1

НИКОЛА Ј ДРУГИ, ЦАР СВЕТАЦ

...Унук Цара-Ослободитеља

Александра II, цар Николаj II, постао је за све православне Словене Цар-

Великомученик. Он је спасао душу Русије у оној кобној години, кад је руска земља, и споља и изнутра немилосрдно растрзана. Он је живео животом подвижника као Александар Невски, а умро је смрћу мученика као Михаил Черниговски. Његово је пожртвовање било још и веће. За спас части образа Русије он је принео на жртву не само себе, него и оне који су му били најмилији. Он је међутим могао једним потезом пера да спасе и себе и своју породицу од најужасније смрти. Од њега се тражило само да призна Брест-Литовски уговор... Сад, кад ће вероватно руски архијереји у иностранству проучавати питање о процедури за посвећење последњег руског цара и његове породице, на Српској и Бугарској православној цркви лежи такође једна од несумњивих моралних и националних дужности да се том највишем акту пијетета придруже.

* Последњи пут видео сам Цара и говорио са њим 1. јануара 1917. године, у Царском селу. Цар је био невесео и забринут, али потпуно миран и решен да се до краја покори Свевишњој вољи. Такав је морао изгледати Христос после своје последње молитве на Маслиновој Гори. У Петрограду, сигнал за револуцију већ је био дат, и то оданде одакле никад није требало да се појави... У 1914. години цела Русија је стајала чврсто уз свога Цара и осећала је заједно са њим сву величину задатка који је Божја Промисао била доделила руском народу. Пуне две и по године Његово Царско Величанство Николаj II налазио се на челу свога народа у једном од највећих и најстрашнијих ратова. Њему је највиша воља Провиђења била јасна од

самог почетка рата, нарочито од оног тренутка кад је упутио познати телеграм српском Престолонаследнику Александру. Од тога дана Николаj II постаје у очима свих Срба Цар-Спаситељ. У 1915. години цар Николаj II преживљује најсвирепији удар који му је људско безумље могло нанети. И тај удар, који не потиче из средине руског народа, почетак је царске трагедије. Одати вечно признање, по канонима хришћанске православне цркве, узвишеној сени Цара-Мученика представљало би за Српску цркву дуг захвалности.

* Цар Николаj II припада историји и само њој. О њему треба објективно говорити. Још су живи сведоци који су га лично познавали и могли оценити његове особине и као човека и као владаоца. Његов лик лебди пред мојим очима и буди у мени успомене за које су везани осећаји вечне захвалности и дубоког поштовања. Никад нећу заборавити онај благ и добар поглед његових очију. У том погледу је био сав израз његове племените и узвишене душе. Није истина оно што се о њему, нарочито у данима револуције, говорило из заслепљене мржње и политичких страсти. Није истина да он није имао ни велике памети ни јаког карактера. Није истина да је он крив за невоље и несреће руског народа. Николaja II не треба поредити ни са Петром Великим, ни са Наполеоном I, ни са Вилхелмом II. За мене, и као политичара и као мислиоца и као хришћанина, постоји само једно мерило за поређење историјских личности. То је мерило највише и најистинитије: оно је у личности Христовој. Мада је Христос био Богочовек, не може ипак нико рећи за њега да није био човек у највишем и најпунијем смислу те речи. Може ли се рећи, да је ико имао више памети, више карактера, више племенитости и доброте од Христа? Може ли се и за једног човека рећи, да је страдао више од Христа и да је

2

страдао не себе ради, него за људе и због њих. И као што су људи били немилосрдни и неправедни према Христу, тако су и према цар Николи. Час кајања је куцнуо. Сад се указује прилика свима да учине све што од њих зависи те да се исправе греси погаженог милосрђа и повређене правде.

Мирослав Спалајковић∗

Фељтон: ЧУДА СВ. ЦАРА-МУЧЕНИКА

НИКОЛАЈА (2) ПРВО ЧУДО

Као једно од првих чуда св. Николаја Романова помиње се избављење ескадрона козака још у време грађанског рата. Они су у непроходној мочвари били опкољени од црвене армије. На позив свештеника, о. Илије, козаци су се једнодушно обратили молитвеним вапајем Цару - Мученику и на невероватан начин изашли из обруча.

Виђење схимонахиње Маргарите

9. фебруара 1997. године, на дан спомена свв. мученика и исповедника руских, отишла је Господу старица схимонахиња Маргарита, последња од дивјејевских сестара, која се подвизавала у обитељи до њеног затварања. Када су покојницу заједно са скоро истовремено упокојеном монахињом Олгом преносили из Рождественског храма у саборни храм св. Тројице, кроз манастирска врата, на небу, над облацима видела су се два осмокрака крста.

Многима је била позната висина њеног духовног живота. Баш кроз њу Промисли Божјој било је угодно, без обзира на све буре, кроз које је прошао њен живот, да сачува и преда Цркви

∗ Мирослав Спалајковић (1869-1951), дипломата и политичар, посланик у Петрограду

постељу, рукавице, вериге, наруквице, епитрахиљ, метални лончић, у ком се и сад за поклонике суши двопек, и друге драгоцене светиње преподобног Серафима.

Пред смрт она је дуго и тешко боловала, налазећи се у полусвести.

„Равно месец дана пре смрти, 9. јануара, - прича инокиња Јекатерина Чернишова, која је неговала матушку, - на трећи дан Божића, матушка Маргарита је дошла себи и у силном узбуђењу рекла:

- Опет сам у Дивјејеву, а управо сам била у Арзамасу и док сам тамо била, -показала је на небо, - видела сам на небу Цара Николаја, он је тамо у великој слави, сви му прилазе, клањају се и моле опроштај.

Матушка је додала: - Он је и пре долазио к мени, то је

било оне године, кад се празновала хиљадугодишњица крштења Русије, у Вертјанову“.

У том малом дому, где је тада живела схимонахиња Маргарита, покућство је било до крајности убого, али он је у исто време био пун благодатних дарова преподобнога баћушке Серафима. Матушка је не једном причала о тој посети Государа, којој је претходило јављање Мајке Божје, како је ушао и целивао иконе.“ Виђење блаженог Јоасафа

У бр. 3-4 „Вороњешког епархијског

весника“ (1995), објављен је чланак о блаженом Јоасафу Оптинском (Мојсејеву, +1976), локалном светитељу Вороњешко-липецке епархије. Аутор је познати етнограф, Н. Макејев. Реч је о чудесном јављању св. Царске Породице будућем схимонаху Јоасафу, тада новопостриженом иноку Јосифу. 25.марта/7. априла 1925. године. Јосиф, обучен у стихар и са крстом у рукама, налазио се крај гроба почившег патријарха Тихона. Ту је видео како се св. патријарх Тихон и убијена Царска Породица лествицама успињу на небо.

Двадесете године прошлог века биле су време црквене пометње и

3

раскола. А широм СССР прогони, тортуре, стрељања. За утеху свом верном слузи, Господ му је објавио небеску славу својих изабраних. А. Поповкин

Превео и приредио: Бранислав Жорж

КОНТИНУИТЕТ ЦАРСКЕ ВЛАСТИ

Св. равноапостолни Константин, обавивши истрагу убиства Господа Исуса Христа, сина Давидова, законитог наследника Богом установљеног старозаветног престола, узео је на себе титулу Цара и подвиг онога који задржава светске силе зла. Духовно наслеђе тог црквено-државног служења после пада православне Византије – Другог Рима, од времена господара московскога Јована Васиљевича (Ивана Грозног), примили су на себе цареви Трећег Рима – Москве, верно га испуњавајући све до 3. марта 1917. године, када је преваром и издајом непријатеља Православља, добијено одбијање Великог Кнеза Михаила Александровича (брата Царевог) да се успне на руски престо. Русија је у својој историји успоставила законити прелазак власти, легитимност, коју је нарушила смутња. Визатијско наследство у руском царству није значило само политичко или мистично прелажење права искључиво са империје Источног Новог Рима, него и укључивање у светску традицију, која је водила своје порекло од царског венца створеног Адама, од „цара“

послепотопнога човечанства – Ноја, кроз Богом утврђену династију Цара–пророка Давида, до самога Христа Спаситеља. Император Константин, одрекавши се паганског бешчашћа, после Првог весељенског сабора предузео је 326. свеобухватну истрагу убиства Цара над царевима, што ми празнујемо као Крстовдан. Самим тим изобличио је тајну безакоња јерусалимских врата Адових (Синедриона) и утврдио је хришћанску законитост у размерама васељенске државе, Римске империје. На тај начин, он је примио наслеђе у племе Јафетово од Богом установљеног престола Јудејског. Наслеђе се од Константина предавало с колена на колено до последњег ромејског императора, Константина Палеолога, погинулог на зидинама Цариграда. Од њега, деда првог руског цара, Ивана Грозног, Иван III Велики, кроз брак са Софијом-Зојом Паолеологовом, примио је наслеђе Константина Великог и Цара Царева, односно подвиг васељенског владара, који задржава силе зла. Двоглави орао, грб Источне Римске империје, постао је руски грб. Од Рјуриковича, то служење, кроз сверуски саборни позив на наслеђе (1613) примили су Романови - све до св. Цара-Мученика. На тај начин, само оригинална истрага васељенског злочина, уклањања са власти руског Императора и убиства Царске Породице, - биће начин за успостављање мистичне функције онога, који задржава силе зла на грешној земљи.

Будимир Кокотовић

4

Молитва св. Велике Кнегиње Олге Николајевне

написана у Тоболску Царице неба и земље Жалосних утјешеније, Молитву грешника услиши, У теби је надежда и спасеније. Заглиби смо се у зло страсти Лутамо у тами порока, Но... наша Родина... о, на њу, Скрени свеведећег Ока.

Света Русија – Твој светли дом Само што није пропао, К Теби, заступнице, вапијемо Јер другу ниједну не знамо. О, не остави своју децу, Жалосних поуздање, Баци поглед очију својих На нашу тугу и страдање.

Годишњице:

Ове године, 8. јула, навршило се

тачно сто година од рођења јеромонаха о. Георгија Бојића, старешине манастира Троноше.

Филип Бојић је рођен у Срему, у селу Јаску поред славног, тада мушког манастира, што је у њему и учврстило жељу да се посвети Богу. Родитељи су му били Димитрије и Милева, ратари. После свршене основне школе у родном селу и два разреда гимназије у Руми, завршио је и дворазредну монашку школу у Раковици 1929. године. Отишавши 1932. године у новоослобођене крајеве, замонашио се у манастиру св. Димитрија у Велесу, добивши име Георгије, те је ту једно време био и старешина. Оболевши од маларије, прешао је у манастир Јоаким Осоговски код Криве Паланке. Ту се 1934. зађаконио. Као јерођакон примљен је у шабачку епархију и у Чокешини је вршио дужност намесника манастира. За јеромонаха је рукоположен 1935. године. Служећи годину дана на парохији у Богатићу, основао је црквени хор и музичку секцију при соколском друштву. Почетком 1936. године постао је настојатељ троношки. Ту је остао пет година.

На самом почетку Другог св. рата прикључио се устаницима са своја два брдска топа која је скривена чувао, још од априлског рата. Јавио се у штаб кап. Рачића.

Био је члан Горског штаба у

Лозници, затим командант Јадранске бригаде Церског корпуса и заменик команданта Трећег јуришног корпуса. Прославио се под надимком Џиџа. Његовом иницијативом зидан је Преображенски манастир на Иверку, који су после рата порушиле комунистичке власти. На крају рата преживео Босанску голготу, а по повратку на подручје Цера ухапшен је у селу Коренити на св. Николу 1945. Суђено му је у Шапцу. Стрељан је 9. априла 1946. године. Сведоци су упамтили да је певао целим путем до Доњошорског гробља, где је ликвидиран.

Георгије Бојић Џиџа

Пантелија Петровић

5

ТРАГОВИ БОГОТРАЖЕЊА У „ЕX PONTU“ ИВЕ АНДРИЋА

Андрићева књига песама у прози ,,Ex Ponto“ објављена је 1918. године. Дело се изводи из духа модернизма, али се у трагичној визији света види значајна улога пишчевих преживљавања: затвор 1914. године и интернација до краја рата. Дело је уствари настало као низ неповезаних затворских записа. Иво Андрић је у своме делу „Ex Pontо“ описао најдубља стања људске душе, стравичну патњу, тугу и бол а понајвише људску самоћу, најгору ствар на овоме свету. Нека врста надокнаде за ту самоћу била је религија, али не отворено хришћанска. Али у „Ex Pontu“ има одјека хришћанског, религиозног обраћања али и утехе. „Тешко је бити човјек, Господе!“ вели он бунтовнички на једном месту и иде за хришћанством која је религија страдања (али и васкрсења), глорификује патњу и придружује се саучешћем према јаду ближњега: “Несрећна су браћа моја (...) и ја пружам руку свим несрећним, савладаним, свој браћи својој у патњи“. Осећајући и сам ту патњу Андрићу је неопходно потребна и молитва како би сабрао све своје силе и кренуо даље. Господ је поузданији од ломљиве и превртљиве људске душе, зарад које се све чини. Веома је видљива и хуманистичка нота у доживљају Бога, која нам помаже да човек буде јак јер има наднебеску помоћ.

Критичари различито говоре о Андрићевом схватању религиозности и Бога. Неки говоре да је његова идеја надовезана на Паскалову идеју „скривеног Бога“, за Шелинга Андрића повезује, веза уметности са Богом, а све је то у вези са људском истинском вером која једина може осмислити људско битисање.

Но, колико год Андрић био религиозан, за њега однос са Богом није догматско - књишки и канонски, већ Бога доживљава као апсолутни идеал. То је и разумљиво, јер се ни хришћанска етика не задовољава књишким формулацијама

и тај однос назива „робовским“ и смешта га на најнижи степен.

За Андрића свет без Бога је алогичан и он дели неке вредности које налазимо у хришћанским идеалима. По Андрићу нема проблема у апсолутном бићу - Богу већ је тај проблем у успостављању односа са Богом. Затим следе поједина Андрићева мишљења која преносим: „Бог је неко непознат“ - „Бог је оправдање појединачног постојања“ - „Бог је на небесима“ – „У Богу је свршетак мисли“. Проблем Андрићеве вере у Бога је у томе што је та вера прожета песимизмом, а вера прожета песимизмом је трагична вера, ирационална вера, не доноси одговор ни утеху, већ изазива бол и патњу. Стога можемо схватити и ону песимистичну Андрићеву молитву: „Бог не би требало да нас толико искушава и да нас доводи на страшно мјесто, гдје је смрт и живот једно те исто“.

У коначном исходу, Андрић успева да оствари везе са Творцем, и да одговори на питање везе човека са „моћним Богом“. Да би ускладио човекову слободу са свемоћју и свезнањем Бога, Андрић је прихватио да се човек не налази изван Бога, већ да је у Богу и да је све што чини човек део Божијег промисла: ,,У Богу је свршетак мисли која нам се губи у очајан бескрај“. Поступак слободне човекове воље омогућује да заузме херојски став у остварењу хришћанских идеала и прикључења Божанском плану и промислу по Андрићу.

Посетите: www.romanovi-srbija.org.rs

Владимир Петровић

6

ПЕСМА СРПСКОМ БРАТСТВУ

СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Када је св. Владика Николај посетио у априлу 1945. националне јединице у простору Словеније

(Српски добровољачки корпус, Динарску четничку дивизију војводе Ђујића и Лички четнички корпус војводе Добре Јевђевића), дирнут њиховом слогом од радости је испевао песму српском братству. Њу је забележио Бошко Костић у својој

књизи „За историју наших дана“, Lille, 1949. Француска. Песма владичина, у изводу, гласи:

„Боже мили и Боже једини, Бјеху тмине земљу ухватиле, У тминама Србе запутале, Српском крвљу свијет устрашиле, Све због српске проклете неслоге. Ал' ево се данас разданило, Род се српски слогом опасао, Сјединио у тешкој невољи, Збратимио најбоље од бољих. Поред оног српског Врховника, Што над Српством четир' љета стражи (Знај му име, али га не кажи), Све за Српство за се ништ' не тражи... ................................................................. Па крај њега и ти Димитрије, Димитрије, мудри добровољче И Божији дивни угодниче, Што молитвом небеса отвараш, Од светаца савезнике ствараш И злотворе духом покораваш. До Љотића војвода Момчило, Ој Момчило, све ти здраво било, Момчила си старог надмашио, Твоја слава и твоје јунаштво Гласиће се док буде гусала И док буде пјевачкијех грла. Крај Момчила Јевђевићу Добра, Крв јунака и сој свештеника, Колико је имао мегдана, Толико је задобио рана И толико однео победа.

Покрај Добре славни Ђуришићу, Дивни Павле Бог му дао здравље, Побратим је војводе Момчила И побратим дурмиторских вила. Сви се вишњем Богу помолили И на слогу до гроба заклели, Да се боре као српска браћа, Да се боре за српску слободу, До васкрса српскоме народу. ................................................. Слава Богу на Његову дару, Бог да прости браћу изгинулу,

Бог да живи браћу збратимљену.“

Свети владика Николај

7

ОСЛОБОЂЕЊЕ ЛОЗНИЦЕ - 31. 08. 1941.

У Подрињу се одувек неговала

посебна љубав према отаџбини. Овај део наше земље прослављен бојевима на Мишару, Чокешини, у Лозници и Лешници у Првом српском устанку, и борбама на Церу, Гучеву, Колубари и Мачковом камену у Првом светском рату, посебно се показао по храбрости и јунаштву и после окупирања Трећег Рајха тадашње Краљевине Југославије, априла 1941. године.

Убрзо су се позиву Вожда Трећег српског устанка пуковнику Драгољубу Михаиловићу одазвале многе српске патриоте из свих крајева земље. Један од првих који се појавио на слободној планини, почетком јуна 1941, био је потпуковник Веселин Мисита.

За време свог кратког боравка на Равној Гори у јуну месецу 1941, Веселин Мисита је добио упуства и наређење да иде у западну Србију (Подриње) и ту са својим замеником, капетаном Драгославом Рачићем и осталим саборцима, припреми устанак који је био планиран. Мисита се 15. јуна појављује у Лозници и јавља се породици трговца Душана Савића. Син трговца Савића, Лазар Савић, пре тога је био на Равној Гори и добио инструкције да са својим класним другом Ратком Мартиновићем оде у источну Босну и помогне мајору Јездимиру Дангићу у одбрани српског живља од усташа. Савићи су помогли Мисити да се смести на горњем спрату њихове куће у којој је била чувена Тицина кафана. Одавде је Мисита успоставио контакте по целом Подрињу.

За место где ће бити смештен устанички штаб Подриња Мисита је одабрао манастир Троношу, у којем је

игуман био Георгије Бојић Џиџа. По традицији су српски духовници били први гласници слободе у српском народу, па је и отац Џиџа наставио следити њихов пут. Он у устанак полази са два брдска топа које је склонио у манастир приликом априлске пропасти краљевске војске. Јавља се у штаб Драгослава Рачића, ускоро бива члан Горског штаба у Лозници, а затим и четнички командант Јадарске бригаде Церског корпуса и заменик команданта 3. јуришног корпуса.

Крајем августа, Рачић шаље Јездимиру Дангићу у Семберију јединицу са капетаном Богданом Дрљачом на челу. Убрзо са Равне Горе стижу наређења за нападе на Лозницу, Богатић, Бању Ковиљачу, Завлаку, рудник Зајачу и Крупањ. Веселин Мисита вредно ради и веома брзо на одржаном састанку у Троноши 30. августа припрема напад на немачку посаду у Лозници. Преко своје организације четнички устаници су припремили народ Подриња да на дати знак крену ка Лозници, и да ће почетак напада огласити црквена звона.

Подељени у три групе, четници су, 31. августа, напали на сва три немачка упоришта, а нападом су руководили: Веселин Мисита на кафану Хајдуковића, поручник Мика Комарчевић на Вуков дом и Георгије Бојић Џиџа на Гимназију. На знак звона, око 7 часова, започео је напад. Остаће забележено у историји Другог светског рата да је Веселин Мисита први официр у запоседнутој Европи који је Немцима упутио писмени ултиматум за предају. Први предлог за предају гарнизона Немци су одбили, па је затим упућен и други, који је гласио: „Активни и резервни официри, подофицири и редови са својим учитељима и свештеницима и целим околним грађанством траже предају

8

града, при чему вам се јемчи свака војничка част. Уколико не извршите предају града, ми ћемо вас напасти и град отети.У том случају немате шта да од нас тражите, а рок за испуњавање овог захтева је 30 минута.“.

Потпуковник Мисита храбро је јуришао на кафану. Убацивао је бомбе кроз прозор, а кад су се Немци почели повлачити из локала у двориште, ускочио је кроз прозор у кафану. Ту је покошен рафалом из стројнице. Крај њега је пао и Мујага Зечановић, Лозничанин са секиром у руци. После Миситине смрти поручник Комарчевић је код Вуковог дома започео преговоре с Немцима о њиховој предаји. Немци су одбили да се повуку. Онда је и овде почео напад. Масе устаника жестоко су јуришале, те су Немци убрзо били приморани да истакну белу заставу.

Немачкој посади, која је бројала 250 људи и била одлично наоружана, нису могли помоћи ни немачки гарнизон из Бање Ковиљаче, ни усташе из Босне, јер су били онемогућени да дејствују прецизно испланираном акцијом потпуковника Мисите. Лозница је после два часа борбе била у српским рукама. Седамнаест Немаца је погинуло у борби, њих 96 пало је у заробљеништво, а остатак је

побегао. Заробљеници су спроведени у манастир Троношу, а рањеници у болницу. Превијени су и према њима се поступало врло хумано. Губици ослободилаца Лознице су били: 8 погинулих и 4 рањених. Тако је Лозница постала први ослобођени град у поробљеној Европи и уједно то је била и прва победа над силама Осовине у Другом светском рату и тзв. „савезници“ су је вешто искористили у своје пропагандне сврхе. Устаници су потом под командом Драгослава Рачића наставили да нижу победе и ускоро су били ослобођени Бања Ковиљача, Богатић и Крупањ. Преживели борци који су под командом Веселине Мисите учествовали у ослобађању Лознице памте свог команданта као интелигентног, храброг и правичног официра који је својом појавом подсећао на многе славне српске великане. Потпуковник Веселин Мисита је положио свој млади живот на олтар отаџбине и тако ће његово име заувек остати записано златним словима у српској историји. Краљевска влада га је посмртно унапредила у чин пуковника и одликовала га златном Карађорђевом звездом са мачевима.

О СРПСКОМ НАЦИОНАЛИЗМУ

Етика српског национализма је

хришћанска и она се најбоље одсликава у поруци мајке Краљевића Марка, Јевросиме, која се свом сину обраћа следећим речима: "Марко сине, једини у мајке, не била ти моја рана клета, немој сине, говорити криво, ни по баби ни по стричевима, већ по правди Бога истинитога! Немој сине

изгубити душе, боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу!"

Једна од великих врлина српског национализма је да не мрзимо друге народе, него волимо свој. Не мрзимо друге вере, него волимо своју, не презиремо туђе, него негујемо своје, не присвајамо туђе територије, него само бранимо своју Отаџбину.

. Милан Старчевић

9

Актуелне вести:

Билтен и у овом броју обавештава своје читаоце о актуелним догађајима из живота овог духовног - националног центра..

Текериш – Делегација Одбора

за подизање храма Св. Цару мученику, 17. августа текуће године, присуствовала је централној прослави обележавања деведест и четири године од Церске битке. Подсећамо да је цар Николај први честитао победу у бици на Церу Српском престолонасленику Александру Карађорђевићу речима: „Од своје стране и од целе братске руске војске, из дубине душе честитам прву победу, која је Божјом помоћу почетак читавог низа даљих будућих победа. У том лицу цела руска војска кличе громко српским победницима: Живели!“

Лозница – Представници Одбора за подизање храма Св. Цару Николају су 31. августа текуће године учествовали су у организацији прославе поводом шездесет и седам година од ослобођења Лознице (о овоме опширније прочитати на странама 7 и 8 ). У 10 часова на лозничком гробљу је извршен парастос потпуковнику Весeлину Мисити, у 11 часова положено је цвеће на споменику овога

великана, а у 12 часова откривена је спомен плоча на месту где је на данашњи дан 1941. године погинуо Веселин Мисита. Скупу су присуствовали бројни гости а говорило је неколико историчара.

Спомен плоча Веселину Мисити

Јошева – Одбор за подизање

храма Св. Цару мученику сваке недеље у 17:00 часова организује читање акатиста Св. Царској породици. Позивамо све заитересоване вернике да се придруже овом молитвеном скупу.

Јошева – У рад је пуштена интернет страница нашега одбора на адреси: www.romanovi-srbija.org.rs. Обавештавамо наше читаоце да све информације у вези нашега Одбора могу пронаћи на овоме месту.

Владимир Петровић

10

ИЗВЕШТАЈ О ГРАДЊИ ЦРКВЕ

Градња цркве посвећене Св. Цару Николају Романову започета је ова године, која је и јубиларна јер је сто четрдесета година од рођења Св. Цара и деведесета од његове смрти, са благословом Његовог Преосвештенства епископа шабачког Г. Г. Лаврентија. Најпре су прибављене све грађевинске дозволе, а пројектант цркве је био г. хаџи Милан Арсеновић. Градња темеља је започета у мају 2008. године, а молитвословље за почетак градње цркве су одслужили протојереј-ставрофор Драгољуб Ивановић и протојереј Добрица

Петровић. Градња темеља је завршена у јулу 2008. године када је уприличена и прослава поводом завршетка израдње темеља.

Наставак градње цркве се очекује током ове јесени а завршетак радова се планира до следеће године. Приложници овога месеца су: г. Зоран Митрић – Сафир из Лознице, архимандрит хаџи Георгије (Милошевић) из манастира Чокешине, г. Бранислав Жорж из Београда, г. Владо Ђукић из Београда, г. Милан Старчевић из Швајцарске и г. мр Славомир Дедић из Сомбора.

Пантелија Петровић

Темељи цркве посвећене Св. Цару Николају

Молимо читаоце Билтена храма Светог цара Николаја да у складу са својим могућности узму учешће у израдњи храма посвећеног Светом Цару – мученику. Имена свих дародаваца биће обележена на посебној плочи а њихова имена ће бити помињана на свакој литургији која ће се служити у овоме светом храму. Број динарског жиро рачуна је 250-1310011231530-58 у Eurobank EFG банци филијала Лозница. За све информације се можете обратити на следећи број телефона: 015/849–268, или на е–mail: vladimir_pet@hotmail.com.