Dejstvo proteka vremena na građanska prava

Protek vremena, iako prirodni događaj, deluje na građanska prava tako da ona mogu zbog toga nastati ili prestati.

Zastarelost

Zastarelost potraživanja je prestanak zahteva poverioca, nakon proteka zakonom određenog vremena (u kome on nije tražio ispunjenje obaveze, iako je to mogao učiniti) da državnom prinudom ostvari ispunjenje obaveze, ako se dužnik na tu činjenicu pozove.

Početak, nastupanje i dejstva zastarelosti

Nastupanjem zastarelosti civilna (utuživa) obligacija se pretvara u naturalnu (neutuživu) obligaciju.

Obligacija prestaje tek kada se naturalna obaveza ispuni.

Ako poverilac zahteva ispunjenje pozitivne obaveze, zastarelost počinje prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva njeno ispunjenje.

Obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete, ali zastarelost potraživanja naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i lice koje ju je učinilo.

Zastarelost nastupa istekom poslednjeg dana zakonom određenog vremena. Tek nakon proteka roka određenog za zastarelost dužnik se može odreći zastarelosti.

Opšti i posebni rokovi zastarelosti

Opšti rok u kome zastarevaju potraživanja iznosi deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti.

Ako je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja.

Za tri godine zastarevaju: Potraživanja povremenih davanja koja

dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (potraživanje kamata, izdržavanja, rente i sl.)

Međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga.

Potraživanja zakupnine, bilo da se plaća povremeno ili u ukupnom iznosu.

Potraživanja naknade prouzrokovane vanugovorne štete.

U slučaju nastale štete, rok se računa od kada je oštećenik saznao za štetu i za lice koje je učinilo štetu ( u svakom slučaju potraživanje štete zastareva za pet godina od kada je šteta nastala).

Potraživanja naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze ne zastareva za vreme od tri godine, nego za vreme određeno za zastarelost te obaveze.

Za jednu godinu zastarevaju:

Potraživanje naknade za isporučenu električnu i toplotnu energiju, plin, vodu, za dimničarske usluge i održavanje čistoće, kada je isporuka odnosno usluga izvršena za potrebe domaćinstva.

Potraživanje radio-stanice i radio-televizijske stanice za upotrebu radio i televizijskog prijemnika.

Potraživanje pošte, telegrafa i telefona za upotrebu telefona i poštanskih pregradaka, kao i druga njihova potraživanja koja se naplaćuju u tromesečnim ili kraćim rokovima.

Potraživanja pretplate na povremene publikacije, računajući od isteka vremena za koje je publikacija naručena. Zastarevanje teče iako su isporuke ili usluge produžene.

Zastoj zastarevanja

Zastoj zastarevanja sprečava početak toka zastarevanja, ako postoje uzroci zbog kojih po zakonu zastarevanje nije moglo početi.

Kada je zastarevanje počelo pre nego što je nastao uzrok koji je zaustavio njegov dalji tok, zastarelost nastavlja da teče kada taj uzrok prestane, a vreme koje je isteklo pre zastoja računa se u zakonom određeni rok za zastarelost.

Zastarevanje potraživanja ne teče između: Bračnih drugova od zaključenja do prestanka

braka; Roditelja i dece, dok traje roditeljsko pravo; Štićenika i staraoca, kao i organa starateljstva,

za vreme trajanja starateljstva i dok ne budu položeni računi o radu staraoca.

Lica u vanbračnoj zajednici dok ta zajednica postoji.

Lica zaposlenih u tuđem domaćinstvu prema poslodavcu ili članovima njegove porodice koji žive zajedno sa njima, sve dok taj radni odnos traje.

Prekid zastarevanja

Prekid zastarevanja je pravna situacija koja nastaje radnjama poverioca ili dužnika a ima za posledicu da zastarevanje, koje je počelo teći, ne proizvodi nikakvo dejstvo te se i ne računa u zakonom određeni rok zastarelosti.

Posle prekida zastarevanje počinje ponovi teći.

Zastarevanje se prekida radnjama dužnika: kada dužnik prizna dug, izjavom poveriocu, ali i na posredan način, kao što je davanje otplate, plaćanje kamate, davanje obezbeđenja i sl.

Najčešće se zastarevanje prekida procesnim radnjama poverioca pred sudom ( npr. podizanjem tužbe, isticanjem prigovora prebijanja potraživanja u sporu).

Zastarevanje prekinuto priznavanjem od strane dužnika počinje teći iznova od priznanja.

Ako je zastarevanje prekinuto procesnim radnjama poverioca (pred sudom ili organom uprave), kojim se prekida zastarelost, zastarevanje počinje teći iznova od dana kada je spor okončan ili završen na drugi način.

Prava koja ne zastarevaju

Pojedina prava ne zastarevaju, iako ih poverilac nije vršio u određenom periodu.

Ne može zastareti pravo na izdržavanje. Zakonom je određena obaveza izdržavanja

između roditelja i dece, supružnika, i drugih srodnika.

Moguće je da zastare pojedini iznosi izdržavanja, ali ne i samo pravo na izdržavanje.

Ne zastareva ni zahtev poverioca da namiri glavni dug iz stvari ili prava koje drži u rukama ili je to pravo upisano u javni registar ( po osnovu zaloge ili hipoteke).

Prekluzija

Prekluzija je protek vremena predviđen zakonom u kome se može steći neko pravo, preduzeti određena radnja ili štititi pravo.

Protekom vremena (prekluzivnog roka), u kome pravo nije stečeno, ono se definitivno gubi ili po sili zakona prestaje mogućnost zaštite prava.

Zakonom mogu biti određeni rokovi u materijalnom pravu (npr. rok za vršenje prava preče kupovine) ili u procesnom pravu (rok za tužbu zbog smetanja državine, rok za povraćaj u pređašnje stanje itd.).

Nastupanje prekluzivnog roka se može sprečiti blagovremenim preduzimanjem potrebne radnje.

Rokovi čijim protekom nastaje prekluzija mogu biti subjektivni ako se vezuju za saznanje određene činjenice ili objektivni. Oni imaju obeležje objektivnog roka ako teku od nastupanja neke spoljne objektivne činjenice.

Zastarelost se razlikuje od prekluzivnosti. Prekluzivnost nastaje protekom rokova u

kojima se može podići tužba ili izvršiti određena radnja, pod pretnjom gubitka prava.

Zastarelošću se ne gubi samo pravo nego zahtev za prinudno ispunjenje obaveze.

Zastarela obligacija ne prestaje, nego se pretvara u naturalnu, dok protekom prekluzivnog roka obligacija prestaje.

Održaj

Održaj je državina stvari ili stvarnih prava koja traje određeno vreme i na osnovu koga jedno lice stiče pravo svojine ili drugo stvarno pravo, što ima za posledicu prestanak stvarnog prava njenog ranijeg imaoca.

Održajem se mogu steći samo stvarna, a ne i obligaciona i intelektualna prava i prava ličnosti.

Da bi jedno lice, koje je držalac jednog stvarnog prava, steklo stvarno pravo čiju sadržinu faktički vrši, potrebno je da je i savestan držalac.

Ukoliko je državina trajala određeno vreme, a savesna je i zakonita, rokovi za održaj su kraći (kvalifikovani ili redovni održaj).

Takav držalac stiče pravo svojine ili drugo stvarno pravo, a istovremeno prestaje to pravo njegovog ranijeg imaoca.

Održaj omogućava da se faktičko stanje pretvori u pravno stanje.

Vršenje i zaštita subjektivnog prava

Titular subjektivnog prava po svojoj volji odlučuje o vršenju ili nevršenju prava, o raspolaganju pravom i njegovoj zaštiti.

Imalac prava svojine na knjizi ovlašćen je da knjigu drži, upotrebljava i da sa njom raspolaže pravno i faktički ( da je da na poslugu, proda, spali).

Pravni subjekt nije u obavezi da vrši svoja subjektivna prava, ali nevršenje prava može za njegovog titulara imati posledice – drugo lice može održajem steći pravo svojine na knjizi npr., potraživanje od dužnika može da zastari.

Povreda i zaštita prava

Povreda prava nastaje je ako radnjom ili događajem titular sprečen da vrši svoje pravo u potpunosti, ili ga može vršiti otežano, odnosno delimično, ili ako je subjektivno pravo ugroženo.

Zaštita prava

Ako je titularu prava povređeno subjektivno pravo, on ga može zaštititi.

Zaštita prava je prepuštena dispoziciji titulara prava, shodno načelu pružanja zaštite na privatni zahtev.

Zahtev za zaštitu povređenog subjektivnog prava titular može isticati vansudski i putem suda.

Vansudska zaštita (samozaštita) Vansudskom zaštitom titular bez obraćanja

sudu štiti svoja ugroženo ili povređeno pravo. Ne mogu se sva prava štititi vansudskim

putem, već samo ona koja bi se sudskim putem ostvarila kondemnatornom presudom – presudom za osudu na činidbu.

Vansudsku zaštitu može preduzeti fizičko ili pravno lice, poslovno sposobno ali i poslovno nesposobno lice (npr. dečak star deset godina sprečava lopova da mu otme jaknu).

Pretpostavke za samozaštitu Vansudskim putem se može štititi samo

pravo koje bi i sud zaštitio. Tako se npr. samozaštita ne može upotrebiti ako je obaveza zastarela.

Izostanak blagovremene i efikasne sudske zaštite. U nekim slučajevima, bez primene samozaštite nastupila bi povreda prava. Kada se povreda prava ne može sprečiti obraćanjem sudu, tada samozaštita ne trpi odlaganje (npr. napadač pokušava vlasniku da otme tašnu).

Da su radnje titulara prava nužne, odgovarajuće (srazmerne).

Radnje titulara moraju biti nužne (potrebne) da bi se zaštitilo ugroženo pravo, a na drugi način se to ne bi moglo sprečiti.

Titular prava je fizičkom silom sprečio napadača da mu otme tašnu.

Posebni vidovi samozaštite

Samopomoć je nužno potrebna radnja titulara prava kojom povređuje tuđe pravo da bi zaštitio svoje pravo ili realizovao svoje ili tuđe građansko pravo.

Pored opštih uslova za vršenje samopomoći moraju biti ispunjeni posebni uslovi predviđeni zakonom:1) da je opasnost neposredna; 2) da je samopomoć nužna; 3) da način vršenja samopomoći odgovara prilikama u kojima postoji opasnost.

Nužna odbrana je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga odbije istovremeni protivpravni napad.

Nužnu odbranu karakterišu sledeća obeležja: Odbrana je svaka radnja podobna da se povredi

neko subjektivno pravo napadača. Odbranom se štiti svoje ili tuđe dobro. Napad mora biti protivpravan i može se sastojati

u propuštanju.

Napad mora poticati od čoveka. Napad mora biti aktuelan, da predstoji, da je

započet ili da je istovremen sa radnjom povređivanja.

Odbrana protiv napada mora biti srazmerna. Ko u nužnoj odbrani prouzrokuje štetu

napadaču nije dužan da je nadoknadi. Ukoliko je lice primenilo više sile za odbijanje

napada nego što je bilo potrebno (prekoračenje nužne odbrane) odgovara za štetu.

Krajnja nužda postoji kada je delo učinjeno radi toga da učinilac otkloni od svog dobra ili od dobra drugoga istovremenu neskrivljenu opasnost koja se na drugi način nije mogla otkloniti, a pri tome učinjeno zlo nije veće od zla koja je pretilo.

Sudska zaštita

Subjektivna prava se mogu zaštititi pred sudom u parničnom, vanparničnom i izvršnom postupku.

U parničnom postupku sud postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, trgovačkih i drugih građanskopravnih sporova.

O ličnim, porodičnim, imovinskim i drugim stvarima redovni sudovi odlučuju u vanparničnom postupku, ako između učesnika na postoji spor o činjenicama, kada je to određeno zakonom.

Izvršni postupak određuje pravila po kojima sudovi sprovode postupak prinudnog ostvarivanja potraživanja i obezbeđenja potraživanja, na osnovu domaće ili strane izvršne ili verodostojne isprave ako posebnim zakonom nije drugačije određeno.

Subjektivna prava se štite pred sudom samo po zahtevu njihovog titulara, a ne po službenoj dužnosti. Zaštita povređenog prava pred sudom zahteva se tužbom.

Tužbom se pokreće parnični postupak. U tužbi tužilac tvrdi da je povređeno njegovo

subjektivno pravo i traži zaštitu suda od tuženog. Tužiočevo traženje u pogledu glavne stvari i

sporednih stvari je tužbeni zahtev.

Vrste tužbi

Tužbe se razvrstavaju na više vrsta. Tužba za osudu na činidbu (kondemnatorna

tužba). Preobražajna tužba (konstitutivna). Deklaratorna tužba.

Tužba za osudu na činidbu je traženje tužioca da se tuženi obaveže na određenu radnju u korist tužioca (činjenje, nečinjenje, propuštanje ili trpljenje) i podobna je za prinudno izvršenje.

Preobražajna tužba zahteva uspostavljanje (konstituisanje) novog stanja (npr. tužba kojom se zahteva povećanje izdržavanja, raskid ugovora itd.).

Utvrđujućom tužbom tužilac zahteva da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, povredu prava ličnosti ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave.

Preobražajna i utvrđujuća tužba nisu podobne za izvršenje.

Tuženi u parničnom postupku iznosi svoju odbranu već u odgovoru na tužbu. On može do zaključenja glavne rasprave pred sudom podneti protivtužbu ili istaći prigovor.

Prigovori po trajnosti mogu biti dilatorni i peremptorni.

Dilatorni prigovor je privremen, odgaćajući jer samo privremeno sprečava izvršenje.

Peremptorni prigovor (trajni ili isključujući) dovodi do odbijanja tužbenog zahteva.

Sud o tužbenom zahtevu odlučuje posle izvođenja dokaza. Dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke.

Posle zaključene rasprave sud, posle većanja i glasanja, donosi presudu, a u postupku zbog smetanja državine rešenje.

Presudom sud odlučuje o zahtevu koji se tiče glavne stvari i sporednih traženja.

Protiv presude (rešenja) dozvoljena je žalba. Presuda koja se više ne može pobijati žalbom postaje pravosnažna.

Prinudno se izvršava presuda ako je postala pravosnažna a protekao je rok za dobrovoljno izvršenje dužnikove obaveze (paricioni rok).

Radnje poverioca radi namirenja potraživanja

Pobijanje dužnikovih radnji (actio Pauliana) Osnovna opšta pretpostavka za pobijanje je da

postoji potraživanje poverioca prema dužniku koje je dospelo na naplatu i da je dužnik insolventan. Poverilac pobija radnju svog dužnika.

Pravna radnja dužnika se može pobijati samo ako se njome smanjuje imovina dužnika, a ne pravne radnje koje se tiču ličnosti dužnika.

Poverilac može pobijati pravnu radnju svog dužnika samo ako je preduzeta na njegovu štetu. Smatra se da je pravna radnja preduzeta na štetu poverioca ako usled njegovog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje potraživanja poverioca.

Pravne radnje prezaduženog dužnika se pobijaju tužbom ili prigovorom van stečaja, a ne u stečajnom postupku.

Teretne dužnikove pravne radnje mogu se pobijati:

Ako je dužnik u vreme raspolaganja znao da time nanosi štetu svojim poveriocima.

Ako je trećem licu, u čiju je korist pravna radnja bila preduzeta bilo poznato da dužnik na taj način nanosi štetu poveriocu.

Ako je tužba za pobijanje podneta u roku od jedne godine od kada je pravna radnja preduzeta.

Ako su pravne radnje besplatne, smatra se da je dužnik znao da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu poveriocu i za pobijanje tih radnji ne zahteva se da je i trećem licu to bilo poznato.

Za podnošenje tužbe aktivno legitimisan je poverilac, odnosno njegovi pravni sledbenici. Pobijanje pravnih radnji se može vršiti i prigovorom u parničnom postupku.

Paulijanska tužba se podnosi protiv trećeg lica (a ne dužnika) – protivnika pobijanja sa kojim je ili u čiju korist je preduzeta pravna radnja koja se pobija.

Kada se usvoji tužbeni zahtev poverioca, pravna radnja dužnika gubi dejstvo samo prema tužiocu i samo ukoliko je potrebno za izvršenje njegovih potraživanja.

Treće lice je dužno na osnovu presude predati poveriocu, u visini namirenja njegovih potraživanja prema dužniku, sve što mu je dužnik pravnom radnjom preneo.

U tom slučaju treće lice ima pravo da zahteva od dužnika naknadu štete.

Pravo zadržavanja

Pravo zadržavanja je pravo poverioca da privremeno zadrži dužnikovu stvar, odnosno da uskrati ispunjenje dužne činidbe sve dok dužnik ne ispuni potraživanje poverioca.

Pravo zadržavanja ima dvostruku funkciju. Sredstvo prinude na dužnika da dospelu

obavezu uredno ispuni. Sredstvo namirenja potraživanja iz zadržane

dužnikove stvari, ukoliko dužnik i pored zadržavanja njegovih stvari neće da ispuni svoju obavezu.

Potrebno je da poverilac (retinent) ima prema dužniku čiju je stvar zadržao dospelo i utuživo potraživanje.

Da poverilac ima državinu stvari na kojoj može postojati pravo zadržavanja.

Potrebno je da je dužnik pao u docnju da bi poverilac stekao pravo zadržavanja. Dužnik dolazi u docnju kada ne ispuni svoju obavezu u roku predviđenom za izvršenje.

Ako je dužnik postao nesposoban za plaćanje, poverilac može vršiti pravo zadržavanja, iako njegovo potraživanje nije dospelo.

Pravilo je da potraživanje bude utuživo, tj. da nije reč o zastareloj obavezi.

Predmet prava zadržavanja

Predmet prava zadržavanja odnosi se na pokretne i nepokretne stvari koje mogu biti predmet pravnog prometa.

Poverilac ne može vršiti pravo zadržavanja na stvarima koje su mu date na poslugu ili ostavu. Ovi ugovori počivaju na odnosu poverenja ugovornih strana.

Poverilac koji drži dužnikovu stvar po osnovu prava zadržavanja ima pravo da se naplati iz njene vrednosti na isti način kao i založni poverilac, ali je dužan da pre nego što pristupi ostvarenju naplate da o svojoj nameri blagovremeno obavesti dužnika.

Sticanje i prestanak građanskih prava

Prenošenje i sticanje građanskih prava je prelazak subjektivnog građanskog prava prethodnika u imovinu sticaoca prava.

Prenose se i stiču građanska prava. Međutim, nisu sva građanska prava prenosiva.

Lične službenosti su vezane za ličnost titulara i nisu prenosive.

Neprenosivo je i zakonsko izdržavanje. Neimovinska prava (pravo na život, telesni i

duhovni integritet, čast, slobodu) su neprenosiva.

Postoji više podela osnova sticanja građanskih prava.

U savremenoj literaturi rasprostranjena je podela svih osnova sticanja građanskih prava na originarne i derivativne.

Prema obimu sticanja (sukcesija) može biti univerzalna, singularna, translativna i konstitutivna.

Derivativno sticanje

Derivativno sticanje postoji ako se građansko pravo izvodi iz prava prenosioca (u istom ili manjem obimu).

Derivativni način sticanja postoji, po pravilu, ako su ispunjene dve osnovne pretpostavke: pravni osnov i način sticanja.

Ugovor o prodaji je samo pravni osnov kojim se pravo svojine na prodatoj stvari još ne prenosi na kupca.

Način sticanja na prodatoj stvari zavisi od njene prirode.

Ako je stvar pokretna, način sticanja je najčešće predaja stvari, a način sticanja kod nepokretnih stvari je upis u zemljišni registar.

Originarno sticanje Originarno sticanje postoji kada pravni sledbenik

svoje pravo ne izvodi iz prava prethodnika nego iz činjenica određenih zakonom.

Zakoniti i savesni držalac stvari, stiče pravo svojine na tu stvar protekom tri godine. U ovom slučaju sticalac postaje vlasnik na osnovu činjenica određenih zakonom.

Savesno lice stiče pravo svojine na pokretnu stvar od nevlasnika, graditelj koji gradi kuću na tuđem zemljištu može na tom zemljištu steći pravo svojine.

Translativni prenos

Prethodnik može na sticaoca preneti pravo u celini koje ima. U tom slučaju postoji translativni prenos subjektivnih prava. Označava se i kao sukcesija.

Sukcesija može biti singularna i univerzalna. U singularnoj sukcesiji prethodnik na pravnog

sledbenika prenosi jedno ili više tačno određenih prava, ali tako da sledbenik ne stiče sva prava i obaveze prethodnika.

Univerzalna sukcesija predstavlja prelazak svih prava i obaveza prethodnika na sledbenika na osnovu jednog akta. Sledbenik postaje imalac imovinskopravne celine u kojoj prava i obaveze nisu individualno određene, nego na opšti način.

Univerzalni sukcesor je naslednik koji nasleđuje zaostavštinu ili njen idealni deo ali tako da ulazi u sva prava i obaveze koje su ostaviocu pripadala u trenutku njegove smrti.

Konstitutivan prenos

Ako pravni prethodnik na pravnog sledbenika ne prenosi svoje pravo u celini nego delimično, odnosno u užem obimu, nastaje konstitutivan prenos.

Pravni prethodnik ugovorom u korist sticaoca konstituiše pravo službenosti na zemljišnoj parceli koja i dalje ostaje u njegovoj svojini.

Sledbenik je istovremeno i singularni sukcesor koji samo delimično ulazi u prava prethodnika.

Subrogacija

Subrogacija je promena subjekta ili objekta u građanskopravnom odnosu tako da njegove osnovne pravne osobine ostanu neizmenjene.

Ako je u pravnom odnosu promenjen subjekt, nastaje personalna (lična) subrogacija.

Ako je izmenjen objekt, nastaje realna (stvarna) subrogacija.

Subrogacija može biti zakonska ili ugovorna.

Lična (personalna) subrogacija

Personalna subrogacija najčešće nastaje zaključenjem ugovora o cesiji ili ugovora o preuzimanju duga.

Cesija je ugovor ranijeg poverioca sa trećim licem na osnovu koga se u obligaciji menja poverilac, tako da novi poverilac stiče prema dužniku pravo da zahteva ispunjenje obaveze sa istom sadržinom kao i prethodni poverilac.

Preuzimanje duga je ugovor između dužnika i trećeg lica (preuzimaoca) na osnovu koga preuzimalac postaje dužnik u obligaciji, a raniji dužnik se oslobađa obaveze.

Ovaj ugovor proizvodi dejstvo prema poveriocu samo ako je poverilac pristao na promenu dužnika u obligaciji.

Stvarna (realna) subrogacija

Realna subrogacija nastaje kada prestaje jedan objekt pravnog posla a umesto njega se pojavljuje drugi, a on zadržava iste bitne osobine.

Na zahtev zalogodavca, sud može dozvoliti da se založena stvar proda za određenu cenu. Dobijena cena stupa na mesto založene stvari i polaže se u sud za obezbeđenje naplate poveriočevih potraživanja.

Na mesto založene stvari stupa novčani iznos, na kome poverilac takođe ima založno pravo.

Prestanak građanskih prava Subjektivna građanska prava su raznovrsna i

prestaju na različite načine. Stvarna prava prestaju npr. odricanjem od prava

svojine, propašću stvari, prenošenjem na drugoga pravnim poslom itd.

Redovan način prestanka obligacionih prava je izvršenje dugovanih činidbi od strane dužnika. Ali ona može prestati i kompenzacijom, otpuštanjem duga, prenovom, sjedinjenjem, protekom vremena, otkaz ugovora koji traje određeno vreme itd.