1. Održivi razvoj

Jedan od osnovnih koncepata ekonomike prirodnih resursa i životne sredine jeste koncept održivosti, ili održivog razvoja. Uprkos različitim interpretacijama koje se u literaturi mogu naći, ovom konceptu danas pripada centralno mesto u razmatranju drugoročne perspektive opstanka i napretka čovečanstva.

Održivost, ili održivi razvoj, javlja se ne samo kao suštinski preduslov, već i kao krajnji cilj efikasne organizacije brojnih ljudskih aktivnosti na Zemlji. Koncept održivosti danas je postao široko prihvaćen kao uslov opstanka i napretka čovečanstva.

Razlozi za to leže u mogućim odgovorima na pitanje zašto ekonomska aktivnost mora biti održiva. Na prvom mestu, postoje jaki moralni razlozi da današnja generacija ostavi potomstvu u nasleđe ništa manje šanse za razvoj no što ona ima sada. To znači da planeta Zemlja, sa svojim potencijalima, ne sme biti degradirana od strane postojećih ljudi. Pravo sadašnje generacije na iskorišćavanje resursa i životne sredine, ne sme ugroziti isto takvo pravo narednim generacijama.

Druga grupa razloga za održivi razvoj je ekološke prirode. Naime, ako priroda predstavlja vrednost sama po sebi, tj. ako očuvanje biodiverziteta, ili zaliha prirodnih resursa ima opravdanje u stavu da je čovek samo deo prirode, te da nema prava da je nepovratno menja, onda je svaki vid ekonomske aktivnosti kojim se narušava diverzitet živog sveta, ili bogatstvo resursa, neprihvatljiv. Zapravo, ova grupa razloga se isto tako može svesti na moralne razloge, uz napomenu da se ovde potencira ne odnos sadašnje generacije ljudi prema budućim generacijama, već odnos prema ostalim živim bićima, te prirodi u celini.

Kao treći, mogući, razlog za opravdanje koncepta održivosti, može se navesti ekonomski argumenat da je održivi razvoj efikasniji. Drugim rečima, nepoštovanje koncepta održivosti vodi ka neefikasnom privrednom razvoju, u smislu sve većeg rasipanja resursa i energije, tj. tendencije dugoročnog pogoršanja odnosa inputa – outputa u globalnim razmerama.

Ako prihvatimo kriterijum ekološke održivosti kao jedan od ciljeva razvojne politike, uspešnost mera se ogleda u izbegavanju akcidentnih situacija koje ugrožavaju ravnotežu ekosistema. Istovremeno, jedan od zadataka ekonomike životne sredine jeste da identifikuje one ekonomske aktivnosti koje pogoduju održivosti, kao i one koje je narušavaju.

Autori Common i Perrings (1992) definišu sistem kao ekološki održiv ukoliko ima svojstvo uravnoteženja. Otuda sledi da se svako ponašanje koje umanjuje uravnoteženost sistema smatra neodrživim. Međutim, do saznanja da li je sistem uravnotežen ili nije, može se doći samo ex post. Naime, tek posle poremećaja možemo sa sigurnošću zaključiti kako se eko-sistem ponaša, tj. da li je održiv ili ne. Najviše što se pre poremećaja može dati, jeste manje, ili više uspešno nagađanje.

Solow je u poznatom radu iz 1974. godine postavio sledeći zahtev:

Svaka generacija ljudi mora imati podjednako pravo na ubiranje koristi od prirode, tj. životne sredine, te da samo obrazac privrednog razvoja koji to omogućava u toku neograničenog perioda vremena, može se smatrati održivim (Solow, 1974).

Međutim, merenje agregatnog nivoa korisnosti donosi mnoštvo metodoloških problema, pa se kao donekle pogodniji za analizu javlja nivo potrošnje. Tako na primer, John Hartwick (1974) definiše održivost u smislu neopadajuće potrošnje čovečanstva, tokom vremena, te pokušava da utvrdi uslove koji to omogućavaju.

Konačno ne može se zaobići ni definicija održivog razvoja poznate Brundtlandove komisije:

Održiv razvoj je onaj koji zadovoljava sadašnje potrebe, ne ugrožavajući mogućnosti budućih generacija da zadovolje svoje potrebe (1987).

Održivi razvoj je skladan odnos ekologije i privrede, kako bi se prirodno bogatstvo naše planete sačuvalo i za buduće naraštaje. Može se reći da održivi razvoj predstavlja generalno usmerenje, težnju da

se stvori bolji svet, balansirajući socijalne, ekonomske i faktore zaštite životne sredine. Suština koncepcije održivog razvoja zasniva se na principu intergeneracijske pravde (intergeneracijske jednakosti). Ovaj princip se odnosi na nasleđivanje istog stanja životne sredine sa jedne na drugu generaciju. Nepoštovanjem ovog principa, šteta koju životnoj sredini učini jedna generacija prenosi se na buduće generacije. I pored činjenice da održivi razvoj zavisi od biosfere i njenih ekosistema, na njega najviše utiču ljudi i njihove aktivnosti.

Održivo korišćenje energije i drugih resursa sadrži u sebi etički odnos prema budućim generacijama. Kako su energija i ostali resursi (voda, sirovine, materijali) preduslov razvoja, tako je proces njihovog korišćenja i trošenja uslov za ostvarenje održivog razvoja. Održivo korišćenje energije i drugih resursa zasniva se na:

unapređenju njihove efikasnosti; čuvanju i štednji u korišćenju i korišćenju nezagađujućih i obnovljivih izvora energije i drugih

resursa.

Posebno se izdvaja proizvodnja i potrošnja energije (primarne i sekundarne), kao najčešći uzrok zagađivanja vazduha i pojave pojačanog efekta staklene bašte. Zato je ograničavanje emisije gasova staklene bašte (posebno CO2 i SO2) deo daljeg održivog razvoja.

1.5.1. Dimenzije održivog razvoja

Održivi razvoj nije samo ekološko pitanje. Utvrdjena su tri aspekta održivog razvoja: (1) ekonomska održivost, (2) ekološka održivost i (3) socijalna održivost. Prvi aspekt podrazumeva ekonomski rast i razvoj, drugi obuhvata integritet ekosistema i brigu o njihovom kapacitetu i bioraznolikosti, dok poslednji obuhvata vrednosti kao što su jednakost, osposobljenost, dostupnost i učešće. Pored ove tri komponente, rukovodeći principi održivog prostornog razvoja evropskog kontinenta uvode i četvrtu dimenziju: i to kulturnu održivost.

Ekonomska dimenzija održivog razvoja traži nove odgovore na izazove globalnog nadmetanja u ostvarivanju konkurentske prednosti kroz efikasnije korišćenje i povećanje produktivnosti raspoloživih resursa, vodeći računa pri tome da se otklone ili minimiziraju negativni uticaji na životnu sredinu. To zahteva fundamentalne i dugoročne promene koje bi u okviru koncepta održivog razvoja trebalo posmatrati kao povoljne prilike i obuhvata: otvaranje novih radnih mesta i zapošljavanje, plate kao egzistencijalni osnov, nove investicije, inovativnost na svim nivoima, i razvoj preduzetništva pod motom ‚‚živeti od zemljinog dohotka a ne od njenog kapitala''. Ekonomska održivost označava pomak od gledanja na životnu sredinu i socijalnu problematiku, isključivo kao obaveze stručnih timova i eksperata, ka gledanju na ova pitanja kao obaveze cele kompanije.

Socijalna dimenzija održivog razvoja podrazumeva da se za razvoj ne može reći da je održiv ako nije pravedan, ili ako ne zadovoljava potrebe većine stanovnika na Zemlji. Održivi društveni razvoj je integrisani proces izgradnje ljudskih sposobnosti u smislu: borbe protiv siromaštva, stvaranja produktivnog zapošljavanja ljudi, promovisanja društvenog ujedinjenja, kao i efikasne i svima dostupne zdravstvene zaštite i obrazovanja, prevenciju kriminala i negativnih društvenih pojava, demokratizaciju svih pora društvenog života i promenu potrošačkih navika i potreba.

Zaštita životne sredine – ekološka dimenzija – podrazumeva sticanje takvog znanja koje bi omogućilo da se prednosti zdrave životne sredine cene, održavaju i razvijaju. Održivi razvoj pretvara zaštitu životne sredine u ideje koje poslovni svet razume i koje može uspešno da realizuje. Promena ide od ‚‚dezorganizovanog” odnosa prema životnoj sredini ka celovitom poslovanju i održivom razvoju što ne bi trebalo da rezultira nove troškove, već uštede i iskorišćavanje novih prilika. Održivi razvoj uključuje brigu za očuvanje kvaliteta vazduha, vode i kvaliteta zemljišta, zaštitu divljih staništa i efikasnije korišćenje i ponovnu upotrebu prirodnih resursa i energije. Zasniva se na konceptu čistije proizvodnje koji obuhvata nove metode koje treba da su čistije, koriste mnogo manje energije i da ne

proizvode štetne nus–proizvode. Cilj ovog pristupa je da zadovolji ljudske potrebe bez ugrožavanja života ljudi ili celovitosti ekosistema od kojeg zavisimo. Čistija proizvodnja je preventivni pristup. Glavni cilj čistije proizvodnje je da se fokusira na prevenciju ili smanjenje nastanka otpada i neefikasne upotrebe energije i resursa. Da bi se ovo postiglo, potrebno je usvojiti nove tehnologije i tehnike, zajedno sa novim vrednostima i načinima zadovoljavanja potreba čovečanstva. Pored toga, ovaj novi pristup treba biti primenjen na proizvodni proces, potrošnju i odlaganje robe i usluga, da bi se dobio isti ili veći proizvodni učinak sa mnogo manje količine utrošene energije i resursa.

U suštini, čistija proizvodnja se može predstaviti kao:• smanjenje količine proizvedenog otpada, ili izbegavanje proizvodnje istog;• efikasnija upotreba energije i resursa;• proizvodnja ekološki prihvatljivih proizvoda i pružanja usluga; i• postizanje manje količine proizvedenog otpada, nižih cena i većeg profita.

1.5.2. Održivi razvoj i zaštita životne sredine

Istovremeno, ovde treba ukazati i na sličnosti i razlike izmedju pojmova održivog razvoja i zaštite životne sredine:

Sprovodjenje mera i aktivnosti na zaštiti životne sredine je u funkciji održivog razvoja, jer se time obezbedjuju čisti vazduh, voda i zemljište, koji su bitni, kako za sadašnje, tako i generacije koje dolaze;

Niz pristupa zaštiti životne sredine (kao što su ponovna upotreba i recikliranje) čuvaju resurse za buduće naraštaje;

Obrazovanje za zaštitu životne sredine podržava koncepciju održivog razvoja (usavršava se sposobnost identifikacije delotvornih rešenja održivog razvoja);

Održivi razvoj je znatno širi pojam od zaštite životne sredine; Održivi razvoj označava opšti obrazac ponašanja društva; Održivi razvoj je cilj društva u celini a zaštita životne sredine samo nekih segmenata društva; Održivi razvoj predstavlja pristup zasnovan na sudelovanju svih segmenata društva i zajednička

je obaveza svih (pojedinaca i institucija); Zaštita životne sredine je samo jedna komponenta održivog razvoja. Za dostizanje održivog

razvoja jednako su tako važne komponente društvo i ekonomija; Zaštita životne sredine se često ograničava samo na prirodu, dok održivi razvoj istražuje veze i

medjusobnu povezanost odgovornog delovanja u ekonomiji, društvu i životnoj sredini; Zaštita životne sredine podrazumeva smanjenje zagadjenja, što ne znači da će buduće generacije

automatski naslediti istu količinu prirodnog, društvenog i ekonomskog bogatstva kao njihovu prethodnici;

Zaštita životne sredine normativno je regulisana propisima, dok održivi razvoj ide dalje od pukog udovoljena zakona i propisa, tako da se zaštita životne sredine može smatrati obaveznom a održivi razvoj dobrovoljnim izborom i težnjom.

1.5.3. Osnovni pojmovi zaštite životne sredine

Najčešće korišćeni pojmovi u oblasti zaštite životne sredine članom 3. Zakona o zaštiti životne sredine Republike Srbije (2004) definisani su na sledeći način:

Životna sredina jeste skup prirodnih i stvorenih vrednosti čiji kompleksni medjusobni odnosi čine okruženje, odnosno prostor i uslove za život;

Kvalitet životne sredine jeste stanje životne sredine koje se iskazuje fizičkim, hemijskim, biološkim, estetskim i drugim indikatorima;

Prirodne vrednosti jesu prirodna bogatstva koja čine: vazduh, voda, zemljište, šume, geološki resursi, biljni i životinjski svet;

Zaštićeno prirodno dobro jeste očuvani deo prirode posebnih vrednosti i odlika (geodiverziteta, biodiverziteta, predela, pejzaža i dr), koji ima trajni ekološki, naučni, kulturni, obrazovni, zdravstveno–rekreativni, turistički i drugi značaj, zbog čega kao dobro od opšteg interesa uživa posebnu zaštitu;

Javno prirodno dobro jeste uredjeni ili neuredjeni deo prirodnog bogatstva, odnosno vazduha, vodnih dobara, priobalja, podzemnih dobara, šumskih dobara, predela ili prostora, jednako dostupan svima;

Geodiverzitet (geološka raznovrsnost) jeste prisustvo ili rasprostranjenost raznovrsnih elemenata i oblika geološke gradje, geoloških struktura i procesa, geohronoloških jedinica, stena i minerala različitog sastava i načina postanka i raznovrsnih paleoekosistema menjanih u prostoru pod uticajima unutrašnjih i spoljašnjih geodinamičkih činilaca tokom geološkog vremena;

Biodiverzitet (biološka raznovrsnost) jeste raznovrsnost organizama u okviru vrste, medju vrstama i medju ekosistemima i obuhvata ukupnu raznovrsnost gena, vrsta i ekosistema na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou;

Katastar zagadjivača jeste registar sistematizovanih informacija i podataka o zagadjivačima medijuma životne sredine sa podacima o njihovoj lokaciji, proizvodnim procesima, karakteristikama, materijalnim bilansima na ulazima i izlazima sirovina, poluproizvoda i proizvoda, postrojenjima za prečišćavanje, tokovima otpada i zagadjujućih materija i mestu njihovog ispuštanja, tretmana i odlaganja;

Aktivnost koja utiče na životnu sredinu (u daljem tekstu: aktivnost) jeste svaki zahvat (stalni ili privremeni) kojim se menjaju i/ili mogu promeniti stanja i uslovi u životnoj sredini, a odnosi se na: korišćenje resursa i prirodnih dobara; procese proizvodjne i prometa; distribuciju i upotrebu materijala; ispuštanje (emisiju) zagadjujućih materija u vodu, vazduh ili zemljište; upravljanje otpadom i otpadnim vodama, hemikalijama i štetnim materijama; buku i vibracije; jonizujuće i nejonizujuće zračenje; udese;

Postrojenje jeste stacionarna tehnička jedinica u kojoj se izvodi jedna ili više aktivnosti koje su utvrdjene posebnim propisom i za čiji rad se izdaje dozvola, kao i svaka druga aktivnost kod koje postoji tehnička povezanost sa aktivnostima koje se izvode na tom mestu i koja može proizvesti emisije i zagadjenja;

Zagadjivanje životne sredine jeste unošenje zagadjujućih materija ili energije u životnu sredinu, izazvano ljudskom delatnošću ili prirodnim procesima koje ima ili može imati štetne posledice na kvalitet životne sredine i zdravlje ljudi;

Kapacitet životne sredine jeste sposobnost životne sredine da prihvati odredjenu količinu zagadjujućih materija po jedinici vremena i prostora tako da ne nastupi nepovratna šteta u životnoj sredini;

Ugrožena životna sredina jeste odredjeni deo prostora gde zagadjenje ili rizik od zagadjenja prevazilazi kapacitet životne sredine;

Zagadjivač jeste pravno ili fizičko lice koje svojom aktivnošću ili neaktivnošću zagadjuje životnu sredinu;

Zagadjujuće materije jesu materije čije ispuštanje u životnu sredinu utiče ili može uticati na njen prirodni sastav, osobine i integritet;

Opterećenje životne sredine jeste pojedinačni ili zbirni uticaj aktivnosti na životnu sredinu koje se može izraziti kao ukupno (više srodnih komponenti), zajedničko (više raznorodnih komponenti), dozvoljeno (u okviru graničnih vrednosti) i prekomerno (preko dozvoljenih graničnih vrednosti) opterećenje;

Degradacija životne sredine jeste proces narušavanja kvaliteta životne sredine koji nastaje prirodnom ili ljudskom aktivnošću ili je posledica nepreduzimanja mera radi otklanjanja uzroka narušavanja kvaliteta ili štete po životnu sredinu, prirodne ili radom stvorene vrednosti;

Emisija jeste ispuštanje zagadjujućih materija ili energije iz individualnih i/ili difuznih izvora u životnu sredinu i njene medijume;

Imisija jeste koncentracija zagadjujućih materija i nivo energije u životnoj sredini kojom se izražava kvalitet životne sredine u odredjenom vremenu i prostoru;

Otpad jeste svaki predmet ili supstanca, kategorisan prema utvrdjenoj klasifikaciji otpada sa kojim vlasnik postupa ili ima obavezu da postupa, odnosno upravlja;

Opasne materije jesu hemikalije i druge materije koje imaju štetne i opasne karakteristike;Najbolje dostupne tehnike predstavljaju najefektivnije i najnaprednije faze u razvoju odredjenih

aktivnosti i način njihovog obavljanja koji omogućava pogodniju primenu odredjenih tehnika za zadovoljavanje graničnih vrednosti emisija koje su projektovane tako da spreče ili gde to nije izvodljivo, smanje emisije i uticaj na životnu sredinu u celini;

Rizik jeste odredjeni nivo verovatnoće da neka aktivnost, direktno ili indirektno, izazove opasnost po životnu sredinu, život i zdravlje ljudi;

Udes jeste iznenadni i nekontrolisani dogadjaj ili niz dogadjaja, koji nastaje nekontrolisanim oslobadjanjem, izlivanjem ili rasipanjem opasnih materija pri proizvodnji, prometu, upotrebi, prevozu, preradi, skladištenju, odlaganju ili dugotrajnom neadekvatnom čuvanju. Ovaj izraz ne obuhvata: vojna postrojenja; nuklearne udese; genetički modifikovane organizme; transport opasnih materija cevovodima, uključujućii pumpne stanice; udese pri istraživanju i eksploataciji mineralnih sirovina; oštećenja brana, sa izuzetkom posledica industrijskih udesa prouzrokovanih takvim oštećenjem;

Sanacija, odnosno remedijacija jeste proces preduzimanja mera za zaustavljanje zagadjenja i dalje degradacije životne sredine do nivoa koji je bezbedan za buduće korišćenje lokacije uključujući uredjenje prostora, revitalizaciju i rekultivaciju;

Javnost jeste jedno ili više fizičkih ili pravnih lica, njihova udruženja, organizacije ili grupe.

1.5.4. Počeci primene održivog razvoja

Pre dve decenije, Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj (World Commision on Environment and Development), poznata i kao Brundtlandova komisija (Brundtland Commision), objavila je izveštaj kojim se ukazuje na opasnost, po ljude i našu planetu, od politike ekonomskog rasta bez uzimanja u obzir mogućnosti regeneracije planete Zemlje. Ova komisija, kojom je predsedavao Kanađanin Jim McNeill, definisala je održivi razvoj kao razvoj kojim se ispunjavaju potrebe sadašnjosti, bez uskraćivanja mogućnosti budućim generacijma da zadovolje svoje potrebe.

Svetski lideri su na Zemaljskom samitu u Rio de Žaneiru 1992. godine usvojili preporuke Brundtlandove komisije, a jedan od rezultata Samita bila je Agenda 21 kojom se daju preporuke za održivo upravljanje zemljišnim, vodenim i šumskim resursima u XXI veku. Od 1973. godine započelo se u Evropskoj ekonomskoj zajednici (EEZ) sa donošenjem petogodišnjih akcionih programa u oblasti zaštite čovekove sredine. Oni su na početku bili usmereni pre svega na zaštitu od postojećeg zagađivanja, ali je vremenom težište sve više bilo stavljano na preduzimanje adekvatnih preventivnih mera. Pritom se sve više, kao i u svetu uopšte, širio i sam koncept zaštite čovekove sredine, obuhvatajući sve širu oblast i povezujući se sa nekim srodnim domenima.

Ekološki aspekt je zahvaljujući ovakvom pristupu bio u sve većoj meri uključivan i u politiku EEZ u drugim oblastima. Tokom sedamdesetih godina XX veka iskristalisala su se, u tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici, osnovna načela daljih aktivnosti u pomenutom domenu. Ta načela se uglavnom podudaraju sa načelima međunarodnog prava zaštite čovekove sredine, do čijeg je razvoja došlo na univerzalnom planu. Intenziviranje aktivnosti u oblasti zaštite čovekove sredine je, po samoj prirodi stvari, bilo praćeno i odgovarajućom sve obimnijom pravnom regulativom. Da bi smanjila štetno dejstvo emisije izduvnih gasova EEZ je još pre gotovo četiri decenije propisala pravila u oblasti zaštite okoline, a koja se odnose na motorna vozila, poznatu kao Direktiva Saveta 70/220/EEZ.

Može se zaključiti da je zaštita čovekove sredine bez sumnje jedna od najznačajnijih oblasti kojima se bavi EU i da je saradnja sa ovom organizacijom teško zamisliva bez ekološkog aspekta, uključujući tu naravno i mnogobrojna pitanja koja se postavljaju u vezi sa pravnim regulisanjem zaštite čovekove sredine na međunarodnom i internom planu. Zbog svega toga, jedan od preduslova za uspešnu saradnju sa EU u domenu zaštite čovekove sredine je prilagođavanje politici i pravnoj regulativi ove organizacije i njenih članica (harmonizacija zakonodavstva). Ovo, nije važno za države koje nisu članice EU samo zbog zaštite čovekove sredine u užem smislu te reči (na primer, u vezi sa zaštitom

međunarodnih vodotokova, kao što je Dunav, koje te države dele sa nekim članicama EU), već i zbog uske veze koja postoji između zaštite čovekove sredine i niza drugih oblasti koje su usko povezane sa ovom problematikom (na primer sa saobraćajem). U slučaju Republike Srbije i ekološke saradnje sa EU, Srbiji predstoji veliki posao u vezi sa usaglašavanjem zakonskih akata u oblasti zaštite životne sredine sa evropskim zakonodavstvom.

2. INSTRUMENTI EKOMENADŽMENTA

4.1. Oganizaciono-pravne, administrativne i finansijsko-ekonomske mere

Globalni karakter korišćenja prirodnih resursa uslovljava potrebu zajedničkog delovanja država u rešavanju ekoloških problema na osnovu međunarodnih iskustava i karaktera međunarodnih ekonomskih odnosa. Arsenal metoda i sredstava ove delatnosti uključuje organizaciono-pravne, administrativne i finansijsko-ekonomske mere.

Organizaciono-pravne mere pretpostavljaju razradu i primenu zakonskih akata koji će pravno regulisati odnose u sferi korišćenja prirodnih resursa, kao i stvaranje ekološke administracije za upravljanje delatnošću na zaštili prirode.

Ekološka administracija predstavlja strukturu organa upravljanja prirodnim resursima, koja se sastoji iz mreže nacionalnih naučno-istraživačkih organizacija, službi za planiranje, projektovanje, koordinaciju i kontrolu svih oblika delatnosti na zaštiti prirode.

Administrativno regulisanje kvaliteta životne sredine pretpostavlja utvrđivanje standarda i normativa za emisiju zagađujućih supstanci, utvrđivanje sporazuma organa lokalnih vlasti i preduzeća, kao i sankcije za narušavanje normativa, pravila i zakona od strane organa uprave i fizičkih lica.

Savremene tendencije u zaštiti životne sredine sve više daju prioritet ekonomskim instrumentima koje se koriste kao efikasniji oblik zamene zakonskih regulativa ili kao njihova dopuna. Primena ekonomskih instrumenata koristi princip: "Zagađivač plaća".

Ekonomski instrumenti ukljućuju sledeće mere: ekološke poreze koji se mogu primeniti preko poreza na promet i carina, zavisno od ciljeva

koji se žele postići; diferencirano oporezivanje proizvoda s ciljem da se uspostave takvi odnosi cena koji će

stimulisati potrošnju proizvoda čija proizvodnja i upotreba manje zagađuju okolinu. Upotreba posrednih poreza je efikasna, jeftinija i lakša za sprovođenje od ostalih mera, jer ne zahteva dodatne administrativne troškove;

oslobađanje od poreza na dobit (moglo bi se primenjivati na zagađivače i proizvođače koji novom tehnologijom smanjuju emisiju, proizvodnju ili upotrebu zagađujućih materija);

oslobađanje od poreza na promet (poreza na novostvorenu vrednost) i oslobadanje od poreza na korišćenje prirodnih resursa putem poreza na dobit uz ukidanje poreza na promet sekundarnih sirovina (čime bi se pojeftinilo i podstaklo prikupljanje otpadnih materija i njihova prerada);

takse za zagađivače kao naknada za troškove ispuštenih otpadnih materija u skladu sa stepenom zagađenja koje proizvođač emituje (treba da budu dovoljno visoke da prisile zagađivače na uvođenje nove tehnologije);

takse za proizvodače čiji proizvodi u procesu proizvodnje ili upotrebe zagađuju okolinu, a naročito za proizvode čiji je uvoz zabranjen u pojedine zemlje ili regione;

subvencije kao pomoć pri investiranju u čiste tehnologije kod proizvođača ili emitatora koji podležu ograničenjima količine ispuštenih zagadujućih materija.

Svi ovi ekonomski instrumenti, primenjeni u praksi velikog broja razvijenih zemalja, potvrdili su i opravdali sebe (Radičević, 1997),

4.2. Međunarodno pravo u funkciji zaštite životne sredine

Zakonodavnu regulativu u oblasti zaštite životne sredine možemo podeliti na tri perioda:Prvi period doseže do vremena industrijske revolucije i u njemu se sreću samo sporadični

pojedinačni akti koji za predmet imaju zaštitu životne sredine, prvenstveno regulišući dozvoljenu količinu raznih zagađenja. Ova pravila su bila više deklarativne prirode i nisu imala sankcionisani karakter, pa stoga nisu ni bila efikasna.

Drugi period efektivne industrijalizacije i urbanizacije zahteva ozbiljan pristup ovom problemu i ekološko pravo svoju regulativu dobija kroz razne vrste normi, standardnog tipa koje propisuju dozvoljeni nivo zagađenja u raznim staništima životne sredine. Nedostatak ovog načina regulisanja ekološkog prava je taj što ono ima samo nacionalni karakter.

Treća faza obuhvata period od sedamdesetih godina ovog veka i u njoj dolazi do pomeranja zakonske regulative na regione i šire. Ovu fazu karakterišu pojedini slučajevi masovnog trovanja različitim vrstama zagađivača i zračenja koja prete da unište život na Zemlji. U oblasti ekološke zaštite u ovom periodu imamo kontrolu izdatih dozvola, limit tolerancije kao i mogućnost podizanja ekološke tužbe. U ovom periodu raznim vrstama poreza i drugih novčanih naknada kažnjavaju se oni koji prouzrokuju zagadenje zdrave životne sredine. Prema principu koordinacije država i njeni organi su odgovorni za praćenje stanja životne sredine. Prema principu kooperacije svi subjekti na globalnom svetskom planu su dužni da sarađuju po pitanju zaštite sredine.

Pravo na očuvanje i razvoj životne sredine, kao i obezbeđenje uslova za život i rad u životnoj sredini sadržano je, kao posebno pravo, direktno ili indireklno u brojnim međunarodnim dokumentima: Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima UN, Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima, Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Deklaraciji o Čovekovoj sredini, Evropskoj povelji o životnoj sredini i zdravlju, Bergenskoj deklaraciji o održivom razvoju, Deklaraciji o životnoj sredini i razvoju i dr. Svest o ugroženosti planete usled eksplozivnog tehničko-tehnološkog razvoja i olakog odnosa prema prirodnim bogatstvima u globalu pokrenula je niz aktivnosti koje su dovele do konsenzusa koji je sadržan u Dcklaraciji UN o životnoj sredini i razvoju, a posebno u Programu za 21. vek (Agenda 21).

U skladu s ovim dokumentima, kao i zaključcima i rezultatima Konferencije UN o životnoj sredini, Brazil 1992 (RIO Deklaracija, Agenda 21), zdrava zivotna sredina je jedina moguća prirodna veza čoveka s prirodom i ljudskom zajednicom kao elementarno i egzistencijalno pravo, individualna i društvena potreba. Ugrožavanje, zagađivanje, zaštita i unapređivanje životne sredine kao odnos koji postoji izmedu čoveka, društva, tehnike i prirode jeste egzistencijalno pitanje čovekovog opstanka u sadašnjim uslovima života. U uslovima kada se u čitavom svetu postavljaju tri osnovna pitanja opstanka samog čoveka: mir, prava čoveka i životna sredina, sve tri relacije su bitne i ne mogu se rešavati odvojeno jedna od druge, jer čine deo jedinstvene politike zaštite životne sredine (Kavran, Pelković, 1997).

Jedan od zadataka OUN jeste međunarodna saradnja u zaštiti životne sredine. Ona se realizuje preko Programa za zaštitu životne sredine, Svetskog fonda divlje prirode, Međunarodnog saveza za zastitu životne sredine. Međunarodne organizacije, kao što su UNESCO, Svetska zdravstvena organizacija (WHO), Svetska organizacija za hranu (FAO), takođe su razradile dugoročne programe o odnosu čoveka i životne sredine. Pojedlne grupe država zaključile su međunarodne ugovore o zaštiti određenih objekata životne sredine: kosmičkog prostora, svetskog okeana, vazdušnog omotača, mora, graničnih reka, retkih vrsta životinja itd.

Pravo na život, zdravlje, kao i druga ekonomska, socijalna, kulturna politička i građanska prava mogu se u potpunosti uživati samo u uslovima postojanja uravnotežene životne sredine. U međunarodnom i nacionalnim zakonodavstvima pomoću instrumenata ekološke politike i pravnog režima zaštite životne sredine stvoreni su uslovi za ostvarivanje ovog prava, kao sastavnog dela ljudskih prava i sloboda.

Poznavanje izvora međunarodnog prava jeste dobra podloga i za poštovanje međunarodnog prava i za stvaranje odgovarajućih propisa i drugih pravila unutrašnjeg prava iz oblasti životne sredine.

Međunarodno pravo u ovoj oblasti karakterišu brojni međunarodni ugovori i konvencije u oblasti zaštite pojedinih sfera i komponenata životne sredine (Joldžić, Milićević, 1995).

Ciljevi Okvirne konvencije UN o promeni klime su stabillzacija koncentracija gasova staklene bašte u atmosferi "na nivou koji bi sprečavao opasne antropogene uticaje na klimatski sistem". Cilj je da se taj nivo postigne "u vremenskom periodu koji bi omogućio ekosistemima da se prirodno prilagode promeni klime, koji bi obezbedio da ne bude ugrožena proizvodnja hrane i omogući dalji stabilan ekonomski razvoj".

Stranama ugovornicama ove konvencije priznaje se pravo na stabilan razvoj koje one treba da podržavaju kako bi politika i mere zaštite klimatskog sistema od antropogenih promena bile odgovarajuće konkretnim uslovima i okolnostima svake države, odnosno, kako bi one bile integrisane u nacionalne programe razvoja. Strane ugovornice su dužne da primenjuju mere predostrožnosti kako bi se uzroci promene klime i njene nepovoljne posledice svele na najmanju moguću meru.

Osnovni predmet regulisanja ovom konvencijom su antropogene emisije gasova staklene bašte, koji se ne kontrolišu Montrealskim protokolom, i obuhvala sve odgovarajuće sektore uključujući energetiku, saboraćaj, industriju, poljoprivredu, Šumarstvo i uklanjanje otpada. U skladu sa tim jasno je da Konvencija pokriva vrlo širok spektar mogućih aktivnosti.

Konvencija posebno razrađuje položaj i ulogu razvijenih zemalja koje su obavezne da nivo emisija gasova staklene bašte (ugljendioksida i drugih) koji se ne kontrolišu Montrealskim protokolom vrate na nivo iz 1990. godine. U te svrhe ove zemlje treba da preduzimaju relevantne ekonomske i administrativne instrumente, odnosno izvršavaju dogovorene mere zajedno sa drugim državama, informišu o preduzetim merama i politici u ovim oblastima, itd. Pored toga one moraju obezbediti i dopunske izvore finansiranja za pokrivanje troškova u zemljama u razvoju, odnosno olakšavanje, podsticanje i finansiranje transfera tehnologija i pristupa ekološki bezopasnim tehnologijama i znanja drugim državama, naročito zemljama u razvoju.

Ostvarivanje široko postavljenih ciljeva Konvencije predstavlja zaista izazov za međunarodnu zajednicu i svaku državu stranu ugovornicu ponaosob. Za to se i mogući načini ostvarivanja definisanih ciljeva kreću u širokom rasponu: određivanje konkretnih ciljeva smanjenja emisija gasova koji su predmet regulisanja Konvencijom i dinamike mogućeg smanjenja emisija; utvrđivanje međunarodnih standarda i prakse koja je relevantna za ova pitanja; utvrđivanje različitih taksa u oblasti CO2 i energetskih taksa; utvrđivanje tržišno prihvatljivih CO2 dozvola ili šema dozvoljenih emisija; zajednička implementacija odredaba Konvencije; pomoć zemljama u razvoju; mere ograničenja trgovine drvetom i odgovarajuće politike u oblasti zaštite šuma; mere ograničavanja trgovine sa državama koje nisu strane ugovornice Konvencije (poput Montrealskog protokola ili CITES konvencije), itd.

Po širini ciljeva i tehnici koju primenjuje Konvencija o biodiverzitetu je jedna okvirna konvencija slična konvencji o promeni klime. Osnovni ciljevi se sastoje u očuvanju biološke raznovrsnosti, održivom korišćenju njegovih komponenti i "poštenoj i pravednoj podeli koristi koja proisiče iz korišćenja genetičkih resursa". Opšti način ostvarenja ovih ciljeva određen je istim čanom i to na sledeći način: odgovarajućim pristupom genetičkim resursima; odgovarajućim transferom odnosnih tehnologija i - odgovarajućim finansiranjem.

Na osnovu ovako široko određenih ciljeva i sredstava Konvecija utvrduje "opšte mere za očuvanje i održivo korisćenje" biološke raznovrsnosti i posebne mere zaštite. Opšte mere obuhvataju, između ostalog, sledeće:

- razvijanje nacionalnih strategija, planova i programa za očuvanje i održivo korišćenje biološke raznovrsnosti

- integrisanje, "u meri u kojoj je to izvodljivo", očuvanje i održivo korišćenje biološke raznovrsnosti u relevantne sektorske ili nadsektorske planove i programe.

Posebne mere zaštite biodlverziteta, između ostalog, obuhvataju: identifikaciju komponenti biološke raznovrsnosti koje su važne za očuvanje i održivo korišćenje; identifikaciju procesa i kategorija aktivnosti koje imaju ili je verovatno da imaju značajan negativni uticaj na očuvanje i održivo korišćenje biološke raznovrsnosti; sprovođenje liste tzv. in-situ mera očuvanja; sprovođenje liste tzv. ex-situ mera za očuvanje; primenjivanje "podsticajnih mera"; primenjivanje mera istraživanja i obuke, itd.

Posebnim 15. članom predviđaju se mere u oblasti tzv. pristupa genetičkim resursima čime se strane ugovornice obavezuju na stvaranje uslova da se olakša pristup genetičkim resuriraa koji su ekološki zdrave po životnu sredinu, drugim stranama ugovornicama i da se "ne nameću ograničenja koja su suprotna ciljevima Konvencije." Pristup genetičkim resursima podleže prethodnom odobrenju strane ugovomice koja obezbeđuje takve resurse, osim ako ta strana ugovornica drugačije ne odredi.

Sličnog domašaja je i član 16. Konvencije koji utvrđuje pravila vezana za "pristup tehnologiji i transfer tehnologije", Njime se utvrđuju obaveze da se "obezbedi i/ili olakša transfer i pristup drugim stranama ugovornicama, tehnologijama koje su relevantne za očuvanje i održivo korišćenje biološke razvnovrsnosti ili korišćenje genetičkih resursa...".

U vezi sa Konvencijom o biodiverzitetu posebno intersantno pitanje je pitanje trgovine biotehnologijama i genetičkim materijalima.

Montrealski protokol o supstancama koje oštećuju ozonski omotač ograničava upotrebu određenih vrsta supstanci koje oštećuju ozonski omotač. Ovaj ugovor, u stvari polazi od stava da širom sveta prisutna emisija izvesnih supstanci može značjno da razredi i modifikuje ozonski omotač na način koji će verovatno imati negativne posledice po ljudsko zdravlje i životnu sredinu. Zbog toga su strane ugovornice rešene da zaštite ozonski omotač preduzimanjem mera predostrožnosti u cilju ravnopravnog kontrolisanja ukupne svetske emisije supstanci koje ga oštećuju, a s konačnim ciljem njihovog eliminisanja na bazi razvijanja naučnih znanja, imajući u vidu tehničke i ekonomske obzire.

Osnovni predmet regulisanja ovog protokola, i mere ograničavanja proizvodnje i potrošnje odnose se na tzv. kontrolisane supstance koje su određene Aneksom A uz protokol bilo da postoje same bilo u mešavini. To su dve grupe supstanci.

U prvoj grupi su CFC-11, CFC-12, CFC-113, CFC-114 i CFC-115.U drugoj grupi su Haloni 1211,1301 i 2402.Kako ovi proizvodi imaju raširenu upotrebu za industrijske potrebe (za frižidere, rastvarači,

aerosoli, za gašenje požara, itd) to je jasno da odredbe Montrealskog protokola imaju direktnog udela na stanje u određenim granama privrede.

Osnovne obaveze strana ugovornica prema Montrealskom prolokolu su sadržane u više članova: članu 2. koji govori o kontrolnim merama; članu 3. koji govori o obračunu kontrolnih mera; članu 4. koji govori o kontroli trgovinske razmene sa zemljama koje nisu potpisnice ovog protokola; članu 5. koji govori o posebnom položaju zemalja u razvoju, itd.

U okviru kontrolnih mera države preuzimaju tačno definisane obaveze u pogledu ograničenja tzv. obračunskih nivoa potrošnje tih supstanci prema procenjenom nivou iz 1986. godine. Za grupu I iz aneksa A obračunski nivo potrošnje se faktički zamrzava na nivou iz 1986, odnosno da on može da poraste najviše deset posto u odnosu na nivo iz 1986. godine i to samo u cilju zadovoljenja osnovnih domaćih potreba strana koje postupaju po članu 5. i za potrebe industrijske racionalizacije među stranama.

Slična mogućnost predviđena je i za supstance iz Grupe 2. Aneksa A.Protokol, dalje predviđa dinamiku ograničavanja ovog obračunskog nivoa potrošnje kontrolisanih

supstanci za period od 1. jula 1993. do 30. juna 1994. i u svakom dvanaestomesečnom periodu koji sledi, (osmadeset posto od obračunskog nivoa iz 1986) a zatim i za period od 1. jula 1998. do 30. juna 1999. i u svakom dvanaestomesečnom periodu koji sledi (pedeset posto obračunskog nivoa potrošnje iz 1986). Međutim, Protokol, pored izuzetaka koji se tiču položaja zemalja u razvoju, predviđa i neke druge izuzetke. Jedna od takvih mogućnosti je tzv. transfer za potrebe industrijske racionalizacije, čime je dopušteno da strane ugovornice čiji obračunski nivo potrošnje supstanci iz Grupe 1. za 1986. godinu iznosi manje od 25 hiljada tona mogu da prime od bilo koje druge strane proizvodnju koja prekoračuje osnovne granice koje utvrđuje prethodni paragraf. Ovo je dopušteno pod uslovom da ukupni obračunski nivo potrošnje dotičnih strana zajedno ne prekoračuje izložene granice proizvodnje.

Drugi izuzetak je ostavljen za države koje su prema članu 5. Protokola već počele da grade kapacitete za proizvodnju kontrolisanih supstanci, odnosno koje su ugovorile izgrdnju ovih kapaciteta pre 16. septembra 1987. godine, dopuštajući da ove strane ugovornice mogu ove kapacitete dodati u svoj obračunski nivo iz 1986. godine. Ovo pod uslovom da se gradnja takvih kapacitecta završi do 31.

decembra 1990. godine i da takva proizvodnja ne podigne kod dotične strane obračunski godišnji nivo potrošnje kontrolisanih supstanci iznad 0,5 kilograma po glavi slanovnika.

4.3. Pravna regulacija pitanja zaštite životne sredine u Evropskoj uniji

Evropska ekonomska zajednica, kao preteča Evropske unije, nije se posebno bavila pitanjem ekološkog prava, ali je donela niz akata kojima se regulisalo pravo zaštite životne sredine. S osnivanjem Evropske unije ovo pravo izdavanja direktiva u oblasti zaštite životne sredine prešlo je na Uniju. Postavlja se pitanje zašto su u oblasti zaštite životne sredine ostale na snazi direktive, a ne uredbe koje imaju veću strogost u primeni. Naime, svi raniji ugovori koje je zaključivala Evropska ekonomska zajednica obavezno su prolazili kroz fazu ratifikovanja od strane zemalja članica, dok sada Unija direktno zaključuje ugovore u ime i za račun zemalja članica koje su obavezne da ih primenjuju pa otuda i direktiva ostaje kao pravni instrument u oblasti zaštitc životne sredine.

Evropska unija kao regionalna pravno-ekonomska integracija, usvaja serije opštih pravnih akata koji utiču na formiranje međunarodnog ekološkog prava kao važnog dela evropskog prava. Sistem UN, u kome je više tela i organizacija, posebno posle Stokholmske konferencije, aktivno deluje na ovom području. To se pre svega odnosi na Generalnu skupštinu UN, Ekonomsko-socijalni savet, Program UN za životnu sredinu. Na evropskom planu to su aktivnosti Ekonomske komisije UN za Evropu i njenih organa koji se bave pitanjima životne sredine, a takođe i rad OEBS-a, kao komplementarne strukture koja uspešno utiče na razvoj aktivnosti zaštite životne sredine u Evropi. Za Srbiju i Crnu Goru, posebno je značajno i blagovremeno uključivanje u programe Evropske unije i Evropskog saveta.

Od samog početka, Sporazumom o osaivanju Evropske ekonomske zajednice, izmenjenim i dopunjenim Jedinstvenim evropskim aktom, izričito je predviđeno utvrđivanje i sprovođenje politike u oblasti zaštite životne sredine na nivou EEZ. Iako Rimskim ugovorom kojim je konstituisana EEZ nije direktno obuhvaćena problematika životne sredine, ipak u Ugovoru postoji pravni osnov uspostavljanja i izgradnje zakonodavstva EZ u ovoj oblasti. Zajednica je započela s radom na zakonodavstvu iz oblasti zaštite životne sredine krajem šezdesetih godina.

Jedinstvenim evropskim aktom definišu se ciljevi zajednice koji se odnose na životnu sredinu: očuvanje, zaštita i unapređivanje životne sredine, zaštita ljudskog zdravlja, racionalno korišćenje prirodnih resursa. Ovi ciljevi potvrđeni su Ugovorom o Evropskoj uniji, po kome će finalizacija internog tržišta biti važno sredstvo za postizanje, između ostalog, "održivog razvoja koji uzima u obzir zaštitu životne sredine".

Prema članu 5 Ugovora o Evropskoj uniji u glavne ciljeve EU spada i unapređenje uravnoteženog i održivog ekonomsko-socijalnog razvoja, s tim što se pojam "održiv" (sustainable) u terminologiji Unije odnosi na zaštitu životne sredine. U izmenjenom članu 3 tačka "k" stoji jasna definicija da u aktivnosti Unije spada i politika u oblasti očuvanja i zaštite životne sredine, a novi članovi 130p, 130s i 130g sadrže još detaljnije odredbe o zaštiti prirodne okoline (Vukadinović, 1996).

U Mastrihtski ugovor su uneti razvijeni i znatno preciznije određeni ciljevi i načela politike zaštite životne sredine. Politika unije u očuvanju životne sredine će težiti visokom stepenu zaštite i zasnivaće se na principu "zagadivač plaća", odnosno snosi troškove preduzimanja preventivnih mera i odgovoran je za zagađivanje i štetu nanetu životnoj sredini. Polilika unije mora da ima za cilj visok stepen zaštite, vodeći računa o različitosti stanja u raznim regionima zajednice.

Izvore zakonodavstva EU čine pravni akti različiti po vrsti, obliku i po pravnoj snazi. To su: 1) preporuke i rezolucije u oblasti opšte politike; 2) pravila, kao instrument regulisanja pojedinih specifičnih pitanja; 3) oclluke, kao akti pristupanja konvencijama koje su zaključene pod pokroviteljstvom drugog međunarodnog tela, utvrđivanja postupka razmene informacija; 4) direktive, norme ponašanja država-članica, postupka za izvršavanje usvojenog akta, utvrđivanja kvaliteta životne sredine metodom planova akcija i ststema kontrole. Preporuke i rezolucije nemaju obaveznu snagu izvora prava za države-članice, Pravila su obavezna i primenjuju se u svim državama-članicama. Odluke se neposredno primenjuju, s tim što se neposredno odnose na fizička i pravna lica, uključujući i države-članice. Direktive su obavezni

pravni akti, s tim što njihova primena, pre svega u pogledu vremena, zavisi od zakona i drugih propisa države-članice.

Zakonodavstvo EU u oblasti životne sredine čini preko 200 propisa u određenim oblastima zaštite životne sredine, kao što su: zagađivanje vazduha, vode i zemljišta, upravljanje otpadom, bezbednost hemijskih i biohemijskih proizvoda, standardizacija proizvoda, procena uticaja na životnu sredinu itd.

Tekstovi važećih propisa EU objavljeni su 1992. godine od strane Komisije EZ u sedam tomova, po sledećim tematskim celinama: opšta politika; vazduh; hemikalije, industrijski udesi i biotehnologije; priroda; buka; otpad; vode.

Poznati su primeri da mnoge banke pre odobravanja kredita pri proceni rizika u vezi sa zajmovima uzimaju u obzir i ekološke elemente. U poslednje vreme primetna je praksa da zemlje zajmodavci fomniraju posebne fondove za finansiranje programa zaštite prirode, tzv. "debt to nature" ("dug za prirodu").

Evropska unija je u oblasti investicija donela standarde po kojima se vrši vrednovanje stanja i napretka u pojedinim oblastima i aktivnostima sa stanovišta revizije i ovaj postupak se naziva "ekološka revizija" ili ekooditing. Prilikom direktnog investiranja sve više se vodi računa o rizicima ugrožavanja životne sredine. Ozbiljni investitori izbegavaju investiranje u rizične neekološke projekte.

Pitanje zaštite životne sredine je od posebne važnosti u stvaranju šireg evropskog tržišta između Evropske unije i zemalja centralne i istočne Evrope. Ona postaje sastavni deo procesa trgovinske i ekonomske integracije pridruženih zemalja-članica iz srednje i istočne Evrope, kao i sastavni deo strategije koja se rukovodi principom održivog razvoja. Bela knjiga Evropske unije obuhvata propise koji se odnose na ekološke standarde za proizvode, kojima će se prilagođavati zemlje centralne i istočne Evrope.

4.4. Evropski kontinentalni pravni sistem u oblasti zaštite životne sredine

Evropski kontinentalni pravni sistem, nastao na tradicijama rimskog prava, determiniše i režim zaštite životne sredine. Njegove karakteristike odlikuju pravo većine evropskih zemalja.

U Nemačkoj sistem prava životne sredine polazi od koncepcije po kojoj se ustavom određuju nadležnosti zakonodavne vlasti u nemačkoj federaciji. Odgovornost je podeljena između federacije i država članica. Federalna vlast donosi zakone, dok je izvršna funkcija tako organizovana da savezne propise i propise država članica izvršavaju države članice. Pri tome se zakonodavna nadležnost federacije pojavljuje kao: ekskluzivna, konkurentska i okvirna. Propisi se donose unutar konkurentske i okvirne nadležnosti. Na federalnom nivou regulisane su sledeće oblasti zaštite životne sredine: nuklearna energija, upravljanje otpadom, kvalitet vazduha i kontrola zagađenja bukom. Na federalnom nivou takođe su uređeni zaštita prirode, zaštita pejzaža i upravljanje vodama, ali su specifični zakoni iz ovih oblasti i dalje u nadležnosti država članica. Na taj način, u Nemačkoj ne postoji jedinstvena unitarna kodiftkacija zakonodavstva u ovoj oblasti. Posebnu odgovoniost države članice imaju u oblasti sprovođenja Zakona o zaštiti životne sredine. Obaveze iz zakona delegiraju se državama članicama uz obavezu koordinacije aktivnosti između država, kao i između federacije i država. Ovakav sistem određuje i sadržinu rada organa uprave: Saveznog ministarstva za zaštitu životne sredine, Federalne agencije za zaštitu životne sredine i drugih nadležnih institucija.

U Francuskoj sistem prava životne sredine polazi od koncepcije po kojoj je odgovornost za zaštitu životne sredine podeljena između nacionalnog nivoa, departmana i municipalnog nivoa (Marjanović i dr., 1993). Centralna vlada je odgovorna za utvrđivanje politike zaštite životne sredine, donošenje propisa, kontrolu i regulisanje aktivnosti koje bi mogle imati uticaj na životnu sredinu. Glavni nivo na kome se sprovodi nacionalna politika životne sredine jeste nivo departmana. Tu je najvažniji državni organ prefekt, koji izdaje najveći broj potrebnih saglasnosti i dr. Široka je nadležnost departmanskih direkcija za prostorno planiranje, šumarstvo, industriju i razvoj. Propisi koji se odnose na čvrst otpad i suzbijanje buke sprovode se na municipalnom nivou. Pravni sistem Francuske karakteriše sektorski pristup, odnosno uređivanje ove oblasti velikim brojem parcijalnih zakona. U izvršavanju

propisa naglašena je koordinacija i veza centralne administracije i lokalnih organa koja se ostvaruje posredstvom nacionalnog ministarstva za zaštitu životne sredine.

4.5. Anglosaksonski pravni system zaštite životne sredine

Anglosaksonski pravni sistem karakterističan je za Veliku Britaniju, SAD, Australiju, Novi Zeland i neke skandinavske zemlje (v. Kavran, Petković, 1995).

U Velikoj Britaniji ovaj sistem polazi od koncepcije podele odgovornosti u ovoj oblasti između nacionalnog, regionalnog i lokalnog nivoa. Nacionalnom nivou pripadaju političke nadležnosti, finansijska kontrola i drugostepeni postupak u žalbama protiv odluka lokalnih organa. Odgovornost za preduzimanje neposrednih mera po pitanjima životne sredine prepuštena je lokalnim organima i njihovim agencijama. Regionalne uprave su odgovorne za građevinske projekte, planiranje korišćenja zemljišta, razvoj, regionalnu infrastrukturu i lokalni transport. Centralna vlada vrši strogu finansijsku kontrolu i donosi konačne odluke po žalbama. Organi lokalne uprave donose odluke koje se odnose na specifična pitanja lokalnog karaktera na svojim područjima.

U pravnom uređivanju zaštite životne sredine posebno mesto zauzimaju propisi koji se odnose na planiranje, prevenciju, standarde kvaliteta. Pristup regulisanju ove materije zasnovan je na principu decentralizacije i sektorske pokrivenosti elemenata životne sredine (urbanističko planiranje, procena uticaja pojedinih aktivnosti na stanje životne sredine, integralna kontrola zagađivanja, zagađivanje vazduha, zagađivanje voda, odlaganje otpada, upravljanje otpadom, očuvanje prirode, zaštita šuma).

Posebnim Zakonom o zaštiti životne sredine u Velikoj Britaniji je uvedena jedinstvena kontrola zagađenja. Ona podrazumeva postavljanje zahteva industriji da se usaglasi ne samo sa specifičnim standardima koje propisuju nadležni organi za kontrolu zagađenja, nego isto tako i s konceptom o najboljoj dostupnoj tehnologiji koja ne zahteva prekomerne troškove da bi se sprečilo, smanjilo i otklonilo dejstvo štetnih materija koje se ispuštaju u vazduh, vodu i zemljište. Zakon o zaštiti životne sredine ima za cilj, između ostalog, i jačanje postojeće kontrole nad hemijskim i radioaktivnim materijama i izbacivanjem otpada u more, kao i kontrole životne sredine u pogledu genetski izmenjenih organizama. Očekuje se uvođenje registra podataka od značaja za životnu sredinu u vezi s propisanim tehnološkim postupcima.

Nadležnosti se ostvaruju sadejstvom organizovanog sistema organa državne uprave, pre svega Ministarstva za zaštitu životne sredine i inspektorata za kontrolu zagađenja životne sredine.

Na Novom Zelandu pravni ststem zaštite životne sredine doživeo je pravu kodifikaciju. Zakonom o upravljanju resursima (1991) uvedeno je održivo upravljanje resursima (zemljištem, vodom, vazduhom i drugim prirodnim i fizičkim resursima). Ovim zakonom je ukinuto 70 propisa da bi se sistem kodifikovao i izbegle loše strane postojećeg zakonodavstva. Njime je odgovornost za korišćenje zemljišta, kontrolu buke i upravljanje efektima rudarskih aktivnosti na životnu sredinu preneta na organe lokalne autonomije. Izvršena je temeljna reorganizacija državne uprave i formirani regionalni saveti koji imaju proširene nadležnosti, uključujući upravljanje zemljištem, vazduhom i vodnim resursima u regionu. Centralna vlada je dobila ulogu supervizora i ovlašćcnja za uspostavljanje standarda i utvrđivanje politike. Ovakav sistem omogućio je integralno upravljanje prirodnim resursima. Akcenat je pomeren s kontrole specifičnih aktivnosti na efekte i rezultate koji se postižu u očuvanju i zaštiti životne sredine. Propisi se donose s ciljem da se stanovništvu omoguće željene aktivnosti, ali uz izbegavanje nanošenja štete životnoj sredini ili uz smanjenje štetnih efekata na nivo utvrđen od strane zajednice.

4.6. Organizacija zaštite životne sredine u SAD

Krajem šezdesetih godina Sjedinjene Američke Države su bile pogodene velikom ekološkom katastrofom koja je pretila da dostigne nepredvidive razmere. To je dovelo do toga da su SAD prednjačile u donošenju propisa o zaštiti prirodne sredine.

Pravni sistem u oblasti zaštite životne sredine stvoren je početkom sedamdesetih godina. Američki Kongres doneo je prvi sveobuhvatni zakonski propis o politici zaštite životne sredine 1. januara

1970. godine pod nazivom National Enviromental Policy Act. U njemu je prvi put definisan koncept procene uticaja na životnu sredinu. Tu su zatim propisi o zaštiti vazduha i vode (Clean Air Act, 1967; Water Pollution Act, 1972) do kodeksa propisa na nacionalnom nivou (1988). Odgovornost za zaštitu Životne sredine podeljena je između federalne agencije i agencija u saveznim državama (sistem dvostrukog koloseka).

U 1990. godini donet je usavršen zakon o čistom vazduhu. Prema ovom aktu, na primer, električne centrale su obavezne da svake godine smanjuju emisiju SO2 za 10 miliona tona. Za izvore koji dopuštaju emisiju iznad stečenih prava kazna iznosi oko 2000 $/t god. Jedinica prava emislje omogućava vlasniku ispuštanje 50 t SO2 godišnje ili 2000 tona SO2 za 25 godina. Privatni proizvođači mogu kupovali prava na emisiju SO2 za 1500 dolara za 1 t godišnje. Za svaki izvor koji sagoreva mineralno gorivo država određuje fiksiranu veličinu prava na emisiju. Tako je, na primer, aprila 1993. godlne Agencija za zaštitu životne sredine SAD održala prvu godišnju aukciju za prodaju dozvola za emisiju SO2 i zaradila 21 milion dolara. Ukupno je prodato 150.000 dozvola za emisiju po srednjoj ceni od 150 $. Pri tome su termocenlrale na ugalj otkupilc 95% takvih dozvola. Svaka dozvola daje pravo svom vlasniku na emitovanje 1 t SO2 iz dimnjaka kotlova na ugalj. Jedna trećina prodatih dozvola je omogućavala pravo korišćenja počev od 1995, a ostale - počev od 2000. godine.

Sistem ekološkog menadžmenta u SAD ima tri nivoa: nacionalna agencija, centralne agencije saveznih država, lokalne agencije za zaštitu prirode. Najniži nivo vrši osmatranje, monitoring i proveru preduzeća. Srednji nivo određuje standard emisija, kazne za njegovo narušavanje i numeričke norme zagađenja za lokalne agencije. Najviši nivo određuje metodiku delatnosti zaštite okoline.

Agencija za zaštitu životne sredine SAD, osnovana 1970. godine, ima kompleksnu funkcionalnu i razuđenu regionalnu strukturu. Agencijom upravlja direktor, koji ima status federalnog funkcionera. Konsultativno-analitički aparat direktora čine komiteti:

za saradnju u oblasti upravljanja životnom sredinom; za veze s Kongresom; za veze sa sredstvima informisanja; za veze s javnošću; za ekološko obrazovanje; naučno-konsultativni; za politiku sprečavanja zagađivanja; za građanska prava; za ekološke žalbe; za izdavačku delatnost.Agencija je podeljena na uprave kojima rukovode zamenici direktora. Uprave se bave

planiranjem, organizacijom i analizom delatnosti, prema pojedinim grupama specijalizovanih zadataka ili oblastima upravljačke delatnosti. U prvu grupu ulaze uprave:

za vazduh i radijaciju; za sprečavanje zagađenja pesticidima i toksičnim hemijskim supstancama; za vodu; za čvrsle otpatke; za vanredne situacije.Uprava za pojedine vrste zagađivača sastoji se iz odeljenja: za naučnu i političku analizu; za programsko upravljanje; za ekonomiju delovanja; za ocenu rizika; za efekle dejstva na zdravlje; za specijalne objekte; za ekološku pomoć; za kontrolu; za monitonng;

za informacije.Uprave za pojedine oblasti upravljačke delatnosti se uzajamno dopunjuju kao delovi jedinstvene

strukture. Tu postoje sledeće uprave: za naučno-istraživačka i razvojna ispitivanja; za politiku, planiranje i ocene; za ekološko pravo; za međunarodne delatnosti; za nadzor i kontrolu.U sastavu ovih uprava postoje odeljenja za strategijsko planiranje i upravu; za globalne promene;

za statistiku i informacije; za ekonomsku analizu; za pojedine vrste zagađivača; za pojedine vrste privredne delatnosti.

U odeljenju za pojedine vrste zagađivača postoje sledeće organizacione jedinice: za sprečavanje zagađivanja; za migraciju materije u životnoj sredini; za delovanje na zdravlje; za bioiošku analizu; za ekonomsku analizu; za kontrolu poštovanja zakonskih propisa; za kriterijume i standarde; za nauku i tehnologiju.Za pojedine objekte životne sredine formirane su posebne organizacione jedinice (uprave,

odeljenja, grupe) u skladu sa stepenom opasnosti njihovog stanja: pesticidi; toksične materije; hemijske materije; čvrsti otpaci; radon; ozon; gradski otpaci; industrijski otpad; radijacija.Takođe su formirane posebne organizacione jedinice za pojedine prirodne resurse: voda; atmosfera; vazduh u zatvorenim prostorijama; zdravlje ljudi; sirovinski resursi; podzemna odlagališta; deponije opasnih otpadaka.Na primer, struktura uprave za vodu odražava važnost ovog resursa za SAD. U sastav uprave za

vodu ulaze opšta i specijalna odeljenja. U opšta odeljenja spadaju odeljenja za politiku, ocenu resursa, nadzor i kontrolu, upravljanje budžetom, kriterijume zdravlja, standarde, naučna istraživanja. Svako specijalno odeljenje orijentisano je na poseban vid vodnog resursa: otpadne vode, voda za piće, podzemne vode, lekovite vode i blata, rečni baseni, okean i obalski pojas, Meksički zaliv.

Posebna grupa organizacionih jedinica orijentisana je na vanredne situacije. Strukturiranje upravljačkih zadataka u ovoj oblasti predviđa formiranje jedinica za:

programsko upravljanje; sprečavanje vanredne situacije; pripreme za vanrednu situaciju; reagovanje na vanrednu situaciju; ocenu stanja opasnih objekata;

kontrolu stanja opasnih objekata; obnovu i rehabililaciju.Regionalne uprave agencije su organizovane kao kompleksni organi, koji sarađuju s drugim

federalnim strukturama po svim pitanjima zaštite životne sredine u saveznim državama, ili kao specijalizovani organi, orijentisani na jednu vrstu resursa ill zagađivača. Kao primer organizacije drugog tipa navedimo organizacione jedinice za emisiju gasova u državi Mlčigen, za ekološke prekršaje u državi Kolorado, za tehničku podršku u državi Ohajo, za ocenu zdravlja u okrugu Kolumbija itd.

Agencija za zaštitu životne sredine SAD ima svoj istraživački institut, mrežu laboratorija u različitim regionima i Nacionalni centar za istraživanje ekoloških prekršaja.

4.7. Zakonodavstvo Rusije u oblasti zaštite životne sredine

Osnovni zakonski akti o zaštiti okoline u Rusiji su zakoni "O zaštiti prirodne sredine", "O naknadi za korišćenje zemljišta", "O korišćenju mineralnih resursa". Ovi zakoni regulišu odnose između društva i prirode radi očuvanja prirodnih bogatstava i životne sredine, sprečavanja ekološki štetnog uticaja privredne i druge delatnosti, ozdravljenja i poboljšanja kvaliteta prirodne sredine, jačanja zakonitosti i pravnog poretka u interesima sadašnje i budućlh generacija.

Ovim zakonima štite se: prirodni ekološki sistemi i ozonski sloj atmosfere, zemljište, mineralna ležišta, površinske i podzemne vode, atmosferski vazduh, šume i biljni svet, životinjski svet, mikroorganizmi, genetski fond, prirodni pejzaži. Posebno se štite nacionalni parkovi, spomenici prirode, retke vrste biljaka i životinja i njihova staništa itd.

Ovi zakoni su praćeni nizom uputstava, kao na primer: "Način određivanja stopa poreza za zemljište i normativne cene zemljišta", "Preporuke o naknadama za zagađivanje prirodne sredine", "Uputstva za određivanje naknada za ispuštanje zagadujućih materija u prirodnu sredinu i odlaganje čvrstog otpada" itd.

Zakonski utvrđen ekonomski mehanizam zaštite prirode uključuje devet elemenata.1. Obaveza evidentiranja i socijalno-ekonomske ocene prirodnih resursa od strane državnih

statističkih organa.2. Sistem planiranja, finansiranja i materijalno-tehničkog osiguranja ekoloških programa i mera

za zaštitu prirodne sredine.Planiranje mera za zaštitu prirode vrši se na bazi programa, prognoza socijalno-ekonomskog

razvoja i državnih ekoloških programa. Finansiranje ekoloških programa i mera za zaštitu okoline vrši se iz budžeta federacije i regiona, sredstava preduzeća, ustanova, organizacija, ekoloških fondova, bankarskih kredita, dobrovoljnih priloga stanovništva, inostranih pravnih lica i građana i drugih izvora,

3. Mehanizam ugovora i licenci za kompleksno korišćenje prirodnih resursa.Ugovor se zaključuje između korisnika prirodnih resursa i odgovarajućeg teritorijalnog izvršnog

organa. Njime se određuju uslovi i poredak korišćenja prirodnih resursa, prava i obaveze korisnika, veličina naknade za korišćenje prirodnih resursa, a takođe odgovornost ugovornih strana, naknada šteta i poredak razrešavanja sporova.

Licenca (dozvola) za kompleksno korišćenje prirodnih resursa određuje vrste, obime i limite privredne delatnosti, ekološke zahteve i posledice njihovog nepridržavanja.

4. Sistem ckoloških ograničcnja po teritorijama, kojim se utvrđuju maksimalni obimi korišćenja prirodnih resursa, ispuštanja zagađujućih materija u životnu sredinu, odlaganja proizvodnog otpada. Rokovi dostizanja noTTnativnih obirna korišćcnja prirodnih resursa i godišnji limiti određuju se u skladu s utvrdenim pokazateljima državnih i regionalnih ekoloških programa.

5. Nadoknada za korišćenje prirodnih resursa. Nadoknada se plaća za pravo korišćenja prirodnih resursa u okviru određenih limita, za njihovo neracionalno korišćenje ili korišćenje preko utvrđenih limita, za reprodukciju i zaštitu prirodnih resursa, za ispuštanje (emisiju) zagađujućih materija, za odlaganje proizvodnog otpada i druge vrste zagađenja u okviru utvrđenih limita ili preko njih.

Nadoknadu za zagađivanje prirodne sredine preduzeća uplaćuju u spceijalne vanbudžetske državne ekološke fondove (90%) i u republički budžet za finansiranje delatnosti teritorijalnih organa uprave u oblasti zaštite životne sredine (10%).

6. Stvaranje sistema vanbudžetskih državnih ekoloških fondova: federalnih, republičkih, pokrajinskih, okru/nih, oblasnih i lokalnih.

Ekološki fondovi se formiraju radi rešavanja neodložnih zadataka zaštite sredine i kompenzacije štete pričinjene prirodi na teritoriji Ruske Federacije. Njih formiraju izvršni organi državne vlasti na različitim nivoima. Zajedno s Federalnim ekološkim fondom RF oni obrazuju jedinstven sistem vanbudžetskih državnih ekoloških fondova.

Osnovni zadaci ekoloških fondova su:- finansiranje i kreditiranje programa i naučno-tehničkih projekata za poboljšanje kvaliteta

prirodne sredine, kao i osiguranje ekološke bezbednosti stanovništva;- mobilizacija sredstava za mere i programe zašlite prirode;- ekonomsko stimulisanje brižljivog i efektivnog korišćenja prirodnih resursa, uvođenje

ekološki čistih tehnologija;- sadejstvo u razvoju ekološkog vaspitanja i obrazovanja. Izvori obrazovanja sredstava

ekoloških fondova:- sredstva koja preduzeća, organizacije, ustanove i pojedinci plaćaju kao nadoknadu za

zagađivanje životne sredine i odlaganje otpada;- sredstva od plaćenih kazni za štetu nanetu prirodi i narušavanje zakona u oblasti ekologije;- dobrovoljni prilozi i uplate;- sredstva u obliku dividendi, kamata, bankarskih depozita i kredita;- prihodi od izdavačke, privredne i druge komercijalne delatnosti fondova.Na primer, izvori fonda u energetici mogu biti:a. Povećanje naknade za korišćenje električne i toplotne energije i goriva preko obima

određenih ugovorima.b. Prihodi od primene materijalnih sankcija za korisnike energije.c. Naknada za nekorišćenje sekundarnih energetskih resursa od strane preduzeća.d. Prihodi od povećanih poreza na profit preduzeća koja proizvode ili koriste opremu s

povećanim utroškom goriva i energije. Primena materijalnih sankcija za preduzeća je celishodna u sledećim slučajevima:

- porast korišćenja energetskih resursa preko nivoa dostignutog u prethodnoj godini;- proizvodnja energetske opreme s povećanim pokazateljima relativnog rashoda goriva;

Fondovi za štednju energije mogu se koristiti za:- finansiranje mera za štednju energije;- davanje beskamatnih kredita za proizvodnju i razvoj složene opreme i tehnologija koje štede

energiju;- oslobađanje od plaćanja poreza za uvedene osnovne fondove opreme i tehnologije koje štede

energiju;- poreske povlastice preduzćima koja proizvode ili koriste opremu sa smanjenim utroškom

energije;- finansiranje reklame za štednju energije.Osnovni pravci korišćenja sredstava ekoloških fondova:- sprovođenje mera ozdravljenja životne sredine i stanovništva;- razrada i realizacija programa i mera za zaštitu prirodne sredine i reprodukciju prirodnih

resursa;- sprovođenje naučnih istraživanja u oblasti zaštite prirodne sredine, ocene prirodnih resursa,

usavršavanja ekonomskog mehanizma korišćenja prirodnih resursa, razvoja tehnologija zatvorenog ciklusa;

- ukazivanje finansijske podrške uvođenju ekološki čistih tehnologija;- davanje kredita preduzećima koja grade, rekonstruišu ili remontuju objekte namenjene za

zaštitu prirode;- učešće u stvaranju i usavršavanju automatizovanog sistema monitoringa prirodne sredine;- izgradnja postrojenja za prečišćavanje i slično;- podrška razvoju nacionalnih parkova;- ekonomsko stimulisanje razvoja tržišta ekoloških usluga;- finansiranje rada na uvođenju katastara prirodnih resursa;- sastavljanje ekološko-ekonomske, normativno-metodičke, instruktivne dokumentacije za

organizaciju upravljanja prirodnim resursima;- ostvarivanje međunarodne saradnje;- isplata kompenzacija građanima za nadoknadu troškova usled ekoloških šteta po zdravlje;- razvoj ekološkog vaspitanja i obrazovanja;- premije za aktivnosti u zaštiti prirode;- formiranje Federalnog ekološkog fonda RF;- učešće u razvoju materijalno-tehničke baze lokalnih organa za zaštitu prirode.Korišćenje sredstava ekoloških fondova u svrhe koje nisu povezane sa zaštitom prirode i

štednjom resursa nije dozvoljeno.Za stimulisanja zaštite prirodne sredine koriste se sledeći mehanizmi:- oslobađanje od oporezovanja ekoloških fondova;- davanje poreskih i drugih olakšica državnim i drugim preduzećima, ustanovama i

organizacijama;- davanje dela sredstava ekoloških fondova u obliku zajmova preduzećima, ustanovama,

organizacijama i građanima u cilju sprovođenja mera smanjivanja emisije i ispuštanja zagađujućih materija;

- utvrđivanje povišenih normi amortizacije osnovnih proizvodnih fondova zaštite prirode;- primena stimulacionih mera za ekološki čiste proizvode;- uvođenje specijalnih poreza za ekološki štetne proizvode, kao i robu proizvedenu primenom

ekološki opasnih tehnologija;- davanje povoljnijih kredita preduzećima koja efektivno štite životnu sredinu.Regulisanje cena goriva i tarifa energije, uz njihovu sezonsku i dnevnu diferencljaciju, takođe

omogućava stvaranje fondova za realizaciju izabrane strategije u oblasti energetske politike.Uvođenje naknade za zagađivanje životne sredine omogućava formiranje fondova resursa koji se

takođe mogu koristili za rešavanje problema osiguranja ekološke bezbednosti.Radi stimulisanja aktivnog učešća preduzeća u rešavanju zadataka ozdravljenja ekološke situacije

neophodna je finansijska pomoć u obliku:- davanja povoljnih kredita za sprovođenje mera zaštite prirode;- smanjenja ili oslobađanja poreza za deo profita koji se koristi za rešavanje ekoloških

problema.Formiranje sistema državnih organa za zaštitu prirode počelo je 1988. godine osnivanjem

Državnog komiteta za zaštitu prirode i odgovarajuće mreže organa na republičkom i lokalnom nivou. Osnovna funkcija ovih organa u prvoj fazi njihove delatnosti bila je kontrola. U 1991. godini komitet je prerastao u Ministarstvo za ekologiju i prirodne resurse,

Ocenom uticaja na okolinu naziva se procedura usklađivanja odluka s ekološkim zahtevima zakonodavstva Ruske Federacije. Ocena uticaja na okolinu izvodi se radi utvrđivanja i preduzimanja odgovarajućih mera za sprečavanje mogućih štetnih ekoloških i s njima povezanih socijalnih, ekonomskih i drugih posledica realizacije privredne ili druge delatnosti.

Izvođenje ocene uticaja na okolinu prilikom pripreme dokumentacije za izgradnju privrednih objekata obavezno je za naftnu i hemijsku industriju, termoelektrane, azbestno-cementne i celulozne fabrike, mikro-biološku proizvodnju itd.

4.8. Organizacija zaštite životne sredine u Japanu

Japan smatra zaštitu životne sredine za prioritetni pravac XXI veka. Japanska ekonomija je bazirana na savremenoj tehnologiji. Ona raspolaže najnovijim postupcima za smanjivanje nivoa zagađenja vode i smanjivanje sadržaja zagađujućih materija u proizvodnom otpadu.

U 1989. godini osnovan je organ pod nazivom "Ministarski komitet za zaštitu životne sredine" koji je zadužen da planira ove aktivnosti kako unutar zemlje, tako i na giobalnom nivou. Osim toga, u njegove obaveze ulazi organizacija saradnje s drugim ministarstvima i ustanovama koje se bave istraživanjima u oblasti zaštite biosfere Zemlje. Komitet je doneo dokument pod nazivom "Program mera za obuzdavanje globalnog otopljenja".

Na nivou vlade pitanjima životne sredine bavi se Agencija za životnu sredinu. Ova agencija svoju delatnost obavlja u skladu sa zahtevima međunarodnih dokumenata, kao i japanskih zakona i propisa. Tu spadaju: Bečki ugovor o zaštiti ozonskog sloja (1985), Montrealski protokol o supstancama koje razaraju ozonski sloj, Londonski ugovor o deponijama, Deklaracija Rio i Agenda 21 (1992). Polazeći od ovih dokumenata, Agencija je odredila sledeće pravce svog rada: proučavanje stanja ozonskog sloja, problemi globalnog otopljavanja i kiselih kiša, smanjivanje ispuštanja zagađujućih materija u svetski okean, reke i jezera, proučavanje stanja tropskih šuma i širenja pustinja, praćenje emisijc zagadujućih materija od strane industrijskih preduzeća u novim industrijskim zemljama.

Jedna od najuticajnijih asocijacija japanskih kompanija i preduzelnika - Federacija privrednih organizacija "Kejdanren" - donela je odluku o formiranju fonda za zaštitu životne sredine od 300 mihona jena, radi davanja podrške međunarodnim ekološkim projektima u zemljama u razvoju. Ova inicijativa će predstavljati konkretan prilog rešavunjii globalnih problema zaštite prirode. Poslednjih godina japanske privatne kompanije, uznemirene stanjem biosfere, otkupljivale su po niskini cenama dugove zemalja u razvoju i anulirale ih u zamenu za garancije da će oslobođena sredstva biti iskorišćena za rešavanje ekoloških zadataka.

Ministarstvo obrazovanja, nauke i kulture Japana učestvuje u istraživanju i zaštiti životne sredine. U ta istraživanja se uključuju visokoškolske organizacije različitog profila, koja se istraživanjem bave kako samostalno, tako i zajednički s drugim domaćim i stranim univerzitetima. Osim toga, preko sistema školskog obrazovanja vrši se informisanje stanovništva o nastaloj situaciji u spoljašnoj sredini. Međunarodna saradnja odvija se po sledećim pitanjima:

- proučavanje promena u atmosferi i meteorološkim prilikama na Arktiku (zajedničko istraživanje sa SAD, Norveškom i drugim zemljama);

- istraživanja u okviru programa "Sunčeva energija na Zemlji", u cilju objašnjenja mehanizma prenošenja i transformacije Sunčeve energije;

- proučavanje unutrašnjih mehanizama fizičkih, hemijskih i bioloških procesa u okviru "Međunarodnog programa proučavanja geosfere-biosfere";

- istraživanje i objašnjavanje bioloških i fizičkih pojava, koje se javljaju na Antarktiku.Uporedo s tim Minislarstvo obrazovanja, nauke i kulture finansira međunarodne organizacije i

programe, kao što su "Čovek i biosfera", "Međunarodni projekt hidrokulture" i "Međuvladin okeanografski komitet za projekt Zapađni Pacifik".

Ministarstvo spoljne trgovine i industrije Japana je 1990. godine uz saglasnost vlade pokrenulo projekt pod nazivom "Nova Zemlja XXI" u kojem se predlaže rešavanje problema otopljavanja na globalnom nivou. U programu se, izrneđu ostalog, predlažu metode za rešavanje ovog problema: globalno povećanje efektivnosti korišćenja i čuvanja energije, primena čistih izvora energije, razvoj tehnike koja minimalno utiče na životnu sredinu, razvoj novih vrsta energije koje ne utiču na prirodu i smanjivanje emisije ugljen-dioksida u atmosferu. U istom periodu Ministarstvo je predložilo i program pod nazivom "Plan zelene pomoći" koji treba da pruži pomoć zemljama u ražvoju u organizaciji energetskog sistema i zaštiti životne sredine.

Ministarstvo spoljne trgovine i industrije Japana pristupilo je razradi programa "Eko Feniks" u okviru kojega će u petogodišnjem periodu biti ukazana tehnološka i finansijska pomoć za poboljšanje kvaliteta vode i vazduha pojedinim gradovima u Kini, zemljama jugoistočne Azije i istočne Evrope. Prvi gradovi uključeni u projekt "Eko Feniks" su Čuncin (Kina) i Košice (Slovačka). Predloženo je montiranje

odgovarajuće japanske opreme i osposobljavanje inženjerskog kadra za njenu eksploataciju. Za kupovinu te opreme Japan će gradskim administracijama ovih gradova ponuditi povoljne kredite.

Ministarstvo spoljne trgovine i industrije Japana razradilo je desetogodišnji program usmeren na stimulisanje reciklaže komunalnog i industrijskog otpada. Sredstva za realizaciju ovog programa iznose oko 15-20 milijardi jena. Program je publikovan u drugoj polovini 1991, godine, posle donošenja Zakona o reciklaži.

4.9. Zakonodavstvo Srbije u oblasti zaštite životne sredine

Naša zemlja nastoji da čvrsto razvije ekonomske odnose s Evropskom unijom pa stoga mora pratiti i regulativu u oblasti zaštite životne sredine. Evropska unija je pripremila Belu knjigu o pripremi zemalja Istočne Evrope za integraciju u jedinstveno tržište. U ovoj knjizi regulisana su uputstva u oblasti zakonodavstva koje zemlje članice moraju usaglašavati. Pored građansko-pravne, krivično-pravne tu su i oblasti koje se tiču zastite životne sredine.

Kod nas ekološko pravo još nije priznato kao posebna disciplina mada veći broj pravnih stručnjaka prati i analizira norme u oblasti zaštite životne sredine (dr Vesna Rakić-Vodinelić, dr Jožef Salma, dr Slobodan Vukadinović, prof. dr Dragoljub Kavran, Gordana Petković i dr.). Naš ustav je propisao pravo čoveka na zdravu životnu sredinu a nedavno je donet i prvi savezni zakon iz ove oblasti (Zakon o osnovama zaštite životne sredine, 1998).

U SR Jugoslaviji je zakonodavna materija o životnoj sredini stavljena u nadležnost i saveznih i republičkih organa, zato se kao prvi korak u realizaciji harmonizacije nacionalnog prava sa pravnim propisima EU, nameće razgraničenje nadležnosti između saveznih i republičkih organa a zatim i njihovu međusobnu koordinaciju u cilju harmonizacije (Dabić, 1997).

Jugoslavija je nastavila s primenom propisa o životnoj sredini iz perioda SFRJ i posle donošenja Ustava SRJ (1992). Ubrzo je doneta rezolucija o politici zašlite životne sredine u SR Jugoslaviji, na osnovu člana 77 Ustava SRJ. Donošenje novih propisa, kao i izmene i dopune važećih u domenu zaštite životne sredine, vrše se u postupku usklađivanja s novim Ustavom SRJ i ustavima Srbije (1990) i Crne Gore (1992).

Savezno ministarstvo nadležno za poslove životne sredine je neposredno posle donošenja Ustava SRJ nastavilo rad na pripremi predloga saveznog zakona o osnovama zaštite životne sredine. Savezni zakon o osnovama zaštite životne sredine donet je u maju 1998 godine Srbija je ranije donela i primenjuje svoje zakone o zaštiti životne sredine.

Zakon o zaštiti životne sredine Republtke Srbije donet je 1991. godine. Ovaj zakon uređuje materiju zaštite i unapredivanja životne sredine po objektima (planiranje i izgradnja, vazduh, vode, zemljište, šume, biljni i životinjski svet, prirodna dobra, buka, jonizujuća zračenja, otpadne i opasne materije). Sam zakon ne propisuje parametre kao što su dozvoljeni nivoi određenih hemijskih supstanci pri emisiji gasova ili drugih polutanta u otpadnim vodama tehnološkog procesa. Ovi parametri se propisuju posebnim pravilnicima. Aktuelni pravilnik koji propisuje dozvoljene količine određenih supstanci u otpadnim gasovima u primeni je od avgusta 1997. godine. Materiju zaštite životne sredine uređuju i Pravilnik o opasnim materijama u vodama (1982), Plan o zaštili voda od zagađivanja (1991) i Pravilnik o dozvoljenim količinama opasnih i štetnih materija u zemljištu (1994).

Generalno je određeno da se analiza uticaja na životnu sredinu vrši za objekte i radove u sledećim oblastima: industrija, rudarstvo, energetika, saobraćaj, turizam, poljophvreda, vodoprivreda, šumarstvo, komunalne delatnosli i za sve objekte i radove koji se nalaze u zaštićenom prirodnom dobru i zaštitnoj zoni nepokretnog kultumog dobra. Uz Pravilnik je dat spisak objekata i radova za koje se obavezno izrađuje analiza uticaja na životnu sredinu.

Zaštita voda od zagađivača regulisana je sledećim propisima; Zakon o vodama, Pravilnik o opasnim materijama u vodama, Pravilnik o načinu i minimalnom broju ispitivanja kvaliteta otpadnih voda, Pravilnik o određivanju poslovnih i drugih objekata za koje nije potrebno pribavljanje vodoprivrednih uslova.

U cilju zaštite geomorfologije, reljefa i plodnog zemljišta, geološka delatnost i geološka istraživanja regulisani su sledećim propisima; Zakon o osnovama geološke delatnosti od interesa za celu zemlju, Zakon o geoloskim istraživanjima, Zakon o rudarstvu, Zakon o poljoprivrednom zemljištu.

Ekološka zaštita šuma, prirode, biljnog i životmjskog sveta regulisana je sledećim propisima: Zakon o šumama, Pravilnik o obrascu i sadržini šumskog žiga, odnosno otpremnice, uslovima, načinu i roku žigosanja posečenog drveta, Zakon o nacionalnim parkovima, Pravilnik o kategorizaciji zaštićenih prirodnih dobara, Pravilnik o načinu obeležavanja zaštićenih prirodnih dobara, Pravilnik o registru zaštićenih prirodnih dobara, Pravilnik o obrascu legitimacije nadzornika nacionalnog parka, Naredba o stavljanju pod kontrolu korišćenja i prometa divljih biljnih i životinjskih vrsta, Uredba o zaštiti opšteg rezervata prirode "Vinatovača", Uredba o zaštiti specijalnog rezervata prirode "Jelašnička klisura", Uredba o zaštiti specijalnog rezervata prirode "Klisura reke Trešnjice", Uredba o zaštiti specijalnog rezervata prirode "Klisura reke Uvac", Uredba o zaštiti specijalnog rezervata prirode "Stari Begej - Cerska bara", Uredba o zaštiti specijalnog rezervata prirode "Obedska bara", Uredba o zaštiti specijalnog rezervata prirode "Ludaško jezero", Uredba o zaštiti spomenika prirode "Resavska pećina", Uredba o zaštiti spomenika prirode "Krupajsko vrelo", Uredba o zaštiti spomenika prirode "Lisine", Uredba o zaštiti spomenika prirode "Homoljska Potajnica", Uredba o zaštiti spomenika prirode "Risovača", Uredba o zaštiti spomenika prirode "Vrelo Mlave", Uredba o zaštiti spomenika prirode "Đavolja Varoš", Uredba o zaštiti spomenika prirode Botanička bašta "Jevremovac", Uredba o zaštiti prirodnih retkosti".

Zaštita zdravlja životinja i biljaka regulisana je sledećim propisima: Zakon o zaštiti bilja od bolesti i štetočina koje ugrožavaju celu zemlju, Zakon o zaštiti bilja od bolesti i štetočina, Zakon o prometu sredstava za zaštitu bilja, Zakon o zaštiti životinja od zaraznih bolesti koje ugrožavaju celu zemlju, Zakon o zdravstvenoj zaštiti životinja, Pravilnik o maksimalnim količinama štelnih materija u stočnoj hrani, Pravilnik o načinu vođenja evidencije o izdatim i produženim uverenjima o zdravstvenom stanju životinja, o njihovom prenosu, kao i o obrascu za vođenje ove evidencije, Pravilnik o uslovima i merama za humano hvatanje i uništavanje pasa i mačaka lutalica, Pravilnik o merama za zaštitu od mučenja pri izvođenju mera zdravstvene zaštite životinja, izvođenju eksperimenata na životinjama i izvođenju drugih postupaka sa životinjama, o merama za sprečavanje zlostavljanja životinja, kao i o određivanju vrste sredstava koje se mogu koristiti za ubijanje životinja na human način.

Zaštita životinjskog biodiverziteta u oblasti lovstva i ribarstva regulisana je sledećim propisima: Zakon o lovstvu, Pravilnik o visini štete za bespravno ulovljenu ili uništenu divljač , Naredba o lovostaju divljači, Zakon o ribarstvu, Pravilnik o načinu obeležavanja granica ribarskog područja, odnosno dela ribarskog područja na kome je zabranjen ili ograničen ribolov, Naredba o ustanovljavanju lovostaja za pojedine vrste riba na ribarskom području ili na delovima ribarskog područja i o zabrani lova riba koje nemaju propisanu veličinu.

U domenu zaštite od opasnih materija i jonizujućeg zračenja postoje sledeći propisi: Zakon o prevozu opasnih materija, Zakon o eksplozivnim materijama, zapaljivim tečnostima i gasovima, Zakon o prometu eksplozivnih materija, Zakon o proizvodnji i prometu otrovnih materija, Pravilnik o kriterijumima za razvrstavanje otrova u grupe i o metodama za određivanje stepena otrovnosti pojedinih otrova, Pravilnik o označavanju otrova koji se stavljaju u promet na domaćem tržištu, Pravilnik o uništavanju neupotrebljenih otrova i ambalaže koja je korišćena za pakovanje otrova i o načinu povlačenja otrova iz prometa, Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana u Saveznoj Republici Jugoslaviji, Zakon o zaštiti od jonizujućeg zračenja, Pravilnik o maksimalnim granicama radioaktivne kontaminacije čovekove sredine i o vršenju dekontaminacije, Pravilnik o mestima i vremenskim intervalima sistematskog ispitivanja sadržaja radionukleida u životnoj sredini, ranom otkrivanju i obaveštavanju o radioaktivnoj kontammaciji životne sredine, Pravilnik o stavljanju u promet i korišćenju radioaktivnih materija iznad određene granice aktivnosti, rendgen-aparata i drugih aparata koji prolzvode jonizujuća zraćenja i o merama zaštite od zračenja tih izvora, Pravilnik o načinu sakupljanja, evidentiranja, obrađivanja, konačnog smeštaja i ispuštanja radioaktivnlh otpadnih materija u čovekovu sredinu, Pravilnik o načinu vođenja evidencije o izvorima jonizujućih zračenja i o ozračenju stanovništva i lica koja su pri radu izložena dejstvu jonizujućih zračenja, Pravilnik o granicama iznad kojih stanovništvo i lica koja rade sa izvorima jonizujućih zračenja ne smeju biti izloženi ozračenju, o

merenjima stepena izloženosti jonizujućim zračenjima lica koja rade sa izvorima tih zračenja i o proveravanju kontaminacije radne sredine, Pravilnik o stručnoj spremi, zdravstvenim uslovima i zdravstvenim pregledima lica koja mogu raditi sa izvorima jonizujućih zračenja, Pravilnik o interventnim i izvedenim interventnim nivoima i merama za zaštitu stanovništva, domaćih životinja i poljoprivrede (veterinarstvo, biljna proizvodnja i vodoprivreda) u vanrednom događaju.

3. Prirodni resursi

Pojam „resurs“ danas ima veoma široko značenje. U konceptu održivog razvoja taj pojam najčešće obuhvata prirodne resurse (obnovljive i neobnovljive), kao što su: mineralne sirovine, vode, zemljište, vazduh, šume i ostala flora i fauna. Ovome se mogu dodati stvoreni fizički resursi (naselja, infrastrukturni i privredni sistemi, objekti za odmor i rekreaciju, spomenici kulture i dr.), kao i neki socijalni i institucionalni resursi. U zavisnosti koji se aspekat u većoj meri koristi, ekološki ili ekonomski, postoji više definicija prirodnih resursa. Pod prirodnim resursima (izvorima) podrazumevaju se raznovrsna prirodna tela, materije ili tela koje čovek iskorišćava za podmirivanje svojih potreba bilo da ih prerađuje ili koristi u neizmenjenom stanju. Prirodni resursi su sredstva, materije, plodovi i energija što ih sadrži priroda, a služe čoveku za opstanak i razvitak (Velašević V., 1989). Prirodni resursi su vremenska i prostorna kategorija. Nastajali su hiljadama godina na određenim prostorima. Dejstvom živih organizama na neživu prirodu odvijala se milionima godina, transformacija materije i energije u jednom besprekornom radu u prirodi. Tako su stvoreni brojni resursi: ugalj, nafta, gas, plodno zemljište, šume, kiseonik, voda i dr. Čovek ih je koristio od svog postanka, a i danas ih koristi. Svakim danom njegove potrebe rastu, a takođe oblici transformacije resursa u neke potrebe. Za razliku od stvaranja koje je trajalo vrlo dugo, potrošnja resursa se odvija znatno bržim tempom. Rasprostranjenost prirodnih izvora je vezana za određeni prostor. Njihovu različitost širom planete definisali su prirodni uslovi na određenom prostoru, koji su uticali na njihovo stvaranje. Stanje prirodnih resursa je značajno za razavoj područja na kome se nalaze (naftne rezerve, nalazišta rude, poljoprivredno zemljište, i dr.). Jedno područje je razvijenije, ili manje razvijeno, zavisno od prirodnih resursa, mada se oni mogu i transportovati (pojedini) na mesta prerade i dorade. U svakom slučaju, resursi su deo nacionalnog bogatstva jedne zemlje i vrlo značajan faktor njenog razvoja. Bogatstvo jedne zemlje se, pored ostalog, meri i količinom prirodnih resursa sa kojima raspolaže. Prirodni izvori osnovni su uslov za napredak svake nacije i čovečanstva u celini. Oni su od postanka čoveka njegova preokupacija, postajali su i pre njega, a zahvaljujući njima on je opstao i dostigao današnji nivo razvoja. Koristeći ih, čovek je istovremeno i vršio uticaj na prirodne resurse. Taj uticaj je rastao pa se danas govori o upravljanju resursima i prirodom u celini (Vučićević S., 1999). Upravljanje resursima se mora razmatrati na globalnom, nacionalnom i lokalnom nivou; važno je postići međusektorsku koordinaciju i usklađenost ciljeva i interesa.

2.10.1. Vrste i klasifikacija prirodnih resursa

Prirodni resursi su ukupna živa i neživa priroda biosfere sa njenim elementima (Taylor P.V.,1967). Iz prethodne definicije proističe osnovna klasifikacija prirodnih resursa koja je isključivo ekološkog karaktera. Naime, resursi se dele na:

- Resurse nežive prirode (vazduh, voda, zemljište); - Resurse žive prirode (biljni svet, životinjski svet i čovek).

U svetu se resursi razvrstavaju na različite načine, zavisno od toga da li se uzima više u obzir ekološka ili ekonomska komponenta. Njihovo razvrstavanje zavisi i od istorijskih činilaca, jer su oni vremenska i prostorna kategorija. Vrlo se često resursi klasifikuju prema njihovom korišćenju.

Američki autori (Haberti R.M., Flok V.L., 1967) dele resurse na tri osnovne grupe:

- Izvori potrebni za ljudsku egzistenciju: voda, vazduh, zemljište, hrana, šume, rude i izvori energije;- Rekreativni izvori: pejsaž, divljina, oblasti za odmor i dr.;- Prostor kao poseban izvor.

Prirodni resursi sa aspekta trajnosti se dele na (tabela 2.3):

- Iscrpljive prirodne resurse i- Neiscrpljive prirodne resurse.

Ova podela je značajna sa aspekta ekologije, korišćenja prirodnih resursa i njihovog konzerviranja (Gladkov N. A. i saradnici, 1975).

Tabela 2.3. Klasifikacija prirodnih resursa (Izvor: Vlatković S., 2001).

Iscrpljivi Neiscrpljivi

Neobnovljivi Obnovljivi Kosmički Klimatski VodniRudna blaga Zemljište,

biljni i životinjski svet, neke mineralne sirovine

Sunčeva radijacija, morska plima i oseka, druga

zračenja

Atmosfer. vazduh, energija

vetra

Vode Planete

Iscrpljivi prirodni resursi se dele na: (a) obnovljive i (b) neobnovljive.

Neobnovljivi prirodni resursi su oni koji se, u postojećim uslovima, posle korišćenja ne mogu obnavljati prirodnim putem ili se obnavljaju u izuzetno dugom procesu. Neobnovljivi resursi su: kameni ugalj, nafta i rudna blaga. Treset i neke sedimentne tvorevine se mogu obnavljati ali je proces obnove veoma dug (i do nekoliko stotina hiljada godina). Neobnovljivost pojedinih resursa obavezuje čoveka na veoma racionalno korišćenje istih. Obnovljivi prirodni resursi su: biljni i životinjski svet, zemljište i neki minerali (soli u morima). Njihova obnovljivost je različita i zavisi od individualnosti organizama koji čine biljnu ili životinjsku zajednicu. Pojedini obnovljivi izvori mogu postati neobnovljivi. Primer su istrebljene biljne ili životinjske vrste, potpuno uništenje zemljišta, i dr.

Za očuvanje „sposobnosti“ samoobnavljanja neophodni su određeni uslovi. Njihovim narušavanjem usporava se ili se sasvim prekida proces samoobnavljanja o čemu treba voditi računa pri njihovom korišćenju. Korišćenje treba biti kontrolisano i racionalno, tj. dinamika trošenja ovih resursa mora biti prilagođena potrebnom vremenu za njihovo obnavljanje. A sam proces obnavljanja zavisi od prirode samih resursa i on teče, kao što je prethodno istaknuto, određenom brzinom. Za obnavljanje životinjskih vrsti potrebno je jedna ili nekoliko godina, za biljne vrste i šume nekoliko desetina, a za uništeno zemljište nekoliko stotina godina.

Neiscrpljivi prirodni izvori se dele na:

- Kosmičke (sunčeva radijacija, druga zračenja, morska plima);- Atmosferske (atmosferski vazduh);- Vodne resurse (voda u sva tri agregatna stanja)

Neki autori u neiscrpne resurse ubrajaju i atomsku energiju, zbog velikih količina fisionih materija koje se nalaze u granitnim stenama, kao i pejsaže u širokom značenju, gde estetske vrednosti nisu oštećene ljudskom aktivnošću. Navedene klasifikacije su prevashodno ekološkog, manje ekonomskog karaktera, i uvedene su sa aspekta očuvanja i zaštite životne sredine, čiji deo su i prirodni resursi. Klasifikacije tretiraju resurse prema karakteru dejstva čoveka čime se daju određena usmerenja u korišćenju i određivanju odnosa prema njima. Klasifikacija prirodnih resursa (predočena u tabeli 2.3) uvažava i ekološki i ekonomski aspekt, pri čemu se posebno mesto daje šumskim resursima. Oni su mogli biti obuhvaćeni i u okviru biljnog i životinjskog sveta, ali je njihov ekološki, ekonomski i ukupni značaj doprineo da se oni posebno predstavljaju (Vučićević S., 1984). Sa ekološkog aspekta, pažnja je poklonjena resursima koji čine bitan sadržaj životne sredine. To su resursi koji su blizu čoveka i njegovog uticaja, pa ih može manje ili više menjati. Bliže uticaju čoveka su resursi vazduha, vode, zemljišta, biljni i životinjski svet i sl.

Atmosfera je zbir bitnih životnih komponenti. Atmosfera je deo sredine u kojoj se čovek kreće i živi. Najvažnija njena komponenta je kiseonik kao uslov opstanka čoveka. Klimatski resursi utiču na pojavu, opstanak i razvoj većeg broja drugih resursa. Svojim karakteristikama, ovi resursi u znatnoj meri određuju prirodne uslove datog područja. Vodni resursi su takođe neophodni za život čoveka. Čovek ih koristi za različite životne potrebe (za piće, voda za proizvodnju hrane), kao energiju i sirovine ili za higijenu, rekreaciju itd. Geološka podloga predstavlja osnovu za stvaranje zemljišta, kao i izvor brojnih mineralnih materija. Dalje, sadrži rude i minerale koje čovek koristi za zadovoljenje mnogih potreba (energija, sirovine). Zemljište kao bitna komponenta neživog dela biosfere osnova je za postojanje i proizvodnju hrane. Ono ima veliki uticaj i na druge resurse; naročito, biljni i životinjski svet. Biljni i životinjski svet omogućuje kruženje materije, predstavlja osnovu za proizvodnju hrane, a značajan su izvor energije i sirovina. Flora i fauna su bitne za rekreaciju čoveka i zaštitu životne sredine.

Pored osnovnih resursa žive i nežive prirode, mogu se posebno izdvojiti i drugi resursi kao što su pejsaž, prostor i divljina.

Pejsaž (izgled predela) je prirodni resurs, koji ima sve veći značaj u savremenom životu. On je danas sve manje prirodan, jer pod uticajem čoveka pojedini predeli poprimaju, sve više, antropogeni karakter. Prostor je vrlo značajan prirodni resurs od koga zavise mnogi drugi resursi, a neki su i uslovljeni njime. U okviru prostora smešteni su ostali resursi koji su takođe uslovljeni njime.

Ekonomski prilaz u razmatranju prirodnih resursa zasniva se na definisanju njihovog korišćenja. Njima se, u stvari, određuje upotrebna vrednost resursa.

Često je teško povući jasnu razliku između dve ekonomske kategorije prirodnih resursa. Dobar primer su resursi hrane i egzistencije, ili resursi rekreacije i zaštite životne sredine. To je, ipak, potrebno učiniti jer isti resurs ima različito ekološko-ekonomsko značenje na dva različita područja.

Na prvom mestu su egzistencijalni resursi koji, sami po sebi ili nekom svojom komponentom, imaju poseban značaj za čoveka jer bez njih njegova egzistencija nije moguća. Bez kiseonika, kao komponente atmosferskog resursa, čovek može izdržati nekoliko minuta, bez vode nekoliko dana, a bez hrane nekoliko nedelja. Posle egzistencijalnih dolaze resursi na bazi kojih čovek stvara sebi neophodna dobra za zadovoljenje raznovrsnih potreba. To su: (1) hrana, (2) energija i (3) sirovine. U današnjem vremenu ovo su strategijski resursi napretka i opstanka. Hrana (materije neophodne za razvoj ljudskog organizma) se koristi iz vodnih resursa, biljnog i životinjskog sveta. Šumski ekosistemi su značajan izvor hrane. Šume su nekada, na početku razvoja čovečanstva, bile jedini izvor hrane i odeće, a danas su izvor zdrave, vitaminske hrane i vode. Energija je sve važniji faktor za čoveka. Dobija se iz nekolko osnovnih prirodnih resursa: atmosferskog, klimatskog, biljnog i životinjskog sveta i ruda i minerala. Kada je o Srbiji reč, naša zemlja energetske potrebe podmiruje korišćenjem različitih resursa. Pri tome, najčistiji vid energije – električna energija – Srbija je u stanju da podmiri korišćenjem obnovljivih prirodnih resursa (rečno-vodnog potencijala reka). Sirovine (za dobijanje niza proizvoda potrebnih čoveku) su brojne i nalaze se u prirodi. Šumski ekosistemi su bogati izvor sirovina. Resursi rekreacije, zdravlja i zaštite životne sredine danas u urbanom društvu imaju ili dobijaju sve veći značaj. Vrlo je značajno za neki resurs da li je iscrpljiv ili neiscrpljiv, obnovljiv ili neobnovljiv. Perspektiva je u neiscrpljivim i obnovljivim resursima jer oni mogu zameniti iscrpljive (neobnovljive) resurse po njihovom korišćenju. Šumski ekosistemi su, na primer, obnovljivi. Ova njihova karakteristika, uz niz drugih osobina koje proističu iz njihovog uticaja na druge, važnije ekosisteme na određenom području, daje im poseban značaj.