Download - ОПСАДА САРАЈЕВА 1943

ОПСАДА САРАЈЕВА 1943.*

МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋ

Историја Другог светског рата у Југославији базирана на непознатим немачким документима

После пораза на фронту Јабучко седло – Месићи – Рогатица, Немци су померили трупе далеко на запад, на линију Соколац – Мокро – Пале. Соколац је удаљен 40, а Пале 50 километара западно од Рогатице. Мокро је село између ове две варошице. Линија Соколац – Мокро – Пале, дуга 37 километара, била је последња одбрана Сарајева из правца истока. На северу и северозападу Немци ће ускоро поставити један пук много ближе граду, на линију Вогошћа – Семизовац. На ободима града налазила се и јужна линија одбране.

Једино у правцима запад и југозапад Немци нису постављали фронт, јер су тамо били партизани. Они нису освојили ни једно место које су држали делови 369. дивизије, тако да су се у варошима у тим правцима и даље налазили осовински гарнизони.

У дневном саопштењу 15. брдског армијског корпуса још 8. октобра 1943. записана је реченица које су се Немци ужасавали: „Почео четнички устанак“.

1

http://www.standard.rs/istorija/31904-%D0%BE%D0%BF%D1%81%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B0-1943

Управо овом приликом први пут је поменута концентрација четника и јужно од Сарајева: „Четничке бригаде Романија, Јахорина и Иван јачине 4.000 људи се концентришу у Калиновику, вероватно за марш на Дубровник.“ [205]

У области Калиновика налазио се привремени 1. босански корпус, састављен од делова Романијског и Дринског корпуса. Јединицом је командовао мајор Милорад Момчиловић, док је деловима Романијског и Зеничког корпуса, који су имали задатак да нападају Сарајево са севера, командовао пуковник Гојко Борота (на слици на врху, у средини са црном шубаром, са Штабом Романијског корпуса у брдима изнад Сарајева 1943). Он је уједно командовао и сарајевским илегалцима („командант Сарајева“). Задатак 1. босанског корпуса није био марш ка Дубровнику, већ ка Сарајеву, што ће Немци ускоро увидети.

У дневном саопштењу Команде 15. корпуса за 10. октобар помињу се и јединице источно од Сарајева, тада иза линије фронта: „Подручје Пала: Главна команда у Хрватској јавља да има око 400 четника у подручју Велики Ступар, Црни Врх, Двориште, Паљевине“. [206]

Истог дана, у 12 часова и 15 минута, Оперативно одељење 369. дивизије први пут упозорава Команду 15. корпуса и на могућност избијања четничког устанка у самом Сарајеву: „Неопходно хитно довођење снага у подручје источно од Сарајева. Немогуће повлачење батаљона Б посебног пука 1, као и појединих јединица из Сарајева, јер сваког часа може да избије четнички устанак у овом подручју и у Сарајеву.“ [207]

Овај немачки извештај подудара се са четничким документима да је у Сарајеву постојала јака четничка илегала и да је православно становништво било наклоњено Михаиловићу, а не Брозу. Наиме, мада су запазили долазак крајишких бригада у област Сарајева са запада, Немци нису помињали могућност избијања комунистичког устанка у граду. Нису се бојали ни хрватског и муслиманског становништва, јер им је оно било лојално, а, прецизније речено, помагало је њихову борбу.

Касније тог дана, 10. октобра, у ратни дневник 369. дивизије уписан је један окршај са четницима који се одиграо 8. октобра у подручју Пала: „Домобранска патрола у извиђању Црног Врха наишла на четнички отпор. Један машиновођа тешко, један домобран лакше рањен. Није се могла установити јачина четника у подручју јужно од Пала“. [208]

Оперативно одељење 369. дивизије у извештају послатом 14. октобра у 18 и 40 први пут описује пун круг четничког обруча око Сарајева:

„Врло јаке снаге четничких банди у линији Кула – Прача, источно од Сарајева, да би после припајања 1. босанског четничког корпуса северно, јужно и западно од Сарајева (Високо), четници освојили град… 92. пук и СС батаљон још нису ту… Молимо прецизно наређење за 92. пук и убрзано довлачење трупа у Сарајево да би одбили четнике.“ [209]

Реч је о СС батаљону из састава 13. брдског ловачког пука 7. СС дивизије “Принц Еуген“, док је 92. моторизовани пук био једна од немачких јединица раније послатих на јадранску обалу, ради супротстављања очекиваној савезничкој инвазији. Тај пук ишао је до албанског приморја, а сада је био прва јединица враћена у унутрашњост земље.

2

До овог периода у Сарајеву су најбројнији били хрватски домобрани, у које Немци нису имали поверења. Они су први подлегли широко распрострањеном уверењу међу Сарајлијама – које је постојало и у Михаиловићевој Врховној команди – да ће четници ускоро ући у град. Штавише, домобрански гарнизон послао је четницима једног преговарача, мајора Предојевића, да им понуди сарадњу у борби против Немаца. Мајор Предојевић дошао је у штаб потпуковника Остојића, који је о томе известио Врховну команду. Капетан Борислав Тодоровић из Врховне команде пише:

„Ова понуда учињена је ипак са резервом, тј. под следећим условом: ако се операције у нападу на Сарајево успешно развију, домобрански гарнизон је обећао да се неће борити против нас. У случају, пак, да операције узму неповољни ток, хрватски домобрански команданти изјавили су да они не могу да обезбеде своју сарадњу и замолили су да се чак и о њиховој понуди не говори, пошто не би желели да изазивају сумњу Немаца. Потпуковник Остојић јављао је даље, да је мајора Предојевића, који не жели да се врати натраг, упутио у главни штаб.“ [210]

етници у покрету ка Сарајеву октобра 1943. у камиону заплењеном од Немаца у Вишеграду

Четничке јединице на које је Михаиловићева Врховна команда рачунала за напад на осовинске трупе у Сарајеву биле су следеће:

– Зенички корпус мајора Боривоја Митрановића, са северозапада (из правца Високог);

– Делови Романијског корпуса под командом пуковника Гојка Бороте, са севера;

3

– Церски, Мачвански и Авалски корпус под командом мајора Драгослава Рачића, са североистока (на Соколац);

– Штабна група Команде Босне потпуковника Захарија Остојића са најмање једном летећом бригадом и Дрински корпус мајора Алексе Драшковића, са истока (на Пале);

– 1. босански корпус мајора Милорада Момчиловића, са југоистока (из правца Калиновика и Трнова);

– Две батерије топова разних калибара.

Овакав распоред показује да је остао непокривен један правац – југозапад, тј. друм и пруга ка Коњицу. Постоје две могућности: да је тај правац остављен осовинским трупама за повлачење или да је и он био покривен, а нема података да би се то потврдило.

Заправо, готово цела ова прича је нова и сазнајемо је тек сада, на основу докумената из Бундес архива. Није реч само о току операција већ пре свега о бројном стању четника на том подручју, које је све ове године брижљиво скривано. Тако, за Романијски корпус се подразумевало да је имао око 3.000 војника, мада је држао огромну територију северно, источно и јужно од Сарајева, са осам бригада: 1. и 2. сарајевска, 1. и 2. рогатичка, 1 и 2. романијска, Власеничка и Калиновичка бригада.

Међутим, у десетодневном извештају 369. дивизије од 10. октобра 1943. помињу се „четници Дерикоње северно од Сарајева“ (1. сарајевска бригада), док се за подручје Високо – Вареш – Олово – Власеница – Соколац тврди да има чак 7.500 четника. [211]

На географској карти ова места описују широки лук северно од Сарајева, а чинила су део територија Зеничког и Романијског корпуса.

Према цитираном дневним извештају 369. дивизије од 8. октобра, 1. босански корпус имао је 4.000 људи, док су Косорићеве јединице око Реновице Немци процењивали на више стотина четника. За Рачићеве корпусе они наводе бројно стање од 2.000, а ситуација у Дринском корпусу и штабној групи Команде Босне није им била позната.

Другим речима, Немци су евидентирали око 14.500 четника, називајући притом Остојићеве и Драшковићеве јединице „веома јаким“. За њих знамо да су имале око 4.000 људи. То значи да је на фронту око Сарајева било 18.500 четника, од којих је главну линију одбране, Соколац – Мокро – Пале, нападало њих око 10.000.

4

Најбројнија јединица био је Романијски корпус, а у њему је најелитнија била 1. рогатичка бригада, тада под командом поручника Радомира Нешковића. Поручник Нешковић је лета 1944. године саставио списак од чак 453 четника своје јединице који су од почетка рата погинули или умрли од последица рањавања и болести. За сваког је наведен чин, затим име, презиме, одакле је, у борби против ког непријатеља је страдао, у ком месту је страдао и где је сахрањен. Списак открива велики ратни пут 1. рогатичке бригаде, од Санџака, на истоку, до Книна, на западу, и од Херцеговине, на југу, до Хан-Пијеска, на северу. У борби против усташа – под којима Нешковић подразумева све формације НДХ – погинула су 353 четника 1. рогатичке бригаде, против партизана 72 и против Немаца 28. Међу погинулима су један официр и 27 подофицира, док су остали били редови. Официр је потпоручник Војко Чворо из Сељана. Погинуо је у борби против Немаца у Вишеграду, а сахрањен је у Поздерићима. На Вишеграду је пало пет четника ове јединице, а на Сјемећу још пет. Трећи велики губитак од Немаца, такође од пет мртвих, био је на месту Мандра. Четници 1. рогатичке бригаде гинули су од немачких јединица на још 12 локација, од којих је једна Калиновик, што се очигледно десило 12. маја 1943, тј. првог дана Операције „Шварц“. [212]

Ево како су се догађаји на сарајевском фронту одвијали из дана у дан.

15. ОКТОБАР 1943.Према дневном саопштењу немачког 15. брдског корпуса за 15. октобар 1943, веће партизанске јединице налазиле су се западно од Сарајева, угрожавајући Зеницу, Травник, Завидовиће, Кисељак и пругу за Коњиц. Неке партизанске јединице биле су „у маршу према југу“, где су уочени њихови сукоби са херцеговачким четницима. Немци су у Травнику оставили један батаљон 92. моторизованог пука, док се главнина те јединице кретала ка Сарајеву. Источно од Сарајева четници су напали воз код Стамболчића. „Рогатица заузета од четника. Трећи батаљон 370. пука иде од Праче на Пале. Четници ударају према западу. Властите трупе у повлачење на линију Соколац – Мокро – Пале“, стоји даље у овом саопштењу. Команда корпуса је одлучила да са терена западно од Сарајева на фронт против четника пребаци још једну јединицу: немачки 1. резервни ловачки пук. Јединица је премештена из Кисељака на раскрсницу путева за Пале и Соколац, осам километара источно од Сарајева. Осовински губици тога дана били су „6 мртвих, 24 рањена, 7 несталих Хрвата и 4 рањена усташе“, док су Команди корпуса остали непознати “губици непријатеља“. [213]

У 11 часова и 30 минута тог 15. октобра, у ратни дневник 369. дивизије уписан је разговор команданта дивизије са Оперативним одељењем, који гласи:

“Командант дивизије и Оперативно одељење стоје на принципијелном становишту да је извлачење алармних јединица из Сарајева једва могуће, јер при једном нападу на Сарајево и у граду се морају налазити трупе, да би сузбиле плануле побуне.

Појачање снага према истоку је хитно, јер се непријатељ полако пробија према линији Пале – Мокро – Соколац.

Оперативно одељење због тога предлаже команданту, ради олакшање стања:

а) Учешће 1. ловачког пука на простору источно од Сарајева и остављање појединих безбедносних чета у самом Сарајеву.

6

б) појачање спољних одбрамбених линија са регрутним батаљоном усташа и месном резервом хрватског 3. корпуса.

ц) преузимање стражарских места 1. ловачког пука од стране алармних јединица и полиције.

д) за цивилно становништво полицијски час да се постави раније.

е) евентуално проглашење опсадног стања.

Командант је споразуман са предлозима. Наређивање опсадног стања зависиће од разговора са командантима територијалне полиције и војне команде.“214

У 12 часова шеф штаба 3. хрватског корпуса известио је 369. дивизију да је Пале “већински настањено православним становништвом“, због чега “постоји опасност да ће оно издати четницима нове положаје“. После овог обавештења, Оперативно одељење “наређује хапшење талаца“. [215]

У 12 и 20 Оперативно одељење се код Команде 15. корпуса распитало о доласку 92. моторизованог пука, констатујући: “Четници источно од Сарајева много су јаки. Такође се нешто спрема и у Сарајеву. Ноћ прошла мирно у Травнику. Безусловно ће бити потребна нова појачања“. [116]

16. ОКТОБАР 1943.Шеснаестог октобра у 00 часова и 20 минута 3. батаљон 370. пука јавио је да су “регуларне Недићеве јединице заузеле Прачу“, која се налази 24 километра источно од Пала, односно 44 километра од Сарајева. “Разбијене“ осовинске формације, а вероватно је реч о домобранима, “су разоружане и отпуштене са пропусницама“. Управо ти “разбијени“ донели су вест о паду Праче. Оперативно одељење је саопштило 3. батаљону да ће тога дана бити повучен даље на запад, “на рачвање пута“ за Соколац и Пале, где је са друге стране долазио 1. ловачки пук. [218]

7

Команданти операција према Сарајеву, снимљени почетком новембра 1943:

Потпуковник Захарије Остојић, у средини, и мајор Драгослав Рачић, десно од њега. Око њих су официри 2. равногорског корпуса, који их је прихватио после

повлачења на десну обалу Дрине. Први с лева поручник Душан Лазаревић, начелник штаба, други капетан Предраг Раковић, командант корпуса, крајње

десно учитељ рез. поручник Лужанин

“Недићеве јединице“ заправо ду биле Рачићеве, али ни то није било тачно, јер је на овом правцу наступао Дрински корпус.

У 09,40 Команда 369. дивизије јавила је Оперативном одељењу да су све јединице стигле у област Пала, где су стављене под команду пуковника Хамершмита. Свим јединицама наређено је извиђање према југу, југоистоку, истоку и северу, а на терен је послато и само Оперативно одељење. [218]

У 10,50 Оперативно одељење наређује хрватској авијацији да изврши извиђање из ваздуха. Касније тога дана Хрвати су одговорили да због магле извиђање није успело. [219]

17. ОКТОБАР 1943.Овог дана, у 01,45, у ратном двевнику 369. дивизије записано је:

“Подручје Соколац – Пале: Прачу и висје са обе стране пружне линије Подграб – Сјетлина заузео непријатељ. Усташе са Соколца јављају: 200 четника на положају Заварине“. [220]

Касније тога дана хрватско ваздухопловство је известило о резултатима новог извиђања праваца Сарајево – Рогатица – Јабука – Горажде и Јабука – Прача – Пале. Мостови са обе стране пруге за Горажде били су уништени, док су мостови код Праче и даље били “читави“. Авиони су бомбардовали и митраљирали два села у области Рогатице. Хрвати су сматрали да је у једном од њих – Ђедовићи, односно Дедовићи – “наводно четнички штаб“. [221]

8

У 14,45 командант 15. корпуса наредио је 1. ловачком пуку продор “на Горажде“, а 92. моторизованом пуку, без 1. батаљона, који је остављен у Травнику, продор “на Рогатицу“. “Линија Рогатица – Горажде се мора држати, Јабука седло да се заузме“, рекао је командант корпуса, на што је Оперативно одељење 369. дивизије упозорило “да се ова линија може узети, али да се не може држати са дивизијом која је на располагању“. Командант је ипак наредио да 92. пук, који је следећег дана требало да стигне у Сарајево, прекосутра освоји Рогатицу. [222]

У том тренутку 1. ловачки пук већ је нападао четнике у правцу Праче. Поручник Зајферт из ове јединице јавио је у 15 и 10:

“Непријатељ одступа од 15 часова из Праче. Први ловачки пук са главнином досеже до Витеза у вечерњим сатима. Висје око Праче очишћене од непријатеља. Прача заузета уз мали отпор непријатеља. Мостови читави, оштећени носачи. Пружни мост уништен“. [223]

Витез се налази десетак километара источно од Пала.

У 17,30 хрватски 3. корпус известио је о сопственим активностима на том сектору:

“Извиђачи јачине две групе извиђали терен у правцу Соколац – Вукосављевићи – Боговићи. Код Вукосављевића непријатељски додир са 150 четника који су се под притиском повукли ка Романији. Запаљене куће из којих се пуцало.

Сопствени губици: 3 рањена.

Губици непријатеља: непознати.

Плен: изгубљен 1 сандук муниције.

Извиђањем из правца Соколца према Рогатици установљено да се код Зваршнице и Витања врше радови на изградњи положаја. Јачина непријатеља: 500 четника. Штаб четника у Ђедовићима.

На Романији нападнута усташка стална позадинска постаја, резултат још непознат.“ [224]

9

Септембар 1943: Четници газе у борби заплењену нацистичку заставу

Уочи поноћи Оперативно одељење 369. дивизије обавестило је 1. ловачки пук да ће хрватски 6. брдски пук бити премештен са Пала у Вареш. Под командом 1. ловачког пука остаће само 1. батаљон 6. хрватског пука, батерија хаубица и оклопни воз. “Што пре преузети положаје 6. брдског пука“, наређивало је Оперативно одељење. Железничкој станици Пале наложено је да спреми три транспортна воза за превоз домобрана до Вареша, за 18. октобар у седам часова. [225]

18. ОКТОБАР 1943.У дневном саопштењу 15. корпуса за 18. октобар понавља се да се четници “испред властитих снага“ повлаче из Вукосављевића према Романији, као и од Пала, “преко потеза Подграб – Прача, према северу, истоку и југу“. Затим се преносе “изјаве мештана“ да се “јаке банде“ налазе у Понору. Први батаљон 6. брдског домобранског пука добио је задатак да обезбеђује Бистрицу, извор реке Праче и пругу ка Стамболчићу. Положаји немачког 1. ловачког пука били су код Витеза (на половини пута и пруге између Пала и Праче), а 92. моторизовани пук постављен је на линију Сарајево – Вогошћа. Претходног дана на подручју корпуса погинуо је један Немац, рањено је 15 Немаца и четири Хрвата, док је “пет људи повређено сопственим флаком“ (аутоматским топом). [226]

Тако су од овог дана већинске јединице на фронту против четника постале немачке. Од хрватских јединица Немци су оставили само 1. усташку бригаду и делове 6. брдског и 9. артиљеријског пука. Бројно стање осовинских формација износило је близу 10.000 војника.

Ујутру 18. априла Команда 369. дивизије изишла је на терен код Мокрог да извиди догађаје на лицу места. Ту је затекла доста избеглица, предложивши да се сместе у празне куће (које су свакако биле српске). [227]

10

У 14,45 Борбена група “Рајловац“ известила је о авиоизвиђању до Вишеграда, саопштивши да “нису примећени никакви покрети“. Железничка станица Прача, као и неколико кућа у Прачи, биле су у пламену. [228]

У 14,50 у двевник је унета изјава једног официра из Команде 369. дивизије: “Данас сам у 10,30 у Мокром наредио Команди 3. батаљона 370. пука да Мокро држи под свим околностима. Нема повлачења без наређења за батаљон“. [229]

Према извештају 3. хрватског корпуса, једна чета усташа извиђала је на потезу Стари Град – Шахбеговићи. Док се враћала у Бијелу Воду, чету је напало 40-50 четника, који су наводно били разбијени. Истовремено, усташе које су извиђале од Соколца према Кратељу напало је 50-60 четника. Оперативно одељење 369. дивизије “моли за извиђање“ (тако у оригиналу) и сутрадан, 19. октобра. [230]

Шахбеговићи се налазе западно од Соколца, што значи да 1. усташка бригада није била опкољена само из правца Пала.

У 21.20 у ратни дневник 369. дивизије записано је:

“Команда железничке станице Сарајево јавља телекомуникацијски: железничка станица Семизовац саопштава да је пре пола сата стражар из Рељева приметио да је дошла група четника и да је разоружан и заплењен домобрански транспорт. Стражар из Рељева побегао. Железничка станица Рељево незаузета.“

Семизовац је на северозападном излазу из Сарајева, код Вогошће. Десет минута касније, пуковник Хилдебранд јавља да је “на северној ивици Вогошће“ смештен 2. батаљон 92. пука, саопштавајући нове информације: “Трећи батаљон 6. хрватског пука, у четвртом транспортном возу, северно од Рељева напали су и одвели четници“. [231]

То је био управо онај батаљон који је претрпео највише губитака у Вишеграду и на Сјемећу.

Пуковник Хилдебранд се јавио и у 22 часа, када му је Оперативно одељење саопштило да једну чету постави “према Рељеву, које је заузето од четника“. [232]

Сутрадан ујутру, када је стигао извештај са аеродрома Рајловац, Немци су добили нове информације. Четници нису заробили цели батаљон, већ само седам домобрана – стражара на железничкој станици Рељево, којима су запленили оружје и муницију. Наводно је то била једна чета четника, која је прешла реку Босну, а вратила се натраг, у правцу Црног врха, када је била нападнута од стране извиђачке групе са Рајловца. [233]

У области Црног врха, 10 километара северозападно од Сарајева, налазила се 1. сарајевска бригада потпоручника Сава Дерикоње.

Касније током дана утврђено је да железничку станицу Рељево није напала чета, већ само одељење бројно осам до 10 четника. Један од седам заробљених домобрана успео је да побегне. [234]

У 21.30 у ратни дневник су унети подаци о извиђањима јединица 1. ловачког пука. Поред осталог, овде пише:

11

“Дана 17. октобра примећени су појединци и групе наоружаних цивила јачине 10 људи, неки са товарним животињама. Трупе се крећу из источног правца ка селима Рачиновићи и Луке, где скидају веће сандуке са товарних животиња и крију их у шипражју.

Посебно у селима Рачиновићи и Осатница стално су се сакупљали и разилазили цивили и зеленоуниформисане особе.

Ноћу 17/18. октобра непријатељ је извиђао са краја долине из правца запада према извиђачким положајима уходне чете на коти 1.427, која се удаљила не предузевши ништа.

Осматрање ујутру 18. октобра: 4 тамнозелено униформисана са 1 митраљезом и пушкама, у стрељачком строју, наступају у западном правцу долине.

Осим тога кретала се јача група од 10-15 људи путем у долини у западном правцу.

У освит зоре заориле су се песме које је тумач без сумње препознао као песме оданих краљу…

Околина Вишеграда, 1943: С лева на десно: амерички пуковник Алеберт Сајц, британски

генерал Чарлс Армстронг, генерал Дража Михаиловић и британски пуковник Вилијем Бејли

Батаљон Б\1… Пут: Витез, висови северно од пута Витез – Подграб до коте 975 (1,5 км источно од Подграба).

Покрет 18. октобра у 05,00, повратак у 20,30…

12

Извидница је угледала у Подграбу обезбеђење западног излаза…

Такође у 15,15 сати примећени су наоружани људи како у правилним размацима прелазе пут са по једном теглећом животињом.

Један мост у Подграбу је разорен.

Око 18,00 у Подграбу су примећене јаке скупине људи. Са минобацачем пун погодак у скуп. Тачни губици непријатеља нису могли да се утврде.

Намера: у 18,30 враћају се први делови батаљона Б.

Батаљон А долази 19. октобра у јутарњим сатима…“ [235]

19. ОКТОБАР 1943.У зору 19. октобра, Команда 15. брдског корпуса наредила је 1. ловачком пуку да са батаљонима А и Б и уз подршку оклопног воза изведе “снажан подухват“ дуж пруге и друма Мокро – Рогатица. [236]

Нешто касније, хрватском ваздухопловству је наређено да извиђа правцем Соколац – Реновица – Рогатица и да бомбардује Црни врх (вис јужно од Праче). [237]

О подухвату према истоку 1. ловачки пук се најпре јавио из Праче, у 13,35: “Посада оклопног воза и моторизованог одељења доспели у 13,10 у Прачу без помена вредних додира са непријатељем“.

Међутим, четници су опколили и напали другу колону, која је ишла без оклопног воза. Извештај ове колоне уписан је у 15,35:

“Батаљон Б око 10,30 сати јужно од Буда са три стране нападнут и опкољен. Пробио се у 14,00 сати на пут Прача – Подграб.

Тешки губици непријатеља.

Властити губици: 1 мртав, 4 рањена, око 7 несталих. Пук се враћа за Витез.“

Команда 1. ловачког пука поново се јавила у 16,15:

“Властити губици се повећавају на 3 мртва, 5 рањених.

Губици непријатеља процењени на 150 мртвих.

Јачина непријатеља неколико стотина униформисаних четника и око 100 у белим блузама и народној ношњи.“ [238]

Први ловачки пук је сутрадан послао нове податке. Сопствени губици били су 3 мртва, 6 рањених (од којих један официр) и 6 несталих. Изгубљене су и три товарне животиње са оружјем и опремом, што је објашњено “покушајем бега италијанских водича животиња приликом сусрета са непријатељем“. Јачина четника процењена је на 600-1.000 људи, а губици на 84 избројано мртва, међу којима је било “више водича“. [239]

13

О овој борби од 19. октобра 1943. године нису позната никаква документа ни сведочења са четничке стране. Немци су морали да се врате у Витез, што значи да су заправо они били поражени. Иначе, 1. ловачки пук није имао велику борбену вредност, пошто је као резервна јединица био састављен од резервиста старијих годишта. Како изгледа, Немци су приликом повлачења поубијали доста цивила на које су наишли (“100 у белим блузама и народној ношњи“), па су неке од њих прогласили “водичима“.

Тога дана у ратном дневнику 369. дивизије први пут се помиње четничка артиљерија на сарајевском фронту. У 13 часова из једног или два топа четници су гађали усташку касарну “Подроманија“, смештену два километра југозападно од Соколца. Претпоставка је била да се топови налазе код Подбуковаче, седам километара југоисточно од Соколца. Аеродрому “Рајловац“ наређено је да их пронађе и уништи. [240]

Артиљеријска ватра била је слаба – испаљене су само две гранате – што значи да је циљ био утврђивање координата, у оквиру припрема за напад.

У 18, 35 из Мокрог се јавио 3. батаљон 370. пука. Његове извиднице слате на север и североисток нису имале “додира са непријатељем“. Међутим, према информацијама добијеним од усташа, у Боговићима, Неправдићима и другим селима око Соколца уочена је група од 300 четника. [241]

У 18,45 јавио се и 1. ловачки пук. Делове батаљона А он је намеравао да пошаље у извиђање од Пала преко Бистрице “ради осматрања евентуалних прикривених прелаза делова четника“. Батаљон Б добио је задатак да извиђа од Витеза према истоку. [242]

У 19 часова 3. хрватски корпус пренео је најновији извештај 1. усташке бригаде из Соколца. Од четири усташке извиђачке патроле, две су тога дана налетеле на четнике. Једна се сукобила са 20 четника код Видрића, а друга, која је ишла преко Црног врха за Вукосављевиће, са 200-300 четника. Усташе су пријавиле да је један њихов војник рањен, а да су три четника погинула. [243]

У 19,25 командант коморе 369. дивизије известио је о “повећаној активности извидничких трупа четника Округлица“, источно од Дабравине, односно Брезе (десетак километара северно од Вогошће). [244]

У 20 часова Оперативно одељење Команде 369. дивизије наредило је капетану Хајнриху, командиру “алармне чете“, да са јединицом иде на Пале, како би “преузео обезбеђење места“. Чета је подређена 1. ловачком пуку. [245]

Такође у 20 часова, 1. ловачки пук је послао извештај о слању извидница према Касиндолу, Јабланици, Храсници, Бутмиру и другим местима јужно од Сарајева. Заробљен је један четнички курир из Которца (7 км југозападно од Сарајева), који је на испитивању рекао да ускоро долази група четника ради планирања напада на Аеродром “Бутмир“. Према исказима сељака, мање групе четника примећене су у правцу Трнова. [246]

У 20 часова заведен је још један извештај. Трећи хрватски корпус јавио је да је у Которцу 50 добро наоружаних “устаника“ одвело 20 хрватских радника, који су радили за “Луфтвафу“. Радници су одведени у Неџариће, односно Неђариће, где им је одузета одећа и онда су пуштени. Даље, претходне ноћи дошло је до

14

судара оклопног и теретног воза између станица Семизовац и Илијаш, али није било података да ли је реч о саботажи. [247]

У 22,20 Оперативно одељење 369. дивизије обавештава Команду 92. пука да је један његов батаљон већ укрцан на воз за Пале. Десет минута касније Оперативно одељење моли СС дивизију да пошаље на Пале 3. батаљон свог 2. пука. [248]

Према томе, Немци су и даље појачавали источни део фронта.

20. ОКТОБАР 1943.У дневном саопштењу Команде 15. корпуса емитованом у 01,15 понављају се догађаји од претходног дана, уз напомену: “Јаке четничке банде између рачвања пута Мокро – Рогатица – Прача“. Затим се додаје да је четничка артиљерија дејствовала и 17. октобра, “из правца Витања на Соколац“. Под ставком “намера“ наређено је извиђање са линије Соколац – Мокро – Витез према истоку у шест праваца, са “шест јаких ловачких јединица“, затим “извиђање у преосталим сигурносним подручјима“, као и довођење нових појачања на Пале. [249]

У 11 часова и 20 минута командант 2. батаљона 13. СС пука јавио је о свом доласку на Пале. Ускоро је стигла и 3. чета овог батаљона, која је у 12,20 “по наредби генерала упућена на марш ка Мокром“. [250]

У 15 часова Команда железничке станице Сарајево известила је о нападу на оклопни воз у Сјетлини, који се одиграо око 13 часова. Није било жртава. [251]

У 17 часова 1. ловачки пук извештава како је из Витеза примећено груписање четника “на мосту 825“. Тамо су одмах послати “воз и оклопни воз“. Истовремено, Оперативно одељење наређује да се “оклопни воз Бистрица одмах упути у Брезу“ (на северозапад). [252]

У 18,10 у ратни дневник 369. дивизије унет је извештај 1. усташке бригаде са Соколца. Бригада је први пут јавила о додиру са партизанима, код Кошутице. Друга извиђачка група наишла је на четнике код Подбуковице и уследио је “краћи окршај“. Као “губици непријатеља“ пријављени су један мртав и један рањен. [253]

У 19,10 Оперативно одељење 15. корпуса одбило је молбу Оперативног одељење 369. дивизије да се 1. батаљон 92. моторизованог пука “ангажује на истоку“.

15

У 19,55 СС дивизија је саопштила да њен батаљон путује у девет возова. Долазак последња два најављен је за прекосутра.

У 21,45 уписан је извештај 1. ловачког пука из Витеза, у коме се поред осталог каже:

“Хрватска брдска артиљерија је омела мање четничке покрете у долини код Сјетлине и уз помоћ оклопног воза надзире железнички мост и долину према југоистоку.

Нападнут лаки оклопни воз чија је немачка посада покушала да поправи телекомуникацијске водове. Напад уследио у Сјетлини око 16 часова из правца севера и југа.

Осматрањем двогледом из Витеза примећено око 17 часова на јужним падинама стена на Романији да се људи спуштају сајлама.

16

Око 19 часова кратки ватрени препад на зборно место трупа Васал.“ [254]

21. ОКТОБАР 1943.Од нових догађаја из претходног дана, у дневном саопштењу Команде 15. корпуса за 21. октобар помињу се окршаји 1. ловачког пука са “мањим групама четника“ код Сипа и Галеша, које су “протеране“ према истоку и југу. [255]

Овог дана, 21. октобра 1943. године, било је највише активности на сарајевском фронту. Ратни дневник 369. дивизије не описује догађаје хронолошки, јер су многи извештаји стизали накнадно. Хронологија догађаја од 21. октобра, без обзира када су унети у дневник, изгледала је приближно овако: [256]

– “У 05,20 уз помоћ оклопног воза одбијен четнички напад на Стамболиће (Стамболчић)“, како стоји у документу.

– “Са Соколцем више не постоји веза“, известио је 3. батаљон 370. пука у 11. часова.

– Чета есесоваца која је требало да отпутује у Брезу, још је била у Мокром, па Оперативно одељење Команде 369. дивизије понавља наредбу.

– Чета од 100 усташа код Орловића наилази на четничку позадину од 10-15 људи, која се “раштркала после краће борбе“. Није било губитака.

– Командант немачких трупа у НДХ, генерал Литерс, у 14,05 јавља да усташе на Соколцу “раде на шанчевима“.

– У 15 часова и 40 минута 1. ловачки пук извештава о минирању пруге у области Витеза и враћању оклопног воза.

– Према новом извештају 1. ловачког пука, утврђена су оштећења “на два железничка моста на 2,5 км југоисточно од Витеза“.

– Четници освајају коту 1.037, у области Витеза. Чета Немаца “продрла“ је из Галеша на североисток, али је “код коте 914 нападнута са свих страна“. Успела је да се пробије до Витеза. Накнадно је извештено да су губици Немаца били три рањена, док “непријатељ није пребројан“.

– Четници нападају извиђачке групе 1. ловачког пука, које су се кретале од Пала према југу. “Непријатељском ватром из ручног бацача убијен 1 наш човек“, стоји у немачком извештају.

– Како би узвратили артиљеријским нападима на 1. усташку бригаду, Немци 21. октобра довлаче на Соколац једну батерију хаубица из састава домобранског 9. артиљеријког пука, која се претходно налазила у Мокром. Трећи хрватски корпус обавестио је 369. дивизију да је ова батерија “само ограничено способна за акцију“, молећи да се “та околност узме у обзир“. Наиме, “1. вод наведене батерије доспео је у руке непријатељу током марша Рогатица – Пале“, док су преосталом 2. воду недостајале “товарне животиње и седла“, тако да је промена положаја била могућа “само уз помоћ теретних кола“ (која су услед непроходности терена имала ограничену вредност).

– Четници су савладали домобране у Сјетлини. “Према јављању разбијених домобрана, у Сјетлини 2-300 четника“, пише у ратном дневнику.

17

– “21. октобра увече запаљена и нападнута база Прачко врело, осим тога чуло се пуцање из пушкомитраљеза и минобацача“, гласио је извештај 1. ловачког пука. На врелу реке Праче било је 58 домобрана, који су се “разбежали на све стране“. База је била уништена. Домобрани су сутрадан “појединачно стигли“ до немачког батаљона у Бистрици.

– “Подбуковицу заузело 3-400 четника“, јавио је 3. хрватски корпус. У Подбуковици су се налазили делови 1. усташке бригаде.

– Група од 15-так четника примећена је у Шахбеговићима.

– Североисточно од Соколца, код Кошутице, долази до мање борбе између четника и усташа. “Сопствени губици: 1 усташа рањен. Губици непријатеља: 3 мртва четника, 1 четник рањен“, гласио је усташки извештај.

– У 19 часова 100 четника напада делове 1. усташке бригаде у Поховцу. “Након двочасовне борбе непријатељ је без сопствених губитака одбачен у правцу севера. Непријатељ имао 2 мртва (избројано) и 10 рањених (процена)“, гласио је усташки извештај.

– Четничка артиљерија гађала је положаје 1. усташке бригаде на Соклоцу из правца југ-југоисток.

– Око 22 часа четници су напали железничке станице Илијаш и Вогошћа, северозападно од Сарајева.

– Четници нападају Семизовац. Хрватски пуковник Стефотић известио је Команду 369. дивизије да је нападом руководио пуковник Борота.

– 500 метара северно од Семизовца нападнута су два возила Вермахта. Три Немца била су рањена.

– “Рањена 3 Хрвата приликом доспећа шлепа у четничке руке 21. октобра у 21,15, 500 м од Семизовца“, писало је у саопштењу 15. корпуса.

– Између Семизовца и 6 км удаљеног Илијаша, четници су на више места разорили пругу. Послати су радници да оправе пругу, али су враћени, “пошто се пуца на деоницу“. Хитно је затражена заштита. Немци су мислили да су ови напади “имали циљ да се дође до Брезе“. Бреза се налази двадесетак километара северозападно од Сарајева. Око поднева 22. октобра 92. моторизовани пук је известио да је угашена ватра на мосту на реци Босни код Семизовца и да је он сада проходан за теретна возила.

Био је то преглед догађаја од 21. октобра 1943, према ратном дневнику 369. дивизије. О овим догађајима познат је и један четничко-амерички документ. Реч је о изјави мајора Алексе Драшковића америчкој војној мисији. Драшковић се најпре осврнуо на заузеће Праче, изведено 20. октобра. “Непријатељ је успео да се повуче са безначајним губицима“, рекао је Драшковић, а с друге стране, ни његов Дрински корпус није имао губитака. Ово место, на половини пута између Рогатице и Пала, четници су ослободили раније, а онда су га заузели делови 1. ловачког пука. Драшковић је потом изјавио да су четници 21. октобра заузели Стамболчић. “Имали смо 3 погинулих, 7 рањених, док је непријатељ имао доста убијених и рањених. Заробили смо 5 немачких војника“, гласила је његова изјава. [257]

18

Све ове активности током 21. октобра изведене су ради маскирања главног циља напада, а то је било уништење 1. усташке бригаде у Соколцу. Напад на Соколац требало је да се изведе у ноћи између 21. и 22. октобра. Међутим, десило се да је пре почетка тог напада четнички сарајевски фронт сломљен, а да Немци то нису ни знали, како тог, тако ни наредног дана. Наиме, пре него што су четници напали усташе, њих су са леђа напали партизани, и то свим мобилним јединицама које су успели да доведу.

СЛОМ ОПСАДЕ САРАЈЕВАЈош од 1942. године немачки извештаји са Балкана бавили су се могућношћу уједињења четника и партизана у борби против Вермахта. У време капитулације Италије, Немци су најзад поверовали да се то десило. “Требало би да су се четници споразумели са комунистима“, писало је у извештају 369. дивизије од 10. октобра 1943. године. [258]

19

5. октобар 1943:Једна од страница ратног дневника 369. дивизије за 5. октобар 1943. године.

20

“09,40: 3. батаљон 370. гренадирског пука јавља преко радија: Од 04,00 јак напад помаган тешким оружјем. Напад се појачао од 07,00 сати. Североисток

Вишеграда четници узели. Молим помоћну војску из Рогатице. Молим помоћ из ваздуха…

10,10: Оперативно одељење за 3. батаљон 370. гренадирског пука преко радија: Затражена је помоћ Луфтвафе, али тренутно је време лоше. Хрватске снаге ће

још данас ступити на Вишеград.“

Немци су уједињујућим фактором сматрали Британце, који су се налазили и код једних и код других. Такође, знали су да је Британцима у извесној мери ово пошло за руком у Грчкој. Да у Југославији, за разлику од једнонационалне Грчке, уз себе имају читаве етничке групе, попут Хрвата и муслимана, и да је зато ситуација неупоредива – Немци о томе нису размишљали. Још мање им је било на уму да и Комунистичка партија Југославија игра на међунационалне поделе, обећавајући притом највише управо њиховим савезницима Хрватима, муслиманима, Албанцима и осталима.

Тако, 369. дивизија све време евидентира сукобе са партизанима на западним деловима своје територије, али на њих не обраћа превише пажње. Немачки официри видели су појачану активност партизана тамо где су се налазиле само формације НДХ, као и њихову уздржаност када се појаве јединице Вермахта. На пример, сматрали су да је опасност по Травник отклоњена доласком једног батаљона 92. моторизованог пука. Када је и тај пук пребачен на сарајевски фронт, против четника, поново су почели да пишу о угрожености Травника.

Немци су овај процес доводили у везу са великим бројем пребега у партизане, не само из војних формација, већ и из цивилних структура НДХ. “Из Травника су 12. октобра пребегли у партизане заменик великог жупана Суџука са супругом и њен брат надпоручник Сихровашки, његова вереница и још један човек“, уписано је у ратни дневник 369. дивизије 15. октобра 1943. [259]

С друге стране, пошто су највише непријатеља уочили око Сарајева, и пошто је то био једини фронт у земљи на коме су они систематски потискивани офанзивним акцијама, Немци су сматрали логичним да ће се опсади придружити и партизани. “Пета бандитска дивизија, јужно и северно од пута Сарајево – Коњиц на маршу према југу, наизглед да опколи Сарајево са југа“, писали су немачки официри 14. октобра. [260]

Сутрадан је једна бригада из састава 5. крајишке дивизије заробила 36 четника у селу Мојчевићи код Трнова, али Немци су ипак мислили да се и ова, и још једна бригада, “крећу према истоку са вероватном намером да напредују према четницима у подручју Рогатице“. [261]

Неколико дана касније, 19. октобра, у ратном дневнику 369. дивизије записано је: “Партизани су узели контакт са четницима да им омогуће слободан пролаз или примирје.“ [262]

Тако, када је 22. октобра стигао извештај 1. усташке бригаде “о борби четника и партизанске бригаде“ у подручју Соколовића, која се одиграла претходне ноћи у 23 часа – немачки официри на то нису обраћали пажњу. [263]

Штавише, у свом дневном саопштењу за 23. октобар, Команда 15 корпуса употребила је термин “наводне борбе између четника и бандита у подручју Соколовића“. [264]

21

Касно увече 23. октобра, у ратном дневнику наилазимо на још један запис у духу претходних уверења: “22,00: наредник Рик јавља: у 16 сати више од 100 комуниста и четници повукли се заједно кроз Средње у правцу Вучије Луке“. [265]

У истом духу било је и писмо генерала Рудолфа Литерса послато команди 15. брдског армијског корпуса, такође 23. октобра: “Источно од Соколца воде се наводно борбе између четника и комуниста. Констатована су непријатељска окупљања у близини Лашве и Кирана. Тамо су четници и комунисти у савезу.“ [266]

На лицу места била је само 1. усташка бригада, која је упорно понављала своју причу. “Судар 2. мајевичке бригаде са четницима на линији Мартићи – Сијевићи – Кусаче. Борбе још трају“, гласио је усташки извештај унет у дневник ујутру 24. октобра. [267]

Тако су најзад и Немци поверовали да се у ноћи између 21. и 22. октобра 1943. одиграло управо оно што им је највише одговарало: да су у јеку највеће четничке офанзиве против њих, четнике с леђа напали партизани.

Како је дошло до овога?

Комунисти су од почетка рата као непријатеља број један видели четнике, као војску Краљевине Југославије коју су хтели да сруше. Још док су били у савезу са Немцима, пре 22. јуна 1941, чим су чули за окупљање четника на Равној Гори, они су издали проглас против “агената Лондона“. Пошто су их набројали – “разне капиталистичке клике, четници и полицајци, неки бедни официри и други“ – извели су следећи закључак: “Ми морамо већ сада да тим бандама пружимо одлучну борбу“. [268]

Када су западни савезници наредили Италијанима да своје ратне залихе предају партизанима, они су одмах почели да кују планове како да то оружје – као и оно које су почели да им испоручују западни савезници – што ефикасније употребе у борби против четника. План за борбу против Немаца комунисти једноставно нису имали. “Намјеравамо, чим буду ослобођене, послати на ваш сектор још једну или двије дивизије. Ово држати у највећој тајности. Предузмите све да се онемогући четничка мобилизација“, писао је Јосип Броз свом 2. ударном корпусу, 1. октобра 1943. године. [269]

Овај корпус је тада постојао само на папиру. Задатак да га оформи имала је 2. пролетерска дивизија, која је, после напада на Озренски четнички корпус, септембра месеца пребачена у Црну Гору. Дивизија је упадала у четничку позадину, али, пошто се није опоравила од губитака у Операцији “Шварц“, када је изгубила три четвртине од 4.000 бораца, није могла да им превише нашкоди.

С друге стране, Броз није успевао да у жељеном року пошаље на четнике ни 3. ударни корпус из области Тузле. Овде су одједном створене крупне партизанске формације – само бивша усташка легија “Хаџи Ефендић“ имала је 3.500 војника – али процес уклапања дојучерашњих убица Срба и српских партизана у компактне јединице текао је исувише споро.

Тако је прва јединица коју је Броз успео да пошаље против четника у офанзиви према Сарајеву стигла из Западне Босне. Била је то 5. крајишка дивизија, чија матична територија се налазила тик уз хрватске концентрационе логоре Стара

22

Градишка и Јасеновац, у којима су свакодневно убијани управо чланови породица њених припадника. Не размишљајући о томе, 5. крајишка дивизија, бројна 3.000 људи, кренула је 10. октобра са линије Фојнице – Горњи Вакуф, преко Калиновика. [270]

Дан раније, 2. ударном корпусу је најављен и долазак 1. пролетерске дивизије. Том приликом још једном је наглашен задатак број један: “Рашчистити потпуно са четницима“. [271]

Броз је поновио и основни задатак комуниста, који су они већ у неколико наврата покушавали да остваре: “Мој план јесте: концентрисати 1. корпус и ваш 2. корпус на сектору Санџака и Метохије и, када за то буде моменат сазрео, кренути у правцу Србије и Македоније“. [272]

Депешом од 21. октобра Броз обавештава 2. ударни корпус: “Четници под командом Рачића заузели Вишеград и Рогатицу. Пета дивизија стигла у Фочу и данас смо јој издали наређење да одмах крене у правцу Горажда и Рогатице, заузме Вишеград и чека даља наређења. Према томе упутите и ви две бригаде да одмах крену у правцу Прибоја и Рудога да заузму та места.“ [273]

Међутим, до партизанског Врховног штаба стигла је нежељена вест: да је 2. ударни корпус ступио у борбу са Албанцима. Броз одмах упућује критику: “Нисте требали да се закачите са Албанцима, већ сте ваше операције морали уперити према Србији. То је најважнија стратешко-политичка задаћа садашњице да се онемогући Дража. Треба радити хитно у том правцу због вањско-политичких разлога.“ [274]

Командант 2. ударног корпуса Пеко Дапчевић, на ову критику је одговорио: “Ми нисмо напали Арбанасе, већ они нас заједно са Немцима са правца Андријевице. Чак смо их покушавали неутралисати и водили са њима разговоре“. [275]

У овом писму од 21. октобра Броз најављује знатно већу акцију него раније: “Пета дивизија је већ на Дрини. Скоро ћу доћи и ја са још две дивизије. Дотле морате ви хитно радити. Наредићу и Војвођанској да пређе у Србију а и Кости да вас подупре код Вишеграда. Јавите ваше мере у том правцу.“ [276]

23

5. октобар 1943: 10,45: Шеф Штаба 15. брдског армијског корпуса саопштава:По наредби командујућег генерала Вишеград и мост на Лиму се морају

безусловно држати. Оперативно одељење одговорно је ако се батаљон изгуби. Дивизија је данима захтевала чишћење Вишеграда и било је времена за то.10,50: Оперативно одељење обавештава Оперативно одељење 15. брдског корпуса: О стању у подручју Вишеград – Тузла. Захтевамо хитну ваздушну подршку у Вишеграду. Стање у Вишеграду је крајње критично и тражимо

тренутно учешће корпуса.

Према томе, требало је да дођу 1. пролетерска и 6. личка дивизија (тј. 1. пролетерски корпус) из околине Дрвара, затим 16. војвођанска дивизија из области Мајевице, а такође и 3. ударни корпус, под командом Косте Нађа, из области Тузле. Другим речима, комунисти су против четника на правцу Вишеград – Сарајево планирали ангажовање сва три своја мобилна корпуса (1. пролетерски, 2. ударни и 3. ударни), као и локалне јединице. Дакле, све што су могли.

Сат пред поноћ тога дана, 21. октобра, пре него што ће извести одлучујићи напад на усташе у Соколцу, четници су са севера нападнути од стране 27. дивизије 3. корпуса, а са југа од стране 5. крајишке дивизије. У распису свим јединицама од 14. новембра, Михаиловић је објаснио шта се тада дешавало:

“Напад на Соколац требало је да се изврши 22. октобра, по ноћи. Уочи 22. октобра комунисти су се издајнички и подмукло подвукли позади наших снага које су дошле из Србије и ударили у леђа, а у исто време усташе и Немци извршили су удар са фронта. Ово нека послужи као најбољи доказ свима да су комунисти у пуној сарадњи са усташама и Немцима а у своје редове примили су сав олош који мрзи Југославију и Србе… Због овог комунистичког издајничког напада ми смо морали напустити опсаду Соколца. Кажите свима овај случај као најбољи доказ да је комунистичка борба против окупатора само лаж.“ [277]

24

У зору 22. октобра, уместо да нападају Немце и усташе, четници су направили одбрану од напада са свих страна – у облику јежа, у селу Стенице. [278]

Под борбом, четници се извлаче из потпуног окружења и пробијају према Вишеграду.

Како гласи комунистичка верзија ових догађаја?

Ахмет Ђонлагић, који је, како изгледа, и сам припадао 27. дивизији, пише да је њен штаб сазнао да се “јединице четничког Церског корпуса приближују Соколцу“, затим да се око Праче “налазе дијелови четничког Дринског корпуса“, као и да се “Романијски четнички корпус прикупља сјеверно од планине Романије, око села Кнежине и у близини Соколца“. Командант дивизије одлучио је да не чека све јединице, већ да одмах нападне са једном бригадом и локалним Романијским партизанским одредом. Већи део бригаде послао је на четнике у Рогатици, а мањи део бригаде, са Романијским одредом, на четнике у селу Сијерци. “У селу Сијерцима налазила се четничка Азбуковачка бригада. Подишавши њеном распореду, 2. батаљон и Романијски одред упали су међу изненађене четнике и разбили их у трочасовној борби. Томе су знатно допринијели борци и штаб Романијског одреда, који су добро познавали земљиште“, пише Ахмет Ђонлагић. [279]

Бројно стање Романијског партизанског одреда, како наводи Ђонлагић, мерило се десетинама бораца. То је било симболично у односу на хиљаде четника Романијског корпуса. Међутим, као особе с тих простора, романијски партизани су сазнали где се тачно налазе четници, а сем тога лако су могли да се оријентишу по мраку. Знали су и да је Азбуковачка бригада у позадини, док је главнина Рачићевих јединица подилазила усташким положајима на Соколцу. Тако је значај Романијског партизанског одреда далеко превазилазио његово бројно стање. За Србе са Романије, којима је највећа жеља била уништење усташа, романијски партизани били су пета колона, али они се на то нису обазирали.

Ђонлагић даље пише да су партизани наставили да нападају четнике и наредних дана. До 25. октобра стигла је и главнина 17. дивизије 3. ударног корпуса – што је било укупно око 6.000 партизана – па су четницима осујећени “амбициозни (али и нереални) планови“, наводи Ахмет Ђонлагић, додајући: “То је био значајан војно-политички успјех НОП-а у том дијелу источне Босне, који је позитивно одјекнуо и у западној Србији“. [280]

Легионарску 369. дивизију, као и остали комунистички историчари, и Ђонлагић назива немачком, јер би у супротном била поткопана њихова теорија о учешћу Хрвата у “Народноослободилачком покрету“. Тврди да се 369. дивизија раније повукла из области од Вишеграда до Сарајева и да су четници на целом том простору савладали само домобрански 3. батаљон 6. брдског пука. За усташе, “огрезле у злочине“, пише да су, за разлику од четника, били “борбене вредности на нивоу њемачких јединица“. Обе дивизије 3. корпуса после четника наводно су хтеле да нападну и осовинске формације на линији Соколац – Мокро. До каквог-таквог напада на Соколац дошло је у ноћи између 27. и 28. октобра, али без успеха. У том нападу погинуо је један партизан. Следеће ноћи у поновљеном нападу било је рањено шест партизана.

Ове цифре казују да су напади на усташе били само симболични. То потврђује и чињеница да су на усташке бункере послати бомбаши, уместо да се заспу

25

артиљеријском паљбом. Штавише, партизани су запленили четничке топове, који су се налазили на местима идеалним за дејство према Соколцу. Са тих места они су и дејствовали претходних дана, односно, са наиласком партизана за усташе престаје опасност од артиљерије. Партизани су у ово доба имали и доста сопствених топова, које су добили у Тузли, заједно са артиљерцима НДХ.

Ђонлагић пише да су усташки положаји гађани топовима тек треће ноћи, али, усташе су се пре тога, наводно неопажено, повукле из Соколца. Тако је и ово место “ослобођено“ без борбе. [281]

Партизанима је већ била стигла наредба штаба 3. корпуса да се упуте “у напад на непријатеља у Вишеграду“. Ахмет Ђонлагић не пише да су ти непријатељи били четници.

Ситуацију дијаметрално супротну оној из њихове пропаганде, комунисти су још онда правдали лажним информацијама, чак и у интерној комуникацији. Друга пролетерска дивизија 15. октобра извештава 2. ударни корпус да четници заправо и нису ослободили Вишеград; такође, да у Вишеграду није ни било Немаца, већ само усташа. Наводно, десило се ово: “Четници су напали Вишеград и били су продрли до средине града, али су их усташе истерале. Чује се да је у Вишеграду остало око 200 мртвих четника, а велики број рањеника је допремљен у Прибој.“ [282]

После рата, комунистички историчари су нудили разне верзије ових догађаја. Ево једне: “Почетком октобра 1943, са својим Церским четничким корпусом, Драгослав Рачић је пошао у правцу Источне Босне. Пошто су се усташе повукле, он је без отпора ушао 6. октобра у Вишеград, а убрзо и у Рогатицу, Горажде и Олово. Наступајући у правцу Романије, уз помоћ четника из Источне Босне, Рачић је присилно мобилисао српски живаљ и вршио масовне покоље и пљачку муслиманског становништва.“ [283]

Ово је друга верзија комунистичких историчара: “Напад четника на домобране и Немце у Вишеграду извршен је 5. октобра. Циљ напада био је да се представницима британских и америчких војних мисија, које су посматрале напад, покаже како се, тобоже, четници боре и против окупатора.“ [284]

Једна новија комунистичка верзија најпре констатује да су управо у ово доба, октобра месеца, уочи четничке опсаде Соколца, усташе извршиле највећи покољ Срба у овој области. “Многе четничке јединице биле су ослободиле Рогатицу, Горажде, Вишеград и опколиле Соколац да га ослободе“, саопштава потом овај извор, што је раније било незамисливо. А онда наставља:

“До партизанске команде дошло је обавештење да би у Соколцу четници могли извршити велики покољ и уништење много муслиманског народа… Сазнавши за намеру четника, команда партизанских јединица издаје наређење борцима 2. крајишке и романијском одреду да нападну четнике. Брзим напредовањем партизанске јединице су у селу Сијерци напале Азбуковачку бригаду капетана Драгослава Рачића и том приликом су разбили четнике који су побегли ка Србији, а романијски четници на своје одредиште. У тој борби погинуо је капетан Павловић, заменик Рачића и њихових 97 четника који су касније заровљени на једном месту званом четничке гробнице у Сијерцима.“ [285]

Како немачка документа описују шта се дешавало тих дана?

26

Оперативно одељење штаба 369. дивизије обавестило је 22. октобра у 12 часова и 50 минута 1. ловачки пук да се транспорти СС батаљона “усмеравају на Пале и одмах марширају према Мокром“. Пет минута касније, Оперативно одељење наређује: “Таоце четника обесити због напада на теретна кола наше јединице на пружној линији и железничкој станици Семизовац“.

Даље, утврђено је да се штаб 1. босанског четничког корпуса налази у Шапанцима, а да му је складиште муниције на Нишићима. [286]

У 20 часова и 55. минута 1. ловачки пук је известио о својим активностима током 22. октобра. Цели пук, ојачан артиљеријом 369. дивизије, у рано зору је послат у акцију против четника. Једна колона кренула је из Подвитеза, друга из Витеза, а спојиле су се у Бјеловцу. Губици четника били су 7 мртвих, запаљене су куће са грчком, италијанском и француском муницијом, као и са “осталим наоружањем“. Минирани су четнички бункери и “изграђени конаци“. Цивилно становништво је евакуисано. Артиљерија је “разбила мање четничке групе“ у простору јужно од Буда, на коти 988 и јужно од Стајне. Истовремено, оклопни воз на линији Стамболчић – Подграб “протерао“ је мање групе четника. [287]

Тога дана хрватско ваздухопловство је бомбардовало “штаб 1. босанског четничког корпуса у Шапанцима и складиште муниције у Нишићима“. У ратном дневнику 369. дивизије даље пише:

Радомир Нешковић и Јово Планинчић, командант Дупског батаљона Рогатичке бригаде

“23. октобра биће обешено 27 четничких таоца на деоници Илијаш – Семизовац због напада на колону возила и напада на деоницу пруге Вогошћа – Илијаш“. [288]

Генерал Рудолф Литерс овако је описао догађаје од 22. октобра:

27

“Источно од Сарајева 1. резервни ловачки пук својим нападом потиснуо (је) четнике у назад и том приликом спалио куће удешене за одбрану и многобројна скровишта за муницију. Код непријатеља избројано седам мртвих.

Непријатељ је слабијим ноћним нападом разбио 1. чету 6. хрватског брдског пука, која није пружила нарочит отпор. Тако је скоро цео пук расформиран…

Северозападно од Сарајева извршени су препади на колону моторних возила, железничке станице и пругу. У циљу одмазде стрељано је 27 четника који су држани као таоци.“ [289]

У подне 23. октобра 1. усташка бригада известила је да је “разбила партизанску извиђачку групу“ у области Соколца.

Увече тога дана бригада је напала четнике у Боговићима и на Копиту. Четници су имали 4 рањена. [290]

У 21 час и 30 минута 3. хрватски корпус је послао следећи извештај:

“У току четнички напад са свих страна на Семизовац. Ангажован оклопни воз из Подлугова. По изјавама бегунаца 2. мајевичка бригада се налази у Жљебовима.

Нападом из ваздуха непријатељ имао велике губитке.“ [291]

Сутрадан, 24. октобра, 92. моторизовани пук је јавио да се у Семизовцу заправо одиграо мањи окршај, у коме су “учествовали четници“. Делови пука изашли су на терен, али нису имали “додира са непријатељем“. [292]

Према саопштењу Команде 15. корпуса, 1. ловачки пук је 23. октобра “уништио четничке куће у Сјетлини“. [293]

Увече 24. октобра пуковник Крамер из СС дивизине “Принц Еуген“ јавио је да је осујећен напад четника на пругу према Подлуговима. [294]

Према извештају 1. усташке бригаде, унетом у дневно саопштење 15. корпуса за 25. октобар 1943, у подручју Соколца (села Маргетићи, Сијерци и Кусаче), водила се борба између четника и партизанске 2. мајевичке бригаде, чије бројно стање је процењено на 600 људи. Истовремено, 1. ловачки пук је поново напао четнике из правца Подвитеза. У Јеловићима су запаљене куће у којима су нађене пушке и муниција, ухапшено је “11 мушкараца и 7 жена са децом“. [295]

У 9 часова и 5 минута тога дана, 25. октобра, у ратни дневник 369. дивизије уписано је: “Јављање са Требевића: У подручју јужно од Сарајева бандити наводно потиснули четнике са њихових ранијих положаја, а који су до скоро имали упориште у Живиницама.“

Западно од коте 1.096, Немци су тога дана “сузбили 50 коњаника“. [296]

Становништво избегло из Вучје Луке у Хрешу “са сигурношћу“ је потврдило да су партизани однели победу над четницима Сава Дерикоње, што је уписано у ратни дневник касно поподне 25. октобра. [297]

Вучја Лука је српско село, родно место Сава Дерикоње, тј. Срби су бежали од партизана.

28

Делови домобранског 6. брдског пука, који су раније разбили четници, и даље су се сакупљали у Хаџићима.

Немачки 1. ловачки пук послао је нова појачања на Аеродром Бутмир и у његову околину. Из села у околини Касиндола ухапшено је 150 цивила. После саслушања задржано је 6 “тешко осумњичених“, које је Специјална полиција одвела у Сарајево. Међу њима се налазио и извесни Неђо, који је као чистач и кувар радио код “вође банди“ Благоја Христановића из села Јашићи код Пала. Он је командовао четом која је имала 80 пушака, 4 тешка митраљеза и 3 пушкомитраљеза. Чета је била део “јаке групе“, која се налазила у области Јашића, под командом Стефана Лушића. За потеру за овом групом четника одређен је Батаљон А 1. ловачког пука. [298]

У 20 часова и 30 минута у ратни дневник је унет и извештај Батаљона Б:

“Чешљање и чишћење локација Врхпрача, Луке, Маруше и других места у горњој долини Праче протекло по плану. У зору 25. октобра батаљон је изишао из зоне приправности и одмах био нападнут четничком ватром. У току напада пуцано из кућа. Четници покушали да беже, притом убијено 11 четника. Осталих 8 четника мртви или рањени, упркос томе одвучени са линије. Спаљене куће из којих је пуцано и у којима је нађена муниција. Преостало становништво евакуисано. Према изјавама становништва већа група четника (око 300 људи) под вођством некадашњих југословенских официра повукла се према истоку. [299]

У претходном јављању батаљон је известио да је евакуисано 50 цивила, као и да су ови четници били “вероватно заштитнице регуларних четничких трупа“.

Углавном, за Немце је све после 21. октобра 1943. године било “смиривање тла“. Опасност по Силе осовине у Сарајеву је прошла и они су наставили да бележе нападе партизана на четнике према Вишеграду.

Ратни дневник 369. дивизије поред осталог даје и елементе за рушење мита о немачкој дисциплини. У дневнику је више пута забележено да је Команда 369. дивизије одбила да изврши наређење команданта 15. брдског армијског корпуса упркос његовим претњама. У сваком од тих случајева наређења команданта 15. корпуса била су неразумна, тј. тражио је да се задрже или освоје неки положаји иако је то било немогуће, због драстичне несразмере снага у корист четника.

Судећи према мемоарима пуковника Владимира Ваухника, који је као предратни војни аташе Краљевине Југославије у Берлину одлично познавао ситуацију у Трећем Рајху, изгледа да је командант 15. корпуса био један од многих који су добили висок чин и положај због припадности Националсоцијалистичкој партији. Остали официри су такве презирали, а било је доста случајева да страдају ако им се супротставе.

_______Фусноте:

[205] Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-11, страна 1.073.


29



[209] Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-11, страна 1.128г.

[210] Б. Тодоровић, Последњи рапорт, 287-288.

[211] Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369\61.

[212] Копија оригиналног списка у поседу аутора.






[218] Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-11, страна 1.139-142.
















30














[247] Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-11, страна 1.165-1.166.










[257] НАВ, Архив генерала Донована (шефа ОСС-ЦИА), Микрофилм 1642, Ролна 84, DECLASIFIED NND 877190, стране микрофилма 183-185. На документу су означене странице 0333, 0334 и 0335.

[258] Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369\61.


31

[260] Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-11, страна 1.128г.






[266] А. Стаматовић, Истина о четницима, 183. Према: Зборник докумената, том 4, књига 18, страна 438.


[268] Зборник докумената, том 1, књига 2, 13-14.

[269] Зборник докумената, том 2, књига 10, 330.

[270], [271] Зборник докумената, том 2, књига 10, 370, 367.

[272], [273] Зборник докумената, том 2, књига 10, 368, 399.

[274], [275] и [276] Зборник докумената, том 2, књига 10, 397-398.

[277] АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.

[278] Д. Трбојевић, Церско-мајевичка група корпуса, 101.

[279] А. Ђонлагић, 27. источнобосанска дивизија, 24-25.

[280] А. Ђонлагић, 27. источнобосанска дивизија, 26.

[281] А. Ђонлагић, 27. источнобосанска дивизија, 26.




[285] Ј. И. Крсмановић, Соколац (путеви Романије и историје), 190-191.




[289] А. Стаматовић, Истина о четницима, 183. Према: Зборник докумената, том 4, књига 18, страна 438.

32











______Извори:

Архивски материјал:

• Archive of Military Historic Institute (AVII), Belgrade, collection Chetniks’Archive (ČA). New name is Military Archive of Serbia.• Archive of Military Historic Institute, National Archive Washington Belgrade, (AVII, NAV) there are German documents passed from Washington, which kept American markings.• NAV, Archive of General Donovan (documents passed from Wahsington).• Archive of National Museum Kragujevac (ANMK).• Bundesarchiv, Military Archive, Feiburg im Briesgau, FR Germany.• Historical Archive Niš (IAN).• Historical Archive of Toplica Prokuplje, (IAT).• Historical Archive of Belgrade, Collection „Banjica“.

Књиге:• Авакумовић Иван, Михаиловић према немачким документима, Наше дело, Лондон, 1969.• Други светски рат, књига 1, Војноисторијски институт, ЈНА, Београд, 1957.• Ђонлагић Ахмет, Источнобосанска дивизија, Војноиздавачки завод, Београд, 1983.• Живановић Младен, Зборник докумената, Волс 3-4, Интерклима-графика, Врњачка Бања, 2004.• Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, Волс 1, 2, Војноисторијски институт, Београд.• Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, Вол 12 (German documents), Војноисторијски институт, Београд.• Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, Вол 14, Војноисторијски институт, Београд.• Илиев, Спомен на поречието (С. Илиев, Спомен на поречието.)• Јевђевић Доброслав, У служби српском народу (мемоарски и други записи), Нови погледи, Крагујевац, 2005.

33

• Кнежевић Л. Радоје и Живан, Слобода или смрт, self-published, Seattle, USA, 1981.• Крсмановић И. Јово, Соколац – путеви Романије и историје, self-published, Нови Сад, 2002.• Максимовић Миленко, Синови Озрена, НИИП Глас комуна, Добој, 1996.• Малетић Верољуб, Мотајичка српска зора, self-published, Србац, 2008.• Марковић Милисав, Са Дражом у победу или смрт – путевима Авалског корпуса, self-published, Торонто – Београд, 2001.• Николић Коста, Историја Равногорског покрета, Српска реч, Београд, 1999.• Николић Коста, Немачки ратни плакат у Србији, Бонарт, Нова Пазова, 2001.• Родољуб или издајник: случај ђенерала Драже Михаиловића (documents of the Hoover Institute), ИП Чича, Београд, 1990.• Сајц Алберт, Михаиловић – преварант или херој?, Институт за савремену историју, Београд, 2004.• Самарџић Милослав, Борбе четника против Немаца и усташа, Vol 1, Нови погледи, Крагујевац 2006.• Самарџић Милослав, Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета, Vols 1-5, Погледи, Крагујевац, 2004-2010.• Споменица Дражи 1946-1996, edited by Radovan Kalabić MA and Aleksandar Čotrić, Београд, 1996.• Срби у Ратном дневнику Вермахта, Службени лист, Београд, 2004.• Стаменковић Ђорђе, Железничари Ниша у радничком покрету и револуцији 1918-1945., Градина, Ниш, 1970• Тодоровић Борислав, Последњи рапорт, Нови погледи, Крагујевац, 2002.• Томашевић Јозо, Четници у Другом светском рату, Либер, Загреб, 1979.• Трбојевић Душан, Церско-мајевичка група корпуса пуковника Драгослава Рачића, Нови погледи, Крагујевац, 2001._______

* Део књиге Милослава Самарџића “Срби против Вермахта – непозната немачка документа“, НИП Погледи, Крагујевац, 2011. Коришћене фотографије из архиве М. Самарџића.

34

Download - ОПСАДА САРАЈЕВА 1943

Top Related