Мемоари Једне

Петорке

Ирина Кованџић

1

Увод

О, Бого. Не могу да верујем! Нашла сам своје животне белешке! Хмпф, сви су увек говорили да је то мој дневник. Али, не, то су моје животне белешке. Као особени путопис кроз мој живот. Рецимо. У сваком случају-доказ мојих идиотлука, бламова и ретардираних циљева.

Не могу да верујем да их нисам писала од Софијиног путовања у Италију! Шта ми се десило?

Оооо, знам ја шта ми се десило: уљуљкана у Вуково наручје, прела сам као задовољно маче следеће две године. Нисам ни размишљала, забога! Бого. Била сам тако заљубљена...

Прошло је шест година од Софиног путовања до данас, када сам решила да поново почнем да водим животне белешке. Сада имам 22 године (?!) и Бог ми је сведок да се свашта издешавало.

Напомена себи: укратко препричати протеклих 6 година, без претерано тужних (патетичних) детаља.

И хоћу, чим поједем пицу. Ха-ха, поново пишемо!!!

1

Добро да, једна пица и два дана касније.

Али, нисам ја крива. Много дешавања, много, много дешавања (Астор је коначно постао тата).

Хм... Одакле да почнем?

Природно:од Петорке! Петорке које више нема.

Луда Ира нас је прва напустила: на крају треће године гимназије, преселила се са мамом у Грчку. Дошла је само једном овде-срећна, препланула, још плавља. Требало је да остане месец дана. Мало код Бети, мало код Софи, мало код Еме, мало код мене. Остала је недељу дана. Није се више вратила. Зато нам је преписка била жива-једно годину дана након њеног пресељења. А онда је и то утихнуло.

2

Софијино пресељење у Беч месец дана након Ириног одласка је томе могло само да помогне.

Наиме, Софијин тата је добио неку супер кул пословну прилику у Аустрији, и природно, цела породица је отишла са њим, али то је као било привремено. Софија је долазила чешће овамо, још увек су имали овде стан (или два). Али, било је бесмислено. Сваки следећи пут долазила би нам све уображенија Софија: пуна себе, убеђена да је изнад нас, да више вреди и више зна јер иде на Бечки универзитет. Добро, тако смо ми то тада доживљавале. Претпостављам да је истина да је Софија једноставно живела потпуно другачијим начином живота од пређашњег-у њеном животу сада је постојало неколико нових људи са којима стара дружина није могла да се такмичи из неколико веома једноставних разлога (рекла бих да је водећи тај што смо живеле у другој држави). Само је било питање време када ће још једно пријатељство да заспи заувек.

На крају смо остале само Ема, Бети и ја. Завршиле смо гимназију и уписале се на факултет: све на Филолошки. Ема је уписала енглески, Бети јапански, а ја књижевност. Факултет је свакако са собом носио промену. И то какву. Ема је постала нека врста парти манијака. Све је то било лепо у почетку, чак и уживање, све док се није погубила и почела да излази на опасна места. Донекле сам била луда да је пратим. Али, када су на наше очи у оквиру неке туче убили једног дечка, рекла сам себи да је доста. Доста ми је било ње, њених испада, сплавова, забачених клубова, алкохола и цигарета. И тако се завршила Емина и моја прича: некада нераздвојне, сестре готово, сада се не чујемо телефоном.

Бети и ја смо највише издржале, можда зато што смо обе биле два сањара која су живела у прошлости. Међутим, ни то није могло да опстане. Једног кишног априла, страшно смо се посвађале. Верујем да смо се до тада већ смучиле једна другој. Можда смо једна другој представљала свет какав је некада био: магични свет Петорке.

Софија, Ира, Бети, Ема и ја. Дружина која зна само за смех и за шалу. Дружина која је одрасла. И као и многе дружине пре ње, кроз то одрастање, распале смо.

Моја Петорка се распала. До краја прве године факултета све је било готово.

Све.

Јер нико није отишао пре моје велике прве праве љубави-мог Вука. Заједно са Фредијем вратио се у Аустралију, нисам била ни на половини трећег разреда. Неко време (недовољно) одржавали смо везу на даљину. Ту негде, у малом мозгу, знала сам да то неће потрајати. А да, тамо је, сасвим природно, била и Ненси. Вук јесте био добар мушкарац, али је био управо то-мушкарац. Након три и по године, Ненси је коначно однела победу и глорификовала је сваки могући јебени дан преко Фејсбука. Тада сам и искључила свој профил. Било је то превише за мене.

3

Стога верујем да сам главни и одговорни кривац за распад Петорке управо ја. Замислите олупину брода коју је неко изнео на светлост дана и одмах је поставио на површину да види да ли ће моћи поново да плови. Е па, не морате да замишљате, било је довољно да погледате мене.

Многи мудри људи (предњачили су моји родитељи и Ивона, драга ми сестра) безуспешно су покушавали да ми објасне да је оно што се десило заправо само природан ток развоја јединке. Пет личности се развило у пет потпуно другачијих праваца, смерова (како год). Развиле смо се у особе са другачијим жељама, циљевима. Јављале су нам се другачије прилике, могућности. Бориле смо се са животом, а да се нисмо могле баш најбоље да разумемо начин борбе оне друге. Живеле смо живот другачије.

Дакле, потпуно природна ствар, распад некада тако чврсте, лудачке дружине.

Можда је у питању само моје предубеђење, ко ће то знати, али ми се искрено чини да сам некако управо ја најтеже поднела све што се десило (Вуков одлазак је само могао да припомогне осећању беспомоћности). По природи сањар, какав сам одувек била, све сам то доживела као истински распад света. Озбиљно, не претерујем када кажем да неко време заиста нисам живела.

Онда се десило неминовно.

Након друге године факса нешто се, ипак, променило. Не знам шта. Нешто у мени ваљда. Можда се и мени самој више смучило да живим за оно што је било, да нисам у садашњости и да негирам будућност. Смучило ми се да будем ја. Био је јуни месец и ја сам се суочила са чињеницом да сам већ две године покушавала да положим прву годину књижевности.

Била сам изгубљена.

Сећам се да сам села ту негде на Тргу јер сам одједном постала толико малаксала да ми се чинило да нисам могла да ходам. Био је то један од оних тренутака када себи постављате кључна питања: ко сам ја; шта радим овде; шта хоћу да постигнем, да урадим са својим животом?

Одговор је стигао релативно брзо. Шарена марама, ношена ветром, одједном ми се прилепила уз фацу и обмотала око главе да ми се у једном тренутку учинило да ћу се угушити. Неко ме је пак отпетљао. Погледала сам избезумљено. Била је то девојка, висока и мршава, дуге црне косе, скроз равне до струка и очију боје лешника, обучена у више боја но ја (?!). Гледала ме је радознало и равнодушно у исто време.

''Чолега, да ли си добро?'', упитала је.

''Молим?''

4

''Јеси ли добро?'', поновила је истим равним тоном који није откривао емоције.

Тада сам схватила нешто. Ја јесам добро. Сасвим сам у реду. Било је то као откровење. Одједном, нисам се више осећала самом и напуштеном. Било је чудесно.

''Да, јесам, добро сам. Навикла сам да ме летеће мараме даве'', одговорила сам. Она се насмејала.

''Туга колико често ми се ово дешава. То је због ветра, знаш. Једноставно, не могу да остану на глави...''

''Хеј, разумем. Без бриге.''

''Онда ћеш бити прва. Нови студент?''

Погледала сам је збуњено. Она ми показа на зграду испред мене. Био је то Филозофски факултет. Одједном ми је синула невероватно глупа, немогућа идеја.

Тони (пуно име Антониа; молим вас, без ј) ми је показала зграду, размениле смо бројеве телефона и у другом уписном року ја сам уписала студије археологије. И упознала сам ново друштво.

Друштво које је претило да постане нова, луђа, својственија и храбрија Петорка.

Мада ме и сада, док пишем ове нове животне белешке, пробада неко чудно, помало сетно осећање, и мада осећам одређени вид неправде што ћу ово учинити, ипак је дошло време и за писмену форму: дошла је ера нове Петорке.

Сада уписујем трећу годину факултета и иде ми сјајно. И што је најбитније: поново сам срећна.

Можда олупине ипак могу поново да плове?

2

Вратила се са пијаце. Ово је био први пут да сам сама ишла на пијацу. Осећам се као идиот. Са друге стране, мама је сва поносна на мене.

''Је ли било страшно?'', зеза ме.

5

''Мхм'', мрмљам. Латила сам се животних белешки. Све обавезе око треће године археологије су сређене. Поносим се собом. Сада је предамном распуст. Девојке и ја ћемо ићи на море у августу. Додуше, још увек не знамо где и којим парама, али има времена...

Сада ћу својим унуцима (Боже, надам се да ће малопре поменутих бити) оставити у аманет опис нове Петорке. Чисто да се зна како смо изгледале када смо биле младе и луде.

Тони сам већ поменула. Једно врло јединствено биће, студент историје уметности, изгубљена у простору и времену, али крајње дражесна. Иначе особа са рефлексима мртвог коња, постаје хиперактивна када се напије (то се треба доживети) и јединствено је искуство гледати је како игра. Непоновљиво.

Даље, ту је Аманда-филозоф (једино женско у својој групи, благо њој). Згодна, средње висине, црне коврџаве косе до рамена и смеђих очију-она је била морално дете у потрази за истином. Уживала сам да јој помажем. Наше дискусије би се обично завршавале око четири ујутру када бисмо легле чисто да уграбимо два сата сна јер одмах након тога треба журити на предавања. Замишљена, али весела особа са којом је свако могао да разговара.

Ту је била и Сузана-драгуљ Петорке. Наш психолог, слепа од рођења, али најорганизованија од свих нас. Има то урођено шесто чуло, које у послу може само да јој помогне. У принципу, ниједан удварач није имао прођу, а да претходно није прошао Сузанин тест. Сваку лаж у гласу је могла да осети, па и најмањи трзај тела. Хи-хи-хи, није ни чудо што су само Аманда и Милица имале дечка, и оне једва. Сузи је била сва ситна: ниска и мршава, исто коврџаве црне косе, али кратко потшишане јер јој је коса била необуздана. Она је уједно била и најстарија од нас.

А ту је била и Милица-плавуша нашег друштва, иначе студент класичних наука и скоро па стручњак за митологију, као и највећи парти манијак. На њену иницијативу смо излазиле и забављале се (ја сам се једном приликом и напила; врло немило искуство јер сам играла око шипке у Вуду-у, нашем матичном клубу). Ниска, витка, прави зврк, она је терала на акцију, али је исто тако била и вулкан прикревеног знања, а богами и наглих реакција.

И ја-могу рећи да сам иста, заиста. И даље 5 килограма вишка, и даље инди одећа, и даље грива на глави. Али хеј, сада носим и наочари!

Укратко, то смо ми. Најбоље пријатељице и верни пратитељи историјских икона Рафаела Надала, доктора Хауса и Џонија Депа.

Не славимо Женске суботе. Сада смо у фазону ''Пријатеља''-у Платоовом кафићу (чувена ''Илегала'') сваког понедељка, среде и петке имамо по сат и по времена заједничке паузе. Тада лепо седимо до миле воље и чаврљамо о интелектуалним темама.

6

''Да ли сте знале да је лупернаре у Помпеји био онолико јаван колико данас неки просечан кафић? Овај на пример. Напредни Римљани'', рекла је Милица једном приликом.''О чему ти?'', упита Суза кроз смех и опрезно напипа своју шољицу и прине је уснама.

''Лупернаре је најпознатија јавна кућа у Помпеји. Нађена је једна стела са исклесаним мушким полним органом. Савршено очувана'', објасних.

''Исклесан?'', замишљено ће Аманда.

''О, али Египћани су знали знање. Једни од најстаријих кондома нађених, направљени од животињских осушених црева! Говоримо овде о периоду отприлике три миленијума пре нове ере'', говорила сам узбуђено.

''Да!'', јави се Тони бунтовнички.

''А данас неки магарци онај од хигијенског латекса неће да користе!''

Та и сличне теме. Строго интелектуално.

3

Платоов кафић је постао матична кошница нашег друштванцета, те ту идемо и данаске. Леп је и сунчан дан (забога, наравно да јесте, јуни је), а обавеза више нема. Наступио је период слатке досаде.

Лењо смо се протезале за нашим столом (одлична стратешка позиција-могле смо све непримећено да пратимо ко све улази и излази из драге нам зграде Филозофског факултета). Било је то савршено летње поподне без трзавица све док га Тони није видела.

Лука. Њена љубав из детињства. Некако се десило да су заједно одрасли на Умци. А онда је он, када му је било 14, а њој 13 година, морао да се пресели у ужурбани Београд. Никада му то није опростила. Али, све и да је касније неко и успео да јој се свиди, Лука је одувек заузимао посебно место у њеном срцу. И десило се чудо: након осам година, њих двоје су се срели на истом факултету, она историчар уметности, он филозоф. Некако су и обновили контакт, те су сада на ''ћао-ћао'', ''како иде'' и ''онај Симић је једно проклето говно''. Никада се није усудила да му каже шта осећа.

7

Лука је био високи костур риђих дредова (али тако другачији од Вука, да се одмах разумемо) са водњикавим очима и без смисла за практичан живот. Као да је изашао из неког самостана, тај човек је заиста био предан свом предмету и сматрао је да је најбољи начин да се разуме нечија филозофија тај да се замисли разговор са филозофом. Што је он често и радио. Наглас (чула сам га једном како прича са Платоном).

Апсолутно типично да се Тони заљуби баш у њега.

''Он ме ни не примећује'', рече она уз болни уздах.

''Ако ти је за утеху, он никога не примећује'', рече Милица утешно (или не).

''Ти си привилегована. Теби се макар јави. С времена на време. То јест, онда када примети да му машеш као лудак'', рече Аманда.

''Да, баш вам хвала. Онда ја испаднем чудак у целој причи.''

''Е, па сада, да ли сам ја то рекла? Та твоја констатација би значила да су сви људи који машу заправо чудаци.''

''Аманда, рекла бих да те не слуша.''

Тони је зурила у Лукина леђа док је он причао са неким момцима. Све смо се умириле. Онда Сузи прочисти грло.

''Иако нисам стручњак, душо, рекла бих да сада Тони покушава да пренесе неку телепатску поруку Луки'', објасни јој Аманда.

''Мислиш ли да бих могла то?'', упита Тони пуна наде.

''Не, али би могла да му приђеш и кажеш му нешто. Знаш, како би свака друга одговорна особа од 21. године урадила.''

''Али, Сузана, ти знаш да сам ја неодговорна...''Утом се Лука окрену и погледа је право у очи.

''О, свети громови'', уздахну она.Траг распознавања се полако појави на његовом лицу, он се широко насмеши и махну јој.

''Ох, Боже мој, прогресија на деловању!'', цичала је весело када му је узвратила поздрав.

''Љубави, прошло је осам година'', подсети је Милица.

8

''Па да. Прогресија!''

''Далеко ћете да стигнете...'', рече Сузи уз осмех.''А сада...'', убацих се и ја.

''У име прогресије, хајде да смислимо шта ћемо са летовањем! Море!''

''Ох, да, море. Онај идиот од мог дечка мисли да хоћу да га преварим јер идем на море са вама. Рекла сам му да да, дефинитивно, будући да сте ви бољи фрајери од њега. И даље му се не свиђа идеја'', сневеселила се Милица.

''Јој, да, море! Нашла сам једну супер понуду за Тунис, супер јефтино, неких 300 евра, десет дана, пун пакет, милина!'', објави Сузи.

''То ми се свиђа. Могла бих да набавим те паре... Дом је и онако и овако подмирен за следећа три месеца'', рачунала се Аманда.

''Сузи, провери ти тај Тунис и јави нам!'', рекох весело.

И јавила је! Идемо у Тунис!!!!

Или не идемо у Тунис.

Пешчане олује дивљају обалама северне и северозападне Африке...

''Рекла сам. Озон нам се свети'', мрмљам док смркнуто пратим вести.

''Шта рече мила?'', довикује мама из кухиње.

''Ништа! Причам сама са собом!''

''Поново?'', појави се она.

Да се ми разумемо, ја много волим своју породицу, то су дивни људи, али најискреније једва чекам да се иселим.

''Знаш, душо... Можда би могла да нађеш неког дечкића па да мало са њим причаш.''Да, са мушкарцима се прича. То је општепозната чињеница.

''Мама, не могу сада да тражим дечка. Имам доста обавеза. Морам да размишљам о ископинама.''

''Душо, једине ископине које си ти видела су биле оне на ТВ-у.''

9

''Хвала на подрши, мајко'', фркћем.

''Само кажем... Све ти се врти око тог факултета, и ми се много поносимо тобом и твојим успехом, али млада си, треба ти нека разонода, забава, занимација са стране...''

''Да знаш да ми треба. И то је требало да буде Тунис! Прекривен песком.''

''Увек можете да идете негде другде. Уосталом, ко каже да ће бити прекривен песком када ви одлучите да пођете?''

Хм.

Није да није у праву. Али ипак. Баш би било лепо када би нешто ишло по плану.

И даље невесела, седох за компјутер са намером да се улогујем на Фејсбук. Направила сам нови профил, под надимком (Албатрос) како ме нико из прошлости не би нашао (осећам се као у програму за заштиту сведока). У принципу имам мало пријатеља, сви су са факултета, али имам и ту фарму и дошао је ред да нахраним пилиће.

Уууу, имам захтев за пријатељство! Позната сам! Ајмо да видимо од кога је...

Не.

О, не. Ненененене. Зар ја њему нисам забранила приступ или нешто тако слично?

Зовем Милицу.

''Вероватно јеси. На старом профилу, срећо'', подсећа ме.

''Ох. Али... Како је могао да ме провали?'', цвилим.

''Бодлеров Албатрос? Још у гимназији си рецитовала ту песму, или сам те ја погрешно разумела?''Па да. Зна он која је моја омиљена песма. Грррр!

''Уна?''

''Мхм?''

''Ниси га ваљда прихватила?''

''Наравно да не!''

''Тако треба, то је добра девојка. Идемо сада полако, квадратић који каже ignore…''

10

''Правоугаоник.''''Молим?''

''То је правоугаоник, не квадратић.''

''Уна, ignore, сад!''

''Ево, ево! Игнорисан!''

''То је моја жена!''

*

Лежим у кревету и не могу да заспим (очигледно). Више се не осећам сигурно (Фејсбук је врло лоше место ако се налазите у програму за заштиту сведока, а ја се не налазим, али дође му малтене на исто када се погледају догађаји из моје прошлости).

И још једна ствар. Нисам игнорисала Вука. Али, нисам га ни додала. Не знам шта сада да радим са њим.

Зурим у лаптоп као да је у питању атомска бомба (а није, у питању је нешто још горе).

Смешна сам-знам да јесам. Мислим, одрасли смо људи, можемо да оставимо прошлост иза себе и будемо пријатељи, зар не? Макар на Фејсбуку!

Питам ли се шта сада хоће?

4

''Да, али игнорисала га је'', рече Милица.

''У то име, хајде да наздравимо!'', рече и Тони.

''Видиш? Коначно си преболела. Да си га прихватила или питање оставила нерешено, то би био сигуран знак да те нешто и даље држи приковану у прошлости'', рече на крају и Сузана мудро.

Прогутала сам кнедлу.

11

''Наравно!'', насмејала сам се нервозно.

''Ох, забога, зар не схватате? Није га игнорисала. Пише јој на челу'', открила ме је Аманда.''Али, рекла ми је...'', поче Милица наивно.

''Слушајте... То је више... Интрига, него било шта друго. Занима ме шта хоће, то је све, а то не могу да знам осим уколико га не питам, а то не могу осим уколико га не додам'', почела сам да се извлачим.

''Ја ћу ти рећи шта хоће. Једног пријатеља више на Фејсу, ето то хоће'', рече Милица сурово.

''Ох, хајдете, имали смо ми и лепе моменте'', почела сам да се буним.''Немогуће да ме је само отписао као вишак, или да о мени размишља само као о украсу! Био ми је први, он то зна и он то цени.''

''Да... И Ђорђе је мени био први... И још увек је... Нешто са мном није у реду...'', мрмљала је Аманда.

''Ти-мораш да раскинеш. Ти-мораш да игноришеш'', био је Антонијин закључак за Амандине и моје проблеме.

''Чекај, чекај... Можда судимо престого. Хајде, Уна, да видимо шта имаш да кажеш. Како си се осећала када си видела да ти је Вук послао захтев за пријатеља?''

''Океј, је л' ово психоанализа овде или шта?''

''Аха. Ја вам то увек радим само не овако директно.''

Све гледамо благо запрепашћене у Сузану. Знам да је свесна тога-победнички се осмехује.

''Ох. Па добро... Да видимо... Била сам узбуђена. Срце је почело да ми лупа и све. Али, не онако, знате, када видите особу која вам се свиђа, више је то било негативно. Онда сам скоро цело вече провела размишљајући о томе шта хоће и зашто не могу да будем довољно одрасла да будем пријатељица са њим макар на Фејсбуку'', брбљам.

''Добро, желиш да преузмеш одговорност за свој живот, за своје поступке, да превазиђеш препреке. То је добро. Онда га прихвати.''

''Молим? Не, Сузана! Никако! Сви знамо на шта је то личило и на шта је она личила, а чак нисмо ни биле део њеног живота када се то дешавало!''

12

Сузи се благо намршти.

''У реду, али то не решава проблем, који очигледно постоји. Није поента бежати од људи, са њима се треба суочити. Прихвати га, и слободно га питај шта жели. То је све. Ако је заиста тако како ти кажеш, ако више не постоји никаква нада и заљубљеност, само суочавање ће ти решити проблем са Вуком једном за свагда.''

Хоће?

У реду. Прихватила сам га. Гррррр! Сакрио је информацију да ли је у вези са неким или не! Ох, Бого. Како је само згодан. Више нема дредове, сада је ошишан на кратко, али баш му слатко стоји, онако, плав и чупав. И још је згоднији но што је био (сурфовање) и сав је преплануо (Аустралија, побогу).

Одмах сам се преселила у прошлост када смо били заједно. Ох, како је то било лепо! Заиста, поред њега сам се осећала лепо и пожељно, као да вредим. Цветала сам! Пробудио је у мени сва та осећања и страсти за које ми је било смешно да помислим да их имам, а камоли...

Ма како год да се завршило, јесте нам било лепо. Заиста лепо. И он је био пажљив и нежан. Зачуђујуће, али никада нисам помислила да би могао да ме превари. Вук. Ха-ха. Али, заиста-не. Веровала сам му безусловно.

Када је отишао, мислила сам да ми се свет распада. Али, хеј, морала сам да разумем-била је то Аустралија, човече, предивна земља са тоном могућности за успех! Још му је ту био и Фреди, наравно, његов најбољи пријатељ (видим да се воде као браћа на Фејсу). Ема и ја смо туговале не знам колико. И само смо им слале писма и сакупљале њихова (договорили смо се да једни другима шаљемо писма јер је тако било романтичније. А богами, и Бети је имала свој штек писама, јер је њен Милош отишао у Беч да снима са бендом. Био је у пар наврата овде, и тада су као били заједно, али, пре му је она дошла као групи девојка, него нешто више. Ужас. А онда су отишли у Немачку, бенд то јест, и Милош се није вратио. Могуће је да се и даље чују). Видим, Вук је пријатељ са свима на овом чуду. Срање. Надам се да нико неће да укопча да сам ја Албатрос и да дође да ми цуња по профилу и да се смеје мојим сликама (шалу на страну, заиста имам ужасне слике јер нисам фотогенична, све и да Бог дође да ме моли).

У реду. Дошао је тренутак за compose a new message.

Како да почнем? Са ''хеј, откуд ти''? Хм... Не... Са ''о здраво''?

Ох, Бого. Најебала сам. Не, нисам. Само ћу да се сетим Сузи-питати шта жели, на један пристојан начин (бонтон и све) и ето! Мој проблем је заувек решен! Тако каже психолог, е онда мора да буде тако, не занима ме.

Ооо, види ко ме је нашао! Па, здраво! Како си, шта има? Шта хоћеш од мене?

13

Не, а?

Оооо, здраво, Вуче! Lonд time no see, a? Како си, шта има ново? Како то да си ме нашао?

Хм... Могуће је да неће то да схвати. Вероватно ће да почне да тртља о томе како зна да је Бодлер мој омиљени песник, а Албатрос омиљена песма, па је сабрао два са два. Ох, забога. Забога.

Здраво, Вуче. Како си? Надам се да је у Аустралији супер! Изненађује ме да си ме додао. Смем ли да питам постоји ли неки посебан разлог?

Ма иди бре у...

Send.

Уби ме формалност. Нека, ја сам сада (скоро па, ха-ха-ха, како да не), дипломирани академик, ја сам формална и пазим на културу изражавања.

И ето. Проблем решен.

*

Када ли ће да одговори?

5

Прошло је два дана. Два узнемиравајуће дуга летња сушна дана.

Мислим да ћу се убуђати у Платоовом кафићу, а одговор на моју поруку не стиже.

''Теби је потребан секс'', каже ми Милица. Фркћем.''Озбиљно ти кажем. Један онако добар секс да ти скрене мисли.''

''Милице, а где па то да нађем? Мушкарци су бескорисни у свему што раде, а посебно у томе.''

''Хеј! Немој бити таква. Постоје гласине да је један добар друг мог Дарка веома добар у кревету.''

''Не, Милице.''

14

''Ако неће она, хоћу ја'', рече Тони.

''Душо, ти си беше још невина?'', упита је Аманда. Тони је погледа као змија отровница.''Не мислим ништа лоше! Мислим да је то лепо!'', поче Аманда да је убеђује.''Само ти мисли. Ја овде полудех.''

''Слажем се са Уном. Ништа не пропушташ.''

Све изненађено погледасмо у Сузану.

''О, ти мала, ништа нам ниси причала! Испљуни!'', рече Милица весело.

''Ништа посебно Боже мој... Десило се пре годину дана, да, пре годину, имала сам 22 године, тако да, Тони, имаш још форе...''

''Ја имам 21 годину'', шмркну она.

''...као што рекох, још форе. Био је то брат моје другарице из основне школе. У принципу пријатан лик. Заиста. Знам га од детињства. Што је мало цео доживљаји обојило неким осећајем инцеста, не могу то баш најбоље да опишем. Било је чудно. И болело је као пакао. После смо као нешто покушали да будемо заједно. Марко је заиста био пажљив, али знате мене, избирљива сам и заиста немам времена за те ствари...''

''Сузана, мислим да је и теби потребан психолог'', насмеја се Аманда.

''Ха-ха, можда, ја сам отворена за све. Не стварно, заиста желим да се заљубим. Знате оно, то дивно осећања када стално мислите на ту особу, стварате мини дијалоге у глави између вас двоје, замишљате ситуације... Лептирићи у стомаку, па вам се чини да ћете пасти у несвест када му чујете глас, или осетите његов мирис...''

''Да... Лука... Ех...'', мрмљала је Тони.

''Вау... Скоро сам заборавила како то изгледа... Толико дуго сам са Дарком да сам заборавила како је лепо бити заљубљен...''

''Ја нећу ни да причам. Са Ђолетом скоро пет година... Није да нам није лепо... Али, већ није то-то. Осећам да смо заједно само да не бисмо били сами. Уна, о чему ти размишљаш?''

''О ономе што је Сузи сад рекла'', уздахнула сам.''То сам осетила само једанпут и то са Вуком. И више не. Мислим, свиђали су ми се момци, били шарманти, али то, баш то, та заљубљеност... Не. Волела бих опет, знате. Доста ми је Вука и свега. Баш бих волела да се заљубим.''

15

''Зато и идемо на море'', подсети нас Тони.

''Тунис изгледа отпада.''

''Не, не отпада, проверила сам. Од двадесетог до двадесет и седмог јула можемо. До тада ће и временске прилике да се смире и све ће бити у реду. Додуше, јесте да нам је одмор скраћен на седам дана уместо планираних десет, али хеј!'', обрадова нас Сузана.

''Хеј, па сада је...који је датум сада, мајко моја?'', забрину се Тони.

''Први јул, срећо, први јул.''

''Па, да закажем?'', упита Сузи.

Згледале смо се између себе узбуђено.

''Да!'', одлука је пала.

Идемо на море, идемо на море, идемо на море, идемо на море!

*

Али, стварно, сада ми је јавила Сузана, све је заказано. Идемо авионом! Ох, биће тако узбудљиво! Сутра идемо у агенцију... Ох, морам да смислим шта ћу све да понесем, јао, јао, јао!!!

Ааааа! Море!!!!

Мајко моја. Убићу се. Имам толико целулита да поморанџа може слободно да буде љубоморна на мене!

Ох, огледало, зашто мораш да будеш увек мој непријатељ! Добро, добро, без панике. До 27. може нешто да се среди, да се умањи, да... Аха, Уна, једино ако одеш на липосукцију.

Плашим се да станем на вагу. Знам да сам се угојила преко зиме. Знам. Не мора то нико да ми каже. Видим се у огледалу. Стомак. Задњица. Бутине. Три кључне тачке за Унино тело. Зашто, ох, зашто?

У реду, нећу да паничим. Бићу смирена. Није то толико страшно. Побогу, идем са девојакама, идемо да се купамо и проводимо. Кога је брига?

ДЕБЕЛА САМ!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

16

''Ниси дебела, престани. Мисли на Рубенса'', чујем Аманду са друге стране жице.

''Знаш ли ти када је Рубенс живео?'', питам плачним гласом.

''Знам, али...''

''А када ја живим?'', прекидам је.

''Није поента у томе. Други ће нас видети онако како ми сами себе видимо'', рече она задовољно.

''Аха. Је л' исто мислиш на то када кукаш како имаш смешне ноге? И Милица када кука због носа?''

Тишина.

Знала сам.

''Слушај, свако има своје мане. Идемо само ми девојке. Кога је бре брига? Поента је да се забавимо и одморимо. Заслужиле смо. Све имамо целулит. Па и мршавице као што су Милица и Тони. Али, њих је баш брига. Онда, нека буде брига и тебе. Ми те волимо такву каква си. Јасно?''

''Мхм.''

Тако је. Идемо да се забавимо.

Море!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

6

Мама иде са мном у куповину. Хи-хи-хи, како ћу да се слатко опремим.

''Имај на уму да је прошле године била година економске кризе'', каже она.

''Мама, рекла бих да мислиш на претпрошлу годину. Опусти се. Ивона ми је додала мало, сада када има сталан посао, лако је њој. А имам и ја нешто уштеђевине. Штедела сам мало, знаш. Шта је смешно?''

''Ти која штедиш. Додуше, има истине у томе... Нисам те видела да си себи купила нешто не знам колико дуго!''

17

''Тако је. Трошила сам само када бисмо ишле у Вуду или у Дангубу. И то је све. Пет ракија није много. Јесам ли ја то рекла пет? Мислила сам три. Две! Две!''

''Причаћемо о томе.''

''Мама, имам 22 године.''

''Што не значи да би требало да постанеш алкохоличар. Видела сам ја оне слике како играш око шипке.''

Ох, забога.

''Надам се да је то све што си радила.''

''Да, мама! Па нисам била толико пијана!''

А да се ми вратимо кући?

*

Вратиле се кући два сата касније руку пуних кеса. Чак сам и маму успела да наговорим да себи купи хаљину. Сматрам овај дан потпуно успешним.

Спремила сам себи кафу, пустила музику на рачунару, и почела да испробавам комбинације.

Морам да признам да сам скоро заборавила колико је забавно себе обновити. Још је и мама била фантастична-помогла ми је да изаберем супер ствари, тако да истакну све што је женствено и лепо, а сакрију све што не ваља. Понекада не могу да се начудим колики је моја мама геније. И она и Ивона. Ја сама никада не бих себи могла да купим нешто што ваља. Или било коме другоме кад смо већ код тога.

Да видимо... Имам чак три хаљине: све су лагане и до пода (чула сам да су такве у моди, али небитно је то, битно је да се мени свиђају): једна је зелене боје, боје траве, друга је скроз шарена (моје име пише на њој), а трећа је небо плава. И још нешто: супер ми истичу сисиће. Ако постоји једна ствар која ваља када си Рубенсов модел, то су сисићи пристојне величине.

Или то, или се ја то само тешим.

Даље, бермудице, јапанке, пет пари мајица, купаћи два комада (грррр) и неколико марама за плажу. Да, доста ствари, а још нисмо завршили. Чињеница је да нисам ишла на море од...па, од трећег разреда гимназије.

Забога, тек сада видим колики сам дебил. Небитно.

18

Гуц, гуц, кафица... Мммм...

Копам по ормару. Сигурно има нешто што бих могла да искористим... Добро, фармерке за увече... Ох... Да!

Зовем Антонију.

''Реци ми... Када је питање излазака увече на репертоару, шта носиш?''

''Хм, понећу оне моје црне фармерке, знаш оне, то ми је једино што није у боји... И понећу две мини хаљине... И штикле... Знаш да волим штикле. Потпуно необично за моју личност, знам, али опет... Трагови женског у мени...''

''А овако, мислиш да ћемо имати и лежерније изласке?''

''Сигурно! Боже мој, зар у Тунису да се ломимо?''

Има право. Океј! Понећемо... Ох, Бого. Ни неку елегантнију хаљину немам. Сада зовем Ивону.

''Знаш ли онај период када сте ти и Драган раскинули, па када си се угојила...''

Ледена тишина са друге стране жице. Гутам кнедлу.

''Па, имаш ли нешто елегантније из тог периода?''

''Погледаћу.''

Пет минута касније.

''Циклама...''

''Не.''

''Беж...''

''Може.

''Црна...''

''У, сужава, одлично, може!''

''Црвена...''

''Која бре црвена?''

19

''Заправо, ову си носила једном... За неку журку, када си била клинка...''

Муњица. Ох, та црвена! Ох. Забога, срање, Фејсбук, Вук.

''Знаш како-донеси ти све то лепо сутра, па ћемо да бирамо, може?''

''Ја долазим сутра?''

''Па да. Кристијану ћеш можда недостајати, али дај, посети мало породицу.''

Да, Ивона, сеша моја. Ради у фирми брзе поште, има дивног дечка Кристијана (који има још дивнију женку ретривера која се парила са нашим Астором и сада имају Ају, Рекса, Пру, Џонија (?!) и Зуму (?!?!) ). Прелепо.

Елем...

Брзо на Фејс. Поносим се собом. Нисам била на том чуду два дана. Три дана. Не сећам се. Јаче? Ммм, ја сам геније.

Две поруке! Имам две поруке! Добро, дишем, ја сада дишем. Какве сам среће, ниједна неће бити од њега.

Обе су од њега!!!!!!!!

Читам прву:Уна, мачко мала, добро сам те нашао! Морам да признам да ми је требало мало да се сетим Бодлера (ко ће још да зна све твоје омиљене песнике и писце, а Бог ми је сведок да сам свашта пробао, укључујући ту и Рат и мир). У Аустралији је супер, како то обично бива. Фреди и ја тренутно држимо радњу за сурфере, а бавимо се и уносном продајом глисера. Да ми је неко рекао да ће ми једног дана живот бити овако лагодан, не бих му веровао. Заиста је блеја.Него бре, хтедох ти рећи да долазимо у септембру. Бићемо код Фредијеве баке неких месец дана, толико нам посао дозвољава. Петорка је обавештена, а на мене је пало да нађем и тебе! Волео бих да се видимо.

О...мој...Боже.

Ненененененененене... Ово не решава проблем! Није решило проблем! Сузана, убићу те, тако ми Бога! Убићу те! Океј, стани, друга порука.

Да, заборавио сам да ти кажем да ће доћи и Ненси. Радује се што ће вас све видети. Јбт, једва чекам да нас видим све на окупу! Биће до јаја!

20

У реду. Сада макар знам шта ћу да урадим. Заглавићу у Тунису. Наћи ћу неког богаташа који ће хтети да ме ожени (након што се офарбам у плаво) и више никада нећу морати да се вратим у земљу. Када септембар прође, побећи ћу. До тада се зовем Инана Икабаи.

Да, то ће да упали. Скроз.

7

''Рекла сам да је требало да га одбије.''

''Хајде, немој тако.''

''Сузана, убледела је и тресе се. Не може она то.''

''И, шта кажеш? Сви? Цело, весело друштво? Стара Петорка?'', испитује Тони.

''Аха. Мислим да ће чак и Милош из Немачке да дође! Милица је у праву, не могу ја то!''

''Не можеш или не желиш?'', упита Аманда.

''Не зна. Немам појма. Само, осећам се као да више не припадам ту. Баш се осећам одвојено. Мада, не разумем зашто би се на пример Ема или Бети или Софија осећала као део старе банде, али ајде добро. Одувек су могле боље да се адаптирају од мене.''

''Полако. Најважније правило: немој да радиш ништа што не желиш. Јасно? Слушај, идемо на одмор, одмах ћеш се осећати боље и путеније, па онда донеси одлуку. Не мораш да радиш ништа што не желиш'', понављала је Милица.Климам главом као магарац. Ништа што не желим.

А шта желим? Ох, Боже! Понекада је тако тешко бити људско биће!

*

Уна?

Забога, у целој овој гунгули и паници сам заборавила да одговорим Вуку.

Наравно, биће баш лепо да се сви окупимо на једном месту!

21

Е па, срање! Зашто никада не кажем оно што мислим?! Кој је мој проблем? Зовем Сузану.

''Класично женско понашање. Плашиш се да ћеш, ако само једном одбијеш некога, ти бити одбијана од сада па заувек.''

''Аха, аха...''

''Али, пази, то се решава само тако што ћеш некога да одбијеш и да видиш да те се свет због тога неће одрећи. Или, на пример, могла би да напишеш Вуку нешто у фазону: баш бих волела, али нажалост, нећу моћи; можда бисмо нас двоје могли да се нађемо неком другом приликом? Или још једноставније, реци му истину-да ће ти бити непријатно.''

''Да, али онда ће он да каже како сам смешна и почеће да наваљује.''

''Пази, увек можеш то да избегнеш и да се једноставно не појавиш, али ја мислим да то није решење. Заправо, мислим да би требало да одеш.''

''Молим? И шта да радим? Да се убијем?''

''Забога, не. Већ да схватиш да је свако од вас кренуо неким својим засебним путем и да је то у реду. Мало поседите, присетите се заједничких дана и то је то. Знаш, не би те позвао да заиста не желе да те виде.''

Стварно? Или не? Не знам. Ништа више не знам.

Нека. Ако ишта, макар сам се спаковала за море на време. До септембра има још времена. Већ ћу нешто да смислим. Сузана је, највероватније (као и увек) у праву. Понашам се детињасто. Заиста.

И Милица је у праву: идемо на одмор, осећаћу се боље и слободније. Ко каже да све то заправо неће бити забавно? Мало старо друштво (добро, и Ненси), смејемо се, пијуцкамо и присећамо се добрих старих времена када смо били млади и луди (будући да сада нисмо млади).

Биће све океј. Само драмим. Потпуно сам неразумна.Позив у четири ујутру.

''Само сам му објаснила да идем на море са вама. То је све.''

''Аманда, јеси ли то ти? Је л' то ти плачеш?''

Океј, не знам где се налазим.

22

''Да, ја сам. Причала сам са Ђолетом. И рекла му да идем на море са вама. Већ сам му рекла једном, двапут чак, и он је као нешто климао главом, вероватно ме није ни чуо. И вечерас, наравно, после, јелте, јебуцкања, ја њему кажем поново, и да сам ишла приде у куповину, купила нови купаћи. И он је потпуно попиздео! Почео је да се дере на мене! Као, када сам мислила да му кажем, он је планирао да ми идемо на море, а ја сада нећу имати пара да идем са њим и бла, бла, бла. Ја сам покушала мирно да му објасним да заиста желим да идем са вама, да никада нисмо биле скупа и да желимо мало девојачког провода. Е тек тада је полудео. Почео је да ме окривљује, као ја желим да нађем другог.''

''Океј, он има проблем. Психички. Чекај, где си сада?''

''Код њега. У веце-у.''

''Аманда, да си изашла одатле и отишла кући.''

''Уна, у јебеном сам Болечу!''

''Аманда, јеси ли ти то опсовала?''

''Да, чини ми се да јесам'', рече она нешто веселије.

Аманда је иначе позната по томе што не псује. Шта да вам кажем, девојка говори ''јебуцкање'' место ''јебање''. Чак ни секс неће да каже.

''Пази...'', бацам поглед на сат.

''Сада је четири и десет. Имаш превоз.''

''Знам да имам. Али, не желим да одем, а да будемо посвађани.''

''Знам, али у последње време, човек се понаша као кретен. Извини, али и сама знаш да је то истина.''

''Па...''

''Знаш. Извини, стварно, али ја те много волим и због тога ти то говорим. Не слуша те, увек те је слабо поштовао, а сада те не поштује уопште, увек ти се смејао зато што студираш филозофију, Боже мој, као да је у питању не знам ни ја шта... Не треба ти то. Четири године, Аманда, четири године. Лепа си, паметна, згодна, забавна, залужујеш боље.''

''Али, ти си моја најбоља пријатељица, и ниједан мој дечко никада неће бити довољно добар за мене, ако се ти питаш.''

23

''Срећо, врло сам реална. Наравно да ће свако имати мане, као што их и ми имамо, али забога, ово је оно што ја зовем малтретирање. Једном ћеш морати да завршиш са тиме, а што пре то боље. Свима лакше.''

Размишљала је. Могла сам да осетим ток њених мисли чак и кроз слушалицу (ону мобителну).

''Не знам. Мислим да немам снаге да га напустим.''

''Океј, сада је доста. Има ја да дођем по тебе ако треба.''

''Уна, немаш кола и не знаш да возиш.''

''Узећу такси.''

И знате шта?Заиста сам то урадила.

8

У реду. Била сам негде затурила животне белешке (заправо, биле су испод јастука). Имамо још два дана до поласка. Врло нервозна. Узбуђена. Јеиј!!!!

Елем, Аманда и њен случај. Овако-још увек нису званично раскинули. Она јадна покушава да прикупи све делове њихове већ уништене везе и да их споји. Имам Сузанино сведочанство да сам у праву што се тога тиче. Нека, показаћемо ми њој како је живот леп када слетимо у Тунис.

Милица је сва хиперактивна. Боже мој. Имам утисак да тамо нећемо ока склопити.

''Морамо да излазимо! И да се средимо! Па јесте луде? Само један пар штикли, Аманда? Ненененене, још!''

''Али, немам више!''

''У реду, Уна, ти понеси који пар више, па ћемо да се мењамо. Јао, једва чекам. Ко све носи фотоапарат?''

Све дижемо руке.

''Одлично!''

24

''Боже мој. Како је ово узбудљиво. Нисам ишла на летовање само са другарицама од...па, икада!'', смејала се Тони.

''Тако је, Тото, смраде, идемо сада да палимо Тунисом!'', драла се Милица.

''Ајде откриј овима за суседним столом и где ћемо тачно да будемо'', рече Аманда.Милица погледа. За суседним столом су седели неки момци, студенти Филолошког, биће, јер су ми лица непозната.

''Је л' и ви идете у Тунис?'', упита она.

Суза подиже обрве.

''Да, она их је то питала'', потврди Аманда црвенећи.

''Не'', рече један од њих.

''Е, штета, а могли смо да се дружимо.''

''Мораш да нас научиш како да будемо тако друштвено хиперактивне.''

''Ох, Сузи, лако је, само прилазиш људима и причаш са њима. Већина то воли. Мислим, неће да те одбије. У реду, већина ће те заиста гледати као лудака, али сва је прилика да их више никада у животу нећеш видети.''

''Хвала Богу'', насмеја се Сузи.

''Јој, купаћи ми је мукица! Да само знате какав је, рози, са црним пругицама... Тото смраде, зашто ме не слушаш?''

''Лука'', рекосмо ми.

Он је пролазио поред кафића, задубљен у мисли.

''Нисам га видела тако дуго... Ох, ти прелепи црвени дредови... Тако је секси!''

''Лука! Лука!'', продра се Милица.

''Шта бре, радиш, убићу те!'', поче Тони да сикће.Он се окрену изгубљено и угледа нас. Милица показа прстом на Тони, а онда му махну да дође.

Видело се да се премишља. Јадан дечко.

25

''Ово је такав блам. Блам... Блам...'', Тони је једва дисала. Држала је рукохват столице као да јој живот зависи од тога (на секунд, заиста ми се учинило да јој одиста зависи).

''Океј, сви задржите ваздух, долази'', насмеши се Аманда.

''Здраво'', рече он стидљиво.

Вау. Мислим да је ово први пут да сам га чула да прича. А да није са Платоном, то јест.

''Здраво, пријатељу, како си? Дођи, седи.''

Милица устаде и донесе му столицу. Гледао ју је запрепашћено.

''Хајде, не стиди се, да те частимо пићем, па ти си ортак са факса, могли бисмо да се дружимо чешће. Видиш њу? Она исто студира филозофију, друга је година А ти си беше?''

''Завршио трећу'', рече он и седе. Лука је сео за наш сто. Кришом бацам поглед ка Антонији. Ако она дише, одрежите ми језик.''Овај... Ви сте баш често овде?'', упита он (вероватно из два разлога: а) није знао шта друго да пита и б) очигледно је).

''Оооо, да, скоро сваки дан'', насмеши се Сузана.

Онда се он сетио.

''Извините, ја се нисам упознао са свима. Ја сам Лука.''

''Милица.''

''Сузана.''

''Аманда.''

''Уна.''

''Антониа.''

Сви погледасмо у њу.

''Овај, да, мене знаш. Да, да, ти мене знаш. Хах'', рече она збуњено и црвенећи.

''Па да. Као деца смо трчкарали голи по мом дворишту. Сећам се тога.''

26

Перверзњак.

''Мхм. Да, давна прошлост. Давна...'', рече Тони тихо.

''И, шта ћеш да пијеш?''

''Ко? Ја? Овај, ништа стварно, кренуо сам кући заправо...''

''Ооо'', прекиде га Милица.''Значи, немаш обавезе. Можеш да останеш на кафи!''

''Не пијем кафу.''

''Дакле, чај.''

''Ледени'', додаде Аманда.

Нисмо чуле да ли заиста жели то. У сваком случају, то је добио. Седи погрбљено и уплашено. Јадан. На челу му пише: шта оне хоће од мене?!Ха-ха-ха.Прелепо.

У једном тренутку смо сви ућутали, тако да се чак и Милица осетила непријатно. Све смо кришом гледале у Тони. Ако ћемо реално, она је требало да води конверзацију.Хвала Богу, па се Сузана досетила.

''И, чолега, идеш ли ти негде на лето?''

''Пааа, немам ништа посебно у плану. Ми филозофи...'', смејао се он нервозно.

''Ја сам филозоф, па идем'', насмеја се Аманда.

''Па, причали смо о неком салашу, али то тек у септембру. Не знам да ли сте биле у Војводини, на тим салашима. Заиста је лепо. Аутентичне кућице, природа, домаћа кухиња, јахање... Потпуно сеоски амбијент.''

''Чула сам за то. Заправо, моја старија сестра је ишла са дечком. Видела сам слике. Фантастично је'', рекох.

''Јесте'', насмеја се он, сада видно опуштенији.''Открио сам да ми то сада више прија но море, а и финансијски је доступније. Притом, Игор и Немања су увек за, тако да... Овај, Игор и Немања су моје колеге са групе. У неку руку, моји најбољи пријатељи.''

''Мислим да знам који су'', проговори и Тони. Хвала Богу.

27

Он јој се насмеши. Јесте он сладак када се смешка. И када није сав у мислима. Њих двоје у неку руку заиста јесу супер пар. Ако ишта, сигурна сам да би се много волели. Они су онај тип људи који је у стању друге да прихвати баш такве какве јесу. Ни мање ни више. А то је, посебно сада, реткост.Али, обоје су тако блентави.

Морамо некако да им помогнемо да се пронађу.

Гледамо се Милица и ја преко стола. Знам да мисли на исто.

''Ето, а ми баш за два дана путујемо'', рече Аманда.

''Стварно?''

''Аха. Тунис'', рече Тони весело.

''Па ви девојке баш идете у провод.''

''Оооо, да... И то само нас пет.''

''Само'', насмеја се он.

''Потпуно смо еуфоричне'', насмеја се Сузана.

''И треба. Хеј, Тунис, није то мала ствар. Никада нисам био тако негде.''Већ сам видела Тони како испаљује: хајде са нама. И како се зауставља. Резултат: деловала је као жаба.

''Па, надам се да ћете се лепо провести.''

О, да, хоћемо. Сада смо све екстра еуфоричне, ако ишта, срећне смо због наше Тоте смрада. Која је сада заљубљенија но икада.

''Прогресија. Скроз.''

''Требало је да му тражиш број телефона.''

''Само пијана, Аманда, само пијана. А за то се, Цицо, молим те не мешај. Идемо полако. Полагацки. Могу ја да чекам. Чекала сам га осам година. Могу још...па, не толико. Боже, надајмо се не толико.''

Неће бити толико, сигурна сам.

Да ли сам?

28

9

Авион!!!!!!!!!!!!!!!!!

Јесам, ја сам дете и баш ме брига. Авион!!!!!!!!!!!!!!

Додуше, још увек нисмо у њему, али гледам га са прозора. Како је леп. Мањи но што се да очекивати, али лако је мени да причам када га гледам са висине.

''Чекај, дај да се сликамо на аеродрому. Морамо да направимо као неку фото- -причицу'', цичала је Милица.

Следи фотографисање у идиотским позама. Чак је и Тони пристала да се слика.

Све смо обучене у крајње летњој варијанти (чак и ја носим три четврт панталоне), и имамо сламнате шешириће на глави, и све по два кофера (као да идемо не знам где). Плус, ручне торбе.

Милица, најоскудније одевена (благо њој), у шортсу и лепршавој мајичици лепрша око нас као на стероидима. Мислим да тренутно испољава онолико радости колико би одговарало једном просечном фудбалском тиму, победнику светског првенства.

''Али, али, помислите на авантуре! Морамо да будемо авантуристички настројене! Да истражујемо, да покушамо, да се усудимо, активирамо, научимо нешто ново и уживамо, уживамо, уживамо!''

Све је успела некако да нас обгрли.

''Хајде да се договоримо овако-тамо, ових седам дана, бићемо друге личности, потпуно опуштене и пуне акције. Боли нас уво, ионако нас нико други тамо не зна, нити ће нас ико други видети.''

Договор је пао.А онда је пао и улазак у авион.

*

Боли ме глава. Нисам овако реаговала када сам путовала авионом као мала. Мрзим ово, што сам старија, то сам већи мекушац.

''Немам аспирин душо'', каже Милица очајно. Рекла бих да њој највише треба.

''Гледај на то као на авантуру'', шапуће јој Антониа злобно док се Аманда и Сузана убише од смеха.

''Баш ти хвала'', фркће она.

29

А фркћем и ја.Нека, ако је овако почело, остатак летовања ће сигурно бити фантазија!

*

У хотелу.

Могу рећи да сам богме задовољна. У соби смо Аманда, Сузана и ја. У соби одмах до нас, Милица и Тони. Има доста простора, кревети су удобни, све је чисто, у орманима нема буба (као, на пример, код нас, да не кажем где тачно)...

И имамо велику терасу на којој ћемо моћи да се излежавамо. Гледам доле. Поглед на базен. Изгледа фантастично. Свуда унаоколо су лежаљке, а базен је огроман и све изгледа тако луксузно. Није ми јасно на коју фору смо овако добро прошле за онако мале паре?

Ња, кога брига, битно је да имамо прилику да уживамо пуним плућима.

А сада-распакивање.

''У реду, колико пари ципела си понела?'', пита ме мој филозоф.

''Не питај ме, молим те. Милица ме је натерала. Ево, ове'', ја вадим из кофера и показујем јој заправо папуче на штиклу које сам позајмила од Ивоне. И када кажем да су на штиклу, заиста мислим на веома, веома високу потпетицу.

''Видиш, то је моја сестра носила стално када би била на одмору и када би ишла на базен. Да, уместо папуча.''

Објашњавам Сузани како изгледају. Она диже обрве зачуђено, а онда се исцери. Из кофера је извадила сасвим једноставне пинк јапанке.

''Хвала, али ја волим свој живот'', церека се.

''Нећеш ваљда да их носиш доле, а?'', упита ме Аманда.

''Не, за Милицу су. Она је решила да буде као Секс и град.''

''Да, воли она то... Што се мене тиче, ја сам распакована и смештена. Сузи, помоћ?''

''Само ми покажи кој део ормана је мој и све је остало океј.''

Након пола сата, ето ти Милице, у купаћем костиму, везане мараме око струка и босоноге.

30

''Где су?''

Упућујем је ка мом кревету.

''Јао, преслатке су!''

Одмах их назува.

''А сада, me uxores, да сте се за пет минута нашле доле, спремне за базенче, већ сам нам резервисала лежаљке и наручила коктеле. Надам се да се не љутите, али узела сам свакој неки различити и потпуно нов, па ћемо да миксујемо.''

''Душо, пола једанаест је, пре подне, а ти си нам већ наручила коктеле?'', смешка се Сузана.

''Па наравно! Ми смо сада даме из високог друштва! И има тако да се понашамо!''

И на штиклицама излете из собе.Згледале смо се.

Али, чињеница је била да је свакој од нас заиста било потребно да се осећа управо тако: као дама из високог друштва, цењена, без брига, далеко од својих старих улога.

Хм...

Можда нам је баш зато било потребно ово? Да побегнемо од студија, које су нас, признале ми то или не, поприлично везале. Аманда и Милица да побегну од својих момака, Тони од неузвраћене љубави, а Сузана и ја од чињенице да не можемо да се заљубимо, па макар и несрећно. Да добијемо прилику да будемо неко потпуно други, без притиска, без осећања кривице и кајања.

Да, то је дефинитивно било то!

*

Тони, бела као креч, и Милица, већ месец дана уназад мазана кремом за бронзани тен, већ су се излежавале на лежаљкама, упијајући сунце. Када смо им се приближиле, схватила сам да Тони уопште није толико бела колико има тону креме на себи. Није чак ни морала да отвори очи да би знала у шта гледамо.

''Молим вас, ово је за моје здравље. Ако не буде било овако први пут при излагању сунцу, онда ћу да се претворим у свој хороскопски знак, што ће га рећи, у рака, а то се никоме неће свидети. Понајмање оним црнцима тамо са којима Милица већ пет минута размењује похотне погледе.''

31

Као на готовс, Аманда и ја смо погледале.

''У ла ла! Има их петорица, иронија, сви црнци, згодни, уууу, баш су згодни! И ћелави, па да, Милица воли ћелаве, што из шеме избацује Уну и мене...''

''Хеј! Немој судити о ћелавом док ћелавог ниси пробала'', рече Милица.

''Уосталом, то је само флерт. А сада, ко хоће у воду?''

Наравно, све смо хтеле у воду. Аманда и Сузана су се држале по страни, тамо где је плиће, будући да ниједна није знала да плива, али богами, све смо знале да се прскамо.

Први дан нам је протекао у савршеном опуштању и лењости. Све што смо радиле је било да се чваримо и купамо. Од сутра, идемо у акцију!

10

Океј, можда нам је за акцију било потребно нека четири дана. Биће да смо се исувише занеле бивањем лење да смо потпуно заборавиле на онај авантуристички дух.

На сву срећу, Аманда се распитала шта се све то крије иза зидина хотела.

''Мислим да ће дефинитивно свима да се свиди пут ка археолошким (очи ми блистају) заоставштинама овог месташцета, и то на камилама, кроз пустињу. Шта кажете?''

''Камиле? Чула сам да пљују'', рече Милица.

''Авантура, душо, авантура.''

''Ох, океј. И не заборавите фото-апарат.''

Морам да признам да сам била прилично узбуђена. Никада раније нисам јахала...па, било шта, а камоли камилу. И то двогрбу!

Међутим, моје узбуђење је спласнуло када сам их видела-океј, биле су огромне. Неки страх ми се увукао у кости.

Али, ајде де. Промене личности и све. А и биће забавно!

32

Прво смо, уз помоћ водича наравно (пријатан неки човек, одмах је почео да шмека Милицу), помогле Сузани да се попне. Потом, камила се дигла на ноге лагане.

''Опа!'', рече Сузи и насмеја се.

''Какав је осећај тамо горе?''

''Фантастичан!'', смејала се попут детета.

Онда смо једна по једна, почеле и саме да се пењемо на своје ''превозно средство''. Међутим, моју пажњу је привукао разговор између двојице мушкараца, обојица средње висине, један смешно мршав, а један буцкаст, обојица обучена у народну ношњу и са марамама на глави. Причали су о нечему што, очигледно, може само мене да заинтересује.

‘’ Ok, I see your point. Maybe we should send another team there… It’s just that, you being on a schedule and all…’’

‘’ Oh, but I promise I’ll finish it all by October. C’mon, it’s very important for me. Look, it may be a great archeological discovery!’’

‘’ Or, it may be nothing.’’

‘’And how are we going to know that unless we dig a little further?1’’, дебели заврши задовољно. Скинуо је наочари, и мараму са главе. Деловао је уморно, строго и некако доброћудно, све у исто време.

‘’Just give me a chance, will you?’’

‘’Ok, you’ll have it. But, remember, October.2’’

Дебели климну главу. И тада је схватио да га гледам. Погледа ме помало сумњичаво и мене је облило црвенило.

И онда не знам како сам то урадила. Попела сам се на камилу, али наопако!

''Уна, љубави, мислим да то не иде тако'', рече Тони замишљено.

''Мајке ти?'', упитах.

1 ''Океј, схватам те. Можда би и требало да пошаљемо још један тим тамо... Само, будући да ти имаш распоред и све...''''Ох, али обећавам да ћу све да завршим до октобра! Хајде, мени је то веома битно! Види, то може бити велико археолошко откриће!''''Или, може да буде и ништа.''''А како ћемо то да знамо осим ако не будемо копали мало дубље?''2 ''Само ми дај шансу.''''У реду, имаш је. Али, запамти-октобар.''

33

Дебели се само насмејао, грохотом, и отишао је са ортаком. Гррр! Мушкарци, дебили!

Мхм.

Водич је примирио камилу, и она се спусти како бих се ја лепо наместила. Боже мој.Зашто сам увек ја та која мора да се избламира?

*

Добро, нисам једина, у сред пустиње је Тони спала са камиле.

''Заспала сам'', шапуће ми.

''Заспала си на камили? Вау'', рекох.

''Чудно је то. Љуља се када хода. Баш ми је лепо. Као када ме је мама љуљала у наручју.''

''Је л' ти слушаш шта водич прича? На пример, погледај оне стубове, тамо. Још из петог века пре нове ере, и погледај како су очувани, припадали су египатској култури...''

Нема вајде.

Поново је заспала.

На сву срећу, када смо стигли до Картагине, пробудила се и заједно са мном величала сву лепоту некадашњег сјајног града пуног легенди. Ухватила сам њу и Сузану под руку и боље од водича им приповедала о некада ужурбаним улицама од којих данас није остало ништа, док је Милица терала Аманду да је фотографише где су стигле.

''Ову слику са камилом има да посветим дечку'', рече Милица благо.

''Је л' ти недостаје?'', упита је Аманда.

Све смо седеле на песку и јеле неке сендвиче. Била је пауза, туристи су могли да раде шта хоће. Али, у неку руку, ми нисмо ни биле део групе.

''Мало. Али, не пуно. Шта вам је навика људи моји! Али, теши ме то да ми ипак мало недостаје. У супротном бих помислила да је љубав прошла.''

Аманда уздахну.

34

''Шта, теби онај твој магарац недостаје?'', упита Милица.

Аманда је љутито погледа.

''Нема потребе да га зовемо магарцем. Изгладили смо ствари, океј? И потрудиће се. Нисам ја баш толико беспомоћна колико се вама чини.''

''Жива истина'', насмеши се Сузана.

Тада сам приметила да нам се приближавају неке камиле. Људи и камиле. Хм... Ох, Боже! Ено га онај што сам му шпијунирала разговор.

''Јасно је да су археолози'', муну ме Милица у раме. Посматрала сам њих тројицу како нешто разговарају са нашим водичем.

''Не буди глупа, иди приђи, створи неку везу, знаш, познанство, можда ће ти требати једног дана за посао.''

Да, то сам и ја помислила.

''Али, срамота ме је. Немам ја храбрости за то.''

Тони се убаци:''Да, али, ако нешто крене наопако, и онако и овако ћеш их видети само једном. Имај то на уму. Хајде, излазимо из љуштуре, излазимо из љуштуре.''

''А шта да им кажем, како знам да су археолози?''

''Па, истину. Онај мали дебели те је скроз провалио да си прислушкивала.''

Цокнух.

Па добро.

Устала сам и кренула ка њима. Били су дубоко у разговору, нико није приметио да им прилазим. А онда се тај мали дебели окренуо и погледао ме право у очи. Одсекла сам се.

Смеђа коса, брадица, коцкасто лице, некако лепо. Шармантно, у сваком случају. Помало џонидеповско, ако смем да кажем. Али поглед! Строг. Његове браон очи су ме секле и тако ме једноставно питале-шта хоћеш?

Срање.

Не могу са њим да причам. Стојим овде као укопана и зурим у непознатог човека. Љуштура, Уна, љуштура. Јебала ме љуштура.

35

“Yes?”

“Aghm, I was… I was just…3”

Сада су ме и остала тројица гледала. Никада их више нећу видети, никада их више нећу видети...

“Well, I was just wondering whether you are an archeologist, because, I am a student of archeology, and I would really like to…4”

Ох, не, срање! Шта ја то беше хоћу?

“Some advice maybe?”, упита ме Буцко. Строг поглед, строг глас.

“Mhmph.5”

Мислим да сам управо изговорила нешто што чак не може да се сматра ни пристојним мрмљањем.Археолози се згледаше између себе. Буцко пак није скидао поглед са мене. На лицу је имао неки полусмех, нешто. Боже, мислим да сам му смешна. Вероватно мисли да сам идиот.

“Well, now… There are many, many advices that we can give you, now boys, isn’t that right?6”

У разговор (?!) се убацио висок и згодан плавушан. Тек сам га сада приметила.ВАУ! Ово је археолог?! Могла сам да чујем Милицу како балави десет метара даље.

“So maybe, a coffee or something like that… You are staying in Tunis, right? Where exactly?”

“Not now, John, you will have plenty of time for flirting, now we have some serious business to attend to, remember?7”, јави се Буцко бесно. Ма шта ти, бре... Ух!

“You want my phone number?8”, излетело је из мене. Шта бре? Шта са мном није у реду?! Џон вади мобилни озарен и куцка. Буцко делује као да се досађује, а трећи археолог и водич гледају ситуацију беспомоћно.3 ''Да?''''Ахм, ја сам... ја сам само...''4 ''Овај, само сам се питала да нисте археолог којим случајем, јер ја сам студент археологије и баш бих волела да...''5 ''Неки савет, можда?''Мхмпх.''6 ''Па, сада... Постоје многи, многи савети које бисмо могли да вам дамо, је л' да момци?''7 ''Па, можда кафа или тако нешто... Ти си у Тунису, је л' да? Где тачно?''''Не сада, Џоне, имаћеш довољно времена за флерт, сада имамо озбиљан посао, сећаш се?''8 ''Желиш ли мој број телефона?''

36

“I’ll call you’’, каже Џон и намигује ми.

“Can we work now? Thank you!9”, Буцко се и даље буни. Ја се смешим, махнула сам Џону и кренула назад ка ове четири које су биле у стању приправности.

''Океј, океј, океј, шта се десило? Виделе смо како ти је јебени Аполон намигнуо! Шта се десило?'', Милица скичи.

''Молим те, реци нам да је прогресија!'', придружује се Тони.

''Секси археолог, где ћеш боље'', смејала се Сузана.

''Дала сам му број телефона. Али, девојке, молим вас... Полако... Не озбиљно, не скичите толико, чуће вас! Знате да ту нема среће. Зове се Џон и да, јесте Аполон, али странац је, а већ знамо да то на даљину... Па, не иде. У сваком случају, у Србији неће имати шта да копа, а овде, у Тунису... Па, има. А и некако имам осећај да сам то урадила намерно, због Буцка.''Аманда још једном погледа.

''Не знам ја шта је теби, уопште није толико дебео.''

Све погледасмо.

''Да, али има стомак. Видиш?''

''Па добро, човек је само зашао у године'', смејала се Сузана.

''Није проблем његов стомак. Већ нарав. Ужасан је. Због њега сам се осетила као идиот.''

''И изгледала си као идиот'', Тони ме потапша по рамену.

''Душо, не секирај се. Таквих људи има, па има. Али, исплатило се! Џон ће ти се јавити!'', рече Сузана весело.

''Ех, увек они то кажу, па никада ништа!''

*

Јавио се!!!!! Ох, Боже, доћи ће до мог хотела, као, жели да ме изведе на пиће и на вечеру ако сам расположена!! Тако сам узбуђена! Ово је први пут да ме неко овако зове на састанак, све то као-пиће, вечера... Јао, јао, јао!!!

Већ два сата са девојкама испробавам комбинације.

9 ''Зваћу те.''''Можемо ли сада да радимо? Хвала!''

37

''Ја гласам за нешто уско'', рекла је Милица.

''И ја, и ја!'', јавила се Сузи.

Критички посматрам своју задњицу у уској црној хаљини (Ивонина).

''Ох, Боже. Ово моје дупе се никада неће смањити'', кукам.

''Ниси нормална. Да сам ја мушко... Па, свашта би било, то је све што могу да ти кажем'', рече Тони.

''И штикле. И подигни косу! У високи реп! И има да те бијем што немаш бушне уши!'', рече Аманда.

''Ма дај, имам оне моје црне на клип.''

Била сам спремна.

11

Било је дивно!!!!! Најромантичнији састанак у мом животу!!!!(заправо, кад мало боље размислим, мислим да је ово био први прави састанак у мом животу, али небитно је)

Прво смо сели у неки кафић и попили пићенце. Он је тако, тако згодан!! И има диван осмех!! Питам ли се шта је забога видео у мени? У сваком случају, све девојке су се окретале за њим и биле љубоморне на мене, ха-ха-ха!

Из Шведске је, каже. Тата му је Британац, а мама Швеђанка. Одувек је волео да копа нешто, да чачка, да испитује, тако да је у старту свима било јасно шта ће мали бити када порасте. Био је фасцинирани студент археологије и, каже, до своје 22 године, није знао ни за шта, сем за књиге. А онда је авантура заиста почела. Већ пет година, уз помоћ новца који је добио од неке стипендије и уз помоћ свог ментора, он је део једног од најбољих археолошких тимова, и скоро да није био кући нити једном.

“The fact is that we travel around the globe, we never stop, or stay in one place longer than a month. We just leave experts and diggers and follow our own maps in search for something brand new. This is totally new, the leader, short guy, you talked to him today, well, he is kind of convinced that maybe he is on the path of discovering the secret of the

38

lost land Atlantis, so this is actually a very first time that we’ve been in one place longer than just thirty days10”, испричао ми је. Међутим, није ништа више могао да подели са мном у вези са ископинама или о тој тајни на коју је Буцко наишао. Наравно, разумела сам. Није он могао да зна са киме седи (можда сам шпијун), а није могао да зна ни ко би могао да чује.

Па, само смо се пребацили на неке друге теме и отишли на вечеру. Причао ми је о том свом тиму. Заиста, све је изгледало као тако добра авантура! Заправо, то је било све оно о чему сам и сама сањала-добар луцкаст тим, нова открића, са само дашком опасности (нисам баш толико луда), неизвесност, адреналин, узбуђење... Слушала сам га задивљена и могла сам да видим да му та пажња прија.

“You are actually the first girl I’ve ever met that’s kin on archeology.11”

Онда сам му рекла шта ме све интересује, сви ти силни моји хобији и био је одушевљен. Чак сам му рекла и за моје животне белешке, како уживам да их пишем и ту бележим свакодневни живот, али и оно најузбудљивије.

“Ever thought of publishing those memories?12’’

Ха-ха.Јесте. Да се бламирам.

Скупа смо провели неких четири сата (а време као да је пролетело!).

Онда ме је он отпратио до хотела, савршен џентлмен. Објаснио ми је да постоји велика могућност да се ова последња три дана нећемо видети, због посла, јер сутра лети за Египат, али да се нада да ће моћи да ме назове, да се макар чујемо. Била сам за, и он ме је пољубио у руку (савршен!).

Попела сам се.

Ове моје су изашле и саме у провод и нисам их затекла када сам се вратила. Наравно, рекле су ми да их назовем, па да се нађемо, али била сам уморна и тако пуна неке емоције, нечега...

Легла сам у кревет. Трудила сам се да се не заносим. Све је ово било веома лепо, али знала сам да је било какво одржавање дужег (а камоли дубљег) контакта немогуће. Нисам себи дозволила да ме то растужи. Нека. Провела сам фантастично

10 ''Чињеница је да путујемо око света, никада не стајемо или се не задржавамо на једном месту дуже од месец дана. Само оставимо стручњаке и копаче и пратимо сопствене мапе како бисмо нашли нешто потпуно ново. Ово је потпуно ново, вођа, онај низак, причала си са њим данас, па, он је некако убеђен да је наишао на неки траг у вези са Атлантидом, тако да је ово заправо први пут да смо негде остали дуже од тридесет дана.''11 Ти си заправо прва девојка коју сам упознао да је занима археологија.12 ''Јеси ли помишљала да то објавиш?''

39

вече, са фантастичним мушкарцем и макар сам се тих четири сата осећала као права принцеза.

И то је било довољно.

П. С. И сазнала сам да је археологија стварно до јаја!

12

''Аха, аха, а види ово.''

Пружила сам Ивони фото-апарат.

''У ла ла! Ко је ово маче!''

''Џон, археолог којег сам упознала. Извео ме је на вечеру'', смешкам се.

''Озбиљно? И?'', Ивона трепери.

''Па, размени смо бројеве телефона. Додали се на Фејсбуку, уобичајено. Али, то је то. Мислим, он је авантуриста, путује по целом свету.''

''Па? Нека долети овамо'', смеје се Ивона.''Згодан је богами. Видим ја да је вама било занимљиво.''

''Ох, не можеш да замислиш!''

Устала сам да се распакујем док је Ивона седела на мом кревету и гледала слике.

''Најбољи је био последњи дан. Црнци, они о којима сам ти причала, што се Милица зезала са њима, узели су Сузу и почели да је уче да плива, па су се онда сви зезали и прскали. Не можеш да замислиш призор! Сузана, онако ситна, међу пет црних громада. Имам слике.''

''Јесу ли је научили да плива?''

''Да знаш да јесу. После смо пливали сви заједно. Аманда је још мало несигурна, посебно када уђемо у дубљи део базена, али све је то из главе, тамо где може да стане, а да јој глава вири, ту солидно плива.''

''Па одлично! Идите на Аду, на базен овде, било шта, то што сте се вратиле са летовања не значи да не морате више да будете активне. Видим, смршала си мало.''

40

''Јесам?'', цикнула сам одушевљено.

''Да знаш да јеси'', смејала се Ивона.

''Ти све то због тог, Џона, је л' тако беше?''

''Аха. Мислим, да, то му је име. Али, није ово због њега'', кажем и смешим се.

Гледам се у огледалу. Па добро, јесам мало смршала. И поцрнела сам! А коса! Тотало се просветлила! Боже мој! Скоро да сам плава. Ахахахахахахахахаха!

Одмор нам је свима пријао. Додуше, још два-три дана... Али ајде де! И овако је било супер! Плус, иако то стварно нисам очекивала (стварно нисам), Џон ми је послао поруку за срећан пут када смо кретале! Баш ме је предивно изненадио!Опет, говорим себи да се смирим.

И да, веома сам смирена, трчим ка компјутеру да видим да ли ми је послао поруку на фејсу!!!

Две поруке!!

И да, једна је од њега! А друга од...Вука! Ох, срање! Потпуно сам заборавила на онај састанак у септембру!

Уна, свечано јављам да смо Ел Фредо и Ел ја дошли у земљу Србију! 'Бем вас, требало је да ми јавиш да је клима овде горе него у Аустралији! Знам да смо дошли нешто раније, али ето... Тако се наместило... Па, шта кажеш да онај велики састанак померимо сада, на неки 29. август?Шта кажеш?

Игноришем поруку, не могу да размишљам о њему.

Одговарам Џону. Питао ме је како сам путовала и да ли је све у реду. Веома је галантан. Па, наравно. Кад је странац, ха-ха-ха.

Чекај мало...

Ја сам управо без размишљања гурнула Вука у страну и почела да се бавим другим ликом?

О...мој...Боже.

ИЗЛЕЧЕНА САМ!!!!!!!!!!!

Морам свима да јавим.

41

(два сата касније)Свима јављено. Одушевљене су.''Знаш, сада ћеш без проблема моћи да се видиш са свима њима'', рекла ми је Сузана мудро.''Да, и ја мислим.''И заиста мислим. Готово је. Коначно је скроз, без поговора, без било чега, готово.

Осећам се тааааако слободно!!!

*

А шта да обучем?

13

Добро, дошао је тај дан.

Изгледа, ово је постава: Вук, Фреди, Ненси (Боже Исусе), Ема, Бети, ја. Софија и Ира још нису допутовале. А можда и неће. Много су заузете. Хм. Да, увек биле.

Налазимо се у Вуковом стану (језиво). Откад нисам била овде, мислим се док прилазим улазу. У руци држим неко вино. Шта ћете, пристојност ме ухватила (заправо, мама ми је обратила пажњу на то да би било по бонтону да узмем нешто, а флаша вина је универзалан поклон, може за све прилике).

Искрено, умирем од нервозе. Осећам се као да крећем у први разред. Обукла сам равне сандалице (купила сам их у Тунису и савршене су), и ону трава зелену дугачку хаљину. Наравно да сам везала мараму око главе. То је постао Тонин и мој заштитни знак.

Током мог ''путовања'' до Вука, све четири су ми слале поруке охрабрења. Можда су мало и претерале. Сандуче ми је пуно. Ускоро ништа нећу моћи да примим. Али, верујем да су и оне нервозне. Иако званично никога од ових људи нису упознале, све до једне су прочитале моје животне белешке и слушале о њима...ооооо, безброј пута. Ово се сада и њих тиче, хи-хи-хи.

Уздахнула сам дубоко и позвонила. Трудим се да сва сећања, да све, све,све, потиснем. Не треба ми то.

Нешто високо, мршаво и плаво ми отвара врата. Кез од уха до уха.

Ја само буљим. Је л' се ово дешава? Могу ли да причам? Не могу. Ох, Боже, не могу да причам, не могу да зуцнем!!!

42

Хвала Богу, не може ни он. Само зуримо. А онда се он нагао и чврсто ме загрлио.

''Боже мој, Уна'', чујем га како ми мрмља у косу (или мараму, нисам сигурна).

Делује искрено усхићен.Одмиче се и гледа ме.

''Боже, како си ми само недостајала, ниси свесна'', каже тихо и хвата ме за руку.

Уводи ме унутра. Ненси и Фреди седе на фотељама и гађају се кокицама.

Боже, нису се променили. Али, нимало! Језиво! У реду, разумем ја, нисмо деца па де се мењамо не знам како. Али ово... Ух! Флешеви из прошлости. И, сада примећујем, ја сам једина овде, Еме и Бети још увек нема.

''Ћао људи'', кажем. Браво, Уна. То је добра девојка. Две речи, прогресија.

Ненси се окреће и искрено се насмешила, па скочи и загрли ме.

''Јао, види је Фреди! Уна, немаш појма како си се пролепшала!''

?!

''Дођи овде, седи поред мене.''

''Свакако, само са Фредијем да се поздравим.''

''Хееееј!'', каже Фреди одушевљено и грли ме.

Па добро, ово је лепо.Седам поред Ненси (?!)

''Причај ми, бре, шта има, шта радиш! Вук ми је рекао да студираш књижевност, је л' тако беше, Вуче?''

''Аха!'', каже он шмекерски и заваљује се у фотељу. Тада сам се сетила.

''Ох, забога. Изволи.''

Предајем му оно вино.

''Ти си луда'', каже он кроз осмех.

''Ма јок, али чисто нешто онако...знаш... Како то већ иде.''

43

Окрећем се ка Ненси. Је л' се то мени чини, или она делује мало паметније? У сваком случају, делује пријатније.

''Па, почела сам са књижевношћу, али сам се пре једно две године пребацила на археологију.''

Сви ме погледаше.

Онда сам им испричала. Наравно, одређене детаље сам изоставила (заправо, моја прича је гласила овако: схватила сам да је књижевност досадна, пожелала сам нешто што ће да ми донесе авантуру, и пребацила се на археологију).

''То је кул'', смејао се Вук.

''Можеш са нама у Аустралију, да видиш има ли тамо нешто вредно'', кикотао се Фреди.

''Ха-ха. Па, видиш... Ја се некако преусмеравам...ка египтологији.''

''Ууууу, то ми се свиђа'', јавља се Вук. А са њим и звоно на вратима.

''Моменат.''

Нешто касније, у дневну собу су ушле Бети и Ема. Не знам зашто, али сада ми је непријатније. Поздравиле су се Ненси (скочила је исто онако одушевљено), а онда и са Фредијем. Што се нас три тиче, само смо једна другој махнуле.

Нису се много промениле, макар не колико ја сама памтим. Ема је и даље мало јача у ногама (опет, и ја имам батаке), али сада је схватила како да најбоље истакне Шкорпију у себи: црни ајлајнер на очи, да јој истакне онај њен поглед, како је сама једном приликом рекла ''заводнице''. Додуше, не могу рећи да није тако. Некада крајње спортски тип, Ема је сада била пре за мало женственију варијанту, типа, фармерице и елегантније мајичице.

Што се Бети тиче, измењала је она фазона и фазона. Ваљда се најбоље преко ње види да ипак данас има истине у ономе ''одело чини човека'', ма колико год мени то гнусно било. Опет, чињеница је да су почели озбиљније да је схватају тек онда када је са себе скинула хрпу ружичастих ствари. Или када је била у фазону рокерке. Што је океј, осим уколико је не познајете као ја. У једном тренутку сам нашла себе како јој је заправо смејем. Не њој као личности, да се разумемо, него ономе што ради са собом. И тада је наш однос почео да се клима. Јер је тада ја нисам узимала за озбиљно.

Што, када мало боље размислим, заиста значи да сам углавном ја та која није била фер када се читав распад десио.

44

И на крају се све завршило тако да су оне седеле на троседу са Фредијем, Ненси и ја у фотељама, а Вук на поду са акустаром у рукама. Он је свируцкао нешто нежно и тихо, а ми смо као причали.

Није требало много да ме забораве. Али нека. Ја сам их само слушала, немајући икакву жељу да се прикључим разговору. Ема је размењивала новости са Фредијем, гледали су се кокетно, како само они знају. Било је тако очигледно да се и даље свиђају једно другоме. На моје изненађење, изгледа да је Бети било далеко пријатније да прича са Ненси, место са мном. Што је било онако, узнемиравајуће чудно. Можда су се ствари ипак десило најприроднијим могућим током и нико ту није крив?

А онда сам приметила да ме Вук гледа. Узвратила сам му поглед. Насмешио се, спустио гитару, ухватио ме за руку и повео у кухињу.

''Јеботе, не могу да верујем да те поново гледам. Ненси јесте у праву. Много си се пролепшала.''

''Ха-ха, пази да те не чује'', рекох нервозно. Прво ме је гледао збуњено, а онда је укапирао.

''Ох, нисмо више заједно. Није ишло. Али, било је лепо док је трајало. Супер је што смо остали пријатељи и све... Него, а ти? Имаш ли некога?''

Испричала сам му за Џона.

''Али, не заносим се. Знам да то на даљину не иде.''

Ох, срање. Рекла сам то. Он ме гледа и смешка се.

''Не иде, а?''

''Па, знаш и сам. Тешко је. Приде, он путује стално. Али, буквално стално. Међутим, не жалим се. Пријатељ више, зар не? А и, можда, једног дана, када дође моје време да копам, можда постанем део њиховог тима.''

''Ко зна, а? Археологија, вау! Морам ти признати да си ме са тиме изненадила. Мада, када боље размислим, што да не. Мистерија и тајне, ти то волиш. Знам те.''

Смејем се.

''Нешто ми се чини да ти баш не иде комуникација са Емом и Бети.''

''Ха-ха-ха, чини ти се добро. Чудно је то знаш. Чињеница је да сам једног дана само нестала. Са факса и све. Нисам никоме ништа рекла. Али, добро. Можда је то тако требало да буде. Можда сам ја претерала. Битно ми је да нисам сама.''

45

''Не?''

''Не, постоји нова Петорка. Чекај.''

Показујем му слику на мобилном.

''Знам да не можеш баш најбоље да их видиш. То су Милица, Сузана, Аманда и Антониа. Са Филозофског. Оне су сада моја четири стуба темељца.''

''Стварно ми је драго. Волео бих да их упознам. Рекао бих да си веома срећна, Уна.''

''Јесам, не могу да се жалим. Студирам оно што волим, имам најбоље пријатељице на свету, тренутно је и у кући мир, а знаш да ми је и то битно.''

''Како да не. Сећам се колико си потрешена била када су ти се родитељи раставили. Је л' тата још увек пије?'', пита ме брижно.

''Не више, смањио је. Али, рекла бих да је сада и он срећнији. Понекада и ми њих морамо да разумемо, а?''

Вук поче да се смеје.

''Оооо, да, знам како то иде, сећам се.''

Ћутимо мало. Али, није то она непријатна тишина.

''Јеси ли расположена за кафу сутра? Само ти и ја?'', пита ме.

Сада ме је мало збунио.

''Па... Океј, важи.''

''Поведи другарице. Стварно бих волео да их упознам.''

Смешкам се.

''Знам како ћемо... Ти ћеш доћи на нашу територију...''

*

Већ је вече, а ми смо још увек код Вука и рекла бих да смо сви благо пијани.

''Једном се Фреди усрао да је видео ајкулу. Мислим, није реткост видети ајкулу на обалама Аустралије, али тамо где смо ми, ретко. Изјурио је из воде, сав помахнитао и почео да гледа унаоколо. Сад, нема Вука! Где је Вук? И гледа, успаничен, ја га питам шта му је код ђавола. И тада примети даску за сурф у води, без сурфера. И

46

јао, ала се ухватио за главу, и Боже, оставио је Вука, и о мој Боже, напала га је ајкула. А Вук иза њега са сладоледом у руци, све слуша, покварењак један.''

''Па, било ми је занимљиво! Тада сам сазнао да сам му скоро па брат'', намигује Вук.

''Ох, Боже, па то је општа чињеница!'', смеје се Ема. Бети се кикоће и само долива.

'Мхм, Уна, дођи часак.''

Изненађена сам. Сада ме Ема зове у кухињу,

''Мислим да сам у срању.''

''Молим?'', збуњена сам.

''Фреди. Боже мој, како ме гледа. Мораш да ме спречиш, знаш. Ако ми падне на памет да одем са њим у другу собу и... Па знаш већ.''

''Нећеш ваљда?''

''Ја не бих, али попила сам, па онда бих. Мислим, ја бих, али трезна, знала бих да је то глупост и спасила бих себе од исте. Али овако... А Бети је одвећ пијана и бесна јер Милош није дошао, она ме не би зауставила.''

''Забога, ја треба да кренем ускоро'', смејем се.

''Не смеш'', цвили Ема.

''Направићу велику, велику глупост ако одеш!''

И тако нисам отишла. Морам да признам да ми је много значило што сам Еми поново потребна. Било је као... Не знам, као да смо поново успоставиле неку блискост.

Два сата изјутра.

Вук и ја (?!) стојимо са стране и посматрамо Ненси и Бети како се домунђавају, смеју и гуркају, док су Ема и Фреди на другом крају собе и само што исту нису напустили.

''Морам да је спречим, знаш.''

''Знам. И ја Фредија. Бре, верен је.''

''Молим?!''

47

Упс.

Мало гласнија но што би требало. Сви нас гледају. Вук се зноји.

''Јеботе, Уна...'', шапуће. Поново кухиња.

''Рекао ми је да никоме не кажем, не смеш да кажеш Еми.''

''Ма немој! А шта он то ради? Фреди, јебени светац! Ти испаде бољи од њега!''

''А је л'?'', љутну се Вук.

''Ма, знаш на шта мислим!'', сикћем.

''Ох, не. Сами су тамо!''

Излећем из кухиње. Да, Бети и Ненси су напуштене од стране Фредија и Еме.

''Морам ти рећи да су ти нокти одлични. Где си надограђивала?'', чујем Ненси како пита док се као фурија крећем ка Вуковој соби. Да, тамо су.

Хвала Богу, ништа се није десило. Мада, само што није.

''Ема, хитан случај!''

''Молим?''

''Веома хитан. Морамо да палимо.''

Гледа ме молећиво. Аха! Сада хоће да остане.

''Знаш оног...оног... Момчила! Оног што си раскинула са њим, па си мислила да имаш неку шему, нешто? Па он се јавио! Да, јавио се и... Верио се и...''

Шта причам? Да ли ме разуме?

''И мислим да заиста морамо да идемо да то решимо.''

Пали јој се лампица. Хвала Богу.

''Ох, та стока!''

''Ма дај, пусти тог Момчила, овде смо нас двоје.''

Не могу да верујем. На коју фору је Вук фин, а Фреди не?

48

Ема га бесно гледа.

''Не! Случај Момчило мора бити решен!''

И заједно са мном истрчава из собе.

''Идемо ми'', каже Ема и купи ствари.

''Молим? Чекајте, идем и ја'', скаче Бети.

''Ништа не зна. Случај Момчило имамо'', шапућем Вуку. И све три нестадосмо из стана. Сјуриле смо се низ степенице и дошле до улаза. А онда смо Ема и ја почеле да се цепамо од смеха.

''Шта? Шта?'', пита Бети.

''Је л' ради нека пекара, нешто?''

''Знам једну пицерију која ради, овде је близу. Ту смо некада Вук и ја ишли да једемо када нисмо могли да спавамо.''

''Шта се дешава?'', поново ће Бети.

''Не брини, уз пицу све ће да ти буде јасно.''

*

''Чекај мало. Фреди је верен? И хтео је вечерас вереницу да превари са Емом?'', пита Бети пренеражено.

''Ајде реци што је скот! Не могу да верујем! А био је најбољи од свих. Мислим, извините, волим ја и Милоша и Вука, али реално...''

''Ња, опусти се, знамо на шта мислиш. Реално, био је меда. Али добро, ајде сад, и ми можда претерано судимо. Он је тебе много волео, и сада те је видео, знаш, после толико времена. Па мало алкохол и све... Пробудиле се старе емоције, нека потреба, шта знаш...''

''Јеботе, шта си ти сада, психолог?'', пита Бети.

''Не, али мој пријатељица Сузана јесте. Много сам научила од ње о људском понашању.''

''О.''

Једемо мало у тишини.

49

''Како чудно вече. И Ненси...''

''Мхм'', поче Бети пуних устију.

''Много пријатнија. Није ми јасно је л' се претвара или... Ма ко зна...''

''Није ни битно. Ионако их нећемо видети поново. Вала, ја нећу, не после овога. Изгледа да Фредију и мени не лежи буђење успомена.''

''А Милош... Није ни дошао. А тако сам се надала да ћу га видети.''

''Ма шта ти је, шта ће ти то. Све ово је било, у неку руку, непотребно'', рече Ема.

Нисам могла да се сложим. У неку руку је било фино. На крају крајева, да до овога није дошло, да ли бисмо се нас три икада више нашле овако, на једном месту, јеле и причале? И тада сам схватила да је њима, биће, свеједно. Ако већ неку лепоту у целом овом дану нису могле да виде, онда мора да им је свеједно.Уосталом, причају само о Фредију и Милошу.

Вадим парице из новчаника и стављам их на сто.

''Идеш?', упита Бети равнодушно.

У шта су се то сви претворили?

''Идем. Мислим да немам више овде шта да тражим'', рекох.

''Како то мислиш?'', увређено ће Ема.

Смејем се и показујем на сто.

''Све сам појела. Завршила сам овде.''

Окрећем се и излазим из пицерије.

Ето. Колико ја вама сада значим и колико ви мени значите. Само храна на столу, ништа више.

50

14

Девојке су биле на својим местима (као и обично). Ја сам решила да ипак дођем са Вуком. Било би ми га исувише жао да је морао да долази сам: пет пари гладних очију лавица. Није то лако. Није као да је у нашем друштву најомиљенији лик. Али, то сам му прећутала, а девојке замолила да се понашају фино.

''Здраво, жене моје! Упознајте чувеног Вука!'', рекох уз осмех.

Милица га прострели погледом па се некако и насмеши. Пружила је руку и показала му где може да седне. Аманда и Тони су се једва суздржавале од смеха. А Сузана је одмах почела да води менталне белешке о његовом психичком стању. Боже мој, мораш да их волиш!

Наравно, Вук је макар што се тога тиче био и остао онај стари: опуштен и шармантан. Са свима се испоздравио фино и мени је померио столицу да ја седнем, па је тек онда сео.

Грррр! Понекада ми недостаје због свега тога.

''Нова Петорка... Хм, надам се Уна да се нећеш љутити ако ти кажем да је ова нова Петорка свакако лепша од старе. Али, да ли је једнако луда, забавна, опичена, и вредна свега?''

''Ха! Можеш да се кладиш'', рече Милица.

''Иначе ни не бисмо седеле овде'', мудро ће Аманда.

''Осећај се комотно. Ионако те овде свако довољно добро познаје'', завршила је Сузана лукаво.

Вучина је знао која шта студира. И знам да је почео благо да се презнојава. Тако људима обично бива у друштву психолога.

''Ау, могу само да замислим шта вам је све рекла'', почео је уз осмех и погледао ме. Правила сам се да не примећујем.

''Ништа посебно битно, барем не посебно битно из угла мушкараца'', рече Тони уз дубок уздах.

''Ми имамо угао?'', насмеја се Вук.

''Мањи од тридесет степени, али ипак, и то је неки угао'', одговори му Тони спремно.

''Неће мени бити лако са вама, а?'', упита он помирљиво.

51

''Нопс'', цокну Аманда.

''Али, нема потребе да сада свима буде непријатно. Хајде да наручимо нешто, пијемо мало и опустимо се. Шта ти студираш?'', рече Сузи.

''Ништа, само радим. Никада нисам нашао нешто толико занимљиво да ме обавеже на четири године и тону књига... Музичар, шта да вам кажем...'', поче он онако, шмекерски. Још увек мрзим када то ради. И зато сам му рекла:

''То што знаш да дрндаш гитару, не мора да значи да мораш да останеш необразован.''

''Ма дај, Албатросе, знаш да нисам. Знаш да сам један од најпаметнијих људи које си упознала. Осим Аманде, филозофа, наравно. Не могу ја то, напорно је.''

''И није толико. Само треба да размишљаш. Доста.''

''Наглас'', додаде Тони мислећи на Луку. Била је мало депримирана будући да га ужасно дуго није видела. Вероватно је био на салашу, оно што нам је причао, будући да смо и пре и након мора нас пет нон-стоп биле свеприсутне око Филозофског факултета. Не знам којом магијом би могао да нам промакне.

Наравно, Вук је одмах провалио Антонију и одједном, од крајње непријатељске атмосфере све се пребацило на прављење тактике.

''Слушај, један мој ортак је студирао филозофију. Веома изгубљен човек. Онако, клише, да не поверујеш. Несвесан света око себе. И својих потреба. Видиш, зајебано је јер он врло могуће уопште не размишља о теби на неки посебан начин. Зато мораш да га натераш да о теби размишља на посебан начин.''

''На шта тачно мислиш?'', питала је Тони заинтересовано.

''Требало би отворено да му кажеш. Ако муљаш, велика је шанса да просто неће разумети шта желиш да му кажеш. А ако му кажеш директно, бацаш мамац.''

''Мамац?'', Сузана подиже обрве.

''Па да. Одмах могу да ти кажем да свакако неће реаговати као у неком љубавном филму. Кладио бих се да неће моћи да зуцне. Али, мислиће о томе, у томе је квака. Мислиће о теби. И почеће да вага. Е сада, срећа свима ако схвати да му се свиђаш. И ником ништа ако му се не свиђаш.''

''Лако је теби да кажеш.''

52

''Хеј, можеш да покушаш, то је најбитније. Можеш да знаш. Оне секунде када ти буде постало јасно да ту нема шансе да се нешто деси, почеће, додуше болан процес, али ипак, процес пребољевања. У преводу, моћи ћеш да живиш.''

''Мхм, то и Уна каже.''

''Аха, у принципу сву сам мудрост покупио од ње'', исцери се он у мом правцу.''Али, могу да ти кажем као мушкарац да ти је то једини начин. Озбиљно, жене, фали вам мушко друштво.''

''Покушале смо'', уздахну Аманда.

''Аха. Пар пута сам довела дечка, и Аманда свог, они своје другове. Али, невероватно је којом брзином се сви претворимо у два табора-мушки на једну, а ми женске на другу страну. Исто је и кад изађемо'', причала је Милица.

''У Аустралији је све то далеко опуштеније. Искрено, заиста се сви дружимо. Никада у животу толико пријатеља и познаника нисам имао'', смешио се он.

''Не, у земљи Србији и даље се групишемо'', рече Сузи.

''А ти, драга? Тебе не муче љубавни јади?''

Сузана је била мало збуњена питањем.

''Пааа, не.''

''Хм. А баш бих волео да видим како се један психолог носи са тиме.''

Е сада смо све почеле да се смејемо. Она му рече, тобоже строго:

''Знаш, нисам ја посебна врста. Носим се као и сви остали. Патим, па прође. Можда је једина разлика у томе што сам свеснија да ће бол пре или касније да прође. Али, то не умањује бол.''

И тада ме је погледао. Некако, испитивачки. Вук није био будала. Одједном сам постала свесна колико ме он заправо добро познаје. У реду, нисмо се видели пар година, то је свакако оставило неког трага. Али, оно што је сама суштина мог бића-то се није променило. И ту суштину је он врло добро знао.Узвратила сам му поглед и почела да се питам колико ли недоречених ствари он држи у себи. Нико не може да оспори да ме је ономад веома повредио и да се према мени понео као скот. Али, исто тако, није он био зао човек. У једну ствар сам сигурна-намерно ме никада не би повредио, никада.

Провели смо скупа, нас шесторо, неких пет сати. Временом, тензија је попустила. Вук је, као и свакога, очарао и њих. Додуше, нова Петорка није била наивна и, иако

53

им се ту негде и свидео, ниједна није била на његовој страни. Посебно не Тони која ме је прва видела, и која је знала и која се сећала врло добро каква сам олупина била. Међутим, рекла бих да је озбиљно размишљала да прихвати његов савет.

''У реду, чолега. Рећи ћу му. Немам шта да изгубим. Ваљда. И срећа твоја што ћеш бити на супротној страни света када све буде испало катастрофа, јер ћу бити бесна и требаће ми неко да се искалим на њега.''

''Узми платно, па сликај. Буди и ти сликар.''

''О, већ јесте'', упаде Аманда.

''Јесте? Нисам знао.''

''Мхм. Ради се вредно. Мада, то је стварно за добробит моје душе. У супротном би неминовна судбина лудила дошла да ме покупи...па, пре једно пет година. Овако себи купујем време.''

''Ниси размишљала о изложбама?''

''Амбициозан ти је овај младић'', насмеја се Тони.

''А што да не?'', упита он.

''Вуче, ниси више у Аустралији. Ово је Србија, сећаш се? Овде је све теже за неких сто пута'', рекох.

''Није тачно. Само треба да знаш кога да потражиш. Ево...''

Он извади папирић и поче да пише.

''Позови овог лика. Реци му да ме знаш. Човек има одличан простор и веома утицајне људе на својој страни.''

Додаде јој папир. Нико није могао да верује.

''Наравно, ако то јесу радови за изложбу, а не неки цртежи.''

''А зашто би ти забога помогао мени?''

''А зашто не бих помогао било коме, када могу да помогнем?'

*'

Када смо се враћали кући (Вук је инсистирао да ме отпрати), морала сам да му се захвалим.

54

''Много је скромна. Исувише. У неку руку, свака од нас је.''

''То је одувек био твој проблем. То што не верујеш у себе. Не знам одакле ти то.''

Фркнула сам, мало нервозно.

''Да... Целог живота те неко гледа испод ока јер изгледаш другачије од свих, пријатељи за које си се везао и којима си веровао ти окрену леђа, породица се распада, о некој блискости и интимности радије ни не бих... Све те то некако натера да се запиташ да није све то твоја кривица. Мислим, ако се све око тебе распада, ко па може да буде крив, ако не ти сам?''

''Уна, знаш да је то једно велико срање. Ништа се никада не распадне толико да не можеш да наставиш даље'', рекао је, мало строго, што ме је изненадило.

''Не буди кукавица. Ниједна од вас. Свака има нешто да понуди. Сваки човек има нешто да понуди. Питање је само да ли има храбрости да то уради. И веруј ми, неко се увек нађе да то цени.''

''Океј, када смо нас двоје тачно заменили улоге?'', почела сам да се смејем.

''Па, кад си прва почела да се глупираш. Боже. Недостајала си ми.''

Прелепо.

Јесам ли?

Ишли смо ћутке неко време.

''Надам се да ме не мрзиш'', рече он напослетку.

''Да те мрзим?''

''Да. Због свега. Зато што сам отишао. Онда све оно са Ненси. А никада нисам стигао да ти све објасним, да ти кажем...''

''Хеј, у реду је. Били смо деца. Све се мења'', прекинула сам га. Нисам могла да му кажем да га јесам мрзела. Било би све то исувише детињасто.

''Хоћеш ли ми рећи како то да је Фреди верен?'', сетила сам се, мада ме баш и није занимало. Само сам хтела да променим тему.

''Аустралијанка нека. Фино једно биће. Немој ово да кажеш Еми, али мало подсећа на њу.''

''Стварно?''

55

''Да. Мало више, заправо. Видиш, знам Фредија довољно добро да могу да тврдим да он заправо никада неће да заборави Ему. Да је преболи, ако ти је тако лакше да ме разумеш. Чудан је он.''

''Вау! Мушкарац који је заиста волео'', рекла сам иронично.

''Невероватно, а?''

Зауставио ме је и ухватио за руку.

''Схваташ наравно да ја тебе никада нећу моћи да преболим? Разумеш то?''

Нисам знала шта да му кажем. Нисам могла да га гледам у очи.

''И увек ће ми бити драго када те видим, и бићу увек срећан због тебе. Чак и љубоморан на мушкарце који те буду имали.''

Загрлио ме је. И зашто онда не уради нешто? Зашто се не врати? Зашто поново не бисмо били заједно?

''Али, не бисмо ми више могли као пар, то знаш и сама. Уна, чињеница је да си ти мене одавно преболела.''

''Ма шта причаш бре!'', побунила сам се. Нема он појма.

''Хеј, слушај ме. Знао сам да ћеш моћи без мене оно вече када сам ти рекао да се селим. Јеси и плакала, и ја сам са тобом, сећаш се? Али, те вечери си мирно спавала, са својим комадом јастука. Некако, потпуно сама за себе. И знао сам да ћеш бити добро. И сада те видим, једну нову тебе да се тако изразим, и знам да сам био у праву. Треба се изборити са болом у себи. И то си ти урадила. И тако знам да си успела, боље од свих других. Албатрос... Што не мора да значи да се то мени свиђа. А ко зна, можда се то и промени једног дана.''

Шта му сад па ово јебено значи?

15

''Заиста не разумем зашто ово радимо'', кукала је Тони.

''Знате да нисам у том фазону. Покрет и ја се једноставно не слажемо. Ево, погледај'', рече и заврте се око своје осе. Умало што није пала.

56

''Зато то и радимо!'', рече Милица.

''Претпостављам да ће да буде забавно'', рече Сузана, додуше несигурно.

''Хоће'', искези се Аманда, ухвати је за руке и поче да је врти.

''Видиш, ја ћу бити твој ослонац.''

О чему ми, а? О плесу!

Пошто је свака од нас убио ме Бог колико вична физичким активностима, решиле смо да се прикључимо једној од оних група за класичне плесове, за салсу и за модерни плес. Па, да видимо докле ће да нас доведе. Једна од чињеница која јесте помогла је та да сам преко неке наградне игре добила ваучер за две бесплатне лекције за нас пет, па оно... Да не пропадне.

Додуше, и ја сам несигурна. Као клинка сам обожавала да се губим уз музику. Али, управо је у томе ствар-обожавала сам да се губим, а не да играм, као оно, лепо и све. Можда ће ово бити теже но што сам мислила.

А онда смо се појавиле и изгледале тотално изгубљено и погубљено, будући да је остатак групе већ помало узнапредовао (ваљда су почели раније), па је скоро цео први час био посвећен само нама. Осећале смо се као идиот. Нису морале то да ми кажу да бих знала.

''Ово је био такав блам! А онај слаткиш, онај, у црној тренерци! Ох, зашто је морао да буде ту?'', рече Милица када смо се враћале.

''Рекла бих да је вежбао танго са девојком'', уздахнух.

''Требало је да знам. Мушки иду на плес само зато што их девојке терају'', церекала се Сузана. Ако ишта, макар се она колико-толико забављала.

''Биће боље следећи пут.''

''Какав твој црни следећи пут! Ја не идем!'', поче Антониа да се буни.

''Ма дај! Уопште ниси била толико лоша!'', узврати јој Аманда.

''Радије бих дозволила да ме затворе у кавез са пингвинима него што бих поново ишла'', рече Тони намргођено.

*

Друга лекција, поново смо све ту. Мислим да ме тренутно Антониа мрзи више од било кога другог на овом свету. Мада, морала бих да приметим да смо сада све

57

мало опуштеније (верујем да то има везе са чињеницом да се појавила друга група новајлија, па нисмо више биле у центру пажње). И данас смо покушале модеран плес. Поп музика, мало рок, и богами, ишло нам је далеко боље од танга.

''Ово ми се свиђа'', рече Милица док смо све цупкале као будале испред великог огледала. Инструкторка је објашњавала покрете некима иза нас.

''И мени. Осећам се лепше'', рече Аманда. Она је одувек била талентована за ове ствари. То сам приметила када бисмо изашле у неки клуб. И драго ми је што сам и њу убедила да пође. Плес ће можда све да нас препороди.

Али, највеће изненађење је била Сузана. Инструкторка је била упозната са чињеницом да девојка не види, али је била спремна да јој апсолутно помогне. Рекла је да је поента плеса да се само осети ритам. Тело све остало ради само. Наравно, Сузана није могла да се опусти на почетку: када је неки нови простор у питању, то је чини ужасно несигурном. Али, свидела јој се атмосфера, музика и инструкторка и решила је да покуша. Обећала је и себи и нама да ће да долази редовно, чисто да види да ли ће моћи толико да се ослободи да у потпуности верује свом телу. Искрено, мислим да је то одлична идеја! Верујем да би и њој самој значило.

Само је Тони била крајње одбојна према свему. Мада, разумем је. Она игра само када је пијана. А и тада ради нешто врло чудно, што само остатак Петорке назива играњем.

На крају смо за идеју остале загрејане само Аманда, Сузана и ја. Милица је одустала јер није имала времена, а и она је више била тип за неки спорт. Али, ако ишта, макар нам је свима то била велика занимација пред полазак на факултет. Не могу да верујем да ми је цело лето прошло тако брзо.

Баш јуче сам гледала слике из Туниса (иначе, када се саберу све наше слике, има их негде око 1246). Како смо само биле лење, само се пржиле на сунцу и тобоже пливале у базену. Да нам није било оне Картагине, питање је да ли бисмо виделе ишта осим зидина хотела. Океј, јесмо ми отишле да се одморимо, али биће да смо потпуно заборавиле на онај авантуристички дух. Ако се изузме Џон са којим се нисам чула скоро месец дана. Последње што сам примила од мог згодног археолога јесте да ради као пас и да Буцко постаје опседнут. Чудно је како сам кроз разговор са њим добила комплетан утисак о целом њиховом тиму. Иначе, има их петорица, ха-ха, која иронија. Поред Џона и Буцка, ту су и Виталиј, високи Рус, помало надрндан, али врсан ронилац, Ив и Жан, браћа Французи, који су се иначе специјализовали за скандинавске земље, али су у малом прсту држали све митологије света (озбиљно, неке ствари су знали боље и од мене). Помало ми недостају разговори са Џоном. Не могу да кажем да ми он недостаје, али... Чудно је то. Мислим да поново летим.

Све у свему, послала сам му порукицу о томе шта сам радила и да сам званично кренула на факултет (поново). Вука му нисам помињала. Икада, заправо. Он је пет

58

дана након нашег последњег састанка отишао за Аустралију јер је, нажалост, Фредијевој баки позлило. Нисам се са њим чула од тада.

И да, јесам, шпијунирала сам му профил на Фејсбуку, али нисам приметила икакву активност. Због свега тога сам некако закључила да ствари не иду баш најбоље и решила сам да је боље да га не узнемиравам. А и после свега, требао ми је мало одмор од њега. Тешко је то објаснити. Било ми је необично драго што смо се видели, али након онога што ми је рекао, о пребољевању и све, само сам хтела да побегнем од њега.

А никако нисам могла јер ми је стално био у глави. Још један разлог зашто сам кренула на модеран плес. Избацити све из главе. Глупирати се, бити неко други на сат и по времена, одморити се. Некако, упалило је.

И некако, у целој тој збрци, поново су врата факултета била отворена и нове обавезе су чекале. Право да вам кажем, нисам сигурна да ли сам спремна за све то. Поново. Али, период адаптације ће вероватно бити кратак и девојке и ја ћемо поново да се ушушкамо у материју коју проучавамо. Изгледа да је потреба за сигурношћу наш највећи порок.

16

Добро.

Знате оно када се десе ствари за које сте сигурни да не могу никако да се десе, а оне вам се одвијају пред очима, и ви се осећате као да сте у некој паралелној равни и то?

Мени се то десило. Још увек не могу да верујем. Безмало не могу да дишем.

Све је почело, наравно, када сам кренула на предавања. Трећа година је некако једна од кључних, ваљда због гомиле изборних предмета, када се уствари види то неко ваше усмерење, ка чему тежите и слично. Додуше, код мене никада није било забуне, ја сам се ухватила за Стари Египат, па то ти је. Никоме није тачно било јасно шта ће један египтолог у Србији земљи, али никада се не зна. Све у свему, четири изборна предмета, све везано за Египат ми драги, укључујући и врло занимљив предмет тумачења хијероглифа. Два пута недељно, само за оне загрижене будале као што сам ја.

59

И све је то тако било дивно и ја сам се много радовала. Тог дана је требало да имамо прво предавање у вези са тиме и имала сам утисак да ћу да умрем од среће.

Након што сам се испоздрављала са Петорком, срела сам колегиницу Јасмину у ходнику (још један загрижени египтолог) и кренуле смо заједно ка учионици.

''Сада сам причала са Споменком. Изгледа да ће нам хијероглифе предавати чувени Предојевић.''

Погледала сам у Јасмину збуњено.

''Ма, знаш бре за Предојевића, страх и трепет овог факса.''

''Оног што не смеш да му зуцнеш на часу?''

''Аха.''

Сећала сам се прича у вези са Предојевићем. Неки много строг, али и много занимљив професор. Говорили су за њега да му је хумор ироничан, предавања јасна. Знао је да објасни и да пренесе и у принципу, студенти нису имали проблема са њиме. Једино у самом старту када их је терао напоље ако би се померили нешто бучније, али то чисто да виде са киме имају посла. То вам је био један од оних професора који је ипак лик без обзира на то колико је строг.

Међутим, када сам се ја уписала на факултет, он је изгледа напустио професуру и отишао у Египат. Нисам знала да ће да се врати.

''Значи, сви су узбуђени. Неке четвртакиње су га виделе, он им је предавао и понашају се као помахнитали идиоти. Знаш оно, као да је дошао глупави Бред Пит да нам предаје.''

''Па добро, воле свог професора'', насмејах се.

''Како то да се вратио?'', упитах.

''Откуд знам. Додуше, чињеница стоји да сада предаје само хијероглифе. Мислим, два пута недељно. Боли га стојко. Видела сам га. Смешан је. Мада, млађи је него што сам очекивала.''

Заселе смо близу катедре. Било је још неколико ученика.

''Стварно? Колико има година уопште?''

''Немам појма. Ја сам мислила да је матор. Можда и јесте, можда се само фарба. Немам појма, кажем ти, али преко 35 му не бих дала.''

60

''И доктор наука?'', била сам иронична.

''Мхм. Кажем ти ја, Предојевић баја.''

Осмотрила сам учионицу. Био је ту пројектор. Вероватно ће нам показивати нешто. Ни сама не знам зашто, али почела сам да бивам ужасно нервозна. Све више и више сам почела да се присећам прича у вези са тим човеком. Кажу за њега да нема миљенике. Чак и оне које растурају, зна да спусти ако исувише дигну нос. Додуше, није као да омаложава ученике. Само је реалан, тако кажу. Али на један строг, ироничан начин. У животу нисам сањала да ће управо Предојевић да ми предаје. Морам да кажем Петорки.

А онда су се врата иза нас затворила бучно и као на готовс смо се сви умирили.Видела сам краичком ока да Јасмина покушава да се не насмеје. Морам да признам да ситуација јесте била смешна.

Човек се сместио за катедру и ја сам се усудила да подигнем поглед и да га видим.

''Видим да су вам јавили да вам језици за овај час не постоје, осим уколико вам их ја не затражим. Што волим своју репутацију.''

Па је он погледао мене. И тако смо зурили једно у друго узнемиравајуће дуго. Срце ми је лупало као лудо. Ох, Боже мој. Боже мој. Пресветли Боже, немој да ме се сети.

И Буцко се насмеши широко.

''А види ти ње...'', рече.

Сви погледаше у мене. Ово се не дешава, не може да се дешава, никако! Не може Буцко да буде Предојевић, не може, просто, то није природно.

КАКО СЕ ЗА ИМЕ СВЕТА И БОГА ОЦА НИСАМ СЕТИЛА ДА ПИТАМ ЏОНА КО ЈЕ ДОЂАВОЛА БУЦКО?!

Нисам знала шта да кажем. Све и да сам знала, нисам могла да зуцнем.

''Мхмгхм'', промрмљала сам.

''А то је језик...?'', поче он.

Тада сам знала да ћу да мрзим ове часове.

Добовао је прстима по столу, а ја сам знала да ме људи и даље гледају. Зашто мени морају овакве ствари да се дешавају? Зашто?

61

''Е, па, занимљиво'', рече он и устаде.

''Да вам се прво представим, моје име је Војин Предојевић, доктор египтологије и, хоћете ли забога да престанете да зурите у то дете? Хвала. Будући да вам је моја репутација позната и да мислите да знате боље од мене ко сам ја, скратићу причу. Овде сам како бих вам пренео знања савршеног тумачења египатских хијероглифа, а ако будете добри, можда чак успем да вас научим како да их читате. Сада, сви ми врло добро знамо да су хијероглифи...које писмо? Ајде, Уна, учини ми ту част.''

Зна ми име? Зна ми име?!

Ууууу, то значи да је Џон причао са њим о мени! Питам ли се шта му је рекао?

''Уна, имаш пет секунди, или летиш са предавања'', рече у равном тону, који ме је доста подсетио на Тони.

''Па, у питању је комбинација заправо. Има логографских, идеографских и алфабетских елемената...''

''Утолико их је теже преводити'', прекиде ме он. Гррррр!

''Ви сви знате отприлике кој симбол одговара ком слову и...''

Гледао нас је попут хијене.

''Не знате, а? Зашто то не знате?''

Тишина.

''Нећу да вам предајем уколико то не знате.''

Сви смо се погледали међусобно. Шта сад?

Он седе за катедру.

''Свака следећа генерација је све тупавија, тако ми Бога. Уна, на таблу.''

''Зашто ја?'', испалила сам.

Чак сам и ја знала да то никако није требало да кажем. Он није подигао поглед са својих бележака и само је рекао:

''Зато што си једина којој знам име. А сада, долази овамо.''

Трудећи се да ми ноге не клецају (ишло ми је, моје дупе), дошла сам до њега. Ни не погледавши ме, додао ми је папир и маркер.

62

''Пиши ово на табли. Ви, копирајте у своје белешке.''

Одлично. Заборавила сам да се хијероглифи цртају. Срање. Мислила сам да ћу за ову технику имати времена код куће.

Све време док сам писала (цртала, шта год), нико није глас испустио. Сви су вредно преписивали. Неких пола сата сам ја тако цртала основна слова и бројеве. Када сам завршила, спустила сам папир и маркер на сто. Он се, поново ме не погледавши, окренуо и погледао у таблу.

''Солидно. Петогодишње дете, али солидно.''

Мрзим те, ето то бих му сада рекла да имам храбрости.

''Ко вам је предавао Стари Египат у првој години?'', упита он остатак студената. Ја сам стајала као идиот. Нисам знала да ли би требало да одем на место или не.

''Професорка Јелић'', рече Јасмина кокетно.

Предојевић подиже обрву и рече:

''Онда ћу морати да поразговарам са Јелићевом. Њена је обавеза била да вас овоме научи. А ви, зар нисте питали?''

Поново ћутимо. Прелепо.

''Претпостављам да сте ви једна незаинтересована багра која је мислила да јој то неће требати.''

Е, сада сам морала да се побуним.

''Овде смо, зар не? Значи да нисмо незаинтересовани.''

Погледао ме је. Пресекла сам се. Био је то тренутак када сам схватила нешто. А то је да је он стварно леп човек. Да, једва виши од мене, са уочљивим стомаком, али некако...леп. Онда сам приметила да има прстен на руци. Није то била бурма, био је то огроман прстен са, ни мање, ни више, него костурском главом. А и та његова смеђа чупава коса до рамена... Некако, увек тако жива (нема шансе да се фарба!) и смеђе очи...

Ох, Боже.

Тек сам сада била збуњена. Потпуно сам заборавила шта сам рекла.

''Је ли?''

63

Срање!

Шта сам рекла?

Ах, да!

''Па, да. Зар није логично?''

Знам да сам у праву, али некако се осећам кривом пред њим. Зашто ми овај човек то ради?!

''Седи'', рече ми.

Послушна као кученце, отишла сам на своје место, па и сама почела да преписујем.

''Пошто ово предавање нема смисла ако ви не знате ово на табли, сада вас пуштам да идете.''

Сви устадоше и кренуше напоље.

А ја? Унезверено сам пратила колеге погледом, у немогућности да се померим. Живот понекада има претеран смисао за хумор.Само сам ја остала, да преписујем.

И онда сам се окренула и видела да ме гледа.

''Претпостављам да си се боље слагала са камилом како сте се временом упознале.''

Намрштила сам се и без речи наставила да преписујем. Не могу да верујем да ће ми цела година предмета који обожавам бити уништена због професора који је стока једна!

Говедо!

Ларва неучаурена!

Насмејао се. Мајко моја, има леп осмех.

''Ајде, преписуј. Рачунам на тебе да ћеш за следећи час знати ово најбоље од свих. Иначе ћу бити принуђен да те оцинкарим дечку.''

''Молим? Џон није мој дечко!''

Он застаде у сред паковања.

''Није?'', упита имитирајући изненађење.

64

''Не. Ми смо пријатељи. И... И... Откуд бре ти?''

Он поче да се смеје. Онако, грохотом.

''Ја сам твој професор, свидело се то теби или не. Мало поштовања. Не тражим да ме волиш. Али да ме поштујеш, то мораш.''И он заврши паковање и изађе.

Тупо сам зурила у таблу.

Како је могуће да се ове ствари дешавају?

17

И тако сам као и сваки манијак/паћеник цео викенд провела листајући старе новине у потрази за Предојевићем. Чињеница је да је наша земља потпуно несвесна свих оних вредних, креативних умова, али ако нема у нашим новинама, у страним сигурно има.

А како Џон није одговарао на моју поруку, ја сам све више и више пиздела јер нисам могла тек тако да га питам за Предојевића, просто нисам могла.А онда ме је Тони питала:

''Али, зашто те тај човек толико интересује?''

Немам појма!!!

Одједном сам хтела да знам када је рођен, шта је у хороскопу, када је студирао, шта воли да једе, зашто баш Египат, како је упознао целу екипу, зашто је тако јебено познат, да ли се женио, зашто носи прстен са костурском главом, где живи, шта мисли...

Постала сам манијак!!! Оптерећена!!!! Залуђена!!!!!

Сузана мисли да то има неке везе са контролом над ситуацијом.

''То ти је као угрожавање простора. Знаш, донедавно је он био само Буцко, а сада је одједном неко ко је изнад тебе, и води целу ситуацију, а ти си навикла да будеш боља од њега. Ако се само присетимо природе твог тријумфа над њим, оно са

65

Џоном у Тунису... Не кажем ја да си ти изашла са Џоном само да би Буцку показала да си супер, али мораш да признаш да је било мало и тога.''

Шта год да је у питању, ја већ два дана не могу да фунционишем нормално.

''Да се ти ниси мало заљубишка?'', цима ме Милица.

''Не. Знам да нисам. Не знам шта ми је.''

''Могуће је да је Сузана у праву. Сада, он је вероватно причао са Џоном о теби, и зна неке ствари. Имаш потребу да и ти знаш нешто о њему.''

Лупих се по челу.

''Ох, не! Питам ли се шта му је Џон све рекао! Ух, кад би ми се само јавио! Срање!''

''Ти под хитно мораш да се опустиш. Кога брига, Буцко ти је професор, па шта! Посматрај га само као неку карику, да будеш ближа Џону'', рече Тони.

Хм.

Нисам мислила на то.

Мада, реално, које су шансе да ће Џон да дође у Србију због мене?

Е, али у томе је квака, зар не? Не због мене. Због Буцка!!!

Међутим, проблем је у томе што се Буцко и ја међусобно не миришемо посебно. Па добро. Само ћу да будем добар студент. Тако је. А пошто ће Џон сигурно доћи овамо, код свог вође, јелте, онда ће сигурно хтети и мене да види (јер Буцко му је сигурно рекао да сам му ја студенткиња), и Буцко неће имати друге до да нас споји!

Савршено!

И заиста, како сам рекла, тако сам и урадила. Можда то јесте било мало зло од мене, као, искоришћавам друге и то, али опет... Помисао да бих некако ипак могла да видим Џона ме је учинила срећном.

А није као да часови са Буцком нису били занимљиви. Руку на срце, ма колики смрад да је знао да буде понекад, ипак је добро радио свој посао. Убрзо смо се сви са њим опустили и почели активно да учествујемо у сваком његовом предавању. Добро, Јасмина је можда мало претерала, али Буцко се држао подаље од њене кокетарије. Знала је она то мало. Да претера понекада. Он ју је само игнорисао и радио свој посао.

А Петорки и мени је зима дошла превише рано.

66

Не, стварно, превише рано.

''Океј, средина октобра и снег до колена! Када је ово било последњи пут? Кој оно беше век? Деветнаести, двадесети?'', цоктала је Милица.

Сада смо биле у Платоовом кафићу и када кажем у, заиста мислим на унутра. Па је чак и ту било хладно. Да не причам о томе да нам је било све теже и теже да нађемо места, јер су предавања била у јеку, паузе драгоцене, и да су се студенти и Филозофског и Филолошког сјатили унутра. Осећале смо се као да нам неко заузима нашу лађу.

Паразити.

А међу тим паразитима сам једном видела Бети и Ему. Домунђавале су се нешто са неким пријатељицама са Филолошког (претпоставка). Када су ме угледале, нису ми се ни јавиле. Хм, биће да је она моја реакција уродила једним плодом пуним црва.

Опет, некако ме је било баш брига. Бог би помислио да би макар Ема могла да ми буде захвална што сам јој спасила дупе са Фредијем, али ајде де. Њима је остало још само неколико испита па ће да дипломирају и што пре оду из овог подручја, то боље по мене. У сваком случају, биће ми лепше.

''Боже, како се људи мењају'', рекох када смо коначно селе. Бојан, конобар, наш добар друг и када нема пуно посла, веран саговорник, успео је некако да нам у неком ћошку намести сто. А онда нам је намигнуо и отишао да нам донесе оно што увек пијемо: Аманда и Сузана нес кафу, ја моку са карамелом, Тони топлу чоколаду, а Милица ирску кафу (само да има макар мало алкохола). У сваком случају, данас је било дај шта даш, докле год је топло.

''Причале смо о двадесетом веку, откуд ти то?'', упита Милица док је одмотавала шал.

''Не знам. Онако. Ваљда сам и даље луда, немам појма.''

У том тренутку ме Тони зграби за руку.

''Шта је било?'', успаничила сам се.

''После сто година, ено га!'', рече.

Лука је ушао унутра и бацио поглед унаоколо. Нигде није било места, наравно. А онда је угледао нас. Милица му махну да дође. Поново некако невесело, он је то и учинио. Заправо, заиста је деловало као да му је непријатно.

''Хеј'', рече он тихо.

67

''Хеј! Дођи, седи'', насмеја се Милица.

''О, нека, нема потребе... Вероватно имате нешто да причате, ви, између себе, ја ћу да се вратим у факултет...''

''Али, заиста нема потребе. Придружи нам се слободно, попиј нешто топло. Мајка Природа је данаске решила да нас казни'', смејала се Аманда.

И тако смо га поново наговориле да седи са нама. Могу слободно да кажем да, када му је стигла његова топла чоколада (хм, знак?), изгледао и више но захвалан.

''Могао бих да убијем за чоколаду'', насмејао се.

''Ох, не. Два чокофила овде, са нама'', смејала се Сузана.

''А да, и ти волиш чоколаду...'', насмејао се Лука у Тонином правцу.

''Не воли она чоколаду, она за њу живи'', рече Аманда.

Тони је само зурила у своју шољу. Питам ли се о чему је сада размишљала.

''Хвала вам што сте ме поново примиле у своје друштво...''

''Нема проблема, увек, чолега. Где су ти другови?'', упитах.

''Нису ту данас. Сам сам'', рече Лука, па и он поче да зури у своју шољу.

И таку су седели једно до друго и зурили у своје топле чоколаде. Док смо ми смишљале шта бисмо забога могле да кажемо, десило се нешто најневероватније.

Тони је само одједном скочила и скоро да се продрала:

''Кад ћеш већ једном да схватиш да сам ја заљубљена у тебе?!''

Ох, срање.

Вук проговара из ње.

Пар тренутака је у целом кафићу била мртва тишина и сви су зурили у нашем правцу.

''Вау...'', прошапута Сузана, свесна комешања разних енергија око нас.

А онда Тони схвати шта је урадила и ужас јој се исказа на лицу. Лука је и даље зурио у топлу чоколаду, додуше, нешто скамењенији но иначе.

68

Тони је потом само зграбила своје ствари и излетела напоље.

''Па... Зар нећеш да попијеш то?'', упита Аманда.

''Мхм'', рече он и брзином светлости искапи шољу.

''Морам да идем.''

Па и он оде.

''Добро, шта је ово било, може ли неко да ми објасни шта је тачно ово било?'', упита Милица.

''Рекла бих да је Тони послушала Вука'', смејуљила се Сузана.

''Аха. Можда малчице неартикулисаније но што је и он сам мислио, али... Боже мој, то је живот. Претпостављам да би требало да проверим где је.''

''Ма шта где је, бре, крије се у кабинету. Гарант.''

После пет минута смо добиле потврду да се заиста јесте крила у кабинету. Чули смо је како се дере Аманди у слушалицу (Антониа која се дере је исто тако редак појам као и Антониа која игра):

''Не могу да верујем да сам то урадила, на шта сам мислила, јеботе, ја имам проблем, шта сам то урадила, све сам упропастила, могли смо лепо да се дружимо, а сада ће да бежи од мене и... Срање, ево га!''

И онда је спустила слушалицу.

Згледале смо се између себе. И као навијене, све скочиле, покупиле ствари и јурнуле ка факултету.

''Океј, нећемо да улазимо у учионицу'', рече Милица.

''Наравно да нећемо! И идемо доле, побогу! У приземље! Боже, како смо провидне.''

И онда смо седеле у приземљу са мобилним телефонима испред себе у ишчекивању.

''Зашто не зове?'', упита Сузана.

И телефон зазвони. Све скочисмо као опарене.

''Чиј је?''

69

''Је л' мој?''

''Не! Твој је!''

''Чији бре?''

А, мој.

Јавила сам се.

''Тони?'', упитах.

''Не, овде је професор Предојевић.''

Само што нисам испустила слушалицу. Девојке су ме гледале у ишчекивању.

''Професоре?'', процедих кроз зубе.

У секунди су изгубиле интересовање, а онда ме поново погледале у још већем ишчекивању.

''Да, зовем те у име младог колеге Џона. Он је у граду, мој је драги гост. Веома би волео да те види, па сам се понудио да те лично довезем вечерас.''

''Где?'', упитала сам тупаво.

''Теоретски гледано, код мене, али заправо, код колеге Џона'', рече он као да објашњава ретарду. Што и није било далеко од истине.

''Ох, да, свакако'', рекох.

''У седам?''

''Одлично!'', рекох.

''Савршено. Видимо се онда код споменика кнезу. Разумећеш да не желим да нас баш у оквиру факултета виде како објекат напуштамо скупа. Посебно када је у питању нешто толико наивно.''

''Наравно, аха, разумем.''

''Пријатно.''

И спусти ми слушалицу.

''Немој ми рећи да је био Предојевић?'', скочи Милица.

70

''Аха, Тони је скроз била у праву! Џон је ту и вечерас ћу га видети!''

''Јеботе, Тони!'', цикну Аманда.

Утом, јави се Милица:

''Лука силази!''

Све четири смо се бациле на зидић у покушају да изгледамо што природније и најнезаинтересованије могуће. Што је резултирало тиме да је Милица одједном почела да турпија нокте турпијом која не постоји, Сузи је села као да се налази на живој огради, а Аманда и ја смо села једна другој окренуте леђима, са торбама у рукама правећи се да их читамо (?!). Лука нас је посматрао као да смо деца-дебили. Што, опет, и није било далеко од истине. Онда се само насмејао и изашао напоље.

''Мислите ли да нас је провалио?'', упита Милица.

''Наравно да јесте! Плавушо!'', насмеја се Аманда.

''Можемо ли бити провидније?'', упита Сузана.

''Ено је и Тони!'', рекох.

А Тони! Она је летела низ степеница, поцупкивала, и, чини ми се, звиждала.

''Океј, она је некако...живахна. Како је то настрано гледати'', промрмља Милица.

''Вук је био у праву!'', доцвркута она до нас.

''А!'', врисну Аманда одушевљено.

''Полако, полако, још нисмо званично заједно, али имамо састанак! Само ме је питао зашто му за име света нисам раније рекла! И ја сам муцала. И он ме је гледао бледо. И ја сам била убеђена да сам поново све упропастила, пошто ми све то тако добро иде. Међутим! Само се насмејао, ухватио ме за руку, кунем вам се, мислила сам да ћу да повратим, али пошто бих могла само на њега да повратим, некако сам се суздржала, и он је рекао да би било лепо да нас двоје изађемо, мало попричамо и тако... Тако сам срећна!''

И онда смо све пет цупкале у месту и вриштале. Хелга са пулта нас погледа оштро, што је био знак да би требало да завежемо.

''Извини Хелга, али имам дејт'', довикну јој Тони.

Наша строга Хелга некако успе да се насмеши. И махну нам руком. Ми смо се исцериле.

71

Ово испаде одличан дан!!!!

*

Господе, тако сам нервозна.

Чекам Буцка код споменика кнезу (одбијам да кажем код коња, нећу, нећу и нећу) и умирем. Што од нервозе, што од хладноће. Али, претежно од нервозе. Јао, не могу да верујем да ћу да видим Џона!

Ово је исувише лепо да би било истинито. Као нека бајка! И онда је Предојевић нашао да касни. Чекам га већ... Минут и по.

Ах, ено га.

Са ох тако заузетим изразом лица, довукао се до мене, обучен у дугачки црни капут и умотан у шал. Могла бих да кажем да у неку руку има стила. Макар за археолога. Не знам, увек сам нас некако замишљала прашњаве и никакве. Али, он је баш господин човек. Када није на ископинама, то јест.

Није рекао ништа, само ми је показао куда да кренем. Некако смо се провукли кроз онај снег до његових кола (црвени југо). Увек сам се осећала као будала када улазим у туђа кола, не знам зашто. И увек то-пазити да не залупим вратима. То је понекада био такав притисак да сам најрадије избегавала да се возим са другима. А пошто сама не знам да возим, мислим да свима може да буде јасно да идем тролом и бусом, што је авантура само по себи.

И тако сам пажљиво ушла и затворила врата за собом што сам нежније могла.Он је упалио ауто и без речи смо кренули.

Можда сам луда, али поприлично са убеђена да ми избегава поглед. Додуше, не могу да га кривим. Никада му нисам била симпатична, а да не помињем чињеницу да сам му сада и ученица. Мора да су он и Џон баш добри пријатељи када му Буцко ово чини.

Међутим, ма колико год да ме не воли, ово је већ постало глупо, ова тишина и све. И таман када сам заустила да му кажем нешто, зазвонио му је телефон. Крајичком ока сам видела да јасно и лепо пише: John.

Срце је почело да ми лупа.

72

“Yeah? Yeah, we’re on our way. How do you mean, you’re not there? Where the hell are you? Yves called? Aha. Aha. So, what’s the plan? Well, you of course realize that she’s coming just to see you. Ok, I’ll talk to her and call you back. Ok. Bye.13’’

Знала сам да нешто неће да ваља. Почела сам да се тресем. Одједном сам се осетила тако проклето несигурном.

''Проблем. Ив је звао и замолио га да оде до археолошког завода, овде. Нешто наше, небитно. Све у свему, он ће се свакако вратити. На теби остаје да се одлучиш да ли желиш да се попнеш или да те вратим кући.''

И он се паркирао.

Већ смо ту?

Ох, срање. Шта да радим?

''Па... Знам да је и Вама непријатно...''

''Није ми непријатно'', рече он. А опет, и даље ме не гледа у очи када прича са мном. Ох, забога! Може ли да се понаша као веће дете?!

''Ох.''

И тако сам се попела код њега у стан. Боже мој.

И задивила сам се. Чињеница је да је одмах, на први поглед јасно да је у питању мушки стан. Али, тако је укусно намештен. Ништа посебно велики, што се тиче намештаја-потпуно сведен, али са доста детаља. Како сам сазнала, већина је била директно са ископина.

''То се може?''

''Зависи од тога колика си фаца'', рече.

''Шта пијеш?'', упита ме.

''Овај...''

Нисам ни стигла да кажем, а већ ми је сипао неку вотку. Ох, фуј. Не волим вотку. Али, мирно сам примила чашу и узела мало, чисто да окусим.

Да, бљак. Алкохоличар један.

13 ''Да? Аха, на путу смо. Како то мислиш, ниси ту? Где си дођавола? Ив је звао? Аха. Аха. Па, који је план? Па, ти наравно схваташ да она долази само како би тебе видела? Океј, причаћу са њом па ћу ти се јавити. Океј. Ћао.''

73

''Седи, раскомоти се.''

И одједном сцена: ја, у розе чарапицама на ногама, црним панталонама и шареном плетеном пончу седим у турском седу на његовом каучу, а он, у црним фармеркама и црвеном џемперу, са идиотским папучама на ногама, седи у фотељи наспрам мене, обоје са вотком у рукама коју не пијемо.

Морала сам да почнем да се смејем.

''Шта је? Шта је смешно?'', упита он.

''Ништа, професоре, само, чудно ми је да вас видим у таквом издању. Са тим пуфнастим папучама.''

''Мхм. Свиђају ти се? Поклон од маме.''

Забога.

Заценила сам се од смеха. Он ме стреља погледом. Боже, надам се да нисам испала непристојна.

''Слатке су'', рекла сам на крају, мада је било јасно као дан да лажем.

''Нису. Одвратне су. Нисам неки естета, али знам шта жестоко не ваља. А то се налази на мојим ногама. Али, топле су. Пробај.''

И дода ми једну. Осећајући се као на некој аудицији, искобељала сам се из свог удобног положаја и пробала то чудо чупаво.

Хм.

Стварно су топле. Мммм, рај...

Брзо сам му вратила.

''Истина'', промрмљах.

''Кажем ја. У мојим годинама мораш да водиш рачуна о тим стварима.''

Погледах га у ишчекивању.

''Шта је? Хоћеш да знаш колико имам година, је ли? Погађај.''

Мрзим га.

74

''36?''

Он поче да се церека.

''Више?''

''Имам 34. Зар изгледам толико маторо?''

''Нема ту толико маторо, постарила сам Вас за само две године.''

''Да, али то је за 4 године од 40, а то је језиво.''

Насмејала сам се.Како је ово чудно.

''Па добро. Баш сте ви млади за доктора наука.''

''Па, кад сам био младић, баш сам био прави књишки мољац. Отуда и ово.''

Он показа на своје тело.

''Никада нисам успео да скинем стомак. Никада. Зато момци обављају све физикалије, ја само оно што могу. Зато је мени остала позиција генија.''

Ха, сигурна сам да Џон зна колико и он.

''Свако има своју улогу'', рекох помирљиво.

''Да, зар не?'', рече он одсутно. Загледао се у неку слику са стране. Заиста му је било непријатно што је сам са мном. Било ми га је некако жао. Заиста сам се осећала као да му сметам.

Искапила сам ону вотку (ФУЈ!) и спустила чашу на сто.

''Још?''

''Не, хвала.''

''Не волиш вотку, зар не?''

''Не.''

''Што ми ниси рекла?''

''Већ сте сипали.''

75

''Свеједно. Предухитри ме ако треба. Све и да сам ти сипао три чаше, ако не волиш, треба да кажеш.''

Поново се осећам као мало дете. Можда ово и није била баш добра идеја. Некако, у целој овој причи ми је много фалила повезаност са остатком Петорке. Њих нигде није било.А онда је он, као да ми чита мисли, рекао:

''Како су твоје пријатељице? Није ми требало много да схватим да су то исте оне коју су биле са тобом у Тунису.''

''Ох, супер су, хвала на питању! Баш данас...''

И ту сам се зауставила.

''Баш данас шта?''

''Не могу да вам кажем, глупо је. Нешто лепо се десило једној од њих, то је све'', рекла сам стидљиво. Он климну главом.

И поново тишина.

И ко зна колико би то трајало да њему телефон није зазвонио и он је малтене скочио да се јави. Пар тренутака је мирно слушао, потпуно равнодушног израза лица, а онда погледао право у мене. Пресекла сам се. Стомак ме је заболео у секунди. Стварно понекада има тако строг израз лица.

“Well, you tell her.14”

И додаде ми телефон. Наравно, био је Џон. Тако сам се одушевила када сам му чула глас!

“Hey, you!”, рекох срећно. Буцко устаде и оде до кухиње. Ух, мало приватности.

“I can’t tell you how glad I am to hear you! Listen, I have trouble here, nothing special, but it’s gonna take some time. I am not exactly sure when will I come back.15”

Поново сам се пресекла.

“Oh… Oh, ok…”“I know, it sucks, but Yves thinks that we are maybe up to something back in Egypt and I think it must be destiny that some of the most important documents related to it are right here! Can you believe that?”14 ''Реци јој ти.''15 ''Хеј ти!''''Не могу ти рећи колико ми је драго што те чујем! Слушај, имам мало проблема овде, ништа посебно, али одузеће ми мало времена. Нисам тачно сигуран када ћу се вратити.''

76

“That’s just great…”

“So, please, stay a little while longer with the chief, and I’ll come as soon as possible. Is that ok?’’

‘’Yeah, sure”, излетело ми је.

“You’re wonderful! Thank you for understanding! See you soon!16”

И спустио је слушалицу.

Требало ми је неко време да се опасуљим. Не могу да останем овде не знам ни ја сама колико. Није као да се баш проводим или осећам добродошлом.Одједном се испред мене спусти шоља топле кафе.

''Потрајаће'', рече Буцко равнодушно и врати се на своје место, са својом кафом.

''Стварно ми је жао што Вам одузимам време'', рекла сам искрено.

''Нема проблема. Тако ти је то са овим послом. Младе душе, жељне новог и новог, треба то разумети. Посебно када је у питању једна од највећих светских мистерија. Све има своју цену. Зато се моја жена и развела од мене. Никада нисам био ту.''

Разведен?

''Ох, жао ми је.''

''Да, па... Дешава се. Значи, интересује те Стари Египат.''

''Много. Посебно митови. У реду, знам ја да је све то некако мистично, али баш ме то и привлачи!''

''О, мистично јесте. Можда и исувише.''

Сада му је било лакше, било је очигледно да је на свом терену.''Треба то доживети. Свака нова гробница, ма колико год да је мала и малтене безначајна, све је обавијено неком ауром... А тек пирамиде! И њихове коморе! Шта је све неоткривено! И тај осећај, када си унутра... Векови те посматрају, чуда оцењују! Нисмо ми данас ништа у односу на њих. И увек тај осећај, да постоји још

16 ''Ох... Ох, океј...''''Знам, штета је, али Ив мисли да смо нашли нешто у Египту и мислим да мора да је судбина да су нека од најбитнијих докумената у вези са тиме управо овде! Можеш ли да верујеш?''''То је сјајно...''''Тако да, молим те, остани још мало са шефом, и ја ћу доћи што пре. Може?''''Да, наравно.''''Дивна си! Хвала ти на разумевању! Видимо се ускоро!''

77

нешто, нешто што ниси видео, схватио, као да ти је ту испред носа, а ти просто то не можеш да појмиш!''

Слушала сам га задивљена. Невероватно како се мења када прича о оваквим стварима.

''Још као дечачић сам сањао да ћу открити њихове тајне. Играо сам се да ми је Тутанкамон брат... Ха-ха, како су то била лепа времена...''

Тада је приметио да зурим у њега као опчињена.

''Извини, можда мало претерујем у нарацији.''

''Не, никако! То је дивно! Заиста јесте. Надам се да ћу једног дана и ја све то доживети и осетити.''

Он се насмеши благо.

''Хоћеш сигурно.''

Устаде и оде до велике полице која је прекривала цео један зид, испуњена књигама и украсима, белешкама и антиквитетима. Из једне фиоке је извадио малу кутију. Онда је сео до мене. Могла сам да чујем своје срце. Пажљиво је отворио кутијицу и показао ми шта је унутра.

Био је то фантастичан прстен, рекла бих од слоноваче, са крупним црним бисером окруженим витичастом позлаћеном змијом, савршено реално урађеном.

''Нефертити је ово добила као свадбени поклон од Ахенатона.''

Зацерекала сам се.

''Заиста мислим да би то требало да је у музеју'', рекла сам.

''И ја сам био, али је начелник Британског музеја био за то да оде мени, јер сам спасио живот његовој ћерки. Дуга прича, са његове стране и хиперболисана, али инсистирао је.''

''Професоре, па ви сте јунак'', рекла сам, можда мало више у Јасминином стилу. Шта са мном није у реду?''А-ха-ха-ха! Ја, баш. Хтео сам да га поклоним својој жени, Весни. Али, када сам се вратио са те експедиције, стан је био празан, а мене су чекали папири за развод на столу.''

''Ох.''

78

''Извини, знам да звучим као неки патетични усамљеник, али волим да гледам овај прстен. Понекада имам осећај као да ми прича неку причу. И не знам зашто, али хтео сам да ти га покажем.''

И он врати прстен у кутију.

''Хвала Вам на поверењу'', рекла сам благо.

Одједном сам се осећала као да ми је много драг. Ипак, има и он болећиву страну. То је било нешто потпуно ново када је он у питању, једно изненађење.

Било је лакше јер смо се запричали о свим његовим експедицијама. Па ми је онда показивао слике. Углавном цео тим, он некако увек по страни, како стоји и цери се испред свеже ископаних тајних. Сви препланули, насмејани, ведри и весели. Али, тачно се видело да је Предојевић шеф: по страни, са шеретским осмехом на лицу, суздржан, онај који води.

Било је и пар слика где је он, како копа, као се дури, како проучава, и једна где држи неку секиру на коју сам се посебно штрецнула. Имао је мајицу без рукава и могла сам да видим његове јаке, снажне руке и то ме је некако натерало да се замислим. А онда сам се уозбиљила и склонила слике на страну.

И када је Џон коначно ушао у стан, Војин ми је помагао да обучем капут.

“I am so sorry… So sorry, please, forgive me.17’’

Забога како је леп и згодан. Њему мораш да опростиш.

“It’s ok, really, it really is18”, рекох и он ме пољуби у образ. Само што се нисам онесвестила. Могла сам да осетим да нас Буцко гледа.

Онда ме је Џон пустио и упутио се ка Буцку. Тек тако.

“You won’t believe what I’ve found out!19”

Предојевић га заустави.

“We’ll talk as soon as I drive Una home.”

“Yes, of course!20”

17 ''Тако ми је жао, много жао, молим те, опрости.''18 ''У реду је, заиста јесте.''19 ''Нећеш веровати шта сам открио.''20 ''Причаћемо чим одвезем Уну кући.''''Да, наравно.''

79

И, онда, као да је поново постао свестан да сам ту, окренуо се ка мени и јако ме загрлио. Па ипак, само ме је професор вратио кући.

Одвезао ме је тачно до улаза.

''Хвала Вам, професоре'', рекла сам невесело. Ћутали смо све време вожње.

''Уна... Знам да није моја ствар, али... Видиш, даћу ти ипак савет. Џон је... Много добар младић... Али, он ради управо овакве ствари. Мислим да ти то не треба. Икада. А камоли сада када си млада и када треба да уживаш и да се забављаш.''Климнула сам главом и изашла из кола.

Зима је заиста ове године дошла раније.

18

Џону није требало пуно да се врати. Колико следећег дана је већ био ван континента. Није то тако страшно, само да није деловао тако јебено незаинтересовано. Толико о томе да нећу да летим, а?

Па добро, ако ишта, макар се са Буцком боље слажем (у преводу, не малтретира ме толико на часовима, чак се понекада и насмеши; забога, носила сам његову папучу, мора да се насмеши).

И, морам да признам, осећала сам се на његовим предавањима као да знам неку велику, опасно тајну (његова папуча) коју нико други не зна. Осећала сам се тако проклето моћно!

Но, то није потрајало-ускоро нисам имала превише времена за размишљање о тим стварима, јер су се дешавале неке друге, далеко горе.

Изгледа да је невреме ухватило Петорку.

Али, да пођемо од почетка.

Пошто сам била сва сјебана након Џоновог одласка, а остале девојке до гуше у књигама, решиле смо да направимо изузетак и да изађемо у току радне недеље (да, вау, баш смо кул). Све у свему, Сузика је чула за тај неки клуб, Куглаш, пристојно место, може да се ђуска и све, а то је било баш оно што нам је било потребно, тако да смо се једне среде средиле, покупиле и отишле у провод.

80

Није прошла ни секунда како смо ушле, а већ смо установиле да то вече неће бити саздано само од наших нових денс покрета које смо научиле на часовима плеса. Јер, чим смо ушле, Милица се укопала у месту.

''Шта је?'', упита Тони. И Мица показа на супротан крај клуба.

Тамо је стајао дугокоси мушкарац, средње висине, веома харизматичан. Није нам требало много да се сетимо. Глупави музичар, Срђан, њена љубав из (каснијег) детињства (заправо, из средње школе). Како сам већ имала посла са музичарем, само сам је погледала строго.

''Капирам, капирам, заобићи.''

За њен 18. рођендан, њен дечко је уредио да она изађе на бину да пева са Сркијем, што је она, за чудо Божије, пристала да уради. Увек када је причала о томе имала је тај сјај у очима. Онда се десило да су се једне вечери поново срели и свима је било јасно да ту има нечега, па макар само и чисте физичке привлачности. Како ми је причала о томе, замишљала сам гомилу искрица које лете унаоколо, око њих, које готово сви могу да виде. И баш као за инат, у том периоду је раскинула са дечком и она је постала и званично Срђанова девојка. Била је то ера пре него што је полудела. Причала нам је да је била потпуно и апсолутно заљубљена. Период када јој је све ишло (па чак и упис на факс који је хтела). А онда, након годину дана, Срђан је причао са њом о разлици у годинама. Она је имала 20, а он 32 године. Мада нисмо много воделе од њихове везе, јесмо га виделе како одлази. Раскинуо је са њом јер је сматрао да даље могу само да спутавају једно друго. Плашио се да не постане џангризави идиот који ће је спречавати у успеху и забави, јер била је заиста млада, а опет, са друге стране, ко зна, он ће можда пожелети да се ожени и тако даље. Иако је то био миран, разуман раскид, са свим објективним разлозима исписаним на листу, ипак је болело. Исувише јако. И ево, сада, након годину дана, њих двоје, поново на истом месту.

Знала сам шта мисли. Тачно сам знала. Мора да је суђено, да га баш сада види. А то осећање јој се вероватно појачало оне секунди када јој је Срђан пришао.

''Хеј, ти... Сећам се ја тебе'', смејао се, шалећи се. Руку на срце, човек је заиста био харизматичан, шармантан, можда не толико леп, али ова прва два дефинитивно. Могла сам да приметим у мрклом мраку да Милици клецају колена.

''О, па здраво'', рекла је тупаво.

Посматрале смо их како се домунђавају нешто.

''Немаш појма, стоји јој тако близу, рекла бих да дрхти. Она, наравно'', причала је Аманда Сузани.

81

''Не ваља. Треба је вадити одатле, знаш'', закључила је Сузана.

Онда је Тони дошла до њих и уз извињење повукла Милицу ка нама.

''Нема ту среће, одустани'', рекла је просто.

И чинило се као да је остатак вечери миран. А онда је Милица просто нестала. Негде се изгубила, нисмо могле да је нађемо. А како би ниво нервозе био још већи, Амандин дечко је почео да је зивка стално, Сузана се посекла на стакло, а Тони је ионако била нервозна јер је Лука није звао на други састанак.

И ту негде, у свем том покушају да додам Сузани марамицу, да се контролишем и не разбијем Амандин телефон и да убедим Тони још једном да ће Лука звати јер им је први састанак заиста био романтичан (залазак сунца на Калишу, после биоскопа), појавила се Милица-наше плаво маче, сва онако ситна и слатка, у светлим фармеркама и црном топу. Бледа као смрт.

''Ајмо одавде'', рекла је и без поговора смо се покупиле. Тек у усамљеном ћошку једне чајџинице нам је рекла да је баш пре сат времена преварила дечка и да се осећа грозно.

''Полако, не паничи, свима може да се деси. Океј, он је одувек био твоја велика љубав и мало љубљења никоме неће нанети штету'', брбљала је Аманда. Милица бризну у плач. Свима нам је било јасно да је било нешто више од љубљења.

''Не знам на шта сам мислила! Нисам мислила! То је проблем! Само сам се препустила, на све сам заборавила! Како сам то могла да урадим? Боже мој! Раније, када сам била млађа, била сам убеђена да ће овако нешто да се деси и била сам убеђена да ја то могу, да ће све да буде океј, да је све то пролазно, али сада се осећам тако прљаво! Како сам то могла да урадим Дарку! Ја сам стока, ја сам гњида!''

''Полако, не говори такве ствари. Милице, и ти си само човек. Десило се једном, схватила си да је било погрешно и готово је, не размишљај о томе. И не говори Дарку. Уз све дужно поштовање, мислим да то неће моћи да поднесе'', рекла је Сузана (како и да поднесе када му је још мнооого раније објављено да је Срђан једини мушкарац са којим би га Милица преварила?).

Остатак вечери је прошао у тихом испијању чаја и прећутном споразуму да ћемо тајну да чувамо до гроба. Било је крајње узнемиравајуће видети Милицу такву-унезверену, никакаву, уплакану, са разбрљаном шминком. Изгледа да је стара љубав могла да значи само то. Јер, она је прва, пре свих имала онај став-ма, све ће бити у реду! И видети је сада тако поражену, биће да смо све схватиле да можда и неће све бити у реду.

82

Међутим, да све буде грђе, две недеље након немилог догађаја, Срђан је успео да контактира са њом. Изгледа да се баш заинатио да је пронађе и да је пита зашто је онако побегла од њега. Послушавши Сузанин савет, била је искрена и рекла му је све-од тога да није преболела до тога да је све била само једна велика грешка и да то није смело да се деси, да је заузета и да не жели да се понови. Срђан није био будала, на крају крајева, и прихватио је то мирно, мада је јасно ставио до знања да није баш задовољан ситуацијом, а ни њеном самоконтролом (што нас је мало разбеснело онако колективно), али да разуме све и да је неће малтретирати. Сузана је ту негде можда слутила да овакво понашање указује на узвраћене симпатије и са његове стране, али, руку на срце, ако је он разумнија странка био ономад, зашто није и сада?

И потом још две недеље, и Аманда која не долази на факс. Не јавља се на телефон, нема је. Па смо јуриле до дома. Нашле смо је, живу и здраву, хвала Богу, али скоро па једва. Ипак је дошло до раскида петогодишње везе и сада није могла да се освести. Мислим да је у целој причи чак било најгоре и Сузани која је покушавала да улије мало здравог разума у њу. У све нас.

''Шта је бре са вама?! Ова преварила дечка, јака ствар, ако не можеш да се носиш са тиме, напиши Дарку писмо па га спали или му дај, раскини везу, иди у цркву, исповеди се забога! А ти, у реду, разумем, тешко је то, али Аманда ниси била срећна, стално си сумњала у њега, зар је могуће да патиш за тим једним периодом вечите неизвесности и страха!'', на крају је и она пукла.

Тог дана смо све полегале на под дома као рањени ратници и лежале без речи, покушавајући да схватимо шта се дешава са нама. Мада, одговор је био толико лак-дешавао нам се живот, оно нешто што је ван књига, ван наука, ван дефиниција, и проклетство Петорке се поново показало у том једном суочавању са свакодневним животом.

''Али, знате шта? Није то само случај са нама'', рекла је Сузана.

''Не, а?'', насмеја се Тони.

''Наравно да није. Шта мислите, зашто ћу ја имати посао једног дана'', исцери се Сузана.

И на крају, дошле смо до истог закључка-требало би чешће да се угледамо на Сузану. Она је прави борац, она је заиста разумела ствари и са њима се носила. Напослетку, ствари не могу бити толико црне. Док се не докаже супротно.

19

Била сам пар пута у Обреновцу, одмах надомак Умке, неких 45 минута од Београда (не рачуна се јавни превоз, то је једна врло несигурна ставка). У принципу, волела

83

сам да долазим код Милице јер је живела у кући и имала два млађа брата и све је било некако тако породично и лепо, и њени родитељи су били дивни. Како смо све биле раштркане унаоколо (Милица Обреновац, Тони Умка, Сузана Борча, а Аманда Бегаљица, мада је сада била у дому, ја Врачар), имале смо тај обичај да сваког месеца идемо једна код друге, да осетимо мало породичне атмосфере. Био је то заиста један леп ритуал и можда би и могао да је изједначи са некадашњом Женском суботом.

Све смо се окупиле код Цицке, и она је села наспрам нас. Деловала је некако... Не знам... Као да је била у нирвани.

''Морам нешто да вам кажем'', рекла је полако.

''Удајеш се?'', јави се Тони.

''Овај, не. Заправо, раскинула сам са Дарком.''

''Ниси могла да издржиш кривицу, а?'', рече Аманда благо.

''Тешко је то, знам'', уздахну Сузана.

''Да, па, кривица је ту да ме подсећа сваки дан, сада и физички.''

''Не разумем те'', рече Сузана.

Међутим, ја сам одмах знала о чему је реч. Претрнула сам.

Срање.

Срање.

Није пуно требало девојкама да и саме схвате.

''Не'', рече Аманда као да покушава да се одбрани од нечега.

''Није ваљда?'', успаничила се и Тони.

''Јесте. Трудна сам. Данас сам била код гинеколога, добила резултате. Каснила ми је, онако, солидних месец дана и готово одмах сам знала, али сам се плашила. Плашила сам се да вам било шта кажем, делимично како не бих бацала баксуз, али и делимично зато што сам се плашила да...па, да ћете некако...не знам, да ме напустите, шта ли...''

Скочила сам на ноге.

''Луда си!''

84

Загрлила сам је јако. Све смо се окупиле око ње и изгрлиле је. Њој су сузе тихо ишле низ лице, али деловала је тако захвално.

''Баш срање, а?'', рече.

''Требало је да знам да ће мени некако да се деси. Знате, пошто сам одувек била најопуштенија. И цела та глупост са Срђаном. Као неки клише филм, а?''

''Овакве ствари се просто дешавају. Шта ћеш да радиш?'', упита Тони.

''Немам појма. Данас сам била на ивици да закажем абортус, али онда нисам могла. Осећања су ми сва тако... Не знам, све је узбуркано, час се осећам као да не могу, час као да могу, а најгоре је када заспим! Сањам да је све било само лаж, будалаштина, нешто такво, а онда се будим и схватим да је ужас, да је стварно, да се дешава. И онда ми данас гинеколошкиња потврди. Имам још око месец и по дана да се одлучим да ли ћу да задржим бебу или не.''

''Шта год да буде твоја одлука, ми смо ту'', рече Аманда сигурно.

''Хеј, мени не би сметало да будем тетка'', смејала се Сузана, позитивиста наш.

Чак је и Милица успела да се насмеја.

''Могу мислити то јадно дете међу нама... Уништићемо га'', рекла је.

''Јеси ли рекла својима?'', питала сам.

''Јесам мами. Забринута је, али и она ми каже да, шта год да одлучим, да ће бити ту.''

''Зна ли да није Дарково?'', упита Тони.

''Раскинула сам данас са њим. Мислим да јој је јасно.''

''Океј, ево шта предлажем. Можемо да ти помогнемо да се одлучиш. Надам се у сваком случају. Ово је једна техника коју сам сама смислила. Ја ћу да ти постављам гомилу питања, а ти ћеш да ми одговараш на њих. Може?'', рече Сузана.

Згледале смо се међу себе. Милица слегну раменима.

''Што да не.''

''Океј. А ви, тишина.''

И почеле су.

85

''Како се зовеш?''

''Милица.''

''Колико имаш година?''

''21.''

''Која је твоја омиљена боја?''

''Плава.''

''Омиљено јело?''

''Реално, Мек.''

''Омиљено доба дана?''

''Поноћ.''

''Омиљени спорт?''

''Кошарка.''

Све су то биле баналне ствари. Нисмо имале појма шта Сузана ради. Само је брзо постављала питања и Милица је једнако брзо давала одговоре.

''Где живиш?''

''Обреновац.''

''Колико браће имаш?''

''Двојицу.''

''Шта си у хороскопу?''''Риба.''

''Колико је два плус два?''

''Четири.''

''Волиш ли да плешеш?''

''Аха.''

86

''Волиш ли животиње?''

''Све, сем пса, њих се плашим.''

''Шта мислиш о Уни?''

''Луцкаста је.''

''О Тони?''

''Е, она је луда.''

''О Аманди?''

''Могла би мало да се опусти.''

''Где би волела да путујеш?''

''На Хаваје.''

Заиста ми није јасно шта раде. Ово је овако трајало пола сата и више ми није јасно је ли се Милица сморила или опустила.

''Поп или рок?''

''Рок.''

''Биоскоп или дивиди?''

''Биоскоп.''

''Знаш ли ко си?''

''Наравно да знам, Сузана, каква су ти та питања!''

''Знаш ли шта желиш?''

''Да'', већ је била помало изиритирана.

''Увек?''

''Увек.''

''Увек?''

''Увек!''

87

''Желиш ли да задржиш бебу?''

''Да!''

И онда тајац.

''Па, твоје подсвесно је проговорило'', рече Сузана.

''Моје подсвесно?'', Милица одговори као у неком трансу. Мислим да се после свега овога осећала искрено ошамућено.

''Аха. Оно што стоји иза граница познатог разума. Сада, жеља, биће, постоји. Али, пошто је ово нешто моје, и нисам сигурна колико ваља, саветовала бих ти да се договориш са свесним. Знаш оно, на папир, одељак плус и одељак минус. И још нешто, врло битно. Врло битно. Размисли добро да ли желиш да јавиш Срђану.''

20

Имаће нас шесторо!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Не чекај, ипак неће да задржи дете.

Или хоће.

Или неће.

Јавила је Срђану!!!!!!!! Он не зна за себе! Треба му времена да размисли (педер).

*

Јавио се!!!!!!!!!!!!

Не разумем је, нешто ми брбља преко телефона. Ништа ми није јасно.

Аааааа... Он је пролупао и рекао: ма јебо ми пас матер, постаћу тата.

Она се и даље нећка.

*

Имаће нас шесторо!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

88

21

Осећам се тако одрасло. Имаћемо бебу.

''Јеси ли узбуђена?'', цвркуће Тони.

Иначе, са нама је сада и Лука, и она му седи у крилу. Звао ју је на други састанак тек када је завршио све што је имао са Платоном. Остало му је још три испита и он је дипломирао. И сада има времена за љубав (Боже мој).

''Јесам. И почела сам да се гојим. Види.''

''Милице, рекла бих да је то беба, а не сало'', рече Аманда.

''Мислиш?''

''Па, овај, да.''

''Хвала Богу. Али, угојићу се, пази шта ти кажем. Једем као стока. Данас сам појела четири сендвича код куће, кифлу на путу ка факсу, чоколадни кроасан пре почетка факса, две чоколадице на предавањима. И сада једем питу са месом, а тек је један сат поподне.''

''Овај, душо? Морала бих да те обавестим да се ти иначе тако храниш. То је твоје уобичајено'', рече Сузана.

''Стварно? Боже. Онда ће ми дете бити неухрањено.''

''Забога'', смејем се.

''Ум, долази Срки данас по мене, идемо до њега. Изненађујуће је фин за једног музичара стоку. Шалим се. Мислим, за тај стока део, не за то да је фин. Па, кад је матор, дошло му време да буде тата. Што мене нађе. Него, престаћу сада да причам сама са собом. Имамо ултразвук данаске у шест.''

''Јао, како је то узбудљиво!'', Аманда је цупкала.

''Знам. Е, буде ли ме још неко криво погледао, убићу га!''

''Љубави, пусти друге. Само се ти опусти и буди срећна'', рече Сузана.

''Ајде реци шта се дешава!'', одједном цикну Тони.

89

''Одједном, Лука и ја коначно заједно, Аманда је слободна и фантастична, жари и пали, а Милица је одједном трудна са човеком којег је волела...па, нешто мање него ја Луку.''

''А је ли?'', рече Лука.

Она га муну у раме.

''Ћути ту'', рече блесаво и пољуби га брзо.

''Стварно јесте невероватно. Остадосмо ти и ја, Уна. Са нама ништа ново, а?''

''Нопс. Ми ћемо да се задовољимо тиме да будемо тетке.''

''Па... Овај... Морам и ја вама нешто да кажем'', јави се Сузана срамежљиво.

''Шта?'', скочисмо ми.

''Нисам трудна, све је океј.''

''Ох, хвала Богу'', прва се јавила сама Милица.

''Не, не... Добила сам стипендију. За Беч, за магистратуру.''

Тајац.

''Оооо! Па то је фантастично!'', јави се Аманда.

''Знам шта мислите. Да ћу да одем и да се нећемо виђати и све. Али, кунем вам се да неће бити тако. Кунем се. Долазићу овамо сваких месец дана. Уосталом, морам то тако! Просто, ово је много добра прилика, а ми смо зреле, реалне особе, и знам да наше пријатељство због тога неће да престане, знам.''''И ми знамо љубави. Само да си ти нама срећна и испуњена'', кезила се Цицка.

Па добро. Некако, у ову Петорку не сумњам. Напослетку, сада смо као породица, имаћемо бебу.

И тако сам се пела на предавања и певушила када ме неко упита:

''Молим?''

''Рекох, имаћемо бебу'', рекла сам без размишљања.

''Па, то тешко.''

СРАЊЕ! РЕКЛА САМ ТО НАГЛАС!

90

Предојевић ме посматра.

''Да, твоја другарица јесте тема по школским кулоарима'', рече он. Побеснела сам у секунди.''Нека их, нека причају. Она је са човеком којег воли, трудна и савршена, а они могу само да причају.''

Могу ли да звучим као већи дебил?

''Заиста нисам упућен. У сваком случају, честитам. Него, хтео сам нешто да ти кажем, а ти си мрмљала нешто у браду, па рекох, да питам шта је.''

''Аха.''

Гледамо се. Колико дуго нисам размишљала о Предојевићу? Поприлично дуго. Ни о Џону, кад смо већ код тога. Биће да је то зато што ћемо имати бебу и све.

''Шта сте хтели да ми кажете?''

''Па, заправо, хтео сам да те позовем на пиће. Рецимо, сутра, после наставе.''

Требало ми је неколико тренутака да укопчам шта је он то сада изустио.

''Пиће?''

''Да.''

''Пиће као...као...''

''Као.''

''Аха.''

Шта се дешава?

''Па, добро. Океј. Мислим, хоћу, радо.''

''Одлично! Код споменика онда, као прошли пут.''

И он настави да се пење.

''Професоре?'', позвала сам га.

Он се окрену. Нисам знала шта сам хтела да кажем. Само сам тупо зурила у њега, благо отворених уста. Он се насмеши и оде.

91

Напослетку, ништа више није битно, имаћемо бебу.

ИМАМ ДЕЈТ СА БУЦКОМ!!!!!!!!!!!!!!!!!

22

Мислим да сам превише себична. Само тртљам о дејту са Буцком, а Сузана је геније, Милица трудна, Аманда слободна птица, а Тони само што је улетела у кавез (и још увек срећно цвркуће). Али, ја и даље причам о дејту са Буцком.

''Чолега, како ли се то десило?'', Тони је са друге стране жице. Причам са њом и покушавам да смислим шта да обучем. Будући да пре тога идем на факс, мора да буде пристојно, али мора да буде и лепо, елегантно.

У проблему сам.

''Немам појма. Мада, руку на срце, можда то није класичан дејт. Можда хоће да се дружимо.''

''Сигурно. У кревету.''

''Тони!''

''Шта?''

''То што су твоји хормони сада подивљали, не мора да значи и да су свима осталима!''

''Мхм.''

Усправих се у просветљењу.

''Лука је ту, зар не?''

''Мхм'', она се кикоће.

''Нисте ваљда...''

''Мхм'', и даље кикотање.

''Док смо причале?!''

''Забога, не. Знаш да волим публику, али не толико.''

92

''Океј, океј, врати се свом драгом, имате доста тога да надокнадите, очигледно.''

''Нећете ме видети данас на предавањима. Ако ико пита, болесна сам.''

''Мислим да се распадамо'', закључила сам.

''Од љубави'', додаде она и спусти ми слушалицу.

Онда сам звала Милицу и јавио се Срђан. Како само нисам навикла на ово.

''О, здраво Уна!''

''Здраво, Срки. Чуј, могу ли начас да попричам са Милицом?''

''Ја немам ништа против, али тренутно је заузета повраћањем. Можда касније?''

''Мучнине још нису престале?''

''Не. Кад је видим, мука је и мени'', шали се он. Надам се да се шали. Боље би му било.

''Ха-ха, веома си духовит.''

''Желиш ли нешто да јој пренесем?''

''Не. Иди, буди са њом. Знаш, то је поента. Бити са трудницом.''

''Океј'', смеје се он.

Спуштам слушалицу. На тренутак сам се запитала какви ће то родитељи они тачно бити. Имамо: Срђана, певача, ноћну птицу, зајебанта, шмекера; имамо Милицу, студенткињу класичних наука, зајебанта, не држи је место, нема стрпљења, увек све хоће одмах.

Не знам зашто, али замислила сам панк девојчицу како пева на латинском. Боже мој. Надам се да није неко предвиђење.

Одлучила сам да не смарам Аманду и Сузану (будући да сам то радила пре неких пола сата). Треба направити паузу. Онда ме је позвала Аманда.

''Требало би да изађемо. Знаш, када дође беба, нећемо моћи толико често да излазимо'', рекла је.

''Откуд сад ти са тиме?''

93

''Не знам, само сам се сетила. Осећам се мало усамљено, заправо. Вама се свима нешто дешава, сем мени. Ја сам сада сама, без дечка, и међу књигама, као и увек. Хоће ли се то икада променити?''

''Знаш шта ја једва чекам? Да ми лепо изађемо, не морамо ићи у дискотеке, клубове и слично, довољно је да прошетамо, и да ти мало за промену приметиш и друге мушкарце којих има, веруј ми, и да се поново заљубиш и да видиш колико може да буде лепо.''''Или да послушам Расела и да број хобија повећам на 105.''

''Или то.''

''Узбуђена?''

''Јесам.''

''Само, немој много да летиш. Ко зна зашто те је звао. И шта ћеш са Џоном?''

Видите, то је једна од оних ствари које вам не падну на памет док вас неко не подсети на њих.

''Срање! Али, чекај! Логично је! Он ме је звао вероватно само због Џона, можда да ми нешто каже, нешто, немам појма. Ох, забога.''

Снуждила сам се.

Зашто сам се снуждила?

''Ко зна... У сваком случају, опусти се, немој ништа да очекујеш па да видимо шта ће да буде. И све да си јавила.''

''Мхм.''

Е па супер. Сада испадох разочарана јер ипак немам дејт са Предојевићем. Глупи Буцко. Гррррр!

*

Отишли смо у неки клуб. Пристојно место, мало џез, али ми се свиђа. Како сам разумела, воли ту да излази када има времена (што му вероватно дође никад).

''Знаш како кажу, свако има своје место'', насмешио се.

Поново ми је било непријатно. Не знам више шта је са мном. А ни он није деловао нарочито опуштено.

94

Шта уопште можете да питате свог професора када сте на квази-дејту?!

''Јеси ли гладна?''

''Извините?''

Он цокну.

''Мислим да је сада океј да престанеш да ми персираш. Питао сам да ниси гладна, можда бисмо могли да одемо негде другде?''

''Ох, нисам. Једино ако нисте Ви...ти, ако ниси ти гладан.''

''Не, фино сам.''

''У реду, онда.''

Тишина. Боже мој. Ово је једна велика глупост, ето шта је.

''Имат...ш... Имаш ли неке планове за Нову годину?''

''Не славим Нову годину. Бићу у Египту, због паузе на факултету.''

Требало је да знам-ем матор па не слави, ем археолог па неће бити ту.

''Ти?''

''Уобичајено, бићу са девојкама.''

''Причај ми мало о њима. Рекао бих да си прилично везана за њих.''

''А је л'?''

''Па да. Приметио сам, на пример, да, када треба да браниш неко мишљење, обично стајеш из вас као групе. Пре неки дан, чуо сам те на ходнику, причала си са колегиницом о неком филму, и само си говорила ми.''

''Како знате да сам мислила на њих?'', побунила сам се (мада, јесам мислила на њих).

''Једном си на часу рекла да је читава Петорка пре за Анубиса, него за Хоруса. Ствар ми је била јасна.''

А.

''Претпоставио сам да сте ви заједно Петорка.''

95

Прелепо, археолог и психолог.

''И? Како ти је она пријатељица, што је затруднела?''

''Супер'', рекох ратоборно.

''Уна, спусти лопту, хоћеш ли? Питам из учтивости. Питам, јер је то твоја пријатељица и желим да ти покажем да се занимам за ствари и особе које су теби битне. Нисам мислио ништа лоше и нећу. Случајева попут њених има, па их има, и има их доста, што не значи да је то лоше. Рекла си ми да је са тим човеком, и то мора да је заиста лепо. Кроз пар месеци ће имати породицу. То је свакако лепо.''

''Извини'', промрмљала сам.

''Како то да ти немаш деце?''

''Нисам имао времена за жену, а камоли за дете'', насмеја се он.

''Желиш ли породицу?''

''Да, наравно. Само, мислим да је то ипак само једна жеља, сматрам да нисам способан да је остварим.''

''Како то?''

''Због своје природе вечите луталице. Отац није вечита луталица. Отац је стуб. Мислим да не могу да будем стуб.''

Фер.

Ха, још једна вечита луталица. Овамо, каже ми да бежим од Џона, а он је исти. И онда ме позове на дејт. Ух!

Тако смо се уз кафу и сок упознавали мало. Лепо је причати са њим. Некако је растерећујуће. А и доста тога зна (мислим, стварно). У сваком случају, Војин Предојевић заиста јесте један посебан човек. У сваком погледу. И можда би требало да се забринем што ми је искрено пријатно у његовом друштву. То, а и чињеница да ниједном током вечери нисам помислила на Џона или Вука, могу само да најаве невољу.

Међутим, најбољи део вечери је био када ме је отпратио кући. Живим близу факултета, и близу тог клуба, и ишли смо по белом, чврстом снегу обасјаним уличним светиљкама и, иако није било касно, улице су готово биле пусте. Атмосфера фантастична за неуморно ћаскање и клизање.

96

Тада ме је, онако низак, увијен у капут подсетио на малог дечака. И понашао се попут дечака, а то је већ било несвакидашње видети.

''Знаш, и даље сам онај строги јебени Предојевић што ми је дао шест, је ли јасно?''

''Аха'', смејем се.

''Али, рекао бих да можемо да се дружимо. Ако си заинтересована, наравно.''''Јесам'', церекам се.

''А да ли можемо да се дружимо?'', питам.

''Како то мислиш?''

''Па, због факултета и свега... Мислим, да ли је дозвољено?''

''Свако може да се дружи, Уна. Чак и професори и студенти'', рече он.

Поцрвенела сам.

Мислим да сам се управо најстрашније у животу испалила.

''А на нама је да одређене ствари не виде.''

Или нисам.

Збуњена сам.

''Ја сам проверио. Овакве ствари су дозвољене на нашем факултету.''

Какве ствари?!

''Па, опет, треба бити дискретан, чисто пристојности ради.''

''Наравно'', некако сам изговорила. Први пут за цело ово вече сам почела да будем нервозна. Значи, била сам у праву. Ово јесте био дејт. И он има неку намеру. А ја? Да ли хоћу? Не знам! Немам појма! Нисам сигурна ни да ли ми се свиђа на тај начин! Боже, тако се разликује од свих, али буквално од свих, који су ми се до сада свиђали или са којима сам била! Антипод!

Морам некако ово да избегнем. Нисам спремна да донесем одлуку.

Бога сам молила да некако не стигнемо до улаза, а опет, ето нас. Неминовно је било да станемо и да се окренемо лицем у лице.

Повраћа ми се.

97

''Хвала ти што си одвојила нешто свог времена и провела га са мном'', рече он галантно.

Ето то. То је лепо. Увек је тако фин, чак и кад је деловало као да га иритирам највише на свету. Данашњи момци то не раде. Немају појма како треба да се понашају. А опет-Војин је мој професор и има 34 године! Боже мој, шта ја то радим, јесам ли нормална?

(Мислим да Милица и ја имамо одређене проблеме када су у питању старији мушкарци, мада кажу да су иначе мушкарци као вино: што старији, то бољи)

''Наравно, увек.''

И зашто увек кажем ствари које не мислим?!

И ето га, тај тренутак, када се само гледамо. Забога, увек имам онај напад хистеричног смеха када је ситуација некако осетљива и као, нешто се очекује од тебе, а ти не знаш шта, и онда би да се смејеш као дрогирани јарац.

А има лепе очи. И некако, лепе црте лица. Али, има боре. Забога, има боре. Имам ли ја боре? Немам. Шта он хоће од мене?

Срање, ухватио ме је за руку.

''Сада ћеш ти мени да кажеш шта желиш'', рече тихо.

Е па, прелепо. Не знам шта желим. Немам појма! Да знам, некако бих то рекла/показала/одглумила/пантомима, ма шта год. Овако сам само у жестоком проблему.

''Дрхтиш. Је ли ти хладно?'', пита забринуто.

''Само те задржавам, а ти си се смрзла. Боље уђи унутра.''

И као да ствар не може да буде гора, ја одједном не желим да уђем унутра, а он да оде. Супер. То ћу да му кажем: хајде да блејимо једно у друго овде цело вече. Разумеће он то.

Или не.

''Ма, у реду је, мало сам нервозна'', рекла сам брже-боље.

''А је ли?'', он се насмеја.

''А што?'', упита невино.

98

Грррррр!

''Зато што ме мој професор са факултета држи за руку, ето што'', рекох ја, тобоже опуштено.

''Ааааа'', он се смеје.

Сладак је кад се смеје. Много слађи од Џона на пример. Он кад се смеје, некако, има и даље окамењени израз лица. Предојевић се заиста искрено смеје, онако дечачки, да му се скроз виде зуби и направе рупице на образима. И та брадица! Одувек сам волела мушкарце са брадицом! И има леп, прав нос. Ммммм...

Мислим да сам полудела (поново).

''Мислим да је сада дошло време да те пустим да идеш кући. А ти размисли шта желиш, па ми јави.''

Ах, није заборавио на то.

И таман када сам мислила да је то-то, он се приближио и пољубио ме је.

Клецају ми колена. Буквално ми клецају колена. Морала сам да се придржим за њега како се не бих сручила доле.

''Јеси ли добро?''

''Јесам, јесам, него сам се мало оклизнула, то је све'', лажем уметношћу петогодишњака.

Какав пољубац!!!!! Ништа претерано, само један леп, пахуљасти, нежан пољубац, тек да се усне дотакну, а ја и на то падам на колена! Овај човек има неку моћ!

Он се смејуљи, а ја бих у земљу да пропаднем.

А у глави ми само једно: хоћу још!!!!!!!!!

Али, он ми само намигну, окрену се и оде. Гледала сам за њим једно пет минута. Хвала небесима, па се није окренуо да види паћеника.

Забога! Шта се ово дешава са мном и са светом? Јесмо ли сви полудели? И како да га гледам сутра у очи, када знам да ћу да мислим само о овоме што се сада десило? И шта ја уопште радим? Како да кажем мами и тати? Додуше, није као да нису прегрмели сличан сценарио са Ивоном, али ово је ипак мој професор и... Ајој!

Заиста сам, најискреније у проблему.

99

*

ХОЋУ ЈОШ!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

23

У реду, имам психичке проблеме (опет). Нисам била на два Предојевићева предавања и на факс идем са марамом обмотаном око главе. Даље, када седнемо у Платоов кафић, натерам девојке да седнемо у најмрачнији угао. И када нешто треба да се види на табли, шаљем Антонију (јесте да је спора и да слабо памти, али делује најневиније). И тако сам се извукла целе недеље. Колико дуго ћу још моћи овако?

''Не дуго. Уна, мораш да се уозбиљиш. У сваком случају, све и да се сретнете на ходнику, није ни он толико луд да те на сред истог пита да ли си одлучила да ли желиш да будеш са њим'', прича ми Милица.

У реду, то је тачно. Али, опет...

''Под таквим сам притиском. Да ствар буде гора, на глупавом Фејсбуку ми све стижу поруке од Џона! Сада је нашао да ми шаље слике са старим амфорама и да ми прича како су нашли подземни лавиринт близу Сфинге!''

''Стварно?'', заинтересова се Аманда.

''Читала сам мало о тим мистеријама. Светске мистерије, тако некако. Има доста кул ствари. Мислим да сам предуго била загњурена у филозофију и да сам пропустила много тога. Ум, да ли си знала, мислим да ти се ово неће свидети, да је Војинова екипа, са све Џоном, била предвиђена за једну од експедиција у срце Бермудског троугла?''

Скочила сам са столице.

''Молим бре?''

''Да. Али, нису отишли јер су тада на мору биле видне олује и ван Бермудског троугла и, након тога, Предојевић је, и то баш он, одбио поновни позив. Иначе важи за поприлично сујеверног археолога. Руку на срце, једини је који није настрадао од непознатог вируса у некој од сељачких египатских гробница, врло близу Долини Краљева. Чудно ти је то...''

100

''Он мени ништа о томе није причао'', буним се.

''Показаћу ти неке исечке, зачуђујуће је колико се често његово име помиње. Не знам како раније нисмо приметиле.''

''А зашто бисмо?'', јави се Тони лењо.

''Искрено, мене археологија никада нарочито није занимала. Опрости чолега.''

''Како не, када се бавиш историјом уметности?'', зачуди се Милица.''То је океј, али само оно што мене занима. Нисам обраћала пажњу на имена археолога.''

Тада сам се сетила.

''Забога! Јеси ли имала неку изложбу на уму?'', исцерих се ја.

''А, бре?''

''Знаш о чему причам. Онај човек, контакт, што ти је Вук дао. Немој ми рећи да ниси ни размислила?''

''Јесам. Пре неке три недеље сам чак почела да правим одабир радова. Ваљда сам се мало окуражила, због свега са Луком и то, али онда сам одустала када ми је професорка Стојачић, знате ону калаштуру што предаје ренесансу, е па она ми је рекла да историчари уметности боље да не забадају нос у практичне творевине. Тако некако. Сморила сам се јер ми је видела радове, знате. Ваљда није толико зла да ме оштети ако ваљају.''

''А можда и јесте!'', разбесни се Аманда.

''Не могу да верујем да их и овде има таквих. Шта педагошка група уопште и ради овде? Је л' раде било шта?''

''Нопс, биће да не. Ја мислим да треба да урадиш то. Власник галерије нека буде тај који ће рећи да ли пристаје да објави твоје радове или не. А све и да неће, то и даље не говори о квалитету истих.''

Климала сам главом.

''Ма, не знам. Како већ буде било, није ни битно. Ко зна шта ће мени данас-сутра да падне на памет. У, ено нам је Сузи!''

101

Сузана нам се приближавала полако и весело, вођена својим дугачким белим штапом. Толико се навикла на околину да би могла слободно да се шета само да није толико људи унаоколо.

Аманда је изашла напоље да је дочека. Било је сурово напољу: снег малтене до колена. Међутим, ниједној није било жао јер је Нова година била за нешто мање од две недеље и било је лепо да тада буде снега. Било би још лепше када би снег и падао, али хајде да сада не наваљујем. Мајка Природа има један специфичан однос према мојим захтевима: увек учини супротно од онога што желим. Никада ми неће бити јасно зашто има толико проблема са мном, напослетку, ја сам добро дете.

Када смо коначно све биле на окупу, пало је договарање за Нову годину. Протекле две године смо провеле заједно. Али, чини ми се да тако неће бити и ове.

''Моји инсистирају да идемо у Босну. Не могу да кажем да не бих волела, давно нисам била, али опет, тамо ми је силна досадна родбина, а овде сте ми ви. Плашим се само да овај пут нећу имати право гласа. Ове године нема ко да буде са мном'', рече Сузана.

''Ми ћемо бити'', рекох.

''Ма јок, баш ће и вама да буде забавно да будете у Борчи.''

''Да, бојим се да ни ја нећу моћи са вама. Срђан је мислио да проведемо Нову заједно. Знате, да вежбамо или шта већ. А у Обреновцу постаје опасно.''

Иначе, Милица је сада у неком солидном другом месецу, скоро трећем. Међутим, нико у Обреновцу, осим њене породице, за то не зна. Није проблем питање неке опште срамоте или говоркања, тога је увек било и за то ју је баш брига. Али, проблем јесте био Дарко. Није могла да зна како ће он да реагује ако сазна. И није знала шта да ради. Плашила се да ће овај поптуно да се изгуби и да направи скандал. Спасоносно решење је било: преселити се код Срђана (што је у неку руку и било логично). Ипак, Срђан није поставио питање ниједном и Цицка је почела да се презнојава. А опет, када је пре недељу дана била код њега, видела је да је човек проширио шпајз и претворио га у дечију собу. Рекла бих да је то био његов начин да је позове да се усели код њега. Обавили су то прећутно. Милица није имала ништа против. Макар ће да јој прија, ако ишта, да буде у граду, са њим, а опет, знала сам је врло добро, и знала сам да ће јој бити тешко, посебно без маме. Али, опет, цела та ситуација са Дарком и све... Чак сам и ја знала да је боље да се изгуби из Обреновца.

''Чудно је то'', причала ми је пре неки дан.

''Пробудила сам се јутрос и погледала кроз прозор, а оно-све бело, лепо, милина једна! И осетила сам такво усхићење! И први пут, пошто сам помислила на Срђана и на бебу, осетила сам се као да сам урадила праву ствар. Била сам заиста срећна

102

због свега. Некако, одједном сам схватила да имам све што желим! И одмах следећег тренутка је нагрнула силна кривица због Дарка. Како сам за име света то могла да му урадим?''

Међутим, није на њој да брине за Дарка и његов живот, већ да се брине о себи и о беби, мада могу само да замислим колико то јесте терет. Уосталом, све ово, што јој се сада издешавало, заиста јесте као да је догађај из неке књиге, а не стварност. И да после свега, она заврши са Срђаном? Невероватно. Њихова прича изненађујуће подсећа на Вукову и моју. Или се то мени само чини јер су обојица музичари. Али, небитно је. Заиста се надам да ће сада бити у реду. Познајући Милицу, питање је колико потиснутих ствари она тренутно чува у себи и када ће пући. Не бих да правим драму, али сигурно ће да се деси да пукне и само се надам да ће нека од нас бити у близини да буде са њом. Јер, испод све те и смирености и насмејаности, ја сам знала да она цркава од страха.

Погледала сам упитно у Тони и Аманду.

''Хеј, ја сам слободна сада. Увек. У свако доба. За све'', смејала се Аманда.

''Шта, немаш више ниједан дејт?'', смејала се Сузика.

Чињеница је била да су се, када су једном начули да је слободна, мушкарци сјатили око ње. Мислим да није ни била свесна колико је привлачна (''Да, иако си филозоф, дете моје'', рекла је Тони) док јој се није десио раскид. И могу да кажем да ми је у неку руку и драго због тога, јер знам колико јој то значи за вечито пољуљано самопоуздање као и за веру да више никада никога неће наћи. Сада није могла да се жали, све и да је хтела.

''Нема. Мука ми је. Пет година. Први дечко, прва љубав, први секс, ма све живо прво. Мислим да је доста барем на неко време. Чак немам ни сексуалну жељу. Ништа. Биће да ми се заиста смучило'', смејала се.''Тако да, ја сам слободна.''

''Видим, љубав наша је почела да чита о археолозима'', рече Милица.

''О, сада имам толико времена да читам! Можда звучи смешно, али заправо је ослобођавајуће! Читам и разне друге области, јелте, поред филозофије, мајке свих наука, али сада могу да читам и белетристику! Не могу и даље да се опасуљим колико тога сам пропустила! Озбиљно вам кажем, да ми није било дружења са вама за ове године, питање је колико бих уопште била у току са спољним светом! Застрашујуће! И зашто смо престале да идемо на плес, а? Уна, ти имаш времена! Сада можемо поново! И ти, Сузи, одлично ти је ишло. Ни сама ниси била свесна колико добро заправо можеш да осетиш музику.''

103

''О, наставила сам ја своју праксу. Додуше, у сали за физичко своје старе основне. Сама сам, па се осећам опуштеније. Сат времена, два пута недељно. Само ја и музика и буквално ништа више.''

''Занимљива идеја'', призна Аманда.

''Хеј, опуштајуће је. Скоро као медитација.''

''Да... Могла бих то и ја...''''Видећемо за плес. За сада, ту смо Аманда и ја за Нову годину. Тони? Претпостављам да голупчићи желе да буду заједно?''

''Па... Да... Обоје смо толико напаљени да је то...''

''Океј, доста, молим те!'', јави се Милица.''Хормони ми дивљају, не могу да дишем колико сам сама напаљена, не могу још и тебе да слушам.''

''Вау, седимо између два сексуална манијака.''

''Причај ти Уна шта хоћеш'', кикотала се Тони.''Али, биће лепо доживети још један ватромет на новогодишњи ватромет.''

24

А можда ћу ипак и да славим сама. Не, буквално, најбуквалније сама. Прво, Аманда иде са својима код тетке у Аустрију. А онда, мама и тата иду на планину (?!) да се мало изолују и посвете једно другоме (нека се посвећују колико год хоће, они су растављени већ...колико?). Ивона је, наравно, као и увек за Нову годину, на неком другом континенту на коме је, обично, лето. Може јој се.

''Не цвили. Таман можеш да будеш са оним професором о којем си ми причала'', шапуће Ивона.

Ах, Предојевић. Да, он. Гррррр.

Није било потребе да се скривам од њега још недељу дана јер је човек отказао своја предавања и без поздрава се запутио у Египат да види у чему је фора са глупим подземним лавиринтом (не могу предочити колико ми све у вези са древним ископинама сада иде на живце).

И тако сам сада остала потпуно, апсолутно сама. И огорчена. Прелепо.

104

Знам шта ћу. Напићу се. Сама са собом. Попићу флашу вина (Бог зна да ми је то и више него довољно) и онда ћу да пуштам тужне песме о усамљеним, напуштеним људима и онда ћу да певам и да плачем.

Осећам се тако јадно сада. И беспомоћно. И као да ме нико не воли.

Бриџит Џонс треба да ме види сада.

Мислила сам да је овај период живота требало да прође. А можда сам и даље у адолесценцији. Ко зна.Али, небитно. Неће помоћи то што пишем пар огорчених, патетичних редова. Брига ме. Дан као дан, вече као вече. Обући ћу пиџамицу и гледаћу неки дивиди. Неку комедију. Неки идиотлук. И биће ми океј.

*

У сред филма (''Правна плавуша''-волим тај филм), чује се звоно на вратима.

Претрнула сам. Срање. Неко зна да сам сама. И сада ће да ме опљачкају.

Поново звоно.

А можда ме и убију.

А онда помислих срећно: то мора да је моја Петорка. Ово тако личи на њих: да ме тобоже одбију, а онда ме све четири изненаде и све буде супер. Церекам се и идем да им отворим са све кокицама у рукама. Сада ћу да их проспем на њих. Када само помислим да сам за џабе планирала како ћу да се напијем од вина...

''Знала сам!'', цичим срећно и чим сам отворила врата бацам све оне кокице на њих.

А онда се моментално шлогирам.

Не, није чак ни комшиница из стана испод (Боже, мрзим ту жену). То је Војин Предојевић.

Вади кокицу из косе.

''Е, срање'', кажем брже-боље и почињем и сама да га чистим. Зашто морам да будем овакав дебил када сам са њим?!

''У реду је... Волим кокице. Додуше, не у оваквом стилу, али хајде де...''

''Стварно ми је много, много жао'', мрмљам и бришем му капут (мајко моја, сада је пун соли).

105

''Уна, у реду је. Барем што се мене тиче. А шта ће савет станара да мисли о нереду који си направила испред врата, то не знам.''

''Ти би требало да си у Египту'', пиштим очајно док га и даље бришем. Забога, морам да престанем. Делујем као манијак.''Уђи, уђи. Седи ту, слободно... Сад ћу ја, само да покупим ово испред врата.''

Толико је добар да ми је чак и помогао и успут ми објаснио.

''Вратио сам се само на један дан. Хтео сам да те изненадим, да будем са тобом. Од Аманде сам сазнао да ћеш бити сама, па сам помислио да би било лепо да те обрадујем.''

Е, лепо. Знала сам да није отишла код тетке у Аустрију. Забога, Уна, она ни НЕМА тетку у Аустрији. Сада је она остала сама, како бих се ја шепурила овде са Предојевићем.

Ко то још данас чини за своје пријатеље? Стварно сам срећница. Мораћу некако да јој се захвалим. Знам! Купићу јој плишаног меду! Она обожава плишане играчкице!

И негде у том размишљању сам схватила да смо покупили све кокице и да се гузимо на ходнику зграде. А биће да смо то обоје схватили јер смо обоје почели да се церекамо.

''Уђи, молим те.''

Сада сам га дочекала лепо. И сместила у фотељу и однела капут (волим овај његов капут-чак сам га и пробала када сам била на сигурном месту, да ме не види; мало ми је велики, али мирише на њега, тако да бих га радо носила цео дан).

Послужила сам га вином (обоје волимо црно!). И онда сам села испред њега. И поново смо ћутали као заливени! Не могу да верујем! Никада нисам упознала двоје људи који су имали више проблема да започну разговор од нас двоје!

Питам ли се зашто је то тако? Претпостављам да сада заиста немам времена да се сакријем у купатило и назовем Сузану?

Ох, забога. Могу ли ја ишта да урадим без њих?

''О чему размишљаш?'', прену ме он.

''Ни о чему посебном. Само... Баш си ме изненадио... Драго ми је да си дошао.''

106

''Јесте? Чудно. Имао сам утисак да ме избегаваш, пошто ниси долазила на моја предавања, и имала си мараму око главе, а један пут си нагло променила правац и малтене трчећим кораком отишла'', причао је Предојевић док је мазио њушку мог лудог пса.

Срање. Била сам убеђена да то није приметио. Зашто је то приметио?!

''Океј, била сам чудна, признајем. Али... Било је то... Знаш, тренутно се толико тога дешава... И просто не могу да се снађем.''

''То ти верујем.''

Спустио је чашу на сто. Осећала сам да нешто сада неће бити како треба. Седела сам као на иглама.

''Рекао бих да ћеш морати да се одлучиш, Уна. Џон или ја.''

Аха. Била сам у праву. ЗАШТО САМ УВЕК У ПРАВУ ЗА ОВАКО БЕЗВЕЗЕ СТВАРИ?

''Молим?''

''Да се разумемо, немам ја ништа против да се ти чујеш са Џоном, ма са целом мојом екипом па и шире, да ћаскате, да се домунђавате и тако даље. Међутим, Џон је оптимиста и таман када сам хтео да му кажем да смо се заправо у међувремену ти и ја зближили, показао ми је пар твојих порука на оном друштвеном сајту и не могу баш да кажем да ми је свеједно.''

Добро, можда јесам мало флертовала са Џоном. Мало. Некако, увек се тако дописујем са њим, да има те неке скривене пожуде. И добро, било је ту оних коментара о степену привлачности моје задњице (како сам могла, а да не одговорим, када ми је дао десетку?! Мени, мени!!), а и ја сам хвалила његове плочице на стомаку-истина (мислим да сам рекла да бих на њима сир могла да рендам, али сада када се сетим, мислим да је то чак било и иронично).

Откуд сам могла да знам да ће он све то да покаже Предојевићу? А опет, зашто не би? Они су сви, у оквиру екипе, били као браћа! Као Срђан и његов бенд! Ето, тако! Сви су све знали и све су делили. Али, опет, нисам знала да су баш све све делили!!!!

''Па онда ништа нисам рекао. Било ми је невиђено непријатно. Да не помињем да сам ја свима њима тамо безмало очинска фигура. Е, онда ме је стварно било срамота. Тобоже, боримо се око исте девојке, он и ја, једва пунолетне.''

Вау, Предојевића срамота. Невероватно.

107

''Уна, је ли ово двосмерна комуникација, или сам ја у монологу?''

Мрзим када је овако званичан.

''Не знам шта да кажем. Просто, то су небитне ствари.''

''Мени су битне. Ја бих волео да знам. Ако ти се свиђа Џон толико, реци ми. Нема потребе да то кријеш. Хеј, чак сам и ја свестан да је можда чак и нормалније да ти се он свиђа! Лепши је, згоднији, млађи од мене...''

''Није у томе ствар'', панично сам га прекинула.''Просто, све се издешавало тако брзо. За име света, мислила сам да се са њим нећи више никада видети, а и то што се чујемо, побогу, то је Фејсбук, ко то данас схвата озбиљно. А онда си дошао ти и...''

''И?''

''Зар заиста све морам да кажем? Не можеш да наслутиш?'', нервирам се.

''Жао ми је, са мном мораш.''

''Па... Не знам, океј? Просто, не знам шта хоћу и шта осећам! Ниси ми дао времена да размислим!''

Добро, мислим да обоје знамо да ово није тачно. Није као да нисам имала времена. И није као да ме није питао. Ох, Боже.

''У реду'', рече он помирљиво. И устаде! Паника ме је обузела. Извадио је из џепа мали умотани поклон, као неку кутијицу и спусти је на сто.

''Не заборави, ово отвараш тек након поноћи. А ја сада идем. Паметнији сам него да будем сада крај тебе, а да си ти збуњена.''

Нененененененене...

Дође ми да вриштим! Нећу да иде! Не!!!Али, никако нисам могла да га зауставим! Што је најгоре, нисам могла глас да пустим! Некако сам се осећала као да све ово није фер према мени. И када је изашао, када се насмешио и затворио врата, ја сам била толико слаба да сам мислила да ћу да паднем у несвест.

Немам појма колико дуго сам стајала ту као укопана, и ко зна још колико бих стајала, да ме није пренуо звук ватромета и свеопште весеље. Мозак је почео да ми ради ненормалном брзином и дохватила сам се мобилног. Позвала сам га.

Срање! Срање! Срање!

108

Наравно да нећу да га добијем! И свако следеће окретање броја, ма колико бесмислено било, само ми је повећавало степен панике. Одједном нисам хтела да будем сама, хтела сам да буде ту, да је са мном, да само на секунд обоје заборавимо на Џона, да видимо како би нам било...

Готово сам почела да јецам. Онда сам, као сваки комичан лик, зграбила неки смешан мамин капут и као мува без главе кренула да изјурим напоље, полу уплакана. Међутим, није било потребе да одем даље од улазних врата. Чекао је наслоњен на зид, тачно преко пута.

Тек сада сам била затечена.

Он се насмејао и рекао:

''Ако ишта, макар имам искуство на својој страни.''

Дошло ми је да га гађам, али сам га уместо тога само загрлила.

''Хеј, у реду је. Ништа није толико страшно. Ниси сама.''

Овај човек је могао да ме чита као отворену књигу! И знала сам да је остао јер је тачно знао да ће ми требати, без обзира на све.

Онда ме је спопало (алкохол је помогао, иначе се на понашам тако, кунем се). Почела сам да га љубим по врату, образима, устима, носу, ма, целом лицу, нисам могла да престанем! Љубила сам га као што бих воду пила да сам била двадесет дана у пустињи: непрекидно, жудно, као луда.

Знала сам да је у самом старту био збуњен, али није му требало много да почне да узвраћа пољупце. И тако смо се некако увукли у стан, чврсто загрљени и љубећи се, као два тинејџера. Чини ми се да толику бујицу страсти нисам никада до сада осетила! Никада! Само ми је једно било на уму и ни на шта више нисам могла да мислим.

Скинула сам му онај капут и завукла руке испод џемпера. Одмакао се мало.

''Да не журиш?'', упитао је задихан.

''Нопс'', рекла сам и поново навалила. Биће да није имао ништа против јер ме је у следећем тренутку зграбио за ноге и подигао око себе (забога, одакле му снага?!). Однео ме је у моју собу и сместио на кревет.

Ту ноћ, целу ноћ, провели смо заједно, у апсолутној немогућности да се одвојимо једно од другог и да станемо. ( За неке ствари ме је мајке ми било и срамота, али чини ми се да се њему свидело). Са њим сам толико била блиска и слободна, како

109

ни са ким другим нисам, и тога сам била свесна. И увек, најлепши део је био сам крај: када смо коначно попадали без снаге, он ме је загрлио и ја сам заспала као задовољно маче, вољена и срећна. Није ме било брига ни за шта више.

25

Не знам колико је сати било када ме је пробудио телефон. Прво сам се пресекла да није звоно и да нису то моји родитељи који улазе у стан у коме разбацана одећа води тачно до моје собе где сам до малопре блудничила са мојим професором. Али, нису то били они. Била је Милица. И чим сам јој чула глас зажалила сам што нису били они.

Била је растројена.

''Не знам шта ми је'', јецала је.''Цицо, је ли све океј?'', некако сам се искобељала из Војиновог наручја са намером да одем до купатила да га не пробудим. Међутим, заледила сам се на месту када сам чула оно што сам чула.

''Не, није! Не могу ја ово! Све је тако страшно! Дарко је сазнао! Направио је скандал! Ја сам тако несигурна сада у све! У праву је! Само ћу да упропастим живот! Како сам себи смела ово да дозволим!?''

Забога. Учинило ми се да сам чула кола.

''Милице, где си ти?''

''Не знам.''

Срце бубњи, осећам да ми је мука. Почињем да се тресем. Напољу је температура у минусу, снег веје, а она је растројена и напољу.

''Изашла сам из стана када Срђан није гледао. Уна, морала сам да побегнем. Сада... Не знам где сам'', и даље јеца.

''Океј, полако, не паничи...''

''Шта се дешава?'', јавља се и Војин. Игноришем.

''Погледај око себе, где се налазиш. Реци ми било шта, неки знак, нешто упечатљиво.''

''Не знам...'', све је тиша и тиша.

110

''Ту је као... Нешто, не знам... Као нека тезга...''

И онда тишина.

''Милице?''

''Уна, боли ме стомак.''

''Молим?'', хистерично скачем са кревета.

''Хладно ми је, немам јакну... Боли ме стомак... Морала сам да одем... Ништа нема смисла...''

Снажан јецај.

''Ох, Боже, крварим...''

Не могу да дишем. Тезга, тезга, ту негде где Срђан живи, где би то могло да буде...Са друге стране жице се чује нека сирена.

Војин скаче.

''Облачи се. Знам где је. Бувљак на Новом Београду. Брзо.''

''Душо, душо, остани ту, долазимо. Чујеш ли ме?''

''Аха'', плаче.

''Ту смо за 5 минута.''

''Настави да причаш са њом'', мрмља Војин док ми помаже да се обучем.

До бувљака смо стигли за буквално пет минута (додуше, врло је могуће да ће Војину одузети возачку дозволу до...па, до краја живота). Нашли смо је саму, у сред снега, како се тресе и цвокће, са фармеркама малтене натопљеним крвљу. Није могла да се помери.

Одвезли смо је до Ургентног, праћени Срђаном којем смо одмах јавили. Није још ни свануло, а цела Петорка је била ту (да, чак је и Сузана дошла из Босне, експресно). Нико није могао да верује шта се дешава. Срђан је покушао нешто да објасни, да је имала нападе депресије и да је све кулминирало те вечери, када су јој јавили (и то неке комшије, забога) да је Дарко сазнао, напио се и почео да јој узнемирава родитеље... Он и Милица су се онда посвађали, он је покушао да је смири и отишао је да јој спреми чај и да јој да тај неки природни лек за смирење, али она је тада шмугнула. Тражио ју је свуда. Звао је, али се није јављала. За ово вече је остарио једно десет година, то се јасно видело.

111

И нико није смео ни да помисли шта ће бити даље. Шта ће доктори да нам кажу. Знам само да сам била захвална Војину до неба и назад. Дугујем му до краја живота.

Верујем да се вечерас тако осећала цела Петорка.

*

Уз сузе олакшања сви смо дочекали вести да су и Милица и дете добро-али, она ће сада морати строго да мирује, што за особу као што је Милица дође попут казне. Међутим, надам се да ће успети у томе да истраје због бебе.

Када се пробудила, прво смо пустили Срђана у собу, да поразговара са њом, да покуша да је умири и разувери. Чињеница је да давно нисам видела Срђана, а и када јесам, пре тих скоро годину и по дана, видела сам једног опуштеног весељака који се зајебавао на сваком кораку и требало ми је много времена да га узмем за озбиљно. Можда чак и нисам хтела-много ме је подсећао на Вука и била сам убеђена да он може донети само невољу. Када је наступио раскид, иако веома рационалан и без повређених страна, готово да сам ликовала јер сам, гле чуда, за промену била у праву.

Али, сада... Сада нисам могла да га препознам. Нисам знала да може да му буде толико стало до некога. Не знам одакле ми уопште то, јер, наравно да му је стало, то је девојка коју он воли и његово дете. Не могу, а да се не запитам када сам то тачно мушкарцима престала да ускраћујем право да имају и емотивну страну.

Онда сам бацила поглед на Војина. Нисам имала појма када је требало да се врати у Египат. Али, кад год да је то било, он је свеједно и даље био ту, расправљао нешто са лекарима, био уз мене, уз све нас, спасио ми другарицу и њено дете. Било ми је тешко да поверујем да је био ту. Да је просто био ту, неко ко је знао да одреагује како треба и да одреагује на време, неко да ми помогне. Мислила сам да ме то никада неће снаћи у животу. Гледала сам маму како се мучи, тату како полако губи смер и била сам убеђена да, ако желиш да у животу нешто буде урађено како треба, онда то мораш да урадиш сам. И сада је испало да нисам била у праву. И тако ми Бога, било ми је необично драго што нисам била у праву.

Војин је ухватио мој поглед и насмешио се. Узвратила сам му. Осећала сам се толико блиска са њим да су ми готово кренуле сузе од усхићења.

Срђан је изашао из собе.

''Све је у реду'', одмах је рекао.

112

''Причали смо. Сада је смирена. Још мало уплашена, али смиренија. Рекла ми је за тог бившег који је направио фрку, рекла ми је да се плаши да не греши, да неће да упропасти и мој и свој живот.''

''И, шта си јој рекао?'', упита Сузана.

Срђан се широко насмеје.

''Да мој живот може да упропашћава колико год хоће, докле год је она та која то чини. Тренутно, не могу да замислим да је жена која носи моје дете било ко други до она. И спреман сам све да трпим и да жртвујем за њих двоје.''

Онда је погледао у мене.

''Да, тешко да ја овако говорим, а, Уна? Али, људи се мењају, претпостављам. Имам 32 године. Пре или касније сам чак и ја поставио себи то питање-куда идем и шта хоћу. И могу да вам кажем да, колико се мени чини, ви сте срећнице. Петорка зна шта хоће. Ви знате. Просто, осећате то. И немојте да вас нешто са стране зајебе, као ово сада, што се десило Милици. Увек је у питању само једна особа, и оно њено. И ништа више.''

Тони се насмеши одобравајуће.

''И још једна ствар. Одбија да оде на спавање све док се не поздрави са вама. Не, озбиљно, гађала је медицинску сестру када јој је ова изричито забранила још посета. Боље пожурите.''

Нас четири смо се угурале у собу. Милица је лежала окружена неким цевчицама, блеђа него иначе, али и даље са кезом на лицу.

''Баш сам направила срање, а?''

''Ниси'', одмах рече Аманда.

Поседале смо око ње и све је ухватиле за руку. Имам утисак да смо једноставно морале да је дотакнемо како бисмо се увериле да је све сада у реду, да је прошло.

''Колико промена за само пар месеци. Кажем вам, за све је крив Тунис. Тамо је Уна срела Војина. Хеј, како је он?''

''Добро, ено га, чека напољу.''

''Још увек? Зар није требало да оде у Египат?''

''Требало је. Али, изгледа да га је нешто задржало овде'', искези се Аманда у мом правцу.

113

''Заслужила си таквог мушкарца'', рече Цица.

''Јесам ли? Али, нећемо сада о томе. Шта знамо о беби?''

''Ох, беба је добро. Не знам пол, још увек не може да се сазна. Мада, Срки и ја смо се договорили да нећемо да знамо док се, па, не роди. Овако је узбудљивије. Решили смо да то урадимо на наш начин, знате. Исувише је све било... Не знам. Тако типично и није личило на нешто што бисмо урадили. Све те књиге, упутства, онда, људи са свих страна, уради ово, уради оно... Забога, моја трудноћа! Ваљда ми тело говори шта да радим. И Срђан се сложио. Рекла сам му да треба да прекине ту проклету паузу и да се врати бенду, да поново свирају. Потребно му је то. Ја сам океј. Сада сам скроз океј.''

''Ето, мало искреног разговора све реши'', насмеши се Сузана.

''Ћути бре ти ту, треба ти неискреност да би могла да зарађујеш'', нашали се Тони.''Па да, али откривам тајну вама. Нећете се ви наћи у мојој ординацији једног дана, пазите шта вам кажем.''

''Сузана, ми смо у твојој виртуалној ординацији сваки боговетни дан. Само се жалимо нешто, а ти нас слушаш и саветујеш. Како ти не досади?'', упита Милица.

''Зато што вас волим. Све и да постанете десет пута напорније, и даље ми неће бити досадно. Хајде да обећамо једна другој да, шта год да одлучимо, шта год да урадимо, да се једна од друге нећемо скривати и да ћемо бити ту једна за другу.''Аманда испружи руку и стави је на Миличин стомак.

''Беба нам је сведок.''

''Беба је сведок.''

Положиле смо све руку преко руке на Цицин стомак.

''Увек.''

''Увек.''

''Увек.''

''Увек.''

''Увек.''

Увек.

114

26

Тек након три недеље су Милицу отпустили из болнице. За то време смо ми помогле Срђану да среди собу за бебу на потпуно нови начин-њихов начин.

Посебан детаљ су били рокерски постери и украси. А заједно са Војином, који је био и више него ентузијастичан поводом свега, једноставну белу колевку смо шеткали од бенда до бенда које су Милица и Срки волели, и сви су се потписали. Ако то није оригинална колевка, ја не знам шта је. А специјално за Цицу, на узглављу, место је заузео Чипијев21 потпис. Знали смо да ће се одушевити.

Најбоља је дефинитивно била Аманда. И поред школских обавеза и испита које смо сада имали, она је имала времена да шпарта градом и нађе горе поменуте рокерске детаље. Али је врхунац био када је сама сашила бенкицу са ознаком HIM-а, Миличиног омиљног бенда (океј, певача).

''Како си то урадила, јадна не била?'', запрепасти се Тони. Сузана је опипавала прецизно извезен знак.

''Једна од предности када се истренираш да мислиш као филозоф'', откри нам Аманда.

''У стању си да све мирно посматраш и да сматраш да ти је сваки наук надохват руке ако се само потрудиш. Чињеница је да сам ово радила два дана, а пре тога сам бацила једно десет метара тканине, али исплатило се. Нисам се нервирала, а приде мислим да сам пронашла нову страст. Знате како се увек жалим да не могу да нађем ништа што ми се свиђа по овим савременим бутицима и робним маркама? Е па, можда је шивење сопствене одеће решење за то.''

''Мислиш ли да ћеш имати времена?'', упита Тони.''Мислим, због свих испита и то. Имамо још неких пет месеци, па је готова и фамозна трећа година.''

''Мислим да ћу моћи. Кажем ти, одједном имам доста времена. И прија ми то. Што могу самој себи да се посветим и ономе што желим. Чак сам причала са Сркијевим гитаристом. Да ми даје часове гитаре, жене, а не ништа друго! Тренутно сам срећна сама, захваљујем.''

''Вау, чуј ти њу'', огласим се ја.

''Да, да, знам... Све знам. И биле сте у праву. Заборавила сам колико је добро бити без дечка.''

21 Фронтмен групе ''Освајачи''

115

''А ја сам заборавила колико је добро имати дечка!'', смејала се Тони чија је веза са Луком просто цветала. Некада потпуно одвојен и замишљен лик је сада био отворенија особа, мање збуњена и далеко више насмејана. Када видиш њих двоје, обоје онако високи, она сва шарена, а њему одећа виси, како се грле и смеју, постаје ти јасно да ће успети зато што, без обзира на то колико су слични, и даље имају толико тога да науче једно од другог. Хм, можда је то тајна успешне везе: када сваки дан учимо од свог партнера, са њим растемо и сазревамо.

А ја сам од мог партнера буквално имала шта да учим. Трудила сам се као коњ, али нисам могла да се макнем више од деветке. Пар пута сам помислила да намерно неће да ми да десетку, али знала сам да то није Војинов стил. А он као да је предосећао шта ми се врзма по глави, рече:

''Уна, десетку код мене нико никада није добио, јер ја десетке дајем онима који о датој материји знају апсолутно све. Уосталом, да ли си знала да сваки твој колоквијум иде на ревизију јер управа зна да смо у вези, па желе да процене да ли те добро оцењујем?''Одсекла сам се.''И?''

''Па, као што се да видети, и даље ти предајем и даље те оцењујем. Мислим да им је јасно да нисам дозволио емоцији да се умеша у твој превод Књиге мртвих.''

Био је то први пут да је споменуо емоцију. Насмејала сам се.

''Шта?''

''Ништа. Само, зар ти никада није чудно када погледаш и схватиш шта се све издешавало? На пример, ја сам у Тунису, а и касније, била убеђена да ме не подносиш.''

''Ох, и трудио сам се да то тако изгледа. Мислим да би твоја Сузана то назвала...''

''...механизмом одбране'', доврших. А онда смо почели да се смејемо.

''Него, како је она? Када беше треба да иде у Беч?''

''Ммм, следећег септембра. Четврта година јој је тамо.''

''Хоће ли се снаћи?''

Погледала сам га испод ока. Он се замисли.

''Да, у праву си. Реално, снашла би се боље него ти.''

Исплезила сам му се.

116

У Египат је каснио два дана и из Египта се вратио раније два дана. Чула сам га једном приликом како је рекао колеги професору:

''Мислим да немам више снаге за све то.''

Пар пута сам покушала да га наведем да прича са мном о томе, али је одбијао. Можда се плашио да, испитујући га о Египту, желим да сазнам нешто о Џону. Што није била истина. Јер, Џон ми је сада готово свакодневно слао поруке на Фејсбук које сам кулирала или одговарала са ''да'', ''не'' и ''можда''. Руку на срце, схватила сам да не желим ништа са Џоном, да ми се Војин заиста свиђа, али нисам имала проблема да комуницирам са њим. Међутим, плашила сам се да Војин не протумачи неке поруке погрешно јер је још увек имао комплекс у односу на Џона када сам ја у питању. Вау, не могу да верујем да се чак два мушкарца свађају око мене. Питам се зашто. Али, типујем на озбиљне психичке проблеме.

Било како било, средина фебруара је дошла релативно брзо, ствари су се смириле, а онда је дошао и Дан заљубљених.

Одувек сам кукала како никада немам дечка на тај Дан заљубљених и бла, бла, бла. А сада кукам јер га имам и не знам шта да му купим.

''Мрзим дан заљубљених'', закључујем.

''Ох срање!'', проваљује Тони.

Све је погледасмо.

Иначе, ово нам је први пут да смо се све пет састале поново у кафићу. Срки је довезао Милицу. У принципу, била је на контроли, и даље мора строго да мирује, али оволико је себи могла да приушти. Такође, добила је дозволу да испите помери на прву недељу марта. Мислиле смо да ће јој бити напорно, јер када ће ондак да учи за други семестар, али она је редовно добијала белешке од својих колегиница и све једноставно прокоментарисала:

''Лежим код куће по цео дан, не смем да се мрдам. Шта мислите да ћу да радим до да учим?!''

Елем...

''Лукин поклон'', промрмља.

Ау. Купити Антонији поклон који ће да јој се свиди је онако...средње тешко. У принципу, свиди се њој све, али колико тога ће бити заправо функционално? Руку на срце, пре или касније, сви ми полудимо када добијемо 158. порцеланску фигурицу.

117

''Шта ти је узео?'', упита Сузана забринуто.

''Ох, он је проклето луд. Средио ми је ону изложбу.''

Тишина док нисмо свариле информацију. Прва скаче Аманда.

''Јебем те лудаку, па то је фантастично!''

Онда се окрене ка столу иза нас, пуном њених колега.

''Да, опсовала сам, ајде тишина.''

''Не, није, ја нисам спремна'', просикта Тони.

''За такве ствари никада ниси спреман. Нећеш бити спремна ни када прође. Али, једном мора да се деси'', рече Сузана.''Задавићу га! Још је горе јер сам ја њему узела пакет за бријање. Уна, шта си ти узела Војину?''

''Ништа... Не знам шта да му узмем, не гледајте ме тако! И зар не би требало да смо још увек супер узбуђене због изложбе? Јеботе, твоја прва изложба'', ја сам и даље фасцинирана, иако очајна због неимања поклона.

''Нененененененене...'', Тони је и даље кукала.

''Знам! Ставићемо обавештење на огласној табли факултета! Па сви који су заинтересовани могу да дођу'', предложи Сузана.

''Одлична идеја!'', сложила се Милица весело.

''Не!'', панично ће Тони.

''Душо, мораш да изађеш из сенке.''

''Аманда, то се обично каже геј особама. А ја нисам геј. Барем нисам била до сада, али са овим Лукиним гестом, размислићу о томе.''

''Ох, забога, знам да те је страх, али мораћеш једном нешто да урадиш. Ја мислим да је ово толико дивно од њега, и сигурна сам да је мислио само најбоље. Хеј, имаћеш нас, сећаш се? Ништа није толико страшно када смо све скупа! А ја знам да ће бити и више но фантастично.''

Тони фркну.

''Али, само да знате: ако се ја избламирам, бламирате се и ви.''

118

Договорено.

Ускоро је освануло обавештење на табли. Изложба је заказана за први април. Уууууу, то обећава забаву!

27

Сутрадан је велики (Антонијин) дан, а ја чупам косу са главе. Ево шта се дешава:-Војину су искрснули неки проблеми па је морао да оде у Египат да провери шта са дешава на ископинама (почињем да мрзим своју материју-већ неколико пута је морао да иде, и верујте ми, поред мене, пизди и управа факултета)-Џон је изгледа сазнао да смо Војин и ја заједно. Поставља неке статусе на глупом Фејсбуку о издаји (?!) и све у свему, понаша се као магарац, што ме наводи на следећу ставку-тресем се од страха да проблем на ископинама није сам Џон, али надам се да није; имам утисак да константно заборављам да је реч о двојици одраслих, зрелих мушкараца који су се прошлог лета играли змајеве кугле када су испитивали мајанску пирамиду и онда опет почнем да паничим -Милица постаје несносна; хормони су јој толико поремећени да ми се чини да ће брада и бркови почети да јој расту сваког тренутка; срећа, срећа, радост је што се сада скроз опоравила и може да буде и ван кревета, али мајко моја, расположења јој се мењају као код најтипичнијег Близанца и то полако престаје да буде забавно-са Амандом и Сузаном готово да се не чујем јер: Сузана има пуно посла око школе и око оне стипендије; сва је у жижи уговарања и смештаја и стварања контаката, што је заиста супер и ја сам супер мега гига поносна на њу, али сам и даље себична и потребна ми је да ме разувери по питању прве три наведене ставке. Што се Аманде тиче, она је толико почела да плени и да се бави разним стварима (наставила је једина са плесом, сада иде и на курс шивења, па на курс руског и француског, а притом је успела да упозна петорицу потенцијалних кандидата за место будућег дечка) и просто нема времена да се види са нама сем када смо на факултету-Тони је тек на ивици нервног слома. Иначе особа са рефлексима ошамућеног пужа, сада је постала пароброд пун нервозе и страха, и остало је на мени да је разуверавам и охрабрујем-и најгоре за крај: моји родитељи желе да упознају мог новог дечка. Што није неки нарочити проблем ако се узме у обзир да не знају да је он у исто време и мој професор. Прелепо.

Али, стигло је и вече пред Тонин велики дан и спремала сам се за спавање када ме је назвала.

''Колико би чудно било када се ја сутра не бих тамо појавила?''

''Врло чудно.''

119

''Али, зашто уметник мора тамо да буде? Мислим, није као да треба мене да гледате је л' да? Треба да гледате слике. Особито оног коња у касу са умазаним дупетом од блата којег сам назвала Лука.''

Чешкам се по глави.

''Љубави, ја разумем твој страх. И донекле разумем и питање. Али, знаш, све те изложбе, ипак то иде по неком протоколу. Ти нам сутра дођеш као домаћин, видиш. И откуд знаш, можда се сутра појави неко ко ће да буде заинтересован за твоје радове, можда неко нешто и купи...''

''Аха, као што сте се ви договориле да свака купи по једну. Уна, нисам ја дебил. Хвала вама много, за све, али не могу вама да узимам паре.''

''Тото, веруј ми, нама је све то занимљиво. Уосталом, мислиле смо да узмемо ону што си је правила оном техником рељефа, или шта год и да је дамо Сузани. Требаће јој нешто да украси собу тамо у оном Бечу...''Глас ми је задрхтао.

''Да, недостајаће нам, а?'', уздахну Тота тужно.

''Много.''

''Тако је то чудно. Забога! Мораш да јој се дивиш! Колико је само храбра!''

''Дефинитивно! Надам се да ће то тамо да цене.''

''Хоће. Успели су овде да цене, цениће и тамо.''

Морала сам да се сложим.

''Уосталом, има до њеног одласка још много. И ићи ћемо ми код ње, она код нас. Биће то нова авантура, практично ћемо живети на релацији Београд-Беч и биће кул. Беч је прелеп, и тамо има доста оних снижења, таман за тебе, Аманду и Милицу да купујете као луде и да се Сузана и ја питамо шта ког ђавола радимо са вама.''

Почела сам да се смејем.

''Било како било, само сам назвала да пренесем свој никад непрестајући очај, али и да се захвалим. Без вас знам да ово никада не бих могла да урадим.''

Таман сам кренула да се распилавим када...

''Али, нећемо прелазити у патетику. Знаш ти да то није мој стил. Љубим те пуно и видимо се сутра.''

120

Ех, Тота моја...

*

Поносно објављујем да је изложба наше Тоте Смрада била велики успех. У реду, чињеница је да је било претежно људи са нашег факса, али било је и потпуно нових, неочекиваних посетилаца. Плус, продато десет радова.

Најбоље је пак било када су нагрнули наши професори (тј. Антонијини професори). Са свих страна стручна мишљења о Гогеновој боји, ван Гоговој тами, али тајном Микеланђеловом шарму (како сам касније скапирала, заправо су поредили Тонине радове са овим великим уметницима, тако да смо могле само да се радујемо).

Тони је, опет, била као на ролерима (што је цео призор чинило врло смешним). Само је зујала од особе до особе и торокала нешто и трудила се да у широком луку избегава групице људи који су управо коментарисале неко њено дело. Шта ћете, страх од критике.

Када се све завршило, поседале смо на неке кутије и наздравиле шампањцем.

''Мрзим вас, ја не смем да пијем'', шмркну Цица.

Погледасмо се између себе и као на готовс смо се определиле за сок од јабуке.

''Солидаришемо се'', намигну јој Аманда.

Милица се одмах искези.

''Како је наш мали Прда?'', упита Тони притом мислећи на бебу.

''Ох, Прда је добро. Сад се и не рита много. Гарант је дечак. Срђан Јуниор. Ако буде и крештао на оца, могу да се убијем.''

Пришао нам је Лука, сео до Тони и слатко је пољубио у образ.

''Дивне вести! Власник галерије би да задржи радове и сутра, да види да ли ће место бити посећено. Не прави такву фацу, тачно знам шта желиш да знаш. Одговор је, не, не мораш да будеш овде и сутра. А сада, предајем ти коверту са твојом првом зарадом.''

Тота погледа у нас.

''У реду, колико слика сте узеле?''

''Једну, кунемо се.''

121

''Аха, онај пејзаж са водопадом за мене'', јави се Сузика.

''Сигурно?''

''Забога, да.''

Она се искези па завири у коверту.

''Опа, бато! Ко би рекао да се ово исплати! Мада, од овога не може да се живи. Да ја овако могу сваки месец, па зајеби и факс и све!''

''Еее....'', уздахну Милица.

''Нека, ово је симболичан почетак једне фантастичне каријере'', рече Лука.

''У то име...''И сви наздрависмо.

''Зашто пијете сок од јабука?''

''Солидаришемо се са трудницом'', јави се Милица и исплези му се.

''Ох, извини. Него, кад ћеш ти да се удаш?''

Вау.

Ово се нико није усудио да пита.

''Оволика свакако нећу. Искрено, немам жељу да се удам за Срђана. Хоћу прво да прође неко време, да видим како нам иде заједно. Ако можемо, онда се можда и удам.''

''Паметно'', рекох.

''Мислила сам да си ти увек за ту, удати-се варијанту.''

''Јок. Ја сам за удати-се-како-треба варијанту, а не удати-се-по-сваку-цену варијанту.''

''И у то име...'', јави се Сузи и поново здравица.

''Преживела сам и ово. И још четири месеца и долази Прда!!!!''

''Само га немојте звати Прда љубим вас. Смислићемо неко лепо име. Волела бих да се зове Игор. Да, зваће се Игор.''

122

''Како си тако сигурна да је дечак?''

''Зато што увек почне да се рита када чује Срђана како пева. Верујте ми, има ту неке тајне везе. Треба видети Срђана на сцени да бисте знале на шта мислим. Онако мали, ситан и скаче, а она коса му лети на све стране... Да, такво ће и дете да ми буде. Јесам се усрећила.''

''Видећеш, биће све то фантастично! А сада, морам да кренем жене моје. Чека ме грнчарство и онај слатки момак што је извајао...''

''...белу вазу, знамо. Лепо се проведи.''

Аманда нам се исплези и оде.

''Ко ће још сада да мисли на испите и све? Кунем вам се, мука ми је од учења.''

''Још само мало. Морамо бити спремне и орне када дође Прда'', охрабри нас Сузана.

''Мхм. Биће посла око Прде'', рече Милица разнежено и помази свој стомак са пуно љубави.

А онда се одједном продра:

''Па где је више тај јебени Срђан, мајку му ја...!''

Нећу затруднети у скорије време. Нема шансе.

28

Дошао је тренутак истине. Не дишем.

Трпезаријски сто је постављен (ја сам га декорисала). Вечера је богата и укусна (за то се мама побринула, са призвуком моје помоћи). Ивона је донела шампањац. Тата је дошао свеже обријан и углађен. То је то. Још само он да дође.

Једва сам чекала да га видим. Само сам га јуче окрзнула погледом и схватила (?!) да је дошао, да се вратио из Египта. Био је сав преплануо (ммммм) и разговарао је са професором Ивановићем, али је стигао да ми намигне (ммм).

И те вечери сам га позвала на вечеру јер су моји заиста почели да инсистирају.

''Не разумем у чему је поента'', рекла сам мами.

''Ниједног мог дечка након Вука ви нисте хтели да упознате.''

123

''Уна, ти ниси имала дечка након Вука.''

''То није поента.''

''Да, јесте'', јави се Ивона.

Исплезих јој се. Боже мој, моја сестра је увек тако гламурозна и сређена, чак и када се не труди. Као мала сам имала тај страх да ће сваки мој дечко да се заљуби у њу када је упозна. Што ме мало дрмну-можда и даље имам тај страх. Што је цело предстојеће вече учинило још ''занимљивијим''.

Било како било, Војин је дошао тачно у девет (тако ми Бога, рекла бих да је убоо тачно у секунд). Наравно, човек галантан, донео је вино и цвеће за маму (покушавам да се сетим да ли је Вук ишта донео...мммм, не). А опет, није било оних отрцаних фраза, типа:ви мора да сте Унина сестра итд. Али то јесте рекао мојој правој, јелте, сестри и руковао се фино и уљудно са њом. Покушала сам да ухватим неки забрањени поглед пожуде. Није га било. Онда је уследило руковање са татом који је постао необично блед. Онда сам погледала у Војина, а и он је био необично блед. Онда сам схватила да, ако је препланули човек необично блед, не могу ту бити чиста посла.

Међутим, сви смо сели за сто, тата преко пута Војина, необично миран, и почели смо да једемо. На сву срећу, Ивона је увек имала теме и теме за разговор па је одвлачила Војину пажњу и испитивала га ствари које мени не би пале на памет (између осталог, питала га је колико је његова годишња зарада сигурна, на шта се умало нисам загрцнула, а Војин је само слегао раменима и рекао: ''Која годишња зарада?'', на шта су се сви насмејали). Било је поприлично опуштено, заиста јесте, напослетку, моји су се навикли на овакве ствари (мислим, старији мушкарци и то), а онда је мама питала:

''Разумела сам да Ви негде радите када нисте на ископинама, је л', ако се тако каже.''

Он се насмеши и одговори:

''Управо тако. Јесте, радим на Филозофском факултету.''

Нисам подигла поглед са свог тањира. Зурила сам у грашак као омађијана, као да са њим водим неки чудесно занимљив разговор.

''На факултету... Филозофском? У Београду?'', чула сам маму.

''Да.''

124

''Ох, па Ви сте... Ви сте заправо... Унин професор?''

Осетила сам Војинов поглед. И знам да је говорио: не могу да верујем да им ниси рекла.

''Истина да је мало непријатно, али да, јесам. Међутим, будите без бриге, сам Факултет није необавештен и то нема апсолутно икакве последице по Унин рад, или мој, кад смо већ код тога.''

''Сигурна сам у то'', исцери се Ивона која је увек била у фазону великог удварања на јавним местима, тајним погледима и рукама испод стола.Ухватила сам Војина да је бацио поглед на мог оца који је и даље необично ћутао.

Морала сам да схватим шта се дешава.

Уз неколико бедних изговора (морам Војину да покажем неку научну тезу за факс) одвела сам га у своју собу. Али, не пре но што ме је Ивона зауставила:

''Познајем тај кревет боље од икога, само се концентришите мало више на десну страну, ону уза зид, јер ту уопште не шкрипи, нема шансе да вас ико чује.''

Молим бре?

Небитно.

''О којој тези је реч? Нисам ни знао да пишеш... Ах, није теза.''

''Не.''

''Секс?''

''Војине!''

''Мислим да знам шта је.''

Он седе на кревет.

''Мислим да знам твог тату.''

''Мислиш?''

''Океј, знам твог тату. Пре неких годину дана можда, тако нешто, небитно заиста, срео сам га у некој кафани...''

Језа ми је прострујала телом.

125

''Срање. Био је пијан , је л' да?''

''Не, не, молим те, смири се. Заправо, да ствар буде гора, ја сам био пијан. Свеже разведен. И рецимо да... Па, рецимо да сам му се поверио о...многим стварима.''

Срање. Којим стварима?!

''Океј, којим стварима? Наведи ми најгору?''

''Па, ако ме памћење добро служи, а најискреније се надам да ме не служи, мислим да би најгора ствар била када сам назвао жену многим интересантним именима у пакету са веома експлицитним сексуалним чином који смо имали једном приликом.''

Малаксала сам.

Мој отац зна сексуалне навике мог дечка. Боље но ја!

''И тако још много, много ствари, које ме, убеђен сам, не квалификују за листу пожељних момака за његову ћерку. Најцрње од свега је, он је то вече заиста био фин према мени, пун разумевања, некако очински настројен.''

''Мхм. Океј, полако. Можда се он неких ствари не сећа.''

Згледали смо се.

Да, сећа се.

''Па добро, није мој отац неразуман човек. Свако има свој живот, ма какав год да је. Случајно, он је сазнао за твој и... Шта ћеш. То не мора да значи да те неће прихватити.''

Међутим, те вечери, баш пре но што сам кренула да легнем на спавање, тата ме је зауставио у замраченој дневној соби.

''Уна...''

''Да, падре?''

''Вероватно ти је...дечко...рекао да се знамо.''

''Јесте.''

''Нећу ја ни у шта да се мешам, ти сама доносиш своје одлуке, али морам да ти кажем да тешко да ће ти он донети срећу. То је човек који доста путује, кога не

126

држи место, неко на кога не би могла да се ослониш. А то је велики терет-живети са неким, а бити сам.''

Погледала сам га мало бесно. Не знам? Или, ипак, знам како то изгледа? Увежбала сам се на њему.

''Да, мислим да знам на шта мислиш.''

Он трепну болно.

''Тата, не можеш да ме сачуваш ни од чега. Па чак ни од самог себе. Војин је добар човек. А да ли је човек за мене, видећемо.''

У томе је, дакле, био проблем. Тата је у Војину заправо видео себе. Што је донело нове сумње и страхове. Јер, ако то јесте било тако, онда Војин ипак није човек за мене.

Сузана је имала посла са мном. Успела сам да је ухватим на једној паузи, неких 15-20 минута пре но што ће остатак Петорке доћи. Требала ми је концентрисаност. Објаснила сам јој проблем.

''Фројд'', фркну она.

''Молим?''

''Ма, Фројд је заговарао ту тезу да женска деца траже партнере који ће да личе на њиховог оца, а мушка на мајку. Како се ти осећаш поводом тога?''

''Искрено? Мало ми је смешно да бринем. Мислим, да сам ја сада са Војином, не знам, пет година, и да је оно, одлука типа, удати се или не, онда би реално можда требало да се бринем. Али, овако-знаш, у вези смо, све то је тек почело... А опет, ако наставимо овако, онда ћемо само да се вежемо једно за друго и бла, бла, бла... Све у свему, може бити срање.''

''Хм... А шта би било да је сценарио следећи: шта ако не буде срање?''

''Тешко.''

''Уна.''

''Па, реално. Увек буде неко срање.''

''Па, кад су ти ставови такви...''

127

''Океј, океј, можда не буде. Уосталом, рекла сам, можда буде неко срање. Дакле: а можда и не.''

''Слушај, у сваком случају сматрам да је прерано да се бринеш због природе Војиновог посла.''

''Али, већ ме нервира!''

''Уна...''

''Молим?''

''Губиш из вида чињеницу да ће то једног дана бити и твој посао.''

''А можда и неће. Реално, где раде археолози? У музеју најчешће.''''Превише се бринеш. Лепо ти је са њим, чини те срећном, уживај забога.''

''Океј, океј, хоћу.''

Боже, стварно много бринем, зар не?

*

Аманда је каснила.

''Извините, жене моје, извините... Била сам на курсу шивења...''

Осмехнуле смо се. Боже, наш филозоф, пун енергије и иновација. Да ли је могуће да све-учење, љубав, пријатељство-да све може да постане тако учмало и успављујуће да једноставно престанеш да живиш? Аманда је најбољи пример за то: имаш нешто, неку навику која ти је позната, сигурно се осећаш када обављаш то нешто, и то је океј, наравно, али шта је са свим оним шаренилом иза врата? Како то да тако брзо заборавимо да то шаренило уопште и постоји?

''Имам за сваку од вас по поклон'', рече она.

''Поклон!'', обрадова се Милица као мало дете.

''О, да.''

И она нам свима подели по пакет. Свака од нас је добила посебно ишивену ешарпу. Ууууу, моја је сва шарена и има неке кругове унаоколо, а Миличина има виолинске кључеве, а Тотина коњиће унаоколо, а Сузанина има пришивене дугмиће.

''Чекај, ти си све ово сама урадила?''

128

''Аха. Наравно, трајало је. Је л' вам се свиђа?''

''Величанствено је!'', рече Сузана искрено одушевљена опипавајући уонаоколо.''Хвала, срећице.''

''Богами, морам ти рећи да ме сваким даном све више и више изненађујеш'', насмејах се ја.

''Најбољи део-изненађујем саму себе. Нисам ни сањала да ја, ја Аманда, све ово могу да урадим. Да сам заправо талентована за још нешто сем за... па, просеравање о настанку света и моралу, и...''

''Хеј, немој тако, филозофија је цењена наука'', намршти се Тота.

''Ма, шалим се, знаш ти да ја волим филозофију. Само, баш сам размишљала, начин на који је изучавамо на факсу је тако... Па, ужасан.''

''Ах, све би могло креативније. Све'', рече Милица.

''Пре неки дан сам чак и предложила да на латинском и старогрчком свако од нас напише неки савремени дијалог. Наравно, требала би нам помоћ и речника и професора, али хеј, макар би било забавно! Мука ми је више од војски, те milites, те dux, а Цезара нећу ни да спомињем! Ужас. Мука ми је више. Некима се и свидела идеја, али је већина просто била лења да било шта усвоји. А ја сам већ код куће пискарала неки текст, као, две девојке су на кафи и причају о љубавним проблемима.''

''На латинском?'', згранула се Аманда.

''Аха. Лепо звучи. Могу ли макар вама да прочитам? Смарала сам Срђана, али бенд је баш одлучио да издају нешто своје и сада напорно ради, па нема времена.''

''Наравно!'', гракнуле смо све четири.

Онда нам је Цицка прочитала својих руку дело. Бог ме убио, ништа нисам разумела, али било је добро до јаја!

''Хм, можеш ли нешто да урадиш са тиме?'', питала се Тота.

''Како то мислиш?''

''Па не знам, ваљда нешто слично као ја са мојим радовима. Да објавиш у неком магазину, нешто са ваше катедре можда?''

129

''О, немамо ми то. Немамо ми ништа креативно. Понекада мрзим себе што сам уопште заволела Стари Рим и Грчку, проклете да су! Ух. Игор се рита. Мали, смири се.''

''У, бебаћ'', рече Аманда и помази Миличин стомак.

Тада ми је зазвонио мобилни.

Загрцнула сам се. Вук!!!!!

''Девојке, тишина.''

Моментална тишина.

''Хало?''

''Уна!!!!!!!!! Где си?!''

''Овај... Ту, у кафићу, где сам и иначе, код Филозофског факултета. Заиста се надам да ти ниси негде на неком коралном гребену јер ће те у том случају, пријатељу мој, овај разговор скупо коштати.''

''Ма јок, иза тебе сам.''

Поскочила сам неких десет метара.

''Шта бре?''

Девојке су се кесариле.

Он се свалио поред мене. Тек тако. Бум-трас. Вук.

''Давно нисам био у Бг-у, па решио да свратим. Девојке, како сте? Опа! Ко се то угојио?''

''Нисам се угојила! Ово је Игор звани Прда.''

''Ау, кад се то десило?''

''У новембру'', рече Милица пуна љубави.

''Па, честитам. Свиђа ми се име. Ко је срећник?''

''Мммм, онај човек што нам се сада приближава, оно чупаво и ниско.''

Шта је ово бре?

130

''Даме... А имамо и господина'', рече Срђан и исцери се. Он и Вук се одмах руковаше.

''Хеј, знам ја тебе! Ти си Срки, Срђан, из Палих Анђела!''

''А ти си мали Вук из Погрешног такта! Јеботе, где сте се ви изгубили?''

''Неки у Аустралију, неки у Беч и тако...''

''Није лоше, богами.''

Милица и ја се гледамо испод ока. Прелепо.

''Чекај, ти си отац малом Прди? Вау. Човече, мислио сам да то никада нећу доживети... Велики Мефисто, отац... Невероватно.''''Рођаче, невероватне ствари се дешавају, то је све што могу да кажем. Узми мог клавијатуристу на пример. Човек, пристојан, уредан, све фино, води један те исти једноличан живот деценију, мање-више. И одједном, пре две године, шамар! Мамлаз пукао, раскинуо са дугогодишњом девојком и одједном хоће да се ожени са мојом сестром! Е, мојом сестром!''

''Ах, да... Како је Бојана? Нисмо се чуле данас'', упаде Милица у разговор.

''Поред близанаца како може да буде? Ено је, рекао бих да је на неким дрогама, иначе не знам како издржава.''

''Вау, то са бебама је стварно ужас'', рече Вук галантно.

''Немаш појма. Игор се још није ни родио, а већ се будим прекривен пеленама. Сада је у фази да вежба намештање пелена на некој лутки...''

''Ужас'', Вук је саосећао.

''Да... Једва чекам да ми се син роди'', рече Срки одједном преставши да буде зајебант. Милица му се исплези.

''Не, човече, шалу на страну, осећај је изузетан!''

Вук се осмехну и погледа ме.

Поцрвенела сам као мала девојчица.

29

131

Нисам отишла на последње предавање. Уместо тога сам се шетала са Вуком по Калишу. Купили смо сладолед и сели на зидић, да гледамо реку.

''Стварно, и даље сам затечена'', смејем се.

''Мислио сам да ти се јавим, али ипак... Хтео сам да буде изненађење.''

''Да знаш да јесте.''

''Позитивно, надам се.''

''Веома позитивно.''

Он ме штипну за образ. Нека пријатна врућина ме обузе.

Накашљах се.''Овај... Фреди? Је ли се оженио?''

''Аха. Ниси видела слике на Фејсу?''

''Овај, не... Избегавам то чудо ових дана...''

''Ма немој. Видео сам ја да имаш неке порукице на зиду од оног мацана. Џон, је ли тако?''

''Немој ми молим те о томе. Стварно. То је... Дуга прича.''

Он се насмеја. Онда се уозбиљи.

''Имам нешто да ти кажем.''

''Шта, није ваљда да се и ти жениш?'', насмејах се ја, мада ми се срце стегло и при самој помисли на то.

''Не... Уна, решио сам да се вратим овамо.''

Трепћем као теле. Треба ми неко време да сварим ово.

''Стварно? Откуд то?'', питам, а глас ми је као да пиштим.

''Па, прошли пут када сам био овде и када сам коначно тебе видео, и Ему и Бети наравно, постао сам мало... Шта знам. Носталгичан ваљда. Много ми све то недостаје. Стара Петорка, ми мушки дангубаћи... Увече, свирке на Калишу, сећаш ли се тога? Само бисмо понели пиво и било би нам до јаја. Онда, ти и ја... Много ми све то недостаје.''

132

И даље трепћем као теле.

''Па сам оставио посао у Аустралији. Мука ми је више од песка и сунца нон-стоп. Имам доста уштеђевине, свакако овде могу нешто да започнем, неки бизнис, а и родитељи ће ме подржати, то је сигурно. Заправо, све сам већ средио. Имам чак и свој стан сада! Сећаш се, када смо били онако млади и пуни страсти, ти и ја, тек започели одређену етапу везе...''

Сећам се.

''И увек смо кукали како је свачија кућа препуна и како немамо где да будемо интимни... Сада се то променило.''

''Прошло је шест година од тада'', рекох на једвите јаде.

''Знам, знам... Много се тога издешавало. Али, хајде да покушамо поново! И не мислим само на нас двоје. Мислим на Ему, Софију, Иру, Бети! Можеш ти мени да причаш шта год хоћеш, ја знам да су заправо оне те које ти никада ниси успела да преболиш. Можемо поново, као прошли пут, сви да се састанемо, једном, па други пут и видећеш! Поново ћете бити на окупу! Она Петорка коју сви волимо!''

Причао је са таквим полетом да сам знала да све то заиста и мисли. Заиста је мислио то.

''А и поред тога, нисам ја више онај згубидан. Сад сам се уозбиљио. Свој стан, свој посао... Нема никакве несигурности, ништа. Сада сам коначно поуздан, као што си одувек сањала. И сада ћу само за тебе да свирам гитару.''

''Молим?'', трепнула сам.

''Да, добро си чула. Нема више бендова, свирки у задимљеним баровима, риба које се каче и које су те чиниле љубоморном. Сада, само за тебе узимам гитару.''

Након шест година, коначно сам чула оно о чему сам толико дуго сањала и што сам желела. Осећам руке свих мојих снова како ме грле као што мајка грли дете.

*

''Молим?'', Аманда не може да верује шта чује.

Све ме гледају запрепашћено. Ниједна не може да верује да сам то урадила.

''Али, али...'', муца Тота.

Не усуђујем се да их погледам.

133

Сузана ме нежно ухвати за руку.

''Ако је то заиста оно што желиш...'', каже, пуна разумевања.

30

Ваљда више ништа неће бити исто. Нисам сигурна. Заправо, јесам, сигурна сам. Ништа више неће бити исто.

И тако ми се и свиђа.

Пре месец и по дана, само што нисам пошла за Вуком. Девојчица у мени је отворених устију слушала његова излагања о којима је она толико дуго сањала.

Али, цака је била баш у томе: то је била Уна девојчица, мала, несигурна у себе, она Уна коју су други водили за рукав где су они хтели. То је била мала Уна која је, истина, разумела и делила туђе снове, али то је иста она Уна чији су снови заправо били само одраз туђих.

Али, чак ни то није било довољно да ми кврцне у глави. Не.

Било је то када је рекао оно за гитару. Како више нема свирки, нема барова, већ да је од сада гитара само за мене.

Мислим да сам тада коначно скапирала да ја више не причам са Вуком.

Знала сам ја врло добро на шта он мисли. Није ми требало много да се вратим у прошлост и да поново видим себе како се нервирам због његовог бенда и музике и свега. То није био живот за мене, ваљда. Али, није било ни Бог зна каква препрека. Јер, све би то нестало, та моја љутња и љубомора, када бих га погледала и видела поносног и насмејаног јер људи знају текстове његових песама напамет и јер се гомила губи, не зна за себе, када он иступи, и крене да свира, а Милош почне да пева. Био је то његов сан. Не, био је то он. Цела поента, суштина његовог бића. Музика коју је стварао. И све је то без трунке страха давао другима, на критику, цело своје биће гладној публици.

Била сам тако поносна на њега.

Хеј, зато сам се заљубила у њега! Не зато што је био нафурани музичар шмекер, већ зато што је био оно што заиста јесте. Тако, ништа у нашој вези није могло, а да не ваља.

И онда он-излаже ми мој сан. Он, који пристаје да не буде оно што јесте због сна неке успаљене клинке. То је велика жртва, претпостављам. Нажалост, не и она коју бих ја ценила и са којом бих могла да живим.

134

Уосталом, ко каже да је то и сада мој сан? Та стабилност, поузданост, учмалост, све исто, све тако...сигурно. Изгледа да више није.

Насмејала сам се. Биле су ми јасне неке ствари. Коначно. Дошло је време за ново, за ризик, за усудити се, као што се Тота усудила са својом првом изложбом, као што се Аманда усудила да испроба гомилу нових ствари, да открије нешто ново у себи, као што се Сузана усудила да граби напред у ономе у чему је била најбоља, а да притом ни не трепне, као што је Милица решила да зарад љубави уплови у нешто толико примамљиво, али и толико страшно у исто време.

Тада сам знала да моја веза са Војином има будућности. Природа његовог посла је таква да га сељака широм Земаљске кугле, али ко каже да једног дана нећемо ићи руку под руку? Јер ја то хоћу, јер ћу ја за то да се борим.

И када су, уместо тајне о Атлантиди, коначно открили гробницу краљице Нефертити, са скривеним благом и њеним печатом, Војин се вратио у Београд и питао ме the big question.

''Уна, желиш ли да идеш са мном у Египат на ископине да видиш гробницу једне од најславнијих владарки света?''

Постојао је само један одговор.

*

''Молим?'', Аманда не може да верује шта чује.

Све ме гледају запрепашћено. Ниједна не може да верује да сам то урадила.

''Али, али...'', муца Тота.

Не усуђујем се да их погледам.Сузана ме нежно ухвати за руку.

''Ако је то заиста оно што желиш...'', каже, пуна разумевања.

''Која си ти царица, јеботе!'', продера се Милица сва усхићена!

''Знам...'', цичим.

''Не могу да верујем да те води да видиш гробницу!!!!'', сија се Аманда.

''Како је то узбудљиво!'', смеје се Сузана.

Мислим да стварамо претерану буку, будући да се суседни столови окрећу ка нама.

135

''И још нешто... Нисте приметиле?''

И ја испружих руку.

Милица само што се није срушила.

''Није то, није веренички прстен. Ово је прстен краљице Нефертити. Дао ми га је, да га носим. Требало је симболично да га ставим тек када слетимо у Египат, али нисмо могли да дочекамо. Добро, ја нисам могла да дочекам'', церим се.

''Када слетите у Египат? А када ће то бити?'', упита Тота.

''Кроз пар сати. Пошто крећемо...ох, сада.''

И баш тада, мој мали човек излете из зграде, са торбом на рамену. Моменатално је погледао у Петоркин сто-знао је тај где сам, и насмешио се. Пришао је.

''Мораћу да вам је украдем'', рече уз смешак.

''Сада у Египат? Сада?''

''Аха'', церекам се.

Све су поскочиле и трајало је добрих пет минута док смо се изљубиле.

''Надам се да не каснимо'', рекох, сметена.

''Јок, изашао сам десет минута раније јер сам знао да ће ово да се деси. Кренимо. Даме моје, поздрављам вас.''

''Али, када се враћате?! Уна, мораш ту да будеш када се будем порађала, сунце ли ти твоје!''

''Наравно да ћу бити ту, да коначно видимо Прду.''

И бићу ту, наравно.

Али, сада сам заиста морала да будем у Египту.

31

Врло радо бих вам причала о лепотама пустиње, њеном врелом песку и пешчаним динама из најфантастичнијег филма, или о дружељубивим (хвала Богу) камилама и љубазним водичима, или о великој рупи насред недођије, око које су били

136

начичкани шатори, или можда о лавиринту каменог пролаза који је водио дубоко под земљу у једну велику одају чија су врата била скроз од злата и лапис-лазули камена. А можда бих могла да споменем врчеве од полудрагог камена, изрезбарене догађајима из краљичиног живота, откривајући где је то одједном била нестала, шта је радила, шта се дешавало, или бих могла да споменем временом нетакнуте личне предмете прелепе Нефертити који су и даље били на месту на којем су остављени, или бих могла да вам кажем што шта о саркофагу где је почивала мумија краљице, саркофагу величанственијем и од Тутанкамоновог. А можда бих могла и да се похвалим да сам баш ја открила мала вратанца која су водила у једну малу просторију налик остави у којој је била хрпа свитака-дневника краљице Нефертити, и тако ушла у белешке оних који су заправо открили ово место.

Али, ипак, нећу причати о томе.

Јер је сада то потпуно небитно.

*

Средина јуна, Београд је ужегао. Не, буквално. Замишљам га као џиновску кајгану која цврчи на сунцу од муке. И да хоће, не би могао бити више печен.

Остао ми је само још један испит. Самоуверено улазим, одговарам (из петних жила се трудим да игноришем Војина), добијам деветку (мамлаз) и излазим поносно.

Трећа година и ја смо завршиле. У једном тренутку осећам жалост јер то значи да ми Војин више неће предавати, али не патим дуго. Готово држећи Сузану у рукама, Антониа је слетела крај мене, унезверена, зајапурена и хистерично се смејући.

''Шта ти је? Десет, а?''

''Не. Мислим да, али није то. Уна, почело је.''

Зачуђујуће је понекада колико мајмунчићу у мојој глави треба времена да тресне у добош.

''Срање!'', будим се из петнаестосекундне коме.

''Сад? Где? КАКО?!!!!''

Трчимо све три, а онда се заустављамо.

''Погрешан правац'', Сузана је та која нам објављује.

Окрећи се.

''Испит, Аманда је са њом, доле су у приземљу!''

137

Тагадам, тагадам, тагадам, низа степенице.

Ах, ено их!

Аманда је пребледела, а Милица се дере у телефон.

''Боли ме уво и да је коњ набио басисту у дупе, Срђане вуци дупе вамо, почело је! Ср... Ах, спустио је слушалицу. Добро је. Значи да је кренуо.''

Окреће се ка нама и осмехује се.

''Како сте девојке, како је прошло?''Гледам је као лудака.

''Дебилу, порађаш се!'', дрекну Сузана.

''Аха'', Милица се и даље кезила, а онда се искриви од бола. Све четири смо поскочиле.

''Срање, вода!''

''Марамице!''

''Мокре су јој лоне!''

''Па кад јој је пукао водењак!''

Милица се усправи.

''Ох, опустите се, није то ништа. И иначе пишким на јавним местима, у гаће. Људи, добро сам, нервирате ме. Срђан ће доћи ускоро, заправо, оно црвено метално што умало није изазвало удес, рекла бих да је то он. Нема фрке.''

Океј, нема фрке, нема фрке. Ам, ам...

*

''Плашим се!'', дере се Милица у колима. Мислим да је коначно пукла.

''Биће све у реду, све у најбољем реду'', Срђан мрмља, још блеђи од било које од нас.

Куцкам Војину поруку, Антониа Луки.

''Не занима ме, мора бити ту када Прда дође на свет.''

138

Стиже ми одговор: долазим. Смешим се.

''Биће све у реду, видећеш'', умирује је Аманда.

''А не могу да верујем да је професорка најозбиљније помислила да сам се упишкила'', Милица се сада хистерично смеје.

Погледах је.

''Молим?''

''Аха. Ја одговарам, удубила се ја, и устајем да се рукујем са њом, иначе, чисто да се зна, добила сам десетку, а јебем ти свеца како боли! Аааааааа! Било како било, рукујемо се ми, и она онако гледа и пита ме мртва озбиљна да ли сам се упишкила и ја погледам доле, гле оно, стварно сам мокра, али јеботе, ваљда се нисам упишкила, кад ме оно стрефи: Игор хоће напоље.''

''Чекај, теби је требало времена да схватиш да се ниси упишкила?'', трепће Сузана збуњено.

''Била сам растројена, јер нисам била сигурна да ли ће бити деветка или десетка, океј. Не могу о свему да размишљам. Квинтилијан захтева време и посвећеност, а јебем те Игоре, престани да болиш, капирам, хоћеш напоље!''

''Биће дивна мама, зар не?'', Срки се смеје са сузама у очима.

Све мрмљамо потврдно.

''Ах, разумите ме девојке, али ово боли. Срђане, јеси ли звао моју маму?''

Срђан ћути.

''Косу ћу да ти почупам'', каже она мирно.

''Заборавио сам. Извини, сад ћу.''

''Не могу ово без маме'', Милица поче да плаче, а онда поче хистерично да се смеје.

''Не брини се, не брини се'', муцала је Тони у незнању како уопште више треба да реагује.

''Ма, добро сам ја, само сам мало сметена... Ох, који је датум?''

''Молим?''

139

''Који је јебени датум?''

''Ах, то, 19. јун'', брже-боље рече Аманда.

''Срање. Уна, шта то значи, шта ће бити у хороскопу?''

''Близанац'', рекох.

''Ох, мајку му и сто громова! Чак и ја знам шта то значи!''

И тако смо некако стигли до болнице.

Милицу су одмах одвукли до сале.''Нененене, моја Петорка мора да буде са мном, МОРА!'', одзвањало је ходницима.

''Али, Милице, зар не желиш да ја будем ту?'', упита Срки.

''Срђане, знаш да те волим, али исто тако знај да њих волим више. А и чула сам од Гоце Тржан да ако муж гледа порођај, смањује му се сексуална жеља за женом, а ја имам само 21. годину, не смемо то дозволити.''

''Аха, океј, важи.''

''Госпођице, заиста нам је жао, али не могу и ваше пријатељице са нама у салу за порођаје.''

Лети јастук.

''Видећемо шта можемо да учинимо.''

Утом се Милица окреће ка Сузани.

''Један лекар, висок, риђа коса, плаве очи, одмерава те скроз.''

''Љубави, хвала теби, али овде смо јер се порађаш и заиста није битно да ли ме неко одмерава или не.''

''Сузана, ово је порођај, није престанак живота, океј. А и много је сладак.''

На крају смо све ушле у салу са Милицом, са све потребном опремом наравно.

*

У животу све има свој крај, претпостављам. Чак и морске хридине, и оне имају свој крај, јер их бескрајно море сваки дан вредно испира. Ко зна на шта ће Земља

140

личити за неколико хиљада година. У том смислу, са људима је само мало очигледније. Знате, да је крај.

Сећам се, једном сам седела са Амандом, на почетку нашег дружења још, на њеној тераси, тамо у дому. Причале смо о завршецима.

''Видиш, ја имам теорију'', рекла је.

''Коју?''

''Видиш, ја сматрам да је реч завршетак потпуно нелогична. Поента је само у промени. Оно што ми зовемо завршетком или крајем, то је само промена једног вида енергије, ствари, догађаја, чега да год, у нешто друго. Али, то друго никако није могло да настане да нема овог првог, је л' да? То нам само говори да заправо прави завршетак, као тотални крај не постоји. То је само нека измишљена реч која постоји само зато што звучи застрашујуће.''

Осмехнула сам се.

Тако је дошао још један крај. Крај још једне Петорке. Изгледа да броју пет једноставно није суђено. Али, као што је морала постојати и распасти се прошла Петорка-Ема, Софија, Ира, Бети и ја, како би настала нова Петорка, тако је и та нова Петорка-Тони, Аманда, Сузана, Милица и ја морала да истрпи своју сопствену пропаст.

Јер није нас више пет. И никада нас више неће бити пет.

Сада нас има шест.

Добро дошла на свет, Саро Јеремић.

141

Ирина Кованџић

142