Ekonomija kao nauka (Glava 1)

Šta je ekonomija

„Ekonomija se bavi proučavanjem bogatstva u svakodnevnom životu.“ Alfred Marshal.

„Ekonomija je nauka koja proučava kako se ljudi ponašaju u svom redovnom provrednom životu, kako priređuju sredstva za život i kako uživaju u životu.“ Pol Samjuelson, On je najpoznatiji ekonomista 20. Veka, Dobitnik nobelove nagrade za ekonomiju 1970 godine.

„Ekonomija je nauka koja proučava ljudsko ponašanje kao odnos izmedju ciljeva i oskudnih sredstava koja su podobna za alternativne upotrebe.“ Lajonel Robins, definiciju je napisao u svom deli Esej o prirodi i značaju ekonomske nauke.Po njemu imamo dva uslova koja se odnose na ciljeve:

1. Da postoji više ciljeva,2. Da se ciljevi razlikuju po značenju i stepenu prioriteta.

I dva uslova koja se odnose na sredstva kojima se ti ciljevi postiću:

1. Da se sredtsva za ostvarenje tih ciljeva ograničena2. Da ona imaju više alternativnih upotreba

Naziv ekonomije potiče od grčke reči oikonomia, koja je nastala od reči oikos ( kuća, gazdinstvo) i nomos ( pravilo, red, zakon ). Što bi u prevodu značilo : pravila o radu u gazdinstvu.

Teoriska ekonomija objašnjava i postavlja ciljeve. Ona je zastupljena u naučnim istraživanjima koja se bave pojedinačnim i opštim privrednim pojavama, ali samo na nivou visokog stepena apstrakcije. Nezavisno od zemlje, prirodnih uslova, stepena ekonomskog razvoja date privrede ona objektivno proučava i objašnjava privrednu stvarnost, uopstava svoje zaključke i naučnom analizom dolazi do opštih, zajedničkih pravilnosti čime se otkrivaju ekonomske zakonitosti.Primenjena ekonomija sprovodi i realizuje ciljeve u konkretnoj stvarnosti. Neposredno utiče na društveni i privredni život pojedinih preduzeća, zemalja i sveta u celini. Ona daje najbolja praktična rešenja za iskrsle konkretne probleme.

Kao što teorija utiče na praktično delovanje u privredi, tako je i praksa odličan putokaz i korektor teorijske ekonomije. Samo u njihovj simbiozi, čvrstoj povezanosti i uslovljenosti, omogućen je njihov napredak.

1

Teorijska ekonomija se deli na Makroekonosmku i mikroekonomsku analizu. Tu podelu prvi su izvršili Anton Rangar Friš i Gotfrid Haberler tridesetih godina XX veka.

Makroekonomska analiza se bavi proučavanjem funkcionisanja ekonomije u celini (privredni rast i razvoj, platni bilans, inflacija, ukupne investicije...itd).

Mikroekonomija se bavi proučavanjem funkcionalnosti ekonomije pojedinca (raspodelu akumulacije i dobit, individualne cene, količine i tržišta..itd).

Adam Smit i Karl Marks su jedni od retkih naučnika u čijim su delima zastupljena oba oblika ekonomske analize. Prekretnica u razvoju ekonomske misli nastaje Velikom ekonomskom krizom hiperprodukcije tridesetih godina XX veka. Savremena makroekonomska misao na kraju XX i na pocetku XXI veka u centar svog interesovanja stavlja probleme vezane za adekvatnu i efikasnu politiku i njene uloge u dimenziranju privrednog rasta i razvoja.

Pozitivna i normativna ekonomija

Makroekonosma analiza se deli na pozitivnu i normativnu ekonomiju. Tu podelu je izvršio Džon Nevil Kejns.

Pozitivna ekonomija opisuje, analizira i objašnjava ekonomiju onakva kakva jeste. Normativna ekonomija daje mišljenje, preporuke i prakticne savete za vodjenje

ekonomske politike u cilju adekvatnog funkcionisanja privrede.

Makroekonomski ciljevi i makroekonomski instrumenti

Četiri makroekonomska cilja su (magični četvorougao – kategorije kojima se vrši merenje i procena makroekonomski performanski nacionalne ekonomije):

1. Stabilnost rasta nacionalnog obima proizvodnje,2. Stabilnost nivoa cena,3. Visok nivo zaposlenosti i4. Uravnotežen platni bilans

Da bih se ostvarili ovi ciljevi koriste se brojni makroekonomski instrumenti. Četri Najvažnija su:

1. Fiskalna politika,2. Monetarna politika,3. Politika dohodaka i cena i4. Međunarodna ekonosmka politika.

Idealno stanje privrede bilo bi u slučaju kada bih domaća i spoljna bile izjednačene to jest u ravnoteži.

2

Y + U = P + I

Y – Proizvodnja; U – Uvoz; P – Potrošnja; I – Izvoz

„Trade off“ – koliko se radi ostvarenja jednog može žrtvovati drugi cilj.

Teorija ekonomske politike čiji je osnivač Jan Tinbergen je osnovana na principu 3 teorije:

1. Ako je ekonosmkom politikom neophodno postići nekoliko ciljeva, onda je potrebno najmanje onoliko instrumenata koliko ima ciljeva,

2. Instrumenti moraju biti međusobno različiti i ne zavisni3. Za svaki cilj potrebnoje odabrati najefikasniji instrument.

Ekonomske kategorije i ekonomski zakoni

Nauka predstavlja sva naša saznanja o suštini sveta i zakonima njegovog postojanja i razvoja. Svaka nauka se odredjuje svojim predmetom proučavanja i svojom metodom pomoću koje dolazi do saznanja o pojavama koje pročava. Ekonomija kao društvena nauka je sistem kategorija i zakona kojima se otkriva suština pojava u društvenoj proizvodnji. Ona proučava ekonomske zakonitosti u funkcionisanju kompanija, nacionalne privrede i globalne ekonomije.

EKONOMSKE KATEGORIJE

Ekonomske kategorije su najopštije pojmovi kojima se izražavaju određeni odnosi u procesu društvene proizvodnje na različitim stepenima ljudskog razvitka. Svaka ekonomska kategorija predstavlja teorijski izraz ili apstrakciju datih odnosa proizvodnje. Ekonomske kategorije su: roba, novac, cena, kapital, kamata, akcija, profit, renta...

EKONOMSKI ZAKONI

Sve pojave i procesi koje vidimo u prirodi i društvu nalaze se u medjusobnoj povezanosti i uzajamnoj zavisnosti. Pored opšte povezanosti i zavisnosti pojava postoji i poseban oblik veze između dve konkretne pojave koji se naziva uzročna povezanost. Uzrok i posledica su jedna od mnogobrojnih strana opšte povezanosti. Jedan od oblika uzročne povezanosti pojava su i uslovi. Pod uslovima podrazumevamo skup okolnosti pod kojima neka pojava nastaje i postoji. Pozitivni uslovi podstiču razvoj date pojave, dok je negativni koče i sprečavajući dalji progres. Nužna povezanost je takva zavisnost pojava koja pod određenim uslovima nastupa obavezno. Slučajnim pojavama nazivamo one pojave koje mogu postojati,a ne moraju. One ne isključuju jedna drugu. Nužnost pokazuje opšti pravac razvitka, tendenciju kretanja, a ispoljava se nizom slučajnih pojava, odstupanjem od proseka.

Ekonomsi zakoni koji deluju u jednoj privredi obuhvataju sve njene oblasti: od proizvodnje, raspodele i razmene do potrošnje. Zakoni su pravilnosti koje se ogledaju u tesnoj povezanosti ekonomskih pojava u privredi i ekonomskih kategorija, kao i njihovom

3

međusobnom odnosu. Oni nisu rezultat subjektivnog delovanja učesnika u ekonomiji. Oni su dati kao takvi i predstavljaju objektivne nužnosti i neizbežnosti. Glavni zadatak ekonomije je da saznaje i tumači ekonomske zakonitosti.

Prema poznatom poljskom ekonomistu Oskaru Langeu svi ekonomski zakoni se mogu svrstati u 4 kategorije:

1. Opšti ekonomski zakoni ( prirodni zakoni )2. Zakoni koji nedeluju u svim načinima proizvodnje nego u 2 ili više3. Posebni zakoni, zakoni koji su karakteristični samo za jedan način proizvodnje4. Zakoni koji samo u deluju u jednoj fazi datog načina proizvodnje.

Ekonomski zakoni se mogu odrediti kao objektivne nužnosti koje vladaju u procesu društvene proizvodnje. Specificnosti ekonomskih su u tome da su oni:

1. Objektivni – Ne mogu se uspostavljati i ukidati voljnom ljudi, ali ih oni mogu spoznati i shvatiti, pa i prilagoditi svoju ekonomsku aktivnost u skladu sa objektivnom nužnošću.

2. Da se definišu kao tendencije – nikad utvrdivi prosek večnih kolebanja

Metoda apstrakcije

Metod apstrakcije ( metod uopštavanja ) odstranjuje sve nebitne i sporedne elemente, odbacuje sve slučajnosti, i time obuhvata sve ono što je važno i zakonito. Što je neki problem, pojava ili nauka koja se istražuje složenija i uslovljena većim brojem faktora i stepen apstrakcije će biti veći.

Uvođenje određenih predpostavki je najvažnije, najteža i najodgovornija faza u metodi apstrakcije. Predpostavke treba da nam pokažu koji su to uslovi pod kojima analiziramo određenu ekonomsku pojavu i koje smo to sve elemente morali da apstrakujemo zbog neipunjavanja tih uslova. Predpostavke treba da nam pojednostave složen svet i olakšavaju njegovo razumevaje. Stepen apstrakcije zavisi od postavljenih cilejva.

Ekonomski modeli

U koliko se metodom apstrakcije, zanemare manje značajne pojave kategorije, ako se uzmu u obzir samo one koje predstavljaju suštinu, može se stvoriti uprošćena slika stvarnosti koju nazivamo ekonomski modeli. U ovom smislu ekonomski modeli nisu potpuno realni. Opravdanje za primenu metoda apstrakcije i proučavanje ''čiste ekonomije'' nalazi se u činjenici da su se tim naučnim postupkom otkrile najvažnije zakonitosti svih privreda, ne zavisno od zemlje i vremena u kojima su se one ispoljavale.

U ekonomskim modelimo razlikujemo dve vrste varijable endogene i egzogene.

Endogene varijable proizilaze iz samog modela, njima su određene i one predstavljaju njegove izlazne elemente.

4

Egzogene varijavle su promenjive koje se unose u model. One se ne objašnjavaju (cena nafte, političke prilike, kamatne stope..itd)

Glavna njihova svrha je da se prikaže uticaj egzogenih varijabli na endogene. Njihov značaj nije čisto teoriskog karaktera, oni se mogu primeniti u privrednim okolnostima,a posebno u periodima ekonomskih kriza, visokih inflacionih procesa, deficit trgovinskog I platnog bilansa. Ekonometrijski modeli su uži pojam. Oni se koriste pre svega u matematici I statistici. Svi oni omogućavaju da se realno ocene veze izmedju pojedinih ekonomski pojava, tada se primene I odgovarajući ‘’terapeutski’’ metodi za rešavanje krucijalnih problema jedne privrede. Ekonometrijski modeli su matematički modeli privrede, ili njenog dela, čiji se parametric procenjuju putem ekonometrijskih tehnika.

Metod verifikacije

Ovaj metod se sastoji u jedinstvu teorije I prakse koje se medjusobno uslovljavaju I određuju. Praksa je primarna u odnosu na teoriju, ali teorija uslovljava praksu. Teorija orjentiše I usmerava praktičnu aktivnost u određenom pravcu. Ne moguće je sprovesti svesnu praksu bez teorijskog znanja. Veliki značaj ima I kvalitet I kvantitet znanja na stepen svesti jedne praktične aktivnosti. U praksi ljudi suočavaju teoriju sa stvarnošću I na taj način njenu vrednost podvrgavaju istini. Rezultati zavise od toga koliko su ljudi teorijski dorasli da menjaju objektivnu stvarnost.

5

Osvrt na vodeće pravce i škole ekonomske misli (Glava 2)

Merkantilizam

Merkantilizam od XV-XVII. Glavni predmet ekonomske analize merkantilista bio je robno-novčani promet, trgovinska razmena, kako u okviru jedne države, tako I u međunarodnim okvirima. To je početni oblik savremene ekonomske nauke. Njihova ideja je bila da se bogatstvo jedne države ispoljava u količini novca tj. plemenitih metala kojima ta država raspolaže I da se državno bogatstvo povećava kroz spoljnu trgovinu.

Mrkantilizam se deli u 2 faze:

1. Rani merkantilizam 2. Razvijeni merkantilizam

Rani merkantilizam (poznat kao monetarni sistem ili bulionizam) traje tokom XV i XVI veka. Suština politike je bila da se ostvari suficit novčanog bilansa, jer se bogatsvo jedne države merilo u količini novca i plemenitih metala.

Razvijeni merkantilizam (često zvan merkantilizam u užem smilslu) traje tokom XVII veka u najrazvijenijim zemljama. Razvijeni merkantilizam nije bio protiv uvoza strane robe, pogotovu ako on može doprineti aktivnom trgovinskom bilansu.

Najznačajniji pisci su bili :

Žan Batisti Kolber – Pisma, instrukcije i memoari. Zalagao se osvajanje novih kolonija I za sprovođenje takve ekonomske politike kojom bi forsirao izvoz robe.

Antoan de Monkretjen – Traktat političke ekonomije posvećen kralju i majci kraljici (1615). U tom delu je prvi put upotrebio naziv politička ekonomija, što dokazuje da nije više reč o ekonomiji domaćinsta, već o ekonomiji naroda. Tako da ona ukazuje na istorijsku revoluciju: proces stvaranja velikih modernih država.

Tomas Man – Blago engleske od spoljne trgovine. Zalagao se za razvoj spoljne trgovine jer je smatrao da je ona najbolji način za stvaranje bogate države I akumulaciju novca.

Antonio Sera – Kratka raspava o uzrocima koji mogu izazvati obilije zlata i srebra u kraljevinama u kojim nema rudnika, sa primenom na kraljevinu Napulja.

6

Fiziokratizam

Sredina XVIII veka u francuskoj. Reč potiče od grčkih reči ‘’fizis’’ sto znači priroda I ‘’cratos’’ sto zanči sila, pa u prevodu znači ‘’vladavina prirode’’. Ono je nastalo I razvijalo se u Francuskoj, I predstavlja odraz tadašnjih prilika u zemlji. Ekonomska politika zemlje koja je vođena u skladu sa merkantilističkim idejama dovela je poljuprivredu u izuzetno težak položaj. Zbog čega su oni stavili nju u centar svog istraživanja. Marsijea de la Rivijera je napisao ‘’Prirodu reda I suštinu ljudskog društva’’. Kritikujući merkantilističku intervencionističku politiku, fiziokrati zastupaju ideju ekonomske slobode po kojoj privreda treba da bude prepuštena samoj sebi I da funkcioniše po principu laisser faire-laiser passer (neka stvari idu svojim tokom). Oni da ju prodnost poljuprivredi nad trgovinomi industrijom. Za fiziokrate društveno bogatstvo predstavlja količina poljuprivrednih proizvoda koju stvaraju poljuprivredni radnici. Najznačajnija zasluga fiziokrata je u tome što su ekonomsku analizu iz sfere prometa preneli u oblast proizvodnje. Fransoa Kene ( dvorski lekar Luja XV i hirurg) je glavni predstavnik I on je napisao ‘’Ekonomske tablice’’ 1758 godine, gde je prvi put društvena proizvodnja prikazana kao jedinstvena celina. Ovo delo smatra se pretečom Marksovih šema proste I proširene društvene reprodukcije, ali I savremene input-output analize modela opšte privredne ravnoteže. Posmatrajući društvenu proizvodnju kao celinu u kružnom toku, Kene je primenio metod apstrakcije I svoju analizu zasnovao na određenim teorijskim predpostavkama. Prvo u društvenoj zajednici postoje tri klase ljudi :

1. Proizvodna klasa – Ona jedina stvara vrednost I uvećava društveno bogatstvo (zakupci zemlje I poljuprivredni radnici)

2. Vlasnisnička klasa – prisvaja višak proizvoda poljuprivrednika (zemljoposednici, crkva I državni aparat)

3. ‘’Sterilna’’ klasa – proizvodi industrijske proizvode ali ne stvara novu vrednost (industrijski radnici, zanatlije, trgovci, ljudi slobodnih profesija)

U ovom modelu predpostavlja se da su cene konstantne, apstrakuje se spoljna trgovina, dok se robno-novčani promet odvija samo izmedju klasa, a ne I unutar njih.

U kružnom toku društvene reprodukcije vlasnička klasa raspolože sa 2 milijarde novca godišnje, kao prihod od zemljišne rente koju vlasnicima plaća proizvodna klasa u novcu po osnovu zakupa zemlje. Društveni proizvod poljuprivrede kojim raspolaže klasa

7

poljuprivrednika iznosi 5 milijardi, pri tome 3 milijarde čine proizvodi hrane I 2 milijarde razne vrste sirovina. Dok ‘’sterilna’’ klasa proizvodi 2 milijarde industrijskih proizvoda.

An Robert Žak Tirgo je napisao ‘’Razmatranje o postanku I raspodeli bogatstva’’ 1776 godine. Faziokrati nisu bili u pravu kada su se nadahnjivali isključivo koncepcijom o proizvodnji I o bogatstvu u poljuprivredi. Oni zaostaju za svojim vremenom uoči procvata industrijskog I kapitalističkog sistema, koje su ignorisali.

Klasična ekonomska analiza

Nastao sa pojavom knjige „Bogatstvo naroda“ Adama Smita. Smit je smatran osnivačem savremene ekonomske nauke. On je prvi proklamovao načelo ekonomskog liberalizma ‘’laiser faire, laiser passer’’. On je toj ideji dao teorijsku osnovu. Smit ističe rad uopšte, bez obzira na to u kojoj se grani primenjuje. U okviru radne vrednosti Smit razvija teoriju troškoja proizvodnje po kojoj se cene svake robe svode na tri osnovna dohotka: najamninu, profit I rentu. Time je vrednost doveo u zavisnost od dohotka, dok su dohotci veličine koje se samostalno određuju – Smitova dogma (Marks). Po njemu, podelom rada se povećava spretnost radnika, povećava se proizvodnja, povezuju se proizvođači na lokalnom, nacionalnom I međunarodnom planu, a sve to utiče na porast društvenog bogatstva.

Adam Smit „Bogatstvo naroda“, 1776 godine Vilijam Peti David Rikardo „Načela političke ekonomije i oporezivanja“ – Postavio čvrste temelje

klasične ekonomske analize. Otkrio je zakon o zemljišnoj renti. Dokazao je da je renta rezultat delovanja zakona radne vrednosti to je ustvari teorija diferencijalne rente. Bavio se problemom podele rada, ali sa međunarodnog aspekta. Teorija komparativnih troškova je potvrdila princip slobodne trgovine I načelo ekonomskog liberalizma kako u teoriji tako I u praksi.

Džon Stjurt Mil „Principi političke ekonomije“ Tomas Robert Maltus „Esej o stanovništvu“ – Nastoji da dokaže da beda I siromaštvo

nisu posledica društvenog uređenja, već ljudske prirode koja se ogleda u težnji za neograničenim razmnožavanjem preko raspoloživog obima životnih namirnica. On zaključuje da se razmnožavanje vrši po geometrijskoj progresiji, dok životna sredstva rastu po aritmetičkoj.

Žan Batist Sej „ Tečaj političke ekonomije“ Sejov zakon tržišta, 1803 godine- Prvi koji je odbacio teoriju radne vrednosti I zastupao subjektivnu teoriju vrednosti zasnovanoj na koristi. Jedni proizvodi se razmenjuju za druge proizvode, a svaki prodavac jedne vrste robe je kupac za drugu vrstu. Nijedan proizvod neće biti proizveden bez odgovarajućeg nivoa tražnje za njim. Tako da ukupna ponuda ne može biti veća od ukupne tražnje, pa tako ne može doći ni do njihovog ne podudaranja tj. do opšte krize hiperprodukcije.

8

TEORIJA VREDNOSTI

Teorija vrednsti je sistem učenja koji treba da objasni vrednost robe ( ali, da je objasni na nekoj veličini koja je definisana izvan sistema cena).Srž cena robe i usluga tumačimo preko vrednosti robe. Cena predstavlja vrednost robe izražene u novcu. Cena je novčani izraz vrednosti robe.

VRSTE TEORIJE VREDNOSTI

1. Teorija troškova proizvodnje - Roba se prodaje na tržištu u zavisnosti od troškova proizvodnje te robe. Vrednost robe se pravi u odnosu na najmaninu za plaćanje radnika, profit na kapital uložen u proizvodnju i renta kao naknada za zemljište korišćeno u proizvodnji.

2. Teorija radne vrednosti - Polazi od vrednosti robe, a ne od cene. Vrednost je u stvari količina utrošenog rada za proizvodnju neke robe. Rad se smatra kao jedini trošak proizvodnje. Problem ove teorije, kao I svake druge teorije vrednosti, jeste u tome kako kvalifikovati veličinu vrednosti robe. Razrešenje problema sastoji se u tome što učesnici proizvodnje I razmene utvrđuju novu vrednost poređenjem svog dohotka drugih učesnika u proizvodnji istih roba. Vrednost je društvena kategorija,a ne konkretna I ne zavisi samo od pojedinca. Tako da cena ne zavisi samo od vrednosti robe već I od ponude I tražnje.

3. Teorija granične ( marginalne ) korisnosti

RAZVOJ TEORIJE RADNE VREDNOSTI

Osnivač ove teorije je Viljem Peti, on je razlikovao cenu robe od vrednosti. Političku cenu je tumačio kao cenu koja zavisi od ponude I tržnje. Dok pod prirodnom cenom smatra vrednost robe, zavisne od kvantiteta rada kojii se utroši za proizvodnju robe.Njegovu teoriju dalje razvija Adam Smit. Smit je došao do otkrića da svaka roba ima dva bitna svojstva:

1. Upotebnu vrednosti2. Pormetnu vrednost

Upotrebna vrednost znači ta roba može da zadovolji bilo koju čovekovu potrebu.Prometna vrednost je sposobnost robe da se razmenjuje za neku drugu robu.

Za Smita samo rad predstavlja merilo vrednosti, I ono je egzaktno merilo, njegova mera je tačna. On sabira dohotke : najamnine – dohotke radnika, proizvođača; profite – dohotke kapitalista, industrijalaca I trgovaca; zemljišnu rentu – dohotke vlasnika zemlje. Kod Davida Rikarda nema odstupanja da samo rad stvara vrednost, ali takođe misli da njihov zbir ne može da pređe veličinu vrednosti, tj. da kad se veličina jednog dohotka poveća, veličina drugog će se srazmerno smanjiti. Kod njega se vrednost robe sastoji iz vrednosti utrošenih

9

sredstava za proizvodnju I vrednosti radne snage, tj. kapital uložen u sredstva za rad I predmete rada kao I radna snaga. Kako u tom rocesu učestvuju kapitalisti I radnici, pri čemu ulažu kapital (tj.radnu snagu), normalno je da solidarno dele I vrednost robe koja se realizuje na tržištu. Svaki od njih srazmerno uloženoj I potrošenoj vrednosti svoga vlašništva, očekuje da dobije odgovarajuću vrednost od cene. Najamnina I profit su dve komplementarne veličine I međusobno se dopunjuju. One mogu da se menjaju samo u okviru veličine vrednosti, ali njihov zbir ne moze da pređe visinu te vrednosti. Karl Marks je definisao zakon vrednosti radne snage po kome je radnik u kapitalizmu plaćen po vrednosti, ali ipak stvara više vrednosti nego što iznosi vrednost njegove radne snage (tako se može ostvariti profit!). Po Marksu radna snaga je tek u kapitalizmu roba. A da bi postal roba mora čovek da bube pravno I lično slobodan da bi kao vlasnik svoje radne snage mogao prodavati svoju radnu sposobnost, kao I da su radnici lišeni sredstava za proizvodnju I tako primorani da prodaju svoju jedinu robu kojom raspolažu – radnu snagu. Prema Marksu radna snaga kao i svaka druga roba ima 2 osobine, a to su upotrebna vrednost i vrednost. Specifičnost radne snage kao robe je u tome što ona može da stvori veću vrednost nego što je njena sopstvena. Vlasnik sredstava za proizvodnju angažuje radnu snagu samo ako će njenim korišćenjem u proizvodnji ostvariti više nego što je uložio u taj posao.Vrednost radne snage se određuje radnim vremenom potrebnim za proizvodnju. Njena vrednost se stalno menja. Vrednost radne snage se može podeliti u tri grupe faktora: Istorijiski uslovi (menja se sa privrednim razvojem društva I razlikuje se od zemlje do zemlje, zavisno od stepena njihove razvijenosti), geografski uslovi (svako podneblje zahteva određenu vrstu robe, u zavisnosti ne samo od klime, nego I od nadmorske visine, mesta življenja), stpen stručnosti radne snage (radnici različite stručnosti stvaraju različitu veličinu nove vrednosti, pa će se I cena radne snage za te različite radove različito formirati na tržištu radne snage) .

TEORIJA GRANIČNE (MARGINALNE) KORISNOSTI

U centru intresovanja jeste potrošac, a ne proizvođač. Po njima vrednost se ne stvara jer ona nije materijalna supstanca. Veličina vrednosti robe se izjednačava sa korisnošću marginalne jedinice, tj. sa graničnom koristi koju donosi njihovim vlasnicima.Jedna od osnivača je Viljem Stenli Dževons „Teoriija političke ekonomije“ : Zadovoljiti našu želju do krajnosti sa najmanjim mogućim naporom tj. maksimirati zadovoljstvo, jeste problem ekonomske nauke. Na osnovu njegove teorije vrednost robe se određuje prema korisnosti, tj. zavisi od njene upotrebne vrednosti. Ona zavisi od procene potrošača, tj. kupca o korisnosti proizvoda I njegove spremnosti da plati određenu cenu za određenu upotrebnu vrednost. Zbog toga isti proizvod moze da ima različitu vrednost, jer u različitim okolnostima ima različitu korisnost.

Prvi gosenov zakon govori o „zakonu zaštićenosti potreba“. Svaka pojedinačna potreba sa povećanjem količine gubi na intezitetu, to jest zadovoljenje opada do tačke inteziteta. Kako povećavamo količinu dobara, svaki put kad dodamo jedno dobro, to dobro ima manju korisnost. Iz toga se vrednost robe definiše prema poslednjoj upotrebnoj vrednosti.

Drugi gosenov zakon pokazuje „zakon izravnanja nivoa granične korisnosti.“ Prvo se zadovoljavaju potrebe najvećeg inteziteta, ali te najvažnije potrebe se ne zadovoljavaju do kraja već se prelazi na drugu, treću ...

10

količine

koris

nost

količine

mar

gina

lna

koris

nost

Marginalna korist opada sa rastom količine.

Socialistička ekonomska misao

Socijalisti su se afirmisali tek onda kada je ekonomska misao dobila naučni karakter. Najznačajniji predstavnik ovog pravca je Karl Marks koji je napisao ‘’Kapital’’. Njegovo ekonomsko učenje,nastalo je kao neposredno produženje učenja najvećih predstavnika filozofije, političke ekonomije I socijalizma. Ono predstavlja zaokrugljeni I monolitaran teorijski sistemo čemu su saglasni svi ekonomisti. Fridrih Engel je napisao ‘’Nacrti kritike političke ekonomije’’. Njih dvojica su pridavali veliki značaj naučnom metodu. Oni su izgradili kvalitativno nov naučni metod, dijalektički metod, kao sastavni deo pogleda na sve. Dijalektički materijalizam nije bio prosto nov korak u razvitku filozofskog materijalizma,nego istinski revolucirani prevrat u istoriji društvene misli, pogled na svet potpuno novog tipa. Istorijski materijalizam je teorija o razvitku ljudskog društva. ’’On je I teorija istorijskog razvitka I metod istraživanja društvenih problema I rukovodstvo za akciju.’’ Jedna od glavnih zamerki Marksa klasičnoj školi ekonomske misli jeste zapostavljanje istorijske dimenzije što je za posledicu imalo shvatanje o neprekidnom trajanju kapitalizma u vremenu.

Društvena proizvodja predstavlja odnos između ljudi I prirode, ali I odnos imeđu samih ljudi. Proizvodne snage predstavljaju proizvodnu moć izvesnog ljudskog društva I njih čine:

1. Ljudi sa njihovim radnim navikama I iskustvima2. Sredstva za rad kojima ljudi deluju na prirodu I predmete rada kao njene delove3. Ravoj nauke I korišćenje njenih rezultata u proizvodnji (kao proizvodna snaga)4. Organizacija rada u proizvodnoj jedinici I društvenoj proizvodnji I celini (kao

proizvodna snaga)5. Prirodni uslovi (priroda kao proizvodna snaga u delatnostima privrede koje su vezane

zemljišta, vode, vetra, sunca)

Proizvodni odnosi su oni u koje ljudi stupaju u proizvodnji, raspodeli, razmeni I potrošnji materijalnih dobara I proizvodnih usluga. Društveni odnosi su širi pojam: obuhvataju sve odnose u ekonomskoj I vanekonomskoj oblasti društvenog života I predmet su izučavanja društvenih nauka. Ti proizvodni odnosi se u suštini svode na odnose imeđu ljudi povodom vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, te se praktično svode na svojinske odnose. Na početku svake društveno-ekonomske formacije proizvodni odnosi su u skladu sa proizvodnim snagama, što ubrzava njihov progres. Ali, vremenom, dolazi do njihovog raskoraka, gde se odnosi između ljudi u proizvodnji sporije razvijaju od proizvodnih snaga, što uslovljavastvaranje nove privredne I klasne društvene stukture.

11

Savremena ekonomska misao

Četiri pristupa:

1. Kejnzijanski2. Monetaristički3. Nova škola klasične makroekonomije4. Ekonomija ponude

KEJNZIJANSKA TEORIJA

Džon Mejnard Kejnz je jedan od glavnih osnivača novog međunarodnog monetarnog sistem. Na osnovu njegovog učenja uveden je New Deal pomoću kojeg se smanjila ne zaposlenost i pokrenuo izlazak iz ekonomske krize tridesetih godina XX veka. Preduzete mere su vodile povećanju državnih izdataka za regulisanje privrednih tokova obezbeđujući porast potrošnje I zaposlenosti. Glavno Kenzijevo delo je „Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca“. Smatra da je prošlo vreme liberalizma I da se jedino državnom intervencijom u skoro svim oblastima može očuvati postojeći poredak. Afirmisala se ideja, I u teoriji I u praksi, o mešovitoj privredi. Država mora da putem monetarne I fiskalne politike u oblasti javnih radova, deluje na regulisanje investicija, kamatnih stopa, graničnu efikasnost kapitala itd. (SAD I V. Britanija). U centar svojih istraživanja stavlja zaposlenost raspoloživih faktora proizvodnje (inflacija nije veliki problem tog vremena). Kejnz kritikuje postavke svojih predhodnika koji su proizilazili od predpostavke pune zaposlenosti I naglašavaju opštu nezaposlenost. Nedovoljna efektivna tražnja može da apsorbuje ukupan društveni proizvod, a to utiče na smanjene obima proizvodnje. Ravnoteža se uspostavlja na nižem nivou, uz niže cene I manju zaposlenost. Nivo zaposlenosti zavisi od obima investicija, a njihov glavni izvor predstavlja štednja. Medjusobnim delovanjem štednje I investiija objašnjava se nivo ukupnog nacionalnog dohotka I zaposlenosti. Pri tome, investicije imaju presudan značaj na proizvodnju I zaposlenost. Glavni faktori od kojih zavisi investiciona delatnost su profitna I kamatna stopa.

MOTEARIZAM Ovaj pravac se javlja 60-ih I 70-ih godina XX veka kao antiteza kejnzijanstvu. Milton Fridman dobio Nobelovu nagradu, za ekonomiju, za svoj naučni doprinos u razvoju monetarne teorije. Napisao je ‘’Esej o pozitivnoj ekonomiji’’. U osnovi učenja je analiza delovanja novca na opšte tokove proizvodnje, investicije, potrošnje I cena. Oni su protivnici državne intervencije, insistirajući na stavu da su tržišne ekonomije samoregulišuće I da je privreda dugoročno posmatrano u ravnoteži. Ekonomiju treba prepustiti delovanju tržišnih snaga. Tržišni sektor je samoregulišući samo ako je država po strani. Monetarizam posebno insistira na adekvatnom ponašanju fiskalnog I monetarnog sektora. U okviru fiskalnog sektora ne prihvata se deficitno finansiranje I neuravnotežen budžet. Zalažu se za stabilnu I dugoročnu monetarnu politiku I konstantnu stopu monetarnog rasta, s obzirom da brz rast dovodi do inflacije, a spor do recesije. Stabilna ponuda novca je ta koja obezbeđije makroekonomsku stabilnost.

NOVA ŠKOLA KLASIČNE MAKROEKONOMIJE

Razvija se iz monetarizma 70-ih I 80-ih godina XX veka. Predvodjena nobelovcima: Robert Lukas, Tomas Sardžent, Robert Baro, Eduard Preskot. Oni naglašavaju samoregulišući karakter tržišne privrede. Oni polaze od predpostavke da se firme I pojedinci uvek ponašaju ekonomski racionalno. Racionalno ponašanje pojedinca znači I das u njihova očekivanja

12

racionalna, tako da državna intervencija nije potrebna. Predstanici ove škole smatraju da je privreda uvek na nivou pune zaposlenosti.

EKONOMIJA PONUDE

U centar analize stavljaju ponudu. Oni posebno naglašavaju potrebu podsticanja ponude čime se regulišu privredna kretanja I postižu antiinflacioni efekti. Smatralo se da se inflacija javlja u slovima pune zaposlenosti I to kao rezultat preterane tražnje. Ali ekonosmka praksa upoznaje stanje stagflacije, to jest istovremeno postojanje inflacije i ne zaposlenosti. Smatraju da se rešenje treba tražiti na strani ponude, oživljavanjem proizvodnje, što bi imalo I razvojne I antiinflacione efekte. Podsticanje ponude se po njima postiže prevashodno smanjenjem poreskih oterećenja. To znači da se oni zalažu za državnu intervenciju, ali ograničenu, koja bi se u praksi svela na određene mere fiskalne politike. Niske poreske stope bi imale višestruki značaj: podsticanje preduzetništva I privtne inicijative, povećanja proizvodnje I zaposlenosti, ublažavanje sektorskih proporcija, privlačenje inostranog kapitala.

poreski prihodi

pore

ske

stop

e

Na dijagramu se može videti da nulta stopa poreza državi ne obezbeđuje nikakve prihode. Povećanjem stope poreza povećavaju se I prihodi, ali samo do tačke A. Nakon tačke A svako povećanje poreskih stopa dovodi do smanjenja poreskih prihoda, što zanči da opada stimulans za porast investicija, zaposlenosti I dohodka. Prihodi od poreza će biti jednaki 0 kada je poreska stopa 100%.

13

Proizvodne mogućnosti Društva (Glava 3)

Društvena proizvodnja

Ekonomija je nauka koja istražuje objektivne ekonomske zakone koji vladaju u oblasti društvene proizvodnje, to jest proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje.

Proizvodnja je složeni skup međusobnih ljudskih odnosa koji karakterišu stvaranje materijalnih dobara, a sve u cilju podmirenja njihovih potreba. Ekonomija koja proučava društvenu proizvodnju kao posebnu oblast društvenog života ljudi bavi se:

Odnosima ljudi u proizvodnji Ekonomskim ciljevima, koji teže da se ostvare u proizvodnji Ekonomskim metodama, koji se koriste da bi de ostvarili ciljevi.

Dakle društvena proizvodnja je skup ekonomskih aktivnosti: proizvodnja, razmena, raspodela i potrošnja. Proizvodnja je prilagođavanje prirode ljutskim potrebama. Razmenom omoguđavamo pojedincu da dođe do nekog proizvoda menjajući deo koji mu je pripao raspodelom. Potrošnja proizvod postaje predmet pojedinačno i zajedničkog korišćenja.

Osnovne karatkteristike proizvodnje su da je ona:

Nužna Istorijska Društvena

Proizvodnja je nužna jer čovekova ličnost, samim svojim postojanjem I aktivnošću, troši svoje mišiće, nervi I sl. Da bi se nadoknadila količina utrošene energije čovek mora da se hrani,da stanuje… Svojim radom čovek je prinuđen da stalno proizvodi potrebna materijalna dobra, pa je zbog toga proizvodnja nužni, opšti I večiti uslov opstanka ljudskog društva. Proizvodnja je istorijska jer se stalno menja predmet proizvodnje. Uvek je društvena jer ljudi proizvode povezani neposredno ili posredno u veće ili manje grupe. Oni proizvode u odnosu sa drugim ljudima delujući jedni na druge. Ako se proizvod ne iznosi na tržište i ne razmenjuje za proizvode drugih proizvođača, onda se taj rad koji je utrošen za proizvodnju tog proizvoda zove neposredno društven rad. Oni stvaraju proizvod samo za svoje potrebe ili za potrebe zajednice kojoj pripadaju, I tu nema razmene. Kada proizvođači proizvode materijalna dobra radi prodaje potrošačima onda je to posredan društveni rad.

14

Oblici ekonomske aktivnosti

PROIZVODNJA I POTROŠNJA

Zadovoljavanje svojih potreba čovek ostvaruje posedovanjem I korišćenjem materijalnih dobara I usluga. Potrošnja predstavlja upotrebu proizvedenih materijalnih dobara I usluga u cilju podmirenja raznovrsnih potreba, kako pojedinaca, tako I društva kao celine. Sa makroekonomskog aspekta potrošnja predstavlja krajnji cilj proizvodnje. Posmatrano sa mikroekonomskog aspekta potrošnja u tržišnoj privredi predstavlja metod za ostvarivanje nekog ekonomskog intresa, npr. stvaranja I prisvajanja profita. potrošnja daje svrhu proizvodnji, jer proizvodnja ne može biti cilj sama sebi. Reč je dakle o uzročno-posledičnom nizu: koji treba da pruži odgovore na pitanja šta I koliko proizvoditi. Obim I struktura proizvodnje određuju obim I strukturu potrošnje. Ne može se trošiti ono što nije prozvedeno.

VRSTE POTROŠNJE

Proizvodna potrošnja je upotreba materijalnih dobara i ulsuga u cilju proizvodnje neke nove upotrebne vrednosti. Ona indirektno zadovoljava naše potrebe. Sa gledišta predmeta potrošnje deli se na:

1. Reprodukcionu potrošnju – potrošnja predmeta rada, tj. obrtnih sredstava2. Investicionu potrošnju – potrošnja sredstava za rad, tj. osnovnih sredstava

Neproizvodna potrošnja je ona koja kao rezultat ima samo trošenje, a ne i proizvodnju materijalnih dobara. Ona je krajnji cilj proizvodnje. Ona se deli na:

1. Ličnu potrošnju – Predstavlja takvu potrošnju gde neko materijalno dobro služi za neposredno zadovoljenje neke čovekove životne potrebe (hrana, odeća, obuća..). promene u ličnoj potrošnji najviše zavise od: realnih dohodaka stanovništva (porastom realnih dohodaka stanovništva procentualno se smanjuje deo namenjen ishrani, a proporcijalno raste deo namenjem odeći I stanovanju, I precentualno raste deo namenjen ostalim potrebama) I nivoa privredne razvijenost (nivo je viši ako je je privreda razvijenija, kao I da se povećava udeo javne potrošnje u odnosu na ličnu). Deo koji se ne potroši ide na štednju. Promene u obimu lične potrošnje dovodi do formiranja tako zvanog potrošačkog društva, koj ima negativan prizvuk. Potrošnja radi potrošnje je kupovanje odredjenog proizvoda koja vam ne za vas nema upotrebnu vrednost, ali hoćete da je imate. Ernest Engel, XIX vek.

2. Javnu potrošnju – Određena dobra se troše od strane većeg broja ljudi, kao što je korišćenje obrazovnih ustanova, bolnica, usluge policije… Ona se finansira iz prikupljenih zajedničkih sredstava, odnosno, porezima, carinama, kaznama. Javna potrošnja podrazumeva obezbeđenje finansiskih sredstava za plate radnika društvenih službi, kao I plaćanje materijalnih dobara I usluga u ustanovama društvenih službi kako bi te ustanove mogle normalno da obavljaju svoje delatnosti.

15

PROIZVODNJA I RASPODELA

Raspodela predstavlja oblik ekonomske aktivnosti u kome proizvedena materijalna dobra I usluge raspoređuju između pojedinaca, preduzeća I širih društvenih zajednica. Raspodela povezuje potrošnju i proizvodnju. Raspodela je reuzultat proizvodnje (prvo se nešto proizvede pa u odnosu na proizvod raspodeli I od načina proizvodnje zavisi sistem raspodele) i pretpostavka proizvodnje (prvo je raspodela sredstava za proizvodju, a drugo je raspodela učesnika u proizvodnji). Raspodela može biti posredna i neposredna. Neposredna raspodela postoji u naturalnoj privredi, pa se proizvedena dobra ne kupuju nego se dodeljuju članovima društva. Nema razlike između proizvodnih I potrošnih jedinica. Posredna raspodela je prisutna u tržišnoj privredi u kojoj se proizvedena dobra prodaju I kupuju za nova – razlikuju se proizvodne od potrošnih jedinica, jer proizvođači ne proizvode dobra za sopstvene potrebe nego za potrebe drugih.

Sa gledišta oblika raspodele razlikuju se:

Primarna raspodela – Obavlja se neposredno između glavnih učesnika u procesu proizvodnje. Vlasnici kapitala učestvuju po osnovi kapitala, a radnici po osnovi rada.

Sekundaran raspodela – Podrazumeva odvajanje dela novonastale vrednosti neproizvodnom delu stanovništva. Nju vrši država koja putem poreza, taksi, carina I dr. oduzima deo dohotka prisvojen primarnom raspodelom.

Namenska raspodela – Predstavlja podelu dohotka privrednih subjekata kojom se jedan deo dohotka izdvaja za potrošnju, tj. za plate I druga lična primanja, a drugi deo za štednju.

PROIZVODNJA I RAZMENA

Razmena predstavlja zamenu jednog proizvoda za drugi. Uslov razmene je postojanje društvene podele rada. Nijedan proizvođač nije u stanju da proizvede sva potrebna materijalna dobra I zato do njih dolazi zamenom svojih proizvoda za proizvode drugih proizvođača. Razmena može biti neposredna i posredna. Neposredna se razvija u ne razvijenoj društvenoj srednini i naziva se trampa, tu se roba jede upotrebne vrednosti razmenjuje za robu druge upotrebne vrednosti. Posredna se iskazuje kao prost robni promet, a obavlja se posredstvom novca. Prodaja robe se vrši sa ciljem da se dobi novac pomoću kojeg se kupuje drugi proizvod radi zadovoljenja drugih potreba. Razmena se javlja I u obliku razvijenog robnog prometa, kada postaje organizovana u tom smislu da se pojedini ljudi trajno opredeljuju za bavljenje razmenom materijalnih dobara. Tada nastaje kupovina, gde kupivina ima za cilj dobijanje više novca nego što je uloženo u kupovinu.

Svi oblici razmene sastoje se Iz dva akta: akt prodaje I akt kupovine. Odvajanje akta kupovine od akta tražnje može se izvršiti po dva kriterijuma: vremena i mesta. Kod novčanog oblika razmene ova dva akta se razdvajaju i ne moraju se (mada mogu) ni vremenski ni prostorno poklapati. Razlika između neposredne i posredne razmene je u tome što kod trampe nema težnje za profitom, a sličnost je u tome što učesnici dobijaju materijalna dobra koja su im potrebna.

16

Tržište je celokupnost odnosa ponude i potražnje. Na tržištu se sučeljavaju ponuda I tražnja, na osnovu kojeg se formira cena. Punuda je ona količina proizvoda koji su proizvođači spremni da prodaju za odgovarajuću cenu. Bitni elementi ponude su količina I cena proizvoda. Tražnja je ona količina proizvoda koji su potrošači spremni da kupe uz odgovarajuću cenu.

Slobodna dobra versus ekonomska dobra

Slobodna (besplatna) dobra se određuju kao delovi prirode koji postoje u obliku u kome ih čevek može koristiti I bez rada na njihovom prilagođavanju. Njihova tržišna cena je jednaka nuli. Ekonomska dobra nastaju kada ih čovek prilagodi svojim potrebama. Ekonomska dobra su ograničena, oskudna, tj. njih ima u manjim količinama u odnosu na želje ljudi. Zato se mora izvršiti racionalizacija ovoh dobara I to se čini zaračunavanjem cene.

Tri problema ekonomske organizacije: šta, kako i za koga proizvoditi?

Oskudnos I neophodnost izbora prioritetnih potreba koje se mogu ostvariti raspoloživim sredstvima predstavljaju osnovu za formulisanje tri fundamentalna pitanja eknomske organizacije. Tri problema ekonomske organizacije:

Šta proizvoditi – Mora se obaviti izbor dobara koja se mogu proizvesti. To pitanje se svodi na izbor proizvoda po njihovoj nameni. Treba ispitati tržište i videti šta fali ili koji proizvodi se cene.

Kako proizvoditi – Ovaj izbor nije proizvoljan I određen je razvojem društvene proizvodnje. Ekonomski intres svakog proizvođača je smanjenje troškova proizvodnje pravilnim izborom tehničkih metoda proizvodnje, što predstavlja ključni uslov za ostvarivanje većeg profita.

Za koga proizvoditi - Treba odrediti ciljnu grupu koja će kupovati ovaj proizvod, i toj ciljnoj grupi ga prilagoditi. Ali se ovopitanjeu sadašnje vreme gotovo ne postavlja jer svi proizvode za tržište.

1. Tržišna ekonomija – Postoje slobodne konkurencije vlasnika faktora proizvodnje koji svoje faktore ‘’sele’’ u one grane proizvodnje za čijim proizvodima postoji veća tražnja, sve u cilju ostvarivanja što većeg profita. Nema uplitanja države I njenih organa. Tržišna ekonomija, u kojoj država nema nikakvu ekonomsku ulogu zove se laisser-faire ekonomija.

2. Komandna ekonomija – Društveno planski organi unapred određuju proporcije proizvodnje I potrošnje. Na taj način se u potpunosti isključuje delovanje tržišta I konkurencije kao rešenje za odgovore na pitanja šta, koliko I za koga proizvoditi. Odlučivanje u preduzećima se svodi na donošenje izvršnih odluka.

3. Mešovita ekonomija – To je privreda koja se delom zasniva na privatnoj svojini a delom na državnoj svojini. Preduzećima ostavljaju slobodu izbora proizvodnje onih vrsta proizvoda za koje se samostalno odluče na osnovu svojih kadrovskih I tehničkih potencijala, vođeni ekonomskim intresima. Državni organi raspolažu brojnim mogućnostima da merama ekonomske politike stimuliši ili destimulišu proizvođače.

4. Tranzitorna ekonomija

17

Opšti elementi ekonomskog sistema su:

Resursi ( prirodni izvori, ljutski rad, osnovna i obrtna sredstvam, preduzetništvo ) Privredni subjekti ( domaćinstva, preduzeća, država ) Ekonomske aktivnosti (proizvodnja, raspodela, razmena i potrošnja ) Institucije ( tržište i svojina )

Resursi se određuju kao skup materijalnih I nematerijalnih izvora stvaranja bogatstva I ekonomskog prosperiteta. Institucije treba da pokažu oblik veza I pravila ponašanja između privrednih subjekata što omogućava obavljanje ekonomskih aktivnosti na adekvatan način.

Efikasnost upotrebe retkih resurasa i privlačnosti

Ekonomska dobra se stvaraju upotrebom, tj, trošenjem različitih resursa. Načelo ekonomske efikasnosti svodi se na dobijanje određene količine dobara sa najmanjim troškovima. Efikasnost je odnos između vrednosti dobijenog output I vrednosti utrošenog inputa. Svi faktori koji dovode do povećanja efekta sa jedne strane, a smanjenja upotrebe sa druge strane, prouzrokuju rast efikasnosti.

Koordinacija je usklađivanje delatnosti ekonomskih subjekata u cilju rešavanja strukturnih problema proizvodnje materijalnih dobara prema društvenim potrebama za tim dobrima. Savremene privrede ne mogu bez koordinacije biti racionalne, što znači da se ni efikasnost ne bi mogla ostvariti u meri koja bi inače bila moguća.

Razlikuju se dva oblika efikasnosti

Proizvodna efikasnost – Podrazumeva se da se određeni obim I kvalitet dobara proizvede uz najniže toškove.

Alokativna efikasnost – Određuje se kao potreba da se resursi kojima raspolažu određeni ekonomski subjekti raspoređuju na proizvodnju onih proizvoda I usluga koji se mogu tržišno valorizovati.

Efikasnot I pravičnost su često u sukobu. Pravičnost se određuje kao zahtev pravedne raspodele ekonomskog prosperiteta na sve članove društva. Efikasnost se odnosi na veličinu ekonomskog ‘’kolača’’, a pravičnost na način njegove raspodele.

18

efikasnost

prav

ičnos

t

Ako imamo u vidu jedno preduzeće, jasno je da postoji sukob intresa između vlasnika kapitala I neposrednih učesnika u proizvodnji u pogledu raspodele tog dobitka. Ono što je za radnike povećanje životnog standarda to je za vlasnika kapitala povećanje troškova proizvodnje I samim tim smanjenje akumulacije. Država mora adekvatnom kombinacijom ekonomskih instrumenata da balansira između intresa različitih socijalnih grupa I da odmeri pravi odnos između socijalnih, razvojnih I drugoh ciljeva.

Granice proizvodnih mogućnosti društva

Iz knjige!

Oportunitetni troškovi

„Zamena je zakon života ekonomije“. Paul Samuelson

Izgubljena mogućnost za jednim dobrom zato što smo se odlučili za drugo, naziva se oportunitetni trošak. Oportunitetni trošak je propuštena dobit koja bi se ostvarila alternativnom upotrebom resursa – inputa.

Ekonomija je efikasna kada je na granici proizvodnih mogućnosti. Biti na granici znači da se povećanje proizvodnje jednog dobra ne može ostvariti bez smanjenja proizvodnje drugog.

19

Inputi i Outputi u privredi (Glava 4)

Inputi i outputi u privredi

Inputi (utrošači, faktori proizvodnje, ekonomski resursi) su robe i usluge koje preduzeća upotrebljavaju u proizvodnim resursima. Korišćenjem različite kombinacije inputa I postojeće tehnologije, privreda proizvodi outpute. Outputi su različita dobra i usluge koji su rezultati proizvodnog procesa, a koji su namenjeni potrošnji ili daljoj proizvodnji.

Kvatralna podela:

Prirodni proizvodni faktori ( zemlja, klima, energetski resursi, ...) Ljudski proizvodni faktori ( rad, ponuda radne snage, radne navike, ...) Osnovna sredstva i obrtna sredstva Preduzetništvo

Prirodni proizvodni faktori

Zemlja je prirodni resurs, koji je zatečen u prirodi i postoji ne zavisno od ljutskog delovanja.Postoje obnovljivi prirodni resursi (šume) i neobnovljivi prirodni resursi (nafta).Priroda je u stvari potencijalno društveno bogatstvo, neophodno za razvoj svake privrede. Prirodni resursi se od drugih resursa razlikuju po tome što se njihim nedostatak teško meže kompenzovati naknadnim proizvodnim procesom I što se ne može izvršiti njihov transport.

Ljudski proizvodni faktor

Radna snaga se određuje kao ukupnost čovekovih fizičkih I intelektualnih sposobnisti koje se mogu koristiti u proizvodnji dobara I pružanju usluga. Rad je trošenje radne snage čoveka. Stanovništvo neke zemlje čini ukupan broj ljudi koj žive u toj zemlji. Radno sposobno stanovništvo je ono stanovništvo koje je sposobno za rad tu ulaze lice od 15 do 60 za žene, a 65 za mukarce. Aktivno stanovništvo je ono stanovništvo koje svojim radom stvara sredstva za život. Neaktivno stanonvištvo je ne zaposleno stanovništvo, stidenti i đaci koji se u to vreme obučavaju. Procenat zaposlenih ljudi u odnosu na ukupan broj radno sposobnog stanovništva predstavlja jedan od ključnih pokazatelja privredne razvijenosti makroekonomije.

Rad u ekonomskom smilu je rad koji je izvršen u cilju stvaranja sredstva za život. Ekonomiju kao nauku interesuje samo rad u ekonomskom smislu. Prost rad ne zahteva posebnu stručnost i kvalifikaciju. Složen rad zahteva veće znanje, iskustvo i školovanje. Stepen složenosti radova se približnop može oceniti godinama učenja. Složen rad je multiplikovan rad, to znači da se za jedan čas složenog rada proizvede vrednost koju prost rad može da stvori samo za više časova rada.

Proizvodan rad je ljudski rad koji za rezultat ima neku materijalnu upotrebnu vrednost ili proizvodnu uslugu, obavlja se u sfere materijalne proizvodnje. Proizvodan rad obezbeđuje materijalne uslove razvoja ljudskog društva jer je to rad kojim se stvara bruto domaći proizvod I nacionalni dohdak. Proizvodne (materijalne) usluge su delatnosti u kojima se ne stvaraju nova materijalna dobra, već se rad troši za održavanje postojećih dobara, za njihovu

20

popravku, kao I za transport roba od proizvođača do potrošača. Neproizvodan rad je ljudski rad koj za rezultat ima neproizvodnu uslugu, rad koj se netiče stvari nego ljudi. U delatnostima kao što su saobraćaj, rad je istovremeno I proizvodni I neproizvodni. Sa ekonomskog gledišta samo proizvodan rad stvara vrednost u ekononomskom smislu, jer se im radom stvaraju materijala dobra za život I proizvodnih I neproizvodnih radnika, kao I dobra neophodna za dalji proces proizvodnje.

Tekući rad je rad koji je potrošen u procesu materijalne proizvodnje. Minuli rad je rad koji je utrošen u jedom ili više uvastopnih procesa proizvodnje I čiji je proizvod je namenjen za dalju proizvodnju. Vrednost proizvoda je, prema teoriji radne vrednosti, ukupno utrošena količina rada u proizvodnji nekog proizvoda. Vrednost koja je rezultat tekućeg rada radnika I koju proizvođač ostvari prodajom svojih proizvoda je novostvorena vrednost (nova). Drugi deo vrednosti proizvoda je prenesena sa korišćenih sredstava za proizvodnju (sredstava za rad I predmeta rada) na novi proizvod koje je pomoću njih napravljen, I koje je rezultat minulog rada, naziva se prenesena vrednost. Cena je novčani izraz vrednosti.

Vrednost proizvoda = minuli rad + tekući rad

Minuli rad – prenesena vrednost (pv)Tekući rad – novostvorena vrednost (nv)Vr = pv + nv

Produktivnost rada

Produktivnost rada je proizvodna moć da proizvođač u jedinici vremena proizvede određenu količinu proizvoda ili obim izvršenih usluga. Pri tome proizvođač može da bude individualni radnik, preduzeće...Produktivnost rada se može izraziti na dva načina:Prvi način je količina proizvoda koja se proizvede u jedinici vremena. Druga je Koliko vremena je potrebno da se proizvede jedan proizvod.

Produktivnost se povećava kada se poveća količina proizvoda u jedinici vremena, ili kada se smanji vreme za proizvodnju jednog proizvoda uz isti utrošak radne snage.

Na produktivnost rada može uticati mnogo stvari neke od njih su:

Prirodni uslovi, Razvoj tehnologije Stepen primene tehnoloških saznanja Iskustvo i kvalifikacija radnika Organizacija na mikro i makro nivou Društevo-ekonomski uslovi

Povećanjem produktivnosti rada se smanjuje jedinična vrednost proizvoda, a time I cena, povećava se životni standard ljudi, razvijaju se proizvodni potencijali ekonomije I povećava društveno bogatstvo.

Osnovna i obrtna sredstva

21

OSNOVNA SREDSTVA Osnovna sredstva se još nazivaju i sredstva za rad, stalna ili fiksna sredstva, kao I kapitalni resursi koji predstavljaju trajna dobra privrede proizvedena u cilju proizvodnje drugih dobara.Od načina korišćenja osnovnih sredstava zavisi profit nekog preduzeća, kao i cene svake pojedinačne robe. Osnovna sredstva se koriste u toku dužeg vremenskog perioda, a zamenju se novim kada se zbog istrošenosti više ne mogu koristiti ili se ne mogu dovoljno ekonomično upotrebljavati. Pod sredstvom za rad podrazumevamo stvari kojima čovek deluje na prirodu i predmete rada kao delove prirode.

Stopa amortizacije je količina novca koja firma godišnje potroši na održavanje mašina.Amortizacija je postepeno smanjivanje vrednosti osnovnih sredstava I njeno prenošenje na gotove proizvode usled trošenja, habanja, rabaćenja osnovnih sredstava.Zato postoje amortizacioni fondovi. Novčani fond koje se postepeno povećava sa procesom amortizacije osnovnih sredstava je fond amoritizacije I iz njega se nabavljaju nova osnovna sredstva.

Imamo fizičko i moralno rabaćenje. Fizičko rabaćenje je smanjenje upotrebne vrednosti neke mašine zbog njene upotrebe u proizvodnji. Moralno rabaćenje je trošenje koje nastaje usled spoljašnjih uticaja. Ono je posledica razvoja nauke I tehnike, progresa u proizvodnoj sferi itd usled čega dolazi do zastarelosti postojeće tehnike I ekonomske neopravdanosti njenog daljeg korišćenja.

OBRTAN SREDSTVA Pretežni deo obrtnih sredstava čine predneti rada. Predmeti rad su oni objekti na koje čovek deluje svojim radom, a pomoću osnovnih sredstava (mašina) menjajući im oblik i prilagođavajući ih svojim potrebama.

Sirovine su sredstva koja su pretrpela uticaj ljudskog rada, pre nego što su uzeta u proces proizvodnje. Sirovine mogu biti I predmeti rada I gotov proizvod. Sirovine koji se nemogu upotrebiti kao gotovi proizvodi, već moaju ići u dalji process proizvodnje su poluproivodi. Sa gledišta načina delovanja na predmete rada cela privredna aktivnost deli se utri sektora:

1. Primarni – Odnosi se na privredne aktivnosti vezane za prirodno bogatstvo. On obuhvata one delatnosti u kojima se proizvodi dobijaju korišćenjem zemljišta (poljuprivreda, šumarstvo, lov, ribolov, rudarstvo)

2. Sekundarni – Odnosi se na one privredne aktinosti koje prerađuju sirovine, stvarajući gotove, finalne proizvode (hemijska ind, građevinarstvo, proizvodno zanatstvo,ugostiteljstvo).

3. Tercijarni – Obuhvata delatnosti privrede u kojima se obavljaju proizvodne I neproizvodne usluge (bankarstvo,turizam, saobraćaj, komunalne delatnosti, trgovina).

Sirovine I poluproizvodi se mogu koristiti samo u jendom procesu proizvodnje, koji traje dok se ne napravi određena upotreban vrednost, pa se za sledeći proces moraju obrt moraju kupiti nove količine. Tako da oni u jednom obrtu prenesu celokupnu svoju vrednost na gotove proizvode. Pored predmeta rada, obrta sredstva sadže komponente kao:

1. Zalihe finalnih proizvoda I sirovina2. Kratkoročna potraživanja3. Gotovinu I kratkoročne finansijske ivesticije4. Fond za isplate plate radnika preduzeća

22

Pojam likvidnosti podrazumeva sposobnost sredstava da se što brže I uz što manje troškove transakcije konvertuje u novac, kao I sposobnost preduzeća da izvršava I izmiruje svoje obaveze u roku dospeća prema poveriocima I poslovnim partnerima. Što je veličina obrtnih sredstava veća to je I likvidnost preduzeća.

Preduzetništvo

Preduzetnička funkcija preduzeća podrazemeva ukupne organizatorske, rukovodeće, upravljačke, nadzorničke I usmeravajuće poslove u cilju:

Proizvodnje novih materijalnih dobara Upotrebe savremenijih, novih metoda proizvodnje Proučavanje obima I structure potreba potrošača Podsticanje potrošačkih potreba radi proširenja asortimana proizvoda Osnivanje novih preduzeća u privredi Pronalaženje novih tržišta na kojima bi se proširila ponuda robe Isitivanje tržišta kako bi se omogućila povoljnija kupovina I nabavka robe

Krajnji cilj svih funkcija preduzeća jeste ostvarivanje većeg profita, tj da na što efikasniji I racionalniji način, primenom metoda najnovije tehnike, ostvaruje maksimalnu realizaciju sopstvenih proizvoda,a na tržištu dabavlja što kvalitetniju I jeftiniju robu. U ekonomskoj teoriji I praksi preduzetništvo se tretira kao poseban factor proizvodnje čija je ključna funkcija da na optimalan način kombinuje I koordinira druge proizvodne faktore.

Outputi u privredi

Output su različite proizvedene robe I usluge proizišle iz proizvodnog procesa upotrebom resursa, a koji se ili troše ili upotrebljavaju u daljoj proizvodnji kao inputi.

Robna privreda

Dva osnovna oblika proizvodnje su naturalni i robni. Kriterijumi za razlikovanje ova dva obliak su:

Organizacijona struktura privrednih subjekata Cilj proizvodnje Karakter društvenih veza među privrednim subjektima Stepen spontanosti u obrazovanju privrednih tokova.

Cilj naturalne proizvodnje je da se materijalna dobra upotrebe za zadovoljavanje životnih potreba samih proizvođača i članova zajednice kojoj pripadaju. Uslovi koji su bili potrebni da bi se prešlo sa naturalnog na robin oblik proizvodnje su: razvitak društvene podele rada, pojava viška proizvoda za razmenu I nastanak privatne svojine. OBJAŠNJENJE IZ KNJIGE!

Pojam i svojstva Outputa (Robe)

23

Roba se definiše kao masovni proizvod ljudskog rada, koj treba da zadovlji neku ljudsku potrebu, ali ne potrebu proizvođača, i koja se razmenjuje na tržištu.Roba mora:

Da bude proizvod ljudskog rada Da bude masovan proizvod ljudskog rada Da zadovolji potrebu nekog drugog Da se iznosi na tržište

Podela rada kao uslov robne privrede

Oblici podele rada su:

Prirodna Društvena Međunarodna Profesionalna podela rada

Prirodna podela rada je najstarija podela. Potiče iz razlika po polu, uzrastu I nastala je spontano.

Društvena podelea rad je najvažnija podela rada. Ona se ispoljava kao trajna opredeljenost pojedinca za proizvodnju jednog ili nekoliko proizvoda, ili za obavljanje jedne ili više radnih operacija. Rad koji ljudi obavljaju u određenim poslovima u određenom vremenu jeste njihov ukupan rad. Ukupan društveni rad se određuje kao ukupnost tekućeg rada koji se obavlja u određenom vremenu, a u širem pojmu ustvari zbir tekućeg I minulg rada. Društvena podela rada se može posmatratio kao opšta, posebna i pojedinačna podela rada. Zavisno od karaktera podela se može izvršiti na:

1. Opšta podela rada – To je rasčlanjivanje društvene proizvodnje na velike sfere.ž2. Posebna podela rada – To je dalje razdvajanje na grupe I podgrupe, odnosno na

privedne grane. Teška industrija proizvodi sredstva za proizvonju,a laka predmete lične potrošnje.

3. Pojedinačna podela rada (tehnička) – Ona označava podelu poslova u okviru preduzeća. Vrši se prema specijalizaciji ljudi za razlišite poslove.

Međunarodna podela rada je podela rada između država, regiona i širih svetskih područja. Na nju utiču prirodni I društveni fatkori. Poznavanje ovih faktora proizvodnje omogućava ekonomskoj politici određenih država da nađe optimalnu strukturu proizvodnje koja bi doprinela da se njihova privreda što adekvatnije uključi u međunarodnu podelu rada, a što bi uticalo na brži tempo privrednog rasta I podizanje životnog standarda stanovništva.

Profesionalna podela rada je trajno opredeljenje radnika da u vidu zanimanja rade neki posao. Ova podela rada je širi pojam od tehničke, zasniva se na školskoj I stručnoj radnoj spremi.

Srazmerna podela rada na mikroekonomskom i makroekonomskom nivou

24

Društveni fond rada čine tekući (živi) i minuli (opredmećeni) rad. Što je privreda na višem stepenu razvoja, to je veće učešće minulog rada. Podela ukupnog društvenog rada na različite delatnosti i u okviru delatnosti privrede je veoma složen proces. Njegovo rešavanje sprovodi se na dva nivoa: makroekonomskom i mikroekonomskom.

Srazmerna podela rada na mikroekonomskom nivou podrazumeva pronalaženje optimalnog odnosa između faktora proizvodnje u svakoj fazi proizvodnog procesa i u svakom preduzeću. Za uspostavljanje ove srazmere ključnu ulogu ima organizacija rada u okviru preduzeće, a što proizilazi iz principa ekonomičnosti u čiju sadržinu ulazi težnja da se proizvodnja ostvari sa što manjim utrošcima materijala, sredstava za rad I radne snage, odnosno, što manjim ukupnim troškovima proizvodnje.

Srazmerna podela rada na mikroekonomskom nivou podrazumeva neophodnost njegove raspodelena pojedine vrste proizvoda, na pojedine privredne grane i oblasti da bi se mogle zadovoljiti društvene potrebe. Nužnost kvantitativne raspodele rada na pojedine privredne oblasti I grane, u srazmeri koja omogućava da se proizvede obim I vrsta proizvoda kojima se zadovoljavaju društvene potrebe, naziva se zakonom srazmerne raspodele društvenog rada. Usklađivanje odnosa ponude I tražnje obavlja se na tržištu putem složenog odnosa između prodavca I kupca, promenom cena u zavisnosti od viška ili nedostatka pojedinih roba.

Preduzeće u tržišnoj privredi

Tri razloga zašto se proizvodnja organizuje u priduzećima:

1. Efikasnost proizvodnje, koja zahteva visoko-produktivno i visoko-specijalizovano kapitalnu opremu i izraženu podelu rada koja podrazumeva specijalizovanu radnu snagu

2. Neophodnost značajnih finansijskih sredstava3. Vođenje poslova i donošenje ključnih poslovnih odlika od strane menadžmenta

priduzeća.

Preduzeće se određuje kao pravni poslovni subjekat u kojem se obavlja određena delatnost u cilju sticanja profita. Privredno preduzećese definiše se kao posebna organizacija ljudi u privredi koja je formirana radi obavljanja određenih delatnosti u proizvodnji, razmeni I potrošnji. Proizvodno preduzeće je uži pojam. Ono podrazumeva organizaciju ljudi formiranu u cilju proizvodnje materijalnih dobara I usluga.

OBLICI PRIDUZEĆA

U svakom preduzeću se, sa gledišta njegovog personalnog sastava, razlikuju tri kategorije: osnivači, zaposleni I menadžeri.

Inokosno preduzeće Partnersko preduzeće (Ortačko društvo) Akcionarsko preduzeće/korporacija

25

INOKOSNO PREDUZEĆE Ona su poznata kao sektor male privrede. Brzo se osnivaju, neprekidno menjaju, ali I nestaju. Vlasnik je pojedinac, on sve određuje u ovom preduzeću. Može da bude i porodično priduzeće. Niska je specijalizacija posla, a vlasnik često ne poseduje dovoljno znanja. Vlasnik samostalno raspolaže profitom. Ograničeni izvori za rast I razvoj preduzeća je največi nedostatak.Reč je o neograničenoj odgovornosti. U koliko firma propadne vlasnik je jedini krivac, i može mu se uzeti imovina za otplaćivanje duga, ali minimun mora zakonom da ostane. Količina zaposlenih je veoma mala.

ORTAČKO DRUŠTVO Nastaje sporazumom dva ili fiše fizičkih ili pravnih lica. Sporazum se odnosi na iznos uloženog kapitala, učešće u upravljanju, način raspodele profita I snošenje gubitka, kao I na druga pitanja o funkcionisanju preduzeća. I ovde je reš o neograničenoj odgovornosti. Recimo ako imamo 5 ljudi u ortačkom društvu i svi poseduju 20%, i desi se propast firme svako od njih gubi deo svoje imovine da plati radnike i ostale dugove, u koliko neko nema više imovine od minimuma pa nemože da mu se uzme imovina onda se ostalima uzima i za njegov deo. Zato je ovo rizično priduzeće. Odgovaraju ne samo svojom uloženom već celom imovinom. Bolje je od inokosnog je može da dodje do podele rada, a i do stručnog usavršavanja, takođe imaju veći kapital. Ona imaju prednost I u odnosu na akcionarska jer imaju laksi I brži postupak osnivanja, fleksibilna su, podležu manjem stepenu društvene kontrole itd. Ključni nedostaci proizilaze iz neograničene odgovornosti, nestabilnosti I ograničene mogućnosti za povećanje imovine, tj. za njihov rast I razvoj. Odluke se donose većinom glasova.

AKCIONARSKO DRUŠTVO Ovo je dominantan oblik prduzeća. Ovo je poseban pravni entitet, u kojem se odnos društva I vlasnika definiše preko akcija. To je vrsta preduzeća koje osniva najmanje dva fizička I/ili pravna lica u svojstvu akcionara u cilju obavljanja u napred određene privredne delatnosti, čiji je osnovni capital fiksiran I podeljen na akcije određene nominalne vrednosti. Akcionarsko društvo svoje vlasništvo u firmi izražava u akcijama. Koliko akcija ima toliko dobija od profita, i toliko gubi ako propadne firma. Za ovu vrstu preduzeća važi potpuna odgovornost društva (akcionarsko društvo odovara za svoje obaveze celokupnom imovinom) I ograničena odgovornost akcionara. Životni vek akcionarksog društva nije povezan sa životnim vekom vlasnika. Prednosti se ispoljavaju I u tome da se centralizuju neangažovana novčana sredstva koja se nalaze u rukama građana, novčanih štediša, preduzetnika. Takođe je moguće dobijenja kredita popovoljnim uslovima. U koliko ne može priduzeće da vrati banci novac banka može da dobije onoliko akcija koliko bih isplatilo njen dug. Obveznica je potvrda na zajam, tj. potvrda na privremeno ustupanje novca na korišćenje uz određenu zaradu (kamatu), koja je manja od dividend, a veća od bankarske kamate. Obveznice su dužničke hartije od vrednosti sa fiksnom kamatnom stopom koje obično izdaju kompanije (ili država) I koje su obezbeđene njihovom imovinom. Vlasnik obveznice je poverilac. Postoji zatvoreno I otvoreno akcionarsko društvo. Zatvorenim akcionarskim društvom se smatra ono društvo čije se akcije izdaju samo njegovim osnivačima. Najviši organ za upravljanje je skupština akcionara, a ostali su : upravni odbor, director I nadzorni odbor. Skupština donosi najvažnije strateške odluke. Tu važi princip ‘’jedna akcija jedan glas’’. Upravni odbor je odgovoran za operativno poslvanje preduzeća (članovi se biraju na godišnjoj skupštini, podnosi skupštini sve izveštaje). Director preduzeća obavlja menadžersku funkciju. Na čelu se nalaze ljudi koje

26

nisu vlasnici kapitala, pa zato mogu smelo da idu u rizična poslovanj. Oni vode računa o ekonomskom intresu preduzeća I nalaze najkraće puteve za njihovo ostvarenje. Akcije su hartije od vrednosti koje predstavljaju potvrdu da je capital uožen u akcionarsko društvo. Obaveza akciona je da za poslovanje preduzeć odgovara svojim ulogom, a ne celom Imovinom. Deo profita koj godišnje pripadne akcionarima zove se dividenda. Ona je manja od profita ali veća od kamate.

Osnovni elementi akcijskog kapitala su :

1. Nominalna vrednosti emitovanih akcija – podrazumeva se vrednost akcija po kojoj se one emituju, a koja je ispisana na samoj akciji. Ukupna nominalna vrednost akcijskog kapitala se dobija množenjem broja emitovanih akcija I nominalne vrednosti pojedinačne akcije.

2. Kapitalni višak (emisiona premija, ažija) – predstavlja razliku između više tržišne vrednosti I niže nominalne vrednosti akcija. Nasuprot tome, ralika između niže tržišne vredosti akcija I više nominalne vrednosti predstavlja disažiju.

3. Zadržani profit, tj. neraspodeljeni profit (akumulacija) – On je, za razliku od predhodna dva, internog karaktera. Predstavlja akumulaciju preduzeća. Akumulacija nastaje kao rezeltat njegovog usprešnog poslovanja I koristi se za uvećanje razvojnih fondova, a ne za isplatu dividend vlasnicima preduzeća.

U akcionarskim preduzećima postoji sukob intresa ne samo sa zaposlenim radnicima, nego I između vodeće grupe akcionara I akcionara sa relativno malim ulozima kapitala, jer dok su veći vlasnici za uvećanje razvojnih fondova, manje zanima redovna isplata dividend.

Akcije imaju I knjigovodstvenu vrednost, koja se predstavlja bilansnom terminologijom I značajan je indikator koji investitorima služi kao orjentacija pri donešenju odluka o kupovini pojedinih akcija. Tržišna vrednost akcije zavisi od prihoda koji ona donosi I prosečne kamatne stope na pozajmljeni capital koji postoji u to vreme. Tržišna cena akcije je kapitalizovana dividend, tj. dohodak akcije pretvoren u kapital.

Dividendna stopa se dobija kada se dividend podeli sa akcijskim kapitalom I pomnoži sa 100. Na visinu tržišne cene akcije utiče:

1. Visina dividend2. Visina prosečne kamatne stope3. Odnos ponude I tražnje za određenim akcijama na tržištu hartija od vrednosti

Divedenda je u upravnoj vezi sa cenom akcije. Visina dividend zavisi od veličine profita akcionarskog društva, njegove raspodele I broja emiovanih akcija. Preduzeće koje dobro posluje može izdvojii dobar deo na dividend, dok drugi delovi profita odlaze u fondove preduzeća. Cena akcija direktno zavisi od broja emitovanih akcija, jer direktno utiče na ponudu broja akcija. Vlasnik akcije prilikom njene prodaje teži da dobije toliki capital koji će obezbediti bar prosečnu kamatu, pa je cena akcije kapitalizovana dividend. Dve osnovne razlike između kamate I dividend su :

1. Kamata je po pravilu utvrđena veličina, a dividenda nije.2. Kod kamate vlasnik kaitala ne snosi rizik poslovanja banke u koju je uložio novac, dok

kod dividend takav rizik postoji.

27

Kamata je zarada od bankovnog kapitala. Stvarna veličina dividende poznata je tek krajem poslovne godine kada akcionarsko društvo svede svoje poslovne račune I izdvoji deo profita za raspodelu akcionarima.

Osnivačka dobit (posledica razlike između nominalne I tržišne cene akcija) je zarada koju prisvaja institucija koja emituje prvu seriju akcija (već postojeće akcionarsko društvo ili banka) u cilju prikupljanja kapitala za nastanak novog preduzeća. Obične akcije su one koje svojim vlasnicima obezbeđuju pravo glasa. Preferencijalne akcije su one koje načelo ne daju pravo glasa, mada njihovi vlasnici imaju pravo prisustva I učešća u raspravi u skupštinama akcionara.

Cena akcije = apsolutni iznos dividende/prosečna kamatna stopa * 100

Dena akcije = normalna vrednost * dividendna stop/prosečna kamatna vrednost * 100

d’=d/ak* 100

k’=k/tk* 100

DRŽAVNA I JAVNA PRIDUZEĆA Državana priduzeća su priduzeća u svojini države u celini ili samo jednim delom.Javna priduzeća obavljaju javnu funkciju i delatnost od posebnog drištvenog značaja

Preduzeća državnog sektora privrede mogu poslovati na osnovu tri principa:

Princip rentabilnosti – Državana preduzeća posluju ito kao i privatna. Cilj im je ostvarivanje profita.

Troškovni princip - Državna priduzeća nemoraju da imaju profit, nego treba da pokriju samo troškove proizvoda, to jest otplate radnike, sirovine i mašine.

Socijalni proncip - Dozvoljava poslovanje sa gubicima, jer su ona osnovana radi ostvarivanja određenih socijalnih ciljeva (investiranje u preduzeća koja povećavaju zaposlenost..)

Postoji više razloga za osnivanje državnih priduzeća:

Društvene preferencije – Zbog velikog značaja određenih sektora država pokazuje intres za osnivanjem svojih preduzeća

Neadekvatna privatna ponuda – Državna preduzeća se osnivaju u oblastima u kojima privatan sektor nije zaintresovan zbog postojanja velikog rizika u poslovanju.

Firme pred likvidacijom – Država može odlučiti da joj je u intresu da otkupi neko preduzeće pred likvidacijom I dag a osposobi za rentabilno poslovanje.

Obezbeđenje javnih dobara – Država osniva preduzeća u onim sektorima koji nisu profitabilni, pa privatni sektor nije zaintresovan.

Suvernost – Država osniva svoja preduzeća ili otkupljuje delove velikih firmi u cilju sprečavanja monopolskih struktura na tržištu.

PROFIT PRIDUZEĆA Cilj svakog priduzeća je maksimizacija profita. Profit se računa kao razlika imeđu tržišne cene robe i troškova proizvodnje u koje ulaze materijalni izdaci, i izdaci za plate radnika. Tržišna cena je jednaka zbitu troškova proizvodnje i profita.

28

Profit vlasnika kapitala predstavlja razliku izmedju ukupnih prihoda i ukupnih troškova.

Profit = ukupni prihod – ukupni troškovi Ukupni prihod = output x cena Ukupni troškovi = input x cena

Ekonomsi profit je razlika izmedju ukupnog prihoda i svih ukupnih troškova (uključujući i eksplicitne i implicitne troškove). Računovodstveni profit je razlika između ukupnog prihoda i eksplicitnih troškova. Iz ovoga vidimo da je Ekonomski profit manji od Računovodstvenog profita. Eksplicitni troškovi su svi troškovi inputa koji preduzeću stvaraju neki novčani izdatak.Implicitni troškovi su oni troškovi inputa koji priduzeću ne nameću novčani izdatak, već predstavljalju trošenje vlastitih resursa.

Veći profit ostvaruje proizvođač koji ima manje troškove proizvodnje po jedinici proizvoda (cena koštanja proizvoda) – što se svodi na utrošeni kapital po jedinici proizvoda. Smanjivanje troškova proizvodnje ostvaruje se povećanjem produktivnosti rada. Da bi se profit povećao potrebno je:

1. Upotrebiti osnovba sredstva odgovarajuće vrste na taj način da se izvrši ušteda u vremenu i poveća obim proizvodnje, kako bi prenela na jedinicu proizvoda što manju vrednost amortizacije.

2. Ekonomisati na obrtnim sredstvima, u cilju smanjenja otpadaka.3. Smanjiti troškove za radnu snagu i povećeti produktivnost rada.

29

Pravilo o povećanju profita važi samo ako je tržišna cena data veličina, što u ekonomskoj realnosti nije nije moguće jer su one podložne stalnim promenama tako da se sa promenom cena menja i profit. Kada se profit ostvaren u određenoj godini stavi u odnos prema celokupnom uloženom kapitalu dobija se profitna stopa.

pf’= 100 * pf/K

Profitna stopa se računa za godinu dana. Profitna stopa se računa na uloženi capital, a ne na utrošeni – prvi deo kapitala je

uložen u osnovna sredstva (fiksni kapital), a drugi deo kapitala u obrta sredstva (opticijni kapital – nabavka predmeta rada I plate radnika).

Profitna stopa izražava stepen rentabilnosti poslovanja preduzeća I stepen oplodnje celokupnog kapitala.

PROCES PRIVATIZACIJE PRIDUZEĆA Pod privatizacijom podrazumevamo prodaju ( ili besplatno davanje ) imovine kojom ona prelazi iz državnog ili društvenog u privatni sektor. Pri tome novi vlasnici privatizovanih preduzeća mogu biti: zaposleni radnici u preduzeću, privatna lica iz zemlje ili inostranstva ili institucionalni investitori kao što su banke, finansijske institucije, holdinzi…Postoje 4 metoda privatizacije:

1. Interna – Ustupanje akcija preduzeća radnicima koji rade ili su radili u njemu.2. Eksterna – Prodaja akcija na javnim licitacijama na kojima mogu učestvovati svi

građani iz zemlje ili inostranstva.3. Distribucija – Podela akcija svim građanima izman 18 godina starosti.4. Putem formiranja holding – Akcije se prodaju ili daju bez nadoknade svim

stanovnicima, a moguće je I stranim licima.

Nauciti prednosti I nedostatke!

Makroekonomski agrgati (Glava 5)30

Institucionalizovani sektori privrede

Ključni institucioni sektori u svakoj ekonomiji su:

Domaćinstva Firme Država Odnos sa inostranstvom

Prva šema pokazuje kružni tok privredne aktivnosti između sektora za domaćinstvo i sektora priduzeća, u zatvorenoj privredi ( privreda koja ne sarađuje sa inostransvom ).GrafikDruga šema uključuje državni sektor, i on je povezan i sa domaćinstvom i sa firmama. I dalje je zatvorena privreda.grafikTreća šema je otvorena privreda zato što se ubacuje i sektor inostranstva.grafik

Bruto domaći proizvod i bruto nacionalni proizvod kao mere ekonomskih bogatsva

PRIRODNO I DRUŠTVENO BOGATSTVO Prirodno bogatstvo podrazumevamo sve ona materije koje možemo naći u prirodi, koje čovek može da koristi kao slobodne ( besplatne ), ili kao prirodne izvore za proizvodnju ekonomskih dobara.To su: Sunčeva svetlost, minerali, izvori bio sfere.

Društveno bogatstvo sačinjavaju sva materijalna dobra proizvedena u jednom društvu koja postoje u datom trenutku I koja se mogu koristiti za zadovoljavanje potreba tog društva. Nije bitno kad su materije napravljene. Ovde nije bitno kada su ta materijalna dobra proizvedena, bitno je das u ona rezultat ljudskog stvaralaštva I da se mogu koristiti u datom trenutku. Veličina I struktura društvenog bogatstva jedne države utiču na razvoj njene privrede I životni standard. Društveno bogatstvo mežemo da posmatramo kao zalihe I tokove. Zaliha se određuje kao količina koja se meri u datoj tački vremena (putevi, škole, bolnice, muzeji, stadioni…). Tokovi se određuju kao količine koje se mere po jedinici vremena (to su gotovi proizvodi u preduzećima, potrošna dobra u domaćinstvima). Na primer, čovekovo bogatstvo je zaliha, a dohodak I potrošnja su tokovi. Ili količina kapitala u privredi je zaliha, a obim investicija je tok.

POJAM BRUTO DOMAĆEG PROIZVODA Svaka privredna kativnost podrazumeva dve ključne kategorije, posmatrane I izražene zbirno: resurse (inputi) I rezultate (outputi). Resursi predstavljaju sve činioce koji se koriste da bi se ostvarila ekonomska aktivnost, a rezultate čine svi proizvodi I usluge koji se nude na tržištu, a nastali su ekonomskom aktivnošću I upotrebom resursa. Makroekonomija treba da omogući praćenje privrednih kretanja u jednoj zemlji u različitim vremenskim periodima.

Najvažniji pokazitelj ekonomskih bogatsva jedne države je bruto domaći proizvod. Pomoću njega se može sagledati prava slika stanja jedne ekonomije. On predstavlja najsveobuhvatinu meru ukupne proizvodnje dobara I usluga u jednoj zemlji. Bruto domaći proizvod ( GDP ) se definiše kao tržišna vrednost svih finalnih roba i usluga proizvedenih u određenom vremenskom periodu, obično za godinu dana, u okviru jedne privrede

31

posmatrane kao celine. GSP vrši sabiranje ogromnog broja različitih vrsta proizvoda u jedinstvenu meru vrednosti, a to čini pomoću tržišnih cena. Može se izraziti I u vrednosnom obimu I izračunava se zbirom svih proizvedinih roba namenjenih tržištu u jendoj privredi u posmatranom periodu. U GDP su uključene I usluge. U GDP je uključena vrednost finalnih proizvoda, a ne I međufaznih proizvoda jer je ona već uključena u cenu finalnih pa se time isključuje višestruki obračun međufaznih proizvoda. Važan izuzetak su zalihe. Ako se neki proizvod ostavi kao zaliha on se obračunava u GDP, ali kada se bude koristio u nekoj od faza proizvodnje ili bude prodao odbiće se od GDP-a.

MERENJE BRUTO DOMAĆEG PROIZVODA Imamo više načina za obračunavanje bruto domaćeg proizvoda.

Metod izdatka, on meri sve učinjene troškove za proizvedena materijalna dobra i usluge u jednoj privredi za godinu dana.

Metod dohotka, obuhvate sve ukupne dohotke svih privrednih subjekata u određenom periodu.

Grafik

Ova dva metoda daju iste rezultate, jer u jednoj privredi posmatranoj kao celini ova oni moraju biti jednake veličine. GDP je jednak ukupnim izdacima domaćinstava na tržištu dbara I usluga, ali I ukupnim platama, rentama I profit koje isplaćuju preduzeća na tržištu faktora proizvodnje.

Metod izatka – podrazumeva da se GDP usmerava na 4 kategorije trošenja:

1. Izaci lične potrošnje na dobra i usluge (C)2. Bruto domaće privatne investicije (I) 3. Državna potrošnja (G)4. Neto izvoz (NX)

GDP = C + I + G+ X

Autonomna potrošnja predstvalja potrošnju roba I usluga od stane domaćinstava. Ona obuhvata: potrošnju trajnih potrošnih dobara (roba koja traje I koristi se u dužem vremenskom period – automobič, nameštaj); potrošnju netrajnih potrošnih dobara (roba koja traje I koristi se kratko vreme – hleb, odeća); korišćenje usluga (mogu biti proizvodne I neproizvodne). Stanovništvo može deo dohodta da izdvoji na štednji, plaćanje poreza, private investicije.

Pod investicijama podrazumevamo izgradnju I proizvodnju trajnih kapitalnih dobara. Ona obuhvata: kupovinu mašina, opreme, alata, softera za firme; kupovinu kuća I građevinskih objekata.

Državna potrošnja podrazumeva državne rashode za kupovinu dobara u usluga (za izgradnju infrastructure, plate državne administracije, vojske, zdravstvo, prosveru). Isključiju se sva plaćanja po osnovu transfera (socijalna davanja, pomoć nezaposlenima), to su plaćanja države pojedincima koja se ne vrše u zamenu za robe I usluge.

U savremenim uslovima međunarodna trgovina roba I usluga je neophodnost. Neto izvoz se definiše kao razlika između vrednosti izvoza I vrednosti uvoza. Ako je vrednost izvoza veća

32

od vrednosti uvoza onda postoji trgovinski suficit, a ako je stanje obrnuto onda dolazi do trgovinskog deficit.

Metod dohodaka podrazumeva da se GDP dobija kao zbir plata, kamata, renti I drugih dohodaka od imovine, posrednih poreza (porezi koji se odnose na robe I usluge) I profita.

NORMALNI I REALNI GDP GDP omogućava praćenje privrednih kretanja u jednoj zemlji u različitim vremenskim periodima, služi za planiranje budućih stopa privrednog rasta I omogućava ocenu adekatnosti primenjenih mera ekonomske politike jedne nacionalne ekonomije. On se može računati pomoću tekućih I stalnih cena.

Tekuće cene predstavljaju tržišne cene po kojima se proizvodi I usluge kupuju i prodaju u toke te godine. Ako se GDP iskazuje tekućiom cenom to je Normalni GDP. Tekuće cene se stalno menjaju, pa ne moglo da se prati stanje tokom dužeg niza godina.

Ako se GDP izražava u stalnim cenama onda je to realni GDP. Tada se uzimaju cene iz onog perioda kada je privreda bila najstabilnija I kada je dolazilo do najmanjih promena u opštem nivou cena. Obračunava se tako što se količina proizvedenih dobara I usluga pomnoži sa stalnim cenama.

U odnosu na ova dva možemo dobiti treći GDP a to je deflator GDP. Deflator GDB = 100 * normalni GDP/realni GDP. Koristi se kao pokazatelj inflacionih kretanja u privredi. On meri tekući nivo cena u odnosu na nivo cena u baznoj godina.

RAZLIKOVANJE BRUTO DOMAĆEG PRIZVODA OD BRUTO DRUŠTVENOG (NACIONALNOG ) PROIZVODA Bruto domaći proizvod predstavlja ukupnu proizvodnju dobijenu radom i kapitalom koji se nalaze u određenoj nacionalnoj ekonomiji.

Bruto društveni (nacionalni), GNP, proizvod predstavlja ukupnu proizvodnju dobijenu radom i kapitalom u vlasništvu stanovnika određene nacionalne ekonomije. GNP se može izračunati kao GDP minus svi prihodi stanovnika i firmi te zemlje koje pripadaju strancima, kao rezultet njihovog ulaganja u zemlju plus svi prihodi stanovnika I firmi te zemlje na osnovu njihovog ulaganja u inostranstvu. GNP je tržišna vrednost svih finalnih proizvoda I usluga proizvedenih tokom jedne godine u faktorima proizvodnje neke zemlje. Kada je reč o GDP koristi se teritorijalni kriterijum, dok se kod GNP-a uvažava kriterijum vlasništva.

OSTALE AGREGATNE VELIČINE Neto domaći proizvod NDP se definiše kao GDP umanjen za amortizaciju kapitalnih dobara.Neto društveni (nacionalni) proizvod NNP se određuje kao GNP umanjen za amortizaciju kapitalnih dobara

Nacionalni dohodak (NI) predstavlja ukupan dohodak koji su stanovnici određene zemlje ostvarili od proizvodnje dobara I usluga, a koji se usmerava u proizvodnu I neproizvodnu potrošnju. On je jednak ukupnim platama, profitima, rentama I kamatama. Dobija se kada se od GDP odbiju amortizacija I posredni porezi (porezi koji se odnose na robe I usluge tj. PDV, akcize, trošarine). Nacionalni dohodak se upotrebljava za podmirenje potreba stanovništva I investicije (potrošnju I akumulaciju). Lada se nacionalni dohodak određene zemlje podeli brojem njenih stanovnika dobija se nacionalni dohodak po glavi stanovnika, per capita. Što je privreda razvijeni to je on veći, ali nije uvek tako.

33

Rapoloživi dohodak (DI) predstavlja dohodak koji stanovništvo dobija ‘’na ruke’’ I sa kojim može da raspolaže I o njemu odlučuje prema svojim potrebama.

34