kendo, put mača

of 29 /29
Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA JAPAN I SVET KENDO

Upload: filoloskibg

Post on 24-Jan-2023

5 views

Category:

Documents


0 download

TRANSCRIPT

Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA JAPAN I SVET

KENDO

prof. dr Ljiljana Marković Marija

Dabić, 2012/1125, grupa 24

Beograd, 25.12.2012.

2

Sadržaj

1. Uvod..............................................................4

Slika 1.0.1. Ai-men udarac........................................4

2. Od tradicionalnog do modernog kenda...............................5

2. 1. Edo period (1600-1867)...............................................9

2. 2. Chiba Shusaku kendo...............................................11

2. 3. Kobu-sho........................................................11

3. Oprema za kendo..................................................12

3. 1. Men..........................................................................................................................................12

3. 2. Kote..........................................................................................................................................12

3. 3. Do.............................................................................................................................................13

3. 4. Tare..........................................................................................................................................13

5. Organizacija.....................................................13

5.1. Trening..........................................................14

5.2. Takmičenja i pravila borbe............................................15

6. Zaključak........................................................17

Literatura..........................................................18

3

prof. dr Ljiljаnа Mаrković

Univerzitet u Beogrаdu

Filološki fаkultet

KENDO

Sаžetаk

Kendo ili “put mаčа” je modernа jаpаnskа borilаčkа veštinа

vаspitno-edukаtivnog kаrаkterа i vrlo populаrаn sport. Kendo

filozofijа vezаnа je zа mаč, simbol morаlnih i etičkih kvаlitetа,

а temelji se nа jаpаnskom trаdicionаlnom mаčevаnju, tj. kenđucu.

Rаzvio iz nekoliko stilovа (školа) mаčevаnjа koje su poslednjih

nekoliko stotinа godinа postojаle u Jаpаnu. Primerno oružje

sаmurаjа bio je mаč (kаtаnа), sа kojim se vežbаlo u kendu i

kenđucu. Ranije je kendo bio zаbrаnjen ne sаmo zа vežbаnje nego i

zа posmаtrаnje svim klаsаmа koje nisu pripаdаle sаmurаjskom

stаležu. Od periodа između dvа svetskа rаtа postаje dostupаn

svimа i njegovа populаrnost rаste. Posle zаvršetkа Drugog

svetskog rаtа, аmeričke okupаcione snаge u Jаpаnu donose dekret o

zаbrаni kendа i srodnih borilаčkih veštinа, sа obrаzloženjem dа

propаgirаju militаristički duh. Posle ukidаnjа ovih zаbrаnа,

osnivаju se Svejаpаnskа kendo federаcijа i Internаcionаlnа kendo

federаcijа. Dаnаs je preko 40 zemаljа člаnicа Svetske i Evropske

kendo federаcije. Oni koji se bаve kendom, odnosno kendoke, nose

posebnu opremu, а veliki znаčаj se pridаje prаvilimа ponаšаnjа.

4

Meč počinje i zаvršаvа se rаzmenom formаlnih nаklonа. Ovа veštinа

je kаrаkterističnа po svojoj kompleksnosti u koju, pored

elemenаtа sportа, unosi etičke vrednosti i filozofsku misаo

ukorenjenu u zen budizmu. Borilаčke veštine se istovremeno

smаtrаju umetnošću, sportom i nаukom. Uglаvnom se klаsifikuju u

borbene sportove i zаto postoje brojnа tаkmičenjа. Iаko turnirskа

tаkmičenjа nisu primаrnа zа ovаj sport, posvećuje im se velikа

pаžnjа. Mnogi učitelji smаtrаju dа je iskustvo koje kendoke imаju

nа turnirimа od velike vаžnosti zа njihovo iskustvo i rаzvoj.

Ključne reči: kendo, mаčevаnje, borilаčkа veštinа, sport

5

1. Uvod

Kendo (jap. 剣剣 kendō; ken - mač, dō - put) ili “put mača” je moderna

japanska borilačka veština i vrlo popularan sport. Temelji se na

japanskom tradicionalnom mačevanju (kenjutsu), a razvio se iz

nekoliko stilova (škola) mačevanja koje su poslednjih nekoliko

stotina godina postojale u Japanu. Moderan kendo je tradicionalna

borilačka veština vaspitno-edukativnog karaktera i veoma

uzbudljiv sport koji nam pruža način za unapređivanje i

razvijanje našeg karaktera i discipline. Ova veština je

karakteristična po svojoj kompleksnosti, u koju, pored elemenata

sporta, unosi etičke vrednosti i filozofsku misao ukorenjenu u

zen budizmu.

Kendo filozofija vezana je za mač, simbol moralnih i etičkih

kvaliteta. Lepota, gracioznost, ali i ubitačnost mača, ne ogleda

se samo kroz savršenstvo materijala od koga je napravljen, već i

kroz duhovnu čistotu majstora koji ga je napravio.

6

Slika 1.0.1. Ai-men udarac

7

2. Od tradicionalnog do modernog kenda

Istorija kenda usko je povezana sa istorijom drevnog, ali i

modernog Japana.  Kenjutsu (mačevanje) je sastavni deo japanske

kulture. Veština mačevanja u organizovanom obliku prvi put se

javlja u 8. veku. Dokazi za to nalaze se u najstarijim japanskim

hronikama Kojiki (“Drevni spisi”) iz 711-712. godine i Nihon–Shoki

(“Istorija Japana”) iz 720. godine. Tačan datum kada je kendo

nastao veoma je teško utvrditi, ali drugi izvori govore o

upotrebi bokken-a (drvenog mača) kao oružja još pre 400. godine.

U 9. veku nastao je samurajski stalež – aristokratski stalež koji

je postao najdominantniji u celom društvu. Samuraji su vežbali

razne borbene discipline (jutsu), sa oružjem i bez njega, kako bi

u ratu mogli da se bore za svoje gospodare. Iako je za svako

oružje bilo specijalista, samuraji su vežbali na oružjima koja su

bila smatrana najvažnijim. Primerno oružje samuraja bio je mač

(katana), sa kojim se vežbalo u kendu i kenđucu. Samuraji su

vežbali i sa kopljem u sojutsu, streličarstvo se vežbalo u kyudo-u

i kyujutsu, a sa štapom u bojutsu. Postojalo je još mnogo različitih

jutsu veština. Samuraji su nerado upotrebljavali štap, jer su ga

koristili i niži staleži.

Sa jačanjem samurajske klase dolazi do usavršavanja i svih budo

(jap. 剣剣 budō; bu – rat ili borba, dō - put) borilačkih veština.

Razlika između budoa i tradicionalnih buđucu (剣剣 bujutsu - ratna,

vojna veština ili tehnika) borilačkih veština je u tome što je

8

budo sadržao mnoge filozofske elemente. Budo je bio usmeren na

duhovnost onog koji vežba, dok se buđucu odnosio na samu

borilačku veštinu, čiji je prioritet bilo poraziti protivnika.

Procvat japanske veštine mačevanja javlja se u periodu Kamakura

(1192-1333), kada se pojavio bušido (jap. 剣 剣 剣 bushidō; bushi -

ratnik, dō - put) ili “put ratnika”. Bušido je predstavljao

kodeks ponašanja sa uputstvima za sve prilike u kojima su se

samuraji mogli naći. I budo i bušido su naglašavali značaj metoda

za samoostvarivanje i samokontrolu. Inspiracija za bušido

proistekla je iz šintoizma, ali i zen budizma i konfučijanizma,

dve različite filozofske škole u tom periodu.

Šintoizam obuhvata duboko poštovanje predaka, a bušidou daje

primese vernosti i patriotizma. Carska porodica je bila

inspiracija celoj naciji, a car je uživao poštovanje kao bog. Sa

takvom vernošću samuraji su se zaklinjali caru i njihovim

feudalnim gospodarima, tj. daimyo, samurajima višeg reda.

Zen (jap. zen, kin. chán – meditacija) označava probuđenje,

konačnu istinu i pravu prirodu. Zen naglašava upražnjavanje darme

i iskustvene mudrosti. Budističko verovanje zasniva se na “Četiri

plemenite istine”:

1. sva živa bića pate

2. želja uzrokuje patnju

3. dostizanje nirvane (prosvjetljenja) prekida patnju

9

4. nirvana se može dostići kroz meditaciju i pravilno

delovanje, misli i stavove.

Po dolasku u Japan krajem 12. veka, izvršio je veliki uticaj na

celokupnu misao i umetnost Japana, a preko toga direktno na

umetnost mačevanja i ostale borilačke veštine. Kao religija snage

volje i intuicije, što je ratnicima preko potrebno, zen je jako

prisutan u kendu. Suština zena kroz veštinu mačevanja spoznaje se

u trenucima velike fizičke i mentalne napetosti. Majstorstvo mača

ogleda se u pristupu borbi sa protivnikom, gde je savršenstvo

tehnike samo korak do potpunog srastanja mača i čoveka. Bez

podeljenosti koja ga progoni u svakodnevnom životu, mačevalac

gospodari situacijom u svakom tenutku, a pojmovi “dobiti” i

“izgubiti” postaju besmisleni. Sukob sa drugim mačevaocem ili

bilo kakvim drugim problemom u životu gubi svoj značaj, a krajnji

cilj sukoba treba da bude poništavanje sebe samog. Zen meditacija

uči o poznavanju samoga sebe, nepostojanju granica i da se

koncentracijom može doći do nivoa svesti koje se može opisati kao

„prosvetljenje“. Samuraji su ovo koristili da bi se oslobodili

straha, pokolebljivosti i grešaka, jer se zbog takvih stvari

najviše umiralo. Samuraji se nisu plašili smrti, jer su, po

budističkom učenju, smatrali da će nakon smrti biti reinkarnirani

i ponovo živeti život na Zemlji.

Konfučijanizam ili konfucijanizam (kin. 剣 剣  Rújiā – “Škola

učenjaka”) je etički i filozofski sistem iz Kine, čiji je osnivač

bio Konfučije ( 剣 剣  Kǒng Qiū ili 剣 剣 Kǒngzi – "Gospodar Kong").

10

Konfučijanizam daje bušidou svoja uverenja o odnosu sa stvarima u

ljudskom životu, okolini i porodici.

Konfučije je naglašavao važnost tri principa:

1. pravilno ponašanje

2. saosećanje

3. poštovanje predaka

Iako se Kinezi često pridržavaju konfučijanskih običaja na

religijski način, konfučijanizam se ne smatra religijom, jer se

skoro uopšte ne dotiče teoloških i duhovnih pitanja. Među države

pod snažnim uticajem konfučijanizma spadaju i Japan, Koreja,

Singapur, Tajvan i Vijetnam. Japan je od konfučijanizma preuzeo

odgovornost pojedinca prema caru, državi i svojim bližnjima.

U vreme građanskih ratova Edo perioda (1600-1867), poznatom i kao

period Tokugawa šogunata, mačevanje je preraslo u sistematičnu

formu sa imenom kenjutsu (“veština, umetnost mačevanja“) i

izgubilo svoj praktični značaj. Ovo je period kada se otvaraju

mnoge škole mačevanja, svaka sa svojim specifičnostima. Kenđucu

se podelio na dve škole: Sen-Ha-Kenjutsu, školu praktično

orijentisanu na borbene tehnike, i Ryu-Ha-Kenjutsu, školu koja uz

borbene tehnike naglašava i akademski pristup veštini mačevanja.

Današnji kendo po tradiciji potiče iz te škole.

Neki od najvećih mačevaoca tog vremena bili su Bokuden Sukahara

(1490-1572) i Kagehisa Itosai. Kagehisa je osnivač škole Itto-ryu,

11

kojoj su pripadale neke istorijske ličnosti Japana tog vremena:

Oda Nobunaga, Tokugawa Hidetada i Tokugawa Iemicu.

Miyamoto Musashi, verovatno najpoznatiji japanski samuraj, živeo

je u ranom 17. veku. Za Japance je Musaši bio poznat po imenu

Kenesei (“Sveti Mač”). Posle izuzetne mačevalačke karijere u kojoj

nije bilo protivnika koga nije pobedio, povlači se 1643. godine u

pećinu Regendo i nastavlja životne aktivnosti sažimajući svoja

iskustva i baveći se slikarstvom i drugim umetnostima. Pred kraj

života piše čuvenu “Knjigu pet prstenova” (jap. 剣剣剣 Go Rin No Sho),

u kojoj izlaže doktrinu svoje veštine mačevanja. Knjiga je

napisana u jednom danu, najverovatnije 1645. godine, nekoliko

nedelja pre njegove smrti 19. maja 1645. i predata je njegovom

učeniku Teruo Nobuyaki-ju. Go Rin No Šo prevazilazi svaku drugu

bibliografiju o kendu, zato što opisuje strategiju ratovanja, kao

i metodu u pojedinačnoj borbi između dva borca koja je na isti

način zasnovana.

Go Rin No Šo opisuje strategiju Borca (samuraja) i sadrži pet

poglavlja: Zemlju, Vodu, Vatru, Vetar i Prazninu. Knjiga je vodič

za one koji žele da upoznaju strategiju. Musaši je napisao: „Kada

dostignete Put strategije, moći ćete sve razumeti i na tom Putu

sve videti.” Interesantno je da je ova knjiga i danas vrlo

popularna i čitana, naročito među poslovnim ljudima Zapada.

U periodu Tokugawa šogunata, poslednjem periodu japanskog

feudalizma, kada je duže periode građanskih ratova zamenio

relativni mir, veština mačevanja gubi svoj praktični značaj. U12

tom periodu samurajska klasa čini 10 procenata sveukupnog

stanovništva Japana. Nakanishi Chuta, koji je živeo u 18. veku,

osniva školu Nakanishi Ito-ryu. Specifičnost ove škole bila je što je

majstor Nakaniši umesto drvenog mača bokken, čija upotreba u

vežbi i dvoboju nije bila ništa manje smrtonosna od katane,

izumeo mač od bambusa shinai, kao i rukavice kote, koje su štitile

prste i podlaktice mačevaoca. Posle dobrih iskustava sa svojim

učenicima tokom vežbi, majstor Nakaniši je za potrebe treninga,

pored rukavica, modifikovao i ostale delove samurajskog oklopa.

Tako je nastala preteča današnjeg kendo oklopa. Od tada su

mačevaoci mogli da se prepuste kendo treningu punom snagom, bez

straha od vrlo čestih, a ponekad i teških povreda.

Chiba Shusaku (1794-1855) je u kenđucu uveo spiritualnu disciplinu,

paralelno povezujući samu veštinu mačevanja sa etikom i duhovnim

usavršavanjem kendoka.

Kendo veština sazreva i dobija današnju modernu formu u periodu

Meiji restauracije (1868-1912). Nakon zabrane nošenja oružja i

ukidanja plemićkog staleža 1870. godine, u Japanu je došlo do

pobune samuraja protiv imperijalne vojske. Povod je bilo

nezadovoljstvo unutrašnjom i spoljašnjom politikom Japana. Vojska

je brzo ugušila pobunu i samurajska klasa je posle toga prestala

da postoji. Reformator moderne veštine kendo je Sakikabara Kenkichi.

On je uneo sportske elemente u veštinu mačevanja. Između ostalog,

13

počeo je sa obučavanjem dece sa ciljem razvoja fizičke i duhovne

snage.

Kako bi se naglasio spiritualni aspekt budo filozofije (put rata,

ratnika - termin tradicionalno vezan za tehnički vid veštine),

organizacija Dai-Nipon Buto-kukai koja je objedinjavala budo veštine,

1919. godine ih je preformulisala u sledeće nazive:

1. Kenđucu (japansko mačevanje) u kendo

2. Đijuđicu (japansko rvanje) u đudo (džudo)

3. Kjuđucu (japansko streličarstvo) u kjudo

U periodu između dva svetska rata, kendo, do tada zabranjen ne

samo za vežbanje nego i za posmatranje svim klasama koje nisu

pripadale samurajskom staležu, postaje dostupan svima i njegova

popularnost raste. Posle završetka Drugog svetskog rata, američke

okupacione snage u Japanu donose dekret o zabrani kenda i srodnih

borilačkih veština, sa obrazloženjem da propagiraju

militaristički duh. Posle ukidanja ovih zabrana, 1952. osniva se

Svejapanska kendo federacija (Zen Nihon Kendo Renmei - ZNKR).

Internacionalna kendo federacija (FIK), osnovana je 1970. godine,

kada je i organizovano prvo Svetsko prvenstvo u Tokiju. Danas je

preko 40 zemalja članica Svetske i Evropske kendo federacije.

Svetska prvenstva se održavaju svake treće, a evropska svake

druge godine.

Najvažniji period za razvoj kenda je Edo period, jer su u to

vreme počeli da se koriste shinai (mač od bambusa) i bogu (oklop).

14

Pre Edo perioda mačevanje se vežbalo kroz suburi (pravim mačem),

iai (boreći se protiv zamišljenog protivnika) i kumitachi

(koristeći bokuto - drveni mač). Kumitachi se znatno promenio u Edo

periodu.

2. 1. Edo period (1600-1867)

U ovom periodu seljaci, trgovci i zanatlije nisu smeli da vežbaju

kendo. To su jedino mogli bushi, ljudi koji su se, sem što ih

neki smatraju ratnicima, bavili i politikom. Pošto je Edo, za

razliku od ranijih razdoblja, bio mirno vreme, buši su se bavili

poslovima od javnog značaja, a ulogu pravih majstora rata su

imali heihosha.

Heihoša s početka Edo perioda su imali prilike da skupe dosta

iskustva u ratovima koji su se vodili krajem 16. veka. Neki od

njih su bili i Miyamoto Musashi i Yagyu Munenori, koji su zametali

borbe širom Japana dok su bili mladi. U Edo periodu je počela da

se razvija teorija kenda. Pre toga, heihoša su provodili vreme

samo u borbi, a ne u razvijanju tehnike koju bi prenosili

drugima. Jedino je Yagyu Shinkagen-ryu imao sazrelu tehniku i formu

škole u 16. veku, ali je bio redak. Pošto je ovo razdoblje

predstavljalo dug period mira, mnogi heihoša su počeli sa

zapisivanjem tehnike i teorije svog ryu-a (škole). Mnogi smatraju

da je to tada bila moda, ali to se uglavnom radilo zbog drugih

razloga. Bilo je više vremena za razvoj same teorije, a vlada je

15

nametnula obavezu učenja konfučijanizma, što je poslužilo kao

osnova za razvoj kenda. Heihoša su napisali mnoge knjige o

teoriji, tehnici i filozofiji kenda. Ovakvi tekstovi se zovu

bugeidensho ili kenjutsudensho.

U 18. veku, Japan je bio miran i politički postojan. Buši nisu

imali prilike da se bore, pa su bili manje motivisani da

razvijaju tehniku. S druge strane, bili su obavezni da štite

Šoguna i svoje nadređene, pa su morali da praktikuju bugei, a

pogotovu kendo. Ali, da bi izbegli povrede, uglavnom su vežbali

kate. Time su izmislili mnoge spektakularne tehnike, koje se ne

mogu primeniti u borbi. Ovakve tehnike uglavnom samo čine

demonstraciju borbe zanimljivom. Pojava ove struje u kendu, koja

se zvala kahoka (“postati lep kao cvet”), karakteristika je

sredine Edo perioda.

Čak i u ovom periodu su postojali pravi buši koji su pokušavali

da ovladaju korisnim tehnikama. Jedan od njih bio je talentovani

Naganuma Shiro, učenik Jiki Shinkagen-ryu-a. On je uveo oblik slobodne

borbe između dva protivnika u kojoj se koriste bogu i shinai, oko

1710. godine. Četrdeset godina kasnije, Nakanishi Chuzo, majstor

Itto-ryu-a, počeo je da koristi iste metode u svojoj školi. U to

vreme je Ito-rju bio popularan koliko i Yagyu Shinkagen-ryu, pa se

ovakav način vežbanja ubrzo proširio Japanom. Zvao se Shinai-

uchikomi-geiko. Pošto su se pre toga praktikovali samo suburi i kata-

geiko koristeći bokuto i borbe uz korišćenje sundome-a, gde nisu

primenjivani snažni udarci, ovo je bio potpuno nov tip treninga.

16

Mišljenja bušija o upotrebnoj vrednosti Shinai-uchikomi-geiko-a su

bila podeljena. Neki su smatrali da se na ovaj način ne može

steći pravi osećaj borbe. Zapravo, mislili su da se osoba oseća

suviše opušteno u oklopu i da to nije ni nalik borbi pravim

mačem, gde i najmanji kontakt sa oštricom ozleđuje. Opet, drugi

su smatrali da oni koji praktikuju samo kate misle samo o

pravilnosti i lepoti pokreta, i ne razvijaju sposobnosti

neophodne za pravu borbu. U njih spadaju brzina i pravovremenost

pokreta, kao i sposobnost donošenja brzih odluka, zavisno od

situacije.

2. 2. Chiba Shusaku kendo

Chiba Shusaku je zaslužan za dalji razvoj Shinai-uchikomi-ja. On je

rođen 1794. i bio je sledbenik Hokushin-muso-ryu-a od svoje

petnaeste godine, kad se preselio u Edo i spoznao Nakanishi-ha-itto-

ryu. Kasnije je osnovao svoj dojo u Hokushin-itto-ryu stilu i putovao

širom Japana, oprobavajući se u svim poznatijim dođoima. Postao

je poznat širom Japana, i neki kažu da je imao čak pet do šest

hiljada učenika. Bio je poznat i po svojoj metodici kenda. U

većini rjuova je postojalo osam nivoa napredovanja, a on je uveo

samo tri, jer je smatrao da siromašni, talentovani učenici nisu

mogli da napreduju zbog plaćanja velikih svota novca za prelazak

na viši nivo. Njegova druga zasluga je uvođenje jednostavnih

objašnjena za pojedine tehnike u kendu. Pun opseg tehnika se zvao

17

“Šezdeset osam te”, i on je osnova i za moderan kendo. Imao je

mnoge poznate učenike, među kojima su Yamaoka Tesshu, Sakamoto

Ryoma, Monna Tadashi i Naito Takahara.

2. 3. Kobu-sho

Buši Edo perioda su mogli da vežbaju kendo u mnogim privatnim

školama, ali tada nije postojao zvanični državni dođo. Godine

1856. japanska vlada je odlučila da se umeša i osnuje državni

budo koji se zvao Kobu-sho. S pojavom Amerikanaca 1853. godine,

japanska vlada je odlučila da osnuje vojsku kroz Kobu-šo, čiji su

predmeti bili kendo, shojutsu, hojutsu i suiei. Pozvani su najbolji i

najpoznatiji učitelji, kao Sakakibara Kenkichi i Otani Seiichiro, koji su

bili najiskusnije kendoke tog vremena. Učenici ove škole su bili

buši koji su radili u državnim institucijama. U ovoj školi su po

prvi put standardizovane dimenzije šinaija. Standard usvojen u

Kobu-šo školi se poštuje do danas.

18

3. Oprema za kendo

Kendo opremu čine:

1. shinai – mač od bambusa, čija dužina i težina zavise od

godišta i pola kendoke

2. bokken (bokuto) – čvrst drveni mač koji služi za izvođenje kata

3. gi (kendogi ili keikogi) – gornji deo kimona indigo plave boje

4. hakama – donji deo kimona indigo plave boje

5. hachimaki (tenugui) – pamučna marama koja se stavlja na glavu

ispod men-a

6. bogu – oklop koji čine men, kote, do i tare

3. 1. Men

Men  štiti glavu, vrat i ramena. Sastoji se od štitnika za lice

(men gane), na kome se razlikuju horizontalna rešetka (yoko gane),

vertikalna centralna prečka (tate gane) i najširi prostor između

dve horizontalne prečke kroz koji se gleda (mono mi). Na men

gane se nastavlja pravougaona postava od debelog, krutog, gusto

prošivanog platna koja prekriva glavu i nastavlja se na ramena

(men buton). Zaštita za grlo (tsuki dare) je prikačena za donju

ivicu men gane-a. Ispod  tsuki dare  se nalazi  yojin dare. Men se

pričvršćuje dvema vrpcama (men himo), koje su kožnom petljom (men

chichi gawa) vezane za men gane. Potiljak je otvoren zbog

ventilacije, a takođe je i nezaštićen.

19

3. 2. KoteKote  su štitnici za šake i podlaktice. One ne dozvoljavaju

pokrete prstiju i nalik su rukavicama "bez prstiju". Iako

kabaste, dobro su prilagođene kendu i omogućavaju pokrete i dobru

kontrolu nad shinai-jem. Kote za naginatu imaju i dodat slobodan

kažiprst, i nešto su tanje nego one za kendo. U nekim školama se

koriste posebno debele kote (oni-gote). Delovi kota su: deo oko

pesnice (kote gashira), zglobni deo (tsutsu), podlaktični deo (kote

buton), kožni deo za dlan (te no uchi) i veze (kote himo).

3. 3. DoDo predstavlja štitnik za grudi i stomak. Moderni oblik je naglašeno

ispupčen, radi preraspodele sila usmerenih ka centralnom delu stomaka.

Tradicionalno se pravi od lakiranog bambusa, a sada postoji i

jeftinija varijanta od poliuretana (plastike). Do se kači na ramena

dvema dijagonalnim vrpcama (mune himo), a pričvršćen je i parom kraćih

u visini struka (koshi himo). Dva najveća dela do-a su: do mune - grudni

deo, i do dai- niži deo, koji obuhvata stomak. Kožne omče kroz koje

prolaze mune himo su mune chichi gawa, a one kroz koje prolaze koshi

himo su do chichi gawa.

3. 4. TareTare predstavljaju platneni pojas čije se vrpce (tare himo ili tare obi)

obavijaju oko struka i vezuju iznad prepona. Kruti flapovi prekriveni

platnom su prišiveni za pojas polovinom njegove dužine (taj deo pojasa

je širi, stoji na stomaku i zove se mae obi ili hara obi) radi zaštite

butina i prepona. Tri veća flapa se zovu odare, a dva manja kodare.

20

Centralni flap (nafuda), pozicioniran spreda nosi obeležje kluba i ime,

a nekad i naziv zemlje onoga ko ga nosi.

Ranije je predstavljao i bodovnu zonu – sukopu.

5. Organizacija

Za razliku od ostalih borilačkih veština gde je posle smrti

osnivača došlo do cepanja sistema na nekoliko ili više učenika

koji su sebe proglašavali autentičnim nasledicima, kendo je po

strukturi organizacije i po majstorskim kadrovima centralizovan.

Aktivnostima u svetu rukovodi Međunarodna kendo federacija (FIK),

koju je osnovala Svejapanska kendo federacija (Zen Nihon Kendo

Renmei - ZNKR). Međunarodnoj kendo federaciji su direktno

potčinjene nacionalne federacije. Evropskim federacijama

koordinira Evropska kendo federacija (EKF).

5.1. Trening

Kihon (“vežbe”) se sastoji od starih, pažljivo biranih vežbi,

kojima je osnovni cilj da razviju tehnike potrebne za suočavanje

s protivnikom. Kihon čine sledeće vežbe:21

shi-sei – držanje tela

kamae – stav

metsuke – pravilna upotreba vidnog polja

kamae-kata – izvlačenje mača iz korica

osame-kata – vraćanje mača u korice

ashi-sabaki – rad nogu

suburi – usklađivanje zadavanja udarca (osnovnog zaseka preko

glave) s radom nogu (kretanjem napred-nazad); cilj je

postizanje slobodnog zamaha koji je pravilno usklađen s

radom nogu i uspostavljanje pravilnog držanja kada mač dođe

u kontakt s ciljem

kake-goe – vokalizacija i disanje

maai – razdaljina i precizno određen trenutak udarca

uchi-kata – tehnike napada

kakari geiko – vežbanje napada; izvodi se s partnerom (obično

učenik s učiteljem), gde učitelj osigurava metu, a učenik je

mora napasti što pre (mete se obično pojavljuju kontinuirano

jedna za drugom, pa učenik mora napadati bez prestanka, dok

učitelj ne završi s vežbom); kakari geiko je osmišljen radi

uočavanja otvaranja kod protivnika i napadanja bez oklevanja

uchikomi – napad jednim korakom; u pitanju je vežba osmišljena

kako bi učeniku omogućila napad na primatelja (pasivnog

protivnika); kod ove vežbe usavršava se koordinacija udarca

mača, kretanja tela i smišljanje napada, a cilj je uskladiti

fizičku i mentalnu snagu nad metom u određenom trenutku

tsuki-kata – tehnike ubadanja

22

uke-kata – tehnike primanja udarca

kirikaeshi – razmenjivanje udaraca koji se ponavljaju sa

partnerom; u pitanju je vežba koja varira od škole do škole,

ali se uvek sastoji od uzastopnih napada na men i obično

počinje napadom na središnji men, nastavljajući sa četiri

udarca na levu i desnu stranu kretanjem napred i pet udaraca

kretanjem nazad; ova vežba je težište kendo treninga, jer

pomaže pri učenju važnih principa kao što su maai, zatim

ritam i mekoća pokreta

tai-atari – napad telom

tsuba-zerai – tehnike borbe iz blizine

zanshin – fizička i duhovna spremnost na napad

waza – borbene taktike; obično se vežba fokusira na

pojedinačnu tehniku koja pomaže učeniku da nauči kako i

zašto neka tehnika funkcioniše

kata – unapred pripremljeni niz tehnika koji se izvodi sa

partnerom; svaka kata osmišljena je da poduči određenim

lekcijama o strategiji, taktici i koncentraciji, a izvodi se

bez zaštitne opreme, s čvrstim drvenim mačem (bokken-om)

5.2. Takmičenja i pravila borbe

Kendo je možda jedina borilačka veština koja se, za razliku od

ostalih veština, gotovo nimalo nije izmenila od njenog nastanka.

Veliki značaj se pridaje pravilima ponašanja. Meč počinje i

23

završava se razmenom formalnih naklona. Ovaj naklon se naziva rei

i izražava želju za pobedom, poštovanje prema instruktorima i

zahvalnost prijateljima koji zajedno vežbaju.

Kendoke su rangirane prema sposobnosti i vremenu koje posvećuju

ovom sportu. Početnici su rangirani šestim kyu-om. Napreduje se

kroz testiranja, od šestog do prvog kjua, a zatim se prelazi na

dan. Dan je najniži od ovih, a prate ga prvi Dan, drugi Dan itd.

Deseti Dan je najviši mogući rang u kendu.

Iako turnirska takmičenja nisu primarna za kendo, takmičenjima se

posvećuje velika pažnja. Mnogi učitelji smatraju da je iskustvo

koje kendoke imaju na turnirima od velike važnosti za njihovo

iskustvo i razvoj. Takmičenje se odvija na drvenoj podlozi u

obeleženom kvadratu sa stranicama od 9m do 11m. Meč sude shimpan-

i u borilištu (trojica sudija - jedan glavni i dvojica pomoćnih)

i sudija za zapisničkim stolom. Pobednik je takmičar koji prvi

postigne dva poena. U kendo takmičenju postoje samo celi poeni,

kao i kazne zbog raznih nepravilnosti u toku borbe. Ako se ponove

više puta, ove nepravilnosti mogu imati odlučujući uticaj na

rezultat borbe.

Bodovne zone su tačno određene i samo striktno poentiranje u njih

donosi ipon (poen). Takmičar mora da izgovari naziv zone koju

pokušava da pogodi. Postoje tri bodovne zone: men (glava), do

(trup) i kote (nadlaktice). Postoji i četvrta bodovna zona – tsuki

(deo vrata izmedju glave i zaštite na ramenima), ali se ova

bodovna zona smatra isuviše opasnom i zabranjena je deci koja24

treniraju kendo. Pogodak bilo kog drugog dela tela ne nosi poene

i sam pogodak u određenu bodovnu zonu nije dovoljan za postizanje

poena. Poen se postiže samo ispravno izvedenom tehnikom koja mora

da u sebi sadrži Ki Ken Tai Ichi (“duh, mač i telo su jedno”),

princip koji se sastoji od sledećih elemenata:

1. Ki (duh) – takmičar mora biti koncentrisanih čula i duha

prema okolini, odnosno protivniku, jer jedini stav koji može

zaštititi od napadača jeste odlučan duh;

2. Ken (mač) – shinai mora biti instrument napada, pravilno

usmeren i vođen od takmičara, jer kendo ima malo koristi od

teorije ako se ne dopunjuje umetnošću mača;

3. Tai (telo) – u sudelovanju sa fizičkim aspektom (telom),

ovaj duhovni princip predstavlja neophodnu osnovu za napad i

u sebi sadrži pravilan stav, kretanje, sagledavanje

protivnika, kao i sagledavanje njegovih akcija

Ono što donosi prednost je trenutna dominacija nad protivnikom u

trenutku zaseka. Uzvikom, eksplozivnošću, preciznošću i

munjevitim kretanjem, pogađamo protivnika koji nije u trenutku

zaseka u mogućnosti da se odbrani ili izvede kontranapad. Sam meč

traje pet minuta za muškarce, a tri minuta za žene i juniore. U

toku ekipnog takmičenja, gde se pet članova tima bore protiv

istog broja protivničkog tima, moguće su encho (nerešene borbe).

Po završetku regularnog vremena borbe, u slučaju nerešenog

ishoda, meč se produžava sve do postizanja prvog poena, kada se

prekida u korist takmičara koji je prvi postigao ipon.

25

26

6. Zaključak

Zajednička tačka svih borilačkih veština je da borac mora da

zaštiti sebe ili druge osobe, a da pritom zaustavi i fizičku

pretnju. Filozofije nekih borilačkih veština navode da su mnogo

više od toga i često se povezuju sa religioznim i duhovnim

vrednostima iz hinduizma, budizma, daoizma (taoizma),

konfučijanizma ili šintoizma, dok neke slede svoj sopstveni

kodeks časti. Borilačke veštine se istovremeno smatraju

umetnošću, sportom i naukom. Uglavnom se klasifikuju u borbene

sportove i zato postoje brojna takmičenja. Kendo nije izuzetak. 

Svetsko prvenstvo u kendu je međunarodno takmičenje organizovano

od strane Internacionalne kendo federacije (FIK). Prvenstva se

održavaju na svake 3 godine, od svog začetka 1970. godine. Mesto

održavanja Svetskog prvenstva se uglavnom rotira između tri

administrativna regiona: Azija, Amerika i Evropa.

Prvo takmičenje održano je u Tokiju, a poslednje u maju 2012.

godine u Novari, u Italiji. Reprezentacija Srbije takođe se

pojavila na ovom takmičenju. Iako nije postigla zavidne

rezultate, primetili su je reprezentativci drugih zemalja i bila

je pohvaljena na velikom napretku koji su takmičari postigli

tokom godina.

27

Od početka održavanja ovog Prvenstva, pobednici i drugoplasirani

takmičari uvek su bili Japanci, kako u muškoj, tako i ženskoj

kategoriji, sa samo jednim izuzetkom. Ove godine, titulu prvaka

sveta odneo je Takanabe Susumu, dok je drugo mesto osvojio Kim Wan-

Soo iz Koreje. Sledeće, šesnaesto po redu Svetsko prvenstvo,

održaće se u Japanu 2015. godine.

S druge strane, pored Svetskog prvenstva, postoji i Svejapansko

prvenstvo, za koje se čak kaže da je mnogo jače i kvalitetnije

nego Svetsko prvenstvo. Najbolji takmičari iz celog Japana dolaze

da se nadmeću za titulu. Ove godine ono se održalo u Tokiju, 3.

novembra. Pobedu je odneo Daiki Kiwada, pobedivši ovogodišnjeg

svetskog prvaka, Takanabe Susumu-a. Pošto je sama veština potekla

iz Japana, nije ni čudo što Svejapansko prvenstvo važi za

zanimljiviji događaj od Svetskog prvenstva.

28

Literatura

1. Miyamoto M. – Knjiga pet prstenova, Kokoro (R. Srbija)2. http://kendo1.edwardsnetworks.com/page1/page1.html , 15.12.2012.3. http://web-japan.org/kidsweb/meet/kendo/kendo02.html , 15.12.2012.4. http://www.e-bogu.com/ , 15.12.20125. http://www.kendo-fik.org/english-page/english-page2/What-is-IKF.htm ,

15.12.2012. 6. http://www.miyamotomusashi.com/index.html?

currentDir=Kendo&actualDir=Martial_Arts, 15.12.2012.7. http://studentskikendoklub.blogspot.com/ , 15.12.2012.8. http://focusnewsinfo.wordpress.com/2010/04/02/religije-u-kini-i-japanu-

konfucionizam-taoizam-i-sintoizam/, 25.12.2012

29