Knjiga Prva

MALIAN KOD HRISTANA BOIOJ JELKI

Jedan

Deca su udan svet oni se priviaju i sanjaju. Uoi ki-enja jelke i na samo vee uoi Boia, stalno sam sretao naulici, jednog maliana koji nije imao vie od estsedam go-dina. Po stranom mrazu bio je odeven gotovo kao leti, samomu je grlo bilo umotano nekim starim alom znai, neko gaje ipak spremao i slao. On je iao sa ispruenom rukom; toje tehniki termin koji znai prositi milostinju. Taj izraz suizmislili sami maliani. A takvih kao on ima mnogo. Motaju sepo vaem putu i plano govore neke nauene rei. Ovaj, meu-tim, nije kukao, ve je govorio nekako naivo i nevino gledajuimi sa poverenjem u oi a to znai tek je poinjao da se baviprosjaenjem. Na moje pitanje rekao mi je da mu sestra lei bo-lesna i bez posla; moda je istina, ali ja sam kasnije doznao daovih maliana ima bezbroj: alju ih da prose i po najstranijojhladnoi i, ako nita ne sakupe, sigurno ih ekaju batine.

Kad nakupi neto kopejki, malian se pomodrelih i skoa-njenih ruku vraa u neki umez, gde pijani banda neradnika,od onih koji poinju trajk u fabrici u subotu i ne vraajuse na posao pre srede uvee. Tamo, u umezima podruma, snjima pijane njihove gladne i istuene ene, tamo pite nji-hova gladna mala deca. Votka, prljavtina i razvrat, ali glavnoje votka.

Maliana sa isproenim kopejkama odmah alju u krmu, ion donosi jo pia. Radi zabave i njemu ponekad naliju u usta

okanj votke i kikou se kad on, gubei dah, pada na pod,gotovo bez svesti,

i u usta mi je votku odvratnunemilosrdno sipao . . .

Kad poodraste, to pre mogu gurnu ga nekud u fabriku, alisve to zaradi, i dalje je duan donositi neradnicima, a oni opetto propiju. Ali i pre no to stupe u fabriku, oav deca postajupravi prestupnici. Ona skitaju po gradu i znaju u podrumimatakva mesta kroz koja se moe proi i gde se moe neprimetnoprenoiti. Jedan od njih je spavao nekoliko noi uzastopno ukorpi kod nekog vratara koji ga nije primetio.

Oni, naravno, postaju i sitni lopovi. Kraa postaje strastak kod osmogodinje dece, koja ponekad nisu svesna svojihprestupa. Na kraju podnose sve glad, hladnou, batine samo radi slobode, i bee od svojih neradnika da skitaju posvojoj volji. Ponekad to divlje stvorenje nita ne shvata, ni gdeivi, ni koje je narodnosti, ima li boga, postoji li car; priajuo njima ak takve stvari, da ovek ne veruje svojim uima, a,meutim, to su injenice.

Dva

Ali ja sam romansijer i ini mi se da sam jednu priusam izmislio. Zato piem ini mi se, kada sigurno znam dasam je izmislio, ali meni izgleda da se to negde i nekada desilo ida se desilo upravo uoi Boia u nekom ogromnom gradu i postranoj hladnoi. Priinjava mi se da je iveo u podrumu mali-an, ali jo sasvim mali, kome je jedno est godina ili jo manje.Taj malian se probudio jednog jutra u vlanom i hladnom su-terenu. Bio je odeven u nekakav kaputi i drhtao je. Dah muje izletao kao bela para, i, sedei u kutu na nekom sanduku,iz dosade je hotimino putao tu paru iz usta i zabavljao segledajui kako izlazi.

Bio je veoma gladan. Nekoliko puta od zore prilazio je dr-venom leaju, gde je na prostirci i sa nekakvim zaveljajempod glavom leala bolesna njegova majka.

Kako se ona ovde nala?Mora da je doputovala sa svojim malianom iz drugog grada

i razbolela se iznenada. Vlasnicu prenoita su jo pre dva danaovdeli u policiju. Stanari su se razili uoi praznika a jedinikoji je ostao, leao je ve dan i no mrtav pijan i nije mogaodoekati praznik!

U dugom uglu sobe jeala je neka osamdesetogodinja sta-rica koja je nekada i negde ivela kao dadilja, a sada je umiralasamotna, jauui i gunajui malianu, tako da se ve poeobojati da prie njenoj postelji u uglu.

Vode da se napije naao je negde u hodniku, ali korice hlebanigde nije naao, i ve je deseti put prilazio da probudi svojumamu. Strano mu je, najzad, bilo u mraku: odavno je ve paomrak, a lampu nisu upalili.

Opipao je mamino lice i zaudio se to se ona uopte nemie i to je hladna kao zid.

Mnogo je ovde hladno, pomislio je, postojao malo, i ne-svesno zaboravivi svoju ruku na ramenu pokojnice. Zatim jedunuo u svoje prstie da ih ogreje i, odjednom, napipavi naleaju svoju staru kapu, pa polako, pipajui po mraku, izaaoiz suterena. On bi i ranije poao, ali se stalno bojao nekog ve-likog psa koji je, gore, na stepenicama, ceo dan zavijao predsusednim vratima. Ali psa sada nije bilo, i malian je odjednomizaao na ulicu.

Gospode Boe, kakav grad! Nikada tako neto nije video.Tamo, odakle je doao, nou je crna pomraina jedan fenjerna celu ulicu. Prozori niskih, drvenih kuica zatvaraju se kap-cima; na ulici, im se smrkne, nigde nikoga svi se zatvarajupo kuama, i samo zavijaju itavi opori pasa, stotine i hiljadeih zavijaju i laju svu no.

Ali je zato tamo bilo tako toplo, i davali su mu da jede, aovde ah, Gospode, da mu je sad da jede! . . . I kakva je ovdevreva i tutnjava, kakva svetlost, i ljudi, i koije, i zima, i mraz!

Ledena para dizala se od premorenih konja, iz njihovih za-dihanih vrelih njuki; kroz sipkav sneg odzvanjaju o kamenjepotkovice, i svi se tako guraju, i, boe . . . tako mu je se jelo,makar neki komadi hleba, i tako mu je odjednom hladno zaprstie. Pored njega je proao uvar reda, ali se okrenuo da nevidi maliana.

Evo opet jedna ulica oh, kako je iroka! Ovde e me si-gurno pregaziti! I kako svi viu, tre i jure koijama, a svetlosti,koliko svetlosti!

A ta je ovo? Uh, kakvo veliko staklo, a iza stakla soba, a usobi neko drvo do tavanice. To je jelka, a na jelki koliko sveica,koliko zlatnih hartijica i jabuka, a svuda oko nje lutkice i mali

konjii; po sobi tre deca, lepo odevena, ista, smeju se i igrajuse, i neto jedu i piju.

Eno, ona devojica poela je da se igra sa deakom kakoje lepa devojica! Evo, i muzika se uje kroz prozor.

Malian gleda, udi se, ve se i smeje, ali sad ga bole prstiii na noicama, a na ruicama su mu ve sasvim pomodreli, vene mogu da se savijaju, i bole ga kad mie s njima. I odjednommalian oseti da ga mnogo bole prstii, zaplaka se i potra da-lje . . . i, evo, ponovo je video kroz drugo staklo sobu, i tamoje drvee, a na stolovima razni kolai: od badema, crveni, uti,i sede tamo etiri bogate gospoe, pa ko doe, one mu dajukolaa, a vrata se otvaraju svaki as, sa ulice ulazi mnogo go-spode.

Malian se prikrade brzo, otvori vrata i ue . . . Uh, kakosu poeli da viu na njega i da mau rukama! Jedna gospoabrzo mu je prila i tutnula u ruku kopejku, pa mu je otvorilavrata na ulicu! Kako se uplaio! A kopejka mu je odmahispala i zveei otkotrljala se po stepenicama: nije mogao dasavije svoje pomodrele prstie i da pridri kopejku.

Istrao je malian na ulicu i poao bre i bre, a kuda nisam nije znao . . . Opet bi se zaplakao, ali se bojao, i trao je,trao i hukao u ruice. Obuzimala ga je tuga, jer se najednomosetio tako usamljen, i bilo mu je uasno . . . odjednom . . . o,boe! ta je ovo opet? Stoji masa ljudi i divi se iza staklaprozorskog bile su tri lutke, male, odevene u crvene i zelenehaljinice, kao da su ive! Neki stari sedi, i kao da svira uviolinu, jo druga dva takoe stoje tu, sviraju u male violinice,i po taktu mau glavama, jedan u drugoga gledaju, a usne imse miu, govore, stvarno govore samo se zbog stakla nitane uje.

G G G

Malian je u prvi mah pomislio da su oni ivi, a kad sedosetio da su to lutke iznenada se nasmejao. Nikad nijevideo takve lutke, i nije znao ni da postoje! I hteo bi da zaplae,ali su mu te lutkice tako smene.

Odjednom mu se uini da ga je neko otpozadi zgrabio zakaputi: veliki i zao deak stajao je pored njega, i iznenada gaje udario po glavi, zbacio mu kapu, i udario ga nogom ispodkolena. Malian se prevrnuo na zemlju; tada ljudi povikae,on pretrnu od straha, skoi i poe beati, beati, i odjednomje utrao ni sam nezna gde ispod neke kapije, u tuedvorite i unuo iza naslaganih drva: Ovde me nee nai,a i mrak je.

unuo je i zgurio se, a nikako nije mogao da odahne odstraha, i odjednom, sasvim iznenada, bilo mu je tako prijatno:ruice i noice su najednom prestale da ga bole i bilo mu jetako toplo, kao na pei! . . . Trgao se i sav uzdrhtao: ah, on jeto ovde bio zaspao! Kako je dobro tu spavati!

Posedeu ovde, pa u opet poi da pogledam one lutke,pomislio je malian i osmehnuo se kada se setio lutaka, stva-rno kao da su ive! . . . I odjednom mu se priulo da je nadnjim njegova mama zapevala pesmicu. Mama, ja spavam, ah,kako je ovde lepo spavati!

Hajdemo k meni, maliane, da kitimo jelku proapu-tao je nad njim odjednom neko tihim glasom.

Pomislio je da je i to govorila njegova mama, ali ne, nije ona;ko ga je to zvao on nije video, ali neko se sagnuo prema njemu,zagrlio ga u tami, a on mu je pruio ruku i . . .i odjednom . . .o,kakva svetlost! O, kakva jelka! Kao da i nije jelka on jotakvog drveta video nije! Gde je on to sad: sve blista, sve se sija,a svuda oko njega lutke ali ne, to su sve deaci i devojice,samo tako sjajni, svi se oni viju oko njega, lete, svi ga ljube,uzimaju ga, nose sa sobom, i on sam leti, i vidi: gleda ga njegovamama, i smeje mu se radosno.

Mama! Mama! Ah, kako je lepo ovde, mama! dovikujejoj malian, i opet se ljubi da decom, i eli da im to pre ispriao onim lutkicama iza stakla. Ko ste vi, deaci? Ko ste vi,devojice? pita ih on, smeei se i ljubei ih.

Ovo je Hristova jelka odgovaraju mu oni. KodHrista je uvek na ovaj dan jelka za malu decu koja tamo dolenemaju svoje jelke . . .

I doznao je da su svi ovi deaci i devojice bili isto takvadeca kao i on ali jedni su se posmrzavali jo u svojim kota-ricama, u kojima su ih ostavili na stepenitima pred vratimapetrogradskih inovnika druga su se uguila kod uhonki1 doj-kinja koje je iznajmio dom za siroad; trea su umrla nasasuenim grudima svojih majki (za vreme samarske gladnegodine), etvrta su se poguila od smrada u vagonima treeklase i svi su oni sada ovde, sva su ona kao aneli, svasu kod Hrista, i On je lino meu njima, i prua im ruke, iblagosilja njih i njihove majke grenice . . .

A majke ove dece stoje tu, sa strane, i plau svaka poznajesvog deaka ili devojicu, a oni doleu i ljube ih, utiru im suzesvojim ruicama i mole ih da ne plau, jer je njima ovde takolepo . . .

A vratari su ujutru nali dole iza sloenih drva mali le zalu-talog i smrznutog deaka . . .Pronali su i njegovu majku . . .Onaje jo pre njega umrla sreli su se kod Gospoda na nebu.

A zato sam izmislio ovakvu priu, koja ne ide u obinidnevnik, i to piev? A obeao sam prie preteno o stvarnimdogaajima! Ali u tome i jeste stvar to se meni stalno ini dase sve ovo stvarno moglo desiti naime, ono to se odigralou podrumu i iza sloenih drva; a ono o jelci Hristovoj to neznam ta da vam kaem, da li se moglo desiti ili nije. Ali jasam zato romansijer da izmiljam.

1Pogrdan naziv za Fince.

Knjiga Druga

SELJAK MAREJ

U ruskom oveku iz naroda treba umeti odvojiti nje-govu lepotu od primitivizma koji mu je svojstven. Zboguslova gotovo cele ruske istorije, na narod se toliko pre-davao razvratu i toliko su ga razvraivali, sablanjavalii stalno muili da je udno kako je preiveo i sauvaoljudski lik, a pogotovo to je ouvao lepotu ljudsku. Alion je sauvao lepotu ljudskog lika. Ko je pravi prijateljnaroda, kome je bar jednom kucalo srce zbog narodnihpatnji, shvatie i opravdae sve neprohodno blato u kojeje utonuo na narod i umee da pronae u tom blatu bri-lijante. Ponavljam: ne sudite o ruskom narodu po onimgadostima koje on tako esto ini, ve po onimm velikimi svetlim idealima za kojima on i u svojoj gadosti stalnoezne i uzdie . . . A ideali su njegovi moni i svetli, onisu ga i spasli u vekovima muenja; oni su oduvek sraslisa njegovom duom o zauvek mu darivali dobrodunosti potenje, iskrenost i iroki, sveobuhvani um, i sve to unajprivlanijem i harmoninom jedinstvu.

Ali mislim da je veoma dosadno itati sve ove professionsde foi, zato u da ispriam jednu priu, zapravo i ne priu, vejedan dalek spomen, koji zbog neeg veoma elim da ispriamupravo ovde i sada, na kraju mojeg traktata o narodu.

Bio je drugi dan uskrsa. Vazduh je bio topao, nebo plavo,sunce visoko, toplo, jarko, ali u mojoj dui je bilo veomamrano. Lutao sam iza robijakih kazamata, gledao i prebro-javao kolje jakog tamnikig palisada, ali nisam ni hteo da ihbrojim, iako mi je to ve bila navika. Ve drugi dan se u tam-nici slavi praznik. Robijae ne izvode na rad, pijanih je bilomnogo, ule su se psovke, a svae izbijale svaki as i na svestrane.

14 F. M. DOSTOJEVSKI

Rune, odvratne pesme, kockarske grupe koje su igrale ka-rata ispod tamnikih kreveta, nekoliko robijaa koje su drugovipo svojoj odluci isprebijali na mrtvo ime zbog naroitih skan-dala, lealo je na drvenim leajima, pokriveno kousima, dokse ne osveste i ne povrate u ivot ve nekoliko puta su pote-zali noeve iz kanija sve me je to za ova dva dana praznikatako iskidalo da sam bio prosto bolestan. Jer ja nikada nisammogao bez gaenja da podnosim pijanu narodnu terevenku, apogotovu ovde, na ovom mestu.

Ovih dana ak ni stareine nisu zavirivale u tamnicu, nisuvrili pretrese, nisu traili pie, shvatajui da, ipak, treba datiak i ovim odbaenim ljudima da se malo provedu, makar je-danput u godini, jer bi inae bilo gore.

Najzad, u mom srcu planu gnev. Sreo sam Poljaka Mckog,politikog osuenika. Pogledao me je smrknuto, oi mu sev-nue, a usne zadrhtae.

Je hais ces brigands!1 rekao je poluglasno i kripei zu-bima, kad je prolazio pored mene.

Vratio sam se u kazamat, mada sam pre etvrt sata izleteootud kao lud, kada je est snanih seljaka slono navalilo napijanog Tatarina Gazina da ga umire, i poelo da ga tue.Tukli su ga strano. Kamilu bi ovek mogao takvim batinamaubiti; ali oni su znali da je ovog herkula teko ubiti, zato su gabezobzirno tukli.

Kada sam se vratio, ugledao sam na kraju sobe, na dr-venim leajima u uglu, ve onesveenog Gazina, gotovo bezikakvih znakova ivota. Leao je pokriven kouhom, i svi suga zaobilazili utke, mada su se pouzdano nadali da e se doujutru osvestiti, ali, ko zna, posle ovakvih batina moe oveki da umre. Provukao sam se do svog mesta prema prozoru sagvozdenom reetkom, legao na lea, zabacio ruke pod glavu izamurio. Voleo sam tako da leim: jer onog ko spava ne diraju,a pored toga mogu da sanjarim i mislim. Ali sada mi se nije

1Mrzim ove razbojnike!

SELJAK MAREJ 15

sanjarilo: srce mi je kucalo nemirno, a u uima su mi odjekivalerei Mckog: Mrzim te razbojnike!

Uostalom, to da opisujem utiske; ja i sada ponekad sanjamnou to vreme, i nemam teih snova. Moda e itaoci i toprimetiti da ja do danas gotovo nijednom nisam javno govorioo svom ivotu na robiji; a Zapise iz mrvog doma napisao sampre petnaest godina, kao izmiljeno lice zloinac koji je ubiosvoju enu. Uzgred da dodam pojedinost da od tada o menimnogi misle, ak to jo i danas tvrde, da sam ja bio osuen narobiju zato to sam ubio svoju enu.

Malopomalo sam se stvarno zaneo i neprimetno utonuou uspomene. Za sve etiri godine moje robije neprestano samse seao svoje prolosti, i ini mi se preko uspomena ponovoproiveo sav svoj raniji ivot. Uspomene su same iskrsavale,retko sam ih hotimino izazivao. To je obino poinjalo odneke sitnice, ponekad beznaajne, a zatim bi, malopomalo,izraslo u kompletnu sliku, u snaan i celovit utisak.

Analizao sam te utiske, dodavao nove crte onome to samve odavno proiveo, i, to je najvanije, popravljao sam ga,neprestano popravljao u tome je i bila sva moja zabava.

Ovoga puta sam se neoekivano setio jednog gotovo be-znaajnog trenutka iz mog ranog detinjstva, kad mi je bilosvega devet godina trenutka koji sam, izgleda, bio potpunozaboravio, ali ja sam tada naroito voleo uspomene iz svognajranijeg detinjstva.

Setio sam se avgusta u naem selu: dan suv i vedar, ali malosveiji i vetrovit; leto je bilo na izmaku, i trebalo je uskoroputovati u Moskvu, i opet se dosaivati cele zime na asovimafrancuskog jezika, zato mi je tako teko i bilo da napustim selo.Izaao sam u polje iza gumana, spustio se u jarugu i popeo doLoska tako smo mi zvali gusti estar, sa one strane jaruge,pored same ume.

I tako sam zaao dublje u bunje i odjednom ujem kakonedaleko, na tridesetak koraka, na poljani, ore inokosan seljak.Znao sam da ore uzbrdo i da konj ide teko, zato do mene svremena na vreme dopiru njegovi povici De, de!

16 F. M. DOSTOJEVSKI

Ja poznajem gotovo sve nae seljake, ali ne znam ko je ovajto sada ore, a i svejedno mi je: sav sam se udubio u svojposao i zauzet sam: lomim sebi leskov prut da njime ibamabe. Leskovo prue je tako lepo i tako neizdrivo ni blizukao brezovo. Zanimaju me i bube i guteri, ja ih kupim ima ih vrlo arenih i lepih; volim i male, hitre crvenouteguterice sa crnim pegicama, a zmija se bojim. Uostalom, nazmije nailazim mnogo ree nego ona gutere.

Peurki ovde ima malo; po njih treba ii u brezovu umicu,i ja sam spreman da odem tamo. Nita u ivotu nisam takovoleo kao umu, sa njenim peurkama ijagodama, sa njenimbubicama i ptiicama, jeiima i vevericama, sa njenim vlanimmirisom istrulelog lia, koji sam tako voleo.

ak i sada, kada ovo piem, tako sam osetio miris naeseoske brezove umice: ti utisci ostaju oveku za ceo vek . . .

Odjednom, usred duboke tiine, jasno i razgovetno uo samuzvik: Eno vuka, juri! Vrisnuo sam i van sebe od straha,plaui na sav glas, istrao na poljanu, pravo na seljaka koji jeorao.

To je bio na seljak, Marej. Ne znam postoji li takvo ime,ali njega su svi zvali Marej. To je bio seljak od pedesetak go-dina, jedar, povisok, jako prosede tamnosmee guste brade. Jasam ga poznavao, ali pre toga skoro nikad nisam imao prilikeda razgovaram sa njim. On je zausavio svoju kobilicu, kad jeuo moj vrisak, i kad sam se, trei, grevito uhvatio jednomrukom za ralo, a drugom za njegov rukav, video je koliko samse uplaio.

Eno, vuk juri! viknuo sam, jedva diui.On die glavu i nehotice pogleda oko sebe, skoro verujui

mojim reima za trenutak. Gde je vuk? Viknuo je . . . neko je malopre viknuo: Eno juri vuk . . .

protepao sam. ta je tebi, dete, kakav vuk, uinilo ti se! Otkud ovde

vuk! mrmljao je, umirujui me.

SELJAK MAREJ 17

A ja sam sav drhtao i jo grevitije sam se uhvatio za njegovgunj, i mora da sam bio veoma bled. On me je gledao sa brinimosmehom, oevidno uznemiren i uplaen zbog mene.

Gle, kako se uplaio, ah, ah! mahao je glavom. Neboj se, rode moj! Gle ti njega!

Pruio je ruku i odjednom me pomilovao po obrazu. De, ne boj se, bog s tobom, prekrsti se.Ali ja se nisam prekrstio. Kutovi mojih usana su podrh-

tavali, i to ga je, izgleda, naroito dirnulo. Pruio je polakosvoj krupni prst, sa crnim noktom, pranjav od zemlje, i nenodotakao moje uzdrhtale usne.

Gle ti njega! osmehnuo mi se nekim materinskim idugim osmehom. O, boe, ta ti je dete, ah, ah!

Shvatio sam, najzad, da vuka nema, i da mi se uzvik Enovuk juri samo priuo. Uzvik je, istina, bio sasvim jasan irazgovetan, ali meni se i ranije jednom ili dva puta priinjavaloda ujem tavke povike (i ne samo o vucima), i ja sam to znao.(Kasnije, kada sam odrastao, te halucinacije su nestale.)

Pa da ja idem rekao sam, gledajui ga upitno i boja-ljivo.

Idi, slobodno idi, a ja u da gledam za tobom. Ne damja tebe vuku! dodao je i jo uvek mi se materinski smeio hajde, bog te uvao, idi slobodno i on me prekrsti rukom,a zatim se i sam prekrsti.

Poao sam, osvrui se nazad skoro svakih deset koraka, aMarej je, neprestano stajao sa svojom kobilicom i gledao zamnom dok sam ja iao, i svaki put mi je mahao kad sam seosvrtao. Priznajem, malko me je bilo stid pred njim to sam seonako uplaio, ali sam iao, pribojavajui se jo uvek vuka, dokse nisam popeo na padinu jaruge, do prve suare za snoplje.Tek tu me je strah sasvim proao, i odjednom odnekud ispadei pojuri prema meni na domai pas Vui.

Pored Vuia sam se ve sasvim ohrabrio i poslednji putosvrnuo prema Mareju. Lice mu sad ve nisam mogao da vidimjasno, ali sam oseao da mi se on jo uvek onako umiljato smei

18 F. M. DOSTOJEVSKI

i mae mi glavom. Mahnuo sam mu rukom, mahnu i on menii krenu svoju kobilicu.

De, de! zau se njegov udaljeni povik, i kobilica opetpovue svoje ralo.

G G GSvega sam se toga odjednom setio, ne znam zato, ali sa

udnom preciznou do najmanje pojedinosti. Odjednom samse prenuo i seo u krevetu i, seam se, jo sam oseao na svomlicu blagi osmeh uspomena. Jo nekoliko trenutaka sam se pri-seao.

Kada sam tada od Mareja doao kui, nikome nisam priaoo svom doivljaju. A zar je to i bio neki doivljaj? Pa i Marejasam vrlo brzo zaboravio. Kad sam ga kasnije ponekad sretao,nikad nisam ak poinjao razgovor s njim, ne samo o vuku,nego ni o emu drugom, i eto, odjednom, tek sada u Sibiru,posle dvadeset godina, setio sam se celog susreta tako jasno,do poslednje sitnice. Znai, ostao mi je u dui, neprimetno,samo po sebi, bez moje volje, i odjednom iskrsnuo u seanjukad je trebalo.

Setio sam se onog nenog, materinskog osmeha jadnog se-ljaka kmeta; kako me je prekrstio i mahao mi glavom: Gle,kako se uplailo dete! I naroito onog njegovog debelog prsta,pranjavog od zemlje, kojim se mirno i sa bojaljivom nenoudoticao mojih uzdrhtalih usana.

Naravno, svako bi ohrabrio uplaeno dete, ali u ovom su-sretu bez svedoka desilo se neto sasvim drugo da sam mubio roeni sin, ne bi me mogao pogledati sa iskrenijom ljuba-vlju koja je zraila iz njegovih oiju a ko ga je primoravaona to?

On je bio na kmetseljak a ja ipak sin njegovog gospo-dara. Niko ne bi doznao kako me je neno prigrlio, niti bi muza to rekao hvala. Moda je on uopte voleo decu? Ima takvihseljaka.

Na susret je bio bez svedoka, na pustoj njivi, i samo je,valjda, bog odozgo video kakvim dubokim i ozarenim, ove-nim oseanjem i kakvom suptilnom, gotovo enskom nenou

SELJAK MAREJ 19

moe da bude ispunjeno srce ponekog grubog, do animalno-sti zaostalog ruskog seljakakmeta, koji tada nije ni sanjao osvojoj slobodi.2 Nije li na to mislio, i to podrazumevao Kon-stantin Aksakov, koji je govorio o visokom obrazovanju naegnaroda?. . .

I tako, kad sam siao sa drvenog robijakog leaja i osvrnuose oko sebe, seam se, odjednom sam osetio da mogu gledatina ove nesrenike oko mene sasvim drugim oima i da je odjed-nom, kao nekim udom, sasvim nestalo svake mrnje i gnevau srcu mom.

Poao sam, zagledajui se u lica koja sam sretao. Taj seljakobrijane glave, vekovima sramoen, sa igovima na licu i pijan,koji se derao pevajui svoju pijanu promuklu pesmu to jemoda onaj isti Marej: jer ja mu ne mogu zaviriti u duu-

Sreo sam te iste veeri jo jednom i Poljaka Mckog. Jadnik!On nije mogao imati uspomena ni o kakvim Marejima, ni nekogdrugog pogleda na ljude, osim svoga: Je hais ces brigands!

Ali ti Poljaci su tada prepatili mnogo vie muka nego mi!

2Ruski seljaci su dobili slobodu i deo zemlje spahijske 1861. god. ma-nifestom cara Aleksandra II. (nap. prev.)

Knjiga Trea

KROTKA

Deo Prvi

Od autora

Molim sve moje itaoce da mi oproste to umesto Dnevnika, uobinom njegovom obliku pruam samo pripovetku. Ali sam skoromesec dana bio zauzet samo ovom pripovetkom. U svakom sluaju,molim itaoce da mi ne zamere.

Sada o samoj prii. Nazvao sam je fanastinom, premda jesam smatram vrlo realnom. Ali i fantastinog tu zbilja ima, i to usamom obliku prie, to smatram da treba najpre da objasnim.

Stvar je u tome to ovo nije ni pria ni zapis. Zamislite muaija ena, samoubica, lei sada na stolu, jer se pre nekoliko asovabacila sa prozora. Zbunjen, on jo nije stigao da pribere svoje misli.Ide po sobama i trudi se da d smisla onome to se dogodilo, dasakupi svoje misli u taku. Osim toga, on je okoreli hipohondar, odonih to razgovaraju sami sa sobom. Evo ga i sad gde razgovara sasamim sobom, prepriava stvar, ulazi u njenu sutinu. Bez obzira naprividno logian red rei, on protivurei sebi nekoliko puta, i u logicii u oseanjima. I opravdava se i okrivljuje u isti mah, i uputa se usporedna objanjanja: tu je i grubost misli i srca, i duboko oseanje.Malo pomalo, on zbilja ulazi u sutinu stvari i skuplja misli utaku. Niz probuenih seanja neodoljivo ga, najzad, pribliujeistini: istina neodoljivo uzdie njegov um i srce. Pri kraju se tonprie neto menja, te biva nesreen kao u poetku. Istina se sasvimjasno i odreeno otkriva nesreniku, bar njemu.

To je tema. Prirodno, razvoj prie se produuje nekoliko asova,s prekidima i umetanjem, i u obliku raznolikom: mu as razgovarasa samim sobom, as kao da se obraa nekom nevidljivom sluaocu,nekom sudiji. U stvari, to uvek tako i biva. Kada bi to stenografmogao uti i sve redom zapisati, bilo bi malo neuglaenije i neo-braenije nego to sam ja naveo, ali, kako se meni ini, psiholokired moda bi osao sasvim isti. Eto ta pretpostavka da stenograf sve

26 F. M. DOSTOJEVSKI

zapie (posle ega bih ja obradio pozadinu) i jeste ono to ja u ovojprii nazivam fantastinim. Slino ovom ve se dogaalo u umetno-sti Viktor Igo je, na primer, u svom remekdelu Poslednji dan nasmrt osuenoga upotrebio skoro isti takav nain, iako ne pomoustenografa; on je sebi dozvolio jo veu neverovatnost, pretpostavioje da osueni na smrt moe (i ima kad) da vodi dnevnik ne samoposlednjeg svog dana nego, ak, i poslednjeg asa i, bukvalno, po-slednjeg trenutka. Ali da nije bilo te fantazije, ne bi bilo ni samogdela najrealistinijeg i najistinitijeg dela od svih koje je napisao.

JedanKo sam bio ja, a ko ona

Dok je ona ovde jo je sve dobro: prilazim i gledam jesvaki as; ali kad je sutra odnesu ta u ja sam! Sada je ugostinskog sobi, na stolu sastavljenom od dva mala, a sanduke doneti sutra, beli sa belim brokatom . . . uostalom, nisam tohteo . . . Stalno etam i hou to da shvatim. Ve je, evo, estasova kako pokuavam da sve to shvatim i nikako ne moguda saberem misli u taku. Stvar je u tome to jednako etam,etam, etam . . . Bilo je ovako. Ispriau sve redom. (Red!)Gospodo, ja nisam nikakav literat, vi to i sami vidite, ali neka,ispriau kako ja razumem. U tome i jeste sav moj uas, tosve razumem!