dovodio u pitanje njihova

opredeljenja i navike vezane za socijalizam ili zato što su verovali da će

moći ostvariti ideju da Srbi žive u istoj državi (što nije moralno

nedopustivo, jer bi inače države u kojima živi velika većina pripadnika

jedne nacije trebalo rasformirati), već da se na osnovu njihovog glasa

može zaključiti da su podržavali zločine. Pored toga, nije tačno da je u

Srbiji u periodu ratova o kojima govorimo postojala dominantna kultura

koja je smatrala da su članovi neke grupe "manje vredna ljudska bića",

koje se može ubiti bez velikoga moralnog problema. Nije isključeno da je

neko mislio tako, ali dominantna kultura nije bila takva. Za ovu tvrdnju

postoji puno razloga, od kojih je glavni da su na vlasti još uvek bili

socijalisti, dakle, neko ko je vaspitan na internacionalizmu i bratstvu i

jedinstvu. Zbog toga se Miloševiću, na primer, ne mogu naći rasističke ili

šovinističke rečenice. U svakodnevnom životu je bilo isto. Primer koji ja

često navodim je iz Studentskog grada: u toku ratnih godina, na razglasu

Studenjaka išao je dvaput u toku dana blok muzike u trajanju od jednog

8

sata, ali tako da je uvek, prvo išao blok hrvatskog ili exjugoslovenskog

rokenrola, a onda blok srpskog. Naravno, nije bilo nikakvog protesta, niti

uopšte komentara tog rasporeda. Ljudi koji od svoje volje slušaju muziku

neke grupe ljudi ne smatraju da tu muziku stvaraju niža bića.

Ovo je važno pokazati zbog toga što u Dimitrijevićevoj argumentaciji tek

ova navodna masovnost onih koji bi zaista imali za šta da se izvine,

žrtvama, a i svima ostalima, a to bi bili oni koji su zaista podržavali

zločin, čini koliko toliko plauzibilnom tezu da je izvinjenje, a ne

pomirenje, model po kome bi problem ratnih zločina trebalo da bude

razrešavan. Međutim, iako se oslanja na argument o masovnoj podršci

zločinu, oni koje u prvom redu Dimitrijević poziva da se izvine nisu oni

koji su podržavali zločin, već upravo oni koji to nisu činili. Kada

zastupamo ovo stanovište ponovo se standardan smisao izvinjenja menja.

Naime, prirodno je da neko treba da se izvinjava za nešto loše što je sam

uradio, ali u ovom slučaju akteri sami nisu uradili ništa loše. Oni bi trebali

da se izvinjavaju samo zbog činjenice da pripadaju istoj zajednici kao i

počinioci zločina. Na ovaj zahtev za izvinjenjem čak nema uticaja ni

njihovo protivljenje ratu, uopšte, čitav njihov moralni svet irelevantan je u

ovom odnosu. Autor čak naglašava da žrtve u stvarnosti ne poznaju taj

svet, niti imaju obavezu da ga upoznaju. Po njemu, oni samo zahtevaju

izvinjenje, dok sam autor isključuje pomirenje kao stavljanje u

ravnopravan položaj zločinca i žrtve. Ovaj opis poželjnog stanja dovoljan

je da pokaže da se kod Dimitrijevića ne radi o tome da smo odgovorni za

sve što se oko nas dešava i posebno odgovorni ukoliko se to dešava u

našoj zajednici, već da "odgovaranje" na situaciju zločina ipak povlači

našu krivicu, mada autor smatra da njegov opis to ne implicira, kada kaže

9

da je smisao koji pridaje odgovaranju "dužnost da se pruži odgovor" iako

"mi pogrešno razumemo odgovornost kao problem koji imamo, jer smo za

nešto okrivljeni ." U stvari to nije tačno, jer iako za onoga ko se izvinjava,

kod Dimitrijevića a i inače, nije predviđena neka posebna konkretna

kazna, sama situacija u kojoj se on smatra nedostojnim pomirenja, a

njegov moralni svet bledi pred činjenicom njegove materijalne prirode,

pred (u stvari zamišljenom) krvnom vezom sa stvarnim počiniocima

zločina je veoma surova kazna. Uz to i sasvim bezrazložna. A ako je

kazna tu, kazna čije trajanje nije oročeno, i koja se izriče nezavisno od

moralnog statusa aktera, a zavisno od njegovog nacionalnog bića, onda je

tu i krivica, određena u stvari na način uobičajen u ratu. Jer, u ratu su ljudi

podeljeni na jasno nacionalno omeđene grupe koje jedna drugoj

oduzimaju sve moralne kvalitete.

Ovi poslednji argumenti trebalo bi da ukazuju da stvari verovatno stoje

sasvim obrnuto nego što prikazuje Dimitrijevićeva analiza. Pomirenje je

ispravan koncept, dok je izvinjenje, pogotovo onda kada isključuje

pomirenje, pogrešan koncept. Ono što dugujemo žrtvama je istina,

saučešće, kažnjavanje počinilaca zločina, ukidanje pretpostavki koje su

dovele do rata i prestanak rata drugim sredstvima (verbalnog, pojmovnog

rata), a ovaj dug je istovremeno i pretpostavka pomirenja. Istovremeno,

ovi zahtevi su upućeni na jednak način svim članovima zajednica koje su

bile u ratu, čak i samim počiniteljima zločina: oni su takođe pozvani da

osnaže ove principe i čak ni oni pristankom na te principe ne gube svoje

moralno dostojanstvo, već ga vraćaju u onoj meri u kojoj je to moguće.

Suprotno ovome, Dimitrijevićev model izvinjenja pre je deo rata nego što

je put ka pomirenju. I to rata koji još uvek traje. Iako su stvarni ratovi

10

prestali još pre dosta godina, verbalni nevidljivi ratovi ne prestaju ni

danas. Da smo sa nekim u ovom nevidljivom ratu, vidi se po tome što je

on za nas bez moralnog dostojanstva, odnosno, po tome što je za njega

vezan negativan moralni kredit iz koga bilo koji njegovi postupci ne mogu

da ga izvuku. Nema sumnje da se ovakvi ratovi još uvek vode, na više

frontova, pri čemu je hrvatska zvanična javnost primer koji je zanimljiv

zbog relativno ekstremne situacije: tu je negativan moralni kredit doveden

do toga da je samo ime Srbin postalo nepoželjno (kao i u mnogo čemu

drugom, mi se tek u novije vreme pokušavamo ponašati po ovom

hrvatskom modelu). Kao plastična ilustracija toga može se navesti jedna

usputna digresija hrvatskog kolumniste Sandija Blagonića: "on je, da se

slobodnije izrazim, Srbin", koja jasno pokazuje dokle je negativan kredit

došao, da postoji pritisak da se reč Srbin ne upotrebljava, jer je samo

imenovanje znak priznanja, a i da Blagonić vidi to stanje u jeziku (i inače

ga ne odobrava, već ga samo konstatuje). Druga ilustracija može biti

intervju Borisa Dvornika za emisiju Nedeljom u 2 na HRT1 (2), gde je

svako mogao da odluči da li podržava Dvornika u želji da se pomiri sa

Batom Živojinovićem ili gomilu za nas anonimnih javnih ličnosti koje

insistiraju na tome da je pomirenje izdaja. U drugim prilikama se,

međutim, vidi da slični ljudi nemaju ništa protiv izvinjenja, koje za njih

predstavlja s jedne strane, jasan dokaz o slici u kojoj jedna strana ima za

šta da se izvinjava, a druga nema, a sa druge, amnestiju za zločine vlastite

strane, koja ih u stvari jedino interesuje. Zahtevanje izvinjenja se tu jasno

pokazuje i po svojoj logičkoj strukturi i po ljudima koji ga zahtevaju kao

nastavak rata drugim sredstvima.

Otkuda pogrešni zaključci?

11

Time smo završili opravdavanje ocene sa početka teksta da je

Dimitrijevićeva argumentacija u celosti pogrešna. Ostaje samo još da se

pokuša dati objašnjenje kako je moguće da je autor do te argumentacije

došao i kako je izvinjenje kao deo rata postalo bolje od pomirenja kao

njegovog završetka. Treba najpre primetiti da iako govornici koji su se

verbalno protivili ratu govore o zločinima koji su počinjeni "u naše ime",

ono što oni u stvari žele je da celo društvo ili ona većina koja je optužena

da je zaista podržavala zločine, počne da upotrebljava ovu frazu. Kao i u

slučaju zvanične hrvatske javnosti u odnosu na Srbe uopšte, time bi se

dobila svojevrsna politička prednost nad tom većinom i njeno potiskivanje

u status "naroda" koji dopušta da mu drugi određuju moralni status i

pristaje na bezrazložnu krivicu čije skidanje je ostavljeno u rukama

drugih. Ovo je naravno model autoritarne vladavine.

Dimitrijević bi verovatno i logičku posledicu da zagovara rat i ovu da se

zalaže za autoritarnu politiku sa indignacijom odbio. Umesto da njegova

radikalna rešenja vode ka izlasku iz začaranog kruga rata, ona se pokazuju

kao njegov simptom. Kako je do toga moglo doći? Verovatno je autor

izgubio iz vida da potpuno negiranje nekog nepoželjnog stanovišta, na

primer stanovišta da "nijedan Srbin nije počinio ratni zločin", može da

rezultuje u jednako neistinitom stanovištu da su svi Srbi, kao Srbi,

odgovorni za zločine. "Nijedan Srbin nije odgovoran za zločine" i "Svi

Srbi su odgovorni za zločine" jednako su neistinite tvrdnje. Ako želimo da

ispravimo neku nepravdu i ako nailazimo na teškoće na tom putu, to ne

treba da bude znak da treba da kvarimo uobičajene i ispravne puteve ka

pomirenju ekstravagantnim rešenjima kojima filozofsku vrednost ne daje

njihova ispravnost, već njihova "čistoća", preteranost ili navodno

12

beskompromisna odanost pravima žrtve. Čak ni žrtva nasilja, kojoj

dugujemo najveći mogući stepen saučešća i odgovornosti, ne treba svoje

mišljenje da postavlja kao merilo onoga što je ispravno ili istinito, niti to

treba da čini neko drugi u njeno ime.

Pogađam da ova sklonost autora ima veze i sa kritičkom teorijom kao

filozofijom na kojoj su se obrazovali naši intelektualci sada već srednje

generacije. Još pre dosta godina napisao sam kratak tekst "Nekritička

filozofija" u kome sam tvrdio da je još početkom devedesetih već bilo

sasvim jasno da odanost kritičkoj teoriji, kao razblaženoj formi

marskizma, ne odgovara stvarnosti, već radije našem misaonom zaostatku

za stvarnošću. Današnje lako zakrivljavanje ispravnih odnosa pojmova u

pravcu navodnih interesa žrtve, u stvari prati Marksovo zakrivljavanje

istog u pravcu interesa proletarijata kao žrtve kapitalističkog sistema.

Intelektualci su, posebno kod nas, obrazovani na ideji da bi njihov govor

trebao da bude oružje u borbi za prava žrtve, umesto da primarni cilj

filozofije bude otkrivanje onoga što je istinito ili ispravno. Tako i naš

autor verovatno misli da ako je Adorno u Negativnoj dijalektici mogao da

napiše: "Potreba da podržimo one koji pate je uslov sve istine" zašto nešto

slično ne bi mogao tvrditi i on.

Fusnote:

1. Emisija je emitovana 10. 11. 06 na radiju B92.

2. Nedelja, 19.11.2006.

13

Mitovi "Druge Srbije"

Na jednom mestu u "Volji za moć" Niče se veoma nepovoljno izražava o

svima koji, kada govore, ne misle o tome da li je to što govore istina, nego

samo o tome kakve će efekte njihov govor imati. U političkom govoru,

mit može biti upravo takva priča, koja, precizno posmatrano, nema bilo

kakve veze sa realnošću, već samo sa nameravanim posledicama. Kao što

ćemo videti, ni deo javnosti koji se često naziva "Drugom Srbijom" nije

oslobođen takvih priča.

Mit o razbijanju Jugoslavije

Prvi mit o kome ćemo govoriti je mit o razbijanju Jugoslavije. U

nedavnom Peščaniku, režiser Milutin Petrović ovako govori o ovoj temi: "

Svi su se oni [Slovenci, Hrvati, Bo š njaci, Makedonci, Crnogorci,

Albanci] od nečega otcepili. I nama stalno objašnjavaju da su se oni

otcepili od Srba, a ja zaista mislim da to nije istina. Oni se nisu otcepili od

14

mene i od vas dve, nego da su se otcepili od nečega, što je još uvek kod

nas." U suvoj racionalnoj formi ova teza govori o tome da je za raspad

Jugoslavije kriv ondašnji Miloševićev režim i da "svega toga ne bi bilo"

da je iz Srbije tada dolazilo nešto drugo. Reč "zaista", ipak, kao da govori

i da se sam Petrović koleba da li je to baš sasvim istina. U stvari je

verovatno tačno da se ti narodi jesu otcepili od Srba, ali ipak ne od

Milutina ili njegovih sagovornica. Evo o čemu se radi: mislim da su

veoma retki pripadnici ovih naroda koji su podržali otcepljenje svojih

matičnih država od Jugoslavije zbog Miloševićevog režima. Takođe,

manji ili sasvim mali deo je to učinio zbog mržnje prema Srbima, dok je

ubedljiva većina to uradila naprosto zato što je htela državu u kojoj će ti

narodi predstavljati većinu. Jer, demokratija ima tu nezgodnu osobinu da u

njoj odlučuje većina, pa postoji mogućnost da ukoliko ste manjina u nekoj

zajednici ne odlučujete uopšte. To je i uopšteni razlog zašto nastaju

nacionalne države.

Kako se onda dešava da se baš ovaj, uobičajen i normalan, razlog u

slučaju Jugoslavije ne vidi i ne pominje? Za to je kriva specifičnost stare

Jugoslavije koja je upravo za generaciju kojoj Milutin pripada bila

zajednica na koju, prosto rečeno, nisu imali bilo kakve primedbe. Kada su

Slovenija i Hrvatska, a za njima i ostale republike, izrazile nameru da se iz

te zajednice izdvoje, taj čin je, i na psihološkom planu dobrog dela

populacije Jugoslavije, a i na podlozi teorije liberalne države koja

apstrahuje od nacionalnih osobenosti, kakve su npr. SAD, izgledao kao

uništavanje nečeg dobrog. To znači da su u to vreme i Hrvatska i

Slovenija morale da jednu legitimnu, ali problematičnu, želju za

izdvajanjem pravdaju navodno moralnim razlozima, kakav je nepristajanje

15

na diktaturu itd. U stvari, iako je Milošević davao krupne razloge za takve

tvrdnje, situacija je nalikovala onoj kada se roditelji razvode zato što ne

žele više da žive zajedno, ali dete misli da je to zbog nečeg što je ono

uradilo - s tim da ovde i sami roditelji detetu govore da je to tako, što je u

realnosti verovatno retko. Iz cele situacije dete izlazi sa uverenjem da bi

sve bilo lepo da je ono bilo manje nemirno, dok roditelji već vode živote

kakve su planirali.

Ova priča još uvek je popularna u Hrvatskoj i Sloveniji, jer skida krivicu

sa ovih država za ono što je usledilo u toku raspada Jugoslavije, a u Srbiji

je lažno sredstvo da se pokidane veze sa ovim državama izglade

pristajanjem na ovo tumačenje događaja. Milošević je sigurno kriv za

mogo šta, ali je tačno i da bi njegova "nacionalistička" inspiracija sasvim

iščilela, ili veoma oslabila, da su Slovenija i Hrvatska želele da ostanu u

staroj Jugoslaviji. S druge strane, koji su stvarni razlozi izdvajanja ovih

država, može se i danas proveriti istraživanjem koliko bi procenata

njihovih stanovnika želelo da bude ponovo u nekoj Jugoslaviji, u kojoj bi

se na bilo kom nivou odlučivalo principom "jedan čovek, jedan glas", uz

uslov da će vlast u Srbiji biti najdemokratskija moguća. To naravno ne

znači da u svim državama nastalim iz republika bivše Jugoslavije ne

postoje ljudi koji iskreno žale što su njihove kulturne i lične veze

pokidane, a životi unazađeni i prekinuti besmislenim i teškim ratom čijem

nastajanju nisu nimalo doprineli. Ali sve to nema veze sa pričom o krivici

za raspad Jugoslavije. Ona se raspala istorijskom nužnošću, prvenstveno

voljom Hrvatske i Slovenije za samostalnošću. Tako da obnova onoga što

je sa tim raspadom izgubljeno ne vodi preko prihvatanja krivice "nečega u

16

Srbiji" za raspad, koja je sve vreme fiktivna, nego jedino preko jasne

osude svih koji su doprineli da taj raspad bude toliko nečovečan.

Mit o uzročniku rata

Drugi mit je mit o isključivoj odgovornosti srpske strane za sam rat i za

sve zločine koji su se u njemu desili. Ovaj mit se ogleda u mnoštvu izjava

koje rat stavljaju isključivo u relaciju sa srpskom stranom, kao da je ona

jedina koja je želela maksimalne ratne ciljeve, pripremala javnost za rat

satanizacijom protivnika i jedina koja je imala zločinačke namere.

Precizan pokazatelj smisla ovih izjava vidi se kada se iz njih izvuče

posledica da su zločine nad Srbima u stvari činili oni sami, dok su stvarni

izvršioci samo puka transmisija ovog opšteg uzroka zločina koji dolazi sa

srpske strane, što ih oslobađa svake krivice. (1) Već očigledna apsurdnost

ovih tvdrnji pokazuje zašto je govor o singularnoj krivici za rat pogrešan i

zašto on ne služi bilo kakvom pomirenju. Rat je u stvari složen sklop

najrazličitijih događaja i radnji koji zavisi od veoma velikog broja uzroka.

Ali ta činjenica ne sme da se iskorištava kao razlog da se oni koji u ratu

čine zločine izvinjavaju zbog toga. Ovde se u stvari radi o problemu koji i

inače postoji u moralu. Svaki čovek deluje pod uticajem bezbrojnih

uzroka koji ga formiraju u toku njegovog života, ali to ne znači da može

da se zbog toga smatra manje odgovornim za svoje radnje. To znači da

ako želimo da neki rat prestane moramo se usredsrediti na to da oni koji

su kršili norme čovečnosti budu kažnjeni, a da problemi koji su vodili

ratu, a na prostoru bivše Jugoslavije glavni problem je bio sukob

kolektivnih prava, budu odvojeni od motiva da se čine zločini ili da se

negira svako pravo druge strane. Stav o singularnoj odgovornosti za rat,

zahtev da jedna strana prizna da je odgovorna za njega i da se izvini, u

17

stvari ne vode nijednoj od ovih potrebnih stvari. Oni su zapravo nastavak

rata drugim sredstvima, a na njima insistiraju ponajviše oni koji bi na

hrvatskoj strani trebali biti kažnjeni za zločine koji su se dešavali u toku

rata ili za politiku koja je te zločine inspirisala, planirala i tolerisala. S

druge strane, naravno da je odgovornost na srpskoj strani za rat iz

devedesetih takođe ogromna, ali ta odgovornost treba da se pojavljuje u

sklopovima u kojima se određena politika, npr. politika nužnog

razgraničenja ili "humanog preseljenja" ili opkoljavanja i granatiranja

gradova u sklopu iznuđivanja konačnog rešenja, osuđuje kao takva , i ne

služi kao opravdanje za nedela druge strane. Kada se bavimo istorijom ili

društvom trebalo bi da stvarnost upoređujemo sa idealima, a ne da

mešetarimo po njoj sa kvaziempirijskim uzročnim vezama prema

potrebama neke politike. Kao primer tog mešetarenja može dobro da

posluži ova rečenica Sonje Biserko: "Nažalost sudbina kosovskih Srba je

neizvesna i može se završiti tragično, po beogradskom scenariju koji smo

već videli u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini 1995.", u kojoj se uzrok

tragične sudbine Srba za vreme Oluje vidi u "beogradskom scenariju",

iako se čak i u Haškom tribunalu sudi generalima koji su izveli Oluju za

zločin "etničkog čišćenja". Međutim, haške sudije nisu uzele u obzir

mogućnosti koje se pružaju sa pronalaženjem uzročnosti koje optužuju

jedne, u ovom slučaju same žrtve, a oslobađaju krivice druge.

Mit o kolektivnoj krivici

Treći mit ne tiče se pitanja da li je i koliko bilo zločina u toku prošlog

rata, već pitanja da li oni treba da budu osnova za određivanje stepena

kolektivnih prava zajednica koje su u njemu učestvovale. Kada kaže da bi

"dugoročni opstanak republike Srpske, čak i u granicama BiH, a kamoli

18

izvan njih, značio ne samo da se zločin isplati, nego da sa veličinom

zločina raste i veličina profita za zlo samo" Teofil Pančić, na primer, misli

da je to povezano, odnosno, da stepen zločina koji su počinili Srbi u BiH

povlači ukidanje Republike Srpske, a pošto je ona samo entitet ili

autonomija u okviru BiH, to bi verovatno značilo i ukidanje svakog

kolektivnog prava koje bi omogućavalo da u okviru bilo koga

demokratskog tela u BiH Srbi budu većina. Međutim, pre nego što

pređemo na to pitanje, treba se osvrnuti na lakoću sa kojom se od

genocida prelazi na formulacije "genocidna tvorevina" i, u drugim

kontekstima, "genocidan narod". Skoro da se niko ne buni na ovakve

formulacije u principu, već samo na njihovu primenu npr. na Srbe. Pojam

"genocidan narod" u stvari je striktna besmislica. Treba li Nemce,

Francuze, Turke, Amerikance ili Špance (pitanje da li bi ovaj spisak,

uzevši u obzir celokupnu istoriju, trebalo da izostavi bilo koji narod) da

stalno zovemo genocidnim narodima zbog Jevreja, Alžiraca, Jermena ili

Indijanaca? Kao što vidimo, puko spajanje dve reči u jedan "pojam"

dovoljno je da se proizvede taj beznadni efekat isključivanja iz ljudskog

roda, ali da li bi to trebalo da činimo i šta se dobija time? Ako sad

pogledamo dalju i bližu istoriju, kakvu bi vezu trebalo uspostaviti između

genocida koji su se desili i država u okviru kojih su se ti genocidi desili?

Nemačka je bez sumnje izvršila genocid na svom prostoru, ona bi dakle

prva zbog toga trebala da prestane da postoji. Amerika je nastajala uz

genocid, takođe bi onda bilo pravedno da se svi Amerikanci evropskog

porekla naprosto vrate kući. Na našem prostoru: u čemu je zapravo razlika

između Hrvatske i Republike Srpske (koja je, kako izgleda, i ime dobila

kopiranjem Hrvatske)? Na tlu Hrvatske je u toku Drugog svetskog rata

bez sumnje izvršen strašan genocid, i to takođe u toku nastajanja jedne

19

problematične države, koja je, kako je to Tuđman formulisao, bila izraz

"povjesnih težnji hrvatskog naroda", dok je nastajanje najnovije hrvatske

države ponovo pratilo otvoreno proterivanje Srba, najpre iz gradova, a

kasnije i sa celog područja nekadašnje Srpske Krajine. Sve ovo je danas

deo svršenog stanja koje se teško može vratiti unazad, čak i da to svi žele.

Šta onda da se radi sa državama ili entitetima koji su na ovaj način

nastali? Možemo da insistiramo da se samo jedna među njima (tačnije

jedan entitet) ukida, međutim, zamislimo da u BiH nije bilo rata i da se

neke devedesete godine postavlja pitanje da li etničke zajednice imaju

pravo na neku autonomiju u okviru nje. Da li bi ta autonomija bila

legitimna? Ja mislim da bi. Naravno, možemo zamisliti da ljudi u jednoj

višenacionalnoj državi mogu da potpuno apstrahuju od svoje nacionalne

pripadnosti, i da bez ikakve zaštite kolektivnih prava funkcionišu. Ali bi

to, u situaciji gde se velika Jugoslavija raspada upravo zato jer je to

apstrahovanje nemoguće, bilo jednostavno predaleko od realnosti. Prema

tome, neka varijanta republike Srpske bi imala pravo da postoji i bez rata.

S druge strane, sada kada je besmislenog rata već bilo treba pokušati da se

sve njegove posledice što više ublaže i anuliraju, uključujući kažnjavanje

ratnih zločinaca, nadoknade žrtvama, povratak raseljenih. Međutim,

pokušaj ukidanja kolektivnih prava je u tom kontekstu dvostruko

kontraproduktivan. Sukob kolektivnih prava i strah od njihovog anuliranja

bio je uzrok rata, tako da bi ponovljeni pokušaj njihovog anuliranja

zapravo predstavljao nastavak rata. S druge strane, nekažnjavanje ratnih

zločinaca na svim stranama obrazlaže se upravo time što bi njihovo

kažnjavanje i otkrivanje istine o ratu ugrozilo kolektivna prava naroda

kojima oni pripadaju. Tako da izgleda logična njihova tvrdnja da oni ne

20

brane sebe nego respektivne nacije. Stvari treba postaviti upravo obrnuto,

da oni brane samo sebe, jer kolektivna prava nacija nisu ugrožena. Ali to

bi bilo previše za ukus različitih zainteresovanih strana na Balkanu, koje

su nastale na osnovu rata i želele bi ostvarivanje ciljeva rata drugim

sredstvima.

Mit o apsolutnoj ispravnosti

Ostaje nam još jedino mit o apsolutnoj ispravnosti stavova Druge Srbije.

Ilustracija za ovaj mit čuje se svakog petka u špici Peščanika na radiju

B92, kada Nenad Prokić kaže: "Zato kažem stalno, Kemal Paša Ataturk,

nema fesovi, cilindri od sutra ujutro, pa ti pričaj s cilindrom na glavi šta

hoćeš". Poenta ove izjave je da je Druga Srbija digla ruke od razgovora i

objašnjavanja i da smatra da bi, kada bi to bilo moguće, promenu

mišljenja trebalo proizvesti mehaničkim ili fizičkim sredstvima. Naravno,

fizičkim sredstvima bi trebalo sprovoditi ideje Druge Srbije, koje su

samim tim stavljene u poziciju u kojoj su uzete kao apsolutne istine čija

kritika je zabranjena. U stvari je zapanjujuća lakoća sa kojom se ljudi koji

sebe sigurno shvataju kao gorljive zastupnike tradicije prosvetiteljstva

predstavljaju kao posednici apsolutnih istina koje treba samo sprovoditi, a

ne i razmatrati. Ova pretenzija na apsolutno znanje je naravno

neadekvatna u odnosu na bilo koje mišljenje, a pogotovu na mišljenja koja

u u jednom određenom krugu u Srbiji nastaju na kraju 20. veka, u

vremenu drastičnih promena u kuturnim matricama, gde je neka vrsta

nesigurnosti o primerenim merilima politike u stvari glavna karakteristika

vremena. Umesto da se to burno vreme iskoristi za što veće preispitivanje

starih stavova, pa i onih koji se olako nude kao njihova zamena, mi već

godinama imamo situaciju u kojoj na evropskoj strani priče imamo

21

dogmatike, koji doduše često zastupaju u principu prihvatljive ideje, ali na

dogmatičan način u kome se gubi svaka važna nijansa. Ova autoritarna

crta, umesto da bude znak dostignute istine, uvek je samo maska za

prizemne interese. Trenutno stanje u državama nastalim od republika stare

Jugoslavije je takvo da su skoro u svima njima na vlasti ljudi koji su

kreirali njen ratni raspad. Njihov osnovni interes je da oni sami izađu iz

svega toga potpuno čisti, a da se ratni ciljevi koji su se sastojali u što

potpunijem negiranju kolektivnih prava suparničkih naroda ostvare

drugim sredstvima. Priče o kojima smo govorili služe tim interesima

(osim poslednje koja je domaći izum). One su mitovi jer su metodološki

pogrešne: pogrešno je legitiman interes i izraz slobodne volje (odvajanje

Hrvatske i Slovenije) prikazivati kao posledicu nužde i bilo čije krivice,

pogrešno je mešetariti po empirijskim vezama kako bi se opravdavali

zločini jedne strane, pogrešno je zločine pojedinaca pripisivati

kolektivitetima u svrhu postizanja političkih ciljeva (nastavka rata) i,

najzad, pogrešno je vlastitu poziciju prikazivati kao apsolutno ispravnu,

toliko ispravnu da to daje ovlašćenje za tretman drugačijih mišljenja

fizičkim sredstvima.

Ako nekom ovi argumenti nisu dovoljni i potreban mu je još neki

zaobilazni, evo jednog: kladim se da sve ove figure o kojima smo govorili

Zoran Đinđić nikada nije koristio.

Fusnote:

1. O ovome je na isti način govorio i Mlorad Pupovac u emisiji Utisak nedelje

(04.03.07): "Verovatno je onaj koji je to pisao imao nameru da kaže da je Srbija

odgovorna za sve, i za stradanja nesrba i za stradanja Srba. Primećujemo da je Srbija

ukupan uzročnik rata i da je svojom ratnom mašinerijom dovela do stradanja svih,

22

prema tome, i ako nije neposredno bila uključena u neka ubistva, progone ili šta drugo,

nego su to bili pripadnici nekih drugih vojski, nekih drugih naroda, Srbija je

odgovorna zato što je ona to sve zapravo pokrenula. To je pristup koji zapravo spada u

domen ratne političke propagande, ne spada u domen pravnog prosuđivanja, niti bilo

čega drugog."

Nevidljivi ratovi

Naša tema će biti rat u sasvim apstraktnom smislu i njegova veza sa

ideologijom. Kada kažem "rat", onda ne mislim na Heraklitov rat shvaćen

kao borba suprotnosti i takmičenje koje pokreće život, već na rat u

negativnom smislu, kao sredstvo da se zadovolji želja da neko drugi

nestane, da bude potpuno poništen. To je apstraktna osobina rata koja nas

interesuje - on je stanje u kome želimo da drugi ne postoji - ne samo da

bude nadvladan ili da prizna našu pobedu u jednom slučaju, nego da bude

izbačen iz takmičenja, da nestane.

Norme rata

Pošto su ljudi daleko od savršenih bića, ovaj rat je prisutan u velikom

broju oblika. Da pođemo od najformalnijeg: uvek kada drugima u

ozbiljnoj situaciji uskraćujemo istinu, mi ih stavljamo u ovaj položaj

poništenosti. To je zbog toga što je osnovni izraz pripadnosti zajednici i

jednakosti sa drugima - pravo da se upotrebi vlastita pamet da se na

osnovu svega što se može znati dođe do istine i kasnije u skladu sa tim

dela. Svako ko naknadno otkrije da nije znao nešto što je u okviru neke

situacije morao da zna kao član neke zajednice, otkriva i da je makar u

23

tom slučaju tretiran kao da ne postoji, i da će nastaviti da bude tako

tretiran, jer je strani koja mu je uskratila istinu u interesu da se to ne

sazna. Veza ovih stavova sa ideologijom je u tome što su ideologije

organizovan način da se istina drži u okvirima koji su u interesu neke

grupe. Zbog toga su ideologije nevidljivi, verbalni i prikriveni ratovi

između grupa. Ideologije rat premeštaju iz sfere materijalne realnosti u

svet kvazi-ideja koje sada služe samo tome da se postojanje i prava nekog

drugog dovedu u pitanje i povežu sa nečim negativnim. Ne treba da nas

čudi što je rat u ideologiji prikriven: kao što je nužan element laži to da

ona mora izgledati kao istina, tako se i ideologija koja sužava naš pogled

na istinu mora predstavljati kao nepristrasan stav koji uzima u obzir celu

istinu i služi opštem dobru.

Budući u osnovi usmerene na borbu koja poništava, ideologije će u manjoj

ili većoj meri prerastati u pravi oružani rat. Ono što je ovde važno je da

ideologije prethode ratu, prate ga i mogu da ga nadžive. Budući da se one

stalno skrivaju pod velom objektivne istine, na njih će slabije delovati

ograničenja koja, srećom, dovode do završetka ratova u realnom svetu.

Oružani ratovi se okončavaju zbog pobede jedne strane, iscrpljenosti ili

volje neke treće strane, jače od onih koje su bile u ratu. Ali, ovaj rat se

može nastaviti drugim sredstvima, ili može ostati u drugim sredstvima,

tako da je, da bi se došlo do pravog mira, potrebno uraditi nešto sasvim

drugačije od fizičkog primoravanja strana na mir. Potrebno je napustiti

samu logiku rata.

A rat ima svoju logiku, gde ne mislimo na neku pravilnost u izbijanju ovih

ili onih događaja u toku rata, nego na opšte stavove koje strane zauzimaju

kada su u ratu. Ti stavovi su najglasnije eksplicirani u toku oružanog

24

sukoba, ali, ako se opišu na dovoljno opšti način, vidi se da mogu da važe

i pre i nakon sukoba.

Evo nekih od stavova za koje se čini da su konstitutivni za rat:

1. U ratu se gube moralne razlike u okviru protivničke grupe. Kada

kažemo moralne razlike, mislimo na, u miru uobičajeno, razlikovanje

između ljudi koji su skloni da počine neki moralni prestup i "poštenih"

ljudi. Rat tendira da ovu razliku u gledanju na pripadnike druge grupe

izbriše i sada se mogu čuti primedbe da su "svi oni isti", čak i od osoba

koje se sećaju da taj stav ranije nije važio. Sama pripadnost grupi dovoljan

je razlog da se njen član tretira kao zlonameran, da se ne želi s njim imati

ništa i da se posmatra kao moralno pokvaren.

2. Pošto je rat kršenje ispravnih moralnih načela kroz pogrešan način da se

sukobi reše, on u principu povlači odgovornost i osudu onoga ko ga je

izabrao i pokrenuo. Zbog toga strane u sukobu rat ne predstavljaju kao

sukob dve nelegitimne i kažnjive volje, nego skoro uvek kao kažnjavanje

druge strane zbog njenih moralnih prestupa, jer je nasilje koje je deo

kažnjavanja naravno legitimno. To znači da rat briše moralnost i

racionalnost iz postupaka druge strane. Oni više ne rade ništa dobro;

nikada, na primer, ne brane sebe ili svoje legitimne interese, već uvek čine

zločine iz želje da čine zločine. Dakle, postupci druge strane u ratu

spadaju isključivo u grupu nedozvoljenih, zločinačkih postupaka.

(Obrnuto, postupci naše grupe spadaju isključivo u grupu dozvoljenih

postupaka, nije moguće da je neki pripadnik naše grupe učinio zločin u

odnosu na drugu grupu.)

25

3. Neprijatelji u ratu su ne samo svi isti i skloni da čine samo zločine,

nego i nemaju moralnu sposobnost. Njihove moralne ocene ne treba uzeti

za ozbiljno, jer su oni svojim postupcima, istorijom i na svaki način

pokazali da nemaju "moralno čulo", da ne razlikuju dobro i zlo. Kada se

postupa prema njima zato se može postupati kao prema nekome ko samo

formalno postoji, a zapravo se ne javlja kao član opšte ljudske zajednice

kome je moguće učiniti nepravdu ili zlo. Čak i ako se nekad povrate iz

ovog stanja moralne obamrlosti, ono što im je u međuvremenu učinjeno

treba da shvataju prema kriterijumima protivničke strane iz tačke 2, kao

kaznu za svoja nepočinstva u vremenu u kome nisu imali svest o moralu.

4. U ovom totalnom ratu protivnička strana u stvari nema legitimne van-

moralne   interese. Pravi ideološki rat je rat za poništenje druge grupe,

zato strana koja forsira rat ne staje kada interesi protivničke strane budu

svedeni na neku legitimnu meru. To znači da će moralna logika kojoj je

svojstveno da poništava postupke koji su moralni prekršaji, biti proširena

na sve postupke i prava protivničke strane, tako da će i oni sukobi, koji bi

po svojoj logici morali da se rešavaju kompromisom ili takmičenjem, biti

tretirani kao sukobi u kojima je potrebno delegitimisati svako pravo druge

strane. Drugim rečima, van-moralni sukobi biće tretirani kao moralni u

kojima protivnička strana nema legitimnih interesa, kao što se interes

zločinca da čini zločin ne uzima u obzir u moralnim ocenama.

Ako rezimiramo ove norme rata u jednoj rečenici, to znači da se za onoga

koji bira da bude u ovom negativnom ratu sa drugom grupom, ta grupa

sastoji od među sobom jednakih, moralno sablažnjivih članova koji

svakim svojim postupkom potvrđuju taj svoj status i koji zbog toga nisu

ovlašćeni na bilo koje pravo.

26

Ili, preciznim formalnim jezikom:

1. Skup moralno ispravnih članova protivničke grupe je prazan skup.

2. Skup koji sadrži njihove pozitivne postupke i motive je prazan skup.

3. Skup situacija u kojima je potrebno uzeti u obzir njihove moralne

sudove je prazan skup.

4. Skup koji sadrži njihove legitimne interese je prazan skup.

Dakle, u jednoj rečenici: oni je prazan skup.

Iako se eksplicitno poštovanje ovih normi najviše vidi u toku nekog

oružanog rata, one su sasvim opšte: moguće je primeniti ih na neku grupu

unutar društva sa kojom se po prirodi stvari nikada neće voditi pravi rat,

moguće je da se ovih normi pridržava pobednik u nekom ratu, kao i

gubitnik u njemu, i, ono što je najvažnije, one su nezavisne od trajanja

samog oružanog rata. Oružani rat, u kome se stvaraju realni razlozi za

podozrenje i neprijateljstvo između grupa, doduše, može da umnogome

pribavi kvazi-razloge za ovaj ratni ideološki stav, međutim, jedna od

glavnih stvari u vezi s tim jeste da ideološki rat ne nastaje zbog oružanog

rata, nego je on jedan od njegovih najmalignijih uzroka, i može da se

neopaženo provuče i u vreme mira. Podozrenje, ogorčenje, osećaj

nepravde, i sve ono što prati pravi rat, u stvari nisu ni u kakvoj logičkoj

vezi sa ideološkim ratom. Ideološki rat može da se vodi, i obično se vodi,

iz sasvim nezavisnih, naravno, nelegitimnih razloga. Tako možemo da

zamislimo neki viteški oružani sukob u kome nema rata ideologije, dakle

nema usvajanja ovih pobrojanih normi i moralnog poništavanja

protivnika, dok, s druge strane, moguće je usvojiti ove norme kao

27

nastavak rata i kada pravi rat prestane. Ideološki rat je moguće voditi iz

fotelje u stanu, moguće ga je voditi celog života, moguće ga je prikrivati

ispod maske objektivnih, univerzalnih ili pacifističkih sudova.

Neki naši ideološki ratovi

Iako je korisno da se ideološki rat opiše sa apstraktne strane, na žalost, ni

naše podneblje ni naši životi nisu oslobođeni od ratova, već pre okupirani

ratovima, pravim i onim koje se vode iznad naših glava, u sferi ideologije.

Nije lako ni nabrojati subjekte koji su u ratu: to su politički blokovi u

Srbiji među sobom, doduše, sa prelaznim oblicima od jedne krajnosti u

drugu, zaraćeni delovi naroda Srba i Hrvata, Rusija i Zapad itd. Razlozi za

toliki broj verbalnih, nevidljivih ratova višestruki su. Najpre, mi u stvari

živimo u vremenu ideologije, u tom smislu da je nepristrasna istina

delegitimizovana, i u vremenu post-ideologije u smislu da su monolitne

ideologije zamenjene slobodnim izborom osnove ideologije. Ideologija

sada može biti pripadnost bilo čemu, posvećenost bilo kom skupu ideja.

Sigurno je da se najeksplicitniji primeri ideološkog rata mogu naći u

govoru nacionalista u novostvorenim državama na prostoru ex-

Jugoslavije. U svim tim državama (1) na vlasti su ljudi koji su se tu našli

jer su pokušali, uspešno ili neuspešno, da ostvare ratne ciljeve svojih

nacija, i ratna ideologija je njihov prirodan način mišljenja. Za

popunjavanje primera koji ilustruju poštovanje gornjih normi rata

dovoljno bi bilo proći rubriku Greatest shits u splitskom Feralu ili

pogledati brojeve Velike Srbije ili Politike iz ratnih dana. Sve što je onda

postojalo u zaoštrenom obliku, u nešto razblaženijem obliku je prisutno i

danas. Matrice ovih govora su sasvim ekplicitno ratne: i u Hrvatskoj i sve

28

više u Srbiji, u delu javnosti postoji jasno i oštro odvajanje grupa - Hrvata

i Srba (2) - na koje se primenjuju sve norme rata.

Međutim, ono što će nas prevashodno interesovati nisu ovi eksplicitni

izlivi ratne retorike, već nešto mnogo neočekivanije i suptilnije. Naime,

rasprava koja se vodi o odgovornosti za rat, katarzi i suočavanju sa

zločinima, takođe je u stvari jedan, za mnoge aktere sasvim nesvestan,

primer ideološkog rata. Ovakva priča o suočavanju sa prošlošću samo na

spoljašnji, pogrešan način vodi pomirenju, dok je u sebi nastavak rata

drugim sredstvima, kvazi-univerzalističko povlađivanje jednoj strani u

ratu. Ovde prvenstveno mislim na način na koji se u delu Druge Srbije (3)

govori o kolektivnoj krivici, odgovornosti za rat, statusu građana Srbije i

same Srbije i država i entiteta u kojima postoji značajan broj Srba.

Najbolje ćemo to pokazati ako se držimo istih onih normi koje smo opisali

ranije.

     Kolektivna krivica

1. Priča o kolektivnoj krivici ili nešto ublaženijoj kolektivnoj odgovornosti

građana Srbije za rat iz devedesetih nije ništa drugo nego primer gubljenja

moralne razlike između pripadnika grupe u ratu. Kolektivna krivica radi

upravo to: sada nije važno da li je neko počinio neki zločin ili učinio nešto

što ga podržava i omogućava, nego je krivica jednako pripisana svima.

Kao argument za postojanje kolektivne odgovornosti ili krivice, često se

navodi da je ta tvrdnja o kolektivnoj krivici u stvari sredstvo protiv

neprihvatljivog stava da nas se zločini naše grupe ili čitav rat ne tiču

samim tim što u njemu nismo učestvovali ili ga nismo podržavali.

Međutim, iako je takav stav zaista amoralan i neprihvatljiv, odatle ne sledi

29

da je pojam kolektivne krivice legitiman. Odgovornost u odnosu na neki

zločin u ovom smislu, postoji čak iako nikakve krivice u odnosu na taj

zločin nema. To je zato što je za kažnjavanje zločina zadužena država kao

organ zajednice, a ne ovaj ili onaj pojedinac i ako država ne kažnjava

zločince to je znak da stvar koja se tiče svih i za čije funkcionisanje su

odgovorni svi, ne funkcioniše. Ova odgovornost nema nikakve veze sa

bilo kakvom povezanošću ili krivicom u odnosu na zločin, nego sledi iz

same pripadnosti zajednici. Ali ovaj realan, ali apstraktan apriori političke

i moralne zajednice, nije ono što zagovornici kolektivne krivice

podrazumevaju. Upravo to što se u argumentima kojima se pokazuje da

postoji kolektivna krivica javljaju spekulacije o broju ljudi koji su

podržavali Miloševićev režim, o razmerama zločina itd, pokazuje da oni

izgleda ne misle na ovu odgovornost koja sledi iz članstva u zajednici (a

koja niti je odgovornost za zločin, niti je krivica za njega) nego se trude da

fizički povežu što više ljudi sa samim zločinom da bi pokazali da postoji

kolektivna krivica ili odgovornost. Međutim, u ovim argumentima ostaje

nerešiva protivrečnost između fizičkog povezivanja što više ljudi sa

zločinima, i cilja da se svi učine odgovornim za njega. Jednostavno,

univerzalna odgovornost nema nikakve veze sa realnom povezanošću sa

zločinima, već sa moralnim apriorijem uspostavljanja zajednice; ako se

preko argumenata povezanosti sa zločinom želi postići da svi budu

odgovorni za zločin, tada se ne govori o moralnim principima već se želi

nešto potpuno drugačije, da se svi pripadnici druge grupe povežu sa nečim

negativnim - to je želja da se postigne da nema čak ni tog jednog koji

svojom pravednošću može da rekonstruiše moralni status grupe. Rat o

kome govorimo uvek teži da dovede do ovog krajnjeg rezultata, jer samo

30

prazan skup moralnih subjekata omogućava totalnu pobedu, pobedu koja

nema veze sa realnošću.

Srbija, kao i ostale države koje su učestvovale u tim ratovima, ima

problem suočavanja sa prošlošću, ali taj problem je problem zajednice u

kojoj su ratne struje jake i koje je razaraju iznutra. Nikuda se u rešavanju

tog problema ne stiže, ukoliko se ljudi ubeđuju da su krivi ili odgovorni za

zločine samim tim što su Srbi ili građani Srbije, a dodatno je, doduše iz

nezavisnih razloga o kojima ćemo sada govoriti, loše ako se samo na

srpsku stranu primenjuje ova strategija.

     "Čišćenje u vlastitom dvorištu"

Čuvena fraza o dužnosti da "svako počisti (4) u svom dvorištu" takođe

ima kvazi-univerzalističko opravdanje, najpre u činjenici da se govor o

zločinima drugih često shvata kao poziv na rat i izložen je stalnoj

opasnosti da bude pristrasan. Osim toga, samo o zločinima drugih će

govoriti naša strana koja je opredeljena za rat i zaista je potrebno naglasiti

razliku u odnosu na taj stav. Ali čišćenje samo u svom dvorištu kao

pravilo koje bi trebalo da zameni pravila rata, nema nikakvu snagu

moralnog principa. U praksi, "čišćenje u svom dvorištu" će značiti da se u

javnom govoru Srbije osuđuje govor o zločinima druge strane, čime se

skup njenih zločina ostavlja prazan, a pojavljuju se samo zločini vlastite

strane, čak retorički pojačani, ne bi li se postiglo osvešćivanje kolektivne

krivice. Rezultat je upravo onakav kakav traži ratna logika: jedna grupa će

biti prikazivana samo preko zločina koje je počinila, čak na pojačan način,

dok će druga biti pošteđena pominjanja njenih zločina, dok će, u svrhu

31

ublažavanja neprijateljstava i ratnih predrasuda vlastite strane, druga

grupa čak biti prikazivana isključivo   pozitivno.

Jedan od posebno jasnih slučaja u kome se videla ova logika dvostrukih

standarda za strane u ratu bio je opis Hrvatskog proleća iz sedamdesetih

kao demokratskog pokreta koju je Sonja Biserko dala u jednom intervjuu,

ako se dobro sećam, Blic Njuzu pre nekoliko godina. Dakle, samo zato što

je na hrvatskoj strani, pokret koji je očigledno sadržavao jak element

nacionalizma, koji se graničio sa latentnim šovinizmom, koji se dešava

bez ikakve veze sa stvarnim demokratskim principima, vođen od strane

aparatčika komunizma, opisuje se jedino pozitivnom odrednicom

demokratski, valjda uz argument da je imao dobar odziv u masama. Ovde

se jasno vidi praktično retuširanje činjenica o jednoj strani u ratu. Isti taj

odziv u masama će na suprotnoj strani biti dokaz populizma i, kasnije,

masovne podrške zločinima. Postoje i drugi posredni načini da se jedna

strana u ratu očisti od negativnih termina. Na primer, slika o tome da je

srpska strana kriva za ukupan rat, tako da su čak i zločini druge strane

samo reakcija, znači, nevoljna radnja za koju ne postoji prava osuda. Ili,

da je proterivanje iz Krajine u stvari bilo režirano od strane srpske strane

gde se ponovo implicira da hrvatska strana nema nikakve krivice za to itd.

(5) Zapravo, mislim da bi moglo da se tvrdi da je po ovim pitanjima

striktno provedena logika skidanja svih krivica sa jedne strane. Daleko od

toga da sam se bavio iščitavanjem svih brojeva Helsinške povelje ili

Peščanika FM, ali sam prilično siguran da ni u jednom broju ne postoji

jasan prigovor na ovu praksu. Najviše do čega su razni autori tu verovatno

išli je da ove figure makar ne ponove.

32

Ono što je ovde važno jeste da za sve ovo sužavanje i iskrivljavanje istine

mogu postojati samo pomenuti ili neki drugačiji spoljašnji razlozi. S jedne

strane, ova priča tačno odgovara potrebama ratne logike suprotne strane i

lako će biti uklopljena u nju. S druge strane, ne postoje nikakvi

principijelni razlozi zbog kojih ne bi trebalo raditi na realističnoj slici rata

i na ujednačenom kažnjavanju svih zločina. To što jedna grupa hoće da

goni počinioca zločina prema pripadniku druge grupe, znak je da ona želi

da izađe iz logike rata, odnosno da želi da se ponaša isto kao da je žrtva

bila iz vlastite grupe ili iz neke zajedničke grupe (čovečanstva). Ne samo

to, zajedno sa žrtvom u vlastitu zajednicu se prima i onaj koji na

nepristrasan način govori o zločinima, iako je pripadnik druge grupe.

Kada tražimo da se čisti samo u vlastitom dvorištu u stvari sasvim

precizno radimo na održavanju logike rata, jer podrazumevamo da nešto u

pripadniku druge grupe onemogućava da se bavi našim zločinima i

obrnuto, što je naravno besmisleno i ne postoji kao pravilo ni u jednoj

oblasti duha.

        Moralna nepismenost

U okviru svake od strana pravog rata postoje ljudi koji pokušavaju da

objasne kako je moguće da je rat izbio, kako je moguće da je najčešće

suprotna strana od vlastite, ali i vlastita strana, krenula u rat i izabrala ga.

Pošto je namerno izazivanje zla uvek oštrija optužba, primenjuje se i blaža

optužba o neznanju. Oni rade to što rade jer su, da tako ukratko kažemo,

moralno nepismeni. Nevolja sa ovim stavovima je u tome što se

univerzalni principi koji se primenjuju u ovim ocenama uvek u primeni

iskrivljeni prema potrebama rata, pa je tako ta u potpunosti nerazumljiva

radnja koja je izazvala rat ili je njegov deo, tek posledica neznanja, bilo o

33

moralnim principima bilo o činjenicama vezanim za rat. Ono što nas

interesuje jeste da je ova argumentacija uvek pomerena prema potrebama

ratnih strana. Ona dakle ide ovako: 1. Mi nismo učinili nijednu radnju

koja bi opravdala neprijateljstvo, pobunu ili kažnjavanje 2. Onda su sve

radnje druge strane iracionalne i neopravdane, 3. ali nisu isključivo

posledica zle namere, već i moralnog neznanja. Problem je u tome što je,

najčešće, tačka 1. zadata normama rata, koje odvajaju strane tako da su

postupci jednih uvek ispravni, a postupci drugih uvek iracionalni prestupi,

posledica mržnje i nečasnih želja.

U slučaju koji razmatramo lako je setiti se da su postupci srpske strane u

ratu bezbroj puta bili objašnjavani sličnim razlozima. Sećam se jedne

naučne ankete sa početka devedesetih u kojoj su razlozi događaja u bivšoj

Krajini u Hrvatskoj, kao i ponašanja Srba, bili pripisivani isključivo

iracionalnoj želji da se ne živi zajedno sa Hrvatima. U Srbiji je razvoj

situacije sa   izborima, na kojima je dugo pobeđivao Milošević, često

objašnjavan ukupnom nepismenošću (6) većine u Srbiji, koja onda

naravno povlači i moralnu nepismenost. Postoje brojni primeri u kojima

se oduzima moralna kompetencija ljudima u Srbiji: sve ono negativno

slikanje Srbije u radovima Druge Srbije ili poziv Sonje Biserko na

okupaciju Srbije posle bombardovanja iz 1999, u stvari su izraz pristajanja

na sliku građana Srbije kao žrtava moralnog neznanja. U toku nedavne

emisije Otvoreno na HTV koja se bavila slučajem presude trojici

optuženih za zločin u Ovčari u tribunalu u Hagu, Sonja Biserko je

rezimirala da je i ta blaga presuda skandalozna, a između ostalog i ne

dovodi do željene katarze u srpskom društvu. To je ilustrovala činjenicom

da su optuženi u Hag odlazili uz državnu pratnju, maltene kao heroji koji

34

se žrtvuju za srpsku stvar, što svedoči o tome da se srpsko društvo još nije

suočilo sa zločinima. Međutim, iako se ova situacija može ovako tumačiti,

ono što je skrivena "slepa mrlja" u ovoj priči jeste sitnica da su srspko

društvo i država ovaj način ispraćaja u Hag direktno preuzeli od Hrvatske,

s tim da u Srbiji nije bilo masovnih mitinga sa parolom "Svi smo mi ...", a

što Biserko ne pominje. Ovaj stav, koji traži jednak tretman istih

slučajeva, za Sonju Biserko je verovatno primer onoga što se ovde ne sme

činiti, jer je jedna od glavnih potki koje se provlače u njenim tekstovima i

izjavama stav da se ne smeju izjednačavati dve strane u tom ratu (7), da

dakle nikad ne treba postupati isto u odnosu na te dve strane. U okviru

ovakve matrice, hrvatska strana je naravno moralno pismena, toliko da

nije moguće sumnjati u namere i ispravne kriterijume hrvatskih ratnih

vođa. Da ovde navedemo i jedan sadržinski argument u prilog makar

nekakvog početnog nijansiranja slike o ratovima iz devedesetih: verujem

da niko od ljudi koji su prošli binom tokom demonstracija na Terazijama

1991. godine, uključiv i Vuka Draškovića koji je bio u zatvoru, ne bi

vodio ni podržavao politiku koji bi na bilo koji način opravdavala ili

vodila ka ugrožavanju prava bilo kog naroda ili pojedinca u ex-

Jugoslaviji. To što u Zagrebu u to vreme nije bilo takvih demonstracija,

govori o tome da je Tuđman sa svojom okolinom mogao da ima veću

podršku hrvatskih građana u tom trenutku, nego što je mogla da ima

Miloševićeva ratna politika. Uopšte, iako su "tenkovi iz Srbije išli u

Hrvatsku, a ne obrnuto", u Hrvatskoj je uvek, pa i sada, ratna logika bila

mnogo konsekventnije provedena kroz sve društvene sfere, a tome nikada

ne mogu biti dovoljan razlog neke činjenice iz realnosti, pa ni pomenuti

tenkovi, nego je ta logika uvek izraz izbora pogrešnih moralnih principa

od strane dela društva koje svoja mišljenja silom vlasti nameće svima.

35

Iako je nastala u okviru logike koja bi mogla poslužiti da građane spase od

direktne optužbe za zle namere, ova priča   o moralnoj nekompetenciji

jedne strane u stvari predstavlja potencijalno mnogo goru stvar od optužbe

za zle namere. Zle namere su prolazne i ne uključjuju obavezno ideju o

moralnoj nekompetenciji. Nasuprot tome moralna nekompetencija, budući

da se nijedna kompetencija ne stiče preko noći, trajno stavlja građane

Srbije u položaj u kome su im potrebni moralni straratelji, što takođe na

duži rok priziva ovu ili onu autoritarnu vladavinu. Tako da su optužbe za

moralno neznanje, kao posledica ratnih događanja iz devedestih, samo

poslužile da stara autoritarna matrica dobije novu hranu. Ovim ne želim

da kažem da su svi ljudi u Srbiji osvešćeni o tome šta su ispravni moralni

principi; istina o tome verovatno se kreće oko procenata koji postoje u

svim narodima, a na takve podatke, ako uopšte mogu da se sakupe, trebalo

bi gledati i sa opravdanom benevolencijom u odnosu na vlastiti narod.

Međutim,   jasna tvrdnja o nekompetenciji celog naroda ili većine, može

da ima svoj razlog samo u ratnoj logici.

       Kolektivna prava

U konkurenciji među narodima, osim individualnih prava, igraju ulogu i

kolektivna prava. Svaka nacija, u okvirima nekih univerzalnih pravila, ima

pravo na samoopredljenje, na uređenje vlastitog života prema svojoj meri,

na slobodu itd. Ova kolektivna prava ne mogu se regulisati moralnim

pravilima jer zavise od prevelikog broja faktora, dakle, ona pre spadaju u

dobra koja se ostvaruju u konkurenciji sa drugim narodima, nego u

zagarantovana prava koja imaju svi samim tim što postoje. Ovo pogotovo

važi za sporove oko granica i samoopredeljenja koji su bili uzroci ratova

na prostoru bivše Jugoslavije. To znači da neko ko se prvenstveno brine o

36

ljudskim pravima u ovim sporovima ne treba da bude pozvan da odlučuje

u korist jedne ili druge strane, jer spor ne spada u domen kojim se on bavi.

Ako pogledamo stavove Druge Srbije o pitanjima kolektivnih prava, opet

se vidi da se ovaj stav napušta u korist arbitriranja o kolektivnim pravima

sa kvazi-univerzalističkih, kvazi-moralnih pozicija. Tako će predstavnici

Druge Srbije biti eksplicite ne samo za raspad stare Jugoslavije po

postojećim državnim granicama, nego i za ukidanje Republike Srpske,

raspad zajednice Srbije i Crne Gore i odvajanje Kosova od Srbije, iako se

ni u jednom od ovih slučajeva ne radi o ljudskim pravima, već o

kolektivnim pravima. (8)

Naravno, sasvim je očigledno i da je ovo odlučivanje uvek prima facie na

štetu srpske strane ili makar suprotno željama većine stanovništva Srbije u

određenom trenutku, kao i u potpunom skladu sa željama nacionalista u

Hrvatskoj ili na Kosovu i u Crnoj Gori. Kod mnogih ljudi koji su zastupali

ove stavove verovatno postoji uverenje da će apsolutnim poništavanjem

kolektivnih prava srpske strane doći do magijskog oživljavanja stare

Jugoslavije - jer će srpski nacionalizam koji ju je navodno rasturio biti

potpuno anuliran - ili makar do bezupitnog povratka među ljude i

normalne članove, recimo, evropske zajednice, i pored strašne slike o

Srbima iz devedesetih. Međutim, obe nade su uzaludne, a čak i da su tačne

to ne bi bio razlog da se radi nešto što nije deo normalnog poretka među

narodima i ljudima. Svaki narod i svi ljudi ovlašćeni su na jednaka

kolektivna i ljudska prava - samo komplikovanost odlučivanja o sukobima

između ovih prava čini da izgleda da to nije tako.

Uopšte, u Drugoj Srbiji postoji jako uverenje da je jedina alternativa

nacionalizmu poništavanje etničkih razlika u okviru nekih većih

37

zajednica. To međutim, nije ni dobro ni tačno. Jugoslavija se neće

obnoviti, ne samo zbog toga što se istorija teško vraća unazad, već i zbog

toga što je princip koji još uvek važi u misli Druge Srbije o gornjoj

alternativi, prevaziđen. I dobro je što je tako,   jer je prethodno

poništavanje bilo rezultat straha i grča koji je prozrokovala prošlost. S

druge strane, normalnim ljudima u Hrvatskoj ili BiH sigurno ne smeta bilo

kakvo kolektivno pravo Srba, ono može da smeta samo nacionalistima,

koji su rat iz devedestih samo prebacili u sferu kvazi-principa ratne logike.

         Alternativa ratu

O svim ovim problemima može se razgovarati bez prihvatanja ovih

stavova Druge Srbije. Na zločine se može odgovoriti bez pojma

kolektivne krivice, može se govoriti istina o celini ratova, ne mora se

vlastiti narod posmatrati kao moralno nezreo i ne moraju se konsekventno

poništavati sva kolektivna prava vlastite strane.

Nema   nijednog principa ili bilo kakvog univerzalno važećeg pravila koji

bi podržavao ove stavove. Sva opravdanja ovih stavova mogu biti ili

utilitarna ili samo naizgled konsekventna.

Dakle problem sa ovim stavovima je u tome da oni ne vode kraju rata u

sferi duha, ne vode pomirenju, nego samo reprodukuju ratnu logiku u toj

sferi, pri tom je oblačeči u lažno moralno odelo, što problem čini još teže

otklonjivim. Iako su primeri koje smo navodili često bili iz savim

nedavnog vremena, ovi principi dominiraju barem u prošlih 15 godina i

kompulzivno se ponavljaju, tako da je pitanje da li je uopšte moguće da se

oni osveste. Da završimo ovu priču sa primerima, jednim još sasvim

aktuelnim tekstom Vladimira Arsenijevića: "Naše crnje, naši neprijatelji"

38

u kome su na malom prostoru, ponovljene sve mantre ratne logike iz

devedesetih: 1. generalizacija: "Srbija", "srpsko društvo", "naši mladi",

(dakle, uvek u celini, bez ograda) 2. koncentracija negativnih termina,

bez pozitivnih: "savremeno srpsko društvo, zlo i bolesno kakvo jeste",

"Srbija je danas tužna, zaostala, desničarska, palanačka državica,

ksenofobična, nepoverljiva, dozlaboga konzervativna, skučene, tabloidske

svesti, dezorijentisana iznad svega – ponekad se čini da iz ovog kovitlaca

zaista nema pravog izlaza." 3. gubljenje moralne kompetencije: "Denial

je jedna od najvažnijih novih srpskih osobina, toliko nova da čak ne

posedujemo ni pravi naziv za nju... A upravo taj denial, tako hladan prema

ljudskoj patnji, tako nesposoban da propusti čak i elementarno

saosećanje", "Naši mladi danas mrze bez ikakvog suzdržavanja, s

lakoćom i uživanjem". 4. presuđivanje o kolektivnim pravima: "

Neizbežni »gubitak« nekadašnje južne pokrajine" itd. Ponavljanje ovih

matrica je postalo skoro instinktivna radnja, koja se nikad ne opravdava

niti se o njoj razmišlja.

To što se ove norme rata ne mogu odbraniti kao moralni principi,

pokazuje da su one posledica upliva nečeg drugog u principe, što je

naravno teže otkriti od toga da su sami principi neispravni. U konkretnom

slučaju pitanja vezanih za prošli rat na području Jugoslavije, vidljivo je da

se svi ovi stavovi Druge Srbije slažu sa stavovima hrvatskih nacionalista.

Naime, očigledno je da upravo hrvatski nacionalisti ne vide razlike među

Srbima, vide u Srbiji samo loše strane, oduzimaju im svaku moralnost i

naravno žele da su njihova kolektivna prava što manja. Ja ne mislim da su

motivi za ove stavove isti, barem kod velike većine zastupnika ovog

mišljenja u Srbiji, ali bi sličnost ovih stavova sa stavovima hrvatskih

39

nacionalista, makar mogla da povratno baci svetlo na ovaj izbor

posmatranja rata. Hrvatsko društvo nije nikakav monolit moralnih

gromada, koje sve skupa treba da dobiju naše poštovanje (i izvinjenje),

nego pre slučaj u kome su najbolji članovi tog društva morali čak da

napuste Hrvatsku početkom devedesetih, kao što su učinili Branimir Štulić

ili Dubravka Ugrešić. Nema nikakvog smisla da se na autoritaran način

proizvodi slaganje sa stavovima hrvatskih nacionalista u Srbiji, zarad

pomirenja. Tako neće doći do pomirenja, a sve i da je to pravi put ka

pomirenju, kao što nije, on vodi preko pogrešnih stavova te je opet

pogrešan, sam po sebi.

Rat u ideologiji

Ovo ovde predloženo tumačenje ideološkog teksta, kao teksta kojim se

vodi prikriveni rat protiv nekoga, rat kome je cilj da ovaj nestane iz nekog

takmičenja ili čak i iz ljudskog roda, bitno je iz više razloga.

Najpre, ono skreće pažnju na pravi smisao ideološkog govora. Cilj

ideološkog govora nije bilo kakav opis realnosti, već isključivo nanošenje

štete protivniku. On kaže: nemojte biti u toj grupi ili uz tu grupu, ona je

sva moralno korumpirana, posvećena zlu, iskvarenih moralnih načela i

posledično bez ikakvih prava. Naravno, u ideološkom tekstu ove norme

najčešće neće biti ovako iskazane ali njihova gvozdena logika zbog toga

neće biti ništa manje poštovana. To ne znači da u ideološkom tekstu neće

biti i onoga što je tačno, ali će ono što je tačno uvek biti raspoređeno

prema normama rata, ono što je negativno ići će na protivničku stranu, i

ništa pozitivno neće ići u tom pravcu, dok opet ništa negativno neće biti

pripisivano vlastitoj strani. Taj novi formativni princip u stvari stvara

40

vlastitu realnost, sasvim drugačiju od prave realnosti. To je i razlog zašto

se sa ideološkim govorom teško razgovara,   jer on zna, barem nesvesno,

da je njegov cilj delovanje na realnost u nekom pravcu, a ne otkrivanje

same realnosti - ovo otkrivanje samo može da zamagli pravi cilj

ideološkog govora, da promeni njegove registre i zamuti nameravano

značenje.

Da pomenemo samo primere takvih tekstova iz poslednjih nedelja.

Vilijam Montgomeri: "Rusija i Srbi su precenili svoje karte" (9). Ovde

Montgomeri Rusiju povezuje sa blizu dvadeset (10) negativnih pojmova,

dok Ameriku i Zapad samo sa neutralnim ili pozitivnim pojmovima. U

kontekstu ovog rata između Rusije i SAD gube se inače značajne razlike

republikanci--demokrate itd, a ostaje samo jasna ideološka borba. Način

na koji se formira takav tekst, iako koristi podatke iz realnosti,

raspoređuje ih isključivo prema ideološkim potrebama u kojim cilj

sagledavanja ukupne realnosti ostaje apslolutno nevažan. Drugi primer

može biti Belzebubova zemlja (11) Teofila Pančića, gde je opet princip

isti, sve činjenice koje Pančić navodi verovatno su tačne, ali su one

iskorišćene da se ponovo jedna strana u ratu označi izrazito negativnim

terminima, dok se u samom tekstu druge strane niti pominju niti

označavaju tim terminima. Uobičajena odbrana od ovakvog prigovora

kaže da te druge strane nisu tema, ali to je samo izgovor, one najpre nikad

nisu tema, a drugo nije tačno da u ovom tekstu one nisu tema - svaki tekst

o ratu na simboličkoj ravni skicira ukupnu istinu o njemu. A ukupna

istina, za koju Pančić smatra da je korisna da se saopšti, je upravo ova

crno-bela slika.

41

Uočljivo je, međutim, da se ovakva realnost bez realnosti brani izrazito

autoritarnim sredstvima. Kritičar ove prakse može da očekuje jedino da se

nađe u gore opisanoj ratnoj situaciji poništavanja. S tim da će to sada biti

retorički rat u kome se norme rata, zbog izmenjene sadržine u kojoj se rat

odvija, menjaju: sada je onaj koji govori isti kao svi pripadnici njegove

strane, njegove rečenice su besmislene, pogrešne, u njima nema ničeg

istinitog, njegovi kriterijumi su pogrešni, a ceo njegov tekst je

najpametnije ignorisati, ako ne, rutinski iskritikovati ponavljanjem starih

stavova, a ako treba i napasti.

Ono što ovde treba nekako postići je da se ova ratna logika napusti. To ne

znači da bi trebalo sve potopiti u nekom mrtvom moru u kome su svi

odustali od sebe, ali bi sigurno trebalo odustati od ratnog tretiranja tih

vlastitih stavova i ratnog tretiranja protivnika. Cilj napuštanja ove ratne

logike nije nikakvo pomirenje u kome su sve krave crne, u kome svi misle

isto i zaboravljaju sve što znaju, nego razgovor u kome bi realnost,

neizmenjena ideološkim potrebama, počela da se pojavljuje. Ako je ovo i

previše visoko postavljen cilj, skromniji cilj bi bio da javni govor barem

delom ne bude govor koji se iscrpljuje u ratovima raznih grupa, koje

poštuju jedino norme rata.

Fusnote:

1. zanimljivo je da je to najmanje slučaj baš u Srbiji.

2. danas skoro da ne možemo ni imenovati "Srbe" i "Hrvate", a da same te

reči ne prizivaju ratni govor, u kom se ove grupe tretiraju kao monolitne i

jednoznačno negativne ili pozitivne. U govoru mira ovo su naprosto

42

oznake za pripadnike naroda, koje automatski ne govore ništa o njihovim

osobinama.

3. Ovde koristim ovaj zbirni termin u nedostatku boljeg. Time ne želim da

kažem da svi pisci koji se javljaju u okviru Druge Srbije (na primer u

rubrici Druga Srbija na www.peščanik.net) imaju iste ili te određene

stavove koji su ovde opisani. Međutim, isto tako nije tačno da ove stavove

imaju samo određeni pojedinci. Svakako je sigurno da meni nije poznato

da su se u okviru Druge Srbije ovi stavovi kritikovali na način na koji je to

ovde učinjeno.

4. Čini se je da reč "čisto" pouzdan znak da smo u blizini pogrešne

predstave o moralno ispravnom. Osim "čišćenja u svom dvorištu" tu su i

"moralno čisti politički stavovi" i "etničko čišćenje".

5. Tekstovi i intervjui Sonje Biserko zaista predstavljaju pravi spektakl

potpuno konsekventne ratne logike i natezanja činjenica u pravcu totalno

negativne slike o Srbiji. Na primer, intervju Vremenu iz februara 2000. u

kome Biserko Srbiju povezuje sa nacizmom, komentariše vlastiti zahtev

za njenom okupacijom, označava je kao primaran uzrok rata, dok sve

političke snage u Srbiji (uključiv i Zorana Đinđića) povezuje sa

nacionalizmom, DB, Arkanom. Ništa se nije promenilo ni danas, tekst

Konstituisanje alternative u Srbiji pronašao sam na sajtu LDP Zemun, u

uglu stranice stoji Đinđićeva slika, a na stranici je i tekst člana političkog

saveta LDP u kome se kaže: "Svih tih 15 godina dominirala je nacionalna

ideologija na kojoj su se ogledale manje-više sve političke partije, izuzev

Građanskog saveza Srbije, SDU, Lige socijaldemokrata Vojvodine i

nekoliko manjih manjinskih partija koje su konzistentno zagovarale

43

građansku, proevropsku opciju. To je ujedno bila i jedina politička

alternativa u odnosu na dominantni koncept rešavanja srpskog

nacionalnog pitanja, ratova i Kosova."(moj kurziv)

6. Ovaj argument je inače bezbroj puta ponovljen u javnosti u poslednjih

15 godina.

7. U terminologiji hrvatske ratno-nacionalističke javnosti ovo se kaže

frazom da se ne mogu izjednačavati "agresor" i "žrtva".   Sonja Biserko,

međutim, svaki otpor prema stavovima da je rat jednoznačno izazvala

srpska strana i da je samo ona odgovorna za sve u njemu naziva

"relativizacijom".

8. Naravno, uvek se nađe neko da matricu još malo rastegne: "Rešenje za

zaustavljanje šovinizma i nasilja u Srbiji je da Vojvodina dobije status

Hongkonga, a Kosovo nezavisnost." (Pavel Domonji, politikolog,

Dnevnik, 08.11.07.)

9. Danas, 3-4.11.07.

10. Evo ih prepričanih: Putin je agresivan, preti, krši sporazume, želi

dominaciju, želi kontrolu, pokazuje neprijateljski stav, radikalan je, vrši

opstrukciju ..itd. Nasuprot tome, zapadne akcije su samo pod navodnicima

"agresivne" i "zveckaju sabljama". Kao da trenutno Rusija ima 150.000

vojnika u okupaciji druge zemlje, a ne SAD.

11. Objavljeno na www.peščanik.net

44

Prenosimo Peščanik: slučaj Gligorov

Tekst koji sledi ima neobičnu formu kombinacije izvornog teksta i

komentara na njega. Napisati ovakav tekst veoma je lako, jer nista nije

lakše nego komentarisati nečije reči koje su pred vama. Izabrao sam baš

ovu formu, svestan da sa njom ne treba preterivati, jer mi se činilo da se

putem nje može posredno ukazati na nekoliko slabosti koje prate naš javni

diskurs. Mi govorimo u zabranima suprotstavljenih i zakrvljenih medija,

svojim “istomišljenicima”, unapred diskvalifikujući drugu stranu kao

vreću svih mogućih negativnih osobina. Ovde su u jednom tekstu dva

različita mišljenja. Osim toga, budući da je tekst koji se kritikuje u celini

tu, pred čitaocem, otklanja se mogućnost zamene teza koja je dosta

raširena boljka polemika kod nas. I najzad, pošto su slušaoci

neistomišljenici prilična misterija za naše medije, a ovaj tekst je u svojoj

45

osnovi nastao u toku samog slušanja Peščanika, preko njega se možda

može uneti nešto malo stvarnog i u tu oblast.

Tekst Vlade Gligorova (deo transkripta emisije Peščanik od 14.12.07) je

crn, a moji komentari plavi.

Vladimir Gligorov: Oni su se navikli na to da je pred nama uvek neki

odlučujući dan, odlučna bitka za koju se posle ispostavi da to nije. Tako

oni uvek mogu da proglase uspeh; nije baš pobeda, jer bitke nije bilo, ali

svejedno. Kada se recimo ne usvoji Ahtisarijev plan, onda to nije poraz,

igra se nastavlja. U javnosti se tako stvara neka vrsta navijačkog duha, mi

navijamo za naše koji tog i tog datuma treba da obrazlože primer Hong

Konga. To se proglašava odlučujućom tačkom (*) i onda se svi bave time

šta će na to odgovoriti druga strana. U celom poslu sa Kosovom ostaćemo

bez odgovora i većina ljudi je toga svesna.

Čini se da je rokove u ovoj priči uvek postavljala Amerika, naši bi

pregovarali do sudnjeg dana. “Ostaćemo bez odgovora?“ Dakle, sve će se

na kraju uraditi mimo nas, kao da ne postojimo.

Svi čekaju 10. decembar, pa ne ispadne ništa, pa je to onda kao dobro. Ovi

na drugoj strani su to drugačije postavili. Videli su da ne može da se

donese neka prelamajuća odluka i onda su rešili da to pretvore u proces

osamostaljivanja Kosova. Glavni igrač koji se sa naše strane ne iskazuje je

Demokratska stranka, a razlog tome je strategija njenog vođstva. Oni će

preuzeti odgovornost za Srbiju, kada se svi drugi istroše u okršajima. Na

kraju svih krajeva ostaće samo DS, koja će biti pozvana da spasava

situaciju. Tadić je u tom času već ponovo izabran za predsednika, u vladi

su i sada u većini i samo se čeka trenutak da oni preuzmu odgovornost za

46

stabilnost Srbije, uz naravno nepristajanje na nepravedne odluke u vezi sa

Kosovom. To je otprilike stanje stvari. Šta će iz toga ispasti teško je reći.

Ideja da nešto ostvarite ne radeći ništa ili da ostvarite nešto tvrdeći da

radite upravo suprotno od toga, u načelu ne izgleda naročito uverljivo i

ostvarivo, ali u Srbiji je to možda moguće, videćemo.

Kao i u poslednjim godinama Miloševićeve vladavine na vlasti je

manjina. Koštunica je predstavnik veoma male manjine.

(A to je prirodno u koalicionoj vladi, doduše, nije prirodno da premijera

daje baš ovakva manjina, ali manjina svakako)

Svi narodnjaci zajedno su manjina, a pravilo je da kada imate manjinu na

vlasti, njena retorika mora da bude jača, jer se time pravda zašto oni koji

predstavljaju jako mali broj ljudi imaju toliku vlast. Mora se naći neki

sudbonosni, istorijski ili ideološki razlog koji to opravdava.

Odličan pasos, samo bi ga trebalo primeniti i na LDP. Recimo, LDP

pretenduje na bilo koju vlast u Srbiji. Ako se zna da je u svim poslednjim

godinama (od 90-tih, ako uračunamo da je LDP u stvari više naslednik

GSS nego DS) u Srbiji LDP imao veoma malu podršku, ispod 5%, kako bi

onda mogla da se opravda njegova vladavina? Pa, samo pojačanom

retorikom – zbog toga se u LDP od vlasti pravi moralno pitanje, a cela

Srbija proglašava fašističkom. Jer, demokratija je, na poslednjem mestu,

vladavina većine, na prvom je vladavina nekih pravila. Ako je većina

protiv tih pravila onda bi ta pravila mogla da daju legitimitet nekoj

manjini koja bi ih uspostavila. Tu dolazimo do LDP i njegove retorike. Ali

toga kod Gligorova nema.

47

Svi drugi, uključujući i radikale, koji imaju obimniju podršku, ponašaju se

racionalnije. Zato radikali u ovom trenutku nisu najglasniji i

najradikalniji, suprotno svom nazivu.

Radikali su uvek najradikalniji i najglasniji.

Najradikalnije su ove dve manjine, Nova Srbija i Voja Koštunica, koje

imaju desetak odsto podrške.

Nova Srbija je najbahatija, a za Koštunicu nema nikakvog povoda da se

kaže da je najradikalniji. Ne može se neko istovremeno kritikovati zbog

bledog “srednjeg puta” i zbog radikalnosti.

Oni se neprestano kreću u kvazireligioznim vremenskim odrednicama -

nikad, uvek, vazda, zauvek, ni po koju cenu, ni pod kakvim uslovima.

Tačno, ali ih to ne čini radikalnim. Ove odrednice vuku od delovanja ka

odlaganju i čekanju, onaj ko je radikalan ne može da sačeka da deluje.

I kao što vidimo, to nije sasvim iracionalno ponašanje.

Ono što je racionalno ponašanje u amoralnom smislu te reči je ponašanje

Demokratske stranke i G17 plus, jer to je čisti oportunizam.

Da vidimo objašnjenje.

Oni od jutra do mraka govore stvari za koje znaju da nemaju veze sa

realnošću. Oni beže od odgovornosti za koju znaju da im pripada, jer

nema kome drugom. Ovo što govori Vuk Jeremić je potpuno

nekoherentno. Njihova glavna poruka je - nikada kao Koštunica, ali mi ne

želimo da izazivamo nestabilnost, mada će je biti. A ko će da izazove

48

nestabilnost? Albanci nisu zainteresovani za to, jer se njihovi planovi

ostvaruju i bez nestabilnosti.

Zar nije spremnost Albanaca da izazovu nestabilnost u slučaju da vide da

od nezavisnosti nema ništa, jedan od glavnih razloga i za tu nezavisnost i

rokova koji se postavljaju. Kakvu nestabilnost bi izazvala Srbija u slučaju

da se nezavisnost recimo samo odloži?

Ni Republika Srpska nema nikakvog interesa da to čini. Dodik je rekao -

izvinite, ne računajte na mene, bar ne ovog trenutka i na takav način - što

je sasvim razumno. DS u stvari kaže - mi nećemo, a u stvari hoćemo. To

ne znači ništa. Isti problem su imali i sa Miloševićem. Taj problem postoji

od nastanka Demokratske stranke - ona želi da bude opozicija koja

podržava vlast.

Tek da potvrdimo da politika Peščanik-LDP nije politika DS, ne samo

sada, nego i ranije.

To ne ide dobro i ne završava se dobro i na kraju dovodi do ovakve

situacije.

Ako biste anketirali ljude u Srbiji, najveći broj bi verovatno odgovorio da

je Rezolucija 1244 doneta zato da bi se garantovala suverenost i

teritorijalni integritet Srbije. Rezolucija, naprotiv,  suspenduje suverenost

Srbije na Kosovu zato što je Srbija povredila međunarodno pravo.

Radi i jedno i drugo. Međutim, ovim “naprotiv” prvo nekako nestaje.

Srbija je tu definisana kao krivac i to je suština Rezolucije 1244. Razlozi

za to su vrlo duboke povrede ljudskih prava.

49

Međutim, gde je definisana kazna?

To je ono što je pokrenulo čitav proces osamostaljivanja Kosova. Tako su

građani Kosova dobili pravo da biraju hoće li da budu nezavisni ili ne.

Nisu ga dobili. Inače bi samo izabrali i gotovo.

Ovde se o problemu Kosova raspravlja u okviru teme albanskog

secesionizma, a to uopšte nije slučaj. Rezolucija 1244 i ceo angažman

Ujedinjenih nacija nema veze sa albanskim secesionizmom, već sa

ugrožavanjem mira.

Dakle, ako postoji jedan secesionizam, a sigurno da albanski na Kosovu

postoji, koji je kao takav sporan i pretežno negativno konotiran, on sasvim

nestaje, kada dođe do ugrožavanja mira, on u potpunosti   nestaje iz

objašnjenja situacije. Onda mir kao svoj neophodan uslov ima

secesionizam. Otkud to? Pitanje bivše   R. Srpske Krajine je tu uvek dobro

za poređenje, iako je prejak primer za ovu diskusiju. Šta je tu bilo rešenje

koje je vodilo miru?

Glava VII Povelje UN-a objašnjava zašto je Srbija oterana sa Kosova kao

država. Velike povrede ljudskih prava na Kosovu daju legitimitet

građanima Kosova da odluče žele li da žive u Srbiji ili ne. To je suština

cele priče.

I Srbija je, naravno, po tome jedinstven slučaj. Sve i da je Srbija

jedinstven slučaj vezano za ovu normu, mora se definisati taj slučaj ne bi

li se sutradan u sličnom slučaju koji nastupi postupilo isto. Ako je Srbija

večni jedinstven slučaj, to je onda siguran znak da se sada postupa

potpuno arbitrarno.

50

Secesionizam u Gruziji, Moldaviji, na Kipru, u Belgiji, u Velikoj Britaniji

je nešto sasvim drugo. Katalonija je primer pogrešne analogije pomoću

koje se pogrešno interpretira stanje stvari. Niko ne govori ni o tome da je

Srbija, na primer, prekršila međunarodno pravo u Bosni i Hercegovini.

Kao što znate, Srbija je zbog toga bila suspendovana iz članstva

Ujedinjenih nacija, što nije čest slučaj.

Rezime ove priče bi mogao da bude: gde je ovaj zakonski secesionizam

posle kršenja ljudskih prava definisan? Ili, ako nikada ranije nije bio

definisan, gde je definisan za buduće slučajeve? Na čemu se zasniva ova

argumentacija osim na proceni autora da bi trebalo da u slučaju Kosova

secesija bude rešenje? Procena koja može da bude potpuno arbitrarna,

stvar preferencije.

Za bezbednost na Kosovu nisu odgovorne trupe Kosova, već snage

Ujedinjenih nacija. Znači, ako vi objavljujete rat, vi ga ne objavljujete

Albancima nego Ujedinjenim nacijama. Tako ispada.

“Rat” je ovde samo nemušto imitiranje pretnji Albanaca.

Tu se zaboravlja da je to jednom već učinjeno, u Srebrenici. Srebrenica je

bila zaštićena zona Ujedinjenih nacija, koje su garantovale građanima

Srebrenice da su bezbedni od vojska Srbije.

I u Krajini, i ona je bila zaštićena zona.

Uz tu garanciju je od muslimana traženo da predaju oružje i demilitarizuju

se. Onda je ušla srpska vojska, sklonila Holanđane i uradila to što je

uradila. Ovde je potpuno pogrešno interpretirana Klintonova izjava, koja

je potpuno tačna , a to je da je na odluku da se interveniše na Kosovu jako

51

mnogo uticalo ono što se prethodno događalo u Bosni, posebno u

Srebrenici. Znači, to nije pitanje nekakve nepravde, nego je reč o sledu

stvari. To još uvek ne znači da Srbija nije mogla, i ovakva kakva je, da

postigne mnogo više. Na kraju krajeva, svako ima pravo da brani svoje

interese. Da je Srbija zaista bila zainteresovana na početku celog procesa

pre dve godine, umesto da donosi neverovatne rezolucije sa - nikada i

uvek, mogla je da donese deklaraciju izvinjenja.

Nemam ništa protiv pravilno usmerenog izvinjenja. Ali sigurno je da treba

obezbediti da se izvinjenje ne shvati kao pristanak da se arbitrarna rešenja

smatraju za moralno naložena, jedino ispravna. Ovde treba primetiti da

uvođenje Srebrenice u priču u ovom kontekstu, predstavlja nešto

razumljivo ukoliko se priča širi da objasni sve njene aspekte, ali

nepovratno histerizuje govor. Ovde je slučaj Srebrenice uveden kao

krajnji argument: Zar odobravate Srebrenicu? Ne. Onda morate da

prihvatite ova rešenja oko Kosova.

To bi bilo nešto sasvim drugo. Do dana današnjeg sa srpske strane nije

potekao ni jedan jedini izraz žaljenja, nego naprotiv, ispada da je u pitanju

zavera Amerikanaca, Albanaca i ostalih mračnih sila da se - pa sad kreće

taj neverovatni rečnik - raskomada, otme, otkine, ukrade i tako dalje.

“Zavera” je ovde reč koja treba da odvrati od korišćenja reči “interes,

arbitrarna odluka, preferencija”, koje takođe ukazuju da neko ne postupa

samo iz bezinteresnih, moralnih razloga. Inače, skeptičnost prema

moralnim razlozima koji se navode u politici je osnova racionalnog

odnosa prema njoj. Ovde nas autor, rečju “zavera” odvraća od tog pogleda

na politiku.

52

Proletos su Tadić, Mićunović, svi su rekli - moramo da donesemo

rezoluciju o Srebrenici. Gde je ta rezolucija, o njoj više niko ne govori, a

ipak je konstatovano kršenje Konvencije o genocidu.

To je znak da su univerzalne vrednosti bez ikakvog autoriteta u Srbiji. Ali

gde su to višeg autoriteta? Američki cinizam, na primer kršenje dužnosti

da se ne laže, javno je demonstriran čitavom svetu kod opravdavanja

napada na Irak. Da li sam autor, osim u ovom slučaju koji ide na ruku

njegovoj preferenciji, osnažuje univerzalne vrednosti? Gde u njegovom

tekstu postoji kritika Zapada u ime univerzalnih vrednosti? Nigde.

Dobro, presuđeno je malo kršenje, ali kršenje velike, strašne stvari. Šta

tačno smeta skupštini Srbije da donese rezoluciju kojom izražava žaljenje

zato što se to dogodilo.

Osim totalnog nesnalaženja u politici, smeta im upravo to što izvinjenje

shvataju samo kao znak slabosti i navođenje vode na vodenicu teorije da

je nezavisnost Kosova posledica kršenja ljudskih prva na Kosovu i ranije

u Srebrenici itd. Međutim, ko se potrudio da razdvoji to dvoje: sukob

kolektivnih prava, koji se mora rešavati kompromisom, i osuda zločina,

naravno na svim stranama, koja je naložena moralnim razlozima? Gde je

napisano da se kolektivna prava gube zbog zločina i gde je procenjena

mera u kojoj se gube?

Oni sami nisu krivi, mada među njima ima svakojakih, ali postoji

politička odgovornost svih u toj skupštini. Znači, sa jedne strane se

svakodnevno krši to nesretno međunarodno pravo, a sa druge strane vi

tvrdite da su se svi urotili da vam načine ogromnu istorijsku, nečuvenu i

neviđenu, nikada do sada doživljenu nepravdu.

53

Prvi deo rečenice nije u vezi sa drugim: sve i da smo mi negde prekršili

međunarodno pravo, to nije razlog da se to pravo krši u odnosu na nas.

I naravno da onda narod smatra da vi treba da isterate neku pravdu. To je

izuzetno neodgovorno ponašanje ljudi koji kreiraju javno mnjenje. Iz

ovoga ne sledi da Srbija na Kosovu nema stvarne interese. Srbija tamo

ima i ekonomske i ljudske i svakakve druge interese, ali iz njih nikako ne

proističe da Srbija treba da se tuče sa Albancima.

Opet nelogičnost, Srbija ne treba da se tuče sa Albancima, kao što niko ne

treba, ako ne mora, da se tuče ni sa kim. Logično postavljena, ova

rečenica bi trebalo da glasi: “Srbija tamo ima i ekonomske i ljudske i

svakakve druge interese, ali iz njih nikako ne proističe da Srbija ne treba

da prizna nezavisnost Kosova.” Međutim, ovako napisana ona navodi na

dalje pitanje, zašto bi onda ipak trebalo da prizna nezavisnost Kosova?

Koji su to drugi razlozi? To dalje pitanje se, međutim, ne postavlja ako

kažete da ne bi trebalo da se tuče sa Albancima, jer se onda prelazi na

moralni, načelni teren gde nikakva dalja razmatranja nisu potrebna. To je

taj prelazak koji je ovde sporan.

Ovde je to stiglo dotle da neki ljudi izjavljuju da Srbija ima pravo na rat.

To pravo ne postoji.

Ovako jednostavno? Naravno, to onda važi i za Ameriku i slučaj Iraka.

Takav odnos prema upotrebi sile u Srbiji se formirao 1989-90, kada se

prvi put javila ideja da je upotreba sile opravdana. Nižu se Slovenija,

Hrvatska, Bosna i sve se završava na Kosovu. To je osnovna protivrečnost

u srpskoj javnosti, koja nikako da nađe svoje racionalno razrešenje. Zaista

me čudi to što ovde nema javne debate na tu temu. Za nju treba da budu

54

zainteresovani i Tadić i Koštunica. To treba da bude javna debata ljudi od

razuma i struke, koji treba da sednu i kažu nam šta je u stvari naše pravo,

a šta nije. I ti Albanci imaju neka prava koja morate uvažiti.

Oni imaju pravo da žele da žive sami.

Onda kada se postavljalo pravo Srba da žive sami, to je dobijalo sasvim

drugačiju formu. Oni “ne žele da žive sa drugim narodima” što ukazuje na

njihovu krajnju iracionalnost potpune amoralnosti, ačovečnosti, jer je

prirodno i čovečno ne praviti oko toga pitanje. Evo citata iz nedavno

objavljenog teksta na ovom sajtu: “Po rečima političkog analitičara Ilane

Bet-El, «osnovni konflikt» u regionu nastao je povodom «nevoljnosti

različitih etničkih grupacija, a pogotovu Srba, da žive u zajednici sa bilo

kojom drugom etničkom grupom – ili da neka druga etnička grupa njima

upravlja». Tada “oni” nisu imali pravo da “žive sami”.

Svega toga ovde nema. Postoji samo agresivna propaganda i disidentski

krugovi, kao vi i ja, i mi sad tu nešto pričamo i to je otprilike sve. Mi onda

budemo proglašeni ekstremistima, po onoj logici da ako neko jako skrene

na jednu stranu, oni koji su u sredini u odnosu na njega su ekstremniji. Svi

umereni ljudi su ekstremni u odnosu na naciste, to je potpuno razumljivo.

Za Staljina su liberali bili najekstremniji ljudi na svetu, jer je on bio u

ludačkoj košulji. U odnosu na njega normalni ljudi su apsolutni ekstrem,

to je tačno.

Ovo su sofizmi.

Znači, postoji racionalni razlog zašto se jedna manjinska vlast održava

pomoću užasne propagande, koja ima kvazifašistički, da ne kažem goru

reč, aspekt.

55

Ova reč (kvazifašistički) je naravno potpuno neobrazložena. A ovde ima

preciznu funkciju, da ove mahom arbitrarne, pristrasne sudove samog

autora zaštiti od kritike, jer kako on gore kaže, postoji ta agresivna

propaganda i postoje ovi disidenstski racionalni krugovi. Ovo što ja

govorim kao kritiku, tako može spadati samo pod agresivnu propagandu.

Sa druge strane imate oportunizam koji je zavladao svuda.

Pitanje prava Republike Srpske ili škotske samostalnosti nema veze sa

Kosovom. Divim se Britancima koji pokazuju da su odrasla nacija time

što ni na koji način ne povezuju svoj problem sa Škotskom i Kosovo.

Britanci su zaista malo zreliji politički, ili malo racionalniji, od naroda

oko Kosova.

Svi drugi koji povezuju svoj problem sa Kosovom, kao što to čine Gruzija

i Slovačka, neodrasle su nacije.

Još jedan primer. Svako, dakle, ko iole razmišlja, povezuje, neodrastao je.

Povezivati treba samo dotle dok je neko pokazao da može, tako se odrasta.

Isto važi i za Srbe u Bosni i Hercegovini. Pitanje da li bosanski Srbi žele

da žive u sopstvenoj državi ili u integraciji sa Srbijom je političko pitanje.

Republika Srpska ima taj problem što je nastala tako kako je nastala i ta

činjenica je izuzetno važna.

Dakle, genocidom. Veza njenog samoopredeljenja i Srebrenice je jača od

svake tautologije, iako nigde nije zapisana i negde nije pokazano da u tom

slučaju ne rade još mnogi drugi razlozi, na primer pristrasnost koju ovde

autor demonstrira.

56

Međunarodna intervencija se odigrala na osnovu Povelje Ujedinjenih

nacija, jer je postojalo spoljašnje mešanje i podsticanje na raspad jedne

države. Znači, jedno je pravo na secesionizam, a drugo je pravo da vi

nekoga podstičete na to, kao što Srbija radi.

To je razlog zašto nam se Albanija drži po strani. Nemačka nije podsticala

secesionizam Hrvatske.

To pravo vi nemate, to je dodatno kršenje međunarodnog prava. Takođe,

kada se kaže da je Srbija garant Dejtonskog sporazuma, to znači da Srbija

ima obaveze, a ne prava. Ona ima obavezu da vodi računa o interesima

Bosne i Hercegovine i nema pravo da se meša u njene poslove. Ta

obaveza je stečena tako što se Srbija mešala u poslove BIH na vrlo rđav

način.

Naravno, ako jedna skupina ljudi, na primer Srbi u BIH, uporno želi da

ostvari sopstveni politički indentitet, taj problem mora biti ozbiljno uzet u

razmatranje. Kosovo nije taj slučaj.

Dakle, tu nema sta da se raspravlja, a o Srbima ćemo raspravljati, ako nas

neko natera, do sudnjeg dana.

O intervenciji NATO-a može da se raspravlja, ali posle ulaska Ujedinjenih

nacija Kosovo više nije pitanje secesionizma već pitanje ugrožavanja

mira, kršenja ljudskih prava i uspostavljanja novog političkog modus

vivendi.

Evo kako secesionizam nestaje, čak i posle intervencije “o kojoj može da

se raspravlja”, jer je jasno da je izvedena nelegalno, iz razloga “moralnog

krstaškog rata”, a uspostavljanje novog “modusa vivendi” jasno ukazuje

57

da postoji neko ko ugrožava ovo vivendi, a to sigurno nisu preplašeni Srbi

u enklavama na Kosovu.

To je ono što se zove politički sporazum. Čini mi se da je da je to

shvaćeno i u Republici Srpskoj posle demarša velikih sila povodom Bosne

i Hercegovine.

U čemu greši Srbija? Ja ne znam ko ih savetuje da bi pretnje mogle biti od

koristi. Taj pristup nema nikakvog smisla. Kada pretite silom, vi morate

biti uverljivi. Ako niste u stanju da izvršite tu pretnju, ona ide na vašu

štetu. Vi postajete neko ko se lažno predstavlja i srpski pregovarači su

sebe doveli u tu situaciju.

Ono što je u Briselu ključno jeste kako da se slože tri stvari. Jedna je da se

očuva politička stabilnost u Srbiji, druga je da se očuva politička

stabilnost na Kosovu i treća je da se očuva interesovanje u Evropskoj uniji

za integraciju ovog prostora. To su njihova tri cilja i u njima nema

nikakvih zlih namera.

Of course. Zlih namera nikad neće biti u politici strane koja se preferira.

To je čak i dobro, jer su namere nešto o čemu se u politici ne raspravlja.

Ali, ovde autor ne misli na to, on misli da se o namerama nešto može

tvrditi , to da nisu zle, čime ih vraća u igru. Ovo potvrđivanje dobrih

namera, pošto pitanje o ispravnosti politike zasniva na nečemu što je

nedostupno, znak je autoritarnosti. I preferencije.

Njima je jasno da Srbija i Kosovo ne mogu zajedno. Jasno im je i da

srpski predlog o suštinskoj autonomiji nije primenjiv na uslove integracije

u Evropsku uniju. Taj predlog takođe ne obezbeđuje stabilnost na Kosovu

i morao bi da bude nametnut.

58

Kome? Ovaj predlog o nezavisnosti neće biti nametnut Srbiji, u ovom

smislu, samo zbog toga što ona ne pravi “fizičke” probleme. Eto vam

racia iracionalne priče o ratu i pretnjama sa srpske strane. Da nema ovog

razloga za rešenje o nezavisnosti u tome da bi sva druga rešenja morala da

budu nametnuta aktivno nasilnim Albancima, verovatno ne bi bilo ni tih

pretnji.

Postoji i problem slabog interesovanja javnosti u Evropskoj uniji da se taj

prostor integriše u EU. Ljudi u Briselu nisu ni najinteligentniji ni

najdobronamerniji ljudi na svetu. To su praktični ljudi koji moraju da reše

jedan problem sa najmanjom štetom po sebe.

A po druge? Otkud sad ova pukotina u moralnom liku EU?

Oni moraju da nađu način da ostvare svoja tri cilja i oni će ga naći, bez

obzira što im se odavde preti. Dodatno je besmisleno pretiti Evropskoj

uniji. Ona čak ni nema armiju, pa se postavlja pitanje u kojem smislu im

vi pretite? U celoj ovoj stvari Sjedinjene države samo sekundiraju

Evropskoj uniji. Plan Martija Ahtisarija je plan Evropske unije, a ne plan

Martija Ahtisarija. Paralelno sa tim planom krenule su pripreme EU o

njegovoj implementaciji. U taj plan su mogli biti ugrađeni srpski interesi,

ali cilj srpske strane nije bilo unapređenje tog plana već njegova propast.

Amerika pokušava da pomogne EU da ostvari svoja tri cilja. Sjedinjene

države nemaju veću ulogu od te.

Ne postoji nikakav specijalni interes SAD-a da Kosovo bude nezavisno,

ali ovde je prevladao potpuno iščašen stav da su se Amerika, NATO,

neoliberali i svi svetski demoni udružili i napadaju Srbiju.

59

Ako vi imate takvu percepciju stvari, pa onda još počnete i da pretite, to

počinje da se graniči sa komedijom. To prestaje da bude u skladu sa

zdravim razumom.

Of course. Tu dolazimo i do principijelnih stvari vezano za ovu

“diskusiju”. Ono što je u njoj za mene najveći problem, jer je to problem

koji spada u domen kojim se ja bavim, je da se tu neki pojmovi, kao što je

pojam “zdravog razuma” sužavaju na jednu partikularnu, pristrasnu

preferenciju prema jednom rešenju i političkom stavu. Utilitarizam autora

ogleda se i u tome što se u cilju jednog rešenja ovi pojmovi potpuno

proizvoljno upotrebljavaju – nije važno kako će sam pojam zdravog

razuma proći, samo neka se dođe do jednog, najboljeg rešenja. Naravno,

ova histerija “zdravog razuma” nastupa po pravilu tamo gde treba neku

iracionalnost pokriti. Upravo prvi deo rečenice predstavlja negaciju

ispravnog pogleda na politiku, na primer klasičnog pogleda Maksa

Vebera: politika je oblast ostvarivanja interesa. Ovde SAD nemaju

nikakvog interesa, što je još jedna arbitrarna tvrdnja koja se potpuno jasno

uklapa samo u jednu želju: da se interesi SAD ne dovode u pitanje, čak ni

ne uzimaju u razmatranje. Samo rečenicu ranije EU će do rešenja za

Kosovo doći i u skladu sa svojim interesima, ali SAD - one nemaju

nikakvih ineteresa, nastupaju potpuno bezinteresno, moralno. Ako je ovo

aksioma za kritički stav, kakva bi onda trebalo da bude aksioma američke

propagande? Da SAD uvek nastupaju iz sebičnih, partikularnih interesa?

Nova spoljna politika Rusije još uvek nije formulisana do kraja. Putin

trenutno uvećava značaj Rusije kroz sukobe sa Amerikom i pokušava da

podeli Evropu. Sa stanovišta svetske politike, jedino mesto na kojem

Rusija može da ima ulogu velike sile je Evropa. Trenutno se igra kvazi

60

scenario po kojem Rusija sukobljavajući se sa Amerikom može da

postignete određene strateške prednosti u Evropi. Tu se Srbija jako dobro

uklapa, jer su tu prisutna oba elementa, i sukob sa Amerikom i podela

Evrope . Raketni štit takođe nije popularan u Evropi, jer je Evropa

pacifističko mesto. Sem srpske, sve evropske nacije su uglavnom

pacifikovane i to je najveći uspeh Evropske unije. A onda Rusije kaže - mi

imamo nuklearno naoružanje, mi imamo tehnologiju, mi opet možemo da

okrenemo rakete prema vama, možemo da vas pritiskamo i sa energijom,

možemo da vas korumpiramo novcem, vodite računa o tome. Krajnja

ideja je da Rusi i Amerikanci ponovo postanu garanti stabilnosti u Evropi,

što je za EU apsolutno neprihvatljivo.

Krajnji cilj Rusije nije obračun. Rusija je u tom smislu prevazišla ideje o

svetskoj dominaciji. Ona samo želi da na neki način kapitalizuje činjenicu

da ima naftu i nuklearno oružje i ona to izražava kroz svoje sukobe sa

Amerikom. To nije najbolji način, ali oni za drugi ne znaju. Ali to se neće

pretvoriti u pravi sukob, jer Evropska unija neće pristati na novo rusko-

američko starateljstvo nad Evropom. Ta priča je završena 1989. i više ne

dolazi u obzir. Tako da će se ruska strategija završiti   neuspehom i to neće

biti prvi put. U Rusiji postoji fenomen o kojem je govorio još Lav Tolstoj

- elita se otkači od naroda i počne da sanja o svetskoj ulozi, koja je

nesaglasna sa interesima ruskog naroda i sa mogućnostima da se ta ideja

realizuje, jer se zasniva na očekivanju da će je ruski narod slediti. Do sada

se to nikada nije dogodilo i zato je Rat i mir jako poučna knjiga. Situacija

je slična i sada. Imate Putina i neke ljude oko njega, naročito ideologe

takozvanog postliberalnog, postdemokratskog sistema XXI veka, koji su

se očigledno otkačili od realnosti u Tolstojevskom smislu. To će se

61

završiti neuspehom , ali ne u modelu raspada Sovjetskog Saveza. Biće to

jedna politička evolucija u ipak demokratskom pravcu.

Kada se u Srbiji oslanjaju na Rusiju, u glavi im je Josif Visarionovič, a ne

Vladimir Putin. Milošević je bio vrlo razočaran Jeljcinom. Jasno je da ne

može biti ostvareno to što je u glavama ovih ljudi ovde. Evropska unija,

imam utisak, ima želju da se na ovom pitanju dokaže i da svima pokaže da

je u stanju da rešava svoje probleme. Ako Evropa to postigne, čitava

Putinova strategija će morati da se revidira, a američka strategija i tako

mora da se revidira, jer je dospela u ćorsokak.

Ovaj sam duži pasos o Rusiji ostavio bez prekidajućih komentara zato što

je dobar primer kao celina. Kada se igra košarka, neki koji nisu baš za

pohvalu, svoje protivnike časte rečima “Ne zna”, čak i na samom početku

utakmice, znajući da će to izazvati najveći poremećaj koncentracije. U

ovaj domen spada i ovaj autorov prikaz Rusije. Ona izaziva podele i

sukobe, sa elitom odrođenom od naroda koji je svestan skromnih

mogućnosti vlastite države. Kada priča o Rusiji, autor u glavi ima Josifa

Visarionoviča, i nema tog pozitivnog termina koji bi otišao u tom pravcu.

Rusi (i pored primera Jeljcina) ne znaju za drugo osim za silu i sukobe, a

sve njihove strategije završiće neuspehom, baš kao što protivnik neće

postići koš. Rusi, dakle, znaju samo za sukobe, ali je to ipak malo blaži

greh, Mali Rusi , Srbi, su jedina nepacifikovana nacija u Evropi. Eto

objašnjenja za sve probleme na Balkanu, koji svi dolaze od jedine

nepacifikovane, divljačne nacije. Zato su sva rešenja kolektivnih prava na

njihovu štetu, jer ih ona pacifikuju, smanjuju im snagu koju nameravaju

da koriste samo za sukobe, a sa druge strane kažnjavaju ih za prethodne

nepacifikacije. Oni se pacifikuju tako što se proteruju sa velikh prostora,

62

na drugim se ućutkuju kao genocidni, a ukupno tretiraju kao Mali Rusi,

kao narod čiji će naumi završiti neuspehom, argumenti su mu izvan

zdravog razuma, a razumeju samo silu i teže samo sukobima. Sve je to

naravno jedini objektivan, nepristrasan sud o njima.

Uz sve ovo, ne treba se čuditi što ima toliko ljudi koji bi da totalno

negiraju sve ove stavove. U slučaju Vlade Gligorova, ono što je mene

ponukalo da napišem ovaj komentar je gotovo evropska ležernost sa

kojom se svi ovi stavovi izgovaraju, kao da nikada, nigde neće biti

neveden neki razuman razlog protiv njih. Kao da se svakom od ovih

stavova može prigovarati samo u mračnoj, nasilničkoj Srbiji, dok su oni

svuda u Evropi nešto što se podrazumeva. Delom je to zaista tako,

zvanični kominikei evropskih političara možda se zaista i zasnivaju na

ovoj ideologiji, mada je ovako precizno sigurno ne iskazuju, ali je možda

još moguće da bar bolji intelektualci i u Evropi i u Srbiji ne slede u stopu

ovu priču.

*sve kurzive u tekstu V. Gligorova dodao sam ja.

 

63

64

Suočavanje sa realnošću

Sudeći po frekvenciji sa kojom se pominje, suočavanje sa realnošću je

glavni problem Srbije. Barem deo javne scene smatra da je ono nužan i

efikasan način da se u Srbiji nešto promeni. I zaista, suočavanje sa

realnošću ne može biti nešto nebitno, samo je pitanje da li taj pojam svi

shvataju na isti način.

Postoji jedno uvreženo mišljenje za koje je primer suočavanja sa

realnošću priznavanje činjenice da Kosovo nije Srbija. Nedavno ga je

demonstrirao i Vladimir Arsenijević u tekstu upravo takvog naslova:

“Kosovo (ni)je Srbija” u kome je pokušano suočavanje sa realnošću

direktnom negacijom zvanične parole sa nedavnog mitinga. Pitanje je,

međutim, da li je baš ta vrsta suočavanja sa realnošću ono što nam je

potrebno. Kada se pogleda Arsenijevićev tekst (a on u tome nipošto nije

usamljen nego samo ponavlja jednu matricu, npr. Sonja Biserko je takođe

nedavno tražila “racionalno suočavanje sa realnošću”) onda se može

zaključiti da je tok ovog suočavanja otprilike ovakav: naizgled, treba se

suočiti samo sa prostim činjenicama, na Kosovu je strana administracija,

albanska strana proglasila je nezavisnost itd. Teško da bilo ko ovo nije već

uradio. Ovde je onda važno nešto drugo: nekako bi trebalo, preskačući

čuvenu Hjumovu provaliju između “jeste” i “treba” iskaza, iz tih

činjenica zaključiti da to stanje, koje je u činjeničkom smislu nesporno,

treba priznati i u normativnom smislu, odnosno, odustati od težnje da se

65

ono dovodi u pitanje. I tu se otvara prvi problem sa ovim mišljenjem. Ono

pokušava da stvar prikaže tako kao da ova provalija ne postoji i da je

suočavanje sa prvom činjenicom isto što i prihvatanje drugog stava. Zbog

toga su argumenti koji se navode u prilog ovog prelaza izrazito nemarno

formulisani. Arsenijević navodi dva: da se većinsko stanovništvo neke

teritorije izjasnilo za nezavisnost i da se tako popravljaju odnosi sa

susedima. Oba ova argumenta su otvoreno nekonkluzivna; na primer, oba

su postojala u slučaju bivše Krajine, pa niko nije pozivao Hrvatsku da se

suoči sa realnošću.

Međutim, Arsenijević ne spominje dva dalja argumenta koji se ovde

podrazumevaju. Racionalni argument kaže da ne bi trebalo težiti promeni

ove realnosti jer postoji velika nesrazmera u snazi: mi smo mali i nejaki, a

oni (Amerika, Zapad) presnažni. Naravno da ni ovaj argument nije

konkluzivan jer u nekim stvarima, koje su povezane sa moralnim

razlozima, snaga prestaje da bude toliko bitna. Ako smatrate da ste

moralno u pravu, onda bi trebalo da prevaziđete strah od jačeg protivnika,

osobito ako ne planirate da silom promenite neku nepovoljnu realnost,

nego samo argumentima. Ali, ovde dolazimo do daljeg koraka u

suočavanju sa realnošću: srpska strana ne može se nadati pobedi u ovoj

moralnoj borbi, jer je ona, zbog zločina (“suočavanje sa prošlošću”) koje

je ranije počinila, izgubila pravo da bude moralni subjekt. Tako dolazimo

do prave formulacije ovog suočavanja sa realnošću: submission ili

potčinjavanje, odustajanje od svakog prava na suprotstavljanje. Ovde se

treba suočiti sa time da u našem slučaju ne postoji nikakva moralna

autonomija, nikakva subjektivnost. Sada je pitanje: da li je ovo realnost? –

ili samo izraz potreba da strana koja se suprotstavlja bude prikazana kao

66

lišena svakog prava da to čini? Ono što je za mene u svemu najspornije

jeste način na koji je ovo potčinjavanje prikazano. Onaj koji ne pristaje na

njega opisuje se kao onaj koji se opire zdravom razumu, koji ima ogromni

poremećaj percepcije i rezonovanja, kome nedostaju dosluh sa realnošću

i racionalnost.

Ova kaskada zaključivanja – pristanak na nasiljem stvorenu realnost,

uviđanje vlastite slabosti, oduzimanje statusa moralnog subjekta – nema

svoj razlog u nekoj realnosti, već je, sasvim obrnuto, ona način da se

realnost pripremi tako da zapadne zemlje mogu nesmetano sprovoditi

autoritarnu volju prema Srbiji. Ovde bi se zastupnici ovog načina

mišljenja verovatno pobunili: Zar srpske snage nisu činile zločine? Zar

Kosovo nije već 8 godina izvan faktičkog suvereniteta Srbije? Sve je to,

naravno, tačno, ali iz tih činjenica ne sledi, pogotovu ne prosto na osnovu

zdravog razuma, bilo šta od političkih akcija koje se zahtevaju. Na neku

realnost može se reagovati na različite načine, a o zločinima se može

govoriti u cilju obnavljanja zajednice, a ne u cilju njenog potčinjavanja.

I time dolazimo do toga da je neka druga realnost ono što nedostaje u

Srbiji. Počeli smo od toga da deo javnosti traži suočavanje sa prostim

činjenicama koje ne zahteva nikakav poseban napor. Nešto je drugačije sa

suočavanjem sa vlastitom autoritarnošću. A pravo suočavanje sa realnošću

bi se sastojalo u napuštanju ovog načina mišljenja, u odustajanju od

prakse prekrivanja prave realnosti realnošću koju stvaraju autoritarne

potrebe. Prvi uslov za sve to jeste odustajanje od stava da je jedino naše

mišljenje izraz svega normalnog, racionalnog i zdravog.

67

68

   

Mi imamo samo filozofske probleme

DSS kao pasivni nihilisti

Moram na samom početku da dam jedno upozorenje. Ako ste više od dva

puta u životu rekli nekom “Ne filozofiraj!”, bez ironije ili nekog posebnog

smisla, onda odustanite od daljeg čitanja ovog teksta pošto u njemu neće

biti ničega za vas. Tu se obrazlaže da mi u Srbiji patimo od nedostatka, a

ne od suviška filozofije.

Inače, filozofski problemi nisu jedini na svetu, ali, dok sa drugima još i

znamo da izađemo na kraj, ove ne prepoznajemo i sa njihovim rešavanjem

šlajfamo u mestu. Ako bi, na primer, odlučili da u automobile umesto

goriva sipamo samo vodu, onda bi glavni problemi u Srbiji bili

saobraćajni, a ovde, budući da u vlastitu pamet sipamo samo loš način

mišljenja, ovu ili onu ideologiju, imamo problema sa filozofijom. Ona tu

nije neprijateljska prema svemu što je “srpsko”, nego nas samo upućuje na

najbolji način suočavanja sa realnošću. Ako taj način odbacimo posle nam

nije ona kriva, nego ta realnost. Još jedan problem jeste da onaj koga

određuje neka loša filozofija najčešće odlučno negira da je to njegova

filozofija, zajedno sa negiranjem da nešto kao filozofija uopšte postoji.

Međutim, kao što ćemo videti, to i te kako postoji i pravi probleme.

69

Kod nas je sve u rukama stranaka i političara pa nije čudo da su baš oni ti

koji su u rukama loših filozofija, a mi zajedno sa njima. DSS je po tome

zanimljiv jer se filozofija koju su oni izabrali, ili, koja je izabrala njih, ne

sreće tako često.

Nju nije teško opisati. U filozofiji se ona najpre javlja kod skeptika, a

kasnije je karakteristična za pozitiviste XX veka. DSS-ovci smatraju da su

sve istine jednako pogrešne i svi postupci jednako uzaludni, pa je najbolja

politika uzdržavanje od svakog opredeljivanja i suda. Za DSS je, ukratko,

ništa bolje nego nešto. Svaki postupak ili izjava DSS potvrđuje ovo

pravilo: oni su na jednakoj udaljenosti od demokrata i radikala, ne mogu

se odlučiti između Tadića i Nikolića, ne znaju da li će izaći ili neće na

izbore, zagovaraju vojnu neutralnost, većinu svojih odluka otvoreno

odlažu ili izbegavaju. Kada potrparol ili šef ove stranke, po ko zna koji

put, kaže da negde nije mesto da se odgovori na neko pitanje ili da još nije

vreme da se to učini, ili kada saopštavaju da o još jednom pitanju nemaju

stav, oni su verovatno ubeđeni da svi ti postupci imaju veze sa

konkretnom situacijom i procenom okolnosti vezanih za nju, dok su u

stvari svi ti postupci i izjave samo maska za jedan princip koji je za

mnoge, ako ne i sve od njih, nesvestan.

Kako je uopšte moguće držati se tako čudnog principa? U nedostatku

bolje filozofije, sve je moguće. U ovom principu DSS skoncetrisano je

više ključnih intelektualnih stavova savremenog doba. Tu je najpre

razočaranje ideologijama koje su propale, onda permisivnost savremene

demokratije, dogma o vrednostima koje su “slobodne”, dok su činjenice

svete itd. Okrenutost religiji i crkvi, koja se takođe vezuje za ovu stranku,

u stvari je izraz ovog razočaranja konkretnim i zemaljskim, pre nego

70

stvarna okrenutost višem ili nadnaravnom. Na ovaj način DSS samo

ponavlja u jednom oštrom principu suštinsku ispražnjenost savremenog

sveta od prave realnosti i kreće se, i pored sveg insistiranja na

autentičnosti i srpstvu, tačno u koordinatama koje su određene

savremenim stanjem intelektualnosti: sa jedne strane, neutralnost u

odnosu na vrednosti – jer se među njima ne može uspostaviti odnos

prednosti, kao što kažu pozitivisti – a sa druge, prepuštanje religijskom

autoritetu koji jedini ostaje voljan da određuje vrednosti, doduše,

pozivajući se na višu iracionalnu instancu.

Politika DSS, dakle, jeste principijelna, samo što, o kojim principima se

radi, ne znaju ni sami akteri. Vlast tih principa je koliko nesvesna toliko i

jaka: mislim da bi bilo lako napraviti algoritam koji bi predviđao buduće

izjave iz DSS koje bi uvek uključivale neku neodređenost ili odlaganje i

neopredeljivanje. Čak i kada se čini da neko iz DSS ima neki pozitivan

stav verovatno je samo reč o delovanju protiv nekog drugog, trenutno

preovlađujućeg stava, i to ne u ime prvog stava, nego u ime principa da

svaki ovozemaljski stav treba da bude potiskivan.

Ovde, dakle, imamo posla sa jednim filozofskim, a ne političkim

problemom. Da li na nesavršenost sveta, nepravde, razočaranja prošlim

znanjem, treba da odgovorimo tako što se povlačimo iz sveta,

poništavajući sve pozitivne stavove i prepuštajući sve vrednosti u ruke

zastupnika nekog drugog sveta? Treba li da dignemo ruke od sveta i nešto

zamenimo za ništa? Sigurno da ne.

Istorija DSS pokazuje da je to tako. To je najpre bila mala partija, koja je

naizgled čuvala principe i prevazilazila ograničenja i preterivanja

71

konkurenata. Onda je neodređenost njene politike iskorišćena u 5. oktobru

kao najšire platno na koje se mogu projektovati želje građana za

promenom stare politike. Ali, od tada popularnost DSS stalno opada, tako

da se ona danas, bez ostalih narodnjaka, vratila na stari rejting, a na vlasti

se održava samo zbog oštre polarizacije koja postoji između radikala i

demokrata, koji ne mogu jedni sa drugima, a pojedinačno nemaju većinu.

Neprijatelji DSS nisu ove stranke ili građani, nego sama praznina apriorija

koji određuje njihovu politiku. Jednostavno, na duže staze, kada tu

politiku ne zamenjuje za nešto što ona nije, niko ne može smatrati da je

ništa bolje nego nešto, ma kako to nešto bilo uvek manjkavo i jednostrano.

Sa time se jednostavno mora izboriti, ne odustajanjem od realnosti, nego

njenim oplemenjivanjem nečim zaista univerzalnim.

Ali, nisu samo dss-ovci upleteni u lošu filozofiju.

Radikali ili specifičan aktivni nihilizam

Malopre smo videli smo da je DSS stranka pasivnih nihilista. Sada ćemo

preći na radikale. Da li stranka koja je toliko puta ponovila rečenicu

„nema tu nikakve filozofije“ može da ima filozofske probleme? Naravno

da da. Filozofski problemi ne mogu se dekretom ukinuti i tako učiniti da

oni ne postoje. Čak je verovatno da će oni imati to teže posledice što je

stav njihovog negiranja više izražen.

Koji je to problem vezan za radikale? Njega je jednostavno izraziti: to je

problem koji se odnosi na pitanje da li je retorzija legitimno moralno

načelo ili, prostije rečeno, imamo li pravo da svakome, bio to pojedinac ili

kolektivitet, uzvratimo istom merom? Na prvi pogled, čini se da imamo i

to je taj pogled na kome se zaustavljaju radikali. Imamo pravo da uradimo

72

bilo šta što su nama učinili drugi. Ali, kod radikala ima i još jedan

dodatak. Možemo prosto tvrditi da su nam drugi uradili i ono što nisu.

Neko, već ovde, može da kaže da to onda vodi u potpunu proizvoljnost:

najpre se moralna pravila ukidaju u odnosu na one koji su ih prekršili u

odnosu na nas i u odnosu na pripadnike njihove grupe, a onda se još i ta

tvrdnja da su nam oni nešto učinili prikazuje kao stvar prava na vlastito

mišljenje. Ali, to radikalima ne izgleda tako. Na prvi deo problema, oni

odgovaraju da, ako mi nemamo pravo da učinimo drugima ono što su oni

nama, onda smo mi manje vredni, nismo ljudi , kako bi oni rekli. A ako

nemamo pravo da tvrdimo ono što smatramo da je tačno, onda je ukinuta

sloboda mišljenja. Da ne pominjemo da se tako uvodi čuveni „verbalni

delikt“. Naizgled, nije prekršeno nijedno moralno pravilo, iako je time

otvorena potpuna sloboda: ako usvojite ova dva principa možete da činite

šta god vas je volja, bilo kome, bez griže savesti.

Šta onda biva? Vi krećete da to i činite. Ako vam neko kaže da je to

pogrešno, kažnjivo, loše, radikali kažu: „A šta su činili oni? Ko ih je

kaznio?“. Uskoro uviđaju da je sloboda apsolutna, jer uz slobodu uverenja

možete legitimno raditi bilo šta. Pošto drugima uzvraćate istom merom

(npr. podržavate proterivanje Hrvata iz Vojvodine, jer su Srbe iz Hrvatske

proterali Hrvati) vi polako dolazite u sukob sa pravilima sveta. Retorzija i

odmazda, bez obzira na to što se ponekad moćni neće ustručavati da ih

čine, u nijednom zakonu nisu legalni. Posle nekog vremena vas izvode na

sud, i vi i tu tvrdite da, ako sud želi da osudi vas, onda mora npr. i

Džordža Buša itd. U neku ruku, u krajnjem očaju ili samodbrani, ljudi

mogu da uzvrate istom merom, i to samo direktno onim pojedincima koji

ih ugrožavaju, ali deo te logike je da se junak koji uzima zakon u svoje

73

ruke, na kraju filma predaje policiji i sudu i trpi konsekvence zbog zakona

koji je prekršio, nezavisno od svojih motiva. Kod naših radikala toga

nema. Oni do kraja insistiraju da su oni ta instanca koja treba da odredi šta

je pravedno.

Ne treba da čudi to što se ovde istovremeno čini jedna duboka greška i što

se ona pri tom ne primećuje. Naime, već činjenica da ste usvojili principe

koji vam omogučavaju da legitimno uradite bilo šta, trebalo bi da vam

kaže da su to pogrešni principi. Moralni principi, to je neophodan uslov,

najpre služe da se neke radnje zabrane . Ne treba da nas iznenadi i dalja

konsekvenca da su to upravo radnje koji su izabrali radikali. Smisao i

morala i države je upravo u tome da se uzvraćanje uzme iz ruku žrtve i

dodeli nezavisnoj instituciji – sudu, zajedno sa utvrđivanjem da li se

prvobitna povreda desila.

To znači da je politika radikala u dubokom sukobu sa idejom države. Što

je onda razlog zašto im je do sada vlast izmicala i zašto radikal ili prestaje

da bude radikal kada dođe na vlast (Maja Gojković) ili ta vlast bude

praćena radikalnim urušavanjem države (rat, bombardovanje). Ima kod

Platona jedna priča o tome da, kada se vatra pribiliži snegu, sneg ne

postaje topliji, nego se povlači. U tom smislu, ovakvi radikali nikad ne

mogu biti na vlasti: onog trenutka kada se na njoj nađu ona se ili pretvara

u samovolju ili se prestaje biti radikal.

Tako se i kod radikala prepoznaje jedan nihilistički motiv. Kao što bi

Koštunica najradije u manastir, pa usput negira svaku vrednost okolnim

svetovnim stvarima, tako i radikali ne mogu da žive u svetu nepravde, pa

bi zato aktivnim nihilizmom da što više povećaju njenu cenu, sve dok se

74

potpuno ne izgube u proizvoljnosti. Ovaj nihilizam vidi se sasvim jasno na

njihovim ispadima koji otkrivaju pravu prirodu te politike. Sloboda bi se,

u stvari, menjala za rusku guberniju, a borba za liniju K-V se preobraća u

poziv Srbima sa Kosova i iz Crne Gore da se isele u Srbiju. Kao i kod

DSS, skoro da je očigledno da su ovi projektovani ishodi radikalske

politike krajnje nepoželjni.

Radikali su na ovim izborima dobili više od 2 miliona glasova, iz raznih

razloga. U neku ruku, ti glasovi predstavljaju malu demokratsku

revoluciju, drugu posle 5. oktobra. Ali, to ne znači da su svi ti ljudi glasali

za nihilizam. Čak je verovatnije da bi ogromna većina odbacila to rešenje

kada bi ga prepoznala. Radikali su jednostavno bili jedina mogućnost da

se izrazi nezadovljstvo životom. Ipak, ovi glasovi nemaju nikakve veze sa

balastom nihilizma koji je problem radikala. Taj balast se odbacuje

promenom načina mišljenja i priznanjem da se ranije mislilo pogrešno.

Dakle, ništa strašno.

Ali, pitanje je da li će to radikali moći.

Ako im je za utehu, ni sasvim intelektualni LDP nije bez filozofskih problema.

LDP ili problem sa Idolom pećine

Ko malo poznaje filozofiju, poznata mu je Bekonova priča o Idolima.

Idoli su sklonosti da neki stav do koga smo jednom došli više ne

dovodimo u pitanje. Najpoznatiji je Idol pećine, čija je formula: „Istinito

je zato što je moje“. Kakve to veze može da ima sa našom najliberalnijom

i najevropskijom strankom sa impozantnom intelektualnom podrškom?

75

Ako ima veze, a videćemo da ima, ovaj paradoks ponovo možemo da

zahvalimo opštoj zapuštenosti mišljenja u koju smo dospeli. U stvari, LDP

i Druga Srbija imaju problem koji je precizno suprotan onome što je kod

njih u izlogu: problem autoritarnosti. Kako to da su takvi intelektualci

došli u tu situaciju? Tome je, na neki način, najpre kumovala upravo ta

tzv. intelektualnost. Na neki način bilo je prirodno da vlastito mišljenje,

stečeno u krugu dvojke i u intenzivnoj šetnji po Evropi, bude posmatrano

kao već samim tim superiorno u odnosu na sva ostala. Kada je zemlja još i

potonula u ratno ludilo, ovaj osećaj distance samo se povećao, a mišljenje

zaustavilo negde na početku devedesetih u Jugoslaviji „kojoj ništa nije

falilo“. Činjenica da nikako nisu doprineli da se ratovi rasplamsaju i da su

glasno bili protiv njih samo je svemu dodala i moralističku notu: buduća

istorija sada ima samo zadatak da ove moralne zasluge nagradi vlašću.

Ali, to tako ne ide. Za vlast, najpre, nisu dovoljne samo moralne zasluge, a

sa druge strane stoji nešto još važnije: duga odvojenost od

problematizovanja i ispitivanja vlastitih stavova samo ih je još više

utvrdila u njihovoj pogrešnosti, zastarelosti ili nedostacima. Kada se danas

čitaju autori koji naginju LDP, oni kroz svoje tekstove uvek nanovo

reprodukuju uslove ovog prvobitnog razlaza sa Srbijom, koji se jedino

može razrešiti priznanjem svih ostalih da su grešni i moralno

nekompetentni i uspostavljanjem autoritarne vlasti koja je u skladu sa tim

priznanjem.

Međutim, ne treba puno razmišljanja za videti da se to nikada neće desiti.

I onda, celokupna filozofija Druge Srbije pretvara se u izraz frustracije

zbog te činjenice. Umesto da se pogrešni stavovi zamene boljim, a da se

vlastiti neuspeh interpretira kao posledica vlastitih nedostataka, celokupan

76

teret se prebacuje na „srpsko društvo“ koje se slika najgorim bojama,

gorim nego što jeste, čime se sukob samo produbljuje. Posle toga ostaju

samo predlozi za teritorijalnim razgraničenjem Imaginarne Prve i Druge

Srbije (Teofil Pančić) ili „razgovor“ koji se svodi na „govor srednjeg

prsta“ (Milutin Petrović). Odjedanput, ono što je suština demokratije,

kompromis, postaje nešto nedostojno, a „ne praviti kompromise“ glavna

parola. Neki mladi sociolog kaže u Peščaniku da je dužnost svih naroda

koji nisu Srbi da se odvoje od ovakve Srbije. Po ovoj reči „dužnost“ vidi

se da se ovde ne radi o slučajnim stavovima, već o stavovima koji su izraz

neke loše filozofije, izraz dobre zabludelosti. Ta uvučenost u lošu

filozofiju je tim neprepoznatljivija što se radi o uglavnom intelektualnoj

grupi, koja se međusobno bodri i tapše po ramenu, tako da svaki pokušaj

problematizacije, automatski biva odbačen kao partijska nedisciplina.

Treba samo delovati po ustaljenoj šemi, ne misliti.

Kao da nam nisu bila dovoljna ona dva nihilizma od pre, sada imamo još

jedan: jednostavno za LDP ništa drugo osim onoga što što oni govore i

rade nije ni dovoljno dobro ni legitimno. Nema bilo kakvog kompromisa

koji bi ukazivao da i oni u nečem nisu bili u pravu. Ova Srbija treba da se

zameni nekom drugom. Ništa manje od toga nije prihvatljivo.

U stvari, filozofija LDP je puna rupa. Osim ovog sasvim nefilozofskog

neprepoznavanja vlastite autoritarnosti, tu je i pacifizam kao neodrživ

moralni stav, a takođe i idolatrija prema svemu navodno evropskom.

Posebno je pogrešno sasvim eksplicitno odricanje od srpskog ideniteta

vođeno nekim davnim i nerazjašnjenim kompleksom krivice.

77

Ovaj odnos prema srpskom je ono što Zorana Đinđića razlikuje od Druge

Srbije i LDP. Naime, kada LDP kritikuje srpsko društvo, onda je to sa

pozicije nekoga ko nije deo tog društva i ko ne deli njegovu sudbinu i

njegove mane, pa, uostalom, ni njegov osnovni označitelj “srpsko”. To

nije bio slučaj sa Zoranom. On je kritikovao Srbiju, ali iz pozicije njenog

dela, na koga, dakle, delimično pada sva kritika. Pored toga, nije bio

autoritaran, nego demokrata, a usput i filozofski zaista obrazovan.

Možda mu je to pomoglo da postavi magistralu srpske politike, koje se

Srbija još uvek drži, doduše, idući po samoj ivici.

Ostalo nam je onda da se pozabavimo samo strankom koja je ostala iza

Đinđića.

Dakle, ‘ajmo da se pozabavimo demokratama.

Demokrate ili paradoks tolerancije

I tako, dok se LDP predstavlja kao da ima filozofske probleme u malom

prstu, problem sa kojim se suočavaju demokrate je u neku ruku suprotan.

Mora se najpre reći da su demokrate izbegle varijante nihilizma koje smo

u prošlim tekstovima opisivali. Baš u vezi s tim je, međutim, problem u

vezi sa njima. Kako to da oni, koji su izbegli nihilizam, i koji su u tom

smislu jedini pozitivni, imaju tako mali uticaj u javnosti? To samo može

da znači da i demokrate imaju probleme sa samom filozofijom. Da više

obraćaju pažnju na nju, relativno bi bilo lako pokazati da su navodni

principi na koje se oslanjaju drugi samo loša ideologija, ali demokrate su

izabrale da nemaju ništa sa filozofijom. To je njihov problem.

78

Zašto? Nije čudo da su upravo demokrate snaga koja najviše teži

priključivanju Evropi. A u Evropi je odavno glavna filozofija da nema

filozofije. U gradu postoji samo jedna igra, koja se, idi mi dođi mi, svodi

na već ustaljena pravila EU i običaje koji postoje u ovim zemljama. Sve to

ionako i nema puno veze sa privatnim životom. Priključenjem Evropi

dobićemo beneficije kretanja, posla, komunikacije. Svemu tome kao da

nije potrebna nikakva problematizacija, što znači da se od problema,

posebno filozofskih, možemo okrenuti ekonomiji i uživanjima u tržnim

centrima i putovanjima.

Međutim, u ovom stavu ima jedna skrivena kvaka. Filozofija se može

delimično napustiti samo tamo gde je pretvorena u institucionalizovane

običaje i gde je još uvek jako sećanje na nju. Pa i danas, to što države

Evropske unije čini koliko toliko uzornim državama nije slepo

libertarijansko napuštanje filozofije, nego upravo njeno prisustvo, kakvo

takvo. Mi spremno preduzimamo ovo pomodno odustajanje od filozofije

baš zato što su kod nas intelektualne tradicije slabe, dok jače države liče

na nešto zbog toga što se tome spontano odupiru.

Tako da, u jednom izvrnutom smislu, mi sada predstavljamo budućnost

Evrope. Ali, to samo znači da se sama Evropa kreće u lošem pravcu.

Dakle, problem koji imaju demokrate jeste onaj koji muči i sve nas, a

sastoji se u tome da, iako većina nas misli suprotno, predmet filozofije

postoji, samo ga neko mora otkriti i braniti. Iz njega proističu stvarna

rešenja, povezana sa realnim životom, koja se nikako ne mogu zameniti za

njihovo podrazumevanje ili pretvaranje u procedure i pravila kojih se

spolja, mehanički držimo. Na primer, kada neki radikal kaže za nekog

79

demokratu da je izdajnik ili da je ustaša, te izjave ne treba da prođu, po

radikalskom tumačenju, kao proste tvrdnje koje spadaju u slobodu govora,

pa je onda samo pitanje da li je neko izdajnik ili ustaša ili nije. Ako jeste,

dobro je, a ako nije, sloboda govora. Ove izjave su u stvari sasvim

precizan dokaz da je onaj koji ih izgovara protiv društva i protiv države.

On nije samo nepristojan ili glup nego sasvim precizno izražava stav koji

je suprotan duhu demokratije.

A da bi se to znalo prepoznati, mora se nešto znati o filozofiji. Jer optužba

za izdajstvo sa kojom se demokratska strana javnosti nosi od kada postoji,

budući da se zasniva na insinuaciji o namerama, nije nikakvo mišljenje

niti informacija nego direktna denuncijacija, bez ikakve veze sa realnom

politikom. Onaj ko je iznosi u stvari kaže: “Ne interesuje me ko šta govori

i gde vodi koja politika, ti imaš loše namere i bar deo ljudi će iz ovih ili

onih razloga glasati za mene ako budem vikao “Izdajnik!””. Ova izjava

jednaka je pozivu na potpunu iracionalnost u politici, pa se zbog toga

ovde ne radi o nečemu što se može tolerisati u demokratiji kao sloboda

govora ili stvar pristojnosti. To, naravno, ne znači da to treba zabraniti, ali

ono za nas ne sme da bude nešto legitimno. Mora se napraviti napor da se

protiv ovog stava argumentiše, ali ne oko pitanja da je to tačno ili nije,

pristojno ili ne, nego oko pitanja čega je izraz taj stav. Tek tako se može

biti zaista demokratska stranka.

Doduše, dobar odgovor na ove primedbe bi mogao da bude da takva

argumentacija nije stvar stranaka, nego intelektualaca. I to je tačno. Ali,

danas smo došli u situaciju da su stranke preuzele sve. Društvo se toliko

sleglo prema stranačkim potrebama da je pitanje od koga bi koja

inicijativa trebalo da krene.

80

Svi su pozvani.

***

Nadam se da su oni na koje su se odnosili ovi tekstovi shvataju da u njima

nema ničeg ličnog. Mi živimo u nefilozofskom vremenu i u tome svako

ko ima neki filozofski problem može naći izvinjenje za sebe. Osim toga,

mislim da su to sve dobri ljudi, samo nikako da uhvate korena u filozofiji.

Na kraju, ako želite, ne morate nikome ni priznati da ste promenili

mišljenje o ovim pitanjima. Just do it.

 

Ideologija u čistom obliku

81

U svojoj osnovi, ideologija je neka vrsta krstaškog rata protiv realnosti.

Tu ne mislim na realnost imovinskih karti, naloga iz inostranstva,

partijskih i ličnih interesa – toga će u svakoj ideologiji biti koliko hoćete –

već na realnost koja je deo u govoru opisanog cilja kome neka politika

teži. U neideologizovanom društvu taj cilj mora biti konkretan i imati

oblik projekcije realnosti. Onda se ova govorna realnost (GR) upoređuje

sa realnošću sadržanom u željama građana (ŽR) i ako se to dvoje poklopi

tada jedna politika biva izabrana i preduzima se njeno ostvarivanje, od nje

se pravi prava realnost (PR). Politički život je onda konkurencija ovih

projektovanih realnosti koji se odigrava u okviru pravila koja štite upravo

takvu utakmicu. U ideološkoj politici je drugačije, tu onoga GR nema, ŽR

je nevažno, a od PR naravno nema ništa. Ono čega ima je da je politička

pobeda i političko pravo direktno pripisano jednom akteru, tako da on

uvek pobeđuje po ideološkoj definiciji politike. U dosledno sprovedenom

ideološkom sistemu izbori se zbog ovog unapred određenog ishoda

ukidaju i jedna partija ili jedna ličnost vladaju ad infinitum. Utakmica,

konkurencija i ova realnost koja je provučena kroz namere, želje i

sposobnosti svih subjekata društva nestaju.

Nova kampanja stranaka za parlamentarne izbore otvorena je spotom LDP

“Širi dalje”, koji predstavlja ovaj ideološki način mišljenja u potpuno

čistom obliku. Na sajtu LDP može se naći tekst koji Čedomir Jovanović

govori u spotu, dopunjavan naglašavanjem reči “Ljubav”, “Pravda” itd: “

LDP, širi dalje - Zato što mržnja ne može da pobedi ljubav, zato što tama

ne može da pobedi svetlo, zato što strah ne može da ubije nadu, a prošlost

da uzme budućnost, MI SMO VEĆ POBEDILI!” Dakle, ovde imamo sve

u potpuno preciznom vidu: na jednoj strani je LDP povezan sa ljubavlju,

82

svetlom, nadom, budućnošću i pobedom, istovremeno, svi drugi koji nisu

LDP su povezani sa mržnjom, tamom, strahom, prošlošću. Sve to naravno

niti prolazi niti treba da prođe kroz realnost, nego je unapred određeno.

Poslednja rečenica koju presamićeno-poluplačljivim glasom izgovara

Čedomir Jovanović – Mi smo već pobedili – samo potcrtava sve to. On u

stvari kaže: u realnosti će pobediti oni, ali izvan realnosti, u posebnoj

realnosti koju prozvodi ideologija, mi smo već pobedili i uvek ćemo biti

pobednici.

Naravno da ovaj stav LDP nije karakterističan samo za ovaj novi spot,

nego je radije sam spot izraz jednog stava koji u tzv. Drugoj Srbiji postoji

od njenog nastanka, a u poslednje vreme je samo nešto eksplicitniji.

Dovoljno je setiti se reakcije Čedomira Jovanovića na raspisivanje ovih

novih izbora, gde on kaže da se do 11. maja u Srbiji mora mnogo šta

promeniti, posebno politika DS, a da se LDP nudi da pomogne u tome.

Dakle, ponovo se ni ne pomišlja da bi sam LDP, birački deset puta manji

od DS, trebalo da se menja ili da makar odustane od nekog dela svog

programa ne bi li koalicija DS i LDP bila moguća (npr. da odustane od

politike LDP prema Kosovu) nego se promena nudi samo drugima. Pri

tom se najbolja Tadićeva gesta iz kampanje za predsedničke izbore, kada

je odbio da pregovara sa LDP i DSS o podršci, uopšte ne uzima u obzir.

Jer, kako bi ti pregovori trebalo da izgledaju: Tadić kaže nećemo da

priznamo nezavisnost Kosova, Jovanović da je najbolja, neizbežna

politika da se ono prizna i šta onda? Tadić – zbog   eventualnih 5%

glasova koje može da dobije – menja   svoju politiku? Ovo pominjem

zbog opšteg problema usaglašavanja političkih volja u demokratskom

sistemu. Tu, ako niste spremni na kompromise oko politike u skladu sa

83

relativnom snagom, dakle, da popuštate ako ste slabiji, samo pravite

gužvu.

Ovo je pogotovo tačno i zbog toga što je spor između LDP i DS u stvari

spor između autoritarne i demokratske politike. Tu se ne radi o tome da je

cilj kome ove dve stranke teže različit, u smislu pristupanja EU, nego o

uslovima pod kojima taj cilj treba da se postigne. Varijanta LDP je

jednostavna: u jednom trenutku budućnosti, svi osim LDP suočavaju se sa

prošlošću priznajući vlastite grehe, odustaju od svake vlasti i prinose je na

tacni LDP, onda LDP kao autoritarna vlast prenosi volju EU u Srbiju ad

infinitum. Politika DS bi trebalo da ima isti cilj, ali bez autoritarnosti. Ta

ista razlika vidi su u time da će iz LDP reći da “Srbija ne zaslužuje

Đinđića”, dok bi iz DS trebalo da kažu, obrnuto, da Srbija zaslužuje

Đinđića. To znači da je Tadić već trebalo da LDP stavi do znanja da niti

će menjati svoju politiku, niti će trpeti ucenjivanje oko vlade posle izbora.

Teorijski, EU bi u našoj politici trebalo da znači samo da se neko

opredelio za stabilan demokratski sistem i za kompromisno, miroljubivo

rešavanje problema sa susedima. Međutim, za LDP, EU je nešto drugo:

izvor autoritarne volje koju samo treba preneti u Srbiju. Ne postoji

mogućnost da se, dakle, volja EU i volja vlasti u Srbiji suprotstave, a da se

ne aktivira podela na sile svetla i mraka. Ovo govori da stvarni razlog za

politiku LDP mora biti neki kompleks više vrednosti koji se u odnosu na

celokupno ostalo srpsko društvo efektuira u ovoj rigidnoj politici. Tako se

pokazuje da je problem sa LDP isti kao problem koji nastaje kada vam

neko nešto što bi vi i inače uradili nalaže da uradite kao da izvršavate

njegovu naredbu. Ovaj spor može da dobije oblik ekstremne svađe iako

spor nije oko cilja nego samo oko načina na koji će cilj biti ostvaren.

84

Tačnije, oko statusa onoga čiji su interesi povezani sa ciljem. Da li je on

slobodan subjekt sa svim pravima ili objekt kome su prava subjekta

oduzeta?

Inače, u LDP ili u Peščaniku su poslednjih meseci sasvim svesni da je ta

vrsta autoritarne politike dosegla svoj maksimum na predsedničkim

izborima. Rezultat sa parlamentarnih izbora je samo ponovljen tako da se

pokazalo da i pored agresivne kampanje i jakog uverenja u vlastitu misiju

podrška LDP može biti samo tolika kolika je. Tada su se pojavili tekstovi,

poput jednog Teofila Pančića, koji zahtevaju teritorijalno razgraničenje

dve Srbije, što je samo bilo izraz svesti o tome da podrška politici LDP,

po svoj prilici, nikad neće biti veća od 3-5%. U poslednjem Peščaniku

Vesna Rakić-Vodinelić opisuje kako izgleda unutrašnji sukob koji muči

Drugu Srbiju. S jedne strane, trebalo bi drugima “pružiti ruku”, i ona je

svesna te potrebe, ali, s druge strane, njoj se stomak prevrće od toga. O

sličnom problemu je nedavno govorila i Srbijanka Turajlić. Dakle, svest o

tome da se ovim putem ne može nikuda, pogotovo ne ka većoj podršci,

postoji, ali, postoji i taj problem stomaka.

Razrešenje ovog problema za predstojeće izbore već se vidi. Iako vidimo

da smo u ćorsokaku: ništa nećemo menjati, još ćemo više pojačati

isključivu retoriku, nema te realnosti koja bi mogla da poremeti opozicije

svetlo-mrak, ljubav-mržnja. Glumićemo da je ideološka realnost prava, pa

kud puklo da puklo. Slogan “Širi dalje” precizno odslikava tu zabludu:

nije problem u poruci, ništa nećemo menjati, nego samo u tome što nije

dovoljno raširena. I posle toliko godina širenja.

85

Međutim, upravo je obrnuto, ona nije dovoljno raširena zato što je

pogrešna.

Latinica kao simptom

 “U finalu raspada bivše Jugoslavije uzroci postaju jasniji nego ikada

dosad. Ukratko: srpska nacionalno-politička ideologija nije se bitno

promijenila od druge polovice 19. stoljeća.” Ovim rečenicama Denisa

Latina počela je Latinica pod nazivom “Srbija - katastrofa jedne politike”,

emitovana 31. marta na HRT. I skoro da bi se samo tom rečenicom mogli

baviti u analizi te emisije, mada u njoj ima još materijala. Emisija je

pokušala da sumira poslednjih 20 godina proteklih od početaka raspada

Jugoslavije, što ovde pokazuje sam početak: “U finalu raspada bivše

Jugoslavije..” Istovremeno, autori su želeli da utvrde neke intelektualne

norme i osnovne stavove koji treba da rukovode našom percepijom tog

procesa. U drugom delu rečenice se pojavljuje reč “uzroci” koji “postaju

jasniji nego ikad”. Sa tom rečju počinje zagonetka kojom ćemo se baviti u

ovom tekstu. Naime, uzrok je još od Dejvida Hjuma veoma zagonetna reč.

U stvari, u iskustvu nema nikakve sigurne potvrde da je nešto uzrok

nečega drugog. Kada utvrđujemo da je nešto uzrok mi u tu tvrdnju uvek

investiramo nešto od svoje prirode - to je bila Hjumova poenta. To je

tačno i za prirodne nauke, a pogotovo je tačno u odnosu na teme kojima se

sada bavimo – istoriju i društvo.

86

To je tako iz razloga što je kod tih tema ljudska priroda (posebno

različitost ljudske prirode) umešana u mnogo većem stepenu nego kod

prirodnih nauka. Da to pokažemo jednim poznatim primerom. Imate jednu

situaciju ili istorijski razvoj u koji su bila umešana dva subjekta, a u toku

koga su se desile mnoge loše stvari. I sam taj razvoj se većinom percipira

kao katastrofa, kako se kaže u emisiji. Sada, kako će ta dva subjekta

tendirati da objasne ovu situaciju? Sasvim je prirodno očekivati da će

svaki od njih težiti da svu krivicu za taj razvoj svali na onog drugog.

Naravno, uz objašnjenje da su njegovi postupci doveli do sveg zla i bili,

dakle, “uzrok” svega lošeg. Budući da je društvena stvarnost u sebi

povezana hiljadama veza, uvek će biti moguće modelovati objašnjenje

prema ovoj potrebi. To znači da će u startu slika realnosti ili slika o tome

šta je šta uzrokovalo, biti u potpunosti određena potrebama i željama

aktera, nezavisno od bilo kakve objektivno određene realnosti. Činjenice,

u stvari, neće moći ništa toj slici. One se mogu zanemarivati, ne pominjati,

a mogu se i osporavati – kao što smo rekli, kada je u pitanju uzročnost,

ona u stvari ni ne može biti opovrgnuta na činjeničan način jer sama ne

spada u oblast činjenica. Ono što hoću da kažem jeste da će ključne

rečenice – o nekom ratu, na primer – biti u potpunosti određene

ideološkim potrebama.

Zanimljivo je da se naši intelektualci ponašaju kao da su sa očima iznad

svakog ovakvog razmišljanja. Kada ste čuli da neko sistematski dovodi u

pitanje ovu ideološku realnost u ime prave? Dakle, ne jednu ideološku

realnost u ime druge, formalno iste takve. Otprilike, naša percepcija

poslednjih sukoba podeljena je na dve škole. Jedna, koja se poklapa sa

tzv. Prvom Srbijom zauzima poziciju u kojoj su za sve krivi oni drugi, dok

87

druga, tzv. Druga Srbija, pristaje na sliku u kojoj smo za sve krivi mi,

računajući da bi tako to poglavlje moglo da se završi i da se ide dalje.

Tako i u samoj emisiji kojom se bavimo nećete čuti od Biljane

Srbljanović, Milana St. Protića i Svetozara Cvetkovića bilo kakvu

primedbu na račun ove hrvatske slike o ratovima iz poslednjih godina.

Doduše, verovatno postoje i prelazi između ova dva stava, ali se oni nisu

izborili za status jasnih i principijelnih pozicija, nego se više percipiraju

kao eklekticizam ili blaga “relativizacija”.

A baš Latinica o kojoj govorimo je dobar materijal za analizu ove teme.

Tim više što Denis Latin nije eksplicitni hrvatski nacionalist. To se vidi i

na rečenici koja je treća po redu u emisiji u kojoj se pominje “legitimna

težnja za ujedinjenjem srpskog naroda”. U pravom govoru rata nema ni

pomena od legitimnosti u težnjama suprotne strane, tako da je vidljiv mali

napor da se ipak zauzme koliko toliko objektivan stav. Međutim, to nije

tako lako. U neku ruku, ideološki govor koji prati raspad bivše Jugoslavije

utkan je toliko duboko u duhove sa obe strane, da ga je veoma teško i

otkriti a kamoli dovoditi u pitanje. Što Latin reče, “ukratko”, potka

njegove emisije je otprilike ova: Krug raspada bivše Jugoslavije se

završio, sada treba podvući crtu. Hajde da to uradimo ovako: vi pristanite

da ste vi uzrok svega što se tu dešavalo; time ćete sebi objasniti zašto vam

se desilo to što vam se desilo – katastrofa – a sa nas će biti skinute sve

krivice, ali, zauzvrat mi ćemo obratiti pažnju na vas kao ljudska bića,

podsetićemo se Druge Srbije i gubitnika, siromašnih, izbeglica itd.

Međutim, može li ovo biti to podvlačenje crte, može li to biti kraj rata?

Razlog zašto ne može ovde nije teško prepoznati. Ova logika koja se

predlaže kao završetak rata u stvari je njegov deo. Ta ista logika pratila je

88

sukob od samog početka i po svoj formi odgovara ratu, a ne miru. Ako

pogledamo kako su se normativno razrešavali sukobi u bivšoj Jugoslaviji

uvek je bila u pitanju ova ista razmena: Vi, Srbi, nemate kolektivna prava,

tako vaše bojazni i interesi neće biti uzimani u obzir kod osamostaljivanja

Hrvatske i Bosne i Hercegovine, kasnije Kosova, ali, zauzvrat biće

poštovana vaša manjinska, odnosno, ljudska prava. Problem sa ovom

razmenom je to što je ona vrišteća ratna ideologija. Najpre, kolektivna

prava su deo ljudskih prava, u tom smislu da je nemoguće da neko nema

kolektivna prava a da ima sva ljudska prava, jer su prava kolektiva logičan

nastavak i posledica ljudskih prava neke skupine ljudi. Ovde je potrebno

jedno razjašnjenje: logika razrešavanja problema ljudskih prava različita

je od logike sporova oko kolektivnih prava (jer su prva prava apsolutna, a

druga nisu), ali je tačno i to da je oduzimanje kolektivnih prava, dakle,

oduzimanje prava da vaši partikularni interesi budu uzeti u obzir u nekom

sporu oko kolektivnih prava, nemoguće bez negiranja u stvari ljudskih

prava neke skupine ljudi. Kraće rečeno: ljudsko pravo je da kolektivno

pravo neke skupine ljudi bude uzeto u obzir u razrešavaju spora oko

kolektivnih prava. S druge strane, prava ljudska prava, baš zato što je

njihovo poštovanje apsolutno naloženo, ne mogu biti deo nekakve

trgovine oko kolektivnih prava, pa da se kaže: dajte nam vaša kolektivna

prava a mi ćemo vama zauzvrat dati vaša ljudska. Ljudska prava svi imaju

bezuslovno, bez ikakvog uslovljavanja.

I tu se pokazuje ideologija, odnosno, pristrasnost kojoj ne robuje samo

Latinica nego skoro svi koji slede dominantno zapadno ili hrvatsko

objašnjenje uzroka rata. Jedino što se tu hoće postići jeste skidanje svake

odgovornosti sa Hrvatske, i prebacivanje sve odgovornosti na Srbiju, ne

89

da bi se tako podvukla neka crta, nego da bi se uslovi rata nastavili: Vi ste

uradili nešto loše, bili uzrok nečeg lošeg, to ćete priznati; za to su vam

došle neke kazne, proterani ste iz Hrvatske, izgubili ste Kosovo, što

morate prihvatiti. Doduše, možda će sve ovo biti ponovljeno kada ponovo

bude potrebno da u nekom sporu sva prava dobije Hrvatska ili Albanci ili

neko treći, a vi nikakva, ali šta da se radi, ako kupujete ovu ratnu logiku

za mirovnu ko vam je kriv. Dakle, ovo je nužan deo logike rata: ako se

sukob oko kolektivnih prava percipira kao da jedna strana nema takva

prava, naravno, jer ih je izgubila zbog nekih svojih postupaka (a što je

određeno na arbitraran način), onda smo, prosto rečeno, još uvek u ratu. U

miru bi bili kada bi kolektivna prava svih dobila legitimitet, a ratna slika o

stvarnosti koju smo stvarali da bi oduzimali sva kolektivna prava bila

zamenjena istinitom slikom.

Hajde da pogledamo da li se sama emisija, pogotovo kroz priloge

novinara, bavi tim poslom skidanja krivice sa Hrvatske, iako joj je

naizgled tema Srbija i katastrofa jedne politike. U prvom prilogu “Od

Velike do male Srbije” – gde se već u ovom “mala” čini plezir

nacionalističkim željama, tri porodice izbeglica govore o svom životu u

Srbiji. Pored toga što kažu da su nekada, pre rata, živeli dobro,

naglašavaju da ih u toku rata “niko nije proganjao”, “niko nije tjerao”.

Kako kaže autorka priloga: “Svima njima živote će upropastiti Slobodan

Milošević i njegova politika”, gde se jasno vidi ta rezolutna tvrdnja o

singularnom uzroku svega. Latin posle priloga počinje sa konstatacijom

da je Latinica već razvila senzibilitet za žrtve rata na hrvatskoj strani, za

branitelje i “žrtve etničkog čišćenja”, a da sad želi da se taj senzibilitet

okrene i ka ovim “malim ljudima” u Srbiji. Naizgled obična rečenica, ali

90

je u njoj primetno da se pojam žrtava etničkog čišćenja iako se nalazi u

istoj rečenici sa žrtvama rata u Srbiji, ne odnosi i na njih, iako se i u Hagu

sudi ljudima zbog etničkog čišćenja tih ljudi. Većina stavova koji su

implicirani u onome što govore novinari, a posebno u onome što govori

Latin u emisiji, imala je ovu janusovsku prirodu: na primer, pitanje

upućeno Protiću, posle konstatacije da je njegov deda bio ministar u Vladi

Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca: Da li ste ponosni na to? Kakvo je to

pitanje? Da li ste ponosni što vam je deda bio ministar jedne vlade,

nekada? Da li je Protić trebalo da odgovori: “Nisam ponosan”? Ostatak

emisije poslužio je da se detaljno razrade standardne teme hrvatske

javnosti: u Srbiji se živi loše (dobro je da smo se razdvojili), još uvek je

ista politika (zamislite), da se ponovo postavi pitanje: Zašto se Srbija

odlučila za taj pogrešan, katastrofalan put? itd. Tu se mora reći da je

istoričar Drago Roksandić zvučao najsolidnije u emisiji, naglašavajući da

se mora “izaći iz ovih kolektivističkih paranoja”. Kada Roksandić

završava primedbom da je Miloševićeva politika bila pogrešna, ali

postavlja pitanje Zašto nije bilo jugoslovenskog otpora Miloševiću?

drugim rečima: Zašto nije bilo projugoslovenskog hrvatskog otpora

Miloševiću? Što je dobro pitanje, pošto bi taj otpor sprečio rat. Latin,

međutim, to prenebregava najavljujući novi prilog, ovaj put o ljudima u

Srbiji, koji su se hrabro suprostavljali “luđacima”. Ovu poslednju reč u

samoj emisiji nisam čuo (nego tek kasnije na internetu), a poenta nije u

tome da je ona uvreda, nego u tome što je nivo sa uvredama uvek znak da

govor zbog nečega treba histerizovati, odnosno, učiniti ga izloženim

navodno krucijalnim moralnim primerima, koji služe da se govor prekine.

To dvojstvo prekidanja govora i samog govora ukazuje da se u svemu

krije neka prepreka u odnosu na istinu, neka zabrana da se o nečemu

91

govori. I prilog koji je usledio posle ove epizode, najpre pominje “ludilo”

u kome je bila srpska inteligencija koja je podržavala Miloševića,

dodajući da je bilo mnogo ljudi u Srbiji koji su se suprotstavljali

Miloševiću, ali koji se, zbog tada preovlađujuće crno-bele slike i u

srpskim i u hrvatskim medijima, nisu mogli videti na hrvatskoj televiziji

(međutim, to se ne naziva “ludilom”), da bi se prilog završio time da su

protesti ionako bili malobrojni, iako su ilustrovani mitingom 9. marta

1991, koji je morao da bude ugušen tenkovima. Otkad se tenkovima

smiruju malobrojni protesti?, pitao bi možda neki vanzemaljac koji prati

ovu emisiju. Da ne pominjemo da je u Terazijskim demonstracijama koje

su usledile učestvovao skoro celi mlađi i aktivni Beograd skupa sa

celokupnom inteligencijom, ako izuzmemo članove SPS. U nastavku

priloga je moralo biti pomenuto da su tenkovi koji su išli ka Hrvatskoj bili

pozdravljani aplauzima i cvećem, čuveni dokaz podrške ratu, iako je onih

koji su pozdravljali te tenkove bilo neuporedivo manje nego koji mesec

ranije na Terazijama. Da ne nastavljamo sa primerima, smisao priloga je

bio jednostavan: srpska strana rata se može opisati terminima koji do

krajnosti radikalizuju njenu zlu prirodu (baš kao i u ratu): “ludilo”,

“fašizam” (“fašistički mas-mediji”, “mržnja”, “agresorska”, “kriminalna”,

“zločinačka” (“u naše ime”) itd, dok se navodni senzibilitet za

objektivniju sliku o ratu ostavlja slučajnosti – da li će neko od gostiju čija

se reč ne može sasvim kontrolisati eventualno nešto reći.

Ovo sve ne znači da srpska strana nema krivice za rat u bivšoj Jugoslaviji

i za razvoj u kome je i sama prošla veoma loše. Međutim, poenta je da

krivica na nivou prave realnosti nema nikakve veze sa krivicom

utvrđenom na nivou ove ideološke realnosti. U toj realnosti krivica je

92

apsolutna (zbog toga protesti protiv Miloševića moraju biti malobrojni) i

skida krivicu sa svih drugih (zato se tu naglašava reč “uzrok”) dok je u

pravoj realnosti krivica delimična i ne isključuje krivicu drugih. Ona se,

pored toga, utvrđuje u odnosu na prekršene norme mira, a ne preko

uzroka. Ali, sve je ovo jednostavno deo ratne logike i moglo se očekivati

u jednoj emisiji hrvatske televizije o ratu. To opet ne znači da u ranijim

Latinicima nije bilo činjenica koje su govorile negativno o hrvatskoj strani

rata. Problem je u tome što činjenice u stvari, kao što pokazuje i ova

poslednja Latinica koja želi da podvuče crtu posle tog rata, ne menjaju

logiku rata. To što će se priznati da je bilo zločina hrvatske strane, teška

srca i uz ogroman otpor u javnosti, iako je bolje nego da se ne učini ni to,

još ne rešava pitanja da li su taj zločin učinili pojednici ili politika ili ko je

zapravo kriv za sve to.

Ali, logika kojom Latin želi podvući crtu posle rata u bivšoj Jugoslaviji

vidi se na jednom mestu na kome se inače istina o tom ratu ne traži, zato

što je to već postalo opšte mesto sa obe strane barikade. Latin želi da kaže

kako je svemu kriva težnja Srba da se svi okupe u jednoj državi, koja

datira još iz 19. veka i da se ona sukobljava sa realnošću i nužno propada,

posle katastrofa koje izazove, jer su Srbi izmešani sa drugim narodima,

“često kao manjina”, koji narodi takođe imaju prava na svoje države. Tu

nešto fali: naime, Srbi, kroz celi 20. vek, nisu težili nekoj državi pomoću

koje bi se razgraničili od drugih naroda, nego upravo obrnuto težili su

državi u kojoj bi bili zajedno sa drugim narodima, pa su u toj težnji i

uspevali, tako da je bivša Jugoslavija trajala više od 70 godina. Kako

Latin govori o toj Jugoslaviji? Kao o nečemu što kad se raspadne niko ne

žali za time, nego samo želi da se logika tog raspada dovede do kraja;

93

nečemu što u svojoj osnovi ima dominaciju Srba, pa zbog toga mora da

propadne. Dakle, kao o nečemu što ima samo partikularnu prirodu i ne

zaslužuje da postoji. I tu je razlog zašto je ova slika ideološki stvorena

lažna realnost. Ni prva Jugoslavija, čiji je jedan Kralj, Srbin, ubijen sa

poslednjim rečima “Čuvajte mi Jugoslaviju”, a pogotovo druga

Jugoslavija u kojoj je dugo vladao jedan Hrvat, nisu bile neki projekti

dominacije, nego prvenstveno projekti u kojima su mir, komunikacija i

ravnopravnost, dakle univerzalne vrednosti bile noseće. I to je tako,

nezavisno od relativne dominacije Srba u prvoj Jugoslaviji i od zvanične

komunističke ideologije koja je pomagala da se održi druga. Da to kažemo

kroz jednu formulu, po prisutnosti tih vrednosti, makar kod ogromnog

dela normalnog stanovništva u svim narodima, Jugoslavija je bila bolja

EU od same EU. Pogotovo je to tačno za osamdesete u kojima je

celokupna komunistička ideologija bila samo nevažna glazura na društvu

koje je funkcionisalo na kulturnim, ekonomskim i svakim drugim vezama

koje su se izgradile nezavisno od toga. Zašto se onda o toj Jugoslaviji

govori kao o mrtvom psu? Odgovor je tu jednostavan, zato što njen leš na

duši ima i hrvatska javnost. Neko je morao aktivno da radi na tome da su

te veze nešto što treba da propadne. A to je, bojim se, isti onaj koji će

danas tu Jugoslaviju gurati pod tepih. To ne znači da se danas mora biti za

obnovu Jugoslavije da bi se branile univerzalne vrednosti, ali znači da su

raspad Jugoslavije izazvali ljudi koji su bili protiv univerzalnih vrednosti,

a protiv su njih i danas, iako bi rado želeli ugled koji prati odbranu tih

vrednosti. Njihov problem je to što se ono što se zaista misli mora videti u

govoru.

94

Tu se vidi krajnji razlog koji strukturiše govor o ovom poslednjem ratu,

uključiv ovu emisiju. Taj govor određuju ljudi koji su sada navodno protiv

rata, ali su za sasvim ratnu negaciju zajedničkih vrednosti sa drugom

stranom. Ta negacija nema svoj uzrok u samom ratu, pošto je ista ova

želja da se nema ništa sa “Srbima”, “ludacima”, “fašistima” itd. sa druge

strane, bila u osnovi želje za odvajanjem iz stare Jugoslavije. Barem kod

onih nacionalista koji su to odvajanje predvodili krajem osamdesetih i u

devedesetim. A ta želja nikada nije bila jaka u Srbiji. Tačnije rečeno,

odgovornost Srbije za rat meri se stepenom u kome je srpska strana

imitirala hrvatsku u ovom razvoju, takođe želeći, prvi put u tom 20. veku,

da se razgraniči i da nema ništa sa drugima. Rezultat je da mi danas sa

zvaničnih televizija o ratu slušamo samo od ljudi koji su navodno u

principu protiv rata, ali su istovremeno za potpuno odvajanje naroda koji

su učestvovali u njemu, a za koje odvajanje je rat najbolje sredstvo. Dok

god govor o ratu bude u toj Prokrustovoj postelji logike bivših

nacionalista on neće dovesti do završetka rata u duhovima niti će ispod

tog rata zaista moći da se podvuče crta.

Da, na kraju, odgovorim na jedno od Latinovih pitanja iz emisije: u tom

poslu nama u Srbiji hrvatski mediji i sada preovlađujuća hrvatska javnost

(ovde sigurno ne mislim na Igora Mandića ili Džonija Štulića ili nekoga

sličnog) neće puno pomoći jer su oni jedan od važnijih uzroka zašto je ova

partikularistička logika danas preovlađujuća na celom prostoru ex-

Jugoslavije, čega je samo simptom ovo, u hrvatskoj javnosti uobičajeno,

slikanje bivših Jugoslavija kao tamnica nesrpskih naroda.

 

95

Kraj „iskrivljene svesti“?

Uvod

Zamislimo da je materija od koje se sastojimo i koja nas okružuje neko

platno na kome su poređena slova koja čine reči i rečenice – naše misli,

ideje i stavove. Odnos između njih je u stvari zagonetka, ma šta o tome

mislile nove neurološke nauke. Ono što želim da kažem u ovom tekstu je

da su veze koje zamišljamo da prošivaju ovo platno vezujući određene

rečenice za određen deo platna kao za mesto koje je njihov uzrok većim

delom nastale iz naših potreba i želja, a manjim kao objektivan nalaz o

vezama između materije i duha. One su pre izraz ideoloških potreba nego

opis realnosti.

Da ovu tezu barem malo ilustrujemo poslužiće nam tekst poetičnog

naslova „Pacov na trbuhu“ Ivana Milenkovića, koji je po mom mišljenju,

u malom, dobar primer načina mišljenja koji je postao uobičajen posle

sloma velikih kolektivističkih ideologija, a koji se završio slomom

marskizma oko 1989. godine. Ovaj Milenkovićev tekst bavi se trenutnom

političkom situacijom, ali taj aspekt stvari nas neće interesovati već će

96

najzanimljivije biti ono što se tu kaže o ideologiji, drugim rečima,

interesantnija će nam biti merila kojima se procenjuju akteri nego same te

procene, kao što i treba da bude u jednom filozofskom tekstu.

Najpre ćemo sve veze koje se tu uspostavljaju i tvrde staviti u zagrade, što

bi odgovaralo oslobađanju rečenica od metaforičnog konca kojim su

vezane za platno. Ovaj naš tekst će poslužiti da se tako oslobođene tvrdnje

teksta pretresu kako bi možda sa mesta na kome se nominalno nalaze na

platnu pale na neko drugo, realnije mesto.

Da počnemo od naslova: „Pacov na trbuhu“. Pacov je došao u priču tako

što je autor položaj SRS u odnosu na srpsko društvo uporedio sa

položajem pacova na trbuhu koji nema kud nego da krene da izjeda taj

susedni organizam. Otkud pacov? Pacov je naravno metafora za krajnju

neprihvatljivost radikalskih stavova. Ali, ono što je nama interesantno je

upravo to retoričko sredstvo kojim se krajnja neprihvatljivost izražava

preko metafore o (uprkos nekim crtanim filmovima) odvratnoj životinji

koja najčešće izaziva jezu. To znači da su stavovi radikala simbolički

stopljeni sa materijom i to sa odvratnom materijom, što istovremeno

predstavlja dokaz i znak da su netačni, pogrešni. Ovaj način da se neki

stav diskvalifikuje tako što se prikaže kao povezan i neodvojiv od neke

materije u stvari je isti onaj način koji je filozofija odvajkada koristila da

bi odvojila pogrešne od ispravnih stavova. Još kod Parmenida ili kasnije

kod Platona, ukoliko je neki stav nastao na putu čula, koja ga povezuju sa

materijalnim svetom, on postaje neistinit i pripada svetu privida. Nasuprot

tome, istinit stav nastaje ne u ovom kontaktu sa materijom nego sećanjem

na svet ideja ili posmatranjem sveta ideja duhovnim očima. Povezanost sa

materijom je znak neistinitosti. Videćemo da je ovo problematično, ali je

97

sada jedino bitno da ova podela postoji i danas, odnosno, da je i danas

povezanost sa materijalnim znak neistinitosti koji prati implicitno

obećanje da vlastiti istiniti stavovi nisu povezani sa materijom. U našem

slučaju, stavovi SRS nastaju u odvratnoj materiji, ali stavovi npr.

„Peščanika“ uopšte ne nastaju u materiji.

Ako zauzmemo taj stav da je za istinu neophodno da nastaje u prostoru

koji je odvojen od materijalnog, onda nam kao sredstvo da se dođe do

istine ostaje logika. Da pogledamo jednu od logika kojju koristi

Milenković: „Ako je demokratija jedna od temeljnih vrednosti Evrope, u

koju oni [SRS] nemaju nameru da vode ovaj narod, onda je njihovo

zalaganje za demokratiju sve samo ne neupitno“. Stoji li ova logika? Da li

se neko zalaže za demokratiju ili ne   određuje se preko toga da li njegovo

delovanje poštuje pravila demokratije a razmišljanje odgovara duhu

demokratije. U stvari, tek ovo odgovaranje duhu demokratije, predstavlja

jedinu garanciju da neko neće, pošto dođe na vlast, početi da radi protiv

demokratije. Drugim rečima ne postoji empirijski dokaz da neko neće biti

nedemokrata pošto dođe na vlast. S druge strane, možemo se složiti da je

nešto od demkratskog duha realizovano u zemljama Evrope. Ali, kako

zalaganje za demokratiju počinje da se meri zalaganjem za ulazak u

Evropu? Ako pogledamo objašnjenje pojmova koji smo malopre dali

očigledno je moguće biti protiv ulaska u Evropu, a biti demokrata. To bi

verovatno potvrdio i Milenković, ali bi mogao da tvrdi da te dve stvari

nisu logički nego empirijski povezane, odnosno, da će se u stvarnosti

verovatno desiti da onaj koji je za Evropu bude istovremeno i za

demokratiju i obrnuto. To bi isto moglo da bude tačno. Međutim,

Milenkovićeva tvrdnja ne govori ni o jednom ni o drugom. Ona govori o

98

tome   da je za određene subjekte kriterijum ispravnosti njihovih političkih

stavova mora biti spoljašnji jer oni ne mogu biti oduhovljeni unutrašnjim

kriterijumima, u ovom slučaju, kriterijumima demokratije. Tako da smo

opet na istom terenu gde smo bili kod prošlog primera: zbog nečega

radikali (a bojim se i ostali) mogu dospeti do demokratije samo na

spoljašnji način – ulaskom u Evropu – dok nije moguće da to urade na

unutrašnji način – preko duha demokratije.

Kraj kritike ideologije

Glavna i nama najzanimljivija zamerka koju Milenković u ovom tekstu

upućuje radikalima jeste da nemaju ideologiju. Evo šta on kaže:

„Radikali, naprosto, nemaju ideologiju i upravo zbog toga su

obespokojavajuće opasni. (Pod ideologijom ovde ne treba razumeti

nekakvu marksističku “iskrivljenu svest” – jer ako ima iskrivljene svesti

onda niču pretendi na to da nam objasne koja je to prava, autentična,

supstancijalno određena svest – već je ideologija, naprosto, pozitivan

projekt, skup vrednosti na kojima, u ovom slučaju, počiva politička

organizacija, prema kojima se ravna i na osnovu kojih deluje.)”.

Da pokušamo da vidimo o čemu govori ovaj pasos. Najpre, on kaže da

radikali nemaju ideologiju, s tim da je ta činjenica predmet pokude i izvor

opasnosti, a ne predmet pohvale. Radikali se, s druge strane, verovatno ne

bi složili s tim da nemaju ideologiju. Njihov lider je izdao oko stotinu

knjiga, među kojima se izdvaja “Ideologija srpskog nacionalizma” na

1000 strana. Istovremeno, radikali bi se složili sa Milenkovićem da je

dobro imati ideologiju i da je pojam ideologije kao “iskrivljene svesti”

marksistički i prevaziđen. Šta je onda to što za Milenkovića makar tih

99

1000 strana diskvalifikuje kao ideologiju? Ostavimo odgovor na to pitanje

za kasnije, a sada pogledajmo gornje Milenkovićevo objašnjenje pojma

ideologije. Najpre, pod njom ne treba podrazumevati neku marksitičku

“iskrivljenu svest”, jer je sam pojam “iskrivljene svesti” problematičan,

pošto, kako kaže autor, ako postoji iskrivljena svest onda “niču pretendi”

da nam objasne koja je to prava svest, a to je ono što je pogrešno raditi,

što znamo da predstavlja pravu opasnost. Bojim se da iz ovog

Milenkovićevog pojma ideolgije vidi samo to koja je Milenkovićeva

prošla a koja sadašnja ideologija, a veoma malo saznaje o pojmu

ideologije kao takve.

Hajde da objasnimo zašto je to tako i otkrijemo verovatnu genealogiju

ovog stava. Pogađam da je i Milenković, kao većina njegove i moje

generacije imao diplomski na neku marksističku temu, recimo Adorno bi

bio dobra tema. Posle nekog vremena, postalo je jasno da marksizam nije

više u modi i da se mora naći neko novo filozofsko “vjeruju”. Greh

marskizma bila je pretenzija na apsolutnu, potpunu istinu i zbog toga bi

pri odvajanju od njega trebalo da bude negiran upravo taj stav. Mislim da

mnogo od naše današnje situacije otkriva način na koji je taj stav negiran.

Taj način je otprilike ovaj: nekada smo verovali da se u marksizmu krije

apsolutna istina, pa su nam spoljašnje okolnosti a ne unutrašnje uverenje

oduzeli tu veru. Sada smo naučili lekciju, nijedna istina nije apsolutna, ali

ne samo to: pretenziju na istinu treba saseći u korenu, tako da ne samo da

ne postoje apsolutne istine, nego ne postoji ni iskrivljena istina (laž,

neistina, ideologija u “marskističkom smislu”), pa samim tim ni prava

istina ili naprosto istina. Ispada da je marksizam izmislio tu “iskrivljenu

svest”, pa da sa odricanjem od marskizma moramo odreći i tog pojma.

100

Zbog toga Milenković ne može da zameri radikalima što imaju ideologiju,

kao sistem stavova   koji iskrivljuje istinu, nego im zamera što nemaju

ideologiju. Drugim rečima, pošto ne postoji kriterijum koji bi razlikovao

dobar i loš način mišljenja, jer je to prevaziđeno, jedini dostupan

kriterijum je onaj koji opoziciju dobro–loše zamenjuje opozicijom

postoji–ne postoji , koja navodno može da postigne željenu objektivnost,

koja prethodnoj opoziciji nedostaje.

Međutim, ovi obrti su puni tajni i za same aktere koji ih čine. U stvari,

naravno da marksizam nije izmislio opoziciju istina-neistina nego ju je

samo na poseban način objasnio. To objašnjenje uključivalo je

relativizaciju tog odnosa, tako što je društvenu svest učinilo zavisnom od

društvenog bića – materijalnih odnosa u kojima se subjekti nalaze. Tada je

uzrok lažne svesti viđen u tome što je ona uzrokovana specifičnom

klasnom svešću. Međutim, kao što smo gore počeli da uviđamo, ako neka

povezanost sa materijom može da služi kao kriterijum neistine, onda

kriterijum istine mora biti odsustvo te povezanosti, čime se otkriva

prikriveno krijumčarenje prezrene metafizike ispod materijalističkog

učenja, koje navodno traži da je sve uzrokovano materijalnom prirodom.

Sve je uzrokovano materijom, osim našeg mišljenja, ali ćemo vam tu

sugestiju, pošto se osniva na protivrečnosti u učenju, ostaviti da deluje

neeksplicirana.

Iako marksizam nije izmislio opoziciju istina-neistina, kod Milenkovića

ova opozicija treba da se napusti ukoliko želimo da se oslobodimo

kolektivističkog, “supstancijalnog” načina mišljenja. Ova prividna

negacija ideologije, dakle, ide po ovoj šemi: stav da postoji apsolutna,

potpuna istina, negira se stavom da prava istina ili naprosto istina ni ne

101

postoji, odnosno, da su sve istine jednake (ne postoji “iskrivljena svest”).

To je isto kao kada bi stav Svi Grci su   plavi , za koji smo shvatili da nije

tačan, zamenili stavom da, onda, Nijedan Grk nije plav. Dakle, ne stavom

da su neki Grci plavi, a neki ne, što bi bila prava negacija prvog stava (još

preciznije: Neki Grci nisu plavi) koja bi istovremeno predstavljala prelaz

sa principijelnih opozicija svi-niko , na realističnije opozicije neki da –

neki ne, a koje bi zahtevale da zaista pogledamo kako stoji stav sa bojama

i Grcima. U slučaju istine, imamo istu stvar: ili imamo apsolutnu istinu ili

nemamo istinu uopšte. Vezano za ideologiju, tajna ove negacije je u tome

da ona očuvava ono što je bitno u negiranom. Naime, potpuna, apsolutna

istina služila je da se spreči otkrivanje nijansirane, promenljive realne

istine, a kada pogledamo malo bolje istoj toj svrsi služi i negacija koju

ovde imamo: ako istina ne postoji onda je ponovo, možda čak efikasnije,

sprečen put ka jednoj realnoj istini. Jer taj stav kaže da se ne može dati

prednost nekoj istini u odnosu na drugu, pa sami tim i da je laž u istom

statusu kao i istina.

Ova vrsta negacije je izgleda merodavna za dobar deo teorija koje su se

predstavljale kao negacija totalitarne, kolektivističke prakse socijalizma

kao sistema i marksizma kao dogmatične teorije. Ove teorije uvek

izjednačavaju aspolutnu istinu koja se ne sme kritikovati sa univerzalnom

istinom ili istinom kao merilom koje je realno i koje omogućuje da

opozicija istinito-neistinito ima smisla, a kojoj je kritika i sučeljavanje

mišljenja nešto što joj daje život. Tako da se uvek odbacivanje apsolutne

istine shvata kao odbacivanje pretenzije na istinu uopšte. Ova navodna

negacija u stvari omogućava zadovoljavanje istih potreba za

isključivanjem istine ili za unapred utvrđenom prednošću u sferi istine

102

koju je zadovoljavala i prethodna. Istovremeno, obe strane negacije su

materijalističke, jer, iako će strana individualizma odbacivati

kolektivističke, totalitarne ideologije, neće odbacivati materijalizam.

Utopljenost u materijalno, odnosno, u materijalnu različitost će biti

objašnjenje zašto jedna univerzalna istina ne postoji i zašto postoje samo

subjektivne istine, a ne i ona prava, “supstancijalna”.

Tako se pokazuje, kao što bi trebalo i očekivati u izvrnutom ideološkom

svetu, da je upravo onaj koji se najviše ističe u negaciji prethodnog

poretka zapravo njegov čuvar. Gore sam reč „supstancijalno“ stavio pod

navodnike da bih ukazao na specifičnu upotrebu koju je ta reč dobila u

ovim anti-totalitarnim teorijama. Mišljenje odavno, barem od Hjuma i

Kanta, ne pretenduje da direktno zahvata supstanciju , što će reći potpunu

i apsolutnu istinu o nečemu. Utoliko bi moglo biti opravdano da se ta reč

koristi kao sinonim za pogrešan način mišljenja. Ali to nije ono što autori

poput Milenkovića podrazumevaju kada kažu supstancijalno mišljenje .

Kao što pokazuje njegov prikaz knjige Slobodana Divjaka: Problem

identiteta koji se i na ovom sajtu pojavio pod naslovom „Norma=forma“,

tu je supstancijalno svako mišljenje koje ne odustaje od pretenzije, ne na

apsolutnu istinu, nego na istinu uopšte. Pogotovo je supstancijalno

mišljenje onoga koji smatra da postoji istina u oblasti vrednosti. Tu se

ponovo pod firmom i u svrhu izbegavanja totalitarnog mišljenja, kao

apsolutna i nezaobilazna norma mišljenja nudi skup pozitivističkih

uverenja o vrednostima koji u celosti sporan.

Da čujemo malo Milenkovića:

103

“Nasuprot uobičajenom mišljenju po kojem pravne norme uređuju

stvarnost koja tim normama prethodi ne samo vremenski nego i ontološki

– da bi norme nešto uređivale to nešto mora najpre, na neki način,

postojati –, deontologizovana (desupstancijalizovana,

dekontekstualizovana) norma ne proističe iz iskustva, iz nekakve

stvarnosti koja joj prethodi, ona nije vezana ni za kakav kontekst, ni za

kakvu supstancu, ona je, budući logički (a ne empirijski) izvedena,

naprosto čista forma. Kako je, međutim, to moguće i da li to ima ikakvog

smisla? Kakvog smisla ima forma bez sadržaja? Predmoderne epohe nisu

imale razvijen pojmovni aparat kojim bi normu mogle da misle kao čistu

formu, nezavisno od njenog empirijskog sadržaja.”

Moraćemo se malo udaljiti da bi sagledali šta se kaže u ovom pasosu i

objasnili ga. Dakle, teza je norma= čista forma, lišena sadržaja, logički

izvedena. Pri tom se cela teorija poziva na Kanta. To je naravno čudno i

pitanje je da li je išta u gornjem Milenkovićevom pasosu tačno. Ako je

Kant po ičemu poznat, onda je to po tome da je smatrao da su pojmovi bez

opažaja prazni, a opažaji bez pojmova slepi, odnosno da istinu može da

pruži samo povezanost raznorodnih elemenata, dok bilo kakvu čistotu

treba kritikovati, kako kaže i naslov “Kritika čistog uma”. Kod

Milenkovića se u stvari ne radi o Kantu nego o pozitivizmu, koji upravo

zato što su njegovi stavovi u opoziciji sa celokupnom dotadašnjom

filozofskom tradicijom uključiv i Hjuma, Kanta i Hegela, voli da vlastite

stavove pripisuje nekom iz prošlosti ne bi li se time dobilo kakvo-takvo

utemeljenje u klasičnim filozofskim autoritetima. Upravo pozitivizam

smatra da su (jedino) moguće norme lišene veze sa sadržajem u čemu se

krije čuvena pozitivistička teza da ne postoji nauka o vrednostima. Tu

104

postoji ogromna razlika između Kanta i pozitivista. Dok Kant razdvaja

formu i sadržaj, ne da bi dobio čistu formu koja može da važi a da se ne

osloni na sadržaj, nego da bi bacio svetlo na formu mišljenja koja nije

lako dostupna i o kojoj se obično ne misli, dotle pozitivisti žele da

delegitimizuju svako pitanje o istini etičkih i vrednosnih stavova, što Kant

naravno ne želi. Ili, da kažemo to isto preko pojma supstancije: dok Kant

misli da sadržaj o kome je reč postoji, odnosno da stvar po sebi ili

objektivna istina postoji, samo nam nije direktno dostupna (ne postoji

intelektualni opažaj), dotle pozitivisti smatraju da, što se tiče vrednosnog

polja, sadržaj na koji se ono odnosi ne postoji pa je zato uzaludno u tom

prostoru tražiti istinu i primenjivati procedure karakteristične za nauku. Ta

razlika je kao razlika između neba i zemlje.

Međutim, da se vratimo nešto bliže našoj osnovnoj temi: kako je kod

Milenkovića sadržaj nestao i pojavila se čista forma? To naravno nema

veze sa nekom ispravnom teorijom saznanja, nego sa formom ideologije

koju smo već opisivali. Naime, ova libertarijansko-pozitivistička

ideologija veruje da je sve partikularno, pojedinačno. Kako kaže

Milenković u istom prikazu:

“Pojedinac, prema tome, ne postoji više zarad zajednice, već zajednica

postoji radi pojedinca”.

Ali, ipak je potrebno nekako u tom svetu legitimisati te neke osnovne

norme. I sad, pošto svaka partikularnost, materijalnost po ovom mišljenju

nepovratno korumpira norme, onda, da bi se došlo do univerzalnih normi,

treba neke norme lišiti svakog sadržaja, proglasiti da su one iznad

partikularnosti. Ovde se radi o istom obrtu koji postoji u marksizmu, kada

105

se iz opšte partikularnosti klasa i uslovljenosti društvene svesti društvenim

bićem izdvaja proletarijat, kao “univerzalna klasa”. Drugim rečima, nekim

čudom za koje predmoderna društva nisu bila sposobna neke minimalne

norme izdvajaju se kao čiste, pri čemu taj njihov status objašnjava zašto

jedino one važe univerzalno i mogu se nametati, a da se to važenje i

nametanje ne mora obrazlagati. Upravo to obrazlaganje bi te norme

povezalo sa nekim sadržajem čime bi se povratno, po ovom mišljenju,

uništila pretenzija na univerzalnost. Neko bi ovde mogao da primeti da su

ove “čiste” norme u stvari autoritarne , arbitrarne norme, zato što nisu

obrazložene, ali ovde one nisu tako predstavljene već su čiste i utemeljuju

naše moderno društvo. Kod Milenkovića je svako pozitivno shvatanje

slobode povezano sa kolektivizmom, dok je negativno shvatanje slobode

koje je jedino ispravno shvatanje opisuje ovako:

“Dokle god u pitanje ne dovodi negativni princip, dakle istu takvu slobodu

drugog, na pojedincu je da čini šta mu je volja”.

Ovaj stav očigledno vodi želja da se totalno negira kolektivizam i da se ta

negacija ustroji na jednako jasnom apstraktnom principu. Nevolja sa ovim

negativnim shvatanjem slobode i “sadržaja” je u tome što nije dovoljno za

bilo kakvu društvenu delatnost da se poštuje samo ovaj princip. Da bi

društvo postojalo mora biti još nekog ograničenja ove negativne slobode

koje sada vraća sve na pozitivnu stranu. A to ograničenje nalazi se upravo

u univerzalnim, ali sadržajnim, vrednostima koje su izbačene iz sistema

zajedno sa kolektivizmom i pretenzijom na apsolutnu istinu.

Da to objasnimo kroz jednostavan primer: u nauci, naravno, slobodni ste

da tvrdite šta vas je volja, možete zaoštriti olovku i napisati da je tačno šta

106

god vam padne na pamet. Zbog toga vas društvo neće kazniti niti ćete ići

u zatvor. Ali: da li, kada se bavimo naukom treba da se rukovodimo samo

ovim principom? Uostalom, zašto samo naukom: Da li, kada odlučujemo

o bilo čemu, treba da se rukovodimo samo ovim principom? Dakle, da

bude sasvim jasno, mi možemo (dopušteno je) da se rukovodimo samo

njime, ali da li treba ? Očigledno je da ne treba i da ako želimo da se

bavimo bilo čime ne treba da radimo samo šta nam je volja, nego i da se

trudimo da tvrdimo ono što je tačno ili da odlučimo ono što je dobro itd.

To znači da su sve naše odluke povezane sa nečim partikularnim, nekim

sadržajem, pa i našom perspektivom. A to dalje znači da, kada želimo da

postignemo nešto univerzalno vredno, ne treba da pokušamo da

postignemo neko vlastito čisto stanje, oslobođeno od partukularnosti, nego

obrnuto, da ovakvi kakvi smo, partikularni i materijalni, u sferi u kojoj je

to moguće, a to je sfera duha i interakcije budemo u skladu sa normama

koje su u jednakom interesu svih. Čak ni te norme nisu oslobođene

sadržaja i partikularnosti (to su ljudske, a ne božanske norme, kako davno

u svoj odbrani reče Sokrat) ali su univerzalne po tome što su razlike

između ljudi, dakle ne i sličnosti, sprečene, koliko je to u našoj trenutnoj

moći, da deluju i iskrivljuju te norme u samo našem interesu. To je jedna

od poenti koja se mogla naučiti od Hegela: partikularnost je uvek

momenat ideje. Poenta je u tome da se suprotnosti sjedine, a ne da se

jedna strana čisti od druge.

Tako se teorija kojom se bavimo pokazuje, ne kao neka teorija o realnom,

nego kao ispunjavanje naloga ideologije. Ideologija kaže: sad kada više  

nema kolektivizma, i njegovih metoda, obezbedi mi da opet mogu da

tvrdim šta mi je volja nezavisno od toga šta je istina (odgovor: “prava

107

istina ne postoji”), obezbedi mi da svako drugo mišljenje bude

partikularno osim mog (odgovor: “postoje čiste norme”), obezbedi mi da

rasprava o mojim stavovima bude bespredmetna (odgovor: “svako može

da tvrdi šta mu je volja” itd. Kritika ideologije, kod autora kakav je Žižek,

centralna i najzanimljivija tema za današnju filozofiju, ovde je

bespredmetna. Ne može se kritikovati ideologija, može se samo utvrditi da

li neko ima ili nema ideologiju, kao na primer radikali. U stvari, ideologija

ne samo da ukazuje na pozitivan sistem satavova i na “vrednosti” nego je i

inače pozitivan pojam.

Mesto “novih vrednosti”

Ostaje nam samo da otkrijemo šta je to što našeg autora uverava da na

primer, LDP ima ideologiju, a da je radikali nemaju. Ideologija je po

Milenkoviću, da se podsetimo: “pozitivan projekt, skup vrednosti na

kojima, u ovom slučaju, počiva politička organizacija, prema kojima se

ravna i na osnovu kojih deluje.” Zašto, dakle, LDP ima vrednosti ? Reč

“vrednost” ovde se ne pojavljuje slučajno kao ključna. I u javnim

nastupima i, na primer, u Manifestu pred ove izbore, LDP insistira da su

oni partija koja nam donosi nove vrednosti . Evo citata sa kraja manifesta,

dakle i njegove kulminacije:

“Peto: Potrebne su nam nove vrednosti!

Za LDP to znači:

Ponašanje svih državnih aktera treba da se rukovodi etikom

odgovornosti za data obećanja, ostvarene rezultate i učinjene

greške;

108

Zalaganje za evropske vrednosti: mir (na kome je EU iznikla),

antifašizam, suzbijanje rasizma i antisemitizma, saradnju među

evropskim narodima, solidarnost i pravdu, ekonomsku otvorenost i

međuzavisnost, konkurenciju umesto monopola, napuštanje starih

ideja o suverenitetu, zaštitu prava svojine i produbljivanje

demokratije;

Zalaganje za civilizacijske vrednosti poput efikasne zaštite prava i

sloboda svakog pojedinca, vladavine prava...” itd.

Nas interesuje šta znače ove tako istaknute i često pominjane vrednosti

baš u ovom specifičnom slučaju. Zašto LDP insistira na vrednostima, a

drugi ne u tolikoj meri? Ono što nam je sada potrebno je istraživanje

forme ili mesta koje otvara ova upotreba. Kao što je Žižek objasnio čuveni

Maljevičev Crni kvadrat na beloj podlozi , kao sliku mesta na kome bilo

šta postaje umetnički predmet, tako je i nama potrebno da vidimo kako

ove “vrednosti” prave mesto koje će legitimizovati svaku buduću politiku

LDP. Radi se o tome da pričom o vrednostima LDP, Druga Srbija ili ko

već, objavljuju da su oni vladari ovog specifičnog ideološkog polja koje je

odvojeno od partikularnosti. Onog polja koje nastaje kada se

partikularnost, koja je poslužila da se ponište svi drugi , izgubi kada se

pređe na sebe . Zapanjujući je niz primera kojima se može potkrepiti

tvrdnja da je jedini sadržaj LDP rečenica u stvari ova pretenzija na vlast u

ideološkom polju. Najpre, nespremnost na kompromis, osobito u

poslednje vreme, Druga Srbija insistira na beskompromisnosti. Na pitanje

da li će LDP promeniti neke svoje stavove radi koalicije sa DS, Biljana

Srblajnović odgovara sa odlučnim NE, uz objašnjenje da je suština

politike LDP da se ljudima beskompromisno govori istina. Svi drugi

109

stavovi opisuju se potpuno negirajućim terminima sa vrlo čestim

dehumanizovanjem bilo protivnika, bilo svih koji žive u ovakvoj Srbiji

kao “dnonošci”. Svako nasilno uterivanje jedine istine je poželjno.

Pri tom je zanimljivo da je ideološka potka negiranja zajedničkog u ime

pojediničnog i samo pojedinačnog dosledno sprovedena, s tim da je ta

doslednost naravno viđena kao vrlina. Ova vrlina je zapravo posledica one

vlasti u derealizovanom ideološkom polju. Naprosto, jedino bi realnost

mogla da dovodi u pitanje ideološke koncepte, međutim, baš realnost je,

na neki način, kontaminacija već zauzetog prava na Čiste norme. Zbog

toga će na primer program Bljane Srbljanović za lokalne izbore u

potpunosti pratiti ovu matricu. Ona je naime, za privatizaciju svih

komunalnih preduzeća, čime se postiže depolitizacija i departizacija

gradskih poslova. Džabe je tu ukazivati na posledice ili probleme ovog ili

onog rešenja, rešenje je ideološki generisano, čisto.

Kada se malo bolje posluša Peščanik ili ono što govore političari LDP vidi

se još mnogo šta što sledi iz tvrdnje da su ove vrednosti “nove”. Zašto

nisu i stare? One su nove zato što, kada bi bile stare, onda bi morale biti

još nečije,   pa bi se izgubilo pravo na njihovo ekskluzivno zastupanje.

Njihova tajna je da su one tudje. Ne zato što je to istina, nego zato što tek

vrednosti percipirane kao tudje mogu da su uvode sa autoritarnom

snagom. Na primer, Vesna Pešić se nimalo neće dvoumiti da kaže da nam

je EU potrebna, jer mi nismo u stanju da imamo nezavisno susdstvo, pri

čemu se prethodno naše sudstvo jednim potezom otpisuje kao partijsko,

komunističko. Pravo sudstvo, dakle, može doći samo sa strane uz

asistenciju drugih, a preko domaćih zastupnika. Ako se ovome doda

poznati stav sa kojim je otpravljeno samoupravlajnje, da nećemo opet da

110

izmišljamo toplu vodu i neki svoj originalan sistem, ponovo se sve svodi

na to da je heteronomija, primanje vrednosti do drugih, ono što treba da

bude pravilo života.

Ove vrednosti, dakle, ne mogu da se misle bez političke

instrumentalizacije. Kao što kaže manifest LDP: Zalaganje za evropske

vrednosti: mir itd, kao da niko nikada pre nego što je stvorena EU nije

znao za vrednost mira. Dakle, vrednosti su ovde autoritarni nalozi, čije se

zastupanje prisvaja samo sebi, a onda prenosi na poništene druge, dok

snagu celom projektu pruža pozadina razvijene EU. Peščanik i Druga

Srbija su tu da obezbede tu transmisiju, isto kao što je intelektualna Prva

Srbija tu da obezbedi transmisiju od domaće vlasti do naroda. Mesto na

kome je cela teorija vezana za platno sa početka teksta, verovatno je

mesto proste sujete, želje da se sam subjekt predstavi kao bolji, zaslužniji i

pametniji od drugih. Pri tom u nastanku tih vrednosti sam subjekt nema

nikakvu ulogu, sasvim u skladu sa onim što se od njega očekuje u

autoritarnom sistemu, nego je samo prenosnik naloga od prvih ka trećima

u nizu, gde se prvi nikada ne dovode u pitanje, a treći nikada ne smeju da

postavljaju pitanja.

Kad smo već kod LDP, zabavan je način na koji je jedna ultraliberalna

partija koja bi da sve privatizuje, sledi EU u svemu, sprovede

denacifikaciju i suočavanje sa prošlošću, verovatno iz naivnih

marketinških razloga preuzela termine i ikonografiju komunističke partije.

Tako je boja LDP crvena, ta stranka se zove “partija”, jedina uz

naslednicu SK Socijalističku partiju Srbije, a svoj program objavljuje kao

“manifest” uz jasnu aluziju na najpoznatiji manifest - Manifest

komunističke partije. Verovatno je to sve za njih samo štos, ali bi u tome

111

trebalo videti dublju simboliku. I to ne simboliku koja bi tvrdila da je EU

nova Jugoslavija, a Evropska komisija novi Centralni komitet, kako to

vide nacionalisti, koji slobodu brane sa druge strane, a izašli su iz istog

šinjela kao i ovi libertarijanci, nego simboliku da je sam kraj ideologije –

ideološki obrt par ekselans, a da oni koji iskorenjuju ostatke kolektivizma

iz savremenog sveta, imaju vodeću ulogu u obezbeđivanju tokova

delovanja njegovih novih ideologija.

Slaba je nada da bi oni mogli to reflektovati. Ali, ako se to već ne može

izmeniti, možemo barem da tumačimo o čemu se radi.

Dekonstrukcija Druge Srbije

Kao i tekst “Kraj ‘iskrivljene svesti’?” i ovaj tekst će govoriti o načinu

kako se kod nas misli preko jednog teksta Ivana Milenkovića: “Slučaj

Tadić”. Naime, slučaj Tadić se zaista pokazao kao zahvalan za iščitavanje

pravih tokova naše javnosti. Milenković je drugi put uzet kao primer za

način mišljenja Druge Srbije između ostalog i zato što on kao filozof

zaista i pruža više materijala za to, a osim toga, ponovo se u njegovom

tekstu nalaze teze koje direktno protivreče onom što smatram da je

ispravno. Prošli put je to bila tvrdnja da “pod ideologijom ne treba

razumeti nekakvu marksističku ‘iskrivljenu svest’”, a ovaj put je to

tvrdnja da se između moralnih sistema ne može ustanoviti odnos

prednosti. O ovom pitanju sam već pisao u tekstu “Ponovljeno pitanje:

mogu li etički stavovi biti istiniti ili lažni“ i dao eksplicite suprotan

odgovor od Milenkovića, a po mom mišljenju, postoji dužnost, i to je

112

osnovna intelektualna dužnost, da se ne prelazi preko ovakvih stvari. Jer

tu ne postoji jedna istina za jednog, a druga za drugog, nego je istina, kao i

uvek, samo jedna.

Postoje barem tri nivoa na kojima je Milenkovićev tekst interesantan. On

se najpre oslanja na bazične filozofske stavove koji su sporni, onda na

osnovu toga rekonstruiše prelazak iz predmodernih i (pretpolitičkih)

društava u moderna, a usput daje i tumačenje naše političke scene,

ocenjuje njene aktere i daje smernice šta bi konkretno bilo ispravno

uraditi. Međutim, sva tri nivoa dolaze do preporuka koje su veoma

problematične.

Proton pseudos iz koga se razvija Milenkovićeva analiza je pomenuti stav

“da nijedan moralni koncept ... nema apriornu prednost u odnosu na bilo

koji drugi moralni koncept”. Ovde ne treba da nas zavara reč “apriorno”,

pa da pomislimo da bi ovu rečenicu trebalo shvatiti kao da je ona samo

specijalan slučaj opštijeg stava da ništa nema apriornu prednost u odnosu

na nešto drugo, što bi značilo da o svemu treba razmisliti u svetlu znanja i

činjenica. Kada bi bilo tako, onda ova rečenica ne bi tvrdila neku istinu

specifičnu za oblast morala, a osim toga, već u rečenici koja ide posle ove

reči “apriorno” nema, pa se kaže: “u jednom politički, a ne moralno

ustrojenom društvu, hrišćanski moral nema prednost u odnosu na, recimo,

islamski koncept morala...” itd. Iako Milenković ovu promenu gledanja na

moral smešta na prelaz od predmodernih u moderna društva, u stvari se

kod njega radi o jednoj filozofiji koja se pojavila dosta kasnije, početkom

20. veka, i koja je smatrala da se problemi sukoba morala mogu rešiti tako

što će se smatrati da moralni, i uopšte “treba” sudovi, ne mogu biti istiniti

113

ili lažni, tako da ne postoji nikakva nauka i smislena rasprava o moralnim

pitanjima. Sve što filozofija treba da predlaže nije bilo kakvo razrešavanje

tih pitanja nego njihovo napuštanje u korist slobode izbora “morala”.

Tako i za Milenkovića ključni razlog zašto on smatra da je

postpetooktobarska Srbija ipak bolja od pretpetooktobarske, to što prva

ostavlja ove izbore slobodnim, dok druga ostaje predmoderna i zbog toga

želi da nameće svima svoja moralna shvatanja. Dakle, to, navodno nije

izbor između dva šire shvaćena morala, nego izbor između slobodnog

izbora morala i nametanja jednog morala.

Mora se priznati da ovde Milenković deli jedan način mišljenja koji je

savremena dogma. Zbog čega se preporučuje to potpuno napuštanje

razmišljanja o normama? Zato što se smatra da svako davanje prednosti

jednoj normi u odnosu na drugu, vodi u totalitarizam, ka logorima smrti,

ministarstvima istine itd. Zbog ovog straha, koji mora dolaziti iz neke

vanfilozofske sfere, jer naprosto, ako kažem da je nešto dobro, to ne znači

da ću da organizujem logore da bi nekoga primorao da i on misli to isto,

stvar je krenula u ovom pravcu, koji je, po mom mišljenju, direktno

suprotan onome što bi bilo ispravno. Dakle, pošto svaka norma vodi ka

logorima, onda treba napustiti razmišljanje o “treba”. Jedini izuzetak koji

se dopušta je to što je minimalno – treba dopustiti da svako sam zauzme

stav o “treba”. Međutim, ovaj pravac je pogrešan iz više razloga. Najpre,

zbog ovog minimalnog treba ipak se dovodi u pitanje osnovna norma da

se ne može dati prednost jednom “treba” u odnosu na drugo “treba”. Zašto

i ova osnovna norma ne bi mogla biti proglašena tek jednim moralom i

odbačena u ime još veće slobode? Ali, to nije ceo problem. Još važnije je

da mi spontano i stalno pravimo “treba” sudove, da su oni nama ono što je

114

ribama voda. I ne samo to. O tim “treba” sudovima bi trebalo razmišljati,

a ne ne razmišljati, jer je svaki taj “treba” stav tu da bi odredio neki od

puteva naših života. O čemu bi uopšte trebalo razmišljati ako ne bi trebalo

o tome? A opet, valja razmišljati samo ako se između nekih alternativa

može uspostaviti odnos prednosti.

Milenković smatra da se ovo napuštanje morala kao predmeta o kome se

može racionalno odlučivati desilo na prelazu iz predmodernog u moderno

doba, pri čemu se obično, i kod njega, Makijaveli uzima kao figura koja

markira taj prelaz. To, naravno, uopšte nije tačno: iako renesansa

predstavlja zaista neko popuštanje moralnih stega, to u filozofskoj

renesansi i kasnijoj modernoj filozofiji nikada ne ide toliko daleko da se

tvrdi da je moral toliko slobodan koliko Milenković misli. Odlični primeri

su Dekart i Lok, koji iz oba rivalska filozofska pravca potvrđuju da se

ispravnost moralnih normi može demonstrativno dokazati. Dakle, oni ne

samo da ne misle da je moral proizvoljan, nego misle da nije čak ni

podložan menama vremena. Već smo rekli da je specifičan pogled na

moral koji zastupa Milenković nastao početkom dvadesetog veka i da je

deo vremena u kome se, opet prvi put u istoriji, javlja i totalitarizam.

Medjutim, ako bi to zaista bilo tako da se srednji vek razlikuje od

modernog doba po tome što je za moderno doba moral proizvoljan, a za

srednji vek nije, onda bi trebalo da se odlučimo za srednji vek, pošto

moderno doba tada ne bi bilo u pravu. Srećom, to nije tako. Moderno doba

donosi jednu drugu promenu. Vratićemo se na nju tek pošto uđemo u

glavni tok Milenkovićevog teksta koji se tiče slučaja Tadić.

115

Tadić je postao tako aktuelan slučaj jer je njegova namera pravljenja vlade

sa socijalistima (uz, čak, distanciranje od LDP) ponovo reaktuelizovala

pitanja odnosa morala i politike, koja i inače zapravo određuju političke

odnose u Srbiji. Iz perspektive mišljenja o kome sada govorimo, Tadić je

time prešao dozvoljene moralne granice, a pričom o tome kako i DS i SPS

imaju svoju bol, taj je problem doveden do maksimuma. Taj Tadićev

potez Biljana Kovačević-Vučo opisala je kao “moralno posrnuće”, a

Žarko Korać je na osnovu njega zaključio da više nikakvog morala u

srpskoj politici nema. Osuda jednostavna i jednodušna: Tadić je “oholi

glupak koji ništa ne razume i ne oseća”. Na ovo stanje se nadovezuje

Milenkovićev tekst. Milenković, na početku teksta, više puta ponavlja da

je Koraćev govor o Tadiću opravdan, besprekoran, zaokružen, ali ipak

ima nešto da doda na sve to, nešto što će Koraću i njegovim slušaocima

ukazati da stvari ipak nisu tako strašne i da ova besprekorna zajednica

ipak može da toleriše Tadićev postupak, jer, čineći ga, kako Milenković

smatra, Tadić sledi neke od osnovnih zakona moderne politike, od koji je

najvažniji događaj “odvajanja politike od etike”. Otprilike slika je ovakva:

Da, Tadićev postupak je za moralnu osudu i oni koji daju tu moralnu

osudu su je dali besprekorno, međutim, u moderno vreme osim morala

postoji i politika. E, za nju su zaduženi ljudi kao Tadić, oni će

pozavršavati poslove koji su prljavi, ne bi li se ostvarili neki dobri ciljevi.

Zato za Tadića treba imati razumevanja, on završava te poslove – u ovom

slučaju radi ono što je potrebno da bi se socijalisti privoleli da uđu u vladu

– da mi to ne bi morali da radimo, kako se izrazio Teofil Pančić u kolumni

“Plakanje je zdravo” koja se takođe bavila ovom Tadićevom izjavom.

116

Sad, ova scena koju je Milenković postavio da bi nam objasnio situaciju i

pomirio nas sa njom, jeste neka vrsta kamere opskure. Hajde da je malo

bliže pogledamo. Ona ima mnogo više veze sa srednjim vekom nego sa

bilo kakvim prelaskom u moderno vreme (doduše, još adekvatnije bi bilo

poređenje sa slikom srednjeg veka iz serijala “Black Adder”). Ako bi

Korać u ovoj sceni mogao da odgovara tradicionalnoj ulozi sveštenstva u

srednjem veku koje čuva moralne vrednosti, Milenković bi bio neki

savetnik koji kaže: “Ali, sire, neko mora da obavlja ove prljave svetske

poslove, nećemo se valjda mi prljati njima. Neka Tadić to obavi, a mi

ćemo se držati po strani neuprljani, u tome je naša uloga.” Ova podela na

crkvu koja drži ključeve moralnosti i plebs, ili, kako Milenković kaže,

“zajednicu đavola” koji ostavljaju da se moralom bavi crkva, jer sami sebe

percipiraju kao moralno nezrele, jeste tipično srednjovekovna. Moderno

doba se prepoznaje upravo kada se ova podela počne dovoditi u pitanje.

Na primer, čuveni Dekartov početak Rasprave o metodi gde on kaže kako

je “razum jednako raspodeljen kod svih ljudi” ili kada Lok kaže da su svi

ljudi jednaki, u stvari je ovo novo dodeljivanje jednake moralne

kompetencije svim ljudima u principu. Ova demokratizacija moralne

kompetencije svoj, hajde da kažemo vrhunac, dostiže kod Kanta. Sad tu

opet imamo problem, Milenković kaže da je negde Kant napisao da je

zajednica racionalnih đavola moguća, iz čega bi nekako trebalo da

zaključimo da bi i Kant odobrio ovaj opis naše politike kao neophodne

zajednice đavola. Međutim, to što je zajednica racionalnih đavola

verovatno moguća, nikako ne znači da je Kant taj model preporučivao kao

društveni model. Čak se može reći da je upravo suprotno tačno. Najpre,

Kant nije smatrao da se zajednica može održati na samo na uže shvaćemoj

racionalnosti (o kojoj se ovde radi). Ta racionalnost ili taj razum je kod

117

Kanta zadužen za hipotetičke imperative, dok se, kao što znamo, moral

kod Kanta zasniva na kategoričkom imperativu, koji se opet zasniva na

zaključivanjima koja više ne spadaju u razum nego u um (Kant je i uveo u

filozofiju i etiku ovu razliku između razuma i uma). S druge strane,

upravo je Kant insistirao da moralne postupke moraju pratiti i moralni

motivi, koji sigurno nedostaju nekom ko bi se dobro mogao opisati kao

đavo. U đavolima ima nešto, ali svakako to nije ono na šta je Kant mislio

kad je zasnivao moralnu zajednicu.

Dakle, Kant bi odbio racionalnost ove Milenkovićeve podele na Moralnu

Drugu Srbiju i Zajednicu đavola i verovatno je opisao kao tipičan, kao što

pokazuje i sama reč “đavo”, ostatak srednjovekovlja. Ali, to što ova

podela može da se održava u jednoj zemlji u 21. veku, govori nam da se

njome zaista zadovoljavaju neke dublje potrebe. Možda to i jeste uloga

koju, sigurno barem deo, inteligencije danas ima. Ona se postavlja kao

pijavica ili vampir (da nam bude zanimljivije poređenje) koji iz društva

isisava moralna ovlašćenja, monopolizuje ih i onda ih prodaje nazad

građanima. Modernoj inteligenciji namenjena je skoro precizno suprotna

uloga: ona bi trebalo da se bavi moralnim pitanjima, ali u otvorenom polju

u kome je svako pozvan, baš kao što je slučaj i sa modernom naukom ili

politikom, da te ocene preispituje. Međutim, današnji intelektualci imaju

ovu sklonost da preuzmu tradicionalnu ulogu crkve, da izdaju potvrde o

moralnosti politike i da izvlače iz te pozicije neku meru moći. U našem

slučaju, Tadić nije dobio moralni setrifikat, ali je makar dobio ovaj niži,

pragmatični. Njegova DS se i inače valja u tom “odvratnom”

pragmatizmu, kompromisima i realnosti.

118

To nas vodi ka još jednoj bitnoj tački vezanoj za Drugu Srbiju. Poznato je

da se LDP, Peščanik itd. otima sa DS oko nasleđa Zorana Đinđića, pri

čemu se LDP predstavlja kao istinski nastavljač njegovih ideja, dok ih DS,

navodno, izdaje. Tu opet stvari stoje kao da su gledane kroz kameru

opskuru. Jedna od glavnih ideja Zorana Đinđića i izvor većeg dela sukoba

koji je on imao sa našom javnošću jeste upravo u tome što se on protivio

ovoj ulozi intelektualaca. Poznato je da ga je Druga Srbija kritikovala

zbog ovog ili onog poteza, a da je njegov odgovor bio da ne priznaje takve

kritike, nego da želi konkretne predloge šta da se radi, šta se hoće i kako

da se to postigne, a ne samo šta se neće. Ne postoji nijedna druga ideja na

kojoj je Đinđić više insistirao. Verujem da je za njega ona bila važna zato

što je na pravi način odgovarala na moderne potrebe Srbije, koje su

zahtevale da se ovi moralistički monopoli razbiju, ne bi li se stvorio

kakav-takav prostor za praktično delovanje i napredak. Dok je bio živ,

međutim, nije nailazio na previše razumevanja. To je i odgovor na pitanje

koje je jednom postavila Biljana Srbljanović: Zašto smo ga toliko

kritikovali? Kritikovali ste ga jer je imao suprotnu političku filozofiju

vašoj.

Đinđićev motiv da se protivi ovim intelektualcima koji su rado i često

davali autoritarne moralne sudove, ali su se slabo prihvatali nekog drugog

posla i slabo nalazili izvodljiva rešenja za neku situaciju, bio je u tome što

je upravo ova podela glavna brana društvenom napretku. Teško je i

nabrojati sve probleme koje ona nosi sa sobom. Najpre, privatizovano,

monopolizovano pravo na moralne sudove dovodi do njihovog

iskrivljavanja u pravcu interesa one grupe koja ih je monopolizovala, čime

se kida najvažnija stvar u društvenoj vezi jer se na mestu opšteg interesa

119

pojavljuje privatni ili grupni interes. Onda, pošto moć ima težnju da se

skoncentriše kod jednog subjekta, oni koji su prigrabili moć u moralnoj

sferi, odlučuju i u svim drugim sferama za koje nisu kompetentni. Ovo je

percipirano kao glavni problem socijalizma. Pored toga, kada već imaju

takvu moć, koju opet zloupotrebljavaju u svoju korist, ostali članovi

društva, na neki način, smatraju normalnim da im od ove grupe treba

dozvola da preduzimaju ove ili one akcije, trpe njihov rašireni monopol,

što je naravno opet štetno jer smanjuje ukupne kapacitete društva.

Privilegovana – kako bi je nazvali – moralna kasta, (inače, ove poslednje

tvrdnje slobodno se mogu primeniti na celokupno društveno polje) se štiti

time što moralna pitanja održava u što nejasnijoj formi, stalno ističući da

je rat oko tih pitanja ono što ima prioritet. S druge strane, društvo bi

trebalo da se brani tako što razbija ovaj monopol i ističe zahteve koji se

odnose na rezultate politike, a ne samo na njene, navodne, principe.

To ne znači i da takozvani principi politike, ili, bolje rečeno, politički

apriori, ne treba da budu predmet rasprave. Ono što je ovde zanimljivo

jeste da način mišljenja Druge Srbije u ovom pogledu potpuno odgovara

načinu mišljenja Prve i to baš u onom segmentu koji je od ove najviše

kritikovan – takozvanom uticaju mitova, posebno Kosovskog mita, na

srpsku politiku. Suština tog mita, onako kako on igra ulogu u današnjoj

Srbiji, jeste upravo u odsecanju jednog od drugog ova dva segmenta

politike, koji bi inače trebalo da stoje zajedno. Svi znamo o čemu se radi i

kako se mit danas razumeva: dakle, knez Lazar kreće u boj ne nadajući se

uspehu u njemu, njegova motivacija je isključivo motivacija onoga ko ne

želi da bez borbe dozvoli ulazak Turaka u Srbiju. On svesno bira rezultat

koji će imati samo moralnu vrednost primera i žrtve, ali će biti faktički

120

neuspeh. Ono što je za nas sad interesantno je upravo ta mogućnost. U

okviru matrice ovakvog Kosovskog mita, svaki neuespeh neke politike

može da se preokrene u dokaz principijelnosti i nepristajanja na

kompromise, pa, ako to objašnjenje postane jedino merilo za politiku,

onda ona naprosto ne treba da ima nikakve rezulatate. Svaki rezultat u

okviru mogućeg jeste izdaja maksimalnog, principijelnog, tako da je čak i

bolje nemati rezultate. Slučaj, sudbina, pobrinuće se već za nešto pluseva,

još više minusa i poraza, ali sve se može uklopiti u priču. Nije teško

zaključiti da bi isključiva primena ovakvog političkog merila potpuno

uništila odgovornost i rezultate u politici.

Pošto Milenković želi da dopuni profesora Koraća i ukaže mu kako, osim

moralnog stava, postoji i politički, moglo bi se pomisliti da se Milenković

zalaže da politika potpuno odvoji od morala. Međutim, on to negira i kaže

da u okviru njegove „moderne“ koncepcije niti je moral prognan iz sfere

političkog, niti je politika isterana iz sfere morala. Moral ipak ima neko

mesto u modernom vremenu, inače se ne bi digla ovolika „dreka“ oko

Tadićeve izjave. Hajde da ipak bolje pogledamo kakvo je to mesto koje je

dodeljeno moralu. Milenković kroz svoj tekst objašnjava šta je po njemu

ključna razlika između ispravnog modernog stava i prevaziđenog

predmodernog: „moralno dobro, dakle, nije unapred dato, što znači da se

jedna zajednica više ne određuje kao moralna, već politička zajednica“.

Ono što bi se moglo opisati kao minimalan „moral“ ove nove zajednice i

naše Druge Srbije jeste upravo sam stav koji podrazumeva „potpuno

slobodno moralno i religijsko opredeljivanje“, dok DSS-Radikalska

verzija gubi u ovom sukobu između dva morala samo zato što bi

sprečavala ovu slobodu. Ovaj minimum minimuma na koji je svedena

121

prednost jednog koncepta u odnosu na drugi, pokazuje da je jedini stav na

kome se cela koncepcija zasniva onaj stav sa početka koji po Milenkoviću

predstavlja smisao modernog odvajanja politike od morala, naime to da

„nijedan moralni koncept... nema aprironu prednost u odnosu na neki

drugi koncept“. Primetili ste da je istovremeno smisao celog

Milenkovićevog teksta da zaključi da „nije svejedno“ i nisu „svi isti“,

odnosno, da ipak jedna moralni koncept ima neku prednost u odnosu na

drugi koncept. Ove dva cilja su, međutim, protivrečna.

Rešenje ove zagonetke jeste da onda treba da potražimo objašnjenje van

logike. Ako samo malo razmislimo o Milenkovićevim tvrdnjama da „sve

dok se krećemo u kategorijama dorba i zla, ne dolazimo do sfere

političkog“ i da je „moralni koncept uvek kolektivan, moral se tiče najpre

zajednice, pa tek potom pojedinca, moral zajednicu pretpostavlja

pojedincu“ vidi se da je bazična Milenkovićeva pozicija da je moral

prevaziđena kategorija. Ono što on kao intelektualac nudi je legitimacija

potpune slobode, ne postoji ništa u samoj moralnoj sferi što daje prednost

jednoj odluci u odnosu na drugu, tu se prodaje potpuna indulgencija za

sve „grehove“. Pa gde je onda to mesto koje ipak ostaje za moral? Mesto

je jednostavno, to je mesto smokvinog lista koje će da prikrije ovu prvu

koncepciju. Tu imamo istu strukturu koju je Žižek rezervisao za pojam

fetiša: moral je neistina u koju verujemo na nivou govora da bi mogli

mirne duše da ga ignorišemo u stvarnom životu i da bi mogli da lakše

podnesemo takav život. Dakle, mi potpuno verujemo da je sve politika, ali

nam treba jedan idealizovani Žarko Korać, koga ćemo nahvaliti što se drži

samo moralnih principa, svesni doduše da je to sve nerealno i

predmoderno.

122

U stvari, politika uopšte nije odvojena od morala tako da bi kada ulazimo

u politiku trebalo da ispred vrata ostavimo sve pojmove o dobru i zlu,

nego na način na koji su kod Kanta odvojeni hipotetički (uže politički) od

kategoričkih (uže moralnih) etičkih stavova. I jedni i drugi tiču se dobra i

zla u kontekstu u kome treba odlučiti o njima u odnosu na neku zajednicu.

Niče i Kjerkegor samo dodaju da taj kontekst nije jedini, a možda ni

najvažniji u ljudskom životu.

To se sve pokazuje kao previše moderno i savremeno za ono što imamo u

Drugoj Srbiji.

Prva i Druga Srbija

Eksplozija moralne histerije povodom hapšenja Radovana Karadžića

ponovo je izbacila u prvi plan i pojmove koji se odnose na različite

„Srbije“ koje postoje u Srbiji. I, kao i obično, to ne znači da su ti pojmovi

zbog toga postali preciznije određeni. U jednom tekstu, na jednom

drugosrbijanskom sajtu1 (iza sedam gora), Srbija se deli na četiri „Srbije“

od kojih je prva nacionalistička, druga je Druga, koja se na već uobičajen

način odnosi na određeni krug ljudi, treća je „principijalistička“, u nju

spadaju MBM, IP, NSPM itd. Četvrta Srbija je ostatak Srbije, „oportunisti

svih fela“ koji se optužuju da ih nije briga nizašta osim za svoje privatne

ineterese. Ne treba naglašavati da se ova podela smatra nečim što je u

neku ruku normalno i da su sve Srbije negativno određene osim Druge.

1 Saša Ćirić: MBM, zvezda Politike (http://www.e-novine.com/sr/kultura/clanak.php?id=15500)

123

I sâm sam u poslednje vreme koristio termine Prva i Druga Srbija u paru

želeći, međutim, da kažem nešto sasvim drugačije. Dosta je jasno da su

kod nas u javnom govoru sve više dominantne dve verzije gledanja na

političku stvarnost, koje pokazuju sve više sličnosti. Druga Srbija sama

sebe omeđava2, tako da je veći problem odrediti šta spada u onu Prvu.

Nedavno je Vesna Pešić čak rekla da je Prva Srbija uhapsila Karadžića,

tako da je time i DS i Tadić ubrojen u Prvu Srbiju. U jednom drugom

tekstu3 se, obrnuto, Tadić ponovo ubraja u Prvu Srbiju, ali se Drugom

Srbijom naziva upravo ova alternativna nacionalistička Srbija koja se

protivila Karadžićevom hapšenju i novoj vladi. Ja u Prvu Srbiju, koja je

dobila tu oznaku „Prva“ jer je pandan Drugoj, ubrajam nacionaliste koji su

odlučili da logički negiraju glavne ideološke prakse Druge: ako je u

Drugoj Srbiji sama Srbija ili ostatak Srbije precrtan kao nešto negativno,

onda je u Prvoj Srbiji, ostatak sveta koji nije Srbija, osobito Zapad i sve

što je zapadno, precrtan kao nešto tuđe i negativno. Dakle, Prva i Druga

Srbija nisu neke neutralne oznake koje klasifikuju načine mišljenja u

Srbiji gde posle te klasifikacije ne ostaje ništa, niti je odnos između tih

Srbija takav da kada se oduzmu one kojima je dat negativan predznak,

ostaje ona naša, nego su i Prva i Druga Srbija oznake za dva ideološka

načina mišljenja, koja oba, baš zbog toga što su ideološka, treba da budu

napuštena. Osim njih postoji jednostavno – Srbija, ono konkretno što nas

okružuje, čega smo deo i u koje se uliva ono pozitivno što želimo da

postignemo, u kojoj postoji i ono negativno što ne želimo da postoji.

2 Ponekad je ta samoomeđavanje lažno, na primer Svetislav Basara ili Zoran Đinđić, koliko znam, nikad se nisu sami svrstavali u Drugu Srbiju.3 Oliver Vulović: Bolno buđenje anabeoznih Srbija (http://www.vidovdan.org/article1368.html)

124

Međutim, ova Srbija je sama, naravno, nešto pozitivno. Nasuprot tome,

Prva i Druga Srbija su ideološke formacije.

Ovo vreme moralne histerije dobra je prilika da se uvidi da je to tako. U

prethodna dva teksta (Fraza o pomirenju, Naši politički principi) videli

smo da Prva i Druga Srbija imaju istovetne stavove o ideologiji i

političkom pomirenju. Takođe, one su na istovetan način dočekale ovu

novu vladu kao „ideološku nakazu“. Ali, to ipak ne znači da su ove Srbije

u svemu iste. Precizno rečeno, sadržinski, one su antipodi, ali su formalno

veoma slične.

Kada gore kažem „moralna histerija“ onda takođe mislim na nešto savim

precizno. Moralna histerija je stanje u kome se smatra da je neki događaj,

pojavljivanje neke činjenice, konačno rešilo neki moralni spor i

jednoznačno dalo za pravo jednoj strani, tako da je sada ostalo samo da se

povuku konsekvence iz te činjenice i urgentno pređe na delovanje.

Moralna histerija, dakle, ukida moralnu argumentaciju. Radikali su dobar

primer iz Prve Srbije za ovu pojavu: hapšenje Karadžića po njima

predstavlja veleizdaju koja se u Srbiji uvek kažnjavala smrću. Međutim,

ovo hapšenje je sličan tretman dobilo i u Drugoj Srbiji. U čemu je tu

problem? Hapšenje haških optuženika, pored negativnih strana koje ima, a

koje se ogledaju u nesposobnosti da se sudi u zemlji i u pristrasnosti

samog tribunala, ima i tu pozitivnu stranu što je to prilika da se odnos

prema zločinu postavi na prave osnove, a one se sastoje u tome da se za

zločine neko mora kazniti, tako što će krivica za zločin biti individualna,

dok će zajednica, sa druge strane, obnoviti svoju moralnu snagu i time što

će pokazati da ne želi da toleriše zločin u svome okviru. Obe ove strane

125

hapšenja haških optuženika odnose se na individualnu krivicu za zločine i

kolektivnu odgovornost za njihovo sankcionisanje i nemaju nikakve veze

sa kolektivnim krivicama niti kolektivnim pravima tih zajednica.

Međutim, i za Prvu i Drugu Srbiju ovo hapšenje je bilo odlična prilika da

se govori upravo o ovim pravima. Za Prvu Srbiju, glavni problem sa

hapšenjem je u tome što se eventualnom presudom Karadžiću dovodi u

pitanje opstanak Republike Srpske, koja se tako nepovratno pokazuje kao

„genocidna tvorevina“ i nestaje. Ova nužnost se uopšte ne dovodi u

pitanje, optužba za izdaju i sledi zbog toga što, kada se već jednom ovo

desi, onda je za sve kasno, sve kasnije sledi samo po sebi. Pri tom, isti

ljudi koji se protive hapšenju i isporučivanju, nemaju ništa proriv

dobrovoljnog odlaska u Hag, iako ta razlika između dva načina odlaska ne

pravi nikakvu razliku u pogledu presuda koje dolaze kasnije i njihovih

navodnih posledica. Međutim, i Druga Srbija na isti taj način gleda na

isporučivanje Karadžića: to je odlična prilika da se pomene Republika

Srpska i skrene pažnja na to da nije problem samo u Karadžiću nego i

njegovom delu, a to je, naravno, Republika Srpska. Šta je zajednička

forma ova dva stava sasvim je očigledno: obe Srbije smatraju da se pitanja

kolektivnih prava mogu i treba da razrešavaju na način na koji se rešavaju

moralni sporovi, gde onaj koji izgubi gubi sve. Takođe, za obe realno

postoji samo kolektivna krivica, bilo da se iz nje izvode kolektivne kazne

(ukidanje R. Srpske), bilo da se negira svaka krivica pojedinaca i uvek

insistira da se ne sudi pojedincima već „srpskom narodu“. I jedni i drugi

smatraju da postoji neko moralno pravo na određena kolektivna prava,

samo jedni misle da bi trebalo ukinuti R. Srspku iz moralnih razloga, u

ekstremnijim slučajevima otcepiti i Vojvodinu (Kosovo da ne

pominjemo), dok drugi misle da se to zaista može tako posmatrati, i da

126

zaista takav automatizam moralnog suda nad pitanjima kolektivnih prava

postoji. U ovom pitanju su i Prva i Druga Srbija čak radikalnije od

zapadnih zemalja, barem sudeći po zapadnim medijima; nedavno je Haris

Silajdžić dobro izriban u udarnom političko tok-šouu BBC zbog sličnih

stavova.

Dakle, iza naizgled principijelnih, neutralnih, objektivnih stavova ovde

stoje želje, neposredne želje da se nešto dogodi što nema nikakve veze sa

temama o kojima se nominalno govori. Na primer, kada Sonja Biserko

govori, nekada o okupaciji Srbije, o poželjnosti njenog rasparčavanja, a

danas o zapadnom protektoratu, ili kada izražava nadu da hapšenje

Karadžića otvara mogućnost za „drugačiju perspektivu i razvoj bosanske

integracije“, što je eufemizam za ukidanje „ratnog plena“ Republike

Srpske, te izjave je najbolje jednostavno tumačiti kao izraz želje, a ne bilo

kakvog odgovora ne neko pitanje o kolektivnim pravima ili najboljim

sredstvima za ovaj ili onaj cilj. Tu se otvara još jedna sličnost između

naših Srbija, ta nemilosrdnost inkorporirana u modul koji generiše stavove

i etikete koje obe koriste. Kada, opet, Sonja Biserko kaže „jedina dobra

stvar u vezi sa Koštunicom jeste ta što je do kraja ogolio srpski nacizam i

pomogao svetu i susedima da bolje razumeju dubinu srpskog

nacionalizma.“4, jedina analogija koja mi pada na pamet je ona krajnja

uvreda do kosti koja je sadržana u radikalskim izjavama da je Zoran

Đinđić bio „mafijaški premijer“ ili da je imao sreću što je ubijen. Biserko

naprosto želi da se Srbi posmatraju kao nacisti, ne postoji bilo kakvo

drugo suvislo objašnjenje za te stavove. Ta uverenost da ne postoji granica

u odnosu na tu suprotnu stranu koja bi nas sprečila da ispoljavamo tu

4 Sonja Biserko: Povratak iz legende (http://www.e-novine.com/sr/stav/clanak.php?id=15561)

127

krajnju bezobzirnost u etiketiranju, da je u odnosu na njih sve dopušteno,

karakteristična je doduše samo za najekstremnije ljude na obe strane, ali

ostaje isto tako neosuđena od svih ostalih. Pri tom, tu postoji izvesna

razlika u stilu, međutim, nije tačno da, na primer, u ocenama Sonje

Boserko nema nasilja. Sama kvalifikacija nacizam, povlači da je u odnosu

na njega dozvoljen svaki način neutralisanja i likvidacije, pogledajte bilo

koji film o Drugom svetskom ratu pa ćete videti i sami. Naciste u njima

niko ne žali.

Sa ovim nepostojanjem granice u odnosu na drugu protivničku grupu,

povezana je još jedna osobina koju dele Prva i Druga Srbija – one su

potpuno neosetljive na pitanja forme o kojima ovde govorimo. To nije

slučajno, bliže posmatrana, pitanja forme su zapravo informacije o tome

šta može da nam bude zajedničko sa drugima, a pošto je ovde zajedničko

precrtano, unapred zabranjeno, ova pitanja se gube. A to nije nimalo

benigna stvar. Ova forma našeg mišljenja nije samo predmet filozofskog

interesovanja, nego je, istovremeno, i osnov etičkih normi. Ako želite da

vam etičke norme ne smetaju, sve što treba da uradite je da ovo polje

forme proglasite nepostojećim ili da se barem ponašate tako kao da ono ne

postoji. U praksi to izgleda ovako: pošto sve što izgovaramo može da se

tretira kao neka tvrdnja, vi jednostavno kažete da je ono što tvrdite ili

istina, a onda je legitimno zasto što je istina, ili nije istina, ali onda vi

imate pravo na svoje mišljenje. Ako usvojite samo ova dva ograničenja za

delovanje, odnosno, ako je za vas jedino relevantno pitanje koje može da

se uputi vašim tvrdnjama Da li su one istinite?, dok ignorišete mogućnost

pitanja Da li su one u skladu sa nekim normama koje omogućavaju

zajednicu?, onda možete da uradite ili kažete sve. Na primer, ako želite da

128

neko bude ubijen, onda kažete da je on izdajnik; ako je izdajnik, onda ste

rekli istinu, a to uvek treba reći, a ako nije izdajnik onda branite slobodu

govora. Tip ličnosti koju verovatno ima npr. Vojislav Šešelj nastaje

upravo na ovaj način. Ali, taj način mišljenja nije nikakva specifičnost

Prve Srbije. Kada stavite u niz tvrdnje Sonje Biserko vezane za događaje

u proteklim ratovima: Srbi iz Krajine su otišli dobrovoljno, Srbija je uzrok

svih događanja u ratu, R. Srpska treba da se ukine, Kosovo i Crna Gora

treba da se otcepe, Vojvodina treba da dobije status Hong Konga – ni tu

nije kraj, jer ni tako srpski nacionalizam ne bi bio poražen, on bi ostao u

školama, institucijama, i na kraju i u vrednostima koje moraju biti

zamenjene5 – vidite jedan niz u kome se svaka stavka tiče nekog

sužavanja kolektivnih prava jedne nacije, i u kome se svaka stavka

poklapa sa željama i stavovima, recimo, hrvatskih nacionalista, i koji

vrhuni, ako dobro tumačim ovo sa vrednostima, u totalnom negiranju i

unutrašnjosti tih ljudi, zajedno sa njihovom autonomijom (okupacije,

protektorati) itd. Pri tom, ova forma ostaje potpuno neprimećena, a

ukazivanje na nju verovatno bi u Drugoj Srbiji bilo osuđeno kao fašističko

preterivanje. Sama Sonja Biserko verovatno bi se pozvala na slobodu

govora i pravo na svoje mišljenje (u stvari, u jednom Utisku nedelje se u

sličnoj situaciji i pozvala na to). Ona naprosto veruje da u Srbiji postoji

srpski nacizam, da je dobro da se na gornji način preuređuju kolektivna

prava itd. Ako nacizam postoji dobro je, a ako ne postoji, to je njeno

mišljenje. Inače, kad smo već kod nacizma i srodnog mu fašizma, mislim

da je etiketa Nova srpska fašistička misao nastala prosto tako što neko nije

mogao da izdrži da uz ovo srpska ne doda fašistička, kao što neko ne

5 isto.

129

može da izdrži da nekom liku na plakatu ne doda brkove. Nekako mu je

lepše kad uz svako „srpska“ stoji „fašistička“.

Govor Prve i Druge Srbije, osim ovih, pokazuje i druge zajedničke odlike

ideologije kao takve. Na primer, u Drugoj Srbiji je uobičajeno da se gornji

niz smanjivanja kolektivnih prava tumači kao način da se Srbija izleči od

kobnog nacionalizma, jer nacionalizam je toliko zla naneo drugima, a

onda i samoj Srbiji itd. Medjutim, ta eshatologija, taj izlazak koji

opravdava mere koje bi inače bile nelegitimne u stvari ne postoji. Potpuno

izlečenje od srpskog nacionalizma na ovakav način poklapa se naprosto sa

nestankom Srba ili barem onih koji žele da se tako nazivaju. U tom smislu

su akteri Prve Srbije u pravu. Međutim, njihov odgovor na to, koji se

sastoji od preokretanja ove matrice, kako bi se postiglo da niko u Srbiji

pozitivno ne vrednuje bilo šta što dolazi sa Zapada, takođe je, ne samo

nemoguć izlaz, već i nepoželjan. Ni do jednog ni do drugog nikad neće

doći. Druga sličnost je u tome što obe ove Srbije ne vide nikavu sredinu u

srpskom društvu, one se potpuno slažu u tome da su one jedini mogući

nosioci budućnosti. Tako Prva Srbija za antisrpstvo i izdajstvo optužuje

celu demokratsku ili proevropsku stranu Srbije, iako primere koji bi to

mogli potkrepiti (iako je barem druga optužba zabranjena u demokratiji),

skoro stoprocentno uzima samo iz ovog uskog kruga Druge Srbije. I

Druga Srbija, koristeći najekstremnije pojave u Prvoj veoma lako dođe do

toga da je radikalima sličan Koštunica, a da Tadić kohabitira sa njima,

tako da je opet sav ostatak Srbije u stvari jedno isto, zlokobna Prva Srbija.

Pošto je svaki razgovor između ovih jedino postojećih dveju Srbija

nemoguć, onda su i njihovi argumenti, koje povlače jedni protiv drugih,

po pravilu ideološki. Prva Srbija Drugu optužuje za izdaju, služenje

130

stranim interesima, niski pragmatizam (sve ove optužbe su po definiciji i

neizbežno manipulativne), dok Druga Prvu za primitivizam, krvoločne

instikte, nacizam i fažizam, što su opet optužbe koje su ili preterane ili su

jednostavno odraz lične odbojnosti. Oboma je omiljeni izgovor za taj jezik

da ono što oni rade nije ništa prema onom što su zaslužili ili rade na

drugoj strani.

Šteta koju dve Srbije prave je ogromna. One histerizuju javni govor,

iskrivljavaju sagledavanje stvarnosti, prave pojmove i norme zamenjuju

pogrešnim. U Srbiji bez njih bilo bi, inače, mesta i za tradiciju i za

modernost, i za religiju i za nauku, za u užem smislu srpsko i za drugo,

jedino možda ne bi bilo ovoliko ideološke isključivosti koliko ima sada.

Arheologija ideologije

Arheologija iz naslova bliska je Fukoovoj arheologiji. To je potraga za

željama, interesima i praksama koje stoje iza navodnih istina, činjenica,

dobrih želja i velikih ciljeva neke politike. U knjizi Postideologije moj

metod je uvek bio da se alterniraju dva načina mišljenja – ideološki i

filozofski – i to tako da se pokaže da je izbor između njih stvar slobode,

da zaista možemo da izaberemo jedno od to dvoje. Ipak, u realnom

savremenom svetu stvari ne stoje tako. Ideologije su moduli mišljenja

zatvoreni sa svih strana, tako da je o bilo kakvoj promeni, nažalost, teško

govoriti. Ali se ipak mora. Da bi došli do arheologije ideološkog načina

mišljenja potrebno je da saljuštimo kore dvosmislenosti i opravdanja

131

kojima je obavijeno jezgro mišljenja. A da bi to postigli, potrebno je da

malo radikalizujemo razliku između ideološkog i običnog načina

mišljenja.

Osnovni problem sa ideologijom je da ona simulira realnost. Spolja

gledano, ideološki tekst ne razlikuje se od nekog običnog teksta. I zaista je

to tako, pre nego se izloži pitanjima ideološki tekst i jeste naizgled

normalan tekst. Pa ipak, posle ispitivanja pokazuje se da ideološki tekst

nema nikakve veze sa realnošću, u smislu da je njegov cilj da tu realnost

predstavi onakvu kakva jeste i da istovremeno sačuva normativnost koja

je potrebna da bi realnost bila dobra. Za ideologiju je realnost kao neka

primordijalna supa iz koje izborom materijala po potrebi nastaje poseban

virtuelni ili fiktivan svet. Ovaj svet služi samo ideološkim svrhama.

Umesto da predstavlja saznanje on predstavlja pritisak u nekom pravcu,

uputstvo za delovanje ili opravdanje budućeg delovanja. Taj svet

predstavlja uputstvo o tome kako treba misliti da bi određena sila mogla

nesmetano da deluje.

Primer prvi: Amerika i Rusija

Nedavni razvoj događaja u vezi sa Gruzijom doveo je do punog

ragranavanja govora koji pokazuje ove karakteristike. Šta se u Gruziji

zaista dešavalo? Prvi znak da nešto drugo deluje na predstavu o realnosti,

osim nje same, su drastične razlike u predstavama. Dosta neutralni opis

onoga što se dešavalo bio bi da su se akcije Rusije jasno suprotstavile

željama Amerike, odnosno da je Rusija reagovala na način rizika;

intervencija nije bila usaglašena, tako da je sukob smešten u prostor u

132

kome važe samo zakoni sile. Pokazalo se da je situacija za sad takva da

Amerika nema mogućnosti da na tu silu odgovori efikasnom silom koja bi

je naterala da se povuče.

Već u ovim opisima se sama Gorzija izgubila i svi detalji oko nje. Takođe,

izgubili su se i svi neutralni principi regulisanja međunarodnih odnosa,

koji predstavljaju normativnost koja omogućuje da stanje realnosti bude

dobro. Ostala je samo želja za legitimizacijom sile. Šta sila želi?

Svaki sukob sila može se opisati na tri načina. Možete se naprosto hvaliti

svojom mogućnošću i željom da nadvladate okolinu, čak naglašavajući

uživanja koja će iz toga doći, kao što su uživanja iz pljačke, potčinjavanja

itd. Ovo se odavno ne radi, osim u vojničkim pesmicama ili nekim

skrivenim privatnim razgovorima političara. Drugo, možete poštovati

protivinika, ali želeti nadmetanje. Poraženi ovde nije ponižavan, ali zbog

toga volja da se on potisne nije manja. Osim toga, njegova želja da vas

nadvlada i za vas je legitimna. I ovo se više ne radi. Treća mogućnost je

da su borba i nadvladavanje potpuno zamaskirani novodnim moralnim

sukobom (moralnim krstaškim ratom – bombardovanje Srbije bio je

možda prvi i jedini rat koji je u potpunosti tako opravdavan). Vi navodno

ne želite nikakvu borbu i nadvladavanje nego samo želite da kaznite

protivnika za njegove prestupe i spasete nedužne žrtve. Vaš motiv nije ni

grubi interes, ni prosta volja za potčinjavanjem, nego samo visoki ciljevi

odbrane slobode, sprečavanja humanitarnih katastrofa itd. U ovoj fazi

trebalo bi da već vidimo zašto smo sada u sred ideološkog načina

mišljenja, jer su sile u sukobu jasno su odvojene i potpuno se razlikuju:

133

1. Prva sila deluje bezinteresno, iz najboljih motiva, nikad ne deluje

prva, nego uvek odgovara na agresiju ili prestupe drugog.

2. Druga sila je ogrezla u prestup, ona namerno čini zločine, napada

druge države ili vlastiti narod, korumpirana je, staromodna,

protivnik slobode.

Ideologija dobija pun zamah kada se postigne da ova podela nije samo

rezultat prikaza onoga što ove sile čine u jednom trenutku, već ta podela

odražava njihovu trajnu suštinu. Sukob dobra i zla mora imati logičku

čistotu tako da se može generisati u svakoj prilici i nezavisno do onoga što

se zaista dešava.

Naravno, ovako oštra podela se može smatrati preterivanjem. Mi na

politički govor možemo gledati kao na govor koji je uvek izrečen u

najboljoj nameri i na koji samo akcidentalno deluju ove sile pristrasnosti,

jer smo svi ljudi i ne možemo to izbeći. Na žalost, ta slika nije

preterivanje. Na primer, da počnemo od nečega što je sasvim kratko i

jednostavno. Jedan Gruzin, iako po svemu sudeći neupućen u

komplikovane i obimne knjige o današnjoj svetskoj politici ovako je

opisao bitan kontekst u kome se dešava gruzijski sukob: „Ja nisam Rus, ja

sam Gruzin, ja sam slobodan čovek“. Ova rečenica u najkraćem definiše

predstave koje oivičuju sukob. Gruzin je ispravno shvatio da bi ga

eventualna činjenica da je Rus potpuno poništila kao slobodno biće. Rusi

su odani sistemu neslobode, bore se za nju. Svako potiskivanje Rusa,

širenje je slobode. Istovremeno, Amerikanci se uvek bore za slobodu, a

svaka kritika Amerikanaca je rad u korist druge strane i neslobode. Na

134

nešto komlikovaniji način, isti motiv razvija Vilijam Mongomeri.6 Vilijam

počinje od toga da Rusija pokazuje moć svojom akcijom u Osetiji. Ali,

kontekst ovog ispoljavanja moći je precizno određen: Rusija „srlja u

autoritarizam i agresivnost“. Ona „nema pravu ideologiju, ali oseća

gnušanje prema demokratskim praksama Zapada i blagonaklonost prema

autoritarnim režimima, što je razlog njenog stalnog neslaganja sa

Zapadom.“

Dakle, razlog ruskog delovanja i razlog sukobljavanja Rusije sa Zapadom

je ruska odanost neslobodi. Oni nemaju pravu ideologiju, što znači da u

Rusiji ne postoji čak ni pokušaj da se na planu jezika opravdaju akcije;

one u potpunosti ostaju u materijalnoj sferi besciljne agresivnosti. I samim

tim su bez budućnosti. Montgomeriju se naravno pridružilo mnoštvo

novinara i analitičara.7 Američka državna sekretarka sažela je željeni

prikaz situacije u formulu: Nije ovo 1968. – što bi značilo: „nije vam ovo

1968, kada su vaše intervencije mogle da prođu neometano, iako ste vi isti

kao te godine, autoritarna, KGB vlast posvećena neslobodi. Ovim se

skicira koje karakteristike mora da ima svaki tekst koji priprema američko

reagovanje u ovoj situaciji. On mora sadržavati optužbu za potpuni

autoritarizam. Dalje je sve stvar izbora. Ova optužba može biti okružena

podsećanjem na 1968, KGB prošlost Putina ili nešto slično, osim toga,

treba da prikazuje Rusiju kao agresivnu, 19-vekovnu, zaostalu državu, po

potrebi treba da umanjuje njene izglede na uspeh na bilo kom polju, da

ističe negativne podatke o njoj. Krajnji legitimni cilj je, osim potiskivanja

Rusije na što više polja, izmena te sklonosti ka neslobodi, koja, pošto je to

6 Vilijam Montgomeri, Rusija pokazuje moć u južnoj Osetiji, Danas 17-18 avgust 2008.7 kod nas, Vladimir Gligorov: Problem Rusije, www.pescanik.net.

135

unutrašnja osobina, nije jasno kako će i kada biti izvedena. A to i ne može

biti jasno, jer takav cilj, čak i da nije ideološki generisan, ne može biti

izvodiv političkim sredstvima.

Neko bi mogao da kaže da ova slika o Rusiji zapravo posledica želje da se

verno preslika realnost i da nema nikakve veze sa potrebama samog

autora ovakve slike. Dopustimo to za sada. U istoj nedelji u kojoj su

objavljene gornje izjave i tekstovi, Politika je objavila više komentara ove

iste situacije. Na primer, u tekstu8 Obrada Kesića nigde se ne pominje reč

„autoritanost“. Istovremeno, suštinu trenutnog stanja rusko američkih

odnosa, pozivajući se na bivšeg američkog državnog sekretara Stroba

Talbota, on definiše jednostavno: „Putinova Rusija je prestala da radi ono

što SAD žele.” Takođe, autoritarizam se ne pominje ni u intervjuu9 sa

Robertom Hejdenom, američkim profesorom, koji detaljno govori o

razlozima koji su doveli do trenutnog stanja u američko-ruskim odnosima.

I Hejden ove odnose opisuje kao stalnu želju za međusobnim

potiskivanjem, koje je u poslednjim decenijama neuoporedivo više

uspevalo Americi nego Rusiji.

Zašto bi, onda, ovaj drugi pristup trebalo nazvati neideloškim, dok je prvi

ideološki? Zašto se jednostavno ne zadržimo na tome da se jednima stanje

čini takvo, a drugima drugačije? Recimo da na razlike u mišljenjima utiču

interesi aktera; uglavnom, sve je u okviru normalnog. Problem je u tome

što, barem ne nekom nivou, to nije normalno. Ako ne postoji razlika

8 Obrad Kesić: Zašto Srbija ćuti, Politika, 14.08.08.9 Robert Hejden: Hladni rat nikada nie obustavljen, Politika, 17.08.08.

136

između ideologije i neideologije onda ne postoji ona razlika koja može da

konstituiše javnost.

Ovde se ne radi o dve istine koje se nadmeću, nego se radi o sukobu rada

protiv istine i istine same. Po čemu možemo da vidimo da je to tako?

Najpre, prvo ideološko mišljenje je logički generisano: nije zamisliv

slučaj u kome bi oštra podela Zapad-sloboda/Rusija-nesloboda bila

demantovana, jer je kriterijum za slobodu ono što je zapadno dok je

kriterijum za neslobodu ono što je rusko. To znači da realnost ne može da

utiče na ovu podelu. Drugo, ova podela jednoznačno odgovara željama i

potrebama samo jedne strane. Ovo ne mora odmah da znači da je nešto

neistinito ili neispravno jer i istina i ispravnost mogu slučajno odgovarati

nečijim željama. Ali, kada je odgovaranje željama ovoliko totalno, i kada

je zaštićeno od uticaja realnosti, onda se ta činjenica odgovaranja željama

pretvara u ozbiljan indikator ideologije. Treći član ove trijade razloga

zašto je prvi način mišljenja ideološki nije tako lako sažeti u jednu

rečenicu. Radi se o tome da je normativni aparat koji prati ove stavove

potpuno suprotan aparatu koji potreban da bi se realnost mogla sagledati.

Drugim rečima, filozofija u koju veruju ideolozi potpuno je pogrešna.

Otkad postoji prava filozofija, ona se trudi da sagleda proces saznavanja

realnosti. Osnovni zaključak do koga su dolazili svi filozofi jeste da

sagledavanje realnosti nije jednostavno, i da se realnost ne može lako

pokupiti sa površine sveta. Na našu predstavu realnosti utiču naše želje i

naša prethodna saznanja u koja smeštamo materijal koji nam dolazi spolja.

Da bi se zakrivljenje koje stvaraju teorije i želje prevladalo postoji bogat

skup normi koji služe da se to postigne. Prva norma je da se, da tako

137

kažemo, naočare saznanja, koje se sastoje od teorija putem kojih shvatamo

svet, ne mogu izbeći. Ne postoji direktno sagledavanje realnosti. Sledeća

je da je svako sagledavanje relanosti perspektivno i da se ta nužno

pristrasna perspektiva mora razgovorom i istraživanjem ispravljati, čime

se saznanje približava objektivnom svetu. E, ideologija veoma precizno

negira ove uslove.

Ideolozi uvek misle da su svoje stavove pokupili direktno iz realnosti i

uvek odbijaju razgovor o uslovima njihovog saznanja. Po njima, u

njihovom nastanku subjektivnost ne igra nikakvu ulogu. Samim tim nema

nikakve potrebe da se saznanje reguliše pravilima i načinima da se

iskrivljenja izbegnu, jer, barem po njihovom mišljenju, iskrivljenja nema i

ne može ga biti. Otkud onda tolike razlike u mišljenjima? U novije vreme,

ideologija blagonaklono gleda na razlike u mišljenju: ljudi imaju pravo da

se tu razlikuju. Razlike, međutim, po ideologiji, nastaju tako što na sva

netačna mišljenja direktno utiču interesi onih koji ih imaju. Precizno

rečeno, oni koji misle drugačije od nas (pošto će ideologija uvek svom

mišljenju prigrabiti oreol istine) ili lažu – dakle, svesno govore ono što

nije istina a znaju šta je istina – ili na neki način beslovesno dozvoljavaju

da na njih, mimo svake svesne kritičnosti u sagledavanju istine, direktno

deluju njihove strasti, interesi ili zle želje. To omogućava da različitost u

mišljenjima bude ili dokaz da ste zbog toga krivi (jer svesno obmanjujete)

ili da ste u neku ruku niže biće, na čija opredeljenja ne deluju svesni

procesi.

Primer drugi: Hrvatska i Srbija

138

Da ovo dalje ilustrujemo, vratićemo se na naš balkanski teren. Ako

pratimo normativni aparat koji okružuje govor o sukobima iz devedestih,

koji se poklapa sa raspravama10 koje se vode između Druge Srbije i (dela)

ostatka javnosti, vidi se da tu ne postoji nikakav razgovor o tim pitanjima

iako se odgovori koji se daju drastično razlikuju. To nije posledica

slučajnosti. U neku ruku opšta slika koja se u Drugoj Srbiji proizvodi o

tome ratu - po kojoj je, pojednostavljeno, Srbija kriva i za zločine nad

Srbima, ako ih je bilo, pošto se u Srbiji o njima ne sme govoriti, dok se ne

prizna početna teza o krivici – u stvari svoje norme prenele i na norme

samog govora. Drugim rečima, oni koji su krivi ne treba da se oglašavaju

kao samostalni subjekti11, osim ako potvrđuju zvaničnu sliku Druge Srbije

o tome. Poznata teza o tome da se ne može izjednačavati agresor i žrtva,

koja se povlačila protiv realističnije slike o tom ratu, ima i to drugo, čak

osnovnije značenje: naime, sami zastupnici ove slike u javnosti sebe

posmatraju kao žrtve. Kada kritikujete njihovu predstavu rata negde u

njima to je shvaćeno prosto kao da neka negativnostm – kritika, naime,

kaže da oni nisu u nečemu u pravu – baca senku agresora, nečeg

negativnog, na njih same. U rezultatu, norme koje regulišu govor stalno

govore da je jedna strana u svemu u pravu, a da druga mora samo to da

prizna, da se suoči sa time, da se katarzira itd. To, naravno, znači da smo

putem zaštite žrtve došli precizno na formu govora ideologije. Razgovor

sa Drugom Srbijom nemoguć je ne iz slučajnih razloga, nego zbog toga

što bi sam razgovor predstavljao izvlačenje iz kazne koja je već izvršena

nad ostalom javnošću. Sve je to potcrtano stalnim ponavljanjem da će

10 strogo govoreći, tu se nikakve rasprave ne vode, nego se samo na različitim mestima govore različite stvari11 za opravdavanje ovog stava često se poteže rečenica „Nema slobode za neprijatelje slobode“. Kao i sve formule i ova rečenica može da se shvati na više različitih načina. Ideolozi je shvataju tako da oni odlučuju kada ko može da govori.

139

budućnost, veća obrazovanost, suočavanje sa činjenicama, promena

vrednosnog sistema, dati Drugoj Srbiji za pravo, tako da je onaj koji zbog

neke svoje slabosti sada ispadne iz stroja, ili uputi kritiku, na neki način

radi protiv te svetle budućnosti.

Tu imamo potpuno zaokružen čitav aparat koji prati ideološke stavove.

Ubeđenost da su stavovi direktna slika realnosti, zabranu kritike,

izolovanost grupe koja deli stavove, nedostatak dijaloga. I potpunu

nemislivost mogućnosti da sve to možda ima veze samo sa subjetkom koji

ima te stavove, a da oni, po onom bitnom što nose, nemaju nikakve veze

sa objektivnim svetom niti sa pravim etičkim ili saznajnim normama.

Prosečni pripadnik Druge Srbije, koliko mi se čini, na jednostavan način

generiše ove stavove. On obično ima veze sa Hrvatskom, negde u

prošlosti bio je na nekoj terasi u Zagrebu, gde se osećao lepo, mislio je da

će budućnost donositi samo dobro. Doduše, bilo je u njemu i nešto

istočnog greha, imao je neke veze sa Srbijom ili Srbima tako da se malo

pribojavao pominjanja te strane svoje ličnosti, ali to se ionako mahom

prećutkivalo. Onda je došao rat i sve to razbio. U Hrvatskoj za njega i sve

u njemu krivce traže jedino u Srbima. I tada naš junak reaguje

jednostavno, on kaže jesu Srbi krivi za rat, ali ja nemam ništa s njima -

oni su kužni, primitivni, evo, ako treba, i pomoći ću vam da se ta slika o

krivici ustali. Tražićemo da se oni suoče sa njom, da se izvine itd. Ovo su

sve razumljive ljudske želje. Lično nemam ništa protiv Hrvatske kao

takve, niti, naravno, ljudi koji imaju neke veze sa Hrvatskom. U stvari,

kulturni uticaji koji dolaze iz Hrvatske mogu biti korisni. Ali, ako zbog

osećanja koja se pojavljuju u ovoj priči treba da bude zabranjeno da se

pominje etničko čišćenje u Oluji, onda tu nešto bitno ne štima. Pri tom

140

nije tačno da ovo zataškavanje Oluje i ostalih problema služi pomirenju

među narodima. Kao što se i vidi iz priče, ovo insistiranje Druge Srbije na

crno-beloj slici rata u potpunosti se poklapa jedino sa slikom rata

hrvatskih nacionalista, čak hrvatskih nacionalističkih političara. Da li ste

na primer nekada čuli od Igora Mandića ili Džonija Štulića (njega i inače

niste mogli čuti, ali svejedno) da poziva Srbiju da se suoči sa prošlošću,

izvini Hrvatskoj itd? U onom Utisku nedelje u kojem je sam gostovao Igor

Mandić on je na pitanje o prilikama u Srbiji, odgovorio da ne želi da kao

gost popuje svojim domaćinima, a mislim da se i o izvinjenjima izrazio

negativno. Ali će zato Ivo Sanader, govornik sa skupa „Svi smo mi

Norac“, odgovarajući na Tadićev poziv da se Hrvati izvine i priznaju

etničko čišćenje u Oluji odgovoriti precizno istim rečima kojima se služi

Druga Srbija, otrpilike: „Pozivam kolege u Srbiji da se suoče sa prošlošću

i da se odreknu Miloševićeve politike“.

Inače, taj Sanaderov odgovor je dobar indikator nivoa na kome se

odigrava balkansko pomirenje u režiji ovih Srbija i Hrvatski. Poenta

Tadićeve primedbe bila je da jedan istorijski događaj karakteriše

proterivanje više od 200.000 ljudi i da Srbija želi samo to, da se to prizna.

Sanader najpre lakonski odgovara da će o tome razmišljati posle proslave

pobede, što je otprilike poruka: mi smo pobedili i ništa nas drugo ne

interesuje i ne moramo ništa raditi. Pomenuti Sanaderov poziv za

suočavanje sa prošlošću zapravo sugeriše da je čitava priča o etničkom

čišćenju, ubistvima i paljevini kuća zapravo posledica privrženosti

Miloševićevoj politici, što svemu daje skoro montipajtonovski, mada

sumoran prizvuk. Sve to naravno niko ne komentariše. Sonja Biserko

povodom svega dodaje da se Oluja svakog avgusta zloupotrebljava u

141

Srbiji i da cela ta priča ne koristi Srbima u Hrvatskoj, valjda zato što će

zbog nje biti izloženi većim rizicima i pretnjama. Teofil Pančić

argumentiše da se slaže sa svim što treba reći o Oluji, ali da to ne sme da

govori niko odavde, barem ne pre nego ovdašnja javnost prizna da je

Srbija bila agresor u tom ratu. Ovaj argument je po strukturi jednak

pozivu: „Priznaj da sam ja uvek u pravu, pa ćemo onda razgovarati“.

Recimo i da srpska javnost masovno i uz primerene geste katarze prizna

da je Srbija bila „agresor“, i da onda očekuje da se normalno priča o

činjenicama iz Oluje. Odgovor bi verovatno bila pomenuta rečenica-

formula Druge Srbije: e, ne mogu se izjednačavati agresor i žrtva. Drugim

rečima, traženje priznanja da je Srbija bila agresor, danas simbolički i

praktično funkcioniše jedino kao amnestija za zločine na hrvatskoj strani.

To sve pokazuje da je Druga Srbija zapravo asistent nacionalističke

Hrvatske, koji se doduše gnuša nasilja, ali zato pribavlja opravdanja za

one koji su ga već izvršili.

Rešenje je tu jednostavno, Druga Srbija treba da se suoči sa ovom svojom

ideološkom prošlošću i odrekne se pripadajuće ideologije.

***

Da se vratimo na kraju ideologiji uopšte, od koje se nismo puno ni

udaljili. Za objašnjavanje ideologije uvek je korisna i slikovita metafora

Matriksa. Ljudi koji su zaokupljeni nekom ideologijom nalik su onim

figurama iz kapsula koje zamišljaju da su njihove predstave slika realnog

sveta iako one u stvari nikakve veze sa njim nemaju. U stvarnosti je nešto

drugačije, to je zaista jedna ista stvarnost, ali ono što ideologije zaista

142

hoće nije da je predstave ili da postignu njenu normalizovanje, pomirenje,

nego da zadovolje neku često nesvesnu, samo za njih vezanu želju. Što je

ta želja jača i zaprečenija, što je ono što se traži od stvarnosti apsurdnije,

to je jača svest da je jedino ideološka istina prava i da svi ostali iz

neshvatljivih razloga gluposti i nepoštenja ne pristaju na nju. Sve to

spravlja opasnu smešu čiji je rezultat uvek ista svest koja se prikazuje kao

žrtva i pada u histeriju na svaku kritiku.

Problem sa ideologijama je u tome što se uslovi za neku eksploziju

nesreće u potpunosti spravljaju u njima dok se sama eksplozija dešava u

našem zajedničkom svetu.

Vladimir Milutinović

ponedeljak, 20. oktobar 2008.

Politički život

Tehno Srbija

Vladimir Milutinović

petak, 29. avgust 2008.

Nedavno je na www.pescanik.net (a gde bi drugde) objavljen tekst Pavla

Raka koji se bavio turističkim migracijama Slovenaca u Srbiju, gde se ovi,

po mišljenju autora, odaju niskim strastima, poglavito uživanjima u

preglasnoj tehno muzici. Autor kaže da, u početku, nije imao ništa protiv

ove pojave, jer je mislio da ona ponovo zbližava dva naroda koja su

nekada živela u istoj državi, ali da je sada promenio mišljenje. Ove

143

slovenačke posete Srbiji omogućuju im da “budu brutalni i bezobzirni,

komotni i razuzdani“, kao i njihovi domaćini. Tako je Srbija još jednom

postala mesto na kome se mimo svake pristojnosti, civilizovanosti i

razumnih ograničenja razobručuju najniži porivi. Što svakako treba

osuditi.

Sve je naizgled poznato i shvatljivo. Međutim, nešto ipak tu ne štima.

Nekako je ispalo da taj tehno ima veze samo sa Srbijom i njenom

poslovičnom zaostalošću. Međutim, nastade li tehno u Srbiji? Ne. Tehno

je, naravno, nastao na Zapadu i, na neki način, u njemu se i ogledaju

trendovi trenutne zapadne kulture, koji uključuju rapidno pražnjenje

sadržaja iz kulturnih sfera, kao što je i tehno muzika ispražnjena od reči i

melodije. Sada ostaje pravo pitanje, kako su se ove, po našem autoru,

nepovoljne osobine tehna ovaplotile baš u Srbiji?

Izgleda da u ovom povezivanju treba otkriti onaj skriveni srednji termin,

koji omogućava da se Srbija i tehno povežu tako da jednoznačno upućuju

jedno na drugo. Ono o čemu mislim da se ovde radi verovatno svi

poznajemo iz vlastitog iskustva. Naime, svi ljudi su skloni da svoje rivale

prikazuju u negativnom svetlu, a da za sebe rezervišu pozitivne osobine.

Ovo je verovatno najrasprostranjeniji idol plemena među ljudima. Naša

kultura, pak govori nam da je negativno ono što je povezano samo sa

našom materijalnom prirodom: za razliku od nas koji smo racionalni,

rafinirano emotivni, civilizovani, oni su predati animalnom životu,

ostrašćeni, bezobzirni, jednom rečju utopljeni u svoju materijalnu prirodu.

144

U nama, dakle, postoji jaka sklonost da drugačije od sebe prikažemo tako

da njihova priroda u ovoj šemi pada potpuno na ovu materijalnu stranu,

dok same sebe stavljamo na onu produhovljenu. Ključni momenat u

svemu tome je da se ova simbolička raspodela, s jedne strane provlači

kroz sve što mislimo, dok, sa druge strane, nju u potpunosti proizvode

naše sklonosti, naša urođena pristrasnost. Tako će tehno, rasprostranjen po

čitavom svetu i nastao zapadno od Srbije, svoju zlokobnu pravu prirodu

pokazati upravo u Srbiji, zato što kroz njega svoju tamnu stranu pokazuje

sama Srbija.

Ono što našeg autora nervira jeste to što mladi Slovenci, očigledno

neobavešteni o tome gde su granice koje razdvajaju dobro i zlo u

simboličkom poretku, nonšalantno prelaze granicu i utapaju se u

simboličko zlo potpuno nesvesni da tako rade protiv najboljih kulturnih

tradicija vlastite strane sveta. Slična simbolička zabrana je pre nekoliko

godina pukla u Hrvatskoj. Svi znamo da, ni danas, a ni tada, na radijima i

televizijama u Hrvatskoj nije bilo autora iz Srbije, pogotovo ne narodne

muzike iz Srbije. Ona je bila potpuno proterana iz sfere kulturno

dopuštenog, prepuštena podsmehu i zgražavanju. Međutim, onda se, kako

to već biva, desilo da skoro sva mladež u Hrvatskoj sluša i zna

narodnjačke pesme. U prihvatanju te muzike nije im ništa značila ni

barijera koju je stvorio rat, ni jednodušna osuda zvanične javnosti. To

naravno ne govori o tome da je hrvatska mladež „pokvarena“, nego da je

ideal koji im je nametan neprirodan.

Hrvatska je i inače slučaj u kome su ova pravila govora, koja jednoznačno

raspodeljuju dobro i zlo na dva objekta, pretočena u realnost. Tako je

145

danas Hrvatska verovatno jedina zemlja u centralnom delu Evrope, gde se

ime jedne nacije ne sme javno isticati, u koju je praktično zabranjeno da ta

nacionalna grupa investira. Međutim, ono što se, čini mi se, nedovoljno

prepoznaje jeste da ova neformalna pravila aparthejda i isključivanja

vladaju i govorom navodne katarze i pomirenja u obema državama.

Zvanična hrvatska politika oko ovog pitanja, kao i zvanična priča u delu

naše javnosti, jeste da se vezano za rat iz devedesetih ne smeju

izjednačavati „žrtva i agresor“. Žrtva je naravno – Hrvatska, a agresor –

Srbija. Ova formula se priziva u javnost uvek kada neki govor naruši

striktnu podelu koja kaže da je Hrvatska potpuno nevina u tom ratu, da

njena strana rata nije počinila bilo kakav zločin u njemu, a ako i jeste da je

sve to bila reakcija na akte druge strane. S druge strane, Srbija je kriva za

celokupni rat, a njena strana u ratu bavila se isključivo zločinima sa

kojima sada i uvek treba da se suoči. Ne treba pominjati da je neophodno i

kolektivna prava nacija rearanžirati prema hrvatskim interesima, što sada

posle proterivanja stanovništva iz Krajine, znači ukinuti Republiku

Srpsku.

U stvari, ovaj govor o Srbiji kao agresoru nastaje isključivo kao deo

promocije hrvatskih interesa na Balkanu, tačnije interesa hrvatskih

nacionalista, i nema nikakve veze sa realnim opisom rata. Na ovu

primedbu se obično preneraženo poteže argument o tenkovima koji su iz

Srbije išli u Hrvatsku, a ne obrnuto. Međutim, ovaj argument pre dokazuje

potpuno suprotno od onoga što želi da dokaže. Pojam „agresor“ u ovoj

priči oslanja se na pojam neopravdanog korišćenja sile na nekoj drugoj

teritoriji od matične, a ne prosto na samo to korišćenje. Svima to može biti

jasno, ako se samo pokušaju prisetiti da li su čuli da je neko u zapadnoj

146

javnosti nazvao Ameriku agresorom zbog bombardovanja Jugoslavije ili

zbog okupacije Iraka ili da li ju je ikada neko odatle nazvao agresorom.

„Agresija“, dakle, nema nikakve veze sa samim događanjem na terenu:

ako američki tenkovi ulaze u Irak to nije agresija, a ako ruski tenkovi

ulaze u Gruziju onda to jeste agresija.

U današnjem govoru „agresija“ je samo jedna od reči koje se koriste da se

neko prikaže u lošem svetlu i da se tako ostvarivanje njegovih interesa

oteža.. U ovom simboličkom svetu potrebno je određene subjekte

potisnuti pripisujući im negativne osobine, kao što je agresivnost, a druge

promovisati pripisujući im pozitivne, kao što je briga za civile koji pate ili

principijelnost. Realnost ne treba da se meša u ovaj posao, jer smisao

ovog govora nije opis realnosti, nego stvaranje posebnog simboličkog

sveta koji će služiti interesima jednih i potiskivanju interesa drugih. Zato

poenta ovog teksta nije u tome da je Srbija bila nevina u ratu iz

devedesetih (kao što nije bila ni Slovenija, Hrvatska i ostali), nego da bi

svaki razgovor o tome ko je tu kriv za šta spadao u sasvim drugačiju vrstu

govora od sada preovlađujućeg.

Politički život

Srbizam

Vladimir Milutinović

nedelja, 28. septembar 2008.

U knjizi Imaginarni Balkan Marija Todorova objašnjava pojam

balkanizam, koji ću ovde uzeti kao model za pojam iz naslova.

Balkanizam je nešto izmenjena i uža varijacija Saidovog orijentalizma, a

147

označava naviku da se, po sistemu predrasude, Balkan iskoristi kao mesto

na koga se projektuje sve negativno što se može zamisliti i što se ne želi

kod sebe. Budući da se radi o predrasudi koja istrajava, ona je nešto

negativno, nepravedno, ali je problem u tome što će mnogo šta na Balkanu

i kod balkanskih naroda potvrđivati ovu predrasudu, tako da će posle

nekog vremena biti teško razlučiti šta je predrasuda a šta stvarnost, što je

idealna situacija da neki stereotip nastavi da živi i izaziva stalne probleme.

Sličan problem izgleda da postoji i u vezi sa Srbima. Ali ovde nećemo

ulaziti u verovatno beskonačan niz primera za to u poslednjih 20 godina

otkada traju sukobi na ex-jugoslovenskom Balkanu. Sam pojam koji

želimo da otkrijemo se očigledno tiče jedne navike koja spada u

unutrašnjost onoga ko je ima. Međutim, budući da nam je ta unutrašnjost

nedostupna, moramo negde spolja naći tragove ovog pojma. A to spolja će

biti jezik. Suprotno uobičajenom mišljenju, stvarnost jezika je mnogo

solidnija u ispitivanju nego obična stvarnost.

Svi su verovatno već primetili da deo naše javnosti, a i možda nešto veći

deo hrvatske javnosti, koristi reč “srbijanska” u sklopovima “srbijanska

vlada”, ili srbijansko društvo, novinarstvo ili televizija. I sada već čuveni

izveštaj Helsinškog odbora je tu konsekventan: pominje se “srbijanska

vlada”, “srbijanska istorija” i “srbijansko društvo”. Nasuprot tome pridev

srpski ide uz “srpski narod”, ali se još češće javlja u “srpski fašizam”,

“srpski ratni zločini” “srpski nacionalizam”, “srpska elita iz Akademije”

“velikosrpski projekt” itd. Naša poenta neće biti u različitosti onoga na šta

asociraju ovi pojmovi. Ova praksa se, ako se objašnjava, objašnjava

mnogo benignijim razlozima.

148

Najpre, kaže se da je pridev “srbijanski” naprosto tu zato što se država

zove “Srbija”. Tako je u Hrvatskoj normalno da je sve “hrvatsko” jer je taj

pridev izveden iz naziva države, a ne naziva nacije. Međutim, da ovo nije

baš tako vidi se po tome što, iako postoje i druge države sličnog naziva –

Rusija, Albanija, Makedonija, Rumunija – u srpskom jeziku ne postoji

nijedna izvedenica koja bi po istom modelu nastajala iz ovih naziva: npr.

rusijanska, makedonijanska ili “rumunijanska vlada” itd. Ova promena u

praksi naziva desila se samo u slučaju Srbije. Opet, kaže se da je to zato

što postoji i Republika Srpska, pa se, kad bi rekli “srpska vlada”, ne bi

znalo na koju vladu mislimo. Ovaj argument je opet slab: čini se da je

upotreba prideva “srbijanska” u ovom kontekstu često povezana sa

poricanjem potrebe da Republika Srpska postoji (odnosno, “Republika

Šumska”). To znači da bi, ako usvojimo ovu praksu, ispalo da, iako

postoje Srbi i iako sa druge strane postoje hrvatska, slovenačka, nemačka

ili francuska vlada, jedino srpska nigde ne bi postojala.

Argumentima nikad kraja, pa bi neko mogao da kaže da ne postoje ni

engleska ili bošnjačka vlada. Ali ovo je slučaj samo zato što su i Englezi i

Bošnjaci u Bosni i Hercegovini deo državnih celina u kojima pored njih

postoje i drugi narodi srazmerne veličine - Škoti i Velšani ili Srbi i Hrvati

u Bosni. Ako teramo mak na konac moglo bi da se kaže i da su Albanci u

Srbiji, koja je bila deo Jugoslavije, bili dovoljno srazmerni. Ali to opet

nije dobar argument, jer u okviru Jugoslavije nijedna republička vlada nije

dobijala naziv prema većinskoj naciji, a s druge strane, baš pomenuti

izveštaj Helsinškog odbora koji na koricama ima Srbiju bez Kosova,

nastavlja da koristi nazive “srbijanska vlada” i slične. Izgleda da svi ovi

149

jezičko-administrativni argumenti zakazuju i da ne govore o pravim

razlozima ove prakse.

Međutim, postoji još jedan argument koji nas još bliže vodi ka našem

predmetu. Kaže se isto da ne bi trebalo reći “srpsko novinarstvo”, “srpska

novina” jer u toj novini verovatno rade i Hrvati ili Muslimani ili neko

treći, pa u tom smislu bilo netačno reći “srpsko novinarstvo” jer ono nije

samo srpsko. Ovaj argument izgleda da se poziva na truizam koji ne može

da se opovrgne, ali, kao što to i inače biva, upravo takvi truizmi kriju

najviše problema u sebi. Po njemu, izgleda da je ispravno da nacije

pozajmljuju svoje ime samo onim pojmovima koji se odnose na grupe

koje se sastoje isključivo od pripadnika te nacije. Tako bi, već prema

nacionalnoj pripadnosti u Srbiji postojalo srpsko novinarstvo –

novinarstvo novinara Srba, hrvatsko novinarstvo – novinarstvo novinara

Hrvata, itd. Ovo je pak toliko očigledno neprihvatljivo da bi moglo da

asocira na rasističke predrasude onoga ko bi zaista predlagao ovakvu

podelu.

Dakle, ako će uopšte da postoji nešto kao “srpsko novinarstvo” ono će se

morati odnositi na grupu u kojoj nisu samo Srbi (eto ti belaja). Možda je u

stvari rešenje da, kad već pravi toliko problema, “srpsko novinarstvo” ili

nešto slično uopšte ne postoji. Možda bi najbolje bilo da se one institucije

i udruženja koja se ne odnose samo na Srbe ni ne zovu nekim imenom

koji asocira na njih. Sve drugo bi bio nacionalizam, favorizovanje jedne

nacije u odnosu na druge koje žive u istoj državi. Mi to kod nas imamo,

deo javnosti svaki nacionalizam, patriotizam i svako isticanje srpske

nacije, pa i isticanje u nazivima kao što je “srpsko društvo”, tretira kao

150

nešto što je nepoželjno. Pošto je ovo već krajnji argument, koji se poziva

na filozofske pojmove onda ćemo i odgovor na njega morati naći u tom

domenu.

Najpre, dosledno čišćenje krovnih institucija od tragova nacionalne

partikularnosti moralo bi pogoditi i sam naziv države “Srbija”. Zašto baš

taj naziv, to očigledno asocira na jednu naciju. Ovo zaoštravanje

argumenta služi samo da vidimo da ta praksa, pošto nigde drugde ne

postoji, verovatno počiva na nekoj logici koja je pogrešna. A pogrešnost

ove logike je u pretpostavci da država da bi bila univerzalna ne sme na

sebi da ima tragove partikularnog. U stvarnosti je potpuno drugačije,

naime nazivi većine država nisu slučajno izvedeni iz naziva naroda koji ih

je (ne sam) stvorio. Ti nazivi su dobro određeni jer podsećaju da je sve što

postoji spoj univerzalnog i partikularnog. Tako je veliku većinu država

stvarao određeni narod, što je i razlog zašto kada pogledate kartu sveta

ima toliko, baš takvih država, sa takvim nazivima. Ali to ne znači da je ta

država njihova i u tom smislu da bi imali pravo da druge koji žive sa

njima oteraju iz nje ili ih smatraju građanima drugog reda. Država je

istovremeno nešto univerzalno, što u sebi mora napraviti mesta za sve.

Naši anacionalisti misle da se ovaj problem može rešiti samo potpunom

eliminacijom partikularnog iz zajedničkih institucija, ali odnekud se ovaj

zahtev ispostavlja samo Srbiji. Nacionalisti pak misle da drugi, koji nisu

Srbi, nekako smetaju da se institucije u Srbiji nazovu srpskim. Ovde se

odmah vidi da oni imaju nešto zajedničko. I jedni i drugi sam termin

“srpsko” shvataju kao nešto što se može odnositi samo na materijalnu

prirodu Srba. Zajedničko bi moglo da im bude i rešenje ove zagonetke,

151

nacionalisti bi trebali da shvate da su deo srspkog društva i svi ostali, a

opet i oni da su, ma koliko im se to možda nekad ne sviđalo, takođe deo

srpskog društva. Time se Srbi ni po čemu ne izdvajaju od ostalih nacija.

Kao što su Srbi novinari u Hrvatskoj deo hrvatskog novinarstva i, recimo,

pišu za neke hrvatske novine, tako i novinari Hrvati u Srbiji pišu u okviru

srpskog novinarstva. A mogu i u okviru hrvatskog, ako hoće. Samo bi bilo

mnogo pametnije da pišu u okviru srpskog.

Primer sa “srbijanskim društvom” i “srbijanskom vladom” kojim smo se

bavili samo je kap u moru predrasuda i nerazumevanja kojima smo

izloženi kada se bavimo ovakvim temama. Pa ipak, on ukazuje da i na

naizgled neuglednim mestima živi jedan negativni stereotip koji smeta da

celokupna javnost bude u boljem stanju.

Kultura održavanja stereotipa

Galimatijas objašnjenja i opravdanja oko izveštaja helsinškog odbora

nastavlja se bez znakova da je bilo ko sa helsinške strane shvatio šta je

bilo predmet kritike. I na tom slučaju pokazuje se da javnost kao prostor u

kome neke stvari mogu postati jasnije, a neka pitanja razjašnjenija u stvari

ne postoji. Čim se pojavi neka kontroverza, pokreće se mehanizam

diskvalifikovanja, difamiranja i zamena teza čiji je cilj da sve ostane po

starom. Ono što je najzanimljivije jeste to što taj javni govor nema

nikakve veze sa realnošću.

152

Ovakva ocena se obično uzima kao preterivanje. Ali u stvari ona to nije.

Obrti koji to pokazuju su zaista neočekivani. Na primer, upravo način na

koji je izveštaj branjen u pretposlednjem1 Peščaniku pokazuje da u

izveštaju nešto ne valja. Jedan od govornika tu kaže kako je problem sa

izveštajem to što su oni samo podsetili na to šta je ko govorio, šta je

potpisivao itd. To je uobičajen pozitivistički način odbrane od kritike:

“ovo je samo iznošenje činjenica, pa čak i ako te činjenice nisu tačne, to

se nama tako čini, a ako naše ocene nekome ne odgovoraju, mi imamo

pravo na svoje mišljenje”. U okviru ove ideologije, prostor za kritiku već

unapred ne postoji, ali se u tome ne vidi znak zatvorenog ideološkog

mišljenja, već znak da je pisac ili govornik već u utopiji slobodnog

libertarijanskog društva u kome svako neometan kritikom govori šta hoće

i ostavlja svakome drugome pravo da čini to isto.

Međutim, problem sa ovim izveštajem koji samo ponavlja način mišljenja

Druge Srbije, jeste upravo u tom načinu mišljenja, a ne u činjenicama ili u

sporu oko toga da li neko ima prava da iznosi svoje ocene.

Ovde je značajno da jezik, ukoliko se ostavi na milost i nemilost

manipulaciji, omogućava stalno zamenjivanje teza. Na primer, ukoliko

vidite da neko kritikuje vaša merila, vaše generalizacije ili vaše zaključke,

vi vrlo lako možete da ga optužite da on ugrožava vaše pravo na vlastito

mišljenje. Često prećutani tok misli je ovaj: “Dobro, sve i da je tačno sve

što ste rekli – ne moram to ni da slušam – šta sledi kao posledica toga? Da

li ja moram da prestanem da mislim ono što sam mislio? Ako je odgovor

da ne moram, zašto mi to uopšte pričate? Ja vama ne govorim šta ćete da

mislite – zašto vi govorite meni?” Već ovako prepričan, ovaj razgovor

153

skreće pažnju sa onoga što ste vi govorili, na vas kao navodnu žrtvu

progona zbog nekog mišljenja, a na vašeg kritičara bačena je senka

nasilnika koji bi zabranjivao tuđa, različita mišljenja. Možemo lako

zamisliti situaciju u kojoj bi ova senka postala nova tema razgovora, jer je

ugrožavanje prava na različito mišljenje, naravno, važnije od nekog

određenog mišljenja. Odjedanput se možemo naći u razgovoru koji se

bavi pitanjem da li vaš kritičar treba da bude kažnjen i da li je taj greh u

kome je ugrožavao vaše mišljenje njegov jedini greh ili je njegov običaj

da to radi. Možda je on toliko već ogrezao u kršenja ljudskih prava, a

njegov raniji angažman doveo do toliko strašnih stvari da je glavna tema

kako neutralisati njegov uticaj na javnost, a ne ono što ste vi na početku

tvrdili. Tako se pokazuje da se od slučaja kritike i vaših prvobitnih teza,

preko veoma malog broja koraka može doći do istrage kritičara i zabrane

njegovog govora. Ako vam se ovo čini već dovoljno komplikovano, stvar

može da bude još komplikovanija. Zamislite da je vaša prvobitna teza i

bila ono što ste u ovoj priči tvrdili u svrhu sprečavanja kritike, dakle,

zamislite da ste vi i na početku izneli teoriju o tome da je veliki deo

društva, po prilici svi koji nisu u vašoj grupi, sklon zabrani tuđih mišljenja

i da je to problem koji zahteva određene mere ograničavanja delovanja

agenata koji tendiraju tome da ugrožavaju ljudska prava itd. Tako bi se

krug zatvorio, sa dosta unutrašnjih zamena teza i promene pitanja o

kojima je reč.

Ova fiktivna situacija možda je precizan opis onog načina govora koji

dominira kod nas.

154

Hajde da to pokušamo da objasnimo na primeru. Dakle, svako ko sluša

neizbežni Peščanik (na kraju ćemo objasniti zašto je Peščanik problem i

zašto se on naprosto ne može ignorisati, što bi mnogi preporučili) vidi da

je veći deo priče u njemu zgražavanje nad određenim pojavama u Srbiji ili

još bolje zgražavanje nad Srbijom samom, ovakvom kakva jeste. U

pomenutoj emisiji Žarko Korać kaže: “Znači, lepima melanž i milbrot, a

bubašvabe gamižu po podu – eto, to je Srbija”. Po ovoj rečenici emisija je

dobila i naslov. Ovi lepi su DS i ljudi oko njega, za koje drugi govornik

kaže da je Tadić isti kao Milošević, koji je oličenje svega zla. Jeremić pak,

jeste “mali ekstremno zli čovek“ itd. Ritam ovog teksta bi se razbio ako bi

se navela sva upoređenja nečega u Srbiji sa đubretom, nakaznošću,

ružnoćom, fašizmom, čija se učestalost samo povećala u poslednjim

mesecima. Druga Srbija ovako pokazuje da neće da ima ništa sa onom

Prvom, u koju, po njima, spadaju svi od Tadića do Šešelja, među kojima,

po više puta ponovljenim rečima Vesne Pešić i drugih u poslednje vreme,

i nema nikakve razlike. Ideja o pomirenju je više puta iz raznih usta

dočekana na nož, itd. Sad se postavlja jednostavno pitanje: da li je sva ta

moralna odvratnost prema ostaloj Srbiji, ili prema nekim pojavama u

okviru nje, samo legitimna emotivna reakcija na nešto što je loše: na

primer, na neonaciste na ulici, ratne zločine, političku hipokriziju, ili je

sve to što se govori samo način da se ovim primerima podvuče bazični

stereotip o srpskom kao nečem čemu je potrebna temeljna promena

“sistema vrednosti”, dakle, nečem inhernetno lošem, što se ne može

popravljati nego samo može biti potiskivano do nestanka. Prva reakcija bi

bila legitimna, jer se i loša istina mora reći i treba je reći radi zajednice, i

sigurno je da bi to objašnjenje bilo ono koje bi rado dala većina govornika

Druge Srbije. Druga reakcija pokazuje stav koji je srodan rasizmu, jer

155

nekog isključuje samo zato što je pripadnik određene nacije2 (zapravo je

ovaj izraz neprecizan, ali ćemo njegovo preciziranje ostaviti za kasnije).

Sad, šta je istina?

Pretpostavljam da bi većina drugosrbijanaca mislila da je samo ovo

pitanje nelegitimno. S jedne strane, ono ostavlja mogućnost da oni sami

rade nešto pogrešno, što je nezamislivo, a sa druge, pretpostavljam da bi

oni mislili da čak i da je pitanje legitimno o njemu se ne može odlučiti, jer

je odgovor da li se radi o jednom ili o drugom slučaju, u samom

govorniku. Zašto on nešto govori je stvar njegove namere, a one su nam

nedostupne. I inače većina naših mislilaca misli da je protiv svake kritike

dovoljno da se kaže da je to naše mišljenje; da se na primer u oviru Druge

Srbije tvrdi da je Tadić isti kao Milošević zato što veruju da je to tako, a

da smatraju da “Srbiju potrebno silom uvući u EU”, opet zato što je to

njihovo mišljenje. Nema načina da se “do’aka” ovom sudu, a da se ne

prekrše neka ljudska prava. Međutim, stvari ne stoje baš tako.

Naime, naša dva puta razlikuju se formalno. Ako vam je dok nešto

govorite cilj istina, vi ćete poštovati norme koje su potrebne da se do

istine dođe. A ako vam je cilj neistina, vi ćete poštovati norme koje su

potrebne da neka neistina slovi kao istina. Da bi videli koje norme

poštujemo nije potrebno da znamo bilo šta o namerama govornika. Šta

više, ove namere mogu da budu i dobre. Svako ko se malo bavio

problemima ideologije, zna da su ideologije sasvim blizu dobrim

namerama, a da je njihovo prihvatanje velikim delom nesvesno, a u

svakom slučaju nereflektovano. Njihovo omiljeno stanište su slepe mrlje,

“unknown knowns”, što kaže Žižek.

156

Hajde da vidimo to u slučaju naše Druge Srbije. Dakle, zašto je veći deo

onoga što se govori u Drugoj Srbiji, osobito trenutno, jedan ogroman ad

hominem argument koji treba da spreči da se neki plodan razgovor

povede? Zašto isticanje gore pomenutih negativnih stvari nije samo put da

se one iskorene ili nešto preduzme protiv njih? Evo bar tri razloga.

Da je to cilj Druge Srbije, ona bi želela da nijedan subjekt ne bude

odstranjen iz procesa dolaženja do istine ili do dobrih rešenja. Istina po

sebi zahteva otvorenost, a otvorenost zahteva da oni koji su mogući

učesnici u toj zajednici koja dolazi do istine ne budu unapred isključeni.

To nije slučaj u Drugoj Srbiji, veći deo govora tu služi da svi ostali u

Srbiji budu diskvalifikovani kao učesnici u raspravi. Tako će svi u Srbiji

“podržavati ratne zločine”, za šta je dovoljan dokaz, recimo, činjenica da

su plaćali porez tokom devedesetih, iz koga se onda plaćala policija, čiji

su delovi počinili zločine. Ili, dovoljno je da vas niko iz Druge Srbije nije

čuo da ste javno bili protiv zločina i to je već znak da podržavate zločine.

Zbog toga su zločini činjeni “u naše ime”. Ova fraza se nikad ne propušta

u najortodoksnijim tekstovima Druge Srbije. Dakle, Druga Srbija bi

razgovarala, ali nema sa kime, svi ostali podržavaju ratne zločine i

zaslužuju da im se taj “sistem vrednosti” promeni, a ne da ih se sluša.

Da je cilj istina o Srbiji onda bi cilj bile i ostale istine. Na primer, ako u

Srbiji treba da postoji “kultura sećanja”, onda bi trebalo da postoji i

“kultura sećanja” na zločine koji su izvršeni u Hrvatskoj ili kako bi to

morali reći u Drugoj Srbiji “hrvatske ratne zločine”3. Međutim, svako vidi

da to ne postoji. Pričom o ratnim zločinima koje su počinili Srbi ili

157

pripadnici srpskih jedinica, Srbija se “priziva sebi”, u neku ruku trebalo bi

sve da stane, dok se to pitanje ne razreši i svi bi trebalo da se prizivaju

sebi sećajući se se počinjenih ratnih zločina jer se tako suočavaju sa

vlastitom suštinom koje treba da se oslobode. Nasuprot tome, Oluja se

svakog avgusta “zloupotrebljava” u Srbiji, “niko odavde” ne bi smeo da

govori o ratnim zločinima u Hrvatskoj, postoji “mit” o broju žrtava u

Jasenovcu itd.

Čak i ako je predmet rasprave nečija krivica (a ne prosto neutralne

činjenice ili saveti šta treba uraditi), ako je taj neko učesnik u raspravi,

onda bi bilo potrebno da ta rasprava bude tretirana kao otvorena i u

pogledu svoga ishoda. Inače, ova pravila u vezi istine imaju veze sa

pravilima koja važe na sudu. Na primer, prvo pravilo jeste da se polazi od

nevinosti, a ne od krivice, drugo da se mora čuti kompletna istina, a ovo

treće kaže da se rasprava ne vodi, ako je presuda već donešena. Presuda je

ovde dosta drastična. Veoma je lako videti da se u okviru diskursa Druge

Srbije stalno očekuje taj budući trenutak istine u kome se pokazuje da je

Druga Srbija bila u svemu u pravu, kažnjavaju svi krivci i sva rasprava

završava. U Drugoj Srbiji je sasvim uobičajeno da tretman ostalog dela

Srbije treba da bude neka vrsta fizičkog, nasilnog privođenja pravim

vrednostima. Nema tu neke diskusije, dogovora, konsenzusa, ne daj bože,

autonomije. Kako kaže stanoviti Ivan Kuzminović u istom Peščaniku:

“Naša ideja je da Srbiju treba silom uvesti u EU”. Zašto silom? Jer “to”4

neće na drugi način. U stvari, svaki Peščanik počinje sa preporukom o tom

nasilnom prevaspitavanju, preko reči Nenada Prokića: “Zato kažem:

Kemal Paša Ataturk, nema fesovi, cilindri od sutra ujutro, pa ti pričaj sa

cilindrom na glavi šta hoćeš”.

158

Dakle, naša diskurzivna situacija sa Drugom Srbijom je ova: od sutra

ujutro će nam biti stavljeni cilindri, od sutra ujutro ćemo morati da

pristanemo da je sve što smo do sada mislili simbolički bilo fes, a fes

zaslužuje da se sa njim raskrsti bez pregovora i objašnjavanja. Fes je u

velikoj meri ono što je srpsko, cilindar ono što je evropsko. Između toga

dvoga postoji striktna suprotnost.

I to je problem sa Drugom Srbijom. U stvari, negovanje negativnog

stereotipa prema Srbima je glavna karakteristika govora Druge Srbije. Ali,

ne radi se samo o tome da neko ima predrasudu prema govorniku koji je

Srbin (sasvim precizno bi bilo reći “prema govorniku koji ne pristaje na

ovaj negativni stereotip i povezuje se na neki način sa označiteljem

“srpski”, što naravno najčešće rade Srbi, ali ne samo oni), ali se bavi

sasvim drugom temom i u vezi nje je spreman da sasluša sve druge prema

kojima ne gaji predrasude. Ne, ovde je jedina tema ovaj stereotip, a čak su

i jedini sagovornici upravo oni kojima se negira pravo da budu

ravnopravni.

Srbizam, kao negativni stereotip, jeste metoda i jedini sadržaj govora

Druge Srbije.

Fusnote:

1. Emisija Peščanik, Radio B92, 10.10.2008.[^]

2. Ovu osobinu govora Druge Srbije nacionalisti veoma lako prepoznaju.

Kod njih problem nije u tome da se oni varaju u pogledu zaključka da u

delu naše javnosti ili u javnosti Hrvatske, postoji jak negativni stereotip

159

prema Srbima, nego u reakciji na to, koja se svodi na princip oko za oko:

Ako oni nas tako tretiraju, onda ćemo i mi njih tako tretirati itd. Ali, ovde

onaj koji vas diskriminiše ne treba da bude primer za ugled. On treba da

bude predmet osude, a ne ugledanja.[^]

3. Morali bi reći, jer koriste frazu „srpski ratni zločini“, ali ne verujem da

bi rekli. Kladim se, na primer da u svim materijalima Helsinškog odbora u

Srbiji nema fraze „hrvatski ratni zločini“.[^]

4. Ako ćemo biti sasvim precizni, zamenicom „to“ se u emisji referira na

ministra Jeremića.[^]

Rasizam bez rase

Kažu da je čuvena filozofkinja Hana Arent bila deo jevrejske porodice

koja je bila potpuno integrisana u nemačko društvo i da je postala svesna

svog jevrejstva tek kada se počela suočavati sa nacističkim

antisemitizmom. To je stavlja u poziciju u kojoj su bile sigurno stotine

hiljada ljudi vaspitavanih u multietničkoj Jugoslaviji u kojoj je

preovlađivala univerzalistička kultura. „Do svoje osamnaeste nisam znao

da li sam Srbin ili Hrvat“, češće će se verovatno čuti od Srba, koji su bili i

brojniji i integrativniji deo te zajednice, koji je poturao svoja leđa za

zajednički identitet. U ovom tekstu ću pokušati da osvetlim način na koji

je to „biti Srbin“ bilo osveštavano u godinama koje slede i da li je tu

postojala jedna senka koja se lako može pokazati kao onaj „drekavac iz

tunela“ koji je pokrenuo ratove na prostoru bivše Jugoslavije na početku

devedesetih.

160

A počećemo, da bi to osvetlili, od kraja. Nedavno je hrvatski književnik

Ante Tomić objavio kolumnu12 u kojoj se dotakao toga kako je „biti

Srbin“ u današnjoj Hrvatskoj. On najpre prepričava kako se ćerka

njegovog prijatelja zaljubila u nekog momka, Miloša, na moru. Po

povratku kući ona je ispričala društvu da je našla momka, pomenuvši

samo ime, ali su oni ipak odmah shvatili da je momak Srbin. Naivno je

kasnije pitala ćaleta „Kak oni znaju da mi je dečko Srbin?”, pokazujući u

kojoj je meri neupućena u ono što svi znaju. Ante i roditelj ove devojke

setno su uzdahnuli nad nemogućnošću da ova devojčina nevinost u

pogledu podela na Balkanu ostane neokrnjena. U toj priči očigledno je da

devojka nije blagovremeno upućena da se ne druži sa Srbima, koja su

imena srpska itd, otac joj čak ni ne kaže da odmah prekine svoju vezu, što

je sve pozitivno. Međutim, pre ove priče Tomić se uživljava u nevolje

Srba povodom vesti da je jedna srpska porodica tražila iz Hrvatske

politički azil u Irskoj. Tomić misli da su sigurno preterivali u opisu svojih

nevolja, ali da ipak sve nije u redu, na primer: „tu je uvijek ona zlokobna

rečenica „Znaš, on ti je Srbin”. Premda sam ja pripadnik većinskog

naroda, mogu se uživjeti u tu nelagodu. Uznemirujuće je i ponižavajuće

provesti cijeli život u sjeni te rečenice i krivnje da sam na neki nejasan,

nedokučiv način odgovoran za zločine Slobodana Miloševića. Velika

većina hrvatskih Srba, ovih što su ostali živjeti s nama, o Slobodanu

Miloševiću misle i gore nego ijedan Hrvat, s razlogom jer je on njihove

živote sto puta gore zajebao. Ali, neke ljude u to nikada nećete uvjeriti.”13

12 http://www.e-novine.com/sr/region/clanak.php?id=2202613 сви курзиви у наводима у овом тексту су моји.

161

Ovde Tomić sugeriše da je rečenica “Znaš, on ti je Srbin” posledica

nekakvog uvida u odgovornost koju dotični Srbin ima za zločine

Slobodana Miloševića. A stvari stoje sasvim drugačije. Najpre, zašto

prosečan Hrvat nije u senci brojnih zločina nad Srbima u toku rata? Zato

što ti zločini sistematski ostaju van govora, a velikom većinom i van suda,

oni ne postoje. Ali, za nas sada nije čak ni to ono najbitnije, poenta je da

rečenica “Znaš, on ti je Srbin”, nema nikakve veze sa politikom

devedesetih. Ona nije posledica nego uzrok te politike. Skoro da je glavni

mit u Hrvatskoj upravo to objašnjenje da je proterivanje Srba, brojni

individualni zločini iza linije fronta, raširen rasizam prema njima,

spaljivanje svih ćiriličnih knjiga, brisanje iz javnog govora – samo

posledica rata, i da svega toga ne bi bilo da nije bilo Miloševića. Međutim,

upravo ta krajnja zaoštrenost pokazuje da to nije tačno. Kao što svako zna

ko je imalo upoznat sa Hrvatskom, “On ti je Srbin” je rečenica koja nema

nikakve veze sa ratom nego mu prethodi i umnogome ga uzrokuje.

Taj odnos dela hrvatskog društva prema Srbima zaista se može opisati

najpre kao rasizam, jer on ima sve formalne karakteristike rasizma.

Rasizam je stanovište koje, pošto uoči neku materijalnu razliku među

ljudima, od tog trenutka određenu skupinu isključuje iz skupa ljudi,

oduzima joj sva prava. Žrtva rasizma je onaj “sused” o kome govori

Žižek. Sused koji se više ne ubraja u ljude.14 Tu nije reč o nacionalizmu,

jer nacionalizam kao izrazita posvećenost vlastitoj naciji ne mora da

uključuje ovaj rasistički stav. To nije čak ni šovinizam, jer se drugi narod

može mrzeti i iz zavisti. Da se radi o rasizmu pokazuje striktna logička

14 Можда је најјасније оваплоћење овог „суседа“ били Срби који су за време рата остали у хрватским градовима.

162

struktura hrvatskog rasizma prema Srbima. Ništa, od ćirilice, ekavice15,

preko muzike, do fizičkog prisustva i javnog pominjanja vlastite

nacionalne pripadnosti, kod trenutno dominantne politike kod Hrvata nije

društveno prihvatljivo16.

Ovaj rasizam nije odmah pretočen u masovno nasilje, ali su spoljašnji

znaci koji su ukazivali na njega bili prisutni od samog početka promena,

koketiranje sa ustaštvom u izjavama zvaničnika, crne policijske uniforme,

promena ustava, bile su ono objektivno nasilje, koje može biti strašnije od

subjektivnog nasilja iza koga ne stoji tolika rasistička odlučnost. Naravno,

nisu svi u Hrvatskoj pristali na ovu atmosferu. Najbolji deo Hrvatske je

otišao odmah na početku rata, a deo ostalih je morao da trpi divljanje

ultranacionalista. Ali, ni dan danas nisu nestali oni koji ne dele ovo

Tomićevo mišljenje da je problem Srba u Hrvatskoj danas u tome što su

Hrvati mahom nedovoljno spremni da shvate u kolikoj meri su i oni bili

protiv “Miloševićevih zločina”. Sasvim suprotno, njihov problem je isti

kao i pre rata: rasistička osuda u koju spada i svaljivanje odgovornosti za

sve na njih, koji su podržali Miloševićeve zločine. Na primer, nedavno je

Igor Mandić, jedan od retkih intelektualaca u pravom smislu u Hrvatskoj,

u emisiji “Da, možda ne“ na RTS-u rekao nešto što će retko ko i u

Hrvatskoj i u Srbiji ponoviti: “Srbi su počeli rat u Hrvatskoj, ali s

pravom!” Jednostavna rečenica, ali ipak nepojmljiva za većinu i naših i 15 О интолеранцији на екавицу постоји занимљиво сведочанство Срђана Фухса на блогу Б92. Његова прича је управо о том савременом первертираном расизму у најчистијем облику (http://blog.b92.net/text/2668/problem%20sa%20ekavicom/, и блог који је колико видим уклоњен, а сведочио је о томе како се читава група хрватских туриста бунила због Срђанове екавице (он је био водич), толико да је од стране агенције пребачен у други аутобус. Блог је иначе уклонио вероватно аутор зато јер је нападнут у коментарима да је у свој љутњи због ове дискриминације, направио неке генерализације).16 Током рата, а и данас, постојала је изразита разлика у овом погледу између Србије и Хрватске. У Србији је чак незамисливо да би неко палио латиничне књиге или протеривао из медија хрватску музику.

163

hrvatskih intelektualaca. Mandić je naravno objasnio da je proustaštvo u

Hrvatskoj uoči početka rata bilo toliko da se pobuna Srba odatle mogla

razumeti.

Kasnije je rat tekao svojim tokom uslovljen taktikom, zamislima i

sredstvima koje su raspolagali nacionalisti koji su bili vođe svih strana.

Niko od njih nije nevin u pogledu tog rata. A slika koja danas, 18 godina

od njegovog početka, preovlađuje u Hrvatskoj i Srbiji pre ima veze sa

potrebama hrvatskih nacionalističkih vlasti nego sa bilo kakvom istinom.

Nedavno je na naslovnu stranu Politike dospeo jedan hrvatski poslanik

tako što je izjavio “Srbi nisu napali Hrvatsku!”, ali kada se vest bliže

pogleda ona nije svedočila o bilo kakvim promenama. Naime, poslanik je

izjavio da nije tačno “da su naši neprijatelji bili Srbi, jer mi se nismo borili

protiv srpskog naroda nego protiv onih koji su zastupali velikosrpsku

fašističku ideologiju.” Ova rečenica pre služi da se zamaskira istina o ratu,

nego da se ona otkrije. Najpre, kako pokazuje iskustvo i razvoj tadašnjih

događaja, cilj rata u Hrvatskoj je bilo etničko čišćenje Srba, a

zadovoljstvo postignutim Tuđman je izrazio više puta. Ono što ovaj

poslanik zapravo hoće je nešto potpuno nevezano za istoriju, hoće da još

jednom podvuče da je hrvatska strana rata potpuno čista, jer zaboga oni se

nisu borili kao neki rasisti protiv srpskog naroda, nego protiv onih koji su

imali velikosrpsku fašističku ideologiju. Problem je samo u tome što tada

među Srbima nije bilo nikakve fašističke ideologije - “fašistička

ideologija” je jedna od etiketa koje su smišljene da posluže u totalnom

164

propagandnom ratu, a današnje insistiranje na istoj terminologiji pokazuje

da se hrvatska javnost ne pomera u pravcu realističnije slike o ratu17.

Slika o ratu koja kod nas postoji u Drugoj Srbiji takođe nema u stvari

nikakve veze sa samim ratom. Otprilike ona izgleda ovako. U Jugoslaviji,

u kojoj su svi osim Srba bili mirni i okrenuti zajedničkom životu, dolazi

nešto kao nacionalistička zver koja pokušava da iscrta granice Velike

Srbije ratom. Ona je isključivi uzrok svega što se dešavalo, tako da sve što

su radili drugi u toku tih ratova spada u razumljivu reakciju i u principu je

amnestirano. Budući da je tako, završetak ovih ratova vidi se kažnjavanju

Srba putem oduzimanja što više kolektivnih prava. Iz Krajine su proterani,

Kosovo oduzeto, proterani takođe iz ostatka Bosne; ostala Republika

Srpska, ali je to genocidna tvorevina koja se mora ukinuti i na kraju, a to

je sada aktuelno, Vojvodina bi otprilike imala odrešene ruke u pogledu

toga koliko i da li uopšte želi da bude u Srbiji. U principu svako ima prava

da se odvoji od Srbije ili da zahteva nešto od nje. Ništa što se uradi Srbiji

ili Srbima nije neopravdano, jer sve to služi tome da se suzbije ili kazni za

prošle zločine nacionalističko jezgro koje još postoji u njoj i uvek ostaje

pitanje da li je dovoljno uništeno.

Šta ne valja sa ovom slikom rata koja je definicija Druge Srbije? Pre bi

možda trebalo pitati šta valja. Ona je već svojom formom potpuno u

službi interesa jedne strane u ratu, jer sasvim jasno logički odvaja narod

krivaca od naroda žrtava. Ona potpuno zanemaruje ono o čemu je

17 У ствари, овде овај посланик, оно што, ради политичке коректности и уласка у Европу, даје једном руком – „ми се нисмо борили против Срба као таквих“, узима другом у истој реченици, Срби су имали фашистичку идеологију, јер је свака српска идеологија фашистичка. По истом моделу настала је и квази-духовита етикета Нова српска фашистичка мисао у медијима Друге Србије.

165

govorio Mandić, a to je objektivno nasilje sadržano u pripremama

Hrvatske za rat i u promovisanju ustaštva u njoj pre rata, a u slučaju

Bosne i Herecegovine preglasavanje jednog naroda pri odvajanju. Ona

sasvim očigledno amnestira brojne zločine koje su učinile druge strane u

ratu. Dalje ne treba ni nabrajati, nego promeniti ugao gledanja na ovu

stvar. U stvari je pogrešno raspravljati o tome kako je rat tekao i šta je

uticalo na njega. Ova preovlađujuća slika rata nema nikakve veze sa

željom da se rat prikaže onakvim kakav je bio. Sasvim obrnuto, ona

nastaje u skladu sa istim onim rasističkim predrasudama koje su rat i

uzrokovale. Ona je čisti, mahom hrvatski, wishful thinking.

Drugim rečima, ovde uloge nisu određene prema realnosti rata, nego

prema rasističkim željama. Srbi su agresori, pokretači rata, počinili su

najmasovnije zločine; drugi ničim nisu uzrokovali rat (tu se briše ono o

čemu je govorio Mandić18), i kad su činili zločine bili su izazvani (čime se

brišu i ti zločini) i njihovi zločini nisu bili najveći (tako da u stvari treba

pominjati samo Srebrenicu). Ono što je ovde dodatno zanimljivo jeste da

je ta slika toliko nerealistična da se mora ponavljati uvek u istom

dogmatskom obliku i da čitav diskurzivni prostor Srbije, a i Hrvatske,

mora biti aranžiran da bi se ova slika održavala. Rasistička pripisivanja

moraju biti stalno obnavljana, jer se u suprotnom, ako je iole omogućena

normalna rasprava ova slika može raspasti u paramparčad.

18 Управо ових дана о почецима рата сведочио је ондашњи министар унутрашњих послова Хрватске Јосип Бољковац. Ево шта он каже, на незадовољство националиста и Друге Србије: „Бољковац такође напомиње да је Туђман „желео рат по сваку цену” и објашњава: „Рат није био нужност већ намера. По том његовом концепту Срби су требали нестати из Хрватске“ (http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Boljkovac-Tudjman-je-zeleo-rat-po-svaku-cenu.lt.html)

166

Rasizam o kome ovde govorimo je sam unutrašnji logički oblik rasizma,

koji ne mora biti, a verovatno i nije, sasvim prenesen u psihološku sferu

aktera. Ovaj rasizam može biti i sasvim nesvestan. Ali i pored toga on

nepogrešivo opredeljuje mišljenje aktera. Njegov cilj je da u simboličkoj

sferi striktnom logikom raspodeli izrazito negativne osobine i oznake

Srbima i da izbriše eventualne negativne osobine ili činjenice koje govore

nešto negativno o ostalima. Žrtva rasizma se prepoznaje i po tome što je u

odnosu na nju dozvoljeno i ono što se inače smatra neprimerenim. Tekst

Teofila Pančića “Seci ruke, krpi Kosovo”19 pruža dobru ilustraciju ovog

fenomena. Evo samo nekih termina koji se primenjuju na Srbiju u tom

nevelikom tekstu: degenerisanost, besramnost, nemoral, beda, idiotizam.

Jedna rečenica sažima to sve: “Srbija Jeremića Vuka... je jedno amoralno,

plitkoumno, na primitivan i nekoristan način sebeljubno Prkno Kosmosa

koje životari u uverenju da je i stvarno i moguće postojanje parcijalnog,

takoreći palanačkog dobra, i isto takvog zla, i da je na nama da,

postiđujuće banalnim šibicarskim trikovima, ugrabimo za sebe što više

onog prvog, a drugo neka uzme ko hoće.” Povod za ovaj izliv je to što

Srbija nije glasala u UN za rezoluciju koja osuđuje Iran iz realpolitičkih

razloga vraćanja usluge zbog prethodne rezolucije o Kosovu. A to

očigledno nije dovoljan razlog jer i Teofil zna da se ovakvim rezolucijama

ne uspostavlja nikakav krhki moralni poredak koji nalaže bezuslovno

ispravno glasanje, što pokazuje i da sličnih rezolucija o Gvantanamu ili

Abu Graibu nije bilo. Isto tako, razlog za to ne može biti legitimna kritika,

jer evo i ja sam kritikovao svašta u Srbiji pa nijednom nisam napisao

nijedan o ovih termina. Izgleda da je razlog za sve to jedan detalj, Teofil

se neposredno vratio iz Hrvatske, pa se frustriranost što mora da živi u

19 http://www.pescanik.net/content/view/2450/74/

167

Srbiji, zajedno sa slikom koju o Srbiji emanira nacionalistička Hrvatska,

jednostavno pretočila u tekst.

Svetlana Lukić u svojim uvodnicima u čuveni Peščanik takođe

nepogrešivo primenjuje ovu logiku. Name it – bilo koji uvodnik da uzmete

naći ćete neku radikalnu negaciju vrednosti Srbije kao celine. Na primer,

u uvodniku20 emisije koja je prethodila nedavnim incidentima u vezi

Peščanika, ona kaže: “Kako to da su Srbi, zajedno sa svojim

predsednikom, ostali ravnodušni prema onome što toliko ljudi na ovoj

planeti smatra toliko uzbuđujućim [inauguracija Baraka Obame za

predsednika SAD]? Slobodno razmišljajući na ovu temu došla sam do

mnogih zaključaka i ne umem da ih obrazložim, a da ne pomenem

neizlečivu niskost i osujećenost i da ne citiram Aristotelovovu Politiku: ko

sa opštim nema veze i nema šta da mu da, taj je ili bog ili životinja.” A

pošto Srbi sigurno nisu bogovi, onda su životinje. Skoro istovremeno sa

ovim uvodnikom emitovan je film o nacističkom logoru na Sajmištu na

B92 u kome jedan od svedoka kaže kako su logoraši imali naravno loš

tretman, ali da su se prema Ciganima nacisti odnosili kao da su životinje,

njima se moglo raditi sve što se hoće. Rasističku crtu u ovim izjavama

često potcrtava besprizivnost, Srbi nisu samo životinje nego neizlečive

životinje. Nema načina da se ovo stanje promeni.

Da završimo ove primere sa neizbežnim Vladimirom Arsenijevićem. U

nedavnom razgovoru u Utisku nedelje21 gde su se pojavile teme

odgovornosti za ratove i genocida, Arsenijević ponavlja sve obavezne

20 http://www.pescanik.net/content/view/2631/206/21 http://www.b92.net/info/emisije/utisak_nedelje.php?yyyy=2009&mm=02&nav_id=344674

168

rečenice Druge Srbije. U pripisivanju odgovornosti za rat treba po njemu

imati u vidu “ko je prvi počeo”, Srbi, jer su ostali svoje zločine činili kao

reakciju “iz osvete”, što je dakle, razumljivo i čega ne bi bilo da nije bilo

onog prvog napada. Osim toga, kaže Arsenijević, “treba voditi računa o

brojkama” što izdvaja samo masovne zločine, kao što je Srebrenica ili

Ovčara, a briše brojne pojedinačne ili grupne zločine po hrvatskim

gradovima.

U stvari ove obavezne mantre “Srbija je uzrok rata”, “Srebrenica je

najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata”, nemaju nikakve veze

sa tokom rata (po motivima iskazivanja), nego služe sasvim prozaičnim

trenutnim interesima. One 1) bi trebalo da oslobode Hrvatsku i aktere u

Hrvatskoj odgovornosti za brojne zločine uključujući i finalno etničko

čišćenje Srba iz Hrvatske. Zatim, 2) one treba da omoguće da interesi Srba

budu lakše suzbijani u međunarodnoj utakmici; zbog toga, na primer,

treba posmatrati samostalnost Kosova, osamostaljivanje Crne Gore, čak

odvajanje Vojvodine kao moralni imperativ. I najzad, 3) stigma o

odgovornosti za rat i zločine, o potrebi beskonačnog i jednosmernog,

autoritarnog suočavanja sa prošlošću i katarze, omogućava da se rasprava

o ovim pitanjima ne vodi jer oni koji su krivi za zločine, a to su svi osim

Druge Srbije, zbog toga nemaju prava da govore.

Kada kažem da ova slika rata nema nikakve veze sa ratom, ne želim da

kažem da su činjenice koje se pojavljuju u toj slici nužno lažne, nego da je

unutrašnji princip koji stvara tu sliku smešten u interese jedne strane u

ratu, i to interese kako ih shvata nacionalistička Hrvatska, u koju sigurno

ne spadaju Igor Mandić ili, recimo, Boris Dežulović. Ali, ono što mi

169

imamo je to da Druga Srbija ne reprodukuje stavove Mandića ili

Dežulovića, što bi još bilo i dobro, nego rasističke stavove hrvatskih

nacionalista.

A delotvornost ovog skrivenog rasizma najbolje se vidi kada rasizam utiče

na naizgled sasvim udaljene stvari. Trenutna rasprava o Vojvodini i

njenom novom Statutu daje dobre primere za to. Druga Srbija je naravno

u potpunosti za novi statut i nešto veću autonomiju Vojvodine. Međutim,

problem sa tom autonomijom je u onima koji autonomiju mešaju sa

stavovima koji nemaju veze ni sa raspodelom sredstava, ni sa

decentralizacijom. Jer, mogli bi da imamo i lokalnu regionalnu raspodelu

sredstava i ovaj ili onaj stepen decentralizacije, a da nemamo ove

argumente. Na E-novinama Ljiljana Jokić Kaspar ispisuje tekst

“Štucovanje autonomije”.22 U njemu postojeći predlog Statuta naziva

bledom kopijom autonomije i naširoko komentarišući situaciju dolazi i do

“genijalnog” predloga Dragana Markovića Palme da se svi građani Srbije

izjasne o Statutu, što je naravno besmisleno jer se unapred zna odgovor, a

evo i zašto: i Palma zna “da srpski seljak ne bi dao ni Bogu tamjana, a

kamoli vratio tuđu njivu, koju džabe žanje decenijama”. Nas tu naravno

interesuje upotreba reči “srpski”. Izgleda da je Ljiljana prvobitno htela da

napiše “srbijanski”, ali joj se to učinilo previše otkrivajuće i rasistički, pa

je promenila u “srpski”, ali problem je ostao. Da li to znači da na primer

neki Srbin iz Vojvodine takođe ore tuđu njivu? Pa čija je onda ta njiva?

Možda je taj Statut samo bleda kopija jer u originalu u stvari stoji da

nijedna njiva u Vojvodini nije srpska.

22 http://www.e-novine.com/sr/stav/clanak.php?id=22455

170

Dobro, ako ste eventualno pomislili da se možete usprotiviti stavu da Srbi

u Vojvodini oru tuđe njive, dočekaće vas Dinko Gruhonjić sa tekstom

“Zver je opet gladna”.23 U ovom tekstu se vidi kako ono što je nekad

naizgled služilo kao opis istorijske istine postaje instrument za nešto

sasvim drugo. Gruhonjić u tekstu postavlja sliku sukoba Dobra i Zla, koja

se nastavlja na sliku koja je navodno objašnjavala ratove iz devedesetih:

“Nakon Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka, Albanaca i Crnogoraca, sada su na

red došli Vojvođani. Očigledno, nacionalistička zver ne zna da

funkcioniše drugačije već da proizvodi sve nove i nove „neprijatelje”

kojima se potom i bukvalno ‘hrani’.” Nacionalistička zver je, naravno,

Srbija, oličena u Skupštini Srbije, kojoj po Gruhonjiću, treba odreći pravo

da potvrđuje Statut Vojvodine. Inače, ovaj tekst od reči do reči pruža

ilustracije za fenomen o kome ovde govorimo. Pitanje Vojvodine, koje je

po svemu pitanje o stepenima decentralizacije koji bi trebalo da budu po

definiciji stvar dogovora ili kompromisa i pitanje svrsishodnosti,

pretvaraju se pomoću ove priče u sukob Dobra i Zla u kome naravno

prava Zla ne postoje, i u principu svaki kompromis sa Zlom predstavlja

samo stepenicu ka konačnom cilju uništenja Zla. Da ponovimo, Zlo je

nacionalistička zver – Srbija. Čak i Gruhonjić zna da je ova priča u

principu nerealna, pa je prikazuje kao stvar koja je eto paradoksalna, jer za

razliku od Hrvatske, Bosne, Kosova itd. ovde su Srbi sa obe strane,

doduše, kako kaže Ljiljana, s jedne su Srbi koji oru tuđe njive.

Ali, najjasniju predstavu o tome kako stvari treba da stoje izgleda da ima

Pavel Domonji, šef kancelarije Helsinškog odbora za ljudska prava u

23 http://www.e-novine.com/sr/stav/clanak.php?id=22352

171

Srbiji24 u Novom Sadu. On se uključio u raspravu o Vojvodini tekstom

“Oživljavanje mrtvaca”.25 Tekst je prevashodno napisan povodom

inicijative trenutnog predsednika vojvođanskog parlamenta Šandora

Egerešija da promoviše novi Statut Vojvodine po “srbijanskim centrima”.

Srbijanski centri su naravno centri u tzv. užoj Srbiji. Barem ja ne

upotrebljavam reč „Srbija“ za tu užu Srbiju. Srbija je republika koja u tom

obliku postoji već 60-ak godina, a osim toga u užoj Srbiji ne manjka

naziva za regione kojima se može bliže odrediti neki grad ili nečiji

zavičaj. Međutim, u ovom tekstu, reč “Srbija” nekako lavira između dva

značenja. Na početku se kaže da su autori statuta predmet optužbi za

“dezintegraciju Srbije i secesiju Vojvodine”. Tu se očigledno ne radi o

užoj Srbiji. Ali to je jedino mesto gde postoji to značenje, kasnije je

odmah jasno da je “Srbija” zapravo uža Srbija, pošto se opisuje

uzaludnost promovisanja statuta po “srbijanskim gradovima”, a još

kasnije se za te građane, kojima bi se obraćao Egereši, koristi baš fraza

“građani Srbije”, za njihove političare “srbijanska politička klasa”, a za

parlament Srbije “srbijanski parlament”. Inače, reč “srbijanski”

upotrebljena za neku instituciju države Srbije kao ovde ili u frazi

“srbijansko društvo” itd. je skoro precizan znak da će se u tom govoru

pojaviti i sve ostale predrasude ili fraze o kojima govorimo u ovom tekstu.

Jer, ako imamo vojvođanski i srbijanski parlament nekako se izgubio

srpski parlament, a Srbija nekako prvo postaje neodređena – ne zna se da

li uključuje Vojvodinu i Kosovo ili ne – a, sa druge strane, ona postaje

samo geografska odrednica koja više ne ukazuje na suverenitet nijednog

24 Овде је згодно место да нешто поновим. За разлику од Хрватске у којој постоји Хрватски хелсиншки одбор за људска права, у Србији не постоји Српски хелсиншки одбор за људска права. Срби једноставно могу само да угражавају људска права, не и да их штите.25 http://www.pescanik.net/content/view/2667/1066/

172

naroda koji stoji iza te geografske odrednice.26 Domonji se u nastavku

teksta uopšte ne dvoumi oko ovih naziva: parlament je dosledno

“srbijanski” iako je očigledno da “srbijanci” nisu svi građani Srbije nego

samo oni ispod Save i Dunava: “Vojvođanskom Statutu nisu potrebne ama

baš nikakve ekskurzije po Srbiji, nikakva tumačenja i uveravanja

srbijanaca u njegovu važnost i korist.” Što se tiče rešenja pitanja Statuta,

Domonji je sasvim jasan: “Najviši pravni akt Vojvodine treba da usvoji

Skupština Vojvodine i samo Skupština Vojvodine! Nikakva dodatna

potvrda od strane srbijanske Skupštine nije potrebna.” Ovde je već jasno

da je svemu ovome potrebno neko tumačenje. Očigledno je da Domonji

Vojvodinu i Srbiju posmatra kao susedne entitete, a trenutnu Skupštinu

(cele) Srbije, kao srbijansku Skupštinu ili skupštinu srbijanaca, koja je

dakle potpuno tuđa vojvođanima. Ali, dobro, zašto to onda nije prosto

slučaj otvorenog separatizma koji bi mogao postojati i nezavisno od

rasizma? Rasizam se tu vidi ne samo iz načina na koji Domonji vidi

“narod u Srbiji” (“pojam naroda je u Srbiji izgubio svako demokratsko

značenje. Ranije nam se pod tim nazivom najpre prodavala svetina, zatim

histerična nacionalistička masa, a sada je on sveden na etnos, neprestano

sluđivan i obmanjivan navodnim vojvođanskim separatizmom.”), nego još

više iz celog konteksta u kome se pojavljuje njegov separatizam. To što

on nije otvoren, nego skriven iza sličnih formulacija Gruhonjićevoj

“zveri”, pokazuje da će buduća odvojena Vojvodina nastati ne slobodnim

pristankom građana tog dela Srbije, većinom Srba, nego manipulacijom,

kombinacijom istorijske nužnosti odvajanja od nacionalističke zveri i u

26 Када би Војводина и ужа Србија биле одвојене државе онда би имали занимљив случај да би суверени у две државе биле групе које се у српском језику пишу малим словом, док Срби, чије се име пише великим словом, не би били суверен ни у једној држави. Али би зато били нека врста ghost-народа, народа без суверенитета, у 5-6 држава.

173

stvari neopisive slučajnosti da bi ljudi u Vojvodini mogli da svoju volju

založe za jedan tako ekstreman cilj. Neki rasizam bi morao da igra ulogu

u tom odvajanju, u ovom slučaju autorasizam. Verujem da ni Ljiljana

Jokić Kaspar ne bi oduzimala njive Srbima u Vojvodini, ali bi pozdravila

kad bi oni pristali da se ne zovu srpski seljaci, nego, na primer,

vojvođanski seljaci.

Ono što je za celu ovu priču najvažnije je da u stvari naš problem nije u

tome što postoje ljudi koji su, ‘ajde da kažemo, pod uticajem ovog Velikog

drugog koji generiše ove rasističke predrasude protiv označitelja “srpsko”.

U svakoj državi ima rasista i mi bi mogli da trpimo određeni broj njih. I ne

samo to, stavove koje smo navodili u stvari zaoštrava šansa da se ono o

čemu oni govore ostvari. Kada bi rasizam kao takav, ovaj specifičan

balkanski simbolički rasizam, koji prevashodno emanira Hrvatska, bio

prepoznat kao rasizam, izgubio bi mnogo na svojoj privlačnosti. Naš

problem je u tome što upravo taj rasizam u dobrom delu javnosti

funkcioniše kao istina o ratu, budućnost, moralna vertikala. Postoji čitav

relativno širok krug ljudi koji će ove stavove podržati ili će, kao što je

izgleda u velikom delu slučaj sa javnošću koja inklinira DS-u, sve ovo

posmatrati kao nevažne sitnice na putu ka Evropi u kojoj će ionako sve

biti svejedno. Ili, da budemo još precizniji, oni o svemu ovome ne

razmišljaju uopšte, nego im se čini da je fensi biti uz nevladine

organizacije ili ličnosti koje imaju nedvosmisleno odobrenje od “Evrope”

za svoje delovanje. Uzgred budi rečeno, činjenica je da se ovaj rasizam

pojačava kako je približavanje EU veće, što pokazuje da mnogi ulazak u

Evropsku zajednicu, koji bi trebalo da znači neko smirivanje sporova, u

stvari shvataju kao priliku da se autoritet Evrope i šargarepa evropskih

174

sredstava iskoristi za još snažnije nametanje stereotipa i “istorijskih istina”

koje smo ovde opisivali i koji imaju sasvim lokalno nacionalističko

poreklo.

Sve ovo dodatno komplikuje i uzrokuje okolnost da savremena politička

kultura, koja favorizuje relativizam, razlike, atomizaciju, u stvari gura ka

rasizmu. Ako su svaki zajednički smisao i intersubjektivna istina nestali

onda su ostale samo materijalne razlike, kojima fali samo neki sukob

interesa ili strah da se pretvore u predrasude i međusobna potiskivanja.

Rasizam je u neku ruku i tržišno najjeftiniji način da steknete prednost nad

nekim drugim, dovoljno je da neku njegovu karakteristiku proglasite za

neprihvatljivu. Verovatno je da je i Hana Arent sa početka ovog teksta

bila u dilemama o svom poreklu. Možda joj se činilo da je jevrejsko

poreklo breme koje je u stvari prokletstvo i da sve od normalnog života

deli samo to da odustanu od te, uostalom, spoljašnje osobine. Ali, ona je

zaključila da to nema smisla. Ono što nam je prirodno ili društveno dato,

kao što je nacionalna pripadnost ili bilo koja druga osobina koja ne zavisi

od nas, nije nešto što u bilo kom cilju treba potiskivati.

Umesto da potiskujemo ono što rasizam označava kao neprihvatljivo,

treba da potiskujemo rasizam.

Rat je bio dobar

175

Verovatno je da barem u nekim državama postoje ljudi koji, zbog njihove

blizine vlastima, uživaju poseban status i koji zbog toga mogu da čine

stvari koje drugima nisu dozvoljene. Oni ne moraju da se obaziru na

zakon i mogu da rade šta im se prohte zaštićeni indulgencijom koju su

dobili od vlasti. Mogu da utiču na život drugih ljudi i određuju njihove

misli i živote svesni da će ova privilegija zaštićenosti raditi u njihovu

korist i sprečavati njihovo razotkrivanje. Ideologije su u oblasti mišljenja

ono što su ovi ljudi u državi. Predmet ovog članka biće pitanje u kojoj

meri neka posebna ideologija utiče na predstave koje postoje o

poslednjem ratu.

Kako je, dakle, počeo rat u bivšoj Jugoslaviji? Ako računamo zapadni

svet, Hrvatsku i ostale ex-Yu republike, Drugu Srbiju, uobičajeni odgovor

na ovo pitanje jeste da je nacionalistička Srbija, predvođena balkanskim

kasapinom Miloševićem, vođena mržnjom prema drugim narodima i

željom da zaokruži etnički čistu veliku Srbiju, napala mirne građane

Jugoslavije nesrpskog porekla. Najpre je u svojim naumima imala uspeha,

a onda je kasno probuđeni Zapad pomogao slabijima i učinio da se oni

odupru agresiji Srbije. Rat se završio logičnim kažnjavanjem i štetama za

Srbe (kako su agresori bez uvijanja nazivani u zapadnoj štampi). Označeni

kao jedini krivci za ratove u Jugoslaviji, Srbi su podvrgnuti dugotrajnom

prevaspitavanju koje je uključivalo širok dijapazon dejstava, od haškog

tribunala, preko bombardovanja i odvajanja Kosova. Za prosečnog

zapadnog konzumenta medija ništa u ovoj slici nije protivrečno. Imamo

jednu zemlju koja uspešno igra ulogu nacističke Nemačke iz Drugog

svetskog rata. Ona progoni druge ljude, širi svoju teritoriju, mrzi na

etničkoj osnovi i zbog toga plaća cenu koja sledi u ovakvim slučajevima.

176

Međutim, mi smo odavde i u velikoj meri možemo da shvatimo da je ova

slika izmišljena. Ali, ni prava slika nije baš na dohvat ruke. U prostoru

srpskohrvatskog jezika na tu sliku deluju razni interesi strana u sukobu,

želja da se priključimo Evropi, lokalne intelektualne navike itd. Jednom

rečju, slika koja preovlađuje i koju, dakle, ne bi trebalo sada

“relativizovati”, kada se već ustalila, govori o Srbima kao glavnim, ako ne

i jedinim krivcima za rat u bivšoj Jugoslaviji. U ekstremnoj varijanti ta

krivica je isključiva i zaoštrena, samo Srbi su krivi i to toliko krivi da su

se činom pokretanja rata, kada ga niko drugi nije hteo, zauvek isključili iz

zajednice ljudi. U neku ruku, samo humanitarni razlozi sprečavaju fizičko

uništenje te grupe, simbolički oni u stvari više nemaju nikakva prava. Ova

poslednja rečenica malo je retorički pojačala ove zaključke, ali to ne znači

da ona verno ne prenosi ono što se može čuti. Ali njena začudnost nas

može i vratiti na naše pitanje o početku rata. Kako je stvarno počeo rat?

Najpre da kažem kako razumem ovo pitanje. To nije pitanje o tome ko je

prvi počeo i kako se rat odvijao od događaja do događaja, nego pitanje

koja i čija logika je učinila stanje takvim da je rat bio moguć. Ova logika,

osobito ako uključuje ciljeve koji se ne mogu na sva zvona saopštiti, može

da bude delotvorna, a da ne bude poznata velikom broju ljudi. Međutim,

ovde pomaže činjenica da se ta logika posredno otkriva u jeziku i da su

zbog toga dokazi da je neka logika bila delotvorna sasvim javni, samo ih

je potrebno na pravi način protumačiti.

Rat u Jugoslaviji počeo je u zajednici koja je u velikoj meri bila neka vrsta

Evropska unije u malom. Međutim, najpre je Slovenija odlučila da hitno

177

mora izaći iz te zajednice. U toku slovenačkog mini rata koji je usledio,

postavljeni su bazični stereotipi o stranama u sukobu. Sa jedne strane su

demokratske nacije predate novim vrednostima demokratije, ljudskih

prava itd, a sa druge jugo-soldateska koju predvode tvrdokorni generali-

komunisti. Ali, pravi zaplet počeo je u Hrvatskoj. Hrvatska je takođe

želela otcepljenje, ali je to radila na način koji nije imao nikakve veze sa

demokratijom, nego je nagoveštavao radikalan odnos prema onome što je

zaista bio problem u toku raspada Jugoslavije, prema problemu

kolektivnih prava. Budući da je imala neku državnu tradiciju i formiranu

nacionalnu svest, Hrvatska je imala pravo da postane samostalna država.

Problem je bio u tome što je u Hrvatskoj živelo oko pola miliona Srba koji

su takođe imali kolektivna prava. Ovakva situacija je teška i

komplikovana, ali se s njome može suočiti ukoliko se usvoji pravilo da je

potrebno tražiti kompromis uz puno uvažavanje svih strana. Kolektivna

prava postoje, ali nisu apsolutna, tako da sve strane moraju umeriti svoje

zahteve. Ništa od ovoga nije poštovano: Srbima je najpre jednostranom

odlukom promenjen ustavni status, onda su usvojena sporna obeležja

države koja su podsećala na NDH. Sve je bilo obojeno nečim što malo

koji stranac može u potpunosti razumeti – jasnim znakovima da se nove

vlasti oslanjaju na ustašku emigraciju, Tuđmanovim antisemitskim i

antisrpskim izjavama itd. Jednom rečju, nova Hrvatska se predstavljala

kao država u kojoj će možda biti dozvoljeno fizičko postojanje Srba, ali u

kojoj oni neće imati kolektivna prava. U kojoj će se podrazumevati, u

svakodnevnom govoru, u rehabilitaciji ustaštva, u ustavnim odredbama,

da ih nema. Stvar komplikuje činjenica da partizanski general Tuđman

nije bio klasični ekstremni nacionalista, mada je bio okružen takvima. On

misli o sebi kao o čoveku koji samo želi da, u neku ruku, popravi, usavrši

178

istoriju i tako udovolji svim stranama i učini dobru stvar za budućnost

odvajanjem nacija jedne od druge, koje će se postići i “humanim”

preseljenjima. Sve je to grubost istorije, ali je za opšte dobro, dva naroda

koja se po pretpostavci mrze, biće zauvek odvojena tako da će moći

uživati mir postojanja “na svome”. Tako je postavljena scena za početak

rata. Samo rat je mogao zaista efikasno da obavi ovaj zadatak.

Ali, nije li ovo prebacivanje odgovornosti za ovu partikularističku logiku

na Hrvatsku samo, prosto, srpska pristrasnost? Nije li strašni Milošević

započeo talas nacionalizma u ex-Jugoslaviji? U stvari, u Srbiji ne postoji

nikakav pandan onome što se dešavalo u Hrvatskoj. Iako je Milošević na

Gazimestanu pominjao neke bitke, netom donešen ustav u Srbiji je bio

ustav u kome je ona definisana kao država svih njenih građana. Srbija je u

pregovorima istrajavala na raznim oblicima jugoslovenske zajednice, a o

prirodi “četnika” u Srbiji dobro govori razvoj tadašnjeg vođe opozicije

Vuka Draškovića koji se veoma brzo okrenuo mirovnoj politici. Dakle,

mejnstrim srpske politike je još uvek bio projugoslovenski. Međutim,

verovatno je svakome bilo jasno da će ova projugoslovenska nasleđena

politika imati malo uloge u budućim danima.

I tu se pojavljuju nove peripetije. Hrvatska ima nedvosmislenu nameru da

se otcepljuje, a tu jugoslovenstvo već malo pomaže. Ključno je ovde

pitanje zašto Srbi rizikuju rat? Zašto oni, kao najveći narod na Balkanu,

nisu pametni i za druge? Ključna grupa su tu Srbi iz Hrvatske. Zašto se

oni nisu zahvalili uslugama Miloševića i JNA i rekli da su spremni da

čekaju rasplet u novoj samostalnoj Hrvatskoj, iako ona pokazuje jasnu

nameru da bude neprijateljska prema njima? Odgovor je tu izgleda

179

jednostavan: zato što je to nemoguće. Srbi u Hrvatskoj su imali barem tri

osnove zbog kojih su mogli da zahtevaju posebnu brigu o svojim

kolektivnim pravima u kontekstu raspada Jugoslavije. Oni su, najpre,

samim stvaranjem Jugoslavije stekli pravo da žive u istoj državi sa ostalim

Srbima; onda, oni su bili žrtva genocida u Drugom svetskom ratu i,

najzad, ta nova država u koju su trebali da mirno pređu se hvalila da je

ova pređašnja bila “izraz povjesnih težnji hrvatskog naroda” i aktivno im

je oduzimala već stečena prava čak i u okvirima same Hrvatske. Svi ovi

opravdani razlozi su u trenucima kada se rat mogao sprečiti bili ignorisani

i od spoljnjeg faktora i od same Hrvatske. Da su u bivšoj Krajini živeli

neki super-ljudi koji su kadri da savršeno percipiraju budućnost i da se

organizuju savršeno za odbranu u svim uslovima, oni bi možda odbili da

učestvuju u ratu, ali to je potpuno nerealno i niko ne može biti optužen što

to nije uradio.

To znači da je rat u Hrvatskoj počeo objektivnim nasiljem koje je bilo

sadržano u samoj prirodi hrvatske države koja nastaje, a koja obećava

budući aparthejd i rasizam prema Srbima. Da toga nije bilo, nikakve

akcije iz Beograda usmerene na proširenje teritorija ne bi bile prihvaćene.

Međutim, i pored ovoga, srpska strana ima odgovornosti za tok rata u

Hrvatskoj. U neku ruku, njena glavna krivica je u tome što je prihvatila

partikularističku logiku koju je postavila Hrvatska. Ta logika je otprilike

glasila: Hrvatska će se otcepiti i stvoriti nacionalističku državu u kojoj

praktično neće biti mesta za Srbe; mi to ne možemo sprečiti, ali ćemo zato

odgovoriti na tu logiku otcepljenjem srpskih teritorija. Dakle, umesto da je

hrvatska logika bila denuncirana kao rasistička i nazadna u stvari su se

180

prihvatila njena pravila. To prihvatanje uz to nije bilo sasvim javno. U

Srbiji je na vlasti još uvek bila nominalno projugoslovenska partija, koja

je samo iz nužde, u praksi, prihvatala ovu logiku. Koja je, dakle, bila u

svojevrsnoj konfuziji oko toga gde sve to ide i šta se time postiže. Ali je,

svejedno, na domaćem terenu, što je ta konfuzija bila veća, to snažnije

isključivala opoziciju koja je po svom osnovnom intelektualnom habitusu

bila protiv ove logike. To je druga ogromna odgovornost Miloševića i

tadašnje vlasti. One su sa poznatom arogancijom odbacile mišljenja dobre

polovine građana i većeg dela inteligencije. U to vreme, na primer,

Borislav Pekić je, zajedno sa mnogim drugima, umesto da se barem sluša,

dobijao batine ispred RTS. Milošević je sigurno odgovoran i za

dopuštanje anomije koja je dovela do nekažnjenih zločina srpske strane.

Danas je sve to prošlost i akteri tadašnje srpske politike više ne utiču na

sliku koja se o ratu stvara. U petooktobarskoj revoluciji Milošević je

otišao sa vlasti. Međutim, akteri hrvatske politike iz tog vremena su još

uvek aktivni i njihova slika rata je još uvek relevantna. Franjo Tuđman je

verovatno sanjao o tome da će kratkotrajni rat dovesti do dovoljnog

pritiska da se narodi putem “humanih” preseljenja razdvoje, ali pošto su u

ovim dogovorima strane uvek nepouzdane, a događaji izmiču kontroli, sve

se produžilo, što je samo ojačalo ekstremizam u Hrvatskoj. Taj

ekstremizam je stvorio sliku rata koja je do danas ostala neokrnjena.

Drugim rečima, predstava o Srbima koji napadaju mirnu Hrvatsku, želeći

da joj otmu teritorije, bila je samo nastavak rasističke logike drugim

sredstvima, logike koja je i uzrokovala rat. Sada je ova rasistička

diskvalifikacija dobila savršen paravan: Srbi više nisu bili krivi kao Srbi,

nego kao krivci za rat i zločine. Logika koja je pokrenula rat nije se

181

promenila u njegovom navodnom objašnjavanju ni za jotu, ona se time

samo pojačala, tako što je sada zbog strašnih, nezamislivo neljudskih,

zločina srpske strane, bilo sasvim opravdano podrazumevati da su oni

završili sa svojim bitisanjem u Hrvatskoj. I tu se nalazi glavna poenta koju

treba shvatiti, ova objašnjenja uzroka rata nisu ni u kakvoj relaciji sa

događajima ili istinom, činjenicama, ona su u potpunosti u funkciji najpre

etničkog ćišćenja Hrvatske, a onda opravdanja tog čišćenja. Da je to tako

najviše pokazuje ekstremna zaoštrenost i logička čistota tih objašnjenja.

Da bi ilustrovali kakva je logička čistota u pitanju nije potrebno da se

vraćamo u prošlost – iako bi verovatno hiljade primera iz hrvatskih

novina, i posebno sa televizije, iz vremena devedesetih govorilo tome u

prilog – jer ta ista slika rata postoji i danas u Hrvatskoj. Nedavno27 je

emitovana na HRT 1 emisija čiji je cilj bio da pokaže čvrstinu Hrvatske

pred moguće dalje granične sporove sa Slovenijom, Crnom Gorom i

Srbijom, a koja je govorila i o prošlim sukobima i uopšte o odnosu Hrvata

i suseda. Na Srbe kao takve referirano je terminima “neljudi” i “divljaci”

na kojima je “večna sramota” zbog rata u Hrvatskoj. Ovi citati su posebno

važni je pokazuju svu apstrakciju trenutnog odnosa prema Srbima u

Hrvatskoj koja ih, ukratko, sasvim eksplicite i javno deprivira od njihove

ljudske suštine. Jer, ovde se ne radi o optužbi da se neko, određeni čovek,

poneo neljudski, što bi bilo legitimno, nego o jasnoj generalizaciji. A ta

generalizacija istovremeno daje dobar model za “objašnjenje” rata koje

postoji u Hrvatskoj: Srbi su generalno zločinci, nacisti, fašisti, koji su

zbog greha u ratu izgubili ljudsku suštinu (na to se odnosi i izraz “večna

sramota”); Hrvati su žrtve, nisu počinili nijedan zločin, u Hag su otišli

27 03.03.2009. HRT1, autor emisije Branka Šeparović.

182

nevini da se žrtvuju za domovinu, nije bilo proterivanja ni etničkog

čišćenja u Oluji itd. Ova emisija nije nikakav incident, slične emisije su

emitovane i ranije, a zvanična hrvatska politika se ničim ne ograđuje od

ovakvog stava. Pri tom je važno da su ovi “neljudi” iz emisije i Srbi

povratnici koji danas žive u Hrvatskoj, što ih pokazuje ne kao građane

drugog reda – to bi bio dobar izraz za, recimo, za penzionere – nego

sasvim precizno kao Agambenove “suvišne ljude”. Ljude koji ne postoje,

barem za zvaničnu ideologiju.

Hrvatska je izašla kao nominalni pobednik iz ratova devedesetih i za sada

u stvari ničim nije kažnjena zbog proterivanja Srba. Zbog toga ova slika

koja se emituje iz Hrvatske, a koja je iz generalnih razloga podržana od

zapadnog zvaničnog javnog mnenja, pretvorena u neku vrstu opšte

zvanične istine, pa je donekle razumljivo što su i slike koje dominiraju u

Srbiji u zavisnosti od ove činjenice. Neko bi mogao pomisliti da je sve to

toliko već uvreženo, da bi se možda trebalo posuti tim pepelom, ma kako

bio neistinit, i nastaviti dalje. Međutim, stvar je mnogo komplikovanija.

Dakle, ova slika je u potpunosti lažna, ona u potpunosti refletuje samo

hrvatsku nacionalističku, čak rasističku ideologiju. Ali, da bi se to videlo

potrebno je znati snaći se u problemima ideologije, a to je uvek bila

retkost.

Zanimljivo je da se slika koju o ratu promoviše Druga Srbija od slike

hrvatskih nacionalista uopšte ne razlikuje. najkraće moguće rečeno. Da

počnemo opet od kraja, upravo u danu kada ovo pišem u emisiji “Stanje

nacije” na B92 voditelj svoje pitanje formuliše oko tvrdnje da je

Milošević bio “najveće zlo koje se pojavilo Evropi od doba nacista”. U

183

ovoj rečenici kao i u mnogim drugim formulama Druge Srbije skoro da je

sve sadržano. I sama ideologija i odgovarajuća odbrana od kritike te

ideologije. Najpre, radi se o pitanju, a ne o tvrdnji, što daje prvu liniju

odbrane. Onda, ako uzmemo da je to i tvrdnja, ako počnemo da se s njom

raspravljamo kao sa tvrdnjom, promašujemo njenu poentu: ona je čista

aktivnost, uvek u istom cilju obnavljanja slike o Srbiji kao nepojamnom,

izuzetnom zlu koje se može usporediti samo sa nacističkim, i koje se opet,

jedino na ovim prostorima može uporediti sa nacistima. Tu imate sve: i

aboliciju svih drugih i logičku čistotu i krajnju zaoštrenost osude. Ali, bilo

šta drugo da pogledamo imamo potpuno poklapanje ovih slika. Definicija

Druge Srbije je u stvari to: isključiva odgovornost Srbije za rat,

izbacivanje hrvatskih zločina iz sfere govora pod izgovorom “čišćenja u

vlastitom dvorištu”, povezivanje što više aktera u Srbiji sa nacizmom,

fašizmom, primitivizmom. Slika o ratu je jednako logički čista, samo što u

slučaju Druge Srbije nije opravdana eksplicitnom odanošću “hrvatskoj

stvari” kao u Hrvatskoj, nego potrebom za katarzom, novim početkom,

uključivanjem u Evropu itd. Poklapanje se vidi i na detaljima. Na primer,

povodom svake godišnjice Oluje, jedino što Druga Srbija naglašava jeste

da je egzodus bio posledica dogovora Tuđmana i Miloševića. Time se želi

reći da, ako već nećemo da prihvatimo da su Srbi iz Hrvatske otišli

dobrovoljno, onda makar da odgovornost podelimo između nas i njih, sa

nadom da će ona kad tad biti prebačena samo na “nemotivisano zlo”28 iz

Srbije. U stvarnosti je naravno sve potpuno obrnuto. Srbi su u Hrvatskoj

tokom celog rata bili svesni da je njihov opstanak u Hrvatskoj, ukoliko se

28 Kada sam počeo da pišem ovaj tekst video sam da je na sajtu Peščanika objavljen tekst Srđe Popovića „Milošević, nemotivisano zlo“. Iako ga nisam pročitao pre nego sam završio glavninu ovog teksta, ovaj Popovićev tekst je savršen primer slike o ratu o kojoj se radi u ovom tekstu. Isto je i sa jednim još kasnije objavljenim tekstom Mirjane Miočinović „Istorija kao privatno vlasništvo“. Tako da se u ovoj situaciji radi o jednom primeru „slaganja indukcija“.

184

rat završi vojnom akcijom, nemoguć. Na to je ukazivalo sve: i priroda

Hrvatske politike pre rata i zločini pri osvajanju džepova u toku rata i

celokupna atmosfera u Hrvatskoj. To što su možda postojali dogovori o

linijama evakuacije ili čak neki raniji dogovori o razmeni stanovništva

između Miloševića i Tuđmana ne govori ništa o razlozima zbog kojih su

Srbi izbegli. Oni su izbegli od države koja želi da ih nema. Da je taj strah

bio opravdan pokazali su i masovni zločini nad onima koji su ostali, i

između ostalih činjenica, transkripti koji su pokazivali da je hrvatska

strana bila potpuno svesna šta će se dogoditi, jer je sve uradila da se to

dogodi, ništa drugo nije ni bilo moguće da se dogodi. Tvrditi u tim

uslovima da su Srbi iz Hrvatske izbegli dobrovoljno ili zbog poziva

Miloševića predstavlja vrhunski cinizam. I to “objašnjenje”, kao i sva

druga u okviru Druge Srbije, ne nastaje u okviru truda da se opišu

činjenice nego truda da se krivica raspodeli tako da srpska strana bude

kriva za sve, a hrvatska ni za šta.

Međutim, ni preostala, nacionalistička, slika rata nije puno različita. Skoro

da je konstanta među nacionalistima u Srbiji da hvale Hrvatsku kao

državu, hvale njihovo jedinstvo, odlučnost, pristrasnost i rezultat. Ove

pohvale su u našoj priči poslednji simptom ove jedinstvene slike o ovom

ratu kao nečem dobrom. Oni u stvari hoće da kažu da je celokupna logika

koja je pokrenula rat bila dobra. Trebalo je srušiti Jugoslaviju i posebno

zajednički život jer je bio nepodnošljiv. Jedino je problem u tome što je u

postizanju nacionalističkih ciljeva Hrvatska bila uspešna, a Srbija nije.

Zbog toga nacionalisti hvale Hrvatsku, a koliko je ovaj bazični ideološki

izbor nešto odlučujuće i važno pokazuje i činjenica da oni hvale upravo

državu koja je ne samo rasistička, nego je rasistička upravo prema

185

njihovom narodu. Sve to se pokazuje kao oprostivo i nebitno, ako se sa

nekim oseća bazična sličnost, bazično odobravanje. U jednoj od emisija

“Marko Janković šou” na TV Košava, koja pokušava da bude eksplicite

nacionalistička i ovaj put je imala publiku sastavljenu od studenata

sociologije, jedna studentkinja izrazila je svoje neslaganje sa stavom da

Srbija treba da se ugleda na Hrvatsku. Ona čak nije pomenula da su ovde

u pitanju proterani Srbi, jednostavno je rekla: “Ne slažem se da treba da se

ugledamo na Hrvatsku zato što su oni etnički očistili svoju državu”.

Naravno, ovo je jedna jednostavna, potpuno etički ispravna rečenica. Ali,

naš paradoks je u tome što mi trenutno nemamo značajnije javno mnenje

koje bi se slagalo sa ovom rečenicom. Nacionalistička prva Srbija bi se

ugledala na Hrvatsku u stvari baš zato što je uspešno rešila pitanje

etničkih manjiina sa kojima oni ne znaju šta bi. A Druga Srbija se ne slaže

da je Hrvatska uopšte počinila neko etničko čišćenje, pa i ona, u mnogo

izjava, ističe Hrvatsku kao primer za ugled.

Nadam se da sam dovoljno pokazao koliko je i zašto ova slika rata

pogrešna. Za sve njene varijante rat je bio dobar, što se vidi i po tome što

je njegov glavni vinovnik tretiran kao nevin. Oni koji i dalje žele da

insistiraju na ovoj slici moraju da odgovore na ključna pitanja koja se tu

nameću. Kako to da je primer za ugled država koja trenutno na svoja tri

vodeća položaja ima ljude koji su podržavali direktne masovne ubice iz

rata (učešće Sanadera na mitingu “Svi smo mi Norac”) ili su bili bliski

ratni saradnici onima koji su optuženi da su direktno naređivali ubistva

(Šeks i suđenje Glavašu) ili su negirali postojanje zločina u Jasenovcu

(Mesićeva izjava u Australiji da se Hrvati nemaju za šta izvinjavati

Srbima u pogledu Drugog svetskog rata). Kako to da je agenda katarze

186

Druge Srbije i nacionalističke Hrvatske potpuno ista? I, najzad, kako to da

nacionalisti odavde hvale državu koja je nastala kao posledica masovnog

proterivanja njihovih sunarodnika?

Mislim da oni kojima taj rat nije bio dobar i koji nije vođen u njihovo ime

treba da insistiraju na činjenicama koje ne postoje u gornjim slikama: na

rasizmu i zločinima koji su doveli do proterivanja Srba iz Hrvatske, na

sadašnjem rasizmu u Hrvatskoj, na dugogodišnjoj borbi protiv rata u

Srbiji koja je počela sa demonstracijama na Terazijama posle 9. marta

1991. i nastavila se u raznim oblicima, zaključno sa 5. oktobrom, na

univerzalističkoj kulturi koja je odlikovala srpsku kulturu kada je bila

najbolja, na otvorenosti i istini.

Pogotovo treba odbiti ovo distanciranje od Srbije kao takve koje je u

suštini samog naziva Druga Srbija. Srbija ima više od 130 godina

državnosti i više od 200 godina borbe za slobodu, bila je na pravoj strani u

oba svetska rata. Srbi su stvorili dve Jugoslavije koje su bile periodi mira i

prosperiteta na Balkanu. U toku te istorije nisu imali organizovane

državne logore za istrebljenje drugih naroda. A u vreme ratova iz

devedesetih imali su aktivan politički otpor ratu.

Meni je ta Srbija sasvim dobra, nije potrebna nikakva druga.

187

 

188