Download - IZVOR ŽIVOTA Snežana Šolkotović

ЖИВЕТИЗНАЧИ СЛЕДИТИ СВОЈЕ СРЦЕ

ШОЛКОТОВИЋ СНЕЖАНА

ИЗВОР ЖИВОТА

ИЗВОР ЖИВОТА – Шолкотовић Снежана

Кад би се човек спустио чамцем низводно Дунавом сигурно би се после дугог путовања зауставио негде у Доњем Кључу задивљен лепотом природе и богатством традиције овог влашког поднебља.Интересантна раскошна народна ношња би у њему створила слике пространства колорита и неке мистерије, а те мистерије би дознао кроз старе древне приче које су се преносиле са колена на колено.Свака прича објашњава једно веровање па било оно и паганско којих овде има у изобиљу.Инспирисан културом и традицијом овог поднебља човек би се замислио над својим животом и схватио би да постоји нека веза у свим дешавањима и да у животу ништа није случајно.Онда би му се живот чинио знатно једноставнијим и лепшим.

1


СУНЦЕ И МЕСЕЦ Некада давно када је на Земљи између људи владала хармонија, када су осећања била топла и чиста без неке боје зла, нераздвојни су били девојка и младић који су се неизмерно волели.Он је био усхићен и задивљен њеном лепотом и сваким даном је стрепио над њиховом љубављу. Плашио се да ће једног дана њeгову љубав неко отети. Бдео је над девојком непрестано, пратио је у стопу. Љубомора му се, попут црва, увлачила у срце и није му давала мира. Њој је сметала његова посесивност и неверица, али се ипак правила невешта, као да то и не примећује. Младић ју је непрестано пожуривао да спреми што пре дарове за свадбу и да се њихова веза, уз Божји благослов, оконча венчањем.Без престанка је ткала у разбоју платно од танких нити свиле.Прсти би вешто прелазили преко свиленог конца, али није могла платна много изаткати.Чим би проткала неколико редова, конац би јој се замрсио и морала би да крене са радом из почетка. Младић је стајао поред ње и говорио јој:-Симзијане, Љанеин резбој цасепинзе ђе метасе...*1Али поред доста труда њен напор није уродио плодом.Он ју је пожуривао, а она је уздисала и

2


трудила се да колико - толико изатка свилено даровно платно.Младић би је понекад љутито гледао и понављао исте речи.Чинило му се да се ткање никад неће завршити, а он је изгарао од љубави и чежње. Од силне љубоморе, из његовог тела излазили би зраци светлости који су уморну девојку само раздраживали.-Дец раза лаопарћесе ну инкурк фириљи туаће.Дец резиљи теље ну пот фрша цеситуриљи мјеље.*2-упућивала би му поруку уморна девојка.Прсти су јој постали невешти, а рад се није примицао крају.Са неба их је Бог гледао и пратио сва дешавања. Видевши уморну девојку, сажалио се на њу и одлучио је да их раздвоји како је младић не би више кињио. Од њега је тако настало Сунце, а девојка је постала Месец.Oд тада на земљи нема више хармоније ни мира.Сем љубави овладала су и друга осећања...

3


*1Иванчице, лепоте милеу разбоју ми ткајплатно од свиле...

4


*2Склони се даље од менеда не побркам нити шарене Склони се од мене што даљеда завршим ово ткање

УДОВИЦА И СТАРАЦ Једног дана једна жена је кренула на пијацу. Идући путем срете једног старца.-Где идеш?- упитао је знатижељно старац. На то ће жена: -Идем на пијацу да купим магарца. Остала сам удовица са троје деце. Све то треба прехранити, облачити, морам да зарадим новац како би их извела на прави пут. Старац се дубоко замислио. Најзад се усудио да јој изнесе свој предлог.-Боље би ти било да се удаш. Ако се удаш, уштедећеш новац који си наменила за куповину магарца. Друго, за магарца би требала доста радити, потребно је да му обезбедиш храну и смештај за зиму... Никад неће бити краја послу и трошковима. Овако, ако се удаш, муж ће радити и за тебе и за твоју децу и за себе, а ово мало пара добро ће ти доћи. Има ли бољег магарца од мужа? 5


ОВЦА И ПРАВДА Овца је огорчено пошла у свет да тражи правду. На путу је срела магарца.-Куда ћеш?- упитао је магарац.-Идем да тражим правду-, рече му овца.- Мука је моја тешка. Сваке године се јагњим, ови тамо ми отимају јагњад и кољу их. Сваке године ми узимају руно да би себи шили одећу и облачили се. Сваки дан ме музу и од мог млека праве сир да би га затим појели. Мени ништа не остаје- јадиковала је овца. -Зато сам одлучила да одем у свет и тражим правду.--Ех, драга моја овчице, баш си овчица. Зар ти мислиш да затражиш правду од оних који те краду?-

ПРОВЕРЕНО ПРИЈАТЕЉСТВО Негде у једној сеоској кућици, у подножју планине, стали су се расправљати отац и син ко има више пријатеља, оних правих пријатеља.Син који је те године завршио високу школу прсио се како их има подоста и како му пријатељства не мањкају.Отац на кога је тежак живот оставио трагове још једном је погледао сина хвалисавца.Он је доиста имао неколицину пријатеља, али је понекад сумњао у то право пријатељство. Договорио се са сином како да провере те велике пријатље.Наиме, досетио се да закољу овна, спреме га и увију у ћебе.Измислио је отац причу како их је те касне вечери неки лопов напао у кући те га у одбрани случајно убио.Леш је требало да закопа негде, али код пријатеља, како га, 6


ето, полиција не би одмах ухапсила, јер је имао још неке незавршене послове, а дечијих уста много.Син се сложио с очевим предлогом.Отац и син су ишли и молили од врата до врата да им ''пријатељи'' помогну у овој несрећи. Међутим, сви ти ''велики пријатељи'' су му залупили врата пред носем с речима да такве људе не желе имати за пријатеље ни на ''оном свету''.Отац који је све то мирно посматрао, одлучи се да опроба свог друга из детињства. Били су то сиромашни, али честити људи.Стигли су пред њихова врата, баш пред поноћ.Испричао је пријатељу и другу какво га је зло снашло и замолио га да леш привремено закопају у његовом дворишту. Овај га је пажљиво саслушао и ћутке климнуо главом.-У несрећи, човече, нема шта да ме молиш, па пријатељи смо да се помажемо.Убрзо је из штале донео ашов и почео копати рупу.Син је забезекнуто гледао оца и очевог пријатеља. Када су дошли до момента да ћебе с лешом убаце у рупу, отац и син су углас викнули:-Немој... Прво погледај шта је у ћебету!Човек је дрхтавим рукама одмакнуо оно ћебе са леша и гле, тамо је лежао заклан ован спреман за ражањ.Човек се стао чудити.-Ех, мој пријатељу, тек сада видим каквог великог пријатеља имам! Ово сам донео да прославимо то наше велико пријатељство.Два човека се загрлише и изљубише са сузама у очима.Син је стајао посрамљен пред оцем.

7


ЧОБАНИН И ВИЛА У једном планинском сеоцету, живео је неки дечак у веома сиромашној породици.Како родитељи нису имали од чега живети, дечака су упослили да чува овце код других.Слабашан и ониског раста, био је мета осталих чобана.Сви су га понижавали, вређали, тукли чак су му и овце музли.Сваке вечери, дечак би се враћао кући претучен, подеран и уплаканог лица.Пожалио се више пута родитељима, али није помогла ни њихова интервенција код родитеља оних чобана који су га из чиста мира задиркивали и тукли без милости.Њихово иживљавање над дечаком,из дана у дан је бивало све горе. Дечак је покушавао да своје овце што више удаљи од оних места где су остали чобани изводили своје, а увече би касније враћао овце у село да би избегао невољу.Међутим, зло у чобанима није јењавало.Чекали би га у мрачним сокацима и ударали га где год би стигли.Једног дана, дечак је потерао овце у планину на још удаљенији пашњак.Како је у подне сунце зажегло, овце је потерао у хлад испод једног великог храста.Пожелео је да мало задрема, уморан од страха и дугог ходања.Само што је био прилегао, из дремежа га је пренуо неки шум.Уплашен, широм је отворио очи.Мислио је да су га пратили опет они чобани с намером да га поново бију. Али пред њим је стајала дивна жена дуге тамне косе.-Зашто си дошао на испашу баш овде...-упитала га је знатижељно.Исприповедао јој је које га је зло снашло и због чега је баш ту довео своје стадо.Није изоставио ни то како 8


му се сви подсмевају, како њему тако и његовим родитељима.Када је завршио са причом жена га је нежно загрлила и показала му је руком на тикву која јој је висила на нарамку.-Попиј ово из тикве и од тога ћеш ојачати...-Дете, не имајући куд, попи течност која се налазила у тикви.-Е, сада, дечаче, да видимо колико си јак.Ишчупај ми ону младицу дрвета са кореном...-показла му је руком на оближњу стабљику...Он је, уз напор на једвите јаде ишчупа.Пружила му је и другу тикву нудећи му да и из ње испије чудновату течност.Овај пристаде.Поново је искушала његову снагу, али сада је требало да ишчупа једно тање стабло дрвета.Дечак ју је послушао и без велике муке ишчупао стабло из корена, зачуђен снагом својих руку.-Е, сада си довољно снажан да се супротставиш свим невољама...-рекла му је са смешком жена која се лагано удаљавала од дечака да овај, зачуђен није ни стигао да јој се захвали, нити да је упита ко је она у ствари.Увече су га чобани поново чекали у мрачним сокацима с намером да га истуку, али их је дечак спремно дочекао.Ударао их је и рукама и ногама све дотле док их није оборио на земљу.Ови су, пренеражени и зачуђени оваквим обртом, гледали са земље дечака не верујући овом чуду...Од тога дана сви су се клонили малог пастира.Могао је да бира место за испашу свога стада без икакве бојазни да ће се неко дрзнути да га увреди или дигне руку на њега.Тако је дечак својом храброшћу и снагом стекао

9


страхопоштовање злих чобана, а и њихових родитеља.Своју тајну је чувао...

ПАСТИРСваки лековити извор обавијен је неком тајанственом причом или легендом.Обично су везани за разне догађаје...Те приче или легенде су се можда заборавиле, али остају извори лековите воде који имају својство да и даље лече болесне и пружају им наду да ће једног дана, ипак ,оздравити. Једна од прича која се препричавала много, много година је и прича о немом пастиру који је чувао овце сељанима за малу надницу.Иако наочит и млад, људи су зазирали од њега, девојке и жене су га избегавале сматрајући да тако ''обележен'' доноси несрећу.Несрећни младић је уточиште налазио на пространим цветним пашњацима.Ту је могао да се крије од злобних људи и њиховог подсмеха и почасти овце сочном травом.Чуо је он како му се ругају и смеју, како распредају приче о његовом недостатку, али није могао да оповргне одвратне приче и лажи које су колале народом.Није могао да прича...Када би туга овладала његовим срцем, дизао би поглед ка небу и молио се Богу да му подари говор.Смењивала су се годишња доба, а он није одустајао од своје молитве и наде...Једног дана је овце потерао даље од уобичајеног места.Хтео је да избегне сусрет са људима, хтео је да буде сам.Предајући се својим мислима, једног дана је изгубио појам о времену.Осетио је наједном велику жеђ, али воде није било нигде у близини.Усплахирен и жедан, 10


дао се у потрагу за водом.-Тражиш воду-чуо је глас иза себе.Изненађени младић се окренуо и угледао старца како стоји недалеко од њега и држи врбов прутић у руци. Младић је покушао рукама да му објасни да тражи воду приносећи их устима.Старац га је, изгледа, разумео.-Узми овај прутић и удри њиме три пута о ово дрво-показао му је оближње старо стабло при том му пружајући врбов прутић. Младић је учинио то што му је било речено.Ударио је прутом три пута о дрво.А онда је на своје запрепашћење угледао како из стабла дрвета избија млаз воде...-Пиј...-наредио му је старац.Овај, је без двоумљења, пришао дрвету да се напије воде. Кад је угасио жеђ, окренуо се старцу да му се захвали...Почео је да маше рукама у знак захвалности, на шта му је старац с осмехом рекао.-Немој то да радиш...Сада можеш да говориш, не требају ти руке...-Младић га је с неверицом погледао и своје прве изговорене речи захвалности упутио баш овом необичном старцу.Био је видно збуњен и потрешен... Клекнуо је испред старца плачући као дете.Ово је за младића био велики дар, могао је да говори, да се помоћу говора споразумева, као и сви остали људи.Увече кад је вратио овце у село, поздравио је сељане.Сви су га с чудом гледали.-Ти говориш, то је чудо...-шапутали су ...-Чудо је вода коју сам попио-објаснио је младић.Отада су многи походили баш тај извор лековите воде.Кажу да се чуда дешавају и да многа чуда приређује сама природа...

11


НЕДЕЉА Магла се толико спустила да се једва назирао прст пред носем.У овом крају никада није била толико густа.Природа се наједном чинила сабласном и недокучивом.Траг пољског пута је водио некамо у даљину.Поред њега се чуло хучање воде коју су надјачавали ударци таласа о обалу.Причало се да је то река која крије многе тајне.Неки су говорили да постоји нешто што мами људе у одређеним периодима године да се баце у њу.У тим причама било је много мистерија које су људи приписивали машти појединаца.Ипак, свако је веровао у те мистерије.Кажу да су се на појединим местима појављивала различита обличја која су заводила наивне путнике, те су ови завршавали трагично...Људи су по оваквом времену радије остајали код куће, у кругу породице.Бојали су се оваквог времена и још нечега... Колале су разне приче од којих их је хватала језа.Над сеоцетом се надвила нека претња, није се знало од чега, али осећала се у ваздуху.Неки је човек, баш тога дана, водио воловску запрегу и непрестано волове пожуривао да иду брже.Журио је ка газдиној кући да му донесе разне потрепштине из града.Доцнио је подоста.У ово доба већ је требао да буде кући.Но, ето, испао му је био точак који је једва успут наместио.Потрепштине, које му је газда изричито наредио да се набаве, једва је нашао.Требало му је доста времена да се нагоди с трговцима да би робу могао купити.Газда је био прек човек.Није дозвољавао да се обични слуга руга његовом достојанству.Слуга је морао да чини све што је он захтевао и то без поговора.12


Убоги човек који је зависио од газдине милостиње овога пута се намучио.Ништа му скоро није ишло од руке, чак ни ово време...Брисао је зној са чела, Бог зна колико пута, док је грабио путем водећи воловску запрегу.Волови су већ били мокри од умора и терета.Гладне животиње су једва ходале.Чинило се да ће се срушити од напора.Човек је једнако корачао поред њих терајући их да вуку натоварена кола. Било је недељно јутро. Грабио је напред.Чинило му се да никад неће стићи до циља.Имао је утисак да се врти у круг.-Можда сам залутао- промрмљао је човек за себе.И сам је већ био изнурен.Волови су наједном стали.Зачуђени човек је покушао да их потера, али без успеха.Ударао је штапом и једну и другу животињу, али ове ни да макну.Замахнуо је још једном штапом да их удари, али оштар женски глас га је предухитрио да не учини оно што је већ намеравао.-Стани!- глас је био оштар, готово претећи.-Човек је застао као укопан.Пред њим је стајала средовечна жена.Никада нешто такво није видео својим очима.Њена лепота је и поред строгог гласа зрачила топлином и добротом.Чинило му се да је магла наједном нестала као да је никада није ни било.-Знаш ли ти, човече, који је данас дан?-Недеља...- промрмљао је човек видећи бес и љутину у њеним очима.-Шта то радиш овим животињама овог светог дана? Знаш ли због чега је овај седми дан у недељи одређен?--За одмор- промуцао је човек.

13


-Шта радиш овде с овим натовареним колима и зашто мучиш ове јадне животиње?-Човек је био затечен овим питањима.Kaда је дошао себи, испричао је овој жени све оно што му се јучерашњег дана догодило.Није изоставио да каже: -Ја сам слуга и морам да служим газду. Моја породица живи од оног што зарађујем...-Жена га је строго гледала још неколико тренутака, а онда је прстом показала на изнурене животиње.-И оне имају душу, као и људи.Заслужују одмор бар недељом...Ово нек ти буде опомена да последњи пут радиш недељом...-Још једном је строгим погледом одмерила човека да би затим потерала волове.Човек је кренуо, забезекнут, за воловском запрегом. Још једном се осврнуо, али необичне жене више није било.При повратку затекао је уцвиљеног газду.Син му се тог јутра био удавио у чабру...-Терао је слуге да раде и недељом како би стекао што веће богатство... Недеља му је и узела највеће богатство, сина...- шапутали су људи.Од тог дана човек се закле пред Богом да више никада неће радити недељом, ни за какве паре...

СТАРИ ВОЋЊАК Стари воћњак је био већ годинама запуштен.Ту су повремено долазила деца да се играју жмурке и љуљају на старим гранама које су полако одолевале невремену и терету. Сакривена међу воћкама била је и стара јабука. Када се у пролеће расцветала, њени цветови су били тако лепи да су јој све воћке 14


завиделе. Посебно их је заносио примамљив мирис који се ширио околином и опијао блаженством. Све воћке су уживале у друштву старе јабуке која се својим малим растом једва пробијала гранама до сунца. Уживала је јабука у свом друштву, током свих годишњих доба.Све воћке су имале своје снове и игре. Њихове гране су плесале под налетом ветра стварајући нову песму. Лишће је шуштало и у својој заводљивој игри пружало се у крошњи да их зраци сунца огреју.Тада би зелена боја постајала још тамнија.Воће би почело да буја и сазрева. Свака је имала своју тајну. Знале су сва дешавања око себе. Знале су како то шапућу облаци, како сунце може да задрема и крије се пред олујом која би каткад претила. Знале су када ће кише пустити своје сузе и спрати прашину са крошњи. Али мала јабука је знала много више од других воћки. Знала је сваку тајну која се шапутала... Она је једина слушала сва дешавања око ње. Није хтела да се меша у свађе и хвалисању осталих воћки.Једнога дана, прочуло се да је тај воћњак продат једном господину из града. Говорило се да има много пара и да му је жеља да баш ту сагради хотел. Воћке су се још једном разочарано погледале не кријући тугу, слутећи своју судбину.-Толико смо година заједно, а, ето, сада ће нас неко ко нас не воли заувек исећи.--Неће ништа остати од нас-, жалостивим гласом је рекла крушка, чији су плодови наједном почели да жуте.-Не можемо ништа-, рекла је шљива која је још једном покушала да сакрије своје плодове.Јабука је само ћутала и туговала. Њено лишће је наједном почело да жути и да се суши. Гране су се

15


ломиле, а плодови су падали уз јецај...Остале воћке су је гледале запањено.-Зашто, јабуко, то чиниш-, упитао је стари орах који се једино храбро држао међу њима.-Годинама служимо човеку који ужива у нашим плодовима, у нашој хладовини, а он нас за узврат убија моторном тестером... Не желим да му то приуштим... Имам своје достојанство...- Чим је то рекла, јабука је занемела. Њене гране су остале без лишћа и плодова, њено тело је беживотно стајало попут споменика као да опомиње.-Шта је то постало од човека?- била јој је последња мисао...Остале воћке су се покуњиле.Чекале су исти крај ради неке мртве грађевине. Птице су плакале, ветар је шибао свом силином. Био је љут. Нестало је зеленог срца и старог воћњака због људске таштине и злобе.

РАДАНа једној ливадици поред шуме, расла је бела рада.Испружила је свој дуги, витки врат и клатила се под налетом ветрића.Одавала је утисак да слуша најлепшу музику.Недалеко од ње је жуборио поточић.Тај шумор ветра и воде изазивао је у белој ради жељу за игром.Климањем главе пратила је ритaм свирке ливадског оркестра, несвесна да је један шарени лептир нетремице гледа.Свиђала му се белина радиних латица.Сваки њен покрет у њему је будио изазов.Осећао се чудно...Једног дана се осмелио и пришао јој.Имао је велику жељу да je изблиза види и додирне њене беле латице.Чим га је приметила, рада га 16


је силно заволела.Стидљиво је оборила нежну главицу да би сакрила немир који је овладао њеном душом.Лептир је био све оно о чему је сањала, одвећ мио да би могла живети без њега.Али та чиста, исконска љубав као да је засметала лептиру. Сазнавши за њену љубав, постао је наједном суров и охол.-Није она за мене...-помислио је .-Сувише је скромна и једноставна... Она не припада мом свету.- С том помишљу убрзо је нестао из радиног живота.Рада је тихо патила.Од толике чежње и бола беле латице су почеле да вену.Нестала је њихова прозрачна белина и сјај. Целу ливаду је забрињавало радино здравље.Сви су се трудили да је забаве, да јој угоде, да јој помогну да заборави на лептира.Али је рада и даље лагано венула, венула, венула је од неузвраћене љубави... Није јој помагала ни свежа јутарња роса, ни пчелицина брига, ни пажња.

Једнога дана њене беле латице нађене су расуте по

17


мокрој земљи. Лептир који је лутао светом наједном се сетио радиног лика и зажелео се њеног смерног погледа и нежне лепоте њене душе.Схватио је да je све ово време трагао за неким као што је рада.Одлучио је да јој се одмах врати. Летео је неуморно, махао је ужурбано својим крилима да би је видео што пре. Кад је слетео на ливадицу, имао је шта видети. Ветар се поигравао са једном од радиних латица. Њен витак врат лежао је сломљен на земљи.Схватио је прекасно истину.Он је у свом цвећу тражио раду, али сада раде више није било.Сломљеног срца слетео је на радину латицу и горко заплакао.

18


ГОРЊАК Путем су ишли људи огрнути дугачким, вуненим јакнама.Успут су се стали хвалити да су те јакне ткане од чисте вуне и да су веома топле, те да им ветар ништа не може. Слушао је то западни ветар – Горњак.Ово хвалисање му се није нимало допало. Наједном је почео јако дувати. Дувао је без милости.Тако је дувао да су се путници скупили од хладноће. Зуби су им почели цвокотати.-Девет таквих јакни да носитe, кроз свих девет осетићете моју моћ и студ.Међу њима је био и младић који је био огрнут гуњем.-Шта на ово кажеш, Горњаче – чуо се весели глас младића који је показао свој гуњ.-Ћути, с тобом немам посла.- одговорио му је ветар.

ВУК И ЛИСИЦА Већ данима вук ништа није окусио.Обневидео од глади, једва је ишао кроз шуму. Изненада је пред њим пролетела лисица. Видевши изнемоглог вука стала му се ругати:-Хајде, вујо, ухвати ме !Не чекајући да га поново изазове, вук је прикупио оно мало преостале снаге и дао се у трк за лисицом. Видевши да ће је сустићи, лисица је једва нашла склониште испод пања. Авај, вук ју је већ ухватио за 19


ногу те ју је почео вући напоље. Али лисица се није дала савладати, те је на брзину смислила план.-Еј, вујо, зар си толико обневидео да не видиш да си се ухватио за корен пања... -Овај је у чуду испустио лијину ногу и ухватио се за оближњи корен пања те поче да га вуче.Лисица, гледајући овај призор, грохотом се насмеја:-Могу ја да верујем да си глуп и обневидео од глади, али што, брате, поломи зубе!?-

ПАМЕТЊАКОВИЋ Негде далеко у некој земљи, дизало се необично здање. Била је то огромна зграда која је била необична по изгледу и лепоти. Нико није знао када је била грађена и ко ју је саградио. Једноставно, једног дана видели су је како стоји између два брда велелепна и необична. Стали су људи долазити са свих страна света да виде ово чудо које се наједном створило ту. Неки су климали главом у знак неверице, други су нагађали да је исту градио вилењак из заборављене земље... Једног дана стали су се договарати најпознатији градитељи света да изграде исто такво чудо од грађевине. Набавили су материјал и меркали зграду. Свако мерење је из дана у дан било другачије. Својски су прионули на посао док је један међу њима само говорио:-Требало би другачије, људи, да се то измери...- Ови у први мах и нису примећивали његове коментаре. Но, како је све више паметовао, један међу присутнима му је одбрусио:-Уместо да нам солиш памет, лати се посла и покажи 20


се шта знаш!- Како му је ово рекао овај се сав снуждио гледајући ашов који се за трен ока нашао у његовим рукама.-Не знам ја с овим да радим...- промуцао је паметњаковић.-Ако не знаш да радиш, престани да нас гњавиш... Док други раде лако је паметовати, твоја мудрост, ако си схватио може нам сада само сметати.

ВРАЧАРАУ једном селу живела је веома сиромашна жена. Била је вредна и марљива, али ништа јој није ишло од руке. Кум би се сажалио на њу и уделио храну сиротици тек да преживи. Досадило је куму да јој помаже те јој рече:-Не могу више да ти помажем. Покушај да се снађеш за кору хлеба.Што не бајеш људима? Онда би имала шта да једеш, а не да живиш од милостиње и прошења...-Бих ја-, одговорила му је сиротица - али, куме, ја не знам да бајем. Шта да кажем кад дођу људи код мене по помоћ?--Ти им реци: ''Лупу аре патру пичуарје ши ку куада чинч, кум циз спун ворбиљи ешћа ла љак ажунџ.''*1Сирота жена није имала куд. Кум је разгласио свуда како жена уме да баје и како лечи људе.Сјатио се народ код ње, и за дивно чудо, сви су били задовољни њеним радом. Могла је себи да приушти доста хране, а да при том више не проси.Прошло је доста времена, кад једног дана стиже жени позив од кума који лежи болестан и тражи њену помоћ, да му баје. Како је јео једне вечери рибу, кост му је запела у грло, те није могао да дише. Нико није 21


могао да му помогне те се одлучио да позове своје кумче да му баје. -Ако је помогла другима-, помислио је он -можда ће и мени.-Жена није заборавила кумово доброчинство, те је брже боље пошла његовој кући.-Хајде, помогни и мени као што си другима-, замолио ју је он.-Не знам како, куме. Ја ништа не знам до самих оних речи које си ме сам научио.-На инсистирање кума, жена не имајући куд, узела је босиљак, прекрстила га њиме и изговорила оне исте речи које ју је кум био научио. Чим их је изговорила кум је праснуо у смех, а са тим је рибља кост излетела из грла .-Ипак си ме излечила-, проговорио је кум весело. Нису те речи које сам те научио биле за бадава... *1У вука су четири ноге са репом их има пет,ко ове речи слуша пронаћи ће себи лек.

ПОГОДБА Радио je неки човек на њиви. Изненада му је позлило. Осетио је слабост која га испуњавала. Ноге су му дрхтале, а руке трнуле. Једва је смогао снаге да седне на земљу и одложи мотику мало даље.-Умрећу-, полугласно је промуцао...-Зато сам и дошла по тебе, да те водим са собом-, 22


чуо је глас тик до себе. Када је окренуо главу према саговорнику, имао је шта и видети. Неко биће необичне лепоте стајало је поред њега нетремице га гледајући.-Ко си ти?- упитао је човек покушавајући да дође до даха и устане са земље. Али сваки напор је био узалудан. Осетио је како га земља вуче.-Ја сам Смрт- одговорила је прилика поред њега, видно забављена призором и страхом који се назирао у човековом погледу.Стаде је човек молити да га пусти да проживи још мало, само бар мало, убеђујући је како воли живот. Ако му допусти да живи, он ће за кума своје деце изабрати баш њу, а кумство се не сме тек тако одбити...Сажалила се Смрт на убогог човека. -Ем је сирот, ем нема породицу, таквом искреном човеку баш треба још једна шанса.Договор је био склопљен. Али на крају Смрт, му је рекла: -Кад дође време ја ћу, дакако, поново доћи по тебе.-Пролазиле су године... Низале су се као перле. Деци је Смрт била кума и погодба је била испоштована.Човек је већ заборавио на давни догађај и на кума своје деце. Живео је срећно са својом породицом стичући мало богатство и поштовање мештана. Али једног дана, док је дремуцкао у својој омиљеној столици, изненада му се појавила баш она прилика, подсећајући га да су његови дани на измаку. Човек, несрећан и тужан стао је размишљати дан и ноћ шта да ради. Није желео да сада напусти овај свет. Имао је још мноштво неиспуњених жеља. Узео је најбржег коња којег је имао и одјахао у оближњу густу шуму. Мислио је да га тамо Смрт неће наћи.

23


Јахао је прилично дуго.Чинило му се да се дан и ноћ више не смењују. Када је био сигуран да је избегао судњи дан, осетио је на коњу Смрт која се однекуд створила иза њега на седлу.-Не можеш побећи од мене-, чуо је дубок глас Смрти. -Не може нико побећи од мене... Кад дође време рачун овоземаљског живота мора да се плати.- Човек је још једном погледао Смрт.Уместо чудне прилике видео је само своје беживотно тело које је непомично лежало на земљи.

ОДАНОСТ Путовали су светом чудни пријатељи да чуднији не могу бити.Били су то Срећа, Љубав, Смрт и Здравље.Хтели су се такмичити међу собом ко је најоданији човеку.Срећа је ликовала својом раскошношћу.Била је сигурна да је она та коју људи највише воле.Љубав се хвалила како без њеног пламена нико не може живети.Здравље је било скромније.Оно је само слегнуло раменима несигурно у своје дражи, док је Смрт равнодушно пратила ту нечувену расправу. Да се препирка не би наставила, Смрт предложи да крену у свет и чују шта људи мисле о њима...На путу су се наслушали и нагледали разних животних прича.Свако је истицао врлине, али врлине само једног од њих, како, ето, ради тога живе на овом свету.Били су то махом лопови, лажови, прељубници, болесници...једном речју обични људи.Наслушали су се они разних мишљења.-По овоме што смо чули, нико од нас није одан човеку-,рекло је Здравље.-Хајде да приупитамо ову 24


жену која седи на оном камену.-Заиста, на једном овећем камену седела је средовечна жена.Живот је оставио трагова на њеном лицу те су необични путници мислили да је она правична јер је мудрост стекла кроз животно искуство.Стали су испред ње и уљудно је поздравили.Жена их је незаинтересовано поздравила и погледала негде поред њих.-Ми смо Срећа, Љубав, Здравље и Смрт- проговорили су у исти глас придошлице. -Кажи нам, добра жено, ти си много прошла кроз живот, ко ти је милији и оданији од нас?- Жена је равнодушно погледала придошлице.Поглед јој се зауставио на Срећу.- Џаба ти лепота и раскош, Срећо.Никада ми ниси била наклоњена. Када сам те у тешким тренуцима призивала ти си била наклоњенија имућнијима но сиромашнима.За сваки твој трун доброте, младошћу си ми наплатила.Кад ми младости нема, не вредиш ми ни ти.Затим је жена презриво погледала у правцу Љубави и прст уперила у њу.-А ти, немој да се хвалиш својим врлинама и оданошћу.Тебе могу купити новцем. Несебично си себе даровала баш таквим људима.Једном сам волела у животу и тада си ме преварила.Сломила си ми срце.Била сам тада млада...Сада ме твој жар више не може загрејати.У мом животу нема места за снове, остала је само горчина.-Жена је затим погледала у своје смежуране руке.Покушала је да их трљањем загреје.-Не гледај ме, Здравље, таквим погледом.И ти си варљиво...Колико си ме пута напустило да би се поново вратило и држало ме у заблуди лажним обећањима...-Биће боље-, лажеш ме, а ја осећам да си

25


од мене све даље...-А она-, жена је показала руком на Смрт која се наслонила на једно оближње стабло - она је увек ту и чека из прикрајка. Њена оданост је необична, али јака.Од рођења прати сваки тренутак нашег живота па све до последњег даха.У њу једино могу да се поуздам.Никога на свету није издала. Не може се подмитити, нити купити свим благом света као што могу вас... Зато Смрт нико не воли јер је она одана прво себи, а онда човеку.

ЗОРКА Некада давно, у једном селу поред Дунава, живела је жена необичне ћуди и моћи. Населила се ту из неке далеке земље. Путовала је од места до места и ту јој се учинило да може лепо живети са мирним мештанима, јер овде је свако гледао своја посла. Нису се занимали за странкињу која је говорила други језик, која је поштовала обичаје своје земље и носила се другачије од осталих жена. Чула се само прича да је необична и свако је се клонио. Нико није желео да јој се замери. Кришом су је посматрали како у глуво доба ноћи одлази на поток и тамо, расплетене косе и гола до појаса, нешто мрмља... Звали су је од милоште Зорка, мада њено право име нико није ни знао.Ситна женица, крхког стаса са дугом коврџавом косом преко које би немарно пребацила мараму, седела је на прагу своје куће. Њене очи су имале неки посебан сјај нарочито у оним моментима када нешто науми. Умела је да се наљути за сваку ситницу и то су људи окусили на својим плећима. Није волела да 26


се свађа, али освета је брзо стизала свакога ко би јој се замерио па су људи тако постајали све забринутији. Имала је она неку тајну до које се није могло допрети. Можда је кључ њене тајне била баш та ноћна посета потоку? Можда је лежала у чаробним изреченим речима или ритуалима које је с времена на време одржавала увек зарад некога. Неко је то називао враџбинама, неко је то називао мистеријама, али нешто је ипак постојало и претило од ње. Неки људи су се осмелили и тако почели да је моле за помоћ. Примала је она све те посетиоце у свој дом, али за услуге је тражила живину, сир, брашно и друге намирнице... Тако је једно време и живела. Напунили би јој торбу и чудеса би се догађала. Мржња је испуњавала срца мештана. Свако је са подозрењем гледао првог комшију и постављао оно свакодневно питање: -Ова несрећа што ме је снашла, да није од комшије?- Све те приче о Зорки стигле су и до једног стаситог, лепог младића који је по природи био велики шаљивџија.Трудио се да све окрене на шалу и том заокрету догађаја сви су се смејали од срца.Носио је нешто дубоко у себи што га је тиштало, али је ћутао. Знао је да је у то умешана Зорка. Схватао ју је озбиљније од других, те је једном одлучио да је прати.У глуво доба ноћи, Зорка се по навици упутила ка потоку.Неприметно је кренуо за њом.Хтео је да се увери у те страшне приче које су тајно колале тим местом. Одлучио је да се сакрије иза једног оближњег, великог пања и посматра сваки њен покрет. Пун месец је осветљавао околину и поток чија је вода светлуцала под сребрнастим зрацима. Зорка се свукла до појаса, косу је збацила напред да јој заклања лице. У рукама је имала лонац. Неким

27


предметом је лупала о њега тако да је рески звук стварао језу која се прожимала младићевим телом. Приљубио се још више уз земљу осећајући њен мирис и мирис траве која га је голицала и опијала свежином.Како је лупала о лонац, Зорка је почела певати неку песму на непознатом језику. Није знао о чему је реч, али изгледало је као да некога дозива. Учинила је то више пута све дотле док се из воде нису појавили ситни човечуљци.Они су ногама гацали по води и стварали шуморење таласа.-Звала си нас- проговорила су чудна бића. -Ако желиш да ти учинимо услугу, ти нам поклони оног који се крије иза оног великог пања,- нестрпљиво су углас викали, показујући рукама ка пању где је лежао младић.Младић је претрнуо од страха.Плашио се човечуљака, а још више Зоркине одлуке. Ледени га је зној облио.-Не дам вам њега! Даћу вам вола Сивоњу из оног суседног села!- била је изричита Зорка.-Не, ми желимо да нам даш баш оног који се крије иза пања,- нису се дали обманути човечуљци, још нестрпљивији но пре.-Не!Ако нећете Сивоњу нема погодбе-, била је изричита.После дужег натезања човечуљци, су прихватили понуђени поклон и нестали на исти начин на који су се и појавили. Зорка се полако обукла, уморна од надмудривања. Кренула је лаганим кораком ка пању где је младић непомично лежао.-А да сам им рекла да пристајем, ти више не би био међу живима-, рекла је она љутито. Младић ју је дуго гледао без речи, ни сам не верујући шта се то догодило, а камоли шта је могло да се догоди.

28


Једва је стигао до куће.Није могао тренути до зоре. Страх је у њему био присутан више но икада.Тресле су му се и руке и ноге.Убрзо се комшилуком разлегла прича како је у суседном селу црко во Сивоња. Причали су да му је из чиста мира пукло срце.Младић је с неверицом слушао речи комшије који је препричавао по ко зна који пут исту причу.Није смео да било коме каже шта му се догодило те ноћи и зашто је та недужна животиња цркла. Сасвим се променио и уозбиљио. Чим би видео Зорку, бежао је куд су га ноге носиле. Схватио је чиме се бави... Али, она му је спасила живот и то је била цена његовог ћутања.

ПОДЕЛА Неки човек се баш свесрдно трудио вредно да ради и убира плодове свога рада. Али када је долазило време да се крунише његов рад остајао би кратких рукава. Дешавало му се то много пута за редом. Једног дана, тужан и обесхрабрен, почео је да проклиње свој живот те позове оног, кога су се људи прибојавали чак и да му спомињу име. Престао је да верује у Бога и његову помоћ, те се обратио оном другом у нади да ће се ситуација одвијати другим правцем... Овај, чим га је чуо, створио се за тили час поред њега. Био је то господин човек у лепом тамном оделу, тамног тена и враголастог погледа.-Звао си ме?- упитао га је господин не кријући да је пун себе.Човек му је потанко испричао шта га све годинама 29


мучи, те га замоли да му овај помогне својим умом и мудрошћу. Господин се насмејао грохотом.-То није ништа за мене-, рекао је, не кријући задовољство и одушевљење.-То је ситница за неког као што сам ја.--Пих, уз моју помоћ бићеш богат за веома кратко време, видећеш ...-Ту су се два ''пријатеља'' растала.Човек је од тог сусрета напредовао у свим пословима. Помало је крао, мало је лагао, негде би отимао, али нико га никада није могао открити у преварама. Изградио је нову кућу, купио је ново имање. Новац је у његовој кући пљуштао као киша. Заборавио је човек на оног пријатеља, господина. Нису се видели од оног момента од када га је овај замолио за помоћ.Могло би се рећи да га је сасвим заборавио.Једног дана, човек се упутио у оближњи град јашући коња. Није се далеко удаљио од села кад оно његов пријатељ, господин, јаше коња за њим галопом.-Пријатељу, сачекај, изгледа да си ме заборавио...--Нисам...- рекао је човек невесело. Сада му није било стало до господиновог присуства, а посебно не до разговора са њим. Пао му је мрак на очи.-Јеси, јеси...- одговорио је господин са смешком на лицу. -Мој прикане, дошао сам да ти покажем нешто.-Како му је то рекао, човек као по неком знаку вођен, поче га у стопу пратити. Стигли су до врха једног брда.-Погледај, мој прикане, тамо доле-, показао му је господин прстом. -Реци ми шта видиш?--Видим натовареног магарца. Али не разумем зашто су га натоварили са толико исцепаних опанака ?--Не разумеш?! Ха,ха... Па толико сам ја опанака исцепао да би ти оно богатство стекао. Него, дошло је

30


време да се поделимо.-Човек није реаговао...-Хоћеш ли ми дати пола твог богатства које сам заслужио памажући те?-Човеку се овај предлог није нимало свиђао.Окренуо је коња и трком кренуо назад. Одложио је путовање у град и бржебоље упутио се кући да сакрије новац на сигурно место. Што је сигурно, сигурно је...Али кад се приближио кући, имао је шта видети. Кућа му је горела у пламену... Све оно што је стекао, нестало је за тили час.

СУЂЕНИК -Ух, како је онај тип леп-, уздахнула је девојка која је замишљено гледала кроз прозор. У том тренутку, сеоски учитељ је пролазио улицом гледајући преда се. Висок и стасит, лепих црта лица само је изазивао уздахе удавача и младих жена. Међутим, он се није обазирао на добацивања и понеко намигивање. Пролазио је поред све ове младежи као да и не постоје. Обично је носио торбу пуну књига, и увек је био замишљен.У просторији су се окупиле другарице. Један од начина забаве био је да заједнички поделе слободне тренутке уз шољицу кафе и да се добро нашале и насмеју. После испијене кафе, окретале би шољу и гледале у црни талог који је шарао бели порцелан. Сваку реченицу тог ''гледања'' би пресекла нека шаљива упадица и девојке би се смејале до суза, баш од срца.-Изгледа да ниси чула ништа од оног о чему сам ти 31


причала... -,задиркивала је млада жена уз осмех једну од присутних девојака. Волела је да ове девојке разгали, да их орасположи са неколико лепих реченица. Шоља у њеној руци је била попут књиге. Тумачила би сваку шару, а онда би додала још понешто да цео тај ритуал буде још упечатљивији. Знала је да ће кроз неки дан поново да наврате са својим причама како им је, ето, погодила и како су се догађаји десили баш онако како им је она видела у шољи ономад. Млада жена је знала да је то само потреба за друштвом, за неким одговором за којим потајно трага свака девојка. Сваку девојку је мучио исти проблем. Љубав... -Ах, та љубав-, мислила је жена гледајући своје руке и стомак који се оцртавао испод летње хаљине. Већ је била неколико месеци удата, а, ето, ту је био и резултат. Била је трудна.То сазнање ју је затекло. Схватила је да је са трудноћом нестало оног девојачког узбуђења које је покушавала да задржи, бар још мало. Тај осећај је био један од најлепших у њеном животу. Као удата жена, на живот је гледала озбиљније. Дани су били сасвим другачији, пуни обавеза, сасвим далеки од оне безбрижности коју је имала пре удаје. Сада је могла да ужива у радозналости и машти ових девојака. Радовала се њиховим успесима и трудила се да их понеки пут утеши у патњи.И она је као и ове девојке била пуна жеља и снова. Машта ју је понела као и њих... Хтела је да зна нешто више о својој будућности. Сетила се са сетом како је попут ових девојака, једном и она седела поред прозора и рекла:-Знаш, волела бих да сањам човека за кога ћу се удати. Било би ми лакше да се одлучим ког момка да одаберем. Овако, ако га сањам знам да је тај момак

32


мој суђеник и нема више сумњи...-Сетила се, такође, да су тада све присутне девојке праснуле у смех. А онда, једна од њих јој је испричала старо веровање које је чула од своје бабе.-Моја баба ме је научила о ономе што је она некад радила да би, наводно сањала младића за кога ће се удати. Обично би кад би пао мрак, за време младог месеца, излазила напоље и гледала звезде. Онда би говорила звездама:''Звезде, звездице,драге сестрице доведите суђеногу санак мениако мисли ове године да ме 'жени.''То би три пута говорила и одлазила би ћутке на спавање.Тада би у снове долазио суђеник. Обично се говорило да после сна не треба гледати у прозор или врата, да се сан, којим случајем не заборави.То је и она урадила. Сетила се да је то учинила са пуно стрепње. Изговорила је те речи као да су свете. И биле су у њеној души светиња. Те ноћи је сањала младића кога није познавала. Био је сасвим другачији од оних који су јој се свиђали. Није волела високе младиће, посебно не оне са плавом гугуравом косом и плавим очима. Такви људи су јој посебно били одбојни. Сећала се да је разочарано устала из кревета и из беса разбила чашу воде.-Не волим такве људе-, уз плач је саопштила својим другарицама и описала је како изгледа њен суђеник, човек из сна.Сећала се како су је после тешили уз мноштво лепих речи... Неке другарице су је задиркивале уз благ подсмех.

33


-Шта си тражила, то си добила...- ругале су јој се друге.Није прошло ни три месеца, кад се ''суђеник'' у свој својој величини нађе пред њом. Гурао ју је у крцатом аутобусу. Иста она гугурава коса, плаве очи и висина. Трудила се да се измакне и удаљи од њега. Онакве гужве никада као тада. Он се баш прилепио уз њу. Покушала је да се одмакне од њега, но нигде места. Он ју је гледао у чуду, а она још чудније њега. Испоставило се касније, када је сишла из аутобуса да иду истим правцем. Чуђењу никад краја. У болницу је ушао за њом без речи. Убрзо, после неког времена ''суђеник'' се негде изгубио. Она се томе баш радовала, прво што види тетку која се видно опорављала, друго што је ''суђеник'' нестао из њеног живота.Чим је то помислила као по неком знаку, ето човека у белом мантилу.У први мах мислила је да сања. Протрљала је очи, кад оно ''плави суђеник'' из сна па још и доктор...Почела је тетка да га хвали на сва уста.Ту је отпочело познанство које се после кратког времена крунисало браком. Сва одбојност је наједном ишчезла. -Испало је да је сан постао стварност-, проговорила је млада жена. -Тако ћете и ви наићи на неког... Можда је баш онај учитељ суђеник неке од вас...-Девојке су се уозбиљиле за тренутак. -Можда...Никад се не зна шта то доноси сутра...-

ВОДЕНИ ДУХ Кажу да је Дунав моћна река, река која доноси 34


изазове, срећу , радост и бол.Људи су срасли са њом кроз низ обичаја и ритуала. Са рођењем везани су за њен ток све до задњег издисаја.Кажу да ова река симболише сам живот овдашњег човека, да је непредвидива и сурова, а опет одана и широка као и сама душа становника који на неки начин зависе од ње... На обали Дунава, која се пружа дугачком пешчаном плажом, девојке су простирале опрани веш на сунцу.Знале су се окупити баш у одређене дане пре празника.Сем прања веша могле су поделити заједничке тренутке уз шалу. Могле су се мало опустити од свакодневног напорног рада у пољу и расплести и распустити косу задивљене њеном дужином која би у таласима досезала до самог појаса.Ту су могле шетати само у извезеним кошуљама чија је белина истицала девојачки тен и прекрасне листове ногу.Могле су се препустити врелом сунчаном дану без икаквих стега и брига.То је за њих била нека врста доколице.Нису изостајале ни сеоске догодовштине, нити приче о симпатијама које би испуњавале девојачка срца.Боцкале су једна другу разним питањим и упадицама при том грохотом се смејући.Шале су биле понекад праћене и негодовањем, а жагор је био ношен струјом воде, далеко до пашњака на којима су момци чували стоку и сањарили о тим заносним младим женама.Најлепша међу њима била је Марија.Стасита и гипких покрета, грациозно је шетала по пешчаној плажи.Коса јој се вијорила на ветру спуштајући се у благим таласима све до појаса.Боја косе је подсећала на гавраново перо.Витак стас и женствене облине, терале су и саме њене другарице да уздишу.Помало

35


су јој завиделе што је такву лепоту са рођењем добила баш она.Волела је да пева.Имала је диван глас и њено певање је подсећало на сам цвркут славуја.Песме су се смењивале, а свака песма је била испевана из душе.Биле су то носталгичне песме о љубави и чежњи која задире до самог срца, рани га и оно почиње да крвари.Знало се да такве ране никад не зацеле.Све девојке су немо слушале њене песме заборављајући ради чега су дошле на ову обалу.Нежно лице са правилним цртама повећавале су њену драж.Младићи су сањали о њој...Она, она је само сањалачки гледала пространство ове реке и благо се смешила. Нешто ју је вукло на ову обалу. Сваки талас је осећала као жестоко миловање...Срце јој је брже лупало при самој помисли на величанствену реку и непрегледно пространство. Осећала је неку топлину која се шири телом и која је испуњава срећом.Волела је да гази босим стопалима по врелом песку.Урањала је у његову врелину осећајући фини песак како јој се завлачи између прстију лепо обликованих стопала.Понекад би поскакивала од врелине која је жарила...Тада би се бела кошуља повијала око њеног витког стаса док би се мокри рубови лепили око листова ногу јер је понеки немирни талас квасио, као да је намерно ишао баш у њеном правцу.А таласи су играли своју игру.Запљускивали би баш у њеном правцу као да су је изазивали...-Још данас, да се осуши овај веш и спремне смо за Петровдан- радовале су се девојке.Увелико су се спремале за празник.Припреме су знале бити напорне и дуге.Марија је замишљено гледала реку.

36


-Немој да те види водени дух јер ће те одвући у његов дворац-смејале су се грохотом.-Ама, кад је буде овакву видео не би јој одолео –додала је друга девојка у чијем је гласу било и помало зависти.-Немојмо да губимо време...-додала је трећа са страхом, као да опомиње, показујући руком на сунце које је кренуло на свој пут ка западу где га је чекао облак.-Пожуримо, девојке...-глас их је поново опоменуо. – Можда ће киша, а онда ће сав наш труд бити узалудан...Девојке су се латиле посла око прикупљања сувог веша са песка слажући га на обрамицама.Марија је чекала...Ни сама није знала шта, али је чекала.-Марија, немамо много времена...-Девојке су се журно облачиле.Косу су скупиле у плетенице и везале их марамама.-Марија, шта ако је легенда о воденом духу истинита...?-покушала је да буде духовита једна од њих.-Кажу да се у ово време појављује и да сваке године узима понеку жртву.-Никада не прође година, а да се у ово време неко не утопи.Баш чудно...-Ћути!Прегризла језик...-пала је опаска...-Баш мораш сад о томе...-чуо се нестрпљив глас једне од девојака.Марија је стајала на обали као да није чула њихове речи.Њен веш је и даље био распрострт на песку иако је облак већ заклањао сунце и наговештавао кишу.-Она то намерно...само да би нама скренула пажњу на себе.Хајдемо, девојке...-чуо се коментар.Девојке су кренуле под теретом чистог веша ка селу.Журиле су јер су се плашиле невремена.Чекало их је успињање на једном делу пута, а тај део им је

37


најтеже падао.После неколико корака застајкивале су да би се одмориле.Окретале би се ка величанственој реци и погледом прелетеле преко плаже да провере да нису можда нешто заборавиле да понесу. Нису одмакле ни десетак метара, када је једна од девојака вриснула и испустила терет са рамена.Присутне девојке су се збуњено окренуле.Марија је у заносу улазила у воду.Наизглед, све се одигравало муњевитом брзином.Девојке су јуриле за њом,дозивале је...Она је ишла ка све већој дубини не обазирући се на молбе и преклињања.-Врати се...!!!Врати се...!!!-гласови су се губили у грмљавини која се све више приближавала.-Девојке, видим град...Дођите!!! Како је овде лепо...!!!Овде има свега, дођите! Овде има дивних момака...-чули су Маријин глас који се губио ношен ветром, и наговештавао олују.Таласи су ударали о обали неслућеном жестином. Постајали су све већи, застрашујући и претили огромном снагом да сруше све пред собом.Неколицина девојака трчала је, као без душе да би стигле до саме обале, да Марији помогну.Међутим велики талас је већ прекрио Маријину главу.Вртлог се изненада однекуд појавио и вукао девојку у дубине мутне реке.Плач и вриска се разлегла обалом.-Водени дух ју је одвео...Водени дух ју је преварио...-јецала је најмлађа од присутних девојака.-Није то само легенда...Нешто постоји на овом поднебљу...жртве нас подсећају на то... Сваки човек има своју судбину, пут којим му је зацртан цео живот.Неко верује у неминовност тога,

38


неко сматра да може да тај свој пут мимоиђе и крене за својим сопственим жељама...

СВЕДОК На самој обали Дунава, на једном пропланку била је кућица од блата.У њој је живела породица, млади брачни пар и тек рођена беба. Посетиоци су били права реткост.Тог дана мајка је одлучила да, по обичајима, постави суђаје за своју бебу. Спремила се по старом обичају и поставила сточић поред кревета.Већ се смркло. Неко је закуцао на вратима. Збуњени супружници забринуто су погледали једно у друго и за неколико тренутака договорише се шта да ураде. Куцање на вратима се поновило. Млади човек је устао и отворио широм врата. На вратима је стајао човек изнурен од дугог путовања.-Бог Вам помогао-, рекао је и ушао у просторију на знак домаћина. Случајни путници намерници били су права реткост, али су људи у таквим ситуацијама били веома срдачни и предусретљиви.Домаћини су стали послужити госта уз необавезан разговор. После постављене вечере, гостољубиви домаћини, љубазно су понудили путника да преноћи код њих уз објашњење да одмах легне и испоштује обичај око постављања суђаја.Целе ноћи непознати човек није могао ни да трене. Тишина је била несношљива. Окретао би се у пољском кревету, али сан му никако није долазио.Чврсто је склопио очи, али заспати није могао. Кад негде у глуво доба ноћи, примети три 39


жене које су стајале на средини просторије. Лепих жена је видео много, међутим, таква лепота је била неописива. Биле су различите доби. Стале су се жене разговарати и свака је даривала дете врлинама и манама . Онда је уследио дар најмлађе жене.-Кад буде дошао моменат да се син ожени мајком, изгореће у огњу пакла...- рекла је тихо са много страхопоштовања.Човек се следио од страха. Слушао је разне приче о Суђајама, трима женама које одређују животну судбину свим људима. Сада их је видео и сазнао је да постоје. Болела га је изречена судбина детета које је лежало у колевци. Борио се са самим собом, а грашке зноја су му избијале на челу.Ни сам није знао када и како су жене отишле. Извесно време је лежао паралисан.Кукурикање петла који је најавио сивитање зоре као да га је отрезнило.Пробудио се нервозан кријући очи од домаћина и домаћице. Ови су били љубазни, али су осетили да човек нешто зна.-Како си спавао?- упитали су га брижни домаћини. Овај им је сметено одговарао на питања.Не имајући куд од наваљивања, путник им је невољно испричао шта је видео протеклу ноћ и шта је све чуо.Напустио је ову кућу тешка срца осећајући да ће се овде једног дана збити страшно зло.Након путниковог одласка, млади брачни пар, забринути због путникове приче, договорили су се да се отарасе детета.-Имаћемо ми и друго-, рекла је жена помирљиво.Убацили су дете у буре, закуцали буре ексерима и спустили га у воду. Матица реке је водила дечака све до једног малог сеоцета. На самој обали, стари рибар је ловио рибу. Како је живео у сиромаштву са

40


својом женом, већи део времена је рибарио. Угледао је буре како плута водом. Кад је мало наћуљио уши, чуо је плач детета који долази из бурета. Бржебоље је завеслао ка бурету и извадио га на обалу. Када је отворио буре, у њему је било дете. Како није имао деце, сав срећан, повео је малишу својој кући. Баба је била срећна. У старим данима имаће неког да брине о њима. Дете је расло уз пажњу и бригу стараца. Чим је навршило осамнаесту годину старци су умрли. Младић, наочит, ретке лепоте био је присиљен да тражи посао. Напустио је сеоце и кренуо узводно Дунавом, не слутећи да ће га живот водити баш до родне куће, родитељима.Када је стигао, његови родитељи, не слутећи о коме је реч, допустили су му да службује код њих. Његов задатак је био да чува виноград од лопова и скитница уз малу надницу. Газда, који је био младићев отац по договору морао је тачно у одређено време да му доноси ручак. Пошто су младића наоружали, дали су му задатак да пуца у сваког ко се мимо оног времена за ручак смуца око њиховог винограда.Једног дана ручка није било у одређено време. Сунце је већ почело да се помаља ка западу. Младић, ошамућен од глади, приметио је недалеко прилику која се примиче винограду.Једним пуцњем оборио је лопова. Чим се приближио телу које је беживотно лежало на земљи, схватио је да је то газда. Убрзо се упутио газдиној кући и испричао газдарици шта се све у међувремену догодило. Ова, не имајући куд, пристала је да у тајности сахрани мужа. Свиђао јој се овај младић. Она је потајно у себи гајила нека осећања према њему... Сада је била прилика да му саопшти своју намеру. Знала је да

41


може да га веже заувек за себе јер је имала добар разлог за то.Охрабрила се и саопштила му:-Остала сам сама због тебе, ред би био да ме ожениш и да ова кућа добије новог газду...-Чим је то рекла, муња је ошинула с неба те је мајку и сина запалила...Од куће и имања остали су само трагови пепела.Прича се преносила годинама од места до места. Стигла је и до путника који је био сведок пророчанства... Када је чуо причу, шта се то догодило мајци и сину, скљокао се на кревет...Није више могао да говори...

НЕЖЕЉЕНО ДЕТЕ Имали муж и жена две слатке ћеркице.Међутим, жена пожеле да има још једно дете.Ако буде син, срећи неће бити краја, но ако буде девојчица још једно чељаде неће бити на терету.Саопшти она мужу своју жељу.Кад овај чу, сав се сневесели.-Ако родиш сина, било би добро, али шта ћемо ако буде девојчица? Мени још једна ћерка не треба у овој кући.-Жени би жао због такве одлуке.Али из дана у дан жеља за трећим дететом не попусти.Хтела је да роди још једно дете, па макар то била кћерка.И одлучи се... На то се одлучи после разговора са једном женом из неког даљег места.Ова није могла имати деце.-Биће син- рекла јој је ова.-Међутим, ако се случајем роди девојчица ти ме обавести, а ја ћу девојчицу 42


узети к себи и чувати је као своју.Већу срећу од тога себи не могу пожелети.Само једно хоћу да знаш, ако ми је даш, никада јој не смеш рећи да си јој ти мајка, ма шта се догодило.- Жене су се срдачно поздравиле и растале.Од тад се више нису среле.Но, мајку је тешио тај разговор са непознатом женом.-Ако она жели моје дете, како то да мој човек нема срца за своје?-Жена је већ била пред порођајем.Муж никако није хтео ни да чује женине молбе и преклињања да ако роди девојчицу да је чувају и одгајају као и оне претходне две.Трудноћа се била одужила.Мало страха од неизвесног, младу мајку нешто поче да гризе изнутра.Ухватила ју је бојазан...Посла она поруку, преко рођаке, оној жени да се ова спреми да прихвати дете, ако се буде родила девојчица.Ова се радо одазва.Млада мајка, ипак роди сина.Муж је био ван себе од среће што ће имати наследника.Толико се радовао да је заборавио на оне две старије ћерке.Његов свет је чинио син...На све стране је причао како има сина, али је изоставио онај део да то треће дете није желео.Пролазиле су године једна за другом.Девојчице су израсле у праве лепотице.И једна и друга су биле понос младе мајке.Сваки пут, сетан поглед најстарије кћери заустављао би се на брата и сестрицу.Понекад би гледала родитеље са чуђењем.Нека туга је израњала из њених тамних очију, као да је желела погледом још нешто да каже...као да ју је нешто мучило...Освануо је прекрасан дан.Срећна породица се спремала за свадбу у оближњем селу. Најстарија девојчица је блистала у својој лепоти.Прва је пришла

43


чезама о које је био упрегнут велики црни коњ.Хтела је да помилује свог омиљеног вранца, још једном пред полазак, али овај се наједном од нечег уплашио и пропео на задње ноге.При том је оборио девојчицу на земљу.Девојчица је остала да лежи на прашњавом путу.Када су јој родитељи пришли, била је мртва.На њеном лицу био је блажени осмех...Млада мајка се сетила:-Није хтео девојчицу и ето узеше ми девојчицу!-крици бола су остали у њеној души.Деца су велика срећа и дар.Никад их није превише... Људска таштина не разуме кад изазива судбину...

ЧУДО Некада давно на просторима поред Дунава населила се тик уз саму обалу, у тек насељеном сеоцету породица која је дошла из далека. Њене чланове су чинили отац, мајка и двоје деце. Са собом су донели мало ствари, онолико колико је било потребно да се преживи. Становици тог сеоцета били су веома мирни и гостољубиви. Одмах су понудили своју помоћ, бар за почетак, и пријатељски су их прихватили као да су се одувек познавали. Нико им није поставио питање одакле су и зашто су изабрали баш овај простор који је за многе био тајанствен и диваљ. Колале су приче о разним духовима и божанствима који су посећивали становнике и чинили чуда њиховим кућама и усевима који су гајили тек да се прехране. Ови млади људи и њихова деца су те приче схватили сасвим лежерно. Док су староседеоци са поштовањем говорили о чудним водама огромне реке, ови би само слегнули 44


раменима и смешкали се.Живели су једно време сви у слози, свако гледајући свој посао. Мушкарци би рано ујутру ишли у риболов да би се враћали касно увече. Некада су доносили скроман улов, некада су разочарано слегали раменима убеђујући себе да ће следећи дан донети берићетан улов. Жене су пословале око огњишта и бринуле око домаћих животиња и о усевима на малим скромним њивама. Увече би налазиле времена да мало поседају скупа и распричају се о свакодневним догодовштинама. Знале су да запале логорске ватре на раскршћима и окупе се око ње. Онда би свака нашла себи неки ручни рад, а уз рад су ишла задиркивања и мноштво шала. Дечица су се играла око ватре налазећи безброј игара. Било је маскаради, јурке, жмурке, док би младићи у тами тражили прилику да пољубе девојку коју су преко дана могли само кришом погледати. Гледали су они и меркали све младо, ипак ћерка досељеника је веома привлачила пажњу свих па чак и оних ожењених и оних који су дубоко зашли у године. Мало по мало почели су пролазити поред њене куће, као послом, само да би је видели. На први поглед није се разликовала ништа од њихових кћери и сестара. Међутим, са њиховим доласком нешто се дешавало, шушкало, али нико није смео да каже шта. Мушка чељад је постајала тајанствена и домунђавала се кријући се од женских чланова породице. Неки мушки су почели да се међусобно јавно свађају, а сем оштрих речи било је и размене песница. Младе супруге су се већ видно забринуле када су схватиле где то одлазе њихови мужеви. Тајно су се договарале да позову младу девојку и отарасе је се. Љубомора је у њима расла и разједала их из дана у дан.

45


Позваше оне једнога дана девојку на кафу и почеше је нудити свим и свачим. Девојка је гледала црну течност, али никако није хтела да је попије.-Пиј, драга, да се окрепиш мало-, нудиле су је жене. Девојка, као да је слутила шта је чека, учтиво их је одбијала.-Не смем да пијем кафу...-Младе жене су се упитно погледале и на њиховим лицима већ се видело огромно разочарење.У кафу су већ ставиле изненађење за младу девојку. Целу претходну ноћ су провеле ћутке у послу, мешајући траве уз разне басме. Враџбину коју су спремиле требала је да наружи девојку и да је онда извргну подсмеху. Кафа је била као наручена да се у њу ставе капи те магичне течности, а да то ова не примети.Девојка се на једвите јаде успела ишчупати из њихових канџи. Није попустила пред њиховом навалом. Отишла је кући скоро ошамућена...Али за чудо свих њена лепота је цветала, бивала је све лепша и лепша из дана у дан.Жене и младе девојке нису се дале смирити. Стале су се договарати и мудровати како лепу девојку да понизе. На памети им је било чак и да сиротицу убију.Девојка је временом већ приметила да јој са штрика нестаје веш. Приметила је да јој је капија умазана лепљивим смолама, да су јој у двориште побацани разни предмети који су се користили у разним магичним ритуалима. Чула је она да се жене овде баве чаролијама и да се тако склапају на овим просторима бракови, неке су тим чаробним водицама успеле да излуде и унесреће многе људе...У почетку на то није обраћала пажњу али када јој се отац разболео од необјашњиве болести и почео да се суши,

46


када јој је мајка почела да бунца и пати од грознице, а брат да лежи као мртав на постељи, одлучила је да крене у свет да тражи лек за своје најближе.Пошла је баш на оно место за које је чула приче да се појављују необјашњива чуда. Није је било страх, већ се опростила од живота гледајући своје најближе како пате.Седела је на обали реке крај великог старог стабла врбе и чекала је. Чим је сунце зашло иза оближњег врха планине, почели су јаче да ударају таласи о обалу. У почетку су били мали и имала је осећај као да се поигравају. Касније су постајали све већи и већи да би се на моменат завртели у вртлог. Када је мало боље погледала реку, видела је необичну прилику како излази из воде дуге косе, недефинисаних облика и дугих руку.Изашла је пред девојку и радознало је посматрала.-Зашто си ме звала?- упитала ју је прилика шушкавим гласом.-Треба ми од тебе савет.- одговорила је мирно девојка.Прилика која је наликивала на сподобу, неко је време ћутала као да је желела мислима да проникне у саму девојку.-Знам шта ти се десило-, чула је девојка глас сподобе која је стајала на истом оном месту, док су се таласи воде играли око њених ногу.-Верујеш ли сада на шта су све људи спремни да учине због зависти? Шта све могу да ураде када схвате да је неко добар и вредан поштовања и дивљења...? Доброта коју носиш у себи те чини тако привлачном и лепом и за то ти ниси крива. То је божји дар... Знаш исто да није болест и проклетство узрок стања твоје породице. За то су заслужне оне

47


жене које су много пута хтеле да ти науде чак и да те убију. Али уместо тебе подлегли су твоји...Ти си рођена петком када дан смењује ноћ...Ја ћу ти помоћи, драга девојко,само...-Да... Све што кажеш...Девојка је била спремна и да умре за своју породицу, то је била цена коју је могла понудити.-Сваког петка ћеш постити... И ја сам некад била као и ти недужна жртва ових људи. Дуго сам те чекала... Овде су ме сахранили због зависти и љубоморе као што желе и тебе.Девојка је добила низ савета шта треба урадити како би спасила своју породицу.То што је видела и чула веома ју је гануло.Чим је стигла кући, учинила је оно што јој је речено. Родитељи су почели да се опорављају и живе једним нормалним животом. Свако ко је касније покушавао да јој чини зло, то зло му се враћало истом жестином уз велике последице. Девојка је постила петком и веровала је да се чуда заиста дешавају. Одлазила би на обалу Дунава и бацала букет цвећа својој доброчинитељки. -Ако будем добила ћерку-помислила је у себи -зваћу је Петра.- Таласи су се играли око њених ногу као да су одобравали њену одлуку. Осећала је дубоку захвалност према мајци природи. У њој је владао неки спокој и тиха срећа.

СЕСТРЕ Живеле су у једној кућици две сестре, близнакиње. Како су им родитељи рано умрли, биле су препуштене једна другој. Радиле су заједно, делиле

48


су добро и зло, отуд је љубав међу њима била снажна, нераскидива. Како су имале добро срце, чиниле су свакоме добро и никада ни о коме нису прозбориле лошу реч. Вера у Бога их је одржавала, тако су бар говориле.Биле су наочите и лепе на свој начин. Људи им чак ни права имена нису знали јер су једна другу назвале –сестром-.Зло их је посматрало, срдила га је толика љубав, таква верност...Једнога дана једна од њих је са комшиницом уговорила да пође у варош да купи неопходне кућне потребштине. Изљубила је сестрицу и кренула на пут. Ова друга је извадила пређу како би је поређала на стари плот. Хтела је да исту спреми за ткање. После извесног времена чула је глас своје сестре како је дозива негде иза куће.Не слутећи ништа зло, одазва се позиву.-Сигурно си нешто заборавила-, прокоментарисала је сестра.Али иза куће ју је чекало Зло које ју је за трен убило. Извадило је девојчина црева и окачило их је уместо оне пређе коју је девојка била обесила о плот.Када се друга сестра вратила из вароши, из даљине је видела нешто окачено на плот те се силно обрадовала сестриној вредноћи.-Моја сестра је баш вредна- саопштила је комшиници. Када се приближила кући имала је шта видети. Оно уместо пређе беше црева обешена о плот. Слутила је да су то црева њене сестре те је почела гласно плакати. Плакала је толико горко да је цвеће почело да вене, а трава да се суши. Небо се наједном наоблачило ,а киша је почела да пада из све снаге.-Ко је то учинио, проклет био...- клела је сестра.-Коме је то моја сестра толико наудила да је осуди на

49


овакав крај...-О девојчиној тузи се прочуло светом. Сломљена и опхрвана болом, кренула је да тражи Зло и да му се освети. Живела је зарад оног тренутка да нађе кривца па и по цени свог живота.Ишла је доста дуго док није наишла на једну пећину. Није се обазирала на страшне приче које су кружиле међу људима. Они су јој говорили да се негде крије Зло и да се оно храни страхом људи и уништава све оно што веже љубав.-Ја немам шта да изгубим,- тешила је саму себе.-Ја сам изгубила своју сестрицу, а са њом и свој живот.-Ушла је у пећину решена да истраје.У пећини ју је чекала нека старица која је џарала по ватри.Није јој промакло да је ова старица нетремице гледа.Девојка јој је пришла и уљудно је поздравила.-Знам зашто си дошла - рекла јој је старица.-Ко си ти?– упитала је девојка нимало изненађена старичиним речима.-Ја сам мајка оног ко ти је убио сестру. А ти си дошла да тражиш освету.--Зашто је то учинио? Шта му је скривила моја сестра?--Није твоја сестра, већ људи којима ти верујеш, којима никада ниси ни помислила да им се врати оно зло које су они вама желели...-Онда се пред девојком појавила необична сподоба која је пиљила у њу.-Не можеш то урадити...-Старица није ни довршила реченицу кад се сподоба срушила у страшним болним крицима.Старица је укочено гледала сина како се бори са последњим ропцем.

50


-Боли те?!Још више је болело мене...-шапутала је девојка. Бацила је крвав нож и кренула ка излазу пећине. -Зло се злим сатире-, помислила је она и кренула даље.

ЖИВА ВОДА Негде далеко, далеко живео је младић који је имао несвакидашњу лепоту. Имао је диван стас и глас којим је могао да задиви све људе који су били у прилици да га сретну. Међутим, свако је зазирао од њега када би схватио да је слеп.Родио се као сва друга деца. Родитељи су га брижно чували и трудили се да му ништа не недостаје. Оштроуман и сналажљив, могао је да се снађе у свакој ситуацији досеткама и да помогне старијима.У комшилуку је имао друга вршњака. Али за разлику од њега, овај од свих тих врлина није имао скоро ништа. Лоше опхођење мајке и оца утицалао је на дете да постане пакосно и завидно. У почетку деца су се дружила без проблема. Како су расла, разлика међу њима постала је све већа и већа. Невине игре постале су такмичење између два дечака. Овај други није могао никад да победи у играма те је почео да мрзи друга из свег срца. Мрзела га је још више његова мајка, комшиница. Она је за своје чедо имала лепе планове. Као и свака мајка желела је за свог сина најбоље. Али како је време пролазило, није се имала чиме похвалити. Зато је на сва уста оговарала комшијско лепо васпитано и вредно дете.-Не, није он такав како се о њему прича.- Био је то почетак оговарања коме изгледа није било краја. Два 51


друга су се и даље дружила, али међу њима је био неки опрез и завист. Нека искра пакости је стално варничила међу њима.Једног дана, два друга кренула су на оближњи поток.У потоку су жене потопиле конопље. Обичај је био да ту одлежи извесно време, а онда се даље прерађивало.Од њега су извлачиле танке нити које су им послужиле за ткање платна.Прелазећи преко постављеног брвна изнад воде, онај завидни дечак је свом силином одгурнуо овог другог.Овај, забезекнут и затечен оваквим понашањем, нашао се за трен ока у потоку. Срећом је пао баш на оно потопљено конопље, те му је то ублажило пад. Од тог пада вид му је почео слабити из дана у дан.Људи су причали разне приче нагађајући разлоге слепила. Свако би исприповедао оно у шта је желео да верује налазећи тиме начин да буде интересантан.-Сигурно су тамо биле виле. Обично се окупљају на оним местима где се налази конопља. Дечак их је омео у њиховој прослави те су га ''нечистог'' казниле.-Дечак је патио... Повукао се у себе... Није имао друга, није имао ни храбрости да се суочи са слепилом које му је претило вечним мраком. Како су године пролазиле, дечак, сада младић, постао је неутешан. Зависио је од родитеља и то му је веома сметало. Ни лепота, ни витак стас, ни мудрост нису биле довољне да буде достојан лепе речи и пријатељства.Једног дана је напустио родитељску кућу. Досадило му је сажаљење сељана. Хтео је да окуша срећу негде далеко, у белом свету.Користећи штап, упутио се лагано путем у непознато. -Боље да ме растргну звери но да и даље живим оваквим животом- помислио је он тужно.

52


Ишао је путем пружајући корак за кораком. Наједном га је пренуо шушањ тик до њега.-Куда идеш човече?- упитао га је нежан, умилан глас.-Ни сам не знам...- одговорио је мукло младић.-Ништа ми више није важно кад не могу да видим бели дан...--Ја ћу те водити са собом- рекао му је гласић.Осетио је мали, топли длан у својој руци. Препустио се овом створењу из којег је зрачила нека чудна, топла снага.-Требало је одавно да дођеш- чуо је шапат. -Ја те овде чекам већ дуго...- Ни сам није знао колико су времена ишли, али је осетио да га боле све кости од напорног ходања.Није му ништа било важно. Препустио се судбини...Наједном је осетио да је прилика поред њега застала. -Овде је крај - помислио је.-Умиј се!- заповедио му је гласић. Младић не имајући куд испружио је руке преко којих је осетио млаз воде. Принео је рукама воду к лицу. С неколико покрета умио се оном водом коју му је она прилика сипала.Када је отворио очи, имао је шта видети.Налазио се поред старог храстовог дрвета..Из њега је извирала жива вода...Младић је неколико пута протрљао очи у неверици. Није могао сам себи да призна да му је враћен вид.-Ето, сада видиш! Заслужио си награду након толико патње и бола.- Поред њега је стајала прекрасна девојчица насмејаних очију. У руци је држала крчаг воде.-Чиме сам то заслужио?- упитао је младић.-Добра људска душа не може да се разуме у свету зла. Али једнога дана оно што је добро, као што је и ова жива вода, наћи ће своје место...-Младић и девојчица разговарали су о много чему

53


до касно у ноћ. Уморан од пута и узбуђења, заспао је за трен ока са блаженим осмехом на лицу. Када се сутрадан пробудио, схватио је да се налази поред оног потока у коме га је некад давно гурнуо друг. Старог храста, девојчице и извора са живом водом нигде није било.Младић је кренуо замишљено кући. Сада је могао да види више не само очима већ и срцем.

ПРСТЕН На самртничкој постељи старица је скинула дрхтавим прстима прстен са руке и предала га младом човеку који је свесрдно бринуо о њој ових неколико задњих година. Свакодневно јој је доносио храну, секао дрва и бринуо о њој. Било му је жао те старице седих власих и тужних крупних очију. Имао је осећај да ју је одувек познавао. Како није имао никога, а био је жељан пажње током свог детињства, схватио је да је та пажња потребна и старим људима. Љубави изгледа да никада није довољно без обзира на старосне границе. Старица је препознала у њему једну чисту, велику душу и зато му је допустила да навраћа код ње и чаврљају неусиљено о свему и свачему. Сада када је старачка немоћ расла и када је осећала ледени дах смрти, одлучила је да му поклони прстен.-Ја немам ништа друго вредно да ти оставим сем овог прстена-, рекла је са тугом у гласу. Под седим власима схватила је да је за живота стекла само то жуто парче метала који је био симбол њене велике љубави, жеље за животом.54


-Ја сам била срећна, иако сам живела у сиромаштву и борила се за кору хлеба. И ти ћеш бити срећан ја то знам. Насмешила се благо гледајући га дуго, као да се опрштала од младости и тог драгог бића које није крило осећање туге.-Кад год ти буде потребна помоћ, тај прстен ће ти показати прави пут да се решиш проблема и дилема и буди сигуран да никада нећеш срљати у пропаст, останеш ли овакав какав јеси. Како је то изустила, склопила је очи. Чинило му се да спава, али после неколико тренутака дозивања њеног имена схватио је да је старица умрла. Остао је сам, зачуђен и у исто време тужан. На длану је држао комад жутог метала. Није ништа очекивао од ове убоге жене. И ово што је лежало на његовом длану било је много.Неколико дана касније, после погреба, упртио је на леђа торбу и кренуо даље. Ни сам није знао куда да иде. Следио је своје срце. Када је стигао до раскрснице имао је шта видети. Млада жена, необичне лепоте седела је на оближњем камену поред пута сва уплакана. Упитао ју је зашто плаче, на шта му је она потанко испричала шта јој се све догодило.-Немој да плачеш жено-, тешио је он. -Ниси ти једина коју је отерао муж и то није разлог да плачеш. Свет је велики и наћи ћеш срећу.- Жена га је збуњено гледала и напречац донела одлуку да наставе заједно пут.Путовали су дуго док сунце није зашло на западу. Младић јој је предложио да заложе ватру и преноће поред једне оближње шумице. Недалеко од њих је био поток и мостић.-Хајде да преноћимо поред моста-, наговарала га је жена. Он се чудио целој овој ситуацији. Био је толико преморен да је једва стајао на ногама, а она је била пуна енергије и није показивала ни трун умора.

55


-Не, ја ћу спавати овде-, одговорио јој је младић, сумњајући у њене добре намере. Уморно је ставио руку у џеп и осетио да му се рука тресе. Чим је дотакао прстен, рука му је утрнула.-Хајде, бар ме одведи до моста-, била је упорна жена. Заводнички му се насмејала забацајући дугу косу на леђа.-Иди сама ако ти није по вољи ово место.-Гледао је за њом како са лакоћом корача ка мосту. Кад је стигла до средине моста, угледао је под светлошћу пуног месеца како се баца у воду.Наједном је осетио језу и несношљиви страх. Кроз главу му је пролетела мисао. -Гурнула би ме с моста-, дошао је до закључка.Сутрадан је наставио даље. Прошао је мост, кад тамо ни трага од воде. Испод моста имао је шта видети. Гомила змија је гмизало, превијало се у необичну клупчад.Задовољан што је спасио живу главу наставио је даље.Чуо је необичан глас за собом. -Извукао си се, човече, за мало...-Када се осврнуо имао је шта видети. Огромна змија се подигла до пола са земље и упорно га гледала. Младићу су се тресле ноге. Понестало му је снаге и храбрости.Стајао је прикован за земљу престрашеног погледа зурећи у змију која је гмизала према њему. -Где идеш?- упитала га је она, непрестано палацајући језиком и сиктећи.-Не бој се, човече, нећу ти ја ништа, само те питам где идеш?!--Идем у град-, рекао је младић једва чујним гласом.-Аха, добро...Ако идеш у град купи ми једну мараму, а ја ћу те чекати када се будеш враћао...Не будеш ли се вратио убићу те, ма где се сакривао или ишао!-

56


Младић је схватио да нема шале са таквим чудовиштем. Одлучио је да одржи обећање. Ни сам није знао како је стигао до града. Ноге су га једва слушале. Неки људи су га били позвали да им помогне и за ту помоћ је добио тек толико новчића од којих је купио мараму. Дошло је време да се врати и испуни обећање. Невољно је кренуо назад.Кроз главу су му пролазиле разне мисли. Мислио је само о томе да остане у животу.Изненада, пред њим појави се она иста огромна змија.-Да ли си ми купио мараму?- упитала је она машући репом.-Јесам- одоговорио је са страхопоштвањем -Ово мора да сањам- помислио је младић. -Змија да говори, то мора да је сан...--Није сан- чуо је змијин глас. -Сада ми ту мараму вежи на једно од три места које ти будем рекла. Можеш је везати на мој реп, главу или преко средине мог тела и запамти, живећеш!-Младић јој је једва пришао. Послушао је змију и мараму везао око средине њеног тела. Како је то урадио, удаљио се од ње.-Да си везао ту мараму око моје главе, много би младих људи умрло. Да си је везао за мој реп, много би старих људи настрадало. Ти си је везао за средину мог тела, а то значи да ће много људи средњег доба умирати од болести.Ти си изабрао, а са тим и свој живот. -Како му је то рекла, удаљила се на исти онај начин на који се и појавила. Младић је наставио свој пут. Ишао је кроз шуму док није стигао до једне чесме. Био је жедан и желео се напити воде. Када је принео шаку да захвати воду, схватио је да није сам. Поред њега је стајао старац са

57


дугом белом брадом у белој одори. Младић се чудио овом сусрету. Старац га је меркао својим малим продорним очима, као да је покушавао да проникне у његову душу.-Немој да пијеш ту воду-, чуо је младић дубок, мушки, топли глас.-Зашто?- проговорио је видно збуњен...-Зато што ако будеш то урадио, завршићеш свој живот на најсуровији начин. Ова вода долази са извора оног који трује људске душе. Ко је попије, страда у несрећама и бива убијен. То власник овог извора наплаћује воду суровошћу, мржњом и страхотом. Ово камење које видиш около су споменици оних који су пили ову воду.--Како да вам се захвалим?- упитао је младић. Старац се само насмешио и мистериозно нестао.Младић је кренуо даље... Неиспаван и уморан, једва је смогао снаге да седне на један камен овалног облика.Чим је сео, ухватио га је сан. У сну му се појавила она старица коју је чувао и која му је дала прстен.-Спасио си се и ја сам то знала-, проговорила је она. Живећеш дуго и успећеш у свему што пожелиш. Не заборави, само скини прстен са руке и кроз њега погледај оно што желиш... То што желиш биће твоје...Младић се пробудио и кренуо даље. У једном селу се оженио, стекао богатство и изродио много деце. Све му је ишло од руке...Кад би нешто пожелео, кришом би скинуо прстен са руке и гледао то кроз њега... Тајну је чувао, као зенице својих очију...

58


ОБРЕД У јутарњим часовима, воловска запрега је била далеко одмакла од села.У колима су седеле жене обучене у лепу народну ношњу и весело чаврљале. Тражиле су начина да се што удобније сместе у колима. Тесан простор се чинио још тешњим од пуних корпи којих је било подоста. У њима су носиле разноврсну храну и старинске специјалитете. Тикве са вином су неприметно придржавале за узицу да се којим случајем не преврну и не проспу драгоцену течност. Добро расположене, гледале су пољски пут. Он је пресецао обрађене њиве и вијугаво наставио до једног брда. То брдо је и био циљ њиховог путовања. Тамо су се налазиле чесме из којих је непрестано протицала жива вода. Била је ту и воденица. Некада су њихови преци млели кукуруз у њој. Некада, како је говорила легенда, на овом брду, којем је име било Царибаша, живели су мештани тог места. Како су харале разне болести и људи даноноћно умирали, они који су преживели одлучили су да се одселе и да своју насеобину подигну негде даље од овог места. Међутим, када се радило о разним обредима људи су се опет враћали ту и делили заједничке тренутке уз разноврсна јела и пића. Жене су са дивљењем гледале високе, тек олистале тополе. Изгледале су краљевски поред потока који је пролазио тик до њих. Бистра вода је жуборила ка свом циљу. Око потока је цветало разнобојно пољско цвеће. Мириси природе су се мешали при првим зрацима сунца који су остављали трага и будили ову дивоту.Човек који је терао упрегнуте волове, махао би понекад штапом и пожуривао их да ходају брже.59


-Хајдe, Вила! Њица, напред!- С напором, краве, упрегнуте у запрегу, ишле би даље.-Морамо стићи на време-, проговорила је старија жена која је спремила све оно што је било потребно за обичајни обред.-Да ниси сањала тај сан не би толико журиле-, приметила је друга жена покушавајући да придржи врућу погачу која само што није испала из препуне корпе.-Не смемо се играти са тим-, додала је прва жена гледајући непријатељски другу. -Није то обичан сан, кад вам кажем. И раније се тако нешто догађало.Кажем вам ја да је то порука с оног света и да се треба испоштовати.--Јеси ли понела тамјан, ватру и тикве?- упитала је трећа жена која је све време ћутала. Забављала се својим мислима. Она је била та која је пре неколико вечери сањала чудан сан. Сан се заправо већ неколико пута ноћима понављао. Чим би склопила очи, у сан јој је долазио покојни супруг и увек јој се нешто жалио. Хтео је да је води са собом. Говорио би јој како је жедан и гладан и како му је жао овоземаљског живота. Тада би инсистирао да је води некуд са собом...У сну се батргала од његових напорних убеђивања. Једва би се будила и онда би била обливена знојем и преморена.Испричала је она тај сан комшиницама, а онда старијим женама које су имале слична искуства. Оне су је наговарале да је један од начина како би се ослободила ноћних мора да оде на Царибашу, оближње брдо, па да дарује мртвом супругу одећу, храну, пиће и воду уз окађену светлост. Требало је да упали свеће и намени их за душу покојника, окади и стави их у преполовљене тикве. Са запаљеним

60


свећама требало је пустити тикве да их вода потока однесе до оног коме су намењене. Веровало се да све оно што се намени вода најбрже носи мртвима и да је вода та која је веза између овог и оног света.Обично би се после тога наставило са слављем. Јело би се и пило и уживало у јутарњим сунчевим зрацима. Онда би се окрепили хладном водом са чесме која је гасила и највећу жеђ. И младо и старо би заиграло коло које би развила фрула. Коло је само грејало срца, а љубав се рађала између оне слободне младежи. Несташно намигивање било би упућено и понекој удатој жени. Вино би се точило без жаљења... Тада би жене исплеле врбове гранчице у венац и размењивале их уз црвено јаје које је пратило цео овај обред. Није изостала ни тиква са водом... Пити воду из тикве са ових извора, како су они умели да говоре, значило је пити здравље.Весела група је стигла до једног пропланка који су називали Крнг, где су се већ окупили људи из околних села да поделе обредни тренутак. Свако је испред себе, на распростртом чаршаву, имао послужење са берићетом хране.Спретно, путнице су сишле са кола. У рукама су носиле пуне корпе које су поређале на обрамице. Носиле су их пажљиво до одабраног места поред чесме. Драгоцени товар су положиле на чисти бели чаршав који су прострле на зелену, меку траву. Народна ношња чинила их је загонетним и привлачним. Извезене танке кошуље једва да су могле сакрити бујне груди које су се надимале при сваком покрету. Око струка су биле опасане шареним тканицама које су истицале витак стас. Шарене ткане сукње уклапале су се у ову дивоту од природе. Испод тканих шарених сукњи вириле су

61


беле као снег извезене подсукње са ручно израђеним чипкама. Лагани ход су им чинили и кожни опанци из којих су вириле исплетене црне чарапе на којима је био вез са мотивима пољског цвећа. На главама су носиле мараме чији су рубови завршавали цветним венцима.-Дивне су ове наше жене-, чуло би се добацивање младих људи који су уздисали од толике лепоте. Здраве жене и девојке подсећале су их на зреле јабуке. Тешке плетенице су мамиле уздахе и палиле машту ватрених мушкараца.Све је овде било дозвољено, чак и да се украде по који пољубац о ком би се мислило до наредне године.Ови су људи умели да живе и да се препуштају тренутку и то их је чинило опуштеним и срећним.Жене су поставиле храну на чисти столњак и позвале суседе да им се придруже. Нису заборавиле ни оно зашта су овде дошле. Упалиле су свеће, намениле храну при том их кадећи... Нису изостављени ни врбови венчићи са црвеним јајетом које је симболисало дуг живот и здравље. А онда би уз пратњу младежи одлазиле до потока. Ту су са преполовљеним тиквама намениле воду. Када би завршиле са тим ставиле би упаљене свеће у њих и пуштале их да плутају водом, да стигну до оног о ког су се, можда, огрешиле.Тада би даривале марамице и новац... -Ето, урадиле смо и то-, насмешила се старија жена која је гледала ове друге две. Удовица је ћутала. Приметила је нечије тамне очи које су је са занимањем посматрале. Био је то млад човек из суседног села. Гледао ју је као опчињен и при том благо јој се смешио. На образима су му се појавиле мале јамице. То му је дало још већу драж. Пришао

62


јој је ближе, без речи. Гледао је продорно као да је опијен призором који види. -Изгледа да следећу годину нећеш дочекати сама-, проговорила је друга жена која је видела ово очијукање.-Дођи овамо...- махала је руком младићу.-Ово је наша Мара, проговорила је весело прва жена.Схватила је поруку ...-Сада си се ослободила море и, ето, чека те нови живот. Наш Милорад ће ти га улепшати. И он је удовац као и ти...-Две старије жене су се лагано удаљавале од двоје младих. Знале су да ће обоје бити срећни, да ће сенке прошлости заувек ишчезнути из њихових живота.-Идемо да заиграмо ''Коло живота ''! Следеће године, ако Бог да здравља, доћи ћемо поново...-Ово место изгледа има неки значај, делује некако судбоносно...

КИШНИ ЉУДИ Некада давно у једној трошној кућици, живео је сиромашни младић са својом мајком. Живели су веома скромно да скромније не може бити. Младић је свакодневно вредно радио у пољу. Сваки пут, када је стигло време да се убиру плодови рада, невреме му је уништавало усеве. Несрећни младић покушавао је 63


да ради марљивије и следеће године, али киша, град, ветар и немилосрдно сунце су уништавали његов целогодишњи труд и рад. Љут на своју судбину, одлучио је да оде у свет да потражи срећу.Тешка срца се опростио од старе мајке. Но, ни њене крупне сузе на избораним образима, ни тешки уздаси нису га зауставили и одвраћали од већ донете одлуке. Видећи да је њен син упоран, мајка одлучи да га благослови и пусти да иде у свет камо му је воља.-Нека иде-, помислила је стара мајка -и овако нема вајде да се мучи.- Срце јој се стегло, а јецаји су парали мајчине груди. Скупила је сву храброст и снагу и ушла у празну кућу удубљена у мисли. Туга је није напуштала. Окренула се према истоку, клекнула на земљу и молила Бога да јој чува сина јединца.Младић се тешка срца одвојио од мајке. Ожалошћен и разочаран, ипак је кренуо у свет не осврћући се на већ оронулу кућу и уплакану мајку.Ишао је преко ливада, кроз шуму док није уморан стигао до једног пропланка. Тамо је угледао један стари храст чија је крошња била огромна. -Дебели хлад-, помислио је- заклониће ме од сунца и одморићу се бар за тренутак.- Како је све било мирно, легао је на траву и убрзо заспао. Али чим га је ухватио први сан, почели су да се ређају снови. Сви ти догађаји учинили су му се стварним.На том месту где је био легао да се одмори, у земљи су се отворила једна стара врата. Младе девојке, лепо одевене, опколиле су га и запевале. Једна, најлепша међу њима, показала је прстом на њега, да би касније чуо њен милозвучни глас како говори другим девојкама:-Овај младић не зна да је главни узрок његове несреће баш овај храст. За време пуног месеца, овде се на

64


овим вратима на која смо и ми изашле, скупљају они са другог света. Они се сваки пут договарају како да му униште летину. Није у питању лоша срећа, већ намера кишних људи да се домогну његових моћи којих он није ни свестан да поседује.-Како је то рекла, унела му се у лице као да је хтела проверити да ли младић спава. Али он се није дао заварати. Држао је склопљене очи, а мали прорез су прекривале дуге, густе, тамне трепавице. Младић није давао никакве знаке да је чуо њене речи, а камоли да ју је видео. После обредног кола, девојке су, једна за другом, напустиле хлад старог храста и нестале кроз зачарана врата која су их водила до неког, младићу непознатог света.

65


Кад је отворио очи, имао је шта видети. На трави су остали само трагови њихових босих стопала и једна свилена марама која је некој девојци испала док је играла.-Није сан- помислио је младић, сав срећан јер је схватио да ће можда наћи одговор на питање због чега је и кренуо у свет. Брижљиво је сакрио мараму у недра испод широке кошуље.Сакрио се у оближње жбуње и одлучио је да сечека ту ноћ и увери се у истинитост девојчиних речи. Био је непоколебљив у 66


својој намери.Чим се смркло, сакрио се иза једног великог пања борећи се да не заспи. Тешком муком је одолевао сну, али она марама као да му је помагала, час га је голицала, час му је гребала груди. Кад негде у поноћ није се могао нагледати чуда. Тамо, поред оног старог храста појавила су се нека чудна врата, али другачија од оних претходних која је раније видео. Широм су се отворила уз тешку шкрипу и кроз њих су излазили за- редом чудни човечуљци. Нешто су узвикивали, љутито су се окретали као да су нешто очекивали. Задња међу њима била је жена која је одударала од тих несрећника. На себи је имала хаљину којој се младић силно чудио.Такву хаљину у животу није видео. Сва је светлуцала у свим нијансама боја.Сви су јој се редом клањали и са великим поштовањем говорили јој: -Мајко...Понављали су то неколико пута, да би затим сели на траву указујући јој посебну част и поштовање. Она је гледала кроз њих и непрестано махала дугим рукама са којих се у ритама падали комади тканине који су више наликивали на лишће.-Оно што сте му учинили није довољно...- била је незадовољна Мајка. -Он је сада још моћнији него што је био. Урадили сте задатак, али сте у њему пробудили оно чега се ја највише бојим, а то је моћ истине. Уништи ли мене њоме, уништиће и вас и за нас неће бити милости ни на једној страни света. Свако од вас зна какви су путеви који ће нас чекати. Бојим се да се не можемо вратити тамо где смо били... Забринуто је посматрала присутне, кријући дрхтај гласа који се губио простором у ноћној тишини. После ових речи, пружила је малу секиру једном човечуљку, с молбом да је овај причува.

67


-Само њоме може да обори ово стабло-, додала је она.Након кратке церемоније, небом су се играле муње уз пратњу грмљавине. Мaјка је раширила руке ка небу док се небо није широм отворило и из њега поче лити киша као из кабла.Младић је шћућурен стајао иза пања.Пузећи се упутио оном човечуљку који је под дејством пића већ заборавио на секиру. Лаганим покретом је дохватио секиру и удаљио се од ових необичних бића. Упутио се ка шуми где је тражио заклон. Већ је био мокар до коже и изнурен, али није одустајао од своје намере. Са првим кукурикањем петлова, необична бића су нестала на исти начин на који су се и појавила те ноћи.Младић је јутро дочекао на ногама. Упутио се према оном старом храсту и замахнуо секиром. Храст га је молио да га не сече, али се овај није дао умилостивити. Када га је оборио на земљу, чуо је страшан јаук и врисак.Из шупљине пања појави се голуб. Захвално је гледао младића.-Спасао си ми живот-, проговорио је голуб. -Твој сам дужник.- Испричао је младићу своју животну причу. Причао му је како су га некад давно заробили кишни људи и како су га годинама држали зачараног у шупљини старог храста. Ипак, нешто је намерно изоставио. Није хтео овом младом човеку да каже да је он Истина, за којом сви људи трагају целог свог живота.Хтео је да замахне крилима, али није могао да полети. Младић је приметио да му је једно крило крваво. Понудио му је ону мараму и њоме завио рањено крило. Како му је завио крило, уместо голуба пред њим се појави старац дуге беле браде и косе, са

68


штапом у руци.-Учинио си још једно добро дело, младићу.-Младић није знао шта да ради.Старац га је дуго и благо гледао.Пружио му је руку преко које је младић осетио огромну снагу. Младић је несвесно схватио да је нашао оно ради чега је кренуо у свет.-Иди кући, тамо те чека твоја мајка- рекао му је старац уз блажен осмех.-Немој заборавити да је срећа у теби самом и у истини. Док верујеш у правду и истину не може нико да те поколеба. Све оно што будеш радио имаће плодова.Младић је збуњено погледао још једном у старца који се удаљавао. Ништа му друго није преостало, но да се врати својој кући и мајци. Шта му је било речено, младић је и учинио. Осврнуо се још једном да види старца, али од њега није било ни трага ни гласа.Кренуо је задовољно кући. Тамо су га чекале она девојка и његова мајка. Нешто су живо разговарале. Њихов осмех је био све оно што је желео у том тренутку. Срце му је било испуњено срећом.Ова прича се причала дуго, дуго. Кажу да и дан- данас кишни људи уништавају људима усеве, понекад сву летину. Некад се појављују у људском обличју и носе велико невреме. Неки људи у свакодневном говору спомињу и Мајку, њихову господарицу, а не знају да их она све време помно слуша и смишља начине како да се освети људском роду јер не може да се врати свом свету и старом начину живота .

69


НЕСРЕЋА Био једном један веома вредан и наочит младић. Волео је да ради и покушавао је да са свим људима буде у добрим односима. Како је коме добро чинио, а чинио је доста добра, доживљавао је ситне несреће којима није било нигде краја. Младићево срце је било пуно милошти, и поред недаћа које су умеле да га задесе и даље покушавао да помаже другима. Али, како је већ речено, несреће као да су га очекивале после сваког доброчинства. Погрдне речи и псовке нису изостајале. Младићево срце је почело да пати. Одлучио је да оде у свет и тражи одговор за таква збивања. Ишао је тако данима, док га умор није савладао. Легао је испод једног старог храста да се мало одмори и опусти од свих тих разочарења која су га притискивала. Чим је легао, утонуо је у сан. Тонуо је у неки непознати свет. Свуда око њега је била необична природа. Дрвеће је било суво, само по неки усамљени лист се њихао на скоро голим гранама. Траве скоро да није ни било. У подсвести је већ био створио слику да се ту нешто страшно догодило.Иза једне окуке, изненада, појави се ћопави човек наслањајући се на штап. Човек га је прво одмерио од главе до пете, а онда му је предложио: -Хајде да се заменимо. Дај ти мени твоје брзе младе ноге, а ја ћу теби ове...- Како је то рекао, младића нешто трже из сна и угледа поред себе лепу девојку.-Немој никоме ништа да помогнеш за бадава, нити се с неким замени.- Младић ју је у чуду погледао, још више се чудећи њеној лепоти и тајанствености. Како му је то саопштила, девојка је попут вихора некуд нестала. Стао се младић питати шта да ради. Устао је 70


и упутио се даље у свет. Било му је криво што је бар није упитао ко је она...Већ је пао мрак. Стигао је до једне куће испред које је старица носила тежак нарамак дрва.-Помози ми, синко-, вапила је она. Он јој је таман пружио руку да јој помогне, кад се сети чудних речи оне младе девојке испод оног храста.-Ако јој помогнем...- само је то помислио и одустао од дате намере.Старицу је увредило његово понашање.-Добро, де, старице,- проговорио је младић досетивши се лукавства. -Шта ћеш ми ти дати ако ти будем помогао?- Старица га је одмерила од главе до пете и лукаво погледала. -Показаћу ти пут до твоје истине коју тражиш.- Младић прихвати понуду да помогне старици.Остао је чак и да преноћи код ње. Кад у глуво доба ноћи, осетио је да га неко буди. Видео је опет ону девојку коју је већ срео под храстом.-Прави се да спаваш.Доћи ће баба да ти одсече прамен косе. У њој се крије сва твоја умешност. Ако јој будеш дозволио да узме премен твоје косе, пашћеш у тешку муку и беду. Кад ти се прикраде, ти је ухвати за руку и не пуштај док ти не обећа најружнијег коња у штали.- Како му је то девојка рекла, нестаде без трага. Није прошло много времена кад ето старице. Уверена да спава, ухвати вешто прамен младићеве косе, али је овај хитро ухвати за руку.-Шта хоћеш да ти дам?- упитала га је љутито.-Дај ми оног најружнијег коња из штале.-Баба се насмејала лукаво ликујући. -Даћу ти ја најлепшег-, рекла је она водећи младића у шталу.Али младић се није дао заварати.

71


-Рекао сам оног најружнијег...-повикао је на бабу да је ова од страха почела да дрхти. Најзад, баба попусти. Младић узјаше најружнијег коња и крену даље. Није ишао много, кад наиђе баш на оног ћопавог човека из сна. Поновио му је све оне речи као у сну, но младић се сети девојчиних речи те одбије његову погодбу.Овај, бесан, удари три пута штапом о земљу. Чим је дотакао земљу, почела је снажна олуја. Громови су ударали на све стране. А онда се деси чудо. Таман је хтео да повуче коња за узицу, кад од коња ни трага. Поред њега је стајала иста она девојка која му је давала савете.-Била сам зачарана.Онај човек ти је одузео срећу.Сваки пут када си чинио добро он се хранио твојом добротом и чинио зло. И баба је користила твоју доброту чинећи многа зла.Ту је одговор за твоју несрећу.Сада ме одведи до потока да се тамо окупам-, рекла је девојка. -Младић је послуша и дадоше се у потрагу за првим потоком.-Чувај добро моје ствари, јер ако нешто буде зафалило снаћи ће те мука и беда.-Девојка је оставила одећу крај потока да је младић чува.Чим је ушла у воду, поред младића се створи друга девојка. И ова је била лепа. Младић се загледао у њене очи, али нешто му није давало мира.-Ја сам господарица овог потока-, рекла је. -Овде не сме нико да се купа без моје дозволе.- Чим је то изрекла, сагла се да покупи ствари оне девојке која се већ купала. Младић је прво збуњено гледао у њу, а онда слутећи шта намерава брже-боље је ухвати за руке борећи се с њом као лав. Кад, уместо девојке, појавила се она иста баба код које је ноћио. Ухватио је бабу за рамена и брже - боље гурнуо у воду. Чим се наквасила, уместо бабе-вештице остаде само

72


камен.Али невољи није било краја.На месту где је девојка оставила одећу стајао је онај ћопавац који се већ домогао девојчиних хаљина.-Дајеш ли ми твоје брзе ноге,- упитао га је ћопавац церећи се, -или ћу све ово да однесем.Младић се за тренутак замислио, а онда је промрмљао себи у браду.-Дај ми прво твој штап, да провежбам мало како ћу помоћу њега ходати.-Ћопавац му је пружио штап, али га је и даље држао за други крај. Како је био на ивици потока, младић изненада истргне штап и ћопави паде у воду.Чим је упао у воду и он се скаменио.Када је девојка изашла на обалу и обукла се, узела је онај исти штап и ударила њиме три пута о земљу. На том месту се одједном створио прекрасни замак.-Ово је мој дом-, рекла је девојка. -Захваљујући теби сада више не морам да служим вештицу и чаробњака, а ти ћеш од сада имати среће у свему што наумиш и урадиш.-Младић није желео да оде од ње. Напротив, одлучио је да све добро, као што су и зло, поделе заједно до краја живота.

73


МИСТЕРИОЗНИ ПОСЕТИЛАЦ Звала се Марица, на први поглед била је јако скромна и повучена девојка.Тек је навршила шеснаесту годину. Дружила се са својим вршњацима и делила са њима све радости које живот пружа. Њена породица је била веома имућна. Родитељи су јој радили негде у иностранству и девојци ништа није недостајало. Могла је да има све што пожели. Ипак, нешто ју је тиштило. Замишљене крупне, тамне очи подсећале су бојом на зреле купине. Тамна коса јој је уоквиривала бледо лице и чинила је још загонетнијом и лепшом. Бледило је само појачавало контраст румених усана и лепо извијених обрва. Лице је подсећало на уметничку слику.-Нестварна, лепа и недодирљива- тако су говорили њени вршњаци. Иако је била увек окружена њиховом пажњом, чинило им се да је далека од стварности која их је окруживала ситним радостима.-Марице, опет си нам одлутала- умели су да се шале њени другови који би јој дотакли нежну руку. Природа је, изгледа, у овој прилици била најбољи уметник. Марица би само слегнула раменима уз блажен осмех на лицу. Без речи би одмахнула главом у знак одобравања и иста прича би се кроз неколико тренутака опет поновила.Није размишљала о младићима иако су их њене другарице имале и хвалиле се како њима, тако и лудим проводима и састанцима. Наслушала се она разних прича. Знала је да се свиђа многим младићима, међутим, нешто ју је сваки пут притискало у грудима када би само помислила на неког. Тај осећај јој није 74


давао мира.У селу јој је запао за око један сиромашан, али веома леп младић. Он јој се није удварао нити јој је досађивао. Гледао је понекад дуго све док им се погледи не би негде срели. Онда би је нешто стезало у грлу, престајала би да дише, а он би окренуо главу на другу страну.Није смела да размишља о њему, а најмање да га спомиње. Увече би легла узнемирена. Очи би јој се напуниле сузама из неког њој непознатог разлога. Нека туга би јој испунила срце и непрестано јој се плакало.Чим би дотакла главом јастук на њему би се појавила локва суза. Сузе би јој текле неконтролисано и није могла да их заустави.Јутром би се будила буновна, натечених очију. Сањала је чудне снове и у тим сновима јој је долазио један младић сличан оном из села. Увек би јој нешто говорио, наговарао... Није знала зашто, али је имала осећај да се борила свом снагом да га избегне. Знао је он да говори о љубави, о дивним осећањима. Њу је то збуњивало, била је још млада да размишља озбиљно о животу.Једне ноћи се пробудила. Пробудио ју је необичан шум. Отворила је очи и у полутами видела тамну прилику младића који је стајао недалеко од њеног кревета. Гледао је ћутећи. Њен страх је био сувише јак да би могла било шта да прозбори. Није могла да виче.Разрогачених очију гледала је прилику у просторији, неспособна да било шта предузме. Он је стајао ту и гледао је са занимањем као да се хранио њеним страхом. Гледао је дуго, дуго...Чим су закукурикали први петлови, прилика је ишчезла. Млада девојка се тргла из кошмара.Није знала да ли је то реалност или сан. -Да ли човек може да сања будан?- питала је саму себе. Родитељима ништа није

75


рекла.То кратко време њиховог одмора у отаџбини није хтела да помути нечим што ни њој није било јасно.-Марице, опет си замишљена- константовала је мајка гледајући забринуто ћерку. Девојка би само ћутала.-Да ниси болесна, Марице-, упитао је отац који ју је критички гледао од главе до пете. Следило је поновно ћутање. Нашли су они оправдање за ћеркину ћутњу. Мислили су да се њихова Марица заљубила и да ту тајну жели да сачува за себе. -Младеж се понаша чудно у тим ситуацијама- размењивали су родитељи мишљење.Марица је и следећег дана била у својим мислима. Није желела да сврати ни до другарице. Седела је у соби читајући књигу. Хтела је да размишља о нечем другом, само не о догађају и прилици од прошле ноћи.Са стрепњом је чекала и следећу ноћ. Нека туга јој се увукла у срце и то није могла да избаци из себе.-Баш сам луда,- помислила је девојка и наслонила главу на меки јастук. Суза се котрљала и уквасила мирисну јастучницу. Затворила је очи и препустила се мислима. Тек што је склопила очи, чула је исти онај шум од претходне ноћи. Отворила је очи и угледала исту ону прилику. Сад је био ближи њеном кревету. У соби је била месечина и могла је да га боље види. То је била иста она особа из њених снова. Сада је био ту и осетила је његову руку на својој која је беспомоћно лежала на покривачу.-Ја сам дошао...- чула је његов шапат.Глас је био тих, али исти онај који јој је говорио у сну. Није се сећала шта јој је све причао, али знала је да је то био тај глас из сна.Језа јој је прошла кроз цело тело и почела је дрхтати.

76


-Немој да се бојиш-, рекао јој је он нежно.-Хтео сам да будем ту да те гледам. Нећу ништа од тебе, само хоћу да те гледам.Те ноћи је седео на њеном кревету држећи је за руку. Гледао је својим крупним очима као да за њега само она постоји на овом свету. Како се појавио, тако је и нестао рано у јутарњим часовима. Марица је опет била неиспавана и исцрпљена. Није знала шта да мисли. Није знала како то да саопшти својим родитељима. Стидела се свега тога што јој се дешавало. Ноћне посете шеснаестогодишњакињи нису биле баш за пример.Она је осећала његово присуство и дању. Било шта да је радила, било шта да је говорила, осећала је да је неко тик уз њу. -Не, нисам луда- говорила је себи. Није знала како да прекине ову причу.Све мање је виђала другарице и другове. Ретко би одлазила на свадбена весеља недељом и на игранке. Лепа одећа, поклони остајали су далеко од ње.Ноћне море су добијале обрте. Младић који би долазио ноћу био је посебно нежан према њој. Упустила се са њим у разговор. Дуго су причали, али тај разговор јој се ујутру чинио као сан.Младићева стрпљивост и благост јој је у први мах инпоновала. Од држања за руку, њихова присност је ишла у правцу љубљења ... Касније је постајао захтевнији.Једне ноћи девојчино одбијање младића је пробудило целу кућу.У собу је упао Маричин отац. Тражио је објашњење. Девојка, не имајући куд, испричала му је целу причу. Бесан и разјарен, гадно је псовао. Тражио је име младића, његов опис како би разјаснио ситуацију.-Убићу га!-дивље је викао.-Нећу дозволити да ти се та сиромашна битанга смеје.- Девојка је само плакала.

77


Оно што је наумио њен отац, то је и урадио. Урлао је на сва уста оптужујући невиног младића који је целе те ноћи био са својим друштвом. Једва су га смирили да не учини оно најстрашније.-Нисам ја...- бранио се младић. Њему су притекли у помоћ и другови који су те ноћи били у неком другом селу на неком испраћају.-Не може да буде на два места - говорио је младићев друг у одбрану.Маричин отац је сумњичаво гледао младиће и претећи се нагнуо ка њима.-Ко је, реците ми, ко долази код моје кћерке...Младићи су били збуњени. Овако нешто се никада није догађало у овом селу. До сада се такве јавне оптужбе никада нису изјављивале, посебно против неког одређеног без доказа.Неколико дана селом се прича препричавала. Будно су пратили сиромашног младића, а он се трудио да увек буде у друштву својих вршњака.Марици је опет долазио непознати посетилац. Видела га је само она... Долазио би чим би сунце залазило, а одлазио би када би први петлови закукурикали јутром. Родитељи су постајали све забринутији. Ишли су код свештеника да освете кућу, ишли су код хоџе, код врачара... Али зла коб их није напуштала. Младић је долазио по њихову Марицу и бивао је све захтевнији.Не имајући куд, одлучили су да кћер поведу са собом у иностранство. Кренули су раније но што су желели јер су мислили да ће зла коб напустити њихову кћер. За њено добро није постојала цена коју они не би платили.Опростили су се од родбине и кренуше на дуг пут. Било је потребно возити и дању и ноћу да стигну до

78


одређеног циља. Када су колима већ зашли на једну чистину, Марица је постала све узнемиренија. Видела је љутиту прилику која је стајала насред пута.-Он је ту- викала је узнемирено показујући прстом испред кола. Отац је повећао брзину. Кола су дивље кренула напред ударајући у нешто што је долазило из супротног правца.Страшан тресак, шкрипа кочница је угушила крик девојке који је замро на њеним уснама.Био је то саобраћајни удес. Родитељи су у болници схватили шта се догодило.Вест о кћеркиној смрти погодила их је ко гром из ведра неба. Схватили су ко је тај тајанствени посетилац. Он је одвео њихову кћер против њене воље у свет у који није желела да оде. Мистична појава је нестала са угашеним младим животом. Њене очи са слике која је окачена на зиду куће и даље гледају на пут...-То је био њен животни пут- говорио је свештеник који је жалио што нико није могао да спречи трагичан догађај, што ни религија, ни вера није могла да помогне да се открије мистерија о којој се још прича...

НОЋ И ДАН Некада давно, давно када нису постојали ни ноћ ни дан, када су на земљи владали мир и хармонија, природа је изгледала много другачије.Свако биће је налазило свој мир и живот на Земљи. Живело се без страха и притисака. С друге стране било је хране за све. Само је човек био незадовољан својим животом. Желео је да сазна своју судбину и то се многима није 79


свидело. Хтео је нешто ново, неко узбуђење које би могло да га натера да живи другачије.Једном се на прагу куће једне сиротице зачуо плач два детета. Били су то девојчица и дечак који су лежали у плетеној корпи од прућа. У тој кући је живела убога старија жена која није имала никог свог. Ипак се радовала што може да ради и што јој је дато да живи живот поштено и достојанствено. Она је била другачија од осталих мештана.Иза леђа су је оговарали и причали да је њен дар виђења будућности велика грешка и да то злоупотребљава. Међутим, жена се никада није обазирала на те приче. Помирила се са судбином. Видећи дечија уплакана лица, знала је да ће се нешто веома важно променити у животу свих. Девојчица је била тамније коже и коврџаве тамне косице. Имала је нешто у погледу што је жену натерало да се тргне и најежи. За разлику од ње, по свему судећи, њен брат је био плав, са крупним плавим очима и светлом косом попут злата. Жена се смиловала над њиховом судбином. Хтела је да помогне овој деци који су тражили заштиту и мало хране у њеном убогом дому.Сви су је злурадо гледали, схватајући шта је жена наумила. Никоме се није жалила, нити је било кога молила за било шта. Деца су била веома бистра. Како су расла, постајала су све лепша и разборитија. Девојчица је била прекрасна у својој лепоти док је њен брат зрачио топлином и добротом. -Ово двоје су баш различити-, пимислила је жена гледајући површину живе воде где је могла да види и сагледа свачији животни пут. Сваки пут када је изговарала њихова имена, на површини воде појављивали би се таласи. Сваки пут њено срце би се испунило страхом.- Они су необични- размишљала је жена.

80


Како је време протицало, интересовање о њиховом пореклу је расло. Девојчица је имала диван глас и гипке покрете. Волела је да игра. Њени лагани, грациозни покрети пленили су гледаоце који су уживали у њеној појави, док је дугу таласасту косу тамну попут гаврановог пера мрсио ветар. Девојчица је временом израсла у прекрасну девојку. Њене дражи су се још више појачавале и истицале. Како је дивно певала попут славуја прочула се надалеко. Али девојчине очи, боје купине нису хтеле никог да гледају. Долазили су људи из далеких крајева да се надиве њеном изгледу и гласу, али она би гледала кроз њих као да не постоје. Вукла ју је носталгија за далеким пространствима.Њен брат који ју је нежно гледао и бринуо се о њој схватио је да не може дуго да се одвоји од сестрице. Она је била инспирација која је покретала свет и чинила га занимљивим и мистичним. Умела је да измами осмех, да се њена доброта разлије попут воде и плени људе.Једном, уснила је чудан сан. Нека тамна прилика покушавла је да је одведе некуд далеко.Она се опирала свом снагом али без успеха. Из те борбе тргло је дрмусање брата.-Он хоће да нас раздвоји-, жалила се сестрица брату који је пажљиво слушао њен сан. -Морамо кренути одавде. Не желим да нас било ко одвоји!- вапила је тужно као да се срушио цео свет.После доста убеђивања, кренули су у свет не обазирући се на сва преклињања старице која их је одврћала од њихове намере. Она је знала да ће им се нешто догодити и да их то што жели да одвоји брата од сестре већ дуго надзире и прогања.Али није знала ко... И поред свег напора да их убеди да остану,

81


сестра и брат су напустили кућу и кренули у свет.Лутали су преко поља, шума, планина, река... Нигде их није могло ништа задржати.На том дугом путовању, брат се разболео. Била је то чудна и тешка болест. Сваким тренутком је све више копнео. Забринута сестра је због братовљеве болести престала да пева и плеше. Причала је са биљкама и од сваке је тражила помоћ да помогне њеном брату. Није било помоћи њеном запомагању. Гледајући га како лагано умире клекнула је на земљу, узела грумен земље и горко заплакала.-Боже, учинићу све што кажеш,само не дозволи да ми браца умре, чак и по цену да никада не будемо заједно...-У том трену небо се отворило да би се чуо необичан глас:-Да ли си сигурна?-Девојка је само немоћно слегла раменима притиснута тешким болом.-Биће онако како ти кажеш-, саопштио јој је глас. -Ти ћеш целог живота бити ноћ, а твој брат дан. Бићете бесмртни и свако од вас ће утицати на живот људи. Твој брат ће грејати својом добротом људске душе и пробудиће у њима светлост и топлину. Ти ћеш својом лепотом пратити свако биће у сан и пружати му уточиште у твојој лепоти и песми. Живећете вечно, али се више никада нећете видети...- Велики облак је понео сестру у непознато. Брат је дуго гледао за сестром како лагано нестаје негде далеко, тамо где се небо било отворило. Сестрина жртва је била превелика.Након тога, брат је оздравио, али никада више није видео сестру. И дан-данас брат и сестра лутају кроз време и траже једно друго...

82


ШЕШИРИ Напољу је беснела страшна олуја. Шћућурени у планинској кућици седели су застрашени пастири. Муње су парале небо, а громови су ударали по околини. Један шум који се зачуо напољу још више их је застрашио. На вратима се појавио младић у пастирској одећи са шеширом на глави.-Људи, напољу баш бесни олуја.-Само што је изговорио последњу реч, а у непосредној близини је треснуо гром. Кућица се тресла, а присутни су трнули од страха. Крв им се ледила у жилама. Време је пролазило, али олуја никако да прође... Један се од њих досети те рече: -Људи, овде је неко баксуз! Никада у животу нисам доживео такво невреме, посебно не да толико громова удара около. Него, како би било да сви ми наређамо наше шешире на праг ове брвнаре. Чији шешир ветар одуне, тај мора да напусти ову брвнару.- Сви су погледали младића који је сав покисао, стајао збуњен међу њима. Не имајући куд, ставио је и он свој шешир са осталима... и чекао пресуду.Ветар је наједном снажно дунуо и однео баш његов шешир. Присутни су га без милости изгурали напоље уз псовке:-Ти си баксуз, човече! Даље од наше брвнаре!-Младић је покуњено кренуо кроз невреме. Оно што ће бити, биће- помислио је. -Не може неко неког осудити без Божје воље.-Већ се доста одмакао од колибе када је иза себе зачуо снажан тресак грома.Усмерио је поглед према колиби 83


која је стајала недалеко од њега у пламену. Невреме је потом нестало као да га никада није ни било.Младић је скинуо мокар шешир са главе и клекнуо на земљу. Схватио је шта се догодило. Ти људи су му спасили живот.-Боже, хвала ти и опрости им за учињено...-промрљао је и кренуо је за својим стадом.

ОБЛАЦИ -Гледаш како су прекрасни ови облаци- допирао је звонки глас.-Никада нису били тако лепи и тако дивних облика. Гле, с једне стране су плавичасти, с друге стране имају неки црвенкасти одсјај.Гласови су се губили простором.Заиста, с једне стране пружали су се плавичасти облаци различите величине и облика, с друге црвени као да су пркосили једни другима.Онда се неко закашљао и почео да прича бајку о облацима.-...Знате ли да су некад давно први људи живели на облацима. Били су то народи чије су душе биле чисте и прозрачне као светлост. Баш због те чистоте били су лагани те су могли живети на облацима, који су им служили као јастуци. Ходали су нечујно, не реметећи хармонију свемира. Стварали су музику која је хранила њихове душе. Није им била позната љубомора, завист и злоба. То су била осећања сасвим страна људском роду који је био близак божанском. Једни су били одевени у плаво, као што су ови облаци с ове стране, и подсећали су на боју воде-, показао 84


је руком старији човек. -Други су били одевени у црвено попут ватре.-Њиховим земљама владали су моћни владари.Сваки од ова два народа је имао предмет обожавања. Једни су волели ватру, други воду.Кажу да су ове две земље живеле у миру, све до једног дана када је младић плавих заволео девојку која је припадала црвенима.Такво мешање је било недопустиво.Али љубав се није могла угасити. Вода није могла да угаси ватру, нити ватра да утиче на воду.Два млада бића су желела да успеју у својим намерама.Једнога дана су се криомице срели на белом облаку који је пловио небом. Били су решени да се изборе за своју љубав, па макар и по цену да напусте своје народе.Али, када су се пољубили и младић и девојка су нестали без трага.Рат облака је почео баш из тог разлога.Туга је нашла места у срцима припадника обе стране. Једни су кривили друге, други ове прве.Небом су почеле да лете ватрене муње. С друге стране тукао је крупни град.Борили су се до изнемоглости, све док им зло није испунило душу и чистота нестала из њихових срца. Тада су тела почела да добијају тежину и пропадају кроз меке паучинасте облаке. Била је то незапамћена борба. Жртава је било много.Преживели су населили земљу и започели нови живот. Али туга за пређашњим начином живота није замрла у њиховим срцима. Жеља за висинама и летењем остала је у срцима људи до дана данашњег.

85


ОБЕЋАЊЕ Некада давно, како људи приповедају, имала је једна жена сина јединца.На самртничкој постељи њеног мужа који је боловао од неке чудне болести, обећа она да ће живот посветити само сину.Овај, задовољан датим обећањем мирно испусти душу.У почетку, жена се некако и сама сналазила.Радила је за кору хлеба код овог, понекад оног комшије.Али, пошто је била и лепа и млада, комшиницама се та идеја није нимало свиђала.Почеле су јој окретати леђа једна за другом.Сматрале су да постаје претња њиховим породицама.Млада жена, није бирала посао, и то је другима падало у очи.Нису се обазирали што је ова сирота жена самохрана мајка и што јој је дете било још нејако, те да је морала напорно радити за обоје да би се могли некако прехранити и обући.Тако је једног јутра, на прагу куће нашла сиво, смрзнуто маче.-Аха, и теби треба кров над главом – прогунђала је жена незадовољно.-Ја немам брата, а ни сестру...Немам никога-молећивим гласом је преклињало дете.-Допусти да живи код нас...Мајка, не имајући куд, пусти мачка да презими код њих.-Биће и за њега хране, ако има за нас.Мачак је био јако вредан. Из дана у дан дечаку је све више прирастао за срце.Није прошло дуго времена кад се на вратима појави и неки незнанац.Био је наочит, млад и 86


црномањаст.Дечака је спопала нека језа чим га је угледао, а мачак који је стајао до његових ногу наједном се накострешио.Мајка се правила да не види ово непријатељство између сина и странца.Помисли она да овај има пара и да ће им то помоћи да се избаве из беде те дозволи незнанцу да коначи код њих.Дани су се низали...Незнанац се баш био одомаћио.Успео је да освоји домаћицу.Главне одлуке је доносио сам не обазирући се на протесте домаћице.-Теби треба господар у кући- убеђивао ју је овај, а очи су му лукаво сијале.Чим би кренуо да уђе у кућу, запао му је за очи сиви мачак који га је непријатељски гледао.Два погледа су се одмеравала.Ватра непријатељства се распламсавала све више и више.-Овај мачак једе за бадава храну.Не знам зашто га држите...- приговарао би незнанац.Тако су мачка за тили час протерали ван.Дечак се сневеселио.Кренуо је те вечери на спавање тужан и гладан.Мајка и овај незнанац су остали дуго у просторији и причали.Нису ни били свесни да се сиви мачак попео на таван и слушао их о чему говоре.-Ти си млада жена – убеђивао ју је незнанац. -Требало би да живиш свој живот.Оно обећање што си дала покојнику на самрти да ћеш бринути о сину је на месту али зар не видиш да ти он постаје терет...Било би боље да га пошаљеш што даље од куће да ради нешто.Тако ће ојачати, а теби помоћи.-Жена испрве не хте слушати, али после кратког убеђивања пристаде.Пристала је на то да овај незнанац одведе њеног сина и нађе му посао...И сутрадан овај то и учини, поведе дечака у шуму.Људи су се плашили да кроче у ту шуму јер се у њој како су се шириле приче, налазила некаква звер

87


која је убијала сваког ко би се усудио да зађе у њу.Целим путем незнанца и дечака је пратио сиви мачак.На путу је слушао птице како разговарају какве све опасности вребају у овој шуми и како може залутали путник да се спаси беде и смрти.Незнанац, не знајући за то, већ је ликовао. Оставио је дечака самог усред шуме, да би и сам касније нестао некуд без трага.Детету ништа није преостало, него да седне на пањ и гласно плаче.Било је гладно, уморно и престрављено.-Немој да плачеш-, проговорио је мачак који се изненада појавио поред њега. -Ја ћу бринути о теби.-Дечак се силно обрадова.Није му било нимало чудно што мачак говори.И заиста, мачак му је показао где да нађе храну и воду.-Када је мени била потребна помоћ, ти си био тај који ми је помогао...Сад је ред на мене да ти то и узвратим...Два пријатеља су кренула кроз шуму.На самој ивици шуме шириле су се вреже на којима су биле зреле, црвене бундеве.-Хајде да разбијемо ове бундеве, у њима се налази снага те звери.-рекао му је мачак, задовољно машући репом.Дечак је почео разбијати једну бундеву за другом док није стигао до последње.Али кад је намераво мало да предахне, пред њим се појави црна велика сподоба.-Хајде, можеш ти то...-бодрио га је мачак.Задњом трунком снаге, дете узме ону бундеву и уз тресак је разби, баш онда када се звер надвила над њим да га убије.Чим се бундева разби, нестаде и звери.Два пријатеља кренула су даље.Тражили су пут ка кући. Али чим су се мало удаљили, зачули су чудан

88


урлик.Пред њима се појави медвед који се превијао од болова.Мачак упита медведа што толико урла, на шта му овај покаже трн који му се дубоко зарио у шапу.Исприча му медвед како га је вештица намамила поред речице и како се тај трн тада нашао у његовој шапи.-Само они чиста срца могу да га извуку-завршио је медвед причу.-Помоћи ћемо ти...То је најмање што можемо да урадимо- проговорио је мачак. И извадише трн из медвеђе шапе.Сви троје кренуше даље.Мало касније пред њима се указа речица.-Ми не смемо преко воде- проговорио је лукаво мачак.-Ту се налази међу рибама и прерушена вештица.Она вреба на нас.Она је крива за твоју незгоду и већ нас очекује.Него, како би било да преградимо ми ову воду браном? Ти си ионако гладан, мало рибе би ти добро дошло, као награда.-Медвед се сложи.Дадоше се сви троје на посао и преградише речицу.Медвед је сву ухваћену рибу бацао на саму обалу. Међу њима је била и једна раскошна, тј. прерушена вештица.Мачак је одмах схватио о чему се ради.-Зар ћеш најукуснију и најлепшу рибу оставити непоједену? –изазивао је медведаОвом то није требало поновити два пута.У два залогаја сласно ју је прогутао.Није га било брига што га је вештица-риба молила за живот.Ту су се пријатељи растали.Дечак и мачак су кренули даље...Стигли су до једне чудне грађевине.На самом врху стајао је гавран сломљеног крила.

89


-Није господар ту...-закрештао је.-А шта ти је са крилом, Гари-упитао га је лукаво мачак.-Сломио ми га је...Хтео је некој жени, коју је овде довео, да јој ја ископам очи.Мени је било жао, јер шта ће јадна без очију на овом свету...А чуо сам да има и сина којег је мој господар одвео у шуму...Погрешила је што га је њему препустила на милост и немилост...Он је нико до сам...Боље да му не спомињем име.Сада кад је то схватила, изгледа да је касно...-Мачак и дечак распитиваше се где се налази жена и на једвите јаде сазнаше.После доста убеђивања, наговорише гаврана да их одведе њој.Овај најзад пристаде...Водио их је кроз дугачак, мрачан ходник све до једних тешких врата.Кад су их отворили, имали су шта видети.Оно, дечакова мајка, рашчупане косе клечи и моли.Кад је приметила дечака, срећа се озарила на њеном већ остарелом лицу. -Он ће доћи, бежи одавде...-али опомена је стигла сувише касно.Такозвани незнанац је стајао пред њима и злобно се смешкао.-Сада сте најзад моји- рекао је победоносно.Рукама је ухватио дечака за врат и стаде га давити.Мачак је схватио да је дошао тренутак обрачуна.Зарио је своје оштре канџе и зубе у незнанчево тело.Гавран је доскакутао некако баш на незнанчеву главу и дугачким кљуном му извадио једно, а затим друго око.-Ово му је за моје сломљено крило...-закрештао је.У том окршају, десило се нешто што је све збунило.Незнанчево тело почело је великом брзином

90


да стари и да се распада, да би на крају од њега остала само шака песка.-То је био зао чаробњак-узвикнули су сви у глас...-То је...Боље да му не спомињемо име...-закрештао је гавран...Сунчева светлост се пробијала кроз пукотине собе...Погледали су се ...Али уместо мачка и гаврана насред просторије стајала су озарена лица два дечака...-Ми смо били зачарани јер смо прекршили обећање као и твоја мама. Он се хранио нашом позитивном енергијом...Човек не зна да поседује право богатство док га не изгуби.А оно...оно је у нама.Срећни, кренули су свако својим путем...

ПОРЕКЛО Време није било наклоњено путници. Стајала је мокра поред аутобуса док јој је возач вадио путну торбу из гепека. Гледала је облачно небо из којег је ситна киша сипила и квасила њену танку јакну. У журби је заборавила да понесе кишобран. Сви догађаји су се одигравали великом брзином па није могла да се прилагоди датој ситуацији. Јутрос јој је на послу био уручен позив да напусти посао и оде на семинар који се одржавао у неком даљем граду. У журби је заборавила многе ствари да понесе, а биле су јој веома неопходне. Октобар је имао своје обличје и чари. Облаци као да су се уротили против свих, непрестано су лебдели небом претећи пљуском. Хладноћа ју је већ дрмала до костију. -Само да 91


стигнем до хотела-, размишљала је путница, грозничаво прелазећи тежак и мокар пут до хотела. Морала је да се пење брдом и то јој је најтеже пало целим овим путем. У глави су јој одјекивале речи које су претиле да је оглуве. Ниједна колегиница из њене школе није желела да присуствује овом семинару који се одржавао у овом градићу, а она је, као по навици појединаца, морала да буде сваком закрпа. Све су се колегинице извлачиле на децу, на мужеве и проналазиле сијасет разлога да избегну обавезе. Она то није могла нити је смела учинити. Знала је да ће директор школе претити санкцијама. А она није имала никакав ослонац у животу, да је неко подржи и буде уз њу кад јој је најтеже. А таквих тренутака је било безброј. Била је сама са собом и једним тешким животом који је кроз сећања остављао трагове бола и неразумевање. -Морам да пожурим-, помислила је док се лагано приближавала хотелу. На улазу је угледала муфлона који је претећи стајао у својој пуној величини. Млада жена је пошла до рецепције да затражила собу како би се пресвукла. Одећа јој је била мокра. Већ је осећала лагану дрхтавицу која се прожимала телом. Њена колегиница још није била стигла. Требало је да стигне из другог града, међутим због нередовног превоза доста је каснила. По упутствима министарства, путница је требала да сачека своју колегницу и тек онда добије собу. Овај семинар је окупљао представнике просветних радника из свих школа тог региона. Она је своју колегницу упознала ранијих година на истом семинару. Била је то сувоњава жена косе офарбане у плаво. Носила је велике наочари и понашала се помало разуздано. Њен хумор и начин понашања говорили су да су се међу

92


просветним радницима налазили и они неиживљени људи, који нису нашли себе као личности, како у приватном животу, тако и на послу. У почетку се путница љутила што је морала да сачека колегиницу, да би се касније помирила са чињеницом да мора бити стрпљива. -Оно што се мора, мора се-, помислила је тужно. Умор ју је већ савладао.Седела је у мокрој одећи у холу слушајући друге учитељице како расправљају о свакодневним проблемима у настави и у самој школи. Све је то у овом тренутку изгледало тривијално и сувишно. У целој тој причи било је доста претеривања. Склонила је прамен косе са чела желећи тако да одагна и туробне мисли и те приче које су је почеле нервирати. Осећала је у том моменту да је далека од ових жена које су водиле само отрцане разговоре са којима су мучиле себе и друге. Млада жена је имала потребу за слободом, за науком из које би могла да сазна нешто ново и нешто више, што би излазило из оквира свега овога што су одређени људи ''добровољно'' наметали. Изгледа да ни они сами нису знали шта заправо траже и очекују од ових људи, уморних од пута и више дана одвојених од породица. Тада јој се указала колегиницина висока појава. Прилазила јој је сва весела, обучена у црвено.-Ја сам Црвен-бакица,- пришла је колегиницама театрално демонстрирајући своју гардеробу. Негде се чуо коментар и негодовање, друге су је дуго гледале као да је виде први пут.Све колегинице су је биле избегавале на претходним семинарима. Умела је да изусти глупости, да их поткрепи политиком и онда би од радионица настајао хаос. Радионице би тада постале простор за комедије и трагедије. Звала се Ана. Имала је чудан смисао

93


за хумор. Волела је да се смеје и онда када ништа није било смешно. Свему је она умела да да смисао и да се намеће. И то што је одлучила да дели исту спаваоницу са млађом колегиницом је био можда њен хир...-Ослабићу у овом хотелу,бићу као димљена харинга-, изустила је за хотелским столом да би привукла пажњу на себе.Њена цимерка је слегнула раменима не изустећи ни реч. Било јој је непријатно због таквих испада. Ана је изгледа, тражила начин да скрене пажњу на себе и буде у центру пажње, а то је овој дакако сметало. Највише у животу је мрзела кад се неко намеће и истиче на такав упадљив начин на који је Ана то чинила.На претходним семинарима Ана јој је испричала своју животну причу. Није јој се нимало свиђала, али сваки човек је имао права да бира свој животни пут и живи како жели. Изразила је жељу да пронађе преживеле рођаке њене бабе. Испричала јој је, такође, да је њена баба дошла на овдашњим просторима из Босне и да се звала Дрина. Удала се и добила сина, Аниног тату. За Ану, њена бака је била умрла већ неколико година по рођењу оца. Како је њена баба била из истог села одакле и колегиница, ужелела се да сазна нешто више о својим рођацима.Колегиница је погледом прешла преко Аниног лица које је заклонио велики облак дуванског дима.-Распитивала сам се о твојој баки-, проговорила је колегиница тихо. Погледала ју је још једном, као да је тражила одобрење да продужи причу.-Твоја баба није умрла неколико година по рођењу твог оца. Распитивала сам се и сазнала истину која може да те повреди... - застала је мало да би видела

94


Анину реакцију.-Настави- рекла је Ана правећи колутиће од дима.-Твоја баба је напустила твог деду за време Балканских ратова, како су мени причали.Она је упознала бугарског официра, заљубила се и удала за њега.Онда је у Бугарској себи изродила другу децу и створила нову породицу. То значи да ти имаш рођаке у Бугарској...-Лажеш - процедила је Ана гутајући непријатну кнедлу. Истина ју је изгледа затекла неспремну на такав обрт приче. Живела је у некој илузији која се за тренутак распрхнула као мехур сапунице.-Твоја баба је после рата поново дошла у село у посету родбини. Знам то јер је посетила и моје рођаке. Моја баба је причала дуго о тој њеној посети. Приликом те посете, твоја баба је изјавила да је плакала за братом моје бабе који је умро у заробљеништву у Бугарској. Плакала је и нарицала онако као што то чине жене кад изгубе најдраже јер јој је он био једина веза са овим крајем. Плакала је због носталгије која је никад није напустила за старим крајем. Иронија живота нас затиче увек неспремне да се суочимо са истином. Чудно је, ето, да се срећемо на овом семинару, упознамо се и да ти баш ја причам животну причу твоје бабе и рушим лажи са којима је твој отац живео годинама. Њега су били слагали да је она мртва. У овом крају, када родитељи напусте децу обично се каже деци да су им родитељи мртви. То је та игра речи са којом је живео твој отац, а и ти.-Ана је ћутала. Разрешило се нешто веома важно у њеном животу. Нестале су излузије. Ана није желела да контактира своје рођаке у Бугарској. Није могла да каже истину оцу који је био на ивици живота и бројао

95


дане живљења. Истина је била сурова.После семинара, Ана је престала да контактира колегиницу која јој је рекла истину о њеној баки. Лаж је била заувек иза њих... Можда је и то пријатељство, ако је било пријатељство, била једна велика лаж, или се сурова игра судбине поиграла и са њима двема...

НЕ ОСВРЋИ СЕ Осванула је зора. Болесница се превртала у кревету од болова.Болови су били несношљиви. Чинило јој се да болест ровари њеним телом и да јој је преостало још мало снаге да јој се супротстави. Чинило јој се да свет нестаје из њеног живота и да је нешто тешко вуче ка земљи. Хтела је да још једном освежи сећања и присети се целог свог живота. Имала је она о чему да размишља, о дивним успоменама које су сад изгледале много лепше но раније.Очи су јој се напуниле сузама као да је живела у бајци у којој је свако имао свој задатак. Ти људи су били ликови из разних прича који су чинили њену бајку. Све јој је било на дохват руке. Схватила је да може саживети тренутак и дохватити сунчев зрак који се кроз завесу пробијао тик до њене слабашне руке. Године су оставиле свој печат на њеном лицу ипак, није била толико стара.Рекло би се, била је у позној младости како то неки људи кажу. Међутим, она је осетила тај притисак времена који ју је чинио много старијом, но што је била. Имала је она несвакидашњу лепоту коју је болест шарала болом и тугом и изборала њено лице. У мислима јој је била једна драга особа коју годинама није видела. Била је то девојчица која је 96


имала најплављe очи на свету.Као никада до тада, осећала је жарку жељу, потребу да је види.Та девојчица је значила цео њен живот. Скупљала је храброст свих ових година само да је види.Желела је да јој поклони један мали привезак, нешто што је требало да их веже заувек, ако то поклони могу учинити. То јој је и давало снагу да истраје, иако је знала да су дани почели да одбројавају оне пресудне тренутке.-Само да је видим још једном-, помислила је она и стегла песнице, као да је желела да смогне још мало снаге.У руци је држала један мали златни привезак у облику срца. То је, у ствари, био медаљон који се отварао и у коме је био сачуван мали прамен косе. Хтела је да врати тај медаљон, а са њим и опроштај који јој је у овим тренуцима баш требао. Поглед јој је клизио преко малог златног предмета који није изгубио свој сјај, чак и након толико година које су за тренутак прохујале, а да ни сама није знала када ...Тај медаљон је припадао њеној пријатељици, Миљи.Биле су нераздвојне другарице.То пријатељство се калило још од самог детињства. Ишле су заједно у школу и делиле су много лепих тренутака из школских клупа. Знале су да се смеју и да заплачу од среће и туге једна због друге. Знале су да деле тајне првих љубави... Али једног дана, један младић је променио тај однос међу њима. Заљубиле су се у њега, у његов шарм и лепоту коју је красила грациозност гипких покрета. Био је тамносмеђ, мелодичног гласа, виртоуз на гитари. Тиме је још више појачавао жељу девојака да га заувек освоје. Нису бирале начин. Тада су две пријатељице почеле да крију своја осећања и тајне. Свака је

97


прижељкивала да младић буде њен и да га заувек освоји. Он је подједнако поклањао пажњу и једној и другој, као да је знао за ту борбу која се немо водила између њих две. Није правио разлику међу њима. Био је учтив и љубазан и у свакој ситуацији је поступао као прави каваљер. Две другарице су се удаљавале једна од друге са већ смишљеним оправдањима, како би га свака могла освојити...Данијела је за тренутак погледала кроз прозор, као да неког очекује, и дубоко уздахнула... После тог лепог лета, њена другарица Миља је постала чудна. Приметила је на њеном врату медаљон који је сакривала испод широких блуза. Медаљон је био ручне израде и веома скуп. Месеци су пролазили, а стомак је Миљи видљиво растао. Знала је да јој је другарица трудна. Он се више није јављао, заправо јавио се њој али то је прећутала с надом да ће се вратити управо њој. Након девет месеци Миља се породила. Донела је на свет прекрасну девојчицу. Девојчици је наденула име Љиљана.Била је мајушна и прекрасна. Подсећала је на сам љиљан. Млада мајка је била одбачена од свих, чак и од породице. Колеге су јој убрзо окренуле леђа плашећи се утицаја лошег морала који је у малом месту био на првом месту осуде. Две другарице су се виђале све ређе и ређе. Неки јаз их је раздвајао, а то је био наравно млади гитариста коме се изненада изгубио сваки траг и глас. Убрзо се млада мајка разболела. Миља је имала другарицу и сањала је да своје дете остави баш њој.Сматрала је да године заједничког дружења не треба тек тако згазити и заборавити. Због тога је једног дана и затражила помоћ од Данијеле, молећи је уз плач.-Нећу живети, осећам...- рекла је Миља болно, гледајући у другарицу која је стајала уз њен кревет.

98


Није спомињала оца детета али је непрестано мислила о њему. Патила је и та патња ју је довела у стање у ком се нашла. Међутим, она је за њега заувек умрла као и дете које је захваљујући њему угледало светлост дана. Трудила се да се избори за своје дете али резултат те борбе је била ова постеља и болест која ју је вукла у амбис.-Ово ми је дао он...- испрекидано је говорила бришући сузе које су се котрљале једна за другом квасећи бледе, упале образе. Дрхтавом руком је скинула медаљон са врата и пружила Данијели.-То је био симбол наше љубави и заклетва на вечну оданост...Данијела га је брзо узела и још једном је погледала своју другарицу. Кривица је била сувише велика да би је у тим тренуцима признала себи.-Кад будеш отишла- чула је тихи глас иза себе- немој да се осврћеш...Кренула је лаганим кораком ка вратима и окренула се упркос Миљине молбе. Ова је склопила очи не давајући знаке живота. Знала је да се никад више неће срести.Девојчицу, после Миљине смрти, није задржала,те јој тако није испунила дато обећање.Миљини родитељи су је узели кривећи себе због свог охолог и некоректног понашања. Кајање је, изгледа, стигло сувише касно. Нису помогле ни сузе, ни самооптуживање. Живели су са грижом савести годинама, са убеђењем да ће кроз Љиљине прве кораке добити опроштај од мртве кћери.Данијела је Миљину девојчицу видела само неколико пута. Била је прекрасна и ликом је невероватно подсећала на мајку. Доброта је зрачила из њених плавих очију. Сваки пут када би је погледала у срцу би осетила

99


жаоку. Сваки поглед на медаљон рађао би у њеном срцу огромну љубомору. Није могла опростити неузвраћену љубав. Медаљон је задржала за себе из освете, и није јој било ни на крај памети да га преда девојчици...Била је љубоморна и на мртву другарицу... Сада је могла себи то да призна,тек сада када је осетила да јој се ближи крај. Из сећања је пренуло нечије куцање на вратима. Врата су се одшкринула лаганим покретом да би се потом појавила лепа плава девојчица и старији господин. Плаве локнице су се преливале на девојчициној глави као слапови воде. Дражесна у плавој хаљиници, пружила је руку према болесници.-Љиљана, то си ти...- рекла је немоћно једва долазећи до даха. То је била мала Љиљана, кћер њене другарице. Поглед јој је остао прикован за човека који је стајао иза девојчице. Препознала га је. Није требао ни да се представи, препознала је његове тамне немирне очи и дуге прсте који су красили мужевне шаке.Хтела је нешто да изусти, али није могла. Нешто ју је стегло у грлу. Преплавио ју је осећај кривице. Пред њом је стајао човек, отац овог детета који је њеном кривицом био далеко, раздвојен од њене другарице. -Можда не би умрла-, помислила је болесница. Хтела је да им зада исту ону бол коју је и она осећала. Сада се више ништа није могло поправити. Није могла да заборави Миљине последње речи -Немој да се осврћеш...- Гледала је час њега, час његову кћер. Шака јој се отворила и на под, поред кревета, пао је мали светлуцави предмет. Погледи су им се срели.Варнице су бљеснуле. Мушкарац није ништа говорио иако је погледом оптуживао, једва се суздржавајући од бујице речи која је претила да

100


навре.-Узми...- показала је немоћно руком према поду. Тешко је дисала... Гледала је човека који се сагнуо да подигне предмет и који није могао сакрити сузе у очима. Непријатељски ју је погледао... У њему није било ни трунке самилости.-Опрости ми... Опрости ми... - речи су једва клизиле из њених већ полуукочених усана. Није се више имало шта рећи... Учинило јој се да чује да је Миља зове. Касније јој се учинило да види њен насмејан лик...-Не осврћи се ... - чула је женски глас из даљине.Глас ју је мамио нежним треперењем. Препустила се тренутку. Тело јој је постало лагано, бол је минуо као да га никад није било. Ишла је ка светлости која ју мамила да закорачи у свет олакшања. Лакнуло јој је све... Тамо ју је чекала другарица ...

ПРЕВАРА Сунце је већ давно зашло за планинским венцима. Задњи зрак, као да се огледао у реци остављајући на површини златни траг у који су се сливале све боје. Немирни таласи су изводили своју игру и носили по који комад пене и тулузине.Заносној игри се придружио и ветар који је таласе носио ка обали да би их тамо разбио о дугу пешчану обалу.Један путељак је водио ка селу које се налазило на малој узвишици. Са обе стране путељка који је скоро зарастао у траву налазило се непрегледно пространство пашњака. Путељак је водио до једне наизглед скромне куће која се није много разликовала од других. Весели жагор је допирао кроз отворен 101


прозор куће нарушавајући уобичајени сеоски мир и тишину. У просторији су за столом седели добро расположени људи. Чаше са вином су се наизменично пуниле и празниле. На челу стола је седео замишљени домаћин који је будним оком посматрао госте. Са његове леве стране седели су му син и три кћери.Насупрот њима седео је сувоњав младић у скромној одећи који је нервозно лупкао прстима по столу покушавајући да прикрије свој немир. Испод ока посматрао је најмлађу домаћинову кћер. Сваки поглед упућен њој чинио га је још нервознијим. Његов правилан нос и тамне очи само су појачавале онај израз доброћудности. Поред њега су били кум и рођаци. Они се нису либили да наточе и добро потегну питко вино које се чувало само за изузетне прилике.Поглед је усмерио још једном ка најмлађој домаћиновој кћери. Таласаста коса, зачешљана у плетенице, уоквиривала јој је дражесно лице које је, онако зарумењено подсећало на пупољак руже. Крупне тамне очи заклањале су густе, дуге трепавице. Понеки пут би само затрептала њима, а онда би лепе очи поново стидљиво крила. Усне су јој неприметно дрхтале. Није могла да изусти ни реч од превеликог узбуђења који је обузимао њено младалачко тело. Пуначке, беле руке крила је испод стола да не би присутни приметили њихово дрхтање. Кад би је било ко нешто запитао она би само одмахивала главом ћутке и стидљиво је спуштала поглед. Њене старије сестре су радознало посматрале просца покушавајући да му скрену пажњу веселим чаврљањем. Средња сестра је била веома причљива. Са сваком чашом расположење је све више расло да би га на крају гледала тако нападно, као да је желела

102


погледом да га свуче. Лукави поглед и нападно држање покушала је да поткрепи занимљивим причама и кокетним осмехом који је дрско изазивао. Младић је није ни слушао. У глави су му се врзмале разне мисли и страхови. У ову кућу је дошао да проси Стану, најмлађу домаћинову кћер. Свидела му се чим ју је први пут угледао. Нежност и спонтаност те девојке очарала му је душу. Док је играла у колу у покрете је уносила и сву своју душу која је сличила дашку ветра. Са лакоћом би газила земљу и при том га кришом гледала. Није могао да заборави ни њихов састанак у мрачној сеоској улици поред плота. Тада ју је у мраку ухватио за руку и први пут пољубио њене меке, податне усне. Чаролија је освојила два млада срца и овладала њиховим невиним душама. Знао је да је такву девојку желео за цео живот, зато је без двоумљења тражио њен пристанак. Девојка је имала све оно о чему је могао да машта сваки мушкарац. Била је лепа, нежна, умиљата и имала је диван глас који је могао да слуша сатима. Међутим, сам живот на селу је имао своја правила.Девојчин пристанак није значио ништа у поређењу са очевим, који је представљао закон. Глава породице је био отац, и он је био тај који је управљао и доносио важне одлуке у кући. Мајка је морала да га подржи у свему, или би ћутке исказивала своје неслагање са већ донетим одлукама.Младић је знао шта треба учинити. Одлука је пала сасвим очекивано после низа пробдевених ноћи. Једре груди и витко тело девојке нису га остављале равнодушним. Палили су ватру у младом човеку. Ту је био и неки страх и сумња који му нису давали мира. Бојао се да је не изгуби. Нагли обрти су се често дешавали, а младић је хтео да буде сигуран.

103


Село је сем правила, налагало и друге обичаје које је требало испоштовати. Без прошње и погодбе није се могло ништа. Девојка је већ дуго у његовом срцу, постала жеља његовог сна, те је нешто морао брзо предузети. Из тог разлога се и одлучио да је испроси од оца. Њена породица била је на лошем гласу. Мушки чланови породице волели су да се свађају, изазивају туче и бију. Девојчин отац је био познат у суседним селима по скандалима, по прекој нарави коју је младић желео да избегне. И поред њихове лоше репутације, желео је да покуша да испроси девојку.Био је сигуран и у њена осећања, и зато је хтео да се љубав озваничи браком.Погледао је још једном у Станином правцу. Девојка је ћутала и гледала у празан тањир. Средња сестра је и даље причала смејући се при том неукусним досеткама и шалама, као и небитним детаљима. Младић ју је гледао бледо. Није разумео њен смисао за хумор. Старија сестра је међу њима била најружнија. Масна коса и мноштво пега на дугуљастом лицу у младићу су изазивале одвратност. Могао је он да пређе преко свега тога, али када је чуо још и њен мукли глас који је зазвучао као тестерисање ту грозоту више није могао издржати. Желудац му се за моменат преврнуо. Гледао је како незграпним прстима пробира комаде меса из тањира, како халапљиво једе док јој се с браде у млазевима слива масноћа.Будућег шуру је све то забављало. Шеретским осмехом је прелазио преко званица нападно их одмеравајући.Младић је у просидбу повео свог младог кума који се већ напио. Печена прасетина и добро вино учинили су своје. Пијаним погледом је одмеравао течност у

104


чаши. Сваки пут кад би чашу принео устима опојна течност би кренула низ браду, не штедећи ни свечано, празнично одело. Рођаци су живо разговарали међу собом, а онда је одједном настао тајац. Младићев стриц је нагло устао и флашом ударио о сто. Домаћин и остали су зачуђено погледали у његовом правцу пуни ишчекивања.-Дошли смо да просимо Стану за нашег Јована!Ви имате кћерку за удају, ми имамо момка за женидбу, па да се сродимо.- Још једном је погледао у правцу младића и неодређено руком показао на девојке. Домаћин је жмиркао лукавим очима и нестрпљиво чекао наставак говора, али овај је сео без речи.-Коју од мојих кћери желиш да ожениш?- упитао је хладно домаћин младића. Хоћеш Пауну, Марију или Стану. При спомену имена најмлађе кћери глас му је видно задрхтао.-Стану...- промуцао је младић, гледајући румено лице девојке.-Стана...Стана је моје мезимче. До ње ми је веома стало. Шта можеш ти мојој љубимици да пружиш?-упитао га је с подсмехом домаћин. -Колико сам се ја распитивао код људи и колико сам чуо приче о теби и твојој породици не можете се баш похвалити по богатству.-Имам кров над главом и не киснем, радим и имам храну да једем и не просим, газда сам човек. – рекао је младић несигурним гласом. Будући таст му се наједном учинио свадљивим и одбојним. Овај се бахато подигао са столице и уперио прст у њега.-Зар ти мислиш да моја кћер заслужује само толико?- упитао га је домаћин који се видно љутио на госте. Јован је гледао своје рођаке и кума који су ћутали као

105


да су изгубили моћ говора.-Мени се свиђа ваша кћер- проговорио је младић-знам да се и ја њој допадам. Ми смо млади и можемо сложно да градимо и стекнемо доста иметка. Нисмо дошли да тражимо од вас мираз. Мени мираз и не треба. Мени треба ваша кћер.Домаћин је погледао у правцу сина који му је руком дао некакав знак и безобразно намигнуо. Знао је да је овај смислио нешто важно те је одлучио да чује синовљево мишљење.Овај је само погледао Јована и лукаво му се насмешио.-Зашто, тато, да је не дамо? Па удаћемо је у суседном селу. Јован је у праву... Само важно је ово питање колико нам даје залог за нашу Станицу...- Почешао се по густој коси нестрпљиво чекајући младићев одговор.Овај, шта ће, извадио је пет малих дуката и пружио их је тешка срца тасту да би их у задњем тренутку положио на сто. Злато је светлуцало и мамило промишљеног домаћина. Знао је да је младић сиромах, али желео је у том моменту да понизи овог сиромаха јер се дрзнуо да проси његову љубимицу. У глави је већ сковао план. Правио се невешт те је дукате вратио младићу у шаку.-Мало је то за нашу Стану. Вреди наша Стана више од пет дуката. Дај нам десет па да озваничимо веридбу и договоримо се око свадбе. Посматрајући цео призор, девојка је за моменат поцрвенела као булка. Никада се није тако непријатно осећала. Разочарана очевим и братовљевим понашањем, схватила је шта смерају. Они су се цењкали око ње, као да продају стоку на пијаци.-Хајде, дај још толико и завршимо са овим- домаћин

106


је задовољно трљао руке упорно гледајући младића с потцењивањем.Јованов стриц који је схватио о чему се ради извадио је још пет дуката и бацио их уз звекет испред домаћина. Овај се намрштио.-Ево ти, бре... и завршимо са овим, већ је касно.Стана се постидела свог оца, а највише брата који је пљескао задовољно рукама не одвајајући поглед од дуката. Кобајаги, тражио је да попију још по коју... Станина мајка је забринуто стајала поред мужа и гледала у кћер. Није јој промакло огромно разочарење у кћеркиним очима.-Она је најмлађа, није ред да је прву удамо...-покушала је мужу да скрене пажњу. Овај ју је неприметно одгурнуо и мрко погледао.-Знам ја шта радим...-До зоре су лумповали. Договорили су се да организују скромну свадбу и утаначили датум венчања у цркви. Јовановом стрицу беше жао младића. Знао је да са овом породицом Јовану неће бити лако... Разочаран поступцима пријатеља, кренуо је ка вратима позивајући и друге да крену кући.Кума су ноге једва држале, те су га морали носити. Сав је смрдео на алкохол. Лице му је постало бледо од мучнине.Крај просидбе се завршио на тај начин тако што се кум исповраћао.Две недеље су прошле у журби, у припремама за свадбу. Јован није жалио дукате. Једва је чекао дан венчања да доведе вереницу пред олтар. Сањао ју је ноћима, али сада му је била ближа но икад. У сновима му је Стана долазила и плакала, а он ју је тешио... -Ех, чим се оженим њоме-, помислио је младић -нећу више имати разлога за бригу. Улепшаће ми живот.- Блажени осмех се разлио по лицу чинећи га

107


за моменат безбрижним, као дечака коме су купили жељену играчку и испунили највећу жељу у животу.По договору и обичају фамилија се већ свечано спремила за свадбу. Свечано су се обукли и кренули на венчање у суседно село. Такве прилике су биле права реткост. Зато се свака званица баш потрудила да се покаже у најлепшем светлу. Оно мало уштеђевине, које су држали закључану у ковчежићима или испод сламарице звецкало је у кесама по џеповима.Свака мушка глава морала је да поведе коло и покаже пред свима да су достојни поштовања и угледа.Мала група свирача окупила се по позиву и свирала је влашке потпуре. Подигнутих руку и њихањем тела уз ритам музике људи су се припремали за добро расположење поводом предстојеће свечаности. Запрежна кола су грабила ка суседном селу. Жене су расправљале о ситницама у домаћинству или су оговарале једна другу, такмичећи се при том да изгледају лепше и буду пожељније и упадљивије. Тада би нека шала од срца засмејала све. Сви би праснули у грохотан смех. Тада би заборавили на проблеме и напоран рад који је чекао свакодневно сваког ратара. Били су пуни енергије и елана спремни за доказивање и такмичење. Само се младожењи због неког необјашњивог осећања стегло срце. Наједном га је обузела тешка туга. Осећао је да му се уста суше и да у срцу осећа раздирајућу бол.Та бол га је пробадала с времена на време. Дошло му је да уздахне и врисне. -Само да прође и ово-, помислио је он... Неко га је од присутних понудио вином, што је он одбио. Кум који га је обрукао оне ноћи решио је да се овог свечаног дана искупи и буде трезан док се не обави церемонија венчања у цркви и док се не поделе

108


поклони. Кум није дугме, на крају ће се показати ко је заправо кум...Време као да је пролетело. Сватови су већ стигли пред младину кућу и чекали погодан моменат да изведу младу. Музика је својим тоновима китила сваки тренутак испуњавајући звуцима инструмената ишчекивање присутних. Венци од цвећа ширили су свој мирис...Негде на самој капији, млада девојка их је дочекала кофом воде и босиљком и прскала пристигле госте и сватове за срећу. Касније их је закитила рузмариновом гранчицом по обичају.Кум, девер и младожења кренули су ка кући где су пред вратима, према старом обичају, морали да плате симболичном сумом новца младу.Натезање око новца би се одужио да их није прекинуо нечији повик из сватовских редова.-Добили сте десет дуката.Зар вам није доста?-Младин брат је остао забезекнут.Изгледа да се ништа није дало сакрити од мештана. Све се овде знало, како ко дише, шта неко говори, шта мисли, а посебно шта ради...Улазна врата куће су се најзад отворила и на њој се појавила млада. Била је одевена у бело. Огроман вео јој је заклањао лице. Пришла је младожењи и ухватила га испод руке.Овакво младино понашање било је несвакидашње. Имао се утисак да млада једва чека да напусти родитељски дом. Зачуђена сватовска поворка кренула је ка цркви. Младожења је корачао као у сну. Хтео је да упути по коју лепу реч Стани, али сваки његов покушај да разговара са њом остао је безуспешан. Правдао је такво њено понашање младалачким узбуђењем. И сам је био веома узбуђен... Хтео је да јој остави мало времена да

109


дође себи.Чудио се и њеном ходу који је наједном постао некако трапав и неспретан. На сваки трећи, четврти корак млада би се саплела о хаљину. Једва су стигли до цркве. Младенци су заиграли једно коло, по обичају, испред цркве како би млада поделила најближим рођацима свадбене дарове, да би касније свечано ушли у саму цркву. Свештеник је већ спремно чекао да обави обред венчања. Гледао је час у младожењу, час у младу. Муцао је, певао је и младожењи се свештениково понашање учинило чудним. Младенци су понављали свештеникове речи завета... При том Јован је једва чуо младине одговоре. Били су пригушени, скоро нејасни. Када је обред венчања био завршен, уследио је и онај део када је требало пољупцем запечатити њихову љубав пред јавношћу. Јован је подигао млади вео да би је пољубио... Кад... Пред оним што је видео остао је запањен и нем.Пред њим се указало лице најстарије Станине сестре, Пауне. Младић је пробледео. Бес му је севнуо у очима. Окренуо се према тасту и шури који су се задовољно смешкали...-Па ово није Стана...- застрашујући крик се орио црквом. -Нисам ја запросио ову, већ ону другу... Зар ова вреди десет дуката... - показао је прстом на Пауну која га је забезекнуто гледала. Вапај се разлегао црквом.-Ову си ти запросио...- лукаво му одговори таст задовољан ситуацијом. -Био је мрак, па ти се причинило да је Стана...Младић, понижен подметнутом младом, није имао куд. Био је преварен и насамарен. Мрко је погледао Пауну која је ишла за њим као куче. Схватио је да је сада за све касно... Покуњено је кренула сватовска поворка, без ручка, без свадбеног весеља. Сироти

110


Јован проклињао је дан свог венчања. Оваквој срамоти се није надао. -Да је мој отац жив-, помислио је Јован - можда, се ово не би догодило...- Али он је живео са мајком и сестрама, издржавао је све њих, па је прихватио сав овај терет срама због њиховог мира и будућности.Жалио је за својом љубављу, жалио је за изгубљеним дукатима, жалио је због уништених снова. Назад није имао куд. Оваквих животних прича има и дан данас, можда и суровијих, али људи из неког разлога о томе не говоре.

ЛУНАПрви петлови су закукурикали. Нему тишину је прекинула само шкрипа капије с којом се ветар поигравао. Дувао је из све снаге, понекад је фијукао, урлао смењујући свој интизитет јачине.Жене, огрнуте вуненим марама тихо су разговарале. Свака је заинтересовано слушала причу коју је најстарија од њих причала. Окупиле су се око ње гледајући је упорно, као да су тиме покушавале да јој измаме што више речи и пожуре је са причањем.Стара жена је упитно погледала остале и наставила са причом, машући при том рукама. Прелазила је погледом час на једну час на другу, као да тражи неко специјално одобрење. Ове су биле под утиском приче, и са великим интересовањем пиљиле су у њу.-Желите да знате све о тој породици?Желите да знате 111


зашто је покушао на такав начин себи да одузме живот!? Зар има нешто на овом свету вредније од живота!? Непрестано се трудимо да живимо што боље можемо... Ех, али увек нешто недостаје... Увек нешто недостаје.- Уздах се разлегао простором и испунио га стрепњом и разочарењем. Жене су и даље пиљиле у ову старицу. Знале су да старица никада никог није лагала. Знале су да су њене речи истините и да је оно о чему ова жена говори сурова истина која долази из срца.-Све што је некада радио, Ђорђе, сада му се враћа.Ништа није случајно... Кажем вам. Није случајан ни његов покушај да себи одузме живот.Ех, кад би људи знали истину, не би ценили више никог из његове породице. Јесте да они нису криви, али отровна и грешна крв тече њиховим венама. Не би се људи дивили тим грађевинама... Али шта је човек?! Ништа... Кажем вам ја... Једног дана неће ништа остати од њих. Мени је жао што, можда, нећу видети све то, али осећам да ништа неће бити од те породице.Старица је прешла руком преко чела, као да жели да се сети свих догађаја који су претходили, направила је мали предах и наставила дрхтавим гласом.-Јуче сам га видела како је само у гаћама појурио према бунару који стоји усред дворишта. Најпре сам помислила да је помахнитао, а он брже-боље појурио је поред нас баш ка бунару. Једва смо га сустигле његова жена и ја и спречиле да се не утопи. Стајале смо код капије и распричале се по навици. Увек за задушнице идем код њих због деобе па мало станемо да проћаскамо на капији. А он је замислите, онако голишав кренуо као луд ка бунару. -Ђорђе, шта учини човече?- питала сам га застрашена. Нисам

112


могла доћи себи од страха и узбуђења. Он ме је само бело погледао и промрмљао нешто себи у браду. Мислим да са мном и није причао. Причао је са самим собом.Онда сам се сетила шта се све некада шушкало по селу.Кажу да је некада Ђорђе имао чамац и да је превозио путнике преко Дунава. Ови би му давали нешто новаца и тако је преживљавао. Није хтео да ради на њиви као остали мештани. Није му се, изгледа, ''свиђала'' мотика...Угледао се био на једног Турчина који је продавао слаткише. Овај се ту недавно доселио.Миран неки човек. Дошао је ту са својим занатом за неком зарадом. Ноћу би месио колаче и правио слаткише, а дању би колицима шетао кроз село и продавао их деци. Турчин се био баш одомаћио. Ишао је понекад преко Дунава код пријатеља. Никога није дирао, са свима се трудио да буде на дистанци. Сви су знали да поштује своју веру и да се моли Алаху за време исламских празника. Одавно се Ђорђе намерачио на Турчина. Видео је како Турчин умешно зарађује динар по динар... Јесте да је давао слаткише и ''на вересију'', али је и доста зарађивао.Обријане главе, тромих покрета и тамних очију Турчина су људи ипак прихватили. Споразумевао се јако добро са мештанима тако да ником није сметао.Једне ноћи договорио се Ђорђе са њим да га превезе чамцем преко Дунава.Смислио је Ђорђе план.Смишљао га је дуго чак се побринуо и за то да не буде сведока.Ђорђе је био обесан, али прорачунат човек.Смислио је он још много тога. Данима и ноћима је размишљао како да опљачка Турчина, планирао је чак

113


и шта ће урадити са отетим парама.Ишао је као бесан пас по селу. Тражио је начин да му Турчин падне шака, а Турчин сиромах, није ни слутио шта га чека.Величанствена ноћ је већ била у јеку. Шумови таласа су једини реметили ноћну тишину. Река је била блистава и у пуном сјају, тако пространа и широка.Турчин као да се нећкао. Неколико пута је неодлучно стајао поред чамца на обали. О врату је имао обешену малу сеоску плетену торбицу.

-Да идемо други пут- несигурно је прошапутао Турчин, гледајући огромне Ђорђеве руке како одвезују конопац...Ђорђе га је готово угурао у чамац.-Сада ћу те превести. Други пут немам кад-мукло

114


је одговорио Ђорђе. Непрестано је гледао торбу обешену о Турчинов врат. У себи се радовао што ће му се најзад указати прилика да се домогне новца, много новца.Снажним рукама је веслао ка средини Дунава. Турчин је трнуо од страха. Он је већ наговестио Ђорђу да не зна да плива. Ноге су му клецале, као код малог детета. На небу се појавио месец у свом сјају. Турчин је погледао ка небу и тихо се у себи молио, како би одагнао страх који га је све више обузимао. Ђорђе није обраћао пажњу на Турчинову молитву. Грозничаво је размишљао како да се отараси свог путника, а да то буде без неке велике буке.И док се овај молио, Ђорђе му истрже торбу. Турчин, затечен оваквим обртом, покушао је да торбу задржи, након чега га је Ђорђе са неколико удараца савладао и оборио на дно чамца.-Немој ме убити-, молио је Турчин схвативши Ђорђеву намеру. -Немој ме убити, видеће те Луна... -Склопио је руке преда се и молио га са сузама у очима. На небу је месец засијао јаче, као да је пратио целу ситуацију. Али Ђорђе није имао милости. У два потеза избацио је Турчина из чамца у воду. Турчин се копрцао... Борио се са водом која га је гутала и вукла у дубину...Чуо се само глас...-Видеће те Луна...Након тог дана, Ђорђе је са тим новцем почео себи градити у авлији много тога.Тресак капије као да је отрезнио жене. Задихана млада жена им је притрчала у сусрет. Једва је долазила до даха.-Ђорђе је скочио у бунар...-Жене су пиљиле у њу не схватајући озбиљно речи ове

115


преплашене женице.-Ђорђе је скочио у бунар!!! Жене, непрестано је викао да га дозива неко из бунара! Нисмо знале шта да радимо...Страх се појавио на лицима присутних. Погледале су небо на којем је засијао месец, једини сведок немилог догађаја.-Видела га је Луна...- прошапутала је старица... и прекрстила се.- Ништа на овом свету не може да се затаји...-Видела га је Луна... Видела га је Луна...-

ГРАД БЕЗ СВЕТЛОСТИ Први сумрак се већ спустио над шароликим пределом.Узани путељак се вијаугаво настављао негде у даљини.Млада путница је седела у необичној воловској запреги.Кола су била знатно другачија од оних сеоских.Путница се држала рукама за лоитра која су повремено претила да испадају из лежишта.Старији човек је раменом придржавао страницу кола, свом снагом, да не пропадну у понор, у случају да се нагну више но што затреба.Стало му је било до кћери која се била недавно разболела.Била је то чудна болест која је дошла изненада, а лек се није могао наћи.Тргнуо би се на свакој кривини када би се кола опасно нагнула ка понору.Са друге стране дизала се планина за коју је тешко било одредити колико је висока.Ни сам није знао колико су путовали.Чинило му се да ово путовање траје бесконачно.Последњим 116


атомима снаге борио се да хода тик уз кола и понекад подметне раме.Путујући даље у непознато, наишли су на једног старијег човека који се враћао тим истим путем.-Ви сте други по реду који путују овуда.Овај пут води до Града без светлости.Отац и кћерка су се немо погледали, као да траже неко објашњење, а онда су поглед усмерили ка чудном путнику.Овај је кренуо даље.Ништа им друго није преостало, но да и сами наставе пут.Мрак је толико пао да су једва могли разазнати куће које су као сабласти претиле у мраку.-Где ли смо ми...?-помислио је човек.Оставили су воловску запрегу на милост и немилост овој недођији и кренули даље пешке.Како су ишли, из даљине их је мамила магична светлост која је околину осветљавала на чудесан начин.-Баш чудно -, помислила је млада путница гледајући трепераву светлост која је осветљавала неком необичном топлином.Ова светлост као да је мамила дошљаке и уливала им ону задњу наду. Та жена је и сама тражила лек за своју болест.Мислила је да ће је наћи овде, у овом необичном месту.Врата једне зграде су се наједном отворила и на њој су се појавила два лепа, стасита младића.Један је био плавосмеђ и благог погледа, други црномањаст и окретан.Плавосмеђи јој је љубазно пришао не скривајући блажени осмех који је путници уливо неку сигурност и поштовање.Црномањасти је гледао проницљиво, као да је проучава и процењује, да би је касније одвео у неке просторије које су биле различите по величини и намени.-Ја сам Михајло-,представио јој се младић.Путници се причинило да га познаје годинама.Имао је у себи

117


способност вође и то јој није промакло.Плавосмеђи се само благо смешкао и препустио без речи, да је овај његов друг некуд води.Светлост се појачавала.Она је могла досећи до свих чула и то је чудило младу путницу.-Боже, какав је овај Град без светлости, када га толико има у изобиљу...?Михајло ју је упитно погледао и ћутке показао руком према једној просторији где су људи седели за пуном трпезом и славили...-Морам да те водим са собом - рекао јој је тихо Михајло...-Зашто да водите мене?- успротивила се путница којој се та идеја није нимало допала.Није желела да се опрости од начина живота којим је живела.Живела је у оскудици и сиромаштву.Никада ни од кога није била затражила да јој помогне или да јој шта дају.Радије је гладовала и борила се за голи живот него да ишта измоли од било кога.Подигла је пркосан поглед према једној младој дотераној жени, која је седела за столом.Жена је уживала у јелу и музици, у свему оном што путница није имала.Није јој промакла ни њена луксузна одећа о којој је могла само да машта.-Води ову жену...Она има све и ужива у животу.Зашто не водиш њу са собом?-речи су постале вапај. - Зашто желите мене која сам убога и једва преживљавам? Немам ништа у животу...-Михајло је продорно погледао, као да је види први пут.-Ја хоћу да живим-, рекла је помирљивије путница скупљајући храборост која ју је лагано напуштала од Михајловог погледа.

118


-Живећеш триста педесет и шест година -, рекао јој је смешећи се...-Немој да се шалиш са мном, Михајло...Сви знају колко траје један људски век, а ти мени говориш да ћу живети триста и кусур година...Била бих срећна када бих проживела још...-срце јој се стегло при самој помисли на безусловни крај...-Он мисли да ћу живети толико година - горко је у себи прокоментарисала путница.Заборавила је разлог свог доласка у овај Град без светлости.Град је био пун неке чудесне светлости и мистерије које су долазиле однекуд са стране, али су испуњавале не само простор већ и срца и душе људи.-Живећеш...- рекао је Михајло, неодређено.Опет се нашла у друштву другог младића који се само благо смешкао.Ту су били и други људи или су подсећали на људска бића.Говорили су јој како су јој дали шансу да види оно што не може видети било ко...Била је почаствована тим даром...Реска звоњава телефона пробудила је младу жену из сна.-Било је тако стварно-помислила је она.Требало јој је доста времена да се освести и схвати да је овај доживљај био само сан.Покушала је да се отргне од невидљиве нити која ју је везивала сумњом.Овај сан је испричала најближима са неким страхопоштовањем.Веровала је у његово остварење, али није знала када ће и којим крајем све то да се разреши.Подне је већ лагано пролазило.Сунце су сакрили тешки облаци које је носио ветар.Гране су се повијале до саме земље под његовим налетом.Фијук ветра се повремено губио, да би се поново враћао, рађајући језу и страх у укућанима.

119


Тресак прозора као да је опоменуо присутне да је још увек отворен.Млада жена је хитро прескочила кревет да би се нашла тик до самог прозора.Али, чим је испуржила руку да затвори одшкринуто крило нешто ју је тргло.Коса јој се подигла на глави од управо виђеног призора.Ватрене лопте су летеле асфалтом и тамо се задржавале на мокрим површинама.Неке су летеле до самог прозора.Једва је скупила храброст да затвори прозор.Задихана и уплашена, немоћно се спустила у кревет молећи Бога да престане невреме.Сада је разумела шта све може електрицитет...Невреме се једва стишало.Сада јој је порука сна била потпуно јасна.Могло је доћи до најгорег...Могао је избити пожар, могла се задесити још гора трагедија ...Могла је да олако изгуби живот. Али, Михајло јој је пружио још једну шансу...

ВРЕМЕШНИ ЉУДИ Нагнута прилика је нешто чепркала по земљи. На погнута леђа је скочио стари шарени мачак. Човек је једном руком помиловао мачка и покушао нежно да га спусти на земљу. Изгледало је да су се добро споразумевали јер је стари мачак махао репом у знак одобравања и весело прео. Два пријатеља су се касније упутили према колиби, која је била заклоњена зеленим крошњама дрвећа. Цвеће око куће је било разнобојно, а мириси су се мешали и опијали. Славуји су наизменично разговарали кроз песму, изгледа да су тако размењивали осећања. 120


Хармонија је, изгледа, још постојала у овом делу света. Свака животињица је имала свој мир, свој кутак. Дрвеће је њихало гране као да је желело да их успава. Чак се и ветар играо у овој чаролији и ширио своју пријатност. Носио је таласе реке и дивио се њиховом складу и пени која се ширила по врућем песку. И сунце се придружило свакодневном призору. Све око себе је сматрало својим пријатељима. Грејало их је, тек толико да се сви осећају пријатно, пуштао своје зраке да милује сваког живог створа који се радовао животу. Играло се са зеленилом лишћа које је плесало наговештавајући тренутак опуштења. Облаци су, попут лађа, некуд пловили по плавом своду, изражавајући задовољство што могу да посматрају чаролију нетакнуте природе. Све је изгледало другачије и лепше.Овде је све имало смисла. Све је наизглед било задовољно и срећно.Човек је погладио седу браду и задовољно се смешио. Још једном је погледао свог пријатеља, старог мачка, и зазвиждао тиху мелодију неке песме. Била је то песма која му се непрестано наметала. Некако му се стално врзмала по глави. Ова песма је била траг неке прошлости које се тешком муком сећао.Пре много, много година, размишљао је он, његов живот је имао други смисао. Живео је другачије, али ни сам није знао како и колико... Њега су овде довели ''времешни људи''. Он је у себи носио мудрост овог света, мир који је могао свуда да се шири и љубав која је зрачила попут сунчаних зрака из његове чисте душе. Имао је толико позитивне енергије у себи, да све што је био дотакао испунило би се љубављу.Човек је сео на праг куће. Упутио је поглед негде у

121


даљину... Покушавао је да се присети детаља свог некадашњег живота и прошлости... Слике су се смењивале у његовој глави, али никако није могао да их сложи у целину.Имао је утисак да је живео негде далеко, далеко. Непрестано је у својим сновима гледао пламен жаришта, крике бола уплашених људи који су трчали једни преко других, газећи немилице све што им се налазило на путу. Он је тада био још дете које је у једном таквом метежу изгубило родитеље, родбину, свој дом. Сећао се само момента када се негде са неба спустила ка земљи необична светлост. Та светлост га је вукла у своју утробу. Онда му се учинило да му је нестала телесна тежина, да се лагано распадао у најситније делиће. Није могао да размишља. Знао је да урања у утробу неког пространства које није могао да дефинише. Слике прошлости су без неког реда показивале необичан амбијент у који је био доспео. И тада, када је мислио да је завршио своју мисију живљења, осетио је огромну жељу да живи и ужива у животу.Чинило му се да лута простором. Отварале би се капије, да би се затим на исти начин затварале. Стао је пред једну огромну капију која је случано била отворена. Иза те капије видео је вреже бундева са тек расцветаним пупољцима. Осетио је да га је запахнуо свеж ваздух и опојан мирис пољског цвећа. Није се двоумио. Кренуо је преко прага капије која је како му се чинило била бескрајно висока. Крочио је бојажљиво. Није желео да поквари илузију. Мислио је да је непрегледна ливада само илузија. Ипак је закорачио... Поново је осетио мирис влажне земље. Дошло му је да заплаче на сав глас од среће. Ова земља му је нудила живот, а то је за њега у овом моменту било много. Лутао је пространством дивећи

122


се биљкама и бистрој води која је жуборила некамо у даљини. Протрљао је очи да би се уверио да све што га окружује није само сан. А онда је видео необична бића која су наликивала на људе али... Били су другачији, не само по изгледу већ и по продорном погледу који као да је читао најскривеније тајне његове душе. Били су необични, ипак, у својој збуњености, приметио је њихов пријатељски израз лица. Прихватио је понуђено пријатељство без двоумљења. Њихово пријатељство је било топло и чисто, и због тога га је и освојило. Говорили су неким неразумљивим језиком и махали рукама.Трудио се да их прати, али све је то било ново за њега. У том вртлогу догађаја, једном је случајно спустио руку на своје груди и дотакао мали предмет. Био је то мали медаљон, једина успомена на родитеље. Тај медаљон у облику срца поклонила му је мајка за рођендан. Овај тајанствени свет у који је запао, пружао му је будућност и то је оберучке прихватио. Натраг није могао, нити је имао куд... Одлучио је да живи и ствара далеко од једне цивилизације чији је био потомак. Најтеже му је падало што је морао све да учи из почетка. Трудио се да се прилагоди околини и научи нешто о оним биљкама и животињама које раније није познавао. Било је ту и оних примерака које је још из свог света добро знао и волео. Биле су то мачке. Знао је да их помази по дугој свиленкастој длаци. Гледао је како се оне понашају и трудио се да нешто научи од њих. Оне су поседовале шесто чуло, чуо је о томе од родитеља, и томе се дивио. Имале су оне и нешто више од тога... Знале су да се у неким ситуацијама снађу много боље од човека. Знале су када ће невреме, осећале су несрећу и бориле су се са невидљивим силама. Можда су баш отуд и имале

123


зелене очи које би у тами чудно засјале и виделе сваки учињени покрет природе. Сваки пут када би прелазио дланом преко њихове длаке, осећао би сем електрицитета, још нешто необјашњиво. Сем нежности будиле су у њему бескрајно поверење. Имале су, како му се чинило терапеутско својство да лече својом енергијом разне болести. Неколико пута се био уверио у њихову моћ отклањања бола. Научио је од њих да се бешумно креће и ужива у тренуцима, да се препусти ритму овог начина живљења. Време је одмицало тако брзо да се једва прилагођавао том временском часовнику. Схватио је да се брзо развија и да исто тако брзо добија чудну снагу.Ипак она је нестајала на исти начин на који се и појављивала са седим власима.Старост је долазила брзо, чинио се да је сваким удахом био све старији. ''Времешни људи '', како је он називао ова човеколика бића, остали су ''исти''. На њима се није могао видети траг старења. Нису се нимало изменили за све време док је боравио под њиховим будним оком... Научио је њихов језик, али се није мешао са њима. Они су га посматрали дуго и чинило му се да га проучавају... Морао је да подноси разне справе које су му били везали за руке и ноге... Онда би вртели главом, незадовољни добијеним резултатима. Изгледа да није одговарао њиховим очекивањима.Једнако су га гледали својим крупним , равнодушним очима. Дуге, танке руке би лагано дизали у вис и чинили низ радњи које човеку нису могле бити јасне чак ни након толико дуго времена проведеног међу њима. Једнога дана њих троје је навратило до њега. Знао је да се нешто догађа. Сели су са њим на клупицу испред куће и објашњавали му рукама, скоро

124


бешчујним гласовима, да мора напустити њихову територију.-Где да идем?- упитао је замишљено човек. Немам где да идем. Све што сам имао, сви су сада мртви.Времешни људи су га само испитивачки погледали.-Прошло је оно што ви називате ''време''. Не смемо даље да те задржавамо овде.-Где ћете ме одвести?- растужио се човек. Нека чудна слутња га је обузела. Сумња му се већ назирала у гласу. Немир је увелико харао његовом душом.-Идеш, ти идеш тамо где припадаш- напоменуо му је један од њих. -Дошли смо да те вратимо назад, твом дому.-Лаганим кораком упутили су се некамо кроз шуму. Неколико пута један од њих је замахивао руком испред себе, као да је пресецао ваздух, и за дивно чудо, однекуд су се отворила невидљива врата. Водили су га кроз њих.-Хоћу да поведем и свог мачка-, изразио је човек жељу.Одмах до његових ногу створио се стари шарени мачак који му се умиљавао.-Сада те водимо до временске машине.-Показали су му необични, мали простор. Била је то шупљина која је наликивала на капсулу.-То је временски лифт-, објашњавао му је један од присутних, ''времешних људи''. -Ту ћеш се сместити са својим пријатељем. Када те будемо затворили у ову капсулу ,ти ћеш путовати тамо одакле си дошао.--Ја не познајем тамо никог...Сви су они умрли...-покушао је човек да их одговари, како би и даље остао у овом необичном свету.-Вратићеш се... Кад се будеш вратио кући, све ово што си доживео изгледаће ти као сан који си само

125


сањао...-А рат...--Рата неће бити. То је била грешка у прорачуну једног од нас. Требало је да живиш и да имаш други животни пут, зато смо те спасли и довели овде.-Сва тројца су се руковала са њим. Сместили су га у необичну комору заједно са његовим љубимцем. Невидљива врата аутоматски су се затворила. Био је потребан тренутак да се вине у висину и да ишчезне кроз маглу. Путовао је некуд, али без шума, светлости, без осећаја тежине и било каквог притиска. Чинило му се да га обузима неко олакшање и да дише слободно, пуним плућима. Човек је затворио очи. Када их је поново отворио схватио је да се налази у кревету. Опипао је свилени прекривач. Неверица је прекрила његово пренеражено лице. Није могао да се начуди овом чуду. Налазио се у својој соби. Шарено маче је лежало поред његових ногу. Махинално је погледао своје руке.Биле су то руке дечака.Устао је с невероватном лакоћом и кренуо ка купатилу. Погледао се у огледало. Пред њим је видео себе као дечака...-Мики, време је за школу - чуо је мајчин глас.Протрљао је још једном очи рукама, као да је желео да се увери у истинитост овог призора. -Ово мора да је сан-, промрмљао је. Поглед му се зауставио на длановима. На длану је имао исти онај симбол ''времешних људи''.-Нисам сањао. Ја сам стварно тамо био.- прошапутао је себи у браду.Збуњено је застао поред маченцета. Сагнуо се да га помилује. Два пријатеља су знала тајну ''времешних људи''. Захваљујући њима, поново им је дата шанса да надокнаде пропуштено и наставе да живе...

126


СВЕ ЈЕ СРЕЂЕНО Човек средњих година кренуо је на посао.Уморним покретом је покренуо кола с намером да одради и овај дан у предузећу. Радио је напорно. Резултати нису изостајали. У послу је залагао целог себе без поштеде. Када би се кући враћао, чекала би га млада жена. Имали су малу породицу коју је чинило двоје мале деце, син и кћер. Човек се радовао веселој цики и безбрижном смеху које су испуњавали простор. Умели су да му улепшају сваки слободни тренутак својом умиљатошћу и враголастим несташлуцима. Тог је дана са закашњењем кренуо на посао. Имао је новчаних проблема. Као по неком договору, све недаће су се одједном сјатиле на његову породицу. Нервозно је држао волан док је возило грабило путем. У једном моменту пред колима појавио се човек сав у ритама. Не имајући куд, човек је био принуђен да заустави кола. У први мах помислио је да је скитница. Није му промакло да га овај знатижељно посматра.-Где путујете-, упитао га је несигурно човек. Овај му се само насмешио.-Идем у овом правцу...- показао је руком на правац камо се и сам возач упутио.Човек му је отворио врата и главом климнуо стоперу да може ући у кола. -Зашто да му не помогнем?- помислио је... -И мени су други помогли...-Успут су разговарали о ситницама и недаћама које свакодневно подноси обичан човек. Било је ту речи и о немаштини...Човек је наједном зауставио возило и обратио се 127


стоперу:-Ја овде морам да скренем. Морам на посао, и овако већ касним...Стопер је седео и даље непомично на седишту аутомобила. Стао је молити човека да га вози до Београда. Напоменуо је да га тамо чекају неодложни послови и да се треба разрешити нечије животно питање. Наведени разлози су били толико убедљиви да се човек почео колебати.-Учинио бих ти то, али морам на посао. У овим моментима посао ми је неопходан.- Испричао је стоперу шта га је све снашло за кратко време.-Ако се не будем појавио на послу, даће ми отказ-завршио је забринуто возач аутомобила.Стопер се почешао по бради и благо насмешио.-Све је сређено!- рекао је лежерно.-Бринуће се о мени породица...-, покушао је човек да се извуче.-И то је сређено...-Човек, не имајући куд, мало од страха, мало разочаран, одлучио је да стоперу учини по вољи.Ни сам није знао како му је време у вожњи до Београда тако брзо пролетело.Успут су два путника разменили само неколико безначајних реченица.У граду, стопер је возача повео до Робне куће. Ушли су у њу и стопер је наредио човеку да узме од робе све што му је воља.-Немам пара да купим било шта. Ако будем шта узео завршићу у затвору. Веће бруке и срамоте ми не треба...- бранио се човек.-Узми, човече, кад ти кажем, све је сређено.Човек, не имајући куд, узме неколико ситница и крене са необичним сапутником назад. Нико га ништа није питао, нити га зауставио.Возио је лагано, пун

128


стрепње и страха. У себи је постављао разна питања, али није могао да им нађе одговор. Пролазили су кроз шаролики пејзаж. Смењивале су се шуме, пашњаци и оранице. Стопер је, шћућурен, седео на предњем седишту ћутећи. На лицу се огледавала нека необична мирноћа, а сам његов став је возачу уливао страх.Прошли су сати и сати вожње. Стигли су сасвим близу места где је стопер требао да сиђе.Захвалио се возачу на вожњи и спретним покретима изашао из возила.-Иди, ја ћу сада наставити пешке...-Човек је одмакнуо неколико метара остављајући стопера за собом. Радозналост му није давала мира. Вратио се поново на исто место да још једном види тог чудног стопера. Интересовао га је овај мистериозни стопер и његово несвакидашње понашање.А онда, на његово запрепашћење имао је шта и видети. Она иста прилика у ритама нестала је негде, некуд на путу ка Дунаву, без трага и гласа.Човек није могао доћи себи од изненађења. Учинило му се да све ово сања , чак и оне речи - Све је сређено-. Усмерио је поглед ка задњем седишту. Тамо су били пакети са робом, које је узео са овим невероватним човеком. Наједном осетио је неко велико растерећење, као да то више није био онај човек са гомилом проблема. Упутио се кући срећан што ће видети породицу.Његови проблеми су били решени.Сутрадан, на послу су га колеге дочекале раширених руку, без питања.-Све је сређено-, поновио је човек себи у браду.-Све је сређено...-

129


НЕБО Некада давно, живела је једна породица коју су чинили: једна баба, њен син, снаја и унуче. Живели су поред једне узвишице. Тада је, кажу људи, небо било толико близу земље, да су врхови узвишења урањали у плаво пространство. Кажу да је постојало неписано правило да нико не сме додирнути небо, ако није одабран од Бога, посебно ако није чист. Људи су живели у изобиљу, тако да их небо и није интересовало. Али дете које је расло у овој породици непрестано је посматрало небо. Било је опседнуто плавом бојом и у себи пожелело да се једног дана, мимо знања родитеља, попне на врх овог узвишења и осети небо и његову чаролију. Једног дана је криомице изашао из куће и у глуво доба ноћи кренуо ка узвишењу. Уз велики напор, пењао се ка врху, не пазећи при том где гази. Одећа му се скроз испрљала од зноја и земље. Дизао се, падао, али је био истрајан у својој намери да осети небо.Са првим јутарњим зрацима стигао је до свог циља.Таман је испружио прљаву руку ка небу кад је одједном, небо муњевитом брзином почело да се удаљава од земље. На земљи се зачуо страшан тутањ. Међу људима је настао хаос. Од тaд је, како каже легенда, небо зато толико удаљено од Земље.

ДУГА Некада давно, на овим просторима, живео је народ који је чувао тајне овог предања. Неколицина је 130


преносила њихово тумачење света са колена на колено изабраним појединцима, тек толико да се њихово порекло не заборави. Они су тумачили природне појаве на свој начин и давали им велики значај. Живели су према правилима природе и то их је чинило посебним. Злато је био обичан метал од кога су се правили разни предмети у свакодневној употреби. Гајили су у великим вртовима биљке које човекова машта не може ни замислити. И биљке и животиње, и сами ти људи били су једна складна целина. Имали су свој начин живота и мир. Бог их је гледао са неба и био пресрећан таквом заједницом која живи на земљи. Свако је радио оно што је волео те резултати рада нису изостајали. Али о њима се надалеко причало. Сви који су чули за њих ковали су планове како да дођу до те њихове територије и освоје сва добра природе која су им дата. Умеле су да падају кише баш када би биљке вапиле за њом. Трава је расла и простирала се зелена и свежа по пашњацима тако да се свака животиња могла до ситости напасти. Међу људима је владало пријатељство све док нови народи нису почели силом отимати педаљ по педаљ њихове земље и убијати недужно становништво. Цео дугогодишњи труд је за моменат нестао испод секира и у локвама крви. Страдала су деца, жене,старци. Крици су се орили до самог неба. Гледајући их са неба, Бог се сажалио на преостале становнике. Одлучио је да их учини невидљивима и сместио их да живе у један други, невидљиви, паралелни свет са осталима, али тако да никада не буду у директном контакту са дивљим народима који нису донели ништа добро. Природа је подивљала. Муње су парале небо, громови су ударали и узимали свој данак. Хармонија

131


се није могла вратити, јер су дошљаци све злато разнели по свету купујући и продајући опљачкано буд зашто. Људска душа није представљала никакву вредност. Све оно што се вредно стекло, нестало је за трен. Остала су само два велика ковчега закопана у земљу у којима је био дар завештан богу. Неко каже да је тамо било само злата, други су помињали да су у тим ковчезима биле и друге драгоцености, чаробни прах који је и учинио људе невидљивим. Нико није знао где је закопана та вредност, али причало се да се води рат невидљивих звери и оних који желе да сачувају богатство, које представља мост између видљивог и невидљивог света.Легенда каже да за време јаке олује и невремена, изабрани људи одлазе у поље и легну на земљу. Кажу да се у трансу њихова душа одваја од тела и да тада почиње борба са градоносним облацима помоћу којих зле силе покушавају да понове слике из прошлости, да униште свет. Те силе су углавном отелотворење животиња: бика, змаја, змија... Та борба је борба мудрости и снаге ума и зна да траје доста дуго све до оног момента када се невидљиви људи почну склањати од опасности. Од жестине борбе, узбуркана вода заталаса земљу. Невидљиви свет отвара преостала два ковчега како би се помоћу чудесне моћи из њих склонили на сигурније место.Тада се на небу појављује дуга прекрасних боја. Зависно од боје која преовладава, људи тумаче разне појаве, препознају биљке које ће те године добро родити. Ако је жута, онда знају да ће бити добар род пшенице. Ако је зелена, добро ће родити кукуруз...Знају, такође, да ће онај ко види дугу живети и догодине... Дугу називају и божјим појасем, мостом који спаја људе љубављу и разумевањем.

132


КРПИЦЕ Девојчице би једва чекале да се састану у школском дворишту. Дошле би раније по сат - два да се наиграју разних игара и напричају о разним актуелним догодовштинама. Кући нису имале такво друштво у којем би могле показати своје вештине кроз дечије игре и којем би могле да повере своје тајне. Овде су се могле наиграти школице, ластиша и конопца. Понекад би неки поглед залутао мало даље, али се дакако примећивало коме је био упућен. Иако су дању тумарале по селу, чинило им се да је школа право место за онај слатки моменат који им доноси игра и тај чаробни тренутак који носи и понеку симпатију. Биле су то девојчице пуне живота и несташлука. Свака је имала своје снове и жеље. Забављало их је да гледају старије дечаке из виших разреда, да коментаришу њихов изглед и некада помену и љубав...Чинило се да све знају. Знале су које су главне и актуелне атракције у читавој школи, не изостављајући ни приватни живот учитеља и наставника. Гледале би свет око себе са занимањем, никада се не досађујући.Умеле су да оговарају једна другу до оне границе када би црв мржње ушао у њихово срце и ум.Са тим би се рађала завист и ривалство.Све су оне биле из комплетних породица. Ниједна се није истицала нечим посебним, али је свака имала високо мишљење о себи. Патријархална средина је оставила дубоке трагове у васпитању. Нису биле ни посебно вредне ученице...Умеле су да поређају у дневнику све оне оцене од петице до 133


јединице.Свака од њих је имала другарицу коју би им мајке одабрале.Да би иронија била већа, свака придошлица је знала која се са којом дружи.Требало је само да погледа одећу коју носе и то би било довољно. Мајке би им у знак распознавања купиле исте моделе хаљина и боја, исте ципеле... Девојчице су опонашале своје мајке које су држале до друштвеног нивоа, до фамилијарности...Школа је те разлике делимично смањивала униформама које су биле обавезне за све.Док би се девојчице играле, пуне себе, једна је замишљено стајала поред зида и гледала остале. Њен поглед је лутао некуд далеко, толико далеко где мисли могу досећи неслућене даљине, али само у машти. Сања, тако се звала замишљена девојчица која је немо посматрала друге док се играју школице.Била је права реткост када су је пуштале да се игра са њима. Она је за њих била другачија само по једном, била је дете разведених родитеља. Живела је код оца.Мајка ју је напустила још као бебу и отад јој се био изгубио сваки траг. Сања је била лепша од осталих.Имала је нежну, топлу душу, и као таква није могла да нађе место у оном шушкавом жагору који се ширио школским двориштем. Знала је о чему све говоре, знала је о чему то њене другарице размишљају, шта мисле о њој, зато никада није ни покушала да буде досадна и наметљива.Свој свет је стварала само за себе... Сметали су јој коментари другаричиних мајки при реткој посети њиховом дому.-Ти немаш мајку... Ко ће да ти шије одећу? Ко ће с тобом да се дружи?...-Није налазила оправдања за такве коментаре.Деца нису крива за поступке својих родитеља.

134


Девојчица би се тужна враћала кући.У школи је била одличан ђак. За разлику од њених другарица волела је да чита и да своја запажања и мисли преноси на папир. Тиме се јаз између ње и осталих још више продубио. Њене другарице су се још играле луткама...-Ти немаш ни лутке да се играш -, пребацивале су јој кривећи своја лица као да је Сања шугава.Сања је патила... Дружила се са дечацима. Они су били другачији. Њима је био важан друг са ким би шутирали лопту или играли –Између две ватре-.Како је село имало својих правила, њу су сви гледали са подозрењем. Носила је панталоне и кратку мушку јакну. Њој се то веома свидело. Кратка коса, ошишана као код дечака, истицала би крупне црне очи и обликоване обрве.Тако обучену, другарице је нису прихватиле, посебно када су биле светковине и игранке у селу. Стиделе су је се.Сваке суботе и недеље у селу би долазили свирачи, а онда би се развило коло у коме су играле све генерације. Она би тада стајала по страни и гледала другарице које би се у кратким сукњицама шепуриле и дошаптавале упирући прстом у њу. Сања се правила да не види то њихово понашање. Сутрадан би, у школи, све од ње тражиле да препишу задатке, које нису написале или да им шапуће одговоре ако би случајем биле пропитиване. Сања није заборављала бол који би јој по неки пут пресецао груди...Једнога дана су се девојчице окупиле на школском одмору и започеле причу о крпицама. Желеле су да сашију одећу луткама, али нису имале крпице за нове креације. Сања им је понудила крпице и помоћ.-Доћи ћу после подне и донећу вам-, рекла је добродушно. Била је увек спремна да помогне

135


другима. Овим гестом је хтела да успостави неки однос са овим девојчицама. Хтела је да је упознају онакву каква је.Умела је да буде добар друг и то им је хтела доказати.Договорила се са једном од њих да сврати тог поподнева.Након договора, кренула је задовољно кући.Целим путем је била весела. Желела је да се тај однос између ње и другарица промени. -Ја нисам дечак-, помислила је. –Ја сам девојчица као и оне. Зар је толико важно да имам мајку као остали? Зар би ме то чинило другачијом-, помислила је са горчином Сања.Имала је пуно шарених крпица од којих су се могле сашити хрпе дивне одеће за лутке.Умела је да шије, то ју је већ од малих ногу научила бака која је желела да њена унука у будућности буде самостална и сналажљива у животу.-Колико знаш, лакше ћеш се снаћи кроз живот.-, говорила би јој старица.Целог тог послеподнева Сања је била усхићена предстојећим сусретом.Срце јој је лудо тукло у грудима.У једну кесу је спаковала најлепше шарене крпице и упутила се ка другаричиној кући. Кораци су јој били лагани и док је ишла чинило јој се да лети.Пред другаричином кућом је за тренутак несигурно застала.Ухватила је руком кваку на капији, али онда, у последњем моменту као да се предомислила, испустила ју је и почела је дозивати другарицу.-Данка...Данка... -повици су се поновљали али се нико није одазивао... Покушала је поново, али ју је мук тишине заглушио. Била је разочарана.-Ово ми је урадила намерно-, помислила је Сања. Још једном је погледала улицу на којој није било ни живе душе.Разочарана, бацила је кесу крпица у

136


другаричино двориште, окренула се и пошла тромим корацима назад улицом.-Лагала ме је-, мисли су јој се ројиле у глави. -Она ме је лагала...- очи су јој се напуниле сузама које су претиле да се скотрљају низ образе.Тешко је дисала. Учинило јој се да ће јој срце стати.У глави су јој се ројиле мисли, брзе одлуке... За моменат, на ум јој је пала идеја...-Сакрићу се иза овог плота, иза кривине, и сачекаћу! -Одлука јој се у том моменту чинила једном од најбољих коју је могла донети. -Ако се сакрила и није хтела да се одазове, изаћи ће... Знам да ће изаћи. Ма није она паметнија од мене...-Стајала је неколико тренутака сакривена поред плота у уличици која је скретала од оне која је водила до другаричине куће. Мисли су јој постале права збрка, глава јој је постала тешка од разочарења, преваре и других осећања, која су се смењивала насумице. За трен је донела одлуку да још једном погледа ка другаричиној кући. Само што је закрочила, видела је Данку у друштву друге другарице како излазе из суседног дворишта. Нису имале времена да се склоне од Сањиног погледа која их је нетремице посматрала. Сања је стајала насред пута и с презиром их одмеравала. Ове су потрчале као без душе, да би се сакриле иза окуке, као што чине кривци бојећи се казне. Није ни сањала да су такве бедне кукавице.Оне су је виделе и чуле да их је на капији звала...Сигурно су јој се иза леђа смејале и ругале. Сањи је у том тренутку све било јасно... Оне су бежале од ње... -Зар да се са оваквима дружим?- помислила је разочарано. Знала је да је њихова радозналост била пресудна у том моменту да крену и покупе крпице

137


које је она бацила.Та њихова непромишљеност их је и раскринкала.-Зар су крпице вредније од једног другарског односа?-питала се Сања.Кренула је кући осећајући горчину.Тај догађај никада није могла заборавити. И сада после много година при случајном сусрету са том другарицом, слике тог догађаја јој се враћају у мисли...

ТОПОЛE Тополе су се високо дизале ка небу, као да су желеле да својим крошњама загрле небески свод. Петнаестогодишњи дечак је гледао траву која се пружала испред њега као какав зелени тепех.Уживао је у томе да лагано корача и ногама урања у њену мекоћу. Крајичком ока је гледао девојчицу,своју вршњакињу, која је недалеко од њега, терала краве на испашу. Ни сам није знао због чега се одлучио на овакав корак. Гледао ју је са неким загонетним погледом док се приближава. Питао се због чега је још ту: Да ли је то због ње, или је очекивао нешто значајно од овог сусрета.Ни сам није знао одговор. Она је била загонетна и непредвидива. Можда је хтео да је боље упозна или се можда надао нечему... Ипак био је ту, у овом земаљском рају, да подели са њом овај врели летњи дан. Она га је упитно још једном погледала, као да је желела да се увери да је он ту, да стоји, онако висок поред ње... Испред њих је лежало оборено стабло тополе. Највероватније га је јак ветар оборио у олуји. Дечак се упутио ка њему да би после 138


неколико тренутака седео поред ње без речи. Она га је посматрала са занимањем, очима пуним љубави.У њима би засветлеле варнице осећања. Тело јој је на моменат задрхтало од језе.Много га је волела. Ноћима га је сањала и маштала о његовој таласастој коси чији су се чуперци разливали попут латица каранфила. Дугачке ноге и руке подсећале су је на стабљику и листове тог цвета. Још једном га је погледала, несвесно црвенећи од стида што је себи дозволила да осећања овладају њеном душом. Он је покидао нежну влат траве да би је у истом трену згњечио и бацио негде даље од себе. Није знао како са њом да започне разговор. Очекивао је да ће она прва проговорити. Знала је да прича много. Речи су излазиле из њених уста као бујица прелазећи са теме на тему. Познавао ју је, бар је мислио да је познаје. Гледао ју је упитно, као да тражи неко објашњење.Запалио је цигарету кријући дрхтај руку.У том трену, сматрао је да ће цигарета смирити немир који га је обузео.Кроз колутове дима, гледао је ову девојчицу у скромној плетеној жутој кошуљи која је висила преко фармерки. На ногама је имала патике...-Мислила сам да нећеш доћи, - проговорила је скоро шаптом. Оборила је поглед у страху да у њему он не прочита њену тајну. Имао се утисак да посматра оближњи камен који је вирио из траве. - Обећао сам...- рекао је он тихо, као да се бојао да ће нарушити лепоту природе. Птице су га очарале својом песмом. Још једном су им се погледи срели да би за трен постиђено оборили главе.Разговарали су о слушаној музици, о тинејџерским жељама и догодовштинама из школе.Он јој је причао о животу у граду, о изласцима, о

139


свему што воле млади, о разликама између села и града...Она га је са великим интересовањем слушала и погледом упијала сваки његов покрет и реч.-Волим музику...- рекла му је сасвим тихо. Интересовања су им била различита, то је одмах схватила.Он је имао другачији поглед на свет, на избор музике...-Знаш, отпеваћу ти једну песму.- Наместио се удобније, као да је желео да се припреми за наступ.-Знаш ли ону ,,Диван је кићени Срем''? -Она је само слегнула раменима.Његов пријатан баритон разлегао се шумом. Мелодија јој се учинила веома лепом. У том моменту је жалила што не зна текст те песме како би је заједно отпевали. Он ју је погледао са занимањем. Окружење је добило неку посебну топлину. Схватио је да ово уживање може да потраје, да га испуњава...-Знаш ли ону романсу ''Беле руже''? - упитао је смелије. Она га је гледала са дивљењем, без речи. Била је другачија од осталих девојчица које је до тада сретао. Њено озбиљно лице и начин размишљања чинили су је зрелијом од њених вршњакиња. Била је непосредна, али опет повучена и другачија.То га је, вероватно, и вукло да овај дан проведе са њом. Испричао јој је како је настала песма да би је касније певао, пуним мелодичним, топлим гласом. Свака отпевана реч била је испевана од срца. -Каранфил... -он јој је личио на тај цвет, помислила је гледајући га нетремице.Пожелела је, у том моменту, да му прстима укроти несташне коврџаве праменове и помилује их. Хтела је да му у том тренутку покаже колико јој је стало до њега, али из неког разлога се није усудила. Потиснула је своју жељу негде дубоко у своју душу. Знала је да

140


ће овај осећај, којег је постала свесна у том моменту, трајати заувек. Лице јој је било обливено руменилом. Оборила је поглед од стида.Тада је у зеленој трави спазила беле главице расцветаних белих рада.Дохватила је дрхтавом руком први цвет и нежно га је помиловала прстима. Са пуно љубави га је принела лицу као да је желела да осети мекоћу његових белих латица. -Кад би ми пришао-, помислила је уплашено са пуно стрепње и чежње,-заборавила бих на све...-Али он није приметио њен немир и жељу. Брао је беле раде. За њега је ово била само игра. Несташно јој је пружио руковет белог цвећа не кријући да га све ово забавља. Ово је за њега било нешто сасвим ново.Уживао је у њеној збуњености, начину на који му се била захвалила.Она је несвесно почела да их плете у венчић, да би се убрзо венчић нашао на његовој гугуравој коси... Онако висок са венчићем изгледао јој је неодољиво. Погледи су им се укрстили, а осмех се озарио на младим лицима.

141


''-Док буде овог венчића'', мислила је она , - биће и наше приче.--Зашто се не би смо окупали-, предложио јој је он изненада загонетно се смешећи. Цела ова ситуација га је видно забављала.Уживао је у сваком тренутку.Уживао је док је гледао Дунав, ту моћну реку која је крила многе тајне и приче становника овог краја. Гледао га је како се недалеко од њих пружа неодољив и плав. Мирна вода их је мамила у овом летњем, врелом подневу. Искре несташлука су као варнице севале из његових очију, као да су тражиле изазов.-Хајде да се окупамо-, предложио јој је поново, несташно намигујући. Она је поцрвенела још више, несигурна и затечена питањем.-Како, кад немам купаћи...- прошапутала је збуњено.Он је уживао у њеној збуњености, у њеном црвенилу 142


које се нагло ширило. У мислима му се низало безброј слика...-Немам ни ја...Али можемо се купати у Евином и Адамовом костиму-, предложио је шеретски пружајући јој руку.-И онако, овде, нема никог сем нас двоје...-Она се снуждила, што од срама, што од оног осећаја који је терао крв да брже кола њеним телом. Била је у недоумици. Желела је да га додирне за тренутак, али није имала смелости.Њих двоје су једини шетали ивицом шуме и гледали плави Дунав. Посматрали су како се сунчеви зраци поигравају на површини мирне воде. Дунав јој никада до тада није лепше изгледао. Имао је своју чаролију којом ју је зачарао заувек. -Ово никад нећу заборавити-, гледала је високог дечака који јој се и даље загонетно смешио... Његове очи су је на моменат подсетиле на пространство плавог неба и освојиле је заувек.Била је срећна... Заиста је била срећна и заљубљена.

ИЛУЗИЈА -Он те никада није волео...Како то не разумеш?!-опор глас је допирао са друге стране телефонске жице.Млада жена је ћутала.Једва се суздржавала да гласно не заплаче.Сурове речи су јој пробадале срце као оштрице ножева.-Он те никада није волео, како не разумеш?! Он према теби осећа само сажаљење и то је све!!!-поновио је човек реченицу као да је желео да је увери у истинитост тих речи.А речи су биле сурове у овом 143


моменту када јој је требала једна мала нада да се отргне од сурове стварности у коју је запала.Било јој је потребно мало оптимизма да исплови из апатије која ју је вукла у неки понор без дна.Са друге стране телефонске жице био је њен друг Миле.Познавали су се од детињства.Били су школски другови. Миле је био онизак, плавосмеђ дечак.Никада се није свађао са њом, нити је чула да јој се иза леђа ругао. Касније су се дружили и ван школе у оним осетљивим годинама када је пубертет испунио део њиховог живота.Иако је била девојчица група дечака са којима се дружио Миле прихватила је и њу као друга.Дружила се са свим тим враголанима који су јој испуњавали живот живописним зврчкама и несташлуцима.Можда те групе и не би било да међу њима није био високи, сувоњави дечак који је изненада дошао из града.Ни сама није знала како су се упознали.Једноставно се једне вечери појавио на корзоу и освојио их својом појавом и шармом.Он их спонтано све и окупљао.Био је пун идеја, речит и појавом је сасвим одударао од сеоских дечака који су били свадљивци и себичњаци.Пленио је својом непосредношћу и начином говора.Његове плаве очи су одмеравале присутне као мачак који вреба плен.Можда је хтео својим понашањем, које је било префињеније од осталих, да се свима допадне, што му је на крају и успело.Само би изрекао неколико шала и друштво би било окупљено око њега, као пчеле око цвета. Звали су га из милоште Малиша. Она никада није могла прихватити тај његов надимак из неког необјашњивог разлога. Са висином од два метра и тршавом косом ...надимак јој је звучао сувише опоро...

144


Помало се љуљао док је ходао и испуњавао је простор својим физичким и духовним присуством. Тада је схватила да јој се невероватно свиђа, можда баш због тога што је био непосредан и што је његово виђење света излазило из оквира које је сеоска средина остављала као печат.Можда је никада нико из групе и не би прихватио да није било њега.Али њен школски друг, Миле, приметио је тај сјај у њеним очима, сваки пут, када би кришом погледала високог дечака из града...Можда је баш то био разлог због којег су јој дозволили да буде део њиховог друштва...Била им је интересантна та љубав која је зрачила из њене топле душе, црвенило које је жарило њене образе и подсећало их на руже...Заинтригирао их је скривени поглед који је био упућен Малиши, док би овај занесено причао о нечему.Понекад би је намерно остављали насамо са њим, да га посматра кришом у мраку, негде на обали Дунава, док би таласи лагано ударали о обалу.Он би се тада љутио на њу и махао дугим рукама као да је желео да се ослободи њеног присуства.Знала је шта мисли о њој.То јој је показивао на хиљаду начина.Касније су следиле и речи које нису увек биле пријатне...Хтео је да га због таквог понашања омрзне, трудио се да је наљути и удаљи је од себе...Али није успевао у својој намери.Она га је и даље ћутке волела, безгранично и слепо...Прећутала би сваку увреду која јој се зарила у срце и трудила се да нађе неко оправдање за његово понашање.Понекад би написала по који стих који је пратио ритам заљубљеног срца.Желела је само да га види, да га чује...То јој је много значило, то ју је испуњавало мрвицом среће као...и онај звук гитаре који се мешао са песмом цврчака и ноћних птица.Уживала је у опојном мирису свеже траве и

145


миловању поветарца.Ту је био и месец који ју је са звездама очаравао својом чаролијом, романтиком.А она је била део тог амбијента, једноставна, осетљива и романтична.Била је дебељуца и носила је плетенице.Звали су је Сана.То њихово дружење, у њој, је оставило неизбрисив траг једног времена.Свако је од њих носио тајне свога срца кроз време које је кроз године прохујало, изненада бројећи деценије.Свако од њих је покушавао да се пробија кроз живот, да остварује снове и жеље, при том заборављајући на једно детињство, на једно другарство.Требало је много времена да прође па да се поново сретну. Сана је Милета виђала чешће но остале.Контакт са осталима био је прекинут.Од девојчице постала је млада жена која се и даље борила кроз живот.У целој тој борби није заборавила високог дечака, који је испунио њено дечје срце љубављу.Волела га је тихо кроз низ година.Ћутња је постала непремостива између њих.Мислила је о њему кроз низ пробдевених ноћи потискујући онај пламен љубави који је остао негде дубоко сакривен у срцу.Свих тих година га није могла заборавити...Није имала храбрости да га назове ни онда када су јој причали о њему, о његовом животу.Бојала се да се сенке прошлости не понове , да поново не буде повређена.Један телефонски позив је био пресудан за њихов поновни сусрет.Тада јој је обећао да ће се поново видети.Стрепела је од тог сусрета, иако је желела да се то догоди... Хтела је, можда, да убеди себе да је та љубав коју осећа само илузија...Док је стајала пред њим, док је гледала у младог

146


човека, схватила је да јој се руке поново тресу и да јој ноге клецају као двадесетак година раније.Дошло јој је да заплаче као дете...Он је стајао пред њом висок и насмејан, очито забављен призором.Била је поново опчињена њим.Пожелела је, као и пре двадесетак година, да га загрли, да шетају обалом Дунава и заједно плешу... Међутим, из неког разлога то није смела да му предложи.Пред њом је стајао неки други човек који јој се на моменат учинио близак, човек, који је израстао из дечака у кога је била некад заљубљена.Тог дечака је мислила да познаје, али овог човека...? Била је у недоумици. Страховала је да ће јој поново сломити срце. Годинама је постала осетљивија и осећајнија.Растали су се необавезно, као да је живот само тренутак који се одсања и нестаје за трен...Из мисли су је пренуле Милетове речи:-Заборави га...Уради нешто са својим животом, он те не воли...Он те никада није волео, нити ће те икад волети ...!!!-Шта да урадим...?! Да се више не чујем с њим ...?-почела је да плаче. Плакала је због свих ових година које су прохујале њеним животом. Плакала је због љубави коју је осећала у срцу,а која је одржала свих ових година, због неког осећаја преваре.Осећала се као кривац коме нема излаза из дате ситуације.-Зар је грех волети неког?-питала се.-Зар је цео мој живот био илузија?! Зар он сам није имао храбрости да ми каже истину, а знао је шта осећам? Зар је дозволио да то учини неко други...?-осетила је горчину која се у трену ширила муњевитом брзином.-Зар је све то била илузија...? Мени не треба ничије сажаљење... Мени више ништа не треба... Сада ми више ништа не треба...-

147


Наједном, ништа јој више није било важно. Изгубила је нешто вредно у шта је веровала да постоји, изгубила је поверење у људе које је ценила и веровала им...-Све је било илузија...- прошапутала је гледајући у зимску снежну ноћ. –И то наше дружење је, можда била само фарса...- промрмљала је тихо.Окренула се ка вратима, сломљеног срца. Спустила је телефонску слушалицу.Са телефонском везом хтела је прекинути једну прошлост.А љубав?! Она се не може избрисати једним потезом гумице... Кад је у питању права љубав, она остаје заувек, дубоко угњездена у срцу...

''ЦРНИ ЛЕПТИР'' Мобилни телефон је зазвонио.Сам звук је збунио младу жену која је журила да стигне што пре на аутобуску станицу. -Ко ли је сад?-, помислила је док је неспретном руком тражила по торби мобилни телефон.-Мора да је нешто хитно када ме зову тако рано-помислила је.Чим је прислонила телефон на уво зачула је узбуђени мушки глас.-Знаш, Бане Костур се убио...-За тренутак је застала, као прикована за земљу.Мислила је да је реч о некој несланој шали.Наслушала се разних прича, међутим, сада није био моменат да се неко нашали са њом на тај начин, а посебно не када се радило о њеном другу из детињства.148


-Знаш, није лепо да се човек шали на тај начин - рекла је полако. Мушки глас јој је поновио информацију која ју је веома потресла.Требало је да се суочи сама са собом и прихвати ову вест као сурову стварност.Бане је био њен друг из детињства. Били су вршњаци. Окупљала би се неколицина њих у центру села где су проводили вечери.Враголијама и досеткама никада није било краја.Са петанаест, шеснаест година знали су да деле топле летње вечери поред централног споменика у шали и песми.Он је обожавао гитару која је била његов стални пратилац. Песма је била та која је у летњим вечерима крунисала њихове састанке код споменика у центру села, понекад код школе када би падала киша или на обали Дунава. Дунав их је спајао и преко дана.Све их је мамио својом дугом пешчаном обалом која је била надалеко позната по својој лепоти. Својом величином крио је тајне једне младости и чисте исконске љубави која их је спајала. На његовим обалама су колале разне приче и договори.Умео је Дунав да их разгали и да их расхлади у подневним жегама које су умеле да буду несношљиве. Стари дудови су пружали обали одличну хладовину где се друштво частило лубеницама.Банетово право име је било Бранко.Имао је дугу косу која је уоквиривала његово уско бледо лице. У то време се носила афро фризура.Њему је природа подарила дивну густу, коврџаву, плавосмеђу косу. Кошчато сувоњаво тело је било толико изразито да му је најбољи друг од милоште наденуо надимак Костур.Бане је био тих дечак, сећала се млада жена. Имао је плаве очи које су биле топле и неизмерно благе.Чинило јој се да се боја његових очију понекад мењала у тамније нијансе зависно од расположења.

149


Имао је нежан и префињен глас.Довољно је било да запева и да се над друштвом надвије чаролија, неки мир који је постајао храна за душе и срца. Дугим прстима би пребирао жице на гитари и пуштао своју душу да плаче, да се радује и ужива уз звуке које је стварао.Његова музика се стапала у музику ноћних цврчака и птица.Чинило се као да је срастао са природом и онда када су скупа, испод настрешнице школе, посматрали кишу која би лила као из кабла.Онда би његов поглед лутао по присутнима као да је тражио одобрење за оно што чини.Звуци би испуњавали срца присутних отварајући неку љубавну рану која се ту случајно нашла.Чаролију је ширио и мрак који би се поигравао са искрама уличних светиљки. Да би се вратили у реалност понеко би добацио неку смешну упадицу, чисто да га бодри да настави даље са песмом и свирком.-Хајде, Костуре, отпевај нам још нешто-, добацивао би највиши међу њима.Тада би нежан Банетов глас испуњавао простор и изненада би све враћало у ону чаролију која их је стрпљиво чекала.Певали су песме: –Тамо далеко... Кад свеци марширају...и многе друге које су волели.Били су то дечаци који су будни сањали опијени музиком и поносом што међу собом имају таквог другара, као што је Бане..Били су ту: Каранфил, Миле, Цера, Поп, Драган,...и она...Они нису знали да једино она прати сваки њихов миг, да чува њихове тајне у срцу, као да су те тајне највећа светиња.Бане је за њу био диван друг.Носио се ноншалантно и то јој се свиђало.-Он је прави уметник-, мислила је.Нежна дечачка душа је крила нешто више од талента за певање и свирање.Био јој је помало чудан и затворен.Нешто га је јело изнутра...Чинило јој се да

150


се намерно одвајао по страни, као да је желео својом ненаметљивошћу да да и другима шансу да се докажу.За разлику од осталих из друштва, никада није причао о себи, бар не њој.Чувао је своје тајне само за себе. А сада је могла само да га се сећа са сетом...Бане је био један од дечака са којим се дружила и који ју је почаствовао низом занимљивих тренутака.Био је неко ко је њено детињство учинио лепим...Није могла да заборави ни начин на који су је прихватили у њихово друштво...То дружење је трајало неколико година, али биле су то године које су јој биле веома значајне и најлепше у животу.Касније је свако од њих кренуо неким својим путем.Постали су млади људи који су трагали за остварењем снова и животних циљева.Како су године пролазиле више га није видела, како њега тако и друге...Након осамнаест година, поново се сусрела са једним од њих.Сусрет је био дирљив.Године ћутње су биле прекинуте за моменат једном шетњом обалом Дунава.Онда је чула причу о Банету, о његовом животу, о љубавима и разочарењима...Каранфил и Бане су се чешће виђали.Тада га је Каранфил позвао телефоном како би му саопштио да се срео са њом и да управо слушају песму –Черге – чији су звуци допирали из једног оближњег локала.-Бане ми је, управо сада, рекао да шета улицама Бора-насмејао се...-Волела бих да се окупимо сви и да се видимо –предложила је млада жена.Та жеља ју је заокупљала годинама.Желела је да је подрже...

151


Касније су срели и Милета, са којим су проћаскали, а касније позвали и остале телефоном...Договор око сусрета није био постигнут.Била је разочарана.Ето, прошло је тридесетак година од њиховог дружења, а њој се учинило да су сви њени другари странци и да су се сасвим променили.Имали су своје животе, своје визије, али не и време за сећања на стара, добра времена.Сви њихови несташлуци су за њу били још живи, као да су се десили јуче.Није могла да се суочи са временом које је за тили час прохујало њиховим животима.С неверицом је гледала у мобилни телефон.Сета јој је прошла лицем као сенка, док су сузе кренуле саме низ образе као потоци.Бане је за њу био успомена, човек који јој је улепшао детињство и који је волео да свира гитару.Њега је песма умела да понесе и да кроз звуке ствара за себе свој свет, а другима добро расположење.Његове омиљене песме су биле: –Црни лептир-, -Једина моја-...Није могла да се помири с мишљу да је Бане мртав ни онда када су га сахранили.На његовом гробу окупило се старо друштво: Каранфил, Миле, Дале, Цера...-Зар треба неко да заврши на овакав начин да би се поново срели...- биле су речи младе жене која је поздравила Церу ког није видела, нити чула тридесетак година...Оштар бол јој је пресекао груди.-Ја се не опраштам од тебе, Бане...-помислила је.-Ти ћеш живети увек у мојој причи, у причи нашег детињства!– Дуго је гледала у правцу својих другова, а онда је пошла без освртања.Повратка више није било, то је добро знала.Они су били озбиљни људи, свако предан

152


породици и животу.О једном другарству остале су само успомене и њих носе таласи Дунава негде далеко кроз сећања. –Црни лептир- још тражи, кроз свој лет, пут ка вечности.На том путу је видео остварење својих снова...

НЕНАД Висок, плавосмеђ човек појавио се на аутобуској станици. Његове очи су биле продорне и упечатљиве. Биле су плаве попут ведрог неба и веома изражајне. Погледом је тражио неког. На његовом лицу је сем неког ишчекивања, била и нека стрепња као и недоумица. То што је сада чекао изгледа да је годинама очекивао, али се у исти мах и бојао те особе. -Прошло је двадесет година-, размишљао је. Није знао ништа о њој до пре неколико дана када јој је телефонирао и схватио да живи у његовој близини, а опет тако далеко. Није знао ни како изгледа, које је трагове оставило време на њеном лицу и телу. У глави му је био хаос. -Да ли је још лепа?- помислио је. Благ осмех је преплавио напето лице. Овог дана се због тог сусрета посебно спремао. Истуширао се, обријао и обукао нову мајицу и фармерке. Желео је да је фасцинира, да јој докаже да је он још увек онај млади човек који ју је некад држао за руку шетајући градом.Брзим погледом осмотрио је још једном присутне путнике.Кроз главу му је пролетела мисао да можда она ипак неће доћи. -Можда је одустала-, помислио је тужно. Нека туга му се увукла у срце. Осетио је и оно разочарење које је, као посетилац, у његовој 153


подсвести покушавало да остави трагове. -Ако не дође-, мислио је разочарано, -узалуд сам се надао...- Ни сам није знао чему се све надао, али мисли о њој су га ноћима мориле. Хтео је да је види, да је загрли, да јој каже много, много тога, све оно што је желео током ових двадесет година. -Шта ако не дође-, хватала га је паника док ју је чекао на аутобуској станици. -Он јој је обећао да ће доћи и био је ту , а она?- Сумња га је обузела и гризла као црв јабуку.Готово да је у стомаку осећао потмули бол. -Можда она више није она девојка коју сам волео.Можда је то нешто што не могу ни погледати.- Дланови су почели да му се зноје од ишчекивања.Онако висок почео је да се клати од нервозе. Руком је неколико пута прешао преко косе као да је проверавао да ли му фризура добро стоји. Био му је важан овај моменат да при сусрету са њом остави добар утисак и да је поново освоји. Онда се поново вратио мислима које су га мучиле... -Можда не изгледа добро... Само ћу је поздравити и бити с њом неколико минута а онда ћу јој рећи да је искрсло нешто непредвиђено и да морам натраг...- мучио је самог себе разним питањима. Ходао је с једног краја на други крај аутобуске станице, гледајући присутне путнике који су забринуто посматрали приспеле аутобусе.Када је већ убедио себе да она неће доћи, један аутобус се паркирао на перон. Гледао је таблицу испред возача и схватио да то мора бити аутобус у коме је она. Неверица и страх су повећале нервозу која га је све више обузимала. Незаинтересовано је гледао путнике који су излазили из аутобуса. Свако је журио неким својим послом у познатом правцу, али ње није било. Било је још путника...-Да ли ћу је

154


препознати-, помислио је. О томе није размишљао. -Да ли ће срце поново лудо закуцати у грудима када му буде пришла? -Погледао је у другом правцу и видео је. Видео ју је како му лагано прилази.-Изгледа да ме је препознала-, сав сметен је чекао. Није знао шта да ради у том моменту. Није знао да ли да јој крене у сусрет, да ли да је загрли? Баш је био на муци. Допустио је да му она приђе. Пружила му је срдачно руку и насмешила се.-Ненаде, након двадесет година...Након двадесет година, не могу да верујем да си то ти?!- Осетио је срдачност у њеним речима.Схватио је да јој је драго што га види.Он сам није знао како да реагује.Није му било јасно шта то осећа, да ли му је драго што је види или не. Била је зрелија и пуначка. У свему томе нека нежност му се разлила телом. Желео је да је загрли, да је додирне и увери се да пред њим стоји она, након двадесет година. Инстинктивно је то и учинио и нежно пољубио.-Ја сам се много променила, године су оставиле трага на мени-, говорила му је она тек да прекине тишину. Осетила је његову недоумицу. Хтела је да атмосферу учини пријатном и непосредном.-Драго ми је што те видим након толико година-, рекла је она замишљено. Схватила је да су године оставиле трага на обома. Она га је некад волела и маштала да се уда за њега. Сада је пред њом стајао непознати човек који је већ био ожењен другом и имао нови живот. Чинило јој се да се с тим сусретом покидала једна нит од двадесет година.У његовој подсвести била је актуелна иста мисао. -Како се то догодило да тако брзо прође тих двадесет година-размишљао је одсутно. -Како је дозволио?- Осетио

155


је као да се буди из дугог сна, да је живот који је живео био само сан и она га је пробудила пољупцем, као у бајци. Она је изгледа о истом размишљала. Размишљала је наглас.-Била сам на ''сусрету генерације''. Хтела сам да видим те људе након двадесет и три године и сазнам нешто више о теби. Свих ових година сам размишљала о теби, веровао ти или не? Ни сама не знам зашто, али мислила сам на тебе. Плашила сам се за тебе, посебно када је ратни вихор захватио нашу земљу.Зоран ми је рекао да си жив и била сам пресрећна... Боже, Ненад је жив. При повратку из Неготина, учинило ми се да сам се пробудила из дугог сна.Зар сам спавала толико година?- упитала је она више себе но њега. Гледала га је дуго не могавши да верује да ту поред ње стоји Ненад, њен Ненад, како га је она у мислима звала. Био је ту исти онај израз лица у коме се крила загонетка његове привлачности.Није требало да говори, она је осећала борбу која се водила у његовом бићу. Имала је и грижу савести.-Шта ће рећи твоја жена?- размишљала је наглас. Више је питала себе но њега. Он ју је гледао као да је види први пут, као да се и сам запитао исто. Толико много су имали једно другом да кажу али речи су биле потискиване негде у дубини срца и маште. Гледали су се без речи и смешкали се једно другом. Она је пожелела да га загрли и пољуби, и да машта постане део стварности. Он је желео да осети њену близину, да провери оно шта га је годинама вукло к њој, хтео је да се увери да ли је та привлачност још увек између њих... Изгледа да се судбина поиграла њиховом младошћу. Могли су да имају свих тих двадесет година и много лепих тренутака. Могли су

156


да остваре своје снове и жеље... Сурова судбина их је спојила за моменат да их подсети на то, јер ни једно ни друго нису имали оно што су хтели од живота да би били срећни, потпуно срећни...

ЗДРАВИЦА Снег је без милости вејао.Крупне пахуље су лепршале под налетом ветра спуштајући се елегантно на снег који је већ шкрипао под ципелама ретких пролазника..Студ се завлачила у саме кости оних који су рискирали да изађу напоље без топлих јакни.Јануар месец је већ био ту, наговештавајући време празничних, зимских хладних дана.Бадњи дан су људи очекивали у кругу својих породица као традиционални празник. Сви су се трудили да буду на окупу да још једном обичајима обележе Исусово рођење.Ова година је била далеко скромнија од претходних.Неке помпезне радости је недостајало.Равнодушност је овладала људима, а деца су шћућурена чекала поклоне поред пећи бришући црвене носеве.Ни она се нису радовала Бадњој вечери као ранијих година.Ћутке су чекала нешто посматрајући сјајне кугле и украсе које су већ ранијих дана окачила на јелку.Борили су се са сном који их је вукао у чудесан свет маште, у други свет где душа може слободно да шета простором тражећи неко надахнуће и остварење неке дугоочекиване жеље.Једино је ватра весело пуцкетала у пећи ослобађајући при том пријатну топлину поред које 157


би се напето тело могло само опустити и утонути у дремеж.Празничну тишину је реметио само стари зидни сат који је равномерно куцао помаљајући казаљке ка поноћи.Велико ишчекивање је било само зарад оног момента када се требало да се мала и велика казаљка поклопе. Сви су очекивали у поноћ да ће се чудо догодити, да ће нестати страха, беде, да ће им се испунити најскромније жеље.У том ишчекивању, на улици, у лаганој јакни, корачала је једна усамљена прилика.Снег је шкрипао испод њених лаганих ногу.Капуљача на глави је сакривала предивну тамну косу младе жене која је ишла некамо, лагано пружјући корак испред себе.И за њу је ова ноћ била посебна. Кренула је ка свом циљу.У глави је већ имала зацртани план.Зимска чаролија је била само још нешто више што ју је натерало да оствари свој наум.О томе што ће учинити размишљала је дуго, дуго времена.Самоћа и низ догађаја су биле пресудне да крене у шетњу ове снежне ноћи.Путем је размишљала о свом животу који се није могао баш нечим посебним похвалити.У целој тој борби са недаћама трагала је за мало љубави... Несебично је дала себе у свим ситуацијама.Кад год би јој се указала прилика свима је помогла.Покушала је да сваког саслуша и да са неколико пријатељских речи одагна бол саговорнику, да га ненаметљиво утеши и укаже на вредности живота и на један нови пут који их је чекао у будућности.Али и поред тога није могла да нађе себе у том свету који јој је био некако неприступачан и туђ. Имали су они оне на које су се могли ослонити.А она, она није имала никога.Једино је љубав била та која ју

158


је могла натерати да иде даље, да опстане у овом суровом свету.Осећала је како је нешто вуче ка неком дну.Изгледа да јој је недостајала подршка како би се снашла у гомили лажи и другим ниским побудама људи.Оно што је желела била је искреност и мало љубави.Зарад тога, кажу, људи и живе.То је оно што тера људе да опстану и да се осећају да су људи.Глава јој је била тешка, пуна сећања.Руком је захватила бели снег да би направила грудву.То је чинила и много година раније док је шетала са високим дечаком, њеним вршњаком на корзоу.Тада је мислила да је свет само њен.Враћала се у прошлост.Сетила се како је била обучена у танку јакницу и дрхтала од зиме.Међутим, мраз јој није могао ништа.Грејала ју је исконска љубав која је испуњавала магичном снагом.Довољно је било да му упути поглед, па да се осети испуњеном и схвати да вреди живети.Он је био другачији од осталих људи које је упознала.Можда је и њему био потребан неко.Подсећао је на несташно дете које трага за својом играчком и изазовом.Био је усхићен низом јединствених и једноставних ствари.Уживао је да прави грудве и да је гађа њима, да се клиже низ брдо и да вуче санке на којима би врискало понеко дете.Онда је онако висок испуштао узвике задовољства и заноса. Његов баршунаст глас је испуњавао простор, после чега би следио раздраган смех од срца којим је реметио тишину.Одушевљавале су га ситнице у којима је и сама налазила задовољство.Гледала га је нетремице опијена том сликом коју види.Висок и неспретан, трудио се да се одржи на леду.Правио је низ интересантних гримаса које би поткрепио са по неком веселом шалом.А снег, као да је пратио те његове покрете падао је, падао,

159


као да је био неопходан да употпуни ту зимску чаролију.Она је гледала тог дечака и радовала се као мало дете.Срце би јој јаче закуцало од нечег непознатог, неочекиваног.Образи су јој добијали црвену боју, а лице посебну драж.Нека тиха срећа би је обузимала...-Нисам знала да толико волиш децу- задиркивала га је задивљено, гледајући га са смешком на лицу.Одушевљавала ју је зимска чаролија, једно време које их је толико много имало у себи.Знала је да су то били најлепши тренуци у њеном животу, можда зато што је све било безазлено, необавезно и спонтано...Тај дечак је сада био млад човек и живео је негде далеко од ње, у неком граду.Трудио се да нађе себе у свакодневици.Време их је раздвојило и он је заборавио на њу, на једно другарство.Живео је зарад неких других вредности.Изгледа да ју је с годинама заборавио, заборавио је да ју је понекад позове телефоном и пожели срећне празнике...Њој су остала само нека сећања.Враћала би се њима као да је желела да преслишава себе о нечему ... и тако јој је пролазило време.Није ни приметила да је стигла до обале реке.Приобаље је већ било под ледом.Стајала је сама, поносно на обали и гледала у ноћ, зимски пејзаж, покушавајући да се сети нечег лепог, нечег због чега би јој срце поново задрхтало.Али срце јој је било празно.Њена чула, као да су умрла са овом зимом која је показала и другу страну стварности.У једном моменту осетила је да јој се неко приближава.-Немој то урадити-долазио је глас из даљине.-Немој то урадити!!!...-чула је молећив мушки глас.

160


Млада жена је погледала у прилику поред себе и слегнула раменима. Била је затечена, а опет равнодушна...-Немој то да урадиш!!!-глас ју је вратио у стварност.-То је најлакше што можеш учинити...-Два погледа су се срела.У том моменту јој се учинило да јој топлина испуњава срце, да нестаје студ...да јој се враћа нада, вера у живот и у друге вредности...-Ко си ти? Зашто ти је толико важно да живим?-прошапутала је.Некоме је стало до тога да она живи, али није знала зашто.-Ти добро знаш ко сам!- добила је одговор. -Ако учиниш то што си наумила и сам ћу нестати.Нестаће цео мој труд да будеш оно што заправо јеси.-Ухватио ју је за руку, као да је желео да је спречи у овом тренутку неизвесности да не учини оно ради чега је била ту.Гледали су пространство реке која се пружала пред њима.Била је величанствена у својој светлуцавој одори.Снег је престао да провејава.На небу су се појавиле звезде.Бацале су свој сребрнасти сјај по успаваној природи.Околина је изгубила онај дивљи, надмени изглед.Чинила јој се прекрасна у свом новом руху.Два погледа су била уперена ка небу...-Пре много година родио се Исус...-почео је човек причу. -Ово је ноћ која нас сећа на тај давни догађај.Он се родио ради нас свих...Желим да у овој ноћи чујеш моју здравицу; хоћу да знаш да ниси сама ни онда када ти се тако чини.Хоћу да знаш да је живот леп без обзира којим нас искушењима куша...да треба истрајати у свим ситуацијама.-Осетила је јачи стисак руке...Осетила је топлину која ју је испуњавала, осетила је љубав која јој је преплавила душу...охрабрењем да истраје...-Сада, на Бадње вече желим ти од срца...

161


... да те љубав свуда прати,сваки труд да ти се исплати;да ти дом буде пун весеља, да те радошћу испуни остварена жеља,да те здравље добро служи,у невољи да имашко руку да ти пружи,да те звезда водиља срећи води... Срећан ти Божић!Христос се роди!-Ћутке је посматрала звездано небо.Сјај звезда као да ју је опчинио. Биле су величанствене и далеке.Учинило јој се да се играју на тамном своду и да је својом светлошћу изазивају.Једна се звезда одвојила од осталих и пролетела бескрајним сводом.Била је сјајнија и већа од других.-Гле, ево једне звезде...-са усхићењем је узвикнула.Окренула се...Схватила је да стоји сама на обали реке.Тишину је реметило шуморење таласа и глас који се губио у даљини...-Срећан ти Божић!- Учинило јој се да глас прати треперање мноштво звончића. Стајала је збуњено.Зурила је у обрисе дрвећа који су били неми сведоци овог догађаја.–Један анђео је добио крила...-прошапутала је.Сада јој је било све јасније.Имало је неког смисла.Из њеног срца и главе нестале су црне мисли.Нестало је све оно што ју је тиштало свих ових година.Написала је поруку свом другу...Написала му је здравицу...Желела је да га охрабри, тамо негде далеко, да га подсети да није сам ни онда када га тишина окружује...Да никада није сам...док је ње...

162


СТИД Посматрао сам њене румене образе на којима се сливала киша. Ситне кишне капи, кап по кап клизиле су попут бисера од суза на лепом девојачком лицу. Хтео сам тог трентука да их обришем пољупцима , да жарим њену нежну кожу која је деловала тако осетљиво и нежно попут латице цвећа. Жеља у мени да је додирнем је расла, а дисање ми је постајало испрекидано и тешко. Гушила ме је чежња која је расла и палила ватру у мојој души.Изгледала је тако рањиво да сам имао потребу да је љубим и грлим, да је штитим од тог суровог света који је некамо журио на све стране. У себи сам носио безброј питања које сам хтео да јој поставим... Но, ипак сам неодлучно ћутао. Бојао сам се да је не уплашим. Данима сам је посматрао и дивио се њеној појави, девојчице - жене у исти мах. Нека чистота ме је привукла ка њој, можда неисквареност која се ненаметљиво наметала и чинила је посебном...Толико тога сам хтео да урадим, али ја сам само стајао поред ње и упорно је гледао. Стајала је укочено поред једног зида и грчевито стезала прсте у песнице. Не знам шта се то са мном дешавало, али жеља за њом је постајала несношљива. Преслишавао сам се у себи хиљаду пута како да јој приђем, да јој кажем све оно што ми је било у души, а да је тим изливом осећања не уплашим. Да је била нека друга сигурно не би било проблема. Међутим, она ми се чинила посебном и недостижном. Моје срце, стари издајник, 163


само што није својим лупањем претило да искочи из груди. Грчио сам се, знојио, али нисам ништа могао да предузмем. У тим тренуцима моје тело су преплавила снажна осећања, толико снажна да су ми ноге клецале, а руке дрхтале. Могао сам само да је гледам, дуго, као да је она стожер целог овог света, а највише, изгледа, мог света. У том тренутку постала је моја опсесија, али ја нисам смогао храбрости да јој приђем и кажем било шта, чак ни да је упитам како се зове.Њена лепота је улепшала овај суморни кишни дан. Њен правилан нос и пуне усне као да су мамиле. Изазивале су човека да их дуго љуби и слади се њиховом слаткоћом. Али ја сам и даље зурио у њу на неком пристојном одстојању, неодлучан да било шта урадим. Чекао сам, чекао... У мислима сам осећао њен додир, глас који ме милује својим звуком... Онда се чуо звук мотора аутобуса... Стао је ту испред мог носа. Она је ушла у аутобус и мој сан се распрхнуо у етар.Гледао сам је како нестаје у даљини, у буци саобраћаја. Знао сам да сам је тог тренутка заувек изгубио. Био је то крај мог ишчекивања. Стајао сам неко време прикован за земљу без жеље да кренем било где. Кривио сам самог себе, своју стидљивост и неодлучност.

ДОЗИВАЊЕ КИШЕ Лета знају да буду сушна и спарна. Онда све биљке клону од јаких температура, а лишће се једва држи на петељкама. Летња жега зна да буде непријатна и сурова.Тада се људи сналазе на различите начине да ублаже штету која се шири и прети да осуши све 164


усеве. Договарају се људи, разговарају, моле се Богу, међутим, моћ природе не могу савладати и овладати њоме. Отуд паганска веровања у народу и ритуали, који се примењују да би се постигао одређени циљ и да би се умилостивило божанство да удели мало погодних услова да се живи колико-толико нормално у сеоској средини. Са модерним временом ретко ко да у те ритуале још увек верује, али има и оних који верују, који их изводе а ефект свега тога је киша, освежење које стиже, као поручено.Верује се још од старих, прастарих времена да узрок непадања кише и дугих сушних периода има везе са сахранама и мртвацима који се сахрањују. Да су они ти који узимају кишу и имају утицај на време, отуда дуги периоди суше. Тада се три удовице из села, договоре да са три извора, или са три места из реке узму воду у суд у коме се налази босиљак, и упуте се једна за другом ка гробљу. Ходају лагано и ћутећи. Не смеју да се осврћу без обзира на звукове, дозивања или било какве непредвиђене догађаје. Улазе у гробље и тим босиљком који је освећен и оном водом прскају хумке гробова свих оних који су последњи сахрањени. У том ритуалу три пута се обилазе ти гробови. Из гробља излазе на неки други излаз, и упућују се кући без иједне изговорене речи, једна за другом. Већ после само једног таквог паганског ритуала непогрешиво се над тим местом наоблачи и загрми.Често пада и киша. После трећег дана киша неминовно пада.Овај обичај је карактеристичан за Доњи Кључ и њиме се дозива киша.

165


ПОГЛЕД Дунав чува тајне многих људи, насеобина, култура као и богатство традиција.Кажу да је ова моћна река сведок многих судбина које се стапају са временом и које као и вода, хрлe неком свом крају...Свака је другачија и носи своју поруку нараштају који тек треба да пристигне.Свака прича је посебна и памти се годинама да би се преносила с колена на колено.Има свакаквих људи.Свако у нешто верује или жели да верује.Али једно питање непрестано кола међу присутнима...Шта остаје после човека када се његова душа и тело одвоје, кад се тело распадне...Шта се дешава са душом ...?Милан је био један од староседелацa малог села поред Дунава.Као трећи, најмлађи од браће, рано је остао без мајке.Суровост живота га није поштедела.Отац га је од малих ногу научио да сe суочи са суровошћу живота. Борба за кору хлеба је била потреба која изгледа није имала краја.Али и под теретом свакодневице умео је да превазиђе све недаће и да му се на доброћудном лицу појави доброћудни осмех. Имао је за сваког мештанина по коју добру, охрабрујућу реч.Кад год би затребало, притекао би у помоћ унесрећенима како би учинио добро дело.Говорило се да онај ко чини добро другима,треба да очекује олакшање на оном другом свету.Радио је напорно и марљиво и створио је себи кров над главом.Ни од кога није очекивао помоћ.Свако је у фамилији чувао богатство за своје потомке.Милан није волео милостињу, а најмање је волео да тражи од неког било шта забадава.Није се бојао рада.Латио 166


би се он сваког посла.Увече би уморан, али срећан носио кући надницу и правио планове за будућност.У својој машти је већ креирао своју будућност.Желео је да живи са сиротицом коју је једном давно срео и заволео. Била је лепа и нежна.Оно што му се највише свиђало код ње била је префињеност и добра душа.Њена умиљатост га је очарала и заробила већ на први поглед.Пожелео је да подели са њом живот и све оне благодети среће што јој је могао пружити.Њена мирноћа, непосредност и поштење подстицале су га да се избори са свим недаћама.Највећа радост је била оног трена када је добио сина.Схватио је да је то врхунац среће којом га је Бог наградио.Дечак је ликом подсећао на мајку.Весели дечији кикот оцу је разгаљивао срце.Ситне радости су га сасвим испуњавале и давале му снагу да истраје.Био је човек средњих година.Имао је округло, љубазно лице.Густе обрве су се извијале у лукове и истицале тамне очи.У њима је било неке недокучиве дубине из којих је зрачила неизрецива топлина.Посматрао је људе на неки, њему посебан начин, као да им је урањао у саму душу.У његовом погледу није било потцењивања нити зла.Посматрао је и слушао људе са пуно пажње и разумевања.Налазио је увек тему за разговор и по коју лепу реч за пролазника и комшију.Сваки тренутак је живео пуним плућима као да се бојао да било шта важно не пропусти.Била је то породица за пример у том месту.Међутим срећа срећа му је лагано окретала леђа...Жена му је убрзо, после тешке болести, умрла.Милан је остао сам са сином...Није се више женио.Живео је за сина ког је школовао, а који је годинама касније

167


заборавио на оца.Град је младића очарао. Тамо је остао и да живи.Посете оцу постале су све ређе.Није га интересовало ни село ни отац.Са женидбом заборавио је све... Отац се борио са годинама које су доносиле старост, немоћ и слабост.Милан је живео сам, од успомена , од коре хлеба коју је и даље зарађивао радећи код других.Није желео да својим проблемима оптерети сина и тиме утиче на његов срећан живот. Време му је пролазило у необавезном разговару са људима, које је сретао случајно на улицама села.Онда би му се старачко срце испуњавало неким миром и топлином.Радовао се туђој срећи и уживао је у туђим радостима.Једног дана је послом ишао улицом ка гробљу.Посматрао је куће које су се низале једна до друге.Баште су биле зарасле у коров, а дворишта празна.-Лепо је било ово село-, помислио је тужно.-Лепо је било ово место, али сада изумире-, уздахнуо је са пуно сете.Некада је ово село било пуно живота.Весела граја на улицама није јењавала до касно у ноћ.Улице су биле пуне пролазника, вредних људи који су одлазили да обрађују имања. Нестао је жагор деце која су трчкарала босонога и изводила бесне вратоломије, пењући се на плотове да би узела по коју воћку.Онда би се чуо љутити глас газде и претеће речи...-Године баш брзо пролазе -, помислио је ...Кроз мисли му је прелетео лик сина који је такође био један од тих несташних враголана.Од када је напустио ово село сасвим се променио.Имао је утисак да је његов син желео да заборави своју прошлост и ове људе... - Сурове ли стварности... Многи млади људи су напустили ово село.Рат је учинио своје...Отишли су сви у иностранство и у

168


велике градове за неким бољим животом, за неком перспективом.Куће су им остале празне, као споменици, да подсете да опомену на оно што чека и друге.-Ја сам остао сам, један сам од примера онога што и друге чека...-Усмерио је поглед ка једном дворишту где је домаћин радио у башти.И овај човек је живео за своју децу, помислио је. Махнуо му је руком у знак поздрава и кроз смешак га ословио.-Добар дан, Драги...Радиш ли?--Ради се помало...-Ови тренуци су Милану много значили...Упутио се даље пружајући корак ...Имао је свој циљ и желео је да га испуни.То лето је било спарно.Сунце је жарило са неба, као да је имало намеру да све спржи на земљи.Летња жега је отерала људе да нађу своја склоништа, негде у дебелој хладовини.Милана тог дана нико није видео.Комшије су се биле забринуле...Оно што су слутили обистинило се.Нашли су га мртвог како седи за столом.Био је сам.Лежао је горњим делом тела преко стола, као да спава и сања најлепше снове.Сви су касније причали како је убоги Милан живео од успомена и ситница...Умро је сам...Никоме се никада није ни на шта пожалио.Сви су мештани препричавали разне догодовштине везане за Милана као да су желели да се уз сећања опросте од њега.Црквена звона су наговештавала да је ковчег спреман за последње путовање.Било је то Миланово последње путовање кроз село.Посмртна поворка је ишла лагано.За сандуком су ишли његов син, браћа, родбина.Сви су они били ту

169


и нашли времена за овај последњи тренутак.Негде поред самог гробља, из једног дворишта, поворку је посматрао још један човек.Погледом је поздрављао човека који је њега увек поздрављао и који је увек налазио понеку лепу реч да му упути.Гледао је присутне који су погнутим главама грабили напред.Поред ковчега је ишао и сам Милан.-Боже, па он је мртав-, прошапутао је човек који је погледао у правцу покојника и видео како овај хода, као за време живота, поред свог мртвачког ковчега, како сам прати своје беживотно тело... Језа га је наједном обузела...Милан, као да је чуо тај шапат, наједном се растужио и дуго погледао тог човека у дворишту, да би затим нестао... -Није се помирио с тим да га више нема-, прошапутао је човек, који га је посматрао из дворишта видно потрешен визијом... -Није се помирио...- Сада је знао да душе мртвих заувек остају присутне међу живима, као да желе да још нешто кажу у последњем моменту...Можда, да их никада не заборавимо...Ову причу је тај очевидац испричао и мени.Рекао ми је да никада неће заборавити тај поглед...

ИЗВОР ЖИВОТА -Ко си ти?- упитао је младић старца који је седео поред потока .-Ја сам извор живота-, рекао је старац. Његове очи су биле дубоке и у њима је младић могао да види своју судбину од које су га подилазили жмарци.Старац је следио његове покрете и благим гласом је наставио 170


даље.-Требало је да одавно дођеш овде...Одређен си да својим знањем и мудрошћу упућујеш људе да верују да сем зла постоји и оно што сваког човека треба да води и испуњава, а то је љубав. Једнога дана ће после тебе остати записана мудрост свих ових људи, у књизи ''Извор живота''. Твоје дело ће овековечити једно време и тебе самог. Показаћаш нове видике оним људима који траже себе и своје корене.После тебе ће остати само траг писаних речи, који ће следити многи други. Све оно што се догађа теби и другима схватићеш да није случајно...-Младић га је запањено гледао.Времешни човек седе браде и подуже косе достојанствено је стајао пред њим. Из њега је зрачила сва топлина, доброта и љубав света. Осетио је да је спознао сврху свих проблема, али и да је нашао њихова решења. Није могао да се нагледа једноставне одеће коју је старац носио. Кошуља се белела на њему као снег. Била је то ручно шивена кошуља, од тканог памучног платна. На себи је имао панталоне од сукна, а на ногама лагане кожне опанке из којих су вириле плетене чарапе са по којом шаром.Чинило му се да га одувек познаје, да су се некад давно срели.Учинило му се да је, док га је гледао, лебдео над површином земље, а то га је и чинило још величанственијим.Овај старац је знао његову будућност, он је то прочитао у његовом погледу, у коме је била сва будућност једног човечанства.Био је ту пред њим и изазивао је страхопоштовање.Његов проблем је наједном нестао.Размишљао је о разлогу свог постојања о свим оним патњама кроз које је пролазио. Оне су за моменат нестале као да никада нису ни постојале.Сада је знао због чега

171


је баш ту, поред потока, чија је вода симболисала ток самог живота.Све му се чинило једноставно и јасно. Знао је да мора да иде даље и уради оно зарад чега је и дошао на овај свет.Сваки човек долази са неким планом и требао би га испунити.Није ни био свестан да је спознао себе.Још једном се осврнуо за собом у нади да ће видети старца.Међутим, од старца није било ни трага ни гласа.Младићево срце је било испуњено љубављу.Заборавио је своју прошлост која је, као секира претње, висила над његовом главом. Заборавио је родитеље који су му доста зла нанели, а са њима и многе друге који су му пуно бола задали...Сада је схватао све те људе и тајну живота...Живот је највећи дар и треба га искористити на најбољи начин.Две женске прилике су га нестрпљиво чекале.Хтеле су да му покажу прави пут кроз будућност и успеле су.Показале су му пут љубави... 172


Ове књиге не би било да није мог оца Драгослава Д. Шолкотовића.Он ми је пружао моралну подршку и материјалну помоћ да би иста била написана и изашла из штампе. аутор

173


САДРЖАЈ:

СУНЦЕ И МЕСЕЦ 2

УДОВИЦА И СТАРАЦ 5

ОВЦА И ПРАВДА 6

ПРОВЕРЕНО ПРИЈАТЕЉСТВО 6

ЧОБАНИН И ВИЛА 8

ПАСТИР 10

НЕДЕЉА 12

174

ИЗВОР ЖИВОТА – Шолкотовић СнежанаСТАРИ ВОЋЊАК 14

РАДА 16

ГОРЊАК 19

ВУК И ЛИСИЦА 19

ПАМЕТЊАКОВИЋ 20

ВРАЧАРА 21

ПОГОДБА 22

ОДАНОСТ 24

ЗОРКА 26

ПОДЕЛА 29

СУЂЕНИК 31

ВОДЕНИ ДУХ 34

СВЕДОК 39

НЕЖЕЉЕНО ДЕТЕ 42

ЧУДО 44

СЕСТРЕ 48

ЖИВА ВОДА 51

ПРСТЕН 54

175

ИЗВОР ЖИВОТА – Шолкотовић СнежанаОБРЕД 59

КИШНИ ЉУДИ 63

НЕСРЕЋА 70

МИСТЕРИОЗНИ ПОСЕТИЛАЦ 74

НОЋ И ДАН 79

ШЕШИРИ 83

ОБЛАЦИ 84

ОБЕЋАЊЕ 86

ПОРЕКЛО 91

НЕ ОСВРЋИ СЕ 96

ПРЕВАРА 101

ЛУНА 111

ГРАД БЕЗ СВЕТЛОСТИ 116

ВРЕМЕШНИ ЉУДИ 120

СВЕ ЈЕ СРЕЂЕНО 127

НЕБО 130

ДУГА 130

КРПИЦЕ 133

176

ИЗВОР ЖИВОТА – Шолкотовић СнежанаТОПОЛE 138

ИЛУЗИЈА 143

''ЦРНИ ЛЕПТИР'' 148

НЕНАД 153

ЗДРАВИЦА 157

СТИД 163

ДОЗИВАЊЕ КИШЕ 164

ПОГЛЕД 166

ИЗВОР ЖИВОТА 170

177


Шолкотовић СнежанаИзвор живота

Избор прича: Шолкотовић Златко Цртежи и идејно решење корица: ''Шолкот'' 178


179

Download - IZVOR ŽIVOTA Snežana Šolkotović

Top Related