GNB ŽARKO ZRENJANIN urednik Dušan Jakovljev PROMETEJ- NOVI SADA urednik Zoran Kolunđija IZLAZAK IZ SLIKE recenzenti Milan Nenadić Vojislav Despotov 1996.

ČEKAJUĆI BRODOVE

ČEKAJUĆI BRODOVE S Kamijem čekam brodove u povratku Moj Mediteran ostao u njegovom Letu Prošlost su mi uzeli: More koje znam Nema ga ni izbliza: Od trunja plimu tkam Očaj svoj presvlačim u razmak sećanja Još uspevam da ga dozovem: Da odglumim Samo jednu sliku pamtim: Ostalog nema Miris u njoj preteže: I nebo završeno Brodovi i dalje ne dolaze: Samo čekamo I smrt koja u svetlosti dolazi bučnije Ti si svoj Mediteran poneo u magnovenju Mene boli more dok rekom ravnicu tumačim Da li si sve dovršio: Dovoljno prepešačio Leto dal se rasprslo kad si očaj okončao Crne haljine od cica na kraju su rečenice Mogu li Stranca na svoj brod da pozovem Dva sam mora izgubio: Jednom po dnu hodam Drugog mi u pamćenju nema: Zapis preostao

KNJIGA I DISANJE Knjiga mi upala u raskorak disanja Sumračni vrt: Komad trave. Drvo i zidovi Redovi izgubili smisao: Nebo svedeno Stranice u sivo umočene: Reči se otele Dišem već sutra: Čitam juče: Ne pišem Negde sam zagubio ritam: Sartr i mučnina S prozora me gledaju dokone duše: Čudo Nešto se čoveku dogodilo: Na bolest liči Iz knjige se poput jeze iskrade leptir Ubijene zure duše: Svaka u svom mraku Hteo bih sopstveni položaj da odredim Ugasilo se nebo. Meni svetli reč: Usud U ruke pogledam: Kao da su od knjige Prljave. Od posla koji dira u vreme Koje u mom vrtu oskudnom knjigu ruži Ona disanje kvari dok prozori zalaze

GLEDAJUĆI IZ HOTELA Opet i sve jače osećam kako pod kožom curi vreme Posmatram podivljalo bilje na dnu šahta: Sova Iz obraza još mi leto sija dok tiho starim: Sad će U dubini se prevoze zgužvani ljudi i sumrak Posle Džojsa metež palanački me hladi i prlja Sva svetlost tela tek zakrpljenog drhti Iz hotela gledam život budjav i tudj: Otići Grad koji nije Dablin sprema se za blud i san Svrab s ulice sobu mi opkoljava i neko viče Raskomadan i sav od bivše slobode i knjiga Žedj osećam kao pred streljačkim strojem: Film Skriven u senci tudjeg pisma vreme povraćam: Dodji

DOPUNJENO SEĆANJE I DALJE OD TOGA Divlje oko: moj plen iz Lavirinta: O zver Tek u čitanju opomenu slutim: Besnilo Na izmenjene krajolike izlila se žuč Na šumu kraj reke mreže pale: Pošast pevanja Na posude otežalih uspomena nebo sišlo San sa druge obale: Rebra: Sve se zgrušalo Pokvareni časovnici puni sahranjenog vremena Prate me kao Arabala groblja automobila Otresam se znoja istorije al me sreća neće U kući osećam da me prozori gnječe: Čitam Nebo je već nisko i sasvim tupo: I zuji O mesečini razasutoj po glasu još ćutim Reč je o propadanju kroz zavičaj san dok još nije Miriše olovna ljubičica pod crnim zvonom skrita Bila bi to bol preduboka strah da me hoće Prošlost da mene ne prepoznaje: Da ćuti danas: Sutra da nije Iz kruga mudrih greške odbegle na prag mi stižu U prirodu ne umem: Kuća mi otopljena: S rečima kuda

JEDNA SUBOTA Dok vrelina briše sve nijanse Znoj ne zna za misao i lepotu Opet o Kamiju govorim: Alžir: Sunce Njegova me pamet na Hiperborejce seća Prevelika svetlost ga zagrcnula: Uzela Subotnje rano popodne: I teža pomisao greje Televizor bez kontrole drobi javu Što više kanala veća tupost kaplje Jul traje kao da će doveka: Tuš ćuti Sve prelio ukus peska: Belo: Usijano Ulicom protutnji auto: Kami žuri Ide u susret pomirenju Očaj je do kraja razumeo Subota je: Dan duboko u mesecu Jedino nervoze na pretek Novine od rata očišćene cvile Sve je u najboljem redu: Jedino nema Smisla Ta instant smrt: moj Alber Kami Više bi pristajala severnjačkim bardima Iako i Leopardi je ima i Kavafi Ali ko će o nijansama Dok vrelina sve razlike svodi na apsurd U julsku subotu: Uživo ratovi traju Podmuklo i večno A možda i nisu: Televizija ih više ne voli Odnekud će i noć

VENECIJA Kad ti neko umire Venecija se uozbilji Kanalom Grande kroz svečani talog: Boli Na feribotu zagrcnuto sunce u potiljak U misao mi dodje da ni kroz prozor neću Smrt iz Venecije ma kako daleka proziva Gomila istorije čipkaste ironiju luči Kad sam domovinu napuštao beg sam molio U haosu božanskom trg svetog Marka ćuti U staklu Murana zgrčena tugu za sutra Kao da sa dna sav mulj niščih se budi U san mi još umiranje bližnjeg ne stiže Duždevom palatom tiho nosim budući leš U svest ne mogu ni misao na Mana: Smrt U Veneciji nije ovog puta za mene: Imam Kilometrima daleko svoju sopstvenu moru Kraj leta: Tintoretov Raj: Brodom u nazad

ZAGUBLJEN U PRUSTU Ako otvorim vrata pokuljaće dogadjaj Kako da sliku iz Prusta još uvećam Napolju kao da je sve razbijeno: Šum Odeta laže ali s mnogo slatke muzike Ako kopiram stranicu miris ne mogu Na bulevaru neko pretrčavao kolovoz Da li se na njoj primećuje prerušavanje Dogodiće se ipak: I ne mogu mu pobeći Osećam otpor : Kad me spoljašnjost uzme I čujem jeku prevaljenih daljina: Svan U sobi sam ukoričen: Kada će se javiti Neko iz lifta viče: Dišem s prekidima Sirene pa onda tišina: Nije preživeo To ipak nije moj dogadjaj: Lipov čaj S one strane vrata sasvim prost dan Možda sam prestrog prema Odeti: Leto Kad spoljašnjost nasilno me opomene Moram izmisliti nešto dovoljno gorko Da Prusta odložim dok prodje nevreme I onako sam zagubio ukus čistog bola

POŠAST JORGOVANA Zašto čak ni ime jorgovana ne volim Nije zbog aprila kad ga zemlja radja Ipak je on slikovit izlaz iz zime: Ja U zvuku tog drveta-cveta crno čujem U zadnjem dvorištu. Kraj komšijskog zida Beli. Lila. Plavi: Rastao je gust jorgovan Miris pamtim kroz koji se groblje vidi I sad me direktno u ljigavu tugu vodi Prozor. Dvorišni takodje. I uvek zalazak Jorgovan stalno. Kao da je večno april Bolest. Kazna. Sam moram sve da preležim U bokalu cveće s podsećanjem na samoću Eliota volim: Pustu zemlju: Leš je u bašti Pušta već izdanke: Zato ne volim jorgovan Procvetao je u mom dvorištu. Zimi utekao Psu ću dopustiti da pridje: Nek ga obeleži

POMOR KALENDARA Vreme umešano u pomor kalendara ćuti: Magla Muke moje sa glavom počinju sa satom: Pesma Šta reći kad niz Dunav Miloš opet ide: Vitak Godine su zbunjene ubistvom minuta: Sumatra Lament izlomio srčiku sata: Gvoždju ništa: Ćuti Osećam u glavi pesak tudjine: Nema mu više duše Sa vremenom zavadjen punim se njegove magle Izbacila me pesma odisejska na plažu od algi Na putu kroz Toskanu izgubio sam presudni citat Vreme me obuzelo oko vrata: Izgnanik unazad sanja Doveka vitak on kalendaru prkosi: Magla zaspala Muke moje sa satom plaćam glavom: Znanje potonulo

ŽIVOT OD PESME KRAĆI: VASILJEV Nad tvojom Kikindom sad oblak mlad zauvek kao odbegla duša ćuti Godine svlačim s lica koje ti u krik pretvoreno plamti Na zastavi poraza razložen tvoj život: Ipak te ovde ima Pevam ti čežnju: Taj život da s dana u dan postane širi: Sviće uprkos Nosim u tvoj sokak malo bele od jutarnje rose: Krv umeš i sam I mleka da čenejske boje tupe iz jave izagnaš: Čitaj. Pamti: Unazad jer moraš Banatske tvrde noći što snovima se krote: Rat ćeš gaziti sutra: I juče si Kikindom dal mogu pesmom tvojom naslovljen: Dečak si i čovek: Život komete Uvek ima nekog rata da se posle peva: Ljudi dal će preostati muzikalnih Oblak tvoj plovi svuda i magla tako naša: Periferijo sveta: Uvek posao za druge Dok godine ti čitam: kosmos jutarnji: Mislim kako nisi ni prenoćio Tiha te smrt u pola noći srela: Strah si sam sebi ipak postao: Pišem po praznom Dok ti dolazim u sretanje Djuru i Crnjanskog zovem: Rod tvoj panonski: Pusti Tupo te sečivo rata neizlečivom pesmom u javu trajnu pozvalo: Mobilisan dovek Sa stihova ti svo meso otpalo:

Skeletom čistim govoriš bunt i plač Sumrakovci i Galicije idu: Jakšić i Miloš: Banat naš prokleti zakovitlan Kad god si usnio san ti je propuštao: Miro je oticalo i duša Vraćala se samo jeza i napukao glas: A ti si hteo samo zraka Ni krova ni boga a mlade gole,bele žene: Samo zvezde i krug nepomičan Samo te žuta dama tesno prati: U životu: A posle smrti da li Naš je Banat,moj Dušane,sklonište plodnosti i tuge: Krik i lek Uteha tebi ne treba: Tvoj je očaj oslobodjena svetlost sama Ako negde nekad sretnem na drumu tvoje bolnice smrada: Glas sramnih dana umnožen Znaću da bodljikava žica direktno u tvoje srce vodi vreme moje Kod Števančeve bare raste jedno drvo: Bagrem sav u vatri: Sam vrisak Život bi da proširim danas: Da ostane ovde prostor za sanjare Sav u pesmama mi dodješ: One te jedino hoće: Pevaš bol posrtanja: Uvek posle rata Sviće ipak: Dok govorimo oblak slobodno nebom: Ipak te ima i dalje Sve dok plaču matere čovekove

NESMOTRENO SLIKAN Govorim a jesen mi: Razgaženo i bljutavo: Vosak Bio sam nesmotreno slikan: Čitam Mikelandjela Dok sam prolazio kroz scenu iz filma: Far i beg Soneti u medjuvremenu: Park opsednut sivom: Sapet LIje mi kiša direktno u život: Jezikom te ljubim Kao da sam oduvek prolazio pored: Firenca s leva A jesen stvarno i duboko. Film u nedostatku smisla Otresem stihove: On peva o duši: Tela. Maske. Čekić Zgušnjava se jesen: Iz magle Crnjanski piše: Splin Padam u citat: Ono što neću rado bi hteo: Buonaroti Drugi bi da dovrše uvek bolje. U parku kamera vreba Ja neću opet u prizor: Iz dubine Santa Kroče ruka Progriza me misao uklete sabraće: Seobe se lepe: Idu Od sveg mi saznanja samo zamor: Miloševa slika: Dafina Talijanov Tomazo. Razgažena povest i Sikstinska muka U film ulaze polovne ptice: Jesen me potapa: Mastilo Kaže: Pošalji to svetlo,bodro ga uputi: Isakoviči behu Nebo se srozalo do korena kose: Dišem vetrove žučne Ćutim a jesen me: Pesnike presrećem: Film o svakodnevnom Kao prolaznik pišem kroz vreme: Negde freske lutaju

I S K U Š A V A NJ E P R I Z O R A

NA RECI ZATEČEN Izmedju tih obala gusta i duboka voda Tisa uporno i svakodnevno zelenožuta Banatskom obalom dišem u hrapav sumrak Nešto reku zabunilo: Nebo mokro: Sanjivo U dušu zagledan nagorelu olupinu nosim Sredinom uzdržane vode šlepovi promiču Ono što je izgorelo lebdi sad slobodno Legle vrbe na meko lice Tise: Oblaci idu Kao seobu neprestanu reku ovu pamtim U svakom viru konjanik podivljali spava Samoću svoju nizvodno od skele beležim Moja nesanica Tisi ne da da se smiri Ako se uklonim dal će se boja promeniti Dal će sumrak ozdraviti: Olupina usnuti Na obali banatskoj u čistu dušu klizim Kad i ja zaspim sve će se u tamu sliti

ISKUŠAVANJE PRIZORA Konj u trku: Dno predugo bivše: A slika neće Uranak umiven čašom magle. Kopite po rosi: Beg Neko piše gustinu dana što još kleči: Boleće Odlazak na ledjima jula. Odrezana kriška bola Konjem prizor iskušavam: Brzina protiv kraja Ptica bela. Čista od života. Pogrešna: Sleće Glas precepljen me dira. Samo blag ubod u dušu Sve se slaže: Boje. Dan. Jeza: Ipak suviše je pusto Sliku nema ko da čeka: Unazad se obrušilo vreme U konju moja pesma: Poruka: Dok metak: Iz vedrine Zri leto usred trava. Silazi žedj: Čekaj: Vreba A onda promena počne. Konj se propne. Dan stane Iz ptice prospe se ruža: Grom nebu otvori usta Zabruje trave. Pčele. Vetar. Ptica rasporena: Mrav Na dnu bivšeg mora jutro me napustilo: Pljusak Miriše trag ašova: Staza kroz sutra: Podne stalo Konja pena zaskočila: Onaj što vreba zateže strunu Vetar nabrao vazduh: Moram da sanjam jer sve gori Kad su pticu: Prostor kad su zatvorili: Konja onda Izneverena slika: Pesma u njoj: Ostao sam a nema me

GRAD I BAŠTA U bivšoj sredini grada u vreme usadjena: Bašta Za vlast svakojaku čami uramljena priroda: Sama Kad Banat od vrućine poludi tu da se sklone Barokom zaklopili joj strane: Samo nebo štrči Fontana. Paun. Lavovi kameni: Vlastela svakojaka Okolo Grad se množi: Veliki župan drema i vari Bune će se izliti: Požar počistiti sav prostor Prate se austro-ugari: Bela kafa i milihbrot Kapije kovane u gvožđu: Tup pogled kroz vitraž Ratovi u baštu samo svrate: Mala noćna muzika Ponekad zaluta u otmeno popodne brzoplet krik U podrumu Županije nekog sasvim uzged i biju S balkona dok istorija se simulira: Bašta ćuti Zna taj razmak u ravnici kako se sve završava Grad se premeće. Begej postoji: U bašti promena Šetaju sluškinje u kasno popodne: Muzika bečka S novim pravednicima bašta se presamiti: Zgrči Udje svet koji je dovek samo iz spolja smeo Sjaj spadne: I vreme mu: Lavovi upljuvani: I roda Umivene fasade barok još baštu održava: Nebo palo Vreme od stila oslobodjeno bašti piše nov nalog Pauni odleteli: Grad promukao: Ribica zlatnih nema Sve su želje ispunjene: Nema više plemstva: Narod I dalje živi: Ni sam ne zna zašto: A bašta: Uprkos

JESEN I MED Izjutra sam otkrio rano ušećereni med Srne su iz magle otrčale pravo ka suncu U mom telu jesen se ipak javila jezom Na betonskoj stazi tog jutra posut led Posna polja puna crnih ptica: Skočio mraz Kašikom jedva mogu da srknem ukus leta Nebo se hladi. Trave već poslušale pretnju Na sporednom putu strašilo slika putokaz Kroz prozor: Ljudi čekaju u grupi nešto Gledaju u vis: Autobus prodje: Nije on U čaju med: Dan se topi: Kiše još nema U jesen su ušli sa slike iz kalendara A sve je s ušećerenim medom počelo. I ledom Srne sam po sećanju dozvao: Magla je bila Moj prijatelj slikar ljude mi pozajmio Vetar trave. Ptice boju. Strašilo iz knjige Kroz med osetim i ukus metala: Ugriz kašike Sutra ću znati da je jesen preskočena: Zima I mrak što mi se na ručak navali: Naslikaj Me s onim što čekaju: Svi smo iznevereni

ULOVLJENI LJUDI nad slikama Zdravka Mandića Šta li love ti ljudi u magli banatskoj Šta ili koga nikad da saznaju: Il neće U naličju pejsaža negde u jesenji sat Dok sirene slikara presvlače u mreže teške Led što nad vodom nevidljiv se slaže Čamce od paučine tkane u vazduhu drži Slikar to samo san večni unazad prelistava Lov na ribu u prozračnoj tmini skraćenog sutra Nadolaze na obalu zamrznute ljudske kulise Svoje margine bez lica da vodom ublaže Posadjeni u izmaglici ćutke trpe nestajanje Slikar ih samo umećem brisanja drži budne Sa jednom bojom i dve nijanse praznog on piše Grupnu samoću koja horizont zaklapa slutnjom Maglom dal hrane svi glad mitsku što nadolazi Čekajući pokret ulovljeni ljudi slikara pamte U Zrenjaninu, 24. decembra 1993. (13. avgusta 1995. )

PROZOR PUN NEVOLJE Prozor mi se noćas direktno u vetar uliva I zapad nad gradom s letinom gustom posut Kroz sobu mi tutnji presan miris kiše Put od Tise odjednom se zgusno: Nema nazad Traktori u nizu iz sumraka su iskočili Dovoze oči u kojima umor najmanje proziva Vetar mi sobu u jedro pretvara: Samo kuda S one strane odakle su došli: Nema smisla Nosi ti ljudi iznevereni svoja brda zatečena Kroz polja usporena i dan s večeri zbunjen Prozor me sve glasnije kvasi tamnom promenom Razvukla se Panonija: Pamti duboko: Jad novi Nije kiša što zatvara mi vidik pre zalaska Taman sam sobu i misao sastavio: Opet prasak Traktori puni i bez dna ljude razbacuju Suza je osramoćena i reku sasvim zaklonila Ako zapišem svoju povredu dal će jutro brže Il možda će Nizija kad se probudi sve znati Kako da izgnani sastave svoju dušu stoletnu Moj prozor da konačno zapamti čisto nebo

PRIZOR (po Zdravku Mandiću) Podseća taj prizor na peščanu obalu mastiljave vode Na pepeljasto kopno gde iskrcavaju se novi argonauti U modroj izmaglici samo kalupi za neke zaumne potrage Isparava se srž kamena i ledi u smeru jeze poradjanja A sve to: prizor koji boluje od srodnosti elemenata U oble i privremene figure spakovana radoznalost Glad prirode što grafička presa prevlači skramom jutra U gami rdje horizont misli materijom koja još ne diše Oblak tek neptunovskim vrhom u mastiljavo more drzne Žumance sklizne s neopreznog neba: Oživi kamen: I zvuk S boka srebro za peći uklizi tiho i uzme svoj deo slike Oblici spemno čekaju plimu i kišu: Kamen bi da poleti Prizor iščekuje da se život opredeli: Svetlost ili mrak Ni slikar ne zna ko će: Ni ruka: Ne zna kad će: I zašto U Zrenjaninu, 4. marta 1979. (13. avgust 1995. )

MELENAČKA SLAVA U dan sunčan s neba pala radost. U ime Duha svetog U narod melenački sišao život: Svima jednak slanik Zvoni jutro. Provalila od iskona snaga. Nebom lete ati Ko veruje vence plete. Drugi smehom ulaze u praznik Svi smo mi i ono što smo bili: Srp i krst. Čekić i zvezda Melenčani slave beskraj što u konju još postoji. Galop Ovde vreme iz dubokog stiže: Nema ruke koju će da moli Ovaj narod kraj Rusande oduvek i zavek samo inat voli Bio praznik u slavu života. Čovek konju spomenik podigo Obojica sad ravnicom jezde. Dan za duše smele. Melenačke Na dnu bivšeg mora pršti volja da se protiv smrti traje Mirni čovek iz sokaka pobedio sporost i zamke palanačke U konju mu snaga stanuje: Mora jednom da proključa svemir Pucalo se ovde i na samo nebo: I bogu se davao božiji dar Tu gde iz ravnice izranja nada uvek je nicao sam nemir Otac banatski i sin svetog duha svog u sunčan dan izneli

IZLAZAK IZ SLIKE

ČITAM NOĆ Umesto knjige noć samu pokušam da listam Rebra joj osećam. Ponoćne čitam automobile Svetlom mlakim se uspravim. Preko reda padnem U samoći zaspao talog detinjstva presipam San se u prašini rascveta u ulicu i žegu Davni rez probudjen škripom: Opet narkoza Oporavak iz čega pospani da sagradim: Razmak Kada požar me obuzima sav od slova i godina I znam da dan je običan prosek izmedju noći Sve što zapamtim noćas iz knjige u grad kapne Dan pod razno sledi: Jutarnjim vozom novine Ja pišem odbranu. Poslednje dane u pesmu vraćam

VREME: NI MALO BOLJE: NI MOJE Ugledah zadihan kako led mi sustiže začelje Misli sopstvene: Nemi dodir nepoznatog Besmisao čist: Plitko: Mirno: Samrtno Srknem: Dan i talog sav me zarobi Bojom koja je sita: Tupa: Odlutala Dok tonem a nije moje Pejsaži duše: Disanje: Rat i mi Ometeni: Crno: Iskidano: Vreme je Zavesa bleda o kičmu Okačena: Naša opšta bolnica Operacija: Otvoren san boli Stid i opijum ga krote U ratnika maskirana Smrt gostuje Danas i dan duže: Okolina znana U pauzama govora beži: Komedija Napuderisana su nam lica: Kosti Silom čoveku primaknute: Predak Se događa U praznini sat lobanju otkucava Hladnokrvna naša je panika Glava moja i slike s ekrana: Oluja Sila se zdala: Pamti boju: Buka sama Vreme moje: Nimalo bolje: Ni moje Spolja se javlja rana izazvana O zimi misao okraćala traži Reči: Otrov ih zaposeo i mraz Balet pisci prigrlili: Opereta opšta U arhivi sva mesta zauzeta: Premijera: Istorija sva u slikama: Palanka naša Koga za vrat: Prevareni a nevini Glas iz nikuda: Duša je pokojna Jer ko je sve započeo: Ko pita: Istina je davno utvrđena: U zabunama boravi nam postojbina Ćutim: Merim: koliki smo Duboko svakako Vraćamo se a bolje nam nije

AKO POSTOJI Ako postoji duša od čega li je: I Dal na jutro liči ili bokal sna Imaju li je i oni bezdušni: Ili Možda je to samo mesto za sav bol Da li duše imaju posebnu azbuku Rastu li upotrebom poezije: Ljubavi Ostaju li tragovi u toj večnosti Od brzoplete upotrebe svog života Možda se kupaju pre što nas napuste I da li dišu: Dal se lepotom hrane Iz tela kako prelaze u svetlost Ako postoji: Duša samo na dete liči

SNIMANJE POEZIJE Sve okolo jesen: Pesnika kamera prati Daske. Mreže. Alat. On govori: Poezija hoda U čokotu vidi prirodu koja putuje: Dah: Duh Snimaju ga u pohabanom odelu: Intima uma Kamenje mu izniklo u bašti: Reči obične Jesen providna. Voćnjak i nebo rasporeni Pepelom ih pesnik kroti: Zemlja u glasu Oni bi hteli drama da se vidi: Sumrak: Rez On providi u magiju korena i ploda: Vino Novinar na poetici insistira: A detinjstvo Otvorilo se ždrelo iz koga lije mrak: Magija Reflektor pesnika pribio uz zid: Predgovor U daščari nervoza: Kamera ne vidi san iznutra Napolju se jesen u mrak presložila. I ćuti Svetla izobličila lica: Svi na sebe sad liče Pesnika na kraju presvuku ipak u svečano odelo

LET KAMENA Bacim kamen ućutali duboko u vis Da ga težine oslobodim i duh pustim Padobran ugledam pun ničega: Sam čovek Kamen bi da odleti. Gustinu da smanji Čovek se drži za vazduh kojim silazi Izvesno je da će dole: Ima tu naviku Negde: Dok moja snaga traje: Susret S kamenom koji je privremeno slobodan Čoveka koji pada pilot i ja održavamo Padobran je samo lek protiv neverice Kamen u dosluhu sa rukom iskušava let U svemu je ipak to elementarna nesvest Umislio sam da baš kamenu odam počast Da mu patnju u kratku iluziju obojim Kad se ugledaju: Čovek i prevarena teža Moja će se melanholija tek osmehnuti Završiće se sve na zemlji: Pad je slobodan Kamen ako se odvali: Biće mu lakše: Težina Ga i ovako vredja: Čovekova gustina ipak Propušta kroz sebe strast napukle svesti

MUKA S VREMENOM Obuzima me časovnik do granice ludila: Lije Osećam kako me njegova misao svlači. Ljušti Vreme ulogoreno raspinje me i menja: Tkanje Iz nehata poglavlje o merama ranio sam brojem Opruga-ruka moja iz prošlog života proziva: Geni Pročitan vazduh i prah samlevenih iskoraka: Krah Vedar dan mi sobu presekao dok časovnik prkosi Misao sata uporno ćuti o sutrašnjem danu: Pad Očevo vreme unazad se topi. Posveta me opkoljava Moja glava s časovnikom u koštac se hvata: Tačka Ko zna dokle ću stići dok vedar dan me ruši Snove sam prevario. Sat me nadmudrio: Kome meri

UZALUD VODA Ušao bih duboko u boju da nema linija: Talasi Moj crtež ne prepoznaje masline i groblja: Dah Slike što zatvaram u duši i bojim tušem: More Iznutra i davno požar i poraz: Brod me zaboravlja Uzalud voda kroz prazno dospeva. Obrana su jedra Pristiže dug plovidbe bez uslova: Dno me grli Talasi se odmotali. Dubina otupela. Boja plitka Iako znam da more više nije. Njega ima u rukopisu Crtež što masline neće dahće mi za glasom. Čekaj Groblje ponesi jer će te stići kad san umine Na slikama more otiče. Uzaludna voda mi sate meri Uspomena kad se na nebo prikuca krv i so prizna Dlanovi odaju izdaju. Zarastaju plime. Više ne važe Pozivi ućutali. Išao bih za zvukom u duboku boju Uzalud imam brod. Crtež je neprohodan. Na dnu krst Prazno je mesto za juče. Danas ga presvače u mrak

ZAJEDNIČKA PESMA U polasku pljusak: Neprosejana muka me obli Kako izreći početak kad u njima nestaje razmak Pljusak glasno diše: U teme me posmatra nebo Moj polazak na upravo razrušen krov već liči Oni su sasvim u bes zašli: Govor im pun zakrpa Sunce a ja sve trezniji: Pljusak nas napustio Muka se moja dozvala: Oni su stiglu čak do vrata Sve bi na šetnju ličilo da pejsaž nije rasečen Tamo gde bi sunce trebalo: Trajna rupa postoji Jezik nam se maternji isprečio: Samo ih vidim Slova se suše u vazduhu: Nepogoda razmak ostavila U slučajnoj kući postavljen sto: Treba se pomoliti Usudim se da kažem: Domaćin muku moju sam prostre Kuća bez zidova: Muk nas iskušava: Duša da ustane Kad pesmom pokušamo stihovi se od razlike zgroze

GLAD UNAZAD Kad se to dogodi: Skok iz mesta: Krik sam Postaćemo semenje i otvoreni niz oblika I dobri kao nebo potopljeno u mleko: Hleb Od mesečine prekoredne skriveni: Deca uzeta Umemo već da ćutimo dok belina se razmnožava Kad se to dogodi: Slova u panici: Juriš i glad Zatvoreni u dogovore i strah: Slobodan pad Pokret ćemo usporiti da nam trag nije: Krug Bolest po sećanju i put sav od uglova: Kuda Od zemlje hladni: Pišemo sve izbrisane dane Kad se to dogodi: Usta od boje ukočena: Crno U mleko reč propala uzme nam sećanje na bol Na zalasku kretanja: poljubac mrtve majke Krik se u hleb zaleti: Oblik na kraju vrste U utrobi ptice seme zanemi: U mestu preostao Kad se to dogodi: U nazad ćemo složiti gladi

IZLAZAK IZ SLIKE Zvoni na uzbunu: Poslednji poziv već U sivo okačena porodična slika nestaje U podzemlju: Detinjstvo gde diše: Kvar Iščezavaju putokazi i čekaonice U sred skoka vest me spotakne: Okreni Ako se vratim druga će nestati strana Skok ako nastavim slika neće preživeti Odlučim da ostanem zauvek u vazduhu Poziv na uzbunu ipak zapara mi prošlost Zvoni kao poslednje: Sivo. Puno sivog Hladno mi dok lebdim i sliku pamtim Zaštićen saznanjem da je samo pad večan Neprirodno u prostoru zatečen: Skok glave Vid dovodim u pitanje: Ili se snimak menja Prazni se porodična slika: Oko mene zbrka Ostanem: Sve ode: Ni dole: Gore: Možda: Krenem Ako sasvim ugasim sećanje: Mogu li preostati

PUTOVANJE U KRUG Kada smo se vraćali znao sam definitivno: Da brod u boci jedini je pravi kraj sveta Putnici na njemu videće čak konačnu sliku Istina iza stakla deluje tupo ali trajna je Zatvorena u magiju materija se izokreće: Bledi Misle: Drvo i vešta ruku koja ih tamo zaputila I lakomost da poveruju u sam kraj sveta: Ipak Ograničen im život od vetra više ne zavisi Naš se put do udaljenog sam zagušio umovanjem Nismo ga prepoznali: Sećali smo se groznice Da stignemo do cilja možda bi mogli: Ali zašto Obala ova gde se završava: Početak je odlaska Majstor bar tako uči dok brod boci poverava Providna tačka na čelu svetli nam u neuspeh Našem je putovanju veštine i smisla nestalo Dok majstor posao završava mi zurimo u nebo Opet ćemo na put a sve je bilo na domak ruke

PRIVREMENO LETO Uglavilo se u leto moja misao o zimi Jul pregoreva upravo podne u gradu Promiču sredom težine oslobodjeni sati Duva kroz mene svest o vatri i kazni Izgovaram zima ne bi li vrelinu stišao Leto mora da prethodi da bi se vratilo Slovima krotim sebe sasvim neobičanog Godina koju ogovaram nosi tvrdu masku Ispred same sebe stoji zbilja u redu Da je zapalim. Grad rodni da zapanjim Kad izustim leto znam da laž prozivam Istina maske upravo spušta sve roletne Čitam tamu iz knjige preliven svetlom Skinut sam do gola slovom julskog dana Ako zaspim na suncu ispašću iz dogovora Probudiće me zima u kojoj leto ne čeka

NAPUŠTANJE GRADA

OBIČNO JUTRO Krik tišine vreba iza obrijanog lica: Zar niko budan Stavljam losion umesto jutarnjeg znoja u rovu: Tudja Istorija me grubo zaboravila: Putuje i ceri se Sve smo smeli dok je trajalo. Rekli su da je tako Kako smo pucali u nebo. Prljavi. Neobrijani. Pozajmljeni Ipak nas sačekale obične stvari. Neki drugi jašu dalje Iz kupatila izlazimo oderani. Drama pilule za spavanje Tebe pitam o zidu koga treba: sa koga: i zašto: skočiti Kroz vrata mi beži strah. Voda i sapun istanjili obraz Kako su bila blaga jutra i sunce u vrh minskog polja Zadah pregorelih juriša. Nebo tek zagrebano. Ja sam ti U noć je bilo lakše: Krenuti sad treba sam. Dan ne prašta Tamo gde je sve nestvarno i brijač i metak bili su naši U klopci kupatila vreba obično jutro: Nema više istorije

NEDELJA U POZADINI Vojnik sasvim običan i ranjen. Pre zore Stoji uramljen u jauk. Sluša strah: Diše Iz tela civilnog izgnani gasimo užas jutra Prozor bi da ukinemo. Deca medjutim vide Smrt ili sramota duž kreveta puze: Nedelja Vojnik iz noćnog voza pristigao i zgužvan Kako da mu kažemo da nam gosti dolaze. Ustvari Uzalud: Neobrijan neće nas razumeti: A sunce On bi da kaže ali ne shvata da smo zaboravili I onda krene ranjen ulicom. Da povrati sreću Hod mu bledunjav. Sve mu poznato: Nas samo nema Zašto je tako neobrijan. Nedeljom. U pozadini

NAPUŠTANJE GRADA Penjemo se na planine: Opet i s mukom Grad u dubini smo pokvarili: Zgužvali Uspon nam žuran: Kao da nas gone isti Još ga vidimo: Sav modar od opraštanja Svež vazduh i jutro. U džepu Novosti Neki pucaju unazad. Mene muka uzela Isprljao se i oljuštio al je naš Na one što su ostali padaju psovke Jedan poneo Froma pa ga krije: Zmija Iz kamena ćuti promenjena klima: Krš Mene spopao kašalj od pameti nadošle Napušteni grad još diše: Navika ostala Ide flaša od usta do usta: Praznu bacimo Visoko smo: Na Novostima slanina i luk Onaj što knjigu krije gleda u dubinu Grad su kaznili: Duša im sad zaigrala Da li sam i ja morao: Poneo sam imenik Preko ramena: Naslovi u starim novinama Ostavili smo ga kao prljavu košulju Čovekov From. Grad urolan. U pesmi jauk

NIJE ISTORIJA Nije ljudska istorija ono što me sad zavarava Svanućem svakim obične se stvari bune razvaljene Ili to možda drama postaje sasvim neprekidna

Događa se i dalje neprilika vekovna: Život se buni Zalud znam da je i ovo deo nekog opštegrata što će proći Postalo je sve tupo. Razum kada će da se probudi Mene neće da napusti tema lako uklowenog zida Dah da me oživi kad prođu pretwe: Deca u strahu rastu Vreme kao da je opet živo: Istorija spala na dva slova S kowa se dalje vidi al i gine lakše: Pešače avioni Zamorom ruše se pretpostavke. Strah se sunča krišom U tebi čitam da sad moram iznova da zidam uspomene Lako je bilo dok se živelo brzo: Po komandi duše Neugodnim putujući vremenima o tuđem trošku Od nedavno svako to mora za sebe da uradi: Da preživi Dnevni sad podvizi adresu imaju i broj i bol i ponos

KAO PRAZNIK Iskočim s one strane zamornog ćutanja Idem sredinom praznika: Ukus mi tvrd Zastave me na sunce isteruju: Govori Čovek bez stila: Datumi mu ispadaju bitni A mogao sam s dosadom u korak: I osmehom U podne da stignem. S druge strane dana Da sačekam utešnu misao: Sutra nije više Datumi me presreli. Od govornika utekli I praznik se muči: Zastavu ne prepoznaje Trg krupan. Pun zvuka i praznine. Starci: Slave U ime disanja san su probudili: Kako iznova Ja prišao preblizu dogadjaju: Vreme kasni Prodju neki biciklisti: Neće u istoriju Čovek u odelu ih doziva: Smetnje u jeziku Uhvaćen u priču vidim da veruju: Ne govoru Možda je sve to i bilo: Deca donela cveće Meni i dalje ukus posan: Glasno i prazno Praznik se zgrčio negde medju zastavama Ja na suncu krišom jedan datum zapamtim Čoveku s govorom on i ovako ne treba više Mene zablude bar hoće

KRAJ USPOMENA Teško je izreći: Nema nam više uspomena I ono što je preostalo bolje da nije Kada smo započinjali na igru je ličilo Pomeriti nekoliko datuma. Žrtva figure Istorija nam i je i ovako prekobrojna Nismo crtali. Jedino brisali. Retuširali Poslodavac je samo povremeno predlagao Ne vredi lagati: Zabavljali smo se lepo Miris truleži tek povremeno je smetao Tonuli smo danonoćno. Nas trojica smelih Kroz groblje od buke i besa posednuto Istoričar. Pesnik. Političar: A sam svako Prepravljali smo za druge: I za svoju dušu Skriveni iza Gospodara moć smo iskušavali Do lakata u istoriji zaboravili smo se Sa bogovima potrošnim upleli u prevaru Kad su uspomene presušile: Trojka napukla Na prstima ostala boja,krv,pozlata: Laž Političaru se skraćeno sećanje posrećilo Znajući ko je piše Istoričar lako opstao Pesnik je lakomi srce u glavu premestio Pokušao dnevno da prepeva u govor duše Iznevereno ga kaznilo vreme znakom smrti Sve što stihom spomene dogori mu do zore Ni njima ni nama nema više zaklona: Budni U javi ćemo provesti svoje dane: I znati

RATNE IGRE Na ekranu Igra eksplodira: Računar mi ratuje Prebrojavam tela. Poginuli su poništeni: Zbir Iz kuhinje miris podgrejanog vikenda: Pivo Moj crnobeli monitor svlači priču do kostiju Krv je zato crna. Nebo sivo. Heroji bezbojni Sa više novca kolor bi bio bliži krvi: Ali Korak mi mašina crta. Na vratima greškom zvone Trošim neko tudje vreme. Brže. I bitka je tudja Iz dnevne sobe curi kroz ekran Bosna. U boji Kaplje voda u sudoperi. Čovek viče iz lifta Požuruje me Igra. Minuti propadaju. Mrak sipi Gadjam avione. Još jedan život imam. Vesti loše Gutam nervozu. Zavera iz televizora i računara Iz jednog u drugi preliva se smutnja. Ponoć Gasim sprave. Namere im ipak ostaju u sobi: Bes Smrti moje proigrane u san mi dovukle bombu Dok ekrani ćute mene Igra razbacuje. Rat vreba U prignječenoj tami krevet se puni duplim košmarom Čovek puca i pogadja u sred sutrašnjeg dana

SLIKE PONOVO STIŽU

UPOTREBA SLIKE U svemu je najviše bilo neodredjenosti Pogrešna perspektiva: Čovek koji sam jede Fotografija brza i otužna: Svetlo plitko Naslov: Usamljenost. Sve to na dnu strane Vadite bisere i sami: Poziv na avanturu Tahiti u reportaži: Kolor do bola čist Mladi čovek. More plavo. Nebo beskrajno Samo da na dna strane čovek ne jede sam Liči na pasulj u kazanu kuvan. Komad hleba Pozadine nema. Jedino stolnjak i lice: Tužni Onaj od gore preplanuli suncu izlaže zube Tahiti u raznoj valutu. Na dnu je besplatno Maneken gleda direktno u samoću i kašiku Čovek s pasuljem: Bez okoline: Neodredjen Kao da stranica sebe od dole jede: Ide sivo Da je ambijenta možda bi reakcija i stala Kašika od aluminijuma zamutila ono more Skupu reklamu saplela jedna obična tuga Zalud Tahiti i visoka štampa: Duša nam preča Čovek jede sam. Gubitnik u zemlji uživanja Velika ruka novinu na dva onda precepi dela Manji: Tamo gde je duša: Odmah upotrebi: Kolor Gornji deo strane: Napadnut socijalom: Složi S druge strane ukrštene reči: Tri slova: Spa Belgijska banja čeka popodne: Nekog da reši Nema više neodredjenosti: Dosada uvek stiže

UMOR Ni čitao. Ni sanjao. A nije ni bilo Ipak nemir osećam i bežim Balkanom Prirodom i kontinentom padaju bune Dvojezične poplave i seobe ko kvasac Ko preduboko zaroni u mapu stradaće Zakloni meki. Mediteran u san ugazio Tragači mene uvek pronadju i spale Iz vlastite bajke ne vredi da bežim I znam: Srednja bi Evropa da ustane S Rajne niz Dunav paketi mraza idu Uzaludno je gajiti luk i ljubičice U vreme kad izbeglice na sebe ne liče Nikako da me spale: Hrane me samo vatrom Granica nema: Strah i zamor svuda gmižu Plamti prostor od istorije sav izmoren Ja novine zbunjen čitam: O svemu ćute Evropi se misao ukvarila: Žedj velika A pisali. I čitali dugo. Pozlilo im ipak

SLIKE PONOVO Vatrom već dugo krotim početak : Slez i obraz Dok s istoka stižu glasovi o nastajanju slike Ikonu podmitili. Sakrili krah prethodnice: Plesan Strah od lika ženskog i senke božanske u pesnici Dok gori materija u sred blata mene dotiče oluja Govore u prolazu o nekim linijama. Uglavno plavo Istok u predahu stvara jeres: Nazad u vreme: Bogovi Budjav mi uranak na obraz prinese leptira: Skitnice Odasvud molitve s jasnom pogreškom: Ni lek ni vek Dolazeći o slici govore: Nje nema a već je prokleli U hramu nekom ikona presušila. Zvono krenulo pa stalo Moja muka s vatrom nikako da splasne: Gori i lice Od sleza čaj i glasnici nemi čekaju predaju i prah Sliku koja nije prenose u rečima: Ko se usudi: Znaće Dok mi govore otiče miro: Istok opet nešto sluti: Srž U vatri sam. Ugalj i bes. Početak ne stiže: Kome spas

BEKSTVO U LEKTIRU Glasovi me privremeni kvase a grad na samom dnu Trag iz knjige: Još čist i uspravan. Čovek. Senka Ričard je ručao u staničnom restoranu. Grad isti Kad zvuci pomahnitaju znam da je blizu: Boja rdje I ništa neobično: Bljutav jeftin obrok u restoranu Limeni tanjir ćuti. Nikog ne pitam: Krik iz knjige Senka njegova na zidu. Čeka me. Sumrak u predgradju Ulazim onda u saće tišine. Glasovi su poravnati Knjigu znam: Ipak me hrapave sitnice koče: Tudj jezik Restoran izgubio stanicu. Dvojnik me gura iz mašte Naslov je tačan. Prevod možda: Grad se mučki rasklapa Glasovi se ulivaju u bivšu rečenicu: Vratite mi dete Moram se okupati. Presaviti trag. Pronaći bar stanicu Možda je pisac otputovao vozom: Ričard ne zna ništa Grad nad kojim glasovi traju i ljudi jedu na brzinu Limeni tanjir preostao: Balkan progutao američku noć

IZLET U SVETILIŠTE Uspinju se potpuno uvereni: Noć uoči Pokriva im do očiju okolinu: Uspenje Kao da čitaju samo naučene znake: Misle Niko im ne prethodi: Kao da se mole Dok posmatram izgleda mi stvarno: Ali Odeća i oznake me ipak bune: Izlet na Golgotu: Ali zašto mašu rukama: Dok Dišu ubrzano: Krste se: Drže knjige Penju se zadihano: Ekstaza očekivanja Venci oko glave: Patike Nike i kamere Uspinju se čudno silazeći: Gore samo Svetluca varka: Prodaju se razglednice Neki kao da su ugledali: Sve prepoznali Uskoro će i zora: Po danu nema čuda: Ipak Posvećeni pobiju ostale: Vežba religije Ja sam svedok: Nebo je bilo blizu a cilj A cilj poduprt: Od kiše ozvučenje zanemelo Išao sa njima a tamjan ne mogu: Kao izlet Muzika skoro prava dok silazimo: Jutrenje I pobijeni se vraćaju: Oprošteno im: Ne čini

KEREĆE GROŽDJE Možda i nije za pesmu: Kereće groždje Sok njegov ljubičasti kao pečat traje Kao da i danas vrhove prstiju ribam Nikad ga ne tražiš: Ono te samo nadje Dovoljno nisko. U domašaju baš kera Od sveg cveća i ritske silne gustine Detinjstvo kad prekopam ono baš sine Raste taj mutljag: Moja biljna sfera Ali ni ker nije samo običan dvojnik U finom psu s lanca ne stanuje sreća Vlasnik ljubičastih perli sam i sanja Kisne kad hoće. Gladuje. Luta. Srećnik Taj ker što s groždjem spreže i laje Uvek je na svežem zraku: Mesec obožava Ujeda. Skiči. Radi sve ali se ne izležava To što groždje svoje nije probo ne haje Biljni se korov sa faunom bočnom udružio Sme li pesma taj spoj sasvim da zanemari Traju beskorisni: Stvor i plod: Ko ih spoji Smislio neko čistu sreću pa ih tu složio

ODLAZAK U VETAR

SMEH TVOJ majci Sad znam da to nije bila vedrina Taj smeh tvoj kroz kuhinjska vrata Dok smo ulazili uz škripu poda: Ključ Koža ti je bila bela kao praznina Kao da si nam govorila iza maske Kako da prekoračimo ono što vene Vedrina ima lepšu boju: Smeh skriva On je bio tvoj poziv da se skrene Uvukla si se u smeh: Prinudu glasnu Spolja dolazeći prizor smo ugasili Radosti nije bilo u tom polumraku Jedina vedrina gledala je s zida Dete sa slike. Oči od same radosti Kad bi odlazili kao da smo bežali Odao bi te ponekad osmeh bez pokrića Ruka ti je bila tiha: Usnula pesma Kako voleti dovoljno one što su blizu Škripalo je uvek kad smo kasni bili Dete nas je gledalo čistom vedrinom Tvoj smeh kao tišina dubok: Požuri

ZABORAVLJEN Na mome čelu konačna slika prikucana: Andjeo U tvoju se sobu uvuklo vreme koje me neće Snovi se budućeg zaustavili: Sve se dogodilo Gde li je izbegla ljubav: Vreme jeze nailazi Ljubiš me s ukusom milosrdja a rastanak ćuti Nesanica me svog uzela: Ako usnim nestaćeš U strast tek kad ti sidjem strah me zaboravi Misao o zvezdama sad je deo neke druge tajne Kroz moju glavu zakrčenu promiču slova slutnje Uz krik blaženstva nebesima se predaješ i sada Kako da zauzdam vrtešku koja me u ništa vraća Slažu se redovi elegije: U duši me više nemaš Govorio sam. Pisao po vazduhu. Lebdeo: I zanemeo Ne umem više da probudim izvor koji u tebi ćuti Od tajne nove u osmehu tvom ni prag ne slutim Belog andjela kako da dozovem: Kome da se molim Ti me ljubiš s ukusom zelene jabuke: Glas iz tame Dišeš u mene s prividom strasti: Ako prestaneš Dok strast i plač me svlače nebesa se podsmevaju Kroz prozor tvoje sobe nestajem sav od slame

POGLED Gledamo zajedno kako nam se dešava Srna ti nerazbudjena u pogledu sni Dan za odlazak u prizor što ga nema Do budjenja tek pucanj: Boja praznog Snom vraćaš smisao redosledu vetrova Hajku dal ti slutiš il srna te sanja Sutrašnji dan me ne prima: Neko vreba Iz prirode strah zvoni: Ti me zoveš Tvoj san nasuprot oluji: Snaga osmeha Znam da će se desiti: Ako te probudim Srna će izbledeti: U pogled ko će ući San tvoj ako prekinem: Desiće se java Postojiš li izvan dobrote: Pucaće ipak Prostri srni pogled a mi ćemo svakako

KRAJ BAJKE Kroz tvoju sobu i sada protiču zvezde Na mome čelu već prikucana mrva zlata Kao da se snovi upliću u vreme buduće U našu zimsku bajku lično Šekspir gleda Još korak i postaću suza: Zvezda padalica Promičem definitivno kroz vreme strasti Ljubiš me s ukusom voza u poslednje jutro Još pokret i sjediniću se tudj s nesanicom Kroz tvoju sobu promiču sad bivše zvezde Ti stojiš pred zidom zadihana sva u svili Proleće napušteno slutim dok zora se pali Naša bajka pisca svog zagubila: Čuda nema Promičem kroz tvoje zanose: Padam u prazno Premda znam dobro još gde ti osmeh ćuti Žmurim: Iz daljine boli bakar tvoje puti Kroz kičmu mi oluji slična strujiš: Svete Kada smo bajku zamenili: Šekspira preskočili Glasna jabuka sad našu nežnost diše: Pamtim S prozora te vidim u dugu kako se preodevaš Možda smo san previše iškušavali: Dno okusili

ODLAZAK U VETAR Pre nego što naglo udješ u zglob vetra I prokuneš ravno: Miris mulja oslušni Plodnost poznaćeš neizmernu. I širinu Kad te nebo zbuni zagrizi hleb i ćuti Putuj dok noć ne stigneš. Tu srp zabodi Nemoj ipak kao vatra: Reku slušaj: Zidaj Od blata stvori. Gromom podeli. Da traje Ako te magla snadje za zvono se uhvati Vetar je dobar da prodje. Da odvede bes U zglob mu ne diraj: Kletva će te snaći Od zemlje pečene hram izgradi. Da sjaji U sred polja što neizbežno zauvek radja Putuj ako znaš ko si: Groblja ako pamtiš Zapiši vrbu i dud. Orah i bagrem: Pa idi U snu ti i onako tamno: Poslovi će stati Ako odeš: ravno i zvezde će te zakleti

PANIKA U LETU Leto se obrušilo dok posmatram te u kretnji Nosiš svoje telo od stakla samom ivicom panike More te presreće iglicama jave: Nije to moje leto Govorim o tebi dok nepca mi trnu: Pakao providni To što ispijam nije nevreme: Udara krv u pleksus Rasejano svetlo te kupa: U pozadini i mreže drhte I vazduh i pesak što što razgrćeš: Energija čula Posmatram čudo. Skoro ga dotičem. I sve se razlaže U leto sam pogrešno propao: Materija i hemija slični Tvoje telo i moja panika: Razmak nas jedino rastvara U tvojoj kretnji raspet dan: Gomila u pozadini sriče Niko da pridje dok na sred plaže postaješ svetlost Letom okovan pogrešnim samo ja te znam a ne smem