SELING Distinkcija izmedju poezije kao unutrasnje kreacije I umetnosti kao spoljasnje kreacije;uvodi niz distinktivnih parova u skladu sa ovom distinkcijom: Sublimno-lepo Sentimentalno-naivno Stil-nacin Sto se tice teorije zanrova, teorija brace Slegel nastala je pod Selingovim uticajem.Seling polazi od toga da se poezija od drugih umetnosti razlikuje samo po svom medijumuidealni medijum je jezik,dok su ostali medijumi zvuk,kamen I boja(naziva ih realnim).Poetski zanrovi dele odlike zanrova ostalih umetnosti, a to je jedinstvo konacnog i beskonacnog .Medju sobom se poetski zanrovi razlikuju na osnovu slicnosti prema drugim umetnostima: Lirika-muzika Ep-slikarstvo Drama-skulptura Seling dalje kaze da u lirici dominira pesnicki subject,odnosno Ja.Za njega je lirika subjektivna,pojedinacna,bliska je muzici pre svega po tome sto iskazuje subjektivna osecanja. Najvise vrednuje formalno precizniju liriku antickih pesnika,zatim Dantea I Petrarku.U epici je ostvaren najbolji balans izmedju konacnog I beskonacnog.Epika se zasniva na ljudskoj sposobnosti za akciju(a ne drama, sto bi bilo ocekivano).Epika je bezvremena I ona je slika istorije, zato sto se akcija u epu iskazuje kroz lanac dogadjaja, s tim sto taj lanac ne mora da ima ni pocetak ni kraj.Razlikuje I elegiju, idilu, didakticnu poeziju I satiru.Najvecu vrednost ima didakticna poezija-nada se novom Lukreciju.Razlikuje I viteske romance I navodi Ariosta kao veliki primer ove epske vrste.Zatim govori o romanu:jedino su Vilhelm Majster i Don Kihot pravi predstavnici ove vrste zato sto poseduju objektivnost I sluze se ironijom.Tom Dzons nije pravi roman jer mu nedostaje ironija.Zatim pominje I kratku pricu koju definise kao kratki roman I to pisan na lirski nacin, pri cemu se radnja grupise oko jednog centra.Kao poslednju epsku vrstu komentarise Bozanstvenu komediju jer je za njega Danteovo delo epska vrsta sui generis:nije roman niti didakticna poema,niti ep u antickom smislu, vec najbolja interpretacija epike(ujedinjuje sve epske vrste).Istovremeno je najreprezentativniji primerak epske poezije (pesma nad pesmama) jer ujedinjuje filozofiju, religiju, naukuDanteovom epu najvecu vrednost daje vanzemaljski proctor u koji je smesten.Kaze da je Pakao skulpturalan, Cistiliste slikarsko, puno boja, dok je Raj muzikalan.Istice da sva ova tri sveta zajedno ostvaruju totalni efekat I zato delo nije ni

1

plasticno, ni pitoreskno, ni muzikalno(sadrzi sve komponente zajedno).To je delo istovremeno I individualno i paradigmatsko. Drama predstavlja jedinstvo lirskog i epskog, borbu izmedju potrebe I slobode iz koje obe izlaze i kao pobednice i kao porazene.Tragedija-jedinstvo slobode I potrebe;to se najjasnije vidi iz Selingovog razumevanja tragickog junaka.Potreba je u njegovoj krivici, a istovremeno tu krivicu mora svojevoljno prihvatiti i u tome se ogleda njegova sloboda(uzvisen je zbog toga).Uspela tragedija prikazuje zrtvu pojedinca.Ovakva teorija tragedije je podloga Hegelove definicije tragedije i tragicnog.Seling komediju vidi kao preokrenutu shemu tragedije.Kod tragickog junaka krivica je objektivna, dok je sloboda subjektivna.Kod komickog junaka potreba je subjektivna(slabost, strast), dok je sloboda objektivna(zavisi u vecoj meri od poretka stvari).Najbolji komediograf za Selinga je Aristofan.Modernu dramsku poeziju on vidi kao mesavinu tragicnog i komicnog.Uzor mu je Sekspir zato sto i on, pored A.V. Slegela, tvrdi da Sekspirovi karakteri treba da zamene ratnicku sudbinu jer karakter postaje sudbina za Sekspirovog heroja.Kalderona stavlja iznad Sekspira jer se kod K. sve odvija voljom Providjenja(hriscanska sudbina). Seling je uticao na Hegela I Kolridza (preko A.V.Slegela-Kolridz se nazivao slegelijancem). FRIDRIH SLEGEL(1772-1829) Pet godina je mladji od Avgusta Vilhelma, ali je mnoga originalniji od njega, kao sto I svoja kljucna teorijska dela stvara pre njega.Avgust Vilhelm je dugo bio smatran samo popularizatorom Fridrihovih ideja.Fridrihovi rani radovi su od ogromnog znacaja za celokupnu istoriju kritike.Sa Silerom je obnovio debatu o starim I modernim knjigomPredavanja o staroj I modernoj knjizevnosti.Ta knjiga je 1815. prevedena na engleski I osvojila je tadasnji svet.Mi imamo dva prevoda:Razgovori o poeziji i Ironija ljubavi.Kod njega su vec sadrzane teorije o ironiji , mitu I romanu(vaze I do danasnjih dana).F. Slegel se osvrnuo i na teoriju kritike i teoriju interpretacije-smatra se zacetnikom hermeneutike. Poceo je kao klasicni filolog-prvobitna ambicija:da postane Vinkelman grcke poezije. 1797.Grci I Rimljani Pre svega ga interesuje grcka poezija , ali njegova razmisljanja o njoj su pre svega esteticke studije jer knjizevnu istoriju sagledavaju u neraskidivoj vezi sa knjizevnom kritikom.Grcku poeziju vidi kao prirodnu I spontanu poeziju, nepomucenu spoljasnjim uticajima, koja je sama po sebi zavrsena(ne kao arhetipsku).Grcka poezija sadrzi kolekciju primera svih mogucih zanrova I to u prirodnom, evolucionom poretku.Evoluciju razume kao proces radjanja, razvoja, rasta, cvetanja, sazrevanja, propadanja I nestajanja( Darvin).Nije zapao u zamke istorijskog relativizma.U svom zrelom periodu problem relativizma resava time sto tvrdi da citava istorija umetnosti I istorija nauke cine neraskidivu celinu.Svaki deo celine u sebi ujedinjuje ostale delove.Slicno tvrdi I Eliot, s tim sto je Eliot aistorican, dok je F. Slegel zgranut pred svakom teorijom koja nije istoricna.Slegel je takodje prvi uocio da je teorija Herdera, koja odbacuje svaki esteticki standard vrednovanja I po kojoj treba uzivati u svakom cvetu umetnosti bez vrednovanja, zapravo teorija koja a priori iskljucuje svaku

2

knjizevnu kritiku.Uocava cvrstu vezu izmedju teorije I knjizevne kritike.Teoriju kritike izvodi iz tradicionalne filologije.Za njega filologija je ljubav prema reci, odnosno detaljna posvecenost tekstu.Interpretacija se zasniva na pazljivom citanju i kombinacijom uocavanja pojedinacnog detalja I njegovog povezivanja sa celinom. Kriticar je spijun jer on otkriva skrivene namere autora I razumeva tekst bolje od njega samog.Dalje, F.Slegel naglasava neophodnost tolerancije, razumevanja razlicitih kultura, a posebno naglasava znacaj poznavanja celokupnog dela autora kako bi kriticar uhvatio njihov zajednicki duh.Nemoguce je razumeti deo po sebi.Knjizevna kritika ne moze postojati bez knj. Teorije I I storije.Svaki umetnik I svako delo objasnjava drugo delo gradeci zajedno jednu celinu(slicnost sa Spicerom I novom kritikom, Rifaterom).Teoriju poezije mozemo podeliti na dva perioda: 1.od 1796, pod uticajem Silerove rasprave o naivnoj I sentimentalnoj poeziji, do 1801. 2.od 1801. do kraja zivota:dominira cist religiozni concept umetnosti, narocito izrazen od 1808, kada prelazi u katolicizam. 1.Razmisljanja F.S. su na pocetku originalna jer su Slegelove studije o poeziji Grka I Rimljana zavrsene pre nego sto je mogao citati Silerove rasprave.Najpre utice Vinkelman, a zatim Siler. Slegel uvodi razlikovanje izmedju stare, grcke poezije, i moderne.Prva je objektivna, nezainteresovana(u Kantovom smislu), savrsene je forme, nelicna, zanrovski cista I slobodna od od moralnih I didakticnih upliva.Ovo su dobrim delom Vinkelmanovi stavovi o staroj poeziji. 2.artificijelna, zainteresovana, u vezi sa licnim teznjama autora, necista u svojoj mesavini(zanrovskoj pre svega) i zbog upliva didaktike I filozofije ruzna, cak arhaicna(zbog odbacivanja knjizevnih pravila), ponekad cudovisna.Ima uzasnu I neplodnu teznju da sebe beskonacno prosiri-definicija romanticarske poezije.Jedino Gete vraca nadu u povratak objektivne umetnosti klasicne lepote, mada je I Gete izmedju interesantnog I lepote(gubi na objektivnosti). Po F. S. ni jedan grcki pisac, ni jedna anticka knjizevna teorija ne moze da posluzi kao uzor modernoj poeziji ima negativno misljenje o Aristotelovoj Poetici. Za kljucno mesto teorije romantizma uzima se 116. fragment iz casopisa Atenaum koji su braca zajedno uredjivala.Poeziju definise kao progresivnu univerzalnu poeziju(romanticnu poeziju).Ubrzo umesto romanticna koristi izraz moderna poezija.Cilj romanticne poezije nije samo ponovno ujedinjenje odvojenih poetskih zanrova I njihovo povezivanje sa filozofijom I retorikom, vec pre svega kombinovanje poezije I proze. Pod ovim kombinovanjem podrazumeva I spajanje pesnika I kriticara, odnosno spajanje poezije umeca I poezije nadahnuca. Romanticka poezija po njemu tek dolazi, njena sustinska priroda je u stalnom nadolazenju. Ona nije jedna od vrsta poezije, ona je sama poezija. U odredjenom smislu sva poezija treba da bude romanticna. Zamera modernom pesnistvu na zelji da se beskrajno prosiri, a opet se zalaze za stalno nadolazenje romanticne poezije na prvi

3

pogled deluje protivrecno. Mora se imati u vidu zalaganje F.S. za romanticarski roman. U romanu se ujedinjuju poezija I proza, u njemu se mogu naci I drugi zanrovi. U Razgovorima o poeziji iz 1800. Sekspira karakterise kao osnivaca romanticarske drame. Po ovome se razlikuje od Silera jer je za Silera Sekspir naivan(pripada starima).Taj romanticarski stav, po Slegelu, moze se naci i u renesansi i u srednjem veku I to u delima u kojima se javlja svet vitestva, ljubavi, bajki Za njega romantizam nije zanr, vec elemenat poezije koji moze oskudevati ili dominirati, ali je uvek prisutan. Ne vidi da u njegovo vreme dominira romantizam, vec zahteva da buduci pesnici budu sto vise romanticni. Svest o dobu romantizma je mnogo vise izrazena kod Avgusta Vilhelma. Romanticarski stavovi F.S. najizrazeniji su u njegovim stavovima o ironiji, mitu I shvatanju romana. Ironiju ne naziva romanticarskom I shvata je kao igru i slobodnu aktivnost(Kant).Kada govorimo o ironiji, trazimo da citava igra zivota bude stvarno shvacena I predstavljena kao igra.Shvatanje ironije F.S. proizilazi iz njegovog vidjenja sveta koji je paradoksalan, a paradoks je za njega nesto veliko I dobro. Ironija je za njega forma paradoksa. Zato sto je paradoksalan, svet poseduje kontradiktorni totalitet. Zato je ironija za njega neprekidna borba izmedju apsolutnog I relativnog. to je simultana svest o potrebi I nemogucnosti da se svet u celini sagleda. Pisac se zato mora postaviti ambivalentno prema svom delu, ono je istovremeno I deo autora, ali autor mora napraviti I odstojanje od dela kako bi mogao da se igra sa njim. Umetnost zato zahteva liberalni um, a to je zapravo moc umetnika da se uzdigne iznad sebe samog zato sto je ironija cista svest o haosu sveta, ali I cista samosvest da je ironija parodija umetnickih moci koje pokusavaju da takav haotican svet objasne. Ironija je zato objektivnost, totalna superiornost, distanca, poigravanje. Za njega Gete, Sekspir, Servantes, Svift, Stern, Zan Paul, jesu majstori ironije. Ironiju ne naziva romanticarskom, mada ona to jeste. Ona je I svest I samosvest: svest o svetu I samosvest da ljudske sposobnosti nisu dovoljne da se dosegne ideja, da se obuhvati svet u svom totalitetu. Ne posvecuje mnogo paznje srednjem veku jer je to predmet interesovanja njegovog brata; zanima ga renesansa jer je vidi kao romanticarsku epohu. Kod Bokaca vidi dobar primer subjektivnog raspolozenja i pogleda na svet koji je I direktan I simbolicki. Deli odusevljenje prema Danteu I njegovom delu jer ono predstavlja prvi primer moderne I romanticarske poezije. Sto se tice Danteovog epa, protivreci Viku jer smatra da je napisan po sholastickim pravilima, dok ga Viko naziva italijanskim Homerom. Slegelovi favorite su Sekspir i Servantes, francusku knjizevnost ignorise. Sem Dantea I Bokaca, italijansku knjizevnost negativno vrednuje: Taso: primer neuspele subjektivne sentimentalnosti Makijaveli: nehriscanska anomalija Sto se tice Sekspira, istice Hamleta I smatra ga filozofskom tragedijom. Kaze da jet u izrazena disproporcija izmedju misli I snage delovanja. Najvise ga je privlacila spanska knjizevnost: Servantes je romanticki pesnik, Don Kihota uzima kao model romana. Taj roman poseduje karakteristike fantasticnosti, plasticnosti I humora. Spanske romance su najlepse od svih romansi, u poznijim godinama istice Kalderona I to zato sto je on permanentni hriscanin I prema tome najromanticniji od svih. Francuze naziva nacijom bez poezije. Ipak kasnije istice

4

Korneja( Sid ) i Rasina( Atali ). Sto se tice nemacke knjizevnosti, u odnosu prema Geteu I Sileru prisutni su i knjizevni i licni momenti. .Divi se Sileru I rane radove stvara pod njegovim uticajem; pise hvalospev Silerovoj lirskoj poeziji poredi ga sa Pindarom, istice njegov osecaj, plemenitost uma I dostojanstvo jezika. Kasnije mu zamera uspostavljanje ideala zene( smatra da taj ideal nastaje usled drustvenih razloga pripadnost srednjoj klasi); Silerov epigram napisan protiv Slegela; Kasnije ga naziva plagijatorom i dolazi u sukob sa njim. U privatnim spisima Slegel ipak ukazuje postovanje Sileru koga naziva poetickim filozofom, ali ne I filozofskim pesnikom. Posle Silerove smrti Slegel ga naziva osnivacem nemacke drame I priznaje da obojica pripadaju istoj romanticarskoj grupi. Gete: pise u vreme kada Geteovo delo polako pada u zaborav. Ucinio je da Geteovu slavu obnovi na inicijativu svog brata objavljuje tekst o Geteu u kojem ga naziva osvitom istinske poezije i ciste lepote. Geteovo delo predstavlja za njega dokaz da je objektivnost u knjizevnosti moguca i da nada u lepotu nije uzaludna iluzija razuma. Kaze da bi zavrseni Faust daleko nadmasio Hamleta . Uprivatnim beleskama mnogo sta zamera Geteu: 1. Gete ne poznaje rec Bog 2. Vilhelm Majster je nesavrsen jer je nedovoljno mistican 3. Geteovo delo je suvise mehanicko jer ne poznaje jedinstvo Javno objavljuje hvalospev Geteu, brani V. Majstera od kritike Novalisa I tu iznisi svoju teoriju romana: Roman je jedina prava poetska forma, sama po sebi individualna I ne pripada nijednom zanru. Privatno Geteu zamera na fragmentarnosti, paganizmu I nehriscanskom stavu Slegel: radikalni katolicizam. Najznacajniji sum u stavovi o mitu, ironiji I romanu. AVGUST VILHELM SLEGEL Najcesce se njegovo delo sagledava kao primena I objasnjenje Fridrihovih ideja. Moguce je uociti niz paralelnih tekstova kod brace Slegel. Takodje je legitiman I pristup koji polazi od znacaja Avgusta Vilhelma u popularizaciji iprenosenju romanticarskih ideja: Posrednik, medijator u prenosenju ideja F. Slegela i to posebno u Englesku. Mnogi Englezi su jedino A. V. prepoznavali kao glas nove teorijske skole koja dolazi sa Kontinenta. Njegovo delo oslobodjeno je mistike, hriscanskih ucenja i sl. Zato je I uticajnije od Fridrihovog, kao I zbog razlike u temperamentu medju bracom. A.V. je tezio ka sudijskoj objektivnosti, posedovao je tolerantan istorijski duh, dok je Fridrih cesto subjektivan I uvek polemicki nastrojen. Braca Slegel polaze od iste osnove, imaju temeljni klasicno obrazovanje. A.V. pise doktorsku disertaciju o homerskoj geografiji, poseduje talenat za prevodjenje poezije Uvek zadrzava tu crtu tehnicara, metricara, studioznog naucnika. On je istinski filolog, posvecen pazljivom citanju I poredjenju. Ovaj metod se najbolje

5

vidi u delu Poredjenje dve `Fedre` (Euripidove i Rasinove) . Pokazuje da je Euripidova bolja u svakoj tacki, osim u dikciji. Slicno poredi I nacin obrade teme Elektre( Eshil, Sofokle, Euripid) I zakljucuje da Euripid daleko zaostaje za prethodnom dvojicom. Pocetnu preokupaciju metrikom I dikcijom menja preokupacijom knjizevnim kosmopolitizmom, zalaze se za univerzalnost, fleksibilnost duha koja nam omogucava da potisnemo licna predubedjenja i navike, da prenesemo sebe u posebnosti drugih naroda I vremena I da ih osetimo kao sopstveni centar(herderovski ideal) . Francuska kritika smatra da on patio d nedostatka znanja o univerzalnoj istoriji poezije. Preporucuje nemacku univerzalnost u obrazovanju, kaze da su jedino Nemci kosmopoliti evropske civilizacije. Sem klasicne knjizevnosti proucavao je i staru francusku, spansku I italijansku knjizevnost. Inicirao je ucenje sanskrita u Nemackoj. Kasnije brani jos jednu disertaciju ( na francuskom) o poreklu viteskih romansi I pokazuje visok stepen ucenosti. Znacajan je I njegov rad o Pesmi o Nibelunzima tada je bio impresioniran Volfovom teorijom, spekulise o kolektivnom autoru ep je nastao od individualnih balada. METAFORA, SIMBOL I MIT Metaforu brani kao osnovni postupak u poeziji, brani barokni stil u poeziji koji je bio prezren u njegovo vreme. Poezija ne moze biti previse fantasticna i u njoj se u odredjenom smislu nikada ne moze preterati. Metafora ima sopstveno opravdanje za postojanje jer ona ne samo da obnavlja originalnu pesnicku viziju I ne samo da doprinosi neposrednosti percepcije, vec u sebi obuhvata celokupan sistem Prirode I Univerzuma. Sve stvari nalaze se u odnosu prema drugim stvarima. Svaka stvar oznacava sve druge stvari, svaki deo Univerzuma preslikava njegovu celinu. Metafora ima kljucnu ulogu u razumevanju ovakvog poretka stvari jer u svojoj sustini sugerise tu veliku istinu da je svaki deo celina, a celina deo. Metafora ne moze da postoji bez dejstva maste uz pomoc koje uklanja uznemiravajuci medijum, a to je svakodnevna realnost, i premesta nas u Univerzum, u Apsolutno. Metafora to cini jer se unutar citaoca pokrece kao vecna metamorfoza, pri cemu nista ne postoji izolovano, vec sve izrasta iz svega u najvelicanstvenijem aktu stvaranja. Ovako se shvatanje metafore priblizava shvatanju simbola. Na ovaj nacin on iznosi teoriju korespondencije(simbolizma) koja je istovetna sa francuskim simbolistickim pokretom. Svestan je da je metafora samo jedno od orudja poezije, a sva ta orudja sluze obnovi originalnog jezika. U skladu sa tim ciljem poezije poetska dikcija treba da se sto vise razlikuje od svakodnevne. Istice i igru reci jer ona cini na malom prostoru ono sto poezija cini sa jezikom u celini. Igra reci pokazuje pesnicku vestinu povezivanja najudaljenijih odnosa. Daje primere iz Petrarke sa imenom Laura. Najveci majstori igre reci su Sekspir I Servantes. Igru reci istice I Misel Rifater. Razlikovanje izmedju metafore I simbola: Vidi da se mora uspostaviti jasna distinkcija izmedju dekorativnig, deskriptivnog i intelektualnog koriscenja metafore I njene poetske funkcije kada ona prelazi u symbol. F.Slegel misli na symbol kada govori o alegoriji. A.V. takodje brani Danteov koncept alegorije, a zapravo misli na symbol. Simbol je nesto vise od jednostavnog sredstva sporazumevanja. Simbol se mora izgubiti u u okviru nekog osetljivog oblika I sijati kroz

6

njega kao sto dusa sija iz tela. Alegoriju(simbol) naziva personifikacijom pojma I skrivenom fikcijom(kada govori o Eshilu). Sva umetnost zato mora biti simbolicna, odnosno sacinjena od slika punih smisla. Priroda sama stvara simbolicki, otkriva unutrasnje preko spoljasnjeg jer priroda u svom stvaralackom procesu otkriva da svaka stvar ima svoju unutrasnju, originalnu fizionomiju. Kasnije umesto reci simbol vise upotrebljava nemacku rec Sinnbild I tvrdi da sva umetnost mora biti sinnbildisch (da predstavlja znacenjske slike). Ovim je umetnost predstavljena kao znanje u slikama, ali umetnost nije samo to, vec je i ideja u slici pojam ideje preuzima od Kanta I Fihtea. U Beckim predavanjima kaze da poezija mora predstavljati ideje kao neophodnu i vecnu istinu misli I osecanja. Tako shvacene ideje po A.V. nalaze se iznad ove nase zemaljske egzistencije, a do njih mozemo dopreti samo preko slika. Ovakva shvatanja A.V. izazivaju veliki uticaj u Nemackoj I van nje, a najbolje se razvijaju kod Hegela. A.V. se u svojoj kriticarskoj praksi pridrzava stava da poezija mora da bude konkretna I tom svom osnovnom stavu dodaje:Poezija mora da prenosi simbolicke odnose koji vladaju u Univerzumu. - koreni u platonizmu, odnosno u neoplatonizmu Umetnicko delo po A.V. sadrzi neiscrpnost stvaralacke prirode jer je jedan deo te prirode u malom sadrzan u samom delu. Veliko vredno umetnicko delo je ogledalo Univerzuma. Vrednost umetnickog dela ogleda se u stepenu uspesnosti stvaranja tog ogledala, odnosno delo je vrednije ukoliko cistije, sveobuhvatnijr I snaznije odslikava pravu prirodu Univerzuma. Ovakvo simbolisticko shvatanje poezije izlozeno je opasnosti upadanja u intelektualizam I misticizam. Avgusta Vilhelma je narocito obuzimao intelektualizam u raspravama o didakticnoj poemi( ideal jedinstva filozofije I poezije). Cini mu se da fuzija filozofskog I poetskog entuzijazma predstavlja najbolje resenje u poeziji, a kao opravdanje treba reci da filozofiju shvataju kao razmisljanje uu simbolima, ali je taj filozofski izraz bolji u poeziji zato sto je jezik u osnovi simbolican, odnosno, u osnovi je metaforican. Uzamku misticizma lakes upada jer od Selinga preuzima frazu lepota je beskonacno predstavljeno u konacnom I modifikuje je u lepota je simbolicko predstavljanje beskonacnog. Beskonacno oznacava misteriju iza pojavnog sveta, ali je takodje I u nama samima; to je duboka intuicija na osnovu koje se resava tamna zagonetka ljudske egzistencije: Selingove I ideje F.Slegela. Ovo jeste vizija moderne poezije. Mit je pojam koji njegovu teoriju drzi zajedno jer pesnik nije ni filozof ni misticar, vec stvaralac miti. Mit je system simbola I iz tog sistema pesnik izvlaci I obnavlja te simbole dovodeci ih do nivoa svesti citalaca. Ovo shvatanje mita je odbrana od misticizma. Mit vec postoji, ali pesnik je u stanju da ga prepozna i otkrije. Poetski covek je stvaralac mita, a mit je sistem simbola I iz tog sistema pesnik izvlaci pojedine simbole, obnavlja ih I dovodi do nivoa svesti kako autora, tako I citalaca. Ovakvo mitsko stanje svesti potpuno je prirpdno za coveka ovde se suprotstavlja Hjumu koji uIstoriji prirodne religije poreklo religije objasnjava kao posledicu straha stanovnistva od svestenstva pa je mitsko stanje svesti nametnute coveku. A.V. smatra da prosvetiteljstvo treba smatrati mracnim dobom jer ono iskorenjuje svetlost u coveku. Mit za njega nije sirov materijal poezije, vec poezija sama ili priroda u poetskom kostima ili sveobuhvatan pogled na svet. Mit je sam po sebi sposoban za beskonacan niz transformacija(I sam je transformacija prirode). Smatra da su hriscanska I grcka mitologija glavni izvor poetske inspiracije.

7

Takodje tvrdi da ti stari izvori presusuju I da je potrebno stvoriti novi poetski mit. On predlaze novi poetski mit: predlaze nekakvo spoljasnje vidjenje hriscanskog mita, poetsku upotrebu katolickih simbola, ali bez prihvatanja katolicizma. Dakle, mit nije riznica slika I prica kojim se poezija koristi, vec se zalaze za jedinstvo prirode I poezije I cak tvrdi da taj novi mit moze biti u prednosti nad poezijom ako se uzdize kao nesvesna fantazija covecanstva I ukoliko postoji jako verovanje medju ljudima u taj novi mit. Taj novi mit ne moze biti proizvod pojedinca, vec kolektiva. Kao primer navodi Dantea, jer u njegovoj Komediji postoji jedinstvo fizike(prirode) I teologije, jedan zivi mit. Ima svest o znacaju Novalisovog dela koje je realizacija novog simbolizma I novog mita. Istice englesku deskriptivnu poeziju koja takodje moze ocuvati simboliku prirode. Insistira na obnovi I stvaranju novog mita. A.V. koristi termin prirodna poezija I razlikuje u njoj tri nivoa: 1.elementarna poezija na nivou jezika 2.ritam 3.mit Pored prirodne, postoji I moderna poezija koju mi nazivamo romanticarskom. Ostarogrckoj poeziji moze se govoriti kao o prirodnoj (naivna poezija-Siler) I njena sustina je u tome sto u njoj ne postoji podela na nesvesno, instinktivno, I samosvesnu, slobodnu aktivnost pesnika na drugoj strani. Homer je primer pesnika takve poezije jer, mada se obraca plemstvu, on pripada celoj naciji I razumljiv je svim stalezima. Dakle, u tom opstenarodnom smislu Homer bi bio najveci pesnik. Za razliku od Homera, Sekspir nije narodni, prirodni, odnosno naivni pesnik, kao sto su inace mislili pesnici Sturm und Drang-a I Herder, vec je paradigma modernog pesnistva, I to pre svega zato sto je dubokomisleci umetnik, zato sto kroz svoje delo prikazuje nadmocnu motivisanost duhovnih snaga, prakticne umetnosti I zrelo promisljenihOnosno, kod Sekspira nema intuitivnig stvaranja, vec je dominantno prisutna promisljena pesnicka snaga. A.V. zadrzava distance prema narodnoj poeziji, prednost daje modernoj poeziji.

NOVALIS( 1772 1801) Njegova teorija poezije je pod velikim Selingovim uticajem, dok se originalnost njegove poetike ogleda u misticizmu I stanovistu da je poezija san I bajka(kod Bekera:Novalisovi fragmenti). Sve je bajka. Bajka je forma koja najbolje omogucava izraz pesnikovih osecanja, a priroda bajke nije zasnovana na moralnim imperativima. Vec na nekim haoticnim vezama:U bajci vlada anarhija. Seling trazi ujedinjenje pesnika I filozofa. Kod Novalisa je taj stav do kraja izostren tvrdi da je poezija bukvalno jednaka religiji I filozofiji I u tom smislu je pesnik daleko iznad ostalih bica: Pravi pesnik je uvek svestenik I obrnuto. ; Pravi pesnik je uvek sveznajuci I on je svet u malom.

8

Smisao poezije mora imati nesto zajednicko sa misticizmom I poezija je slicna mistickoj viziji. neopisiva je I nedefinisana. Smisao poezije se oseca trenutno I nikakva ideja spolja ne moze uticati na razumevenje njenog smisla( ne saznaje se). Poeziju identifikuje kao slobodnu asocijaciju I igru. Poezija je za njega apsolutno realna, ona je jedina realnost. Sto je nesto poeticnije, to je istinitije. Ljubav je za Novalisa najvisa poezija. Najbolja poezija je jako blizu nama samima I zato obicni predmeti cesto mogu biti njrn omiljeni imaginativni material. Ovo ne treba shvatiti kao odbranu realizma. Novalis kaze da sve moze biti preobrazeno u poeziju. On prezire imitaciju prirode, stvari koje nas okruzuju I zato je za njega bajka vrhunska poetska forma I zato su njegova prozna dela totalno nerealisticna. Iskonsko jedinstvo pesnika I svestenika treba obnoviti. Pesnik je sluga covekovih prvih bogova(plodnosti, zdravlja, srece). Istinski pesnik je zapravo svet u minijaturi, glas Univerzuma I pravi predstavnik ljudske genijalnosti. Poeziju shvata kao potpuno simbolicnu, nalik snu I uz to muzikalnu. Prica treba da bude bez uzrocno posledicnih veza, zasnovana na slobodnim asocijacijama, kao san. Sto se tice muzikalnog elementa, to znaci da umetnicko delo treba da bude milozvucno, ali bez dubljeg smisla I uzajamnih veza. Jedino pojedinacna strofa treba da bude razumljiva, ali su u celini pesme strofe samo fragmenti medjusobno udaljenih stvari. Istinska poezija treba da ima vrlo siroko simbolicno znacenje I da ostvaruje indirektan efekat ha slusaoca(kao muzika). To nije isto sto I shvatanje da poezija treba da imitira muziku. Novalis trazi poeziju koja ce u poetskom smislu biti vise muzikalna I vise kao slika(jedinstvo milozvucja I slike). Shvatanje najvaznijih knjizevnih zanrova: BAJKA I ROMAN 1. Bajka je za njega kanon poezije sve poeticno mora biti nalik bajci, bajka je kao slika sna bez unutrasnjih veza, muzikalna fantazija, odnosno priroda sama. Posto je za njega svet misterija I san, sve je za njega bajka I on je uveren da pesnik svoja najdublja osecanja najbolje iskazuje kroz ovako shvacenu bajku. Pesnik bajki za Novalisa je istovremeno prorok jer jedino bajka govori o istinskom svetu, zlatnom vremenu koje je nekad postojalo I ponovo treba da dodje(svet pre vremena I istorije). 2. Roman je samo varijanta bajke. Romanticno je vrsta bajke(?) I sama rec romanticno izvedena je iz reci roman. Romanticarska poetika za Novalisa je umetnost stvaranja predmeta, istovremeno stranog I poznatog, familijarnog. Posto je za Novalisa sve strano, onda nije nimalo cudno sto je za njega romanticno ono sto mi obicno nazivamo svet I sudbina. Novalis tvrdi da mi zivimo u jednom ogromnom romanu. Roman je slobodna antologija istorije, a romanticno za N. znaci sustinski I jedino stvarno, odnosno egzistencijalno. Neophodno je jedinstvo svesnog I nesvesnog u pesnickom stvaranju. Sveswno ne razume na kartezijanski nacin, vec kao stanje svesti kroz koje se mora proci I identifikuje gas a ironijom. Ironija je prava svesnost, . Neko prisustvo uma I zato najvisa svesnost nije racionalizam, vec prosvetljenje. Kao I svesno, jezik nije samo sredstvo pesnicke vestine. Jezik je svet znakova I zvukova, svet hijeroglifa koji nam omogucava da citamo veliku knjigu prirode . Reci nisu uopsteni znaci, vec magijske reci I tonovi, jezik je magican, kao uostalom I poezija I nauka, I funkcija jezika je da uzdigne coveka iznad njega samog.

9

Ovako shvaceno knjizevno delo ocigledno ne ostavlja mesta za knjizevnu kritiku. Sva kritika svodi se na ocenu da li je nesto poezija ili nije.

LUDVIG TIK

Njegova teorijska misao pokazuje odlike eklekticizma jer reflektuje stavove svog vremena I njegovih prijatelja. 1.Rani (pripremni) period: upoznaje se sa engleskom estetikom I Helderlinom 2.Prihvata religiozna shvatanja umetnosti svog prijatelja. 3.Uticaj brace Slegel 4.Od 1811. uticaj prijatelja Solgera U pocetku za Tika je genije cista inspiracija, da bi kasnije pod uticajem Slegela ukazivao na znacaj svesti u pesnickom stvaranju. Znacajno je njegovo shvatanje ironije. Tek u poslednjem periodu uvodi razlikovanje izmedju nize I vise I pozitivne I negativne ironije. Njegovo shvatanje ironije u osnovi odgovara teoriji brace Slegel. Doprineo je popularizaciji upotrebe ironije. Znacajan je njegov stav da je nemoguce povuci razliku izmedju romanticnog I poeticnog. ZAN PAUL (1763 1825) Njegovo najznacajnije delo je Uvod u estetiku iz 1804. To je vise poetika nego estetika. Posebno je zanimljivo jer raspravlja o razlicitim tehnikama pisanja romana, o karakterizaciji likova I njihovoj motivaciji, kao I zbog teorije komicnog, humora I smesnog. Sam se svrstava u Herderove ucenike, ali je najblizi Selingu. Najbolji je kada govori o romanu( I sam ih pise). U ovoj knjizi se trudi da odrzi balans izmedju klasicnog I romanticnog, ali ga knjizevna praksa vuce romantizmu. Gaji naklonost prema komicnom romanu 18. veka( Filding, Ricardson). Poezija ne imitira realnost, ali nije ni cista ekspresija licnih pesnickih emocija. Pesnistvo treba da ostvari jedinstvo opsteg I posebnog. Poezija ne moze da poucava, ona nudi recnik I gramatiku znakova. Citav svet je sacinjen od znakova, a poezija nas uci citanju sveta, ona je vrsta interpretacije univerzuma I ona tako stvara varijantu tog sveta, svet u malom, rodjen u pesniku.Interpretaciju pesnik uspeva da ostvari zahvaljujuci masti. Razlikuje slabiju kreativnu snagu, mastu, koja je samo pojacana memorija, I

10

fantaziju, koja je vestina stvaranja.Fantazija pojedinosti povezuje u celinu I stvara nov totalitet. Podela na talentovanog pesnika I genija Talenat je parcijalan, a genije zahvata celog coveka; genijalnost proizlazi iz nesvesnog, koje je najjaca snaga u pesniku poezija je srodna snu, a san je nevoljna poezija. Tvrdi da pesnik mora da cuje svoj lik, ne samo da ga vidi. Knjizevni lik treba da se obrati pesniku I dam u kaze sta ce se naci u delu. Nesvesno treba pretociti u knjizevno delo svesnim aktom stvaranja. Knjizevno delo je preobrazaj sna putem umeca. Kaze da je roman vrstapoetske enciklopedije, zanr koji omogucava najvecu slobodu pesniku. Uslov za uspesan roman: - minimalna paznja zapletu I motivaciji, a maksimalna karakterizaciji jer su karakteri idealni za ostvarenje ideala jedinstva opsteg I posebnog, pojedinacnog. Pravi karakter mora posedovati nesto univerzalno, a onda takav karakterni tip mora biti individualizovan kako bi mogao da se lako pamti. Pisac ne mora poznavati mnogobrojne ljude iz stvarnog zivota, jer svaki covek nosi u sebi osobine svih ljudi. Citalac ce se sloziti da je neki karakter istinit ili uverljiv a da nikada takav lik nije sreo u stvarnom zivotu. Svaki karakter mora posedovati dominantan ton( prevaga individualnih osobina) I sopstveni recnik. Zan Paul prvi ukazuje na znacaj imena likova. Zalaze se za upotrebu igre reci, ucene aluzije I katahreze. Zan Paul u opsirnosti romana vidi I njegovu prednost I njegov nedostatak njegova sirina pomaze mu da postane losiji . Za njega je to jedina dopustena pesnicka proza. Sloboda pesnickog izraza u romanu bice dostignuta ako pisac ostvari romanticarski ideal. - shvatanje umetnosti kao hijeroglifskog odnosa Komicno, humor: Komicno je senzualno I intuitivno po svojo sustini I takodje beskrajno I nerazumno. Odbacuje Hobsovu I implicitno Bergsonovu teorijukomicnog po kojoj je smeh izveden iz covekovog osecaja superiornosti ( smejemo se ljudskoj mani), pa je funkcija komike uspostavljanje narusene socijalne ravnoteze. Zan Paul se suprotstavlja ovoj teoriji I kao primer navodi decji smeh koji se ne podsmeva, vec je smeh dobre ljudske prirode. Takav smeh izaziva smeh drugih I u slucaju takvog smeha nista nam ne smeta da se stotinu drugih smeje sa nama. Humor: Polazi od Kanta tvrdeci da je humor vrsta komike, I to romanticke komike. Humor pravi konacan contrast u odnosu na ideju, ne poznaje individualne nedostatke I gluposti, vec jedino ludost I glupost citavog sveta. Sa Zan Paulom humor postaje posebna forma smesnog, a osnovu njegovog shvatanja humora cini filozofija tolerancije I ozbiljno shvatanje sveta. Navodi primer engleske nacije za koju kaze da je najozbiljnija I najmelanholicnija, ali istovremeno poseduje najvise humora. Tvrdi da su najtragicnija vremena ljudske istorije doba radjanja najvecih humorista. Tvrdi da je humor najsiri I najslobodoumniji pogled na svet ( a ne iskrivljen) . U slucaju humora konacnoje unisteno vecnom idejom. Ovo je uticaj Fridriha Slegela. Paulova

11

shvatanje humora vrlo je blisko Slegelovom shvatanju romanticarske ironije. ( Ironija: svest pesnika da ne moze da dostigne apsolut ma koliko se trudio; ipak se time ponistava materijalno. ) VORDSVORT ( 1770-1850) Knjizevna teorija V. Vordsvorta smatra se manifestom engleskog rpmantizma I oznacava pocetak sloma neoklasicizma. Odbacuje 18-vekovne distinkcije izmedju proznog jezika I metricke kompozicije I izjednacava knjizevni pesnicki jezik sa jezikom srednjeg I nizeg drustvenog sloja. Istorija kritike skrece paznju I na njegovo osvrtanje na naturalizam I emocionalizam. Naturalizam: ogleda se u stavu da pesnik treba da reprodukuje narodni, seljacki govor. Emocionalizam: izvodi se iz cuvenog stava da je poezija spontano ispoljavanje snaznih osecanja. Predgovor lirskim baladama 1800, 1815, dodatak Predgovoru iz 1802. Eseji iz 1815, kao I neke pesme teorijski tekstovi Treba birati teme koje su sto jednostavnije da bi se ponovo ostvarilo to jedinstvo prirode I coveka( da bi se izbegla dustanca koju stvara intelekt) : SPONTANI IZLIV SNAZNIH OSECANJA Izlive osecanja doteruju I vode nase misli. -odbacivanje personifikacije sredstvo da se uzvisi stil iznad uobicajenog jezika Vordsvort o sopstvanom stilu; Odbacivanje uzvisenog stila neoklasicistickih pesnika Ne zalaze se za prenosenje kolokvijalnog jezika u jezik pesnickog dela, vec za to da se blago tog jezika iskoristi, da se izvrsi selekcija, dakle, bitna je uloga pesnika I doza artificijelnosti. Pesnik ima posebnu sposobnost da odsutne stvari prikaze kao prisutne. Poezija je uvek govorenje o necemu sto je proslo. Narocit cilj poezije je PRUZANJE ZADOVOLJSTVA. Pesnikovi utisci nisu jednostavni culni utisci. ISTINA I ZADOVOLJSTVO principi kojima pesnik treba da se upravlja; pesnik treba da prenese istinu I izazove zadovoljstvo. Razlika izmedju istine do koje dolazi pesnik I istina do koje dolazi naucnik: pesnik nalazi istinu I zbog zadovoljstva.

12

Poezija je besmrtna koliko I ljudsko srce. Metar ima tendenciju da metar lisi njegove stvarnosti. Poezija vodi poreklo od emocije koje se secamo u mirnom stanju ipak ne stavlja znak jednakosti izmedju poezije I osecanja. Pesnik obnavlja tu prvobitnu emociju u svom umu, zadatak pesnika je d ate emocije prenese u delo, ali da ne izgubi zadovoljstvo koje oseca pri dozivljavanju. - emocionalisticka torija poezije: kriticar ne moze da vidi celokupnost stvaralackog procesa, selekcija pesnika je daleko slojevitija od selekcije kriticara. Pesnik je najbolji kriticar. U Vordsvortovo doba ovo su bile revolucionarne ideje. Medju njegovim savremenicima najvise odjeka je imalo njegovo zalaganje za kolokvijalni govor. Paznja koju je ovaj stav izazvao je dobar signal nastanka romanticarskog pokreta u Evropi. Zalaze se za odbacivanje 18-vekovne dikcije, odnosno poetske dikcije u sirem smislu, dakle, fiksiranog, odabranog recnika koji iskljucuje sve izraze koji se smatraju niskim. Ima primedbu na poetsku dikciju koja insistira na upotrebi odredjenih stilskih sredstava, I to personifikacije, perifraze, lakonskih izraza, zatim na strogoj primeni sintaksickih pravila zasnovanih na inverzijama I antitezi I protivi se upotrebi klasicne mitoligije I pateticnog stila. Sam Vordsvort u svojoj poeziji koristi neke od ovih stilskih sredstava. Koristi knjiske, viseslozne reci, cesto je prisutan patetican ton, a mogu se naci I primeri 18-vekovne perifraze. Nije imun na tradiciju koja mu je prethodila. Zalaganje za prirodni jezik: Takav jezik uspeva da prenese u samo nekoliko pesama I svestan je toga, tako da u eseju iz 1815. insistira vise na toj selekciji prirodnog jezika I zalaze se za upotrebu emocionalnog govora, ali prociscenog u pesnicke svrhe. Pre svega, iz emocionalnog jezika treba ukloniti sve banalno I odvratno. Ne odbacuje upotrebu stilskih figura, ali ona mora da bude razumljiva svima. Narocito se zalaze za upotrebu metafora jer se njom najbolje izrazava strast ili emocija. Ucene retoricke figure 18-vekovne tradicije unistile su originalni jezik. Moderan pesnik rteba da pokusa da obnovi prirodnost, originalnost I ekspresivnost najranijih pesnika I zato poezija treba da predstavlja spontanu ekspresiju osecanja.

KOLRIDZ( 1772 1834) Sta je poema I sta je poezija

13

U ovom eseju zeli da istakne u kojim tackama se slaze sa Vordsvortom, a u kojima se razilaze. Poema ovde nije poseban zanr, vec oznacava PESMU( a poem). U drugoj polovini 20. veka Kolridzova reputacija kao teoreticara je veca nego ikada ranije. Njegovo najznacajnije delo je Biographia litteraria koja se cesto smatra I najznacajnijim delom te vrste u Engleskoj. Kolridza svrstavaju rame uz rame sa Aristotelom I Pseudo-Longinom. A. A. Ricards: Kolridz je preteca semanticke analize teksta. Smatraju ga pretecom Frojda I egzistencijalizma. Najznacajniji je njegov princip ujedinjavanja suprotnosti, razlikovanje maste I uobrazilje, ideja organske celine knjizevnog dela I razlikovanje alegorije I simbola. Kant, Seling, Siler savremenici I prethodnici; njegov teorijski rad je pod velikim uticajem ovih imena I u tom kontekstu je najvazniji kao vrsta posrednika izmedju Nemaca I Engleza. U najvaznijim tackama svog rada koristi dela Kanta, Selinga I Avgusta Vilhelma Slegela, a cak mu se desava I da ponavlja iste recenice I isti recnik. Te slicnosti su toliko upecatljive da su ga mnogi branili od optuzbi za nekriticko preuzimanje, I to sledecim razlozima: - Kolridzov um je bio ostecen bolescu I opijumom, tako da je u takvom stanju mogao da zameni prevod sa sopstvenim tekstom - pripremao je tekstove za predavanja I bili sum u potrebni citati - Kolridzova teorija o bozanskom trbuhozborcu nije vazno cija je neka ideja jer pojedinci samo izrazavaju neku vecnu istinu. U 12. I 13. glavi preuzima odlomke iz Selinga I oni vode uspostavljanju distinkcije izmedju maste I uobrazilje. Od Selinga takodje preuzima distinkciju izmedju subjekta I objekta, kao i stav da nesvesno dominira u stvaralackom procesu. Kolridzovo predavanje o poeziji I umetnosti iz 1818. predstavlja parafrazu Selingovog akademskog govora iz 1807. godine. Niz Kolridzovih tekstova iz 1814. O principima genijalne kritike preuzet je iz Kritike moci sudjenja . Kontrast izmedju stare I nove knjizevnosti preuzima iz Silerove rasprave O naivnom I sentimentalnom pesnistvu. Kolridzove beleske o duhovitosti I humoru: Zan Paul O drami: Slegel Mnogi od kljucnih termina preuzeti su od Nemaca, pre svega osnove Kolridzove estetike, I to: - odnos izmedju umetnosti I prirode I princip ujedinjenja suprotnosti ( Seling) - distinkcija izmedju alegorije I simbola ( Gete) - distinkcija izmedju genija I talenta ( Kant) - distinkcija izmedju organskog I mmehanicnog< klasicnog I modernog< slikarskog I vajarskog ( A. V. Slegel) Upotreba termina ideja pokazuje uticaj Nemaca, a nacin na koji povezuje uobrazilju I process saznanja pokazuje uticaj Fihtea I Selinga.

14

Vecina ovih ideja postoji jos u antici I u engleskom neoplatonizmu, ali Kolridz navedene distinkcije preuzima posredno, od Nemaca, I to se najvise vidi u njegovoj Dijalektickoj metodi, Epistemologiji I Jeziku kritike. Znacaj Kolridza: Na Ostrvu je sasvim usamljen I jedino on je upoznat sa novom teorijskom mislju nastalom u Nemackoj. Po tome se razlikuje od svojih engleskih savremenika, na primer Vordsvorta. Njegove zasluge su knjizevno-istorijske jer je njegovo delo dugo bilo glavni izvor za englessku teoriju ikritiku, zatim za E. A. Poa, a preko toga I za francuske simboliste. Njegovo delo nije samo odjek nemackog romantizma, vec poseduje I originalne delove. U engleski filozofski recnik uneo jet ermine bez kojih je teorija knjizevnosti nemoguca, kao sto su: psiholoski, esteticki, zatim parovi objektivno-subjektivno, organskomehanicko, klasicno-romanticno; pored toga, njegov najveci znacaj je ipak u povezivanju tih ideja sa elementima 18-vekovne tradicije neoklasicizma I u stvaranju originalne teorije knjizevnosti I knjizevne kritike. Kolridz se razlikuje od svih svojih sunarodnika zalaganjem za epistemologiju I metafiziku na osnovu kojih izvodi svoju teoriju. Zalaze se za potpuno sistematsko jedinstvo svoje teorije I to zato sto veruje u razum, pri cemu je za njega svrha razuma ostvarenje sistema I jedinstva. Istovremeno, krajnji cilj ljudske misli I osecanja jeste ostvarenje jedinstva. U osnovi, njegova teotija tezi jedinstvu I sistematicnosti koji su neostvarivi bez metoda. Za njega je metod taj koji ujedinjuje razlicite stvari cineci ih jednim u ljudskom umu. Cak tvrdi da poezija duguje svoju lepotu, sarm I snagu filozofskim principima metoda. Ova njegova tvrdnja postaje prihvatljivija ako znamo da metod za Kolridza znaci OBJEDINJUJUCU SNAGU I da je, prema tome, identican delovanju stvaralacke maste. Filozofski i pesnicki principi od kojih Kolridz krece su, dakle, princip sistematicnosti I princip jedinstva, koji pri tom moraju biti zasnovani na ljudskoj prirodi, odnosno na analizi ljudskog uma, Kolridz se krece izmedju psihologije I epistemologije. Radi se o konfliktu izmedju empirijske psihologije I dijalektitke nemackog idealizma. Devedesetih godina 18. veka Kolridz tvrdi da vrednost poezije zavisi od snage izvora na osnovu kojeg je zadovoljstvo nastalo. Ocigledno je rec o nekakvoj psiholoskoj teoriji. U delu Biographia litterariagovori o psihickom efektu koji poezija treba da da ostvari na citaoca. On, naime, kaze da pesnik dovodi celokupnu covekovu dusu do aktivnosti uz pomoc subordinacije njenih sposobnosti u skladu sa njihovim relativnim vrednostima. Kolridz nikada nije dublje obrazlagao svoju psiholosku shemu, ali je rangirao sposobnosti covekove duse, te je najniza culna, a najvisa sposobnost razuma. Epistemologija: Kolridz tvrdi da je cilj njegove teorije pokazivanje identiteta subjekta I objekta. Bice je kod Kolridza izjednaceno sa znanjem I istinom, dok je uloga umetnosti posrednicka ona

15

posreduje izmedju coveka I prirode( univerzuma) I ostvaruje jedinstvo I pomirenje izmedju onoga sto je svojstveno coveku I onoga sto pripada prirodi. To jedinstvo odrazava sustinu bica jedino putem umetnosti covek moze da sazna bice. Sredstvo pomocu kojeg se ostvaruje to jedinstvo je MASTA . Kolridz razlikuje primarnu I sekundarnu mastu ovu podelu preuzima od Selinga. Primarna masta je snaga koja stvara percepciju I ona je nesvesna, dok je sekundarna masta umetnicka, nadovezuje se na primarnu I razlikuje se od nje zbog koegzistencije svesne volje. Kolridz takodje vrlo retko govori o pojmu umetnosti. Mnogo vise govori o lepoti. Tada najcesce koristi recnik A. V. Slegela kaze da je lepota hijeroglif istine ili posrednik izmedju istine I osecanja, glave I srca, tiho sadejstvo duha sa duhom prirode. Na drugim mestima preuzima ideje slicne Silerovim: lepota kao jedinstvo zivota I oblika. Ponekad koristi neoplatonicarsku terminologiju : supersenzualna, natculna lepota, lepota vrline I svetlosti ; govori I o njenoj automatskoj percepciji kao o svetlosti oka. Cesto ponavlja I anticku teoriju o lepoti kao harmoniji. Insistira na tome da lepota mora da pruzi trenutno zadovoljstvo pomalo nespretan prevod Kantove misli o nezainteresovanom opazanju. Ovi razliciti stavovi o lepom su dosta nepovezani, ali u sustini on lepotu vidi kao jedinstvo u raznolikosti, a to je istovremeno I sustinsko odredjenje poezije po Kolridzu. Kolridz raspravlja I o pojmu uzvisenog I, kao kod Kanta, uzviseno shvata u subjektivnom smislu: nijedan objekt culne percepcije nije uzvisen sam po sebi, vec jedino ako ga ja ucinim simbolmm neke ideje.Kolridz daje primer za ovakvo shvatanje: Krug je lepa figura sam po sebi, ali uzvisen postaje samo ukoliko subject kontemplira vecnost u njemu. Uzviseno shvata I kao jedinstvo bez granica I kao beskrajnu sveukupnost. Uocava vezu izmedju uzvisenog I beskrajnog I taj odnos konacnog I beskonacnog primenjujena razlikovanje anticke( konacne) I moderne( beskonacne) knjizevnosti. Svestan je da I u antici postoje dela koja pokazuju karakter uzvisenog citira odlomke Iz Biblije I grckih pisaca. Sto se tice suda ukusa, takodje preuzima Kantove stavove I problem univerzalnosti suda ukusa resava kantovski: Mi nevoljno tvrdimo da svi drugi umovi treba da misle I osecaju isto. Uspostavlja razliku izmedju suda ukusa I suda o moralnom delovanju: 1. Ocekujemo da se svi ostali slazu sa nama, ali ne osecamo da imamo pravo da to od njih I trazimo( sud ukusa) . 2. Osecamo da imamo pravo da trazimo od drugih saglasnost sa nama I zato je ovaj sud obavezujuci I kategorican. Ovi stavovi ne bi Kolridzu obezbedili vazno mesto u istoriji estetike I nauke o knjizevnosti, za razliku od njegove teorije pesnistva. To je originalan pokusaj sinteze pokusao je da nacini shemu koja je trebalo da ujedini opis pesnika I pesnickih sposobnosti sa opisom samog knjizevnog dela I efekta koji delo ima na citaoca.

16

Kolridz mozda prvi uvodi u teoriju knjizevnosti trodelnu podelu PESNIK DELO CITALAC, pri cemu na svaki njen clan pokusava da primeni isti logicki princip. To je, naravno, princip jedinstva. Logika ovog principa jested a je celina zbir delova, ali I nesto vise od prostog zbira. Na ovaj princip primenjuje dijalekticku shemu TEZA ANTITEZA SINTEZA, I to je drugi princip koji primenjuje, onosno princip ujedinjenja suprotnosti. PESNIK: Za Kolridza, pesnik je gotovo identican sa genijem, a taj genije je Sekspir. Kolridz navodi dugacku listu neophodnih osobina koje neko mora da poseduje da bi bio odredjen kao pesnik. To su: Senzibilnost, strast, volja, zdrav razum, masta, uobrazilja Pesnik mora da bude I dobar covek I dubok metafizicar, ozbiljan filozof. Takodje, pesnik je I istoricar I prirodnjak, osim toga I religiozan. Mora biti uzdrman cudima I misterijama univerzuma. Ovo nas podseca na renesansne poetike; Kolridz trazi da pesnik proucava anatomiju, metalurgiju, fosile GENIJE( genijalni pesnik) : Uvek je objektivan I nikad nije ponesen licnim interesom; biti genije znaci ziveti u skladu sa univerzalnim principom I posedovati univerzalno znanje. To znanje je za Kolridza odraz prirode u geniju. U geniju je odraz svih stvari I svih bica I na taj nacin genije poznaje misteriju postojanja. Impersonalnost: Ovu I ostale osobine genija Kolridz prepoznaje kod ranog Sekspira jer je on veoma udaljen od licnih interesa I okolnosti u kojima se nalazi. Genije mora da poseduje kontemplativnu sposobnost da preoblikuje realnost I stvori novu. Jedino genije moze da ostvari princip jedinstva I princip ujedinjenja suprotnosti. VORDSVORT Lirske balade drugi pol romantizma; prvi pol predstavlja uzburkana I osecajna poezija. Vordsvortova poezija korespondira sa zahtevima postavljenim u Predgovoru ; inovacije uocavamo prevashodno u jeziku I tematici koju prosiruje i na svakodnevne dogadjaje. Sve to cini na tipicno romanticarski nacin. Lirske balade su prvenstveno Vordsvortova zbirka. Vordsvort je bio zagovornik Francuske revolucije I ideje egalitarizma: Pesnik je po vrsti jednak ostalim ljudima, ali se razlikuje po stepenu nekih osobina, kao sto su: osetljivost, imaginacija, afektivnost Takodje, on ima vizionarsku ulogu u svetu. Vordsvort je putovao u Francusku gde se susreo sa nalicjem Revolucije I razocarao se. Ucvrstio je stav da mozda podrucje revolucije koja treba da se odigra nije u sferi svakodnevnog zivota I politike, vec u sferi poezije. Razocarao se u metode, ne u ideju.

17

Ideja o jednakosti ljudi dovela je do toga da Vordsvort u poeziju uvede ljude poput prosjaka, siromaha, pastira ljude sa ruba drustva. Zahtev za obicnim jezikom u poeziji zahtev za prekidom klasicisticke tradicije; to nije zahtev da se odbaci stih, vec da jezik bude direktan, razumljiv, jasan. Vordsvortova I Kolridzova poezija vraca se tradicionalnim formama balada: U srednjem veku bila je vezana za muziku; prevashodno narativne pesme koje bi se pre svrstale u epiku( mi baladom nazivamo romansu) . Balada ipak nije epska forma, vec narativna pesma( shvatanje koje srecemo u Engleskoj, Skotskoj, Irskoj, Francuskoj ) koja u centru ima dramaticno zbivanje, najcesce ljubavne prirode. U baladi se cesto mogu naci I fantasticni elementi. Engleska balada je najverovatnije najpoznatiji poetski oblik u narodu I u njoj srecemo smenu tetrametara I trimetara I obgrljenu rimu. Baladom se isprobavao story telling; bila je veoma rasprostanjena. Najbolji Vordsvortov prijatelj bila je njegova sestra Doroti, koju je smatrao I duhovnim srodnikom. U njegovoj poeziji ona se pojavljuje kao mladje pesnikovo Ja. Veci deo zivota proveli su u Jezerskoj oblasti. Odnos prema Engleskoj: domovina Odnos prema Kolridzu: prijateljstvo Za razliku od Kolridza, Vordsvort je doziveo pesnicku slavu I priznanje. Period prijateljstva sa Kolridzom je stvaralacki najplodniji period Vordsvortovog zivota. Medjutim, kasnije su se posvadjali. Njegov opus je prilicno veliki. Najbolji deo tog opusa nastao je tokom 20 godina ( 17931820) . Kasnije je objavio Prelid ( Biografija duha) koji Englezi smatraju njegovim najboljim delom I koji se ne moze uporediti ni sa cim u engleskoj poeziji. Vordsvort nije zagovornik nijedne oficijelne religije, a njegova religiozna pozicija najbolje se opisuje kao panteizam. Koristi hriscansku terminologiju. Zastupao je ideju da je priroda covekovo drugo bice, te da covek u prirodi moze naci resenje svih problema pesnik prirode. Setnja je zajednicki imenitelj za citavu njegovu poeziju. Priroda se javlja I kao pejzaz I kao simbol. Svaki segment ima simbolicko znacenje. Na njega je dosta uticao I Ruso tretman prirode I nglasena introspekcija; takodje I Godvin ideja o dobrodusnosti svih ljudi. Godvin je preteca sociologije, otac Meri Seli, cija je majka jedna od utemeljiteljki feminizma. - uticaj na romanticarsku ideju o covecanstvu kao bratstvu Bibliografija: Lirske balade 1800. drugo izdanje dodato oko 30 pesama 1802. dodat Predgovor Sam je sakupljao I objavljivao svoje pesme: 1807, 1815, 1820, 1827, 1840, 1842.

18

Umro je 1850. Pre smrti pripremio je poslednje izdanje svoje poezije. Pisao je I eseje veoma je poznat esej o epitafima. Deo pesama je grupisao u Poems of Fancy, a deo u Poems of Imagination ( u podtekstu ima Kolridzovu ideju o razdvojenosti maste I imaginacije) . - pesme koje se odnose na starost, detinjstvo; pesme zasnovane na dozivljajima( affection) I osecanjima ( sentiments) - epitafi I elegijski komadi ( Oda nagovestajima besmrtnosti) , pesme o slobodi I poretku, o imenovanju mesta Razvrstavanjem nas upozorava na tematsko srediste. Prvo izdanje Lirskih balada je anonimno objavljeno. Ova zbirka potpuno raskida sa klasicistickim dekorumom. Vec sam naslov pravi mesavinu zanrova. Ove pesme su donele metricku, jezicku I tematsku inovaciju. Novo izdanje je objavljeno 1800. Kolridz u Biographii literrarii objasnjava kako su nastale Lirske balade : 1. pesme koje obradjuju natprirodne predmete 2. pesme koje obradjuju obicne predmete willing suspension of disbelief cuveno Kolridzovo odredjenje; opisuje dogadjaj prilikom citanja pesme: knjizevno delo citalac uzima kao da jeste stvarno, voljno susprezuci svoju nevericu. Da bi se doslo do odredjene istine, potrebno je suspregnuti nevericu. Kolridzov posao bio je da pise o natprirodnom, a Vordsvortov da unese sarm novine u svakodnevne stvari. Natprirodno treba da bude predstavljeno kao obicno, a svakodnevno kao cudesno. Empatija ja konacni ishod koji obe grupe pesama treba da izazovu kod citalaca. Radi se o eksperimentu mesanja zanrova. U malom broju pesama zastupljen je jampski pentameter, a izvestan broj Vordsvortovih pesama napisan je u blankversu. Srecemo I pojednostavljenje jezika, manje epiteta, povecanu slikovitost, cescu upotrebu metafore. Reci iz zivog govora tog doba ulaze u poeziju. Dosta pesama ima formu razgovora ( konverzacione pesme) I njih odlikuje snazna komunikaciona crta ( apostrofa ). -interogativna forma Vordsvortove poezije The Thorn, The Idiot Boy, Anecdote for Fathers, We Are Seven 3. razgovor oca I sina 4. razgovor lirskog subjekta I devojcice

19

SELI ( 1792-1822) Najcesce ga porede sa Bajronom, mada medju njima postoje I slicnosti I kontrasti. Delio je istorijsku tacku gledista u tumacenju pesnistva sa svojim savremenicima, ali je I verovao u snagu imaginacije. Najznacajniji dometi Odbrane poezije zasnivaju se na istorijskom pristupu. Platonovska idealisticka filozofija stoji u centru Selijeve vizije. Od Platona preuzima shvatanje poezije kao kreativnog principa koji postoji u coveku. Taj princip nije ogranicen samo na poeziju, pa su pesnici utemeljivaci zakona, osnivaci drustvene zajednice, ucitelji religije. To su ljudi sa najvecim vrlinama, najsrecniji ljudi, a poezija je beleska o najboljim I najsracnijim trenucima. Pesnici su I filozofi I religiozni mislioci, a poezija je centar znanja koji obuhvata sve druge nauke. Istorijska uloga poezije jos vise je istaknuta Selijevim stavom da je poezija primarni factor civilizacije, i to i u proslosti, i u sadasnjosti, i u buducnosti. Za pesnike kaze da su nepriznati zakonodavci sveta . Nesto stroza tacka gledista na Selijeve stavove izvodi zakljucak da Odbrana poezije nije ispunila svoju svrhu jer gubi identitet u sintezi filozofije, morala I umetnosti. Glavna kritika sastojala se u tome da se sve ono sto bi se moglo pripisati ovim trima disciplinama ljudskog duha ne moze pripisati samoj poeziji. Selijeva argumentacija bila je vec u njegovo vreme dosta zastarela ( bliza je renesansi, lici na Sidnijevu Odbranu poezije koju je procitao neposredno pre pisanja svoje Odbrane ) . Na njega je takodje uticao I spis Torkvata Tasa iz 1594 Discurso del poema heroico, odnosno Rasprava o herojskoj poemi . Odatle preuzima stav da je pesnik, osim Boga, jedini stvaralac. Zato se Selijevo delo pre moze smestiti u kontekst renesanse u kojoj se jedinstvo naucnika, ucitelja I proroka obelezava religioznim terminima. Ostali uticaji: U opisima pesnickog stvaranja prepoznaje se uticaj Ijona, Torkvata Tasa I Djordana Bruna. Prema Seliju, um pesnika je sasvim pasivan u trenutku stvaranja pravi poredjenje sa komadom uglja, vec ugaslog, koji se iznenada zazari I zasvetli pod uticajem vetra. Kad stvaranje pocne, inspiracija pocinje da nestaje. I najbolje pesme samo su slaba senka originalne inspiracije. Zato je poezija pre vizija nego umece, a sustina pesnickog dela je neiskazivo stanje uma. Pesnik ne moze voljno da stvara, on moze pazljivo da posmatra trenutke sopstvene inspiracije I da ih sto vernije prenese. On, dakle, ne stvara za publiku. Ostali teorijski tekstovi: predgovor Oslobodjenom Prometeju tekst Otpor islamu ( Revolt of Islam )

20

U njima je koncentrisan na moralnu funkciju pesnistva. Moralni efekat poezije opisuje u klasicnim terminima. Pesnik u svom delu opisuje prelepi idealizam moralne izvrsnosti . Seli dalje slavi ljubav kao zakon koji treba da upravlja svetom morala ( predgovor Oslobodjenom Prometeju ) . Kaze da pesnistvo treba da pruzi moralnu paradigmu prema kojoj svi treba da se upravljamo. Tvrdi da je Prometej poeticniji lik od Satane. Odbrana poezije je polemika sa delom Tomasa Pikoka, ciji je tekst racionalisticka I humoristicka analiza pesnistva koje neumitno propada I nestaje I to zbog drustvenih okolnosti koje namecu ideje pragmatizma I svrhovitosti poezija je nesvrhovita. Zbog ovog Pikokovog teksta treba sa rezervom da prihvatimo Selijeve stavove. Seli je stalno korigovao svoje tekstove. Njegovi tekstovi su posledica otpora Pikokovim idejama. Pikok razvija staru ideju o zlatnom I srebrnom dobu poezije ( Cetiri doba poezije ) : 1. gvozdeno doba: nejasno doba nastanka poezije 2. zlatno doba: Homer, Eshil, Pindar 3. srebrno doba: Pindar Vergilije ( Avgustovo doba) 4. mesingano( tucano) doba: doba rimske dekadencije Pikok uvodi I posebnu podelu koja se odnosi na englesku poeziju: 1. srednji vek 2. Sekspir 3. Drajden I Poup 4. njegovo vlastito doba Ova shema mu je posluzila da ismeje srednjevekovnu I savremenu knjizevnost. Cak aludira na Selija kada govori o egoisticnim rapsodima koji izrazavaju krajnje nezadovoljstvo svetom i izvodi zakljucak da je savremeni pesnik poluvarvarin u civilizovanoj zajednici . Zalaze se da se ljudi bave korisnim stvarima ( nauka I tehnika). Seli takodje uvodi jednu shemu I prvo opisuje poreklo poezije. Pikok preuzima ideje Rusoa I Herdera. Seli tvrdi da je poreklo civilizacije vezano za nastanak poezije. Divljak postaje civilizovan onda kada pocne da ispoljava svoje emocije putem reci. U toj mladosti covecanstva svaki je covek bio pesnik jer su svi pevali jezik koji je zivotno metaforican. Ti prvi ljudi-pesnici bili su I prvi zakonodavci I proroci. Insistira na tome da je poezija najcvrsce povezana sa moralnim razvojem covecanstva. Tvrdi da su Homerovi epovi realizovani eticki ideali tog doba. Narocito istice znacaj drame jer je ona verno ogledalo drustva opadanje dramskog pesnistva upucuje na opadanje datog drustva. Erotski I bukolicki pesnici Rimskog carstva obracaju se sami sebi jer su svesni da je ljudski heroizam iscezao. Seli se protivi iznosenju niskih strasti I osecanja u poeziji jer to paralise razvoj I poezije I drustva. Selijevo shvatanje evolucije pesnistva je ciklicno. Prvi jezik naziva haosom ciklicne pesme .

21

Veliki epski pesnici za Selija su Homer, Dante I Milton jer su povezali znanje, osecanja I religiju svog doba. Manje vredni su Vergilije, Taso, Ariostoi Spenser zato sto su im ideali suvise individualni, odnosno nisu dovoljno reprezentativni u odnosu na doba u kojem nastaju. Dakle, za Selija je poezija deo istorijskog toka. Taj istorijski pristup mu omogucava da svoje doba nazove dobom radjanja poezije, a da savremene pesnike proglasi vodjama, prorocima koji doprinose razvoju civilizacije a da toga sami nisu svesni. Pesnistvo za Selija ima izrazito snaznu socijalnu funkciju I to je najjaci deo njegove Odbrane poezije . Mesta na kojima govori o realizaciji: Poezija je ciscenje naseg drustvenog zivota od naslaga familijarnosti. Jedino poezija moze da nas navede da osecamo ono sto vidimo I da zamislimo ono sto znamo. Poezija prenosi najcistiju emociju I najcistije znanje zato sto je sam jezik kao sredstvo poezije sredstvo imaginacije. Jezik je poezija u sirem smislu, dok su mediji ostalih umetnosti, npr. boja ili mermer, inertni, pa cak I prepreke. Jezik je deo coveka I razvija se cinom pesnickog stvaranja. Njegov osecaj da je jezik drugaciji od ostalih medija umetnosti toliko je jak da on odrice cak I mogucnost prevoda ( iako je sam bio uspesan prevodilac preveo je Fausta ) . VILIJAM HAZLET ( 1778-1830) Kolridzov sledbenik, smatrao da su osnovne osobine poezije masta, strast I muzikalnost. Teoreticari knjizevnosti uocili su razlike u odnosu na Kolridza. Pre svega, njihovi kriticki metodi su razliciti. Kolridz je pre svega teoreticar, polazi od opstih ideja koje primenjuje na tumacenje. Hazlet je pre svega kriticar. Kod Kolridza mu najvise smeta Kantov uticaj. Hazlet nije dovoljno poznavao Kantovu filozofiju, pa kod Kolridza kritikuje ono sto najvise smeta njegovom kriticarskom senzibilitetu. Smatra da u pesnistvu ne treba da postoje neke natprirodne ideje jer to vodi do religioznog zamagljivanja istine. 1805. O principima ljudskog delovanja prva knjiga; njegovi stavovi su konfuzni, nesistematski. Novina kod Hazleta je to sto se ne postavlja kao arbiter umetnosti. On pise pre svega kao ljubitelj literature sa ciljem da svoju publiku uveri u vaznost literature I osvetli njene funkcije. Delimicno je opterecen I socijalnim poreklom (srednja klasa). Brani se od napada Vilijama Giforda u vezi sa poreklom I slabim obrazovanjem I u tom spisu daje svoju teoriju u najsistematskijem obliku. Pismo V. Gifordu: Termin poezija se upotrebljava u tri razlicita znacenja: 1. poezija kao ostvarena umetnicka kompozicija 2. stanje uma ili stvaralacka sposobnost 3.poezija kao subjektivna snaga koja ima sposobnost da dovedeum u stanje stvaralacke sposobnosti Poslednja dva znacenja upotrebljava u neoplatonskom smislu, gde se poezija svodi na izraz ljudskih emocija. Poeziju zato definise kao neobicnu jasnocu u spoljnim objektima ili u nasim neposrednim utiscima; ona je uzbudjenje izazvano pokretom imaginacije u

22

nasem umu, vodjeno prirodnim asocijacijama ili simpatijama ka harmoniji zvuka I modulaciji stiha. Poeziju opisuje uglavnom u terminima koji se ticu emocija pesnika I citaoca (poezija: uzbudjenje, radost) . Komentarise I Aristotelovo shvatanje katarze I tu opisuje pesnika. Taj opis je narocito drag psihoanaliticarima Frojdove skole: sitne gradje, nervozan, melanholican, u potrazi za spekulativnim zadovoljstvom; trazi kompenzaciju za svoj hendikep. Imaginacija ima sposobnost da opisujuci jedan predmet ukljuci I druge misli I osecanja. Pesnistvo je fikcija I cini da stvari budu onakve kakve bismo zeleli novina: pesnistvo ne samo da prodire u sustinu stvari, vec I ostvaruje neke nerealizovane pesnikove zelje. Hazlet u svoju teoriju uvodi strast koja definise svaki predmet o kojem pesnik govori. Snaga strasti otkriva istinu o predmetu. Polazi se od strasti, a onda se uz pomoc imaginacije pesnik identifikuje sa drugim bicima I predmetima: Sekspir samo treba da misli na neku stvar da bi postao ta stvar. Za njega je Sekspir Protej ljudskog intelekta. Hazletova teorija je emocionalisticka, ali pesnik I delo samo polaze od od te jake emocije, a cilj je uocavanje skrivenih analogija koje vladaju u svetu poezija je otkrivanje te mreze asocijacija. Svaki predmet je simbol, beocug u lancu beskonacnog bica. I zato poezija ima I moralnu I saznajnu funkciju. Vordsvort je po Hazletovom misljenju na dnu vrednosne lestvice jer njegova poezija ostaje na subjektivnoj ravni (emocija). Na vrhu lestvice su Dante I Sekspir. Hazlet kombinuje emocionalizam sa doktrinom o masti kao ujedinjujucoj snazi koja prodire u sustinu stvari; povezuje muziku I poeziju, govori o harmoniji zvuka I tvrdi da velike istine mogu biti iskazane muzikom jezika. MEHANICISTICKA TEORIJA Dominantna u Engleskoj krajem 18. veka; glavni predstavnik: Dzon Lok Memorija je shvacena kao preslikavanje culnih utisaka, uglavnom putem cula vida; to je uredjivanje elementarnih cestica u umu I to onako kako su one rasporedjene u spoljasnjem svetu. Rasudjivanje je prebiranje po tom skladistu. Masta(imaginacija) je process preuredjivanja delova iz prostorno-vremenskog niza u nove celine. I masta I rasudjivanje bave se pomeranjem I preuredjivanjem celina preuzetih iz prostornovremenskog niza. Masta je samo vrsta memorije (greska memorije jer pravi celine koje do tada nisu postojale) I nije misaoni proces. Zastupnici ove teorije kao cest primer proizvoda maste uzimaju Sfingu. Da bi razdvojili rasudjivanje kao proces saznanja od maste, mehanicisti uvode treci pojam, a to je zakon asocijativne privlacnosti (the law of the associated affection). Taj zakon podrazumeva asocijativne moci ljudskog uma jer ljudski um stvara ideje pomocu odnosa slicnosti (sinonimnosti ili anonimnosti). Mehanicisti daju primer konja. Zahvaljujuci nasim culima mi imamo nekoliko slika konja iz ralnog sveta. Te slike se uporedjuju I na osnovu tih elementarnih cestica uma po principu asocijativne privlacnosti

23

stvara se ideja uma prosta ideja. Slozene ideje nastaju od prostih ideja na osnovu istog principa. Protivnici ove teorije postavljaju pitanje kako je moguce da covek stvara slozene idealisticke sisteme kao sto su moral, religija, drzavno uredjenje, I kako je moguce umetnicko stvaralastvo kad su ove asocijacije nekontrolisane I automatske (bez uticaja volje, odnosno slobode). Sustina zakona asocijativnosti,koji je temelj rasudjivanja, a ne maste, jeste neprekidno primanje spoljasnjih utisaka, pri cemu se stvara ogroman materijal u memoriji. Zamerka je to sto mehanicisti tvrde da je ljudski um potpuno pasivan receptor, a poznato je da covek ima sposobnost da se usredsredi na poseban deo tih utisaka. Mehanicisticka teorija je zasnovana na naucnim osnovama I odrzala se do danas. I sami pobornici ove teorije razilaze se povodom kompleksnijih delatnosti ljudskog uma. PERCEPCIONISTICKA TEORIJA - suprotstavlja se mehanicistickoj; zastupaju je romanticari, a najpoznatiji medju njima je Kolridz Ova teorija se ne oslanja na nauku. Covek je shvacen kao perceptor, odnosno aktivni stvaralac svojih culnih utisaka. Covek je voljno I slobodno bice koje nije podredjeno zakonu asocijacije, vec zakonu emocija. Ova teorija predstavlja potpuni zaokret u teoriji knjizevnosti. Do tada su sve teorije u osnovi bile mehanicisticke (sve do neoklasicizma, ukljucujuci I njega). Dominirala je mimeza kao osnova umetnosti, uz varijacije na temu sta umetnost podrazava? . Ovakav pristup je kao glavne kategorije imao opstost I objektivnost. Zato su ep, tragedija I komedija bili najcenjeniji. Lirika je smatrana pre igrarijom nego pesnistvom. U 18. veku dolazi do preispitivanja tih opstih pojmova I najpre se dovode u pitanje ove glavne kategorije, kao o suprotstavljanje Homera I Sekspira. Klasicisti su tragali za opstim zakonima. Problem je nastao kada se pojavio Sekspir. Pored Sekspira, tu je I Dante, a ne treba izgubiti iz vida ni Reformaciju, kojom se dovodi u pitanje utvrdjeni sistem Katolicke crkve. Otvaraju se nove mogucnosti u citanju I tumacenju hriscanskih tekstova nastaje hermeneutika. Bitna je I Vikoova teorija o poreklu jezika: - emocionalisticki zasnovana; neartikulisani zvuci su sluzili da covek izrazi svoja osecanja - spontanost, sloboda I emocija su u osnovi jezika, a ne system pravila Umetnicko delo pocinje pre svega da se shvata kao izraz autorovih osecanja nova kategorija: snazna emocija, strast. Umetnik se vise ne posmatra kao oponasatelj, vec kao stvaralac, creator, covek obdaren posebnim sposobnostima zbog kojih je sposoban da predmete vidi kao simbole, odnosno da snagom svoje emocije razotkrije sustinu predmeta I bica. Njegove sposobnosti su senzibilitet I imaginacija. U osnovi ove teorije su subjektivnost I emocionalizam. Ova teorija u centar paznje dovodi lirsku poeziju.

24

Najistaknutiji predstavnik nije Kolridz (on je najuticajniji), vec Blejk. Za Blejka je mogucnost razlicite percepcije istog objekta od strane razlicitih ljudi sustina covekovog bica. Priroda je za njega hladni, bezoblicni svet koji ljudska percepcija treba da uoblici putem emocija. Tu je kljuc izmedju recepcije I percepcije. Percepcionisti tvrde da je razlicita percepcija obavezna jer ono sto jednu percepciju razlikuje od druge je samo covekovo bice, odnosno senzibilitet. Za njih percepcija konja nije jednostavan pojam o konju kao zivotinji sa cetiri noge, vec je modulisana razlicitim konotativnim znacenjima tako da se na kraju bilo koji pojam shvata kao znak koji se tek onda tumaci. Tek covek ispunjava znacenje. Nije zato cudno to sto oni smatraju da je sustina coveka da razvija svoju imaginaciju, odnosno da svaki znak prirode ispune znacenjem. Iz ovoga proizlazi eksremno tvrdjenje da ono sto ne postoji u nasoj percepciji ne postoji ni u prirodi (uvodi se drasticna razlika izmedju coveka I materijalnog sveta). Zato Abrams upotrebljava dve metafore, ogledalo I lampu, da bi ukazao na razliku izmedju mehanicista I percepcionista. Njutn npr. koristi metaforu otiska pecata u vosku; svetlosni talasi koju se odbijaju od predmeta prave otisak u ljudskom umu. Kod percepcionista covek je lampa koja isijava svetlost I kojom se obasjava I modulise predmetnost. Blejk je primer ekstremnog percepcioniste. Vordsvort I Kolridz su zauzeli umereniji stav. Oni su verovali da recepcija I percepcija postoje I da su moguce istovremeno, s tim sto se recepcija odvija putem cula, a percepcija u ljudskom duhu. Percepcija modulise materijal recepcije I kvalitativno utice na na proces recepcije. Masta je vrsta memorije (Kolridz) Talentovani umetnik sluzi se mastom, a genijalni imaginacijom. Percepcija: covekova sposobnost da se usredsredi na nesto. Imaginacija je kvalitativno razlicita od maste. Kolridz je u svoju teoriju ukljucio I jednu organicisticku teoriju, preuzetu iz nemacke idealisticke teorije: Svaki deo pesme je ziv organizam, a svi zajedno takodje cine jednu zivu celinu. Epohe istorije shvatane su kao ciklusi. Kolridz od Nemaca preuzima ideju duha epohe I duha naroda. Dolazi do kidanja veza sa prethodnom epohom. Romanticari su bili svesni znacaja anticke knjizevnosti hteli su da zadrze vezu sa antikom. Kolridz uvodi ideju organskog razvoja gde epohe nisu potpuno zatvorene, vec ostavljaju seme iz kojeg se radjaju nove epohe. Kolridzova genijalnost se ogleda u ideju da jedna epoha ne ostavlja samo jedno seme, vec vise njih, da je epoha kao stablo puno plodovai semena. Neka semena se odmah razvijaju, a neka cekaju povoljne istorijske okolnosti. Kolridz hoce da kaze da su romanticarske ideje iznikle iz semena koje potice iz antike I koje je cekalo pravi trenutak da se razvije.

25

26

27