dejstvo meĐunarodnih ugovora - · pdf file2 milan bartoš, međunarodno javno pravo,...

49

Stevan ĐORĐEVIĆ1 UDK: 341.244Biblid 0025-8555,59(2006)

Vol. LIX, br. 1, pp. 49-70 Izvorni naučni rad

Februar 2007.

DEJSTVO MEĐUNARODNIH UGOVORA

ABSTRACT

The article is devoted to the doctrine and practice of the Law ofTreaties. The author focuses his attention on the following four topics: 1.the Treaties and third States or third international organisations; 2. the Tre-aties that provide rights for third States or third international organisations;3. the Treaties that set out obligations for third States or third internationalorganisations. He pays special attention to the most-favoured-nation clau-se. The author gives interpretations of the Vienna Convention on the Lawof Treaties 1969 and the Vienna Convention on the Law of Treatiesbetween States and International Organizations or between InternationalOrganizations 1986.

Key Words: International Treaties, Vienna Conventions on the Law of Tre-aties, International Law Commission, involved parties, third parties, most-favoured-nation clause

Ključne reči: Međunarodni ugovori, Bečke konvencije o pravu ugovora,Komisija za međunarodno pravo, strane ugovornice, treće strane, klauzulanajpovlašćenije nacije

UVODNE NAPOMENE

Ugovori po opštem pravilu imaju relativno dejstvo, tj. ugovori važe samoizmeđu strana ugovornica (res inter alios acta). Za treće države ili međuna-

rodne organizacije, ali i druge subjekte međunarodnog prava, ugovori su pactatertiis nec nocent nec prosunt — ugovori ne stvaraju niti nameću za treće ni pra-

1 Prof. Stevan Đorđević, redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.

50

MP 1, 2007 – Dejstvo međunarodnih ugovora(str. 49-70)

va ni obaveze. U načelu, ugovorima drugih strana ugovornica ne mogu se ni na-metati obaveze, niti dati prava, što u stvari predstavlja, dva vida istog načela,potvrđena neprekidnom i obimnom međunarodnom pravnom praksom.

Pravilo o relativnom dejstvu ugovora vuče koren iz najranijeg dobaljudske civilizacije, iz rimskog privatnog prava, pa do danas. Nesporno je po-tvrđeno u praksi država, međunarodnopravnoj doktrini i sudskoj praksi, ka-ko nacionalnoj tako i međunarodnoj.2 Međunarodni sudovi su potvrdili daugovori, bilo dvostrani bilo višestrani, ne nameću nikakve obaveze država-ma koje nisu strane ugovornice i da ne mogu menjati prava ovih država beznjihovog pristanka. Ta praksa se i danas ponavlja, i to vrlo striktno.

Najpre, izložićemo nekoliko zapažanja o značenju upotrebljenih izrazau Bečkim konvencijama o pravu ugovora od 1969. i 1986. godine. Tu se činijasna razlika između trećih država i trećih međunarodnih organizacija u odno-su na ugovornice koje mogu biti i država, i međunarodne organizacije. Po sta-vu 1. člana 2. Bečke konvencije o pravu ugovora od 1969. godine, pod tačkomg) se navodi: „Izraz država ugovornica označava državu koja se saglasila dabude vezana ugovorom bez obzira da li je ugovor stupio na snagu”. Podtačkom f) se dalje propisuje: „Izraz treća država označava državu koja nijeugovorna strana tog ugovora”.3 Istovetno značenje daje se i u Konvenciji o pra-vu ugovora između država i međunarodnih organizacija ili između međunarod-nih organizacija od 1986. godine, a odnosi se na međunarodne organizacije(stav 1. pod „g” i „h” član 2).4 Ovu dvoznačnost (dihotomiju) između državakao ugovornih strana i trećih država pokatkad je teško razlikovati (primerdržava koje „potvrđuju” zaključenje nekog ugovora ili su samo „garanti” togugovora). Teškoće su još veće, ako je reč o ugovornoj praksi međunarodnih or-ganizacija (status međunarodne organizacije kao subjekta međunarodnog pra-va i država članica te organizacije). Sasvim je osnovano otuda postaviti pitanje,da li su u tom slučaju države članice međunarodne organizacije neko „treći”?5

2 Milan Bartoš, Međunarodno javno pravo, Ugovorno pravo, III knjiga, Beograd, 1958,str. 314–28; Charles Rousseau, Droit international public, tome I, Paris, 1970, pp.164–93.

3 SFRJ je potpisala Konvenciju 21. maja 1969. godine, a ratifikovala 6. maja 1970. go-dine. Videti: “Međunarodni ugovori”, Službeni list SFRJ, broj 30/1972).

4 Konvencija je potpisana od SFRJ 25. marta 1986, ali nije ratifikovana. 12. marta 2001.godine izvršena je sukcesija potpisa od strane državne zajednice Srbija i Crna Gora.

5 Nguyen Quoc Dinh, Patrick Daillier, Alain Pellet, Droit international public, Librairiegénérale de droit et de jurisprudence, Paris, 6e édition, 1999, p. 239.

51


Izložena doktrina i praksa o relativnom dejstvu ugovora našla je po-tvrdu u Bečkim konvencijama od 1969. i 1986. godine (članovi 34-37). Uokviru Komisije za međunarodno pravo postojala je opšta saglasnost uslučaju nametanja obaveza trećoj strani. Međutim, takve saglasnosti nije bi-lo u slučaju davanja prava trećoj državi nezavisno od toga da li ona pristajena ta prava ili ne.6 Za same strane ugovornice međunarodni ugovor je zakon.Obe Bečke konvencije od 1969. i 1986. godine propisuju da, „svaki ugovorna snazi obavezuje strane ugovornice i one ga moraju savesno izvršavati.Podrazumeva se još, da ugovorne strane imaju obavezu da ugovor izvršava-ju u dobroj veri (član 26). Međunarodni ugovor vezuje samo države ilimeđunarodne organizacije, ali, u načelu, ne neposredno i njihove državljaneili članice konkretne međunarodne organizacije. Za izvršenje jedne međuna-rodne obaveze odgovorne i obavezne su isključivo ugovorne strane, a ne nji-hovi pripadnici odnosno članice Organizacije. To je opšte pravilo mada upraksi, kod neizvršavanja ugovora često trpe na posredan način i državljanidržave-ugovornice, odnosno države članice međunarodne organizacije.

Jednom zaključeni ugovor od strane određene države vezuje tudržavu i koristi joj odnosno šteti, bez obzira na ustavne promene koje mogunastupiti u toj državi. Pravilo važi i za međunarodnu organizaciju, ali s obzi-rom na njenu pravnu prirodu, pitanja se ne postavljaju istovetno, tj. ima iz-vesnih posebnosti u primeni. Pravilo je da promena vlade ne utiče na važenjeugovora i na dužnost njegovog izvršenja. Izuzetaka u praksi ima, i uglavnomse oni svode na tzv. političke ugovore. Međunarodni ugovori ostaju na sna-zi, bez obzira na ustavne promene unutar države (ili međunarodne organiza-cije), sve dok postoji isti subjekt međunarodnog prava.7

UGOVORI I TREĆE DRŽAVE ILI TREĆE MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE

Ugovori vezuju samo strane ugovornice. To je polazna osnova uBečkoj konvenciji od 1969. godine na koju se naslanja odredba člana 34. pokojoj: „Ugovor ne stvara za treću državu ni prava ni obaveze bez njenog pri-

6 Annuaire de la Commission du droit international, vol. II, pp. 248–9

7 Takav je bio slučaj sa međunarodnim ugovorima Jugoslavije koji su bili na snazi dopočetka Drugog svetskog rata s obzirom da postoji međunarodnopravni kontinuitet ju-goslovenske države pre i posle Drugog svetskog rata. Videti: Stevan Đorđević, O kon-tinuitetu država sa posebnim osvrtom na međunarodnopravni kontinuitet Kraljevine Ju-goslavije i FNRJ, Naučna knjiga, Beograd, 1967.

52


stanka”. Istovetnu odredbu imamo i za ugovore međunarodnih organizacijau Bečkoj konvenciji od 1986. godine (član 34). U komentaru uz nacrte pra-vila Komisije za međunarodno pravo od 1966. i 1982. godine, pravilo se po-minje kao, „bastion nezavisnosti i jednakosti država”. To je posledično izrazprisutnog „konsensualizma”.8 U stvari, pravilo je kodifikovano opšte običaj-no pravilo.

U međunarodnom pravu opravdanje za ovo pravilo ne nalazi se samou opštoj koncepciji privatnog prava (pravilo res inter alios acta, kao opštapostavka ugovornog prava), već proizilazi kao opšti pojam iz ugovornog pra-va i principa suverenosti, jednakosti i nezavisnosti država i drugih subjekatameđunarodnog prava koje se pojavljuju kao strane ugovornice. Drugimrečima. pravilo počiva na kontraktualnom karakteru ugovora. Iz dugotrajneprakse država vidi se da postoji neprekidna i veoma dosledna primena pravi-la res inter alios acta, bilo da su pitanju dvostrani ili višestrani ugovori.Međutim, i ovde ima izuzetaka i oni se u doktrini različito objašnjavaju.9

U širem smislu reči, dejstvo ugovora na treće države ili treće međuna-rodne organizacije moglo bi se razmatrati kao pitanje prostornog važenjaugovora. Svakako da dejstvo ugovora na treće države ili treće međunarodneorganizacije ima posrednog uticaja na treće, jer se njima stipulišu prava i oba-veze u korist ili na štetu trećih, ali pri tome, strane ugovornice mogu da dela-ju samo u dopuštenim granicama na osnovu svoga suvereniteta, ne vređajućiprava trećih niti zasnivajući nova prava i obaveze na njihovu štetu ili u njiho-vu korist. Ovi stavovi potvrđeni su u međunarodnoj sudskoj praksi i to, upraksi Stalnog suda međunarodne pravde i Međunarodnog suda pravde posleDrugog svetskog rata.10 U sporu Švajcarske i Francuske iz 1932. godine, a po

8 Annuaire de la CDI, 1966, vol. II, p. 247; Annuaire de la CDI, 1982, vol. II, deuxièmepartie, p. 43.

9 U francuskoj doktrini međunarodnog prava opravdanje za ove izuzetke nalaze se podatom doktrinarnom osnovu relativnog dejstva ugovora. Po jednoj koncepciji, nazva-noj voluntarističkoj, ovi izuzeci se svode na kolateralne (dodatne) sporazume. Za dru-gu, objektivističku doktrinu, ugovori u korist drugih je samostalni institut. Ove proti-vrečnosti nemaju poseban značaj: sporazum je glavni, po francuskim piscima, na listiizuzetaka N. Q. Dinh, P. Daillier, A. Pellet, Droit international public, op. cit, p. 241.

10 U slučaju izvesnih nemačkih interesa u poljskoj Gornjoj Šleziji, Stalni sud međuna-rodne pravde u odluci od 1926. istakao je: “Ugovor stvara pravo samo između državaugovornica. U slučaju sumnje nikako pravo ne može biti izvedeno u korist trećihdržava.” Videti: Cour permenente de Justice internationale, Sér. A, No 7, p. 29.Međunarodni sud pravde je u odluci u slučaju “Vazdušni incident” od 1955, izmeđuIzraela i Bugarske izrekao da, “po svom Statutu, ne postoji pravo da sudi državama

53


pitanju „Slobodne zone”, Stalni sud međunarodne pravde je istakao da se član435. Versajskog ugovora, na koji se pozivala Francuska, ne može odnositi naŠvajcarsku budući da ona nije bila članica Versajskog ugovora.11

U praksi međutim, dolazi i do situacija da ugovor vezuje treće državeili međunarodne organizacije iz nekih posebnih razloga. Takvi slučajevi seodnose pre svega na korišćenje ugovornih prava i obaveza sa pravnim dej-stvom erga omnes. Možda najpoznatiji primeri su oni, u vezi sa poretkomodržavanja mira i međunarodne bezbednosti i obvezivanjem nečlanica UN(ranije Društva naroda). U savetodavnom mišljenju Stalnog suda međuna-rodne pravde potvrđena je o obaveza korišćenja voda iz nadležnosti Evrop-ske komisije o Dunavu, od 8. decembra 1927. godine. U praksi se pominjujoš i poznati izveštaji pravnih stručnjaka povodom pitanja demilitarizacijeAlandskih ostrva, iz 1907. godine i iz 1920. godine. U izveštajima se navo-di, da su Sile želele, da stvore „evropsko javno pravo”, počev od 1815. go-dine. Ovakav zaključak se posebno odnosi na zaključivanje mirovnih ugovo-ra, koje predstavlja jedno istinito i objektivno pravo, obavezno i van krugastrana ugovornica. Zaključujemo da je reč o pokušaju stvaranja „važećegpravilnika evropskih interesa”, a ne o običnim političkim obavezama pojedi-načnog i subjektivnog karaktera.12

Pod određenim uslovima ugovor može obvezivati treće države i trećemeđunarodne organizacije iako nisu strane ugovornice. Doktrina se inače ra-zilazi u pogledu načina prihvatanja, tj. trenutka od kojeg takav ugovor imapraktično dejstvo. Podrazumeva se da treće države i treće međunarodne or-ganizacije mogu naknadno dati svoj pristanak na obvezivanje ugovorima

koje nisu potpisnice Statuta.” Videti: Cour internationale de Justice, Recueil, 1959, p.138. I druge arbitražne odluke potvrđuju ovo pravilo.

11 Permanent Court of International Justice, Sér. A/B, No 46, p. 141; ibid., Sér. A, No 22,p. 117. Da bi proizvelo dejstvo, postavlja se pitanje da li je nužan pristanak korisnika dato korišćenje važi od njegovog pristanka ili od datuma zaključenja njegovog ugovora?Da li korisnik ima pravo da održi ugovor ukoliko nije ugovorna strana, ako nije sagla-san sa njegovim ukidanjem? Broj i značaj ovih pitanja pokazuju, i više od toga, da seova ustanova ne može preneti čisto i jednostavno kao unutrašnje pravilo u međunarod-ni poredak. U doktrini se najviše navodi slučaj “Slobodne zone”, za prikazivanje svihvidova ovog pitanja. Pri tome se u francuskoj doktrini međunarodnog prava citira eks-poze čuvenog internacionaliste J. Basdevanta, inače predstavnika francuske vlade, osloženosti ovog pitanja. Sud je prihvatio stipulaciju za drugog i potčinio je njenu vred-nost saglasnošću treće države. Pretpostavio je da ona ne može da isčezne bez saglasno-sti korisnika. Videti: Permanent Court of International Justice, Sér. A/B, No 46, p. 147.

12 Charles de Visscher, Les effectivités du Droit international public, Paris, 1967, pp. 80–1.

54


drugih strana ugovornica (formalno, pristupanjem ugovoru; zaključenjemnovog sporazuma strana ugovornica sa trećom državom ili trećom međuna-rodnom organizacijom i dr.). Međutim, postavlja se pitanje, kakvo je dejstvougovora na treće države ili međunarodne organizacije kada one nisu formal-no postale strane ugovornice nekog ugovora? Prava i obaveze za račun trećegili trećih mogu se formulisati i u dodatnom aktu na osnovu prethodnog ugo-vora ili putem jednostranog akta neke od strana ugovornica. U doktrini se da-ju različiti odgovori u vezi sa dejstvom ovakvih odredbi.

Odgovori su različiti, od kategoričnih odbijanja u pogledu trećihdržava ili trećih međunarodnih organizacija, bilo u korist, bilo na štetu, dotvrđenja da ima izuzetaka od opšteg pravila. U okviru ovih gledišta treba iz-dvojiti mišljenje pisaca koji problem razmatraju na poseban način, ako je rečo dejstvu tzv. ugovora-zakona. Ovo, s obzirom da je pojam „trećih” nastao ucivilističkim okvirima, a sada nosi nov pečat ugovornih odnosa u međuna-rodnim odnosima. Ne može se automatski i nekritički uzimati i upoređivatiovaj izvorni civilistički, kontraktualni pristup sa odnosima u današnjojmeđunarodnoj zajednici i obavezama država prema opštim vrednostimameđunarodne zajednice. Najbolje je pristupiti striktnom ispitivanju pojedinihsituacija u vezi sa relativnim dejstvom ugovora i izuzetaka koje ovo pravilotrpi, bilo u korist bilo na štetu trećih.13

Izloženi problem dobija posebno značenje stvaranjem vladinihmeđunarodnih organizacija i zaključenjem mnogih višestranih ugovora. Na-vedeni primeri umnožavaju mogućnosti da ugovori stipulišu odredbe u koristili na štetu trećih. Reč je o strukturi međunarodnih organizacija koju činedržave, kao postojeći subjekti međunarodnog prava. Države utiču na ugovo-re međunarodnih organizacija, a ugovori stupaju na snagu saglasnošću voljavećine država članica u skladu sa pravilima Organizacije. Međunarodni ugo-vori se zaključuju i od strane međunarodnih organizacija i posredno se na-meću državama-članicama. To su sve različiti vidovi istog problema. Poseb-nosti koje nastaju u pogledu ugovora međunarodnih organizacija proističu iznačina davanja pristanka i prihvatanja prava i obaveza iz ugovora od stranetrećih koji nisu strane ugovornice. U slučaju otsustva izričitog pristanka, važipretpostavka davanja prećutne saglasnosti.14

13 Milan Bartoš, Međunarodno javno pravo, Ugovorno pravo, III knjiga, op. cit, str.323–25; Charles Rousseau, Droit international public, op. cit, pp. 190–92.

14 N.Q. Dinh, P. Daillier, A. Pellet, Droit international public, op. cit, p. 242. Stvaranje i raz-voj Evropske zajednice i njen sadašnji status, uključujući i najnoviji Mastriški sporazum,daje primere ove vrste, tj. regulisanja prava i obaveza za države članice te organizacije

55


UGOVORI KOJI PREDVIĐAJU PRAVA ZA TREĆE DRŽAVE ILITREĆE MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE

Bečke konvencije iz 1969. i 1986. godine unele su izvesne jasnoće upogledu dejstva ugovora na treće države ili treće međunarodne organizacije.Kodifikujući najopštija ponašanja u dosadašnjoj ugovornoj praksi, Konven-cijama su regulisane situacije koje nastaju kada se ugovorima predviđaju pra-va za treće države ili treće međunarodne organizacije.

U slučaju stipulisanja prava u korist trećih država, pitanje je isto takoprotivrečno, ako ne i više od slučaja kada je nužan pristanak države na oba-veze, s obzirom da se pristanak država posmatra različito. Pristanak se iz-ražava na poseban način. Pitanje je otuda, da li je pristanak na prihvatanje da-tih prava od trećih država pravno nužan ili ne, ili pak, ugovor sam po sebistvara pravo. Tako, ne samo u slučaju nametanja obaveza, već i u korišćenjuprava — odredbe u korist trećih država ili međunarodnih organizacija ne de-luju automatski, ukoliko konkretne države ili međunarodne organizacije ni-su ugovorne strane ugovora. Država odnosno međunarodna organizacija nemože da se poziva na ugovor u kome ona nije ugovornica. Ima više arbi-tražnih odluka u kojima neugovornicama nisu potvrđena prava na koja su ne-ugovornice pretendovale.15

Strane ugovornice mogu da ugovore izvesne koristi i prednosti zatreće države, međunarodne organizacije, za grupu država ili grupu međuna-rodnih organizacija, ili za sve države ili sve međunarodne organizacije. Ugo-vornice mogu da predvide da prava nastaju i za „trećeg” na osnovu ugovora,ako nameravaju da ih putem ugovornih odredbi njima i dodele. Takvo ugo-varanje često je sadržano u višestranim ugovorima koji imaju opšti karak-ter.16 Treći subjekti, koji nisu učestvovali u ugovoru, mogu, ali ne moraju da

(konkretno član 228. Rimskog sporazuma sa kasnijim izmenama, sa čime su se unapredsaglasile države članice EZ). Najteže je, a i najčešće, kada konstitutivni akt međunarod-ne organizacije ne sadrži nikakvu posebnu odredbu. Istovremeno u Konvenciji o pravukorišćenja međunarodnih vodenih puteva osim za plovidbu, iz 1997. godine, postoji od-redba da regionalne ekonomske organizacije za integraciju mogu postati ugovornice ovekonvencije, nezavisno od članova u konvenciji njihovih država članica. U slučaju, kadasu ugovornice i regionalne organizacije i države članice, one su ovlašćene da vrše spora-zumno i zajednički prava koja nudi ova Konvencija (stav 2. član 35).

15 Annuaire de la CDI, 1966, vol. II, pp. 246, 247; N. Q. Dinh, P. Daillier. A. Pellet, Dro-it international public, op. cit, pp. 239–41.

16 Ugovornih odredbi u korist trećih ima dosta veliki broj (npr. odredbe mirovnih ugovo-ra posle Prvog i Drugog svetskog rata u kojima se traži od pobeđenih država izvesne

56


na to da pristanu. Pretpostavlja se da pristanak postoji sve dotle dok nemaokolnosti koje navode na suprotan zaključak, odnosno, kada ugovor o tomedrukčije ne predviđa (stav 1. član 36. Bečke konvencije od 1969. godine, istav 1. i 2. člana 36. Bečke konvencije od 1986. godine).17 Pri korišćenjuprednosti i koristi iz ugovora, treći moraju poštovati uslove predviđene uugovoru ili uslove ustanovljene shodno njegovim odredbama (stav 2. član36. Bečke konvencije od 1969. godine i stav 3. član 36. Bečke konvencije od1986. godine). Primera radi, države na osnovu prava suvereniteta mogu dapropisuju uslove u pogledu slobodne plovidbe na međunarodnim rekama.Moguće je takođe da države donesu i dodatne instrumente za vršenje pravaiz ugovora, kojim se daju izvesna prava trećim državama, a treće države sudužne da usklade svoje ponašanje. Način davanja pristanaka za međunarod-ne organizacije reguliše se njihovim unutrašnjim pravilima. Isto važi i za po-ništenje ili izmenu ovakvih odredbi.

Najjasnija situacija je kada „treći” izrazi svoje protivljenje da koristiprava iz ugovora u kojima nije strana ugovornica. Namera ugovornih stranabitna je za uspostavljanje prava trećih. Ove slučajeve treba razlikovati od si-tuacija kada nastaju posledice za treće države ili treće međunarodne organi-zacije iz primene ugovora između strana ugovornica, bilo olakšavajućih bilootežavajućih. Tim pre iz razloga, što predviđeni pravni režim iz Bečkih kon-vencija iz 1969. godine i 1986. godine, rađa određene posledice kako za stra-ne ugovornice, tako i za treće države ili treće međunarodne organizacije, ko-je se ogledaju u obavezi poštovanja uslova stipulisanih ugovorom od stranetrećih, potom i u obavezi poštovanja posebnog režima opozivanja od prava iobaveza, kao i u drugim posledicama.

reklamacije u korist jedne države ili grupe država, potom u pogledu prava nečlanicaUN da se obrate Savetu bezbednosti u vezi mirnog rešavanja sporova, u pogledu siste-ma mandata i starateljstva posle Prvog i Drugog svetskog rata, u pogledu prava i oba-veze nečlanica Statuta Međunarodnog suda pravde, i dr.).

17 To je tzv. pretpostavljena saglasnost. U doktrini se ocenjuje ovakav pristup kao “pro-sta pravna pretpostavka” koja ima za cilj da pruži “platonsko zadovoljenje” pristalica-ma teze kolateralnog (dodatnog) sporazuma, potpuno je prazneći sadržine. U praksi,teškoće bi mogle da proizađu iz činjenice da su treće države-korisnice stupulacije ma-nje zaštićene od opasnosti (rizika) opozivanja ranije stečenih prednosti. Primeri ova-kvih koristi trećima daju se i u ugovorima međunarodnih organizacija. Videti: Eduar-do Jiménez de Arechaga, “Cours général de droit international”, Recueil des cours del’Académie de droit international de la Haye, 1978, I, vol. 159, pp. 50–8; N.Q. Dinh,P. Daillier, A. Pellet, Droit international public, op. cit., p. 246.

57


Pomenute mogućnosti vode poreklo iz privatnog prava, U međuna-rodnim odnosima otvoreno je pitanje da li je ugovorna stipulacija za trećegprimenljiva tj. da li je moguće stvaranje prava u korist trećih kojima se onimogu koristiti, a koja ne mogu biti povučena bez njihove saglasnosti. U dok-trini su izložena različita gledišta, a razmimoilaženja su posebno prisutna okopitanja, da li je za korišćenje ovih prava potrebna saglasnost trećih i da li seona mogu opozvati bez saglasnosti trećih odnosno, od kada ove odredbe mo-gu imati praktičnog dejstva? Jednom rečju, da li je institut „ugovaranja u ko-rist trećih” opštepriznat u međunarodnom pravu? Istovremeno, navedenopravilo dovodi se u pitanje na način što se nameće jedno novo pitanje — dali je pri stipulisanju prava u korist trećih nužan i njihov pristanak?18

Nasuprot izražavanju ove sumnje, sva četiri specijalna izvestioca uKomisiji za međunarodno pravo zauzeli su stav da u međunarodnom pravuništa ne sprečava da dve ili više država putem ugovora stipulišu pravo u ko-rist jedne države, ukoliko se one u tome slože.19 Drugi problemi nastaju sarazlikovanjem između ugovora kojim strane ugovornice imaju prosto name-ru da podare prednost trećoj državi i ugovora kojim ugovornice podrazume-vaju da se pruža stvarno pravo trećoj državi. U drugom slučaju, treća državastiče pravo da se pozove neposredno i za svoj račun na odredbu kojom joj sedaje ta prednost. Za to nije potrebno učešće-saglasnost jedne od ugovorniceda bi se dobilo izvršenje ugovora, tj. ovo pravo treće države nije podređenoizričitom pristanku od drugih ugovornica, odnosno nema potrebe za bilo ka-kvim dodatnim sporazumima između drugih strana ugovornica i trećedržave. Stanovište je potvrđeno i u sudskoj praksi i u praksi država.20

Dosadašnje razlike u praksi proisticale su iz različitih pristupa. Jedanpristup je polazio od preispitivanja situacije da odredba ugovora u korist trećih

18 Milan Bartoš, Međunarodno javno pravo, op. cit, str. 314–28; Charles Rousseau, Dro-it international public, op. cit, pp. 182–93. U doktrini se iznose i slučajevi ugovaranjau ime zavisnih država ili u ime ratnih saveznika. Ti se slučajevi mogu svesti na pose-ban odnos koji neku stranu ugovornicu ovlašćuje da sklapa ugovore za treće i, pomišljenjima u doktrini, ovi primeri striktno ne ulaze u razmatranje relativnog dejstvaugovora, tj. ugovora u korist trećih. Takođe, po nekim piscima, ovo ugovaranje u ko-rist trećih može se podvesti pod opšte načelo civilizovanih (prosvećenih) naroda sa-glasno članu 38. Statuta Međunarodnog suda pravde, inače preuzetog iz unutrašnjegprava. Videti: Budimir Vukas, Relativno djelovanje međunarodnih ugovora, Školskaknjiga, Zagreb, 1975, str. 79–92.

19 Annuaire de la CDI, 1960, vol. II, pp. 76, 96–9. Uporediti posebno peti izveštaj o pra-vu ugovora specijalnog izvestioca Geralda Fitzmaurice-a.

20 Annuaire de la CDI, 1966, vol. II, p. 249; ibid., 1982, vol. II, deuxième partie, pp. 43–6.

58


predstavlja samo ponudu za stvaranja prava trećeg, dok je drugi pristup pola-zio od stava da odredba ugovora u korist trećih za drugu stranu rađa pravo od-mah i do momenta dok država-korisnik to pravo ne odrekne. S obzirom da seova doktrinarna razlika pojavljuje samo u izuzetnim slučajevima, odredbe ougovorima koje predviđaju prava za treće države ili treće međunarodne orga-nizacije formulisane su na opšti način, što ne prejudicira doktrinarne stavove.U praksi postoje mnogobrojni primeri ugovora u korist trećih. Najpre ćemo sesa nekoliko reči osvrnuti na poseban slučaj Povelje UN. Ona sadrži odredbu(stav 2. član 35) po kojoj, država koja nije član Ujedinjenih nacija može daskrene pažnju Savetu bezbednosti ili Generalnoj skupštini na svaki spor u ko-me je ona jedna od stranaka, ako u vezi sa tim sporom prihvati unapred oba-vezu mirnog rešavanja spora predviđenu na način iz Povelje UN. Znači, po-stoji dvostrano angažovanje trećih u pravima i obavezama, a zbog današnjeuniverzalnosti UN, ova odredba ima smanjeni domašaj.21 Pomenutih odredbiima najviše u ugovorima u oblasti saobraćaja (rečni, pomorski i dr.), kojimase neposredno i punopravno daju prava trećima i to, u prvom redu državama.Međunarodno pravo saobraćaja slobodu prolaza priznaje kao pravo, a ne kaoposebnu privilegiju. Primenjljivost pravila erga omnes, osnovno je načelougovornog statusa međunarodnih reka, moreuza i kanala, i to se izražava slo-bodom prolaza za brodove, „svih nacija, bez razlike na zastavu”.22

21 Dalji primeri su: višestrani ugovori koji sadrže odredbu erga omnes (izmene i dopunePovelje UN po odredbama članova 108. i 109. u odnosu na nečlanice UN; dekoloni-zacija i stvaranje tzv. objektivnih situacija; neutralnost Švajcarske 1815; demilitariza-cija Alandskih ostrva; ugovor o Antartiku od 1959; ugovor o regulisanju aktivnostidržava na Mesecu i drugim nebeskim telima od 1979. godine; mnogobrojne odredbeiz Konvencije o pravu mora od 1982. godine; više konvencija o zaštiti životne sredi-ne; izmena dela XI Konvencije o pravu mora od 1982. godine, novim Vašingtonskimsporazumom od 1994. godine, kojim se iz osnova menja status korišćenja dna pod mo-rem i okeanom izvan nacionalne jurisdikcije država i mnogi drugi. Iz ugovora proiz-laze mnoga prava za treće države ali i obaveze. Često se ovakvim odredbama namećestatus trećim državama od strane velikih sila ili status zavisi prevashodno od njih, štose tiče korišćenja prava od strane trećih.

22 Ima izuzetaka od ovog načela (npr. članom 3. Barselonskog statuta od 1921. godine orežimu plovnih puteva od međunarodnog značaja predviđa se sloboda plovidbe za bro-dove zastava ugovornica. Ovaj restriktivni stav je opšte kritikovan u doktrini. Primeridrugačijih stavova su mnogo više prisutniji (npr. u Deklaraciji egipatske vlade od1957. godine, o garantovanju prava o slobodi plovidbe u Sueckom kanalu, gde je pra-vo stipulisano u korist svih članica međunarodne zajednice; u članu 280. Versajskogugovora posle Prvog svetskog rata bilo je predviđeno da će Kilski kanal biti otvoren islobodan za plovidbu trgovačkih i ratnih brodova svih naroda). U nekim slučajevima

59


U odnosu na predložene i prihvaćene odredbe u nacrtima Komisije zameđunarodno pravo od 1966. i 1982. godine, na Bečkoj diplomatskoj konfe-renciji o ugovorima između država i međunarodnih organizacija ili izmeđumeđunarodnih organizacija iz 1986. godine, nije usvojen predloženi član 36bnacrta Komisije za međunarodno pravo. Isti član je predviđao ovlašćenje zameđunarodnu organizaciju da putem međunarodnog ugovora preuzima pra-va i obaveze za svoje države-članice, bez njihovog učešća u izradi tog ugo-vora. Međutim, u članu 74. Konvencije od 1986. godine, dodat je treći stavu odnosu na predloženi nacrt, kojim se predviđa da, „odredbe ove Konven-cije neće prejudicirati nijedno pitanje koje bi moglo da se postavi povodomobaveza i prava koja proističu za države članice jedne međunarodne organi-zacije iz jednog ugovora čija je članica ta međunarodna organizacija”. Na iz-loženi način, preformulisan je član 36b, a elementi toga člana usvojeni su kaotreći stav člana 74. Konvencije od 1986. godine. Svojevremeno se postavlja-lo i pitanje, da li je potrebna eventualna prethodna ili naknadna saglasnostdržave da budu vezana nekim ugovorom koji je za nju zaključila međunarod-na organizacija, a čiji je ona član? S obzirom da je ovo pitanje predstavljalonovinu u međunarodnom ugovornom pravu, vođene su i vrlo opsežne disku-sije kako u toku izrade nacrta Konvencije, tako i na plenarnim sednicama.23

UGOVORI KOJI PREDVIĐAJU OBAVEZE ZA TREĆE DRŽAVE ILITREĆE MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE

a) Savremena praksa i doktrina jednodušna je u tome, da ugovori nerađaju obaveze za neugovornice (treće države ili treće međunarodne organi-zacije), tj. da ugovori ne mogu biti zaključeni na štetu trećih.24 Da bi ugovo-

moguće je da prava budu usmerena samo na jednu zemlju — primer člana 109. pome-nutog Versajskog ugovora u korist Danske; mirovni ugovori posle Drugog svetskograta sadrže odredbe u korist samo jedne grupe zemalja — slučaj ugovora sa Finskom.

23 Annuaire de la CDI, 1982, vol. II, deuxième partie pp. 44–8; Borut Bohte, TomislavMitrović, “Bečka konvencija o pravu ugovora između država i međunarodnih organi-zacija ili između međunarodnih organizacija”, Jugoslovenska revija za međunarodnopravo, broj 1/1986, str. 38–39.

24 Često za ovakav odlučan stav, navodi se slučaj arbitražne presude oko ostrva “Pal-mas”. Spor je bio između Holandije i SAD. Po sudiji Maksu Huberu: “Izgleda uosta-lom očigledno da ugovori zaključeni od strane Španije sa trećim silama i koji prizna-ju njen suverenitet na Filipinima ne bi mogao vezivati Holandiju”. To je slučaj res in-ter alios acta. Ostrvo Palmas bio je deo Filipina, pa su SAD kao naslednik Španije naFilipinima krajem 19. veka, želele da ugovore Španije suprostave Holandiji. Videti:

60


ri koji predviđaju obaveze za treće države i treće međunarodne organizacijeimale dejstvo, Bečke konvencije od 1969. i 1986. godine izričito formulišusledeće uslove: a) ako strane ugovornice ugovora nameravaju da se putem po-menutih odredbi stvore obaveze za treću državu i treću međunarodnu organi-zaciju i, b) ako treća država i treća međunarodna organizacija izričito pisme-nim putem prihvati obavezu. Prihvatanje od strane treće organizacije takveodredbe regulisano je pravilima te organizacije (član 35. obeju Bečkih kon-vencija). Osnov obaveze za treću državu odnosno međunarodnu organizacijučini dodatni, pomoćni ugovor, koji je nastao izričitim pismenim pristankomtreće države odnosno treće međunarodne organizacije s jedne strane, i ostalihstrana ugovornica koje su to predvidele u prethodnom ugovoru, s druge stra-ne. Ovaj drugi sporazum je pravni osnov obaveze koja pada na treću državu,odnosno međunarodnu organizaciju. Međutim, u komentaru nacrta Komisijeza međunarodno pravo uz ovaj član napominje se da čak, i da je u pomenu-tom slučaju reč o dodatnom ugovoru, u konkretnom slučaju odredbe ugovo-ra zaključenog između određenih država postaje neposredna obaveza za dru-gu državu koja nije strana ugovora.25 Najbolji primer za drugi izuzetak, od-nosno uslov (tj. u pogledu potrebe izričitog pristanka države odnosnomeđunarodne organizacije), u praksi je naveden u sporu Francuske i Švajcar-ske povodom „Slobodne zone” i primene čl. 435. Versajskog ugovora.26

U doktrini se navode i drugi primeri kada ugovori između strana ugo-vornica stvaraju objektivne situacije u korist ili na štetu trećih. Iste se namećuostalim subjektima međunarodnog prava tj. širem krugu trećih država i trećihmeđunarodnih organizacija, koje nisu strane ugovornice. Uspostavljanje teri-torijalnog i političkog statusa pojedinih teritorija sa uspostavljanjem obaveza

Annuaire de la CDI, vol. II, p. 245. Ovih primera ima više u praksi Stalnog sudameđunarodne pravde između dva svetska rata. Primera radi, Sud se izjasnio 1929. go-dine u slučaju teritorijalne jurisdikcije Međunarodne komisije na Odri, da ne prihvatiBarcelonsku konvenciju od 1921. godine, o režimu plovnih puteva od međunarodnogznačaja, s obzirom da Poljska nije bila članica te konvencije. Videti: Permanent Courtof International Justice, Série A, No 23, pp. 19–22.

25 Annuaire de la CDI, 1966, vol. II, p. 247.

26 Stalni sud međunarodne pravde je u duhu ovog ograničenja, tj. obaveznog pristankatreće države, presudio u korist Švajcarske, konstatujući da nema izričitog pristankaŠvajcarske na konkretnu obavezu. Švajcarska je prihvatila pomenuti član 435. Versaj-skog ugovora, ali sa određenim primedbama i rezervama. Videti: Permanent Court ofInternational Justice, 1929, Série A, No 22, pp. 17, 18, 182; ibid., 1932, Série A/B, No46, p. 141.

61


iz odredaba konvencija i sporazuma rečnog, pomorskog, vazdušnog, žele-zničkog saobraćaja, predstavlja očigledan primer.27

Posebno pitanje je, da li tzv. ugovori-zakoni (legislativni ugovori) moguda obavezuju i treće države ili treće međunarodne organizacije? Preciznijerečeno, da li ugovori istovremeno mogu da budu svrstani i u grupu ugovora ukorist, i na štetu trećih? Usled pojačane međuzavisnosti koja se sve više pravnopovezuje razne subjekte međunarodnog prava unutar međunarodne zajednice,tzv. ugovori zakoni zauzimaju središno mesto između obe grupe ugovora i nemogu se svrstati isključivo u prvu, odnosno drugu grupu ugovora. Bečke kon-vencije od 1969. i 1986. godine, ne govore o ovoj gruboj, isključivoj podeli, ne-go, već o ugovorima kojima se predviđaju prava, odnosno predviđaju obavezeza treće države ili treće međunarodne organizacije. Izostavljaju se reči „u ko-rist”, ili „na štetu”, iako su ovi izrazi duboko ukorenjeni u dosadašnjoj međuna-rodnopravnoj doktrini, čemu smo i mi, po navici, podlegli. Istovremeno u pred-metnoj studiji upotrebljavaju se oba izložena pristupa. U celini posmatrajući, nagore postavljena pitanja daju se različiti odgovori — od poricanja svakogvaženja odredbi međunarodnih ugovora za „treće”, do prihvatanja da legislativ-ni ugovori predstavljau prave međunarodne zakone koji obavezuju sve ugovor-nice i druge subjekte međunarodnog prava koji nisu strane ugovornice.

Tendencije o obvezivanju trećih ugovorima-zakonima, vezani su zarazvoj međunarodne zajednice i njenog međunarodnopravnog poretka. Ugovo-rima-zakonima teži se prevazilaženju stava da ugovori važe isključivo za stra-ne-ugovornice. U tom smislu, ne postoji načelo pozitivnog prava. Pokatkad seto načelo favorizuje, a u osnovi mu se i dalje protivreči, o čemu svedoči sa-dašnje stanje utvrđeno u Bečkim konvencijama od 1969. i 1986. godine. Pri-mera ugovora na štetu, kao i u korist trećih imamo i u okviru Evropske unije.Takođe, u ugovorima između država o međunarodnim službenostima ili ustu-panju izvesnih područja stipulišu se odnosi koji trajno objektiviziraju i rađajuposledice za treće države. Komisija za međunarodno pravo izbegla je regulisa-nje ugovora kojima se stvaraju tzv. objektivni režimi (régimes objectifs), tj. ko-jima se utvrđuju prava i obaveze erga omnes, kao posebni slučajevi.28 I poredzauzimanja nekih članova Komisije da pomenuti problemi nađu mesto u kodi-fikaciji prava ugovora, s obzirom da pojam ugovora koji stvaraju objektivnerežime postoji u međunarodnom pravu (npr. kod neutralizacije i demilitariza-cije teritorija i izvesnih režima, kod slobodne plovidbe na vodenim putevima,

27 Supra note 20–21.

28 Annuaire de la CDI, 1960, vol. II, pp. 64–102; 1964, vol. II, pp. 24–33.

62


kod međunarodnopravnog regulisanja Antartika i dr.), prevagnuo je stav da ovopitanje treba ostaviti po strani. Smatralo se da ovi slučajevi ulaze u red posto-jećih pravila u vezi sa dejstvom ugovora u korist i na štetu trećih, ili pak, da seneki od stvorenih „objektivnih režima” mogu uzeti i kao običajno pravilo kojebi obvezivalo treće države, odnosno treće međunarodne organizacije.29 U ve-zi sa pomenutim slučajevima posebno je izložena primedba određenih vladapovodom obaveza koje su nametnute državi-agresoru. Komisija za međuna-rodno pravo je ovaj slučaj razmatrala van okvira domašaja dejstva ugovora natreće države. Shodno čl. 75. Bečke konvencije od 1969. godine, koji se odno-si na „razne odredbe”— Konvencija ne utiče na obaveze koje mogu nastati uvezi sa ugovorima shodno Povelji Ujedinjenih nacija povodom agresije, a zadržavu koja agresiju počini. Istovetna odredba postoji i u članu 76. Bečke kon-vencije od 1986. godine, koja se odnosi na ugovore međunarodne organizaci-je ili međunarodnih organizacija sa jednom ili više država.

b) Bečke konvencije od 1969. i 1986. godine u slučaju ugovora u ko-rist ili na štetu trećih predviđaju različite posledice u pogledu mogućnosti nji-hovog opozivanja ili izmene. Kada su u ugovorima predviđena prava za trećesubjekte, a nastala su uz obostranu nameru strana-ugovornica i uz pristanaktreće države ili treće međunarodne organizacije, ta prava se ne mogu opozva-ti ili menjati od strana ugovornica, ako je ustanovljeno da je bila namera dase to ne može činiti, bez pristanka treće države ili treće međunarodne orga-nizacije (stav 2. član 37. Bečkih konvencija). Blaža mogućnost zahteva sa-glasnost treće države ili treće međunarodne organizacije.30 Drugačije jerešenje, ako je reč o ugovorima sa obavezama za treće države ili treće

29 Annuaire de la CDI, 1966, vol. II, pp. 251–2.

30 Postoji nesaglasnost u doktrini a i u praksi u pogledu ovih a i drugih situacija zavisno odsadržine obaveza odnosno prava koja se predviđaju ugovorom. Takav je slučaj, pitanje mo-gućnosti opoziva ili izmene odnosno poništenja odredbi ugovora u korist trećih država ilitrećih međunarodnih organizacija ukoliko iste nisu počeli koristiti ili nikakvim aktom nisupokazali nameru da ih koriste a reč je o ugovornim odredbama kada se trećim državamaili trećim međunarodnim organizacijama daju prava neposredno, ne uslovljavajući ih nika-kvim prethodnim izjašnjenjima. Sva ova rasprava i protivrečna mišljenja svode se na to,da, ukoliko treće države ili treće međunarodne organizacije prihvate izvesna prava, ondastrane ugovornice prethodnog ugovora ne mogu menjati odredbe ugovora po svojoj slo-bodnoj volji, bez obzira što su to ugovori u korist trećih država i trećih međunarodnih or-ganizacija. Ali istovremeno, vodilo se računa da strane ugovornice ne budu obeshrabrenedavanjem prava trećim državama bojeći se prava veta ovih poslednjih protiv svake izme-ne ugovora ukoliko žele izmenu takve odredbe. Reč je o pravima trećih u ugovorima o plo-vidbi na međunarodnim vodenim tokovima, što je moglo da ograniči njihovu slobodu ubudućnosti. Nađeno je rešenje koje u načelu zadovoljava, dva naizgled, protivrečna prava.

63


međunarodne organizacije. Obaveze mogu biti opozvane ili izmenjene samouz pristanak strana ugovornica ugovora tj. trećih država i trećih međunarod-nih organizacija, osim ukoliko nije ustanovljeno da su se ugovorne strane otome drugačije sporazumele ( stav 1. član 37. Bečkih konvencija). Pomenu-to pravilo zahteva zajednički pristanak strana ugovornica, uključujući i pri-stanak trećih država ili trećih međunarodnih organizacija.

U toku rada Komisije za međunarodno pravo, pokrivena su jedinstve-nim pravilom, kako prava, tako i obaveze trećih, na način da ni prava ni oba-veze ne mogu biti opozvane ili izmenjene bez saglasnosti treće države. Izu-zetak se pravi kada takva mogućnost proizlazi iz samog ugovora. Na usvoje-no rešenje data je primedba da se daje značaj poštovanju prava trećih država.Nova, konačna formulacija koja pokriva i ugovore međunarodnih organiza-cija, odvojena je u dva stava. Razlikovanje se pravi kada su u pitanju ugovo-ri na štetu trećih odnosno, kada su u pitanju ugovori u korist trećih. Ovo ta-kođe, s obzirom da zahtev za opozivanje ili izmenu ne mora doći obostra-no.31 Pristup je potvrđen i na dvema diplomatskim konferencijama u Beču,od 1968–1969. godine i 1986. godine. Odredbe nacrta Komisije za međuna-rodno pravo od 1966. i 1982. godine o ovim pitanjima suštinski su usvojenesa neznatnim izmenama redakcijskog karaktera.32

c) Najzad, odvojeno od pitanja relativnog dejstva ugovora, ali s njim uuskoj vezi je pitanje važenja pravila nastalog stvaranjem međunarodnogobičaja. Prava i obaveze za treće države ili treće međunarodne organizacijemogu da ne proizlaze iz ugovora u kojem nisu učestvovale, već mogu da važezato, što to nalaže običajno pravilo. U članu 38. obeju Bečkih konvencija od1969. i 1986. godine, predviđeno je da nijedna odredba koja se odnosi na opštepravilo u pogledu trećih država ili trećih međunarodnih organizacija (čl. 34),na prava i obaveze za treće države ili treće međunarodne organizacije (čl. 35. i36), opozivanje, izmenu prava ili obaveza trećih država ili međunarodnih or-ganizacija (član 37), ne protivi se običajnom pravilu izraženom u ugovoru.

31 Annuaire de la CDI, 1966, vol. II, pp. 250–1.

32 “Conférence des Nations Unies sur le droit des traités”, Première session, Vienne, 26mars-24 mai 1968, pp. 206–13, 472–83 (35. i 74. sednica Plenarne komisije); Deuxièmesession Vienne, 9 avril-22 mai 1969, pp. 63–7, 168 (14. i 28. Plenarna sednica). Višeamandmana i predloga (Venecuela, Tanzanija, Mongolija, Filipini, Japan i dr.) ticali suse spajanja odredbi u jedan jedinstven član, na poboljšanje teksta dodavanjem ili brisa-njem izvesnih reči, uključujući i da odredbe o pravima i obavezama trećih. U toku radaneki amandmani su povučeni. Odredbe Konvencije od 1986. godine stilizovane su ima-jući u vidu posebnosti ugovora zaključenih od strane međunarodnih organizacija.

64


Ovo poslednje je moguće samo, ako je običajno pravilo priznato kao pravilomeđunarodnog prava. To je tzv. regulisanje objektivne situacije. Podnetiamandmani da se ova odredba ukine i da joj nema mesta u Konvenciji o pravuugovora od 1969. godine, ili pak, da se u pomenutu odredbu, pored međuna-rodnih običajnih pravila uključe i opšta pravna načela, nisu bili prihvaćeni.33

Primeri primene običajnih pravnih pravila sadržanih u pojedinimmeđunarodnim ugovorima, van kruga strana ugovornica, poznati su i ne takoretki (npr. rečni i pomorski režimi; Haške konvencije koje se odnose na zako-ne i običaje suvozemnog rata od 1899. i 1907 godine; uspostavljanje neutral-nosti Švajcarske i dr.). Međunarodni vojni tribunal u Nirnbergu izrekao je dapomenute Haške konvencije sadrže opšte obavezna pravila običajnog prava.Međutim, za treće države koje nisu strane ugovornice pomenutih Konvenci-ja, obavezna snaga Konvencije ima izvor u običaju, a ne u ugovoru. Uosta-lom, i sama kodifikacija pojedinih oblasti međunarodnog prava je kodifikaci-ja postojećih običajnih pravila, pa je razumljivo da države mogu biti obave-zane nekim ugovorom na osnovu toga što on sadrži običajna pravila, a ne za-to što su države strane ugovornice tog ugovora. To je tzv. posredna primenaugovora i na države i međunarodne organizacije, iako su one van kruga stra-na ugovornica konkretnog ugovora. Konkretno, to su slučajevi gde drugedržave i drugi subjekti međunarodnog prava, bez da ustanovljavaju ugovorniodnos sa stranama ugovornica jednog ugovora, priznaju da ova formulisanapravila u ugovoru imaju karakter opšte obaveznih pravila običajnog prava.34

KLAUZULA NAJPOVLAŠĆENIJE NACIJE

Ugovori koji sadrže klauzulu o najpovlašćenijoj naciji ili klauzulunajvećeg povlašćenja u doktrini se razmatraju u okviru ugovora u korist

33 “Conférence des Nations Unies sur le droit des traités”, 1968, pp. 213–18, 483 (35, 36i 74 sednica Plenarne komisije); “Conférence des Nations Unies sur le droit des tra-ités”, 1969, pp. 67-76 (14. i 15. Plenarna sednica). Amandman (Finska, Venecuela) oukinuću odredbe o međunarodnom običajnom pravnom pravilu u Konvenciji odbačenje velikom većinom, a protivrečni predlozi i amandmani (Meksiko, Mongolija, Nepal)o proširenju i na „opšta pravna načela” odnosno „opšta načela međunarodnog prava”,nisu posle velike rasprave, i pored suprotne odluke donete 1968. godine prihvaćeni, sobzirom na pravnu prirodu opštih pravnih načela kao izvora međunarodnog prava počlanu 38. Statuta Međunarodnog suda pravde od 1945. godine. Jedino je prihvaćenamandman (Sirija) u odnosu na nacrt Komisije za međunarodno pravo, o dodatku nakraju (običajno pravilo međunarodnog prava) „priznato kao takvo”.

34 Annuaire de la CDI, 1966, vol. II, p. 251.

65


trećih. Komisija za međunarodno pravo je ovo pitanje razmatrala izdvojeno.Dosada nije bilo pokušaja da se materija sadržajno uključi u oblast međuna-rodnog ugovornog prava. U svom izvornom obliku, klauzula najpovlašćeni-je nacije pojavljuje se dosta rano. Klauzula predstavlja ugovornu odredbu naosnovu koje se ugovorne strane obavezuju da će jedna drugoj priznati svaprava, preimućstva, privilegije i olakšice koje su dale ili će ubuduće dati bi-lo kojoj trećoj državi. Klauzula deluje automatski, bez posebnog priznanja iliizričitog usvajanja. To je poseban način sticanja prava za treće države, a imai potvrdu u međunarodnoj sudskoj praksi.35

U konkretnom slučaju , reč je o postupku automatskog delovanjarežima unapred predviđenog ugovorom u korist nekog drugog subjekta ko-ji nije strana ugovornica, ali i njegovih državljana. Strane ugovornice kon-vencije odnosno sporazuma, objavljuju u načelu, na osnovu nekog drugogugovora, uzajamna ili jednostrana obećanja. Prava se mogu dati sa, ili bezreciprociteta, sa, ili bez određenih uslova ili ograničenja. Klauzula možebiti pozitivna ili negativna. Država ili drugi subjekti međunarodnog pravakorisnici su klauzule najpovlašćenije nacije i ako u novom ugovoru nisusaugovorači, već to pravo izvlače iz prethodnog ugovora. Povlastice uživa-nja klauzule najpovlašćenije nacije nije čist slučaj odstupanja od pravila resinter alios acta, s obzirom da postoji prethodni ugovor.36 Klauzula najpo-vlašćenije nacije ranije je pretežno unošena u dvostrane ugovore. Sada seto čini sve češće i u višestranim sporazumima u kojima njeno područje je

35 Miodrag Sukijasović–Aleksandar Jelić, Povlastice u međunarodnim ekonomskim ugo-vorima, Beograd, 1963. Ima pisaca koji smatraju da se klauzula najpovlašćenije naci-je odnosi samo na povlastice koje su postojale u momentu zaključenja ugovora a ne ina one koje su date naknadno. U prilog ovog stava ukazuju okolnosti da bi trgovačkirežim između ugovornih strana, u slučaju prihvatanja druge varijante bio podložan stal-nim automatskim promenama posredstvom ugovora sa trećim zemljama, što bi imalonegativnih posledica; Praktična primena ove klauzule bila je predmet spora Velike Bri-tanije i Irana povodom Anglo-Iranske petrolejske kompanije pred Međunarodnim su-dom pravde a u vezi sa prethodnim ugovorom Irana i Danske. Videti: CIJ, Recueil,1952, p. 109. Takođe slučaj prava državljana SAD u Maroku. Videti: CIJ, Recueil,1952, pp. 191–2; Charles Rousseau, Droit international public, op. cit, pp. 189, 200.

36 Tako, ako države A i B zaključe ugovor o klauzuli najpovlašćenije nacije, pravni režimkoji je ugovoren ili će biti ugovoren između jedne ili druge od ovih država sa državomC, automatski će se proširiti na jednu ili drugu stranu (državu A ili B) ovog prvobit-nog ugovora. Znači, ovde treći nije država C, već jedna od prvobitnih dveju stranaugovornica, kao uživalac ove klauzule. Postoje dva ugovora, prvi između države A iB, a drugi između jedne od strane iz prvobitnog ugovora (A ili B) sa državom C. Pr-vobitni ugovor se ostvaruje zahvaljujući zaključenju ovog drugog.

66


mnogo šire u odnosu na izvorni, „tradicionalni pokretački osnov”. Pravil-nije je koristiti termin o „klauzuli najpovlašćenije države”, nego li o „kla-uzuli najpovlašćenije nacije”, koja proizilazi iz tradicionalno prihvaćenepravne kvalifikacije.37

Kao formalna tehnika kontraktualnog prava klauzula najpovlašćenijenacije preuzeta je iz privatnog prava. U međunarodnom privatnom i privred-nom pravu klauzula se javlja u carinskom zakonodavstvu i drugim srodnimoblastima (posebno u trgovinskim ugovorima, kod regulisanja pravnog po-ložaja stranaca, kod propisa o pristupanju pravosuđu, kod zaštite književne,literalne, umetničke i naučne svojine, kod propisa o nastanjivanju i dr.)38

Klauzulom se povlašćuje jedna zemlja u odnosu na druge radi formalnog iz-jednačenja i sprečavanja eventualne privredne diskriminacije.39 Klauzulanajpovlašćenije nacije vezana je za načelo jednakosti država. Mehanizmomklauzule postiže se neka vrsta ujednačavanja trgovinskih uslova na od-ređenom tržištu. Postoje različita ograničenja i izuzeci koji sužavaju dejstvoklauzule najpovlašćenije nacije (međugranični promet; carinske unije; ogra-ničenje u odnosu na određene regionalne organizacije; ograničenja u pogle-du određene materije i proizvoda; ograničenja zbog unutrašnjeg ili međuna-rodnog javnog poretka i dr.). Klauzula može da se odnosi na materiju i pita-nja koja su predmet ugovora, a ne može biti protegnuta proizvoljno i na dru-ga srodna područja. Klauzula predstavlja garanciju da će trgovina državaugovornica biti tretirana istovetno, kao i trgovina trećih zemalja koje na na-

37 Smilja Avramov–Milenko Kreća, Međunarodno javno pravo, Beograd, 2001, str. 501.Uobičajeno u našoj literaturi navodi se najizrazitiji primer za dvostrane ugovore član2. Trgovačkog sporazuma između SFRJ i Indije od 1956. godine, koji se često tekstu-alno navodi. Takođe, od višestranih sporazuma navodi se odgovarajuća odredbaOpšteg sporazuma o carinama i tarifama (GATT). Pisci konstatuju za ovaj potonji pri-mer, bez obzira na ograničenja koji postavljaju drugi članovi ovog sporazuma, daunošenje klauzule u ovaj, kao i u slične višestrane ugovore predstavlja značajan čini-lac u unapređenju savremenih metoda multilateralne trgovine.

38 Za potpunije i vrlo dokumentovano izlaganje o mnogobrojnim odredbama iz ove obla-sti, ako je reč o jugoslovenskoj praksi, videti: Miodrag Sukijasović–Aleksandar Jelić,Povlastice u međunarodnim ekonomskim ugovorima, op. cit., str. 37–201.

39 Smilja Avramov–Milenko Kreća, Međunarodno javno pravo, op. cit., str. 500–2. Popiscima, klauzulu ne treba poistovećivati sa načelom nediskriminacije, s obzirom daklauzula najpovlašćenije nacije ima ograničeno područje primene, i tačno predviđenoodređenim odredbama. Praktikuje se u državama različitih trgovinskih sistema. Dej-stvo klauzule ne može se protegnuti na povlastice koje države daju svojim predu-zećima, korporacijama ili kompanijama, ili pak, koje se u državama sa federativnimsistemom primenjuju u odnosima federalnih jedinica.

67


cionalnom tržištu imaju status najpovlašćenije nacije.40 Kao najznačajniji in-strument međunarodne ekonomske saradnje, pitanje najpovlašćenije nacijebilo je predmet razmatranja UN. Polazni osnov rada Komisije za međuna-rodno pravo bio je da klauzula najpovlašćenije nacije bude sredstvo i oblikostvarenja i pospešivanja jednakosti država i nediskriminacije. Međutim, tre-balo se suočiti se sa stvarnošću, da među državama postoji formalna, a nestvarna jednakost. U povlašćeni položaj stavljaju se razvijene zemlje, a ustvarnosti opterećuju zemlje u razvoju.

Pitanje je postavljeno prvi put početkom šezdesetih godina 20 veka, uvezi sa započetim radom Komisije za međunarodno pravo povodom nacrtapravila o pravu ugovora. S obzirom da je ova materija vezana za razvojmeđunarodnog trgovinskog prava, izdvojena je kao posebna oblast namenje-na kodifikaciji opšteg međunarodnog prava. Predlog za kodifikaciju došao jeod strane zemalja Istočne Evrope, nesvrstanih zemalja i zemalja u razvoju.Konačno, usvojen je, Nacrt pravila o klauzulama najpovlašćenije nacije, da-kle, naziv u množini.41 Specijalni izvestilac bio je sovjetski internacionalistaUšakov. Interesantno je da su vlade Luksemburga, Holandije, EZ i Čehoslo-vačke dale primedbe da klauzula postoji i u ugovorima sklopljenim od straneizvesnih međunarodnih tela, pored država. Predlog je bio da se njeno ko-rišćenje proširi i na međunarodne organizacije, na koje su države prenele iz-vesna ovlašćenja. Tako, EZ bi imala sposobnost zaključivanja ugovora u obla-stima koje su u nadležnostima država, kao što istu sposobnost imaju i vrhov-

40 Charles Rousseau, Droit international public, op. cit., pp. 188-189; Stevan Đorđević,„Međunarodni ugovori i spoljnotrgovinske klauzule”, Međunarodni problemi, broj4/1986, str. 340–8; S. Obradović, Najveće povlašćenje u trgovačkim ugovorima, Beo-grad 1933. Države ugovornice su slobodne da odrede domašaj ove klauzule na načinkoji odaberu i, s kojim se obe strane saglase. Osnovne karakteristike ove klauzule su:dispozitivnost (nemaju imperativni, kogentni karakter - ius cogens); nediskriminacija ibezuslovnost (uvek sa raznim varijantama). Jugoslavija je u brojnim dvostranim ivišestranim ugovorima ugovorila klauzulu najpovlašćenije nacije. Još i danas važi,pretpostavljamo, sporazum (posle mnogih obrta) između Kraljevine Srbije i SAD sklo-pljen 1881. godine, kojim se predviđa ova klauzula, mada ima i drugačijih mišljenja; uugovoru sa GATT-om, Jugoslavija je svojevremeno dobila tretman u skladu sa klauzu-lom najpovlašćenije nacije. U GATT-u su kasnije nastale velike promene donošenjemnovih pravila u 1971. godini i 1979. godini — promene koje su u mnogome izmenileprvobitni član I, koji je davao izvestan domašaj klauzuli najpovlašćenije nacije.

41 Annuaire de la Commission du droit international, 1978, vol. I, op. cit., vol. II, pre-mière partie, deuxième partie. Komisija za međunarodno pravo je od Generalneskupštine UN dobila preporuku za kodifikaciju ove materije rezolucijom br. 2272-XII1967. godine.

68


ni organi UN i njene specijalizovane agencije (npr. u oblasti kontrole nuklear-ne energije). Ovaj predlog bi se primenio i na carinske i na druge unije. Zbogmnogih razlika ostalo se u okviru nacrta po kome, samo države predstavljajunosioce klauzule najpovlašćenije nacije, a ne i drugi subjekti (međunarodneorganizacije, unije, carinski savezi itd.). Time se nije poricala mogućnost daovi problemi i dalje ostanu na dnevnom redu međunarodnopravnog regulisa-nja od strane nadležnih međunarodnih tela. Nacrt pravila nije dobio konačanoblik za kodifikaciju. Pokazalo se da je nacrt više pokušaj sistematizacije iprogresivnog razvoja međunarodnog prava nego li kodifikacija postojećegobičajnog prava. Mnogi trgovinski ugovori i konvencije koje dotiču pitanja iz-ložena u nacrtu bile su u međuvremenu zaključene, što je bio dokaz da su iz-vesne dopune i te kako nužne i neophodne. No, bez obzira na ovo, ovaj nacrtpredstavlja koristan inventar u razmatranju pravnog regulisanja, pre svegameđunarodnih trgovinskih, ali i drugih međunarodnih odnosa. Mnoga pitanjao izuzecima dejstva klauzule najpovlašćenije nacije u korist zemalja u razvo-ju, u odnosu na pogranični promet i želje zemalja bez izlaza na more, dobilasu opštu podršku u Komisiji za međunarodno pravo i u drugim telima u koji-ma su se razmatrali ovi problemi.42 Sudbina izrađenog nacrta Komisije zameđunarodno pravo bila je dugo neizvesna, s obzirom na protivrečni karakterrešenja i različito reagovanje država. Najzad, Generalna skupština UN je od-lukom br. 46/416 od 9. decembra 1991. godine, odlučila da se nacrt Komisijedostavi svim državama članicama zainteresovanih organizacija, kako bi istebile informisane o njegovoj sadržini.

LITERATURA

1. Borut Bohte–Tomislav Mitrović, „Bečka konvencija o pravu ugovoraizmeđu država i međunarodnih organizacija ili između međunarodnih or-ganizacija”, Jugoslovenska revija za međunarodno pravo, broj 1/1986.

2. Budimir Vukas, Relativno djelovanje međunarodnih ugovora, Školskaknjiga, Zagreb, 1975.

3. Charles de Visscher, Les effectivités du Droit international public, Paris,1967.

4. Charles Rousseau, Droit international public, tome I, Paris, 1970.

42 D. Ilić, Klauzula najvećeg povlašćenja u međunarodnim ugovorima Jugoslavije posleDrugog svetskog rata, magistarski rad, Pravni fakultet u Beogradu, 1989, str. 30–77.

69


5. D. Ilić, Klauzula najvećeg povlašćenja u međunarodnim ugovorima Ju-goslavije posle Drugog svetskog rata, magistarski rad, Pravni fakultet uBeogradu, 1989.

6. Eduardo Jiménez de Arechaga, “Cours général de droit international”,Recueil des cours de l’Académie de droit international de la Haye, 1978,I, vol. 159.

7. Milan Bartoš, Međunarodno javno pravo, Ugovorno pravo, III knjiga,Beograd, 1958.

8. Miodrag Sukijasović–Aleksandar Jelić, Povlastice u međunarodnim eko-nomskim ugovorima, Beograd, 1963.

9. Nguyen Quoc Dinh, Patrick Daillier, Alain Pellet, Droit international pu-blic, Librairie générale de droit et de jurisprudence, Paris, 6e édition,1999.

10. S. Obradović, Najveće povlašćenje u trgovačkim ugovorima, Beograd1933.

11. Smilja Avramov–Milenko Kreća, Međunarodno javno pravo, Beograd,2001.

12. Stevan Đorđević, „Međunarodni ugovori i spoljnotrgovinske klauzule”,Međunarodni problemi, broj 4/1986.

13. Stevan Đorđević, O kontinuitetu država sa posebnim osvrtom nameđunarodnopravni kontinuitet Kraljevine Jugoslavije i FNRJ, Naučnaknjiga, Beograd, 1967.

14. “Conférence des Nations Unies sur le droit des traités”, Première session,Vienne, 26 mars-24 mai 1968

15. Annuaire de la Commission du droit international, 1960, vol. II16. Annuaire de la Commission du droit international, 1964, vol. II17. Annuaire de la Commission du droit international, 1966, vol. II18. Annuaire de la Commission du droit international, 1978, vol. I19. Annuaire de la Commission du droit international, 1978, vol. II, pre-

mière partie, deuxième partie19. Annuaire de la Commission du droit international, 1982, vol. II,

deuxième partie.20. Permanent Court of International Justice, 1929, Série A, No 2221. Permanent Court of International Justice, 1929, Série A, No 2322. Permanent Court of International Justice,1932, Série A/B, No 46

70


APSTRAKT

Članak je posvećen doktrini i praksi vezanoj za pravo ugovora. Autor je usmeriosvoju pažnju na sledeće teme: 1. ugovori i treće države ili treće međunarodne organizacije;2. ugovori kojima se daju prava trećim državama ili trećim međunarodnim organizacija-ma; 3. ugovori kojima se propisuju obaveze trećim državama ili trećim međunarodnim or-ganizacijama. Posebnu pažnju posvećuje klauzuli o najpovlašćenijoj naciji. Autor daje tu-mačenja Bečke konvencije o pravu ugovora iz 1969. i Bečkoj konvenciji o pravu ugovoraizmeđu država i međunarodnih organizacija ili između međunarodnih organizacija iz 1986.

Prof. Stevan ĐORĐEVIĆ

THE EFFECT OF INTERNATIONAL TREATIES

SUMMARY

The international legal practice and doctrine of relative treaty effects up to nowfound acknowledgement in the Vienna Convention on the Law of Treaties 1969, and theConvention on the Law of Treaties between States and International Organizations orbetween International Organizations 1986. In principle, international treaties generate ef-fects only for the involved parties, and the treaty rights and obligations effects only them.Therefore appears the following essential rule that, neither a State nor an international or-ganization can acquire rights or be charged by obligations on the basis of internationaltreaties to which it is not a party. Such treaties are in that respect res inter alios acta. Ininternational law system, treaties do not create either rights or obligations for third parti-es (States or international organizations) without third parties free consent. The existenceand application of that rule is confirmed by diplomatic practice, national and internatio-nal jurisprudence and by international conventions and multilateral agreements. The aut-hor does not exclude that a non-parties may acquire some rights on the basis of a treati-es concluded by others if there is a clear intention of the parties to stipulate rights in the-ir favour. The rule is inapplicable in the case of imposing obligations for the third Stateswithout their consent. The evaluation of the said rule the author carries out through mec-hanism of the most-favoured-nation clause. The relativity of international treaties is ap-plicable to international organizations. Organizations cannot be considered as thirds totreaties by which they are created. Under certain conditions, some international treatiesfall outside the scope of the organization’s competences. These acts are pacta tertiis forthat organization. The possibility of creating rights and obligations for members by inter-national treaties concluded by an organization always depends upon the provisions of theorganization’s statute. The possibility of imposing rights and obligations on members byinternational treaties concluded by an organisation always depends on the provisions ofthe organisation’s statute. The author reconsiders the question of possible effects of trea-ties concluded by the other subjects of international law. With regard to the work of theInternational Law Commission, the author gives special attention to the rules and princi-ples of both the Vienna Conventions on the Law of Treaties.

dejstvo meĐunarodnih ugovora - · pdf file2 milan bartoš, međunarodno javno pravo,...

Documents