1

Dan četvrti

„VOZ” PROTUTNJAO FESTIVALOM

Polovina, ovogodišnjeg, 11. JoakimInterFesta je, čini nam

se, pravi trenutak da porazgovaramo sa teatrologom

Draganom Bošković, moderatorkom razgovora sa

stvaraocima. teatrolog i pozorišni kritičar Dragana Bošković

je na InterFestu od samog njegovog početka. Učestvovala je

u njegovom nastajanju, i bivala prisutna na ovoj

međunarodnoj pozorišnoj smotri i kao predsednik žirija,

selektor, voditelj razgovora... Dakle jedna od

najkompetentnijih sagovornika da proceni gde je i dokle je

stigao JoakimInterFest na ulasku u drugu deceniju svoga

postojanja.

- Podsetila bih da smo nekada imali dva JoakimFesta, jedan

koji se odnosio na tekstove domaćih pisaca, jer se tada

„Sterijino pozorje” odvojilo od tog koncepta - evo, od ove

godine mu se vraća, a drugi smo koncipirali kao

JoakimInterFest na kome možemo da vidimo neke teatarske

tendencije koje nisu iz našeg pozorišnog prostora.

Učestvovala sam od samog početka u oba festivala.

JoakimFest smo vodili pod sloganom „Prvi put s ocem u

teatar”, zbog Joakima Vujića - oca našeg pozorišta i on je

bio naš odgovor na ono što se tada dešavalo na „Pozorju”,

dok je ovaj festival JoakimInterFest bio naš odgovor na

BITEF. Više nam, u Kragujevcu koga smo

još davno definisali kao - teatropolis nije bilo ni potrebno,

podseća ona, dodajući i nabrajajući da je ovde bivala

selektor, predsednica žirija, već i ranije, kao i sada

moderator okruglog stola...

- Onda me jedno vreme, sticajem raznih okolnosti i raznih

uprava nije bilo nekoliko godina i evo me ponovo u ulozi

voditelja okruglog stola, gde posle mog velikog iskustva u

pozorištu sa ljudima koji su akteri predstava mogu da

razgovaram na teme i pitanja za koja smatram da interesuju

publiku, one koji sede preko puta nas, kaže Dragana

Bošković.

Po njoj se na InterFestu nešto nije mnogo promenilo.

- Baš to i smatram kvalitetom jer je od samog početka bio i

ostao koncipiran da se na njemu prikazuju stvari koje su

istinite, tačne i savremene. JoakimInterFest je sve to i dan

danas. Smenjuju se selektori, dolaze nove i drugačije

predstave, nikada se svi u tome u potpunosti ne složimo do

kraja - to vam je kao u fudbalu - da svako ima svoju viziju

„koje baš predstave obavezno moraju da budu na

InterFestu” a, kada se završi svaki od ovih naših festivala,

onda čovek, sam sa sobom, pa i pozorišni kritičar mora da

bude pošten i kaže: „Pa, u stvari, može i ovako.”, smatra

ona.

2

Iako je neke od predstava sa takmičarskog repertoara već

gledala i pisala o njima ne želi da govori unapred.

- Pozorište je živ organizam i nikada ne znate kakva će

predstava da bude baš te večeri. Neki put gledam po tri-četiri

puta istu predstavu a onda kada je gledam na nekom

festivalu se iznenadim - prijatno ili neprijatno. Bude potpuno

drugačija. To je odnos između živog čoveka na sceni i živog

odnosa u publici i uvek može da bude drugačije, iskusno

tvrdi Dragana Bošković, ne libivši se, kao i uvek da izrekne

svoj sud ovome što smo do sada videli na festivalu.

- Mislim da je bilo dobrog pozorišta i da su to bile predstave

koje su pre svega odrazile duh vremena a što se umeća tiče,

glumačkog, rediteljskog, ostalih saradnika na predstavama -

apsolutno su sve na visokom nivou i sve baš zaslužuju da

budu u jednoj ovakvoj selekciji. To je jedino bitno, da jedna

selekcija bude ujednačena tako da kvalitet predstava, ma

koliko ne između sebe bile različite, bude sličan. Mi smo

sada na pola festivala a u ovom prvom delu koji za nama je

zaista tako i bilo, zaključuje naša sagovornica.

Četvrtog dana 11. JoakimInterFesta na takmičarskom

repertoaru bila je predstava „Voz” beogradskog „Zvezdara

teatra” koju je po tekstu američkog kultnog književnika

Kormaka Makartija adaptirao i na scenu ove kuće postavio

naš proslavljeni glumac Voja Brajović.

Mnoga Makartijeva dela su ekranizovana i prevedena kod

nas i objavljena kao romani poput: „Nema zemlje za starce”,

„Put”, „Svi ti lepi konji”, „Kravi meridijan” a i po ovom

njegovom literarnom predlošku u SAD je snimljen film „The

sunset limited”. Svoju premijeru u „Zvezdara teatru”

predstava „Voz” je imala 24. oktobra prošle godine dok je

svetska premijera predstave „Voz” („The Sunset Limited”)

izvela pozorišna trupa „Stepski vuk” u Čikagu 18. maja pre

tačno 10 godina.

U predstavi igraju Sergej Trifunović (Crni) i Voja Brajović

(Beli) koji sem režije potpisuje i adaptaciju ovog teksta.

Predstava „Voz” je, što da se lažemo, u Kragujevac i na

JoakimInterFest došla ovenčana slavom. Vojislav Brajović je

dan ranije u Sarajevu dobio za ulogu Belog u ovom komadu

nagradu „Žan Marolt” kao najbolji glumac na Prvim danima

„Jurislava Korenića”. Predstava je ove godine ostvarila

veoma uspešnu regionalnu turneju, ovenčana je brojnim

nagradama (uključujući i sarajevsku prekjučerašnju) a, u

sredu, 11. oktobra na matičnoj sceni „Zvezdare” najavljeno

je njeno jubilarno 50. izvođenje - mada su se akteri

predstave Brajović i Trifunović na razgovorima posle nje na

našoj Maloj sceni složili pred brojnom publikom i

obožavaocima da im je sinoćnje izvođenje u našem Teatru

bilo 54. igranje „Voza”.

- Inspirisan delom Kormaka Makartija, jedino što želim ovom

predstavom je da izazovem kritički odnos i svest o tome

kuda ide ovaj svet ide. I naravno, pre svega, čovekoljublje,

koje ima veliku moć da spreči propast civilizacije. Po mom

mišljenju, najbolji lek za čoveka i njegovo najjače oružje je

kultura čiji su najvažniji segmenti umetnost i reč, kratak je i

jasan u svojoj rediteljskoj eksplikaciji Brajović.

Da u početku svega beše reč, slaže se i njegov kolega

Sergej Trifunović.

- Reč, istovremeno najskuplja i najjeftinija stvar. Ništa se ne

bagateliše tako olako kao reč. Pokušavam da napišem nešto

za program, ali mi se u lice ceri zaludnost tog čina. da se išta

smisleno da napisati, scenska postavka ovog dela, bila bi

besmislena. Ovo nije pozorišna predstava. Ovo je nešto sa

čime ćemo se svi mi, sudarati do kraja života, tog voza bez

konduktera, kome se početna, krajnja i usputna stanica, ne

mogu znati, napisao je on u programu predstave povodom

premijere „Voza”.

Festivalska publika je u prepunoj Sali sa ovacijama ispratila

predstavu, a koliki je utisak ona ostavila na nju svedoči i

njeno veliko prisustvo na razgovorima na Maloj sceni posle

predstave, što, da budemo pošteni i nije baš uvek slučaj.

Naravno, da to nije promaklo iskusnom oku moderatorke

razgovora Dragani Bošković.

- Ovoliki broj prisutnih na razgovorima može se protumačiti

harizmom dvojice protagonista predstave, „otvorila” je ovom

konstatacijom ona sinoćnji razgovor, ne „krijući” da je

predstavu već ranije gledala (više puta), pisla o njoj i svrstala

je u izbor najboljih pet u prošloj sezoni.

Po njoj videli smo predstavu „Voz” rađenu po delu Kormaka

Makartija koga kod nas, istakla je voditeljka, ljudi koji ne

čitaju mnogo znaju kao autora predloška za film „Nema

zemlje za starce” koji je dobio četiri „Oskara”. Na inicijativu

Voje Brajovića, Makartijev tekst „The sunset limited” preveli

su Milica i Branislav Mihajlović a Dragana Bošković je upitala

reditelja, kako ona pretpostavlja, da li je originalni tekst

mnogo duži.

- Otprilike smo skratili tekst za trećinu, jer Makarti nije

napisao dramu, nego roman u dijaloškoj formi. On je

vrhunski pisac i intelektualac i nije se ni upuštao u pisanje

teksta po svim zakonima dramaturgije nego je napisao svoj

pogled na tematiku verovanja i neverovanja. Zaista je mnogo

toga štrihovano, toliko - da je još jedan komad mogao da se

napiše, rekao je Brajović, dodavši da je on na početku

veoma hrabro štrihovao komad u prvoj ruci a zatim im je u

pomoć priskočila i Ivana Dimić koja je njemu i Trifunoviću

pomagala da sažmu ovako veliki tekst na tako delikatnu

temu, koja ipak, kao krajnji proizvod mora da ima to neko

vremensko ograničenje koje scensko izvođenje zahteva.

3

Ni Dragana Bošković, kao moderator razgovora nije bila

ništa manje iskrena i to iz dva razloga rekavši da se

pozorišnim kritičarima - „koji su listom pozdravili ovu

predstavu” činilo da „ima malo viška i da je njeno izvođenje

moglo da bude još malo kraće”.

- U pitanju je tako otvorena dramaturška struktura i da je

trajala još sat duže ona bi imala svoju unutrašnju logiku ali i

da je trajala pola sata manje isto bi mogla da se ispriča

jedna uzbudljiva priča, smatra ona, dodavši da je u pitanju

Brajovićev rediteljski prvenac sa opaskom „vreme je bilo”.

- Jednostavno je taj čin izašao iz mene sa potrebom da se

ovaj komad pokloni onom koji gleda kao i da ovog pisca

predstavimo našem gledalištu. Kada sam video film po ovom

predlošku „The sunset limited” koji je režirao glumac Tomi Li

Džons, u kojem igraju fantastično on i Semjuel L. Džekson,

shvatio sam da ulogu Crnog mora da igra glumac sa

energijom i svestranošću poput Sergeja Trifunovića, koji je

po meni svestraniji (svira, peva) od genijalnog L. Džeksona,

nije štedeo komplimente na račun svog scenskog partnera u

ovom slučaju, reditelj Brajović.

On priznaje da je nekoliko decenija mlađi (igra Belog), voleo

bi da sam igra Trifunovićevu rolu, ali i pošteno zaključuje da

ne poseduje sve njegove veštine.

Po njemu, svi, pa i gledaoci su učesnici u ovom scenskom

događanju.

- Nema potrebe da se dešava nešto... kao na bini, pa se

polako diže zavesa, pa mi igramo, pa se zavesa spušta...

Ne, jednostavno svi smo u nekoj vrsti povezanosti,

korespondencije..., pojašnjava Brajović inscenaciju svog

rediteljskog prvenca.

Na pitanje moderatorke kako je gradio svoju fantastičnu ali

jako zahtevnu ulogu Belog, Trifunović se prvo osvrnuo na to

kako je do njihove saradnje uopšte i došlo:

- Jednostavno, Voja me je zvao i rekao: „Sada ću da ti

pošaljem jedan tekst, a ti ćeš da mi kažeš koliko puta smo

mi to već odigrali. Sama, ovakva njegova najava značila je

da mi šalje nešto značajno i važno. Pročitao sam ga,

isplakao se i pozvao Voju i samo rekao: „Kad počinjemo?”,

kratak je bio on.

Što se tiče uloge Crnog Trifunović je pojasnio svoje viđenje:

- Ni jednog trenutka nisam razmišljao da pravim lik. To je

potpuno besmisleno, pogotovo u ovakvom projektu koji nije

predstava. To je nešto što „jednostavno izvire iz mene” jer

svi mi na planeti imamo iste želje, strahove, hteli bi da nas

Bog voli, želeli bi da preživimo... Potičemo svi iz istog izvora.

Ovaj tekst upućuje čoveka na svog bližnjeg, zove tog

bližnjeg bratom, kao Isus, nema likova, sve je potpuno

„dematerijalizovano”, bestelesno. Pričamo o duši. Ovo nije

predstava već scenska propoved. Zbog toga se ne

opterećujemo likovima, mizanscenom, scenografijom. Nema

čoveka koga se to ne tiče ili da ignoriše ovu temu, smatra

on.

Po Brajoviću ova predstava je i opomena - kuda ide svet,

koji je smisao našeg življenja. Pošto je JoakimInterFest

poznat po svom društvenom angažmanu a ne samo

umetničkim pozorišnim dometima voja Brajović je tokom

razgovora sam pojasnio kakva je njegova aktuelnost sada i

ovde:

- Kada tako nešto uzmemo, pogledamo na sceni ili

pročitamo u knjizi, onda se mi zapitamo, svako o svom

problemu. Negde su ti problemi, može se učiniti marginalni

a, negde akutni i zahvataju, na primer naše društvo, Srbiju,

bez obzira što se u samom tekstu na direktan način ne

govori bukvalno o tome. Ali, recimo, ako smo svesni da

mladost ode iz ove zemlje, pa se zapitamo: „Kuda ide naše

društvo?”, što sam ja uopšte živeo i rađao decu i onda, kako

sam došao dovde a, nisam to hteo... ? Ono što mene,

užasno kopka je kako to da se „prosto dešava” da ljudi

„projektuju” svoju decu da napuste i odu iz ove zemlje, što je

po meni krajnje nedopustivo i užasno nerodoljubivo. Decu od

14-15 godina već „projektuju”, taj izraz je užasan ali istinit,

projektuju da idu iz ove zemlje. Delo Kormaka Makartija

može da u vama probudi razmišljanje o suštini verovanja ali

se iz njega mogu „čitati” i „učitavati” i ovakve stvari i pitanja,

koja nisu tipična za podneblje u kojem priča nastaje ali za

naše jesu i te kako, nije se dvoumio on da podeli sa

publikom svoje dileme, dodavši da su njihovi prijatelji

sveštenici, monasi pa čak i mitropolit Porfirije gledali ovu

predstavu i svidela im se.

- Niko se zbog nje ne oseti povređenim, zato što ovo naše,

mi je i ne zovemo predstava kako je Sergej rekao, već

prestavlenije ne emituje nihilizam i pesimizam. Naprotiv,

svest o bolu proizvodi upravo nešto što je borba protiv toga,

zaključili su Brajović i Trifunović, s tim što za ovog potonjeg,

ova, „novela u dramskoj formi” počinje tek kada se predstava

završi - „počinje u našim glavama”. I protagonisti i gledaoci

su se zajedno složili da ovakve predstave još uvek mogu da

izazovu jak doživljaj i vrate, dobrano, poljuljanu veru u

čoveka.

Direktor kragujevačkog Teatra mr Vojo Lučić završio je

sinoćnje veče opaskom da je od trenutka kada je

obelodanjena selekcija za ovogodišnji JoakimInterFest reč

„Voz”, baš zbog ove predstave, postala najpopularnija u

Kragujevcu. Baš taj „Voz” sinoć je protutnjao 11.

JoakimInterFestom i gradom na Lepenici.

4

Večeras na repertoaru Scena Joakim Vujić, utorak, 11. oktobar 20.00 Atelje 212 Beograd

KAFA I CIGARETE – POZDRAV IZ BEOGRADA

posvećeno filmu Džima Džarmuša “Coffee and Cigarettes”

Režija: MIA KNEŽEVIĆ

Scenografija: Miljena Vučković

Kostimografija: Dragica Laušević

Igraju:

Ivana: MILICA MIHAJLOVIĆ

Relja: NEBOJŠA ILIĆ

Profesor (Danilo): TIHOMIR STANIĆ

Azra: DARA DžOKIĆ

Maša: MILICA TRIFUNOVIĆ

Student (On): MARKO GRABEŽ

Milenko: SVETOZAR CVETKOVIĆ

Već sam naslov predstave KAFA I CIGARETE – POZDRAV

IZ BEOGRADA jasno nagovaštava da je reč o svojevrsnom

autorskom odjeku kultnog filma “Coffee and Cigarettes”,

Džima Džarmuša.

Dramska priča i predstava, svojim smeštanjem na pozornicu

ne želi da preimenuje priču filma, naprotiv – koristeći samo

izvorni dramaturški model, želi da sa publikom podeli sasvim

lične teme, prepoznate u savremenom trenutku. I sve

strepnje i sve nade koje iz tih tema proizilaze. Susreti –

slučajni ili priželjkivani; odlasci – željeni ili iznuđeni;

neizvesnost svakog trenutka ka kome žurimo, neminovnost

svakog trenutka koji nas očekuje… jednom rečju sam život,

neizmerno bogat, satkan od nebrojeno mnogo slojeva i

značenja, tuga i radosti, susreta i rastanaka – uz kafu i

cigarete, možda se može makar malo bolje razumeti.

Reč reditelja

Nikada ne znamo kada će neki slučajni susret ili susret koji

pripada svakodnevnoj rutini, pokrenuti u nama duboka i nova

osećanja i suočiti nas sa novim vrednovanjem, kako

sadašnjih tako i trenutaka iz prošlosti. Kafa i cigarete, kao

ritual kojima se prepuštamo između lične navike pretvorene

u potrebu i društvenog konteksta u kojem učestvujemo čine

te trenutke ponekad i sudbinski

______________________________________________