KRISTOFER MARLO

TAMERLAN VELIKI

Kit Marlo pao je u senku svog savremenika velikog Viljema Šekspira. Danas malte ne skroz nepoznat, a u svoje vreme jedan od najpoznatijih dramskih pisaca, bio je možda čak i poznatiji od Šekspira (naravno pre nego što je ubijen u svojoj 27-oj godini života). Pa eto smatrao sam da bi možda bilo interesantno objaviti neki njegov komad.

Dramatis Personae

MIKET, kralj Persije HOSROJE, njegov brat MEANDAR, TERIDAM, ORTIGIJE, KENEJ, MENAFON, persijske velmože TAMERLAN, skitski pastir TEHEL UZUMHASAN, njegovi sledbenici BAJAZIT, car Turaka KRALj FEZA KRALj MAROKA KRALj ARGIRA KRALj ARABIJE SULTAN EGIPTA UPRAVNIK DAMASKA AGID, MAGNET, medijske velmože KAPOLIN, Egipćanin FILEM, PAŠE, VELMOŽE, GRAĐANI, MAVRI, VOJNICI i SLUGE ZENOKRATA, ćerka SULTANA EGIPTA ANIPA, njena služavka ZABINA, žena BAJAZITA EBEA, njena služavka

DEVICE DAMASKA

PROLOG

Od poskočica, što ih mudrijaši Rimama kite, i od smicalica Kojima lakrdijaš tek se služi, Hajdemo sad pod slavni ratni šator Gde ćete čuti Tamerlana Skita, Što svetu preti bezmernim rečima, Pokoru čini kraljevstvima mačem. Evo u tragičnom zrcalu mu lik: Pa mu sudbini pljeskajte, po volji.

PRVI DEO

PRVI ČIN

PRVA SCENA

Ulaze Miket, Hosroje, Meandar, Teridac Ortigije, Kenej, Menafon i drugi.

MIKET: Hosroje, brate, skolio me jad; Ali ne umem izraz da mu nađem, Jer govor jedan gromoglasan ište. Brate, objasni ti gospodi razlog, Znam da ti duh je hitriji od moga. HOSROJE: Nesrećna Persijo, što nekad beše Sedište moćnih osvajača, koji Odvažno, a i državnički mudro Zavladaše nad Afrikom i Evropom Do ruba gde i sunce jedva grane Zbog lednih vejavica, krute studi - A sad da tobom vlada čovek, čijem

Rođendanu se Saturn s Lunom združi, A Jupiter, Merkur i Sunce nisu Na nestalni mu uticali mozak! Sad Tatarin i Turčin vitla sabljom I hoće da ti zemlje raskomada MIKET: Brate, ja shvatam šta hoćeš da kažeš, A iz planeta tvojih, vidim, smatraš Da nisam mudar dovoljno za kralja: Al' pozivam se na svoje plemiće, Što znaju ko sam, da me posvedoče. Mog'o bih da te pogubim zbog ovog, Meandre, zar ne bih? MEANDAR: Ne zbog takve sitnice, gospodaru. MIKET: I neću; ali ipak, znam da mogu. Pa živi, živi; Miket tako hoće. A ti Meandre, verni savetniče, Objasni uzrok mog skorašnjeg jada, A to je, Bog mi je svedok, Tamerlan, Koji ko lisac kad je doba žetve Vreba na stada mojih karavana; I, čujem, hoće da me očerupa. Pa zato valja da delamo mudro. MEANDAR: Često se vaše veličanstvo žali Na Tamerlana, tog lopova skitskog Što robi putnike iz Persepolja U trgovini kopnom do zapadnih Ostrva, zemljom vašom vodi bande, Nasilja drska vrši svakodnevno, U nadi (a zaveden pustim proročanstvom) Da Azijom zavlada, varvarskim oružjem Istoku sebe stavi za vladara No pre no stupi u Aziju, mahne Stegom skitnice nad poljima Persije, Teridam će, po vašem naređenju, S hiljadu konjanika da ga skoli I vezanog privede pred vaš presto. MIKET: Istinu zboriš, veran sebi, kneže,

Ti čija ljubav Damonom te čini; Stog najbolje je, ako svi se slažu, Da odmah šaljem hiljadu konjika, Da zarobe tog ništavnoga Skita. Pa, šta velite, čestiti kneževi? Zar ovo nije kraljevska odluka? HOSROJE: Ne može biti drugo, jer je tvoja. MIKET: Pa čuj sad nalog, vrli Teridame, Ti Miketov vrhovni vojskovođo, Nado Persije, i potporo prava Na koju država nam oslanja se Kad bije naše susedne dušmane: Ti ćeš da vodiš hiljadu konjika, Što se u peni srdžbe i gnušanja Kunu da zlog će ubiti Tamerlana. Namršten kreni, al' vrati se nasmešen, Ko vitez Paris sa gospom iz Grčke. Vrati se žurno; vreme hitro leti, Krhki smo, mogli i danas bi mreti. TERIDAM: Pre no što mesec pozajmljenu svetlost Obnovi, znaj moj dični gospodaru Da Tamerlan će i tatarska rulja Il' poginuti od bojne nam ruke, Il' te pod nogom moliti za milost. MIKET: Teridame moj vrli, pođi sada; Reči su tvoje mačevi, a sve ćeš Dušmane samom pojavom da biješ. Čeznem da vidim tvoj povratak, pa da Vidim te tvoje mlečnobele ate Pod tovarima posečenih glava, Od kopita do sapi umrljane Krvlju - što biće velelepan prizor. TERIDAM: Pokorno sada krećem, gospodaru! MIKET: Hiljadu puta srećno, Teridame!

Izlazi Teridam.

Ah, Menafone, zašto zaostaješ Dok drugi hrle prema svojoj slavi? Pođi i ti, u zemlju pođi skitsku I Teridama ti u stopu prati. HOSROJE: Ne, nek ostane, jer veći zadatak Priliči njemu, no boj sa lopužom; Imenuj njega potkraljem Afrike, Da vavilonska pridobije srca, Što će da vrisnu na persijsku vladu Bez nekog kralja mudrijeg od tebe. MIKET: „Bez nekog kralja mudrijeg od tebe!" To je rekao; Meandre, zapiši. HOSROJE: I dodaj ovo - čitava Azija Jadikuje zbog ludosti svog kralja. MIKET: Kraljevskim svojim prestolom se kunem HOSROJE: Pa, onda možeš i da ga poljubiš. MIKET: Što je u svili, ko što priliči mi, Da svetiću se za te podle reči! O, gde su sada odanost i dužnost? U more kaspijsko otekle, u okean? Šta, da ti kažem: brate? Ne, dušmane! Ti čudovište što sramotiš rod I drsko svome vladaru se rugaš! Meandre, dođi; izdan sam, Meandre.

Izlaze svi sem Hosroja i Menafona.

MENAFON: Šta, gospodaru? Zar si nem i zgranut Na reči kralja što ovako preti? HOSROJE: Ah, Menafone, ne marim za pretnje! Zaveru kuju persijski kneževi I vojskovođe medskih garnizona Da krunišu me za vladara Azije.

Al' evo šta me u dubini muči, Do same srži nemirne mi duše: Da susedi nam, koji navikli su Da drhte i da strepe već na pomen Samog imena vladara Persije, Sad smeju nam se i rugaju vlasti; A plakao bih kad se setim onih Što s najdaljeg nebeskog polutara Sad svuda vrve Istočnom Indijom; Tovare lađe i zlatom i blagom I pljačkaju nam pokrajine redom. MEIAFON: To bi za radost valjan razlog bio, Visosti; to priliku pruža Fortuna Da pripadne vam naziv osvajača, Osakaćeno izlečivši carstvo. Sa Afrikom i sa Evropom što se Graniče s vašim zemljama, nije teško Sa moćnom vojskom prodreti u Grčku, Ko Kir nekada; pa ih prisiliti Da se sa svojim snagama povuku - Inače pada i ponos hrišćanstva!

Zvuci truba.

HOSROJE: Al', Menafone, šta znače te trube? MENAFON: Gle gospodaru, Ortigije i drugi Nose ti krunu, da postaneš car.

Vraćaju se Ortigije i Kenej, sa drugima, i nose krunu.

ORTIGIJE: Sjajni i moćni kneže Hosroje, Evo, u ime čitave Persije I svih naroda moćne monarhije Mi tebi carsku predajemo krunu. KENEJ: Hrabri vojnici i gospoda što su Do sad dovodili u Persepolj Afričke oficire zarobljene,

Da od otkupa odenu se zlatom I naušnice nose od dragulja, Kamenjem dragim iskite čelenke, Sada dokoni među bedemima, Bez plate i bez bojne discipline, Građanskim ratom udruženo prete I otvoreno optužuju kralja. Stoga, da bune nenadne se spreče, Proglasićemo vašu visost carem, Na radost vojske; još veću od one Makedonaca, kad plen zadobiše Od Darija i bogate mu vojske. HOSROJE: Pošto persijska država propada, Sahne pod vladavinom moga brata, Ja dragovoljno primam carsku krunu I zaklinjem se da ću da je nosim Za dobro moje zemlje, a u prkos Tim što će zavideti mojoj moći. ORTIGIJE: A kao jamstvo za željeni uspeh Krunišemo te vladarom Istoka, Azije carem i Persije, gospodarom Medije i Jermenije, vojvodom Afrike, Albanije, Partije, Mesopotamije, Istočne Indije I ostrva nedavno otkrivenih, Gospodarom širom Euksinskog mora I vazda burnog Kaspijskog jezera. SVI: Da živi Hosroje, naš silni car! HOSROJE: I neka Zevs mi ne da život duži No što mi treba da bih nagradio Vašu ljubav, i da podstaknem vojnike Koji me tako štuju, da proslave Pobedu širom mnogih pokrajina! Po njinoj želji i poretku bojnom Znam da ću brzo zavladati sam, I zajedno sa vojskom Teridama (Kome hitamo da se pridružimo) Stati na beleg snagama mog brata.

ORTIGIJE: Znali smo, pre no dođosmo sa krunom, S namerom da te krunišemo blizu Sedišta tvoga prezrenoga brata, Da knezovi baš neće pohitati Da vredni naslov tvoj stave u sumnju; A ako htednu, u pripravnosti je Deset hiljada konjanika, da te, Ako ustreba, odvedu odavde, Usprkos svakom mogućem dušmanu. HOSROJE: Znam to, moj kneže, i svima vam hvala. ORTIGIJE: Nek jeknu trube.

Zvuk truba.

SVI: Neka živi kral.!

Izlaze.

DRUGA SCENA

Ulazi Tamerlan i vodi Zenokratu; Tehel, Uzumhasai, Agid, Magnet, knezovi i vojnici natovareni blagom.

TAMERLAN: Hajd', gospo, neka ne plaši te ovo. Dragulje, blago koje uzeli smo Sačuvaćemo, a tebi biće bolje Nego da si stigla u Siriju, Pa čak i u naručje tvoga oca, Što Egiptu je sultan i gospodar. ZENOKRATA: Ah, pastiru, smiluj se mojoj smutnji! (Ako SI ubog, ko što mi se čini). I nemoj svoju da bogatiš družbu Besspravnom pljačkom bespomoćne deve, Na putu, u pratnji te medske gospode

Za Memfis, iz Medije moga strica, Gde mladost prođe mi u vaspitanju - Kroz vojsku silnog Sultana sam prošla Noseći svuda njegov lični pečat Na zaštitnome pismu do Afrike. MAGNET: A sada kad smo stigli u Skitiju, Sem sjajnih darova moćnoga Kana Tu su i pisma mu sa naređenjem Za pomoć i za podršku, kad treba TAMERLAN: Al' sad, vidite, ta pisma i naređenja Jači je jedan opozvao čovek; Za put kroz moje zemlje vama treba Zaštitno pismo moga veličanstva, Ako do vašeg blaga vam je stalo. Jer, kako volim život na slobodi, Lakše Sultanu uzeli bi krunu No mrvu plena sa moga područja, Jer njime hranim svoj posed do stasa, Dok ljudska snaga mu i kraljevine Ne pomognu da jači bude; njime Svoj život držim izvan podložnosti. No kaži, gospo, da li si verena? ZENOKRATA: Da, gospodaru - mislim, to i jesi. TAMERLAN: Jesam gospodar, dokaz biće dela, Premda sam samo pastir po poreklu. Al' gospo, to nebeski lepo lice Treba da krasi krevet onog što će Osvajač biti Azije, i hoće Da bude strah i trepet ovog sveta, A granice da carstva budu njemu Istok i zapad, ko putanji Feba. Dole te prnje, to moje odelo Što ispod časti mi je da ga nosim! Potpuni oklop i sekira bojna Priliče mnogo više Tamerlanu; I gospo, ma šta mislili o ovom Ishodu, ili gubitku bez cene, Oboje može tebe da učini

Caricom Istoka. A ovi ljudi Što ti na proste seljačine liče, Staće na čelo, možda, tako grdne vojske, Da će od teže joj da drhte gore, Ko kad ih burne potresaju pare Što bi da grunu iz utrobe zemlje. TEHEP: Ko kraljevski kad lavovi se dignu I šire kance, i stadima prete, Takav u svom je oklopu Tamerlan. Vidim pred njime kraljeve gde kleče, A on mrgodan i plamena oka Ubire krune sa ropskih im glava UZUMHASAN: A nas, Tehele, čini kraljevima Što će do smrti da slede Tamerlana. TAMERLAN: Plemenit naum, druzi i prijatelji! Ova gospoda rugaju se možda Našem računu, misle da brbljamo Bolesna duha; no kako smatraju Da zasluge su naše tako bedne, Da mašta veša carstva nam o koplja, A misli su nam kao i oblaci, Moraće da nas prate na tom putu Dok ne vide nas ko careve, lično. ZENOKRATA: Bogovi, što su nevinima štit, Neskloni biće vašim pothvatima, Što tako tište putnike bespomoćne. Zato nam barem dopusti slobodu, Ti što se nadaš da se vekovečiš Kao Azije cele silni car. AGID: Blago te gospe, i naše, nadam se, Mogu nam biti otkup za slobodu; Bez tovara mazge, kamile nam vrati, Da putujemo dalje u Siriju, Gde verenik joj, gospodar Alkidam, Čeka da dođe njena uzvišenost. MAGNET: A na zastanku svakom zborićemo

Sve samo najbolje o Tamerlanu. TAMERLAN: Misliš li možda da je nedostojno Da Zenokrata živi sa mnom? Ili Da vi, gospodo, sledite moj put? Mislite, cenim blago od vas više? Sve blago Indije potkupilo ne bi Najprostijeg vojnika moje pratnje. Zenokrato, lepša od dragane Zevsa, Sjajnija nego srebro sa Rodopa, Belja od snega na gorama skitskim, Dragocenija ti si Tamerlanu No persijsku da poseduje krunu, Što mu na rođenju obećaše zvezde. Stotinu Tatara će da te dvore, Na atovima bržim od Pegaza; Haljine ti biće od međanske svile Protkane skupim draguljima, mojim, Vrednijim no što su Zenokratini; Jeleni beli, belokosne sanke Voziće tebe kroz lokve smrznute I na vrhunce ledenih planina, Koje će tvoja da rastopi lepota. Moj ratni plen, sa pet stotina ljudi, Sa Volge što pedeset izvora je tvore, Sve ćemo ponuditi Zenokrati; A tad i mene, lepoj Zenokrati. TEHEL: Šta to sad! Zaljubljen! TAMERLAN: Ženama moraš da laskaš, Tehele; Al' to je ona, ona koju volim. Ulazi jedan vojnik. VOJNIK: Vesti, vesti! TAMERLAN: Šta je to sada! O čemu je reč? VOJNIK: Hiljadu persijskih konjika tu je, Što kralj ih posla da nas savladaju. TAMERLAN: Šta sad, gospodo misirska, i ti

Zenokrato! Da sad vam vratim blago, A ja, pobednik, da savladan budem? Gospodičići, tome se nadate? AGID: Voljno predaćeš blago, nadamo se. TAMERLAN: Nada i sreća - hiljadu konjika. Polako, gospodo, i ti Zenokrato! Samo me silom rastaviće od vas - Hiljadu konjika! Nas - petsto pešaka! Golema premoć, a da pružiš otpor. No, bogati li su? Pod dobrim oružjem? VOJNIK: Kovano zlato šlemove im krasi, Mačeve gleđ, a oko vrsta nose Lance od suvog zlata, sve do pasa. Svuda sve samo bogatstvo i sjaj. TAMERLAN: Pa hoćemo li hrabro u boj s njima? Il' da se možda igram govornika? TEHEL: Ne, kukavice i plahi begunci Hteli bi govor kad je dušman blizu: Naše će sablje da govore za nas. UZUMHASAN: Sačekajmo ih na slemenu brda Pa iznenadnim, vatrenim jurišem Da nizbrdo im strovalimo konje. TEHEP: Pa onda, pokret. TAMERLAN: Stani, Tehele; najpre pregovori.

Ulaze vojnici.

Otvori vreće, ali čuvaj blago. Izloži naše zlatnike na uvid, Da zaprepaste sjajem Persijance. I prijazno ih gledajmo kad dođu; No, započnu li svađu il' nasilje, Borićemo se, nas petsto, svi do jednog, Pre nego da se rastanemo s blagom.

Na vojskovođu sablje ćemo dići, Pa pohlepno mu prerezati grlo, Ili zarobiti ga, pa mu lancem Sputati ruke, dok ne stigne otkup. TEHEL: Dolaze, čujem. Da ih presretnemo? TAMERLAN: Sad svi na svoja mesta, i ni makac: Prvi udarac dočekaću lično. Ulazi Teridac sa drugima. TERIDAM: Gde je taj Skit, Tamerlan? TAMERLAN: Koga tražiš, Persijanče? Ja sam Tamerlan. TERIDAM: Tamerlan! Taj skitski pastir kojeg tako krasi Prirode gordost i bogati sjaj, Da nebu preti, bogove izaziva! Žestoki pogled upire na zemlju, Ko baš da ratnu smislio je varku, Il' mračni hoće svod da sruši pakla I tvrdoglavoga psa dovuče amo. TAMERLAN: Plemenit, blag mi se čini taj Persijanac, Ako mu izgled vrednosti je odraz. TEHEL: Duboka osećanja strast mu čine. TAMERLAN: Kako to sjajno predstavlja svoj lik - U tebi, vrli Persijanče, vidim Svu ludost tvoga cara. Zar si samo Zapovednik od hiljadu konjika, A po znacima, crtama tvog lica I ratničkome stavu, trebalo bi Da si na čelu cele jedne vojske? Pusti svog kralja, meni se pridruži, I celi svet pobedićemo tako. Suđaje lancem gvozdenim sam sput'o, Točak Fortune vrtim ovom rukom; Pre će da sunce padne sa putanje No da Tamerlan pogine, poražen.

Mač svoj izvuci, ti moćni viteže, Probaj, zagrebi začaranu mi kožu, I Zevs će ruku pružiti s nebesa Da svrati udar, zaštiti od zla Gle kako pljuskom sipa hrpe zlata Kao da hoće da plati mi vojsku! A kao čvrst i zasnovani dokaz Da ću da budem gospodar Istoka, Ćerku sultana, bogatu i vrlu Šalje, da sjajna kraljica mi bude. Ostaneš li uz mene, slavni mužu, Konjike svoje u službu mi staviš, Osim udela u misirskom plenu Ti konji će se znojiti pod plenom Palih zemalja, pljačkanih gradova. Uspećemo se na hole vrhunce; Hrišćanski trgovci, što ruskim pramcem Brazdaju širom po Kaspijskom moru, Klanjaće nam se svud ko gospodaru. Mi vladaćemo ko konzuli sveta, Kraljevi biće nama senatori. Zevs katkad preruši se u pastira; Korakom kojim on osvoji nebo Mogli bi steći besmrtnost bogova. Priđi mi sada, dok sam niska čina (Niska, jer kako neznan sam, narodi Što su daleko još mi se ne dive) - A kad mi ime rasprostre se svetom Sve dokle Borej širi smela krila Il' sjajni Medved razdragano svetli, Tad ti ćeš biti drug moj i pratilac, Sesti uz mene, u mom punom sjaju. TERIDAM: Ni Hermes, taj božanski zagovornik, Ne uverava tako uzbudljivo. TAMERLAN: Niti su proročanstva Apolona Istinitija, nego što je zbilja Što stoji iza moga hvalisanja. TEHEL: Mi smo mu druzi; da persijski kralj Ponudi nama po vojvodstvo svakom,

Štetili bismo da ih zamenimo Za ono što nam zasigurno stoji, Ako sledimo uspeh Tamerlana. UZUMHASAN: Kraljevstva za nas, u najmanju ruku; Osim počasti sigurnih pobeda, Kraljeva poniženih našim mačem I vojski što nas motre zapanjeno, Kad uplašenim priznaće jezikom: Ljudima ovim čitav svet se divi. TERIDAM: Kakve to sada snažne čarolije Kušaju moju povodljivu dušu! Odlučni to su, plemeniti Skiti! No, da l' ću biti izdajnik svog kralja? TAMERLAN: Ne, već pouzdan Tamerlanov drug. TERIDAM: Pobeđen tvojim slovom, svladan likom, Predajem tebi sebe i konjike, Da dobro ja i zlo sa tobom delim, Dokle života bude Teridamu. TAMERLAN: Teridame, moj druže, evo ruke - A to je kao da zakleh se nebom, Bogove zazvah da svedoče zavet. Tako će srca naša biti složna Dok nam se tela ne vrate počelu, A duše obe u nebesa vinu. Tehele, Hasane, vaš pozdrav njemu! TEHEL: Dobro nam došao, slavni Persijanče. UZUMHASAN: Nek večno uz nas bude Teridam. TAMERLAN: To su mi prijatelji, veća radost meni No persijskome kralju što je kruna Ljubavlju Oresta i Pilada se kunem, Kipove čije sva Skitija štuje - I ti i oni bićete uz mene, Da kraljevstva vam predam u Aziji. Ceni ih, poštuj, dobri Teridame,

I biće tebi odani do smrti. TERIDAM: Rado ću srce izložiti koplju Za tebe i njih, vrli Tamerlane, Da počast vama i zaštitu pružim. TAMERLAN: Stostruko hvala, časni Teridame, A sada, lepa gospo, i vi knezi, Ako hoćete sa mnom dobrovoljno Počast će vama po zasluzi biti; U protivnom vas jaram ropstva čeka. AGID: Predajemo ti se, srećni Tamerlane. TAMERLAN: A u vas, dakle, i ne sumnjam, gospo. ZENOKRATA: Moram da silom budem zadovoljna; O bedna Zenokrato!

Izlaze.

DRUGI ČIN

PRVA SCENA

Ulaze Hosrojs, Msnifon, Ortigije i Ksnej, sa vojpicima.

HOSROJE: Nismo daleko sad od Terldama I od vrloga Tamerlana, slavnog, Kome na čelu ispisa Fortuna Belege slave, belege čudesa. Al' ti ga vide, Menafone; reci, Kakvog je stasa i kakve pojave? MENAFOM: Visok je stasom, skladno oblikovan; Ko i žudnja mu, uspravljen božanski. Udova krupnih i zglobova čvrstih, Pleća širokih tako, da ponesu Teret Atlasa Sred muževnog lika

Smešten je dragulj, vredan celog sveta, Tamo gde čudna vlasnost umetnosti Prodorne stavi instrumente vida, U čije plamne krugove je stalo Nebo od tela nebeskih i sfera, Što korake mu i delanja vodi Do prestola na kome čast je kralj. Na bledom licu strasno izdeljane, U žeđi vlasti, ljubavi za vojnom, Ohole veđe predstavljaju smrt Kad naberu se; prijaznost i život Kad opuste se. A nad njima pramen Od ćilibarske kose, kovrčave Kao i ona žestokog Ahila, S kojim se dah nebesa rado igra, Da obesnim zapleše dostojanstvom. Ruke i prsti žilavi i dugi Kazuju hrabrost, preobilje snage. To telo, svakim delom ljudski skladno, Sav svet bi da potčini Tamerlanu. HOSROJE: Dobro si, živopisno naslikao Lice i ličnost čudesnog čoveka. Tu priroda se nadmeće s Fortunom Da učini ga slavnim, u dostignuću. Zasluge njega pokazuju kao Fortune gospodara, kralja ljudi, Što znao je da ubedi, u škripcu Nenadnom, snagom svoje hrabrosti i žića, Hiljadu zakletih dušmana, nadmoćnih. I sad kada se snage naše spoje U vrhove od mačeva, i zbiju U krug dometa ubilačkog metka, Ma kako uzak bio prolaz, prilaz Što vodi dvorcu života mog brata, Alal mu sreći ako ne prodremo! Pa kad persijska kruna svojom težom Svlada mu glupu i umornu glavu I padne, zreli plod, uz trzaj smrtni, U Persiji će vrli Tamerlan Biti moj regent, vladati ko kralj. ORTIGIJE:

U srećnom času stavili smo krunu Na kraljevsku ti glavu, koja hoće Da čast nam bude da se pridružimo Čoveku kojem nebo dade nalog Da sve sprovede do najboljeg kraja KENEJ: On što s pastirima, uz mršav plen, Usprotivi se nepravdi, tiranstvu, Protiv kraljevine braneći slobodu, Šta li će sad, uz pomoć jednog kralja Što vodi vojsku viteza, plemića, Sa blaga dosta za najviši naum! HOSROJE: Služiće ona vrlom Tamerlanu. Četrdeset će hiljada nas biti Kad Tamerlan se i vrli Teridam Susretnu pokraj reke Ararisa; Svi združeni za susret s glupim kraljem, Što sada stupa blizu zemlje partske S nevoljnom vojskom, slabo naoružan, Da meni sveti se, i Tamerlanu - Kome me, Menafone, vodi smesta MENAFON: Hoću, gospodaru.

Izlaze.

DRUGA SCENA

Ulaze Miket, Meandar, sa drugim plemićima; zatim vojnici.

MIKET: Dođi, Meandre, zborimo o poslu. Pravo ti velim, srce mi buja besom Na lopova, divljaka Tamerlana, I Hosroja, mog izdajničkog brata. Zar prevaren da ne zabrine se kralj, Kad uzeše mu hiljadu konjika? A najgore je što mu krunu ištu Niski lupeži kojima je mrzak?

Zabrinuće se. Pa, nebom se kunem, Pre no što zora odškrinuće dveri Imaću glavu Hosroja, a gordog Tamerlana ću pogubiti mačem. Ja rekoh svoje. A sad ti, Meandre. MEANDAR: Sad, kad smo prešli jermenske pustinje, Šatore razapeli ispod brda Gruzinskih, čiji vrhovi su puni Lopova tatarskih, u zasedama Što leže i što vrebaju na plen - Šta drugo, nego smesta u boj s njima, Da očistimo svet od hordi mrskih? Da ne sakupe oni, nesmetani Još neko vreme, novu, svežu snagu. Ta zemlja vrvi od zlih, gnusnih ljudi Što žive od pljačke i bespravnog plena Pravih vojnika zlome Tamerlanu; A on, što uspeo je darovima I obećanjima da pridobije Onog na čelu hiljadu konjika, Sebi će slične pridobiti lako. Stog gore glave, pripremajmo bitku. Ko zarobi ili ubije Tamerlana Vladaće pokrajinom Albanijom. Za glavu izdajnika Teridama Sleduje vlast nad Medijom; sem toga I njegov plen, i plen njegove pratnje. Al' ako Hosroje je s Tamerlanom (Kao što znamo, i uhode vele) Vaša ga visost želi živa, da se Postupi s njime na kraljevski način.

Ulazi uhoda.

UHODA: Sto mojih konjanika, što su Izviđali po ovoj zemlji širom, Osmotri vojsku Skita. Oni vele Da brojem znatno nadmaša kraljevu. MEANDAR: Pa neka su i neizmerni brojem,

Ipak, lišeni bojne discipline I svi u strci, gramzivi za plenom, Dobitku više no pobedi skloni - Oni će kao i okrutna braća Nikla od zuba otrovnoga zmaja Da pokolju se mačevima ludim, Da poraz njihov pobedu nam stvori. MIKET: Mili Meandre, beše li takve braće, Nikle od zuba otrovnoga zmaja? MEANDAR: Tako pesnici vele, gospodaru. MIKET: Baš je to zgodna zvrčka, biti pesnik. Lepo, Meandre, načitan si čovek, U tebi imam pravi dragi kamen. Nastavi, uzmi stvar u ruke, kažem; Tvoj duh će danas pobedu nam dati. MEANDAR: E pa, vojnici plemeniti, da bi Stavili klopku lopovima, koji Žive u zbrci neurednih četa, A glavno im je obilje i novac, Mi kamile imamo, sve pod zlatom - A vi ćete ga, obični vojnici, Razbacati po bojnom polju širom; Dok niska roda Tatari ga kupe, Vi koji za čast borite se više Nego za zlato, poklaćete lako Te robove što pohlepa ih goni; Kad raštrkana savlada se vojska, Dok leševe im gazite, delite To zlato, koje živote im kupi, Na ravne časti, pa živite gospodski U Persiji. Bubnjajte, hrabro napred, Fortuna lično čelenke nam kiti. MIKET: Istinu zbori, junaci, baš pravo. Što ne bubnjate, kad Meandar zbori?

Izlaze, uz zvuke bubnjeva.

TREĆA SCENA

Ulaze Hosroje, Tamerlac Teridac Tehel, Uzušasan i Ortigije; sa drugima.

HOSROJE: Sad mi je, vrli Tamerlane, nada Cela u tvojim uspesima znanim. Šta će iz našeg proizaći truda? Ono što zboriš sigurnost je meni, Ko nepogrešno neko proročište. TAMERLAN: I ne grešite pri tom, gospodine. Jer zakleše se proročanstva neba Da krunišu pothvate Tamerlana, A blagoslove onog, ko ih prati; Stog ne sumnjajte; ako ste uz mene, Pa sreća moja i srčanost skrenu U svome pravcu vaša bojna dela, Svet će pognati buljuke vojnika, Rojeve vojske ispod moga stega. Kserksova vojska, koju bije glas Da ispila je parćanski Araris, Samo je pregršt, spram buduće naše. Koplja će naša, drhtava u zraku, I đulad, kao Zevsov strašni grom, U plamenu i užarenom dimu Da bogovima prete, više nego Kiklopski rat; i kada nastupamo U oklopima sjajnim kao zlato, Mi prognaćemo zvezde, zaslepljene Oružjem našim, kojemu se dive. TERIDAM: Čuj, gospodaru, te delatne reči. Al' kad mu dela prevaziđu govor, Zaćutaćeš, pa stati da ga hvališ; A ja ću biti opravdan i hvaljen Što skromno skrenuh ka njegovom smeru. A ova dva već slavna njemu druga Primerom svojim navesti će svakog

Da željno stremi da ostane vazda U jednom tako sjajnom prijateljstvu. TEHEL: Dužnost i prijateljstvo, punom merom U Hosrojevu mi stavljamo službu. HOSROJE: A ja to cenim, ko deo moje krune. Tehele, Uzumhasane, sad čujte: Kada vladarka zlatnih dveri Ramna, Što prolaz čini uspešnom oružju, Učini mene od Azije carem, Hrabrost će vaša biti promaknuta U prostor gde su počasti i plemstvo. TAMERLAN: Pohitaj, Hosroje, da budeš kralj, A ja da s mojim druzima i vojskom Proslavim dugo iščekivan usud. Kralj, brat tvoj, sad je na dohvatu ruke. Presretni tu budalu, stresi teret S kraljevskih pleća, teži nego pesak I krševite stene od Kaspije.

Ulazi glasnik.

GLASNIK: Moj gospodaru, Otkrismo dušmana Spremnog da napadne te s moćnom vojskom. HOSROJE: Naoštri, Tamerlane, krilat mač, I digni gordu ruku do oblaka, Da segne krunu persijskoga kralja, Na moju pobednu je stavi glavu. TAMERLAN: Motri sekiru najoštriju bojnu, Što ikad probi zid persijske vojske! Ovo su krila, da poleti brže Od munje ili od daha nebesa, I smrtonosna bude, ko i brza. HOSROJE: Tvoje mi reči dobar uspeh tvrde. Hajde sad, hrabri vojniče, u napad

Na slabu vojsku budalastog kralja. TAMERLAN: Uzumhasane i Tehele, amo! Dosta nas ima da ih prestrašimo, Više no što treba da se stvori car.

Odlaze u bitku.

ČETVRTA SCENA

Ulazi Miket, sa svojom krunom u ruci.

MIKET: Nek proklet je, ko prvi smisli rat! Ah, nisu znali, nisu, prosti ljudi, Da oni oko kojih đulad pljušti Posrću, trepte ko jasikov list Zastrašen bučnim vihorom Boreja! A kakav bednik tek bio bih ja, Da mudrost nije priroda mi dala! Jer kraljevi su svakom strelcu meta, A kruna svakom središte te mete. Stog smatram da je u načelu dobro Da sakrijem je; to je lepa varka, Pameti bliska, ako nisi glup. Tako me neće poznati. A budu li, Neće mi moći da oduzmu krunu. Skriću je ovde, naprosto u rupu.

Ulazi Tamerlan.

TAMERLAN: Šta, kukavice, bežiš iz tabora, A kraljevi su na bojištu lično! MIKET: Ti lažeš. TAMERLAN: Nitkove, meni reći smeš da lažem? MIKET: Odlazi! Ja sam kralj. Ne dotiči me!

Zakon je rata da preda mnom klekneš I kažeš: „Milost, plemeniti kralju!" TAMERLAN: Ti li si mudri od Persije kralj? MIKET: Vere mi, jesam: imaš neku molbu? TAMERLAN: Usrdno bih te zamolio: reci bar tri pametne reči. MIKET: To i mogu, ali kad mi bude volja TAMERLAN: Ovo je tvoja kruna? MIKET: Aha; jesi li ikad video lepšu? TAMERLAN: A da li bi je možda prodao, kaži? MIKET: Još jednu takvu reč, i narediću da te pogube. Hajde, daj mi je! TAMERLAN: Ne, zarobio sam je. MIKET: Lažeš, ja sam ti je dao. TAMERLAN: Onda je, znači, moja MIKET: Ne, hoću reći, poverio sam je tebi. TAMERLAN: Pa, hoću reći, vratiću ti je. Uzmi je, za čas. To je pozajmica. Kada te moji opkole vojnici Videćeš kako s glave ti je trgam. Nisi ti takmac moćnom Tamerlanu.

Izlazi.

MIKET: Bogovi! To je lopov Tamerlan? A nije mi je ukrao, baš čudno.

Trube pozivaju u bitku; izlazi trkom.

PETA SCENA

Ulaze Hosroje, Tamerlan, Menafoc Meandar, Ortigije, Teridam, Tehel, Uzušasan i drugi.

TAMERLAN: Ponosno nosi dve krune, Hosroje; Sad krunisan si u kraljevskom sjaju, Upravo moćnom rukom Tamerlana, Ko da kraljima okružen si bio, Da krunišu te svečano i carski. HOSROJE: I jesam, tri put vrli bojovniče: A niko neće biti čuvar krune, Do Tamerlan. Sad imenujem tebe Regentom Persije, zamenikom vođe Sve moje vojske. A ti Meandre, Koji si vodič bio našem bratu I njegov glavni savetnik u svemu, Pošto od ratnog on udara klonu, Zahvalno tvoju primamo pokornost I isto mesto uz nas ti nudimo. MEANDAR: O srećni care, najponiznije se Kunem na službu vašem veličanstvu, U punoj meri dužnosti i vere. HOSROJE: Hvala, dobri Meandre. E, pa vladaj Hosroje, vrati Persiji staru slavu. Glasnike šalji susednim kraljima Da jave: drugi Persije je kralj; Ne onaj koji ne znade da vlada, Već ovaj kome znano je šta valja. A sada ćemo lepom Persepolju Sa vrsnom vojskom, dvadeset hiljada. Plemići, kapetani moga brata, Bez mnogo krvi slediće Meandra Rado pod moju milostivu vladu. Verni Ortigije i Menafone, Sada ću vaša potvrditi zvanja,

Uzvisiti vas u još veću čast. ORTIGIJE: Ko što smo uvek tvoju korist hteli, I pravo poštovanje tvojoj vlasti, Svom našom snagom, životima našim Čuvaćemo je, da cveta i buja. HOSROJE: Ne kažem hvala, mili Ortigije, Nakane moje odgovor su bolji. Sad, kneže Tamerlane, bratov tabor Ostavljam tebi ja, i Teridamu, Da sledite me u lepi Persepolj; Zatim u pohod na rudnike Inda Što ludi brat moj hrišćanima pusti, Da vratimo ih sa slavom i ćarom. Pa, dokle me ne stigneš, Tamerlane, (Dokle ne središ raštrkanu vojsku) Zbogom regente, zbogom prijatelji. Hitam da sednem na bratovljev presto. MEANDAR: Po želji vam biće brzo, veličanstvo, Da pobedno jašite kroz Persepolj. Izlaze svi osim Tamerlana, Teridama, Tehela i Uzumhasana. TAMERLAN: Da pobedno jašite kroz Persepolj! - Zar nije sjajno biti kralj, Tehele? Uzumhasane, i ti Teridame, Zar najsjajnije nije biti kralj, I pobedno jahati kroz Persepolj? TEHEL: O gospodaru, to slatko je i sjajno. UZUMHASAN: Biti kralj, pola je od biti bog. TERIDAM: Bog nije tako slavan kao kralj; Ja mislim da su nebeske naslade Manje od onih kraljevskih na zemlji - Nositi krunu od zlata i dragulja I u njoj vlast života i vlast smrti; Išteš i imaš; kažeš, slušaju te. Kad lik ti vole, likom ih osvajaš; Takva je moć u pogledu vladara.

TAMERLAN: Želiš li biti kraljem, Teridame? TERIDAM: Ne, ja to hvalim, al' mogu i bez toga. TAMERLAN: Šta kažu drugi moji prijatelji? Ko od vas želi da postane kralj? TEHEP: Svim srcem ja - da mogu, gospodaru. TAMERLAN: Dobro rečeno, Tehele; i ja bih - A tako i vi, gospodo; zar ne bi? UZUMHASAN: Pa šta onda, gospodaru? TAMERLAN: Hasane, zar da samo željkujemo Ono što svet nam nenadano pruža, Bez pokušaja, ubogi i slabi? Mislim da ne: ja osećam sve jače Da ako krunu persijsku poželim, Sa čudesnom lakoćom ću je steći. Zar ne bi brzo pristali vojnici Da takvoj časti mi se usmerimo? TERIDAM: Svakako, ako mi ih ubedimo. TAMERLAN: Pa onda, Teridame, pokušaću Najpre da uzmem kraljevstvo Persije; Ti Partiju, oni Skitiju i Mediju. Uspem li ja, to svima je sigurnost, Kao da Turčin je, ko da je Papa, Ko da su Grčka i Afrika došli Puzeći k nama i doneli krune. TEHEL: Pa, da javimo pobedničkom kralju, Neka se bori za novu mu krunu? UZUMHASAN: Što pre, dok nije zagrejao presto. TAMERLAN: Biće to zgodna šala, prijatelji. TERIDAM: Šala na račun dvadeset hiljada!

Meni se ulog čini više važan. TAMERLAN: To je tvoj sud, Teridame, ne moj. Nek Tehel smesta krene, izazove Njega na bitku, dok još nije kasno, Dok trud mu teži više od dobitka Videćeš tada kako Skit Tamerlan Tek šalom krunu uzima persijsku. Tehele, uzmi hiljadu konjika, Zovni ga da se vrati, bije s nama Što ga iz hira samo krunisasmo. Ne kukavički da se prišunjamo, Već damo njemu znak i pojačanje. Žurno, Tehele, mi ćemo za tobom. Šta veliš, Teridame?

Izlazi Tehel

TERIDAM: Kako kažeš.

Izlaze.

ŠESTA SCENA

Ulaze Hosroje, Meandar, Ortgije i Menafon, sa vojnicima.

HOSROJE: Šta li to hoće vražji pastir, koji S tako golemom, sujetnom drskošću Planine zida da prekrije nebo, Prkosi moći srditoga Zevsa? Al' ko što Zevs Tifeja zatrpo je Ispod planine, istisnuo vatru Iz gorećih mu čeljusti, i ja ću U pakao tog roba, čudovište, Da vatra večno proždire mu dušu. MEANDAR: Snage su raja il' pakla smešale Srdito seme kada on se zače; Jer nije on potomak ljudskog roda,

Kad duhom svoje strašne oholosti Sme otvoreno da teži za vlašću, A častoljublje da poziv mu bude. ORTIGIJE: Ma koji bog il' demon, zemlje duh Il' čudovište u obliku ljudskom, Od bilo koje gline da je vajan, Ma koja da ga kob il' zvezda vodi, Združimo naše duhove na otpor; I mržnjom prema đavolskom lopovu, Ljubavlju časti i odbrane prava, Pružimo otpor mržnji dušmanina Iz zemlje, neba il' paklenih tmina. HOSROJE: Plemenit naum, dobri Ortigije; A kako isti disali smo vazduh, I isti elementi tvar nam čine, Nadam se da nas isti zavet spaja: Ljubav za isti život ili smrt. Obodrimo sad vojsku mi za otpor Toj mračnoj slici nezahvalna stvora Što žarko žeđa za vrhovnom vlašću, I spalimo ga u besu te vatre Koju zatomi samo krv i vlast - Odlučite, knezovi, vojsko draga, Spasite kralja, zemlju od propasti; Bubnjajte! Nek sve zvezde koje kruže Zlim krugom oko prolaznog mi žića Vode mi mač u varvarsko mu srce, Kad bogovima na beleg je stao I prezre snage što Persiju vode!

Izlaze, uz bubnjeve.

SEDMA SCENA

Zvuci bitke. Ulazi Hosroje, ranjen; Tamerlac Teridam, Tehel, Uzumhasan i drugi.

HOSROJE: Varvarski i krvavi Tamerlane,

Tako da otmeš krunu mi i život! Ti izdajnički, lažni Teridame, U samu zoru moje sreće, tek što Ustoličen sam na kraljevski presto, Da tkaš mi propast i prerani kraj! Gle, čudan bol mi tužnu muči dušu, A smrt okiva organ moga glasa, Smrt koja uđe kroz rez tvoga mača, Pustoši vene i arterije srca, Krvavi, nezasiti Tamerlane! TAMERLAN: Žudnja za vlašću, slast krune na glavi, Zbog čega sin je nebeskog Saturna Zbacio svoga izlapelog oca I na nebeski zaseo mu presto, Pokrenuše me da zaratim s tobom. Ko bolji uzor je, no moćni Zevs? Priroda, elementi što nas tvore I oko vlasti u nama se spore, Uče nam duh da usmeri se htenju. Duša nam, čije moći shvatile su Čudesno neimarstvo ovog sveta I izmerile putanje planeta, Još u usponu ka beskrajnom znanju, U pokretu, ko neumorne sfere, Hoće da trudimo se, bezodmorno, Da dosegnemo najzreliji plod, Čisto blaženstvo, jedinstvenu sreću - Slast da ostvariš krunu na tom svetu. TERIDAM: I zato se pridružih Tamerlanu; Jer on je stamen, ko preteška zemlja Što ne kreće se uvis; niti delom Vladarskim želi da nad sve se vine. TEHEL: I to nas eto združi s Tamerlanom, Da mač na persijskog dignemo kralja. UZUMHASAN: Jer kada Zevs je zbacio Saturna, Naptun i Pluton tad su stekli krune; Stog nadamo se vladi u Aziji, Ako Persijom vlada Tamerlan.

HOSROJE: Ne stvori Priroda čudnije ljude! Kako da shvatim njihovo tiranstvo? Beskrvno telo mrzne mi od studi, A s krvlju život klizi mi kroz ranu; U pakao mi duša, gle, već hita, I za odlazak sva sabire čula Toplota, vlaga, što se međusobno Hranile radi hrane za oboje, Suvi su, hladni; sad odvratna smrt Pohlepnom kandžom grči moje srce I ko harpija život mi komada. Teridame i Tamerlane, mrem: A strašna neka osveta vas zgodi!

Umire. Tamerlan uzima njegovu krunu i stavlja je na glavu.

TAMERLAN: Ni sva prokletstva Furija me ne bi Odvratila od tako sjajnog plena Tehele, Teridame i vi drugi, Recite, ko je sad Persije kralj? SVI: Tamerlan, Tamerlan! TAMERLAN: Čak i da Mars, taj srditi bog rata, I svi vladari zemlje zavere se Da liše mene ove dijademe, Uprkos njima ja ću da je nosim Ko zapovednik istočnoga sveta, Ako kažete: Tamerlan nek vlada. SVI: Živeo Tamerlan, Azije vladar! TAMERLAN: Tako; sad mi na glavi čvršće stoji, Ko da bogovi držali su sabor, Proglasili me kraljem od Persije.

Izlaze.

TREĆI ČIN

PRVA SCENA

Ulaze Bajazit, kraljevi Feza, Maroka i Argira; i drugi, sa velikom pompom.

BAJAZIT. Kraljevi Barbarije i paše mrje, Čujemo da se Tatari i ini Lopovi istočnjački, a na čelu Sa nekim Tamerlanom, kavgu Drznuše s vašim da zametnu carem, S namerom da nam opsadu povuku Slavnoga grčkog grada Carigrada. Znate: vojska nam nepobediva je; U nas Turaka obrezanih ima, I hrišćana što preveriše, ljutih, Vojske koliko u Terenskom moru Kapljica, onda kada mesec počne Da spaja vrške polukružnog srpa Zar strana da nas izazove sila? Nećemo dići opsadu dok Grci Ne predaju se, il' dok ne ostanu Mrtvi da leže pred zidima gradskim. KRAJB FEZA: Slavni care i moćni vojskovođo, A da pošalješ paše svoje garde Nek zaprete mu, da ostane gde je; A u protivnom rat i smrt ga čeka - Sve to u ime moćnog Bajazita? BAJAZIT: Pohitaj, pašo, u Persiju sad žurno. Reci da tvoj gospodar, turski car, Strašni gospodar Afrike, Evrope I Azije, kralj i gospodar Grčke, Terene, Okeana, Crnog mora, Gordi i višnji monarh ovog sveta Hoće i zapoveda (ne da moli), Neka ne stupi na tlo Afrike Ili u Grčkoj razvije svoj steg,

Da ne stigne ga srdžba mi i bes. Reci da hoću primirje da sklopim Jer čuo sam da hrabar mu je duh: Pouzda li se pak u smešnu svoju snagu, Pa bude lud da zarati na mene, Ostani s njim i reci: ja to želim. Ako se, pre no sunce ne izmeri Trostrukim krugom nebo, ne povratiš, Sledeći njegov izlazak u jutro Biće nam glasnik, poslan nepovratno; I mi ćemo te vratiti, svejedno. PAŠA: Najveći, silni zemaljski vladaru, Tvoj paša će da obavi tvoj nalog, Persijancima kaže tvoju volju, Ko što priliči tvome poslaniku.

Izlazi.

KRALj ARGIRA: Kažu da on je kralj Persije; ali, Drzne li da vam opsadu ometa, Sto puta više mora smeten biti, Jer sve živo trepti od vaše veličine. BAJAZIT: Tačno, Argire; i drhti od mog lika. KRALj MAROKA: Zbog dima što se podiže od vatri Logora vaših, i proleće kasni; Ne može zemlju da orosi kiša, Ni sunce da je zracima obasja; Ko plašt prekriva zemlju takvo mnoštvo. BAJAZIT: Muhameda mi, upravo je tako; Stabla su oprljena našim dahom. KRALj FEZA: Šta vaša visost smatra za rešenje, Najbolje, da bi zauzeli grad? BAJAZIT: Nek zarobljeni Argirci, pioniri, Preseku vodu što cevima teče Olovnim u grad, sa Karnonske gore;

Dve hiljade će konjanika budno Da tu krstari uzduž i popreko, Da spreče pomoć il' potporu kopnom, A svud po moru galije će biti. Tad će pešaci da zalegnu rovom I topovima, ko paklenim ždrelom Srušiti zidove, a mi ćemo ući; I tako Grci biće pobeđeni.

Izlaze.

DRUGA SCENA

Ulaze Zenokrata, Agid, Anipa i drugi.

AGID: Gospo Zenokrato, da li smem da znam Razloge za te nastupe nemirne Što tako muče mir tvoj svakidašnji? Tužno je, što je to božansko lice Zbog žalna srca beskrvno i bledo; Uvreda što te ote Tamerlan (Što u svem tvome zlu je ponajgore) Valja već davno da je zalečena. ZENOKRATA: Premda je ona davno zalečena Jer ljubaznost je njegova bez mere, I kraljicu neba zadovoljila bi, Sad prvotni se preobrazi prezir U strast što sve mi obuzela misli I ispunila neprestanom zebnjom. Stoga je lice beživotno moje, I krajnosti se svojih bojim, što bi U prikazu me pretvorile smrti. AGID: Pre nek se večna rastope nebesa, I sve što Feba srebrnim okom motri, Nego da to se Zenokrati zgodi. ZENOKRATA: Nek život mu i duša pune grudi,

A telo moje nek se liši čula; Il' nek se spojim s dušom mu, životom, Da živim ili mrem sa Tamerlanom.

Ulaze, iza njih, Tamerlan sa Tehelom i drugima.

AGID: Sa Tamerlanom! O lepa Zenokrato, Zar da taj lupež i varvarin, koji Drži te protiv volje tvoga oca I uskraćuje počasti kraljice (Ko da si bezvredna mu naložnica) Ljubavlju tvojom počastvovan bude, Osim iz nužde! Jer čim moćni sultan Primi od tebe vest, tad sumnje nema, Visosti, da će on za kratko vreme, Kada uništi Tamerlana, tebe Da spase od tog ubistvenog ropstva ZENOKRATA: Ne ranjavaj me više takvim zborom, O Tamerlanu po zasluzi zbori: Njegov postupak s nama je daleko Od lupeškoga postupka il' ropstva, I finom duhu kneževskim se čini. AGID: Zar ti se sviđa neko tako divalj, Obuzet samo lukavstvima rata? Koji će da ti i u zagrljaju O hiljadama priča što ih pobi; A kad se tebi o ljubavi zbori Dalje da brblja o ratu i krvi, Što predmet suviše je grub tvom nežnom sluhu. ZENOKRATA: Ko sunce kada zlati struju Nila, Il' kad ga jutro u naručju drži, Ljubav je moja, Tamerlan gospodar; Govor mu slađi je od pesme Muza U nadmetanju sa Pieridima, Ili u sporu Minerve s Neptunom; I cenila bih sebe više nego Junonu, sestru vrhovnoga boga, Da venčana sam s moćnim Tamerlanom.

AGID: Ipak, nek ljubav stalnija ti bude; Arapin mladi u nadi da živi Da kad te spase, uživa svoj izbor. Izgledalo je da persijski kralj, Dok beše pastir, voljaše te silno - A sad ko kralj se drukčije ponaša; Bez naklonosti i utehe bivše, Učtivost puku samo izražava. ZENOKRATA: Otuda suze što mi licem rone; Bojim se, nisam ljubavi mu vredna.

Tamerlan joj prilazi, zaljubljeno uzima za ruku i odvodi je, srdito motreći Agida, bez reči. Izlaze svi osim Agida.

AGID: Izdan od sreće, sumnjive ljubavi, Pod pretnjom ljute srdžbe i ljubomore, Zatečen strahom od osvete grozne, Stojim prestravljen - al' pre svega zgranut Što gnev mu vidim u mislima tajnim I u ćutanju srdite mu duše. Nad veđama mu slika ružne smrti, A u očima bes njegovog srca, Sjajne komete što osvetom prete I bledilo mu bacaju na lice. Kao kad mornar vidi da Hijade Skupljaju vojsku kimerskih oblaka (A vetrovi, na krilatim konjima U znoju, srću nebesima voda, S drhtavim kopljima u grmljavini I štitovima koji munje krešu), Pa ubire jedra u strahu i traži Kopno, i nebu za pomoć se moli Protiv nasilja vetrova i vala - Takav sam i ja pred pogledom mrkim Što seje buru u strah mojih misli, Da duša moja svoju propast sluti.

Vraća se Tehel, sa isukanim bodežom, i Uzumhasan.

TEHEL: Vidi, Agide, pozdravlja te kralj! Kaže, predskaži šta taj pozdrav znači. AGID: Predskazah pre, a sada imam dokaz Da je taj pogled ubitačni bio Ljubavlju izazvan, i ljubomorom. Bez reči potvrdi mi strahovanje, Ne treba reči kada tu je alat, Ogoljen čin i pretnja moga kraja; Kaže: Agide, ti sigurno mreš, Pa sad od krajnosti najblažu biraj; Više je časti, manje bola, ako Ubije tvoja odvažna te ruka, A ne da trpiš mučenje, što kletvom Nameniše ti Tamerlan i nebo. Stog hitaj, Agide, da sprečiš zlosti Kojima sudba produžena preti; Liši se straha od tiranskog besa I paklenih se oslobodi muka Na koje on bi dušu da ti stavi; Od Agidove ruke nek mre Agid, Od uboda nek ovog usne večno.

Probada se bodežom.

TEHEL: Gle Hasane, kako je čovek tačno Pogodio šta misli kralj gospodar! UZUMHASAN: Jeste, i beše to muževan čin; A kako beše i mudar i častan, Otpremimo ga dostojno odavde I nek mu pogreb bude kako valja TEHEL: Dogovoreno, odaćemo počast.

Izlaze, iznoseći telo.

TREĆA SCENA

Ulaze Tamerlan, Tehel, Uzušasan, Teridac jedan paša, Zenokrata, Anipa i drugi.

TAMERLAN: Pašo, sad tvoj gospodar i gazda zna U Bitiniji da ga želim sresti. Stiže li? Turci hvališu se mnogo I više prete no što činom tvore. Na ograšju ga čekam da te uzme! O, jadni Sultan. Slabe on je sreće, Da sukobi se sa snagom Tamerlana. Pogledaj tabor moj, bestrasno zbori: Nisu li kapetani mi i vojska, Čini se, spremni da Afriku uzmu? PAŠA: Tvoji su ljudi hrabri, al' malobrojni Njegovu moćnu da zastraše vojsku. Gospodar moj, silni zapovednik sveta, Osim petnaest kraljeva vazala Deset hiljada ima janičara, Što jašu čile mavritanske konje Iz Tripolisa za boj dovedene. Pešaka dvesta hiljada, kaljenih U bitkama, u odlučnim, u Grčkoj; A može, ako smatra da to valja, U ovaj ratni pohod da povuče Iz garnizona ljudi još toliko. TEHEL: Što ih je više, veći biće plen; Jer kad od bojne poginu nam ruke, Pešaci naši na njine će konje, Da haraju te dične janičare. TAMERLAN: A da li će ti kraljevi da slede Tvog gospodara? PAŠA: Kako on izvoli. No neki će da ostanu, zbog vlasti Nad zemljama nedavno zauzetim.

TAMERLAN (svojim oficirima): Tad hrabro u boj: vama njine krune Na glave ću da stavim ovom rukom Što učini me od Azije carem. UZUMHASAN: Neka dovede bezbroj miliona, Raseli zapad Afrike i Grčku, U pobedu smo sigurni svejedno. TERIDAM: Onaj što za čas dva pobedi kralja, Moćnija nego što je turski car, Isteraće ga iz Evrope, vojsku Goniti sve do predaje il' smrti. TAMERLAN: Dobro rečeno! Zbori u tom duhu, Prikladne te su reči Tamerlanu Kome se zvezde smeše, daju nadu U ratnu sreću, i pre no što sretne Na bojnom polju svoga dušmanina Ja što sam, kažu, božji bič i gnev, Jedini strah i užas ovog svega, Najpre ću Turke da pokorim; zatim Hrišćansko vaše oslobodim roblje U teške što ga okovaste lance, A hranite ga oskudno i tanko; Robove gole što veslaju morem, A kada hoće da za čas predahnu Kazne im batine su, tako bolne Da se bez daha rubom broda pruže, Za život bore svakim zaveslajem. Svirepi to su gusari Argira, Prokleti soj, taj talog od Afrike, Begunci koji tumaraju, i hitro Načine pustoš u hrišćanskoj krvi. Al' za života mog taj grad će kleti Čas kad Tamerlan u Afriku kroči.

Ulaze Bajazit, laše, kraljevi Feza, Maroka i Argira; Zabina i Ebea.

BAJAZIT: Paše i janičari moje garde, Vodite brigu o svom gospodaru

Što u Africi najveći je vladar. TAMERLAN: Tehele i vi ostali, za mač; Hoću u sukob sa tim Bajazitom. BAJAZIT: Kraljevi Feza, Maroka, Argira, On Bajazitom nazvao je onog Kog vi zovete svojim gospodarom! Gledajte drskost ovog skitskog roba! Kažem ti, huljo: moji konjovoci Uz ime nose počasne titule; A ti me prosto zoveš: Bajazit? TAMERLAN: A znaj ti, Ture: moji konjovoci Vodiće tebe, roba, po Africi; A ti me prosto zoveš: Tamerlan? BAJAZIT: Svog rođaka se Muhameda grobom Zaklinjem, a i svetim Alkoranom: Ovaj će biti evnuh, čedan, miran, U saraju da mi dvori konkubine; A ti odvažni tako kapetani Kola će moje carice da vuku, Što je dovedoh da im propast vidi. TAMERLAN: Tako mi mača, što Persiju svlada, Tvoj pad će mene proslaviti svetom! Neću ti reći šta ću posle s tobom, Al' svaki prosti borac moje vojske Tvome će bednom da se smeje stanju. KRALj FEZA: Zašto uopšte moćni turski car Zbori s tim niskim stvorom, Tamerlanom? KRALj MAROKA: Vi Mavri, i junaci Barbarije, Kako trpite ovakve uvrede? KRALj ARGIRA: Dosta je reči; nek osete koplja Što kroz utrobe klizile su grčke. BAJAZIT: Tako je, moji junački vazali! Trostruka vaša vojska s mojom silom

Svladaće niskog roda Persijance. TEHEL: O slavni, silni, moćni Tamerlane, Zašto stojimo, dužimo im život? TERIDAM: Čeznem da mačem steknemo te krune, Pa zavladamo ko Afrike kralji. UZUMHASAN: I kukavac bi u boj, po tu cenu. TAMERLAN: Hrabro u bitku, i bićete kralji: Kažem, a reč je moja proročanstvo. BAJAZIT: Zabino, majko tri dečaka, jačih Od Herkula, što još u kolevci je Zdrobio čeljust zmija otrovnica, Čije su šake skrojene za koplje, Široka pleća da ponesu oklop, Udova dužih i krupnijih nego U derana iz semena Tifona; Sinova što će, kad mog budu doba, Rušiti kule muževnom pesnicom - Sedi tu, na taj kraljevski mi presto, Nosi na glavi carsku moju krunu, Dok ne privedem grubog Tamerlana I sve mu kapetane, okovane. ZABINA: Nek se taj uspeh zgodi Bajazitu! TAMERLAN: Zenokrato, ti najlepša na svetu, Lepša no biser i kamenje drago, Jedino savršenstvo Tamerlanu; Ti sa očima sjajnijim od zvezda, Govorom lepšim nego harmonija; Ti što pojavom mrak neba rasvetliš I smiriš srdžbu gromovnika Zevsa, Sedi uz nju i nosi moju krunu, Kao da carica si celog sveta - I ne miči se dok ne ugledaš me Kako pobedno kročim ja sa vojskom, U trijumfu nad njim i kraljevima, Koje pred tvoje privesti ću noge.

A dotle nosi krunu, hvali mene, I s njom ukrsti reči, ko mi sablje. ZENOKRATA: I neka moja ljubav, kralj Persije, Vrati se pobednički i bez rane. BAJAZIT: Sad silu turske osetićeš vojske, Od koje strahom tresla se Evropa. Turaka, Arapa, Mavra, Jevreja Dosta je da se prekrije Bitinija. Hiljade neka ginu: leševi će Za ostale da budu zid i bedem; I kao glave Hidre, moja snaga I potisnuta biće uvek ista Da vratovi se mačevima pruže, Ruke vojnika tvojih ne bi mogle Podneti napor tolikih udara, Koliko glava imam ja za tebe. Ti ne znaš, ludo smeli Tamerlane, Šta znači sresti me na bojnom polju Gde mesta nema ni da kročiš stopom. TAMERLAN: Mačevi naši krčiće nam put. Već stupali smo mi po dušmanima I creva gazili im kopitama Valjanih konja sa tatarskih brda. Moj tabor liči na Cezara vojsku Što borila se uvek do pobede; Rat tako žestok ni u Farsaliji Ne bi, ko što ga ljudi moji žele. Legije duhova što hrle zrakom Vode nam đulad i vrhove koplja, I zbog njih vaši udarci su samo Za to, da vazduh bezosetni rane. A kad nam vidi krvave zastave, Tada Pobeda krene da poleti I na mom belom počine šatoru. Ali, gospodo, gde su sablje vaše: To polje, Turčin, žena mu - sve je naše.

Izlazi sa pratiocima.

BAJAZIT: Kraljevi, paše, zasitimo sablje Što persijske su mlake krvi žedne.

Izlazi sa pratiocima.

ZABINA: Ti naložnice prosta, zar baš moraš Uz mene, moćnog Turčina caricu? ZENOKRATA: Prezira vredna Turkinjo nečasna, Zar naložnica ja, što verena sam Za velikog i moćnog Tamerlana? ZABINA: Za velikoga tatarskog lopova! ZŠOKRATA: Te suvišne ćeš požaliti reči, Kad veliki tvoj pašovođa s tobom Klečeći njega moliće za milost I preklinjati mene da vas branim. ZABINA: I preklinjati tebe! Besramnice, Služavci mojoj ti ćeš biti pralja. Reci, Ebea, da l' će da posluži? EBEA: Možda prefinom smatra sebe, gospo, Al' druge krpe ja ću da joj skrojim, I nežne njene da zaposlim prste. ZENOKRATA: Čuješ li, Anipa, šta rob tvoj zbori, A gazdarica, rob moj, kako preti? Zbog drskosti će zato obe prostim Vojnicima da služe hranu, piće; Jer nedostojne naše su blizine. ANIPA: Ipak, nek visost ponekad ih zovne, Posao neki da obave, koji Sobarka moja smatra ispod časti.

Osluškuju zvuke bitke.

ZENOKRATA:

Bozi i moći, vladari Persije, Što moga dragog učiniste kraljem, Dajte mu snage protiv Bajazita; Nek dušmani se, ko stada srndaća Gonjena lovcem, razbeže pred njime, Pa da ga vidim kao pobednika! ZABINA: Muhamede, zamoli samog Boga Da s neba pusti pljusak smrtne vatre, Da prospe skitske mozgove, pobije One što s njim su ukrstili sablje, A on je tvome dao svetilištu Dragulje, pred rat prvi s hrišćanima!

Opet osluškuju zvuke bitke.

ZENOKRATA: Slutim da Turci sad u krvi leže, A Tamerlan je Afrike gospodar. ZABINA: Varaš se. To je trube bio zvuk Ko kad moj car je pobedio Grke I poveo ih robljem u Afriku. Odmah ću s tobom, gordom, kako valja; Živećeš, mreti ko robinja moja. ZENOKRATA: Da sam Muhamed siđe pa se kune Da moj gospodar mrtav je, il' svladan, Ipak bih samo jedno verovala: Da živ je i da pobednik će biti.

Bajazit bežc a Tšerlan ga goni. Bitka je kratka i oni ulaze. Bajazit je savladan.

TAMERLAN: A sad, ko pobednik je, kralju paša? BAJAZIT: Ti, a po sreći proklete mi sudbe. TAMERLAN: Gde su ti dični kraljevi-vazali?

Vraćaju se Tehel, Teridam i Uzumhasan.

TEHEL: Imamo krune; u polju im tela. TAMERLAN: Svaki po krunu! Boj kraljevski beše! Otpremite ih u moju riznicu. ZENOKRATA: Smem li da svome gospodaru pružim Krunu, još jednom osvojenu slavno? TAMERLAN: Ne, nego od nje tursku uzmi krunu I kruniši me carem od Afrike. ZABINA: Ne, Tamerlane; sada imaš prednost, Ali još nećeš Afrikom da vladaš. TERIDAM: Turkinjo, biće bolje da daš krunu.

Uzima joj krunu.

ZABINA: Vi drske hulje, lopovi, skitnice, Zar tako da mi trpi veličanstvo? TERIDAM: Tu ti si, gospo, carica; ne ona

Daje krunu Zenokrati

TAMERLAN: Ne sad, Teridame; njoj prođe vreme; Stubovi što su nosili njen svet Pred pobedne mi srušiše se noge. ZABINA: Ti zarobi ga, al' postoji otkup. TAMERLAN: Ni sav svet nije Bajazitu cena BAJAZIT: Lepa Zabino, izgubismo bitku; I nikad nije turski car toliki Imao udes protiv dušmanina. Sad radovaće hrišćanske se hulje, I praznovernim zvonima da zvone,

Kresove pale u čast moga pada No pre no umrem ti pogani mrski Goreće kresom od kostiju svojih; Premda izgubih slavu ovog dana, Afrika, Grčka ima dosta vojske Da vratim presto gospodara sveta. TAMERLAN: Te utvrđene pokoriću vojske, Afrike biću veliki gospodar. Pa od istoka najdalje na zapad Moćnu ću svoju da protegnem ruku. Pljačkaške galije i jedrenjaci Što svakog leta Veneciji brode I po moreuzima vrzmaju se I brodolome hrišćanske vrebaju, Kod Asanta će na sidrištu biti - Sve dok persijska flota bojnih lađa Ploveći uzduž istočnoga mora Oko indijskog ne oplovi kopna, I čak od Persepolja do Meksika, I sve do moreuza Jubaltera Gde će se sresti i spojiti snage, Držeć u strahu zaliv Portingela I sav okean uz britanske žale; I tako najzad zavladaću svetom. BAJAZIT: Ipak, odredi otkup, Tamerlane. TAMERLAN: Šta, misliš li da cenim tvoje zlato? Pre moje smrti kraljevi Indije Rudnike će mi nuditi, zbog mira, Kopati blago, da mi srdžbu smire. Hajd, vežite ih oboje. Nek jedan Turčina vodi. A Turkinju neka Ljubljene moje odvede sluškinja.

Vezuju ih.

BAJAZIT: Divljaci, zar svete dirate mi ruke? Muhamede! Muhamede što dremaš! ZABINA:

O Muhamede kleti, što nas dade U ropstvo grubim, varvarskim Skitima! TAMERLAN: Hajd, vodite ih; a pobedu srećnu Ratnička gozba nek svečano slavi.

Izlaze.

ČETVRTI ČIN

PRVA SCENA

Ulaze Sultan Egipta, Kapolin, kneževi i jedan glasnik.

SULTAN: Na noge, ljudi Memfisa! Počujte Zvuk skitskih truba, slušajte bombarde Što tutnje, ruše na Damasku kule! Nitkov sa Volge drži Zenokratu, Ćerku sultana, kao naložnicu, I sa družinom lopova skitnica Razvija barjak, nama na sramotu; Dok vi, plašljivi, bedni Egipćani Dremate Nilu na cvetnoj obali, Ko krokodili u spokojstvu svome, Dok topa gromor bubnja im po koži. GLASNIK: Da moćni Sultan video je lično Užasni lik žestokog Tamerlana, Što strahovladom i pogledom vlasnim Srcima svojih ljudi zapoveda, To zgranulo bi vaše veličanstvo. SULTAN: Nitkove, pa i da je Tamerlan Čudovišan ko Gorgon, knez od pakla, Ne bi mu Sultan stuknuo ni stope. No reci, kakva u njega je snaga? GLASNIK: Trista hiljada, moćni gospodaru,

Sve oklopnika na bojnim atima Što holo zemlju besnim krokom gaze; Petsto hiljada ubojnih pešaka Što prete mačem, kopljem, halebardom, Okružujući jezgro kopljanika, Svo u bodljama, ko šuma u trnju; Ratne im sprave i džebana živu Po količini nadmašuju silu. SULTAN: Pa čak da brojem nadmašuju zvezde, Il' kapi stalnog aprilskoga pljuska, Il' svelo lišće jesen što ga stresa, Ja nadmoćnom ću ipak svojom snagom Da ih raspršim, uništim u besu, Bez preživelih, da oplaču poraz. KAPOLIN: Jeste, visosti, da vremena ima Da pod oružje sazovete vojsku. Ali Tamerlan, brz u pohodima, Nespremnost vašu koristi ko prednost. SULTAN: Nek se koristi čime samo može. Nek celi svet se uroti uz njega, Nek je on đavo, ko što nije čovek - Ipak, da lepu Zenokratu sveti, Koju on, nama uz nos, zadržava, Ova će ruka u Had da ga šalje, Da tama noći pokrije mu ime. GLASNIK: Nek veličanstvo izvoli da shvati: Odlučnost mu je preko svake mere. Kad prvog dana razapne šatore Bele su boje, a srebrni vršci Snežne beline perjanice viju, U znak da blag je duhom, i da sit Zadobijenog blaga neće krv. Al' kad Aurora drugi put se uspne, Crven ko grimiz bude njegov tabor; Tad razjaren mu gnev za krvlju žeđa, Ne štedi nikog ko oružje nosi. Ako ta pretnja ne rodi pokornost, Crni mu biva steg i crni šator;

Koplje mu, štit i konj, čelenka, oklop I crno perje smrtnim paklom prete; Ne poštujući pol, položaj, starost, On sve razara ognjem, seče mačem. SULTAN: Bešćutni nitkov, gejak, neznalica Ratne veštine, pravila, poretka! Njljačka, ubistvo - to je njemu zanat; Rob zlokoristi gordo ime rata. Čuj Kapoline: arabljanskog kralja, Kome taj rob je razvlastio ljubav Kraljevsku, prema lepoj mojoj kćeri - Pozvati njega treba opet, s nama U rat da pođe, osveti sramotu.

Izlaze.

DRUGA SCENA

Ulaze Tamerlan, Tehel, Teridam, Uzumhasan, Zenokrata, Anipa; dva Mavra vuku Bajazita u kavezu, sledi ga Zabiia.

TAMERLAN: Donesite mi klupicu za noge!

Izvode Bajazita iz kaveza.

BAJAZIT: Vi sveštenici rajskog Muhameda Što, žrtvujući, meso svoje nožem Razrezujete, sečete na kriške, Purpurnom krvlju mrljate oltare - Dajte, nek smrkne nebo se, a svaka zvezda Neka posisa otrov baruština, U grlo saspe gordog tiranina! TAMERLAN: Vrhovni bog, prvi pokretač sfere Koju hiljade večnih lampi krasi, Pre će da spali sjajni sklop nebeski Nego da mome doprinese padu.

Al' huljo, ti što meni tako želiš, Prostri se nice na prezrenu zemlju Ko podnožje velikom Tamerlanu, Da popne se na kraljevski mu presto. BAJAZIT: Pre ćeš da creva iščupaš mi mačem, Srce mi smrti žrtvuješ u paklu, Nego na takvo da pristanem ropstvo. TAMERLAN: Prostače, slugo, Tamerlanov robe, Što nisi vredan ni da takneš zemlju Za koju čast je da moj teret nosi, Zguri se, huljo, zguri! Tako hoće Onaj što može da naredi da te Rastrgnu na komade, il' raznesu Kao visoke kedrove, kad Zevs Gromovnim svojim udari ih glasom. BAJAZIT: Pa onda, kao ja što na zlotvore Proklete gledam s visine, zlotvori Gledajte mene! A ti, bože pakla, Skiptarom crnim udri mrsku zemlju, Da obadva nas odjednom proguta!

Tamerlan se preko njega penje na presto.

TAMERLAN: Raskrilite se, prostori vazdušni, Da veličanstvo Neba vidi kako Careve njegov bič i užas gazi. Sijajte, zvezde sa moga rođenja, Sjaj zasenite susednih svetiljki; Prezrite svetlost koju Luna nudi! Jer ja, svetiljka glavna ove zemlje, Što najpre blago uz istok se vinuh, A sada čvrsto stojim u zenitu, Vatru vam šaljem u sfere što kruže, Tako da sunce od vas svetlost zajmi. Iz čelika mog mača vatra buknu Čak u Bitiniji, gde zarobih ovog Turčina; kao kad vatreni dah Što iz utrobe ledenog oblaka

Probija prolaz, cepa svod nebesa I blesak munje spušta zemlji dole. Al' pre no krenem bogatoj Persiji, Napustim Damask i polja Egipta - Ko što je, kažu, ludi sin Klimene Skoro spalio stablo, os nebesa, Tako će naše sablje, koplja, đulad Prožeti vazduh vatrom meteora Pa kad krvavo rujno bude nebo Govoriće se da ja ga obojih, Da podseća me na krv i na rat. ZABINA: Ništavni kralju, ti što svirepošću Bespravno uze od Persije presto, Zar smeš, ti nikad što ne vide cara Dok muža moga ne srete u boju, Da, zarobljenog, zlostavljaš ga tako, Carsko mu telo u kavezu držiš, A zlatni krovovi, sunčani dvorci Milosti njegovoj su boravište? I mrskom nogom gaziš njega, kome Ljubiše noge kraljevi Afrike? TEHEL: Još gore smišljaj muke, gospodaru, Da dugi jezik robovima skratiš. TAMERLAN (Zenokrati): Pripazi bolje na svoju robinju. ZENOKRATA: Ona je moje služavke robinja, A ova će se postarati zato Da uvrede joj s jezika ne teku. Ukori je, Anipa. ANIPA: Nek ovo ti je opomena, robe; Nemoj da više vređaš ličnost kralja, Il' ću, kunem se, golu da te šibam. BAJAZIT: Veliki Tamerlane, veliki u mom padu, Zbog gordosti ćeš isto nisko pasti, Jer gazio si leđa Bajazitu Kome četiri kralja kola vuku. TAMERLAN:

Nazivi tvoji, zvanja, dostojanstva Napustiše te, i sada su moji; Svi kralji sveta oteti ih neće. Vratite ga u kavez!

Vraćaju ga u kavez.

BAJAZIT: Zar tu da bude moćni Bajazit? Nek propast stigne onog, ko ti služi! TAMERLAN: Tu, dokle živ je, biće Bajazit, I svuda za mnom vučen u trijumfu; Ti, ženo, da ga otpacima hraniš Što sluge s moga stola ti donesu, A onaj ko mu drugu hranu pruži Uz njega će da gladuje do smrti: To smislio sam i to tako želim. Ni svi kraljevi i carevi sveta Da krune svoje pred noge mi stave Otkupiti ga neće, niti da ga Iz tog njegovog kaveza izvedu. Doba što zboriće o Tamerlanu, Sve do čudesnog Platonovog goda, Pričaće šta učinih s Bajazitom. Mavri što ga od Bitinije vuku Do Damaska, gde boravimo sada, Svuda za nama njega će da vode. Tehele, i mili moji sledbenici, Sad se Damaska vide gorde kule Što nalik su na senke piramida Koje Memfisu krasile su ravan. A zlatni lik Ibisa, svete ptice Što širi krila nad zidima gradskim, Od našeg topa neće da ih štiti. Građani svi u svili su i zlatu, A svaka kuća riznica je prava; Ljudi, riznice, grad - sve je to naše. TERIDAM: Šatori ti se pred vratima bele I prijateljske zastave se viju; Ne sumnjam da će Damaska upravnik

Grad ponuditi tvome veličanstvu. TAMERLAN: I život spase sebi i drugima. Al' ako čeka da krvavi steg Na crveni se moj podigne šator, Umreće on, i oni što nas tako Držahu dugo pred vratima grada; A kad me vide u poretku crnom, Sa stegovima žalobnim - pa da je U tome gradu sav sadržan svet, Svi će do jednog od mača da ginu. ZENOKRATA: Ipak, zbog mene milostiv bi bio, Jer to je zemlja oca mog, i moja. TAMERLAN: Ni za šta na tom svetu, Zenokrato, Ako se zakleh. Turčina ovamo!

Izlaze.

TREĆA SCENA

Ulaze Sultac kralj Arabije, Kapolin i vojnici, razvijenih zastava.

SULTAN: Stupamo, mislim, kao Meleagar U društvu hrabrih argolskih viteza, Loveći divljeg kalidonskog vepra; Il' Kefal, s krepkim mladićima Tebe, Na vuka što ga poslala Temida Aonska cvetna da pustoši polja. Čudovište sa petsto hiljada glava, Složnih u pljački, grabežu i plenu, Taj talog ljudski, božji bič i mržnja Egiptom besni, nama dodijava. To krvavi je, snažni Tamerlan, Zločinac, lopov jedan niska roda, Ubistvom krunu oteo persijsku, A sada našom zemljom drsko vršlja. Da ukroti se ta ohola zver

Arabljani nek združe sa Sultanom Snage; kraljevske nek se spoje vojske, Pa opsednutom Damasku u pomoć. Sramota to je za visoki ugled I za careva moćnih veličanstvo Da takav niski i napasni skitač Prkosi kralju, ili nosi krunu. KRALj ARABIJE: Slavni Sultane, da li si već čuo Za pad i propast moćnog Bajazita, Tamo na granicama Bitinije? Ropstvu u kome kinji plemenitog Turčina, i s njim njegovu caricu? SULTAN: Jesam, i žalim zlu njegovu sreću; Al' plemeniti gospodaru moćne Arabije, ti znaj da Sultan nije Uplašen vešću o njegovom padu Više no pilot što iz luke motri Tuđinsku lađu među vetrovima Kako se trese, udara o stenu: Al' iz žaljenja zbog bednog mu stanja Nebu i njemu sveti dajem zavet, Imenom svetim Ibisa ga tvrdim, Da Tamerlan će dan i čas da žali Kad tako sramnu on nanese krivdu Svetoj ličnosti jednoga vladara, Ili zadrža lepu Zenokratu Ko naložnicu, strah me, iz pohote. KRALj ARABIJE: Nek bol i srdžba osvetu požure; Nek zbog uvreda Tamerlan iskusi Muke što nebo i mi znamo dati. Žudim da kopljem čelenku mu skinem, Težinu merim pobedne mu ruke; Slava, bojim se, beše preterana, Trubeći svetom pristrasnu mu hvalu. SULTAN: Zbroji li naše snage, Kapoline? KAPOLIN: Carevi Egipta i Arabije, Vojske vam vaše sjedinjene broje

Konjika sto i pedeset hiljada, Dvesta hiljada ratnika pešaka, Koji su hrabri, krepki, postojani, I razigrani ko lovci u lovu Na divlje zveri sred pustoši šumske. KRALj ARABIJE: Duh mi predviđa uspeh, ratnu sreću; I Tamerlane, ja u duhu vidim Potpunu propast tvoju i tvoje vojske. SULTAN: Tad razvi zastave; nek bubnjeva topot Vodi nam vojsku Damasku pod zide. Evo Sultana moćnog, Tamerlane, I s njim velikog arabllnskog kralza, Da pomute tu podlost i tvoj mrak, Ti što si slavan krađom tek, i plzačkom; Da smožde i rasprše sramnu družbu Skita i bednih persijskih robova.

Izlaze.

ČETVRTA SCENA

Gozba je postavljena u polju; prilazi Tamerlan, sav u grimizu; Zenokrata, Teridam, Tehel, Uzužasan, Eajazit koga vuku u kavezu, Zabina i drugi.

TAMERLAN: A sad krvave zastave pred Damask, Da krvav odsjaj obasja im glave Dok drhture na bedemima gradskim, Pred mojim gnevom uzeti od straha. A tad ćemo na gozbu, da se pije Vino iz kupa u čast boga rata Što šlemove vam napuniće zlatom - I pljačkom grada da se bogatite Ko zlatnim runom Jason u Kolhidi. A ti, Bajazite, imaš li apetit? BAJAZIT:

Da, takav apetit, svirepi Tamerlane, da bih rado pojeo tvo- je krvavo, presno srce. TAMERLAN: Ne, bolje svoje: iščupaj ga, pa će poslužiti tebi i tvojoj ženi. Pa, Zenokrato, Tehele i vi ostali, poslužite se hra- nom. BAJAZIT: I nek to meso ne svarite nikad! Vi furije, nevidljive po volji, Zaronite do dna paklenih voda, U ruci crni donesite otrov I kugu cedite po Tamerlanu! Krilate zmije lernejske, otrov žalca U jelo ubrizgajte Tamerlanu! ZABINA: I nek ta gozba bude tako kobna Ko ona tračkog preljubnika kralja Koji je jeo svog deteta meso. ZENOKRATA: Moj gospodaru, zašto krotko trpiš Odvratne kletve tih robova tvojih? TAMERLAN: Da bi videli, bajna Zenokrato, Da dušmanska mi kletva slavu čini, Jer mi je višnje nebo dalo moć Da sve ih svrnem na njihove glave. TEHEL: Pustite ih samo, gospo; taj govor je za njih pravo osveženje. TERIDAM: Al' ako bi njegova visost dozvolila da ih nahrane, to bi za njih bilo još bolje. TAMERLAN: Prijaško, šta čekaš? Zar su te tako fino vaspitali, da ne jedeš svoje meso? BAJAZIT: Pre će tebe legije demona rastrgati na komade. UZUMHASAN: Huljo, zar ne znaš s kime govoriš? TAMERLAN: Ah, pusti ga Evo, jedite, gospodine; uzmi zalogaj sa vrha mog mača, da ti ga ne sjurim u srce.

Bajazit uzima hranu i gazi je.

TERIDAM: On ga gazi, gospodaru. TAMERLAN: Podigni ga, nitkove, i pojedi; ili ću te naterati da izrežeš mišiće svojih ruku i pojedeš ih. UZUMHASAN: Ne, bolje bi bilo da ubije svoju ženu, pa da bude siguran da neće umreti od gladi; biće snabdeven zalihom hrane za mesec dana unapred. TAMERLAN: Evo ti moj bodež: otpremi je dok je još debela, jer ako samo još malo duže poživi, počeće da se od besa tako izjeda, da ubrzo neće više biti vredno truda jesti je. TERIDAM: Misliš li da će Muhamed da to dopusti? TEHEL: Čini se da hoće, kad već ne može da spreči. TAMERLAN: Hajde, jedi to meso. Šta, zar ni zalogaj? Možda danas nije bio napojen; dajte mu da pije.

Daju Bajazitu vodu; on je proliva na zemlju.

Postite, gospodine, i nek vam je na zdravlje - dok vas ne potera glad. Kaži, Zenokrato, zar Turčin i njegova žena nisu dobra zabava uz gozbu? ZENOKRATA: Jesu, gospodaru. TERIDAM: Mislim da je to bolje od grupe svirača TAMERLAN: Ipak bi muzika dobro došla, da razgali Zenokratu. Reci mi, molim te, što si tako tužna? Ako ti je do pesme, Turčin će morati da peva. Ali šta ti je, reci? ZENOKRATA: Opsađen očev grad, moj gospodaru! Opustošena zemlja gde se rodih - Kako da to mi ne ucveli dušu? Ako još ima u tebi ljubavi, Il' ako ljubav moja prema tebi

Još zaslužuje dar iz tvojih ruku, Opsadu makni Damasku od zida, Primirje s mojim utanači ocem. TAMERLAN: Zenokrato, da Egipat je zemlja Zevsova, on bi mom se klanjao maču. Zbuniću one slepe geografe Što na tri regiona dele svet, Bez regiona koje ja ću steći I ovim perom crtati u mapu, Imenujući gradove i zemlje Po meni i po tebi, Zenokrato. Tu u Damasku postaviću tačku Za ishodište svih meridijana. Pa zar da kupim ljubav tvoga oca Uz taj gubitak? Reci, Zenokrato. ZENOKRATA: Sve časti nek su srećnom Tamerlanu - Al' pusti da se zauzmem za njega. TAMERLAN: Smiri se: on će bezbedan da bude, I svi Zenokratini prijatelji, Cenom života ako priklone se Il' uzmoraju da zacare mene; Moram da imam Egipat, Arabiju. A ti, robe, jedi; treba da sebe smatraš srećnim Što se hraniš sa moje trpeze. BAJAZIT: Moj prazan stomak, pun dangubnog žara, Sokove siše iz slabih organa I čuva život ubrzavajući Svirepu smrt! Pobledele mi žile, Tetive su mi sasušene, tvrde, Zglobovi kruti; ne jedem li, mreću. ZABINA: Jedi, Bajazite. Neka živimo njima uprkos, u nadi da će neka dobra sila da nam se sažali i oslobodi nas. TAMERLAN: Hej, Turčine, hoćeš li novi poslužavnik? BAJAZIT: Hoću, tiranine, i to sa više hrane. TAMERLAN:

Polako, gospodine; treba ti dijeta, ugojio bi se od pre- više jela TERIDAM: Svakako, gospodaru; pogotovo što tako malo pešači i slabo vežba.

Unose krune, kao drugo posluženje.

TAMERLAN: Teridame, Tehele, Hasane, evo poslastica koje bi rado oku- sili, zar ne? TERIDAM: Da, gospodaru, ali to smeju da jedu samo kraljevi. TEHEL: Za nas je dosta što ih samo gledamo, a jedino Tamerlan može da ih uživa TAMERLAN: Dobro - pijem u zdravlje sultana Egipta, kralja Arabije i upravnika Damaska. Uzmite sada te tri krune i zakunite mi se, kao kraljevi-vazali. Evo te krunišem, Teridame, za kralja Argira; Tehele, tebe za kralja Feza; a tebe, Uzumha- sane, za kralja Maroka. Šta kažeš na to, Turčine? Ovi tu nisu tvoji kraljevi-vazali. BAJAZIT: Niti će dugo biti tvoji, ja im to jamčim. TAMERLAN: Kralji Argira, Maroka i Feza, Vi koji stupali ste s Tamerlanom Sve do dalekih smrznutih nebesa Do voda zore ružičaste, zatim Kopnom do žarkih zona - zaslužite Te naslove što sada vam ih dajem Hrabrošću svojom, plemenitim delom. Slavu vam neće mrljati poreklo, Moć i sposobnost izvor časti čine, Zaslugom njinom čast kraljeve stvara. TERIDAM: Pošto nam tvoja to udeli visost, Ne budu li nam zasluge još više Od naših prošlih zasluga i čina - Uzmi nam krune, stvori robovima. TAMERLAN:

Dobro to reče; kad svete Suđaje U Egiptu mi uspostave vlast, Putovaćemo do južnoga pola Da osvojimo narode pod nama, I slavni biti ko car još nijedan. Zenokrato, još te neću krunisati, Dok još me veće ne uzvise časti.

Izlaze.

PETI ČIN

PRVA SCENA

Ulazi Upravnik Damaska, sa tri ili četiri građanina, i četiri Device sa granama lovora u rukama.

UPRAVNIK: Taj čovek, ili bolje, taj bog rata Tuče nam zidine i ruši kule; Pružati dalje uporno mu otpor, Il' nadati se spasu od Sultana, To samo znači dragovoljnu propast I očajanje pred pretnjama smrti. Vidimo sada šatore mu strašne U poslednjoj, u najgroznijoj boji. Crne mu zastave se viju svuda I našem tradu opštom pljačkom prete; Ako li, shodno ratnom običaju, Na milost poverimo mu živote, Bojim se da se svog načina ratnog Kog drži se, ko dela svoje slave, Jer tako želi da užasne svet, Bez odstupanja i bez grizodušja Neće odreći, sve do naše smrti. Zato, zbog ovih nedužnih devica Čija je čast i život na volju mu, Ponadajmo se da molitve njine I plačna lica, ponizni uzdasi Istopiće mu bes u malo griže, Da ko osvajač blag sa vama bude.

PRVA DEVICA: Da skrušene su molbe, preklinjanja (Sa suzama od jada i sa krvlju Iz glava i iz srca našeg roda Kom pripadaju žene vam i kćeri) Uspele da vam okorele grudi Pokrenu brigom za bezbednost našu, Kada pred gradom tek opasnost beše - Barjaci crni, preopasni jemci Naše smrti, ne bi osovljeni bili; A i vi ne bi zavisili tako Od pomoći što slaba je ko naša UPRAVNIK: Device ljupke, briga nam za zemlju, Ljubav za čast i gnušanje od ropstva Tuđinskoj sili, oholome jarmu, Ne bi kukavno i ne bi u strahu U podložnost vas takvu postavile Pre no što nesta svake nade spasu. Stog, kad su vaša bezbednost i naša, Sloboda, čast, životi izmereni S jednakom brigom i jednakom merom, Izdržite, ko i mi, zlobi zvezda, Gnev Tamerlana i silu ratova; Il' nek nebesa što vama su sklona Umire ove suprotnosti jarke, Da radosni nam donesete oprost. DRUGA DEVICA: Pa onda, tu pred veličanstvom neba I snagama svetim što Egipat štite, Na kolenima i ponizna srca Molimo smilovanje našoj reči I sažaljenje pred pojavom našom; Pa da povoljno ispadne taj naum U oku i u sluhu Tamerlana I milost njemu u srcu pokrene; Kad ove znake pobede mu damo, Nek krunišu mu pobedničku glavu, Pa skriju bore svijene na čelu I srdito mu lice blago senče Osmehom milosrđa i dobrote. Sad pustite nas, mili sugrađani,

Učinićemo ono što možemo. UPRAVNIK: Srećno, device; od povratka vašeg Sve nam zavisi: život, grad, sloboda.

Izlaze svi osim devica.

DRUGA SCENA

Ulazi Tamerlac sav u crnom i vrlo potišten; Tehel, Teridam, Uzumhasan i drugi.

TAMERLAN: Šta, van iz gnezda, golubice plahe? Vaj, lude jadne, pa zar vi da prve Iskusite kletvu razaranja grada? Oni su znali običaj; zar nisu Mogli da pošalju vas kad su prvo Vile se zastave mi mlečnobele, Iz kojih blago zračila je milost, Ogledala se u holom vam oku? A sada srdžba i jarosna mržnja Užasom zrači sa šatora crnih I kaže da je za predaju kasno. PRVA DEVICA: Ti najsrećniji kralju, care sveta, Ti što si slika plemenite časti, Za koga višnje sile stvorile su Svet, i sa kojim na prestolu sede Gracije svete, u čijoj ličnosti Obuhvatila Priroda je zbir Svojih veština, veličanstva neba - Smiluj se nama, i Damasku jadnom! Starosti, kojoj u srebrnoj kosi Vladala uvek čast je, i štovanje! Postelji bračnoj, gde sad mnogi ženik, U cvetu slave ljubavne radosti, Grli uz suze krvave i žalne Odano telo uplašene žene, A srca su im ranjena pomišlju

Da će ti moćna, neumorna ruka Razdvojiti im tela, a lišiti duše Utehe nebeske koju vreme nosi; Sad bledi sahnu samrtno; koliko Od bola što naš Upravnik okrutni Odbacio je milost tvoje ruke (Čijeg skiptara Furije se boje, A anđeli ga ljube), isto tako Od straha za slobodu, ljubav, život! Pa zato zbog njih i zbog nama sličnih, Zbog nas, zbog dece i svih naših ljudi Što ti o vlasti samo dobro misle, Smiluj se, smiluj sveti care bednom Tom gradu što se, evo, prostro nice; A ko znamenje uzmi zlatni venac U kojem svakog plemića je deo, I želja podanička da ti srećno Nad carske veđe čak i pravu krunu Egipta stave, krunišu te njome. TAMERLAN: Device, zalud napor da sprečite Ono što čast mi nalaže da činim. Gledajte mač: šta vidite na vrhu? PRVA DEVICA: Tek strah i kobni čelik, gospodaru. TAMERLAN: Tada vam um je maglen, smućen strahom; Jer tu je Smrt, tu vlasna sedi Smrt, Zaseda kao sud, oštricom sudi - Al' volim što je tu nećete sresti, Već na kopljima mojih konjanika, Gde telo njeno kosturno se hrani. Tehele, smesta neke njih poteraj Da pojure te gospe, pokažu im Sluškinju moju Smrt, koja na vrhu Kopalja njinih u grimizu sedi. DEVICE: O smiluj nam se! TAMERLAN: Odvedite ih, kažem, pokažite im Smrt.

Device odvode Tehel i drugi.

Neću da poštedim gorde Egipćanke, Ni menjam svoje ratničke navike Ni za sve zlato Geonovih vala, Ni Venerinu ljubav, kad bi htela Srditog boga da napusti rata I legne sa mnom. Oni odbili su Ponudu da im živote poštedim, A znali su da delam neumitno Kao planete, smrt ili sudbina

Vraća se Tehel.

Zar već su njima pokazali Smrt? TEHEP: Jesu, gospodaru, i na gradske zide Hitnuli njine preklane lešine. TAMERLAN: Smrtonosan prizor za njih, rekao bih, Kao tesalski napitak il' otrov. Gospodo, sad sve ostale pod mač!

Izlaze svi osim Tamerlana.

Ah, Zenokrato lepa! Ne, božanska! Lepa je pridev uvredljiv za tebe Koja u strasnoj ljubavi za zemlju, Strahu od zla po kraljevskog ti oca, Rasutom kosom suzno tareš lice, I kao Flora u jutarnjoj slavi Kad trese svoje srebrne uvojke Daždiš na zemlju rastopljeni biser, Safire škropiš po sjajnome licu Gde mati Muza, Lepota stoluje, Tumači knjige belokosnim perom, Upute sledi tvoga suznog oka; Te oči, kad se sumrak nebu penje, U svečanoj tišini tvoje šetnje Ogrtač kroje za raskošnu noć, Mesec, planete, meteore pale; Tamo u kristalnom oklopu anđeli S mislima mojim neizvesnu bitku

Vojuju, i sa mojim iskušenjem Zbog Egipta slobode i Sultana Zbog kojeg tako sahne Zenokrata; To tugom gore opseda mi dušu No vojska moja zidine Damaska; Ni Turčin, ni kralj Persije mi nije Smutio čula pomišlju na poraz Koliko to mi čini Zenokrata. Šta je onda lepota, bol me pita? Ako su pera svih pesnika, ikad, Služila da im misao izraze, I sve to milje, srca nadahnuće, Um njihov, dragih predmeta divotu, Ako nebesku cede kvintesencu Iz besmrtnog im cveća poezije, U kojoj ko u zrcalu se vide Ljudskog maštanja višnja dostignuća Ako je sve to jedne pesme strofa, A sve složeno lepoti u hvalu - Ipak će nemir jedan da ih muči, Misao barem, čudo ili tajna Što talent ne zna prevesti u reči. Al' kako mome ne priliči rodu, Ni vaspitanju ratnom, ni viteštvu, Prirodi, strahu što mi ime nosi Da misli krijem raznežene, krhke! No pravedno je da slaviš lepotu Koja nagonski dušu ljudsku dira; I svaki ratnik obuzet ljubavlju Za slavu, hrabrost i pobedna dela Želi lepotu, da mu naum sledi: Meni je naum da svladam i ono Što pognalo je višnjeg od bogova S njegovih vatrom posutih nebesa Skromnoj lepoti pastirskoga ognja U kolibu od slame, prerušenog - Pa kažem: nezavisno od porekla, Samo vrlina čini zalog slave I oblikuje ljude plemenito. Ko je to tamo?

Ulaze sluge.

Je li Bajazit nahranjen danas? SLUGE: Jeste, gospodaru. TAMERLAN: Dovedite ga; i obavestite me da li je grad opljačkan.

Izlaze sluge. Ulaze Tehel, Teridam, Uzumhasan i drugi.

TEHEL: Grad naš je, gospodaru; mnogo plena Na raspolaganju nam je, i pljačke. TAMERLAN: Odlično, Tehele. Kakve su vesti? TEHEL: Sultan i kralj arapski hrle amo Silovito i bodro, ko da samo Jedan je način za obračun s nama. TAMERLAN: I jeste, to ti jamčim, Tehele.

Sluge dovode Bajazita u kavezu; sledi ga Zabina.

TERIDAM: Pobedićemo, znamo gospodaru; Al' poštedimo časnoga Sultana Zbog kojeg tako tuži Zenokrata. TAMERLAN: Postaraćemo se za to, Teridame, Zbog mile Zenokrate, što vrlinom Zavređuje da svako srce svlada A ti, podnožje moje, da l' se nadaš Slobodi, ako ja izgubim bitku? Neka on ovde ostane, glavari, Dok mi za bitku ne budemo spremni. Moli za nas Bajazite; idemo.

Izlaze svi osim Bajazita i Zabine.

BAJAZIT: Idi, da ne vratiš se pobednikom!

Neka milion okruži te vojske, Probode telo sa toliko rana! Nek oštre strele zaspu tvoga konja! Nek Furije iz crnih voda pakla Probiju zemlju, pa te buktinjama Na otrovane nagnaju džilite! Kožu začaranu probiju plotuni, A svaki kuršum neka otrovan je. Neka ti đulad zglobove raznesu I hitnu sve do orlovskih visina! ZABINA: Nek svi mačevi i sva koplja bojna U grudi mu se sjure, ko u metu! Krv nek na svaku prokaplje mu poru, Bolovi spori raspore mu srce, Bes kletu dušu u pakao hitne! BAJAZIT: Zabino, zalud kunemo mu moć; Nek nebo namršti se, zemlja trese Od srdžbe - al' mač mu vodi ona zvezda Što nebom vlada, bozima prkosi Više no vode Stiksa il' Sudbina. A mi ćemo u mrskom ovom stanju, U sramu, gladi i užasu večnom, Utrobu mučeć mišlju uvrnutom, Uzalud čekati kraj naših muka ZABINA: Znači Muhameda nema, niti Boga, Ni demona, sreće, ni nade u kraj Sramnoga našeg, čudovišnog ropstva Zini, zemljo; zlotvorima paklenim pokaži Pakao što je beznadan i strašan Ko što su puste obale Ereba, Gde duše što se tresu, ječe, stenju, Oko ružnoga lebde skeledžije, Da dozvoli im prelaz u Jelisej! Što da živimo? Bednici i roblje! Što da živimo, Bajazite; gnezda U vazduhu da gradimo visoko, A večno da smo u tom jarmu, tako Da sav svet vidi i izvrće ruglu Trijumfe bivše naše veličine

U ovom mračnom i paklenom ropstvu? BAJAZIT: Živote, misli gnusnije mi mučiš No gadne bljuvotine stigijskih zmija Od kojih vazduh pakla truo biva, Pa duše truje bolima bez leka! O tužne sprave mog gadljivog vida Što vidite mi krunu, čast i ime U jarmu i u ropstvu lopovskome, Što da vas kletim svetlom dana hranim, I ne potonem duši mi u muke? Gledate ženu i caricu moju Koja pod rukom odrasla je Slave, Kraljicu petnaest kraljica vazala, Sada u crnoj, podloj prezrenosti, Svu umazanu najnižim rintanjem, Svu u sramoti, prezrenju i bedi. O proklet ja, što sažalnom bih reči Zabini svojoj da razgalim srce, Da duše nam se rastvore u plaču - Glad oštra steže i nagriza koren Iz kojeg niče cveće mojih misli! Jadna Zabino. O kraljice moja! Dodaj mi vode, za goruće grudi, Da hladi me, životom dužim teši; Da u skraćenom nastavku života Izlijem dušu u naručje tvoje Rečima ljubavi, zaustavljenim Sve do sad srdžbom i mržnjom zbog naših Neiskazivih i prokletih muka. ZABINA: Produžiću ti život, mili Bajazite, Sve dok mi i kap krvi, iskra daha Može da blaži muke moga bola.

Izlaš

BAJAZIT: Sad, Bajazite, skrati kužne dane, Iz pobeđene glave prospi mozak, Kad sva su druga sprečena mi sredstva Propasti moje da oruđe budu.

Svetlosti višnja besmrtnoga Zevsa, Prokleti dane, otrovan mojim bolom, Mrljavo lice u noć sakri večnu, Prozore zastri obasjanog neba Nek ružna Tama u kočiji trošnoj, U pratnji bure, u oblaku crnom, Zaguši zemlju magluštinom trajnom, A nek joj konji iz nozdrva dišu Buntovne vetre, strašnu grmljavinu - U toj strahoti Tamerlan nek živi, A moja duša, vazduhom rasuta, Svetrajno muči nemirne mu misli! Sad neka strela bezosetne studi Probije sredu mog usahlog srca, Otvori prolaz mom gnusnom životu!

Razbija glavu o rešetke kaveza. Vraća se Zabina.

ZABINA: Šta mi to vide oči? Muž moj mrtav! Lobanja pukla, prosuo se mozak, Mozak Bajazita, mog gospodara! O Bajazite, mužu moj i kralju! Bajazite! O Turčine! O care! Da mu dam da pije? Ne ja Mleko da mu donesem, i vatru, sve će to opet biti moja krv. - Rastrgnite me na komade - Dajte mi mač sa loptom vatre na vrhu. Zatucite ga! Zatucite ga! Idite mome detetu; bežite, bežite, bežite! Ah, spasite to dete, spasite ga, spasite! To joj govorim ja, upravo ja! Sunce zađe, - barjaci beli, crveni, crni - Ovamo, ovamo, ovamo, bacite mu jelo u lice - njemu, Tamerlanu! Tamerlane! Neka sahrane vojnike - pakao, smrt, Tamerlane, pakao! Pripre- mite mi kočiju, moj presto, moje dragulje. Evo dolazim, do- lazim, dolazim!

Zaleće se na kavez i razbija glavu. Ulazi Zenokrata sa Anipom.

ZENOKRATA: Bedna Zenokrato! Da doživiš Damask Sa zidovima u boji krvi Egipćana,

Tvog oca podanika i zemljaka; Po ulicama rasuti čereci, A ranjenici zadnjim dahću dahom; A najstrašnije - te device sjajne, Devojke neporočne i božanske, Što navele bi ljutog boga rata Mač da slomije, o ljubavi zbori - Na koplja konjanika nataknute, Onako čiste u svirepoj smrti; Jer i tatarski su krepki, grubi konji Što kopitama gromovito gaze Kada jahači sa kopljima jurnu, Zastali - zemlju kušali kopitom, Zagledani u njihovu lepotu. Ah Tamerlane, ti li tom si uzrok, Ti što me svojom najmilijom zoveš? Životi njini draži behu meni Od mojega; i trebalo je život Njima da spaseš, pa ljubav svoju spaseš. Al' gledaj, opet krvav jedan prizor! Ah oči bedne, dušmani mom srcu, Kako ste site tih prizora bolnih, A duši stalno pričate mi nove Povesti krvavoga sažaljenja! Vidi Anipa, reci, da l' još dišu? ANIPA: Nema u njima pokreta ni daha. Ah gospo, na to nagnalo ih ropstvo I bezdušna okrutnost Tamerlana! ZENOKRATA. Vrelima, zemljo, iz utrobe brizni, Plači zbog njine prevremene smrti. Zatresi se, u znak straha i bola! Srami se, nebo, što im pri rođenju Odade počast, a dopusti zatim Da umru tako grubom, divljom smrću! Oni što gorde nestalnom se moći, Vrhovno dobro u zemaljskom sjaju Nalaze, neka pogledaju sada Ovog Sultana, caricu mu sjajnu! Ah Tamerlane, mili Tamerlane, Što boriš se za nesigurne krune,

Sultana gledaj, caricu mu sjajnu! Ti koji srećnom zvezdom svojom vođen Svaku noć snuješ osvajanja nova, A ipak bi se klonio u strahu Obrta ratnih nesigurnih, da te Obuzme slutnja slične neprilike, Sultana gledaj, caricu mu sjajnu! O moćni Zevse, Muhamede sveti, Praštajte mojoj ljubavi! Praštajte Njemu što dobra on prezire zemna I za samilost nema poštovanja; I nek njegove okrutne pobede Ne okrenu se smrtno protiv njega, Ko što se zgodi ovome Sultanu I kao bednoj njegovoj carici! Praštajte meni što bez samilosti Dugo ih gledah u bedi da žive! Ah, šta će biti s tobom, Zenokrato? ANIPA: Smiri se gospo i sigurna budi; Tvoj dragan tako upravlja Fortunom, Da ona točak prestaće da vrti Sve dok mu život moćnu ruku kreće U boj za čast da kruniše ti glavu. Ulazi Filem. ZENOKRATA: Fileme, kakvu još lošu vest mi nosiš? FILEM: Gospo, tvoj otac i kralj Arabije, Štovalac prvi tvoje izvrsnosti Stižu, ko nekad Turno protiv Eneje, Sa kopljima na egipatska polja, U boj sa mojim kraljem gospodarom. ZENOKRATA: Sad sram i dužnost, ljubav mi i briga Hiljadom jada dušu moju muči. Kome da kobnu pobedu poželim, Kad su mi jadne podeljene želje, A dužnost ih iz kletog srca goni? Moj otac i s njim verenik moj prvi U borbi s mojom ljubavlju i žićem; A promena moja vernosti mi sudi,

I to što činim srami me pred svetom. Al' ko što bozi, da Troji skrate muku Od Lavinije odvratiše Turna - Kobni dobitak ljubavi Eneje - Tako, da muke razreše se moje, Da smiri moju zemlju, moju ljubav, Tamerlan mora, premda nemoćni su, Vrlinom jedne pobede bez krvi Primirje časno, nadam se, da sklopi. A tada, prema promisli božanskih Sila, bezbedan otac moj da bude, I s n.im branilac lepe Arabije.

Zvuci bitke; Tamerlan slavi pobedu posle koje ulazi kralj Arabije, ranjen,

KRALj ARABIJE: Koja to kleta snaga vodi ruke Ubica, sramne tiranove vojske, Da nema spasa dušmanima njinim, Niti Fortuna pobede im krati? Ranjena smrtno lezi, Arabijo, Nek lepe oči Zenokrate vide, Da ko što zbog nje poneo si oklop, Zbog nje u istom umireš oklopu, U krvi što je ljubavi ti svedok. , ZENOKRATA: To preskupi je svedok za tu ljubav! Gledaj Zenokratu, taj predmet kleti, Čija se sudba ne nadredi bolu; Gledaj je ovde, ranjenu zbog tebe, Ko što je lepo telo ti zbog mene! KRALj ARABIJE: Umirem sada zadovoljna srca, Pošto božansku videh Zenokratu Kojoj bih život radosno predao, A sada mi milinom puni ranu; Samo da nisam ranjen kako jesam, Ah, da samrtni boli što ih trpim Još jedan čas mi dozvole da zborim, Pričam šta to se nepovoljno zbilo, Što usmerilo tvoje je vrline

U ovo tvoje nepodobno ropstvo, I da sam krišom upućen u tajne Tvog zadovoljstva il' ljubavi tvoje! No sad mi pogled na te daje snagu Što goni tugu iz klonule duše; Jer smrt mi dalju uskraćuje radost, Ja, briga lišen, u utesi mrem, Jer tvoja ruka sklopiće mi oči.

Umire. Vraća se Tamerlan, za njim Sultan, Tehel, Teridam, Uzumhasan i drugi.

TAMERLAN: Hodi, ti srećni Zenokratin oče - Taj naslov od sultanovog je viši. Premda te moja podjarmi desnica, Kći kraljevska će da te oslobodi. Ona što smiri bes mog mača, što je Okupan bio u rekama krvi Širokim i dubokim kao Eufrat i Nil. ZENOKRATA: O, kakva radost srećnoj mojoj duši, Da kralj, moj otac, bezbedno se vrati Iz opasnoga boja što je bio Sa mojim dragim, sa nepobedivim! SULTAN: Tako je, mila moja jedinice, Premda izgubih Egipat i krunu. TAMERLAN: Sultane, ja sam pobedio lično; Pa zato i ne tuguj zbog svog pada, Jer sve u tvoje povratiću ruke I još ti više osnažiću posed, Ko nikad pre pod egipatskom krunom. Bog rata svoje ustupa mi mesto, Kako bih bio zapovednik sveta Zevs, kad me vidi pod oružjem, bledi Od straha da ga ne skinem s prestola I gdegod dođem znoje se Suđaje I grozna Smrt, u trku tamo-amo, U neprestanoj službi mome maču; A tu u Africi, gde retko daždi,

Otkako stigoh s pobedničkom vojskom Oblaci bujni iz rana što zjape Rastvarahu se često u đuskove Krvave kiše grimizne; meteor Što može zemlju zastrašiti tako, Da se zatrese i kad kaplju srkne. Milion duša na obali Stiksa Čekaju da se brod Haronov vrati; Rajem i paklom duhovi se roje Ljudi što poslah sa bojišta raznih Da slave me u paklu i do neba Al' vidi ovaj prizor čudna smisla - Pod nogom mrtvi kraljevi mi leže; Turčin i sjajna carica mu, kanda, Što prepušteni sebi behu, dok smo Vodili bitku, okončaše tako U očajanju ropske im živote: Uz njih i Arap raskrsti sa životom. Sve znaci moći što pobedu krase; To prizori su zgodni Tamerlanu: U njima ko u zrcalu se vidi Da čast je njemu kada krv proliva, Kad neko drzne da zarati s njime. SULTAN: Bog i Muhamed stvoriše te moćnim, Slavni Tamerlane, ti kome kraljevi, Ma kako silni, ustupaju krune. I radujem se ovome porazu Ako si, ko što i priliči tebi, Sa Zenokratom postupao časno. TAMERLAN: Vidiš da nije ničega lišena Što položaj i ličnost njena ištu; A nebo mi je svedok, da je njena Božanska ličnost neokaljana, čedna Pusti da više ne čekam da krasim Kraljevski glavu joj persijskom krunom; Kraljevi ovi što mi sreću služe, A krunisani behu zbog zasluga Baš ovom rukom što ih uspostavi, Sad će, kad ruke svoje s mojom združe, Da krunišu je kraljicom Persije.

Šta na to kaže plemeniti Sultan, Šta Zenokrata? SULTAN: Dopuštam zahvalno, i obećavam Da večno ja ću zbog nje da te štujem. TAMERLAN: Ne sumnjam da će lepa Zenokrata Pristati brzo da nam udovolji. ZENOKRATA: Hoću, il' ne bih bila ono što sam. TERIDAM: Pa da na glavu stavimo joj krunu Što dugo čeznula je takav presto. TEHEL: Ruka mi spremna je za takvo delo; Njenim venčanjem odmor ćemo steći. UZUMHASAN: A evo krune, gospodaru; hajde, Pomozi da je stavimo gde treba. TAMERLAN: Pa sedi sad, božanska Zenokrato; Krunišemo te kraljicom Persije, I kraljevina svih, i svih zemalja Odskora potčinjenih Tamerlanu. Ko Hera posle pada giganata Što gađali su planinama Zevsa Dragana je moja, što za čelom skriva Trijumfe, mojih pobeda trofeje; Il' ko Latone kći, oružju vična, Što još hrabrijim duh mi borben čini. Da ugode ti, mila Zenokrato, Egipćani i Mavri, i svi ljudi Od Barbarije do Zapadnog Inda Plaćaće danak tvome roditelju. A moćna će mu ruka da se pruži Od Afrike pa sve do žala Ganga. A sad gospodo, sledbenici dragi Što kraljevine stekli ste na maču, Skinite oklop, obucite purpur I zasednite na prestole svoje; Mnoštvom plemića svojih okruženi, Krojite zakon i vladajte zemljom

I odložite oružje, ko Herkul: Primirje sklapa Tamerlan sa svetom. Arabljana, tvog verenika prvog, Uz počast ćemo, ko što i priliči, Da sahranimo s velikim Turčinom I još sa lepom njegovom caricom. A tada, posle svečanog pogreba Obred venčanja ćemo svetkovati.

Izlaze.

DRUGI DEO

Dramatis Personae

TAMERLAN, kralj Persije KALIF, AMIR, njegovi sinovi KELEBIN, TERIDAM, kralj Argira TEHEL, kralj Feza UZUMHASAN, kral, Maroka ORKAN, kral. Natolije KRALj TRAPEZUNTA KRALj SORIJE KRALj JERUSALIMA KRALj AMAZIJE GAZEL, potkralj Birona URIBAŠA SIGISMUND, kralj Ugarske FRIDRIH, BALDUIN, gospodari Budima i Češke KALAPIN, sin BAJAZITA i zarobljenik TAMERLANA ALMEDA, njegov čuvar UPRAVNIK VAVILONA ZAPOVEDNIK VALSERE NjEGOV SIN DRUGI ZAPOVEDNIK MAKSIM, PERDIK, LEKARI, VELIKAŠI, GRAĐANI, GLASNICI,

VOJNICI i SLUGE ZENOKRATA, žena TAMERLANA OLIMPIJA, žena ZAPOVEDNIKA VALSERE TURSKE NALOŽNICE

PROLOG

Dobrodošlica opšta Tamerlanu Kada prvi put stupi tu na scenu, Nadahnu pesnika da drugi deo Naslika slike njegove sudbine, Gde smrt preseca put njegove slave, A Suđaje mu sve trijumfe ruše. A šta se zbi sa lepom Zenokratom, Koliko gradova je palo žrtvom, A sve u slavu tužnog joj pogreba, On sam će da vam rastolkuje lično.

PRVI ČIN

PRVA SCENA

Ulaze Orkan kralj Natolije, Gazel potkralj Egipta, potkralj Birona, Uribasa i njihova pratnja, sa bubnjevima i trubama.

ORKAN: Potkralji vrli od istočnih strana, Po volji naslednika Bajazita, I časnog gospodara, moćnog Kalapina Što u Egiptu je zatočenik roba Koji mu oca zatvori u kavez - Stupali smo iz lepe Natolije Dvesta milja, i sad kraj Dunava Bojna nam vojska pod oružjem stoji, Gde Sigismund, kralj Ugarske, treba Da sretne nas, da primirje se sklopi. Šta? Zar pregovor sa tim hrišćaninom? Il' preko reke, pa u boj sa njime?

GAZEL: Natolski kralju, mir pregovarajmo: Presiti svi smo već hrišćanske krvi, A borba s većim dušmanom nas čeka: Gordim Tamerlanom, što sad u Aziji Kraj Girona pobednom nogom stupa I hoće Tursku da spali u hodu. Na njega, gospodaru, svrni snagu. URIBASA: Sem toga, Sigismund je od hrišćana Poveo više, no krepke Mađare - Slovene, Alemane, Mufe, Dance, Što halebardom, sekirom i kopljem Ugroziće nam siguran dobitak. ORKAN: Premda je sa najkraće paralele, Sa Grantlanda sred ledenoga mora (Gde žive ljudi visoki i snažni, Džinovi rastom ko silni Polifem) Milion vojske krenuo ka jugu, Snagu Evrope slio u svoj tabor, Turska će sablja grkljane im seći, Da polje bude krvava močvara; Dunav što strujom Trapezuntu hrli Nosiće, u skerletu svojih vala, Ko ratne dare druzima na domu, Iskasapljena tela tih hrišćana; Pučina sredozemna, reci utok, Posle te bitke biće more krvi; Putnici, pomorci lepe Italije Srešće te hrišćane u žustroj plimi Gde gomilama biju bok od broda, Da zato lepa Evropa sa bika, Svim bogatstvima sveta ukrašena, Siđe, i tužni, žalni nosi veo. GAZEL: Ipak, Orkane vrli, potkralju sveta, Pošto Tamerlan sabra svoje ljude, U pohodu iz Kairona na sever S taborom svojim do Aleksandrije I do gradova što su na granici, Sa namerom da osvoji nam zemlju -

To razlog je da mir pregovaramo Sa Sigismundom, sa kraljem Ugarske, Čuvamo snagu za ljute juriše Na Natoliju, gordog Tamerlana. ORKAN: Potkralju Birona, mudro si reko. Padne li moje kraljevstvo, središte Našega carstva, pašće cela Turska. I to je razlog za mir s hrišćanima. Nek se Sloveni, Alemani, Danci Orkana ne plaše, već Tamerlana Velikog, pa ni njega, već Fortune Što učini ga velikim. Digli smo Grke, Albance i Sicilijance, Jevreje, Arabljane, Turke i Mavre, Natolce, Sirijce, crne Egipćane, Ilire, Tračane, Bitince; dosta Da se proguta slabi Sigismund, Al' oskudno za sukob s Tamerlanom. On šar naroda vodi polju bojnom. Od Skitije do istočnoga žala Indije, gde prostrani Lančidol Tuče o zemlje udarcima silnim, A ne otkri ga još nijedan mornar, Sva Azija je spremna s Tamerlanom, Čak od Rakove obratnice žarke Do Amazonije pod znakom Jarca; A zatim, čak sve do Arhipelaga Sva Afrika je spremna s Tamerlanom: Zato, potkralji, hrišćanima mir.

DRUGA SCENA

Ulaze Sigismund, Fridrih, Balduin i njihova pratia, sa bubnjevima i trubama.

SIGISMUND: Orkane, ko što naši poslanici Obećaše ti, mi smo s velmožama Prešli Dunavo, da pregovaramo O miru povoljnom, il' smrtnom ratu.

Biraj šta hoćeš, jer po običaju Rimskom, evo ti dajem goli mač. Hoćeš li rat, oštricom na me mahni; Hoćeš li mir, tada mi vrati mač, A ja ću ga, u potvrdu, uvući. ORKAN: Stani Sigismunde: zar si zaboravio Da ja sam onaj što je topovima Stresao zidine Beča, tako da su Zaigrale po kontinentu, kao Kad teška građa zemljina zatrepti Oko drveta, osovine neba? Zaboravio da sam kišu strela Mešanu s tutnjem topa, i džilitima Pernatim, sručio tako gusto Po temenima zblanutih građana, Da lično ti si, tada još palatin, Kralj Češke i od Austrije vojvoda, Slao mi glasnike, što klečeći su U tvoje ime iskali mi mir? Zaboravio da digoh opsadu Tek uz tovare zlata pred moj šator, Sa žigom carske ptice što u krilima Nosi strahotne munje Jupitera? Kako da tog se setiš, a nudiš rat? SIGISMUND: Beč beše opsađen, bio sam tamo Tada palatin, a sada sam kral.; A delali smo tad u krajnjoj nuždi; Al' sad, Orkane, vidi moju vojsku Što prekriva ravnice, pa se čini Prostrana kao pustoš Arabije Oku na kuli visokoj Bagdada, Il' ko okean onome putniku Zastalom na vrh snežnih Apenina; Pa reci, zar da ponizim se tako, Mir pregovaram sa natolskim kraljem? GAZEP: Kraljevi Natolije i Ugarske, Iz Turske dođosmo saveza radi, A ne u rat da se izazivamo! Pregovor svakom od vas dobro dođe.

FRIDRIH: A i mi iz Evrope, s istim ciljem; Ako ga vođ vaš odbije il' prezre, Šatori naši stoje razapeti, Ljudi su naši u poretku bojnom, Spremni za juriš, maknete li nogom. ORKAN: I mi smo spremni; al' ako Sigismund Zbori ko prijatelj i bezuslovno, Evo mu mač; nek potvrdi se mir Pod uslovima označenim pre, A po nacrtu naših poslanika. SIGISMUND: Evo ga uvlačim, i pružam ruku, Da nikad ga ne potegnem, il' krenem Na tebe ili tvoje saveznike; Nego, dok živ sam, primirje da vlada ORKAN: Al' Sigismunde, zakletvom potvrdi Pred nebesima i pred tvojim Hristom. SIGISMUID: Onim što stvori svet, dušu mi spase, Božijim sinom i device plodom, Slatkim Isusom, svečano se kunem I zavetujem da mir ovaj čuvam. ORKAN: Svetim Muhamedom, božijim drugom Što nam je časni ostavio Kuran, Čije se sjajno telo, kada svet je Napustio, u kovčegu se diglo Nad krov od hrama u velebnoj Meki, Kunem se da ću čuvati taj mir! O uslovima njegovim, i našim Svečanim zakletvama, s potpisima ličnim Svaki će od nas dobiti pergament Da trajno ovaj naš svedoči savez. Pa Sigismunde, ako neki kralj Hrišćanski posegne za tvojom međom, Razglasi da je Orkan od Natolije Sklopio savez taj onkraj Dunava; I on će, drhteći, trubiti na uzmak. Tako se mene svi narodi boje.

SIGISMUND: Ako ma koji moćnik neznabožac Napadne Natoliju, Sigismund će Poslati tebi sto hiljada bojnih Konjika, k tome još uz pomoć krepkih Nemačkih kopljanika, što su snaga I sila bojna carskoga prestola. ORKAN: Hvala ti, Sigismunde; al' kad ratujem Sva Mala Azija, Afrika, Grčka, Slede moj steg i tutnjavu bubnjeva Hajde, na gozbu u šatore naše. Poslaću sad glavninu moje vojske U lepu Natoliju i Trapezunt, Da čeka me dok ne dođem i krenem U pohod protiv gordog Tamerlana Sigismunde, prijatelju, i velmože Mađarske, hajdmo na gozbu i piće, Pa da se vratimo na svoje zemlje.

Izlaze.

TREĆA SCENA

Ulaze Kalapin i Almeda, njegov čuvar.

KALAPIN: Mili Almeda, smiluj se na tužnu Muku Kalapina, Bajazitu sina, Rođenog zapadnim da vlada svetom, Al' tu ga drži svirepi Tamerlan. ALMEDA: Moj gospodaru, žalim, i svim srcem Želim da te oslobode; al' onaj Čija je srdžba smrt, vlasni gospodar Slavni Tamerlan, brani tebi više Slobode, nego ove što je imaš. KALAPIN: Ah, da sam sada bar upola rečit, Da rečju slikam šta tvoriću delom,

Znam da bi za mnom krenuo iz tih stopa. ALMEDA: Ni za svu Afriku; ne podstiči me. KALAPIN: Pa ipak, čuj me, plemeniti Almeda. ALMEDA: Ni reči u tom smislu, lepo molim. KALAPIN: Kraj Kaira hita... ALMEDA: Ni reči o hitanju, gospodine. KLLAPIN: Samo još nešto, plemeniti Almeda. ALMEDA: Gospodine, pa dobro; dakle, šta je? KALAPIN: Kraj Kaira hita struja ka zalivu Do Darota, gde je usidrena Galija turska iz kraljevske flote I čeka da se na obali javim, U nadi da ću nekako se spasti. Ona će, kad se ukrcam, da jedra Digne, pa da Terenskim krene morem, Gde oko Kipra možemo i Krita Dospeti brzo mi u turske vode. Videćeš tada stotinu kraljeva Na kolenima, za dobrodošlicu. Iz mnoštva kruna od žeženog zlata Slobodno biraj onu koju hoćeš. Hiljadu lađa dajem ti, gde roblje Hrišćansko vesla, moreuz da sapnu, Dovedu flote sa obala španskih, Natovarene zlatom Amerike. Device grčke tebe će da služe, Muzici vešte, i ljubavnoj igri, Lepe ko Galatea belokosna Il' lepa Io, u preobraženju. Goli će crnci kočiju ti vući, I dok se slavno ulicama voziš Kaldrmu ispod točkova od kola Ćilimi turski prekrivaće svuda, A zidove će istkani zastori,

Predmeti shodni vladarskom ti oku. Sto paša, svi u skerletu i svili, Na barbarskim će jahati atima Pred tobom, a baldahin jedan zlatan Optočen dragim kamenjem će sjati Ko lepi onaj veo, svet što skriva Kad Feb u skoku sa polutke svoje Silazi dole sve do Antipoda; I više još, jer sve ne mogu reći. ALMEDA: Koliko ima odavde do lađe? KALAPIN: Mili Almeda, jedva pola milje. ALMEDA: A neće li nas opaziti, ako Uznastojimo da se ukrcamo? KALAPIN: Među padinom izdubljenog brega I zavijutkom krševitog školja, Svijena jedra, spuštene katarke, Tik uz obalu, brod ne vidi niko. ALMVDA: To mi se sviđa. No reci, gospodaru, ako te pustim, hoće li tvoje delo biti vredno tvoje reči? Da li ću za svoj trud da postanem kralj? KALAPIN. Kao što je sam Kalapin i car; I evo ti se Muhamedom kunem, Krunisan bićeš kraljem, i moj drug! ALMEDA: Tad kunem ti se, ne bio ja Almeda, Tvoj čuvar voljom velikog Tamerlana (Jer to je jošte naziv moj i poziv), Pa da on pošlje hiljadu ratnika Da predusretnu ovaj drski pothvat, Ipak ću tvoju milost da sprovedem I pre da umrem nego da te vratim! KALAPIN: Hvala, plemeniti Almeda. Onda hajde, Da čas ne mine, oklevanje nas spreči. ALMVDA: Kadgod ti hoćeš, gospodaru; ja sam spreman.

KALAPIN: Tad odmah: zbogom, kleti Tamerlane! Odlazim sada da smrt oca svetim.

Izlaze.

ČETVRTA SCENA

Ulaze Tamerlan, Zenokraga i njihova tri sina: Kalif, Amir i Kelebin, sa bubnjevima i trubama.

TAMERLAN: Sad, sjajna Zenokrato, lepo oko Sveta, što zrakom pališ svetla neba, Čija lepota bistri vazduh tmurni I oblači ga u kristalno ruho, Sad odmaraj se tu, na lepoj ravni Larise, gde se Egipat i Turska Dele; a među sinovima svojim, Od kojih svaki car će jedan biti I svaki vladar od po jednog sveta. ZENOKRATA: Mili Tamerlane, kad ćeš mač da pustiš I čuvaš svetu ličnost od ozleda I opasnosti ljutitoga rata? TAMERLAN: Kada nebesa u kruženju stanu, A zemlja, kojom vojska moja hodi, Uzdigne se i takne roge Lune; I ne pre toga, mila Zenokrato. Sedi, kraljevski ljupko odmaraj se. Tako; gle, sedi u sjaju i slavi, Sa sinovima mojim, meni dražim No sva kraljevstva što pokorio sam, Što uz n>u stoje, motre majci lice. Pa ipak, mislim, izgledaju nežno, Ne bojno, ko sinovi Tamerlana Voda i vazduh, u jedinstvu slike, Spore im hrabrost, dovitljivost spore;

Kosa im kao mleko, ko paperje, Umesto kao bodlje dikobraza, Ko ahat crna, kao čelik tvrda, Odaje da su prekrhki za rat. Prsti im sazdani su za lautu, Ruke da vise oko vrata gospe, Noge da plešu, skakuću u zraku, Da pomislio bih da kopilad su, Da ne znam da su plod utrobe tvoje Što ne zna muža osim Tamerlana ZENOKRATA: Moj milostivi gospodaru, oni Na majku liče, ali kad zažele, Imaju srce pobedničkog oca Taj ljupki dečak, najmlađi od triju, Nedavno skitskog uzjaho je ata; Kasajuć ukrug, nagnut rukavici Koju je hteo da dohvati kopljem Konja je uzdom na skok naterao, Da kriknuh, uplašena da će pasti. TAMERLAN: Odlično, sine! Tebi štit i koplje, Oklop i konja, šlem, i teški mač, Pa da te učim kako da jurišaš Neranjiv među ubojne džilite. Ako uzvoliš rat i slediš mene Postaćeš kraljem i vladaćeš sa mnom, U kavezima držati careve. Ako premašiš stariju ti braću, Punom hrabrošću zasijaš li jače, Pre njih ćeš biti kralj, i seme tvoje Tvoriće kralje u utrobi majki. KELEBIN: Da, oče; videćeš me, živ li budem, Da vladam mnoštvom kraljeva ko i ti, I nastupam s tolikom bojnom silom, Da svet će da uzdrhti, kad je vidi. TAMERLAN: Po tim rečima znam da si mi sin. Kad ostarim za oružje i za bitku, Ti budi bič i užas ovog sveta. AMIR:

Što ja, ko i on, gospodaru, ne bih Mogo se zvati bič i užas sveta? TAMERLAN: Budite svi vi bič i užas sveta, Inače niste sinovi Tamerlana. KALIF: Al' dok mi braća ratuju, gospodaru, Pusti da pratim ljubaznu mi majku. Oni i sami svet bi osvojili, A ti si steko dosta, da ja to čuvam. TAMERLAN: Kopile, što ga zače kukavica, A ne potomče velikog Tamerlana! Od svih zemalja što ih ja pokorih Tebi ni pedlja, ako ne uzdigneš Duh, odvažan da je i nepobediv. Jer krunu Persije poneće onaj Što ožiljke najdublje na licu nosi, A na grudima najviše rana; koji Kada usplamti, munje šalje okom, A u borama namrštenih veđa Osvetu krije, rat, smrt i okrutnost; Jer usred polja čije je prostranstvo Pokrito tečnim i purpurnim velom I poprskano mozgom od poklanih, Svoj kraljevski ću postaviti presto; Onaj ko želi da zasedne tamo, Taj moraće u oklopu da gaca Po krvi što mu dostiže do brade. ZENOKRATA: Moj gospodaru, ovakve će reči Da užasnu im duh, pre no što iskuse Muke i rane srditoga rata. KEPEBIN: Ne, gospo, to su za nas prave reči. Jer, da je presto taj u moru krvi, Opremio bih lađu, doplovio; Pre to, no da izgubim naslov kralja AMIR: A ja bih plivao kroz lokve krvi, Il' od leševa sagradio most Sa lukovima od turskih kostiju;

Pre to, no da izgubim naslov kralja. TAMERLAN: Dobro, mladići, bićete carevi Obojica, i rasprostrti vašu Pobednu silu s istoka na zapad. I, gospodičiću, ako ti je do krune, Kad susretnemo turskog namesnika Sa potkraljima - smakni mu je s glave, A lobanju mu raspoluti mačem. KALIF: Pridrži li ga neko, udariću, Raskoliću ga mačem do zemljice. TAMERLAN: Drži, raskoli, ili ja ću tebe, Jer pohod na njih pokrećemo odmah; Teridam, Tehel i Hasan su meni Obećali da srešćemo se ovde, A svaki vodi na Turčina vojsku; Jer zakleh ja se Muhamedom svetim Da Turska bude carstva moga deo. Čuj trube! Zenokrata, oni stižu.

PETA SCENA

Ulaze Teridam i njegova pratnja, sa bubnjevima i trubša.

TAMERLAN: Dobro došo Teridame, kralju Argira. TERIDAM: Moj gospodaru, veliki i moćni Tamerlane, nadvladaru sveta, Polažem krunu, sebe, svu mi silu, Od svega srca pred carske ti noge. TAMERLAN: Hvala ti, dobri Teridame. TERIDAM: Pod mojim stegom deset hiljada je Grka, a iz Argira i sa međa Afrike, dva put dvadeset hiljada

Ratnika vrlih, a svi zakleše se Da opustoše Natoliju. Lađa Pet stotina je već razvilo jedra, Da služe te na moru, gospodaru; One će, od Argira i Tripolisa, Ubrzo dospeti do Natolije I porušiti zamkove na žalu. TAMERLAN: Prava reč, Argire! Uzmi natrag krunu.

ŠESTA SCENA

Ulaze Uzumhasan i Tehel

TAMERLAN: Kraljevi Feza i Maroka, dobrodošli! UZUMHASAN: Sjajni i nenadmašni Tamerlane, Ja i moj sused doveli smo tebi, Da pomognu ti u pohodu turskom, Sto hiljada iskusnih vojnika. Od Azamora do Tunisa kraj mora Zbog tebe Barbarija osta pusta; A ja sve ljude, ratnike što vodim, Sa krunom svojom rado tebi nudim. TAMERLAN: Hvala, kralju Maroka; uzmi krunu. TEHEL: Još ovo, moćni Tamerlane, što si Naš bog na zemlji, pred kojim uzdrhti Taj niži svet; evo ti kruna Feza, I vojska Mavra za rat uvežbanih, Od čijih crnih lica dušman stukne, Drhti od straha, kao da sam Pluton, Da pomogne ti u tom turskom ratu, Probada crnu obodnicu pakla, Sa ružnim Furijama, plamnim stegom I milionom mučiteljskih seni: Od čvrste Tesele do Biledula, Zbog tebe Barbarija osta pusta.

TAMERLAN: Hvala ti, kralju Feza; uzmi krunu. Prisustvo vaše, prijatelji dragi, Druzi po kruni, radošću me puni. Da kristalne se dveri Zevsovog Otvore dvorca, pa da mogu ući Da vidim sastav i slavu nebesa, Radovao ne bih više se, no vama Sad malo gozbe u ovoj ravnici, Pa da na Tursku pokrenemo tabor, Brojniji nego kapi što se spuste Kad Borej krene nabrekle oblake; A gordi Orkan natolski, sa svojim Potkraljevima, strašiće se tako Da će, makar se kamenje u ljude Pretvorilo, ko posle potopa Deukalionovog, prevladan biti. Tako obilno tursku krv ću liti, Da Zevs će da mi glasnika krilatog Šalje, da mač uvučem, bitku končam; Sunce, nemoćno da prizor podnese, Sakriće glavu u vodeno krilo Tetide, prepustiti atove Medvedu; Jer pola sveta nestaće u bici. Al' sada, prijatelji, da vas pitam: Kako ste vreme proveli bez mene? UZUMHASAN: Moj gospodaru, vojska Barbarije Nastupala je četiristo milja Pod oklopom, i petnaest meseci Gradove je opsedala, i više. Jer otkako te na dvoru Sultana Ostavismo, pade južna Galatija I zemlje sve do obala Španije. Moreuz držali smo Gibraltara, I učinili da nas Kanarija Kraljima zove i gospodarima. Al' nikad vojsci tu odmora ne bi, Ni dan bez rata i uzbune vruće; Stog nek se malo odmore, gospodaru. TAMERLAN: Hoće, Hasane, to ti sada tvrdim.

TEHEL: A ja sam pohod vodio duž Nila, Do Mahde, moćni hrišćanski gde sedi Sveštenik Jovan, mlečnobele rize, Čiju trostruku mitru uzeh silom, Da kruni mojoj zakune poslušnost. Odatle stupah do Kazata, gde me Amazonke su susrele na polju; S kojima, jer su žene, sklopih savez. Sa bojnom silom u Zanzibar hodih, Zapadni deo Afrike, gde videh Etiopsko more, reke i jezera, No nigde čoveka u celoj zemlji. Stog skrenuo sam pravac ka Maniku Gde smestio sam bez otpora tabor; Pa sam, obalom Biatera, najzad Došo u Kubar, gde borave crnci; Osvojivši ga, pohitah u Nubiju; Tamo opljačkah Borno, prestonicu, Zarobih kralja, vezana povedoh U Damask, gde sam prvobitno bio. TAMERLAN: Dobro je, Tehele! A ti, Teridame? TERIDLM: Sa granica sam krenuo Afrike Na putovanje po Evropi, gde sam Uz reku Tiru pokorio Stoku, Padaliju i Kodemiju; zatim Prešao more, dospeo u Obliju, I Nigra Silvu, gde đavoli plešu, A koju spalih, bez obzira na njih. Odatle pređoh zaliv što ga zovu Žitelji imenom Marje Majore. Pa ipak mi vojnici neće stati Dok Natolija ne klekne pred tobom. TAMERLAN: Tad slavićemo, gostiti se, piti; Kuvari biće nagrađeni, da nam Priprave poslastice, zasite nas; Lakrima Kristi, kalabrijsko vino Običan vojnik lokaće bez mere; Da, tečno zlato, kada pobedimo,

S biserom pomešano i koralom. A sad hajdemo na gozbu i piće.

Izlaze.

DRUGI ČIN

PRVA SCENA

Ulaze Sigismund, Fridrih i Balduin, sa pratnjom.

SIGISMUND: Sad recite mi, vladari Budima I Češke, šta vam tako žari misli I hrabrost vašu nenadno oruža? FRIDRIH: Vaše se veličanstvo seća, mislim, Pokolja svirepog nad hrišćanima Što nedavno ga pogani su Turci Počinili međ Zulom i Dunavom; Kako su posred Varne i Bugarske, Skoro kraj samih bedema od Rome, Malo je tome, poklali naš tabor. Ostaje dakle da vaše veličanstvo Koristi prednost vremena i moći, Da osveta bi stigla nevernike. Zna vaša visost da zbog Tamerlana, Što užas budi u srcima turskim, Natolija je povukla većinu Vojske smeštene naspram naših snaga Među Kutejom i Orminskom gorom, I poslala je maršem na Belgasar, Akantu, Antiohiju, Cezareju, A kao pomoć kraljevima tamo Od Sorije i od Jerusalima Sad, gospodaru, iskoristi prednost Pa iznenada udri na ostatak, Pa da, ako ih srećno porazimo, Obeshrabrimo sve poganske vojske

Koje bi htele rat sa hrišćanima. SIGISMUND: Al' zar se vaša milost ne priseća Saveza skorog sa kraljem Orkanom, Uz zakletvu i ugovor o miru, Sa Hristom kao istine svedokom? Izdajstvo to bi bilo i nasilje, Protivno skladu našega poziva. EALDUIN: Nimalo, gospodaru, jer za nevernike, Bez vere i bez prave religije, Ne vezuje nas dužnost izvršenja Propisa svetih zakona hrišćanstva; Al' kako profano im obećanje Ne znači nužno politiku, koju Cenimo kao sopstvenu bezbednost, Zakletva ne sme da prepreka bude Da ratujemo i pobeđujemo. SIGISMUND: Premda priznajem da njine zakletve Slabo pomažu bezbednosti našoj, Te slabosti što zloglasnima čine Zadanu reč im, čast i religiju, Ne treba da su za nas pretpostavka Da delujemo slično. Naše su reči Čvrsto zadane, i treba da se drže, Hrišćanske, pravedne i neporečne. FRIDRIH: Znajte, milosti, to je praznoverje, Držati reč, što zanemarljiva je; A izgubimo sada li priliku Što Bog nam dade, da svetimo mrtve Hrišćane, i da kaznimo im gnusno Bogohulno poganstvo - ono što je snašlo Saula, Valaama i ostale Što nisu hteli ubiti i kleti Na Božji zahtev, tada sigurno će Višnji Osvetu, srdžbu ljubomornu, strašnom Izliti rukom na grešne nam glave, Propustimo li pobednu ponudu. SIGISMUND: Tad na oružje, gospodo; pohitajte,

Izdajte naređenje celoj vojsci, Što brže da se napadne poganin, Pobeda uzme što je Bog naš dade.

Izlaze.

DRUGA SCENA

Ulaze Orkan, Gazel i Uribaša, sa njihovom pratnjom.

ORKAN. Gazele, Uribaša i ostali, Krećemo s gorde Orminije gora U lepu Natoliju, gde susedni kralji Čekaju snagu nam i veličanstvo, Za sukob sa svirepim Tamerlanom Što kraj Larise moćnom vojskom vlada I grmljavinom svojih bojnih sprava Potresa srca ljudi i nebesa GAZEL: A evo nas, da stresemo mu snagu Jače no što do sad ponos njegov pozna Sto kraljeva će na njega da krene, A svaki vodi stotine hiljada: Čak i da pljusak ubojnih gromova Iz utrobe se izlije oblaka I ko grad gusto na glave nam padne Ko pomoć neka tom oholom Skitu, Hrabrost bi naša i čelik čelenki I ljudstvo više no beskrajno brojem Morali da ga odbiju i skrše. URIBAŠA: Kao da vidim kako hrišćanski se kral. Raduje što smo sklopili primirje, Jer ne mogaše a da ne plaši se Od neznane mu moći naše vojske.

Ulazi glasnik.

GLASNIK: Na oružje, o moćni gospodari I plemenita gospodo! Podmukla Hrišćanska vojska, koristeći prednost Slabih nam snaga, nastupa u pohod, Sa namerom da nametne nam smesta Boj, do istrage naše ili njine. ORKAN: Izdajnici, hulje, prokleti hrišćani! Zar nemam ovde ugovor o miru, Dogovor svečan što ga potvrdismo Oba, on Hristom, a ja Muhamedom? GAZEL: Nek Had i smutnja na glave im padnu, Kad tako podlo našu propast ištu, I slabo mare svog proroka Hrista! ORKAN: Zar ima takve varke u hrišćana, Il' izdaje u plotnom srcu ljudskom, A čovek nosi obraz višnjeg Boga? Tad, ima li Hrista, ko što hrišćani kažu, Al' delima ga poriču ko Hrista, Ako on sin je večnog Jupitera I snagom vlada pružene mu ruke, Osetljiv li je na čast i na ime Ko što naš sveti prorok je Muhamed - Tad hartije ove prinosim na žrtvu, Svedoke krivokletstva njegovih slugu!

Cepa na komadiće ugovor o čiru.

Cintijin sjajni velu, rastvori se, Do nebeskih visina stvori prolaz, Da onaj višnji, što ne spava nikad, Neobuhvatan ne jednome mestu, Već sveprisutan puni kontinente Čudnom suštinom svoje svete snage U beskrajnoj mu moći i čistoti, Vidi i kazni ovo krivokletstvo! Ti Hriste koji svemoćan si, kažu, Želiš li da se potvrdiš ko Bog, Vredan da sva te srca verna štuju,

Osveti se na duši izdajnika; Učini da mi snage preostale (Slabe da brane nedužno nam žiće) Dovoljne budu da zgrome i smute Neverne snage tih lažnih hrišćana! Na oružje, gospodo! Hrista zazivajmo: Ima li Hrista, pobeda je naša

Izlaze.

TREĆA SCENA

Zvuci meteža bitke. Ulazi Sigismund, ranjen

SIGISMUND: Sva hrišćanska je poražena vojska, A višnji Bog je grmio osvetom Za moje kleto, mrsko krivokletstvo. O pravedni, što strašni greh kažnjavaš, Neka sramota bolova što trpim U ovoj smrtnoj, zasluženoj rani, Pokoru mi okonča naglom smrću! I nek ta smrt, u kojoj grešan mrem, Drugi život začne u milosti bez kraja!

Umire. Ulaze Orkac Gazel, Uribaša, sa drugima.

ORKAN: Sad leže hrišćani u svojoj krvi, A pomože mi Hrist, ili Muhamed. GAZEL: Vidi krivokletnog izdajnika Ugra U krvi, mrtvog zbog svoje gadosti! ORKAN: Sad varvarsko mu telo biće plen Zverima, a svi će vetrovi da dišu, Kroz senke lišća svakog nemog stabla, Mrmor i pisak o grehu mu gnusnom.

Sad tartarske mu vode prlje dušu, A otrovno je stablo pakla hrani, Taj Zoah, plod gorčine, što je usred Vatre ukorenjeno, ali ipak Buja ko Flora u gordosti svojoj, Sa jabukama krupnim kao glave Prokletih nečastivih. Đavoli će Na lancu stalne vatre da mu vode Dušu kroz ponor plamenoga Orka, Od muke do muke, u beskrajnoj meni. Al' Gazele, šta veliš na tu bruku, Pravdi njegovog Hrista prepuštenu I moći mu, što sad se jasno vidi Ko Cintijini najjasniji zraci? GAZEL: To tek je ratna sreća, gospodaru, A njena moć je često pravo čudo. ORKAN: Ipak ću pomišlju da slavim Hrista, A da ne vređam time Muhameda, Čija je snaga imala udela U ovoj našoj pobedi. Pošto je Taj bezbožnik sramota svojoj veri, Umro ko izdajnik i neba i zemlje, Naredićemo da straža mu čuva Leš u tom polju, da zveri se goste. Hajd, Uribaša, izdaj naređenja URIBAŠA. Hoću, gospodaru.

Izlazi.

ORKAN: A sad, Gazele, hitajmo u susret Vojsci nam, kralju od Jerusalima, Sorije, Trapezunta i Amazije, I srećno, s kupama natolskim punim Grčkoga vina, proslavimo sada Pobedu našu, čas njegovog pada.

Izlaze.

ČETVRTA SCENA

Kada se povuče zastor, vidi se Zeiokrata kako leži š samrtničkoj postelji; pored nje ssdi Tamerlai; tri lekara oko njene postelje pripremaju lekove; njena tri sina Kalif, Amir i Kelebin; Teridam, Tehel i Uzumhasan.

TAMERLAN: Crna je lepota najvedrijeg dana; Nebeske večne vatre lopta zlatna, Što slavno valom srebra igrala je, Gorivo ište, sjaj da joj rasplamsa; I malaksala od mrske sramote Stavlja na čelo namrgođen oblak, Spremna da zemlju smrači večnom noći. Zenokrata, što dade sjaj i život suncu, Čije su oči vatrene zračile Iz belokosnog staništa, i dušu Grejale svakom životnom toplinom, Sada zbog zlobe srditih nebesa, Čiji ljubomor ne priznaje premca, Utehu diše poslednjeg udaha, Paklenom maglom smrti zaslepljena Stupite, anđeli, na bedeme neba, Skrenite pažnju dušama besmrtnim Da prihvate božansku Zenokratu; Apolo, Cintija i večna svetla Što motriste blago na taj mrski svet, Ne sjajte nadole, ukrasite nebo, Da prihvatite božansku Zenokratu; Kristalna vrela, čiji ukus rosi Tanane oči večnim svetlom vida, Ko čisto srebro potecite rajem, Da dočekate božansku Zenokratu; Nek heruvimi i sveti serafimi Što sviraju i poju pred Gospodom, Zazvuče punim glasom, punim zvukom, Da prihvate božansku Zenokratu; A u tom slatkom tananom saglasju, Bog što te zvuke s dušama nam sklada

Nek ruku pruži u svevišnjoj slavi, Da prihvati božansku Zenokratu. Tad nek mi sveti zanos svrne misli Gore u dvorac najviših nebesa, Da ovaj život moj kratak mi bude Koliko dani mile Zenokrate. Lekari, ima li pomoći od leka? PRVI LEKAR: Vaše će veličanstvo brzo znati, Prođe li taj napad, najgore je prošlo. TAMERLAN: Reci, kako si lepa Zenokrato? ZENOKRATA: Meni je, gospodaru, ko svakoj carici Koja, kad ta krhka i prolazna plot Usisa meru životnog vazduha Što telo hrani dosuđenim zdravljem, Čili u prisilnoj, neumitnoj meni. TAMERLAN: Nek takva mena nikad ne izmeni Ovu mi ljubav, u čije milo biće Polažem život; čije nebesko prisustvo, Zdravljem ulepšano, daje svetlost Febu I nepokretnim zvezdama, a odsutnost Sunce i mesec tako tamnim čini, Ko kada su sfere sučeljene Tako da stoje na glavi od zmije, Il' spuštene su do njenoga repa. Poživi, mila, tako sačuvaj mi život, Il' umirući, tvori moju smrt. ZENOKRATA: Poživi, gospodaru! Nek moj vladar živi! I neka pre se vatreni element Rastopi, carstvo na nebu ti stvori, No prosta zemlja pokrov da ti bude; Jer, posumnjam li da mreš zbog smrti mi, Pa uteha se buduće mi sreće I nade da te na nebu ja sretnem U očaj stvori, srce bi mi puklo I jarost ovaj smutila bi mir. Al' neka umrem, ljubavi, nek umrem, S ljubavlju pusti strpljivo da umre

Verna ti ljubav; bol i jarost tvoja Ozleđuju moj drugi život. Ipak, Poljubiću pre smrti gospodara, I neka umrem s njegovim poljupcem. No kako život još mi malo traje, Oprostiću se od dragih sinova I od gospode, čija plemenitost Zaslužuje da do kraja ih pamtim. Sinovi mili, zbogom! Nek u smrti Nalik budete meni, a životom Na savršenstvo oca vašeg nalik, Muzike, gospodaru, bol da mine.

Naređuju muziku.

TAMERLAN: Ohola jarosti, nesnosni bole Što smeš da mučiš telo moje drage, Pokoru večnog boga pokor činiš! Sada su sfere gde seđaše Amor, Da svet čudesnom ljubavi ranjava, Zaposednute tužno groznom smrću, Što strelom probi središte mi duše. Lepotom njenom opčini se nebo; A da je beše pre opsade Troje, Jelenu, čija lepota je Grčku Digla na oružje, hiljadu lađa Privukla do Teneda, ne bi Homer Imenovao u svojoj Ilijadi: Njeno bi ime bilo u svakom retku. Il' da su bludni pesnici, što ponos Bejahu Rima, na tren smotrili je, Lezbije ne bi bilo, ni Korine; Zenokrata bi bila predmet svakog Epigrama, i svake elegije.

Čuje se muzika; Zenokrata umire.

Šta, zar je mrtva? Tehele, mač potegni I zemlju rani, da se raspoluti, Da spustimo se paklu pod svodove I Suđaje za kose potegnemo,

Bacimo paklu u trostruki jarak, Jer oteše mi lepu Zenokratu. Hasane, Teridame, na oružje! Dižite bastione vrh oblaka, Razbijte topovima svod nebeski, Palatu sjajnu razrušite sunca, Skrhajte u komade zvezdan svod. Jer zaljubljeni Zevs mi ote dragu, Da bude sjajna kraljica nebesa. Ma koji bog da sada tebe grli, Nektarom poji, hrani amvrozijom, Gledaj me tu, božanska Zenokrato - Mahnit, uzrujan, očajan i lud Čelično lomim koplje, kojim probih Napukle grede Janusovih vrata, Smrt da izađe i tiranski rat U pohod sa mnom pod krvavim stegom! Sažališ li se ti na Tamerlana, Siđi s nebesa, živi opet sa mnom! TERIDAM: Otrpi, gospodaru! Ona je mrtva, Od sveg tog besa neće da oživi. Ako reč pomaže, glasovi su naši Rastrgali vazduh. Suze? Oči naše Navodnile su zemlju; ako bol - Ubijena nam sva krvare srca Uzalud, jer je mrtva, gospodaru. TAMERLAN: Jer mrtva je! Ta reč mi dušu probi: O mili Teridame, ne govori! Premda je mrtva, nek mislim da živi I krepim duh što umire za njome. Ma gde ti duša je, bićeš uza me, U balsamu od kasije, ambre i mira, Omotana ne olovom, već zlatom; Dok ne umrem, nećeš sahranjena biti. A tad u grob, bogat ko Mauzolov Položiće nas oboje, a natpis Biće na toliko jezika, koliko Kraljevstava osvojih ovim mačem. Prokleti ovaj grad ja da spalim, Jer mesto ovo mene liši drage.

Spaljene kuće činiće se kao Da žale, a tu staviću njen kip, Da obiđem ga sa žalobnom vojskom, U tugovanju za Zenokratom.

Navlači se zastor.

TREĆI ČIN

PRVA SCENA

Ulaze kraljevi Trapezunta i Sorije; jedan nosi mač, a drugi skiptar; zatim Orkan kralj Natolije i kralj Jerusalima sa carskom krunom; zatim Kalapin, drugi velikaši i Almeda. Orkan i kralj Jerusalima krunišu Kalapina, a drugi mu predaju skiptar.

ORKAN: Kalapin Kirikelib, iliti Kibelije, sin i naslednik po- kojnog moćnog cara Bajazita, pomoću Božjom i prijatelja mu Muhameda car Natolije, Jerusalima, Trapezunta, Sori- je, Amazije, Trakije, Ilirije, Karmonije i svih stotinu i trideset kraljevina podložnih moćnom njegovom ocu - da živi Kalapin, imperator Turske! KALAPIN: Po tri put vrli kralju Natolije I ostali, nagradiću vam zahvalnost Prednošću svakom koje carstvo pruža; I nek su carskog prestola mi spone Spletene snažno, ko kad je na njemu Sedeo otac moj i car, Bajazit, Čija sudbina kleta rasturi ga; Pa videćete kako lopov skitski, Taj samozvanac, kralj od Persije Počast nam daje, priznaje prvenstvo, Trpeći osvetu zbog zla što ocu Našem učinio je, dok će svet Da časna naša izbriše imena Iz knjige gde su niskost i sramota. Ne sumnjam da se kraljevska vam pažnja Već zabavila kletim dušmaninom,

Da, pošto naslednik moćnog Bajazita, Cara slavljenog zbog svih mu vrlina, Već živi pravi duh u srcu turskom, U bolnom sećanju na očev sram, Potreban biti neće ni trun sumnje. Da će ohola Fortuna, što je dugo Išla za mačem moćnog Tamerlana Potvrditi i sad staru nestalnost I slavu našu uzdići, u našem Sukobu snažnom, pod srećnim nam znakom; Jer kako nebo htede da uteknem Od svih svirepih muka moje duše, Uz prijateljsku pomoć mog čuvara, Nad krivdom našom sažaljen će Zevs Prosuti pljusak slave nam na glave, Kazniti gordost kletog Tamerlana ORKAN: Stotinu hiljada imam vojnika, Od kojih neki, u pohodu protiv Krivokletnika hrišćanina behu Šačica samo iz ordije moćne, Al' misle da ih po broju je dosta Nil da ispiju, ili Eufrat, A snagom dosta da osvoje svet. KRALj JERUSALIMA: I ja toliko, od Jerusalima, Judeje, Gaze i Sklavonskih strana, Što na Sinaju, a pod stegovima, Liče na boje oblaka pred jutro Što kazuju da lepo biće vreme. KRALj TRAPEZUNTA: I ja toliko vodim iz Trapezunta, Hija, Fanastre, Amazije, što su Svi sa obala Velikoga Mora; Sandina, Rize, okolnih gradova Što tiču ušće znanog Eufrata, A čiju hrabrost podjaruje plamen Gradova što ih kleti pali Skit, Pa srce hulji kunu se da spale. KRALj SORIJE: Od Sorije sa sedamdeset hodim Hiljada; od Alepa, Tripolisa,

Pa sve do moga grada, do Damaska, U pomoć hitam susednim kraljima; Svi združiće se protiv Tamerlana, Da zarobljenog bace ti pred noge. ORKAN: Vojska će naša, na ratnički način, Po drevnom našem običaju biti U znaku lika polukružne Lune, Što rogovima poprskaće vazduh Otrovnim mozgom ohologa Skita. KALAPIN: A sad, gospodo plemenita, moga Što prijatelja tiče se, što mene Oslobodi iz dušmanskog ropstva, Mislim da primereno je i časno Da reč održim, učinim ga kraljem, A znam ga već ko plemenitog muža ALMEDA: Nije to bitno, gospodine, da li sam plemić; jer Tamerlan se uzdigao ni iz čega. KRALj JERUSALIMA: Nek veličanstvo vaše bira pravi Tren, da ispuni svoja obećanja; Kraljevstvo dati za vas je sitnica. KALAPIN: Dakle, ubrzo reč ću da održim, Almeda. ALMEDA: Hvala, veličanstvo.

Izlaze.

DRUGA SCENA

Ulaze Tamerlan i njegova tri sina Kalif, Amir i Kelebin; Uzumhasan, četiri sluge koje nose kovčeg Zenokrate; bubnjevi dobuju žaloban marš; grad gori.

TAMERLAN: Plamsajte kule tog prokletog grada,

Penji se, vatro, u prostore višnje, Rasplamsaj isparenja, što će biti Vatreni meteori, da predskažu Razaranje i pomor stanovnika! Neka u zenit stane mi kometa I stoji dok ne rastoči se nebo, Hranjena novim vatrama taloga Zemnog, preteći zemlji smrt i glad! Zmajevi, munje i gromovi strašni, Spržite ovu lepu ravan, crna Da bude kao ostrvo Furija U krugu Lete, Stiksa i Flegetona, Jer draga mi je Zenokrata mrtva! KALIF: Stub u njen spomen ovde ću da dignem, Natpis na grčkom, arapskom, hebrejskom: Grad ovaj spali veliki Tamerlan, Svet ne sme da ga ponovo sazida. AMIR: A ovde biće žalni steg, izvezen Persije grbom i grbom Egipta, U znak da beše kneginja rođenjem I supruga vladara od Istoka. KELEBIN: A ovde ploča, ispisana spiskom Njenih vrlina, njenog savršenstva TAMERLAN: A ovde slika Zenokrate, da se Vidi lepota što zadivi svet; Tvoj mili lik, božanska Zenokrato, Bogove sa nebesa će privući I zvezde stalne sa južnoga svoda (A ljupka lica ne vide im niko Ko ne pređe središnji uporednik), Da hodočaste našoj hemisferi Samo da vide divnu Zenokratu. Ti nećeš ravan Larise da krasiš, U prstenu ćeš biti mojih ruku. Grad neki kada opsadim, il' zamak, Bićeš na mome kraljevskom šatoru; I kad na polju bojnom vojsku sretnem, Ti ćeš da tako zračiš taboru mi,

Ko da Belona, ta boginja rata, Mačeve baca i sumpornu vatru Na glavu svakom našem dušmaninu. A sad, gospodo, podignite koplja; Hasane dragi, dosta tugovanja. Sinovi, više ne tugujte; ovaj Grad večno će da tuguje, sagoreo U pepeo zbog smrti vaše majke. KALIF: Da sam i more isplakao suza, To ne bi moje olakšalo jade. AMIR: Kao i ovaj grad, srce je moje Zbog smrti majke razoreno bolom. KELEBIN: Majčina smrt mi duh je umrtvila I tuga govor u hodu mi koči. TAMERLAN: Sinovi, dosta sad, slušajte mene. Naučiću vas osnovama rata, Da znate kako na zemlji se spava, U oklopu po močvarama hodi, Podnosi vreli dan i mrazna stud, I glad i žeđ, dodatak svakom ratu; Pa kako lestvom osvaja se zid, Opsedne tvrđava, potkopa grad, Gradovi kako u vazduh se dižu. A zatim, kako da utvrdiš vojsku; Koji da oblik biraš u ravnici Gde podesan je oblik petougla, Jer uglovi će blaži biti tamo Gde tvrđava je pogodna za napad, A oštri gde je napad bezizgledan. Jarkovi da su duboki, eskarpe Uske i strme, zid visok i širok, Bedemi da su veliki i jaki, Sa bastionom i sa kontraforom, A šest hiljada tu da stane vojske. Jarkovi tajni da su, i tuneli, Izlazi skriti za odbranu jarka; Opkopi jaki, hodnici skriveni, Da zaštiti se čelo od bedema,

I grudobrani, to za musketire, Kazamati za teške baterije, I top do topa, da sa svakog boka Spoljašnje štite tvrđavi kurtine, Onesposobe vatru protivničku, Dušmana zgrome, spreče brešu zida. Kad naučite o ratu na suvom, Na lak ću i na jednostavan način Naučiti vas da krotite vodu, Da suvih nogu kročite kroz bare, Duboke reke, luke, mala mora, Tvrđavu zidate sred besnih vala, Štićenu udubinom grdne hridi, Po prirodi tog mesta nepobednu. Tad ćete biti vojnici, dostojni Sinovi velikoga Tamerlana. KALIF: To opasna su dela, gospodaru; A ako smrt nas, rana pri tom snađe? TAMERLAN: Lupežu, zar si Tamerlanov sin, A strah te mreti, il' sekirom bojnom Meso da cepaš u ranu što zjapi? Vide li kako karteč bije usred Kopalja, usred konjanika tuče, Pa rastrgani uzleću udovi, U zraku lebde ko prašina gusta, A ti se bojiš smrti, kukavice? Vide li juriš mojih konjanika, Probite miške, isečenih šaka, Što boje koplja mlazom svoje krvi, A obnoć u mom pijanče šatoru, Puneći prazne žile vinom živim, Što kad ga svare, rujna biva krv; Pa zar da onda poprišta se kloniš, Jer rana ti se bojiš? Gledaj mene, Tvog oca koji pobedi kraljeve I s vojskom prođe krugom oko sveta, A ne zadobi ožiljak ni ranu, U ratovima kap ne proli krvi; Gledaj: probadam plot, vama za nauk.

Zaseca svoju ruku.

Rana je ništa, makar i duboka; Krv sjajna odora je boga rata. Sad izgledam ko vojnik, a ta rana Veći je meni ukras veličanstven Nego na zlatnom prestolu da sedim Što kamenjem je dragim optočen, biserom, Onim najlepšim, bogate Indije, Pod baldahinom, u teškom ornatu Što krasio je afričkog velmožu Koga sam robom doveo u Damask, U lancima. Hajde, sinovi moji, Prstima moju opipajte ranu, U krvi mojoj operite ruke, A ja ću da se smešim na taj prizor. Pa momci, šta sad mislite o rani? KALIF: Ne znam šta da o tome mislim; čini mi se da to je žalo- stan prizor. KELEBIN: Nije to ništa; rani mene, oče. AMIR: A zatim mene, gospodaru. TAMERLAN: Hajde sad, momče, pruži mi tu ruku. KELEBIN: Evo oče, seci valjano, ko i svoju. TAMERLAN: Dosta što htede da podneseš ranu. Sine, proliti ne smeš ni kap krvi Pre susreta sa Turčinovom vojskom; Al' tada jurni u najgušću vrevu, Neuplašen od rane il' od smrti; I neka gorući zidovi Larise, Slovo moje o ratu, i ta rana, Nauče, momci, hrabrosti vas duha, Dostojne sledbenika Tamerlana. Uzumhasane, dođi; hajdmo sada Ka Tehelu i Teridamu, koje Poslasmo napred gradove da pale, Kule i varoši mrskih Turaka,

I love onog kukavnog begunca, I izdajnika s njim, kletog Almedu, Dok ognjem ih ne opkole, i mačem. UZUMHASAN: Žudim da mačem probijem mu creva, Jer izdade mog dobrog gospodara, Izdajnik kleti, taj mrski Almeda. TAMERLAN: Da vidimo sme li kukavni Kalapin Oružje dići protiv naše moći, Pa da na vrat mu, ropski pognut, stanem, Robovanje mu oca utrostručim.

Izlaze.

TREĆA SCENA

Ulaze Tehel, Teridam i njihova pratnja.

TERIDAM: Išli smo severno od Tamerlana Do pogranične linije Sorije; Evo Valsere, glavnog uporišta, Gde čitavo je blago ove zemlje. TEHEL: Da postavimo lake baterije, Sve top do topa, po dužini rova, Zaspemo jarke kamenjem iz breše, Pa uđemo i dograbimo zlato. Šta kažete, vojnici, hoćemo li? VOJNICI: Da, gospodaru, da, hajdemo smesta. TERIDLM: Stanite, najpre pregovor. Zatrubi. Možda će da se predaju, jer znaju Da dva su kralja, druzi Tamerlana, Pred bedemima, sa tolikom silom.

Zvuk trube parlamentarca Ia bedemu se pojavljuje Zapovednik, sa ženom Olimpijom, i sinom.

ZAPOVEDNIK: Šta hoćete od mene, gospodo? TERIDLM: Da tvrđavu nam predaš, kapetane. ZAPOVEDNIK: Predam? Mislite, dojadila mi je? TEHEL: Biće da život ti je dojadio, Kad protiviš se druzima Tamerlana. TERIDAM: Ovi će pioniri iz Argira Čak i pod vatrom da podignu brdo Zemlje i pruća, od tvrđave više, I preko tvojih opkopa i tunela Bedeme tvoje tvrđave će tući Plotunom, dok ne načini se breša Što kršem svojim ispuniće jarak; A kad uđemo, otkupiti neće Ni nebo tebe, ženu i potomstvo. TEHEL: Ovi će Mavri, kapetane, cevi Olovne prerezati, koje vodu Dovode pitku posadi i tebi. Ukopaće se gradu pod zidove, Da namirnica nijedna ne uđe, A ko izađe umreće na mestu; Stog, kapetane, predaj se bez bitke. ZAPOVEDNIK: Vi što ste druzi Tamerlana, da ste I braća sveca Muhameda lično, Ne bih se predao. Činite najgore: Dižite brda, tucite, minirajte, Odsecite mi zalihe i vodu, Ja ne popuštam; prema tome, zbogom.

Zapovednik, Olimpija i sin povlače se sa bedema.

TERIDAM: Pioniri, napred! Gde zabodem kolac, Da bude rov po propisanoj meri. Bacajte zemlju ka bedemu zamka,

Da štiti vas, al' pognute pri radu, Pa će od metka malo ko da strada. PIONIRI: Hoćemo, gospodaru.

Izlaze pioniri

TEHEL: Hiljadu izvidnika na konjima Uhodiće da l' stižu pojačanja. Ukopaćemo vojsku u rovove, A Jakovljevim štapom izmerite Visinu, razmak od rova do zamka, Da znamo da li topovi će naši Da tuku ravno u bedeme njine. TERIDAM: Pobrinite se da topovi budu U bateriji po dužini rova, Gde štitnici će biti od šest stopa Za tobdžije, od kuršuma musketa. Onda će naši topovi da grme, Pa s padom breše, dimom, vatrom, prahom, Praskom, odjekom uzvika vojnika Vazduh će da ogluvi, nebo smrkne. TEHEL: Bubnjevi, trube, sada na uzbunu! Vojnici, muški! Tvrđava je vaša.

Izlaze.

ČETVRTA SCENA

Zvuci uzbune. Ulazi Zapovednik, sa Olimpijom i snom.

OLIMPIJA: Hajdemo, dobri gospodaru, žurno, Lagumom što nas vodi u bezbednost: A gradu više ni nade ni spasa. ZAPOVEDNIK: Smrtno mi tane probilo je bok,

Sad muči srce. Nema mi života: Osećam jetru probijenu, žile Što iz nje ishode i hrane telo Raskomadane, utrobu oblitu Krvlju što kulja iz otvora njinih. Zbogom, ženo mila, sine! Umirem.

Umire.

OLIMPIJA: Smrti, kud ode, kad nas dvoje još živi? Vrati se, mila Smrti, pokosi nas! Skončajmo istim trenom, isti kovčeg Nek sadrži nam tela. Gde si, Smrti? Gle, biće da je ovo glasnik tvoj:

Izvlači jedan bodež.

Sad razvi crna krila, ružna Smrti, Njegovoj duši nosi naše duše. Reci mi, sine, da li želiš mreti? Ti Skiti što su varvarski okrutni, I Mavri što se ne smiluju nikad, Komadaće nas, metnuti na točak, Il' još na gore staviti nas muke; Stog od voljene majke umri ruke, Što blago će ti seći belo grlo, Lišiti hitro bola i života. SIN: Svrši to, majko, ili ubiću se; Uz njega mrtvog, zar mogu da živim? Bodež daj mi, majko, ili udri njime: Neće me Skiti stavljati na muke. Udari, majko, sa ocem da se sretnem.

Ona ga probada, on umire.

OLIMPIJA: Sveče Muhamede, zločin li je ovo, Umoli oproštaj mi višnjeg Boga, Očisti mi dušu, pre nego ti dođe!

Spaljuje tela muža i sina, a zatim pokušava da se ubije. Ulaze Teridam, Tehel, i njihova pratnja

TERIDAM: Šta je to, gospo! Šta to činite? OLIMPIJA: Ubijam sebe, kao što sam sina, A telo mu, sa telom oca, spalih, Da okrutni ga ne razude Skiti. TEHEL: To beše hrabro, i dostojno žene Vojnika. Sad ćeš s nama Tamerlanu, Što će, kad čuje za odlučnost tvoju, Za potkralja te udati, il' kralja. OLIMPIJA: Pokojni mi gospodar beše draži No svaki potkralj, kralj il' možda car, I zbog njega ću ovde ja da skončam. TEHEL: Ne, gospo; hajde s nama Tamerlanu, Da vidiš nekog većeg no Muhamed, U čijem liku ima više sjaja Nego u obloj površini kupe Zevsovog dvora, u ognjenoj kugli, Staništu sjajnom gde Cintija sedi Kao Tetida u kristalnoj halji; Onog, kome Fortuna je pod petom, A moćnog boga rata robom čini; Onoga, koga Smrt i Parke dvore Mačeva golih, u skerletnom ruhu; Pred kime jaše Nemeza na lavu I nosi šlem pun krvi, posipa mu Put mozgovima poklanih vojnika; Kome uz gordi bok Furije ružne Vrebaju čas kad svet će da im preda; Kome nad glavom, vetrom omotanoj, Orlovskih krila na pernatom telu Slava je u zenitu; zlatnom trubom, Od pola pa do pola prave crte Koja je prečnik sjajne kugle neba Pronosi ime moćnog Tamerlana; Njega ćeš lepa da ugledaš gospo.

Hajde. OLIMPIJA: Smiluj se suzi rastužene žene Koja ponizno moli da ostane Na kolenima, u plamen se baci Nahranjen mesom muža joj i sina. TEHEL: Gospo, nek vatra nas dvojicu guta, Pre no da sprži tako lepo lice Što Priroda ga još veštije stvori No kada oblik haosu je dala, Tvoreći od njeg sjajna svetla neba TERIDAM: Gospo, toliko zaljubljen sam u vas, Da morate sa nama; nema leka. OLIMPIJA: Tad vodite me, i svejedno kuda I neka kraj tog kobnog putovanja Bude i konac mom životu kletom. TEHEL. Ne, gospo, nego nek bude početak Radosti tvoje; pođi zato voljno. TERIDAM: Vojnici, sad u susret vojskovođi, Koji je, znajte, već u Natoliji, Spreman da vojsku napadne Turčina. Zlato i srebro i bisere, što ste Oteli pljačkom u tvrđavi ovoj, Na podjednake razdelite časti. Ova će gospa dobiti dvostruko Natrag, iz škrinja državne riznice.

Izlaze.

PETA SCENA

Ulaze Kalapin, Orkan, kraljevi Jerusalima, Trapezunta i Sorije sa njihovom pratšzm; Almeda i jedan glasnik.

GLASNIK:

Slavni care, moćni Kalapine, Veliki božji namesniče sveta, Tu u Alepu, sa množinom vojske, Sedi Tamerlan, kralj od Persije, Brojnijom nego zatreptalo lišće Idinih gora, gde ti psi tragači Progone glasno ranjenog srndaća; On Natoliju hoće da opsedne, Da spali grad i pregazi nam zemlju. KALAPIN: Vojska mi nije od njegove manja, Što od granica Frigije do mora Što Kipar slanim umiva talasom, Prekriva brda, doline i ravni. Gospodo turska, potkralji, sad muški! Oštrite sablje, secite Tamerlana I sinove mu, vojsku, kapetane; Muhameda mi, svi će biti mrtvi! Polje gde ova bitka će se biti Nek zanavek se kosturnicom zove Persijskom, našoj pobedi u spomen. ORKAN: Onaj što sebe bičem Zevsa zove, I carem sveta, i bogom na zemlji, Svršiće svoje pohode ratničke, U ponor pakla da se strmoglavi, Gde legioni đavola, što znaju Da ubiće ga ovde tvoja ruka, Cere se, mašu bakljama sa vatrom Neugasivom, grozne šire kandže I tako duši spremaju mu doček. KALAPIN: Potkralji, u vas koliko je ljudi, Kraljevskoj vojsci da li broja znate? KRALj JERUSALIMA: Iz Palestine i Jerusalima Jevrejske vojske šezdeset hiljada Stiglo je, od dana susreta nam prošlog. ORKAN: Iz pustinje arapske još toliko, A lepe zemlje čiji glavni grad Obnovi Semiramida divna,

Četiri puta po deset hiljada Konjika i pešadije, od dana Kad veličanstvu dasmo brojno stanje. KRALj TRAPEZUNTA: Iz Trapezunta i Male Azije, Poturčenjaka i Bitinaca čvrstih Pridruži mi se pedeset hiljada Boraca koji ne znaju za uzmak, I vraćaju se sa pobedom samo; Toliko, otkad dasmo brojno stanje. KRALj SORIJE: Iz Hale je i okolnih gradova Vaših zemalja, pristiglo prinove Konjika deset hiljada, pešaka Trideset, otkad dasmo brojno stanje; Tako da vojska kraljevska se ceni Šeststo hiljada srčanih boraca. KALAPIN: Pa dobrodošo, Tamerlane, u smrt! Hajdemo, moćni potkralji, na polje, Persijsku kosturnicu; prinesite Brda leševa Proroku na žrtvu, Dok on sa Zevsom otvara nebesa Da vidi pokolj naših protivnika.

Ulazi Tšerlan sa sinovima Kalifoc Amirom i Kelebinom; Uzumhasan i drugi.

TAMERLAN: Šta veliš, Hasane? Sve kralj do kralja, Kao da igraju se zagonetki! UZUMHASAN: Moj gospodaru, zbog tebe su bledi, Jadnici, kao da smrt im je blizu. TAMERLAN: I jeste, Hasane, jer ja sam tu. Pa ipak ću im poštedeti život, Stvoriti od njih robove. Vi bedni Kraljevi Turske, došao sam amo Ko nekad Hektor u ahajski tabor Da ponos Grčke natprkosi, stane U liku bojnom Ahilu pred oči

Žestokom, što mu slave beše takmac - A čast vam činim tim upoređenjem; Jer kad bih, ko što Ahila je Hektor, (Tog viteza bez premca na tom svetu) Pozvo na dvoboj bilo koga od vas, Znam da u strahu odbili bi, kao Da škorpija je rukavica moja. ORKAN: Sad bojiš se zbog snage svoje vojske, Pa borbu hoćeš sa prednošću ličnom. Ali pastiru niska roda, Tamerlane, Misli na kraj. Tim zaklaću te mačem. TAMERLAN: Huljo, kad sin pastira taj se rodi, Nebo je dobar satvorilo znak, Spojilo zvezde što će nasuprotne Biti dok svet se ne raspadne ovaj; A nikada ne stvori osvajača Čuvenog kao moćni Tamerlan, Koji će tako da muči te, tebe I Kalapina, nitkova begunca Što zaveo je ovu hulju ovde, Tog roba, tursko pseto, da omane U službi svome gospodaru; tako Da klećete rođenje Tamerlana KALAPIN: Ne rugaj se, oholi Skite. Sad ću Muke da svetim očeve i moje. KRALj JERUSALIMA: Muhameda mi! U lancima biće Sa hrišćanima, za veslom galije Ostrva grčka što robi i pljačka, I tako zanat opet bivši tera. Biće od toga roba dobar lopov. KALAPIN: Ne, posle bitke sešćemo na savet, Da izmislimo bolove, što telo Najviše će mu mučiti, i dušu. TAMERLAN: Čuj, Kalapine, staviću ti kladu o vrat, jer si mi opet po- begao; tako mi više nećeš zadavati brigu da te hvatam i vraćam.

A tebi, potkralju, staviću đem, Pod konjskom ćeš ormom vući moja kola, Pri zastancima šibaće te žicom. Naučiću te da se hraniš krmom I da u štali log ti daska bude. ORKAN: Al' Tamerlane, najpre na kolena Pred nas, da smerno prosiš za svoj život. KRALj TRAPEZUNTA: Redovi moćne vojske svezana će Da vode ga pod generalov šator. KRALJ SORIJE: Svi zakleše se: smrt svirepa tebi, Sputan da budeš besom večnih muka. TAMERLAN: Pa, gospodo, dobro se hranite; znate da ću uskoro imati prilike da vas upregnem. KELEBIN: Pogledaj oče, kako nas to motri Almeda, tamničar? TAMERLAN: Huljo, izdajniče, begunče prokleti, Poželećeš da zemlja te proguta! Vidiš li smrt u mome gnevnom oku? Hajd, huljo, strmoglavi se sa stene, Raspori drob, ili iščupaj srce, Da gnev mi smiriš; il' ću da te mučim, Mrsko ti meso vrelim gvožđem žežem I rastopljenim olovom, dok puca Svaki ti zglob u mukama na točku; Jer ako živiš, nema elementa Da štiti te od besa Tamerlana. KALAPIN: Hteo ti ili ne, on biće kralj. Almeda, primi od mene tu krunu. Imenujem te kraljem Ariadana, Na Crvenome moru, blizu Meke. ORKAN: Hej! Uzmi je, čoveče. ALMEDA (Tamerlaiu): Gospodaru, dozvolite da je uzmem. KALAPIN:

Zar tražiš njegovu dozvolu? Uzmi je. TAMERLLN: Hajde, momče, uzmi svoju krunu, pa zaokruži pola tuceta Pa, momče, sada kad si kralj, treba i da imaš svoj grb. ORKAN: I hoće, a u njemu tvoju glavu, na štitu. TAMERLLN: Ne, o steg neka obesi svežanj ključeva, da ga podsećaju kako je bio tamničar; pa da mu, kada ga uhvatim, njima prospem mozak, a vas zaključam u štalu, kada vas oznojene ispregnu iz mojih kola. KRALj TRAPEZUNTA: Hajdemo! U bitku, da ubijemo zlikovca. TAMERLAN: Momci, spremite bičeve i dovedite mi kola pred šator; jer hoću da se odmah posle bitke provezem u trijumfu kroz tabor.

Ulaze Teridam, Tehel i njihova pratnja.

Šta sad, kraljići? Evo vam strašila, Da kosa vam se podigne na glavi Vaše krune ropski pred noge im padnu! Zdravo, Tehele; Teridame, zdravo. Znate li bandu? Znate ovog kralja? TERIDAM: Da, gospodaru; on beše Kalapinov čuvar. TAMERLAN: A sad je, kao što vidite, kralj. Pazi na njega, Teridame, u boju, da ne bi sakrio svoju krunu, ko nekad onaj budalaš, kralj Persije. KRALj SORIJE: Ne, Tamerlane; niko ga na to neće prinuditi, to ti dobar stojim. TAMERLAN: To se ne zna, gospodine. A sad drugovi, prijatelji dragi, U boj, kao i uvek, pobednički; Vaša je slava ovog srećnog dana. Moj strogi lik će boginju pobede, Zalebdelu međ vojskama, privući, Sa lovorima, da sve nas okruni.

TEHEL: Prija mi misao da posle bitke, Kad naša bude lepa Natolija, Vojnike naše oznojiće teret Na leđima, od svakojakog blaga. TAMERLAN: Svi bićete vladari, i to smesta. U bitku, Turci, ili predajte se. ORKAN: Ne, borićemo se, podli Tamerlane.

Izlaze.

ČETVRTI ČIN

PRVA SCENA

Zvuci uzbuie. Amir i Kelebin izlaze iz šatora, gde spava Kalif.

AMIR: Sad se u slavi sjaje zlatne krune Oholih Turaka, ko neka sunca Koja bi nebo da nadmaše sjajem. Sledimo, brate, mač našega oca, Što besno leti brže nam od misli I vojske seče pobedničkim krilom. KELEBIN: Brata nam lenjog iz šatora zovni; Jer ne bude li uz oca u boju, Bes hranjen vatrom u grudima kralja Smrtnom će munjom srce da mu zgodi. AMIR: Hej, brate! Zar ti tako je do sna, Da spavaš i kad dušmanski bubnjevi I grohot topova u sluhu tutnje Propast i poraz naš i našeg oca? KALIF: Budale! Nisam ja potreban ocu, A ni vi, samo više vam je stalo

Da detinjasto vi ste hrabri, nego Odraslo mudri. Da i pola vojske Spava ko i ja, moj bi otac bio Dovoljan da se dušmanin prestravi. Vi vređate mu veličanstvo time Što smatrate da potrebni smo njemu. AMIR: Šta, pa zar smeš da ne budeš u boju, A znaš da otac mrzi kukavičluk, I da te često opominje, nek si Uz njega, kada u najžešćem boju Dušmana bije, sablju krvlju poji? KALIF: Znam, gospodine, šta je to ubiti Čoveka. Od tog mene savest grize, Nije mi zadovoljstvo da ubijam, Žeđ vinom gasim, radije no krvlju. KELEBIN: Stidi se, kukavice! Hajde s nama, Da ne sramotiš muškost i svoj dom. KALIF: Hajde, momčiću, bij se i za mene, I nadobudnog brata mog povedi, Podobnog drugi da postane Mars. Biće mi drago ako čujem da ste Požnjeli hrpe lovora u boju, I ostavili tamo tanke kosti, Sve kao da vam pri tom pravim društvo. AMIR: Znači, ti nećeš poći? KALIF: Pravo zboriš. AMIR: Da ponosni se vrhovi Urala, Sred Tatarije, pretvore u biser, Pa ponude ga meni, da ostanem, Ne bih se besu izložio oca Kad pobednički iz bitke se vrati, A vidi da mu sin dostojan nije Počasti što je predvideo za nas. KALIF: Ti uzmi počast, a ja ću udobnost.

Moj razbor pravda i moj kukavičluk. Zar ja da u boj bez potrebe krećem!

Uzbuna. Amir i Kelebin izlaze trkom.

Kuršumi lete sasvim nasumice; Recimo, odem, pobijem hiljadu; Brzo bi metak nagrada mi bio, Brže no onom koji se ne bori; Recimo, odem, i ne činim ništa, Ni zlo ni dobro; moglo bi me snaći Zlo, koje blago sve što imam, skupa Sa očevom krunom, izlečilo ne bi. Ja ću da se kartam - Perdiče!

Ulazi Perdik.

PERDIK: Tu sam, gospodaru. KALIF: Dođi, kartaćemo se da nam prođe vreme. PERDIK: U redu, gospodaru; ali u šta ćemo da igramo? KLLIF: U to ko će prvi da poljubi najlepšu od turskih naložnica, kada ih moj otac zarobi. PERDIK: Slažem se, secite.

Igraju.

KALIF: Kažu, Perdiče, da sam kukavica; a ja se sve te njihove huke- -buke, njihovih mačeva ili njihovih topova bojim koliko i neke nage dame pod zlatnim velom, koja, da me ne uplaši, skida taj veo i leže sa mnom u krevet. PERDIK: Od takvog straha, gospodaru, vi nikad ne biste ustuknuli. KALIF: Voleo bih da me otac jednom suoči sa takvom bitkom, da bi iskušao moju hrabrost.

Zvuci uzbune.

Kakva li je to gužva! Mislim da će tamo uskoro biti po- vređenih.

Ulaze Tamerlan, Teridam, Tehel, Uzumhasan; Amir i Kelebin uvode Orkana i kraljeve Jerusalima, Trapezunta i Sorije; vojnici.

TAMERLAN: Eto, robovi, sinovi su moji Ponizili vas i vode vas, dične, Pod nož, ko ovce. Ovamo, sinovi; Recite, pa zar nije ratovanje Život dostojan bogova, i da li Duh vam podstiče žudnjom da još više Oružje uvežbate, i viteštvo? AMIR: Da pustimo ih opet, gospodaru, Da veću vojsku skupe protiv naše, Da mogu reći, nije reč o sreći Već silnoj snazi koja nema premca? TAMERLAN: Ne, ne, Amire; ne kušaj Fortunu. Čeliči hrabrost novim izazovom, A ne hrani je ustajalom hranom Dušmana preplašenih. Ali gde je Kukavna hulja što mi nije sin, Već izdajnik mog imena i slave?

Ulazi u šator i izvodi Kalifa.

Lenjosti sama i spodobo roba, Ti što mi slavu sramotiš i ružiš! Kako da srce što ga vid moj pali, Ranjeno sramom i nezadovoljstvom, Pomišlju sputa ruke mi, što hrle Da ratnu pravdu izvrše na hulji? TERIDAM: Ipak, oprostite mu, veličanstvo. TEHEL i UZUMHASAN: Svi zajedno vas molimo za milost. TAMERLAN:

Stanite, bedni, bezvredni vojnici! Zar još ne znate šta je zakon rata? AMIR: Nek sad mu bude prosto, gospodaru, Drugi put mi ga povešćemo silom. TAMERLAN: Stanite, momci! Sad ću da vas učim Šta zakon rata ljubomorno ište. O Samarkande, gde prvi put udahnuh, Toplotu osetih te bojne ploti, Stidi se, lepi grade, zbog beščašća I srama, što ga Jaertova struja Koja te grli najdubljom ljubavlju Ne može sprati sa umrljanog čela. Primi natrag, Zevse, tu nemoćnu dušu, Što ne može da izrazi suštinu Tvari koja je meso Tamerlana, Gde duh se jedan bestelesan kreće, Sazdan od onog što sazdaje i tebe, Pa hrabar sam i gord, i častohlepan, Spreman da presto srušim ti, i sam Nebeske sfere u pokretu držim; Zemlja i vazduh što okružava je Pretesni su za uzrast Tamerlana

Probada Kalifa.

Muhamedom, moćnim drugom tvojim se kunem, Kad za potomka dade mi tu dušu Koju sazdaje tromi talog zemlje, Izmet i nečist svih elemenata, Gde nema snage, hrabrosti ni duha, Već lakoumlja i lenjosti klete, Zadobio si većeg dušmanina Od onog što te gađao planinom, Tresući teret moćnoga Atlasa, A ti u strahu sakri se u vazduh, U oblak taman, nevidljiv da budeš. A sad, vi šugave azijske psine, Što prevideste snagu Tamerlana Premda je ona sjajna kao sunce, Osetićete snagu Tamerlana,

I na osnovu nadmoći mu, znati Po čemu on je različit od vas. ORKAN: Tu razliku si pokazao sam, Tim kletim svojim, varvarskim tiranstvom. KRALj JERUSALIMA: Pobede tvoje sad su tako divlje, Da će nebesa, puna meteora Od krvi i vatre tvoga nasilništva, Da liju krv i vatru ti na glavu, I kaplje žarke probiju ti mozak, I krvlju našom krv našu da svete. TAMERLAN: Hulje, ti užasi i nasilništva (Ako je ratna pravda nasilništvo) Dati su meni kao višnji nalog, Da šibam ponos onih što su zazor Nebesa; nisam nadvladar nad svetom, Krunisan i uveden rukom Zevsa, Široke duše da budem i blag, No, kako nosim još slavniji naziv, Bič Božiji i strah i trepet sveta, Treba da njemu i podoban budem U ratu, krvi, smrti, svireposti; Prostake mučim koji opiru se Večitoj moći nebesa u meni. Teridame, Tehele i Hasane, Sad pretražite sve šatore redom Turaka gordih, dajte naložnice, Da sahrane to mekoputno derle; Nijedan vojnik ne sme da uprlja Muževne prste telom tog slabića. Pa mi te turske bludnice u šator Vodite, da im činim šta mi volja. A sada, nosite ga. VOJNICI: Odmah, gospodaru.

Izlaze, sa telom Kalifa.

KRALj JERUSALIMA: O čudovište kleto! Niti demon

Iz pakla nema tvoje svireposti, Niti je čini s takvom gorkom mržnjom. ORKAN: Ti odmazdu izvrši, Radamante, Nek mržnja kojom prožimaš mu muke Potisne mržnju kojom on nas muči. KRALj TRAPEZUNTA: Nek dan mu nikad ne osvetli oči, Što pogledima od besa i vatre U srcu takvu nemilost mu bude. KRALj SORIJE: Nek nikad sok iz žila ne nahrani Tu kletu tvar tog svirepoga srca; Već neka ono, u žeđi za vlagom I pokajničkom krvlju, sasuši se Od srdžbe, i sagori od svog žara! TAMERLAN: Pa lajte, psine! Sputaću vam jezik, I đemovima od čelika sjajnog Pričvrstiti vam niz odvratno grlo, Da u mukama od strogosti moje Ričete, da po svetu odjek ide, Daleko, bola što ga podnosite; Kao kad krdo pohotnih bikova Kruži u tuzi zbog nestanka ženki, Pa izbodeno besom tog svog trka Ispuni vazduh uzrujanom rikom: Ja ću, opremom neviđenom do sad, Da osvajam, pljačkam, do temelja slistim Gradove vaše i dvorove zlatne, I plamenima što oblake sežu Nebesa palim, zvezde da se tope, Kao da suze Muhameda to su, Jer spaljen ponos njegove je zemlje; I dok ne vidim, ne začujem reči Besmrtnog Zevsa: „Stoj, moj Tamerlane", Uporno stravu širiću po svetu, U juriš nateraću meteore, Kao vojnike, na tornjeve neba, Pa da ko u turniru svodom kruže I lome svoja zapaljena koplja U počast mojim sjajnim pobedama.

Hajde, odvedite ih u moj šator.

Izlaze.

DRUGA SCENA

Ulazi Olimpija.

OLIMPIJA: Jadna Olimpijo, čije oči suzne, Otkad si ovde, ne videše sunca, Već zatvorene u krugu šatora Obraz ti grde, pa si smrti nalik, Izumi način da život okončaš, Pre no da mrskoj ti popustiš prošnji Što hoće samo da te obeščasti; Kad zemlja, slanom rošena ti suzom, Ne rađa bilje čiji ukus truje, Niti taj vazduh, pun uzdaha tvojih, Otrovne ima mirise i pare, Nit je pri ruci mač, da ubije te, Neka taj izum oruđe ti bude.

Ulazi Teridam.

TERIDAM: Zdravo, Olimpijo. Tražio sam tebe U mom šatoru, ali kada videh Pusto i tamno to mesto, što ga Inače lepota tvoja obasjava, Razjaren jurih poljem da te tražim, Misleći Zevs da zaljubljeni posla Krilatog Hermesa, da te odnese. Al' sad te nađoh, pa prođe moj strah. Reci mi, prihvataš li moju ruku? OLIMPIJA: Po smrti muža mog i gospodara, I milog sina, ja s njima sahranih Sve osim bola što srce mi muči, A preči umu svaku pomisao

Na ljubav; treba o smrti da mislim, Žalosnoj duši kako i priliči. TERIDAM: O smiluj se, Olimpijo, na ovog, Na kojeg lik tvoj ima jače dejstvo No što ga Luna ima na pučinu; Jer kad te gledam, radost mi je puna, A kada odeš, u oseku stukne. OLIMPIJA: Smiluj se meni, gospodaru; mačem Prolaz otvori jadnoj mojoj duši Što kavez bije svoj iznutra, hoće Kod svoga muža i voljenog sina. TERIDAM: Još uvek samo o mužu i sinu? Pusti, ljubavi, bolje slušaj mene: Kraljica sjajna bićeš ti Argira, Pa ćeš u ruhu od suvoga zlata, Gore na kuli mermernoj mog dvora, Veneri slična na prestolu biti, Iskati sve što oko ti poželi; A ja ću sablju da otpašem, da bih Uz tebe bio i proveo život U ljubavnome razgovoru slatkom. OLIMPIJA: Razgovor takav sluhu mom ne godi, Već onaj gde je svaka tačka smrt, A smrću počne svaki novi red. Carica biti, voleti, to ne mogu. TERIDAM: Ne gospo; ako ništa ne pomaže, Na drugi neki slomiću te način. Ljubav mi naglo planu takvim besom, Da moram biti zadovoljen; moraš Ti da popustiš. Hajde u šator. OLIMPIJA: Čekaj, gospodaru; spaseš li mi čast, Milosti tvojoj daću takav dar, Dragocen, da na svetu nema ravna. TERIDAM: A šta je to? OLIMPIJA:

Čudesna mast, što alhemičar je vešti Iz najčistijeg balsama procedi I od samih suština minerala, Gde je suština i mramora stanca; Sve umešeno sa tajnim umećem I formulama čarobnim duhova, Pa kad n.im nežnu ti namažeš kožu Nju ne probija metak, mač ni koplje. TERIDAM: Gospo, zar tako grubo mi se rugaš? OLIMPIJA: Za dokaz, vrat ću goli namazati; Probaš li ubod, vrh pogledaj mača; Videćeš da se od udarca svinu. TERIDAM: Što to ne dade mužu, koga ti si Volela, kažeš, i to tako silno? OLIMPIJA: To sam i htela, gospodaru, ali Spreči njegova nenadna me smrt. A sad za dokaz lak da tako to je, Da pravo zborim, probaj to na meni.

Ona zamaže mašću grlo.

Udari, gospodaru; vrh od mača Zatupiće se, udariš li jako. TERIDDM: Pa dobro, evo, Olimpijo.

Ubada je mačem.

Šta, zar je ubih? Huljo, udri sebe! Ruku odseci što ubi mi dragu, U kojoj učeni rabini mogu Toliko naći vanrednih čudesa Koliko i u svoj nauci sveta! Pakao sada lepši je od raja; Svetlost, sjajnija od nebeskog oka Što svetlom svojim obasjava zvezde Po crnoj sada obodnici kruži; Sad klete duše lišene su muka,

Jer Furije su u nju zagledane. Pakao mojoj udvara se dragoj, Izmišlja maske i prizore sjajne, Otvara vrata bogatih riznica Da počast pruži kraljici kreposti, Čije će telo sahranjeno biti U punom sjaju kraljevskog mi blaga.

Izlazi, iznoseći je.

TREĆA SCENA

Ulazi Tamerlap, u kolima koja vuku kralj Trapezunta i kralj Sorije, sa đemovima u ustima; uzde drži u levoj ruci, u desnoj bič kojim ih šiba; Amir, Kelebin, Tehsl, Teridam, Uzumhasan; Orkac kralj Natolije, i kralj Jerusalima koje vode pet ili šest običnih vojnika; drugi vojnici.

TAMERLAN: Điha, vi bojne kljusine azijske! Šta, pa zar dnevno tek dvadeset milja Teglite tako sjajna kola bojna, Sa Tamerlanom kao kočijašem, Od Asfalta gde učinih vas robljem Do tu u Biron, gde vam počast činim? Konji što vode zlatno oko neba, Što nozdrvama svojim dišu jutro, Oblakom hode u vatrenom kasu, Manje su počašćeni kočijašem No vi, robovi, moćnim Tamerlanom. Uporni ati Herkul što ukroti, A Egej ljudskim hranio je mesom Pa obesno su znali svoju snagu, Svladala nije hrabrost božanskija. Od ove moje pobedničke ruke. Da vatreni mi budete, po volji, Hraniću vas mesom sirovim i krvlju, Na vedra ćete tamjaniku piti. Uzmognete li tako, nek ste živi,

Vucite kola od oblaka brže; Ako ne, tada lipsajte; nek vrane Zlokobne, crne, na tela vam sleću. Jer odista sam bič višnjega Zevsa; U tome mog je dostojanstva znak, Po kojem ime nosim, s carskim pravom. AMIR: Daj kola, da se vozim, gospodaru, Sa ta dva kralja dokona u vuči. TAMERLAN: Premlad si za to, moj kraljevski sine: Oni će sutra vući moja kola, A druzi im se odmarati dotle. ORKAN: O, ti što vladaš prostorom podzemnim, A kralj si samovlasatan ko i Zevs, Dođi, ko nekad u plodnu Siciliju Kao nadzornik sveg blaga te zemlje, I ko što uze lepu Prozerpinu, Plod da uživaš Cererine bašte, Zbog ljubavi, da kraljica ti bude, Sada zbog mržnje pravedne, zbog srama, I da pokoriš ovog ohologa Koji strahotnu prezire ti snagu, Dođi u srdžbi, ponos mu obuzdaj I strmoglavi paklu ga u bezdan! TERIDAM: Nek vaše veličanstvo đem im stavi, Da im jezike psovačke zauzda, Što kao jogunasti divlji konji Preskaču mrsku ogradu im zubnu, Razulareni preko svake mere. TEHEL: Ne, slomićemo ogradu im zubnu I isterati ždrebad sa pašnjaka. UZUMHASAN: Svakako, veličanstvo zna već način Da te prostačke jezike zauzda, Da klevetničkim ne hule rečima. KELEBIN: Pa, gos'in kralju, šta sad? Zašto ćutiš? KRALj JERUSALIMA:

Svirepo derle, seme tiranina! Ko prokleti mu otac, i on hoće Da surovo se, nasilnički ruga! TAMERLAN: Čuj Turčine, tom momku biće dano Da kada viši bude u svom sjaju Kraljevstva robi, koje ja poštedeh - Ako me Zevs, misleći da me zemlja Dostojna nije, uzvisi do reda Lepog Aldebarana, nad trostrukim Sazvežđem Lire i Plejada, a dotle Ne budem još gospodar sva tri sveta. Sad dovedite turske naložnice, Da nagradim ih što spremiše pogreb Onome nedonoščetu, mom sinu.

Dovode naložnice.

Gde su vojnici koji boriše se Tako lavovski na asfaltskoj ravni? VOJNICI: Ovde smo, gospodaru. TAMERLAN: Evo, junaci, po kraljica svakom, Kraljevska, hoću reći, naložnica. Podelite ih, njih i njihov nakit, Nek podjednako sve želje vam služe. VOJNICI: Zahvaljujemo vašem veličanstvu. TAMERLAN: Nemojte da se kavžite zbog bluda, Za takav prestup svako će da umre. ORKAN: Pogubni tiranine, zar da tako Uprljaš slavu pobedničke sreće, Da te nevine gospe budu plen Pohote tvojih nasilnih vojnika? TAMERLAN: Ćutite, roblje; živite čedno, ne ratujte Kad lenji čopor bludnica vas prati. NALOŽNICE: Smiluj se, gospodaru, čast nam spasi!

TAMERLAN: Zar još ste ovde, hulje, s vašim plenom?

Vojnici sa naložnicama izlaze u trku.

KRALj JERUSALIMA: O nemilosna, paklena svireposti! TAMERLAN: Spasem vam čast! A vremena bogme Proteče dosta, otkad čast ste znale. TERIDAM: Kao da mišljahu da poraze nas, Moj gospodaru, pa da se rugaju Nama, u povorci njihovih kurvi. TAMERLAN: A sad su oni u našoj povorci, Vojnici s njinim kurvama se šale. Neka do volje zabave se plenom Dok na Vavilon pripremamo pohod; Jer vojsku tamo sad nam vodi put. TEHEL: Pa da ne dangubimo, gospodaru, Već pohitajmo da ga osvojimo. TAMERLAN: Hoćemo, Tehele. Pa napred, kljusine! Puzite, kralji velike Azije, Drhtite od tog biča koji mete U prah gradove, i krunama vlada Što svoja blaga pridonose meni. Euksinsko će more što na sever Pruža se Natoliji, Terensko na zapad, Kaspijsko sever-severozapad, I ono južno, Sinus Arabikus, Natovareni biti ratnim plenom Što odvešćemo u Persiju s nama. Tada će rodni grad moj Samarkand I bistri vali Jaertove struje Koja je ponos moje prestonice Čuveni biti do najdaljih strana. Jer tamo biće moj kraljevski dvorac S kulama zlatnim koje nebu prete, Da slavu kule trojanske pomrače,

Bace u pakao. Jahaću gradom, S čoporom kraljeva koje pobedih, U oklopu od zlata, suncu nalik; Trostruko pero nosiću na šlemu, S kamenjem dragim, da se zrakom vije, Ko znak da car sam oda sva tri sveta - Bademu nalik, uspetom visoko Na uznosite i nebesne gore Selina zimzelenog, čudesno osutom Cvatima beljim no čelo Venere, Što nežno trepte na najmanji dah, Koji visinom nebeskom zastruji. Tad u kolima, ko Saturnov sin U svojima, sa pozlatom od vatre, Koja orlovi sjajni vuku putem Zvezdama i kristalom popločanim, Dok bogovi mu raskoši se dive - Tako ću prolaziti Samarkandom, Dok duša se ne rastavi od ploti I Mlečnim putem u susret mu pođe. Na Vavilon, gospodo, na Vavilon!

Izlaze.

PETI ČIN

PRVA SCENA

Ulaze Upravnik Vaviloia, Maksim i drugi; na bedemima.

UPRAVNIK: Šta kaže Maksim? MAKSIM: Neprijateljev prodor, gospodaru, Tako izvesno jamči našu propast, Da malo nade osta nam za život I grada spas od ruke osvajača. Stog barjake izvesi, gospodaru, Poniznog mira, i uslišaj tako

Sveopšte molbe naroda, da gnev Nesnosni Tamerlanov se obuzda, Jer predajemo mi se dragovoljno. UPRAVNIK: Huljo, zar više ropski život ceniš Od časti svoje zemlje, i imena? Zar ja ne cenim život svoj i čin, Grad i dobrobit moje otadžbine, Ko i ti sve što smatraš da je vredno? Zidovi ruše se, al' ima nade Da bezbedno se branimo iznutra, Jer jezero čuveno, naš Limnasfalt, Obnavlja zidove čim nešto padne U tečne tvari struju što mu tvore, Jačim ih čini od paklenih vrata? Koja da slabost zastraši nam hrabrost, Uz takvu odbranu od dušmanina, Sem straha što mu lik je tako grozan?

Ulazi jedan građanin; klekne pred Upravnika

GRAĐANIN: Moj gospodaru, ako znaš za milost, A sada želiš život da nam spaseš, Ponudi predaju, vešaj barjak mira, Da Tamerlan se jadu smiluje Našem, i blag nam bude osvajač. Opsade strašne poslednji je dan, Smatra se, posle kojeg više neće Poštedeti ni čoveka ni dete; No hrišćani su gruzinski međ nama, A s njima uvek dobro je postupo: Pošalji njih, da oprost njegov traže. UPRAVNIK: O, kako mi se steže oko duše! A Vavilon, taj večni grad, je prepun Čopora begunaca malodušnih Što za sramotu preklinju i ropstvo!

Ulazi drugi građanin.

DRUGI GRAĐANIN:

Želiš li ljubav našu, gospodaru, Grad predaj, spasi žene nam i decu; Jer pre ću da se bacim s ovog zida Il' umrem smrću nasilnom i brzom, Nego da čekam srdžbu Tamerlana. UPRAVNIK: Vi izdajnici, kukavice, hulje, Probijte glavom zemlju, sve do pakla, Da mučiteljskih demona legije Ropska vam srca kinje stalnim bolom! Svejedno, grada ja predati neću Dok je života u grudima mojim.

Ulaze Teridam i Tehel, sa vojnicima.

TERIDAM: Ti drski upravniče Vavilona, Spasi svoj život, uštedi nam truda I hitno predaj grad u naše ruke, Inače znaj da dopanućeš muka Kakvih izdajnik još poznao nije. UPRAVNIK: Silniče, zna se ko je tu izdajnik; Ma šta da kažeš ja braniću grad. Zovite vojsku da zidine brani! TERIDAM: Predaj se, ludi upravniče; tebi Nudimo više nego ikom drugom Oholom robu što se usudio Da otpor pruža više od tri dana Hitamo, evo, na poslednji juriš, A onda više nema pregovora. UPRAVNIK: Napred, i bez poštede. Ne dam grad.

Zvuci uzbune: vojska jurišem osvaja zidine. Ulazi Tamerlac u kolima koja vuku (kao pre) kralj Trapezunta i kralj Sorije; Amir, Kelebin, Uzumhasan; Orkan, kralj Natolije, i kralj Jerusalima, koje vode vojnici; i drugi.

TAMERLAN: Ponosna zdanja lepog Vavilona,

Čiji stubovi, od oblaka viši, Sa pučine mornara vodili su, Sad raznesena snagom moga topa Jezero pune Limnasfalta, čine Most do zidova gradskih razrušenih. Gde Bela, Nina, Aleksandra trijumf Nekada beše, sada moj se slavi. Kola što ovi kraljevi ih vuku Po hrpama leševa, mrvila su Pod točkovima kosti Asiraca Tamo gde lepa Semiramida, Što prosiše je kraljevi Azije, Šetaše nekad, stupa moja vojska; A ulicama, gde asirske dame U sjaju išle su, kao Junona, Uz reči besne i mrgodnih lica Konjici moji vitlaju sabljama.

Vraćaju se Teridam i Tehel, dovode Upravnša Vavilona.

A ko li je sad ovaj, gospodine? TERIDAM: Uporni upravnik od Vavilona, Što oko grada zadade nam truda Jer slabo proceni vas, veličanstvo. TAMERLAN: Vežite hulju. Visiće u lancima Nad ruševinom osvojenog grada Crve, zar naši skerletni šatori, Preteći više no da sav je prostor Što pruža se pod elementom vatre Prepun kometa, prepun meteora Plameni čiji trag do zemlje siže Uplašili te nisu? Ne, čak ni ja, Moćnoga Zevsa rasrđeni glasnik, Čijim mačem podvlašćeni kralji, Na predaju te ubedio nisam, Kapija beše zatvorena. Huljo, Da zarđala vrata taknem pakla, Troglavi tad bi zaurlao Kerber, A crni Zevs ispuzio i klekn'o; A ja sam tebe tukao plotunom,

Uzalud, sve dok ne načinih prodor. UPRAVNIK: Da mogoh telom ustaviti prodor Ušao ne bi, grozni Tamerlane. Pred šatorima ne uzmakoh rujnim, Niti pred tobom, što si srdžba Višnjeg, Topom si gradske potresao zide, No ne i srce moje, ili hrabrost. TAMERLAN: Pa, sad ću ih potresti. Dižite ga, U lancima nad zidove od grada, Pa nek vojnici tog roba dotuku. UPRAVNIK: Čudovište i veštičino seme, Ti što iz pakla dođe svet da mučiš, Čini najgore. Ni smrt, ni Tamerlan, Ni bol, ni muka, ništa neće moći Da prestravi mi neustrašiv duh. TAMERLAN: Dižite ga! Oderite mu kožu. UPRAVNIK: Al' Tamerlane, u jezeru ovom Više je zlata nego grad što vredi, A ja ga sakrih pre opsade grada: Spasi mi život, pa ću ti ga dati. TAMERLAN: Znači, ma kako hrabar, život išteš? A gde je zlato? UPRAVNIK: Pod šupljom stenom, tačno preko puta Zapadne kapije od Vavilona. TAMERLAN: Vas nekoliko idite po zlato.

Izlazi nekoliko pratilaca.

A ostali na izvršenje, odmah. Vodite ga odavde, i nek ćuti. Mislim da malo uzdrmah ti hrabrost.

Izlaze pratioci, sa Upravnikom Vavilona.

A zatim napuštamo Vavilon, Pa u Persiju, što se brže može. Kljusima ovim susta dah i snaga; Ispregnite ih, dajte sveže konje.

Sluge isprežu kralja Trapezunta i kralja Sorije.

Sad kada sve su odali mi časti, Odvedite ih i vešajte smesta KRALj TRAPEZUNTA: Tirane gnusni! Zveri, Tamerlane! TAMERLAN: Vodi ih, Teridame. Svrši s njima! TERIDLjM: Hoću, gospodaru.

Izlazi sa kraljem Trnpezunta i kraljem Sorije.

TLMERLAN: Hajde, potkralji Azije, na posao, I nek vam je sa srećom, ko i njima ORKAN: Pre skitski da nas raščereče konji, No da ti kola vučemo, i kao Robovi niski ponizimo duh Gnusnim i tako sramotnim služenjem. KRALj JERUSALIMA: Rađe mi nož posudi, Tamerlane, Pa da u svoje zarijem ga grudi. Hiljadu smrti srcu muka nisu Koliko duši pomisao na to. AMIR: Oni će i dalje da pričaju, gospodaru, ako ih ne zauzdaš. TAMERLAN: Zauzdajte ih, pa da vozim kola

Sluge stavljaju uzde Orkanu, kralju Natolije, i kralju Jerusalima, i uprežu ih u kola. Upravnik Vavilona pojavljuje se obešen u lanciš na bedemu. Vraća se Teridam.

AMIR: Gle gospodaru, kako lepo visi!

TAMERLAN: Zaista lepo sine: dobar rad! (Teridamu): Ti pucaj prvi, mi ćemo za tobom. TERIDAM: Upucajmo ga zatim istodobno.

Puca na Upravnika.

UPRAVNIK: Poštedite me, nek ta rana smiri Velikog Tamerlana smrtni bes! TAMERLAN: Ne, sve da jezero je tečno zlato, Za otkup ponuđeno tvog života, Ipak bi umro. Zapucajmo skupa.

Pucaju.

Sad visi kao upravnik Bagdada, A kuršuma mu više je u mesu No što u zidu ima prodrtina. Vezujte stanovništvu ruke, noge, U jezero ih vitlajte pod gradom. Tatari ovde živeće, i Persijanci; A da bih gradom vladao, tvrđavu Sagradiću, da Afrika, što beše Podložna kralju Persije, sad meni Ovde u Vavilonu plaća danak. TEHŠ1: A šta sa njihovim ženama i decom, gospodaru? TAMERLAN: Tehele, sve ih podavi, muškarce, žene i decu. Nek Vavilonca ne bude u gradu. TEHEL: Odmah ću da se postaram. Vojnici!

Izlazi sa vojiicima.

TAMERLAN: Hasane, gde je sad taj turski Kuran, I sve te hrpe praznovernih knjiga

Iz hramova Muhameda, kog ja sam Smatrao bogom? Neka sve se spale. UZUMHASAN: Evo ih, gospodaru. TAMERLAN: Odlično. Sada zapalite vatru. Pale vatru. Uzalud ljudi Muhameda štuju. Turaka ja sam milione mačem Strovalio u pakao, pobio Rođake mu, drugove, sveštenike, A ipak mene ne tače Muhamed. Postoji bog, pun osvetničkog gneva, Od kojeg idu gromovi i munje, A ja sam njegov bič, i njega slušam. Hajde, Hasane, baci ih u vatru.

Pale knjige.

Sad, Muhamede, ako imaš moći, Spusti se lično i napravi čudo. Ti nisi vredan da te ljudi štuju, Kad puštaš da ti plamen pali pismo Koje je suma tvoje religije. Što besni vihor ne pošalješ dole Da Kuran dahom do trona ti digne, Gde, kako vele, uz Gospoda sediš? Il' osvetu na glavu Tamerlana, Što mačem preti tvome veličanstvu I tvome ludom zakonu se ruga? Evo, vojnici, on ostaje u paklu; Glas Tamerlana ne može da čuje. Tražite sebi drugo vi božanstvo: Boga na nebu, ako li ga ima, Jer samo on je bog, i niko drugi.

Vraća se Tehel.

TEHEL: Ispunio sam nalog, gospodaru. Od hiljada utopljenika, vode Jezerske su nabujale na žale,

A ribe, ljudskim nahranjene mesom, Uz i niz vale plivaju u čudu, Ko da su gorku progutale smolu, Pa penju se do površi i zjape. TAMERLAN: Pa lepo, draga gospodo; još samo Da ostavimo prikladnu posadu, Pa odmah krenemo u Persiju Da proslavimo sve naše pobede! TERIDAM: Da gospodaru, pohitajmo tamo; No nek se ovaj zapovednik makne Podalje, malo poviše vrh grada, Na neko brdo koje prikladno je. TAMERLAN: Nek bude tako; na delo, vojnici. Stojte: odjednom osećam se loše. TEHEL: A šta to sme da muči Tamerlana? TAMERLAN: Nešto, Tehele, ali ne znam šta je. Napred, vazali! Ma šta da se kreće, Bolest i smrt me pobediti neće.

Izlaze.

DRUGA SCENA

Ulaze Kalapic kralj Amazije, jedan Zapovednik i pratnja; uz bubnjeve i trube.

KALAPIN: Kralju Amazije, naša moćna vojska Stupa Velikom Azijom, gde teku Strujama brzim Eufrat i Tigar; Vidite tamo veliki Vavilon Usred jezera, usred Limnasfalta, Gde Tamerlan je s celom svojom vojskom, Sad umornom od opsade, pa slabom; Pripremamo se da ga napadnemo Pre nego što se ojača i sredi,

I osvetimo tegobne gubitke, Pomogne li nam Bog ili Muhamed. KRALj AMAZIJE: Znaj gospodaru, pobeda je naša Tu neman koja popi more krvi, A još za uvek novom krvlju žeđa, Do pakla turske sablje će da prate. A gadno truplo što kraljevi vuku Zveri će jesti; čast kovčega neće Pripasti niskom silniku Tamerlanu. KALAPIN: Kada se setim ropstva roditelja, Okrutne smrti njine, mog sužanjstva, Potkralja mojih u zarobljeništvu - Hiljadu smrti, mislim, podneo bih Samo da sve te osvetim podlosti. Sveče Muhamede, ti koji vide Da milione Tamerlan Turaka Pobi, gradove opljačka i spali, I opustoši cele kraljevine, Pa samo jedna, da te slavi, osta vojska, Pomozi vernom sluzi, Kalapinu, Da posle svih tih poraza, na kraju Nad kletim trijumfuje Tamerlanom! KRALj AMAZIJE: Bez brige, gospodaru; vidim kako U purpurnome oblaku Muhamed, Krunisan sjajnije nego Apolon, Sa vojskom stupa u vazduhu gore Da združi ti se protiv Tamerlana. ZAPOVEDNIK: Slavni vojekovođo, moćni Kalapine, Čak da se tvojoj suprotstavi moći I lično Bog i svetac mu Muhamed, Tvoja bi silna vojska bila jača, I prisilila gordog Tamerlana Da milost ište i pred tobom kleči. KALAPIN: U Tamerlana velika je snaga, Moj kapetane, i još veća sreća; A pobede mu, što svet im se divi, Najviša mogu htenja da nam straše.

No kad je ponos Lune na vrhuncu, Ona opada; pa se nadam tako Da biće i sa Tamerlanom; ovde Iz dvadeset su kraljevina ljudi, Ne ostade ni trgovac ni orač - Sa mnom je cela pod oružjem Turska I nećemo da raspustimo tabor, Dok njegov tabor mi ne porazimo. Vreme je da se upišem u večnost, Kao pobednik tiranina sveta. Hajde vojnici, u zasedu sada, Pa bilo da je van tabora svoga, Ili mu vojska sredila se opet, Na juriš! Znajte, pobeda je vaša.

Izlaze.

TREĆA SCENA

Ulaze Teridam Tehel i Uzumhasan.

TERIDAM: Plači, nebo, rastoči se u suze! Padajte, zvezde njegovog rođenja; Nek sve se sjajne svetiljke nebesa Zaludnom vatrom okrenu ka zemlji, Svoj slabi upliv vazduhom nek prospu Nek večni oblak lepotu im skrije, Jer šatori se tamni dižu Pakla, I smrt sa vojskom kimerskih duhova Sad napada na srce Tamerlana. Sad ko uprkos toj ljubavi bivšoj, Koju su negda vaše svete moći Izlivale na njegov presto, tako Da samom Nebu činio je čast, Te kukavice nevidljivo dušu Njegovu napadaju, prete pri tom Da poraze nam suverena; ali, Njegova smrt je slave vaše sram; Malakše zemlja i kazuje sada,

Gde nebo beše da pakao vlada. TEHEL: Vi sile, vlasti večitih staništa, Što upravljate teškom tvari zemlje, Pripada li vam vrlina svetosti, Ko što nam vaše veli vrhovništvo, Ustrajte tada, radi svoje slave, Ne dajte da se radost dušmanina Sa vašom združi, pa da likujete Zbog pada onog, kog vi uzdigoste; Rođenju mu, život, zdravlje i veličanstvo Vodio čudni blagoslov je neba; Pa poštuj nebo (dok ne rastvoriš se) Rođenje mu, život, zdravlje i veličanstvo. UZUMHASAN: Stidi se, nebo, što izgubi čast, Što podnožje ti na glavu se pope; Ne daj da grudi ponosne ti, podlo Podnesu tako nakaznu sramotu: Na prestolima anđelskim demone, A anđele u ponorima pakla! I premda misle da je njihov čas I da im snaga ravna je Zevsovoj, Pa hoće da se protiv tebe bore, Nek vide da je snaga Tamerlana, Oruđa tvoga, znaka tvoje slave, Veća od njine moći da ga skrše. Njegova smrt je slave tvoje sram; Malakše zemlja i kazuje sada, Gde nebo beše da pakao vlada.

Ulazi Tamerlap, u kolima koja vuku Orkan kralj Natolije i kralj Jerusalima, sa Amirom, Kelebinom i lekarima.

TAMERLAN: Koji to drski bog mi telo muči, Hoće da svlada moćnog Tamerlana? Zar bolest daje dokaz da sam čovek, Ja koga zovu strah i trepet sveta? Tehele, svi vi, latite se mača, Grozite onom što dušu mi muči. Hajdmo u pohod na nebeske sile,

Zastave crne vijmo svodom neba, U znak da pokolj bogova se vrši. O prijatelji, šta ću? Izdale me noge, Ponesite me u rat na bogove Što zavidni su zdravlju Tamerlana TERIDAM: Ne zbori, dobri gospodaru, te reči Gnevne, bolest od njih opasnija biva TAMERLAN: Šta, zar da sedim i sahnem od bola? Ne, na uzbunu, pa da osvetnički Sjurimo koplja, probijemo grudi Onom čija pleća osu sveta nose, Pa sa mnom umre i nebo i zemlja. U Zevsov dvorac hitaj, Teridame, Nek smesta šalje amo Apolona Da izleči me, il' sam ga dovešću. TEHEL: Miruj, moj gospodaru, bol će proći, Jer suviše je žestok, a da traje. TAMERLAN: Traje, Tehele? Ne, jer ja ću mreti. Moj rob, to grozno čudovište Smrt, Bledo od straha drhturi, nišani U srce moje ubojnim džilitom, I beži kad ga pogledam u oči, A kada pogled skrenem, prišunja se! Odlazi, huljo, na ograšje bojno! Sa vojskom ću ti napuniti barku Dušama bezbroj sakatih leševa. Gle, odlazi: al' vidi, već se vraća, Jer ja oklevam! Tehele, napred, Da izmorimo Smrt teretom duša Što moraće ih u pakao vući. PRVI LEKAR: Nek veličanstvo popije taj lek Što će žestinu napada da smiri, U blaže stavi vas raspoloženje. TAMERLAN: Kaži, šta misliš o bolesti mojoj? PRVI LEKAR: Ispitao sam urin, a hipostaza,

Gusta i crna, svedoči opasnost. Žile su pune dodatne toplote, Pa se od toga vlaga krvi suši. Vlaga i toplota, koja po nekima Ne čini česticu elemenata, Već tvari još božanskije i čišće, Istrošeni su skoro do ništice; A kako oni tvore život, tako I tvoju time predskazuju smrt. Sem toga, danas kritični je dan, Opasan kad je kriza kao vaša; Arterije, što uzduž vena vode Životne struje začete u srcu, Bez tečnosti se suše; tako duša, Lišena tih organa kojim struji, Ne izdržava; to nauka tvrdi. No ako ovom izbegnete danu, Svakako skori oporavak sledi. TAMERLAN: Tad životne ću sve sabrati snage, Smrti uprkos dan da taj preživim.

Zvuci uzbune. Ulazi jedan glasnik.

GLASNIK: Moj gospodaru, mladi Kalapin, koji je nedavno pobegao od vašeg veličanstva, sakupio je sada novu vojsku, a kako je čuo da odsustvujete sa bojnog polja, namerava da nas odmah na- padne. TAMERLAN: Eto, lekari, kako mi odmah Zevs Poslao lek je, da suzbije se bol! Kada me vide, u beg će se dati, A uzmognem li da ih sledim, neće Ostati niko od nitkovske vojske Živ, da još jednu ponudi nam bitku. UZUMHASAN: Radujem toj se snazi, gospodaru, Što kraljevska tvoja uliva prisutnost, A protivniku uništiće hrabrost. TAMERLAM:

Hoće, Hasane. Vucite, robovi! Smrti uprkos, idem da me vide.

Zvuci uzbune. Izlazi Tamerlan i ostali, a odmah zatim opet ulazi.

TAMERLAN: Razbežale se kukavice, hulje, Ko letnje magle kada grane sunce; A da sam duže ostao u boju, Kalapin opet bio bi mi robom. Al' osećam da mi bojna snaga minu: Uzalud onoj protivim se moći Što bi na viši da me popne presto, Previsok za tu već prezrenu zemlju. Dajte mi mapu, da vidim koliko Još ostalo je, pa da svet osvojim, Što sinovi će dovršiti moji.

Donose mu mapu.

Tu na Persiju počeo sam pohod, Duž Jermenije i Kaspijskog mora, A tad u Bitiniju, gde u ropstvo Pade mi Sultan s velikom caricom. Tada u Egipat i Arabiju; A tu, gde blizu Aleksandrija je, Gde Terensko su i Crveno more Na manje od sto milja približeni, Htedoh da kopam kanal, da ih spojim, Da ljudi brže do Indije plove. Tad u Nubiju, do jezera Borno, I tako uzduž Etiopskog mora Preko Jarčeve obratnice stigoh U osvajanju sve do Zanzibara. Zatim po strani severnoj Afrike U Grčku dođoh najzad, a odatle U Aziju, gde se nevoljno zadržah. To od Skitije, gde sam započeo, Pet hiljada je milja, tamo-amo. Vidite, sinovi, ovo prostranstvo Od Obratnice Rakove na zapad, Sve dokle zemni uspinje se šar,

Gde sunce, kad nam van pogleda siđe, Dan započne za naše Antipode! Da umrem, a da ne osvojim sve to? Gledajte, ovde rudnici su zlata, Besceni začini, kamenje drago, Vrednije nego Azija i svet; A sa antarktičkog kad gledate pola Na istok, još toliko je prostranstvo, Zemlje koje nije video još niko, Gde biserne su gore, koje sjajem Svetlima nalik su što nebo krase! Da umrem, a da ne osvojim sve to? Sinovi mili, što smrt ne da meni, Smrti uprkos, vaše neka bude. AMIR: Vaj, gospodaru, srca nam krvare, Od patnji tvojih ranjava, slomljena; Pa kako da zadrže makar kakvu Radosnu misao, životnu iskru? Dušom suštinu vi dajete nama, Koji smo tvar od tvari vašeg mesa KELEBIN: Vaše nam muke muče dušu; nema nade, Jer samo vašim životom smo živi. TAMERLAN: Al' sinovi, to telo, male snage Da drži vatren duh što je u njemu, Odlazi, ali duh svoj utiskuje U vaše sada grudi, podjednako; U vaš dragocen oblik podeljena, Plot moja duh će čuvati kad umrem, Besmrtna biti u vašem potomstvu. Prenesite me, da ustupim sada Sva svoja zvanja i mesto mom sinu. Uzmi taj bič i carsku moju krunu, I na prestona popni mi se kola, Da pre te smrti krunisana vidim. Pomozite mi, gospodo, na kraju.

Pomažu Tamerlanu da siđe sa kola

TERIDAM:

To promena je bolna, gospodaru, Gora no sama propast naših duša. TAMERLAN: Uspravi se, sine, da te vidim Kako dolikuješ veličanstvu oca.

Krunišu Amira.

AMIR: Kako da grudi kamene mi srču Života dah i nose teret duše, Sem da mi oblik utrnulog tela Ne rastvori se u trajnome bolu, Pa pokreće mi srce, da bi moglo Da zna za ushit nekog dostojanstva! O oče, ako neumoljiv sluh Smrti i pakla ne prima mi molbe, I ako zlobni uticaj nebesa Duši mi preči radost ispunjenja, Kako da kročim, mrskom stopom krenem Protiv onoga što mi srce žudi; Živim, a samo nastojim da mrem, I zalud ištem kob te višnje vlasti? TAMERLAN: Ne stavljaj ljubav iznad časti, sine, Ne brani duhu da velikodušno I plemenito shvati šta je nužnost. Uspravno sine, pa svilenom uzdom Te jogunaste kljusine zauzdaj. TERIDAM: Poslušaj veličanstvo, gospodaru, Ti usud traži, i ponosna nužnost. AMIR: Nebo je svedok da slomljena srca

Penje se na kola.

I kleta duha penjem se na presto, I neka moja duša sada trpi Bol moga oca, predsmrtne mu muke! TAMERLAN: Sad dajte kovčeg lepe Zenokrate;

Neka mi bude uz usudni odar, I neka sa mnom sahranjena bude. UZUMHASAN: Zar veličanstvu nema olakšanja, Zar naša srca, u suzama i krvi, Ne smeju da se nadaju boljitku? TAMERLAN: Ne Hasane, jer vladar ovog sveta, To čudovište slepo što me muči, Ne vidi suze što lijete za mnom, Pa mu okrutnost postaje sve veća. TEHEL: Nek bog se neki onda suprotstavi Toj moći, srdžbi, tiraniji Smrti, Da mržnja njena, što žedna je suza, Protivu same sebe obrati se!

Unose kovčeg Zenokrate.

TAMERLAN: O oči moje, uživajte sada Potonju ovu srećnu povlasticu; Čim duša moja obdari se vidom, Prozrite kovčeg i pokrov od zlata, Tolite čežnju nebeskom radošću. Ti sine vladaj! Te robove šibaj, Svog oca rukom upravljaj kolima Dragocen je taj pothvat što ga činiš, Ko onaj Faetonov, kad je obraz Belokosni se oprljio Feba, I svet, ko Etna, disao je vatru. Nek to ti bude opomena; uči Da budna oka upravljaš prestolom, Što opasan je ko i Faetonov; Ne trudiš li se da ti misli budu Čiste i žive ko zraci Piteja, Priroda ovih buntovničkih konja Iskoristiće i najmanji povod Da pomalo te, kao Hipolita, Povuče preko stena, još strmijih I oštrijih od kaspijskih hridina Priroda tvojih kola ne podnosi

Vozača ćudi drukčije od moje, Ko ni nebeska kola Faetona. Zbogom sinovi; prijatelji zbogom! Telo mi pati i duša mi plače, Kad vidi vas i draga vaša htenja Lišena odsad moje prisutnosti; Jer Tamerlan, bič Božiji, mora mreti.

Umire.

AMIR: Nek nebo se i zemlja spoje, neka Ovde okonča sve; jer sad je zemlja Iscrpla ponos svih plodova svojih, A nebo živu, najvrsniju vatru. Nek zbog prerane plaču smrti ove, Jer njega neće moći da ponove.

Izlaze.