POZNO RIMSKO CARSTVO I NJEGOVA PROPAST

Srednji vek u zapadnoj Evropi nastaje od dve komponente: 1. rimske 2. varvarske (germanske). I jedni i drugi uneli su elemente svoje kulture, ali su Germani bili na nižem stupnju razvoja i više primili od rimske civilizacije nego Rimljani od njih. Germani su primili latinski jezik i kulturu (čak i za obrazovanje). Oni su se tako utopili u rimsku civilizaciju, ali su doneli i čuvali svoje tekovine.

Rimsko carstvo došlo je u ekonomsku krizu u 3. veku (doba vojničkih careva). To je doba političke nestabilnosti, kada su legije svoje komandante proglašavali za careve, koji su se brzo menjali i kratko vladali. Takva situacija slabila je carstvo na političkom i privrednom planu:

- smanjenje broja stanovništva - opadanje gradskog života i privrede ( mnogo su se oštrije osetili na zapadu ) - nedostatak radne snage - nazadovanje trgovine i zanatstva

- stalni porast latifundija (opšte pojave u čitavom carstvu, ali je istok pokazao veću otpornost, što je i opredelilo dalji razvoj imperije)

Glavno zanimljane bila je poljoprivreda zasnovana na latifundijama. Dovodjeni su robovi, ali je njihov rad postajao sve više neunosan, pa oni nisu hteli da rade. Stoga se veliki posedi dele, a robovi postaju koloni i dobijaju deo zemlje na obradu, ali su za tu zemlju vezani i ne mogu sa nje da odu.

Rim je bio izložen napadima varvara , pa se stoga morao dobro čuvati Limes. Na severu Limes je bio duž Rajne i Dunava. Rimljani utvrdjuju tu granicu i drže tu brojnu vojsku, što iscrpljuje carstvo, pa država sve manje garantuje zaštitu običnom čoveku. Stoga neki Rimljani organizuju privatne vojske (magnati) tzv. bukcelarije, pa oni odlaze na svoje posede i tamo su okruženi svojim odredima i poslugom (kao feudalci u srednjem veku).

Sve više dolazi do izražaja porast privatne vlasti, i za te magnate se radi zaštite vezuju mali ljudi.

Na odredjen način zapaža se i pojava napuštanja gradova, preseljavanja u sela, što vodi naturalizaciji privrede.

Jedan od glavnih prihoda je ubiranje poreza koje vrše kurijali, činovnici koji sede u kurijama pojedinih gradova (civitatis) na terenu. Zbog krize se porezi sve teže ubiru, a državu ne zanima kako će to učiniti, a kurijali su morali ako ne zadovolje cifru da domire iz svoga džepa. Oni su obično bili najbogatiji gradjani. Ali zbog krize oni nemaju više želje da obavljaju tu dužnost. Zato rimska država donosi dekrete kojima kurijale vezuje za dužnost i ne dozvoljava im da ostave tu funkciju, pa ta dužnost čak postaje nasledna.

Zbog napada varvara dolazi do nesigurnosti na putevima. Na moru je bilo puno gusara. To sve rezultira nesigurnost trgovine, pa ona opada i postaje sve više lokalna. Naročito se trgovalo zanatliskim proizvodima, a zanatstvo opada sa procesom naturalizacije. Novac brzo gubi na vrednosti, čak država želi neke prihode da dobije u naturi (prihode za ishranu vojske). Opadanjem trgovine zanatlije sve teže prodaju svoje proizvode. Državi su medjutim potrebni i zanatski proizvodi naročito za vojsku, pa država donosi dekrete koji zanatlije vezuje za zanatliske kolegije i čak otvara državne radionice za proizvodnju neophodnih proizvoda (oružje, tekstil obuća), i te radionice prodaju državi tj. tako zanatlije proizvode prodaju državi i više nerade za tržište. Tako se polako novac isključuje iz upotrebe. Privreda se naturalizuje, degeneriše se. Srednjevekovna privreda je bila dobrim delom naturalna.

Postojale su velike socijalne razlike u državi. Rob je stvar (res). Dolazi do povremenih socijalnih potresa tj. ustanaka robova od 3. do 5. veka: Galija 3 vek

1

Panonija, Recija i Norik krajem 4. i kroz 5. vek severna Afrika (Africa Romana) u 4. i 5.v, ustanak agonistika / cirkumceliona - Ali svi ovi ustanci se razlikuju od onih raniji, jer su oni bili ne samo socijani već i verski, religijski (zbog hrišćanstva koje se polako širi).

Postojala je opozicija provincija prema centru. Rim i cela Italija su dugo bili povlašćeni, ali krajem carstva svi stanovnici dobijaju rimsko gradjansko pravo.

Za pozno rimsku državu veliko opterećenje bilo je održavanje vojske na rajnsko-dunavskoj granici gde je opasnost od varvara bila najveća. - Rimska vojska je u 4. i 5. veku bila podeljena u nekoliko kategorija: 1. Limitanei → trupe koje su bile na Limesu (od ušća Rajne u Severno more do ušća Dunava u Crno more) i čuvale utvrdjenu granicu. Zbog pritiska varvara Limitanei moraju biti sve brojniji. I prema posrednim proračunima Limitanei su bili u 4. i 5. veku najbrojniji i stalno je bilo pod oružjem 250 000 pešaka i preko 100 000 konjanika. Zbog opasnosti od Germana u 4. i 5. veku mnogi carevi nisu carevali u Rimu, već su vreme provodili na granici sa svojim trupama, i zato neki gradovi na limesu ili u blizini dobijaju značaj u poznom carstvu (npr. Sirmijum je jedno vreme bio jedna od 4 prestonice carstva). 2. Vojska u unutrašnjosti → bili zaduženi da čuvaju unutrašnji mir, i marširali iz jedne provincije u drugu, da smire potrese i pobune. Ova vojska imala je oko 150 000 pešaka i 40 do 50 000 konjanika. 3. Federati (foederata od foedus = savez) → vojska saveznika. To su obično bili rimski saveznici, razni germanski narodi koje su Rimljani naseljavali na Limesu ili blizu Limesa. Vodjama tih naroda (reges) Rimljani daju svoje vojne titule, sa zadatkom da čuvaju rimsku granicu. Federati su uglavnom bili Germani, ali vremenom su se polako uvlačili i u rimsku vojsku (limitanei i vojsku u unutrašnjosti), i pojedini talentovani germanski komandanti dospeli su na najviše položaje u rimskoj vojsci, a čak su neki od njih postali vrhovni komandanti vojske celog Zapadnog Rimskog carstva. Pozno rimsko carstvo su Germani branili od Germana, zato je ono i propalo. - Dva osnovna roda u vojsci bili su: 2. konjica → glavna udarna snaga i na njenom čelu bio je vrhovni komandant Magister equitum 1. pešadija → na čelu je bio Magister pedinum. - Osnovno zanimanje cara, imperator, znači ustvari komandant vojske. Vojska je glavni oslonac njegove

vlasti.

2

- Vojna zvanja dobijaju sve više na značaju. Upravnici pojedinih oblasti postaju komandanti vojske tih oblasti

(magister militum per Illyricum). Kada su pojedini germanski narodi probili na rimsku teritoriju (kralj Gota zauzeo je Ilirik), Rimljani su im da bi ih pridobili i da bi se održala rimska vlast davali titule Magister militum per Illyricum.

REFORME DIOKLECIJANA I KONSTANTINA

Da bi se spaslo carstvo od propasti, dva velika poznorimska cara Dioklecijan (285-305.) i Konstantin (312-324. sa Licinijem; 324-337. vlada sam) preduzeli su čitav niz reformi u svim oblastima života.

Pretnje carstvu su bile velike: unutrašnje i spoljašnje (upadi varvara, tj. Germana na Zapadu). Trebalo je sprečiti pobune komandanata legija i uvesti novi sistem uprave koji bi sprečio raspad upravnog

aparata. Carev autoritet bio je pokoleban u doba krize. Zato su reforme inspirisane željom da se vrhovna vlast

učvrsti, ojača i uzdigne. Stoga se ograničava uticaj senata i tačno se utvrdjuju kompetencije odredjenih vladinih organa, kako bi se sprečila svaka veća koncentracija vlasti. Civilna-vojna i centralna-provincijska uprava su razgraničene, a vezu izmedju pojedinih upravnih organa predstavljao je sam Car.

Neke od ovih reformi su ostavile tragove u političkom i crkvenom životu i posle propasti carstva, tj. u srednjem veku.

1. Reforme vrhovne vlasti

Dioklecijan: Carstvo je bilo ogromno i prostiralo se od Atlantika do Persijskog zaliva, i od Rajne i Dunava do Sahare.

Od obala Mediterana rimska vlast se protezala 300-400 km na sever i jug. Vremenom se pokazalo da je teško upravljati ogromnom državom iz jednog centra, a zbog negativnog iskustva iz 3. veka želelo se uvesti malo reda u nasledjivanju prestola.

Stoga je izvršena podela carstva na 2 dela, kojima vladaju dva avgusta i dva cezara. Avgusti su vrhovni carevi a cezari su njihovi pomoćnici. Kada umre jedan avgust, ne sme doći do unutrašnjih borbi već njega nasledjuje njegov cezar, i tako se smena na prestolu izvodi bezbolno i bez rata. Ovaj sistem vladavine nazvan je tetrarhija.Jedan avgust je upravljao Istočnim (Dioklecijan → Nikomedija), a drugi Zapadnim delom (Maximilijan → Milano) carstva. Jedan cezar je upravljao Istočnim (Galerije → Sirmijum), a drugi Zapadnim delom (Konstancije Hlor → negde u Britaniji) carstva.

Istočno i zapadno carstvo su se suštinski razlikovali: Istok → teritorija helenističke kulture. Privredno (zanati, trgovina itd) i kulturno je razvijeniji od Zapada. Zapad → teritorija latinske kulture. Privredno i kulturno zaostaliji, manje urbanizovan i više poljoprivredni

od Istoka.

Konstantin je na mestu male grčke kolonije Vizantiona, a na strategijski značajnom mestu (na moreuzu na obali Bosfora) sazidao Konstantinopolj. Zidan je od 324. do 330.g, kada je svečano inaugurisan. Od početka je zidan kao hrišćanski centar, sa puno hramova. Kroz grad su prolazila 2 značajna trgovačka i strategijska puta:

3

1. put iz Crnog mora kroz Bosfor i Dardanele u Mediteran i obratno. Na obalama Crnog mora bile su grčke i

rimske kolonije, i tu su stizali karavani iz prostrane Ruske nizije. 2. suvozemni put iz Ilirika u Malu Aziju tj. on je bio veza Evrope i Azije i obratno.

Zapadna prestonica bila je Rim. On je bio Paganski grad. Tako je sa dva cara i dva dela carstva uveden makar teorijski red.

Konstantin Veliki: Posledica isuviše logično iskombinovanog sistema bili su beskrajni nemiri i građanski ratovi, iz kojih je

kaopobedilac izašao Konstntin Veliki, ujedinivši čitavo carstvo. Pred kraj života on je ponovo izvršio podelu vlasti i državne teritorije. Odustao je od sistema adopcije, podelivši carstvo članovima porodice; ali je i vladavina Konstaninovih sinova dovela do teških i krvnih zapleta.

2. Administativne reforme

Odvajanje civilne i vojne vlasti → 1. Civilna vlast provincije nalazi se u rukama njenog namesnika, vikara 2. Vojna vlast provincije nalazi se u rukama duxa, koji stoji na čelu vojske u jednoj ili više provincija. 3. Pretorijska prefektura je jedini organ vlasti koji je pod Dioklecijanom zadržao obe nadležnosti, ali pod Konstantinom on gubi svoj vojni karakter i postaje čisto civilna ustanova.

Birokratija → Velika centralizacija uprave. U Rimu i Carigradu stvara se centralna birokratija. Car je bio okružen telom koje se naziva consistorium principis. I ovo telo (termin consistorium) će usvojiti hrišćanska crkva kao veliko dostojanstvo. Consistorium principis sastojao se od više ličnosti, sa različitim zadacima: jedan za finansije, odnosi sa drugim narodima, itd. (kao neka ministarstva). Svaki od teh resora imao je ispod sebe činovništvo. Pozno rimsko carstvo se birokratizovalo, a njen zadatak je bio da sačuva upravni aparat rimske imperije.

Car → Ovim reformama uloga cara je uzdignuta. Od Dioklecijana država je dominat, a car je dominus (dominus = gospodar) i ima odredjena božanska svojstva. Njemu se izražava opšte poštovanje, potčinjavanje i moraju se prema njemu ispoljavati neki obredi kao prema božanstvu.

Senat → Po rimskom pravu izvor zakona bio je senat. Medjutim senat sada samo formalno postoji, a izvor zakona je dominus tj. o svemu je odlučivala careva volja. Senat je učestvovao u zakonodavstvu savetima i predlozima kojima je car (ukoliko je to smatrao za dobro) davao zakonsku snagu. Stoga se rimsko pravo 4. i 5. veka svelo samo na carske propise (edikte).

Dioklecijan: Prvi put u istoriji sve institucije se unificiraju, što je bio preduslov za autokratiju. Ukinuta je razlika izmedju carskih i senatskih provincija. Sve provincije bile su potčinjene caru i morale su

da plaćaju porez. To je bio kraj i privilegovanom položaju Italije koja je nekada gospodarila imperijom, a sada je i sama podeljena u provincije i kao svaka druga provincija morala je plaćati porez.

Veće provincije podeljene su na manje jedinice, pa se broj provincija znatno povećao (u Dioklecijanovo doba bilo ih je oko 100, a u 5. veku preko 120).

Dioklecijan je podelio teritoriju carstva u 12 dijaceza ( pred kraj 4. veka njihov broj je porastao na 14).

Konstantin Veliki: Pod Konstantinom, carstvo je podeljeno na prefekture → diaceza (nekoliko; 12) → provincija (veći broj).

Obim i broj prefektura se menjao i one su se ustalile krajem 4. veka. Postojale su:

4

I Istočna prefektura ( praefectura praetorio per Orientem): Egipatska, Istočna, Pontska, Azijska i Zračka dijaceza. Obuhvatale su provincije Egipat sa Libijom, prednju Aziju, Trakiju (istočni deo Balkana) - tri kontinenta. II Ilirska prefektura ( praefektura praetorio per Illyricum): Dačka i Makedonska dijaceza. Obuhvatale su srednji deo Balkanskog poluostrva, od Grčke ne jugu do Dunava na severu. III Italska Prefektura ( praefectura praetorio Galliarum):

Obuhvatala je Apeninsko poluostrvao, severozapadni deo Balkana i severni deo Afrike, sem Egipta i Mauritanije na severozapadu.

IV Galija Obuhvatala je Galiju, rimski deo Britanije, Iberijsko poluostrvo i zapadni deo Mauretanije (krajnji zapad Afrike).

Prefektura → Na čelu prefekture bio je prefekt, najznačajnija ličnost posle cara. Prefekt istoka koji je rezidirao u Carigradu i prefekt Italije bili su najviši dostojanstvenici države. - Prefekti, medjutim, teže da povećaju svoju moć i stupaju u suparništvo sa organima centralne uprave. Stoga carska vlast nastoji da obuzda vlast prefekata podižući značaj vikara i šireći kompetencije centralne uprave. - Rim i Carigrad su bili izuzeti iz nadležnosti prefekata pretorija i bili su potčinjeni svojim gradskim prefektima. Gradski prefekt bio je najviši predstavnik senata i jedini državni činovnik koji je nosio građansku rimsku togu, a ne uniformu. Carigradski prefekt zvao se eparh i imao je vodeću ulogu u životu prestonice (sudstvo, briga o održavanju reda i mira, snabdevanju, zanatstvu, trgovini i čitavom privrednom životu grada).

Diaceza → Na čelu diaceze bio je vikar. Ukupno je bilo 40-50 diaceza. Ova podela je značajna jer ju je kasnija hrišćanska crkva uglavnom usvojila, s tim što tu diacezom upravlja episkop.

Provincija → Na čelu provincije bio je rektor. Provincije su se sastojale od civitates (gradova), a osnovna administrativna upravna jedinica je grad sa okolinom (municipium).

3. Ekonomsko – finansijske reforme

Dolazi do propasti ekonomije, jer rimski novac kroz 4. i 5. vek postaje sve bezvredniji, pa natura uzima maha. Ljudi sve više žele naplatu u naturi. Cene rastu.

Da bi se to sprečilo Dioklecijan donosi propise kojima on odredjuje cene, pre svega prehrambenih proizvoda (žito, ulje, vino i sl.). Odredjeno je da svaki tzv. iugum (lat.= plug, svaka obradiva površina) mora imati svoju glavu (caput), tj. svaka obradiva površina mora imati svog obradjivača koji ima obaveze prema državi (snosi poreske troškove ), ali one se sada daju ne u novcu već sve više u naturi.

Tako se Rimsko carstvo naturalizuje.

Opadanje kulture

U toku 4. i 5. veka rimljani su se već dobrim delom varvarizovali. Dolazi do opadanja kulture: književnosti (nema velikih pisaca), filozofije, istoriografije (poslednji vredan i

veliki istoričar bio je Amijan Marcelin u 4. veku). Pitanje je zašto se to dešava? Hrišćanstvo se daje kao odgovor, jer se ono javlja kao novina u duhovnoj

sferi.

5

HRIŠĆANSTVO

U rimskoj državi se u istočnom delu javilo novo versko učenje, hrišćanstvo koje se proširilo na Zapad. Hrišćanstvo će dati glavni pečat srednjem veku, a ipak je nastalo u antičkom svetu. Rimljani su do tada bili politeisti i imali mnogo raznovrsnih božanstava. Kako se rimska država širila

nametala je i svoju religiju i bogove. Rimska opšta religija uništavala je lokalnu religiju tj. božanstva pokorenih naroda.

U tom širenju relijije na Bliskom istoku, Rimljani su naišli na veći otpor, jer su tu živeli stari narodi koji su imali svoje razvijene religije i kulture. Na poseban otpor naišli su u Judeji (Palestini) kod Jevreja, koja je imala svoju istoriju i svoju monoteističku religiju sa 1000 godišnjom tradicijom (jehova- prorok Mojsije). Taj otpor jevreja je bio u krvi ugušen. U prvom veku nove ere dizali su nekoliko ustanaka, a simbol njihovog najvećeg otpora bio je tvrdjava Masada. To je utvrdjenje na bregu koje je dominiralo velikim prostorom. Opirući se vojsci branioci su se povukli u tvrdjavu a Rimljani su je opkolili, i presekli dovod namirnica. U tvrdjavu se povlače i vojnici i civili. U nemogućnosti da se više odupiru, doneli su odluku o kolektivnom samoubistvu, a da se živi ne predaju. Kockom su izvukli 10 vojnika kpji su ubili sve, a onda još jednog koji je ubio ostalu devetoricu, a mačem na kraju i sebe. Ovakvih primera otpora bilo je više.

Tada su se u rimskom društvu javljali različiti propovednici koji su objavljivali dolazak Mesije. Jedan od takvih bio je i Isus iz Nazareta, rodjen u vreme rimskog progona (kada je porodica bežala).

Rodjen je u Vitlejemu u Palestini. Isus je propovedao celog života. Imao je puno pristalica. Zbog velike popularnosti reagovale su dve strane.

Jedna su bili zvanični jevrejeski sveštenici (fariseji), koji su ga potkazali Rimljanima jer im je bio konkurencija. Drugi su bili sami Rimljani. Oni su održali sudjenje protiv Isusa koje je vodio Pontije Pilat, namesnik Palestine, i osudio ga je na smrt na krstu. U 33 godini života razapet je na Golgoti (i pošto se navodno izdavao za cara, stavili su mu venac na glavu, a sa njim su ubijena još dva razbojnika). Za tri dana je vaskrsao.

Ostavio je za sobom učenike, 12 apostola. Četvorica učenika pišu jevandjelja (Mateja, Marko, Jovan, Luka). On sam nije ostavio nikakve pisane tragove. Po verovanju, on je apostolima dao moć da govore više stranih jezika da bi išli po svetu, širili veru i propovedali religiju drugim narodima. Ti učenici razlivaju se pre svega na Bliskom istoku, Mediteranu, ali su stigli i na Zapad sve do Italije, a na Istoku apostol Toma stigao je sve do Indije.

To je bila i osnovna razlika izmedju hrišćanstva i judaizma, jer judejska religija je ostala u Judeji, a hrišćanstvo se širilo. Tako su apostoli sa Istoka stigli i u Rim (kao i neke druge religije npr. islam), ali su naišli na otpor rimskke države, jer su udarili na temelj rimske organizacije. U Rim su stigli i Petar (bio je ribar) i Pavle.

Izuzetnu ulogu imao je apostol Pavle. U početku je bio veliki gonitelj hrišćana, a posle se preobratio i odigrao važnu ulogu u širenju vere. On je tvorac simbola krsta.

Novu religiju su naročito prihvatili niži slojevi, a propovednci su mrzeli bogataše (koji su stekli bogatstvo na nečastan način).

Od 60-ih godina 1.v.ne, u vreme cara Nerona, su u izvorima zabeležili prvi progoni hrišćana (»rulja koju narod naziva hrišćanima«). Neron je sam zapalio Rim uz pomoć jedne cirkuske igračice i za požar optužio hrišćane, koji su bili orijentalci pa su se prepoznavali po dugim bradama.

Rimljani su hrišćane smatrali jevrejskom sektom. Medjutim ona nije bila ograničena samo na jevrejski narod, već je obuhvatala sve narode.

Hrišćanski ideolozi u to vreme stižu u Rim. Medju njima su bili Petar i Pavle. Veruje se da je zatvoreni Petar preobratio stražare. On je tražio da bude razapet na krstu sa glavom nadole, jer nije zaslužio i nije dostojan da bude razapet isto kao i Hrist. U progonima su pomrli i svi ti prvi ideolozi.

U početku je hrišćanstvo primao samo običan narod, tzv. »mali ljudi«. Zbog progona oni su se sastajali tajno, noću u pećinama i katakombama u ulici Via Appia (ta ulica bila je značajan put kojim su kretali

6

hodočasnici na putu za Palestinu; u Brindiziju oni su uzimali brodove i putovali u konvojima, zbog gusara, u svetu zemlju Palestinu), gde su crtali svoje simbole.

Rimljani su nastojali da ih uhvate na delu dok obavljaju svoje verske obrede. Prvo bi ih hvatali i mučili (pečenje tela usijanim gvoždjem, zakopavanje živih, razapinjanje na krst), retko su ih odmah ubijali.

Jedan od simbola paleohrišćanstva bila je riba, jer riba ne govori, dakle hrišćani nisu odavali svoje saveznike, već su umirali u strašnim mukama.

Država je progonila novo učenje jer su se podanici sastajali tajno, odbijali da poštuju rimskog cara kao božanstvo, učili da su protiv svakog nasilja, propovedali da je život čoveka dar božiji, bili protiv ubistva i smrtne kazne i odbijali da služe rimsku vojsku (Germani su pritiskali rimske granice).

U novoj veri tražila se uteha.

Sve kasnije religije nastale su na Istoku.

U 1. i 2. veku, na tim prvim skupovima hrišćanska teološka nauka još nije bila izgradjena i nisu bili formirani kanoni. Oni će se formirati tek na Vaseljenskim saborima. Vernici su se upućivali u smeran život, ljudi su iznosili svoje probleme i davali savete.

Tokom 1. i 2. veka Rimska država nije stalno progonila hrišćane, već samo povremeno, kada bi hrišćani npr. postali brojniji u nekoj oblasti, kada bi se dogodio neki incident i sl.

Početkom 3. veka bilo ih je manje u odnosu na pagane, ali taj broj je postajao sve veći. Više progona značio je samo veći broj hrišćana.

Dioklecijan (285-305.) Rimsko carstvo je od principata evoluiralo u dominat u vreme Dioklecijana. U 3. veku kada je u Rimskoj državi nastupila kriza političkog sistema (doba vojničkih careva), sazrela je

ideja da se iskoreni novo versko učenje tj. hrišćanstvo. Egzekutor je bio Dioklecijan. On je preduzeo sistematske progone hrišćana na Istoku i na Zapadu,

nadgledao ih, putovao u provincije i obilazio granice carstva. Puno hrišćanskih propovednika je stradalo u to vreme, i najviše mučenika potiče s kraja 3. i poč. 4. veka.

Crkva je te mučenike kasnije najviše kanonizovala. Do kraja 3. veka hrišćanstvo je prodrlo i u rimsku vojsku i činovnički aparat, pa je Dioklecijan zaduživao

vojne komandante da gone hrišćane, a oni su i sami bili hrišćani. U Istočnom delu carstva Dioklecijanov komandant je bio hrišćanin, kasnije velikomučenik.

Došlo je do razdora u porodici, jer roditelji su npr. bili pagani, a deca hrišćani. Dioklecijan se povukao sa vlasti u svoju palatu, gde je ostatak života gajio kupus.

Gaj Galerije Car Gaj Galerije (Romulijana , Gamzigrad ) se istakao u progonima. Pobio je mnogo hrišćana u Istočnom

delu carstva.

Konstantin Veliki ( 312-324. sa Licinijem; 324-337. vlada sam ) Od Konstantinovog vremena hrišćanska cerkva izlazi iz ilegale. 313 g. Milanskim ediktom se dopušta

slobodno ispovedanje hrišćanske religije. U to vreme je još uvek bilo više hrišćana na Istoku (Palestina, Sirija, Egipat, Mala Azija), a duplo manje na

Zapadu. Medjutim hrišćanstvo polako ulazi u sve pore Rimske države, čak i na sam carski dvor. Konstantinova majka Jelena bila je hrišćanka i smatra se da jeona uticala na njega.

Po predanju Konstantin Veliki je uoči bitke kod Milvijskog mosta video na nebu krst i čuo reči »ovim pobedjuj«. Posle toga on se preobratio u hrišćanstvo.

Konstantin je uočio da borba protiv hrišćana iscrpljuje Rimsku državu i da se pretvara u borbu protiv sopstvenog naroda. Stoga je on poveo prohrišćansku politiku, stavio je hrišćanske simbole na svoj novac i štitove vojnika.

Prema hrišćanskoj tradiciji Konstantin se prekrstio na samrtničkoj postelji (papa Silvester I), mada to nije sigurno.

Hrišćanska crkva kanonizovala je njega i njegovu majku.

7

Organizacija crkve Hrišćanska crkva je bila organizovana po crkvenim opštinama. Na čelu crkvene opštine bio je episkop

(onaj koji nadgleda svoju pastvu), a postojali su i sveštenici i djakoni. Tek se u 4. veku formirala jedinstvena hrišćanska crkva sa višom hijerarhijom.

Organizacija crkve poklapa se sa rimskom državniom organizacijom. Izgradjuje se i širi verski obredeni ritual, formira se hrišćanska služba tzv. liturgija / misa i ona je

simbolična, jer sveštenik tokom službe hleb i vino pretvara u telo i krv hristovu.

Kroz 4. vek pripadnici crkve dobijaju privilegije i bivaju oslobodjeni od plaćanja poreza. Ograničavalo se puštanje u verski poziv i zato su postojale specijalne dozvole. Hrišćanski episkopi dobijaju od rimske države neka civilna prava, kao što su pravo da sude u parnicama

(dovoljno je da je samo jedna strana hrišćanin).

Hrišćanstvu pristupaju i rimska aristokratija i najobrazovaniji rimski krugovi, pre svega neoplatoničari. Tako se hrišćanska nauka izgradjuje prevashodno kroz 4. vek i to od strane ljudi koji su stekli staro, visoko, antičko i rimsko obrazovanje. Oni formiraju teološku nauku. Povezuju hrišćansko učenje sa antičkom idealističkom filozofijom, neoplatonizam sa hrišćanskom religijom.

Formiranje crkvenog kanona je jako bitno. U izgradnji teologije odlučujuću ulogu su imali tzv. crkveni oci :1. Kliment aleksandrijski na Istoku 2. Origen na Istoku3. Jeronim (poreklom iz provincije Dalmacije) na Zapadu. On je otišao u Palestinu, vratio se na Zapad i

preveo Bibliju na latinski jezik (vulgata).4. Ambrozije milanski na Zapadu. On je prvi od prvih velikih teologa i po njemu se biblioteka u Milanu

zove Ambrozijanska .5. Blaženi Avgustin na Zapadu. On je dobio antičko filozofsko obrazovanje. Kao mlad bio je paganin, a

pod uticajem majke prihvata hrišćanstvo. Na kraju je obukao monaško ruho i postao episkop u gradu Hiponu (sev. Afrika). Piše delo De civitate dei. To je teza o postojanju dve države. Pomirio je antičku filozofiju sa hrišćanskim učenjem.

Kroz 4. vek hrišćanstvo je dobilo masovne pristalice, a paganstvo se gubi. Od kraja 4. veka, od vremena Teodosija I hrišćanstvo postaje državna religija, a počinje se goniti

paganstvo. Hrišćanska crkva paktira sa rimskom državom, pa i napušta neka svoja stara, paleohrišćanska učenja.

Na scenu stupaju hrišćanski teoretičari. Amijan Marcelin je bio poslednji veliki paganski pisac. Teoretičari 4. i poč. 5. veka, Avgustin i drugi, opravdavaju smrtne kazne koje donose rimski državni

organi. Jovan Zlatousti, jedan od najvećih oratora i tvorac svečane liturgije kaže: »...dok smo bili gonjeni, imali

smo drvene putire i zlatne sveštenike, a sada imamo zlatne putire i drvene sveštenike«.

RAZVOJ HRIŠĆANSTVA

Rim je u srednjem veku bio središte crkve na Zapadu.

8

Episkopi grada Rima, rimske pape, su se proglasili naslednicima sv. Petra. Prema učenju papske kurije, apostol Petar je bio prvi Papa i u Rimu mu je posvećena glavna bazilika, koja će u srednjem veku biti centar hodočašća.

Dolazi do sukoba medju hrišćanima oko raznih učenja unutar hrišćanske religije. Najviše se raspravljalo o prirodi Hrista, pa u 4. veku počinju tzv, hristološke rasprave. Njihovi rodonačelnici su bili sa Istoka.

Glavno pitanje → da li je Hrist Bog ili čovek: - da li je on sin Božiji, a čovek? - da li je on sin Božiji, a u stvari Bog?

Dva glavna učenja: 1. propagira Sv. Atanasije 2. propagira Arije, aleksandrijski prezviter

Da bi se ova učenja pomirila 325.g. organizovan je I Vaseljenski sabor u Nikeji (Mala Azija). Na njemu je predsedavao lično car Konstantin Veliki. Razmatrana su razna teološka i crkvena pitanja različite prirode, npr. kada treba slaviti Uskrs i sl. Glavni sukob na saboru, bio je sukob sa Arijem.

- Arije polazeći od monoteističkih shvatanja, odbija da prihvati jednakost Oca i Sina, i stoga ne priznje Hrista za Boga. Hrist je bio samo sin Božiji, ali ne i Bog, a Marija je stoga samo hristorodica, ali ne i bogorodica. Arijeva nauka je osudjena- Atanasijevci su mislili obratno, tj. da je Hrist Bog. Usvojeno je da je Sin jedinosuštan Ocu.

Rasprave na saboru bile su žučne. Mevlikijski (Mala Azija) episkop Nikola (kasnije sv. Nikola), bio je poznat po dugim govorima koje je vodio protiv Arija. Ali Arije se svog stava ne odriče, pa mu je Nikola lupio šamar.

Na saboru pobedjuje učenje Sv. Atanasija. Tako je formulisana dogma, da je sin isto što i otac, tj. sin je jednosuštan ocu. Ona sa dopunama II Vaseljenskog sabora u Carigradu 381.g, čini 'simbol vere' hrišćanske crkve. Ova dogma se kod Atanasijevaca na službama stalno ponavljala.

Aarijanci ne prihvataju ovu dogmu. Borbe izmedju ove dve struje su trajale tokom celog 4. veka, naročito na Istoku.

Borbe se šire i na oblast Mediterana. Misionari napuštaju granice carstva, prelaze Dunav i ulaze u tzv. varvarski svet. Oni medju njima, npr. Germanima, propagiraju hrišćanstvo i većina germanskih naroda je prihvatila hrišćanstvo u obliku arijanstva. Tako je postojala verska suprotnost izmedju Germana i pravovrernih Rimljana.

Poslednji rimski car paganin, bio je Julijan Apostata (otpadnik), koji je pokušao restauraciju paganstva.

Kasnije će se na Vaseljenskim saborima raspravljaju se teološka pitanja i formiraju se hrišćanska dogma i kanoni na kojima će počivati nova religija.

II Vaseljenski sabor bio je u Carigradu 381.g. VII, poslednji Vaseljenski sabor bio je u Carigradu 787.g.

Od 4. veka hrišćanska crkva postaje državna crkva Rimskog carstva. Krajem 4. veka hrišćanstvo je proglašeno za jedinu dozvoljenu religiju u rimskom carstvu.

Tokom vremena formiralo se 5 velikih hrišćanskih centara, 5 "glava" (5 arhiepiskopija): 1. Jerusalim – jerusalimski patrijarh sa jurisdikcijom u Palestini2. Antijohija – jurisdikcija u Siriji 3. Aleksandrija – jurisdikcija u severnoj Africi i Egiptu - Ove tri su najstariji tzv. istorijski patrijarsi.

4. Carigrad – carigradski patrijarh sebi u 5. veku uz titulu, dodaje i da je Vaseljenski patrijarh iz celog hrišća-

nskog sveta. To mu od druge pol. 5. veka osporava Rim.

9

5. Rim – episkop Rima tj. Rimski papa. Rimski crkveni poglavari su isto pretendovali da imaju duhovnu vlast

nad celim carstvom. Tako rimske pape daju sebi za pravo da propovedaju kako treba regulisati hrišćanska

pitanja. Npr. Papa Viktor I (druga pol. 2. veka ) propisuje kada i kako treba slaviti Uskrs. Od druge pol. 5. veka dolazi do prvih nesporazuma carigradskog patrijarha i rimskog pape. Nekada su ti

odnosi bili skladni, a nekada krizni. Medjutim crkva je i dalje bila jedinstvena. U 7. veku kada je došlo do stvaranja i širenja islama koji je zahvatio Istok (oblasti istorijskih patrijarha), tri

najstarije patrijaršije su izgubile mnogo pastve, i u budućim stolećima postale su hrišćanske oaze u velikom muslimanskom Carstvu.

Razvoj monaštva Kroz 4. vek nošeni hrišćanskim idealima (smeran život, skromnost) pripadnici nove religije, naročito na

Bliskom istoku, smatraju da se pravi hrišćanski život nemože voditi u poročnim gradovima, punim nemorala. Mnogi odlaze u pustinjske predele Palestine, Sirije i naročito u Sinajsku pustinju. Tamo žive idioritmički (skromno), svaki posebno, po pećinama i sl. Tako se u 4. veku izdvajaju tzv. pustinjaci, pa će dobiti naziv monasi (monahos= onaj ko živi sam). U početku nisu imali odredjena pravila života, ali pošto ih je bilo sve više morala su se doneti pravila po kojima će oni živeti.

U 4. veku glavni ideolozi tog monaškog života bili su Sv. Antonije i Sv. Pahonije. Obojica se slažu da: - askeza treba da karakteriše život monaha, - da dan provode u fizičkom radu, molitvi i razmišljanju, - da žive od svoga rada, - ako proizvedu višak proizvoda taj višak treba da dele sirotinji - iz njihovog života isključuje se novac

Ipak se Sv. Antonije i Sv. Pahonije razlikuju u nekim stavovima:- Sv. Antonije se zalagao za beskrajno strogu askezu, sa dosta dana kada monah samo pije vodu, što dovodi

do umrtvljenja njegovog tela. - Sv. Pahonije je takodje bio za askezu, ali ne tako jaku, jer je smatrao da monasi treba da žive od svoga

rada.

Oko 360.g. Sv. Vasilije je prvi sastavio pravila monaškog života. Ona su neka vrsta kompromisa izmedju Sv. Antonija i Sv. Pahonija: - monasi treba da provode dan u askezi, ali treba i da rade i stvaraju dobra od kojih će živeti - ti pustinjaci treba da obavljaju molitvu zajednički, da zajednički jedu i u toj zajednici svaki monah treba

da dobije svoje zaduženje.

To su bile preteče manastirskih pravila. Monasi u 4. veku sa Istoka odlaze na Zapad, živeći po pravilima Sv. Vasilija.

U drugoj pol. 6. veka stvara se prvi monaški red na Zapadu. Stvorio ga je Sv. Benedikt iz Nursije, tzv. Benediktinski red. On je napisao tzv. ''Regule Sv. Benedikta'' (Regula Sancti Benedicti). Prvi i glavni član bio je molitva i rad (ora et labora).

Osnivanjem posebnog monaškog reda na Zapadu dolazi do udaljavanja monaha sa Istoka i Zapada, mada je Sv. Benedikt uneo dosta toga iz Vasilijevih odredbi.

Na Zapadu je Sv. Benedikt postavio temelje monaške organizacije kasnije. Stvaraju se razne varijante ovog reda, ali i nove: franjevci, dominikanci, jezuiti.

Cilj monaha sa Zapada jeste da živi asketski i da ide medju ljude. Zato Sv. Dominik stvara monahe propovednike, koji idu okolo i propovedaju.

Na Istoku nisu dugo stvarani monaški redovi. U biti ovih monaha bio je odlazak od ljudi, u samoću.

10

Letopisi, hronike, anali Nema hrišćanske liturgije bez pismenosti, pa su monasi u srednjem veku morali biti pismeni. Oni postaju

najpismeniji i najobrazovaniji ljudi svoga vremena, a često i jedini pismeni. Oni prepisuju jevandjelja i spise, što vodi postepeno do toga da oni postaju autori i drugih dela, počinju da

vode letopise i anale.

Anali → Podaci u analima su često nepovezani, ali su dragoceni pošto drugih izvora nema. To su kratki, sažeti opisi.

Anali srednjeg veka obično nastaju iz uskršnjih tablica (tabulae paschales). Tada nije postojao kalendar, već monasi u tablice upisuju šta se dogodilo odredjene godine. Zavisno od Uskrsa znalo se kada su ostali praznici (ponekad uz praznik dodaju i šta se zbilo).

Hronike → Monasi u manastirima počinju da neguju neku vrstu istoriografije. Počinju da pišu hronike. Prva svetska hronika, nastala je na Istoku i piše je Eusebije iz Cezareje. Već u 4 v. hronike su bile svojevrsna svetska istorija, i to istorija hrišćanskog sveta, sa hrišćanskog

stanovišta, koja uvek počinje od stvaranja sveta. Ti počeci svetskih hronika su isti i nemaju nikakvu istorijsku vrednost, jer ih svi prepisuju jedni od drugih. Ali kako hronika ide bliže piščevom vremenu, ona postaje i dragoceniji izvor.

U manastirima počinju da se neguju i lokalne hronike: hronike manastira, oblasti, kraljevstva. Za razliku od anala, hronike imaju unutrašnju logičku vezu (povezuju dogadjaje), pa su stoga bolje od

anala.

U ranom srednjem veku manastiri su bili jedini kulturni centri. To je bitno za period posle Carstva, kada je formirano dosta varvarskih kraljevina. Ali hrišćanska crkva će i tada ostati sila. Ona će ostati glavni čuvar i centar pismenosti i intelektualne baštine, koji prepisuje i antička dela.

Hrišćanska crkva i Rimska imperija srasli su u celinu. Papa je već u 4. veku bio ličnost sa značajnom ulogom u Carstvu.

U 5. veku kada su počele invazije varvara, pape će predvoditi delegacije Carstva koje su išle na pregovore sa varvarima (npr. papa Lav I sa kraljem Huna).

Rimsko carstvo se potpuno preobrazilo, na svim nivoima, pre nego što je politički propalo 476.g. U privredi, društvu, kulturi i veri, udaljava se od prethodnog carstva. Tako preobraženo je propalo 476.g, pod naletom varvara.

GALI –KELTI

Rimljani sve više utvrdjuju limes. Iza limesa su živeli varvari: Germani, Kelti, Sloveni.

11

Kelt-Iberi su živeli na Pirinejskom poluostrvu, Helveti u Švajcarskoj, Kelti na Britanskim ostrvima. Najveća skupina Kelta bila je u Galiji i Britaniji.

Najdragoceniji izvori o Galiji su arheološki podaci i rimski pisani izvori koji potiču od Julija Cezara Komentari o Galskom ratu (Comentarii de bello gallico). Julije Cezar je sredinom 1.v.pne. stigao u Galiju, gde su se medjusobno borila keltska plemena. Oni nisu imali državu u rimskom smislu. Pleme Hedui su pozvali Rim, a Sekvanci su pozvali Germane. Rim je iskoristio priliku da Galiju osvoji za sebe. Cezar je u svom delu opisao ove dogadjaje, u kojima je sam učestvovao.

Kelti u Galiji Oni se medjusobno razlikuju po društvenom položaju:

1. equites/vitezovi/konjanici – viša klasa2. plebs/pešadija – niža klasa3. tzv. ambakti – poluslobodni, položaj sličan ropskom

Bavili su se zemljoradnjom i stočarstvom. Imali su pagansku religiju, svetilišta i sveštenike, tzv. druide, koji su u društvu imali značajnu ulogu. Nemaju jedinstvenu državu, već su živeli po plemenima. Nisu imali gradove u rimskom smislu, ali Cezar pominje Oppida – utvrdjenja. U njima je bilo

nepoljoprivrednih zanimanja, okupljao se svet iz okoline i razmenjivao dobra. Oppida se stvaraju oko svetilišta. To su bili centri privrednog, društvenog i religijskog života.

Cezar je pomogao Heduima u borbi protiv Sekvanaca i tako došao u dodir sa Germanima. Rim je potčinio Galiju i u narednim stolećima to je bila romanizovana rimska provincija: Rim je doneo

svoje institucije, uveo svoje pravo, jezik, doveli svoju vojsku itd. U poznom Rimskom carstvu i u ranom srednjem veku tamo su ostali samo ostaci stare keltske tradicije.

Kelti u Britaniji Britanija je i u rimsko doba i u srednjem veku bila najudaljenija zemlja na zapadu, na kraju sveta. Zvali su je »Kalajna ostrva« zbog ležišta kalajne rude. Tamo je živelo pleme Brita. Iz Galije Cezar je prešao Lamanš sa legijama i 55.g.pne počeo osvajati Britaniju. Zadržao se kratko i vratio

se. 54.g.pne ponovio je pohod i osvojio je jugoistočni deo Britanije. Ovaj uspeh je u Rimu izazvao ushićenje i Cezar je proslavio trijumf.

Cezar je opisao i šta je video u Britaniji: tamo je zatekao plemensko društvo. Kelti su tamo živeli po klanovima čiji je osnov bila krvna veza. Matrijarhat je bio jak, žene su bile na čelu pojedinih plemena i čak su i titulu kralja nosile žene. Bio je razvijen i običaj poliandrije (više muževa, a oni braća).

Stanovništvo se dosta bavilo stočarstvom i gajilo goveda, ovce, svinje. 55. i 54.g.pne Cezarova osvajanja su uspostavila granicu koja je oko 100 godina bila netaknuta. 43.g.ne car Klaudije je proširio osvajanja u Britaniji. Pomerio je granicu znatno na sever i obuhvatio je i

srednju Englesku i ona je ušla u sastav Rimskog Carstva . 60-ih godina 1.v. izbio je keltski ustanak, koji je predvodila keltska kraljica Boudika, ali jeustanak ugušen. U vreme Hadrijana Rimljani su čizmom gazili sve što se opiralo. Granica je išla do Škotske, što je bio i

najveći domet osvajanja. Oslonac Rimske vlasti u Britaniji su bile rimske trupe. Te trupe su logorovale (logor castrum), a oko logora

dolazilo je stanovništvo da rimskoj vojsci prodaje zanatlijske i poljoprivredne proizvode. Tako su se oko logora formirali prvi gradovi, koji će posle preći i u srednji vek. Od latinskog naziva castrum dolazi Čester (npr. Mančester i sl. ).

Rimski trgovci s kopna i činovnici nisu toliko dosezali dotle kao u Galiji, a proces romanizacije je bio slabiji. Kelti su sačuvali svoj jezik (npr. Velški. Tokom celog srednjeg veka).

U 4. veku Rim je bio u nevoljama zbog germanskih osvajanja, pa je povukao trupe iz Britanije. 405.g. glavni komandant Zapadnog rimskog carstva Stilihon je povukao rimske trupe iz Britanije da brani Italiju od Germana.

U 5. veku dešava se keltski preporod u Britaniji. Keltsko društvo se obnovilo, i Kelti, srazmerno miroljubivi, išli su u pravcu stvaranja svoje države, posebno Irska koja je bila skoro netaknuta od Rimljana.

12

U 6. veku dolaze, prvo pljačkaju, pa se posle i naseljavaju Angli, Sasi, Jiti, Frizi, germanska plemena. Kelti su pružali vrlo jak otpor, ali su na kraju podlegli.

Keltske naseobine bile su u planinama, naročito u Velsu. Deo Kelta pobegao je na kopno, nastanili su Armoriku, današnju Bretanju, doneli svoj jezik, i tokom celog

srednjeg veka Bretanja ima svoj, ne-francuski jezik.

Prinejsko poluostrvo Tu od početka 5. veka prodiru germanski narodi, Vandali i Vizigoti. Oni su fizički uništili Kelte.

Srednji vek Kelti su tako imali neveliku ulogu u srednjem veku, ali njihova komponenta ipak postoji.

SEOBA NARODA

Počela je u prvoj pol. 4. veka i trajala je do druge pol. 6. veka. Neki istoričari smatraju da je seoba trajala do 8/9. veka, kada su se Madjari doselili u Panoniju.

To je proces tokom koga su brojni germanski narodi nadirali u Rimsko carstvo, dok su se Sloveni sručili u Istočni deo carstva.

Značajno za seobu bilo je to što su se narodi kretali samo sa severa na jug i samo sa istoka na zapad, nikako obratno. Samo su se narodi iz Azije (Huni, Avari) selili u Evropu, a ne obratno.

Oni su prorli kroz »Vrata naroda« koja se nalaze izmedju Kaspisjkog jezera i Urala.

GERMANI

Mnogo značajniji od Kelta. Živeli su severno i istočno od Rajne, na prostranoj teritoriji do Visle. To je bila provincija Germanija. Ona

je imala nejedinstvenu teritoriju i nejedinstven narod. Poznorimski i rano srednjevekovni pisci obaveštavaju:

- na donjoj Rajni i obalama Severnog mora živeli su Angli, Sasi, Jiti, Frizi- ostrva na Severnom moru i južnu Skandinaviju naseljavali su Gauti i Svioni- srednju Rajnu naseljavali su Hermunduri, Markomani i Langobardi- južnije od njih živeli su Kimbri, Tevetonci, Bastarni

13

Germani se dele na :1. Istočne – Goti, Vandali, Burgundi2. Zapadne – Svevi, Gepidi, Angli, Sasi, Jiti, Frizi, Gauti, Svioni, Hermunduri, Markomani, Langobardi, Kimbri, Tevtonci i Bastarni

Vesti o Germanima počinju da se pojavljuju rano, ali su fragmentarne: - 325.g.pne Tevtonci su pomenuti na ćilibarskoj obali.- oko 180.g.pne Bastarni su se spustili na donji Dunav, prema rimskoj granici. - 104/105.g.pne. Kimbri i Tevtonci zapretili su da kroz alpske klance udju u severnu Italiju, ali ih je konzul Marije odbacio.

Cezar se sukobio sa Svevima, čiji je kralj bio Ariovist. Tako je ostavio podatke o Germanima, a najviše o Svevima.

Germani se nisu trudili oko poljoprivrede. Svake godine menjali su stanište i obradive površine. Najviše su se hranili mesom i mlekom, a stočarstvo je bilo glavno zanimanje. Ratom su se bavili kao privrednim zanimanjem, pa rano vežbaju mladiće u oružju, pa ih vode u rat po plen koji dele i menjaju po nekim svojim principima.

Za vreme Oktavijana Avgusta rimljani su prešli preko Rajne, zauzeli deo Germanije i osnovaili provinciju Germaniju.

9.g.ne Germani su upravnika provincije Vara, sa tri legije, uvukli u klopku u Teutoburškoj šumi i sve ih uništili.

U oblastima iza Rajne, Rim je držao vlast u 1.v.ne. Germani se polako sve više približavaju granicama.

Tacit piše delo Germania, 150 godina posle Cezara, jer da bi Rim mogao da se nosi sa Germanima, morao ih je i poznavati.

Pisao je o Germanima da menjaju staništa i obradive površine svake 3 godine i da su se više bavili poljoprivredom.

Hranili su se mesom i mlakom i bavili stočarstvom. Pojedini reges (plamenske starešine) imali su svoje družine sa kojima su išli u rat radi plena. Kuće su im bile male, sela razbacana, bili su gostoljubivi sa putnicima (gostoljubivost je odlika primitivnih

naroda!). Opisuje moralna shvatanja. Daje tačan razmeštaj germanskih naroda koji su, potencijalni protivnici Rimskog carstva.

Politička organizacija – imali su jaku skupštinu, gde dolaze punoletni, naoružani muškarci i tu se iznose razni predlozi, različitog karaktera. Žagor je značio odbijanje, a lupanje o oružje odobravanje. Principes / prvaci pripremali su predloge.

Germani su u vreme Cezara i Tacita još uvek imali rodovsko uredjenje, bez države u rimskom smislu, bili su nejedinstveni i živeli su po plemenima gde je krvna veza bila jaka.

Glavna zanimanja bila su im lov, ribolov, rat, stočarstvo i u manjoj meri poljoprivreda. Nisu svi Germani bili na istom stupnju razvoja:

- narodi koji su živeli bliže limesu, stupali su u vojsku (prvo kao federati), trgovali sa Rimljanima, Rimljani su u Germaniji podizali gradove, novac je stigao i tamo gde rimska noga nije, a trgovina je bila jaka. - narodi koji su živeli daleko na severu i istoku, npr. Hauci, nisu znali ni za obradu zemlje, ni za pripitomljene životinje, već su živeli od lova i ribolova.

14

U drugoj pol. 2.v. dolazi do bližih kontakata rimskog i germanskog sveta, a neki Germani su se već spustili do limesa. To su bili Markomani, pa je 165-180.g. izbio markomanski rat.

Tadašnji car Marko Aurelije, nije bio u Rimu, već na granici. Kroz čitav 3. i 4.vek i njegovi naslednici su stalno na granici, i počinju direktne borbe. U vreme Avgusta Rim je bio u ofanzivi i napadao je germansku teritoriju, dok su u 3. i 4. veku Germani u

ofanzivi, i žele da provale u Rimsko carstvo.

GOTI

Izvori Za istoriju Gota značajni su Kasiodor, Jordanes, Pavle Oroz i Izidor Seviljski.

Kasiodor → bio je u službi ostrogotskog kralja Teodoriha i hteo je da proslavi rod Amala. Njegovo delo nije sačuvano, ali su fragmenti sačuvani u Jordanesovoj istoriji.

Jordanes → bio je u rodovskoj vezi sa ostrogotskom vladarskom porodicom Amala. Bio je notar ostrogotskom vladaru, a onda je prešao u službu crkve i postao episkop u Krotonu (Kalabrija), i živeo u Italiji. Više je bio za Ostrogote nego za Vizigote. Piše:1. De origine actibusque Getarum, delo se sastojalo iz 12 knjiga, o poreklu i delima Gota. Služio se dosta Kasiodorovim delom.2. De regnorum et temporum successiorum, legende i činjenice. To je kratka istorija sveta koja liči na hrišćansku

15

hroniku, a dopire do 522.g., bez uzora.

Pavle Oroz živeo je u 5. veku, i bio je savremenik Gota i njihovog kretanja. Iz Španije je 414.g prešao u severnu Afriku i upoznao Blaženog Avgustina i Jeronima.

Školovao se i obrazovao za borbu protiv jeretika (u 4. i 5. veku mnogo jeretika). 418.g napisao je svoje čuveno delo “Istorija protiv pagana” (Historiarum aoversus paganum libres VII).

Delo počinje od stvaranja sveta i završava se 410.g, padom Rima. Priča kako hrišćani nisu krivi za propast Rima i kako nisu krivi za ono što su Goti učinili Rimljanima, i u tom kontestu i priča o samim Gotima.

Izidor Seviljski (560-636.) živeo je u drugoj polovini 6. i početkom 7. veka. 603.g. postao je nadbiskup Sevilje. U svojim delima on se oslanjao na veliki autoritet Blaženog Avgustina. Antički obrazovan, poznavao je stare antičke pisce i koristio ono što je pogodovalo Hrišćanima:

1.“Etimologije” (Origine seu ethimologiarum libri nove) i “Enciklopedije” – najznačajnije delo koje objašnjava razne pojmove sa hrišćanskog stanovništa, neke legendarno. Zbog ovog dela korišćen je tokom celog sr. veka.2. “O prirodi stvari” (De rerum natura) – zbornik fizičko-geografsko-astronomskih pojmova. 3. Istorijska dela su: “Hronika” (hrišćansko stanovište)

“Delo o čuvenim ljudima” tj. De viris illustribus (čuveni hrišćani) 4. Historia Gothorum, vandalorum et Svevorum – najznačajnije delo , jer izlaže istoriju ovih germanskih

naroda po vladavini njihovih vladara. Posebno je značajno za vladavinu Gota u Španiji. Isto je značajno i što je

koristio stare pisce koji nisu sačuvani već su ostali fragmenti.

O Gotima Pripradaju istočnim Germanima. Postojbina im je bila na severu Evrope, Nemačka, Poljska, ostrva Gottland, južna Skandinavija, donji tok

Visle. U drugoj pol. 2. veka počinju da se kreću prema jugo - istoku i dolaze do obala Crnog mora. Po rimskim piscima dok su bili na severu nema podataka, a podrobniji podaci su iz 3. i od 4. veka. Tokom puta podelili su se na one koji su išli:

1. zapadno – Vizigoti2. istočno – Ostrogoti

Goti se kreću na jugoistok, prelaze Prut, Dnjepar i Dnjestar i dolaze do Crnog mora. Razmestili su se u zaledju Crnog mora, gde su zatekli kultivisaniji kraj od svoje postojbine. Klima je bila

toplija, a zemljoradnja razvijenija. Taj kraj je ustvari bio žitnica antičkog sveta, tu su prvo bile grčke, a zatim rimske kolonije. Dotle su dolazili karavani iz ruske nizije.

Tu su živeli Sarmati i Skiti, a Goti su ih pokorili. Takodje su pokorili i azijske narode Bastarna i Alana. Tu su živeli kroz 3. vek i održavali veze sa Rimom. Kada su se približili granici na Dunavu, Rim im je

ustupio Dakiju. 337.g. sklopili su ugovor sa Konstantinom i dobili status rimskih federata. Konstantinu je bila potrebna

vojska, pa su mu Goti obećali 40 000 vojnika.

Prodor Huna 70-ih godina 4. veka kroz “Vrata naroda” prodiru Huni, toliko surov narod da su Goti u odnosu na njih bili

blagi. Huni su uništavali sve pred sobom. Po Amijanu Marcelinu Huni su opisivani kao “dvonoge životinje”.

Prvi na udaru su im bili Ostrogoti koji su im se 375.g. suprotstavili, ali su Huni pobedili, a umro je i Hermonarh (ostrogotski kralj). Najveći deo Gota je pokoren i uključen u hunski plemenski savez i Huni su ih poveli sa sobom.

16

Vizigoti u Vizantiji Da ih ista sudbina ne bi snašla, Vizigoti su molili istočnorimskog cara Valensa da im dozvoli da predju

Dunav, kako bi se sklonili od Huna. Car im je udovoljio, jer je računao da će naseljavanjem čuvati granicu Dunava. 376.g. Vizigoti su prešli Dunav i naselili se najviše u Meziji Inferior (Bugarska i susedni krajevi). Tu su bili naseljeni pod uslovom da predaju oružje.

Tako su se Vizigoti našli u organizovanoj državi, u kojoj nisu živeli slobodno i teško podnosili vlast rimskog cara. Rimski činovnici su ih izrabljivali (prodavali im skupo namirnice i sl.). Tako su oni 378.g. digli ustanak protiv Rima, a na njegovoj teritoriji. Uništavali su sve rimsko, a napadali po Trakiji i Meziji (blizu Carigrada). Car Valens je skupio vojsku i krenuo da uguši ustanak. Došlo je 378.g. do bitke kod Jedrena (stari Hadrianopolis) u kojoj su Goti satrli Rimljane, upali u carev logor i zaklali Valensa.

Od 378. do 382.g. nastavili su da haraju Rimskim carstvom tj. Balkanskim poluostrvom, do Egejskog mora. Zauzeli su najveći deo istočnog dela Balkanskog poluostrva i tako presekli kopnenu vezu izmedju Rima i Carigrada.

379.g. car Teodosije I (profesionalni vojnik i diplomata) imao je kao primarni zadatak rešavanje gotskog pitanja. On nije mogao da ih izbaci iz carstva, pa je počeo da pregovara sa njima. Za to vreme zauzet je Ilirik. 382.g. Teodosije I je sklopio sa Gotima ugovor, po kome ostaju na teritoriji carstva, na Balkanskom poluostrvu, a za uzvrat oni formalno priznaju vrhovnu rimsku vlast. Njihov kralj primio je visoku vojnu rimsku titulu i dobili su autonomiju na Balkanu, a Rim se nije mogao mešati. Čak je gotski kralj Alarih bio na dvoru Teodosija i učestvovao u pohodima. Goti su poštovali ovj ugovor od 382. do 395.g, dok je Teodosije I bio živ.

Teodosija su nasledili njegovi sinovi, Arkadije na Istoku i mladji Honorije na Zapadu. Kada je Teodosije umro Arkadije je imao 15, a Honorije 11 godina.

Pokrštavanje Gota U medjuvremenu Goti su hristijanizirani (stari antički Rim se nije trudio da svoje tekovine prenosi

paganima). Misionari u 4. veku prelaze Rajnu i Dunav i medju Germanima propovedaju hrišćanstvo. Medjutim Goti su hrišćanstvo primili u arijanskom obliku, jer je u doba arijanske prevlasti otpočelo njihovo pokrštavanje. Prilikom ovih pregovora o pokrštavanju postojala je i suprotnost u veri, jer su Rimljani bili pravoverni. Jedan zarobljeni Got, Ulufila, iz Male Azije hristijaniziran je i u 4. veku prevodio je Bibliju na gotski jezik, a zatim je rukopoložen za episkopa od arijanca Eusevija i postao episkop Gothorum. Još dugo posle propasti arijanstva u Vizantiji, većina germanskih plemena držala se arijanske veroispovesti.

Vizigoti u Italiji U poslednjoj deceniji 4. veka pomeraju se na zapad ka granicama Italije. To stvara paniku. 401.g. Alarih je prošao oblast Trsta i ušao u Italiju. 402.g. razorio je veliki rimski grad Akvileju preko koga

je vodio najvažniji put za Ilirki (Emona, Siscia). Razaranje Akvileje značajno je, jer su se stanovnici sklonili na ostrva gde je posle nikla Venecija.

405.g. sa severa nadiru razna germanska plemena, čiji je vodja bio Radagajs. Glavni komandant vojske Zapadnog rimskog carstva bio je Stilihon (germanskog porekla), a rimska vojska je većim delom bila varvarska i germanizovana. Tako su se Germani branili od Germana. Zbog ove navale, Stilihon je 405.g. povukao rimske trupe iz Britanije i pregovarao sa Alarihom. Na kraju je uspeo i sklopili su tajni dogovor po kome je Rim dao Alarihu na otkup, a on je zaustavio vojsku ali se nije povlačio (ostao je u zapadnom delu Balkanskog poluostrva).

U medjuvremenu zbog opasnosti od varvara stari rimski senatski krugovi okrivili su Stilihona. Nisu mu verovali, jer je bio German, i sklopili su zaveru protiv njega. Stilihon je otkrio zaveru, pobegao sa porodicom u Ravenu i zatvorio se u crkvu (crkva je od 5. veka bila mesto azila). Zaverenici su 408.g. upali u crkvu i ubili ga.

17

Alarihov napad na Rim Alarih je pokrenuo trupe, ušao u Italiju i uništio sve. Prvo je harao po severnoj Italiji, a zatim je zaokretao

ka jugu jer mu je cilj bio Rim. Senatorski krugovi napravili su delegaciju za pregovore jer su shvatili da je velika tragedija da Alarih upadne u Rim.

Alarih je smatrao da ukoliko je trava gušća, bolje se kosi. Zadržavao se i prezimio u srednjoj Italiji, a zatim se spustio južnije, zauzeo Ostiju (pristanište kod Rima) i sprečio dovod namirnica u Rim. Opet je došlo do poslanstva, ali njegovi uslovi bili su veliki: tražio je svo srebro i zlato, otkup, danak, a njima ostavlja život.

410.g. sledeći Via Solaria (put soli koji ide iz Rima na Jadransku obalu i dovodi so u Rim) upali su u Rim kroz severnu kapiju.

To je bila jedna od najvećih pustoši, jer Rim je bio Urbs eterna (večiti grad) i nikad na njegovu teritoriji nije došao neprijatelj. Tri dana je radio šta je hteo: ubijao, palio, pljačkao. Neki su čak pobegli i krili se u vodovodu. Srušili su Forum Romanum, opljačkali carske palate, zarobili Teodosijevu ćerku Placidiju.

Car Honorije je bio u Milanu, a pad Rima dočekao je u Raveni (?), jer su drugi vodili državne poslove, a on se zabavljao borbom petlova. Petao se zvao Rom i kad mu je javljeno da je pao Rim, mislio je na petla, pa se rastužio.

Paganski pisci osudjivali su pljačku Rima i bili su pesimisti ka budućnosti. Hrišćanski pisci, npr. Avgustin Blaženi, u 4. i 5. veku mislili su drugačije. On nije odobravao zločine u

Rimu , ali je smatrao da je to kazna Rimu za njegove grehe (paganske i zločine hrišćana). Blaženi Avgustin propagirao je dve države: ovozemaljsku i božiju (crkva gde vlada pravda).

Prodiranje dalje na jug Italije Po pljačkanju Rima, on ih više nije zanimao. Tako dolazi do novih osvajanja u južnoj Italiji. Kroz južnu

Italiju Vizigoti su nosili plen i vodili zarobljenike (senatore i žene). Alarih je hteo da krene na Siciliju, pa na severnu Afriku.

Smrt Alariha (395-410.) Medjutim Alarih je umro kao relativno mlad čovek u južnoj Italiji. Goti su ga oplakali, a najveća briga bila

je gde da ga sahrane, a da Rimljani ne oskrnave grob. Tako su skrenuli tok reke, doveli senatore da u koritu reke iskopaju tok, a zatim ih pobili. Spustili su kovčeg i vratili reku. Grob je bio ispod vode i na taj način dobro zaštićen, a postojalo je i gotsko staro verovanje da će voda proneti slavu svetu. Pošto su bili arijanci (hrišćani) mučilo ih je jedino što je Alarih umro sa 33 godine, isto kad i Hrist, pa su se bojali da to nije kazna za zlodela.

Ataulf (410-415.) Vizigoti su u južnoj Italiji za kralja izabrali Ataulfa, Alarihovog rodjaka. On je oko 2 godine ostao u Italiji (410-412), pustošio i pljačka po južnoj Italiji. Onda je promenio odluku pokojnog Alariha da svoje Gote prebaci na Siciliju, pa u severnu Afriku

brodovima. Goti nisu imali flotu. Rešio je da se izvlači iz Italije i da ide dalje na zapad kroz Rimsko carstvo i pljačka provincije u kojima nisu bili.

Došao je u severnu Italiju, i odatle nije krenuo na istok na Balkan gde je bilo Vizigota, već je skrenuo na zapad i ušao u južnu Galiju (Provansa /Akvitanija). U Galiji on je bio dvoličan. Čas je pljačkao rimsko stanovništvo, a čas se izdavao za rimskog prijatelja.

Pavle Oroz kaže da je Ataulf hteo srušiti Rimsko carstvo i umesto njega stvoriti veliko gotsko carstvo (Gothia), ali videći da su njegovi Goti neobuzdani varvari koji nepoštuju zakon, a bez zakona nema ni države, shvatio je da nemože zameniti Rimsko carstvo i počeo saradjivati sa Rimom.

Osvojili su veliki rimski grad Narbonu, i tu se Ataulf uz sav rimski ceremonijal venčao sa Placidijom Honorijevom sestrom, koju je vukao za sobom kao zarobljenicu. Tako je postao carev zet.

Ataulf je počeo da prodire i na Pirinejsko poluostrvo. Tu su bili Vandali koji su harali po Španiji. Rim nije mogao ništa Vandalima i stoga je gurao Gote iz južne Galije na jug protiv Vandala.

On je počeo osvajati delove Španije, ali ih nije prepuštao Rimu već ih ostavljao sebi.

18

U Barseloni je ubijen, verovatno od strane Gota, koji su mislili da saradjuje sa rimskim carem jer je oženio carevu sestru.

Valija (415-418.) Novoizabrani kralj Valija vratio je Placidiju njenom bratu Honoriju, i nastavio da ratuje u Španiji protiv

Vandala. Rat je bio tako krvav da Vandali nisu mogli da opstanu tu, već su otišli dalje. U medjuvremenu i Valija je hteo saradnju i car mu je zvanično 419.g. ustupio južnu Galiju, gde su Vizigoti

osnovali svoju državu, poznatu pod imenom Tolosanska kraljevina sa prestonicom u Tolosi (Tuluzu).

Odnos Rimljana i Gota Rimljani i Goti su tako sklopili sporazum, i Rim je prepustio deo teritorije jer ih nisu mogli izbaciti. Titula gotskog kralja glasila je Magister militum. Rimsko stanovništvo bavilo se mirnodopskim zanimanjima kao što su poljoprivreda, stočarstvo i zanatstvo.

Goti su bili vojnici razmeštani po domovima Rimljana i od svakog domaćinstva dobijali su 1/3 zemlje. Praktično su bili gospodari, a rimski stanovnici pokoreni podanici, pogotovu sto su Goti vremenom

prisvojili 2/3 zemlje sebi, ostavljajući Rimljanima 1/3. Rimsko stanovništvo teško je podnosilo jaram Gota. Hrišćanska crkva bila je jako neraspoložena. Rimsko stanovništvo je bilo pravoverno (Hrist je sin božiji i

bog), a Goti su zastupali arijansko učenje (Hrist je samo sin božiji i čovek).

Sukob Gota i Franaka Krajem 5. i poč. 6 veka zaoštrila se situacija. Franci su oko Loare stvorili svju državu i 496.g. primili

hrišćanstvo u pravovernom obliku i sa severa pritiskali gotsku kraljevinu. Rimsko stanovništvo i hrišćanska crkva bili su na strani Franaka. 507-510.g. franački kralj Hlodoveh poveo je rat protiv gotskog kralja, u kome ga je hrišćanska crkva

pomagala. Hlodoveh je zauzeo celu kraljevinu i uništio je. Od 419. do 510.g. postojala je gotska Tolosanska kraljevina.

Goti na Pirinejskom poluostrvu Vizigoti su kroz 5. vek zauzeli celo Pirinejsko poluostrvo, njihova država ostala je na Pirinejskom

poluostrvu i njihova prava sedelačka istorija je na Pirinejskom poluostrvu. Tu su vladali od prve pol. 5. veka kada su počeli da ga zauzimaju, do prve pol. 8. veka, ukupno oko 300 godina.

I u ovoj državi su se u početku jasno osećala dva elementa: 1. Goti – vladaju i vojnici su; bili su arijanci2. Rimljani – sa mirnodopskim zanimanjima; bili su pravoverni, sa jakom i izgradjenom crkvenom

organizacijom.

Zakonici vizigotskih kraljeva Rimljani su se oslanjali na staro rimsko pravo, a Goti na strao gotsko običajno pravo. Zakonici 6. i 7. veka bili su izvor za poznavanje unutrašnjih prilika u gotskoj državi.

Još u Tolosanskoj kraljevini, u vreme kralja Eurika (466-484.) izvršena je kodifikacija prava i izdat Pravni zbornik na osnovu koga se vladalo. Taj zbornik zvao se Lex Romana Visigothorum.

Eurik je prvi objavio da je njegova država potpuno nezavisbna u odnosu na Rimsko carstvo. Eurikov naslednik Alarih II (484-507.) napisao je dopune ovog zbornika, Brevium Alarichi.

U Španiji prvi zakonici gotskih kraljeva takodje pravno razlikuju 2 elementa. Medjutim situacija se polako menja. Pošto je rimska kultura bila jako velika, posotojala je opasnost od asimilacije.

Goti su usvajali latinski jezik, školovali decu na latinskom i usvajali rimsku kulturu. 587.g. Vizigoti su napustili arijanstvo i primili pravoverno hrišćanstvo i tako su uklopljeni u crkvenu organizaciju.

19

Razlika izmedju Gota i Rimljana se tako polako gubi. Tokom vremena oni su se utopili u veliku rimsku kulturu.

Zakonici iz sredine 7. veka ne prave razliku izmedju Gota i Rimljana.

Kraj Vizigotske države Vizigotska država je ostala jedinstvena do druge pol. 7. veka. Feudalnih odnosa još nije bilo. Goti su na kraju prihvatili sve velike tekovine rimske kulture, prava i civilizacije. Država je počivala na

rimskim institucijama, doduše izmenjenim.

U medjuvremenu u blizini vizigotske Španije rodila se moćna sila, Arabljansko carstvo. Njegov osnivač, kao i osnivač islama bio je Muhamed (umro 632.g). Tako se u 7. veku stvara velika muslimanska imperija, Arabija, koja je obuhvatala Bliski Istok do Persijskog zaliva i celu severnu Afriku (jer su afrički narodi Berberi islamizirani).

Medjutim došlo je do borbe za vlast u vladarskoj dinastiji, i pojedini delovi Španije počeli su se ponašati kao samostalni. Vizigoti su zvali u pomoć Arabljane iz severne Afrike, jer su ovi imali izvanrednu konjicu. 711.g. je veliki broj Arabljana sa konjicom prešao Gibraltar i umešao se u medjusobne Vizigotske borbe u Španiji. Oni nadiru sa juga iz Granade, osvajaju i teritoriju zadržavaju za sebe, a ne ustupaju je saveznicima.

711-720.g. Arabljani su osvojili celo Pirinejsko poluostrvo i uništili Vizigotsku državu. Španija je bila prvi deo Evrope pod vlašću muslimana. Oni su pokušali da se prošire preko Pirineja i na

Galiju, ali su ih u tome sprečili franački vladari. Oni su spasili Galiju od Arabljana, i to pre svega Karlo Martel.

Tako su Vizigoti nestali sa istorijske pozornice. Najveći trag ostavilo je njihovo strahovito pustošenje i pljačke u Trakiji, Meziji, Iliriku, Italiji, Galiji i Hispaniji gde su se i utopili.

FRANCI

Izvori Glavni izvor za franački istoriju je Grgur Turski (Gregorius Toronensis). Poticao je iz galo-rimske porodice

i živeo u 6 veku. Od 573. do 594.g. bio je biskup Tura. Piše dela:

1. Septem libri miraculorum → to je religiozno delo, sa malom istorijskom vrednošću.2. Historia eclesiastica Francorum → to je njegovo glavno delo, koje je ne samo crkveno nego i opšte istorijsko. Tu on piše o istoriji stvaranja sveta (hrišćanske hronike uvek idu od stvaranja sveta). Delo je značajno od momenta kada prelazi na Franke. On opisuje njihovu postojbinu, seobe, dolazak u Galiju i stvaranje države. Izlaganje teče hronološki do 591.g. i tu se prekida. - delo je tipično za hrišćanskog autora jer ima legendi i bajki, ali i lepo opisanih istorijskih dogadjaja.

20

- za Hlodoveha i njegove naslednike iz 6. veka je posebno značajno, jer je to prvi izvor za taj period. - piše latinskim jezikom (skandaloznim). Živeo je u 6. veku kada je došlo do velikog opadanja nivoa

kulture i obrazovanja. Svestan toga, on se izvinjava. Kaže da je u Galiji teško naći čoveka koji zna da se potpiše,

a još teže nekog ko ume sastaviti neki stih. On kao biskup bio je medju najobrazovanijim. - od opadanja rimske države, opadala je i kultura, ali u vreme kada su Franci došli još je bilo nešto učenih Rimljana. Kada su i oni izumrli, Franci su počeli bivati birani za biskupe i talas opadanja zauzeo je sve slojeve.

O Francima Franci su živeli u provinciji Germaniji, nedaleko od rimske granice, u dolini reke Rajne, sa desne, istočne

strane. Delili su se na:

1. Salijske – donji tok Rajne, istočna strana2. Ripuaske – srednji tok Rajne, istočna strana

Franci su još u 3. veku počeli da se kreću i da napadaju rimsku granicu duž Rajne, a povremeno su upadali i u Galiju. Medjutim u Galiju nisu mogli ući.

U durgoj pol. 4. veka zauzeli su Toksandriju, ali ih je rimska vojska potukla i sklopljen je sporazum da Franci ostanu u dolini Rajne i kao federati da brane granicu.

Takva situacija je trajala do prve pol. 5. veka, kada su Alemane i druge germanske narode Huni stali gurati na zapad. Franci tako ulaze u Galiju i počinju zajednički dogovori s Rimom o odbrani od Huna. Sklapaju sporazum sa rimskim namesnikom Aecijem i 451.g. zajedno učestvuju u bici na Katalaunskim poljima.

Franci su dobro upoznali Galiju i delimično se povukli u oblast Rajne, jer je Aecije 451.g. odmah raspustio savez. Tako su Franci ostali u dolini Rajne na samoj granici, razmešteni po plemenima.

Sa onim ličnostima koje su bile na čelu tih plemena Rim je pregovarao itd. i Rimljani su ih oslovljavali sa rex. Takvih ličnosti bilo je nekoliko. Jedan od njih, Hilderik, bio je na čelu Franaka u Turneu, blizu same rimske granice. Sa njim Rimljani dolaze u dodir, pregovaraju i održavaju status federata.

Hlodoveh (481-511.) Posle Hilderika, njegov sin Hlodoveh dolazi na vlast. Odmah posle 481.g. počeo je okupljati okolne franačke rexove, jer sam nije mogao, i spremao napad na

rimsku Galiju, gde je rimska vlast bila u agoniji (tamo su naročito Alemani harali). Tako je Hlodoveh sklopio jedan opšte franački savez sa još dva franačka kralja, Ragnahalom (gospodario u Kambreu) i Sigiberdom. Tako su oni navalili na Galiju. Posle Aecija, rimski namesnik Galije bio je Sijadrije koji je okupljao snage po Galiji, nastojeći da se suprotstavi Francima (nadirali sa severoistoka). Tako je 486.g. došlo do krvave bitke kod Soasona, gde su se sudarila 2 saveza i Franci su satrli rimsku vojsku.

Franci su zauzeli rimsku Galiju, gde se rimska vlast držala iako je Zapadno rimsko carstvo već propalo pre 10 godina. Hlodoveh nije zauzeo celu Galiju, već samo severozapadnu i severnu Galiju (tj. severnu i srednju) do malo ispod reke Loare. Zaposeo je i Pariz, a njihovi vojnici po ulasku u Pariz nosili su ga na štitovima, kao Rimljani svoje careve posle neke pobede.

Južnu Galiju nije zauzeo i to je bila država Vizigota. Do Rone su bili Burgundi.

Protiv Alemana Najveći problem za Hlodoveha predstavljali su raznovrsni varvarski narodi koji su harali naokolo i

onemogućavali ga da organizuje vlast. Naročito su po Galiji pljačkali Alemani. Hlodoveh je morao da se sudari sa njima (zbog njih Francuzi kažu

les Alemands po Alemanima za Nemce). 496.g. došlo je do odlučujuće bitke izmedju Franaka i Alemana. Hlodoveh je tako svoju vrhovnu vlast nametnuo ostacima Alemana, koji su preživeli bitku 496.g. i sklonili

se u istočnu Galiju.

21

Pokrštavanje Franaka Grgur Turski daje podatke o tome kako su Hlodoveh i Franci bili pokršteni, dok za druge varvarske narode

nemamo podataka o pokrštavanju, a nekad se nezna čak ni datum. On kaže da su Franci i Hlodoveh kada su zauzeli Galiju bili pagani, ali je hrišćanska crkva već krajem 5. veka bila značajan faktor. Ova bitka uticala je na primanje hrišćanstva Hlodoveha, a samim tim i Franaka.

U medjuvremenu Hlodoveh se orodio sa burgundskim dvorom i oženio se Hlotildom, burgundskom princezom koja je bila hrišćanka, nearijanka, jer su Burgundi pre toga primili pravoverno hrišćanstvo. Hlotilda je tako, ubedjivala muža da postane hrišćanin.

Hlodoveh je usred bitke sa Alemanima prizvao Hrista upomoć i tada je počeo pobedjivati i zato se okrenuo hrišćanstvu i novoj veri. Do tog momenta je gubio, a molio se svojim bogovima koji mu nisu pomagali, i zato je upomoć pozvao Hlotildinog boga. Hlotilda je pozvala episkopa Remigija, biskupa grada Remsa, da ih pokrsti. Prvo je pokršten Hlodoveh, a zatim i njegova vojska. Tada je Remigije rekao Hlodovehu »poštuj ono što si dosad palio, i pali ono što si dosad poštovao«.

Tako je došlo do sporazuma izmedju Remigija i Hlodoveha, koji su se dogovorili da se Hlodoveh pokrsti, a onda će crkva stupiti s njim u savez, prihvatiti ga kao vladara i pomoći mu protiv njegovih neprijatelja. Tako je crkva prihvatila Hlodoveha i favorizovala ga. To je bio jedan od retkih varvara koji je hrišćanstvo primio odmah u pravovernom obliku.

Uklanjanje preostala 2 franačka kralja Ostao je jedan problem, a to je bila podela vlasti s Ragnahaldom i Sigiberdom. Stoga ih se Hlodoveh morao

osloboditi. Stupio je u vezu sa Ragnahaldovim ljudima, platio ih da ga ubiju, odnosno doveli su ga na dvor i Hlodoveh ga je ubio. Sigiberd je posle toga bio oprezan i zazirao od Hlodoveha, ali Hlodoveh je stupio u vezu sa njegovim nestrpljivim sinom i obećao mu deo vlasti, te je sin ubio oca, a Hlodoveh zatim sina.

Tako je ostao jedan vladar Franaka i prvi put Franci su imali jednog kralja, čija je uloga jako dignuta. Naročito zahvaljujući svom savezu sa crkvom, Hlodoveh je mogao krenuti u dalja osvajanja.

Protiv Vizigota Crkva mu je pomogla i protiv Vizigota. 507-510.g. došlo je do rata sa Vizigotskom državom, čiji je centar bio u Tolosi. Pojedine gradove su mu

predstavnici crkve otvorili i predali, jer je crkva bila sa njim u savezu, dok su sa druge strane Vizigoti bili arijanci. Opiralo se još nešto stare, galo-rimske, aristokratije. U odsudnoj bitci kod Poatjea 510.g. Hlodoveh je pobedio i uništio Vizigotsku državu.

Južno od Narbone je samo jedan mali deo ostao van njegovog domašaja.

Protiv Burgunda Ostala mu je još Burgundijska država, te je Hlodoveh tu vršio neke intrige, male vojne čarke i sl. Medjutim

njegova žena Hlotilda, sprečila je zauzimanje Burgundijske države.

Hlodovehov kraj Posle uspeha u južnoj Galiji, Hlodoveh je stekao još veći ugled. On se jako uzdigao kao ličnost, a ne samo

kao vojnički vodja. Zajedno sa Ostrogotskim kraljem Teodorihom bio je najznačajnija ličnost zapadne Evrope u 5. i 6. veku. Rimski car iz Carigrada dodelilo mu je titulu rimskog konzula (poslao je diplomu da mu dodeljuje tu titulu).

Sam Hlodoveh je kao varvarin jako držao do toga, a rimski car i rimska civilizacija ga je jako zasenjivala. 511.g. Hlodoveh je umro.

Hlodovehovi naslednici U tadašnjim varvarskim kraljevstvima nije postojao princip nasledjivanja prestola. Država se posmatrala

kao privatna svojina vladara i sinovi su je obično po smrti oca delili. Kasnije u srednjem veku uvukao se princip primogeniture, a to je ušlo iz privatno-pravnih odnosa, tek kad su se izgradili feudalni i vazalni odnosi. To je princip da kada umre vazal, njegov najstariji sin obnovi odnos sa seniorom, a najstariji sin seniora obnavlja odnos sa vazalima svoga oca.

22

Kralj → vodja vojničke družine i zato su Franci u početku imali više kraljeva. Kralj podiže muškarce na oružje, vodi ih u rat i dele plen.

Trust → vojnička družina. Antrustiones → članovi vojničke družine, koji su verno služili vodji, koji ih je vodio u rat i omogućavao im

plen.

Njegovi naslednici podelili su državu na 3 dela:1. Neustrija → severozapadni deo Galije; preovladjuje krupni posed; crkva jaka.2. Austrazija → severoistočni deo Galije; preovladjuje sitan posed; mnogo više germanskih sitnih posednika

jer je blizu rajnska granica (razoren veliki rimski posed).3. Burgundija → bliža Austraziji po svojoj suštini; tu su Burgundi osvojili vlast i razorili rimske ustanove i

rimski veliki posed.

Dalja osvajanja Franaka 534.g. naslednici Hlodoveha zauzeli su Burgundiju i izbili na Sredozemno more, proširujući osvajanja ka

jugu. 536.g. Franci su iskoristili borbu u Italiji, izmedju Ostrogota i Vizantije, i te godine zauzeli Provansu. To je

bio krajnji jug, do tada pod Teodorihovom vlašću (umro 526.g.), koji nije dozvolio da se Hlodoveh širi u južnu Galiju, prema Italiji (a Hlodoveh je bivao sve jači i mogao ih je ugroziti). Tako su Franci zauzimanjem Provanse izašli na granice Italije.

Vrhovna vlast nametnuta je i nad Bavarcima i Saksoncima na granicama Galije. Hlodoveh je od njih ubirao porez.

Franačka država Tako je stvorena solidna Franačka država u Galiji. Izbijala je na Atlantik i Sredozemno more, obuhvatala je

celu Galiju i izbila na granice Italije. Plaćala su joj danak gemranska plemena u susedstvu. Bili su u savezu sa hrišćanskom crkvom (delikatni odnosi), najvećom unutrašćnjom silom.

LANGOBARDI

Izvori Pavle Djakon bio je Langobard iz ugledne porodice iz severoistočne Italije. Rodjen je oko 720.g. i živeo je u

8. veku. Odgojen je na dvoru langobardskog kralja u Pavilji, prestonici langobardske države. Kralj Deziderije mu je poverio da bude učitelj njegove ćerke. Kasnije je Pavle stupio u sveštenički red i dobiio čin djakona.

Delo Historia Romana je Pavle sastavio za Deziderijevu ćerku. To je ustvari bila prerada Eutropijeve istorije s dopunama Jeronima, Jordanesa i Oroza. Sastoji se od 6 knjiga i ide do smrti Justinijana I (565.g.). Ovo delo je stoga kompilacija i sadrži malo originalnog.

23

U medjuvremenu su se odigrale krupne promene u državi. 774.g. Karlo Veliki pokorio je Langobarde. Zatim je 776.g. izbio langobardski ustanak protiv Franaka i to

baš tamo gde su bila Pavlova porodična imanja. Njegov rodjeni brat bio je vodja ustanka. Medjutim Karlo Veliki je uputio vojsku protiv ustanika i skršio ih, a vodje je pobio ili zarobio. Tako je Pavlov brat dopao u zarobljeništvo.

781.g. Pavle se obratio Karlu Velikom, kada je bio u Italiji, pismenom molbom u stihu, tražeći da oslobodi njegovog brata. Karlo Veliki je shvatio da je on obrazovan čovek i stoga je tražio da mu ga dovedu. Karlo je na svom dvoru okupljao najučenije ljude. Tako je Pavle postao član dvorske aristokrstije Karla Velikog. Pisao je istoriju, stihove i neku vrstu pobožnih hrišćanskih sastava.

784.g. piše delo Gesta episcoporom Metensium. To su dela biskupa Meca, a Mec je bio značajni hrišćanski

centar i biskupski grad. Ali i to mu je bilo sporednije delo.

Najznačajnije delo mu je Historia Langobardorum, pisano u 6 knjiga, i otuda nam je poznata istorja Langobarda. On počinje da piše od prapostojbine Langobarda, izlaže njihove seobe, boravak u Panoniji, dolazak u Italiju u drugoj pol. 6. veka i onda sve detaljnije istoriju Langobardske države u Italiji (druga pol. 6. i 7. vek), a izlaganje se prekida 744.g. smrću kralja Liufrada. Delo je pisano jednostavnim latinskim jezikom. Ima i legendarnih, naivnih objašnjenja. Ima nekih podataka i o Slovenima u 6. i 7. veku, kako u Panoniji, tako i o njihovim napadima na Italiju nakon uspostavljanja Langobardske države.

Delo je objavljeno u Monumenta Germania historiae (Antiquissimi) i u Muratoria rerum italicarum scriptores (pisci ital. stvari).

O Langobardima Langobardska država postojala je od 568. do 774.g. Langobardi su germanski narod koji je živeo na severu Evrope, najviše u dolini reke Labe (donji tok i oko

ušća), uglavnom sa zapadne strane (leva obala). Oni su narod koji se počeo seliti kasnije od ostalih (Gota, Burgunda i td.). Krenuli su na jug, spuštajući se

prema Panoniji. Pavle Djakon kaže da su Langobardi živeli u Panoniji 42 godine. Tu su došli 526.g, gde su unaokolo zatekli razne narode (izmedju ostalih Gepide, narode neevropske, azijske i dosta Slovena) i odatle otišli 568.g.

Sloveni se pod tim imenom javljaju tek u 6. veka. Oni su već upadali preko Save i Dunava na vizantijsku teritoriju, u proleće i leto, nekada dosta duboko, po dolinama Morave i Vardara, tamo pljačkali a zatim se vraćali nazad preko reke.

Gepidi i Langobardi su se borili oko prevlasti 60-ih godina. Langobardi su pozvali u pomoć Avare (azijski narod, sa brutalnom konjicom), koji su 567-568.g. došli. Tako su Avari i Langobardi satrli Gepide. Borili su se oko Sirmiuma. Gepidi su tada uništeni kao narod, ostali su samo ostaci.

Medjutim Langobardi nisu mogli podneti susedstvo Avara i 568.g. odlaze u Italiju. Tu su ratovali sa Vizantijom protiv Ostrogota.

Langobardsko osvajanje Italije bilo je drugačije od Teodorihovog. Oni su vršili brutalne napade, s izrazitim antirimskim tendencijama. Zauzeli su severnu Italiju (današnju Lombardiju, koja se i naziva po njima) i dobar deo Toskane. Postojala su i dva vojvodstva, nevezana za ostatak teritorije: Benevent (južna Italija) i Spdeto? (severna Italija). Pavilja je bila njihov centar i prestonica.

Tako su Ostrogoti su držali maltene celu Italiju, Langobardi deo, a ostatak Vizantija. Vizantiji je pripadao Ravenski egzerhat (administrativna jedinica Vizantije) koji je obuhvatao Ravenu,

Veneciju i deo srednje Italije koja gleda na Jadran. Kontrolisali su »rimski dukat« (na čelu je dux). Takodje je njihova bila i cela južna Italija.

O rušilačkom dejstvu langobardskih osvajanja ima dosta tragova u istoriji. Pobijeno je dosta rimskog stanovništva, a dobar deo pretvoren je u roblje. Robove su su Langobardi posle osvajanja prodavali, a medju njima su bili čak i ugledni senatori. Stoga su roditelji muškoj deci sekli prste da ih vojnici ostave na miru.

24

U početku su se jasno razlikovala 2 elementa: langobardski i rimski (potčinjeno i porobljeno stanovništvo).

Langobardi su se naselili u Italiji i razmestili dobrim delom po svojim rodovima. Langobardski rod zove se fara, pa otud taj prefiks ili sufiks na nekim lokalitetima (Ferara i sl.). To je s

druge strane i dokaz o langobardskom prisustvu u tim krajevima.

U drugoj pol. 6. veka Italija je podeljena. Langobardi su bili hrišćani, ali arijanci, a ostalo stanovništvo je bilo tzv. pravoverno. Zategnutost je bila

velika. Langobardi su pljačkali i crkve. U Italiji je već u 3. deceniji 6. veka, pre dolaska Langobarda, stvoren prvi monaški red tzv. Benediktanski.

Benedikt je bio osnivač, osnovao je manastir Monte Kasino u južnoj Italiji i to je bio centar. Red se neobično brzo širio. Njihove manastire napadali su Langobardi.

Krajem 6. veka Langobardi su upali u vizantijsku južnu Italiju, zauzeli, spalili i opljačkali Monte Kasino. Tako je uništena i Regula sancti Benedikti. Fratri su pobegli u Kapuu i to je bio tzv. kapuanski period. Posle su se vratili iobnovili manastir.

Tokom vremena Langobardi su se širili van zauzete teritorije i osvajali i druge vizantijske teritorije u Italiji. Stoga je naročito strahovao papa, da ne krenu na Rim.

Langobardi su krajem 6. i početkom 7. veka pod uticajem crkvenih misionara u Italiji polako napuštali arijanstvo. Misionari su bili uporni i ubedljivi. Na kraju se početkom 7. veka arijanstvo iščililo medju Langobardima. To je doprenelo otupljivanju langobardske oštrice protiv Rima, pogotovo što su Langobardi rodjeni u Italiji kroz 7. i 8. vek počeli da se obrazuju na latinskom i da se utapaju u rimsku kulturu.

Tek u 8. veku Langobardi su počeli osvajati vizantijske teritorije u Italiji. U Vizantiji je tada došlo do preokreta i ona više nije mogla održavati svoje daleke posede iz Carigrada.

Papa je saradjivao sa Vizantijom i očekivao pomoć od Carigrada protiv Langobarda. Medjutim od 726.g. u Vizantiji se javlja ikonoborački pokret unutar crkve i države (pokret protiv poštovanja ikona, koje su palili i bacali). Ali većina stanovništva i sveštenstva bila je ipak za poštovanje ikona, kao i sam papa na Zapadu. Tako je Vizantija bila zaokupljena unutrašnjim problemima.

Langobardi su prvo napadali vizantijske činovnike, polako i teritorijalno. 751.g. osvojili su Ravenski egzarhat i počeli da se spuštaju ka Rimu. Papa je počeo vapiti za pomoć, koju sada nije mogao tražiti od Carigrada, jer je prokleo i anatemisao i cara i patrijarha. Tako se on okreće novoj sili koja se dizala na Zapadu, Francima.

751.g. papa Zaharije pristao je da se karolinški majordom Pipin Mali kruniše za kralja i zbaci dotad zvaničnu dinastiju Merovinga.

753.g. papa Stefan II traži pismom vojnu pomoć od Pipina, a 754.g. papa je otišao Pipinu, kleknuo pred njim i molio da pošalje vojnu pomoć. 755.g. Pipin Mali imao je teškoća da krene u ekspediciju (aristokratija nije bila voljna), ali je bio papin dužnik. Iste godine zauzeli su Ravenski egzarhat i predali ga papi (a ne Vizantiji). U zimu su se povukli u Franačku. Medjutim Langobardi su opet zauzeli Ravenski egzarhat, pa ga 756.g. ponovo osvaja Pipin Mali i predaje ga papi za večita vremena.

756.g. osnovana je Papska država, izmedju Ravenskog egzarhata i Rimskog dukata. To je bila »tampon država« izmedju Langobarda na severu i Vizantije na jugu. U toj novoosnovanoj državi papa je, kao duhovni i svetovni vladar, ubirao dažbine i poreze.

U papskoj kancelariji napravljen je dokument Donatio Constantiniana tj. Konstantinova darovnica, u kojoj piše da je Papi dao vlast još Konstantin Veliki, kada ga je papa Silvestar I pokrstio, a ovaj mu dao vlast u Rimu i Italiji. Na osnovu ovog falsifikata, pape su opravdavale svoju vlast. Tek je u 15. veku utvrdjeno da je to falsifikat.

756.g. langobardski kralj priznao je vrhovnu vlast Pipina Malog. 774.g. je njegov sin Karlo Veliki preduzeo pohod u Italiju, opseo i zauzeo Pavilju, i u svoju titulu dodao et

rex Langobardorum.

25

SLOVENI

U Panoniji se ispraznio prostor jer su Langobardi otišli, a Gepidi su bili uništeni. Ostali su samo Sloveni i Avari. Sloveni su bili brojniji, ali su značajniju ulogu odigrali Avari (koji su imali konjicu) i kao vihor harali po

Balkanu.

Posle 568.g. Sloveni i Avari zajednički napadaju Balkan tj.Vizantiju. Posle Justinijanove smrti granica puca, tako da su Sloveni prezimili na carevoj teritoriji. 70-ih i 80-ih

godina, ako ne i ranije Sloveni se u izolovanim ostrvima naseljavaju na Balkanu.

Carigrad je sve teže izdržavao trupe koje su bile u močvarnim predelima na limesu na Dunavu. 602.g. vojska nije dobila platu, i nezadovoljna zbog toga proglasila je za novog cara Foku, ostavila limes i odmarširala do Carigrada. Tamo su srušili Mavrikija i za novog cara postavili Foku (nesposoban podoficir).

Za vreme vladavine Foke (602-610.) granica je bila nebranjena, a Istočno rimsko carstvo bilo je u agoniji.

Na Blakanu (obe Mezije, Trakija, Makedonija, Grčka do Soluna i obale Egeje) su se masovno naseljavali Sloveni, koji stižu s Avarima. Balkan je bio izgubljen za Vizantiju.

26

Druga i treća decenija 7. veka bile su vrhunac. U ruke Avara i Slovena padaju najveći rimski gradovi na Balkanu.

Oko 615.g. Salona (Solin kod Splita) bio je opkoljen i u beznadežnom položaju. Stanovništvo Salone obratilo se Papi Grguru I Velikom (obrazovan; tvorac muzike gregoriane u Zapadnoj crkvi; kada je vladala kuga obilazio je bolesne a sam nije oboleo) tražeći pomoć. Papa nije imao vojske i strahovao je od Langobarda. Stoga im je napisao pismo utehe i reči »qui post nos vixerim, deteriona tempora viderunt«, na kraju pisma. Stanovništvo je delom uništeno, a delom prodato u roblje.

610 g. zbačen je Foka i vlast je uzeo sposoban vojnik Iraklije (610-641.), koji je 626.g. odbranio Carigrad i preporodio Istočno rimsko carstvo izvevši mnoge reforme.

626 g. došlo je čak do opsade Carigrada. Ali moćne Carigradske zidine su se odbranile. Čamci (monoxili) Slovena i Avara poraženi su.

Posle toga Avari se povlače u Panoniju i osnivaju državu. Nju je 796.g. uništio Karlo Veliki. Sloveni ostaju na Balkanu. U Vreme Iraklija, posle velike slavizacije, na Balkansko poluostrvo doselili su se Srbi i Hrvati (po

Porfirogenitu) i od prve pol. 7. veka tu počinje njihova istorija. Sloveni su napadali i u Italiji. U severoistočnu Italiju upadali su iz Ilirika (Furlanija?,Veneto). Došavši na

Jadransku obalu i zauzevši rimske gradove, Sloveni su se prebacivali na drugu obalu (ostrvo Monte Gargano). Tu su naišli na otpor, i vodili su borbe ili sa vizantijskim upravnicima ili sa langobardskim vodjama.

HUNI

Mongolska rasa, azijski narod. 375.g. počinje najezda Huna. Kretali su se od Kavkaza na zapad i Kine na istok. Prodrli su kroz »Vrata

naroda« (izmedju Kaspisjkog jezera i Urala) i ušli u Evropu. Huni su dolazili sa istoka, dok su ostali bežali na zapad.

Bili su vrlo surovi i pred njima su bežali ostali, uglavnomm germanski narodi. »Gde prodju Huni, niti dete plače, niti petao peva«.

Prvo su udarili na Ostrogote. Došli su u zaledje Crnog mora i 375.g. prvo pokorili Ostrogote. Ostrogotski kralj Hermanarih je tom prilikom poginuo u krvavoj bici. Oni su zatim povukli Ostrogote u osvajanja sa sobom i uključili ih u svoj plemenski savez.

U njihovom plemenskom savezu bili su pored Ostrogota još i Heruli, Skiri, Tureilinzi i Hazari. Njihove vodje bile su svita hunskog kralja.

375.g. Vizigoti su bežali preko Dunava i tražili da udju u Rim. 376.g. oni (ko?) su prešli u Carstvo.

27

Huni su kontrolisali oblast od Panonije do Kavkaza. Vukući sa sobom pokorene narode, Huni su se pomerali na zapad i došli u Panoniju koja je postala centar

njihovog plemenskog saveza. Panonija je imala povoljan položaj, jer je bila ravničarska zemlja i blizu Rima. Otuda su radi pljačke upadali u Rimsko Carstvo, u Italiju i na zapad u Galiju.

Poslednje 3 decenije 4. i prve pol. 5. veka Huni su bili najveća opasnost za Rim. Oni su bili spoljno-politički problem broj jedan, za obe rimske imperije. Naročito su napadali delove Istočnog Rimskog Carstva.

Odnosi sa Rimom Sa Rimom su imali različite odnose:

- Rua, hunski kralj (ujak Atile) dobijao je neku vrstu danka od Rima - neki Huni ulazili su u rimsku vojsku da brane limes od drugih varvara - bilo je Rimljana koji su zalazili tu da trguju - neki Rimljani su čak i ulazili u službu da obavljaju poslove koje Huni nisu znali (pisari, notari). Orest, rimski magnat (otac Romula Avgustula), bio je Atilin notar i živeo na njegovom dvoru.

Izvori o Hunima Postoji više svedočanstava o Hunima, a naročito su značajni rimski pisci. Amijan Marcelin živeo je krajem 4. veka i doživeo dolazak Huna. Da bi upoznao Rim sa ovom velikom

napašću, u svojoj velikoj istoriji (Res gestae) dao je dosta podataka o Hunima: - ružni i surovi- nemaju kuće niti išta slično, čak ni kolibe- gotovo su srasli s konjima na kojima žive i spavaju- stalno su u pokretu i ne žive na jednom mestu- ne bave se zemljoradnjom - bave se neprekidno ratom i nomadskim stočarstvom

Vizantijski istoričar Prisk.

Atila Jedan je rod davao kraljeve, ali bez reda u nasledjivanju. Kada jedan umre, nastaje borba za vlast. Kada je Atila (433-454.) došao na njihovo čelo, postali su posebno opasni. U početku je Atila vladao sa

bratom, pa ga je posle ubio. U to vreme Huni su činili veliki plemenski savez, sa mnogo naroda.

Atila se u početku usredsredio na pljačkanje istočnog dela Rimskog Carstva. Upadao je na Balkan u provincije Meziju Superior i Inferior, Makedoniju, Trakiju, Grčku, sve do zaledja

Carigrada. Mnogi rimski gradovi (Singidunum, Naisus i dr.) su stradali uglavnom u požarima. Ušao je u Malu Aziju, oblast Sirije i dolazio do Persije. Posle toga Huni su se povlačili sa ogromnim plenom u Panoniju.

Ugovor sa Vizantijom Za Istočno rimsko carstvo, u prvoj pol. 5. veka, vladala je velika hunska opasnost, naročito 30-te i 40-te

godine. 448.g. rešili su da se nagode sa Atilom, pa mu je iz Carigrada upućeno svečano poslanstvo. Medju njima je

bio i Prisk, koji je opisao put i boravak kod Atile. To delo je do nas dospelo u fragmentima (uglavnom sačuvano kod Konstantina Porfirogenita):

28

- Putovali su iz Carigrada preko Serdike i Naisusa na sever. Taj deo Balkana bio je potpuno opustošen. Putovali su na konjima dan-dva nesretavši ništa živo, prešli su Dunav i išli Panonijom do dvora Atile. - Njegov dvor sastojao se od šatora (Huni su uglavnom živeli pod šatorima) tzv. hrim. Glavni hrim bio je Atilin i možda je bio opasan zidovima. Postojali su koncentrični krugovi naselja, a u centru je bio Atilin dvor. Takav je raspored bio iz bezbednosti. - Dvor je sav trepereo u zlatu i srebru. Doglavnici su bili luksužno obučeni, a odore su im bile tkane zlatnim žicama (opljačkano). Atila je bio obučen u skromno, grubo hunsko plato kako su tkale hunske žene još u aziskoj postojbini. - Pregovori su završeni večerom, i tu Prisk za Atilu kaže da dok je serviran luksuzni pribpor za jelo, posebno je doneta Atili zemljana zdela iz koje je jeo drvenom kašikom.

Sklopljen je ugovor kojim je Istočno rimsko carstvo pristalo da Atili plaća veliki godišnji danak, samo da bi se oslobodilo njegovih upada u Carigrad, haranja i pljački. Počeli su da plaćaju danak.

Pohod na Galiju Atila i Huni nisu mogli sedeti skrštenih ruku, i sada su se okrenuli ka Zapadnom delu rimskog carstva. 451.g. Atila je pošao sa celokupnom vojskom, vukući brojne narode (najbrojniji Ostrogoti) prema Galiji i

Rajni. U susret su im pošli predstavnici rimske vlasti u Galiji, govoreći da je Galija urbana, da ima mnogo gradova, i nudili su mu šta je hteo. Atila je rekao da ide u Galiju da goni Germane, koji su mu doneli zla, i da neće dirati rimske gradove. Medjutim on je prešao Rajnu i počeo napadati sve što je rimsko. Trijer i Mec sravnjeni su sa zemljom, a zauzeo je Orlean. Dotle je njegova komora jedva vukla opljačkan plen.

Iz severne Galije se uputio ka jugu. Stanovništvo Galije sklanjalo se po šumama glavom bez obzira, na glas da dolaze Huni. Toliko su bili brutalni. Pred Atilu je izašao jedan hrišćanski monah i rekao mu da on nije Atila, da je on kazna, Bič Božiji, i da je došao da kazni grešne ljude.

Aecije komandant Galije skupljao je rimsku vojsku (što se mogla skupiti) i pozivao Germane koji su se tu sklonili pred Atilom, da stvore vojni savez i suprotstave se Hunima. Prišli su mu Vizigoti, Burgundi i Franci. Aecije je bio na čelu vojske sa ova tri velika germanska naroda. Opkolio je Atilin dvor i komoru u Orleanu.

Atila se jedne noći izvukao sa komorom i u usiljenom maršu išao na istok. Kod grada Troa u istočnoj Galiji sustigli su ga Aecije i vojska, i na Katalaunskim poljima 451.g. odigrala se prva od najkrvavijih bitaka pozne antike i ranog srednjeg veka. Sukobili su se Atila i Ostrogoti protiv Aecija i Vizigota. Izvori kažu da je bitka trajala tri dana i tri noći, da je neobično mnogo ratnika izginulo s obe strane. Atila nikad pre nije naišao na tako žestok otpor, i izgubio je mnoštvo svojih ratnika. Bitka je završena nerešeno, pobednika nije bilo, ali je bilo strahovitih gubitaka na obe strane.

Aecije je požurio da raspusti svoj plemenski savez, jer se ustvari bojao Vizigota, Burgunda i Franaka. Burgundi su tražili teritoriju, i dobili oblast Savoje i oblast oko reke Rone, i tu su stvorili svoju Burgundsku državu. Franci su uglavnom ostali u oblasti Rajne.

Pohod na Rim Atila se vratio u Panoniju sa ogromnim plenom, prezimio 451/452.g. i 452.g. krenuo u nov pohod, ovoga

puta u Italiju, tačnije na Rim. Dotada oni su ulazili samo u severnu Italiju i pljčkali je. 425.g. razorili su Ahvileju (blizu Venecije). Sada je on upao u Italiju i nije se zadržao na severu, već je krenuo na Rim. Rim je 410.g. poslednji put bio

opljačkan. Uprava u Rimu na glas da dolaze Huni, probala je da se sporazume. U Rimu i na jugu bio je veliki broj izbeglica iz severne Italije. Atili u susret krenulo je poslanstvo predvodjeno papom (znači papstvo je već bilo vrlo uzdignuto). Papa Lav I bio je izuzetno obrazovan čovek, rafiniran i talentovan diplomata. Poslanstvo se susrelo sa Atilom i neočekivano uspelo da napravi sporazum, po kome se Rim obavezao da plaća težak i ogroman danak Atili. I pored toga Rim je bio zadovoljan.

29

Mnogi doglavnici i dalje su gonili Atilu da ide na Rim i mnoge je morao pobiti kada je odustao i sklopio sporazum.

Atila je zazirao od krsta. Jednom je, na nekom pohodu, došao do crkve gde su se ljudi molili, ušao na konju, očekujući da će nastati vrisak i bežanje, ali se hrišćani nisu ni mrdnuli. Atila je povukao konja nazad i izašao iz crkve. Možda ga je pojava pape navela da odustane od pohoda.

Smrt Atile Nije mnogo godina uživao u rimskom zlatu i srebru, jer je umro već sledeće godine 453/454.g. Neki izvori

kažu da je umro na dan svadbe, kada se po kozna koji put ženio sa zarobljenom princezom. Huni su ga od srca oplakali. Za njegovu sahranu izradili su kovčeg od čistog zlata, tu stavili telo, pa u još veći od srebra i još veći od gvoždja. Bojeći se da će grob biti oskrnavljen sahranili su ga tajno, toliko tajno da njegov grob još uvek nije pronadjen.

Atila je ostao da živi u tradiciji, i u srednjem veku pisani su romani o njemu.

Kraj Nastala je borba za vlast medju Hunima. Njegovi naslednici su se počeli ubijati. Za pokorene narode to je

bio znak da dignu ustanak. Ostrogoti su podigli ustanak, pobili sve Hune i nastavili svoju sopstvenu istoriju. Hunska država brzo se raspala, jer je glavni prihod bio danak od pokorenih naroda i Rima. Nisu uhvatili

čvrsto tlo na kome su bili. Bavili su se ratom i imali prihode dotle dok su pobedjivali. Drugi azijski narodi → zvani Hunima, kao Avari.

EVROPSKI GRADOVI I NJIHOVA TRGOVINA

Trgovački putevi Dubrovnik je imao solidnu flotu, koja je dolazila i do Španije, ali tek u 16. veku. Putevi i veze intenzivirani su tek u 14. i 15. veku. Put je išao morem do ušća Rone, a odatle se stizalo do Šampanje i dalje do Flandrije.

Francuska i Engleska Imali su gradove, koji su počev od 11. i naročito u 12. i 13. veku podržavali vlast kralja, jer se kralj borio

protiv feudalaca. Francuska → brojni ratovi. Engleska → sve se rešava putem legalnih institucija.

Francuska Pod Kapetima je bilo sve više gradova koji su pod kraljevom vlašću. Vojvoda od Normandije zaveo je čvrstu vlast i davao privilegije gradovima i brinuo o bezbednosti puteva. Pariz na Seni bio je najznačajniji grad i imao je nekoliko stotina esnafskih organizacija.

30

Marsej i gradovi na ušću Rone bili su mediteranski trgovački putevi.

Engleska Od početka 13. veka se stvaraju institucije koje ograničavaju apsolutnu vlast kralja:

1) Magna charta Libertatum – 15. juni 1215.g, Jovan bez Zemlje (1199-1216.g.)2) veće barona od 25 članova – ograničava apsolutnu vlast kralja. Zakon je iznad vladara, a prava i obaveze vladar su fiksirane.3) druga pol. 13. veka – postepeno se stvara parlament.

1265.g. prvi put je sazvano telo tj. institucija koja će prerasti u Engleski parlament. U njemu su bili ne samo baroni već i predstavnici sveštenstva i gradskih opština. Ovo telo vremenom proširuje svoja prava.

Za vreme Edvard I i Edvarda III (kraj vladavine) parlament je dobio pravo da bude najviša sudska instanca i vodi finansijsku politiku. Takodje dobija pravo da sklapa mir i objavljuje rat (spoljna politika).

Parlament tako dobija sve veća prava i ovlašćenja, a vlast kralja se sve više ograničava.

Nemačka Interregnum je period, 1254-1273.g, medjusobne borbe kneževa i barona. U 13.veku razvijaju se gradovi Štrazburg, Vorms i dr. Gradovi počinju da se ujedinjuju u savez rajnskih gradova itd. 1381.g. se ujedinjuju dva saveza. 1388.g. izbio je rat protiv ritera, gradovi su poraženi, ali osećanje saveza i zajedništva i dalje traje.

Severnonemačka hanza stvara se u 13. veku na severu. Obuhvatala je gradove na obali severnog i Baltičkog mora i u dolinama Labe, Vezera, Odre i donje Rajne. Najznačajniji su bili gradovi Bremen, Libek i Hamburg.

Trgovci hanze dosezali su do Engleske, posećivali Flandriju i severozapadnu Rusiju. Kontoari tj. stovarišta robe, koja su bila posedi severnonemačke hanze, nalazila su se u Engleskoj (London),

Danskoj (Jitland), Skandinaviji, Flandriji, Novgorodu (razvijao se kao izrazito trgovačko naselje; bio je izvozni centar za prostranu rusku niziju; tu je stvorena i prva ruska država).

Trgovački proizvodi su uglavnom bili: kože, krzno, žito, gvoždje, bakar, drvo, šumski proizvodi (med i smole za brodogradnju).

Hanza je pripadala nemačkom Carstvu, ali car tu nije imao veliku vlast. Organizacija hanze su:

1) pojedinačni gradski organi2) zajedničko predstavničko telo, sa po 2 predstavnika iz svakog grada, koji se sastaju prema potrebi

(objava rata, sklapanje mira, itd.)

Trgovci su se medjusobno štitili, i ograničavali su i sprečavali trgovce koji nisu iz hanze. Trgovci iz Engleske mogli su dolaziti samo u gradove na obali (ne u unutrašnjost) i mogli su ostati u hanzinim gradovima do 3 meseca, nakon čega su se morali vratiti nazad.

1356.g. grof Flandrije je ukinuo neke privilegije trgovcima iz gradova hanze. Trgovci hanze su Flandriji tad uveli ekonomske sankcije: promet u Flandriji je stao (naročito izvoz tkanina u Nemačku) i neke manufakture su propale. Na kraju je flandrijski grof morao da popusti i obnovio je privilegije hanzinim trgovcima.

1367.g. kralj Danske je počeo ograničavati prava i proterivati trgovce hanze. Stoga je hanza objavila rat danskom kralju. Hanza je imala veliku flotu i trgovački brodovi pretvoreni su u ratne. Blokirali su Dansku i počeli zauzimati deo po deo. Kada su zauzeli Kopenhagen kralj je kapitulirao.

31

1370.g. sklopljen je mir, a uslove su diktirali gradovi hanze. Trgovcima su vraćene povlastice, a niz odredbi je ograničavao danskog kralja. Izmedju ostalog, za izbor novog kralja Danske saglasnost su davali članovi hanze.

Od tada je hanza bila ne samo moćna ekonomska, već i moćna politička sila.

Zlatno doba hanze trajalo je otprilike jedan vek, od sredine 14. do sredine 15. veka.

Od druge polovine 15. veka počinje opadanje moći hanze. Uzroci propasti bili su:

1) zajedničko telo nije bilo čvrst organ, a vremenom je počelo dolaziti do izražaja suparništvo izmedju pojedinih

gradova.2) 1478.g. veliki ruski knez Ivan III Danilovič mnogo je uvećao teritoriju Rusije, zauzeo Novgorod,

likvidirao njegovu ekonomsku samostalnost i ukinuo gradska veća. Oterao je nemačke trgovce, koji su dozvolu za trgovanje sad morali tražiti u novm centru, Moskvi.3) 1492.g. otkrivena je Amerika i glavni putevi više nisu bili na severnom Baltiku i Mediteranu, već na

Atlantiku.4) uzdižu se gradovi Engleske koji su pre bili na periferiji Evrope, a sad u centru sveta na putu za

Ameriku.

Flandrija Bila je urbana oblast, vrlo značajna. Gan, Briž, Brisel razvijaju se od 11. veka. Kroz 11. i 12. vek oni su izdejstvovali autonomiju. Flandrija je bila vojvodstvo, sa grofom na čelu. Predstavnici vladara hteli su da eliminišu vlast episkopa.

Razvijaju se brojni zanati, a izmedju ostalog prerada drveta i proizvodnja vunenih tkanina. Medjutim pošto je obilje vune postojalo u Engleskoj a ne u Flandriji, od 12. veka počinje veliki izvoz vune

iz Engleske u Flandriju. U 14.veku u Engleskoj se stvaraju kompanije za izvoz vune iz cele Engleske, posebno u Flandriju.

Flandrija je inače imala veliku proizvodnju tkanina koje su prodavane po celoj Evropi, na čuvenim sajmovima u Šampanji, a stizale čak i do Mediterana (na samom Mediteranu najveći proizvodjač tkanina bila je Firenca).

Francuska i Engleska su bacile oko na Flandriju. Filip IV Lepi (1285-1314.g.) dosta je vodio računa o finansijama (proterao templare, Jevreje i sukobio se s

papom oko novca). On počinje da se meša u unutrašnje prilike Flandrije, polako uvodi svoj uticaj i stacionira svoje garnizone po Flandriji jer je hteo polako da preuzme vlast.

1302.g. došlo je do bune u Brižu tzv. Briško jutro, kada je pobijen ceo garnizon Filipa IV. Filip je reagovao vojnički, skupio feudalnu vojsku i krenuo na Flandriju. Iste godine došlo je do velike i krvave bitke kod Kurtrea, većina ritera je pobijena, a njihove zlatne mamuze su okačene u crkvi kao simbol pobede.

Tako je Flandrija sačuvala samostalnost i privrednu aktivnost.

PROMENE U OKVIRU CRKVE

U 8. veku u Vizantiji javlja se ikonoborstvo. Favorizovale su ga svetovne vlasti. Papa je ostao veran poštovanju ikona i primao je monahe izbeglice (ikonobranioce/ikonofile).

Rimske pape su se do 8. veka naslanjale na Vizantiju i od nje tražili vojnu pomoć. Od 8. veka traže nove saveznike i nalaze ih u Franačkim vladarima iz dinastije Karolinga. Njima su pape dale titulu kralja, a posle su ih krunisale za careve.

32

Stvara se papska država u srednjoj Italiji u 8. veku i njeni duhovni i svetovni vladari su pape (»Rimski dukat«).

Papstvo ranog srednjeg veka nije bilo jako i često su oni bili samo pioni Franačkog vladara. Ponekad su istovremeno stolovala dvojica ili trojica papa, neki izabrani nezakonski i nezasluženo.

Crkva je i dalje bila formalno jedinstvena, a u praksi razjedinjena, razbijena i nesložna.

Klerici, sveštena lica zavisili su od svetovnih vladara. Krupniji feudalci su za svoje i potrebe svoje porodice, uz zamak imali i crkvu, a manji feudalci su uz dvor

imali kapelu, a na dvoru je bio najmanje jedan sveštenik. Ponekad je taj sveštenik bio jedino pismeno lice i nešto poput notara feudalcu. Njega je postavljao i plaćao feudalac. Tako je duhovno lice zavisilo od svetovnog vladara.

Episkop je bio visok čin i on je u svojoj dijecezi apsolutni gospodar. Dinastija Karolinga je ponekad svojevoljno postavljala episkope, bez odobrenja pape. Skupovi plemstva i visokog sveštenstva su donosili važnije odluke, zato je važno da sveštenik bude odan

vladaru, a ne protiv njega. Uz to visoki sveštenici su imali i visoke prihode. Od 10. veka, Oton I počinje s postavljanjem sveštenika mimo zvanične crkve. Na čelu manastira bio je opat. Vladar postavlja opata, a episkop to potvrdi. Veliki manastirski posedi sticani su putem zaveštanja. U 10. i 11. veku bilo je slučajeva da neki opati uopšte nisu živeli u manastiru, a episkopi su živeli na dvoru

vladara, umesto u svojoj dijecezi. Imenovani su zato da bi izvlačili prihode. Dok je papstvo bilo slabo, to se dopuštalo.

U 10. veku, naročito medju monasima, otpočinje pokret za reformu crkve: - protiv nekanonski postavljenih sveštenika - za iskorenjivanje laičke investiture- za vraćanje asketizmu i siromaštvu koje je hrišćanstvo propovedalo na svom početku

Tada jačaju asketski pokreti i stvaraju se monaški redovi. Svi se pridržavaju Pravila Sv. Benedikta (Regulus Sancti Benedicti), ali se stvaraju njegove varijante:

1) kartezijanci2) cisterciti3) avgustinci

Cisterciti Uživali su poštovanje u narodu. Propovedali su siromašni život i askezu. Po nekoliko sati dnevno provodili su u dugim molitvama. Osnivali su manastire na nepolodnom zemljištu, nekultivisanom, zato da bi ga oni kultivisali. Rade fizički i

izdržavaju se od svog rada. Svojim fizičkim radom doprinose širenju poljoprivrednog, kultivisanog zemljišta.

Primali su poklone, ali su odbijali sve luksuzno. U crkvi ništa nije bilo luksuzno, nema srebra i zlata.

Klinijevski pokret 910.g. uz pomoć vojvode Akvitanije Viljema u Burgundiji osnovan je manastir Klini. Burgundija je nominalno imala status kraljevine još od ranog srednjeg veka. 534.g. Franci su razorili

kraljevinu, ali je titula ostala. Od 1032.g. ona je u sastavu Nemačkog Carstva.

33

Monasi manastira Klini su od početka bili velike askete (siromaštvo, duhovna čistota, pridržavanje pravila prvih hrišćana).

Dopunili su pravila Sv. Benedikta o trajanju mise i produžili su je, tako da su u molitvi i provodili veći deo dana.

Počeli su osnivati i druge manastire, prvo u Burgundiji, potom dalje po francuskoj i Nemačkom Carstvu. Svaki manastir je bio samostalan, a na njegovom čelu bio je abas/opat. Medjutim sada više nije tako, opat je

samo jedan i nalazi se u Kliniju. Red je bio centralizovan, jer se manastirima, upravljalo iz Klinija. Opat je povremeno išao u vizitaciju (inspekciju).

Priori su bili niži od abasa i rasporedjeni po drugim manastirima kao upravnici. Kroz ceo 10. vek je bila takva situacija. Klinijevski manastiri su se brzo širili.

Monasi su u narodu bili poštovani. Bili su duboko religiozni i odani hrišćanskim idealima (skromnost i siromaštvo). Tražili su reformu crkve tj. da prestane mešanje svetovnih lica u crkvene poslove.

Zastupaju tezu da centralizam treba biti zastupljen u celoj crkvenoj organizaciji. Da bi se sve centralizovalo, centar mora biti jak. Papa se mora ojačati i njegov položaj učvrstiti. Crkva neće priznavati lokalne specifičnosti i nacionalne osobenosti.

1054.g. došlo je do rascepa izmedju istočne i zapadne hrišćanske crkve.

Dečak od 10 godina postao je papa. Oton I je gospodario rimskom kurijom i tako je dobio titulu cara. 962.g. uspostavio je Sveto Rimsko

Carstvo nemačkog naroda

Klinijevci su se zalagali za eliminisanje svetovnjaka u izboru papa. Pape su najčešće poticali iz rimskih aristokratskih porodica (porodice Orsini i Kolona su dale po nekoliko papa).

Klinijevci od početka 2. veka ulaze i u rimsku kuriju.

Nemački carevi izdavali su se za »zaštitnike crkve«. Frankonska dinastija vladala je od 1024--1125.g. Njen osnivač bio je Konrad II (1024-1039.g.). Henrik III (1039-1056.g.) je hteo uvesti red u Rimu, pa za pape dovodi Nemce, da bi eliminisao rimske

aristokratske porodice i pomogao klinijevskom pokretu. Burgundija je ušla u sastav Nemačkog Carstva i bili su raspoloženi prema klinijevcima.

Klinijevci su razradili ideološke postavke:1) disciplina u crkvi – svi pripadnici crkve moraju živeti po strogim kanonima. Često su se sveštenici bavili lovom i nosili oružje, a crkva to ne dozvoljava 2) centralizacija crkve i jako papstvo u središtu3) podizanje moralnog nivoa pripadnika crkve4) podizanje obrazovnog nivoa sveštenika (bilo je i nepismenih)5) sva crkvena lica moraju se držati celibata – porodica odvlači pažnju od crkve, a treba i sprečiti ostavljanje položaja sinovima. Položaj je morao biti po zasluzi. Naročito je u Engleskoj bio rasprostranjen brak sveštenih lica.6) nema potčinjavanja episkopa svetovnjacima i nema laičke investiture. Do tada, do 10. i prve pol 11. veka, davali su novac vladaru da bi postali episkopi. Prodaja crkvenih položaja nazivala se Simonija, po Simonu Magu, koji je, gledajući apostole, tražio da mu za novac prodaju moć činjenja čuda.

34

Svaki arhiepiskop je morao lično doći u Rim po insignije. Pallium je bio simbol episkopske vlasti, to je traka s 4 izvezena krsta. Do tada ih je papa slao po legatu, a sada se moralo lično doći po njih. Ko je došao na položaj mimo pape, nije smeo doći u Rim.

Papski sud je trebalo da dobije na značaju kao najviši crkveni sud. Bavio se uglavnom pitanjima braka i nasledja.

Papski sud je postao najviša crkvena instanca, a njegova je odluka poslednja i neopoziva, i na nju niko nema pravo žalbe.

Sudovi su se nalazili pri kaptolima i episkopskim sedištima.

U prvoj pol. 11. veka u papsku kuriju su stigli neki od vodećih ideologa klinijevskog pokreta. Oni su tražili institucionalno menjanje u crkvi, preko legalnih organa, legalizaciju celibata, izmene u biranju papa, itd. Ideje monaha želeli su da pretoče u odluke legalnih organa.

PAPSTVO U 11. VEKU - BORBE OKO INVESTITURE

Investitura = uvodjenje i potvrdjivanje u razna zvanja i dužnosti; dodeljivanje službe ili zemljišta. U 11. veku vodila se borba oko investiture crkvenih lica izmedju pape Grgura VII i nemačkog kralja

Henriha IV. Henrih IV je u početku pretrpeo poraz (Kanosa 1077.g.). Borba je završena Vormskim konkordatom 1122.g, na bazi kompromisa.

U 11. veku vodila se borba protiv laičke investiture. Vremenom je crkva počela zahtevati da svaki imenovani episkop dodje u Rim da od pape primi pallium (traka sa izvezena 4 krsta , simbol moći). Do tada je pallium slat po legatima, a sada se po njega mora doći, i tako su svi crkveni položaji došli pod kontrolu pape.

Papski sud se uzdiže kao najviši crkveni sud. Crkveni sudovi su postojali na različitim razinama, ali sad papski sud postaje najviša instanca.

U Vatikan su dospeli ljudi iz klinijevskog pokreta (obuhvatao je Francusku, Nemačko Carstvo i deo Italije) koji traže institucionalne reforme, tj. legalne promene koje će u praksi ostvariti ideje monaškog pokreta.

Niži crkveni činovi ulaze u papsku kuriju i nastoje da svoje ideje ozakone. 1054.g. dolazi do raskida izmedju istočne i zapadne hrišćanske crkve.

Monah Hildebrant je ušao u manastir u Toskani, istakao se inteligencijom, odanošću idealima monaškog života i asketizmom. 1045.g. je sa 25 godina ušao u papsku kuriju kao monah. Ubrzo dolazi do izražaja njegoa ambicija i tako postaje glavna ličnost u papskoj kuriji 30-ih i 40-ih g. 11 veka. Sve poslove obavljao je iz senke.

1059.g organizovao je Lateranski koncil (ime po hramu u Rimu). Lateranski koncil nastojao je da: 1) reformiše crkvu i ozakoni odredjene klinijevske ideje (da se iz izbora pape isključe svetovnjaci itd.)2) traži da papu biraju kardinali (najviši dostojanstvenici), a o izboru će biti obavešten rimski narod i car (dakle, bez njihove dozvole) 3) traži se apsolutno poštovanje celibata za sveštena lica (nema porodice)4) investituru episkopa nikako ne mogu obavljati svetovna lica tj. vladari

Cilj je bio da se ograniči uticaj rimske aristokratije. Pošto je svoje ideje izneo na Lateranskom koncilu, Hildebrand je tražio da se odluke koncila ozakone i on ih

je pokušao sprovesti u delo.

60-ih godina se očekivalo da on bude izabran za papu. 1073 g. postao je papa Grgur VII (po Grguru I) Hildebrant i stolovao je do 1085.g.

35

Doneo je dokument »Diktat papstva« u kome se kaže: 1) samo pape postavljaju episkope2) papa je senior evropskim vladarima (oni su papini vazali)3) papa može suditi vladarima, a papi niko4) papa može da podanike u nekoj državi oslobodi pokornosti prema nekom vladaru (smena vladara)

Grgur VII je odmah počeo da sprovodi odluke lateranskog koncila i da zavodi red u crkvenoj organizaciji:- 1074.g. smenio je sve episkope u Nemačkoj koji je na to mesto postavio nemački car Henrih IV (1056-1106.g, a 1056-1065.g. bio je maloletan). - u Francuskoj se kralj Filip I Kapet nije bunio, ali nije ni sprovodio ove odluke. - prema engleskom kralju Viljemu I osvajaču, Grgur VII je taktično ublažio svoje odluke, tako da nije

smenio sveštenike koji su već imali porodice.

Globalna evropska politika papstva bila je da se slomi vlast i moć nemačkog cara. Nemački carevi su vladali severnom Italijom i Toskanom, i granice Nemačkog Carstva su se oslanjale na granice papske države.

Takodje su nemački carevi polagali pravo na južnu Italiju i Siciliju (štitili su ih od Saracena). Vlast Vizantije se u 11. veku u južnoj Italiji se gasila, i papi je smetao preveliki nemački uticaj u Italiji. Zato je papa hteo da nekom ustupi južnu Italiju, nastojeći da ometa nemačkog cara. Grgur VII je »normanskim avanturistima« koji su se vratili sa hodočašća iz Jerusalima, dao južnu Italiju i južne posede, pod uslovom da papi pruže vojnu pomoć kada mu zatreba. To je bila porodica Astavila na čelu sa Robertom Gviskardom.

Grgur VII je bio u dobrim odnosima sa Toskanskim markizatom, pa su tako oni dobili od papske kurije dozvolu da ubiru porez po Evropi za papu.

Grgur VII je u pokornosti držao episkope i arhiepiskope. Suparnik mu je jedino bio episkop Milana, pa je Grgur VII u Milanu podsticao nemire (to su bili ustanci sirotinje). Tako je iz borbe isključio episkopa Milana i najzad je mogao da se sukobi sa Henrihom IV.

Čim je papa 1074.g. smenio episkope u Nemačkoj, Henrih IV je postavio nove. 1075.g. počinje otvoreni sukob. 1076.g. Henrih IV saziva sabor u Vormsu, na kome je proglasio zbacivanje Grgura VII sa papskog prestola,

a Grgur VII je Henriha IV izbacio iz crkve i njegove vazale oslobodio zakletve vernosti. Srednjevekovni vladari nisu mogli ostati na vlasti ako nisu bili hrišćani.

Posle ove objave, Henrih IV je 1076.g sazvao sabor u Trijeru, na koji su došli mnogi baroni. Baroni su stali uz papu, jer su želeli da oslabe cara, a sveštenici su stali uz cara, jer su imali porodice. Baroni su caru stavili do znanja da ga nemogu smatrati za cara kada je izbačen iz crkve, i da se mora pokoriti papi. Henrih IV je kapitulirao da bi spasao presto.

Car je krenuo u Italiju, a papa se sklonio u Toskanski markizat jer se plašio. Henrih IV je sa caricom i sinom, budućim Henrihom V krenuo ka zamku u Toskani, ostavivši pre toga svoju vojnu pratnju. U Kanosi, januara 1077.g. car je sa caricom i sinom u običnoj, apostolskoj odeći, tri dana molio papu da ga primi, i čak je i papina svita molila da ga puste unutra. Tek je trećeg dana predveče papa popustio i primio cara, koji mu je ljubio noge, a papa ga je blagoslovio.

Papa je o ovome napisao pismo nemačkim kneževima. Kanosa pokazuje koliko je teško bilo biti anatemisan (izbačen iz crkve). Tako nešto se nikada pre nije dogodilo u hrišćanskom svetu, da je duhovna vlast odnela pobedu nad

svetovnom. Evropski istroričari ovaj sukob nazivaju produktivnim sukobom, jer je došlo do razdvajanje duhovne i svetovne vlasti. Vlast postaje policentrična tj. dolazi do razdvajanja duhovne i svetovne vlasti (na političkom i duhovnom planu).

U Vizantiji tako nešto nije bilo. Tamo je crkva bila slobodna u odnosu na državnu vlast, ali sa njom živi u »dijarhiji i simfoniji« tj. prožimaju se.

36

U islamskom svetu srednjeg veka spoj je bio potpun. Islam reguliše sva pitanja. Na Zapadu se počela formirati laička civilizacija tj. car je tamo gde je laička država, i razdvaja se duhovna

i svetovna vlast.

Grgur VII je suvereno je vladao Evropom, hteo je da na neki način stvori sjedinjenu državu Evropu. Zalagao se za borbu protiv muslimana u Španiji i krstaši u Španiji su se borili noseći njegovu ikonu. Njegov uticaj bio je jak i u Francuskoj, Engleskoj i Skandinaviji. Takodje je bio jak i na Balkanskom poluostrvu, i od njega su krune dobili Hrvatski kralj Zvonimir i knez

Zete Mihajlo Voisavljević (1075.g).

Henriha IV je posle Kanose čekala velika politička borba u Nemačkoj da spase presto. Gradjanski rat je trajao od 1077. do 1080.g. Henrih IV je vodio tešku borbu protiv kneževa, vojvoda i barona. Nastupao je kao od pape priznati vladar, i faktički je uspevao da uspostavi vlastu Nemačkoj.

Oko 1088.g. promenio je politiku i objavio da on bira novog papu, koji je bio njegova marioneta, Kliment III. Medjutim Grgur VII na to nije obraćao pažnju.

Henrih IV je znao da jedino silom može zbaciti Grgura VII i 1084.g. krenuo je sa vojskom na Rim. Poveo je i Klimenta III želeći da ga u crkvi Sv. Petra u Rimu postavi na papski presto.

Grguru VII je u pomoć pritekao Robert Gviskard iz porodice Altavila, koji je bio na čelu Normanima i sa kojim je papa sklopio ugovor o vojnoj pomoći. Rober Gviskard je u vojsku skupio Saracene, gusare i crnce iz severne Afrike. Obe vojske su htele isto, a to je da opljačkaju Rim. U Rim su prvo stigli Nemci, opljačkali ga, a onda su stigli i Normani sa Saracenima i isto opljačkali grad i oterali Nemce. Stanovništvo Rima je bilo proredjeno.

Grgur VII je sa svojom svitom krenuo put južne Italije jer nije hteo da ostane u opljačkanom i razrušenom gradu. Idući na jug, zaustavio se u Salernu i tamo i umro 25. maja 1085.g.

Posle smrti Grgura VII, njegove je ideje nastavio papa Urban II (1088-1099). Sin Henriha IV je čekao da nasledi vlast i podržavao je pape protiv oca da bi seo na presto. Borbe su se

produžile i u 12. veku. Pristalice pape su opravdavale Henriha V u borbi protiv oca, govoreći da je to božija volja. Vremenom su obe strane uvidjale da se ovaj sukob može rešiti kompromisom.

1106.g. umro je Henrih IV, sahranjen je neopojan i spušten je u neosvećen grob. Henrih V je vladao od 1106. do 1125.g.

1122.g. donet je u Vormsu Vormski konkordat. To je ugovor izmedju države i crkve, koji kaže da se pri investituri episkopa vrše i laička i duhovna investitura: - episkopa bira sveštenstvo (duhovna invenstitura)- vladar (car) mu daje skiptar, znak vlasti u dijecezi (svetovna investitura)

Vormskim konkordatom završena je akutna faza borbe izmedju cara i pape, na bazi kompromisa. Ova borba, medjutim, nastavljena je i u kasnijim epohama.

Ovaj sukob je vodjen i oružjem i rečima. Obe strane su angažovale obrazovane ljude da pišu spise u njihovu korist:

- u korist pape pozivaju se na dela svetih otaca, Bibliju, na to da je papa namesnik božiji i naslednik sv Petra. - u korist cara tvrde da je vlast cara od boga, i pozivaju se na stare spise, pokazujući kako je vlast cara iznad svih vlasti. Ova literatura je potstakla misao srednjeg veka i doprinela intelektualnom razvoju. Pripremila je teren

za radjanje velikih ideologa krajem 12. i poč. 13. veka.

37

BORBE PROTIV NEVERNIKA U EVROPI

Iako je papa Grgur VII umro u izgnanstvu, njegovo je delo bilo toliko da se nije moglo izbrisati, i njegovi naslednici su ga nastavili kroz 13. vek i pomagali borbu protiv nevernika.

Dok još nije bio postao papa, Grgur VII je radio na organizaciji krstaških ratova.

Španija Grgur VII potsticao je borbu protiv nevernika (muslimana) u Španiji. Severozapadni deo Španije, Asturija,

bila je u rukama hrišćana i tu su počeli fratri da propovedaju borbu protiv muslimana. Karlo Veliki je još krajem 8. i poč. 9. veka poveo borbu protiv muslimana u Španiji. On je začetnik

rekonkviste - ponovno osvajanje hrišćanskih teritorija koje su pod muslimanima. Osvojen je mali deo do reke Ebro.

U 10. i 11. veku situaija je bila nepromenjena. U 11. veku javljaju se Klinijevski inicijatori. Klinijevci, kako nešto osvoje odmah tu zasnivaju svoje

manastire. U 11. veku hrišćani su počeli da postižu uspehe u severnom i severoistočnom delu, osvojili su Navaru, Leo,

Arago i grofoviju Kataloniju (Barseloniju). Iz Katalonije su počele hrišćanske ekspedicije na Majorku. Neki brodovi su čak preduzimali ekspedicije protiv muslimana u severnoj Africi.

1034.g. raspao se Kordovski kalifat. To je bio povoljan trenutak za rekonkvistu. Rekonkvista je bila toliko uspešna, da su 1085.g. hrišćani zauzeli Toledo, značajni muslimanski centar, ali i

sedište arhiepiskopa i pisarski centar. Pohod je predvodio Rajmund Tuluski, koji je posle učestvovao i u I krstaškom ratu na Istoku.

U 11. veku više od 1/3 Pirinejskog poluostrva bilo je u rukama hrišćana. Rekonkvista će se voditi i u 12. i 13. veku.

Sicilija, Korzika, Sardinija, Baleari Drugo žarište borbe hrišćana protiv nevernika u Evropi bila je Sicilija koju su zauzeli Arabljani u 11. veku.

U 11. veku riteri su počeli osvajanje Sicilije i 1072 .g zauzeli su glavni grad Palermo. Muslimani su držali i Korziku, Sardiniju i Baleare. Sve moćnije flote Djenove i Pize su u 11. veku počele

napadati postaje na Korzici i Sardiniji i malo po malo su ih osvajale.

Azija U Evropi su hrišćani u ofanzivi u odnosu na muslimane, dok je u Aziji bilo obratno. 1077.g Turci Seldžuci

su zauzeli Jerusalim. Papa Grgur VII je hteo da organizuje krstaški rat ali nije mogao, i zato su to preduzeli njegovi naslednici.

I KRSTAŠKI RAT (1096-1099.g.)

1096.g. počinju najveći kolonizacioni pohodi Evrope na Istok – krstaški ratovi. Vodjeni su od 1096-1270.g. i bilo ih je ukupno 8. Prva četiri krstaška rata su bila uspešnija i značajnija (učestvovalo je više ljudi).

Iz zapadne Evrope do Jerusalima putovalo se nekoliko meseci do godinu dana. Tamo su vodila 2 puta:1) morem (lakše)2) kopnom – dolinom Rajne i Dunava, do Vizantije, pa kroz Malu Aziju do Palestine

Hadžiluk → i pre ratova (pokloni se grobu Hristovom u Jerusalimu, bar jednom u životu). Ako sizeren vazala krene na hadžiluk, vazal ga pomaže novcem, a nekad ga i prati. U srednjem veku protokol je bio strog, velikaši su svuda išli sa svojom pratnjom.

38

Putnici su s Istoka natrag u Evropu donosili razne priče i predmete (vunene i svilene tkanine, južno voće, začine,

mirišljave materije i sl.) koje su kupovali na Istoku. Istok je bio privredno napredniji od zapadne Evrope. Za zapadnjake to je bila zemlja bogatstva.

Idejni pokretač rata je ustvari bila crkva. Fratri su po zapadnoj Evropi propovedali krstaški rat, i nosili su sa sobom krstiće da ih prišiju onima koji se prijave u rat.

1054.g. došlo je do raskida između pravoslavne i katoličke crkve, a krstaškim ratom su hteli zalečiti šizmu. Smatrali su da ako pokrenu krstaški rat, proširiće svoju duhovnu vlast i na hrišćanski Istok.

1077.g. Turci Seldžuci zauzeli su Jerusalim (tada se papa Grgur VII sukobio sa nemačkim carem Henrihom IV).

1095.g. lansirana jr ideja rata. Ideja o krstaškom ratu je oduševljeno prihvaćena:

1) Riteri - su je najviše prihvatili. Princip primogeniture primenjivan je i kod nasledjivanja feuda i posed nije

cepan. Ostali sinovi nisu nasledjivali posed, nisu se bavili ni manuelnim radom, a intelektualnih zanimanja bilo

je malo. Poneko bi postao fratar, ali su najčešće bili slobodni ratnici. Ti su riteri mnogo vremena provodili u

ratovima, borili su se u Španiji protiv muslimana. Krstaški rat im je pružio mogućnost sticanja poseda na Istoku

i posao.2) Vojvode, kneževi, baroni i drugi feudalci - isto prihvataju ideju o krstaškom pohodu.3) Vladari (kraljevi i carevi) - kreću u pohod od II krstaškog rata. To se smatralo bogougodnim delom i tako su podizali svoj ugled kod podanika. Neki su imali tešku političku situaciju u zemlji, te su skretali pažnju podanika na krstaški pohod, a glasnici su stalno javljali o pobedama i na taj način smirivali su krizu kod kuće.4) Seljaci i kmetovi - koji su imali dug, jer otplata duga se zamrzavala dotle dok je dužnik na krstaškom

pohodu. Svi oni ustvari samo su želeli da osvoje zemlju na Istoku. Ko se prijavi prišivao je sebi krst na rame. Vodje su na grudima i ledjima nosile prišiven veliki krst. Krstašku vojsku činili su svi slojevi stanovništva i odziv je bio masovan: neki su vodili sa sobom žene i

decu, pošli su i avanturisti, pljačkaši, lopovi, ubice, pa čak i bludnice koje su krenule za svojim mušterijama.

Krstaš je bio čovek koji se ne vraća kući. Većina krstaša je na istoku našla svoj grob. Mnogi su pomrli tokom puta ili od iznurenosti po prispeću u

Palestinu.Ne samo da nisu uspeli da se obogate, nego je malo ko i preživeo

Zapravo je bila potrebna dobro naoružana, opremljena i uvežbana vojska

Pokretanje ogromne mase stanovništva bio je pre svega rezultat velikog verskog oduševljenja. Ekonomski razlozi nisu bili ni jedini, ni glavni.

Italijanski trgovački gradovi već su poslovali na Istoku i sada su hteli sebi olakšati trgovinu. Mlečani su od Aleksija Komnina dobili velike povlastice, ali ih naslednik cara ne mora priznati, i zato bi im

dobro došla trgovačka uporišta u Palestini. Za sve trgovce je bilo bolje ako su na Istoku latinske države. Vizantija im je jednako smetala kao i

muslimanske zemlje.

39

Prevozom krstaša gradovi koji su imali flotu, mogli su dobro da zarade. Samo italijanski gradovi su imali flotu (sopstvenu imaju Amalfi, Piza, Venecija, Djenova). Barselona i Marsej takođe su imali flotu, i učestvovali u prevozu krstaša na Istok, ali u manjoj meri nego italijanski gradovi.

Stanje na Istoku Vekovima su Sirija i Palestina bile pod vlašću Vizantije, sve dok ih nisu osvojili Arabljani, a kad je Arapska

država propala, ponovo su postale vizantijske. Sada se nomadi iz Turkestana, Turci Seldžuci, spuštaju u Mesopotamiju. Islamizirali su se u dodiru sa

Arabljanskim bagdadskim kalifatom: - 1055.g. Turci su osvojili Bagdad - poseli celu dolinu Eufrata i Tigra- zauzeli Siriju i Palestinu- počeli su da nadiru i u Malu Aziju koja je bila središte Vizantije

Vizantija je morala sprečiti prodor Turaka u Malu Aziju. 19. avgusta 1071.g. odigrala se krvava bitka kod Mancikerta u Jermeniji, izmedju Alparslan Turaka i Vizantinaca. Vizantija je poražena, a njihov car Roman IV Diogen zarobljen.

U Vizantiju sada sa istoka nadiru Turci, a sa zapada Normani (zauzeli su južnu Italiju, Albaniju i Epir). Mihailo VII Duka tražio je pomoć od Zapada za brobu protiv Turaka.

Turska seldžučka država se raspala na emirate i to je i povuklo Zapad, jer na Istoku nema jedinstva, već samo pocepani emirati.

Početak rata Papa Urban II 1095.g. na crkvenom saboru u Klermonu po završetku zvaničnog dela, obratio se okupljenoj

masi pozivom na pohod na Istok za oslobodjenje Hristovog groba. Masa je uzvikivala »Tako Bog hoće! «. Kada je video da su svi oduševljeni Urban II je nastavio da propoveda krstaški rat. Putovao je po Francuskoj, a masa je tražila da se što pre krene.

Tada se nije ratovalo zimi, i u proleće 1096.g. mase krstaša su počele da se okupljaju u dolini Rajne. To je uglavnom bio običan svet, sirotinja, a bilo je i nešto fratara. Crkva je gubila kontrolu, a masa nije htela da čeka dobro opremljenu feudalnu vojsku, već je odmah krenula. To je bio tzv. Pohod sirotinje.

Pohod sirotinje Vodje su bile:

1) propali burgundski vitez Valter Golja sin Habere (Valter Sans Avoir) 2) Petar iz Amijena (Petar Amijenski) – verski fanatik, propovednik, laik

Valter Golja je skupio masu i krenuo ka Balkanu. Put → stigli su u dolinu Dunava, ali odatle nisu znali ni kud, ni kako treba dalje ići. Tuklo ih je nevreme, a

lokalno stanovništvo nije bilo prijateljski raspoloženo. Hrana je bila veliki problem, te su usput hteli da kupe hranu (ko je imao novca), ali i da pljačkaju i otimaju hranu.

Već u dolini Dunava i Ugarskoj su počeli sukobi s lokalnim stanovništvom. Sa stanovnicima Zemuna su se sukobili oko hrane i u okršaju su izginuli i Zemunci i krstaši.

Beograd i dolinu Morave krstaški izvori zovu Silvae Bulgarorum. U pokušaju pljačke došli s u sukob s lokalnim stanovništvom, i 160 krstaša se, bežeći, zatvorilo u crkvu izvan gradskih zidina. Stanovnici su tad zapalili crkvu, zajedno sa svima koji su bili unutra.

Dalje je krstaška vojska išla preko Niša, Sofije i dalje na jug.

Nekoliko dana marša iza njih, išla je velika masa sirotinje, koju je predvodio Petar iz Amijena. On je već išao za Jerusalim, i tamo ga je, kao poznatog propovednika, primio jerusalimski patrijarh (stare patrijaršije su Antiohija, Aleksandrija, Jerusalim, i nešto mladja u Carigradu).

Petar iz Amijena je stalno putovao, u skromnoj mantiji i s monaškom kapom, bos, s apostolskim sandalama, na magarčiću. Išao je od grada do grada i propovedao. Bio je dobar govornik, nije govorio učeno, već kao

40

običan svet, i svi su ga razumevali i voleli njegove popularne propovedi. Bio je svuda poznat i celokupno stanovništvo ga je dočekivalo na ulici. Važio je za sveca još dok je bio živ.

Skupio je ogromnu masu stanovništva za sobom. To nisu bili samo muškarci. Većinom su bili iz Nemačke i Francuske. Skupili su se u dolini Rajne.

Tu su priredili pogrom Jevreja. To je bio prvi veliki pogrom Jevreja, a kasnije ih je bilo još. Katolička crkva je često gonila Jevreje, navodno zato što su izdali Hrista i usput su im otimali zlato. Filip IV i španski kralj Ferdinand takodje su organizovali velike progone Jevreja.

Put → spustili su se kroz Austriju do Drave, sledili Dravu do ušća u Dunav, i dalje su išli Dunavom do Zemuna. Kod Zemuna su naišli na leševe krstaša koji su tuda bili prošli dve, tri nedelje ranije. Petar je naredio napad na Zemun u kome su izginuli i Zemunci i krstaši. Leševi su plivali Savom i Dunavom. Stanovnici Beograda, kad su to videli, svi su napustili grad i pobegli u okolna brda i šume. Petar je zatekao pust grad.

Dalje su nastavili dolinom Morave, do Niša, uz usputne sukobe s lokalnim stanovništvom. U Nišu ih je upravnik lepo dočekao i dao im je hranu. Ali dok je glavni deo krstaša već nastavljao put dolinom Nišave, zaostatak se potukao sa lokalnim stanovništvom jer su im ovi prodavali hranu. Spaljeno je 7 vodenica na Nišavi. To je izazvalo revolt i izbio je veliki sukob u kome su izginuli i jedni i drugi. Petar Amijenski se vratio da miri zaraćene strane, pokupio je svoje ljude, i onda su nastavili dolinom Nišave do Sofije.

Krstaši su bili proredjeni, naročito na deonici od Zemuna do Niša.

Stigli su napokon u Carigrad, i Aleksije Komnin se zgranuo kad ih je video.On jeste tražio pomoć, ali vojsku, a ne rulju, nenaoružanu sirotinju, koja ne želi pod njegovu komandu, već je spremna na pljačku. Inače su za Vizantince zapadnjaci bili varvari. Aleksije ih je prebcio preko Bosfora u Malu Aziju, da ih se što pre reši.

U Maloj Aziji su ih čekali Turci Seldžuci, koji su dobro poznavali teritoriju. To je topao i bezvodan kraj, a kad su krstaši stigli tamo bilo je leto 1096.g. Turci su ih uvukli dublje u teritoriju Male Azije, glavninu opkolili i iskasapili. Ko se spasao umro je od gladi i žedji na nepoznatoj teritoriji.

Mali broj krstaša, na čelu s Petrom Amijenskim bežao je k moru, da se dočepaju luka, jer su one bile vizantijske. Uspeli su da stignu do Carigrada i on je poslao na Zapad glasnike da izveste o njegovoj katastrofi. To je na Zapadu teško primljeno (bol, očajanje i uvreda).

Pohod feudalne vojske Crkva je preduzela mere da dobro opremi feudalnu vojsku. Sem pešaka, tu su bili i konjica i oklopnici.

Prikupljena je najbolja vojna tehnika. Krenuli su oni koji su vični ratovanju (vojvode, baroni i drugi), jer se Turci ne mogu pobediti idealima i verom.

Velika feudalna vojska se spremala u zimu 1096/ 97.g. Prijavile su se najuglednije i najpoznatije ličnosti Evrope:1. 2 kraljeva brata – Robert, vojvoda od Normandije, brat Viljema II i2. Ig / Hugo od Vermandoa, rodjeni brat francuskog kralja3. Robert, vojvoda Flandrije4. Gotfrid Bujonski, vojvoda Lotaringije, i njegov brat Balduin5. Rajmund Tuluski, učestvovao protiv Arapa u Španiji, avanturista, voleo poeziju6. Boemund sin Roberta Gviskarda, i sestrić Tankred

U rat su krenuli: 1. konjanici i oklopnici 2. naoružani pešaci 3. običan svet, čak i s porodicama 4. fratriPutevi Sačuvani su opisi krsatškog rata i znaju se putevi kojima se vojska kretala. Put je bio dalek i težak: od Normandije, Flandrije i Lotaringije do Palestine. Dogovorili su se da krenu različitim putevima, jer iz bezbednosti i rivalstva nisu hteli da se ujedine, jer su uglavnom svi bili vojvode ( tj. istog ranga).

41

Putevi: 1. Gotfrid Bujonski i Balduin – krstaši iz Lotaringije i Nemačke - Spustili su se u južnu Nemačku, zatim kroz Austriju, dolinom Drave došli u Sklavoniju, na ušću Drave u Dunav izbili u dolinu Dunava, i potom preko Zemuna prešli u Beograd. - Nije bilo većih sukoba s lokalnim stanovništvom. - Dalje su nastavili dolinom Morave do Niša, a zatim dolinom Nišave i preko Serdike do Carigrada.2. Rajmund Tuluski – krstaši iz Francuske - Iz Francuske su prešli u severnu Italiju, i tokom reke Po došli do Venecije, a odatle prešli na Balkan i sledili put kroz Dalmaciju, Hercegovinu i Zetu. - Put je bio vrlo težak jer su išli u zimu 1096/97.g, pošto su hteli da odmah u proleće otpočnu s operacijom u Palestini. - Krstaški izvori o Dalmaciji govore da je surova, planinska zemlja, s mnogo šuma i surovim

stanovništvom. Najopasnije je bilo zaostati za glavninom grupe, jer su ih tad lokalni pljačkali i ubijali. Priroda je bila

dosta surova, a oni su imali stare rimske karte, i nisu išli obalom, jer je tuda bilo jako nezgodno, već su išli

dosta neprikladnim okolnim putevima. Deo krsatša je izgubljen, napadani su čak i tokom molitava. - Stigli su u Skadar, gde ih je dočekao rex Sclavorum Bodin, dukljanski kralj (1081-1101.g.). Bodin je

lepo primio Rajmunda, dao krstašima hrane i otpremio ih dalje na jug u Drač. - Od Drača je stari, ali održani put Via Aegnatia vodio za Solun, a odatle su stigli do Carigrada.

3. Boemund Tarentski – krstaši iz Južne Italije, sa Sicilije, i deo krstaša iz Francuske - Za razliku od prve dve grupe, koje su išle isključivi kopnom, oni su deo puta prešli brodovima. Ukrcali su se u Apuliji, a iskrcali u Draču, odakle su Via Aegnatia-om došli do Soluna, i dalje do Carigrada.

U Carigradu Stigavši u Carigrad došli su kod Aleksija I Komnina, kome su krstaši bili nezvani i neželjeni gosti. Car je krstaše smestio po predgradjima. Oni su pljačkali po Carigradu. Ana Komnin, kći Aleksija Komnina, u »Aleksijadi« o krstašima piše da su surovi i grubi varvari,

neobrazovani, ne znaju da se ponašaju i nemaju manire. Sa druge strane Zapadni izvori su o Grcima govorili da su potkupljivi, neodlučni i nespremni za borbu.

Medju vodjama krstaša bilo je različitih ljudi, čak i velikih protivnika Vizantije. Boemund Tarentski je bio predvodnik trupa Roberta Gviskarda protiv Vizantije i izbegavao je susret sa Aleksijem. U Carigrad je prvi stigao Ig od Vermandoa. Aleksije Komnin je od njega tražio da mu položi vazalnu zakletvu, i

da se zakune da će sve ono što je osvojio od Turaka vratiti vizantijskom caru. Bio je čak i zatvoren, pošto se dvoumio.

Glasovio o tome su doprli do Gotfrida Bujonskog, koji se približavao Carigradu i usput pljačkao.

Krstaši su položili zakletvu caru Aleksiju I. On ih je prebacio preko Bosfora, i odatle su krenuli na Turke čija je granica bila blizu

Oni su se podelili u dve grupe iz vojno-strategijskih razloga, da ih Turci ne uvuku u klopku sve odjedamput: 1. severna grupa – predvodio ih Boemund 2. južna grupa – predvodio ih Gotfrid Bujonski; krenuli su preko Sirije ka Palestini, do Jerusalima Turci su uništavali sve kraj puta, i povlačili se, tako da krstaši nisu imali hrane ni za sebe, ni za konje. Snaga krstaša bilo je teško naoružanje i teška i spora oklopna konjica. Turci su bili bez oklopa i štita, ali

zato pokretljivi sa brzom konjicom, kao i odlični strelci (ponekad zasipali protivnike otrovnim strelama).

42

Osvajanja Nikeja → Bila je u rukama Turaka. Vatreno krštenje za krstaše bilo je osvajanje Nikeje. Opseli su grad, s

namerom da Turke iscrpu gladju i žedju, i uspeli su da ga osvoje. Nikeja je predata caru Aleksiju i odmah je počela da se uspostavlja vizantijska vlast

Dorileja → Kroz Malu Aziju, u močvarnom predelu kod Dorileje logorovala prva grupa krstaša. Iznenada su izleteli Turci, konjanici i strelci. Krstaši su iznenada zasuti kišom strela, bili su bez oklopa i ne pripremljeni, pa je izginulo dosta običnog sveta. Boemund je poslao glasnike po pomoć

Druga grupa je bila samo na 10km odatle, ali je glasnicima trebalo 5 sati da ih nadju. Gotfrid je smesta krenuo, i kad je već izgledalo da će prva grupa biti satrvena, iza brda se pojavio Gotfrid i s ledja napao Turke. Deo Turaka je izginuo, a deo se razbežao u strahu, kad su videli da se njihove strele odbijaju o krstaške oklope.

Edesa → U medjuvremenu, od ostataka krstaša se, posle bitke kod Dorileje, izdvojio Balduin i sa svojim trupama je zauzeo Edesu. Edesa je bila grad s velikim strategijskim značajem, tu su se ukrštavali putevi karavana u pravcu sever-jug i istok-zapad. Tuda su išle i vojske, i krstaši su računali da bi zauzimanjem Edese sprečili da dodje pomoć do Antiohije.

Edesom je zavladao Balduin i to je prva krstaška država na Istoku, sa statusom grofovije.

Antiohija → Kad su se pribrali, krstaši su krenuli na jug, prema Siriji i marširali su ka Antiohiji, sedištu patrijarha, koje je bilo u rukama Turaka. Kada su došli do Antiohije, rasporedili su se oko tvrdjave i iscrpljivali Turke gladju i žedju. Boemundu koji je opsedao Antiohiju, ona je bila skoro neosvojiva zbog moćnih zidina. Uspeo je da potplati zapovednika glavne gradske kule i ovaj mu je za novac predao kulu. U ostatku tvrdjave zavladala je panika. 28. juna 1098.g. zauzeta je Antiohija.

Boemund se proglasio vladarem Antiohije, i tako je stvorena druga krstaška država na Istoku, sa statusom kneževine (ducata).

Jerusalim → Jedan deo krstaša se zadržao u Antiohiji, a ostali su nastavili marš ka Jerusalimu.13. jula 1099.g. zauzet je Jerusalim. Tako je krstaški rat postigao svoj cilj. Krstaši su u Solomonovom hramu u Jerusalimu priredili pokolj muslimana i Jevreja.

Jerusalimski kralj postao je Gotfrid Bujonski. Medjutim iscrpljen pohodom, nije poživeo ni godinu dana, i umro je 1100.g. Za kralja je tada izabran Balduin (napustio Edesu), krunisan je 1100.g. i vladao do 1118.g. On je bio prvi stvarni tvorac Jerusalimske kraljevine.

Tripoli → Rajmund je zauzeo Tripoli, i organizovao ga kao posebnu državu, sa statusom grofovije.

Tako su stvorene četiri istočne krstaške latinske države:1. Jerusalimska kraljevina – Palestina i deo Sirije2. Antiohijska kneževina – deo Sirije3. grofovija Tripoli4. grofovija Edesa

Krstaška širenja dostigla su svoj vrhunac oko 1130.g.

Luke Iz Tripolija i Antiohije zaposeli su gradove na istočnoj obali Sredozemnog mora. Oni su im bili stalna veza

sa zapadom, odakle su stizali oružje, hrana i vojnici. Preko luka (Haifa, Tir, Sidon) stalno su stizali brodovi iz Venecije, Djenove i drugih gradova, i dovozili hodočasnike, hranu i oružje.

Hodočasnici su sada imali siguran put od Sredozemlja do Jerusalima. Preporučivalo im se da nose hranu i da budu naoružani.

Jerusalimska kraljevina Krstaši su u Jerusalimu organizovali državu po zapadnom tipu (feudalna država). Vrhovni sizeren bio je

jerusalimski kralj. Vazalnu zakletvu su mu polagali gospodari feudova po Siriji i Palestini.

43

Kralj je bio ograničen Velikom Palatom. To je bio organ feudalaca, sa sudskom nadležnošću nad feudalnim svetom.

Postojali su i domaći, pučki sudovi za domaće stanovništvo (hrišćani Sirije i Palestine i Arabljani muslimani) koje je prihvatilo nove Zapadne gospodare. Lokalno stanovništvo imalio je feudalne obaveze kao i stanovništvo na Zapadu.

Jerusalimska kraljevina imala je najčistije feudalne zakone, bez lokalnih specifičnosti kao u državama Zapada.

Jerusalimske asize bile su ustrojstvo nove kraljevine.

Gradjevinska delatnost Krstaši su razvili veliku gradjevinsku delatnost na osnovu novca koji je stizao sa Zapada. Hodočasnici i

fratri su donosili razne poklone i darove. Gradjevine su podizane na svim svetim mestima: Golgota, mesto pronalaska časnog krsta itd. Podizali su hramove po uzoru na Zapadne, i većina je tu i dan-danas. Počeli su da utvrdjuju teritoriju. Dizali su utvrdjenja na odredjenom odstojanju, sa stalnom posadom, da

čuvaju granicu.

Duhovno – riterski redovi Ispostavilo se da im trebaju posebne organizacije za čuvanje osvojene teritorije, jer se deo krstaša vratio

kući a neki su pomrli. Tako su počeli osnivati duhovno-riterske redove. Čuvari puta od obale Sredozemnog mora do Jerusalima → dobili kuću kraj Solomonovog hrama u

Jerusalimu. Pripadnici ovih redova, vezani strogom disciplinom, rasporedjeni su duž granice po tvrdjavama. Bili su

glavna krstaška snaga za odbranu od Turaka u 12. i 13. veku. Kada su Turci poosvajali krstaške teritorije, pripadnici redova su ih poslednji napuštali.

Sa Zapada su stalno dobijali velike poklone, novac i imovinu.

1. Templari ili Hramovnici Prvi duhovno – riterski red. To su bili monasi koji brane svete hrišćanske teritorije na Istoku, i ne podležu

vlasti ni jednog vladara na Istoku, već su direktno potčinjeni papi. Njihovi zadaci bili su:

1.da budu monasi2.da budu vojnici

Treba da se mole Bogu i žive strogo. Pravila za templare bila su zasnovana na pravilima Sv. Benedikta i bila su vrlo stroga.

Pravila reda izradio je Sv. Bernar od Klervoa, po poreklu Burgundski. Bio je plemić, vrlo obrazovan, pobožan, benediktinac. Živeo je smerno, bio izuzetan propovednik i zbog toga je bio vrlo popularan u Francuskoj i u celoj Evropi. U crkvu je ušao 1113.g, a umro je 1153.g.

Napustio je dom i sa 30 istomišljenika osnovao manastir Sito i Cistercitski red (stroga varijanta benediktinskog - oni su živeli skromno, samo u mantiji i apostolskim sandalama, crkve su im bile skromne, a manastire su podizali na nekultivisanom zemljištu). Za 40 godina njegovog monaškog života, podignuto je 300 cistercitskih manastira.

Još za života je poštovan kao svetac, a kasnije je i kanonizovan.

Burgundski vojvoda bio je inspirisan njegovim delom i hteo da se zamonaši u Sitou. Uputio je molbu Sv. Bernaru, na šta je dobio odgovor: »Ima dosta dobrih monaha, ali malo ima pobožnih vojvoda«.

Monah Abelar (jedan od osnivača Sorbone) i Sv. Bernar pišu mnoge filozofske diskusije. Sv. Bernar piše pisma opatu Sen-Demija. 2. Red Jovanovaca ili Hospitalaca Ovaj red osnovali su čuvari bolnice Sv. Jovana Jerusalimskog.

3. Tevtonci

44

Nemački krstaši, treći po redu monaško-riterski red.

Kraj Turci su bili politički nejedinstveni, rascepkani u emirate. Antiohija, Tripoli, Edesa → vazali, mada su faktički svi živeli nezavisno, tj. svako za sebe.

II KRSTAŠKI RAT (1147-1149.g.)

Oblast uz Sredozemno more s gradovima bila je veza sa Evropom → postojale od prve decenije 12.v. do sredine 13.v.

40-ih godina 12. veka Turci izvode juriše na Edesu, jer im je sprečavala komunikacije starim karavanskim putevima koji su tuda prolazili (sever - jug, istok - zapad).

1144.g. zauzeli su Edesu, središte grofovije Edesa. Pošto je ona imala veliki strategijski značaj, posle njenog pada su bile ugrožene i druge krstaške tvorevine.

Počelo propovedanje novog krstaškog rata. Crkva i papstvo su razaslali propovednike po celoj Evropi (jedan od njih bio je i Sv. Bernar od Kleroa, propovednik velike moći ubedjivanja).

Od 1144. do 1147.g. trajale su pripreme, da bi 1147.g. krenuli u pohod. U rat su krenule i krunisane glave:

1. nemački car Konrad III – Konrad III je prvi iz dinastije Hoenštaufovaca, koji su vladali u Švajcarskoj i imao je

teškoća da se utvrdi u Nemačkoj. Neka vojvodstva ga nisu priznavala, a polazak u rat ga je popularisao u narodu. Bio je prvi car koji je krenuo u rat, i time je skrenuo pažnju naroda na drugu stranu. Takodje ga je pozdravila i crkva, što je značilo njegovo učvršćivanje na prestolu.2. francuski kralj Luj VII Kapet – Bio je vrlo pobožan. Imao je neobuzdanu ženu Eleonoru, najveću

ljubavnicu u srednjem veku, koja je takodje htela da krene, da bi videla nove zemlje.

Kralj južne Italije i Sicilije ponudio im je da ih brodovima prebaci iz južne Italije na Balkan, ali su oni ipak odlučili da idu kopnom, starim putem.

Konrad III je krenuo u proleće 1147.g. Skupio je uglavnom krstaše iz Nemačke i nešto iz Češke i Poljske. Skupili su se u južnoj Nemačkoj.

Na gornjem Dunavu je izgradio flotu i rešio da putuje kopnom i Dunavom. Oružje, hrana, ostali teret i nešto pešaka išli su brodovima. Konjica, riteri i deo pešadije išli su kopnom kroz Austriju i Ugarsku uz Dunav, do Beograda. Sledili su

Dunav do ušća Morave, gde je bio stari srednjovekovni i antički prelaz kod grada Braničeva (koji pominju krstaški izvori). Dotle su došli i brodovi i tu su ostavljeni.

Lokalno stanovništvo ih je kralo noću. Dalje su sledili dolinu Morave (Silvae Bulgarorum) do Niša, a otud dolinom Nišave preko Serdike (Sofije)

do Carigrada, a otuda su se prebacili preko Bosfora i ušli u Malu Aziju. Samo što su prošli Nikeju u bojnom poretku ih je sačekala ogromna vojska turskih strelaca. Krstaši su

delimično uleteli u klopku, dobar deo ih je izginuo, a Konrad III se sa ostatkom vojske vratio u Nikeju. Tada je rešio da ne ide više suvozemnim putem kroz Malu Aziju, jer su ih Turci svuda čekali u zasedi, a krstaši su ionako imali problema s vodom i hranom, pa je izašao na zapadnu obalu i brodovima stigao u Palestinu, do gradova na obali koje su još držali krstaši.

Luj VII je mesec dana kasnije išao skoro istim putem. Vojsku je sakupio u Francuskoj, prošao kroz Švajcarsku i Austriju, dolinom Drave i Dunava, a imali su i

brodove koji su Dunavom vozili teret. Prešli su iz Zemuna u Beograd (bio skoro pust) ne zadržavajući se i dalje su sledili Dunav do ušća Morave, gde su zatekli ostatke flote Konrada III (uglavnom je bila razgrabljena).

45

Dalje su nastavili preko Niša, do Carigrada, i zatim je stigao u Nikeju. Luj VII je isto tako rešio da ne ide kroz Malu Aziju, već se prebacio brodovima do Antiohije. Knez Antiohije bio je Rajmund, stric njegove žene Eleonore, vojvotkinje Akvitanije, koja je Akvitaniju

donela u miraz. Opremili su se u Antiohiji, ali bez dužeg zadržavanja, jer je trebalo da se sastanu s Nemcima. Uz to, Luj je hteo da odvuče Eleonoru odatle, jer se pričalo da ona živi sa svojim stricem, Rajmundom.

Luj VII i Konrad III su se sastali u Jerusalimu i počeli su većati šta da rade. Templari su tražili da se ide na Edesu, ali to im je bilo predaleko. Rešili su da u Siriji opsednu jako muslimansko uporište Damask, koga su se plašili u Antiohiji, Tripoliju i

u Jerusalimu. Damask je bio veliki privredni centar u kom su cvetali zanati. Fine tkanineod svile (damast), podmirivale

su Bliski istok i stizale čak do Evrope, gde su ih kupovali i preprodavali Djenovljani, Firentinci i Mlečani. Damask je bio jako utvrdjen grad. Opsada je bila neuspešna, jer su se Turci žestoko branili, a ni Luj VII i

Konrad III nisu dobro sadejstvovali. Obojici su stizali glasnici da se vrate ako hoće da se održe na vlasti, naročito Konrad, i tako su napustili oblast Damaska i vratili se kućama.

Kraj Ovim pohodom krstaši ništa nisu postigli. Niti su povratili Edesu, niti su osvojili Damask. Dosta ih je

izginulo, a naročito Konradova vojska u Maloj Aziji. Posle njihovog povratka, i dalje je živela ideja o krstaškom ratu, ali je bilo teško ponovo pokrenuti masu. Novac se polako skupljao.

III KRSTAŠKI RAT (1189-1191.g.)

Luj VII se razveo od Eleonore. Ona se udala za anžujskog grofa iz porodice Plantageneta, i novom mužu odnela Akvitaniju. Luj je tako izgubio deo države, ali se bar otarasio žene.

Eleonorin novi muž ubrzo je postao engleski kralj i ona je sad bila žestoki protivnik francuskom kralju. Eleonorin muž je imao u svom posedu Anžu, Akvitaniju i još neke delove Francuske, tako da je engleski

kralj faktički imao više poseda u Francuskoj od samog francuskog kralja.

1169.g. na čelo muslimanske države u Egiptu došao je Salah ed-Din, poznat kao Saladin. Bio je vrlo sposoban ratnik, a sebi je stavio u zadatak da ujedini muslimanske državice na Bliskom istoku, Egipat i razne sitne emirate u Siriji i Palestini (delimično i zbog krstaške opasnosti).

Počeo je osvajati u Siriji. 1174.g. svojoj državi je pripoji emirat Damask i ubrzo osvojio celu Siriju. Zatim je Saladin s vojskom upao u Palestinu. 1187.g. se kod Tiberijade odigrala krvava bitka izmedju

krstaša, pod vodjstvom jerusalimskog kralja Gvida Luzijanskog i Saladinove vojske. Muslimani su satrli krstašku vojsku i zauzeli Jerusalim, koji su krstaši držali od 1099.g. Gvido Luzijanski je pao u ropstvo, ali je Saladin prema njemu bio korektan i tražio je veliki otkup. Templare su ubijali bez milosti.

1187.g. doneta je odluka o III krstaškom ratu. Papstvo je poslalo propovednike po celoj zapadnoj Evropi, i crkva je obećavala da će čuvati posede onih

koji odu u rat. U pohod su krenula tri vladara:

1. nemački car Fridrih I Barbarosa2. francuski kralj Filip II Avgust3. engleski kralj Ričard Lavlje Srce (profesionalni ratnik, jedva dočekao rat)

46

Fridrih I Barbarosa – ide kopnom 1188.g. Fridrih I Barbarosa je doneo odluku da ide u rat i sakupio je veliku vojsku. Svim vladarima kroz čije teritorije je hteo da prodje uputio je glasnike, tražeći prolaz. Izmejdu ostalih i

bugarskom kralju (1186.g. bugarska država je obnovljena u II Bugarsko Carstvo) i srpskom velikom županu Stefanu Nemanji (1188.g. poslanici Stefana Nemanje stigli su u Nirnberg i rekli mu da će biti lepo primljen).

Sledio je dolinu Dunava po putu, prešao Dunav na ušću Morave i spuštao se tom dolinom ka jugu, uz razne peripetije sa lokalnim stanovništvom.

Po krstaškim izvorima oni su prošli kroz grad Ravno (danas Ćuprija). U Ravnom ga je sačekala delegacija Stefana Nemanje.

U julu 1189.g. je Stefan Nemanja s bratom Stracimirom svečano dočekao fridriha Barbarosu u Nišu. Dao je krstašima hranu (brašno, vino, meso i neke pripitomljene jelene - najotmeniji je bio Lov na jelene). Zatim je ponudio Barbarosi savez protiv Vizantije, ponudio se da mu prizna vrhovnu vlast i položi vazalnu zakletvu, i da ga on i bugarski car pomognu vojskom. Medjutim Fridrih I je odbio ponude Srba i Bugara, zato što nije hteo da stvara savez protiv hrišćanske zemlje, a i sam se uputio ka Carigradu.

Prošao je kroz Carigrad, prešao u Malu Aziju i sa velikom vojskom zauzeo Ikonijski sultanat u Maloj Aziji. Tako je izgledalo da krstaši postižu uspehe.

Fridrih Barbarosa je bio vrlo star i veliki put je po njemu ostavljao posledice. U Maloj Aziji se nesrećnim slučajem udavio u vrlo maloj reci. To je bio veliki udarac za celu vojsku.

Kad je Barbarosina vojska stigla u Antiohiju, podelili su se na dva dela:1. jedan deo se, iscrpljen od puta, vratio brodovima u Nemačku2. ostatak se spustio u Palestinu, s namerom da osvoji Jerusalim

Uglavnom su se zadržavali u gradovima na istočnoj obali, očekujući dolazak drugih krstaša.

Filip II i Ričard – idu morem Filip II i Ričard su tokom 1190.g. skupljali vojsku, i krenuli lsu u proleće 1191.g. Sastali su se u Francuskoj, a odatle su otplovili morem na Siciliju, uz velike svadje uz put ko će predvoditi

vojsku. Stigli su na istočnu obalu Sredozemlja i tu se sastavili s delom Nemaca koji ih je čekao. Od Jafe, glavnog pristaništa, nije bio slobodan put do Jerusalima, i bojali su se klopke uz put u kojoj bi

mogli svi izginuti.

Rešili su da opsednu Akru, grad sa velikim strateškim značajem za održavanje ostalih krstaških tvorevina. Posle opsade su prinudili Akru na predaju

Filip II je imao probleme u Francuskoj pa je rešio da se vrati. Ričard se sporazumeo sa Saladinom da su hodočasnici slobodni da idu putem do Jerusalima i posećuju

svetinje, a sam Jerusalim ostaje Saladinov.

Kipar je bio značajna tačka za prihvat brodova sa Zapada. U dolasku, Ričard je zauzeo Kipar i predao ga Gvidu Luzijanskom, jerusalimskom kralju, kog je otkupio iz

zarobljeništva. Porodica Gvida Luzijanskog vladala je Kiprom sve do 15. veka, a od 15.v. Kipar je venecijanski.

Po završetku III krstaškog rata, dosta pripadnika duhovno-riterskih redova je prešlo na Kipar.

47

Kraj Ričard je iz Sredozemlja otišao u Jadran. Po legendi, bura ga je izbacila na ostrvo Lokrum kod Dubrovnika,

i navodno je sazidao katedralu u Dubrovniku, posvećenu Bogorodici, pošto se spasao (1667.g. u zemljotresu je srušena gotska katedrala).

Henrik VI (sin Fridriha Barbarose) mrzeo je Ričarda, i ovaj se po povratku iz rata prerušio u običnog čoveka i prošao kroz Austriju. Ipak su ga uhvatili i predali Henriku, pa je otkupljen i tako se vratio u Englesku.

Poginuo je osvajajući jedan zamak u Francuskoj.

Ni ovim pohodom krstaši ništa nisu postigli.

POLOŽAJ CRKVE U 12. i 13. VEKU

Četvrti krstaški rat menja strategiju, jer se putem do Vizantije i posle kroz Malu Aziju gube ljudstvo i snaga. Hteli su da napadnu središte muslimanske države, Egipat, računajući da će ih tako oslabiti i potom lakše

osvajati u Palestini. Put do Egipta vodio je morem. Krstaši se počinju okupljati u Veneciji, koja je imala najbolju flotu. Medjutim Venecijanci nisu hteli da ih

prevoze besplatno, već su svi treba da plate vozarinu, a radilo se ogromnoj sumi. Tako se stvara novi problem, plaćanje puta.

Papa Inoćentije III (1198-1216) bio je veliki pobornik krstaških ratova. Svetovno ime mu je bilo Lotar Konti, a rodjen je 1160.g. u Segniju. Poreklom je bio aristokrata i papa Kliment III (1187-1191.) bio mu je ujak.

Bio je vrlo obrazovan, završio je pravni fakultet u Bolonji i teološki fakultet na Sorboni u Parizu (tada najbolji fakulteti). Bio je veliki stručnjak za kanonsko pravo. Vrlo inteligentan, sa smislom za diplomatiju.

Mlad je došao u papsku kuriju. Bio je značajan i pre nego što je postao papa. Izabran je za papu kad je imao 37 godina.

Postavio je sebi za cilj da sprovede u delo ideje Grgura VII: - da papska vlast bude iznad svetovne- da vrhovni gospodar u Evropi i celom hrišćanskom svetu bude papa. Jer kako Sunce obasjava Mesec, tako i vladari u Evropi dobijaju vlast od pape i njegovi su vazali, a papa je svima senior.

Medjutim za to je trebalo oslabiti vlast cara (suparnika) i eliminisati njegov uticaj u Italiji.

Nemačka Fridrih I Barbarosa oženio je svog sina Henrika VI kraljicom Konstancom, koja mu je u miraz donela

Kraljevinu Obeju Sicilija. Tako je nemački car vladao u Nemačkoj, formalno u severnoj Italiji, u južnoj Italiji i na Siciliji.

1197.g. umro je Henrik VI i ostavio malog sina, budućeg cara Fridriha II (rodjen 1194.g.). 1198.g. Inoćentije je postao papa i uzeo Fridriha II da mu bude vaspitač. Za to vreme Inoćentije je vladao

Kraljevinom Obeju Sicilija preko svojih legata. Posle smrti Henrika VI, na vlast je došao njegov brat Filip Hoenštauf, čiji su suparnici bili članovi porodice

Gvelfa (1197-1208.). Inoćentije je podržao Otona od Braunšvajga iz porodice Gvelfa i dao mu carsku krunu, a Filip je ubijen (1208-1215.). Tako je Oton IV uzeo vlast u Nemačkoj, ali nije hteo da bude sluga papi i hteo je i vlast nad Kraljevinom Obeju Sicilija.

Inoćentije je tada malog Fridriha II poslao u Nemačku i okrenuo ga protiv Otona IV, protiv koga je gurao i francuskog kralja Filipa II Avgusta. Tako su Fridrih II i Filip II stvorili koaliciju i 1214.g. Oton IV je poražen i likvidiran.

48

Fridrih II je od 1212. do 1220.g. uspostavljao vlast u Nemačkoj i lovio jedno po jedno vojvodstvo, dok nije postao nemački kralj. Medjutim pošto je rodjen i odrastao na Siciliji, bio je »čovek Mediterana« i jedva je čekao da napusti hladnu, tmurnu i dosadnu Nemačku.

1220.g. se vratio u južnu Italiju. Nije mogao čvrsto vladati iz Palerma i pustio je vojvode da se malo osamostale nakon što su ga priznali za cara. Uveo je jaku centralnu vlast u Kraljevini Obeju Sicilija.

Razočarao je Inoćentija jer je bio verski tolerantan, prijatelj Vizantije i raznih muslimanskih emira i sultana. Zato je Inoćentije podržavao severno Italijanske gradove da se osamostale i ustanu protiv nemačke vlasti u Italiji.

Francuska Francuski kralj Filip II Avgust bio je za papu drugo veliko pitanje. Inoćentije je podržavao Filipa jer je ovaj u početku podržavao Otona IV, a posle, isto na papin nagovor,

došao je u sukob s Otonom i porazio ga. U južnom delu Francuske bilo je mnogo jeretika, pa je papa tražio od Filipa da zaratuje s njima. Sam papa

je zatim u južnoj Francuskoj otpočeo rat protiv jeretika nezavisno od njega (1209-1216). Filip II je bio u sporu sa engleskim kraljem, koji je imao velike teritorije u Francuskoj. Zato je rešio da se

oženi ćerkom danskog kralja, jer mu je za rat protiv engleskog kralja trebala flota, a danski kralj je imao flotu. Venčanja i veridbe su se u to vreme vršile uglavnom preko zastupnika, jer se putovalo mesecima. Tako se Filip preko zastupnika verio i oženio u Danskoj, a kada je mlada stigla i kada ju je on video, smesta je zatražio razvod. Oterao je dansku princezu i oženio se drugom ženu, ali je ostao udovac. Inoćentije nije dozvoljavao razvod i počeo je da buni barone protiv Filipa, nateravši ga tako da primi natrag dansku princezu, i ovaj nije imao kud pa je vratio princezu i primio papinu vlast.

Engleska Kralj Jovan bez Zemlje (1199-1216.) postavljao je prelate bez odobrenja pape. Za kenterberijskog arhiepiskopa su 1205.g. postojala dvojica kandidata, kraljev i crkveni. Spor je došao do

pape, koji nije hteo da prihvati ni jednog, već je doveo svog Stivena Leigtona, obrazovanog teologa. Jovan se tome opirao, jer jekenterberijski arhiepiskop bio na čelu cele engleske crkve. Stoga je papa Jovana izopštio iz crkve i on je morao da kapitulira i prizna Stivena za arhiepiskopa, jer su se baroni bunili.

1213.g. Jovan je postao vazal pape. 1215.g. Magna charta Libertatum.

Papini vazali Papini vazali sada su bili kraljevi Aragona, Portugala, Kastilje, Danske, Švedske, Francuske, Engleske i

bugarski vladar. Tako je Inoćentije u praksi sproveo ideje Grgura VII:1) svi vazali su morali da plaćaju godišnji vazalski tribut papi, tako da jeInoćentije imao velike prihode.2) povećao je ugled organa u Rimu, i proglasio papski sud najvišim. - Inoćentije je slao svoje legate u sve zemlje zapadne Evrope, da nadgledaju kako se sprovode papske odluke i da

upravljaju umesto maloletnih kraljeva i vladara.3) uveo je praksu da kad umre jedan prelat, do izbora novog prihodi idu papi, a novoizabrani mora platiti papskoj kuriji.4) »Petrov novčić« → za krstaške ratove - reorganizovao je papsku upravu da otud vlada Evropom. 5) reorganizovao je papski Arhiv - sačuvali su se svi registri papskih pisama

6) počeo je prodavati oproštajnice grehova (indulgencije), a glavno pitanje za ljude srednjeg veka bio je oproštaj grehova.7) novac → za ratove protiv jeretika

49

Jeretički pokreti Uglavnom sa Istoka:1) manihejska jeres2) bogumili (varijanta manihejske jeresi) – bili su jako rašireni po Balkanskom poluostrvu (Makedonija, Bugarska

i Srbija), sve dok ih nije satro Stefan Nemanja i njihovom vodji odsekao

jezik - bosanska crkva – jeretička

3) katarska jeres – na zapadu 4) dualizam (varijanta katarske jeresi) – po njihovom učenju postoji Dobro i Zlo, Bog i djavo - živeli su vrlo strogo, posebno sveštenici (post i celibat) - strogo siromaštvo - udarali su na zvaničnu crkvu, naročito na prelate i episkope koji su bili bogati

Pokret je bio najjači u gradu Albi u južnoj Francuskoj tzv. Albižani. Predvodnik je bio Petar Valda, trgovac u Lionu koji se vrlo obogatio zelenaštvom (živeo u vreme pape

Inoćentija). Počeo je da se oduševljava Hristovim delima. Delio je svoju imovinu, nepokretnu imovinu mu je uzela

žena, a pokretnu je razdelio sirotinji. I sam je počeo držati propovedi i vernici su se okupili oko njega. Kada mu je episkop zabranio da propoveda, Petar je otišao u Rim da se požali papi Inoćentiju.

Inoćentije im je odobrio život u siromaštvu, ali im nije dozvolio da propovedaju bez dozvole prelata i lokalnih sveštenika, a arhiepiskop im je zabranio propovedi.

Vraćali su se prvobitnom hrišćanskom siromaštvu, propovedali su i udarali na zvaničnu crkvu (zato su bili jeretici)

Inoćentije je diplomatijom rešavao sve što je mogao i on je začetnik rafinirane papske diplomatije. Poslao je opata Sitoa (cistercitskog reda) i druge da propovedaju, ali običan narod je više slušao Petra Valdu.

Kad je arhiepiskop ubijen, papa je najavio rat protiv jeretika u južnoj Francuskoj.

DRUŠTVO SREDNJEG VEKA

50

Srednji vek –→ evropska istorija od 5. do 15. veka. Doba od 11. veka je doba razvijenog feudalizma, kada evropski narodi počinju brže da se razvijaju i kada se

začinje evropska civilizacija koja će kasnije postati svetska.

Karike koje povezuju ljude u srednjem veku bili su vazalni odnosi. Oni pretpostavljaju postojanje dva slobodna čoveka: seniora i vazala. Vazal nije latinska reč, već možda potiče od keltkog vas. Na latinskom, vazal se kaže homo (homo tog i tog

čoveka = vazal tog i tog čoveka) Miles = vitez (vazal daje vojnu pomoć senioru).

Rani srednji vek Vazalni odnosi su nastali još u ranom srednjem veku. Pozno Rimsko carstvo, naročito od 3. veka (od doba vojnički careva), poprima odlike koje će kasnije postati

srednjevekovne.

Rimljani su se borili da sačuvaju Limes, i magnati su se okruživali privatnim vojnim odredima tzv. bukelariji. Medjutim feudalni vojni odredi nisu nastali iz poznorimskih bukelarija.

Velike latifundije nisu više deljene nezainteresovanim robovima, već kolonima koji dobijaju deo zemlje i snose odredjene obaveze. Medjutim srednjovekovni kmet ne vodi poreklo od poznorimskog kolona.

Varvarski svet nalazio se iza Limesa, a Limes je bio duž Rajne i Dunava. Germani su bili najznačajniji za zapadnu Evropu, a Sloveni za istočnu, jugoistočnu Evropu i Vizantiju.

Germanske vodje su u početku, sa svojim družinama, upadale preko Limesa radi pljačke. Pojedine vodje su formirale družine da bi zajedno ratovale, a za uslugu je član družine dobijao deo plena. Članovi družine stupaju u službu kod vodje kom su se predhodno preporučivali i to se zove commendatio. Kad ih vodja primi, idu zajedno u rat i dele plen, odnosno imaju odredjena prava i obaveze. Vodja nije davao zemlju članovima družine.

U ranom srednjem veku vladao je običaj da jedan slobodan čovek, magnat ili kralj (kralj je u ranom srednjem veku srazmerno slab, slabiji nego u razvijenom feudalizmu), bez obzira postoji li rat ili ne, vezuje ljude za sebe tako što im daje zemlju. Ta dobijena zemlja zvala se beneficium.

Suština je u tome da čovek dobija zemlju pod povoljnim uslovima, jer je u ranom srednjem veku bilo mnogo zemlje (više nego radnih ruku), a nakon kataklizme usled seobe naroda bilo je malo stanovništva u Evropi (u 6 i 7. veku zapadna Evropa imala je oko 14-15 000 000 stanovnika).

Tokom vremena, a naročito u 8. veku u Franačkoj državi, spajaju se commendatio i beneficium. Franačka država se pod Karlom Velikim jako proširila (Arabljani u Španiji, Avari u Panoniji, Saksonci,

Sloveni) i obuhvatala je teritoriju od Engleske na zapadu do Panonije na istoku, i od Danske i Jitlanda na severu do Španije na jugu. To je bila cela zapadna ili latinska civilizacija.

Formirani feudalni odnosi u njoj su se proširili na skoro celu zapadnu Evropu.

Nastanak vazalnih odnosa U 8. veku comendatio i beneficium se spajaju, i tako nastaju vazalni odnosi, koji pretpostavljaju dva

slobodna čoveka. Jedan slobodan čovek stupa u službu kod drugog slobodnog čoveka (comendatio) i dobija zemlju

(beneficium). Davalac zemlje se zove senior, a primalac zemlje vazal (često vrlo visok baron). Obojica su bili slobodni. Nezavisno od vazalnih odnosa postojali su u neslobodni kmetovi vezani za zemlju.

51

Čin stupanja u vazalne odnose Čin stupanja u vazalne odnose imao je svoju ceremoniju koja se zvala hominium ili homagium (otuda

francuska reč »omaž«), tj. homagium / omaž. Mešanje ruku (immixtio manum) → Pošto su se dva slobodna čoveka dogovorila da stupe u vazalni odnos,

napravljena je ceremonija pri kojoj senior pruža ruke, a vazal svoje ruke stavlja u seniorove. To se u germanskim zemljama naziva handgeberde. Često vazal pri tom mešanju ruku klekne, a time pokazuje snishodljivost i vernost.

Zakletva (sacramentum) → Posle toga njih dvojica dodirnu ili bibliju, ili mošti nekog sveca. Pri tom se, obično usmeno, zaklinju da će poštovati ono o čemu su se dogovorili. To je bio ugovor o medjusobnim pravima i obavezama. Zakletva je imala neobičnu snagu, iako je bila izgovorena samo usmeno.

Poljubac (osculum) → Posle toga, ali neobavezno oni se zagrle i poljube. Time je sklopljen medjusobni vazalni odnos izmedju dva sloboda čoveka.

Obaveze vazala i seniora Na osnovu dokumenata se mnogo manje zna o obavezama seniora, nego o obavezama vazala.

Obaveze vazala To su pomoć i savet (auxilium et consilium).

Pomoć / Auxilium može biti vojna i materijalna. Vojna pomoć je najbitnija (i u ratovima, koji su česti, i u miru), a materijalna pomoć davana je samo u

izuzetnim slučajevima. I. vojna pomoć / servitium → najvažnija obaveza vazala prema senioru. Senior i okuplja oko sebe vazale, pre svega da bi imao vojnu pomoć:

1. Pohod / expeditio → Kada senior zarati sa drugim feudalcem, vazal ide sa njim u rat. Expeditio je u Evropi bila ograničena vremenski i teritorijalno. Obično do 40 dana u godini vazal je obavezan da služi seniora, i on je u ratu o svom trošku. Posle 40 dana vazal ne ide kući, već ostaje u ratu, ali na trošak seniora.

2. Jahanje / equitatio → Ako senior uopšte ne zarati u godini. To je kada vazal, sam ili sa ljudima prati seniore kad putuje po svojim zemljama, ili kad je drugim zemljama išao u zvaničnu posetu. Vodilo se računa o spoljnim efektima svakog zvanja, te je senior uvek imao pratnju kud god išao, i što je viši njegov položaj, to je veća pratnja. U pratnji kralja moglo je biti i do 2000 naoružanih ljudi (nekoliko stotina knezova i sl, i nekoliko desetina nižih feudalaca).

3. Straža / custodia → Ako je senior star i bolestan, vazali mu ipak daju vojnu pomoć. Senior ima dvor i pomoćne zgrade. Dvor se čuva. Straža noću i danju bila je na prilazima, putevima, prelazima preko reke i sl. Vazali su morali davati jedan vojni kontigent senioru da obavlja poslove straže.

II. materijalna pomoć → je bila pomoć u novcu i to u samo odredjenim slučajevima:1. Kada se vodi neki feudalni rat, ugledne ličnosti su retko ubijane, već se zarobljavaju pa se traži

otkup. Iznos otkupa zavisio je od položaja. Ako senior padne u ropstvo, vazali skupljaju novac za njegov otkup.

2. Kada senior svoga sina, obično najstarijeg, proizvodi za ritera, pravila se velika ceremonija i velika gozba, najveća u životu feudalca, koja mnogo košta. U tom slučaju, vazali ga materijalno pomažu.

3. Kada senior udaje najstariju ćerku, on pravi veliku svečanost i ona je ta koja nosi miraz. U tom slučaju, vazali ga materijalno pomažu. U srednjem veku bila je nezamislava udaja bez miraza. Mladje ćerke koje ostanu bez miraza slate su u manastir.

4. Ideal svakog hrišćanina u srednjem veku u Evropi bio je da bar jednom u životu ode u Svetu Zemlju i poseti najveće hrišćanske svetinje: Jerusalim i Hristov grob, Vitlejem, Nazaret, Golgotu itd. Taj put je bio dug (trajao je nekoliko meseci do godinu dana), naporan, opasan, i mnogo je koštao. Feudalac nikada nije išao sam, već sa adekvatnom pratnjom, koja priliči njegovom društvenom položaju (oko 100 do 200 ljudi). U tom slučaju, vazali ga materijalno pomažu.

52

Savet / Consilium 1. To je običaj da se vazali, obično na poziv, povremeno pojavljuju na dvoru seniora i da daju savet kada su delikatna vremena i kada treba doneti pažljivu odluku. 2. Vazali povremeno dolaze i na dvor seniora gde zaseda njegov sud.

- U srednjem veku, postojali su kraljevi i feudalni sudovi. Kraljevi se trude da protegnu kompetencije svoga

suda i centralizuju vlast.- Ukoliko senior ima veća imunitetna prava, ima veće i sudske kompetencije. - Puni imunitet imali su feudalci koji sude podanicima u svom domenu, u krivičnim i gradjanskim

parnicama. Obično su imali samo pravo izricanja kazni do odredjenog nivoa, a teži prekršaji išli su na kraljev sud. - Vazali su tada bili obavezni da dodju i učestvuju na sudjenju i daju svoje savete. Senior je mogao bez problema da presudi sam, ali vazali su dolaskom na dvor izražavali svoju vernost.

Ako su vazali bili u sukobu sa seniorom, oni nisu smeli da dodju na dvor. Održavanje dobrih odnosa trebalo je da se povremeno vidi.

Obaveze seniora Ne pominju se detaljno u srednjevekovnim dokumentima, pa o njima saznajemo posredno.

1. senior je dužan da daje zaštitu vazalu2. senior je dužan da pruža odbranu vazalu3. senior mora da garantuje bezbednost svom vazalu (senior je bio neka vrsta zaštitnika vazala)

Vremesnki rok sklapanja vazalnih odnosa Kada su dva slobodna čoveka sklopila hominium /omaž, i preuzeli obaveze, postavlja se pitanje na koji

vremenski rok su sklopili ugovor. U načelu ugovor se sklapao doživotno tj. dok ne umre jedan:

a. ako senior umre prvi → u normalnim prilikama, vazali odu na dvor umrlog seniora i obnove vazalne odnose sa najstarijim seniorovim sinom.b. ako vazal umre prvi → u normalnim prilikama, najstariji vazalov sin obnovi vazalne odnose sa seniorom.

Ako nemaju sinove, onda žene ne sklapaju vazalne odnose (žene u srednjem veku nemaju zanimanja). Tada se vazalni odnosi obnavljaju sa zetom najstarije ćerke.

Princip primogeniture Tako se u vazalne odnose uvlači princip primogeniture. Vazalni, odnosi su bili privatno-pravni odnosi i otuda se princip primogeniture postepeno uvlači i u javne,

državne poslove. U ranom srednjem veku princip primogeniture nije postojao. Tada su sinovi umrlog vladara delili zemlju i

ratovali medjuslobno do istrebljenja. Od 8-9. veka se princip primogeniture uvlači u nasledjivanje prestola. Npr. Ludvig Pobožni (814-840.) sin Karla Velikog, imao je tri sina. Najstariji je dobio titulu cara, a druga

dvojica su bili kraljevi. Vremenom polako ovaj princip potpuno preovladava i umrlog vladara nasledjuje najstariji sin. Na zapadu je

ušao u praksu običaj da taj najstariji sin još za života oca, kao mladi kralj, dobije deo kraljevine da se vežba (vojvodstvo Burgundija kod Francuza).

Ovaj običaj vladao je i u Srbiji, iako je ona bila pod uticajem Vizantije, gde je vladao običaj savladarstva.

Raskidanje vazalnih odnosa Da li se vazalni odnosi raskidaju pre smrti vzala ili seniora? U načelu ne i u načelu ostaju doživotno, mada u dokumentima ima vesti da se mogu raskinuti ako dodje do

prekršaja.

53

Greške vazala se u dokumentima slabo pominju. Ako vazal neda auxilium et consilium, moglo je doći do raskida ili medjusobnog rata.

Raskidi su bili u sledećim slučajevima: 1. kada senior pokuša ubiti vazala2. kada senior pokuša pretvoriti vazala u serva (roba, neslobodnog čoveka)3. kada senior bije vazala4. kada senior zavede vazalovu ženu5. kada senior otme vazalu imanje6. kada senior ne štiti vazala

Obnavljanje vazalnog odnosa posle smrti vazala ili seniora Obnavljanje vazalnog odnosa može trajati dugo, u prvoj, drugoj ili čak trećoj generaciji. Posed koji je dobio vazal, njegova porodica drži iz naraštaja u naraštaj. Beneficium (dobijena zemlja) se tokom vremena, a naročito od l0. veka počeo nazivati feud. Feud porodica drži dugo i tu se vidi tendencija naslednosti feuda. Kada prodje dosta vremena, kod vazala se javlja želja da se feud izjednači sa alodom. Alod je zemlja koju je feudalac nasledio od oca, i nad kojom ima punu svojinu. Nad feudom nema punu

svojinu.

Kada izumre porodica seniora, vazal nekada uspeva da potpuno prisvoji feud. Seniori su se trudili da feud bude dat samo na uslovljeno korišćenje, što znači da držalac feuda (vazal) ne

može da ga proda, zameni, da u miraz, zavešta crkvi ili manastiru. Vazali su točinili sa feudom, što je dovodilo do sukoba.

FEUDALNO DRUŠTVO

Beneficium vremenom stiče ime feud. Feud ne mora biti zemlja, to može biti i pravo ili služba, ali najčešće je to zemljišni posed, koji postaje nasledan. On ostaje u posedu porodice za više naraštaja.

54

U vazalnim odnosima počinje da se primenjuje princip primogeniture. Privatno-pravni odnosi se uvlače u javno-pravne. Tako se princip primogeniture uvlači i u nasledjivanje

prestola.

U ceremoniji omaža / homagiuma, ima i simbolike. Kada je obavljen omaž / homagium, senior predaje vazalu simboličan predmet, te ga uvodi u posed ili u službu. U početku to je bio busen zemlje sa te njive. Tokom vremena, taj predmet koji simbolizuje uvodjenje u posed dobija realnu vrednost. To postaje prsten (ta se dva čoveka vezuju) ili nešto od plemenitog metala.

Tokom vremena, nastao je običaj da kada vazal obnovi vazalni odnos sa seniorovim sinom, seniorov sin

nešto traži od vazala. Vazal mu poklanja neki predmet nominalne vrednosti ili mu nešto malo plati. To je nešto kao nasledna taksa i zove se relevium.

U srednjevekovnoj Srbiji to se zove reljef.

Vazal uzme posed od jednog seniora, pa položi zakletvu i drugom senioru i od njega uzme posed, pa i trećem senioru.

Postavlja se pitanje kako da stigne da zadovolji tolike seniore? Jedan senior je glavni i njemu je vazal homo ligius. Tom senioru je služio integre (potpuno), pa je prema

njemu imao veće obaveze nego prema ostalima. Do sukoba dolazi ako vazali ne ispunjavaju svoje obaveze, pa su česti bili feudalni ratovi i to isključivo leti.

Stvarno stanje bilo je daleko od ideala. Ovo važi samo za slobodne ljude!

Vazal francuskog kralja bio je vojvoda od Burgundije, i njegov vazal ne odgovara njegovom senioru. Vazal mog vazala nije moj vazal!

Nastanak ovih vazalnih odnosa Ovako izgradjeni vazalni odnosi jako su počeli da se šire u 8. i 9. veku. Izgradjeni su u Franačkoj u doba

Karolinga, a posebno za vreme Karla Martela (715.-741.), njegovog sina Pipina Malog ( 741.-768.) i njegovog sina Karla Velikog (768.-814.).

Karlo Veliki ratovao je protiv Saksonaca, Langobarda, Avara, Zapadnih Slovena, Arabljana, i jako proširio državu. Ona je obuhvatala ogromnu teritoriju od Podunavlja do Atlantika, i od Danske do Pirinejskog poluostrva. Tako su se svuda proširili i vazalni odnosi.

Investitura Uvodjenje u posed / službu zove se investitura. Od ll. veka vodi se velika borba za investituru u evropskoj istoriji. Ta borba bila je izumedju carstva i

papstva. Suština borbe bila je da su carevi uvodili u zvanje episkope i dovodili na episkopske položaje svoje ljude, a

papa je smatrao da se svetovna lica ne smeju mešati u crkvene poslove. Vrhunac borbe oko investiture odigrao se izmedju pape Grgura VII i cara Henrih IV. Pobedio je papa.

Izdejstvovao je da se svetovnjaci ne smeju mešati u crkvene poslove. Došlo je do razdvajanja duhovne i svetovne vlasti.

U Vizantiji je postojao tzv. cezaropapizam, a to znači da su vizantijski carevi često imali i presudnu ulogu u rešavanju problema crkve.

Vazalov posed Niko se nije bavio materijalnom proizvodnjom i niko nije obradjivao zemlju. Zemlju obradjuje kmet.

Vazalov posed zvao se alodium, i on je bio nasledjen od oca + beneficium. Ceo alodium deli se na 2 dela:1. dominium directum2. dominium utile

55

Dominium directum Dominium utile feudalčev dvor i deonice za seljake - mansus pomoćne zgrade za taj dobijeni mansus seljak snosi obaveze Obaveze kmeta

1. rabote → radne obaveze kmeta. - mogu biti: manopere (ako radi rukama) ili carropere (ako ide kolima) - kmet ide na dominium directum i radi odredjeni broj dana u godini - obično radi 2 dana u nedelji (radili su i subotom, a nedeljom nikada) - od 6 radnih dana, u proseku 1/3 daje feudalcu - leti radi više dana, a zimi ne radi - jedna porodica kmeta se izdržava od jednog mansusa 2. davanja

Srednjovekovne ustanove Mogu imati:

1. rimsko poreklo (romanisti)2. germansko poreklo (germanisti)

Mansus Poreklo mansusa:

1. od poznorimskog iugum-a → uveo Dioklecijan, da svaki iugum mora imati caput koji će ga obradjivati i snositi

obaveze - sličnost je prividna, jer mansus se javlja i tamo gde nikad nije bilo rimske

vlasti2. od stare germanske hufe → to je deonica zemlje koja je služila za izdržavanje porodice u Germaniji pre

nego što su počeli osvajati Rimso Carstvo - mansusa ima i tamo gde nikad nije kročila germanska noga3. Mark, Blok, profesor na Sorboni → to je deonica koju je porodica dobila za izdržavanje u vreme raspada rodovske zajednice, i ona postaje privatna svojina

Evropski dokumenti svedoče o raznim vrstama mansusa:1. mansi ingenuiles → slobodni seljaci; najveća površina, najmanje obaveze2. mansi lidiles → oslobodjenici3. mansi serviles → srednjevekovni robovi; najmanja površina, najveće obaveze

Obaveze mansusa (zavise od statusa držaoca):1. rabote → servitum2. davanja → a) u naturi (privredni proizvodi, žito, stoka itd.) b) u novcu → sve češće kako se ide iz stoleća u stoleće, naročito od krstaških ratova (1096- 1270.), kada se Evropa više upoznala sa novčanim tokovima i kada su

feudalci hteli i novac, a ne samo davanja u naturi c) oboje

Obaveze kmeta Obaveze kmeta (feudalna renta):

1. radne obaveze / radna renta2. obaveze u naturi / naturalna renta3. obaveze u novcu / novčana renta

U početku je preovladavala radna renta, pa naturalna, pa novčana.

56

Sve tri su postojale paralelno. U ranom srednjem veku preovladjuje radna renta. U poznom srednjem veku preovladjuje novčana renta.

Zemljišne jedinice Mansus → villa → fiscus → pagus → regnum → imperium

Mansus → osnovna zemljišna jedinica koja je izdržavala srednjevekovnog seljaka, koji je u početku vezan za zemlju.

Villa / selo → više mansusa = jedna villa / selo - ona je u karolinškom dobu izdiferencirana - na njenom čelu bio je villicus

Fiscus → više villa = fiscus - to je malo šira teritorija - na njenom čelu je iudex, ali on nije samo sudija, već ima i upravnu i sudsku vlast

Pagus / grofovija → više fiscus-a = pagus / grofovija - na njenom čelu je comes / knez - cela Franačka država se sastojala od raznih grofovija - od naziva pagus → pagani (hrišćanstvo je prvo bilo prihvaćeno u gradovima)

Regnum / kraljevstvo → više pagus-a = regnum / kraljevstvo Imperium → nekoliko regnum-a = imperium

- kada je Franačka država postala imperium, sačinjavali su je nekoliko regnuma / kraljevstava

Šta je bilo dalje... Tokom vremena, srednjevekovna proizvodnja je rasla, kroz mukotrpan proces.

Posle kataklizme Seobe naroda, broj stanovnika je rastao. U 6. veku u zapadnoj Evropi živelo je oko 14 000 000 stanovnika. U srednjem veku u zapadnoj Evropi živelo je oko 22 000 000 stanovnika. Od 13. do 14. veka u zapadnoj Evropi živelo je oko 73 000 000 stanovnika.

Feudalni odnosi su tokom vremena počeli da pucaju. Počinju da se krče šume i stvaraju nova naselja. Vlasnici šuma daju povoljniji položaj naseljenicima u

novim selima, krčevinama. Ti naseljenici zvali su se hospites / gosti. Učestvovali su u krčenju šume i zato su imali povoljniji položaj.

Kmetovi beže. Feudalni gospodar imao je pravo da vrati odbeglog kmeta u roku od godinu dana. Zato kmetovi beže na udaljenija mesta.

Dolazi do poremećaja statusa.

U 13. veku došlo je do velikog demografskog skoka, sela su se uvećavala i nastaju gradovi. Kroz 11., 12. i do 13. veka, na zapadu su se prilično izgradili gradovi. Svi stanovnici srednjevekovnih gradova (habitator civitatis) bili su slobodni. Medjutim to je bio samo još

jedan mamac. Manumisio Od 13. veka u evropskoj istoriji počinje pojava oslobadjanja seljaka vezanosti za zemlju → manumisio. Seljaci dobijaju ličnu slobodu, ali kuda god da dodju moraju snositi ekonomske obaveze ako uzmu deonicu

zemlje na obradu. Manumisio je dovela do veće cirkulacije ljudi, prelaženja iz kraja u kraj i razbila zatvorenost feudalnog

poseda.

Od 13. veka počela se potpuno menjati struktura evropskog feudalnog društva.

57

PRIVREDA SREDNJEG VEKA

U ranom srednjem veku, poljoprivreda je bila skoro jedino zanimanje u zapadnoj Evropi. Najzaostaliji deo planete.

Zanatstvo i poljoprivreda Seljaci su se bavili i zanatlijskom proizvodnjom i poljoprivredom. Neki su se specijalizovali za izradu odredjenih alata (bilo je potrebe za zanatskim proizvodima, npr.

poljoprivredne alatke), ali su u isto vreme obradjivali i zemlju. Svako teži da proizvede sve što treba. Zanatska proizvodnja nije se vršila za tržište. Veći deo zanatskih proizvoda umesto poljoprivrednih,

predavan je vlastelinu. U načelu, u ranom srednjem veku se poljoprivrednim proizvodima ne trguje, jer su oni bili kabasti, teški za

prevoz i relativno jeftini.

Feudalna vlastelinstva bila su ekonomski zatvorene celine i razmene izmedju vlastelinstava skoro da nema.

Trgovina sa Istokom Trgovina je vršena sa Istokom. Uvozili su se luksuzni proizvodi (luksuzne tkanine i začini). Medjutim postojao je mali sloj kupaca, uglavnom feudalaca. Roba je bila skupa, lako se prenosila, nije bila

kabasta, a donosila je dosta novca. Uvozili su i proizvode za hrišćanske rituale, npr. tamjan iz Arabije.

Uloga crkve Crkva, već dosta jaka, nameće stavove da je greh kupiti proizvod po jednoj, a prodavati ga po drugoj, višoj

ceni. Crkva je ometala trgovinu iz još jednog razloga. Bilo je malo novca u opticaju, pa se roba kupovala na

kredit, a niko ne da kredit bez kamate. Crkva se borila protiv kamate i zelenaštva. Stoga su trgovci u ugovorima krili kamatu.

Trgovina na Mediteranu Mediteran je bio nešto drugačiji. Vršeno je više trgovine nego u prekoalpskoj Evropi. Na Mediteran su izlazila Carstva sa razvijenom privredom, Vizantijsko i Arabljansko.

Naročito su italijanski gradovi održavali veze sa Carigradom. U 9. veku je stalno bio prohodan put Venecija-Carigrad.

Jedini problem bili su gusari, obično Saraceni i muslimani. Oni su držali velika ostrva, Siciliju (9.-11.vek), Sardiniju i Korziku.

Mlečani su održavali put Venecija-Carigrad, ploveći pored obale, Jadranskim morem, duž Albanije i Grčke, i lako su pristajali uz obalu u slučaju nevremena i gusara.

Obrazovanje Skoro da nije bilo svetovnih škola, već samo pri manastirima i katedralama. Skoro isključivo crkveni ljudi bili su pismeni.

Gradovi Nema gradova, uslovno rečeno. Ako pod gradom podrazumevamo odredjeno privredno sedište, gde nisu

koncentrisani poljoprivredna zanimanja, već zanatstvo i trgovina, u ranom srednjem veku takvih gradova nema.

Srednjovekovni stanovnici su obnovili stare rimske gradove, da bi se zaštitili od razbojnika i invazije (sve do 9. i l0.v. → Normani od kraja 8.v. i Ugari dolaze u Panoniju krajem 10. veka; seoba naroda → 4.-6.v.).

58

Gradovi su bili utvrdjena mesta, sa stražarima na kapijama. Stanovnici grada živeli su u utvrdjenom naselju, ali su se i pored toga bavili zemljoradnjom i stočarstvom

(obradjivali zemlju oko grada i napasali stoku). Noću su se oni krili iza zidina grada.

Ako se radi o nekom većem gradu, moguće je da u njemu od karolinškog vremena sedi grof ili episkop, koji upravlja dotičnom diecezom (administrativno ili crkveno sedište).

Gradovi kao privredna središta - osnivanje naselja zanatlija i trgovaca Tokom vremena, proizvodnja napreduje i usavršava se, raste broj stanovnika u Evropi, raste kupovna moć

pojedinaca. Onaj zanatlija sa feuda proizvodi nešto više, pa za vreme crkvenih praznika donese do crkve šta ima da

proda i tako dobije novac.

Trgovci kupe nešto u jednom mestu, pa odnesu u drugo mesto i tamo to prodaju (» putujuci ljudi«). Oni su se okupljali oko manastira ili crkava za vreme praznika, na raskršćima puteva, ili na mostovima. Na tim mestima polako počinju nicati naselja zanatlija i trgovaca. U početku su to bila otvorena naselja i

nazivala se mercatum / trg (mesto gde se trguje). Medjutim vremenom se javlja potreba za utvrdjivanjem, pa se počinju dizati zidovi. U početku to je bio

mali prostor. Prvo se podiže crkva, uz crkvu zgrada u kojoj stanuju klerici, pa zatim zgrade u koje smeštaju robu i zgrade u kojima oni žive.

Tako od 11. veka u Evropi, uporedo s rastom proizvodnje, proizvodnih snaga i demografskim skokom, rastu i gradovi kao privredna središta u kojima su koncentrisani zanatstvo i trgovina.

Neutvrdjena mesta su postala sela ili su propala, ili su kasnije utvrdjena i evoluirala u gradove.

Faza borbe grada sa seniorom Gradovi brzo postaju novčarski centri. Ljudi u gradu su živeli na zemlji nekog seniora koji hoće novac. On im nameće razne namete i gradovi

stoga počinju da se opiru. To je bila faza borbe grada sa seniorom. Vidovi borbe bili su razni. Pregovori → nagadjali su se i pogadjali, i pojedini gradovi su otkupljivali svoja prava. Oni su želeli sudsku autonomiju, tj. pravo da gradjanima ne sudi feudalčev sud, već da u gradu formiraju

svoje sudsko veće (krivične parnice uglavnom idu pred kralja).

U gradovima severne i srednje Italije kontinuitet urbanog života bio je jači nego u ostalom delu Evrope. U njima su vladali nemački carevi. Obično je u ime cara upravljao episkop (imperator Romanorum

Teutonice natione). Ti gradovi već negde od 11., a naročito u 12. veku, zbacuju episkope kao upravnike grada i ostavljaju im

samo crkvenu nadležnost.

U gradovima Flandrije (Gan, Ipr, Brisel, Briž) je urbani život isto bio razvijen. Tamo se rano razvila tkačka proizvodnja. Oni takodje slično postupaju, i zbacuju crkvene dostojanstvenike koji su bili i civilni upravnici gradova.

Feudalci se medjutim nisu dali, i tako počinje borba gradova za samoupravu i autonomiju:1. mirnim putem → grad kroz dugi proces otkupljuje svoja prava. Neki su uspeli potpuno, a neki delimično.2. oružanim putem → neki su poveli oružanu borbu protiv svojih feudalnih gospodara.

59

Vrste gradova 1. Komuna → grad koji ima potpunu samostalnost - savez gradjana pod zakletvom

- gradovi u Italiji, i uopšte na Mediteranu (habitator civitas Mediolanum = stanovnik grada Milana)

2. Buržoaski gradovi (les villes bourgouois) → neki gradovi u Francuskoj koji imaju delimičnu samoupravu.

3. Novi gradovi (les villes neuves) → često im kralj, ponekad čak i feudalac, u kasnijim vremenima (12.-13.v.),

sam dodeli status grada, a oni bi plaćali izvesnu sumu novca. - proglašavani su gradovima da bi se prikvukli zanatlije i trgovci

Po naciji → stanovnik tog i tog grada. Stanovnici grada razlikovali su se od seljaka. Glavna razlika bila je ta što je kmet vezan za zemlju, a svi

stanovnici gradova u zapadnoj Evropi su lično slobodni ljudi (»gradski vazduh čini čoveka slobodnim«). Ovo ne važi za Arabljansko Carstvo i Vizantiju.

Komuna je grad koji je uspeo dobiti potpunu samostalnost. On je bio grad-država. Stoga su mu trebali i gradski organi uprave.

Ta celokupna uprava bila je podredjena ekonomiji. Glavna je bila privreda, a politika, i negde i crkva, tome su potčinjeni.

Na čelu grada bio je jedan čovek. Njega biraju gradska veća, i on se različito naziva:Nemačka → BürgermeisterFrancuska → MaireVenecija → DuždDubrovnik → Rector civitatis ragusi (knez), Duka, Rektor, itd.

Taj čovek je biran na odredjeni period (mesec dana, godinu dana i sl.), ili doživotno (u tom slučaju vlast je ograničena, a on samo reprezentativna ličnost).

Organi uprave Organi uprave su bili gradska veća. Vlast je koncentrisana u gradskim većima. Dosta šarolikosti. U nekim gradovima i to u većem broju slučajeva, upravu je držala aristokratija/nobiles (npr.Venecija,

Dubrovnik). Tokom vremena, pripadnici plebs-a su izdejstvovali politička prava, ili zbacili vlast aristokratije i uzeli sva

politička prava.

Aristokratske ustanove: 1. Consilium maius ili Veliko veće → skupština plemstva dotičnog grada - tu ulaze svi punoletni muški članovi plemstva - zakonodavno telo, obično glomazno i retko se sastaje, te zato

postoje manji, operativniji organi →2. Senat → Kuarancija (40 ljudi) u Veneciji, ili Consilium rogatorum (Veće umoljenih) u Dubrovniku. - senat kreira spoljnu i unutrašnju politiku dotičnog grada. - često zaseda, skoro svakog dana - nalaže sprovodjenje odluka jednom još manjem i još operativnijem organu →3. Consilium minus ili Malo Veće ili Vlada → 7, 10, 15 i sl. članova - manje od Senata

Senat i vlada obično se biraju na 1 godinu.

60

Vlada → zaseda neprekidno, i raspravlja svaki dan o svemu, do najsitnijih stvari.

Rektor / dužd → predstavlja grad pred svetom - prima strane ambasadore, njihova pisma upućuje Većima i onda odgovara po uputima gradskih

vlasti - na crkvenim i laičkim ceremonijama on predstavlja grad - obično je iz ugledne plemićke porodice - tamo gde se bira na mesec dana može se reizabrati, ali ne odmah, nego posle 2, 3 i sl. godina Klerici U gradu žive i klerici. Postoji jedan ili više manastira u gradu. Ti klerici jesu stanovnici grada, ali posebni. Oni potpadaju pod crkvenu vlast (episkopa, biskupa,

nadbiskupa), a pod civilnu vlast potpadaju samo onoliko koliko je od njih traženo da poštuju gradske propise.

Grad oko zamka feudalca Dešavalo se da je u gradu i zamak nekog feudalca, oko koga se razvio grad. Ako nema samostalnost, onda je pod vlašću tog feudalca, a ako jeste, stanovništvo tog zamka mora se

potčinjavati gradskim propisima.

SREDNJEVEKOVNI GRADOVI

Grad je bio zaključan ključem. Nije se moglo ući noću, a i danju su na kapiji stajali stražari i kontrolisali ko dolazi. Nekada je grad bio zatvoren i danju, zbog opasnosti od razbojnika. Ukoliko je u okolini vladala neka epidemija, vodila se posebna kontraola.

Zidine Utvrdjeno naselje bilo je opkoljeno zidovima. Sela su bila otvorenog tipa. Zidovi su bili oko nekog manastira, ako se grad počeo formirati oko nekog hrišćanskog hrama, ili oko

zamka, ako se grad formirao oko feudalčevog zamka.

61

Prostor izmedju zidina bio je mali. Grad se vremenom širio, pa je trebalo i prostora oko zidina. Stoga se prave druge šire zidine, koje obuhvataju i predhodne. Moglo je biti čak i tri zidine. Srednjovekovni gradovi su se sastojali od koncentričnih krugova zidina.

Postojali su i odbrambeni razlozi za taj veći broj zidina, jer ako napadač probije prve zidine i udje, i odbrana se povlači na druge zidine itd.

Gradske kapije Grad je imao nekoliko kapija / vrata, koja su zaključavana. Jedna kapija bila je glavna, najšira, predvidjena

za kolski saobraćaj. Ostale kapije mogle su biti i za kolski saobraćaj, ali i uže za pešake ili konjanike. Kapije su imale svoja imena. Ona su davana prema gradu ka kome se tuda išlo (npr. Carigrad je imao

Jedrensku kapiju), ili je ono moglo biti i po svecima. Sve kapije su noću zatvarane, a danju je samo jedna otvorena, a ne sve, iz bezbednosnih razloga.

Rov i pokretni mostovi Oko grada je mogao biti iskopan rov, u koji je puštena voda. Neki su gradovi podignuti pored reke, pa reka igra deo rova, i njena voda propuštana je okolo. Na ulazu se nalazio pokretni most, koji se dizao i spuštao čekrkom. Noću i u slučaju opasnosti mostovi su bili dignuti i kapije zatvorene.

Napadi na gradove Gradovi su zato dobro izdržavali napade. Napadač prvo opseda grad i drži ga pod opsadom, mesecima.

Stoga grad češće kapitulira zbog gladi, nego zato što je otvoren. Opsadom je bio odsečen od spoljnog sveta. Odbrana od hladnog oružja → branioci napadače zasipali strelama. U 14. veku pojavilo se vatreno oružje. Topovi koji su izgradjeni za stogodišnji rat (1337-1453.) bili su

namenjeni bombardovanju zidina srednjevekovnog grada. Sada se gradovi menjaju, da bi se prilagodili borbi vatrenim oružjem.

Sveci-zaštitnici gradova Svaki grad imao je svoga sveca-zaštitnika (npr. Venecija - Sv. Marko, Dubrovnik - Sv. Vlaho). Iznad ulaza tj. glavne kapije grada bila je statua ili poprsje tog sveca-zaštitnika (na zapadu) ili freska ( na

istoku ). Nastojali su da dodju do njegovih moštiju, ali je to bilo teško, posebno ako se radilo o značajnim svecima.

Tako su mošti nabavljane i kupovane na istoku. Često su bile falsifikovane i preprodavane. Stoga su kod kupovine moštiju stručnjaci utvrdjivali njihovu autentičnost.

Crkve U gradu je obično glavna crkva bila posvećena svecu zaštitniku (npr. crkva Sv. Marka u Veneciji ili

katedrala posvećena Bogorodici). Ako to nije glavna crkva, onda je neka druga veća crkva bila posvećena zaštitniku.

Pored ovih crkava postojalo je i više drugih crkava u gradu. London je oko 1200.g. imao 120 crkava, a Rim je imao najviše crkava, krajem srednjeg veka čak 600. Kako se prilazilo gradu prvo su se videli tornjevi i kubeta, naročito gotičkih crkava, koja su dosta išla u

visinu.

Ulice Ulice su bile dvojakog tipa:

1. većina je bila za pešake i konjanike, a ne za kolski saobraćaj2. bar jedna u manjim i nekoliko ulica u većim gradovima bile su za kolski saobraćaj

Postojao je bar jedan trg, centralni. Ulice, naročito široke, vodile su na trg.

62

U početku nije bilo popločanih ulica, pa su one zimi i u jesen bile pune blata, a leti pune prašine. U Parizu se od 12. veka ulice postepeno popločavaju.

Zgrade Najvažnije zgrade su bile oko centralnog trga, i to su obično bile katedrale ili zgrade za gradska veća. Pošto se broj stanovnika postepeno povećavao i gradovi su sve više išli u visinu. Zgrade su nadzidjivane.

Česte su bile noćne avanture preko terase.

Higijenski uslovi U 11. i 12. veku često su pored stanovnika u gradu živele i domaće životinje. U vreme epidemija, ove nehigijenske prilike pogodovale su širenju bolesti, pa stoga počinju da se donose

propisi i zabrane držanja stoke u gradu.

Pijace Svaki grad je obično jednom nedeljno imao pazarni dan. Pijaca je bila na glavnom trgu. Kako su gradovi rasli bilo je i više trgova, pa se oni specijalizuju. Jedan je bio za prehrambene proizvode,

drugi za kože, treći za seno itd.

Stanovništvo Svi stanovnici grada bili su lično slobodni. Za neke gradove se može izračunati približan broj stanovnika. Za Englesku se zahvaljujući »Knjizi strašnog suda« zna broj stanovnika. U toj knjizi se kaže da je u 11.

veku 5% stanovništva živelo u gradu, a 95% na selu. U 14. veku bilo je 12-15% u gradovima, a ostalo na selu.

Mali gradovi imali su 1000 do 1500 stanovnika, pa i manje. Srednji gradovi imali su 2000 do 3000 stanovnika. Veliki gradovi , od 11-13. veka imali su preko 5000 stanovnika. Od 13. veka zapaža se jači demografski skok i raste broj stanovnika u gradovima.

U zapadnoj Evropi jedan od najvećih gradova bio je London, pa Pariz. London je u 14. veku imao oko 40 000 stanovnika.

Najurbanije oblasti u srednjovekovnoj Evropi bile su Italija i Flandrija. Tu se razvilo najviše gradova sa najviše stanovnika.

Krajem srednjeg veka najveći i privredno najjači gradovi u Italiji bili su Venecija, Milano i Napulj. Oni su bili i najveći u Evropi, sa 100 000 stanovnika. To su bile prave metropole sa razvijenom trgovinom, zanatima i bankama.

Za njima slede Fireneca i Djenova sa 60 000-65 000 stanovnika. Bolonja, Verona, Mantova i Torino imali su nekoliko desetina hiljada stanovnika. U Flandriji su Gan, Ipr, Briž i Brisel imali nekoliko desetina hiljada stanovnika.

Najveći primorski grad u srednjevekovnoj Srbiji bio je Kotor u 15. veku, sa 4000 stanovnika. Bar je imao 2500, a Budva 800 stanovnika.

Zanimanja u gradovima Stanovništvo se bavilo raznim zanimanjima, proizvodnim i neproizvodnim. Najvažnija proizvodna zanimanja bila su zanatstvo i trgovina, a najveći deo stanovništva bavio se

trgovinom.

63

Glavni prihodi gradskog stanovništva dolazili su od zanatstva i trgovine.

Uslužne delatnosti U gradovima je bilo i dosta sveta koji nisu bili ni zanatlije, ni trgovci, ni intelektualcu. Mnogo sveta su činile tzv. uslužne delatnosti. To je bila jeftina kućna posluga, koju je iznajmljivala svaka iole dobrostojeća porodica. Za tu poslugu bio je

obezbedjen stan, hrana, odeća i neka mala godišnja zarada. Ona je obično bila poreklom sa sela.

Duhovni život gradova U gradu su živeli i pripadnici crkava, koji su potpadali pod vlasti grada, ali i crkvene vlasti.

U srednjevekovnim gradovima bilo je i manastira. U vreme ratova neki gradovi su bili osvojeni, dok su se manastiri u njima držali.

Glavni monaški red bili su Benediktinci. Njihovi manastiri su češće bili van grada, ponekad na steni, kraj reke, sklonjeni od puteva, ali bilo ih je i u gradovima.

U prvoj polovini 13. veka osnivaju se dva nova reda: Franjevački i Dominikanski (tzv. prosjački redovi). Bilo ih je u skoro svakom gradu.

Od 13. veka se slika grada menja, pa je u njemu postojao jedan franjevački manastir i konvent. Konvent je sklop zgrada uz crkvu, gde žive monasi. Obično je u sredini bio klaustar, a to je četvorougaoni

prostor, lepo uredjen, sa retkim biljkama i tu je obično bio bunar. Konvent je predstavljao tvrdjavu, koja ima obično samo jedna vrata.

Od 16. veka se zidaju i jezuitski manastiri. Menja se društvena slika, i ima više monaha (manastiri i sa 100-ak monaha, od kojih su mnogi

intelektualci).

Društveni život gradova Dolazi do izražaja o verskim praznicima. Pored mise, na dan zaštitnika grada, vršene su i procesije gde su po tačno odredjenom redu učestvovale

razne kategorije stanovništva.

Tzv. karnevali bili su obično krajem zime, u februaru. Oni su imali malo i verske strane, ali njihova funkcija bila je pre svega društvena i zabavna. Univerziteti U srednjevekovnim gradovima bilo je ljudi koji se bave intelektualnom delatnošću, ali ih je malo. To su u

početku bila uglavnom crkvena lica. Od 13. veka to su i laici. Izrazito jače intelektualne sredine bili su gradovi u kojima su postojali univerziteti. Univerziteti se osnivaju isključivo u gradovima.

Prvi univerzitet u Evropi, 1088.g. bio je Bolonja. Profesor Irmerija, pravnik, počeo je da plasira rimsko pravo koje je sačuvala Vizantija u Corpus iurs civilis

Justiniana. Prvi fakulteti bili su pravni i oni se bave rimskim pravom. Najčuveniji je bio u Bolonji.

Teološki → Na Sorboni u Parizu. Filozofski Medicinski → Više u južnim delovima Evrope. Oni crpe znanja iz arabljanskog sveta, gde su ona bila na

višem nivou. Hrišćanstvo je dugo gledalo na ljudsko telo kao nešto nedostojno (papa Grgur Veliki kaže »telo je strašna odora duše«). Najpoznatija medicinska škola bila je u Salermu u južnoj Italiji, gde su predavali hrišćani, Jevreji i čak muslimani (neki preobraćeni u hrišćane).

64

Od 13. veka broj univerziteta raste. Najjače intelektualne sredine bile su:

- Engleska → Oksford i Kembridž.- Italija → od 1303.g. Rim, Padova i drugi gradovi.- Hajdelberg → 1386.g.- Prag → 1348.g. Karlo IV Luksemburški osnovao je univerzitet- Krakov → 1364.g.- Beč → 1365.g.- Budima → 1389.g.

Gradske škole Od 13. veka gradske vlasti počinju osnivati gradske škole, koje su bile laičke, ne crkvene. Učitelji (magister abaci) su sve više bili laici. Sa njima se sklapao ugovor, obično na jednu godinu. Posle

toga dolazila bi inspekcija, koja ga je ostavljala ili otpuštala sa posla, snižavala ili povišavala mu platu. Učilo se opismenjavanje, tj. čitanje i pisanje (ad legendum et scribendum), na latinskom koji je bio jezik

nauke u celoj zapadnoj Evropi. Učili su se i drugi predmeti, npr. septem artes liberales, što je bila neka vrsta priprema za svakog ko želi na

univerzitet. Gradske škole finansirali su roditelji učenika.

65