dimitrije stanojevic-svetosavski temat iz svetog pisma starog zavjeta

СВЕТОСАВСКИ ТЕМАТ ИЗ СВЕТОГ ПИСМА СТРАРОГ ЗАВЕТААУТОР: ДИМИТРИЈЕ СТАНОЈЕВИЋ

1

САДРЖАЈ:

1. Садржај.............................................................................................................1

2. Увод..................................................................................................................2

3. Онај који је извађен из воде...........................................................................3

4. Мојсије! Мојсије! ...........................................................................................4

5. Али отврдне срце фараоново..........................................................................5

6. Кост да се не преломи! ...................................................................................6

7. Пружи руку своју на море и раздели га.........................................................7

8. Ово су закони које ћеш им поставити...........................................................9

9. Начини од злата два херувима.....................................................................11

10. Свештеници и левити да буду без мане....................................................11

11. Још само четрдесет година.........................................................................13

12. Не уста више пророк у Израиљу као Мојсије...........................................14

13. Само буди слободан и храбар! ..................................................................15

14. Вичите јер вам Господ даде град! .............................................................16

15. Стани сунце над Гаваоном, и ти месече над долином Елеонском! .......18

16. Ово је што добише у наследство синови Израиљеви..............................19

17. Ево, ја идем куда иде све на земљи...........................................................19

18. Закључак.......................................................................................................20

19. Библиографија.............................................................................................22


2

Увод:

Израиљски народ, ма где год се налазио, било то у ропству у Египту, лутању у пустињи, приликом уласка у Обећану земљу, освајању градова, мирном животу или рату, морао је бити предвођен снажним ауторитетом који је носио бреме целог народа. Изабрани народ је у одсуству таквог ауторитета, макар то био само један дан или недостатак неких од животних потреба потут хране или воде, аутоматски застрањивао и удаљавао се од Бога, вечито му се супротстављаујући својом виком, незадовољством и непослушношћу.

Владати у Израиљу, бити његов владар, вођа или судија и имати власт,1 значило је кажњавати све оно што је зло и промовисати и помагати добро и добра дела. То су појединци успевали, искључиво личним примером, којим су подучавали народ шта и како треба радити, а посебно, какав треба имати однос према Богу. Вође и владари су заповестима, правилима и законима најуспешније спроводили старозаветну вољу Божију, водећи народ узаним, правим путем до тајне Оваплоћења Христовог у Нови Завет. Неки су у томе били више или мање успешни, али је народ тај који је посебно требао да чини оно шта се од њих тражило у Старом Завету, јер нису битни појединци, већ заједница – цели народ Изабрани.

Ко су ти људи који су се удостојили пред Господом да воде поводљиву2 масу која је заиста била изабрани народ?! Ко су ти ауторитети који су личним сведочењем покушавали и успевали да предводе стадо Господње и да му буду добри пастири? Колико је заиста било таквих људи, који су се са правом могли називати вођом? Ко је прави вођа Израиљског народа на земљи?

Патријарси, Судије и Цареви су изузетни представници извршне и духовне власти у Израиљу и они, као такви, заузимају посебно место у његовој историји, али поред њих у периоду између Патријараха и Судија јављају се две изузетно битне личности директно заслужне за постанак и рођење израиљске нације путем ослобађања од египатског ропства и уласка у Обећану земљу: Мојсије и Исус Навин. Бог је тај који свом Изабраном народу налази исправног вођу који ће тај задатак одговорно извршити, у Његовој вољи – „власти које постоје, од Бога су установљене“(Рим. 13,2). Господ позива Мојсија и његовог следбеника Исуса Навина преко Мојсија.

Мојсије је ће заблуделом Израиљу дати павилно разумевање Јахвеа као јединог Бога, раздвојиће Црвено море, установиће празновање Пасхе, руководиће изградњу Скиније и на тај начин централизовати култ празновања Јахвеа, постаће први јеврејски законодавац, онај на чије ће молитве Бог подарити препелице и ману, као и воду која ће потећи из камена, и који ће их довести до Обећане земље.

1 Реч власт/владати на јеврејском језику: dun, havaš, malak, mašal, acar, rada, sarar, šalat, šafat; и на грчком језику: εξουσία.2 Поводљиву у смислу лаког прихватања свега што је протовно заповестима: градња златног телета, прихватање кипова Вала и Астрате, итд.


3

Исус, син Нунов ће Израиљ коначно, после 40 година лутања увести у „Земљу у којој тече мед и млеко“, пред њим ће раздвојити набујали Јордан, обновиће обред обрезања, освојиће градове, покориће народе, установиће закон и тако, као добар вођа почиваће у Тамнат Сараху.

Онај који је извађен из воде:

Мојсијев отац Амрам3 потиче из племена Левијевог4, чији је унук, од праоца Ката, а његова мајка Јохаведа5 је ћерка Левијева рођена у Египту, и свом мужу Амраму је тетка.6 Мојсије је имао брата Арона, којег ће касније посветити за првог првосвештеника у Израиљу, и сестру Марију, потом веома угледну жену.

Мојсије се рађа у Мисиру (старо име за Египат) око 1350. године пре Христа у специфичној историјској околности, када је јеврејска заједница толико бројна да је фараон наредио да се сва мушка деца која се роде „баце у воду“ (2Мој 1,22). У то време, посебно су се истакле две бабице Сефора и Фува које су потајно помагале Јеврејкама а да то фараон не сазна. Пошто га је мајка по рођењу крила три месеца, више није могла то чинити јер су фараонови војници обилазили куће и убијали тек рођену мушку децу, тада га у котарици спушта у реку Нил. Низводно га запажа фараонова кћи која се ту купала и она реши да га задржи, под условом да му се нађе дојиља. Марија, сестра Мојсијева, сазнала је да се тражи дојиља те је одмах довела Јохаведу да то она буде, те је испало да мајка доји своје дете.

Када је дете порасло мајка га одводи фараоновој кћери која му даје име Мојсије.7

Мојсије је растао на двору где је примио прва знања о египатској култури, начину живота и паганској религији, а посебно о богу сунца Атону. Египатски фараон Ехтанон, који је тада владао био је велики поштовалац култа бога Атона који је карактерисан као бог поред којег ни један други не постоји. „Мојсије се такође посветио служењу само једном Богу, али не и том истом.“8 Мојсије као младић бива одбачен из египатског друштва јер убија Мисирца који је мучио Јеврејина, и одлази у земљу Мадијамску.

У земљи свађа и расправа, следујући етимологији речи Мадијам, Мојсије упознаје свештеника Јотора9 чију кћер Сефору10 узима за жену. Мојсије чува Јоторова стада на пашњацима и рађају му се синови: Гирсам и Елијазар, чија имена Мојсије посвећује

3 Име Амрам (Amra`m) на јеврејском језику значи узвишени народ. Мојсијев отац Амрам се упокојио у 137. години живота.4 Левије је трећи од дванаесторице синова Јаковљевих, са братом Симеоном због срамоте коју су Сихемљани починили његовој сестри Дини они убијају мноштво Сихемљана (покољ у Сихему) због чега их отац проклиње. То проклетство ће Мојсије претворити у благослов посвећивањем Арона у првосвештеничку службу. Име Левије (Levi) има значење приврженост / некоме се прикључити.5 Име Јохаведа (Johaved) на јеврејском језику има значење чија слава је Јахве.6 Ово сродство Мојсије није сакривао, али је у свом закону који је дао Израиљу забранио таква сродства.7 Име Мојсије значи онај који је извађен из воде / спасен из воде / син непознатог оца / или у даљој етимологији, као скраћеница од Рамзес тј. син бога Ра.8ДРЕЈН Џ. , Увођење у Стари Завет, Клио, Београд, 2003. год. , 54.9 Име од речи Jitro што значи његова преузвишеност. Познат је по три имена Рагуило, Кенеј и Овав.10 Име Сефора (Cippora) на јеврејском језику значи птица.


4

управо себи јер их назива: првог - дошљаком у туђој земљи, а другог - избављен од фараоновог мача.

Мојсијев живот можемо поделити у три дела од по 40 година живота. Први је од рођења до тренутка када напушта Египат са 40 година и одлази у Мадијамску земљу. Други је породичан живот код таста Јотора, све до великог обраћења на Синају. Трећи је од сусретања са братом Ароном, избављења Израиља из Египта, све до смрти пред вратима Обећане земље.11

Мојсије! Мојсије!

Приликом свакодневних номадских обавеза – напасања стада, Мојсије долази до горе Хорива12 где му се јавља анђео Господњи. Анђео Господњи који се помиње засигурно јесте друга личност Свете Тројице тј. Бог Логос, који се непрестано јавља у Старом Савезу,13 и који се оваплоћује на земљи – пуноћа откривења, чиме започиње Нови Савез Бога и људи. Неки од тумача потврђују претходно говорећи о пророштву Малахијином (3,1) када он говори о Анђелу Завета тј. Сину Божијем.14

Мојсије на гори види купину која је горела а није сагоревала. Она му је привукла пажњу, те је он оставио стадо и кренуо је да је изблиза погледа. Одједном, чуо се продоран глас који га опомиње да изује своју обућу15 зато што је та земља на којој стоји света. (2Мој 3,5) Такође, Господ говори да је он (Мојсије) изабран да изведе из ропства египатског народ Божији и да ће га он водити у земљу у којој тече мед и мелеко. Мојсије први пут спомиње да је он сувише слаб за тај позив питајући се ко је он да изађе пред фараона, а потом и шта ће му рећи како се зове Бог Израиљев? „Ја сам онај који јесте“(2 Мој 3,14.)16 Сазнавши име Божије Мојсије, пун питања и недоумица

11 Опширније у: РАКИЋ Р. , Библијска енциклопедија, том II, Београд – Србиње, 2004. год. , 83-87.12 Хорив је једно од имена за гору Синај. Име Horev значи суша, опустошење, што описује географске особине тог подневља. По Синајској гори и пустиња и цело полуострво на којем се налази добили су исто име.13 Професор Родољуб Кубат у свом делу Основе старозаветне антропологије говорећи о правилности и прецизности терминологије, упућује на јеврејски појам berit (на грчком језику: διαθήκη) или Савез којим се објашњава повезаност Бога и људи. „Однос са Богом сматрао се као Савез. ... савез је плод две слободне воље, предуслов и услов сваког заједништва. ... Савез личи на загрљај, загрљај Бога и човека.“КУБАТ Р. , Основе старозаветне антропологије, ПБФ у Београду, Београд-Нови Сад, 2008. год. , 120-121.14 Опширније у: ВЕСЕЛИНОВИЋ С. , Лекције из Светог Писма Старог Завета, Законске књиге, Србиње, 2000. год. ,126.15 Свети Григорије Назијанзин потврђује: „А обућу пак, онај ко хоће да се дотакне свете и богоступне земље, нека скида, као и онај Мојсије на гори, да ништа мртво не носи, нити нешто између Бога и људи.“- СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ НАЗИЈАНЗИН, Беседа на Свету Пасху, Видослов, бр. 23. , 15.16 Постоји приметна разлика у терминима назива Бога у јеврејској и грчкој библији. У јеврејској библији, када се говори о Богу као творцу употребљава се израз Elohim (од речи El - Eloah) што значи Силни, Моћни, Јаки; у стиху 2Мој 3,14. увиђамо да се Богу даје ново име – ЈАХВЕ (на јеврејском језику JHVH ина грчком језику ό ών) тј. Онај који јесте, и варијације Ehje ја сам који сам. Септуагинта преводи реч Јахве са Кύριος – Господ; Вулгата са Dominus, а словенска библија са Сушчиј. Посебно је занимљива и употреба ове речи, наиме у јеврејском друштву потпуно је било забрањено изговарање ове речи, толико, да се сматрало најстрашнијим богохуљењем. Јевреји су зато тетраграм ЈХВХ изговарали са Адонај (Мој Господ је велики). * Опширније у: ЈЕВТИЋ еп. А. , Превод књиге постања, Београд, 2004. год. , 9. ; ВЕСЕЛИНОВИЋ С. , Лекције из Светог Писма Старог Завета, Законске књиге, Србиње, 2000. год. ,126. Професор Родољуб Кубат указује да име Јахве потиче много пре Мојсија, у доба Патријараха када је


5

тврди да му ипак неће поверовати без дела и чуда, на шта му Бог објашњава да штап који му је у руци претвара у змију, као и да у додиру са водом, она постаје крв. Мојсије на крају још једном несугурно пита Господа како ће он говорити у име Његово када није речит јер има говорну ману, а Бог га упућује на брата Арона који ће говорити уместо њега.17

Свети Оци у купини које је горела а није сагоревала18 виде јасну праслику оваплоћења Христовог и то, како је пламен символ Божанства Сина Божијег, а да је купина слика Пресвете Богородице.

Али отврдне срце фараоново:

Пре повратка у свој завичај, Мојсије се опрашта од таста Јотора и са женом и два сина креће пут Египта, али тек онда када се испунио завет учињен између Бога и Аврама – обрезање. Господ се обраћа Мојсију да ће му убити сина првенца – Гирсама, и баш када се појавио Анђео „смрти“ Сефора, његова мајка, узе нож и обреза сина свога и Господ га не уби.19

Мојсије се са породицом сусреће са братом Ароном којем Господ заповеди да изађе пред њега и да га дочека. Тада он исприча брату све што му је Господ рекао и пред народом јеврејским показа чуда Јахвеова и они му вероваше на избављење.

Мојсије и Арон на све могуће начине покушавају да убеде фараона да пусти обећани народ, али, како каже библијски писац, Господ учини, те фараон одби. Ипак су требале да се изврше све казне које је заблудели и неверни Мисир по старозаветној окрутношћу заслужо.

Следеће нити свима добро познате библијске приче, имали смо прилику да гледамо у бројним научним емисијама National Geographic програма, у којима су полемисана чуда која су се десила у Египту пре изласка. У њима је полемисана истинитост тих чуда, која су на све могуће начине приписивана природним појавама, што не искључујемо. Сасвим је могуће да су Мојсије и Арон претили фараону претварањем воде у крв баш у време пролећних бујуца када река Нил постаје окер-браон боје због велике концентрације рстворене глине у њој, када није добра за пиће. Такође, појава најезди жаба, скакаваца, или ваши везана је за пролеће и лето, за време којих се ови водоземци и инсекти сакупљају у великим јатима, и ношени ветром или

јеврејски језик имао више сличности са суседним језицима. Види: КУБАТ Р. Јахве – оприсутњавани Бог Старог Савеза, Богословље, Свеска 1-2, 2007. год., 94-95. 17 Опширније у: DUBNOV S. , Kratka istorija Jevrejskog naroda, Beograd, 1982. god. , 7-9.18 Епископ пакрачки Кирил Живковић у једној беседи на Светој Литургији говори о страшној купини која је горела и није сагоревала налазећи јој паралелу са Светом Чашом и Крвљу Христовом: „Но, није ли тако Света и Чудна чаша којој ћете ви сада приступити?“ ЕП. КИРИЛ, Глас истине, Нови Сад, 1884. год. , 25.19 Оно што је занимљиво у овој библијској епизоди јесте да је ово први и једини случај када се говори да је мајка тј. женска особа обрезала сина.


6

кишном годином ако су жабе у питању (када излазе у великом броју) доспевају у људска насеља.

Али, и после помора, града, црних богиња и таме, „Отврдну срце фараону и не хте их пустити.“ (2 Мој 10,27.) Тада Мојсије и Арон запретише фараону и десетом муком – помором свих првенаца по Египту, што се и догоди...

Кост да се не преломи:

Десетој египатској казни претходио је ритуални део заштите јеврејског народа од оштрице мача Анђела смрти. Господ налаже Мојсију и Арону да 14. дана месеца Авива20 обавесте сваку јеврејску породицу како да дочекају наредну ноћ, што они и чине. Заповест Господња се састојала у томе да је свака породица дужна да закоље јагње или јаре које је здраво и мушко; од те крви да се покропи праг и довратак; нека се јагње једе печено на ватри исте ноћи са хлебом пресним и зељем горким; да ништа до јутра не остане, а ако шта остане да се спали на ватри; да једу брзо, обучени у свечане хаљине и обувени, са штапом у руци; нека једу укућани и слуге обрезане и нека пазе да се кост јањета не преломи! (2Мој 12,1-51.)

Свети Мелитон Сардички у песничко-литургичком делу „О Пасхи“ представља врхунски химнографски опис Пасхе21 и тајне страдања египатских првенаца:

„...Ово је тајна Пасхе,како је у Закону писано,

како је мало пре прочитано.Кад се пак јагње кољеи Пасха се тада једе,и Тајна се свршава, и народ се радује,

и Израиљ се запечаћује,тад долази Анђео убијајући Египат,

непосвећен у Тајну,неучесник у Пасхи,крвљу не запечаћен,

непријатељ, неверник,у једној ноћи, поразивши га, обездети га...“22

20 Месец Авив по јеврејском бројању одговара месецу Нисану по вавилонском бројању, а по соларним месецима то је био крај марта и почетак априла. Реч Нисан (Nisan) има значење њихово бекство, зато што је јеврејски народ управо тада побегао из окова египатских. Овај месец је Бог одередио за почетак богослужбене нове године: „Овај месец да вам је почетак месецима“(2Мој 12,2), што опет указује на велики значај пасхалног изласка из Египта.21 Етимологија речи ПАСХА је веома сложена и црпи корене из више језика. Професор др Мирко Томасовић налази најранији смисао у речима pesah (јеврејски јез.), pisca (халдејски јез.), pascha (сиријски јез.) које имају значење проћи поред нечега приликом ритуалног плеса око жртве; касније и следећа значења: pasahu (акадски), pasah (сиријски), pasha (египатски): пролазак, прелазак, поштеда, прескочити. Запажамо да је Господ приликом убијања првенаца прескочио и поштедео јеврејску децу. Види: ТОМАСОВИЋ М. , Историјски развој празника Пасхе, Богословље, свеска 1-2, 1991. год. , 37-38. 22 СВЕТИ МЕЛИТОН САРДИЧКИ, О Пасхи, Видослов, бр. 41. , 2007. година, 5.


7

Јевреји су свакако послушали речи њихових вођа, учинивши све што им је заповеђено. Крв којом су били покропљени вратници и прагови била је знак Анђелу смрти да заобиђе тај дом јер су у њему изабрана деца Божија. Горко зеље и пресан хлеб који је те вечери био на трпези требали су да подсете људе на њихов тежак и горак до тадашњег начина живота. Ноћ је поодмакла, чула се хука, јаук и врисак, и нико није смео да изађе......свануло је јутро и самим тим сванула је тама за Египат. Анђео смрти је те ноћи био над рекама Нила...

Типологија старосваезне Пасхе се огледа у свим реченим детаљима. Прво и основно је да је пасхално јагње заклано ради избављења Јевреја од смрти, што символизује Христа који је као „немо јагње пред оним који га стриже“(Иса. 53,7) страдао на крсту за избављење од смрти свих људи на свету. То што је јагње било печено, а не кувано сматра се журбом и брзом жељом да се излазак и спасење што пре догоди, што је у новосавезном случају журба римских власти да Христа што пре скину са крста, не знајући да се спрема васкрсење. Горко зеље које су јели те вечери символ је горчине оцта којим су римски војници појили Христа пошто је затражио воде. Кост која није смела да се преломи показивала је јединство свих оних који су заклали пасхално јагње, али тело Христово којем нису пребијене голени, већ је копље прошло под пето ребро. Битно је напоменути да старосавезна Пасха није нестала Христовим васкрсењем, него је напротив продужена у Евхаристији, са много продубљенијим смислом, опет са надом на избављење од грехова и живот вечни.23

Пружи руку своју на море и раздели га!

Многе породице су се тог јутра завиле у црно, измеђуосталог и сам фараон,24

чији је син страдао. Избезумљени и немоћни фараон тада позива Мојисја и Арона да што пре узму своју стоку и оду из Египта. Мисирци тада пожуриваше Јевреје да иду јер је на њима проклетство, али Јевреји још затражише да им дају злата и сребра што им ови и учинише, обасипајући их новцем, накитом и златним предметима. У тој журби и пометњи, само су стигли да замесе бесквасне хлебове25 и да са њима, као једином

23 Свети Мелитон Сардички о праобразу Пасхе поручује:

„Чујте силу и значење Тајне.Све што се збива и говори јесте параболично,

те, као што се догађано кроз преобраз показује,тако се и говорено кроз символику просветљује.

Он је Јагње Безгласно,Он је Јагње Заклано,

на дрвету Крста не поломљени,Он је срамотом смрт обрукао,

и ђавола у плач стави,као некада Мојисје фараона.“

МЕЛИТОН САРДИЧКИ, О Пасхи, Саборност, бр. 1-4. , Пожаревац, 2007. година, 9-13.24 Фараоном Изласка сматра се Рамзес II који је владао од 1279. год. до 1212. год.; син је Сетија Првог и би је велики градитељ и ратник.25 Професор др Душан Глумац у делу Библијска археологија наводи да је празник бесквасних хлебова (на јеврејском језику: macot) био неодвојив од празновања Пасхе јер је Израиљ у данима после изласка морао да се чува од квасца, опет у сећање на сурово проведен живот у ропству. Види: ГЛУМАЦ Д. , Библијска археологија, Београд – Србиње 1999. год. , 124-125.


8

храном оду путем који води из Рамесе26 у Сохот. Израиљци тог дана, на 430 година од доласка Јосифовог у земљу, на заповест Господњу понеше и кости Јосифове, да би га сахранили у земљи Обећаној. Такође, Господ заповеди да у знак и сећање да је побио првенце египатске и тако их спасао ропства, Мојсије, Арон и цео народ посвети Богу првенца из породице, као и од стоке што је мушко, јер је таква воља Божија.27

Стуб од облака дању и стуб од ватре ноћу28 је био путоказ јеврејском народу који их је водио према Црвеном мору. Из ове приче произилази мноштво проблема који заокупљују пажњу савремених теолога, археолога и географа. Где је место преласка Црвеног мора? Да ли је уопште Мојсије превео народ преко мора или је то била мочвара у близини мора? Одговор налазимо код др Вернера Келера који у делу Библија је у праву износи разне чињенице, претпоставке и хипотезе, али ипак на крају закључује: „Ово чудо на мору је стално занимало духове. Оно што наука и истраживања до данас нису могла да објасне, није бекство само по себи, већ и место где је оно извршено. На то питање још није добијен јасан одговор.“29 30

Свети апостол Павле учи да је прелазак Црвеног мора праобраз крштења следећим речима: „Сви који се у Мојсеја крстише у облаку и мору,“ (1Кор. 10,2) подразумевајући облак Духом Светим. Тумачи наше старозавтене библиотеке наводе још једну типолошку мисао којa jе најбоље обрађена у догматику петог гласа, која налази паралелу између преласка мора и зачећа Господа Христа:

„Некад се у Црвеном мору написа лик неудате Невесте. Тамо Мојсије разделитељ воде, а овде Гаврило служитељ чуда. Тада по дну неуквашено прође Израиљ, а сада Христа без мужа роди Дјева. Море по просласку Израиљевом остаде непроходно, а

Чиста (Непорочна) по рођењу Емануиловом оста неповређена. Ти Који јеси и Који си одувек, и Који си се јавио као човек – Боже, помилуј нас.“31

По преласку мора, Израиљце сустиже мисирска коњица која бива послана од разгневљеног фараона али, море се састави те погибоше војници фараонови заслугом Свемогућег Бога Израиљевог. Тако се завршава један од тешких периода израиљске историје, али опет у духу источних народа бива пропраћен песмом. Ова песма се назива „Благодарна песма Мојсијева у Изласку“.32 Из овог библијског описа видимо употребу

26 Рамеса је град Рамзеса II који је имао намену житнице, као и резиденције фараона који му је у своју част дао име Рамзес дете Сунца.27 Опширније у: DUBNOV S. , Kratka istorija Jevrejskog naroda, Beograd, 1982. god. , 7-9. ; Mala Enciklopedija Prosveta, Jevreji – istorija, poreklo, etnografski pogled, Beograd, 1989. god. , 568-570.28 Свети Оци и у овом стубу виде присуство друге личности Свете Тројице Бога Логоса.29 КЕЛЕР В. , Библија је у праву, Каленић, Крагујевац 1987. год. , 123.30 Навешћемо само неке од предпоставки: сама јеврејска реч Jam Suf има двојаки превод и то: Црвено море и Рогозно море, али пошто у околини Црвеног мора нема трске то нас упућује на свереније подручје, област некадашњих Балах, Крокодилског и Горког језера, који су делимично спојени ритовима. Ово подручје сасвим одговара за прелазак великог народа јер је вода плитка и има високе трске која је одличан камуфлатор.31 Превод са црквенословенског језика: ПРОТИЋ Д. , Црквено песништво, Београд, 2001. год. , 54.32 Превод са напоменама о библијским песмама види у: ЈЕВТИЋ еп. А. , Превод Псалтира са девет библијских песама, Манастир Тврдош, 2000. год. , 201-202 ; 226-240.


9

хорова и музичких инструмената у старом Израиљу. Посебно је занимљив женски хор који се помиње у 2Мој. 15,20-21. где је Марија, сестра Мојсијева, описана као предводница оркестра која удара у бубањ, а прате је друге жене са бубњевима и свиралама. После захваљивања Богу народ креће ка Обећаној земљи...или се бар то тада чинило да је тако.33

Oво су закони које ћеш им поставити:

Два месеца напроног пута од Мисира до Синаја Изабрани народ је успео да покаже своје праве особине. Већ после три дана хода до Мере пошто је био без воде, а вода у Мери беше горка, народ поче викати на Мојсија где их је он то довео после онако водом богатог Египта. Мојсије се тада обраћа Господу који чини воду добром за пиће кад у њу Мојсије спусти гранчицу. У месту Елиму у којем је било 12 великих извора воде Израиљ поче викати на Мојсија да су гладни јер немају шта да једу. Поново су говорили да је у Египту некада било хране у изобиљу... Мојсије се опет обрати Господу за помоћ који из велике љубави даде да долећу препелице и да мана34

пада са неба. Када су стигли до горе Хорив опет немаху воде те почеше викати на Мојсија,35 а он, уз помоћ Господњу ударивши о стену,36 учини те вода потече. Још једно искушење су имали Јевреји, а оно беше прво ратно искуство после 430 година. Овде се појављује и друга на почетку поменута славна личност која је водила Израиљ –Исус Навин. Мојсије се обраћа Исусу да одабере људе и да се бори са Амаличанима који су напали, док је он у молитви држао руке подигнуте ка небу. Израиљци су побеђивали док су руке биле подигнуте, а када их је Мојсије од умора спуштао они су губили, зато долазе Арон и Ор те му придржаваше руке и Израиљ победи. Мојсије гради олтар и захављује Господу. После ове славне победе Мојсију долази Јотор, његов таст, који му помаже веома битним саветима: да у народу постави судије и на тај начин себи олакша, јер је досада он судио све размирице. Мојсије са одушевљењем и захвалношћу прихвата савете, захваљује Јотору и наставља пут са народом до Синајске пустиње.

33 Опширније у: КЕРН архм. К. , Литургика са химнографијом и хеортологијом, Шибеник, 2003. год. , 14-16. ; HARRINGTON W. , Uvod u Stari Zavjet, Zagreb, 1987. god. , 33-36. ; ГЛУМАЦ Д. , Библијска археологија, Београд – Србиње 1999. год. , 163-167. ; РАКИЋ Р. , Библијски речник, Београд, 2002. год. , 74. ; СОКОЛОВ протј.-ст. Д. , Библијска историја, Београд, 1992. год. ,47-49.34 Име мана потиче од јеврејске речи man’hu и има значење чуђења: шта је то зато што су се Јевреји баш на овај начин чудили када су први пут видели да она пада. Мана је слична семену коријандеровом и има укус медених колача, ситног је и округлог облика беле боје. Мојисје је да би се сачувало сведочанство о мани наредио да се наупни крчаг мане и да се чува. Ова храна је падала са неба 40 година све до уласка у Обећану земљу после прослављене Пасхе. Опширније у: РАКИЋ Р. , Библијска енциклопедија, том II, Београд – Србиње, 2004. год. , 27.35 Свети Јован Залтоусти говори о карактеру јеврејског народа: „Јудеји су били неблагодарни према своме доброчинитељу, па су и у време када им је чињено добро, заборављали заповест Божију. Јер кад беху изашли из Мисира, иако видеше да се море резделило и опет саставило, и многа друга чуда видеше. ... Шта говориш? Чуда су ти пред очима, а ти заборави доброчинитеља.“ СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ, Празничне беседе, Београд, 2004. год. , 59.36 Господ је наредио Мојсију да само једном удари у стену, те да ће потећи вода, али је Мојсије због неверовања и несигурности ударио два пута. Ова грешка, као и оно колебање при призиву на Хориву, допринеће вољи Божијој да Мојисје не уђе у Обећену земљу.


10

Мојсије остави народ у Синајској пустињи те се попе на гору јер га је позаво Господ који му рече да припреми народ за примање заповести тако што ће се приближити гори али да је не дотичу, да оперу хаљине своје и да тако дочекају реч Божију. „Синајска гора се сва димљаше, ... и сва се гора тресијаше. И труба све јаче трубљаше...јер на њу сиђе Господ.“(2Мој 19,18-19.) Мојсије се поново попе на гору...

У свом боравку на гори која је сва била у диму, у разговору који је он провео са Господом било је изговорено мноштво речи закона од којих су неки и били записани. Господ даје Мојсију 10 најважнијих заповести које ће бити узданица и правило у Израиљу и које се никако не смеју кршити. Те заповести Мојсије добија у писаној форми на две камене таблице. На првој таблици налазе се прве четири заповести које регулишу однос човека према Богу, док других шест заповести регулишу однос између људи тј. ближњих. Ове заповести се називају још и Декалог (десет заповести).

После расправе закона у начелу Синајска скупштина је прихватила овај предлог закона, после паузе се приступило расправи о појединостима. Наиме, Господ сада потпуно уређује законодавни систем Јевреја када доноси читаве сетове закона, како би се то данас рекло. Ово су такозвани грађански закони који су подељени у шест група, и то: закони о робовима, закони о убиству, закони освете, закони о увреди родитеља, закони о својини и закони о јавном моралу. Ови закони детаљно регулишу појединачне односе у друштву, наводе прекршаје и одређује казне.37

Када је Мојсије примио овај закон, прво га је записао па се онда приступило свечаном проглашењу закона Господњег који је описан у 2 Мој 24,1-18. , када Мојсије прво изграђује жртвеник на 12 стубова који символизују 12 племена Израиљевих. Тада су редом прилазили посвећени првенци (види 8. стр.) који су приносили жртве и крв давали Мојсију, који је потом једном половином крви кропио жртвеник, а други део остављао у посуди. Мојсије је прочитао закон пред целим збором, и у знак завета их покропио крвљу жртвених животиња: „Ово је крв завета, који учини са вама Господ.“ (2Мој. 24,8.)38

После грађанских, дошли су на ред и закони о градњи скиније – светилишта целог Израиља, међутим они су тек обајашњени од Господа када су се Јевреји поново њему обратили, јер су у међувремену направили теле од злата39 којему су се клањали, по узору на оне из Египта. Том приликом је Мојсије веома разгневљен на народ разбио камене таблице Декалога, и наредио да идолопоклоници убију, њих 3.000 људи.

37 Опширније у: PAPO E. , Tora i ljudska prava, Beograd, 2000. god. , 96-102. ; РАДОВИЋ митрополит А. , Историја тумачења Старог Завјета, Јасен, Никшић, 2002. год. ,13.38 Присност између Мојсија и Бога се заиста осећа и види из њиховог разговора, толика присност, као да разговарају два пријатеља. Мојсије је Господа питао како да каже да се зове њихов Бог, „Мојсије није биозаинтересован зе његово име као за информацију, већ је сама чињеница да народ зна име свог Бога представљала ствараност једног присног односа међу њима.“ ЂАКОВАЦ А. , Старозаветне основе хришћанског схватања личности, Видослов, бр. 40. , 2007. год. , 89.39 Златно теле или на јеврејском egel maseka: теле саливено изграђено је по египатском узору, на култ бога Аписа који је имао облик бика. Јеврејски народ се осећао беспомоћним када је Мојсије провео на гори више од месец дана, те се одлучује на ово срамно дело.


11

Начини од злата два херувима:

Господњу вољу о градњи Скиније40 извршио је Мојсије али и цео народ који је прилозима помагао градњу. Веселеило и Елијав су били људи посебно одређени да руководе радовима, јер су познавали начине обрада метала и дрвета. Скинија је била шатор сачињен од најскупоценијих материјала: злата, сребра, дрвета ситима, коже делфина и коза, порфире, скерлета и танког златотканог платна. Састојала се из два дела - већег дворишта и мањег Скиније сведчанства. У дворишу се налазио жртвеник на коме су се приносиле жртве и умиваоник. Скинија сведочанства је била подељена на два дела: већи - светилиште и мањи Светињу над Светима. У светилишу се налазио кадиони олтар, седмокраки свећњак и сто са хлебовима предложења док се у Светињи над Светима налазио Ковчег завета (aron ha bеrit). У Ковчегу завета су се налазиле таблице са 10 Божијих заповести, крчаг са маном (види фусноту 34), и процвали штап Аронов. Ковчег је изграђен од дрвета ситима, опточен златом на чијем поклопцу се налазе два златна херувима окренути лицем лицу, са раширеним крилима, као да га чувају. Поред ових, постојале су и виљушке, машице за жар, котлови и разне посуде које су биле потребне при приношењу жртава. Веселеило и Елијав прављењем и шивењем одежди првосвештеничких, свештеничких и левитских, после пола године рада су завршили задатак дат им од Бога.41

Свештеници и левити да буду без мане:

У скинији су се свакодневно приносиле различите врсте жртава за различите потребе. Постојале су следеће врсте жртава: крвне и бескрвне. Крвне су биле: 1. Жртва свеспаљеница (човек који приноси се потпуно предајe Богу), 2. Жртва за грех (за грехе учињене из незнања тј. случајно), 3. Жртва за преступ, 4. Мирна жртва (од ње су смели да једу и људи који нису у свештеничкој служби док су остале јели само свештеници). Бескрвна жртва је била најчешће у виду хране. У Скинији су радили левити који су је чували и одржавали. Свештеници су били ти који су принослили жртве и сви који су радили у Скинији морали су бити из Левијевог племена.

Првосвештеници су били први у Израиљском свештенству. Носили су посебну одећу која је указивала на њихову узвишену службу (напрсник судски, оплећак, плашт, турбан плаве боје, појас, урим и тумим (сиволи светлости и савршенства) и ефод). Првосвештеник је морао бити непорочног живота и морао је да пази да се не онечисти тј. да нпр. не додирне мртваца, не убије човека, не ступа у односе са блудницом итд. По

40Реч Скинија има више различитих значења, у зависности од јеврејске речи: miškkan стан, ohel ha-edut шатор сведочанства, ohel moed шатор састанка, miškkan JHVH стан Јахвеов и mikdaš светиште.41 Опширније у: ВЕСЕЛИНОВИЋ С. , Лекције из Светог писма Старог Завета, Србиње, 2000. год. , 135-138. ; РАКИЋ Р., Библијска енциклопедија, том II, Србиње - Београд, 2004. год . , 423-424. ; ГЛУМАЦ Д., Библијска археологија, Београд - Србиње, 1999. год. , 37- 45. ; СОКОЛОВ протојерејст. Д., Библијска историја, Београд, 1992. год. , 54-56.


12

историчару Јосифу Флавију, било је 83 првосвештеника од Арона који је био први до Тамнијаса (постављеног за време јудејског рата).42

Посвећење Ароново је по заповести Господњој извршио Мојсије. Он је Арона прво умио и обукао у првосвешптеничке одежде, а док су се други свештеници облачили, претходно поставивши све на своје место, Мојсије приступа освећењу Шатора од састанка, помазивајући светим миром сваки део посебно. Господ такође освећује Скинију својим присуством: „Тада облак покри шатор од сведочанства, и напуни се Скинија славе Божије.“ (2Мој. 40,34.) Мојсије излива на Аронову главу миро у знак изобилне благодати која се уселила у њега. Други део свечаности је сачињавао приношење жртава и то: за грех, свеспаљеницу и жртву посвећења, што је учинио Мојсије, помазавши на посвећенима десно уво и велики прст десне руке и ноге. Потом је уследила гозба.

Убрзо после овако помпезних дешава у нашем номадском народу, синови Аронови Надав и Авијуд се оглушавају о закон Божији да само првосвештеник улази у Светињу над Светињама, те бивају убијени. Они су недозвољено кадили у Светињи. Да би се извршило очишћење Скиније Арон је прво принео жртву за свој грех, и грех његовог дома, потом је са пуном кадионицом жара улазио у Светињу и тамо крвљу кропио Ковчег завета седам пута. Друга жртва је била за грехе народа и састојала се од два јарца од којих се један бирао за Господа (његовом крвљу је кропљено очистилиште) а други се пуштао да на себи однесе сва безакоња. Трећи део је било очишћење Скиније где је Арон кропио жртвеник са помешаном телећом и јагњећом крви. Овај догађај се установио као Празник очишћења када је првосвештеник једном годишње (10. дана месеца тишри) улазио у Светињу над Светињама и кропио Ковчег завета.

Још један догађај бацио је малу сенку на Израиљ, а то је био када је левит Кореј са Датаном и Авироном покушао у народу да издејствује да он буде првосвештеник. Господ је одмах наредио Мојсију да постави у Шатор од сведочанства 12 штапова од 12 племена Израиљевих на којима пише име племена. Онај штап који процвета указује да ће првосвештеник бити из тог племена. На бадемовом штапу Левијевог племена писало је име Арон, и баш тај је преко ноћи процветао и тако потврдио ко је први првосвештеник. (4Мој. 17,8.) Штап је ради сведочанства смештен у Ковчег завета.43

42 Опширније у: РАКИЋ Р., Библијска енциклопедија, том II, Србиње - Београд, 2004. год. , 259-260. ; ГЛУМАЦ Д., Библијска археологија, Београд - Србиње, 1999. год. , 111-113.43 Племену Левијевом Господ је преко Мојсија у Маовском пољу обећао другачије наследство од осталих племена. Левити су добили периферију дужине и ширине 2000 лаката око 48 градова у Израиљу, такође Левитима је одређено и својеврсно примање од других племена које се састојало у десетини од свих плодова земље и стоке, као и храну од жртве, јер су они учествовали у свештеним гозбама после приношења. Ова права Левити су остварили по освајању Обећане земље са Исусом Навином. * Опширније у: ПОПОВИЋ Р. , Историјске књиге Старог Завета, Београд, 2007. год. , 30. ; ВЕСЕЛИНОВИЋ С. , Лекције из Светог писма Старог Завета, Србиње, 2000. год. , 162.


13

Још само четрдесет година...

У лутању по пустињама Израиљу су се смењивали дани, месеци, годишња доба, године и генерације. У роптању и послушности огледао се њихов однос према Богу. Мојсије је показао да са поносом носи име вође и предводника народа, али му је то због односа са народом више пута представљало велику муку и напор. Пролазили су поред многих градова, сукобљавали су се са многим народима који су их и проклињали, али се то увек преметнуло у дупли благослов.44 Идући, пролазили су дужином западне обале Едома крећући се према Мртвом мору, прешли су реку Серед која раздваја Едом и Моав, па и реку Арнон, потом прелазећи поток Јавок они освајају крајеве васанске и стижу до Генисаретског језера. Затим се опет враћају на југ и тако круже и лутају деценијама, али све по вољи Јахвеовој, да би се сменила генерација која је била у Египту, која је стало говорила да је тамо било лепше, јер су живели у изобиљу.45

Књига Бројева нам открива да су једном приликом, када су се приближили Обећаној земљи, а из велике знатижеље послали уходе да осмотре како је то у тој земљи из снова. Мојсије одабира најхрабрије и најбоље људе (4Мој. 13,1-17.) из народа и шаље их како уходе. Међу њима је био и славни војник, прослављен у бици са Амаличанима – Исус син Нунов. Уходе су провеле четрдесет дана у земљи изобиља, али су се вратили веома уплашени због величине људи који су тамо живели. Сви су били уплашени сем Исуса Навина и његовог пријатеља Халева, зато их Господ награди благословом, тако што ће они бити једини од ових ухода који ће уживати у чарима Обећане земље. Народ јеврејски опет поче викати на Мојсија и тражити од њега да севрате у Египат где су живели у благостању, већ одавно заборавивши на муке присилног рада на фараоновим грађевинама. Због овог народног комешања, Господ их казни са још година лутања по пустињи. Поред овога, народ је викао на Мојсија јер је у пустињи било много змија које су уједале људе. Господ тада наређује Мојсију да се направи змија од бакра и постави на штап, јер ко год погледа у њу биће излечен од уједа змија.46

Мојсије благосиља Исуса сина Нуновог47, из племена Јефремовог, променувши му првобитно име Авсије (Хошеа) у Јехошуа (Исус), што значи Јахве је спас. Такође, Мојсије увиђа све добре Исусове особине које га опредељују за новог вођу Израиљског народа.

44 Мислимо на случај када је цар Моавски Валак унајмио пророка из Вавилона Валама да прокуне Јевреје и да их тако уништи, али вољом Божијом а речима Валамовим: „Видим га али не сад, гледам га али не изблиза, изаћи ће звезда из Јакова и устаће палица из Израиља која ће разбити кнезове Моавске и разорити све синове Ситове.“ (4Мој. 24,17.), проклетство се претвори у дупли благослов.45 Опширније о лутању Израиља кроз пустиње, горе, области и државе, поткрепљено археолошким ископавањима и огледима погледати у: КЕЛЕР В. , Библија је у праву, Каленић, Крагујевац 1987. год. , 148-154.46 Опширније у: ПОПОВИЋ Р. , Историјске књиге Старог Завета, Београд, 2007. год. , 19-20. ; ДРЕЈН Џ. , Увођење у Стари завет, Клио, Београд, 2003. год. , 75-81.47 Исус син Нунов / Навинов или на гречком језику: `Ιησους υίός Ναυη и јеврејском: Jеhošua ben Nun.


14

Током даљег лутања, Мојсије је поделио наследство земље источно од реке Јордана, и то: племену Рувимовом, Гадовом и половини племена Манасијиног. Ова племена су се изјаснила да би волела ту да се настане, јер им се свиделa ова земља приликом њеног освајања и пролажења кроз њу.

Не уста више пророк у Израиљу као Мојсије:

Последњи дани великог вође обележени су доласком народа до капија Обећане земље – горе Навав, са које се поглед простире на целу земљу. Мојсије је пре своје смрти пажљиво и марљиво подучаво народ законом, трудећи се да се он дубоко укорени у њихова срца, јер би се једино тако успоставило жељено поштовање закона. Мојсије је изрекао и више благослова и проклетстава који су се, као пророчанства испунила у будућности. Он је говорио о: плодности људи, стоке и земље, победи над непријатељима, о духовном благу народа, али и о: оскудици и пустоши земље и ропству и расејању Израиља по целом свету.48

Дошао је преломан тренутак у историји Обећаног народа – проглашење новог вође, који ће бити тај који ће увести народ у дугоочекивану земљу неизмерне благодати. Мојсије је речима „буди слободан и храбар; јер ћеш ти ући са овим народом у земљу за коју се заклео Господ оцима њиховим да ће им је дати, и ти ћеш им је разделити у наследство,“(5Мој. 31,7.) изабрао достојног наследника, храброг војника и будућег великог вођу – Исуса Навина. Ово све је учинио пред целим народом, отишавши са Исусом пред Шатор од сведочанства, где положи на њега руке и предаде му благодат Божију.49

Мојсије је још изговорио и „Песму изобличења“ која говори о томе како ће Израиљ застранити када позна све угодности и предности Обећане земље, и како ће их Господ казнити тако што ће робовати другим народима. Јер их Он „Вођаше на висине земаљске да једу род пољски, и даваше им да сисају мед из стене и уље из тврдог камена.“(5Мој. 32,13.)50

Благословивши по последњи пут свако племе посебно (5 Мој. 33. гл.) и опростивши се са Исусом Навином, искусни вођа, отац нације, славни законодавац,

48 Сви изречени благослови су се испунили са уласком и освајањем Обећане земље, када је Израиљ доживео славу у победама, богатству и поштовању закона, али испунила су се и проклетства Мојсијева, али много касније, када се Израиљ поделио на два царства после владавине Соломонове, када су та два царства пала под најездом Вавилонаца, и када је народ био одведен у ропство. Због ових пророчких стихова, слободно Мојсија, као великог вођу можемо уврстити у пророке, чије су речи нашле испуњење у наредним страницама историје Израиља. На ово упућује и наслов овог поглавља који је у ствари стих „Али не уста више пророк у Израиљу као Мојсије, ког Господ позна лицем к лицу.“(5Мој. 34,10.) 49 Опширније у: ПОПОВИЋ Р. , Историјске књиге Старог Завета, Београд, 2007. год. , 19-21. ; ВЕСЕЛИНОВИЋ С. , Лекције из Светог писма Старог Завета, Србиње, 2000. год. , 163-164.50 Ова песма Мојсиејва послужила је као и све друге библијске песме као текст друге песме канона. Она се пева само у Великом посту јер има тужан карактер пропасти народа који је једино погодан за великопосно богослужење. Текст ове библијске песме види у: ЈЕФТИЋ еп. А. , Превод Псалтира са девет библијских песама, Тврдош, 2000. год. , 203-207.


15

велики учитељ, писац51 и пророк Мојсије одлази на гору Навав. Тамо по последњи пут гледа крајеве обећане, у које не уђе (види фусноту 36), и упокоји се у 120. години живота. Господ сакри његов гроб, познавајући Израиљ који би од његовог гроба направио божански култ.52

Само буди слободан и храбар!

Бог Аврама, Исака, Јакова и Мојсија прво даје упутства новом вођи Исусу Навину како ће прећи реку Јордан и потом полако освајати градове и области, које све до мора њима припадају. Бог још и благосиља Исуса (Ису. 1,7-8.) где каже да је најбитније да буде слободан и храбар али и да се од његових уста никад не одвоји књига Мојисјевог закона него, како је и то Мојсије наложио да се чита сваке суботе. Исус Навин извршава још једну Мојсијеву заповест – да пелме Рувимово, Гадово и половина Манасијиног сада остави жене и децу у земљи (источно од Јордана) која им је припала, а да ће им се мушкарци придружити после освајања Обећане земље, због потребе за војницима.

Поучен искуством, будући да је и сам био ухода, Исус шаље двојицу ухода у град Јерихон, први град на који ће наићи у земљи благодати. Уходе одлазе у Јерихон и одесдају код Раве на конак, која је била блудница. Некако јерихонски цар сазнаје да су у граду уходе и да су тренутно код Раве, те посла људе да их ухвате. Рава то сазнаде те их са прозора спусти низ зидине града одакле по њеном упутству три дана осташе у гори да их случајно не нађу, па се вратише у Ситим, место где се Израиљ припремаше да уђе у земљу којом тече мед и мелеко. Уходе преносе Исусу Навину да је страх у земљи од Израиљаца велик, као и да се види да је Господ њима предао ту земљу.53

Преласку реке Јордан54 предходило је ритуално очишћење народа који је опрао своје хаљине. Прво су ишли свештеници и левити који су носили Ковчег завета 2000 лаката испред народа. Ковчег завета је том приликом био умотан у козије коже, све по правилима Мојсијевог закона о ношењу Скиније. Свештеници су први закорачили у

51 Писцем првих пет канонских књига Светог Писма Старог Завета сматра се Мојсије. То потврђује и више стихова који директво говоре о њему као писцу, нпр. „Написа Мојсије све речи Господње“ (2Мој. 24,4.). Постоје и потпуно супротна мишљења вођена чињеницама да се о Мојсију говори у трећем лицу или да постоји велика разлика у теминолишком изражаваљу по одељцима. Ово је велика тема сама по себи, па нећемо више говорити о њој.52 Опширније у: ВЕСЕЛИНОВИЋ С. , Лекције из Светог писма Старог Завета, Србиње, 2000. год. , 165-166. ; ПОПОВИЋ Р. , Историјске књиге Старог Завета, Београд, 2007. год. , 19-21. 53 Рава се сматра првом позелиткињом у Израиљу јер је својим поступком посведочила веру у Једног Бога, а била је из другог народа. Ово потврђује и Свети апостол Павле речима: „Вером Рава блудница не погибе с неверницима, јер прими уходе с миром,“ (Јев. 11,31.); као и апостој Јаков: „Рава блудница, неоправда ли се делима када прими уходе и изведе их другим путем?“ (Јак. 2,25.)54 Име Jardden значи силазити, тећи, стропоштавати, непрестано тећи. Ово значење има јер река наглим падом силази са обронака планине Ермона, добијајући воду са свих околних брда. Обликује својеврсну Јорданску долину и чини главну реку тј. слив Палестине. * Опширније у: РАКИЋ Р. , Библијска енциклопедија, том I, Београд – Србиње, 2004. год. , 475. ; КЕЛЕР В. , Библија је у праву, Каленић, Крагујевац, 1987. год. , 157-159.


16

воду, и тада се десило чудо – Јордан се зауставио55 иако је било време бујица када је водостај веома висок. Потом је прешао народ, па су за њима прешли и свештеници који су држали ковчег у кориту реке. У спомен на ово чудо Израиљци постављају дванаест каменова у кориту реке и дванаест каменова у прво место у које су дошли – Галгал.56

Галгал је место обнављања свих законских одредаба које су везане за „синове Израила“.57 Прво су сви мушкарци образани58 на гори Аралоту, а потом је прослављена прва Пасха у Обећаној земљи. Такође, Израиљци су тог дана по први пут јели од плодова Обећане земље јер је тог дана престала да пада мана.

Вичите јер вам Господ даде град!

Још један у низу благослов којима је Бог, слободно рећи, обасипао Израиљ јесте појава „Војводе војске Господење“(Ису. 5,13-15) који је Исусу Навину поновио речи Божије изречене Мојсију на гори Синају. (види фусноту 15) Тумачи Свете старозаветне библиотеке се двоуме око личности која се скрива иза овог песудонима: да ли је то Архангел Михаило, први међу анђелима (војском Господњом), или је то друга личност Свете Тројице – Бог Логос. Благослов је Израиљу био преко потребан јер се спремао за опсаду града гиганта – Јерихона.59

„Зидови Јерихонски ће пасти без бројних справа,“60 јер је Господ наредио да његов народ са својим свештеницима и Ковчегом завета, шест дана обилазе око зидина трубећи у трубе и рогове овнујске, и да седмог дана исто тако ураде, само уз вику народа. Чудо се заиста десило, пао је у руке Исусове „кључ“61 за Освајање читаве Обећане земље. Да ли је то рушење изазвано акустичним ефектом вике и труба или пак земљотресом или пожаром, то није толико битно.

Приликом освајања Јерихона, уходе су спасиле Раву и њену породицу (види фусноту 53), у знак захвалности због избављења, али је Израиљ добио и заповест да свеспали и уништи, сем злата и сребра које ће припасти Дому Јахвеовом – Скинији сведочанства. 55 Научник и археолог Вернер Келер поставља хипотезу о овом заустављању Јордана, тврдећи да је догађај из 20. века када је земљотресом затрпан Јордан један цео дан имао суво корито, могуће реконструисати и у овом периоду Исуса Навина. * Опширније у: КЕЛЕР В. , Библија је у праву, Каленић, Крагујевац, 1987. год. ,158.56 Опширније у: HARRINGTON W. , Uvod u Stari Zavjet, Zagreb, 1987. god. , 37-38. ; DUBNOV S. , Kratka istorija Jevrejskog naroda, Beograd, 1982. god. , 9-11.57 DUBNOV S. , Kratka istorija Jevrejskog naroda, Beograd, 1982. god. , 9.58 Обрезање или mul на јеврејском језику и περιτομή на грчком језику је обред источних народа који су због хигијенских услова мушкој деци одстрањивали препуцијум. Бог је наложио Авраму да се овај закон непрестано обавља у Израиљу. За време лутања по пустињи овај обред није вршен све до уласка у Обећану земљу и обрезања на гори Аралоту. * Опширније у: РАКИЋ Р. , Библијска енциклопедија, том II, Београд – Србиње, 2004. год. , 154. 59 Име града Јерихона на јеврејском језику значи миришљави град, не без разлога. Јерихон су окруживале бројне оазе са изворима и Палмама урме, које су и изазвале велико одушевљење у Израиљу, како је то лепа и богата земља. Јерихон је био познат по својим огромним бедемима којим је био опасан, које нико да Исуса Навина није могао срушити.60 СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ НАЗИЈАНЗИН, Беседа на Свету Пасху, Видослов, бр. 23. , 17.61 ПОПОВИЋ Р. , Историјске књиге Старог Завета, Београд, 2007. год. , 22.


17

„Борба Исуса Навина за тај град учинила га је славним. Данас се за тај град боре научници ашовима, мотикама и временским таблицама.“62 Ашов за ашовом, ископина за ископином, налазиште за налазиштем, зид за зидом, па опет ашов за ашовом и зид за зидом, и тако у садашњост, односно давну прошлост. Овим речима најбоље можемо описати развој догађаја и трагања за славом разних научника и археолога који један за другим доношаше разне теорије о опсади, паду и рушевинама старог Јерихона. Управо тај Јерихон, колико је био моћан тада, показује и данас. Толико је моћан и снажан, да се не да открити под најездом научника ко је и где је: већ седам – осам деценија.

Охрабрени освајањем једног од најјачих градова региона Израиљ и њихов вођа Исус Навин долазећи до још једног града – Гаја, оптимистично шаљу 3.000 људи да га освоје, али они доживљавају велики пораз. Господ опомиње да је неко прекршио његову заповест о узимању злата и сребра Јерихонског, и да неће доћи до нове победе док се кривац не казни. Сазнају да је то учинио Ахан, из племена Јудиног, узевши сребрни вавилонски плашт и нешто златника; он и његова породица беху каменовани63

да се испуни реч Божија. Исус Навин у опсади града Гаја исказује своје најбоље особине у ратној тактици и лукавству, доказујући достојност свога звања вође. Он дели војску у две групе: једна се скрива у близини града, а друга дириктно напада противничку војску и бежи од њих, мамећи их да се удаље од града. Када су се они удаљили, први уђоше у град и спалише га до темеља, а потом заједно уништише Гајане ударом са две стране. Исус Навин из захвалности што их Господ вођаше у победуправи жртвени олтар на гори Евалу, где приноси жртве захвалне и чита Мојсијев Закон који проглашав законом целе Земље Израиљеве.64

Вести о убрзаном освајању непознатог пелемна брзо се ширила Хананом,65

његовим градовима и областима. Град Гаваон који је био следећи на путу Израиљевом лукаво је ступио у савез са њима, јер су их надомак града сачекали Гаваоњани прерушени у номадски народ, носећи стару одећу и обућу и плеснав хлеб рекавши им да долазе из далека те да ступе са њима у савез. Исус Навин то прихвата, али их после три дана разоткри. Народ тада поче викати на кнезове, па их они казнише, да целог свог века служе Богу Израиљевом, доносећи дрва за потребе Скиније. Поред Гаваона, у свез са Обећаним народом ступише и градови Киријат-Јарим, Кефир и Вирот.66

62 КЕЛЕР В. , Библија је у праву, Каленић, Крагујевац, 1987. год. , 158.63 Извршење смртне казне каменовањем је биоло устаљено код Јевреја (присутан и у Старом и у Новом завету). Осуђеник је био извођен ван града где је на њега бацан велики камен који је одмах задаво смртни ударац.64 ПОПОВИЋ Р. , Историјске књиге Старог Завета, Београд, 2007. год. , 22-24.65 Ханан је најстарије име за Палестину чији је само један део означавао, пре доласка Јевреја. Имао је развијену друштвену организацију чији су се центри налазили по мањим и већим градовима. Религија Ханана је многобожачка и темељила се на поштовању кипова Вала, празновању жетве и убирања плодова, као и других празника везаних за пољопривреду и гајење воћа. * Опширније у: ГЛУМАЦ Д., Библијска археологија, Београд - Србиње, 1999. год. , 25-26.; РАКИЋ Р. , Библијска енциклопедија, том II, Београд – Србиње, 2004. год. , 575-578.66 Професор Драган Милин напомиње да је „у Ханану већ било неких група Јевреја, и да је долазило до спајања јеврејских групација,“* што нам објашњава ово једноставно предавање градова. Ако то и нису


18

Стани сунце над Гаваоном и ти месече над долином Елеонском!

Савез који је Гаваон склопио са Израиљем сметао је околиним царевима који се сада окупљају против њих, стварајући савез од пет царева арамејских (јерусалимски, јармутски, хевронски, лахијски и јеглонски). Гаваоњани се тада обраћају Исусу Навину којег моле за помоћ јер им следи уништење и пораз. Господ храбри Исуса да их се не плаши него да први нападне, што и чини. У првом изненадном нападу најбољих израиљских војника и јунака изгине пуно непријатељске војске која се дала у бег. У долини Ветеронској Господ учини чудо те падаше камење са неба које поби још више војске које окупише пет царева. Дан се ближио крају, те се Исус обраћа Господу: „Стани сунце над Гаваоном, и ти месече над долином Елеонском. И стаде сунце и устави се месец, докле се не освети народ непријатељима својим.“(Ису. 10,12-13.) Тако победи Исус војску велику, али и њихове цареве погуби вешањем, кад их нађе сакривене у пећини код градића Макиде.

Град за градом је падао пред ногама Исусовим који је немилосрдно, по вољи Божијој освајао свако парче земље која је само њима била обећана. Северни део Ханана је дао још једну царску главу – цара асорског Јавина. Сукоб са његовим народом одиграо се код Меромског језера а исход је био очекиван: Јавин убијен; Асор спаљен. Већина Обећане земље је освојена под Исусом Навином, али потпуно ће бити освојена за време цара и пророка Давида коме ће Господ предати јевусејски град Јерусалим.

Када су освојили већи део Палестине, Израиљци су поставили Скинију у граду Силому. Она је и даље функционисала по принципима које је још Мојсије утврдио у подножију Синаја. Првосвештеник који је тада управљао жртвеником Господњим био је Елеазар,67 трећи син Аронов. Он је постављен за првосвештеника по смрти Ароновој, и још са Мојсијем управљао народом док је лутао по пустињи. Елеазар је био тај који је благословио Исуса Навина за Мојсијевог наследника. Имао је помоћника Итамара који му је био брат. Елеазар је помогао Исусу Навину приликом поделе земље, јер је он био директан сведок речи Мојсијевих који је већ поделио земљу неким племенима.68 (види 14 страницу)

били Јевреји, сигурно да је постојао страх од новог пелмена који је муњевитом брзином освајао градове попут Јерихона, Гаја... * МИЛИН Д., Старозаветна историја, Београд, 2005. год. , 32.67 Име Елеазар на јеврејском језику заначи Онај коме помаже Бог.68 Опширније у: РАКИЋ Р. , Библијска енциклопедија, том I, Београд – Србиње, 2004. год. , 272.


19

Ово је што добише у наследство синови Израиљеви:

Племе: Наследство:Рувимово Јужни део земље источно од Јордана, која обухвата

простор између реке Арнон, Мртвог мора и града Есевона.

Симеоново Нема одређених правилних граница, и у кружном облику обухвата Идумеју, налази се на самом југу западно од Мртвог мора, окружено племеном Јудиним.

Јудино Највећа површина од свих племена која обухвата приморску равницу, са границама: Средоземно море, град Јерусалим (још увек под влашћу Јевусеја) и Мртво море.

Нефталимово Предео високих планина на самом северу земље, обухвата Меромско језеро, северну Јорданску долину и границу са Генисаретским језером.

Гадово Узани простор уз источну обалу реке Јордан, са проширењем до горе Галад.

Исахарово Мали простор Јездраелонске равнице.

Завулоново Висораван између Назарета и Акона.

Манасијино једна половина

Ова два племена су населила најплодније пределе Палестине који се простиру од реке Јордана на истоку до Средоземног мора на западу.Јосифово

Венијаминово Ушће реке Јордан у Мртво море, а касније у време цара Давида и град Јерусалим са околином.

Манасијино друга половина

Населило се на простору источно од Јордана, област Васана, на северу све до планине / горе Ермона.

Јефремво Предео савременије Самарије са градовима Силом (место боравка Скиније), Ветиљ и Сихем.69

Левијево Није добило наследство у земљи. (види фусноту 43)

Исус Навин је себи у наследство узео град Тамнат Сарах, који се налазио на подручију Јефремовог племена, док је Халев (ухода) добио град Хеврон. Исус Навин је и даље био вођа Јевреја и трудио се да се и даље поштује закон Мојсијев. Он је баш из тог разлога и спровео законске одредбе о градовима за уточиште оних који из нехата учине убиство. Суд у граду уточишта је доносио одлуку о каквом је убиству реч, те је убица приступао у град и боравио у њему све до смрти првосвештеника, када је имао право да се врати. То је било шест градова који су били доступни сваком делу Палестине: Кадес, Сихем, Хеврон, Восор, Рамот и Голан.

Ево, ја идем куда иде све на земљи:

Велики сабор у Сихему Исус Навин, храбри јунак, славни вођа, велики освајач и први владар Обећане земље, сазива да би се опростио од народа. Он подсећа народ на

69 За све географске одреднице види у: АТЛАС БИБЛИЈЕ, Хришћанска мисао, Србиње-Београд-Ваљево-Минхен, 2000. год. , 26.


20

целу историју од позива Аврамовог из Ура Халдејског, преко ропства у Египту и изласка из њега, све до уласка и освајања Обећане им земље. Моли их да поштују закон како су га поштовали за време целог Исусовог управљања, да никада не забораве име Божије које их уведе у земљу благодати, али и наређује да никада не приме туђе богове у народ. Исус поставља и камен као знак и сведочанство ових његових речи те распусти народ.

У сто дестој години живота умре Исус син Навинов, у свом граду – Тамнат Сараху, где га и погребоше.

Верни народ Израиљски испоштова закон Мојсијев и жељу Јосифову, те кости његове које понеше из Египта сахранише у граду Сихему. Убрзо након смрти Исусове, сахранише и првосвештеника Елеазара у гори Јефремовој, те оста Израиљ без онога што му је најпотребније – вође народа.

Закључак:

Свети Максим Исповедник, говорећи о препознавању Мојсија од стане Бога, као правог човека за многа дела која треба извршити каже: „познах те више него друге; познаде Господ оне који су Његови.“70 Извесно је да је Господ и Мојсија и Исуса Навина познао више него друге, јер су се они после показали да су Његови, из многих дела која су извршили. Није било лако водити Израиљ, овцу која је непрестано бежала из тора, али му се опет и непрестано враћала. Пастири Мојсије и Исус, заиста су били прави и добри пастири, који су водили стадо до Обећане земље у коју су га и увели, баш као што је Господ Христос увео праведнике у Царство небеско.

Мојсије и Исус Навин су два камена у стубу јеврејског друштва, религије и државе. Они се у том стубу налазе као први, највећи који држе цео стуб, само због својих огромних заслуга које их одређују, да тамо буду. Они су творци јеврејске нације, која је рођена изласком из Египта, а утврдила се уласком у Обећану земљу. Стварањем закона који је предат Израиљу, Мојсије је регулисао живот Јевреја све до данас, и ево он траје већ три миленијума. До хришћана он је свакако дошао као испуњење у Оваполоћеном Христу, који га је непрестано цитирао и упућивао како даље поштовати закон али уз много љубави према Богу, према ближњем и према непријатељу.

Личности Мојсија и Исуса Навина нашле су своје место и у уметности, како у књижевности, тако и у ликовној и филмској уметности. Ренесансни вајар Микеланђело је извајао Мојсијев кип, а многобројни барокни сликари су га сликали као да има рогове од светлости због погрешног тумачења стиха 4Мој 34,35. Наши јунаци су се нашли и у многим филмским остварењима која говоре о Јеврејима у Египту и њиховом уласку у Обећану земљу, са незаборавним детаљем како Мојсије штапом раздваја таласвао Црвено море уз фијук снажног ветра.

70 ПЕНО З., Библијски Бог, памћење и биће, Бидослов, бр. 45. , 2008. год., 109.


21

Мојсију дугујемо долазак и установљење свима нама омиљеног викенда, јер је он тај који је заповшћу регулисао поштовање суботе у јеврејском друштву. Култура празновања суботе потиче из Египта када су Јевреји зидали фараонове монументалне грађевине и системе за наводњавање, у жељи да имају одмор један дан. Субота јесте Божија заповест, али је у дане ропства, много пре тога посебно потенцирана. Тако је преко Исуса Навина закон пренет у Палестину, а из Палестине у цео свет.

Одговори на сва наша на почетку постављена питања сакривају се и откривају у личности Мојсија и Исуса Навина. Они су првенствено и једино својим делима доказали да су заиста истинске вође Јевреја у правом смислу те речи.

Завршићемо речима Светог Кирила Александријког, који нам поручује да је било време закона и пророка, и великих и славних вођа попут Исуса Навина и Мојсија, али да је оно што је циљ и порука наше старосавезне библоиотеке, Онај у коме се откривају скривене праобразне слике – Васкрсли Христос:

„`Απας ούν της �εοπνεύστου Γραφηςό σκοπός είς τοΧριστου

βλέπει μυστήριον...τελος γαρ του νομουκαι των προφητων ό Χριστός“ (PG 68,268A)

„Сав циљ богонадахнутог Писмагледа у тајну Христову... јер је

свршетак Закона и Пророка – Христос.“71

71 Преузето из: ЈЕВТИЋ еп. А., Превод књиге Постања, Београд, 2004. год. , 6.


22

БИБЛИОГРАФИЈА:

Издања и преводи Светог Писма:

1. Свето Писмо Старог Завјета:

Свето Писмо Старог Завјета, Превод: ДАНИЧИЋ Ђ. , Београд, 2004. год.

Књига Постања, Превод: ЈЕВТИЋ еп. А. , Београд, 2004. год.

Псалтир, Превод: ЈЕВТИЋ еп. А. , Манастир Тврдош, 2000. год.

2. Свето Писмо Новог Завјета:Свето Писмо Новог Завјета,Превод: СТЕФАНОВИЋ КАРАЏИЋ В., Редакција:

Свети Архијерејски Синода Српске православне цркве, Београд, 2008. год.

Литература:

ВЕСЕЛИНОВИЋ М., Лекције из Светог Писма Старог Завета, Фоча, 2000. год. ГЛУМАЦ Д., Библијска археологија, Београд-Фоча, 1999. год.ДРЕЈН Џ., Увођење у Стари Завет, Београд, 2003. год. КЕЛЕР В., Библија је у праву, Крагујевац, 1987. год.КЕРН К., Литургика са химнографијом и хеортологијом, Шибеник, 2003. год.КУБАТ Р., Основе Старозаветне антропологије, Београд, 2008. год.МИЛИН Д., Старозаветна историја, Београд, 2005. год.ПОПОВИЋ Р., Историјске књиге Старог Завета, Београд, 2007. год.ПРОТИЋ Д., Црквено песништво, Београд, 2001. год.РАКИЋ Р., Библијска енциклопедија, том I и II, Београд-Фоча, 2004. год.РАКИЋ Р., Библијски речник, Београд, 2005. год.СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ, Празничне беседе, Београд, 2004. год.СОКОЛОВ Д., Библијска историја, Београд, 1992. год.РАДОВИЋ еп. А., Историја тумачења Старог Завета, Никшић, 2002. год.

Literatura:

DUBNOV S., Kratka istorija Jevrejskog naroda, Beograd, 1982. god.MALA ENCIKLOPEDIJA PROSVETA, Beograd, 1959. god.PAPO E., Tora i ljudska prava, Beograd, 2000. godHARRINGTON W., Uvod u Stari Zavjet, Zagreb, 1987. god.

Часописи:

БОГОСЛОВЉЕ, Београд, свеска 1-2, 1991. год., свеска 1-2, 2007. год.ВИДОСЛОВ, Манасир Тврдош, бр. 23, 2001. год.; бр. 40,41, 2007. год. , бр. 45, 2008.год.ГЛАС ИСТИНЕ, Нови Сад, бр. 8, 1884. год.САБОРНОСТ, Пожаревац, бр. 1-4, 2005. год.

dimitrije stanojevic-svetosavski temat iz svetog pisma starog zavjeta

Documents