diwan broj 6

Izdvajamo iz sadržaja:

Stavovi političkih partija o odnosima države savjerskim zajednicama

Munir Dragolovčanin, sandžački talenat u Luk-semburgu

Grand-Duc Henri : E Schlësselbegrëff ass d’Responsabilitéit

Enver Imamović, jedan od najuglednijih bošnjačkih historičara

Sarajevo: Ein Zivilisationsvorbild für Europa

Načertanije, temelj svih srpskih velikodržavnihmemoranduma

Senadin Lavić, predsjednik BZK Preporod

U posjeti Bošnjačkom institutu

Prof.dr. Ibrahim Kajan: Potomak Tvrtka I.Kotromanića

20

IMPRESSUMGlavni i odgovorni urednik

(Rédacteur en chef)Almir MEHONIĆ

Izvršni urednikVelid Jusufović

Redakcijski kolegij:Mr. Lucie Waltzer, mr. Saima

Mehonić, dr. Ibrahim Kajan, akademikMuhamed Filipović, dr. Džemaludin

Latić, dr. Enrico Boaretto, Anes Džunuzović, Anita Helpiquet (Clae),

Enisa Kafadar, Mehmet A. Saygin, Nedžib Vučelj, Šemsudin Jusufović,

mr. Fatmir Alispahić, Edin Smailović, Fahrudin Vojić, Alen Zečević

Umjetnička fotografijaNedžib Vučelj

Urednik ilustracijeSabahudin Muranović Muran

Dizajn i prelomSemir Šišić

ŠtampaImprimerie EXE

Izdavač / éditeurCentre Culturel Islamique du Nord a.s.b.l.

Partnerska organizacija / partenaire

Le projet est financé par

FEI 2007-2013

Adresa redakcije26, rte de Noertrange, L – 9543 Wiltz

Tel. +352 26 950 681Mob. +352 691 725 226

Fax. +352 26 950 680e-mail: [email protected]

L’opinion exprimée dans cette publi-cation ne refl ète pas nécessairement la position offi cielle de l’Offi ce luxem-bourgeois de l’accueil et de l’intégra-tion / Ministère de la Famille et de

l’Intégration

Diwan - januar/janvier 2013.

Aktuelnosti:

Reportage:

Govor:

Naša riječ:

Avlija:

Diwanhana:

Razgovor s povodom:

Međe:

Vakat:

32-33

26-27

36

12-15

17-19

7-9

5

3

Heimweh. Waren sie jemals an dieser Krankheit erkrankt? Das ist jener goldener Pulver des

ehemaligen Lebens, der zurückbleibt, wenn man durch das Sieb der verdorbenen Ge-genwart die Vergangenheit durchsiebt. Die-se Krankheit wurde als „Hypochondrie des Herzens“ bezeichnet. Schon im 17. Jahrhun-dert, als sie zum ersten Mal genannt wurde, wurde sie als Krankheit charakterisiert und man versuchte sie mit Blutegeln, Opium und Dampf zu heilen. Nichts hat geholfen. Heimweh wurde zu einer ewigen, unbe-siegbaren Krankheit der modernen Zeit. Eine Krankheit, die jene Menschen sehr gut kennen, die ihr Leben irgendwo weit weg hinter sich gelassen haben und die sich in die weite Welt hineingewagt haben. Aber nicht nur sie, sondern auch jene, deren Leben langsam vergeht und deren Erinnerungen an schöne Tage diese Sehn-sucht erwecken.

Aus diesem Grund macht man den Unterschied zwischen einem Heimweh, der restaurativ, d.h. beschränkend ist, und einem Heimweh, der reflektierend bzw. Nachdenkend (gedankenreich) ist. Der restaurative Heimweh sehnt sich nach seinem früheren Ort der Zugehörigkeit; aus nebligen Erinnerungen gestal-

tet er Straßen und Landschaften, mühsam zeichnet er Mappen des verlorenen oder verlasennen Heims. Dieser Heimweh beweist die Wichtigkeit der Erkunde, die unbemerkt unser Leben bestimmt. Der reflektierte Heimweh wiederum irrt um die Grenzen der Erinne-rungen herum, er macht keinen Halt über die Bilder der Landschaften, sondern sammelt die zersplitterten Fragmente der Erinnerungen. Der reflektierte He-imweh ist eine reine Kunst des Trauerns. Er ist nicht wählerisch, wenn es um seine Opfer geht, und er kennt keine Grenzen.

In Wörterbüchern lesen wir, dass dieses Wort se-ine Wurzeln im Altgriechischen hat und dort die Tra-uer oder die Sehnsucht nach etwas, was nicht mehr existiert, bezeichnet.

Bosniaken sind ein nostalgisches Volk. Jeder von uns ist mit solchen Erzählungen unserer Großeltern groß geworden. Die Trauer nach vergangenen Zeiten erwachte bei ihnen oft beim rituellen Trinken des bo-

snischen Kaffees aus kleinen Tassen und beim Drehen der Zigaretten aus dem ein-heimischen Tabak. Alte Bosniaken würden ihre Beine verschränken, den ersten Schluck Kaffee austrinken und dann eine nostalgische Geschichte anfangen.

Das Schicksal machte aus uns ein nostalgisches Volk. Wir haben über Nacht alles verlassen – alles, was wir erworben haben; über Dekrete haben wir Stellungen verloren; wir haben uns von geliebten Personen verabschiedet und sind auf einen weiten Weg ge-gangen in die Türkei, nach Westeuropa, Amerika, Australien. Viele von uns haben ihren Geburtsort nie mehr gesehen, aber von ihm träumend haben sie diese Welt verlassen.

Heimweh war für uns der dünne Faden, der uns mit geliebten Menschen, Städten, Dörfern und Zeiten verbindet, wie ein dünnes Seil, das das Boot am Ufer hält und ihm nicht erlaubt, sich ins Meer zu stürzen und das Ufer aus dem Blick zu verlieren.

Deshalb scheint es so, als ob die Bosniaken in der Emigration unter allen Bosniaken am meisten nostalgisch sind. Obwohl sie naturgemäß ihre Gefühle tief in sich verschlossen halten, kommt Heimweh sehr oft aus ihnen heraus und sie werden Ihnen oft ihre Seele öffnen.

Und immer wenn einer meiner Landsleute seinen Heimweh vor mir ausbrei-tet, fällt mir diese alte Geschichte ein: Eines Tages kamen gewisse Leute nach Indi-en, um einen Elephanten zu kaufen. Sie haben einen jungen und gesunden Elephan-ten ausgewählt; er war gerade 12 Jahre alt. Sie haben ihn gekauft und in ihr Land, weit weg von Indien, gebracht. Sofort haben sie ihn für die schwersten Arbeiten ein-gespannt. Da er streng und ausdauernd war, machte der junge Elephant auch die schwersten Arbeiten. Nichts konnte ihn brechen. Jahre vergingen und er wurde zum größten und strengsten Elephanten. Nichts war für ihn zu schwer. Aber mit der Zeit hat er seine Heimat Indien völlig vergessen! Er hat sich an die schwere Arbeit völlig gewöhnt; und sein ganzes Leben wurde zur Arbeit und Vergessenheit.

Elephanten leben lange. Als ein Jahrhundert verging und der Elephant hundert Jahre alt war, gerade in dieser Nacht träumte er von Indien! Er sah deutlich seine Heimat und es wurde ihm klar, wer er ist, woher er kommt und wo sein richtiger Platz ist! Aus dem Traum erwacht zerriss der mächtige Elephant die Ketten und machte sich auf den Weg nach In-dien, zu seinem Land, seinen Freunden, seiner Wahrheit und seiner Schönheit! Niemand traute sich, ihn aufzuhalten, denn vor der Macht des Erwachten, der seinen Weg kennt, fallen alle Hindernisse nieder und verstecken sich alle Gegner.

Autor: Almir Mehonić, glavni urednik

Nostalgija. Jeste li nekad bolovali od te bolesti? To je onaj zlatni prah nekadašnjeg života koji ostane kada se kroz sito truhle sadašnjice prosije prošlost.

Nazivali su je “hipohondrijem srca”. Već od 17. stoljeća, kada je prvi put imenovana, okarakterisali su je kao bolest i pokušavali je izliječiti pijavicama, opijumima i isparavanjima. Ništa nije pomoglo. Nostalgija je postala vječna, neuništiva boljka mod-ernog doba. Boljka koju dobro poznaju oni koji su neki svoj život ostavili daleko negdje i pošli u bijeli svijet, no ne samo oni već i oni kojima polahko prolazi život, a sjećanja na lijepe dane bude tu čežnju.

Zbog toga se pravi razlika između nostalgije koja je restor-ativna, odnosno ograničavajuća i one koja je reflektivna, odnosno misaona. Restorativna nostalgija čezne za svojim nekadašnjim mjestom pripadanja, od maglovitog sjećanja vaja ulice i pejzaže, mukotrpno iscrtava mape izgubljenog ili ostavljenog doma. Ona dokazuje važnost geografi je koja neprimjetno defi niše naše živote. Refl ektivna nostalgija, pak, luta po međama sjećanja, ne zastaje nad slikama krajolika, već kupi raspršene fragmente uspomena. Refl ektivna nostalgi-ja je čisto umijeće tugovanja. Nije izbirljiva kada su u pitanju njene žrtve i ne zna ni za kakve granice.

U rječnicima ćemo naći da ova riječ svoj korijen vuče iz starogrčkog jezika i označava tugu ili čežnju za nečim što više ne postoji.

Bošnjaci su najnostalgičniji narod. Svako od nas je odrastao uz takve priče naših deda i nana. Žal za prošlim vre-menima često se kod njih budio uz rit-ualno ispijanje bosanske kahve iz fi ldžana i motanje domaćeg duhana. Prekrštenih nogu, uz prvi srk kahve i pogledom u neodređeno, stari Bošnjaci bi počinjali neku nostalgičnu hićaju. Sudbina je od nas napravila nostalgičan narod. Ostavljali smo preko noći sve, sve što smo stekli, dekretima gubili položaj, rastajali se od voljenih osoba i polazili daleko u svjet, putem ka Turskoj, Zapadnoj Evro-pi, Americi, Australiji. Koliko je onih koji nikada više nisu vidjeli rodni prag, a sanjajući ga odlazili su na drugi svjet.

Nostalgija je za nas bila ona tanka nit koja nas veže za drage lju-de, gradove, sela, vremena, kao tanani konopac koji čamac drži na obali ne dajući mu da se otisne u more i izgubi obalu iz svog vidika.

Zato, od svih Bošnjaka, čini se, da su najnostalgičniji ovi u emigraciji. Iako, po prirodi, svoja osjećanja drže duboko zaključana u sebi, nostalgija tako često izbije iz njih i tako često će vam otvoriti dušu.

Kada god neki zemljak prostre nostalgiju ispred mene, na um mi padne ona stara priča. Jednoga dana, došli neki ljudi u Indiju da kupe slona. Izaberu oni jednog mladog i zdravog slona, tek što je bio napunio 12 godina. Kupe ga i odvedu u svoju zemlju daleko od Indije. Slona odmah upregnu u najteže poslove. Jak i izdržljiv, mladi slon je radio i najteže poslove. Ništa ga nije moglo slomiti. Prolazile su godine i on se razvio u najvećeg i najjačeg slona. Ništa nije bilo teško za njega, osim što je vremenom sasvim zaboravio na svoju domovinu Indiju! Potpuno se privikao na težak posao, i sav život mu se pretvorio u rad i zaborav.

Slonovi žive dugo. Kada je prošao vijek i slon navršio stotu, iste noći u san mu dođe Indija! Jasno je vidio svoj rodni kraj, shva-tio ko je, odakle je, gdje je njegovo istinsko mjesto! Prenut iz sna, pokida moćni slon lance i krenu put Indije, svojoj zemlji, svojim prijateljima, svojoj istini i svojoj ljepoti! Niko se nije usudio da ga zaustavi, jer pred snagom probuđenog koji zna svoj put padaju sve prepreke i sklanjaju se svi protivnici.


U svakom od nas spava jedan slon

1

Kapija

Porez solidarnosti će pora-sti za 2 %, dok će za one osobe čija su primanja

visoka porasti čak 9 %. Taj novac će poslužiti da popuni fond za za-pošljavanje i na kraju 2013. godine ušteda će iznositi oko 100 milio-na eura. Ostalih 36 miliona eura trebaju se uštedjeti kroz isti porez solidarnosti kod poduzetnika, koji će porasti sa 5% na 7%. Takođe su i opštine u tom neugodnom čam-cu: one će doprinijeti uštedi sa 12 miliona eura. Drugih 170 miliona će se uštedjeti kroz izmjene poreza na firme.

Radnici koji imaju visoka pri-manja, odnosno, preko 100.000 eura godišnje, biće oporezovani sa novom poreznom stopom od 40%. To važi za one koji spadaju u klasu I (neporodični) a za klasu II se taj procenat primjenjuje na go-dišnja primanja koja iznose preko 200.000 eura. Predviđeno je i bla-go povećanje minimalnog iznosa plate.

Država će, takođe, uštedjeti na onima koji putuju do posla. Nai-me, kilometri koje radnik prelazi

mogu se na poreznom obračunu opravdati tek od petog pređenog kilometra, a ne od četvrtog, kao što je bio slučaj do sada.

Od 2013. se uvodi nova vozač-ka dozvola, evropska u formatu kreditne karte.

Da bi se izvršio tehnički pre-gled za auto ne mora se više čekati tri sedmice prije isteka istog, već se može preći kontrola osam sed-mica prije isteka.

Pored finansijskih izmjena stu-piće na snagu nove reforme. Pen-zijska reforma, koja je usvojena 5. decembra u Parlamentu, donosi par izmjena. Oni koji od ove go-dine počinju sa radnim stažom moraju tri godine duže uplaćivati u penzijsku kasu da bi dobili iznos današnje penzije, ako idu nakon 40 godina radnog staža u penziju dobijaju 10 % manji iznos penzi-je. Legalno penzijsko doba od 65 godina se neće povećati, ali će se za isti godišnji doprinos penzija smanjiti.

Još jedna izmjena za 2013. tiče se pušenja u kafanama i diskote-kama. Vlada je usaglasila Nacrt zakona o zabrani pušenja. Čeka se još usvajanje u Parlamentu. Ako Parlament izglasa taj zakon, biće od slijedećeg ljeta zabranje-no pušenje u kafanama i diskote-kama, osim u manjim kafićima u kojim osim vlasnika nema drugih zaposlenih.

U Luksemburgu je projekcijom fi lma Bosna ili smrt obilježen 9. januar Dan

genocida nad Bošnjacima. Inače, 9. januar je datum koji se u Republici Srpskoj slavi kao dan ovog entiteta i njegova krsna slava Sv. Arhiđakon Stefan. Inicijativa da se ovaj datum uzme kao Dan genocida nad Bošnjacima po-tekla je početkom prošle godine od udruženja Mladi muslimani, a podržana je od mnogih udruženja u zemlji i dijaspori.

Tako je ove godine u organizaciji Bošnjačke kulturne zajednice Luksemburga (BKZL), a u saradnji sa Unijom mladih aktivista (UMA) i Islamskim centrom u Luksemburgu (CIL), i uz tehničku podršku BD - Fonda, upriličena projekcija pomenutog fi lma.

Predloženo je da obilježavanje Dan geno-cida u Luksemburgu postane tradicionalno i da organizacija bude prepuštena Odboru za obilježavanje 11-og jula, Dana sjećanja na žrtve genocida u Srebrenici, koji već duži niz godina uspješno organizira komemoraciju povodom genocida u Srebreniici.

Izvor: imedia-uma.com.

Diwan - januar/janvier 2013.2

Dan genocida nad Bošnjacima

Šta se mjenja u Luksemburgu 2013.?

U Luksemburgu obilježen 9. januar

Oko 400 miliona prihoda država želi da uštedi, zaključak je nakon dugih raspra-va oko budžeta. U 2013. će se dogo-diti neke promjene, između ostalog i povećanje poreza i tarifa.

Magazin Diwan se pridružio kam-panji Koalicije nevladinih udru-

ženja pod nazivom “Bitno je biti Bošnjak”. Koalicija udruženja “Bitno je biti Bošnjak” formiranja je s ciljem zajedničkog i koor-diniranog učešća u istoimenoj kampanji, tokom koje će državljanima Bosne i Her-cegovine, koji žive u svojoj matičnoj zemlji i van nje, biti skrenuta pažnja na to da je predstojeći Popis stanovništva u aprilu 2013. godine, zaista, historijski s obzirom na to da se po prvi put u skorijoj historiji Bošnjacima daje mogućnost da se izjasne kao Bošnjaci. Almir Mehonić, glavni i odgovorni urednik Magazina Diwan povodom pristupanja ovoj koaliciji dao je sledjeću izjavu za medije:

„Popis u BiH je jedan od najvažnijih datuma postdejtonske Bosne, a naročito sa aspekta Bošnjaka. Ako bude sproveden na valjan način on će pokazati da je Bošnjaka preko 50 %, kako govore i mnoga relevan-tna istraživanja. U toj predpostavci treba tražiti i razloge ove napadne kampanje koja je upućena isključivo prema Bošnjacima , a kojoj je za cilj stvaranje nepostojećih dilema. Bošnjacima se treba jasno reći da oni koji se budu izjašnjavali nekako drugačije - direk-tno idu u kategoriju ostalih ili, drugim rije-čima, popisnu „kantu za otpatke“.

Mi kao magazin na bosanskom, fran-cuskom i njemačkom jeziku, koji izlazi među bošnjačkom emigracijom zbog ovih razloga pristupamo koaliciji „Bitno je biti Bošnjak“. Daćemo doprinos na svoj način kampanji kojoj je za cilj da popis u BiH bude popis stvarnog stanja, a ne lažnog, falsifikovanog. Popis je jedino relevantan, ako prikazuje realno stanje na terenu“, re-kao je između ostalog Mehonić.

Diwan u kampanji Bitno je biti Bošnjak

Aktuelnosti

zajednica i to, prema njihovom mišljenju, predstojeća reforma Ustava treba uzeti u obzir. Oni se zalažu da umjesto finansira-nja preko konvencija, vjerske za-jednice u budućnosti trebaju da se finansiraju preko poreza za vjerske zajednice. LSAP smatra da crkvena ceremonija pri obi-lježavanju Dana državnosti treba biti zamjenjena jednom civilnom proslavom koja neće imati vjerski sadržaj.

ADR se zalaže za finansiranje vjerskih zajednica po osnovu ita-lijanskog principa (otto per mille) pri čemu bi porezni obveznici naveli koju vjersku zajednicu ili dobrotvornu organizaciju žele da podrže. Što se tiče vjeronauke, ADR ne želi ništa mjenjati u po-stojećem sistemu. Ipak, crkveni odbori bi trebali biti na opštin-skom nivou organizirani i tre-bali bi se iz svojih prihoda sami finansirati.

Nakon što su dostavljeni svi stavovi, ekspertna grupa će te do-kumente analizirati, nakon čega će uslijediti šira debata.


Ekspertna grupa je 3. oktobra 2012. godine podnijela Iz-vještaj o odnosu između dr-EE

žave i vjerskih zajednica. Do 25. ok-tobra sve vjerske zajednice i političke stranke su imale rok da dostave svoje stavove ministru vjera. Nakon što je katolička crkva dostavila svoj stav, i političke stranke CSV, LSAP, DP, Dei Gréng, ADR su iznijele svoje analize.

Nakon analize Izvještaja eksper-tne grupe, političke stranke su došle do različitih zaključaka. Iako se u po-jedinim tačkama stavovi podudaraju, u suštini jedino su saglasni da ova de-bata skoro neće biti završena.

CSV i DP: Slobodu vjera trebaunijeti u Ustav

Krišćansko socijalna narodna stranka (CSV) je u prvom redu zau-zela stav samo po onim tačkama koje se tiče Ustava, detaljniji izvještaj će podnijeti naknadno. Za Kršćansko socijalnu narodnu stranku je već u ovom trenutku jasno da se sloboda vjera treba uvrstiti u Ustav. Ovaj stav zastupa i Demokratska partija (DP). Obje stranke žele zadržati aktuelni

sistem konvencionisanja vjerskih za-jednica. Ipak, Demokratska stranka se zalaže za dvije faze pri procesu konvencionisanja vjerskih zajednica. U prvoj fazi bi vjerske zajednice bile priznate, a nakon toga bi uslijedilo potpisivanje konvencija sa državom. Demokratska stranka, ipak, zahtjeva više transparentnosti vjerskih zejed-nica. Prema mišljenju DP, vjerske za-jednice, ukoliko žele da budu i dalje podržani od strane države, morale bi da otvore svoja konta i da ih podvr-gnu revizorskoj kontroli. Demokrat-ska partija želi da zamjeni vjersku nastavu za jednu neutralnu nastavu vrijednosti. Ovaj zahtjev DP djeli sa socijalistima (LSAP). Ipak, smatraju da vjeronauka koja bi bila izvan škol-skog programa treba da bude i dalje dostupna u školama. I to pravo treba da imaju sve vjerske zajednice.

Socijalisti (LSAP) protiv Te Deum (crkvene proslave

Dana državnosti)

LSAP i Zeleni (Dei Gréng) idu najdalje i željeli bi jasnu odvo-jenost između države i vjerskih

3

Različita mišljenja o budućim koracimaStavovi političkih partija po pitanju Izvještaja ekspertne grupe o odnosima između države i vjerskih zajednica

Stranka dijaspore Bosne i Herce-govine izrazila je nezadovoljstvo zbog najavljenog popisa stanov-

ništva i domaćinstava u BiH, koji, prema njihovom mišljenju, isključuje protjerane i iseljene bh. građane u inostranstvu i nema-ju prijavljeno mjesto prebivališta u Bosni i Hercegovini. U Stranci dijaspore smatraju da će se ovakvim popisom potvrditi re-zultati etničkog čišćenja i genocida u BiH i diskriminirati velika populacija građana BiH kada je u pitanju njihovo elementarno ljudsko pravo da se izjasne o svojoj pripad-nosti te da budu ravnopravno registrirani u službenoj statistici kao i drugi građani. Bu-dući da je dio bh. građana u inostranstvu i korisnik zdravstvenih, penzionih i drugih usluga u BiH, ovakav popis u pitanje dovodi relevantnost prikupljenih statističkih poda-taka izostavljanjem ove populacije.

“Tačka broj 24 u obrascu o popisu sta-novništva, gdje se izjednačava pitanje etnič-ke pripadnosti (narodnosti) s nacionalnom posebno je problematična jer daje prostor mnogim spekulacijama”, smatraju u Stranci dijaspore BiH.

Bosanci i Hercegovci stiču svoju na-cionalnu komponentu rođenjem ili stica-njem državljanstva zašto ne postoji valjan razlog za nacionalno izjašnjavanje do-micilnog stanovništva, a etnička pripad-nost odnosno narodnost je zagarantirana Ustavom gdje su Srbi, Hrvati i Bošnjaci, kao tri konstitutivna naroda, a ne nacije kao što se želi insuinirati u ovom pitanju. U Stranci dijaspore su mišljenja da je podrš-ka predstavnika Evropske unije popisu sta-novništva licemjerna s obzirom da se upravo EU obavezala da će, provođenjem Aneksa 7 Deytonskog mirovnog sporazuma, osigurati održivi povratak izbjeglih, raseljenih i progna-nih osoba što je bio jedan od preduvjeta pro-vođenja popisa stanovništva i domaćinstava. Na kraju su upozorili da je postojeći Za-kon o popisu stanovništva u suprotnosti s Konvencijom o ljudskim pravima te da će se zbog toga obratiti predstavnicima Evrop-ske unije i Ujedinjenih naroda kako bih ih upoznali s tim.


Donedavni poglavar Islams-ke zajednice u BiH Mustafa Cerić izabran je krajem

decembra u Sarajevu za predsjednika Svjetskog bošnjačkog kongresa, a glav-ni muft ija IZ u Srbiji Muamer Zukorlić za predsjednika Skupštine kongresa.

Zukorlić, koji je bio predsjed-nik Odbora za osnivanje Svjetskog bošnjačkog kongresa, rekao je da je ovaj kongres osnovan „s ciljem stvaranja pune slobode Bošnjaka u domovini i dijaspori, očuvanja i afi r-maciji jedinstvene BiH, te doprinosa regionalnom i međunarodnom miru“.Član Senata kongresa Muhamed Filipović navodi da ova organizaci-ja ne smije biti interesna, niti u svom članstvu smije imati aktivne političare. Muhamed Filipović kaže da Svjetski bošnjački kongres može imati ogro-man značaj za Bošnjake, ali se može dogoditi da kao i mnoge druge inici-jative zaluta u labirintima političke i opće stvarnosti.

“Naše političke stranke potpuno su izgubile svaki ugled, nisu vjerodojstoj-ne. Mi nemamo kao Hrvati ili Srbi svo-je akademije nauka, institute, pozorišta itd”, smatra Filipović.

SBK je predstavljena kao krov-na organizacija Bošnjaka, medju-tim, javnost je ostala uskraćena za informaciju koje su sve organizacije i udruženja ušla pod ovaj krov. Sku-pu nisu prisustvovali mnogi ugledni bošnjački intelektualci, književnici, političari, predstavnici značajnih bošnjačkih udruženja, kao ni visoki zvaničnici Islamske zajednice, reis Kavazović, niti neko od muft ija. No, efendija Kavazović je uputio čestitku Mustafi Ceriću na izboru za predsjed-nika, objavio je zvanični sajt SBK.

Povodom ovog skupa prvi se ogla-sio ugledni historičar Enver Imamović koji je i sam prisustvovao osnivačkoj Skupštini SBK i koji se usprotivio od-luci da se za nacionalnu zastavu svih Bošnjaka svijeta izabere bijela zastava sa ljiljanima. On je istakao da je bio pro-tiv “iz čisto znanstvenih razloga” jer su država i narod dva različita pojma.

Ističe kako je ekskluzivitet stavl-janja zastave srednjovjekovne Bosne pod skute samo jednog, bošnjačkog naroda “trčanje pred rudu” što, po-jednostavljeno, znači da su na dulje povijesno razdoblje grubo ukinute sve šanse da ova zastava eventualno ne-kad postane državna zastava BiH. Po njemu, sasvim je bjelodano i opravda-no da tu zastavu sad neće prihvatiti ostali narodi koji žive u BiH.

- Uostalom, zašto i bi jer ni Bošnjaci ne bi prihvatili nacionalne zastave dru-gih naroda, šahovnicu ili zastavu s orlo-vima. Učinjena je krupna pogreška us-vajanjem ove zastave, kaže Imamović.

Ova organizacija samo je jedna u nizu onih koje su nastale na inicijativu muft ije Muamera Zukorlića. U sličnom krugu ljudi je osnovana i Bošnjačka aka-demija nauka i umjetnosti , no, nažalost, iako joj se bliži druga godišnjica posto-janja BANU nije dala neke konkretne rezultate, programe, projekte, skupove, čak, nije još ni inaugurisana u Sarajevu, niti su otvorene njene prostorije.

Zanimljivo je da je 2011. godine, također u Sarajevu, osnovan Kongres Bošnjaka svijeta, međutim, do da-nas ni od ove organizacije osim pro-gramskih načela nismo vidjeli nijed-nu konkretnu akciju.

Ostaje nada da sa SBK neće biti ta-kav slučaj. Upućujemo im riječi podrške i očekujemo konkretne rezultate.

Osnovan Svjetski bošnjački kongres

Ukrovljavanje Bošnjaka

4

Aktuelnosti

Popis će legalizirati etničko čišćenje

ASTI smatra da je u najavljenoj borbi pro-tiv ilegalnog upošljavanja bilo primerenije usvojiti novi zakon.

Informativni sastanci za zainteresovane

ASTI je stavio sebi za cilj da informiše i pomogne ilegalne radnike. Predviđeni informativni sastanci će možda dati od-govor na ovo pitanje koji je njihov broj. Od 9. januara do 27. februara će svakim ponedjeljkom, srijedom i četvrtkom od 17h do 19h se održavati ovi informativni sastanci. Tom prilikom će ASTI podijeliti informativni materijal koji će biti dostu-pan na francuskom, portugalskom, BHS, engleskom, španskom, njemačkom i kine-skom jeziku.

Sandžak je oduvjek bio pravi ra-sadnik dobrih sportista. Najbolji

sandžački košarkaši, bokseri, fudbaleri, posijani su širom svjeta i brane boje naj-većih svjetskih klubova i reprezentacija. Pored onih poznatih široj javnosti, broj-ni su mladi sandžački i bosanski talenti pred kojima je svjetla sportska buduć-nost.

Jedan od njih je mladi fudbaler Mu-nir Dragolovčanin, koji je rođen 21. av-gusta 1999. godine u Wiltzu – Luxem-burg. Ovaj perspektivni sportista po-rijeklom je iz Sandžaka (Melaje, Novi Pazar). Svoju karijeru je počeo sa svega šest godina u FC Wiltz 71 (L).

Dragolovčanin je svojim igrama odmah „zapao“ za oko fudbalskim me-nadžerima. Prošao je testove u FC Met-zu – Francuska još sa osam godina, a stručnjaci iz ovog velikog francuskog kluba su ga pratili do njegove 10 godine kada prelazi da igra za FC Metz, na po-ziciji veznog igrača sa brojem 10.

U dosadašnjoj karijeri je nagrađi-van više puta kao najbolji igrač i najbo-lji strijelac. Mladi Munir, ili Kićo, kako ga zove omladina iz njegovog rodnog grada, kaže da je do sada naučio mnoge stvari o fudbalu, ali da uči svaki dan sve više.

- Može uvjek bolje, iako je trener zadovoljan mojim igrama. Ja sam zado-voljan svojom igrom kada pomognem klubu da ostvari pobjedu, tada vidim da mi se isplatio trud. Želja mi je da

p j

postanem profesionalni fudbaler, da

Nova mjera regulisanja boravka omogućila je poslodavcima da do

1. marta ove godine njihove eventualno ilegalno uposlene radnike mogu prijaviti. ASTI pozdravlja novu kratkoročnu mje-ru za regulisanje gore navedenog statusa, međutim, po ovoj organizaciji ostaje još puno nerazjašnjenih pitanja. Početkom januara ministar rada i imigracije je predstavio mjere za borbu protiv ilegal-nog rada. Ova vanredna procedura omo-gućava osobama iz trećih zemalja, koje su u 2012. godini minimum devet mjeseci ilegalno radili u nekoj firmi, da regulišu njihov status.

Poslodavci neće biti kažnjeni- Poslodavac neće biti kažnjen ukoli-

ko prijavi svoje ilegalno uposlene radnike, potvrdio je ministar Schmit. Ti radnici mogu regularno biti uposleni od strane poslodavca i podnijeti zahtjev za boravak.


Mogućnost regulisanja boravka za ilegalne radnike

5

Predsjednica ASTI Laura Zuccoli, pod-vukla je tokom konferencije za medije, da se dosta poslodavaca boji da prizna da su ilegalno upošljavali radnike iz trećih zemalja. ASTI je po tom pitanju ubjeđe-na da prijava ilegalnih radnika neće biti sankcionisana.

Stroge Kontrole nakon 1. martaTrn u oku ASTI ostaje rok za regulisa-

nje statusa. Ove mjere za regulisanje statu-sa važe do 28. februara, a već od 1. marta će uslijediti stroge kontrole. U tom vreme-nu ( od 4. januara do 28. februara) moraju ilegalni radnici iz tećih zemalja podnijeti zahtjev nadležnim oragnima za boravak. ASTI smatra da ovaj vremenski period od samo osam sedmica neće biti dovoljno da bi pribavili sve neophodne papire iz matič-ne zemlje. No, nije isključeno da ministar Schmit pomjeri ovaj rok.

Dodatni problem ove mjere je to što se ne zasniva na legalnoj bazi. ASTI se pita, da li ova privremena procedura može za-mjeniti Zakon o imigraciji koji je na snazi.

Rok za regulisanje statusa je do 28. februara 2013.

mogu da se dokažem među najboljim na svijetu, kaže Dragolovčanin. Ističe da ima nekoliko fudbalskih uzora kao što su Zinedin Zidan, Ronaldo, ali mu je na prvom mjestu Messi, najbolji igrač Barselone. Mladi Munir kaže da izdvaja Messija zato što je manjeg rasta kao i on, ali prije svega zbog njegove efikasnosti i brzine sa loptom.

Munir Dragolovčanin je luksem-burški državljanin i reprezentativac u selekciji U14. Luksemburg, kako kaže, mu daje punu podršku. Međutim, on posebno ističe podršku svoje porodice.

- Ovakvu podršku bi svako mogao poželjeti, jer već tri godine me vode na treninge, utakmice, turnire i svake sedmice pređu najmanje po 1000 kilo-metara kako bih mogao ostvariti svo-je snove. Istakao bih i podršku mojih sunarodnika. Oni me svi podržavaju i jako žele da uspijem. To mi mnogo znači, jer kad su oni tu još viša mi je želja za igrom i pobjedom, kaže ovaj mladi Sandžaklija.

Skoro svaki školski raspust iskori-sti da bi posjetio Sandžak i Novi Pazar. Kaže da mu je to najomiljeniji odmor, jer može vidjeti svoju familiju. Među-tim, i kada je u Sandžaku Munir ne za-boravlja na fudbal. Tada trenira na sta-dionu FK Novi Pazar.

- U Sandžaku posebno volim onaj osjećaj kada šetate po gradu sa druš-tvom i kada se začuje Ezan sa munara, jer ovdje gdje sad živim toga još nema, kaže Munir.

Mladi fudbaler pred kojim je velika karijeraMunir Dragolovčanin

Otkriva nam da ima nekoliko po-znatih klubova koji ga nadgledaju i koji su zainteresovani za njega, međutim, za to se brine njegova porodica koja će, si-guran je, donijeti najbolju odluku .

Nadamo se da će ovaj talentoovani fudbaler ići dosadašnjim stopama na-predovanja i da ćemo jednog dana biti ponosni na njegove velike igre u velikim klubovima.

A.M.

Brésiliens et autres résidents de langue portugaise au Luxembourg. « Une caractéristique de Bomdia est qu’on on fait le lien avec le Portugal, plus d’1/4 des clics quotidiens viennent du Portu-gal » a expliqué Raúl Reis. « On donne l’information sur le Luxembourg que nous trouvons parlante, importante, mais nous donnons aussi ce que l’on appelle sur le site les nouvelles de so-ciété, que l’on pourrait aussi appeler nouvelles futiles, sans importance… Elles font venir des jeunes lire en por-tugais sur Bomdia, leur langue d’ori-gine. Nous trouvons important que les jeunes « de troisième génération » gardent un contact avec le portugais, car toute langue est une richesse. »

Au-delà de l’utilité et des spécifi -cités des médias issus de l’immigra-tion, le débat a également abordé la représentation des résidents de natio-nalité étrangère dans les journaux du Luxembourg. Si pour Javier Coto, ils sont les grands oubliés des médias nationaux, Raúl Reis et Enrico Boa-retto ont dénoncé de concert les sté-réotypes et les préjugés dont souf-fraient encore pour l’un les Portugais, pour l’autre les Musulmans, dans la couverture médiatique. La soirée s’est conclue dans l’espoir de pouvoir orga-niser une manifestation plus large dans le domaine du pluralisme – des langues, des cultures – dans les mé-dias luxembourgeois.

Kristel Pairoux


Les médias associatifs issus de l’immigration sont-ils des outils de communica-

tion sociale ? Quels espaces de repré-sentations et quels lieux de débats occupent-ils ? Cette presse, souvent plurielle et se revendiquant du métis-sage culturel, trouve-t-elle sa une place dans une société de plus en plus com-municante mais où l’information est de plus en plus uniformisée ? Quelle image la presse nationale donne-t-elle des résidents de nationalité étrangère ? Autant de questions auxquelles le Clae a tenté de répondre au travers d’une table-ronde à laquelle étaient invités trois représentants de la presse associa-tive héritière de l’immigration. Javier Coto représentait les médias audiovi-suels avec l’émission radiophonique en langue espagnole El Balcón, Raúl Reis, les nouvelles technologies de l’infor-mation avec le portail internet www.bomdia.lu et Enrico Boaretto, membre de la rédaction du magazine bosniaque Diwan, la presse écrite.

Les intervenants ont présenté en premier lieu leur média respectif, ses contenus, ainsi que son public cible. « El Balcón est la radio d’un petit village de 4000 habitants avec un groupe très hété-roclite : des fonctionnaires européens, des immigrés arrivés dans les années 60-70, des personnes arrivées d’Amérique La-tine. Nos auditeurs sont aussi des Portu-gais, quelques Français, quelques Belges, Italiens, Luxembourgeois, qui com-prennent parfaitement l’espagnol et qui l’écoutent. Au fur et à mesure que nous nous sommes rendu compte de ce type de public, l’émission a évolué, ainsi que ses contenus. Le défi , pour des moyens de communications associatifs liés à l’immigration, c’est qu’il y a beaucoup de gens qui ne sont pas du tout intéressés par l’actualité politique au Luxembourg. Et c’est ce public là auquel nous devons nous adresser », a expliqué Javier Coto. « Le Centre culturel islamique du Nord a lancé Diwan parce que nous avons constaté qu’il y a un manque d’informa-tion en langue bosniaque sur les actua-lités politiques, sociales, économiques au Grand-Duché […] Le but était d’infor-mer les bosniaques en langue bosniaque, leur langue maternelle, sur ces questions. Un autre point que l’on visait était d’in-former les Luxembourgeois sur les Bos-niaques, c’est à dire sur leur culture, leur religion… » a renchérit Velid Jusufovic, rédacteur en chef adjoint de Diwan.

Bomdia.lu s’intéresse à la com-munauté lusophone, c’est-à-dire les Portugais, mais aussi les Capverdiens,

6

Médias et pluralisme: la quête de l’idéal

Nouvelles

U organizaciji CLAE održan je okrugli sto na temu medija imigranata u Luksem-burgu. Na ovom okruglom stolu je pred-stavljena radio stanica na španskom jeziku El Balkon , internet stranica na portugals-kom www.bomdia.lu i naš magazin Diwan. Pored uvodničara iz pomenutih medija skupu su prisustvovali i predstavnici civil-nih organizacija i luksemburških medija.

Responsabel handelen heescht: éier-lech sinn, d’Wourecht soen, och wann se net gefàllt, de Mënsch respectéieren, bewosst decidéieren a consomméieren a kee Profit um Bockel vun aneren. an do-madder vun der Gesellschaft ze maachen.

Responsabel handelen heescht och: ëmmer nées mat Wâitsiicht un d’Zukunft vu Land a Leit ze denken.

Léif Matbierger.

D’KommunikaîiounsgeselIschaft, an dâr mir haut liewen, fuerdert eis op, ëmmer méi séier ze handelen. D’Zâitfenster, an deem mir agéiere kënnen an opgefuerdert ginn, ze rea-géieren, gëtt ëmmer méi kleng. Et ass a men-gen An awer wichteg, datt mir eis net nëmmen vun Urgencen a séieren Decisiounen dreiwe loossen, ma Enîscheedungen an hir Kon-sequenzen zu Enn denken. Eisen Usproch sollt et sinn, net liichtfankeg ail Rumeur opze-grâifen, ma eis sachlech a fair an den Déngscht vun der Wourecht ze stellen an de Mënsch hannert der Nouvelle net ze vergiessen.

Ech plâdéieren an dësen onsécheren Zâi-ten, wou Repèren ze verschwanne schéngen. fir e Stéck Normalitéit. Mir brauche nées Referenz-punkten, mir brauchen Zâit a Rou, fir Decisiou-nen ze treffen an Informatiounen op de Fong ze goen. A mir brauche Leit, déi an engem plu-ralistesche Kontext Wâerter héich halen. D’Ge-selIschaft brauch Toleranz. deen Eenzelnen awer och Orientéierung. Wâerter wéi Respekt, Verantwortung. Éierlechkeet, Nâchsteléift an e gutt Matenaner kënnen Orientéierung ginn an eist Handelen bestëmmen.

Ech sinn iwwerzeegt, datt Dir, léif Mat-bierger, bereet sidd. zwou Hânn mat unze-paken. wann et drëm geet, d’Lëtzebuerg vu muer virze bere eden. Eist Land wàert muer anescht ausgesinn wéi haut Wéi et ausgesâit, hânkt och dovunner of, op mir gewëllt sinn, Verantwortung ze droen, nei Perspektiven fir eist Land z’entwéckelen a Solidaritéit grouss ze schreiwen. Kommt. loosse mir dësen Défi zesummen upaken a mat Courage a Vertrauen no vir kucken.

Léif Matbierger, Chers concitoyens,

Op Hellgerowend wënschen ech lech ail, och am Numm vun der Grande-Duchesse, vu mengem Papp, dem Grand-Duc Jean, vun der ierfgrouss-herzoglecher Koppel an der ganzer Famill, schéi Chrëschtdeeg an e glé-cklecht neit Joer. Je vous souhaite à vous tous un joyeux Noël et une très bonne année!

(version originale)


Léif Matbierger,

Wa mir haut op 2012 zréck-kucken a parallel de Bléck no vir riichten, da maache

vill vun eisdatmat éischter gemëschte Gefiller. Et war op en Neits e mouvemen-téiert Joer, wâhrend deem schéin a wait manner erfreelech Evenementer sech séier ofgewiesselt hunn. Déi economesch Kris huet d’Aktualitéit dominéiert. a munneches deit leider elo schonn drop hin. datt och d’nàchst Joer keen einfacht wâert ginn. An awer hoffen ech. dattjidderee vun eis vill positiv Momenter an Erënnerung behellt. Dofir. loosse mir iwwer de schlechte Nou-vellen déi gutt net vergiessen.

Perséinlech denken d’Grande-Du-chesse an ech selwer mat grousser Freed un d’Hochzâit vun eisem eelste Jong zréck. Dee ganz hàerzlechen Accueil fir de Prënz Guillaume an d’Prinzessin Stéphanie huet eis immens beréiert. E grousse Merci, och am Numm vun der jonker Koppel. fir Àr Sympathie, fir Art Matfeieren an ail léiwe Geste. E besonneche Merci gëllt ail deenen, déi am Kader vun der Hochzâit ganz engagéiert geschafft hunn. Déi vill positiv Reaktiounen hei am Land an déi gutt Echoen aus dem Ausland sinn eng schéin Unerkennung fir hir formidabel Aarbecht Je tiens à remercier tout particu-lièrement tous nos concitoyens qui se sont associés avec enthousiasme aux festivités du mariage du Prince Guillaume et de la Princesse Stéphanie et qui ont bien voulu partager avec nous ces moments impor-tants pour ma famille et pour le pays.

Eng aner gutt Nouvelle, déi mir lech virun e puer Deeg matgedeelt hunn, ass d’Verlobung vun eisem Fils, dem Prënz Félix, mat dem Claire Lademacher. Mir si frou a glécklech, a mir wënschen der jonker Koppel ailes Guddes.

Léif Matbierger,

Freed a Leed leien am Liewen lei-der dacks no beieneen. D’Hochzâit ass an eng Zàit gefall. wou gutt Neiegkeete rar gi sinn. D’Wirtschaftskris huet och bei eis déif Spueren hannerlooss: Betri-ber hunn zougemaach, Personal gouf entlooss, sozial Acquisen sinn a Gefor a Spuermoossnamen sinn noutwenneg ginn. Ail des Annonce bleiwe net ouni Conséquencen, als éischt fir déi Leit. déi perséinlech dovu betraff sinn. Dat ass eng Situatioun, déi kee vun eis zefridde stelle kann an déi eis ail erausfuedert.

Ech wëll haut den Owend besonnech un déi Familljen hei am Land denken. déi ënnert der Kris leiden an déi finanziell ëmmer méi schlecht iwwer d’Ronne kom-men. Si brauchen eis an den Appui duerch eise Sozialstaat haut méi wéi je!

Als Gesellschaft kënne mir an esou enger Kris zesummewuessen an zesum-mestoen. Lëtzebuerg huet glécklecherweis eng laang Traditioun vu Solidaritéit, hei am Land, an Europa wéi och mat manner entwéckelte Lânner. Des Solidaritéit op alien Terrainen ass grad haut gefrot.

Lëif Leit alléguer,

Dacks héiert een de Saz: D’Kris ass eng Chance fir Verannerung a Reformen. Dat maach richteg sinn. ma als éischt ass d’Kris dat. wat se ass: d’lllustratioun vun engem Echec, dee fir den Eenzelnen ewei fir ganz Lânner mat grousse Verloschter verbonnen ass. D’Aufgab vun der Politik a vun eis all ass et, aus der ablécklecher Situ-atioun eppes ze léieren, mat reduzéierte Moyenen raisonabel ëmzegoen an eis Prioritéiten z’iwwerpréiwen.

E Schlësselbegrëff an dësem Kontext ass d’Responsabilitéit. Ech fâerten, mir hunn an de leschte Joren e Stéck wait verléiert. gerued ze stoen. fir dat. wat mir maachen. Wien handelt. muss sech ëmmer bewosst sinn. wéi eng Conséquencen seng Entscheedungen fir d’Gesellschaft hunn. An aile Berâicher, vun der Economie an der Finanzwelt bis bei den Emweltschutz an eist soziaalt Engagement, leit déi éischt Verantwortung fir eist Handel-en ëmmer bei eis selwer. Responsabilitéit kann ee net auslageren a mam Fanger op d’Ausland oder op de System weisen.

Do, wou d1 Verantwortung an de Sënn fir de „Bien commun” ofhuelen. wou kee méi Responsabilitéit iwwerhëllt an nëm-men de perséinleche Profit zielt. huelen d’Indifferenz an d’Risikobereetschaft zou. Wann déi einfach Relaîioun tëscht „kréien” a „ginn” net méi stëmmt, sinn Ongerechtegkeeten inevitabel.

An engem Spill, wou bal ailes méiglech a villes erlaabt ass, sinn der Kreativitéit, am Gudden wéi am Schlechten. kaum Grenze gesat. Grenzen a Regelen awer si néideg. net fir den Eenzelnen a senger Fràiheet anzeschrânken. ma fir d’Gesellschaft als sollech ze protegéieren.

Responsabel handelen ass fir mech déi éischt Ântwert op all Form vu Kris, op Wirtschafts- oder Vertrauenskris, a kann eis hëllefen, datt sech esou eng Situatioun net esou liichtwidderhëllt.

7

E Schlësselbegrëff ass d’Responsabilitéit

Discours

Grand-Duc Henri : Discours de Son Altesse Royale le Grand-Duc du 24 décembre 2012

Ipak, granice i pravila su neop-hodni, ne da pojedinca ograniče u svojim slobodama, već da bi za-štitila društvo. Odgovorno djelo-vanje je za mene prvi odgovor na svaku formu krize, bila ekonom-ska ili kriza povjerenja i može nam pomoći da se takva situacija tako lahko ne ponovi. Odgovorno djelovati znači biti iskren, govoriti istinu i onda kada nije dopadlji-va, poštovati čovjeka, odgovorno djelovati i poslovati bez pravlje-nja profita na štetu drugih i cije-log društva. Odgovorno djelovati znači, također, uvjek imati dale-ke poglede na budućnost države i građana.

Dragi sugrađani,

Društvo komunikacije u kojem mi danas živimo traži od nas da sve brže djelujemo. Vrijeme u ko-jem možemo djelovati i u kojem smo podstaknuti da reagiramo postaje sve kraće. U mojim očima je bitno da ne djelujemo isključivo po principu brzih odluka , već da odluke i njihove posljedice promi-šljamo.

Zalažem se u ovim nesigurnim vremenima, u kojima se čini da se mjerila gube, za malo normal-nosti. Nama trebaju referentne tačke, vrijeme i mir da bi donosi-li odluke i da bi provjerili infor-macije. Trebaju nam ljudi koji u pluralističkom kontekstu visoko drže vrijednosti. Društvu treba tolerancija, ali pojedinim i orijen-tacija. Vrijednosti kao poštovanje, odgovornost, iskrenost, međusob-na ljubav i zajednički život mogu biti orijentacija i mogu naše djelo-vanje određivati.

Ubjeđen sam, da ste vi dragi sugrađani spremni, da podržite sa obje ruke, pripremu Luksem-burga za sutra. Naša država će sutra izgledati drugačije nego danas. To zavisi i od toga jesmo li spremni preuzeti odgovor-nost, otkrivati nove perspektive za našu državu i podržavati so-lidarnost. Hajmo zajedno da se suočimo sa ovim izazovima i da hrabro i sa povjerenjem gledamo naprijed.


D ragi sugrađani,

Ako se osvrnemo na prošlu 2012. i isto-

vremeno usmjeremo pogled u bu-dućnost, onda dosta nas to čini sa izmješanim osjećajima. Ova godi-na je bila turbulentna. U njoj su se dogodili lijepi i manje lijepi doga-đaji. Ekonomska kriza je domini-rala, a dosta toga nagoveštava da, nažalost, i sljedeća godina neće biti lahka. Ipak se nadam, da sva-ko ima puno pozitivnih momena-ta u svom pamćenju. Zato nećemo zbog loših momenata zaboraviti one dobre. Lično se moja supruga i ja sjećamo, sa velikim zadovolj-stvom, svadbe našeg najstarijeg sina. Srdačni prijem princa Gui-llaume i princeze Stéphanie nas je jako usrećila. Velika zahvala, ta-kođer, i u ime mladog para za vaše simpatije, vaše učešće u veselju i svaki lijepi gest. Posebna zahvala onim koji su u okviru vjenčanja vrlo aktivno radili. Sve pozitiv-ne reakcije ovdje u državi i dobar odjek iz inostranstva su jedno lije-po priznanje za njihov izvanredan posao.

Jedna druga dobra vijest, koju smo vam prije nekoliko dana pre-nijeli je vjeridba našeg sina, princa Felixa sa Claire Lademacher. Mi smo zadovoljni i sretni i želimo sve najbolje ovom mladom paru.

Dragi sugrađani,

Žalost i radost često su u živo-tu bliski. Vjenčanje se dogodilo u vremenu u kojem su dobre vijesti rijetke. Ekonomska kriza je i kod

nas ostavila dubok trag, neka pre-duzeća su se zatvorila, osoblje je ot-pušteno, socijalna dostignuća su u opasnosti i mjere štednje su postale neophodne. Sve ove najave ne osta-ju bez posljedica, na prvom mjestu za one ljude koji su lično pogođeni. To stanje ne može zadovoljiti nikog od nas i ono nas izaziva. Želim na-

j j gj

ročito podsjetiti na one porodice u državi koje pate pod ovom krizom i koje finansijski sve teže preživlja-vaju. Mi i naša pomoć smo im po-trebni više nego ikad.

Kao društvo možemo zajedno u jednoj ovakvoj krizi odrastati i stajati jedni uz druge. Luksem-burg ima srećom dugu tradici-ju solidarnosti. Ta solidarnost je upravo danas na svim poljima po-trebna.

Dragi narode,

Često čujemo rečenicu “kriza je mogućnost za promjene i reforme”. To je možda tačno, ali je kriza na prvom mjestu ilustracija jednog neuspjeha koji je za pojedinca, kao i za cijele države, povezana sa ve-likim gubicima. Zadatak politike i nas svih je da iz ove trenutne si-tuacije naučimo, da promišljeno postupamo i da preispitamo naše prioritete. Ključna riječ u ovom kontekstu je odgovornost. Bojim se, da smo u prošlim godinama iz-gubili šansu da preuzmemo odgo-vornost za ono što smo radili. Onaj koji djeluje, mora da je svjestan koje posljedice njegovi potezi ima-ju po društvo. U svim oblastima, od ekonomije do očuvanja životne sredine i našeg socijalnog djelova-nja, na prvom mjestu je odgovor-nost kod nas samih. Odgovornost se ne može prebaciti na drugog, prstom pokazati na inozemstvo ili optužiti sistem. Tamo gdje se od-govornost i smisao za zajedničko dobro umanjuju, gdje niko ne pre-uzima odgovornost i samo gleda na svoj lični profit, uvećavaju se razlike i rizik. Ako se odnos izme-đu “dobiti” i “dati” poremeti onda je nepravda neizbježna.

U jednoj igri gdje je gotovo sve moguće i gdje je dosta toga dozvo-ljeno kreativnosti nema granica.

9

Ključna riječ je ODGOVORNOST

Govor

Veliki Vojvoda Henri: Godišnji govor naciji

Onaj koji djeluje, mora da je svjestan koje posljedice njegovi potezi imaju po društvo. Odgovornost se ne može pre-baciti na drugog, prstom pokazati na inozemstvo ili optužiti sistem. Tamo gdje se odgovornost i smisao za zajedničko dobro umanjuju, gdje niko ne preuzima odgovornost i samo gleda na svoj lični profit, uvećavaju se razlike i rizik. Ako se odnos između “dobiti” i “dati” poremeti onda je nepravda neizbježna.

de rapprocher cette fête de la célé-bration de l’enfant Jésus et oblige le Santa Claus a désormais effec-tué son voyage le 24 décembre ! Un autre pas est franchi au xixe siècle par le pasteur américain, Clement Moore, qui en publiant le conte The night before Christmas parachève de transformer le Santa Claus: sa mitre est remplacée par un bon-net, sa crosse par un sucre d’orge, l’âne courageux par sept rennes. Le perdant de cette adaptation reste le Père fouettard qui disparaît de l’histoire. Mais, le Père Noël tel que nous le connaissons aujourd’hui est né ! Il ne lui restera plus qu’à être popularisé par le marketing américain…

Recette des Boxemännercher

Ingrédients: 500 g de farine 20 g de levure 2 c. à s. de sucre 250 ml de lait tiède 1 pincée de sel 2 oeufs 100 g de beurre

Tamiser la farine dans une terrine. Former un puits au milieu, y émiet-ter la levure. Ajouter 1 cuillère à soupe de sucre et un peu de lait tiède. Incorporer un peu de farine. Couvrir et laisser reposer 15 minutes.

Fouetter un oeuf et le sucre, les ajou-ter à la pâte tout comme le reste du lait, le beurre et le sel. Bien mélanger et pétrir le tout.

Faire lever pendant 20 minutes.

Malaxer la pâte de nouveau. Sur une surface de travail farinée, for-mer des petits bonhommes, puis lesdéposer sur une plaque recouverted’une feuille à pâtisserie.

Faire lever encore une fois pendant 20 minutes.

Badigeonner la surface des bon-hommes d’oeuf battu avant deles faire cuire 20 à 30 minutesdans un four préchauffé entre180 et 200°. Les Boxemännercher peuvent être recouverts d’un gla-çage. Il suffit de dissoudre une de-mie tasse de sucre en poudre avec un peu d’eau et d’en badigeonner les bonhommes cuits.

La recette est tirée du livre«La cuisine luxembourgeoise d’au-jourd’hui»

de Maischi TibesartEditions Guy Binsfeld


Auteur : Anita Helpiquet

Chaque année en décembre les enfants attendent avec beaucoup d’impatience

l’arrivée de Saint Nicolas ! Connu au Luxembourg sous le nom de Klees-chen, ce vieux monsieur à la barbe blanche, affublé d’une mitre et d’une crosse, traverse le pays en compagnie de son âne pour distribuer cadeaux et friandises aux enfants sages.

Avant de donner naissance à de multiples légendes, Saint Nico-las aurait été évêque de Myre dans l’actuelle Turquie et serait décédé le 6 décembre 352. L’histoire la plus connue concerne trois enfants qui sont miraculeusement ressuscités alors qu’ils avaient été assassinés et découpés en petits morceaux par un boucher qui voulait en faire de la ge-lée. Fort de son miracle, Saint Nico-las devient le protecteur des enfants qui le célèbrent chaque année en ce début du mois de décembre.

Le culte du Saint s’est ensuite répandu en Europe après que des marchands italiens aient volé puis transporté ses ossements en Italie. Une relique, rapportée en Lorraine par un chevalier, justifie en 1101 la construction d’une église puis d’une basilique. En 1477, Saint Nicolas de-vient le patron de la Lorraine. Il est aujourd’hui fêté non seulement en Lorraine et au Luxembourg, mais également dans le Nord de la France, la Belgique, les Pays-bas, une par-tie de l’Allemagne, l’Autriche et la Suisse.

L’importance de ce saint est tel-lement réelle au Luxembourg que Georges Schmit écrit et adapte en 1944 en luxembourgeois une version de la légende autour des forteresses de la ville de Luxembourg. Nous lan-çons à cet égard, un avis à tous les amateurs, puisque ce livre d’Seeche vum Zinniklos vient d’être réédité en novembre 2012 par le Comité Alstad de la ville de Luxembourg !

Alors que se passe-t-il à la Saint Nicolas ? La veille, le Kleeschen accompagné du Père Fouettard que l’on nomme den Houséker se

déplace de villages en villages pour poser aux enfants une question cruciale, à savoir s’ils ont été sages pendant l’année. Alors que ceux qui peuvent répondre de manière posi-tive, recevront des friandises ainsi que des cadeaux, les enfants qui ont désobéi obtiennent une simple brin-dille du Père Fouettard. Avant d’aller se coucher, ils déposent bien sage-ment un plateau, une assiette ou une chaussure devant la porte avec un peu de foin pour que l’âne puisse se nourrir ainsi que, selon la sensibilité de chacun, un verre de whisky ou de vin pour réchauffer le Kleeschen. Le lendemain matin, les cadeaux et friandises sont miraculeusement au rendez-vous !

La ressemblance avec la fête de Noël paraît tout à fait frappante et pourrait confondre quelques pa-rents sommés d’expliquer à leurs bambins la coexistence des deux fêtes. L’explication se trouve en fait de l’autre côté de l’Atlantique ! Des Hollandais émigrent aux Etats-Unis au xviie siècle et implantent cette tradition dont le nom se trans-forme en quelques années de Sin-terklaas à Santa Claus. La commu-nauté chrétienne trouve quelques décennies plus tard plus approprié

Léiwe Kleeschen

10

Position

brenici jednu novu priču i novu priliku za budućnost. Želim da u debati o Srebrenici prevladavaju pitanja ekonomskog prosperite-ta, društvenog napretka, pobolj-šanja statusa mladih, ulaganje u obrazovanje i razvoj kapaciteta lokalne zajednice. Moramo stvo-riti prostor u kojem će nove ge-neracije vidjeti svoju budućnost. U izborima 2012. smo birali iz-među opstanka ili nestanka. Iza-brali smo slobodu, za buduće ge-neracije. Naši dani dolaze. Jedan za sve, svi za Srebrenicu.“

Ćamil Duraković je ličnost oko koje su uspjele da se ujedine sve probosanske i probošnjačke stranke i udruženja. To je ličnost koja je pobjedom na lokalnim iz-borima spriječila legalizaciju iz-vršenog genocida u ovom bosan-skom gradu, ali i čovjek koji se usprotivio postizbornom stranča-renju i uskostranačkim kalkulaci-jama koje su prijetile da se velika izborna pobjeda pretvori u veliki postizborni poraz. Jednostavno, Ćamil Duraković je osoba koja je donijela , makar i na kratko, ra-dost Bošnjacima u 2012. godini, osoba koja je pokazala da jedin-stvo i koncenzus oko strateških pitanja nema alternativu.


ao nezavisni kandidat bio je pobjednik na iz-borima za načelnika

Općine Srebrenica 2012. godine. Njegovu kandidaturu su podr-žale Stranka demokratske akcije, Socijaldemokratska partija Bo-sne i Hercegovine, Savez za bolju budućnost Bosne i Hercegovine i Stranka za Bosnu i Hercegovinu.

Također, njegovu kandidatu-ru su podržali predstavnici orga-nizacija civilnog društva, nezavi-sni intelektualci, te građani Sre-brenice bez obzira na njihovu na-cionalnu ili vjersku pripadnost.Ćamil Duraković kaže: „Moj

j p p

životni put sličan je onom koji su prešli brojni Srebreničani, a najsvjetlija tačka u njemu je tre-nutak kada sam se odlučio vra-titi u Srebrenicu i preuzeti od-govornost prema ovome gradu i budućim generacijama, boreći se da on postane središte pre-poroda cijelog Podrinja. Rođen sam 18. januara 1979. godine u Srebrenici, te sam jedan od pre-živjelih žrtava genocida koji su putem „Marša smrti“ u julu mje-secu 1995. godine stigli do Tu-zle. Nakon toga sam sa svojom porodicom izbjegao u Sjedinjene Američke Države gdje sam zavr-

šio Fakultet pravosudne uprave i savjetne psihologije. Tamo sam stekao i pet godina radnog isku-stva u oblasti pravosudne upra-ve. U aprilu 2005. godine vratio sam se u Srebrenicu sa željom da iskoristim stečena znanja i doprinesem povratku u našu za-jednicu. Do 2008. sam radio u Administrativnoj službi opštine Srebrenica na upravljanju Cen-trom za pružanje usluga građa-nima, te kao savjetnik načelni-ka za međunarodne odnose. Od 2008. sam vršio funkciju zamje-nika načelnika Srebrenice sve do smrti načelnika Osmana Suljića u martu 2012. godine. Nakon čega sam bio vršilac dužnosti na-čelnika opštine Srebrenica, a iz-borima sam samo potvrdio legi-timitet na ovoj funkciji. Pozicija načelnika opštine Srebrenica da-nas je mnogo više od onoga što to mjesto znači u sistemu funk-cioniranja lokalne samouprave u Bosni i Hercegovini. Srebrenicu su predugo vodili oni koji nisu živjeli ovdje, ljudi koji nisu bili svjesni naše svakodnevnice. Pre-dugo smo žrtva velikih politika kojima je ovaj grad bio samo sredstvo u ispunjavanju drugih ciljeva. Zbog toga želimo Sre-

11

Čovjek koji je ujedinio Bošnjake

Diwanova ličnost godine

Prema izboru magazina Diwan, Ćamil Duraković je ponio titulu “Bošnjak 2012. godine”

historičari. Mnogi od tih romana su ekranizovani, poput ‘’Ja Klaudije’’, ‘’Zlatno runo’’, ‘’Princ i Roksana’’ od Samardžića itd. Prema tome, historičar je onaj koji poznaje historijske činjenice i onda oni historičari koji imaju literarne sposobnosti obrađuju, odnosno ispoljavaju te činjenice kroz književne forme, najčešće romane. Roman ‘’Afroditin grijeh’’ bio je u godini kada je izašao među osam najčitanijih knjiga u Hrvatskoj. Roman ‘’Ajvaz-dedin san’’ je nedavno izašao, prije nekoliko mjeseci, ali zbog ljeta nije bilo velike promocije, sem upravo u Pruscu u augustu mjesecu u vremenu manifestacije ‘’Dani Ajvatovice’’, koja se održava svake godine. Upravo sam nakon promocije u Pruscu dobio nagradu ‘’Ajvatovica 2012’’ za taj roman.

Našu historiju su uvjek pisali stranci

Diwan: Vaša primarna historijska oblast je Stara historija. Međutim, puno pažnje poklonili ste naučnom radu o Srednjovjekovnoj Bosanskoj kraljevini, pa i Osmanskom periodu u novije vrijeme. Šta Vas je to privuklo Kraljevini Bosni, koje su to stvari koje biste za naše čitatelje izdvojili i naglasili kada su u pitanju naši srednjovjekovni preci, kakva im je bila kultura, religija, koje su im osobenosti u odnosu na druge narode u okruženju?

- Ja predajem historiju Stare Grčke, Egipta, Mesopotamiju, ali sam i specijalista za historiju Srednjovjekovne Bosne. Kad kažem specijalista onda mislim na to da sam puno istraživao taj period i objavio nekoliko knjiga i puno članaka o tom periodu. Naša zemlja ima tu sudbinu da je stotinama godina bila pod tuđinskom vlašću, računajući tu Osmansko razdoblje od 400 godina, zatim Austro-Ugarski period, potom Kraljevina Jugoslavija, pa SFRJ, a Bosna državnost obnavlja tek 1992. godine. Ovo


Razgovarao: Anes Džunuzović

Diwan: Nedavno je izašao Vaš historijski roman: ‘’Ajvaz-dedin san’’. Otkuda

historičar u književnosti? Je li ovo način da se historija približi široj javnosti ili je strast i potreba za književnim izrazom?

- Da, nedavno (07.12.2012., op.a.) je bila promocija mog novog historijskog romana ‘’Ajvaz-dedin san’’ u Sarajevu.

Kažem novog, jer je ovo moj drugi historijski roman. Prvi je izašao u Zagrebu pod nazivom ‘’Afroditin grijeh’’, u kojem sam obradio dolazak Grka na otok Hvar, gdje su se nastanili. To je historijski roman koji se odnosi na dešavanja od prije 1.400 godina. U romanu ‘’Ajvaz-dedin san’’ obradio sam lik jedne naše značajne i zanimljive ličnosti iz prošlosti. To je Ajvaz-dedo. U romanu se opisuje period dolaska Osmanlija u Bosnu. Kako je bio običaj kod Osmanlija, sa vojskom Sultana Mehmedom Fatihom išli su derviši čiji je zadatak bio da u pokorenim zemljama objašnjavaju stanovništvu postavke islama, ne da ga nameću već da objašnjavaju vjeru novog vlastodršca. Među dervišima koji su sa sultanom Mehmedom Fatihom došli 1463. godine u Bosnu bio je i Ajvaz-dedo. On se po zadatku naselio u tadašnji Biograd, to je sadašnji Prusac. Ajvaz-dedo je bio šejh tamošnje tekije i ja sam opisao u romanu njegov život i rad, na koncu kako je uspio od Allaha dž.š. izmoliti milost da mu se ispune želje na način da se raspukne stijena iznad Prusca kako bi mogla poteći voda sa izvora u Prusac, koji je do tada godinama bio bez vode, jer je jedan potres prije toga doveo do poremećaja vodenih podvodnih tokova i Prusac je ostao bez vode. Prusac je tada bio vojna utvrda i imao je blizu 3.000 stanovnika. Ajvaz-dedo je od Boga dž.š. tražio milost da se riješi problem vode za Prusac i, prema predanju do kojih sam došao, u snu je dobio najavu da klanja 40 sabah namaza na određenom mjestu. Kada je otklanjao zadnji sabah namaz desilo se ono što mu je bilo nagovješteno. Došlo je do potresa Božijom dž.š. voljom i stjena se raspukla. Podzemne vode su promjenile tokove prema Pruscu. Ja sam na osnovu historijskih podataka i predanja obradio literarno ovu priču. A zapitali ste se kako historičar u književnosti. Pa jednostavno, to nije nepoznato u svijetu, a najbolje historijske romane napisali su upravo

12

Sultan je obezbjedio Bošnjacima slobodu njihove vjere, a oni su uzvratili prihvatanjem islama

Diwanhana

Prof. dr. Enver Imamović, ugledni arheolog i historičar, profesor na Filozofskom fakultetu u Sarajevu

Enver Imamović, bh. arheolog i historičar, studij arheologije završio je 1965. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a doktorirao je na Filozofskom fakultetu Uni-verziteta u Beogradu 1974. go-dine. Na katedri opće historije starog vijeka Filozofskoga fakulte-ta u Sarajevu biran je 1968. za asistenta, 1976. za docenta, 1979. za vanrednog i 1986. za redovnog profesora. Boravio je na specijal-izaciji iz antičkih studija na Univer-zitetu u Rimu, predavao je i kao gostujući profesor na univerziteti-ma u Kairu, Minyi, New Delhiju, Bombayu i Calcutti. Učestvovao je u arheološkim ekspedicijama u Tibetu, Nepalu, Indiji, Tajlandu, Andama, Galapagosu i u području Amazona. U ratnim godinama 1992-1995. bio je direktor Ze-maljskog muzeja, a od 1995. je predsjednik Nacionalnog komite-ta Međunarodnog muzejskog vijeća (ICOM) za BiH. Autor je Više knjiga i stotina članaka.

Osmanlije su preporodile Bosnu

Diwan: Kako je izgledao dolazak Osmanlija u Srednjovjekovnu Bosnu, je li to bila okupacija u klasičnom smislu ili je dolazak jedne nove civilizacije sa svojim kvalitetima i nedostacima?

- Pravo pitanje. Druga bitna stvar koju sam obradio u romanu jeste dolazak Osmanlija u Bosnu. Do sada je falsifi cirana historija iz našeg okruženja prikazivala dolazak Osmanlija sa rušilačkim i zvjerskim nagonom za ubijanje nabijanjem na kolčeve, rušenje i paljenje crkava, protjerivanje. To nije istina. Ja kao trezven historičar, realan i objektivan, a pritom Bošnjak, imam poseban interes da opišem ovaj period na način kako je to zaista bilo. Osmanlije su upoznale Bosnu nekih 80 godina prije nego su je zvanično okupirali. Osmanlije su zauzele Makedoniju i Srbiju prije Bosne. U Bosnu, stotinama godina prije Osmanlija, Evopa je na čelu sa Papom svako malo slala križare i inkviziciju da po zemlji hara, da proganja bogumile, da utire vjeru koja je ovdje bila, a koja nije bila na liniji katolicizma, a, s druge strane, nije bila ni na liniji pravoslavlja. Posebno je to bilo intenzivno u vrijeme posljednja

napominjem zato što su našu historiju uvijek pisali stranci, uglavnom Srbi i Hrvati. Svi naši udžbenici po kojima se i danas naši učenici obrazuju napisali su Srbi i Hrvati, mada ima i onih koje su napisli Austrijanci i Mađari, ali uglavnom naše komšije Srbi i Hrvati. I jasno je šta tamo piše, kako se falsifi cira historija ovih autora. Evo primjera. U jednoj knjizi koja govori o historiji Srednjovjekovne Bosne kaže se ‘’Povijest Hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine’’, a sa druge strane od srpskih autora imate stavove poput ‘’Srpska zemlja Bosna’’ i sl. Ovo pokazuje da mi, prevashodno mislim na Bošnjake i Bosnu, nismo imali ispravnu i tačnu historiju u knjigama. Jedina historija Bosne koju je napisao Bošnjak jeste knjiga Safvet-bega Bašagića ‘’Kratka uputa o prošlosti Bosne’’ iz 1900. godine. O njoj se praktično nije ni znalo do 1992. godine. S obzirom na to da su mi poznate te stvari, to falsifi ciranje historije, ja sam iskoristio svoje historijsko znanje i u svom historijskom romanu koji pominjemo pomenuo sam najvažnija zbivanja iz ukupne historije Srednjovjekovne Bosne. Tu sam uglavnom kroz dijaloge objasnio običaje, način života, vjerovanje Srednjovjekovnih Bosanaca, bogumila. Tako sam kroz dijalog bogumilskog starješine Radina i Ajvaz-dede objasnio Srednjovjekovnu Bosnu. Naime, Ajvaz-dedo se interesuje kod Radina kakva je bila Bosna i onda kroz usta Radina ja objašnjavam Srednjovjekovnu Bosnu i bogumile. Pa govorim o državi Bosni staroj sedam vijekova, o banovima, kraljevima itd. A onda sam posebno obradio jedan segment koji je za nas vrlo bitan, za našu historiju i naš narod, a to je pitanje vjere Srednjovjekovne Bosne, bogumilstvo ili kako se kaže Crkva Bosanska. I tu je upravo srž romana ‘’Ajvaz-dedin san’’. Naime, kada su došle Osmanlije sa njima je došao islam, a ovdje u Bosni su zatekli vjeru koju nigdje drugo nisu zatekli. U zemljama sa kojima su Osmanlije komunicirale ili koje su pokorili bile su druge vjere, uglavnom islam, pravoslavlje, katolicizam i judaizam, a u Bosni nailaze na vjeru koja u osnovi jeste kršćanska, ali nema puno sličnog sa kršćanstvom, nemaju ni križa, ni crkava, ni oltara, ništa što imaju kršćani. To je vjera bosanska. Ja sam tu vjeru onda opisao u romanu u dijalogu prije pomenutih Radina, starješine bogumila i šejha Ajvaz-dede. I kada Radin objasni bogumilstvo, onda njemu Ajvaz-dedo kaže pa zato vas zovu Dobri Bošnjani, jer ih vjera obavezuje da budu dobri, plemeniti, moralni. Dakle, pokazao sam i objasnio kako je izgledala Srednjovjekovna Bosna kroz lik Radina, sve na osnovu historijskih činjenica, samo istinu.

Diwan - januar/janvier 2013. 13

dva kralja, koji su dozvolili Papi da vrši inkviziciju i protjerivanje bogumila, dakle, baš u vrijeme kada su Osmanlije već bile okupirale Srbiju. U takvim trenucima narod je mogao birati da promjeni svoju bogumilsku vjeru i primi katoličanstvo ili da ode na lomaču. Bio je i treći izlaz, a to je da bježi iz zemlje. Tom izlazu pribjegavali su neki i bježali preko Drine u Osmansko carstvo kada je ono okupiralo Srbiju. Bježali su u Osmansko carstvo, jer su bili sigurni, jer u islamu nema prisile u vjeri. Bogumili su prihvatani kao izbjegli korektno, da bi kasnije, kada su Osmanlije odlučile osvojiti Bosnu, u prvim redovima bilo dosta Bošnjaka, odnosno tih izbjeglih Dobrih Bošnjana. Sultan je, dakle, znao kakva je ovdje vjera, a kako islam ne vrši prisilu onda Sultan nije ni rušio ni palio i ja sam u romanu objasnio susret Sultana sa bogumilskim prvacima i svjetovnim prvacima Srednjovjekovne Bosne u Jajcu. Došle su hiljade ljudi sa svojim duhovnim i svjetovnim starješinama da se poklone Sultanu i oni mu kažu: ‘’Mi te svojom voljom prihvatamo za gospodara i mi svojom voljom prihvatamo islam.’’ Podsjećam, njihova dva posljednja kralja dozvolila su Papi da vrši inkviziciju po Bosni, što je dodatno motiviralo naše srednjovjekovne pretke da se poklone

Sultanu i njegovoj vjeri. To ja nisam izmislio, to su historijske činjenice, dokumenti, o kojima je i na promociji romana u Sarajevu govorio prof. dr. Enes Pelidija, istaknuti osmanista. Sultan je, dakle, znao gdje dolazi i nije nametao svoju vjeru, nije oduzimao imanja bogumilima, te je omogućio Bosni da šalje svoju djecu na školovanje u Istanbul. Zbog toga je Bosna dala Osmalijskom carstvu kroz 400 godina desetine vezira, admirala, pjesnika, historičara. Da ne pominjemo Mehmed-pašu Sokolovića i dr. Dakle, na taj način su se Osmanlije zahvalile Bosni, a opet Bošnjaci na način da su Osmanlije prihvatili kao prijatelje, a ne kao okupatore. Dolaskom Osmanlija Bosna se preporodila. Bosna je bila feudalna i zaostala zemlja, nije bilo gradova uopće, bile su tvrđave i podgrađa, ali nije bilo gradova. Osmanlije su izgradile gradove. I to opisujem u romanu na primjeru Prusca kako se preuređuje na osnovama islamske arhitekture i običaja. Prave se javna kupatila, novi sistem gradnje, novi odnos među ljudima, a posebno što je građane Prusca i ostale u Bosni impresioniralo da nova vlast, novi gospodar ne nameće svoju vjeru. U tome Ajvaz-dedo, sa svojim dervišima, vodi razgovore u Pruscu i čitavom tom području sa Bogumilima. Derviši idu u hižu (mistična bogomolja bogumila) Bogumilima, a ovi njima dolaze u tekiju i razgovaraju i objašnjavaju jedni drugima postavke svojih vjera i na koncu oni uviđaju da imaju sličnu vjeru. To je historijski razlog, ta činjenica sličnosti bogumilstva i islama, da Bošnjaci masovno prihvataju islam.

Diwan: Izradili ste i Stablo dinatije Kotromanić, recite nam nešto o tom poduhvatu, šta on znači i koliki mu je značaj?

- Ja samo radim svoj posao, kao historičar, kao što i drugi rade svoje poslove. U svom radu napisao sam nekih 12 knjiga i stotine naučnih radova. Moj veliki interes jeste historija Bosne od prije nekoliko hiljada godina. Trebate imati na umu da sam ja i arheolog, a posebno me interesuje Srednjovjekovna Bosna. Moja želja je da dokažem i upoznam, prije svega, svoj narod, Bošnjake, sa stvarnom historijom Bosne, koju nisu imali priliku učiti, već samo historijske falsifi kate. Mnogi nisu znali da smo imali državu staru sedam vijekova prije dolaska Osmanlija, da smo među prvima na Balkanskom poluostvru imali državu. O tome piše i najpoznatija hrvatska povjesničarka Nada Klajić u svojim knjigama, da je Bosna starija i od Hrvatske i od Srpske države. Dakle,

o tome sam ja najviše pisao i dokazivao postojanje Bosne, da smo imali svoje kraljeve, banove, dvore, vojsku, svoju kulturu, svoje pismo bosančicu, svoju vjeru bogumilsto, svoju diplomatiju, ambasadore, sve su to elementi koje naš narod manje-više nije znao. U tom pravcu sam izradio i jedan poster u kome sam u vidu jednog hrastovog stabla, ogromnog, sa dubokim korijenima, predstavio vladarsku dinastiju Bosne. To su čuveni Kotromanići. Na ovom stablu su u dnu prvi banovi koji se javljaju u IX, ako ne i u VIII stoljeću. Oni se u izvorima pominju kao banovi bosanski, bez imena, a onda odatle preko Kulina-bana i drugih banova, prinčeva i princeza, kraljeva do zadnjeg... Sva imena su tu, po lozi ko je koga rodio i kakvog su srodstva, sa godinama vladavine. Sa strane su portreti nekih od banova, kraljeva, kraljica i prinčeva i princeza, do kojih sam mogao doći iz izvora, što sa kamena, umjetničkih slika, što sa novčića ili pečata. Na dnu sa lijeve strane je grb Bosanske dinastije Kotromanića, kompletan grb, a u sklopu je i naš državni grb sa ljiljanima. A sa desne strane je rekonstrukcija, na osnovu arheoloških i historijskih podataka, prijestolnice Srednjovjekovne Bosne, a to je Bobovac. U sredini je tekst svih imena naših vladara.

Diwan: Sada da napravimo jedan preskok u sadašnje vrijeme. Već ste pomenuli viševjekovno posezanje za Bosnom, stalno bi je neko pokoravao, sve do današnjih dana. Zašto je tako?

- Dva su razloga. Geostrateški položaj Bosne. Cijeli Balkan predstavlja vrata i spoj Evrope i Azije. Centralno područje Balkana je Bosna. Osim ove veze istoka i zapada, Bosna je veza i juga preko Jadranskog mora i srednje Evrope i dalje. I to je razlog što mi imamo bogate arheološke lokalitete. Gdje god zakopate temelj za kuću, puteve, naići ćete na arheološki bitne pronalaske. Druga stvar je rudno bogatstvo Bosne, kakvo ne postoji nigdje u Evropi. To su još Rimljani znali, pa su je pokorili, pa su dnevno iz jednog rudnika vadili po 17 kg zlata. Rudnici zlata su oko Fojnice, Kiseljaka, Kreševa, Lašve, Travnika, Donjeg Vakufa, dakle planine srednje Bosne. Bosna je bogata i srebrom, u Srebrenici su Rimljani izgradili grad i čitavo područje nazvali Argentalija, što znači u prijevodu Srebrenica, a onda rudnici željeza oko Prijedora, Sanskog Mosta. Okolne zemlje nemaju toliko ruda, a bez ruda nema bogatstva. To su razlozi za posezanje. Zato i Srbi žele Bosnu, žele bosansku teritoriju, osim što imaju mit srpskih zemalja, imaju na umu i rudno blago.

Nisam zadovoljan bošnjačkim institucijama

Diwan: Kako istaknuti bošnjački intelektualac, šta mislite o institucijama koje imaju Bošnjaci, mislim na institucije kulture poput Preporoda, VKBI-ja, novoosnovanog BANU-a i drugih? Da li mogu više od ovoga što nam nude?

- Nisam zadovoljan radom bošnjačkih institucija, ne rade koliko bi mogli i kako bi trebali. Odmah da kažem da smo mi u ratu stotinu puta više radili i doprinijeli i politički i kulturološki i naučno. U ratnim okolnostima držali smo kongrese, naučne skupove, izdavali smo i knjige. Danas je, nažalost, mnogo drukčije. Nastupila je nekakva apatija, ali postoji i djelimično opravdanje, a to je nedostatak sredstava. U današnjoj konstelaciji političkih odnosa vidite šta se dešava sa institucijama kulture, Zemaljski muzej je zatvoren. To se svjesno radi u političkim krugovima koji ne žele Bosnu, a to su oni iz Hercegovine i iz RS-a. Oni ne žele ni historijsku ni kulturnu potvrdu Bosne. Srbi su za vrijeme agresije ispalili 400 granata na Zemaljski muzej da bi ga uništili, da bi 1995. godine Krajišnik predlagao podjelu Zemaljskog muzeja, ali kada ni to nisu uspjeli sada ga uništavaju time što ne daju novac. Nažalost, ni bošnjački političari nemaju dovoljno razumjevanja, prave se pametniji od struke.

Diwan: Šta nam kao historičar možete reći o dilemama koje se javljaju pred predstojeći popis, dilemama između izjašnjavanja kao Bošnjak ili Bosanac? Tih dilema nema kod Srba i Hrvata?

- Predstojeći popis je izuzetno značajan za Bošnjake, jer postoji mogućnost da mi Bošnjaci postanemo manjina. Kroz popisni listić uvedena je konfuzija u naš narod, pa će biti Bošnjaka, Muslimana, Bosanaca i ostalih. To je samo kod Bošnjaka, svi će Srbi biti samo Srbi i Hrvati samo Hrvati. Moje je mišljenje da ne trebamo slušati svete pametnjakoviće već samo i isključivo da slušamo šta će reći ulema. Ako se razvodnimo na četiri strane postaćemo manjina, a to će nas koštati.

Diwan: Kako kao historičar gledate na Sandžak u smislu prava ili ne, na neki oblik autonomije ili ne i sl.?

- Ja sam tu malo radikalniji. Kada je Dačić iz Srbije doveo Vladu Srbije da drži sjednicu u Banjoj Luci, ja sam rekao da je to atak, udar na državu i tada sam javno iskazao neslaganje i rekao da i naša Vlada onda treba otići u Novi Pazar i održati sjednicu. Time Vam jasno kažem svoj stav o Sandžaku.


hatten, ihre Grafen und Könige, dass sie Menschen hatten, die sie auf eine würdige Art und Weise repräsentiert haben: sowohl staatlich, militärisch als auch geistlich, künstlerisch und in vielen anderen Bereichen.“

Die Entwicklung der Staatlichkeit von Bosnien-Herzegowina am Anfang des 21. Jahrhunderts, sein Weg in die europäische Familie kann man nicht betrachten, ohne die Wahrheit über die historische Entwicklung des mittelal-terlichen bosnischen Staates – der auf europäischen Höfen anerkannt war - zu berücksichtigen, stellt auch Prof. Mirko Pejanović fest. Er fügt hinzu, dass der Stammbaum des Herrschergeschlechts Kotromanić zu einem Wendepunkt in der Bildung der zukünft igen Genera-tionen führen könnte:

„Der Stammbaum der Dynastie Kotromanić wird einen wichtigen Platz in der Schüler- und Studenten-bildung und sogar in der Bildung der Bürger einnehmen. Er soll in allen Schulen und Erziehungs- / Bildungs-institutionen seinen Platz fi nden.“


Obwohl die Entstehung Bosniens meistens mit dem Namen des Kulin

Bans und dem 12. Jahrhundert ver-bunden wird, zeigen die Daten des Autors des Stammbaums „Bosni-sche Dynastie Kotromanić“, dass der erste bosnische Herrscher noch im Jahr 968 erwähnt wird. Der Stamm-baum des Herrschergeschlechts Kotromanić ist ein einzigartiges Werk des Autors dr. Enver Imamović, das auf einem Ort mit Bild und Text die fast 700-jährige Geschichte Bos-niens zeigt.

Der Stammbaum „Bosnische Dynastie Kotromanić“ ist ein Perso-nalausweis Bosniens, ein Kunstwerk, das Bild eines Eichbaums mit Mit-gliedern des Herrschergeschlechts Kotromanić, das mehr als 700 Jah-re über den mittelalterlichen bos-nischen Staat geherrscht hat oder – wie es der Autor Prof. Dr. Enver Imamović betont – ein Zeugnis da-von, dass bosnischer Staat einer der ältesten slawischen Staaten ist.

Aus der abgeleiteten Genese ist es ersichtlich, dass Bosnien damals ein unabhängiger Staat war mit eigenen Herrschern, mit Hof, mit einem star-ken diplomatischen Amt, mit eigener Armee und eigener Währung. Auf dem Stammbaum sind vierzehn Herr-scher dargestellt, deren Gesichter von authentischen Dokumenten stammen, während im Text 70 Mitglieder der Dy-nastie Kotromanić erwähnt werden.

Die Darstellung des bosnischen Herrschergeschlechts stellt auch eine Art der Erneuerung des kulturellen Gedächtnisses über Herrscherper-sönlichkeiten aus dieser bedeuten-den historischen Periode Bosniens dar. Für den Akademiker Muhamed Filipović bedeutet der Stammbaum auch eine Erneuerung der gemeinsa-men Identität, die von unterschied-lichen Nationalismen auch heute noch in Frage gestellt wird.

„200 Jahre lang wurde in unseren Menschen das Gefühl des Stolzes getö-tet – des Stolzes darauf, dass sie einst ihren Staat hatten, dass sie ihren Adel

15

Bosnischer königlicher Stammbaum


Autor: Edin Smailović

Ljetopis Mula Mustafe Bašeskije je prvo djelo ovakve vrste u Bošnjaka. No, Bašeskija je puno

više od hroničara jednog vremena. Iz njego-vog ljetopisa saznajemo ne samo dešavanja za njegovog života, već i običaje, način života, pa i duh vremena u kojem je pisao. U njegovoj svojevrsnoj hronici društvenog života Saraje-va saznajemo ko se vjenčao, ko je preselio,ko je otišao u rat, kada je bila gladna godina, kada je grad poharala kuga. Bašeskija nam donosi puno detalja i o privrednom životu grada, o zanatima ,trgovini i sl.

Bašeskija u Ljetopisu donosi i niz drugih zanimljivosti, kao što je npr. izgradnja bibli-oteke u Carevoj mahali, koju je izgradio Os-man šehbi Bjelopoljac sin Mehmeda efendije Kadića iz Bijelog Polja. Takođe, spominje izgradnju džamija, javnih česama, turbeta itd. Donosi i podatke o svom godišnjem pri-hodu i potrošnji papira u svojem dućanu.

Ipak, najveći dio Ljetopisa se odnosi na smrt njegovih sugrađana i način kako su um-rli. Sam pisac ljetopisa je imao tu nesreću da je nadživio osmoro od desetoro svoje djece.

O životu Mula Mustafe Bašeskije se vrlo malo zna i izvor je uglavnom sam Ljetopis, ono što je on u njemu zapisivao o sebi. Zna se da je rođen 1731. ili 1732. godine u Mimar Sinanovoj mahali. Zbog službe koju dobija u mektebu kod Ferhad-pašine džamije 1757. godine pretpostavlja se da je završio medresu. Već 1759. godine Bašeskija je postavljen za imama jedne sa-rajevske džamije. Bašeskija ubrzo napušta ovaj poziv i postaje narodni pisar. Sastavl-jao je i pisao nepismenom svijetu privatna pisma, molbe, žalbe, ugovore, potvrde, popisivao ostavštine umrlih građana… To zanimanje će mu donijeti bogatstvo i ugled .

Svoje lično obrazovanje i usavršavanje Bašeskija i dalje ne napušta, pa ga vidi-mo kako sluša predavanja o šerijatskom pravu i astronomiji kod muderisa Gazi Husrev-begove medrese Mehmed-Razi Velihodžića. U svom dućanu, pored pisarskih poslova, podučavao je i učenike medresa i druge osobe u arapskoj ka-ligrafi ji i šerijatskom nasljednom pravu. Osim toga, on 1779. godine bilježi kako se sa nekoliko prijatelja jednom sedmično sastajao u kući nekog Vilajetovića na At-mejdanu, gdje bi pored sijela i razgovora po pola sata posvećivali čitanju knjiga. Takva sijela uz halvu održavana su i na drugim mjestima u Sarajevu i nazivana “Sohbet-halva”.

Bašeskija je 1800. godine dobio službu u Husrevbegovom vakufu. Tu dužnost nije dugo obavljao jer ga je naredne go-dine pogodila kap , od koje se nikada nije do kraja oporavio. Postojalo je puno dile-ma o datumu Bašeskijine smrti, ali je isti-nu na kraju otkrio Ljetopis njegovog sina Mustafe Firakija koji je, nažalost, sačuvan samo u fragmentima, a koji pominje da-tum smrti Mula Mustafe Bašeskije od 18. avgust 1809. godine.

Sam Ljetopis obuhvata događaje od 1746. do 1805. godine što znači da je Bašeskija i pored bolesti još uvijek bilježio u svom Ljetopisu. Ne zna se gdje se da-nas nalazi mezar Mula Mustafe Bašeskije. Pretpostavlja se da je ukopan na mezar-luku u Mimar Sinanovoj mahali gdje je proveo najveći dio svog života.

Danas neke od ulica i škola nose na-ziv ovog velikog bošnjačkog ljetopisca. Njegov Ljetopis je bio inspiracija mno-gobrojnih umjetnika. Veliki bošnjački književnik Abdulah Sidran mu je posve-tio jednu od svojih pjesama.

Mula Mustafa Bašeskija

Što se pamti nestaje, što je zapisano ostaje

16

Velikani

BAŠESKIJAJutros je, usred ljeta, snijeg pao,

težak i mokar.Plaču zaprepaštene bašte.

Bilježim to i šutim, jer svikao sam na čuda.

Vidim, kroz okna dućanska, zabri-nuta prolaze lica, i nijema.

Kamo će stići, Bože, koji sve znaš? Ne hulim, samoću sam ovu pri-

mio ko dar, ne kaznu, ko premoć, nipošto užas.

Stići će, znam, odjutra, ljudi neki. Morao je i noćas neko umrijeti.

Duša je moja spremna, ko kalem i papir predamnom.

Šutnja i čama. Koga Si, noćas, otrgnuo gradu?

Čije ćemo ime pominjati jutrom, uz duhan i kahvu, narednih dana?

Treba biti mudar, neka se strava čekanja na licu ne očituje.

Jer dugo je trebalo dok shvatih: ovo je grad u kome sve bolesti zarazne

su. Širi se ljubav ko žutica i kuga.

I mržnja se jednako koti.Nisam li, možda, odviše sam?

Nije to dobro, toliko sam sviko na samoću.

Mislim li pravo, Bože?Tako je nekoć (i to stoji zapisano), crvena kiša lila ponad grada, po-

metnja i strah rasli ko korov. A malo je zdravih u gradu duša. I pravo je što je tako. Jer, bolest

otkuda - jasno mi je, al otkuda zdravlje?

Je li, Bože, zbilja, otkuda zdravlje? Pitaju li to ovi ljudi oko mene (što isto ih primam, znajući da ni dva nisu ista, ni pred Tvojim, ni pred

mojim licem), pitaju li?I znaju li da ih motrim?

Kako bi im samo srca uzdrhtala ove redove da vide!

Griješim li prema sebi, tek tada sam drugima prav.

Prema njima griješim li, pravdu prema sebi ispunjam.

Šta je onda istina, reci mi, Bože moj? Moli Te skromni Mula-Mustafa, što druge želje nema već tiho da bude, i

još tiše ode, kada dodje čas.

Abdulah Sidran

Ilust

raci

ja: S

abah

udin

Mur

anov

ić M

uran

salem oder europäisches Jerusalem bezeichnet - wegen seiner Buntheit und der Symbole unterschiedlicher Religionen und Kulturen.

Finci erinnert daran, dass es genügt, durch die Altstadt von Sara-jevo spazieren zu gehen, wo sich auf einem kleinen geographischen Raum religiöse Bauten von allen drei mono-theistischen Religionen befi nden.

„Sie können beispielweise in der Altstadt auf nur 200 Meter Bauten von allen drei, bzw. vier monotheistischen Religionen sehen: des Katolizismus, des orthodoxen Christentums, des Islams und des Judentums. Da ste-hen sie alle vier nebeneinander und stören einander nicht“, sagt Finci und fügt hinzu, dass trotz der Tatsache, dass Kriegsereignisse das demog-raphische Bild der Stadt verändert haben, Sarajevo auch weiterhin eine Oase der Toleranz darstellt und we-gen seiner Besonderheit ein multire-ligiöses Zentrum von Europa bleibt.

Halil Mehtić, Professor an der Islamischen pädagogischen Hoch-schule in Zenica, betont, dass Sa-


D ie Tatsache, dass nur hier Gotteshäuser der Juden, Katholiken, or-

thodoxen Christen und Muslimen im Kreis von ein paar hundert Metern stehen, zeugt davon, dass Sarajevo ein Unikat ist. Die Syn-agoge, der Dom, die orthodoxe Kirche und die Mosche sehen durch das Objektiv der Fotore-porter beeindruckend aus.

Multikonfessionalität der Haupt-stadt von Bosnien-Herzegowina am Tag von „Asure“, an dem Gläubige des Propheten Nuh (Noa) und der Weltfl ut gedenken, gibt der Stadt eine besondere Dimension. Der Präsident der jüdischen Gemeinschaft in Bos-nien-Herzegowina Jakob Finci sagt, dass Sarajevo seit seiner Gründung vor 550 Jahren immer eine multieth-nische Stadt war, in der nicht nur ein Volk lebte sondern immer mehrere von ihnen.

„Wenn wir dazu noch Juden zählen, die gleich nach der Ver-treibung aus Spanien nach Sarajevo umgezogen sind, weil sie im Ot-tomanischen Reich gut empfangen wurden –Bosnien war zu dieser Zeit eine erst eroberte Provinz, in die sie frei einwandern durft en – dann ist dies eine neue Qualität in der er-wähnten Multiethnizität der Stadt.“, sagt Finci.

Die Juden aus Andalusien ha-ben damals eine berühmte religiöse Schrift mitgebracht – die Hagada. Und Sarajevo wurde als kleines Jeru-

17

Sarajevo: Ein Zivilisationsvorbild für Europa

Reportage

Sarajevo ist seit alten Zeiten als ein multiethnisches, multikulturel-les und multireligiöses Zentrum von Europa bekannt. Sarajevo hat sein-en erkennbaren Geist der Toleranz und des interreligiösen Respekts auch in den schwierigsten Tagen der Stadtbelagerung beibehalten; und heute kann es der ganzen Welt als Vorbild dienen.

für seine große Markthallen und zahlreiche Moscheen, von denen es Mitte des 16. Jahrhunderts über ein hundert gab. Aber es wurden auch Bauten anderer Religionen gebaut.

Zu dieser Zeit war Sarajevo eine der wenigen kosmopolitischen Städte in Europa; und diese Eigenschaft hat es bis zu heutigem Tag beibehalten.

So weist Prof. Mehtić darauf hin, dass Sarajevo wahrlich das beste Beispiel der „ewigen Toleranz und des Zusammenlebens“ im islamisch-en Glauben darstellt.

„So haben Vertreter anderer Re-ligionen ihre Gotteshäuser in einer Zeit gebaut, als Osmanisches Im-perium auf dem Höhepunkt seiner Macht war. Das zeigt, dass unter osmanischer Herrschaft die Verb-reitung und das Wirken anderer religiöser Gemeinschaft en auf die-sem Gebiet nicht verboten war“, sagt Mehtić.

„Europa, das sich für den Leader in Demokratie hält, soll einsehen, dass Sarajevo einzigartig ist, weil man dort beispielsweise um 12 Uhr sowohl Kirchenglocken als auch den Muezzinruf zum Mittagsgebet hören kann, was dem europäischen Jerusa-lem einen besonderen Reiz und ein besonderes Kolorit verleiht“, erklärt Mehtić.

Der Generalsekretär der Bischöf-skonferenz in Bosnien-Herzegowi-na Ivo Tomašević sagt, dass trotz der Tatsache, dass die Hauptstadt von Bosnien-Herzegowina eine

rajevo im wortwörtlichen Sinne „europäisches Jerusalem“ ist, weil es unterschiedliche Religionen und Kulturen auf einem Ort versammelt.

„Auf einem kleinen Gebiet ha-ben Sie Gotteshäuser der drei Him-melsreligionen – des Christemtums, des Islams und des Judentums – und das zeugt am besten davon, dass Sa-rajevo eine multireligiöse und mul-tikulturelle Stadt ist. Außerdem ist es wichtig zu erwähnen, dass für die Tradition der Muslime, die diese Stadt gegründet haben, gerade diese ewige Toleranz charakteristisch ist, die vom ersten Tag des Islams bis heute vererbt wird, sagt Mehtić.

Geschichte der Erstehung von Sarajevo

Sarajevo – wie wir es heute ken-nen – wurde im Osmanischen Reich in den fünfziger Jahren des 15. Jahr-hunderts gegründet.

Osmanischer Herrscher in Bos-nien, Isa-beg Ishaković, fi ng mit dem Ausbau der Stadt Sarajevo an. Er machte aus mehreren Dörfern eine Stadt und ein Zentrum des Gesche-hens. Er hat einige bedeutende Bauten gebaut, unter denen Moscheen, eine Markthalle, öff entliches Bad, Unter-künft e für Reisende und ein Schloss, das sog. „Saraj“, nach dem das heu-tige Sarajevo benannt wurde.

Unter der Leitung des weisen und großen Gazi Husrev-begs wuchs Sa-rajevo sehr schnell. Es wurde bekannt


teilweise Veränderung in der Bev-ölkerungsstruktur erlebt hat, seine Multireligiösität auch heute an den Menschen, die in dieser Stadt leben, erkennbar ist.

„Wenn man über Multireligiösität dieser Stadt spricht, dann scheinen mir die Menschen, an denen man diese Multireligiösität erkennt, am wichtigsten, obwohl auch Bauten und die Anwesenheit von Multire-ligiösität auf unterschiedlichen an-deren Ebenen nicht unwichtig sind“, sagt Tomašević. Er fügt hinzu, dass für jedes Land seine Hauptstadt von besonderer Bedeutung ist, weil es in der Regel fast immer die größte Stadt in dem Land ist und die Stadt ist, in der wichtigste Entscheidungen get-roff en werden, die das ganze Land und alle seinen Einwohner betreff en, so dass sie in der Regel auch in den Medien am meisten präsent ist.

„Diese Multireligiösität und Multiethnizität soll tatsächlich sich-tbar sein: sowohl in der Bevölker-ungsstruktur als auch in der Regier-ung, in religiösen Bauten, in den Medien, aber auch im Alltag. Viele Menschen in der Welt sehen Bosnien-Herzegowina durch Sarajevo und deshalb wäre es notwendig, alles zu tun, damit diese Stadt auch das ganze Land repräsentiert“, sagt der Gener-alsekretär der Bischöfskonferenz in Bosnien-Herzegowina.

Sarajevo bleibt einmalig in Eu-ropa – ein Ort, wo unterschiedliche Religionen, Kulturen, Völker und Traditionen aufeinander treff en. Sa-rajevo ist – trotz allem – sich selbst treu geblieben.

In der Innenstadt von Sarajevo befinden sich auf engstem Raum von 300 Metern vier religiöse Bauten: Gotteshäuser des Islam, des Katholizismus, des orthodoxen

Christentums und des Judentums

Da je Sarajevo grad-unikat potvrđuje i činjenica da su samo ovdje, u krugu od

nekoliko stotina metara, smješteni vjer-ski objekti jevreja, katolika, pravoslavaca i muslimana.

Sinagoga, katedrala, pravoslavna crk-va i džamija, kroz objektiv fotoreportera izgledaju zadivljujuće.

Multikonfesionalnost glavnog grada Bosne i Hercegovine na Dan ašure, kada se vjernici prisjećaju poslanika Nuha (Noe, Noja) i potopa svijeta, ovom gradu daje posebnu dimenziju.

Predsjednik Jevrejske zajednice u BiH Jakob Finci kaže kako je od svog os-nivanja prije davnih 550 godina Sarajevo uvijek bilo multietnički grad u kojem nije živio samo jedan narod nego više njih.

“Ako tome dodamo i Jevreje koji su se u Sarajevo doselili odmah nakon izgona iz Španije, jer su bili dobro primljeni u Otomanskom carstvu, a Bosna je tada bila novoosvojena provincija u kojoj su mogli slobodno da se useljavaju, i onda je to jedan kvalitet više toj mutlitetničnosti grada”, kaže Finci.

Jevreji su sa sobom iz Andaluzije donijeli čuveni vjerski spis – Hagadu, a Sarajevo su nazvali mali Jeruzalem ili ev-ropski Jeruzalem zbog njegove šarolikosti i simbola različitih vjera i kultura.

Finci napominje da je dovoljno prošetati starim dijelom glavnom grada BiH, gdje se na malom geografskom prostoru nalaze vjerski objekti sve tri monoteističke religije.

“Primjerice, u starom gradskom jezg-ru na svega 200 metara možete vidjeti ob-jekte sve tri, odnosno četiri monoteističke religije, katolicizma, pravoslavlja, islama i judaizma, i stoje jedna do druge, i gdje jedna drugoj ne smetaju”, rekao je Finci i poručio da, i pored činjenice da su ratna dešavanja utjecala na demografsku sliku grada, Sarajevo i dalje predstavlja oazu tolerancije i da je po svojoj specifi čnosti multireligijski centar Evrope.

Profesor Islamskog pedagoškog fakulteta Univerziteta u Zenici Halil Mehtić ističe da je Sarajevo u pravom smislu riječi svojevrstan “evropski Jeru-zalem” jer okuplja različite vjere i civili-zacije.

“Na jednom uskom području imate bogomolje tri nebeske religije, kršćanstva, islama i judaizma, i to najbolje govori koliko je Sarajevo multireligijski i mul-tikulturalni grad. Pored toga, važno je napomenuti da u tradiciji muslimana koji su utemeljitelji toga grada, odnosno Ishak beg Ishaković, jeste upravo vječita tolerancija koja se baštini od prvog dana islama do danas”, kaže Mehtić.

Historija nastanka SarajevaSarajevo koje danas poznajemo je os-

novano u Osmanskom carstvu pedesetih godina 15. vijeka.

Osmanki vladar Bosne, Isa-beg Ishaković, je započeo izgradnju Sara-jeva. Pretvorio je par zaselaka u grad i centar zbivanja gradnjom jednog broja značajnih objekata, uključujući džamije,

zatvorenu tržnicu, javno kupatilo, ob-jekte za putnike i dvor, takozvani Saraj, prema kojem je današnje Sarajevo i dob-ilo ime.

Pod mudrim vodstvom velikana Gazi Husrev-bega, Sarajevo je raslo ve-likom brzinom. Postalo je poznato po svojim velikim tržnicama i velikim bro-jem džamija, kojih je sredinom 16. vijeka bilo preko stotinu. Ali, izgrađeni su i ob-jekti ostalih religija.

Sarajevo je u to doba bilo jedno od ri-jetkih kosmopolitskih gradova u Evropi, a tu osobinu sačuvalo je i do današnjih dana.

Prof. Mehtić tako napominje da je Sarajevo uistinu najbolji primjer “vječne tolerancije i suživota” u islam-skome vjerovanju.

“Tako su predstavnici drugih re-ligija napravili svoje bogomolje u vri-jema kada je osmanska imperija bila na vrhuncu svoje moći, što je pokazatelj da osmanska vlast nije branila širenje i djelovanje drugih vjerskih zajednica na svome prostoru”, kazao je Mehtić.

“Evropa koja za sebe kaže da je per-janica demokratije treba uvidjeti da je Sa-rajevo unikatan primjer kada se, naprim-jer, u podne namaz u 12 sati oglašavaju crkvena zvona i ezani što daje jednu posebnu draž i jedan poseban kolorit ev-ropskom Jerusalemu”, objasnio je Mehtić.

Generalni sekretar Biskupske kon-ferencije BiH Ivo Tomašević kaže da, i pored toga što je glavni grad BiH dijelom doživio promjene u strukturi stanovništva, danas se može prepoznati njegova multireligioznost u ljudima koji žive u bh. prijestolnici.

“Kada je u pitanju multireligioznost ovog grada, najvažnijim mi se čine ljudi po kojima se ta multireligioznost pre-poznaje, iako ni objekti, kao i prisut-nost multireligioznosti na raznim ra-zinama života nije nevažno”, rekao je Tomašević. Om kaže da za svaku zemlju glavni grad ima posebnu važnost jer je to gotovo redovito i najveći grad u zem-lji i grad u kojem se donose najvažnije odluke koje se tiču cijele zemlje i svih stanovnika, pa je redovito najviše prisu-tan i u medijima.

“Ta multireligiozonost i multie-tničnost treba biti stvarno vidljiva: i u strukturi stanovništva, i u vlasti, i u vjerskim građevinama, i u medijima, ali i u svakodnevnom životu. Mnogi u svijetu Bosnu i Hercegovinu gleda-ju kroz Sarajevo i zato bi bilo nužno učiniti sve da uistinu kroz ovaj grad bude prepoznatljiva i ova zemlja”, ka-zao je generalni sekretar Biskupske konferencije BiH.

Sarajevo ostaje jedinstveno u Evropi – mjesto gdje se sastaju različite religije, kulture, narodi i tradicije. Sarajevo je, uprkos svemu, ostalo svoje.

(Izvor: Agencija Anadolija)


Reportaža

Civilizacijski uzor za EvropuSarajevo je od davnina poznato kao multietnički, multikulturalni i multireligijski centar Evrope. Sarajevo je prepoznatljivi duh tolerancije i međureligijskog poštovanja sačuvalo i u najtežim danima opsade, a danas svijetu može služiti kao uzor.

temelj dugoročne srpske poli-tike, pa se Garašaninove ide-je iskazuju kao izraz srpskih ekspanzionističkih težnji koje ne uzimaju u obzir postojanje drugih južnoslavenskih naroda i njihove nacionalne interese.

Na temelju Načertanija, nastaje drugi velikosrpski me-morandum Homogena Srbi-ja četničkog ideologa Stevana Moljevića iz 1941. godine, ko-jim se zagovara stvaranje Velike Srbije i njeno etničko čišćenje od drugih naroda. Ovaj me-morandum je praćen koljačkim pohodima četnika Draže Mihajlovića.

Kao prirodan nastavak ova dva velikosrpska dokumenta, 1986. godine se pojavio Memo-randum SANU, dokument koji je stvorila Srpska akademija nauka i umetnosti kao strateški program srpske inteligencije. Memorandum SANU je odredio smjer rješenja srpskog pitan-ja unutar SFR Jugoslavije. Ovaj dokument bio je objavljen u jav-nosti preko beogradskog lista Večernje novosti. Memorandum SANU u svom sadržaju nimalo ne odstupa od pomenutih veli-kosrpskih programa, samo što je moderniziran za svoje vrijeme. Memorandum SANU je imao dalekosežan utjecaj na razvoj i obnovu nacionalističkog pokre-ta u Srbiji, najprije pod okriljem Saveza komunista Srbije. Memo-randum je imao i izravan utjecaj na Slobodana Miloševića koji je ideje izložene u memorandumu pokušao provesti u djelo: anti-birokratska revolucija i ideja o velikoj Srbiji koja je kasnije bila uzrok rata u Sloveniji, Hrvats-koj, BiH i na Kosovu.

Drugi Memorandum SANU je dokument koji je stvori-la, također, Srpska akademi-ja nauka i umjetnosti za naj-novije vrijeme i prema nekim tumačenjima danas je u primje-ni. Kao autori se pominju Dob-rica Ćosić, Ljubomir Tadić (otac


Autor: Edin Salković

N akon dva srpska ustanka Srbija je 30-ih godina 19. stoljeća

dobila autonomiju u okviru Osmanskog Carstva. Nakon svrgavanja Obrenovića 1842. na kneževski prijestol dolazi Aleksandar Karađorđević. U vrijeme njegove vladavine Ilija Garašanin (1812-1874) postaje ministar unutarnjih poslova u kojemu je zacrtan osnovni cilj vanjske politike Srbije, odnos-no, proširenje srpske države i stvaranje velike Srbije.

Garašaninovo Načertanije je tajni dokument za kojega javnost saznaje tek 1906. godi-ne. Osnovni tekst spisa potječe iz pera Čeha Frantiseka Zacha, koji je za poljsku emigraciju radio u Beogradu na usmjera-vanju srpske politike koja je tre-bala Srbiju pretvoriti u stožera snažne južnoslavenske države. Cilj je bio da se u budućnosti spriječi širenje ruskog i aus-trijskog utjecaja na Osmansko Carstvo na Balkanu. Zach je svom tekstu dao naslov Plan, a taj je tekst poslužio Garašaninu kao predložak za Program spoljašnje i nacionalne politike Srbije na koncu 1844. godine, skraćeno nazvan Načertanije.

Garašanin, kao i Zach, kreće od istog polazišta: nova Srbija mora biti nastavljač srednjovje-kovnog Dušanova Carstva. No, dok Zach srpsku državnu ideju smatra uporištem za okupljan-je Južnih Slavena, Garašanin preinačava Zachovu formulaciju i srpsku državnu ideju pretvara u uporište srpske dominacije na Balkanu. Zach ima ideju da ve-lika Srbija živi u slozi sa širim slavenskim narodima, u inter-pretaciji Garašanina pretvara se u strogu srpsku koncepciju i zaobilaženje drugih slavenskih naroda. Zach uočava da Južne Slavene čine srodni narodi, a za Garašanina postoji zajednica je-

dinstvenog srpskog naroda dvi-ju religija, pri čemu se Bošnjaci potpuno zanemaruju.

Zach u svom Planu izražava uvjerenje da će Osmansko Carstvo izgubiti vlast na Bal-kanu. IIija Garašanin slijedi to predviđanje i usmjerava se prema turskoj baštini. Mada računa i s područjem Južnih Slavena u Austriji, on u prvoj etapi ne želi pogoršavati odnose s njom. No, predvidio je scenarij za ostvarenje svojih dugoročnih planova i predviđa različite postupke pod plaštom brige za “oslobodenje” i “ujedinjenje” srpstva.

Kako je Garašanin preinačavao Zachove misli vidi se iz usporedbe njihovih tek-stova. Tako npr. Zach u svom Planu piše: “O sredstvima koji-ma bi se sjedinjenje sviju južnih Slavena izdjestvovati moglo”, a Garašanin tu rečenicu ispisuje: “O sredstvima kojima bi se cjelj srbska postić mogla.” (Usp. dr. Mirko Valentić, Prva programs-ka formulacija velikosrpske ide-je, u knjizi Izvori velikosrpske agresije, Zagreb 1991, str. 41-64.)

Utjecaj Garašaninovog spisa

Spis IIije Garašanina Načertanije imao je izuzetno ve-lik utjecaj na buduća pokoljenja srpskih političara i državnika. Srpska politika se neprestano inspirirala Garašaninovim spi-som sve do naših dana. Tako je nasuprot programu jugo-slavenskog ujedinjenja na os-novi ravnopravnosti udruženih naroda, u Srbiji formuliran posve drugačiji program kao njegova negacija. Dakako da će se to odraziti na buduća zbivan-ja i proizvesti teška sučeljavanja i sukobe.

Garašanin je zacrtao srps-ku politiku prisvajanja novih područja i njihova uklapan-ja u srpsku državu. Imperi-jalnost ili Velika Srbija postaje

Načertanije kao temelj svih srpskih velikodržavnih memoranduma

20

Naša riječ


Borisa Tadića) te skupina srps-kih akademika i književnika. Ovaj dokument je ponajviše us-mjeren na saniranju štete što ga je velikosrpskom projektu i ug-ledu Srbije nanijela neuspješna agresija na Hrvatsku i BiH, neuspješno dekonstituiranje Kosova. Za izvršenje ovog me-moranduma naglašena je misija Srpske pravoslavne crkve. Dvije izjave su dobar opis lajtmoti-va ovog Drugog memorandu-ma. Prva je ona koju je rekao otac srbijanske politike Dobrica Ćosić 2012. godine „da su Srbi u 20. st. izgubili četiri rata (Slo-venija, Hrvatska, BiH i Kosovo), ali da u 21. stoljeću trebaju gle-dati kako u miru da dobiju iz-gubljene ratove“. Druga izjava je ona prof. Ljubomira Tadića: „Vojni gubitak Srpske Krajine i slavonskih zemalja, gde su Srbi bili većina, mi ne smemo nikad prihvatiti kao definitivni gu-bitak. Te krajeve nikad ne tre-ba smatrati izgubljenim, jer ni Nemci nisu Istočnu Nemačku smatrali definitivno izgublje-nom. Čak ni u ustavu. “

Očigledno je da kontinuitet velikosrpske politike opstaje do današnjih dana i da je uvjek bio „sveto pismo“ za srpsku političku elitu. Ilija Garašanin i njegovo Načertanije su sijači tog sjemena koje je svoje krvave plodove davalo godinama, sve do današnjih dana.

Iz arhiva

ga prozvaše kako su oni hotjeli jedni srpskim a drugi hrvatskim, a o nama nigdje ni spomena. Mi sigurno imamo prava dičiti se, što se našim jezikom služe danas u književnosti naši prijatelji Jovo i Ivo, a to će nam bar svak priznati. Ali mi nikako ne razumijemo, zašto naziv, što su ga oni našem jeziku po svojoj volji, a bez našeg pitanja dali, sada nama po što po to hoće da nametnu, pa nam čak brane, da mi u našoj vlastitoj kući svoj jezik označujemo imenom našeg naroda. To je slično, kad bi našem djetetu neko drugi po svojoj volji ime nadio. Tako postupanje i taj zahtjev mi ne odobravamo i nijesmo nikako kail. Ali čast i poštenje obodvojici naših prijatelja, Srbu i Hrvatu. Mi njihovu narodnost ne preziremo, mi na njiha krivim okom ne gledamo, mi nikad nećemo zanijekati, da nijesmo od jugoslovenskog plemena, već baš hoćemo, da svakome jasno dokažemo, da smo mi Bošnjaci na prvom stepenu toga slavnoga roda. Ali uvijek ostajemo Bošnjaci kao što su nam bili i pradjedovi i ništa drugo. Dakle nek se dobro ogledaju po zemlji naša braća, koji toliko stoljeća u Bosni i Hercegovini stanuju i živu, a hoće da su Srbi ili Hrvati. Neka ovo lijepo prouče i promozgaju.

Pisao: Fra Antun Knežević, bosanski fratar

Neke naše komšije vrlo se ljute, što se dičimo i ponosimo našim starim imenom,

jezikom i običajima i što pod živu glavu nećemo da prigrlimo njihovo ime za oznaku narodnosti i jezika. U napadajima na nas složne su naše komšije, koje ćemo, da se bolje razumijemo, nazvati Jovo i Ivo. No i jedan i drugi traži od nas nešto drugo, jer izmedju sebe ne mogu – o živu glavu – da se slože. Prijatelj Jovo poručuje nam, da uzmemo njegovo ime, a prijatelj Ivo veli, “jok Bošnjače, ti si moj i moraš prigrliti moje ime“. Potegni tamo, potegni amo, a sve bez našega pitanja. Od same ljubavi, a zbog svoje beskrajne svađe, prijatelji bi nas upravo raskinuli; da se nijesmo već odavna tome priučili, mi bi se morali od čuda kameniti kao kulašinsko dijete. Al‘ ovako, kako stvari stoje, zapitaćemo naše prijatelje, koji se bave perom i štampom: za što se tako svađate za nas, kad dobro znadete, da je Bošnjak od starine privikao dičiti se jezikom i zvati se imenom svojim, da se vjerno drži tradicija i uspomena svojih djedova. Slavni tarih (istorija) naše mile domovine sjeća nas onih vremena, kada se je naša domaća vlastela u svakoj prigodi jasno i otvoreno izrazila o svojoj narodnosti, nazivajući se ponosnim i junačkim imenom Bošnjak. Gledamo na mnoge dokumente domaćih spisatelja iz prošlih vjekova, u kojima se uvijek spominje naše pravo narodno ime Bošnjak, a to su oni razlozi zbog kojih se i mi, kao njihovi zahvalni i vijerni potomci zovemo slavnim imenom Bošnjak. Od toga nećemo niti smijemo otstupiti, toga ćemo se imena držati vijerno i stalno. Mi se ponosimo time, da je upravo naš jezik, a iz naše otadžbine uzet za osnovu književnog jezika naših komšija Srba i Hrvata. Glasoviti jezikoslovci Vuk Karadžić, Daničić, pa Ljudevit Gaj prenijeli su naš lijepi jezik u književnost obaju rečenih naroda, te

Tekst „Ništa nesmjeti reći krivo“, List Bosanski prijatelj (1870.)

Priča o komšiji Jovu i komšiji Ivu

Fra Antun Knežević, (Varcar Vakuf, današnji Mrkonjić Grad, 9. januara 1834. - Kotor Varoš, 22. septembra 1889.), je bio bosanski fratar i jedan od glavnih protagonista bošnjaštva i borbe protiv hrvatizacije i srbizacije bosanskih katolika i pravoslavaca. Njegova glavna ideja je da su Bošnjaci jedan narod od tri vjere i da nikakvih Hrvata ni Srba nema u Bosni i Hercegovini do 19. vijeka. Iako Fra Antun Knežević nije bio jedinstvena pojava u ovom smislu (ideje je preuzeo direktno od Fra Ivana Frane Jukića koji mu je bio učitelj, ali su i drugi prpadnici franjevačkog reda još od 17. stoljeća prihvatali ideju bošnjasštva i prenijeli je u okviru bratstva u 18. i 19. stoljeće), imao je svakako pored Ivana Franje Jukića najsnažniji uticaj i ostavio najdublji trag u bosanskohercegovačkoj historiji, po uvjerenju da katolici, pravoslavni i muslimani čine jedan narod, a Bosna i Hercegovina državu s dubokim historijskim korijenima.Studirao je u Fojnici, Rimu i Sijeni.

er. „Wenn ich mich nicht gut füh-le, f lüchte ich in die Einsamkeit. Wenn ich aber noch schlimmer bin, suche ich gute Menschen...“

Selimovic wurde am 26. April 1910 in Tuzla geboren, wo er die Grundschule und das Gymnasium besuchte. 1930 nahm er sein Studi-um an der Philosophischen Fakul-tät in Belgrad auf. 1951 veröffent-lichte er die Erzählung „Prva ceta“, dann folgten der Roman „Tisine“, die Erzählungen unter dem Na-men „Tudja zemlja“, und der kurze poethische Roman „Magla i mese-cina“. Dann schrieb er im gleichen Ton „Der Derwisch und der Tod“ und später auch „Đevojka crvene kose“, „Pisci, mišljenja i razgovo-ri“, „Za i protiv Vuka“, „Krug“ und „Sjećanja“. Das letzte Buch stellt Selimovic Biographie dar, in der er wichtige Ereignisse und Persönlich-keiten in seinem Leben beschrieben hat. Von 1971 bis zu seinem Tod lebte und arbeitete Mesa Selimovic in Belgrad. Es starb am 11. Juli 1982 und wurde in der Allee der ver-dienstvollen Bürger auf dem Neuen Friedhof in Belgrad beigesetzt.


Im letzten Jahr wird der 30. Jahrestag des Todes des berühmten Schriftstellers

Mesa Selimovic begangen. Sein Roman „Dervis i smrt“ (Der Der-wisch und der Tod) bekam alle wichtigen Literaturauszeichnun-gen im Lande, sowie sein Roman „Tvrdjava“ (Die Festung), der in mehrere Sprachen weltweit über-setzt wurde.

Der Roman „Der Derwisch und der Tod“ ist das wichtigste Werk von Mesa Selimovic. Im Mittel-punkt dieses Romans steht Ah-med Nurudin, der seine Biografie schreibt, und dabei erkennt, dass sein Leben in einer Leere, Sinnlo-sigkeit und Absurdität vergangen ist. Die Inspiration für die Ent-stehung dieses Romans fand Se-limovic in seinem eigenen Leben. Die Kenntnis über diese autobio-grafischen Elemente erleichtert das Verständnis des Romans, der Persönlichkeit von Ahmed Nuru-din, der Gestaltungstechniken und des schöpferischen Verfahrens. Ende 1944 wurde der älteste Bru-der von Mesa in Tuzla in Bosnien

und Herzegowina als Partisanoffi-zier erschossen, was Selimovic sehr getroffen hatte. „Mein Bruder ist meine größte Wunde“, schreibt er.

„Die Festung“ ist laut Selimovic ein Werk über Ahmet Saba. „Die Hauptfigur des Romans bemüht sich, die Brücke zu den anderen Menschen zu finden, um so die Fe-stung zu verlassen. Er weiß, dass der Hass uns zerstärt und trennt. Dieser Hass bring uns von der Liebe ab, oder zumindest von dem Glau-ben, dass jegliche Verständigung zwischen Einzelnen und Gemein-schaften möglich ist. Von diesem Glauben und Willen geleitet, bleibt der Mensch fröhlich und moralisch rein!“ Die Handlung des Romans ist im muslimischen Sarajevo Mit-te des 17. Jahrhunderts eingebettet. Alles was passiert, könnte sich auf die heutige, gestrige oder sogar zu-künftige Zeit beziehen.

Laut Literaturkritikern und Verehrern seines Werks sind Seli-movics Gedanken wahre „kleine Lebenswahrheiten“. „Ich mag die Menschen, und weiß nicht, was ich mit ihnen tun sollte“, schrieb

22

Drei Jahrzehnte seit dem Tod von Mesa Selimovic

Literatur

Meša Selimović

Ko piše srcem ostaje u duši onoga ko čita

Ulizice - to su za mene najgori ljudi na svijetu, najštetniji, najpokvareniji.Oni podržavaju svaku vlast, oni siju strah bez milosti, bez ikakvog obzira, hladni kao led, oštri kao nož, kao psi vjerni svakoj državi, kao kurve nevjerni svakom pojedincu, najmanje ljudi od svih ljudi.Dok njih bude nema sreće na svijetu, jer će uništiti sve što je istinska ljudska vrijednost.

cijalisti – Radničko socijalistička stranka (www.lsap.lu); DP – Demo-kratska stranka (www.dp.lu); Dei Greng – Zeleni (www.greng.lu); ADR – Alternativno demokratska reformistička stranka (www.adr.lu); Dei Lenk – Ljevica (www.dei-lenk.lu ); KPL – Komunistička par-tija Luksemburga ( www.kp-l.org )

Izbori

Država je podijeljena na 4 iz-borna okruga:

Jug koji obuhvata kanton Esch/Alzette i Capellen; Istok koji obuh-vata kanton Grevenmacher, Remi-chi Echternach; Centar koji obuh-vata kanton Luxemburg i Mersch; Sjever koji obuhvata kanton Diekirch, Redange, Wiltz, Cler-vaux i Vianden.

Luxemburci biraju 60 članova Narodne skupštine direktnim glasanjem svakih pet godina i to prve nedjelje mjeseca juna. Zad-nji parlamentarni izbori su se održali 7. juna 2009. godine. Us-lovi za glasanje su: luxemburško državljanstvo, punoljetstvo i uživanje građanskih prava. Kandi-dat za poslanika mora ispuniti iste uslove i mora boraviti u Luxem-burgu. Od zadnjih parlamentarnih izbora šest političkih stranaka su zastupljene u parlamentu.

Hrišćansko socijalno narodna stranka (CSV) je bila pobjednik na tim izborima sa osvojenih 26 poslaničkih mjesta. Iz ove stranke je


ichel Lentz je studirao fi -lologiju na Université Libre

de Bruxelles. Godine 1842. se pri-družio državnoj službi. Na početku je bio zaposlen u sekretarijatu Vlade, a kasnije je prešao u računovodstvo komore. Penzionisan je 1892. godi-ne. U njegovoj zadnjoj godini živo-ta gotovo je skroz oslijepio. Michel Lentzu je kao nacionalnom pjesni-ku iz časti organizovana sahrana na državnom nivou. Godine 1903. na Place d’Armes u Luxembourgu je po-dignut zajednički spomenik njemu i Dick.

Michel Lentz je pisao poeziju i pjesme na luksemburškom, uz ne-koliko izuzetaka na njemačkom je-ziku. Omiljene teme su mu bile pri-roda i ljubav prema domovini, koju je simbolično iskazao bogatim sli-kama poput cvijeća u nacionalnim bojama crvene, bijele i plave. Dvije njegove pjesme su igrale važnu ulo-gu na buđenju nacionalne svijesti i identiteta Luksemburžana. Pjesmu „Ons Hémécht“ (Naša domovina) Jean Antoine je 1864. kompono-vao. Prva i četvrta strofa ove pjesme je Zakonom od 27. jula 1993. po-stala himna, kao i njegova pjesma „ D’Lezeburger“ (Luksmeburci). Pjesma „Erenneronk un de 4. Octo-ber 1859” (Sjećanje na 4. oktobar ”1859.) je komponovana povodom obilježavanja inauguracije prve luksemburške željezničke pruge i to pod naslovom „De Feierwon“ .Ova-“kompozicija je postala kao druga himna.

Poezija od Michel Lentz je objav-ljivana u listu Velikog Vojvodstva Luksemburga, kao i u listu Luksme-burška zemlja.

Autor: Nenad Dubajić, CEFIS

Luxemburg je monarhi-ja koja funkcionira pod režimom parlamentarne

demokracije. Veliki vojvoda ujed-no obavlja i funkciju predsjedni-ka države. Od 7. oktobra 2000. šef države je S.A.R. Veliki vojvoda Henri. Iako nema izbora za preds-jednika države, ipak postoje tri tipa izbora:

Parlamentarni izbori za 60 narodnih poslanika koji kasnije bi-raju šefa vlade, Premijera ;

Opštinski izbori za izbor opštinskog vijeća, gradonačelnika i njegovih zamjenika u 106 opština koliko ima država ;

Evropski izbori za 6 preds-tavnika Luxemburga u Evropskom parlamentu.

U Luxemburgu su izbori ob-avezni, što znači da izbori nisu samo pravo, nego i obaveza koju glasač mora da ispuni. Ta koncep-cija se sprovodi kroz automatski upis glasača na biračke spiskove.

Političke stranke u Luxemburgu

U Luxemburgu ima sedam glavnih političkih stranaka. U iz-bornim periodima se dešava da se osnuje neka nova stranka na inicijativu jedne grupe ljudi, ali se pokazalo da takve inicijative nisu održive na duži period. CSV – Hrišćansko socijalno narodna stranka (www.csv.lu); LSAP So-

23

Politički sistem u Luksemburgu

Država

Glasanje liste glasanje na više listaglasanje na istoj listi

Pisac luksemburške himne

Lentz Michel21.05.1820. - 07.09.1893. Luksemburg

Općinski izbori

Na općinskim izborima se biraju vijećnici na mandat od šest godina. Svaka općina ima Izvršno vijeće kojeg čine gradonačelnik i njegova dva zamjenika. Zadnji općinski izbori su održani 9. oktobra 2011. godine. Luksemburg je jedna od ri-jetkih država koja priznaje aktivno i pasivno biračko pravo svim stran-cima iz Evropske unije i građanima trećih zemalja. Da bi imao pravo glasa uslovi su da glasač ima 18 godina na dan glasanja i da uživa građanska prava. Strani građani pored ovih uslova moraju boraviti u Luksemburgu najmanje nekoliko godina i upisati se na birački spisak u općini boravka.

CEFIS je izvršio bilans upisanih stranaca na biračkim spiskovima za lokalne izbore 2011. godine, kako bi ustanovio broj stranaca koji su se upisali. Rezultat je da se 30.937 osoba upisalo na biračke spiskove, što čini 17 % od ukupnog broja upisanih. Velika većina upisanih su građani Evropske unije (28.342) i 2.595 su građani iz trećih zemalja, od kojih jedan značajan dio čine građani sa Balkana, naročito iz Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Srbije.

došao mandatar Vlade Jean - Claud Juncker. Radničko socijalistička stranka (LSAP Socijalisti) je os-vojila 13 poslaničkih mjesta i čini vladajuću koaliciju sa CSV.

U opoziciji su Demokrats-ka stranka (DP) sa devet i Zele-ni (Dei Greng) sa sedam posla-nika, Alternativno demokratska reformistička stranka (ADR) sa četiri i Ljevica (Dei Lenk) sa samo jednim poslaničkim mandatom.

Evropski izbori

Birači biraju svakih pet go-dina direktnim, glasanjem, šest luksemburških predstavnika u Ev-ropski parlament. Zadnji izbori su se održali 7. juna 2009. godine. Na njima je izabrano tri poslanika iz reda CSV, i po jedan iz LSAP, DP i Zelenih. Glasači trebaju posjedo-vati luksemburško državljanstvo ili biti državljani jedne od država članica Evropske unije, imati 18 godina na dan izbora i uživati građanska prava. Državljani neke druge države, članice Evropske unije, moraju dokazati da borave dvije godine u Luksemburgu i mo-raju se upisati na birački spisak u općini gdje borave.


Mješoviti izborni model glasanja

Izbori se održavaju na dva različita izborna modela, koji ovi-se od veličine općine. U općinama koje broje manje od 3.000 stanov-nika glasa se po većinskom mode-lu, u drugim općinama glasanje je proporcionalno, samo što se birači mogu opredjeliti za vijećnike unutar stranačke liste. Tako da se pravo ko će biti vijećnik ne prepušta stranačkom izboru, već građanima. U većinskom modelu (općine sa manje od 3.000 sta-novnika) birači imaju izbor između ličnih kandidatura (ne stranačkih kandidatura). Glasač ima onoliki broj glasova koliki je broj općinskih vijećnika.

Mješoviti izborni sistem nudi nekoliko mogućnosti. Glasanje liste: birač označi kockicu iznad liste, odnosno bira cjelu listu, to znači da dodjeljuje jedan glas sva-kom kandidatu sa te liste; glas-anje na istoj listi: birač daje svoj glas određenom broju kandidata na istoj listi, dajući im između 0 i 2 glasa svakom; glasanje na više lista: birač daje svoj glas na više stranačkih lista ne prelazeći broj glasova kojim raspolaže.

d’exemple, une exposition itinérante consacrée à la « Présence juive entre Moselle, Meuse et Rhin au XIXe siècle, d’après la carte postale », qui comporte aussi une section sur les fêtes, préceptes et rites de la religion juive a circulé avec grand-succès au Luxembourg et dans la Grande-Région. L’année passée, une conférence-débat sur comment appro-cher le culte de la Sainte-Barbe dans une ancienne région minière alors que la so-ciété est marquée par le pluralisme reli-gieux et en voie de laïcisation. Un projet d’exposition actuellement en cours avec le « Verein der Deutschen in Luxem-burg » évoquera entre autres thèmes la réinstallation du protestantisme au Grand-Duché.

L’islam et les terres réputées d’islam ont été très présents dans les réfl exions et les activités passées du CDMH, tou-jours dans l’idée de bâtir des ponts et non pas de les abattre, de montrer ce qui est commun et de construire sur ce terrain d’entente au lieu de voir et de souligner exclusivement ce qui divise. Il a importé à l’équipe du CDMH de montrer les mul-tiples facettes des personnes de confes-sion musulmane, qui vivent aussi d’autres dimensions que celle religieuse. A ce titre, le CDMH accueille actuellement une exposition du photographe belge Charles Henneghien sur les mines au Maroc dans les années soixante. A la vue des clichés, le public comprendra que le mineur qu’il soit du Maroc et musulman ou du Bas-sin-Minier luxembourgeois et catholique, protestant ou agnostique a une histoire commune, celle du dur labeur et de l’ex-ploitation. Cette exposition s’insère dans un programme pluriannuel « Balkan, Méditerranée, Maghreb » qui mettra en valeur d’autres terrains de partage3.

Le CDMH est reconnaissant à l’équipe de lui avoir confi é son projet et agira de mieux pour l’accompagner ce-lui vers le succès, ceci dans le but de faci-liter le « faire Luxembourg ensemble ».

Antoinette ReuterAccompagnatrice du projet

pour le CDMH

(Endnotes)1 Travail placé sous la cotutelle des uni-

versités du Luxembourg et de Lausanne2 Le titre correspond à une citation tirée

d’une des interviews réalisées par Lucie Waltzer

3 On trouvera les détails des projets écoulés et de la programmation du CDMH sur le site www.cdmh.lu


Le Centre de Documentation sur les Migrations Humaines (CDMH) accueille actuelle-

ment un projet sur l’islam au Luxem-bourg. Ce dossier est proposé par une équipe de jeunes chercheuses et cher-cheurs coordonnée par Lucie Waltzer qui vient de soutenir une thèse de doctorat consacrée aux musulmans du Luxem-bourg ressortissants de l’Ex-Yougoslavie1.

L’islam est devenu, essentiellement suite à l’arrivée à partir des années 1990 de réfugiés originaires de cet espace géo-graphique, après le catholicisme, la deu-xième religion du Luxembourg. En dépit de cette importance, il reste cependant un phénomène non seulement largement méconnu, mais encore objet de nombreux stéréotypes et imaginaires issus de l’actua-lité internationale ou encore du fi n fond de l’histoire. Ces représentations, qui ne correspondent en rien aux réalités quoti-diennes des musulmans du Luxembourg, sont véhiculées entre autres par les médias et ceci parfois avec la meilleure intention du monde, notamment celle d’informer. Elles plombent les voies d’intégration des musulmans qui sont vus comme des femmes et des hommes à part, ne pou-vant pas trouver leur place dans la société luxembourgeoise. C’est précisément ces clichés que souhaite déconstruire le pro-jet « Je suis musulman, je suis un être humain comme vous » 2 en allant à la ren-contre des musulmans du Grand-Duché, en les rencontrant sur leur lieu de vie, de travail, de prière et en faisant découvrir la diversité des manières d’être et de se dire musulman au Luxembourg. Le projet a reçu le soutien de l’Offi ce luxembourgeois d’accueil et d’intégration (OLAI) sous l’égide du Fonds Européen d’Intégration. Il se déploiera à travers une exposition itinérante qui prendra son élan à la Gare-Usines de Dudelange, siège du CDMH, le 30 mai 2013 pour être ensuite proposée à d’autres structures dans l’ensemble du pays. La présentation sera accompagnée par des visites guidées, des formations et rythmée par des débats. Nous souhaite-rions qu’idéalement en chaque endroit où l’exposition trouvera accueil se déclenche une démarche qui prendrait appui sur les réalités locales et qui favoriserait de ce fait l’échange sur le terrain et – c’est notre objectif – une meilleur connaissance et compréhension mutuelle.

C’est avec plaisir que le CDMH a accepté d’être le port d’attache admi-nistratif de ce projet, car il est soucieux d’off rir une place à l’étude de tous les phé-nomènes culturels qui accompagnent les

migrations au départ du Luxembourg et à l’arrivée au Luxembourg. Les expres-sions religieuses en font partie. A ce titre, le CDMH, qui est d’une stricte neutralité confessionnelle et religieuse, s’est intéres-sé dès ses débuts au binôme migrations et confessions religieuses dont les deux vo-lets sont au Luxembourg étroitement liés.

A titre d’illustration il n’est peut-être pas inutile de rappeler que le chris-tianisme qui domine aujourd’hui le paysage religieux au Luxembourg est, comme toutes les autres confessions majeures présentes dans le pays, une re-ligion immigrée puisqu’il a ses origines en Palestine. Se souvenir d’autre part qu’en nos régions l’installation exclu-sive du christianisme dans la variante catholique a été à l’origine de mouve-ments migratoires. Elle a eu pour eff et au fi l des siècles d’obliger les représen-tants d’autres confessions, minoritaires, à émigrer. Les juifs, présents sur place aussi, si non plus longtemps que les chrétiens, ont été chassés sans ménage-ment au cours du Moyen-Age, les pro-testants en rupture de catholicisme ont été obligés de s’exiler aux XVIe et XVIIe siècles. La cohabitation des confessions n’a été rendue possible que par l’appari-tion d’une certaine neutralité de l’Etat à l’égard des expressions religieuses et par l’inscription de la liberté de conscience dans les constitutions à partir de la Ré-volution française. C’est donc en premier lieu l’action de l’Etat et non pas une prise de conscience des confessions qui est à l’origine de la cohabitation de ces der-nières, de la tolérance. Le dialogue inter-religieux qui est aujourd’hui la norme n’a pu s’établir, laborieusement, qu’à la suite de cet arbitrage public. L’installation, ou devrait-on dire le retour, des mino-rités religieuses juive et protestante au Luxembourg au cours du XIXe siècle n’a pas été aisée en dépit du cadre législatif renouvelé. Comme aujourd’hui l’islam, elles ont fait l’objet de suspicions et de représentations négatives. L’islam ren-contre peut-être une diffi culté supplé-mentaire, celle d’arriver dans le paysage religieux luxembourgeois à un moment où les relations entre l’Etat, les confes-sions et la société civile sont comme au lendemain de la Révolution française en voie de recomposition.

C’est pour faire considérer cette histoire complexe dont nous sommes tous héritiers et non par prosélytisme confessionnel que le CDMH a consacré par le passé régulièrement des projets à des sujets touchant aux religions. A titre

25

Un projet sur l’islam au Luxembourg au Centre de Documentation sur

les Migrations Humaines

Un projet

Objavljeni rezultati popisa 2011. u Hrvatskoj jasno razlikuju narodno određenje od religijskog i državljanstva. Tako treba biti i u Bosni. Zato smo i pokrenuli ove kam-panje. Hoćemo da se u Bosni i Hercegovini obavlja popis stanovništva kao u evropskim državama.

Diwan: Koje su procjene, koliko Bošnjaka ima u BiH ?

- Ne znam precizno. Postoje neke procjene koje su nepouzdane. Moramo biti strpljivi, čuvati se manipulacija i kvalitetno provesti zadatak popisa. Najvažnije je da se slobodno možemo nazvati svojim starim narodnim imenom Bošnjak/Bošnjanka i da ono uđe u sve relevantne statistike naše države, regiona i savremenog svijeta.

Diwan: Mjenja li nešto stvari, ako Bošnjaka ima više od 50%?

- Ne. U čemu je i za koga je problem ako u Bosni od ukupnog broja njenog stanovništva nekog naroda ima 55 %–60 %. Bosna je domovina, država i zemlja Bošnjaka. Ona je staro evropsko društvo, a njezin narod je stari evropski narod.

Diwan: Koje su prednosti, a koje mahane Zakona o popisu?

- Nemoguće je jedan složen zakonski akt svesti na prednosti i mahane. Ovaj zakon je rezultat političkih natezanja i u njemu se prepoznaje sva nesreća nametnutog dejton-skog Ustava (Anex IV). Nažalost u Zakonu o popisu stanovništva, stanova i domaćinstava iz februara 2012. godine ne pravi se distink-cija između etničkog i nacionalnog, što može izazvati opravdane sumnje da su Zakon pri-premali nepismeni ili zlonamjerni ljudi. U Bosni i Hercegovini ne žive nacije nego naro-di. Jedino internacionalno priznata nacija, članica UN, jeste država Bosna i Hercegovina.

Diwan: Kako će se popisivati bošnjačka emigracija?

- Veći dio bošnjačke emigracije ostaće ne-popisan i to je najveća katastrofa ovoga popi-sa. Već sam upozoravao na tu mogućnost. U tome će biti i dio naše krivice.


Razgovarao: Almir Mehonić

Diwan: Na šta su trenutno aktivnosti BZK „Preporod“ usmjerene, koji su to novi pro-

jekti na kojima radite?- Bošnjačka zajednica kulture „Pre-

porod“ je dinamična bošnjačka in-stitucija kulture. U toku su sljedeće aktivnosti: promocija XI kola edicije Bošnjačka književnost u 100 knjiga, pri-prema za štampu XII kola iste edicije, priprema Godišnjaka BZK „Preporod“ za 2012. godinu i trećeg naučnog skupa Bosanskohercegovačka država i Bošnjaci u 2013., aktivnosti u novoosnovanoj Fon-daciji „Popis 2013.“, učestvovanje u kam-panji „Bitno je biti Bošnjak“, održavanje tribina u Blagaju, Konjicu, Doboju, Prn-javoru, Gradačcu, Gračanici, Srebreniku, Mostaru, Kozarcu, Splitu, Goraždu... Zatim izdavanje novih knjiga, orga-niziranje izložbi u Galeriji „Preporod“

u Sarajevu, koordinacija Matičnog od-bora i općinskih društava „Preporoda“, predstavljanje Bošnjaka – stvaralaca iz Sandžaka u Sarajevu, okončavanje petog bijenalnog konkursa Nagrada „Alija Isaković“ za dramski tekst...

Diwan: Učestvujete i u kampanji Bitno je biti Bošnjak koja se provodi u povodu nastupajućeg popisa stanovništva? Da li je BZK „Preporod“ dio te koalicije ili će samo-stalno provoditi kampanju?

- Učestvujem u toj kampanji kao poje-dinac, a BZK „Preporod“ je dio Fondacije „Popis 2013.“, koju čine Islamska zajednica, MDD „Merhamet“, VKBI, Bošnjački institut „Adil Zulfi karpašić“ i „Preporod“. Radimo na jednom velikom i važnom zadataku služeći istrajno kao ispomoć državi i njezin-im institucijama u poslu popisa stanovništva.

Bosanac je državljanstvo a Bošnjak narod

Diwan: Šta se krije iza nametanja priče o bosanstvu kao narodnoj opredjeljenosti?

- Za mene bosanstvo je državljanstvo, nacionalnost, pripadanje državi Bosni i Hercegovini. Veliki broj ljudi u našoj državi nije zadovoljan ustavnim sadržajem i događanjima u proteklih dvadesetak godina i oni hoće nešto da promijene. Ne vjerujem da nešto bitno mogu učiniti na taj način što će otići u rubriku Ostali. Treba znati da je bosanstvo kategorija državljanstva (nationality) ili državne pripadnosti nekog čovjeka kao izraz njegovog javno-pravnog odnosa sa državom, a bošnjaštvo je izraz narodnog ili etničkog određenja neke grupe ljudi u Bosni, Srbiji, Crnoj Gori, Kosovu, Sandžaku, Hrvatskoj ili bilo gdje u Evropi i diljem svijeta.

Diwan: Javnost nije upoznata koje rel-evantne ličnosti stoje iza bosanstva. Govo-rilo se da je to Naša stranka, međutim, njen predsjednik se distancirao od te priče. Znate li Vi neke relevantne krugove i pojedince koji forsiraju ovu priču?

- Trenutno se ne pojavljuju neke „rel-evantne ličnosti“, jer nije lahko uvjeriti ljude da su po etničkom određenju Bo-sanci, što je zapravo njihovo naciona-lno određenje ili državljanstvo. Dakle, moramo prihvatiti distinkciju između nacionalnosti (državljanstva, nationality) i etničkog (narodnog) određenja ljudi u Bosni i Hercegovini. Već duže vrijeme razvijam stanovište u kojem se jasno raz-likuje nacionalno od etničkog, tj. državno-državljansko od narodnog određenja.

26

Naša površnost i bahatost su naša najveća opasnost

Razgovor s povodom

Senadin Lavić, predsjednik BKZ “Preporod”

Naš Sagovornik je rođen u Konjicu. Profesor je na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu. Na studijskim bo-ravcima u Njemačkoj (Bonn) i Aus-triji (Graz) istraživao je sa stanovišta pluralističke perspektive pristupe i metodologije koji su u dvadesetom stoljeću dominirali u radu društvenih znanosti. Učestvovao je u brojnim znanstveno-istraživačkim aktivnos-tima sa studentima i sa drugim istraživačkim timovima. Lavić je dosa-da objavio dvije knjige: Pluralistička racionalnost i Između periferije i centra. Glavni i odgovorni urednik je univerzitetskog časopisa Pregled, član redakcije Godišnjaka BZK „Pre-porod“, član Asocijacije nezavisnih intelektualaca Krug 99 i predsjednik BZK Preporod. U razgovoru za Di-wan Senadin Lavić govori o aktuel-noj temi popisa stanovnoštva u BiH, lažnoj dilemi bosanstvo ili bošnjaštvo, Sandžaku, Preporodu i mnogim dru-gim pitanjima.

Ali, pokušaj da se napravi od bosanstva et-niju spram Bošnjaka (ne baš jasno spram Srba i Hrvata u Bosni!) graniči s neznanjem, budući da se time dovodi u pitanje značenje pojmova Bosanac/ka i Bošnjak/Bošnjanka, tj. državljanin/ka države Bosne i Hercegov-ine i pripadnik/ca jednog njezinog naroda. Važno je, dakle, da se svi okupimo oko Bosne kao oko našeg smisla života. U ovom slučaju to radimo štiteći ime Bošnjak koje će ponovo tu nakon stoljećā njegove po-tisnutosti. Moglo bi se reći, s dosta opreza, ponovo nakon 1463. godine čujemo ime naroda Bošnjak/nka, ako me se neće sh-vatiti u mitsko-epskim shemama. Bošnjaci nisu ni u kakvim dilemama i oni jako dobro znaju ko su i šta su.

Diwan: Da li u kampanji, u TV spoto-vima, treba uključiti poznate ličnosti poput fudbalera, umjetnika, glumaca, pjevača ...?

- Bošnjaci i bez svojih zvijezda, profe-sora, političara, hodža i ostalih jako dobro znaju da su Bošnjaci, to jest znaju ko su i šta su. Ukoliko bi se to radilo, to treba činiti na visokom nivou i posebno se mora čuvati kiča i festivalizacije bošnjaštva koje provde neki poluobrazovani pojedinci i žurnalistički cini-ci, politički manipulatori, religijski „eksperti“ za nacionalna pitanja.

Bošnjaci Sandžaka moraju naučiti da nema „svetih krava“

Diwan: Da li je moguće da se oko ovog popisa stvori konsenzus najvažnijih političkih subjekata Bošnjaka, kao u slučaju glasanja u Srebrenici i da se političke partije aktivnije uključe u kampanju popisa?

- Već postoje organizirane grupacije bošnjačkih nevladinih institucija koje vode organiziranu kampanju oko zaštite imena Bošnjak i kvalitetnog provođenja popisa 2013. godine. A političke partije u tome učestvuju onoliko koliko to proističe iz ustavnih i zakonskih određenja.

Diwan: Nedavno ste boravili u Sandžaku. Pratite li dešavanja u ovom regionu, kako ih komentirate?

Diwan: Da li je forsiranje priče o bošnjaštvu od strane pojedinih vrhovnih „ahmedija“ proizvelo stavljanje znaka jednakosti između islama i bošnjaštva i samim tim napravilo dobru atmosferu za stvaranje lažnih dilema, uzimajući u obzir da je jedan dio stanovništva u BiH „građanski“ orijentirana?

- Prva lažna dilema je između građanina i vjernika – ja mogu biti i vjernik i građanin. Dakle, neko nam je podmetn-uo da je građanstvo nužno ateističko. To su mogli podmetnuti neki nedobronam-jerni i vrlo iskompleksirani ljudi koji nisu razumjeli strukturu grada, građanstva ili građanskog oblika života. Iza toga stoji su-kob između ruralne i urbane svijesti.

Ne može biti izjednačena narodna i re-ligijska odredba. To je netačno i nepovijesno reduciranje naroda na religijsku dimenziju. Zašto to radimo? Čak i neki stari profesori pričaju zbunujuće priče da bi oni i samo oni bili u pravu, bez obzira što su se paradigme promijenile već pedeset godina i tačno se zna u savremenom vokabularu šta je nacija, šta je narod, šta je religijska skupina itd. Među Bošnjacima kao u bilo kojem drugom naro-du ima vjernika, ateista, agnostika, katolika...

Odredjeni djelovi IZ počeli su izigravati „političke lidere“

Diwan: Ipak, nije li pitanje etnosa trebalo u višoj mjeri prepustiti bošnjačkim intelektual-cima i narodnim udruženjima? Kao da su se oni sami povukli u drugi plan.

- Bošnjački intelektualci snose dio odgov-ornosti što nisu do sada precizno razjasnili pojmove nacije i naroda. BZK „Preporod“ i druge bošnjačke institucije se bave pitanjem narodne (bošnjačke) kulture, političke par-tije se bave pitanjima političkog bošnjačkog subjektiviteta i pozicije bošnjačkog naroda u strukturi države, znanstvene institucije se bave obrazovanjem mladih naraštaja i znanstveno istraživačkim radom... Dakle, ima mnogo organiziranih institucija koje odgovorno rade svoj posao. Ali desilo se da određeni dijelovi Islamske zajednice počnu izigravati „političke lidere“ umjesto da promišljaju i razvijaju vrijednost vjere u ovome vremenu. Istina je da neki intelektu-alci neće da se konfrontiraju i svjesno izb-jegavaju sukobe s jednom vrstom bahatosti i neodgovornosti koja svoju poluobrazova-nost nameće kao standard. Naša površnost i bahatost su naša najveća opasnost.

Diwan: Da li se, možda previše ulazi u polemike sa protagonistima bosanstva i sa-mim tim stvara lažna slika kako su Bošnjaci u dilemi i podjeljeni po ovom pitanju?

- Nema velike polemike s „protagonis-tima bosanstva“, to onako površno forsiraju mediji u nedostatku dnevnih tema. Ti ljudi pokazuje jednu vrstu otpora prema etnop-olitikama koje su ovdje uništile društvo u posljednjih dvadeset godina i ja u potpu-nosti razumijem sve ljude u Bosni koji da-nas sebe određuju kao Bosance. Smijem čak tvrditi da su Bošnjaci danas najveći Bosanci.


- Već deset godina veliki dio svo-je energije ulažem u praćenje stanja bošnjačkog naroda u Sandžaku i redov-no obilazim svoje prijatelje u gradovi-ma i selima sandžačke regije. Nažalost, bošnjački narod Sandžaka je zarobljenik nekoliko sumnjivih političkih opcija koje mu ne dozvoljavaju da prodiše punim plućima kao slobodan i dostojanstven narod. Mnogo je tu manipulatora koji svoje poluobrazovanje nameću drugima bez pardona. Bošnjaci Sandžaka moraju doći do forme dijaloga i moraju naučiti da otvoreno međusobno razgovaraju o svemu bez „kulta ličnosti“ i „svetih krava“ koje su nedodirljive. Siguran sam, znajući mentalitet sandžačkih Bošnjaka koji nikada ne odustaju, da će uspjeti iznaći odgovore na probleme i izazove s kojima su suočeni.

Diwan: Vaše podružnice nema ni u Sandžaku, ali ni među bošnjačkom emi-gracijom. Zbog čega?

- Od 2006. godine imamo u No-vom Pazaru BZK „Preporod“, ali on od općinskih struktura nema nikakvu fi nan-sijsku pomoć te zato vrlo teško funkcionira i ne ostvaruje neke velike programe. Tamo je odnedavno napravljena Bošnjačka kul-turna zajednica što je dupliranje kulturnih institucija i pokazatelj bošnjačke nezrelosti i isključivosti. Predsjednik „Preporoda“ Enes Halilović nastoji uz lično odricanje raditi svoj posao. Nećemo dopustiti da se uguši „Preporod“ u Sandžaku.

Imamo „Preporod“ u Oslu, odbor u Atlanti (SAD), pripremamo jedna novi od-bor u Austriji, imali smo odbor na Kosovu ali se „ušutio“ pa sad pripremamo novi...

Diwan: Informirani ste o Diwanu, kako komentirate taj projekt bošnjačke emigracije?

- Podržavam svaku naprednu ideju među Bošnjacima. Moramo se naučiti da brinemo o vlastitom identitu i državi Bos-ni i Hercegovini. Čuvajmo svoje narodno ime, jezik i vjerovanje.

du peu, au Salon du livre et des cultures, à Ultimomondo et chez d’autres éditeurs-inventeurs, sur Youtube et sur les blogs.

Un étranger est étrange, c’est étrange aujourd’hui… L’étranger d’hier venait du village d’à côté. L’étranger était aupara-vant une aubaine et il instaurait une rela-tion d’hospitalité comme dans toutes les civilisations. Le migrant aujourd’hui, c’est la moitié d’un grand. Un migrant ce n’est que du mouvement, du déplacement. Un migrant n’a pas d’humanité car il est hors lieu, hors-jeux, hors-monde. Comment pourraient-ils mourir sinon dans presque autant d’indifférence sur les plages où nous nous baignons, coincés dans les trains d’atterrissage ou les essieux d’un camion ?

Les familles héritières de l’immigration ont apporté avec elles des savoir-faire, une mémoire politique ou syndicale, une soli-darité familiale, de voisinage, une culture paysanne, ouvrière, populaire, intellec-tuelle. Ces apports sont venus s’ajouter à ceux de ce pays. Ainsi s’est construit un Luxembourg qui ne nous est pas étran-ger. Mais ce pays peut devenir étranger, étranger à lui même : sommes-nous au milieu du labyrinthe ? Les monstres sont là. On peut les nommer, les montrer, les combattre : société séparée, apartheid, eth-nicisation, bouc émissaire, communauta-risme, nationalismes, théories de la race.

Etranger à nous même ?2 Il y a un fil que l’on peut suivre. Le métissage est ce passage du labyrinthe, passage souvent effrayant, toujours enrichissant. Mais arrivé à destination, le voyageur restera fidèle à ce qu’il a quitté tout en adoptant de nouvelles mœurs, de nouvelles habi-tudes, un nouveau langage, une nouvelle manière de voir.

Nous inventons tous des fils d’Ariane, des colliers de relations, de nouvelles marques, de nouveaux tatouages qui nous permettent de naviguer et de se re-pérer dans ces nouvelles constellations : les littératures et les livres sont encore des mappemondes pour demain.

RJP-CLAECasino d’Art Contemporain, Luxembourg.

7 novembre 2012(endnotes)1 Guy Rewenig, écrivain et directeur des

Editions Ulimomondo2 En référence à Julia Kristeva, Etrangers

à nous même, Editions Fayard, 1988.


Merci Guy1 pour cet éloge et merci aux éditions Ultimo-mondo de nous avoir choisis

cette année pour recevoir cette distinction qui nous va droit au cœur. Les occasions sont si rares de voir les projets ou les actions de notre association reconnues. Je crois d’ailleurs que depuis plus de 25 ans d’exis-tence de notre structure c’est la première fois que nous recevons une reconnais-sance. Je voudrais aussi ajouter à titre per-sonnel que cette marque d’estime nous fait d’autant plus plaisir que nous succédons à Germaine Goetzinger avec qui nous avons travaillé sur plusieurs projets lorsqu’elle dirigeait le Centre national des Littératures. Avec nos institutions, nous avons emprunté ensemble des chemins de traverse où l’ « identité littéraire » d’une nation peut être brinquebalée de gauche à droite. Cette prise de risque nous l’avons aussi partagée et, dès le départ, les éditions Ultimomondo et quelques autres, nous accompagnent dans ce voyage au Salon du livre et des cultures.

Aussi, c’est avec beaucoup de joie que le Comité de liaison des associations d’étrangers (CLAE) a accueilli votre dé-cision de nous attribuer le Bicherpräis 2012, pour l’organisation du Salon du livre et des cultures du Luxembourg.

Depuis plus de 12 années maintenant, le Salon aime à rendre hommage aux littéra-tures, aux lettres, aux langues, aux cultures, qu’elles soient d’ici ou d’ailleurs, d’ici et d’ail-leurs. Sans aucun subside ou presque, année après année, le Salon a accueilli des centaines d’écrivains du monde entier, de nombreux éditeurs de la Grande Région et de différents pays, représentatifs des cultures présentes dans le pays. Il s’est construit, grâce « aux travailleurs de l’ombre », bénévoles de struc-tures associatives héritières de l’immigration ou non, amis du livre et des mots, compa-gnons du métissage culturel. Nous tenons à remercier et à associer à cette distinction tous ceux qui nous ont accompagné dans l’aven-ture, tous ceux qui ont cru en ce Salon qui ne ressemble à aucun autre lorsqu’il croise culture populaire et littératures, héritage des migrations et communication entre les terres de départ et la terre d’arrivée. Nous souhai-tons également partager ce mérite avec les écrivains, éditeurs, libraires, traducteurs, visi-teurs sans qui nous n’aurions pu le construire et l’augmenter, année après année.

Le Salon du livre et des cultures est une sorte d’Université populaire et avec le monde associatif lorsque nous construi-

sons cet équipage, nous nous inscrivons dans la longue pérégrination de l’éduca-tion populaire. Je pense d’ailleurs que si nous sommes d’une certaine manière in-visibles les uns et les autres c’est que nous sommes autres pour un ministère d’une culture qui se pense uniquement savante. La culture populaire n’a pas encore acquis ses lettres de noblesses.

Et pourtant, le Luxembourg est depuis longtemps un palais des caravanes où l’on peut entendre un brouhaha des cultures : dans cet espace se négocient les marchan-dises, les épices, l’argent, le capital mais dans cet espace circulent aussi les langues, les poèmes, les créations, les idées et les livres. Il s’y échange aussi les musiques et les chants, les héritages politiques des terres de départ et les idées associatives.

Pour que nous puissions être entendus, lus, reconnus, il faudrait passer de l’appar-tenance à la référence. L’État-Nation c’est l’appartenance et cet État-Nation n’arrête pas de mourir. Il devrait devenir un État-Relations : depuis longtemps, de nou-velles géographies humaines se dessinent sous nos yeux. Des familles, héritières de l’immigration, se sont installées depuis deux siècles sur cette terre. Elles circulent aujourd’hui plus facilement d’un pays à l’autre. Pour leur grande majorité, elles se sont établies au Luxembourg où résident leurs enfants et petits-enfants. Un nouvel espace, plus vaste, existe aujourd’hui. C’est un espace de références où se croisent l’histoire et la mémoire du pays de départ, celle du pays d’arrivée, le pays de naissance des enfants et des petits-enfants, d’autres pays où résident les autres membres de la famille qui eux aussi sont parti en émigra-tion et à qui l’on rend visite.

De nouvelles identités se dessinent au fil de ces relations qui, il y a encore peu se réduisaient à un village, un bourg ou une ville. C’est une constellation du métissage qui est en mouvement. Il faudrait une nou-velle révolution copernicienne. De nou-veaux outils de navigation, de nouveaux as-trolabes, une nouvelle langue, de nouveau mots, de nouvelles poésies, des épopées contemporaines. Mais combien d’Ulysse et de Pénélope vivent déjà dans ce pays ? Ces nouvelles identités sont des colliers de rela-tions et les géographies nationales, la géo-graphie européenne sont des écrins trop étroits. Les nouveaux géographes, topo-graphes, cartographes, navigateurs, cabo-teurs, sont déjà là. On les croise, excusez

28

Un État-relations

Culture

Remise du Lëtzebuerger Bicherpräis 2012 au CLAE

katnoj tkanini istkani grb Tvrtka I. Kotromanića, predstavljen na plaštu kojim je bio pokriven njegov grob u crkvi sv. Nikole u Milima, sadrži sve elemente potpunog grba izrađenog u duhu zapadnoeuropske heraldike: štit, kacigu, veo, krunu i perjanicu.2

Gledajući elemente grba Stjepana II Kotromanića i Tvrtka, jasno se uočava razlika u heraldičkom sim-bolu, u položaju vela i kruni. Smatra se da je najbolje očuvani Tvrtkov grb onaj koji je pronađen na brokatu iz njegovog groba u Arnautovićima kod Visokog. U vremenima nakon toga, generacija vladara koja se našla u kasnijim godinama na vladarskom tronu – kralj Dabiša, njegova žena i nasljednica Jelena nisu napravili ni-kakve izmjene na grbu.

Ostoja će kasnije donijeti novu organizaciju polja u štitu: on će umjesto kose pruge i ljiljana čitav prostor štita ispuniti predstavom krune. Štit sa kosom prugom i sa šest ljiljana smještenih u dva polja smatra se porodičnim grbom Kotromanića. On samostalno dolazi na zastavi i konjskom pokrivaču velikog pečata svih bosanskih kraljeva, a posebno na štitu konjanika i na prijestolnom pečatu Tvrtka I i Dabiše; susreće se i na nekim primjercima novca kralja Tomaša. Simbol ljiljana na heraldičkim amblemima kraljevske porodice Kotromanića ujedno se može tretirati i kao simbol Bosne u njenom državnom smislu.

On je ukomponiran u krunu a često su se koristili i kao ornamen-talni motivi na kamenoj ornamenti-ci koji su pronađeni na kraljevskom dvoru na Bobovcu.


Autor: prof. Alen Zečević

Malo je zemalja koje se mogu pohvaliti tako bogatom historijom kao

što je to Bosna i Hercegovina. Naj-zanimljiviji od svih, period bosan-ske historije o kojem se danas vrlo malo zna, a koji je obilježen uzdi-zanjem srednjovjekovne bosanske kraljevine, svakako je period moćnih feudalnih bosanskih kraljevskih po-rodica koje su u burnom srednjem vijeku učvrstile svoju vlast na teri-torijama koje su im pripale nakon međusobnih ratovanja. To su ug-lavnom međudinastički sukobi koji su se odvijali u svjetlu međunarodnih prilika – stalno prisutnog pritiska Ugarske i sve češćeg prisustva os-manskih vojnih jedinica na tlu Bosne i Hercegovine. Kraljevske porodice imale su svoj zaštitni znak, simbol koji je bio prepoznatljiv i upečatljiv, koji je govorio o njihovoj moći i nji-hovom vladarskom imenu. Kao što su sve kraljevske porodice imale svoje grbove, tako su i bosanske vladarske porodice imale svoje am-bleme (grbove) sa kojih se mogla jasno iščitavati njihova slava i prestiž. Arheološka istraživanja su poka-zala da je riječ o vrlo zanimljivim primjercima, sa izraženim ukusom prilikom njihovog oblikovanja, pri čemu je svaka od porodica u svoj grb utkala dio svog kraljevskog renomea, porijekla i simbola koji izazivaju svo-jevrsno strahopoštovanje.

Jednostavni heraldički amblemi na prostoru koji je obuhvatala neka-da moćna srednjovjekovna bosan-ska kraljevina javljaju se u velikom broju i širokim vremenskim dijapa-zonima. Iako su historijska saznan-ja pokazala da je postojao veliki broj heraldičkih amblema (grbova), ipak, njihov broj je u znatnoj mjeri ograničen. Prvi poznati grbovi javili su se na prelazu četvrte u petu de-ceniju XIII stoljeća; kao što je turnir i orao na pečatima bosanskog bana Ninoslava i sl. Već s kraja XV stoljeća javlja se veći broj bliže opredijeljenih grbova kao što su npr. sidro (kotva) iz porodice Sankovića, predstava

kule na pečatima Pavlovića, mono-gram vladarske porodice u Kosača-Hranića-Vukčića i dr. Prema tome, dobiva se utisak da heraldički am-blemi u XIII stoljeću još uvijek nisu bili potpuno ustaljeni. S vremenom heraldički amblemi doživljavaju transformaciju, napuštaju se ranije prisutni elementi i mijenjaju ih novi – kompozicija sa predstavom štita; iz koje će se razviti nepotpuni grb. Rasprostranjenost heraldičkih grbo-va nije bila ravnomjerna po cijeloj Bosni i Hercegovini. Naime, Hums-ka zemlja je zadržala svoje heraldičke ambleme sve do konca XV stoljeća, dok su u Bosni heraldički amblemi u drugoj polovini XIV stoljeća za-mijenjeni potpunim grbovima. Među potpunim grbovima posebnu grupu čine grbovi bosanskih banova i kraljeva. Oni se u historijskoj nauci tretiraju odvojeno od drugih grbova, iz razloga što se samo na njima može pratiti razvojni proces jednog grba u Bosni kroz period od jednog stoljeća.

Grb kraljevske porodice Kotromanića

Najstariji grb Kotromanića, i ujed-no prvi poznati potpuni grb u Bosni, je grb Stjepana II Kotromanića, sačuvan na jednoj vrsti novca; sas-toji se od srcolikog štita, kacige i ukrasa. Na čitavom polju štita naslikana je peterokraka zvijezda, a ukras se sastoji od >>jastučića<< (raširenog vela) i rozete iz koje iz-bija perjanica.1 Neposredno nakon što je krunisan za kralja Tvrtko je uveo nove elemente u grb vladarske porodice, sa minimalnim korekci-jama, koji je u takvom obliku ostao sve do propasti srednjovjekovne bosanske kraljevine. Na tom grbu je ustanovljena osnovna forma grba na kojoj je kompoziciju obrazovao srcoliki štit sa desnom kosom pru-gom, sa kacigom i ukrasom koji se sastojao od vela koji lepršavo pada iza kacige; zatim, tu je kruna sa predstavom ljiljana iz koje izbija perjanica. Dva slobodna polja koja se nalaze na štitu ispunjena su sa po tri ljiljana. Zlatnom žicom,na bro-

29

Bosanska kraljevska heraldika

Tradicija

Grb Kotromanića

ambleme, ali će se tek nakon postepe-nog opadanja moći srednjovjekovne Bosne i oni koristiti potpune grbove. Nakon smrti herceg Stjepana vukčića njegovi sinovi, Vlatković-Ivanišević, će pod istim grbom up-ravljati područjem zapadnog Huma. Grb Kosača je bio osmišljen kao štit srcolikog oblika na kojem je bila jas-no istaknuta predstava lava koji drži predmet (zastavu). Štit, koji ujedno čini i najdominantniji dio cjelok-upne kompozicije grba, bio je ispun-jen nizom koso poredanih pruga, dok se iznad njega nalazilo draper-je koje se pružalo na desnu i lijevu stranu. Kosačin grb, kojim apsolut-no dominira lav koji nosi zastavu, ukrašavao je jednu od dvije njegovih raskošnih palača u Dubrovniku.

Grb porodice Hrvatinića

Srednjovjekovna vladarska po-rodica Hrvatinić je u decebijama pred dolazak osmanske vojske bila jedan od najžešćih suparnika ostalih feudalnihporodica – Kotromanića i Kosača. Njihova vlast prostirala se na današnje područje zapadne Bosne, oblasti Jajca i Krajine kao centrima. Prve decenije XV stoljeća na području srednjovjekovne Bosne protekle su u suparništvu najmoćnijih feudalnih porodica. Heraldička simbolika Ugarske bitno je uticala na formiranje grba poro-dice Hrvoja Vukčića Hrvatinića. I njegov grb sa štitom, luksemburškim dvorepnim lavom, oklopljenom ru-kom s podignutim mčem, kacigom i plaštom, pripada fondu ili grupi pot-punih grbova.

Grb vladarske kuće Kosača

Uz svo naše poznavanje tragične sudbine srednjovjekovnih bosan-skih arhiva i knjiga, ostalo je do da-nas neobjašnjeno pitanje kako su i u kojim okolnostima nestali najvažniji arhivi – oni porodični ali i oni državni arhivi Kotromanića, te arhiv Kosača. U kontekstu ranije spome-nutih dinastičkih sukoba potrebno je spomenuti da je Stjepan Vukčić Kosača 1439. Zaplijenio i vjerovat-no uništio arhiv porodice Pavlović, oblasnih gospodara u srednjem Po-drinju i okoline Trebinja. Zbog svoje uloge i značaja na političkoj pozor-nici u srednjem vijeku Kosače su stasale u veliku vladarsku porodicu. Njihova moć rasla je sa njihovim teritorijalnim širenjem i oblastima nad kojima su imali vlast, a to je najvećim dijelom Humska zemlja sa još nekim krajevima. Podižući dvor na crvenoj stijeni iznad vrela Bune Herceg Stjepan Kosača je udario temelje moći svoje porodice, koja se godinama javljala kao nezaobilazan politički faktor u srednjovjekovnoj Bosni. Svakako, i Kosače su, baš kao i ostale značajnije vladarske porodice, svojim međusobnim ratovima stvor-ile stanje anarhije i tako doprinijele urušavanju bosanskog kraljevstva.

Grb vladarske porodice Kosača je zanimljiv iz nekoliko razloga. Raz-vojne faze stvaranja grba Kosača zabilježio je nekoliko promjena, a u kompozicijskom smislu se mno-go razlikuje od grba Kotromanića. U periodu XIV stoljeća vladari Humske zemlje i Podrinja su koris-tili isključivo jednostavne heraldičke


Grb Hrvatinića prošao je iste raz-vojne faze kao i grbovi prethodno spomenutih vladarskih porodica. Njihova heraldika je počivala na el-ementu štita, sa malo zaobljenim oblikom, koji je na sebi imao pred-stavu lava i ruke koja drži vladar-ski mač; iznad kojih se nalazio niz vodoravnih linija. Štit je zapravo bio dio veće cjeline koju je činila vojnička kaciga sa koje se pružala perjanica; iznad koje se u nepravil-nom obliku pružala legenda sa nat-pisom porodičnog imena. Prema tome, može se zaključiti da je grb Hrvatinića zadržao osnovnu formu štita i kacige sa perjanicom koji su se pojavljivali i u heraldičkim am-blemima drugih vladarskih poro-dica. Motiv okopljene ruke – znak viteškog dostojanstva – tipičan je ukras ugarskih grbova, što ujedno govori o uticaju velikih evropskih dvorova na formiranje grbova bo-sanskih vladarskih porodica koje su u to vrijeme bilježile značajan uspon. Razlikuju se utoliko što na njima nema predstave ljiljana, koji je bio vrlo čest a kasnije i stalan ele-ment Kotromanića.

Grb vlastele Pavlovića

Pored već spomenutih vladarskih porodica u srednjovjekovnoj Bosni je u rangu srednjovjekovne vlastele određenim teritorijama vladala i porodica Pavlović. Ona se u histo-rijskim izvorima spominje na više mjesta i u različitim kontekstima, ali svakako da je u posljednjim de-cenijama srednjovjekovne bosanske države bila stalno prisutan faktor u

Grb Kosača Grb porodice Hrvatinića Grb Pavlovića

politici osmanskog sultana. Naime, u posjedu Pavlovića su se nalazila mnoga mjesta i utvrde u istočnoj Bosni, kao što su Višegrad, Prača, Olovo i Trebinje. U vrijeme kada se na tlu Bosne postepeno učvršćuje osmanska vlast, u posjedu Pavlovića se nalazilo i nekoliko gradova u sa-mom centru Bosne, a koji su bili u sastavu župe Vrhbosna (Hodidjed). Oni su u maloj župi Tilavi imali još uvijek prividnu vlast za koju su Isa-begu Ishakoviću plačali godišnji tribut. Nakon osvajanja Bosne nji-hove su teritorije pretvorene u vila-jete.

Zbog svog društvenog položaja, kako vlastelinskog tako i političkog, Pavlovići su također imali svog grb. Na njemu je evidentan uticaj istih onih tokova evropskih kulturnih i civilizacijskih tokova, koji su se baš kao i na grbu Kotromanića, manifes-tovali u obliku ljiljana koji se nalaze na grbovničkom štitu. Grb Pavlovića je u centru svoje kompozicije sadržavao predstavu kamenog dvor-ca sa dvije male i jednom velikom kulom, vjerovatno zamišljena kao asocijacija na njihovu vlastelinsku kuću i slavu.

Ljiljan – simbol države Bosne

Bosna je, kako je to u najnovijoj historijskoj literaturi dokazano, bez sumnje najstarija južnoslavenska ranofeudalna država.3 Njena državnost je, uprkos svim političkim prilikama kroz stoljeća njenog nas-tajanja, snažena političkom i kul-turnom djelatnošću njenih prvih državnika – banova, a kasnije i bosanskih kraljeva. Zbog snažnog političkog uzdizanja od početka XII stoljeća srednjovjekovna Bos-na je svoje mjesto našla u mnogim

prepiskama na močnim evropskim dvorovima. Nakon što je proglašeno bosansko kraljevstvo 1377. godine došlo je do formiranja posve novog, modernijeg i potpunijeg, bosanskog grba. Centralnu figuru grba poro-dice Kotromanića činila je kruna sa ljiljanima. Međunarodno značenje anžuvinskih ljiljana, koji od tada zauzimaju trajno mjesto u grbu Kotromanića i Bosne, potvrđuje i njihova široka rasprostranjenost na grbovima evropskih velikaša. Upotreba ljiljana je, prema tome, bila logičan slijed prilikom čega je i Bosna, po uzoru na velike i močne evropske dvorove, za simbol svoje državnosti odabrala upravo ljiljan. Četiri stilizirana ljiljana smještena među čupercima bujne lavove grive, raspoređena pravilno na rubove zamišljenog romba, prepoznata su na grbu hercega Stjepana Vukčića Kosače.4 Prema tome, može se reči da je srednjovjekovna bosanska heraldika svoje glavne elemente i predstave crpila iz heraldike sred-njovjekovnih evropskih porodica, pri čemu je simbol ljiljana utkala u temelje svoje državnosti.

Grbovi ostalih vlastelinskih porodica

Heraldika bosanskog sredn-jovjekovlja nije zanimljiva samo zbog zavidnog stepena stiliziranja, nego i zbog činjenice da je uti-caj evropskih dvorova u znatnoj mjeri oblikovao heraldiku ostalih bosanskih vlastelinskih porodica koje su kroz historiju srednjo-vjekovne Bosne bile u sjeni velikih vladarskih dvorova. Na grbovima te vlastele se očituje nekoliko za-nimljivih pojava. Naime, pored već ustaljenih heraldičkih sim-

bola: ljiljana, lava, mača i sl; na njihovim grbovima se javlja pred-stava polumjeseca (nešto prije konačnog pada Bosne pod osman-sku vlast). To pokazuje slika grba Milienovića.

Prema podacima koje donosi Fojnički grbovnik, zanimljiv je i grb plemičke porodice Predojevića, koja je po dolasku osmanske vlasti u Bosnu prešla na islam. Ova porodica je osmanskom carstvu dala velikog bosanskog vojskovođu, Hasan-pašu Predojevića koji je 1593. godine poginuo u borbi pod Siskom.

Pojava takvih heraldičkih sim-bola koji su nesumljivo odraz his-torijske prekretnice za Bosnu, po-kazuje da su heraldički amblemi obogaćeni novim simbolima i da oni nisu prošli razvojne faze kao grbovi velikih vladarskih poro-dica, poput Kotromanića. Sim-bol polumjeseca javlja se i na heraldičkom amblemu plemićke porodice Sokolović, sa predstavom ptice (sokola) na polumjesecu. Sokolovići su, prema podacima koje daje Borelijev grbovnik iz 1700. godine, prešli na islam na-kon osvajanja Bosne. Iz ove poro-dice je poteklo nekoliko značajnih ličnosti za historiju Bosne, ali i Osmanskog Carstva, kao što su: Ferhad-paša Sokolović i znamen-iti Mehmed-paša Sokolović, veliki vezir Osmanskog carstva.


Grbovi Sokolovića, Milienovića i Predojevića

(endnotes)1 Kulturna istorija Bosne i Hercegovine,

grupa autora, Sarajevo, 1984., str. 5222 Pavao Anđelić, Grobovi bosanskih

kraljeva u Arnautovićima kod Visokog, Sara-jevo, 1962., str.169-170

3 Mustafa Imamović, Historija Bošnjaka, str. 27

4 Anđelić, Grbovi Herceg Stjepana Vukčića Kosače, str. 84

Međe

Priredio: Anes Džunuzović

Još od vremena Isa-bega Ishakovića, osnivača Saraje-va, dobrostojeći i učeni ljudi

nalazili su načina da svojoj zemlji i narodu daruju nešto što će im biti od opće koristi i dobra. To su bile džamije, biblioteke, česme, hamami, hanovi, ćuprije i sl. Gazi Husrev-beg, Behram-beg, Karađoz-beg neki su od najpoznatijih vakifa čija su imena zajedno sa njihovim vakufi ma sastavni dio kulturne povijesti Bosne i Hercegovine.

Osnivanje Bošnjačkog institutaKada se učinilo da je vrijeme

vakifa tek dio historije, Adil-beg Zulfi karpašić - političar, publi-cista, kulturni mecena, ispisao je novu stranicu u povijesti bh. vakifa, utemeljivši 1988. godine Bošnjački institut u Cirihu, sa željom da ga jed-noga dana izmjesti u Bosnu i Herce-govinu. Preseljenje Bošnjačkog in-stituta iz Ciriha u Sarajevo desilo se

početkom 2001. godine, nakon što je završena izgradnja nove i savremeno opremljene zgrade. Iz Ciriha su pren-eseni glavni fondovi: biblioteka, arhiv, zbirka umjetničkih djela. Bošnjački institut nastao je kao rezultat 50-to godišnjeg rada Adil-bega i njegove supruge Tatjane na sakupljanju, kla-sifi ciranju i sistematiziranju različite građe o Bosni i Hercegovini, tačnije historijskog, književnog, novinsko-publicističkog, rukopisnog, arhivsko-dokumentacijskog i folklornog blaga. Temeljni zadaci su mu promoviranje kulturne baštine, povijesne istine i kulture Bošnjaka, kao i drugih naroda sa kojima Bošnjaci stoljećima žive. Bošnjački institut je smješten u samom srcu Sarajeva. Kompleks Instituta sačinjavaju moderna zgrada u kojoj su smještene knjige, arhiv dokumenata, video i audio arhiv, zbirka likovnih djela, kabineti za naučno-istraživački rad, čitaonice, sala za konferencije, te drugi popratni sadržaji; i Gazi Husrev-begov hamam, u kojem su smješteni eksponati, a koji je u funkciji kul-turnog centra. Posredstvom zdanja Hamama (izgrađen 1535. godine) os-tvario se historijski susret dva vakufa. Jedan, Gazi Husrev-begov, nastao u vrijeme kada su islamska kultura, ob-razovanje i učenost doživljavali svoj uspon u Bosni i Hercegovini. Drugi vakuf, Adil-begov Institut, institucija koja je centar razvoja građanske kul-ture i vrijednosti kod Bošnjaka. Mjesto prijemčivo za drugo i drugačije, in-stitucija koja istražuje prošlost ali i usmjerava budućnost.

Neprocjenjivo kulturno i historijsko blagoBošnjački institut – Fondacija Adil-beg Zulfikarpašić

Bibiloteka i orijentalni rukopisiNajveće blago Bošnjačkog instituta

predstavlja biblioteka, koja broji više od 150.000 bibliotečkih jedinica, i čije knjiško bogatstvo pruža jedinstvenu mogućnost za daljnja istraživanja o Bosni i Hercegovini i njenoj prošlosti. Tu se nalazi i zbirka novina i časopisa, te kompletna godišta različite infor-mativne i stručne periodike sa prosto-ra Bosne i Hercegovine. Katalog bib-lioteke se vodi uporedo na dva sistema, kao klasična kartoteka i kao elektron-ska baza podataka (po američkom bibliotečkom sistemu EOS Interna-tional Graphical Library Automation System - GLAS). Bibliotečka građa razvrstana je u više odjela: Bosnika, Islamika, Kroatika, Serbika, Jugoslavi-ka, Balkanika, Emigrantika, Turkika i Judaika. Godišnje, fond biblioteke se povećava za oko 3.500 bibliotečkih je-dinica. U zbirci starih i rijetkih knjiga može se pronaći prvi prijevod Bib-lije na mađarski jezik ‘’Szent Biblia’’ iz 1590. godine, Hronologija cijelog svijeta autora Marcusa Zeuriusa van Boxhorna ‘’Marci-Zueri Boxhorni chronologia praecipuorum universi orbis imperiorum’’ iz 1677. godine, te ‘’Historia Saracenica’’, djelo autora Al-Makina iz 1625. godine, izvedeno od perzijskog pisca Al-Taberija.

Institut posjeduje bogatu zbirku orijentalnih rukopisa, koja sadrži 743 kodeksa sa 1.125 djela, među kojima je i svjetski unikat, rukopis ‘’An-Nasabu S-Šarif ’’, koji spada u najljepše arapske rukopise napisane u Bosni i Hercegovini. Rukopis je


Najveće blago Bošnjačkog instituta predstavlja biblioteka, koja broji više od 150.000 bibliotečkih jedinica, i čije knjiško bogatstvo pruža jedinstvenu mogućnost za daljnja istraživanja o Bosni i Hercegovini i njenoj prošlosti. Tu se nalazi i zbirka novina i časopisa, te kompletna godišta različite informativne i stručne periodike sa prostora Bosne i Hercegovine

1621. godine sastavio (ili prepisao) derviš Mahmud. Tu je i bogata zbirka faksimila rukopisa unikata i rariteta klasičnih orijentalnih djela, u izdanju Goethe instituta iz Frankfurta.Vrijedna zbirka umjetničkih djela

Bošnjački institut posjeduje i ve-liku Zbirku umjetničkih djela. Ona sadrži zbirku likovnih djela Bošnjaka u kojoj su zastupljena 132 autora sa preko 650 djela. U toj zbirci poseb-no mjesto zauzima stalna izložbena postavka Mersada Berbera sa preko 70 umjetničkih djela. Tu je još i zbirka djela umjetnika sa prostora bivše Ju-goslavije, kao i zbirka stranih umjet-nika sa dvije kolekcije akvarela aus-trougarskih slikara Eduarda Loidolta i Edmunda Misere, čiji su radovi inspirisani bosanskohercegovačkim motivima

Izdavačka djelatnost, kojom se Institut bavi od svog osnutka u Ciri-hu, je od posebne važnosti za Insti-tut. Do sada je Institut bio izdavač ili suizdavač više desetina naslova.

Kartografska zbirkaU fondu Kartografske zbirke na-

laze se sve vrste karata: pregledne, tematske (istorijske, geološke, kli-matske, saobraćajne, turističke...), specijalne karte, topografske karte svih mjerila, planovi gradova, stare geografske karte, rukopisne karte i dr. Zbirka broji oko 2.000 karata. Od toga najviše je karata Bosne i Her-cegovine, zatim karata i planova Ju-goslavije, te karata Evrope i svi-jeta. Najvrjednije od svih karata su stare karte Bosne i Hercegovine i karte susjednih zemalja (17-20. stoljeće).

Gazi Husrev-begov hamam Posebno mjesto u kompleksu zdan-

ja Bošnjačkog instituta zauzima Gazi Husrev-begov hamam. To je prostor u kojem se, na jedinstven način, dopun-javaju orijentalna arhitektura sa mod-ernim uređenjem, stvarajući prelijep i ugodan prostor gdje se njeguje i odvija živa kulturna aktivnost. Hamam je mjesto događanja brojnih kulturnih sadržaja poput promocija knjiga, književnih večeri, koncerata, izložbi, ali i mjesto za druženje i susrete.

Rad i cjelokupna djelatnost Boš-njačkog instituta odvija se po najvi-šim svjetskim standardima. Tako, između ostalog, u Institutu postoje i multimedijalni prostori koji se ko-riste za izložbe, promocije, koncerte, simpozijume, okrugle stolove, pre-davanja istaknutih profesora, nauč-nika itd.


Ko je Adil-beg Zulfi karpašić?!

dil-beg Zulfi karpašić je potomak stare bosanske plemićke porodice - bega Čengića. Rodio se u

g p j p

Foči 1921. godine. Adil Zulfi karpašić odgojen je u in-telektualnoj i patrijahalno-vjerskoj sredini, u okruženju koje je uvjetovalo njegov veoma rani interes za izgradnju pravednijeg društvenog poretka. Već kao gimnazijalac, sa šesnaest godina, pristupa komunističkoj omladini, da bi ubrzo bio primljen i u Komunističku partiju Ju-goslavije. Početak rata zatiče ga u Foči. Tokom rata bio je u partizanskim jedinicama i na raznim dužnostima. Uhapšen je od ustaša 1942. godine i osuđen na smrt-nu kaznu. Porijeklo i činjenica da su mu brata ubili četnici doveli su do preimenovanja kazne u zatvorsku. Uspio je pobjeći. U prvoj vladi Republike Bosne i Her-cegovine nakon Drugog svjetskog rata postavljen je za pomoćnika ministra trgovine. Ubrzo uviđa kako kod vodećeg komunističkog sloja umjesto idealizma ranih godina borbe dolazi jagma za materijalnim dobrima i ugodnim životom. Odlučuje sve raskinuti i otići u emigraciju. Početkom februara 1946. bježi u Italiju, u Trst, gdje dobiva politički azil. Odatle odlazi u Rim. U oktobru 1946. prelazi u Austriju. U Insbruku i Gracu studira političke nauke. Za jednu američku novinsku agenciju piše članke o marksizmu. Godine 1954. prelazi u Švicarsku. Tu počinje svoju dugu političku borbu g j p p

za bošnjaštvo, afi rmiše se kao istaknuti predstavnik bošnjačke dijaspore. U periodu od 1965. do 1976. raz-vija uspješnu aktivnost na poslovnom polju, ustanovivši vlastitu uvozno-izvoznu i fi nansijsku fi rmu. Početkom na1980-tih likvidira preduzeće, da bi se sasvim posvetio političkom i kulturnom radu za Bosnu. Postavivši sebi za cilj da ustanovi u slobodnom svijetu jednu kulturnu instituciju za proučavanje prošlosti Bosne i promo-viranje njezine kulture, svoju ionako već bogatu bib-lioteku počinje obogaćivati prikupljanjem knjiga i do-kumentacije iz domovine i svijeta. U junu 1988. Adil Zulfi karpašić osniva Bosniaken Institut u Cirihu, sa sta-tusom zaklade (vakufa). Povratak Adila Zulfi karpašića u domovinu Bosnu poklapa se sa padom komunističkog režima i početkom demokratskih procesa u bivšoj Ju-goslaviji. 1998. godine Zulfi karpašić odlučuje da pre-seli Bošnjački institut iz Ciriha u Sarajevo, pa je 24. maja 2001. godine svečano otvoren moderno i savre-meno opremljen ‘’Bošnjački institut - Fondacija Adil Zulfi karpašić’’ u Sarajevu. Adil-beg je živio sa suprugom Tatjanom u Cirihu, često boraveći u Sarajevu, gdje je i orumro nakon kratke i teške bolesti 21. jula 2008. godine. olDobitnik je mnogih nagrada, poput Počasnog doktorata pravnih nauka Univerziteta u Bihaću 2007. godine. A Adil Zulfi karpašić izabran je za počasnog člana ANU BiH na izbornoj skupštini Akademije koja je održana u maju 2002. godine.

conflit, les dirigeants nationales des Musulmans de Bosnie choisiront de substituer à l‘appellation « Musul-man » celle du terme, inutilisé alors, de Bošnjak.

Utilisation du terme aujourd‘hui

Aujourd‘hui, les Bosniaques sont quelquefois désignés par le terme Bosniens, ou Bosniens mu-sulmans. Cependant dans ce con-texte, ces termes sont imprécis car Bosnien/ne(s) désigne les citoyens de Bosnie-Herzégovine, quelle que soit leur origine ethnique : Bosni-aques, Serbes, Croates et les autres minorités de Bosnie-Herzégovine (Roms,...). Quant au terme Bosnien musulman, il est souvent considéré comme péjoratif car il implique une désignation religieuse malgré les re-vendications historiques des Bosni-aques pour une reconnaissance en tant que nation.

En français, le terme Bochniaques (transcription phonétique du terme Bošnjak) est utilisé pour désigner les Bosniaques lorsqu‘il est question de musulman slave de langue bosnienne n‘habitant pas la Bosnie-Herzégovine, notamment dans le Sandjak de Serbie, Monténégro et au Kosovo.

Emblème

Un symbole fréquent des Bosni-aques est la fleur de lys représentant le lys bosniaque (ou Lilium bosnia-cum). Il était présent sur le premier drapeau de la Bosnie-Herzégovine indépendante mais ne figure pas sur le nouveau drapeau, plus ouvert vis-à-vis des autres composantes de la po-pulation de Bosnie-Herzégovine.


Origine du terme

La plus ancienne appellati-on est le terme historique Bošnjanin (en latin : Bosni-

ensis), qui désignait un habitant de l‘État médiéval de Bosnie. Les Otto-

q g

mans reprirent cette dénomination qui devint Boşnak dans leur langue, le suffixe « ak » propre à la langue turque remplaçant alors le suffixe slave « anin ». Au cours du règne ottoman, les Sla-ves de Bosnie s‘approprièrent la désig-nation turque qui devint Bošnjak (pl. Bošnjaci), toujours pour désigner n‘importe quel habitant de Bosnie, quelle que soit sa confession.

C‘est ce terme qui fut repris au XIXe siècle par les Allemands (« Bos-niake »), les Français (« Bosniaque ») et les Anglais (« Bosniak ») pour nommer l‘habitant de Bosnie. Il garda ce sens premier jusqu‘à l‘éclatement de la Yougoslavie dans les années 1990.

En Bosnie en revanche, la déno-mination Bošnjak tomba en désué-tude au début du XXe siècle pour cé-der la place à Bosanac, plus en accord avec les règles de construction gram-

maticale des noms propres du bos-nien. Aujourd‘hui encore, Bosanac désigne tout habitant de Bosnie-Herzégovine. Bien qu‘il ait été traduit en français par « Bosniaque » jusque dans les années 1990, la résurgence de l‘appellation Bošnjak pour désigner les seuls musulmans de Bosnie a con-duit à l‘utilisation en français du ter-me de « Bosnien » comme traduction de Bosanac.

Musulman par nationalité

Avant 1974, en Yougoslavie, s‘il existait officiellement les nationa-lités Croate, Macédonienne, Serbe, Monténégrine et Slovène, la nationa-lité Bosniaque n‘avait pas de recon-naissance officielle et lors des recen-sements, la plupart des musulmans de Bosnie-Herzégovine en parti-culier et de Yougoslavie en général ne déclaraient pas d‘appartenance nationale (bien qu‘un petit nombre se déclarait alors de nationalité ser-be ou croate). En 1974 cependant, la nouvelle constitution yougosla-ve introduit la nationalité de Mu-sulman (le M majuscule indiquant bien qu‘il s‘agit d‘une nationalité), qui sera adoptée par la très grande majorité des musulmans slaves de Yougoslavie. Malgré la volonté des intellectuels bosniaques à un re-tour au nom historique Bosniaque, le président Tito refusa. Cette dé-nomination restera utilisée jusque dans les années 1990, lorsque les musulmans de Bosnie demanderont la reconnaissance de leur peuple en tant que nation. C‘est le terme Mu-sulman qui sera largement utilisé par les médias occidentaux durant la guerre en Bosnie. Au début du

34

Les Bosniaques

Tradition

Les Bosniaques (en bosnien, Bošnjak, pl. Bošnjaci, sont un peuple slave du sud, de langue bosnienne, vivant majoritaire-ment en Bosnie-Herzégovine et dans certaines régions de Serbie et du Monté-négro comme le Sandjak. Il y a aussi des minorités bosniaques dans d’autres pays balkaniques, européens, etc.

Ime ovog grada se kroz vrijeme mjenjalo. Tako se u prošlosti moglo čuti i Bić, Biać, i Bišće. Prema nekim hrvatskim historičarima, ovo ime je nastalo od riječi koja označava kra-ljevsko dobro. Također možemo čuti imena Bihag, Bihak i Bišća. Nasta-nak imena se veže za ulogu bihaćkog kralja koju je imao u vrijeme Hrvat-skog kraljevstva. Ono što je posebno zanimljivo kada je u pitanju Bihać, jeste činjenica da je to grad koji je na-stao na ostrvu. Ladislav Arapović je bio ugarski kralj, sin Bele I po kojem je ostrvo nosilo ime. Upravo na tom ostrvu, sagrađen je današnji Bihać, koji se u knjigama spominje tek po-četkom 13. st. Prema legendi koja go-vori o srednjovjekovnom Bihaću, da bise došlo u grad moralo se preći tri drvena mosta; jedan na Jarku i dva na Uni jer je put vodio preko današnje Otoke koja se nalazi ispod Gradskog mosta. Iako je mijenjao imena i priče, Bihać je stalno bio i ostao na istom mjestu, opasan kanalima kroz koje je tekla rijeka Una, kako bi se lakše od-branio od nepoželjnih gosti.


Autor: Fahrudin Vojić

Šta je simbol bosanske kra-jine? Bihać. Šta je simbol Bihaća? Una, Kapetanova

kula i njegovi ljudi. To bi mogla biti kratka priča o biseru s Une, onom brušenom bosanskim stoljećima, koji danas ponosno stoji na zapadnoj granici bosanske države.

Prema jednoj od legendi na mjestu današnjeg Bihaća je nekada davno bilo jezero, koje je kasnije presušilo, a prostor postao pogodno mjesto za naseljavanje stanovnika. Upravo ta priča objašnjava zagon-etku zašto se Bihać nalazi u kotli-ni, okružen brdima sa svih strana. Sa zapadne strane Plješevicom, sa istočne Grabežom, sa sjeverne Gomilom i sa južne Ljutočem. Ta

prirodna bogatstva u vidu brda, šuma, čistog zraka i prelijepe ri-jeke, s pravom ga čine jednom od turističkih atrakcija u Bosni i Her-cegovini. No, nije ovo kraj drevnih priča Bišćana. Postoji i ona vezana za rijeku Unu, čiji su tok mijenjali stanovnici jednog bihaćkog naselja Kostela. Prokopavajući ogromnu stijenu na kojoj se nalazilo čitavo jedno selo, današnja Brekovica, stradalo je na hiljade ljudi. Otuda, valjda, i taj naziv Kostela, zbog kosti koje ostaviše ti ljudi, skrećući tok ovoj neukrotivoj i divljoj rijeci. Također, nezaobilazan detalj kada je u pitanju grad Bihać predstav-lja Kapetanova kula, smještena u samoj jezgri nekadašnjeg sredn-jovjekovnog Bihaća. Razne vojske i vladari su prolazili ali Kula nije mijenjala svoju svrhu. Služila je kao tamnica svim upravama koje su prodefilovale ovim prostorom. I danas nakon pet vijekova, stoji uspravno prkoseći i upozoravajući svakog ko se usudi napasti Bihać, da će biti bačen u tamnicu.

35

Legende sa rijeke

Putopis

Kapetanova kula i rijeka Una simboli Bihaća

Mnogi pjesnici opjevaše i slikari nacrtaše Bihać i njegovu ljepoticu rijeku Unu, koja je simbol ovog drevnog grada. Malo je sačuvanih tragova o srednjovjekovnom gradu Bihaću, samo neke srednjovjekovne znamenitosti kao što su džamija Fethija, Kapetanova kula, zvonik crkve sv. Antuna i dio vodenog od-brambenog pojasa oko same jezgre srednjovjekovnog grada, ostali su kao uspomena da svjedoče o pre-thodnom vremenu i zbivanjima na ovim prostorima

Bišćani i Englezi

I tako, bez obzira na legende i dokumenta, Bišćani su, bar oni koji žive u samom centru grada - ostrvljani ili otočani. I mogu mirne

duše da se prave Englezi. Zato bolje im je to objasniti sada, nego da čekaju slučajnog stranca koji će sve u šetnji vidjeti - i reći. Ili koji će im iz knjiga njima nepoznatih govoriti o njihovom gradu, kao onda kad je prije skoro dvije decenije dolutao ovamo lutajući reporter Gerhard Ledic, koji je ovdašnje ljude upoznavao sa njima samima.

Bihaćki pjesnik Husein Dervišević

je selo Tvrtkovići koje i danas postoji sa istim imenom. Kula je građena od velikih kamenih blokova, vjerovatno odnekud dovezenih, što je pokazi-valo moć i bogatstvo Tvrkovića. Sa visoke kule prostirao se pogled na njihove velike zemljane prostore, kao i na kanjon rijeke Drine. Ispred kule postojao je veliki plato i sofa na kojima su se begovi okupljali i akša-mlučili. U blizini kule sagrađivane su kuće.

Odlaskom Turaka, vlasti su se mijenjale a sa njima i zakoni koji su Tvrtkovićima oduzimali posje-de ili na njihove posjede naseljavali stanovništvo. Tvrtkovići su silazili u Višegrad i tu učvršćivali svoje kori-jene (begovske).

Drugi su odlazili u Sarajevo i mnoga druga mjesta. U samom selu ostalo je nekoliko porodica koje su se držale do 1992. godine kada su pred kamom i ognjem morali napustiti svoja ognjišta.

Nezastićenu kulu Tvrkovića, ra-zjedao je zub vremena, pa su mje-štani, između I. i II. svjetskog rata, odlučili razgraditi kopnenu kulu. Temelji kule zatrpani su i nalaze se na imanju moga oca Selim-bega Tvrtkovića, a od njenog kamena na-pravljena je velika i lijepa džamija. Ispred džamije napravljen je mejtef, a iza džamije je groblje Tvrtkovića. Selo Tvrtkovići i džamija bili su sre-dišta okupljanja okolnih sela i po-sjetioca. Zbog svog položaja džami-ja se mogla vidjeti sa svih strana, pa je glas mujezina i kandilji, ne samo pozivali na molitvu, nego u prošlim vremenima, obavještavali i o vre-menu. Džamija i mejtef spaljeni su


Autor: Dr. Ibrahim Kajan

Nakon dolaska iz Pule (1996. ) gdje sam se po-slije džume namaza, na

poticaj imama, obratio većem skupu prognanika, dobio sam jedno neo-bično pismo. Pisao mi ga je progna-nik iz Višegrada, a ponukan jednim intervjuom što ga je u Globusu dao stanoviti potomak bosanskog kralja Tvrtka I. Paul Tvrtković, kako sam tvrdi, pristigao u Hrvatsku iz En-gleske, čini mi se. I taj mogući pre-tendent na bosansko prijestolje, ako dođe do restauracije našeg slavnog kraljevstva, ne zaobilazi činjenicu da među nasljednicima najmoćnijeg vladara srednjovjekovne Bosne, ima i muslimanskih rođaka. Evo tog pi-sma. Objavio sam ga i u Behar Jour-nalu br. 11, 1996.

I JA SAM TVRTKOV POTOMAK!

Mnogi su dokazi o opravdanosti opredjeljenju bosanskih Muslimana - bošnjaštvu. Jedan od takvih doka-za je i priča o višegradskim begovi-ma Tvrtkovićima.

Istorija višegradskih Tvrtkovića veoma je interesantna. Po mnogim pričama i pisanim, sačuvanim do-kumentima, bosanski kralj Tvrtko, najveći od svih bosanskih vlada-ra, internirao je neke od svojih ro-đaka na vis Gradine nad rijekom

Drinom, nedaleko od Višegrada. Gradine su zapravo visoravan na jednoj litici iznad rijeke Drine, pet kilometara uzvodno od grada Više-grada. Na toj visoravni izgrađena je tamnica čiji temelji, obrasli šu-mom, stoje i danas. Tamnica je gra-đena od velikih kamenih blokova i od kamena kakvog nigdje u blizini nema.

Poslije Tvrtkove smrti, vlastela s Gradine svojim znanjem i držanjem, isticala se u političkom životu i kada je 1463. godine propalo bosansko kra-ljevstvo, osvajač je morao računati s Tvrtkovićima. Jedan od ovih Tvrt-kovića prešao je na islam, zadržavši ime Tvrtkovića. Zbog lojalnog drža-nja prema sinu Mehmeda el Fatiha, sultan je izdao berat koji daje begluč-ka prava Tvrtkovićima na ogromne teritorije od Gradine prema Rogatici i Novom Pazaru.

Berat je napisan na pergamentu u veličini jednog kvadratnog metra, a predstavlja izvanredno lijepo ka-ligrafsko djelo. Neki pasusi bili su ukrašeni slovima izvezenim u zlatu. Sem berata, koji je ustvari bio kao neka današnja uredba sa zakonskom osnovom sultan je izdao Tvrtkovići-ma i nekoliko “timara” koji su davali Tvrtkovićima pravo da kupe dadžbi-ne u nekoliko kadiluka.

Iznad Gradine prema Rogatici Tvrtkovići su sazidali veliku tro-spratnu kulu i na tom mjestu nasta-

36

Potomak Tvrtka I. Kotromanića

Vakat

Selo Tvrtkovići (snimak iz 1980.)

u II. svjetskom ratu, a od istih ne-prijatelja spaljena je džamija i 1992. godine. Džamiju i selo Tvrtkovići zapalili su oba puta “susjedi” koji su naseljavali posjede Tvrtkovića. Vjerujem da velike kamene groma-de nisu mogli spaliti, pa će oni po-služiti kao nijemi svjedok postoja-nja džamije koja je napravljena od kamena kule Tvrtkovića potomaka kralja Tvrtka.

Pored kule i mnogi drugi drago-cjeni predmeti čuvani kod Tvrtko-vića, dokazivali su nasljeđe bogatog plemstva Tvrtkovića. Nažalost ovi predmeti su odneseni, a većina je opljačkana i spaljena u minulim ra-tovima.

Pomenuti carski berat iz Vise-grada je kriomice odnio Numan beg Tvrtković, pa je poslije mnogo godi-na, pronađen u kući unuka Numan bega Tvrtkovića u Novom Pazaru. Moguće je da je ovaj berat sačuvan i do današnjih dana.

Tvrtkovići iz sela, vremenom su odlazili, a oni malobrojni koji su ostali, iako u kasnim vremenima sa skromnijim imetkom, trudili su se da ne pokvare mit čuvenih begova.

Oni koji su odlazili, prema svim spoznajama, postajali su prilagod-ljivi sredinama i poštovani od sre-dine u kojoj su živjeli. Među njima bilo je istaknutih trgovaca, doktora medicine, odvjetnika, časnika, in-žinjera i drugih zanimanja. Svi su oni nosili svoju osobnost u kojoj je sigurno ugrađena neizmjerna ljubav za krajem iz kojeg su potekli, vjerska pripadnost i nenametljivi ponos na svoje porijeklo.

Safet Tvrtković, Pula


Historija

Historija Velike kneževine LuksemburgUprkos svojoj maloj površini - 2586 km2 i 476.000 stanovnika – Velika kneževina Luksemburg je punovrijedna država sa neobično bogatom historijom. U srcu Evrope, između Francuske, Belgije i Njemačke, imala je udjela u velikim ev-ropskim tokovima. Burna prošlost Velike kneževine predstavlja istinski koncentrat evropske historije. U Srednjem vijeku su luksemburški kneževi nosili krunu Svetog Njemačkog Carstva. U ranom Novom vi-jeku je luksemburška tvrđava bila glavni predmet svađe u sukobu između velikih sila. Prije svoje nezavisnosti, stečene u 19. stoljeću, Luksemburg je bio pod bur-gundskom, španskom, francuskom, aus-trijskom i holandskom vrhovnom vlašću. Kao zemlja u razvoju i dinamična zemlja, Luksemburg je u 10. stoljeću odigrao značajnu ulogu u procesu evropskog ujedinjenja.

Rani početak (10. stoljeće)

Velika kneževina Luk-semburg je u svom da-našnjem geografskom i

političkom obliku rezultat diplo-matije 19. stoljeća. Ali historija današnjeg luksemurškog područja seže mnogo dalje u prošlost. Naziv „Lucilinburhuc“, koji znači „mala

tvrđava“, se spominje prvi put 963.godine u jednoj trgovačkoj pove-lji. Na osnovu ove povelje je grof Siegfried od Opatije Sankt Maxi-min u Trieru stekao malu tvrđa-vu (castellum quod dicitur Luci-linburhuc) na litici koja se izdiže iznad doline rijeke Alzette. Ovo je područje u to vrijeme pripadalo zapadnom dijelu Svetog Njemač-kog Carstva.

Nastanak jedinstvenog područja vladavine (11.-13. stoljeće)

U vrijeme kada se Siegfried na-stanio na litici, on je posjedovao zemlje duž rijeka Mosel, Sauer i Alzette, kao i u Ardenima. Među-tim, njegovi posjedi su bili rascjep-kani. Kneževina Luksemburg je kao teritorijalna država nastala tek za vrijeme Siegfriedovih nasljed-nika. Konrad I (preminuo 1086.godine) je kao prvi nosio titulu „comes des Luccelemburc“. Tvrđa-va Lucilinburhuc je postala počet-na tačka za nastanak jedinstvenog područja vladavine tokom 11., 12. i 13. stoljeća. Područje vladavi-ne se povećavalo putem sklapanja brakova, kupovine zemalja, putem feudalnih odnosa i prije svega ra-tom. Grofovi od Luksemburga su najčešće uspijevali da potčine svo-je protivnike, mada su ponekad podnosili i poraze kao npr. u bit-ci kod Worringen-a (1288.godine) gdje su Grof Heinrich VI i njego-va tri brata smrtno povrijeđeni.


Krajem 13. stoljeća je Kneževini Luksemburg pripadalo prostra-no područje između rijeka Maas i Mosel. Posebnost ovog područja je bila u tome da se protezalo sa obje strane jezičke granice, tako da je jedan njegov dio bio njemački a drugi francuski.

Na čelu Svetog Njemačkog Carstva (14. – 15. stoljeće)

Dinastija Luksemburg je došla na carski prijesto početkom 14. stoljeća. 1308.godine je grof Heinrich VII na inicijativu njego-vog brata Balduin-a, nadbiskupa od Trier-a te Peter-a von Aspelt-a, nadbiskupa od Mainz-a (koji je takođe imao porijeklo iz Luk-semburga), izabran za njemačkog kralja. Papin izaslanik ga je 1312.godine u Rimu krunisao za cara. Njegov sin Johann, zvani „Slije-pi“ je oženio nasljednicu Češkog kraljevstva, te postao kralj Češke. 1346.godine je poginuo kao ju-

nak i uzoran vitez u službi fran-cuskog kralja u bici kod Crécy-a. Poslije Heinrich-a VII su još trojica članova luksemburške dinastije jedan za drugim nosi-li kraljevsku ili čak carsku kru-nu: Karl IV (1346.-1378.), Wen-zel (1376.-1400.) i Sigismund (1410.-1437.). 1354 je Karl IV grofoviju Luksemburg progla-sio kneževinom. Kneževina je svoju najveću površinu dostigla sticanjem grofovije Chiny 1364.godine. Doduše, Luksemburžani su nakon dolaska na kraljevski i carski prijesto sve manje pažnje poklanjali svojim matičnim zem-ljama, tako da je kneževina pala najprije u ruke „Pfandherren“ a onda u ruke Burgunda. 1443.go-dine je knez od Burgunda Philipp Dobri osvojio grad Luksemburg. Kneževina je postala holandska provincija. U toku sljedeća četiri stoljeća sudbina Luksemburga je bila vezana za razvoj ove političke i geografske regije.

Holandska provincija (15.-18. stoljeće)

Tokom ranog Novog vijeka vlast u Holandiji se mijenjala za-visno od aktuelnih tokova u poli-tici i dinastiji. Poslije smrti kneza Burgunda Karla Hrabrog (1477.) Holandija je pala u ruke Habsbur-govaca. Tokom 16. i 17. stoljeća su Kneževina Luksemburg i druge holandske provincije pripadale španskim Habsburgovcima.

U evropskom omjeranju snaga Luksemburg je imao veliki strateški značaj. Od 16. stoljeća, ova je zemlja bila upletena u mnogobrojne ratove koje su vodili španski Habsburgovci i dinastija Valois te francuski Bur-bonci kako bi stekli prevlast u Evro-pi. Grad Luksemburg je za to vrije-me postao jedna od najpoznatijih utvrda u Evropi, postao je „Gibraltar sjevera“. Kada je konflikt između Francuske i Španije 1659.godine privremeno izglađen „Pirinijeskim mirom“, Kneževina je izgubila svoj cijeli južni dio u korist Francuske. 1684.godine su trupe Ludwiga XIV opkolile tvrđavu Luksemburg. Na-kon što su osvojili grad, francuski inžinjer Vauban, koji je vodio oper-aciju opsade, poduzeo je velike rado-ve na tvrđavi. Jedno kratko vrijeme (1684.-1697.) Luksemburg je bio pod francuskom vladavinom. 1715.godi-ne, nakon španskog rata za prijesto, južna Holandija je pala u ruke aus-trijske loze Habsburgovaca.

18. stoljeće je za razliku od protekla dva stoljeća bilo vrijeme mira u Luksemburgu. Tokom vla-davine Karla VI (1715.-1740.), Ma-rije Tereze (1740.-1780.) i Josipa II (1780-1790) u mnogim oblastima je počela jedna nova era. Austrijs-ke reforme kao što su Terezijski katastar i s tim usklađena porezna ravnopravnost te Edikt o toleranci-ji (putem kojeg su ne-katolici stekli pravo na slobodno ispovijedanje vjere) već su nagovijestile novine francuske revolucije. 1795.godine su francuske revolucionarne tru-pe osvojile tvrđavu a Luksemburg je anektiran od strane Francus-ke kao „Département des Forêts“ (Wälderdepartement - Departman šuma). Uvođenje „konskripcije“ (oslobođenje od služenja vojske) izazvalo je 1798.godine seljački ustanak, takozvani „Klëppelkrich“ (rat palicama). Pod vlašću Napo-leona francuski režim je postao umjereniji, te se i otpor naroda prema tom režimu smanjio.

kog kraljevstva koje nije bilo dio porodičnog vlasništva dinastije Oranien-Nassau. Osim toga, di-plomate su sumnjale u to da su Holanđani zaista sposobni da bra-ne tvrđavu Luksemburg. Pripajan-je Njemačkom savezu je, međutim, omogućilo da se u Luksemburgu stacionira pruski garnizon koji je bio daleko djelotvorniji kao zaštita protiv francuskih napada. Sljedeći rafinirani potez je bilo pripisivan-je titule velikog kneza Wilhelmu I. Ova titula mu je dala prednost u odnosu na male njemačke kneževe u Njemačkom savezu.

(Nastavak u sledjećem broju)


Osnivanje Kneževine na Bečkom kongresu (1815)

Raspad Napoleonskog carst-va je 1815.godine doveo do no-vog poretka na evropskoj karti sa neočekivanim posljedicama po Luksemburg. Velike sile oku-pljene na Bečkom kongresu su - s ciljem da postave bedem protiv Francuske - odlučile da osnuju Veliko holandsko kraljevstvo. Nova država je obuhvatala Ho-landiju, Lüttich, te bivšu austrijs-ku Nizozemsku. Po logici stvari je i Luksemburg trebao pripasti ovoj državi. Međutim, diplo-mate su pronašle jedno drugo rješenje. Luksemburg je postao zasebna politička jedinica. Zem-lja je postala Velika kneževina te je pripisana kralju Nizozemske Wilhelmu I od Oranien-Nassau, koji je sada istovremeno nosio i titulu velikog kneza. Uprkos visokom položaju, zemlja je iz-gubila prostrane oblasti istočno od rijeka Mosel, Sauer i Our. Ova područja su pripala Prus-koj. Nakon Bečkog kongre-sa, međunarodni status Velike kneževine je postao još kompli-kovaniji, jer je Luksemburg pri-stupio Njemačkom savezu, koji je u prvoj liniji bio defanzivni savez sačinjen od 39 država. Tvrđava Luksemburg je na taj način postala tvrđava Saveza.

Mit o tuđinskoj vlasti

Luksemburški historičari su vlasti koje su se smjenjivale od 15. do 18. stoljeća dugo nazivali „tuđinskom vlašću“. Ovo stvara utisak da je ovaj period bio samo intermeco između nezavisnosti u Srednjem vijeku, kada je Luk-semburg imao svoju vlastitu dina-stiju, i nezavisnosti koju je pono-vo stekao u 19. stoljeću. Vrijeme vladavine Burgunda, Španaca i Austrijanaca je u tom smislu bili označeno kao vrijeme okupacije kada se Luksemburg nalazio u ru-kama stranih sila. Međutim, ljudi koji su živjeli za vrijeme Ancien-režima nisu imali ovaj utisak. Oni su svoje tadašnje vladare - Špance, Austrijance - posmatrali kao svoje naslijeđene kneževe čiju legitimnost je priznavala staleška skupština Kneževine prilikom njihovog stupanja na prijesto. U Kneževini su se u institucijama uprave nalazili prije svega pravni-

ci i plemići koji su dolazili iz pro-vincije. Osim toga, Madrid i Beč su bili veoma daleko. Dok su se ljudi i za vrijeme Ancien-režima identificirali sa svojim mjestom življenja i provincijom, nacionalni identitet je izum 19. stoljeća.

Kako se mogu objasniti odluke Bečkog kongresa? Tu je prije svega princip monarhijske legitimnosti odigrao značajnu ulogu. Dinastija Oranien-Nassau posjedovala je niz malih kneževina u Westfaliji koje su 1815.godine postale dio Prus-ke. U zamjenu za to je Wilhelm I dobio Luksemburg. Ova oblast mu je pripisana kao porodično vlasništvo za razliku od nizozems-

13. marta u Sarajevu je rođen Meh-med Spaho. Mehmed je završio osnovnu školu i gimnaziju u Sa-rajevu (1902.), a Pravni fakultet u Beču (1906. god.). Doktorski ispit je polagao krajem 1907., a 1908. je promoviran u doktora prav-nih nauka. Isprva se posvetio sudačkom zvanju, te je 1906.-1908. godine bio sud-ski prislušnik, a do 1910. godine advo-katski pripravnik. Kada je u Sarajevu osnovana Trgovačko-obrtnička komora, izabran je za njenog sekretara. Na tom položaju je ostao do stupanja u politički život. Bio je član Muslimanske narodne organizacije, član Narodnog vijeća pos-lije sloma Austro-Ugarske i ministar u Kraljevini SHS od 1921. do 1939. godine. Umro je 1939. godine u Beogradu pod nerazjašnjenim okolnostima. Pretpos-tavlja se da je otrovan, da bi se uklonio kao moguća prepreka Cvetković-Maček sporazumu. Mehmed Spaho je bio prvi Bošnjak u Vladi Kraljevine SHS, a kao jedan od trojice ministara iz BiH i to po etničko-vjerskom ključu: Hrvat dr. Tugo-mir Alaupović je bio ministar vjera, Srbin Uroš Krulj ministar zdravlja, a Spaho je ministar saobraćaja.

1. marta 1991. godine održan je re-ferendum u Bosni i Hercegovini na kojem je preko 66 posto građana dalo glas i izjasnilo se za suverenu, nezavisnu i cjelovitu Bosnu i Her-cegovinu, državu ravnopravnih naroda i građana. Taj se datum danas slavi kao Dan nezavisnosti države Bosne i Hercegovine.

24. marta 2002. godine na 74. dodjeli Oskara za najbolji fi lm u 2001. godini u Kodak te-atru (Hollywood, Kalifornia). Bos-ansko hercegovački fi lm «Ničija zem-lja» režisera Danisa Tanovića dobio je Oskar za najbolji strani fi lm. Između rata i mira, humora i mržnje, zaroblja-vanja i predaje, života i smrti - nalazi se ničija zemlja. Smješten u nezaborav-nom rovu bosansko-srpskog sukoba ovaj «zapanjujuči» (Chicago Tribune) fi lm pripovijeda priču o trojici vojnika uhvačenih između dviju crta bojišnice. Prozvan „jednim od najboljih fi lmova 2001.“, Ničija zemlja je „snažno, pot-resno, iznimno zabavno“ (Movieline) istraživanje besmislenosti rata.


6. januara 1946. godine Husaga Ćišić predstavkom Ministarstvu za Konstituantu pred-ložio zahtjev da se u državni grb unese i še-sta buktinja kao obilježje bošnjačke nacije. On je nešto ranije predlagao unošenje šeste buktinje u grb Jugo-slavije zato što su Bošnjaci (Musli-mani), pored Srba, Hrvata, Slove-naca, Makedonaca i Crnogoraca bili šesta jugoslavenska nacija.

8. ja-nuara 1537. go-dine osnovana je Gazi Husrev-begova medre-sa ili Seldžukija (naziv koji je dobila po imenu majke Gazi Husrev-bega, Seldžuke, kćerke sultana Bajazita II). Njen je osnivač Gazi Husrev-beg, sarajevski dobrot-vor i vakif, unuk sultana Bajazita II. Kroz cijeli period osmanske uprave u Bosni i Hercegovini medresa je predstavljala najznačajniju obra-zovnu instituciju koja je imala rang visokoškolske ustanove, jedine takve u regionu toga vremena. Ona i danas postoji.

8. janu-ara 1936. godine u Bileći je rođen Safet Isović. To-kom drugog svjetskog rata napustio je rod-nu Bileću kao izbjeglica sa svojim roditeljima. Nakon šestog razreda preseljava u Slavonski Brod gdje je nastavio školovanje u gimnaziji „Zlatko Šnajder“, bio je među najboljim đacima i završio veliku maturu 1955. godine. Iste godine je prese-lio u Sarajevo i počeo studirati na Pravnom fakultetu. U Sarajevu je, nakon doseljenja, proveo ostatak života. Tokom rata (1992-1995) bio je teško ranjen u svojoj porodičnoj kući, ali nakon dužeg liječenja opo-ravio se i nastavio se baviti muzi-kom. U društvu svojih prijatelja je često pjevao stare sevdalinke koje nikad nije snimio. Jedna od njih je „Na Ophodži prema Bakijama“. Preselio je 2. septembra 2007. go-dine, a dženaza je obavljena 4. septembra 2007. godine u haremu Alipašine džamije u Sarajevu.

P o k o l j muslimana u Pljevljima, Čaj-niču i Foči je bio najmasovniji rat-ni zločin etničkog čišćenja koji su počinile četničke forma-cije tokom drugog svjetskog rata. U ovoj operaciji, izvedenoj krajem januara i po-četkom februara 1943. godine, je ubijeno oko 9.200 muslimana, mahom seoskog stanovništva Pljevaljskog, Čajničkog i Fočanskog okruga, od čega oko 1.200 muškaraca i do 8.000 žena, staraca i dje-ce. Ovaj masakr civilnog stanovništva je bio ideološki motivisan, a cilj mu je bio etnička homogenizacija zamišljenog ve-likosrpskog državnog prostora.

01.02.1888. godine je osnovan Zemaljski muzej Bosne i Hercego-vine i najstarija je moderna kulturna i naučna ustanova u Bosni i Hercegovini zapadnog tipa. Sa-mom osnivanju prethodio je dug period u kojem su brojni pojedinci ili grupe inte-lektualaca ukazivali na potrebe za jednom takvom ustanovom. Bosna i Hercegovi-na, kao jedna od još uvijek neistraženih zemalja Balkana, privlačila je radoznalost mnogih naučnika, naročito onih iz Au-stro-Ugarske, ali i kvazi naučnika, što je već prvih godina okupacije rezultiralo raznošenjem spomenika kulture iz naših krajeva. To je doprinijelo poduzimanju konkretnijih mjera u cilju ostvarivanja dugo prisutne ideje o osnivanju muzeja, što se ogledalo u osnivanju Muzejskog društva nakon čega je 1. februara 1888. godine Zemaljska vlada osnovala Ze-maljski muzej za Bosnu i Hercegovinu. Budući da je prostor u kome je Muzej bio prvobitno smješten uskoro postao suviše skučen i nepogodan, 1908. godine pristu-pilo se izgradnji novih zgrada. Gradnja je završena 1913. godine, a Muzej otvoren za javnost 4. oktobra iste godine.

5. februara 1831. godine Husein-kapetan Gradaščević je izab-ran za vođu pokreta za autonomiju Bosne i Hercegovine u sastavu Osmanskog Carstva. Zbog svojih zasluga u historiju je ušao pod nazivom ‚‘Zmaj od Bosne‘‘. Iako je pokret za autonomiju okončan neuspjehom on se ipak pokazao kao odraz svijesti Bošnjaka o njihovom nacionalnom identitetu i imenu.

40

Zeman

JANUAR FEBRUAR MART


Oglasna tabla

Nous aurons l’honneur de recevoirPr. Tariq Ramadan - professeur d’études islamiques contemporaines à l’université

d’Oxford (St Antony’s College), enseignant à la Faculté de théologie d’Oxford, professeur invité de philosophie à la faculté d’études islamiques au Qatar et au Maroc (Mundiapo-lis). Il est par ailleurs Senior Research Fellow à l’université de Doshisha (Kyoto, Japon)-

Mr. FethAllah Othmani -Directeur de l’organisme de certifi cation AVS, auteur du livre “le Marché du halal” et Professeur au centre de formation Shatibi (Lyon)

etDr. Jacob Mahi- Professeur en Islam et Histoire des Religions à Bruxelles (à

confi rmer)au centre des congrès d’Echternach Le trifolion2, Porte Saint Willibrord L-6486 Echternach(Plan d’accès - Bus 111 à partir de Luxembourg Gare) PAF : 20€Les places sont limitées (Moins de 250 places restantes)etLa réservation est obligatoire sur notre page “Inscription aux

conférences”Aucune vente

d’entrée n’est prévue sur place

(Stand restaurati-on, librairie, séances de dédicace...)

Pour toutes autres informations contactez nous sur [email protected]

Cet évènement est organisé en collabo-ration avec le journal d’ouverture La Plume de l’Est.

L’équipe d’E-slamshopwww.librairie-bou-

tique-musulmane.comEQBAL, Tél. : + 352

621 359 657 - www.e-slamshop.com

Važni kontaktiDer Verwaltungswegweiser des luxemburgischen Staates

Das luxemburgische Verwaltun-gsportal bietet Informationen zu den wichtigsten Verwaltungsvorgängen einschließlich der dazugehörigen Formulare und der Möglichkeit be-stimmte Vorgänge direkt online zu erledigen.htt p://www.guichet.public.lu/fr/index.html

7-9, avenue Victor HugoL-1750 LuxembourgTél. : (+352) 247-85700http://www.olai.public.lu/fr/index.html

CLAE BUREAUX26 rue de GasperichL- 1617 LuxembourgTéléphone : 00 352 29 86 86-1Fax : 00 352 29 86 [email protected]

Association de Soutien aux Travailleurs Immigrés. 12, rue Auguste Laval L-1922 LuxembourgTel : 43 83 33-1Fax : 42 08 71Madame Mounia ZerktouniEmail : [email protected]

5 av. Marie-ThérèseL-2132 Luxembourg Tel.: +352 44743-507www.cefi s.lu

La relation entre l’Etat et les religions !Sous le haut-patronage de l’Assemblée de la Communauté Musulmane du Luxembourg, la shoura,et dans le cadre de la réflexion sur l’évolution des relations entre les pouvoirs publics et les com-munautés religieuses au Luxembourg,la librairie en ligne E-slamshop est heureuse de vous inviter leDimanche 27 Janvier à partir de 12h30à une série de conférences/débat qui auront pour thèmesLa relation entre l’Etat et les religions(Quelles relations entre l’Etat et les religions dans les sociétés sécularisées du 21ème siècle ? )etla quête spirituelle - un trait d’union.

Conférence de Tariq Ramadan/FethAllah Othmani au Luxembourg -

le 27 janvier 2013Communication -12 Janvier 2013

Grbovi bosanskih srednjovjekovnih vlastelinskih porodica

diwan broj 6

Documents