Kolonizacija Amerike (1608-1775)

Više od 100 godina posle Kolumba Španci su bili jedini narod koji je osnivao stalne kolonije u Severnoj Americi,što druge evropske države nisu gledale blagonaklono.Posebno su Engleska i Francuska ulagale velike napore u gusarenje na štetu Španaca.Početkom XVII veka doćiće do stvaranja kolonija.

PROBLEMI KOLONOZACIJE:Deo S. Amerike ka Evropi uglavnom se sastoji od obalnih ravnica koje su se u periodu kolonizacije nalazile od gustim sumama. Iako je ovde klima slična zap. Evropskoj na mestima gde su osnovane prve kolonije javile su se zarazne bolesti ,a usled obilja šuma u ovom području saobraćaj je bio otežan pa su se kolonisti uglavnom naseljavali u priobalje. Francuzi su se naselili kod Sv. Lorenca,Hol-Hadson; Švedjani Delaver; Englezi kraj reka koje se ulivaju u zaliv Česepik. Glavne smetnje kolonista bile su ekonomske prirode. Trebalo je investirati kapital i pronaći proizvode za koje postoji potražnja u Evropi(Evropa je uvozila šećer i začine iz I. I Z. Indije). U početku je najveći izvor bogatstva u kolonijama bio trgovina krznom i drvenom gradjom. Ali bez poljoprivrede i industrije nijedna kolonija nije mogla imati zdravu privredu.

ORGANIZACIJA KOLONIJA:I Engleska i Francuska polagale su pravo na velika prostranstva S. Amerike. Sva zemlja je bila u vlasništvu krune mada se ovo u praksi nije dosledno primenjivalo.Kruna je davala zemlju trgovačkim kompanijama ili bogatim pojedincima. Kada bi neka grupa dobila povelju za osnivanje neke kolonije njoj bi pripal zemlja i uprava u datoj koloniji. Osnivači kolonija uglavnom su nastavljali da žive u Evropi, a upravu nad kolonijama su poverili guvernerima.U strateškom smislu Francuzi su bili u prednosti zbog reke Sv. Lorenca. Mogli su preko velikih jezera stići u centralni deo kontinenta zaobilazeći Apalačke planine. Englezi su tek sredinom XVIII veka počeli da prelaze preko velikih jezera. U tom periodu su F. Već kontrolisali dolinu Misisipija. Usled prenaseljenosti VB u kolonije će se preseliti veliki broj njenih gradjana. Francuzi nisu imali neke masovnije migracije pa će ovaj momenat odlučiti pobedu VB nad F u kolonijama.

INDIJANCI-su bili prvobitni naseljenici S. Amerike. U XVI veku bilo ih je nešto manje od 100 000. Živeli su primitivno, a plemena su bila razbacana po šumama istoka. Od njih su kolonisti naučili da gaje kukuruy,dosta vrsta povrća,da koriste lekovite biljke,narkotička svojstva(posebno duvana). U početku su organizatori kolonija nastojali da uspostave dobre odnose sa Indijancima, ali ovo je bilo nemoguće. Belci su krčili šume kako bi došli do što više obradivih površina, a na taj način je Indijancima smanjivano lovište. Dobre odnose sa njima su negovali prodavci krzna. Za sve ostale dobar indijanac bio je mrtav Indijanac.

AKTIVNOSTI ENGLEZA- već 1497/98. Džon Kabot(venecijanski moreplovac u službi Henrija VII) dva puta je plovio do Nju Faundlenda i još nekih delova kontinenta. Ali nakon toga nije pokušana kolonizacija. U narednih 80 godina zapadni engleski ribari

1

su plovili do Nju Faundlenda:Kruna je bila zauzeta ratovima,reformacijom i verskim sukobima. U doba vladavine Elizabete mnogi istaknuti pojedinci su se zalagali za imperijalističku politiku nadajući se severozapadnom prolazu za Istok.Godine 1576. Martin Frobišer je istraživao obalu Labradora,a u 2/2 XIX veka tuda su plovili Džon Dejvis,Henri Hadson,Viljem Befin...(većina ostrva i zaliva s. Kanade dobija engleska imena, a 1670. godine Engleska osniva stanice za trgovinu krznom u Hadsonovom zalivu. Iako im je gusarstvo donosilo veliki profit dalekoviti Englezi su uvideli da se jedino kolonizacijom engleska vlast mo’e sačuvati na Američkom kontinentu(to su pismeno obrazložili Ričard Helkut(njih dvojica?)). U Engleskoj je ogradjivanjem stvorena grupa bezemljaša. Kako bi rešili problem Englezi su rešili da ove nasele u kolonijama gde bi se bavili proizvodnjom šećera,maslina,ulja,svile..za VB dok bi VB industrijski proizvodi bili prodavani u kolonijama.Elizabeta nije htela da ulaže novac u kolonije i ovo je prepustila privatnim licima. Prvu povelju je dobio Hamfri Džilbert(prilikom putovanja iz Nju Faundlenda za VB njegov brod je potonuo 1583.) . Njegov rodjak ser Volter Rali(najobrazovaniji Englez toga vremena) nasledio je to pravo i bio spreman da uloži mnogo novca. On je 1584. godine poslao ekspediciju koja je južno od Čespika izabrala najbolje mesto i dali su joj ime Virdžinija u čast Elizabete.Godine 1585. poslao je grupu kolonista koja se naselila na ostrvu Roanok (danas S.Karolina)-oni su se vratili u VB jer ih je obeshrabrila zima pa je 1587. došlo do druge ekspedicije na Roanok(u njoj je bilo žena i dece). Zbog rata sa Špancima do 1591. neće biti kolonizacije. Rali je u medjuvremenu digao ruke od kolonizacija.

FRANCUZI U KANADI- Od ’20 godina XVI veka ekspedicije koje je slala F vlada počele su istraživati obalu S. Amerike. Godine 1535. Žak Kartije je doplovio do S. Lorenca i izabrao Kvibek za prvu koloniju, a 1541. se vraća i osniva stalno naselje(ova grupa se posle 2 zime i gladovanja odustaje). Do kraja XVI veka F je zauzeta verskim ratovima i samo su vršena ribarenja do S. Lorenca.Posle toga Samiel de Šamplen je vodio čitav niz ekspedicija za F trgovce. Osnovao je koloniju u Port Rojalu u Akadiji(danas Nova Škotska), 1605. i u Kvibeku 1608. godine. Sve do 1663. godine kolonije su pod vlašću trgovačkih kompanija, a od tada pod vlašću F krune. Francuzi su istražujući uz reku S. Lorenca ubrzo našli put prema severu i jugu od Velikih jezera. Osim sa Irokezima uspostavili su dobre odnose sa ostalim plemenima. Trgovali su uglavnom krznom, a dovedeni su i katolički sveštenici kako bi preobraćali Indijance. Uprkos uspesima Francuza sama kolonija se sporo razvijala. 1663. godine činilo je samo 2500 ljudi(trgovci,činovnici,sveštenici). Ovi nisu bili privredno nezavisni i hrana se uvozila iz Francuske. Kada je vlast u koloniji preuzela vlada stvorila je jedan oblik feudalnog zakupa zemljišta(ovu zemlju su obradjivali doseljeni farmeri nad kojima su vlasnici tzemlje imali široku vlast).

NOVA HOLANDIJA I NOVA ŠVEDSKA- Holandjani: su vremenom postali velika pomorska sila Njihova glavna kolonizatorska aktivnost odvijala se u Indiji(ist.) gde su izgradili bogatu imeriju. Godine 1609. engleski moreplovac u službi holandskih trgovaca Henri Hadson tražio je prolaz za istok i plovio rekom(danas Hadson reka). Izvestio ih je da je zemlja bogata krznom pa je 1624. godine zap-indijska kompanija uputila grupu

2

kolonista na to područje. Novi Amsterdam (na jugu Menhetna) postao je centar N. Holadije, a naselja su nicala na području Olbeni i rekama Delaver i Konektikat. Ova kolonija nikad nije postala napredna. Sva vlast je bila u rukama guvernera, a kolonisti nisu imali nikakva prava. Slabi su bili podstreci u poljoprivredi, a veliki zemljoposednici(patroni) su na svojoj zemlji su naselili farmere. I ovako sporo napredovanje jos više su usporili ratovi sa Indijancima. Švedska: je jedini pokušaj kolonizacije u S. Americi izvršila 1638. kad je osnovala naselje na Delaveru(danas Vilmington) u cilju trgovine krznom. Holamndjani su na to gledali kao na kršenje svojih prapa pa su ovu oblast osvojili i pripojili 1655. godine.

*ČESEPIK: VIRDžINIJA- Početak XVII veka u VB je obeležen nezadovoljstvom naroda vladavinom Stjuarta zbog verske i državne politike. Grupa od 104 ljudi čini prethodne migracije i osniva u Virdžniji Džekstaun 1607. godine. Jedna trgovačka kompanija je godinu ranije dobila povelju od Džemsa I(čine je trgovci i plemići, a njen duh- ser Tomas Smit(najveći VB biznismen) Kolonija nije brzo napredovala i nekoliko godina kasnije većina trgovaca je izgubila nadu u zaradu na prostoru Virdžinije. Medjutim pronadjena je osnova daljeg napretka-duvan. Džon Rolf(oženjen sa Pokahontas) je usavršio metod sušenja duvana(mirisao je što je odgovaralo Britancima)-prvi put je donešen u VB 60-ih godina XVI veka). Vođstvo od Smita je 20-ih godina preuzela grua poslovnih ljudi (Sends)i donela 2 odluke radi ubrzane izgradnje kolonija: Kolonistima je obećano da će svako dobiti 100 jutara zemlje, a svako novi 50 jutara plus za svakog slugu po još 50. Vlast je demokratizovana-1619. godine nastala je lokalna skupština Doma građana Virdžinije. Ovi planovi nisu bili dobro primljeni u kolonijama jer su njihovi stanovnici uglavnom imali dobar prihod od duvana. Godine 1624. kralj je kolonije stavio pod svoju vlast i nije se mešao u unutrašnja pitanja Virdžinije pa je stanovništvo time bilo zadovoljno. Na njenom čelu je bio guverner postavljen od kralja i nije joj više bila potrebna finansijska pomoć Londona.MERILEND: 1632. godine Sesilijus Kalvert; lord Baltimor je od Čarlsa I dobio povelju za zemlju severno od Virdžinije. Želeo je da njegova zemlja bude utočište katolika, a pošto ih je tamo bilo malo dozvolio je i protestantima da se tu nasele(doneo je zakon o verskoj trpeljivosti 1649.). Prva grupa kolonista je stigla 1634. i održana je Zakonodavna skupština. Usresređena na proizvodnju duvana kolonija je brzo naredovala. Stanovnici su bili nezadovoljni vlašću Balimora i njegovih naslednika. Oni su položaje u upravi davali svojim rodjacima. Bilo je više pobuna, a 1691. kolonija dolazi pod vlast krune kada je osnovana i zvanična aglikanska crkva. 1715. godine novi lord Baltimor je vratio nasledna prava, sve do revolucije.*Ekonomski razvoj Merilenda i Virdžinije ostaće gotovo sasvim seoskog karaktera(uzgoj duvana,nije bilo velikih gradova..). Dve,tri generacije su bili uglavnom mali farmeri(sami su obradjivali zemlju ili uz pomoć belih najamnika(po ugovoru identuri dužan je 4 godine da radi na posedu posle čega je slobodan). Sada je velikim uzgajivačima bila potrebna stalna radna snaga pa je prvi tovar crnaca u Ameriku stigao 1619. godine. Do početka XVIII veka sasvim će zameniti najamne radnike. Iako su zakonski imali isti položaj kao najamnici od samog početka se javila rasna netrpeljivost. Vremenom se javlja aristokratska klasa plantažera. Pošto je zemlja gubila plodnost manji posednici su

3

propadali pa su posedi ostali u rukama nekolicine(posebno u Virdžiniji). Južnjaci su kasnije isticali da vode poreklo od VB aristokrata(kavaliri-podržali monarhiju u građ. ratu) iako je samo mali broj njihovih predaka došao sa novcem u kolonije i smatrali su da oni treba da imaju vlast. Najveća ter. jedinica-okrug(sudija)-na parohije.

*NOVA ENGLESKA: Plimutski hodočasnici- prvi ljudi koji su pokazali da se u N. Engleskoj može živeti su bili oni koji su 1620. godine prešli su okean brodom Mejflajer. Njihovo jezgro činili su članovi separatističkog verskog udruženja čiji su osnivači izbegli iz VB u Holandski Lajden 1608. godine. Oko 1618. njih 35 odlučilo se za seobu u Virdžiniju (Prvo su došli u VB i tamo se uortačili sa londonskim trgovcima u akcionarskom društvu,zakupili brod i leta 1620. krenuli su na put.Na put je krenulo njih 100,a stiglo 102. Bura ih je odbacila do rta Kod i tu su odlučili da obrazuju civilnu upravu i prihvate načelo vladavine većine-Mejflajerski sporazum). Za mesto kolonije izabrali su PLIMUT na obali Masačusetskog zaliva. Tokom prve zime skoro polovina njih je umrla. Jeseni 1621. održali su prvi dan zahvalnosti(iz zahvalnosti bogu što su preživeli). Indijanci su ih naučili da gaje kukuruz. Lajdenska grupa je celu koloniju prožela osećanjem verske privrženosti. Zemlja je razdeljena na male parcele, postojalo je i predstavničko telo.MASAČUSETS: su osnovali puritanci. 20-ih i 30-ih XVII veka u VB delovalo je kako nikad neće doći na vlast, pa je jedna grupa puritanskih sveštenika,trgovaca i zemljoposednika odlučila da osnuje koloniju gde će moći sprovoditi svoja uverenja. Vodja im je bio Džon Vintrop(zemljoposednik koji je 1628. pribavio pravo na zemlju,a sledeće je osnovan Masačusets(Masačusetski zaliv?)). Osnivači su u propagandnim knjigama opisivali N.Englesku kao neku vrstu raja gde svi žive udobno, a zemlja je besplatna. 1628. godine u Salemu je naselje osnovala 1 grupa puritanaca(Džon Endigot). Godine 1630. flota od 18 brodova i 900 putnika(Vintrop i ostali osnivači) naseljava se u Boston. Nekoliko godina kasnije su se počeli sami hraniti(kukuruz,ribolov). MASAČUSETS je bio jedinstven na osnovu povelje koju su doneli njegovi osnivači(vlasništvo i uravljanje nad kolonijom je premešteno iz Londona u Boston-dugo će biti nezavisni od vlasti u VB). Osnivači kolonije nisu bili toliko zainteresovani za profit nego za ideale,pomagali su dalje migracije ali nisu bili za demokratiju već autoritarnu vlast. Iako mase nisu bile zadovoljne povelja je prerasla u ustav kolonije. Vlast je pripala akcionarima ili „slobodnim ljudima“ koji biraju guvernera i savet „pomoćnika“. Tada su mnogi kolonisti uvideli da su postali slobodni ljudi i da imaju pravo da donose zakone. Tako je nastao Vrhovni sud.

*OSTALE KOLONIJE: 1636. godine prečasni Tomas Huker je zbog nesuglasica sa vlastima Masačusetsa poveo grupu doseljenika do reke Konektikat i osnovao Hartford. Kasnije je ova kolonija sebi pripojila naselje na Sejbruku. 1639. druga grupa je osnovala Nju Hejvin. 1662. ove dve će se ujediniti. Nekoliko ljudi je 30-ih godina XVII veka isterano iz Masačusetsa zbog izazivanja verskih sukoba,oni će osnovati Rod Ajlend. Različite grupe koje su se ovde naseljavale udružuju se i formiraju jedinstvenu vladu,1664. su dobili povelju od VB parlamenta. 1679. nezavisnost od Masačusetsa dobija i Nju Hempšir, a Mejn je bila u njenom sastavu sve do 1820. Nova Engleska se širi što izaziva nezadovoljstvo Holanđana i sukob s Francuzima na severnoj granici.

4

1643. 4 vodeće kolonije N. Engleske(sem Rod Ajlenda) formiraće Konfederaciju N. Engleska i trajaće do 1684.U Novoj Engleskoj bilo je više demokrata nego na jugu. Postaje zemlja malih farmera. Abiciozniji stanovnici se okreću moru i ribolovu uz obale Nju Faundlenda. Već 1631. počinje brodogradnja i razvija se trgovina sa Karibima(Boston). Razvija se i industrija zbog ograničenosti trgovine sa Evropom. Društvo u N.E. je bilo prožeto moralnom disciplinom puritanizma. Svaki grad u Masačusetsu i Konektikatu je morao da ima crkvu(vladala teokratija-zbog prevelikog uticaja sveštenika). Svaki grad je po zakonu morao imati i školu, a 1639. u Bostonu je osnovana prva štamparija.

*KASNIJE KOLONIJE: (II polovina XVII veka)S. i J. KAROLINA- Od izbijanja gradjanskog rata 1642. do restauracije monarhije i proglašenja Čarlsa I za kralja 1660. zamire iseljavanje.Godine 1663. grupa od 8 sopstvenika dobija pravo od kralja za osnivanje kolonije južno od Virdžinije- Karolina. Prvo naselje podignuto je na jugu 1670. godine i počeo se gajiti pirinač koji će narednih 100 godina ostati osnova privrede J. Karoline,ali se trgovalo i kožom. Uzgajanje pirinča je postalo unosno dopremanjem crnih robova iz Afrike pa je društvo J. Karoline imalo aristokratske crte. Grad Čarlston se razvio kao veliki centar. Severna Karolina je bila naseljena velikim brojem sitnih farmera iz Virdžinije,grupom Kvekera. Uglavnom su to bili ljudi koji su hteli da žive mirnim životom. Imala je dosta manje robova,po privredi i kulturi je od svih kolonija bila zaostalija pred revoluciju.Njujork- vojvodi od Jorka dodeljeno je pravo na zemlju između Konektikata i Merilenda što je dovelo do rata sa Holandijom 1664. Nova Holandija se predala,južni deo vojvoda je prodao, a severni je nazvao Njujork.Kvekerske kolonizacije-1664. godine vojvoda je pravo na Nju Džersi prodao dvojici plemića, a ovi grupi kvekera. Kvekeri su ovd osnovali zakonodavna tela alisu sukobi sa Njujorkom 1702. doveli do dogovora da se osnuje kraljevska vlada za oba dela kolonije. Vilijam Pen sin poznanika vojvode od Jorka 1681. dobija posed i osniva Pensilvaniju,a sledeće godine nastaje vlada Delavera koji će1703. dobiti posebnu upravu. Pensilvanija je bila liberalna pa su ovde poštovane sve vere i prava Indijanaca. 1682. napravljen je plan za grad Filadelfiju koja je trebala postati urbani grad. Razvila se nauka i prosveta i za 20 godina Pensilvanija će postati centar kulture kolonija. U Novoj Engleskoj je 1689. bilo oko 220 000 stanovnika. Razvija se sistem vlasti koji se razlikuje od onog na jugu.

*POZNI KOLONIZACIONI PERIOD (XVIII vek): Pred kraj XVII veka većina kolonista je živela uz obalu mora, unutrašnjost je naseljavana samo duž plovnih reka. Do 1763. naselja su se proširila do planinskih lanaca, a većina plodne zemlje između okeana i Apalačkih planina pretvorena je u farme i plantaže.Džordžija- grupa sopstvenika je 1732. dobila teritoriju južno od obe Karoline. Cilj je bio da se ovde nasele lica osuđena na robiju ali i druge nevine osobe zle sreće. Vođa Džejms Oldtorn je poveo jednu grupu i osnovao grad Savanu. Međutim sporo je tekla kolonizacija ove oblasti koju je Oldtorn osmislio kao zajednicu sitnih farmera bez robova. Po svojoj klimi Džordžiji su više odgovarale plantaže pirinča nego farme. Zbog

5

raznih zabrana (npr. točenje ruma) javlja se nezadovoljstvo i kolonija postaje kraljevska 1751. godine.*FRANCUZI: 1685. godine Luj XIV poništio je Nantski edikt (ukinuta je sloboda vere) i došlo je do verskih progona. Uprkos zabrani,nekolicina ih emigrira u Boston, Čarlston i Njujork ali su se brzo asimilovali.*NEMCI: mnogo veća grupa došla je iz j-z Nemačke (Palatinat) i iz Švajcarske. Oni su bili izloženi stalnim pustošenjima od strane Luja XIV ali i razdirani verskim sukobima. Kada su čuli o slobodama i ekonomskim ogodnostima njihovo iseljavanje je postalo masovno posle 1710. Neki su otišli u S. Karolinu, Džordžiju, sev. Njujork ali su se ubrzo usredsredili na Pensilvaniju zbog verske tolerancije i liberalne agrarne politike.Nemci i Švajcarci(mehaničari) su od Lankastera stvorili jedan od najznačajnijih industrijskih centara kolonija. Bili u i najbolji puškari(kentaki puške) proizvodili i vagone.*ŠKOTSKO-IRSKA MIGRACIJA: 1714. godine prva grupa doseljenika iz Škotske i Irske krenula je u Ameriku iz Belfasta. U narednih 50 godina desetine hiljada je krenulo za njima. Izvestan broj Iraca katolika stopio se sa emigrantima. Naseljavali su sve kolonije ali su se ubrzo okrenuli Pensilvaniji gde su se naselili zapadno od nemačke zemlje.*Reka doseljenika je u južnim zemljama stvorila društvo sitnih farmera.Osim svih ovih grupa doseljavali su se i Jevreji-Sefardi u Rod Ajlend, Njujork i J. Karolinu.CRNI ROBOVI: 1700. godine bilo je oko 20 000 robova. Tokom sledećih 75 godina brodovlasnici(Britanci iz N.E) kupovali su crnce u Africi i prodavali ih u sr. Americi i južnim zemljama. U svim kolonijama ostojalo je ropstvo ali na teritoriji severno od Delavera i Merilenda nije predstavljalo integralni deo privrede(severno radili samo kao posluga). U oblastima plantaža duž južne morske obale brojčano su brzo premašili belce. Izgrađen je i pravni kodeks kako bi bili pokorni.Pre revolucije jedino su kvekeri smatrali da je ropstvo zlo.

*BRITANSKI IMERIJALNI SISTEM: Navigacioni zakoni: Sve britanske vlade smatrale su da kolonije moraju da se pokoravaju matici i da služe kao izvor sirovina, a od Engleza su kupovale industrijsku robu(ovo je bilo sprovođeno preko zakona o trgovini i plovidbi). Prvi korak ka regulisanju trgovine u kolonijama učinjen je po osnivanju Virdžinije. Tokom 20-ih godina XVII veka duvan iz nje se mogao samo izvoziti u VB i to samo brodovima VB. Tokom građanskog rata 1650. vlada Komonvelta donosi Zakon o navigaciji(stranim brodovima se zabranjuje da trguju sa kolonijama) ali ovaj zakon nije striktno poštovan. Godine 1660. je donet nov Zakon o navigaciji(sva kolonijalna spoljna trgovina mora da se vrši VB brodovima ili brodovima kolonija, a neki artikli su striktno morali da se izvezu samo u VB).1663. donet je Zakon o sirovinama(kolonijama je zabranjenoda kupuju neposredno robu od bilo koje zemlje osim od VB). Kolonije su inače mogle a trguju jedna sa drugom(npr. Indijom). U koloniji Čespika su ovi zakoni u celini nametnuti dok su u N. Engleskoj uporno kršeni. 1684. povelja Masačusetsa je uništena i stavljen je pod upravu kraljevog guvernera. 1686. godine sve kolonije N.E. su spojene u DOMINION kome su pripali i Njujork, Njudžersi, a ser Edmund Andros je postavljen za guvernera. U revoluciji bez krvi u Engleskoj 1688. umesto Džejmsa doveden je Viljem III(premoć parlamenta,verske slobode...). Kad

6

su vesti stigle u Boston došlo je do narodnog ustanka 1689 i uspostavljeno je staro puritansko uređenje.1691. izdata je nova povelja(pripojen je Plimut,sloboda vere,obavezan guverner). Ipak je VB kolonizaciona politika ostala ista. Stalno je proširivan spisak proizvoda koji se mogu izvoziti samo iz Engleske i njenih ostalih kolonija. Zakon o vuni je zabranio izvoz vunenih proizvoda 1699. godine, od 1732. zakon se proširio i na šeširdžije. Zakon o melasi iz 1733. bio je najneprihvatljiviji(bilo je obavezno plaćati carinu na šećer,melasu i alkoholna pića iz stranih kolonija).U političkom smislu kolonije su bile nezavisne jer to vlasti nisu uspele da spreče. Svaka kolonija je imaala zakonodavno telo(uglavnom dvodomno). Jedino se u Merilendu,Pensilvaniji i Delaveru zadržala vladavina sopstvenika do 1776. Osnovne karakteristike XVIII veka su skupštine na koje se prebacuje vlast sa guvernera(traže pravo na izglasavanje poreza,raspolažu novcem..). Pravo glasa je ograničeno imovinskim cenzom što je isključilo mnoge farmere i zanatlije. Od sredine XVIII veka u glavnim gradovima zanatlije aktivno učestvuju u politici.

Vašingtonova administracija

U proleće 1789. počela je da radi federalna vlada u Njujorku, a ovaj grad je postao prvi glavni grad države. Izborni kolegijum je jednoglasno izabrao Vašingtona za predsednika, dok je Džon Adams postao prvi potpredsednik.

Medison (predsednik kongresa) je izglasao carinske dažbine za prve izdatke administracije.

Vašington je morao da stvori administraciju i odredi državne činovnike, a vodio se načelom „od potčinjenih je zahtevao poštenje“ .

Dva glavna položaja u administraciji su mesto državnog sekretara za inostrane poslove (Džeferson) i ministar finansija (Hamilton), Randolf je bio ministar pravosudja.

Vrhovni sud- sastojao se od 6 članova, 13 okružnih sudova, 3 sreska suda. Prvi vrhovni sudija- Džon Džej, ustav je smatran vrhovnim zakonom.

1790, 1791. Glavni zadatak za rešavanje bio je rešavanje finansijskih i ekonomskih problema. Hamilton je izneo program po kome se dug mogao odplatiti od strane federalne vlade (50 miliona), on je verovao da je vlada taj novac za redovnu isplatu mogla prikupiti od poreza, a kasnije isplatiti i samu glavnicu.

Kongres je izglasao ovaj predlog, ali su mu se suprotstavili poslanici juga jer su smatrali da su severne države više dužne i suprotstavljali su se izjednačavanju u vraćanju dugova. Džeferson ih je ubedio da ne glasaju protiv ovog predloga.

Vodila se i debata oko nove federalne prestonice i 1800. je odlučeno da to bude Vašington.

7

Hamilton je predlagao i osnivanje centralne banke čemu se suprotstavio Džeferson (smatrao je da bi ova banka imala suviše veliku moć).

Vašington je prihvatio Hamiltonov predlog, a kongres ga usvojio 1791.

Hamilton je smatrao da federalna vlada treba pomoći industriju kao uslov za ekonomsku nezavisnost od Evrope, ali podršku ovome nisu pružili ni trgovci ni plantažeri.

Nastaju političke stranke: Federalisti(Hamilton), a pristalice konfederacije- Republikanci- od kojih kasnije nastaju demokrate(1840.)

Federalisti- elita, imaju podršku juga, industrijalaca i bogatih trgovaca sa severa, ali su bili pretežno severnjačka stranka.

Južni plantažeri su uglavnom bili protiv ove politike, kao i Medison i Džeferson. Želeli su očuvati demokratski poredak (prava čoveka, ravnoteža medju suprotnim interesima).

Ove dve stranke počele su da se uobličavaju 1791. I da organizuju političke odbore, listove...

Spoljna politika

Najvažniji spoljnopolitički dogadjaj 1792. Je francuska revolucija. Republikanci podržavaju jakobince, a federalisti ih se pribojavaju.

Vašington u odnosu na revoluciju zauzima neutralan stav. Kada je počeo rat Francuzi su smatrali da je još na snazi sporazum o savezu iz 1778. Nadali su se bar ekonomskoj pomoći, pa je diplomatski predstavnik francuske Žene pokušao da se meša u američku politiku na strani republikanaca.

Britanija je izvršila blokadu francuske i njenih kolonija i počela da zaustavlja americke brodove, čime narušava Američku neutralnost. Amerikance je još više pogodila prisilna regrutacija sprovodjena na brodovima. Britanci su takodje pomagali indijance na severozapadnim teritorijama, pa su oni odneli pobedu nad Amerkancima Artura Sent Klera (guverner).

Federalisti kao i trgovci Nove Engleske bili su za diplomatsko rešavanje spora, zato su poslali u englesku Džona Džeja. Te 1794. General Entoni Vejn je potukao indijance kod „oborenih stabala“ i Britanci su izgubili nadu da će moći da kontrolišu te teritorije.

U novembru 1794. Potpisan je sporazum izmedju Britanije i SAD-a, a ratifikovan 1795. Bio je to diplomatski poraz SAD-a. Britanci su napustili Severozapadnu teritoriju, ali nisu dali nikakve garancije neutralnosti.

Vašington je smatrao da je bolje to nego rat, pa je zato sporazum ratifikovan, što je izazvalo nezadovoljstvo republikanaca.

-Pinknijev ugovor- od početka vladavine Vašington je pokušavao da obezbedi trgovcima izlaz na Misisipi. 1795. Španija je postala savezica Francuske i želela je dobre odnose i sa

8

SAD, pa je Tomas Pinkni uspeo da izdejstvuje ugovor o korišćenju reke Misisipi i skladištenje u Nju Orleansu bez plaćanja carina.

Vašington je 1797. zatražio da mu se dopusti da se povuče, a umire dve godine kasnije. „Oproštajna beseda“- doktrina o izolaciji.

Izbori 1796. Federalisti- Džon Adams (71); Republikanci- Džeferson (68)

Tomas Džeferson (1801-1809)

Tvrdio je da su svim ljudima data prava, a ne samo nekima i da je zaštita tih prava najveća dužnost države. Bio je nadahnut epohom prosvećenosti, idealizovao je poljoprivredu kao jedini način koji podstiče čovekove vrline.

On je bio delotvorniji kao mislilac nego kao čovek od akcije, više je voleo kompromisna rešenja i njegova politika je bila dosta umerena. On je u politiku federalista uneo samo nekoliko novina.

Za ovu svoju politiku imao je podršku kod Medisona(državni sekretar) i Galatina(ministar finansija).

Republikanci su stekli kontrolu o oba doma i ukinuli su trošarinu na viski, dopustili su i da zakon o strancima i neprijateljskoj propagandi istekne.

Galatin je smanjio državne izdatke, naročito za vojsku i mornaricu i doneo plan za otplatu duga.

Džeferson je otpustio neke federaliste, da bi na njihova mesta došli republikanci, čime je uvredio ekstremiste obe stranke.

Na sudskim položajima nalazili su se pretežno federalisti, koji su se zalagali za zakon o nepijateljskoj propagandi, republikanci su se tome protivili, pa je vrhovni sudija Maršal silom istakao pravo da vrhovni sud obezvredjuje odluke kongresa (1803.)

(Marberi je bio postavljen za sudiju poslednjih dana Adamsove vlade, ali je bio smenjen zbog Medisona. Maršal je odbio da prihvati tu odluku)

Republikanci su tada odlučili da u borbi protiv suda pribegnu podizanju jasne optužbe: 1804. su izvrgli ruglu nekog umobolnog sudiju, pokušali da optuže i Čejsa, sudiju vrhovnog suda, ali bezuspešno.

Džefersonu je ostala nada da će se sudstvo postepeno menjati dovodjenjem republikanaca, ali oni su uspeli da dobiju svega nekoliko mesta u vrhovnom sudu. Tako je sudstvo nastavilo da tumači federalistički ustav pod republikanskom vlašću.

Ipak i napad republikanaca na sudstvo dovelo je do veće nepristranosti prema sudjenju.

1800. ugovorom u Sen Ildefonsu, Španija je Lujzijanu predala Francuskoj, koja je 1802.

9

SAD-u oduzela pravo skladištenja u Nju Orleansu.

Zato je iz Amerike poslan Džejms Moro u Evropu da pokuša da kupi Nju Orleans, Medjutim Napoleon je morao da odustane od Lujzijane jer je njegova vojska desetkovana u ratu sa crncima na Haitiju.

Napoleon je odlučio da je proda, što je Monro prihvatio. Fed. Vlada medjutim nije imala prava da pribavlja novu teritoriju i garantovala je Napoleonu puno državljanstvo njenim stanovnicima.

Medjitim došlo je do komplikacija jer Monro nije mogao od Napoleona saznati tačne granice zemlje koju je kupio.

Većina Amerikanaca je smatrala da tu spadaju i Teksas i Florida, dok su Španci tvrdili da su to njihove teritorije. Lujzijana je predata SAD-u decembra 1803. A Španija je zadržala Teksas i Floridu.

Republikanci su imali sve veću podršku naroda, a oni fanatični federalisti iz Nove Engleske (državni sekretar Timoti Pikering) gubili su nadu u jaku državu.

Neki federalisti su pomišljali na stvaranje zasebne konfederacije od Nove Engleske i Nju Jorka, Hamilton ih nije podržavao u tome. Zato su se oni okrenuli od njega i našli Arona Bera, koji je iako potpredsednik gubio oslonac u republikanskoj stranci.

1804. Ber se kandidovao za guvernera Nju Jorka u nadi da će se sa tog položaja moći kandidovati za mesto redsednika senata konfederacije. Hamilton ga je u tome osujetio pa ga Ber izaziva na dvoboj i ubija.

Na izborima za predsednika 1804. Čarls Pinkni je ubedljivo poražen od Džefersona.

Druga Džefersonova administracija

Bila je posvećena tome da sačuva prava Amerike od zaraćenih sila Evrope.

Velika Britanija i Francuska su otpočele ekonomski rat kontinentalnom blokadom, a najviše su zbog toga trpele neutralne zemlje, u prvom redu Amerika. Britanci su plenili sve američke brodove koji su pokušali da trguju sa Francuzima i njihovim kolonijama. Zatim je Napoleon 1806. i 1807. doneo zakone kojima svaki neutralni brod koji udje u britansku luku biće konfiskovan, a Britanci su blokirali sve obale koje su bile pod vlašću Napoleona.

1793, 1794. I pored konfiskacija Američki trgovci su ostvarivali veliki profit. Medjutim bili su sve više kivni zbog prisilne regrutacije.

1807. došlo je do incidenta kada je britanski brod Leopard napao američki brod Česepik i primorao ga da se preda.

Džeferson je znao da Britanci posebno zavise od uvoza iz Amerike i rečio je da donese

10

zakon o embargu, koji je kongres potvrdio decembra 1803.

Ovim zakonom se zabranjuje američkim brodovima da plove u bilo koju stranu luku. Medjutim on je precenio potrebu Britanaca za američkom robom i embargo se pokazao katastrofalnim za samu Ameriku.

Došlo je do pada cena, a američki brodovi koji su bili na pučini izbegavali su američke luke, bilo je dosta krijumčarenja robe. Da bi sproveo u život ovaj zakon on je dao veća ovlašćenja federalistima.

1809. kongres je povukao ovu meru.

Izbori su već bili održani 1808.i Džeferson je odbio da se kandiduje. Medison je pobedio Pinknija.

Posleratni Jug

Posle rata nije doslo do uzajamnog pomirenja i prastanja. Juznjaci su zeleli da se usresrede na obnovu svoje unistene zemlje, pa su prihvatili prvenstvo federalne vlade i ukidanje ropstva, dok se na severu javila potreba da se sa Jugom postupa kao sa pokorenom teritorijom. Unija ce tek 1877. g. biti obnovljena pod uslovima prihvatljivim za Jug.Nakon rata, Juzna pokrajina bila je potpuno razorena i unistena. Gde je god bilo borbi, gradovi su unisteni a komunikacije razrivene. Propadanje juzne privrede nije prestalo ni sa krajem rata. Ali je ipak Jug imao ogromno bogatstvo, a to je bila plodna zemlja.Nepismeni i nespremni odgovornosti, koje pruza slobodan zivot, oslobodjeni crnci su lutali zemljom. Proleca-leta 1865. g. hiljade ih je umrlo od gladi. Federalna vlada je u martu osnovala Biro za oslobodjene robove – davao im je hranu, krov nad glavom i lekarsku zastitu. Kongres se sastao u decembru 1865. g. a do tada se obnova nalazila pod kontrolom izvrsne vlasti. U aprilu je Endrju Dzonson postao predsednik i usvojio program obnove, koji se poceo primenjivati leta 1865. g. U juznim drzavama su postavljeni guverneri da pripreme izbore za ustavne konvencije, od kojih se zahtevalo da poniste zakone o secesiji, ukinu ropstvo i odbiju dugove nastale radi vodjenja rata. Sto se tice politickih prava crnaca, Dzonson je to ostavio juznjacima, da sami rese. Program je sproveden u svim juznim drzavama, osim Teksasa i Floride, a do kraja godine su sve osim Misisipija ratifikovale 13. amandman, pa je on postao deo Ustava SAD. Zatim su izabrani guverneri i clanovi skupstina, a senatori i kongresmeni su poslati u Vasington. Medju njima, bilo je dosta onih koji su za vreme rata saradjivali sa Konfederacijom. Najsporniji zakoni koje su donele nove skupstine, bili su tzv. Crni zakoni, o statusu crnaca – svi su izrazavali da ce crnac u juznjackom drustvu jos uvek imati podredjen polozaj. Npr. nisu smeli da se pojavljuju na ulici, niti da glasaju ili sede u poroti. Dobili su osnovna gradjanska prava – na imovinu, ugovore i sudjenje. Negde su smeli raditi

11

samo u poljoprivredi i domacinstvima. Ovi zakoni crnom stanovnistvu nisu pruzili nadu za napredovanje u buducnosti.Radikali su smatrali da su crni zakoni pokazali da je rat vodjen uzalud i da federalna vlada sa Jugom treba da postupa kao sa pokorenom teritorijom. Neki su ovo podrzali, jer ako bi se Jug prikljucio Uniji pod Dzonsonovim uslovima, tada bi se Demokratska stranka mogla obnoviti, i cak pobediti na narednim izborima, cime bi federalisti izgubili vecinu. Ali, prednost Republikanske stranke, mogla bi se postici, ako bi se crncima dalo pravo glasa.Tadeus Stivens bio je najsposobniji medju radikalima, ali ne suvise omiljen. Ipak je vodio glavnu rec u Kongresu. Bio je na celu grupe koja je trebala formulisati program radikala. Oni su imali vecinu u oba doma Kongresa. Napad na Dzonsonov plan zapoceli su odbijanjem da prime u Kongres predstavnike juznih drzava, pa je obrazovan Zajednicki komitet za obnovu od 15 clanova, u kom je Stivens dominantna licnost. Ovaj Komitet dao je predlog zakona o Birou za oslobodjene crnce i Zakona o gradjanskim pravima. Sproveo je istragu i sakupio dokaze za nepoverenje koje medju njima vlada, prema vernosti Juga Uniji. Proleca 1866. g. predlozili su 14. amandman – Zakon o gradjanskim pravima – sva lica rodjena ili naturalizovana u SAD su gradjani SAD i drzave u kojoj zive. Svuda na Jugu je, osim u Tenesiju ovaj zakon odbijen. Kongres je objavio da je Tenesi ponovo u Uniji. 1866. g. su bili izbori za Kongres. Dzonson se nadao pobedi nad radikalima, ali su njega sad uglavnom podrzavali demokrati, a masineriju Republikanske stranke kontrolisali su radilkali. Pobeda radikala bila je odlucna u oba doma, tako da je Dzonson, poslednje 2 godine svog mandata, samo po tituli bio predsednik. Odmah posle izbora, radikali su nastojali da ga lise moci mesaja u njihov program obnove. Grant, komandant armije, poceo je prilaziti radikalima, a Dzonson ga nije mogao ukloniti. Od marta 1867. g. donesen je niz zakona o obnovi. Potvrdjeno je da je jedino vlada u Tenesiju legalna, a da podrucje Konfederacije treba podeliti na 5 oblasti i postaviti u njima armijske generale potpomognute federalnim trupama. Generali su trebali da naprave spisak biraca i pripreme izbore za ustavne konvencije. A trebalo je doneti i nacrte novih ustava sa glasackim pravom crnaca, a 14. amandman je morao biti prihvacen. Tek tada ce predstvnici juznih drzava biti primljeni u Kongres, a fed. trupe se povuci.Dzonson je na 1. zakon obnove stavio veto, a kad su mu ga skinuli, prihvatio je zakon, i tako mu nije moglo biti izglasano nepoverenje. Ali, je on ubrzo pozeleo da razresi duznosti ministra rata Stentona zbog provokacija, pa je optuzen po zakonu o postavljanju i razresivanju drzavnih sluzbenika. Marta 1868. g. Kongres mu je izglasao nepoverenje. Na preds. izborima 1868. g. pokazalo se da su republikanskoj stranci i njenim simpatizerima potrebni glasovi crnaca. Za svog kandidata istakli su Granta, generala koji se uopste nije razumeo u politiku. On je dobio vecinu u izbornom telu (26:6 drzava), ali medju glasacima znatno manju, od demokratskog kandidata Simura.Radikali su odlucili da svoj program zastite Ustavom, tj. da zastite glasacko pravo crnaca. 15. amandman je propisao da se glasacko pravo ne moze osporiti na osnovu boje koze ili ranijeg ropskog statusa. On je do 1868. ratifikovano, I bio je poslednji veci uspeh radikala. Stivensonova smrt njih je lisila sposobnog vodje. Ipak, pokusaj da se glasacko pravo za crnce uspostavi na Jugu, nije napusten do 1877. g. ali posle izbora 1868. g. vecina republikanskih lidera vise nije sa mnogo energije branila svoj program.

12

Radikalna obnova – ona je za bele juznjake bila iskustvo traumaticnije od samog rata. Kad su generali sastavili biracke spiskove oko 200 000 belaca je liseno prava glasa, zbog saradnje sa Konfederacijom. U 5 drzava pojasa pamuka crnci su bili u vecini. Do 1870. g. su u svim drzavama ratifikovani novi ustavi, postavljeni novi guverneri i ratifikovan 14. amandman – objavljeno je da su te drzave vracene Uniji, obnova je bila gotova, ali nisu se sve federalne trupe povukle. Nove vlade su pocivale uglavnom na glasovima crnaca, ali su na vodecim polozajima i dalje sedeli samo belci. A najvise su se isticali severnjaci, koje su juznjaci nazivali boscarima, jer su na jug dosli samo sa jednom boscicom. Beli juznjaci koji su podrzavali nove vlade nazivani su ragama.Biro za oslobodjene crnce, ubrzo ce postati centar za privlacenje glasaca rep. stranci kao i Liga Unije – privatna organizacija, koja je crncima davala uputstva o glasanju.Stvarni uspesi vlade obnove nisu bili u ravni sa korupcijom koja je mnogo pretezala. Obnova je bila traumaticno iskustvo i za crnce, jer su optuzivani za mnoga zla.

Obnova bele suprematije – Bela rasa na jugu postala je skoro jedinstvena u pogledu otpora obnovi, a to se ogledalo u skoro jedinstvenom pripadanju demokratskoj stranci. Mnogi crnci vratili su se svojim poslovina na plantazama, a poslodavci su ih lako okrenuli od rep. stranke. Kako nisu dobili zemlju, ostali su ekonomski zavisni i pokazalo se da je sloboda u stvari iluzija o slobodi. Ali je zbacivanje vlada obnove ucinjeno sa zastrasivanjem i ubedjivanjem crnaca. Organizovana su tajna udruzenja u te svrhe, npr. Kju Kluks klan.Na nasilja je u Kongresu odgovoreno nizom od 3 prinudna zakona iz 1870/71 g. protiv tajnih udruzenja, zastrasivaja glasaca i sl.Ali severnjaci su vec bili umorni od resavanja spornih pitanja juga, pa su 1872. g. Zakonom o amnestiji vracena politicka prava svima na Jugu. Kasnije ce prinudni zakoni biti preinaceni u niz odluka Vrhovnog suda – federalna vlada moze da intervenise u zastitu crnackih prava, samo ako ih ogranicavaju zakoni neke drzave, a ne i pojedinci, cime je bukvalno receno da Juznjaci smeju da krse 14. i 15. amandman.Demokratska stranka je polako ponovo uzimala vlast na Jugu. 1877. g. vlade obnove postojale su samo jos u J. Karolini i Lujzijani i to samo zahvaljujuci prisustvu federalnih trupa. Suprematija belih bila je obnovljena.Nove vlade na Jugu su predstavljale bogatije klase drustva i ukljucivale licnosti Konfederacije. Njih su cesto nazivali Burbonima – jer su se vratili na vlast.

Privreda – obnova privrede bila je spor i bolan proces, a 30 godina nakon rata, siromastvo je vladalo kako medju farmerima, tako i medju plantazerima na Jugu. Plantazerska klasa je za vreme rata, izgubila dosta od svog bogatstva, a povecan je porez od strane vladi obnove. Milioni jutara zemlje su prodavani zbog poreza, ali se u pojasu pamuka odrzao krupni zemljoposed. Plantazeri su u pocetku zeleli da robove drze kao najamne radnike, ali oni nisu hteli da rade pod nadzorom belaca, pa su plantazeri poceli da dele posede na manje parcele i daju u zakup crncima i siromasnim belcima za udeo u zetvi. Kasnijih godina XIX veka se naglo povecala proizvodnja pamuka, razvila su se nova podrucja za njegov uzgoj, a isposceno tlo se pocelo djubriti.

13

Zeleznicki sistem Juga je obnovljen i prosiren kapitalom severnjackih investitora. Oni su ulagali kapital i u rudnike uglja u Apalacanskim oblastima Merilenda, Virdzinije i Kentakija. Ipak je najvazniju juznjacku industriju predstavljala manufaktura pamucne robe, koje se posebno razvila u podgorju Severne i Juzne Karoline i Dzordzije.Krajem XIX veka sitni farmeri Juga, poceli su se buniti protiv vodjstva zemljoposednika i indusrtijalaca. Organizacija, koja je istupala ispred njih bio je Nacionalni savez farmera – Juznjacki savez osnovan u Teksasu 1875. g. ubrzo je dostigao 2-3 miliona clanova. Zalagali su se za donosenje zakona i uredbi za poboljsanje zivota farmera. Nacionalni savez crnih farmera brojao je oko million clanova.

Uopste uzeto, konkretni usesi juznjackog populizma bili su mrsavi. Najvise zbog rasnog problema, vecina siromasnih belaca bila je ogorceni neprijatelj crnaca. Tako je juznjacki populizam postao krstaski pokret za ucvrscenje bele suprematije. Postepeno je crncima oduzeto i pravo glasa, neposrednim metodama, koje se nisu kosile sa Ustavom. Misisipi je to prvi ucinio 1890. g kada je doneo zakon koji je propisivao kao uslov za glasanje placenje glasacke takse 8 meseci pre izbora. U nardnim decenijama i druge juznjacke drzave donele su slicne zakona – npr. ispit pismenosti je uveden kao uslov za glasanje, svodio se na tumacenje Ustava, a na njemu su mogli pasti i fakultetski obrazovani crnci. Dosta belaca je na ovaj nacin izgubilo pravo glasa. U takvom polozaju, bez politickih prava i kao niza bica, crnci su mogli malo uciniti za poboljsanje svog polozaja. Glavni predstavnik crnaca posle obnove, Buker Vasington je verovao da crnci mogu popraviti svoj polozaj samo uz pristanak bele rase, pa ih je podsticao na rad kako bi njime postali neophodni i samim tim postovani od strane belaca.

Vudro Vilson (1913-1921)

Na predesdnickim izborima 1912. g. pobedu je odneo kandidat demokratske stranke Vudro Vilson. Ostali kandidati bili su Taft i Ruzvelt iz republikanske stranke i Deps iz socijalisticke partije.U periodu 1912-13 Vilson je doneo niz demokratskih mera. Ukinuo je zastitne carine na vise od 100 proizvoda a na vise od 1000 ih je smanjio, uglavnom na uvozne sirovine. Smatrao je da je americka industrija dovoljno ojacala i da joj nisu neophodne zastitne carine, a to je ucinio i da bi ukinuo monopol velikih americkih kompanija na domace trziste, i naveo ih da snize cene. Uveo je porez na prihode.Decembra 1913. g. osnovan je federalni sistem rezervnih banaka, kojim je zemlja podeljena na 12 oblasti, a u svakoj od njih postojala je rezervna banka, koja bi u slucaju krize objedinila delatnost svih lokalnih banaka.Iste godine je promenjena izborna procedura za izbor senatora. Do tada ih je birala zakonodavna vlast drzava, a od tada su birani opstenarodnim glasanjem, dok je zadrzano jednako predstavnistvo drzava u Senatu.

Vilson je SAD uspesno vodio kroz rat, iz kog ce one izaci kao jedna od sila pobednica. Materijalni gubici nisu bili veliki, a i ljudski su bili znatno menji nego sto su

14

ih druge saveznicke zemlje imale. SAD su obezbedile ekonomsku hegemoniju sa najvecim proizvodnim resursima, koje je aktivirao rat. Njujork je postao finansijska metropola sveta.1919. godina bila je godina radnickih nemira i masovnih strajkova, koji su pogodili industriju celika i uglja. Rad celicana u Pitsburgu je bio paralisan. Doslo je do straha da ce crnci preuzeti poslove mobilisanih belaca sto je izazvalo velike rasne nemire. Revolucija u Rusiji izazvala je strah od levicarskog terorizma pa pocinje hajka na socijaliste. Vrhovni tuzilac SAD Micel Palmor i Edgar Huver, buduci director FBI – a, su organizovali masovnu deportaciju levicara iz zemlje.1919. g. je uvedena PROHIBICIJA – zabrana prodaje alkohola. Efikasnost ove mere je sporna, a mogucnost dugorocnog uspeha je pokvarena insisitiranjem na zabrani prodaje i piva i vina, a ne samo zestine. Ona ce od gangstera stvoriti nezavisnu snagu. Sindikati organizovanih kriminalaca su imali ogromnu moc, koju ce kasnije usmeriti u razne nezakonite poslove.

Na mirovnoj konferenciji u Versaju, Vilson je sam predvodio delegaciju SAD, i nije pozvao ni jednog predstavnika Senata, niti ijednog lidera republikanske stranke. On je smatrao da ce Senat jednostavno morati da ratifikuje mirovni ugovor kad bude potpisan. To je bila velika zabluda.Vilson je ratne ciljeve SAD formulisao u 14 tacaka, i izneo 8. januara 1918. g. Prvih 6 tacaka predstavljale su ideale, a narednih 8 su govorile o neophodnosti evakuacije Nemacke sa teritorija drugih drzava, i da se pravo na samoopredeljenje naroda mora primeniti i na Tursku, Austriju, Balkan i Poljsku. Na konferenciji je glavnu ulogu igrala velika cetvorka, tj. Vilson, Klemanso, Lojd Dzordz i Orlando. Sukob misljenja najveci je bio izmedju Klemansoa i Vilsona. Dok je Francuz zeleo da se Nemackoj nametne osvetnicki mir, Vison je tezio uspostavljanju legitimnog mira, kojim bi bio stvoren sistem kolektivne bezbednosti. Glavni Vilsonov uspeh bio je stvaranje Drustva naroda, ciji je ugovor skicirao u februara 1919. g. Drustvo naroda - sve drzave sveta treba da obecaju da ce nesporazume resavati mirnim putem. Vlast D. N. deli se izmedju Skupstine, koju cine sve drzave clanice i Veca, koju cine 5 stalnih clanova, velikih sila i 4 promenljiva, koje se biraju u Skupstini. Efikasnost bi zavisila od spremnosti nacija da private postojeci raspored snaga i teritorija, jer D. N. ne bi imalo moc prinude. Detalji mirovnog ugovora su razradjeni marta – aprila 1919. g. Mir je bio blizi Klemansoovim ciljevima, nego Vilsonovim. Nemackoj su oduzete mornarica i kolonije, a vojska je ogranicena na 100 000 vojnika. Ostala je bez Alzasa i Lorena, poljske teritorije na istoku i okrivljena je da je pocela rat. Morala je da plati celokpnu ratnu odstetu, koja je 2 godine kasnije procenjena na 33 milijarde dolara. Kolonije su bile pod mandatnom upravom D. N. vecinom britanskom, ali se ona jako malo razlikovala od aneksije. U junu je ugovor sa Nemackom potpisan i podnet Senatu. Za ratifikaciju je trebala dvotrecinska vecina, a u Senatu je postojala ozbiljna opozicija ugovoru. Senat se odmah podelio u 3 grupe.Demokrati, njih 40 bilo je za ratifikaciju ugovora. 13-14 izolacionista je bilo protiv, pa cak i ako bi se uznele neke izmene, a republikanci su za ugovor, ako bi se izmenile neke odredbe. Njima je najvise smetala tacka o osnivanju Drustva naroda, jer SAD ne bi smele

15

dozvoliti da ogranice svoju slobodu delovanja, time sto ce se obavezati da sprovode sankcije protiv agresora. Spoljnopoliticki odbor je predvodio borbu protiv ove tacke, na celu sa Henrijem Kebotom Lodzom.Vilson je tokom 1919. g . putovao po SAD pokusavauci da medju narodom popularise ugovor, ali je doziveo paraliticni udar septembra meseca. U novembru ce Senat odbaciti ugovor, cime je propao pokusaj Vilsonove intenacionalizacije SAD, ioznaceno ponovno vracanje izolacionistickim koncepcijama. Iako su SAD posle rata dobile mogucnost dominacije svetom, nedostajalo je politicke volje za to. Versajski ugovor nije ratifikovan, i formalno sve do 1921. godine SAD ce biti u ratu sa Nemackom, kad ce se konacno popraviti odnosi.Na izborima 1920. g. Vilson nije bio ni kandidat demokratske stranke, nego Koks. Ali i on je izgubio od republikanca Hardinga.

Velika ekonomska kriza (1929-1932)

Kulminaciju u razvoju industrije, velike kapitalistice drzave dozivele su sredinom 1929. g. a od tada industrija pocinje da belezi opadanje. Ono je izazvano preorijentacijom sa ratne na mirnodopsku proizvodnju, a uvodjenjem savremenih tehnologija kapitalisticke zemlje proizvodile su vise nego sto je trziste moglo da prihvati. Americka privreda zapasce u stanje najvece napetosti, rekordni novo proizvodnje pratice rekordnu svotu ulaganja investicija i neprodate robe. Hiperprodukcija zagusice trziste, sto ce dovesti do pada cena i smanjivanja proizvodnje, a ono do otpustanja, koje ce suziti trziste. Vec leta 1929. g. opada proizvodnja u industrii gradjevinskog materijala, celicnoj i automobilskoj industriji, i pocinju otpustanja radnika. Ali, na to tada niko nije obratio paznju, jer su svi bili zaokupljeni vrtoglavnim rastom cena akcija. Trziste akcijama postalo je mesto gde je viliki broj Amerikanaca ocekivao da ce se obogatiti spekulacijama, kao sto su to u prethodnim godinama radili finansijeri iz Vol Strita. Sada su to bili milioni americkih gradjana. Cene akcija kompanija su toliko porasle, da nisu bile u srazmeri sa njihovom mogucnoscu da sticu dividende i moralo je doci do katastrofe. 19. oktobra 1929. g. cene su dostigle svoj maksimum i pocele opadati, a krah njujorske berze se desio 29. oktobra, kada je 16.5 miliona akcija prodavano i kupovano. To je znatno snizilo njihovu vrednost, nekima cak i za 80% od cene u septembru. U novemru ce pasti cene akcija u GBR, Francuskoj, i Nemackoj. Krah berze prekinuo je proces cirkulacije i distribucije. Privrednici su prestali da ulazu u ekspanziju, a potrosaci poceli da kupuju manje robe, posebno trajna dobra, pa ce u tim grananama industrije doci do otpustanja. Od 1930-32 industrijska proizvodnja se sve vise smanjuje, a najveci pad belezi proizvodnja sirovina i produkcija gotovih proizvoda. Najvece smanjenje industrijske proizvodnje dozivele su SAD, i to za vise od 50%. Najbitniji izraz agrarne krize je snizavanje cena poljoprivrednih proizvoda, zbog smanjene potraznje istih na gradskim trzistima, usled masovne besposlice i snizenja najamnina. Poljoprivreda se nije brzo prilagodila i smanjila proizvodnju, tako da potraznja pada a ponuda raste, sto dodatno snizava cene.

16

Kriza u privredi izazvla je krizu finansija. Svi su zurili da povuku uloge iz banaka pa ce mnoge propasti, u SAD 4300 banaka. Smanjivanjem americkih zajmova i americke kupovine depresija se prosirila na Evropu i Latinsku Ameriku, i 1931. g. krah njihove privrede imace povratni uticaj na SAD. Do leta 1932. g. u SAD bice vise od 25 % nezaposlene radne snage, tj. oko 14 miliona stanovnika U Evropi je najvecu finansijsku krizu izazvao slom banke Osterreichische Kredit – Anstalt, 13. maja 1931. g. , koja je vodila poslove u centralnoj Evropi. Drzave su napustale zlatni standard svojih valuta, a u SAD je zabranjena isplata u zlatu. Tu se finansijska kriza najvise ogledala u nesposobnosti otplate drzavnih dugova.

Korejski rat (1950-1953)

Nakon rata, Koreja je podeljena izmedju SAD i SSSR, pa je Severna Koreja bila ustrojena kao komunisticka drzava, dok su u Juznoj Amerikanci pokusali da uspostave demokratiju. Americke okupacione snage su se povukle iz Juzne Koreje 1949. g. ostavivsi na vlasti nacionalnu vladu Sing Man Rija. U martu iste godine je general Makartur iskljucio Koreju iz americkog odbrambenog pojasa. Ubrzo ce doci do invazije S. Koreje na Juznu Koreju. Uzrok rata lezi u medjunarodnoj situaciji i konfliktu velikih sila – SAD, SSSR i Kine. Staljin je zeleo da sakrije ucesce SSSR-a u ratu, i on je pre njegovog pocetka snabdeo S. Koreju teskom artiljerijom i tenkovima, dok su SAD sa druge strane smatrale da armiju J. Koreje treba opremiti kao policijsku formaciju, koja bi se suprotstavila mogucoj agresiji sa severa, ali pod pretpostavkom da se SSSR nece mesati. Ali su i Kina i SSSR jos od sredine 1949.g. pocele naoruzavati severnokoreansku armiju.I FAZA RATA – 25. juna 1950. g. je severnokorejska armija povela udar preko 38 paralele. Sutradan je Savet bezbednosti UN osudio ovaj akt agresije, i zatrazio prekid vatre. Truman je Makarturu naredio da pruzi vojnu pomoc J. Koreji, a SB se slozio, pa je on postao komandant snaga UN. Glavni udar je isao u pravcu Seula, koji je pao nakon 2 dana. Isti dan su SAD po naredjenju Trumana usle u rat – sto je zaprepastilo Staljina i Mao Ce Tunga. Staljin je zeleo da sto pre dodje do kineskog ucesca u ratu, ali je Mao odgovorio da ce se to desiti tek ako Amerikanci predju 38. paralelu i SSSR obeca vazdusnu odbranu od americkih aviona. Juznokoreanci su se povukli i utvrdili polozaje na reci Han, ali su oni, iako je americka mornarica bombardovala obalu iznad 38. paralele, bili neodrzivi. Na citavom frontu je usledilo povlacenje, a nakon proboja preko reke Han 30. juna, Truman je naredio slanje kopnenih trupa. Prva bitka Amerikanaca se odigrala 6. jula kod Osana, kad su porazeni uz velike gubitke, a sledeca 7/8 julana zeleznickoj raskrsnici Čonan sa istim ishodom. Nova odbrambena linija, reka Kum, okruzivala je okruzje Tedzon, reka je predjena 15. jula i juznokoreanske trupe se povlace. Tedzon je pao. Pocetkom avgusta je braniocima ostao samo mostobran luckog grada Fusana. Makartur je trupe UN i juznokorejske armije povukao na reku Naktong i stvorio liniju dugu 210 km. Napad na ovu liniju poceo je 25. avgusta, i probijena je na 17 mesta. To je ujedno i posladnja i najsnaznija ofanziva severnokoreanske vojske. Sudbina Fusana je zapecacena.

17

II FAZA RATA – 15. septembra su trupe UN presle u protivofanzivu, a istovremeno je doslo do iskrcavanja kod Inčona, na 35 km od Seula. Operacija kod Inčona je omogucila hvatanje u zamku glavnine neprijateljskih snaga, a nakon toga je oslobodjen Seul. Pokrenuta je i ofanziva sa Fusanskog mostobrana ka severu, i otpor je slomljen. Postavila se dilemma sta uraditi dalje, stati ili nastaviti sa prelaskom na neprijateljsku teritoriju. Makartur se odlucio za nastavak i trupe UN su presle 38. paralelu. Po naredbi americke vlade trupe su se morale zaustaviti na izvesnom odstojanju od ruske i kineske granice, a ta Makarturova linija se prostirala oko 40. paralele. U strahu da ce am. trupe zavladati citavim poluostrvom, Mao je poslao kineske trupe u rat. One su 19. oktobra presle reku Jale, a Amerikanci su zauzeli Pjongjang. Ostaci severnokoreanske armije povukli su se na granicu sa Kinom. Makartur dozvoljava svojim trupama da sa 40. paralele prodiru ka Jalu.III FAZA RATA – potucenoj severnokorejskoj armiji su u pomoc pritekle kineska armija i sovjetski piloti. Medju kineskim vonicima je vladala dilema da li zastititi hidroelektrane na Jalu ili potpuno uci u rat. Odjednom su se Kinezi povukli, ali se i Ujedinjena armija povlacila iza Makarturove linije. Nad rekom Jale doci ce do prve vazdusne bitke, gde se pokazala superiornost ruskih aviona MiG-15 nad americkim. 25. novembra ce Kinezi poceti napad, a trupe Ujedinjene armije se povlace, ubrzo je pao Pjongjang, i kineske i severnokoreanske trupe krecu ka 38. paraleli. U Čongdzinu je general Almondo pokusao da udari iz pozadine na Kineze, i nasao se nasuprot 90 000 njih. Doci ce do najkrvavije bitke ovoga rata. Povlacenje ka 38. paraleli je skoro gotovo. Vojnicka katastrofa je posledica gresaka CIA-e koja je procenila da u Koreji ima 60 000, a ne 800 000 Kineza, a Makartur je pogresio u proceni da ce zaustaviti Kineze na Jalu.Vec 10. decembra Kinezi su bili na 38. paraleli i sa severnokoreanskim trupama krenuli ka jugu. Uspostavljena je odbrambena linija juzno od 38. paralele, duga 225 km. Na novu godinu 1951. pocela je kineska ofanziva. Za 4 dana pao je Seul, a Inčon je pretvoren u prah i pepeo. Gen. Skupstina UN je donela rezoluciju o osudi kineske intervencije u Koreji 1. februara 1951.Losom logistikom neprijatelja, napredovanje je bilo zaustavljeno. Na zapadnom delu fronta snage Ujedinjene armije napreduju i zauzimaju seulski aerodrom Kimpo i luku Inčon, ubrzo je Seul pao bez borbe 10. februara. Sutradan pocinje kontraofanziva kroz Dolinu pokolja, ali se posle mesec dana borbi Kinezi povlace na citavom frontu, osim na zapadu.Nesuglasice Makartura i Trumana trajale su od pocetka rata, posebno zbog generalovih izjava da treba bombardovati Mandzuriju i Kinu. 25. marta je Truman izdao saopstenje o Korejskom ratu, a nameravao je da objavi i deklaraciju kojojm su Kini ponudjeni pregovori, ali je Makartur 2 najvaznije tacke te deklaracije izlozio u svojoj izjavi, preteci Kini napadom ako se ne povuce iz Koreje, a svojim trupama je naredio da predju 38. paralelu. Tada je opozvan a zamenio ga je Metju Ridzvej. 5. aprila su trupe UN presle 38. paralelu, a neprijateljske trupe pokrecu prvu prolecnu ofanzivu, koja je zaustavljena, kao i jos dve koje su usledile. U maju je Ujedinjena armija presla 38. paralelu treci put i pao je Gvozdeni trougao – Čolvon, Pjongjang i Kumhva.PREGOVORI – Kineski vojni vrh je morao priznati nadmoc SAD, koja je potrosila 100 miliardi dolara i digla million vojnika. Nakon sto je Mao cuo izjavu o pregovorima, tajno

18

je javio Staljinu da je u jako losoj situaciji, a on mu je porucio da treba da nastavi rat. Ipak su Mao Ce Tung i Kim II Sung zeleli da pocnu pregovore.25. juna 1951. g. je Jakov Malik, stalni presstavnik SSSR pri OUN, podneo predlog rezolucije o prekidu vatre na 38. paraleli, a Amerikancima taj predlog nije bio prihvatljiv, pa su izradili svoj plan. Metju Ridzvej je preko radija 30. juna objavio poziv na sastanak neprijateljskim zapovednicima, ali su sada juznokorejska vlada i Ri Sing Man odbili primirje dok ne osvoje celu Severnu Koreju. 16 drzava clanica UN-a, ucesnica Korejskog rata su prihvatile Malikovu ponudu primirja, i usvojile su program od 7 uslova. Vlada SAD je dobila ovlascenje da vrhovnom komandantu snaga UN uputi uslove primirja.1. jula je radio Peking objavio da su vodje kineske vojske uputili Ridzveju odgovor, predlazuci mesto sastanka. Do prvih pregovora doci ce kod Kesonga, ali ce biti prekinuti. Nastavljeni su u Panmudzomu. Najspornija tacka je bila zahtev S. Koreje da se svi zarobljenici vrate, ali njih 20 000 nije htelo nazad pod komuniste, pa je odluceno da se ne mogu vratiti protiv njihove volje. Pregovori su vodjeni do 8. juna 1953. g. a do tad je rat nastavljen iscrpljivanjem. Staljinova smrt i dolazak Ajzenhauera su ubrzali pregovore i 16. aprila 1953. je sklopljen prvi ugovor o repartijaciji zarobljenika. U J. Koreji su svaki dan odrzavani protesti protiv mira, ali je Sing Man Ri morao popustiti pod pritiskom SAD i mir je potpisan 27. jula 1953. g. u Panmuzdomu.

Indokina posle 1945. godine

I rat u Indokini

Srednom XIX veka u Indokinu dolaze Francuzi, a Vijetnam ce II Drugi svetski rat docekati kao francuska kolonija tzv. Francuska Indokina. Pokazace se da su sudbonosne godine za oslobadjanje od francuske vlasti bile 1940-e, kada su Japanci proterali Francuze, ali zaveli jos stroziji rezim terora. Tada se u Vijetnamu organizuje pokret otpora pod vodjstvom Ho Si Mina, koji je i vodja Komunisticke partije u Vijetnamu. Posle sloma Japana 2. septembra 1945. g. u Vijetnamu vlast preuzima Ho Si Min i proglasena je Demokratska republika Vijetnam. To je izazvalo intervenciju kineskih snaga Kuomintanga u severnom i britansku i francusku u Juznom Vijetnamu, jer Francuzi zele nazad svoju koloniju. Ho Si Min putuje u Pariz na pregovore o francuskom povlacenju, ali Francuzi za to nisu zeleli ni da cuja, pa ce doci do rata.U prvo vreme Vijet Min vrši sabotaže i organizuje štrajkove koji onemogućavaju normalan život okupatorima iz Evrope. Sa pobedom kineske revolucije 1949. i podrškom koju im je pružio Mao Ce Tung, stvaraju se uslovi za nesmetano snabdevanje oružjem iz zemalja Socijalističkog sveta pa Vijet Min postaje prava vojska koja 1952. u decembru zauzima dolinu Dijen Bijen Fu čime se francuska vojska u Vijetnamu našla odsečena od ostatka svojih trupa u Indokini, ali bez većih problema vraćaju dolinu u svoje ruke i grade tamo bazu. Time Francuzi upadaju u klopku. Vijet Min decembra 1952. priprema akciju koja počinje 13. marta 1953. Danas je poznata kao Bitka za Dijen Bijen Fu. Do 17. marta u bazi je poginiulo 2500 Francuza. Aerodrom u dolini potpuno je onesposobljen a baza ostaje bez veza sa spoljašnjim svetom. 7. maja u 17:30 baza Dijen Bijen Fu pada u

19

ruke Vijet Min-a. Ovaj poraz proizveo je stravičan efekat čiji je rezultat bio povlačenje francuske vojske iz Indokine. U takvim uslovima omogućeno je i potpuno osamostaljenje te je Ho Ši Min 11. oktobra 1954. godine u Hanoju proglašava Demokratsku Republiku Vijetnam (pod kontolom komunista), ali pod uticajem velikih kapitalističkih sila i posredstvom Vatikana na jugu se proglašava Republika Vijetnam iste godine. Ovo je značilo građanski rat. Vijetnam je podeljen 17. paralelom na Severni i Južni. Predsednik Južnog Vijetnama se iste godine susreo sa američkim predsednikom Dvajtom Ajzenhauerom tražeći zaštitu i grancije SAD da će režim u Sajgonu opstati. Nezavisnost su dobili i Laos i KambodzaOdredbama Ženevskog sporazuma iz 1954. teritorija Vijetnama je po 17. paraleli privremeno podeljena na severni (Demokratska Republika Vijetnam) i južni deo (Republika Vijetnam). Ženevskim sporazumom predviđeno je u roku od dve godine održavanje opstih slobodnih izbora na kojima su gradjani trebali odlučiti o ujedinjenju.

20