deca u uzrastu od tri do Šest godina

DECA U UZRASTU OD TRI DO ŠEST GODINA

Odanost roditeljima 426. S decom ovog uzrasta je obično lakše. Sa tri godine, dečaci i devojčice dostižu fazu emo-

cionalnog razvoja kad im se čini kako su njihovi roditelji divni i žele da budu kao oni. Onaj automat-ski otpor i neprijateljstvo koji su kod dvogodišnjaka tinjali ispod površine kao da se s navršenom trećom godinom kod većine dece smanjuje.

Osećanja koja gaje prema roditeljima više nisu samo prijateljska; sada su topla i nežna. Međutim, deca nisu baš toliko odana svojim roditeljima da bi im se uvek pokoravala i lepo se ponašala. Ona su i dalje stvarna ljudska bića s vlastitim idejama. Žele da se potvrde kao ličnost, čak i ako to znači da se povremeno ponašaju i postupaju protiv želja svojih roditelja.

Iako naglašavam da su deca od tri do šest godina najčešće prijatna, moram da napravim delimičan izuzetak kada je reč o četvorogodišnjacima. Kod mnoge dece se u četvrtoj godini pojavljuje višak samopouzdanja, prave se važna, previše su glasna i ponašaju se izazivački, jer su došla do spoznaje kako sve znaju - spoznaje koja, hvala nebesima, brzo izbledi.

427. Deca sada teže da budu poput svojih roditelja. Dvogodišnja deca revnosno imitiraju sve što rade njihovi roditelji, bilo da je posredi pranje poda ili ukucavanje eksera. Pri tom se pre svega usredsreduju na korišćenje krpe ili čekića. Sa tri godine, ona žele da budu potpuno nalik na svoje ro-ditelje kao ljude. Igraju se odlaženja na posao, staranja o domaćinstvu (kuvanje, čišćenje, pranje veša), brige o deci (igrajući se lutkom ili s mlađim detetom). ,,Ko bajagi" odlaze na vožnju porodičnim koli-ma ili na večernje izlaske. Oblače odeću svojih roditelja, podražavaju njihove razgovore, manire i oso-beni stil. Ovaj proces se katkada naziva poistovećivanjem.

Poistovećivanje je mnogo više od igre. Kroz njega se gradi karakter - dakle, mnogo više kroz ono što deca uočavaju kod roditelja i ponašanje prema tom uzoru, nego kroz ono što roditelji pokušavaju rečima da ih nauče. Na ovaj način se formiraju njihovi osnovni ideali i stavovi - prema radu, ljudima, sebi samima - mada će se oni kasnije modifikovati, kad deca budu zrelija i iskusnija. Na ovaj način uče da budu roditelji kakvi će biti za dvadeset godina, što lako možete videti slušajući kako maze ili grde svoje lutke.

Upravo u ovom uzrastu devojčica postaje svesna činjenice da je žensko i da će izrasti u ženu. Zato ona naročito pažljivo posmatra majku i sklona je da se formira prema njenom uzoru: kako majka gleda na svog muža (vrhovni gospodar, papučić ili voljeni životni saputnik) i uopšte na pripadnike muškog roda; kako gleda na žene (prijateljice ili suparnice); na žensku i mušku decu (da li je dete jednog pola povlašćeno u odnosu na ono drugog pola ili je svako poštovano kao jedinka, bez obzira na pol); kako gleda na posao i kućne poslove (dužnost ili izazov). Devojčica sasvim sigurno neće postati pljunuta kopija svoje majke, ali će majka u mnogom pogledu svakako imati velikog uticaja na nju.

Dečak u ovom uzrastu shvata da je na putu da postane muškarac i stoga nastoji da sebe oblikuje mahom po uzoru na oca. Pri tom ima u vidu očev stav prema sopstvenoj ženi i ženama uopšte, prema drugim muškarcima, prema svojoj muškoj i ženskoj deci, prema poslu od kojeg živi i kućnim poslo-vima.

Mada se dete pre svega poistovećuje s roditeljem istog pola, postoji i izvestan stepen identifikacije s roditeljem suprotnog pola. Na taj način, dva pola dolaze do međusobnog razumevanja koje je do-voljno da mogu da žive zajedno.

160

Deca u uzrastu od tri do šest godina

428. Dečaci i devojčice su fascinirani bebama. Žele da znaju odakle dolaze bebe. Kad otkriju da beba raste u svojoj majci, žude da i sami sprovedu taj neverovatni čin stvaranja - dečaci kao i devojčice. Žele da brinu o bebama i vole ih isto kao što osećaju da su i sami zbrinuti i voljeni. Nateraće mlade dete da glumi bebu i provešće sate igrajući se porodice, ili će za to upotrebiti lutku.

Malo je poznato da dečaci, podjednako koliko i devojčice, priželjkuju da u njima naraste beba. Kad im roditelji kažu da je to nemoguće, skloni su da dugo odbijaju da u to poveruju. „Imaću i ja bebu", kažu, uvereni da će se njihova želja ostvariti budu li samo dovoljno jako želeli. U nekim zaos-talim i izolovanim delovima sveta, kad žena dobije porodajne bolove, dobija ih i njen muž, koga tada prijatelji odvode u porođajnu kolibu za muškarce.

429. Dečaci počinju da gaje romantična osećanja prema majkama, devojčice prema očevi-ma. Do ovog uzrasta, dečakova ljubav prema majci ogledala se pre svega kroz odnos zavisnosti, kao kad je bio beba. Sad, medutim, postaje sve romantičnija, poput očeve. Neretko ćete čuti četovorogo-dišnjeg dečaka kako kaže da će se, kad odraste, oženiti svojom mamom. Nije mu baš najjasnije šta je to brak, ali je zato sasvim siguran ko je najvažnija i najprivlačnija žena na svetu. Devojčica koja se razvija prema majčinom uzoru oseća istu vrstu ljubavi prema ocu.

Ova snažna romantična privrženost pomaže deci da duhovno sazru i steknu zdrava osećanja prema suprotnom polu koja će im kasnije omogućiti da zasnuju dobre brakove. Postoji, medutim, i druga strana medalje, koja stvara nesvesnu napetost kod većine dece ovog uzrasta. Kad ljudi, stari ili mladi, nekog mnogo vole, ne mogu da se odupru želji da ta osoba pripada samo njima. Prema tome, posta-jući sve svesniji svoje posesivne odanosti prema majci, trogodišnji ili četvorogodišnji dečkić postaje i sve svesniji koliko ona već pripada njegovom ocu. To ga ljuti, bez obzira na to koliko voli tatu i koliko mu se divi. Ponekad će u sebi poželeti da se on više nikad ne pojavi, da bi se odmah potom osetio kri-vim zbog tako nelojalnog osećanja. Rasudujući na svoj detinji način, on zamišlja da tata gaji isto takvu ljubomoru i ozlojedenost prema njemu.

Kod male devojčice se razvija isto tako posesivna ljubav prema ocu. Ponekad poželi da se nešto desi njenoj majci (koju inače obožava), da bi mogla da ima tatu samo za sebe. Poneka će čak reći majci: „Slobodno idi na neko dugo putovanje, a ja ću da brinem o tati." Ali, i ona zamišlja da je majka ljubomorna na nju i podsvesno brine zbog toga.

Deca pokušavaju da ne misle na ta osećanja koja ih plaše jer je roditelj, na kraju krajeva, mnogo veći i jači, ali ona su sklona da izbiju na površinu u njihovim simboličnim igrama i snovima. Verujemo da ta pomešana osećanja - ljubavi, ljubomore i straha - prema roditelju istog pola leže u korenu ružnih snova koji tako često more decu ovog uzrasta - snova u kojima ih progone divovi, lopovi, veštice i drugi zastrašujući likovi.

430. Privrženost ne treba da bude preterana. Ova romantična privrženost roditelju suprotnog pola između treće i šeste godine mogla bi se nazvati prirodnim načinom oblikovanja dečjih osećanja koji služi kao priprema za detetovu buduću ulogu bračnog druga i roditelja. Ne bi, međutim, valjalo da ta privrženost ode tako daleko ili postane toliko snažna da se proteže kroz ceo život, pa čak ni kroz celo detinjstvo.

Priroda očekuje da deca od šest ili sedam godina prestanu da misle kako mogu da imaju jednog roditelja samo za sebe. Nesvesni strahovi od navodne ljutnje roditelja i polnih razlika preobratiće nji-hove prijatne romantične snove u odbojnost. Od tog vremena deca će se kloniti poljubaca roditelja suprotnog pola. Njihova interesovanja se s olakšanjem okreću bezličnim stvarima kao što su školski zadaci i učenje. Sada nastpje da što više budu kao njihovi vršnjaci istog pola, a ne kao roditelji. (Frojd je na ovo gledao kao na razrešenje Edipovog kompleksa.)

Otac koji shvata da njegov mali sin katkad prema njemu nesvesno gaji osećanja ozlojeđenosti i straha, neće mu pomoći tako što će prema dečaku biti suviše blag i popustljiv ili se pretvarati da i ne voli baš tako mnogo svoju ženu. Štaviše, ako je uveren da se njegov tata plaši da bude odlučan otac i normalno posesivan muž, dečaku će se činiti da je suviše prisvojio majku i zbog toga će osećati kri-vicu i strah. A nedostajaće mu i inspiracija u vidu samopouzdanog oca, koju mora da ima kako bi razvio sopstveno samopouzdanje.

161

Nega dece po doktoru Spoku

Na isti način i majka, mada zna da je njena kćerkica ponekad ljubomorna na nju, može najbolje da joj pomogne da odraste tako što će biti samopouzdana mama koja ne dozvoljava da je iko maltre-tira, zna kako i kad da bude odlučna i nimalo se ne boji da pokaže nežnost i odanost prema svom mužu.

Ako je majka prema njemu mnogo popustljivija i nežnija nego otac, dečaku to ume prilično da zakomplikuje život. Isto se dešava i kad je bliskija i saosećajnija prema sinu nego prema mužu. Takav stav ima tendenciju da otuđi dečaka od njegovog oca i ulije mu preterani strah od njega. Na isti način, ako kćerka, da tako kažemo, vrti oca oko malog prsta i uvek podriva sve majčine napore da je disci-plinuje, ili se otac ponaša kao da mu je prijatnije u društvu svoje kćerke nego svoje žene, ne pomaže time ni jednoj ni drugoj. Time samo narušava dobar odnos koji kćerka treba da ima s majkom da bi izrasla u srećnu i zadovoljnu ženu.

Potpuno je normalno da otac bude povremeno popustljiviji prema kćerki, a majka prema sinu, kao i da se sin oseća malo prijatnije u društvu majke nego u društvu oca, zato što je prirodno da je supar-ništvo među pripadnicima različitih polova manje nego ono izmedu dva muškarca ili dve žene.

U prosečnoj porodici postoji zdrava ravnoteža osećanja izmedu oca, majke, sinova i kćerki, koja ih bez nekog posebnog napora ili svesnog razmišljanja vodi kroz sve ove etape razvoja. Sve ovo smo izneli jer smo želeli da imate uvid u frojdovsko shvatanje razvoja dece od tri do šest godina, kao i da damo neke putokaze porodicama u kojima su se odnosi poremetili.

431. Roditelji mogu da pomognu deci u ovoj romantičnoj, ali ljubomornoj fazi tako što će im jasno staviti do znanja da oni pripadaju jedno drugom, da mama ne može da pripada samo sinu, a tata samo kćerki, ali i da ih ne iznenađuje činjenica da se njihova deca ponekad zbog toga ljute na njih.

Kad devojčica izjavi da će se udati za svog tatu, on se može ponašati kao da mu je drago zbog komplimenta, ali i objasniti joj da je već oženjen, a da će ona, kad poraste, naći muškarca svojih godi-na za kojeg će se udati.

Kad roditelji razgovaraju izmedu sebe, ne smeju dozvoliti ni da im dete prekida razgovor. Mogu ga vedro ali odlučno podsetiti da moraju da popričaju o nečemu i predložiti mu da se za to vreme ne-čim zabavi. Takva taktičnost sprečiće dete da prisustvuje dugotrajnim međusobnim izlivima nežnosti, kojima se ne bi predavali ni da je prisutan bilo ko drugi, ali ne moraju žurno da se odmiču jedno od drugog i ponašaju se kao krivci ako je dete neočekivano ušlo u sobu i zateklo ih zagrljene ili kako se ljube.

Kad je dečak iz ljubomore neučtiv prema ocu, ili prema majci zato što je ona uzrok te njegove ljubomore, roditelj treba da insistira na pristojnosti. Isto važi i ako je u pitanju obrnuta situacija s de-vojčicom. Međutim, roditelji mogu da ublaže osećanja ljutnje i krivice kod deteta, tako što će mu reći da znaju da se ono katkada naljuti na njih. (Vid. odeljak 657.)

432. Problemi sa spavanjem. Ustanovljeno je da su mnogi problemi oko spavanja u uzrastu od tri do pet godina prouzrokovani romantičnom ljubomorom. Dete se usred noći ušunja u roditeljsku so-bu i hoće da legne u njihov krevet samo zato što podsvesno ne želi da oni budu zajedno sami. I za dete i za roditelje je mnogo bolje ako ga odmah odlučno, ali ne ljutito, odvedu natrag u njegov krevet. (Vid. odeljak 769.)

Ljubopitljivost i mašta 433. Ljubopitljivost dece u ovom uzrastu je velika. Hoće da znaju značenje svega sa čim se

sretnu. Njihova mašta je bogata. Saberu dva i dva i iz toga izvlače vlastite zaključke. Sve povezuju sa sobom. Kad slušaju o vozovima, odmah zahtevaju da znaju: „Hoću li i ja jednog dana putovati vo-zom?" Kad neko pomene neku bolest, odmah pomisle: „Hoću li se i ja razboleti od toga?"

434. Malo mašte je dobro. Kad deca od tri ili četiri godine ispričaju izmišljenu priču, ona ne lažu u onom smislu u kojem odrasli tumače nešto kao laž. Njima je njihova mašta vrlo živopisna. Nisu si-gurni gde prestaje stvarno, a počinje nestvarno. Zbog toga vole kad im čitate ili pričate priče. Zbog toga se plaše nasilnih scena na televiziji i u filmovima i ne bi trebalo ni da ih gledaju.

162


Nema potrebe da grdite dete ili terate da se oseća krivim ako ponekad izmišlja priče. Nema pot-rebe ni da brinete, sve dok je ono inače druželjubivo i srećno u društvu druge dece. S druge strane, ako veći deo dana provodi pričajući o zamišljenim drugarima ili avanturama, ali ne kroz igru već kao da u to zaista veruje, postavlja se pitanje da li je zadovoljno svojim stvarnim životom. Delimično možete to izlečiti time što ćete ga uključiti u grupu vršnjaka s kojima može da se igra i pomoći mu da uživa u tome. Drugo pitanje je da li ima dovoljno opušten i ležeran odnos s roditeljima.

Deci je potrebno da ih grlite i da ih nosite na ramenima. Moraju da učestvuju u šalama i prija-teljskim razgovorima svojih roditelja. Ako su odrasli oko njih suzdržani, deca sanjaju o prijatnim i punim razumevanja drugovima za igru, baš kao što gladan čovek sanja čokoladu. Ako roditelji često grde dete, ono će izmisliti nevaljalog drugara kojeg će kriviti za sve ono loše što su uradili ili barem priželjkuju da urade. Ukoliko dete živi mahom u svom zamišljenom svetu i ne ume da se prilagodi dru-goj deci, naročito u uzrastu od četiri godine, trebalo bi da dečji psihijatar, dečji psiholog ili neki drugi specijalista za mentalno zdravlje ustanovi šta mu to nedostaje.

Strahovi u uzrastu od tri do pet godina

435. U ovom uzrastu su česte izmišljene brige. Već sam pomenuo koliko se razlozi za zabrinu-tost dece menjaju u različitim uzrastima. Kod trogodišnjaka i četvorogodišnjaka nove vrste straha bujaju kao pečurke posle kiše - strah od mraka, pasa, vatrogasnih kola, smrti, bogalja. Dečja mašta je u ovoj fazi toliko razvijena da su u stanju da zamisle sebe u ulozi nekog drugog i predstave sebi opas-nosti koje zapravo nisu doživela. Prosto cepte od ljubopitljivosti. Ne samo da hoće da znaju uzrok svega i svačega već i kakve veze sve to ima sa njima. Načuju nešto o umiranju i odmah bi da saznaju šta je „umiranje". Čim steknu maglovitu predstavu o tome, prvo sledeće pitanje glasi: ,,A je l' moram i ja da umrem?"

Ovakvi strahovi su češći kod dece koju su stalne bitke oko hranjenja i vršenja nužde učinile napetom, dece čija je mašta suviše podstaknuta zastrašujućim pričama ili prekomernim upozorenjima, dece koja nisu imala dovoljno prilike da razvijaju svoju nezavisnost i druželjubivost, kao i dece čiji su roditelji previše zaštitnički nastrojeni. Ranije nakupljena nesigurnost kao da se sada, uz pomoć razbuk-tale dečje mašte, kristališe u vrlo određen strah.

Zvuči kao da hoću da kažem da se sa svakim detetom koje ima strahove ranije pogrešno postu-palo, ali zapravo nema nikakve veze s tim. Sva deca imaju strahove. Svet je još uvek pun stvari koje ne razumeju i, bez obzira na to s koliko su ljubavi podizana, shvataju koliko su stvarno slaba i ranji-va. Mislim da se neka deca rađaju osetljivija od ostale; a sva se deca, bez obzira na svu pažnju koju im ukazujete, nečega boje.

Vaš zadatak kao roditelja nije da proterate sve strahove iz mašte svog deteta. Štaviše, kako da se suoči sa svojim strahovima i pobedi ih jeste važna lekcija koju dete valja da nauči. Vaš posao sastoji se u tome da svom detetu pomognete da nauči kako da se na konstruktivan način izbori sa svojim stra-hovima i nadvlada ih. Elokventnim rečima Selme Frajberg u Carobnim godinama (The Magic Years): „Buduće mentalno zdravlje deteta ne zavisi od toga da li u njegovom zamišljenom svetu obitavaju ili ne obitavaju džinovi - ljudožderi. Ono zavisi od toga kako će dete izabrati da izađe na kraj s njima."

436. Strah od mraka. Ukoliko se kod vašeg deteta razvije strah od mraka, pokušajte da ga ohrab-rite. Pri tom više vodite računa o načinu na koji ćete to učiniti nego o rečima koje ćete upotrebiti. Ne-mojte ga ismevati ili biti nestrpljivi, a ni pokušavati da mu argumentovano dokažete da nema čega da se boji. Ako hoće da priča o tome, a malo je dece koja to hoće, pustite ga. Neka oseti da želite da shva-tite ali da ste apsolutno sigurni da mu se ništa loše neće dogoditi. Podrazumeva se da nikad ne bi tre-balo da mu pretite čudovištima, policajcima ili đavolom.

Izbegavajte strašne filmove i televizijske programe, kao i okrutne bajke. Dete je već dovoljno uplašeno prizorima iz svoje mašte. Prekinite s bilo kakvim bitkama oko toga hoće li ili neće da jede i zašto se upiškilo u krevet. Usmeravajte detetovo ponašanje čvrstom rukom, radije nego da mu dozvo-lite da se ružno ponaša i kasnije oseća krivo zbog toga. Organizujte njegov dan tako da ga u potpunosti proživi družeći se i igrajući s drugom decom. Što se više bude zaokupljalo igranjem i planiranjem, to će manje brinuti o svojim unutrašnjim strahovima. Ostavljajte noću otvorena vrata ako ono tako želi,

163


a ne smeta ni ako u njegovoj sobi gori prigušeno svetlo. Ne košta vas ništa, ali će tako zli duhovi osta-ti van njegovog vidokruga. Svetlo ili razgovor koji dopiru iz dnevne sobe neće smetati detetu da zaspi, ali njegovi strahovi hoće. Kad se strahovi povuku, ono će opet moći da podnosi mrak.

437. Pitanja o smrti. Budite unapred spremni na to da će vam dete u ovom uzrastu postavljati pitanja o smrti. Potrudite se da prvo objašnjenje koje ćete mu dati zvuči neusiljeno i nikako suviše zas-trašujuće. Mogli biste da mu kažete: „Svako jednom mora da umre. Mnogi ljudi umru kad su jako stari i bolesni i telo jednostavno više ne može da radi."

Morate da skrojite svoj odgovor u skladu s razvojnim nivoom deteta. Na primer, izjava: „Izgubili smo ujka Jovana", ispuniće strahom srce svakog deteta koje se i samo nekad izgubilo. Budući da je ovo uzrast u kom deca prilično bukvalno shvataju sve što im se kaže, naročito je važno da o smrti ne govorite kao o „odlasku na spavanje", recimo, „baka je zaspala". Mnoga će se deca posle toga užasa-vati odlaska na spavanje jer će misliti da će umreti ako zaspe, ili će naprosto odgovoriti: ,,Pa što je onda ne probudite?"

Mislim da je najbolje da mu objasnite na najjednostavniji način - bez ulepšavanja činjenica - da je smrt stanje u kojem „telo potpuno prestaje da radi". Možete iskoristiti priliku da porazgovarate o vašim porodičnim ubeđenjima o smrti. Većina odraslih oseća izvestan strah i ozlojeđenost u pogledu smrti; nema načina da deci predstavite ovu stvar, a da pri tom zaobidete ovo suštinsko ljudsko ose-ćanje. Ali, ako o smrti razmišljate kao o nečemu sa čim se jednog dana valja suočiti dostojanstveno i hrabro, umećete da barem donekle prenesete to osećanje i na svoje dete. Upamtite i da na postavljeno pitanje odgovarate jednostavno i istinito. Zagrlite svoje dete i podsetite ga da ćete još dugo, dugo biti zajedno.

438. Pogrebi. Mnogi roditelji se pitaju da li da dozvole deci između tri i šest godina da prisustvuju pogrebu rodaka ili bliskog porodičnog prijatelja. Ako dete želi da prisustvuje pogrebu, a roditelji se slažu s tim i pripreme ga za sve što će se tamo dogadati, mislim da deca od tri godine naviše mogu da budu prisutna na pogrebu. Čak mogu da prisustvuju i samom ukopu, na groblju. Važno je da uz dete bude neka odrasla osoba koju ono dobro poznaje i koja mu je emocionalno bliska, da bi mu odgovo-rila na sva pitanja i, u slučaju potrebe, odvela ga kući ako se suviše uznemiri.

439. Strah od životinja je čest u ovom uzrastu, čak i kod dece koja nemaju nikakvih loših iskus-tava. Nemojte ih silom vući prema psu da biste ih ohrabrili. Sto ih više vučete, to će ona više osećati da je bolje da vuku u suprotnom pravcu. Kako meseci prolaze, i sama će pokušati da prevaziđu svoj strah i približe se psu. Sama će to uraditi mnogo brže nego kad ih vi ubedujete.

440. Strah od vode. Nikad ne vucite dete koje vrišti od straha da silom uđe u more ili bazen. Tačno je da tu i tamo dete koje primoraju da uđe u vodu ustanovi da je brčkanje veoma zabavno i od-jednom prestane da se plaši, ali u mnogom većem broju slučajeva, primoravanje ima sasvim suprotan efekat. Imajte na umu da dete čezne da uđe u vodu uprkos strahu koji ga muči.

Dete koje se plaši vatrogasnih kola, policajaca i ostalih konkretnih stvari, ponekad pokušava da svoj strah prevaziđe kroz igru. To je odličan način, ukoliko je dete to u stanju. Strah nas podstiče da delamo. Naš organizam biva preplavljen adrenalinom, od kojeg srce ubrzano bije, a nivo šećera u krvi skače dajući nam više energije. Spremni smo da potrčimo poput vetra ili da se borimo poput divlje životinje (reakcija „bori se ili beži"). Trčanje i borba sagorevaju strah. Mirno sedenje nam neće po-moći. Ako dete koje se plaši pasa u igri prosto rasturi udarcima plišanog psa, to mu delimično ublažava strah. Ukoliko se kod vašeg deteta razvije intenzivan strah ili više strahova koji počnu da se prelivaju u ostale delove njegovog svakodnevnog života, trebalo bi da potražite pomoć stručnjaka za dečje men-talno zdravlje.

441. Strah od povrede. Strah od telesnih povreda u uzrastu od dve i po do pet godina izdvajam zato što postoje neki specijalni načini da se on spreči ili ublaži. Deca u ovom uzrastu hoće da znaju razlog svemu, lako se zabrinu i zamišljaju sebe u raznim opasnostima koje vide. Ako vide bogalja ili

164


fizički deformisanu osobu, prvo zahtevaju da znaju šta joj se desilo; zatim se stavljaju na njeno mesto, pitajući se da li se takva povreda može i njima desiti.

Ovo je takođe uzrast u kojem je prirodno veliko interesovanje za fizičke veštine svih vrsta (ska-kanje, trčanje, pentranje), koje čini nepovredivost tela vrlo bitoom, a svaki lom vrlo uznemiravajućim. Ovo objašnjava zašto dete od dve i po ili tri godine pravi veliko pitanje ako mu date polomljen keks i zahteva da mu date onaj koji je ceo.

Ovi strahovi se kod dece razvijaju i nevezano za stvarne povrede. Deca u isti-koš trpaju i prirodne razlike između devojčica i dečaka i grdno brinu zbog njih. Ako trogodišnji dečkić vidi neobučenu devojčicu, može mu se učiniti čudno što ona nema penis kao on. Verovatno će upitati: ,,A gde je njena piša?" Ne dobije li odgovor kojim će biti zadovoljan, zaključiće da mora da joj se nešto strašno desi-lo. Zatim sledi uznemiravajuća pomisao: ,,To i meni može da se desi." Isto nerazumevanje može mučiti i malu devojčicu kad prvi put vidi da su dečaci drugačije gradeni. Prvo hoće da zna: „Šta je ono?" A zatim sledi bojažljivo pitanje: ,,A što i ja to nemam? Je 1' se mojoj piši nešto desilo?" Tako funkcioniše um trogodišnjaka. Deca mogu toliko da se uznemire da se boje i da pitaju roditelje o tome.

Ova zabrinutost zbog različitog telesnog sklopa devojčica i dečaka ispoljava se na različite načine. Sećam se jednog dečkića, malo mlađeg od tri godine, koji je bojažljivo posmatrao svoju sestricu dok juje mama kupala i stalno ponavljao: „Bebu boli, bebu boli." Majci nikako nije bilo jasno o čemu on to priča, sve dok se nije odvažio da pokaže. Istovremeno je zabrinuto pokrio ručicom svoj penis. Majka se uplašila da je posredi početak loše navike. Nije joj palo na pamet da poveže njegove reči s njego-vim gestom. Sećam se i devojčice koja se zabrinula pošto je ustanovila da su dečaci drugačiji i po-kušavala da skine odeću drugoj deci da vidi da li i kod njih ima nešto drugačije. Nije to radila krado-mice, već sasvim otvoreno; bilo je očigledno da je uplašena. Kasnije je počela dadodiruje sopstvene genitalije. Dečkić od tri i po godine se prvo uznemirio kad je video svoju sestricu kad ju je mama pre-povijala i onda počeo da brine zbog svega u kući što je bilo polomljeno. „Zašto se ovaj olovni vojnik polomio?" pitao bi nervozno roditelje. Pitanje nije imalo nikakvog smisla, jer ga je upravo on sam polomio dan ranije igrajući se. Kao da ga je sve što je bilo oštećeno podsećalo na strah koji je počeo da ga muči.

Bilo bi dobro da imate na umu da će sva normalna deca izmedu dve i po i tri i po godine starosti pre ili kasnije početi da se pitaju u vezi s telesnim razlikama i da će, ukoliko ne dobiju objašnjenje koje će ih smiriti i utešiti, doći do nekih zabrinjavajućih zaključaka. Nema svrhe da čekate da kažu: „Hoću da znam zašto su dečaci drugačiji od devojčica", jer se neće izraziti tako konkretno. Postaviće vam nekakvo pitanje ili dati nekakav nagoveštaj, ili jednostavno čekati i brinuti sve više. Nemojte to shva-tati kao nezdravo interesovanje za seks. Za njih je to samo jedno od mnogih važnih pitanja. Vidite, dakle, zašto bi bilo pogrešno ućutkati ih, izgrditi ili pocrveneti i odbiti da odgovorite. To bi ih navelo da pomisle da su na opasnom terenu, što je upravo ono što želite da izbegnete. S druge strane, ne mo-rate da budete svečani kao da ćete držati predavanje. Ovo je lakše. Pre svega, pomaže da dete pro-govori o svom strahu, tako što će reći da se boji da je devojčica imala pišu kao i on, ali da joj se nešto desilo. Na to mu objasnite, normalnim i vedrim tonom, da su devojčice i žene drugačije od dečaka i muškaraca; tako i treba da bude. Malo dete lakše shvata ako mu navedete primer. Možete da mu objas-nite da je Stefan isti kao tata, čika Toma, ujka Mihailo i tako dalje, a da je Ana ista kao mama, tetka Jelena i strina Gordana (dajte za primer one osobe koje dete najbolje poznaje). Devojčici je potrebno malo dodataog ohrabrenja, jer je sasvim prirodno da želi da ima nešto što je videla. (Cuo sam za jednu malecku koja se požalila svojoj mami: „Ali on je tako lep, a ja sam tako ružna.") Ubedite je da njena mama voli što je takva kakva jeste, a da i mama i tata vole nju baš takvu kakva jeste. To može da bude i dobar trenutak da joj kažete da devojčice, kad porastu, mogu da imaju bebu i da imaju i grudi koji-ma će je hraniti. Pomisao na to je strašno uzbudljiva za trogodišnju ili četvorogodišnju devojčicu.

442. Strah od nuklearnog rata ili nuklearne nezgode. Deca koja su čula svoje roditelje kako razgovaraju o nuklearnom ratu ili nuklearnim nezgodama, sklona su da se zabrinu zbog toga. Mala deca ispoljavaju tu svoju zabrinutost kao strah da će mama i tata poginuti, a onda neće imati ko da brine o njima. Starija deca shvataju to kao direktau opasnost po sebe. Adolescenti postaju pesimisti i pitaju se koja je vajda od učenja i čuvanja zdravlja ako će umreti pre nego što se uopšte zaposle i pos-tanu roditelji.

165


Roditelji ih mogu delimično ohrabriti ako im kažu: „Opasnost postoji, to je tačno, ali ništa ne mo-ra da se desi ako svi radimo u korist mira i na izborima uvek glasamo za kandidate koji su za razoru-žanje i mirno rešavanje nesuglasica."

Deci koja su suviše mala da bi shvatala šta podrazumeva delovanje u korist mira biće lakše ako im kažete da se njihovi roditelji i ostali odrasli trude da spreče da ikad dode do nuklearnog rata.

166

DECA IZMEĐU ŠESTE I JEDANAESTE GODINE

Uklapanje u spoljni svet 443. Promene posle šeste godine. Deca postaju sve nezavisnija od roditelja, pa čak i nestrpljiva

prema njima. Više ih brine šta govore i čine druga deca. Razvijaju snažniji osećaj odgovornosti u pogledu stvari za koje misle da su važne. Savest ume da im bude toliko stroga da prigovaraju sebi zbog potpuno besmislenih stvari, poput stajanja na pukotine u asfaltu. Zanimaju ih bezlični predmeti, kao što su aritmetika i motori. Ukratko, počinju da se odvajaju od porodice i zauzimaju svoje mesto kao odgovorni građani spoljnog sveta.

U odeljku 430 pomenuo sam Frojdovo objašnjenje velikih promena koje se dešavaju kod dece. Između treće i pete godine deca su obično prijatni i nežni članovi porodice koji ponosno uobličavaju svoje aktivnosti, manire za stolom i način govora ugledajući se na svoje roditelje. Devojčica pokušava da liči na majku kojoj se divi i oseća snažnu romantičnu privrženost ocu. Kod dečaka važi obrnuto.

Međutim, ta posesivna, romantična osećanja podstiču sve neprijatniji osećaj suparništva u odno-su na roditelja istog pola. Nesvestan strah od izlaganja neodobravanju roditelja naposletku dovodi do prestanka otvorenog izražavanja osećanja i preokreta u mnogim osećanjima. Ranije prijatno roman-tično sanjarenje sad se pretvara u odbojnost. Deca se sad mogu otimati kad roditelj pokuša da ih polju-bi. Ovu averziju prenose i na decu suprotnog pola. Gunđaju kad vide ljubavnu scenu u nekom filmu. To je ono zbog čega se tako revnosno okreću bezličnim i apstraktnim predmetima kao što su čitanje, pisanje, aritmetika, mehanika, nauka, proučavanje prirode. Delimično, to objašnjava i zašto su deca u ovom uzrastu emocionalno spremna za polazak u školu.

Drugi način sagledavanja psiholoških promena koje se odvijaju kod dece između šest i sedam godina starosti jeste uviđanje na koji su način povezane te promene s evolucijom čoveka od njegovih predaka. Svaka jedinka koja prolazi period od šeste do dvanaeste godine, verujem da prolazi kroz odre-denu fazu evolucije. Pre mnogo miliona godina, preci čoveka su završavali rast i imali potpuno razvi-jene instinkte oko pete godine starosti. Njihov stav prema porodičnom životu, koji su imali kao odrasli ljudi, bio je verovatno vrlo sličan stavu naše petogodišnje dece: bili su srećni što su sa svojom poro-dicom, rado su se pokoravali starijim članovima porodice, želeli su da budu kao oni i da uče od njih.

Drugim rečima, ovi čovekovi preci bili su za ceo život vezani bliskim porodičnim vezama. Tek mnogo kasnije u toku evolucije naši su preci razvili sposobnost da postanu nezavisniji od svojih ro-ditelja i naučili da žive u većim društvenim zajednicama na bazi saradnje, pravila, samokontrole i raz-mišljanja.

Potrebne su godine da bi jedinka naučila da se snalazi na ovaj komplikovan način života odraslih. Verovatno je to razlog što fizički rast ljudskih bića traje toliko dugo. Beba raste vrlo brzo, poput živo-tinje, kao i starije dete u periodu puberteta. Izmedu se, međutim, taj rast usporava, pogotovo tokom dve godine koje neposredno prethode početku puberteta. Kao da priroda kaže: „Stani malo! Pre nego što ti poverim snažno telo i potpuno razvijene instinkte, moraš prvo da naučiš da misliš svojom gla-vom, kontrolišeš svoje želje i instinkte za dobro drugih, shvatiš zakone ponašanja u svetu izvan svoje porodice i naučiš veštine pomoću kojih ljudi žive."

444. Nezavisnost od roditelja. Kad pređu šestu godinu, deca duboko u sebi i dalje vole svoje ro-ditelje, ali to obično ne pokazuju mnogo. Često su uzdržanija i prema drugim odraslim osobama. Više ne žele da budu voljena kao stvar koja nekom pripada ili kao „slatko malo". Stiču osećaj dostojanstva kao jedinke i zahtevaju da ih tako i tretirate.

167


Usled potrebe da budu manje zavisna od roditelja, više se okreću odraslim osobama izvan kruga porodice kojima veruju i od njih traže znanje i savet. Ako iz predavanja svog obožavanog nastavnika biologije shvate da su crvena krvna zrnca veća od belih, ništa što roditelji kažu ne može da ih ubedi da nije tako.

Nisu zaboravila ideje o dobru i zlu koje su im roditelji usadili. Štaviše, one su se ukorenile tako duboko da ih smatraju vlastitim idejama.

Deca postaju nestrpljiva kad ih roditelji podsećaju šta bi trebalo da urade, jer ona to već znaju i žele da ih smatraju odgovornim.

445. Loši maniri. Deca izostavljaju iz svog rečnika neke lepše reči da bi ih zamenila malo grub-ljim izrazima. Žele da imaju odeću i frizuru kao ostala deca. Idu razvezanih pertli s istim ubeđenjem s kojim ljudi nose partijske bedževe u toku predizborne kampanje. Zapostavljaju neka pravila lepog ponašanja za stolom, sedaju za sto prljvih ruku, sede nalakćeni nad tanjirom, trpaju u usta prevelike zalogaje. Tu i tamo odsutno šutnu nogu od stola. Kad skinu jaknu, pustiće je da padne na pod i ostavi-ti tamo. Treskaće vratima ili ih ostavljati otvorena.

I ne shvatajući, postižu zapravo tri stvari odjednom. Prvo, uzore ponašanja traže među svojim vrš-njacima. Drugo, objavljuju svoje pravo na veću nezavisnost od roditelja. Treće, savest im je mirna jer ne čine ništa što je pogrešno sa stanovišta morala.

Ovi loši maniri i loše navike verovatno žaloste roditelje, koji misle da njihovo dete zaboravlja sve čemu su ga tako pažljivo učili. U stvari, ove promene dokazuju da je dete naučilo šta je to lepo pona-šanje - u suprotnom se ne bi toliko trudilo da se buni protiv njega. Kad oseti da je uspostavilo svoju nezavisnost, verovatno će se vratiti porodičnim vrednostima.

Kao daje lepo ponašanje zaboravljeno.

Ne mislim da je svako dete u ovom uzrastu nestašno. Dete koje se dobro slaže s roditeljima koji nisu suviše strogi možda neće ni ispoljavati otvorene znake pobune - devojčice se uglavnom bune manje nego dečaci. Međutim, ako pažljivo posmatrate, videćete znake promene stava.

Šta da radite? Naposletku, deca moraju ponekad i da se okupaju i doteraju za praznik. Možda i možete da pređete preko nekih manjih stvari koje vam idu na živce, ali bi trebalo da odlučno insisti-rate na onome što smatrate da je važno. Kad mu kažete da opere ruke, recite to normalnim tonom. Prigovarački i zapovedan ton iritira decu i nesvesno ih nagoni da se inate.

446. Družine i klubovi. Ovo je uzrast u kojem cvetaju družine i klubovi. Grupa dece koja su već prijatelji odlučuje da formira tajnu družinu. Rade vredno kao pčelice praveći svoje članske bedževe i sređujući mesto za sastanke (po mogućnosti skriveno) i praveći spisak pravila. Možda ni sami nikad neće saznati koja je to njihova tajna, ali zamisao o tajanstvenosti verovatno predstavlja potrebu da

168

Deca između šeste i jedanaeste godine

dokažu da mogu da vladaju sobom bez mešanja odraslih i neometani od one dece koja više zavise od roditelja.

Čini se da deci koja pokušavaju da budu odrasla pomaže druženje s decom koja osećaju isto. Gru-pa zatim pokušava da pokaže svoju nadmoć nad decom koja joj ne pripadaju, tako što ih tera da se osećaju isključena ili ih stalno napada. Odraslima se to može činiti sujetno i okrutno, ali to je zato što smo mi navikli da prefinjenijim metodama izražavamo svoje loše mišljenje o drugima. Deca samo ose-ćaju nagon za organizovanjem života zajednice. To je jedna od sila koje pokreću ovu našu civilizaciju.

447. Kako da pomognete detetu da postane društveno i omiljeno. Evo šta vam valja činiti od samog početka da biste dete vaspitali tako da bude društveno i omiljeno: ne pravite nepotrebnu gužvu oko beznačajnih stvari u njegovim prvim godinama; puštajte ga da bude u društvu dece svog uzrasta i veličine čim navrši prvu godinu; dozvolite mu slobodu da razvija svoju nezavisnost; što je manje moguće menjajte mesta stanovanja i školu deci. Koliko god možete, puštajte svoju decu da se druže s decom iz komšiluka, da se oblače, pričaju i igraju kao oni, kao i da imaju otprilike isti džeparac i privi-legije kao ostala prosečna deca iz komšiluka. Ne mislim, naravno, da bi trebalo da im dozvolite da se druže s najgorim huliganima u gradu. I ne uzimajte zdravo za gotovo kad vam pričaju šta je sve doz-voljeno drugoj deci.

Koliko će se dobro odrasli ljudi slagati s kolegama na poslu i koliko će im dobar biti porodični i društveni život, zavisi umnogome od toga koliko su se dobro slagali s drugom decom kad su bili deca. Ako roditelji usade deci visoke standarde i visoke ideale kod kuće, oni će postati deo njihovog karak-tera i naposletku će se i pokazati, čak i posle perioda žargonskog izražavanja i loših manira u sredini detinjstva. Medutim, ako su roditelji nezadovoljni sredinom u kojoj žive i društvom svoje dece, ako pružaju deci osećaj da su drugačija od ostalih i odvraćaju ih od druženja s drugima, deca će možda odrasti nesposobna da se osećaju prijatno u bilo čijem društvu. U tom slučaju, visoki standardi neće biti od velike koristi ni njima ni svetu oko njih.

Ako dečak teško sklapa prijateljstva, od velike je pomoći da pohada školu i razred s fleksibilnim nastavnim programom. Tada nastavnik ima mogućnosti da organizuje stvari tako da dete dobije priliku da upotrebi svoje sposobnosti i doprinese razrednim projektima. Tako će i druga deca naučiti da cene njegove dobre osobine i da ga zavole. Dobar nastavnik, koga deca poštuju, takode može da poveća populamost deteta u grupi pokazujući da ceni to dete. Od pomoći je čak i ako ga smesti u klupu s vrlo omiljenim detetom ili ga odredi da bude partner tom detetu u raznim aktivnostima.

Neke stvari mogu da urade i roditelji kod kuće. Kad dete dovede drugove kući da se igraju, po-našajte se prijateljski i gostoljubivo. Podstaknite ga da ih pozove na ručak i onda im poslužite jela koja oni smatraju da su ,,kul". Kad planirate putovanja za vikend, izlet, odlazak u bioskop ili na neku pred-stavu, pozovite i dete s kojim vaše dete želi da bude prijatelj - a to ne mora da bude dete s kojim biste vi želeli da se ono druži. Kao i odrasli, deca su takođe potkupljiva i sklonija su da vide dobre strane deteta koje ih čašćava.

Vi, dabome, ne želite da vaše dete ima samo „kupljenu" popularnost; ona je ionako kratkog daha. Vi samo hoćete da pokrenete stvari, da mu date priliku da bude primljeno u grupu koja ga je isklju-čivala čisto zbog prirodne sklonosti ka stvaranju klanova, karakteristične za taj uzrast. Ako ima priv-lačnih osobina, vaše će dete iskoristiti pruženu priliku i izgraditi vlastita prijateljstva.

448. Izbegavajte suviše mnogo vanškolskih aktivnosti. Sa sedam godina neka deca su uključena u svakodnevne organizovane vanškolske aktivnosti. Ovo naročito važi za porodice sa samo jednim roditeljem i one u kojima oboje roditelja rade van kuće. Nema ničeg lošeg u sportu, gimnastici, muzi-ci i plesu, ukoliko se dete njima bavi umereno i bez velikog takmičenja. Medutim, svoj deci je potreb-no da malo „gluvare", sama ili s društvom, odlučujući prema sopstvenim sklonostima šta će za to vre-me raditi. To je teško organizovati kad je roditelj sam ili oboje rade, ali mislim da je vredno truda.

449. Džeparac ne bi trebalo da bude plata. Džeparac je sredstvo da deca nauče da barataju novcem, štede i troše. Većina dece počinje da shvata ove stvari negde sa šest ili sedam godina, tako da je to otprilike dobro vreme da počnete da im dajete džeparac. Iznos će zavisiti od običaja i finansija

169


porodice, kao i od prosečnog džeparca dece iz vašeg okruženja. Mislim da deca treba sama da odlučuju o tome kako će trošiti svoj džeparac, sve dok to nije nešto što roditelji ne dozvoljavaju, kao što su, reci-mo, preterane količine slatkiša.

Smatram da džeparac ne treba da bude plata deci za obavljanje zaduženja koja su im dodeljena, jer ta zaduženja imaju sasvim drugačiju svrhu. Ona su jedan od načina na koji deca uče da valja da obave svoj deo posla u domaćinstvu, isto onako kako će kasnije sudelovati u životu veće društvene zajednice. Svako dete treba da ima u kući svoja redovna zaduženja, kao što su postavljanje ili raščiš-ćavanje stola, pranje sudova ili iznošenje dubreta. Ukoliko ste dosledni i svojim ponašanjem im ne pokazujete da time rade bilo šta izuzetno, i deca će se isto tako ponašati. Pokušajte da ne pravite izu-zetke i nastojte da im ne dozvoljavate da odu ne završivši posao.

Uvek ima i nekih posebnih zaduženja koja bi mogla da predstavljaju način da deca zarade nešto novca kod kuće. Da li bi tinejdžerku trebalo plaćati kada čuva mlađu decu u kući, to je do porodice da odluči. Mislim da isto važi i za neke teže poslove, kao što je šišanje trave ili pranje kola.

Samokontrola 450. Deca starija od šest godina postaju stroga u pogledu nekih stvari. Pomislite na igre u

kojima uživaju deca ovog uzrasta. Više ih ne interesuju ,,ko bajagi" igre bez ikakvog plana. Žele igre koje imaju pravila i iziskuju umeće. U igri školice i preskakanju konopca morate određenim redosle-dom da radite stvari koje postaju sve teže što više napredujete. Ako pogrešite, kažnjeni ste i morate da počnete iz početka. Upravo strogost pravila je ono što privlači decu. Ovo je uzrast u kojem se počinje s pravljenjem zbirki, bez obzira da li su posredi markice, razglednice ili kamenje. Zadovoljstvo sakup-ljanja je u postizanju organizovanosti i potpunosti.

U ovom uzrastu deca ponekad imaju želju da srede svoje stvarčice. Odjednom im padne na pamet da srede svoj radni sto, stave nalepnice na fioke ili slože stripove. Ti napadi urednosti brzo ih prolaze, ali vidi se da postoji potreba da barem počnu.

451. Kompulzije (prinude). Kod dece od osam do deset godina sklonost ka strogosti postaje toliko jaka da razvijaju nervozne navike. Verovatno ih se sećate iz sopstvenog detinjstva. Najčešća je preskakanje pukotina na trotoaru. U tome nema ama baš nikakvog smisla; naprosto imate neko suje-verno osećanje da morate to da radite. Među ostalim primerima su dodirivanje svakog trećeg kolca u ogradi, ali tako da na kraju bude paran broj, izgovaranje određenih reči pre nego što se prođe kroz vrata.

Prinudna radnja može da ima smisla.

Deca izmedu šeste i jedanaeste godine

Ako samo pomislite da ste pogrešili, morate da se vratite tamo gde ste sigurni da je bilo u redu i odatle početi ponovo.

Skriveno značenje kompulzije (prinudne radnje) ogleda se u naizgled besmislenim rečenicama koje deca izgovaraju dok ih čine: ,,Na liniju stat, slomit majci vrat." Svako ponekad gaji neprijatelj-ska osećanja prema bliskim osobama, ali bi njegova savest bila šokirana i samom pomišlju da ih povre-di i stoga ga upozorava da izbaci takve misli iz glave. A ako savest osobe (deteta) postane suviše stro-ga, prigovara joj zbog tih „loših" misli čak i kad ih je ona sakrila duboko u podsvest. I dalje se, me-đutim, oseća kriva, mada ne zna zbog čega. Savest olakšavaju naročita pažnja i pravilnost pripisana besmislenim stvarima, poput krstarenja preko pukotina na trotoaru.

Razlog što je devetogodišnje dete sklono kompulzivnim radnjama nije to što su mu misli postale više nevaljale već to što njegova savest u ovoj fazi razvoja postaje prirodno stroža. Ono sada možda brine zbog svoje potisnute želje da povredi brata, oca ili baku koji ga nerviraju. Znamo da je ovo uzrast u kojem dete pokušava i da potisne misli o seksu, što katkada takode igra ulogu u kompulzijama.

U ovom uzrastu kompulzije su i način da se drugovi drže pod kontrolom. Deca su sad oslobođena stalnog nadzora i kontrole odraslih i mada je to na mnogo načina divno, na isto tako mnogo načina je i zastrašujuće.

Blage kompulzije su tako česte u uzrastu od osam do deset godina da je pitanje da li bi ih uopšte trebalo smatrati znacima nervoze ili su nešto sasvim normalno. Ne bih se previše zabrinjavao zbog blage kompulzije, kao što je preskakanje pukotina na trotoaru, ako je posredi srećno i druželjubivo devetogodišnje dete koje je uz to i sasvim solidan đak. S druge strane, obratio bih se stručnjaku za mentalno zdravlje ukoliko je kod deteta primetna kompulzija kojoj posvećuje mnogo vremena (reci-mo, preterano pranje ruku, silne mere predostrožnosti protiv mikroba i tome slično) ili je napeto, zab-rinuto i nedruštveno.

452. Tikovi. Tikovi su nervozne navike kao što su treptanje očima, sleganje ramenima, pravlje-nje grimasa, uvrtanje vratom, pročišćavanje grla, šmrkanje, kašljucanje. Poput kompulzija, tikovi se najčešće javljaju u uzrastu od devet godina, ali mogu da počnu bilo kad posle navršene druge godine. Pokret je obično brz, ponavlja se redovno i uvek u istom obliku. Češći je kad je dete napeto. Tik može s prekidima trajati nekoliko nedelja ili meseci i onda nestati zauvek ili biti zamenjen novim. Treptanje, šmrkanje, pročišćavanje grla i kašljucanje često počinju s nazebom, ali se zadržavaju i kad nazeb pro-de. Sleganje ramenima može da se javi kad dete ima nov odevni predmet koji mu je pomalo velik i čini mu se da će mu spasti. Dete može da imitira neko drugo dete koje ima tik, naročito ako je to dete na koje se ugleda, ali to obično ne traje dugo.

Tikovi su češći kod napete dece s prilično strogim roditeljima. Možda su kod kuće izložena ve-likom pritisku. Ponekad majka ili otac suviše navaljuju na dete, stalno ga nešto upozoravaju ili korigu-ju kad god im se nađe pred očima. Ili možda bez mnogo reči pokazuju svoje neodobravanje, postav-ljaju detetu suviše visoke standarde ili ga opterećuju preterano brojnim vanškolskim aktivnostima, kao što su muzika, ples ili sport. Ako je dete dovoljno odvažno da im se odupre, verovatno će u sebi biti manje napeto. Ali, budući da je u većini slučajeva suviše lepo vaspitano za tako nešto, ono sabija u se-be svoje negodovanje i na vatru uzvraća tikovima.

Nijedno dete ne bi trebalo grditi ni ispravljati zbog tika. Ono ne može da ga kontroliše. Roditelji svoje napore treba da usmere na to da detetov život u kući učine opuštenijim i prijatnijim, uz što je ma-nje moguće gundanja, a da mu boravak u školi i druženje s drugom decom pričinjavaju zadovoljstvo.

Tikovi koje sam pomenuo su blagi tikovi detinjstva koji se ispoljavaju kod svakog desetog dete-ta. Ako se na njih ne obraća pažnja, oni se gotovo obavezno povlače. Tek možda svako stoto dete će nastaviti da ima višestruke tikove koji traju duže od jedne godine. Ono možda ima Turetov sindrom (vid. glosar) i trebalo bi da ga pregleda lekar.

Držanje tela 453. Lečenje lošeg držanja tela zavisi od uzroka. Dobro ili loše držanje tela sačinjeno je od više

faktora. Jedan od njih - možda najvažniji - jeste skelet s kojim se dete rada. Ima ljudi koji su još kao bebe imali zaobljena ramena, ista kakva su imali njihov otac ili majka pre njih. Neka deca kao da se

171


rađaju s grupom opuštenih mišića ili ligamenata. Druga pak kao da su stalno stegnuta, kad se kreću i kad miruju. Teško im je da se opuste.

Ima i bolesti, doduše retkih, koje utiču na držanje tela, a ima i hroničnih oboljenja i hroničnog umora (usled raznih uzroka) koji dovode do toga da se deca drže obešeno i pogrbljeno. Gojaznost je katkada uzrok ulegnutih leda, iks-nogu i ravnih tabana. Izrazita visina doprinosi da osetljivi adolescent ide okolo pognute glave. Dete s nepravilnim telesnim držanjem potrebno je redovno voditi kod lekara, da biste se uverili da nema nikakvog fizičkog razloga za to.

Mnoga deca se tako drže zbog manjka samopouzdanja. To može biti rezultat preteranog kritiko-vanja kod kuće, teškoća u školi ili nezadovoljavajućeg društvenog života. Veseli i samouvereni ljudi pokazuju to načinom na koji sede, stoje i hodaju. Kad roditelji uvide koliko detetova osećanja utiču na držanje tela, mudrije će se odnositi prema tom problemu.

Svaki roditelj želi da mu dete lepo izgleda i stoga ima sasvim prirodan impuls da ga stalno opo-minje: „Seti se šta smo rekli za ramena", ili „Pobogu, dete, ispravi se." Međutim, deca koja su pogrb-ljena zato što su im roditelji stalno za vratom neće se ispraviti ako im budu još više prigovarali. Uopšte uzev, najbolji se rezultati postižu na časovima plesa ili vežbanjem drugih vidova sinhronizovanih pokreta tela, primenom fizioterapije ili kod lekara. Atmosfera na tim mestima ima mnogo manji emo-tivni naboj od one kod kuće. Roditelji su možda u stanju da mnogo pomognu detetu da odradi svoje vežbe kod kuće, ako ono želi pomoć i ako mu je oni mogu pružiti na prijateljski način. Njihov glavni zadatak je, međutim, da mu pomognu da se snađe u školi, podstiču zadovoljavajući društveni život i doprinesu da sebe ne smatra manje vrednim od drugih, pri tom ga i sami poštujući kao ličnost.

Krađa 454. Uzimanje tuđih stvari u ranom detinjstvu. Mala deca od jedne do tri godine uzimaju stvari

koje im ne pripadaju, ali to nije krađa. Ona nemaju jasnu predstavu o tome šta im pripada, a šta ne. Naprosto uzimaju stvari jer ih žele. Bolje je da im zbog toga ne govorite kako su nevaljala. Dovoljno je da podsetite dete da je igračka Petrova i da će Petar uskoro hteti i sam da se poigra njom i da ,,kod kuće ima puno igračaka".

455. Šta krađa znači kad dete zna šta radi. Do ozbiljnijih krada obično dolazi negde između šeste godine i puberteta. Kad deca ovog uzrasta uzmu nešto što nije njihovo, znaju da greše. Sklona su da kradu u potaji, sakrivaju ono što su uzela i poriču da su to uradila.

Kad roditelji ili nastavnici otkriju da je dete nešto ukralo, razumljivo je da se zbog toga uzrujava-ju. Prvi impuls im je da se okome na dete i nateraju ga da se postidi. Ovo je sasvim prirodno, jer su nas sve učili da je krađa ozbiljan prestup. Uplašimo se kad vidimo da ga je počinilo naše dete.

Od suštinskog je značaja da deca znaju da njihovi roditelji ni u kom slučaju ne odobravaju kradu i da će insistirati da se ukradeno odamah vrati. S druge strane, nije pametno ni da nasmrt preplašite dete ili se ponašate kao da ga više nikad nećete voleti.

Uzmimo za primer sedmogodišnjeg dečaka, lepo vaspitanog od strane savesnih roditelja, koji ima prilično mnogo igračaka i drugih stvari i dobija džeparac. Ako ukrade nešto, to će po svoj prilici biti manja suma novca, uzeta od majke ili nekog deteta iz njegovog odeljenja, nastavnikovo nalivpero ili strip koji je drugo dete ostavilo ispod klupe. Često ta krađa nema nikakvog smisla jer dečak sve te stvari već ima. Očigledno je da su njegova osećanja zbrkana. Kao da slepo žudi za nečim i pokušava da tu žudnju zadovolji uzimajući stvari koje mu nisu potrebne. Šta on zapravo želi?

U većini slučajeva, dete koje krade je u izvesnoj meri nesrećno i usamljeno. Verovatno više nema onaj blizak odnos s roditeljima kakav je ranije imalo. Možda oseća da mu je teško da se sprijatelji s vršnjacima. (Moguće je da se tako oseća iako je u stvari prilično omiljeno.) Mislim da se krađe Češće javljaju negde oko sedme godine i zbog toga što se deca tog uzrasta osećaju naročito udaljena od ro-ditelja. A ako još ne umeju da sklapaju prisna i topla prijateljstva, nađu se na ničijoj zemlji, osećajući se potpuno izolovana. To objašnjava zašto neka deca ukradenim novcem nastoje da kupe prijateljstvo. Jedno deli sitninu drugovima iz odeljenja, dok drugo kupuje bombone za celo odeljenje. Imajte na umu da se deca u ovom uzrastu pomalo otuduju od roditelja, dok su roditelji istovremeno skloni da češće nego ranije pokazuju da nisu zadovoljni njima.

Deca između šeste i jedanaeste godine

Početak adolescencije je još jedan period u kome neka deca postaju usamljenija, usled povećane samosvesti, osetljivosti i želje za nezavisnošću.

Čežnja za nežnošću verovatno ima udela u kradi bez obzira na uzrast, ali na to obično utiču i neki drugi individualni faktori kao što su strah, ljubomora, ozlojeđenost. Devojčica koja duboko zavidi svorn bratu može stalno krasti predmete koji su u njenoj podsvesti povezani s dečacima.

456. Šta da uradite za dete koje krade. Ako ste sigurni da je vaše dete (ili đak) nešto ukralo, recite mu to i odlučno tražite da vam kaže odakle je uzelo, insistirajući na tome da ukradeno mora da se vrati. Drugim rečima, ne dajte mu šansu da vas slaže. (Ako roditelj lako prihvata laž, to je kao da oprašta krađu.) Dete treba da vrati ukradenu stvar drugom detetu ili u prodavnicu iz koje ga je uzelo. Ako je u pitanju prodavnica, bilo bi taktično da roditelj ode s njim i objasni da je dete uzelo stvar ne plativši za nju i želi da je vrati. Nastavnik može da vrati predmet pravom vlasniku i tako poštedi dete javne sramote. Drugim rečima, nije neophodno da se dete ponizi; dovoljno je da mu se jasno stavi do znanja da je krađa nedozvoljena i da se neće tolerisati.

To je i trenutak da se razmisli da li je detetu možda potrebno više ljubavi i odobravanja kod kuće i više pomoći da sklapa prijateljstva van kuće. To je i trenutak da mu se, ako je moguće, počne davati džeparac otprilike onoliki koliki imaju druga deca iz njegovog okruženja. To će mu pomoći da se uključi u grupu. Ukoliko se krade nastave ili se čini da je dete na neki drugi način neprilagođeno, tre-balo bi potražiti pomoć specijalizovanog savetovališta ili dečjeg psihijatra ili psihologa.

Sledeća vrsta krađe je sasvim drugačija. U nekim gradskim četvrtima, pogotovo većih gradova, deca smatraju da je „mažnjavanje" stvari znak hrabrosti. Krađa je, naravno, loša sama po sebi, ali ova nije počinjena iz zle namere i ne znači da je dete neprilagođeno. Mislim da je posredi neka vrsta grupnog testiranja savesti pojedinca. S decom savesnih roditelja koja žive u takvim četvrtima možda je potrebno ozbiljno porazgovarati, ali ih ne treba tretirati kao kriminalce samo zato što su se uključila u jednu od ovakvih pustolovina. Samo su se povinovala nagonu da sebi stvore mesto u grupi. Lek za ovo jeste jasno izrečen strog ukor, a roditelji treba da povedu računa da deci ne daju opravdanje za takvo ponašanje pričajući pred njima - katkada se čak i hvaleći - kako su izvrdali plaćanje poreza ili kako sve skuplje privatne razgovore obavljaju s telefona na radnom mestu.

Naposletku, tu je i krada koju vrši agresivno dete ili odrasla osoba koja ima malo savesti ili oseća-nja odgovornosti. Osoba obično kreće tim putem samo ukoliko je u detinjstvu bila lišena ljubavi i si-gurnosti. Jedina nada u ovakvim slučajevima jeste pravilan psihološki tretman i život uz ljude koji će joj pružati dobrotu i ljubav.

Laganje 457. Zašto starije dete laže? Svi mi, odrasli i deca, povremeno dospemo u nepriliku iz koje može

da nas izvuče samo sitna, taktična laž, što svakako nije razlog za uzbunu. Ali ako dete slaže u nameri da obmane, prvo što bi trebalo da se zapitate jeste: zašto dete uopšte misli da mora da slaže?

458. Dete nije po prirodi lažljivo. Kad devojčica redovno laže, znači da se nalazi pod nekim velikim pritiskom. Ako joj ne ide dobro u školi i laže u vezi s ocenama, to nije zato što joj nije stalo. To što laže pokazuje da joj jeste stalo. Da li joj je učenje suviše naporno? Da li je zbunjuju neke druge brige zbog kojih ne može da se koncentriše? Da li možda roditelji traže previše od nje? Vaš zadatak je da ustanovite šta nije u redu, uz pomoć nastavnika, školskog psihologa ili psihijatra. Ne morate da se pretvarate da ste naseli. Samo joj bez ljutnje recite: ,,Ne moraš da lažeš. Reci mi šta te muči i videćemo šta može da se učini." Neće, međutim, biti u stanju da vam odmah da pravi odgovor, jer ga verovatno ni sama ne zna. Čak i ako je barem donekle svesna šta je muči, ne može odmah da se potpuno otvori. Da biste joj pomogli da izrazi svoja osećanja ili brige, morate joj dati vremena i razumevanja.

PERIOD ADOLESCENCIJE (RANE MLADOSTI)

Adolescencija je dvosmerna ulica. I tinejdžeri i njihovi roditelji moraju da nađu načina da poste-peno i što je moguće dostojanstvenije daju jedni drugima slobodu. U nekim porodicama ovo teče sasvim glatko. U mnogim drugim, prisutna su trvenja, koja često započinju upravo roditelji koji nisu svesni normalnih razvojnih problema perioda adolescencije. Mislim da bi ceo proces proticao mnogo lagodnije kad bi roditelji imali na umu da njihovi tinejdžeri nisu ustali protiv njih, već da samo poku-šavaju da uspostave vlastiti identitet kao odrasle osobe.

Pubertet 459. Fizičke promene. Pubertetski razvoj obeležava početak adolescencije. Sastoji se od dve do

četiri godine naglog fizičkog rasta i razvoja koji prethode pojavi reproduktivne sposobnosti.

460. Kad počinje pubertet. Prvo što valja shvatiti jeste da početak puberteta može da se desi u različitim uzrastima. Najveći broj devojčica započinje svoj razvoj negde oko desete godine, da bi otprilike sa dvanaest i po dobile prvu menstruaciju. Prosečan dečak ulazi u pubertet dve godine kas-nije od prosečne devojčice.

Na početak puberteta utiču nasledni faktor, ishrana i opšte zdravstveno stanje. Kad devojčica napuni dvanaest, a dečak četrnaest godina, obično ulaze u prvu fazu puberteta. Suprotno tome, o pu-bertetskom razvoju koji kod devojčice počne pre osme godine, a kod dečaka pre desete, trebalo bi po-razgovarati s detetovim lekarom.

461. Opšti pubertetski razvoj. Mada sazrevaju različitom brzinom, ima nekih elemenata puber-teta koji su zajednički dečacima i devojčicama, imaju predvidljivu progresiju i inicirani su hormon-skim promenama. Rast u visinu, razvoj mišića, dlakavost u predelu genitalija, pod pazuhom i na licu, kao i promene na genitalijama događaju se redosledom koji je izuzetno dosledan kod većine ado-lescenata. Možete da odvedete svog tinejdžera na lekarski pregled, da bi lekar utvrdio da li ovaj razvo-jni redosled protiče normalno.

U adolescenciji postoji pet faza pubertetskog razvoja. O njima se govori kao o „stopi polnog sazrevanja" ili Tarnerovim fazama i treba da predstavljaju deo svakog sistematskog pregleda. Ovo je važno znati, jer većina roditelja više nema prilike da vidi svoju decu nagu da bi mogli sami da procene, niti imaju iskustvo koje lekaru specijalisti omogućava da napravi procenu na osnovu poznavanja činjenica. Kod dečaka su, na primer, nagli rast i produbljivanje glasa često prvi znaci pubertetskog raz-voja koji traje već godinu dana.

462. Pubertetski razvoj devojčica. Hajde da vidimo kako to ide kod prosečne devojčice koja započinje taj razvoj u desetoj godini. Kad je imala sedam godina, rasla je 5 do 6,3 cm godišnje. Sa osam godina, njen rast se usporio na oko 4,5 cm godišnje. Kao da je priroda malo prikočila. A onda, u desetoj godini, te kočnice popuštaju i devojčica tokom sledeće dve godine naglo raste u visinu, i to 7,5 do 9 cm godišnje. Umesto da godišnje dobija u težini od 2,3 do 3,6 kg, sada je to između 4,5 i 9 kg u toku jedne godine. Apetit joj se znatno povećava, kako bi omogućio ovaj porast težine.

Događaju se, međutim, i druge stvari. Na početku ovog perioda počinju da joj se razvijaju i grudi. Prvo što primećuje jeste tvrda grudvica ispod bradavice. Za roditelje to može biti zastrašujuće, možda iz straha od kancera dojke, ali posredi je sasvim normalan početak razvoja grudi. Zatim počinje obliko-

174

Period adolescencije (rane mladosti)

vanje dojki. Prvih godinu i po dana taj oblik je konusan, ali se s približavanjem prve menstruacije doj-ke zaokrugljuju i dobijaju oblik bliži polulopti. Ponekad jedna dojke počne da se razvija mesecima pre druge. Ona obično ostaje veća tokom celog puberteta, a biva čak i da tako ostane trajno.

Ubrzo po početku razvoja grudi, pojavljuju se i stidne dlake. Dlake nešto kasnije počinju da rastu i pod pazuhom. Kukovi se proširuju. Menja se struktura kože.

Sa dvanaest i po godina prosečna devojčica dobija prvu menstruaciju. Taj dogadaj naziva se me-narha. Njeno telo sad već počinje da liči na telo žene i dostigla je skoro svoju maksimalnu visinu. Njen rast se sada drastično usporava. U godini koja usledi posle prve menstruacije narašće 3 do 4 cm, a naredne godine svega oko 1 cm. Kod mnogih devojčica, tokom prvih godinu do dve dana menstruaci-je su neredovne i ne dolaze svakog meseca. To nije znak da nešto nije u redu, već samo da prvom men-struacijom nije dostignuta i puna zrelost.

Nema utvrđenog uzrasta u kojem počinje pubertet. Govorimo o prosečnoj devojčici, ali svaka devojčica ima individualnu stopu sazrevanja i vlastiti raspored. Činjenica da je njen pubertetski razvoj počeo mnogo ranije ili kasnije ne znači da njene žlezde ne funkcionišu kako bi trebalo. Znači samo da je njen raspored nešto brži ili nešto sporiji. Ovaj individualni raspored je, izgleda, urodena karakteris-tika: deca roditelja koji su kasno ušli u pubertet obično takođe kasnije ulaze u pubertet, i obrnuto. Tri-naestogodišnjakinju kod koje se još ne pokazuju nikakvi znaci puberteta uverite da će se i ona razviti, mada će joj za to trebati malo duže vreme.

Odgovarajuća ishrana u detinjstvu je još jedan faktor. U stara vremena, kad su se mnoge siro-mašne porodice vrlo loše hranile, prosečan uzrast za menarhu bio je šesnaest godina.

463. Pored uzrasta u kojem počinje pubertet, ima i drugih varijacija. Kod nekih devojčica se stidne dlake pojave mesecima pre nego što počnu da se razvijaju dojke. Biva ponekad i da dlake pod pazuhom budu prvi umesto poslednji znak promena. Period koji prođe između pojave prvih znakova puberteta i prve menstruacije obično je dve i po godine. Ako je devojčica fizički potpuno sazrela već više od dve godine ili je prešla šesnaestu godinu, a još nije dobila prvu menstruaciju, trebalo bi da je pregleda lekar.

464. Pubertet donosi i psihološke reakcije. Bez obzira na uzrast u kojem je ušla u pubertet, de-vojčica će sigurno imati i neke emocionalne reakcije, čak i ako ih ne bude pokazivala.

U pubertet se ulazi u različitom uzrastu

Devojčica koja se dobro slaže s majkom i želi da bude kao ona, verovatno će biti zadovoljna kad ustanovi da raste, bez obzira na to da li u tome prednjači u odnosu na svoje vršnjakinje. Ali, devojčica

175


koja ne voli što je žensko - možda zato što je ljubomorna na svog brata i želela bi da ima telo dečaka, ili zato što je ljubomorna na svoju majku i ne želi da liči na nju, ili zato što se boji odrastanja - sklona je da na prve znake ženstvenosti oseti ozlojedenost ili se uplaši.

Kad pubertet počne kasnije ili ranije u odnosu na prosek, to može da ima psiholoških posledica. Devojčica koja u pubertet uđe u osmoj godini može se osećati nezgrapno i biti zbunjena kad ustanovi da samo ona od svih devojčica u odeljenju raste kao iz vode i dobija obrise žene. Ovo iskustvo, me-đutim, nije bolno za svaku devojčicu koja se rano razvije. To zavisi od toga koliko je ranije bila dobro prilagodena i koliko je spremna i željna da odraste.

I devojčica sa sporijim rasporedom ume da se nervira. Trinaestogodišnjakinja kod koje se ne vide znaci pubertetskog razvoja gleda svoje drugarice iz odeljenja kako rastu, a tela im postaju sve ženstve-nija, dok ona i dalje ima telo deteta i nikako da bar malo poraste. Može da pomisli da je nenormalna. Potrebno je da je uverite da će porasti i razviti se i da je to sigurno kao što se sunce svakog dana rađa i zalazi. Ako su se njena majka i druge rodake kasno razvile, trebalo bi joj to reći. Možete joj slobod-no obećati da će, kad njeno vreme dođe, porasti i biti viša nego sad i imati telo žene.

465. Pubertetski razvoj dečaka. Prvo što bi trebalo znati o pubertetskom razvoju dečaka jeste da prosečan dečak ulazi u pubertet dve godine kasnije nego prosečna devojčica, sa dvanaest godina na-suprot njenih deset. Rani pubertet kod dečaka može da nastupi u desetoj godini, a kod nekih čak i rani-je. Mnogi dečaci ulaze u pubertet dosta kasno, u četrnaestoj godini, a ima i onih koji moraju da čekaju i duže od toga.

U toku puberteta dečak može rasti dvostruko brže nego do tada. Naglo se razvijaju penis, testisi i skrotum (kesa u kojoj leže testisi). Prvo počinju da rastu stidne dlake, da bi za njima s rastom krenuii testisi, a naposletku i počinju da se povećavaju i dužina i debljina penisa.

Svi ovi događaji prethode naglom „džikljanju" u visinu i mogu biti poznati samo dečaku i nikom više, nasuprot rastu grudi kod devojčica koji je svima očigledan znak da je kod nje pubertet već nas-tupio. Kasnije se pojavljuju dlake pod pazuhom i na licu. Potom glas postaje promukao i dublji. Kod nekih dečaka se ispod bradavica stvara uvećanje koje može da postane bolno osetljivo; to je normal-no.

Posle oko dve godine, preobražaj dečakovog tela je otprilike gotov. Nekoliko narednih godina, nastaviće da raste nešto sporije, da bi u osamnaestoj godini naposletku prestao s rastom. Neki dečaci koji kasnije uđu u pubertet nastave da rastu sve do ranih dvadesetih godina.

466. „Trapava" faza. Dečaci, kao i devojčice, u nastojanju da se usklade sa svojim novim telom i osećanjima često prolaze kroz period određene fizičke i emocionalne nespretnosti. Dečakov glas je sve neujednačeniji, kao primer da je on i dečak i muškarac, ali zapravo još uvek negde izmedu. Pri tom je prosečna devojčica dve godine odmakla u fizičkom i društvenom razvoju od prosečnog dečaka istog uzrasta.

467. Dečaku koji se sporije razvija, koji je u četrnaestoj godini još uvek „švrća" dok se većina njegovih drugara pretvorila u gotovo odrasle muškarce, obično je potrebno ohrabrenje. Veličina, fizič-ka razvijenost i atletske sposobnosti u tom su uzrastu veoma važne. Neki roditelji, umesto da osokole dečaka i objasne mu da će ubrzo i on početi da se razvija i porasti za 15 do 20 cm, počinju da traže le-kara koji će mu davati injekcije hormona rasta. Time ga samo ubede da s njim nešto zaista nije u redu. Tačno je da ima hormonskih preparata koji ubrzavaju pubertetske promene i čak ih izazivaju bez obzi-ra na uzrast dečaka kojem se daju. Međutim, ti preparati mogu da prouzrokuju da dečak ostane niži nego što bi inače bio, jer prerano zaustavljaju rast kostiju. Ne slažem se s ometanjem prirodnog toka tako važnih procesa. U retkim slučajevima kada zaista postoji preterano mala ili preterano velika proiz-vodnja hormona rasta, roditelji mogu prvo da se konsultuju s dečjim endokrinologom i tek onda done-su odluku o eventualnom davanju hormona dečaku ili devojčici.

Ostale promene u adolescenciji 468. Miris tela. Jedna od prvih promena u adolescenciji jeste obilato lučenje znoja jakog mirisa

ispod pazuha. Neka deca (a ni njihovi roditelji) nisu svesni tog mirisa, ali zbog njega dete može posta-

176


ti vrlo neomiljeno medu ostalom decom u školi. Higijena sada postaje veoma važna. Od pomoći je sva-kodnevno pranje sapunom i možda redovna upotreba odgovarajućeg dezodoransa.

469. Akne. Naše shvatanje uzroka i lečenja bubuljica (akni) tokom poslednjih godina se umno-gome izmenilo. Koža u pubertetu postaje grublja. Pore se uvećavaju i izlučuju do deset puta više mas-noće nego ranije. Neke od njih se zapuše masnoćom (sebum) i mrtvim ćelijama kože. (Ćelije kože koje oblažu pore prirodno umiru i ljušte se u redovnim intervalima i bivaju zamenjene novim.) Kad ovaj čep od masnoće i mrtvih ćelija dode u kontakt s vazduhom on oksidiše i pocrni. Tako se formiraju mi-teseri. Mikrobi koji se normalno nalaze na koži mogu da dospeju u ove uvećane i zapušene pore i prouzrokuju nastanak bubuljice, koja svaka za sebe predstavlja minijaturnu infekciju. Ovaj isti osnovni proces koji prouzrokuje nastanak običnih akni može da bude uzrok nastanka i onih dubljih tipova akni koje ostavljaju ožiljke i koje imaju naslednu tendenciju.

Novija istraživanja su razjasnila dva pogrešna shvatanja u vezi s aknama. Sada znamo da gnojni vrhovi akni ne nastaju usled prljavštine, a znamo i da odredene namirnice, kao što su čokolada i pržena hrana, nemaju uticaja na ovo stanje kože. Bubuljice se javljaju kao prirodan deo puberteta kod gotovo svih tinejdžera, bez obzira na to da li imaju masnu ili suvu kožu. Budući da ceđenje bubuljica može samo da pogorša infekciju, tinejdžere bi trebalo podsticati da to ne čine.

Neki adolescenti, zabrinuti zbog seksa, zamišljaju da su uzrok njihovih bubuljica seksualne fan-tazije ili masturbacija, i potrebno je da im se objasni da to nije tačno.

Deca imaju pravo da od svog lekara ili specijaliste za kožne bolesti traže svu moguću pomoć u vezi s bubuljicama, kako bi popravili izgled i raspoloženje, ali i sprečili stvaranje trajnih ožiljaka koji katkada ostaju posle bubuljica. Uz moderne metode lečenja, u većini slučajeva postižu se odlični rezul-tati, a uspevaju da se održe pod kontrolom čak i one komplikovanije akne koje ostavljaju ožiljke. U nekim slučajevima lekar može da prepiše antibiotik, krem na bazi benzoil-peroksida ili neki preparat koji sadrži vitamin A.

Bez obzira na konkretne metode lečenja koje prepisuje lekar, postoje i neke opšte mere za koje se veruje da su od pomoći. Čini se da energično svakodnevno vežbanje, svež vazduh i direktno delova-nje sunčeve svetlosti (ali tek posle nanošenja sredstva za sunčanje s odgovarajućim zaštitnim fak-torom, vid. odeljak 638) ispravljaju mnoge mane tena. Oprobano dobar metod je i umivanje lica bla-gim sapunom ili zamenom za sapun ujutru i naveče. Postoje sapuni i preparati za lokalno nanošenje koji sadrže 5 do 10 procenata benzoil-peroksida, koji mogu da se kupe bez lekarskog recepta. Pored toga, ima i dosta vodenih kozmetičkih preparata (izbegavajte one uljane) koji služe za pokrivanje bubuljica i ublažavanje ožiljaka.

Psihološke promene Fizički razvoj u pubertetu ima svoj očigledan početak i kraj. Psihološke promene perioda adoles-

cencije malo se teže kategorizuju. Jedan od načina sagledavanja emocionalnog razvoja u adolescenci-ji jeste da o njemu mislimo kao o psihološkim zadacima ili prekretnicama koje se moraju prebroditi da bi se kasnije moglo funkcionisati u svetu odraslih. U svim fazama adolescencije - ranoj adoles-cenciji, od dvanaeste do četrnaeste godine; srednjoj adolescenciji, od petnaeste do sedamnaeste go-dine; kasnoj adolescenciji, od osamnaeste do dvadeset prve godine - mladi ljudi teže da napreduju i redom stižu do svih tih prekretnica. Podrška i usmeravanje koje bi trebalo da pružaju roditelji - kao i načini na koje je potrebno da ih pruže - takode su različiti u svakoj fazi.

Psihološke prekretnice u periodu adolescencije obuhvataju: • usklađivanje s novim fizičkim identitetom; • razvijanje novog muškog ili ženskog emocionalnog identiteta koji ih odvaja od njihovih rodi-

telja; • uskladivanje različitih standarda i vrednosti njihovih vršnjaka sa onima njihovih roditelja, i usta-

novljavanje i izražavanje vlastitih moralnih ubedenja; • razvijanje osećanja odgovornosti i pokazivanje barem potencijala za ostvarivanje finansijske

samostalnosti.

177


Središnji problem za adolescente i mlade odrasle osobe jeste da otkriju ili istraže kakvi će ljudi biti, kojim će se poslom baviti i u skladu s kojim principima će živeti. Posredi je delimično svestan, ali većim delom ipak nesvestan proces. Erik Erikson je ovo nazivao krizom identiteta: traganjem za svojim pravim ,ja". Slepo pipajući u potrazi za ovim identitetom, adolescenti mogu probati mnoštvo uloga: sanjar, svetski čovek, cinik, borac za izgubljenu stvar, asketa, i tako dalje.

Da bi otkrili ko su i šta žele da budu, adolescenti moraju da se emocionalno odvoje od roditelja. A ipak, oni su u osnovi napravljeni od svojih roditelja - ne zato što su nasledili njihove gene već zato što su se celog svog života namerno trudili da oblikuju sebe po uzoru na njih. Stoga sad moraju da se otrgnu od njih. Na krajnji ishod uticaće tri okolnosti: razmere njihove zavisnosti, intenzitet pobune i suparništva i vrsta spoljnog sveta u kojem žive i ono što taj svet od njih traži.

470. Riskantno ponašanje. Jedan način da adolescent dođe do ovih prekretnica jeste da riskira. Riskiranje može da podstakne ovladavanje veštinom življenja, jačanje samopoštovanja i razvijanje strategija potrebnih za donošenje odluka. Kao odrasli, u stanju smo da proračunamo rizike i odvag-nemo koristi koje od njih možemo da imamo upravo zato što smo kao adolescenti naučili, i to na greš-kama, koliki rizik smo spremni da preuzmemo i koja bi mogla biti njegova cena.

Vaša uloga kao roditelja jeste da svojoj deci pomognete da bezbedno preuzimaju rizike, tako što ćete postavljati granice. Ali, koje su granice primerene kom uzrastu? To umnogome zavisi od faze ado-lescentnog razvoja u kojoj se nalazi vaše dete.

471. Kad je rizik natprosečan. S godinama, svet se pretvorio u mnogo opasnije mesto za odras-tanje. Maloletnička trudnoća, narkomanija, nasilje i samoubistva postali su sveprisutni u medijima. Diskusija o složenom poreklu ovakvih vrsta ponašanja - koja predstavljaju krajnost u preuzimanju rizika - nalazi se u osnovi moje diskusije o prosečnom adolescentu. Roditelji, medutim, treba da budu svesni da je pomoć kod prekomernog riskiranja i ostalih problema adolescenata danas dostupnija nego ikada pre.

Kao odgovor na složene potrebe današnjih adolescenata, lekari specijalisti osposobljavaju se za pružanje pomoći kod specifičnog problematičnog ponašanja. Postoji i priznata supspecijalizacija, ado-lescentna medicina, koja pruža dodatnu obuku i obrazuje lekare zainteresovane primarno za pružanje pomoći ovoj starosnoj grupi.

Tri faze adolescencije 472. Psihološki zadaci rane adolescencije. Period od dvanaeste do četrnaeste godine karakteriše

potreba adolescenata da se usklade sa svojim telom koje se razvija. U ovoj starosnoj grupi postoje veće razlike u fizičkira fazama nego u bilo kojoj drugoj. Između desete i četrnaeste godine, devojčica je u razvoju za čitave dve godine odmakla od prosečnog dečaka - višeg je rasta i ima zrelija interesova-nja. Počinje da želi da odlazi na igranke i da je tretiraju kao privlačnu, dok je on još uvek necivilizo-vani dečkić koji misli da je sramota da uopšte obrati pažnju na nju. U toku celog ovog perioda društve-ni skupovi bolje funkcionišu ako su u njih uključena deca različitih starosnih grupa.

Kao rezultat fizičkih i emocionalnih promena, adolescenti u ovom uzrastu postaju akutno samo-svesni u pogledu svog tela. Mogu da preteruju i brinu zbog svake mane. Ako devojčica ima pege, mis-liće da „izgleda grozno". Mala osobenost u telesnoj gradi ili funkcionisanju tela lako ih ubedi da su „nenormalni".

Ne mogu da upravljaju svojim novim telom i pokreti im nisu usklađeni kao ranije, a isto važi i za njihova nova osećanja. Skloni su da budu preosetjivi i lako se vredaju na kritike. U nekom trenutku čini im se da su odrasli i žele da se prema njima tako i ponašate. Sledećeg trenutka se opet osećaju kao deca i očekuju da se starate o njima.

Adolescenti se često u određenim godinama stide svojih roditelja, naročito u prisustvu svojih pri-jatelja. Ovo se delom odnosi na njihovo žudno traganje za novim identitetom, a delom odražava eks-tremnu samosvest svojstvenu tom uzrastu. Imaju intenzivnu potrebu da po svemu liče na svoje prija-telje i budu potpuno prihvaćeni s njihove strane. Pribojavaju se da bi ih prijatelji mogli ismejati i odba-citi ukoliko njihovi roditelji na bilo koji način odstupaju od proseka.

178


U nastojanju da ustanove vlastiti identitet, mladi u ranom adolescentnom periodu često se okreću od svojih roditelja. Time kod sebe umeju da stvore osećanje strahovite usamljenosti. Kao rezultat, sprem-ni su da kompenzaciju traže u prisnim odnosima s vršnjacima - u početku najčešće onima istog pola. Ova prijateljstva, s vršnjacima istog ili različitog pola, obezbeduju mladima izvesnu spoljnu podršku - kao što se zgrada ponekad podupire balvanima za vreme opravki - u periodu dok se odriču identite-ta dece svojih roditelja, a pre no što otkriju vlastiti identitet.

Katkada dečak pronalazi sebe našavši nešto slično kod svog druga. Pomene, recimo, kako voli neku pesmu ili mrzi nekog profesora, ili kako čezne za određenim delom odeće. Drug zapanjeno usta-novljava da i sam oduvek oseća to isto. Obojica su oduševljeni i ohrabreni. Svaki je sada malo manje usamljen i manje drugačiji od ostalih, a stekao je i prijatno osećanje pripadanja.

Drugi primer su dve devojčice koje celim putem od škole do kuće ne prestaju da razgovaraju, zatim još pola sata stoje pred kućom jedne od njih zadubljene u razgovor, da bi se tek potom nerado rastale. Ali, čim ona druga stigne kući, istog časa hvata telefon, poziva drugaricu i poverljivi razgo-vor se nastavlja.

473. Važnost izgleda. Svoje osećanje usamljenosti većina adolescenata prevazilazi tako što se ropski povinuje stilovima svojih školskih drugova - u pogledu odevanja, frizure, načina govora, knji-ga koje čitaju, muzike, pevača. Ti stilovi moraju da budu drugačiji od stilova generacije njihovih roditelja. A ako još ljute ili šokiraju njihove roditelje, tim bolje. Mada, zanimljivo je to da čak i oni mladi koji prihvataju ekstreman stil samo da bi se razlikovali od svojih roditelja ipak moraju da se po-vinuju stilovima barem nekolicine svojih drugova ili, možda, nekog svog idola, recimo, rok zvezde.

Roditelji moraju da se trude da pomognu tinejdžerima tako što će pokušati da shvate njihovo po-našanje i potom im pomoći da shvate sami sebe. Ako objasnite šta imate protiv određenih stilova, mož-da ćete uspeti da ubedite svoju decu da ih promene ne morajući da na kraju razgovora ubacite ono zapovedno „inače...". Ali, može da se desi i da tinejdžer koji se oseća slobodan da raspravlja i pole-miše s roditeljima na kraju uspe da ih ubedi da prihvate njegovo stanovište. Odrasli su skloni da spori-je prihvataju nove stilove nego mladi. Ono što nas jednog dana užasava ili ga se gnušamo, već sutradan nam se može činiti prihvatljivim i za nas i za našu decu. Tako je bilo s dugim kosama i farmerkama koje su uveli mladi šezdesetih, i pantalonama za devojčice koje su jedno vreme bile prava glavobolja za školske vlasti.

474. Psihološki zadaci srednjeg adolescentnog perioda. Od petnaeste do sedamnaeste godine, uskladivši se sa svojm sazrelim telom, adolescenti ovog uzrasta imaju dva važna zadatka. Prvo, mora-ju da se usklade sa svojom seksualnošću i konfliktnim emocijama ustalasanim romantičnim susretima s parrnerima istog ili suprotnog pola. Drugo, moraju da se emocionalno odvoje od svojih roditelja i ustanove da mogu da funkcionišu nezavisno od njih. Kao deo ovog procesa, intenziviraju se borbe između zavisnosti i nezavisnosti.

Uobičajena optužba mladih je da im roditelji ne daju dovoljno slobode. Prirodno je da gotovo odrasla deca insistiraju na svojim pravima i njihove roditelje je potrebno podsetiti da se deca menja-ju. Međutim, roditelji ne moraju da prihvataju svaku dečju optužbu zdravo za gotovo. Činjenica je i da se adolescenti boje da odrastu. Nisu sigurni da li su sposobni da stiču znanja, zapovedaju, budu pre-finjeni i šarmantni onoliko koliko bi to želeli. Ponos im, medutim, ne dozvoljava da priznaju da sum-njaju u sebe. Kad podsvesno sumnjaju u svoju sposobnost da se suprotstave nekom izazovu ili upuste u avanturu, začas nađu dokaze da su roditelji oni koji im stoje na putu, a ne njihovi vlastiti strahovi. U razgovoru s prijateljima, ogorčeno zameraju roditeljima i bacaju krivicu na njih. Roditelji naročito mogu da posumnjaju da je posredi ovaj nesvesni manevar kad njihova deca iznenada objave plan svoje grupe za neki nestašluk koji premašuje sve što su ranije radili. Možda baš traže da budu sprečena u tome, ili možda traže jasna pravila i doslednost. Ipak, stalno su na oprezu i tragaju za dokazima lice-merstva svojih roditelja. Deca se osećaju obavezna da se pridržavaju roditeljskih pravila u onoj meri u kojoj su roditelji očigledno iskreni u pogledu tih svojih pravila i ideala. Ali, ako im uspe da otkriju licemerstvo kod svojih roditelja, to ih oslobađa moralne obaveze da im se povinuju i pruža im dobro-došlu mogućnost da im prigovaraju. U isto vreme, međutim, to može da podrije njihov osećaj sigur-nosti.

179


475. Psihološki zadaci kasne adolescencije. Od osamnaeste do dvadeset prve godine većina kon-flikata počinje da se smiruje, jer se kod mlade osobe uveliko razvija individualan emocionalni, fizički i moralni identitet. Ako nikad nisu prošli fazu buntovništva, ovim mladim ljudima možda nedostaje motivacija da napuste dom svojih roditelja i nađu vlastiti put u svet. Jedan od najvažnijih zadataka sta-rijeg adolescenta jeste da se odvoji od svoje porodice i nađe istinsku nezavisnost počevši da preuzima odgovornost za sebe i svoje postupke.

Uz ovu nezavisnost idu i želje za poboljšavanjem sveta, nalaženjem novih metoda koje će nad-mašiti stare, novim otkrićima, stvaranjem novih oblika umetnosti, obaranjem tirana i ispravljanjem nepravdi. Iznenađujuće veliki broj značajnih naučnih otkrića i umetničkih remek-dela napravili su pojedinci koji tek što su zakoračili u svet odraslih. Nisu bili ništa pametniji od starijih kolega u istim oblastima i bili su svakako manje iskusni. Ali, bili su kritični prema starim metodama, naklonjeniji novim i još neisprobanim, i spremni da rizikuju, što je bilo dovoljno da uspeju. Tako svet i ide napred.

Mladima katkada treba pet do deset godina da bi zaista otkrili vlastiti pozitivan identitet. U medu-vremenu, mogu da tavore u nekoj medufazi, karakterističnoj po pasivnom otporu društvenoj matici i povlačenju iz nje (jer je poistovećuju sa svojim roditeljima) ili pak po preterano buntovnom radikaliz-

Mogu odbijati da prihvate neki običan posao sličan onome kojim se bave njihovi roditelji, i ume-sto toga usvojiti nekonvencionalan način oblačenja i doterivanja, sklapati neobična poznanstva i sta-novati na neobičnim mestima. Takve odluke čine im se kao dokaz izuzetne nezavisnosti. Međutim, sve to samo po sebi još uvek ne čini pozitivan pristup životu niti konstruktivan doprinos svetu. U suštini, posredi je negativan protest protiv konvencionalnosti njihovih roditelja. Čak i kad se težnja da budu nezavisni ispoljava samo kroz ekscentričnost njihove pojave, trebalo bi je shvatiti kao pokušaj kreta-nja u pravom smeru, koji kasnije može da dovede do konstruktivne, kreativne faze. Štaviše, mladi ljudi koji moraju tako očigledno da se naprežu da bi se oslobodili često potiču iz porodica u kojima vlada-ju snažna međusobna povezanost i uzvišeni ideali.

Drugi mladi ljudi, po prirodi idealisti i nesebični, često godinama zauzimaju nepopustljive radi-kalne ili puritanske stavove - u politici, umetnosti ili drugim oblastima. Različite tendencije ovog uzrasta deluju istovremeno i povlače ih do tako ekstremnih stanovišta: visoke kritičnosti, cinizma u pogledu licemerstva, neumoljive beskompromisnosti, hrabrosti i spremnosti na žrtvu, što je sve reak-cija na prvu svest o šokantnim nepravdama kojima je krcato društvo u kome žive.

Nekoliko godina kasnije, dostigavši zadovoljavajući stepen emocionalne nezavisnosti od rodite-lja i otkrivši kako mogu da budu korisni u oblasti koju su odabrali, tolerantniji su prema slabostima drugih ljudi i spremniji na konstruktivne kompromise. Pri tom ne želim da kažem da svi postaju samo-zadovoljni konzervativci. Mnogi ostaju napredni, neki čak i radikalni. Međutim, uglavnom postaju takvi da je s njima tada lakše živeti i raditi.

Blagovremena napomena roditeljima Biti mudar roditelj adolescentu oduvek je bio, u najmanju ruku, težak posao. Jedan nepoznati

roditelj je jednom rekao: ,,Da mi je da budem samo upola divan koliko je moje dete mislilo da jesam, i samo upola glup koliko moj tinejdžer misli da jesam."

Kao što sam već rekao, većina adolescenata je suparnički i buntovno nastrojena, bez obzira na to da li je roditelj razuman ili nije. Daleko najvažnije od svega jeste da je adolescentima roditeljsko usmeravanje potrebno i da ga priželjkuju - pa čak i dosledna pravila - bez obzira na to koliko se bune protiv njih. Ponos im ne dozvoljava da otvoreno priznaju tu svoju potrebu, ali u sebi često pomišljaju: „Želeo bih da moji roditelji odrede pravila za mene, kao što rade roditelji mog druga." Osećaju da jedan od aspekata roditeljske ljubavi jeste i želja da se svoje dete zaštiti od nesporazuma i neprijatnih situacija van kuće, od ostavljanja lošeg utiska i izlaska na loš glas, do upadanja u neprilike usled neis-kustva.

Ovo ne znači da roditelji mogu da se ponašaju samovoljno, nedosledno ili zapovednički. Adoles-centi u sebi imaju suviše osećaja za pravednost i dostojanstva za tako nešto; o svojim osećanjima žele da razgovaraju na ravnopravnoj osnovi, kao odrasli s odraslima. Mada, ako se rasprava završi nere-šeno, roditelji ne bi morali da budu tako savesno demokratični i pretpostave da je dete možda u pravu

180


koliko i oni. Roditeljsko iskustvo bi trebalo da ima veliku težinu. Na kraju, roditelji treba da bez ustru-čavanja izraze svoje mišljenje i, ako je primereno, svoj eksplicitan zahtev. Svom detetu duguju tu ned-vosmislenost i sigurnost.

Roditelji treba da nagoveste - a to mogu i da to ne pretoče u reči - da shvataju da im deca uglav-nom neće biti na oku i da će se stoga ponašati u skladu sa svojim vaspitanjem jer će im tako nalagati savest i poštovanje koje gaje prema roditeljima, a ne zato što roditelji mogu da ih nateraju da im se pokoravaju ili zato što ih u svakom trenutku posmatraju.

Smatram da roditelji treba da obavezno porazgovaraju sa svojim adolescentom o tome do kog doba očekuju da se vrati kući s neke žurke ili sastanka, kuda ide, s kim i ko vozi kola. Ukoliko dete pita zašto žele da znaju, mogu mu odgovoriti da dobri roditelji osećaju odgovornost za svoju decu. „Pretpostavimo da se desi neka nezgoda", mogu mu reći. „Morali bismo da znamo koga da pitamo i gde da te tražimo." Ili: „Zamisli da se dogodi neka nesreća nekom od porodice, a mi ne možemo da te nademo." (Iz istih razloga trebalo bi da roditelji uvek kažu deci kuda idu i kad će se vratiti.) Ukoliko slučajno dode do promene plana ili kašnjenja, mladi (ali i roditelji) treba da pozovu kući i objasne da će zakasniti. Uz saglasnost svoje dece, roditelji treba da odrede sat do kog ona treba da se uveče vrate kući i da ih sačekaju budni. To podseća decu da je roditeljima zaista stalo do njihovog dobrog vlada-nja i bezbednosti. Ako deca organizuju žurku kod kuće, roditelji treba da budu prisutni.

Roditelji ne mogu da naređuju svojim adolescentima niti da im se obraćaju s omalovažavanjem, ali zato mogu da s njima razgovaraju kao odrasli s odraslim, uz uzajamno poštovanje. Mada mladi ljudi prihvataju roditeljsko usmeravanje samo do određenog stepena, to ne znači da im razgovor nije koris-tio.

Roditeljima bi pomoglo ako shvate da postoji oštra protivrečnost u stavu adolescenata prema mišljenjima svojih roditelja. S jedne strane, adolescenti imaju snažnu potrebu da u pogledu mišljenja i postupaka postaju sve manje zavisni od roditelja (i svojih profesora). Ne žele da im se govori u šta da veruju. Ne žele da im se obraćaju s omalovažavanjem. S druge strane, u početku su prilično nesi-gurni u svoja ubeđenja i imaju stvarnu potrebu da čuju šta misle njihovi roditelji i drugi odrasli koje poštuju.

Mnogi roditelji, svesni nestrpljenja svoje dece u pogledu stanovišta roditelja i imajući poštovanja za njihovu nezavisnost, brižljivo prikrivaju sopstvena mišljenja i uzdržavaju se od kritikovanja ukusa i manira adolescenata, iz straha da ne ispadnu staromodni ili nesnosni.

Mislim da je rešenje u tome da roditelji dozvole sebi da slobodno iznose svoja stanovišta i pričaju o tome kako je bilo kad su oni bili mladi, ali da to čine kao da razgovaraju s nekim svojim odraslim prijateljima, a ne kao da propisuju zakon ili smatraju da je njihovo mišljenje ispravno samo zato što su stariji.

476. Ali, roditelji pitaju, šta ako dete otvoreno prkosi zahtevu ili je namerno neposlušno? Ukoliko je odnos izmedu roditelja i deteta samo upola zdrav, dete neće prkositi niti biti neposlušno na početku adolescencije, a možda čak ni kasnije. U kasnijim godinama roditelj čak može smatrati mud-rim da povremeno dozvoli detetu da postupi protivno njegovom sudu.

Čak i ako stariji adolescent otvoreno prkosi uputstvima roditelja ili ih ne sluša, to ne znaČi da ta uputstva nisu ničemu vredela. Neiskusnim osobama svakako pomaže da čuju i drugu stranu. Ukoliko odluče da ne poslušaju uputstvo roditelja, moguće je da time donose sasvim razumnu i zdravu odluku, jer možda imaju neka znanja i stavove koji roditeljima nedostaju. Svakako da na svom putu ka zrelosti moraju biti spremni da povremeno odbace savet i preuzmu odgovornost za vlastite odluke. Ukoliko mladi ljudi odbace roditeljski savet i upadnu u nepriliku, doživljeno iskustvo će povećati njihovo poš-tovanje prema mišljenju roditelja, mada oni to verovatno neće priznati.

Pretpostavimo da je posredi nešto o čemu roditelji ne znaju šta da kažu ili šta da misle. O tome mogu da razgovaraju ne samo sa svojim detetom već i s drugim roditeljima. Medutim, to ne znači da bi trebalo da se apriori slože s pravilima koja su ovi postavili svojoj deci, makar bili i jedini u grupi koji se ne slažu s njima. Dugoročno gledano, roditelji mogu da obave dobar posao samo ako su ube-deni da postupaju ispravno. A ispravno je ono za šta prosude da je tako pošto čuju sve argumente.

181


Imam vrlo određena mišljenja o opštim principima roditeljskog usmeravanja, ali ne bih da ih pret-varam u kruto određena pravila. Vremena se menjaju. Običaji se razlikuju u različitim delovima zem-lje, pa čak i medu različitim grupama iste zajednice. Deca se umnogome razlikuju u pogledu zrelosti i pouzdanosti.

477. Mislim da postoje dva prosta pravila: 1. Od pojedinaca i grupa bi trebalo da se očekuje da se ponašaju učtivo prema ljudima uopšte, a

srdačno prema roditeljima, porodičnim prijateljima, profesorima i kolegama na radnom mestu. Pri-rodno je da se kod mladih ponekad javi barem blago odbojan stav prema nekim odraslima s kojima je suparništvo neizbežno, bez obzira na to da li su toga svesni. Međutim, neće im škoditi da tu odbojnost kontrolišu i da se ipak učtivo ponašaju. Ta njihova učtivost svakako mnogo znači odraslima o kojima je reč.

2. Adolescenti treba da imaju ozbiljne obaveze u pogledu pomaganja svojim porodicama - obav-ljajući redovna zaduženja u kući i posebne dodatne poslove. Za njih je to korisno, jer im daje osećaj dostojanstva, sudelovanja, odgovornosti i sreće, kao i osećaj da su od pomoći svojim roditeljima.

Ova pravila se ne mogu silom nametnuti. Ja samo kažem da roditelji imaju pravo da ih kažu pri-likom razgovora sa svojom decom. Adolescentima pomaže da čuju principe svojih roditelja, čak i ako im se ne povinuju.

Homoseksualnost i biseksualnost

U odeljku 45 pomenuo sam roditeljske strahove od toga da im deca budu homoseksualno opre-deljena ili od samog kontakta s homoseksualcima oba pola. Kako bi trebalo da reagujete ukoliko mis-lite da su vaš tinejdžer ili tinejdžerka homoseksualno ili biseksualno opredeljeni? Prvo što morate da uradite jeste da savladate vlastiti strah i uznemirenost.

Adolescencija je složeno vreme za svako mlado biće, a pritisak koji nameću školske aktivnosti, odlasci na maturske večeri i očekivani izlasci udvoje mogu da stvore kod homoseksualnih tinejdžera snažno osećanje „različitosti", koje ih može činiti zabrinutim i nesrećnim. Ako mislite da se vaše dete bori s problemima u vezi s vlastitim seksualnim identitetom, veoma je važno da mu date do znanja da ima od koga da zatraži pomoć. Nažalost, statistike pokazuju da je veliki procenat samoubistava i po-kušaja samoubistava među tinejdžerima povezan upravo s pitanjima seksualnog identiteta.

Heteroseksualni roditelji možda ne znaju kako da s tinejdžerom započnu razgovor o seksualnoj orijentaciji. Imajte na umu, medutim, da se vaše dete te teme verovatno pribojava isto koliko i vi i da će se možda osećati veoma ugroženo ukoliko se naglo suoči s njom. Za početak, pokušajte da temu seksualne orijentacije učinite nečim o čemu porodica može neobavezno da razgovara. Nije loše da počnete tako što će u vaš dom ući knjige, filmovi i muzika čiji su autori umetnici neskrivenog homo-seksualnog ili biseksualnog opredeljenja, ili čija su tema upravo ovi problemi. Dalje, možete da poč-nete da u razgovoru koristite izraze kao „biseksualci', „homoseksualci", ,,gej" i „lezbijke", kako bi oni izgubili svoju konotaciju tabu-izraza. Takode je važno da budete svesni homofobije i kritični prema njoj (vid. odeljke 46 i 996). Tinejdžeru homoseksualnog opredeljenja nimalo ne pomaže da sluša sop-stvenu porodicu kako priča uvredljive viceve ili toleriše komentare pune predrasuda od strane prija-telja ili rodaka.

Nekim adolescentima vlastita seksualna orijentacija postaje vrlo brzo savršeno jasna i usvajaju je kao snažan identitet. Ostali tinejdžeri, medutim, mogu prolaziti kroz fazu eksperimentisanja pre nego što ustanove u kojoj se koži najprijatnije osećaju. Ne bi ih trebalo pritiskati da prihvate homoseksual-ni identitet pre no što su spremni za tako nešto. Ako se tinejdžer oseća otuđenim, izolovanim ili zbu-njenim u pogledu svoje seksualne orijentacije, roditelji treba da mu predlože pomoć u vidu psiho-loškog savetovanja, ne zato da bi izmenili tu orijentaciju već da bi dečaku ili devojčici pomogli da se izbore sa stidom ili bojazni koji možda podrivaju njihovo samopoštovanje. Najveći poklon koji roditelj može dati detetu jeste osećaj dostojanstva i ponosa samim sobom. Za homoseksualne tinejdžere, pris-tup pozitivnim uzorima i mogućnost da otvoreno i iskreno izađu na kraj s vlastitom seksualnom razli-čitošću veoma mnogo doprinosi izgradnji samopoštovanja.

182


Ukoliko ste roditelj homoseksualno opredeljenog adolescenta, pokušajte da se preko školskog ili kliničkog psihologa povežete s drugim roditeljima u sličnoj situaciji ili uključite u grupu za međusob-nu podršku, ako je organizovana.

Ishrana u periodu adolescencije 478. Ishrana i uticaj vršnjaka. Kad pređu desetu ili dvanaestu godinu, decu je sve teže navesti

da prihvate ishranu koja se razlikuje od ishrane njihovih prijatelja i vrSnjaka. Do tada se obično slažu sa zamislima roditelja, pogotovo ako su oboje roditelja saglasni u vezi sa ishranom. Štaviše, ne sma-traju ni da se hrane na neki poseban način ili „drže dijetu"; zdrava hrana je za njih jednostavno svakod-nevna, normalna hrana koja se iznosi na sto. Ali pošto su nekoliko puta jeli napolju s društvom ili se nekoliko meseci hrane u školskom restoranu, tražiće vam hamburgere, čips, pomfrit, sir, sladoled i druge slatke i kremaste poslastice.

479. Ishrana na bazi namirnica biljnog porekla. Ukoliko ste, poput mene, pobornici ishrane na bazi namirnica biljnog porekla, šta možete da učinite? Odgovor često nije lak. Ja bih, na vašem mestu, nastavio da kod kuće normalno pripremam i služim jela od tih namirnica, bez komentara ili rasprave. (Uvek sam za to da porodični obroci protiču u prijatnoj i učtivoj atmosferi. Korigovanje ponašanja za stolom ostavite za kratke rasprave u četiri oka, kad završite s jelom.) Ako vam deca postave pitanje zašto ne pripremate hranu od namirnica životinjskog porekla, uključujući i mlečne proizvode, objas-nite im najnormalnije, ne prelazeći u defanzivu, da se pokazalo da ishrana namimicama biljnog porekla poboljšava učinak u sportu, produžava život i čuva zdravlje; dabome da vam je stalo da svo-joj deci pružite sve te prednosti. Ne uvaljujte se u dugotrajne rasprave. Ako zahtevaju da znaju zbog čega se drugi roditelji ne pridržavaju sličnih pravila, možete im sasvim iskreno odgovoriti da ne znate; možda nikad ne čitaju članke o medicini. Ukoliko se vaša deca pitaju šta bi se desilo ako bi ona u školi, u poseti drugovima ili prilikom izlazaka s društvom prekršila vaša pravila, možete im ukazati na či-njenicu da će vam, što su starija, biti sve manje pred očima i da moraju sama da odluče o tome. A vaša želja nije da im se mešate u život niti ih kažnjavate već samo da im pripremate najzdraviju moguću hranu.

Svakako, najveći uticaj na decu ima to što i roditelji učtivo i s uživanjem jedu tu istu obazrivo odabranu i pripremljenu hranu. Nemojte, međutim, braniti deci da jedu ono što najviše vole sve dok ne pojedu ono što vi smatrate najzdravijim - to je uvek konttaproduktivno.

Zvuči kao da bih ja uvek pustio adolescente da sami odluče da li će se priključiti načinu ishrane svojih roditelja. Uopšte uzev, upravo to i savetujem, radije nego stalne svade. Ali, ako tinejdžer hoće da jede opasnu ili čudnu hranu - ili radi bilo šta drugo opasno ili čudno - razuman roditelj treba zauz-me vrlo odlučan stav, ili da se čak i naljuti da bi mu pokazao da je zaista uzrujan.

Postoji važan razlog zbog kojeg vam savetujem da izbegavate svaku raspravu u vezi s hranom i najnormalnije pripremate jela od namimica biljnog porekla dok je vaše dete u periodu adolescencije. Buntovno raspoloženje protiv ovakve ishrane ima tendenciju da bude najjače upravo u tom periodu, jednako kao i tinejdžerova želja da jede iste stvari koje jede njegovo društvo. Roditelji i nutricionisti koji su prošli kroz ovu fazu s adolescentima svedoče da su izgledi da se dete vrati zdravoj ishrani veći ako se ne pravi pitanje oko njegove pobune protiv nje. Dmgim rečima, ako se s tinejdžerima budete upuštali u dugotrajne, ogorčene rasprave oko načina ishrane, sva je prilika da će one potrajati - godi-nama.

480. Anoreksija i buhmija. Poremećaji u jelu koji mogu da dovedu do prekomemog gubitka u težini kod devojčica i dečaka u periodu adolescencije mogu ozbiljno da utiču na njihovo fizičko i psi-hološko zdravlje. Anoreksija (anorexia nervosa) je progresivno slabljenje usled samonametnute dijete. Bolestan strah od debljine, stalna briga za liniju i neumoljiva rešenost da se bude vitak po svojim me-rilima rezultuje ograničavanjem hrane i opadanjem telesne težine. Bulimijaje problem kod kojeg ado-lescenti povremeno jedu ogromne količine hrane (prežderavanje), da bi potom ili kradomice povraćali ili uzimali velike količine laksativa (sredstava za čišćenje) kako bi izbacili sve što su pojeli, ili vežbali kao sumanuti.

183


Ovi problemi nisu retki. Najmanje jedna od sto devojčica u adolescentnom periodu pati od ano-reksije. Opsednutost našeg društva vitkošću (filmovi, televizija i modne reklame), posebno kad je reč o ženama, kao da osporava normalnost svih onih promena koje se dešavaju kod devojčica u puberte-tu: kukovi se šire i na određenim mestima se stvaraju masne naslage. Kod nekih od njih, ove normalne telesne promene dovode do opsednutosti težinom i nezadovoljstva zbog promene telesnog izgleda. Teško je reći zašto neki tinejdžeri na ove promene koje znače sazrevanje reaguju tako što sebe gotovo nasmrt izgladnjuju. Mnogi mladi s anoreksijom imaju teškoća da se odvoje od porodice i nađu sop-stveni identitet (vid. odeljak 472). Možda je porodica suviše zaštitnički nastrojena ili nesposobna da izrazi emocije i rešava konflikte.

Kad adolescent počne naglo da gubi u težini, treba se obratiti pedijatru. Anoreksijom i bulimijom trebalo bi da se pozabavi lekar specijalista, kao i svakim drugim stanjem povezanim s gubitkom težine. Ukoliko njihovo dete tinejdžerskog uzrasta unosi minimalne količine hrane i vrlo je mršavo, a njego-vo ponašanje karakterišu razdražljivost, letargija, nesvestice ili nesanica, roditelji treba da posumnja-ju na poremećaj u jelu. Većina tinejdžera koji pate od poremećaja u jelu pokušavaće da to prikriju od vas i od lekara. Tvrdiće da nisu gladni i poricaće čak i očigledan gubitak težine, prežderavanje, usi-ljeno povraćanje ili upotrebu laksativa. Kod anorektičnih devojčica u ranoj adolescenciji ne dolazi do prividnog porasta telesne težine u toku puberteta i može se očekivati kašnjenje prve menstruacije i razvoja normalnih polnih karakteristika (vid. odeljak 462).

Anoreksija i bulimija su ozbiljna oboljenja koja mogu da budu opasna po život i predstavljaju velike emocionalne poremećaje za adolescente i njihove roditelje. U slučaju i najmanje sumnje na neki od ova dva problema, trebalo bi se odmah obratiti lekaru. Ako se rano otkriju, dok su još u blagoj for-mi, ova oboljenja se obično uspešno leče kada se primeni edukacija o ishrani, bihevioralna interven-cija i psihološko savetovanje adolescenta i porodice. Ukoliko bolest uznapreduje i adolescent izgubi više od 25 procenata telesne težine, neophodno je dodatno lečenje pod nadzorom dečjeg psihijatra ili specijaliste za adolescensku medicinu.

184

PODIZANJE FIZICKI ZDRAVE DECE

ISHRANA

Važnost dobre ishrane Ovo poglavlje ppčinjem razmatranjem pitanja o ishrani zato što sam postao ubeđen, delimično na

osnovu sopstvenog životnog iskustva, da je ona od kritčnog značaja za dobro naše dece, kao i za naše vlastito dobro.

481. Šta je dobra ishrana? Dokazi kod odraslih ne mogu biti ubedljiviji nego što jesu: višak masnoće životinjskog porekla, kravlje mleko, belančevine i mnogo kalorija sadržanih u tipičnoj ame-ričkoj ishrani povezuju se s visokim nivoima holesterola, koronarnim srčanim oboljenjem, moždanim udarima, povišenim krvnim pritiskom, dijabetesom i nekim oblicima kancera. Došli smo i do sazna-nja da mnoge ove bolesti vuku koren još iz detinjstva. Masne naslage se sad sasvim uobičajeno nalaze u koronarnim arterijama trogodišnje dece koja se hrane tipično američkim načinom ishrane. Do dvanaeste godine te naslage se formiraju kod 70 odsto dece. Kod tinejdžera su one još deblje i telesno rasprostranjenije, što nimalo ne iznenaduje. I konačno, retki su mladi ljudi od dvadeset jedne godine koji nemaju tih naslaga. Ne prođe dugo, a povišen krvni pritisak i drugi problemi počinju da uzimaju svoj danak. Štaviše, gojaznost je, zajedno sa svim ostalim problemima koje nosi sa sobom, u velikom porastu među našom decom.

Nada, medutim, postoji, pogotovo kad je reč o deci. Prvo, sklonost prema određenoj hrani stiče se veoma rano. Deca kojoj se redovno i s osmehom nudi raznovrsna zdrava hrana (povrće, voće, inte-gralne žitarice i mahunarke) navikavaju se na nju i čak je više vole. Začkoljica je u tome da te namir-nice učinite redovnim delom porodične ishrane, ne dajući uz njih detetu posebne napomene kako su „dobre za njega" (s jasnom naznakom da ,,te stvari ni drugi ne vole da jedu, ali ih jedu"), propraćene pogodbom: „Ako pojedeš karfiol, posle ću ti dati slatkiš." Ako je zdrava hrana deo porodične svako-dnevice, deca je najvećim delom prihvataju sasvim prirodno.

Usmeravati decu u pravcu zdravih navika u ishrani može ponekad biti pravi izazov. Ona nisu naročito zabrinuta zbog problema koji mogu da poteknu od nezdrave ishrane. Hrana koju im servira-ju u školi ne mora biti ona koju biste im servirali kod kuće. Mediji takode šalju deci pogrešne poruke. Pomislite samo koje su napirnice glavna tema bleštavih, šarenih reklama - nisu ni povrće ni voće. Postoji mnoštvo reklama za čips, ali nijedna za pečeni krompir. Dok gledaju subotnje i nedeljne dečje programe, deca su upravo bombardovana reklamama za zašećerene cerealije i nezdrave grickalice krcate masnoćom. Znaju ih napamet još pre no što nauče da čitaju. Nije ni čudo što odrastaju s duboko usađenom porukom da su masne namirnice dobre da bolje ne mogu biti.

Ako želimo da nam deca od samog početka žive zdravim životom - i da tako i nastave, hraneći se zdravim namirnicama - čitava porodica treba da promeni način ishrane, počev od roditelja.

Ishrana na bazi namirnica biljnog porekla 482. Današnja ishrana. Tokom proteklih nekoliko decenija mnogo smo naučili o tome kako

ishrana može da pomogne da deca ostanu zdrava. Mislili smo nekad da su povrće, žitarice i mahunarke samo prilozi glavnom jelu. Omiljena hrana bili su nam meso i mlečni proizvodi i nismo se naročito brinuli zbog masnoće i holesterola i ishrani dece. Sad znamo bolje. Istraživanja vrlo jasno pokazuju da povrće, žitarice, mahunarke i voće treba da imaju središnju ulogu u ishrani. Oni obezbeduju hranljive

185


materije koje su deci potrebne da bi rasla i pomažu da se izbegne unošenje holesterola i masnoća živo-tinjskog porekla koji mogu da prouzrokuju mnogo problema.

Nažalost, vrlo malo nas je odrastalo na ishrani čiju su okosnicu činili povrće, žitarice i mahunarke, tako da nismo uvek sigurni kako da isplaniramo kompletne obroke. Ovde navodimo neke korake po-moću kojih možete da pojednostavnite stvari. Neki će vam zvučati sasvim svakodnevno, dok će vam drugi biti prilično novi, kao što su i meni bili neko vreme. Medutim, svaki je važan.

483. Zeleno lisnato povrće. Prokelj, kelj, potočarka, blitva, kupus i ostalo zeleno povrće bogati su kalcijumom, gvoždem i mnogim vitaminima potrebnim vašem detetu, koje organizam iz njih veoma lako apsorbuje. Uključite u svakodnevnu ishranu dve do tri porcije zelenog lisnatog povrća. Trebalo bi da ga kuvate kratko, svega dva do tri minuta, kako bi zadržalo jasno zelenu boju. Za starije dete, možete da ga začinite s malo morske soli, ali ako je posredi mlađe dete, savetujem krajnje ograničenu količinu soli (po mogućnosti, uopšte nemojte soliti hranu maloj deci).

484. Ostalo povrće. Povrće treba da čini 25 do 30 procenata ishrane. Kupujte najsvežije moguće, organski gajeno povrće, i to na zelenoj pijaci, direktno od proizvodača. Najbolja varijanta je da ga sami gajite, ako imate mogućnosti za to. Prednost organski gajenog povrća je u tome što je nezagađeno pes-ticidima. Ja najviše volim da subotom ujutru odem na pijacu i sam odaberem organske namirnice od lokalnih farmera kojima znam da mogu verovati. Uzgajanje vlastitog povrća, uz pomoć vaŠe dece, od-ličan je način da obezbedite svežu i zdravu hranu i divno zajedničko iskustvo.

Ključ dobre ishrane na bazi povrća jeste njegova svežina. Povrće treba da operete, nasečete i sku-vate, s naglaskom na raznovrsnosti povrća i načinima njegove pripreme. Pravilno pripremanje povrća pojačaće apetit vašeg deteta i učiniti jelo privlačnijim. Preporučujem kuvar koji i sam koristim, Sveže iz vegetarijanske kuhinje (Freshfrom a Vegetarian Kitchen), od Meredit Mekarti.

Dobro je da se obrok sastoji od više vrsta povrća i da gledate da koristite ono povrće koje vaše dete voli. Možda mu se više dopada povrće pripremljeno na odredeni način - recimo, sveža potočarka spremljena kao salata, umesto variva od potočarke. Primoravanjem dece da jedu povrće koje ne vole napravićete verovatno više štete nego koristi.

485. Mahunarke i proizvodi od mahunarki. Mahunarke (zrnasto povrće) bogate su belančevi-nama, kalcijumom i mnogim drugim hranljivim materijama i treba da čine stalan deo jelovnika. Tofu i ostali proizvodi na bazi soje mogu da se koriste kao osnova ili dodatak u pripremi mnogih jela i supa. Jela od pasulja i mrkog pirinča - ili kombinacije bilo kog zrnastog povrća i žitarica, što se toga tiče -obezbediće vašem detetu obilje belančevina bez štetnih dejstava belančevina ili masnoće životinjskog porekla.

486. Voće, semenke i koštunjavi plodovi. Ove namirnice mogu biti ukusne poslastice i dopuna ishrane. Voće se najbolje vari kuvano; na primer, jabuke su najsvarljivije u vidu pirea od jabuka. Naj-poželjnije su jabuke, kruške i ostalo organski gajeno sezonsko voće i uopšte su organski uzgajeni po-ljoprivredni proizvodi mnogo bolji od onih tretiranih pesticidima. Semenke i koštunjavi plodovi mogu se malo prosušiti u pećnici i samleti radi lakšeg varenja. Puter od badema i organski puter od kikiri-kija prave su poslastice za decu i zdrava zamena za slatkiše ili sladoled.

487. Integralne žitarice. Integralne žitarice treba da čine izdašan deo dečjeg jelovnika. Sitnozrni mrki pirinač, ječam, ovas, proso, rezanci i testenina od integralne pšenice, kao i hleb od integralnih žitarica sadrže složene ugljene hidrate koji odlično zasićuju, sadrže mnoštvo hranljivih sastojaka i odličan su izvor energije za decu koja rastu. Takode sadrže belančevine, vlakna i važne vitamine.

Ove četiri grupe namirnica - povrće, zrnasto povrće (mahunarke), voće i žitarice - čine okosnicu zdrave ishrane. Ukoliko predstavljaju deo redovne ishrane vašeg deteta, znači da ste obuhvatili sve osnovne prehrambene potrebe.

Pored toga, tu su još dva jednostavna ali važna hranljiva sastojka - vitamin D i vitamin B12, koja zaslužuju posebnu pažnju.

186

Podizanje fizički zdrave dece

488. Vitamin D je vašem detetu potreban za izgradnju snažnih kostiju. Normalno se stvara u koži, delovanjem sunca, i potom skladišti u organizmu. Svakodnevno petaaestominutno izlaganje sun-cu lica i dlanova obezbediće dovoljno vitamina D za potrebe organizma. Međutim, moguće je da deci koja odrastaju u uslovima sevemije klime i onoj koja ne izlaze na sunce nije dovoljan samo ovaj vi-tamin D koji se proizvodi u koži. Cerealije obogaćene vitaminom D i svi uobičajeni multivitaminski preparati namenjeni deci obezbeđuju dovoljno vitamina D, bez rizika od unošenja preterane količine.

489. Vitamin B12. Za zdravlje nerava i krvnih ćelija potreban je pouzdan izvor ovog vitamina. Njega ne proizvode biljke ili životinje već bakterije. U manje razvijenim zemljama, B12 obezbeđuju te bakterije koje se u tragovima nalaze u zemljištu ili na biljkama. U modernom svetu, međutim, ovo nisu pouzdani izvori. Proizvodi životinjskog porekla sadrže vitamin B12 koji stvaraju bakterije iz crevnog trakta životinja, ali masnoća i holesterol koje oni sadrže nisu poželjni u ishrani. Medu dobre izvore ovog vitamina spadaju obogaćeni proizvodi, kao što su sojino mleko i cerealije (potražite na spisku sastojaka kobalamin ili cijanokobalamin, što su tehnički nazivi za vitamin B12). Najpogodniji izvor je verovatno bilo koji dečji multivitaminski preparat. Svaki sadrži više nego dovoljno vitamina B12.

490. Pitanje kravljeg mleka posle druge godine. Više ne preporučujem upotrebu mlečnih proiz-voda u ishrani posle druge godine. U poglavlju „Ishrana vaše dece" (odeljci 497-515), navodim i razloge za to. Naravno, bilo je vreme kad se kravlje mleko smatralo veoma poželjnim. Rezultati istra-živanja, medutim, zajedno s kliničkim iskustvima, primorali su lekare da preispitaju svoje preporuke. Posredi je oblast u kojoj još uvek postoje izvesna neslaganja među naučnicima, ali ima nekoliko pita-nja u pogledu kojih se gotovo svi slažu.

Pre svega, drugi izvori kalcijuma pružaju mnoge prednosti koje mlečni proizvodi nemaju. U većini lisnatog zelenog povrća i mahunarki kalcijum se nalazi u obliku koji se lako apsorbuje, čak i lakše nego iz mleka. Uz kalcijum, tu su vitamini, gvožde, složeni ugljeni hidrati i vlakna, kojih u krav-ljem mleku ima u neznatnim količinama ili ih uopšte nema. Mleko od soje ili pirinča obogaćeno kalci-jumom isto je tako ukusan dodatak cerealijama kao i kravlje mleko, s tim što ne sadrži belančevine i masnoće životinjskog porekla, mlečne šećere niti zagadivače koji se često nalaze u mlečnim proizvodi-ma. Možete pogledati spisak namirnica bogatih kalcijumom u odeljku 167.

U početku možda ćete biti iznenađeni brojem problema koje mogu da prouzrokuju mlečni proiz-vodi. Najpoznatiji se, naravno, odnose na masnoću i holesterol. Dok se mleko i jogurt mogu naći u delimično obranim verzijama, većina sireva, sladoleda i ostalih mlečnih proizvoda vrlo je bogata masnoćom - i to pogrešnom vrstom masnoće. Za razvoj mozga potrebne su esencijalne masnoće kojih ima u biljnim uljima. Mleko je vrlo siromašno u ovim esencijalnim masnoćama, a bogato zasićenim masnoćama koje podstiču zakrečavanje arterija i problematičnu telesnu težinu kod dece u razvoju.

Mlečni proizvodi su razlog i za druge brige - brige koje se odnose i na one sa smanjenim sadr-žajem masnoće (delimično obrane). Namirnice na bazi mleka mogu da umanjuju sposobnost dečjeg organizma da apsorbuje gvožde i prouzrokuju blag gubitak krvi iz digestivnog trakta kod male dece. Ovi problemi, uz činjenicu da mleko praktično uopšte ne sadrži gvožđe, mogu da dovedu do nedostat-ka gvožđa u krvi.

Pedijatri često nalaze da se određeni zdravstveni problemi pogoršavaju, ili čak bivaju prouzroko-vani uzimanjem kravljeg mleka. Među njima su astma i drugi respiratorni poremećaji, hronične infek-cije uha i oboljenja kože. Razlog ne mora da bude alergijska reakcija. Tačan razlog nastanka ovih prob-lema nije poznat. Bez obzira na to, oni se često povlače kad se mlečni proizvodi eliminišu iz ishrane.

Naposletku, kako deca rastu, mnoga imaju bolove u želucu, naduvenost, dijareju i gasove prouzro-kovane mlečnim šećerom (laktozom). Ti simptomi nisu abnormalni. Oni su prosto rezultat činjenice da se sposobnost za varenje mlečnog šećera kod mnoge dece gubi čim pređu fazu ranog detinjstva. U prirodi, životinje ne piju mleko pošto ih majka odbije od sise, a priroda je isto predvidela i za ljude.

Povrće i mahunarke obezbeduju zdrav izvor kalcijuma, pružajući uz to i obilje drugih hranljivih sastojaka, tako da zaista čine mleko potpuno nepotrebnim.

187


491. Eliminisanje crvenog mesa i piletine i smanjivanje upotrebe ribe. Većina porodica je postala svesna masnoće sadržane u mesu i mnoge se odlučuju za manje masne pozicije. Najzdravija ishrana ide i korak dalje i sve svoje hranljive sastojke izvlači iz mahunarki, žitarica, povrća i voća, a ne iz mesa.

Deca mogu da unesu obilje belančevina hraneći se zrnastim povrćem (mahunarkama), žitaricama i povrćem, a hraneći se na takav način ujedno izbegavaju masnoću i holesterol koji se nalaze u mesu. Nažalost, prelaz s crvenih mesa na piletinu nije od velike pomoći. Piletina, zapravo, sadrži isto ono-liko holesterola koliko i govedina (oko 100 miligrama holesterola po porciji od 110 grama) i gotovo isti procenat masnoće. Istraživači su utvrdili i da kancerozne hemikalije koje se formiraju prilikom ku-vanja govedine nastaju i termičkom obradom piletine.

Deca u razvoju koja svoje hranljive sastojke dobijaju iz namirnica biljnog porekla, umesto iz me-sa, imaju ogromnih zdravstvenih prednosti. Manja je verovatnoća da će se kod njih javiti problem gojaznosti, dijabetes, povišen krvni pritisak i neki oblici kancera.

Ima i drugih razloga što se porodice sve viŠe odlučuju za ishranu na bazi namirnica biljnog po-rekla. Poslednjih godina primećena je učestalost oboljenja izazvanih bakterijama iz crvenog mesa, piletine i jaja, zbog čega zdravstvene vlasti insistiraju na tome da se s ovim proizvodima pažljivo ruku-je i da se temeljito skuvaju, ako baš morate da ih koristite.

Bezmesni obroci znače i snažnije kosti vaše dece. Ravnoteža kalcijuma u organizmu znatno je bolja kad belančevine potiču iz biljnih izvora. Moja braća i sestre i ja smo prvi put probali crveno meso tek sa dvanaest godina, a svi smo bili izuzetno krupnih kostiju i zdravi. Bilo bi bolje da ga nikad nismo ni probali i da smo nastavili da se hranimo bez mesa.

Saznajući njegove prednosti, mnoge porodice postepeno uvode nov, zdrav način ishrane. Ako i dalje redovno imate na jelovniku meso, bilo bi bolje da isprobate što je moguće više bezmesnih jela, istražite nove kuvare i eksperimentišete s novim proizvodima koji zamenjuju meso. Neki od njih, kao što su pljeskavice i viršle bez mesa, nalaze se u zamrzivačima prodavnica zdrave hrane u vašem kraju.

Ja lično sam prešao na ishranu bez mleka i mesa, sa smanjenim sadržajem masnoće, 1991, kad mi je bilo osamdeset osam godina. Dve nedelje pošto sam prešao na taj način ishrane, moj hronični bron-hitis se povukao, posle decenija bezuspešnog lečenja antibioticima. Imam nekoliko sredovečnih i sta-rijih prijatelja koji su zaustavili napredovanje srčanih oboljenja tako što su iz svoje ishrane eliminisali mlečne proizvode, meso i ostale namirnice bogate zasićenim masnoćama. Da biste postigli takav us-peh, važno je da izbačene namirnice zamenite integralnim žitaricama i obiljem raznovrsnog povrća i voća i povećate fizičku aktivnost.

492. Masnoće i ulja. Preporučujem vam da upotrebljavate susamovo, maslinovo, kukuruzno, la-neno i polinezasićena biljna ulja, u vrlo malim količinama, koliko da „podmažete" dno tiganja, ili koristite biljno ulje u spreju. Biljne masnoće su mnogo zdravije od onih životinjskog porekla, ali, bez obzira na to za koje se odlučite, upotrebljavajte ih samo u minimalnim količinama. Margarin je tek neznatno manje štetan od putera, jer se procesom prerade stvara tip masnoće koji je za naše arterije isto tako loš kao i zasićene masnoće. Umesto da pečeni krompir začinite puterom ili margarinom, probajte senf, salsu' ili povrće kuvano na pari. Džem i cimet su dobri na tostu, pod uslovom da se ispod njih ne nalazi sloj putera, a integralni hleb je izuzetno ukusan i bez ikakvog namaza.

493. Izbegavajte šećer. Rafinisani šećer je prost ugljeni hidrat, pun beskorisnih kalorija bez ikakve hranljive vrednosti. Umesto toga, dečja ishrana bi trebalo da bude bogata složenim ugljenim hidratima, kojih ima u žitaricama, zrnastom i drugom povrću. Najzdravije poslastice su sveže voće i voćni sokovi. Kad kuvate voće, kuvajte ga u jabukovom soku umesto u zašećerenoj vodi. Možete i da prokuvate groždice i upotrebite tako napravljen sok, koji je takode veoma sladak. Slast možete pojačati i upotrebom pirinčanog sirupa ili ječmenog slada. Slatkom povrću kao što su razne vrste bundeve, kukuruz i šargarepa ne morate ni pojačavati ukus. U početku vam se ove namirnice neće činiti slatke, utoliko što se njihova slast razlikuje od slasti šećera. Ali, kad potpuno izbacite šećer iz jelovnika, osetićete pravu slast slatkog povrća i voća.

' Vrsta zaljućenog meksičkog kečapa od paradajza i crnog luka (prim. prev.).

188


494. Ograničite upotrebu soli. Žitarice kuvajte samo s prstohvatom morske soli i odviknite se od stavljanja slanika na sto. Jedina prednost tipične kamene soli je ta što je jodirana, a jod je esencijalan hranljivi sastojak. Biljke variraju u pogledu sadržaja joda, mada je morsko povrće vrlo bogato jodom. Zamene za morsku so mogu da budu soja-sos, mizo ili mleveno seme susama pomešano s malčice morske soli. Prekomerna količina soli može da remeti ravnotežu kalcijuma; so zapravo doprinosi da se kalcijum izlučuje kroz urin.

495. Izbegavajte kofein. Čokolada sadrži prilično mnogo kofeina, kao i crni čaj i kafa. Umesto tih napitaka, pijte čajeve koji ne sadrže kofein. Zamenite pravu kafu „kafom" od prepečenog ječma. Postoji mnoštvo ukusnih biljnih čajeva koji ne sadrže kofein. Napitak koji je deci zaista potreban jeste obična, čista voda. Raznovrsnosti radi, možete im davati „čajeve" od žitarica, lekovitog bilja ili voćne sokove, a mogu uživati i u slatkim napicima pripremljenim od bundeve, crnog luka, šargarepe i ku-pusa.

496. Neka jelo bude praznik za oči. Raznovrsne namirnice ključ su uspeha svakog kuvara, a ujedno čine jelo privlačnijim za oko. Dajte svom detetu hranu koja se razlikuje po boji, teksturi i uku-su. Boje na tanjiru treba da budu uravnotežene. Uravnoteženost je jedan od osnovnih postulata ishrane vašeg deteta.

Ja lično volim da jedem neometan zvonjavom telefona ili zvukom televizora. Neke porodice iz-govore molitvu ili meditiraju nekoliko minuta pre jela, što može da doprinese duhu zahvalnosti i zajed-ništva koji prožima obrok. Prekori i grdnje ne bi nikako smeli da čine deo obroka, mada će se neiz-bežno dešavati stvari koje će im davati povoda.

Ishrana vaše dece 497. Obezbeđivanje potpune hranljivosti. Pre nego što popričamo o namirnicama koje vaša

deca svakodnevno jedu, rrebalo bi da se upoznamo s važnijim hemijskim supstancama od kojih su one sačinjene i njihovom iskorišćavanju u organizmu.

Dečji organizam možete da poredite sa zgradom koja je još uvek u fazi izgradnje. Za tu izgradnju je potrebno mnogo različitih materijala. Medutim, ljudsko biće je istovremeno i mašina koja radi bez prestanka. Potrebno joj je gorivo koje će joj davati energiju i ostale supstance koje ćejoj omogućavati pravilno funkcionisanje, baš kao što su automobilu potrebni benzin i ulje.

498. Belanćevine. Belančevine su osnovni gradivni materijal organizma. Mišići, srce, mozak i bubrezi, na primer, velikim delom su sačinjeni od belančevina (pored vode). Strukturu kostiju čine belančevine popunjene mineralima, na sličan način na koji se kragna čini krutom uz pomoć štirka. De-ci su belančevine potrebne da bi mogla kontinuirano da povećavaju veličinu svih delova tela, bez loših posledica po zdravlje.

Najzdraviji način da svom detetu obezbedite obilje kvalitetnih belančevina jeste da mu svakog dana dajete raznovrsno povrće, žitarice, zrnasto povrće (mahunarke) i voće. Sojino mleko i ostali proiz-vodi na bazi soje takode su bogati belančevinama. Vlada SAD i Američko udruženje dijetetičara sma-traju da te namirnice obezbeduju više nego dovoljno belančevina, pod uslovom da se držite raznovr-snosti kao pravila, a ne da se, recimo, držite samo kukuruza ili pirinča. Biljni izvori belančevina imaju dodatnu prednost, jer obezbeđuju izdašne količine složenih ugljenih hidrata, vlakana i vitamina. Proizvodi životinjskog porekla - razna mesa, mlečni proizvodi i jaja - sadrže belančevine, i to mnogo, ali su skloni da izazivaju više problema nego što ih rešavaju, zbog životinjske masnoće i holesterola kojima takođe obiluju. Nedostaju im složeni ugljeni hidrati i vlakna, a nemaju dovoljno ni nekih vita-mina.

499. Složeni i prosti ugljeni hidrati. Reč je o skrobovima koji zadovoljavaju većinu zahteva organizma vašeg deteta za energijom. Složeni ugljeni hidrati, kao što su povrće, voće, žitarice i mahu-narke, lagano sagorevaju kao gorivo. Prosti ugljeni hidrati, kao što su šećer i med, sagorevaju mnogo brže. I jedni i drugi se mogu skladištiti u jetri u vidu glikogena, da bi se iskorišćavali po potrebi.

189


500. Masnoća. Ovaj bogat izvor goriva za organizam sadrži više nego dvostruko veći broj kalori-ja kao ista količina ugljenih hidrata. Masnoća se, medutim, teže pretvara u gorivo, tako da se lakše skladišti ispod kože i oko organa. Ukoliko se potrebe organizma zadovoljavaju odgovarajućim uglje-nim hidratima, tada se masnoća procesom metabolizma pretvara u gorivo. Postoje dve vrste masnoće: zasićena masnoća, koja se prvenstveno nalazi u mesu i mlečnim proizvodima, i nezasićena ili poline-zasićena masnoća, koje najviše ima u namirnicama biljnog porekla. Zasićene masnoće su povezane s bolestima srca i moždanim udarima, dok nezasićene masnoće nemaju takvo dejstvo. To je razlog što su vegetarijanska ishrana ili ishrana s niskim sadržajem zasićenih masnoća vrlo blagotvorne po orga-nizam.

501. Vlakna su deo strukture povrća, voća, žitarica (mekinje, na primer) i mahunarki koje naša creva ne mogu da svare i apsorbuju. Meso, mlečni proizvodi, riba i piletina ih uopšte ne sadrže. Vlakna igraju važnu ulogu u podsticanju normalnog pražnjenja creva, time što obezbeduju deo orpadne mase koji stimuliše njihovu funkciju. Osoba koja se drži takozvane blage hrane - recimo, mleka, bistrih supa i jaja, verovatno će patiti od zatvora jer će u donjem delu tankog creva imati suviše malo supstance. Vlakna doprinose i dobrom zdravlju tankog i debelog creva. Sumnja se da je najznačajniji faktor u nas-tanku kancera debelog creva upravo spor prolazak hrane izazvan nedostatkom vlakana u našoj prete-rano rafinisanoj ishrani. Vlakna potpomažu i snižavanje nivoa holesterola.

502. Kalorije. Energetska vrednost namirnica kao goriva meri se kalorijama. Voda i minerali ne sadrže kalorije - to jest, nemaju nikakvu energetsku vrednost u smislu goriva za organizam. Masnoća je bogata kalorijama; 30 grama masnoće sadrži dvostruko više kalorija nego 30 grama skroba, šećera ili belančevina. Puter, margarin i biljno ulje, koji su suštinski čista masnoća, kao i pavlaka i prelivi za salatu, koji je sadrže u velikim količinama, stoga su vrlo bogati kalorijama. Razne vrste crvenog mesa, piletina, riba, jaja i sir bogati su kalorijama zahvaljujući svojoj kombinaciji belančevina i masnoće. Še-ćeri i sirupi su takođe bogati kalorijama, jer su oni koncentrisani prosti ugljeni hidrati i ne sadrže vodu ni vlakna. Većina integralnih žitarica, koje su bogate vlaknima, manje su nabijene kalorijama nego masne namirnice. Većina povrća je sastavljena uglavnom od vode, ugljenih hidrata, belančevina i vla-kana, uz vrlo malo masnoće, te stoga ne sadrži kalorije.

503. Minerali. Vitalna uloga u strukturi i funkciji svih delova organizma pripada brojnim razli-čitim mineralima. Čvrstina kostiju i zuba zavisi od kalcijuma i fosfora. Supstanca u crvenim krvnim zrncima koja transportuje kiseonik u sve telesne oblasti sačinjena je delom od gvožđa i bakra. Jod je neophodan za funkcionisanje tireoidne žlezde (vid. odeljak 618 o fluoru).

Sve prirodne, neprerađene namirnice sadrže mnoštvo vrednih minerala. Preradom žitarica i dugo-trajnim kuvanjem povrća u vodi nepovratno strada veliki deo njihovog mineralnog sadržaja.

504. Kalcijum. Važno je da organizam u periodima naglog rasta kostiju, pogotovo u najranijem detinjstvu i adolescenciji,:ima siguran i obilan izvor kalcijuma. Devojčice u adolescenciji čija ishrana sadrži mnogo kalcijuma kao da su donekle zaštićene od tanjenja kostiju (osteoporoza) u kasnijem životu. Zeleno lisnato povrće, zrnasto povrće (pasulj, sočivo i sl.) i sok pomorandže obogaćen kalci-jumom, sve su zdravi izvori ovog minerala, dok ishrana zasnovana na namirnicama biljnog porekla pomaže da kalcijum ostane u kostima i može čak da smanji gubitak kalcijuma kroz bubrege. Mada se mleko često upotrebljava upravo kao izvor kalcijuma, roditelji treba da imaju u vidu njegove loše strane, o kojima će biti reči u odeljku 524.

505. Gvožđe. Količine gvožđa koje se unose ishranom zasnovanom na namirnicama biljnog porekla (naročito prokelj, kelj i bundeve, i zrnasto povrće kao što su soja i beli pasulj) za dete su sas-vim dovoljne, s tim što ne preti opasnost od pretovarivanja organizma zasićenim masnoćama kojih ima u većini vrsta mesa i mlečnih proizvoda.

Bebama počinju da bivaju potrebne veće količine gvožđa negde sredinom prve godine, jer zbog svog naglog rasta i razvoja počinju da iscrpljuju ograničenu zalihu s kojom su rođene. Budući da krav-

190


lje mleko takoreći uopšte ne sadrži gvožđe, novorodenčad koja ga piju u velikim količinama i pri tom dobijaju malo drugih namirnica često postaju izrazito anemična. Zato je važno da za svoju bebu potra-žite cerealije obogaćene gvoždem i upotrebljavate formulu pojačanu gvožđem ako je hranite bočicom. Odnedavno je poznato i da majčino mleko, mada količinski sadrži malo gvožđa, sadrži upravo onaj oblik koji se neobično dobro vari i apsorbuje. Majčino mleko sadrži dovoljno gvožda za bebu staru do šest meseci.

506. Jod. Joda nedostaje u nekim područjima udaljenim od mora, u kojima ga nema u vodi za piće, povrću i voću, a plodovi mora su manje dostupni. Medutim, kamena so se jodira za stanovnike tih oblasti, kako bi se sprečila gušavost.

507. Vitamini. Posredi su specijalne supstance koje su organizmu, da bi mogao pravilno da fun-kcioniše, potrebne u malim količinama, donekle na način kako je svakoj mašini potrebno nekoliko kapi ulja ili kako je benzinskom motoru potrebna električna varnica.

Dobro uravnotežena ishrana na bazi namirnica biljnog porekla - povrća, integralnih žitarica, voća i mahunarki - obezbeduje dovoljno svih vitamina, sem vitamina B12, kojeg ima isključivo u namirni-cama životinjskog porekla, obogaćenim cerealijama i još nekim obogaćenim namirnicama. Stoga, ako deca uopšte ne jedu meso i mlečne proizvode, što je ujedno i najzdraviji mogući način ishrane, bilo bi mudro davati im vitaminski dodatak. Vitaminski dodatak preporučujem i za svu probirljivu decu koja odbijaju većinu voća i povrća, kao i onda kad se čini da dete jednostavno slabo napreduje. Jedna vita-minska pilula na dan mnogo je poželjnija od svakodnevnih bitaka s detetom ne bi li pojelo svoje povr-će ili sirovo voće!

508. Vitamin A. Ovaj vitamin, koji se u organizmu proizvodi od beta-karotina, neophodan je za održavanje zdravlja sluzokože bronhijalnog, crevnog i urinarnog sistema i raznih delova očiju, uključujući i onaj koji nam omogućava da vidimo i pri prigušenoj svetlosti. Povrće, naročito ono žute i narandžaste boje, u potpunosti zadovoljava potrebe deteta za vitaminom A. Verovatno jedina deca ko-ja pate od nedostatka ovog vitamina jesu ona s hroničnim oboljenjem creva ili hronično neuhranjena. Prekomerna količina vitamina A šteti deci i odraslima, ali upotreba velikih količina voća do toga nikad ne dovodi.10

509. Vitamin B-kompleks. Naučnici su ranije mislili da postoji samo jedan vitamin B, koji u organizmu deluje na nekoliko načina. Međutim, kad su ga proučili, ispostavilo se da je posredi zapra-vo nekoliko različitih vitamina, koji se najčešće javljaju u istim namirnicama. Budući da B vitamini još uvek nisu svi poznati i proučeni, za ljude je važnije da jedu obilje namirnica u kojima se oni nalaze nego da ih uzimaju zasebno, u vidu vitaminskih pilula. Četiri od njih, za koje se zna da su za ljudska bića najvažniji, zasad se nazivaju svojim hemijskim imenima: tijamin, riboflavin, nijacin i piridoksin. Ova četiri vitamina su potrebna svim tkivima u organizmu.

Tijamina (Bl), riboflavina (B2) i nijacina (B3 ili nikotinska kiselina) u izobilju ima u mleku, jaji-ma, džigerici i mesu, ali pošto sve ove namirnice često sadrže prekomerne količine zasićenih masnoća, ovi vitamini mogu da se unesu i iz mrkog pirinča, integralnih žitarica, graška, pasulja, kikirikija, obo-gaćenog hleba, testenine i cerealija. Nedostatak ovih vitamina kod dece je malo verovatan, izuzev uko-liko im se ishrana sastoji uglavnom od rafinisanog skroba i šećera.

Piridoksin (B6) se nalazi u bananama, kupusu, kukuruzu, ovsu, grašku, pšeničnim mekinjama, dinjama i crnoj melasi". Zajedno s većinom žitarica, ove namirice zadovoljavaju dnevne potrebe dete-ta za ovim vitaminom.

Kobalamin (B12) je široko rasprostranjen u namirnicama životinjskog porekla, među kojima je i mleko, ali ga zato nema u većini namirnica biljnog porekla. Deca koja izbegavaju namirnice životinj-10 Kada je posredi vitamin A, do hipervitaminoze može da dođe samo preteranim unošenjefh vitaminskih dodataka koji sadrže sintetizovan vitamin A; kad ga organizam proizvodi od beta-karotina (sadržanog u žutom i narandžastom povrću i voću), proizvodi ga isključivo u količinama koje su mu potrebne (prim. prev.). 11 Nusproizvod pri ekstrahovanju belog šećera (prim. prev.).

191


skog porekla mogu ga dobijati iz cerealija i sojinog mleka obogaćenih ovim vitaminom (potražite u spisku sastojaka kobalamin ili cijanokobalamin). Dobra je ideja da se deci čija je ishrana na bazi na-mirnica biljnog porekla daje multivitaminski preparat koji će im obezbediti odgovarajuću količinu vi-tamina B12.

510. Folna kiselina. Važna za proizvodnju DNK i crvenih krvnih zrnaca, folna kiselina se nalazi u spanaću, prokelju, kelerabi, integralnim žitaricama i voću kao što su dinje i jagode.

511. Vitamin C (askorbinska kiselina). Mada ga u najobilnijim količinama ima u pomorandžama, limunu, grejpfrutu, sirovom i pravilno konzervisanom paradajzu i soku od paradajza, vitamin C je izdašan sastavni deo i mnogih drugih vrsta voća i povrća, medu kojima je i krompir. Međutim, lako se uništava kuvanjem. Neophodan je za razvoj kostiju, zuba, krvnih sudova i ostalih tkiva, a igra i veliku ulogu u funkcionisanju većine telesnih ćelija. Nedostatak vitamina C ispoljava se kroz bolna krvare-nja oko kostiju, kao i natečene desni koje krvare. Kod osoba čija ishrana sadrži mnogo voća i povrća bogatog vitaminom C postoji manja stopa obolevanja od kancera, mada se zasluge za to mogu pri-pisati još nekim sastojcima tih namirnica.

512. Vitamin D. Potreban u ogromnim količinama za rast, naročito kostiju i zuba, vitamin D po-maže da kalcijum i fosfor, prisutni u hrani koja se nalazi u crevima, budu apsorbovani u krvotok i na-taloženi na rastućim delovima kostiju. Zato bi ga trebalo dodavati u ishranu dece, posebno u periodu naglog rasta u najranijem detinjstvu. Količina u uobičajenim multivitaminskim preparatima sasvim je odgovarajuća, mada ga određene namirnice sadrže samo u vrlo malim količinama.

Pod uticajem sunčeve svetlosti u koži se stvara vitamin D, tako da ga ljudi prirodno dobijaju kad redovno provode vreme napolju. Kad je hladno, međutim, telo se maksimalno pokriva odećom i naj-više vremena se provodi u kući. Kod većine dece koja oko trideset minuta nedeljno provode izložena suncu neće doći do pomanjkanja vitamina D. Afroamerička i ostala deca tamnije kože moraju se nešto više izlagati suncu, jer pigment u njihovoj koži blokira deo sunčevih zraka. Majkama je u toku trud-noće i dojenja potreban dodatan vitamin D. Vitamin D u vidu dodatka potreban je i tamnoputijim beba-ma koje se hrane isključivo majčinim mlekom.

513. Vitamin E. Ovog vitamina ima u koštunjavim plodovima, semenkama, mnogim biljnim ulji-ma, povrću kao što su kukuruz, spanać, prokelj, krastavac i cerealijama od integralnih žitarica.

514. Toksičnost vitamina. Megavitamini - vitamini u dozama koje su stotinama puta veće od pre-poručenih dnevnih količina koje propisuje Uprava za hranu i lekove vlade SAD - mogu da budu opas-ni za decu. Kod liposolubilnih (rastvorljivih u masti) vitamina kao što su A i D postoji najveća verovat-noća izazivanja ozbiljnih toksičnih dejstava, ali izražene negativne efekte mogu da imaju čak i hidro-solubilni (vodorastvorljivi) vitamini kao što su piridoksin (B6) i nijacin. Nemojte davati deci vitamine u dozama većim od onih koje su vam prepisali lekar ili patronažna sestra.

515. Voda. Mada ne sadrži kalorije ni vitamine, voda je od životnog značaja za sklop i funkcioni-sanje organizma. (60 procenata tela bebe čini voda.) Ona je najvažniji napitak za decu i odrasle, poseb-no na vrućini, kad organizam gubi velike količine vode znojenjem i isparavanjem. Veliki sastavni deo većine namirnica (uključujući majčino mleko) čini voda, a ljudi hraneći se njima zadovoljavaju najveći deo svojih dnevnih potreba.

Namirnice koje čine razumnu ishranu 516. Ravnoteža pre svega. O namirnicama nemojte suditi samo na osnovu toga koliko sadrže ka-

lorija, vitamina ili minerala. Ostali važni sastojci koje morate da imate u vidu jesu masnoće, belan-čevine, ugljeni hidrati, vlakna, šećer i natrijum, koji se sasvim lepo brinu sami o sebi kad dete uzima

192


dobro uravnoteženu ishranu. Imajte na umu da jedan obrok ne mora da sadrži sve esencijalne namir-nice. Važno je šta jedete u toku jednog ili dva dana.

Dugoročno gledano, svakom je potreban uravnotežena količina niskokaloričnih i visokokaloričnih namirnica, kao i ravnoteža u ostalim aspektima ishrane. Ako osoba previše ozbiljno shvati samo jedan aspekt i zaboravlja na ostale, verovatao će dospeti u nevolju. Devojčica u adolescenciji, na primer, stiče fanatičnu želju da bude mršavija. Izostavlja sve namirnice za koje je čula da sadrže više od neko-liko kalorija i pokušava da živi na salati, sokovima, voću i kafi. Ako istraje u tome, neizbežno se razboli. Ozbiljni roditelji, koji su pogrešno shvatili da je cela priča u vitaminima i da je skrob manje bitan, možda će svom detetu davati za večeru salatu od šargarepe i grejpfrut. Jadno dete odatle neće dobijati ni onoliko kalorija koliko bi zadovoljilo zeca. PunaČka mati koja potiče iz isto tako punačke porodice, postiđena zbog toga što joj je dete „kost i koža", možda će mu davati samo bogate namir-nice, koje će količinom premašivati povrće, mahunarke i žitarice. U tom procesu, dečji organizam će biti sve lišeniji minerala i vitamina.

517. Vegetarijanska ishrana. Dečja ishrana koja se zasniva na povrću zdravija je od one koja sadrži holesterol, masnoću životinjskog porekla i prekomerae količine belančevina iz mesa i mlečnih proizvoda. Medutim, vegetarijanska ishrana ne treba da bude niskokalorična. Kalorije mogu da potiču iz veoma raznovrsnog zelenog lisnatog povrća, voća, integralnih žitarica, mahunarki i proizvoda na bazi zrnastog povrća (mahunarki), pogotovo soje. Istraživanja pokazuju da dobro uravnotežena vega-tarijanska ishrana ima brojne prednosti i ne ometa rast i razvoj deteta. Vegetarijancima se preporučuju pouzdani izvori vitamina B12, kao što su vitaminski preparati za decu, ili cerealije i sojino mleko obo-gaćeni ovim vitaminom.

Deca i adolescenti će unositi dovoljno belančevina sve dok jedu raznovrsne integralne žitarice, mahunarke (pasulj, sočivo, itd.), povrće, voće i koštunjave plodove. Ako spadate među strogo vegeta-rijanski orijentisane osobe (vegane), ipak možete unositi više nego dovoljno kalcijuma. Medu nemleč-nim izvorima kalcijuma su lisnato zeleno povrće, zrnasto povrće i kalcijumom obogaćeno sojino mle-ko i sok od pomorandže. Ima više dobrih knjiga o vegetarijanskoj ishrani, a mnoge od njih sadrže i raznovrsne recepte za pripremu jela.

518. Povrće. Povrće je toliko važno da zaslužuje istaknuti položaj na tanjiru vašeg deteta. Beba koja je napunila godinu dana verovatno je već probala većinu kuvanog povrća: spanać, grašak, crni luk, šargarepu, špargle, blitvu, bundevu, paradajz, cveklu, celer, krompir. Bebi od šest meseci možete da dajete većinu povrća koje pripremate i za ostatak porodice, pošto ga stavite u blender i napravite od njega pire. Isto povrće možete da kupite i u vidu gotovih kašica za bebe, u teglicama. Vodite računa da pročitate ono što na ambalaži piše o hranljivoj vrednosti kašica i odlučite se za one koje vam se čine da su od povrća najmanje izmenjenog preradom. Klonite se dečje hrane razblažene vodom, skrobom ili tapiokom. Kao takva, ona ima manju hranljivu vrednost od one koju možete da pripremite kod kuće uz pomoć blendera.

Krajem prve godine, bebi se može ponuditi i povrće koje je grublje usitnjeno, više u formi grud-vica. Grašak bi trebalo grubo izgnejčiti, koliko da beba ne dođe u situaciju da guta cela zrna. Povrće kuvano na pari, kao što su šargarepa, krompir i boranija, zgodni su da ga isečete i ponudite bebi kao hranu koju može da jede prstima.

Ako ste se do kraja prve godine držali lakše svarljivog povrća, sad već možete da postepeno uvodite i ono manje popularno i katkada teže svarljivo, kao što su žuta boranija (izgnječena), prokelj, kupus, karfiol, cvekla i paškanat. Budete li ih detetu redovno stavljali na tanjir, bez ikakve prinude, vremenom će ih ono usvojiti kao najnormalniji deo svoje ishrane.

Da biste ponudili detetu kuvan kukuruz u zrnu, sačekajte da napuni dve godine. Mala deca ga ne žvaću; zrna kukuruza iz njih izađu onakva kakva su i ušla. Upotrebljavajte samo kukuruz šećerac (me-kog zrna) i kad ga ljuštite s klipa, vodite računa da ne otkidate i delove klipa. Svako zrno bi rrebalo da otvorite nožem. Sa tri ili četiri godine, kad već možete da mu date i kukuruz na klipu, predite vrhom noža preko svakog reda zrna, kako biste ih otvorili.

193


S lakše svarljivim sirovim povrćem obično se počinje negde sredinom druge godine. Najbolji su oljušten paradajz, nasečena boranija, rendana šargarepa, narendan i iseckan celer. Trebalo bi da bude temeljno oprano. U početku krenite polako, da biste videli kako dete vari ovakvo povrće. Kao preliv možete da upotrebite sok od pomorandže ili zaslađen limunov sok.

U isto vreme možete da uvedete i sokove od voća i povrća. Nisu zdravi koliko isto voće ili povrće u komadu, jer im nedostaju vlakna. Zato su najbolji sokovnici koji omogućavaju da voćna pulpa ostane u soku. Prednost sokova nad kuvanim povrćem je u tome što se ne uništavaju vitamini, kao što se dešava prilikom kuvanja. Ako dete privremeno ima nešto protiv barenog povrća, setite se supa od pov-rća: supe od graška, paradajza, celera, crnog luka, spanaća, cvekle, kukuruza i mešanog povrća. Bu-dući da su neke konzervisane supe od povrća krcate solju, bilo bi dobro da uvek pažljivo pročitate spisak sastojaka. Gotovo sve takve supe potrebno je razrediti jednakom količinom vode. Ako ih deci dajete nerazređene, direktno iz konzerve, to može da bude štetno, zbog visoke koncentracije soli.

Povrće spada u najhranljivije namirnice kojima možete da hranite svoje dete.

519. Privremene zamene za povrće. Pretpostavimo da dete nedeljama odbija da okusi povrće u bilo kom obliku. Da li će njegova ishrana trpeti zbog toga? Povrće je naročito vredno zbog raznh mi-nerala, vitamina i vlakana koje sadrži. Međutim, razno voće takođe obezbeđuje iste te minerale, vita-mine i vlakna. Integralne žitarice takođe sadrže nešto belančevina, kao i mnoge minerale i vitamine kojih ima u povrću. Stoga, ako vaše dete neko vreme odbija da jede povrće, nemojte od toga praviti pitanje. Nastavite da mu dajete obroke u redovno vreme, opušteno i nasmejano. Ako ste baš zabrinu-ti, dajte mu svakodnevno multivitaminski preparat. Polako ali sigurno, dete će ponovo početi da jede povrće, sem ako celu stvar ne pretvorite u sukob volje, u kom slučaju može uporno odbijati da ga oku-si, koliko da bi vam pokazalo ko je glavni!

520. Voće. Tokom prve godine, beba je verovatno probala kuvane (kompot) ili konzervisane bres-kve, ananas, pire od jabuka (kuvanih ili pečenih), kajsije, kruške i sirove, zrele banane, jabuke, kruške i avokado. Dok ne navrši godinu, neke od ovih vrsta voća treba da dobija u vidu grudvastih kaša. Konzervisano voće poput krušaka, bresaka i ananasa nije poželjno ukoliko je jako zaslađeno sirupom. Potražite voće koznervisano u sopstvenom soku, bez dodataka.

Sirovo voće kao što su pomorandže, breskve, kajsije, šljive i dinje obično se uvodi između prve i druge godine. Ukoliko ga ne ljuštite, voće dobro perite kako biste uklonili hemikalije koje na njega dospevaju prskanjem.

Smatram da bi s uvođenjem trešanja i sirovog bobičastog voća trebalo sačekati sve dok dete ne napuni tri godine, zbog rizika da se zagrcne i da bobica uleti u dušnik i blokira disanje. Možete mu ga, naravno, davati i ranije, ali zgnječeno i odstranivši prethodno koštice i semenke. Sušeno voće, kao što su suve šljive i urme (bez koštica), groždice, kajsije i smokve, možete davati nekuvano trogodišnjem detetu, pa čak i mladem ako ste ga iseckali u vidu salate. Od celih komada beba može da se zagrcne i počne da se guši. Pošto se sušeno voće lepi za zube, ne bi ga trebalo često davati detetu, a posle ovog voća poželjno je da mu se odmah zubi operu četkicom.

521. Cerealije. Beba stara godinu dana treba da dobija jednu ili više vrsta instant cerealija od inte-gralnih žitarica i takođe kuvanu ovsenu kašu ili kuvane cerealije od integralne pšenice koje jede i ostatak porodice. Većina beba voli svoje „papice" guste ili žitke, ali nikako testaste. Ako vidite da joj je jedna vrsta dosadila, probajte drugu, možda baš onu kojom se vaša beba nije baš oduševila kad ste joj je prvi put dali.

Sušene cerealije (pahuljice), naročito od integralne pšenice i ovsa, izvanredno su hranljive. One od kukuruza i pirinča imaju uglavnom manju hranljivu vrednost. Vodite računa da kupujete cerealije od integralnih žitarica i pažljivo čitate podatke o hranljivoj vrednosti odštampane na ambalaži. Ce-realije s dodatkom šećera spadaju u nezdravu hranu. Njih, medutim, najviše reklamiraju tokom pro-grama namenjenih deci. Nemojte ih kupovati, a zahteve svoje dece iskoristite kao mogućnost da s njima popričate o zdravoj i nezdravoj ishrani.

194


Četiri stvari o kojima bi trebalo da vodite računa kad kupujete pahuljice jesu da budu s niskim sadržajem masnoće, šećera i natrijuma, i bogate vlaknima. Kao i uvek, pažljivo čitajte šta piše na ambalaži.

522. Hleb je cerealija u pečenoj formi i ima vrednost kao i one kuvane. Ako vaše dete počinje da odbija jutarnje cerealije, možete da mu date hleb, tost ili pecivo od integralnog brašna. Namažite na hleb pire od voća; nema nikakvog razloga da mažete puter ili margarin. Odličan zdrav namaz možete da napravite od jedne kašičice putera od kikirikija i dve kašičice kuvanog slatkog krompira. Ovaj na-maz sadrži sve esencijalne hranljive sastojke, a deca ga obožavaju.

523. Integralne žitarice su hranljivije od prerađenih. Mrki, neglazirani pirinač je bolji od glazi-ranog belog, jer sadrži više vlakana, vitamina i minerala. Svaka žitarica rafinisanjem gubi hranljive sastojke. Zato su integralne žitarice uvek poželjnije od rafinisanih. Prema tome, kad god je to moguće, odlučujte se za proizvode od integralnih žitarica; poznaćete ih po tamnijoj boji.

524. Mleko. Nekad smo mislili da je kravlje mleko gotovo savršena hrana. Međutim, tokom pos-lednjih nekoliko godina, istraživači su otkrili neke nove informacije koje su dovele do toga da su mno-gi od nas promenili mišljenje. Došlo je i do mnogo neshvatljivih protivrečnosti, ali ja sam došao do uverenja da kravlje mleko nije neophodno deci.

Prvo, ispostavilo se da masnoća koju sadrži kravlje mleko nije ona vrsta („esencijalna masna kise-lina") potrebna za razvoj mozga. Umesto toga, mleko je suviše bogato zasićenim masnoćama koje podstiču zakrečavanje arterija.

Takođe, kravlje mleko može da ometa stabilnu ravnotežu gvožđa kod dece. Mleko je izuzetno siromašno gvožđem i usporava njegovo apsorbovanje kad se unosi iz drugih izvora. Uz to, može da dovede i do blagog krvarenja u digestivnom traktu koje može da prouzrokuje gubitak gvožda kod dete-ta.

Belančevine iz kravljeg mleka povremeno su uzrok grčeva kod novorodenčadi (vid. odeljak 323). Istraživači se sada bave vezom izmedu belančevina iz kravljeg mleka i dečjeg dijabetesa; trenutno nije sasvim sigurno da li ona postoji. Neka deca pokazuju osetljivost na belančevine iz mleka, koja se ispo-ljava kao problemi s ušima, respiratorni problemi ili promene na koži. U mleku ima i tragova anti-biotika, estrogena (hormon) i drugih stvari koje zaista nisu potrebne deci.

Naravno, majčino mleko je sasvim druga priča - ono je savršeno za novorođenčad. Za stariju decu, postoje odlična mleka na bazi soje i pirinča, pa čak i „sladoledi" koji ne sadrže mleko i koje vredi probati. Ako vaša porodica koristi u ishrani kravlje mleko, moj je savet da barem probate neku od ovih zdravih alternativa.

525. Meso, piletina i riba. Nekada smo preporučivali da deca jedu meso, piletinu i ribu zato što su bogati belančevinama i gvožđem. Sada, međutim, znamo da mesna ishrana ima štetnih dejstava, naročito u smislu promena na arterijama i problema s telesnom težinom, a reč je o promenama koje se začinju u detinjstvu. Kad se detetu dopadne ukus mesa, stvara se navika koje se kasnije teško osloba-

Ispostavilo sa da deca mogu da unose obilje belančevina i gvožda iz povrća, zrnastog povrća i drugih namirnica biljnog porekla, izbegavajući tako unošenje masnoće i holesterola kojima obiluju namirnice životinjskog porekla. Maloj deci je potrebno nešto više masnoće nego što je to slučaj sa sta-rijom, ali to ne bi trebalo da bude masnoća životinjskog porekla. Esencijalne masnoće potrebne za rast i razvoj mozga potiču iz biljnih ulja. Za jela na bazi povrća je i veća verovatnoća da su nezagađena bakterijama kao što su salmonela i E. coli, koje se često nalaze u mesu i proizvodima od živinskog mesa.

Dijetetičari sada preporučuju posnije i manje porcije mesa, ribe i piletine, uz uklanjanje sve vidlji-ve masnoće. Takođe sugerišu pomnu termičku obradu svakog mesa. To nije loše samo po sebi, ali ja bih vam savetovao da odete i korak dalje.

195


Ukoliko ste zadržali meso, piletinu i/ili ribu kao deo redovnog porodičnog jelovnika, dozvolite mi da vas zamolim da barem proučite način pripreme vegetarijanskih jela i ponudite svojoj porodici što više bezmesnih obroka. Možda ćete poželeti da probate i nove zamene za meso. U prodavnicama zdrave hrane možete da nađete pljeskavice, viršle, delikatese i slične proizvode koji imaju ukus mesa ali su zapravo napravljeni na bazi soje ili pšenice, a mnogi od njih su zaista ukusni.

526. Jaja sadrže znatnu količinu belančevina životinjskog porekla u belancetu, a holesterola i masnoće u žumancetu i nisu neophodna u dečjoj ishrani.

527. Slatkiši. Kolači, torte, bogati keks i peciva brzo zadovoljavaju apetit deteta, ali samo na krat-ko vreme, ne dajući mu pri tom praktično nimalo minerala, vitamina, vlakana ili belančevina. Ovi slat-kiši i grickalice takode su i najveći izvor nevidljive masnoće. Zavaravaju decu, zato što ona misle da su sita pošto ih pojedu, dok su u stvari delimično izgladnela jer ne unose hranljive sastojke, a i gube apetit za zdraviju hranu.

Ne morate biti toliko podozrivi prema ovakvim namirnicama da detetu branite da pojede parče torte na rođendanskoj žurci ili u nekoj drugoj posebnoj prilici. Stalna ishrana takvim stvarima lišava organizam zdravih hranljivih sastojaka. Nema smisla unositi ih uopšte u kuću kad nema potrebe za njima, niti je razborito navikavati dete da posle svakog ručka očekuje bogatu, masnu poslasticu.

Jako zaslađene namiraice kao što su marmelade, želei i bombone sadrže prekomerne količine šećera. Brzo utoljavaju glad, ali uništavaju apetit za zdraviju hranu i doprinose gojaznosti i propada-nju zuba. Dajte deci njihove cerealije i voće bez dodatnog posipanja šećerom. Ukoliko povremeno služite ostatku porodice konzervisano voće, dajte ga i detetu, ali prethodno odlijte šećerni sirup ili nas-tojte da kupujete voće konzervisano u vlastitom soku, bez dodatka šećera. Decu bi svakako trebalo navikavati da peru zube posle svakog jela.

Bombone, gazirani napici i sladoled obično se jedu između obeda, kad su deca van kuće, s druš-tvom. Ove grickalice im oduzimaju apetit za zdraviju hranu i kvare zube. Ako vaše dete nije kod kuće naučeno da voli ovakve stvari, manje je verovatno da će ih tamaniti i izvan kuće. Studije pokazuju da deca do pete godine mogu da nauče osnove zdrave ishrane, ukoliko im se pruži prilika za to.

528. Žudnja za slatkišima i masnom hranom često počinje kod kuće. Deca te stvari najčešće prvi put probaju upravo kod kuće, gde posle svakog obroka dobijaju bogatu poslasticu, gde im se slat-kiši nude između obroka i gde se najvećom nagradom smatra pretrpavanje nezdravom hranom. Kad roditelji kažu: „Ako ne pojedeš sve povrće, ništa od sladoleda", zapravo šalju svojoj deci pogrešnu poruku, koristeći, u suštini, nezdravu hranu kao mito. Umesto toga, naučite svoje dete dok je još malo da su banana ili breskva najlepše poslastice na svetu!

Sklonost prema masnoj hrani je kod mnoge dece posledica hrane koja im se daje i poruka saopšta-vanih tom hranom. Dr Klara Dejvis je 1939. eksperimentisala tako što je dozvoljavala deci da među raznovrsnim zdravim namirnicama sama odaberu šta će jesti, otkrivši naposletku da su deca, prepuš-tena sopstvenom izboru, uzimala vrlo razumne količine siađe i masnije hrane.

Uz to, vaša će deca biti sklona da jedu ono što i vi jedete. Ako vi pijete mnogo gaziranih napita-ka, jedete mnogo sladoleda ili slatkiša, ili uvek imate kesu čipsa negde pri ruci, vaša deca će takođe želeti te stvari. (Mislim da se slatkiši koje donesu deka i baka kad dođu u posetu mogu smatrati speci-jalnom poslasticom.)

529. Kafa, čaj, kola-napici i čokolada nisu dobri napici za decu jer sadrže mnogo šećera i stim-ulansa kofeina. Ti napici takođe vremenom istisnu naviku uzimanja zdravijih napitaka, kao što su voć-ni sokovi i voda. Čak i gazirani napici koji ne sadrže šećer i/ili kofein ubijaju apetit i trebalo bi ih izbe-gavati. Biljni čajevi su dobri kao povremena poslastica.

Obroci 530. Jednostavno uputstvo za zdravu ishranu. Cela ova priča o ishrani deluje komplikovano, a

zapravo uopšte ne mora da bude takva. U stvari, verovatno je mnogo jednostavnija nego što smo mis-

196


lili. Idealna ishrana se zasniva na voću, povrću, integralnim žitaricama, grašku i pasulju. Meso, pileti-na i riba nisu neophodni i mogu da se eliminišu. Eksperimenti dr Dejvis i dr Birč ukazuju na to da će deca, ako im se pusti da sama odlučuju, naposletku svojevoljno odabrati dobro uravnoteženu ishranu, ukoliko su od malih nogu podizana na ishrani zasnovanoj na namirnicama biljnog porekla i nisu učena sklonosti ka masnoj hrani.

Namirnice koje slede su otprilike ono što je svakodnevno potrebno: • Povrće, zeleno ili žuto, tri do pet porcija. Idealno bi bilo da je neko sirovo. • Voće, dve do tri porcije, s tim da je barem polovina od toga sirova. Obrok od voća se može

zameniti obrokom od povrća, i obrnuto. • Mahunarke (pasulj, grašak i sočivo), dve do tri porcije. • Hleb, cerealije, krekeri ili testenina od integralnog brašna, dve do tri porcije.

531. Predlozi za obroke. Ovo su samo predlozi, ali obroke možete da prilagodite sklonostima svog deteta i porodičnim običajima. Voćni sok i sok od paradajza mogu se davati između obroka, prema potrebi. Hleb od kvasnog testa može da se daje uz obroke, po želji. Kad se odlučite kakvu ishra-nu biste želeli da dajete svom detetu, proverite kako stvari stoje u obdaništu ili školi; možda ćete mo-rati da donosite posebnu hranu za dete.

Doručak Voće ili voćni sok ili zeleno lisnato povrće Hleb, tost, palačinke ili cerealije od integralnih žitarica Izmrvljeni tofu sa zelenišem Mleko od soje Supa od povrća

Ručak Neko jelo koje zasićuje, kao što je pečeni pasulj; supa s krekerima, tostom ili ječmom; cerealije

od integralne pšenice ili ovsa, supa od prosa ili ječma s povrćem; hleb ili sendviči s namazom od tofija ili putera od koštunjavih plodova; krompir; supa s krekerima, tostom, ječmom ili mlečni puding; zele-no lisnato povrće kuvano na pari, bareno ili kratko proprženo

Povrće ili voće, sirovo ili kuvano Prepečene semenke suncokreta Mleko od soje, čaj bez kofeina ili jabukov sok

Večera Zeleno lisnato povrće, kratko prokuvano u malo vode Pasulj ili neko jelo od zmastog povrća, kao što je tofu ili nešto drugo na bazi soje Pirinač, hleb, testenina ili žitarice u nekom drugom obliku Sok ili voda

532. Nije teško praviti raznovrsna jela za ručak. Mnogi se roditelji žale da ne znaju kako da naprave raznovrstan ručak. Dobro pravilo bi glasilo da on valja da se sastoji od tri jela.

1. Kalorično jelo koje zasićuje 2. Voće ili povrće 3. Zeleno lisnato povrće (kelj, prokelj, ljutika), pripremljeno na različite načine

Hleb i razne vrste sendviča takođe mogu da zasite dete koje se približava svojoj drugoj godini. Za početak, možete da upotrebite raženi hleb, hleb od integralne pšenice ili ovsa, kiselog testa ili banana. Uopšte uzev, izbegavajte puter, margarin i majonez, koji su puni masnoće i lišeni hranljivih sastojaka. Poželjan je puter od koštunjavih plodova, pod uslovom da se štedljivo koristi. Senf ne sadrži masnoću, tako da je dobrodošao i kao ukusan namaz na sendvičima i začin za pečeni krompir.

197


Sendviči se mogu pripremati i s raznim drugim namirnicama, zasebno ili u kombinacijama: siro-vo povrće (zelena salata, paradajz, rendana šargarepa ili kupus), kuvano voće, seckano suvo voće, pu-ter od kikirikija ili tofu, izgnječen i pomešan s majonezom bez jaja i s niskim sadržajem masnoće.

Jelo koje znatno zasiti je i bistra supa ili čorba koja sadrži mnogo ječma ili pirinča, ili bistra ili krem-supa od povrća, u koju su ubačene dve do tri pregršti tosta od integralnog pšeničnog hleba isec-kanog na kockice. Dobru ravnotežu uz jelo od žitarica predstavljaju čorbe od sočiva, graška i pasulja, uz zeleno povrće.

Jednostavni neslani krekeri mogu se služiti zasebno ili s nekim od pomenutih namaza. Krompir lepo zasiti, a nije mastan. Pečeni krompir se može preliti prilogom od povrća, pečenim

pasuljem, senfom, salsom ili samo posuti s malo crnog bibera. Malo kečapa podstiče mnogu decu da probaju i raznovrsnije povrće.

Kuvane, instant ili sušene cerealije mogu da budu zanimljivije ako im se dodaju kriške sirovog voća, voće iz kompota ili seckano suvo voće. Preporučujem vam, međutim, da izbegavate dodavanje šećera.

Umesto da prvo jelo bude ono koje će zasititi, praćeno kompotom ili sirovim voćem, možete prvo da poslužite kuvano zeleno ili žuto povrće ili salatu od povrća ili voća. Banana predstavlja odličnu i situ poslasticu na kraju obroka.

Testenina, topla ili hladna, odličan je izvor ugljenih hidrata i vlakana. Možete da je pomešate s povrćem kuvanim na pari ili prelivom od paradajza. Neka deca kao da ne vole žitarice ili testeninu. Sto se hranljivih sastojaka tiče, nije strašno, jer će ih unositi raznovrsnim voćem, povrćem ili zrnastim povrćem. Ako ih ne budete primoravali, kasnije će verovatno početi da prihvataju i žitarice. Rezanci i testenina bez jaja mogu da se kupe u svim prodavnicama zdrave hrane. Najbolji su rezanci i testenina od integralnog brašna. Ja lično volim da ih pomešam s kratko proprženim povrćem ili zakuvane u supi ili čorbi kojoj je dodat zeleniš.

Jelo između obroka 533. Povedite se za svojim zdravim razumom. Mnoga mala deca, a i ona starija, žele neku užinu

između obroka, dok je druga pak nikad ne traže. Ako je posredi prava vrsta hrane, data u razumno vreme i predstavljena na pravi način, tada užina neće ometati obroke niti dovoditi do problema u ishrani. Kad redovni obroci sadrže obilje ugljenih hidrata u vidu žitarica i povrća, manja je verovat-noća da će deca osećati glad između obroka.

Mleko nije dobra užina, jer će najverovatnije pokvariti detetu apetit za sledeći obrok. Užina ne treba da sadrži mnogo masnoće ili belančevina. Najbolj je voće ili povrće. Povremeno se, medutim, sreću i deca koja nikad ne mogu da pojedu mnogo odjednom i redovno se umore i ogladne pre nego što dođe vreme za naredni obrok; ona će verovatno bolje napredovati ako im se između obroka daju nešto kaloričnije i bogatije užine. Njima bolje prija ono što se sporije vari i, kad dođe vreme za sledeći obrok, imaju bolji apetit jer nisu mnogo iscrpljena.

Kolači, keks, peciva i slane i pržene grickalice imaju tri mane: bogate su kalorijama i masnoćom, ali ne sadrže hranljive sastojke i loši su za zube.

Većini dece je užinu najbolje davati na pola vremena izmedu obroka, najkasnije sat i po pre narednog obroka. Čak i tu ima izuzetaka. Ima dece koja prepodne dobiju sok, ali mnogo pre ručka budu već toliko nervozna i gladna da se, kad konačno dođe vreme ručku, više svađaju nego što jedu. Čaša soka od pomorandže ili paradajza čim dodu iz obdaništa ili škole, makar to bilo samo dvadeset minuta pre ručka, ulepšaće im raspoloženje i poboljšati apetit. Kao što vidite, dakle, šta ćete i kad davati detetu između obroka stvar je zdravog razuma i sklonosti i naravi svakog pojedinog deteta.

Roditelji se ponekad žale da im dete mrljavi u vreme redovnih obroka, ali zato uvek moli da jede između obroka. Ovaj problem se ne javlja zato što su roditelji popustljivi u pogledu davanja užine iz-među obroka. Upravo suprotno. Uvek su tu posredi roditelji koji preklinju ili primoravaju dete da jede onda kad je vreme za redovan obrok i ne dozvoljavaju mu da jede između obroka. Prisila je ono što oduzima apetit. Posle višemesečnog primoravanja, sam pogled na trpezariju dovoljan je da se detetov želudac pobuni. Ali, kad se obrok bezbedno završi (iako je pojelo vrlo malo), želudac se opet oseća normalno. Ubrzo počinje da se ponaša onako kako bi i trebalo da se ponaša jedan zdrav, prazan želu-

198


dac - traži da jede. Lek se, međutim, ne sastoji u tome da ne dozvoljavate deci da jedu između obeda već da same obroke učinite tako prijatno provedenim vremenom da ih deca jedva čekaju i da im na samu pomisao teče voda na usta. Naposletku, šta je uopšte obrok? To je hrana pripremljena tako da bude privlačna za čula. Kad se detetu čini da su glavni obroci manje privlačni od užine, znači da nešto tu nije u redu.

Problemi s jelom 534. Gde počinju problemi s jelom. Zašto tako mnogo dece mrljavi s jelom? Kod većine je

razlog to što se roditelji suviše trude da ih nateraju da dobro jedu. Takve ćete probleme retko videti kod štenadi ili dece čije se majke ne razumeju u pravila ishrane toliko da bi brinule.

Neka deca kao da se rađaju s vučjim apetitom koji ne opada čak ni kad su nesrećna ili bolesna. Druga imaju umereniji apetit, na koji lakše utiču raspoloženje ili zdravstveno stanje. Gotovo bez izu-zetka, bebe se radaju s apetitom dovoljnim da ih održava zdravim i naprednim.

Nevolja je u tome što se deca istovremeno rađaju i s instinktom da se inate ako ih previše gnjavite i instinktom da se gnušaju hrane s kojom su imali neko neprijatno iskustvo. Ima tu još komplikacija: apetit deteta se iz minuta u minut menja. Neko vreme, dete stalno traži da jede mnogo bundeve i novu vrstu cerealija, da bi mu se sledećeg meseca duboko gadila ta ista hrane. Ako ovo shvatite, biće vam jasno zašto problemi s jelom mogu da se jave u različitim periodima detetovog razvoja. Neke bebe postanu jogunaste već u prvim mesecima, ako roditelji često pokušavaju da ih nateraju da dokrajče bočicu onda kad one to ne žele, kad im ne daju šansu da se postepeno navikavaju na čvrstu hranu ili kad ih teraju da jedu onda kad nisu raspoložene za to. Mnoge postaju izbirljive s godinu i po dana, iz više razloga: prebrzo napreduju, tvrdoglave su ili im izbijaju zubi. Primoravanje na jelo samo dodat-no i na duže staze smanjuje apetit. Problemi s jelom se vrlo često javljaju i posle neke bolesti. Ako zabrinut roditelj počne da tera dete na jelo pre nego što mu se zaista vrati apetit, taj pritisak može vrlo brzo da izazove kod deteta gađenje koje će ono dugo svojeglavo pokazivati.

Medutim, nije prisila u korenu baš svih problema s jelom. Dete može da prestane da jede iz ljubo-more prema novorođenoj bebi ili zbog bilo kakve zabrinutosti. Ali, šta god da je posredi, zabrinutost i primoravanje od strane roditelja naposletku samo pogoršaju problem i otežavaju normalizovanje detetovog apetita.

535. Za lečenje je potrebno vreme i strpljenje. Kad je problem s jelom već uhvatio maha, pot-rebno je dosta vremena, razumevanja i strpljenja da bi se otklonio. Roditelji postaju zabrinuti. Teško im je da se opuste sve dok dete mrljavi s jelom. A ipak, ta njihova zabrinutost i insistiranje upravo su glavni razlozi što se detetov apetit nikako ne popravlja. Čak i ako se posebno potrude i izmene svoje ponašanje, možda će biti potrebne nedelje da se detetu vrati apetit. Potrebna mu je šansa da polako zaboravi sve neprijatne stvari na koje ga podseća jelo.

Apetit je, mogli bismo reći, miš koga roditeljska zabrinutost - mačka - stalno plaši i tera natrag u rupu. Ne možete da ubedite miša da se ohrabri samo zato što je mačka okrenula glavu na drugu stra-nu. Mačka mora da mu se na neko vreme ukloni iz vidokruga.

536.1 roditelji imaju osećanja, i to jaka kad je posredi hroničan problem s jelom. Najočigledni-je osećanje je zabrinutost - da će se kod deteta pojaviti nedostatak nekog hranljivog sastojka ili da će postati neotporno prema nekim infekcijama. Lekar neprestano pokušava da ih razuveri, govoreći im da deca koja imaju slabiji apetit nisu ništa podložnija bolestima nego ostala deca, ali roditeljima je teško da u to poveruju. Skloni su da osećaju krivicu, zamišljajući kako ih rodbina, komšiluk i lekar smatraju roditeljima koji zanemaruju svoje dete. Dabome da nije tako. Većina ljudi u potpunosti shva-ta kako se osećaju, jer uglavnom imaju u porodici bar jedno dete - unuče, sinovca, sestričinu - koje mrljavi s jelom.

Tu je, zatim, neizbežno roditeljsko osećanje ozlojeđenosti i ljutnje na drsko i tvrdoglavo malo stvo-renje koje u potpunosti uspeva da minira sve njihove napore da postupaju ispravno. To je najneprijat-nije osećanje, jer čini da se savesni roditelji stide sami pred sobom.

Zanimljiva je činjenica da se mnogi roditelji čija deca imaju problem s jelom prisećaju da su ga i sami imali kad su bili mali. Iako se i previše dobro sećaju da je primoravanje imalo suprotan efekat,

199


često ne nalaze snage da drugačije postupe. U takvim slučajevima, snažna osećanja zabrinutosti, kri-vice i razdražljivosti delimični su ostaci istih tih osećanja koja su im usađena davno u detinjstvu.

537. Retko postoji opasnost po dete. Važno je da imate na umu da deca imaju čudesan urođeni mehanizam koji im saopštava koliko im je hrane i od koje vrste potrebno za normalan rast i razvoj. Ozbiljna neuhranjenost se krajnje retko vida, kao i vitaminska deficijencija ili infektivna bolest koje su posledica detetove izbrljivosti u jelu. Naravno, o tome kako dete jede svakako bi trebalo da poraz-govarate s lekarom kad odvedete dete na sistematski pregled.

538. Učinite obed prijatno provedenim vremenom. Cilj nije da naterate dete da jede već da pustite da njegov prirodan apetit izbije na površinu kako bi ono želelo da jede.

Dajte sve od sebe da ne zapodevate s detetom razgovor o jelu, ni preteći ni ohrabrujući. Na vašem mestu, izbegavao bih da ga hvalim ako je pojelo neuobičajeno mnogo ili da izgledam razočarano ako je pojelo sasvim malo. Uz malo prakse, naučićete da ne razmišljate o tome, a to će već predstavljati stvaran napredak. Kad dete više ne bude osećalo pritisak, moći će da počne da obraća pažnju na sop-stveni apetit.

Katkad će vas neko posavetovati: „Stavi hranu pred dete, ne govori ništa i skloni je za pola sata, bez obzira na to koliko je pojelo. Do sledećeg obroka, ne daj mu ništa drugo." Tačno je da deca obično dobro jedu kad su gladna. Ovo je, dakle, sasvim u redu osim ako tako ne postupate jer ste ljuti ili kaž-njavate dete, i ako celu stvar radite u pravom raspoloženju - to jest, ako zaista nastojite da ne pravite pitanje ili brinete zbog detetovog jela, i ponašate se normalno. Ljutiti roditelji, medutim, ponekad pri-menjuju ovaj savet tako što tresnu tanjir pred dete i smrknuto kažu: „Slušaj, ne pojedeš li ovo za pola sata, sklanjam tanjir i, da znaš, do večere nema ništa drugo!" Onda stanu pred dete i iščekujući zure u njega. Takva pretnja samo pojačava otpor deteta i uništava i ono malo apetita što ga je eventualno imalo. Jogunasto dete izazvano na bitku oko jela na kraju uvek ispadne istrajnije od roditelja.

Ali, nije vam stalo da dete jede zato što ste vi ispali pobednik u nadmetanju volje, tako što ste uspeli da ga primorate ili mu sklonili hranu. Stalo vam je da jede zato što želi da jede.

Počnite tako što ćete mu nuditi ono što najviše voli. Želite da mu pode voda na usta kad priđe stolu i da jedva čeka da počne s jelom. Prvi korak u stvaranju takvog stava jeste da mu dva do tri meseca služite samo onu zdravu hranu koju najviše voli, vodeći računa da to budu što je moguće bolje uravno-teženi obroci, s tim da preskačete sve ono što mu trenutno nije po ukusu.

Ako vaše dete ne voli ovu ili onu grupu namirnica, ali zato ostale sasvim lepo jede, pročitajte odeljke 519 i 532, u kojima je objašnjeno kako možete da zamenite jedne namirnice drugima, sve dok se detetov apetit ne promeni ili dok njegova podozrivost i napetost prilikom obeda ne počnu da jenja-vaju.

539. Dete koje voli samo poneke namirnice. Od pojedinih roditelja ćete čuti: „Kad dete ne voli samo jednu vrstu hrane, to nije nikakav problem. Moje hoće samo puter od kikirikija, banane, pomo-randže i gazirana pića. Tu i tamo pristane da uzme zalogaj belog hleba ili kašičicu-dve graška. Neće ni da lizne ništa drugo."

Ovo je već malo teži problem s jelom, ali princip je isti. Za doručak mu možete dati nasečene banane i krišku obogaćenog hleba; za ručak, malo putera od kikirikija, 2 kašičice graška i pomorandžu; za večeru, opet hleb i banane. Može da dobije i repete ako traži. Za svaki slučaj, dajte mu multivita-minski preparat. Danima kombinujte ove iste namirnice. Budite, međutim, neumoljivi u pogledu gazi-ranih napitaka i ostale nezdrave hrane. Ako mu je želudac pun sirupa, ode i ono malo apetita za hran-ljive stvari.

Ako posle nekoliko meseci počne željno da čeka jelo, počnite da dodajete po jednu ili dve kašičice (ne više) namirnica koje je nekad volelo - ne onih koje je mrzelo. Ne pominjite te dodatke. Ne komen-tarišite ništa, bez obzira na to da li ih pojede ili ostavi. Za nekoliko nedelja mu ponudite ponovo, a u međuvremenu probajte s nekim drugim namirnicama. Brzina kojom ćete dodavati nove namirnice za-visiće od toga koliko se detetov apetit poboljšao i kako prihvata novu hranu.

200


540. Ne pravite razliku medu namirnicama. Puštajte ga da pojede četiri porcije jednog jela i nijednu od drugog, ako tako hoće, sve dok je posredi zdrava hrana. Ako neće ni da pipne glavno jelo i traži samo desert, dajte mu desert i pri tom se ponašajte kao da je to najnormalnija stvar na svetu. Budete li mu rekli: „Nema deserta dok ne pojedeš povrće", samo ćete mu još više smanjiti apetit za povrće ili glavno jelo i pojačati želju za desertom. Tako nešto bilo bi sasvim suprotno od onoga što želite. Najbolji način da izađete na kraj s ovakvim problemom jeste da jednu ili dve nedelje kao desert služite isključivo voće, sem jednom ili dva puta nedeljno. Ako se služi desert koji nije voće, trebalo bi ga na isti način dati i ostalim članovima porodice.

Ne želite, naravno, da vam dete stalno jede jedno te isto. Ali, ako već postoje teškoće u vezi s je-lom i dete je stalno podozrivo u pogledu određenih namirnica, najviše izgleda da mu vratite normalan apetit imaćete ako poveruje da vam nije stalo šta ni koliko jede.

Mislim da roditelji čine veliku grešku ako insistiraju da deca koja imaju problem s jelom ,,bar oku-se" hranu prema kojoj su sumnjičava, kao da je to stvar dužnosti. Ako su primorana da okuse makar i malo onoga što im se gadi, time se smanjuju izgledi da će ikada promeniti mišljenje i zavoleti tu hranu. Ujedno se smanjuje i njihovo uživanje u obedu i apetit za ostale namirnice.

Naravno, nikad ih nemojte terati da za sledeći obrok pojedu ono što su odbili tokom prethodnog. Time prosto tražite nevolje.

541. Poslužite im manje nego što će pojesti, ne više. Svakom detetu koje slabo jede treba davati male porcije. Ako mu nakrcate tanjir, podsetićete ga na to koliko će ostaviti i to će mu u startu preseći volju za jelom. Ali, ako mu za početak date manje nego što može da pojede, podstaći ćete ga da pomis-li: „Ovo mi neće biti dosta." Stalo vam je da ima upravo taj stav. Stalo vam je da o hrani misli kao o nečemu što želi. Ako ima zaista loš apetit, neka i porcije budu minijaturne: kašičica pasulja, kašičica povrća, kašičica pirinča ili krompira. Kad završi s jelom, ne žurite da ga pitate da li hoće još. Neka samo traži, makar bilo potrebno i nekoliko dana da se toga seti. Bilo bi dobro i da mu te minijaturne porcije služite na vrlo malom tanjiru, kako se ne bi osetilo poniženim sedeći pred ogromnim tanjirom na kom ima samo nekoliko mrvica hrane.

542. Navedite ih da samostalno jedu. Da li roditelj treba da hrani dete koje ima loš apetit? Ohra-breno na pravi način, dete preuzima sopstveno hranjenje negde između dvanaestog i osamnaestog me-seca (odeljak 309 i 310). Ali, ako suviše zabrinut roditelj nastavi da ga hrani sve do treće ili četvrte godine, verovatno uz stalno nutkanje, problem se neće rešiti ako mu jednostavno kaže: „Evo ti pa od-sad samo jedi!"

Dete sad više nema želje da se samostalno hrani; uzima zdravo za gotovo da će ga neko već nah-raniti. Za njega je to postalo važan znak ljubavi i brige roditelja. Ako odjednom prestanu, to povređuje detetova osećanja i rada ozlojeđenost. Vrlo je moguće da dva do tri dana sasvim prestane da jede - što je duže nego što većina roditelja može da podnese, a da ne reaguje. Kad ga ponovo nahrane, to mu da-je još više podstreka: kad budu opet pokušali da ga navedu da se samostalno hrani, znaće svoju snagu i njihovu slabost.

Dvogodišnje ili starije dete trebalo bi što pre da počne da se samostalno hrani. Medutim, navesti ga na tako nešto je delikatna stvar koja može da potraje nekoliko nedelja. Ne sme da stekne utisak da mu oduzimate neku privilegiju. Stalo vam je da preuzme taj zadatak jer samo tako želi.

Dan za danom, dajte mu za svaki obed ono što najviše voli. Kad stavite tanjir pred njega, otidite na minut-dva u kuhinju ili drugu sobu, kao da ste nešto zaboravili da donesete. Svakog dana se zadr-žavajte pomalo duže. Zatim se vraćajte i vedro ga nahranite bez ikakvih primedaba, bez obzira na to da li se u vašem odsustvu samo poslužilo ili nije. Ako postane nestrpljivo i zove vas da dođete i nahra-nite ga, odmah dodite i prijateljski mu se izvinite što je čekalo. Napredak verovatno neće biti stabilan. Za jednu ili dve nedelje možda ćete postići da samo pojede jedan obrok, ali i dalje insistira da mu vi dajete ona druga dva. Izbegnite svaku raspravu. Ako jede samo jednu vrstu hrane, ne primoravajte ga da jede neku drugu. Ako izgleda zadovoljno sobom jer je uspelo da samo jede, pohvalite ga kako je pravi veliki dečko, ali ne oduševljavajte se previše, da ne postane podozrivo.

201


Pretpostavimo da ste ga nedelju dana ostavljali samo sa hranom na 10 ili 15 minuta, a ono nije ništa dotaklo. Trebalo bi, znači, da bude gladnije. Postepeno, tokom tri ili četiri dana, smanjujte nje-gove uobičajene porcije. To bi trebalo da doprinese da ne može da dočeka da se dohvati kašike, pod uslovom da celu operaciju izvedete taktično i prijateljski.

Kad dođete dotle da ono samo pojede polovinu obroka, mislim da je vreme da ga podstaknete da ustane od stola, bolje nego da mu vi dajete ostatak. Nema veze ako nije sve pojelo. Biće gladnije i ubrzo će početi da jede sve više. Ako nastavite da preuzimate hranjenje na polovini obroka, možda ni-kad neće pojesti do kraja. Prosto recite: „Izgleda da si se najeo." Ako vas zamoli da mu vi date još ma-lo, dajte mu još dva ili tri zalogaja, koliko da mu se ne protivite, i onda, onako usput, zaključite da je sad sigurno završilo s jelom.

Pošto se već nekoliko nedelja bude samostalno hranilo, vodite računa da vam se ne desi da ga iz navike opet nahranite. Ako je nekog dana jako umorno i traži da ga nahranite, dajte mu odsutno neko-liko zalogaja i potom recite kako verovatno nije mnogo gladno. Naglašavam ovo zato što znam da se roditelj koji je mesecima ili godinama brinuo zbog detetove ishrane i dugo ga hranio da bi ga naposlet-ku pustio da samostalno jede, nalazi u velikom iskušenju da ga opet nahrani čim prvi put izgubi apetit ili se razboli. A onda mora sve iz početka.

543. Da li roditelj treba da ostane u sobi dok dete jede? To zavisi od onoga na šta je dete naviklo i šta želi, kao i od snage roditelja da savlada vlastitu zabrinutost. Ako je oduvek sedeo uz dete, ne može odjednom da nestane i očekuje da se ono zbog toga neće uznemiriti. Ukoliko je u stanju da prisustvuje detetovom obedu opušteno i ne razmišljajući o hrani, onda je dobro da ostane tu, bez obzi-ra na to da li i sam obeduje ili ne. Ukoliko pak ustanovi da ne može da se otme razmišljanju o tome kako dete jede ili da prestane da ga nutka, onda je možda bolje da se skloni sa scene za vreme njego-vog obeda, ne ljutito i ne naglo, već taktično i postepeno, pomalo duže svakog dana, kako dete ne bi primetilo promenu.

544. Bez glume, podmićivanja ili pretnji. Svakako da roditelji ne treba da izvode koješta ne bi li podmitili dete da jede - mala priča za svaki zalogaj ili obećanje da će da dube na glavi ako bude po-jelo spanać. Mada se tog časa može učiniti da je dete uzelo nekoliko zalogaja više upravo zbog takvog ubeđivanja, na duge staze ono samo sve više umanjuje njegov apetit. Jer, roditelji će morati stalno da povećavaju ulog da bi postigli isti rezultat. Na kraju, biće potrebna iscrpljujuća jednosatna predstava da bi dete pojelo pet zalogaja.

Nemojte tražiti od deteta da jede da bi zaslužilo svoj desert, bombonu ili zlatnu zvezdicu ili bilo kakvu drugu nagradu. Nemojte počinjati s onim: „... jednu za mamu, jednu za tatu... ajde sad jednu za baku, pa jednu za deku... a sad za tetka Ljilju...", ili mu pričati kako će da poraste veliko, ili neće biti bolesno, ili da mama neće morati da pere tanjir ako ono sve pojede. Deci ne bi trebalo pretiti fizič-kim kažnjavanjem ili gubitkom privilegija u pokušaju da ih navedete da jedu.

Ponovimo pravilo još jednom: nemojte moliti, podmićivati ni primoravati dete da jede. Nema nikakve štete u tome da roditelj priča priču u vreme obeda ili pusti muziku, ako je to i rani-

je radio, sve dok to nema veze s tim da li će dete jesti ili neće.

545. Popuštanje ima granica. Toliko sam govorio o tome da bi dete trebalo da jede zato što to želi, da sam na neke roditelje možda ostavio pogrešan utisak. Sećam se jedne majke koja je bila sva predata problemu s jelom svoje sedmogodišnje kćeri - stalno ju je nutkala, prepirala se s njom, pri-moravala je. Kad je majka shvatila da dete verovatno u dubini duše ima normalan apetit i želju da jede dobro uravnoteženu ishranu, kao i da je najbolji način da prestane da se bori s njom oko svakog obro-ka, prešla je u drugu krajnost i postala ponizna. Njena kćerka je za sedam godina borbe nakupila u sebi dovoljno ozlojeđenosti. Čim je shvatila da se majka pretvorila u suštu pokornost, iskoristila je to. Sa-sula bi u svoje cerealije punu kutiju šećera, posmatrajuću ispod oka majčin tihi užas. Pre svakog obro-ka, majka bi je upitala šta joj se jede. Ako bi dete reklo: „Hamburger", ona je poslušno kupovala i pripremala hamburger. A onda bi mala, mrtva hladna, izjavila: „Neću hamburger, hoću viršle", i majka bi otrčala do prodavnice da ih kupi.

202


Postoji sredina. Sasvim je razumno da se od deteta očekuje da na vreme dolazi na obed, bude pri-jatno prema ostalim ukućanima i gostima, uzdržava se od neprijatnih opaski o hrani ili izjavljivanja šta ne voli i ponaša se pristojno, koliko se to može očekivati u skladu s njegovim uzrastom. U redu je da roditelji prilikom planiranja obroka uzimaju u obzir šta ono voli, a šta ne voli da jede, onoliko koliko je to moguće (s obzirom na ostatak porodice), ili da ga povremeno pitaju šta mu se jede. Nije, medu-tim, dobro da ono stekne predstavu da se ne pita niko sem njega. Razumno je i ispravno da mu roditelji ograničavaju šećer, bombone, gazirane napitke, kolače i drugu nezdravu hranu. Sve to može i bez svađe, sve dok se roditelji ponašaju tako da je detetu očigledno da su sigurni u sebe i znaju šta rade.

546. Gušenje hranom. Dete starije od jedne godine koje ne može da proguta ništa sem skašene hrane uglavnom je bilo hranjeno na silu ili barem stalno nutkano. Stvar nije toliko u tome da ne može da podnese grudvice. Ono se guši zato što mu se hrana suviše nagura u usta. Roditelji ovakve dece obično kažu: „Čudno. Guta kao šašavo kad je u pitanju nešto što voli. Uspeva čak i da proguta veliko parče mesa a da mu se ništa ne desi."

Lečenje deteta koje se guši hranom sprovodi se u tri koraka. Prvi je da ga podstičete da se pot-puno samostalno hrani (odeljci 309 i 310). Drugi je da prevazide svoju podozrivost u pogledu hrane (odeljak 534). Treći je da vrlo, vrlo polagano uvodite sve čvršću hranu. Neka nedeljama ili čak mese-cima jede samo potpuno skašenu hranu, sve dok ga ne prode strah od jela i ne počne da uživa u njemu. U ovom periodu mu uopšte nemojte davati meso, ako ne može da ga s uživanjem jede sitno seckano.

Drugim rečima, prilagodite se detetovom tempu. Malobrojne bebe imaju jako osetljivo grlo i guše se čak i potpuno skašenom hranom. U nekim od

tih slučajeva, uzrok može da bude testasta i lepljiva hrana. Pokušajte da je malo razblažite mlekom ili vodom. Ili pokušajte da voće i povrće sitno iseckate umesto da ga gnječite.

Mršava deca 547. Mršavost ima razne uzroke. Kod neke dece je mršavost, kako se čini, nasledna i potiče s

jedne ili s obe strane porodice. Još otkako su bila bebe, davano im je mnogo da jedu. Nisu bolešljiva i nisu nervozna. Jednostavno nikad nemaju želju da mnogo jedu, pogotovo masnu hranu.

Druga deca su mršava zato što su im roditelji ubili apetit preteranim nutkanjem (vid. odeljak 534). Neka druga pak ne mogu da jedu jer su iz nekih drugih razloga nervozna. Deca zaokupljena brigom o čudovištima ili smrti, ili da će roditelji da odu i ostave ih, na primer, mogu zbog toga umnogome da izgube apetit. Ljubomorna mlada sestra, koja po ceo dan ne staje pokušavajući da održi korak sa sta-rijom sestrom, sagoreva mnogo energije i ne smiruje se ni dok jede. Kao što vidite, napeto dete je mršavo iz dva razloga: apetit mu je slab, a nemir mu oduzima preostalu energiju.

Mnoga deca u svetu su neuhranjena zato što njihovi roditelji ne mogu da nađu ili im pruže odgo-varajuću hranu. Neuhranjenost može da bude izazvana i nekim ozbiljnim fizičkim oboljenjima, ali deca koja izrazito oslabe usled neke akutne bolesti obično brzo povrate težinu ukoliko ih za vreme oporavka niko ne tera da jedu sve dok im se ne povrati apetit.

548. Nagli gubitak težine je ozbiljan. Ako dete naglo ili postepeno mnogo izgubi u težini, tre-balo bi ga odmah odvesti kod lekara. Najčešći uzroci gubitka težine su dijabetes (koji takođe izaziva jaku glad i žeđ i često mokrenje), zabrinutost zbog ozbiljnih problema u porodici, tumori i opsednu-tost tinejdžerki dijetama. (Vid. odeljak 480, o anoreksiji.)

549. Staranje o mršavom detetu. Mršavo dete bi, razume se, trebalo podvrgavati redovnim le-karskim kontrolama. To je tim važnije ako dete deluje umorno ili stalno slabi, ili ne dobija u težini ono-liko koliko bi trebalo. Mršavost, izostanak napredovanja i zamor češće potiču od emocionalnih nego od fizičkih uzroka. Ako je vaše dete nervozno ili utučeno, posavetujte se sa dečjim psihologom ili se obratite porodičnom savetovalištu. Porazgovarajte s njegovim nastavnikom. U svakom slučaju, bilo bi dobro da preispitate njegove odnose s roditeljima, braćom, sestrama, drugovima i školom. Ukoliko ste se upetljali u problem s jelom, nastojte da ga rešite (vid. odeljak 535).

203


Jelo između obroka korisno je za onu decu čiji želudac kao da ne može da primi mnogo odjed-nom, ali su inače spremna da jedu češće. Ne pomaže, međutim, ako dozvoljavate da dete stalno nešto žvaće. Takva deca razvijaju loše navike u jelu. Moj predlog su po jedna hranljiva užina između glavnih obroka i jedna pred odlazak na spavanje. Morate da se oduprete iskušenju da mršavom detetu dajete užine koje se sastoje od visokokalorične i nezdrave hrane, bilo da ga njome podmićujete ili ste srećni kad ga vidite da jede bilo šta.

Zdravo dete može da ostane mršavo uprkos dobrom apetitu i verovatno je rođeno da bude takvo. U mnogim slučajevima draža mu je niskokalorična hrana, poput povrća i voća, i ne otima se za bogate deserte. Ako ne izgleda da vaše dete ima bilo kakav problem, mršavo je od rođenja, ali svake godine relativno dobro napreduje u težini, opustite se. Ono je jednostavno predodredeno da bude takvo kakvo je.

Gojazna deca

550. Lečenje zavisi od uzroka. Mnogi misle da je uzrok gojaznosti tireoidea ili neki drugi hor-monski problem, ali u stvari je to retko kad uzrok, posebno ako se detetova visina kreće u normalnim okvirima. Na detetove izglede da bude gojazno utiče više faktora, među kojima su nasleđe, tempera-ment, apetit i nezadovoljstvo životom. Ako je oboje roditelja gojazno, detetove šanse za to su čak 80 odsto. Ovo je mnoge navelo da misle kako su geni ili nasleđe osnovni uzrok gojaznosti. Po mom mišljenju, način života okarakterisan prekomerno masnom ishranom i nedovoljnom fizičkom aktiv-nošću igra podjednako važnu ulogu. Tokom pedeset godina, otkako je prvi put objavljena ova knjiga, dečji geni se nisu menjali, ali je zato stopa gojaznosti znatno veća.

Mirnom detetu, koje se malo kreće i mnogo gleda televiziju, ostaje više kalorija koje će se u orga-nizmu uskladištiti u vidu masnoće.

Drugi ključni faktor je apetit. Sasvim je prirodno da dete koje ima ogroman apetit i voli masnu hranu, kao što su čips, meso, sirevi, kolači, torte i peciva, bude teže od deteta koje jede prvenstveno voće, povrće i žitarice. Međutim, ovo samo rađa pitanje zbog čega neko dete žudi za velikim koli-činama masne hrane. Ne razumemo sve uzroke toga, ali shvatamo da ima dece rođene da mnogo jedu. Od rodenja imaju veliki apetit i nikad ga ne gube, bez obzira na to da li su zdrava ili bolesna, spokoj-na ili zabrinuta, da li je ponuđena hrana privlačna ili nije. Možda su naučila da vole masnu hranu zato što su njome čašćavana i nagrađivana za lepo ponašanje ili je dobijaju kao izraz roditeljske ljubavi. Postaju bucmasta već sa dva do tri meseca i ostaju takva barem kroz detinjstvo, tako da je vreme za uspostavljanje zdravih navika u jelu upravo tada, čim se ispolji tendencija ka gojaznosti (vid. odeljak 252).

551. Nezdovoljstvo je katkada uzrok. Prekomeran apetit koji se razvija u kasnijem detinjstvu barem je delimično posledica nezadovoljstva i depresije. To može da bude slučaj, recimo, u sedmoj godini, kod dece koja su donekle nesrećna i usamljena. Reč je o periodu kad se deca sve više uda-ljavaju od svoje dotadašnje bliske emocionalne zavisnosti od roditelja. Ako nemaju talenta za skla-panje podjednako bliskih prijateljstava s drugom decom, osećaju se zapostavljena. Slatka i masna hra-na služi, kako se čini, kao neka vrsta kompenzacije. Zabrinutost zbog škole ili drugih problema katka-da takode navodi decu da traže utehu u jelu.

Gojaznost se često razvija u toku puberteta. U tom periodu apetit normalno raste, da bi kompen-zovao povećanu stopu rasta, ali je verovatno da u nekim slučajevima usamljenost takođe snosi deo odgovornosti. Deca se više okreću svom unutrašnjem svetu i zbunjena su svim promenama kroz koje prolaze, što može da umanjuje njihovu sposobnost da se lepo druže sa svojim vršnjacima.

Gojaznost može da se pretvori u začarani krug, bez obizra na to šta ju je zapravo podstaklo. Što je dete punačkije, teže mu je da uživa u fizičkim aktivnostima i igrama. A što je neaktivnije, više se energije u njegovom organizmu skladišti u vidu masnoće. To je zlokoban krug na još jedan način: pu-načko dete koje ne može ravnopravno da se uključi u igru još više se oseća kao autsajder i moguće je da će zbijati šale na njegov račun i podsmevati mu se.

Gojaznost je za dete krajnje ozbiljan problem. Budući da je povezana s fizičkim i psihičkim prob-lemima, trebalo bi početi borbu s njom onog trenutka kad se pojavi. Ako beba tokom prve godine

204


postane neuobičajeno punačka, to ne bi trebalo smatrati ljupkim već odmah izvršiti zaokret u ishrani. Cesto je moguće detetovu glad zadovoljiti s mnogo povrća, voća, integralnih žitarica i zrnastog povrća, a umnogome smanjiti skrob i masnoće.

552. Blaga gojaznost je česta između sedme i dvanaeste godine. Ne bih želeo da ostavim uti-sak da su sva punačka deca takva zato što su nesrećna. Čini se da kod mnoge dece, uključujući i onu veselu i uspešnu, postoji normalna tendencija ka nagomilavanju suvišnih kilograma u periodu od sedme do dvanaeste godine. Vrlo mali broj postane prekomerno gojazan; za takvu decu kažemo da su dobro podstavljena. Većina njih ostaje punačka tokom prve dve godine vrlo naglog pubertetskog raz-voja i zatim, dublje zalazeći u adolesceciju, postaje sve vitkija. Mnoge devojčice, na primer, oko pet-naeste godine oslabe bez nekog velikog napora. Dobro je da roditelji znaju da je ovaj blaži vid gojaz-nosti u školskom uzrastu čest i da kasnije uglavnom nestaje, tako da od toga ne bi trebalo praviti pita-nje.

553. Teško je držati dijetu. Šta da radite kad je dete punačko? Odmah pomišljate: „Staviću ga na dijetu." Zvuči lako, ali uopšte nije. Setite se odraslih koji su nesrećni zbog svoje prekomerne težine, ali i pored toga ne uspevaju da se pridržavaju dijete. Dete ima slabiju volju nego odrasla osoba. Ali, ako roditelji reše da detetu daju posniju hranu, to znači da cela porodica mora da pređe na takav režim ishrane ili da se detetu uskraćuje sve ono za čim mu srce žudi dok istovremeno gleda kako ostatak porodice uživa u tome. Vrlo malo dece je dovoljno zrelo da misli da je to pravedno, a osećaj da se prema njima nepravedno postupa može dodatno da pojača žudnju za slatkišima. Šta god da se postigne u trpezariji, može da se poništi u frižideru ili na nekom kiosku negde napolju, između obroka.

Međutim, izgledi za dijetu nisu baš tako turobni kao što sam ih opisao. Taktični roditelji mogu da učine mnogo da svoje punačko dete ne drže u stalnom iskušenju, i da pri tom ne dižu veliku buku oko toga. Mogu da eliminišu masnu hranu. Mogu da prestanu da drže punu kuhinju kolača i keksa i obezbede sveže voće za grickanje između obroka. Mogu da pripremaju jela s niskim sadržajem masnoće za celu porodicu, s obiljem povrća, voća, žitarica, zrnastog povrća. Kad porodica usvoji ve-getarijanski način ishrane i svede na minimum i upotrebu biljnog ulja, problemi s težinom se uglavnom povlače, kao i ostali zdravstveni problemi. Ovo nije dijeta u uobičajenom smislu reči. Posredi je traj-na promena u načinu ishrane cele porodice, nov način ishrane koji je mnogo hranljiviji i koji će dete vremenom prihvatiti. Svaki dalji gubitak u težini je bonus ostvaren zdravijim navikama u ishrani.

Dete bi trebalo podsticati da upozna hranljivu vrednost raznih namirnica, odakle potiču, kako se pripremaju, njihovo etničko poreklo. Trebalo bi da učestvuje i u odabiranju i nabavci namirnica. Supermarket daje odličnu mogućnost da poučite decu o raznim namirnicama i zdravoj ishrani.

Decu koja pokazuju izvesnu spremnost da sarađuju u pogledu dijete trebalo bi svakako podstaći da odu kod lekara, i to po mogućnosti sama. Razgovor s lekarom u četiri oka može detetu dati osećaj da upravlja svojim životom, kao da je odraslo. Svako lakše prihvata savete u pogledu ishrane od nekog ko mu nije emocionalno blizak. Deci nisu potrebni nikakvi lekovi da bi oslabila. „Lečenje" se sastoji od promene načina ishrane, odnosno prelaska s masne na zdravu hranu. Budući da je prekomerno jelo često simptom usamljenosti ili neprilagođenosti, najbolje što možete da uradite jeste da povedete računa da detetov život kod kuće i u školi, kao i njegov društveni život, bude ispunjen što je moguće većim zadovoljstvom (vid. odeljak 447).

Ako gojaznost, uprkos svim vašim naporima, pređe u prekomernu, ili ako dete velikom brzinom dobija u težini, trebalo bi svakako da potražite medicinsku pomoć.

554. Dijetu treba držati pod nadzorom lekara. Samopropisana dijeta u periodu adolescencije može ponekad da se pretvori u problem, pa čak i opasnost po zdravlje. Grupa devojčica ume odušev-ljeno da se složi da će držati neku dijetu za koju su čule da je savršena. U roku od nekoliko dana, većinu njih glad natera da zaborave na svoju rešenost, ali jedna ili dve istrajavaju s fanatičnom rev-nošću. Dešava se da devojčica izgubi alarmantno veliki deo svoje težine i ne može da se vrati normal-nom načinu ishrane čak ni kad to želi (vid. odeljak 480 o anoreksiji). Grupna histerija vezana za drža-nje dijete kao da je kod nje izazvala duboko gadenje prema hrani, koje je obično trag neke nerešene

205


brige iz ranog detinjstva. Neka druga devojčica u ranom pubertetu tvrdi da se previše goji, iako je toliko mršava da joj se rebra provide. Možda je posredi to što je emocionalno nespremna da odraste i potajno uznemirena rastom grudi. Detetu koje postane opsednuto držanjem dijete trebalo bi obezbedi-ti pomoć dečjeg psihijatra ili psihologa.

Dijete namenjene mršavljenju treba da se zasnivaju mahom na promeni tipa hrane koju deca jedu, umesto da se usredsređuju na količinu hrane. Kad se na nivou cele porodice uvede ishrana na bazi namirnica biljnog porekla, s niskim sadržajem masnoće - testenina, zrnasto povrće, povrće, jela od pirinča - umesto pržene hrane natopljene uljem, mesa i mlečnih proizvoda, do slabljenja obično dolazi a da niko ne oseća glad i bez rizika od anoreksije, koju može da izazove izrazito niskokalorična dije-

Ukoliko se razmišlja o dijeti, prvi korak je, iz više razloga, savetovanje s lekarom. Njegov prvi zadatak je da odredi da li je dijeta neophodna i predstavlja li uopšte mudar potez.

SPREČAVANJE POVREDA

Principi prevencije 555. Povrede su odgovornije za veći broj smrtnih slučajeva kod dece starije od jedne godine

nego sve bolesti zajedno. Prema podacima Nacionalnog pokreta ZAŠTITIMO DECU (SAVE KIDS), procenjuje se da godišnje oko 7000 dece stare između jedne i četrnaest godina umire usled povreda. Dodatnih 120 000 ostaju trajnih invalidi. Gledano po učestalosti, vodeći uzrok povređivanja dece su saobraćajne nesreće u kojima ona učestvuju kao putnici, pešaci i biciklisti; za povredama u saobraćaju slede požari i opekotine; davljenje; gušenje; trovanje; gušenje hranom; nenamerno ustreljivanje; pa-dovi.

Kad kažete „nesrećan slučaj", svi pretpostavljaju da je posredi nešto što se ne može izbeći - jedna od onih stvari u životu koje ne možete kontrolisati. U nekim situacijama je zaista tako. Medutim, mnogi od takozvanih nesrećnih slučajeva zapravo su povrede čije se nastajanje moglo lako sprečiti. Čak i kad su posredi nesrećni slučajevi koji se zaista ne mogu sprečiti, povrede kojima rezultuju često mogu da se izbegnu preventivnim delovanjem: upotrebom sedišta za bebe i malu decu i sigurnosnih pojaseva u kolima, zaštitnih šlemova prilikom vožnje bicikla; poštovanjem propisa koji obezbeđuju sigurnost pešaka na ulici, kao i lica koja borave u blizini vode; instaliranje detektora dima; snižava-nje temperature u bojlerima. Ove jednostavne mere mogu da spreče većinu tragedija.

556. Zašto nam je svima toliko teško da redovno preduzimamo neophodne mere predostrož-nosti? Mislim da je posredi normalna ljudska tendencija da kroz život idemo misleći kako se „nama tako nešto ne može desiti". Prema tome, prvi korak se sastoji u tome da prestanemo da negiramo mogućnost povrede. Zatim valja da počnemo da primenjujemo dva osnovna principa efikasne preven-cije povreda.

557. Obezbedite okruženje u kojem dete boravi. Da biste identifikovali i u najvećoj mogućoj meri umanjili opasnosti, morate da budete svesni okruženja u kojem živite. Da biste sprečili povrede, neophodno je da sve opasne predmete sklonite van detetovog domašaja. Počnite da stičete dobre na-vike vezane za bezbednost i promenite opasno okruženje koje doprinosi povredama, kao što su stočići s oštrim uglovima, stepeništa bez ograde i nameštaj i kreveti neposredno ispod prozora koji se otva-raju.

Budite naročito pažljivi za vreme stresnih perioda. Znam da ste rastrzani i da imate sve manje vre-mena, ali ipak strogo vodite računa o tome gde ostavljate kućne makaze, žilet, makaze za šišanje ograde ili bilo koji drugi oštar predmet koji ste možda koristili pre no što vas je neko neplanirano pre-kinuo ili omeo.

558. Detetu je potreban stalan nadzor. Drugi princip prevencije povreda jeste budan nadzor nad detetom. Čak i ako ste se pobrinuli da obezbedite okruženje, deca ipak zahtevaju stalan nadzor. Ne-

206


potrebnim rizicima izložena su naročito deca koja su tek prohodala, jer ne umeju da procene situaciju i zbog toga im je neophodna zaštita odrasle osobe. Ne možete, naravno, stalno da budete detetu za petama, ali neka okruženja su sama po sebi opasnija od ostalih. Ukoliko je dečja soba dobro obezbe-dena, možete malo da se opustite dok se dete u njoj igra. Međutim, izvan nje morate da budete mnogo oprezniji.

Povrede u saobraćajnim nesrećama

Deca su podložna povredama u saobraćaju kao putnici u vozilima, pešaci i vozači bicikla. Bicikle uključujem u ovu kategoriju zato što je oko 90 odsto biciklističkih nesreća s fatalnim ishodom po-vezano s motornim vozilima.

559. Automobilska sedišta za bebe i malu decu i sigurnosni pojasevi. Prva vožnja kolima vaše bebe, prilikom povratka kući iz porodilišta, kao i svaka sledeća vožnja, trebalo bi da bude u automo-bilskom sedištu za bebe i malu decu koje u svakom pogledu zadovoljava zakonom propisane stan-darde. Ovo sedište ne bi trebalo brkati sa sedištem - nosiljkom, koje nije dizajnirano da podnese si-linu udara u slučaju nezgode. Sigurnosna sedišta predviđena isključivo za novorođenčad koriste se za bebe lakše od 9 kg i moraju biti postavljena tako da beba bude okrenuta licem prema naslonu zadnjeg sedišta. Na taj način je vrat bebe zaštićen u slučaju sudara ili naglog kočenja.

Dečje sedišteje najbezbednije pozadi. Dete lakše od devet kilograma trebalo bi da gleda prema naslonu zadnjeg sedišta i bude smešteno na njegovom srednjem delu.

560. Kad vaša beba dostigne 9 kg i oko godinu dana, treba je premestiti u sigurnosno sedište predviđeno za decu tešku do 18 kg, koje se postavlja tako da dete gleda u pravcu kretanja vozila. Kai-ševi koji se učvršćuju na pet mesta sigurniji su od onih koji se učvršćuju na tri mesta. Kaiševi koji se učvršćuju na tri mesta, kao ni štit, ne preporučuju se ukoliko koristite prilagodljivo sedište za bebe i malu decu, pošto štit često ume da suviše pritiska grudni koš i torzo deteta.

561. Pomoćna sedišta za decu koja su prerasla sigurnosna sedišta. Pomoćno sedište ulazi u upotrebu kad dete dostigne težinu od 18 kg i trebalo bi ga koristiti otprilike dok ne dostigne težinu od 27 kg, ili dok sigurnosni kaiševi prelaze preko detetovog ramena, a ne preko vrata ili brade. Mnogi roditelji izbegavaju kupovinu pomoćnog sedišta da se ne bi gnjavili s njegovom ugradnjom, ali to je greška, jer povrede koje u nesrećama zadobijaju mala deca vezana samo običnim sigurnosnim pojase-vima mnogo su gore od onih koje zadobijaju deca koja se nalaze u pomoćnim sedištima koja imaju poseban sistem pojaseva.

207


Beba teža od 9 kg može da se stavlja u sedište predvideno za malu decu, tako da gleda u pravcu kretanja vozila, uz vođenje računa o pravilnom vezivanju sigurnosnih pojaseva.

562. Sigurnosna sedišta i pojasevi nisu nikakva zaštita ukoliko nisu pravilno postavljena i koriš-ćena. Čak devet od deset dečjih sedišta postavljeno je na ovaj ili onaj pogrešan način. Vodite računa da sedište vaše bebe bude pravilno pričvršćeno. Polovna sedišta se moraju prilikom kupovine dobro pregledati, jer je moguće da im nedostaje upravo neki deo važan za montiranje u automobil. Sedišta koja su prošla kroz sudar treba baciti.

Svih pedeset država SAD ima zakone koji zahtevaju da dete koje se nalazi u vozilu u pokretu bude propisno vezano. Više od polovine njih sad zahteva i da se vezuju svi, odrasli i deca, koji se voze na prednjim sedištima. Neki roditelji kažu da se njihova deca jednostavno ne daju vezati sigurnosnim pojasom. Taj izgovor ne vredi ni prebijene pare. Svako dete će na kraju uraditi onako kako roditelji ka-žu. Ako počnete da pravite izuzetke, dete će svaki put da započinje raspravu, a to je zamorno za vas i za njega. Najbezbednija politika je da ne uključujete motor dok nisu svi propisno vezani.

Držanje dece u sigurnosnim sedištima i vezane sigurnosnim pojasevima ima i jednu dodatnu pred-nost: tada se bolje ponašaju!

Dete teže od 27 kg može da bude vezano redovnim sigurnosnim pojasom na zadnjem sedištu (ako mu ne prelazi preko vrata ili brade).

208


563. Deci je mesto na zadnjem sedištu. Najbezbednije mesto za decu u automobilu jeste sredi-na zadnjeg sedišta. Sve bebe i deca treba da sede na zadnjem sedišm. Ukoliko u automobilu postoji sigurnosni vazdušni jastuk koji se u slučaju nezgode aktivira i ispred sedišta suvozača, dete čije noge prilikom sedenja ne dodiruju pod - dakle, do dvanaest ili trinaest godina - ne bi trebalo da sedi na tom mestu. Deca bilo kog uzrasta ne treba da sede na prednjem sedištu u automobilu opremljenom vaz-dušnim jastukom. Vazdušni jasmci pilikom sudara implodiraju, a silina implozije može ozbiljno da povredi ili ubije dete koje nije propisno vezano ili sedi preblizu vazdušnog jastuka.

Sigurnosna sedišta predviđena za montažu na zadnjem sedištu nikad ne bi trebalo montirati na prednje sedište, pogotovo ako postoji vazdušni jastuk. Takođe, dete u sedištu za stariju decu ili po-moćnom sedištu montiranom na prednje sedište nije dovoljno jako pričvršćeno da nepovredeno pod-nese udar vazdušnog jastuka. Ukoliko je situacija takva da dete baš mora da sedi napred, pobrinite se da bude dobro vezano i da je sedište povučeno maksimalno unazad, što dalje od vetrobranskog stak-la. Moj predlog je da se dete što je moguće duže vozi pozadi. Nemojte stavljati dva deteta u jedno se-dište, niti vezivati jednim pojasom odraslu osobu koja u naručju drži bebu ili malo dete.

564. U avionu. Preporuke za bezbedan let i upotrebu dečjih sigurnosnih sedišta u avionu deluju zbunjujuće. Deca mlada od dve godine ne plaćaju kartu, ali zato ne dobijaju posebno sedište. Rezultat toga je da dečje sigurnosno sedište možete da upotrebite samo ako posle poletanja ustanovite da je sedište pored vašeg slobodno. Naravno, držanje deteta u krilu prilikom leta avionom nije ni približno bezbedno koliko njegovo smeštanje u sigurnosno sedište (vid. odeljak 915); ipak, let avionom je ku-dikamo bezbedniji od vožnje kolima. Ako ne želite da platite kartu za svoju bebu i tako joj osigurate zasebno sedište, još uvek je bezbednije da do svog odredišta letite nego da se tamo uputite automo-bilom. Ako nameravate da se po dolasku na odredište vozite automobilom, sedište u svakom slučaju ponesite sa sobom.

Ukoliko je posredi duži ili interkontinentalni let, raspitajte se da li avion ima pregrade s kreveti-ćima za decu mlađu od dve godine. Za decu stariju od dve godine, obavezni ste da platite zasebnu kartu, a preporučljivo je da sa sobom ponesete sigurnosno sedište predviđeno za taj uzrast. Takođe, sedišta na naduvavanje i kaiševi za šetnju za tek prohodalu decu ne preporučuju se od strane Federalne vazduhoplovne uprave SAD.

Povrede pešaka 565. Najčešći uzrok smrtnih povreda kod dece između pet i devet godina jeste udarac automo-

bila. Deca školskog uzrasta su naročito izložena riziku jer se redovno nalaze usred saobraćaja, a loše se snalaze u njemu. Njihov periferni vid nije u potpunosti razvijen. Ne mogu tačno da procene brzinu i udaljenost kola koja im se približavaju. Mnoga ne umeju ni da procene kad je bezbedno da predu ulicu.

Istraživanja pokazuju da odrasli, uopšte uzev, smatraju da se njihova deca u saobraćaju snalaze bolje nego što je to zaista tako. Evo nekih uputstava za povećanu sigurnost pešaka:

1. Od prvog trenutka kad vaše dete počne samostalno da hoda, učite ga da s trotoara sme da siđe samo ako ga držite za ruku.

2. Uvek kontrolišite decu predškolskog uzrasta kad se igraju van kuće. 3. Deci od pet do devet godina neprestano ponavljajte pravila o prelaženju ulice. Dok šetate za-

jedno, ponašajte se kao uzoran pešak da bi se ugledala na vas. Objasnite im kako funkcioniše semafor i pešački prelaz i zašto je važno da pogledaju levo, desno i opet levo, čak i ako je na semaforu zeleno svetlo za pešake i nalaze se na obeleženom pešačkom prelazu. Roditeljima je najteže da decu nauče da vozači često ne obraćaju pažnju na crveno svetlo i da stoga pešački prelaz nije automatski i sigurna zona. Trećini od ukupnog broja povređene dece pešaka nez-gode se dešavaju upravo na obeleženom i semaforizovanom pešačkom prelazu!

4. Upamtite da deca nisu razvojno spremna da samostalno predu ulicu u kojoj je saobraćaj gust sve dok ne navrše barem devet ili deset godina.

5. Zajedno s detetom potražite u okolini bezbedna mesta za igru. Objasnite mu više puta da za vreme igre nema istrčavanja na ulicu ni pod kojim uslovima, bez obzira na to koliko se važno to u određenom trenutku činilo (spasavanje lopte i sl.)

209


1.

Razmislite o tome kojim putem vaše dete ide do škole, igrališta ili kuće u kojoj mu stanuje neki drug. Prošetajte s njim, kao da zajedno istražujete, i nađite najsigurniji put, s najlakšim prelascima preko ulice. Zatim mu pomozite da shvati da je najsigurniji put jedini kojim treba da ide. Pokušajte da uključivanjem u rad mesne zajednice utičete na to da se na prelazima koji vode do lokalne škole postavi dovoljno semafora i saobraćajaca. Budite naročito pažljivi s malom decom na velikim parkiralištima i insistirajte da vas stalno drže za ruku. Dok utovarujete ili istovarujete stvari iz prtljažnika, neka dete bude u kolima.

Povrede prilikom vožnje bicikla

566. U SAD godišnje na biciklu gine više od 250 dece, stare do četrnaest godina, a 350.000 zavr-šava u bolničkim urgentnim centrima. Ove povrede se najčešće događaju popodne, kad se deca vrate iz škole, pa dok ne padne mrak. Poštovanje osnovnih pravila bezbednosti može da spreči većinu oz-biljnih povreda ove vrste. Imajte na umu da 60 odsto povreda zadobijenih za vrerae vožnje bicikla otpada na povrede glave. A povreda glave znači potencijalnu povredu mozga, koja uvek sa sobom nosi mogućnost trajnog oštećenja mozga. Pravilna upotreba zaštitnih šlemova može da umanji incidencu povreda glave za 85 odsto.

Šlem treba da bude u skladu s važećim propisima, dakle, s rvrdom spoljnom školjkom i čvrstom polistirenskom postavom. Povez koji ide ispod brade treba da je na tri mesta pričvršćen za šlem: kod ušiju i pozadi.

<* ~ \

Zaštitni šlemje važan deo svakog odlaska na vožnju. Navikavajte dete na njega od samog početka, još dok vozi bicikl s pomoćnim točkovima.

567. Šlem mora da pristaje veličini glave. Šlem mora da stoji na vrhu glave deteta, u vodorav-nom položaju i ne sme da se ljulja napred-nazad ni levo-desno. Prilikom kupovine šlema, izmerite glavu deteta uz pomoć krojačkog metra i uporedite s merama navedenim na ambalaži, ne oslanjajući se suviše na to za koji uzrast je navodno predviđen šlem.

Ukoliko dete doživi pad ili nezgodu i padne upravo na glavu, kad ponovo počne da vozi bicikl obavezno kupite novi šlem, jer je moguće da je stari oštećen usled pada.

Da bi vožnja bicikla bila što bezbednija, pridržavajte se sledećih pravila: 1. Nikad, ali nikad ne dozvoljavajte detetu da vozi bez šlema. 2. Ako voze bicikl, i roditelji treba da nose šlemove. Ne možete da očekujete da deca poštuju

pravila ako im ne pokažete sopstvenim primerom. 3. Detetu uvek kupujte tricikl ili bicikl po meri, a ne neki do kog tek treba da doraste. 4. Ne učite dete da vozi bicikl s dva točka sve dok ne bude razvojno spremno za to, tj. staro izme-

đu pet i sedam godina.

210


5. Deca do devet ili deset godina moraju da imaju nožnu kočnicu na biciklu; tek od tog uzrasta stiču dovoljno dobru koordinaciju da barataju ručnom kočnicom.

6. Dok ne napune devet ili deset godina, dozvoljavajte deci da voze bicikl isključivo po trotoaru (pre tog uzrasta nisu dovoljno zrela da izadu na kraj sa saobraćajem kad voze ulicom). Zatim ih naučite osnovnim saobraćajnim pravilima kojih moraju da se pridržavaju i vozači automo-bila.

7. Bicikl, šlem i detetova odeća treba da budu obeleženi materijalima koji odbijaju svetlost, zbog bolje vidljivosti. Ovo je naročito važno za decu koja vole da voze bicikl rano ujutru ili u sum-rak, ili se predveče vraćaju biciklom iz škole ili posete drugu.

8. Svaka noćna vožnja predvida i lampu na šlemu, mada se noćne vožnje ne preporučuju kad je reč o deci.

568. Sedište za malo dete na biciklu. Roditelji koji voze dete na biciklu treba da se pridržavaju sledećih pravila:

1. Odaberite sedište čiji je naslon dovoljno visok da dete na njega može da osloni glavu, koje ima štitnike - oslonce za noge i sigurnosni pojas koji se vezuje preko oba ramena.

2. Kad tek nabavite sedište, vežbajte malo vožnju pre nego što u njega stavite dete. Napunite ga nečim, kako biste se navikli na dodatni teret prilikom vožnje.

3. Nikad ne stavljajte u ovakva sedišta dete mlade od jedne godine ili teže od 18 do 20 kg. 4. Dete obavezno mora imati zaštitni šlem. 5. Nikad nemojte ostavljati prislonjen bicikl s detetom u sedištu dok vi „časkom" obavite ovo ili

ono. Bicikli nisu napravljeni tako da mogu stabilno da stoje s opterećenim dečjim sedištem, a mnoge povrede su prouzrokovane upravo padovima s prislonjenog bicikla.

6. Odrasli takode treba da nose zaštitni šlem dok voze dete. 7. Vozite dete po bezbednim biciklističkim stazama na kojima ne vlada suviše velika gužva, a ne

ulicama. 8. Nemojte voziti dete pošto padne mrak.

Vatra, dim i opekotine Da biste osigurali dugotrajnu zaštitu, preduzmite ove jednostavne mere predostrožnosti: 1. Instalirajte detektore dima, na svim etažama kuće ili stana. Stavite ih u hodnike, neposredno

ispred spavaćih soba, kao i neposredno ispred kuhinje. Redovno menjajte baterije (najmanje jednom godišnje).

2. U kuhinji obavezno držite aparat za suvo gašenje požara. 3. Smanjite temperaturu na termostatu bojlera na 50 stepeni. Temperatura od 65 do 70 stepeni,

na koju bojlere podešava većina proizvodača, izazvaće kod malog deteta opekotine trećeg ste-pena za manje od dve sekunde! Da bi voda zagrejana na 50 stepeni stvorila opekotine, potreb-no je pet minuta. (Ujedno ćete i smanjiti svoj račun za struju.)

4. Neka vam pređe u naviku da uvek više puta proveravate temperaturu vode za kupanje deteta. 5. Vrela slavina može da izazove pojavu opekotina. 6. Ne dodirujte niti dozvolite detetu da dodiruje električne aparate, gajtane ili utičnice dok je u

kadi ili dok dodiruje slavinu. 7. Naučite decu da čim osete miris dima ili posumnjaju da je reč o požaru izađu iz kuće ili stana.

Vatrogasce mogu da pozovu i od komšinice. 8. Napravite plan evakuacije u slučaju požara, koji predviđa dva puta za bežanje iz svake spavaće

sobe i označite mesto sastanka napolju. Neka cela porodica dobro uvežba taj plan.

569. Vatra je drugi po redu najčešći uzrok povreda s fatalnim ishodom u detinjstvu. Najrizičnija grupa su deca do pet godina. Sedamdeset pet odsto smrtnih slučajeva koji suposle-

dica vatre otpada na smrt usled udisanja dima, a ne na opekotine. Oko 80 odsto smrtnih slučajeva

211


vezanih za vatru dešava se u kućnim požarima. (Polovina kućnih požara su posledica neugašenih ci-gareta.) Vatra se brzo širi, stoga nemojte da ostavljate malu decu samu kod kuće, čak ni na nekoliko minuta. Ako izlazite iz kuće, vodite ih sa sobom.

Dete se neće opariti akoje temperatura vode najviše 50 stepeni.

570. Šurenje. Najčešće opekotine koje nisu opasne po život nastaju upravo šurenjem. U oko 20 odsto slučajeva dete se ošuri vodom iz slavine; preostalih 80 odsto otpada na prosutu vrelu hranu i tečnosti. Polovina ovako izazvanih opekotina dovoljno je ozbiljna da iziskuje presađivanje kože.

571. Još nekoliko napomena za sprečavanje požara i opekotina. Lekari na deci najčešće viđaju opekotine od kafe. Nikad nemojte piti kafu s malim detetom na krilu. Takode, vodite računa da šolje s kafom ne stoje blizu ivice stola, odakle malo dete može da ih povuče na sebe.

Izbegavajte stolnjake ili miljee koje malo dete može da svuče sa stola. Nikad ne zagrevajte bočicu u mikrotalasnoj pećnici. Mleko može biti strahovito vruće iako je

bočica na dodir prohladna. Zakon zahteva da dečje pižame budu otporne na vatru, stoga je važno da kupujete upravo takve

pižame i ne oblačite detetu pamučni veš umesto njih. Međutim, hemikalija koja tkaninu čini neza-paljivom može da se spere ukoliko koristite deterdžent koji ne sadrži fosfate ili hlor za beljenje veša. Ako je više puta operete u nefosfatnom deterdžentu ili belite hlorom, možete da bacite pižamu.

Drške šerpi i tiganja uvek okrećite prema zidu iza štednjaka. Najbolje je da jelo kuvate na plot-nama koje su bliže tom zidu.

Šibice držite dovoljno visoko da ne može da ih dohvati ni ozbiljno rešeno trogodišnje ili četvoro-godišnje dete. Negde oko ovog uzrasta, mnoga deca prolaze kroz fazu kad su opčinjena vatrom i vrlo im je teško da se odupru iskušenju da se igraju šibicama ukoliko ih se dokopaju.

Opasni predmeti mogu biti i otvorene grejalice, šporeti na drva, kamini, loše izolovane pećnice i roštilji koji se lako otvaraju. Postavite rešetke ili zaštitne ograde oko šporeta na drva, kamina i zidnih grejača. Pokrijte radijatore drvenim oblogama kako biste izbegli opekotine. Sa decom koja su tek pro-hodala razgovarajte o tome šta je vrelo i upozorite ih da ne diraju te srvari.

Vodite računa da zavese, prekrivači ili peškiri ne dodiruju peć ili grejalicu. Tako može da nastane požar.

Zamenite dotrajale električne gajtane. Izolir trakom dobro učvrstite spojeve između gajtana i produžnih gajtana. Nemojte skrivati gajtane ispod tepiha i pazite da ih ne postavljate preko prolaza.

Sve utičnice zatvorite zaštitnim poklopcima, da biste sprečili da dete udari struja jer je gurnulo nešto u utičnicu. Nemojte preopterećivati utičnice.

Porazgovarajte s decom o vatri i požaru. Uputite ih da u slučaju vatre „stanu, spuste se na pod i kotrljaju" i „puze što niže uz pod u slučaju dima".

212


Davljenje i bezbednost u vodi i pored vode. 572. Davljenje odnosi živote više od 1000 dece mlađe od četrnaest godina u toku jedne godine i

rangira se kao drugi vodeći uzrok smrti usled povreda kod dece ovog uzrasta. Na svako dete koje se udavi, četvoro biva hospitalizovano zbog toga što se umalo nije udavilo. Stopa smrtnosti usled dav-ljenja je tri do četiri puta veća kod dece koja još nisu napunila četiri godine.

Medu decom predškolskog uzrasta, najveći broj davljenja dešava se u kadi. Mala deca mogu da se udave u klozetskoj šolji ili koritu vode. Ne ostavljajte korito od dvadesetak litara napolju jer će se napuniti kišnicom i dete može da se udavi ako upadne u njega. Klozetsku šolju uvek držite poklo-pljenu. Deca mogu da glavačke upadnu u klozetsku šolju ili vedricu s vodom i udave se u svega neko-liko centimetara dubokoj vodi.

Nijedno istraživanje nije dokazalo da to što dete rano nauči da pliva (u uzrastu od dve do pet go-dina) predstavlja zaštitu od davljenja u kadi, bazenu, jezercetu, bari, jezeru ili reci. Deca do pet godi-na jednostavno nemaju dovoljno snage ni koordinacije da bi se, i pored toga što su išla na časove pli-vanja, plutanjem ili plivanjem izvukla iz opasnosti. Ovako rano učenje plivanja može čak i da poveća rizik od davljenja, uljuljkujući roditelje i decu u lažno osećanje sigurnosti.

573. Bezbednost u vodi i pored vode. Prevencija davljenja iziskuje neprekidnu budnost i nadzor od strane roditelja. Objasnite ove stvari i siterki ili dadilji:

1. Nikad, ali nikad ne ostavljajte dete mlađe od pet godina samo u kadi, ni na jedan jedini sekund. Dete može da se udavi u dva centimetra vode. Ne ostavljajte ga u kadi pod nadzorom drugog deteta, mlađeg od dvanaest godina. Ako apsolutno morate da se javite na zvono telefona ili ulaznih vrata, umotajte mokro dete u peškir i ponesite ga sa sobom.

2. Deca treba da nauče da plivaju, ali nemojte da pretpostavljate da je vaše dete vakcinisano pro-tiv davljenja zato što je išlo na časove plivanja. Ne oslanjajte se na alarm u bazenu; on se ogla-šava tek kad se dete nađe u vodi, a tada je obično prekasno. Takođe, ti alarmi su često naprav-ljeni u obliku životinja, zbog čega su maloj deci vrlo privlačni. Najbolje je da alarm postavite na kapiju bazena.

3. Ne ispuštajte dete iz vida kad je blizu vode, čak i ako je prisutan spasilac. Što se mene tiče, smatram da je najbolje držati se pravila da deca na plaži, jezeru, pored montažnog ili pravog bazena i u čamcu nose nepotopljive prsluke, sve dok ne postanu toliko dobri plivači da sa-mostalno i bez napora mogu da preplivaju 400 metara. Kad vaše dete postane dovoljno vešt plivač koji ume da proceni šta je opasnost i drži se dalje od nje, što obično biva u uzrastu od deset do dvanaest godina, može da pliva bez nadzora odrasle osobe, pod uslovom da pliva u društvu još nekog deteta. Ne dozvoljavajte mu da roni ukoliko voda nije duboka najmanje 1,5 metara, i to isključivo u prisustvu odraslih.

4. Klonite se zamrznutih bara i jezera sve dok se zvanično ne objavi da su bezbedne za klizanje. 5. Vodite računa da se niko od dece ni odraslih ne približava bazenu ili drugoj većoj vodenoj

masi za vreme oluje s grmljavinom. 6. Ne dozvoljavajte deci da se sankaju u blizini vode. Tereni za golf su popularni kao sankališta,

ali na njima često ima bara i jezeraca koji su potencijalno opasni. 7. Bunari i cisterne uvek treba da budu dobro zaštićeni. 8. Ako imate bazen, trebalo bi da bude ograđen sa sve četiri strane. Ograda treba da bude viso-

ka najmanje metar i po, s kapijom koja se zaključava. Brava na kapiji treba da bude automat-ska, za slučaj da zaboravite da je zaključate. Nemojte se zavaravati da kuća može da posluži kao četvrta strana ograde: detetu je više nego lako da izade kroz vrata ili prozor.

9. U blizini vode je neophodan stalan nadzor odraslih nad decom. Montažne dvorišne bazene bi uvek posle upotrebe trebalo isprazniti i prevrnuti, da se malo dete ne bi udavilo. Upamtite: ako se dete udavi, odmah po vađenju iz vode mora da se primeni kardiopulmonalna reanimacija (KPR).

213


Otrovi 574. Sad je trenutak da pretražite kuću kao kobac - ili, radije, kao malo dete. Odmah posle

upotrebe, lekove odlažite tamo gde dete ne može ni teoretski da ih dohvati. Najbolje je da to budu ormarić ili fioka s rezom koju dete ne može da otvori. Sve bočice i kutije s lekovima obeležite vid-ljivim i jasnim natpisima, kako se ne bi desilo da upotrebite pogrešan lek. Kad bolest prođe, ostatak leka bacite u klozetsku šolju i odmah pustite vodu. Malo je verovatao da će vam taj ostatak ikada koris-titi, a ionako ima ograničen rok trajanja. Samo se napravi zbrka kad se pomešaju stari lekovi s onima koji se još koriste. Među najvažnije telefonske brojeve svakako uvrstite i broj najbliže toksikološke ambulante. Svako domaćinsrvo u kome žive deca ili ga redovno posećuju trebalo bi obavezno da ima sirup od ipikake12. Ovaj sirup, međutim, dajte detetu jedino ako je to naložio lekar; količina varira u odnosu na težinu deteta. (Vid. odeljke 1085 i 1086 o hitnom posrupku u slučaju trovanja.)

Više od trećine trovanja lekovima dešava se zato što se mala deca dokopaju bakinih i dekinih leko-va. Kad se spremate da im odete u posetu, s roditeljima se dogovorite da obavezno zaključaju lekove ili ih stave tamo gde ih deca nikako ne mogu naći ili dohvatiti.

575. Federalni i državni zakoni sad zahtevaju da svi lekovi koji se kupuju u apotekama ili dobi-jaju na recept budu upakovani u bočice koje mala deca ne mogu da otvore. Nemojte prebacivati lek u bočicu nekog drugog leka. Takođe, ne presipajte hemijske supstance u druge posude - drugim rečima, nemojte da preručujete tečno đubrivo za sobne biljke u bocu od gaziranog napitka ili sredstvo za čiš-ćenje rerne u šolju za mleko. To često ume da bude uzrok teških povreda.

576. Pravi je trenutak da otrove sklonite izvan domašaja dece. Petina svih slučajnih trovanja dešava se u drugoj godini života. Nedavno je toksikološki centar u jednom gradu srednje veličine pri-mio 50.000 poziva za pomoć, od kojih se 90 odsto odnosilo na malu decu. Deca u tom uzrastu hoće sve da istraže i sve da okuse i, kad ih ponese istraživački duh, progutaće gotovo bilo šta, bez obzira na to kakvog je ukusa. Specijalnu naklonost gaje prema pilulama, ukusnim lekovima, cigaretama i šibi-cama. Iznenadićete se kad pročitate spisak supstanci koje su najčešće uzrok ozbiljnih trovanja kod dece: aspirini i ostali lekovi, otrovi za insekte i pacove, kerozin, benzin, benzen, hemikalije za čišćenje u domaćinstvu, tečnost za poliranje nameštaja, sredstvo za poliranje automobila, ced, alkalije koje se koriste za čišćenje odvoda, sanitarija, pećnica, zimzelenovo ulje13 i sprejovi za prskanje biljaka.

577. Potencijalno opasne supstance u kupatilu jesu: parfemi, šamponi, vodice za kosu, prepa-rati za trajno učvršćivanje kose i kozmetički preparati.

578. Nadite u kuhinji i ostavi nedostupna mesta na kojima ćete skladištiti tečne i praškaste hemikalije za čišćenje; deterdžente; sredstva za čišćenje odvoda, klozetskih šolja i pećnica; amonijak; izbeljivač za rublje; sredstvo za odstranjivanje mrlja od voska; sredstvo za poliranje metala; boraks; naftalin; tečnost za punjenje upaljača; kreme za čišćenje i sredstva za poliranje cipela, i sve ostale opasne supstance. Otarasite se otrova za pacove i insekte u svim oblicima. Oni su jednostavno previše opasni.

579. U podrumu ili garaži nađite zaista bezbedna mesta na kojima ćete držati terpentin, razre-divač za boju, kerozin, benzin, benzen, insekticide, sprejove za biljke, otrove za korov, antifriz i sred-stva za pranje i poliranje automobila. Pre nego što bacite ambalažu, proverite da li je zaista prazna i za svaki slučaj je isperite. Potencijalno opasna sredstva za čišćenje u domaćinstvu i lekove u kupatilu ili kuhinji trebalo bi čuvati van domašaja dece ili u ormarićima sa bravama ili rezama koje deca ne mogu da otvore. Vrata kupatila mogu da se osiguraju posebnim rajberima ili rezama, dovoljno kompliko-vanim ili visoko postavljenim da deca ne mogu da ih otvore ili dohvate, kako bi ih sprečila da uopšte

12 Cephaelis ipecacuanha; sirup od njenog suvog korena i rizoma indukuje povraćanje, što je naročito korisno u slučaju trovanja ili predoziranja lekovima (prim. prev.). 13 Metil-salicilat (prim. prev.).

214


uđu u kupatilo i izlože se svim opasnostima koja ih u njemu vrebaju, od trovanja, preko davljenja, do opekotina vrelom vodom.

580. Biljni otrovi. Biljke i cveće smatramo naprosto lepim. Bebe koje puze i mala deca ih pak smatraju ukusnim zalogajem. Ovakva kombinacija stanovištaje vrlo opasna, jer mnoge biljke i cveće - sve u svemu, negde oko sedam stotina vrsta - mogu da izazovu bolest ili smrt. Najbolje je da usvo-jite kao pravilo da u kući nemate sobnih biljaka i cveća sve dok deca ne prerastu fazu „pojedi sve što vidiš" i budu u stanju da prihvate zabrane. Ako nemate drugo rešenje, stavite saksije visoko izvan do-mašaja deteta. Pazite na malu decu kad se nađu u blizini biljaka i cveća u bašti ili negde izvan kuće i dvorišta.

Evo delimične liste potencijalno smrtonosnih biljaka: kaladijum (kozlac), difenbahija, filoden-dron, begonija (slonovo uho), engleski bršljan, zumbul, razne vrste narcisa, imela, oleander, božićna zvezda (poinsetija, Euphorbia (Poinsettia) pulcherrima), paternoster (Abrus precatorius, seme), seme ricinusa, valjuga (Delphinium consolida), beladona (bun, pupator, velebilje, Atropa belladonna), di-gitalis (naprstak, zubačica, Digitalis purpurea), durđevak, azaleja, lovor, rododendron, seme masli-nice (vučja lika, Daphne mezereum), zanovet, hortenzija, seme jasmina, šimšir, tisa, kužnjak (tatula, Datura stramonium), seme ladoleža, razne gljive, bobice zelenike.

Neke biljke su otrovne, ali nisu smrtonosne; ukoliko se dotaknu, mogu da izazovu iritaciju kože, a u slučaju gutanja oticanje usana i jezika. Naučite da prepoznate otrovni bršljan i ruj (sumah, Rhus coriaria), kako biste izbegli bolnu iritaciju i alergijsku reakciju.

Ako niste sigurni u pogledu neke biljke koju imate u stanu ili bašti, odnesite je u botaničku baštu i tamo će vam reći da li je otrovna ili nije.

Trovanje olovom 581. Oko tri miliona dece u SAD pati od trovanja olovom. Ukoliko je vaš dom izgraden pre

1978, svi su izgledi da boja sadrži olovo. Najviše bi trebalo da vas brinu drvenarija, prozorske i podne daske, kao i sva vrata i ulazi. Cak i ako nema vidljivog ljuštenja boje, sam čin otvaranja i zatvaranja prozora može da oslobađa čestice boje i prašine koje mogu da sadrže olovo.

Trovanje olovom pogađa decu mlađu od šest godina koja udišu olovnu prašinu iz boje koja se ljušti i ima je čak i u tlu oko kuće, a u mnogim urbanim oblastima posredi je olovni gas nataložen u zemljištu u celom kraju. Olovo u vodi za piće takođe može da bude uzrok trovanja. Trovanje olovom može da utiče na razvoj mozga kod dece mlađe od šest godina i uzrok je brojnih neuroloških proble-ma, uključujući otežano učenje, bihevioralne probleme ili, u redim slučajevima, oštećenje mozga.

Trovanje olovom iziskuje lečenje ukoliko su nivoi iznad 10, čak i ako dete ne pokazuje simptome. Tipično, nivoi moraju da budu mnogo viši da bi se ispoljile teškoće vezane za učenje ili neurološki problemi. Blago trovanje olovom rešava se oralnom terapijom; jače trovanje zahteva intravenske me-dikamente. U vašem domu ili na terenu na kome se dete igra mogu da se provere potencijalni nivoi olova. Kod deteta mogu da se vrše analize na prisustvo olova od devetog meseca starosti. Test može periodično da se ponavlja sve dok dete na napuni šest godina.

Kad se dete zagrcne (gušenje hranom) 582. Gušenje hranom je četvrti po redu uzrok smrti kod male dece. Beba ili malo dete ne bi

smeli da imaju nikakve sitne stvarčice (poput dugmadi, zrnevlja ili perli) na dohvatu, jer su skloni da sve trpaju u usta. Te sitne stvarčice udisajem lako dospevaju u dušnik i dete se zagrcne i počinje da se guši (vid. odeljke 1090-1091).

Medu predmetima kojima se dete najčešće zagrcne jesu komadići puknutog balona koje ono vrlo lako udahne. Deca se često zagrcnu i guše i komadima balona koji su pokušavala da naduvaju. Balon pukne i onda dolazi do udisanja komadića balona. Sitne loptice (s dečjih igračaka) takode su medu predmetima kojima se često zagrcnu deca mlađa od tri godine.

Među namirnicama kojima se deca često zagrcnu su viršle, koje bi zato trebalo prvo preseći po dužini, a ne samo popreko na komadiće, jer se ti komadići u dušniku ponašaju kao zapušači, zato što

215


upiju vlagu i povećaju se, sprečavajući tako dovod vazduha. Za malu decu je naročito opasna okru-glasta, tvrda i klizava hrana, kao što su koštunjavi plodovi, tvrde bombone, šargarepa, kokice, grožde i groždice.

Glavno jelo se tradicionalo započinje toplom supom. Ona pomaže da se jednjak opusti i pomera zalogaje naniže. Tečnost doprinosi i da hrana ostane vlažna, tako da se teže lepi i manji su izgledi da dode do gušenja. Iz sličnih razloga mnogi nutricionisti preporučuju gutljaje tople vode u toku jela. (Ja lično se pridržavam ovog saveta Dipaka Čopre i ustanovio sam da je topla voda od velike pomoći u vlaženju i opuštanju jednjaka.) U američkim restoranima se obično služi ledena voda, čak voda s le-dom, ali led može da prouzrokuje stegnutost jednjaka, dok ga topla voda opušta i smiruje. Voda ujed-no i vlaži čvrstu hranu, tako da ova lakše sklizne naniže niz jednjak.

Odlična preventiva gušenja hranom sastoji se u žvakanju, i to energičnom žvakanju. Decu morate da naučite da žvaću hranu; ako im to pokažete vlastitim primerom, najverovatnije će ga slediti, pogo-tovo ako ih ne požurujete dok jedu.

Oduzimajte deci lilihipe i sladolede na štapiću ako počnu da jurcaju naokolo držeći ih u ustima. Ne dozvoljavajte detetu da jede ležeći i nikad ne ostavljajte samu bebu kojoj ste poduprli bočicu.

Jedna od najopasnijih namirnica jeste puter od kikirija koji se jede direktno iz kašičice ili s noža. Kad se udahne, ničim ne može da se ukloni s pluća. Trebalo bi ga uvek tanko mazati na hleb.

583. Deci bi trebalo davati igračke primerene njihovom uzrastu. Kad su posredi deca mlađa od tri godine, ovo „primerene uzrastu" znači da igračka ne sadrži nikakve sitne delove. I petogodišnjoj deci koja su zadržala naviku da sve trpaju u usta ne bi trebalo davati da se bez nadzora igraju igrač-kama koje imaju sitne delove. Uvek je problem kad valja skloniti igračke starijeg deteta od mlađeg brata ili sestre ili malog deteta koje je došlo u posetu.

Svi sitni predmeti predstavljaju potencijalnu opasnost. Međutim, čak i oni predmeti koje dete ne unese do kraja u usta, kao što je olovka, mogu da dovedu do gušenja. Takve predmete oduzimajte iz ruku maloj deci.

Gušenje 584. Gušenje je najčešći uzrok slučajne smrti usled povrede kod dece mlade od jedne godine.

Novorodenče provodi najviše vremena u krevetiću, tako da bi trebalo preduzeti mere predostrožnosti koje će to njegovo okruženje učiniti bezbednim. Da bi se sprečilo gušenje u krevetiću, pridržavajte se sledećih preporuka:

1. Svu novorođenčad treba stavljati da spavaju na leđima. 2. Dušek treba da bude po meri kreveta, tako da sa strane ne ostaje slobodnog prostora u koji bi

se dete moglo zaglaviti. 3. Dete ne treba stavljati u krevet s plišanim životinjama ili licem naniže na čupavo ćebe ili jas-

tuk. Novorodenče, naime, često nema dovoljno snage da podigne glavu kako bi udahnulo vaz-duh ukoliko mu je lice zaronjeno u čupavo ćebe ili nešto meko.

4. Ako beba spava ili preko dana drema na roditeljskom krevetu, ne samo da bi trebalo preduzeti mere predostrožnosti u smislu sprečavanja padova već ne bi smelo ni da bude prostora izmedu dušeka i strana i uzglavlja kreveta. Ako roditelj spava s bebom, treba da strogo vodi računa da se u snu ne prevrne na nju (ovo se izuzetno retko dešava).

5. Vodeni dušek bi trebalo izbegavati kad su posredi novorođenčad. Povremeno se dešava da nabori dušeka „uštinu" detinje lice.

6. Kad beba počne da puzi, sklonite s poda i njenog dohvata sve moguće plastične kese - od pakovanja pelena, „tregerice" i slično, da ih dete ne bi dohvatilo i navuklo sebi na glavu. Isto važi i za kese u kojima držite odeću u plakarima: osigurajte vrata plakara ili sklonite kese.

Vatreno oružje u kući 585. Vatreno oružje je sve dominantnije u našem društvu. Kao pedijatar, protivim se držanju

oružja u bilo kojoj porodici u kojoj ima dece. U ovoj zemlji svakog dana pogine po jedno dete, kao žrtva slučajnog samoustreljivanja.

216


Deca svih uzrasta su, iz raznih razloga, podložna nenamernim i namernim povredama nanesenim vatrenim oružjem kad se to oružje drži u kući. Poznato je i da se oružje češće koristi da bi se ranio ili ubio član porodice nego provalnik. Pištolj kupljen zbog vlastite zaštite retko kad posluži svojoj prvo-bitnoj nameni.

Ako posedujete jedan ili više komada vatrenog oružja, ono ne sme da bude napunjeno, a munici-ja se po pravilu drži zasebno, na nekom drugom mestu. Vlasnici vatrenog oružja treba da budu upoz-nati s najnovijim bezbednosnim merama, kao što su bravice za oružje ili „pametni" pištolji koji hoće da opale samo iz ruke svog vlasnika.

Vrlo mala deca mogu da postanu žrtve slučajnog ispaljivanja ukoliko se igraju punim pištoljem ili se nalaze pored drugog deteta koje se igra punim pištoljem. Deca uzrasta sedam do devet godina sklona su da se hvale prijateljima kako njihov tata ili deda imaju pištolj ili pušku, zbog čega se dešava da nesrećnim sticajem okolnosti ubiju druga ili sebe.

Starijoj deci ili adolescentima može da nedostaje samokontrole, pogotovo ako su počeli da eksperi-mentišu s alkoholom, te preuzimaju dobrovoljan rizik ukoliko im je oružje dostupno. Uz to, kod tinej-džera koji su depresivni ili uzimaju drogu povećava se rizik da će pokušati ili uspeti da izvrše sa-moubistvo ako u kući postoji oružje. Možda ćete se ustezati da pitate roditelje drugova svoje dece da li imaju oružje u kući i da li je na sigurnom, kako ga deca ne bi našla, ali tragična statistika govori da ne bi trebalo da se ustežete.

Padovi 586. Padovi su šesti na listi smrtonosnih povreda i prvi na listi povreda koje nemaju fatalan

ishod. Svake godine oko 120 dece do četrnaeste godine starosti pogine usled pada. Najviša stopa smrt-nosti usled padova je kod dece stare jednu godinu. Tri miliona dece se godišnje jave u bolničke urgentne centre zbog povreda zadobijenih padovima, a na svako lečeno dete dolazi desetoro koje je palo ali se nije javljalo lekaru.

Pada se sa svih mesta kojih možete da se setite: s kreveta, stola za prepovijanje, niz stepenice, s prozora i terasa, s drveća, s bicikla i penjalica na dečjim igralištima, i tako dalje. Deca koja još uvek nisu sasvim sigurna na nogama naročito su izložena riziku od padova s prozora i niz stepenice; stari-ja deca izložena su riziku od padanja s krova i penjalica na igralištima. Najveći broj padova u kući dešava se deci staroj do četiri godine. Najčešće se pada u vreme obeda, a 40 odsto padova se dešava izmedu četiri sata popodne i osam uveče.

Da biste sprečili da mališani padnu niz stepenice, na vrhu i dnu stepenica trebalo bi instalirati vrat-nice, uključujući i stepenice verande, sve dok dete ne bude u stanju da se stabilno i lako penje i silazi niz stepenice.

Da biste izbegli padove zimi, posipajte sve spoljne staze i prilaze industrijskom solju ili peskom.

587. Padovi s prozora. Dešavaju se najčešće u prolećnim i letnjim mesecima i u urbanim sredi-nama. Uglavnom je to s drugog ili trećeg sprata, dok se najozbiljniji padovi dešavaju s viših spratova. Medu savetima za prevenciju su:

1. sklonite sav nameštaj i krevete koji se nalaze neposredno pod prozorom; 2. zabravite sve prozore koji se ne koriste; 3. prozore otvarajte isključivo na „kant"; 4. neka bude otvoren samo gornji deo prozora; 5. instalirajte specijalne metalne štitnike za prozore, koji sprečavaju ispadanje ili izlaženje kroz

prozor. U svakoj sobi mora biti barem jedan prozor s kojeg možete brzo da uklonite štitnik u slučaju požara ili neke druge vanredne situacije. Imajte na umu da ovi štitnici nisu predviđeni kao zaštita od provalnika.

588. Šetalica (dubak). Šetalica, koja se nekad smatrala neophodnim delom opreme za novo-rođenče, sad se smatra potencijalnom opasnošću. Na nezgode vezane za njih otpada oko 23.000 pose-ta urgentnim centrima godišnje, kada je reč o deci od šest do dvanaest meseci. Nekih 80 procenata tih

217


povreda odnosi se na padove niz stepenice. Šetalice se nikako ne bi smele koristiti u kućama i stanovi-ma u kojima ima stepenica. Protivim se upotrebi šetalica jer povećavaju pokretljivost deteta i izdižu njegov centar za gravitaciju iznad bezbednih nivoa. Uz to, one ničim ne doprinose razvoju deteta.

Sve je popularniji statični dubak, koji se ne pokreće. On detetu pruža osećaj nezavisnosti bez opasnosti od padova. Povedite računa da nema nikakvih nezaštićenih opruga na kojima bi dete moglo da uštine prstić.

Oprema za bebe Ako koristite visoku stolicu, trebalo bi da ima široku osnovu kako se ne bi prevrtala i kaiševe koji

će držati na mestu nemirnu bebu, kao i rezu koja će sprečavati da beba podigne poslužavnik. Niska stolica sa stočićem ipak predstavlja bezbedniju kombinaciju (većina visokih stolica ima i „nisku" vari-jantu).

Kolica, bez obzira na tip, moraju da imaju sigurnosne kaiševe kako beba koja je naučila da se prevrće i puzi, kao i ona koja je počela da se uspravlja, ne bi mogla da ispadne iz njih.

Skakalica, okačena o dovratak sobe, služi za vežbu i zabavu. Da bi se sprečile povrede prstiju, namotaji opruga ne bi smeli da budu razmaknuti više od 3 mm.

Ljuljaška je korisna pošto beba nauči da sedi, a dokjoš ne nauči da hoda. Vodite računa da drži ručice i dlanove unutar ljuljaške, kako ne bi udarila njima o dovratak dok je Ijuljaška u pokretu. Beba u skakalici ili ljuljašci nikako ne bi smela biti ostavljena bez nadzora. Može, naime, i da se uguši uko-liko upadne suviše duboko u sedište ili se presamiti preko ivice toliko da više ne može sama da se uspravi.

Počnite tako što ćete postaviti odbojnike na sve četiri strane krevetića. Razmak izmedu prečki na ogradi ne bi smeo da bude veći od 6,5 cm. Dušek treba da je baš po meri krevetića, ni slučajno manji, kako se ne bi dešavalo da se dete zaglavi između dušeka i prečki. Takođe, krevetić ne sme da bude obojen olovnom bojom. Trebalo bi da ima mehanizam koji se zaključava i ne dozvoljava slučajno spuštanje ograde, a ograda u najnižem položaju treba da bude barem 65 cm iznad dušeka. Sve igračke koje ste kačili o krevetac zarad bebine zabave treba da sklonite onog časa kad utvrdite da je u stanju da se uspravlja uz odupiranje, što obično biva negde oko petog meseca.

Zaštitne vratnice na stepeništu ili prolazima treba da budu jednostavne za upotrebu odraslih i diza-jnirana tako da dobro štite decu od padova. Mogu da budu sa šarkama i da se otvaraju kao svaka druga vrata (s rezom, naravno) ili da se umeću u klizače, u kom slučaju se prilikom svakog prolaženja vade i zatim ponovo vraćaju na mesto. Kad ustanovite da postoji mogućnost da se dete uspentra uz vratnice i prebaci na drugu stranu, treba ih ukloniti ili pomeriti

589. Napomena o braći i sestrama. Stariju braću i sestre bi zaista trebalo obeležiti znacima opas-nosti! Čak i dvogodišnje ili trogodišnje dete koje obožava svog malog batu ili seku može nenamerno da ih povredi. Nikad ne ostavljajte dete mlađe od pet godina samo s novorođenčetom i ne dozvolja-vajte mu da ga uzima u ruke ako nije prisutan neko od odraslih. Vrlo često se dešava da upravo dete od dve do četiri godine stalno zaboravlja da zatvori za sobom vratnice na stepeništu, nenamerno, u igri, stavi nešto preko bebinog lica, pronađe neobezbeđen pištolj u kući ili ostavi stolicu ispod otvorenog prozora.

Povrede na igralištu 590. Više od 200.000 dece godišnje dospeva u bolničke urgentne centre zbog povreda na igra-

lištima. Oko 75 odsto ovih povreda su rezultati padova. Kod dece do šest godina postoji najveći rizik od povrede glave od udarca ljuljaške u pokretu. Kod dece starije od šest godina, najčešće su frakture ekstremiteta usled padova.

Budući da su padovi najčešći uzrok povreda na igralištima, vodite računa kakva je podloga na igralištu na koje vodite dete, a ako imate vlastito igralište u dvorištu, pobrinite se da ta podloga budu pesak, sitan šljunak ili krupna stmgotina. Podloga se mora redovno održavati, jer se inače sabije ili raz-nese hodanjem. Možete upotrebiti i tanke gumene strunjače.

218

Podizanje flzički zdrave dece

591. Polovina svih smrtonosnih povreda na igralištima dešava se usled ugušenja deteta zato što se upetljalo ili obesilo o neki odevni predmet. Svu odeću koja ne prianja uz telo za vreme igre treba detetu skidati (dakle, šalove, kape, velike jakne i sl). Pantljike na kapuljačama jakni takođe treba uklo-niti. Nekoliko kompanija za proizvodnju dečje odeće čak se dogovorilo da sasvim prestanu s upotre-bom tih pantljika, po preporuci Komisije za bezbednost proizvoda pri Udruženju potrošača.

592. Deca od dve do četiri godine nalaze se u fazi ispitivanja svojih mogućnosti i učenja novih veština na igralištu. Mnoga doživljavaju povrede na igralištu usled nedostatka ravnoteže i koordinaci-je pokreta; nadzor odraslih je obavezan. Oni neustrašivi klinci ovog uzrasta koji se izlažu pravim fi-zičkim rizicima ne bi ni na trenutak smeli da budu ostavljeni bez kontrole neke starije osobe koja će stalno pratiti njihovu aktivnost na igralištu.

Bezbednost prilikom sportskih i rekreativnih aktivnosti Procenjuje se da se oko 20 miliona dece u Americi organizovano bavi sportom van škole i da 25

miliona učestvuje u školskim sportskim takrničenjima. Bavljenje sportom je korisno na više načina, jer poboljšava fizičku kondiciju, koordinaciju, samodisciplinu i timski duh; medutim, mlada deca su veoma podložna sportskim povredama budući da još uvek rastu.

593. Mlađa deca su visokorizična grupa u smislu povreda tokom treninga i takmičenja. Kolizio-ni i kontaktni sportovi imaju najveću stopu povreda, s tim da su za dečake na vrhu liste ragbi, košarka, bejzbol i fudbal, dok kod devojčica po broju povreda prednjače mali bejzbol, gimnastika, odbojka i hokej na travi. Sedamdeset pet odsto od ukupnog broja sportskih povreda otpada na dečake; međutim, u pretpubertetskom periodu, rizik od povreda u sportu je isti za decu oba pola. U pubertetu se dečaci, budući da postaju izrazito snažniji i krupniji, češće i ozbiljnije povreduju nego devojčice. Pogoršava-njem povrede igranjem dok povreda nije sanirana i preteranim zamaranjem mogu da nastanu hronična stanja kao što su tendinitis (zapaljenje tetiva) i artritis (zapaljenje zglobova). Povrede glave, mada su ređe, mogu da izazovu ozbiljnije probleme.

Moj savet je da deca obavezno koriste zaštitnu opremu za oči, glavu, lice i usta, kao i štitnike za kolena i laktove, da bi se sprečile ozbiljne povrede.

594. Sigurnost u bejzbolu podrazumeva nošenje odgovarajuće zaštitne opreme za sprečavanje povreda očiju, glave, lica i usta, kao i nošenje kopački s gumenim,a ne metalnim, đonovima. Dečji bejzbol podrazumeva i upotrebu mekše loptice.

595. Dočekivanje i udaranje lopte glavom u fudbalu se ne preporučuje mlađoj deci koja tek počinju da uče ovu igru. Ako vratnice gola nisu pričvršćene za tlo, mogu da se prevrnu na decu i dovedu do ozbiljnih povreda, tako da bi to svakako trebalo učiniti. Deci ne bi trebalo dozvoljavati da se vešaju ili penju na vratnice gola ukoliko nisu pričvršćene za tlo.

596. Štitnici za usta sprečavaju ili barem umanjuju mogućnost povrede zuba, koje su najčešće medu facijalnim povredama u sportu. Ti štitnici takode amortizuju udarce koji bi inače doveli do potresa mozga ili frakture vilice.

597. Brzo klizanje. Deca koja se bave ovim sportom, rekreativno ili takmičarski, često se povređuju. Intenzitet povreda može da se umanji ukoliko nose zaštitnu opremu za laktove, kolena, doručja i skočne zglobove, kao i zaštitni šlem.

Povrede na skejtbordu mogu da se spreče korišćenjem štitnika za laktove,

doručja i kolena, kao i korišćenjem zaštitnog bicikističkog šlema.

219


598. Sankanje. Zimska zabava ne može da prođe bez sankanja niz snežne padine. Pre no što počne, uzmite u obzir sledeće napomene:

1. Pregledajte teren pre nego što dozvolite deci da se tamo sankaju. Obratite pažnju na rizične tačke, kao što su drveće, klupe, bare, reke, stene i prevelika strmina.

2. Podnožje padine treba da bude daleko od saobraćaja ili vodene mase. 3. „Sanke" na naduvavanje su brze i njima je nemoguće upravljati; budite dodatno oprezni uko-

liko ste dozvolili deci da ih koriste. Bezbednije su klasične sanke s mehanizmom za uprav-ljanje.

4. Detetu mladem od četiri godine ne dozvoljavajte da se sanka bez nadzora. Prilikom odlučiva-nja da li ćete to dozvoliti i starijoj deci treba da se rukovodite strminom padine.

5. Izbegavajte padine na kojima vlada velika gužva i ne tovarite previše dece na jedne sanke. 6. Nemojte se sankati tamo gde nema nigde nikog, ni u sumrak ili uveče ukoliko teren nije adek-

vatno osvetljen. 7. Dete može da nosi i šlem radi zaštite glave, ali ga jasno upozorite da to što nosi šlem nećete

uzimati u obzir kao izgovor za nesmotrenost.

Bolesti povezane s hladnoćom Oblačite decu toplo i, ukoliko se slučajno pokvase, obavezno ih presvucite u suvu odeću. Najbolje

je oblačiti ih višeslojno, s posebnim obraćanjem pažnje na dlanove i stopala. Kad je spoljna tempe-ratura niža od +4°C, bebe bi trebalo samo nakratko izvoditi napolje. Ako dete počne da drhti, nemojte to ignorisati. Uporno drhturenje je znak da se brzo vratite unutra. Među ozbiljnim zdravstvenim rizici-ma usled hladnog vremena su hipotermija i promrzline.

599. Hipotermija je rezultat pada telesne temperature usled dugotrajne izloženosti hladnoći. Kod novorodenčadi se prvo ispolje znaci upozorenja u vidu jasnocrvene i hladne kože i neobične mirnoće. Starija deca počinju da drhte, sanjiva su i dezorijentisana, ili nejasno izgovaraju reči. Ako je telesna temperatura deteta niža od 35°C, odmah potražite medicinsku pomoć i počnite da zagrevate dete.

600. Promrzline izazivaju gubitak osetljivosti i boje zahvaćene telesne oblasti, usled smrza-vanja. Najčešće pogađaju nos, uši, obraze, bradu i prste na nogama. Mogu da se pojave bele ili sivkaste pege. Promrzlina može da dovede do trajnog telesnog oštećenja. Lečenje promrzlina sprovodi se tako što se zahvaćena oblast odmah potopi u toplu - ne vruću - vodu, ili je zagrevajte toplotom sopstvenog tela. Nemojte je masirati ili trljati, a ako su posredi stopala, povredeni ne sme da hoda. Nemojte zagre-vati promrzline tako što ćete povređenog smestiti uz vruću peć, radijator ili mu staviti električno jas-tuče.

Bolesti povezane s vrućinom Bebe i deca do četiri godine starosti su osetljivi na visoke temperature vazduha. Vodite računa da

piju dovoljno tečnosti, nose šeširić, izbegavaju preterano naprezanje i, ako je ikako moguće, najtopli-je periode dana provode u kući. Na dečju kožu se mora obavezno nanositi sredstvo protiv sunca s od-govarajućim zaštitnim faktorom, bez obzira na njihovu boju kože (vid. odeljke 635-639). Opekotine od sunca i osip su najčešći problemi kojima kod mlađe dece rezultuje nepravilno i dugotrajno izlaganje suncu (vid. odeljak 1075).

601. Osip od vrućine je iritacija izazvana prekomernim znojenjem u uslovima visoke tem-perature i vlažnosti vazduha. Izgleda kao crveni grozd bubuljičica ili plikova. Najbolje je taj deo tela održavati suvim i ne mazati nikakvim kremama - one vlaže kožu i samo pogoršavaju stanje.

Ujedi insekata Zaštitite dete od ujeda svih mogućih insekata tako što ćete se pobrinuti da odeća pokriva što veće

delove kože ukoliko je sezona insekata (na primer komaraca ili krpelja) ili boravite u predelima u koji-

220


ma njihovi ujedi predstavljaju stalnu opasnost. Svetla odeća manje privlači insekte. U sezoni insekata izbegavajte jako parfimisane deterdžente i šampone. Koristite sredstva za odbijanje insekata pred-viđena specijalno za decu. Ukoliko sredstvo sadrži dietil-toluamid (DEET), koncentracija bezbedna za decu ne bi smela da prelazi 10 procenata. Nemojte detetu mazati dlanove ovim sredstvima, kako ne bi dospela u oči ili usta. DEET može da naškodi ako se proguta. Kad se dete vrati u kuću, istuširajte ga, kako biste mu s kože uklonili sredstvo za odbijanje insekata.

602. Pčelinje košnice ili osinja gnezda ne uklanjajte sami već pozovite profesionalce. Kad su pčele u blizini, nemojte jesti napolju. Deci posle jela obavezno operite ruke, kako tragovi i miris hrane ne bi privlačili pčele.

603. Isušite bare na svom imanju, kako biste smanjili broj komaraca. Uveče, kad komarci najžešće navaljuju, malu decu držite u kući; nemojte ih izvoditi napolje. Na vrata i prozore stavite mreže i vodite računa da nisu pocepane ili oštećene.

604. Ako se dete igralo u visokoj travi ili u blizini šume, proverite mu kožu, odeću i kosu, da se slučajno nije uhvatio neki krpelj. Krpelji su sitna srvorenja - ne veća od glave čiode - koja mogu da prenose lajmsku bolest. Ona može da se leči, ali najsigurnije je krpelja odmah ukloniti (celog!) kako bi se sprečilo širenje infekcije. U slučaju da nadete krpelja na detetovoj koži, ne pokušavajte ni sa kakvim „narodskim" lekovima, nego se odmah uputite najbližem lekaru. Ima raznih vrsta krpelja i ne prenose svi lajmsku bolest, ali, za svaki slučaj, ne pokušavajte ništa sami i odmah odvedite dete kod lekara.

605. Uklonite paukove mreže i ne podstičite decu da se igraju paucima.

Prevencija ujeda pasa 606. Ne dozvoljavajte deci da prilaze nepoznatim psima, pogotovo u uzrastu u kojem nesves-

no mogu da uplaše ili povrede životinju. Psi godišnje ujedu na stotine hiljada ljudi; najveći broj žrtava su deca do deset godina. Najčešće ujedaju pitbulovi, rotvajleri i vučjaci (nemački ovčari), navedenim redom. Ovim povredama doprinosi više faktora, medu kojima su najpre ponašanje i način odgoja psa, da li je bio na povocu, a zatim i ponašanje deteta. Neke napomene upućene deci:

1. Nikad ne prilazite psima koje ne poznajete ili koji nisu vezani. 2. Nemojte da bežite od psa koji vam prilazi. Ostanite mirni; verovatno želi samo da vas onjuši. 3. Ako vas pas obori, samo se sklupčajte što više možete i budite vrlo mirni. 4. Nikad nemojte dodirivati, maziti ili igrati se sa psom ako vam njegov vlasnik nije rekao da

možete. 5. Nikad ne izazivajte psa. 6. Ne gledajte u oči psa kojeg ne poznajete. Većina pasa to smatra znakom agresije. 7. Nemojte dirati i na bilo koji način uznemiravati psa koji spava, jede ili ima štenad. 8. Čuvajte se pasa dok vozite bicikl ili klizate.

607. Dodatne napomene za roditeljc: 1. Ako nameravate da kupite psa, prvo se informišite o raznim vrstama. Agresivni i plahoviti,

razdražljivi psi nisu pogodni za porodične ljubimce. 2. Ako uzimate ženku, neka je veterinar ojalovi, a ako uzimate mužjaka, dajte da se kastrira; tako

ćete smanjiti agresivne tendencije vezane za odbranu teritorije. 3. Nikad ne ostavljajte bebe i malu decu samu sa psom.

Bezbednost tokom praznika i dečjih zabava 608. Sklonost dece prema pirotehničkim napravama najviše se ispoljava tokom raznih praz-

nika, naročito Nove godine i Božića. Povrede do kojih dovodi upotreba petardi i nepravilno rukova-

221


nje raketama za vatromet najčešće se odnose na dlanove, prste, oči ili glavu, a ponekad rezultuju amputacijom ili slepilom. Deca i pirotehničke naprave su loša kombinacija. Ja bih im najenergičnije zabranio svako baratanje njima. Naprave te vrste su, uostalom, u najvećem delu sveta ilegalne i ne pre-poručuju se za ličnu upotrebu. Kad gledate organizovani vatromet, budite dovoljno daleko od mesta odakle se ispaljuju rakete i zaštitite uši male dece od suviše glasnih eksplozija.

609. Parade, maskenbali i Noć veštica. U mnogim delovima sveta se razni verski i drugi prazni-ci obeležavaju maskiranjem, maskenbalima i kostimiranim paradama. Najčešće povrede su u takvim situacijama prouzrokovane nadovima, pešačkim nezgodama i opekotinama. Najvažnije je da maska ne sužava vidno polje deteta. Često je sigurnije da se maskira bojama za lice ili šminkom nego nekom plastičnom ili paprinom maskom. Kostimi i obuća ne smeju da budu predugački ili preveliki, jer će se dete saplitati, a svi predmeti poput lažnih mačeva, kopalja i noževa treba da budu od savitljivih mate-rijala, kako se deca ne bi u igri povredila.

Pošto se u tim prilikama često pale sveće, pokušajte da dečje kostime i maske napravite od neza-paljivih materijala. Vrlo lepršava odeća može da dođe u dodir s plamenom sveće i trebalo bi je izbe-gavati.

610. Božić i Nova godina kod hrišćana, a Hanuka kod Jevreja praznici su kad se deci daju pok-loni, najčešće igračke. Prilikom kupovine igračaka roditelji uvek treba da obrate pažnju na napomenu o tome kojem su uzrastu namenjene, koja se gotovo uvek nalazi na ambalaži. Zakon traži od proiz-vodača da na ambalažu igračaka koje imaju sitne delove stavi posebnu napomenu. Igračke kao što su klikeri, baloni i sitne kocke predstavljaju opasnost da se dete do tri godine njima zagrcne i čak uguši. Igračke s oštrim vrhovima ili ivicama mogu da dovedu do toga da dete povredi sebe ili nekog drugog. Trebalo bi izbegavati igračke koje ispaljuju strelice ili razne plastične projektile, jer one često izazi-vaju povrede oka. Igračke na struju (baterije) trebalo bi davati samo deci starijoj od osam godina.

Sam kod kuće: kad dete brine samo o sebi Oko 60 odsto roditelja radi van kuće. Nekad su roditelji sačekivali decu posle nastave, a danas ih

najčešće uključuju u takozvane poslenastavne aktivnosti ili se deca sama vraćaju kući posle škole. Preporučljivije je da se deca uključe u poslenastavne aktivnosti, ali ako vreme posle škole provode sa-ma kod kuće, evo nekih svakodnevnih uputstava:

• Pobrinite se da vaše dete zna kako može da stupi u kontakt s vama ili nekom drugom bliskom odraslom osobom, kao i da se redovno čujete telefonom dok je samo kod kuće.

• Objasnite detetu osnovna pravila bezbednosti: da ne otvara vrata nepoznatim osobama, ne pali šporet ili peć na drva ili ugalj i kako da reaguje u vanrednim okolnostima.

• Porazgovarajte s detetom o tome šta znači biti sam kod kuće i pozabavite se njegovim straho-vima ili nesigurnošću.

• Važni brojevi telefona moraju da budu krupno i čitko ispisani neposredno pored telefonskog aparata. Vodite računa da brojeve koji više nisu aktuelni sklonite i ispišete nove.

• Pobrinite se da vaše dete zna svoje puno ime i prezime, adresu i telefonski broj. • Naučite ga i provežbajte s njim neke najjednostavnije postupke prve pomoći. Neka uvek zna gde

se nalaze hidrogen, hanzaplast, zavoj i flaster. • Odredite mu neke primerene dužnosti koje valja da obavi dok je samo. • Ograničite gledanje televizije. Podstičite dete da čita i bavi se nekim drugim aktivnostima. • Ako neko iz komšiluka dolazi po dete kolima u školu, organizujte da povede i vaše; raspitajte

se da li u okolini postoje sportski ili društveni klubovi u kojima bi moglo da provede deo vre-mena do vašeg povratka s posla.

Obezbedite svoj dom kako vam se deca ne bi povredivala Postoje neke stvarčice koje mogu da vam pomognu da dodatno zaštitite mlađu decu od ozbiljnih

povreda, pošto ste se već potrudili da ih naučite što je moguće bezbednijem ponašanju i učinili kućno

222


okruženje maksimalno bezbednim. One će vam pomoći da dobijete više vremena da učite decu važnim stvarima u vezi s bezbednošću ili će poslužiti da zaštitite dete sve dok ne bude izgubilo interes da dira ono što mu je zabranjeno. Naravno, instaliranje ovih dodatnih obezbeđenja ne znači da pod bilo kojim okolnostima možete da ostavite dete bez nadzora odrasle osobe.

• Na ormariće u kuhinji i kupatilu stavite reze i brave, da mala deca ne bi mogla da ih otvore, pogotovo ako u njima držite štetne supstance. Reze na principu čičak-trake mogu da posluže da zadrže male istraživače izvan predmeta koje je teško zaključavati, kao što su frižideri, klozetske šolje ili ormarići s klizajućim vratima. Za poklopce na klozetskim šoljama mogu da se kupe po-sebne bravice, u vidu naročitih opruga koje drže poklopac spuštenim.

• Sigurna potpora poklopca kutije za igračke sprečiće da se ovaj slučajno naglo zatvori i povredi detetu ruke, glavu ili vrat.

• Kukica ili reza će sprečiti da dete otvori vrata iza kojih se nalaze stepenice ili ostava u kojoj se čuvaju opasne hemikalije ili alat. Na vrata kupatila takođe može da se stavi reza, kako se deca ne bi bez potrebe približavala klozetskoj šolji, niti našla u situaciji da dohvate žilet, lekove i dru-ge štetne supstance.

• Sve duže gajtane smotajte tako da zadrže samo neophodnu dužinu, a smotani deo učvrstite naročitom plastičnom omčom, da biste sprečili da ga dete igrajući se omota oko vrata. Uradite to i s potezačima roletni (deca mogu doslovno da se obese o njih), telefonskim gajtanima i gaj-tanima svih električnih aparata u kući.

• Montirajte na bojler merač temperature vode i termostat, da biste obezbedili da ne bude zagre-jana na više od 50 stepeni.

• Na oštre uglove stolova, stočića, ormarića i komoda mogu da se stave gumeni štitnici, ukoliko je visina tih delova nameštaja upravo tolika da može da prouzrokuje ozbiljnu povredu čela ili lica malog deteta. Oni su dobra zaštita za decu do dve godine, ali ih starije dete može lako ski-nuti.

• Na sve utičnice stavite plastične poklopce koji se mogu izvaditi samo uz pomoć naročitog klju-ča. Tako ćete sprečiti da dete udari struja, jer deci ume da padne na pamet da guraju u utičnice razne, pa i metalne predmete. Sada mogu da se kupe i poklopci koji ne moraju da se sklanjaju ako hoćete da upotrebite utičnicu.

Medu ostalim stvarima koje povećavaju bezbednost deteta u kući korisni su metalni štitnici za prozore, vratnice za stepeništa, sirup od ipikaka, detektori dima i aparati za gašenje požara, koje smo u ovom poglavlju već pomenuli. Uz to:

• Čak i ako je neispravna, nikad nemojte odvrtati sijalicu iz grla lampe sve dok je ne zamenite ispravnom.

• Staklenu srču i otvorene konzerve bacajte u posebne kante koje dete ne može da otvori. Istroše-ne žilete bacajte u konzervu s uzanim prorezom.

• Opasne alatke i električne bušilice, brusilice i slično držite van domašaja dece. • Budite krajnje oprezni kad manevrišući automobilom prilikom uparkiravanja ili isparkiravanja

iz dvorišta idete u rikverc. • Ako u garaži ili šupi držite neki pokvareni frižider ili zamrzivač, obavezno mu skinite vrata. • Motorne kosilice za travu mogu da otkidaju prste, a prilikom rada odbacuju kamenčiće snažno

i na solidnu daljinu. Ako imate kosilicu s rotacionim sečivima, prodajte je i zamenite za neku drugu.

RAZVOJ IZDRAVLJE ZUBAI USNE DUPLJE

Kao mladić, upitao sam jednog mudrog starog gospodina koja je tajna srećnog života. „Vodi raču-na o zubima!" glasio je njegov odgovor. Bio je to jedan od najboljih saveta koje sam ikada dobio.

223


Kao roditelj, možete se pridržavati istog tog saveta i povesti računa da zubi vaše dece budu zdravi i lepi. Ključ svega ]epreventiva. Šta doprinosi zdravlju zuba? Da li se može sprečiti njihovo propada-nje? Šta raditi kad detetu počnu da izbijaju zubi? Šta je fluor? Kad bi dete trebalo prvi put odvesti kod zubara? Šta je sa stalnim zubima i protezama za korigovanje zuba? Uz informacije koje pročitate ovde i naoružani savetima dečjeg zubara, lako ćete se snaći u svemu ovome.

Ono što roditelje najviše zabrinjava u vezi sa zubima - da idemo nekakvim hronološkim redom -jeste njihovo izbijanje, razvoj zuba, šta čini kvalitetne zube, karijes i izbegavanje traumatskih povre-da usta. Najvažnije je da na vreme i dobro počnete, što vašem detetu može dati prednost koja može trajati celog života!

Razvoj zuba 611. Kako i kad bebi počinju da izbijaju zubi? Prosečna beba dobija svoj prvi zub negde oko

sedmog meseca, ali je zapravo posredi vrlo individualna stvar. Neka beba dobije prvi zub sa tri mese-ca, neka druga tek sa osamnaest meseci. A opet su obe savršeno zdrave i normalne. Tačno je da odre-đene bolesti mogu da utiču na uzrast u kom počinju da izbijaju zubi, ali to je retka pojava. Uzrast u kom izbijaju zubi je jednostavno urodena predispozicija, baš kao i uzrast u kom dete prohoda.

Budući da bebe dobijaju dvadeset zuba tokom prve tri godine, lako je razumeti zašto izgleda kao da im maltene stalno niču zubići! To istovremeno objašnjava zašto se tako olako krivica za svaku bolj-ku svaljuje na izbijanje zuba. Nekad se verovalo da izbijanje zuba izaziva nazeb, grip, dijareju ili po-višenu temperaturu. Naravno, ta stanja izazivaju mikrobi (bakterije i virusi), a ne izbijanje zuba. Izbi-janje zuba uglavnom znači jedan zubić više, i ništa više. Ako vaša beba ima povišenu temperaturu ili deluje bolesno, nemojte misliti da je to zato što joj niču zubi. Javite se lekaru ili patronažnoj sestri.

612. Obično se prva pojavljuju dva središnja donja sekutića. „Sekutićima" se naziva osam prednjih zuba (četiri gornja i četiri donja) donekle pravougaonog oblika koji imaju oštre donje ivice kojima „seku" hranu. Posle nekoliko meseci niču četiri gornja sekutića, tako da prosečna beba od god-inu dana ima šest zuba, dva dole i četiri gore. Posle ovoga obično sledi nekoliko meseci zatišja, do naredne serije. Tada u naglom sledu izbija još šest zubića: dva preostala donja sekutića i četiri prva mlečna kutnjaka. Kutnjaci se ne nalaze odmah pored sekutića, već su pomereni više pozadi, tako da ostavljaju mesta za očnjake.

Posle pojave prvih kutnjaka, sledi pauza od nekoliko meseci pre no što očnjaci (šiljati zubići) krenu da popunjavaju prazninu između sekutića i kutnjaka. Ovo se najčešće dešava u drugoj polovini druge godine. Poslednja četiri zuba mlečnog niza su drugi mlečni kutnjaci, koji izbijaju odmah iza prvih, obično polovinom treće godine. Imajte na umu da govorimo o prosečnoj bebi. Nema potrebe da brinete ako je raspored izbijanja zuba kod vaše bebe brži ili sporiji od ovoga.

613. Stalni zubi počinju da izbijaju oko šeste godine. Prvi stalni kutnjaci obično niču neposred-no iza mlečnih kutnjaka. Prvi mlečni zubi koji ispadaju najčešće su dva središnja sekutića u donjem redu. Na njihovom mestu odmah počinju da rastu stalni sekutići. Svi mlečni zubići naposletku pois-padaju, obično onim redom kojim su izbijali. Najteži posao roditelja i deka i baka u tom procesu jeste da odrede monetarnu vrednost zubića koje povremeno nalaze ispod dečijeg jastuka.

224


614. Stalni zubi koji zauzimaju mesto mlečnih kutnjaka zovu se bikuspidi ili prednji kut-njaci (premolari). Kutnjaci koji izbijaju u dvanaestoj godini (drugi trajni kutnjaci) smešteni su ne-posredno iza onih koji su izbili u šestoj godini. Treći kutnjaci (oni koji izbijaju sa osamnaest godina, umnjaci) mogu biti uklešteni (impaktirani) u vilici. Katkada moraju da se izvade da ne bi oštećivali susedne zube ili kosti vilice. Stalni zubi ponekad imaju zupčaste ivice, koje se vremenom same izrav-naju, a to može učiniti i zubar. Pored toga, stalni zubi su malo žući od mlečnih zuba.

Stalni zubi katkada izbijaju ukrivo, ali se obično ispravljaju delovanjem mišića jezika, usana i obraza. Ukoliko se ipak ne isprave, ili leže jedan preko drugog i krivi su, ili je položaj vilice abnor-malan, možda je potreban ortodontski tretman (korektivna proteza) da bi se korigovao zagriz.

Izbijanje zuba 615. Svaka beba drugačije reaguje na izbijanje zuba. Jedna žvaće šta stigne, kenjkava je, ba-

lavi, teško zaspi, svaki čas se budi i, uopšte, zagorčava život celoj porodici svakih mesec ili dva kad počne da joj niče novi zub. Drugoj bebi pak ugledate novi zubić u ustima, a da pojma niste imali da joj je nicao. U oba slučaja, bebe počinju da balave negde u trećem ili četvrtom mesecu, jer im plju-vačne žlezde tada postaju aktivnije. Nemojte se zavaravati misleći da balavljenje obavezno znači da su krenuli zubići.

616. Pustite bebu da glođe! Prva četiri kutnjaka, koji izbijaju negde od dvanaestog do osamnaes-tog meseca, verovatno će izazivati više problema od sekutića i očnjaka, ali svi zubi mogu da namuče bebu. Šta da radite? Pre svega, puštajte je da glode! Najbolji su predmeti od čvrste gume, zaobljeni i dovoljno mekani da je ne povrede ako padne dok ih drži u ustima. Obično su to namenski gumeni prstenovi raznih oblika (neki ih nazivaju „glodalicama"). Trebalo bi da budete pažljivi s igračkama od tanke, krhke plastike koje mogu da puknu od glodanja, ulete u dušnik i izazovu gušenje. Takođe, vo-dite računa da vaša beba ne počne da glode nameštaj i druge stvari po kući, najviše zbog opasnosti da su ofarbani bojom koja sadrži olovo. Srećom, danas se praktično sav nameštaj za dečje sobe i bojene igračke farbaju bojama u kojima nema primesa olova.

Neke bebe najviše vole da žvaću nekakvu tkaninu. Možete da pokušate da uvežete kocku leda ili parče jabuke u čistu krpu. Neki se roditelji kunu u zamrznute devreke. Mnoge bebe vole da im povre-meno snažno trljate desni. Budite kreativni! Pustite bebu da glode šta god hoće, pod uslovom da nije opasno. I ne histerišite zbog mikroba na gumenoj glodalici ili komadu tkanine. Vaša beba ionako trpa u usta sve i svašta i na svemu tome se nalaze nekakvi mikrobi. Naravno, nije loše da operete glodalicu ako ju je ispustila na pod ili pošto je pas izbalavi, a možete povremeno da operete i iskuvate i tkaninu. Na tržištu ima mnogo farmaceutskih preparata koji pružaju privremeno olakšanje tokom izbijanja zu-ba, ali bi o njihovoj upotrebi trebalo prvo da se posavetujete s lekarom.

Šta čini dobre zube? 617. Krunice (vidljivi delovi) bebinih zuba formiraju se u desnima pre rođenja. Uz to, i mno-

gi stalni zubi počinju da se formiraju nekoliko meseci nakon rodenja, neki čak i pre rodenja! Znamo da su ovi zubi u razvoju osetljivi na pravilnu ishranu. Među hranljivim sastojcima neophodnim za izgradnju snažnih zuba, naročito su važni: kalcijum i fosfor (ima ih u povrću, cerealijama i mleku -mada ja ne preporučujem mleko posle navršene druge godine), vitamin D (ima ga u obogaćenom mle-ku, vitaminskim kapima i sunčevoj svetlosti) i vitamin C (ima ga u većini voća, posebno južnom, vi-taminskim kapima, sirovom paradajzu, kupusu). Majčino mleko sadrži odgovarajuće količine vitami-na C. Ako dojite bebu, moguće je da je samo ograničeno izlažete suncu, lekar vam može prepisati vi-tamin D u vidu dodatka. Ostali vitamini su takođe od pomoći, uključujući vitamin A (ima ga u žutom, narandžastom i crvenom voću) i neke od vitamina B (ima ih u žitaricama). Prema tome, kao i u mno-gim drugim oblastima, zdrava ishrana postavlja temelj za zdrave zube.

618. Fluor. Poznato je da fiuor igra važnu ulogu u formiranju snažnih zuba otpornih na kvarenje. Mala količina fiuora u ishrani majke dok je trudna i kasnije u ishrani deteta umnogome smanjuje mogućnost kasnijeg kvarenja zuba. Na primer, stopa kvarenja zuba je mnogo manja u oblastima gde

225


voda za piće prirodno sadrži fluor. Kad se zubna gled formira uz dejstvo fluora, ona je mnogo otporni-ja na delovanje kiseline. Uz to, prisustvo fiuora u usnoj duplji ometa aktivnost bakterija koje izaziva-ju kvarenje zuba.

Postoje dva osnovna načina na koje fluor može koristiti deci: u telesnom sistemu i na površini zuba. Ako u vodi za piće ima malo ili nema nimalo fluora, dete ga može dobijati sa vitaminima ili u vidu tableta koje će mu prepisati lekar. Taj fluor odlazi u sistem i preuzimaju ga stalni zubi, oni koji se razvijaju u vilici. Drugi način da fluor bude od koristi zubima jeste direktno nanošenje. Fluor može da se unese u usta u vidu paste za zube, vodice za ispiranje ili posebnih preparata koji zasićuju spo-ljašnji sloj zubne gleđi i pomažu u borbi protiv dejstva kiseline.

Fluor se već decenijama u malim, bezbednim količinama dodaje vodi za piće u mnogim sredina-ma, kao mera zdravstvene zaštite. Ako niste sigurni da li vaša voda za piće sadrži dovoljno fluora, možete da zatražite tu informaciju od firme koja vam isporučuje vodu za piće i ona je dužna da vam je da. Odgovarajuće fluorisanje vode je 0,7 do 1,0 ppm (parts per million, čestica po milionu litara). Ako imate vlastiti bunar, obratite se za savet lokalnom sekretarijatu za zdravstvo.

Neki lekari specijalisti preporučuju dodavanje fluora i dojenim bebama, u zavisnosti od toga da li dobijaju fluor u vodi za piće. Većini beba fluor nije potreban sve do šestog meseca. Formule ne sadrže mnogo fiuora. Ako formulu mešate s fluorisanom vodom za piće, onda vašoj bebi nije potreban nika-kav dodatak fluora.

Fluor je element koji kao takav postoji u prirodi; svi ga imamo u zubima i kostima. Lekar vašeg deteta će se pobrinuti da ono dobija odgovarajuću količinu. Ukoliko voda za piće u vašem mestu ne sadrži fiuor, lekar može prepisati vašoj bebi odgovarajuću dnevnu dozu, koja će varirati u odnosu na uzrast i težinu deteta. Previše fluora može da prouzrokuje neprivlačne bele i smeđe pegice na zubima, stoga je važno da se odredi prava količina. Vašem detetu se može povremeno kod zubara stavljati lo-kalni nanos specijalnog rastvora fluora. Paste za zube s dodatkom fiuora takođe su dobre zbog svog površinskog dejstva na zubnu gleđ. Medutim, budite pažljivi: deca koja gutaju pastu za zube, a to radi većina njih, izložena su opasnosti da im se u organizmu nade previše fluora. Stoga na četkicu stav-ljajte samo male količine paste (u veličini zrna graška) i držite je van dohvata male dece, kako se ne bi pretvorila u zgodnu užinicu dok borave u kupatilu.

Kvarenje zuba 619. Neka deca imaju mnogo karijesa, a druga nimalo. Zašto je tako? Još uvek nije poznato

koji sve faktori doprinose kvarenju zuba (zubnom karijesu), ali znamo da je ishrana trudnice i kasnije deteta važna za pravilan mineralni sastav bebinih zuba. Nasleđe takođe igra određenu ulogu u propa-danju zuba.

620. Osnovni uzrok kvarenja zuba je skupljanje kiseline koju proizvode bakterije u ustima, koje prosto cvetaju na šećeru i skrobu koje dete unosi ishranom. Bakterije i ostaci hrane mešaju se s pljuvačkom, formirajući pri tom lepljivu materiju poznatu kao zubni plak, koja se lepi za površinu zuba. Što više časova u toku dana taj plak ostane na zubima, to je broj bakterija veći i proizvodi se više kiseline. Ova kiselina razlaže mineralni sadržaj strukture zuba (zubne gledi i zubne kosti). Tako oslab-ljenu strukturu zuba bakterije lako razjedaju. Proces formiranja kiseline prouzrokuje i krvarenje iz za-paljenih desni (gingivitis) i zadah iz usta. Zbog toga često lizanje lilihipa između obroka, unošenje lep-ljivih bombona, suvog voća i gaziranih napitaka, grickanje kolača i krekera (koji se lepe za zube) na-ročito doprinosi stvaranju karijesa.

Posebno razoran tip karijesa je onaj koji se stvara kod beba koje se doje ili hrane iz bočice. Kad deca mnogo sisaju ili ne ispuštaju bočicu iz usta, naročito uveče, pred odlazak na spavanje, skuplja-nje tečnosti oko gornjih prednjih zuba može da izazove formiranje velike količine kiseline i brzo pro-padanje zuba. Kod nekih beba karijes ume da nastane još pre prvog rođendana! Ponekad je karijes kod novorođenčeta toliko izražen da zub mora da se ukloni. Iz tog razloga, bebe ne treba stavljati u krevet s bočicom mleka, soka ili bilo koje druge zaslađene tečnosti. Jedina prihvatljiva tečnost pred spava-nje i noću jeste voda. Cak i razblažene slatke tečnosti mogu da podstiču stvaranje karijesa.

226


Pranje zuba četkicom i čišćenje koncem 621. Kako se može sprečiti nastajanje karijesa? Tajna je u svakodnevnom, doslednom ukla-

njanju zubnog plaka pre no što on uspe da obavi svoj prljavi posao. Pre svega, jedna napomena u vezi s pranjem bebinih zubića. Perite ih mekanom četkicom za zube! Priča da valja koristiti meku gazu ili krpicu da se ne bi oštetile nežne detinje desni jeste najobičniji mit. Te „nežne" desni nimalo nežno grizu noge trpezarijskog stola, prečke na krevetiću, ploču sobnog stočića, braću i sestre i sve ostalo što im se nađe na putu. Bebine desni su nežne koliko i krokodilska koža. Četkicom, a ne gazom! Bebe to vole.

Preporučujem da se dečji zubići pažljivo peru četkicom posle doručka i uveče pred spavanje, uz svakodnevno čišćenje koncem između zuba, što se obično radi pre večernjeg pranja. Ako je moguće, nije loše ni da se zubići operu posle ručka, kako bi se uklonili ostaci hrane. Počev od druge godine, dete će najverovatnije početi da insistira da sve radi samo, ali većina male dece još uvek nije dovoljno spretna da bi pravilno prala zube i čistila ih koncem; takvu spretnost i preciznost pokreta steći će tek sa devet ili deset godina. Detetu možete da dozvolite da počne samo da pere zube čim izrazi želju, ali ćete verovatno morati da završite posao, da biste se uverili da su sve naslage plaka eliminisane. Poste-peno prepuštajte detetu kompletno pranje, otprilike kad zaključite da je u stanju da to obavi kako valja, što je obično izmedu šeste i desete godine.

Deca vole da se ponašaju kao odrasli

Neki se roditelji pitaju da li je neophodno čišćenje zuba koncem; u većini slučajeva kutnjaci i očnjaci naležu jedni na druge. Čak i neki prednji zubi su međusobno vrlo blizu. Usled tako bliskog kontakta između zuba, naslage plaka i hrane se zaglavljuju među njima. Ni najenergičnije ribanje čet-kicom ne može da ih iščisti odatle. Zubni konac izvlači otpatke iz tih nedostupnih prostora, tako da se posle toga lako speru četkicom.

Savetujem da dete počnete da navikavate na blago čišćenje koncem čim primetite da hrana počinje da mu se zaglavljuje između zuba. Dečji zubar vam može pokazati kako da držite dete da biste mu najbolje očistili i oprali zubiće. Najlepše od svega je to što će vaše dete, kad dođe vreme da to može samo da radi, već imati uvreženu naviku.

Smese za zaptivanje Smese za zaptivanje su još jedan važan deo preventivnog zubarstva. Mnogi zubi imaju male udubi-

ne, fisure, u kojima se skupljaju ostaci hrane i zubni plak. Te neravnine površine zuba toliko su sićušne da dlačice četkice ne mogu ni da udu u njih, tako da ostaci hrane i bakterijski plak ne mogu da se uklo-ne ni četkicom ni koncem. Na taj način obično nastaje „karijes rupica i pukotina". Međutim, zubar često može da spreči nastajanje te vrste karijesa. Masa kojom se zatvara fisura sastoji se od tečne smole koja


Zubar će objasniti detetu zaštoje važno čišćenje zuba koncem.

Roditelj može da pomogne malom detetu da opere i očisti zubiće, odvlačeći mu pažnju nekom pričom ili pesmom, pri tom blago ipažljivo rukujući zubnim koncem i četkicom.

se razlije preko zuba i popunjava rupice i udubljenja. Smola zatim orvrdnjava i nesavršena gled je „zaptivena", tako da u rupicama i udubinama više ne može da se skuplja nepoželjan sadržaj. Zubari tragaju i za drugim materijalima, koji bi još savršenije služili za ovu namenu. Određeni mlečni kut-njaci takođe mogu da budu zaptiveni, ali zubari to prilično nerado čine. Klinieka iskustva pokazuju da smese za zaptivanje ne prianjaju tako dobro za mlečne zube kao za stalne. Smese za zaptivanje traju godinama, ali, zavisno od ishrane deteta, navika u održavanju higijene zuba i stanja usne duplje, posle nekog vremena moraju da se poprave ili zamene.

Traumatske povrede zuba Svi zubi mogu da budu povređeni, mada su najčešće traumatskim povredama izloženi prednji

zubi. Zubi mogu da naprsnu ili se polome, rasklimaju ili budu potpuno izbijeni. Zubare brinu povrede mlečnih zuba, ali još više povrede stalnih zuba, jer one mogu da ostave posledice koje traju celog života. U slučaju traumatske povrede zuba, roditelji odmah treba da odvedu dete lekaru. Neke povrede nisu uočljive na prvi pogled, ali zubar je kompetentan da postavi punu dijagnozu i sprovede pravilno lečenje.'

622. Naprsnuće zuba. Zub ima tri sloja: spoljašnju zaštitnu gled, unutrašnju potpornu strukturu zvanu dentin (zubna kost) i meko tkivo u središtu koje se sastoji od nerava i naziva zubna pulpa. Naprsnuće (frakrura) zuba može da zahteva samo da ga zubar malo uglača korišćenjem instrumenta koji donekle podseća na šmirgl-papir. Izraženije naprsnuće može zahtevati restauraciju zuba, da bi se povratili njegov oblik, funkcija i izgled. Ukoliko fraktura zuba zahvata šupljinu u središtu zuba i ogo-ljava zubnu pulpu (obično ogoljeni deo krvari), potrebno je što pre obratiti se zubaru, da bi se šteta

228


popravila i po mogućnosti izbegao gubitak pulpe. Ukoliko dode do devitalizacije pulpe, zub se još uvek može spasiti endodontskim lečenjem (lečenjem šupljine korena zuba). To jednostavno znači odstra-njivanje devitalizovanog tkiva pulpe i popunjavanje šupljine korena sterilnim materijalom. Dalja popravka zuba teče na uobičajeni način.

623. Raskliman zub. U najvećem broju slučajeva blago raskliman zub se ponovo stabilizuje u roku od dva do tri dana, za šta mu je potrebno samo malo odmaranja. Ponekad su, međutim, zubi toliko rasklimani da zubar mora da im stavi jednu vrstu udlage koja će ih pridržavati da se ne klimaju dok traje lečenje. Katkada se daju i antibiotici da bi se sprečila infekcija zubne pulpe i okolnog tkiva. Zubar će savetovati da dete neko vreme jede što mekšu i tečniju hranu, da bi se potpomogao proces izlečenja.

624. Avulzija zuba. Ponekad se dešava da zub bude potpuno izbijen iz usta. Zubari ovo nazivaju avulzijom zuba. Ukoliko dode do avulzije zuba kod bebe, zubari obično ne preporučuju njegovo ponovno usađivanje (reimplantaciju). Postoje, naime, znatni izgledi da dođe do razvojnog oštećenja trajnog zuba koji se nalazi ispod njega, ukoliko se traumatizovani mlečni zub ponovo usadi. Stalni zub bi, međutim, trebalo usaditi u što kraćem roku, obično za najduže trideset minuta, kako bi izgledi za revitalizovanje zubne pulpe bili maksimalni. Pre svega, uverite se da je zaista posredi stalan zub i da je neoštećen. Držeći ga blago za krunicu (onaj deo zuba koji se vidi u ustima), a ne za koren, blago ga isperite pod tekućom vodom. Nemojte ga trljati ni ribati ni na koji način; to bi oštetilo okolno tkivo koje je potrebno za reimplantaciju. Insertujte zub na njegovo mesto. Ako ne možete, stavite ga u čašu s mlekom i zatim odvedite dete kod najbližeg zubara ili u urgentni centar ili stanicu hitne pomoći, ako tamo imaju dežurnog zubara. Kod avulzije stalnih zuba, ključni faktor je vreme. Ukoliko je zub bio van usta više od trideset minuta, šanse za uspešnu reimplantaciju se dramatično smanjuju.

Sprečavanje traumatskih povreda usne duplje Neke povrede se ne mogu sprečiti. Roditelji, međutim, treba da shvate da se mala deca često

spotiču, a da imaju idealnu visinu da pri padu udare zubima u niski sobni stočić. Prema tome, učinite prostorije u kojima dete boravi što sigurnijim u slučaju pada. Takođe se pobrinite da ne dođe u priliku da zagrize električni gajtan. Utičnice zaštitite poklopcima. Ne dozvoljavajte detetu da paradira naoko-lo s četkicom za zube u ustima. Ona u slučaju pada može da nanese veoma ozbiljne povrede. Deca koja se bave bilo kojim sportom stalno su izložena riziku od povrede zuba. Može ih udariti lopta u zube ako igraju fudbal, košarku ili hokej na travi... takve nezgode se dešavaju u svim sportovima! Deca koja se organizovano bave sportom treba da nose udobne štitnike za zube. Štitnik može da se kupi u prodavnicama sportske opreme ili apotekama, a može i zubar da ga napravi, tako da u potpuno-sti odgovara zubalu vašeg deteta. Grublji pojedinačni sportovi, kao što su brzo klizanje, vožnja skejt-borda i borilačke veštine takođe iziskuju nošenje štitnika za usta.

Posete zubarskoj ordinaciji Vrlo je važno da dete upozna zubara i osoblje u zubarskoj ordinaciji. Moj savet je da ga tamo

odvedete čim mu izbije prvi zub, što je obično najkasnije s godinu dana. Možete da postavite zubaru neka pitanja o nezi dečjih zubića i naučite nešto više o problemima vezanim za zube. Ukoliko rano počnete s preventivnim posetama zubaru, on će moći da uoči eventualne probleme u početnoj fazi, kad se oni lakše, bezbolnije i jeftinije rešavaju. Što je još važnije, vaše dete će steći pozitivna rana isku-stva u pogledu odlaženja kod zubara. Sa tri godine, biće već veteran. Većina budućih poseta biće pre-ventivne prirode, umesto tradicionalnog „bušenja i plombiranja" koje ume da celog života opseda uspomene mnogih odraslih osoba.

Vakcinacija Odrastao sam u vreme kad je svaki roditelj bio smrtno zabrinut da mu dete ne zakači poliovirus,

virus dečje paralize. Ta bolest je odnosila oko 25.000 žrtava godišnje, uglavnom dece. Upozoravali su nas da ne pijemo vodu sa zajedničkih fontana za piće, izbegavamo letnje gužve i prestravljujemo se

229


zbog svake virusne infekcije. Ali, ne više. Od 1979. godine u SAD se nije pojavio nijedan novi slučaj dečje paralize. Ostatak sveta još pomalo kaska za nama, ali, tu je negde. Velike boginje - variola -zbrisane su s lica planete.

Eliminacija ovih bolesti je pravo medicinsko čudo, jedno od najvećih dostignuća čovečanstva, a desilo se blagodareći vakcinama. Mnoge vakcine se prave od ubijenih ili oslabljenih bakterija ili vi-rusa, tako da oni sami po sebi ne mogu da izazovu bolest, već samo podstiču imunološki sistem orga-nizma da bude spreman da se bori protiv istih tih „živih i zdravih" virusa i bakterija, ako nekad bude morao. Pošto se dete imunizuje vakcinom, koja se ili guta ili ubrizgava injekcijom, njegov organizam stvara antitela koja će se izboriti protiv te bakterije ili virusa, ako ikad pokušaju invaziju na njega.

625. Nosite sa sobom zdravstvenu knjižicu s podacima o vakcinacijama. Bilo bi dobro da kod sebe uvek - prilikom izlazaka, šetnji, putovanja - imate detetovu zdravstvenu knjižicu u koju su une-seni podaci o primljenim vakcinama (kao i o eventualnoj osetljivosti na lekove). To je naročito važno ako iz nekog razloga (preseljenje i sl.) menjate lekara. Potreba za uvidom u ovu evidenciju najčešće se javlja kad dete negde van kuće zadobije ranu koja iziskuje dodatnu zaštitu protiv tetanusa14. U takvim slučajevima je za lekara veoma važno da pouzdano zna da li je dete vakcinisano protiv tetanusa i kad. Ukoliko je dete potpuno imunizovano, vrlo malo rana zahteva dodatnu zaštitu protiv tetanusa. Podaci o vakcinacijama potrebni su i prilikom upisa deteta u jaslice, obdanište, školu ili fakultet.

626. Pripremite dete. Najbolji način da pripremite dete za vakcinaciju jeste da mu postupak objasnite iskreno i što jednostavnijim rečima, imajući u vidu njegov uzrast i moć poimanja. Recite mu da će ga injekcija malo boleti (,,kao kad te neko malo jače uštine"), ali da će ga to zaštititi od bolesti koja bi ga bolela mnogo, mnogo više od injekcije. Recite mu da je sasvim u redu da plače ako oseti potrebu za tim i da slobodno može da bude i malčice ljuto na doktora i na vas. Mislim da čak i male bebe, koje ne mogu da razumeju vaše reči, bivaju smirene tonom vašeg glasa dok ih držite u naručju i objašnjavate im zašto moraju da „dobiju bocu".

627. S vremena na vreme, roditelje uznemiravaju i zbunjuju priče u novinama i na televi-ziji o malobrojnoj deci kod koje je došlo do burne reakcije na odredenu vakcinu, što se naročito odnosi na vakcinu protiv veiikog kašlja (pertussis) i polio vakcinu. Neki od tih roditelja tada odlučuju da nji-hovo dete neće primati nikakve vakcine, iz straha da će mu od njih biti gore nego od same bolesti pro-tiv koje se vakciniše. Smatram to velikom greškom, jer znamo da je u najvećem broju slučajeva bolest mnogo opasnija za decu nego retki primeri burne reakcije na vakcinu. Ako čujete neku sličnu priču i zabrinete se, porazgovarajte o tome s lekarom ili patronažnom sestrom.

628. Vakcine. Vakcina može da sadrži živi virus (na primer, vakcine protiv poliovirusa, malih bo-ginja, zauški, rubeole i ovčijih boginja). Virusi u tim vakcinama su izmenjeni i oslabljeni, tako da više ne mogu da izazovu bolest kod osobe (sem u izuzetno retkim slučajevima), ali i dalje aktiviraju imuno-loški sistem da se bori protiv njih. Ostale vakcine mogu biti proizvedene od ubijenih bakterija ili virusa (na primer, vakcine protiv difterije, tetanusa, velikog kašlja, hepatitisa B), koje su obično deo celog virusa ili bakterije, ali budući da nisu živi, ne mogu da zaraze osobu. U oba slučaja organizam postaje relativno imun prilikom izlaganja tom virusu ili bakteriji, u smislu da im se uspešno odupire dodatnim antitelima.

629. DTP: difterija, tetanus, pertussis (di-te-per). Vakcine protiv ova tri bakterijska oboljenja kombinuju se i daju u serijama od tri injekcije u razmaku od po dva meseca, počev od drugog mese-ca starosti. Zaštita koju daju ove tri injekcije postepeno slabi, zato se posle godinu dana vrši revakci-nacija, između petnaestog i osamnaestog meseca i ponovna revakcinacija između četiri i šest godina. Dalje imunizacije protiv difterije i tetanusa daju se svakih deset godina, ali se vakcina protiv velikog

14 Kod nas poznat i kao zli grč ili šklopac (prim. prev.).

230


kašlja (pertussis) ne daje posle detetovog sedmog rođendana. DTP vakcina se može davati i u kombi-naciji s drugom vakcinom, recimo HIB.

Bol na mestu uboda i povišena telesna temperatura povezani s ovim vakcinama mogu se znatno umanjiti ako se detetu da acetaminofen (paracetamol) neposredno pre vakcinacije, umesto da se čeka da li će biti reakcije. Ako se kod vaše bebe razvije povišena temperatura praćena razdražljivošću, gubitkom apetita ili bolom na mestu uboda, lekar treba da prepiše nešto za ublažavanje simptoma. Bebi bi već sutradan trebalo da bude bolje. Ukoliko temperatura ne pada, onda je moguće da nema veze s vakcinacijom; posredi je možda neka nova infekcija. Ova vakcinacija ne izaziva simptome u vidu kašlja ili nazeba.

Sasvim je normalno da se na mestu uboda formira mala, čvrsta oteklina, ili čvorić. Ona se može zadržati i nekoliko meseci i nije razlog za brigu. Naposletku uvek nestaje.

630. Polio vakcina. OPV (oralna poliovirusna vakcina ili Sabinova vakcina) ili IPV (deaktivirana poliovirusna vakcina ili Salkova vakcina) daju se svim bebama u SAD, počev od dva meseca starosti ili što je pre moguće pošto napune dva meseca. OPV je živ ali oslabljen virus uzgajen na živim ćeli-jama u laboratoriji i uzima se oralno (guta se). Ova oralna vakcina nema nikakav ukus i spušta se direk-tno na jezik. IPV je ubijen poliovirus koji se daje injekcijom.

Savetuje se da deca prime prvu polio vakcinu s dva meseca, drugu s četiri i treću dozu između šestog i osamnaestog meseca, dok četvrtu valja da prime između četvrte i šeste godine.

Ukoliko je došlo do produžavanja intervala između doza, rizik postoji jedino u toku tog produže-nja; zaštita će naposletku biti jednako efikasna, pod uslovom da je dete primilo sve doze. Vakcina može da se da istovremeno kad i vakcina protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja, Haemophilus in-fluenzae B, i hepatitisa B.

Kad se koristi oralna vakcina, dete stolicom izbacuje izvestan broj živih poliovirusa nedeljama posle vakcinacije. To može da bude problem ako je neko od članova porodice ili onaj ko se stara o detetu naročito podložan virusnim infekcijama - na primer, osobe koje se leče od raka ili duže vreme uzimaju steroide, kao i one koje pate od poremećaja u vidu nedostatka imuniteta. Takav problem ne postoji kada je reč o deaktiviranoj vakcini. Neki lekari sad daju IPV u prvim dvema dozama, da bi sledeće dve doze bile OPV Drugi daju samo OPV, a treći samo IPV. Dok ovo pišem, nema opšteg kon-senzusa o tome koju vakcinu treba upotrebljavati. Vaš lekar ili patronažna sestra daće vam najnovije informacije o rasporedu primanja polio vakcine.

631. MMR: morbili, mumps, rubela (male boginje, zauške, rubeola). Rubeola se još naziva i nemačkim boginjama ili trodnevnim boginjama. Deca se zaštićuju od ova tri virusna oboljenja jednom injekcijom kombinovane vakcine, koja se obično daje u uzrastu od dvanaest do petnaest meseci. Ova trostruka vakcina sadrži žive oslabljene viruse. Reakcija na vakcinu protiv malih boginja ispoljava se jednu do dve nedelje posle dobijanja injekcije i liči na vrlo blag slučaj malih boginja. Kod svakog desetog deteta temperatura oko nedelju dana posle imunizacije skače do 39,5°C i traje jedan do dva dana, dok se kod svakog dvadesetog deteta pojavljuje blag osip.

Revakcinacija se vrši pred polazak deteta u školu (između četvrte i šeste godine), zajedno sa DTP i OPV revakcinacijom. Revakcinacija se takođe daje kao kombinovana MMR vakcina. Ako vaše dete ne primi ovu revakcinaciju do polaska u školu, svakako bi trebalo da je primi do desete ili dvanaeste godine.

632. HIB: Haemophilus influenzae B. Ovo oboljenje, koje izaziva bakterija Haemophilus, nije ni u kakvoj vezi s gripom (influencom). „Influenca" koja se pominje u nazivu ove bolesti jedna je od raznih začkoljica u medicinskoj terminologiji. Haemophilus influenzae B je u većini slučajeva blago oboljenje vrlo slično običnom nazebu. Pre sredine osamdesetih godina dvadesetog veka, kad je počela da se primenjuje ova vakcina, ovo bezazleno stanje je često umelo da se pretvori u jedan od najčešćih uzroka ozbiljnog i po život opasnog oboljenja15. Otkako se daje HIB vakcina, takva oboljenja su umno-

15 Spinalni meningitis (prim. prev.).

231


gome nestala. Većina vakcina protiv ove bolesti daje se u seriji od tri injekcije, počev od drugog mese-ca starosti. Revakcinacija se daje u uzrastu od dvanaest do petnaest meseci.

633. Ovčije boginje (varicella). Nedavno uvedena u SAD, vakcina protiv ovčijih boginja je vak-cina sa živim virusom koja sprečava da dete oboli od ove bolesti ili je barem ublažava. Sada se sa-vetuje da sva deca između jedne i trinaest godina koja nisu imala ovčije boginje prime ovu vakcinu -izuzev one koja imaju specijalne probleme s imunitetom, one koja uzimaju velike doze steroida ili devojčica koje su u drugom stanju.

634. Vakcina protiv hepatitisa B je serija od tri injekcije koja se preporučuje svoj deci. Obez-beduje imunitet protiv virusa hepatitisa B, koji može da prouzrokuje ozbiljno oštećenje jetre i veoma je zarazno, posebno odmah po rođenju. Starija deca, adolescenti i odrasli pod određenim okolnostima takođe mogu da prime ovu vakcinu.

Preporučeni program vakcinacije

Vakcine

DTP

Uzrast u kom se daju

I - 2 meseca II - 4 meseca III - 6 meseci IV - 12 do 18 meseci V - 4 do 6 godina VI (samo DT) - 11 do 12 godina (posle sedme godine se ne vrši vakcinacija protiv velikog kašlja)

Polio (OPV ili IPV) I - 1 do 2 meseca II - 2 do 4 meseca III - 6 do 18 meseci IV - 4 do 6 godina

MMR I - 12 do 15 meseci II - 4 do 6 godina

HIB I - 1 do 2 meseca II - 2 do 4 meseca III - 3 do 6 meseci IV - 12 do 15 meseci

Varicella

Hepatitis B

I - 1 do 13 godina

I - pri rođenju do 2 meseca II - 1 do 4 meseca III - 6 do 18 meseci

Molim vas da imate na umu da se ovipreporučeniprogrami često menjajul Stalno se stvaraju no-ve vakcine i zamisli kad i koliko često bi ih trebalo davati takode variraju. Najnovije informacije uvek ćete dobiti od svog lekara.

232


Deca i duvan

U poslednje vreme, profesionalci o duvanu govore kao o „pedijatrijskom oboljenju". Mada duvan retko izaziva oboljenje kod mladih (potrebno je nekoliko decenija da bi se ispoljili njegovi štetni efek-ti), reč je o pedijatrijskom oboljenju utoliko što velika većina tvrdokornih pušača - onih koji jednos-tavno ne mogu da se otarase ove loše navike - počinje da puši pre svog osamnaestog rodendana. Kad bismo mogli da sprečimo tinejdžere da uopšte počnu da puše, to bi mnogo značilo za eliminisanje ove tragične epidemije. Kako da to postignemo?

Vaš lični rat protiv duvana treba da počne još dok vam je dete malo. Poruka koju mu saopštavate u vezi s pušenjem treba da se uklapa u njegov razvojni nivo. Na primer, nijedno dete ne brine o mo-gućnosti da u četrdesetoj oboli od raka pluća; to je za njega nezamislivo daleka budućnost. Deca i tine-jdžeri brinu o specifičnim, konkretnim ishodima. Mlade dete bi trebalo da shvati da će ga pušenje učiniti lošijim sportistom, manje omiljenim i da će izgledati kao idiot. Tinejdžeri treba da čuju da oso-ba koja puši širi ružan zadah oko sebe, a naročito iz usta (što suprotan pol mrzi) i da to nije ni najmanje kul - naprotiv. Umesto da izgledaju stariji, tinejdžeri s cigaretom u ruci izgledaju mladi, poput male dece koja su obukla tatino odelo ili obula mamine cipele s visokim potpeticama - drugim rečima, poput dece koja pokušavaju da liče na odrasle.

Medijske predstave snažnih, privlačnih ljudi koji se kajakom spuštaju niz brzake s opuškom koji im visi s usana trebalo bi nazvati njihovim pravim imenom: presnim lažima motivisanim željom za profitom. Jednoglasan zaključak cele porodice bi trebalo da glasi da je „pušenje odvratno". Pored toga, vodite računa da kanali za komunikaciju s vašom decom budu stalno otvoreni. Ako vaše dete dođe u iskušenje da zapali cigaretu ili je to već uradilo, ono mora da zna da o tome može slobodno da poraz-govara s vama, ne plašeći se da ćete vi da pohisterišete zbog toga. Mnogo ćete više postići iskrenim razgovorom nego neumoljivim zabranama, kojima zapravo ne možete ništa da sprečite.

Pošto obavite iskren razgovor o pušenju, izbegavajte svaka dalja pridikovanja, oštra pitanja ili njuškanje. Time samo možete da isprovocirate dete da se pobuni. Ne budite zakeralo. Jednostavno mo-rate da računate na zdrav razum svog deteta. Medutim, vi biste morali da mu pokažete primerom. Najvažnije od svega je da od njegovog najranijeg detinjstva nastojite da uspostavite odnos međusob-nog prijateljstva, poštovanja i poverenja.

Kad roditelji puše

Pušenje je opasna navika, povezana s oko 400 000 smrti godišnje. Ako pušite, možda biste i želeli da prekinete, ali vam to jednostavno teško pada.

Sad imate mnogo jači razlog da se otarasite ove navike: svoju decu. Mada već dugo znamo da pušenje izaziva rak i druge bolesti pluća kod odraslih, štetni efekti pasivnog udisanja dima („pasivnog pušenja") kod dece se tek otkrivaju. Duvanski dim u vazduhu slabi respiratorni sistem vašeg deteta, čineći ga podložnijim kašlju, nazebima, astmi i infekcijama uha. Studije nalaze vezu između pušenja i nekih (mada svakako ne svih) slučajeva sindroma iznenadne smrti odojčadi (SIDS)*. Duvanski dim bi trebalo gledati kao otrovan zagađivač - što on, uostalom, i jeste. U najmanju ruku, trebalo bi da važi čvrsto pravilo da „nema pušenja u kući i u kolima". Pušenje u trudnoći može da dovede do spontanog pobačaja, prevremenog porođaja, smanjene težine deteta pri rođenju i ozbiljnih porođajnih komplika-cija. Mada se ovi problemi češće javljaju kod majki koje puše paklicu i više na dan, bilo koji broj ci-gareta ima štetno dejstvo na fetus u razvoju. Međutim, mene brine nešto još gore: za decu čiji roditelji puše postoji veća verovatnoća da će jednog dana, kao tinejdžeri ili odrasli, i sama propušiti, tako da postoji tendencija prenošenja ove opasne navike s kolena na koleno.

Trenutna i trajna sreća vaše dece neka vam posluži kao dodatan podsticaj da pokušate (i po deseti put, ako treba) da prekinete, kao što su milioni uspešno uradili posle nekoliko pokušaja. Strogo odre-dite datum u toku naredne dve nedelje. Potražite nekog ko će vam pomoći da sprovedete ovaj težak poduhvat. Posavetujte se sa svojim lekarom. Pronadite način koji vam najviše odgovara. Nekima po-mažu nikotinski fiasteri ili žvakaće gume, dok neki najlakše prekinu ako to učine naglo i sasvim.

Nemojte se obeshrabriti. Kad toliki drugi mogu da ostave pušenje, možete i vi. Imajte na umu go-dine koje na taj način dodajete svom životu i životima svoje dece i unučadi.

* SIDS - prihvaćena internacionalna skraćenica (Sudden Infant Death Syndrome) (prim. red.).


Zaštita od sunca 635. Mnogi od nas su vaspitavani da misle da je sunčanje zdravo. Zdrav izgled preplanule

kože čini da izgledamo i osećamo se odlično. Sunce pomaže organizmu da stvara vitamin D. Ponekad nam se čak čini da energija sunca povećava (ili iscrpljuje) našu vlastitu energiju. Štaviše, u vreme kad bebe još nisu automatski dobijale dovoljno vitamina D u vidu formule ili vitaminskih kapi, i pre nego što su štetna dejstva ultraljubičastih zraka bila u potpunosti poznata, ja sam savetovao da se bebe sun-čaju.

Sad smo mudriji. Žalimo zbog svojih bora, fleka i pega, koje znamo da su nastale zbog preko-mernog izlaganja suncu kad smo bili mladi. Shvatamo da je veliki broj slučajeva kancera kože izaz-van opekotinama od sunca dobijenim u detinjstvu. Čak i katarakte oka koje se kod mnogih od nas razvijaju u poznijim godinama delimično su posledica izlaganja ultraljubičastom zračenju sunca.

Prema tome, vaš je zadatak da zaštitite svoje dete od prekomernog izlaganja suncu, da biste spre-čili kasnije probleme. To nije teško, ali potrebno je da stalno mislite o tome.

636. Što svetlija koža, to veća opasnost. Afroamerikanci i drugi ljudi tamnije kože su prirodno donekle zaštićeniji od sunca, zahvaljujući melaninu - tamnom pigmentu koji se nalazi u njihovoj koži - ali bi i pored toga morali da budu pažljivi.

637. Pre svega, zaštitite kožu svog deteta od direktnog izlaganja suncu, naročito izmedu 10 pre podne i 2 posle podne, kad su sunčevi zraci najjači i najštetniji. Povedite računa da vaše dete ima na sebi zaštirnu odeću i šeširić. Ima jedno dobro opšte pravilo koje glasi: ako je vaša senka kraća od vas, znači da je sunce dovoljno jako da vam opeče kožu. Imajte na umu da velika količina ultraljubi-častih zraka može da ošteti kožu i oči čak i kad je izmaglica ili oblačno vreme. Na plažu obavezno no-site suncobran. Kad idete na izlet, smestite se ispod nekog senovitog drveta. Nosite laganu odeću dugih rukava i nogavica, kape i šešire, bilo šta što će se nalaziti između vaše kože i sunca. Imajte na umu da sve tkanine ne blokiraju dejstvo sunčevih zraka podjednako dobro i da je moguće da i kroz košulju zaradite opekotine. Voda ne blokira sunce uopšte, tako da valja biti naročito pažljiv za vreme pliva-nja.

Sredstva za zaštitu od sunca sa zaštitnim faktorom, šeširi i naočari za sunce štite nas od mnogih štetnih efekata izlaganja suncu.

234


638. Sredstvo za zaštitu od sunca sa zaštitnim faktorom. Ova sredstva sadrže tri aktivne hemij-ske supstance: PABA estere, cinamate i benzofenone (difenilketone). Vbdite računa da je najmanje jedna od ovih supstanci naznačena na ambalaži. Ne savetujem nanošenje ovih zaštitnih sredstava na kožu beba mlađih od šest meseci, jer može da ima nadražujuće dejstvo; kada je reč o bebama tog uzras-ta, najbolje je potpuno izbegavati izlaganje suncu. Medutim, od šestog meseca je potrebno koristiti zaštitni faktor (SPF) najmanje 15. To znači da on propušta svega petnaesti deo štetnih zraka do kože, tako da petnaest minuta provedenih na suncu s tim zaštitnim sredstvom na koži odgovara jednom mi-nutu izlaganja suncu bez ikakve zaštite. Koristite zaštitno sredstvo koje je otporno na vodu. Nanesite ga, ne štedeći, bar pola sata pre izlaska na sunce i vodite računa da ne preskočite nijedan deo kože. Pazite samo da ne dospe u oči - peče! Često ponavljajte nanošenje.

639. Naočari za sunce čak i za novorođenčad. Stetno dejstvo koje zraci sunca imaju na oči (poput katarakte) ispoljava se tek u poznijim godinama, ali bi oči bez obzira na to trebalo da budu stal-no zaštićene. Nisu vam potrebne nikakve skupe „firmirane" naočari, sve dok na deklaraciji stoji da štite od UV zračenja. Pri tom nije bitno koliko su stakla tamna, već da li su prevučena specijalnim je-dinjenjem koje blokira dejstvo ovog zračenja. Trebalo bi da ih stavljate čak i bebama. Većina novo-rođenčadi se ne buni kad im stavite naočari, a tako steknu i naviku da ih nose kad budu starija.

Ako imate svetloputo dete, a živite u uslovima sunčane klime, nanošenje losiona ili kreme za sun-čanje sa zaštitnim faktorom na kožu deteta trebalo bi da bude deo svakodnevne pripreme za izlazak iz kuće ujutru. Drugo nanošenje trebalo bi da se obavi kad se vrati iz škole, pre nego što izađe da se igra.

235

PODIZANJE MENTALNO ZDRAVE DECE

Uvod U ovom poglavlju izdvojio sam neke od karakteristika koje doprinose mentalnom zdravlju dece.

Naravno, sve su one na neki način povezane: snažno samopouzdanje je, na primer, ono što je između ostalog potrebno da bi dete bilo kooperativno i tolerantno (i obrnuto). Siguran sam, uz to, da ima i dru-gih karakteristika koje biste želeli da odnegujete kod svog deteta, a koje ja ovde nisam pominjao. Ovaj spisak svakako nije potpun, već samo predstavlja neke od oblasti koje mislim da su važne.

Takođe, ne bih želeo da iko pogrešno protumači ovo poglavlje. Imajte na umu da je vrlo malo po-sebnog truda potrebno da bi se ostvarili ciljevi o kojima je ovde reč. Ne morate da upisujete svoje dete u pomodne škole, kupujete mu skupe igračke ili ga nemilice bombardujete specijalnim poukama. Pozitivne karakterne crte kod dece se javljaju prirodno i da bi se ispoljile dovoljne su velika ljubav i pažnja. Dete koje raste okruženo ljubavlju i pažnjom, i kad se nade izloženo najrazličitijim iskustvi-ma, imaće dovoljno samopouzdanja i motivacije da nauči i ovlada onima koja odgovaraju njegovim urođenim talentima.

Svakako da ovde ne pričam o superklincima (vunderkindima). Razume se, kad je dete zanemareno ili ga konstantno ignorišu („Koliko sam ti puta rekao da prestaneš da me gnjaviš tim svojim zapitki-vanjem?"), njegov duh i um se neće u potpunosti razviti. Međutim, čak i ako je ustanovljeno da mo-žete, ako se dovoljno potrudite, da naučite dvogodišnje dete da čita ili jednogodišnje da prepoznaje slova na kartama za učenje azbuke16, to nije naročito pametan potez. Neki roditelji - naoružani nadom da sve što je potrebno jesu odgovarajuće igračke od najranijeg detinjstva i odgovarajuća mentalna sti-mulacija kod kuće i u školi - pokušavaju da stvore briljantno dete, zrelije od svojih vršnjaka.

Mislim da je ova vrsta roditeljske ambicije pogrešna i da postoje šanse da se rđavo završi, makar i bila shvatljiva u zemlji u kojoj se inteligencija tako visoko kotira, a kompjuterski stručnjaci kao da drže ključeve kapija budućnosti. Mentalni kapacitet je samo jedan od aspekata ličnosti i sasvim je mo-guće da podrije njene šanse da uspe u životu, ukoliko nije u ravnoteži s duševnom toplinom, zdravim razumom i poštovanjem prema drugima. Teranje deteta da rano postiže uspehe uvek ima svoju cenu: odnos između roditelja i deteta postaje napet i suviše usredsređen na intelektualni uspeh umesto na emocionalnu bliskost, a dete može zanemariti neke oblasti svog razvoja u pokušaju da savršeno ovla-da jednom zadatom oblašću.

640. Nisu neophodni nikakvi specijalni časovi i posebna oprema. Štaviše, smatram da je po-kušaj stvaranja vunderkinda velika, mada razumljiva greška koju čine mnogi roditelji. Naravno, svima nam je stalo da naša deca na najbolji mogući način iskoriste svoje talente i nauče što je moguče više, ali pokušaji veštačkog naduvavanja tih talenata pogrešni su i katkada pogubni po dete. Posredi je sva-kako zabluda, jer nema stvarnih dokaza da to što je dete naterano da, recimo, rano nauči da čita, kas-nije predstavlja neku prednost. To što je uvek sve radilo pre ostale dece iz komšiluka, ne znači i da će dete biti išta sposobnije i pametnije od onih čiji je razvoj tekao nešto sporije u odnosu na njegov. Tako nešto mu samo šteti, jer veštački prevremen razvoj uvek košta. Pokušaji da se nešto radi unapred - na primer, da se čitanje nauči u najranijem detinjstvu - gotovo uvek idu nauštrb neke druge važne oblasti funkcionisanja, kao što je slaganje s drugom decom. Vrlo je moguće da ćete uspeti jedino da svoje dete napravite jednostranim i eventualno buntovnim. Deca se najbolje razvijaju kad se njihovim urođenim talentima i prirodi dozvoljava da se razvijaju sopstvenim tempom.

16 Individualni nastavni listići, fiš-kartice za očiglednu nastavu (prim. prev.).

236

Podizanje mentalno zdrave dece

641. Šta podstiče normalan, mnogostrani razvoj - emocionalni, društveni i intelektualni? Bebama i deci je urođeno da se s poverenjem okreću ljudima i stvarima. Privrženi roditelji, posmatra-jući i izazivajući svoju bebu da se osmehne, na njene prve osmehe oduševljeno reaguju vlastitim osmesima, klimanjem glave i izjavama ljubavi. Svakodnevno ponavljanje tog prizora tokom više me-seci, uz zagrljaje, tešenje kad je ružna i hranjenje kad je gladna, stalno pojačavaju kod bebe osećaj da je dobro zbrinuta. Ova prva osećanja formiraju osećaj osnovnog poverenja na temelju kojeg se kasni-je izgrađuju svi detetovi budući odnosi s drugim ljudima u njegovom životu. Čak i interesovanje dete-ta za razne stvari i njegova kasnija sposobnost da izlazi na kraj s idejama i konceptima, u školi i na radnom mestu, poticaće iz ovog temelja izlivenog od ljubavi i poštovanja.

Kako postaje starije, odvija se prirodna međuigra između deteta koje širi ruke da zagrli ceo svet i osećajnih i ljubavlju ispunjenih reakcija roditelja, koja je oduvek bila dovoljna da stvara pametne, sposobne i druželjubive mlade ljude koji umeju da vole.

Da biste podigli mentalno zdravo dete, potrebno je u stvari samo jedno: da između vas i vašeg deteta postoji odnos ispunjen ljubavlju, pažnjom i poštovanjem.

Samopoštovanje Slažem se da svako, od malih nogu, ima pravo na prijatnu pretpostavku da se dopada drugima, da

je voljen i da se maksimalno trudi u onome što radi. Ne volim, međutim, da upotrebljavam izraz „samopoštovanje" jer mi zvuči - a čini mi se da tako

zvuči i nekim roditeljima - kao da podržavam osećaj preteranog samozadovoljsrva kod njihove dece, ili teram roditelje da stalno daju pohvale deci, bez obzira na to da li ih zaista zaslužuju ili ne, samo zato da bi bili sigurni da im ne oduzimaju njihovo samopoštovanje.

642. Samopouzdanje je deo samopoštovanja. Hvaljenjem deteta može da se izgrađuje njegovo samopouzdanje, ali ako te pohvale nisu iskrene, deca to odmah uvidaju. Jedan od načina da pomognete deteru da izgradi svoje samopoštovanje jeste da mu pomognete da izađe na kraj s velikim brojem emo-cija i uverite ga da i vi, kao roditelji, možete da se izborite s istim tim emocijama. Dete koje roditelj obasipa komplimentima samo da bi ga kasnije izvredao jer se zbog nečega naljutio na njega, neće izgraditi samopoštovanje. Umesto toga, biće bojažljivo i nesigurao. Doslednost i čvrsta ograničenja izgrađuju samopoštovanje u najmanju ruku jednako dobro ili bolje nego prazni komplimenti.

Mislim da neki veoma savesni roditelji preteruju zato što se osećaju na neki način loše zbog čestih neprijatnosti i fizičkog zlostavljanja kojima su bili nekada izloženi kao deca. Ta neprijatna sećanja navode ih da reaguju tako što izražavaju previše poštovanja prema vlastitoj deci; međutim, propustili su da zahtevaju poštovanje od njih. To je, čini mi se, delom krivo za loše manire i prevelike zahteve neke današnje dece.

Nekako mi je lakše da istaknem i pojasnim aspekte nedovoljnog samopoštovanja i njegove uzro-ke, možda zato što se moja mati iz petnih žila trudila da kod svoje dece zatre svaki trag taštine, koju je smatrala odvratnom samom po sebi i ujedno putem koji vodi ka nekim mnogo ozbiljnijim manama. I dan-danas se sećam kako je, kad mi je jedna njena prijateljica rekla da sam izrastao u lepog dečaka, posle njenog odlaska brže-bolje rekla: „Beni, sine, ti nisi lep. Samo imaš prijatan osmeh." Sve šestoro njene dece odrastalo je sa osećanjem da su prilično neprivlačna i nedovojjno uspešna.

Kao dete, često sam dobijao grdnje zato što sam „nevaljao", tako da sam se iz igre ili škole kući uvek vraćao s tovarom krivice na ramenima. „Sta li sam sad zgrešio?" pitao bih se, iako zapravo nisam zgrešio baš ništa; bio sam prava dobrica. Tako sam se osećao jer nas je mati uvek kritikovala; toliko je budno motrila iščekujući da napravimo neki prekršaj, da je moju braću, sestre i mene morio hroničan osećaj krivice. Kad bih tu i tamo i napravio neku manju grešku, mati je odmah znala, po mom obe-šenom nosu, i zahtevala je da priznam šta je posredi. Nikad nisam ni pokušao da poričem; nije bilo svrhe. Verovao sam da ona ima magičnu moć da otkrije prekršaj i da će, što pre priznam, suđenje, pre-suda i izdržavanje kazne biti brže iza mene!

Opisujem vam kako je to izgledalo u našoj porodici samo da bih istakao da, kada je reč o samo-poštovanju, smatram da se ono ne gradi obasipanjem komplimentima, već nastojanjem da se ne uništi

237


prirodno samopouzdanje s kojim se rada svako dete. U tom slučaju ne postoji opasnost od pojave taštine i izraženog samozadovoljstva koje podstiču preterane pohvale.

Većina dece, čak ni kad sam ja bio dete, nije znala za osećaj nedostojnosti koji je naša stroga maj-ka ulivala mojoj braći, sestrama i meni; još je manje današnje dece kojoj se nameće makar i umeren osećaj krivice. Ipak, posmatrajući šta se događa u mnogim porodicama, shvatio sam da disciplina dece još uvek zavisi od roditeljskog prekorevanja ili barem onog prizvuka u glasu koji kaže: „Znam da ćeš da zabrljaš."

643. Okrenimo se sad pozitivnom podsticanju samopoštovanja. I dalje ne bih želeo da zavisim od neprestanog pohvaljivanja deteta za najmanju pristojnost i svaku sitnicu koju dobro uradi. Mislim na primer deteta koje roditelji podstiču da uči da pliva tako što ga dižu u nebesa svaki put kad uspe da se na sekund-dva održi na vodi. Posle sat vremena, ono i dalje viče: „Vidi me kako plivam!" svakog minuta, mada zapravo nije nimalo uznapredovalo; samo mu je porastao apetit za pohvalama i pažnjom. (Ako ovo zvuči kao da se, poput svoje majke, plašim da nekog pohvalim, barem znate da se energično protivim omalovažavanju i stalnom prekorevanju.)

Mislim da je, pored izbegavanja hroničnih prekora i omalovažavanja, najzdraviji način da gajite samopoštovanje kod svoje dece iskazivanje ljubavi u kojoj uživate. Pri tom ne mislim samo na odanu ljubav koju dokazujete svojom spremnošću da se žrtvujete za njih, već na uživanje u zajednički prove-denom vremenu, slušanje nekih njihovih priča i šala, spontano divljenje nekom njihovom umetničkom delu i nekim sportskim uspesima. Tu ljubav pokazujete i povremenim predlaganjem nekog neočeki-vanog uživanja, recimo, odlaska na izlet ili u zajedničku šetnju.

Uz ljubav u kojoj uživate ide i očigledno poštovanje prema detetu, onakvo kakvo pokazujete i pre-ma drugima čije vam je prijateljstvo dragoceno. To znači da prema njemu ne budete neučtivi, nepri-jatni i ravnodušni, već umesto toga pristojni i blagonakloni. Nema razloga da smatramo da prema svo-joj deci možemo da budemo neučtivi, osorni ili ravnodušni samo zato što su mlađa od nas.

Roditelji koji pokazuju poštovanje/?rema svojoj deci često greše što ne traže od njih da im uzvrate poštovanje. Čini se kao da, bežeći od tipičnog ugnjetavanja dece koje se dešavalo u starim vremeni-ma, neki previše savesni roditelji - svakako sasvim nesvesno - odlaze u drugu krajnost i pokušavaju da to kompenzuju dozvoljavajući svojoj deci da budu bezobrazna i puna prohteva. Deca se, kao i odrasli, osećaju prijatnije i srećnije kad imaju posla s odraslima koji poštuju sebe i koji, prirodno, kao rezultat toga pokazuju i poštovanje prema drugima. Međutim, ne osećaju potrebu da budu neprijatna zbog toga. Idealno gledano, poštovanje je dvosmerna ulica.

Disciplina 644. Disciplinovanje ne znači kažnjavanje. Kad kaže „disciplinovanje", većina ljudi zapravo

misli na „kažnjavanje". Mada kažnjavanje jeste deo disciplinovanja (nadajmo se onaj manji), ono ni i kom slučaju nije sve. Reč „disciplina" potiče od latinskog discipulus, što znači „učenik" i discere, što znači „učiti".

To je istinski cilj disciplinovanja: naučiti decu pravilima ponašanja, onome što društvo kao celi-na i drugi ljudi očekuju od njihovog ponašanja, kako bi odrasli u produktivne i ispunjene ličnosti. U postizanju te delikatne ravnoteže leži umetnost diciplinovanja dece. Vi, naravno, možete da stvorite sistem grubih nagrada i kazni u kojem će se vaša deca, poput dobrih malih robota, manje ili više uvek savršeno ponašati, ali šta će biti s njihovim duhom, osećanjem sopstvene vrednosti, ličnom srećom i osećanjima prema drugm ljudima?

S druge strane, možete da zamislite dete koje treba samo da nabere nos pa da mu svi oko njega ropski ugađaju i čiji je svaki postupak, dobar ili loš, povod za reku pohvala? Takvo dete je možda u izvesnoj meri i srećno, ali većina ljudi nema želju ni da mu priđe blizu. Vaš delikatan zadatak sastoji se u tome da svoje dete naučite kojeje ponašanje prihvatljivo i zašto je potrebno da se tako ponaša, ali nikad nauštrb njegovog osećaja sopstvene vrednosti i optimizma.

645. Stroga ili neformalna disciplina? Ovo je teško pitanje za mnoge neiskusne roditelje, mada mnogi uspevaju da za kratko vreme otkriju ravnotežu koja im odgovara. Za neke to ipak ostaje zabri-njavajuća dilema, bez obzira na to koliko iskustva imaju.

238

Podizanje mentalno zđrave dece

Druga reč za neformalnu disciplinu jeste „blagost", ali je ja nerado koristim jer ona za različite ljude ima različito značenje. Za neke ona prosto znači ležeran i neformalan način upravljanja. Za druge, međutim, ona znači nerazumno ugađanje detetu i puštanje da radi šta god hoće, što obično stvara nepodnošljivo, razmaženo i bezobrazno dete.

Ne verujem da pitanje strogosti ili neformalnosti predstavlja stvaran problem. Dobrodušni rodi-telji koji se ne plaše da budu čvrsti kad je to neophodno mogu da postignu dobre rezultate, bilo ume-renom strogošću bilo umerenom neformalnošću. S druge strane, strogost koja potiče od grubosti, ili preterana blagost koja potiče od bojažljivosti ili kolebljivosti mogu da dovedu do loših rezultata. Pravo pitanje je s kakvim raspoloženjem roditelj postupa s detetom i kakav stav mu time usađuje.

646. Držite se svojih ubeđenja. Mislim da dobri roditelji, koji prirodno naginju strogosti, treba da podižu svoju decu na taj način. Umerena strogost - u smislu zahtevanja dobrih manira, neodložne poslušnosti, urednosti - ne škodi deci sve dok rastu srećna i prijateljski nastrojena prema roditeljima. Strogost je, međutim, štetna onda kad se roditelji ponašaju zapovednički i grubo, apsolutno nikad ne odobravaju postupke svoje dece i nemaju obzira prema njihovom uzrastu i individualnosti. Takva vrsta strogosti stvara decu koja su ili pokorna i bezbojna, ili zlobna.

Roditelji koji naginju ležernom stilu upravljanja, koji su zadovoljni neformalnim ponašanjem sve dok je detetov stav prijateljski, ili koji jednostavno nisu naročito strogi - na primer, ne insistiraju na neodložnoj poslušnosti ili urednosti - takođe mogu da odgaje decu koja su obzirna i kooperativna, sve dok se ne ustežu da budu čvrsti u vezi sa onim stvarima koje smatraju važnim.

Kad preterana blagost roditelja dovede do loših rezultata, to nije toliko zbog toga što su premalo tražili, mada delimično jeste, koliko je zbog toga što su bojažljivi ili se osećaju krivi zbog onoga što traže ili pak zbog toga što nesvesno podstiču dete da vodi glavnu reč.

Ukoliko su roditelji suviše kolebljivi da bi zahtevali primerno ponašanje - jer su pogrešno protu-mačili teorije o izražavanju vlastite ličnosti, jer su po prirodi skloni da se žrtvuju, ili se boje da ih dete neće voleti ako budu drugačiji - ipak ne mogu a da ne budu ozlojeđeni zbog lošeg ponašanja koje dobi-jaju zauzvrat. U sebi se ljute, ali ne znaju šta da rade. To smeta i njihovoj deci. Tera ih da osećaju kri-vicu i strah, ali i da postanu još gora. Ukoliko se, recimo, bebi svidi da uveče kasno odlazi na spava-nje, a roditelji se ustežu da joj uskrate to zadovoljstvo, ljupki andelak može da se pretvori u nemilo-srdnog despota koji će svoju mamu i tatu satima držati budne. Roditelji će verovarno biti kivni na dete zbog takvog despotskog ponašanja. Ako uspeju da nauče da budu čvrsti i dosledni svojim očekivanji-ma, neverovatno je koliko će brzo dete opet postati ono staro, a i roditelji takođe.

Drugim rečima, roditelji ne mogu da se na duge staze osećaju dobro u pogledu svoje dece, sem ukoliko uspevaju da ih navedu da se ponašaju razumno, a i deca mogu da budu srećna samo ukoliko se ponašaju razumno.

647. Roditelj koji se snebiva da disciplinuje dete. Prilično je mnogo roditelja koji se snebivaju da upućuju i kontrolišu svoju decu (mada se možda često igraju s njima), prepuštajući veći deo te dužnosti bračnom drugu. Ovde pre svega govorim o očevima koji se kad zagusti sakriju iza novina ili prikuju pogled za televizor. Majke koje nisu naročito sigume u sebe katkada stiču naviku da prete: „Čekaj samo dok ti se otac vrati s posla!"

Kad im supruge prigovaraju, neki od očeva koji ne učestvuju u disciplinovanju dece objašnjava-ju da ne žele da im deca zameraju onako kako oni sami često zameraju svojim očevima. Umesto toga, žele da budu drugari sa svojom decom. Za decu je dobro da imaju prijateljski nastrojene roditelje koji će se igrati s njima, ali im je pre svega potrebno da se roditelji ponašaju kao roditelji. U životu će imati mnogo prijatelja, ali roditelji su samo jedni.

Kad je roditelj bojažljiv ili okleva da povede glavnu reč, dete se oseća iznevereno, poput loze koja nema oko čega da se uvija. Kad se roditelji boje da budu određeni i Čvrsti u svojim zahtevima, deca stalno „ispipavaju" koliko daleko mogu da idu, otežavajući tako život i roditeljima i sebi, sve dok konačno ne isprovociraju roditelje i ne nateraju ih da im uvedu prisilna ograničenja. To je nešto zbog čega se roditelji kasnije osećaju postideno, i cela stvar kreće iz početka.

239


Otac koji izbegava svoj deo u vaspitanju dece jednostavno primorava svoju suprugu da to čini za oboje. U mnogim takvim slučajevima, otac na kraju ne uspeva da ostvari s decom onaj prijateljski odnos za kojim žudi. Deca znaju da lošim ponašanjem nerviraju odrasle. Kad imaju posla s ocem koji se pretvara da ne primećuje takvo njihovo ponašanje, osećaju se nelagodno. Neka deca se takvog oca čak više pribojavaju nego onog koji ravnopravno sudeluje u njihovom vaspitanju i ne skriva kad ga iznerviraju, jer tada imaju prilike da vide šta biva kad je otac nezadovoljan njima i kako mogu da izadu s njim na kraj. Ustanovljavaju da, i pored svega što rade, „neće glava s ramena", i to im daje neku vrstu samouverenosti, baš kao kad prevaziđu svoje strahove i nauče da plivaju, voze bicikl ili se bez straha vraćaju kući po mraku. S druge strane, s ocem koji izvrdava sudelovanje u disciplinovanju dece i skri-va svoje nezadovoljstvo, deca mogu samo da zamišljaju da u njemu ključa bes koji je mnogo opasni-ji nego što zaista jeste.

Tokom prve polovine dvadesetog veka, prosvetni radnici, psihoanalitičari, dečji psihijatri, psiho-lozi i pedijatri posvetili su veliki broj studija psihologiji dece. Roditelji su žudeli da saznaju rezultate; novine i časopisi su ih objavljivali. Malo-pomalo, naučili smo mnogo: da je deci više od svega potreb-na ljubav dobrih roditelja; da se i sama puno trude da budu zrelija i odgovornija; da mnoga deca koja upadaju u najviše nevolja ne pate od manjka kazni nego od manjka ljubavi; da su deca spremna da uče ako je način poučavanja primeren njihovom uzrastu i ako ih poučavaju učitelji koji imaju razumeva-nja za njih; da su neka ljubomorna osećanja prema braći i sestrama i povremena ljutnja na roditelje sasvim prirodni; da je dečje interesovanje za činjenice o polnom životu i neke aspekte seksa potpuno normalno; da suviše grubo potiskivanje agresivnih osećanja i interesovanja za seks može da dovede do neuroze; da podsvesne misli imaju uticaja koliko i svesne; da je svako dete zasebna ličnost i da mu treba dozvoliti da to bude.

Sve ove ideje danas zvuče sasvim normalno, ali kad su prvi put izrečene, bile su zapanjujuće. Mnoge od njih bile su potpuno suprotne vekovnim uverenjima. Nemoguće je izmeniti toliko ideja o prirodi i potrebama dece, a da to ne zbuni mnoge roditelje. Najmanje su se zbunili oni roditelji koji su imali lepo detinjstvo i odrasli u stabilne ličnosti. Možda su bili zainteresovani da čuju o tim novim ide-jama i složili su se s njima. Ali, što se ticalo podizanja njihove vlastite dece, radili su to na način na koji su i njihovi roditelji podizali njih. Taj način se pokazao kao uspešan, baš kao i u njihovom slučaju. Prema tome, najprirodniji način da naučite da podižete decu jeste da i sami potičete iz relativno srećne porodice.

648. Neki uobičajeni nesporazumi oko discipline. Roditelji koji teško prihvataju nove ideje obično su oni koji nisu imali baš najsrećnije detinjstvo. Mnogi od njih osećaju istovremeno ozlojeđe-nost i krivicu zbog zategnutih odnosa koji su povremeno vladali između njih i njihovih roditelja. Ne žele da se i njihova deca osećaju tako kad su oni u pitanju. Stoga pozdravljaju nove teorije. Međutim, često u njima nalaze značenje koje naučnici nisu nameravali da im daju. Pretpostavljaju, na primer, da sve što deci treba jeste ljubav; da ih ne bi trebalo terati da se prilagodavaju; da bi im trebalo dozvo-ljavati da izražavaju svoja agresivna osećanja prema roditeljima i ostalima; da je sve što nije u redu krivica roditelja; da roditelji ne treba da se ljute ili kažnjavaju decu zbog lošeg ponašanja, već da se potrude da im pokažu još više ljubavi.

Kad odu predaleko, ova pogrešna shvatanja su neizvodljiva u praksi. Ona podstiču decu da pos-tanu jogunasta i neprijatna. Stvaraju kod njih osećanje krivice zbog veoma lošeg ponašanja. Teraju roditelje da teže da budu nadljudi. Kad se deca loše ponašaju, roditelji neko vreme nastoje da potisnu svoju ljutnju. Naposletku, međutim, moraju da eksplodiraju. Posle toga osećaju krivicu i zbunjenost. To vodi prema još gorem ponašanju s detetove strane.

Neki roditelji - inače vrlo fini i pristojni ljudi - dozvoljavaju svojoj deci da se ponašaju izne-nađujuće odvratno, ne samo prema njima već i prema ljudima van porodice. Kao da ne vide šta se dešava. Kad se pažljivo prouče, neke od ovakvih siruacija otkrivaju da su roditelji kao deca uvek biii primoravani da budu dobri i potiskuju svaku prirodnu ozlojeđenost koju su osećali. Sad su u dubini duše srećni kad vide svoju sopstvenu krv i meso kako ispoljavaju sve ono nezadovoljstvo koje su oni morali da akumuliraju u sebi, pretvarajući se sve vreme da je sve to u skladu s najboljim savremenim teorijama o podizanju dece.

240


649. Kako roditeljska osećanja krivice dovode do problema s disciplinom. Postoje mnoge situacije u kojima se roditelji osećaju pomalo krivi prema jednom ili drugom detetu. Ima očiglednih slučajeva: majka koja se zaposlila a da prethodno u sebi nije raščistila da li će zbog toga zapostavljati dete; roditelji koji imaju fizički ili mentalno hendikepirano dete; roditelji koji su usvojili bebu i ne mogu da prevaziđu osećanje da moraju da ulože natčovečanski napor; roditelji koji su odrasli u atmos-feri stalnog neodobravanja i zato se uvek osećaju krivi dok se ne dokaže da su nedužni; roditelji koji su studirali dečju psihologiju, koji znaju za sve zamke i smatraju da zato moraju da obave odličan posao.

Koji god bio uzrok osećanja krivice, ona obično ometa normalno vaspitavanje deteta. Roditelji su skloni da od deteta očekuju premalo, a od sebe previše. Često se i dalje trude da budu strpljivi i lepo raspoloženi i onda kad im je strpljenje zaista na kraju, a dete im se, u stvari, otelo kontroli i potrebno mu je ozbiljno korigovanje. Ili se kolebaju onda kad je detetu potrebna čvrsta ruka.

Dete, kao i odrastao čovek, zna kad je otišlo suviše daleko u neposlušnosti i bezobrazluku, čak i onda kad se njegovi roditelji trude da zatvore oči pred tim. U sebi se oseća krivo. Htelo bi da ga neko zaustavi. Ali, ako ga niko ne koriguje, verovatno će se ponašati sve gore i gore. Kao da kaže: „Koliko nevaljalo moram da budem da bi me neko zaustavio?"

Naposletku njegovo ponašanje postane toliko provokativno da roditelje izdaje strpljenje. Preko-revaju ga ili kažnjavaju. Mir je ponovo uspostavljen. Međutim, nevolja je s roditeljima koji osećaju krivicu što se stide zbog toga što su pobesneli i, umesto da neko vreme ostave dete na miru, pokušavaju da ponište korektivne mere koje su preduzeli ili dozvoljavaju da im dete „uzvrati" kažnjavajući ih. Dozvoljavaju mu, možda, da bude bezobrazno prema njima usred odrađivanja kazne. Ili prekidaju kaznu dok još nije ni upola odrađena. Ili se pretvaraju da ne vide da dete opet počinje da se ponaša loše. U nekim situacijama, kad dete i ne pokušava da se sveti zbog kazne, roditelji počinju da ga ne-primetno podstiču na to - ne shvatajući, dabome, šta rade.

Možda vam sve ovo zvuči previše komplikovano ili neprirodno. Ako ne možete da zamislite ro-ditelja koji će dozvoliti da se dete izvuče iako je počinilo ubistvo ili koji ga, što je još gore, podstiče na tako nešto, to samo pokazuje da vas ne more osećanja krivice. Ali, krivica nije tako redak problem. Mnogi savesni roditelji dozvoljavaju da im se dete povremeno otme kontroli, kad osete da su bili nepravedni ili da su ga zapostavljali, ali većina vrlo brzo ponovo uspostavlja ravnotežu. Medutim, kad roditelj kaže: „Sta god da dete kaže ili učini, ja pobesnim", to je prilično pouzdan znak da se oseća suviše krivim i da je hronično pokoran i popustljiv i da dete na to reaguje stalnim provokacijama. Ni-jedno dete ne može slučajno u toj meri nervirati roditelje.

Ukoliko roditelji odrede u kom pogledu su suviše popustljivi i pojačaju disciplinu, možda će, ako su na pravom putu, oduševljeno ustanoviti da se dete ne samo bolje ponaša već i da je mnogo srećnije. Tada zaista mogu da ga vole na lepši i bolji način, a dete će reagovati i uzvratiti im.

650. Da li je kažnjavanje neophodno? Mnogi dobri roditelji povremeno smatraju da moraju da kazne dete. Neki drugi, međutim, veruju da mogu uspešno vaspitavati dete bez kažnjavanja. Mnogo zavisi od načina na koji su vaspitani roditelji. Ako su ponekad bili s razlogom kažnjavani, prirodno je da smatraju da u sličnoj situaciji i sami moraju da primene istu meru. A ako su pozitivni roditeljski sa-veti bili dovoljni da ih održe na pravom putu, skloni su da veruju da i oni mogu tako sa svojom decom.

S druge strane, ima prilično mnogo dece koja se loše ponašaju. Neku od njih roditelji mnogo kaž-njavaju, a neku nikada. Ne možemo, dakle, da kažemo da kažnjavanje uvek deluje niti da je izostav-ljanje kažnjavanja uvek dobro. Uopšte uzev, sve zavisi od prirode discipline koju roditelji sprovode.

Pre nego što nastavimo da pričamo o kažnjavanju, moramo da shvatimo da ono nikad nije glavni element discipline - ono je samo energično podsećanje da roditelji zaista misle ono što kažu. Svi vi-damo decu koju stalno biju i zabranjuju im ovo ili ono, a ona se i dalje loše ponašaju.

Glavni izvor dobre discipline jeste odrastanje u porodici punoj ljubavi - biti voljen i učiti kako se ljubav uzvraća ljubavlju. Stalo nam je da budemo ljubazni i kooperativni (uglavnom) zato što volimo ljude i želimo da i oni nas vole. (Nepopravljivi zločinci su ljudi koji u detinjstvu nikad nisu bili do-voljno voljeni da bi znali šta to znači. Mnogi od njih su bili zlostavljani ili svedoci velikog nasilja i nemira.) Deca negde oko treće godine polako prestaju da otimaju tude igračke i pristaju da s drugima

241


dele svoje, ne samo zbog toga što ih roditelji stalno opominju (mada to može donekle da pomogne) već i zato što su se njihova osećanja prema ostaloj deci - uživanje u druženju i naklonost - dovoljno razvila.

Drugi element od vitalnog značaja jeste intenzivna želja dece da što više liče na svoje roditelje. U uzrastu od tri do šest godina se naročito mnogo trude da budu učtiva, eivilizovana i odgovorna. Vrlo ozbiljno se ,,ko bajagi" brinu o svojoj deci - lutkama, sreduju kuću i odlaze na posao, kao što vide da to čine njihovi roditelji.

651. Svakodnevni posao roditelja jeste da odlučno i dosledno održavaju dete na pravom putu. Mada deca najvećim delom sama sebe civilizuju, kroz ljubav i oponašanje, roditeljima još uvek ostaje mnogo posla. Automobilskim rečnikom rečeno, dete obezbeđuje zalihu energije, ali roditelj mora da bude za volanom. Neka deca su veći izazov nego druga - aktivnija su, impulsivnija i rvrdo-glavija od većine - i potrebno je više energije da se zadrže na pravom putu.

Dečji motivi su dobri (uglavnom), ali ona nemaju iskustva ni istrajnosti da ih uporno slede. Ro-ditelji moraju da poriavljaju: „Kad prelazimo ulicu, uvek se držimo za ruke", ,,Ne možeš da se igraš s tim, neko bi mogao da se povredi", „Reci hvala tetka Miri", „Hajdemo sad unutra, imamo nešto mnogo lepo za ručak", „Sad moramo da ostavimo kamion jer je on Mišin i on hoće da mu ga vratimo", „Vreme je za spavanje, da porasteš velika i lepa", i tako dalje, i tako dalje.

652. Koliko su saveti uspešni zavisi od toga u kolikoj su meri roditelji dosledni (niko nije pot-puno dosledan), da li misle ono što kažu (ili samo pridikuju) i da li s razlogorn nešto nalažu ili brane detetu (a ne samo zato što su neraspoloženi ili vole da nareduju).

Sigurno nećete mirno sedeti i gledati kako malo dete uništava nešto, da biste ga posle kaznili zbog toga. Kažnjavanju pribegavate (ukoliko mu uopšte pribagavate) povremeno, onda kad vaš sistem odlučnosti popusti i izgubite kontrolu nad sobom. Možda se vaš sin, u krajnjem iskušenju, pita da li još uvek važi zabrana koju ste izrekli pre dva meseca. 111 je možda ljut i namerno se loše ponaša. Mož-da je zbog slučajne nepažnje polomio nešto što je za vas veoma dragoceno. Ili je bio malo bezobrazan prema vama u trenutku kad ste bili vrlo napeti zbog nečega. Možda je za dlaku izbegao da ga pregaze kola jer nije gledao kad je prelazio preko ulice. U vama ključaju ogorčenje ili pravedan gnev. U tak-vom trenutku vi izričete kaznu, ili biste to rado učinili.

Da li je kazna korisna, vidi se po tome da li njome postižete ono što želite, a da pri tom nema drugih ozbiljnih posledica. Ukoliko se dete zbog nje ponaša besno i prkosno i još gore nego pre, onda svakako nije delovala. Ukoliko se čini da mu se zbog nje srce cepa, onda ste verovatno preterali sa strogošću. Svako dete reaguje na donekle drugačiji način.

Dešava se da dete, slučajno ili iz nepažnje, razbije tanjir ili pocepa odeću. Ako se dobro slaže s roditeljima, biće mu zbog toga žao koliko i njima i nije potrebna nikakva kazna. Štaviše, možda ćete morati da ga tešite. Ali, ako se okomite na dete kome je već žao zbog onog što se desilo, time ćete možda postići da prestane da se kaje i počne da se prepire s vama.

Ukoliko je posredi starije dete koje se večito glupira sa sudovima i razbija ih, možda je sasvim u redu da mu naredite da od svog džeparca kupi nove. Dete starije od šest godina ima razvijen osećaj za pravdu i uvideće pravednost razumne kazne. Međutim, ja ne bih preterivao s legalističkim kaznama tipa „prihvati posledice" pre šeste godine, i ne bih ni pokušavao da ih primenim kod deteta mladeg od tri godine. Sigurno ne želite da se kod malog deteta razvije snažan osećaj krivice. Zadatak roditelja je da spreči dete da upadne u nevolju, a ne da bude strog sudija onda kad se to ipak desi.

Neki roditelji su ustanovili da je dobro poslati dete u sobu i reći mu da može da izađe kad bude spremno da saraduje. Teoretski, međutim, ova tehnika ima jednu manu, a to je da dete može da počne da smatra svoju sobu zatvorom.

653. Maksimalno izbegavajte pretnje. Pretnje imaju tendenciju da slabe disciplinu. Možda zvuči razumno kad kažete: „Ako vidim da voziš ulicom, oduzeću ti bicikl." Na neki način, medutim, pretnja je čikanje - njome priznajete da dete može i da vas ne posluša. Na njega će jači utisak ostavi-ti odlučno upozorenje da ne izlazi na ulicu, ukoliko zna da roditelj misli to što kaže. S druge strane,

242


ako uvidate da ćete možda morati da primenite drastičnu kaznu, kao što je oduzimanje njegovog vo-ljenog bicikla na nekoliko dana, bolje je da mu date fer upozorenje. Izricanje pretnji koje se nikad ne ostvaruju ili ih nije moguće ostvariti svakako je glupo i brzo srozava autoritet roditelja. Zastrašujuće pretnje babarogama i policajcima u svim slučajevima su stoprocentno pogrešne.

654. Ima nekoliko razloga za izbegavanje telesnog kažnjavanja. Ono uči decu da ,jači tlači" bez obzira na to ko je u pravu. Neka deca koja dobiju batine smatraju da je sasvim opravdano da biju mladu decu. Američka tradicija batinanja je možda jedan od razloga što u našoj zemlji ima više nasi-lja nego u bilo kojoj drugoj.

Kad je šef neke kancelarije ili poslovođa neke firme nezadovoljan radom nekog od zaposlenih, neće uleteti unutra urlajući i isprašiti ga po turu. S poštovanjem će mu objasniti šta se od njega traži i to je u većini slučajeva dovoljno. Deca se nimalo ne razlikuju od odraslih u svojoj želji da budu odgo-vorna i da svojim postupcima ne izazivaju nezadovoljstvo. Dobro reaguju na pohvale i velika očeki-vanja.

U stara vremena gotovo sva deca su dobijala batine, pod pretpostavkom da je „batina iz raja izašla". U dvadesetom veku roditelji i stručnjaci koji su u ovoj i drugim zemljama proučavali decu, došli su do zaključka da ona mogu da se ponašaju lepo, sarađuju i budu učtiva, a da pri tom nikad ne moraju da pretrpe telesnu ili bilo koju drugu kaznu. Upoznao sam na stotine takve dece, a u svetu ima zemalja u kojima je telesno kažnjavanje potpuno nepoznato.

655. Roditeljima koji ne mogu da obuzdaju svoju decu ili moraju često da ih kažnjavaju, potrebna je pomoć. Manji broj roditelja ima ogromnih teškoća u obuzdavanju svoje dece. Kažu da „neće da posluša" ili da je ,jednostavno nevaljalo". Prvo što uviđate posmatrajući takvog roditelja -recimo majku - to je da ona zapravo i ne pokušava da obuzda dete, iako želi i misli da to čini. Preti mu, grdi ga i često kažnjava. Međutim, jedna takva majka gotovo nikad ne ispunjava pretnje. Druga, iako kažnjava, na kraju nikad ne uspe da natera dete da uradi ono što mu je rečeno. A treća ga natera da je posluša, ali ga posle pet minuta, i zatim opet posle deset, pusti da radi šta hoće i prođe nekažnje-no. Neka počne da se smeje usred grdnje ili kažnjavanja. Neka druga samo viče na dete kako je neva-ljalo i pita komšinicu, pred njim, da li je nekad videla tako nevaljalo dete.

Ovakvi roditelji podsvesno očekuju da će dete nastaviti da se loše ponaša i ne mogu da urade ništa što bi ga zaustavilo u tome. Oni i ne shvatajući podstiču takvo detetovo ponašanje. Grdnje i kažnja-vanje su samo izraz nemoći. Zaleći se komšinici, zapravo samo žele da im neko potvrdi da je dete zaista nemoguće, jer im to na neki način predstavlja utehu. Ovakvi bespomoćni roditelji su često i sami imali loše detinjstvo u kome se nikad niko nij'e potrudio da ih uveri da su u suštini dobri i da se lepo ponašaju. Kao rezultat nemaju dovoljno poverenja u sebe ni u svoju decu. Ovim roditeljima je potreb-na pomoć stručnjaka koji shvata njihov problem.

656. Možete da budete odlučni i srdačni. Dete mora da oseti da majka i otac, iako su uviđavni, imaju svoja prava, znaju kako da budu čvrsti i ne dozvole mu da se ponaša nerazumno ili bezobrazno. Zbog toga će ih više voleti. Njihova čvrstina ga od samog početka uči da se pristojno ponaša i prema drugim ljudima.

Razmažena deca nisu srećna ni u vlastitom domu. A kad izađu među ljude, bilo sa dve, četiri ili šest godina, doživljavaju pravi šok. Uviđaju da niko neće da im se klanja i ulaguje; shvataju, štaviše, da ih niko ne voli zbog njihove sebičnosti. Moraju ili da nastave da kroz život idu neomiljena, ili da na onaj teži način nauče kako da budu prijatna.

Savesni roditelji često neko vreme dozvoljavaju da ih dete iskorišćava - sve dok ih ne izda strp-ljenje - da bi se potom ljutito okomili na njega. Medutim, nijedno od toga nije neophodno. Ukoliko imaju zdravo samopoštovanje, roditelji mogu da stanu na put takvom ponašanju dok su još u srdačnim odnosima s detetom. Na primer, ako vaša kći insistira da nastavite da se igrate s njom iako ste već umorni, nemojte se ustezati da joj bez ljutnje, ali bespogovorno kažete: „Umorna sam. Uzeću da čitam, a i ti bi mogla da uzmeš da čitaš svoju knjigu."

243


Ako se vaše dete zainati i neće da ostavi igračku drugog deteta koje mora da ide kući, pokušajte da ga zainteresujete za nešto drugo, ali nemojte misliti da morate doveka da budete strpljivi. Uzmite mu igračku iz ruke; otplakaće malo i završena priča.

657. Đajte detetu do znanja da je normalno što se naljutilo. Kad je dete nepristojno prema roditelju - možda zato što je ukoreno ili je ljubomorno na brata ili sestru - roditelj treba da ga istog časa zaustavi i opomene da bude pristojno. Istovremeno, međutim, treba da mu kaže da zna da se ono katkad i naljuti na njega - sva deca se ponekad naljute na svoje roditelje. Možda vam ovo zvuči pro-tivrečno; možda zvuči kao povlačenje prekora. Iskustvo u radu s decom nas stalno iznova uči da je dete srećnije i bolje se ponaša ukoliko roditelji zahtevaju od njega pristojno ponašanje. To mu istovre-meno pomaže da shvati da njegovi roditelji znaju da ono ume da se naljuti na njih, ali da zbog toga nisu besni niti ih to može otuđiti od njega. Taj zaključak detetu pomaže da prevaziđe svoju ljutnju i ne oseća se krivo ili uplašeno zato što ju je osećalo. Ove razlike izmedu osećanja odbojnosti i odbojnog ponašanja mogu se vrlo dobro uočiti u praksi.

658. Ne pitajte: „Hoćeš li da..." već jednostavno uradite ono što je potrebno. Lako se stiče navika da se malom detetu obraćate pitanjima: „Hoćeš li sad da ručaš?" „Hoćemo li da se oblačimo?" „Hoćeš li da te mama stavi na nošu da piškiš?" Drugi često pristup je: „Vreme je da izađemo napolje, je 1' važi?" Nevolja je u tome što prirodan odgovor deteta, naročito između prve i treće godine, glasi ,,ne". Tada jadan roditelj mora da ubeđuje dete da popusti i uradi nešto što se svakako mora uraditi.

Ovakve rasprave su samo bespotrebno trošenje reči. Bolje je ne nuditi izbor. Kad je vreme ručku, odvedite ili odnesite dete do stola, ne prestajući da s njim ćaskate o onome o što mu je i maločas bilo na umu. Kad po njegovom ponašanju vidite da mu se piški, odvedite ga u kupatilo ili mu donesite nošu. Počnite da ga svlačite i ne pominjući zašto to radite.

Možda vam se čini da vam savetujem da isprepadate dete i tako ga naterate da vam se bez pogo-vora pokorava. Nisam baš to imao na umu. ŠtaviŠe, kad god prekidate dete u nekoj njegovoj zabavi, bolje je da to uradite taktično. Ako je vaš petnaestomesečni sinčić zaokupljen pokušavanjem da uglavi jednu kocku u dragu, a vreme je večeri, odnesite ga do stola i uzmite mu kocke iz ruku tek kad mu dodate kašiku. Ako se vaša dvogodišnja kćerkica igra plišanim kučencetom, a vreme je za odlazak na spavanje, recite joj: „Hajde da stavimo kucu u krevet." Ako vaš trogodišnji mališan gura po podu auto-mobilčić, a vreme je za kupanje, predložite mu jednu dugu vožnju do kupatila. Kad pokažete intereso-vanje za ono što radi, ono postaje raspoloženo da sarađuje.

Što je starije, detetu je sve teže odvući pažnju od nečega jer mu je koncentracija jača. Tada je delotvornije da ga onako usput, prijateljski opomenete. Ako je vaš četvorogodišnjak poslednjih pola sata proveo gradeći garažu od kocaka, mogli biste mu reći: „Još malo, pa počni da uteruješ kola u garažu; baš bih volela da ih vidim unutra pre no što odeš na spavanje." To je svakako korisnije nego da se okomite na njega bez upozorenja u trenutku kada mu predstoji najuzbudljiviji deo igre, ili ga lju-tito opomenete, pokazujući da je za vas njegova garaža samo krš i lom na podu.

Za sve ovo je, dabome, potrebno strpljenje, a vi ga, prirodno, nemate baš uvek. Nijedan roditelj ga nema u svakom trenutku.

659. Ne upuštajte se u suvišna objašnjavanja s malim detetom. Katkada dete od dve do tri godine ume da se zabrine zbog mnogo upozoravanja. Majka jednog dvogodišnjeg dečaka uvek po-kušava da ga kontroliše time što mu nameće određene misli: „Joco, ne smeš da diraš čika-doktorovu lampu, jer ćeš je polomiti, pa čika doktor više neće moći da vidi." Joca zabrinuto posmatra lampu i mrmlja: „Čika doktor ne može da vidi." Minut kasnije pokušava da otvori spoljna vrata. Mati ga upo-zorava: ,,Ne idi napolje. Joca može da se izgubi i onda mamica više ne može da ga nade." Jadni Joca prebira u mislima o ovoj novoj opasnosti i ponavlja: „Mamica ne može da ga nade." Nije dobro da dete stalno sluša kako će se nešto loše završiti. Na taj način se podstiče bolesna mašta. Dvogodišnje dete ne bi trebalo mnogo da brine o posledicama svojih postupaka. To je period kad ono mora da uči upravo tako što radi neke stvari i doprinosi da se one dešavaju. Ovim ne želim da kažem da ne treba nikad da opominjete dete, već samo da ne treba da ga navodite na ideje koje prevazilaze njegovu moć poimanja.


Mislim pri tom na preterano savesnog tatu koji smatra da svojoj trogodišnjoj kćerkici treba da daje razumna objašnjenja za sve. Kad je vreme da odu u šetnju, nikad mu ne padne na pamet da joj jed-nostavno obuče jaknicu i izade s njom iz kuće. Umesto toga, počinje: „Hajde da ti obučem jaknicu." „Neću", odgovara dete. „Ali, baš bi bilo lepo da izađemo i nadišemo se čistog vazduha." Ona je navikla na to da se njen tata oseća obaveznim da joj sve objasni i to je podstiče da se oko svega ras-pravlja. Zato ga pita: „Zašto?" ali ne zato što je to zaista interesuje. ,,Od svežeg vazduha ćeš biti zdra-va i jaka, pa se nećeš razboleti." „Zašto?" pita ona. I tako se to nastavlja, po ceo dan. Ovakve besciljne rasprave i objašnjenja neće doprineti da dete bude sklonije saradnji niti će mu uliti poštovanje prema ocu kao razumnoj osobi. Biće srećnije i osećati se sigurnije uz njega ako on zrači samopouzdanjem i vodi je prijateljski i automatski kroz svakodnevne obaveze.

Dok je dete malo, ne upuštajte se u rasprave već ga jednostavno fizički uklonite iz opasnih situaci-ja ili zabranjenih zona tako što ćete mu pažnju skrenuti na nešto zanimljivo ali bezopasno. Kad bude malo starije i već nauči neke stvari, podsetite ga s ,,ne, ne" bez prizvuka ljutnje u glasu i takođe mu skrenite pažnju na nešto drugo. Ako traži objašnjenje ili razlog, dajte mu ga kratko i jednostavno. Ne-mojte, međutim, misliti da je potrebno da objašnjavate sve što mu nalažete da uradi ili ne uradi. Ono zna da je neiskusno i računa na vas da ga sačuvate od opasnosti. Oseća se sigurno ako ga usmeravate, pod uslovom da to činite taktično i bez preterivanja.

660. Normalno je da se roditelji naljute. Do sada smo pričali o tome da je neizbežno da roditelji ponekad budu nestrpljivi ili ozlojedeni. Međutim, jednako je važno da razmotrimo i srodno pitanje: mogu li roditelji da normalno prihvate to što se ponekad naljute? Roditelji koji nisu preterano strogi prema sebi obično su u stanju da sebi odobravaju pravo da se naljute. Prirodna i otvorena dobra majka koju njen mali sin dovodi do ludila, ume da napola šaleći se kaže prijateljici: „Mislim da ni minut više ne mogu da izdržim s njim u kući," ili „Baš bi mi prijalo da ga pošteno izlemam." Ona verovatno neće uraditi ništa od toga, ali ne stidi se da saosećajnoj prijateljici ili samoj sebi prizna kako se oseća. Kad ih tako jasno i glasno iskaže i „izduva" se kroz razgovor, ta se osećanja ublažavaju. To joj ujedno pomaže i da shvati šta sve podnosi i bude odlučnija u stavljanju tačke na takvo detetovo ponašanje.

Roditelji koji sebi postavljaju standarde koje nije moguće zadovoljiti, kao i roditelji koji su stal-no ljuti, ali ne mogu da poveruju da je tako nešto dozvoljeno dobrim roditeljima, zaista pate zbog tog osećanja. Kad ustanove da u njima narastaju takve emocije, oni osećaju nepodnošljivu krivicu ili iz petnih žila nastoje da poreknu njihovo postojanje. Ali, ako osoba nastoji da zakopa u sebi takva ose-ćanja, ona će izbiti na drugačiji način - u vidu napetosti, na primer, umora ili glavobolje.

Drugi indirektan način izražavanja ljutnje jeste preterana zaštitnička nastrojenost. Majka koja nije u stanju da prizna da oseća ljutnju prema svojoj deci može da izmišlja kako im iz nekog drugog prav-ca prete strašne stvari; ona preterano brine o mikrobima ili opasnostima u saobraćaju. Pokušava da odagna te opasnosti večito obigravajući oko dece, koja su zbog toga sklona da postanu suviše zavisna.

Ne ističem probleme koji se stvaraju negiranjem ljutine samo da bih ublažio neprijatno osećanje kod roditelja. U principu, ono što unesrećuje roditelje unesrećuje i dete. Kad roditelji veruju da su ta antagonistička osećanja suviše strašna da bi se priznala, dete upija isti taj strah od njih. Kod kliničkog psihologa možete da vidite decu koja imaju strahove od izmišljenih opasnosti - strah od insekata, odlaska u školu, odvajanja od roditelja - za koje se istraživanjem ustanovljava da su samo maska za najobičniju ljutnju prema roditeljima, koju ova deca od koje se traži savršenost ne usuduju da priz-naju.

Drugačije rečeno, deca su srećnija uz roditelje koji se ne plaše da priznaju svoj bes, jer tada nema-ju problema s vlastitim gnevnim osećanjima. A izliv opravdanog gneva obično raščisti atmosferu i posle toga se svi osećaju bolje. Pri tom ne mislim da je svaki bes ispoljen prema detetu opravdan. Tu i tamo možete da vidite grube roditelje koji ne osećaju ljubav prema detetu i zlostavljaju ga po ceo dan, verbalno ili fizički, bez trunke stida i imalo opravdanja. Ono o čemu pričam odnosi se na očigledno savesne i privržene, ali nečim iznervirane roditelje.

Roditelj koji voli svoje dete, ali je stalno besan, bilo da to otvoreno pokazuje ili ne, pati od istinske emocionalne napetosti i potrebna mu je pomoć stručnjaka za mentalno zdravlje. Taj bes može da potiče iz sasvim drugog pravca.

245

Nega decepo doktoru Spoku

662. Nestrpljivost i odobravanje su đeo podizanja dece. Izrazito ljudska tendencija da inten-zivno reagujemo na ponašanje svoje dece ima pozitivno dejstvo dok iz sve snage nastojimo da u njima podstičemo one pozitivne karakteristike koje su naši roditelji podsticali u nama. Radimo to automat-ski, bez razmišljanja, jer su nam naši ideali duboko usadeni još u detinjstvu. U suprotnom, podizanje dece bilo bi deset puta teže nego što jeste.

Roditelj se oseća najviše kriv kad ga jedno dete nervira više nego ostala, posebno ako za to ne postoji jasan razlog. Majka kaže: „Onaj mali me uvek istera iz kože. A opet, stalno se trudim da prema njemu budem popustljivija nego prema ostaloj deci i ne obraćam pažnju na njegovo loše ponašanje."

Međutim, ako osećate preteranu krivicu zbog hroničnog nestrpljenja prema nekom od svoje dece, to može da dovede do komplikovanja vaših odnosa s tim detetom. Krivica koju osećate teže će mu padati od toga što ste stalno ljuti na njega.

„Životne činjenice" 663. Seksualno obrazovanje počinje rano, mada možda niste baš tako planirali. Obično se

misli da seksualno obrazovanje znači predavanja u školi ili svečan govor roditelja kod kuće. To je suviše usko gledanje na taj predmet. Dete o „životnim činjenicama" uči kroz celo detinjstvo, nekad na dobar, a nekad na loš način. Predmet seksa je mnogo širi od pukog odgovora na pitanje kako se prave bebe. On podrazumeva i međusobno slaganje muškaraca i žena i njihova mesta u svetu.

Dozvolite mi da vam navedem dva loša primera. Pretpostavimo da dečak ima oca koji se nepri-jatno i uvredljivo ponaša prema dečakovoj majci. Nikakvo predavanje u školi neće tog dečaka ubedi-ti da je brak odnos ispunjen međusobnom ljubavlju i poštovanjem. Njegovo iskustvo govori drugačije. Kad nauči o fizičkoj strani seksa, bilo od nastavnika ili od druge dece, uklopiće tu informaciju u svoju već postojeću predstavu o muškarcu koji je neprijatan prema ženi. Ili, uzmimo primer devojčice koja raste osećajući se neželjenom jer misli da roditelji više vole njenog mlađeg brata. Biće ozlojedena na muškarce, jer veruje da se njima uvek popušta, a da su žene uvek žrtve, i da se ta situacija ne može izmeniti. Pri tom je nevažno koliko ćete joj knjiga dati da pročita ili koliko ćete joj predavanja održati o seksu i braku. Sve što čuje ili doživi uklopiće u obrazac fiksiran u svom umu: da muškarac isko-rišćava ženu koja je nemoćna da tu bilo šta promeni.

Seksualno obrazovanje dece, prema tome, počinje čim osete kako se međusobno slažu njihovi roditelji i kako se odnose prema svojim sinovima i kćerima, kao i čim postanu svesna razlike između svog tela i tela svojih roditelja, kao i braće, sestara i drugova suprotnog pola.

664. Verujem da je seks duhovan koliko i fizički i da deca moraju da znaju da se njihovi roditelji tako osećaju. To i jeste ono što zaljubljivanje čini tako intenzivno emotivnim iskustvom. Onima koji se vole stalo je jednom do drugog, žele da ugode jedno drugom, da uteše jedno drugo. Naposletku po-žele i da imaju decu. Ako su religiozni, žele da Bog bude deo njihovog braka. Ove težnje su deo onoga što je potrebno za čvrst i idealistički brak. Naravno da ovo ne možete da objasnite jednogodišnjem detetu, mada se temelj za to postavlja intenzivnom zavisnom ljubavlju koja postoji između njega i nje-govih roditelja. Ali, sa tri, četiri ili pet godina, kad dete prosto obožava roditelje, dobro je da čuje i vidi da oni ne žele samo da se grle i ljube već i da žude da iskazuju međusobnu dobrotu, spremnost da pomognu i poštovanje. Kad roditelji odgovaraju na pitanja dece ovog ili starijeg uzrasta, o tome odak-le dolaze bebe i koja je tu uloga oca, važno je da deca čuju kako roditelji osećajno govore o ulozi koju u svemu tome ima njihova međusobna privrženost, o tome koliko im je stalo da čine razne stvari jedno za drugo, obraduju jedno drugo, imaju decu, zajedno se staraju o njima i kako to sve ide uz fizičko ispoljavanje ljubavi i želju da se seme iz penisa stavi u vaginu. Drugim rečima, roditelji nikad ne treba da dozvole da anatomsko i fiziološko objašnjenje seksa ide bez idealističkog i duhovnog aspekta.

Roditelji treba da daju dobar primer deci, tako što će pomagati jedno drugom, biti obzirni, ljubazni i međusobno se poštovati, čak i onda kad se povodom nečega ne slažu. Trebalo bi da povremeno ističu potrebu za takvim kvalitetima u braku (ne hvaleći pri tom sami sebe), kad razgovaraju o nekom dru-gom paru.

246


665. Deca počinju s pitanjima negde oko treće godine. Između dve i po i tri i po godine, deca počinju da stiču preciznije predstave o stvarima vezanim za seks. To je faza „zašto", u kojoj se njiho-va ljubopitljivost grana u svim pravcima. Verovatno će hteti da znaju zašto su dečaci drugačiji od devojčica. Pri tom o tome ne misle kao o pitanju vezanom za polnost, već je ono za njih samo jedno u seriji važnih pitanja. Ali, ako steknu pogrešan utisak, on se kasnije može pobrkati sa seksom i dati detetu sasvim pogrešnu predstavu o njemu.

666. Odakle dolaze bebe? Sasvim je sigurno da će vam dete od oko tri godine postaviti i ovo pitanje. Lakše je i bolje da počnete od istine, nego da mu pričate bajke i posle morate da menjate priču. Pokušajte da mu na pitanje odgovorite isto onako jednostavno kako ga je ono postavilo. Previše istovremenih informacija lako zbuni malu decu. Više shvataju kad im se daju kratka i jednostavna objašnjenja. Možete, na primer, da kažete: „Beba raste na jednom posebnom mestu u maminom sto-maku, koje se zove materica." Više detalja u tom uzrastu apsolutno nije potrebno.

Međutim, za nekoliko minuta ili meseci poželeće da sazna još neke stvari: kako beba dospeva u mamu? Kako izlazi napolje? Prvo pitanje može da dovede roditelja u nepriliku, jer će možda požuriti sa zaključkom da dete sad hoće da zna o začeću i polnim odnosima. To, naravno, uopšte nije tačno. Deca misle da stvari dospevaju u stomak tako što ih poj'edete i moguće je da se pitaju da li je i beba unutra dospela na isti način. Jednostavan odgovor može da glasi da beba raste od male semenke koja je sve vreme bila u mami. Proći će meseci pre nego što im padne na pamet da pitaju - ili budu u sta-nju da shvate - koja je tatina uloga u svemu tome.

Neki misle da bi detetu već u sklopu odgovora na prvo pitanje u vezi s ovim trebalo reći da otac doprinosi tako što stavlja seme u mamu. Možda je to u redu, pogotovo ako je u pitanju dečkić kome se može činiti da je muškarac izostavljen iz cele priče. Većina stručnjaka se, međutim, slaže da nije neophodno nastojati na tome da trogodišnje ili četvorogodišnje dete stekne preciznu predstavu o fizičkim i emocionalnim aspektima snošaja. Time mu, moglo bi se reći, dajete odgovor i na ono što vas nije pitalo. Sve što je potrebno jeste da zadovoljite njegovu radoznalost odgovorom koji ono može da shvati i, što je još važnije, da mu pokažete da je sasvim u redu da pita šta god želi.

Na pitanje kako bebe izlaze napolje, dobar odgovor bi otprilike glasio da one, kad porastu do-voljno velike, izlaze kroz jedan poseban otvor koji služi samo za to i zove se vagina. Važno je da mu naglasite da to nije isti otvor kroz koji prolaze mokraća ili stolica.

Malo dete koje ponekad slučajno naide na tragove menstruacije sklono je da ih protumači kao znake povrede. Majka treba da mu bez zazora kaže da se to jednom mesečno dešava svim ženama i da nije posredi nikakva povreda. Ponešto o svrsi menstruacije može da se objasni detetu starijem od tri godine.

667. Zašto nije dobra priča o rodi? „Zar nije lakše i manje neprijatno ispričati mu priču o rodi?" upitaćete. Ima nekoliko razloga što nije tako. Znamo da dete koje ima svega tri godine, čija su mama ili tetka u drugom stanju, gledajući figuru žene i hvatajući tu i tamo delove razgovora starijih, počinje da podozreva gde raste beba. Začudiće ga i zabrinuti ako mu roditelji nervozno ispričaju nešto drugo umesto onoga što ono naslućuje da je istina. Čak i ako s tri godine nije ništa sumnjalo, sasvim sigurao će sa pet, sedam ili devet godina saznati istinu ili poluistinu. Bolje je, dakle, da mu od početka ne pri-čate ono što nije tačno, jer bi kasnije moglo da počne da vas smatra lažovom. A ako ustanovi da se iz nekog razloga niste usudili da mu kažete istinu, to podiže barijeru među vama i dete počinje da se oseća nelagodno. Smanjuje se verovatnoća da će vam kasnije postavljati druga pitanja, bez obzira na to koliko ga uznemiravaju. Drugi razlog što valja da mu istinito odgovorite na pitanja koja vam pos-tavlja sa tri godine jeste to što se dete tog uzrasta zadovoljava jednostavnim odgovorima. Stičete prak-su i izgrađujete osnov za teža pitanja koja će doći kasnije.

Ponekad mala deca kojoj je rečeno gde bebe rastu zbune roditelje time što govore kao da istovre-meno veruju i u teoriju o rodi. Ili se dešava da pobrkaju dve ili tri teorije. To je sasvim prirodno. Mala deca delimično veruju u sve što čuju, jer imaju tako živu maštu. Ne nastoje, poput odraslih, da usta-nove koji je odgovor tačan i zaborave one pogrešne. Morate da imate na umu i da dete ne može da upamti ništa što mu se samo jednom kaže. Ona pamte malo-pomalo i postavljaju vam stalno isto pita-nje, dok god nisu sigurna da su shvatila. U svakoj sledećoj fazi razvoja spremna su da saznaju poma-lo više.

247


668. Postepeni odgovori su obično zadovoijavajući. Shvatite unapred da pitanja vašeg deteta nikad neće dolaziti u onom obliku ili trenutku koji očekujete. Roditelj je sklon da zamisli prizor koji se odvija dok uveče ušuškava dete u krevet, kad je ono sklono poverljivim razgovorima. U stvari, mnogo je verovatnije da će vas pitanje zateći usred samoposluge ili dok razgovarate s trudnom komšinicom. Ako se to desi, pokušajte da ugušite želju da ga ućutkate. Ukoliko je moguće, odgovorite mu odmah. Ako nije, mirno recite: „Reći ću ti posle. O tim stvarima pričamo kad nema drugih ljudi oko nas."

Ne pravite od toga nikakvu posebnu priliku. Kad vas deca pitaju zašto je trava zelena ili zašto pas ima rep, vaš odgovor kao iz rukava ih učvršćuje u uverenju da je to najprirodnija stvar na svetu. Pokušajte da u svoje odgovore na pitanja o „životnim činjenicama" unesete isti duh prirodnosti. Imajte na umu da je u pitanju čista dečja radoznalost, iako ta tema za vas ima emotivan naboj i nelagodno vam je kad vas dete o tome pita. Čak i ako vam je nelagodno, svi su izgledi da detetu neće smetati ako mu date direktan odgovor.

Ostala pitanja - „Zašto samo oni koji su venčani imaju bebe?" ili „Šta tata ima s tim?" - možda neće ni potezati dok ne bude imalo četiri, pet ili više godina, sem ukoliko je posmatralo životinje ili ima drugove koji imaju braću i sestre koji su još bebe. Tada možete da mu objasnite da seme dolazi iz tatinog penisa i odlazi u matericu, posebno mesto koje nema veze sa želucem, u kojoj beba raste. Možda će proći neko vreme dok ne bude u stanju da vizuelizuje ovu situaciju. Kad bude spremno za to, možete mu svojim rečima ispričati nešto o ljubavi i zagrljajima.

669. Dete koje ne postavlja pitanja. Šta sa detetom koje je napunilo četiri ili pet godina, a nikad nije postavilo nijedno od ovih pitanja? Roditelji to katkad pripisuju izrazitoj detinjoj nevinosti. Me-đutim, većina profesionalaca koji rade s decom teško bi se složila s tim. Mnogo je verovatnije da je dete steklo utisak, bez obzira na to da li su roditelji to hteli, da su u pitanju nepristojne stvari. Stoga obratite pažnju na indirektna pitanja, nagoveštaje i male šale koje dete koristi da bi testiralo rekaciju roditelja.

Reći ću vam neke primere. Sedmogodišnje dete za koje svi misle da nema nikakvu predstavu o trudnoći, stalno pomalo u šali i pomalo stidljivo pokazuje na mamin veliki stomak. To je dobra prili-ka - bolje ikad nego nikad - da mu roditelji objasne neke stvari. Mala devojčica, koja je u fazi čuđenja zašto je građena drugačije nego dečaci, ponekad uporno pokušava da piški stojeći. Roditelj gotovo svakodnevno ima priliku, kad dete započne razgovor o ljudima, životinjama i pticama, da uvreba indi-rektna pitanja i pomogne mu da postavi pitanje koje ga interesuje. Tada može da mu da zadovoljava-juće objašnjenje i pored toga što dete nije postavilo direktno pitanje.

670. Kako škola može da pomogne. Ukoliko su mama i tata bez preterane nelagodnosti odgo-varali na njihova ranija pitanja, deca će od njih tražiti odgovore i kad budu starija i budu želela pre-ciznije znanje. Medutim, i škola ima prilike da pomogne. Mnoge škole nastoje da obezbede uslove da se prvaci brinu o životinjama, kao što su kunići, morski prasići ili beli miševi. To im daje mogućnost da se upoznaju sa svim aspektima života životinja - hranjenjem, borbom, parenjem, rađanjem i doje-njem mladunaca. Na neki način je lakše kad se sve to nauči u bezličnoj situaciji i tim činjenicama nad-gradi ono što su deca već naučila od roditelja. Međutim, o onome što su naučila u školi verovatno će želeti i da porazgovaraju kod kuće.

Bilo bi dobro da se do petog razreda savladaju neki osnovni pojmovi iz biologije, uključujući i razgovor o razmnožavanju. Barem nekoliko devojčica u odeljenju ulazi u pubertet i potrebno im je određeno precizno znanje o onome što se dešava. Razgovor koji se u školi odvija s donekle naučnog gledišta pomoći će detetu da kod kuće počne ličniji razgovor o tim stvarima.

Mislim da bi seksualno obrazovanje, uključujući i njegove duhovne aspekte, trebalo da bude deo sveobuhvatnog poučavanja o zdravlju i moralu, od predškolskog uzrasta pa do kraja srednje škole, a bilo bi idealno kad bi ga harmonično sprovodili roditelji i nastavnici.

671. Razgovor o seksu. Možda ste iz novinskih napisa stekli utisak da je roditeljima lako da sa svojim tinejdžerima razgovaraju o seksu. To jednostavno nije tako. U mnogim slučajevima, akutna

248


svest tinejdžera o vlastitoj seksualnosti čini taj razgovor nelagodnim, naročito izmedu oca i sina. Mno-gi očevi i sinovi ne uspevaju ni da započnu takav razgovor, a isti je slučaj i sa dosta majki i kćerki. Tada informacije - ili dezinformacije - dolaze od drugova i drugarica, starije braće ili sestara, ili iz knjiga. Dobra knjiga dobijena od roditelja može da bude od pomoći, bilo da se dete osloni samo na nju ili da ono što iz nje pročita roditelji potkrepe svojim odgovorima na njegova eventualna pitanja.

Poželjnije je, baš kao i u ranijem detinjstvu, da se razgovori povremeno i neusiljeno vraćaju na temu seksa, nego da to bude jedno veliko, svečano predavanje. Roditelj treba da bude spreman da sam polako pokreće ta pitanja kad primeti da mu dete ulazi u pubertet, jer dete to često ne čini.

672. Razgovarajte normalnim tonom. Greška u koju se lako upada, pogotovo ako su roditelji i sami vaspitavani u strahu od seksa, jeste usredsredivanje na opasne aspekte seksa. Nervozna majka može da ulije kćerki toliki strah od neželjene trudnoće da će jadna devojčica prestravljeno zaobilaziti dečake u širokom luku. Isto tako, otac može da isprepada sina pričama o veneričnim bolestima. Na-ravno, dete na pragu adolescencije trebalo bi da zna kako dolazi do trudnoće i da opasnost od ve-neričnih bolesti leži u promiskuitetu, ali ti uznemiravajući aspekti seksa ne treba da budu na prvom mestu. Adolescent treba pre svega da o seksu razmišlja kao o nečemu zdravom, prirodnom i lepom.

Kontracepcija takode treba da predstavlja obavezan deo razgovora o seksu, s konkretnim detalji-ma o odgovornosti devojčica i dečaka.

Ako jednostavno ne nalazite načina da sa svojim tinejdžerom bez zazora pričate o seksu, važno je da nađete neku drugu odraslu osobu, u koju i vi i dete imate poverenja, da to radi umesto vas.

Zabrinutim roditeljima je teško da poveruju, ali zato ljudi koji proučavaju život mladih dobro znaju da srećni, razumni i uspešni tinejdžeri retko kad upadaju u nevolje povezane sa seksom. Zdrav razum, samopoštovanje i nežna osećanja prema ljudima, koja su se u njima godinama izgrađivala, održavaju ih u ravnoteži čak i onda dok plove kroz sasvim novu fazu svog razvoja. Drugim rečima, tinejdžeri koji upadnu u nevolju zbog lošeg društva obično su deca koja nikad nisu bila načisto sa sobom i drugima.

Opasnost od plašenja deteta seksom delom je i u tome što osetljivo dete tako činite napetim i bojažljivim, a postoje i izgledi da taj strah umanji sposobnost deteta da se kasnije prilagodi bračnom životu.

673. S devojčicom je potrebno porazgovarati o seksu na početku pubertetskog razvoja (negde oko desete godine). Ona mora da zna da će joj se tokom naredne dve godine razviti grudi, iz-rasti dlačice u predelu genitalija i ispod pazuha, da će naglo porasti i dobiti u težini, da će joj se izmeni-ti struktura kože i može postati sklona bubuljicama, kao i da će za oko dve godine verovatno dobiti prvu menstruaciju. (O ovim promenama je bilo reči u odeljcima 459-463.) Vrlo je važno na koji ćete im način ispričati o menstruaciji. Neke majke ističu njene neprijatne strane, ali pogrešno je naglašavati taj deo devojčici koja je još nezrela i podložna utiscima. Neke druge ističu kako devojčica u tim pe-riodima postaje osetljiva i koliko pažljiva mora da bude. Ova vrsta razgovora ostavlja loš utisak, pogo-tovo na one devojčice koje odrastaju osećajući kako su njihova braća povlašćenija ili su sklone da suviše brinu o svom zdravlju. Devojke i žene za vreme menstruacije mogu da vode savršeno zdrav, normalan i aktivan život. Samo kod nekih od njih su grčevi toliko bolni da onemogućavaju normalne aktivnosti, ali danas postoje dobri lekovi za to.

Kad se devojčica nađe na pragu ženstvenosti, dobro je da joj se raduje, a ne da oseća strah ili ozlo-jeđenost. Najbolje bi bilo da joj povodom menstruacije naglasite da je reč o procesu kojim se materi-ca priprema za trudnoću.

Devojčica će se bolje osećati ako joj u mesecima dok čeka svoju prvu menstruaciju kupite sav potreban higijenski pribor. To će joj dati osećaj da je odrasla i spremna da uzme život u svoje ruke, umesto da čeka šta će joj on doneti.

674. S dečakom je potrebno porazgovarati o seksu na početku pubertetskog razvoja (oko dvanaeste godine). Trebalo bi da mu objasnite da su erekcije i noćne polucije sasvim normalne. Noć-ne polucije, koje se često nazivaju i vlažnim snovima, jesu izbacivanje semena (tečnosti iz prostate) u

249


snu, često u toku sna seksualne prirode. Roditelji koji znaju da je to neizbežna pojava, kao i da dečaci katkada osećaju snažnu potrebu za masturbacijom, umeju da kažu dečaku da ove stvari nisu štetne ukoliko se ne dogadaju suviše često. Mislim da je pogrešno da roditelji postavljaju bilo kakva ogra-ničenja u ovom pogledu. Nevolja je u tome što se adolescenti lako zabrinu zbog svoje seksualnosti i lako uobraze kako su „drugačiji" ili nenormalni. Ako mu kažete: „Ovoliko je normalno, a onoliko nije", vrlo je moguće da će zbog toga postati opsednut seksom. Dečacima se mora objasniti da je pod-jednako normalno ako imaju malo ili mnogo noćnih polucija, kao i da se dešava da ih savršeno nor-malan dečak uopšte nema.

Razvoj seksualnosti 675. Mi smo po svojoj suštini seksualna bića od svog prvog do poslednjeg dana. Seksualnost

je urođena i deo je naše prirode, ali kako će se tačno ta priroda izraziti umnogome zavisi od porodičnih, kulturnih i društvenih vrednosti. U nekim kulturama se ljudska seksualnost prihvata kao mndamenta-lan i prirodan deo svakodnevnog života. Na našu kulturu, s druge strane, snažno su uticali naši puri-tanski preci, koji su nam u naslede ostavili nespokojstvo u pogledu seksualnosti i njenog izražavanja. Osvrnete li se na to kako se seksualnost koristi u našoj kulturi - u reklamama, kao sredstvo za goli-canje mašte, za stvaranje profita - pomislićete da u nama ima sve manje puritanizma. Ja, međutim, mislim da je to samo privid. Opsednutost našeg društva seksom počiva upravo na njegovom potiski-vanju. Negiranje naše ljudske seksualnosti upravo je ono što podstiče njeno eksploatisanje u svim oblastima života.

676. Izražavanje seksualnosti - vaše sopstvene, kao i vaše dece - zadire u samu srž vašeg lič-nog sistema vrednosti. Koji je smisao ljudske seksualnosti? Kako bi je trebalo izražavati? Koje vred-nosti u pogledu seksualnosti želite da usadite svojoj deci? To su sve pitanja na koja ćete morati da odgovorite, prvo za sebe, a onda i za svoju decu.

Želeo bih da vam u tome pomognem, tako što ću se ukratko osvrnuti na ljudsku seksualnost tokom životnog veka. Sagledavam je, kao i svako drugi, iz vlastite perspektive, zasnovane na sledećim pre-misama: (1) seksualnost je biološka, prijatna i senzualna manifestacija životne sile, sastavni deo ljud-ske prirode; (2) u svom najlepšem izdanju, seksualnost je kreativno izražavanje ljubavi izmedu dvoje ljudi; (3) odgovorno donošenje odluka u pogledu seksualnosti i snažan osećaj za vrednosti trebalo bi da budu ciljevi koje želimo da postignemo kod svoje dece.

677. Senzualnost kod novorođenčadi. Obratite pažnju da govorim o senzualnosti, koja se odnosi na uživanje u fizičkim čulima, a ne o seksualnosti, koja je sužena na oblast reproduktivnih organa. Sve bebe nalaze zadovoljstvo u svom telu, posebno u oblastima kao što su usta i genitalije. Jedu s uživa-njem, cmokću usnama kad su site i dižu galamu do neba kad su gladne. Ne skrivaju da su oduševljene telesnim zadovoljstvima - držanjem u naručju, milovanjem, poljupcima, golicanjem i masažom. Na-čelo prijatnosti je iznad svega.

Vremenom - i zavisno od toga kako okolina reaguje na njegovu senzualnost - novorođenče po-činje da povezuje određene emocije i ideje s osećanjima prijatnosti. Ukoliko novorođenčetu koje dodiruje svoje genitalije govorite: ,,Ne! Ne radi to! To je nevaljalo!" ono počinje da povezuje to ose-ćanje s neodobravanjem.

Naravno, mada će možda prestati s tim ponašanjem, želja za prijatnošću ne iščezava niti novoro-denče razume zašto mu je ta prijatna aktivnost zabranjena. Nastaje konflikt, često jedan od prvih kon-flikata te vrste u Ijudskom životu, izmedu potreba tela i društvenih zabrana. Frojd je smatrao da način razrešavanja tog konflikta najvećim delom odreduje kakav ćemo karakter imati kao odrasle osobe.

678. Novorođenčad. U drugoj polovini prve godine novorođenčad otkrivaju svoje genitalije, na isti način kao ranije prste na rukama i nogama, nasumice istražujući sve delove svog tela. Osećaju pri-jatnost kad dodiruju genitalije, a postajući starija sećaju se te prijatnosti. Stoga će s vremena na vreme nenamerno dodirivati genitalije.

250


679. Mala deca. U uzrastu od osamnaest do trideset meseci deca postaju svesnija razlika između polova, pri čemu su naročito usredsređena na postojanje penisa kod dečaka i njegov nedostatak kod devojčica. Deca to tako vide, sve dok ne shvate da devojčice imaju vaginu i matericu u kojoj rastu bebe, koje dečaci nemaju. Ovo prirodno interesovanje za genitalije u ovom uzrastu dovodi do pojačane masturbacije.

680. Masturbacija. U uzrastu od tri godine, dečaci kojima to nije bilo zabranjivano i koji u tome nisu bili sprečavani, povremeno će masturbirati. Pored toga što će rukama trljati genitalije, možda će trljati butine jednu o drugu ili se ritmički ljuljati napred-nazad, ili pritiskati karlicu dok sede na naslonu za ruke na kauču ili fotelji ili ležeći na omiljenoj punjenoj životinji.

U ovom uzrastu, dečaci i devojčice pokazuju otvorenije interesovanje za telo dece suprotnog pola i, ukoliko im se dozvoli, spontano će se upuštati u pokazivanje i dodirivanje. Igranje kuće i doktora pomaže u zadovoljavanju seksualne radoznalosti, istovremeno omogućavajući deci da vežbaju odra-slost na neke opštije načine.

Deca ovog uzrasta dodiruju genitalije i da bi se utešila kad su napeta ili uplašena ili se pribojava-ju da bi se tom delu njihovog tela moglo desiti nešto loše.

681. Deca školskog uzrasta. Frojdovski psiholozi smatraju da postoji „latentai period" uma-njenog seksualnog interesovanja i aktivnosti između šeste ili sedme godine i početka adolescencije. Međutim, istraživači razvoja dece opažaju da većina dece tog uzrasta nastavlja da masturbira, mada manje otvoreno i manje često, jer im to prija i nastavljaju da koriste umirujuće, utešno dejstvo mas-turbacije da bi izašli na kraj s bojaznima različitih vrsta.

Poređivanje veličine penisa među dečacima i izgleda i veličine klitorisa među devojčicama nor-malno je u ovoj starosnoj grupi. Reč je o opštem procesu procene koliko ste dorasli svojim vršnjaci-ma.

682. Adolescenti. Seksualnost i romantična osećanja predstavljaju pritisak na adolescente iz nekoliko razloga. (Reč „seksualnost" koristim kad ističem biološki instinkt, a reč „romantika" kad govorim o nežnim, izrazito ličnim, idealističkim aspektima ljubavi izmedu polova, koja se uglavnom uči kroz detinjstvo provedeno s rođiteljima koji su se voleli na takav način. Shvatam da u toj upotre-bi ima raznih netačnosti; svestan sam i da danas neki ljudi smatraju da je neukusno i pretvorno nazi-vati nešto romantičnim.)

Adolescentna seksualnost izranja iz dveju ranijih, protivrečnih faza. Deca između druge i treće godine rastu duhovno, idealizujući svoje roditelje i interesujući se za romantičnu ljubav, seks i bebe. Između šest i dvanaest godina, kroz složenu interakciju emocija, potiskuju mnoga svoja osećanja vezana za romantičnu ljubav i seks, okreću se od roditelja i zaokupljaju bezličnim spoljnim svetom školovanja, prilagođavanja društvu, zakona i legendi.

U adolescenciji, biološki pritisci primoravaju decu da opet postanu obuzeta seksualnim i roman-tičnim interesovanjima. Medutim, njihov ponovo oživljen seksualni nagon još će nekoliko godina biti u konfliktu sa starim tabuima, izazivajući nelagodnost, krivicu i nespretnost. Najprostiji primer jeste stidljivost mlađih tinejdžera u odnosima sa suprotnim polom.

Ove konfliktne emocije dovode do teškoća i u odnosu dece s njihovim roditeljima. Kad se u najranijoj mladosti pojavi navala romantičnih osećanja, ona prvo kreće - poput prolećne bujice niz suvo rečno korito - prema roditelju suprotnog pola. Ipak, mlada osoba podsvesno shvata da to nikako nije u redu. Stoga je njen osnovni zadatak u ovoj fazi da preusmeri ta osećanja prema nekome izvan porodice. Deca zapravo skrivaju svoja pozitivna osećanja prema roditelju uz pomoć negativnih. Time je barem delimično objašnjeno zašto dečak tako često počinje svađe s majkom i zašto je devojčica povremeno izrazito neprijateljski raspoložena prema ocu.

Devojčica u tinejdžerskim godinama - a to podjednako važi i za dečake u tom uzrastu - u početku ne zna gde pripadaju njena osećanja. Počinje da gaji uopštena intenzivna i romantična osećanja prema različitim vrstama ljudi. Ipak, moguće je da još nije ni blizu uzrasta u kojem će ta svoja osećanja izra-ziti prema osobi svojih godina i suprotnog pola, naročito ako je stidljiva i puna ideala. Kod nje se može

251


razviti snažno divljenje prema nekoj nastavnici ili junakinji nekog romana. Barijere medu polovima se ruše vrlo postepeno. Možda će se dete u tinejdžerskom uzrastu prvo usuditi da romantično sanjari o nekom ko je nedostupan, recimo, glumcu ili glumici. Zatim dečaci i devojčice koji idu u istu školi po-činju da sanjare jedni o drugima; međutim, može da potraje dok se oni stidljiviji usude da otvoreno pokažu svoje interesovanje.

Čak i kad se mladalački instinkti probiju kroz inhibicije ranijeg perioda i devojčica počne da se vida s dečacima, deo njene energije i dalje će ostati rezervisan i posvećen idealističkim čežnjama. Jedan deo njih će osigurati da njen stav prema suprotnom polu bude romantičan i pun ideala. Drugi deo, međutim, čak i u ovoj relativno ranoj fazi razvoja, još uvek će biti sublimiran u težnje - koje, površno gledano, nemaju nikakve veze sa seksom ili čak romantičnim osećanjima - za stvaranjem lepih stvari ili davanjem doprinosa čovečanstvu.

Na samom početku svog interesovanja za suprotni pol, neki adolescenti nisu u stanju da prepoz-naju bilo kakvo seksualno osećanje prema osobi za koju gaje poštovanje i nežnost, već samo prema onima koji im se čine na neki način manje vredni. Kod manjeg broja pojedinaca ovaj se obrazac, nažalost, zadržava ćelog života. Posredi je znak ozbiljnog unutrašnjeg konflikta i roditelji koji kod svog deteta primete ovakvo ponašanje treba da potraže pomoć dečjeg psihijatra, kliničkog psihologa ili nekog savetovališta za mlade.

Sve dok deca ne postanu sigurna u pogledu svoje seksualnosti i učine je sastavnim delom svoje ličnosti, ona za njih ostaje prilično mučan, prisilan i zaseban instinkt. Nagriza ih neprestana radoz-nalost u vezi sa seksom i neodoljiva želja da je zadovolje kroz eksperimente. Ova osećanja su, narav-no, sasvim oprečna u odnosu na njihove emocije prožete idealima. Staviše, mogu biti nežno zaljubljena u jednu osobu, a ipak zateći sebe kako se kao po zadatku - oklevajući ili odvažno - udvaraju drugima na prilično bezličan i promiskuitetan naein.

Deca zašla u prve mladalačke godine umeju da produ kroz čitavu seriju slepih zaljubljivanja, i u svakom od njih je taj osećaj zaljubljenosti veoma snažan. Međutim, odljubljuju se jednako brzo kao što se i zaljubljuju. Otkrivaju da nemaju ničega zajedničkog s ljubljenom osobom. Ponekad je razlog to što se jedno ili oboje promene. Češće je, medutim, posredi što su se zapravo zaljubili u ideal koji vide jedno u drugom, a koji nema baš mnogo veze sa stvarnošću. Kako godine prolaze, postaju oprez-nija i realističnija u pogledu toga kakva im je osoba potrebna i s kakvom se osobom mogu složiti. Postepeno sazrevajući, imaju sve više da pruže jedno drugom - a to je suštinski važan sastojak istinske ljubavi.

683. Tinejdžerska trudnoća. Nekada se mlada devojka koja ostane u drugom stanju smatrala na neki način prestupnicom, jer se nije pokorila roditeljima ni vlastitim principima. Danas su umnogome opušteniji seksualni standardi i, u nešto manjoj meri, poznavanje načina za sprečavanje trudnoće, doveli do mnogo učestalijih seksualnih odnosa u mlađim godinama i trudnoća među neudatim tinej-džerkama. Ono što odrasle najviše iznenađuje i što gotovo ne mogu da shvate jeste činjenica da zane-marljivo mali procenat seksualno aktivnih tinjedžera koristi kontraceptivna sredstva, čak i onda kad su dobro upućeni od strane roditelja i lekara.

Zašto neće da preuzmu odgovornost za svoju seksualnu aktivnost? Postoje razna objašnjenja, koja se međusobno prepliću. Za neke tinejdžere, biti pripremljen znači da očekuju da će imati snošaj, što mnogi od njih baš i nisu spremni da priznaju. Više vole da o svakoj epizodi misle kao o neočekivanoj eksploziji strasti kakva se više neće ponoviti. Neke mlade devojke kažu, pošto su one (ili njihove dru-garice) više puta imale snošaj i nisu ostale u drugom stanju, da veruju da su na neki način imune na trudnoću. Ostale smatraju da je prekinuti snošaj dovoljna zaštita. Ima i tinejdžerki koje zbog sukoba s roditeljima smatraju da su nevoljene i zamišljaju kako će voleti bebu i beba njih. Neke se upuštaju u seksualne odnose s osobom koju manje ili više nežno i idealistički vole. Ostali tinejdžeri oba pola reaguju prvenstveno na fizičku potrebu i snažnu radoznalost u pogledu doživljaja koji donosi snošaj. Vrlo često, oni izbegavaju eksperimentisanje s osobom koju vole i poštuju - umesto toga se odlučuju za nekog ko im je samo fizički privlačan.

Ranije sam se bojao da će se, ako roditelji preuzmu inicijativu i počnu da upućuju svoju decu u načine sprečavanja trudnoće, to shvatiti kao podsticanje na rano eksperimentisanje sa seksom i površne veze bez ljubavi. Sada sam ubeden da neznanje i neodgovornost igraju mnogo veću ulogu u opasno-

252


sti od neželjene trudnoće. Verujem da roditelji moraju da preuzmu inicijativu. Ne samo da moraju da pouče svoju decu već i da im s vremena na vreme iznova naglašavaju, posebno ako očekuju da će im deca uskoro postati seksualno aktivna, da osobe koje se upuštaju u seksualne odnose moraju u svakoj prilici da preuzmu ozbiljnu odgovornost za kontraceptivne mere, iz obzira prema bebi, svojim rodite-ljima i svom sadašnjem i budućem životu. U isto vreme, roditelji im mogu govoriti o vlastitim ideali-ma, objašnjavajući im pri tom da je seks duhovan koliko i fizički čin i da oni, poput mnogih mladih ljudi, misle da je bolje da mladi sačekaju sa seksualnim odnosima dok ne budu sigurni da je njihova ljubav duboka i trajna, kao i da odlaganje ne znači bilo kakvo pomanjkanje seksualne moći ili nor-malnosti.

684. Koliko čednosti kod kuće? Za manje od jednog veka Amerikanci su učinili potpun zaokret od preterane viktorijanske čednosti do delimične otkrivenosti tela u kupaćim kostimima i potpune nagosti u prilično velikom broju današnjih domova. Mnogi se slažu (i ja sam među njima) da je da-našnji neformalan stav mnogo zdraviji. Vaspitači u predškolskim grupama u obdaništima, dečji psihi-jatri i psiholozi uglavnom se slažu da je za decu tog uzrasta zdravo da povremeno vide jedna drugu bez odeće, kod kuće, na plaži i u kupatilu obdaništa.

Međutim, postoje dokazi da malu decu uznemirava ako redovno viđaju roditelje nage, mada to možda neće pokazivati i sabijaće ta osećanja u sebi sve dok ne odrastu. Glavni razlog za to su inten-zivna osećanja koja mala deca gaje prema svojim roditeljima. Dečak voli svoju majku neuporedivo više nego ijednu devojčicu. Prema ocu oseća veće suparništvo i više strahopoštovanja nego prema ijed-nom dečaku. Prema tome, prizor nage majke može biti suviše stimulativan i istovremeno predstavljati priliku za svakodnevno fizičko poredenje s ocem koje ide na štetu dečaka. Ovo osećanje neadekvat-nosti može da se zadrži još dugo pošto i njegove genitalije postanu genitalije odraslog muškarca. De-čak katkada može da postane toliko zavidan da počinje da oseća kako bi rado bio nasilan prema ocu. (Očevi - nudisti ispričali su mi kako su za vreme jutarnjeg brijanja gledali kako njihovi trogodišnji ili četvorogodišnji sinovi prave pokrete kao da hoće da zgrabe i otkinu očev penis.) Potom ga more kri-vica i strah. Mala devojčica koja Često vidi svog oca nagog takođe može biti suviše stimulisana.

Ne kažem da svu decu uznemirava nagota roditelja. Mnogu čak uopšte ne, naročito ako se roditelji tako ponašaju jer propagiraju zdrav život i povratak prirodi, a ne na lascivan ili razmetljiv način. Ipak, pošto ne znamo kakav to efekat može imati na dete, mislim da bi bilo dobro da roditelji budu razum-no odeveni i da deca ne ulaze u kupatilo dok se neko od roditelja kupa ili koristi toalet. Ako vam je neprijatno, vaša deca će to osetiti, što će samo pojačati emocionalni naboj situacije.

Ukoliko se desi da radoznalo dete ipak iznenadi roditelja u kupatilu, ovaj ne treba da reaguje šoki-rano ili ljutito. Potrebno je samo da kaže: „Budi dobar i sačekaj napolju da se obučem." Posle šeste ili sedme godine većina dece počinje da želi malo više privatnosti, barem povremeno, i mislim da bi to trebalo poštovati.

Muzika 685. Muzika je deo života svih nas od samog početka. Uspavanke se pevaju bebama u svim

delovima sveta, a jasno je i da sve kulture imaju vlastitu narodnu muziku. Stvaranje muzike kao da je deo ljudskosti.

Međutim, kada je reč o važnosti koju muzika ima za decu, ima tu više od onoga što se čuje. De-vedesetih godina prošlog veka naučnici su došli do iznenađujućeg otkrića: deca predškolskog uzrasta koja su išla na časove klavira ili pevanja bila su bolja u rešavanju lavirinta, crtanju geometrijskih liko-va, kopiranju šara, a i u matematici i razmišljanju su bila bolja od dece bez muzičkog obrazovanja.

Kako je to moguće? Kao prvo, znamo da muziku obrađuje prvenstveno desna strana mozga, u ko-joj slučajno obitavaju i matematička sposobnost, dar za razmišljanje i orijentaciju u prostoru. U ranom detinjstvu muzika može da predstavlja vežbu za desnu stranu mozga, što se isplaćuje u vidu njenog kasnijeg boljeg opšteg mnkcionisanja. To je još jedan primer kako rana iskustva imaju uticaja na rast i razvoj mozga.

Praktične primene ovih otkrića jasne su koliko i zabavne: bebe i mala deca slušaju muziku od prvih meseci. U najranijem detinjstvu to može da deluje poput uspavanke koju im roditelji pevaju pred

253


spavanje, pesama koje im pevaju dok ih drže na rukama ili puštanja muzike s traka koju slušaju dok leže u krevetiću. Kad bude malo starije, malo dete se može uključivati u muzičke igre, kao što su „Ringe, ringe, raja", „Kolariću-paniću" i sl. Dajte mu klavir - igračku ili ksilofon da „svira" na njima. Proverite da li je pevanje i igranje deo svakodnevice u obdaništu u koji ste upisali dete, ili programa kojeg se drži siterka, ukoliko dete ne ide u obdanište.

Kad dete doraste do škole, mogli biste da razmotrite mogućnost da ga uporedo upišete i u muzičku školu ili ga dajete na privatne časove muzike. Mislim da vredi pokušati, ali imajte pri tom na umu da je muzikalnost dar i da su neka deca prirodno muzikalnija od druge. Podstičite dete da svira bilo koji instrument koji odabere, ali ako odluči da mu se ne dopada ili ne želi da vežba, na vašem mestu ne bih suviše navaljivao. Umesto da časove muzike pretvarate u još jedno nadmetanje volja, pitajte dete da li bi radije išlo na časove plesa ili pevanja, upisalo se u neki hor i sl.

Dobar primer kako mala deca mogu da uživaju u muzici je tzv. suzuki škola violine, u kojoj deca u grupama uče da sviraju. Duh grupe stalno sokoli njihov entuzijazam, dok pojedinačni časovi izisku-ju unutrašnju rešenost da se savlada težak izazov, koju mnoga mala deca nemaju.

Najbolji način da vaše dete nauči da voli muziku jeste da je učinite delom svog svakodnevnog ži-vota. Idite zajedno na koncerte. Pevajte zajedno u kolima, uz muziku s radija. Zaplešite u dnevnoj sobi kad god vas raspoloženje ponese. Ljubav prema muzici je poklon koji možete dati detetu, a koji će se kasnije na više načina isplaćivati kroz ceo njegov život.

Maniri Neki nas nazivaju neuglađenim društvom, a ako se osvrnete oko sebe, možda ćete se i složiti s

njima. Čini se da postaje sve prihvatljivije da i odrasli i deca sve više psuju, viču jedni na druge s naj-manjim povodom ili upadaju negde preko reda. Kao da pravilo glasi: „Svako za sebe. Probij se napred dok možeš."

Sećam se vremena kad su ljudi bili uljudniji, tempo sporiji, a napredovanje nije bilo primarna ambicija. Mnogo je razloga za ovaj raspad učtivosti, a i mnogo roditelja koji smatraju da je brigu o le-pim manirima pregazilo vreme i da bi decu trebalo puštati da se prirodno razvijaju. Neki me čak optu-žuju da sam odgovoran za ovu „preteranu popustljivost" - što je optužba koju smatram smešnom jer sam upravo suprotno od toga. Mislim da bi poučavanje o dobrim manirima trebalo da bude sastavni deo podizanja dece. Lepo ponašanje saopštava deci dobru poruku, a to je da u našem društvu postoje određeni prihvatljivi načini postupanja i da uljudnost prema drugim osobama čini svakog srećnijim i dostojnijim ljubavi.

686. Dobri maniri dolaze prirodno. Naučiti decu da kažu „molim" i „hvala" zapravo nije prvi korak. Najvažnije je da ih naučite da vole ljude i osećaju se dobro u vlastitoj koži. Bez toga, biće teško naučiti ih čak i površnim manirima.

Važno je i da ih ne zbunjujete u prisustvu nepoznatih osoba. Skloni smo, pogotovo ako nam je to prvo dete, da ga odmah predstavimo odraslom gostu kojeg ne poznaje i teramo ga da nešto kaže. Međutim, kad tako nešto uradite dvogodišnjem detetu, uspevate samo da ga spetljate. Ubuduće će se osećati nelagodno čim vidi da se pozdravljate s nekim, jer zna da će za tili čas dospeti u središte pažnje. Mnogo je bolje da prve tri ili četiri godine, kad je detetu potrebno neko vreme da pridošlici „uzme meru", odvučete pažnju posetioca od deteta, a ne da je usmeravate prema njemu. Dete sa tri ili četiri godine verovatno će nekoliko minuta posmatrati kako njegovi roditelji pričaju s njemu nepoznatom osobom, da bi se potom iznenada iz prikrajka oglasilo primedbom tipa „voda se izlila iz klozeta i po-plavila pod". To baš i nije u skladu s pravilima bontona, ali je sasvim normalno ponašanje, jer dete želi da podeli s drugom osobom jedan uzbudljiv doživljaj. Ukoliko zadrži takvo raspoloženje prema ljudi-ma koje prvi put vidi, ubrzo će naučiti kako da na konvencionalniji način pokaže svoje prijateljske namere.

Važno je i da deca odrastaju u porodici čiji su članovi uvek uviđavni jedni prema drugima. Tako upijaju u sebe ljubaznost. Žele da vam kažu „hvala" zato što i drugi članovi porodice to govore i zaista i misle. Uživaju da se rukuju i govore „molim". Međusobna učtivost roditelja i njihovo učtivo pona-šanje prema deci od presudnog su značaja.

254


Mislim da je veoma važno učiti decu da budu uljudna i obzirna - što nije uvek lako, pogotovo kad su mala. Dobro je da razmislite o tome šta se u vašoj porodici smatra važnim. Kakvu biste vrstu učti-vosti i manira želeli da vidite kod svoje dece? Potom vodite računa da budete dobar primer. Ako se to radi u prijateljskom duhu, deca će se ponositi kad nešto nauče. Sto je još važnije, svi vole decu koja se lepo ponašaju i ljute se na onu koja su neučtiva i nepromišljena. Prema tome, dužnost roditelja pre-ma deci je da od njih naprave ličnost koju će drugi moći da vole. Uvažavanje od strane drugih dopri-neće da deca postanu još bolja.

Dužnosti i obaveze 687. Neka uživaju u svojim dužnostima. Kako deca nauče da prihvataju razne dužnosti? Sama

njihova priroda je takva da počinju da osećaju da su samostalno oblačenje, pranje zuba, odlaganje otpadaka na pravo mesto i sređivanje svojih stvari uzbudljive i „odrasle" radnje. Ukoliko roditeljima uspe da ostanu u dobrim odnosima s njima, deca će, kako budu rasla, uživati u sitnim poslovima, kao što su donošenje pošte ili grabuljanje travnjaka, jer će im biti stalo da imaju udela u važnim poslovi-ma i ugode majci i ocu. Od deteta od dve godine može se očekivati da posle igranja bez posebnog upo-zoravanja pokupi svoje igračke. Trogodišnjaci već mogu da imaju neka sitna zaduženja kao što je pomoć u postavljanju stola ili pražnjenje korpi s otpacima, iako time neće uštedeti baš mnogo posla svojim roditeljima. Sa sedam ili osam godina, trebalo bi da svakodnevno obavljaju zaista korisne pos-love. Niko ne može da vaspita decu tako da u svakom trenutku budu spremna na saradnju, ali ako shva-timo da dete želi da bude od pomoći, manje je verovatno da ćemo od kućnih poslova praviti neprijatne dužnosti ili ih dodeljivati deci kad smo nervozni.

Od dece se ne može očekivati da se uvek odgovorno odnose prema svojim dužnostima - čak ni od petnaestogodišnjaka. (I većina odraslih ponekad ima propusta u odgovornosti.) Morate da ih pod-sećate. Ako imate strpljenja, pokušajte da to učinite bez podizanja tona i učtivo, kao da razgovarate s odraslom osobom. Gundanje i prizvuk omalovažavanja u glasu ubijaju sav ponos obavljenim poslom. Od velike je pomoći i da deci dodelite dužnosti koje mogu da obavljaju u društvu drugih članova porodice, kao što su brisanje sudova ili šišanje trave. Činjenica da pomažu odraslima čini dužnost zabavnijom i podsticajnijom.

688. Samostalno oblačenje. U uzrastu od jedne godine do osamnaest meseci deca počinju da pokušavaju da se sama svlače. (Vrh čarape vuku direktno prema stomaku, pa se čarapa tako drži na nozi kao da je zalepljena.) Sa dve godine, sasvim lepo uspevaju da se oslobode odeće. Zatim počinju da pokušavaju da se oblače, ali se skroz spetljaju. Potraje oko godinu dana dok ne uspeju da nauče da obuku one jednostavnije delove odeće i još godinu - do četvrte ili pete godine - da savladaju i one komplikovanije zadatke, kao što su pertle i dugmad.

Ovaj period od jedne i po do četiri godine iziskuje mnogo taktičnosti s vaše strane. Ako ne dozvo-lite detetu da uradi ono što je u stanju ili se mnogo mešate, vrlo je verovatno da ćete ga naljutiti. Uko-liko nema prilike da uči onda kad ga to interesuje, moguće je da će izgubiti volju. A opet, ako mu uopšte ne pomažete, nikad se neće obući i biće razočarano što nije uspelo. Možete mu taktično pomoći u onome što može da uradi uz malo asistencije. Navucite mu čarape dopola, tako da je dalje lako. Izvadite iz ormana sve što će obući. Pustite ga da ono obavlja lakše poslove dok vi završavate one teže. Kad se spetlja, ne insistirajte da vi preuzmete već samo ispravite odeću kako bi moglo da nastavi. Ako dete oseća da ste na njegovoj strani, a ne protiv njega, mnogo je spremnije na saradnju. Mada, istini za ljubav, biće vam potrebno mnogo strpljenja.

Drugi izvor sukoba odnosi se na to ko će izabrati šta će dete obući. Neki roditelji nikad ne dozvo-ljavaju deci da izaberu i za njih je to svakodnevna bitka. Jedno od rešenja bi bilo da se s detetom do-govorite oko određenih aktivnosti za koje može samo da bira odeću i obuću, u razumnim granicama (ne mogu lakovane cipelice da se nose na plažu) i odredenih događaja (praznični izlasci, venčanja) u kojima roditelj ima poslednju reč. Mislim da se roditelji toliko uzbuđuju oko odeće jer im se čini da ljudi sude po njima prema tome kako im je dete obučeno.

255


689. Pospremanje stvari. Ako je vaše dete još veoma malo, a vi od njega očekujete da pospremi svoje igračke nakon igranja, to možete da učinite delom igre: „Velike kocke slažemo ovako, na veliku gomilu, a male ovako, u korpu. A ovde nam je kao bajagi garaža, tu ćemo da ostavimo automobilčiće da spavaju." Sa četiri ili pet godina dete će već imati uvreženu naviku da posprema za sobom i uživaće u tome. Cesto nećete morati ni da ga podsećate. Ali ako vidite da mu je potrebna pomoć, budite drug i pomozite mu.

Ako trogodišnjem detetu kažete: „Hajde sad lepo pospremi svoje stvari", to zvuči neprijatno. Čak i ako uživa u tome, dajete mu da radi nešto za šta praktično nijedan trogodišnjak nema dovoljno upor-nosti da uradi do kraja. Štaviše, dete tog uzrasta prolazi kroz fazu inaćenja. Ako mu veselo pomognete da spremi svoje igračke, time ne samo da doprinosite stvaranju njegovog pozitivnog stava već i poš-teđujete sebe dugotrajnih rasprava.

Obavljanje sitnih poslova i zaduženja često je detetov prvi korak u pravcu odgovomog ponašanja. Ta zaduženja mu pomažu da počne da shvata da je život nešto više od pukog staranja o sebi i da on delom znači brigu o drugima. Uči i da se obaveze moraju izvršiti čak i kad nije raspoloženo za to, kao i da je ono dostojan član veće grupe - u ovom slučaju svoje porodice, a kasnije društva kao celine. Bez obzira na to koliko se žali i inati, zaduženja su način da se podstiče njegovo poistovećivanje s poro-dicom i savladavanje suštinski važnih lekcija koje će mu biti potrebne u kasnijem životu.

Citanje 690. Podsticanje ljubavi prema čitanju. Svet se kreće vrtoglavom brzinom. Televizija hipnotiše

decu, ne tražeći od nje više od trideset sekundi koncentracije odjednom. Prizori se neprestano sme-njuju. Zabavljamo se uglavnom pasivno: sedimo i gledamo šta se dešava na ekranu televizora, komp-jutera ili biskopskom platnu. Da li će nas ta frenetična pasivnost koštati? Mislim da hoće.

Jedna studija je pokazala da su deca u jednom kanadskom gradiću počela manje da čitaju kad se pojavila televizija. Za razliku od većine drugih zabava, čitanje je aktivnost koja iziskuje aktivno sude-lovanje. Čitajući, mi zapravo radimo - aktivno posmatramo slova, proničemo u smisao reči i pratimo nit priče. Za čitanje je, iznad svega, potrebna mašta - popunjavanje praznina u priči, zamišljanje kako izgledaju zlikovci, stavljanje sebe na mesto glavnog junaka ili junakinje. Reč je o vrsti aktivnog uče-stvovanja koju su naši masovni mediji zatrli. Deca su u opasnosti da steknu potrebu za još jačom čulnom stimulacijom. Da li to zaustavlja razvoj aktivnog unutrašnjeg života?

691. Ima više razloga da podstičete decu da čitaju. Citanje je sposobnost koja predstavlja pre-duslov za uspeh u školi. Naposletku, čak i kompjuterski zaluđenici prvo moraju da nauče da čitaju kako bi mogli da se služe priručnicima. Studije pokazuju da su revnosni čitaoci bolji učenici. Upotreba knjiga prilikom pomaganja deci koja imaju problema (biblioterapija) kao da je delotvornija od ko-rišćenja video-traka, jer iziskuje sudelovanje deteta u procesu. Ukratko, čitanje je jedna od malobroj-nih prijatnih i poučnih životnih aktivnosti za koje nije potrebna struja.

Predlažem da od samog početka počnete da kod svog deteta negujete ljubav prema čitanju i pisa-noj reči. Kad bude imalo četiri do šest meseci, možete da počnete da mu čitate. Nabavite slikovnice od debelog kartona ili kvalitetne plastike, koje može do mile volje da žvaće, glođe i balavi. U tom uzrastu ga, naravno, ne interesuju slike ni priča. Ali, dok vam dete sedi u krilu i posmatra zajedno s vama tu čudnu knjigu sa slikama, vi polažete temelj.

Kad bude starije, recimo sa devet do dvanaest meseci, sadržaj postaje važniji. Zajedničko „čita-nje" knjige divan je način da se podstakne razvoj govora. Šarene slike postaju inspiracija za nove reči. Pomažu deci da shvate da slike predstavljaju stvarne predmete. Dok pokazujete slike detetu, činite to izražajno i s entuzijazmom!

Kad vaše dete bude imalo osamnaest meseci, priče će takođe počinjati da dobijaju značenje. Možda će uviđati da postoji razlika između reči i slika i početi da se pita šta znače ta slova. Iako još nema pomena o čitanju, dete uči da gleda u knjigu i uživa u tome - a to su preduslovi za kasnije uspešno čitanje.

Predlažem da detetu čitate što češće, barem jednom ili dva puta dnevno. Pored toga, čitanje priče pred spavanje ili, kad je posredi starije dete, poglavlja neke duže knjige, jeste divan večernji ritual koji podrazumeva bliskost, toplinu i maštu.

256


Kad bude starije, možete podsticati dete da samo čita - kvalitetne stripove, dečje časopise i knjige. Važno je da dete revnosno čita. Naravno, na vama je da podstičete dobre knjige i lepu dečju literatu-ru, ali važno je i da čita ono što voli. Deca vole da se pretplaćuju na časopise i dobijaju poštu na svoje ime.

692. Porodični čitalački čas je drugi način da podstičete čitanje. Vaše dete je tada svedok usta-ljene navike odraslih da čitaju i uči da je takvo čitanje snažna porodična vrednost. Zamolite prijatelje da vašem detetu za rođendan poklanjaju knjige. Neka u vašoj kući uvek bude časopisa i knjiga. Pri-bojavam se da bi čitanje moglo da postane jedno od onih izgubljenih umeća, koje su elektronski medi-ji učinili zastarelim. Dar čitanja je dar mašte, pristupa novim svetovima i uspehu u školi. Pobrinite se da vaše dete nauči da poštuje i voli taj dar.

Igra i društvenost

693. Posao deteta je da se igra. Kad vidimo decu kako prave građevine od kocaka, pretvaraju se da su avion ili uče da preskaču konopac, skloni smo da na svoj zbunjeni odrasli način poverujemo kako je to samo zabava, za razliku od ozbiljnih stvari kao što su pisanje domaćih zadataka ili obavljanje posla na radnom mestu. Zbunjeni smo jer su nas u detinjstvu uglavnom učili da je igra zabava, učenje dužnost, a posao kulučenje.

Beba koja prebacuje zvečku iz jedne ruke u drugu ili uči da četvoronoške silazi niz stepenice, i malo dete koje gura kocku duž pukotine u podnoj dasci zamišljajući da vozi kola - oboje su se dali na težak posao da nauče nešto o svetu. Obučavaju se za one ozbiljnije stvari koje će doći kasnije, baš kao što srednjoškolac uči geometriju. Deca vole da se igraju, ali ne zato što je igranje lako već upravo zato što je teško. Svakog sata u svakom danu, ona teže da napreduju do još težih dostignuća i rade ono što rade starija deca i odrasli.

Roditelji jednog jednogodišnjaka žale se kako se brzo zasiti slaganja kocaka i jedino hoće da se igra loncima i šerpama, stavljajući manje u veće i slažući ih. Jedan od razloga je to što zna da se nje-govi roditelji „igraju" loncima i šerpama, a ne kockama. Zato su lonci i šerpe zabavniji.

694. Najbolje su najjednostavnije igračke. Deca obično najviše vole najjednostavnije igračke i njima se najduže igraju. Nije to zato što su deca prostodušna ili nedovoljno pametna; to je zato što imaju tako mnogo mašte. Imate, na primer, dve vrlo različite vrste vozića - igračaka: jedan je od meta-la, obojen tako da izgleda kao pravi i predviđen je da ide po šinama; drugi je od običnih drvenih pravougaonika koji se lako spajaju. Sve što mala deca mogu s vozićem koji izgleda kao pravi jeste da uzmu jedan vagon i guraju ga po podu; za njih je suviše komplikovano da ga polože na šine ili prikače nekoliko vagona jedan za drugi. Ne mogu čak ni da stave nekog u putničke vagone, sem ukoliko krov može da se skine. Igranje tim vozićem brzo im dosadi. Drvene kocke su nešto drugo. Deca mogu da ih povežu i dive se dugačkom vozu koji su sama napravila. Dve kocke su kamion s prikolicom. Ako nagomilaju male kocke na velike, imaju natovarene vagone ili prikolice kamiona. Kad se zasite kopna, kocke se pretvaraju u brodiće ili remorkere. Igra ovim kockama može da traje u nedogled.

Ponekad je roditeljima koji nemaju mnogo novca teško što svojoj deci ne mogu da kupe blistav metalni automobil s pedalama ili kućicu za lutke. Ali, pomislite samo šta deca mogu da urade s ve-likom kartonskom kutijom. Ona može na smenu, po potrebi, biti krevet, kuća, kamion, tenk, tvrđava, kućica za lutke ili garaža.

Nemojte zbog ovoga pomisliti da više nikad ne bi trebalo da kupite detetu nijednu lepu igračku. Doći će vreme kad će ono svim srcem želeti tricikl ili kolica za lutku, a vi ćete želeti da mu to kupite ako možete. Hteo sam samo da kažem da su jednostavne igračke prve na redu. One druge kupujte onda kad budete mogli, pošto utvrdite u kojim igračkama vaša deca zaista uživaju.

Dok još ne ume da koristi ruke, beba uživa da posmatra jarko obojene ili crno-bele predmete koji vise na kanapčetu razapetom popreko prko krevetića i koje kretanje vazduha lagano pomera. U drugoj polovini prve godine obožava stvarčice koje može da muva po rukama, koje zveckaju ili su dobre za žvakanje, kao što su plastične igračke (više manjih krugova nanizanih na jednom većem, na primer). S njih ne silazi boja i nema opasnosti od krhotina, kao što je slučaj s tankim celuloidnim igračkama.

257


Od dvanaest do osamnaest meseci dete je opčinjeno stavljanjem jednih stvari u druge i guranjem ili vučenjem igračaka (ili koječega drugog) naokolo. Kocka na točkićima, koja još ima i rupe za drvene klinove, omiljena je većini dece, ali isto je tako dobra i obična kutija za koju je zakačen kanap. Mora se priznati, guranje ima prednost nad vučenjem, zato je zvono na točkićima, koje se gura štapom, toliko popularno. Velike kocke koje se guraju jedne u druge neće nikad uspevati da zadrže pažnju dete-ta onoliko dugo kao šerpe, lonci, cediljke i kašike.

Krpene lutke i plišane životinje voli većina male dece, mada ima i one koja u tim igračkama ne nalaze nikakvog smisla.

Približavajući se drugom rođendanu, deca su sve zainteresovanija za imitiranje. U početku su to stvari koje roditelji često rade, kao što su pranje sudova, čišćenje ili brijanje. Posle druge godine, nji-hova mašta postaje kreativnija. To je period kojim dominiraju lutke i nameštaj za lutke, kamiončići i automobilčići i, iznad svega, kocke. Vertikalno poslagane kocke predstavljaju „soliter"; horizontalno poslagane, one čine voz. Mogu da budu poslagane na podu u konturama koje predstavljaju „kuću" ili „čamac" u kojima se sedi, i tako u nedogled. Pozamašna kesa puna drvenih kocaka različitih oblika za svakog je šestogodišnjaka vredna koliko deset drugih igračaka.

695. Pustite decu da se igraju na vlastitom nivou. Odrasla osoba koja se igra s detetom često je sklona da suviše komplikuje igru. Roditelji koji su svom malom detetu kupili lutku s kompletnom garderobom želeli bi da je odmah i obuku, i to po svim propisima, počevši od donjeg veša. Malo dete, međutim, možda želi da počne od crvene jakne. Majka kupi svojoj kćerkici koja leži bolesna kutiju bojica i bojanku. Dete uzme narandžastu bojicu i počne da žvrlja preko cele strane, ne obraćajući pažnju na linije, ne sekirajući se što u narandžasto boji nebo i travu. Roditelju je teško da se ne umeša: ,,A ne, ne tako. Vidi, to se ovako radi." Ili, otac koji nikad nije imao prilike da se igra vozićima kupi svom trogodišnjaku za Božić ceo komplet. Otac ne može da dočeka da počne da se igra i sastavlja šine. Ali, dete uzima jedan vagon i baca ga na drugi kraj sobe. ,,Ne, ne!" kaže otac. „Staviš ga na šine, ova-ko." Dete počinje da gura vagon, ali on na krivini ispadne iz šina. „Ne, ne", opet će otac. „Moraš da naviješ lokomotivu i onda ona vuče vagone po šinama." Međutim, jadno dete nema snage da navije lokomotivu niti je još uvek dovoljno spretno da namesti vagone na šine, a u tom uzrastu mu ionako nije stalo do realizma. Pošto je otac petnaest minuta ponavljao samo ,,ne" i „nemoj", kod deteta se raz-vija snažna odbojnost prema limenim vozićima i nelagodno osećanje da nije doraslo očevim očeki-vanjima, stoga odlazi da se zabavlja nečim drugim.

Za pravilno oblačenje lutaka, pažljivo bojenje i igranje vozićima, deca se zainteresuju tek u odre-đenim fazama razvoja. Nema svrhe da ih požurujete. Ako to pokušate, postići ćete samo da se osete nesposobnom, nanoseći im tako više štete nego koristi. Vaša deca vole da se igrate s njima, ako ste spremni da to činite na njihovom nivou. Pustite ih da vam pokažu kako. Pomozite im ako traže da im pomognete. Ako ste im kupili suviše komplikovanu igračku, ili ih pustite da je pogrešno koriste na vlastiti način ili je taktično sklonite i dajte im kad budu stariji.

696. Ne možete ih primorati na velikodušnost. Kad deca tek počnu da se igraju s drugom decom, sklona su da bez velikih ceremonija otimaju igračke jedna drugima. Malo dete nikad neće iz čiste ljubaznosti dati nešto svoje. Ili ga se grčevito drži, kao da mu život od toga zavisi, pri tom možda neštedimice udarajući napasnika, ili ga predaje, zbunjeno napadom. Roditelji umeju da se užasnu kad vide ovakva dešavanja. Ako vaš dvogodišnjak stalno otima igračke drugoj deci, ne znači da će izrasti u siledžiju. Jednostavno je premlad da bi gajio osećanja prema drugima. Pustite ga da otima. Ukoliko to stalno radi, možda će pomoći ako ga pustite da se povremeno igra s malo starijom decom, koja umeju da se bore za svoja prava. Ako uvek pikira na određeno dete, biće bolje da se neko vreme ne igraju zajedno. Ukoliko vaše dete povreduje neko drugo ili izgleda kao da planira ubistvo, iz tih stopa ga odvedite odatle, bez vike i predavanja, i zainteresujte za nešto drugo. Bolje je da ga ne terate da se postidi pred drugima - osetiće se napušteno, što će ga samo učiniti agresivnijim. Ako dete nastavlja da bude neuobičajeno agresivno i s tri ili više godina, i imate utisak da nije naučilo ništa o zajedničkoj igri, vreme je da se preispitate u pogledu njegove prilagođenosti u kući. Savetovališta za decu mogu najlakše i najbolje da pomognu upravo kod ovih ranih i manje ozbiljnih problema.

258


Ako vaše dvogodišnje dete ni za živu glavu nikom ne da ništa svoje, ponaša se normalno za svoj uzrast. Velikodušnost će se ispoljavati vrlo postepeno, duhovnim odrastanjem i učenjem da voli drugu decu i uživa u igri s njima. Ukoliko ga naterate da se odrekne svoje omiljene igračke kad god je neko drugo dete poželi, samo ćete mu usaditi osećaj da se ceo svet nameračio da mu oduzme njegove stvari - ne samo deca već i odrasli - a to će ga učiniti još posesivnijim. Kad dete dostigne fazu u kojoj uživa da se igra s drugima, otprilike s tri godine, možete da pomognete da se zajednički igraju. „Neka prvo Miša vuče Saru u kolicima, a onda će Sara da vuče njega." Na taj način zajednička igra postaje zaba-va, a ne neprijatna dužnost.

259

UOBICAJENI PROBLEMI U PONASANJU

Ljubomora među braćom i sestrama 697. Izvesna ljubomora među braćom i sestrama je neizbežna. Ako nije preterano ozbiljna,

verovatao će pomoći deci da izrastu u tolerantnije, nezavisnije i velikodušnije osobe. Uopšte uzev, ljubomore je manje tamo gde postoji veća saglasnost među roditeljima. Kad su sva deca zadovoljna toplom ljubavlju koja im se pruža, imaju manje razloga da zavide na pažnji koju roditelji poklanjaju njihovoj braći i/ili sestrama.

U osnovi, ono što svakom detetu uliva sigurnost unutar porodice jeste osećanje da ga roditelji vole i prihvataju onakvog kakvo je. Ukoliko ga stalno porede s drugim svojim detetom, otvoreno ili samo u mislima, dete to oseća i nesrećno je i ozlojeđeno prema tom bratu ili sestri i prema roditeljima.

Nasekirana majka koja se iz petnih žila trudi da savršeno ravnopravno tretira svoju ljubomornu decu može reći: „Evo, Suzana, jedna crvena vatrogasna kola za tebe. A za tebe, Tomice, ista takva, sa-mo plava." Umesto da budu zadovoljni, svako od njih s podozrenjem zagleda obe igračke ne bi li uočilo neku razliku među njima. Kao da je mati rekla: „Ovo sam ti kupila da ne bi rekla kako više vo-lim tvog brata", umesto: „Kupila sam ti ovo jer znam da ti se dopada."

Što manje poređenja pravite medu svojom decom, pozitivnih ili negativnih, tim bolje. Reći dete-tu: „Zašto ne možeš da se ponašaš pristojno kao tvoja sestra?" znači stvoriti u njemu odbojnost prema sestri i prema samoj pomisli na pristojnost. Ako devojčici u pubertetu kažete: „Nema veze što te dečaci ne zovu da izađete toliko kao tvoju sestru. Ti si mnogo pametnija od nje, a to je ono što je bitno", time omalovažavate njen jad što je dečaci ne zovu na izlaske i nagoveštavate da ona, zapravo, ne bi treba-lo da oseća to što oseća - što je samo podloga za još veće rivalstvo.

Uopšte uzev, najbolje je da se roditelji uzdržavaju od mešanja u svade među decom koja su u sta-nju da zastupaju vlastita prava. Kad se roditelji namere da nađu krivca, to samo podstiče ljubomoru kod jedne zaraćene strane. Deca se, u većoj ili manjoj meri, prepiru zbog ljubomore podstaknute time što svako od njih želi da bude mezimac roditelja. Kad roditelji požure da zauzmu nečiju stranu, u smis-lu da pokušaju da odrede ko je u pravu, a ko nije, ubrzo će ponovo izbiti svađa. Bitka se pretvara u turnir, da bi se videlo kome će se mama privoleti, barem tog puta. Svako od dece želi da osvoji nak-lonost roditelja i vidi kako grde ono drugo.

Ako vam se čini da morate da se umešate i prekinete svađu, da biste spasili glave, ruke i noge od povreda, sprečili nepravdu starijeg u odnosu na mlađe ili prosto uspostavili mir i tišinu, najbolje je da zahtevate da smesta prestanu sa svađom, odbijete da saslušate bilo kakve argumente, pravite se da vas ne zanima ko je u pravu (sem ako neko od njih nije počinilo očigledan prekršaj), usredsredite se na ono što vam valja dalje činiti i oprostite i zaboravite celu stvar. Ponekad im možete predložiti neki kompromis, ponekad spas leži u odvlačenju pažnje na nešto drugo, a ponekad decu morate da razdvo-jite i pošaljete na neutralne, donekle dosadne, ali svakako odvojene lokacije.

Mislim da roditelji ne treba da ignorišu vrlo česte svade. Predlažem da svojoj deci kažu: „Pomi-slite samo koliko su svi oko vas nesrećni kad vide kako se svadate. Znam da sam ja jako nesrećna zbog toga."

698. Ljubomora prema novoj bebi. Zamislite ovaj scenario: vaš muž se jednog dana pojavljuje s drugom ženom i saopštava vam: „Draga, volim te isto kao što sam te oduvek voleo, ali odsad će i ona živeti s nama. Usput, posvećivaću joj mnogo vremena i pažnje jer sam lud za njom, a uz to, ona je mnogo bespomoćnija u odnosu na tebe i zato sam joj potrebniji. Zar to nije divno? Sigurno si odu-ševljena." Šta mislite, koliko biste se vi oduševili time?

260

Uobičajeni problemi u ponašanju

Čuo sam za klinca koji je potrčao za patronažnom sestrom kad je odlazila i pozvao je da se vrati: „Teto, zaboravili ste da ponesete vašu bebu!"

Osećanje rivalstva je katkada intenzivnije kod prvorođenog deteta, jer je ono naviklo da bude u centru pažnje i nije imalo konkurencije. Mlađe dete se od rođenja navikava na to da ne uživa nepode-ljenu pažnju roditelja. Jasno mu je da je samo jedno od dvoje ili više dece. To ne znači da ga ne muči ljubomora prema još mlađem detetu u porodici. I te kako ga muči. Više zavisi od toga kako se roditelji ponašaju u toj situaciji nego da li je dete najstarije ili nije.

699. Ljubomora može da bude korisna i štetna. Ljubomora i rivalstvo pobuđuju snažne emo-cije, čak i kod odraslih. Malo dete, medutim, može da bude više uznemireno jer ne zna kako da izađe na kraj s njima. Mada se te emocije ne mogu u potpunosti sprečiti, možete da učinite mnogo da se one svedu na minimum ili čak preobrate u pozitivna osećanja. Ako vaše dete naposletku shvati da nema razloga da se pribojava rivala, to jača njegov karakter u smislu da će kasnije u životu umeti bolje da se snade u takvim situacijama na poslu i u kući. Nije važno što dete oseća ljubomoru, jer to je nor-malno, već kako razrešava to osećanje. Možete da mu kažete: „Znam da si Ijuta i ljubomorna, ali nećeš se osećati ništa bolje ako povrediš bebu." A možete i da dodate: „Mnogo te volim. Volim i tebe i bebu." Ako je dvogodišnje dete, na primer, ošamarilo bebu, možete uzeti njegovu ručicu i njome pomilovati bebu: ,,0na te voli." Osećanja starijeg deteta su pomešana; vi možete da pomognete da ljubav izbije na površinu.

700. Pripremanje terena za dolazak bebe. Dobro je da detetu unapred kažete da će dobiti batu ili seku, ukoliko je dovoljno staro da uopšte shvata šta to znači (barem godinu i po), tako da može postepeno da se navikava na tu pomisao, mada je ona još uvek jako daleko od stvarnosti. Naravno, svoja objašnjenja morate da uskladite s razvojnim nivoom svog deteta. A bez obzira na to koliko mu objašnjavali, ne možete ga zaista pripremiti za osećaj prave, žive bebe u kući, koja zahteva pažnju. Vaš zadatak je samo da s detetom otpočnete povremene razgovore o novoj bebi, gde će ona spavati i koja će biti njegova uloga u staranju o njoj, kao i da ga neprestano uveravate da ga volite kao što ste ga uvek voleli. Ne preterujte s oduševljavanjem i nemojte očekivati da ono bude preterano oduševljeno zbog dolaska bebe.

Dolazak bebe treba što manje da izmeni život starijeg deteta, pogotovo ako je do tada bilo jedinče. Naglasite konkretne stvari koje se neće menjati: i dalje ćeš imati svoje omiljene igračke; i dalje ćemo da odlazimo u tvoj omiljeni park da se igraš; i dalje ćemo da se čašćavamo onako kako najviše volimo i imaćemo svoje specijalno vreme za druženje.

Bolje je da sve neophodne promene izvršite nekoliko meseci unapred. Ako starije dete još nije odbijeno od dojke, za njega će biti lakše da to učinite tada, a ne da se kasnije oseti odbačenim zbog nove bebe. Ako njegovu sobu nameravate da date bebi, preselite ga u novu nekoliko meseci pre njenog dolaska, kako bi to shvatilo kao „avanzovanje" zato što je poraslo, a ne da misli kako ga je beba iste-rala iz njegove rođene sobe. Isto važi i za prelazak u veliki krevet. Ukoliko dete treba da krene u obda-nište, bolje je da to bude par meseci pre nego što se rodi beba. Ništa ne nagoni dete da se protivi od-laženju u obdanište koliko osećanje da ga je tamo proterao nekakav uljez. Ali, ako već ide u obdanište i ima društveni život i izvan kuće, to će umanjiti njegovo osećanje rivalstva kod kuće.

701. Za vreme porođaja. Neki roditelji se nadaju da će malo dete biti manje ljubomorno ukoliko prisustvuje porođaju. Ne slažem se s tim, jer mislim da je to suviše uznemiravajuće iskustvo, koje dete nije u stanju da razume.

702. Posle porođaja, kad je beba oprana i povijena i sve se lepo smiri, treba je pokazati starijem bratu ili sestri. Dete treba podstaći da slobodno dodiruje bebu, priča joj i pomaže u staranju o njoj, obavljajući neke jednostavne zadatke, recimo da mami doda pelenu kad prepovija bebu. Potrebno je pružiti mu osećaj da je ono sastavni deo porodice i da je njegovo prisustvo dobrodošlo. Neka dolazi u posetu mami i bebi kad god želi, ali ako neće, nemojte ga primoravati.

261


703. Kad mama donese bebu kući. Povratak majke iz bolnice je obično prilično grozničav trenu-tak. Ona je umorna i zauzeta. Otac jurca naokolo pokušavajući da bude od koristi. Ako je i starije dete tu, oseća se izostavljeno i zabrinuto razmišlja: „Znači, to je ta nova beba!"

Možda je bolje da starije dete u tim trenucima bude, recimo, kod bake i deke ili nekih bliskih pri-jatelja ili rođaka. Sat ili dva kasnije, kad beba i prtljag budu smešteni na svoje mesto, a majka je ko-načno prilegla da se odmori, vreme je da dete dođe kući. Mama ga tada može zagrliti, razgovarati s njim i pokloniti mu svoju nepodeljenu pažnju. Budući da deca cene konkretne nagrade, bilo bi dobro da ga dočeka s nekim poklončićem. Neka lutka ili druga lepa, nova igračka pomoći će detetu da se ne oseća napušteno. Ne morate ga stalno pitati: ,,Je 1' ti se dopada tvoj mali bata (seka)?" Neka ono sdmo počne da priča o bebi kad bude spremno za to; i nemojte se iznenaditi ako posredi budu nimalo odu-ševljeni ili čak neprijateljski obojeni komentari.

Bilo bi taktično da prvih nedelja malo spustite loptu u vezi s novom bebom. Ne morate da se ponašate suviše oduševljeno. Nemojte je gutati očima. Nemojte stalno pričati o njoj. Kad god je to moguće, pobrinite se za nju onda kad starije dete nije pored vas. Pokušajte da kupanje bebe i barem neke obroke uklopite tako da se odvijaju dok se ono napolju igra ili dok poslepodne spava. Mnoga deca su najljubomornija kad vide kako mama hrani bebu, naročito ako je doji. Ako baš hoće, dajte detetu bočicu ili da okusi s dojke. Malo je tužno gledati dete koje je preraslo bočicu kako pokušava da pije iz nje samo zbog zavisti prema bebi. Ono misli da će se naći na sedmom nebu. Ali, kad smogne hrabrosti da povuče kroz cuclu, njegovim licem se razliva razočaranje. Pa to je samo mleko, koje jedva curi, i još ima ukus gume. Nekoliko nedelja će možda tu i tamo zatražiti bočicu, ali ako mu je roditelji budu spremno davali i na druge načine mu pomagali da se izbori s ljubomorom koju oseća, nema rizika da će nastaviti s tim u nedogled. Ako hoće da uđe u sobu kad hranite bebu, pustite ga unutra slobod-no. Ali, ako je u drugoj sobi i lepo se igra, nemojte pokušavati da mu privučete pažnju. Cilj nije da sasvim izbegnete osećaj rivalstva - to je nemoguće - već da ga svedete na minimum tokom prvih nekoliko nedelja, kad dete počne da shvata da se priča o bebi pretvorila u užasnu stvarnost.

704.1 drugi imaju udela u Ijubomori deteta. Kad rođaci počnu da dolaze u posete, trebalo bi da priguše želju da dete upitaju: „Kako je beba danas?" Bolje da se prave da su zaboravili da tu uopšte ima neka beba, da sednu i razgovaraju. Mogu da skoknu da bace pogled na bebu i malo kasnije, kad se starije dete zabavi nečim drugim. Problem mogu da budu i bake i deke koje uvek prave veliku gužvu oko novih unučića. Ako deka sretne svog malog unuka u predsoblju i upita ga, preko velikog paketa vezanog svilenom mašnom: „Gde je ta tvoja prelepa sestrica? Doneo sam joj poklon", mališanova ra-dost što vidi dedu pretvara se u gorčinu. Ako roditelj nije toliko blizak s posetiocem da bi ga podučio kako da nastupi, onda neka negde u plakaru drži kutiju jeftinih igračaka i zanimljivih sitnica i pokloni neku od njih starijem detetu svaki put kad neko dođe s poklonom za bebu.

705. Igranje sa lutkama može da bude velika uteha za starije dete dok se mama bavi bebom, bez obzira da li je ono devojčica ili dečak. Ono želi da ugreje bočicu za svoju lutku isto onako kako je mama greje za bebu i da ima verne kopije odeće i opreme koje i mama koristi. Ali, igranje lutkom ne bi trebalo da zamenjuje pomaganje starijeg deteta prilikom staranja o pravoj bebi; trebalo bi samo da ga dopunjava.

706. Pomozite detetu da se u ovom periodu oseti odraslije. Veliki broj male dece na dolazak bebe reaguje tako što žude da ponovo budu bebe, barem neko vreme. Ta razvojna regresija je sasvim normalna. Dete može, na primer, odjednom „zaboraviti" sve što je naučilo u vezi sa vršenjem nužde i početi da piški i kaki u gaćice. Može ponovo početi da tepa i da se ponaša kao da više ne ume ništa da uradi samo za sebe. Mislim da roditelji treba da udovolje toj njegovoj potrebi da bude beba u trenuci-ma kad je ona veoma jaka. Mogu ga čak sasvim ležerno odneti u njegovu sobu i skinuti pred spava-nje, kao deo drugarske igre. Tako će ono videti da mu nije uskraćeno ništa od svega onoga za čim čez-ne i za šta zamišlja da je divno, a što se često pokaže kao razočaravajuće.

Nagon da nastavi da raste i razvija se obično vrlo brzo nadvlada želju da se vraća unazad, sve dok se privremeno vraćanje prihvata saosećajno i ležerno. Vi možete da mu pomognete tako što nećete obraćati previše pažnje na te epizode regresije i što ćete apelovati na onu njegovu stranu koja želi da

262


poraste. Možete ga podsećati kako je poraslo veliko i pametno, kako je spretno i koliko toga više zna da uradi od bebe. Pri tom ne valja da preterujete u oduševljavanju, već da se setite da mu uputite iskre-ni kompliment onda kad je to primereno. Na vašem mestu, ne bih suviše terao dete da bude odraslo. Naposletku, budete li sve ono za čim dete privremeno čezne nazivali „detinjastim", a sve ono što ono privremeno okleva da radi „odraslim", iz toga ono može samo da zaključi da sasvim sigurno želi da bude beba.

Primećujete da ne predlažem da pravite direktna poredenja koja bi nagoveštavala da defmitivno više volite starije dete u odnosu na bebu. Dete može biti privremeno srećno zato što je miljenik rodite-lja, ali, na duge staze, osećaće se nesigurno uz pristrasne roditelje, jer će se uvek pribojavati da bi mogli da promene mišljenje. Roditelji, razume se, treba otvoreno da pokazuju svoju ljubav prema bebi. Naglašavam samo da je važno da starijem detetu date prilike da se oseti ponosnim zbog svoje zrelosti i podseti se da biti beba ima mnogo loših strana.

707. Pretvaranje rivalstva u spremnost da pomogne. Jedan od načina na koje malo dete poku-šava da prevazide bol zbog mlađeg rivala jeste da se ponaša kao da se ono samo više ne takmiči u istoj ligi u kojoj je beba. Umesto toga, ono postaje treći roditelj. Naravno, kad je jako ljuto na bebu, može se zadovoljno uživeti u ulogu ljutitog roditelja. Ali, kad se bude osećalo sigurnije, moći će da bude roditelj poput vas, onaj koji uči bebu da radi razne stvari, daje joj igračke, želi da pomaže u hranje-nju, kupanju i oblačenju bebe, da je teši kad je tužna i štiti od opasnosti. Možete mu pomoći u igranju te uloge, predlažući mu kako da vam pomogne kad ono samo to ne zna i pokazujući mu da zaista ce-nite njegove napore. Katkada to nije samo ,,ko bajagi" pomoć: roditelji blizanaca, kojima je Često očaj-nički potrebna pomoć u staranju o bebama, rekli su mi da su bili zapanjeni koliko im je njihovo tro-godišnje dete bilo od pomoći kad je trebalo dodati peškir za kupanje, pelenu ili bočicu iz frižidera.

Malo dete gotovo uvek želi da drži bebu u rukama, a roditelji su skloni da se ustručavaju da mu to dozvole, iz straha da bi je moglo ispustiti. Ali ako dete sedi na podu (na tepihu ili ćebetu), ili u ve-likoj tapaciranoj fotelji ili nasred kreveta, opasnost je jako mala, Čak i ako je zaista ispusti.

Na taj način, roditelji mogu da pomognu detetu da zaista transformiše osećanje ozlojedenosti u spremnost za saradnju i istinski altruizam. Stresno naprezanje da izađe na kraj s novorođenim bratom ili sestrom može da se preobrazi u nove veštine: razrešavanje konflikta, saradnju i spremnost na delje-nje. To su lekcije koje se ne uče lako, a koje bi dete inače moralo da nauči mnogo kasnije u životu. Naučiti da se svet ne okreće oko njega možda je lekcija koja će biti od presudnog značaja za njegov kasniji uspeh u životu.

708. Ljubomora poprima razne oblike. Ako dete uzme veliku kocku i udari njome bebu, majci je savršeno jasno da je posredi ljubomora. Međutim, neko drugo dete se lepše ponaša. Ono prosto pos-matra bebu nimalo oduševljeno i bez komentara. Ima dece koja svu svoju ozlojeđenost usmere na maj-ku i, recimo, mrgodnog lica iskopaju gomilu pepela iz kamina i hladnokrvno ga posipaju po sobi, paž-ljivo vodeći računa da ga raspu na sve strane. Neka druga deca postaju snuždena i zavisna, ne raduju se više igri u pesku ni svojim kockama i u stopu prate majku naokolo, držeći joj se za suknju i sisajući palac.

Tu i tamo videćete malo dete čija je ljubomora poprimila sasvim obrnut oblik. Ono postaje obuze-to bebom. Kad vidi psa, na pamet mu pada samo da kaže: „Beba voli kucu." Kad vidi druga koji vozi tricikl, kaže: ,,I beba ima tricikl." U takvim okolnostima, roditelji ponekad kažu: ,,Mi uopšte nemamo potrebe da brinemo zbog ljubomore. Joca prosto obožava bebu." Lepo je kad dete pokazuje ljubav prema bebi, ali to ne znači da nema ljubomore. Možda se ona ispoljava na indirektan način ili samo u posebnim okolnostima. Možda je u kući stvarno obožava, ali je zato neučtivo kad joj se neko nepoz-nat divi na ulici. Dete može mesecima da ne ispoljava nikakvo rivalstvo, sve dok jednog dana beba ne dopuzi do neke njegove igračke i uzme je u ruke. Ponekad do promene osećanja dolazi onog dana kad beba počne da hoda.

263


Dete pretna bebi obično oseća mešavinu Ijubavi i Ijubomore.

Poklanjanje prevelike pažnje bebi je samo jedan od načina da se izbori sa stresom, ali u korenu svega je isti uzavreli kotao pomešanih osećanja - ljubavi i ljubomore - koja neku drugu decu nagone da se ponašaju kao bebe ili imaju napade besa. Najpametnije je da pođete od pretpostavke da uvek ima nešto ljubomore i nešto ljubavi, bez obzira da li su vidljive ili nisu. Ljubomoru ne valja ignorisati niti silom gušiti, niti terati dete da zbog nje oseća duboku postiđenost, već treba pomoći da na površinu izbije ljubav koju ono oseća prema mlađem bati ili seki.

709. Kako da izađete na kraj s različitim vrstama ljubomore. Kad dete nasrne na bebu, prirod-ni impuls roditelja je da se zaprepasti i natera ga da se postidi. To nije dobro iz dva razloga. Dete ne voli bebu jer se boji da će roditelji voleti nju, a njega više neće. Kad zaprete da ga više neće voleti, ono u sebi postaje zabrinutije i okrutnije. Postidevši ga, nateraćete ga da sabija u sebe ljubomoru, koja više šteti njegovom duhu i traje duže nego ako joj se dozvoli da ostane vidljiva.

Kao roditelj u toj situaciji imate tri zadatka: da zaštitite bebu, da pokažete starijem detetu da nije dozvoljeno da svoje osećanje zlobe sprovodi u delo, kao i da ga uverite da ga mnogo volite i da je ono zapravo jedno dobro dete. Kad ga vidite kako se mrgodnog lica i s „oružjem" u rukama približava bebi, očigledno je da morate da priskočite i uhvatite ga, i odlučno mu kažete da ne sme da povređuje bebu (kad god uspe u svojoj okrutnoj nameri, u sebi se oseća sve više krivo i uznemireno). Međutim, u ovakvoj situaciji se krije šansa da detetu objasnite da su njegova osećanja razumljiva i prihvatljiva -a da njihovo sprovodenje u delo jeste ono što nije dozvoljeno. Kad ga uhvatite na pola puta prema bebi, zagrlite ga i recite: „Joco, znam kako se ponekad osećaš. Hteo bi da nema nikakve bebe o kojoj mama i tata moraju da brinu. Ali, ne brini, mi volimo tebe isto koliko i nju." Ako u tom trenutku uspe da shvati da roditelji prihvataju njegova ljutita osećanja (ali ne i ljutite postupke) i da ga i pored toga vole, to je najbolji dokaz da nema zašto da brine.

Sto se tiče deteta koje razbacuje pepeo po dnevnoj sobi, prirodno je da ćete se naljutiti i verovat-no ga prekoreti zbog toga. Ali, ako shvatite da je to učinilo iz osećanja dubokog očaja i straha, možda ćete kasnije želeti da ga utešite. Pokušajte da se prisetite šta je to što ga je navelo da se tako ponaša.

710. Detetu koje je u svojoj ljubomori snuždeno, zato što je po prirodi osetljivije i povučenije u sebe, potrebni su ljubav, uteha i prilaženje s vaše strane čak i više nego detetu koje svoja osećanja oslobađa kroz ispoljavanje agresije.


Ljubomorno dete morate da obuzdate, ali muje istovremeno potrebna i uteha.

Dete koje se ne usuduje da direktno pokaže šta ga muči možda će se bolje osećati ako ste vi u sta-nju da s razumevanjem kažete: „Znam da si ponekad besna na bebu i ljuta na mene što se brinem o njoj," i tome slično. Ako ono ni posle nekog vremena ne reaguje, ako možete da priuštite sebi nekog ko će vam pomoći oko bebe, učinite to i vidite da li će detetu individualna pažnja pomoći da ubrzo postane ono staro.

Ako izgleda da dete ne može da prevaziđe svoju ljubomoru, bilo bi dobro da konsultujete dečjeg psihijatra ili psihologa u vezi s tim, bez obzira na to da li ona poprima vid konstantnog lošeg ponaša-nja, snuždenosti ili opsednutosti bebom. Terapeut će možda uspeti da izvuče tu ljubomoru na površinu, kako bi dete moglo da shvati šta ga zabrinjava i skine mu taj teret s grudi.

Ukoliko se ljubomora snažno ispolji kad beba postane dovoljno stara da grabi igračke starijeg deteta, bilo bi od velike pomoći ako ono može da ima vlastitu sobu, u kojoj bi osećao da njemu, nje-govim igračkama i svim njegovim stvarima niko neće smetati. Ukoliko zasebna soba ne dolazi u obzir, obezbedite mu neki veliki sanduk ili orman za njegove stvari, s bravom koju beba ne može da otvori. Ne samo da to štiti njegove igračke, već mu brava kojom samo ono ume da rukuje pruža osećaj da je važno i da ima kontrolu nad stvarima.

711. Da li bi ga trebalo podsticati ili priraoravati da deli svoje igračke s bebom? Nikad ne bih primoravao malo dete da deli nešto s bebom, koliko god bih voleo da ono to želi. Pokušajte sa sugesti-jom da bebi da igračku koju je već preraslo. Time, na neki način, apelujete na njegov ponos njegovom relativnom zrelošću u odnosu na bebu, tako da može da ispolji velikodušnost koja zapravo ne postoji. Medutim, da bi imala smisla, velikodušnost mora da dolazi iznutra - osoba se mora osećati sigurna, voleti i osećati da je voljena. Primoravanje deteta da deli svoje stvari onda kad se oseća nesigurno i sebično samo će učiniti da se ono oseti iskorišćeno i potcenjeno.

Uopšte uzev, ljubomora prema bebama je najizraženija kod dece mlađe od pet godina, jer ona mnogo više zavise od svojih roditelja i imaju manje interesovanja izvan kruga porodice. Šestogodišnje dete već počinje da se pomalo udaljava od roditelja i gradi svoju poziciju među drugovima i nastav-nicima. Ne smeta mu toliko što kod kuće više nije u centru pažnje. Pogrešićete, medutim, ako pomis-lite da kod starijeg deteta ljubomora nije prisutna. I njemu su potrebni pažnja i očigledno podsećanje od strane roditelja da je voljeno, naročito u početku. Detetu koje je izuzetno osetljivo ili koje još nije našlo svoje mesto u spoljnom svetu, potrebno je isto onoliko zaštite koliko i prosečnom malom dete-tu. Pastorcima (deci iz prvog braka jednog od roditelja) čiji su porodični odnosi ionako uzdrmani je možda potrebna dodatna pomoć i uteha. Cak i devojčica u pubertetu, sa svojom rastućom željom da

265


postane žena, može nesvesno zavideti majci na njenom novom roditeljstvu ili trudnoći. Imao sam pri-like da čujem jednu gorku primedbu: „Mislila sam da su moji roditelji iznad takvih stvari."

Želim da vas upozorim na nešto i možda će vam to upozorenje zvučati protivrečno. Savesni ro-ditelji katkada preterano brinu zbog ljubomore i toliko nastoje da je spreče da učine starije dete nesi-gurnijim umesto sigurnijim. To može da ode tako daleko da počnu da osećaju krivicu zbog rodenja mlađeg deteta, stide se ako su uhvaćeni kako mu poklanjaju pažnju i iz petnih žila se trude da umire i zadovolje starije dete. Ukoliko dete ustanovi da je roditeljima nelagodno i da mu se stalno nešto prav-daju, i njemu postaje nelagodno. To što se roditelji ponašaju kao krivci samo pojačava njegovu sum-nju da je posredi nekakva prevara i nagoni ga da bude još pakosnije prema bebi i roditeljima. Drugim rečima, roditelji treba da budu što je moguće više taktični prema starijem detetu, ali ne i da se pona-šaju zabrinuto, pokajnički, pokorno ili s manjkom samopoštovanja.

712. Nije li i novorođenčetu potrebna pažnja? Do sada smo govorili isključivo o ljubomori sta-rijeg deteta prema mlađem i čak povremenom zanemarivanju bebe za ljubav njenog starijeg brata ili sestre. Isto tako, ranije sam već naglasio koliko je pažnje i ljubavi potrebno novorođenoj bebi. Ona, međutim - hvala nebesima - u prvim danima i nedeljama najviše vremena provodi spavajući; kratki su periodi u toku dana kad zahteva nepodeljenu pažnju. To se dobro uklapa u potrebe starijeg deteta. Upravo u tim prvim danima i nedeljama posle bebinog rođenja njemu je potrebno najviše pažnje i pokazivanja ljubavi. Ukoliko se s tim počne dovoljno rano, dete se postepeno privikava na bebu i kad ona počne da zahteva punu pažnju porodice, ono se tada već više ne uzbuđuje zbog njenog prisustva.

Ako novorodenče ima grčeve, ili mu je iz nekog drugog razloga potrebna dodatna pažnja, stari-jem detetu će biti potrebno da ga roditelji uvere da ga vole kao i pre. Možda će biti od pomoći ako ro-ditelji rasporede snage, tako da je jedno od njih uvek na raspolaganju starijem detetu. Takođe, potreb-no je uveriti dete da to što bebu boli nema nikakve veze s bilo čim što je ono pomislilo ili učinilo. Imajte na umu da su mala deca vrlo egocentrična - to jest, misle da se sve na svetu dešava zbog njih.

Strah od nepoznatih osoba 713. Rani strah od nepoznatih osoba može da se vidi kod petomesečne bebe u lekarskoj ordi-

naciji, kad joj lekar pride previše blizu. Beba, ležeći na stolu za preglede, prestaje da gleda oko sebe ili da se zabavlja svojim ručicama, potpuno se ukoči i bojažljivo fiksira neznanca pogledom. Zatim stomačić počinje da joj se ubrzano diže i spušta, bradica joj se nabere i trenutak kasnije se ordinaci-jom prolama glasan, izbezumljen plač. To neutešno plakanje može da potraje i petnaest minuta, a beba će i dalje ležati na leđima. Premala je za bilo kakav pokušaj bega.

Sa godinu dana, strah od nepoznatih osoba se ispoljava sasvim drugačije nego sa pet do osam me-seci. Kad joj pedijatar prilazi, beba pokušava da se podigne sa stola i pobegne majci u naručje. Majka je, naravno, vraća nazad na sto. Beba plače koliko je grlo nosi. Svaki čas baca pogled preko ramena, da vidi da li je doktor još tamo i nastavlja da se otima i vrišti. Pet minuta kasnije, raspoložena je kao da joj ništa na ovom svetu ne smeta, a posle još deset, igraće se s doktorovim stetoskopom i možda mu čak ponuditi da se i on malo poigra.

Strah od razdvajanja 714. Ako majka ode na nekoliko nedelja, recimo, da bi vodila brigu o svojoj bolesnoj majci, vrlo

je verovatno da će njena beba stara šest do osam meseci pasti u depresiju, pogotovo ako se do tada isključivo majka starala o njoj. Beba postaje vidljivo utučena, gubi apetit, ne reaguje na poznate ni nepoznate osobe, a najčešće može da se zatekne kako leži na leđima i pomera samo glavu, ne poku-šavajući više da se uspravi u sedeći položaj ili istražuje okolinu.

Sa dve ili dve i po godine, odvajanje od majke više ne izaziva depresiju. Umesto toga, ono rezul-tuje dramatičnom i izraženom anksioznošću. Ukoliko mati ili otac moraju hitno da otputuju ili odluče da prihvate posao s punim radnim vremenom, ne pripremivši dete za polazak u obdanište ili za to da će ga čuvati siterka, kod deteta se možda neće primećivati nikakva neuobičajena uznemirenost. Kad se kasnije osvrnete na njegovo ponašanje, shvatićete da je bilo čak suviše lepo da bi bilo normalno. Kad se roditelj vrati, međutim, prigušivani strah izbija svom snagom. Dete ga prosto ne pušta iz vida.

266


Uplašeno plače kad mati ode u drugu sobu. Ne dozvoljava siterki da učini bilo šta za njega, ne da joj ni da mu priđe, čak je vrlo grubo gura od sebe. Kad dode vreme za spavanje, toliko snažno steže majku ili oca da ga je nemoguće staviti u krevetić. Kad roditelj konačno uspe da se oslobodi njegovog čeličnog zagrljaja i krene ka vratima, dete se bez oklevanja baca preko ograde krevetića, mada se nikad ranije nije odvažilo na to, i juri za majkom ili ocem. Ta njegova panika je zaista prizor od kojeg se cepa srce. Ako roditelju i uspe da nagovori dete da ostane u krevetiću, vrlo je moguće da ono neće ni trenu-ti cele noći.

U slučajevima kad majka mora da ode na više dana ili dete mora da boravi nekoliko dana u bol-nici, može se desiti da kasnije „kažnjava" majku tako što će se prilikom ponovnog susreta praviti da je ne poznaje. Kad konačno odluči da je ponovo poznaje, moguće je da će besno vrištati na nju ili po-četi dajeudara.

715. U uzrastu od tri godine, šanse za pojavu panike su mnogo manje, jer detetu možete da objasnite situaciju i svi su izgledi da će shvatiti sasvim dovoljno da bi se utešilo. Međutim, nikad ne možete sa sigurnošću da predvidite njegovu reakciju. Nesigurna, preterano osetljiva deca i deca koja su do tada poznavala samo svoje roditelje mogu nastaviti da se odupiru ostavljanju u obdaništu ili s nepoznatom siterkom kod kuće.

716. U uzrastu od pet ili šest godina, vrlo je malo dece koja će se na početku polugodišta odupi-rati da krenu u predškolsko ili u prvi razred. Još su manje šanse za to ako u porodici postoji starije dete, jer će u tom slučaju ono mlađe mesecima unapred pričati samo o svojoj želji da ide u školu isto kao njegov stariji brat ili sestra.

Koliko bi trebalo da pritiskate dete, staro od tri do šest godina, koje odbija da ide u obdanište, od-nosno u školu? Mislim da roditelj treba da bude spreman da ostaje u učionici - negde pozadi - neko-liko dana, dok se dete ne navikne na vaspitačicu ili učiteljicu, ostalu decu i sve fascinantne aktivnos-ti. Iskusan vaspitač zna da kombinacija odlučnog deteta i roditelja vrlo mekog srca menja situaciju: više nije posredi strah od razdvajanja; umesto toga, nastaje borba volje u kojoj dete uvek može da po-bedi ako odglumi paniku.

Ponekad pomaže da otac prati u školu dete kome se tamo ne ostaje. U svakom slučaju, ne bi tre-balo obmanjivati dete. Trebalo bi mu reći da od sutra majka više neće ostajati u školi, jer se ono spri-jateljilo s učiteljicom i ostalom decom. Trebalo bi da se roditelj vedro pozdravi s detetom, jedanput, i onda ode.

Napadi besa 717. Gotovo sva deca između jedne i tri godine imaju napade besa. Postaju svesna svojih želja

i svoje ličnosti. Kad im se suprotstavljate, ona to znaju i ljute se. Ipak, obično ne napadaju roditelja koji ih je omeo u nečemu. Možda je, budući da je odrastao, suviše važan i veliki za njih. Uz to, njihov nagon za borbu još uvek nije u potpunosti razvijen.

Kad osete da u njima ključa bes, ne mogu da smisle ništa bolje nego da se iskale na podu i sebi. Pruže se koliko su duga, udarajući o pod pesnicama i nogama, nekad čak i glavom.

Povremeni napadi besa su potpuno beznačajni; normalno je da je dete ponekad frustrirano. Neuo-bičajeno velik broj napada besa je rezultat umora ili gladi, ili dovođenja deteta u situaciju koja prema-šuje njegove sposobnosti. (Većina napada besa po tržnim centrima spada u ovu kategoriju.) Ukoliko je to u pitanju, roditelj može da ignoriše navodni uzrok i pozabavi se osnovnim problemom: ,,Ti si umor-na i gladna, je li tako? Idemo mi sad lepo kući, da jedeš i malo odspavaš, i osećaćeš se mnogo bolje."

Česti napadi besa su najčešće posledica činjenice da roditelji nisu naučili kako da taktično izađu na kraj s ovakvim ponašanjem. (Faza detetovog razvoja je takođe faktor napada besa. Vid. odeljak 782.) Ukoliko vaše dete ima česte napade besa, postavite sebi sledeća pitanja: da li ono ima dovoljno prilike da se slobodno igra napolju? Da li tamo ima šta da vuče i gura i na šta da se penje? Da li u kući ima dovoljno igračaka i predmeta s kojima može da se igra i da li je sve čime bi se moglo povrediti ili što bi ono moglo oštetiti sklonjeno van njegovog domašaja? Da li ga, i ne znajući, podstičete da se inati tako što mu naredujete da dode i obuče košulju umesto da mu je bez komentara navučete ili ga pitate

267


da li hoće da piški umesto da ga jednostavno odvedete u kupatilo ili mu donesete nošu? Kad morate da ga prekinete u igri da bi ga uveli u kuću ili na ručak, da li ga direktno frustrirate ili mu skrećete paž-nju na nešto prijatno? Kad osetite da se približava napad besa, da li mu se namrgođeno suprotstavljate ili mu skrećete pažnju na nešto drugo?

718. Ne možete da izbegnete sve napade besa. I roditelji su živi ljudi, koji nemaju toliko mnogo strpljenja i takta. Kad izbije oluja besa, pokušajte da se ponašate najnormalnije i pomognete detetu da je prevaziđe. Svakako da ne morate da se predate i pokorno pustite dete da radi šta mu je volja; onda će besneti smišljeno kad god mu padne na pamet. Ne prepirite se s njim, jer u tom raspoloženju ne može da shvati da nije u pravu. Ako i sami pobesnite, samo ćete ga navesti da i dalje tera po svome. Dozvolite mu da se elegantno izvuče iz neprijatnog položaja. Ima dece koja se najbrže „ohlade" ako roditelji odu za svojim poslom, kao da nemaju vremena ni za kakve gluposti. Neka druga, odlučnija i ponosnija, nastavljaju da se bacakaju i urlaju i po ceo sat, sve dok im se roditelji prijateljski ne obrate. To može da bude poziv da zajedno rade nešto zabavno ili zagrljaj koji znači pomirenje, čim najgori deo ispada prođe.

Neprijatno je ako dete počne da besni nasred ulice. Podignite ga, makar i s usiljenim osmehom, i odnesite iz gužve da se oboje u miru i tišini priberete.

Psovanje i ružne reči 719. Trogodišnja i četvorogodišnja deca. Negde u četvrtoj godini, deca mogu prolaziti kroz fazu

„kupatilskog" izražavanja. Vesele se vređajući jedno drugo pogrdnim izrazima koji označavaju fekali-je i određene delove tela, verujući pri tom kako su dosetljivi i hrabri. Smatrajte to normalnom razvoj-nom fazom koja brzo prolazi. Moje iskustvo govori da ružnim rečima nastavljaju da se oduševljavaju deca čiji se roditelji otvoreno šokiraju i zaprepašćuju i prete im strašnim posledicama ukoliko i dalje budu upotrebljavali kupatilske izraze.

To često ima sasvim suprotan efekat od željenog. Dete u sebi misli: „Hej, ovo je odličan način da malo zatalasam stvari. Zabavno je! Ovako sam ja glavni, a ne mama i tata!" Njegovi roditelji se, me-đutim, sve više nerviraju.

Najlakši način da malo dete navedete da prestane da upotrebljava ružne reči jeste da ga prosto ignorišete. Kad te reči ostaju bez odjeka, jednostavno odlaze u vetar, dete je sklono da izgubi intereso-vanje za njih.

720. Osnovci. Postajući starija, sva deca nauče psovke i „nepristojne" reči od dece s kojom se druže. Znaju da su te reči ružne još pre nego što znaju šta zaista znače. Ali, pošto su samo ljudi, ponav-ljaju ih kako bi time pokazali da su „svetske face" i da se ne plaše da budu pomalo nevaljali. Savesni roditelji bivaju potpuno preneraženi kad iz usta svog slatkog nevinašceta čuju takve reči.

Šta bi trebalo da urade dobri roditelji? Isto kao i s malom decom, bolje je da ne deluju suviše šoki-rano. To na bojažljivu decu ima preterano jako dejstvo: zabrinjavaju se i plaše da se igraju s decom koja govore ružne reči. Medutim, većina dece se barem u potaji oduševi kad ustanovi da je uspela da prenerazi roditelje. Neka od njih nastavljaju da psuju i u kući, u nadi da će ih ponovo zaprepastiti. Os-tala, na koju pretnje imaju određenog efekta, barem u kući prestaju da psuju, ali zato napolju i dalje koriste ružne reči. Poenta je u sledećem: kad pokažete deci da neke reči imaju moć da skandalizuju ceo svet i onda im zabranite da ih koriste, to je kao da ste im dali napunjen top i rekli: „Tako vam sve-ga, samo nemojte da upalite fitilj!" S druge strane, ne smatram da bi trebalo da ćutke prelazite preko toga. Možete naprosto odlučno reći detetu da vi i većina drugih ljudi ne volite da slušate takve reči i da ne želite da ih ono upotrebljava. Kraj priče.

712. Tinejdžeri. Naposletku, tu je i psovanje nekih tinejdžera, koji bez ustezanja ubacuju psovke i kletve u svoje razgovore. Ove poštapalice imaju višestruku svrhu: izražavanje gađenja ili prezira (ose-ćanje uobičajeno kod mnogih tinejdžera), podvlačenje važnosti teme, emotivno pražnjenje, pokazi-vanje iskrenog neobaziranja na despotske i staromodne društvene tabue. Međutim, psovanje u ovom uzrastu prvenstveno služi kao oznaka pripadnosti odredenoj grupi. Od vas je razumno da postavite

268


određene zahteve u vezi sa takvim izražavanjem - nema psovanja u školi, na primer, nema psovanja u vašem prisustvu i nema psovanja pred mladim bratom ili sestrom. Nema šanse da izađete kao pobed-nik iz rasprave da li je psovanje dobro ili loše, ali vaše dete već zna da vas određeno ponašanje čini nesrećnim.

Neurednost 722. Pustite ih da se ponekad isprljaju. Mala deca hoće da rade mnoge stvari od kojih se ispr-

ljaju, a to je dobro za njih. Vole da kopaju po prašini i pesku, gacaju po barama, pljuskaju po vodi u sudoperi. Žele da se valjaju po travi i gnječe rukama blato. Kad imaju priliku da rade ove divne stvari, to obogaćuje njihov duh i postaju toplije osobe, baš kao što lepa muzika ili zaljubljivanje čine odrasle boljim ljudima.

Deca kojoj se večito strogo zabranjuje da isprljaju odeću ili naprave lom i koja ozbiljno shvataju ta upozorenja, postaće suzdržana i podozriva prema stvarima u kojima uživaju. Ukoliko počnu suviše da se plaše prašine, postaće preterano oprezna i sa drugim stvarima i neće se razviti u slobodne, tople osobe koje umeju da vole, kakve je trebalo da postanu.

Pri tom ne mislim da deci treba dozvoljavati da naprave lom svaki put kad im padne na pamet. Ali, kad morate da ih zaustavite, nemojte pokušavati da ih uplašite; prosto im predložite nešto prak-tičnije. Ako hoće da prave kolače od blata u prazničnim odelima, prvo ih naterajte da se presvuku u staru odeću. Ukoliko se dokopaju neke stare četke i naume da okreče kuću, dajte im da „okreče" šupu (s vedrom vode umesto prave boje) ili pločice u kupatilu.

Odugovlačenje Ako ste ikad videli roditelja koji ujutru pokušava da požuri dete koje voli da odugovlači, zareći

ćete se da se vama nikad neće dogoditi da se nadete u takvom čabru. Roditelji ga nagovaraju, upozo-ravaju, grdnjama isteruju iz kreveta ne bi li se umilo, obuklo, doručkovalo i krenulo u školu.

723. Dete sklono odugovlačenju nije takvo rođeno. Postepeno je postalo takvo, a u većini slu-čajeva je za to krivo konstantno požurivanje: „Požuri s jelom." „Koliko puta moram da ponovim da se spremiš za spavanje?" Navika da stalno požurujemo decu lako se stiče, a kod njih stvara jednu vrstu tvrdoglave odsutnosti. Roditelji kažu da moraju da zvocaju, inače dete nikad nigde ne bi stiglo. To se pretvara u začarani krug, ali je obično roditelj onaj koji započinje, naročito nestrpljivi roditelj ili onaj koji ne ostavlja dovoljno prostora za prirodnu detinju sporost.

U prvim godinama, dok dete još nije sposobno da izvršava naloge, vodite ga kroz različite rutin-ske radnje. Kad bude dovoljno staro da želi da preuzme odgovornost, uklonite se što brže možete. Kad ponovo poklekne i vrati se na stare navike, priskočite mu u pomoć. Kad krene u školu, pustite ga da misli daje njegov zadatak da tamo stiže na vreme. Možda je bolje da mu jednom ili dvaput, ništa ne komentarišući, pustite da zbog odugovlačenja zakasrii u školu i ustanovi da mu je krivo što se to desi-lo. Dete ne voli da kasni i propušta stvari, još više nego što roditelji ne vole što ono to čini. To ga pok-reće jače od svega.

Možda ste stekli utisak da smatram da deca ne bi trebalo da imaju nikakvih obaveza. Naprotiv, mislim da bi trebalo da dete sedne za sto kad je obrok postavljen i da ujutru ustane u određeno vreme. Želim samo da naglasim da je deci, ako ih uglavnom prepuštate vlastitoj inicijativi - bez nepotrebnog opominjanja unapred i stalnog požurivanja - jasno da su sama kriva kad pogreše i da tada obično na-laze strategije potrebne za prevazilaženje svoje sklonosti ka odugovlačenju.

Cmizdravost 724. Cmizdravost je najprisutnija u predškolskom i ranom školskom uzrastu. Želeo bih da

kažem nešto o posebno problematičnoj, hronično cmizdravoj deci koja zagorčavaju život sebi i svo-jim roditeljima. To je obrazac preterane zahtevnosti koji se uspostavlja nedeljama i mesecima i za čije je prevazilaženje potrebno jako mnogo vremena. (Govorim samo o stečenoj navici kod inače fizički savršeno zdravog deteta. Ima i drugih, redih slučajeva u kojima su deca plačljiva usled hroničnog fi-

269


zičkog oboljenja ili akutnog osećanja nesreće koje sledi posle dogadaja kao što je, recimo, razvod roditelja.)

Od cmizdravog deteta možete da čujete - „Dosadno mi je," žali se ona dok napolju pada kiša, ili „Neću na spavanje, ja bih još da gledam televiziju" - ali, neizbežno izrečene molećivim, kenjkavim, zanovetajućim tonom. Isti zahtev ponavlja se ko zna koliko puta. Većina tih zahteva je sasvim prirod-na, u smislu da su to stvari ili aktivnosti u kojima deca uživaju, ali se neprestano ponavljaju i postav-ljaju u nerazumno vreme i/ili na nerazumnom mestu.

Mnoga deca su „pekmezava" samo pred jednim roditeljem, ne pred oba, mada se poneka odlučuju da probaju kakve su im šanse i kod mame i kod tate. U takvim slučajevima, cmizdravost nije samo navika ili trenutno raspoloženje, već predstavlja i stav prema tom roditelju, ili znak blago poreme-ćenog odnosa s njim. Često se dešava i da roditelj koji ima dvoje ili više dece toleriše cmizdravost samo jednom detetu. Sećam se da sam jednom proveo dan s porodicom u kojoj majka nije dozvo-ljavala nikakvo zanovetanje kod troje od svoje četvoro dece. Ona su bila učtiva, kooperativna, neza-visna i vesele naravi, ali je zato petogodišnja kćerkica neprekidno gnjavila majku. Žalila se na dosadu, glad, žeđ i hladnoću u trenucima kad je lako mogla sama da zadovolji te sitne potrebe.

Majka bi je neko vreme ignorisala. Zatim bi joj predložila da uzme ono što hoće, ali neodlučnim i izvinjavajućim tonom, kao da se pravda. Nikad nije zazvučala zapovednički, čak ni posle jednog sata kćerkinog neprekidnog kenjkanja. U nekim trenucima bi čak i sama počela plačljivo da moljaka, ne bi li prekinula cmizdrenje. Krajnji rezultat: neproduktivan „mjaučući" duet.

U određenom smislu, takva cmizdravost nije neki ozbiljan problem. Međutim, sasvim izvesno je gnjavaža za sve ostale članove porodice i njihove prijatelje, a može i da dovede do ogromne frustracije kod roditelja koji je najčešće sluša.

725. Zašto neki roditelji tolerišu cmizdravost? Verujem da neki roditelji, barem nesvesno, misle da dete ima pravo da neprestano previše zahteva i da mu se roditelji moraju pokoravati jer su možda krivi zbog nečega - ne pružaju detetu ono što mu je potrebno, ili ga ne vole dovoljno. Izuzetno saves-ni roditelji koji su odrastali u atmosferi ispunjenoj stalnim kritikama od strane vlastitih roditelja, i koji se zbog toga lako osete nesposobni, često počinju da podižu svoju decu s blagim osećajem da im ne-dostaje znanje o tome i sa strahom da će uraditi nešto pogrešno.

Različiti su razlozi zbog kojih roditelji mogu da osećaju podsvesnu krivicu prema samo jednom od svoje dece. Možda jedno od njih nije bilo spremno za trudnoću i osećalo je ozlojeđenost prema još nerođenom detetu, ili je još u startu pogrešno počelo s bebom koja je, na primer, bila vrlo nervozna ili zahtevna, ili je možda podsećala na nekog člana porodice koji je roditelju u prošlosti zagorčavao život i izazivala osećanja istovremene odbojnosti i krivice, emocija koje su odredile odnos tog roditelja pre-ma detetu.

Prema tome, često su pokornost ili krivica ono što roditelje čini nesposobnim da povuku crtu i trenutno se, odlučno i bez rasprave, odupru cmizdravom moljakanju. Takav stav bi prekinuo cmizdre-nje, jer deca vrlo dobro znaju kad roditelj zaista misli ,,ne". Međutim, roditelji cmizdrave dece obično ne mogu da budu tako određeni. Umesto da kažu: ,,Ne, ne možeš da dobiješ užinu jer ručak samo što nije gotov," oni se slože: „Dobro, de, prezalogaji nešto." Odmah zatim sledi novi zahtev deteta: „Mogu li da dobijem keks?" Roditelj odgovara: „Nek' ti bude, ali samo jedan," ali dete je već shvatilo da je dobilo šta je htelo i s pobedničkim sjajem u očima uzima punu šaku keksa. Deca, ti večiti oportunisti, pravi su stručnjaci da uoče i iskoriste kolebljivost roditelja.

726. Ako je vaše dete steklo naviku da cmizdri, postoje određene praktične mere koje možete da preduzmete. Pre svega, morate da ustanovite koji vaš stav ohrabruje cmizdravost kod deteta. Mož-da na neki način vrdate, oklevate, pokoravate se ili se osećate krivi, a sve to, pomešano s neizbežnom razdraženošću koja potiče od toga što se stalno osećate kao žrtva. Ovo je ujedno i najteži deo, jer su roditelji obično sasvim nesvesni bilo čega sem svog nestrpljenja i neprestanih zahteva deteta. Ako ne možete da utvrdite postojanje bilo kakve nesigurnosti u svom ponašanju, pokušajte da razmislite o ostalim razlozima zbog kojih se vašem detetu čini da je neophodno da stalno cmizdri i potom se za-

270


pitajte da li možda nesvesno ohrabrujete to cmizdrenje - na primer, obraćajući previše pažnje na to ili predajući se, naposletku, da bi zaustavili napad.

Kad roditelji s prirodnim samopouzdanjem i efikasno postupaju sa svojom decom, obično su u stanju da to čine u prijateljskom maniru, istovremeno s jasnoćom i odlučnošću. Dete se srdačnošću navodi na stalnu saradnju, a roditeljeva sigurnost predstavlja za njega oslonac koji želi i koji mu je pot-reban. Samopouzdani roditelji se ne uvaljuju u beskrajne rasprave s decom oko granica koje su posta-vili. Ukoliko im se dozvoli, deca su u stanju da se preganjaju u nedogled i verovatno na kraju završe pregovore u svoju korist. Kažite šta imate, postavite granice i prijatno, ali odlučno završite svaki dalji razgovor o tome.

727. Roditelji treba da ustanove onoliko pravila koliko je potrebno da obuhvate sve uobi-čajene molbe i potom ih se odlučno i dosledno pridržavaju. Na spavanje se uvek odlazi u određeno vreme; dete može da gleda samo odredenu vrstu televizijskog programa; drugovi mogu da ostaju na ručku ili spavanju samo određeni broj puta nedeljno (ili mesečno). To su porodična pravila, urezana u kamenu, od strane dobronamernih diktatora. O tim pitanjima jednostavno nema nikakve rasprave.

Ako vaše dete cmizdri kako nema šta da radi, pametnije je da ne nasednete i ne počnete da mu predlažete sve moguće aktivnosti, jer će ono, u takvom raspoloženju, prezrivo i s nasladom odbijati jedan po jedan vaš predlog. Možete da prebacite odgovornost na njega, ne uvaljujući se u uzaludne rasprave, s rečima: „Imam gomilu stvari da uradim, ali ću zato posle toga nečim da se zabavim." Dru-gim rečima: „Sledi moj primer: sam nadi šta ćeš da radiš. Ne očekuj da te ja zabavljam ili da se svađam s tobom."

U redu je da deci bude dopušteno da ponekad zatraže nešto vanredno. Isto tako je u redu da im to dozvolite, sve dok smatrate da imaju pravo na to i ako je to nešto u čemu želite da im udovoljite. Nau-čite, međutim, da njihovo cmizdrenje i svoju frustraciju sprečite tako što ćete na vreme i samopouz-dano odrediti ograničenja, pre nego što njihovi zahtevi postanu neprekidni i džangrizavi.

Ujedanje

728. Prirodno je da bebe stare godinu dana ujedaju roditelje za obraz. Izbijanje zuba tera ih da žele da zagrizu ili glođu bilo šta, a kad su umorne, još su više raspoložene za to.

Ne mislim da bilo kakav poseban značaj ima to što dete staro između jedne i dve godine u igri ili u svađi ume da ujede drugo dete. Deca tog uzrasta ne umeju da kroz reči izraze svoje želje ili frus-tracije, pa se njihova frustracija ili želja za dominacijom ispoljava na primitivne načine, kao što je ujedanje. Uz to, tada još uvek nisu u stanju da se stave na mesto svoje žrtve; obično i ne shvataju ko-liko su povredili drugo dete.

Roditelj ili osoba koja brine o detetu treba odlučno da mu kaže: ,,To boli! Budi pažljiv," i uputi kratku kritiku ili ga na trenutak odvede od dece s kojom se igralo. Smisao je u tome da mu pokažete da vas njegovo ponašanje rastužuje, čak i ako je suviše malo da bi shvatilo zašto je tako.

729. Ako je ujedanje problem i između druge i treće godine, morate da ustanovite da li je to izolovan problem ili nije. Razmislite koliko često dete to čini i kako se inače slaže s decom. Ukoliko je veći deo vremena napeto i nesrećno i stalno bez razloga ujeda drugu decu, to je znak da nešto nije u redu. Možda kod kuće vladaju preterana strogost i ograničenja, pa je zato divlje i razdražljivo. Mož-da je imalo malo prilike da se navikne na drugu decu pa misli da su opasna i preteća. Možda je ljubo-morno na bebu kod kuće i svoj strah i ozlojeđenost prenosi na drugu decu, kao da su i oni njegovi tak-maci. Ukoliko je ujedanje samo jedan od agresivnih i zabrinjavajućih vidova ponašanja koji se ispo-ljavaju kod deteta, znači da je rec samo o simptomu većeg problema i da bi svoju pažnju trebalo da usmerite na taj problem, a ne na ujedanje.

Obično, međutim, ujedanje dođe kao grom iz vedra neba od strane inače uzornog deteta. U tom slučaju, radi se o iskušenju koje je normalno u toku razvoja i nije obeležje nikakvog psihološkog prob-lema. Ipak, roditelji dece koja umeju da ujedu mnogo brinu, plašeći se da će njihovo ljupko dete možda izrasti u okrutnu odraslu osobu. Ujedanje je, međutim, najčešće samo privremena razvojna faza kroz koju prolaze čak i deca izuzetno blage naravi.

27!


730. Ako vaše dete ima običaj da ujeda, ima više strategija koje mogu da pomognu da pres-tane s tim. Kao i uvek, prvo morate da pokušate da sprečite ujedanje pre nego što se desi. Da li ono sledi samo posle odredenih situacija, dakle, da li je predvidljivo? Ako je tako, onda je od koristi malo pojačan nadzor odraslih u takvim situacijama. Da li je dete često frustrirano jer je najslabije u grupi ili zato što ste nedosledni u odredivanju ograničenja? Možda je potrebno da promenite nešto u njegovoj svakodnevnoj rutini. Takođe, poklanjajte mu mnogo pozitivne pažnje onda kad se lepo ponaša. (Za neku decu, jedini način da skrenu pažnju na sebe jeste da ujedu drugo dete!) Ukoliko je očigledno da dete postaje sve više frustrirano, pokušajte da preusmerite njegovu pažnju na neku drugu aktivnost. Ukoliko je dovoljno staro, možete nekom drugom prilikom da porazgovarate o problemu i zamolite ga da zajedničkim snagama razmislite koliko to boli i šta bi drugo mogao da uradi kad poželi da ujeda.

Ukoliko je već ujelo nekog, potrebno je da mu odlučno saopštite da vas to rastužuje i da ne želite da to ponovo učini. Recite mu da to više ne radi. Zatim posedite malo s njim, dok to što ste mu rekli ne bude „leglo". Držite ga za ruku ili čvrsto zagrlite ako pokuša da ode. Izbegavajte duge pridike.

Neki roditelji koje ujede njihova beba ili malo dete pitaju da li bi trebalo da uzvrate istom merom. Roditelji mogu da ostvare bolju kontrolu nad svojom decom ako se drže uloge prijateljski raspolože-nog šefa, nego ako se spuštaju na njihov nivo i bore putem ugriza, udaraca i vike. Uz to, kad ujedete ili udarite malo dete, ono je sklono da kroz svađu ili igru tera dalje s takvim ponašanjem, jer smatra da je to sasvim u redu, budući da se i vi sami tako ponašate. Jedino što je potrebno da radite jeste da izbegavate da vas ponovo ujede, uzmičući kad vidite taj specifičan pogled; time mu jasno pokazujete da vam se to ne dopada i da nećete dozvoliti da se opet desi.

731. Ujedanje obično prestane sa tri godine. Do tog uzrasta dete obično nauči da upotrebljava reči da bi izrazilo svoje želje ili se oslobodilo frustracije. Takođe je sposobnije da obuzda svoje na-gone. Ja bih se zabrinuo ako dete tog uzrasta nastavi s praksom ujedanja. Porazgovarajte o tome s leka-rom, psihologom, prijateljima ili drugim roditeljima koji imaju slične probleme.

Agresivnost 732. Razvoj agresivnosti. Agresivnost je deo ljudske prirode. Gnev je diskretna emocija koja se

javlja tokom drugih šest meseci života. Naš zadatak, kao roditelja, jeste da svojoj deci pomognemo da nađu prihvatljive načine da izraze agresiju i izbore se s njom. Detinja ljubav prema roditeljima i želja da i oni njega vole normalno daje detetu snažnu motivaciju da nauči kako da se izbori sa agresijom. U procesu odrastanja, deca su u stanju da sve bolje kontrolišu svoju agresivnost, pod uslovom da ih roditelji podstiču na to. Kad se naljute na drugo dete, jednogodišnja i dvogodišnja deca će ga često bez oklevanja ujesti za ruku. Trogodišnjaci i četvorogodišnjaci, međutim, već znaju da fizička agresija nije prihvatljiva. Ipak, vole da se pretvaraju da su upucali navodnog nevaljalca. Mogu se čak pretvarati da pucaju u mamu ili tatu, ne skidajući za to vreme osmeh s lica kako bi ih uverili da oružje i neprija-teljstvo ne bi trebalo da shvate ozbiljno.Takođe, u ovom uzrastu već barataju dovoljno bogatim rečni-kom da ih možete podsticati da svoju ljutnju izražavaju rečima, a ne delima.

U uzrastu od šest do dvanaest godina, deca će se vrlo ozbiljno igrati rata, ali s mnoštvom čvrsto utvrđenih pravila. Možda će biti rasprava i grube igre, ali prave čarke su relativno retke. U tim godi-nama deca obično ne ciljaju oružjem-igračkom na majku ili oca, čak ni u igri. Nije se to povećala ro-diteljska strogost; porasla je detinja svest. Kažu: ,,Na liniju stat', slomit' majci vrat," što znači da čak i sama pomisao na to da požele roditeljima zlo čini da se osećaju nelagodno.

Agresivna osećanja u adolescentnom periodu postaju mnogo snažnija, ali većina dece uspeva sas-vim lepo da ih kanališe kroz sport i ostala nadmetanja ili kroz zadirkivanje drugara.

733. Šta je s pištoljima-igračkama i ostalim „ratnim" priborom? Da li je igra s pištoljima--igračkama dobra ili loša za decu? Godinama sam isticao da je sasvim bezazlena. Kad su obazrivi roditelji izražavali sumnju i pitali se da li da dozvole deci da imaju pištolje i ostale „ratne" igračke, jer nisu želeli da ih ni najmanje podstaknu da postanu delinkventi ili militaristi, objašnjavao sam im da to gotovo da nema nikakve međusobne veze. Objašnjavao sam da je igra rata prirodan korak u discipli-novanju agresivnosti kod male dece; da se većina sveštenika i pacifista u detinjstvu verovatno igrala tih istih igara; da roditelj pun ideala zaista ne treba da brine o tome da će mu dete izrasti u nitkova.

272


Objašanjavao sam da se ličnost agresivnog delinkventa nije poremetila zato što su mu u petoj ili dese-toj godini dozvoljavali da se igra razbojnika, već zato što je bio zanemaren i zlostavljan u ranom de-tinjstvu i zato što mu je nedostajalo ljubavi onda kad je počinjao da mu se formira karakter; bio je osu-đen na propast pre nego što je i dobio u ruke išta što se može nazvati igračkom.

Danas bih se, medutim, pridružio roditeljima u njihovim nastojanjima da svoju decu odvrate od nasilja. Brojni slučajevi su me ubedili koliko je to važno.

734. Agresivnost u našem društvu. Jedna od prvih stvari koja me je navela da promenim mišlje-nje bilo je opažanje jedne iskusne vaspitačice u obdaništu. Njena deca su počela da se međusobno udaraju mnogo grublje i više nego ranije, bez ikakvog povoda. Kad ih je opomenula, pobunila su se, odgovorivši joj da to isto rade junaci popularne dečje televizijske serije. (To je bio program sastavljen od inserata iz starih filmova, pun nasilja i lakrdijanja, koji se prikazivao tek kratko vreme, ali je vrlo brzo stekao veliku popularnost.) Ovakav stav dece mi je pokazao da posmatranje nasilja može da snizi standarde ponašanja kod deteta. Psihološki eksperimenti novijeg datuma dokazuju da gledanje brutal-nih scena u filmovima podstiče surovost i kod odraslih.

Ono što me je dodatno šokiralo i navelo da preispitam svoje stanovište bilo je ubistvo predsedni-ka Kenedija i činjenica da su se neka deca školskog uzrasta radovala kad su saznala za to. Nisam toliko krivio decu, koliko one roditelje koji će za predsednika koji im se ne dopada reći: ,,Da mogu, ubio bih ga!"

Ovakvi incidenti su me naveli da pomislim na ostale dokaze o tolerantnosti Amerikanaca prema grubosti, bezakonju i nasilju. Nemilosrdno smo postupali prema Indijancima. U nekim oblastima Div-ljeg zapada začela se tradicija uzimanja zakona u svoje ruke. Nismo nimalo lepo dočekali poslednje talase doseljenika. Povremeno uskraćujemo pravdu grupama s određenim verskim ili političkim ube-đenjima. Stopa kriminala kod nas premašuje stopu kriminala u drugim visoko razvijenim zemljama. Velika većina odraslih i dece kod nas beskrajno se zabavlja gledajući drame o nasilju na Divljem zapa-du i brutalne priče o zločinima na filmovima i televiziji. Istorija nam je krcata sramotnim rasističkim linčovanjima i ubistvima, kao i svakodnevnim zlostavljanjem i ponižavanjem. Bebe i malu decu dono-se u bolnice s ozbiljnim povredama koje su posledica velike brutalnosti roditelja.

Naravno, neke od ovih pojava su karakteristične samo za mali procenat populacije. Čak i one koje se odnose na većinu ljudi ne znače obavezno i, da smo mi, Amerikanci, u proseku agresivniji od pri-padnika drugih nacija. Rekao bih, radije, da je naša agresivnost, počev od detinjstva, manje kontroli-sana.

Da bi ljudska rasa vodila stabilniji i civilizovaniji život, trebalo bi da narednu generaciju vaspi-tavamo tako da više poštuje zakon i prava i osećanja drugih ljudi.

735. Ima mnogo načina da decu naučite poštovanju. Jednostavna mogućnost koja se može iskoristiti u prvoj polovini detinjstva jeste da pokažemo svoje neodobravanje bezakonja i nasilja na televizijskim programima i u dečjim „ratnim" igrama.

Verujem i da opstanak sveta sada zavisi od mnogo veće svesti o potrebi da se rat izbegne i da se aktivno traga za miroljubivim rešenjima. Svojoj deci dugujemo da ih vrlo promišljeno pripremimo za tako veliku odgovornost. Vidim, međutim, malo dokaza da se to zaista i radi.

Kad ljudima dozvolimo da odrastaju u ubeđenju da je surovost u redu ako je samo „filmska", ako se u dovoljnoj meri ne slažu s nekim pojedincima ili grupama, ili ako je ona u službi otadžbine (bez obzira na to da li je otadžbina u pravu ili nije), samo im olakšavamo da polude na svaku provokaciju.

Ali, možemo li mi zaista da uskratimo američkoj deci njihove pištolje-igračke ili gledanje omi-ljenih vesterna ili krimića? Mislim da bi to trebalo uraditi. Verujem da bi roditelji trebalo odlučno da zaustave dečje „ratne" i sve druge igre koje prete da se izrode u namernu surovost ili zlobu. Pri tom ne mislim da treba da se mešaju u svaku malu svađu ili čarku, ali da imam trogodišnjeg ili četvorogo-dišnjeg sina koji mi traži da mu kupim pištolj-igračku, ne bih ga prekorio, ali bih mu s prijateljskim osmehom rekao: ,,Ne želim da ti dam pištolj, čak ni taj koji samo ko bajagi puca, jer na svetu ima previše zla i ubijanja, a mi moramo da naučimo kako da živimo u prijateljskim odnosima s drugim ljudima." Zatim bih ga pitao da li želi nešto drugo, umesto pištolja.

273


A ako bih ga kratko vreme posle toga video sa štapom koji mu „glumi" pištolj, kako bi mogao da se pridruži grupi dece koja veselo viču „beng-beng", ciljajući jedna prema drugima, ne bih žurio da ga podsetim na svoje stanovište. Pustio bih da se zabavlja sudelujući u igri, sve dok u njoj nema okrut-nosti. Ako mu ujak pokloni za rodendan pištolj ili vojnički šlem, ne bih imao srca da mu ih oduzmem. Ako bi sa sedam ili osam godina odlučio da svoj džeparac potroši na ratnu opremu, ne bih mu to za-branio. Podsetio bih ga na to da mu ja neću kupovati ratne igračke niti ih poklanjati drugima, ali da je na njemu da sam donese odluku o tome, budući da se sve češće igra izvan kuće, daleko od očiju ro-ditelja. Taj govor mu ne bih održao tonom toliko punim neodobravanja da se on posle toga ne bi usu-dio da donese odluku koja se protivi mojim uverenjima. Smatrao bih da sam mu dao do znanja šta mislim i da sam uticao na njega koliko je to u mojoj moći. Čak i ako bi kupio oružje, verovatno bi naposletku - u ranoj mladosti i kao odrastao čovek - razmišljao o problemima mira, možda čak i više nego što bi mislio o tome da sam mu kao detetu zabranio da kupi „ratne" igračke.

Jedan od razloga što se stalno ustežem od otvorene zabrane jeste taj što bi se ona najjače odrazi-la na pojedince kojima je najmanje potrebna. Kad bi se svi roditelji u Americi složili da se od sledećeg prvog u mesecu zabrane sve „ratne" igračke, to bi, s moje tačke gledišta, bilo idealno. Tako nešto se, međutim, još dugo neće desiti, sem ako možda neki teroristi ne budu aktivirali nuklearnu bombu i toliko šokirali svet da jednom za svagda zabrani sva oružja, i prava i ,,ko bajagi".

Mali procenat roditelja - oni najobazriviji i najsavesniji - želeće da odvrati svoju decu od igra-nja „ratnim" igračkama, ali njihova bi deca verovatno i bez toga bila osećajna i odgovorna. Prema to-me, mislim da je nepotrebno da mi, koji smo naročito zabrinuti za mir i prijateljstvo među ljudima, idemo tako daleko da insistiramo da naša deca ispoljavaju potpunu privrženost našim ubeđenjima, dok svi njihovi drugari nose pištolje-igračke. (To bi možda bilo i izvodljivo u komšiluku u kome većina roditelja deli ista takva ubeđenja.) Osnovni cilj je da deca rastu osećajući ljubav prema celom čovečan-stvu. Ta ljubav se rađa iz opšte atmosfere koja vlada u porodici i pojačava se kroz ono što decu učimo o stavu koji treba da imaju prema drugim nacijama i grupama. Eliminisanje igranja rata imalo bi nekog dodatnog uticaja, ali ne toliko koliko ova dva faktora koja sam pomenuo.

Hiperaktivnost 736. Sta je to hiperaktivnost? Postavite li ovo pitanje desetorici profesionalaca, verovatno ćete

dobiti deset različitih odgovora. Postoje dva dobra razloga za to. Prvo, mi zapravo ne znamo šta izazi-va poremećaj nedostatka pažnje i hiperaktivnost (ADHD, attention deficit hyperactivity disorder), ma-da postoji mnoštvo teorija. Mnogi veruju da kod dece s istinskim poremećajem ove vrste postoji tanana razlika u hemiji ili „električnim instalacijama" mozga, koja im otežava da se usredsrede na nešto ili da obuzdaju svoje impulse. (Usput, teorija da šećer prouzrokuje hiperaktivnost je argumentovano diskre-ditovana. Takođe, postoji vrlo malo dokaza na osnovu kojih bi se ADHD mogao pripisati ishrani dete-ta.) Drugo, ne postoje nikakvi posebni testovi koji bi dokazali postojanje ADHD. Dijagnoza se postav-lja isključivo na osnovu ponašanja deteta, a mišljenja o tom ponašanju se mogu razlikovati.

Smatramo da je većina dece sa ovim poremećajem s njime i rođena i da on kod deteta i ne posto-ji ukoliko se ne ispolji najkasnije do sedme godine.

737. Sta znamo o ADHD? Pre svega, veruje se da je ovaj poremećaj prisutan kod svakog dvade-set petog deteta školskog uzrasta. Drugo, mnogo je češći kod devojčica nego kod dečaka. Treće, dete koje je zaista hiperaktivno i ima poremećaj nedostatka pažnje jeste impulsivno, vrlo aktivno, ne presta-je da se vrpolji i kraće uspeva da zadrži pažnju na nečemu nego većina dece njegovog uzrasta. Moguće je i da ima burnu narav, da je emocionalno nezrelo i teško sklapa prijateljstva. Naposletku, procenju-je se da oko 40 odsto dece s ovim poremećajem ima i teškoća sa učenjem (vid. odeljke 871-874). Sve ove karakteristike kao da su se urotile da detetu sa ADHD otežaju da bude uspešno u školi i kod kuće i da sklapa prijateljstva.

Verovatno poznajete barem jedno dete koje se uklapa u ovaj opis, možda čak i svoje. Kako da znate da li vaše dete boluje od ovog poremećaja? Verovatno da ne možete sa sigurnošću znati. Najbolje je da o svojoj zabrinutosti popričate s lekarom. On će možda moći da otkrije razloge za takvo pona-šanje deteta ili će ga uputiti nekom iskusnom specijalisti, kao što su dečji psihijatar, psiholog ili pedi-jatar. Specijalista će provesti barem nekoliko sati s detetom. Takođe će porazgovarati ili poslati upit-

274


nike svim odraslima koji su važni u životu deteta (uključujući roditelje i nastavnike). Ovo je naročito važno zbog toga što deca s poremećajem nedostatka pažnje ispoljavaju problematično ponašanje goto-vo svugde, naročito u školi i na drugim mestima na kojima se od njih očekuje da budu usredsređena, poštuju pravila i ponašaju se lepo. Međutim čak i uz najbrižljiviju procenu, može biti vrlo teško odred-iti da li je dete naprosto samo aktivno ali normalno, da li je preterano aktivno usled anksioznosti ili stresa ili zato što stvarno pati od ADHD.

738. Postoji više načina lečenja. Većini dece koristi kombinacija dva ili više načina lečenja. Pog-rešno je, na primer, lečiti dete isključivo lekovima, bez pokušaja da se promeni način na koji roditelji i nastavnici izlaze na kraj s njegovim izazovnim ponašanjem.

Lekovi - na primer, metilfenidat (Ritalin), dekstroamfetamin (Dexedrine) i pemolin (Cvlert)17 -se upotrebljavaju ukoliko dete stvarno pati od poremećaja nedostatka pažnje i hiperaktivnosti. Ti leko-vi nisu sredstva za umirenje; oni su, u stvari, stimulansi koji deluju tako što stimulišu one delove moz-ga koji kontrolišu pažnju i sposobnost deteta da obuzdava svoje impulse. Ustanovljeno je da su lekovi efikasni kod troje od četvoro dece. Iskustvo pokazuje da su, ukoliko se pravilno upotrebljavaju, rela-tivno bezbedni i imaju malobrojne sporedne efekte.

Korišćenje ovih lekova kod dece je, međutim, tokom poslednjih deset godina alarmantno poveća-no. Specijalisti se pitaju da li je to zato što je broj dece s ovim poremećajem uistinu tako veliki ili se prosto prebrzo hvatamo olovke i prepisujemo lekove svoj deci sa problematičnim ponašanjem. Moje stanovište je da se lekovi za ADHD koriste istovremeno previše i premalo. Tačno je da neki specija-listi pokušavaju da sve probleme u ponašanju reše pomoću lekova: ako je dete preterano aktivno, šta Čekate, kljukajte ga lekovima. S jedne strane, ovo je očigledno uprošćen i pogrešno usmeren pristup. S druge strane, lekovi su neosporno od ogromne koristi mnogoj deci s ovim poremećajem. Neosnovan strah od lekova za ADHD je loš koliko i preterano oslanjanje na njih.

Mnogim roditeljima pomaže da svoja iskustva i osećanja podele s drugim roditeljima koji imaju isti problem. Nikome nije lako da podiže dete s ADHD. Često su upravo drugi roditelji oni koji vam mogu dati najbolji savet i podršku u postupanju s takvim detetom.

Na duge staze, deca sa ADHD mogu da prođu jako dobro. Sazrevši, većina njih nauči da izlazi na kraj sa svojim problematičnim usredsredivanjem pažnje i impulsivnošću. Mada smatramo da osoba ima ADHD do kraja života, manifestacije poremećaja se vremenom menjaju. Prekomerna aktivnost kao da se smiruje, ublažavajući tako osećanje nemira. Većina odraslih s ovim poremećajem bavi se poslovima koji podvlače njihove pozitivne strane, a pri tom ne ističu njihove nedostatke. Ne volim ni da pomislim da neko sa ADHD radi kao saobraćajac na prometnoj raskrsnici! Odrasli kojima ovaj poremećaj ometa život uglavnom su oni koji su kao deca bili agresivni i kojima manjka samopoštova-nja. ^

Želeo bih da posebno istaknem potrebu za budnim vođenjem računa o samopoštovanju vašeg de-teta (vid. odeljke 642-643). Teškoće koje ima dete sa ADHD u vezi sa samopoštovanjem nisu njego-va krivica ni krivica njegovih roditelja: ono je rođeno s tom različitošću svoje prirode. Ono istovreme-no može imati teškoća u sklapanju prijateljstava, upadati stalno u nevolje, a uz to se i odrasli, iz ovog ili onog razloga, stalno ljute na njega - lako je, dakle, uvideti zašto će ono možda odrasti uvereno da nije naročito dobra ni sposobna osoba.

Ponekad roditelji podstiču negativnu predstavu deteta o samom sebi, usredsređujući se na njego-vo loše ponašanje i ignorišući ono dobro. Nadite nešto u čemu je vaše dete dobro, pogotovo ako mu njegov visok nivo energije daje prednost u tome. Pobrinite se da shvati da vi imate prigovora na nje-govo ponašanje, a ne na njega kao ličnost.

Ako se poremećaj dijagnostikuje na vreme, uz primenu različitih načina lečenja, kao što su leko-vi, tehnike modifikovanja ponašanja, psihoterapija zbog smanjenog samopoštovanja, usredsređivanje pažnje na akademski uspeh, prepoznavanje koegzistirajućih teškoća u učenju ili drugih bihevioralnih poremećaja, kao i posebnih terapija za sve ovo, zasebno ili zajedno, deca sa ADHD mogu da napre-duju veoma dobro. 17 U zagradama su navedeni komercijalni nazivi ovih preparata u SAD. Kod nas se ovi psihostimulansi, ako su uopšte re-gistrovani, možda sasvim drugačije zovu (prim. prev.).

275

UOBIČAJENE PROBLEMATIČNE FAZE U RAZVOJU

Stvaranje navike korišćenja toaleta 739. Spremnost roditelja. Svi pričaju o spremnosti dece za ovo navikavanje, ali i roditelji mora-

ju da budu spremni za to. Mnogi se pribojavaju cele te priče. Mislim da se taj strah delimično zasniva na činjenici da živimo u društvu koje nas uči da se stidimo i gnušamo funkcije svojih creva i bešike.

Bojazan se može javiti i usled unutrašnjeg pritiska da naučite dete ovim stvarima u „pravo" vreme i na „pravi" način. Zaposleni roditelji često su izloženi pritisku od strane drugih da što pre nauče dete da traži da piški i kaki, kako bi olakšali teret siterki s punim radnim vremenom ili uspeli da upišu malo dete u obdanište koje ne prima decu koja su još uvek u pelenama.

Neki roditelji, pak, pogrešno tumače ,,ne forsiraj" i ,,ne primoravaj" kao ,,ne uči ga". To nije ono što hoću da kažem. Ne dajte da vas zaplaši prvobitni otpor deteta. Postoji delikatna ravnoteža izmedu obučavanja deteta i neforsiranja. Idealno bi bilo obučavanje bez forsiranja.

Kao prvi korak u pravcu obučavanja deteta da koristi toalet, trebalo bi da sredite vlastita pomešana osećanja. Ukoliko imate negativna osećanja, pokušajte da nadete načina da vaš ton bude barem neu-tralan kad menjate pelenu svom dvogodišnjem detetu koje se svojski ukakilo. Umesto da komenta-rišete kako je prljavo i smrdljivo, potrebno je da kažete otprilike ovako nešto: ,,Au, ala si se ti pošteno ukakila! Da si lepo sela na nošu, sad ne bi morala tu da ležiš dok te ja brišem i stavljam ti novu pelenu. Kad opet budeš htela da kakiš, možeš da mi kažeš i ja ću da ti pomognem da sedneš na tvoju novu nošu."

Kad spoznate vlastita osećanja, bićete spremniji da učite dete higijenskim navikama. Kad počnete da prepoznajete znake spremnosti kod deteta, moći ćete da mu pomognete da ostvari taj važan zadatak.

740. Stvaranje navike korišćenja toaleta je važan korak. Početak učenja male dece higijenskim navikama u vršenju nužde normalno se poklapa s njihovim novopronađenim osećanjem za sebe kao za zasebna, nezavisna bića. U ovom uzrastu, žele više nezavisnosti i kontrole nad svim što rade. Počinju da shvataju šta je njihovo i da to mogu da zadrže ili daju nekome. Sasvim prirodno, opčinjeni su onim što izlazi iz njih i drago im je što sve bolje shvataju odakle to dolazi i kuda odlazi.

Stiču kontrolu nad dva telesna otvora koja su ranije funkcionisala automatski, čime se prilično ponose. Štaviše, u početku su toliko ponosna da pokušavaju to da izvedu svakih nekoliko minuta. Prihvataju prvu ozbiljnu odgovornost koju su im roditelji dodelili. Uspešna saradnja na ovom projek-tu podstaći će novi vid međusobnog poverenja između roditelja i deteta. A detetu koje je ranije mirne duše razbacivalo hranu na sve strane i kakilo u pelene, počinje da prija čistoća.

Pomislićete da ova promena pre svega znači da nema više prljavih pelena. To jeste važno, slažem se. Ali, ljubav prema čistoći, koju dete stiče negde oko druge godine, znači mnogo više od toga. Ona je obično doživotni temelj za sklonost prema čistim rukama, čistoj odeći, urednim domom, sređenom vodenju poslova. Učeći se higijenskim navikama deca donekle stiču osećanje da je jedan način obav-ljanja stvari ispravan, dok drugi nije. To im pomaže da razviju osećanja odgovornosti i postanu sis-tematični ljudi. To je uloga koju stvaranje navike korišćenja toaleta igra u formiranju karaktera i u izgradnji osnovnog poverenja između deteta i roditelja. Prema tome, ako iskoristite prirodnu želju svog deteta da postane odraslo i samodovoljno, njegovo navikavanje na korišćenje toaleta će i vama i njemu padati mnogo lakše.

276

Uobičajene problematične faze u razvoju

Kontrolisanje stolice 741. Prva godina. Tokom prve godine, beba gotovo uopšte ne pokazuje da je svesna rada svojih

creva i ne učestvuje voljno u njihovom pražnjenju. Kad joj se debelo crevo dovoljno napuni, naročito nakon obroka, kad mišićna aktivnost želuca stimuliše ceo crevni trakt, pokreti pritiskaju unutrašnje ušće čmara zbog čega se on donekle otvara. Ovo podstiče stezanje i potiskivanje od strane abdomi-nalnih mišića. Beba, drugim rečima, ne odlučuje da se napne onako kako to čini starije dete ili odrasla osoba, već automatski istiskuje sadržaj creva.

Tokom prve godine, prisutna je mala spremnost kod nekih beba za delimično navikavanje, utoliko što uvek imaju prvu dnevnu stolicu pet do deset minuta posle doručka. Ako roditelji žele, mogu ih posaditi na nošu svakog dana u isto vreme i tako „uhvatiti" stolicu. Posle dve do tri nedelje ovakvog postupanja, bebin nervni sistem formira uslovljenu reakciju i ona počinje da se napinje čim oseti nošu ispod sebe. U određenoj, maloj meri, ovo je obučavanje, ali nije i učenje, jer beba nije zaista svesna čina pražnjenja creva niti vlastitog udela u tome. Ona ne sarađuje svesno. Uz to, neke bebe koje biva-ju na ovaj način rano „uhvaćene", sklonije su da se kasnije pobune kroz dugotrajno vršenje nužde u pelene/gaćice ili noćno mokrenje. Ne preporučujem da se do navršene prve godine pokušava bilo kak-vo obučavanje.

742. Između dvanaest i osamnaest meseci. U ovom uzrastu, dete postepeno postaje svesno čina pražnjenja creva. Obično zastane u onom što radi ili na trenutak promeni izraz lica, ali još uvek je daleko od toga da o tome obavesti roditelje.

Ako slučajno vidi svoju stolicu, bilo u peleni, na podu ili slučajno uhvaćenu u nošu, kod deteta će se verovatno razviti instinktivna posesivna osećanja prema njoj. Ponosiće se njome kao očaravajućim vlastitim delom. Čak će je možda zainteresovano onjušiti, kao što je naučeno da pomiriše cvet. Takav ponos na sadržinu vlastitih creva, uključujući i njen miris i brljanje po njoj ukoliko mu se pruži prili-ka, karakteristične su reakcije za ovaj period i mogu se, u drugoj polovini druge godine, relativno lako pretvoriti u želju za čistoćom. Mislim da nije potrebno nastojati da se dete zgadi nad pražnjenjem creva niti bilo kojom drugom svojom telesnom funkcijom. Međutim, spremnost za želju za čistoćom je deo onoga što detetu pomaže da se obuči u sticanju navike i da tu naviku zadrži.

Jedan aspekt ove posesivnosti, kao što su ustanovili roditelji koji su uspeli u ranom „hvatanju" stolice početkom druge godine, jeste nevoljno prepuštanje stolice noši i roditeljima. Drugi aspekt je strah koji se kod deteta javlja kad vidi kako voda u klozetskoj šolji odnosi njegovu stolicu; za neku malu decu, ovo je jednako uznemiravajuće kao da su videli svoju ruku kako je odnosi voda.

743. Indirektni znaci spremnosti. Počev od druge godine, pojavljuju se ostali aspekti spremnosti koje obično ne povezujemo sa sticanjem higijenskih navika. Dete sad oseća poriv da daje poklone i u tome nalazi veliko zadovoljstvo - mada obično odmah traži da mu se poklonjeno vrati. Ova protiv-rečna osećanja mogu se videti kad dete pruži igračku gostu, ali odbija da je pusti iz ruke.

U ovom uzrastu, dete se oduševljava stavljanjem stvari u kese, kutije i slično, i posmatranjem ka-ko nestaju i ponovo se pojavljuju.

Postepeno dobija želju da imitira sve više aktivnosti svojih roditelja i starije braće i sestara. Ovaj poriv može da odigra važnu ulogu u stvaranju higijenskih navika.

Dete se veoma ponosi svim veštinama koje nauči da obavlja samostalno i uživa kad ga pohvale za ono što je uradilo.

744. Odupiranje. Deca koja su rano prihvatila zamisao o korišćenju noše, već početkom druge godine, često odjednom promene ponašanje. Hoće da sednu na nošu, ali ništa ne urade dok sede na njoj. Onog trenutka kad ustanu s nje, otrče i obave nuždu u uglu sobe ili neposredno pošto su se obuk-la. Roditelji ponekad kažu: „Kao da je zaboravilo šta bi trebalo da uradi." Ne verujem da deca baš tako lako zaboravljaju. Mislim da njihova posesivna osećanja prema sadržini creva postaju privremeno snažnija i da su jednostavno nespremna da je se odreknu. Početkom druge godine, imaju izrazitu potre-bu da sve rade samostalno, na svoj način, a vršenje nužde u nošu može im se činiti kao preveliki ustu-

277


pak volji roditelja. Stoga zadržavaju stolicu, barem dotle dok im ne uspe da pobegnu od noše, koja za njih simbolizuje predavanje i popuštanje.

Ukoliko ovaj otpor potraje više nedelja, dete može početi da zadržava stolicu ne samo dok sedi na noši već i tokom preostalog dela dana, ako mu to pođe za rukom. To je takozvana psihološka konsti-pacija (zatvor).

Pojava otpora je verovatnija u prvoj nego u drugoj polovini druge godine. Za vas je to signal da sačekate barem do sredine prve godine da počnete s navikavanjem deteta na nošu i da mu dozvolite da oseti da ono samo odlučuje o kontroli svojih creva i bešike, umesto da ustupa pred zahtevima rodite-lja.

745. Između osamnaest i dvadeset četiri nieseca. Između osamnaest i dvadeset četiri meseca, većina dece pokazuje određenije znake spremnosti.

Shvataju kuda predmeti odlaze onda kad nisu na vidiku - da li zauvek nestaju ili ostaju tamo gde su ostavljeni, iako nisu direktno vidljivi. Ovaj sofisticiraniji način gledanja na svet (ranije je bilo: „daleko od očiju, daleko od srca!") predstavlja drugi element spremnosti da se razume svrha navika-vanja na nošu. Kad se zainteresuju za to da spreme svoje igračke i uredno slože svoju odeću, stiču ideju o tome da određene stvari treba da budu na određenom mestu.

Sada shvataju da se roditelji razlikuju od njih, i ovo sve veće udaljavanje podstiče želju da im udo-volje i ispune roditeljska očekivanja. U isto vreme, deca se veoma ponose svim veštinama koje nauče da obavljaju samostalno i srećna su kad ih pohvale za ono što su uradila.

Svest o vlastitom telu je sve prisutnija, tako da su deca sve više u stanju da osete kad se creva prazne, a kasnije i približavanje tog trenutka. Možda će na nekoliko sekundi prestati s igrom ili će im biti nelagodno pošto su se ukakila. Moguće je da će nekim znakom ili glasom dati roditelju do znanja da im je pelena uprljana, kao da bi želela da budu presvučena. Veća je verovatnoća da će dete upozoriti roditelja da se ukakilo, ukoliko ga roditelj povremeno podseti da valja da mu kaže ako se to desi. Obično je potrebno malo više vremena i malo ohrabrenja od strane roditelja, pre nego što dete postane dovoljno svesno da se približava trenutak pražnjenja creva i na vreme kaže roditelju da mu treba noša. Ova svest o vlastitom telu je još jedan preduslov za nezavisno obavljanje telesnih potreba i sposobnost kontrolisanja telesnih otvora.

Pored toga, sposobnost dece da se kreću naokolo sada je svakako mnogo bolja. Mogu da odu i popnu se gotovo bilo gde i sasvim izvesno mogu bez tuđe pomoći da sednu na nošu. U stanju su da se sama skinu da bi vršila nuždu.

Na kraju, tu je i isto tako važna razvijena intelektualna sposobnost da shvate šta roditelji očekuju od njih i želja da saraduju, kako bi bili „veliki" poput svoje starije braće i sestara, i mame i tate.

Sve zajedno, dete koje je stiglo do ovih prekretnica u razvoju verovatno je spremno da počne s primenom lepe umetnosti samostalnog kontrolisanja stolice i mokrenja.

746. Filozofija usađivanja higijenskih navika. Dr T. Beri Brazelton, pedijatar koji se već dugo bavi oblašću formiranja higijenskih navika kod dece, razvio je sledeću filozofiju i metod, koje ću ja ovde rezimirati. On je dosad u svojoj praksi preporučio ovaj metod hiljadama dece i kod 80 odsto njih uspešno su usadene higijenske navike - naglo i istovremeno za mokrenje i stolicu - u prosečnom uzrastu od dvadeset osam meseci. Ta deca su sa prosečno tri godine prestajala s noćnim mokrenjem. Ovi rezultati su izvanredni prema bilo kojim standardima.

Osnovno načelo dr Brazeltona je da bi decu trebalo obučavati onda kad ona pokažu želju za tim - bez forsiranja, prinude ili kritikovanja. Na ovaj način, smatra on, najlakše ih je obučiti, a i najma-nja je verovatnoća da će kasnije vršiti veliku ili malu nuždu u pelene/gaćice ili u krevet. (Od svih nje-govih slučajeva, samo 1,5 procenatajoš uvekje mokrilo u krevetposle pete godine. Ovome je suprot-stavljena brojka od 15 procenata odraslih u jednoj evropskoj zemlji poznatoj po rigoroznom načinu usađivanja higijenskih navika.) Brazelton roditeljima savetuje da koriste taktične sugestije i laskanje, a ne prekore zbog neuspeha; da ne primoravaju dete da i dalje sedi na noši ako ono želi da ustane. Deca svojevoljno odlučuju kad je vreme da preuzmu kontrolu nad stolicom i mokrenjem, a to je onda kad

278

UobiSajene problematične faze u razvoju

osete da su to u stanju, jer žele da budu odrasla. Ovaj metod od roditelja iziskuje da imaju poverenja u želju svog deteta da sazri i da imaju strpljenja da sačekaju.

Imajte, međutim, na umu da se ovo ne odnosi na odsustvo očekivanja s roditeljske strane. Pošto donesu odluku da treba da počnu da obučavaju dete, negde u uzrastu od dve godine, stav roditelja osta-je nepromenjen - stalno blagonaklono očekivanje da će dete početi da koristi toalet onako kako to čine starija deca i odrasli. To izražavaju pohvaljujući ga i ohrabrujući kad u tome uspe, bez ljutnje i kri-tikovanja kad ono odabere da se ne povinuje očekivanju.

747. Klozetska šolja ili noša? Malo je beba koje se od početka naviknu na dečje sedište koje se pričvršćuje za klozetsku šolju za odrasle. Ako se odlučite za to, bilo bi dobro da kupite sedište koje ima i oslonac za noge, kako bi dete stabilnije sedelo na njemu. Takođe, roditelji treba da kupe hoklicu ili naprave čvrstu kutiju koja će da služi kao stepenik, tako da dete može samo da se popne i sedne na šolju.

Lično smatram da je bolje da koristite malu dečju stolicu koja se postavlja na nošu na podu, sve dok dete ne bude imalo dve do dve i po godine. Deca se spokojnije osećaju koristeći male komade na-meštaja koji pripadaju samo njima i na koje mogu sama da sednu. Tako im noge ostaju na podu i nema visine koja bi ih činila nesigurnim.

Ako imate dečaka, bolje nemojte kupovati nošu ili sedište sa štitnikom koji sprečava prskanje urina van noše/klozetske šolje. Dete često ume da se povredi kad seda ili ustaje, pa više neće hteti da koristi nošu.

748. Prva faza. Prvi korak u obučavanju ne treba da se sastoji iz skidanja pelena i stavljanja dete-ta na nošu. To je za njega suviše čudno i iznenadno. Mnogo je bolje da ga nekoliko nedelja navikavate na prisustvo noše kao zanimljivog komada nameštaja na koji će sedati potpuno obučeno, kako je ne bi shvatilo kao tajanstvenu napravu koju roditelji koriste da bi mu uzeli nešto što je njegovo.

749. Druga faza. Pošto je dete prihvatilo nošu, možete mu, onako usput, predložiti da proba da je upotrebljava onako kako roditelji upotrebljavaju klozetsku šolju. (Deca ovog uzrasta se obično lako uzbune ako ih požurujete ili gurnete u nepoznatu situaciju.) Možete mu pokazati kako vi sedate na klozetsku šolju.

Pustite dete da sedne i odmah ustane. Iskustvo je korisno, ma kako kratko bilo. Dete bi o sedenju na noši trebalo da misli kao o nečemu što se obavlja dobrovoljno i s ponosom, a ne kao o prisilnom postupku.

Isti pristup možete da primenite i ako ste se odlučili za dečje sedište koje se pričvršćuje za klo-zetsku šolju, mada ono deci nije toliko privlačno kao noša postavljena na pod.

Ako dete nije voljno da sedne bez pelena na sebi, pustite da prode oko nedelju dana pre nego što mu to ponovo predložite.

Možete mu opet objasniti kako mama i tata koriste toalet na taj način, ili možda neko od starije dece koju zna. Često pomaže ako dete vidi svog druga kako to radi. (Ako ima starijeg brata ili sestru, verovatno je već videlo i naučilo.)

Pošto nekoliko puta porazgovarate o tome da bi moglo da pokuša da kaki ili piški u nošu, možete mu skinuti pelene u vreme kad postoji najveća verovatnoća da će vršiti nuždu, odvedete ga do noše i predložite da pokuša. Ako neće, nemojte ga primoravati. Pokušajte kasnije, ili nekog drugog dana. Prvi put kad bude kakilo u nošu, to će mu pomoći da shvati i sarađuje.

Uz to, odmah pošto se ukaki u pelenu, skinite mu je, odvedite dete do noše i ubacite stolicu u nju tako da ono to vidi. Objasnite mu opet da mama i tata sedaju na klozetsku šolju da bi to obavili, da ono ima nošu koja je samo za njega i ni za kog više, a da će jednog dana sedati na šolju baš kao i mama i tata.

Ukoliko vam nikako ne uspeva da ga „ulovite" da piški ili kaki u nošu, batalite celu stvar neko-liko nedelja i onda polako ponovo počnite da pokušavate - bez prisiljavanja, bez prigovaranja.

279


750. Povlačenje vode. U ovoj fazi, nemojte ispirati sadržaj pelene u klozetsku šolju sve dok dete ne izgubi interesovanje i ne ode da radi nešto drugo. Većina jednogodišnjaka i dvogodišnjaka je u početku fascinirana time što voda počne da pršti kad se povuče lančić i žele da to rade sami. Kasnije, medutim, neki od njih bivaju uplašeni snagom kojom voda odnosi njihovu stolicu i boje se da sednu na dečje sedište koje se pričvršćuje na šolju. Verovatno ih je strah da bi mogli da upadnu unutra i da će voda onda odneti i njih. Sve dok ne napune dve do dve i po godine, ja bih praznio nošu i povlačio vodu kad dete nije u kupatilu.

751. Kad se dete zainteresuje. Ako dete počne da se interesuje i pokaže spremnost za saradnju, stavljajte ga na nošu dva do tri puta na dan, pogotovo ako daje i najmanji znak da mu se upravo piški ili kaki. Ako dopusti da bude „uhvaćeno", recimo, posle obroka ili pošto je već nekoliko sati bilo suvo, pohvalite ga što se ponaša odraslo - ,,baš kao tata", ili mama, ili brat, ili sestra, ili najbolji drug ili dru-garica - ali ne preterujte s hvalom. U ovom uzrastu, dete ne voli da bude suviše poslušno.

752. Samostalno vršenje nužde. Kad budete sigurni da vam je dete spremno za sledeći korak -samostalno vršenje nužde - puštajte ga da se neko vreme igra bez odeće od struka naniže. Stavite nošu negde u blizinu, u kući ili u dvorištu, objasnivši mu da ste to uradili da bi ono moglo da sedne na nju kad mu zatreba da piški ili kaki. Ukoliko ne pruža otpor, podsetite ga svakih sat ili sat i po da može da upotrebi nošu ako mu je potrebno. Ako mu sve to dosadi, počne da se opire ili mu se desi nezgoda, vratite ga u pelene i sačekajte.

753. Strah od bolno tvrdih stolica. Dete katkad postepeno ili iznenada snađe talas neobično tvrdih stolica čije je izbacivanje bolno. Stolica u vidu malih čvrstih kuglica - rezultat onoga što se ponekad naziva spastičkom konstipacijom - uglavnom nije bolna. Bol obično izaziva tvrda stolica u jednom komadu, velikog prečnika.

Dok prolazi, ona može da napravi malu pukotinu, ili fisuru, na ivici rastegnutog čmara, koja može malo krvariti. Ona će se verovatno ponovo otvarati prilikom svake sledeće stolice. To može da bude prilično bolno i fisura može da ne zaraste nedeljama. Lako se može desiti da se dete, užasnuto izgle-dima da ponovo trpi bolove, bori nastojeći da ne vrši nuždu. Tako ume da nastane začarani krug, jer stolica postaje još tvrda ako ju je dete zadržavalo nekoliko dana.

Važno je da u slučaju pojave tvrdih stolica kod deteta, odmah obavestite lekara, naročito u oset-ljivom uzrastu od dve godine, jer će on možda odrediti promenu načina ishrane ili davanje lekova za omekšavanje stolice. Obično je delotvorno davanje suvih šljiva ili soka od suvih šljiva, ako ih dete voli. Ja sam uspešno pomagao deci mešavinom mekinja, pirea od jabuka i soka od suvih šljiva. Deca je vole, a situacija se vrlo brzo i lako normalizuje. Donekle pomaže i više integralne pšenice i ovsa u cerealijama, hlebu i krekerima. Takode, možete da stavite dete da prekrštenih nogu sedi u toploj vodi, deset do petnaest minuta, dva do tri puta na dan. Regija čmara se može više puta dnevno blago na-mazati mešavinom vazelina i lanolina.

Neko vreme uveravajte dete da znate da se boji da će ga opet boleti kad bude kakilo, ali da je sad dobilo lekić i da će sve biti u redu; to obično pomaže. Dete koje se i dalje plaši i odupire vršenju nužde, ili ga i dalje boli, trebalo bi da pregleda lekar, zbog mogućnosti da se stvorila fisura koja ne zarasta.

Kontrolisanje mokrenja 754. Simultano kontrolisanje stolice i mokrenja. Primerenost metoda dr Brazeltona dokazuje i

činjenica da deca, kad osete da su spremna na to, počinju gotovo istovremeno da kontrolišu stolicu i mokrenje. Drugim rečima, početkom treće godine postoji dovoljna spremnost - u smislu svesti i fizičke sposobnosti - za kontrolisanje stolice i mokrenja. Sve što je potrebno jeste želja deteta da u tom pogledu bude odraslo; da bi dete kontrolisalo mokrenje, potrebno je vrlo malo nekog posebnog truda od strane roditelja.

755. Odnos prema stolici i mokraći. Postoje neke zanimljive razlike u odnosu dece prema stoli-ci i mokraći, koje vam mogu pomoći da shvatite njihovo ponašanje.

280


Kontrolisanje mokrenja počinje nešto kasnije nego kontrolisanje stolice, jer je sfinkteru18 čmara lakše da zadržava čvrstu materiju u odnosu na sfmkter bešike koji mora da zadržava tečnost. (Kao što znate, sfmkter čmara u slučaju dijareje postaje mnogo manje efikasan.)

Deca retko kad prave pitanje oko dnevnog mokrenja. Kao da mokraća ne pobuđuje osećaj pose-sivnosti koji izaziva stolica.

Funkcionisanje bešike ima tendenciju da sazreva samo po sebi, bez obzira na eventualno obuča-vanje. Bešika se tokom prve godine često prazni. Međutim, sa petnaest do osamnaest meseci, ona počinje da DO dva do tri sata zadržava mokraću, čak i ako se nije počelo sa učenjem deteta higijenskim navikama. Staviše, ima beba koje s godinu dana spontano prestaju da mokre tokom noći.

Mokraća se u toku sna duže zadržava u bešici nego dok je dete budno, a možete ustanoviti da je dete suvo posle dvosatnog dnevnog spavanja mesecima pre nego što je postiglo dnevnu kontrolu mok-renja.

Dešavaće se povremeno da se dete upiški u toku dana još mesecima pošto je počelo da kontroliše bešiku, najčešće onda kad se zaigra i stalno odlaže da ode da piški.

756. Pogodna odeća. Kad vaše dete počne uspešno da kontroliše stolicu i mokrenje, oblačite mu gaćice i pantalone koje lako može da skine bez tuđe pomoći. Ovaj dalji korak u pravcu nezavisnosti umanjuje šanse za nazadovanje. Međutim, nemojte mu oblačiti takve gaćice i pantalone dok ne bude u stanju da uspešno samostalno piški i kaki; one neće biti od pomoći detetu koje još uvek nije steklo tu naviku i zato, kad zaista dode vreme za njih, neće imati pravog efekta.

757. Nesposobnost mokrenja van kuće. Dešava se ponekad da je dvogodišnje dete tako dobro naučeno na svoju nošu ili toaletno sedište da neće da mokri nigde drugo. Silom i grdnjama nećete postići ništa, jer će se dete na kraju verovatno ipak upiškiti u gaćice, zbog čega ne bi trebalo da ga prekorevate. Ako mu je bešika bolno puna, a ne može da mokri (a nalazite se u nekoj poseti daleko od kuće), stavite ga u kadu tople vode na pola sata i recite mu da je sasvim u redu da piški u kadi. To će verovatno biti delotvorno. Kad god negde s detetom idete na duže vreme, imajte ovo na umu i pone-site sa sobom njegovu nošu ili toaletno sedište. Još je bolje, međutim, da ga navikavate da piški na raznim mestima, uključujući i napolju. Neka deca se komotnije osećaju u pelenama kad nisu kod kuće, a možete i da ih uverite da ćete im, kada idu van kuće, stavljati pelene ako tako hoće.

758. Mokrenje stojeći. Roditelji se ponekad brinu zbog toga što dvogodišnji dečkić neće da mo-kri stojeći. Nema potrebe da se oko ovoga pravi pitanje. Pre ili kasnije, kad vidi starije dečake ili tatu, počeće i sam da mokri na taj način. Neki dečaci lakše počnu da mokre u klozetsku šolju ako im neko vreme dajete da mokre u konzervu ili „gusku".

759. Kako da dete ostane suvo tokom noći. Mnogi roditelji pretpostavljaju da dete može da ostane suvo tokom noći samo ako ga kasno uveče odvedu da piški. Pitaju se kad je vreme da počnu da ga uče da noću ostaje suvo, pošto je naučilo da kontroliše mokrenje u toku dana. Ovo je pogrešna pred-stava, koja zvuči kao da je vrlo teško naučiti dete da ne mokri noću. Mnogo je bliže istini, međutim, da dete jednostavno prirodno ostaje suvo tokom noći onda kad je njegova bešika dovoljno zrela, pod uslovom da nije nervozno ili buntovno. Na ovo jasno ukazuje činjenica da svaka stota beba sama od sebe potpuno prestaje da mokri noću već sa dvanaest meseci, mada se roditelji uopšte nisu trudili da je uče tome i mada danju i dalje kvasi pelene. Ima i dece, doduše malobrojne, koja krajem druge i po-četkom treće godine, ostaju suva cele noći, iako danju još uvek ume da im se „omakne". Bešika u toku sna duže zadržava mokraću jer tada bubrezi automatski proizvode manju količinu koncentrovanije mokraće.

Većina dece prestaje da mokri noću negde sa tri godine - dečaci obično kasnije nego devojčice, napeta deca kasnije nego ona smirena. Kasno odvikavanje od noćnog mokrenja je katkad porodična crta (vid. odeljke 814—818, o noćnom mokrenju).

Prstenasti mišić stezač (prim. prev.).

281


Mislim da nije potrebno da roditelji čine bilo šta posebno da bi dete ostalo suvo u toku noći, sem da izražavaju svoje očekivanje da se ono potrudi da tako bude. Prirodno sazrevanje bešike, plus zamisao da mokraća spada u klozet, u većini slučajeva su sasvim dovoljni. Razume se, pomaže poma-lo i kad roditelji učestvuju u detetovom ponosu što više ne piški u krevet. Ako dete, pošto već šest ili sedam meseci uspešno kontroliše mokrenje po danu, izrazi želju da mu noću više ne stavljate pelenu, ponašajte se kao da vam je drago što hoće da pokuša i udovoljite mu.

760. Pravilno brisanje. Kad vaša kćerkica pokaže interesovanje da se sama briše posle vršenja nužde, dogovorite se s njom da u početku to radite udruženim snagama: ona počinje, vi dovršavate po-sao, i to sve dok ne bude u stanju da se sama lepo obriše. To je ujedno i trenutak da mala devojčica nauči da uvek valja da se briše od spreda prema pozadi, kako bi se izbegle infekcije urinarnog trakta.

761. Očekujte povremeno nazadovanje. Ovladavanje funkcijom creva i bešike kod većine dece se odvija u malim etapama. Možete da očekujete stagniranje i nazadovanje između napredovanja. Emocionalni poremećaji, bolest, putovanje, nova beba - sve to može da dovede do nazadovanja kod deteta koje već neko vreme samostalno kontroliše mokrenje i stolicu. Kad mu se to desi, nemojte ga grditi i kažnjavati. Mnogo mu je potrebnije uveravanje da će ubrzo opet povratiti kontrolu i da vi znate da ono i dalje želi da bude odraslo u ovom pogledu.

762. Nazadovanje u kontrolisanju stolice pošto dete počne da kontroliše mokrenje. Mnoga deca, najčešće dečaci, prestanu da vrše veliku nuždu u nošu pošto nauče da samostalno mokre. Oči-gledno je da ne mogu odjednom da pristanu na sve zahteve roditelja. Ako pokušate da u ovoj fazi mi-lom ili silom utičete na dete, moguće je da ćete ga samo naterati da se uzdržava, što može da dovede do bolnih, tvrdih stolica i samo doda jak novi razlog za uzdržavanje od vršenja velike nužde. Recite detetu da može da obavi veliku nuždu kad mu stavite pelene.

Spavanje 763. Kako funkcioniše san. Naučnici već dvadeset godina pomno proučavaju kako funkcioniše

san i ustanovili su da je to veoma komplikovan proces. Kad odete na spavanje, to nije kao da ste pri-tisnuli prekidač. Naprotiv, to je vrlo aktivan proces kojim odredeni deo mozga menja hemiju drugog dela da bi proizveo san. Ove hemijske promene dovode do toga da gubimo svest i zapadamo u san.

Svrha spavanja nije u potpunosti jasna. Neki veruju da se tokom tog perioda kratkotrajne uspome-ne pretvaraju u dugotrajne. Ustanovljeno je i da san, najverovatnije, pojačava funkcionisanje imuno-loškog sistema; možda nam se zato toliko spava kad smo bolesni. Kad su u pitanju bebe, veruje se da san pomaže u očuvanju novonaučenih veština i njihovom organizovanju u mozgu, pa čak da ima i ulogu u načinu „elektrifikacije" mozga (vid. odeljke 147-149). Takode, deca kao da najviše rastu upra-vo dok spavaju. Koja god da je svrha sna, mora biti da je kod dece veoma važna jer ona, što su mlađa, više spavaju.

764. San dolazi u ciklusima. Spavanje je vrlo uredan proces. Svakih sat i po (a samo sat kod no-vorođenčadi), san predvidljivo prelazi iz lakog (REM-faza) u duboki san (koji ima četiri zasebne faze). Zato se dešava da neke bebe zaplaču ili se malo trgnu iz sna svakih sat ili dva - to su trenuci kad prelaze u aktivan, lak san. (Jedan moj cenjeni kolega je ovako objašnjavao kako životni stresovi utiču na njega: „Spavam kao beba. Svakih sat vremena se probudim i počnem da plačem!")

765. Koliko je sna uopšte potrebno detetu? Prosečno novorođenče spava šesnaest sati dnevno. (Pitanja vezana za san u prvim mesecima obrađena su u odeljcima 147-152.) ŠestomeseČne bebe spa-vaju oko četrnaest, a dvanaestomesečne trinaest sati u toku dana. Prosečnom dvogodišnjem detetu je potrebno deset do dvanaest sati noćnog sna, plus poslepodnevno spavanje. Period dnevnog spavanja ili dremanja se između druge i šeste godine sve više skraćuje, dok trajanje noćnog sna ostaje isto. Izmedu šeste i devete godine, prosečno dete obično za jedan sat skraćuje svoj noćni san, po pola sata

282


godišnje: recimo, ako je ustalo u sedam ujutru, otići će na spavanje u osam naveče. Sa dvanaest godi-na, verovatno će moći da skrati spavanje za još jedan sat i odlazi u krevet u devet uveče.

Ovo su prosečne brojke. Varijacija ima mnogo. Nekim bebama i deci potrebno je mnogo sna, a drugima veoma malo. Ne morate da brinete da beba spava suviše malo da bi to ispunjavalo njene potrebe, iako možda ne spava dovoljno da bi to ispunilo vaše potrebe. Ovo nas dovodi do jedne važne karakteristike problema sa spavanjem: obično beba nema nikakvih problema, ali ih zato ima porodica. Svaka beba će odspavati onoliko koliko joj je potrebno. Međutim, ako pri tom odluči da to obavi preko dana i bude budna i vesela cele bogovetne noći, to može da predstavlja problem za njene roditelje, koji taj luksuz sebi ne mogu da dozvole. Ukoliko se beba zadovoljava sa svega deset sati sna u toku dana, njenim roditeljima to možda nije dovoljno da se pobrinu za ostatak porodice, završe kućne poslove koje ne mogu da obave dok je budna i da se i sami dovoljno naspavaju.

Što je starija, beba sve manje spava. Ovo ćete verovatno prvi put uočiti u kasno poslepodne. Vre-menom je sve duže budna i tokom drugih perioda dana. Svaka beba razvija sopstveni ritam spavanja i budnog stanja i ima tendenciju da u toku dana bude budna otprilike u isto vreme. Krajem prve godine, većina beba stigne do dva dnevna spavanja; a između godinu i godinu i po, verovatno će se odreći jednog od njih.

766. Samo bebi možete u potpunosti da prepustite odluku o tome koliko joj je sna dovoljno. Dvogodišnje dete je mnogo komplikovanije biće. Možda mu je potrebno više sna, ali ga u tome ometa-ju usamljenost, strah od toga da ostane samo u sobi, strah od mraka, strah da će se upiškiti u krevet ili od uzbudenja koja je doživelo u toku dana. Možda se unervozilo zbog takmičenja sa starijim bratom ili izgara od ljubomore prema mlađoj sestri. Možda je svake večeri krajnje nervozno zbog neprestane bitke koju vodi s roditeljima oko odlaska u krevet u određeno vreme, ili je zabrinuto zbog škole, ili je gledalo suviše napet film na televiziji. Ne možete reći da starijem detetu nije potrebno više sna samo zato što neće da spava.

767. Poslepodnevno spavanje. Mnoga deca sa tri ili četiri godine prestaju da upražnjavaju posle-podnevno spavanje, ali većini njih je i dalje potreban barem period mirnog igranja u kući posle ručka. Mnoge obzirne škole obezbeđuju deci duži odmor sredinom dana sve do šestog razreda. Sve zavisi od individualnog temperamenta deteta i njegove aktivnosti. Mislim da je dobro da s praksom poslepod-nevnog spavanja ili odmaranja nastavite sve dok se čini da detetu prija. Pravilo za dete bi trebalo da glasi: ne moraš da spavaš, ali moraš da se malo primiriš i odmoriš.

768. U kojoj sobi? Da li bi dete trebalo da spava u zasebnoj sobi ili da je deli s drugim detetom, često je pitanje čisto praktične prirode. Ako je moguće, nije loše da dete ima svoju sobu, pogotovo kad malo poraste, u kojoj može da ima svoje stvarčice pod kontrolom i privatnost onda kad je želi. Glavna mana dvoje male dece u istoj sobi jeste da su sklona da bude jedno drugo u pogrešno vreme. Međutim, zajednička soba ima i svojih prednosti. Braća i sestre moraju da nauče da se dogovaraju oko prostora koji koriste i budu pažljivi u smislu da ostave ono drugo da na miru spava, umesto da se upuštaju u duge razgovore do duboko u noć. Zajednička soba može da doprinese stvaranju veće bliskosti među decom, ali isto tako i večitoj borbi za teritoriju.

769. Roditeljski krevet. Neka mala deca prolaze kroz period kad se iz noći u noć prestravljena trzaju iz sna. Moguće je da će svaki put doći kod mame i tate u sobu, možda neutešno plačući, i da će ih oni primiti u krevet ne bi li svi barem malo odspavali. U tom trenutku, to svakako deluje kao naj-praktičnije rešenje, ali može da se ispostavi i kao teška greška. Čak i ako se anksioznost deteta ublaži tokom narednih nedelja, ono je sklono da se drži sigurnosti koju mu uliva roditeljski krevet i kad po-kušate da ga odviknete od toga, nastaju nevolje. Najpreporučljivije je da se pridržavate pravila da ga bez grdnje, ali i bez odlaganja, vraćate u njegov krevet. Naravno, to pravilo ima i izuzetaka, kao što su bolest ili stvarni košmar, kad se čini zaista okrutnim da ostavite dete da bude samo u sobi. Ali, čak i tada je bolje da ga odvedete u njegovu sobu, nego da ga zbunjujete time što nekad može, a nekad ne može da ostane.

283


Međutim, ja bih pustio da izuzeci potvrđuju pravilo i uglavnom ga bez buke vraćao nazad u nje-gov krevet. Utešite dete u njegovoj sobi. Sedite pored njegovog kreveta i uverite ga da ste tu i da nema čega da se plaši. Ostanite uz njega dok ne zaspi. Možda ćete morati tako nekoliko noći, ako je to ono što mu je potrebno.

Roditelj katkad ume da legne pored deteta da bi ga utešio. To može da dovede do drugačijih prob-lema. Dete se uteši za tu noć, ali mu se to neplanirano maženje toliko dopadne da se lako dešava da iz noći u noć traži istu uslugu. Posle jedne ili dve noći, ono takođe počinje da se budi kad roditelj ustane da bi izašao iz sobe. Prema tome, na duge staze, najbolje je da sedite u udobnoj fotelji pored dečjeg kreveta.

770. Dozvoljavanje detetu da ujutru dođe u vaš krevet na jutarnje maženje je sasvim druga priča. To je lep način da roditelji i deca imaju svoje specijalne zajedničke trenutke topline i ljubavi, sve dok to ne izaziva nelagodnost kod roditelja, na primer, zbog uzburkavanja osećanja seksualne pri-rode.

771. Odlazak na spavanje. Tri ili četiri faktora mogu da naprave razliku između deteta koje bez reči odlazi na spavanje i onog koje odugovlači i raspravlja.

Pre svega, odlazak na spavanje treba da budeprijatan i lep trenutak. Upamtite da je san sladak i primamljiv za umorno dete, sem ako ga vi ne pretvorite u neprijatnu dužnost. Neka oko toga stalno lebdi osećaj prijatne izvesnosti. Drugo, neka dete zna da očekujete da u odredeno vreme ode u krevet, isto onako sigurno kao što očekujete da diše. Dobro je da dete može tu i tamo da ubedi roditelje da se predomisle i dozvole mu da ostane malo duže - recimo, na novogodišnju noć - ali odlazak na spavanje se dešava suviše često da bi se oko toga svaki put vodila rasprava. Sve dok dete ne napuni tri ili četiri godine, u svakom slučaju, sve dotle dok ne bude dovoljno odgovorno da se samo spremi za spavanje u odredeno vreme, odvedite ga, a nemojte ga nagovarati. Sasvim malo dete s puno ljubavi uzmite u naručje. Trogodišnje ili četvorogodišnje vodite za ruku, ne prestajući da s njim ćaskate o onome o če-mu ste i maločas razgovarali.

Treće, imajte na umu da večernji ritualpredstavlja utehu za malo dete. Na primer, prvo stavljate lutku u njen krevet i ušuškate je. Zatim stavljate medu u dečji krevet i naposletku ušuškavate dete i dajete mu poljubac. Posle toga navlačite zavese ili gasite svetlo. Pokušajte da sve to bude obavljeno bez žurbe, bez obzira na to što možda zaista žurite. (S druge strane, nije pametno ni da dozvoljavate detetu da odugovlači s ovim ritualima.) Sve radite mirno i tiho. Ako imate vremena, ispričajte mu ili pročitajte priču. Naravno, nemojte neku strašnu. Većina dece radije odlazi u krevet ako mu dozvolja-vate da mu plišana igračka ili lutka prave društvo.

284


772. Dokle dečji krevetić? Mislim da bi bilo razborito da dvogodišnje dete spava u dečjem krevetiću sve dok ne nauči da se ispentra iz njega. Čuo sam i previše priča o dvogodišnjacima koji su, čim su prešli u veliki krevet, noći provodili više smucajući se po kući nego spavajući. Nemojte pri-moravati dvogodišnje dete da ustupi svoj krevetić mladem bati ili seki; to može da stvori rivalstvo. Kupite ili pozajmite drugi krevetić za bebu.

Uobičajeni problemi vezani za spavanje 773. Hronično odupiranje odlasku na spavanje. Ovaj problem se razvija vrlo podmuklo. U

većini slučajeva, počinje od grčeva ili razdražljivog plača. Može da se posmatra kao problem koji se javlja kod bilo čega što ima veze s odlaskom u krevet. Ako bebu tokom prva dva do tri meseca iz večeri u veče muče grčevi, roditelji možda misle da joj je lakše ako je nosaju na rukama. I njima je tako lakše. Kad beba napuni tri ili četiri meseca, roditeljima lagano počinje da sviće da beba više nema bolove -njen plač je sad ljutit i zahtevan. Hoće da je nosajujer je navikla na to i misli da joj to sleduje. Kad se njena mati spusti u obližnju fotelju, u želji za tako potrebnim odmorom, prosto je strelja pogledom, kao da kaže: ,,'Ajmo, na noge lagane, nema sedenja!"

Beba koja otpočne svakovečernju bitku ne bi li iznudila nosanje, u stanju je da se istrenira da ostane budna i, kako meseci prolaze, ona u tome sve bolje uspeva - prvo ne spava do 9 uveče, zatim do 10, 11, čak do ponoći. Roditelji kažu da joj se kapci često sklope, a glava padne dok je nose u na-ručju, ali čim samo pokušaju da je spuste u krevet, ona se budi uz besan vrisak.

Takav problem sa spavanjem je iscrpljujući i za bebu i za roditelje. Beba je sklona da i preko dana bude preterano nervozna, a i apetit može da joj se pogorša. Hteli ne hteli, roditelji bivaju sve više ner-vozni i ozlojeđeni. Beba jednostavno ne bi trebalo da bude u stanju da svake večeri priređuje odrasli-ma takvu predstavu. Roditelji to znaju, ali ne znaju šta da rade u vezi s tim. Čak i beba čini mi se, oseća, da takva tiranija ne bi smela da joj prolazi tek tako.

Navika se obično lako prekida, čim roditelji shvate da je loša za bebu koliko i za njih. Lek je jed-nostavan: stavite je u krevet u razumno vreme, nežno ali odlučno joj poželite laku noć, izađite iz sobe i ne vraćajte se unutra.

Većina beba koje su stvorile ovu naviku će prve večeri, prvih dvadeset minuta do pola sata, urlati kao da ih žive deru i, kad vide da od toga nema vajde, u sekundi će zaspati! Druge večeri će plač ve-rovatno potrajati najduže deset minuta. Treće večeri možda neće ni zaplakati.

Vrlo je bitno da se ne ušunjavate da proverite da li je sve u redu niti da je ohrabrite saznanjem da ste u blizini. To je samo još više razbesni i navodi da duže plače. Neki roditelji su se dosetili i navija-ju kuhinjski tajmer na dvadeset ili trideset minuta, koliko da bi argumentovano ubedili sami sebe da beba ne plače već satima.

Teško je nežnim roditeljima da slušaju dečji plač. Zamišljaju sve najgore: glavica joj se zaglavila u rešetkama krevetića, ispovraćala se i sad leži u svemu tome, uspaničila se jer je sama i napuštena. Brzina kojom se problemi sa spavanjem leče u prvoj godini života i činjenica da beba odmah po nji-hovom rešavanju deluje mnogo srećnija i zadovoljnija, uveravaju me da u ovom uzrastu plaču samo iz besa.

Ukoliko će plač nekoliko večeri uzastopno buditi ostalu decu ili izluđivati komšiluk, možete da prigušite zvuk tako što ćete zastrti pod u bebinoj sobi tepihom ili ćebetom i razapeti ćebe preko pro-zora. Ove meke površine upijaju iznenađujuće veliku količinu zvuka. Ako imate osetljive komšije, ko-je se lako naljute, možda bi bilo dobro da im objasnite problem i uverite ih da će plač potrajati samo nekoliko večeri.

774. Buđenje usred noći. Neke bebe uveče zaspe kao anđeli, ali zato, obično krajem prve ili po-četkom druge godine, steknu naviku da se bude u gluvo doba noći. To ponekad počinje infekcijom uha tokom koje ih budi bol. Kad lekar postavi dijagnozu, roditelji umeju da se osete krivi zato što nisu po-sumnjali da je dete bolesno. Potom narednih noći nastavljaju da noću utrčavaju u bebinu sobu kad god se ona u snu promeškolji ili uzdahne, da bi je utešili, mada je vrlo malo verovatno da se bol povratio.

Čini mi se da beba oseća njihov strah i da, uz to, pomalo i uživa u toj žurci usred noći. Ponekad to buđenje počne zbog bolnog izbijanja zuba. Sve bebe se, kao i odrasli ljudi, više puta u toku noći

285


napola probude kad su u fazi lakog sna i menjaju položaj. Kad vi, nekoliko noći, na to odmah utrčavate i dižete ih u naručje, pa im još ponudite da prezalogaje nešto i pravite im društvo, mislim da jedno-stavno nauče da sebe dovedu iz polusna u budno stanje, koliko da bi žurka bila zabavnija.

U malom broju slučajeva, beba se ne budi jednom već više puta, da bi svaki put ostala sve duže budna i zahtevala ne samo društvo već i da je nosate, reagujući besnim plačem svaki put kad samo pomislite da je stavite u krevet.

To se uglavnom lako leči: beba mora da nauči da buđenjem i plakanjem ne dobija ništa. Najčešće se to može postići tako što ćete je dve ili tri noći puštati da plače i uopšte joj ne prilaziti za to vreme. Prve noći će verovatno plakati dvadeset minuta do pola sata (iako će vama to izgledati znatno duže), druge deset minuta, a treće noći uopšte neće plakati.

Moje iskustvo kaže da je potrebno da ispunjavate jedan dodatni zahtev. Beba ne sme da vidi ro-ditelje kad se probudi. Ako ih vidi, čak i ako se oni prave da spavaju, to je ljuti i podstiče da plače u nedogled. Od najveće je važnosti da ne spava u istoj sobi s roditeljima. Ukoliko je to neizvodljivo, potrebno je staviti neki paravan ili zavesu kako ne bi mogla da ih vidi.

Neki veruju da je ovaj problem noćnih buđenja između šestog i osamnaestog meseca posledica straha od razdvajanja i da se najbolje leči tako što roditelji uđu u bebinu sobu, sednu pored krevetića, ne paleći svetlo i tiho mrmljaju utešne reči, na primer: ,,Tu je mama, ništa se ne boj. Spavaj sad," sve dok beba ne zaspi. Ključ svega je u tome da svake noći sve kraće tešite bebu. Ako ste je prve noći milo-vali po glavi ili ramenima, sledeće noći nastavite da joj govorite umirujućim tonom, ali je više nemoj-te dodirivati. Ovaj metod obično zahteva više vremena nego prvi, jer je detetu duže potrebno da shvati da je potrebno da se samo uspava. Naravno, ako je delotvoran, jednostavniji je i roditeljima i detetu, jer ne moraju da ga ostavljaju da dve ili tri noći plače. Ako, pak, beba jednostavno neće da zaspi na ovaj način, ili ako se buđenje nedeljama nastavlja, ne preostaje vam ništa drugo nego da primenite ma-nje osećajan metod.

775. Beba koja povraća. Neke bebe i mala deca počnu da povraćaju čim se naljute. Roditelj se, dabome, uznemiri zbog toga, što je vidljivo po izbezumljenom izrazu lica, žurnom pranju i presvla-čenju bebe, po tome što je posle toga nežniji i što bezglavo dotrčava na prvi njen vrisak. Ova lekcija je za dete vrlo poučna i ono neće oklevati da namerno povrati sledeći put kad pobesni. Ujedno će se i silno uplašiti tim namerno izazvanim povraćanjem, iz prostog razloga što su i roditelji uplašeni. Mis-lim da roditelji treba da pokušaju da se malo tvrdokornije postave prema povraćanju, ukoliko ga beba koristi da bi ih kinjila. Ukoliko nastoje da bebu nauče da mora da legne u krevet i pored toga što joj se to ne dopada, trebalo bi da se drže programa i ne ulaze u sobu. Ako povrati, mogu da počiste i posle, kad ona zaspi.

776. Blagi strah od razdvajanja. Ne želim da ostavim utisak da treba sedeti sa svakim dvogo-dišnjim detetom koje prigovara što mora na spavanje. Daleko od toga. Ozbiljan strah od razdvajanja je redak, ali blago opiranje razdvajanju je sasvim normalno. Javlja se u dva oblika. Prvi se sastoji u nastojanju da se roditelj zadrži u sobi. Dete će tražiti da piški, mada je maločas bilo u kupatilu. To dovodi roditelja u dilemu. S jedne strane, jasno mu je da je to samo izgovor, ali s druge, želi da pod-stiče detetovu saradnju tako što će i sam spremno sarađivati. Stoga odgovara: „Hajdemo još jednom." Čim se dete vrati u krevet, a roditelj krene da odlazi iz sobe, ono uzvikuje: „Hoću vode!", izgledajući tako jadno kao da zaista umire od žeđi. Ako mu roditelj udovolji, dete nastavlja da cele večeri traži čas da piški, čas da pije vode.

Mislim da je takvo dete malčice zabrinuto što će ostati samo u sobi. Najbolji i najpraktičniji način na koji roditelj može da ga ohrabri jeste da mu prijateljskim, odlučnim i vedrim glasom kaže da je upravo popilo vode i piškilo, poželi mu laku noć i bez oklevanja izađe iz sobe. Ako roditelji dozvole da ih dete zadrži ili deluju uznemireno i nesigurno, to je kao da kažu: „Dakle, možda ipak postoji neki razlog za zabrinutost." Čak i ako dete nekoliko minuta plače i doziva, mislim da je bolje ne vraćati se u sobu. Detetu je mnogo lakše da lekciju nauči odmah i bude malčice tužno nego da se bitka razvlači danima.

286


Kao što sam već rekao, nikad nisam bio pristalica filozofije „pustite ih da plaču." U ovom slučaju, reč je bila o relativno retkom problemu hroničnog odupiranja spavanju koji se razvija nedeljama i mesecima (vid. odeljak 773).

777. Kad se dete ispentra iz krevetića. Drugi oblik blagog straha od razdvajanja, koji se javlja prilikom odlaska na spavanje, jeste kad dvogodišnje dete nauči da se ispentra iz krevetića i pojavi se u dnevnoj sobi odmah posle roditelja koji su ga maločas stavili da spava. Dovoljno je pametno da u takvom trenutku bude izuzetno ljupko. Ono bi da ćereta ili da se mazi - to su stvari za koje u toku dana nema vremena. Roditeljima je tada vrlo teško da ostanu odlučni. Medutim, moraju da ostanu pri svome i trenutno ga odnesu natrag u krevet. U suprotnom, njegovo neprestano izlaženje iz krevetića pretvo-riće se u neprijatnu borbu koja svake večeri može da potraje sat ili više.

778. Kad se dete plaši da ode u krevet, neki ljudi pokušavaju da reše problem tako što stavljaju mlađeg ili starijeg brata ili sestru da spava s njim u sobi, ali to može da bude problem za starije dete. Iznenađujuće, ali beba u sobi ume da reši stvar.

779. Košmari. Između treće i šeste godine, sva deca povremeno ružno sanjaju. Nismo sigurni za-što je tako. Čak i kod odraslih, dve trećine snova imaju uznemiravajući emocionalni prizvuk. Sanjanje kao da lakše inicira naše najdublje strahove nego naše najveće radosti. Mada stalni košmari mogu da ukazuju na postojanje značajnog stresa u svakodnevnom životu deteta, obično su samo još jedan deo odrastanja.

Kad se vaše dete probudi iz košmara, možda uz plač ili čak vrišteći, trebalo bi da ga utešite govo-reći mu da je sve u redu, da je samo sanjalo i da snovi nisu stvarnost. Onda zatražite da vam ispriča san, kako biste znali sa kojim pitanjima da se pozabavite. Neprestano ga uveravajte da je to bio samo san, a da vi nećete dozvoliti da mu se u stvarnosti bilo šta desi. Upamtite, snovi imaju magičnu moć, ali isto tako i roditelji. Ostanite uz dete dok ponovo ne zaspi. Na umirujućem svetlu dana možete do-datno da porazgovarate s njim o tome šta su snovi, zašto nas oni ne mogu povrediti i kako svi sanjamo. Isto je kao i sa strahovima; ne možete da oterate čudovišta iz dečjih snova, ali, razuveravajući ga, mo-žete da mu pomognete da se izbori s njima.

780. Noćni strahovi. I oni se takođe normalno javljaju u uzrastu od tri do šest godina, mada znat-no ređe od košmara. Noćni strahovi su sasvim različiti od košmara. Čini se da ih izaziva neki privre-meni poremećaj u nervnom sistemu u toku sna. Skloni su da budu porodična crta, a sva deca koja ih imaju prerastu ih za najviše dve do tri godine. Kada dete ima noćni strah, ono počinje da vrišti. Čak i kada su mu oči širom otvorene, a pogled staklast, ono ne reaguje kad mu se obraćate. Štaviše, kao da nije svesno vašeg prisustva. Postoji dobar razlog za to: ono čvrsto spava. Možda ćete ga čak vrlo teško probuditi. Ako uspete, neće se sećati šta ga je to tako prestravilo, niti će ujutru uopšte znati šta se deša-valo. Noćni strah može da potraje i do pola sata, mada je uglavnom mnogo kraći, pre no što dete pono-vo zaspi.

Malobrojna deca imaju česte noćne strahove, i u tom slučaju lekar može da im prepiše specijalan lek, koji im se nekoliko dana ili nedelja daje pred spavanje, sve dok ti strahovi ne prestanu.

781. Hodanje u snu. To je takođe, najverovatnije, privremeni poremećaj nervnog sistema za vre-me dubokog sna. Ima tendenciju da bude porodična crta i u najvećem broju slučajeva nestaje u roku od nekoliko meseci ili godina, bez ikakvog posebnog lečenja. Dete koje hoda u snu („mesečari") ima staklast pogled i nerazgovetno govori, ali obično uspeva da obavlja neke namerne aktivnosti, mada dosta nespretno. Znam, na primer, za dete koje je imalo sklonost da se prilikom hodanja u snu pomokri u korpu za otpatke.

Ako zateknete dete da hoda u snu, odlučno ga vratite natrag u krevet, uveravajući ga da će odmah zaspati, a da ćete vi ostati pored njega dok ne zaspi. Ukoliko spada u prave lutalice - neki čak izađu napolje i umeju da dospeju u opasne situacije - potrebno je da na neki način znate kad ustane iz kreve-

287


ta. Zvonce ili zujalica na vratima dečje sobe mogu da budu od pomoći. U retkim slučajevima, roditelji moraju da zaključavaju vrata sobe svog deteta da bi ga zaštitili od opasnosti.

Dete se nikad ne seća hodanja u snu. Detetu koje često hoda u snu ili za to vreme dospeva u fizičku opasnost, lekar može da prepiše isti lek koji se daje za noćne strahove. Lek je efikasan i posle svega nekoliko dana ili nedelja obično prestaje potreba za njim.

Napadi besa Napade besa imaju gotovo svi dvogodišnjaci, dok ih četvorogodišnjaci gotovo uopšte nemaju. To

ukazuje na činjenicu da su ti napadi normalna pojava u određenim ranim fazama razvoja, a u drugim nisu. Da vidimo zbog čega to dvogodišnja deca tako često imaju napade besa.

782. Napadi besa se dešavaju kad je dete frustrirano. Frustracija igra značajnu ulogu u životu svakog deteta. Razmislite samo o okolnostima u kojima ono živi. Svet je veoma zbunjujuće mesto. Koliko god se trudilo, na njegovom nivou razvoja nemoguće je shvatiti zašto se dešava većina stvari, šta će se sledeće desiti i kako da reši problem. U isto vreme, njegova novonastala želja za nezavisnošću tera ga da rizikuje i izade iz okrilja bezbednosti i kontrole svojih roditelja. Dok se mali eskperimenta-tor upinje da vidi koliko rhože, od tih njegovih istraživačkih pohoda roditeljima se diže kosa na glavi. Međutim, dete zapravo ne zna koliko može i ono za čim posegne je obično izvan njegovog domašaja. Ono želi da radi odredene stvari, ali mu nedostaje neophodna motorna kontrola i intelektualno razu-mevanje da bi u tome i uspelo. Uz to, njegova sposobnost da se strpi u vezi s nečim je neizmerno mala. Kad nešto hoće, ono to hoće odmahl U njegovom rečniku ne postoji reč „kasnije".

Prema tome, dvogodišnje dete neizbežno doživljava kao munja brze preokrete sreće, neispunjene želje i neostvarive ambicije i to ga poražava. Njegov život je, ukratko, često frustrirajuće iskustvo. (Dabome, isto tako je pravo veselje kad osvaja uspehe.)

Pored osećanja frustracije, malom detetu nedostaje govorno izražavanje potrebno za ostvarivanje njegovih ciljeva i ublažavanje razočaranja. Pomislite samo koliko je upotreba reči važna u borbi sa frustracijama u vašem vlastitom životu i shvatićete zašto je ograničena moć govornog izražavanja po-vezana s izlivima gneva. Malo dete razume mnogo više nego što ume rečima da kaže. Možda ima neke zamisli o rešavanju svoje dileme, ali prosto ne ume dobro da ih saopšti (ili ne ume uopšte.) Frustracija tada rada novu frustraciju, a osećanja počinju da mu bivaju sve uzburkanija.

Najzad, maloj deci nedostaje sposobnost da priguše svoja osećanja. Sazrevajući, naučimo kako da ih sabijemo i ne reagujemo onako kako nam nalažu inače snažna osećanja, ali malo dete ne poseduje tu veštinu. Kad intenzivna osećanja frustracije naposletku počnu da ključaju i ono mora nekako da olakša sebi, potreban mu je ventil. Opcije su mu, medutim, ograničene. Ne može da priča o njima. Ne može da ih potisne. Ne može da ih negira. Šta može da učini? Može da dobije napad besa. Baca se na pod, vrišti, udara rukama i nogama, lupa glavom o pod. Poput vulkana koji mora da eksplodira pre ne-go što se ponovo uspostave mir i spokoj.

Napade besa bi, dakle, trebalo shvatati kao neizbežan deo razvoja. Neka deca ih imaju u vrlo bla-gom obliku, samo povremeno; kod drugih su posredi češći i intenzivniji napadi besa. Temperament tu svakako ima svog udela. Deca koja i inače imaju vrlo intenzivne emocije imaće i intenzivne napade besa. Deca koja se teško adaptiraju na nepoznata iskustva mogu imati niži prag tolerancije frustracije. Kod dece kojoj je, uopšte, lako skrenuti pažnju na nešto, napadi besa često mogu da se spreče tako što im se pažnja preusmeri sa onoga što inicira frustraciju. Mnogi napadi besa su rezultat umora ili gladi.

Ovo su uobičajeni razlozi za napade besa. Razume se, ako je dete iz nekog razloga pod velikim stresom, napadi besa će kod njega verovatno biti češći. U takvim slučajevima, tu su obično i drugi znaci (kao što su problemi sa spavanjem, tuga), koji vam govore da nešto nije u redu. Takođe, dete kod kojeg postoji neki medicinski problem može imati češće izlive besa. Trebalo bi da razmislite šta bi od ovoga moglo da bude razlog, ukoliko su napadi besa preterano česti (na primer, više od tri puta svakog dana), predugo traju (više od petnaest minuta) ili nastavljaju da se dešavaju i onda kad dete ume sas-vim tečno da se izrazi rečima - što obično biva u uzrastu od četiri godine.

288


783. Kako da postupate s detetom koje ima napad besa. Postoje tri moguća načina: (1) poku-šajte da izbegavate stvaranje frustracije kod deteta (što je moguće samo u manjoj meri); (2) preusme-rite mu pažnju kad vidite da u njemu počinje da ključa (povremeno delotvorno kod neke dece); (3) jed-nostavno izdržite buru.

Osmišljavanje sveta u kome nema frustracija za vaše dete može se činiti dostojnim ciljem, ali to se jednostavno ne može izvesti preko određene granice i verovatno bi u svakom slučaju predstavljalo lošu zamisao; dete koje odrasta ne učeći kako da se izbori s frustracijama biće potpuno nepripremljeno za stvarni svet. Možete, medutim, da obezbedite da vaš dom bude sređen tako da nije neophodno da detetu često govorite ,,ne", ,,ne diraj", ,,ne smeš,, i tome slično. Pobrinite se da vaše dete odgovarajuće vreme provodi u vrlo aktivnoj, fizički zamornoj igri, koja će pomoći da se potroši deo njegove bez-granične energije. Uz to, dozvoljavajte mu da ima izvesnu kontrolu nad svojim svetom, tako što ćete mu često omogućavati da donese neke male odluke. Recite, na primer: „Hoćeš li da obučeš crvenu ili zelenu pižamu?" a ne „Hoćeš li da ideš na spavanje?" Dete koje oseća da ima pod kontrolom barem jedan deo svog sveta manje je sklono izlivima besa.

Kod mnoge dece se frustracije nagomilavaju pre nego što eksplodiraju. Ako primetite da se prib-ližava toj tački, možete pokušati da skrenete pažnju deteta na nešto drugo: „Jao, vidi onu ptičicu. Po-letela je. Hajde da vidimo kuda ide." Uz mnogo sreće, uspeće vam da mu odvratite pažnju od frustri-rajućih okolnosti i usmerite je na nešto drugo. To uvek možete da pokušate - ali ne nadajte se previše, jer ne upali svaki put.

Kad napad besa počne, uglavnom vam nema druge nego da ga izdržite. Vodite samo računa da li je dete bezbedno, da ne može da se povredi kad počne da se bacaka. Zatim ga jednostavno ignorišite i najnormalnije gledajte svoja posla. Deteje odgovorno za ostvarivanje kontrole nad vlastitim emoci-jama. Treba mu dati do znanja da niste ljuti zbog tih njegovih izliva, ali da, isto tako, niste ni odušev-ljeni njima. Mislim da je uopšte pogrešno pridavati detetu suviše pažnje za vreme napada besa. Na taj način ga možete nenamerno nagraditi zbog toga, jer ono (potpuno nesvesno) povezuje svoje izlive gne-va s roditeljskom pažnjom. Mada smatram da to nema veze s uzrokom tih izliva, mislim da oduzima motivaciju za njihovo prevazilaženje.

Dakle, kad se bura emocija razmahne, pokušajte da je podnesete bez uzbudivanja i da pomognete detetu da je okonča. Kad ponovo uspostavi kontrolu nad sobom, upitajte: ,,Da li se sad osećaš bolje? Žao mi je što si izgubila kontrolu nad sobom" - a ne ,,Ti si jedna nevaljala devojčica, da znaš" - i pred-ložite joj neku aktivnost kojom bi mogla da se zanima. Ne upuštajte se u duge rasprave o napadu besa. Bilo pa prošlo. Idete dalje. Svakako da ne morate da se predate i pokomo pustite dete da radi šta mu je volja; u suprotnom, besneće smišljeno kad god mu padne na pamet. Ne prepirite se s njim, jer u tom raspoloženju ne može da uvidi da nije u pravu. Ako i sami pobesnite, samo ćete ga navesti da i dalje tera po svome. Dozvolite mu da se elegantno izvuče iz neprijatnog položaja. Ima dece koja se najbrže „ohlade" ako roditelji odu za svojim poslom, kao da nemaju vremena ni za kakve gluposti. Ne-ka dmga, odlučnija i ponosnija, nastavljaju da se bacakaju i urlaju i po ceo sat, sve dok im se roditelji prijateljski ne obrate. To može da bude poziv da zajedno rade nešto zabavno ili zagrljaj koji znači po-mirenje, čim najgori deo ispada prode.

Neprijatno je ako dete počne da besni nasred ulice. Podignite ga, makar i s usiljenim osmehom, i odnesite iz gužve da se oboje u mim i tišini priberete. Ako se desi u samoposluzi, možete ga na brzi-nu odneti do kola, sačekati da bura prođe i onda se vratiti unutra i nastaviti s kupovinom.

Napadi besa nisu nimalo zabavni, ali nisu ni kraj sveta. Vreme ih vrlo uspešno i trajno leči. Većina tih napada je posledica anksioznosti, ali mogu da dovedu i do pokušaja manipulacije od strane deteta. Ono što je potrebno jesu ravnoteža između pomaganja detetu da se oseti sigumim i voljenim i predo-čavanja da postoje čvrsto određene granice.

Smrt 784. Dečje poimanje smrti. Smrt je životna činjenica s kojom se svako dete mora izboriti. Neki

se prvi put susretnu s njom kad im ugine zlatna ribica; za neke dmge, prvi susret sa smrću je smrt bake ili deke. U mnogim kulturama, na smrt se gleda kao na nešto sasvim prirodno i ne čine se nikakvi pokušaji da se ona odvoji od svakodnevnog života. Naša kultura, s dmge strane, nekako je zbunjena celom tom stvari. Ljudi često umim u bolnicama ili domovima za stare, a ne kod kuće, uz prisustvo

289


porodice. Koristimo eufemizme kad pominjemo smrt: „Otišao Bogu na istinu... zaspao... preselio se na onaj svet... otegnuo papke" - bilo šta što će nas udaljiti od stvarnosti da je taj neko zapravo umro. I onda se pitamo da li bi prisustvovanje pogrebu predstavljalo preveliki stres za malo dete.

Ako je odraslima neprijatno pri pominjanju smrti, nije ni čudo što ih još više zbunjuje potreba da pomognu deci da se izbore s tim. Neki trenutno negiraju celu stvar. Onaj pas što nepomično leži nasred druma? „Odmara se. Dobro je, ne brini. Nego, reci mi kako je danas bilo u školi?" Neki drugi rešavaju da se manu konkretnog i usredsređuju se isključivo na eterično: „Anđeli su došli i odveli deku i on je sad s bakom na nebu." A ima ih i koji izbegavaju da daju bilo kakav odgovor na pitanja te vrste: ,,Ne-moj ti da brineš o smrti. Ovde niko ne namerava da umre tako skoro. Šta sve tebi neće pasti na pamet!"

Kao što je slučaj i s većinom drugih stvari u životu, deca najbolje nauče da se izbore s pojmom smrti onda kad im roditelji odgovore na pitanja u skladu s njihovim razvojnim nivoom i tretiraju je sasvim prirodno, kao i svaku drugu temu. Očigledno je da uticaj i značaj prvog susreta sa smrću zavi-si od brojnih okolnosti: koliko je dete staro i koliko je u stanju da shvati, ko je umro ili uginuo i koliko je dete bilo blisko s tom osobom ili životinjom, uzrok smrti, kao i da li je bila očekivana ili iznenadna.

785. U predškolskom uzrastu, na dečje ideje i zablude o smrti utiču magične tendencije prisutne u celokupnom njihovom načinu razmišljanja. Deca ovog uzrasta mogu verovati, na primer, da je smrt privremena i da će se onaj ko je umro jednog dana vratiti. Premala su da shvate nepromenljivu konač-nost smrti. Sklona su, takođe, da se osećaju odgovorna za sve što se dešava u njihovom svetu, uklju-čujući i smrt, i mogu se pribojavati da će biti kažnjena zbog toga što su se nekom prilikom naljutila na umrlu osobu ili životinju. Takođe, mogu gledati smrt kao neku zaraznu bolest, poput gripa, i zabrinu-ti se da će uskoro još neko umreti. Sklona su da misle na vrlo konkretan način: „Kako će teča Boban da diše kad su ga zatrpali zemljom?" Roditelji mogu da im pomognu tako što će odgovoriti podjed-nako konkretno: „Teča Boban više ne diše. On više ne jede niti pije vodu."

Deci ovog uzrasta bi trebalo naglasiti da nisu ni na koji način izazvala nečiju smrt i da je ona jed-nostavno deo životnog ciklusa. Roditelji bi, uz to, trebalo da pomognu deci da se izbore s tugom iza-zvanom saznanjem da su izgubili nekog koga su voleli, tako što će im dati do znanja da zaista jeste tužno izgubiti prijatelja, deku ili baku i da je tužna i sama pomisao da se ta osoba više nikad neće vrati-ti. Izborivši se s vlastitim osećanjima, roditelj može da pomogne svom detetu da učini to isto.

Potreba za utehom Bebe i mala deca koriste najrazličitije predmete i metode da bi se utešila kad su umorna ili tužna:

maze plišanu životinju ili komad neke tkanine (neki ovo nazivaju predmetima tranzicije); sisaju palac ili neki drugi prst, cuclu-varalicu ili bočicu; ljuljaju se ili vrte glavom. Od šestog meseca nadalje, bebe su u stanju da ove navike sisanja, maženja ili ljuljanja koriste u trenucima kad su umorne ili tužne, ne bi li oživele uspomenu na onu sveobuhvatnu sigurnost koju su im ranije pružali roditelji.

786. Prvi osećaj odvojenosti. Sa oko šest meseci, beba počinje maglovito da shvata da je ona zasebna ličnost. Možda bi bilo preciznije da kažemo da je njeni instinkti u razvoju teraju da počne da insistira na blagom fizičkom odvajanju od roditelja i pravu da neke stvari radi sama, kao i da postaje svesna važnosti tog odvajanja. Pri tom imam na umu način na koji mnoge šestomesečne bebe pokazu-ju nestrpljivost dok ih roditelj drži u naručju i mazi za vreme hranjenja; otimaju se i pokušavaju da se usprave u sedeći položaj. Hoće same da drže bočicu. Mogu čak pokušavati da na sve moguće načine sklone ruku roditelja koja pridržava bočicu. Od tada pa nadalje, sve dok ne postanu potpuno zrele odrasle osobe, deca nastavljaju da insistiraju na postepenom povećavanju svoje emocionalne i fizičke nezavisnosti.

787. Predmeti koji deci pomažu da ponovo osete sigurnost najranijeg detinjstva. Dete stari-je od šest meseci, međutim, kad je jako umorno ili frustrirano, čezne da se vrati u period prvih mese-ci života, kad je hranjenje u naručju roditelja bilo dovoljno da se oseti kao u raju. (Psiholozi ovu ten-denciju povlačenja pod stresom često nazivaju regresijom; čak i odgovorna odrasla osoba može da postane detinjasto bespomoćna ili zahtevna kad je bolesna.)

290


S druge strane, deca baš i nisu spremna da se odreknu dragocenog delića nezavisnosti koji su osvojila. U takvim trenucima, pribegavaju različitim predmetima kojima se teše. Pomoću njih, beba postiže zadovoljstvo i sigurnost, a da se pri tom ne odriče svoje nezavisnosti. Sisanje palca ili cucle--varalice podseća ih na zadovoljstvo koje im je donosilo dojenje ili hranjenje bočicom u naručju ro-ditelja. Milovanje meke plišane životinje ili omiljenog ćebenceta ili pelene vraća im osećaj koji su imale dok su blago milovale maminu odeću ili ćebence u koje su bile umotane u toku hranjenja. (Štenad i mačići nagonski maze majčine grudi dok sisaju, što podstiče dotok mleka. Impuls novorođenčeta da mazi dok sisa možda je ostatak tog istog instinkta koji su imali čovekovi preci.) Kad se malo dete lju-lja u mekoj fotelji ili u krevetu njiše glavu levo-desno, time stvara ono umirujuće ritmično kretanje koje je doživljavalo kad su ga roditelji kao nervozno novorodenče umirivali ljuljanjem ili nosanjem.

Kad malo dete nauči da uz pomoć plišane igračke ili palca ponovo stvori onaj utešni osećaj koji su mu davali roditelji, dešava se mala ali monumentalna promena vlasti. Više nije roditelj onaj koji bdi nad njim ili ga kontroliše; dete ostvaruje, u izvesnoj meri, kontrolu nad vlastitom utehom. (Zanimljivo je videti kako malo dete katkad zlostavlja predmet koji toliko voli; ljutito ga udara rukom ili bezdušno lupa njime o nameštaj.)

Zašto pravim toliko pitanje oko predmeta kojima se deca teše? Delom zbog toga što nam njihova upotreba omogućava da shvatimo kolika je za decu psihološka važnost uspostavljanja nezavisnosti, sa čime počinju otprilike s navršenih šest meseci, kao i značaj regresije. Takođe nam na vrlo praktičan način, objašnjava veliki broj zbunjujućih stvari o najranijem detinjstvu. Smatram, na primer, da sisa-nje palca tokom prvih šest meseci predstavlj'a naprosto izraz bebine potrebe za sisanjem, naročito kad je gladna. Ali, posle šestog meseca, sisanje palca postaje nešto drugo: podsećanje na ranu utehu, koja je deci sada potrebna samo kad su gladna ili uznemirena. Palac, drugim rečima, postaje sredstvo za utehu, i to toliko dragoceno, da mnoga deca ne žele da ga se odreknu ni posle mnogo godina.

788.1 cucla-varalica menja svoje značenje posle šestog meseca. Od predmeta koji zadovolja-va potrebu za sisanjem, ona postaje sredstvo za utehu u dnevnim periodima regresije. Ona, međutim, obično nije tako dragocena kao palac; u uzrastu od jedne do dve godine, većina dece pristaje da je se odrekne ukoliko roditelji prestanu da podstiču njenu upotrebu. (Dete je sklono da sisa ili palac ili cuc-lu-varalicu, ne i jedno i drugo.)

789. Menja se i značenje bočice. Mislim da je razlog što se bebe posle šestog meseca sve više vezuju za bočicu to što roditelji stiču naviku da im uveče u krevetiću daju da same piju iz nje. Na ovaj način, bočica postaje dragoceno sredstvo utehe. Ukoliko se dete na ovaj način veže za bočicu, sklono je da ostane veoma vezano za nju, sve do kraja prve ili druge godine; ako se bočica daje dok dete sedi u roditeljskom krilu, ono se ne vezuje za nju kao za utešiteljku koja zamenjuje roditelja - zato što je roditelj pored njega.

790. Neka deca ne prihvataju ništa kao sredstvo utehe, nikakvu plišanu igračku, krpu, drago-cenu bočicu, cuclu-varalicu ili palac. Ne znam zašto. Ne vidim nikakve psihološke razlike između dece koja ih prihvataju i dece koja ih ne prihvataju. Ne znam nijedan važan razlog da se dete podstiče da koristi neki predmet koji će mu pružati utehu ili da se odgovara od toga, izuzev određenih nepraktičnih aspekata davanja bočice u krevetu (odeljci 237 i 262) i cucle-varalice (odeljci 808-811).

791. Predmeti koji se dodiruju. Moje iskusrvo kaže da deca koja sisaju palac češće postaju ve-zana i za neki predmet čije im dodirivanje pruža utehu, u odnosu na decu koja ne sisaju palac. Kao da se kroz zadovoljstvo koje im pruža sisanje palca vraćaju u svoje prve mesece i onda hoće da to zado-voljstvo dopune dodirujući neki mek predmet. Da budemo načisto, neki odrasli rade istu stvar (ja, reci-mo, uvrćem pramen kose dok smišljam rečenice koje ću napisati), mada smo skloni da tako nešto nazi-vamo nervoznom navikom.

Kod neke dece se razvija intenzivna vezanost za predmet, koja traje i po nekoliko godina; kod druge postoji samo blaga vezanost koja posle nekog vremena oslabi; treća, pak, stalno menjaju omi-ljene predmete.

291


792. Intenzivna vezanost za plišanu igračku ili komad tkanine može da stvori i neke prak-tične probleme. Dete može želeti da taj predmet nosi stalno i svuda sa sobom, tako da će se on neiz-bežno isprljati i naposletku pocepati. Ono se obično žestoko protivi pranju ili čišćenju predmeta i u startu odbija i samu pomisao da ga zameni nečim drugim. Ako se predmet izgubi, dete će postati istin-ski očajno i verovatno satima neće moći da zaspi.

Mislim da nije pravedno - a obično je i nemoguće - pokušavati da prekinete vezanost deteta za predmet koji mu pruža utehu onda kad se ta navika uveliko formirala. Međutim, znam za roditelje koji su bili dovoljno domišljati i odlučni da zadrže problem unutar razumnih granica, jer su o njemu imali vrlo odredeno mišljenje: od samog početka su insistirali da predmet ostaje u dečjoj sobi ili barem u kući.

Bolje je da noću, kad dete zaspi, redovno krišom uzimate ćebence ili pelenu i operete ih još pre nego što se jako zaprljaju, tako da nema drastičnih promena boje i mirisa; miris je za neku decu veoma značajan. Još bolje bi bilo da nabavite duplikat, identičnu igračku ili tkaninu, i da povremeno zame-njujete prljavu čistom, a da dete i ne zna. Većinu plišanih životinja nije problem oprati, ali je teško osušiti ih za noć; ono što možete jeste da ih operete spolja, krpom ili četkom umočenom u sapunicu. Osušite je fenom ili kaloriferom. (Nemojte koristiti nikakve tečne deterdžente; do jutra nećete moći da ih isperete.) Neke plišane životinje, zavisno od toga čime su punjene, bolje je staviti u staru najlonsku čarapu i onda ubaciti u mašinu za pranje veša.

793. Da li je štetno dopustiti da dete postane zavisno od plišane igračke i da je odnosi u kre-vet? Koliko ja znam, nije, osim što se roditelji nerviraju što je prljava i što simbolično znači da kod deteta još uvek postoje određene zavisnosti. Svakako nema načina da se to spreči. Gotovo sva deca tokom prve godine dobijaju na poklon plišane igračke, a roditelji obično ne primete šta se dešava sve dok dete ne napuni petnaest do osamnaest meseci i počne da insistira da nosi jednu od njih sa sobom u krevet.

Mnoga deca prerastu ovu zavisnost negde između druge i pete godine. (Kod manjeg broja njih ona traje nešto duže.) Dobro je da ih roditelji ohrabrujućim tonom podsećaju - dvaput mesečno, recimo, a ne svake nedelje - da će jednog dana biti veliki dečaci ili devojčice i da im igračka više neće biti po-trebna. Ovakav nagoveštaj i samopouzdanje pomoći će im da prerastu igračku kojom se teše, čim to budu u stanju.

Sisanje palca 794. Značenje sisanja palca. Osnovni razlog što male bebe sisaju palac je to što kroz dojenje ili

hranjenje na bočicu ne zadovoljavaju svoju potrebu za sisanjem. Sisanje bebama pomaže i da ublaže svoju fizičku i emocionalnu napetost. Dr Dejvid Levi je ukazao na to da bebe koje se hrane na svaka tri sata ne sisaju palac toliko koliko one koje se hrane na svaka četiri sata, kao i da kod beba koje brže popiju obrok iz bočice - za 10 umesto za 20 minuta, zato što je cucla stara i mekana - postoji veća verovatnoća da će početi da sisaju palac, nego kod onih koje i dalje moraju aktivno da sisaju 20 mi-nuta. Dr Levi je jedno leglo štenadi hranio iz pipete, tako da nisu imali prilike da sisaju. Ponašala su se isto kao i bebe koje u vreme obroka nemaju dovoljno prilike da sisaju. Sisali su vlastite šapice i ša-pice ostale štenadi u leglu, kao i kožu, toliko jako da im je s tih mesta otpalo krzno.

795. Ne rađaju se sve bebe s jednako snažnim nagonom za sisanjem. Neka beba nikad ne sisa duže od petnaest minuta, a ipak nikad ne stavi palac u usta, dok neka druga, kojoj uvek treba dvade-set ili više minuta da dovrši bočicu, gotovo stalno sisa palac. Malobrojne bebe počnu da sisaju palac još u sobi za porodaje i ta navika im ostaje. Cini mi se da je snažan nagon za sisanjem često porodična osobina. Sada znamo da neke bebe sisaju palac još dok su u materici, a neke se čak i rađaju s plikovi-ma od sisanja na dlanovima ili podlakticama.

796. Ako beba sisa palac pred sam obrok, nema potrebe da brinete. Verovatno to radi samo zato što je gladna. Kad trpa palac u usta neposredno pošto je završila obrok ili ga mnogo sisa između

292


obroka, tada morate da razmislite o načinu da zadovoljite njenu potrebu za sisanjem. Kod većine beba sisanje palca počinje pre nego što navrše tri meseca.

Napominjem da trpanje palca, prstiju i cele šake u usta, što gotovo sve bebe rade kad počnu da im izbijaju zubi (najčešće negde oko trećeg ili četvrtog meseca) ne bi trebalo da brkate sa sisanjem palca. Normalno, beba koja inače sisa palac, za vreme izbijanja zuba će ga malo sisati, malo žvakati.

Ako vaša beba počne da sisa palac, prstić ili ručicu, mislim da je poželjnije da je u tome ne spre-čavate nego da pokušate da joj pružite više mogućnosti da sisa dojku, bočicu ili cuclu-varalicu. Uko-liko ne sisa palac uporno od samog rođenja, najefikasniji metod da sprečite ovu naviku jeste da joj tokom prva tri meseca često dajete cuclu-varalicu. Pored toga, treba da razmislite o još dve stvari: bro-ju obroka i njihovom trajanju.

797. Kada da obratite pažnju na sisanje palca. Na sisanje palca treba obratiti pažnju onda kad beba prvi put pokuša, a ne onda kad konačno u tome i uspe. Naglašavam ovo zato što mnoge bebe tokom prvih par meseci života nemaju baš mnogo kontrole nad svojim rukama. Opazićete kako se muče da podignu ručice i pipaju oko usta. Ako uz malo sreće uspeju da ubace pesnicu u usta, sisaju je svom snagom, sve dok im je u ustima. Ove bebe, baš kao i one koje vešto sisaju palac, pokazuju potre-bu za dužim sisanjem dojke ili bočice.

Jako maloj bebi je pomoć najpotrebnija, jer je i potreba za sisanjem najjača tokom prva tri mese-ca. Od tada pa nadalje se smanjuje. Sisanje palca koje traje nakon šestog meseca je način nalaženja utehe, a ne izraz potrebe za sisanjem.

798. Sisanje palca kod dojenih beba. Imam utisak da su dojene bebe manje sklone sisanju palca. Verovatno je tako zato što majke imaju običaj da ih doje dokle god one to žele. Dojka nikad nije pot-puno prazna, tako da majka prepušta bebi da odluči kad joj je dosta. Kad beba isprazni bočicu, obrok je gotov. Ona prestaje zato što ne voli da usisava vazduh ili zato što joj oduzmu bočicu. Dakle, kad dojena beba sisa palac, upitajte se: da li bi podoj mogao da traje duže, ako joj dozvolite? Ako je tako, pustite je da sisa pola sata ili čak četrdeset minuta, kad god možete. (Više od četrdeset minuta je ipak previše.) Beba najveći deo mleka izvuče tokom prvih deset do petnaest minuta; preostalo vreme zado-voljava svoju potrebu za sisanjem, namamljena malom količinom mleka koju i dalje izvlači iz dojke. Drugim rečima, ako beba sisa dojku trideset pet minuta, izvuče neznatno više mleka nego za dvadeset minuta. Dojena beba, kojoj se dozvoljava da sisa koliko želi, može imati iznenađujuće promenljivo raspoloženje za sisanje. Nekad se zadovoljava sa deset minuta po obroku, a nekad traži da on potraje čak četrdeset minuta. Ovo je primer prilagodljivosti dojenja individualnim potrebama bebe.

Ako beba kojoj se tokom podoja daje samo jedna dojka ne želi više da sisa, ne možete da je nate-rate. Ali, ako joj prilikom svakog obroka dajete obe dojke i ona posle toga počinje da sisa palac, mo-žete da pokušate da je navedete na duže sisanje pomoću dva metoda. Vidite da li će se zadovoljavati jednom dojkom za svaki podoj, pod uslovom da sisa onoliko dugo koliko želi. Ako na taj način osta-je gladna, onda je barem puštajte da duže doji na prvoj dojci. Umesto da je prebacite posle deset mi-nuta, prebacite je posle dvadeset, ako hoće. Zatimje na drugoj dojci ostavite koliko god želi.

799. Sisanje palca kod beba hranjenih iz bočice. Kod prosečne bebe hranjene iz bočice, sisa-nje palca se obično javlja otprilike onda kad ona počne da dovršava bočicu za deset umesto za ranijih dvadeset minuta. To se dešava jer je beba sve starija, a time i sve jača, ali i zato što su gumene cucle sve starije. Bočice s plastičnim navrtkama kojima se učvršćuje cucla imaju uz ivicu specijalne rupice kroz koje ulazi vazduh. Isticanje mleka iz ovakve bočice može da se uspori čvršćim zavrtanjem navrtke. Time se delimično blokira dotok vazduha i u boci ostaje veći vakuum. Sledeće što možete da uradite jeste da kupite nove cucle i ne proširujete rupice, da vidite da li će se tako produžiti vreme hra-njenja. Naravno, ako je rupica na cucli premala, neke bebe potpuno prestaju da se trude da sisaju. Po-kušajte da veličinu rupice na cucli prilagođavate tako da hranjenje barem prvih šest meseci traje dvade-set minuta. Govorim o broju minuta koje beba provede sisajući. Nema nikakve koristi od toga da na sredini hranjenja napravite pauzu.

293


800. Ako beba sisa palac bolje je sporijim tempom ukidati obroke. Da li će beba uspeti da za-dovolji svoj nagon za sisanjem, ne zavisi samo od dužine hranjenja već i od broja odnosno učestalosti obroka tokom dvadeset četiri sata. Prema tome, ako beba još uvek sisa palac, iako ste maksimalno produžili trajanje svakog podoja ili obroka koji joj dajete bočicom, bilo bi pametno da ne žurite sa uki-danjem obroka. Na primer, ako tromesečna beba pokazuje spremnost da prespava kasnovečernji obrok, onaj koji dobija pre nego što majka ode na spavanje, ali zato mnogo sisa palac, predložio bih vam da neko vreme sačekate pre nego što ukinete taj obrok - možda dva do tri meseca, pod uslovom da beba hoće da jede kad je probudite.

801. Posledice po zube. Možda ste zabrinuti zbog posledica koje sisanje palca može da ima po bebinu vilicu i zube. Tačno je da sisanje palca često gura napred bebine gornje prednje zube, dok donje potiskuje unazad. Koliko će se zubi iskriviti, zavisi od toga koliko će dugo dete sisati palac, a još više od položaja u kom drži palac za vreme sisanja. Zubari, međutim, naglašavaju da ovo iskrivljenje polo-žaja mlečnih zuba nema nikakvog efekta na stalne zube koji počinju da izbijaju negde oko šeste go-dine. Drugim rečima, ako se dete do šeste godine odvikne od sisanja palca, što biva u najvećem broju slučajeva, veoma su mali izgledi za krivljenje stalnih zuba.

Međutim, bez obzira na to da li će zubi biti krivi ili ne, većina roditelja nastoji da sisanje palca što pre postane prošlost. Mislim da neki predlozi koje ovde navodim mogu da pomognu da dete što je moguće pre prestane da sisa palac.

802. Zašto ne na silu? Zašto ne zavezati bebi ruke da bi je sprečili da sisa palac? To bi izazvalo veliku frustraciju, koja može da proizvede nove probleme. Štaviše, time najverovatnije ne biste ništa postigli kod bebe koja mnogo sisa palac, jer vezivanjem ne zadovoljavate njenu potrebu za produ-ženim sisanjem. Svi smo čuli za očajne roditelje koji koriste udlage za laktove ili mažu bebine palce nekim tečnostima neprijataog ukusa, ne samo danima već mesecima. A onog dana kad skinu povez s laktova ili ne namažu palac tečnošću, on se ponovo nađe u ustima deteta.

Da budemo načisto, neki roditelji kažu da su tim metodama postigli dobre rezultate. Međutim, u najvećem broju takvih slučajeva, u pitanju je bio vrlo blag oblik sisanja palca. Mnoge bebe umeju samo povremeno da sisaju palac. To brzo prevazilaze, bez obzira na to da li vi pokušavate nešto ili ne. Mislim da povezi za laktove i tečnosti neprijatnog ukusa samo čine bebu još više rešenom da nastavi sa sisanjem palca.

803. Sisanje palca kod starijih beba i male dece. Do sada smo govorili o sisanju palca u prvim mesecima života. Ali, kad beba pređe šest meseci, sisanje palca se pretvara u nešto drugo. Ono je za bebu uteha koja joj je potrebna u određenim trenucima. Sisa palac kad je umorna, dosadno joj je ili je frustrirana, ili zato da bi se uspavala. Kad malom detetu ne uspeva da neke stvari uradi drugačije, ona-ko kako to odgovara njegovom trenutnom uzrastu, ono se vraća u najranije detinjstvo, kad mu je sisa-nje bilo najveće uživanje.

Iako se sisanjem palca posle šestog meseca zadovoljavaju različite potrebe, beba to čini samo uko-liko je ranije tako zadovoljavala svoju potrebu za sisanjem, a nastavlja s tim utehe radi. Vrlo se retko dešava da dete starije od nekoliko meseci ili jedne godine počne da sisa palac ukoliko to ranije nije radilo. Nema svrhe da razmišljate o tome koliko će dugo šestomesečno ili jednogodišnje dete nastav-ljati sa sisanjem palca. Mogu li roditelji nešto da učine? Mislim da ne mogu, ukoliko je dete inače druželjubivo, srećno i aktivno, a palac sisa uglavnom kad treba da zaspi i tek povremeno u toku dana. Drugim rečima, sisanje palca samopo sebi nije znak daje dete nesrećno, neprilagođeno ili da mu ne-dostaje Ijubav. U stvari, to su najčešće vrlo srećna deca, dok deca ozbiljno lišena ljubavi ne sisaju pa-lac. Ukoliko dete više vremena provodi sisajući palac nego igrajući se, roditelji treba da se zapitaju šta bi mogli da učine da se kod deteta smanji ta stalna potreba za utehom. Nekom drugom detetu može biti dosadno, jer malo viđa drugu decu, ili nema dovoljno stvari kojima bi se igralo. Moguće je i da je primorano da sate i sate provodi u ogradici. Jednoipogodišnji dečkić može da bude u konstantnoj svađi s majkom ako mu ona stalno brani da radi stvari koje ga očaravaju, umesto da preusmeri njegovu pažnju na zanimljive stvari koje nisu zabranjene. Neki drugi dečkić, pak, ima dovoljno dece s kojom može da se igra i u kući mu nije zabranjeno ništa što mu je na dohvatu, ali je suviše bojažljiv da bi se

294


upuštao u bilo šta od toga. On sedi sa strane, posmatra i sisa palac. Primere navodim da bih pojasnio da u slučaju prekomernog sisanja palca pre svega valja pokušati učiniti život deteta ispunjenijim.

804. Povezi za laktove, rukavice bez prstiju i tečnosti neprijatnog ukusa na palcu samo ras-tužuju dete. Ništa od toga neće doprineti da se navika iskoreni kod starije dece, kao što nije pomaga-lo ni bebama. Mislim da su samo još više skloni da istraju u svojoj navici. Isto važi i za grdnje i izvla-čenje palca iz detetovih usta. Često čujete preporuku da detetu date igračku kad primetite da sisa palac. Svakako je dobro da dete ima dovoljno zanimljivih igračaka, kako mu ne bi bilo dosadno. Međutim, ako vi svaki put kad ono stavi palac u usta priskočite i uvalite mu u ruke neku staru igračku, shvatiće vrlo brzo šta pokušavate.

805. Šta je s podmićivanjem? Ako je vaše dete jedno od retkih petogodišnjaka koji još uvek sisaju palac, a počeli ste da brinete jer se približava vreme izbijanja stalnih zuba, imate dobre izglede da uspete da ga odviknete ako mu ponudite dovoljno primamljiv mito. Devojčici od četiri ili pet go-dina možete da pomognete tako što ćete joj noktiće obojiti lakom za nokte, kao da je odrasla. Međutim, ako dete ima dve ili tri godine, znajte da praktično nema deteta tog uzrasta koje ima snagu volje da uguši svoj nagon zarad nagrade. Najverovatnije ćete samo napraviti gužvu, a nećete postići ništa.

Prema tome, ako vaše dete sisa palac, pobrinite se da mu život bude lep. Na duge staze, biće od pomoći ako ga budete podsećali da će jednog dana biti dovoljno odraslo da prestane. Ovakva prija-teljska ohrabrenja navešće ga da prestane čim bude u stanju. Međutim, nemojte mu gundati.

806. Najvažnije od svega je da pokušate da prestanete da mislite o tome. Ako stalno brinete, čak i ako odlučite da ne govorite ništa, dete će osećati vašu tenziju i reagovati suprotstavljanjem. Imaj-te na umu da sisanje palca naposletku prestaje samo od sebe. U najvećem broju slučajeva, prestaje pre nego što se pojave stalni zubi. Međutim, to nije ravnomeran proces. Neko vreme ide dosta brzo, da bi se navika delom vratila kad se dete razboli ili kad mora da prođe kroz neki težak period prilagođava-nja. Na kraju nestaje zauvek. Retko kad prestaje pre treće godine. Obično se potpuno povlači između treće i šeste godine.

Većina beba koje sisaju palac do dvanaest ili više meseci često pri tom nešto miluje. Jedna trlja ili čupka ćebence ili pelenu, parče svilene tkanine ili meku igračku. Neka druga miluje svoju ušnu resicu ili pramen kose. Treća, pak, želi da drži komad tkanine tik uz lice i možda slobodnim prstićem trlja svoj nos ili usnu. Ovi pokreti vas podsećaju na to kako male bebe blago dodiruju majčinu kožu ili ode-ću dok sisaju ili piju iz bočice. A kad pritisnu nešto uz lice, kao da se prisećaju kako su se osećale na majčinim grudima.

807. Preživanje. Ponekad bebe i mala deca stiču naviku da sisaju i žvaću svoj jezik sve dok se poslednji obrok ne vrati gore, donekle onako kako to rade krave - praksa poznata kao preživanje. To je retka pojava. U nekim slučajevima se javlja onda kad detetu vežu ruke da ne bi sisalo palac, te ono počinje da sisa svoj jezik. Svakako bih savetovao da se tim bebama i deci odmah dozvoli da sisaju palac, pre nego što im preživanje pređe u naviku. Vodite računa i da beba ima dovoljno društva, igre i ljubavi. U ostalim slučajevima, preživanje se javlja pri izrazito poremećenom odnosu između rodite-lja i deteta.

Cucla-varalica 808. Cucla-varalica je od pomoći kad je dete razdražljivo. Cucla-varalica je nalik na cuclu koja

se stavlja na bočicu, s tom razlikom što nije probušena na vrhu. Pričvršćena je na disk koji sprečava da je dete sasvim uvuče u usta. S druge strane diska nalazi se prsten za koji beba može da pridržava cuclu.

Jedan od zadovoljavajućih modela je onaj koji se pravi izjedna, od meke gume, tako da ne žulja bebino lice ukoliko zaspi s cuclom u ustima. Sto je još važnije, beba ne može da svuče gumenu cuclu s diska i uguši se njome. Jedini problem sa ovom cuclom je to što može da bude predugačka i da iri-tira ždrelo, terajući pri tom na povraćanje. Ostale cucle-varalice imaju kratku cuclu s okruglastim zavr-

295


šetkom. Neke bebe je bolje prihvataju, verovatno zato što je kraća i mekša. Postoje i cucle-varalice pljosnatog oblika. Međutim, uprkos tvrdnjama proizvođača, ne postoje naučni dokazi da je taj dizajn po bilo čemu bolji.

809. Beba koja ima periode blage razdražljivosti često se može u potpunosti umiriti pomoću cucle-varalice. Ne znamo da li je razlog tome to što sisanje smiruje neku neodređenu nelagodnost ili jednostavno zaokuplja bebu duboko usadenim refleksom sisanja.

810. Pravilna upotreba cucle-varalice predstavlja efikasan način za sprečavanje sisanja palca. Većina beba kojima se u prvim mesecima stalno daje cucla-varalica nikad i ne počinje sa sisa-njem palca, čak i ako s tri ili četiri meseca starosti odbaci varalicu.

Neko će reći, kakva je korist od toga što varalica sprečava sisanje palca, kad je sisanje varalice jednako neprivlačno? Odgovor glasi da bebe koje u svoja prva tri meseca počnu s redovnim sisanjem palca mogu to raditi godinama. Nasuprot tome, većina onih koje nauče na cuclu-varalicu spremna je da je se odrekne s najviše jednom ili dve godine. Naposletku, kod cucle-varalice postoji manja verovat-noća da će poremetiti položaj zuba.

811. Kako da uz pomoć cucle-varalice sprečite sisanje palca? Pre svega, mnoge bebe - njih oko 50 odsto - nikad i ne pokušaju da sisaju palac, ili to čine samo povremeno, tokom vrlo kratkog perio-da. Kod njih nema potrebe za sprečavanjem bilo čega ni za davanjem cucle-varalice (sem ukoliko imaju grčeve).

Ukoliko beba već više nedelja ili meseci sisa palac, verovatno neće prihvatiti cuclu-varalicu. Na-vikla je, naime, ne samo na osećaj koji se stvara u ustima već i na palac. Stoga, ako planirate da joj date cuclu-varalicu, neka to bude već tokom prvih dana ili nedelja života.

Najbolji trenutak da joj ponudite varalicu je kad opazite da traži ustima oko sebe i pokušava da sisa prvo što dohvati. U prvim mesecima, beba je retko kad budna sem neposredno pre i posle hranje-nja, tako da je to nekako logično vreme da joj ponudite varalicu. Zamisao je u tome da joj varalicu to-kom prva tri meseca dajete ne što ređe, već što češće, kako bi zadovoljila svoju potrebu za sisanjem i kasnije je lako odbacila.

Efikasnu upotrebu cucle-varalice mogu da ometu dva problema. U nekim slučajevima, u kojima bi njena upotreba bila od koristi, roditelji se ustežu da je uopšte upotrebe ili to urade suviše kasno, kad beba više neće da je prihvati, mada bi je spremno prihvatila da su joj je ponudili na vreme, u prvim nedeljama.

Drugi problem je to što su roditelji, koji su na vreme i uspešno primenili varalicu da bi smirili be-bu u periodima razdražljivosti, skloni da postanu veoma zavisni od nje i ne mogu da se odupru porivu da je gurnu bebi u usta čim malo glasnije uzdahne, više puta na dan, čak i kad je beba potpuno sprem-na da je odbaci (obično između drugog i četvrtog meseca).

Ako beba nije spremna da se odrekne cucle-varalice - u bilo kom uzrastu - mislim da nije pravo da joj je oduzimate. Medutim, postoje sasvim dobri razlozi da prestanete da je nudite bebi staroj tri do četiri meseca koja, ispljunuvši je ubrzo pošto joj je stavite u usta, pokazuje da je više ne želi ili da joj nije potrebna. U svakom slučaju, ne bih pokušavao da je za jedan dan odviknem od varalice. Za to su potrebne jedna ili dve nedelje i ne bojte se da ponovo pojačate njenu upotrebu ukoliko se učini da je bebi potrebna posebna uteha. Kad vidite da je spremna, ponovo počnite da je povlačite iz upotrebe.

Ukoliko vaša beba ima više od pet ili šest meseci i još uvek koristi varalicu, budeći se noću svaki put kad joj ispadne iz usta, stavite nekoliko cucli-varalica u krevet da bi uspevala i sama da je nađe. Možete je i zakačiti za rukav pižamice. (Nikako je nemojte stavljati na pantljiku i kačiti bebi oko vrata, ili privezivati za ogradicu krevetića. To može da bude opasno, jer pantljika može da se omota oko be-binih prstića, ručnog zgloba ili vrata.)

Ako ima nekoliko zubića, beba može da svuče staru, pohabanu cuclu s plastičnog diska ili poki-da s nje komadiće gume. Ti komadići mogu da dovedu do ozbiljnog gušenja ukoliko prilikom guta-nja odu u pogrešnom pravcu. Prema tome, čim primetite da je cucla-varalica omekšala i pohabala se, kupite novu.

296


Grickanje noktiju 812. Grickanje noktiju je znak napetosti. Češće se viđa kod relativno nervozne dece sklone

preteranom zabrinjavanju i ima tendenciju da bude porodična osobina. Deca počinju da grickaju nokte kad su uznemirena - recimo, dok čekaju da ih prozovu u školi ili gledaju zastrašujuću scenu u nekom filmu. Ako je dete, uopšte srećno i uspešno, ne mora da znači ništa ozbiljno, ali je ipak dobro da raz-mislite o tome.

Prigovaranje ili kažnjavanje neće zaustaviti dete na duže od pola minuta, jer ono obično nije sves-no da gricka nokte. Dugoročno gledano, može samo da mu pojača tenziju. Premažete li mu nokte nečim gorkim, dete će to shvatiti kao kaznu. Time mu samo dajete još jedan razlog da bude napeto i može samo da pojača naviku.

Bilo bi bolje da pokušate da ustanovite šta je to što pritiska dete i onda ublažite taj pritisak. Da li ga često požurujete, ispravljate, upozoravate ili grdite? Da li previše očekujete od njega u smislu uspe-ha u školi? Porazgovarajte sa učiteljem o tome kako se snalazi u školi. Ako ga nasilje koje vidi u filmu i na televiziji čini suviše nervoznim, jednostavno mu zabranite da gleda takve stvari.

Ukoliko vam je dete inače dobro prilagođeno, ne bih pravio veliku buku oko grickanja noktiju, ali ako je to samo jedan od više vidova zabrinjavajućeg ponašanja koji se kod njega ispoljavaju, onda bi mogao da pomogne razgovor sa školskim psihologom ili socijalnim radnikom u porodičnom saveto-valištu. Uzrok anksioznosti deteta je ono što pre svega treba da vas brine, a ne grickanje noktiju, koje je samo posledica.

Deca kod koje je grickanje noktiju samo izolovana nervozna navika, uglavnom žele da prestanu kad primete da ih u školi i društvu ismevaju zbog toga. Takvo neodobravanje od strane vršnjaka ili grupe često predstavlja podsticaj da se prestane s ovom navikom. Ako devojčici poklonite pribor za negovanje noktiju, to za nju može da bude dodatna motivacija. Male nalepnice koje se lepe na prste služe detetu kao vizuelni podsetnik da ne gricka nokte. Neka deca, koja su dovoljno stara da to ne shvataju kao kaznu, nalaze da ih gorak rastvor kojim se premazuju nokti odlično podseća da to ne čine. Prigovaranje od strane roditelja, međutim, može samo da se pokaže kao kontraproduktivno. Imajte na umu da grickanje noktiju samo po sebi nije lepo, ali nije ni smak sveta. Većina dece na kraju prestane s tim i bez dizanja velike prašine. Nemojte pridavati suviše veliki značaj ovoj maloj navici, jer time narušavate svoj odnos s detetom i usredsređujete se na manje važan deo njegove ličnosti.

•

Nekontrolisano izbacivanje stolice (prljanje) 813. Vršenje velike nužde u donji veš (enkopreza) simptom je lošeg kontrolisanja stolice, koji

može da se javi bilo kad posle navršene četvrte godine. Tipično se radi o školskom detetu (gotovo uvek dečaku) kome su na gaćicama sve češće vidljive mrlje od stolice, i to pošto već odavno samostalno kontroliše vršenje velike nužde. Ono što porodicu zbunjuje jeste to što se čini da dete uopšte ne pri-mećuje šta mu se dešava i tvrdi da nije ni osetilo da je to uradilo; što je još neshvatljivije, poriče čak i prisustvo neprijatnog mirisa. Ova tendencija poricanja nečega što je krajnje očigledno i neprijatno svi-ma drugima, karakteristična je za ovaj problem. Naravno, njegovi prijatelji i porodica neće poricati miris, ali ni izbegavati dete. Ostala deca ga mogu nemilosrdno zadirkivati, zvati ga Smrdljivko i kloni-ti se njegovog društva, tako da se stvara veoma uznemiravajući i ponižavajući problem koji kod rodi-telja izaziva opravdanu zabrinutost.

Prljanje je obično rezultat upornog zadržavanja stolice koje dovodi do konstipacije i curenja teč-nog dela crevnog sadržaja pored velike količine zadržane stolice. Konstipacija je česta kod velikog broja dece, iz više razloga: usled smanjenog unosa tečnosti, bolnog vršenja nužde, forsiranog usađiva-nja higijenskih navika ili uzimanja određenih lekova. Cesto se javlja posle nekog uznemiravajućeg događaja u porodici, naročito u slučaju naglog odvajanja od nekog važnog člana porodice. Do zadrža-vanja stolice ume da dođe posle rođenja mlađeg brata ili sestre, razvoda roditelja ili smrti neke drage osobe. Ostale promene, kao što su prelazak u novu školu ili odlazak na rekreativnu nastavu, mogu da izazivaju nelagodnost kod neke dece, ukoliko kupatilo nije takvo da omogućava privatnost.

Većina dece koja zadržavaju stolicu i dobijaju konstipaciju ne prlja veš. Kod podložnog deteta, preterana i hronična konstipacija dovodi do lošeg funkcionisanja mišića koji kontrolišu stolicu. Rezul-

297


tat su mrlje na vešu, a u nekim slučajevima i nekontrolisano izbacivanje formirane stolice. Do prlja-nja veša nešto ređe dolazi i kod dece koja nemaju konstipaciju.

U vrlo blagim slučajevima, kao i u slučajevima kad dete nikad nije u potpunosti naučilo da kon-troliše stolicu, od pomoći može da bude blagonaklon i dosledan trud da se dete u tome obuči. Najčešće će vam lekar preporučiti promenu načina ishrane (ishranu bogatu vlaknima, s mnogo tečnosti, uz ogra-ničavanje unosa mleka i mlečnih proizvoda) da bi se izlečila i sprečila konstipacija; povremeno su potrebni i lekovi za omekšavanje stolice. Od pomoći je i da detetu date do znanja da shvatate da mu je neprijatno i da to što se dešava nije njegova krivica. Lekar može da pomogne tako što će detetu nacr-tati kako izgleda njegov crevni sistem i vizuelno prikazati proces zadržavanja stolice i prljanja veša. Uz njegovu pomoć možete da osmislite i program dodatnog obučavanja deteta u kontrolisanju stolice. U slučajevima kad prljanje vrlo dugo traje, uz velike stresove u porodici i s lošom reakcijom na me-dicinski tretman, često je neophodno da roditelji i dete odu kod dečjeg psihijatra, psihologa ili soci-jalnog radnika.

Roditelji mogu da pomognu tako što će shvatiti važnost ovog problema, koji može ozbiljno da ometa odnos deteta s vršnjacima i njegovo samopoštovanje, što će neodložno potražiti profesionalnu pomoć i nikada neće terati dete da se stidi, dovoditi ga u neprijatnu situaciju ili kritikovati.

Noćno mokrenje 814. Medicinski termin za noćno mokrenje je „enureza". Odnosi se na onu decu koja mokre u

krevet i kad su već uveliko u uzrastu u kome većina dece ostaje suva tokom noći. Neko dete ranije prestaje s mokrenjem u krevet, a neko kasnije. Isto kao kod hodanja - neka deca prohodaju s devet me-seci, a neka tek sa petnaest ili šesnaest. Raspon perioda ovladavanja veštinom kao što je hodanje za-visi od porodičnih osobina i individualne zrelosti nerava i mišića koji kontrolišu ravnotežu i kretanje.

Nije iznenađujuće što se bešika ponaša na isti način. Bešika je poput mehura sa mišićnim zidom. Da bi dete tokom noći ostajalo suvo, mišić bešike mora da se opusti, da bi omogućio što veće aku-muliranje mokraće, dok se majušni mišić na kraju bešike (sfinkter bešike) steže. Ovaj proces opuštanja i stezanja mišića zadržava mokraću u bešici tokom noći, sve dok se dete ne probudi i ode u kupatilo da piški.

815. Mišićni sfinkter bešike ne sazreva kod sve dece u istom uzrastu. Sa tri i po godine, oko dve trećine dece ostaje suvo tokom noći; sa četiri godine, taj broj se penje na tri četvrtine. Tokom sle-dećih šest godina, 25 procenata dece koja su sa četiri godine mokrila u krevet postepeno ostvaruje kon-trolu i u toku noći. Sa osam godina, to je slučaj sa 90 do 95 odsto dece, dok svega 2 do 3 odsto dva-naestogodišnjaka nastavlja da noću mokri u krevet, neki i kroz celu adolescenciju (noćno mokrenje posle puberteta može, zapravo, da bude noćna polucija). Roditelji, braća i sestre, i drugi rođaci dece koja su starija od pet godina i još uvek mokre u krevet, često su u detinjstvu imali isto iskustvo. Nekad se činilo da najveći broj dece koja mokre u snu otpada na onu koja spavaju izuzetno dubokim snom. Roditelji su mi pričali da njihovo dete spava kao top pored zvonjave telefona, glasne muzike i slične buke. Istraživanja tokom kojih su upoređivana deca koja mokre u snu i ona koja to ne čine pokazala su, međutim, da se njihovi obrasci sna ne razlikuju. Iz nepoznatih razloga, noćno mokrenje je češće problem dečaka nego devojčica. U ređim slučajevima, uporno noćno mokrenje može da bude pove-zano s odloženim ili teškim obučavanjem u kontrolisanju bešike.

816. Neka deca koja su potpuno ovladala kontrolom bešike i već dugo noću ostaju suva, mo-gu početi ponovo da mokre u krevet. Uobičajeni uzroci ovakvog ponašanja su stres, bolest (naročito infekcija urinarnog trakta) i početak psiholoških problema. Najčešći događaji koji mogu da budu povezani s noćnim mokrenjem jesu dolazak novorodenčeta u porodicu, preseljenje u novu kuću ili stan, prelazak u novu školu ili gledanje zastrašujućih filmova. Ukoliko se simptomi nastave i nakon što su otklonjeni stres ili bolest, predlažem da se posavetujete s lekarom. Možda će uputiti dete na raz-govor sa dečjim psihologom ili psihijatrom.

298


817. Pristup se uglavnom razlikuje. Kod oko 25 odsto dece, kontrola bešike u toku noći se postepeno ostvaruje posle navršene četvrte godine. Kod većine dece ne dolazi ni do kakvog psiho-loškog oštećenja ukoliko roditelji zadrže neutralan ili pozitivan stav tako što ili ignorišu činjenicu da je krevet mokar ili objasne detetu da će malo kasnije, kad bude starije i zrelije, i ono ostajati suvo tokom noći. Noćno mokrenje može da podrije samopoštovanje kod neke dece i da ometa njihov druš-tveni razvoj i odnose s vršnjacima. Na primer, deca školskog uzrasta koja još uvek mokre u krevet ra-zumljivo će se ustezati da prihvate poziv da prespavaju kod druga ili drugarice.

Budući da su izbegavanje ili umanjivanje osećanja stida i sumnje u sebe važan deo svakog pro-grama lečenja, želim da dodam da i otac i majka treba da tragaju za mogućnostima da kod deteta iz-grade trajno samopoštovanje. Majka treba pažljivo da izbegava prigovaranje, grdnju ili omalovažava-nje deteta i umesto toga izražava uverenje da će ono pre ili kasnije uspeti da ostvari kontrolu. Otac treba da se potrudi da svakodnevno provodi više vremena sa svojim sinom ili kćerkom, odaje im priz-nanje za dostignuća, ma kako mala bila, sluša njihove priče i smeje se njihovim šalama. Oba roditelja treba da pokazuju nesmanjeno interesovanje za napore deteta da se ne upiški u krevet, izražavajući zadovoljstvo kad u tome uspe i hrabreći ga onda kad ne uspe.

818. Kad noćno mokrenje bez dužih suvih perioda uporno traje, kod deteta koje inače fizički i psihički sasvim normalno raste i razvija se, bez ikakvih drugih simptoma, to obično nije značajno. Ukoliko je povezano s nekontrolisanim mokrenjem u toku dana, otežanim ili bolnim mokrenjem, povećavanjem telesne temperature iz nepoznatih razloga, povećanim unosom vode i drugih tečnost ili bolovima u trbuhu, treba da odvedete dete kod lekara. U odsustvu navedenih simptoma i posle kom-pletnog pregleda, većina lekara se zadovoljava praćenjem petogodišnjeg deteta bez ikakve intervenci-je. Neki lekari daju mokraću deteta na analizu, zbog mogućnosti infekcije ili nekih drugih problema.

Budući da većina dece do osme godine ostvaruje potpunu kontrolu nad bešikom i u toku noći, jedino potrebno lečenje se obično sastoji u nastojanju roditelja da pomognu detetu da izbegne stid, sumnju u sebe i neugodnosti. Kada se radi o školskoj deci kod koje je noćno mokrenje dovelo do sma-njivanja samopoštovanja, ili koja zbog toga ne mogu da prihvate poziv da prespavaju kod druga ili dru-garice, odu u letnji kamp ili na rekreativnu nastavu, mogu da se preduzmu odredene mere koje će po-moći dok dete ne razvije vlastitu kontrolu. Mogu da se kupe alarmi - zujalice koji se javljaju čim dete pusti kap (budeći ga i podsećajući da ustane i ode da mokri u kupatilo), a dostupne su i pilule koje povećavaju količinu mokraće koju bešika može da izdrži i nazalni sprej koji smanjuje količinu mok-raće koja se proizvodi u toku sna.

Sve u svemu, čini se da je jasno da postoje različiti uzroci enureze, među kojima su porodična sklo-nost, pol deteta, stres i bolest, iznenadni događaj kao što je dolazak novorođenčeta u porodicu i, što je već manje često, nedostatak odgovarajućeg usađivanja higijenskih navika. Međutim, bez obzira na uzrok, i roditelji i dete treba da shvate da je to čest problem i da deca koja mokre u krevet pre ili kas-nije ostvare kontrolu nad tim, kroz kombinaciju razumevanja i dosledno pozitivnog stava roditelja.

Zamuckivanje 819. Zamuckivanje je često između druge i treće godine. Zamuckivanje nam nije u potpunosti

jasno, ali su nam poznate neke stvari u vezi s njim. Cesto je nasledno i mnogo je češće kod dečaka nego kod devojčica. Ponekad počinje kao posledica nastojanja da od levorukog deteta napravite des-noruko. Deo mozga koji kontroliše govor blisko je povezan s delom koji kontroliše ruku čijoj upotre-bi osoba prirodno naginje. Ukoliko levoruko dete primoravate da koristi desnu ruku, čini se da to zbu-njuje nervnu mašineriju za govor.

Znamo i da je zamuckivanje umnogome povezano sa emocionalnim stanjem deteta. Većina slu-čajeva se odnosi na donekle napetu decu. Neka zamuckuju samo kad su uzbuđena ili kad razgovaraju sa određenom osobom. Jedan dečkić je počeo da zamuckuje kad su iz bolnice doneli njegovu novo-rođenu sestricu. Nije otvoreno pokazivao ljubomoru. Nije nikad ni pokušao da je udari ili uštine. Samo je postao uznemiren. Dvoipogodišnja devojčica je počela da zamuckuje posle odlaska rođake koja je dugo živela s porodicom i koju je mnogo volela. Posle dve nedelje, zamuckivanje je prestalo. Kad se porodica preselila u novu kuću, mučila ju je nostalgija i ponovo je neko vreme zamuckivala. Dva

299

Nega decc po doktom Spoku

meseca kasnije, njen otac je pozvan u vojsku. Porodica je bila uznemirena, a dete je ponovo počelo da zamuckuje. Roditelji kažu da se dečje zamuckivanje pojačava kad su oni napeti. Mislim da su zamuc-kivanju naročito podložna deca s kojom se u toku dana mnogo razgovara i pričaju im se priče, koja se podstiču na razgovor i recitovanje pred drugima. Zamuckivanje može da se javi i onda kad roditelj odluči da bude stroži u pogledu discipline.

Zašto je zamuckivanje tako često između druge i treće godine? Postoje dva moguća objašnjenja. To je uzrast kad se dete veoma trudi oko govora. Kad je bilo mlade, služilo se kratkim rečenicama oko kojih nije moralo mnogo da razmišlja: „Video kola," ,,'Oću napolje." Ali kad ude u treću godinu, ono nastoji da sastavi duže rečenice da bi izrazilo neke nove ideje. Može počinjati rečenicu tri ili četiri puta, samo da bi se usred rečenice prekinulo jer ne može da nađe prave reči. Njegovi roditelji, izmore-ni stalnim pričanjem, ne obraćaju previše pažnje. Odsutno ponavljaju ,,aha" i nastavljaju sa svojim poslom. Tako se dete dodatno frustrira jer ne uspeva da održi pažnju slušalaca. Moguće je da i svo-jeglavost, koja je takođe karakteristična za ovu prilično napetu fazu razvoja, ima uticaja na govor dete-ta.

820. Šta uraditi u vezi sa zamuckivanjem? Možda vas ono naročito uznemirava ako se vi ili neko od rođaka celog života borite da prevaziđete zamuckivanje. Međutim, nema razloga za uzbunu. Mislim da devetoro od desetoro dece koja počnu da zamuckuju između druge i treće godine preraste tu manu za nekoliko meseci, ako im pružite i najmanju priliku. Zamuckivanje samo u izuzetnim slučajevima prelazi u hronično. Nemojte pokušavati da kod dvoipogodišnjeg deteta korigujete govor ili razmišljate o stručnoj pomoći. Osvrnite se i pogledajte zbog čega je dete napeto. Ako je uznemireno jer ste više dana bili daleko od njega, pokušajte da narednih nekoliko meseci izbegnete razdvajanje (odeljak 421). Ako mislite da ste previše pričali s njim ili ga požurivali da priča, pokušajte da naučite sebe da to ne činite. Igrajte se s njim tako što ćete zajedno raditi neke stvari, umesto da stalno pričate o tome. Da li ima dovoljno prilike da se igra sa decom s kojom se lepo slaže? Da li ima dovoljno igra-čaka i opreme, napolju i unutra, tako da može samo da izmišlja igre, bez mnogo komandovanja od stra-ne odraslih? Ovim ne mislim da bi trebalo da ga ignorišete ili izolujete, ali kada provodite vreme s detetom, opustite se i pustite da ono vodi glavnu reč. Kad vam priča, poklanjajte mu punu pažnju, da se ne bi suviše uzbuđivalo. Ako je ljubomora ono što ga uznemirava, vidite šta možete da učinite da to sprečite. Zamuckivanje u većini slučajeva traje nekoliko meseci, s povremenim usponima i padovi-ma. Ne očekujte da odmah nestane; zadovoljite se postepenim progresom. Ako ne možete da ustano-vite šta nije u redu, porazgovarajte o tome sa stručnjakom za mentalno zdravlje dece. Ukoliko je to urođena smanjenost pokretljivosti jezika (kad je frenulum, nabor kože s donje strane jezika, suviše kratak), ona nema nikakve veze sa zamuckivanjem i frenulum ne bi trebalo seći.

Postoje stručnjaci za patologiju govora koji rade s vrlo malom decom. U nekim školama i bolni-cama postoje posebna odeljenja u kojima se radi na ispravljanju govora. To je često od pomoći, ali svakako nije uvek uspešno. Najdragocenije je deci školskog uzrasta koja žele da im se pomogne. Ako je dete izuzetno nervozno, bolje je da se konsultujete sa stručnjakom za mentalno zdravlje, da bi se, po mogućnosti, ustanovili i otklonili uzroci tenzije.

Ritmični pokreti 821. Ljuljanje, drmanje, okretanje glave i lupanje glavom javljaju se kod 5 do 15 odsto nor-

malne dece. Obično počinju negde između šestog i osmog meseca da bi do četvrte godine najčešće sasvim prestali. Izbijanje zuba ili infekcija uha mogu da prouzrokuju naglo ispoljavanje ovih simp-toma. Kod drmanja, beba sedeći na kauču ili u fotelji snažno udara ledima o tapacirani naslon i tako „odskakuje" od njega. Ljuljanje je kad se četvoronoške klati napred-nazad, oslanjajući se na pete. Le-žeći u krevetu, beba ponekad okreće glavu levo-desno. Lupanje glavom je kad beba namemo udara glavom u neku tvrdu površinu, kao što je uzglavlje krevetića. Ovo potonje najviše uznemirava rodite-lje, iz razumljivog straha da bi se dete moglo povrediti. Ali, ne brinite, neće.

Ritmične kretnje su česte, ali retko dovoljno snažne da bi se dete povredilo. Budući da su obično odraz samostimulacije primerene nivou razvoja deteta, roditelji nemaju potrebe da brinu. Zlostavljana

300


ili zanemarena deca se često izrazito snažno i konstantno ljuljaju celim telom ili udaraju glavom. Kod te dece temeljna medicinska i psihološka istorija otkriva postojanje većeg problema.

822. Koje je značenje ovih ritmičnih pokreta? Obično se javljaju u drugoj polovini prve godine, kada bebe prirodno stiču osećaj za ritam. Ove kretnje dete obično izvodi onda kad je umorno, pospano ili frustrirano - a to su situacije u kojima mnoga istovremeno pribegavaju i sisanju palca ili milova-nju plišane igračke (vid. odeljke 786 i 803). Stoga mislim da one spadaju u kategoriju utešnih radnji i predstavljaju želju za reprodukovanjem doživljaja ljuljanja i nosanja u naručju roditelja tokom prvih meseci.

Većina dece ne izvodi često ritmične kretnje, već samo u specifičnim trenucima - kad su umorna, dosadno im je ili su uznemirena. Iste kretnje, a pogotovo udaranje glavom, česte su i intenzivne kod dece koja su emocionalno zapostavljena ili fizički zlostavljana. Ukoliko opazite da su kod vašeg dete-ta vrlo redovne, porazgovarajte o tome s lekarom.

Prevremeno rođena beba (nedonošče) Beba čija težina ni približno ne dostiže 2,25 kilograma verovatno će morati da ostane u bolnici, u

kojoj postoje inkubator i stručna nega.

823. Teško je savladati zabrinutost. Većina prevremeno rođenih beba se sasvim normalno razvi-ja, uzmemo li u obzir da su nedonesene. Mada u početku sporo dobijaju u težini, kasnije to obično ide mnogo brže, da bi nadoknadile propušteno. Naravno, neke stvari se ne mogu požuriti. Ako je beba ro-đena dva meseca pre termina, napunivši jednu godinu ona je zapravo stara 10 meseci.

824. Kad nedonošče dostigne težinu od 2,7 kilograma, nije mu potrebno ništa više nege i bri-ge nego bilo kojoj drugoj zdravoj bebi. Roditeljima je obično vrlo teško da u to poveruju. U početku, lekar ih može upozoriti da ne budu preterano optimistični, da bi ih potom postepeno ohrabrivao. Beba verovatno mora da boravi u inkubatoru, gde je neprestano kontrolišu lekari i sestre, kao i da u početku dobija hranu preko cevčice. To je period kad roditelji mogu samo da je gledaju, mada mnoge bolnice sada podstiču roditelje da dodiruju i, ako je ikako moguće, od samog početka uzimaju u ruke i hrane svoju prevremeno rođenu bebu. Može se desiti i da majka mora da ode iz bolnice bez nje, u kom slu-čaju oba roditelja nedeljama žive neobičnim roditeljskim životom, znajući da teoretski jesu roditelji, ali ne osećajući se u potpunosti kao takvi. Neki od njih kažu: „Ponekad nam se čini kao da je to bol-ničko dete, a ne naše."

Nije čudo što se često osećaju uplašeni i nespremni kad lekar konačno kaže da mogu da odvedu bebu kući. Ponekad nalaze sve moguće razloge zbog kojih to još uvek ne mogu da učine. Lekari i ses-tre imaju razumevanja za tu vrstu nesigurnosti i mogu da vam pomognu u vezi s njom. Obavezno odvežbajte, pod nadzorom sestara, sve što je potrebno da radite kako biste bebi kod kuće pružali pravilnu negu, kako biste bili sigurni da ste dobro shvatili sva uputstva. Dobro je da nekoliko dana pre bebinog dolaska kući provodite što je moguće više vremena u bolnici, pored nje.

Kad beba naposletku stigne kući, sve one brige kroz koje prolaze neiskusni roditelji - u vezi sa temperaturom sobe, telesnom temperaturom deteta, disanjem, štucanjem, podrigivanjem, stolicom, dojenjem, pripremom formule, rasporedom, plakanjem, grčevima, razmaženošću - pogađaju roditelje nedonoščeta trostrukom snagom. Mogu da produ nedelje pre nego što steknu dovoljno samopouzda-nja i meseci pre nego što budu ubeđeni da je njihova beba zdrava, jaka i napredna kao i bilo koje drugo dete začeto u isto vreme.

825. Zabrinuta familija i komšiluk. U međuvremenu, tu su i brige koje vas mogu zadesiti spo-lja. Komšije i familija često se ponašaju uplašenije i zabrinutije od roditelja. Zapitkuju, galame i prave takvu gužvu da roditelje to ubrzo dovodi na ivicu strpljenja. Neki od njih čak nastoje da im ispričaju sve nebulozne priče koje su čuli u vezi s neobičnom krhkošću i osetljivošću prevremeno rođenih beba. Čak i da je sve to tačno, roditeljima je i bez toga dovoljno teško. Naročito im teško pada slušanje tak-vih budalaština u periodu kad nastoje da savladaju vlastiti strah.

301


826. Hranjenje. Prevremeno rođena beba se iz bolnice obično otpušta onda kad dostigne težinu od oko 1,8-2 kilograma. Raspitajte se koliko su je puta dnevno hranili u bolnici i koliki su količinski bili ti obroci. To je dobra polazna tačka. Ako je hranite bočicom, možete očekivati da će ona poste-peno biti u stanju da uzima sve obilnije obroke, kao i da će s vremenom razmaci između obroka posta-jati sve veći, baš kao kad je beba rođena na vreme.

Ono glavno čega se valja čuvati jeste nutkanje bebe da u početku pije više mleka, a kasnije da uzima više čvrste hrane nego što želi. To je veliko iskušenje, jer je tako sitna. Čini vam se da će brže dobijati u težini i biti otpornija ako uspete da joj svaki put ugurate još samo malo mleka. Medutim, otpornost prema bolestima nema veze s težinom deteta. Vaša beba, poput svih ostalih, ima vlastiti tem-po razvoja i apetit koji mu je primeren. Ako pokušavate da je naterate da jede više nego što želi, samo ćete joj ubiti apetit i usporiti napredovanje.

Prevremeno rođenim bebama se čvrsta hrana uvodi između četvrtog i šestog meseca, isto kao i bebama rođenim na vreme. Važno je da roditelji, i pored bojazni i želje da im beba što bolje napredu-je, budu taktični i daju joj dovoljno vremena da se navikne i zavoli čvrstu hranu i povećavaju količinu samo ako je očigledno da se bebi dopada to što jede. Drugim rečima, vodite računa da sami ne stvarate probleme u hranjenju.

827. Dojenje nedonoščeta. Majka koja želi da doji redovno će ispumpavati mleko iz grudi i do-nositi ga u bolnicu sve dok je beba tamo. Kad beba postane veća i snažnija, sestre će pomoći majci da počne da je doji, što je obično nekoliko dana pre no što će beba biti puštena kući. To mora biti poste-pen proces, jer je beba naviknuta da obroke dobija iz bočice, lako se zamara i ima mala usta. Dobro će vam doći saveti iskusne pedijatrijske sestre.

828. Nikakve druge predostrožnosti. Bebu možete kupati u kadici čim dođe kući (vodite računa da joj je dovoljno toplo). Kad počne normalno da dobija u težini, možete je voditi u šetnju kao i svako drugo zdravo novorođenče.

Svakako da nema potrebe da roditelji nose maske, čak ni neposredno pošto bebu donesu kući. Ona mora da se navikne na obične porodične mikrobe. Ne treba da je izlažete dodiru s posetiocima koji imaju nazeb ili neku drugu infekciju, ništa više nego bilo koju drugu bebu ili dete, ali inače nije potreb-no niti mudro preduzimati nikakve druge mere predostrožnosti.

829. Osetljivost. Roditelji treba da budu svesni da neke prevremeno rodene bebe imaju niži prag stimulacije i ne treba da se osećaju krivi niti da ih izbezumljuje ako ustanove da se njihova beba lakše iznervira i teže umiruje.

830. Vakcine. Treba početi dva meseca posle rođenja, kao i kod donesene novorođenčadi. Nedo-noščad manje burno reaguje na vakcinaciju, a naročito im je potrebna zaštita od bolesti kao što je veli-ki kašalj.

302

TEŠKOĆE U RAZVOJU

Deca ometena u razvoju Imati dete ometeno u razvoju ili s nekim hroničnim problemom, za porodicu obično znači otiski-

vanje na neočekivano i neizvesno putovanje. To je putovanje za koje niko nije pripremljen, jer ga niko ne očekuje. Može da bude naporno: neizvesnost je veća, put je strmiji, a odredište nepoznato. Roditelji obično bivaju iznenada gurnuti u nepoznati svet medicinskih subspecijalizacija, visoke medicinske tehnologije i poštovanja dostojnih medicinskih ustanova, nove terminologije, kontakata s mnoštvom ljudi u belom - svet koji im se čini veoma dalekim od onog u kome su odrastali i koji su priželjkivali za svoje dete.

Stanja kao što su oštećen sluh, oštećen vid, mentalna retardacija, emocionalne smetnje, cerebral-na paraliza i smetnje u učenju iziskuju raznorazne posebne postupke.

831. Delikatna ravnoteža. Da budemo načisto, postoji mogućnost da neke etape ovog putovanja budu ispunjene tugom, ali mnogi roditelji nam pričaju i o radostima. Imati dete s teškoćom u razvoju predstavlja za mnoge roditelje i njihovu ostalu decu mogućnost da se kao ličnosti razvijaju onako kako inače to ne bi mogli - mogućnost da se nauče saosećajnosti, razumevanju i proširenoj definiciji ljubavi. Često se supružnici na ovom zajedničkom putovanju još jače vežu - mada se dešava i da poneki brak pukne usled stresa. Mnogi nauče da cene divnu i čudesno uzvišenu ljubav prema detetu ometenom u razvoju.

Morate da ostvarite delikatnu ravnotežu, a to nije nimalo lako. Posredi je ravnoteža između zado-voljavanja potreba deteta i staranja o ostatku porodice i vama samima. Potrebno je da odredite prio-ritete i mudro rasporedite svoju ograničenu energiju i vreme. Nema savršenog načina da budete roditelj detetu koje je na neki način ometeno u razvoju. Stalno ste primorani na nekakve ustupke: ponekad jed-nostavno morate da se sklonite da biste sačuvali duševni mir; ponekad vam se čini da zapostavljate jednog člana porodice zbog drugog; ponekad vam se čini da niste dorasli zadatku.

To je sasvim normalno; ne možete da postignete sve. Dobra vest glasi da i ne morate da postižete sve - naposletku, to nikome ne uspeva. Vi i vaša porodica imate unutrašnje snage i dovoljno ste žilavi da podnesete gotovo sve, izuzev manjka ljubavi. Konačno, možda ostvarivanje ravnoteže i nije odgo-varajuća metafora. Možda je to više nalik klackalici: nekad se penjete, a nekad padate, ali uglavnom balansirate na nekoj srednjoj visini.

Evo nekih saveta koji mogu da vam pomognu da nađete tu ravnotežu.

832. Izborite se sa bolom koji osećate. Svi roditelji koji imaju dete koje je na neki način ome-teno u razvoju osećaju bol. To je potpuno normalno i razumljivo. Prvo morate da prebolite to što niste dobili savršeno zdravo dete, a tek onda sledi period prihvatanja deteta koje ste dobili. Morate da savla-davate faze bola: šok, poricanje, tugu, bes i na kraju prilagođavanje. Opazićete da ne upotrebljavam reč „prihvatanje", jer nisam siguran da se većina roditelja ikad zaista pomiri s ovim udarcem sudbine. Umesto toga, verujem da se cilj sastoji u prilagođavanju ovoj novoj stvarnosti, koje vam omogućava da je uklopite u svoj život tako da vaša sposobnost da volite, radujete se i razvijate se kao ličnost osta-je umnogome očuvana.

Drugo pogrešno shvatanje u vezi s fazama bola jeste da kroz njih prolazite postepeno i rešavate ih jednu po jednu. Većina roditelja kaže da su sve te faze uvek prisutne i da su ova osećanja uvek tu negde ispod površine, mada vremenom postanu manje intenzivna. Prema tome, ustanovićete da ste se

303


naljutili ili snuždili bez ikakvog vidljivog razloga - u samoposluzi, možda - da biste ubrzo shvatili da vas je iz nekog razloga upravo u tom trenutku savladala tuga. Bolne reakcije postaju zabrinjavajuće samo ukoliko otac ili majka postanu potpuno obuzeti njima - ljuti na sve i svakog, toliko utučeni da ujutru ne mogu da ustanu iz kreveta, ili, pak, uporno neće sebi da priznaju da kod deteta postoji bilo kakav problem. Mada takve reakcije nisu neuobičajene u početku, ja bih se zabrinjavao samo ukoliko roditelj zbog njih nije u stanju da funkcioniše ili ako mesecima potraju bez ikakvih znakova pobolj-šanja.

833. Uradite nešto povodom osećanja krivice. Druga gotovo univerzalna reakcija roditelja na dete sa teškoćom u razvoju jeste osećanje krivice. Pogađa me i rastužuje ta naizgled neograničena sposobnost roditelja da se osećaju krivi zbog stanja svog deteta. Roditelj misli: ,Ji4ora biti da sam negde pogrešio," i beskrajno se opseda razmišljanjem šta je to moglo da bude, uprkos uveravanjima stručnjaka da je to prosto nesrećan slučaj. Jedna majka mi je poverila kako je duboko u duši ubedena da je kod njenog deteta došlo do anomalije zato što je jednom popila aspirin u toku trudnoće (mada aspirin zaista nije imao nikakve veze s tim). Ostali stalno prizivaju u misli prizor nesreće i prekoreva-ju sebe: ,,Da mu nisam dozvolio da vozi bicikl u toj ulici, ovo se nikad ne bi desilo."

834. Nemojte prolaziti kroz to sami. Ponekad se osetite kao da samo vi imate dete s teškoćom u razvoju, ili hronično obolelo dete. Međutim, postoje milioni roditelja koji se bore sa sličnim proble-mima. Udruženja roditelja dece ometene u razvoju uvek s dobrodošlicom dočekuju nove članove, koji imaju slične probleme i koji žele da razgovaraju o zajedničkim problemima i osećanjima.

835. Specijalista za smetnje u učenju. Važno je da imate nekog kome se možete obratiti, škol-skog psihologa ili nastavnika specijalnog obrazovanja, ko će vas posavetovati kojem specijalisti da se obratite u vezi s konkretnim problemom koji vaše dete ima u vezi sa učenjem. Morate se izboriti s medicinskim, obrazovnim i ekonomskim aspektima. Jedna od najboljih stvari koje su se u vezi s ovim desile poslednjih godina jeste formiranje roditeljskih grupa za svaku smetnju u učenju zasebno, koje vam pomažu da nađete ustanove u kojima će vam pomoći da izađete na kraj s osećanjima depresije, krivice, frustracije i tuge i pružiti vam emocionalnu podršku.

836. Naučite što je moguće više o bolesti svog deteta. Najčešće o bolesti odnosno stanju svog deteta u početku znate jako malo. Što više saznajete o tome, biće vam sve manje tajanstveno i moći ćete bolje da razumete lekare, kao i da pomognete terapeutima svojim opažanjima. Obratite se udruže-nju osoba koje imaju isti problem, potražite dobru literaturu i porazgovarajte s lekarom, patronažnom sestrom ili socijalnim radnikom.

837. Organizujte se. Roditeljima deteta s teškoćama u razvoju može se činiti da imaju više oba-veza nego što mogu fizički stići da obave - odlasci kod lekara, na terapiju, dijagnostički testovi, odlas-ci u školu, i tako dalje. Moraćete da postanete efikasni ako hoćete da sprečite da te obaveze ne okupi-raju sve vaše vreme. Mnogi roditelji uvek imaju uz sebe notes u koji beleže šta su obavili i šta ih još čeka. Pokušajte da zakažete što više stvari istog dana, a kupovine obavljajte u tržnim centrima koji imaju sve što vam je potrebno, jer je tako dovoljan samo jedan odlazak.

838. Budite advokat svog deteta. Možda ćete se naći u situaciji da morate da pregovarate ako hoćete da glomazan birokratski aparat odobri lečenje koje savetuje specijalista. Ponekad školski sis-tem ne nudi ono za šta verujete da bi bio optimalan program, skrojen prema posebnim potrebama va-šeg deteta. Osiguravajuće kompanije mogu odbiti da pokriju troškove određenih testova ili terapija. Neke sredine nemaju razumevanja za potrebe bolesnih ili invalidnih osoba i ne pružaju odgovarajuću podršku. U takvim slučajevima, neumoljiva upornost roditelja, naoružanog znanjem, može da znači veliku razliku. Medutim, moraćete tačno da naučite koje su usluge zakonom zagarantovane vašem detetu, kakva je politika vašeg zdravstvenog osiguranja kadaje reč o deci ometenoj u razvoju, koliko škola mora, a koliko može da vam izađe u susret, itd.

304

Teškoće u razvoju

839. Dobra vest je da ničiji glas nije snažan kao glas upornog roditelja. Ne dajte se lako obeshrabriti kad vaši napori naiđu na otpor. Vaš usamljeni glas može da pokrene mnoge sisteme onako kako drugi nikako ne mogu. Pridružite se nacionalnom udraženju roditelja kako biste svoj usamljeni glas učinili delom hora koji može da utiče na zakonodavce i sudove. Mi smo draštvo koje je često sklo-no da mnogo priča o pravednim stvarima, ali istovremeno nerado obezbeđuje potrebna sredstva. Kao i u svemu drugom, vremenom ćete biti sve bolji advokat svom detetu i često uspevati u svojim napo-rima.

840. Ne dozvolite da problem deteta zaseni njegovu ličnost. Svi smo mi skloni da definišemo dete prema vrsti njegovog invaliditeta. To je razlog što smo izmenili svoju terminologiju. Opazićete da ne pišem o „invalidnoj deci", već o „deci ometenoj u razvoju". To je, mislim, suptilna ali važna dis-tinkcija. Ono prvo nagoveštava da je taj invaliditet najvažniji i da je faktor koji definiše dete, dok ovo drago ukazuje na to da je dete pre svega dete, koje ima svoj problem, ali i mnogo drugih karakternih crta.

Na vama je da zaista vidite dete ispod svih etiketa, da ga upoznate u celokupnoj njegovoj ljudskoj složenosti - njegovu snagu, način razmišljanja, njegove reakcije na svet i njegove radosti, jednako kao i njegove probleme. To može da bude težak zadatak; ponekad zahtevi bolesti zasenjuju sve ostalo. Vremenom, međutim, ustanovićete da ste stekli bolje razumevanje svog deteta, ono koje uključuje sve aspekte njegove ličnosti, ono koje mu daje status koji je njegovo rodenjem zagarantovano pravo - da ga gledaju kao ljudsko biće, a ne kao dijagnozu, sa svom složenošću, problemima i radostima koje ta dijagnoza podrazumeva.

841. Ne zapostavljajte ostalu svoju decu. Deca ometena u razvoju iziskuju dodatno naprezanje, fizičko i emocionalno. S obzirom na vašu ograničenu i već maksimalno rastegnutu energiju, lako se može desiti da sve svoje misli i energiju usmerite prema takvom detetu. Naposletku, njemu su naj-potrebnije, zar ne? A njegova zdrava braća i sestre su ionako dobro i zdravo, zar ne?

Ovakav stav je uobičajena zamka. Kad se tako zaista desi, zdrava deca mogu početi da osećaju ozlojeđenost prema središnjoj tački porodičnog života- detetu ometenom u razvoju. Pitaju se zašto je potrebno da neko ima problema da bi skrenuo na sebe pažnju njihovih roditelja. Neki počinju na-merno da upadaju u nevolje, kao da kažu: „Hej, i ja sam vaše dete. Šta je sa mnom?"

Roditelji moraju i svojoj zdravoj deci da pružaju ljubav i pažnju jer su i njima potrebne. To je ravnoteža koja se ne ostvaraje lako. Savršenog rešenja nema i ne treba da se osećate krivi zato što ne možete da učinite sve za svakog od njih. Medutim, vaša zdrava deca će umeti da cene to što im često govorite koliko ih volite i kako biste želeli da provodite s njima više vremena, iako to trenutno ne mo-žete. Moraju da vide da ulažete dodatne napore da im poklonite malo vremena, vremena posvećenog samo njima, čak i ako je to samo jednom nedeljno. Od pomoći je i da ih na neki način uključite u vreme koje posvećujete bolesnom detetu. Tako skidate veo tajnovitosti s pažnje koju mu poklanjate, a vaša ostala deca uviđaju dosadu i jednoličnost koji prožimaju te procese.

Imati sestru ili brata ometenog u razvoju može da bude iskustvo koje će obogatiti život vaše ostale dece. Mnoga deca tako nauče smisao saosećanja, tolerancije različitosti među ljudima i sažaljenja prema patnjama drugih, kao i sposobnost da izađu na kraj s vršnjacima koji im se rugaju zato što imaju „uvrnutog" brata ili sestru.

842. Ne zapostavijajte svoje odnose s drugim ljudima. Vaš odnos s bračnim dragom iziskuje brigu i pažnju. Statistika tera na razmišljanje: oko jedna trećina brakova se raspada zbog stresa izaz-vanog ovom situacijom, druga trećina ostaje ista kakva je i bila, dok u onoj preostaloj trećini međusob-ni odnos supružnika postaje snažniji i bogatiji zahvaljujući tome što se zajedno suprotstavljaju iza-zovu. Ovo poslednje se ne dešava slučajno. Potrebni su otvorena komunikacija i obostrana podrška i poverenje. Najviše od svega, potreban je rad i posvećenost ulaganju energije u samu vezu.

Vaši odnosi s prijateljima i familijom verovatno će se takođe promeniti. Imati dete ometeno u razvoju može da bude krajnje samotno iskustvo, ukoliko to dozvolite. A može i da obogati vaše odnose s prijateljima. Mnogi roditelji upravo ovako nauče ko su im pravi prijatelji - oni koji im pružaju svoju

305


ljubav i podršku, a ne oni koji ih se klone. Najbolji mogući roditelj možete da budete samo ukoliko ne zanemarite ostale važne stvari u svom životu. Morate i zaslužujete da imate prijatelje, da izadete s nji-ma i provedete se, da malo pobegnete od svakodnevnih odgovornosti.

U okviru jedne studije, roditelje dece ometene u razvoju su pitali šta im je najpotrebnije u životu. Predah, glasio je odgovor - neko ko će ponekad voditi računa o detetu, kako bi oni mogli da poklone pažnju i ovim drugim aspektima svog života, odu u bioskop ili kupovinu, ili prosto u posetu prijatelji-ma ili familiji.

843. Predah znači sloboda. Pomoć mogu da vam pruže neke profesionalne agencije, prijatelji, vaša crkva ili porodica. Nemojte uvrteti sebi u glavu da nikad ne smete da ostavljate svoje dete. Njemu je potrebno da nauči da se ponekad odvoji od vas, kao i svakom drugom detetu, kao što je potrebno da se vi osećate sasvim dobro i onda kad neko drugi brine o njemu.

844. Nemojte zapostavljati svoju društvenu zajednicu. Upoznajte dete s komšijama, povedite ga sa sobom u crkvu, na neko društveno okupljanje u mesnoj zajednici ili u gradu. Pomozite ljudima u svojoj sredini da shvate potrebe dece ometene u razvoju. Mislim da ćete biti zadovoljni podrškom ljudi koji saznaju za problem vašeg deteta i upoznaju ga kao ličnost.

845. Ne zapostavljajte sebe. Biti najbolji mogući roditelj znači biti, u okvirima vlastite ličnosti, najbolja moguća osoba. To znači da treba da odvojite vreme za zadovoljavanje vlastitih potreba. Mnogi mučenici naposletku omrznu svoje mučeništvo i ono što ga je izazvalo. Najbolju moguću negu svom detetu možete da pružite onda kad ste srećni i ispunjeni kao ličnost. Niko vam ne može reći šta je potrebno za to. Za neke roditelje, to je nalaženje odlične ispomoći u staranju o njihovom detetu i povratak na posao. Drugi odaberu da posvećuju više vremena svojoj deci. Ne postoji ispravna i po-grešna odluka, već samo ono što je za vas najbolje. Ako ste svesni podrške, odnosa s ljudima i ciljeva koji su vam potrebni u životu, to će vam pomoći da donesete prave odluke za sebe i svoju porodicu.

846. Redovna škola, ako je ikako moguće. Kod mnoge dece su posredi stanja koja ne ometaju njihovo prisustvovanje redovnoj nastavi u obližnjoj školi, zajedno sa ostalom decom. U ovu kategori-ju spadaju mnoge telesne mane, srčana oboljenja koja ne iziskuju ozbiljno ograničavanje aktivnosti deteta i osoben spoljni izgled, recimo zbog mladeža i tome slično. Za tu decu je najbolje da idu u redovnu školu u koju idu i ostala deca iz kraja. Budući da će i ostatak života provesti s prosečnim ljudi-ma, najbolje je da od samog početka sebe smatraju prosečnima u gotovo svakom pogledu.

Nekada se verovalo da bi ovakva deca ometala nastavu u običnoj školi - recimo, deca sa ošte-ćenjem sluha ili vida - te da bi ih stoga trebalo upisivati u specijalne škole s celodnevnom nastavom ili internatskog tipa. Mada je izuzetno važno da ova deca steknu obrazovanje, odnedavno se sve više prihvata da je još važnije da se prilagode i budu srećna. To znači da uvek valja imati na umu društve-nost koju će steći kroz druženje sa zdravom decom i s drugom decom koja imaju zdravstvenih prob-lema, zdrav pogled na svet i na same sebe, a koji se formira ako odrastaju razmišljajući o sebi kao uglavnom sasvim normalnim ljudima, kao i sigurnost koja će proisteći iz toga što žive kod kuće, sa svojom porodicom.

Što je dete mlađe, to mu je potrebnija nega ispunjena bliskošću, ljubavlju i razumevanjem, onaj osećaj pripadnosti koji je verovatno mnogo lakše steći kod kuće nego u najboljem mogućem internatu. Ulažu se sve veći napori da se deca ometena u razvoju upisuju u redovne škole i, ako je ikako moguće, što više prisustvuju nastavi zajedno sa ostalom decom. To znači i povećavanje školskih budžeta i obučavanje većeg broja specijalizovanih nastavnika, kako bi lokalne škole imale mogućnosti za to. To bi u nekim slučajevima značilo da dete jedan deo dana provodi u specijalnom odeljenju, a drugi u redovnoj nastavi. Dobro je da deca saznaju da postoje razne bolesti koje dovode do odredenog vida invaliditeta. Specijalno obučen nastavnik može poučiti druge nastavnike na koji način mogu pomoći detetu sa specifičnim potrebama da razume temu i učestvuje u radu na času.

306

Teškoće u razvoju

Mentalna retardacija

847. Pre svega, da razjasnimo šta je to mentalna retardacija. Kaže se da je dete retardirano (mentalno zaostalo) ako, pre osamnaeste godine, funkcioniše veoma ispod proseka za svoj uzrast u barem dve od sledećih oblasti: intelektualna sposobnost, sposobnost korišćenja jezika, sposobnost da vodi računa o sebi, formiranje stava o sebi i drugima, sposobnost planiranja unapred, praćenje nastave u školi, rekreativna interesovanja i stručne sposobnosti.

Stručnjaci su ranije delili decu s mentalnom retardacijom na blago, umereno, ozbiljno i potpuno retardiranu, u zavisnosti od stepena njihove ometenosti u razvoju. Međutim, često je teško ubaciti u neku od tih kategorija dete koje je, na primer, u stanju da relativno dobro funkcioniše u jednom okru-ženju, kao što je specijalan dom za decu, ali i u drugom - recimo, u haotičnom roditeljskom domu. Umesto da naprosto odrede šta dete može, a šta ne može da radi, mnogi sada mentalno retardiranu decu svrstavaju u kategorije prema tome koliko im je pomoći potrebno da bi ostvarila svoj najveći potenci-jal. Nekoj deci je, na primer, potrebna samo povremena dodatna pomoć, dok je nekoj drugoj potrebna sve vreme. Ima i dece koja su u potpunosti zavisna od tude brige i nege, u svim aspektima svog života.

Često ne nazivamo dete „retardiranim" sve dok ne dostigne izvestan nivo razvoja u kojem posta-je jasno da će ono uvek funkcionisati mnogo ispod proseka. Umesto toga, kod dece mlade od šest go-dina obično se govori o „kašnjenju u razvoju". Time se ukazuje da dete jeste ispod proseka, ali da još uvek nije jasno koliko će uspeti da nadoknadi to zakašnjenje tokom narednih nekoliko godina, poseb-no uz dodatno obrazovanje. Budući da mala deca često pokazuju neočekivani napredak u svojim raz-vojnim funkcijama, ponekad imamo period tokom kojeg niko ne može da predvidi da li će se kašnje-nje u razvoju pretvoriti u mentalnu retardaciju ili normalno funkcionisanje. Dakle, ako je kod vašeg deteta konstantovano kašnjenje u razvoju, imajte na umu da ključno pitanje nije samo kako ono fun-kcioniše sada, već na kom nivou se očekuje da bude za pet godina.

848. Uzroci mentalne retardacije. Slučajeve stvarne mentalne sporosti možemo grubo da pode-limo u tri grupe: organske, iskustvene i idiopatske (spontane). Organski slučajevi su oni u kojima je prisutna anomalija mozga, bilo urođena (na primer, usled genetskog oštećenja), bilo usled fizičkog oštećenja (moždana infekcija ili neki toksin iz okruženja).

Mnogi slučajevi blage mentalne retardacije su iskustveni, u smislu da je dete imalo nedovoljno mentalne stimulacije koja bi podsticala normalan razvoj ili se suočavalo s nekim drugim psihološkim problemima. Ovaj tip mentalne retardacije se uglavnom može sprečiti kroz specijalne edukativne pro-grame za mlađu decu. Nažalost, u takve programe je uključeno tek svako Četvrto dete mlađe od tri go-dine, iz prostog razloga što oni još uvek nisu sastavni deo naše svakodnevice.

Naravno, granica između organske i iskustvene mentalne retardacije nije uvek jasna; mnoga deca pate od obe. Možda ni organsko oštećenje ni manjak stimulacije iz okruženja sami po sebi ne bi bili dovoljni da prouzrokuju mentalnu retardaciju, ali kombinacija to dvoje svakako pomera jezičak na vagi.

Idiopatska mentalna retardacija jednostavno znači da postojeći fond znanja nije dovoljan da bi se odredio uzrok.

849. „Spora" deca će najbolje iskoristiti svoje mogućnosti ako su prihvaćena. Bihevioralni problemi koji se razvijaju kod malog broja ovakve dece ponekad su posledica pogrešnog postupanja s njima, a ne smanjene inteligencije. Ukoliko roditelji smatraju da je dete čudno ili ga se stide, na primer, ono verovatno neće osećati njihovu ljubav u dovoljnoj meri da bi mu pružala sigurnost i sreću. Ako pogrešno veruju da oni snose krivicu zbog njegovog stanja, mogu insistirati na svakojakim „lečenji-ma" koja će mu više odmagati nego pomagati. Ukoliko prerano zaključe da je dete beznadežan slučaj i da nikad neće biti „normalno", mogu zanemariti njegovu potrebu za igračkama, društvom i odgova-rajućim školovanjem, a to je potrebno svoj deci, ako hoćemo da iz sebe izvuku maksimum. Velika se opasnost krije u tome da roditelji, nastojeći da ignorišu znake da dete kasni u razvoju i pokušavajući da dokažu sebi i celom sveru da je bistro kao i sva druga deca, vrše na njega pritisak - pokušavaju da ga nauče veštinama i ponašanju pre nego što je ono spremno za to, upisuju ga u školu kojoj nije doraslo i organizuju mu kućne časove. Konstantan pritisak čini dete jogunastim i razdražljivim, a to što se često nalazi u situacijama kojima nije doraslo lišava ga samopouzdanja.

307


Retardirano dete čiji su roditelji samo prosečno školovani i žive srećno, mada skromno, često pro-lazi bolje od deteta koje je rodeno u fakultetski obrazovanoj porodici ili porodici koja ima ambicija da postigne veliki uspeh. One su sklonije da smatraju da je od suštinskog značaja da dete ima dobre ocene u školi, završi fakultet i bavi se nekom profesijom. Osobe čija je inteligencija ispod proseka mogu da obavljaju mnoge korisne i časne poslove. Pravo je svakog pojedinca da odrasta dovoljno dobro prila-gođen i obučen da obavlja najbolji posao primeren njegovoj inteligenciji.

Retardirano dete treba puštati da se razvija sopstvenim tempom i ponaša se primereno svojoj fazi mentalnog razvoja, a ne svom uzrastu. Potrebno je pružiti mu priliku da kopa, penje se i gradi i igra se ,,ko bajagi" onda kad je spremno za sve te aktivnosti; trebaju mu igračke koje mu se sviđaju, prilike da se igra s decom u čijem društvu mu je prijatno i koja po stepenu razvoja ne prednjače u odnosu na njega, čak i ako to znači da su jednu ili dve godine mlađa od njega. Kad krene u školu, to treba da bude razred u kome će osećati da tu pripada i u kome će moći da nešto postigne.

850. Pesimističan stav roditelja i učitelja može da uspori napredovanje deteta. Pažljiva obra-zovna procena i individualno osmišljen program mogu da ubrzaju njegov mentalni razvoj, tako da može delimično da nadoknadi svoju retardiranost. Kao i svakom drugom detetu, samo će mu koristiti ako oseti da je voljeno i da drugi cene kvalitete koje ono ima.

Svako ko je posmatrao grupe retardirane dece zna da su to većinom prirodna, druželjubiva i mila deca, pogotovo ona koja su kod kuće sasvim normalno prihvaćena. A kad se igraju ili pohađaju pri-merenu školu, podjednako su revnosni i zainteresovani kao prosečna i natprosečna deca. Drugim re-čima, „priglup" izraz lica dolazi od osećanja da negde ne pripadate, a ne od toga što imate nizak IQ. Naposletku, najveći broj nas bi imao vrlo priglup izraz lica na nekom stručnom predavanju o teoriji relativiteta.

851. Nega retardiranog deteta kod kuće. Dete s blagom ili umerenom retardacijom, razume se, obično živi s porodicom. Poput prosečne dece, i ono se najsigurnije oseća kod kuće, među svojima. Dobro je da ga roditelji, ako je ikako moguće, upišu u predškolsku grupu u obdaništu, gde će vaspi-tači i pedagozi proceniti da li treba da bude s decom svog uzrasta ili mlađom.

Kad roditelji shvate da dete kasni u mentalnom razvoju, obično pitaju lekara ili socijalnog radni-ka koje posebne igračke i obrazovni materijal treba da mu kupuju i kakvo mu je posebno podučava-nje potrebno kod kuće. To je posledica prirodne tendencije ljudi da u početku misle da se hendikepi-rano dete razlikuje od ostale dece. Da budemo načisto, retardirano dete može da ima interesovanja i sposobnosti koje ne odgovaraju njegovom hronološkom uzrastu; ona više odgovaraju njegovom men-talnom uzrastu. Verovatno će više voleti da se igra s mladom decom i igračkama primerenim tom mlađem uzrastu. Moguće je da u šestoj godini neće ni početi da pokušava da samo zaveže pertle niti da prepoznaje slova. Takođe, možda će imati teškoća da usmeno izrazi ono što vidi i čuje.

Roditelji prosečno inteligentnog deteta ne osećaju potrebu da pitaju lekara ili kopaju po literaturi da bi ustanovili šta ga interesuje. Jednostavno ga posmatraju dok se igra sa svojim igračkama, ili igrač-kama nekog deteta iz komšiluka, i tako shvate šta mu se najviše dopada. Posmatraju šta pokušava da nauči i taktično mu pomažu u tome.

Isto, u stvari, treba da bude i sa retardiranim detetom. Posmatrajte ga i videćete u čemu uživa. Ku-pujte mu igračke primerene tim njegovim sklonostima. Pomozite mu da se, ako je ikako moguće, svakodnevno nađe u krugu dece čije mu društvo prija. Učite ga veštinama za čije mu je savladavanje potrebna pomoć.

852. Odgovarajuća škola je od najvećeg značaja. Ukoliko postoji sumnja na mentalnu retar-daciju, dobro je da se roditelji posavetuju sa školskim psihologom ili dečjim psihijatrom. Dete nikako ne treba smestiti u razred koji daleko prednjači u odnosu na njega. Svakog dana kad ne može da drži korak sa ostalom decom strada njegovo samopouzdanje, a ako ga prebace u niži razred ili mora da po-navlja godinu, to ga uveliko obeshrabruje. Ukoliko je dete samo malo sporije, a školski program je ta-kav da svako dete može da učestvuje u skladu sa svojim sposobnostima, možda i može da drži korak sa svojim vršnjacima.

308

Teškoće u razvoju

Nije dobro odlagati upis deteta u školu. Ako su školski propisi fleksibilni, treba da krene u školu još ranije nego što je uobičajeno. Trenutno se sve više radi na razvijanju posebnih programa predškol-skog obrazovanja za retardiranu decu. Potrebno je osmisliti poseban pristup školskom obrazovanju ove dece.

853. Dete sa ozbiljnom mentalnom retardacijom. Dete koje sa osamnaest meseci ili dve godine još uvek nije u stanju da samostalno sedi, koje pokazuje malo interesovanja za ljude ili stvari, pred-stavlja komplikovaniji problem. Ono će se dugo morati negovati kao da je beba. Rešenje zavisi od ste-pena retardacije, temperamenta deteta, od toga kako utiče na ostalu decu u porodici, da li kasnije uspe-va da nađe drušrvo za igru i aktivnosti koje će ga činiti srećnim, da li u obližnjoj školi postoji speci-jalno odeljenje koje će ga prihvatiti i koje će mu odgovarati. Najviše, medutim, zavisi od toga da li staranje o njemu za roditelje predstavlja prvenstveno zadovoljstvo ili napor. Na neka od ovih pitanja se može odgovoriti tek kad dete bude nekoliko godina starije.

854. Neki roditelji su u stanju da pomognu retardiranom detetu da napreduje velikim kora-cima. Umeju da nađu načina da se staraju o njemu tako da ih to ne iscrpljuje. U stanju su da uživaju u njegovim prijatnim osobinama, ne nerviraju se zbog teškoća koje im zadaje i ne potčinjavaju sve druge svoje obaveze brizi o njemu. Ostala deca u porodici se ugledaju na roditelje. Prihvatanje od strane cele porodice izvlači ono najbolje iz retardiranog deteta i predstavlja dobar početak u životu. Za njega je možda najkorisnije da ostane da živi u okrilju porodice.

Drugi roditelji, jednako odani, postaju sve napetiji i nestrpljiviji starajući se o detetu koje ima spe-cijalne potrebe. To može da pogorša njihove međusobne odnose i odnose sa ostalom njihovom decom. Takvim roditeljima je potrebno mnogo pomoći od strane lekara-specijaliste u ovoj oblasti, koji obično sarađuje sa socijalnim radnikom i dečjim psihologom ili psihijatrom. Uz njihovu pomoć, roditelji mo-gu da razviju pozitivniji stav ili pronađu rešenje koje će im više odgovarati, u vidu boravka deteta iz-van kuće, po mogućnosti u maloj grupnoj ustanovi ili u hraniteljskoj porodici.

Ima i roditelja koji se predaju staranju o retardiranom detetu ne osećajući to kao preteran napor, već sa odanošću koja im pričinjava zadovoljstvo. Međutim, neko sa strane lako može da vidi da je nji-hov osećaj obaveze prema detetu toliko intenzivan da ne razmišljaju dovoljno jedno o dragom, o osta-loj deci, ni o vlastitim interesovanjima. Na duge staze, to nije zdravo za porodicu kao celinu, a ni za retardirano dete. Roditeljima je potrebna pomoć, u smislu da treba da steknu osećaj za meru i popuste malo u svojoj vezanosti za dete.

Kad se roditeljima čini da ne mogu da izadu na kraj s brigom o retardiranom detetu, treba da se dobro posavetuju sa socijalnim radnikom ili ustanovom specijalizovanom za brigu o retardiranoj deci. Ponekad savet stručnjaka može da pruži roditeljima praktičnu i emocionalnu podršku koja im je potrebna, a mogu dobiti i savet da se dete smesti u hraniteljsku porodicu ili malu grapnu ustanovu. U poslednje vreme se nastoji da se, ako je ikako moguće, izbegne smeštanje u velike institucije.

855. Daunov sindrom (trisomija 21). To je poseban tip genetski uslovljene mentalne retardaci-je, ali povezan s poremećajem telesnog razvoja. (Daun je prezime lekara koji je, krajem 19. veka, prvi pro-širio znanje o ovom oboljenju.)

Ima i drugih osobenosti. Fizički rast je usporen i dete ne dostiže normalnu visinu. Inteligencija se u većini slučajeva razvija veoma sporo, ali kod manjeg broja takve dece se razvije u priličnoj meri. Mno-ga ova deca su karakteristično dobre naravi.

856. Trisomija 21 se odnosi na osnovni uzrok, suvišni 21. hromozom, ili višak genetskog ma-terijala na 21. hromozomu, prisutan od prvog trenutka života embriona. Ponekad postoji rizik od ponav-ljanja u narednim trudnoćama. U suštini, anomalija je najčešće slučajna, mada je njeno pojavljivanje verovatnije kod žena koje se približavaju kraju svog reproduktivnog doba. Proučavanje hromozoma kod fetusa i roditelja može da odredi koja je situacija u pitanju i koliki je rizik u sledećim tradnoćama. Amniocenteza (analiza plodove vode) ili ,,CVS" (analiza placente) u ranoj trudnoći mogu da odrede

309


da li je prisutna trisomija 21. Ove analize se rade kod trudnica starijih od trideset pet godina, kod kojih je rizik od Daunovog sindroma veći. Tada roditelji mogu da odluče da li žele da nastave trudnoću.

Kao i u drugim oblicima mentalne retardiranosti, budući postupak zavisi od toga kako se dete razvija, od mogućnosti obrazovanja i nalaženja drugova za igru u mestu stanovanja i koliko su roditelji u mogućnosti da pored ostalih svojih obaveza preuzmu i ovu posebnu. Neka deca s Daunovim sin-dromom se podižu u okrilju porodice, ne predstavljajući neki poseban napor za roditelje i ostalu decu u kući. U ostalim slučajevima, ume da se ispostavi da će, što je dete starije, i za njega i za porodicu bi-ti bolje ukoliko se ono smesti u neku instituciju, po mogućnosti malu grupnu ustanovu. Kontinuirano savetovanje sa psihologom pomoći će roditeljima da donesu najbolju odluku.

310

ŠKOLA I PROBLEMI SA UČENJEM

Teškoće u školi 857. Školski uspeh je prva velika odgovornost koju namećemo deci. Zato na loše rezultate u

školi reagujemo isto onako panično kako bismo reagovali na pojavu visoke temperature: to pokazuje da nešto nije u redu i da treba odmah preduzeti korake da se otkrije uzrok. To je, dabome, lakše reći nego učiniti; mogućih uzroka loših rezultata u školi ima mnogo.

Na primer, među fizičkim uzrocima mogu da budu glad usled neodgovarajuće ishrane, teškoće s vidom ili sluhom, hronično oboljenje, smetnje u učenju (vid. odeljke 871-874) i problemi vezani za pažnju (vid. odeljke 636-638). Među psihološkim uzrocima su zanemarenost, roditeljske svađe, fi-zičko i seksualno zlostavljanje, emocionalni koflikti i škola koja ne odgovara sposobnostima ili želja-ma deteta.

858. Veoma se retko dešava da dete ima loš uspeh isključivo zbog „lenjosti". Deca koja su pre-stala da se trude da savladaju gradivo uopšte nisu lenja. Deca se radaju radoznala i entuzijastična. Ako izgube te osobine, to je zbog nekog problema vezanog za sposobnost učenja, ili zbog nesposobnosti škole da izađe na kraj s problemom deteta. Bez obzira na to da li je uzrok lošeg uspeha fizički, emo-cionalni, da li je vezan za okruženje ili je u pitanju kombinacija ovih uzroka, roditelji treba to da shvate veoma ozbiljno.

859. Povedite sa svojim detetom prijateljski razgovor o njegovom problemu sa učenjem, bez grdnji i prekora. Budite ljubazni i pokažite mu da ima vašu podršku. Šta ono misli, šta je uzrok prob-lema? Pitajte ga za detalje onoga što se dešava u školi, kako se ono oseća i šta misli.

860. Sretnite se s nastavnikom i direktorom. Najbolje je da im priđete pokazujući želju za sa-radnjom, a nikako neprijateljski. Mnogi roditelji prosto pretpostave da je nastavnik kriv za problem deteta i ,,s vrata" ga napadaju. Mada je tačno da nastavnik ili škola umeju da doprinesu problemu, ta-kav pristup je kontraproduktivan.

861. Ako su osećanja i emocionalni simptomi značajan aspekt problema, trebalo bi da poraz-govarate s lekarom. Kad se ustanovi postojanje psihološkog problema kod deteta ili porodičnih kon-flikata, preporučljivo je upućivanje kod školskog psihologa, dečjeg psihijatra ili nekog drugog struč-njaka za mentalno zdravlje. Kompetentan stručnjak može uspešno da identifikuje i leči emocionalne uzroke, baš kao i fizičke, otklanjajući na taj način glavnu prepreku razvoju deteta.

862. Postoji mnoštvo pristupa pomoću kojih prosvetni radnici i roditelji mogu da svedu na minimum ili eliminišu teškoće koje dete ima sa školom. Ukoliko škola praktikuje formiranje ode-ljenja u kojima se deca neko vreme ne ocenjuju, predložio bih da dete jedno vreme bude u tom ode-ljenju, da bi videli kako će otklanjanje pritiska koji predstavljaju ocene doprineti da se dete oseti manje nesposobnim. Predavao sam na medicinskom fakultetu na kojem nisu postojale ocene. Studenti su bili vidno srećniji zbog izostanka tog pritiska. Smatram da isti blagotvoran efekat može da se postigne s decom koja imaju loš uspeh u osnovnoj ili srednjoj školi.

Želim da naglasim da je ponavljanje razreda obično vrlo bolno, naročito ako se dogodi u nižim razredima. Rezultat toga su često društvene i emocionalne posledice i gubljenje samopoštovanja, pa se često dešava da takvo dete sasvim odustane od školovanja, pogotovo u nižim razredima srednje škole.

311


863. Mnogo je toga što roditelji mogu da učine izvan školskog okruženja, da bi pomogli dete-tu koje ima ozbiljnih problema sa učenjem. Dete će početi uspešnije da uči ako nađete načina da kod njega podstaknete osećaj odgovornosti primeren njegovoj sposobnosti za učenje. Iskoristite činje-nicu da je većina dece radoznala u vezi sa svetom oko sebe. Kad delite i podstičete tu radoznalost, inte-resovanje za učenje raste. Istražite zajedno s njim njegova posebna interesovanja. Pustite da vas dete vodi i osluškujte njegovo zanimanje za odredene teme. Propratite to tematskim izletima, literaturom i projektima po izboru deteta.

Ako je moguće, svako dete treba da ima miran kutak za učenje. Međutim, ako ostatak porodice celo poslepodne i veče gleda televiziju, jadno dete će teško uspevati da ostane zainteresovano za gradi-vo. Umesto da deci ograničavate gledanje televizije, budite im vi sami dobar primer. Ukoliko roditelji deo večeri provode čitajući i pišući, dete će ubrzo shvatiti koliko je učenje važno. Studije pokazuju da deca više sati provode gledajući televiziju nego u školi, ali ja znam porodice koje su potpuno izbacile televizor iz kuće i čini mi se da sasvim lepo opstaju bez njega.

Sve u svemu, pokušavam da pokažem da su uzroci teškoća u učenju različiti i složeni. Uz sarad-nju roditelja, prosvetnih radnika, lekara i stručnjaka za mentalno zdravlje, izgledi da se problem iden-tifikuje i koriguje umnogome se povećavaju.

Čemu služi škola 864. Glavna lekcija koja se uči u škok' jeste snalaženje u stvarnom svetu. Različiti predmeti

su samo sredstva za postizanje tog cilja. Nekada se mislilo da je zadatak škole samo da decu nauči da čitaju, pišu, računaju i utuve u glavu određeni broj činjenica o svetu. Čuo sam jednog nastavnika kad je pričao da je, kao dak, morao da nauči napamet defmiciju predloga koja je glasila otprilike ovako: „Predlog je reč koja obično ima značenje mesta, pravca, vremena ili nekog drugog apstraktnog odnosa, a upotrebljava se da poveže imenicu ili zamenicu, u smislu priloga ili prideva, s nekog drugom rečju."

Dabome da ništa nije naučio, iako je upamtio od reči do reči. Možete da naučite samo ono što ra-zumete. Jedan od zadataka škole jeste da učini predmete tako zanimljivim i stvarnim da deca žele da nauče i upamte informacije za ceo život.

Knjige i pričanje pomažu samo do izvesne tačke. Bolje se uči kroz praktično sprovođenje onoga što učite. Deca će za nedelju dana upravljanja školskom prodavnicom - davanja kusura i vođenja knji-ga - naučiti više nego što za mesec dana nauče iz udžbenika i beživotnih brojki.

Nema koristi od velikog znanja ako istovremeno niste i srećni, slažete se s ljudima i radite posao koji volite. Dobar učitelj nastoji da razume svako dete, kako bi svakom svom đaku pomogao da pre-vaziđe svoje slabe tačke i razvije se u celovitu ličnost. Detetu kome nedostaje samopouzdanje potreb-ne su šanse za uspeh. Ono koje izaziva nered i pravi se važno mora da nauči kako da kroz valjan rad stekne priznanje za kojim žudi. Detetu koje ne zna kako da sklapa prijateljstva potrebna je pomoć, da bi postalo društveno i omiljeno. Ako se čini da je dete lenjo, znači da valja podstaći njegov skriveni entuzijazam.

Škola može malo da postigne suvoparnim programom, po kome ceo razred uglas čita od strane 7 do strane 23 u čitanci, da bi potom svi radili primere na strani 128 udžbenika iz matematike. To može biti dobro za prosečno, dobro prilagođeno dete. Međutim, suviše je dosadno za onu natprosečnu i pre-brzo za onu sporiju decu. Dečaku koji mrzi knjige to daje priliku da zabada spajalice u kosu devojčice koja sedi ispred njega. Istovremeno, nije ni od kakve pomoći usamljenoj devojčici ili dečaku kome je potrebno da nauči da sarađuje s drugima.

865. Kako se nastava može učiniti stvarnom i zanimljivom. Ako počnete s temom koja je stvar-na i zanimljiva, možete je primeniti i kad deci predajete druge predmete. Uzmimo za primer treći razred, u kome se gotovo celo polugodište uči o Indijancima. Sto više deca saznaju o Indijancima, to više žele da znaju. U čitanci je priča o Indijancima i deca zaista žele da pročitaju šta tu piše. Iz mate-matike uče kako su Indijanci brojali i šta su upotrebljavali kao novac. Tada matematika prestaje da bude zaseban predmet i postaje koristan deo života. Geografiju više ne čine tačke na geografskoj karti; to su mesta na kojima su Indijanci živeli i predeli kojima su putovali, i prilika da se sazna kako se život u preriji razlikuje od života u šumi. U sklopu prirodnih nauka, deca uče da prave boju od bobica i boje njome tkaninu. Mogu da prave lukove i strele i indijansku odeću.

312

Skola i problemi sa učenjem

Ljude ponekad zbunjuje ako je gradivo suviše zanimljivo, jer misle da bi dete uglavnom trebalo da uči kako da radi ono što je neprijatno i teško. Međutim, ako načas zastanete i razmislite o ljudima koji su neobično uspešni u onome što rade, videćete da su to uglavnom ljudi koji vole svoj posao. U svakom poslu ima mnogo napornog rada, ali ga obavljate zato što uviđate njegovu povezanost s onom fascinantnom stranom posla. Darvinu su svi školski predmeti išli podjednako loše. Ali, kasnije u životu zainteresovao se za istoriju prirode i obavio jedno od najnapornijih istraživanja koja je svet ikada vi-deo, da bi potom razvio teoriju evolucije. Dečak u srednjoj školi možda veruje da je geometrija pot-puno besmislena, mrzi je i loše mu ide. Međutim, ako studira da postane kontrolor letenja, uviđa čemu služi geometrija, da može da spasi živote putnika i posade, i on počinje da je uči kao mahnit. Učitelji u dobrim školama znaju da je potrebno kod svakog deteta razviti samodisciplinu, da bi postalo koris-na odrasla osoba. Medutim, jasno im je da se ona deci ne može nabaciti spolja, poput lisica na ruke; ona je nešto što se razvija u samoj deci, poput kičme, tako što prvo shvate svrhu svog rada i osete od-govornost prema drugima u tome kako ga obavljaju.

866. Kako škola pomaže deci koja imaju teškoća. Fleksibilan i zanimljiv program postiže i više od toga da čini školske obaveze privlačnim. On može da se prilagodi pojedinim dacima. Uzmimo za primer devojčicu koja je prve dve godine učila u školi u kojoj je nastava bila podeljena na zasebne predmete. Bilo joj je jako teško da nauči da čita i piše, zaostajala je za ostalom decom i stidela se zbog toga što joj loše ide. Spolja je, međutim, priznavala samo da mrzi školu. Ionako se nikad nije lako ukla-pala u društvo, čak i pre nego što su počeli njeni problemi sa učenjem. Osećanje da je ostali smatraju glupom samo je pogoršalo stvari. Postala je iskompleksirana i svadljiva. Ponekad je bivala drska i pravila se važna. Njen učitelj je mislio da ona samo pokušava da bude nevaljala. A ona je, u stvari, nas-tojala da na svoj nesrećan način privuče pažnju ostalih. Bio je to zdrav nagon da spreči da je isključe iz grupe.

Prešla je u školu koja je bila zainteresovana da joj pomogne, ne samo da nauči da čita i piše već i da nađe svoje mesto među ostalom decom. Iz razgovora s njenom majkom, učitelj je saznao da je spretna sa alatkama i da voli da slika i crta. Uvideo je način da iskoristi njene jače strane. Deca su za-jednički slikala veliki prizor iz života Indijanaca, koji je trebalo da visi na zidu. Pored toga, udruženim snagama su pravili maketu indijanskog sela. Učitelj je sredio da devojčica učestvuje u oba ova pro-jekta. To su bile stvari koje je mogla da uradi lepo i bez nervoze.

Kako su dani prolazili, bila je sve više i više očarana Indijancima. Da bi dobro naslikala svoj deo slike i napravila svoj deo makete sela, morala je da sazna više iz knjige o Indijancima. Poželela je da nauči da čita. Maksimalno se trudila. Njeni novi drugari nisu mislili da je glupava zato što nije znala da čita. Više su mislili o tome koliko je doprinela da slika i maketa ispadnu dobro. Povremeno bi pro-komentarisali kako dobro ume da radi te stvari i tražili od nje da im pomogne. Njeno srce je počelo da se otapa. Naposletku, ona je dugo i bolno priželjkivala priznanje i prijateljstvo. Kad je osetila da je ostali prihvataju, postala je prijateljski raspoložena i otvorenija.

867. Povezivanje škole i stvarnog sveta. Škola želi da njeni đaci iz prve ruke uče o spoljnom svetu, o poslovima koje obavljaju zemljoradnici, poslovni ljudi i radnici, kako bi uvideli vezu između onoga što uče u školi i stvarnog života. Zato organizuje obilaske fabrika u okolini, dovodi ljude spo-lja da govore dacima, podstiče diskutovanje na času. Odeljenje koje uči, na primer, o hrani, može da posmatra neke faze uzgoja, berbe, transporta i prodaje povrća.

868. Demokratija izgrađuje disciplinu. Druga stvar kojoj dobra škola želi da nauči decu jeste demokratija, ali ne samo kao patriotski ideal već kao način života i rada. Dobra učiteljica zna da to što u udžbeniku piše o demokratiji ništa ne vredi ako se ona u svojoj učionici ponaša kao diktator. Ona podstiče svoje đake da sami odluče kako će rešiti pojedine zadatke, i kako će izlaziti na kraj s teško-ćama na koje usput budu nailazili. Dozvoljava im da između sebe podele zaduženja. Tako uče da cene jedni druge. Tako uče da obavljaju stvari, ne samo u školi već i u spoljnom svetu.

Studije pokazuju da su deca kojoj učitelj svaki čas naređuje šta će raditi, poslušna dok je on u učionici, ali čim on izade napolje, većina prestaje da radi i počinje da se igra. Smatraju da je rad na času učiteljeva odgovornost, a ne njihova, i da u trenucima kad on nije tu imaju prilike da budu to što

313


jesu. Iste studije pokazuju i da deca koja učestvuju u odabiru i planiranju svojih zadataka i međusob-no sarađuju u njihovom obavljanju, rade gotovo podjednako eflkasno i kad je učitelj u učionici i onda kad nije.

Zašto? Znaju svrhu svog rada i korake koje je potrebno da preduzmu da bi ga obavili. Osećaju taj rad kao svoj, ne kao učiteljev. Svako od njih želi da da svoj udeo jer se ponosi da bude poštovani pri-padnik grupe i oseća odgovornost prema ostalima.

To je najviši oblik discipline. Takvo vaspitanje i takav duh jesu ono što čini najbolje građane, naj-dragocenije radnike, čak i najbolje vojnike.

869. Sarađivanje sa ostalim specijalistima za decu. Čak ni najbolji učitelji ne mogu sami da reše baš sve probleme svojih učenika. Potrebna im je saradnja roditelja, kroz roditeljske sastanke i zasebne razgovore s pojedinim roditeljima. Tada roditelj i učitelj shvataju šta onaj drugi radi i saopšta-vaju mu ono što znaju o detetu. Učitelj čak treba da stupi u kontakt s detetovim sportskim trenerom, sveštenikom i lekarom, i obrnuto. Svi oni mogu bolje obavljati svoj posao ako sarađuju.

Kad se radi o hronično obolelom detetu, naročito je važno da učitelj i školska bolničarka znaju o kojoj je bolesti reč, kako se dete leči, šta mogu da urade za njega i o čemu da vode računa dok je u školi. Za lekara je isto važno da zna kako bolest pogađa dete u toku nastave, kako u školi mogu da mu pomognu i kakvo lečenje da mu odredi da ono ne bi išlo na uštrb onoga što škola pokušava da učini za dete.

Neka deca imaju problema koje učitelj i roditelji, bez obzira na to što su puni razumevanja, mogu da reše samo uz pomoć stručnjaka za mentalno zdravlje. Većina škoia ima pedagoge i psihologe obu-čene da detetu, roditeljima i nastavnicima pomognu u razumevanju i prevladavanju problema sa uče-njem. Ukoliko je problem duboko ukorenjen, mudro je obratiti se dečjem psihijatru ili kliničkom psi-hologu.

870. Šta da radimo da škole budu dobre. Roditelji ponekad kažu: „Sva ta priča o idealnim školama je divna i krasna, ali škola u koju ide moje dete vrlo je nefleksibilna i ja tu ništa ne mogu da učinim." To može, ali i ne mora da bude tačno. Za to što u nekim mestima postoje odlične škole može da se zahvali roditeljima koji su znali koliko je to važno i uspeli da se izbore za to. Međutim, grupe roditelja iz četvrti velikih gradova mogu biti bespomoćne pred birokratskim nastupom centralnog gradskog odbora za obrazovanje i nezainteresovanošću opštinskih zvaničnika koji služe nekim pojedi-načnim interesima umesto gradanima uopšte. Bilo bi dobro da svaka gradska oblast dobije svoj zase-ban odbor za obrazovanje, sačinjen od predstavnika roditelja i nastavnika iz te oblasti, ljudi koji su najviše zainteresovani za obrazovanje dece.

Roditelji treba redovno da odlaze na roditeljske sastanke na kojima će biti prisutni i ostali nas-tavnici, a ne samo razredni starešina, i pokažu im da su zainteresovani i da će ih podržavati ukoliko primenjuju zdrave metode.

Mnogi ljudi ne shvataju koliko mnogo dobre škole mogu da doprinesu stvaranju korisnih i srećnih gradana. Protive se povećavanju školskih budžeta, boljim platama za prosvetne radnike, kupovini nas-tavnih pomagala, uvođenju kompjutera u nastavu, dečjim radionicama, laboratorijama, muzici i slo-bodnim aktivnostima. Ne shvataju svrhu svega toga; smatraju da je reč o suvišnim stvarima koje su namenjene samo da zabave decu ili stvore još radnih mesta za nastavnike.

Čak i sa strogo ekonomske tačke gledišta, to se svodi na ono da ,,ko žali ekser, izgubi potkovicu". Pametno utrošen novac na bolju brigu o deci društvu se desetostruko isplaćuje. Prvoklasne škole koje uspevaju da svako dete stekne osećaj pripadnosti, kao koristan i poštovan pripadnik grupe, drastično umanjuju broj pojedinaca koji odrastu u neodgovorne ljude i kriminalce. Vrednost takvih škola se još više vidi na primerima sve ostale dece (koja ni u kom slučaju ne bi postala kriminalci) koja zauzima-ju svoje mesto u društvu kao bolji radnici, kooperativniji građani i ljudi srećniji u svom svakodnevnom životu. Može li društvo da uloži svoj novac u nešto bolje?

314

Škola iproblemi sa učenjem

Smetnje u učenju Ne tako davno, smetnje koje je dete imalo u učenju čitanja, pisanja i aritmetike objašnjavale su se

isključivo na dva načina. Prvi je bio da se dete ,,ne trudi", a drugi da jednostavno „nije tako pametno kao druga deca". Sada znamo koliko je to uprošćen i netačan pogled na smetnje u učenju.

871. Izraz „smetnje u učenju" odnosi se na otežano savladavanje i upotrebu maternjeg jezi-ka (uključujući govorni jezik i čitanje) i/ili matematike. Smetnje mogu da obuhvataju jednu ili više oblasti. Mada njihov tačan uzrok još nije poznat, većina naučnika i prosvetnih radnika veruje da su glavni faktori izmene u strukturi moždane hemije. Ove smetnje su često nasledne, mada to nije uvek slučaj. Takođe se češće javljaju kod devojčica nego kod dečaka.

Treba da imate na umu da smetnje u učenju - recimo čitanja - mogu da budu prouzrokovane bilo kojim od brojnih problema ili kombinacijom problema. Možda dete ne može da vidi razliku među slovima, ili mu je teško da razume izgovorene reči, ili ne može da ih upamti, ne može da zadrži pažnju ili mu je teško da održi odgovarajući redosled reči i slova. Nije dovoljno konstatovati da dete ima prob-lema da nauči da čita. Moramo da se upitamo šta tačno ometa njegovu sposobnost da nauči odredenu veštinu.

Razmotrimo jedan primer. Vama i meni reč ,,sat" izgleda sasvim drugačije od reči ,,tas". Međutim, većina male dece, onda kada tek počinju da čitaju, misle da te reči izgledaju isto, jer se mogu čitati i sleva i zdesna. Ponekad će pročitati ,,nas" kao ,,san" i tome slično. Pišući, ponekad obrću slova, reci-mo malo ,,d" u malo ,,b". To je normalno kad deca tek počinju da čitaju; medutim, kako meseci prola-ze, većina dece nauči da tačnije opaža i pamti slova i reči, tako da ove greške postaju sve ređe i ko-načno sasvim nestaju, što obično biva negde krajem drugog razreda.

Ali, oko 10 odsto dece, većinom dečaka, ima više nego prosečnih teškoća u prepoznavanju i pam-ćenju slova i reči. Oni još nekoliko godina nastavljaju da obrću reči i slova. Potrebno im je mnogo više vremena da nauče bolje da čitaju, a mnogi od njih to nikad ne nauče dobro, bez obzira na to koliko vežbaju. (Na primer, Džordž Vašington je strašno mnogo grešio u pisanju.)

872. Mada se čini da su smetnje u učenju prvenstveno rezultat nezrelosti i disfunkcije moz-ga, stres ili neka druga nagla emocionalna promena mogu ih učiniti očiglednijim ili izraženijim. Možda je u toku razvod roditelja ili je u porodicu pristigla beba, a možda je razlog neki smrtni slučaj. Takode, pored smetnje u učenju, dete može biti emocionalno nezrelo; možda pati od preteranih stra-hova ili košmara, ili ima velikih problema u uklapanju u društvo. Svaka od ovih okolnosti može da pojača postojeći problem vezan za učenje.

873. Pored toga, smetnje u učenju su često same po sebi uzrok emocionalnih problema. Smetnje u učenju nemaju nikakve veze s inteligencijom. Dete može da bude pametno kao pčelica, ali i pored toga nesposobno da nauči neke stvari. Mnoga deca sa smetnjama u učenju brzo uvrte u glavu da su glupa i često počinju da mrze školu jer ne mogu da drže korak sa ostalim đacima. Roditelji i nas-tavnici ih moraju ohrabriti i uveriti da je to poseban problem u učenju koji može da se reši uz pomoć dodatnih časova, specijalista za smetnje u učenju i stručnjaka za mentalno zdravlje.

Uz to, ostala deca iz odeljenja obično brzo uoče problem kod deteta i počinju da ga zadirkuju i postiduju zbog toga. Učitelji treba da nastoje da izbegnu da ističu njegove teškoće pred ostalom decom.

874. Dijagnostikovanje smetnji u učenju može da bude složeno. Preporučio bih da se izvrši procena svakog deteta koje ne uspeva da dostigne svoj potencijal. Blisko sarađujte sa školom i pro-verite koliko su tamo u stanju da dijagnostikuju problem. Ukoliko niste zadovoljni ili škola nema psi-hologa, obratite se lekaru i on će vas uputiti odgovarajućem specijalisti. Nemojte čekati, jer je svaki trenutak dragocen. Deca koja se tokom nižih razreda bez ičije pomoći bore sa svojim smetnjama u uče-nju mogu postati obeshrabrena i poražena, u toj meri da nikad ne povrate svoj optimizam i volju za učenjem.

Trebalo bi da dijagnostička procena uključuje testiranje govora, vida i sluha, kao i seriju specija-lizovanih testova koji detaljno ispituju komponente učenja. Deo procene treba da čine i pedijatrijski,

315


neurološki, a eventualno i psihijatrijski pregled, kako bi se poklonila potrebna pažnja neurološkim ili psihološkim aspektima smetnji u učenju. Obavezno na kraju pregleda porazgovarajte s lekarom i za-molite ga da vam objasni šta je ustanovio. Sto više budete razumeli, bolje ćete umeti da nadete način da prevazidete problem svog deteta. (Na primer, da mu uputstva uvek saopštavate usmeno, a ne pis-meno.)

Većini dece sa smetnjama u učenju koriste odredene promene u učionici (recimo, sedenje bliže nastavniku i tabli) i u nastavnom programu, kao i specijalizovana dodatna nastava u problematičnim oblastima, u školi i kod kuće, uz pomoć posebnih učitelja. Većina dobrih državnih i privatnih škola priznaje postojanje smetnji u učenju i ima odredene službe namenjene njihovom dijagnostikovanju i korigovanju. Budući da ovi problemi, naročito oni ozbiljnije prirode, nastavljaju da ometaju učenje i kasnije u životu, srednje škole, fakulteti i velike kompanije takođe imaju specijalne programe koji od-raslima pomažu da se razviju u uspešne i samopouzdane pojedince i produktivne članove društva.

Imajte na umu da ne valja da se koncentrišete na smetnje kod deteta na uštrb njegovih sposob-nosti. Roditelji moraju da povedu računa o tome da detetu odaju priznanje za njegove jače strane i ta-lente.

Natprosečno inteligentno dete U odeljenju u kome se od svih očekuje da rade na istom nivou, detetu koje je pametnije od osta-

lih može da postane dosadno, zato što mu se može činiti da su zadaci suviše laki ili da se ponavljaju. Da li bi takvo dete trebalo prebaciti u sledeći razred ili ga ostaviti da bude sa svojim vršnjacima? Sta bi brižan roditelj trebalo da učini u ovakvoj situaciji?

Verujem da su razumni roditelji svesni sposobnosti deteta koliko i učitelj, ponekad i više od njega. Prema tome, ako smatrate da bi vašem detetu koristilo da bude prebačeno u viši razred, porazgovaraj-te o tome sa učiteljem i školskim pedagogom. Bez obzira na to kakvu odluku donesete, vaša je odgo-vornost da se uverite da se sposobnosti vašeg deteta tretiraju tako da ono može da ostvari svoj maksi-malan potencijal.

Preskakanje razreda nije uvek rešenje, niti je takva odluka lišena rizika. Ako je vaše dete krupno za svoj uzrast i dobro se uklapa u društvo, to bi mogao da bude dobar potez. Ali, ako je suviše sitno da bi učestvovalo u igrama ostalih ili bilo omiljeno, i ako njegova interesovanja kaskaju za njihovim, prosto zato što je mlađe, moglo bi se desiti da postane izolovano i usamljeno.

875. Veoma inteligentna deca ispotjavaju svoje sposobnosti mnogo pre nego što pođu u ško-lu, kroz svoju radoznalost, upotrebu jezika i interesovanje za čitanje i pisanje. Prosvetni radnici već dugo znaju da podsticanje takve ljubopitljivosti i interesovanja svakodnevnim čitanjem i priča-njem mladoj deci i upoznavanjem sa svetom koji ih okružuje jeste najbolji način da se pomogne deci različitih sposobnosti.

Obrazovanje natprosečno inteligentne dece školskog (i svih ostalih) uzrasta, može biti umnogome poboljšano uključivanjem u podsticajne aktivnosti, koje roditelji mogu da im obezbede i podele ih s njima. Posete muzejima, zoološkom vrtu i biblioteci utoliće glad za učenjem. U to možete da uključite i koncerte, putovanja i izlete u prirodu. Takve avanture obogaćuju iskustvo deteta i pomažu mu da se u učionicu vrati sa većim znanjem o svetu uopšte.

U nekim slučajevima roditelji nisu ni svesni koliko su ambiciozni i nameću intelektualna dostig-nuća na uštrb podizanja emocionalno sigurnog, uravnoteženog i svestranog ljudskog bića. Na primer, ako se četvorogodišnje dete igra lutkama ili autićima, roditelji obraćaju samo uobičajenu pažnju. Ali, ako dete počne da se interesuje za čitanje, odraslima sine pogled i odmah se silno zainteresuju. Dete oseća njihovo oduševljenje i reaguje povećanom ambicijom. Rezultat može da bude dete odvraćeno od interesovanja primerenih svom uzrastu i pre vremena pretvoreno u đaka.

876. Roditelji ne bi bili dobri roditelji ako se ne bi oduševljavali dobrim osobinama svoje de-ce. Neophodno je, međutim, praviti razliku između dečjih interesovanja i roditeljskih čežnji. Ako veo-ma ambiciozni roditelji mogu ovo da priznaju sebi i izbegavaju da njihova ambicija upravlja životom njihove dece, deca će im odrasti u srećnije, sposobnije i intelektualno i emocionalno sigurnije ljude.

316

Skola iproblemi sa učenjem

Ovo se odnosi ne samo na rano čitanje i pisanje već i na razne pritiske na decu svih uzrasta da budu odlikaši, pohađaju časove muzike, treniraju neki sport ili intenzivno učestvuju u društvenom životu.

Karolina Zakri, veliki i progresivan prosvetni radnik, uvek je isticala da ne morate da formirate posebna odeljenja natprosečno inteligentne dece ili organizujete za njih posebne časove. Dobro obučen učitelj može da obogati svakodnevni rad sa izuzetno pametnom decom, tako da ona budu odgovaraju-će podsticana, ali da se pri tom ne izdvajaju iz grupe vršnjaka, kojoj verovatno pripadaju kad su u pita-nju igra i druženje.

Neomiljeno dete 877. Za dete koje nije omiljeno u društvu, svaki dan donosi nova iskušenja. Vršnjaci ga oma-

lovažavaju i zadirkuju, siledžije maltretiraju i niko ga ne bira ni u kakav tim. Teško je za dete da utire tu stazu. U najgorim slučajevima, žalostan rezultat su pojačano osećanje izolovanosti i otuđenja, nedo-statak samopoštovanja, depresija i osećanje beznada u pogledu budućnosti.

Naravno, za njega ni slučajno nije sve izgubljeno. Neke studije ukazuju na to da neka neomiljena deca postaju vrlo uspešne odrasle osobe. Naučivši da izlaze na kraj s odbojnošću i neprihvatanjem, često iz detinjstva izlaze s manjom potrebom da se usklađuju s drugima i pojačanom ambicijom da uspeju. Važno je da roditelji shvate da ovde ne govorim o detetu koje ima nekoliko drugova, ali se pov-remeno oseća neomiljeno i isključeno iz glavne grupe; govorim o detetu koje ima jako malo drugova, ili ih uopšte nema, i koje je veći deo vremena izolovano, zadirkivano i zlostavljano.

U većini slučajeva, dete koje je vrlo neomiljeno u društvu jeste ono koje svojim ponašanjem ne ispunjava očekivanja svojih školskih drugova i vršnjaka. Takva deca ne shvataju šta se očekuje od svih članova društvene grupe i ne pokušavaju da predvide kako će ostali reagovati pre nego što nešto urade ili kažu. Drugim rečima, izrazito neomiljeno dete je izolovano zato što se ne ponaša primereno svom uzrastu, zato što njegovo ponašanje i način izražavanja ne liče na ponašanje i način izražavanja zdra-vijih članova društvene grupe. Ukratko, izolovana i nesrećna deca obično imaju značajnih emocional-nih problema koji objašnjavaju njihove teškoće. Ostala deca, naravno, to ne shvataju. Jednostavno znaju da to dete ne ume da se igra kao ona, da neće da se pridržava pravila u igrama ili da stalno hoće da sve bude po njegovom. Odbacuju ga zato što je drugačije od njih. To, dakle, nije razlika zasnovana na rasi, religiji ili etničkoj pripadnosti, već razlika zasnovana na odstupanju od standarda i očekiva-nja društvene grupe. Koliko god deca zaista umeju da budu okrutna, njihov sud stručnjaci vrlo ozbiljno shvataju kao indikaciju da s neomiljenim detetom možda'stvarno nešto značajno nije u redu i da taj problem mora da se ispita.

878. Kako pomoći neomiljenom detetu. Ako vam je dete vrlo neomiljeno u društvu, shvatite to vrlo ozbiljno. Nemojte slegati ramenima, kao da je sasvim nevažno. Posmatrajte njegovo ponašanje sa ostalom decom i pokušajte, što bolje možete, da odredite koliko se često ponaša drugačije, provocira ih ili se povlači od njih. Ukoliko ste i dalje zabrinuti, porazgovarajte s drugim roditeljima, nastavnici-ma i odraslima kojima je stalo do njega i koji će s vama biti iskreni u vezi sa njegovim ponašanjem. Kao što sam već rekao, u slučaju izrazite izolovanosti i neomiljenosti u društvu, najčešće je potrebna procena od strane psihologa ili dečjeg psihijatra. Najbolji način da se problem reši obično je kombi-nacija terapije i truda od strane brižnih roditelja i ostalih odraslih koji imaju veze s detetom, kao što su nastavnici i porodični prijatelji, da se štetni efekti izolacije i zlostavljanja svedu na minimum dok dete ne počne da se menja. Neke od sugestija koje slede mogle bi da pomognu vama i detetu.

Pozovite neko od dece kući, da se zajedno igraju, ili ga povedite zajedno sa svojim detetom u park, bioskop ili na neko drugo mesto od obostranog interesovanja. Time što je tu samo jedno dete, izbega-vate da vaše dete bude peti točak na kolima. Posmatrajte ponašanje svog deteta u ovakvim prilikama i, pošto potencijalni drug ode, ljubazno mu ukažite na pojedine neprimerene, sebične ili okrutne aspek-te njegovog ponašanja.

Neomiljeno dete bilo kog uzrasta uvek se bolje tretira kad neko od odraslih nadgleda igru. Iz tog razloga, uključite svoje dete u neke grupne aktivnosti kao što su sport, dečja okupljanja pod okriljem crkve ili časovi plesa. Objasnite svoj problem vođi grupe i zamolite ga da vam pomogne. To nije nov ni neobičan problem ni za koga ko ima iskustva u radu s decom. Mnoga dece u adolescenciju uđu s

317


jednim ili dva prijatelja koji imaju slična interesovanja, što je velika uteha i pomaže im da izgrade druga prijateljstva.

Ako je vašem detetu teško da se uklopi u društvo, budite tu za njega i s razumevanjem ga saslu-šajte. Nemojte ga grditi ni prekorevati. Neka zna da kod kuće uvek ima sigurno utočište i da u vašem uzajamnom odnosu ima nepresušan izvor utehe, ljubavi i samopoštovanja.

Upamtite da roditeljsko razumevanje i nedvosmislena ljubav, podrška drugih odraslih osoba i, u nekim slučajevima, stručna procena i pomoć mogu mnogo da doprinesu da se neomiljeno dete uklopi u društvo.

Izbegavanje škole 879. „Izbegavanje škole" jeste izraz kojim se označava opiranje deteta da ide u školu, bez

obzira na uzrok. Neka deca tokom celokupnog školovanja u osnovnoj školi, pa i kasnije u srednjoj, imaju ozbiljnih teškoća, čak i istinski strah od odlaženja u školu. U svakom slučaju, mora da se otkri-je konkretan razlog.

Izbegavanje odlaska u obdanište je najčešće posledica straha od razdvajanja. Nisu sva deca u predškolskom uzrastu podjednako odmakla u razvoju da bi se osećala prijatno kad su duže vreme od-vojena od majki. A ipak, mi zapravo tražimo od petogodišnjeg deteta da dode u nepoznatu veliku zgra-du u kojoj će se u početku možda osećati izgubljeno. (Sećam se jednog zbunjenog klinca koji je prvog dana izašao iz školskog autobusa i rekao direktoru koji je stajao u blizini: „Hej, gospodine, je 1' ovo škola?") Pored toga, očekujemo od njega da se spremno preda brizi stranih odraslih osoba i još da deli njihovu pažnju s gomilom druge dece koja borave u istoj prostoriji i koju takođe ne poznaje. Mnoga se deca tome odmah prilagode, ali ne sva.

880. Kako treba postupati u toj situaciji? Ako roditelji i učitelji uviđaju da je njihov osnovni cilj da pomognu detetu da se odvoji od kuće i prilagodi se školi i spoljnom svetu, onda može mnogo da se učini. Ukoliko ih, s druge strane, interesuje samo da dete prisustvuje časovima i izvršava svoje obaveze, propuštaju mogućnost da mu pomognu da se emocionalno razvija.

Prvo, kao i u svim drugim slučajevima problematičnog ponašanja, treba pokušati shvatiti značenje ponašanja deteta. Ono može biti različito, od toga da je dete jednostavno malo, do reakcije na strahove preterano brižnih roditelja. Može biti i da je dete hronično bolesno. Ako priznamo da ponašanje može biti posledica raznih faktora, sledi da i naša reakcija mora da bude odgovarajuća. Neki učitelji insisti-raju da se dete ostavi u školi uprkos reci suza; neki drugi traže od majke ili oca da ostaju u učionici nekoliko dana, dok se dete ne navikne na novo okruženje i ljude. (Nadam se da će politika isterivanja roditelja iz učionice prvog dana, u pripremnom ili prvom razredu, biti uskoro zamenjena fleksibilni-jim pristupom, zasnovanim na razumevanju pojedinačnih situacija.)

881. U nižim razredima osnovne škole, ali i kasnije, nije neobično da deca nerado idu u ško-lu, zbog strahova i briga. Neka deca ne žele da idu u školu jer nemaju drugova ili zato što ih druga deca zadirkuju na igralištiu Ako se vaše dete ne uklapa zbog izrazitih rasnih ili kulturnih razlika, raz-govor s učiteljem ili promena odeljenja ili škole mogu biti sasvim na mestu. Međutim, ako se dete previše usteže da se priključi grupi ili većina dece smatra da je njegovo ponašanje čudno, treba da raz-motrite mogućnost razgovora sa psihologom ili nekim drugim stručnjakom za mentalno zdravlje. Neu-spešan pokušaj uklapanja u društvo školskih drugova najčešće je pokazatelj postojanja emocionalnih problema.

Deca mogu izbegavati školu i zato što su zabrinuta zbog nečega što se dešava kod kuće. Ako se roditelji svađaju, ili nisu tu, a oni koji brinu o detetu nisu dobri prema njemu, dete se može vezati za roditelje. U drugim slučajevima, zabrinutost deteta zbog bezbednosti roditelja, i njihove dobrobiti dok je ono u školi, može se zasnivati na njegovom osećanju krivice zbog neprijateljskih misli koje ima u vezi s roditeljima. Mada ovo zvuči prilično neverovatno, psihijatri su ustanovili da je to prilično čest razlog.

Telesne promene su uzrok konstantne obuzetosti i zabrinutosti svih adolescenata i mogu da iza-zovu izbegavanje škole. Kod onih koji se razvijaju ranije ili kasnije u odnosu na ostale, ili onih koji se

318

Škola iproblemi sa učenjem

izdvajaju zbog neke neobične fizičke karakteristike, ova obuzetost može da zasenjuje sve ostalo. Jedna visoka dvanaestogodišnjakinja je gotovo obamrla od poniženja kad joj je jedan nastavnik, bez ikakvih zadnjih namera, u razgovoru rekao da je viša od njega. To je potvrdilo njena vlastita ubeđenja da je neprivlačna i čudna i doprinelo da je svaki dan proveden u školi za nju predstavljao pravo mučenje. Velika podrška koju je imala od roditelja i psihologa pomogla joj je da se ne ispiše iz škole, ali ne bez emocionalnog bola. Njena zabrinutost zbog visine nastavila se i kroz srednju školu. Bila je ubeđena da je dečacima neprivlačna i kasnije, kad je upisivala fakultet, odabrala je jedan čak u drugoj saveznoj državi, jer je čula da su mladići tamo veoma visoki.

Broj izostanaka s nastave je među preadolescentima naročito veliki u dane kad je na rasporedu fi-zičko. Za dete koje prolazi kroz pubertet i bori se s mnoštvom drugih emocionalnih problema koji mu podrivaju samopouzdanje i samopoštovanje, sama pomisao na presvlačenje pred drugima i primora-nost da se bavi fizičkim aktivnostima koje će otkriti njegove stvarne ili umišljene fizičke nesposob-nosti, više je nego što ono može da podnese. Pokušaj izbegavanja škole za njega tako postaje jedino rešenje.

882. Stariji adolescenti takode mogu izbegavati školu. Kao i kod mlađe dece, razloga ima više i moraju se ispitati. Neki od najčešćih su gojaznost, ili neke druge fizičke karakteristike koje su za njih neprihvatljive, nedostatak prijatelja, stid zbog ozbiljnih teškoća sa učenjem i strah od odbijanja od strane suprotnog pola.

Uporno izbegavanje škole, bez obzira na uzrast deteta, treba shvatiti kao hitan slučaj koji zahteva da mu se bez odlaganja pokloni pažnja. Roditelji, prosvetni radnici i školski pedagog i psiholog treba da daju sve od sebe da odrede uzrok. U mnogim slučajevima za to je potrebna pomoć profesionalaca iz oblasti mentalnog zdravlja. Čim se odredi uzrok problema, može da se počne s konkretnim merama za njegovo rešavanje. U međuvremenu, treba da insistirate da dete redovno pohađa školu. Ako mu dozvoljavate da je izbegava, verovatno će mu biti još bolnije i teže da kasnije nastavi.

Dete koje ne može da doručkuje pre odlaska u školu Ovo je problem koji se povremeno javlja na početku školske godine, pogotovo u prvom i drugom

razredu. Neka savesna deca su toliko obuzeta strahopoštovanjem prema velikom odeljenju i suvere-nom učitelju da ujutru ne mogu ni zalogaj da progutaju. Ako ih roditelji silom nateraju da jedu, naj-verovatnije će negde usput ili po dolasku u školu povratiti. To će njihovim nevoljama samo dodati još i osećaj sramote.

883. Najbolji način da izađete na kraj s ovim problemom jeste da ostavite dete na miru. Pu-stite ga da popije samo voćni sok, ako je to sve što može da proguta. Ako ne može ni to, onda neka ide praznog želuca. Nije idealno da deca počinju dan gladna, ali, ako ih ostavite na miru, brže će se opustiti i ponovo početi da doručkuju. Takva deca obično vrlo lepo ručaju, a potom obilnom večerom nadoknade sve što su eventualno propustila. Kad se naviknu na školu i svog novog učitelja, moći će da doručkuju, pod uslovom da ne moraju da se bore s roditeljima.

Ako je dete tako bojažljivo na početku školske godine, važno je da roditelj porazgovara s učite-ljem, kako bi ovaj to shvatio i poradio na tome da dete prevaziđe teškoće koje ima. Učitelj se može potruditi da bude srdačan i pomogne detetu u obavljanju školskih zadataka, kako bi lakše i bezbolnije našlo svoje mesto u grupi.

Uz to, povedite računa da dete ujutru natenane doručkuje. Neka ustane dovoljno rano da jutarnji obrok ne protiče u žurbi. Izbegavajte da mu ponavljate: „Požuri s jelom." Jednostavno stavite hranu na sto i ostavite mu dovoljno vremena da polako uzme šta i koliko hoće, a ostavi ono što mu je suvišno.

Pomoć deci u savladavanju gradiva 884. Ponekad nastavnik savetuje roditeljima da se detetu obezbede dodatni časovi, jer zaos-

taje u nekom predmetu. Ponekad i roditelji misle to isto. To je nešto sa čim treba biti krajnje pažljiv. Ako vam u školi preporuče nekog dobrog privatnog nastavnika, a vi možete da ga platite, učinite to.

319


Roditelji su suviše često loši nastavnici svojoj deci, ali ne zato što ne znaju dovoljno i ne zato što se ne trude dovoljno, već zato što im je suviše stalo i suviše se nerviraju kad dete ne razume. Naučio sam to još sa sedam godina. Ako detetu neka materija već ne ide dobro, nestrpljivi roditelj može biti kap koja će preliti čašu. Druga nevolja je u tome što se metod roditelja može razlikovati od onog koji se koristi u nastavi. Ukoliko je dete već zbunjeno načinom na koji mu je materija predstavljena u školi, verovatno će se još više zbuniti kad sve to kod kuće čuje „isto, samo malo drukčije".

Ne bih da idem tako daleko da kažem da roditelj ne treba nikad da poučava dete, jer to u nekim slučajevima funkcioniše veoma dobro. Samo bih roditeljima savetovao da prvo porazgovaraju s učite-ljem i da odmah prestanu s poučavanjem ako vide da im ne ide. Bez obzira na to ko daje detetu do-datne časove, treba da bude u redovnom kontaktu s njegovim učiteljem.

885. Šta da radite ako vam deca traže pomoć u izradi domaćih zadataka? Ako ih nešto zbu-njuje i zamole vas da im objasnite, objasnite im. (Ništa ne raduje roditelje tako kao prilika da povre-meno pokažu deci da zaista nešto znaju.) Međutim, ako vam dete zatraži da umesto njega uradite domaći jer ga ono ne razume, bilo bi bolje da popričate s učiteljem. Dobar učitelj više voli da sam po-mogne detetu da shvati gradivo i da ga onda pusti da se oslanja na sebe. Ukoliko je učitelj prezauzet da bi se dodatno posvećivao detetu, možda ćete morati da priskočite u pomoć; međutim, čak i tada tre-ba samo da mu pomognete da shvati zadatke, a ne da ih radite umesto njega. Vaše dete može imati mnogo učitelja i nastavnika, ali samo jednog oca i jednu majku. Vaša uloga kao roditelja je važnija.

Odnosi između roditelja i učitelja 886. Lako je lepo se slagati s učiteljem ako je vaše dete njegov ponos i dika i u školi je s njim

sve u najboljem redu. Ali, ako vaše dete ima problema, to je već mnogo osetljivija situacija. I najbolji roditelji i najbolji učitelji samo su obični ljudi. I jedni i drugi se ponose poslom koji obavljaju i po-sesivni su prema detetu. Ma kako razumni bili, svako od njih u sebi misli kako bi detetu išlo bolje kad bi onaj drugi malo drugačije postupao s detetom. Bilo bi dobro da roditelji odmah u početku shvate da je učitelj osetljiv koliko i oni i da će mnogo više postići ako se njihovi odnosi budu zasnivali na pri-jateljskoj saradnji.

Neki roditelji se pribojavaju susreta s učiteljem, zaboravljajući da se on može isto tako bojati njih. Zadatak roditelja je da učitelju daju jasnu sliku o dotadašnjem životu deteta, njegovim interesovanji-ma, na šta reaguje dobro, a na šta loše, i da potom zajedno s učiteljem rade na tome kako da to što je saznao najbolje primeni u radu s detetom u školi. Nemojte zaboravljati da pohvalite učitelja u vezi s onim delovima nastavnog programa koje je dete izuzetno uspešno savladalo.

Ponekad se temperament deteta i učitelja jednostavno ne poklapaju, bez obzira na to koliko oni pokušavaju da prevaziđu te svoje razlike. U takvim slučajevima, možete porazgovarati s direktorom da li da dete premestite u drugo odeljenje.

Roditelji treba da izbegavaju prebacivanje krivice na učitelja ako dete nema dobar uspeh u školi. Ako dete čuje da roditelj ogovara učitelja, naučiće da krivi druge i izbegava preuzimanje odgovornosti za svoj udeo u problemu. Možete, međutim, da pokažete razumevanje: „Znam koliko se trudiš," ili „Znam koliko ti je žao kad je učitelj nezadovoljan tobom."

320

OBDANIŠTE, BEJBI-SITERKA I PORODIČNA PUTOVANJA

Deca i osobe koje brinu o njima 887. Za dete je naročito važno da se osobe koje vode računa o njemu ne menjaju svaki čas.

Beba stara svega nekoliko meseci počinje da voli jedno ili dvoje ljudi koji se najviše brinu o njoj, da računa na njih i iz njih crpe svoje osećanje sigurnosti. Ako je stara četiri meseca, beba će postati ozbiljno utučena, prestaće da se smeši, jede i interesuje za stvari i ljude ukoliko roditelj koji je brinuo o njoj odjednom nestane. Utučenost se javlja, mada u manjem stepenu, i ako ode osoba koja je redovno pomagala roditelju u staranju o bebi. Mala deca koja se često premeštaju iz jedne hraniteljske porodice u drugu mogu izgubiti deo svoje sposobnosti da vole i duboko veruju ljudima, jer nikad nisu stvarno naučila da se vežu samo za jednu ili dve osobe, i bilo bi suviše bolno da se svaki put iznova razočaraju.

Važno je, dakle, da roditelj ili druga osoba koja brine o detetu ne odustane tokom prve dve ili tri godine ili da odustane tek pošto je neko drugi postepeno preuzeo njihov posao. Takođe je važno da budete što je moguće sigurniji da zamena namerava da ostane na tom poslu. U grupnom staranju o maloj deci, ako osoblje broji dve ili više osoba, dobro je da dete zna ko je „njegov" vaspitač, kako bi se među njima lakše ostvario odnos sličan onome između roditelja i deteta.

888. Različite mogućnosti. Ko će pružati deci ljubav, odlučno ih usmeravati, odgovarati na njiho-va pitanja i ceniti njihova dostignuća onako kako to sasvim prirodno čine dobri roditelji?

Najbolje je kad i otac i majka mogu da rade puno radno vreme, ali usklađeno tako da je jedno od njih kod kuće kad ono drugo nije. To može da se sredi ako oboje rade u smenama ili ako u firmi imaju razumevanja i omogućavaju fleksibilno radno vreme. Onih nekoliko sati koje roditelji ne mogu da bu-du kod kuće može da pokriva odgovarajuća osoba koja će brinuti o detetu. Razume se, izuzetno je važno da roditelji budu tu kad dete uveče leže, i barem jedan deo dana, dok je budno.

Drugo rešenje je da jedno ili oba roditelja dve do tri godine rade skraćeno radno vreme, sve dok dete ne bude dovoljno veliko da može da provede desetak sati dnevno u obdaništu. Ovakvo rešenje je sve teže ostvarivo, jer su za pokrivanje troškova života porodice najčešće potrebne dve plate.

Idealna osoba za staranje o detetu bila bi neka rođaka s kojom se roditelji lepo slažu; međutim, danas je teško naći rodbinu koja živi u blizini i voljna je da preuzme tako ozbiljnu odgovornost.

Neki zaposleni roditelji angažuju kućnu pomoćnicu ili siterku (nekako bi više smisla imalo nazi-vati je „dadiljom") koja svaki dan dolazi i vodi računa o detetu dok su roditelji na poslu. Ako ta osoba provodi u kući veći deo dana, lako bi mogla imati, posle roditelja, najviše uticaja na formiranje ličnosti deteta. Stoga roditelji treba da nastoje da nadu osobu koja pokazuje gotovo istu ljubav, interesovanje, osećajnost i kontrolu kao i oni.

889. Kvaliteti osobe koja zamenjuje roditelje. Neuporedivo najvažnija jeste narav te osobe. Najverovatnije će to biti žena. Prema deci treba da bude nežna, puna razumevanja, prijatna, osećajna i samouverena. Treba da ih voli i uživa u njima ne gušeći ih preteranom pažnjom. Treba da bude u stanju da ih kontroliše bez prigovaranja ili preterane strogosti. Drugim rečima, treba lepo da se slaže s njima. Od pomoći je da dete bude s vama kad razgovarate s osobom koja će možda brinuti o njemu. Njenu reakciju na dete bolje ćete odrediti prema njenim postupcima, nego prema rečima. Izbegavajte osobe koje su namrgodene, sklone prebacivanju, nervozne, bez smisla za humor ili pune teorija.

321


Najčešća greška roditelja sastoji se u tome što pre svega traže osobu s mnogo iskustva. Prirodno je da smatraju da će biti mirniji ako znaju da je dete s nekim ko zna šta da radi ako ono dobije grčeve ili gušobolju. Međutim, bolesti i povrede čine tek vrlo mali deo života deteta. Važni su oni minuti i sati provedeni s njim svakog dana. Iskustvo je sasvim u redu ako je kombinovano s odgovarajućim karak-terom. Ako je karakter pogrešan, iskustvo vredi jako malo.

Čistoća i pažljivost su važnije od iskustva. Ne možete dozvoliti da hranu za bebu priprema neko ko odbija da to radi pravilno. Ipak, ima mnogo prilično neurednih osoba koje su vrlo pažljive kada su posredi važne stvari. Bolje je da osoba bude ležerna nego previše nervozna.

Neki roditelji se usredsređuju na obrazovanje osobe koja bi trebalo da brine o njihovom detetu, ali ja mislim da je to nebitno u poređenju s drugim kvalitetima, posebno kada je reč o maloj deci. Drugi se brinu ako osoba ne govori dovoljno „književnim" jezikom ili ako je druge nacionalnosti pa loše govori njihov jezik. Lično, mislim da je divno da dete odrasta učeći više od jednog jezika. U ubedlji-vo najvećem broju slučajeva, neće ga ni najmanje zbunjivati to što roditelji govore jednim jezikom, a „dada" drugim; ako ta osoba ostane više godina uz dete, može mu samo koristiti što je kao malo naučilo dva jezika umesto samo jednog.

Čest problem je to što baka ili žena koja brine o deci može biti naročito naklonjena najmlađem detetu u porodici, naročito ako je ono rođeno posle njenog dolaska u kuću. Ume da ga naziva svojim mezimčetom. Ukoliko ne shvata koliku štetu time čini, onda ne bi trebalo da ostane. Ostavljanje dece s osobom koja im ne uliva sigurnost može da im nanese nepopravljivu štetu.

Ponekad se neiskusni mladi roditelji reše da angažuju osobu kojom nisu zaista zadovoljni, zato što trenutno nemaju boljeg rešenja ili zato što ta osoba ume ubedljivo da priča o, recimo, ulivanju osećanja sigurnosti detetu. Roditelji treba da traže sve dok ne nadu nekoga ko će im se zaista dopasti.

Tu je zatim i vrlo često - i čisto ljudsko - pitanje čijeje dete. Neke dadilje imaju veliku potrebu da potpuno preuzmu dete, potisnu roditelje i dokažu da one uvek znaju najbolje. Mogu da budu sasvim nesvesne te svoje potrebe, ali ih je u svakom slučaju vrlo teško izmeniti. Prirodno je da roditelji budu nesvesno ljubomorni videći kako je dete zavolelo dadilju i postalo zavisno od nje. To može da ih na-tera da postanu preterano kritični - pa čak i neučtivi - prema njoj. Razume se da će se dete vezati za iole dobru dadilju, a da će roditelji zbog toga osećati bolne žaoke ljubomore. Ali ako su svesni toga i u stanju da se iskreno suoče s tim, biće u stanju i da se prilagode.

U odredenom smislu, dakle, najvažnije je da roditelji i osoba koja brine o njihovom detetu budu iskreni prema sebi, saslušaju ideje i kritike koje imaju da kažu jedni drugima, neometano međusobno komuniciraju, poštuju dobre osobine i dobre namere druge strane i sarađuju zarad dobrobiti deteta.

890. Staranje o detetu starijem od tri godine čiji roditeiji rade van kuće. Većina dece negde između druge i treće godine postaje dovoljno nezavisna i druželjubiva da joj boravak u grupi - obda-ništu - bude koristan i prijatan.

Posle šeste godine, a naročito posle osme, deca žude za nezavisnošću i uživaju u njoj, više se okre-ću prema odraslima izvan kuće, pogotovo prema dobrim nastavnicima i prema drugoj deci, u potrazi za idealima i druženjem. Mogu se satima sasvim lepo snalaziti ne tražeći podršku neke bliske starije osobe. Posle škole, međutim, još uvek im je potrebno osećanje da negde pripadaju. Blagonaklone komšije mogu da posluže kao zamena dok se jedno od roditelja ne vrati s posla. Skolske slobodne aktivnosti koje se odvijaju posle časova svakako su dobre za decu, a pogotovo za onu čiji roditelji rade.

Zbog nedostatka vanškolskih ustanova u kojima bi deca, posle škole, provodila vreme u igri do dolaska roditelja s posla, većina naše dece nosi ključeve na uzici oko vrata. Posle škole, odlaze kući i sama su sve dok se jedno od roditelja ne vrati s posla. To je još jedan primer potrebe za promenama u društvenoj brizi o deci.

Bejbi-siterke Bejbi-siterke su prava blagodat za roditelje i mogu da pomognu da dete postane nezavisno, ali vi

i vaše dete morate dobro poznavati siterku. Pretpostavimo da je posredi žensko, mada nema nikakvog razloga da to ne bude muškarac. Ukoliko je potrebno uveče paziti na bebu koja nema običaj da se budi pošto zaspi, neophodno je samo da siterka bude razumna i pouzdana osoba. Međutim, ako je beba

322

Obdanište, bejbi-siterka i porodična putovanja

budna ili ima običaj da se budi, važno je da siterka bude neko koga dete poznaje i voli. Većina dece će se prestraviti kad se kasno uveče trgne iz sna i ugleda nepoznato lice.

Ukoliko siterka treba da na bilo koji način brine o deci, makar samo da ih uveče stavi u krevet, dobro je da se sopstvenim očima uverite da je to u stanju, kao i da voli i razume decu i da s njima pos-tupa ljubazno i istovremeno odlučno. Stoga nastojte da je prvih nekoliko puta angažujete dok ste kod kuće. Tako će se mala deca moći navići na nju pre no što joj bude prepuštena kompletna briga o njima. Kako je deca budu postepeno prihvatala, može da preuzima sve veći deo posla oko njih.

Svakako je vrlo važno da se, ako je ikako moguće, držite jedne ili dveju siterki. Dobre siterke mo-žete da nađete preko pouzdanih agencija ili putem usmene preporuke nekih prijatelja u čiji sud imate poverenja.

891. Mlada ili stara? Stvar je u zrelosti i duhu, pre nego godinama. Vidao sam četrnaestogodiš-njakinje koje su bile krajnje sposobne i pouzdane, ali od većine dece tog uzrasta prosto ne bi bilo poš-teno očekivati takve kvalitete. Pojedine odrasle osobe se, pak, mogu pokazati kao nepouzdane, grube ili neefikasne. Neke starije žene jednostavno umeju s decom, imaju „žicu" za to. Druge su suviše krute ili pune strahova da bi se prilagodile nepoznatom detetu.

Da bi sve bilo jasno, dobro je da imate neku svesku u kojoj će pisati sve što je potrebno da siter-ka zna: svakodnevna rutina deteta, način na koji ono svojim „jezikom" traži neke stvari, brojevi tele-fona lekara i komšija koje valja da pozove u hitnom slučaju (ukoliko ste vi negde daleko), kad je dete-tu vreme za spavanje, čime ona može da se posluži kad ogladni, gde stoje posteljina, pižamice i ostale stvari koje joj mogu zatrebati, kako se pojačava i smanjuje grejanje.

Porodica i karijera 892. Roditelji koji znaju da im je potrebna karijera ili neki posao koji će ih ispunjavati, ne

treba da se jednostavno odreknu toga za ljubav dece. Njihova deca ne bi imala koristi od takve žrtve. Umesto toga, mislim da roditelji treba da nađu nekakav kompromis između posla i potreba svoje dece, obično uz pomoć nekog ko će se brinuti o deci, naročito tokom tri prve, kritične godine njihovog razvoja. Katkad se nađe i pogodan član porodice, kao što je baka ili tetka, spreman da se brine o malom detetu. Ukoliko nemaju nekog takvog, roditelji mogu da angažuju profesionalnu dadilju.

893. Kada se vratiti na posao. Mada se roditelji mogu vratiti svojim poslovima izvan kuće bilo kad posle rođenja bebe, dobro je da to bude što kasnije. Tri do šest meseci uz bebu bilo bi odlično, ako je ikako moguće. To bebi daje vremena da se navikne na prilično redovan ritam obroka i spavanja, kao i ritam života porodice. Takođe daje vremena i majci da se prilagodi vlastitim fiziološkim i psiho-loškim promenama i doji bebu, ali i da pre povratka na posao prede s dojenja na hranjenje bočicom, ako tako želi.

Kad planira da se zaposli ili vrati na posao, majka bi morala da angažuje osobu koja će se starati o bebi barem dve do četiri nedelje ranije - što duže to bolje - dok je još kod kuće, kako bi se beba lak-še navikla na novo lice. Drugim rečima, ne treba da dozvoli da na pola dana nestane iz bebinog života sve dok se beba ne oseti sigurna i smirena uz osobu koja će je zamenjivati (vid. odeljak 713 i 714).

Obdanište 894. Većini dece koristi boravak u grupi u periodu između druge ili treće i četvrte godine, ali

to svakako nije uvek neophodno. Boravak u grupi je naročito blagotvoran za jedinče, dete koje nema mnogo prilika da se igra s drugom decom, dete koje živi u malom stanu i dete čiji roditelji ne mogu da izađu na kraj s njim.

U uzrastu od tri godine, svakom detetu je potrebno da bude s drugom decom istog uzrasta, ne samo da bi se igralo već i da bi naučilo da se slaže s njima. To je najvažniji zadatak u životu deteta. Deci je potreban prostor u kome mogu do mile volje da jurcaju i viču, penjalice po kojima će se pentrati, blokovi, kutije i kocke kojima će graditi, vozići i lutke kojima će se igrati. Potrebno im je da nauče da se slažu i s drugim odraslim osobama, sem roditelja. Malo je danas dece koja sve ove prednosti imaju

323


u vlastitom domu. Dobra grupna briga je od najveće važnosti za roditelje i za dete u sve većem broju porodica u kojima su oba roditelja zaposlena izvan kuće.

895. „Centar za dnevnu brigu o deci" je izraz koji označava ustanove koje vode grupnu brigu o deci u radno vreme, dakle od ranog jutra do četiri ili pet poslepodne. Neke su državne, a neke pri-vatne. Najbolji od takvih centara nude sve prednosti koje dete dobija u odeljenjima za predškolsko vaspitanje u školi: obrazovnu filozofiju, školovane vaspitače i sva potrebna nastavna pomagala.

Koncept ovakvih centara je u SAD stvoren tokom Drugog svetskog rata, kad je federalna vlada želela da podstakne majke s malom decom da se zapošljavaju u ratnoj industriji. To je prvenstveno staranje o deci staroj od dve do pet godina, mada može uključivati i brigu o predškolskoj deci i učenici-ma prvog i drugog razreda dok im se roditelji ne vrate s posla.

896. Predškolsko vaspitanje. Američki koncept predškolskog vaspitanja nije namenjen samo čuvanju dece čiji roditelji rade niti poučavanju dece osnovama čitanja, pisanja i računanja da bi ih pripremili za prvi razred osnovne škole. Cilj je da se trogodišnjacima i četvorogodišnjacima pruže raznovrsna dragocena iskustva koja će im pomoći da odrastaju i učiniti ih osećajnijim, sposobnijim i kreativnijim ljudima. Među tim iskustvima su često ples i muzika, slikanje na štafelaju u skladu s vlastitom inspiracijom, slikanje prstima, modeliranje predmeta od gline, igranje kockama, živahan boravak na otvorenom i igranje „porodice". Idealno, tu je i prostor za mirnu individualnu igru, kao i prostor za odmor dece koja su navikla da sredinom dana odspavaju. Cilj je, dakle, negovanje različitih sposobnosti - akademskih, umetničkih, muzičkih i mišićnih. Naglasak je na inicijativi, nezavisnosti, saradnji (zajedničkim razgovorima i deljenju igračaka umesto svađe oko njih), kao i na ugrađivanju dečjih ideja u igru.

897. Da li je obdanište dobro za malu decu? U SAD se već dugo lome koplja oko toga da li je obdanište korisno ili štetno kad su u pitanju jako mala deca.

Neki tvrde da je boravak u grupi neprimeren za decu tokom prvih pet godina života. Njihov je argument da je detetu potrebno da u tom periodu pored sebe ima jednu ili dve odrasle osobe koje će ga obožavati i poklanjati mu svoju nepodeljenu pažnju, kako bi kao odraslo bilo u stanju da se intim-no veže za jednu osobu. Protivnici obdaništa sumnjaju da se kod male dece o kojoj brine mnogo različitih osoba nikad neće razviti takva sposobnost vezivanja. Konačno, oni tvrde da za dete nema boljeg učitelja od intenzivno posvećenog roditelja.

Pobornici obdaništa pričaju drugačiju priču. Oni tvrde da ima više načina da se podiže malo dete, navodeći primere kultura u kojima se deca vaspitavaju od strane braće i sestara ili u porodičnim zadrugama, bez ikakvih štetnih posledica. Pri tom podsećaju da nijedno istraživanje nije dokazalo da boravak u kvalitetnom obdaništu na bilo koji način štetno utiče na emocionalni razvoj deteta. Oni brinu zbog mogućnosti da se roditelji koji rade i ostavljaju dete u obdaništu nepotrebno osećaju krivi, kao da mu time na neki način čine zlo.

Dozvolite mi da iznesem svoje mišljenje o ovome. Smatram da su bebe i mala deca prilično žilava stvorenjca i da nema razloga da im šteti boravak u kvalitetnim jaslicama ili obdaništu. Deci su potreb-ne odrasle osobe koje su pre svega posvećene staranju o njima, bilo da je to roditelj ili grupa vaspitača u obdaništu. Potrebno im je da u tim odnosn. a postoji doslednost, a nju je moguće ostvariti kod kuće i u mnogim obdaništima.

Malobrojne studije koje su se uopšte ba ile razlikama između dece koja su pohadala obdanište i one koja nisu pokazuju da boravak u kvalitetnim jaslicama ili obdaništu - s pažljivo formiranim malim grupama dece i školovanim vaspitačima - nije štetan i da ima blagotvoran efekat. S druge strane, ako su to velike grupe i nedovoljno stručni vaspitači, iskustvo može imati suprotan efekat. Postoji tu, međutim, i jedno zanimljivo opažanje. Ova studija ukazuje na to da deca koja duže vreme pohađaju obdanište postaju više okrenuta prema deci i bolje reaguju na njih nego na odrasle osobe. Deca koja ne borave u obdaništu sklona su da budu više orijentisana prema odraslima (često postaju učiteljevi miljenici kad krenu u školu) i lošije reaguju na svoje vršnjake. Da li je jedno bolje od drugog? Mislim da nije. Sve zavisi od toga u kakvu osobu želite da izraste vaše dete.

324


U jednom se, međutim, svi slažu, a to je da je kvaliiet obdaništa od presudnog značaja za dobro-bit deteta. Budući da se sve više dece danas smešta u obdaništa još u vrlo ranom detinjstvu, jako je važno da njihove emocionalne i intelektualne potrebe budu zadovoljene. Ovo je naročito važno s obzi-rom na ono što sada znamo o ulozi ranih iskustava u razvoju dečjeg mozga (vid. odeljak 22). Razume-vanje, vaspitanje i podsticaj kao deo dosledne brige o detetu od vitalnog su značaja, stoga tu brigu može voditi samo stalno i stručno osoblje u ustanovama koje raspolažu dovoljnim finansijskim sred-stvima.

Nažalost, nema ni izbliza dovoljno centara za dnevnu brigu o deci koja zadovoljavaju te visoke zahteve. Ono malo koliko ih ima preterano je skupo za prosečnu porodicu. Jedino rešenje predstavlja stalni pritisak od strane javnosti na odgovarajuće opštinske i državne službe.

898. Da li da dajete dete u obdanište? Mislim da je to vrlo lična odluka, koju morate doneti na osnovu svojih porodičnih potreba. Ako rešite da date bebu u jaslice, nemojte se osećati krivi zbog toga. Biće joj sasvim dobro, sve dok dobija kvalitetnu negu. Naposletku, deci je najbolje onda kad su ro-ditelji srećni i ispunjeni. Mnogo je bolje da dete bude u jaslicama ili obdaništu, nego da čami kod kuće s roditeljem koji je usamljen i nesrećan, a uz to i ozlojeđen zbog toga što mora po ceo dan da bude kod kuće s detetom. S druge strane, ako je vaš izbor da što je duže moguće budete kod kuće s detetom, to je isto tako divna odluka. Mislim da zagovornici oba rešenja čine medveđu uslugu roditeljima tvrdeći da je jedno rešenje bolje od drugog. Najbolje rešenje je ono koje najviše odgovara vašoj porodici kao celini.

Vrste dnevne brige o detetu 899. Možete da birate izmedu četiri vrste dnevne brige o detetu: „baka-servis", bejbi-siterka

ili dadilja, porodična mini-obdaništa ili redovna obdaništa. Sve imaju svojih dobrih i loših strana. „Baka-servis" je vrlo dobar, pod uslovom da ste u lepim odnosima i imate istu filozofiju u vezi

s vaspitavanjem dece. Angažovanje bejbi-siterke ili dadilje obično znači da ne morate da budite malo dete ranom zo-

rom i da će dete ostajati kod kuće, bez potrebe da naglo menja sredinu, kao i da će imati više nepode-ljene pažnje. Međutim, to može da bude dosta skupo.

Porodična mini-obdaništa su najčešće u kući vlasnika, koga zakon obavezuje da ispunjava ma-kar one minimalne standarde kvaliteta. Nisu toliko skupa kao angažovanje dadilje. Budući da je u pi-tanju grupa, to znači da će se dete redovno družiti s drugom decom. Međutim, ako su grupe prevelike, moguće je da se deci ne ukazuje odgovarajuća pažnja (često postoji manjak osoblja).

Redovna obdaništa su najpopularniji vid dnevne brige o deci. Pružaju stabilno i sredeno okruže-nje, s eksplicitnom vaspitačkom filozofijom koju možete da procenite. Umeju, medutim, da budu dosta skupa. Ponekad se dešava i da imaju dosta veliku fluktuaciju osoblja, tako da dete ne dobija doslednu negu od strane iste osobe. Nivo obučenosti osoblja i broj dece po vaspitaču takođe dosta variraju. Postoje velike razlike u kvalitetu pojedinih obdaništa, kao i u drugim vidovima dnevne brige o deci.

Lično smatram da je poželjnije da dete do dve ili tri godine boravi u porodičnom mini-obdaništu. Idealno bi bilo da roditelji usklade svoje radno vreme tako da dete najviše vremena provodi s jednim od njih. Ostatak dana, bilo da su to dva sata ili osam sati, za dete može da se pobrine dadilja, u vašoj ili svojoj kući, ili ga možete ostavljati u nekom od porodičnih mini-obdaništa.

Izbor jaslica ili obdaništa 900. Prvo nabavite adrese ustanova za brigu o deci u okolini vašeg doma ili radnog mesta.

Nazovite ih i raspitajte se da li obezbeđuju vrstu nege kakvu želite. Ukoliko je moguće, stupite u kon-takt s nekim porodicama koje koriste usluge tih ustanova. Raspitajte se kod njih o detaljima, uključu-jući i to da li se primenjuje fizičko kažnjavanje i druge disciplinske mere.

901. Obiđite obdaništa. Provedite sat ili dva tamo i obratite pažnju na način na koji se vaspitači ponašaju prema deci, na to da li postoje odgovarajuće mere kontrole i bezbednosti i da li su aktivno-

325


sti primerene nivou razvoja dece. Da li su deca opuštena? Da li imaju poverenja u vaspitače i traže pomoć od njih? Da li saraduju s ostalom decom i ima li mnogo svađa i tuča? Srdačan odnos između vaspitača i dece odraziće se na odnose medu decom.

902. Proverite broj vaspitača u odnosu na broj dece. Preporučeni odnos za decu mlađu od dve godine je 3:1; dvadeset pet do trideset meseci, 4:1; trideset jedan do trideset pet meseci, 5:1; tri godine, 7:1; četiri do pet godina, 8:1; šest do osam godina, 10:1; devet do dvanaest godina, 12:1. Raspitajte se o njihovom stavu u vezi sa dovođenjem bolesne dece.

903. Redovno obilazite obdanište. Nenajavljene posete u toku dana pomoći će vam da se uverite da je sve u redu. Trebalo bi da se roditelji osećaju dobrodošli u obdaništu, a njihove posete da budu dozvoljene u svako doba.

904. Prvi dan u obdaništu. Druželjubivo četvorogodišnje dete se u obdaništu obično već u star-tu snađe kao riba u vodi, tako da nisu potrebne nikakve posebne pripreme. Ono se, međutim, umno-gome razlikuje od osetljivog trogodišnjeg deteta koje je još uvek blisko vezano za roditelje. Ako ga majka prvog dana dovede i odmah ode, ono možda neće odmah praviti gužvu, ali će ubrzo početi da mu nedostaje. Kad ustanovi da majka više nije tu, može se jako uplašiti. Sutradan možda neće hteti ni da izađe iz kuće.

Ako imate ovako zavisno dete, bolje je da ga postepeno navikavate na školu. Nekoliko dana bi majka mogla da ostaje uz njega dok se igra i posle nekog vremena ga odvodi kući. Svakog dana bi ostajali malo duže. U meduvremenu bi se dete polako vezivalo za vaspitača i ostalu decu, a to bi mu davalo osećaj sigurnosti i onda kad majka više ne bude ostajala uz njega.

Ponekad dete nekoliko dana izgleda sasvim zadovoljno, čak i pošto majka prestane da ostaje s njim u obdaništu. Zatim se desi da padne ili se udari, i onda ponovo počne da traži majku. U tom slu-čaju, vaspitač se može dogovoriti s majkom da još nekoliko dana ostaje s detetom. Kad ostaje u obda-ništu, majka treba da se drži u pozadini. Zamisao je da se kod deteta razvije vlastita želja da uđe u grupu, tako da zaboravi na svoju potrebu za majkom.

Ponekad je strah kod majke veći nego kod deteta. Ako se ona tri puta oprašta s njim, sa zabrinu-tim izrazom na licu, ono može pomisliti: ,,0na izgleda kao da bi se moglo desiti nešto strašno ako ostanem ovde bez nje. Bolje da joj ne dam da ode." Prirodno je da nežna majka brine kako će se njeno malo dete osećati kad ga prvi put bude ostavila. Dozvolite vaspitaču da vas posavetuje. On ima mnogo iskustva.

Dete koje počinje s istinskim strahom zbog odvajanja od roditelja može shvatiti da mu to daje kontrolu nad jako saosećajnim roditeljem. Ono može početi sve više da iskorišćava tu svoju kontrolu.

Ako dete počne da se usteže ili plaši sledećeg odlaska u obdanište, a vi ste sigurni da je tamo sve u redu i da ima dobre vaspitače, mislim da je bolje da se u vezi s tim ponašate samouvereno i odlučno i objasnite mu da sva deca idu u obdanište svakog dana. Dugoročno gledano, bolje je da dete preraste svoju nezavisnost nego da joj se preda. Ako je očigledno da se dete iskreno užasava odlaska u obda-nište, o tome treba porazgovarati sa stručnjakom za dečje mentalno zdravlje.

905. Reakcije kod kuće. Nekoj deci su prvi dani i nedelje u obdaništu jako naporni. Velika grupa, novi drugari i nove aktivnosti doprinose da se kući vraćaju nervozna i iscrpljena. Ako je vaše dete u početku jako umorno, to ne znači da ne može da se prilagodi već samo da neko vreme morate da pravite određene kompromise, dok se ne navikne na ritam. Porazgovarajte s vaspitačima da li bi možda bilo dobro da privremeno skratite njegov dnevni boravak u obdaništu. U nekim slučajevima, najbolje rešenje je da dete dovodite u obdanište sredinom prepodneva. Manje je pogodno da ga u to doba odvo-dite kući, jer će možda nerado otići usred najveće igre. Problem umora u prvim nedeljama u celod-nevnom obdaništu dodatno se komplikuje činjenicom da je određeni broj dece suviše razigran ili suviše nervozan da bi spavao u predviđeno vreme. Rešenje ovog privremenog problema može biti i u tome da jedan ili dva dana nedeljno dete ostaje kod kuće. Neka mala deca koja pođu u obdanište tamo uspevaju da zadrže kontrolu nad sobom uprkos umoru, ali se zato kod kuće totalno raspuste. Za to vam je potrebno dodatno strpljenje i razgovor s vaspitačem.

326


Školovan vaspitač treba da bude, i obično jeste, osoba puna razumevanja. Roditelj ne treba da okle-va da porazgovara s njim o problemima deteta, bez obzira imaju li ili nemaju veze s obdaništem. Vaspitač obično ima svoje mišljenje o tome, a i verovatno se ranije sretao s istim problemima.

906. Kako da postignete da se i u vašem kraju otvori obdanište. To nije nimalo lako. Vaspitači, oprema, prostor - sve to košta. Dobra obdaništa nikad nisu jeftina, jer jedan vaspitač može zadovo-ljavajuće voditi računa samo o malom broju dece. Tamo gde nema obdaništa koja otvaraju nadležne službe za brigu o deci, obično se otvaraju mala obdaništa u privatnim kućama, u kom slučaju nema nikakvih dotacija od strane grada ili države i roditelji snose pune troškove. Neke crkve otvaraju obda-ništa u svojim prostorijama, a često to čine i fakulteti koji obučavaju vaspitače, radi obuke studenata. Dugoročno gledano, samo na insistiranje gradana biće otvoreno dovoljno obdaništa.

Putovanje s decom 907. Putovanja izvlače ono najbolje i najgore u porodicama. Vreme provedeno u zajedničkoj

potrazi za avanturama, zabavom i zadovoljstvima uvek je korisno za sve. Cela porodica voli kad se roditelji pretvore u stručne vodiče koji svojoj radoznaloj deci pokazuju mesta o kojima su dotad samo učila u školi.

Medutim, deca mogu da počnu s čarkama u kolima, pogotovo kad im dosadi vožnja. Nekome se uvek pripiški, čak i ako je poslednji put kad ste stali izričito odbilo da ide u toalet. Svi su smislili neki drugi plan: neko ne bi da putujete dalje od prve varoši na koju usput naiđete; neko insistira da istog časa stanete; neko voli da kampujete na otvorenom; neko više voli da prespavate u udobnom, čistom motelu; neko će vas probuditi pre zore, da slučajno ne zakasnite na godišnji odmor; neko hoće da ga ostavite da dugo spava (konačno, je li raspust ili nije?). Prepirke i različita mišljenja zahtevaju izričite i jasne stavove roditelja.

Da biste osigurali da vaše porodično putovanje prođe kako valja, evo nekih saveta:

908. Hrana za bebu. Najpogodniji način hranjenja bebe na putu jeste dojenje. Jedini potencijal-ni problem je smanjeni dotok mleka, ukoliko se ne pridržavate pravila da pijete dovoljno tečnosti i malo se opustite.

Ako bebu hranite iz bočice, morate više da planirate unapred i da znate koliko dugo nećete biti u prilici da koristite frižider. Kupite instant-formulu, spremnu za korišćenje, koja se već nalazi u bočici za jednokratnu upotrebu. Tako nema potrebe za frižiderom, ni za pranjem ili sterilizovanjem bočica. Jesu skupe, ali verovatno nećete provesti toliko dugo u putu da nećete moći da podnesete trošak. Formula u prahu je jeftinija. Vodu i prah možete unapred odmeriti, u zasebnim posudama, i izmešati neposredno pred hranjenje deteta.

Većina čvrste hrane treba da bude u teglicama. Bilo bi najbolje da ih držite na hladnom, recimo u ručnom frižideru. Bebu možete da hranite direktno iz teglice. Ako nemate ručni frižider, ostatak obavezno bacite. Ako ga imate, načeta teglica može da se drži osam do dvanaest časova. Posle toga je bacite. Nemojte pokušavati da se u putu držite uobičajenog rasporeda u vezi s vrstama hrane. Jedno-stavno ponesite dovoljno onoga što beba najradije jede i najlakše vari. Mnoge bebe u putu jedu manje nego kod kuće. Nemojte ih siliti da jedu, čak i ako pojedu mnogo manje nego inače. Možete pokušati s manjim, a češćim obrocima.

909. Hrana za malu decu. Bolje je da im ne dajete ništa na šta nisu navikla. Kad jedete negde usput u restoranu, naročito izbegavajte kolače i peciva s kremastim filovima, mlečne pudinge, hladna pečenja, hladnu ribu, hladna jaja i penaste prelive za salatu, uključujući i sendviče i salate u kojima se nalaze. Ukoliko se njima nebrižljivo rukuje ili ako se ne drže u frižideru, ove namirnice se lako konta-miniraju otrovnim bakterijama. Bolje se držite kuvanih jela, voća koje ste sami oljuštili i pakovanih krekera. Naravno, možete i kod kuće pripremiti sendviče od kikiriki putera i voćnog želea. Čak i ako očekujete da će dete jesti u usputnim restoranima, ili da će pojesti obrok koji se dobija u avionu, pone-site nešto sa sobom, za svaki slučaj. Najbolje je da to bude nešto što ne mora da se drži u frižideru.

327


910. Tečnosti. Blaga dehidracija je uobičajena pojava na putu, ne samo zbog prevelike vrućine već i zbog duge vožnje ili leta. Cela porodica treba često da uzima tečnost (i često da staje zbog kraćih odmora).

911. Spakujte neophodan medicinski pribor. Budite spremni za slučaj manjih boljki, posekoti-na i ogrebotina. Predlažem da sa sobom ponesete sledeće: zavoje, antibiotsku mast, pincetu (za odstra-njivanje iveraka koji se zabodu u kožu), sirup od ipekakuane (za indukovanje povraćanja ako dete pojede nešto što nije trebalo), ono što obično koristite kad mu se zapuši nos, paracetamol (za povišenu temperaturu i bolove), belo sirće i alkohol za utrljavanje (mešavina pola-pola je odlična za temperatu-ru), steroidni krem (za svrbljive osipe, od otrovnog bršljana i slično) i dovoljno sredstva za zaštitu kože od sunca. Naravno, spakujte i dovoljnu količinu bilo kog leka koji dete već uzima i proverite da li je primilo sve potrebne vakcine (obavezno ponesite sa sobom knjižicu s potvrdom o primljenim vakci-nama). Za svaki slučaj, ponesite telefonski broj svog i dečjeg lekara.

912. Razonoda. Kad putujete s malim detetom, ne zaboravite da ponesete sa sobom plišane igrač-ke i ćebence koje vaše dete obično nosi sa sobom u krevet. Oni će mu biti dodatna uteha na putu. (Vo-dite računa da ih obeležite svojim imenom i adresom.) Pored omiljenih igračaka, mudro je da sa sobom ponesete i nekoliko novih, koje će ga dugo zaokupljati: automobilčiće ili minijaturni vozić, malu lutku s nešto odeće ili drugog pribora, bojanku ili slikovnicu za isecanje, novu slikovnicu, kartonske kuće ili druge sklopive predmete, blok za crtanje, olovke i bojice. U knjižari ćete naći mnoštvo divnih knji-ga koje mogu razonoditi vaše dete na putu. U nekima od njih ima kreativnih ideja za igre koje se mogu igrati bez posebne opreme. Ako mene pitate, svako dete starije od tri godine treba samo da spakuje u svoj ranac ono čime najviše voli da se zabavlja.

913. Higijenske potrepštine. Veliko pakovanje papirniih brisača i kutija papirnih maramica su obavezni. Bilo bi dobro da imate dve velike mušeme - da bište zaštitili dušeke od mokraće, ako se dete upiški u krevet, da biste pokrili pod ako malo dete jede u sobi ili ako beba sedi na podu, ili za prekri-vanje kreveta kad presvlačite bebu. Mokar peškirić, koji ćete u putu držati u kesi da bi zadržao vlagu, može da bude od velike pomoći, mada većina roditelja danas kupuje namenske vlažne brisače, u pako-vanjima specijalno pogodnim za putovanja. (Izbegavajte one koji sadrže alkohol i parfeme, jer mogu da iritiraju kožu.) Pelene za jednokratnu upotrebu mogu vam takođe dobro doći, iako ih možda inače izbegavate. Obavezno ponesite sa sobom omiljenu nošu svog deteta.

914. Putovanje kolima. Kad putujete kolima, bilo bi dobro ne samo da stajete onda kad je vreme za jelo, već i tokom prepodneva ili poslepodneva, da bi ste užinali i da bi se deca malo izjurcala okolo, možda po livadi ili nekom lepom gradskom parku, tamo gde ne morate stalno da ih upozoravate da ne izlaze na drum.

Izuzetno je važno da bebe putuju u za to predviđenim nosiljkama (vid. odeljke 554-564). Ako kod vašeg deteta ume da se javi putna bolest, možda će mu pomoći da ga stavite da sedi

dovoljno visoko da može da vidi napolje. Podstičite ga da gleda kroz prozor, radije nego da čita ili crta. Vaš lekar vam može prepisati neke lekove za sprečavanje putne bolesti.

Dobro pravilo za putovanje kolima jeste da već oko četiri poslepodne počnete da tražite pogodan motel sa slobodnim sobama, kako vam se ne bi desilo da satima vozite noću s umornom decom iza sebe. Mnogi vozači se zainate da predu odredenu udaljenost u jednoj etapi i odbijaju da stanu, iako je uveliko pala noć. Međutim, ako još pre polaska na put svečano obećaju da će stati u dogovoreno vre-me, veći su izgledi da ćete moći da ih urazumite. Nemojte zaboraviti da je drugi po redu uzrok auto-mobilskih nesreća (posle vožnje u pijanom stanju) vozač koji zaspi za volanom.

915. Saveti o putovanju avionom. Neke bebe i deca imaju problema s bolovima u ušima pri-likom uzletanja i sletanja aviona. Starijoj deci, koja shvataju da gutanje pomaže da se izbegne bol, možete dati nešto da piju (dobro je da u tu svrhu ponesete litar soka u kartonskom pakovanju) ili žvaću. Bebu treba probuditi neposredno pred sletanje i ponuditi joj da sisa ili pije iz bočice, kako bi gutala.

328


Ako je dete nazeblo, zamolite lekara da vam prepiše neki dekongestiv s produženim dejstvom koji možete dati detetu kako bi Eustahijeve trube ostale otvorene tokom celog putovanja.

Mišljenja o upotrebi dečjih automobilskih sedišta u ovom trenutku su protivrečna. Federalne vaz-duhoplovne vlasti tvrde da bi se gubilo više dečjih života ako bi kompanije insistirale da se za bebe i malu decu plaća zasebno sedište (na koje će se montirati dečje), jer bi se onda više porodica odlučivalo za putovanje kolima, za koje statistika kaže da je mnogo opasnije od putovanja avionom. Većina kom-panija će vam dozvoliti da bez posebne doplate iskoristite slobodna mesta. Dečje sedište treba da bude okrenuto unazad ako je dete teško oko 9 kilograma, napred ako je teško 9 do 18 kilograma, a ako dete ima više od 18 kilograma, treba da sedi na avionskom sedištu, vezano regularnim sigurnosnim poja-som.

916. U restoranu s malom decom. Većina dece postane nemirna dok^eka da porodica bude pos-lužena, sem ako to nije neki restoran s brzom hranom. Mada tu i tamo ima restorana koji imaju kutak u kojem se deca mogu zabaviti dok čekaju na jelo, najbolje je da im ponesete bojanku ili sveščicu da mogu da crtaju i tako prekrate vreme čekanja. Time mogu da se zabave i posle jela i puste roditelje da na miru popiju kafu. (Dete kome je dosadno i počne da jurca okolo po restoranu može uznemiravati ostale goste, a nije retko ni da se povredi ili nešto polomi.) Za bebu možete da ponesete hranu od kuće.

Odnosi s bakom i dekom 917. Bake i deke mogu da budu od pomoći mladim roditeljima na sve moguće načine. Unuci

za njih mogu predstavljati izvor velikog zadovoljstva. Često se setno pitaju: „Zašto u vlastitoj deci nisam uživala ovoliko koliko u unučetu? Valjda sam se suviše trudila i osećala samo odgovornost."

U mnogim delovima sveta, bake se smatraju stručnjacima, a mlada majka je sigurna da od svoje majke uvek može da zatraži savet ili pomoć. Kad majka gaji ovakvu vrstu poverenja u baku, onda od nje može da dobije ne samo savet nego i utehu. U našoj zemlji, međutim, mlada majka je često sklona da se pre obrati lekaru, a nekim ženama na pamet ne pada da se posavetuju sa svojom majkom. To je delom stoga što smo naviknuti da se u vezi sa svojim ličnim problemima savetujemo s profesionalci-m a - lekarima, psiholozima, bračnim savetnicima, socijalnim radnicima, psihoterapeutima, sveštenici-ma. Takođe, uzimamo zdravo za gotovo da znanje danas brzo napreduje i često mislimo da onaj ko je pre dvadeset godina znao kako se nešto radi danas zaostaje za vremenom.

Pravi razlog je zapravo to što su mnogi mladi roditelji samo malo odmakli od perioda adolescen-cije. Žele da dokažu svetu i sebi da su u stanju da upravljaju vlastitim životom. Možda se boje da će im roditelji govoriti šta da rade, kao da su još uvek zavisni od njih, i ne žele da se vrate u taj položaj.

918. Tenzije su normalne. U nekim porodicama, odnosi između roditelja i baka i deka su vrlo harmonični. U nekim, malobrojnijim, postoje velika neslaganja. U drugima, pak, postoje neke manje tenzije, najčešće u vezi s negom prvog deteta, ali one vremenom i prilagođavanjem izblede.

Srećna i prirodno samopouzdana mlada žena bez problema se obraća svojoj majci za pomoć onda kad joj je potrebna. A kad baka nešto predloži, majka to usvaja, ako smatra da je predlog dobar, ili taktično odbija i postupa onako kako smatra da je najbolje.

Međutim, većina mladih roditelja u početku ne poseduje tu vrstu samopouzdanja. Poput gotovo svih ostalih početnika, osetljivi su u vezi s mogućim nedostacima, a kritiku shvataju kao uvredu.

Većina baka i deka dobro pamti sebe u tim godinama i pokušava da se ne meša. S druge strane, imaju iskustva, znaju da su naučili da rasuduju i veoma vole svoju unučad, tako da ne mogu a da nema-ju svoje mišljenje. Vide iznenađujuće promene u odnosu na vremena kad su oni brinuli o bebama -fleksibilan raspored obroka, kasnije uvođenje čvrste hrane, kasnije privikavanje na upotrebu toaleta. Čak i kad prihvataju nove metode, smeta im ono što smatraju njihovim preterano revnosnim prime-njivanjem. (Kad i sami budete imali unuče, verovatno ćete bolje razumeti šta hoću da kažem.)

Mislim da mladi roditelji mogu da imaju najnormalnije odnose s bakama i dekama ako im dozvo-ljavaju ili čak traže od njih da kažu svoje mišljenje. Iskreni razgovori su, naposletku, prijatniji od uvi-jenih nagoveštaja ili nelagodnog ćutanja. Majka koja je sigurna da pravilno postupa s bebom može da kaže: „Jasno mi je da ti se ovaj metod ne čini ispravnim, ali popričaću ponovo s lekarom, da budem

329


sigurna da sam shvatila njegova uputstva." To ne znači da se majka predaje. Ona svakako zadržava pravo da na kraju sama odluči. Ovim samo pokazuje da shvata da baka ima dobre namere i da je oči-gledno zabrinuta. Razumna mlada majka će odagnati bakine sumnje, ne samo u vezi s trenutnim prob-lemom, već i sa svim budućim problemima.

Baka može da pomogne majci tako što će pokazivati da ima poverenja u nju i prihvatati njene metode koliko god može. Tako će majka uvek rado potražiti njen savet kad je u dilemi.

Kad se deca ostavljaju na čuvanje baki i deki, bilo na pola dana ili na dve nedelje, treba da pos-toje iskreno razumevanje i razuman kompromis. Roditelji moraju imati poverenja da će deca biti zbri-nuta u skladu s njihovim stavovima o svim važnim stvarima - da, na primer, neće biti primoravana da jedu hranu koju ne vole, postiđivana ako ne zatraže nošu na vreme ili plašena policajcima i baucima. S druge strane, nije pošteno ni očekivati da će se deka i baka pridržavati baš svih stavova svoje dece kao Svetog pisma. Deci neće škoditi da pokazuju malo više poštovanja prema baki i deki (ako oni tako žele), da jedu prema malo drugačijem rasporedu, ili da budu čistija ili prljavija. Ako se roditeljima ne dopada način na koji njihovi roditelji brinu o svojoj unučadi onda, razume se, ne treba ni da traže da vode brigu o njima.

919. Neki su roditelji osetljivi na savete. Ako su mlada majka ili otac celog života bili izloženi kritikama svojih roditelja, postoji opasnost da naraste tenzija veća od prosečne. To neizbežno dovodi do toga da je mlada majka u duši nesigurna u sebe, istovremeno ispoljavajući i netrpeljivost prema neodobravanju i namrgođenu rešenost da demonstrira svoju nezavisnost. Moguće je da će vrlo odušev-ljeno prihvatati nove filozofije o vaspitanju dece i veoma insistirati na njima, zato što joj se čine kao zdrava promena u odnosu na ono što ona pamti. Ujedno, to je i način da dedi i babi pokaže koliko su staromodni i da ih malo nasekira. Natezanja oko teorija su zabavna kad ste ljuti na protivnika. Jedina nevolja je što se upravo vaspitanje deteta našlo kao municija koja pogoduje obema stranama. Sve što hoću da kažem jeste da bi roditelji koji stalno nerviraju baku i deku trebalo da se zapitaju da li to možda i nesvesno rade namerno.

920. Diktatorski nastrojena baka. fma baka koje su jednostavno tako sazdane: oduvek su bile diktatori prema rođenom detetu i ne mogu da prestanu čak ni sad kad je njihovo dete i samo postalo roditelj. Takvom mladom roditelju je u početku prilično teško da sačuva prisebnost. Na primer, kćerka se užasava saveta. Kad ga dobije, to je ljuti, ali se ne usuđuje da pokaže šta oseća. Ako prihvati savet, oseća se podređenom. Ako ga odbije, oseća se krivom. Kako, onda, mlada majka u ovakvoj situaciji može da zaštiti sebe? Čini se da će to morati da uradi vlastitim snagama. Na neki način i mora, ali to se može raditi postepeno.

Pre svega, mora staino da podseća sebe da je ona sada majka i da treba da o bebi vodi brigu onako kako ona misli da je najbolje. Ukoliko je navedena da posumnja u vlastite metode, neka se obrati le-karu za savet i podršku. Svakako da ima pravo na podršku svog supruga, pogotovo ako je njegova majka ona koja se meša. Ako on u odredenoj situaciji smatra da je njegova majka u pravu, mora biti u stanju da to kaže svojoj supruzi, ali da istovremeno pokaže majci da se slaže sa suprugom oko toga da ne žele da se iko meša.

Mlada majka će bolje proći ako postepeno shvati da nema potrebe da se povlači pred bakom i da se boji da je sasluša, jer obe te reakcije otkrivaju, na neki način, da se ona oseća suviše slaba da joj se suprotstavi. Može da nauči i nešto još teže - kako da u sebi ne proključa od ljutine iii kako da ne eksplodira u neprikrivenom izlivu besa. Ima pravo da se naljuti - reći ćete, i bićete u pravu. Međutim, prigušivana ljutnja i izlivi besa jesu znaci da je već suviše dugo poslušna, iz straha da će naljutiti baku. Baka-diktator obično oseća ove indirektne znake straha i koristi ih. Majka ne treba da se oseća kri-vom kada naljuti svoju majku, ako već dode dotle. Zapravo, nije neophodno pobesneti na baku - ba-rem ne više od jedan ili dva puta. Majka mora da nauči da odmah, potpuno ležerno i samouvereno, odbrani svoje stavove pre nego što se naljuti: „Lekar mi je rekao da je ovako hranim" ili „Volim da bude što je moguće laganije obučena" ili ,,Ne želim da dugo plače." Miran i samouveren ton obično je najefikasniji način da baka bude ubeđena da majka ima hrabrosti da zastupa vlastita stanovišta.

U ovim povremenim situacijama koje sadrže mnogo neprestane napetosti, često pomaže da rodi-telji, a ponekad i baka i deka, konsultuju profesionalca - mudrog porodičnog lekara, psihijatra, soci-

330


jalnog radnika ili razboritog sveštenika - ali u odvojenim razgovorima, kako bi i jedni i drugi mogli da predstave stvar onako kako je oni vide. Na kraju mogu da dođu svi zajedno, na završni razgovor. U svakom slučaju, treba shvatiti da, na kraju krajeva, odgovornost i pravo odlučivanja pripadaju roditelji-ma.

331

NOVA PITANJA: PRIPREMA ZA DVADESET PRVI VEK

Naša deca su naša budućnost 921. Zašto su nam potrebna deca puna ideala? Detetu vaspitanom tako da ima ideale, u dvade-

set prvom veku neće nedostajati mogućnosti da ih primeni. U našoj zemlji i u celom svetu ima ogrom-nih i zastrašujućih problema. Oslanjajući se na inicijativu i materijalizam, ostvarili smo čuda u oblasti tehnologije. Ali, mada su naše fizičke potrebe zadovoljene, sve je očiglednija ružna istina da smo mi u SAD malo napredovali u pogledu odnosa među ljudima, duhovnog spokoja ili svetske sigurnosti. Naše stope razvoda, samoubistava i zločina medu najvišima su u svetu. Naši međurasni odnosi su var-varski - prava sramota za jednu zemlju koja se pretvara da veruje u slobodu, jednakost i u Boga. Ima tako mnogo siromaštva i demoralisanosti u zemlji koja bi za godinu dana mogla sve to uspešno da reši, kad bismo se samo suočili sa svojim odgovornostima. Milioni dolara troše se na to da bi nas ubedili da kupujemo automobile s pet puta više konjskih snaga nego što je potrebno, i da bismo kupovali ci-garete koje izazivaju rak.

Znamo fantastično efikasne načine proizvodnje hrane, ali držimo proizvodnju na niskom nivou, uprkos činjenici da na svetu danas ima više gladnih nego ikad ranije u istoriji.

Imamo ogromnu zalihu najopasnijeg oružja koje je ikad postojalo na svetu. Mada je hladni rat okončan, stalno nam preti opasnost od potpunog uništenja, naročito usled slučajnog lansiranja projek-tila. Zbog svoje snage, često se arogantno mešamo u poslove drugih nacija i izazivamo mržnju celog sveta.

Jedina stvarna nada koju imamo, kako ja to vidim, jeste pre svega da svoju decu podižemo usa-đujući im osećanje da na ovom svetu nisu zbog svog vlastitog zadovoljstva, već prvenstveno zato da bi služila drugima. Deca su ponosna kad veruju da mogu da budu istinski korisna i dorašće tom iza-zovu. Ovakav stav im se može uliti još dok su veoma mala. Čak se ni devetomesečnim bebama ne bi smelo dopustiti da čupaju majku za kosu ili je ujedaju za lice. One mogu da nauče da joj duguju poštovanje. Deci staroj između jedne i dve godine nikako se ne bi smelo dozvoliti da namerno lome svoje stvari ili da ih razbacuju po celoj kući. Sa dve godine, od njih se već može očekivati da bez po-sebnog opominjanja pomognu u sakupljanju svojih igračaka. Trogodišnjacima mogu da se dodele neke sitne dužnosti, kao što je postavljanje stola ili pražnjenje korpe za otpatke, iako time roditeljima neće uštedeti mnogo posla. Sa sedam ili osam godina, treba svakodnevno da obavljaju neka istinski koris-na zaduženja. Kao adolescenti, mogu da volontiraju u bolnicama i drugim ustanovama ili poučavaju mlađu decu.

Kroz porodične razgovore, deca treba da saznaju o zabrinutosti svojih roditelja zbog problema sredine u kojoj žive, cele nacije, sveta. Treba da vide kako njihovi roditelji direktno doprinose rešenji-ma tako što učestvuju u radu lokalnih grupa i odbora.

Deca u školi ne treba da uče samo o velikim dostignućima svoje nacije, već i o njenim nedostaci-ma i greškama. Škola treba da bude puna dece različitih rasa i porekla, ne samo zbog pravednosti prema manjinama, već zato da bi sva deca naučila da se međusobno poštuju i slažu. Srednjoškolci i studenti, pripremajući se za svoja buduća zanimanja, treba da utroše malo vremena na analiziranje nerešenih problema u oblasti koju su odabrali - ljudskih kao i tehničkih. Mislim da je važno i to da mladi, dok su još u školi, volontiraju ili za platu rade pola radnog vremena na poslovima pomaganja ljudima koji imaju ozbiljnih životnih problema, a da zatim u školi razgovaraju o tim problemima, kako ne bi formirali kritičan ili omalovažavajući stav prema onima koji se razlikuju od njih.

332

Nova pitanja: priprema za dvadeset prvi vek

Superklinci

922. Možete li da stvorite superklince? Razume se, kad je dete zanemareno ili konstantno igno-risano - „Koliko sam ti puta rekao da prestaneš da me gnjaviš tim svojim zapitkivanjem?" - njegov duh i um neće se u potpunosti razviti.

S druge strane, ustanovljeno je da možete, ako se dovoljno potrudite, da naučite dvogodišnje dete da čita ili jednogodišnje da prepoznaje slova na kartama za učenje azbuke. Neki roditelji - naoružani nadom da sve što je potrebno jesu odgovarajuće igračke od najranijeg detinjstva i odgovarajuća men-talna stimulacija kod kuće i u školi - pokušavaju da stvore briljantno dete, zrelije u odnosu na svoje vršnjake. Mislim da je ova vrsta roditeljske ambicije pogrešna i da postoje šanse da se rđavo završi, makar bila i shvatljiva u zemlji u kojoj se inteligencija tako visoko kotira, a kompjuterski stručnjaci kao da drže ključeve kapija budućnosti.

Mentalni kapacitet je samo jedan od aspekata ličnosti i lako može da podrije njene šanse da uspe u životu, ukoliko nije u ravnoteži s duševnom toplinom i zdravim razumom. Kad se roditelji usred-srede isključivo na intelekt, mogu od svog deteta napraviti jednostranu osobu koja se neće uklapati ni na jednom radnom mestu niti nalaziti bilo kakvu radost u životu.

923. Sta podstiče normalan, mnogostrani razvoj - emocionalni, društveni i intelektualni? Bebama i deci je urođeno da se s poverenjem okreću ljudima i stvarima. Privrženi roditelji, posmatra-jući i izazivajući svoju bebu da se osmehne, na njene prve osmehe oduševljeno reaguju vlastitim osme-sima, klimanjem glave i izjavama ljubavi. Svakodnevno ponavljanje tog prizora tokom više meseci, uz zagrljaje, tešenje kad je tužna i hranjenje kad je gladna, stalno.kod bebe pojačavaju osećaj da je dobro zbrinuta. Ova prva osećanja formiraju osećaj osnovnog poverenja na temelju kojeg se kasnije izgra-đuju svi budući odnosi s drugim ljudima. Čak i interesovanje deteta za razne stvari i njegova kasnija sposobnost da izlazi na kraj s idejama i konceptima, u školi i na radnom mestu, poticaće iz ovog teme-lja izlivenog od ljubavi i poštovanja.

Sa jednom ili dve godine deca sazrevaju nastojeći da kopiraju postupke svojih roditelja, a roditelji taj njihov razvoj podstiču pokazujući svoje zadovoljstvo svakim, i najmanjim dostignućem. Tako se, recimo, u drugoj godini proširuje rečnik deteta. Sa tri godine, deca postaju intenzivno radoznala u vezi sa svim što vide ili čuju i traže od roditelja objašnjenja i ohrabrenje. Između treće i šeste godine, deca emocionalno i intelektualno sazrevaju nastojeći da se uobliče po uzoru na svoje voljene roditelje. Kako postaje starije, odvija se prirodna međuigra između deteta koje širi ruke da zagrli ceo svet i osećajnih i ljubavlju ispunjenih reakcija roditelja, a ona je oduvek bila dovoljna da stvara pametne, sposobne i druželjubive mlade ljude koji umeju da vole. Nisu neophodni nikakvi specijalni časovi i posebna opre-ma, barem dok ne krene u školu.

Ako pokušate da kroz vlastita interesovanja i inicijativu napravite „superdete", možete ga izner-virati i naterati da vam se usprotivi. Vrlo je moguće da ćete uspeti jedino da od svog deteta napravite jednostranog robota.

Isti rizik postoji, ja mislim, ako preterano naglašavate ljupkost male devojčice ili se previše tru-dite da od dečaka napravite atletu. Deca treba da rastu s osećanjem da ih poštujete zbog toga što su te-lom i duhom takva kakva jesu, a ne zato što su pametna, ljupka, mišićava ili muzikalna. Sasvim je u redu poštovati poseban talenat kod deteta, sve dok je on od sekundarne važnosti.

Kompjuterska pismenost 924. Dileme nema: vaše dete treba da odrasta uz poznavanje kompjutera. Pojava personalnih

kompjutera je izmenila način na koji dobijamo informacije, držimo pod kontrolom svoje finansije i kućna zaduženja, komuniciramo jedni s drugima, stupamo u kontakt s medijima i pišemo naučne ra-dove i pisma. Postoje jako dobri razlozi da verujemo da smo tek zagrebali površinu. U dvadeset prvom veku kompjuteri će u našim životima verovatno igrati još veću ulogu, i kod kuće i na radnom mestu.

Dete za koje su kompjuteri nepoznanica biće kao turista u stranoj zemlji koji ne zna jezik. Teško će dobijati ono što želi i uvek će morati da traži tuđu pomoć. Štaviše, osposobljavanje za upotrebu kompjutera donekle podseća na učenje govora. Jednako kao sa učenjem govora, što pre dete počne, to

333


bolje. Tada pravila korišćenja kompjutera postaju njegova druga priroda i ono lako stiče znanja o nji-hovom sofisticiranijem korišćenju.

Upotreba kompjutera je za malo dete ujedno i poučavanje iz logike, koje podleže odredenim pra-vilima. Čim shvati pravila rukovanja kompjuterom, stvari se uvek odvijaju na izuzetno sređen način. Svaka greškaje neizbežno greška samog deteta, što ono vrlo brzo shvata. Do njega je tada da se pridr-žava pravila ako hoće uspešno da odigra igricu. Ova vrsta direktnog i logičnog uzroka i posledice jeste poučna lekcija za malu decu koja se bore da ovim konceptom ovladaju u mnogo više zbrkanom i manje logičnom stvarnom svetu.

Ako možete, predložio bih vam da kupite kompjuter i naučite da ga koristite. Postoje divni inter-aktivni programi koje možete da kupite, privlačni i dovoljno jednostavni za svako malo dete, a i vi ćete uživati koristeći ih zajedno s njim. Ova vrsta zabave i igranja pomoću kompjutera pomoći će vašem detetu da se opusti i nauči osnovne stvari, kao što su gde treba da pokaže strelicom i klikne mišem, što može da bude već u uzrastu od tri ili četiri godine.

Ako vam je kompjuter suviše skup, ne bih previše brinuo zbog toga. Nije kasno da se dete s njim upozna kad krene u školu. Proverite da li škola u koju nameravate da upišete dete predviđa kompjuter-sko opismenjavanje kao deo svog nastavnog programa.

925. Ima više načina da deca upotrebljavaju (i zloupotrebljavaju) kompjuter, tako da njego-vo korišćenje zahteva određeno nadgledanje i usmeravanje s vaše strane (vid. odeljke 928-930, o Internetu). Kompjuter je zaista čudesno sredstvo za saznavanje informacija. Enciklopedije, geografske karte i rečnici dostupni su jednim klikom miša. Odličan je i za pisanje radova i referata za školu i osta-lih stvari koje zahtevaju pisanje i obradu teksta. Neki dečji softveri su vrlo edukativni i čine učenje zabavnim tako što ga inkorporišu u pametne, interaktivne igre. Ambiciozno dete može čak da nauči i kako da programira kompjuter i upozna se s njegovim tajanstvenim unutrašnjim mehanizmom. Sve je to divna priprema za biznis i zadovoljstvo novog doba. Međutim, ja svom detetu ne bih dozvolio da postane toliko opsednuto kompjuterom da nema vremena za prijatelje, igranje ili čitanje. Ograničite mu vreme.

Kompjuterske igrice 926. Svet kompjutera ima i svoju mračnu stranu. Govorim o većini kompjuterskih igrica.

Uglavnom su to varijacije na temu ubijanja (upucavanjem, laserima, karate udarcima, mrcvarenjem i sakaćenjem, prebijanjem) loših momaka. Te igrice su nemaštovito „unapredeni" nasilni crtaći kojima su vikendom krcati TV programi za decu. Najbolje što se o njima može reći jeste da mogu da pomognu podsticanje koordinacije ruka-oko kod dece. Najgore što može da se kaže je to da odobravaju i čak podstiču agresiju i nasilne reakcije na konfiikt. Medutim, ono što se može reći s mnogo većom sigur-nošću jeste sledeće: kompjuterske igrice su neizmerno veliko traćenje vremena.

Neka deca postaju gotovo zavisna od ovih zaglupljujućih „napucaj ga sad" kompjuterskih igrica. Dobra vest je da takva deca po pravilu manje gledaju nasilne TV programe. Loša vest je da pasivno gledanje crtaća punih nasilja biva zamenjeho interaktivnim učestvovanjem u nasilnim crtaćima. Možda to jeste nekakvo majušno poboljšanje, ali je i dalje nezdrava razonoda za decu.

Vaš zadatak u vezi sa igricama je uglavnom isti kao i s gledanjem televizije: pomozite detetu da odabere odgovarajuće igrice i ograničite vreme koje može da provodi igrajući ih. Koje su igrice prih-vatljive? One kroz koje dete može nešto da nauči, koje informacije saopštavaju na interaktivan i zaba-van način. Ostale, mada u suštini nemaju edukativnu namenu, oslanjaju se na intelektualne veštine (kao što je dešifrovanje naznaka) da bi se postigao cilj. Predlažem da kupite neke od brojnih dobrih vodiča za roditelje, koji opisuju i ocenjuju softver za decu.

927. Koliko dugo treba puštati dete da u toku dana sedi pred kompjuterom? To, razume se, zavisi od samog deteta, njegovog uzrasta, svrhe korišćenja kompjutera i da li zbog toga zanemaruje ostale važne delove svog života, kao što su porodični odnosi, prijateljstva i izmišljanje igara.

Uopšte, kad su mala deca u pitanju, najbolje je da kompjuter koriste isključivo uz prisustvo nekog starijeg. Što su veća, biće i nezavisnija, ali vama svejedno ostaje da nadgledate, ograničavate vreme i

334


pobrinete se da se kompjuter koristi u konstruktivne svrhe. U životu postoji mnogo toga, pored komp-juterskih igrica. Želeo bih da moje dete jurca napolju, nalazi drugare i bučno se zabavlja. Ne možete da primorate dete na takve aktivnosti, ali možete strogo ograničiti vreme koje provodi za kompjuterom i videti da li će to dovesti do ravnoteže u njegovim aktivnostima. Ako ne dovede, znajte da ste dali sve od sebe i zadovoljite se time što u kući imate jednog kompjuterskog čarobnjaka.

Krstarenje Internetom Pretpostavimo da vam dete večeras kaže: „Vidimo se kasnije. Odoh ja u svoj čudan i divan grad.

Vratiću se za sat ili dva." Shvatate da je taj grad poznat po tome što ima sve: nove ljude koje možete da upoznate, neograničen broj mesta na koja možete da odete, muzeje sa svim zamislivim (i nekim nezamislivim) postavkama.

928. Kako da reagujete? Pošto se stiša vaš početni napad panike, treba prvo da razmislite koliko je vaše dete zrelo. Može li zaista samo da upozna tako veliki grad? Ako može, možete li se pouzdati u njega da neće zalaziti na opasna mesta na kojima bi ga mogli povrediti? Koji su muzeji primereni za nekoga njegovog uzrasta? Kada će se vratiti?

Internet je upravo jedan takav grad. Kao odgovoran roditelj, voleli vi to ili ne, moraćete da ga upoznate. Za decu, Internet predstavlja uzbudljivu priliku za nezavisnost i slobodu, poput generalne probe za stvarnu posetu pravom velikom i nepoznatom gradu, ali uz manje opasnosti i mnogo prijatelja koji će im se usput pridružiti u njihovoj šetnji.

Vaša deca znaju da Internet omogućava lak pristup informacijama, u gotovo neograničenom broju domena. Njegov edukativni potencijal je neizmeran. Takozvane sobe za ćaskanje („četovanje"), u koji-ma ljudi mogu da učestvuju u diskusijama („okruglim stolovima"), mogu da pruže podršku od strane vršnjaka koji slično misle. Postoje čak i sobe za ćaskanje u kojima deca s teškoćama u razvoju mogu da razgovaraju s decom iz celog sveta koja imaju slične probleme. One su sredstvo za izlazak iz izo-lacije i stvaranje neke vrste globalnog sela. Nekoj deci sam taj aspekt mnogo pomaže i donosi im radost.

Međutim, uz te neosporne prednosti ide i opasnost, naročito za decu. Nažalost, kao i u stvarnom svetu, i u virtualnom svetu Interneta postoje pojedinci koji vrebaju na detinju nedužnost i nezrelost, ne bi li ih iskoristili u vlastite sebične svrhe. Dečje sobe za ćaskanje, na primer, mogu da se izrode u nepristojne monologe odrasle osobe koja se pretvara da je dete. Anonimnost koju pruža Internet eks-ploatatori dece mogu da iskoriste za svoje nečasne ciljeve. Pored toga, ambiciozno i pametno dete će, ako hoće, lako ući na sajtove posvećene nasilju i pornografiji.

Neki roditelji su tako zabrinuti zbog potencijalnih opasnosti koje donosi Internet da potpuno zab-ranjuju njegovo korišćenje. Mislim da je to greška. Deca će, na ovaj ili onaj način, na kraju ipak naučiti da putuju informativnom superstradom. Ako su dobro pripremljena i odgovorna, čeka ih prava riznica čudesnih iskustava. Ukoliko se, pak, ne upoznaju s upotrebom kompjutera, u smislu komuniciranja i sticanja informacija, to se kasnije može pokazati kao nedostatak - na radnom mestu i u društvu.

Ja bih pripremio dete za Internet, isto onako kako ga pripremate da čita knjige, vozi kola ili kaže ,,ne" drogama ili prevremenom stupanju u seksualne odnose. To je za vas još jedna šansa da ga zaštitite od opasnosti kojih nije svesno i da porazgovarate o onome što je važno za vašu porodicu u vezi s ko-rišćenjem tog zadivljujućeg novog izvora. Drugim rečima, imate još jednu priliku da svoje dete po-učite odgovornom donošenju odluka.

929. Naučite i sami ponešto o Internetu. Da biste obezbedili da Internet za vaše dete bude kon-struktivan, bezbedan i prosvećujući, treba da dozvolite da vas ono pouči o njemu ili ga upoznajte za-jedno. Na taj način, barem neko vreme, surfovaćete „Mrežom" zajedno, pričajući gde želite da idete i šta da vidite, šta da radite i šta da ne radite, i iznoseći svoja očekivanja u pogledu njegovih lepih mani-ra. Podelivši ovo iskustvo, imaćete mogućnost da porazgovarate o svemu na način koji će vam nedo-stajati ako se ne potrudite da ikad saznate nešto o Internetu. Saznaćete kakvih sve soba za ćaskanje i informativnih sajtova ima i kako oni rade. Ta bliskost će vam omogućiti da bolje prosudite koji sajtovi predstavljaju stvarnu pretnju za vaše dete, a kad ste vi neopravdano staromodni i nesigurni.

335


930. Odredite pravila za pristup Internetu. Da biste to uradili, evo nekih pitanja koja morate sebi da postavite:

• U kom uzrastu mogu da dozvolim detetu da bez nadzora krstari Internetom? Smatram da određeni nivo kontrole mora uvek da bude prisutan, čak i ako to znači samo da ćete povremeno baciti pogled na ekran dok je vaš tinejdžer ,,on - lajn". Deca koja upravo zalaze u tinejdžerske godine zahtevaju direktniji nadzor i diskusiju o tome šta ih zanima na Internetu. Ako su posre-di mlađa deca, treba da ste gotovo stalno pored njih. Ona, isto tako, treba da izbegavaju ćaska-nje na „Mreži", sem ako nisu direktno kontrolisana. Porazgovarajte s detetom o njegovim isku-stvima i iskoristite to kao mogućnost da izrazite uverenje u njegovu sposobnost da odgovorno koristi Internet.

• Koje je pošteno vremensko ograničenje? Vreme koje dete dnevno provodi na Internetu treba da ograničavate isto kao i gledanje televizije. Nije zdravo za dete da utone u virtualni svet svog kompjutera i zanemari stvarne, žive razgovore, iskustva i drugove.

Evo nekih pravila kojima morate da naučite decu: • Nikad ne davati lične podatke nekom preko „Mreže". To znači da dete nikad ne sme da daje

svoju adresu, telefonski broj ili ime svoje škole nekom koga ne poznaje. Ne sme da šalje svoje fotografije nikome koga nije i lično upoznalo. Šifra se nikad nikome ne odaje. Podsetite dete da su svi oni s kojima komunicira preko Mreže za njega zapravo potpuni stranci. S njima mora biti podjednako oprezno kao i sa svim nepoznatim ljudima na ulici.

• Porazgovarajte o postupku u slučaju neprimerene ili uvredljive informacije. To je prilika da zajednički utvrdite šta je u vašoj porodici prihvatljivo, a šta nije. Ako se pojavi poruka zbog koje se dete oseća nelagodno, treba ga posavetovati da bez odlaganja isključi kompjuter ili pre-đe na drugi sajt na Internetu. Takode, uvek treba to da vam kaže, kako biste mogli da mu objas-nite šta znači, a šta ne.

• Popričajte o bontonu na „Mreži". Podsetite dete da, kao i u svim ostalim situacijama, od njega očekujete da se prema drugima ponaša obzirno i pristojno. To znači, bez neprimerene ili neučti-ve komunikacije pod plaštom anonimnosti. Ako prekrši pravilo, privilegija bi mu mogla biti oduzeta.

• Razmotrite mogućnost korišćenja roditeljske kontrole na komercijalnim on-Iajn servisima ili kupovine programa za blokiranje. Mnogi on-lajn servisi nude roditeljima način da ograni-če deci pristup određenim sajtovima i sobama za ćaskanje. Slično tome, možete da kupite soft-ver koji omogućava slična ograničenja. Ima i softvera uz pomoć kojih uvek možete kasnije da proverite na koje sajtove je dete ulazilo.

Ovi programi su, da tako kažemo, tehnološke dadilje. Uz njih možete prilično da se opustite, pogotovo ako imate mlađe dete. Medutim, za stariju decu mogu da predstavljaju lako savladivu prep-reku koju očas mogu da uklone. Uz to, takva vrsta kontrole može da učini tabu-sajtove još izazovni-jim, poput zabranjenog voća. Poenta je u tome da nikakav softver ne može da zameni osećaj odgo-vornosti i sistem vrednosti koji usadite detetu, na osnovu kojih će samo donositi prave odluke. Za takvo dete, svet Interneta može da bude leteći ćilim na kome će se vinuti u čudesne nove svetove infor-macija i iskustava.

Alkohol i ostale droge 931. Važnost dobrih odnosa. Roditelji koji od samog početka imaju dobar odnos sa svojom de-

com ne moraju da brinu da će ona iznenada početi s upotrebom droge. Šta podrazumevam pod dobrim odnosima?

Prijateljstvo, pre nego diktatorsko prekorevanje. Uzajamno poverenje. Očekivanje najboljeg. Ot-vorenost u komunikaciji, bilo da je u pitanju ćaskanje o svakodnevnim događajima ili ozbiljna pitanja morala. Kad kažem ,,od samog početka", mislim na uzrast od dve ili tri godine. Teško je u periodu ado-lescencije nadoknaditi izgubljeno vreme.

336


Jedna važna porodična vrednost koja detetu pomaže da brodi ovim teškim vremenima jeste otvo-rena i jasna komunikacija. U nekim porodicama, određene teme - kao što je igranje drogama - pred-stavljaju tabu, jer bi samo njihovo pominjanje izazvalo oluju besa i anksioznosti kod roditelja, zbog čega se njihova deca nikad i ne usuđuju da ih pokreću. Ne dajte se prevariti; ne pričati o drogama i ne koristiti ih jesu dve dijametralno različite stvari. Staviše, izbegavanje razgovora o tome može čak i povećati verovatnoću upotrebe droge. Ono što se dešava jeste da dete odlazi kod nekog drugog da pri-ča o tome, obično kod prijatelja koji o tome imaju možda sasvim drugačije stanovište u odnosu na vaše. Ukoliko su kod kuće uvek otvorene mogućnosti za razgovor o svim mogućim temama, roditelji daju svojoj deci slobodu i mogućnost da odlučuju, očekuju da će se ona ponašati sve odgovornije i pričaju šta se u njihovom životu dešava dok rastu i sazrevaju. Prema tome, ako želite da vaše dete pravi mudre izbore, zaista morate da obezbedite dobru komunikaciju s njim.

Stoga, s jedne strane, treba da imate ležeran odnos; s druge strane, ni roditelj ni dete ne treba da se ustežu od pokretanja „nezgodnih" tema. Ne kažem da roditelj treba da tretira dete kao nekog svog odraslog prijatelja. To bi bilo previše za predškolsku i školsku decu, ali treba da podstiče i poštuje sve veću zrelost svoje dece u srednjoškolskom uzrastu. Takođe treba da od svojih adolescenata očekuje da na povećano poštovanje i slobodu uzvrate odgovornijim ponašanjem.

Biti roditelj znači biti zabrinut za decu - a mnogo je toga zbog čega valja biti zabrinut. Jedno istraživanje iz 1996. ukazuje da je prethodne godine 24 odsto osmaka i 40 odsto srednjoškolaca proba-lo zabranjene droge. Nekih 28 odsto srednjoškolaca su okoreli pušači, 80 odsto njih kaže da je proba-lo alkohol, a 30 odsto navodi da je bilo pijano (pet ili više pića zaredom) u periodu od dve nedelje koje su prethodile istraživanju.

932. Kultura droge. Američka deca se, kratko i jasno, podižu u kulturi droge: ako imate prbblem, uzmite pilulu. Odrastamo uz shvatanje da su droge legitimno rešenje mnogih problema.

Dok su mlada, deca imitiraju svoje roditelje. Mnogi roditelji imaju problema s alkoholom ili dro-gama ili se suviše spremno okreću upotrebi droga da bi rešili probleme bilo koje vrste. Ako deca vide da roditelji pribegavaju upotrebi droga, kao što su alkohol i sredstva za umirenje, možda će im biti lakše da opravdaju vlastitu upotrebu droge.

Što deca postaju starija, uticaj društvene grupe postaje sve važniji. Zalosno je, ali istinito, da su im u tom ranjivom periodu droge lako dostupne. Adolescencija je period kad se deca strahovito na-prežu da budu nezavisna. Droge im se čine trenutnim odgovorom na neke njihove potrebe. Mogu da doprinesu da se osete prijatnije i pomognu da ih prihvati krug u kojem se kreću.

933. Porast upotrebe droga. 1980-ih je upotreba marihuane, alkohola i duvana postepeno opada-la. Nedavne studije pokazuju da je u devedesetim prisutan značajan porast upotrebe droga. A deca po-činju sve mlađa.

Mnogo je razloga što tinejdžeri koriste droge. Važan uticaj na ovaj porast ima ekonomija, koja mnogim mladima nudi vrlo malo nade za budućnost. Danas u nekim delovima velikih gradova ima više nezaposlenih nego zaposlenih odraslih osoba, što mnoge mlade veoma obeshrabruje.

Veliki je broj i drugih faktora: opadanje važnosti porodice, povećana stopa razvoda, sve veći broj porodica u kojima oba roditelja rade van kuće, odsustvo oca iz kuće, nestabilni brakovi i niži prihodi samohranih majki - sve to ima uticaja na učestalost upotrebe droga. Osećanje beznada može da navede mnogu decu da odgovor potraže u drogama.

Tinejdžeri traže svoje mesto u svetu. Čini se kao da nedostaju mesta na kojima bi mogli steći sna-gu i odrasti.

Ovo je tlo na kome zloupotreba droga prosto cveta. Trebalo bi napomenuti da i pored toga što mnogi mladi eksperimentišu s drogama, ipak ne postanu svi ovisnici.

934. Različite vrste droga. „Droga je droga je droga". Pre svega, treba da imate na umu da je alko-hol droga koju adolescenti najčešće i teško zloupotrebljavaju. Ostale droge dobijaju više publiciteta, a izraz „droge i alkohol" navodi ljude na zaključak da alkohol nije droga. Alkohol, međutim, nanosi ti-nejdžerima više štete nego sve ostale droge zajedno. Mnogi od njih vide roditelje i ljude koji se po-

337


javljuju na televiziji kako piju, ali tu se retko prikazuju negativni efekti. Ti ljudi izgledaju tako glamu-rozno. To što je neka droga ilegalna (kao marihuana) ne znači da je njen potencijal da nanese zlo veći od droge koja je legalna (alkohol). Mladima saopštavamo zbunjujuću, zbrkanu poruku, tako da njima nikako ne ide u glavu ta nedoslednost u vidu dozvoljavanja da se neke droge ozakone, dok se neke druge, koje se čine manje štetnim, stavljaju izvan zakona.

Mladi takođe shvataju da nisu sve droge iste. Roditelji su skloni da ih trpaju sve u isti koš: he-roin, kokain, LSD, sve je to isto. Međutim, svaka droga je jedinstvena po efektima koje izaziva (neke vas uspavljuju i čine pasivnim, dok vas neke druge stimulišu i čine agresivnim), po potencijalu za stvaranje zavisnosti i uticaju na zdravlje (kokain može da izazove naprasnu smrt, ali čaša vina na dan može čak biti zdrava za srce).

Mi odrasli samo podrivamo svoj kredibilitet trpajući sve droge u isti koš ili tvrdeći da sve imaju jednak potencijal da nam nanesu zlo. Eksperimentisanje s marihuanom jednostavno nije isto što i eksperimentisanje s heroinom ili kokainom. Ako ih tretirate kao takve, vrlo verovatno ćete delovati beznadežno ,,aut" i naivni u očima upravo one osobe kojoj želite da pomognete - svog deteta.

935. Marihuana. Naše stanovište o marihuani se tokom poslednjih dvadeset godina izmenilo. Nekad smo govorili da je bezazlena jer ne izaziva fizičku zavisnost. Sada je drugačije, možda zbog toga što je sama biljka postala jača i koncentrovanija.

Mlađa deca više koriste marihuanu, jer ju je lakše kupiti i misle da je neškodljiva. Imaju snažnu želju da odjednom saznaju sve o životu - naročito njegove potencijalno opasne aspekte.

Mnoga deca, uz to, imaju i impuls da rizikuju - pokušavaju da urade stvari koje gotovo da nema-ju izgleda na uspeh, prihvataju opasne opklade, ponose se time što se satiru od posla, dokazujući tako svoju hrabrost. To je jedan od razloga što se odvažno hvataju cigareta dok istovremeno milioni odraslih pokušavaju da ih ostave.

U isto vreme, možda se potajno pribojavaju suočavanja š novim i teškim situacijama. Droga kao što je alkohol sigurno donosi obamiranje svih inhibicija, otklanjanje strahova i povećanje hrabrosti, dovoljno da navede mlado biće da suviše rizkuje - vođenjem ljubavi, recimo.

Upotreba marihuane spada u donekle drugačiju kategoriju u odnosu na alkohol i ostale opasnije droge. Veliki procenat mladih - čak starijih osnovaca i mlađih srednjoškolaca - probao ju je barem ne-koliko puta. Mada ona ne vodi obavezno upotrebi drugih droga, na nju se gleda kao na drogu ,,s kojom se počinje", onu koja može da navede korisnike da probaju i ostale droge.

Mnogi mladi ljudi koji koriste marihuanu ne čine to svakodnevno. O onim ne tako brojnim poje-dincima koji redovno puše marihuanu nekoliko puta na dan i nalaze se u stalnom stanju blage intok-sikacije ne treba misliti kao o ljudima uništenim marihuanom, već kao o osobama koje su izgubile osećaj za svrhu i traže utehu u marihuani, baš kao što neki drugi hronično zloupotrebljavaju alkohol i neke opasnije droge. Kod njih je prisutan gubitak ambicije i energije koji, tokom ove prekomerne upotrebe, može da ometa napredovanje tinejdžera kroz život: njegovo školovanje, rad, odnose s dru-gim ljudima. Nedavno su dokazana još neka oštećenja - sniženje nivoa polnih hormona i broja sper-matozoida kod muškaraca koji često i mnogo puše marihuanu, ometanje kratkoročne memorije i kon-centracije, kao i oštećenja pluća. Mladi prate novosti u vezi s marihuanom i gube poverenje u odrasle koji iznose preterane ili neosnovane tvrdnje.

Kao pitanje života i smrti, marihuana je mnogo manji zdravstveni rizik od pušenja duvana celog života, koji godišnje odnosi 400 000 života, i alkohola, koji ubija 100 000 ljudi godišnje, uništava po-rodice i onesposobljava desetine hiljada ljudi svake godine. Bez obzira na to, ne bi ni slučajno smeli da previđamo rizike i opasnosti koje sa sobom nosi upotreba marihuane.

936. Eksperimentisanje, zloupotreba, zavisnost. Postoji velika zavisnost izmedu lake upotrebe ili eksperimentisanja s drogama i njihove zloupotrebe. Većina tinejdžera je radoznala i želi da riziku-je. U društvu krcatom stresom i drogama, žele da eksperimentišu s drogama iz radoznalosti, ali i da bi zadovoljili neke svoje potrebe. Većina mladih tog uzrasta će popušiti „džoint" ili popiti nešto s druš-tvom na nekoj žurci preko vikenda. (Oko 80 odsto tinejdžera kaže da barem povremeno pije.)

338


Ako nadete malo marihuane u sobi svog deteta, to ne mora da znači da je ogrezlo u narkomaniji. Vrlo je moguće da je samo probalo, iz čiste radoznalosti, ili da samo povremeno puši.

S jedne strane, verovatno svi koji zloupotrebljavaju drogu počinju tako što je iz radoznalosti pro-baju. S druge strane, većina tinejdžera koja proba drogu posle nekog vremena prestaje i ne pretvara se u hronične narkomane. Budući da je barem polovina američkih tinejdžera u nekom trenutku probala neku ilegalnu drogu, nije od pomoći ako na eksperiment koji se jednom desio ili na samo povremenu upotrebu reagujete isto onako kako biste reagovali na hroničnu upotrebu. Štaviše, histerična i prete-rana reakcija na kratkotrajno flertovanje s drogama može da nanese više štete nego koristi. Ne kažem da je eksperimentisanje u redu, ali mislim da biste morali da shvatite da su i najbolji tinejdžeri danas radoznali i da flertuju s drogama. Ako se to desi, vaš je zadatak da porazgovarate s njima.

Imajte na umu da vrlo mali broj tinejdžera koji probaju drogu kasnije i nastavi s njenom upotre-bom. Ukoliko na pravi način, otvoreno, razgovarate s njima, ovaj izazov često pomogne detetu da poboljša svoje umeće donošenja odluka i upozorava ga na opasnosti od preuzimanja rizika. Ovo su lekcije koje se uče na onaj teži način, ali zato su vrlo korisne.

Većina dece, pre ili kasnije, preraste upotrebu droge. Počinju da uvidaju da je „skuplja dara nego mera". Ali ako im deca upotrebljavaju drogu, roditelji treba da se skoncentrišu na potencijalne prob-leme, kako bi sprečili ozbiljnu zloupotrebu droge ili zavisnost od nje.

Ozbiljna zloupotreba droge. Zavisnost i zloupotreba javljaju se najčešće kod mladih koji su do-nekle nezreli, sebični i pasivni, i koji imaju malo osećanja za pravac u životu.

Zavisnost od opasnih droga je ekstremna situacija i najvećim delom je ograničena na period od sredine adolescencije do oko tridesete godine, tokom kojeg mnogi pojedinci slepo pipaju u potrazi za identitetom - za mestom i aktivnom funkcijom u svetu.

Pre nego što se s tinejdžerom upuste u razgovor o drogama, roditelji treba da se naoružaju zna-njem o toj temi (ako je potrebno, uz profesionalnu pomoć), kako ne bi samo pridikovali i pretili. Odlična knjiga o ovome je „Nije dovoljno reći ne" (Saying No Is Not Enough), dr Roberta Švebela (Schwebel), u izdanju Newmarket Press iz Njujorka, 1998.

937. Sprečavanje zloupotrebe droge kod adolescenata. Vrlo je važno da razmotrite kako mo-žete da pokušate da zaštitite svoje dete od štetnih efekata česte upotrebe droge. Čak i njihova povre-mena upotreba treba da bude razlog za zabrinutost. Znamo, na primer, da su droge i alkohol odgo-vorni za najmanje polovinu smrtnih slučajeva u automobilskim nesrećama i vodeći uzrok smrti mladih, uzrasta od petnaest do devetnaest godina.

Ako pogledate lične probleme koji kod tinejdžera povećavaju rizik od ozbiljne zloupotrebe droge - roditelji koji koriste droge; depresija i drugi psihijatrijski problemi; nedovoljno samopoštovanje, anksioznost, osećaj bespomoćnosti; osećanje da nisu u stanju da kontrolišu dešavanja oko sebe - onda jedno od sredstava prevencije jeste podizanje srećne i zdrave dece. Naravno, upravo to i pokušavate.

Ako bih morao da odaberem jedno osnovno umeće koje bih ulio mladom detetu, kako bi smoglo snage da se odupre zloupotrebi droge, bilo bi to umeće dobrog odlučivanja, zasnovano na duboko usa-đenom sistemu vrednosti.

Deca koja umeju da donesu mudre odluke, uopšte uzev, jesu ona čiji im sistem vrednosti govori šta je dobro, a šta loše, i kojoj snaga karaktera omogućava da se odupru nagovaranju prijatelja da budu ,,kul" kao svi ostali. Eksperimentisati s drogama ili ne - to je prvenstveno stvar izbora.

938. Odlaganje početka. Istraživanja pokazuju da odlaganje početka upotrebe droge smanjuje i njihov štetan uticaj - to jest, što osoba kasnije počne da upotrebljava drogu, verovatno će i njene štetne posledice biti nešto manje.

To je stvar zdravog razuma: što je osoba starija, znači da je ovladala većim brojem razvojnih za-dataka i da će lakše podneti razne supstance. Prema tome, razmotrite sledeće preporuke:

1. Obeshrabrujte upotrebu droge sa stanovišta zdravlja. 2. Prihvatite da do izvesne upotrebe droge može doći, naročito s obzirom na kulturu droge i ono

što znamo o razvoju deteta. 3. Pokušajte barem da odložite početak eksperimentisanja s drogama.

339

Negđ decepo doktoru Spoku

939. Simptomi zloupotrebe droge. U početku nema očiglednih znakova, sem ako slučajno svo-jim očima ne vidite kako vam se dete drogira. Jedini način da saznate jeste kroz otvorenu komunika-ciju.

Kad upotreba droge dostigne nivo zloupotrebe, odaju je određeni vidovi ponašanja. Međutim, čak ni oni nisu dokaz zloupotrebe droge; mogu da imaju i druge uzroke. U svakom slučaju, bilo bi dobro da obratite pažnju na njih.

• Neobjašnjive i česte promene raspoloženja. • Očigledno laganje deteta u vezi s tim kako i gde je provelo vreme van kuće. • Neobjašnjiv pad uspeha u školi, uključujući sve češće kašnjenje na nastavu i bežanje s časova. • Dete deluje bezvoljno i mamurno. • Česte povrede. • Znatan gubitak ili porast telesne težine. • Smanjena moć koncentracije. • Depresija. • Kršenje školskog reda ili suspendovanje s nastave. • Razdražljivost ili uznemirenost. • Sve lošije zdravstveno stanje. • Promene ličnosti, kao što je paranoja ili povećana zaboravnost.

Ovo je zastrašujući spisak za svakog roditelja. Imajte samo na umu da su ovi vidovi ponašanja ozbiljan razlog za zabrinutost, bez obzira na uzrok. Ne bi trebalo preuranjeno da donosite bilo kakve zaključke, ali, pokušavajući da otkrijete smisao naizgled neobjašnjivih promena kod svog deteta, imaj-te na umu mogućnost zloupotrebe alkohola ili drugih droga.

940. Ako vaše dete koristi drogu. Ako sumnjate da vaše dete koristi drogu, ne treba da paničite, već treba da se zabrinete, i svakako da razmislite kako i šta da preduzmete, jer postoji opasnost da time sebi veoma naškodi.

Pristupi su različiti, u zavisnosti od toga koliko je dete odmaklo u korišćenju droge i koliko mu je godina. Ako je mlade, najbolje je da u vezi s drogom postavite čvrsta pravila, o kojima nema poga-đanja.

Ukoliko imate starijeg adolescenta, bolje je da pomognete svom detetu da donese vlastitu pamet-nu odluku u vezi s drogama, nego da mu namećete stroga pravila koja će stalno imati želju da krši. Ako ne znate sa čim imate posla, biće vam teže da osmislite reakciju. Morate da prikupite neke infor-macije, npr: Šta uzimaš? U kojim količinama? Koliko često? Zašto, po tebi, koristiš ovu drogu? Šta time dobijaš? Šta ti prijatelji na to kažu? Da li te brine to što radiš?

Ne pokušavajte da dobijete odgovore na sva svoja pitanja tokom samo jednog razgovora. Ako iz nekog razloga ne možete da uspostavite dijalog sa svojim detetom, onda morate da uzmete u obzir mogućnost da to uradi neka druga odrasla osoba.

Mladim ljudima je potrebna neka odrasla osoba s kojom mogu da razgovaraju, bez obzira na to da li je profesionalac ili osoba koja ima urođeno razumevanje za razvoj deteta i koja neće prvo misli-ti o kaznenim merama.

941. Mlađe dete i starije dete. Generalno, ako je vaše dete mlađe od četrnaest godina, onda vaš savet treba da bude jasan i odlučan: „Nećeš uzimati drogu. Još nisi spremno da donosiš tako opasne odluke." Dete tog uzrasta nema dovoljno životnog iskustva da bi bilo u stanju da donosi odluke u vezi s drogama.

Kao roditelji, u tom uzrastu imate više kontrole nad svojim detetom nego što ćete imati kasnije, stoga ga iskoristite.

Takođe, rani znaci upotrebe droge jesu znak da se s vašim detetom nešto dešava, nešto na šta valja da obratite pažnju. Čvrsta ograničenja su u tom uzrastu efikasnija nego kod starijeg deteta. Nastavite s detetom razgovor o tome zašto je počelo da uzima drogu i šta mu ona znači.

340


Ako dete ima 15 ili više godina, situacija je sasvim drugačija. To je faza u životu kada želite da mu date više slobode, a ne manje, i tako treba da radite. Više ograničavanja neće biti delotvorno kod deteta koje je ionako spremno na pobunu.

Više ćete postići ako se usredsredite na razgovore u kojima ćete navesti dete da priča o svojim osećanjima. Saslušajte ga i prihvatite, a nemojte pokušavati da ga promenite. Budite spremni da čujete šta se zaista s njime događa, a ne samo da ga kaznite zbog njegovog ponašanja.

942. Analiza urina na drogu. Ukoliko vaše dete poriče da uzima drogu, a vi ipak sumnjate da je tako, možete da razmislite o medicinskom pregledu. Ako dete ima lep odnos sa svojim lekarom, možda će biti spremno da mu otkrije svoje tajne i tako dobije profesionalnu pomoć.

Nisam veliki pristalica analize urina kod dece koja poriču da uzimaju drogu, ali u nekim speci-fičnim situacijama - svakako ne u svim slučajevima - to se ipak mora uraditi.

Roditelji ne treba da padaju u paniku. Ako dete pokazuje sve znake upotrebe droge, ako vam se čini da vas laže, a nema drugog objašnjenja za te znake, onda rezultat analize može primorati dete da se suoči sa svojim uzimanjem droge. Ponekad analiza urina, a u nekim slučajevima i redovna analiza, pomaže deci da ponovo steknu kontrolu nad svojim životom. Takode, to može biti dobra polazna tačka za razgovor između deteta i roditelja.

Međutim, ukoliko ne postupite taktično, analiza urina može da dovede do pojačavanja negativnih osećanja i nanese odnosu roditelja i deteta više štete nego što bi roditelj želeo da reskira.

943. Razgovor s decom u vezi sa drogama. Bez obzira na uzrast vaše dece, mislim da je važno da im date do znanja da s vama mogu da pričaju o svemu i da ćete reagovati iskreno i konstruktivno. Možda vam se tema neće dopasti, ali zarivanjem glave u pesak samo ćete oduzeti sebi šansu da svom detetu date savet i pružite podršku onda kad mu je to najpotrebnije.

Aumesto da pasivno čekate da vaše dete načne temu o drogi, treba da mu postavite pitanje u vezi s njom - bez predrasuda, bez uznemiravanja, smirenim, a ne histeričnim tonom. Tako ćete mu dati do znanja da shvatate da je droga pitanje koje zanima svu decu, da ga uzimate vrlo ozbiljno i da ste u sta-nju da u svako doba razgovarate o njemu. Verovatno će vam biti jako teško da u toku razgovora o ovoj nezgodnoj temi prikrijete svoje strahove i osećanja, ali vašem detetu jednostavno nije od pomoći ako vaša reakcija ne bude smirena, pribrana i konstruktivna.

Prvo morate da otkrijete njegova osećanja i ideje o drogama. Možete ga pitati: „Zašto misliš da tako mnogo dece proba drogu?" „Sta im se to kod droge sviđa?" ,,Da li misliš da ima ičega pogrešnog u vezi sa probanjem droge?" ,,Da li si razmišljao o upotrebi droge?" „Misliš li da neko od tvojih pri-jatelja uzima drogu?" „Da li si probao drogu?" Bez obzira na to koji odgovor dobijete, prema stavu svog deteta treba da se ponašate s uvažavanjem i obzirno, a ne užasnuto ili panično. Imajte na umu da njego-vi odgovori na ovakva pitanja ukazuju na snagu njegove odbrane protiv korišćenja droge (ili ranjivost u odnosu na to). Morate prvo da shvatite koji su stavovi vašeg deteta u vezi sa korišćenjem droge, pa da tek onda razmišljate o strategijama za sprečavanje njene upotrebe ili zloupotrebe.

Od suštinskog je značaja da imate tačne informacije o upotrebi alkohola i droge. Adolescenti imaju antene kojima nepogrešivo hvataju netačne stvari koje kažu njihovi roditelji. Ako roditelj his-terično tvrdi kako se od marihuane gubi pamet, a dete dobro zna da su njegovi prijatelji koji puše ma-rihuanu sasvim pri zdravoj pameti, onda je kredibilitet roditelja ozbiljno narušen i sve što od tada kaže biće dočekano s nevericom i skepsom.

Mislim da je od pomoći da imate objektivne brošure ili knjige u kojima je reč o dejstvu i posle-dicama raznih droga, uključujući i alkohol. Vi i vaše dete možete ih zajedno pročitati i potom poraz-govarati o onome što ste pročitali. Vašem detetu je potrebno da vas gleda kao skladište činjeničnih podataka, kome može da se obrati kad god ima neko pitanje, a ne kao načelnika jedinice za borbu pro-tiv droge. (Bez brige, stvarno dejstvo alkohola i droge je dovoljno loše. Uopšte nećete imati potrebe da preterujete.)

Vaši razgovori mogu da posluže i tome da podsete dete na važnost donošenja ispravnih odluka i odupiranja pritisku grupe. Umesto da mu održite pridiku ili strogo predavanje, najbolje je da inicirate razgovor. Dobro opšte pravilo glasi: ako samo vi pričate, verovatno nećete postići bog zna šta. Vaš cilj

341


treba da bude da svom detetu pomognete da uvidi lošu stranu eksperimentisanja s drogama i iz toga izvuče vlastite zaključke o izbegavanju upotrebe droga, što može podrazumevati odupiranje pritisku okoline i nezadovoljavanje vlastite radoznalosti u vezi sa dejstvom droge.

Tokom ovih razgovora, vaš zadatak je da razmišljate o onome što vaše dete govori. Odredite nje-gova osećanja („Zvuči mi kao da si pomalo nervozna i uzbudena u vezi sa korišćenjem droge."); po-menite mu eventualne posledice („Šta misliš, ako popiješ, da li bi gubio kontrolu nad sobom, kao onaj tvoj drug, ili mogao da doživiš udes?"); objasnite njegove motive („Zvuči kao da si zabrinuta da ćeš izgubiti drugove ako ne popušiš džoint zajedno s njima. Misliš li da je zaista tako?").

U ovoj fazi možete jasno da iznesete i neke vlastite stavove o upotrebi droge i alkohola. Možete fvrditi, na primer, da je svaka upotreba droge greška i navesti razloge za to svoje uverenje. Bilo bi pametoo i da svom starijem tinejdžeru naglasite da vam je jasno da zapravo ne možete ni na koji način da ga sprečite da uradi ono što želi, ali da ste ubeđeni da će doneti pravu odluku i postupiti onako kako je za njega najbolje. Poverenje i vera roditelja u njihovo dete često pogađaju u onu pravu tačku, a to je ključno za nalaženje snage koja je detetu potrebna da se odupre pritisku društva.

Ako je vaše dete rešeno da ne uzima drogu, mogli biste da popričate s njim o tome kako da se odupre nagovaranju drugova: „Recimo da ti prijatelj kaže: 'Hajde. Ne budi kukavica. Zabavno je. Ne-moj da si šonja!' Sta bi mu ti rekao?" Ako vašem detetu ne pada na pamet nikakav dobar odgovor, ko-jim bi se oduprlo nagovaranju i istovremeno sačuvalo obraz, možete mu predložiti: „Kako bi bilo da mu kažeš: Ti radi kako hoćeš, ali ja mislim da je petljanje s drogom pogrešno. Mnogo gadnih stvari može da se desi. Uostalom, lepše se družimo kad nisi uduvan.'"

Evo nekih činjenica na koje ćete možda želeti da mu skrenete pažnju: čak i blaga droga, kao što je marihuana, olakšava onima koji je mnogo koriste da skrenu s pravog puta. Životna faza kroz koju prolaziš je najteža od svih, s mnogo promena i tenzija; neki ljudi koji uzimaju drogu izgube osećaj za pravac i nagon da uopšte idu dalje. Voleo bih da sačekaš dok ne budeš imao osamnaest ili dvadeset go-dina, dok sve stvari ne legnu na svoje mesto, jer ćeš tada više znati o tome šta želiš od života, pre nego što odlučiš da li da piješ alkohol, pušiš duvan ili marihuanu. Naravno, ti si onaj koji će morati da odluči o tome.

Ovaj savet će, razume se, biti mnogo ubedljiviji ako sami roditelji ne zloupotrebljavaju alkohol, duvan, sredstva za umirenje ili stimulanse.

Posle ovih razgovora, računao bih na zdrav razum svog deteta. Možda će povremeno i upotreb-ljavati neke od ovih droga. (Većina nas roditelja u mladosti je takođe, protivno zahtevima roditelja, pušila duvan ili pila alkohol, ili barem povremeno uzimala i neke druge droge.) Tinejdžeri, kao i odra-sli, obično nisu svesni da se njihova moć rasudivanja i veštine umanjuju kad su pod uticajem alkoho-la, marihuane ili drugih ,,rekreativ.iih" droga. Možete ih podsticati da pri povratku sa žurki ne voze sami, već da sednu u kola s nekim ko te večeri nije pio niti uzimao bilo kakvu drugu drogu. Takođe, recite im da uvek mogu da vam telefoniraju da dodete po njih i da ih zbog toga nećete gnjaviti pita-njima, kad god im se čini da nemaju bezbedan prevoz ili da nisu u stanju da voze.

Medutim, treba da znate da svaka dalja predavanja - oštra pitanja ili njuškanje - neće biti ni od kakve pomoći i mogli bi zapravo da ispr< vociraju dete i dovedu ga u iskušenje da se pobuni.

Heroin je, naravno, izuzetno opasan sa svakog stanovišta. LSD često prouzrokuje ozbiljne emo-cionalne poremećaje. Zloupotreba amtetam na (spid) može da dovede do fizičkog kolapsa i takođe ozbiljnih emocionalnih poremećaja. Kokai" i krek (varijanta kokaina koja se puši) krajnje su opasni i stvaraju zavisnost.

Ali, mladi ljudi ne počinju iznenada s ^vim opasnim drogama. Oni koji zloupotrebljavaju drogu obično će davati neke znake da skreću s puta: sve lošiji uspeh u školi; gubitak interesovanja za hobi-je, prijateljstva, sport; letargija. Kad se dogode takve promene u stavovima i ponašanju, vreme je da detetu saopštite svoja opažanja i kažete mu da ga volite i brinete zbog njega, ali bez prebacivanja i gneva. Svom starijem tinejdžeru morate vrlo jasno da stavite do znanja da je posredi ozbiljan problem, da ćete mu pomoći i da ima vašu potpunu podršku, ali da, konačno, sam mora da odluči da preuzme kontrolu i prevaziđe taj problem.

U toj fazi, moraćete da odlučite i da li ovaj problem iziskuje intervenciju stručnjaka ili se može srediti u okviru porodice. Predlažem da se sretnete s lekarom, porazgovarate o situaciji i vidite koje

342


opcije imate. Moje iskustvo govori da roditelji često čekaju suviše dugo pre nego što potraže stručnu pomoć. Specijalista za bolesti zavisnosti, stručnjak za mentalno zdravlje, porodična psihoterapija, grupna terapija za tinejdžere koji zloupotrebljavaju hemijske supstance - sve to može da vam bude od izuzetne koristi. Ne morate da čekate da se stvar potpuno otrgne kontroli da biste zatražili pomoć. Što pre stupite u akciju, to bolje.

Moraćete i da odlučite kako da izađete na kraj s ovim problemom unutar porodice. Ima mnogo knjiga - neke su dobre, neke nisu - koje govore o korišćenju droga među decom. Kako god odlučite da postupate u ovoj situaciji, treba da imate na umu da je otvorena komunikacija, kojom ćete detetu pomoći da samostalno donese ispravne odluke, najbolje dugoročno rešenje.

944. Postupak u slučaju upotrebe droge. Šta da radite ako vaše dete zloupotrebljava alkohol ili druge droge? Nema zaobilaznog puta: korišćenje droge, koje izaziva bilo koji od vidova ponašanja po-menutih u ranijem tekstu, jeste ozbiljan problem i ne možete ga ignorisati. Vašem detetu je potrebna pomoć i to bez odlaganja. Vama takođe.

945. Okoreliji korisnici. Koliko god priželjkujemo da dete odmah prestane da uzima drogu, ne treba vršiti veliki pritisk na njega. Droga očigledno zadovoljava neke njegove potrebe. Ne primoravaj-te dete da vas laže kako je prestalo, a zapravo nije. Više ćete postići ako ustanovite koje njegove potrebe zadovoljava droga i pozabavite se njima. Jedna od tih potreba je, možda, želja da bude omi-ljenije u društvu. Droga se uzima i da bi se zaboravili problemi, umanjila depresija, ublažio bes i pos-tigla opuštenost u druženju.

Deca na koju se vrši pritisak da se promene obično se odupiru i pretvaraju. Dobar program lečenja je svestan takve reakcije. Ako hoćemo da uspemo, moramo da zaustavimo žurbu u nastojanju da na-vedemo dete da odmah prekine. Detetu je potreban prostor da bi pronašlo sebe. Žurba terapeuta da postigne brz uspeh može imati ohrabrujuće dejstvo na roditelje, ali, uopšte uzev, dovodi do lošeg leče-nja, bunta i laganja.

Brzo, ali slabašno i neiskreno obećanje da „neće više" može da doprinese da se odrasli osete bolje, ali ni na koji način ne rešava probleme koji su dete i naveli na upotrebu droge. Dobar program je onaj koji detetu pomaže da shvati potrebu da se promeni, a ne onaj koji zahteva trenutnu promenu. Potrebno je da shvati štetnost droge. Profesionalci koji poznaju razvoj dece i shvataju da droga predstavlja zado-voljavanje nekih potreba, obično postižu trajnije uspehe na duge staze. Pre nego što se dete odrekne korišćenja droge, ono mora da razume da te potrebe može da zadovolji i na drugačiji način, bez opas-nosti po zdravlje koje nose upotreba alkohola, duvana ili drugih droga. Dobar profesionalac mora ovo da razume i pomogne detetu da identifikuje svoje potrebe i nađe druge načine da ih zadovolji.

Vaspitavanje nenasilnog deteta 946. Dovoljno je da letimično pogledate novinske naslove: stopa nasilja kod tinejdžera je

izuzetno porasla, iako ukupna rasprostranjenost nasilnih dela, počinjenih od strane odraslih u SAD, ima tendenciju opadanja. Ovakvo stanje stvari izmenilo je način na koji gledamo na mlade. Dok smo ranije o deci često mislili kao o onima kojima je potrebna zaštita odraslih, sad nam se često čini da je odraslima potrebna zaštita od dece. Mnogi tinejdžeri su već žigosani kao „razbojnici" i smatra se da su beznadežni slučajevi kojima nema spasa. U mnogim državama smanjen je uzrast u kome se tinej-džeru može suditi kao odraslom. Ipak, u SAD je stopa tinejdžerskog kriminala, kako se čini, najviša na svetu. Naše društvo kao da podstiče nasilje i agresivnost kod barem izvesnog broja mladih.

Najlakše je, naravno, baciti krivicu za sve ovo zlo na nasilje u medijima ili suviše popustljivo dru-štvo, mada od toga nema nikakve pomoći. Koreni mladalačkog nasilja često se mogu pratiti do od-redenih komponenti vaspitanja u najranijem detinjstvu, u kombinaciji s okruženjem koje podstiče podložne mlade osobe da čine dela nasilja.

Odakle dolaze mladi skloni nasilju? Pre svega, oni su i sami često žrtve ili svedoci roditeljskog nasilja. U ranom detinjstvu, takva iskustva su veoma traumatična za dete, koje može plakati i pokazi-vati strah i uznemirenje. Takvo dete nauči da bude uvek obazrivo, uvek na oprezu, čekajući na sledeću traumu.

343


Vremenom, medutim, ove stresne emocije bivaju izmenjene. Jednostavno su suviše intenzivne da bi ih dete moglo podnositi. Ono polako počinje da biva manje osetljivo na traumu i tada i samo posta-je napasnik. Agresivnost je razumljiva odbrana protiv nadmoćnih bolnih emocija.

Neka deca počnu da se identifikuju s krivcem za tu traumu koji je, konačno, ona moćnija strana -često je to roditelj ili neko starije dete. A i čini mu se da je s moralne tačke gledišta dozvoljeno imiti-rati roditelja.

Paradoksalno je da nasilni pojedinci uvek sebe gledaju kao žrtve - žrtve sistema, drugih siledžija, predrasuda - i veruju da je njihovo nasilje zato potpuno opravdano. Na ovaj način, međugeneracijski ciklus nasilja biva ovekovečen.

Ima i drugih preduslova da dete izraste u nasilnog tinejdžera. Među njima su vaspitanje od strane osoba koje mu nisu pružale toplinu i ljubav, kao i preterano kažnjavanje, najčešće fizičko. Kod dece kojoj nedostaje samopoštovanje postoji veća verovatnoća da će postati nasilna, posebno ako postoje i neki drugi faktori rizika. Za impulsivnu decu usijane glave verovatnije je da će se odlučiti za upotre-bu nasilja kad su frustrirana ili ljuta.

Prema tome, bez obzira na razlog, deca koja kasnije postaju nasilna sagledavaju svet kao hladno i neprijateljsko mesto. Razvijaju naviku da u mislima drugim ljudima uvek pripisuju neprijateljske na-mere. Kao da misle da se ceo svet zaverio protiv njih. Recimo, na primer, da se jedan dečak u prolazu sudari s drugim dečakom. Većina bi slegnula ramenima i otpisala to kao čistu slučajnost. Agresivno dete, međutim, veruje da je ono drugo namerno naletelo na njega da bi ga povredilo, te zamahuje i udara ga iz sve snage. Tako stvar poprima samo još gori tok. Agresivno dete vidi svet kao nebezbed-no mesto u kojem postoje samo žrtve i nasilnici, te (nesvesno) bira ovo drugo i postaje siledžija. Ova moć i oduševljenje s kojim povređuje druge, u kombinaciji sa odranije otupelim emocijama, mogu da se pretvore u smrtonosnu mešavinu. Nasilna deca mahom jedva da u sebi i imaju saosećanja; to jest, ne shvataju (a još manje osećaju) patnju drugih. Takođe su stekli uverenje da je nadvladavanje druge osobe znak snage i vrednosti, kao i da je nasilje legitiman način razrešavanja konflikata. Brutalizo-vanje druge dece može biti njihov jedini izvor samopoštovanja, jedina potvrda njihove ljudske vred-nosti.

Sve ove komponente ranog razvoja zajedno podstiču da se dete nasilno ponaša kad postane stari-je, ali se priča, naravno, time ne završava. Sklonosti ka nasilju dodajte i konačni sastojak: lako dos-tupno vatreno oružje. Nasilni mladi čak i bez oružja predstavljaju pretnju po telesni integritet drugih. Nasilni mladi s vatrenim oružjem u rukama u stanju su da počine ubistvo. Možda više nego bilo kom drugom faktoru, porast stope nasilnih smrti medu tinejdžerima može se pripisati lako dostupnom vatrenom oružju.

947. Prevencija i edukacija su od ključne važnosti. Niko ko čita ovu knjigu nije namerio da od svog deteta napravi nasilnika i većina, naravno, i neće. Međutim, stekao sam uverenje da je podiza-nje nenasilne dece i tinejdžera od najveće važnosti za naše društvo i da svi moramo da dajemo sve od sebe da sprečavamo nasilje pre nego što se ono desi.

Na osnovu onoga što znamo o preduslovima za nasilje, ima nekih pravila koja bih preporučio svim porodicama. Prvo, poruka koja se dobija kod kuće treba da bude jasna i nedvosmislena: Povredivanje nije dozvoljeno! To važi za celu porodicu. Svaka vrsta fizičkog kažnjavanja treba da bude isključena. Kad je malo dete nasilno prema drugom detetu, pažnju i nežnu brigu treba pokloniti prvo žrtvi, a ne nasilniku. Zatim nasilnika treba navesti da postane svestan (u okvirima njegovih trenutnih razvojnih mogućnosti) kako se oseća njegova žrtva: „Mnogo ga boli. Ti ne bi voleo da je tebi neko to uradio." Time pokušavate da ga naučite da se uživi, da zamisli sebe na mestu onog drugog. Mala deca, budući da su prirodno egocentrična, imaju tek ograničenu sposobnost uživljavanja. Dvogodišnje dete, s navi-kom da ujeda druge, na primer, ne shvata baš najbolje šta radi onome koga ujeda. Međutim, svakako može da shvati da vi poklanjate mnogo više pažnje onom drugom detetu nego njemu. Kad bude sta-rije - recimo, sa četiri godine, kad deca počinju da bivaju manje egocentrična i umeju bolje da govore - počeće da shvata koliko bola njegova agresivnost nanosi drugima.

Kada su u pitanju starija deca, od pomoći može da bude neobavezan razgovor o agresivnosti. Možete ga pitati kako je u školi. Ima li tuča? Šta misli, zašto se deca tuku? Šta ono radi kad neko hoće da se tuče s njim? Na osnovu njegovih odgovora, možete da mu ukažete na različite moguće reakcije

344


na konfrontacije, koje ne podrazumevaju upotrebu nasilja. Na primer, možete da istražite motive napasnika: „Šta misliš, zašto bi on da se bije? Da li misliš da je to zato što se posle tuče oseća bolje? Misliš li da je 'kul' stalno se tući?"

Zatim možete da pređete sa moguće reakcije svog deteta na situacije koje mogu da prerastu u nasilje. Na primer, možete mu reći da pokuša da kaže: „Znam da bi ti hteo da se potučemo, ali ja mis-lim da ovo nije vredno toga. Zapravo nemam ništa protiv tebe. Ako hoćeš, možemo da popričamo o tome. Ali, ako hoćeš da se biješ, ništa od toga, ja odoh. Budeš li nastavio da me gnjaviš, reći ću nas-tavniku (roditelju)."

Vaš cilj je da dete naučite kako da na nenasilan način smiri potencijalno nasilne situacije. Takođe pokušavate da ga naučite da smireno i razborito reaguje na dvosmislene ili nezgodne situacije. Umesto da odmah plane na i najmanji poziv na tuču, vi biste radije da ono razmisli: „Zašto ovaj dečko ovako postupa? Da li se iznervirao? Da li je pijan? Kako mogu da ga smirim? Da li iz tuče može da proizađe išta dobro?"

Podizanje tinejdžera nesklonih nasilju je u isto vreme i lako i teško, kao i sve ostalo vezano za ro-diteljstvo. S jedne strane, vaspitanje ispunjeno ljubavlju, doslednošću i pravednošću najbolja je vakci-na protiv epidemije tinejdžerskog nasilja. Medutim, s obzirom na rasprostranjenost nasilja među tinej-džerima, ovaj problem iziskuje specijalnu pažnju i brigu, čak i u porodicama u kojima vladaju najveća moguća nežnost i ljubaznost. Sasvim je jasno da se ljudi ne rađaju nasilni, već da takvi postaju. Stva-ranje društva u kome neće vladati nasilje, dakle, počinje u kući, u porodici, s vama.

Izloženost medijima Televiziju, filmove i rokenrol krive za propadanje svega, pa i zapadne civilizacije ovakve kakvu

je znamo. Ali, da li su oni zaista uzrok padu morala, nad kojim lamentiraju mnogi u našoj kulturi, ili oni prosto predstavljaju ono što narod želi da gleda i sluša? Možda je i jedno i drugo tačno. Nema sum-nje da je popularna kultura tokom poslednjih dvadeset godina doživela dramatičnu promenu. Kako ja to vidim, promena se sastoji u uprošćavanju sadržaja i sve manjoj pristojnosti.

Razmotrimo ove statistike: mladi ljudi nedeljno provode više vremena gledajući televiziju nego radeći bilo šta drugo, ako izuzmemo spavanje (prosečno je gledaju dvadeset tri sata nedeljno). Deca godišnje na televiziji odgledaju 10.000 ubistava, napada i silovanja, 20.000 reklama i 15.000 situacija koje se odnose na seks (od kojih samo 175 govori o kontroli rađanja).

Stvari, dakle, stoje ovako: dvadeset tri sata u toku nedelje ostavljamo svoju decu na brigu elek-tronskoj bejbi-siterki. Ta „dadilja" im priča da je nasilje prihvatljiv način za rešavanje problema; da je seks naročito uzbudljiv onda kad nema nikakve veze s ljubavlju i da, uz to, nema nikakvih negativnih posledica; da je posedovanje najnovijih proizvoda merilo uspeha i sreće. Kao da ima vrlo malo slič-nosti izmedu sveta koji elektronska bejbi-siterka potura našoj deci i onog kakav bismo mi želeli da vi-dimo. Zašto, onda, roditelji poveravaju svoju decu takvoj dadilji?

Odgovor na ovo pitanje je dosta složen. Svakako da mnoge roditelje zabrinjavaju uticaji medija na njihovu decu, ali je vrlo malo onih koji svoje mišljenje daju do znanja TV mrežama i oglašivačima. Međutim, televizija ima hipnotičko dejstvo kome je teško odoleti i cenzurisanje njenog programa iziskivalo bi mnogo vremena i napora. Muzika je čudesno zadovoljstvo, ali kako da uopšte pokušate da sprečite da vaše dete čuje odvratne tekstove „pesama"? Filmovi mogu biti divan način da se razo-nodite i obogatite iskustvo, ali kako da roditelji spreče da njihova deca gledaju filmove pune nasilja ili eksplicitnih seksualnih scena, sem da bace televizor u đubre ili budu na stamom oprezu?

Istraživači se slažu da mediji uče decu (i odrasle) da na iskrivljen način gledaju svet. Na primer, deca koja gledaju mnogo nasilja na televiziji veruju da postoje mnogo veći izgledi da na ulici budu opljačkana ili ubijena nego što je to zaista slučaj. TV, uz to, nepotrebno izlaže decu alternativnom uni-verzumu u kojem se vrednosti svakodnevnog života iskrivljuju, samo da bi što duže zadržala njihovu pažnju.

Ta pažnja je upravo ono što TV mreže traže. Mnogi pogrešno veruju da su reklame proizvod tele-vizijske industrije. U stvari, proizvod koji prodaju televizijske kompanije jeste pažnja gledalaca. Što je više akumuliraju, to će više novca zaraditi na reklamama. Budući da je televizija sredstvo koje služi za to da privuče vašu pažnju (a ne da obrazuje, prosvećuje ili zabavlja, sem ako ne misli da će vam

345


time privući pažnju), postaje jasno zašto se većina programa trudi da podiđe ukusu najšire gledateljske baze, što se obično prevodi kao senzacionalizam.

Prema tome, umesto da pokušavate da ograničite izloženost svoje dece medijima, mislim da je važno da kao roditelj uradite ono što je realno moguće, a to je da pomognete svojoj deci da shvate i izvuku pravi smisao onoga što vide, čitaju i čuju u medijima, i pomognete im da prave razliku između onoga što je stvarno i zaista važno i onog što su medijske izmišljotine i preterivanja.

Televizija 948. Od svih medija, televizija ima najizraženiji uticaj na decu. Nema spora da neki progra-

mi, obično oni emitovani na državnim televizijskim stanicama, predstavljaju divna iskustva iz kojih deca mogu mnogo da nauče. To su programi koji obrazuju na zabavan način, poučavaju decu vred-nostima dobrote i ljubaznosti i apeluju na njihove više instinkte. Nažalost, takve emisije su u manjini. Većina dečjih programa je osmišljena tako da prodaje proizvode i zaokuplja pažnju dece kroz ubrzano i često nasilno lakrdijanje.

Drugi suptilan ali zabrinjavajući efekat koji TV ima na svoje gledaoce jeste njena tendencija da podstiče pasivnost i nedostatak kreativnosti. Gledanje TV ne iziskuje ama baš nimalo mentalne aktiv-nosti od strane gledaoca. Vi naprosto sedite i gledate kako pred vama promiču razni prizori. To se veo-ma razlikuje od čitanja, koje vas primorava da upotrebljavate maštu, pa čak i od slušanja radija. Gle-dalac postaje pasivan prijemnik bilo čega što TV reši da prikaže na svom ekranu. Gledanje TV je nespojivo sa kreativnošću. Neki veruju da ovo gledanje, koje ne traži učestvovanje, ometa sposobnost deteta da nauči da čita i dovodi do smanjenja moći koncentracije.

Dakle, šta roditelj može da učini? Po mom mišljenju, logično rešenje bilo bi ne posedovati tele-vizor. Na taj način se deca i ostatak porodice ne bi oslanjali na pasivnu zabavu i učili bi da kreativno i aktivno šire svoja interesovanja kroz čitanje, pisanje ili međusobne razgovore, onako kako je to čovečanstvo radilo hiljadama godina.

Pošto shvatam da je ovo rešenje možda previše ekstremno za većinu vas, ima nekih pouzdanih pravila pomoću kojih se iz televizije može izvući ono najbolje i smanjiti njen destruktivan uticaj na decu.

949. Treba ograničiti vreme koje se provodi pred televizorom. Neka deca se zalepe za televi-zor čim dođu iz škole i ne pomeraju se sve dok ne dođe vreme za spavanje. Ne mare za večeru, briga ih za domaće zadatke, a jedva da se potrude da se pozdrave s ostatkom porodice. Roditelji su u isku-šenju da puštaju decu da bez kraja i konca bulje u televizor, prosto zato što tada miruju. Bolje je da se roditelji i deca sporazumeju oko toga koliko vremena deca treba da provode napolju s drugovima, koliko im je potrebno za učenje, a koliko dugo mogu da gledaju televiziju. Maksimalno jedan ili dva sata posle završenih domaćih zadataka i kućnih zaduženja ili drugih obaveza razumno je ograničenje za sve porodice.

Naravno, svako treba da se pridržava svog dela pogodbe. U suprotnom, roditelji će verovatno prigovarati deci zbog neizvršenih obaveza kad god ih uhvate da gledaju TV, a deca će paliti televizor čim roditelji okrenu leda.

Kad su deca mala, stvar je lako rešiva jer njih gotovo apsolutno kontrolišete. Kupite divne video trake koje im možete puštati ko zna koliko puta ponovo. Neće ni znati da na televizoru može da se vidi i nešto drugo! Ukoliko ipak gledaju komercijalnu televiziju, pobrinite se da to bude nešto što odobra-vate. Ako imate kablovsku televiziju, nabavite dodatak koji vam je potreban da biste deci ograničili pristup određenim stanicama (tzv. V-čip). Ako već koristite televiziju kao bejbi-siterku, onda je sva-kako vaše pravo da se pobrinete da ona bude onakva kakvu želite, baš kao i prava bejbi-siterka.

Smatram, na primer, da roditelji treba jednostavno da zabrane deci da gledaju programe u kojima ima nasilja. Mala deca jedva da shvataju razliku između filma i stvarnosti. Zabranu im možete objas-niti na sledeći način: „Nije u redu da ljudi povređuju jedni druge i da se ubijaju i zato ne želim da gle-daš kako to rade." Čak i ako vaše dete bude kradom gledalo takve programe, biće svesno da radi nešto što vi ne odobravate i to će ga u izvesnom stepenu zaštititi od grubog dejstva nasilnih scena.

346


Kad bude starije, neizostavno će se kostrešiti na svaki vaš pokušaj da izigravate cenzora: „Svi ostali gledaju ove crtaće, što onda ne mogu ja?" Kad se ovo desi, ne popuštajte. Mada je tačno da će deca nesumnjivo koristiti svaku priliku da kod prijatelja gledaju zabranjene programe, ipak im saop-štavate poruku da se ti programi kose s vašim porodičnim vrednostima i da je to razlog što ne želite da ih gledaju.

950. Gledajte TV sa svojim detetom. Najbolji način da se izborite s nezdravim porukama koje stižu s TV ekrana jeste da gledate program zajedno s detetom i pomognete mu da postane kritičan gledalac, koji ume da prepozna razliku. Možete da komentarišete da li ono što ste upravo videli ima ikakve sličnosti sa stvarnim životom. Ako ste upravo videli tuču u kojoj je neko dobio pesnicu u nos i potom samo „otresao prašinu" i nastavio dalje, možete reći: ,,Au, ovakav udarac u nos gadno boli. Misliš da ne boli? Ovi na televiziji nemaju veze sa životom." Time ga podstičete i da oseća sažalje-nje prema žrtvi nasilja, umesto da se identifikuje s napasnikom. Kad gledate reklame, možete mu reći: „Misliš li da je istina sve ovo što pričaju? Hoće samo da kupiš to što prodaju, da bi se obogatili." Stalo vam je da vaše dete shvati šta su zapravo reklame i počne da uviđa njihovu manipulativnu nameru. Kad gleda scene sa seksualnim sadržajem, možete da prokomentarišete da ,,to uopšte nije kao u stvar-nom životu. Tako nešto se inače najčešće dešava tek kad se ljudi dobro upoznaju i zaista zavole."

Zajedničko gledanje TV možete da iskoristite da svom detetu pomognete da počne da sagledava svet na realniji i zdraviji način i uvidi koliko je televizija zapravo jedna velika izmišljotina. Kad nauči te lekcije, ono će postati imuno na nezdravo prihvatanje medijskih poruka zdravo za gotovo.

951. Pišite redakcijama dečjih programa i recite im šta vam se sviđa, a šta ne. Kad TV stani-ca dobije jedno pismo, pretpostavlja da barem još nekoliko hiljada ljudi ima slično mišljenje, stoga to što im napišete može da ima izvesnog uticaja.

Filmovi 952. Strah od filmova i televizije. Gledanje filmova je opasno za decu mladu od sedam godina.

Čujete, na primer, za dugometražni crtani film koji zvuči kao savršena zabava za vaše malo dete. Međutim, otišavši u bioskop, ustanovljavate da u priči ima epizoda koje ga totalno prestravljuju. Mo-rate da imate na umu da dete od četiri ili pet godina ne razlikuje jasno glumu i pretvaranje od stvarnog života. Veštica na ekranu za dete je isto tako živa i strašna koliko bi za vas bio provalnik od krvi i mesa. Jedino bezbedno pravilo za koje znam jeste da dete mlađe od sedam godina ne vodite u bioskop sem ako vi, ili neko drugi ko dobro zna kakva su mala deca, nije već video film i sasvim je siguran da ne sadrži ništa što bi bilo uznemiravajuće. Čak i u tom slučaju, malo dete u bioskop uvek treba da ide sa saosećajnom starijom osobom koja može da mu objasni sve uznemiravajuće scene i uteši dete onda kadje to potrebno.

953. Koji su filmovi primereni za decu? Tu, očigledno, nema krutih pravila. Odgovor zavisi od razvojnog nivoa i zrelosti vašeg deteta, njegove reakcije na zastrašujuće priče, želje da vidi neki filrn i vaših porodičnih vrednosti. Da li želite da izbegnete bilo kakvo nasilje ili samo odredene vrste, kao što je vrlo plastično prikazano nasilje? Kada mislite da je dete dovoljno zrelo da vidi seksualne scene, i šta je u takvim scenama prihvatljivo? Ako i pogrešite, bolje da pogrešite tako što ćete češće zabra-njivati deci da gledaju neke filmove. Detetu više šteti da bude izloženo uznemiravajućim ili neprime-renim scenama za koje još uvek nije spremno nego da mu bude uskraćeno gledanje nekog filma za koji je dovoljno zrelo da ga vidi. Kad razgovarate o tome, konflikti oko toga koji su filmovi primereni omogućavaju vam da čujete i mišljenje svog deteta i njegove razloge zbog kojih smatra da je dovoljno spremno i da apsolutno mora da vidi neki film. Zatim možete da iznesete svoje mišljenje i kažete mu da brutalan seks ili seks bez ljubavi nije dobar ni u kom uzrastu. Vašem detetu se i dalje neće dopadati zabrana, ali ćete ga zato učiti svojim vrednostima na vrlo direktan način, saznajući istovremeno više o njegovom svetu.

347


Rokenrol Dobro se sećam početaka rokenrola, kad su roditelji brinuli zbog načina na koji je Elvis Presli ple-

sao na televiziji. Bio je prikazivan samo od struka naviše, da njegovo kruženje kukovima ne bi kvari-lo mlade koji gledaju TV program. Deceniju kasnije, ploče Bitlsa bile su spaljivane zbog toga što su navodno kvarile um njihovih mladih obožavalaca. U novije vreme sirove i nasilne „stihove" nekih pesama okrivljuju za talas nasilja medu tinejdžerima. Što se više stvari menjaju, sve više ostaju iste.

Ako ima ičeg zajedničkog u muzici tinejdžera kroz decenije, onda su to izvrtanje naglavce smi-rene muzike koja se sluša u društvu i pobuna protiv statusa kvo. Ukoliko odrasli ne bi mislili da je tinej-džerska muzika odvratna, onda verovatno ne bi bila baš uspešna. Muzika je, između ostalog, jedna od stvari po kojoj se svaka nova generacija razlikuje od prethodne. Ona povezuje pripadnošću istoj mu-zičkoj kulturi i identitetu.

Ovo ne znači da je muzika odvratna samo za uši onoga ko sluša njeno izvodenje. Uznemiravajuće je slušati tekstove koji veličaju agresivnost, nepoštovanje prema ženama i upotrebu droge. Ima li načina da sprečite da vaše dete čuje ovakve pesme? Ja bih seo s njima i postavio im neka pitanja o tim pesmama: „Zašto se u ovoj pesmi žene nazivaju ponižavajućim imenima? Zašto su ovi tekstovi tako puni nepoštovanja prema policiji? Šta misliš, šta zapravo znače ovi stihovi koji govore o seksu?" U ovim diskusijama sa svojim detetom, možete i da mu objasnite svoj stav o porukama takvih pesama: ,,Ne dopadaju mi se pesme koje kažu da je droga dobra." Morate da budete obazrivi i da se s poštova-njem izražavate o muzici, čak i kada mislite da zvuči kao orkestar ptica kreštalica, ali morate i da izra-žavate svoje stavove na način koji neće vređati vaše dete i njegovu generaciju. Ako je u startu očigled-no da vam je ta muzika odbojna, vaše dete će vas verovatno okarakterisati kao beznadežan slučaj i neće uzimati u obzir ništa što imate da kažete. Studije pokazuju da oni najodvratniji tekstovi pesama većini dece na jedno uho uđu, a na drugo izadu. Za razliku od filmova i TV, ne verujem da sablažnjivi tek-stovi imaju mnogo efekta na dobrobit dece. Medutim, gruba i uvredljiva priroda nekih tekstova ne treba da prođe neprimećeno i bez komentara s vaše strane. Razgovor o tome je još jedna mogućnost da uđete u kulturnu sredinu svog deteta i pokušate da mu pomognete da iskristališe svoje ideje i misli o obliku umetnosti koji mu je najvažniji.

Promena uloga muškaraca i žena Duboke promene koje su se desile, i još uvek se dešavaju, rezultat su dva trenda: progresivne in-

dustrijalizacije našeg društva, koja dovodi do toga da i muškarci i žene rade van kuće, i napori žena da osiguraju jednakost za svoj pol.

954. Polna diskriminacija još uvek je veoma prisutna. Žene u našem društvu provele su pe-deset godina boreći se za pravo na obrazovanje, pravo glasa i pravo da se bave makar nekim profe-sijama. Ipak, 1990-ih diskriminacija je još uvek na snazi - žene ne dolaze u obzir za visoko plaćene poslove u mnogim oblastima, za isti posao dobijaju manju platu nego muškarci i suočavaju se s ne-pravednim zakonima i društvenim predrasudama. Ženski pokret postigao je dosta toga, ali pred njim je još uvek dug put.

Mnoge žene koje ostaju kod kuće da bi podizale decu ponose se tim svojim zanimanjem i ono ih čini srećnim. Ostale bolno osećaju nedostatak poštovanja od strane materijalističkog društva za zani-manje koje ne donosi platu i u kome nema unapređenja za koje bi se mogle boriti. Mnoge majke, zbog našeg načina života koji podrazumeva donekle izolovane porodične domove, osećaju se u toku dana odsečene od podsticajnog i zabavnog društva drugih odraslih osoba. To se veoma razlikuje od prisnih zajednica u jednostavnijim društvima.

Ono što ženama najteže pada jeste činjenica da ih zaista smatraju - muškarci, ali i mnoge žene -drugorazrednim polom u pogledu sposobnosti i uticaja.

955. Podređenost žena stvara se bezbrojnim sitnim postupcima s kojima se poeinje od naj-ranijeg detinjstva. Neki od njih su svesno potcenjivački. Uglavnom su to, medutim, nepromišljeni izrazi predrasuda ili starih tradicija.

348


Ljudi su skloni da se dive podvizima dečaka i ljupkosti devojčica. Odeća za devojčice kreirana je tako da odrasle izaziva da kažu: „Što si ti slatka!" U odredenom smislu, to jeste kompliment, ali takođe daje devojčicama osećaj da su cenjene pre svega zbog svog izgleda, a ne zbog onoga što postižu. U dečjim knjigama, dečaci su prikazani kao graditelji ili avanturisti, dok devojčice posmatraju dečake ili se igraju sa lutkama. Devojčice stalno opominju da se ne penju na drveće ili krov garaže, jer nisu dovoljno snažne ili toliko spretne kao dečaci, pa bi se mogle povrediti. Dečacima poklanjaju automo-bile-igračke, komplete za gradnju, sportsku opremu i lekarski pribor. Devojčicama poklanjaju lutke, pribor za šivenje, opremu za medicinske sestre i sitnice za ulepšavanje. U tim poklonima, samim po sebi, nema ničega lošeg, pogotovo ako ih je dete samo tražilo. Šteta nastaje onda kad odrasli uporno nameću te razlike, naglašavajući tako da su žene (ili mušakrci) sposobni samo za ograničen broj zani-manja.

Dečacima dodeljuju zaduženja u garaži, podrumu ili bašti; devojčicama sleduju poslovi u kući. Kućni poslovi su, razume se, važni za dobrobit cele porodice, stoga im valja pridavati značaj; ali, ako ih obavljaju samo žene, u društvu koje daje toliki prestiž muškarcima, oba pola će ih smatrati drugo-razrednim.

Mnogi dečaci često prikrivaju sopstvena osećanja neadekvatnosti ili inferiornosti tako što se pod-smevaju devojčicama, govoreći im da ne mogu da trče dovoljno brzo ili dobace loptu dovoljno daleko i da zato ne mogu da uđu u tim.

Ima roditelja i nastavnika koji devojčicama govore da one, po svojoj prirodi, nisu za studije ma-tematike ili fizike, niti za profesiju inženjera. Mnoge devojčice u adolescentni period uđu ubeđene da su inferiorne u odnosu na muškarce u apstraktnom rezonovanju, složenom umeću planiranja i kon-trolisanju emocija. Prihvatanje ovih omalovažavajućih konstatacija samo po sebi dovoljno je da uništi samopouzdanje i može da dovede do pogoršanja sposobnosti koje su navodno (kako tvrde mnogi muš-karci i poneke žene) urođene ženama.

956.1 muškarcima je potrebno oslobođenje. Pokušavajući da se izbore za vlastito oslobođenje, pronicljive žene shvatile su da su i muškarci žrtve seksističkih pretpostavki - stvaranja seksualnih stereotipova. Dečake uče da ne smeju da pokažu svoja osećanja kad su povređeni, uplašeni ili nesrećni. U onoj meri u kojoj prihvate ovo uverenje, oni gube deo svoje osetljivosti za sva osećanja - tuda i vlas-tita - pa čak i ona pozitivna, kao što su nežnost i radost. (Na ovo nailazim kad mladićima koji studi-raju medicinu pokušavam da pomognem da shvate osećanja svojih pacijenata.) Zbog toga postaju emocionalno ograničeni. Imaju manje razumevanja - kao muževi, očevi, prijatelji i radnici na radnim mestima koja podrazumevaju rad sa strankama - zbog čega je s njima mnogo teže živeti i raditi.

Dečaci odmalena uče da se od muškaraca u našem društvu očekuje da budu jaki, neustrašivi, agre-sivni, skloni konkurenciji i uspešni. Moraju da se bave isključivo zanimanjima koja tradicionalno pri-padaju muškarcima. Rezultat toga je da većinu muškaraca, koja se spremno uklapa u ovaj kalup, ka-rakteriše izvesna krutost ličnosti. Oklevaće da pređu granice konvencionalnosti - u svojim intereso-vanjima, prijateljstvima i poslovima kojima se bave.

Dečaci i muškarci koji ne uživaju u grubosti i takmičenju stiču osećaj manje vrednosti i čak po-mišljaju da su „drugačiji" od ostalih. To može da ugrožava njihovu efikasnost, bez obzira na to da li se bave tradicionalnim ili nekonvencionalnim poslovima, i da umanji njihovo osećanje ispunjenosti onim što su postigli.

Kad se pojedinci osećaju obaveznim da se povinuju konvencionalnom muškom ili ženskom ste-reotipu, postaju u izvesnoj meri stegnuti, u zavisnosti od toga koliko su primorani da negiraju i po-tiskuju svoje prirodne sklonosti. Na ovaj način, neke njihove dragocene karakterne crte zauvek su izgubljene za društvo, a svaki takav čovek biva nateran da se oseća nepodesnim u onoj meri u kojoj ne uspeva da se pridržava tobožnjih ideala.

957. U čemu je smisao rada, za muškarce i žene? U jednostavnim, neindustrijalizovanim druš-tvima - onima za koja je naša vrsta kroz evoluciju zapravo i stvorena - svi odrasli i starija deca rade u sklopu zajednice, baveći se zemljoradnjom, ribarenjem, tkanjem, kuvanjem, grnčarijom, i tako dalje.

349


Poslove u saradnji i zajedni§tvu obavljaju šire porodične grupe ili čak cela zajednica. Svrha rada jeste dobrobit grupe, a ne zarada ili napredovanje. Deca su uvek u blizini roditelja, ali je briga o njima usputna, uz obavljanje ostalih poslova. Majka dok radi često nosi novorodenče u uprtači. Kasnije ga može poveriti na čuvanje njegovoj četvorogodišnjoj sestrici. Deca vrlo rano počinju da pomažu u oz-biljnim poslovima koje obavljaju odrasli.

U preindustrijskim danima našeg vlastitog društva, zanatlije su doživljavale veliku kreativnu sa-tisfakciju izrađujući stvari za sebe i druge - pribor i orude za domaćinstvo, ukrasne predmete, tkaninu, odeću, prostirke, sredstva za ulepšavanje, igračke i nameštaj. Međutim, u industrijalizovanim društvi-ma kakvo je danas naše, zahtevi industrije drastično su izveštačili i iscepkali naš život u kući i na po-slu. Mnogi očevi i majke prelaze mnogo kilometara do radnog mesta, da bi se tamo bavili dosadnim, repetitivnim i bezličnim radom koji ne donosi nikakvo lično zadovoljstvo. Radnik tako mora nalaziti zadovoljstvo isključivo u zarađenom novcu i stečenom položaju.

Ovo stanje vlada toliko dugo da pretpostavljamo da je ono sasvim normalno. To su zapravo ogra-ničene, oskudne zamene za radost koju donosi stvaranje nečega korisnog i lepog, onako kako to čini zanatlija. Usredsređivanje na novac i položaj podstiče suparništvo medu radnicima, komšijama, a po-nekad i između zaposlenih supružnika, umesto da se stvara toplina koja proističe iz saradnje za dobro-bit porodice i društva.

Parovi koji su spremni da se sele kako bi dobili posao, platu ili unapredenje koje priželjkuju, ili zato što je redovno premeštanje mladeg izvršnog osoblja politika korporacije, moraju da ostave za sobom ljubav i sigurnost koju im pruža šira porodica. Obično žive u kućama koje su dosta udaljene jedne od drugih, najčešće bez bližih veza s komšilukom. Mahom su primorani da se sele tako često da ne stižu da puste korene u nekoj sredini niti da u njoj nađu oslonac. Ovakva izolovanost i pokretljivost naročito su veliko opterećenje za roditelja koji ostaje kod kuće, kao i za decu.

958. Kada su u pitanju zaposlenja van kuće, za žene i za muškarce, plata i prestiž su tradicio-nalno ono što muškarac prvenstveno vrednuje u Americi dvadesetog veka. S moje tačke gledišta, to je odigralo glavnu ulogu u pogrešnom usmeravanju muškaraca u pravcu preteranog takmičenja, pretera-nog materijalizma, čestog zanemarivanja odnosa sa ženom i decom (očevi mi ove stvari priznaju onda kad njihovo dete tinejdžerskih godina upadne u nevolju), zanemarivanja prijateljstava, zanemarivanja odnosa sa sredinom u kojoj žive i kulturnih interesovanja, a to dovodi i do čireva na želucu, srčanih napada i drugih zdravstvenih problema povezanih sa stresom.

Kad je početkom 1970-ih počeo da deluje Pokret za oslobođenje žena, zaposlene žene su se, nor-malno, usredsredile na ostvarivanje jednakih prava na radnom mestu - iste plate za iste poslove, i iste mogućnosti za unapređivanje na prestižna radna mesta. Sva ta prava svakako im u potpunosti pripa-daju, mada su im često još uvek nedostupna.

Tako su, u nastojanju da ostvare profesionalnu jednakost s muškarcima, žene nesvesno preuzele i ono što smatram uskogrudim i često pogrešnim uverenjima muškaraca. Žene su se, u određenom smis-lu, uključile u „trku pacova", pomamnu jurnjavu za povišicama i unapređenjima. Mnoge od njih tako-đe oboljevaju od čira i imaju srčane tegobe. Ostale, uspešne u svojim karijerama, osećaju se uskraćene i krive zbog celodnevnog odvajanja od svojih beba i male dece. (Isto bi osećali i muškarci, da su odra-stali u društvu koje u muškarce vaspitanjem usađuje isti osećaj odgovornosti za podizanje dece.) Tako je cena makar i delimične jednakosti, zasnovane na plati i prestižu, veoma visoka.

Koliko bi samo bilo bolje (mada se to nije desilo) da su muškarci 1970. imali dovoljno zdrave pameti da podignu vlastiti nivo svesti i uvide da su žene oduvek mudro shvatale da porodica i osećanja, učestvovanje u životu sredine i interesovanje za umetnost predstavljaju vrednosti koje pružaju naj-dublje i najtrajnije zadovoljstvo većini ljudi i da je dugoročna satisfakcija koju donose mnogi poslovi van kuće - izuzimajući, možda, izuzetno kreativne poslove kojima se bave pisci, kompozitori, umet-nici i pronalazači - bleda u poređenju s njim.

Verujem da bi muškarcima Amerike, našim porodicama i celom društvu mnogo koristilo kad bi muškarci stavili porodicu i osećanja na prvo mesto. Tada bi muškarci i žene mogli da dele zajednički cilj, zajedničku viziju svog života.

350


Ali, zašto se diže toliko prašine oko umanjivanja vrednosti zaposlenja? Ne poričem da je stalan prihod od apsolutno suštinskog značaja - za porodice sa oba roditelja, a još značajniji za porodice sa samohranim roditeljima. Međutim, zabrinut sam zbog naše opsednutosti napredovanjem na poslu koja porodici nameće nepodnošljive napore, čineći da muškarci i žene shvataju zaposlenje kao svoju pre-vashodnu životnu svrhu, doprinoseći raspadanju brakova i lišavajući hiljade male dece sigurnosti do-ma u kojem je barem jedan roditelj prisutan makar tokom jednog dela dana.

Verujem da i dečake i devojčice treba podizati s dubokim ubedenjem da je porodica, za većinu ljudi, najbogatjje i najtrajnije životno zadovoljstvo. Žene treba da osećaju manji pritisak da prihvataju tradicionalne vrednosti muškaraca, a muškarci, oslobođeni svojih uskogrudih opsesija iz prošlosti, mo-gu praktikovati brojna umeća žena i pokušati da usvoje njihove vrednosti.

351

RAZLICITE PORODICNE KONSTELACIJE

Samohrani roditelj 959. Roditeljstvo je težak posao, bez obzira na to kako ga shvatate, a biti samohrani roditelj

čini taj posao još težim. Nemate partnera koji će vas podržavati i preuzimati deo odgovornosti i sva-kodnevnih obaveza vezanih za podizanje dece. Svi i sve zavisi samo od vas. Nema ni časka pravog odmora, nema putovanja. Ako ste jedini hranitelj porodice, fmansijske brige čine vaš teret još težim. Ponekad vam se čini da jednostavno nemate dovoljno fizičke i emocionalne energije da bi sve išlo kako valja.

Kako i zašto ste postali samohrani roditelj takode je veoma značajno. Neki od vas su to sami odabrali i dobili dovoljno podrške od svoje porodice da biste se sigurno uputili u život koji vas čeka. Neki od vas su to postali posle nekog emocionalno traumatičnog događaja - razdvojenog života ili razvoda, napuštanja ili smrti partnera - i nalazite se pod mnogo većim stresom zbog tih okolnosti.

Biti samohrani roditelj nije nimalo lako, ali ima i svojih lepih trenutaka. Vi i vaša deca možete ost-variti bliskost koja nije uobičajena za porodice sa oba roditelja. Možete kod sebe otkriti snagu i talente za koje niste ni znali da ih posedujete i iz svega izaći kao jača i mudrija osoba. A treba da vas ohrabri i saznanje da naučna literatura pokazuje da deca koja odrastu samo uz jednog roditelja obično dobro prolaze u životu, uprkos svim usputnim zamkama i teškoćama.

960. Zamke za samohrane roditelje. Želim da istaknem da samohrani roditelji obično divno obave zadatak podizanja dece, ali postoje izvesni rizici. Moje iskustvo kaže da je jedan od najčešćih rizika kada svoju decu tretirate kao najbolje prijatelje i osobe od poverenja. Veoma je lako, na primer, da kažete najstarijem detetu: ,,Ti si sad domaćica (ili domaćin) ove kuće i ja se veoma oslanjam na tebe." To je sasvim razumljivo. Bez partnera pored sebe, dolazite u iskušenje da svoja osećanja, nade i snove poveravate svojoj deci i činite ih svojim najboljim prijateljima. To možda služi vašim potre-bama, ali šta je s njihovim? Tretirajući decu kao da ste vršnjaci, zaklanjate onu liniju koja stoji između roditelja i dece. Ako ste uzrujani zbog nečega, osećaće odgovornost da, na neki način, roditeljski pos-tupaju s vama i da izlaze u susret vašim potrebama.

Deca moraju emocionalno da se razvijaju i rastu, a taj proces može da bude ometen ako su pri-morani da se ponašaju kao zamena za odraslu osobu. Mada sva normalna deca mogu da preuzmu neka dodatna zaduženja u kući i pruže emocionalnu podršku roditelju, onda kad mu je ona potrebna, nijed-no dete ne može preuzeti ulogu odraslog bez ozbiljnih posledica po svoj budući emocionalni rast i razvoj.

961. Deci je potrebno da roditelji odrede jasne granice između sebe i njih, naročito u pogle-du privatnosti. Deo odrastanja sastoji se u tome da deca nađu svoj put u svet, put koji se ne podudara s putem njihovih roditelja, da imaju veze i tajne za koje otac i/ili majka nikad neće znati i da ne budu preokupirani svojim roditeljima. Stoga srdačno preporučujem da se oduprete iskušenju da od svog deteta napravite svog najboljeg prijatelja ili, što je još gore, svog partnera. Neki samohrani roditelji na-laze utehu u tome da uzmu dete kod sebe u krevet čim navrši godinu dana, racionalizujući to na ovaj ili onaj način. Ponavljam, to možda i zadovoljava neke potrebe oca ili majke, kao što je potreba da se ne osećaju usamljeni, ali nije u najboljem interesu deteta. Ono mora da ostane dete, a to znači da mora postojati jasno razgraničenje između njega i roditelja, kako bi moglo da nađe svoj vlastiti put.

352

Različite porodične konstelacije

962. Druga potencijalna zamka za samohrane roditelje jeste nespremnost da odlučno pos-tave ograničenja svojoj deci. To može da se dešava iz najboljih namera. Mnogi samohrani roditelji osećaju se krivi zato što njihovo dete ne odrasta uz oba roditelja. Brinu da deci nedostaje nešto suštin-ski važno za njihov zdrav razvoj. Nerviraju se misleći da prosto nisu u stanju da nađu više vremena za svoje dete. Rezultat toga je da često dolaze u iskušenje da mu ropski ugađaju, predajući se čim ono namreška nosić i ne postavljajući mu nikakva ograničenja. Jedna majka je svojoj kćerkici svakodnevno kupovala ogroman sladoled s ušećerenim voćem i čokoladnim prelivom, iako je devojčica već bila izuzetno gojazna. Posle nekoliko uzastopnih razgovora koje smo vodili, naposletku je briznula u plač i rekla: „Jednostavno mi se čini da sam ja kriva što više ne viđa oca, a toliko voli sladoled da jednos-tavno ne mogu da kažem 'ne'."

Nije razumno niti neophodno da roditelj mazi dete poklonima i ulaguje mu se. Štaviše, nije pa-metno ni da roditelj posvećuje detetu veći deo vremena koje provode zajedno kod kuće, kao da je ono neka kraljevska ličnost na proputovanju. Dete može da se bavi svojim hobijem, radi domaće zadatke ili pomaže u kućnim poslovima, a i roditelj se takođe može baviti svojim stvarima. To, međutim, ne znači da će izgubiti kontakt. Ako su lepo usklađeni, mogu povremeno da proćaskaju ili prokomentarišu nešto, već kako ih raspoloženje ponese.

963. Majka kao samohrani roditelj. Uzmimo primer deteta koje živi bez oca, zbog razvoda ili smrti, jer je rođeno van braka ili ga je usvojila neudata žena. Bilo bi glupo reći da je detetu svejedno što otac nije pored njega ili da majka lako može da mu to nadoknadi na neke druge načine. Međutim, ako je majka dobar roditelj, dete može odrasti sasvim dobro prilagođeno.

Majčina hrabrost je veoma važna. Samohrana majka može biti usamljena, osećati se kao u zatvoru ili ponekad biti ljuta, a katkad će ta svoja osećanja iskaliti na detetu. To je prirodno i neće ga suviše povredivati. Za nju je važno da nastavi da bude normalno ljudsko biće, ne zanemarujući stara prija-teljstva, trenutke rekreacije, karijeru i ostale aktivnosti van kuće koliko god može, ne praveći od dete-ta centar svog sveta. To je teško ako ima bebu ili malo dete o kome valja brinuti, a nema nikog da joj u tome pomogne. Međutim, može pozivati prijatelje u goste i poneti bebu sa sobom u posetu prijatelji-ma preko vikenda, ako dete nema problema sa spavanjem na nepoznatom mestu. Za njega je mnogo bolje da ima raspoloženu i druželjubivu majku nego da se ne naruše njegove svakodnevne navike. Bude li ona sve svoje aktivnosti, misli i ljubav posvećivala samo njemu, tek tada mu neće biti dobro.

964. Bilo da su mala ili velika, dečaci ili devojčice, deci koja nemaju oca pored sebe potreb-ni su prijateljski odnosi s drugim muškarcima. Ako su u pitanju male bebe i deca stara jednu do dve godine, dosta se postiže i time što ih ponekad podseti da postoje i takva stvorenja kao što su prijatni muškarci, s dubljim glasom, drugačijom odećom i ponašanjem različitim od ponašanja žena. Od po-moći je i ljubazni piljar koji se široko osmehne i kaže „zdravo", ako već nema nikog bliskijeg. Za decu staru oko tri godine i stariju, sve je važnije prijateljstvo koje mogu deliti s nekom muškom osobom. Potrebne su im prilike da se druže i osete bliskost s muškarcima i starijim dečacima. Dede, ujaci, stričevi, braća od tetaka, stričeva i ujaka, vode izviđača, nastavnici, sveštenik, pastor ili rabin, kao i porodični prijatelji, mogu da posluže kao očinske figure ako uživaju u društvu deteta i u situaciji su da ga redovno viđaju.

Deca stara tri ili više godina stvaraju sebi predstavu o svom ocu koja je za njih ideal i inspiracija, bilo da ga se sećaju ili ne. Drugi prijateljski raspoloženi muškarci koje vidaju i s kojima se igraju daju toj predstavi suštinu i doprinose da im otac više znači. Majka može da pomogne tako što će biti izu-zetno gostoljubiva prema muškim članovima šire porodice, slati sina i kćerku u letnje kampove u koji-ma ima i muškaraca instruktora, odlučiti se, ako može, za školu u kojoj predaju i muški nastavnici, podsticati dete da se upisuje u klubove i druge organizacije u kojima glavnu reč vode muškarci.

Dečaku bez oca naročito su potrebne šanse i podsticaj da se igra s drugim dečacima, svakodnevno ako je moguće, već posle navršene druge godine i da se mahom zaokuplja dečjim zanimacijama. Majka koja ima samo tog jednog sina dolazi u iskušenje da od njega napravi svog duhovnog sadruga i zainteresuje ga za svoja interesovanja, hobije i ukuse. Ako uspe u tome da mu svoj svet učini priv-lačnijim i jednostavnijim za snalaženje od sveta dečaka, u kojem bi morao da se snalazi sam, moguće je da će njen sin odrastati uz prevashodno odrasla interesovanja. Sve je to sasvim u redu ako majka

353


može da provodi dosta vremena s dečakom i ako je njemu to vreme zabavno, pod uslovom da ga istovremeno pušta da ide svojim putem i da ona deli njegova interesovanja radije nego on njena. Dobro je redovno pozivati u kuću druge dečake i organizovati druženja i izlete.

965. Otac kao samohrani roditelj. Sve što sam rekao o samohranoj majci koja sama podiže dete odnosi se i na samohranog oca. Međutim, ovde je često prisutan i jedan dodatni problem. Vrlo je malo očeva u našem društvu koji se osećaju potpuno prijatno u ulozi negovatelja i vaspitača. Mnogi muš-karci su vaspitani tako da veruju da su te osobe „blage" i samim tim ženskog roda. Stoga je mnogim očevima teško, barem u početku, da pružaju nežnu utehu i maženje koje je deci potrebno, pogotovo ako su mala. Međutim, vremenom stiču iskustvo i svakako mogu da dorastu tom zadatku.

Razvod

Kažu da porodica kao institucija u Americi odumire. Mislim da to nije tačno. Porodica se izves-no menja. Od sredine 1980-ih, manje od 10 odsto američkih porodica je sastavljeno od oca koji odlazi na posao, majke koja ostaje kod kuće i dvoje dece. Međutim, ko god da je sačinjava, porodica je još uvek središte našeg svakodnevnog života. U porodici najveći broj nas dobija onu najvažniju ljubav, brigu i podršku. Mislim da je to ono najbitnije, bilo da porodica ima dvoje zaposlenih roditelja, samo jednog roditelja, decu iz prethodnih brakova ili decu koja dolaze samo vikendom i praznicima.

966. Odvojeni život i razvod postali su uobičajeni. U SAD se sada godišnje razvede oko mi-lion brakova. Premda u romanima čitate o „prijateljskim" razvodima i gledate ih na filmu, u stvarnom životu odvajanje i razvod podrazumevaju dvoje ljudi vrlo ljutih jedno na drugo.

967. Bračno savetovanje. Razvod u većini slučajeva poremeti sve članove porodice, i to barem na dve do tri godine. Naravno, ume da bude mnogo manje potresan od stalnih neprijateljskih sukob-ljavanja. Medutim, postoji i treća mogućnost - bračno savetovanje ili porodična terapija. Najbolje je, razume se, da supružnici redovno odlaze na savetovanje, da bi stekli jasniju sliku o tome šta je pošlo naopako i o udelu oba partnera u tome. Tačno je da je za svađu potrebno dvoje, ali ako jedno od sup-ružnika odbija da prizna svoju ulogu u konfliktu, možda je ipak dobro da barem ono drugo potraži sa-vet o tome kako da spasava brak i da li da ga uopšte spasava. Naposletku, u početku je postojala snažna međusobna privlačnost, a mnogi razvedeni supružnici kasnije kažu da im je žao što nisu upornije po-kušavali da reše problem i sačuvaju brak.

Kad počnu nesuglasice, obično svako od supružnika misli da je ono drugo krivo. Ipak, neko sa strane najčešće uviđa da nevolja nije u tome što jedan ili drugi bračni drug ,,ne valjaju", nego u tome što nijedno od njih dvoje ne shvata kako se ponaša. U nekim slučajevima, svako od njih može nesves-no priželjkivati da ga ono drugo mazi kao obožavano dete, ne trudeći se pri tom da i samo doprinosi partnerstvu. U drugim slučajevima, diktatorski nastrojen supružnik ne uviđa koliko zapravo nastoji da dominira nad onim drugim, a onaj kome se stalno prigovara možda ne shvata da to i zaslužuje. Vrlo često se dešava da se partner koji je počinio neverstvo nije zaista zaljubio u nekog drugog, već da zap-ravo beži od skrivenih strahova ili pokušava da napravi ono drugo ljubomornim.

968. Kako saopštiti deci. Deca su uvek svesna sukoba medu roditeljima i potresena zbog njih, bez obzira da li se razvod pominje ili ne. Za njih je dobro da osećaju slobodu da o tome porazgovara-ju sa svojim roditeljima, zajedno ili pojedinačno, da bi stekla razboritiju predstavu od one koju im možda u strahu nameće mašta. Važno je da deca veruju u oba svoja roditelja, kako bi odrasla verujući u sebe, stoga je mudro da roditelji izbegavaju ogorčeno prebacivanje krivice na drugu stranu, što je sasvim prirodno iskušenje. Umesto toga, mogu objasniti svoje svade uopštenim rečima, bez među-sobnog okrivljavanja: „Naljutimo se zbog svake sitnice"; „Svadamo se oko toga kako bi trebalo da trošimo novac"; „Mama se iznervira kad tata popije malo više."

Bilo bi dobro da deca budu pošteđena toga da čuju reč „razvod" izgovorenu u besu. Kad je goto-vo izvesno da će razvoda biti, treba razgovarati o tome, ne jednom nego više puta. Za malu decu, po-rodica - mama i tata - čini ceo njihov svet. Nagovestiti im raspadanje porodice jeste kao reći im da se

354


bliži smak sveta. Zato im se razvod mora objasniti mnogo pažljivije nego nekom odraslom: valja im reći da će odsad uglavnom živeti, recimo, s majkom; da će tata živeti u blizini (ili možda i neće); da će ih on i dalje voleti i uvek biti njihov tata; da će živeti i s njim, u periodima za koje se tata i mama dogovore; i da mogu da mu telefoniraju ili pišu kad god žele. Veoma je važno stalno ponavljati dete-tu da ono nije učinilo ništa što bi doprinelo razvodu njegovih roditelja. Mala deca su vrlo egocentrična i umišljaće da su uradila nešto zbog čega su se njihovi roditelji razveli.

Važno je i da deci date šansu da vam postavljaju pitanja. Bićete zapanjeni nekim njihovim po-grešnim pretpostavkama - na primer, da su oni uzrok razvoda ili da će možda izgubiti oba roditelja. Bilo bi dobro da takve i slične nesporazume što pre razjasnite, ali nemojte se iznenaditi ako malo dete ponovo uvrti u glavu nešto slično.

969. Kod sve dece se pojavljuju znaci napetosti. U jednoj studiji, kod dece mlađe od šest go-dina najčešće su se ispoljavali strah od napuštanja, problemi sa spavanjem, ponovno mokrenje u krevet kao i izlivi besa i agresivni nastupi. Deca od sedam i osam godina pokazivala su tugu i osećanje usam-ljenosti. Deca od devet i deset godina imala su više razumevanja za stvarnost koju podrazumeva razvod, ali su ispoljavala neprijateljstvo prema jednom ili prema oba roditelja i žalila se na bol u želucu i gla-vobolju. Adolescenti su govorili o bolnim aspektima razvoda i o svojoj tuzi, besu i sramoti. Neke de-vojčice imale su problema u uspostavljanju dobrih odnosa s dečacima.

Najbolji način da pomognete deci jeste da im redovno dajete priliku da pričaju o onome što ose-ćaju i uverite ih da je to sasvim normalno, da nisu ničim doprinela razvodu i da ih oboje i dalje volite. Budući da roditelji često i sami osećaju preveliki emocionalni bol da bi bili u stanju da vode ovakve razgovore s decom, važno je naći dobrog profesionalnog psihoterapeuta kod koga će deca redovno odlaziti.

970. Reakcije roditelja. Majci koja dobije starateljstvo nad decom prve dve godine obično su veoma teške. Deca su napetija, zahtevnija i stalno se žale na nešto; nisu baš privlačno društvo. Majci nedostaje udeo oca u donošenju odluka, rešavanju zadevica medu decom i deljenje odgovornosti u pla-niranju. Dešava se da se oseća iznurena od posla na radnom mestu i staranja o deci kod kuće. Nedosta-je joj društvo odraslih osoba, uključujući i romantičnu pažnju muškaraca. Većina majki kaže da je naj-gori strah da neće biti u stanju da zarađuje dovoljno za normalan život i upravlja porodicom. (One treba sudskim putem da obezbede izdržavanje za dete, ali to ne garantuje da će uplate stizati na vreme.) Mnoge žene kažu da najveću satisfakciju i kompenzaciju imaju onda kad same sebi dokažu da mogu da izdržavaju porodicu i upravljaju njome bez ičije pomoći. To im daje osećaj sposobnosti i samopouz-danja kakav nikad ranije nisu imale.

Jedan metod koji se pokazao praktičan i zadovoljavajući za neke razvedene žene - jer tako sma-njuju troškove, dele brigu o kući i deci i imaju društvo - jeste zajednički život u kući ili stanu s dru-gom razvedenom ženom. Naravno, potrebno je da se njih dve dobro poznaju ako nameravaju da žive pod istim krovom. Očevi koji dobiju starateljstvo nad decom imaju iste probleme kao i majke, stoga nema razloga da i oni ne razmisle o ovoj alternativi.

Neki ljudi zamišljaju da se razvedeni očevi kojima nisu pripala deca sjajno provode i uživaju u životu, jer nemaju nikakvih porodičnih odgovornosti, sem da na vreme uplaćuju izdržavanje i viđaju se s decom određenim danima. Međutim, studije pokazuju da se očevi uglavnom osećaju veoma jadno. Za prolazne veze brzo ustanovljavaju da su plitke i beznačajne. Nesrećni su što ih niko ne konsultuje u vezi sa važnim i nevažnim planovima za decu. Nedostaje im društvo njihove dece. Još više im ne-dostaje da ih deca pitaju za savet ili dopuštenje, što je deo uloge oca. Vikend posete često se svode na posete restoranima za brzu ishranu i odlaske u bioskop, što možda zadovoljava dečju potrebu za pri-jatno provedenim vremenom, ali ne potrebu i njih i njihovog oca da imaju stvarni odnos. U ovim no-vonastalim situacijama može se desiti da očevi i deca imaju teškoća da medusobno normalno razgo-varaju.

355


Starateljstvo i pravo posećivanja 971. Starateljstvo. Tokom prve tri četvrtine dvadesetog veka pretpostavijalo se da će potrebe

dece biti najbolje zadovoljene ako barem do adolescencije žive uz majku, sem ako ona nije bila oči-gledno nepodobna. (Zanimljivo je znati da je u devetnaestom veku i ranije, kad su razvodi bili retka pojava, starateljstvo obično bilo dodeljivano ocu, jer su deca bila smatrana imovinom na koju je on imao pravo.)

Odnedavno se sve više priznaje da su mnogi očevi sposobni da o deci brinu isto tako dobro kao i majke, tako da sve više sudija to uzima u obzir prilikom dodeljivanja starateljstva. Nažalost, sasvim je prirodno da u mnogim razvodima ima mnogo gorčine. To dovodi do toga da se roditelji nadmeću za starateljstvo, ne razmišljajući o tome šta je najbolje za dete. I jedno i drugo pretpostavljaju da bi bilo najbolje da dete pripadne upravo njemu.

Činjenice koje valja razmotriti jesu sledeće: ko se najviše brine o detetu, posebno kada su u pita-nju bebe ili mala deca, kojima bi izuzetno nedostajala osoba koja je uglavnom brinula o njima? Kakav odnos ima svako od dece sa jednim ili drugim roditeljem? Ako je u pitanju starije dete ili adolescent, s kim bi radije živelo? Koliko je važno za svako dete da živi s bratom ili sestrom (veza je naročito jaka ako su blizanci)?

U prošlosti se obično mislilo da će roditelji koji se razvode biti protivnici na sudu u pogledu sta-rateljstva, izdržavanja za dete, alimentacije i sporazumevanja oko podele imovine. Ako je moguće, takvu bitku je najbolje izbeći, pogotovo kada je reč o starateljstvu, jer je tako sigurno bolje za decu. Odnedavno, sve se češće ide na zajedničko starateljstvo, da bi se sprečilo da roditelj koji ne dobije starateljstvo (obično otac) izvuče deblji kraj u vezi s pravima na posećivanje dece i, što je još važnije, da bi se sprečilo da se on oseća kao da se razveo od vlastite dece i da im više nije roditelj - a to su ose-ćanja koja često s vremenom dovode do gubitka kontakta s decom.

Govoreći o zajedničkom starateljstvu, neki advokati i roditelji imaju na umu da dete provodi isto vreme sa svakim od roditelja, recimo, četiri dana s jednim i tri s drugim, ili jednu nedelju s jednim,a drugu s drugim. To može, ali i ne mora biti praktično rešenje za roditelje, ili prijatno za decu. Deca školskog uzrasta moraju da idu u istu školu, a isto važi i za onu koja pohađaju jaslice ili obdanište. Deca vole da imaju utvrđen raspored i to im koristi.

Ja više volim da o zajedničkom starateljstvu mislim kao o saradnji medu razvedenim roditeljima za dobro deteta, što znači da se pre svega dogovaraju o planovima, odlukama i reakcijama na neke zahteve dece, tako da se nijedno od njih ne oseća izostavljeno. (Bilo bi od pomoći da imaju savetnika, nekog ko poznaje njihovu decu, da roditeljima pomogne da donesu neke odluke.) Drugi prioritet je da podele dečje vreme na takav način da oboje budu što je moguće bliskiji s njima, a to će morati da za-visi od faktora kao što su udaljenost između mesta stanovanja roditelja, veličina stana, lokacija škole, ali i želje dece kad postanu malo starija. Očigledno, ako se jedno od roditelja preseli na drugi kraj drža-ve, viđaće dete samo u vreme raspusta ili godišnjeg odmora, mada mogu biti u stalnom kontaktu tele-fonom ili pismima.

Zajedničko starateljstvo je praktično samo ako oba roditelja veruju da gorčinu koju osećaju među-sobno mogu da podrede dobrobiti svoje dece. U suprotnom, neprestano će se prepirati. U tom slučaju je bolje da jedan roditelj dobije starateljstvo, a drugi pravo posećivanja, na način koji odredi sud.

Kada dete, posebno u periodu adolescencije, ustanovi da odnos s roditeljem s kojim živi počinje da postaje pomalo napet, može početi da misli da će lakše izlaziti na kraj s onim drugim. Ponekad je zaista i bolje da dete makar neko vreme provede s drugim roditeljem. Međutim, dete koje se stalno se-ljaka možda pokušava da ostavi svoje probleme iza sebe umesto da ih rešava, stoga je važno da se ustanovi šta ga zapravo muči.

972. Zajedničko starateljstvo. Roditelji često doslovno podele vreme koje dete provodi sa svakim od njih. To se naziva zajedničkim fizičkim starateljstvom. Moguće je i da dete živi prvenstveno s majkom ili ocem. U tom slučaju je posredi zajedničko pravno starateljstvo, kada roditelji zajednički odlučuju o važnim stvarima u životu deteta - na primer, školovanju, boravku u letnjem kampu, zdrav-stvenim problemima i verskim pitanjima - i pokušavaju da usklade svoja mišljenja. Zajedničko stara-teljstvo je idealno kad postoji saradnja medu roditeljima.

356


U periodu posle razvoda, neki očevi se udalje od svoje dece (isto važi i za majke koje ne dobiju starateljstvo). To može vrlo teško padati deci koja žele i potrebno im je da i otac i majka čine deo nji-hovog života. Kad ih kasnije pitate, očevi će vam često reći da su se osećali isključeni, nebitni i ne-potrebni.

Mislim da zajedničko starateljstvo daje roditeljima do znanja da su oboje važni u životu svog dete-ta. Mada je to sudskom odlukom utvrđena obaveza, najvažnija je saradnja među roditeljima.

Zajedničko starateljstvo ume da bude vrlo zapetljano. A ume i da funkcioniše u najboljem intere-su deteta, u zavisnosti od okolnosti. Danas sve više i više sudija određuje zajedničko starateljstvo jer se čini pravednim da oba roditelja budu podjednako uključena u brigu o svojoj deci. Detalje je potreb-no utvrditi dogovorom, tako da sve bude podređeno najboljim interesima deteta. U slučajevima kad medu nedavno razvedenim roditeljima još uvek postoji ljutnja, to može uticati da se dete oseća kao između čekića i nakovnja. Psihoterapija može da pomogne u oslobadanju od ovih osećanja ljutnje.

Ako je roditelj napustio porodicu i potom se vratio, može postojati povećana zabrinutost da li će se to ponovo desiti. Zatim, naravno, roditelj i staratelj brine o tome kako će deca podneti ako drugi ro-ditelj ponovo ode. Međutim, ako otac pokazuje interesovanje i brigu za decu, važno ga je podržavati u tome da ih posećuje.

Zajedničko starateljstvo može da funkcioniše ukoliko roditelji zaborave na svoju ljutnju i frus-traciju, da bi učinili situaciju prijatnom za decu. To nije lako, jer je često potrebno napraviti kompro-mis i biti spreman za prilagođavanje.

Sem opravdanih pritužbi koje imaju jedno na drugo, razvedeni roditelji se mogu osećati krivi što nisu uspeli da održe brak. To im daje snažan motiv da svu krivicu prebacuju na ono drugo.

Mislim da je dobro da i neke neutralne osobe budu prisutne kad dete odlazi kod drugog roditelja u posetu. Prisustvo bake ili deke može da pomogne da se stvori sigurno i neutralno okruženje. To je naročito važno neposredno posle razdvajanja roditelja ili razvoda, kad je sve još sveže i kad se oboje mogu osećati ranjeni i osetljivi. Neutralna strana će pomoći da se i roditelji i deca osećaju bezbedni.

ZajedniČko starateljstvo može imati značajne pozitivne posledice po decu, ukoliko roditelji mogu da saraduju. Istraživanja razvoda pokazala su da, u globalu, deca uspevaju bolje da se prilagode druš-tveno, psihološki i u školi ukoliko oba roditelja ostanu deo njihovog života.

973. Raspored poseta. Pet dana s majkom i vikend sa ocem zvuči vrlo praktično i predstavlja uobičajen raspored, ali nekad i majka poželi da provede vikend s decom, jer je tada opuštenija i ima manje drugih obaveza, a desi se i da otac povremeno poželi drugačije da provede vikend. Isto važi i za školske raspuste. Kako deca postaju starija, prijatelji, sport ili neke druge aktivnosti sve ih više ve-zuju za jedan dom nego za drugi. Prema tome, bilo kakav da je raspored, on mora da bude pre svega fleksibilan.

Veoma je važno da roditelj koji ima pravo posete ne krši stalno dogovore. Deca bivaju povređena kad steknu utisak da su mu ostale obaveze važnije od njih. Gube veru u nemarnog roditelja i u vlasti-tu vrednost. Ako se dogovor otkazuje, to treba uraditi na vreme, i to tako da se jedan termin zameni drugim. Najvažnije od svega jeste da roditelju ne pređe u naviku da krši dogovore i ponaša se neod-govorno.

974. Prijatno provedeni časovi posete. Neki razvedeni očevi ponašaju se plašljivo ili nespretno kad im dete dođe u posetu, pogotovo ako je to sin. Majke imaju iste probleme, ali ne tako često, budući da u najvećem broju slučajeva one dobijaju starateljstvo. Pored toga, često postoji veća napetost iz-među očeva i sinova nego izmedu očeva i kćerki. Očevi često reaguju tako što detetu pruže neko uživanje - obroke u restoranu, odlaske u bioskop, na sportske dogadaje, kraća putovanja. Nema ničega lošeg da povremeno tako provedu zajedničko vreme, ali očevi ne treba da smatraju da tako mora da bude svaki put kad uzimaju decu za vikend ili raspust; takvo ponašanje pokazuje da se boje tišine i dovodi do toga da takvi izlasci postanu svakonedeljna obaveza.

Posete dece mogu da budu podjednako opuštene i jednolične kao i njihov boravak kod kuće. To pruža priliku za aktivnosti kao što su čitanje, izrada domaćih zadataka, vožnja biciklom, rolerima ili igranje košarke ili fudbala, pecanje, kao i bavljenje hobijima poput modelarstva, filatelije, drvodelj-

357


stva. Očevi mogu da učestvuju u aktivnostima u kojima i sami uživaju, što im pruža priliku da vode ležeran razgovor s detetom. Deca mogu da gledaju svoje uobičajene TV programe, ali se ja, kao otac, ne bih složio da se vikend provede ispred televizora. Deo vremena otac može da posveti i svojim vlas-titim interesovanjima, baš kao što bi radio i da je porodica ostala na okupu.

Roditelji često vide da su deca, posebno ona mlađa, neraspoložena prilikom tih prelaza od jednog roditelja kod drugog. Mogu biti naročito razdražljiva prilikom povratka iz posete roditelju koji im nije staratelj, zbog umora. Ponekad je razlog to što je detetu jednostavno teško da stalno menja okruženje. Svaki odlazak i povratak mogu, makar i nesvesno, podsećati dete na dan kad je jedno od njegovih ro-ditelja otišlo iz kuće.

Roditelji mu mogu pomoći tako što će biti strpljivi u toku ovih prelazaka i apsolutno se pridržavati dogovorenih termina uzimanja i vraćanja deteta, kao i time što će nastojati da se tokom tih kratkih me-đusobnih susreta uzdrže od konflikata.

975. Baka i deka posle razvoda. Važno je da deca s njima održe isti kontakt koji su imali i pre razvoda roditelja. Tačno je da može biti teško ostati u kontaktu s roditeljima vašeg bivšeg bračnog dru-ga, pogotovo ako ste vi ili oni još uvek ljuti ili povređeni. Ponekad roditelj-staratelj može reći: „Deca mogu da viđaju tvoje roditelje onda kad odu kod tebe. Ja ne želim da imam ništa s njima." Međutim, rodendani, praznici i druge posebne prilike retko kad padaju u dane koji vama odgovaraju. Pokušajte da imate na umu da deke i bake mogu da budu veliki izvor podrške i kontinuiteta za decu, tako da je održavanje kontakta s njima vredno truda. Valja poštovati i emocionalnu potrebu baka i deka da ostanu u vezi sa svojim unucima.

976. Izbegavajte da opterećujete decu predubeđenjima. Jako je važno da jedan roditelj ne pokušava da ocrni, čak ni da kritikuje drugog roditelja pred decom, mada je to svakako veliko isku-šenje. Oba roditelja se osećaju pomalo krivi zbog bračnog neuspeha, barem nesvesno. Tu krivicu uspe-vaju da ublaže ako navedu prijatelje, porodicu i decu da se slože kako su bivši suprug ili supruga krivi za sve. Stoga su u iskušenju da deci pričaju najgore moguće priče o njima, izostavljajući da pomenu vlastiti doprinos nesrećnom razvoju situacije. Nevolja je u tome što deca osećaju da su potomci oba svoja roditelja i ukoliko prihvate ideju da je jedno od njih nitkov, pretpostavljaju da su nasledili neke slične osobine. Pored toga, ona sasvim prirodno žele da zadrže oba roditelja i da ih oni vole. Neprijatno im je da budu nelojalni tako što će slušati kritike na njihov račun. Bolno je za njih i ako ih jedno od roditelja uplete u skrivanje tajni pred onim drugim.

U pubertetskom uzrastu, deca već znaju da niko nije savršen i mane njihovih roditelja više ih ne pogadaju onako duboko, mada umeju da budu vrlo kritična prema njima. Pustite ih da sami otkriju koje su to mane. Cak i u tom uzrastu za jednog roditelja je bolje da ne pokušava da stekne lojalnost deteta tako što će kritikovati onog drugog. Tinejdžeri su skloni da „okrenu verom". Kad se naljute na rodite-lja kome su bili naklonjeniji, mogu totalno da promene stav i odluče da je sve ono nepovoljno što su u prošlosti čuli o onom drugom roditelju nepravedno i neistinito. Roditelji imaju najviše izgleda da zadrže ljubav svoje dece ako im dozvole da prema oboma gaje ljubav i poverenje i da sa oboma pro-vode vreme.

Pogrešno je da roditelj ispituje dete kako mu je bilo u poseti kod drugog roditelja. Od tog ispiti-vanja detetu je samo nelagodno, a na kraju se to može vratiti tako što će dete početi da oseća ozlo-jeđenost prema sumnjičavom roditelju.

977. Izlasci s drugim osobama. Deca čiji su se roditelji nedavno razveli svesno ili nesvesno pri-željkuju da oni opet budu zajedno i misle o njima kao da su još uvek venčani.

Skloni su tome da osećaju da izlasci s drugim osobama predstavljaju neverstvo od strane rodite-lja, a osobu s kojom se viđa jedan ili drugi roditelj smatraju uljezom. Za roditelje je stoga najbolje da ne žure i da te osobe taktično predstavljaju svojoj deci. Pustite da prode nekoliko meseci, da deca zaista shvate da je razvod trajan. Obraćajte pažnju na njihove opaske. Posle nekog vremena, možete da pomenete da ste usamljeni i nabacite ideju da ćete možda poželeti da nekad izađete s nekim. To ne znači da ćete doveka dozvoljavati da vam deca kontrolišu život, već im jednostavno dajete do znanja

358


da to postoji kao mogućnost, ali na način koji je za njih prijatniji nego da im iznebuha predstavite osobu od krvi i mesa.

Ako ste majka koja živi s malom decom, koja retko ili nikad ne viđaju oca, ona mogu početi da vas preklinju da se udate i dovedete im novog tatu, što samo po sebi i nije tako loše; međutim, mogu da postanu užasno ljubomorna čim vide da se vi zbližavate s tim čovekom, s tim da se sve samo po-gorša kad se udate za njega. Isto se dešava i ocu koji je staratelj svojoj maloj deci i koja od njega traže da im nađe novu mamu.

Očuh i maćeha Pre mnogo godina, napisao sam jedan novinski članak o tome kakvi treba da budu očuh i maćeha,

i mislio sam da sam jako pametan. A onda sam 1976. postao očuh i shvatio da uopšte nisam sposoban da se pridržavam vlastitih saveta. Preporučivao sam, naime, očusima i maćehama da izbegavaju da budu strogi vaspitači, a sam sam neprestano prigovarao svojoj jedanaestogodišnjoj pastorki kako je neučtiva i pokušavao da je nateram da se povinuje nekim mojim pravilima. To je bilo jedno od mojih najbolnijih iskustava, koje me je mnogo čemu naučilo.

978. Ljudska bića, u bilo kom uzrastu, ne žele uljeze u uskom porodičnom krugu, i to je možda najjači razlog što su odnosi u porodici u kojoj postoje očuh ili maćeha često prožeti gor-činom. Kad sam prigovorio ženi što ne natera kćerku da se pristojnije ponaša prema meni, ona mi je s pravom ukazala na činjenicu da moja dva odrasla sina, koja su se približavala srednjim godinama, u početku teško da su bila učtiva prema njoj. Ozlojeđenost moje pastorke i moja dva odrasla sina pod-setila me je na gorčinu koju kod dvogodišnjeg deteta izaziva dolazak novorođenčeta u kuću.

Supruga, pastorka i ja otišli smo u savetovalište i psiholog mi je rekao da sam bio u velikoj zablu-di misleći kako me jedanaestogodišnja pastorka može brzo prihvatiti. Za to su potrebne godine. I bile su.

Nije slučajno što su glavni negativci u tolikim bajkama upravo zle maćehe ili očusi. Odnosi u porodici u kojoj jedan roditelj nije „pravi" pogodno su tlo za uzajamno nerazumevanje, ljubomoru i ozlojeđenost. Posle razvoda roditelja, dete ima majku samo za sebe i obično s njom stvara neuobi-čajeno blizak, ali i posesivan odnos. A onda dođe neki nepoznat čovek koji zauzima majčino srce, krevet i barem polovinu njene pažnje. Dete ne može da ne bude ozlojeđeno, bez obzira na to koliko se očuh trudi da stvori dobar odnos s njim. Ta ozlojeđenost katkad poprima ekstremne oblike, pogađajući očuha toliko da on oseća potrebu da reaguje podjednako neprijateljski. Tako i odnos među supružnici-ma ubrzo postaje napet. Glavno što očusi i maćehe treba da shvate jeste da je ovo obostrano neprija-teljstvo gotovo neizbežno i da nije odraz njihove vrednosti kao ljudi, niti eventualnog krajnjeg ishoda. Napetost često potraje mesecima ili godinama, da bi se tek postepeno smanjivala. U ređim slučajevi-ma, novi roditelj biva lakše prihvaćen.

Ima mnogo jakih razloga zašto je život u ovakvoj porodici, barem u početku, za većinu dece ispunjen stresovima:

• Gubitak: to što su dobili maćehu ili očuha, za većinu dece znači da su pretrpela značajan gu-bitak - gubitak jednog od roditelja ili gubitak prijatelja zbog preseljenja. Ovaj osećaj gubitka utiče na detetovu početnu reakciju na novog roditelja.

• Pitanja lojalnosti: dete se može pitati ko su sada njegovi roditelji. Ako pokaže naklonost prema očuhu/maćehi, znači li to da više ne voli ili da ne treba da voli roditelja koji više nije s njim? Kako da podeli svoju naklonost?

• Gubitak kontrole: nijedno dete nikad nije odlučilo da ima očuha ili maćehu. Odluku donose odrasli umesto njega, stoga ono oseća da mu kontrola nad događajima izmiče iz ruku. Detetu se čini da njime upravljaju sile i ljudi nad kojima ono nema nikakvu kontrolu.

• Očuh/maćeha + njihova deca: svi ovi stresovi mogu se dodatno pogoršati ako očuh ili maćeha sa sobom dovedu i dete (ili decu). Dete počinje da se pita šta će biti ako njegov rođeni roditelj počne više da voli to dete nego njega, i zašto mora da deli svoje igračke, knjige ili svoju sobu s tim potpuno nepoznatim detetom.

359


979. Pozitivan aspekt porodica sa očuhom ili maćehom. Ovi stresovi su prilično univerzalna pojava, ali ni slučajno nisu cela slika. Ima tu i dosta potencijalno pozitivnih strana. Prvo, mada u po-četku po pravilu ima teškoća, većina članova porodice se naposletku prilagodi novim okolnostima i prihvata svoje mesto u novoj porodičnoj situaciji. Ali, upamtite, za to je potrebno vreme. Često se izmedu dece spojene na takav način, i između pastoraka i njihovih očuha i maćeha, uspostavlja blizak odnos koji traje celog života. Najzad, svi su prošli kroz raspadanje i rekonstituisanje porodice. „Dvoj-no državljanstvo" u vidu pripadanja dvema zasebnim porodicama može kod deteta da obogati razu-mevanje i prihvatanje različitosti, kulturnih i svih drugih.

980. Opšta načela vezana za ulogu očuha ili maćehe. Postoje neka opšta načela koja mogu ali i ne moraju biti od pomoći, a i vrlo ih je teško primenjivati. Prvi korak je da se roditelji unapred dogo-vore kako će postupati s decom i da imaju realna očekivanja o tome kakva će biti njihova porodica.

Važno je da roditelji shvate ono što sam ja naučio na teži način, a to je da je deci potrebno mnogo vremena da bi se navikla na novo stanje stvari. Budite dosledni s decom u vezi s porodičnim pravili-ma koja se odnose na vreme za spavanje, kućna zaduženja i domaće zadatke i dajte im vremena da ta pravila prihvate.

Bolje je za vas, očuha/maćehu, da izbegavate da skliznete u ulogu roditelja koji usmerava i kori-guje, sve dok ne budete prihvaćeni. Ako odmah pokušate da silom primenjujete pravila o odlasku na spavanje, kućnim zaduženjima i „policijskom času", sasvim je sigurno da ćete biti proglašeni za gru-bog uljeza, čak i ako ste samo prihvatili već postojeća pravila koja je utvrdio detetov pravi roditelj.

S druge strane, nije dobro za vas da se ponašate pokorno kad pastorak ili pastorka zađu na vašu teritoriju, na primer, zloupotrebljavajući nešto što vam pripada. U takvom slučaju treba da na pri-jateljski, ali odlučan način kažete da vam se takvo ponašanje ne sviđa i da ne dozvoljavate da budete zlostavljani, ni vi ni vaše stvari. A opet, ne možete dizati galamu zbog svakog odbojnog ili srditog po-gleda. Bili biste mrzovoljni po ceo dan. Prema tome, ignorišite male uvrede i sačuvajte svoje komen-tare za velika kršenja pravila.

I na kraju, mada to nije i najmanje važno, imajte na umu da mnogi brakovi i porodice ove vrste ne uspevaju da prežive stresove koje sam upravo opisao. Ako ste i najmanje zabrinuti zbog odnosa u svojoj porodici, potražite profesionalnu pomoć. Psihijatar ili psiholog, za odrasle ili decu, često se bavi problemima poput vašeg i moći će da vam pomogne.

Vaša nova porodica može da bude izvor ljubavi i sreće za sve vas, ukoliko prihvatite da postoje stvarni emocionalni problemi i poduhvatite se njihovog rešavanja. Srećno.

Višestruka trudnoća: blizanci, trojke ili više

Najnovija dostignuća u lečenju neplodnosti dovela su do povećanog broja višestrukih trudnoća -sa dvema, trima ili više beba. Da biste izašli na kraj s više od jednog novorođenčeta, potrebni su str-pljenje, planiranje i razmišljanje. Jednom sam uputio poziv roditeljima blizanaca da mi se jave s re-šenjima koja su našli za svoje probleme. Dobio sam dve stotine veoma korisnih pisama. Kao što se moglo i očekivati, mišljenja o nekim stvarima bila su totalno oprečna, dok su se o nekim drugim sla-gala.

981. Potražite pomoć! Svi roditelji blizanaca slažu se da je posao ogroman, pogotovo u početku, ali i da donosi veliku radost. Potrebna vam je sva pomoć koju možete da dobijete, i to što je duže moguće. Ako možete, unajmite nekog, čak i ako zbog toga morate da se zadužite. Ili zamolite majku ili neku drugu rođaku da se na jedan ili dva meseca preseli kod vas. I pomoć od samo nekoliko sati dnevno bolja je nego nikakva: studentkinja koja će dolaziti posle nastave, spremačica ili siterka, jed-nom ili dva puta nedeljno. Objasnite komšinicama da ćete se obradovati ako dodu na kafu upravo kad treba nahraniti blizance. Iznenađujuće je koliko vam može pomoći vaše starije dete, iako ima svega tri godine.

Ovo je pravo vreme da roditelji pokažu uviđavnost i velikodušnost jedno prema drugome. Mogu da osmisle raspored i podele ovaj beskrajno veliki posao.

360


Kad bebe stignu kući iz bolnice, otac može da uzme godišnji odmor, a u nekim slučajevima čak i bolovanje u svrhu nege dece. (Moguće je da će novorođenčad ostati u bolnici malo duže, jer se više-struke trudnoće često završavaju prevremenim porodajem.)

Čak i ako se desi da otac ne može da ostane kod kuće neko vreme, može da čini čuda posle povrat-ka s posla, pa dok sutra ujutru opet ne ode. Jednom sam posmatrao oca petorki - i dva starija deteta -kako utrčava u igru onog časa kad stigne kući, pripremajući čvrstu hranu i bočice, kupajući decu, me-njajući im pelene, pripremajući večeru za suprugu, sebe i starije dečake, perući sudove posle večere i posvećujući se dvojici starijih sinova. Vikendom je odlazio u nabavku, čistio kuću i nosio veš na pra-nje.

982. Pranje veša. Pelene za jednokratnu upotrebu jesu zgodno rešenje, ali istovremeno i veoma skupo. Ako već nemate mašinu za pranje i sušenje veša, kupite je. Imaćete u svako doba i po svaka-kvom vremenu čiste i suve pelene i dečju odeću.

Pelene se mogu prati svaki ili svaki drugi dan, već prema tome kako vam odgovara. Posteljinu nećete morati stalno da menjate ako pod bebine kukove stavljate nepromočivo platno. Ako odlučite da bebe presvlačite samo pre ili posle hranjenja, imaćete manju gomilu prljavih pelena.

983. Prečice. Roditelji koji imaju više od jedne bebe u isto vreme moraju da nađu određene pre-čice za obavljanje kućnih poslova. Mogu da produ po sobama i uklone sve ono što nije neophodno, kako bi skratili vreme potrebno za brisanje prašine, pranje presvlaka, itd. Mogu rešiti i da čiste ređe nego pre. Mogu da koriste odeću koja se ne gužva i ne prlja brzo, lako se pere, i kojoj, ako je ikako moguće, nije potrebno peglanje. Mogu da odaberu jela koja se lako i brzo pripremaju, a sudove peru tako što će ih potopiti u vruću sapunicu i kasnije samo prebaciti u čistu vodu, izvaditi napolje i pusti-ti da se ocede.

984. Prava oprema može biti od ogromne pomoći. Mnogi roditelji blizanaca ustanovili su da im je u prvim mesecima lakše ako bebe spavaju u jednom krevetiću podeljenom po sredini, sve dok ne postanu suviše krupne i aktivne. Krevetići s oprugama kojima može da se podigne ležaj čuvaju roditeljima leđa i mogu da posluže kao stolovi za prepovijanje i presvlačenje. Od pomoći su i rezer-vna kolica u kojima bebu koja galami možete da držite u drugoj sobi dok njen brat ili sestra spava. Ako imate kuću na sprat, s tim da je dole dnevni boravak, a gore spavaće sobe, obavezno stavite krevetiće i komodu s garderobom i pelenama i u prizemlje, tako da ne trčite ceo dan gore-dole. Veliki deo opre-me za bebe može da se kupi polovan ili pozajmi od familije i prijatelja.

Stočić na točkovima odličan je za gomile složenih pelena, benkica i posteljine. Možete ga gurati od krevetića do krevetića ili iz sobe u sobu.

Dupla duboka dečja kolica su preširoka za većinu vrata, a dve bebe koje u njima spavaju počeće već za nekoliko meseci da smetaju jedna drugoj. Međutim, dupla kolica za šetnju obično su korisna mesecima. Najbolja su ona na kojima su sedišta postavljena redno, „leđa na leđa", jer najlakše prolaze kroz vrata. Svaka beba mora imati svoje vlastito propisno sedište za kola.

985. Kupanje je nešto s čime može da se kalkuliše, ukoliko se bebe normalno neguju. Lica deci perite frotirskom rukavicom nakvašenom čistom vodom. Regiju koju pokrivaju pelene treba prati sva-kog dana, tako što ćete je preći nasapunjanom frotirskom rukavicom, a potom rukavicu dobro isprati i njome prebrisati dete (ovo ponovite dva puta). Sve dok je bebina koža u dobrom stanju, dovoljno je kupati je svaki drugi dan, dva puta nedeljno, pa čak i jednom nedeljno. Ako vam je tako zgodnije, čak se i kompletno kupanje može obaviti sunđerom ili frotirskom rukavicom, s tim da dete stavite na ne-promočivo platno. Teško je okupati dve bebe zaredom dovoljno brzo da obe ostanu mirne. Ima neko-liko rešenja: osoba koja vam pomaže može da uzme da nahrani bebu koja je prva okupana; kupajte bebe onda kad je i partner kod kuće; kupajte ih različitim danima ili u različito vreme. Ako ih kupate u kadici (sudoperi ili lavabou), a jedna od beba ima volju da malo pričeka, uštedećete vreme ako uz-mete da ih okupate jednu za drugom, u istoj vodi. Sva oprema za kupanje, odeća, krevetac i bočice moraju biti spremni i pri ruci kad kupanje počne.

361


986. Dojenje je praktično i moguće. Iz pisama koje sam primio, shvatio sam da se blizanci mogu dojiti mesecima, kao i ostale bebe. (To samo iznova dokazuje da nema granica količini mleka koju majka može da proizvede. Uz pravilan odnos i stav majke, grudi proizvode onoliko koliko beba ili bebe traže.) Ako su bebe suviše male da bi izvlačile dovoljno mleka ili ostaju u bolnici i pošto majka ode kući, potreban dotok mleka vrlo se lako uspostavlja uz pomoć pumpice. Čim deca mogu samostal-no da sisaju, valja ih stavljati istovremeno majci na grudi.

Majka mora da ima udobnu fotelju s dobrim naslonima za ruke. Postoje barem tri moguća polo-žaja. Ako majka može da se smesti u gotovo poluležeći stav, onda deca mogu da joj leže duž ruku. Ako sedne relativno uspravno, s jastucima s obe strane, bebe mogu da leže na jastucima, s nožicama okre-nutim prema majčinim leđima, tako da im ona dlanovima pridržava glave. Moguće je i smestiti bebe majci na krilo, skoro jednu na drugu, ali s glavama okrenutim u suprotnim pravcima. Ona koja je dole se u ovim okolnostima obično ne buni.

987. Pripremanje formule za dve bebe nije mala stvar. Blizanci su obično sitni pri rodenju i obroci im mogu biti potrebni prosečno svaka tri sata, što iznosi šesnaest bočica za dvadeset četiri sata. Pretpostavimo da ne morate da sterilizujete. Ako je problem prostor u frižideru, formulu možete držati u posudi od dva litra. Pre svakog obroka, napunite dve bočice odgovarajućom količinom formule. Korišćenjem formule u prahu uštedećete novac.

988. Raspored obroka. Većina roditelja smatra da je najdelotvornije malo modifikovati raspored. To znači da čekaju da se jedna beba probudi, zatim je nahrane i tek onda bude drugu; ili drugu bebu bude čim prvu smeste u položaj za hranjenje, kako bi zajedno jele.

989. Kako davati bočice. Kako da istovremeno date bočice dvema bebama, a sami ste s njima? Malobrojni roditelji uspeli su da istreniraju jednu kooperativnu bebu da se budi pola sata posle druge bebe. Međutim, većina roditelja je suočena s tim da se bebe bude istovremeno i da ništa ne kida živce kao pokušaj da nahranite jednu bebu, dok se druga dere iz sveg glasa. U prvim nedeljama, jedno od rešenja je da majka (ili otac) sedne na sredinu kauča ili kreveta, a da se bebe polože s nogama prema njenim leđima; u ovom položaju može im davati bočice istovremeno. Drugi metod sastoji se u tome da jednoj bebi poduprete bočicu, a drugu držite u rukama, da bi prilikom sledećeg obroka zamenile mesta.

To, međutim, nije naročito praktično u prvim nedeljama, jer bebi ume da ispadne cucla iz usta i onda plače, a može i da se zagrcne. Tada roditelj žurao ostavlja drugu bebu, koja onda takode počinje da plače, da bi pritekao u pomoć prvoj. Zato roditelji misle da im je praktičnije da obema bebama po-dupru bočice, a oni sede pored njih i sve vreme im pomažu. Na taj način, kažu, uspevaju da ih efikas-nije nahrane, tako da im ostaje vremena da ih maze i igraju se s njima u manje grozničavim trenucima.

Ako ustanovite da vam se dešava da dvaput zaredom uzimate da kupate ili hranite istu bebu, možete voditi zabeleške. Medutim, propušteno kupanje neće škoditi, kao ni jedno kupanje više, a beba će vam već dati do znanja da ste zaboravili da je nahranite, ili će odbiti da jede ako ste to već uradili.

Mnogi blizanci, kao i ostale bebe, sami podrignu ako ih posle hranjenja stavite da leže potrbuške. Imajte na umu i to da, iako se neke bebe osećaju nelagodno sve dok ne podrignu, ostalim bebama kao da je potpuno svejedno, pa u tom slučaju nema potrebe da se mučite.

990. Davanje čvrste hrane. I ovo se mora raditi efikasno. Mnogi roditelji jednu bebu hrane ka-šičicom dok drugoj daju bočicu, i obrnuto. Na vremenu možete da uštedite i ako im u toku dana dajete dva obroka čvrste hrane umesto tri. Kad se blizanci izvešte u gutanju čvrste hrane, možete ih podupreti jedno do drugog u nosiljkama, krevetiću ili kolicima i hraniti ih istovremeno. Sada mogu da se kupe i stočići za hranjenje, napravljeni specijalno za blizance, sa sedištima koja mogu da se postave u polu-ležeći položaj, za bebe koje još ne mogu da sede uspravno; roditelji smatraju da su krajnje korisna.

Istovremenim hranjenjem kašičicom uštedi se mnogo vremena. Jedna beba taman ima vremena da lepo proguta zalogaj dok roditelj puni kašičicu i pruža je drugoj bebi. Neko će reći da nije higijenski hraniti bebe istom kašičicom i iz istog tanjira; možda, ali je jako, jako praktično.

362


Ako imate blizance, imate i razlog više da rano uvedete hranu koja se jede prstima (koricu hleba, integralne krekere, seckano bareno povrće, seckano meso) i slobodno se oslonite na nju. Takođe, naj-kasnije sa godinu dana podstičite ih da se samostalno hrane kašičicom.

991. Ogradica je dušu dala za blizance (nemoguće je držati na oku dve bebe koje puze naokolo), a oni se, srećom, u njoj zadovoljno igraju duže i do starijeg uzrasta nego ostale bebe, zato što jedno drugom prave društvo. (Ako idete na put, možete je poneti sa sobom, jer će vam odlično poslužiti kao dupli krevetić.) Trebalo bi da počnete da ih stavljate u nju već sa dva ili tri meseca, da se ne bi prvo navikli na slobodu. Teške i oštre igračke sklonite, jer blizanci u igri udaraju jedan drugog ne shva-tajući da to boli. Kasnije, kad u ogradici počne da im biva dosadno, premeštajte ih naizmenično u lju-ljašku. Takve varijacije su zanimljive čak i onoj bebi koja ostane u ogradici.

Kad predu godinu dana, vrlo je pogodno ako se blizanci igraju u sobi koja služi samo za to, s ogra-dom koja se postavlja na dovratak (tako da ne mogu da izadu napolje, a vi ih stalno imate na oku). Sobu možete srediti tako da deca ne mogu da se povrede niti da naprave štetu (blizanci su dovitljivi, odlično međusobno sarađuju, a lampice im se neverovatno brzo pale kad su u pitanju nestašluci) i za-dovoljno će se u njoj igrati mnogo duže nego neko dete koje je samo.

992. Odeća i igračke: slični ili različiti? Neki roditelji ističu da u radnji najčešće nađu samo je-dan model koji im odgovara po svemu - kroju, toploti, ceni - pa je teško, ako ne i nemoguće, različito oblačiti blizance. I njihovi blizanci, kažu, obično insistiraju na tome da nose sličnu odeću. Drugi ro-ditelji tvrde sasvim suprotno - da je obično nemoguće kupiti dve jednake haljinice, tako da moraju da ih oblače različito. Treći kažu da se blizanci, budući da nose uglavnom stvari nasleđene od braće i ses-tara, oblače drugačije od samog početka i uživaju u tome što nose upadljivo različitu odeću.

Od nekih roditelja može se čuti da su od prvog dana morali da kupuju duple primerke svih igra-čaka, jer su u suprotnom njihovi blizanci bili ljubomorni i nesrećni. Drugi kažu da su obično kupovali različite igračke, sem kad su u pitanju naročito dragocene stvari, kao što su tricikli i lutke, i da su ih deca od prvog dana srećno delila.

Mislim da je ovde najznačajniji stav roditelja. Ako oni uzimaju zdravo za gotovo da blizanci mo-raju da nose uglavnom različitu odeću i dele neke svoje igračke, bilo iz potrebe ili iz principa, blizan-ci će to tako i prihvatati. Medutim, ako ih roditelji podstiču da očekuju identičnu odeću i igračke i ako im stalno udovoljavaju, deca će s vremenom sve više zahtevati. Naravno, isti se princip odnosi na decu koja nemaju setru ili brata blizanca: ako su roditelji odlučni, deca to prihvataju; ako su neodlučni, deca isteruju svoje.

Ako svako ima svoju vlastitu odeću i vlastitu fioku i prostor u plakaru u kome ona stoji, i ako je slična odeća obeležena imenima ili drugim oznakama, blizancima to pomaže da razvijaju osećanje individualnosti. Slična odeća različitih boja zadržava neke prednosti toga što su istovremeno i blizan-ci ali i zasebne ličnosti.

993. Individualnost. Dolazimo, napokon, i do filozofskog pitanja koliko valja naglašavati ,,dvo-strukost" blizanaca, a koliko podsticati njihovu individualnost, posebno ukoliko je reč o identičnim blizancima. Ceo svet je fasciniran blizancima, oko njih se pravi gužva, ljudi vole kada oni liče i isto se oblače, a roditeljima postavljaju besmislena pitanja („Koje je pametnije?" „Koje više volite?"). Ro-diteljima je teško da ne zadovoljavaju sentimentalno interesovanje sveta. Što da ne? Nevolja je u tome što blizancima to može pružiti osećanje da su privlačni samo zbog toga što ljupko izgledaju tako istog lika i u istoj odeći. To je možda i privlačno kad su deca stara tri godine. Ali ako se desi, što se katkad događa, da i u tridesetoj pokušavaju da privuku pažnju istim oblačenjem, i da su toliko međusobno za-visni da ne mogu da se zaljube ili zasnuju porodicu, tada rezultat nije ljubak nego žalostan.

Sad, to ne znači da roditelji treba da se plaše da ikad obuku blizancima istu odeću ili da se stide zbog pažnje koju svet poklanja njihovoj deci. Imati blizance može biti zabavno za roditelje, a i za njih same. Blizanci, štaviše, izvlače naročitu snagu ličnosti iz činjenice da su blizanci: rano postaju neza-visni od pažnje roditelja, imaju neobičnu sposobnost za zajedničko igranje i veoma su lojalni i veliko-dušni jedno prema drugom.

363


Medutim, da bi se izbeglo preterano isticanje blizanaštva, mudro je da se roditelji čuvaju toga da im daju slična imena, naročito ako su identični ili jako slični blizanci (i bez toga ih je dovoljno teško razlikovati), da vode računa da o njima govore poimence umesto kao o „blizancima", da ih oblače slič-no samo ponekad, na vreme ih upoznaju s drugom decom (pre nego što se naviknu da isključivo jedno drugom prave društvo), dozvoljavaju im da imaju zasebne prijatelje ukoliko žele, podstiču komšije da ih zasebno pozivaju u igru ili na zabavu, tako da povremeno jedno od njih ima priliku da, za promenu, ima roditelje samo za sebe.

Dešava se ponekad da jedan blizanac postane preterano zavisan od drugog. U tom slučaju može biti dobro da ih stavite u različite grupe u obdaništu ili različita odeljenja kad krenu u školu. Međutim, besmisleno je i okrutno razdvajati ih obavezno, i ako za to nema valjanog razloga.

994. Ne brinite zbog favorizovanja. Još jedan savet. Neki savesni roditelji postaju već u početku previše zabrinuti da jednoj bebi možda poklanjaju više pažnje ili je uvek prvu nahrane - jer je sitnija, na primer, ili osetljivija. Stroga nepristrasnost nije neophodna - štaviše, ona podstiče mehaničko, usi-ljeno obraćanje pažnje. Svako dete želi i potrebno mu je da bude voljeno zbog svojih lepih osobina. Ono je zadovoljno ako zna da ima svoj kutak u roditeljskom srcu i tada ne brine kakvu ljubav dobija njegov brat ili sestra. Ali, kad-tad će osetiti ispraznost usiljene pažnje. Legalistički ujednačen tretman skoncentrisaće pažnju deteta na njegova prava i učiniti da se oko njih raspravlja poput malog advoka-ta. Izbegavajte sisteme kao što je: „Mama danas oblači košulju prvo Predragu, ali zato pantalone oblači prvo Nenadu," ili „Danas Predrag sedi pored tate, a Nenad će sutra."

Homoseksualni roditelji U SAD trenutno oko 10 miliona dece živi sa oko 3 miliona homoseksualnih roditelja. Postoji ve-

rovatnoća da će ove brojke dalje rasti. Sve je više homoseksualnih parova koji rešavaju da postanu roditelji - putem usvajanja, veštačke oplodnje, surogat-majki i uzimanjem dece na hraniteljsku negu. Tu su zatim i muškarci i žene koji su bili u braku, dobili decu i tek kasnije otkrili svoju homoseksual-nu prirodu. Mada neki od njih ostaju u braku sve dok im deca ne odrastu, drugi se razvode i nastav-ljaju da kroz zajedničko starateljstvo učestvuju u podizanju deteta sa bivšim bračnim partnerom.

Ako ne spadate u homoseksualce, siguran sam da se pitate da li je ovakva vrsta porodice dobra za decu. A ako ste homoseksualno opredeljen roditelj, saznali ste iz prve ruke o nekim razlikama koje postoje u netradicionalnim porodicama.

995. Šta znamo o deci homoseksualnih roditelja? Ima mnogo studija koje se bave razvojem dece koju podižu homoseksualni parovi, i već se zna dosta toga.

Testovi psihološkog prilagođavanja pokazuju da nema značajnih razlika između dobrobiti dece koju podižu heteroseksualni roditelji i one koju podižu homoseksualni roditelji. Za decu je u svakoj porodici najvažnije koliko ih roditelji vole i koliko brinu o njima, i da li su svesni nekih njihovih speci-jalnih potreba. Budući da homoseksualno opredeljeni muškarci i žene mogu biti isto tako sposobni da vole i brinu o deci (ili isto tako nesposobni) kao heteroseksualni roditelji, nije iznenadujuće to što je mentalno zdravlje njihove dece slično. Studije takode pokazuju da je verovatnoća da će deca homosek-sualnih roditelja biti heteroseksualna ista kolika i za decu iz tradicionalnih porodica. U isto vreme, ova deca su često tolerantnija prema drugačijim seksualnim orijentacijama i osetljivija na status manjina. Većina studija ukazuje na to da homoseksualni roditeljski parovi čine specijalne napore da svoju decu izlože snažnim uticajima uzora oba pola, heteroseksualnih i homoseksualnih. Seksualno zlostavljanje najčešće se javlja u heteroseksualnim porodicama.

Deca čiji su roditelji homoseksualni par često se suočavaju s izazovima sličnim onima s kojima se suoČavaju druge manjine. Skolski drugovi ih često zadirkuju i teraju da se postide kad saznaju da su im roditelji homoseksualni. To mučenje može biti naročito okrutno onda kad se nastavnik, drugi školski zvaničnici i roditelji druge dece ne potrude da sebe i svoje porodice informišu o homoseksual-nim roditeljima.

Kod dece čiji je identitet u procesu formiranja dolazi do emocionalnog konflikta ukoliko ih okru-ženje smatra nenormalnim i pretnjom po „mejnstrim" kulturu. Naravno, takva iskušenja u detinjstvu

364


mogu doprineti i izgradnji snažnog karaktera i saosećajnosti prema drugima (često biva baš tako), ali sam taj proces može biti izrazito bolan za roditelja i za dete. Mnoge škole se trude da obeshrabre za-dirkivanje bilo kog deteta, tako što decu uče poštovanju prema vrednostima i načinu života drugih kul-turnih grupa. U takvim školama ima mnogo manje zadirkivanja dece iz alternativnih porodica.

Dakle, naučni podaci su vrlo jasni: deca homoseksualno opredeljenih roditelja nisu ništa manje napredna niti imaju lošije polazne osnove od dece iz tradicionalnih porodica. Kako ja na to gledam, dobri roditelji su prosto dobri roditelji. Ono o čemu valja brinuti jeste da li roditelji pružaju svojoj deci ljubav, postojanost i brižnu negu, a ne koja je priroda njihovih intimnih odnosa.

996. Za homoseksualno opredeljene roditelje. Kao što dobro znate, teško je biti roditelj, a još je teže ako ste vi i vaše dete predmet prezira društvene većine. Vaše iskustvo homoseksualno oprede-ljenih roditelja zavisi od toga gde živite. U nekim sredinama to se smatra potpuno prihvatljivim tipom porodice. Te sredine su obično veliki gradovi, u državama u kojima zakon ne predviđa krivično gonje-nje ni kažnjavanje homoseksualnog ponašanja. Međutim, u drugim zajednicama netradicionalne po-rodice smatraju tolikom sramotom da možda morate da skrivate svoje opredeljenje i način života. To vam svakako čini život još težim.

Bez obzira na to da li sredina u kojoj živite prihvata ili odbacuje vašu porodicu, jedno od pitanja s kojima ćete morati da se suočite (kao i pripadnici drugih kulturnih manjina) jeste moguće zadirki-vanje vašeg deteta.

Poput većine roditelja, i vi biste voleli da svoje dete zaštitite od toga da ga neko povredi, čak i ako to nije stvarno moguće. Moj savet je da na vreme, dok je još relativno malo, porazgovarate s njim i objasnite mu na što jednostavniji način prirodu vaše porodice i po čemu se ona razlikuje od porodica neke druge dece. Kako bude postajalo starije, možete razgovarati s njim o tome kako se neki ljudi pri-bojavaju onoga što je drugačije i što ne razumeju, a svoj strah pokazuju kroz zadirkivanje ili zlobu. Zatim mu možete prikazati nekoliko scenarija koja će mu pomoći da se snađe ako mu se to desi i da objasni drugoj deci prirodu svoje porodice na način koji će sprečiti sledeće takve epizode. Kao i u vezi s bilo kojim drugim pitanjem, otvorena i iskrena komunikacija između vas i vašeg deteta je najvažnija. Vaš stav prema suprotnom polu takode je važan. Mada ste vi izabrali partnera istog pola, važno je da pokazujete poštovanje prema suprotnom polu. Svaka majka koja svom sinu izjavi da mrzi muškarce ili da su, po njoj, svi oni isti, navodi svog dečaka da poveruje da reskira da izgubi njenu ljubav ako bu-de muževan i ako traži očinsku figuru na koju bi se u tome ugledao.

997. Nerešena pravna pitanja. U SAD i većini ostalih zemalja nisu priznati homoseksualni bra-kovi, tako da se u vezi sa bilo kakvim problemima morate posavetovati s advokatom.

Svi roditelji i deca kad-tad se nađu pred raznoraznim izazovima. Vaš cilj ne treba da bude izbe-gavanje stresova i napora - to je nemoguće, ali to svakako već znate. Umesto toga, vaš cilj mora biti da uz pomoć tih negativnih iskustava naučite svoje dete toleranciji, saosećajnosti i obzirnosti prema drugima.

Heteroseksualci treba da posmatraju postojanje porodica sa homoseksualno opredeljenim rodite-ljima kao mogućnost da nauče svoju decu da postoje i drugačiji tipovi porodica i da vrednuju ono što je zaista važno - dakle, ne da li se porodica razlikuje od njihove, već da li ceni slične vrednosti: dobro-tu, obzirnost i toplinu. Takve lekcije iz tolerancije i prihvatanja dobro će poslužiti vašem deteto da se snade u sve izraženijim kulturnim različitostima sveta dvadeset prvog veka.

Redosled rodenja 998. Redosled rođenja i ličnost. Neki naučnici veruju da redosled rođenja bitno utiče na razvoj

ličnosti. Ti naučnici navode studije koje pokazuju da su prvorođena deca kao odrasla sklona da budu konzervativnija i staloženija. Ona traže način da sačuvaju status kvo, sklona su da se opiru novim ide-jama i drže se tradicije. Mlađa deca u porodici su, s druge strane, sklona da budu više avanturistički raspoložena. Nastoje da poremete status kvo. Prihvataju promene u načinu života i razmišljanja i tra-gaju za novim pogledima na svet.

365


Zašto je tako? Neki nagađaju da je to posledica porodičnih odnosa u ranom detinjstvu. Prvorodeno dete uživa nepodeljenu pažnju roditelja, barem neko vreme. Energija i ljubav njegovih roditelja u tom periodu usmereni su isključivo na njega. Posledica toga je da ono teži da održi taj status glavnog petla na bunjištu. Želi da sve ostane kako jeste, jer mu takvo stanje sasvim odgovara.

Mlade dete, s druge strane, nikad nije uživalo u nepodeljenoj roditeljskoj pažnji i oduvek je mora-lo da se takmiči najmanje s jednim bratom ili sestrom u osvajanju naklonosti roditelja. Posledica toga je da ono uči da „talasa", ispoljavajući jedinstveno ponašanje namenjeno privlačenju pažnje, ne bi li se istaklo u gomili. Stalo mu je da malo uzdrma sistem, pošto on ionako ne funkcioniše njemu u korist.

Ovo je donekle uprošćen način gledanja na uticaj redosleda rodenja na ličnost, ali verovatno odražava suštinu. Sada ćemo se malo podrobnije pozabaviti dinamikom porodica s jednim detetom i sa više dece.

999. Jedinče. Danas je mnogo roditelja, pogotovo onih zaposlenih, koji imaju samo jedno dete. Jedinče može da raste isto tako srećno i zadovoljno kao i dete koje ima braću i/ili sestre. Međutim, morate da vodite računa da ne natovarite na njegova nejaka pleća sve svoje nade i snove, jer je to su-više veliki teret za svakog dečaka ili devojčicu.

1000. Pomozite prvorođenom detetu da bude otvoreno i druželjubivo. Većina prvorođene de-ce odraste srećna i dobro prilagođena, dok se nekolicina njih malo teže prilagođava spoljnom svetu.

Roditelji su skloni da kažu: ,,S ovom drugom bebom je mnogo lakše. Uopšte ne plače. Retko kad pravi probleme. Mirno se igra sama sa sobom, a ipak je tako prijateljski raspoložena kad joj priđete." Kad je ta beba nekoliko godina starija, roditelji pričaju: „Ovo mlađe je tako srdačno i druželjubivo dete, svi ga odmah zavole. Kad idemo ulicom, čak i nepoznati ljudi mu se smeše i zastaju da pitaju ko-liko ima godina. Ovo starije primete tek kasnije, a i to samo da ne bi ispali neučtivi. Vidi se, medutim, da to povređuje njegova osećanja. Ono, znate, mnogo više traži pažnju nego naše mlade dete."

Otkud ta razlika? Nevolja je u tome što se oko prvorođene bebe u nekim porodicama diže mnogo veća gužva nego što je to za bebu dobro, naročito pošto navrši šest meseci, kad je u stanju da počne da uči da se sama zabavi. Roditelji to primećuju, pa počinju da joj sugerišu neke stvari i podižu je u ruke više nego što je potrebno. To bebi daje premalo šanse da razvije vlastita interesovanja. Suviše retko se prva nekome obraća, jer se roditelji uvekprvi obraćaju njoj. Možda se suviše hvale njome pred drugim ljudima. U malim količinama, to je bezazleno; stalna doza, pak, čini dete preterano samosves-nim. Kad se prvorođeno dete razboli, roditelji, što je sasvim prirodno, bdiju nad njim s mnogo više zabrinutosti i straha nego što pokazuju onda kad imaju više iskustva. Kad je nevaljalo, skloniji su da to uzimaju ozbiljno i dižu veliku prašinu oko toga.

Stalan priliv izrazite pažnje posvećene detetu može ga navesti na pretpostavku da je ono centar svemira i da bi automatski svi trebalo da ga obožavaju, bilo ono privlačno ili ne. S druge strane, ono nije imalo prilike da nauči kako da se samo zabavi, bude nezavisno od roditelja, ili druželjubivo i sim-patično drugim ljudima.

Razume se, odgovor se ne krije u tome da ignorišete svoje najstarije dete, jer su njemu potrebni pažnja i razumevanje kao i svakom drugom detetu. Međutim, ono mora da nauči i da bude nezavisno. Prema tome, pustite ga da se na miru igra, sve dok je zainteresovano za igru i zadovoljno, uz najmini-malnije moguće mešanje, upravljanje, prekorevanje, strah i zabrinutost s vaše strane. Dajte mu po-nekad šansu da ono započne razgovor. Kad dođu gosti, puštajte ga da samo preuzima inicijativu. Kad dode da se poigra ili pomazi s vama, budite srdačni i prijateljski raspoloženi prema njemu, ali kad se okrene da ode za nekim drugim interesovanjem, pustite ga.

Drugi faktor koji katkad kao da čini prvo dete suviše nedruštvenim jeste suviše ozbiljan stav ro-ditelja. Nije u pitanju to što su roditelji tmurni ljudi; oni su možda ležerni s prijateljima i sa svojom mlađom decom. Jednostavno se previše trude oko prvog deteta.

Znate šta mislim ako ste ikad imali prilike da vidite napete ljude kada prvi put pokušaju da jašu konja. Sede kao da su progutali metlu, ne znajući kako da se prilagode pokretima životinje, a skloni su i da budu nepotrebno oštri prema njoj. To je teško i za konja i za jahača. Iskusni jahači znaju kako da se opuste, kako da se predaju i prilagode nekim pokretima konja, a da pri tom ipak ostanu sigurni

366


u sedlu, kao i da blago upravljaju konjem. Podizanje deteta ne liči mnogo na jahanje konja, ali oba zadatka iziskuju isti duh.

Sličan primer je mlad oficir koji prvi put dobija komandu nad vojnicima. Ako nije dovoljno si-guran u sebe, biće u početku nepotrebno zvaničan i strog, iz straha da drugačije neće biti u stanju da zadrži kontrolu nad situacijom. Iskusnija osoba se ne boji da se ponaša prijateljski i umereno.

„Nevolja je u tome što sam neiskusan," možda ćete reći. Međutim, nije vam potrebno iskustvo da biste obavili divan posao s bebom - potrebno je samo da počnete u duhu prijateljstva. Dete vas neće zbaciti onako kako bi to možda učinio konj (barem sve dok ne bude mnogo starije), i neće vam se sme-jati kao što bi to mogla četa vojnika. Ne plašite se da se opustite i budite prijatni - bolje suviše ležerni nego suviše ukočeni.

1001. Srednje dete. Toliko se mnogo priča o srednjoj deci da ponekad čujete za „sindrom sred-njeg deteta", kao da je to neka bolest. Takav sindrom ne postoji, ali je istina da se srednjem detetu ponekad čini da roditelji njegovu stariju i mlađu braću i sestre smatraju posebnima, zbog čega se ono oseća izostavljeno. (Osećanje da je srednje može se javiti kod svakog deteta koje nije najstarije ili najmlađe u grupi braće i sestara.) Mislim da najbolje što možete da učinite za srednje dete jeste da izbegavate poređenja s braćom i sestrama. Važno je samo da vaše srednje dete zna da ga volite i ce-nite kao pojedinca.

1002. Najmlađe dete. Ima nekoliko razloga zbog kojih se ono može smatrati posebnim. Često čujete kako roditelji za najmlađe dete kažu: „Ono će uvek biti moja maza." Naravno da nema ničeg lošeg u tom osećanju, sem ako ono roditeljima ne da da detetu dozvole da na miru odrasta i prolazi kroz sve svoje razvojne faze. Tu su, zatim, i situacije kad su roditelji razočarani svojom starijom decom. Možda od njih nisu ispali sportisti ili đaci kakvima su se nadali, i sad suviše pritiskaju najmlade. Ili su, možda, priželjkivali da najmlade dete bude dečak, koji bi nastavio porodično ime, a rodila se de-vojčica i sada ne mogu da sakriju razočaranje, pa ona misli da s njom nešto nije u redu. Dovoljno je da budete svesni ovih mogućnosti i moći ćete da ih izbegnete.

Usvajanje 1003. Ljudi se iz različitih razloga odlučuju na usvajanje. Par treba da se odluči na usvajanje

isključivo ako oboje vole decu i jako žele da imaju dete. Da bi izrasla u sigurne osobe, svoj deci je potrebno da osete da pripadaju i da su duboko i zauvek voljena od strane oca i majke, bez obzira na to da li su biološka ili usvojena. Usvojeno dete može lako osetiti nedostatak ljubavi od strane jednog ili oba roditelja jer je možda od početka nesigurno, budući da je već prošlo kroz jedno ili više odvajanja. Ono zna da su ga se biološki roditelji iz nekih razloga odrekli i možda se u sebi pribojava da bi to jednog dana mogli učiniti i njegovi usvojeni roditelji.

Uviđate, svakako, zašto je usvajanje greška ako samo jedno od roditelja to želi ili kad oboje to žele iz isključivo praktičnih razloga, kao što je, recimo, da imaju nekog ko će se brinuti o njima kad ostare. Povremeno se dešava da žena koja se boji da će je muž napustiti želi da usvoji dete, u uzalud-noj nadi da će time zadržati njegovu ljubav. Usvajanja iz ovih razloga su nepravedna prema deci i obično se pokažu kao pogrešna i s roditeljskog stanovišta.

Roditelji jedinčeta koje nije naročito srećno ili društveno, ponekad razmišljaju o usvajanju ne bi li mu obezbedili društvo. O ovakvoj ideji najbolje je porazgovarati sa stručnjakom za mentalno zdrav-lje ili nekim iz agencije za usvajanje, pre nego što se pokrene postupak. Usvojeno dete će se u ovakvim okolnostima verovatno osećati kao autsajder u poređenju s drugim detetom. Ako se roditelji trude da pokažu ljubav i nežnost prema pridošlici, to će pre uznemiriti njihovo biološko dete nego što će mu pomoći. To je potencijalno riskantan potez za sve koji su uključeni.

Zamke se kriju i u usvajanju da bi se „zamenilo" umrlo dete. Roditeljima je potrebno vreme da bi ožalili svoje dete. Trebalo bi da usvoje drugo isključivo ako žele da pruže ljubav nekom detetu. Pri tom nema nikakve štete ako je to dete istog uzrasta ili pola, ili pomalo liči na dete koje su izgubili, ali svako poređenje tu treba da se zaustavi. Nije ni pošteno ni zdravo želeti da neko igra ulogu nekog drugog. Dete će se osećati kao da mu je zadatak da glumi duha, razočaraće roditelje i biće nesrećno. Ne treba

367


ga podsećati na to šta je i kako radilo to drugo dete, niti ga u sebi ili glasno porediti s njim. Valja mu dozvoliti da bude ono što jeste. (Ovo se delimično odnosi i na dete rodeno posle smrti svog starijeg brata ili sestre.)

1004. U kom uzrastu bi dete trebalo da bude usvojeno? Za dobro deteta, što mlađe to bolje. Brojni su i složeni razlozi zbog kojih tako nešto nije bilo moguće za hiljade dece koja žive po hrani-teljskim porodicama i ustanovama. Istraživanja pokazuju da se ta deca takođe mogu uspešno usvojiti. Uzrast dece ne treba da bude prepreka njihovom smeštanju u stalnu porodicu. Agencija će pomoći sta-rijoj deci i roditeljima da odluče da li je to dobro za njih.

Neki usvojeni roditelji brinu o naslednim sklonostima i njihovom uticaju na budućnost deteta. Što više saznajemo o razvoju ličnosti, uključujući i inteligenciju, sve je jasnije da je i pored uloge nasled-nih faktora, od presudnog značaja okruženje u kome dete raste. Naročito su važni ljubav koju dobija i osećaj pripadanja koji stiče. Postoje snažni dokazi da se specifične društvene abnormalnosti, kao što su nasilno ponašanje, nemoralnost, delinkvencija i neodgovornost ne nasleduju.

Par ne bi trebalo da čeka da se suviše uhoda u svoj način života da bi tek onda usvojio dete. Kad neko jako dugo sanja o malom andelku sa zlatnim loknicama, koji će ispunjavati njihov dom pesmom, za njega čak i najbolje dete predstavlja neprijatno budenje iz lepog sna. Uzrast deteta je manje važan u odnosu na sposobnost usvojitelja da mu pruže ljubav koja mu je potrebna. To je nešto o čemu treba porazgovarati sa agencijom.

1005. Velika većina dece koja čekaju na usvajanje su starijeg uzrasta. To znači da većina onih koji žele da usvoje bebe ili malu decu to neće moći da učini ili će morati jako dugo da čeka. Na želju za usvajanjem bebe ljude umeju da navedu lekar ili advokat. Mnogi veruju da neće imati nikakvih neprilika ako na ovaj način dobiju bebu na „sivom tržištu", nasuprot bebi s crnog tržišta koja se oči-gledno usvaja potpuno mimo zakonskog postupka. Ti ljudi često kasnije imaju mnogo problema, za-konskih i emocionalnih, na primer, u slučaju da biološka majka reši da traži da joj dete bude vraćeno.

Mnogi vanbračni roditelji danas zadržavaju i podižu svoju decu. Prema tome, više nema tako mnogo beba i male dece kojima je potreban novi dom. Međutim, ima druge dece koja čekaju da dobi-ju roditelje, uglavnom školskog uzrasta. Moguće je da imaju brata i/ili sestru od kojih ne žele da se odvoje. Moguće je i da imaju neki fizički, emocionalni ili intelektualni hendikep. Moguće je da su ratna siročad. Potrebna im je ljubav i mogu biti isto toliko blagodet za roditelje kao i bilo koje drugo dete. Ipak, ova deca imaju nekih posebnih potreba. Budući da su starija, moguće je da su već bora-vila u hraniteljskim porodicama. Izgubivši roditelje (prvo biološke, a potom i hranitelje), postala su, možda, nesigurna i uplašena da će opet biti odbačena. Deca to ispoljavaju na razne načine, ponekad i testirajući usvojene roditelje da vide da li će ih ovi „vratiti natrag". Ovi strahovi suočavaju usvojene roditelje s posebnim izazovima. Međutim, sve dok unapred znaju da je to moguće i predviđaju takvo ponašanje deteta (umesto da očekuju od njega da pokazuje zahvalnost), ono može biti njihova istin-ska sreća. Odgovornost agencija za usvajanje jeste da svoju pažnju skoncentrišu na nalaženje doma za takvu decu, čak i više nego na nalaženje beba koje će neko usvojiti.

Ako starije dete ima neke posebne potrebe, osoblje agencije i lekar daće budućim roditeljima sve informacijame koje su im potrebne. Većina ljudi je sasvim sposobna da dobro brine o takvom detetu. Zadatak profesionalaca je da pomognu neiskusnim usvojenim roditeljima da razviju takvu sposobnost.

Mnogi koji se danas odlučuju na usvajanje već imaju decu. Nisu neplodni i već su pokazali svoju roditeljsku sposobnost. Njihovi motivi za usvajanje su humane prirode i jednostavno žele da učine nešto za dete.

Sada se kao mogući usvojitelji razmatraju i samci i homoseksualni parovi. Roditelji su neophod-ni većini dece koja čekaju. Detinjstvo brzo prolazi i jedan stalan roditelj je dragoceniji od maglovite mogućnosti da će se jednog dana pojaviti par koji će želeti da usvoji dete. Zbog toga se mnoge agen-cije, koje ne mogu da nadu tradicionalne parove, odlučuje da mogućnost usvajanja pruže i osobama koje žive same i homoseksualnim parovima. U nekim slučajevima, za ovako nešto postoje dobri razlozi: odredena deca nose tako duboke emocionalne ožiljke da je za njih bolje da imaju samo jednog

368


roditelja, i to određenog pola; neka druga deca, pak, imaju tako ogromnu potrebu za pažnjom i negom da odsustvo bračnog druga ili netradicionalna porodica predstavljaju upravo ono što im je potrebno.

1006. Usvajanje valja obaviti preko dobre agencije. Verovatno najvažnije pravilo od svih jeste da usvajanje valja obaviti preko prvoklasne agencije19. Za eventualne usvojitelje direktan kontakt s biološkim roditeljima ili posredovanje neiskusnog trećeg lica uvek su rizični. Na taj način, uvek osta-je otvorena mogućnost da se biološki roditelji predomisle i pokušaju da dobiju dete natrag. Čak i kad zakon ne dozvoljava takvu mogućnost, to je neprijatnost koja može da naruši sreću novostvorene porodice i osećanje sigurnosti kod deteta.

Dobra agencija će pomoći biološkoj majci i rođacima deteta da, pre svega, donesu pravu odluku o tome da li da uopšte daju bebu na usvajanje. Agencija će, takođe, na osnovu svog iskustva prosudi-ti koje bi parove trebalo odgovarati od usvajanja. Socijalni radnik može da pomogne detetu i porodici u toku ovog perioda prilagođavanja. Zajednički cilj je da se detetu pomogne da postane član porodice koja ga je usvojila. Mudre agencije i mudri državni zakoni zahtevaju da se dete prilagodi pre nego što se proces usvajanja okonča.

1007. Orvoreno usvajanje. Poslednjih godina se sve češće dešava da biološka majka (a katkad i bioloŠki otac) i usvojitelji mnogo više saznaju jedni o drugima nego što je to ranije bio slučaj. To vari-ra od opšteg opisa koji daje agencija do samog susreta u agenciji. Ponekad biološka majka može da odabere koji joj se od nekoliko usvojiteljskih parova najviše dopada. U nekim slučajevima, pravi se dogovor da majka dobija vesti o detetu - recimo, fotografiju i pismo od usvojitelja jednom godišnje.

Još ne znamo kako će ovi otvoreni aranžmani funkcionisati na duge staze, naročito ovaj koji pod-razumeva kontinuirani kontakt biološke majke s usvojiteljima. Mislim da je dobro da biološka majka i usvojitelji na samom početku saznaju više jedni o drugima, jer to može da spreči mnogo uznemirenog nagadanja na obe strane. Nisam, međutim, siguran kako će taj redovan kontakt tokom godina uticati na dete i odrasle u emocionalnom pogledu. Čini mi se da može dovesti do toga da se biološka majka nikad zaista ne odrekne deteta, kao i da može smetati usvojiteljima da počnu da istinski osećaju dete kao svoje.

1008. Kad bi usvojenom detetu trebalo reći da je usvojeno? Svi koji imaju iskustva u ovoj oblasti slažu se da detetu svakako treba reći da je usvojeno. Ono će to, pre ili kasnije, sigurno saznati od nekog, bez obzira na to što roditelji veruju da pažljivo čuvaju tajnu. Reč je o gotovo uvek veoma potresnom saznanju za starije dete, ili čak za odraslu osobu, kad iznenada ustanovi da je usvojeno. To može godinama remetiti njegovo osećanje sigurnosti.

Nema određenog uzrasta u kome bi detetu trebalo saopštiti. Roditelji treba da se od samog početka prirodno i ležerno dotiču te činjenice u međusobnom razgovoru, razgovoru s detetom i sa svojim pri-jateljima i poznanicima. To će stvoriti atmosferu u kojoj će dete moći da postavlja pitanja kad god ga ta tema zainteresuje. O tome šta znači usvajanje saznavaće malo po malo, onim tempom kojim bude rasla njegova moć razumevanja.

Neki usvojeni roditelji greše pokušavajući da zadrže usvajanje u tajnosti; drugi idu u suprotnu kraj-nost i greše tako što ga suviše naglašavaju. Većina usvojitelja u početku ima, što je sasvim prirodno, preterano veliki osećaj odgovornosti, kao da moraju da budu doslovno savršeni ako hoće da opravda-ju činjenicu da im je povereno tuđe dete. Ukoliko se suviše revnosno trude da objasne detetu da je usvojeno, ono može početi da se pita šta to ne valja u vezi s tim. Ali, ako prihvate usvajanje isto onako prirodno kao što prihvataju boju detinje kose, neće morati da ga obavijaju velom tajne niti da stalno podsećaju dete na to. Treba da podsećaju sebe da su, pošto ih je agencija odabrala, verovatno veoma dobri roditelji i da je za dete dobro što je s njima. Ne treba da se boje da će detetu nedostajati biološki roditelji. Usvojitelji moraju da razreše svoje strahove i nemire, inače će ih preneti na dete.

Recimo da dete staro oko tri godine čuje kako majka objašnjava svojoj novoj poznanici da je ono usvojeno i pita: „Mama, šta je to usvojeno?" Majka bi mogla da odgovori: „Pre nekoliko godina sam

Kod nas se to obavlja preko nadiežnih opštinskih službi, upravo zato da bi se izbegli nesporazumi i zloupotrebe (prim. prev.).

369


jako poželela da imam malu devojčicu, da je volim i brinem o njoj. Zato sam otišla tamo gde su imali mnogo beba i rekla teti koja je tamo radila: 'Htela bih jednu malu devojčicu s kestenjastom kosom i plavim očima.' I onda mi je ona donela jednu bebu, tebe. A ja sam rekla: 'O, ovo je baš beba koju želim. Hoću da je usvojim i odnesem svojoj kući, da bude zauvek moja.' Eto, tako sam ja tebe usvo-jila." Ovakav početak je dobar, jer naglašava pozitivnu stranu usvajanja, činjenicu da je majka dobila baš ono dete koje je želela. Priča će oduševiti dete i ono će bezbroj puta tražiti da je čuje.

Kod dece koja su usvojena kao malo starija potreban je drugačiji pristup, jer se ona često sećaju svojih bioloških roditelja i hraniteljskih porodica u kojima su boravila. Trebalo bi da agencije pomognu i detetu i usvojiteljima da to prevazidu. Važno je imati na umu da će tokom različitih razvojnih faza deteta neprestano izranjati neka nova pitanja. Na njih treba odgovarati što jednostavnije i iskrenije. Roditelji treba da dozvoljavaju detetu da slobodno ispoljava svoja osećanja i strahove.

Između treće i četvrte godine želeće da, kao i većina dece, sazna odakle dolaze bebe. Najbolje je odgovoriti istinito, ali dovoljno jednostavno da dete tog uzrasta može da razume. Međutim, kad mu usvojena majka objasni da dete raste u maminom stomaku, ono može početi da se pita kako se to ukla-pa u priču o tome da je majka došla u agenciju i odabrala baš njega. Možda odmah, ili mesecima kas-nije, dete pita: ,,A jesam li ja rastao u tvom stomaku?" Tada mu usvojena majka može jednostavno i smireno objasniti da je on pre usvajanja rastao u stomaku druge mame. Verovatno će ga to neko vreme zbunjivati, ali vremenom će mu biti sve jasnije.

Dete će na kraju pokrenuti i jedno mnogo teže pitanje, a to je zašto su ga se odrekli biološki ro-ditelji. Ako bi dobilo odgovor da ga nisu želeli, to bi uzdrmalo njegovo poverenje u roditelje uopšte. Neki izmišljen razlog kasnije bi mogao imati vrlo neočekivan uticaj na dete. Možda bi najbolji i najbliži istini odgovor mogao da glasi: ,,Ne znam zašto nisu mogli da brinu o tebi, ali sigurna sam da su to želeli." Sve dok ne „svari" ovo saznanje, dete treba često zagrliti i podsetiti ga da je vaše i da će uvek biti vaše.

Sve usvojene osobe su, prirodno, izuzetno radoznale u pogledu svojih bioloških roditelja, bez obzira na to da li pokazuju tu svoju radoznalost ili ne. Nekada su agencije za usvajanje usvojiteljima saopštavale samo najopštije podatke vezane za mentalno i fizičko zdravlje bioloških roditelja, brižljivo skrivajući njihov identitet. Time su delimično olakšavale usvojiteljima da iskrenim ,,ne znam" odgo-varaju na teška pitanja koje dete počne da postavlja o svom poreklu i o tome zašto je bilo ostavljeno. Još više se to radilo zbog zaštite privatnosti bioloških majki, koje su uglavnom bile neudate, i koje su u svom kasnijem životu uglavnom krile da su nekad rodile dete. Danas sudovi, poštujući pravo poje-dinca da zna, katkad primoravaju agencije da otkriju identitet bioloških roditelja usvojenoj mladoj ili odrasloj osobi koja zahteva tu informaciju. U nekim slučajevima, njihov eventualni susret ima blago-tvorno dejstvo na uzburkana osećanja i opsesivnu radoznalost usvojene osobe. U drugim, međutim, takav susret samo uznemiri mladu osobu, usvojitelje i biološke roditelje. Svaki takav zahtev od strane usvojene mlade ili odrasle osobe treba pažljivo razmotriti i uzeti u obzir sve argumente za i protiv, bez obzira na to da li će slučaj ikada dospeti do suda.

1009. Usvojeno dete mora imati osećaj potpunog pripadanja. Ono može gajiti potajni strah da će ga se njegovi usvojeni roditelji, ako se nekad predomisle ili ono bude nevaljalo, jednog dana odreći, isto kao što su to uradili njegovi biološki roditelji. Usvojeni roditelji treba uvek da imaju ovo na umu i da se zareknu da neće nikad, ni pod kakvim okolnostima, reći ili nagovestiti da im je umom ikad prošla misao da ga se odreknu. Jedna pretnja, izrečena u odsustvu razmišljanja ili u ljutini, može biti dovoljna da zauvek uništi poverenje deteta u njih. Treba da budu spremni da mu u svakom trenutku daju do znanja da je ono njihovo - recimo, kad ono pomene svoje usvojenje. Hteo bih, međutim, da dodam da usvojeni roditelji greše ako toliko brinu o detetovom osećanju sigurnosti da stalno preteru-ju u verbalnom izražavanju svoje ljubavi prema njemu. U osnovi, ono što usvojenom detetu pruža najve-ću sigurnost jeste osećanje da je voljeno, svim srcem i sasvim prirodno. Nisu važne reči, već postupci.

370

PORODICNI STRESOVII KRIZE

Zlostavljanje i zanemarivanje dece 1010. Većina roditelja se barem povremeno dovoljno jako naljuti na svoju decu da dobija

poriv da ih povredi. Možete osećati ljutnju prema bebi koja satima nastavlja da plače, iako ste učinili sve što je bilo u vašoj moći da je smirite, ili detetu koje je razbilo neki vaš dragocen predmet neposred-no pošto ste ga zamolili da ga ostavi. Vaš opravdani gnev proključa, ali u većini slučajeva uspevate da se uzdržite i ne istresete svoju frustraciju na dete. (Sećam se kako sam, u vreme kad sam još bio stu-dent medicine, usred noći uzimao u ruke svog šestomesečnog sina koji je plakao bez prestanka i vikao: „Ućuti već jednom!" jedva uspevajući da se uzdržim da ga fizički ne povredim. Već nedeljama nije spavao noću i njegova majka i ja smo bili iscrpljeni i na izmaku snaga.) Posle takvog incidenta često se osećate postiđeni. Ako imate na umu da većina roditelja ima slično iskustvo, moći ćete da poraz-govarate o tome sa svojim bračnim drugom ili lekarom i dobijete potrebnu podršku i pomoć.

Poslednjih godina se mnogo proučavanja i pažnje posvećuje zlostavljanju i zanemarivanju dece. Zlostavljanje može biti emocionalno, fizičko ili seksualno. Zanemarivanje može biti emocionalno ili fizičko. Zlostavljanje i zanemarivanje dece javljaju se u svim ekonomskim klasama, mada nešto češće među siromašnim ljudima, kojima je siromaštvo dodatni pritisak u ionako stresnom životu. Ako je beba prevremeno rodena ili bolesna i zahteva više nego uobičajenu brigu i negu, verovatnije je da će biti zlostavljana. Devojčice su češće predmet seksualnog zlostavljanja nego dečaci, obično od strane heteroseksualnih muškaraca.

Većina odraslih koji na bilo koji način zlostavljaju ili zanemaruju decu nisu brutalni ni ludi ljudi, već je posredi trenutni gubitak fizičke i emocionalne kontrole. Blizak kontakt s pacijentima koji često gube kontrolu otkriva da je uglavnom reč o ljudima koji su i sami bili zlostavljani, zanemarivani ili maltretirani u detinjstvu, imaju malo fizičke ili emocionalne podrške od strane porodice i prijatelja, i skloni su da imaju nerazumno visoka očekivanja od zlostavljanog deteta. Psihološko savetovanje je u ovim slučajevima od velike koristi, a najkorisnije je uključivanje ovih osoba u grupu roditelja sa slič-nim problemima. Tučena deca imaju tendenciju da tuku druge, zbog čega odrasli koji su bili zlostav-ljani kao deca imaju tendenciju da zlostavljaju vlastitu decu.

Svrha zakona koji se bave zlostavljanjem i zanemarivanjem dece nije da kažnjavaju roditelje, već da im putem psihološkog savetovanja pomognu da shvate i izađu na kraj s raznoraznim pritiscima koje iskaljuju na detetu i da imaju realnija očekivanja kada se radi o sposobnostima deteta. Gotovo uvek se nastoji da dete ostane u porodici, dok se roditeljima pruža pomoć i podrška. Međutim, ako je rizik su-više veliki, dete se privremeno smešta u hraniteljsku porodicu, sve dok njegova vlastita porodica ne bude spremna da ponovo preuzme brigu o njemu.

1011. Seksualno zlostavljanje. Važno je shvatiti da seksualno maltretiranje dece najčešće nije de-lo izopačenih neznanaca već članova porodice, očuha i maćeha, prijatelja porodice, osoba koje čuvaju decu u odsustvu roditelja i drugih osoba koje deca odranije poznaju.

Preporučuje se da policajci odlaze u škole i govore deci, upozoravajući ih da se čuvaju nepoznatih ljudi koji im nude slatkiše i prevoz. Plašim se da bi takvi govori, ukoliko ih drže nedovoljno stručna lica, mogli milionima dece uliti prekomeran, morbidan strah, a istovremeno biti od vrlo male koristi. Umesto toga, predložio bih da sami roditelji pokrenu neka pitanja, za koja misle da je potrebno, u za-visnosti od njihove procene rizika. Maloj devojčici (od tri do šest godina) rekao bih - najbolje onda kad sama pita ili kad majka ustanovi seksualne igre s dragim malim detetom - da ne dozvoli nekom

371


starijem detetu da dira njene stidne delove, klitoris ili vaginu. Može joj se reći da mu kaže: ,,Ne želim da to radiš," i da odmah o tome obavesti majku. Zatim majka može dodati: „Možda će se desiti da neko od odraslih hoće da te dodiruje ili želi da ti dodiruješ njega, ali to ne treba da radiš. Reci mu da to ne želiš, a onda odmah reci meni. Ti nisi kriva za to." Ova poslednja napomena je važna jer deca karak-teristično ne prijavljuju ovakve incidente, pošto se osećaju kriva, naročito ako je nasilnik srodnik ili porodični prijatelj. Dečaci su takođe žrtve zlostavljanja, mada mnogo ređe nego devojčice.

Seksualno zlostavljanje je nešto na šta roditelji teško posumnjaju i što lekari teško ustanovljava-ju, jer stid, krivica i neprijatnost dovode do ćutanja, a fizički znaci zlostavljanja obično su odsutni.

Ukoliko su slučajno prisutni genitalni ili rektalni bol, krvarenje, povrede ili znaci infekcije, treba-lo bi da pomislite na mogućnost seksualnog zlostavljanja i zatražite mišljenje lekara. (Važno je znati da većina blagih vaginalnih infekcija kod devojčica u predpubertetskom uzrastu nije rezultat seksual-nog zlostavljanja.)

Najveći broj seksualno zlostavljane dece ispoljava neobično ponašanje kakvo ranije nije ispo-ljavalo, kao što je seksualno ponašanje neprimereno njihovom uzrastu. Sećam se jednog zlostavljanog deteta koje je naizgled uživalo u imitiranju adultnog seksualnog čina pred drugom decom. Ovakva vrsta ponašanja nije u skladu s normalnim seksualnim istraživanjem među decom, kao što je „pokaži ti meni, pa ću ja da pokažem tebi". Takođe, dete koje kompulsivno masturbira, često na javnim mes-tima, iskazuje time učestalije i intenzivnije interesovanje za seksualnu aktivnost nego što se viđa kod normalnog masturbiranja u tom uzrastu (vid. odeljak 680). Ostali vidovi ponašanja dece i adolescena-ta za koje je ustanovljeno da mogu biti povezani sa seksualnim zlostavljanjem manje su specifični, a među njima su povlačenje u sebe, izražen gnev ili agresivnost, bežanje od kuće, strahovi (naročito od situacija povezanih sa zlostavljanjem), promene apetita, poremećaji sna, ponovno noćno mokrenje ili prljanje veša, kao i pogoršavanje uspeha u školi. Razume se, ovakve promene ponašanja kod dece i adolescenata mogu da uslede i kao rezultat mnogih drugih stresova. Staviše, u većini slučajeva nisu pokazatelji seksualnog zlostavljanja. Želim da naglasim važnost pravilnog tumačenja ovih vidova po-našanja. Brinu me roditelji koji u svemu traže znakove zlostavljanja i nadam se da ćete kao roditelj razviti obazrivi osećaj za one vidove ponašanja kod dece koji mogu da ukazuju na zlostavljanje. Lekar vašeg deteta može mnogo da pomogne u tumačenju neobičnog ponašanja koje ispoljava vaše dete.

1012. Kako da potražite pomoć. U mnogim većim gradovima postoje SOS-telefoni na koje se mogu javiti deca koja su žrtve bilo kog vida zlostavljanja, kao i roditelji koji osećaju da gube kontrolu. Centri za socijalni rad takođe mogu da budu od pomoći.

Nestala deca Poslednjih godina problemu nestale dece daje se veliki publicitet. Najveći broj dece koja nestanu

kidnapovana su od strane roditelja koji je u brakorazvodnom postupku izgubio starateljstvo i oseća se nepravedno lišen mogućnosti da bude uz svoje dete.

Većina ostale nestale dece su tinejdžeri, uglavnom devojčice, koji pobegnu jer se ne osećaju vo-ljeni ili smatraju da se s njima loše postupa. Mlađi begunci najčešće se vrlo brzo odaju i bivaju vraćeni kući. Oni stariji umeju da izmaknu potrazi i često na ovaj način zauvek odu od kuće.

Razume se, čim budu dovoljno stara da sama izlaze iz kuće, svu decu treba učiti da nigde ne idu s nepoznatima, bez obzira na to šta im oni govore.

Stručnjaci za mentalno zdravlje dece U ovoj knjizi često možete da pročitate savet da se obratite stručnjaku za mentalno zdravlje. Ro-

ditelji ponekad ne znaju tačno čemu služe psihijatri, psiholozi i socijalni radnici i kakve su razlike među njima.

Svi ovi profesionalci obučeni su da razumeju i leče sve oblike ponašanja i emocionalnih proble-ma kod dece. U devetnaestom veku, psihijatri su se uglavnom bavili lečenjem duševno obolelih osoba, pa se ljudi stoga i dan-danas ustežu da se obrate stručnjacima za mentalno zdravlje. Međutim, pošto je ustanovljeno da vrlo ozbiljni problemi obično nastaju od onih sasvim bezazlenih, stručnjaci za men-

372

Pomdični stresovi i krize

talno zdravlje danas se sve više okreću svakodnevnim problemima. Na ovaj način, mogu da učine najviše dobra za najkraće moguće vreme. Nema razloga da čekate da se kod deteta pojave ozbiljne smetnje da biste se obratili stručnjaku za mentalno zdravlje; to je kao da čekate da se upala pluća raz-mahne toliko da predstavlja opasnost po život, pa da se tek onda obratite lekaru.

1013. Psihijatri su lekari specijalizovani za lečenje mentalnih i emocionalnih poremećaja. Oni mogu da prepisuju lekove za ublažavanje emocionalnih i psiholoških problema, a često nude i pojedi-načnu ili grupnu terapiju. Dečji psihijatar je dodatno obučen za bavljenje problemima dece i adoles-cenata.

1014. Psiholozi su profesionalci nemedicinske struke, specijalizovani za jednu od brojnih grana psihologije. Psiholozi koji rade s decom obučeni su u oblastima kao što su testiranje inteligencije, testi-ranje sposobnosti, uzroci i lečenje poremećaja u učenju i ponašanju, kao i emocionalni problemi.

1015. Socijalni radnik obavlja procenu i daje mišljenje o detetu, njegovoj porodici i situaciji u školi, i može da se bavi problematičnim ponašanjem deteta i porodice kao celine.

1016. Psihoanalitičar je psihijatar, psiholog ili neki drugi stručnjak za mentalno zdravlje koji je dodatao obučen za nalaženje uzroka i lečenje psiholoških i emocionalnih problema. Psihoanalitičar katkada nudi temeljnije lečenje intenzivnom psihoterapijom. Dečji psihoanalitičar, kao i dečji psihija-tar, poseduje dodatno obrazovanje koje mu omogućava rad s decom i adolescentima.

1017. Za koga da se odlučite? U slučajevima u kojima je neophodno lečenje medikamentima, obično je najbolje obratiti se dečjem psihijatru. U većini slučajeva, međutim, profesionalna titula nije ni izbliza toliko bitna koliko osoba koja stoji iza akademskog zvanja. Zamolite prijatelje i porodicu da vam nekog preporuče. Kod svakog od tih stručnjaka prvo otidite bez deteta i porazgovarajte s njim, pa tek onda odlučite da li ćete se tu zaustaviti ili tražiti dalje.

Nadam se da će jedn g dana dečja savetovališta biti povezana sa svim školama, tako da će deca, roditelji i nastavnici moći da zatraže savet u vezi sa svim manjim problemima isto onako normalno i prirodno kao što se raspituju o vakcinama, ishrani i preventivi fizičkih oboljenja.

1018. Centri za socijalni rad. U većini gradova postoji barem jedan ovakav centar, a u nekim većim gradovima postoje katolički, jevrejski i protestantski centri. U njima rade socijalni radnici obu-čeni da pomažu roditeljima u vezi sa svim uobičajenim porodičnim problemima - podizanjem dece, bračnim razmiricama, finansijskim nevoljama, hroničnim bolestima, stambenim problemima, nalaže-njem zaposlenja, obezbeđivanjem zdravstvenog osiguranja. Često imaju i savetnike - psihijatre, psi-hoanalitičare ili psihologe - koji pomažu u onim najtežim slučajevima.

Mnogi roditelji su vaspitani tako da misle da su centri za socijalni rad samo za siromašne i da daju milostinju. Danas je to sasvim suprotao od istine. Moderni centri za socijalni rad su tu da pomognu u rešavanju i sitnih problema i onih velikih (tako je i lakše), kao i da pomognu i porodicama koje mogu to da plate i onima koje to ne mogu (na taj način proširuju obim svojih usluga).

373

MEDICINSKI PROBLEMI

1019. Kada birate lekara za svoje dete, raspitajte se kod ostalih roditelja o njihovim iskustvima s nekim lekarima. Informacije koje dobijete na taj način mogu vam pomoći da se odlučite.

Većina novopečenih roditelja u početku se prilično usteže da postavlja pitanja koja im se čine suviše jednostavna ili glupa. Glupo je, međutim, brinuti o tome. Ako imate na umu bilo kakvo pita-nje, imate i pravo na odgovor - lekari za to i služe. Većini lekara je drago da odgovore na sva pitanja na koja mogu. Da biste se bolje snašli, zapišite pitanja na papir pre odlaska kod lekara.

Čak i ako ste sigurni da će lekar gunđati zbog nečega što nije ozbiljno, a vi ipak brinete, svakako ga nazovite. Zdravlje vašeg deteta je važnije od vašeg ili lekarovog raspoloženja.

Često se dešava da roditelji postave pitanje u vezi s nekim problemom i lekar počne da objašnjava, ali ubrzo skrene s teme i pitanje ostane bez odgovora. Ako je majka stidljiva, može oklevati da se vrati na to i onda jednostavno ode kući bez odgovora. Treba da podstakne sebe da nastupa odvažno i jasno kaže šta želi da zna, tako da lekar može da joj odgovori ili je, ako je potrebno, uputi nekom drugom profesionalcu.

Roditelji se često tek po povratku kući sete da su zaboravili da pitaju ono najvažnije, a neprijatno im je da se ubrzo ponovo vrate u ambulantu. Lekarima, međutim, to ne smeta; navikli su.

1020. Vi ste partneri. Lekar je medicinski stručnjak, ali vi ste stručnjak kada je reč o vašoj deci. Njegova sposobnost da vas posavetuje i ponudi lečenje često zavisi od kvaliteta informacija koje mu date. Komunikacija je dvosmerna ulica i potrebno je da počiva na uzajamnom poverenju i poštova-nju. Upamtite, imate isti cilj: da omogućite vašem detetu da izraste u zdravu, srećnu i produktivnu odraslu osobu.

1021. Izrazite svoja osećanja. Ako ste uznemireni, uplašeni ili zabrinuti, najbolje je da lekar to zna. Neki roditelji se suviše pribojavaju da izraze svoje sumnje u pogledu postavljene dijagnoze ili načina na koji on postupa s detetom u toku pregleda. Ako vam nešto pritiska grudi, oslobodite se tog tereta - s poštovanjem i iskreno. Lekar se ne može pozabaviti tim vašim osećanjima ukoliko ih ne izra-zite. Ako ih držite u sebi, vaša sumnja će verovatno rasti i propustićete priliku da poboljšate svoju ko-munikaciju s lekarom. Većina lekara nije toliko nesigurna i preosetljiva da zahteva apsolutno pokora-vanje i slepo pridržavanje svega što kažu.

Redovni pregledi 1022. Redovni odlasci kod lekara. Jedan od načina da budete sigurni da beba dobro napreduje

jeste da je redovno vodite na sistematske preglede. Većina pedijatara savetuje sistematski pregled u roku od prve dve nedelje posle porodaja i potom sa dva, četiri, šest, devet, dvanaest, petnaest, osam-naest i dvadeset četiri meseca, a kasnije jednom godišnje. Ako želite češće preglede, nemojte se snebi-vati da to i tražite.

U toku sistematskog pregleda, lekar će vam postavljati pitanja o tome kako beba napreduje. Bebi će biti izmerena težina i visina, da se vidi kako raste. Biće obavljen kompletan pregled, da bi se uve-rili da je zdrava. Tokom prvih osamnaest meseci, biće vakcinisana gotovo posle svakog sistematskog pregleda.

Na sistematski pregled uvek treba da dolazite naoružani s pet do deset pitanja koja želite da pos-tavite. Bilo bi dobro da kod kuće imate mali notes u koji ćete upisivati ta pitanja 5im ih se setite. Tre-

374

Medicinski problemi

balo bi, takođe, da dokumentujete važne podatke, kao što su reakcija na vakcinu ili osip, kako biste kasnije, u slučaju potrebe, mogli da kažete datum kad su se desili.

Čak i ako je vaša beba savršeno zdrava, ove redovne posete lekaru služe za davanje vakcina koje će i nadalje čuvati njeno zdravlje. Takođe, omogućavaju vam da s lekarom i osobljem stvorite odnos ispunjen poverenjem i familijarnošću. Na taj način ćete znati kako da najbolje saradujete s njima ako iskrsnu neki značajni medicinski problemi. Bilo bi najlepše da s lekarom i osobljem ambulante imate lepu saradnju, u kojoj će se vaše ideje i želje uzimati u obzir i poštovati, a vi osećati slobodni da pokre-nete bilo koje pitanje koje može imati uticaja na dobrobit vašeg deteta.

Odlasci kod lekara kad je dete bolesno Neki roditelji se prisećaju da je nekad, kad su oni bili bolesni kao deca, lekar dolazio u kućne

posete, pa im se sad čini da nije u redu da izvode bolesno dete iz kuće i vode ga u ambulantu. Naravno, lekaru koji je veoma zauzet najviše odgovara da dođete u ordinaciju na pregled. Uostalom, lekari ne bi ni preporučivali da dovodite dete kad to ne bi bilo bolje rešenje, kada je reč o mnogim bolestima, i kada ne bi bilo savršeno bezbedno - a sasvim sigurno jeste, u današnje vreme zagrejanih automobila. Kod mnogih infekcija grla, na primer, sada je važno uzeti bris, da bi se ustanovilo da li je posredi infek-cija streptokokama. Ako jeste, najvažnija je terapija antibioticima. Ako nije, bolje je ne prepisivati antibiotike. Analize krvi ili urina često pomažu u određivanju prave dijagnoze. Posle povređivanja, može biti potrebno rentgensko snimanje. U ovakvim i mnogim drugim situacijama, lekar mnogo bolje može da pomogne u svojoj ordinaciji ili na odeljenju za hitnu pomoć.

1023. Rentgensko snimanje. Rentgensko snimanje je nekad bilo rutinski korišćeno kao dijagno-stički metod - na primer, za utvrđivanje normalnosti trudnoće ili kao intenzivno lečenje akni - sve dok nije ustanovljeno da rentgensko zračenje može da bude štetno. Od tada, obazrivi ljudi su postali vrlo oprezni i neki se protive rentgenskom snimanju, bez obzira na to koliko je neophodno. Medutim, jedno snimanje emituje veoma malu dozu zračenja i ne predstavlja nikakav pomena vredan rizik. Sve je, zapravo, stvar odmeravanja rizika. Rizik usled nedijagnostikovane infekcije zuba ili pluća mnogo je veći od rizika koji predstavlja jedno snimanje rentgenom. Ukoliko se jako plašite radijacije, treba to da kažete lekaru ili zubaru, tako da mogu da uzmu to u obzir. Medutim, ako i pored toga insistiraju da se obavi snimanje, ja bih pristao, kao roditelj i kao pacijent.

1024. Traženje drugog mišljenja. Ukoliko vas bolest ili stanje vašeg deteta u toj meri zabrinja-vaju da želite da dobijete još jedno stručno mišljenje, vaše je pravo da ga tražite. Mnogi roditelji okle-vaju da to učine, pribojavajući se da bi time iskazali nedostatak poverenja u lekara i povredili njego-va osećanja. Međutim, to je sasvim regularan postupak u medicinskoj praksi, koji ide u rok službe, i trebalo bi da lekar bude u stanju da to prihvati bez uzbuđivanja. Lekari, poput većine nas, osećaju kad postoji nelagodnost kod drugih ljudi, čak i ako je neizrečena, i to im samo otežava posao. Drugo miš-ljenje često raščišćava atmosferu i njima i porodici.

Otvorenost je najefikasnija. Mislim da je u svim situacijama, kad ste nezadovoljni svojim lekarom (ili patronažnom sestrom), najvažnije da odmah iznesete problem, najsmirenije i najkonkretnije što možete. Lakše je za vas i za lekara da odmah kažete šta imate nego da dozvoljavate da se u vama gomi-laju napetost i nervoza.

Ponekad se dešava i da roditelj i lekar zaključe da ne mogu da sarađuju, bez obzira na to koliko se trude da budu otvoreni i kooperativni. U takvom slučaju, najbolje je to priznati i prebaciti se kod drugog lekara. Svi zdravstveni profesionalci, čak i oni najuspešniji, odavno su shvatili da ne odgova-raju svima i filozofski prihvataju tu činjenicu.

Telefonske konsultacije s lekarom i patronažnom sestrom 1025. Vreme za telefonske pozive. Informišite se o politici vaše pedijatrijske ordinacije kada se

radi o telefonskim pozivima u vezi s bolesnom decom. Većina ordinacija ima sestru koja u toku radnog vremena odgovara na telefonske pozive i odlučuje da li je potrebno da lekar pogleda dete. Pitajte da li postoji određeno vreme predviđeno za pozive telefonom, naročito u vezi s bolešću zbog koje možda

375


morate doći kod lekara. Najveći broj bolesti kod dece pokazuje prve određene simptome u toku posle-podneva i mnogi lekari vole da o njima saznaju rano poslepodne, kako bi mogli da planiraju u skladu s tim.

Medutim, noću i vikendom, priča je sasvim drugačija. Ako imate sreće, dežuran je baš lekar vašeg deteta, ali je ipak verovatnije da je to neko koga uopšte ne poznajete. To može da dovede do proble-ma, naročito ako taj dežurni lekar (ili patronažna sestra) potceni ozbiljnost bolesti deteta.

Praktikovanje „telefonske medicine" je puno opasnosti. Lekaru ili patronažnoj sestri često je teško da odrede da li je vaše dete zaista bolesno i mora da se pregleda bez odlaganja, ili problem može da sačeka do sutra. Zbog toga su od najvećeg značaja informacije koje saopštavate dežurnom lekaru.

1026. Šta da kažete lekaru ili patronažnoj sestri? Gledajte da pre nego što nazovete imate pred sobom sve podatke (zapišite ih, ako je potrebno):

1. Koji su, tačno, ti uznemiravajući simptomi? Kad su počeli? Koliko često se javljaju? Ima li i drugih simptoma?

2. Vitalni znaci vašeg deteta: temperatura, smetnje u disanju, bledilo. (Detetu valja da izmerite temperaturu kad god se ono ne oseća dobro, a nema nikakvih vidljivih razloga za to.)

3. Kako ste pokušavali da rešite problem? Da li vam je uspevalo? 4. Koliko vam dete izgleda bolesno? Da li je budno ili letargično? Prisebno ili ošamućeno? Ras-

položeno je i igralo bi se ili mu je loše i plače? 5. Da li je vaše dete ranije imalo zdravstvenih problema koji bi mogli da imaju veze s ovim što

vas trenutno brine? 6. Da li dete uzima neke lekove? Ako uzima, koji su to lekovi? 7. U kojoj meri vas situacija zabrinjava?

Kvalitet telefonom postavljene dijagnoze zavisiće od kvaliteta informacija koje date. Lekari i ses-tre su samo ljudi i ponekad zaborave dapostave neko odovih važnih pitanja, naročito usrednoći. Na vama je da se pobrinete da telefonom date sve relevantne informacije, kako bi mogla da se donese odgovarajuća odluka.

1027. Kad da pozovete lekara? Ako ste već odnegovali jednu ili više beba, imate sasvim dobru predstavu o tome koji simptomi ili pitanja zahtevaju neodložan kontakt s lekarom, a koji mogu da sačekaju do sutra ili do sledećeg sistematskog pregleda. Ako nemate to iskustvo, morate da se oslonite na svoj zdrav razum.

Roditelji kojima je to prvo dete obično su izdašniji pri pravljenju spiska simptoma koji zahtevaju zvanje lekara telefonom. Nijedan taj spisak, međutim, ne može biti ni izbliza potpun. Naposletku, pos-toji na hiljade različitih bolesti i povreda. Uvek morate da se oslanjate na svoj zdrav razum. Dobro opšte pravilo glasi da treba da pozovete lekara ako ste istinski zabrinuti, čak i ako se ispostavi da to nije bilo neophodno. Uvek sam za to da je u početku bolje da pozivate lekara malo češće, Čak i onda kad nije zaista neophodno, nego da propustite da ga pozovete onđa kad je zaista potrebno, zato što niste želeli da ispadnete smešni ili da gnjavite dežurnog lekara ili patronažnu sestru.

Evo nekoliko opštih uputstava. Daleko najvažnije pravilo jeste da se bez odlaganja posavetujete s lekarom, makar i telefonom, ako dete izgleda ili ponaša se kao da je bolesno. Pod tim podrazumevam znake kao što su neuobičajen umor, pospanost ili nezainteresovanost; neuobičajena razdražljivost, ner-voza ili nemir; ili neuobičajeno bledilo. Ovo naročito važi u prvim mesecima života, kad beba može biti ozbiljno bolesna, a da pri tom nema visoku temperaturu ni druge specifične simptome i znake bolesti. Ako dete deluje bolesno, treba da se javite lekaru ili patronažnoj sestri bez obzira na to da li se kod deteta ispoljavaju specifični simptomi. Važi i obrnuto: ako dete dobro izgleda, raspoloženo je za igru, aktivno, budno i prisebno, onda je malo verovatno da je u pitanju bilo kakva ozbiljna bolest, bez obzira na simptome.

Ipak, ima nekih specifičnih simptoma kojih morate biti svesni i zbog kojih treba da pozovete lekara ili patronažnu sestru.

376

Medicinski problemi

1028. Temperatura. Koliko je temperatura visoka ili niska manje je važno u odnosu na to da li dete zaista deluje bolesno. Mala beba može da bude prilično bolesna, a da ima malo ili nimalo povi-šenu temperaturu, dok su u uzrastu od tri ili četiri godine pa naviše blage infekcije često praćene izu-zetno visokim temperaturama. Opšte pravilo glasi da treba da konsultujete lekara ukoliko beba ima temperaturu 38,3°C ili više. Ukoliko beba ima blag nazeb praćen tom temperaturom, ali nema nikakvih drugih simptoma, nema potrebe da usred noći zovete lekara (sem ako je novorođenče mlađe od tri meseca, kada morate zvati lekara u slučaju iole povišene temperature). Dovoljno je da ga pozovete ujutru. Ali ako beba deluje zaista bolesna, i pored toga što možda uopšte nema povišenu temperaturu, odmah zovite lekara, naročito tokom prva dva ili tri meseca. (Detaljnije o povišenoj temperaturi, odelj-ci 1045-1051.)

1029. Otežano disanje. Postoji više načina da utvrdite da li beba otežano diše. Savetovao bih vam, međutim, da pre svega obratite pažnju na način disanja deteta onda kad se ono oseća dobro. Uoči-te koliko brzo diše, koliko se napreže da bi disalo i da li prilikom disanja proizvodi bilo kakve zvuke. Ako znate kako diše kad je zdravo, umećete bolje da procenite da li mu se disanje zaista promenilo kadajebolesno.

Evo nekih znakova i simptoma otežanog disanja: • Kontrakcije mišića (uvlačenje mišića koji omogućavaju disanje). Pada u oči da beba diše

veoma otežano, uvlačeći mišiće stomaka, grudnog koša i vrata. Uvlačenje mišića je znak da joj je potreban dodatan napor da bi se obezbedio ulazak vazduha u pluća. U tom slučaju, nešto si-gurno nije u redu. Neke bebe prilikom izdisanja proizvode grokćući zvuk, ili je izdisaj produžen i naporan.

• Ubrzano disanje (tahipneja). U ovom slučaju, prisutao je povećanje brzine disanja (broja di-sajnih pokreta). Sama povišena temperatura, bez otežanog disanja, dovoljna je da ubrza disa-nje. Imajte na umu da deca normalno dišu brže od odraslih. Gornja granica normalnog raspona disanja za novorođenčad i bebe je oko 40 udisaja u minuti; za decu predškolskog uzrasta, oko 30 udisaja u minuti; za desetogodišnjake i starije, oko 20 udisaja u minuti. Najbolji način da ustanovite broj disajnih pokreta jeste da ih brojite jedan minut. Predložio bih vam da to uradite i kad je dete zdravo, i to dok spava i kad je budno. Na taj način ćete znati kako normalno diše i umeti bolje da odredite da li zaista brže diše kad je bolesno. Ponekad dete kratko vreme diše ubrzano, da bi se potom vratilo u normalu. Deca koja su zaista bolesna - na primer, od upale pluća - imaju konstantno povećanu brzinu disanja. Prema tome, sem ako dete ne izgleda zaista bolesno, ja se ne bih zabrinjavao zbog kratkotrajnog ubrzanja disanja. Malo sačekajte, pokušajte da mu spustite temperaturu ako je ima, i zatim ponovo proverite brzinu disanja.

1030. Glasno disanje. Deca s infekcijama grudnog koša ili astmom obično dišu glasnije nego što je normalno. Može vam biti teško da odredite odakle tačno potiče glasan zvuk. Ponekad je on samo posledica sluzi nakupljene u nosu - što nema nikakve veze s plućima. U ostalim slučajevima, može da potiče iz dušnika (stridor) i taj škripav zvuk biće najglasniji onda kad dete uvlači vazduh. Krup počinje glasnim disanjem zato što je to infekcija dušnika i često je praćen praskavim kašljem i promuklim glasom ili plačem. Ponekad glasni zvuci dolaze iz udaljenijeg, donjeg dela pluća. Ako su to visoki, gotovo muzikalni tonovi, obično glasniji prilikom izdisanja, moguće je da je reč o šištanju, kome su sklona deca obolela od astme. Glasno disanje je relativno dobra vest, jer to znači da kroz regiju pro-lazi dovoljno vazduha da bi proizvelo zvuk. Ako dete i dalje ima retrakcije i tahipneju, ali počne da diše sve tiše, moguće je da se kroz opstruiranu regiju kreće toliko mala količina vazduha da čak ne može ni da proizvede zvuk. Tada je neophodno bez odlaganja odvesti dete lekaru.

1031. Bol. Bol je unutrašnji alarm organizma koji upozorava da nešto nije u redu. Deca koja se rode bez sposobnosti da osećaju bol (veoma retko stanje) doživljavaju česte, katkad po život opasne lomove kostiju, posekotine i udarce. Ako dete oseća bol, treba da pokušate da ustanovite odakle potiče. Pritiskom prstiju na kožu potražite bolna mesta. Vidite da li možete da mu pokrećete pojedine zglo-bove a da ne zaplače. Potražite osip ili promenu boje kože. Ako bol nije jak i nema drugih simptoma (kao što je povišena temperatura), onda verovatno možete malo da sačekate i posmatrate razvoj situa-

377


cije. Ukoliko se čini da je bol nepromenljivo jak i nikako ne možete da smirite dete, ili vam izgleda da mu je vrlo loše, onda svakako odmah pozovite lekara. Kad god ste u nedoumici, konsultujte lekara.

1032. Naglo smanjenje apetita je ponekad znak bolesti. Nije potrebno javljati se lekaru ako se desilo samo jednom prilikom, a dete je zadovoljno i srećno kao i uvek. Ali, ako se dete bitno drugačije ponaša, a posebno ako je prisutan abdominalni bol, treba se obratiti lekaru. Ima perioda u detinjstvu kad se stopa rasta usporava i deca jedu nešto manje.

1033. Nazebi. Uopšte uzev, treba da zovete lekara ako je nazeb iole jači, ako traje duže od deset dana, ako dete deluje bolesnije ili dođe do razvoja novih simptoma.

1034. Promuklost glasa praćena otežanim disanjem. Treba odmah da se posavetujete s leka-rom, naročito ako je prisutno i balavljenje.

1035. Povraćanje. Zbog svakog povraćanja koje je neobičnog tipa treba odmah da se obratite le-karu, pogotovo ako dete deluje bolesno ili na bilo koji način drugačije. Ovo se, naravno, ne odnosi na bljuckanje posle jela koje je u početku tako neuobičajeno.

1036. Dijareja, ako je iole ozbiljnija, kao što su krvava ili obilna dijareja kod novorodenčadi, raz-logje da se neodložno javite lekaru. Ukoliko je ublažem obliku, možete i da sačekate da vidite razvoj situacije. Tražite znake dehidracije (smanjeno izbacivanje urina, suva usta i smanjena količina suza) i obavestite lekara o njima. Krv u stolici, urinu ili ispljuvku znači da morate bez odlaganja da sejavite lekaru.

1037. Povreda glave. Ako beba izgubi svest ili ne bude normalno zadovoljna, razigrana i zdravog izgleda 15 minuta pošto je udarila glavu, ili kako vreme prolazi počinje da izgleda sve više letargična i ošamućena, kao i ako počne da povraća, obratite se lekaru. Zapaljenje ili povreda oka takode su raz-log za neodložno javljanje lekaru. Ako je fontanela nabrekla ili utonula, to mora da pogleda lekar, po-gotovo ako beba deluje bolesno.

1038. Ingestija otrova. Ako je vaše dete pojelo bilo šta što bi moglo biti opasno, treba odmah da se uputite u najbližu toksikološku ambulantu ili kliniku. Dobro je da pored telefona imate zapisan njen broj, i broj vašeg lekara, kao i da u kući držite zalihu sirupa od ipekakuane, da biste ga mogli dati dete-tu u skladu s uputstvima koja telefonom dobijete od lekara (vid. odeljak 1085).

1039. Osipi. Konsultujte lekara u vezi sa svakim upornim ili neuobičajenim osipom. Laik tu lako pogreši. Ako dete ima osip i deluje bolesno ili je osip ekstenzivan, treba odmah da odete kod lekara.

Upamtite, ovo je samo delimičan spisak situacija koje zahtevaju obraćanje lekaru. Kad god ste u nedoumici, konsultujte lekaral

Alternativne terapije Ako ste poput većine ljudi, znači da dete vodite kod lekara alopate. Ti profesionalci, kao i ja, prak-

tikuju savremenu zapadnu medicinu. Mi koristimo modernu tehnologiju za dijagnostikovanje i lečenje svih vrsta problema i oslanjamo se na naučne studije koje potvrđuju da je ono što radimo blagotvorno i korisno. Alopatska medicina nam omogućava da povećamo svoj životni vek i izvodimo medicinska čuda, od polio vakcine do antibiotika, o kojima naši dedovi nisu mogli ni da sanjaju.

1040. Sposobnost zapadnjačke medicine je, međutim, ograničena. Ponekad ono što radimo ima nekih neželjenih sporednih dejstava, tako da lečenje postaje gore od same bolesti. Previše mešanja od strane čoveka ponekad kao da remeti plan prirode. Cesto uspevamo da se pobrinemo za konkretan problem, ali gubimo iz vida dete kao celovito biće. Ništa manje često, frustrirani smo ograničenjima koja nam moderna medicina nameće u lečenju izvesnih bolesti.

378

Medicinski problemi

Iz ovih razloga, više od 50 odsto Amerikanaca okreće se starijim ili alternativnim sistemima me-dicinske brige i od njih traži pomoć za sebe ili svoju decu. Medu tim sistemima su lečenje ishranom, lekovita sredstva na bazi biljaka, meditacija, akupunktura, joga, kiropraksa, homeopatija, naturopatija i masaža.

Zapadna medicina je odskora počela s ozbiljnim proučavanjem alternativnih medicina. Hipnoza se, na primer, pokazala kao veoma uspešna, čak i kod veoma male dece, kao način da im se pomogne da lakše podnesu bol, umanje anksioznost ili poboljšaju ponašanje. Mnogi lekari alopate smatraju hip-nozu (ili samohipnozu) dokazano dobrom terapijom. Pokazalo se da masaža poboljšava ishod kod ne-kih prevremeno rođenih beba. Akupunktura može da pomogne kod nekih bolnih poremećaja. Lekovito bilje sve se više koristi. Mnoge namirnice danas se koriste u lečenju i prevenciji kancera.

Mada sam ja lekar školovan u alopatskoj medicini, na čijim postulatima počiva moja osnovna fllo-zofija, moje dugogodišnje iskustvo navelo me je da zaključim da drugi sistemi medicine, od kojih su neki vekovima stari, pružaju spoznaje o lečenju koje izmiču tradicionalnoj medicini.

1041. Kako da procenite tvrdnje netradicionalnih (ili tradicionalnih, kako hoćete) medici-nara o lečenju i prevenciji bolesti? Na ovo pitanje nije lako odgovoriti.

Sasvim je moguće da vaš lekar neće imati razumevanja za vašu nameru da potražite alternativan medicinski tretman za svoje dete. Možete, medutim, o ovoj temi dosta saznati iz knjiga. Preporučujem knjigu Keti Kemper (Kathi Kemper), alopatskog pedijatra, pod naslovom Holistički pedijatar (The Holistic Pediatrician), izdanje HarperKolins (HarperCollins), 1996, Njujork, koja pokušava da bude objektivna u proceni alternativnih terapija za dvadeset pet najčešćih dečjih oboljenja. Takođe predla-žem Polja moći (Perfect Healthf od Dipak Čopre (Deepak Chopra). Možete i da pohađate neki od se-minara na ovu temu.

Ono zbog čega je delimično teško znati da li određeni medicinski tretman zaista deluje jesteplace-bo efekat. Reč je o blagotvornom terapeutskom efektu koje na lečenje neke osobe ima njeno povere-nje u efikasnost samog tretmana. Ako verujemo da se lečimo, bolji su izgledi da ćemo se odista i izle-čiti! Placebo efekat se javlja u alopatskom i u alternativnom lečenju. Oblast psihosomatske medicine intenzivno proučava fascinantnu vezu između uma i organizma - još jedan primer kako dojučerašnja netradicionalna medicina ponekad postaje današnja svakodnevica.

Mislim da će takozvane alternativne terapije biti sve brojnije u godinama koje dolaze, a na vama je da odlučite da li ćete se informisati o njima i koristiti ih. O alternativnim terapijama ne moramo oba-vezno da razmišljamo kao o zameni za tradicionalnu zapadnu medicinu. One se sve češće upražnjava-ju kao dopunske terapije - u lečenju emocionalnih kao i fizičkih aspekata bolesti. Ja lično već godi-nama uspešno primenjujem meditaciju, akupunkturu, masažu, hipnozu i određene vidove joge i home-opatije.

Postupanje s bolesnim detetom 1042. Lako ga je razmaziti. Kad je dete zaista bolesno, pružate mu mnogo posebne nege i pažnje,

ne samo iz praktičnih medicinskih raloga već i zato što vam ga je žao. Nije vam teško da mu svaki čas spremate nešto da popije ili pojede, pa čak ni da već pripremljen napitak, koji je odbilo, ostavite na stranu i odmah mu spremite neki drugi. Uživate da mu nabavljate igračke uz koje će biti zadovoljno i mirno. Često ga brižno pitate kako se oseća. Deca se brzo prilagođavaju svom novom položaju. Ako je u pitanju neka bolest koja ih čini ćudljivim, moguće je da će stalno zivkati roditelje, tiranisati ih i ponašati se kao despoti.

Srećom, većina dece već posle nekoliko dana počne da se oporavlja. Čim roditelji prestanu da brinu, prestanu i da se ulaguju detetu koje se nerazumno ponaša. Posle nekoliko dana manjih sukoba, sve se vraća u normalu.

Medutim, ako je kod deteta to duga bolest ili neka koja preti da se ponovi, a roditelj je sklon da unapred brine, njegova stalna zabrinutost može da ima loše dejstvo na detinji duh, jer deca upijaju nešto od anksioznosti osoba koje ih okružuju. Uz to, sklona su da budu zahtevna. Ako su suviše učtiva

Prevedeno kod nas, u izdanju Mono & Mafiana press, Beograd.

379


za tako nešto, mogu jednostavno da postanu uzbuđena i da se ponašaju kao razmažene filmske zvezde. Lako nauče da uživaju u svom bolovanju i izazivanju opšteg saosećanja. Deo njihove sposobnosti da na prijatan način dobiju ono što žele može da oslabi, poput mišića koji se ne koristi.

1043. Neka budu zaokupljeni nečim i učtivi. Bilo bi dobro da se roditelji što pre uhodaju i po-vrate ravnotežu u situaciji s bolesnim detetom. To podrazumeva neke male stvari kao što su uobičajen prijatan izraz lica pri ulasku u dečju sobu, umesto zabrinutog; kad ga pitate kako mu je danas, učinite to tonom koji kazuje da očekujete dobru vest radije nego lošu, i ne češće nego jednom dnevno. Kad saznate šta mu se jede i pije, poslužite mu to kao što biste bilo šta drugo. Nemojte plašljivo pitati da li mu se dopada ili biti presrećni ako se udostoji da okusi. Strogo se uzdržavajte od nutkanja, sem ako lekar smatra da je to potrebno. Apetit bolesnog deteta brže se pokvari ako ga nutkate i primoravate da jede.

Ako mu kupujete nove igračke, gledajte da to budu one koje od deteta traže puno angažovanje i da-ju mu priliku da upotrebi maštu: kocke i kompleti za gradnju; pribori za šivenje, vez i nizanje perlica; pribori za slikanje, modeliranje ili sakupljanje markica. Ovakve stvari u potpunosti zaokupljaju dete, i to na duže vreme, dok igračke koje su samo lepe i ništa više brzo izgube draž i samo podstiču dete da traži još poklona. Dajte mu jednu po jednu novu stvar. Ima i mnogo razonoda iz domaće radinosti, kao što su isecanje fotografija iz starih časopisa i pravljenje albuma, šivenje, gradnja farme, gradića ili kućice za lutke od kartona i lepljive trake. Ne dozvoljavajte prekomerno gledanje televizije i igranje video-igrica.

Kadje dete bolesno, može mu se dozvoliti da ustane tek kad mu bude bolje, uz retke izuzetke.

1044. Ako će dete provesti duže vreme u krevetu, ali se oseća dovoljno dobro da može da uči, angažujte privatnog nastavnika ili nekog iz porodice ko ume da poučava, i gledajte da dete, što je pre moguće, počne svakodnevno da prelazi jedan deo školskog gradiva.

Normalno je da će dete želeti da mu povremeno pravite društvo i tada možete da mu se pridružite u nekim njegovim zanimacijama ili da mu čitate. Ali ako baš „nema duše" i zahteva stalno sve više pažnje, nastojte da izbegnete rasprave i pogađanja. Ono mora da zna da u određenim periodima dana može da računa da ćete biti uz njega, ali i da ćete preostalo vreme biti zauzeti drugim stvarima. Ako ne boluje ni od čega zaraznog i lekar se slaže da može da ima društvo, pozivajte drugu decu da se igra-ju s njim i ostaju na ručku ili večeri.

Najteži deo dolazi onda kad dete pobedi bolest, ali još uvek nije sasvim ono staro. Morate da se oslonite na svoj zdrav razum i rasuđivanje da biste odredili koliko su mu i dalje potrebni neki poseb-ni obziri. Sve se svodi na to da puštate dete da u datim okolnostima vodi maksimalno normalan život,

380

Medicinski problemi

očekujete da se razumno ponaša prema vama i ostalim članovima porodice i izbegavate zabrinut način govora, izgled i misli.

Povišena temperatura UPOZORENJE: Nikad nemojte davati detetu ili tinejdžeru aspirin u slučaju povišene tempera-

ture ili simptoma nazeba ili gripa, sem ako mu ga neprepiše lekar. Za ove simptome kod dece ili tinej-džera treba upotrebljavati isključivo acetaminofen, ibuprofen i ostale neaspirinske proizvode. Ako se ispostavi da je u pitanju neko virusno oboljenje, naročito grip ili ovčije boginje, aspirin može prouz-rokovati Rajev sindrom, ne tako čestom ali zato vrlo opasnom oboljenju (vid. odeljak 1193).

1045. Šta je povišena temperatura, a šta nije? Prvo što treba da shvatite jeste da se telesna tem-peratura zdravog deteta ne zadržava stalno na 37°C. Ona uvek pomalo varira ispod i iznad te vrednosti, u zavisnosti od doba dana i onoga što dete radi. Obično je najniža rano ujutru i najviša kasno posle-podne.

Ova promena u toku dana je, međutim, veoma mala. Veća je promena između mirovanja i aktiv-nosti. Telesna temperatura savršeno zdrave male dece može da iznosi 37,5 ili čak 37,7°C, pošto su upravo jurcala naokolo, ali temperatura od 38,3°C verovatno znači da je dete bolesno, bez obzira na stepen aktivnosti. Aktivnost manje utiče na telesnu temperaturu starije dece. Sve ovo znači da ako želite da znate da li je telesna temperatura vašeg deteta povišena zbog bolesti, morate da mu je izmerite tek pošto je mirovalo jedan sat ili duže.

1046. Šta prouzrokuje povišenje telesne temperature u slučaju bolesti? Povišena temperatura je deo reakcije organizma na mnoge infektivne, ali i druge bolesti. Naučnici veruju da je povišena tem-peratura zapravo način organizma da se odupre infekciji, jer se neki mikroorganizmi lakše uništavaju na višim temperaturama.

Kad osoba ima povišenu temperaturu, bolest u organizmu pokreće niz promena koje dovode do toga da se „utvrđeni nivo" temperature u mozgu povećava. Taj „utvrdeni nivo" se odreduje u mozgu (u hipotalamusu). On umnogome funkcioniše poput termostata ugrađenog u kućni sistem za grejanje. Normalno, mehanizam termostata u organizmu prilagođava (ppvećava ili smanjuje) toplotu koju skup-lja metabolizam, da bi održao uobičajenu telesnu temperaturu. Kad se organizam bori protiv nekog mikroba, proizvode se hemikalije koje podižu utvrdeni nivo i telesna temperatura raste. To je razlog što nam je hladno kad imamo groznicu. U stvari nam nije hladno - čak smo pregrejani - ali je tem-peratura koja raste jedno vreme niža od novoutvrđenog nivoa, što mi doživljavamo kao da nam je hlad-no. Lekovi za snižavanje telesne temperature deluju tako što hemijskim putem snižavaju utvrđeni nivo.

Mnogi roditelji pretpostavljaju da je temperatura sama po sebi loša i žele da je spuste uz pomoć lekova, bez obzira na to koliko je visoka. Međutim, dobro je imati na umu da temperatura nije bolest. Povišena temperatura je jedan od metoda koje organizam koristi da bi potpomogao prevazilaženje infekcije. Na taj način se istovremeno prati i tok bolesti. U nekim slučajevima, lekar želi da snizi tem-peraturu jer ometa detetu san ili ga iscrpljuje. U drugim slučajevima, lekar ne želi da spušta tempera-turu i koncentriše se na lečenje infekcije.

Kod najgrozničavijih bolesti, temperatura je obično najviša kasno poslepodne, a najniža ujutru -ali nemojte se iznenaditi ako je visoka ujutru a niska poslepodne. Postoji manji broj oboljenja kod kojih je temperatura, umesto da se penje i pada, stabilno povišena. Karakteristično su takve upala pluća i roseola infantum. Temperatura niža od normalne (ispod 36,1°C) ponekad se javlja na kraju bolesti, kao i kod zdravih beba i male dece u jutarnjim časovima. To nije razlog za zabrinutost sve dok se dete oseća dobro.

1047. Toplomer. Jedina razlika izmedu oralnog (koji se stavlja u usta) i rektalnog toplomera jeste u obliku vrha. Rektalni toplomer ima na vrhu kuglicu, tako da nije oštar. Oralni toplomer ima dug i ta-nak vrh, kako bi se živa u ustima što pre ugrejala. Oznake na ovim toplomerima su iste i imaju isto

381


značenje - drugim rečima, nisu drugačije zbog razlike u temperaturi u ustima i rektumu. Oba ova top-lomera mogu da se koriste za merenje pazušne (aksilarne) temperature.

A sad, reč-dve o razlici između oralne, aksilarne, timpanske i rektalne temperature. Temperatura u rektumu je najviša jer se meri duboko u unutrašnjosti organizma. U ustima je najniža jer se usta hlade vazduhom koji se udiše kroz nos. Razlika izmedu te dve temperature je obično oko pola stepena. Aksilarna temperatura je negde na sredini.

Većina toplomera sasvim dobro registruje temperaturu u rektumu u roku od jednog minuta. Ako nekad posmatrate toplomer dok se nalazi u bebinom rektumu, možete da vidite da živin stub u početku veoma brzo raste. Za prvih dvadeset sekundi dospe unutar stepena u kojem će se i zaustaviti. Posle toga se jedva pomera. Dakle, ukoliko vas merenje rektalne temperature bebi koja se otima čini ner-voznim, možete da izvadite toplomer posle manje od jednog minuta i ipak imate predstavu kolika je otprilike bebina temperatura.

Potrebno je nešto duže da bi se registrovala prava temperatura u ustima - minut i po do dva. To je zato što je ustima potrebno neko vreme da se zagreju pošto su bila otvorena i pošto je vrh toplome-ra delimično okružen vazduhom. Potrebna su četiri minuta da bi se precizno izmerila aksilarna tem-peratura, ali opštu sliku možete dobiti i ako izvadite toplomer posle dva ili tri minuta.

Neki roditelji danas više vole toplomere s elektronskim digitalnim očitavanjem. Za kraće vreme, precizno očitavaju temperaturu i brojevi se lako čitaju. Uglavnom su precizni koliko i živini toplo-meri, ali su istovremeno i skuplji. Za decu naročito nesklonu saradnji, postoje elektronski digitalni toplomeri koji se drže na spoljnoj strani ušnog kanala. Oni očitavaju temperaturu bubne opne. Mada su obično vrlo precizni, ovi toplomeri se moraju postaviti baš na pravo mesto, ili će se očitati netačna temperatura. Pored toga su i jako skupi. Ne savetujem njihovu upotrebu, sem ukoliko nema drugog načina da izmerite temperaturu svom osetljivom detetu.

1048. Očitavanje toplomera. Merenje temperature je izvor brige za mnoge roditelje, jer im je teško da očitavaju živin toplomer. Ako baš nikako ne uspevate to da naučite, predlažem da kupite toplomer s digitalnim očitavanjem. Međutim, 99 od 100 roditelja može da nauči da očitava živin toplomer, samo ako se potrudi.

Možda će vam biti lakše ako vam objasni neko drugi, ali evo kako to ide. Većina toplomera je obeležena na isti način. Imaju dugačku crtu za svaki stepen i kratke crtice za desete delove stepena. Granična temperatura je na mnogim toplomerima obeležena crvenom tačkom.

Očitavanje toplomera je vrlo lako kad „ukapirate" kako se radi. Držite ga tako da vam se u levoj ruci nalazi vrh toplomera, odnosno rezervoar sa živom, a desnom rukom pridržavajte njegov suprotan kraj. Na taj način će skala s brojevima biti okre-nuta prema vama. Zatim lagano okrećite toplomer, sve dok ne ugledate živin stub. Desni završetak živinog stuba pokazuje kolika je temperatura. Nije naročito bitno da očitate temperaturu baš u delić stepena.

1049. Merenje temperature. Pre nego što izmerite detetu temperaturu, protre-site toplomer. Držite njegov gornji kraj (onaj suprotan rezervoaru sa živom) čvrsto između palca i kažiprsta. Zatim ga oštrim, odsečnim pokretima energično protresite, da biste živu spustili barem na 36,1°C. Ako živa ne silazi, znači da vam pokreti nisu dovoljno odsečni. Toplomer tresite nad krevetom ili kaučem, tako da se ne polomi ako vam ispadne iz ruke. Kupatilo je najgore moguće mesto za to, zbog svih tvrdih površina koje se u njemu nalaze. Ako se toplomer slučajno polomi, vodite računa da ne dozvolite deci bilo kakav kontakt sa živom, pošto ona može da se apsorbuje kroz kožu.

Ako detetu mente temperaturu rektalno, umočite vrh toplomera u vazelin ili kremu. Najbolji položaj za bebu jeste da leži potrbuške preko vaših kolena. Ne može lako da se izmigolji iz tog položaja, a i noge joj vise, tako da vam ne smetaju. Nežno uvucite toplomer u rektum, nekih dva do dva i po centimetra duboko, ne više. Činite to veoma lagano, tako da toplomer sam nalazi svoj put. Ako ga držite kruto, možete

382

Medicinski problemi

ubosti bebu iznutra. Kad je toplomer dovoljno ušao, bolje je da ga više ne držite, jer tako možete da povredite bebu koja se otima. Umesto toga, položite dlan preko bebine guze i lagano pridržavajte top-lomer izmedu dva prsta, kao što je prikazano na crtežu.

Rektalnu temperaturu možete izmeriti i detetu koje leži na krevetu, na boku sa lako savijenim ko-lenima. Teže je naći rektum kad dete leži potrbuške na krevetu. Najgori položaj za ovakvo merenje temperature jeste kad dete leži na leđima. Tada je rektum teško dostupan, a dete je u poziciji da vas slučajno - ili namerno - udari nogama u ruku.

Kad je dete staro jednu godinu ili više, sa psihološkog stanovišta je poželjnije da se temperatura meri ispod pazuha (aksilarno). Ono počinje da bude svesno svog tela, dostojanstva i svoje sigurnosti. Verovatno će mu smetati ili će se čak uspaničiti ako oseti da mu nešto stavljate u rektum. Možete sasvim zadovoljavajuće izmeriti bebi temperaturu ako stavite vrh toplomera pod njen pazuh i zatim joj četiri minuta držite ruku pritisnuru na grudi (gledajte na sat). Između ruke i pazuha ne treba da bude nikakva odeća već samo vrh toplomera. Pazušnu temperaturu možete meriti i rektalnim i oralnim top-lomerom.

383


Sa pet ili šest godina, dete obično spremno sarađuje i drži toplomer pod jezikom, zatvorenih usa-na. Temperaturu mu možete meriti u ustima ili ispod pazuha, kako vam je zgodnije. Mala je razlika da li će toplomer očitavati 37,6 ili 37,7°C. Lekara interesuje približna temperatura. Kad mu kažete koli-ka je temperatura, samo dodajte ,,u ustima", ,,pod pazuhom" ili „rektalno". Kažem ovo jer neki rodite-lji ponekad, pošto izmere rektalnu temperaturu deteta, pokušavaju da izračunaju kolika bi bila oralna temperatura, pa onda tu brojku saopštavaju lekaru. Najbolje vreme za merenje temperature jeste tokom jutra i ranog prepodneva i kasno poslepodne.

Toplomer možete da operete mlakom vodom i sapunom. Zatim ga možete izbrisati apotekarskim alkoholom, ali ga posle toga obavezno isperite hladnom vodom da bi se pre sledeće upotrebe s njega uklonio ukus alkohola.

1050. Koliko dana treba đa merite temperaturu? Evo šta se povremeno dešava. Dete ima ga-dan nazeb praćen temperaturom. Lekar pregleda dete i nalaže roditeljima da mu dva puta na dan mere temperaturu. Groznica naposletku prolazi i dete se lepo oporavlja, uz blag kašalj i curenje iz nosa. Lekar kaže roditeljima da dete može da izlazi napolje čim se povuku svi simptomi nazeba. Dve nede-lje kasnije, roditelji telefoniraju lekaru i saopštavaju mu da su i oni i dete već očajni što ne mogu napo-lje, da već deset dana nema ni traga kašlju ni curenju iz nosa, ali da je temperatura i dalje svakog posle-podneva 37,5°C. Kao što sam već objasnio, kad je dete aktivno, ovo ne mora da znači da ima groznicu. Deset dana ostajanja u kući i briga zbog temperature jesu gubljenje vremena i greška.

Najčešće, ako je temperatura dva do tri dana niža od 38,3°C, dobro opšte pravilo glasi da zabo-ravite na toplomer, sem ako lekar traži da nastavite da merite detetu temperaturu ili ako dete deluje na bilo koji način bolesnije. Deca ne treba da idu u školu 24 sata pošto imje temperatura pala na nor-malu i dok se definitivno ne budu osećala bolje, mada to ne znači da svi simptomi nazeba moraju oba-vezno da se povuku. Nemojte stvarati naviku da detetu merite temperaturu i onda kad mu je sasvim dobro.

1051. Lečenje visoke temperature dok ne stignete kod lekara. U uzrastu od jedne do pet godi-na, deca mogu da imaju temperaturu povišenu čak do 40°C, pa i više, na početku neke od blagih infek-cija, kao što su nazeb, upala grla ili grip, isto kao i kod ozbiljnijih infekcija. S druge strane, neke opas-ne bolesti gotovo nikad ne idu s temperaturom većom od 38,3°C. Prema tome, ne dajte da vas zavede visina temperature. Kad vam dete deluje bolesno, odvedite ga kod lekara, bez obzira na to kolika je temperatura.

Ponekad se dete oseća jako loše kad ima visoku temperaturu. Ako se prvog dana bolesti tempe-ratura popne na 40°C ili više, a proći će jedan sat ili više dok ne stupite u kontakt s lekarom, makar i preko telefona, groznicu možete da ublažite pomoću nekog leka za snižavanje temperature, kao što su acetaminofen ili ibuprofen. Oba postoje u čvrstoj i tečnoj formi. U doziranju se pridržavajte priloženog uputstva. (Vodite računa da ove lekove držite van domašaja dece, u zaključanom ormariću ili kutiji.) Imajte na umu da se doza menja u skladu s uzrastom i telesnom težinom deteta.

Lek za snižavanje temperature treba davati samo jednom, sem u slučaju da posle tri ili četiri sata još ne možete da dođete do lekara, kada možete detetu dati i drugu dozu.

Možete okupati dete ili mu istrljati kožu mokrim peškirom ili sunderom. Svrha mlake kupke ili trljanja vlažnom krpom ili sunderom jeste da se krv dovede do površine i rashladi putem isparavanja vode s kože. (Za ovo se tradicionalno koristio alkohol, ali ako se nanosi u velikim količinama u maloj prostoriji, previše će se udisati. U svakom slučaju, voda je podjednako efikasna, iako ne miriše tako važno kao alkohol.) Ove metode, medutim, donose samo privremeno olakšanje, jer telesni termostat ostaje podešen na onu višu temperaturu i brzo će dovesti do vraćanja groznice.

Kad je temperatura jako visoka i dete se zarumeni u licu, na normalnoj sobnoj temperaturi valja ga lako pokriti, možda samo čaršavom. Tako će mu biti prijatnije i može mu malo spasti temperatura.

Roditelji često brinu da bi dugotrajna povišena temperatura mogla da izazove konvulzije. To nije tačno. Nagla promena temperature na samom početku bolesti, kod sasvim male dece, može da prouz-rokuje pojavu grčeva (odeljak 1189). Temperaturu pokušavamo da snizimo da bismo pomogli detetu da se prijatnije oseća, a ne da bismo sprečili konvulzije.

384

Medicinski problemi

Ishrana u toku bolesti 1052. Ishrana u toku bolesti. Vaš lekar ili patronažna sestra reći će vam koju ishranu da pri-

menjujete dok je dete bolesno, uzimajući u obzir prirodu bolesti i ukus deteta. O ishrani za vreme dijareje kod novorođenčadi naći ćete u odeljcima 345-346. Ovo što sledi jesu neka osnovna uputstva koja vam mogu poslužiti dok ne dobijete medicinsku pomoć.

1053. Ishrana za vreme nazeba koji nije praćen temperaturom. Ishrana za vreme nazeba koji nije praćen temperaturom može da bude sasvim normalna. Međutim, deci može delimično da oslabi apetit, zbog toga što su stalno u kući, što nisu uobičajeno aktivna i što gutaju sluz. Nemojte ih primo-ravati da jedu više nego što žele. Ako jedu manje nego obično, nudite im između obroka više tečnosti nego inače. Ljudi ponekad misle da će više tečnosti pospešiti izlečenje. Nema nikakve štete u tome da deca piju koliko god im se pije, ali preterano velika količina tečnosti ne donosi ništa više dobra od uobičajene količine.

1054. Ishrana za vreme nazeba dok se ne posavetujete s lekarom. Kad deca imaju temperatu-ru preko 38,8°C, uz nazeb, grip, upalu grla ili neku od zaraznih bolesti, u početku uglavnom uopšte nemaju apetita, naročito za čvrstu hranu. Tokom jednog ili prva dva dana takve groznice, nemojte im uopšte nuditi čvrstu hranu ukoliko nisu gladna, ali im, dok su budna, često nudite tečnost.

Sokovi od pomorandže i ananasa i voda su najpopularniji, ali nemojte zaboravljati na vodu. Ona ne sadrži hranljive sastojke, ali to je u tom trenutku sasvim nevažno. Kao da se upravo zato najviše i dopada bolesnoj deci. Unos ostalih tečnosti zavisi od ukusa deteta i bolesti koju ima. Ako dete boluje od infekcije koja prouzrokuje pojavu ranica ili razjeda u ustima, možda neće želeti da pije citrusne napitke, koji su kiseli i doprinose da ranice peku. Neka deca vole sok od grejpfruta, limunadu, sok od kruške, sok od grožđa ili blag čaj. Voćni sladoled na štapiću takođe je dobar izvor tečnosti. Starija deca vole gazirana pića, ali bilo bi dobro da se izbegavaju kola-napici, pošto oni sadrže male količine ko-feina, koji je stimulans i stoga nepoželjan za unošenje u organizam.

Kravlje mleko se ne preporučuje bolesnoj deci - kao, uostalom, ni zdravoj. Mlečni proizvodi stva-raju povećanu količinu sluzi i dovode do još većih neprijatnosti kod infekcija gomjeg respiratomog trakta.

1055. Mada i dalje ima povišenu temperaturu, dete može posle jednog ih dva dana imati malo bolji apetit. Ako je vaše dete gladno uprkos visokoj temperaturi, možda je ipak u stanju da jede neku jednostavniju čvrstu hranu kao što su tost, krekeri, mekane kašaste cerealije ili pire od jabuka.21

Namimice koje deca često ne žele da jedu kad imaju temperatum i koje se tada ne mogu variti je-su kuvano ili sirovo povrće, meso, piletina, riba i masnoće poput butera, margarina, pavlake i ostalih mlečnih proizvoda. Medutim, dr Klara Dejvis je tokom svojih eksperimenata s ishranom ustanovila da deca u periodu oporavka - kad temperatura prode - često traže da jedu upravo povrće, i tada ga sasvim dobro vare.

Postoji jedno pravilo koje je važnije od svih ostalih: nemojteprimoravati bolesno dete dajede bilo šta što ne želi, sem ako lekar iz nekog razloga ne insistira na tome. Teranje deteta da jede na silu može samo da dovede do povraćanja, smetnji u crevima ili početka teškoća s hranjenjem.

1056. Ishrana u slučaju povraćanja. Povraćanje se, naravno, javlja kod više različitih bolesti, posebno u početku, kad dete ima povišenu temperaturu. Do njega dolazi zato što je želudac usled bo-lesti nadražen i nije u stanju da izade na kraj s unesenom hranom. Ishrana zavisi od mnogih faktora i treba da je odredi lekar. Međutim, ako niste u situaciji da odmah stupite u kontakt s lekarom, možete se pridržavati sledećih saveta.

Dobro je da se želucu omogući potpuno mirovanje i odmor barem dva do tri sata pošto je počelo povraćanje. Ako dete traži, dajte mu gutljaj vode, ali u početku ne više od petnaestak grama odjednom.

21 Najbolje je da ispečete jabuku u kori i tako pripremite pire (prim. prev.).

385


Ukoliko ne povrati popijenu vodu i traži još, dajte mu još malo, recimo još oko tridesetak grama, pet-naest minuta kasnije. Postepeno povećavajte količinu do 120 grama (pola čaše), ako dete bude tražilo. Ukoliko sve to popije i ne povrati, možete pokušati da mu date malo razredenog jabukovog soka ili čaj (koji ne sadrži kofein).22 Bolje je da prvog dana ne idete iznad 120 grama tečnosti odjednom. Neka deca dobro podnose voćne sladolede na štapiću (one „vodene").

Ako od poslednjeg povraćanja protekne nekoliko sati i dete traži da jede čvrstu hranu, dajte mu nešto jednostavno, recimo kreker, parče tosta, malu bananu i kašiku pirea od jabuka. Nemojte mu da-vati mleko ni mlečne proizvode.

Povraćanje koje ide uz bolest praćenu temperaturom najčešće se javlja prvog dana i više ne, mada temperatura i dalje traje.

Ukoliko dete povrati u mlazu, moguće je da će u izbljuvku biti vidljivi tragovi krvi. To obično samo po sebi nije ozbiljno, ali svakako treba pomenuti lekaru ili patronažnoj sestri.

1057. Ishrana u slučaju dijareje (proliva). Kad dete ima dve ili više godina, manji su izgledi za ozbiljnu ili dugotrajnu dijareju. Dok ne dođete do lekara, najbolji lek su mirovanje i uobičajena ishra-na, onoliko koliko se detetu jede. Istraživanja pokazuju da tradicionalna „ishrana u slučaju dijareje" koja se sastoji od zaslađenih tečnosti, gaziranih napitaka ili jabukovog soka, zapravo samo pojačava i produžava dijareju, tako da se taj pristup više ne preporučuje.

Neka deca vole da piju oralni rastvor za rehidraciju, koji može da se kupi u svim apotekama. To je samo blago zasladena voda s dodatkom minerala koje organizam gubi u toku dijareje. Obično ih nije potrebno nadoknađivati ako je dijareja blaga - ali može da bude od velike pomoći u slučaju znatne dijareje, kad postoji opasnost od dehidracije (vid. odeljak 346). Tada će vam lekar možda preporučiti da detetu dajete oralni rastvor za rehidraciju.

Ključna karakteristika ishrane u toku dijareje jeste dovoljna količina tečnosti, kako dete ne bi de-hidriralo zato što manje unosi tečnosti (pije) nego što je izbacuje (kroz tečnu stolicu). Ta tečnost ne treba da bude voda, čaj niti bilo šta što ne nadoknađuje gubitak minerala. Najbolji je rastvor za re-hidraciju.

1058. Izbegavanje problema s hranjenjem na kraju bolesti. Ako dete nekoliko dana ima po-višenu temperaturu i nije mu naročito stalo do jela, sasvim je normalno da malo oslabi. Kad se tako nešto desi prvi put, roditelji se zabrinu. Pošto temperatura najzad spadne i lekar kaže da polako mogu da počnu da mu daju uobičajenu hranu, nestrpljivi su da ponovo uhrane dete. Međutim, često se dešava da dete odbija hranu koja mu se daje na početku oporavka. Ako ga roditelji nutkaju da jede, obrok za obrokom i dan za danom, možda mu se apetit nikad neće vratiti.

Takvo dete nije zaboravilo kako se jede niti je postalo suviše slabašno da bi jelo. Iako se tempera-tura vratila na normalu, u organizmu je još uvek prisutno dovoljno infekcije da utiče na želudac i creva. Čim dete ugleda hranu koju mu prvu ponudite, njegov sistem za varenje ga upozorava da još uvek nije spreman za nju.

Kad silom gurate hranu detetu kome je usled bolesti još uvek muka, ono vrlo brzo postaje sve gad-ljivije i može se desiti da se za svega nekoliko dana stvori dugotrajan problem s hranjenjem.

Čim se želudac i creva oporave od dejstva većine oboljenja i opet budu u stanju da vare hranu, dete će ponovo biti gladno - i to kao vuk. Deca obično prosto satiru hranu prvih nedelju ili dve dana posle bolesti, kako bi nadoknadila izgubljeno. Ponekad ćete ih čuti da kukaju da su gladna svega dva sata posle obilnog obroka. Sa tri godine već su u stanju da traže konkretne namirnice za kojima njihov organizam oseća najveću potrebu.

Davanje lekova

1059. Ponekad je potrebno mnogo veštine da bi se dete navelo da uzme lek. Prvo pravilo je da mu stavite lek u usta kao da je to nešto najnormalnije na svetu i da vam nije ni na kraj pameti da

To znači da treba da izbegavate indijski i ruski čaj, naročito crne, i koristite blage biljne čajeve (prim. prev.).

386

Medicinski problemi

ono možda neće da ga popije. Ako počnete mnogo da se izvinjavate i objašnjavate, ubedićete ga da se od njega očekuje da mu se lek ne dopadne. Dok mu stavljate kašičicu u usta, pričajte o nečem sasvim drugom. Većina male dece automatski otvara usta, kao ptići u gnezdu.

Tablete koje se ne rastvaraju mogu se zdrobiti u fini prah i pomešati s kašičicom neke ukusne hra-ne, recimo, pirea od jabuka. Nemojte stavljati više od jedne kašičice, za slučaj da dete nije raspoloženo da pojede više od toga. Gorke pilule mogu da se pomešaju s kašičicom pirea od jabuka, pirinčanog sirupa ili pirinčanog mleka.

Masti i kapi za oči ponekad je najzgodnije nanositi i ukapavati dok dete spava. Malo dete možete i staviti na svoje krilo, tako da mu noge budu oko vašeg struka, da se ne bi ritalo; glavu mu nežno ali odlučno stavite među svoja kolena i pridržavajte jednom rukom dok drugom nanosite lek. (Ovaj polo-žaj je dobar i za čišćenje nosa pumpicom ili stavljanje kapi u nos.)

Ako lek „maskirate" nekim napitkom, gledajte da to bude nešto što dete ne pije jako često, kao što su sok od grožđa ili suvih šljiva. Ukoliko promenite ukus soku od pomorandže, može se desiti da dete kasnije mesecima bude podozrivo prema njemu.

1060. Nemojte davati lek koji lekar nije prepisao. I nemojte nastavljati da ga dajete bez kon-sultacije s njim. Evo nekih primera zašto ne treba to da radite. Dete ima nazeb i kašlje, i lekar mu pre-piše određeni lek protiv kašlja. Dva meseca kasnije, dete ponovo počne da kašlje i roditelji mu, ne kon-sultujući lekara, na svoju ruku daju isti taj lek. Nedelju dana se čini kao da mu pomaže, ali zatim kašalj postaje tako jak da moraju da se obrate lekaru. Lekar odmah shvata da ovaj put nije posredi nazeb već upala pluća; posumnjao bi na nju i pre nedelju dana, da su roditelji doveli dete na pregled.

Roditelji koji su nekoliko puta uspeli da kod deteta izleče nazeb, glavobolju ili bolove u stomaku, počinju da se osećaju kao stručnjaci - što i jesu, ali samo u određenoj meri. Međutim, za razliku od le-kara, nisu obučeni da pažljivo utvrde tačnu dijagnozu. Roditeljima dve različite glavobolje (ili bolovi u želucu) izgledaju isto. Za lekara, jedna može imati sasvim različito značenje od druge, i može iziski-vati drugačije lečenje.

Ljudi čiju je decu lekar lečio penicilinom dolaze ponekad u iskušenje da ga ponovo upotrebe u slučaju sličnih simptoma. Rezultati su bili dobri, misle oni, lako se uzima i doziranje im je poznato od prošlog puta - stoga, što da ne? Prvo, detetu može biti potrebna drugačija doza ili čak neki sasvim dru-gi lek. Zatim, kod dece se ponekad javljaju ozbiljne reakcije na upotrebu tih lekova - temperatura, osip, anemija. Te komplikacije su, srećom, retke, ali je veća verovatnoća da će se javiti ukoliko se lek često uzima, a pogotovo ako se uzima nepravilno. Zbog toga ga detetu treba davati isključivo ako je lekar došao do zaključka da opasnost od bolesti i verovatnoća da će lek biti od pomoći premašuju rizik koji predstavlja uzimanje tog leka. Čak i kontinuirana upotreba tako običnog leka kao što je acetami-nofen može povremeno prouzrokovati ozbiljne probleme. Iz istih razloga, nikada nemojte detetu da-vati lekove koji su se zatekli u rezervi kod komšinice, prijateljice ili nekih rođaka.

Prekomerna upotreba antibiotika može da dovede do toga da bakterije postanu otporne (rezistent-ne) na njih. Usput, „antibiotik" zapravo znači „onaj koji uništava život". Više volim da vidim termine kao što su „antibakterijski", „antigljivični" ili „antivirusni", što je preciznije i konkretnije u odnosu na ono što leče.

1061. Lekove koji izazivaju stolicu ne treba koristiti, iz bilo kog razloga - pogotovo u slučaju bolova u želucu - bez konsultovanja s lekarom. Neki ljudi imaju pogrešno ubeđenje da su bolovi u želucu najčešće posledica konstipacije (zatvora) i stoga se odmah odlučuju da daju neko sredstvo za čišćenje. Uzroci bolova u želucu su brojni (vid. odeljke 1127-1139) i neki od njih, kao što su zapa-ljenje slepog creva ili opstrukcija creva, samo se pogoršavaju uzimanjem tih sredstava. Prema tome, pošto niste sigurni zašto vaše dete boli želudac, opasno je da ga lečite tako jakim lekovima.

1062. Generički naziv leka. U slučaju da lek ne ide na recept, a proizvodi ga više fabrika, pod raz-ličitim komercijalnim nazivima, lekar će vam možda reći njegov generički naziv, kako bi vam u apote-ci lakše izašli u susret.

387


Izolacija u slučaju zaraznih bolesti 1063. Infektivne bolesti prenose se na više načina. Neke se prenose kašljanjem (kapljično), a

neke direktnim telesnim dodirom. U svakom slučaju, mikrob mora da dospe s jedne osobe na drugu. Nećete se zaraziti boravkom u istoj prostoriji, sem ako mikrob na neki način nije našao put od bolesne osobe do vašeg organizma. Neke infektivne bolesti, kao što su ovčije boginje ili male boginje, izuzetno su zarazne; neke druge se relativno teško prenose (recimo, HIV ili hepatitis B).

Uopšte uzev, smatram da je najbolje da dete bolesno od neke zarazne bolesti bude u kući sve dok mu temperatura ne spadne i lekar ne kaže da više nije zarazno za druge. Mislim da je razumno da se prisni kontakti (poljupci, zagrljaji i maženje) između bolesnog deteta i ostalih članova porodice svedu na minimum, sem, naravno, osobe koja neguje malog bolesnika. Ova predostrožnost pomaže da se spreči da nepotrebno obole i drugi članovi porodice. Ako su ostala vaša deca bila normalno u kontak-tu s bolesnim detetom, pre nego što ste saznali koja je bolest u pitanju, verovatno će se svakako razbo-leti, ali je ipak dobro da se ne izlažu kontinuirano mogućnosti zaraze. Drugi razlog za držanje bolesnog deteta u izolaciji jeste to što na taj način neće biti izloženo novim mikrobima koji bi mogli dodatno da zakomplikuju njegovu bolest.

Sem u retkim slučajevima, odrasli iz porodice - osim onih koji su nastavnici ili im je priroda posla takva da barataju namirnicama - mogu najnormalnije da odlaze na posao ili van kuće, ukoliko neko od članova domaćinstva boluje od zarazne bolesti. Sto se tiče poseta porodicama koje imaju decu koja bi se mogla razboleti, morate se osloniti na vlastiti zdrav razum. Izgledi da prenesete mikrobe drugoj deci praktično su ravni nuli, dokle god im ne prilazite.

Isto tako, neće vas baš s dobrodošlicom dočekati roditelji skloni panici, pogotovo ako je posredi neka bolest koje se svi boje, kao što su meningitis ili veliki kašalj. Kriviće vas i ako se neko iz njihove porodice posle pola godine ili više razboli od te bolesti. S druge strane, nemojte oklevati da odete ne-kom u posetu ako vaše dete boluje od neke uobičajene dečje bolesti, ako ste vi sami preležali tu bolest, ako vaši prijatelji ne spadaju u paničare, i ako vam se njihova deca ne približavaju dok ste u poseti.

Za dobro druge male dece i vaše savesti, držite svoju decu podalje od njih, naročito ako pretpos-tavljate da su vaša deca u periodu inkubacije i da su zarazna za drugu decu.

Izuzetno je važno da nakon bavljenja bolesnim detetom perete ruke.

ODLAZAK U BOLNICU

Kako da pomognete svom detetu 1064. U uzrastu od jedne do četiri godine, dete je najviše zabrinuto zbog razdvajanja od ro-

ditelja. Kad ga odvedu u bolnicu i ostave tamo, kao i posle svake posete, detetu se čini kao da ih zau-vek gubi. Između poseta može biti bojažljivo i deprimirano. Kad roditelji dođu da ga obiđu, može im bez reči prebacivati tako što će u početku odbijati da ih pozdravi. Ako je ikako moguće, trebalo bi da jedno od roditelja boravi s detetom u bolnici.

Posle četvrte godine, dete se više zabrinjava oko toga šta će mu raditi, plaši se da će ga povrediti i da će ga boleti. Ne valja da roditelji uveravaju dete da će mu u bolnici biti kao na letovanju. Ako mu se dese neke neprijatne stvari, a sasvim sigurno hoće, dete će izgubiti poverenje u roditelje. S druge strane, ako mu saopštite baš sve neprijatne stvari koje ga tamo mogu snaći, verovatno će više patiti čekajući da mu se dese, nego što bi inače patilo u toj situaciji.

Za roditelje je najvažnije da se ponašaju koliko god mogu smireno, ležerno i samouvereno, ali da u tome ne preteruju, da ne bi izgledalo lažno. Sem u slučaju kada je dete ranije već boravilo u bolni-ci, ono preplašeno pokušava da zamisli kako će taj njegov boravak izgledati, možda pribojavajući se najgoreg. Roditelji će ga lakše umiriti ako mu u opštim crtama opišu bolnički život, nego ako se pre-piru s njim oko toga da li će ga nešto boleti mnogo ili malo. Možete mu ispričati kako će ga sestra ujutru probuditi i oprati ga dok leži u krevetu, da se jelo dobija na poslužavniku i jede u krevetu, da će imati i vremena za igru, da će možda koristiti lopatu ili gusku da bi kakilo ili piškilo, umesto da odlazi u kupatilo, kako treba da kaže sestri onda kad mu je nešto potrebno. Možete mu pričati i o tome da su posete u odredeno vreme i da na odeljenju ima mnogo druge dece s kojom može da se druži.

388

Medicinski problemi

Možete da pbrazgovarate o tome koje će omiljene igračke i knjige poneti sa sobom, o televizoru s daljinskim upravljačem ili malom radio-aparatu koje može da ponese od kuće ili da pozajmi. Inte-resovaće ga i električni taster koji služi da pozove sestru.

Sasvim je u redu da se skoncentrišete na ove prijatoije aspekte bolničke svakodnevice, jer će dete, čak i u najgorem slučaju, provoditi najviše vremena u nekoj razonodi. Ja ne bih potpuno izbegavao te-mu samog lečenja, ali bih se potrudio da dete shvati da je to samo mali deo bolničkog života.

Mnoge dečje bolnice omogućavaju da roditelji i dete dođu nekoliko dana pre zakazane hospita-lizacije i vide razne delove bolnice, kao i da pitaju sve što ih interesuje.

1065. Neka vam deca kažu šta ih brine. Najvažnije od svega jeste da detetu date šansu da vam postavlja pitanja i kaže kako zamišlja svoj boravak u bolnici. Mala deca ovakve stvari vide onako kako to odraslima nikad ne bi palo na pamet. Pre svega, misle da će biti operisana ili odvedena u bolnicu zato što su bila nevaljala - jer nisu nosila čizme, ili nisu ležala u krevetu kad su bila bolesna, ili su se ljutila na druge članove porodice. Dete može zamišljati da će mu raseći vrat da bi mu izvadili krajnike ili odseći nos da bi uklonili treći krajnik. Stoga, ohrabrite dete da vam postavlja pitanja. Budite sprem-ni na to da čujete o nekim neobičnim strahovima i pokušajte da ga razuverite u vezi s njima.

1066. Obavestite ih unapred. Ako nekoliko dana ili nedelja unapred znate da će vaše dete biti hospitalizovano, odlučite kad ćete mu reći. Ako nema izgleda da sazna samo, mislim da je humanije da sačekate i malom detetu kažete tek dva ili tri dana pre nego što će otići u bolnicu. Neće mu ništa koris-titi bude li nedeljama brinulo. Sedmogodišnjaku je, pak, pravednije reći nekoliko nedelja ranije, ako je od onih koji se razumno suočavaju sa stvarima, a naročito ako ima nekih sumnji. U svakom slučaju, nemojte lagati dete bilo kojeg uzrasta ako vam postavi neka pitanja i nemojte nikad na prevaru odvesti dete u bolnicu, praveći se da ga vodite negde drugo.

1067. Anestezija. Ako će dete biti operisano ili imate izbora u vezi sa detaljima, o anesteticima i anesteziji možete da porazgovarate s lekarom. Način na koji će dete prihvatiti anesteziju verovatno je najbitniji za to da li će se emocionalno uznemiriti zbog predstojeće operacije ili će kroz sve to proći bez potresa. Ako imate mogućnost da odaberete anesteziologa i anestetik, to takođe ima veliki psiho-loški značaj za dete. Manje je zastrašujuće za dete da bude uspavano gasom. Naravno, lekar je onaj koji zna sve relevantne činjenice i odluka je na njemu, ali ako on smatra da može da vam pruži moguć-nost izbora, psihološki faktor je svakako nešto što valja imati u vidu.

Kad deteru objašnjavate anesteziju, nemojte mu govoriti da će „zaspati", jer bi to moglo da dovede do problema sa spavanjem nakon operacije. Umesto toga, objasnite mu da anestezija izaziva jednu posebnu vrstu sna, iz kojeg će ga anesteziolog probuditi čim operacija bude gotova.

Pokazalo se da prisustvo roditelja u času davanja anestezije doprinosi da dete bude mnogo manje uplašeno i nervozno zbog operacije i smanjuje potrebu prethodnog smirivanja deteta sedativima.

1068. Posete. Ako je ikako moguće, roditelj treba da ostane u bolnici uz dete staro između jedne i pet godina, naročito danju. U najmanju ruku trebalo bi da ga svakodnevno posećuje. U većini dečjih bolnica dozvoljavaju da roditelj, ili neko drugi koga dete dobro poznaje, ostaje s njim u sobi i preko noći.

Ako je roditelj u mogućnosti da ga samo povremeno posećuje, te posete mogu da stvore priv-remene teškoće malom detetu. Kad vidi roditelje, dete se podseti koliko mu nedostaju i koliko je izgu-bilo. Može srceparajuće plakati kad odu ili čak preplakati čitavo vreme posete. Roditelji su zbog toga skloni da pomisle da je ono sve vreme tako jadno i nesrećno. U stvari, mala deca se iznenađujuće dobro prilagođavaju bolničkom životu kad roditelji nisu pored njih, čak i onda kad se zaista loše ose-ćaju ili trpe neprijatno lečenje. Pri tom ne mislim da roditelji ne treba da dolaze. Dete crpi sigurnost iz činjenice da se roditelj uvek vrati pošto ode. Najbolje što roditelj može da učini jeste da deluje što je moguće vedrije i bezbrižnije. Izmučen izraz na njegovom licu može samo još više da preplaši dete. Najbolje je da roditelj ostane uz dete i da se što manje odvaja od njega.

389


PRVA POMOĆ I HITNI SLUČAJEVI

Posekotine 1069. Sapun i topla voda za posekotine i ogrebotine. Najbolji tretman ogrebotina i malih pose-

kotina jeste pranje sapunom i toplom vodom. Brižljivo pranje je ključno za sprečavanje infekcije. Pošto osušite posekotinu čistim peškirom, treba da je pokrijete zavojem, kako bi ostala čista dok ne zaraste. Treba je nastaviti prati jednom dnevno sve dok potpuno ne zaraste.

Kod velikih posekotina koje zjape treba, razume se, konsultovati lekara. Mnoge od tih velikih posekotina potrebno je zašiti, da bi se rana zatvorila i smanjila mogućnost stvaranja ružnog ožiljka. Važno je da konci sve do uklanjanja ostanu čisti i suvi. Svakodnevno pogledajte ranu, kako biste na vreme uočili znake infekcije, kao što su pojačan bol, otok, crvenilo ili curenje iz rane.

Rane koje su zagađene prašinom ili zemljom kao i one izazvane prljavim predmetima, npr. nože-vima, treba da vidi lekar. On može savetovati primanje buster doze vakcine protiv tetanusa (revakci-nacije), naročito ako su to duboke posekotine ili probodne rane. Ako je vaše dete primilo početnu se-riju od tri vakcine i revakcinaciju protiv tetanusa tokom poslednjih pet godina, onda mu možda nije potrebna još jedna. Ukoliko niste sigurni, proverite kod svog lekara.

Ponekad je rana posledica slučajnog pada na polomljeno staklo ili drvo. U ovim slučajevima, u rani može da ostane krhotina ili zaostali deo stranog tela (stakla, drveta ili šljunka). Osim ukoliko ga je moguće lako izvaditi, preporučljivo je da ranu pregleda lekar. Možda je potrebno locirati strano telo rentgenskim snimanjem i potom odlučiti da li ga je potrebno odstraniti. Kod svake rane koja ne zarasta kako treba ili se inficira (crvenilo, otok ili curenje) postoji mogućnost da je u njoj ostalo stra-no telo, kao što je iver.

Krhotine 1070. Odstranjivanje krhotina. Uz male posekotine i modrice, krhotine su verovatno najčešće

manje povrede u detinjstvu. Ja odstranjujem krhotine metodom natapanja i razmicanja: operite povre-denu regiju vodom i sapunom i zatim je potopite u što topliju vodu. Ako potapanje nije izvodljivo, stavite vruć oblog. (Moraćete da dogrevate vodu ili obloge svakih nekoliko minuta.) Ako jedan kraj krhotine viri IZ kože, sad možete da ga uhvatite dobrom pincetom i nežno izvučete napolje. Ako je krhotina potpuno pod kožom, trebaće vam šivaća igla koju ste prebrisali apotekarskim alkoholom. Natapanje omekšava kožu tako da vrhom igle možete nežno da razmaknete kožu na mestu uboda, uhvatite ga pincetom i izvučete. Pošto ste je izvukli, ponovo operite regiju sapunom i vodom i pokrij-te Čistim zavojem.

Nemojte previše čačkati kožu. Ako ne možete da izvučete krhotinu posle prvog natapanja, nata-pajte povredu još deset minuta u što toplijoj vodi i pokušajte ponovo. Ukoliko vam ni tada ne uspe, neka se za to pobrine vaš lekar.

Ujedi 1071. Ujedi životinja (ili čoveka). Usta životinja, pa čak i ljudi, sadrže mnoge bakterije koje mo-

gu da prouzrokuju infekciju. Od ujeda obično nastane duboka probodna rana koju je uglavnom teže očistiti nego običnu razderotinu (laceraciju). O svim ujedima treba obavestiti lekara. U međuvremenu, postupak prve pomoći je isti kao i za posekotine, s naglaskom na obilnom ispiranju i pranju sapunom i vodom.

Najčešća komplikacija posle ujeda životinje ili čovekajeste bakterijska infekcija. Da bi se spre-čio nastanak infekcije, vaš lekar može prepisati antibiotik. Cak i ako dete dobija antibiotike, ranu treba pažljivo proveravati i tražiti bilo kakve znake infekcije, kao što su crvenilo, otok, bolna osetljivost ili curenje. U slučaju da primetite bilo šta od toga, morate ponovo odvesti dete lekaru.

Besnilo, infekcija opasna po život, mora se uvek imati na umu kada je reč o ujedima životinja. Ujede divljih životinja kao što su lisice, slepi miševi i slično, treba smatrati mogućnošću zaraze bes-nilom. U zavisnosti od toga gde živite i da li je životinja vakcinisana, domaće životinje, kao što su psi i mačke, takođe mogu preneti besnilo. Uglavnom nije potrebno da brinete o tome ako imate hrčka ili

390

Medicinski problemi

morsko prase. Mada besnilo ne može da se leči pošto se infekcija razvije, ona može da se spreči speci-jalnom vakcinom koja mora da se primi u što kraćem vremenu posle ujeda.

Vaš lekar može vas posavetovati u vezi s najboljim načinom lečenja svih tipova životinjskih ujeda, kao i potrebom za vakcinacijom protiv besnila. U slučaju da je to ujed neke domaće životinje, nadležne zdravstvene vlasti dužne su da je posmatraju deset dana, da bi se uverile da je zdrava. Ako je dete ujela neka divlja životinja ili lutalica, trebalo bi je humano ubiti i ispitati na prisustvo besnila.

Krvarenje 1072. Krvarenje. Većina rana nekoliko minuta pomalo krvari. To je dobro jer se tako ispira jedan

deo unetih mikroba. Samo obilno ili uporno krvarenje (hemoragija) zahteva specijalan postupak. Na-čin da se zaustavi krvarenje kod većine posekotina jeste direktan pritisak uz istovremeno uzdizanje povredene regije. Dete treba da legne, a ispod povređenog ekstremiteta podmetnite jedno ili dva jastu-četa. Ukoliko se krvarenje nastavi nesmanjenom snagom, pritisnite ranu komadom sterilne gaze ili bilo kakve čiste tkanine, sve dok ne prestane. Očistite i zavijte ranu dok je ekstremitet još uzdignut. Pri-likom zavijanja rane koja je mnogo krvarila, ili još uvek krvari, upotrebite više četvrtastih komada gaze koje ćete naslagati jedan na drugi (ili ispresavijajte čistu tkaninu), tako da dobijete debelo jastuče koje ćete staviti na ranu. Zatim ga čvrsto pritisnite flasterom ili zavojem, tako da jako pritiska ranu i time umanji mogućnost ponovnog krvarenja.

Jako krvarenje. Ukoliko rana krvari alarmantnom brzinom, morate odmah da zaustavite krvare-nje. Direktno pritisnite ranu i ako je moguće izdignite ekstremitet. Napravite jastuče od najčistijeg ma-terijala koji vam se nađe pri ruci - gaze, čiste maramice ili najčistijeg dela odeće koji dete ili vi tog časa imate na sebi. Pritisnite jastuče na ranu i ne smanjujte pritisak sve dok ne stigne pomoć ili krva-renje ne prestane. Nemojte sklanjati toprvojastuče. Ako se potpuno natopi krvlju, dodajte odozgo novi sloj materijala. Ukoliko krvarenje počne da jenjava, a imate pogodnog materijala, zavijte ranu.

Jastuče na rani treba da bude dovoljno debelo da ispod zavoja i dalje pritiska ranu. Ukoliko taj pri-tisak nije dovoljan da održi krvarenje pod kontrolom, nastavite da pritiskate rukom. Ako nemate više nikakve tkanine kojom bi mogli da pritisnete ranu koja obilno krvari, pritisnite rukama ivice rane ili čak samu ranu.

Većina hemoragija može da se zaustavi jednostavnim direktnim pritiskom. Ukoliko to nije slučaj, nastavite direktno da pritiskate i neka neko pozove hitnu pomoć. Dok čekate da hitna pomoć stigne, pacijenta stavite da legne, utoplite ga i podignete mu noge i povređeni deo tela.

Krvarenje iz nosa 1073. Krvarenje iz nosa. Ima više jednostavnih načina za zaustavljanje krvarenja iz nosa. Naj-

češće je dovoljno da dete nekoliko minuta mirno sedi. Da biste izbegli da proguta mnogo krvi, stavite dete da sedi uspravno, s glavom nagnutom napred, ili da legne i okrene glavu na stranu, tako da mu nos bude usmeren blago naniže. Ne dajte mu da izduvava nos niti da ga steže maramicom.

Krvarenje obično potiče iz prednjeg dela nosa. Katkada možete zaustaviti i izrazito jako krvare-nje ako lako stisnete donji deo nosa i držite tako pet minuta. (Gledajte na sat; pet minuta se u ovim okolnostima čini beskrajno dugo.) Zatim lagano i nežno olabavite stisak. Ukoliko krvarenje iz nosa, uprkos ovim merama, potraje deset minuta, stupite u kontakt s lekarom. Ako imate kapi za ublažava-nje zapušenosti nosa, natopite njima komadić vate i ugurajte ga u prednji deo nozdrve. Zatim ponovo stisnite nos. Ovo će gotovo sigurno zaustaviti krvarenje.

Krvarenje iz nosa biva najčešće izazvano udarcem u nos, čestim čačkanjem nosa, alergijama i nazebom, ili drugim infekcijama. Ako detetu često krvari iz nosa bez nekog vidljivog razloga, potreb-no je da ga pregleda lekar, da bi proverio da li je sve u redu sa sposobnošću njegovog organizma da zgrušava krv. Ukoliko dete ima uporna krvarenja iz nosa, možda je potrebno kauterizovati (spaliti) izloženi krvni sud koji uvek puca. Lekar to može lako uraditi u svojoj ordinaciji, obično neposredno nakon što prestane krvarenje.

Krvarenje iz nosa kod novorođenčadi nije uobičajeno i treba o tome obavestiti lekara ili patro-nažnu sestru.

391


Opekotine 1074. Opekotine. Opekotine obično nastaju usled slučajnog kontakta s vrelom vodom, mada i

vrelo ulje, masnoća i druge supstance takođe mogu da izazovu povrede na koži. Čak i dugotrajno izla-ganje suncu može da stvori jake opekotine. Opekotine se svrstavaju u tri kategorije: opekotine prvog stepena obuhvataju samo površinski deo kože i obično izazivaju samo crvenilo u zahvaćenoj regiji; opekotine drugog stepena povređuju dublje slojeve kože pri čemu obično nastaju plikovi; opekotine trećeg stepena obuhvataju najdublje slojeve kože, oštećujući često nerve i krvne sudove ispod kože. Opekotine trećeg stepena su izuzetno ozbiljne povrede i često zahtevaju presadivanje kože.

Početno lečenje opekotina vrši se tako što se povređena regija što pre stavlja pod lagani mlaz hlad-ne (ne ledene) vode. Nikad nemojie na opečeno mesto nanositi nikakvu pomadu, mast, buter, kremu ili proizvode na bazi nafte. Lekar će morati da ih odstranjuje, a to će vašem detetu samo pogoršati bol. Pošto isperete opekotinu vodom, ovlaš prekrijte regiju sterilnim zavojem. To će smanjiti bol.

Ukoliko se formiraju plikovi, nemojte ih dirati. Ne bušite ih, jer je tečnost u njima sterilna. Ako otvorite plik, dozvoljavate mikrobima da uđu u ranu. Ukoliko plik pukne, onda je bolje da višak kože uklonite makazicama za nokte ili pincetom koje ste prethodno pet minuta prokuvavali i potom prekri-jete sterilnim zavojem. Lekar mora da pogleda svaki plik koji je pukao i eventualno prepiše specijal-nu antibiotsku mast koja će sprečiti infekciju. Ako plik ostane netaknut, ali pokazuje znake infekcije - na primer, u njemu ima gnoja, a koža na ivicama se zacrvenela - treba svakako da se obratite lekaru. Na opekotinu nikad ne stavljajte jod ili neko drugo antiseptično sredstvo, sem ukoliko tako naloži le-kar.

Izuzev blagih opekotina od sunca, sve opekotine zahtevaju obraćanje lekaru. To se naročito odno-si na opekotine u regiji lica, dlanova, stopala i genitalija, u kojima odlaganje lečenja može da dovede do stvaranja ožiljaka ili pogoršanja njihove funkcije.

1075. Opekotine od sunca. Bilo bi najbolje da, pre svega, ne dozvolite da ih dobijete. Ozbilj-ne opekotine od sunca su bolne, opasne i nepotrebne. Pola sata na plaži, na letnjem suncu, dovoljno je da izazove opekotine kod svetlopute osobe koja se nije pripremila za izlaganje suncu (vid. odeljke 635-639).

Za ublažavanje bolova od ovih opekotina, možete upotrebiti hladnu vodu i davati blago sredstvo protiv bolova kao što su ibuprofen ili acetaminofen, ne aspirin. U slučaju pojave plikova, valja postu-pati onako kako je opisano u prethodnom odeljku. Ukoliko su opekotine ozbiljnije, osoba može imati drhtavicu i temperaturu i osećati mučninu. U tom slučaju treba konsultovati lekara, jer opekotine od sunca mogu da budu ozbiljne koliko i bilo koje druge opekotine. Opečenu regiju nemojte ni najmanje izlagati suncu, sve dok ne prode crvenilo.

1076. Povrede nastale delovanjem električne struje. Većina povreda ove vrste deci se dešava kod kuće i uglavnom je bezopasna. Stepen povrede je direktno proporcionalan količini električne stru-je koja je prošla kroz dete, a to zavisi od toga koliko je dete uzemljeno. Voda ili vlaga bilo koje vrste smanjuju uzemljenje i stvaraju mogućnost za znatne povrede. Iz tog razloga, nikakav električni aparat ne treba da bude uključen u kupatilu dok se dete umiva ili kupa.

Najveći broj ovih povreda proizvodi udar koji prouzrokuje da se dete refleksno povlači od bolnog pečenja koje oseća. Kod jačih povreda, kod deteta se mogu videti opekotine s plikovima ili zacrvene-lom kožom. Može biti uočljiva i regija ugljenisanog tkiva, obično mrtve kože. Većinu ovih opekotina treba lečiti onako kao je opisano u odeljku 1074.

Postoji nekoliko specijalnih okolnosti koje iziskuju dodatnu medicinsku pažnju. Električna struja može prolaziti kroz nerve i krvne sudove. Ako kod vašeg deteta postoje ulazna i izlazna rana, moguće je da je struja oštetila nerve i krvne sudove kroz koje je prošla. Ukoliko su kod deteta prisutni neuro-loški simptomi kao što su utrnulost ili „mravinjanje", ili ako se žali na bol, treba da ga pregleda lekar.

Povremeno se dešava da deca zadobiju opekotine ove vrste pošto zagrizu električni gajtan, a to obično bude mala opekotina u blizini ugla usana. Svu decu s ovakvim povredama mora da pogleda le-kar. Budući da sve opekotine ostavljaju ožiljke, možda će vašem detetu biti potrebna specijalna nega da bi se izbeglo formiranje ožiljka koji može da ometa njegovu sposobnost da se smeši i žvaće.

392

Medicinski problemi

Infekcije kože 1077. Ukoliko vaše dete ima infekciju kože. Ako dete ima čir ili infekciju na vrhu prsta, ili infi-

ciranu posekotinu bilo koje vrste, treba da ga pregleda lekar. Ukoliko to nije odmah moguće, najbolja prva pomoć jeste natapanje inficirane regije toplom vodom ili nanošenje toplih vlažnih obloga. To omekšava kožu, ubrzava prskanje i omogućava da gnoj iscuri. Topla voda ujedno sprečava i da se otvor suviše brzo zatvori. Stavite preko obolelog mesta debeo zavoj i nalijte s dovoljno tople vode da bude sasvim mokar. Posle dvadeset minuta, zamenite mokar zavoj drugim, čistim i suvim zavojem. Ponavljajte ovo natapanje tri do četiri puta na dan, istovremeno nastojeći da što pre odvedete dete leka-ru. Ako imate antibiotsku mast, možete je naneti na obolelu regiju, ali to ne treba da bude zamena za lekarski pregled.

Ukoliko dete ima infekciju kože praćenu povišenom temperaturom, a od mesta infekcije se po koži pružaju crvene pruge, ili ima bolno osetljive limfne žlezde ispod pazuha ili na preponama, infek-cija se ozbiljno širi i treba ga bez odlaganja odvesti lekaru. Odvedite dete odmah u ambulantu ili u bolnicu, jer su antibiotici od vitalnog značaja u borbi s ozbiljnim infekcijama.

Strana tela 1078. Predmeti u nosu i ušima. Mala deca često koješta guraju u nos i uši - perle, sitne delove

igračaka ili kuglice od papira. Nemojte još dublje gurati predmet u nastojanju da ga izvadite. Nemojte ni pokušavati da izvadite gladak i tvrd predmet; gotovo je sigurno da ćete ga samo gurnuti još dublje. Uz pomoć pincete možda možete da izvadite mekani predmet koji nije suviše duboko. Ako dete odbi-ja da sedi mirno, budite oprezni s oštrom pincetom jer ona može da napravi više štete nego samo stra-no telo. Predmet može da bude u nosu ili uhu čak i ako ga vi ne vidite.

Ponekad starije dete može uspeti da izbaci predmet tako što će izduvati nos, ali nemojte pokuša-vati tako nešto s malim detetom, jer ono često ume da ušmrkne kad mu kažete da izduva. Mnoga deca vrlo brzo kinu i tako izbace predmet. Ako imate kapi za nos u spreju, prsnite malo detetu u nos pre ne-go što mu kažete da izduva. Ukoliko predmet ipak ostane unutra, odvedite dete pedijatru ili otorino-laringologu. Strana tela koja ostanu u nosu nekoliko dana obično izazivaju pojavu sukrvičavog sekre-ta neprijatnog mirisa. Pojava ovakvog sekreta uvek treba da vas navede na pomisao da postoji moguć-nost da dete ima nešto u nosu.

Uganuća

1079. „Uganuće" ili „istegnuće" jesu termini koji se upotrebljavaju za opisivanje istegnutog ili pokidanog ligamenta, tetive ili mišića. Mišići su pričvršćeni za kost debelim strukturama nalik na gaj-tan, koje se zovu tetive. Ligamenti su snažno tkivo koje podupire zglob, regiju u kojoj se spajaju dve ili više kostiju. Padovi, sportske povrede i neuobičajena okretanja i savijanja mogu da dovedu do uga-nuća ili istegnuća. Uganuće može da bude ozbiljno i zahteva lečenje isto kao polomljena kost.

Ako vaše dete ugane skočni zglob, koleno ili ručni zglob, stavite ga da leži pola sata, a pod povre-deni ekstremitet podmetnite jastuče. Na mesto povrede stavite kesu s ledom. To će ublažiti bol i spre-čiti pojavu otoka. Ukoliko se bol povuče, a dete može normalno da pokreće povređeni deo tela, nema potrebe da idete lekaru. Ako se pojavi otok ili je prisutna izrazita bolna osetljivost u povređenoj regi-ji, treba da se obratite lekaru, jer postoji mogućnost da je kost napukla ili se polomila. Biće potrebno rentgensko snimanje da bi se utvrdilo da li je kost slomljena. Čak i ako snimak pokaže da nema frak-ture, možda će biti potrebno staviti gips ili udlagu, kako bi se povreda imobilizovala i omogućilo pravilno zarastanje ligamenata i tetiva. Nekoliko dana posle povrede, lekar će verovatno prepisati vež-be, tretman toplotom i terapiju za lečenje uganuća. Važno je da se pridržavate svih uputstava, jer pre-komerno pokretanje uganute regije može da dovede do ponovnog povređivanja ligamenata i novih bolova, ili čak podložnosti hroničnim povredama, dok potpuna nepokretnost može da dovede do uko-čenosti i smanjenog raspona pokreta.

393


Frakture 1080. Frakture. Fraktura znači polomljena kost, sa ili bez krhotina. Polomljene kosti kod dece

mogu se znatno razlikovati od preloma koji se vidaju kod odraslih. Deca mogu da polome ploču rasta kosti, koja se tipično nalazi na kraju dugih kostiju. Može da se polomi samo jedna strana kosti (nepot-puni prelom, nalom) ili može biti isto kao kod odraslih, a to znači potpuni prelom kosti.

Spolja je teško razlikovati uganuće i frakturu, budući da fraktura, kao i uganuće, ne mora izgle-dati deformisano. Većina fraktura je obično otečena i bolno osetljiva, kao i uganuća, tako da razliku mo-že da uoči samo lekar, a i njemu je često za to potreban rentgenski snimak.

Na frakturu treba posumnjati kad se dete žali na uporan bol ili na mestu povrede ima otok ili mod-ricu. Dalje povređivanje eventualne frakture izbeći ćete sprečavanjem svakog daljeg pokretanja povre-đene regije. Ako je moguće, stavite detetu udlagu i led na povredu i odmah ga odvedite lekaru.

1081. Udlage. Stavljanjem udlage ublažava se bol, time što se ne dozvoljava pokretanje povređe-nog ekstremiteta i sprečava dalje oštećenje koje bi moglo nastati usled pokretanja polomljenih kosti-ju. Da bi bila što je moguće efikasnija, udlaga mora biti stavljena tako da sprečava pomeranje zgloba ispod i iznad povrede. Kada je u pitanju skočni zglob, udlaga treba da dopire do kolena; u slučaju preloma potkolenice, treba da seže do kuka; ako je polomljen ručni zglob, udlaga treba da ide od vrho-va prstiju do lakta; polomljena podlaktica ili nadlaktica iziskuju udlagu od vrhova prstiju do pazuha.

Da biste napravili dugačku udlagu, potrebna vam je daska. Kratku udlagu za malo dete možete da napravite tako što ćete ispresavijati parče kartona. Kad stavljate udlagu, pomerajte zglob izuzetno než-no i izbegavajte svako pokretanje blizu regije povrede. Privežite čvrsto udlagu za ekstremitet, na četiri do šest mesta, maramicama, trakama od tkanine ili zavojima. Dva veza treba da se nalaze blizu prelo-ma, s jedne i druge strane, a po jedan na oba kraja udlage. Pošto stavite udlagu, na mesto povrede sta-vite kesu s ledom. Led se nikad ne nanosi direktno na povredu, bez kese, a važi i pravilo da se nikad ne drži duže od dvadeset minuta odjednom. Ako je polomljena ključna kost (prednji vršni deo grud-nog koša) napravite podvez od velikog trouglastog komada tkanine, a krajeve vežite detetu oko vrata, tako da mu pridržava podlakticu na grudima.

Povrede vrata i Leđa 1082. Povrede vrata/leđa. Naš kičmeni stub je deo nervnog sistema koji je vezan sa mozgom,

kontroliše mišiće za disanje, omogućava kretanje svih ekstremiteta i odgovoran je za normalno fun-kcionisanje bešike i creva - da nabrojimo samo neke od njegovih funkcija. Od povreda je zaštićen nizom koštanih struktura koje se nazivaju pršljenovi. Zbog ozbiljnosti povreda vrata ili leda, važno je ne pokretati pacijenta, kako ne bi došlo do daljeg povredivanja. Samo specijalno uvežban profesiona-lac sme dapokreće dete za koje sumnjate da je povredilo vrat ili leđa.

Ako dete mora da bude pomereno, a stručna pomoć još nije stigla, jedna osoba treba da drži glavu i vrat deteta u neutralnom položaju. Prilikom pomeranja, glava i vrat moraju stalno da se nalaze u tom istom položaju u odnosu na ostatak tela. Nikad ne pomerajte telo zasebno od glave. Ovakav postupak smanjuje mogućnost daljeg povređivanja kičmenog stuba.

Povrede glave 1083. Povrede glave. Pad na glavu je uobičajena povreda za sve uzraste. Čak i pre nego što pro-

hoda, beba može povrediti glavu tako što se skotrlja s kreveta ili stočića za presvlačenje. Ako dete nakon pada izgubi svest, morate ga odmah odvesti kod lekara. Svako dete koje pretrpi povredu glave treba pažljivo posmatrati. Ako beba posle pada na glavu odmah zaplače i u roku od petnaest minuta se umiri, zadrži zdravu boju lica i ne povraća, mali su izgledi da je došlo do povrede mozga. U tom slu-čaju, možete joj dozvoliti da odmah nastavi sa svojim normalnim aktivnostima.

Ukoliko je povreda glave ozbiljnija, dete će verovatno povraćati, izgubiti apetit, biti satima bledo, pokazivati znake glavobolje i vrtoglavice, biti naizmenično nervozno i letargično, i pospano više nego inače. Ako su kod deteta prisutni ovi simptomi, treba da stupite u kontakt s lekarom, kako bi pregledao dete.

394

Medicinski problemi

Otok koji se odmah posle pada pojavi na glavi sam po sebi nije ozbiljan, ukoliko nema drugih simptoma. Proizvodi ga pucanje krvnog suda koji se nalazi neposredno ispod kože.

Čak i ako dete ne ispoljava nikakve simptome neposredno posle pada, treba ga pažljivo posma-trati narednih 24 do 48 sati.

U slučaju da je vaše dete pretrpelo ozbiljnu povredu, lekar bi mogao zakazati takozvani KAT sken (kompjuterizovana aksijalna tomografija), specijalno rentgensko snimanje kojim se pregleda mozak i utvrđuje postojanje problema kao što su fraktura lobanje ili krvni ugrušak u mozgu.

Najzad, posle povrede glave obraćajte više pažnje na detetov uspeh u školi. Deca koja su pretr-pela potres mozga - to jest, povredu glave praćenu gubitkom svesti ili se ne sećaju incidenta - mogu imati problema s koncentracijom ili patiti od amnezije.

U slučaju dentalnih povreda, vid. odeljke 622-624.

Progutani predmeti

1084. Progutani predmeti. Bebe i mala deca mogu da progutaju bilo koji sitan predmet koji stave u usta. Prava opasnost krije se u mogućnosti da se progutani predmet zaglavi u dušniku ili bronhija-ma. Deca najčešće uvlače (to jest, inhaliraju u bronhije) hranu, npr. grožđe, koštunjave plodove, grož-dice, kokice i semenke. Ostali, manje Česti ali potencijalno opasni predmeti su kosti, ljuske kikirikija, sitne igračke, dugme-baterije i sitni delovi igračaka i društvenih igara. Vrlo opasna hrana je buter od kikirikija, ako se jede direktno iz kašike ili s noža. Ukoliko se uvuče u pluća, nemoguće ga je ukloni-ti i može da rezultuje fatalnim ishodom. Buter od kikirikija treba jesti isključivo namazanog na parče hleba.

Predmeti koji se zaglave u dušniku mogu da spreče adekvatno snabdevanje pluća kiseonikom. Nagli početak teškoća u disanju, kašalj, hrapav praskav zvuk ili nesposobnost govora ili plača, sve su simptomi aspiracije stranog tela i iziskuju hitne mere prve pomoći (vid. odeljke 1089-1091). Nema vremena za čekanje lekara.

Strani predmet može potpuno da opstruira dušnik i tako dovede do situacije opasne po život. To obično znači da se zaglavio u blizini glasnih žica i možda je potreban manevar za spasavanje života, kao što je Hajmlihov (Heimlich) manevar, da bi se opstrukcija uklonila. U slučaju da inače zdravo dete padne u nesvest bez ikakvog vidljivog razloga, najčešći uzrok je gušenje stranim predmetom. Rodi-telji, stoga, treba da budu upoznati s hitnim postupkom u slučaju gušenja (vid. odeljke 1089-1091). Mogućnost da dete proguta neki predmet koji može da izazove gušenje može se predvideti i sprečiti.

Ovi predmeti mogu da krenu i drugim putem i dospeju u sistem za varenje. Obično prođu direkt-no kroz želudac i creva bez ikakvih teškoća. Međutim, može da se desi i da se zaglave negde u siste-mu za varenje, najčešće u jednjaku (koji spaja grlo i želudac). Predmeti za koje postoji najveća vero-vatnoća da će se zaglaviti jesu igle, čiode, kovani novac i dugme-baterije. Oni mogu da izazovu kašalj ili gušenje, osećaj da je nešto zastalo u grlu, bol ili otežano gutanje, odbijanje hrane, curenje pljuvačke ili uporno povraćanje.

Ako je vaše dete progutalo gladak predmet, kao što su koštica šljive ili dugme, i ne oseća nikakve tegobe, znači da je verovatno prošao bez problema (mada bi ipak trebalo da porazgovarate s lekarom). Ako se kod deteta jave bol ili nagon za povraćanjem, ili bilo koji od pomenutih simptoma, treba odmah da konsultujete lekara.

Ukoliko vam je dete progutalo dugme-bateriju, obavestite lekara, jer baterija može da izazove raz-jedanje sluzokože creva.

Kad dete proguta neki predmet, najčešće je potreban rentgenski snimak da bi se on locirao. Lekar vam na osnovu snimka može reći da li će predmet moći sam od sebe da prode kroz creva ili će biti potrebna specijalna procedura da bi bio izvađen.

Naposletku, detetu kojeje progutalo neki predmet nikad nemojte davati sirup od ipikaka ili sred-stvo za čišćenje. Neće mu pomoći a postoji verovatnoća da pogoršaju situaciju.

395


Otrovi 1085. Centri za kontrolu otrova svake godine dobijaju više od 2 miliona poziva zbog dece

koja su progutala potencijalno otrovne materije. Kad imate dete u kući, broj telefona najbliže tok-sikološke klinike mora se nalaziti na vidljivom mestu. Uvek imajte pri ruci bočicu sirupa od ipikaka za svako od dece u porodici.

Sve lekove, vitamine i proizvode za čišćenje u domaćinstvu treba smatrati otrovnima za dete. Sva-ki lek koji vaše dete redovno uzima može biti opasan ako se u organizam unese u dovoljno velikoj količini. Neke supstance su opasne, iako možda ne izgledaju tako, poput duvana (jedna pojedena ciga-reta je opasna za jednogodišnje dete), borne kiseline, aspirina, vitaminskih pilula koje sadrže gvožđe, sprejeva za biljke, sprejeva protiv insekata, nekih kućnih biljaka, odstranjivača laka za nokte, parfema i deterdženta za pranje sudova (naročito mašinskog). Bilo koji lek koji vaše dete redovno uzima može mu naškoditi ako ga uzme u velikoj količini. Uvek je najbolje da budete sigurni, zato se odmah obratite dečjem lekaru ili toksikološkoj klinici.

Ako sumnjate da je vaše dete unelo u organizam potencijalno toksičnu ili nepoznatu supstancu, postupite na sledeći način:

1. Ostanite uz dete i uverite se da diše i da je svesno. Sklonite svaki ostatak supstance da biste sprečili da uzme još. Nemojte oklevati dapotražitepomoć zato Što vam se čini daje detetu do-bro. Dejstvo mnogih otrova - aspirina, recimo - ispoljava se tek posle više časova, ali se može sprečiti blagovremenom lekarskom intervencijom.

2. Nemojte izazivati povraćanje kod deteta koje je bez svesti i/ili ima konvulzije, kao i ako se čini da je vrlo pospano pošto je progutalo nepoznatu supstancu. Pozovite hitnu pomoć (94), policiju (92) ili vatrogasce (93) - svi oni će vam odmah ukazati pomoć.

3. Nazovite toksikološku kliniku. Recite im naziv i količinu leka ili druge supstance koju je dete progutalo, ako znate.

4. Budite spremni da detetu date sirup od ipikaka, ali samo ako vam tako kažu lekar ili dežurni iz toksikološke klinike. Doziranje sirupa od ipekakuane je sledeće: detetu od 6-12 meseci dajete 10 ml (2 kafene kašičice); 1-12 godina, dajete 15 ml (1 supena kašika); više od 12 godina, dajete 30 ml (2 supene kaši-ke). Reći će vam da deteru uz ovaj sirup date i nešto tečnosti (mleka ili vode). Počeće da pov-raća dvadesetak minuta pošto dobije sirup od ipikaka. Ukoliko je vaše dete progutalo otrovnu supstancu, a niste u situaciji da stupite u kontakt s le-karom, toksikološkom klinikom ili hitnom pomoći, pročitajte etiketu na pakovanju u kojem se nalazila supstanca. Tamo često piše da li je potrebno izazvati povraćanje. Među supstancama kod kojih ne valja da izazivatepovraćanje jesu kerozin, terpentin, amonijak, benzin, kaustična soda, tečnost za poliranje nameštaja, sredstvo za beljenje rublja, sprejevi protiv insekata, he-mikalije za čišćenje u domaćinstvu i jake kiseline (sumporna, azotna, hlorovodonična i kar-bolna).

5. Na toksikološkoj klinici će vam reći da li da dovedete dete zbog daljeg lečenja. Ponesite sa sobom svaki ostatak leka ili otrova, da bi ga u bolnici identifikovali.

1086. Otrovi na koži. Mada o koži često mislimo kao o zaštitnoj barijeri, važno je da znamo da se lekovi i otrovi mogu i kroz kožu apsorbovati u organizam i dostići u njemu toksične nivoe. Ako odeća ili koža vašeg deteta dođe u dodir s potencijalnim otrovom, skinite mu kontaminiranu odeću i deset minuta dobro ispirajte kožu pod mlazom vode. Zatim blago operite regiju sapunom i vodom i ponovo dobro isperite. Kontaminiranu odeću stavite u plastičnu kesu i uklonite je van domašaja dece. Nazovite toksikološku kliniku ili svog lekara. Ako vas upute u bolnicu, ponesite kontaminiranu odeću sa sobom, za slučaj da žele da je analiziraju kako bi utvrdili o kom je otrovu reč.

1087. Štetne tečnosti u očima. Ako je dete slučajno prsnulo ili prosulo u oči neku potencijalno štetnu tečnost, odmah mu isperite oči. Stavite ga da leži na leđima i neka trepće što više može dok mu ispirate oči mlakom (ne vrućom) vodom. Vodu sipajte iz velike čaše 5 do 8 centimetara iznad njegove glave. Nemojte mu silom držati kapke podignute. Ispirajte tako petnaest minuta a zatim pozovite tok-

396

Medicinski problemi

sikološku kliniku ili lekara. Neke tečnosti, naročito kaustične, mogu da izazovu ozbiljno oštećenje oka i zahtevaju pregled od strane lekara ili oftalmologa. Pokušajte da sprečite dete da trlja oči.

Alergije 1088. Do alergijske feakcije dolazi kad organizam reaguje na nešto što smatra stranim (raz-

ličitim od sebe). Stimulus mogu da budu neka hrana, kućni ljubimac, lek ili ujed insekta. Alergije mo-gu da proizvedu blage, umerene ili ozbiljne simptome.

Deca koja imaju blagu alergiju mogu se žaliti na suzenje i svrab u očima. S tim često ide kijanje ili zapušen nos. Povremeno može da se razvije i koprivnjača, lokalizovani otok na koži koji svrbi i izgleda kao veliki ujed komarca. Izraženiji simptomi umerene alergije su respiratorne prirode kao što su šištanje ili kašalj. Naposletku, kod manjeg broja dece ispoljavaju se vrlo ozbiljne reakcije koje mogu da se jave u roku od nekoliko minuta posle kontakta sa alergijskim stimulusom. Kod te dece mo-že da se razvije koprivnjača ili da se pojave problemi s disanjem, uključujući potpunu blokadu prolaza za vazduh i snižen krvni pritisak. Ovaj tip ozbiljne reakcije poznat je kao anafilaksa i zahteva hitnu medicinsku pomoć.

Blagi alergijski simptomi obično se leče lekovima poznatim kao antihistaminici (na primer Be-nadrvl®). Ozbiljnije reakcije mogu zahtevati lečenje injekcijom adrenalina. Svako dete sa umerenom ili ozbiljnom alergijskom reakcijom mora da pregleda lekar, koji će možda preporučiti da uz sebe uvek imate Epi-Pen za svoje dete. To je vrsta „penkalo" injekcije kojom u slučaju potrebe možete dati dete-tu adrenalin, ukoliko se kod njega iznenada razvije ozbiljna alergijska reakcija. Najzad, lekar može uputiti dete na alergološke probe, kako bi se utvrdilo koji stimulus izaziva alergijsku reakciju i posave-tovati vas i dete kako da ubuduće izbegavate taj stimulus. Može vam preporučiti i desenzitizaciju (le-čenje injekcijama protiv alergije).

Gušenje i veštačko disanje Dete može prestati da diše usled gušenja, davljenja, izlaganja dimu (inhalacije), ozbiljne plućne

infekcije, strujnog udara ili ako se zagrcne. Ukoliko se disanje vrlo brzo ne uspostavi, nedostatak ki-seonika može da dovede do oštećenja mozga. Ukoliko gubitak kiseonika potraje nekoliko minuta, srce će prestati da kuca i biće neophodna KPR (kardiopulmonalna reanimacija).

1089. Svaka odrasla osoba trebalo bi da prođe kroz obuku i nauči tehnike za spasavanje života i KPR. Te kurseve obično organizuje Crveni krst. Tamo ćete naučiti kako da pokrenete srce ako je stalo i kako da primenite veštačko disanje.

Kad osoba prestane da diše, prvi korak je da odmah počnete da joj dajete veštačko disanje. Nasta-vite sve dok ne počne da diše sama ili dok ne stigne pomoć. Nikad nemojte davati veštačko disanje osobi koja sama diše.

1090. Ako je dete nešto progutalo i jako kašlje pokušavajući da to izvuče i izbaci napolje, pustite ga da pokuša. Kašalj je zaštitni mehanizam predviden za izbacivanje stranih predmeta iz plu-ća. Kašalj je najbolji način da se predmet izbaci iz prolaza za vazduh. Ako je osoba u stanju da diše, govori ili plače, ostanite pored nje i zamolite nekog da pozove pomoć. Ne pokušavajte da uklonite predmet. Nemojte je udarati po leđima, okretati naglavačke niti pokušavati da izvučete predmet napo-lje; svaki od tih postupaka može samo da ugura predmet dublje u prolaze za vazduh, izazivajući guše-nje i potpunu opstrukciju disanja.

1091. Kad se dete guši i ne može da diše, plače ili govori, znači da predmet potpuno blokira prolaze za vazduh i da vazduh ne ulazi u bronhije. Ukoliko je dete svesno, držite se postupka čiji opis sledi. Ako je dete bez svesti i ne diše, neka neko pozove hitnu pomoć, a vi počnite s hitnim pos-tupkom predviđenim za nesvesno dete. Imajte na umu da prvo potražite znake da su prolazi za vazduh potpuno blokirani (ne plače, ne govori i ne kašlje).

397


U slučaju gušenja deteta starog do jedne godine

1. Ako je beba pri svesti, postavite jednu ruku pod njena leđa kako biste joj poduprli glavu i vrat. Drugom ru-kom joj pridržavajte vilicu između svog palca i prstiju, tako da vaša podlaktica počiva na njenom abdomenu.

2. Zatim dete okrenite tako da leži licem na dole, s tim da mu glava bude niže od trupa. Poduprite mu abdomen svo-jom podlakticom, oslonjenom na butinu.

3. Doručjem jedne ruke naglo udarite bebu u sredinu le-da, visoko između lopatica, najviše pet puta.

398

Medicinski problemi

4. Ukoliko niste uspeli da na ovaj način izbacite pred-met koji je beba progutala, stavite je da leži na leđima, i dalje joj podupirući leđa svojom podlakticom. Upamtite, glava mora biti postavljena niže od stopala. Stavite svoj srednji prst i kažiprst na njenu grudnu kost, na srednji deo grudnog koša, neposredno ispod linije bradavica. Načini-te četiri brze kompresije, s tim da svaki put utisnete grud-nu kost 1,5 do 2 centimetra.

5. Ako beba ne počne da diše ili izgubi svest, neka neko pozove pomoć, dok vi dajete veštačko disanje. Prvo potražite predmet na stražnjem delu grla bebe, tako što ćete joj uhvatiti jezik i donju vilicu izmedu svog palca i kažiprsta i podići naviše. Ako ugledate nešto, kliznite ma-lim prstom duž unutrašnjosti obraza bebe, do korena jezi-ka, i pokušajte da „upecate" predmet i izbacite ga napo-lje. (Nemojte gurati prst u usta detetu ako ništa ne vidite, jer time možete da pogoršate blokadu.)

399


6. Zatim, namestite bebu u položaj za veš-tačko disanje, tako što ćete joj otvoriti usta podi-žućijoj bradu i spuštajući čelo (vid. sliku).

7. Ukoliko beba i dalje ne diše, zabacite joj glavu, podignite bradu i potpuno prekrijte usta i nos svojim usnama. Udahnite u nju dva puta, svaki put u dužini od jedne do jedne i po sekunde, uz taman toliki pritisak da joj se podigne grudni koš.

8. Ako vazduh ne ulazi u bebina pluća, znači da je prolaz vazduha i dalje blokiran. Ponovo poč-nite s udarcima u leđa i ponovite korake od 3 do 7. Nastavite s ponavljanjem postupka sve dok beba ne počne da kašlje, diše ili plače, ili dok ne dođe pomoć.

400

Medicinski problemi

U slučaju gušenja deteta starijeg od jedne godine

1. Ako je dete pri svesti, počnite s Hajmli-hovim manevrom. Kleknite ili stanite iza deteta i obavijte ruke oko njegovog struka. Jednu šaku stisnite u pesnicu, tako da se palac nalazi nepo-sredno iznad pupka deteta i dosta ispod njegove grudne kosti.

2. Pokrijte pesnicu drugom rukom i pritiskaj-te je u detinji abdomen brzim pokretima usmere-nim naviše. Pri tom budite vrlo nežni s mlađom i manjom decom. Ponavljajte Hajmlihov manevar sve dok predmet ne izleti napolje, a dete počne da diše ili kašlje. (Ukoliko na ovaj način sprečite gu-šenje, pozovite lekara, i ako možda izgleda kao da se dete sasvim oporavilo.)

401


3. Ako dete ni posle Hajmlihovog manevra ne počne da diše, otvorite mu usta tako što ćete mu uhvatiti jezik i donju vilicu između svog palca i kažiprsta i podići naviše. Potražite predmet na stražnjem delu grla. Ako ugledate ne-što, kliznite malim prstom duž unutrašnjosti obraza deteta, do korena jezika, i pokušajte da „upecate" predmet i izba-cite ga napolje. (Nemojte gurati prst u usta detetu ako ništa ne vidite, jer time možete da pogoršate blokadu.) Ponav-ljajte Hajmlihov manevar sve dok ne uklonite strani pred-met ili dok pacijent ne izgubi svest.

4. Ako dete izgubi svest, stavite ga da leži na leđima i primenite Hajmlihov mane-var. Kleknite mu pred stopala (ili opkorači-te noge starijeg i većeg deteta). Stavite do-ručje jedne ruke neposredno iznad pupka de-teta, znatno ispod grudne kosti. Drugu ru-ku stavite preko prve, tako da su vam prsti obe ruke usmereni prema detetovoj glavi. Brzim pokretima pritiskajte njegov abdomen naviše. Budite nežni s manjom i mlađom de-com. Ponavljajte sve dok predmet ne izleti napolje.

5. Ako dete i dalje ne dolazi sebi, ili ne uspevate da uklonite predmet, neka neko odmah pozove pomoć. Stavi-te dete da leži na leđima i otvorite mu prolaze za vazduh tako što ćete mu zabaciti glavu i prstima izdići bradu. Prs-tima druge ruke zatvorite mu nos, a usta mu potpuno pok-rijte vašim, i udahnite u njega dva puta, toliko da mu se grud-ni koš podigne. Ako ne uspevate da pokrenete grudni koš, promenite položaj prolaza za vazduh i dajte mu još dva uda-ha.

6. Ako vazduh i dalje ne ulazi u pluća, ponovite kora-ke 4 i 5. Nastavite da naizmenično primenjujete disanje us-ta na usta i Hajmlihov manevar, sve dok dete ne počne da diše ili dok ne stigne pomoć.

402

Medicinski problemi

Kako se daje veštačko disanje

Svaki vaš izdisaj ide u žrtvu. Ako je reč o odrasloj osobi, dišite svojom prirodnom brzinom. Ako je reč o detetu, dišite kraće i brže. Nikad nemojte davati veštačko disanje osobi koja diše.

1. Prvo otvorite prolaze za vazduh pravilnim pos-tavljanjem detetove glave. To se radi tako što se čelo zabaci unazad, a brada podiže prstima. Svaki put kad udi-šete vazduh u usta deteta, držite ga u ovom položaju.

2. Pošto je lice deteta malo, možete mu duvati isto-vremeno u usta i nos. (Ako je posredi odrasla osoba, dišite joj u usta, a nos „uštinite" prstima.)

3. U žrtvu dišite minimalnom snagom. (Mala deti-nja pluća ne mogu da prime onoliko koliko vi možete da izdahnete.) Sklonite usne da biste omogućili da de-tetova pluća prime vazduh, dok vi uzimate sledeći udi-saj. Ponovo udahnite u dete.

403


Kućni pribor za prvu pomoć 1092. U prirodi je ljudi da u vanrednim situacijama postaju nervozni i uplašeni. Tada sva-

kako nije trenutak da traže zavoje, brojeve telefona i ostali pribor za prvu pomoć, raštrkan po raznim plakarima u kući. Ja sam iznad svega za to da se pripremite unapred i zato bih vam savetovao da imate spreman kućni pribor za prvu pomoć, koji možete da upotrebite u vanrednim situacijama.

Kupite kod limara metalnu kutiju i u nju stavite sledeće:

Spisak važnih telefonskih brojeva: 1. Brojevi hitne pomoći (94), policije (92) i vatrogasaca (93). 2. Broj toksikološke klinike. 3. Broj lekara vašeg deteta. 4. Broj najbližih komšija, za slučaj da vam je potrebna pomoć odrasle osobe.

Pribor za prvu pomoć: Sterilne zavoje. Sterilne hanzaplaste. Elastični zavoj. Povez za oko. Flaster. Kesu za led. Bočicu sirupa od ipekakuane (koji se koristi samo ako vam tako naloži lekar ili dežurni iz toksikološke klinike). Sve lekove koji mogu zatrebati u hitnim situacijama. Toplomer. Vazelin. Male makaze. Pincetu. Antiseptički rastvor. Antibiotik mast. Lekove za snižavanje temperature. Loptasti špric. 1-procentnu hidrokortizonsku kremu.

NAJČEŠĆE BOLESTI BEBAI DECE

Nazebi 1093. Vaše dete će verovatno deset puta češće bolovati od nazeba (infekcije gornjih respira-

tornih puteva) nego od svih ostalih bolesti zajedno. Mehanizam nazeba nam je trenutno samo deli-mično razumljiv. Većinu nazeba iniciraju filtrabilni virusi.* To su virusi toliko sitni da mogu da prolaze (filtriraju se) kroz neglazirani porcelan, tako da nisu vidljivi pod običnim mikroskopom. Veruje se da ima više od dve stotine različitih virusa koji mogu da izazovu običan nazeb. Ako se ništa drugo ne desi, virusni nazeb prolazi u roku od tri do deset dana.

Virusi nazeba mogu da umanje otpornost nosa i grla prema bakterijama koje predstavljaju mnogo veću nevolju, kao što su streptokoke, pneumokoke i bakterija Haemophilus influenzae. U tom slučaju, ove bakterije se nazivaju sekundarnim napadačima; u drugim slučajevima, one započinju infekciju same od sebe. Ovi mikrobi često obitavaju u nosu i grlu zdravih osoba, u toku zimskih i prolećnih me-seci, ali ne nanose štetu jer ih u tome sprečava otpornost organizma. Tek kad se posle virusa nazeba ta * Zastareli izraz koji podrazumeva veliki broj različitih grupa virusa koji napadaju respiratorne puteve (respiratorni virusi) (prim. red.).

404

Medicinski problemi

otpornost smanji, ove bakterije dobiju priliku da se razmnožavaju i šire, izazivajući potencijalno upalu pluća, infekcije uha i sinuzitis.

Najbolje što možete da uradite jeste da izbegavate nazeb, kao i blizak fizički dodir s onima koji ga imaju.

1094. Nazeb kod novorođenčeta. Ako vaša beba ima nazeb tokom prve godine života, verovat-no će biti blag. Ona će možda u početku kijati; iz nosića će joj curiti ili će se prilikom disanja pojavlji-vati mehurići sluzi, a možda će joj nos biti i potpuno zapušen. Možda će i kašljucati. Verovatno neće imati temperaturu. Kad vidite da bebi iz nosića izlaze mehurići sluzi, vi biste da joj izduvate nosić, ali njoj kao da ne smeta. S druge strane, ako joj se nosić potpuno zapuši gustom sluzi, verovatno će se izbezumiti. Beba nastoji da zatvori usta i ljuti se kad to ne može. Ta zapušenost je može najviše nervi-rati onda kad pokušava da sisa iz dojke ili bočice, i to u tolikoj meri da će povremeno sasvim odbijati dajede.

Pun i zapušen nos može da se očisti izvlačenjem sluzi uz pomoć pumpice za nos. Pritisnite gu-menu krušku na pumpici, uvucite plastični vrh u nos bebe i onda otpustite stisak. Pre toga joj možete kanuti u nosić kap ili dve slane vode. Upamtite da je sluzokoža nosa kod novorodenčadi veoma osetlji-va, stoga budite nežni i pokušajte da joj čistite nosić na ovaj način samo onda kad je zaista potrebno, recimo pre jela ili spavanja.

Pojačana vlažnost vazduha u prostoriji katkad pomaže da se spreči isušivanje nazalnog sekreta i razređuje sluz. Ukoliko je opstrukcija ozbiljna, lekar može prepisati kapi za nos ili lek koji beba uzima oralno, neposredno pre obroka. Gubitak apetita kod bebe ne mora biti izrazit. Nazeb obično prolazi za nedelju dana. Ponekad, međutim, nazeb kod male bebe može da potraje neverovatno dugo, mada sve vreme ostaje blag. Ako traje duže od dve nedelje, obratite se lekaru ili patronažnoj sestri.

Naravno, nazeb kod bebe može postati i ozbiljan. Može da pređe u infekciju uha, sinuzitis i druge komplikacije. Posle nekoliko dana može se pojaviti i temperatura, koja ukazuje na moguće prisustvo sekundarne bakterijske infekcije. Ako ima čest, dubok ili šištav kašalj, bebu treba odvesti kod lekara, čak i ako nema temperaturu. Isto pravilo važi i ako dete izgleda loše kad ima nazeb. Imajte na umu da beba može biti vrlo bolesna a da pri tom nema temperaturu, naročito tokom prva tri meseca života. Takođe, tokom ova prva dva do tri meseca, otpornost prema infekcijama je smanjena. Povišenu tem-peraturu u tom periodu treba prijaviti lekaru ili patronažnoj sestri.

1095. Nazeb i povišena temperatura posle prvih šest meseci života. Neka deca i dalje imaju iste blage nazebe koje su imala i kao novorođenčad. Češće se, međutim, dešava da kod dece starije od šest meseci nazebi i infekcije grla drugačije izgledaju. Evo kako to obično izgleda. Dvogodišnja de-vojčica se ujutru sasvim dobro oseća. U vreme ručka, kao da je malo umorna i nema uobičajeni apetit. Nakon poslepodnevnog spavanja, mrzovoljna je i roditelji opažaju da je vruća. Mere joj temperaturu i ustanovljavaju da ima 38,8°C. Kad stignu kod lekara, temperatura je već dostigla 40°C. Obrazi su joj zajapureni, a pogled mutan, ali sem toga ne deluje mnogo bolesno. Večeru možda neće hteti ni da okusi, ili će uzeti sasvim malo. Nema simptome nazeba, a lekar nije ustanovio ništa određeno osim da joj je grlo malo crveno. Sutradan može imati malu temperaturu, ali sada počinje da joj curi iz nosa. Tu i tamo se malo zakašlje. Bolest je sada prešla u običan blag nazeb koji može potrajati od dva dana do dve nedelje.

Ova tipična priča može imati nekoliko varijacija. Ponekad dete povraća dok mu temperatura naglo raste. To se pogotovo dešava ako su ga roditelji nerazborito naterali da za ručak pojede više nego što je želelo. (Uvek poverujte detetu na reč kad kaže da ne može da jede.) Ponekad početna temperatura ume da potraje i nekoliko dana pre nego što se ispolje simptomi nazeba. A nekad potraje samo jedan ili dva dana i onda prođe, a da detetu nos uopšte ne procuri i nijednom se ne zakašlje. U takvom slu-čaju, lekar će možda reći da dete ima grip. Taj termin se obično koristi za infekcije koje nemaju ni-kakve lokalne simptome (kao što su curenje iz nosa ili dijareja), već samo opšte (kao što su povišena temperatura ili osećaj opšte malaksalosti). Ponekad posumnjate da je ova jednodnevna temperatura zapravo nazeb zaustavljen u napredovanju: dete izgleda savršeno zdravo jedan ili dva dana pošto je temperatura prošla, a onda se odjednom pojavi curenje iz nosa ili kašalj.

405


Naglašavam da nazeb kod dece starije od šest meseci može da započne iznenadnim skokom tem-perature, tako da se ne uplašite suviše ako se to desi. Treba, razume se, uvek da konsultujete lekara u slučaju visoke temperature, jer ona katkad može da znači i neku ozbiljniju infekciju.

U uzrastu od pet ili šest godina, deca obično dobijaju nazeb bez početnog naglog skoka tempera-ture.

Povišena temperatura koja se javi kad nazeb već traje neko vreme ima sasvim drugačije značenje od one koja se javlja prvog dana. Ona obično ukazuje na to da se nazeb raširio ili pogoršao, ali to ne mora da bude ozbiljno ni alarmantno. Samo znači da lekar treba ponovo da pregleda dete i proveri da li su mu uši, bronhije i urinarni sistem i dalje zdravi.

1096. Pozivanje lekara. Ne morate da zovete lekara ako detetu samo curi iz nosa ili malo kašlje. Međutim, treba da ga pozovete ako se pojave novi simptomi kao što su bol u uhu, često kašljanje ili pojava temperature nekoliko dana posle početka nazeba, što sve ukazuje na određene komplikaci-je. Ubrzano disanje, razdražljivost ili izrazit umor, koji prate nazeb, takođe su dobar razlog da se javite lekaru.

1097. Lečenje. Mnogi lekari i roditelji ne drže dete u kući zbog običnog nazeba, niti prepisuju neko posebno lečenje. Imajte na umu da je uzrok nazeba virus. Antibiotici se daju isključivo u slučaju sekundarne bakterijske infekcije. Prekomerna upotreba antibiotika kod običnih nazeba dovodi do stva-ranja otpornosti bakterija na te antibiotike. Rezultat toga je da uobičajeni antibiotici više ne pomažu detetu onda kad zaista oboli od bakterijske infekcije.

Ukoliko je vaše dete naročito podložno čestim i dugotrajnim nazebima ili komplikacijama kao što su bronhitis i infekcija uha, bilo bi dobro da budete malo oprezniji. Posmatrajući nazebe kod dece, ali i kod sebe, stekao sam utisak da rashlađivanje može da ih pogorša. (Eksperimenti su dokazali da ras-hlađivanje ne izaziva nazeb.) Zato mislim da je razumno da malo dete ostane u kući jedan ili dva dana, sem ako je napolju baš toplo.

1098. Kako da vazduh bude vlažan u pregrejanoj sobi. Lekari katkad savetuju da se poveća vlaga u vazduhu u dečjoj sobi, dok dete ima nazeb. Time se sprečava isušivanje sluzokože i ublažava zapaljenje nosa i grla. Naročito je blagotvorno u lečenju suvog kašlja ili vrlo guste sluzi. Dodatno vlaženje vazduha nije neophodno kad nije sezona grejanja. Najbolje je da nabavite neki od ovlaživača koji izduvava hladnu izmaglicu u sobu. Bez obzira na to koji tip kupite, važno je da najmanje jednom nedeljno operete rezervoar za vodu mešavinom 1 šolje hlora (za beljenje veša) i 3,5 litra vode. To će sprečiti stvaranje plesni i bakterija u rezervoaru, koje bi se inače mogle ubaciti u sobu zajedno sa sićušnim kapljicama vode.

Ako kupite neki od parnih ovlaživača, vodite računa da ima rezervoar od barem jednog litra za-premine i da se sam isključuje kad ta voda ispari. Ovakvi ovlaživači, međutim, nisu praktični jer zagre-vaju sobu, a i dete ga može dotaći ili prevrnuti.

1099. Kapi za nos. Lekar može prepisati kapi za nos. Uopšteno govoreći, te kapi se mogu svrsta-ti u dve grupe. Prvu grupu čine kapi za nos na bazi slane vode (slani rastvor). Možete ih napraviti kod kuće, dodajući četvrt kafene kašičice kuhinjske soli na 1,2 dl vruće prokuvane vode, ili ih možete kupi-ti u apoteci. Dobro će poslužiti da razrede gustu sluz, tako da dete može lakše da izduva nos. Razre-dena sluz se bebi može izvaditi pumpicom. Sukciju obavite jedan ili dva minuta pošto ste joj ukapali slani rastvor u nosić.

U drugu grupu kapi za nos spadaju one koje su napravljene od rastvora koji skuplja sluzokožu nosa. Time se privremeno stvara više prostora za disanje i mogućnost da sluz i gnoj iscure napolje. Glavni nedostatak je to što se posle privremenog skupljanja sluzokoža ponovo širi, ponekad čak više nego pre stavljanja kapi. Nos može biti zapušeniji nego ikad, a ove kapi mogu iritirati osetljivu slu-zokožu ako se često koriste.

Ove druge kapi su korisne u dvema situacijama. Prva je kad je bebi nos toliko zapušen da posta-je sasvim izbezumljena. Ne može da sisa, jer se guši, niti može lepo da spava. (Ovo stanje se može

406

Medicinski problem i

ublažiti sukcijom uz pomoć pumpice za nos.) Ove kapi mogu koristiti i starijoj deci oboleloj od naze-ba kojima zapušen nos ne da da spavaju. Druga situacija je kasna faza jakog nazeba ili sinuzitis, kad je nos pun gustog sekreta koji ne curi napolje sam od sebe.

Kapi za nos treba upotrebljavati isključivo ako to savetuje lekar i ne češće od svakih šest sati. Ukoliko lekar ne odredi drugačije, nemojte ih koristiti duže od pet dana. Jedna od mana kapi za nos je i to što ih mnoga mala deca odbijaju. Ima samo nekoliko okolnosti kod kojih kapi za nos čine do-voljno dobra da je to vredno nerviranja deteta.

U nekim slučajevima, lekar može prepisati lek za skupljanje tkiva u nosu, koji se uzima oralno. Mnogi lekari radije daju ovaj tečni lek nego kapi za nos, jer on smanjuje sekreciju u sinusima i bron-hijama (disajnim putevima), kao i u nosu.

1100. Kako da ukapate detetu kapi za nos? Kapi za nos mnogo više koriste ako dospeju poza-di, u unutrašnje i gornje nosne otvore. Izvucite sluz iz prednjeg dela nosa uz pomoć pumpice. Potom stavite dete da leži na krevetu, tako da mu glava visi preko ivice. Ukapajte kapi i nastojte da ostane u ovom položaju oko pola minuta, dok kapi ne dospeju tamo gde treba.

1101. Lekovi protiv kašlja. Nijedan lek protiv kašlja ne leči nazeb u smislu da uništava mikroor-ganizme. On samo smanjuje nadražaj u dušniku ili razmekšava sluz. Osoba koja ima infekciju dušnika ili bronhija mora se povremeno nakašljati da bi izbacila sluz i gnoj. Naročito je važno da se kod bebe suviše ne potiskuje kašalj. Lekar prepisuje lek protiv kašlja da bi se smanjila njegova učestalost, koja bi inače zamorila pacijenta ili mu ometala san i jelo i iritirala grlo. Svako dete ili odrasla osoba koja kašlje treba da bude pod lekarskom kontrolom. Lekar vam može preporučiti odgovarajuće sredstvo protiv kašlja. Nikad nemojte davati detetu lekove protiv kašlja predvidene za odrasle.

1102. Otpornost prema nazebima. Mnogi ljudi veruju da su nazebu podložniji onda kad su umorni ili su boravili na hladnom, ali to nije dokazano. Zdrav razum nam govori da odgovarajuće odmaranje i primereno oblačenje prilikom boravka na otvorenom, u hladnoj klimi, sasvim zadovolja-va potrebe dece i odraslih.

Kuće i stanovi koji se u toku zime preterano zagrevaju isušuju nos i grlo, što može da prouzroku-je otežano disanje ukoliko je nos pun sluzi. Vazduh u sobi zagrejanoj na 24°C je izuzetno suv. Mnogi pokušavaju da to poprave stavljajući posude s vodom na radijatore, ali je to potpuno nedelotvorno (i opasno tamo gde ima male dece). Pravi način da se održi potrebna količina vlage u vazduhu jeste da se temperatura održava na 21°C ili manje (najbolje je 20°C); tada ne morate da brinete da li je vazduh dovoljno vlažan. Ako ne možete da kontrolišete temperaturu u prostoriji, možete koristiti ovlaživač.

1103. Kakav je uticaj ishrane na otpornost prema nazebima? Prirodno, svakom detetu treba davati uravnoteženu ishranu. Međutim, nema dokaza da će dete koje već uzima raznovrsnu hranu ma-nje obolevati od nazeba ukoliko mu se bude davalo malo više jedne vrste namirnica ili manje druge. Takođe, nema dokaza da količine vitamina C, veće od uobičajenih, sprečavaju pojavu nazeba.

1104. Uzrast je faktor koji ima uticaja na otpornost prema nazebima. Pošto je sve više dece koja borave u jaslicama i vrtićima, deca između četiri meseca i dve godine češće obolevaju od naze-ba, a sama bolest traje duže i javlja se više komplikacija. (Prosek je sedam nazeba godišnje u gradovi-ma na severu SAD - i više ako u porodici ima dece školskog uzrasta.) Posle uzrasta od dve ili tri godine, učestalost i žestina nazeba se smanjuju. Devetogodišnjaci obolevaju upola ređe i kratkotrajni-je nego kad su imali šest godina, a dvanaestogodišnjaci upola manje nego devetogodišnjaci. Ovo bi trebalo da uteši roditelje malog deteta kojima se čini da je ono stalno bolesno.

1105. Psihološki faktor nazeba. Postoje dokazi da su neka deca, kao i odrasli, podložniji naze-bima kad su napeti ili nesrećni. Sećam se jednog šestogodišnjeg dečaka koji je bio nervozan zbog škole, jer mu je čitanje išlo malo lošije nego ostalima. Mesecima je svakog ponedeljka ujutru počinjao da kašlje. Pomislićete da se pretvarao, međutim, nije bilo toliko jednostavno. Nije to bio suv, usiljen

407


kašalj. Bio je pravi, praćen iskašljavanjem guste sluzi. Ublažavao bi se kako se bližio vikend, a već u petak od njega ne bi bilo ni traga. U nedelju naveče ili ponedeljak ujutru ponovo se pojavljivao. Ali, nema u tome ničeg tajanstvenog. Naučnici su ustanovili da su emocije i imunološki sistem tesno po-vezani. Stres, kako se čini, smanjuje otpornost organizma prema infekcijama svojim dejstvom na bela krvna zrnca i druge hemikalije koje odbijaju infekcije.

1106. Kontakt s drugom decom. Drugi faktor koji utiče na to koliko će često dete obolevati od nazeba jeste broj dece s kojom se igra, naročito u zatvorenom prostoru. Dete koje živi izolovano na nekoj farmi ređe oboleva od nazeba jer je izloženo manjem broju virusa nazeba. Prosečno dete koje ide u jaslice, vrtić ili osnovnu školu bolesno je, takoreći, svaki čas. Ljudi mogu drugima da prenesu infekciju koju imaju najmanje 24 sata pre nego što se i kod njih samih ispolje bilo kakvi simptomi. Dešava se čak da imaju virus i prenose ga drugima, a da se kod njih samih simptomi uopšte ne ispo-ljavaju.

1107. Može li se sprečiti širenje nazeba u porodici? Mlađa deca obično zakače većinu nazeba koji udu u kuću, barem u blagoj formi, a naročito ako je kuća mala i svi se tiskaju u istim prostorija-ma. Virusi nazeba i drugih infekcija prenose se s jedne osobe na drugu kijanjem i kašljanjem, tako da bi bilo dobro da roditelji - naročito ako imaju upalu grla - izbegavaju da kijaju, kašlju ili dišu direkt-no u lice svoje bebe ili deteta. Takođe, treba dobro da operu ruke sapunom pre baratanja stvarima koje beba može staviti u usta, kako bi se sprečio prenos velikog broja mikroorganizama.

Ako potencijalni posetilac ima samo nagoveštaj nazeba ili neke druge bolesti, izričito mu nagla-site da ne dolazi dok ne ozdravi da ne bi zarazio bebu; ako napolju sretnete nekog poznanika s naze-bom, ne dajte mu da prilazi kolicima.

Infekcije uha 1108. Infekcije uha su česte kod mlađe dece. Neka deca gotovo uz svaki nazeb dobiju i upalu

uha; druga, pak, nikada. Mogućnost infekcije uha je mnogo veća tokom prve tri ili četiri godine života. Štaviše, u tom uzrastu većina nazeba ide uz blago zapaljenje srednjeg uha, ali ono obično brzo prolazi i dete nema nikakvih simptoma.

1109. Sta je infekcija uha? Infekcija uha (otitis media) je infekcija srednjeg uha koju izazivaju bakterija ili virus. Srednje uho je mala komora iza bubne opne koja je putem malog kanala, zvanog Eustahijeva tuba, povezana sa stražnjim delom grla. Kada je ovaj kanal blokiran iz bilo kog razloga -kao što su sluz od nazeba, otok od alergije ili uvećani treći krajnik - tečnost iz srednjeg uha ne može da ističe u stražnji deo grla. Bakterija ili virus koji se nalaze u tom delu grla kreću se tada uz Eusta-hijevu tubu i inficiraju stagnantnu tečnost u srednjem uhu. Formira se gnoj, a srednje uho postaje upa-ljeno i bolno.

Upala uha obično ne uzme toliko maha da bi izazivala bol, sve dok nazeb ne potraje nekoliko dana. Dete starije od dve godine ume da vam kaže o čemu se radi. Beba stalno trlja uho ili satima plače koliko je grlo nosi. Može i ne mora da ima temperaturu.

Ako vam se dete požali na bol u uhu, treba istog dana da ga odvedete lekaru, pogotovo ako uz to ima i temperaturu. Antibiotici koji se koriste u slučaju potrebe mnogo su efikasniji u ranom stadijumu infekcije uha.

Pretpostavimo da još nekoliko sati ne možete da dođete kod lekara. Šta možete da uradite da biste detetu ublažili bol? Ležanje pojačava bol u uhu, stoga podmetnite detetu jastuk pod leđa i glavu. Ter-mofor ili električno jastuče mogu da pomognu, ali mala deca su obično nestrpljiva s njima. (Nemojte dozvoliti da dete zaspi s električnim jastučetom pod glavom; to može da rezultuje opekotinom.) Acetaminofen ili ibuprofen će u određenoj meri ublažiti bol. Ukapavanje toplog (ne vrućeg) mine-ralnog ulja u uho može da donese izvesno olakšanje. Ono što će još više pomoći, ako ga slučajno imate pri ruci, jeste lek protiv kašlja koji sadrži kodein, koji je lekar ranije prepisao detetu. (Lek prepisan starijem detetu ili odraslom može sadržavati preveliku koncentraciju.) Kodein je efikasno sredstvo

408

Medicinski problemi

protiv bolova, isto kao i protiv kašlja. Ako je bol u uhu jak, možete da primenite sve pomenute lekove, ali nikad ne dajte detetu više od jedne doze leka protiv kašlja bez prethodne konsultacije s lekarom.

Dešava se da bubna opna prsne vrlo rano u toku infekcije i iz uha počne da curi redak gnoj. Možda ćete videti mrlje od gnoja ujutru na jastuku, a da se dete nije požalilo da ga nešto boli niti imalo tem-peraturu. Obično, međutim, bubna opna prsne tek pošto se apsces razvijao nekoliko dana, praćen po-višenom temperaturom i bolovima. Budući da infekcija uha proizvodi pritisak na bubnu opnu, njenim prskanjem bol se osetno smanjuje. Gnoj sada može da se cedi i katkad je to samo po sebi dovoljno da se infekcija izleči. Prema tome, curenje gnoja iz uha gotovo sigurno znači da je posredi infekcija uha, ali može da znači i da se ta infekcija bliži kraju i da je dete na putu da se oporavi, kao i da će je biti lakše izlečiti antibioticima. Bubna opna obično lepo zaraste za svega nekoliko dana i ne izaziva ni-kakve dalje probleme.

U svakom slučaju, ako opazite da vašem detetu curi gnoj iz uha, stavite mu na otvor uha komad upijajuće vate da skuplja gnoj, operite sapunom i vodom gnoj koji se sasušio na spoljnom delu uha (ne dozvoljavajući da voda dospe u ušni kanal) i odvedite dete kod lekara. Ako gnoj i dalje curi, blago ga operite s kože oko uha. Nikad nemojte gurati vatu u ušni kanal.

1110. Hronične infekcije uha. Neka deca u prvim godinama života imaju česte infekcije uha, praćene skupljanjem rezistentne tečnosti iza bubne opne. Lekar može da izađe s tim na kraj na jedan od tri načina, pogotovo ako te infekcije ugrožavaju sluh deteta. Prvo, može prepisati svakodnevno uzi-manje antibiotika, katkad čak mesecima. Svrha antibiotika je da spreči inficiranje tečnosti u srednjem uhu, čak i kad ona ne može da se cedi niz Eustahijevu tubu. Kod neke dece je to delotvorno u većoj, kod neke u manjoj meri. Drugo, može da proveri da li postoje alergije koje dovode do zadržavanja tečnosti u uhu i tako podstiču infekcije. Najzad, može da uputi dete specijalisti za bolesti uha koji će razmotriti mogućnost umetanja sićušnih plastičnih cevi kroz bubne opne. Time se omogućava izjed-načavanje pritiska vazduha u srednjem uhu i spoljašnjem kanalu, što može da smanji mogućnost poja-ve novih infekcija ili nakupljanja tečnosti i normalizuje detetov sluh.

Krajnici i adenoidi („treći krajnik") Krajnici i adenoidi treba da ostanu tamo gde se nalaze, sem ako ne stvaraju probleme. U dvade-

setom veku su proglašavani krivcima za tako mnogo stvari da mnogi ljudi o njima misle kao o ne-kakvim zlikovcima koji moraju da se uklone, što pre to bolje. To je pogrešan način razmišljanja. Nji-hova svrha jeste brže savladavanje infekcije i jačanje otpornosti organizma prema mikrobima.

Krajnici i adenoidi su sačinjeni od limfoidnog tkiva i slični su žlezdama koje se nalaze na obema stranama vrata, ispod pazuha i na preponama. Svaka od ovih žlezda, uključujući krajnike i adenoide, otekne kad je u blizini infekcija, jer se trudi da uništi mikrobe i pojača otpornost.

1111. Krajnici. Kod normalne, zdrave dece, krajnici do osme godine postepeno postaju sve veći, da bi od tog doba počeli da se smanjuju. Nekad se verovalo da su svi jako uvećani krajnici oboleli i da ih valja ukloniti. Danas se zna da njihova veličina nije važna. Krajnje se retko javlja stvarna potreba za odstranjivanjem krajnika (ili adenoida).

Česti nazebi, upale grla, infekcije uha i reumatska groznica nisu razlozi za operativno odstranji-vanje krajnika (tonzilektomiju). Nema potrebe za odstranjivanjem krajnika, čak i ako su veoma veliki, kod savršeno zdravog deteta koje retko pati od infekcija nosa i grla. Nema razloga da se vrši operaci-ja zbog problema s hranjenjem, zamuckivanja ili nervoze; štaviše, operacija može samo da doprinese pogoršanju situacije. Postoje, međutim, tri prihvatljiva razloga za operativno odstranjivanje krajnika: česte ozbiljne upale krajnika izazvane streptokokama, velike smetnje zbog izrazito uvećanih krajnika i adenoida i zagnojeni krajnici.

1112. Adenoidi. Adenoidi ili „treći krajnici" su nakupine limfoidnog tkiva iza mekog nepca, tamo gde se nosni prolazi spajaju s grlom. Kad se mnogo uvećaju, mogu da blokiraju ovaj prolaz iz pravca nosa i prouzrokuju disanje na usta i hrkanje. Takode, mogu i da sprečavaju slobodno isticanje sluzi i gnoja iz nosa, doprinoseći tako dugom trajanju jakih nazeba i upala sinusa, kao i da blokiraju Eustahi-

409


jevu tubu i izazovu hroničnu infekciju uha. Ranije su se ova stanja najčešće smatrala dobrim razlozi-ma za odstranjivanje adenoida. Danas se, medutim, često uspešno leče antibioticima i ne iziskuju ni-kakve hirurške zahvate.

Postoji i stanje koje se zove opstruktivna apneja u snu, kod kojeg su adenoidi toliko veliki da opstruiraju disajne prolaze kad dete spava. Ne samo da glasno hrče, što nije opasno, već ima perioda kad uopšte ne može da diše. Roditelji čuju dugu pauzu (dužu od pet sekundi) u hrkanju deteta, tokom koje vazduh ne može da prolazi kroz njegovo grlo. Ovo stanje često zahteva operativno odstranjiva-nje adenoida da bi se obezbedilo da disajni prolazi u toku noći ostaju otvoreni.

Odstranjivanje adenoida ne znači obavezno da će dete početi da diše kroz nos. Neka deca dišu na usta iz navike (kao da su rođena takva), a ne zbog opstrukcije. A nekoj deci je nos opstruiran otečenim tkivom u prednjem delu nosa - recimo, zbog polenske groznice ili neke druge alergije - a ne adenoi-dima. Ponekad se lekar specijalista za bolesti uha odluči za odstranjivanje adenoida kod deteta s hro-ničnim ili čestim infekcijama uha, da bi omogućio dreniranje uha kroz Eustahijevu tubu.

Ponekad se prilikom vađenja krajnika istovremeno odstrane i adenoidi, ali postoje situacije kada se adeonidi izvade, jer predstavljaju stalnu smetnju, a krajnici se ostave.

Adenoidi uvek ponovo izrastu u izvesnoj rneri, a organizam uvek pokušava da formira nove čvorove limfoidnog tkiva tamo gde su bili krajnici. To nije znak da je operacija bila nepotpuna ili da je potrebno da se izvrši ponovo. To samo pokazuje da je potrebno postojanje limfoidnog tkiva i da organizam zato nastoji da ga obnovi.

Upala grla, upala krajnika i otečene žlezde 1113. Upala grla pri kojoj izostaje upala krajnika naziva sefaringitis. Upala grla praćena

upalom krajnika naziva se tonzilitis. Glavna briga kod upala grla jeste brzo otkrivanje i lečenje antibi-oticima onih koje su izazvane streptokokama. Treba da se obratite lekaru u slučaju svake upale grla, a naročito ako temperatura prelazi 38,3°C. U slučaju bilo kakve sumnje, lekar će uzeti bris grla ili ura-diti brzi test na streptokoke. U sluČaju infekcije streptokokama, lekar će prepisati antibiotike.

Ukoliko lekar obavi test na streptokoke i utvrdi da nisu one prouzrokovale upalu grla već da je posredi virus, neće morati da pribegava antibioticima. Umesto toga, prepisaće detetu acetaminofen, mirovanje i mnogo tečnosti.

1114. Streptokokna infekcija grla. U slučaju upale grla izazvane streptokokama, dete obično danima ima visoku temperaturu i oseća se vrlo loše. Često ga muče glavobolja i bol u želucu. Krajnici mogu postati izrazito crveni i otečeni. Žlezde u vratu su otečene i katkad bolno osetljive. Posle jednog ili dva dana, na krajnicima se mogu pojaviti bele tačke ili mrlje. Starija deca mogu se žaliti da ih grlo toliko boli da jedva mogu da gutaju; ostala se žale na bolove u stomaku ili glavobolju. Mlađa deca umeju da prebole ovakvu upalu uz iznenađujuće malo bolova i problema. Kod streptokokne infekcije grla obično nema znakova infekcije gornjeg respiratornog trakta ni kašlja.

1115. Šarlah. Reč je o infekciji grla naročitim tipom streptokoka koje izazivaju pojavu osipa. Osip se tipično pojavljuje jedan ili dva dana pošto se dete razbolelo. Počinje na toplim i vlažnim de-lovima tela kao što su strane grudnog koša, prepone i leđa. Izdaleka deluje kao ujednačeno crvenilo, ali ako ga pogledate izbliza, vidite da je sastavljeno od gustih crvenih tačkica koje su izdignute u odno-su na ostalu, takode zacrvenelu kožu. Ako pređete rukom preko ovog osipa, podsetiće vas na šmirgl--papir. Može da se raširi po celom telu i obrazima, ali deo oko usta ostaje bled. Grlo je crveno, ponekad vatreno crveno, a posle nekog vremena obično se zacrveni i jezik, prvo po ivicama. Mada izgleda dra-matičnije od obične streptokokne infekcije grla, šarlah nije ništa opasniji. Lečenje je isto kao i kod bilo koje druge upale grla izazvane streptokokama. U retkim slučajevima, toksin koji proizvodi šarlah može da izazove osip koji se zove streptokokni, sindrom sličan toksičkom šoku.

Oni kojima su odstranjeni krajnici i pored toga mogu da obole od streptokokne infekcije grla.

1116. Ostali tipovi upale grla. Upala grla može biti različitog tipa i intenziteta, jer je izazivaju najrazličitiji mikroorganizmi, prvenstveno virusi. Mnogi osećaju laganu upalu grla na početku svakog

410

Medicinski problemi

nazeba. Često lekar, prilikom pregleda deteta koje ima povišenu temperaturu, utvrdi blago crvenilo grla kao jedini znak bolesti. Dete može i ne mora primećivati bilo kakvu bolnu osetljivost u grlu.

Većina ovih upala brzo prolazi. Ukoliko se ne oseća dobro ili ima temperaturu, dete treba da osta-ne u kući. Treba ga odvesti kod lekara u slučaju povišene temeperature, ako se oseća loše, i ako ga grlo jače boli (čak i ako to nije praćeno povišenom temperaturom).

Neka deca se u zimska jutra često bude s upalom grla. Inače se osećaju dobro, i upala grla brzo prolazi. Taj tip upale grla se javlja usled suvog vazduha, nije bolest i sasvim je beznačajan.

Nazebi kod kojih nos curi ili je zapušen takode izazivaju upale grla, naročito rano ujutru, jer se tokom noći sluz sliva niz stražnji deo grla, izazivajući iritaciju.

1117. Otečene žlezde. Limfne žlezde, ili čvorovi, razbacane po bočnim delovima vrata, ponekad postanu upaljene i natečene kao rezultat bilo kakve blage ili ozbiljne bolesti grla. Same žlezde obično ne bivaju zahvaćene bolešću već reaguju na infekciju koja se dešava u blizini, kao što smo već pome-nuli. Ovde ne govorimo o infekciji limfhih žlezda {adenitisu). Najčešći uzrok otoka žlezda jeste upala krajnika. Do njihovog oticanja može doći u toku upale ili jednu do dve nedelje kasnije. Ukoliko je otok toliki da su žlezde vidljive, ili ako je temperatura 38,3°C ili veća, svakako odvedite dete kod lekara. U određenim slučajevima je potrebno lečenje antibioticima i najbolje je ako se to uradi u što ranijoj fazi bolesti.

Posle nekih infekcija grla, vratne žlezde mogu nedeljama ili čak mesecima ostati blago uvećane. Otok se može javiti i iz drugih razloga, kao što su infekcija zuba ili poglavine i opšte bolesti, npr. ru-beola. Treba da se obratite lekaru, ali ako on ustanovi da je dete inače zdravo, nemojte se zabrinjavati zbog blago otečenih žlezda.

Gušobolja (krup) i epiglotitis 1118. „Krup" je reč koja se obično koristi da bi se označili razni tipovi laringitisa kod dece. Često

je prisutan promukao, zvonak, praskav kašalj (krupozan kašalj), kao i izvestan pritisak prilikom di-sanja, naročito prilikom udisanja. Uzrok krupa je virus koji izaziva zapaljenje i otok tkiva ispod glas-nih žica.

1119. Spazmodični krup koji nije praćen temperaturom. Obično je reč o blagoj formi krupa koja se javlja iznenada u toku večeri ili noći. Dete može biti tokom dana savršeno zdravo ili imati vrlo blag nazeb, bez kašlja, ali se uveče iznenada budi uz napad jakog krupoznog kašlja, prilično je pro-muklo i otežano diše. Bori se i bacaka ne bi li udahnulo vazduh. Nema povišenu temperaturu. Kad ga prvi put vidite, krup je prilično zastrašujuća slika, ali situacija obično nije tako ozbiljna kao što izgle-da. Tokom ranog detinjstva, može se ponoviti i nekoliko puta. Treba odmah da odvedete dete lekaru u slučaju krupa u bilo kom obliku.

1120. Krup (laringotraheobronhitis). Ovaj oblik krupa je obično praćen virusnim nazebom i po-višenom temperaturom. Karakterišu ga krupozan kašalj, teško disanje i glasni zvuci koji se proizvode prilikom udisanja. Sve to može da se javi postepeno ili naglo, u bilo koje doba dana ili noći. Kašalj zvuči kao lavež psa ili foke. Udisanje vodene pare može da pomogne ili barem delimično ublaži kašalj. Dete koje ima promukao, krupozan kašalj praćen temperaturom, a naročito otežanim i ubrzanim disa-njem, mora se podvrgnuti stalnoj lekarskoj kontroli i to bez odlaganja. Ako lekar ne može da dode, nađite nekog drugog. Ako ni to nije moguće, odvedite dete pravo u bolnicu.

Kao hitna mera u lečenju krupa, dok ne dođe lekar, primenjuje se uglavnom vlažan vazduh. Upotrebite ovlaživač koji izbacuje hladnu izmaglicu, ako ga imate. (O ostalim načinima vlaženja vaz-duha, vid. odeljak 1098.) Bolje je da dete leži u nekoj maloj sobi, jer ćete u njoj brže i lakše postići vlažniju atmosferu. Možete i da odvedete dete u kupatilo i pustite da u kadu teče vrela voda - da bi se stvorila para, a ne da bi stavili dete u nju. Najbolje je ako imate instaliran tuš. Dvadeset minuta usprav-nog sedenja u zaparenom kupatilu, na vašem krilu, jeste najbolje početno lečenje.

Ovlaživač ili zaparivač vazduha je najdelotvorniji ako se zajedno s detetom postavi ispod impro-vizovanog šatora. Šator možete da napravite razapinjanjem čaršava preko kreveta ili malog stola

411


podignutog na krevet, iznad deteta, a možete ga i zakačiti na zid. Kad dete udiše vazduh zasićen vlagom, situacija obično iznenada krene na bolje. Međutim, ako je dete plašljivo, krenuće nagore. Ako ležanje pod improvizovanim šatorom plaši dete, bolje je da ga ne upotrebljavate. Vi ili neka druga odrasla osoba treba da ostanete budni pored deteta, sve dok su prisutni simptomi krupa, kao i da se budite na svaka dva do tri sata pošto krup prode, kako biste se uverili da dete diše bez problema.

Spazmodični i virusni krup umeju da se ponove sledeću noć ili dve. Da biste to izbegli, neka dete sledeće tri noći spava u sobi u kojoj je vazduh zasićen vlagom.

1121. Epiglotitis. Reč je o infekciji koja katkad liči na žestok krup praćen temperaturom. Uzroč-nik zapaljenja epiglotisa (kapka koji pokriva dušnik kad gutamo hranu) jeste bakterija Haemophilus influenzae. Kod deteta inficiranog ovom bakterijom bolest se ispoljava veoma brzo, dete se oseća i izgleda loše, naginje se napred i teško mu je da okrene glavu u bilo kom pravcu. Curi mu pljuvačka, odbija da jede ili pije bilo šta, i obično ćuti kao zaliveno, iz straha da ne izazove tipičan krupozni kašalj. Razlog što odbija da okrene glavu je to što drži vrat u položaju koji mu omogućava najviše prostora za prolaz vazduha između otečenog epiglotisa i dušnika. Epiglotitis je bolest koja zahteva zaista hitno lečenje i morate učiniti sve da biste dete što pre odveli kod lekara ili u bolnicu. Srećom, ovaj po život opasan problem retko se viđa kod dece vakcinisane protiv bakterije H. influenzae.

Grip, bronhitis i upala pluća

1122. Grip. Dete obolelo od gripa oseća se izuzetno loše, ima glavobolju, upalu grla, povišenu temperaturu, bolove u mišićima, kašalj i šmrkav nos, a ponekad i povraćanje ili dijareju. Povremeno je bol u mišićima listova toliko jak da dete okleva da stane na noge i hoda. Povišena temperatura može da potraje oko nedelju dana, a kašalj čak i duže.

Grip može da obori osobu samo nekoliko dana pošto mu je bila izložena; simptomi se obično ispoljavaju pet do sedam dana posle izlaganja bolesti. Dete je zarazno još pre nego što postane bolesno i ostaje zarazno sve dok ne prođe povišena temperatura. Zato se grip tako karakteristično brzo širi.

Postoje vakcine protiv gripa, ali zbog načina na koji se virus menja, svake godine se moraju pra-viti nove. Pitajte lekara da li bi vama ili detetu koristilo da dobijete tu vakcinu. Deca koja boluju od astme i drugih hroničnih oboljenja pluća, srčanih bolesti, dijabetesa i nekih neuroloških poremećaja treba svake godine da se vakcinišu protiv gripa.

Lečenje od gripa sastoji se u tome da dete ostane u krevetu sve dok ne prođe 24 sata od posled-nje temperature; nudite mu tečnost koju voli svakih sat vremena, ili čak svakih pola sata, ali ne na silu; i dajte mu acetaminofen ili ibuprofen protiv temperature i bolova. (Nemojte davati aspirin deci ili tinej-džerima koji imaju grip, jer to povećava njihovu podložnost Rajevom sindromu).

Lekaru se treba obratiti čim se bolest ispolji, ali i ponovo ako vam se čini da je detetu neobično loše, boli ga uho ili otežano diše, ili mu nekoliko dana nikako ne ide nabolje. Infekcije uha, sinuzitis ili zapaljenje pluća umeju da dođu nakon gripa kao sekundarne infekcije i potrebno ih je lečiti antibio-ticima.

1123. Bronhitis. Bronhitis može biti različitog intenziteta, od vrlo blagog bez temperature do ozbiljnog. Bronhitis jednostavno znači da se nazeb proširio naniže, na bronhije. Dete obično mnogo kašlje. Ponekad kao da mu ponestaje daha. Povremeno se, dok dete diše, mogu čuti škripavi zvuci iz dubine. Roditelji se zabrinjavaju kad čuju vibriranje sluzi u grudima. U stvari, sluz je u grlu, a zvuk koji stvara samo se prenosi u grudni koš, tako da nema razloga za zabrinutost.

Vrlo blag bronhitis, bez povišene temperature, bez mnogo kašlja, bez gubitka apetita, tek je nešto malo ozbiljniji od običnog nazeba. Međutim, ako dete izgleda bolesno, mnogo kašlje, nestaje mu daha ili ima temperaturu preko 38,3°C, treba ga istog dana odvesti kod lekara, jer su lekovi vrlo delotvorni, ukoliko se ispostavi da su potrebni.

1124. Zapaljenje pluća. Zapaljenje pluća je infekcija, bakterijska ili virusna, u samim plućima. Bakterijsko zapaljenje pluća obično krene posle nazeba koji je trajao nekoliko dana, ali može nastati i bez ikakvog prethodnog upozorenja. Posumnjajte na zapaljenje ako se temperatura popne iznad 38,8°C,

412

Medicinski problemi

disanje se ubrza i dete mnogo kašlje. Antibiotici se brzo obračunaju s bakterijskom upalom pluća, uko-liko se na vreme počne s lečenjem. Naravno, ako se kod deteta jave temperatura i jak kašalj, odvedite ga lekaru.

Mnogo češća su virusna zapaljenja pluća. Ta zapaljenja se takode obično leče antibioticima, iako ne reaguju na njih, zato što se mnoga od njih teško razlikuju od bakterijskih zapaljenja pluća. Uopšte, dete je manje bolesno, mada bolest može dugo da potraje. Poboljšanje je sporo ali kontinuirano, i traje od dve do četiri nedelje.

1125. Bronhiolitis. Bronhiolitis je virusno zapaljenje malih respiratornih prolaza pored pluća (bron-hiola). To je respiratorno oboljenje praćeno karakterističnim šištanjem, koje pogađa novorodenčad i malu decu, mahom uzrasta od dva do dvadeset četiri meseca. Uz kašalj i šištanje, beba obično ima i nazeb. Diše brzo i uz veći napor nego inače. Bronhiolitis može da bude blag ili težak. Nekim bebama dah postane vrlo kratak i moraju mnogo da se naprežu da bi disale. Ne mogu lepo da jedu niti spava-ju, a fizička aktivnost ih umara. Mada većina beba s bronhiolitisom dobro napreduje i može da se leči kod kuće, otprilike svakoj dvadesetoj je potrebna hospitalizacija kako bi se pažljivo pratilo disanje. Postoje novi antivirusni lekovi koji ponekad pomažu u slučajevima ozbiljne infekcije, ali se oni mogu davati samo u bolnici. Postoji i serum koji sprečava pojavu ove bolesti kod beba kod kojih je prisutan visoki rizik; potrebno ga je davati jednom mesečno.

Budući da bronhiolitis povremeno ume da dovede do znatnih respiratornih problema, važno je da stupite u kontakt s lekarom ili patronažnom sestrom, kako bi vam pomogli u praćenju simptoma kod bebe. Većini beba bude bolje za nekih sedam do deset dana, mada se kod manjeg broja njih čuje šiš-tanje i prilikom sledećih nazeba.

Glavobolje 1126. Deca i tinejdžeri često imaju glavobolje. Mada glavobolja može da predstavlja rani znak

velikog broja oboljenja, od običnog nazeba do vrlo ozbiljnih infekcija, njen najčešći uzrok je stres. Setite se deteta koje danima uči napamet ulogu za školsku predstavu ili deteta koje sate i sate posle nastave provodi na sportskom treningu, vežbajući za takmičenje. Često zamor i iščekivanje zajedno umeju da proizvedu stvarne promene u dotoku krvi u mišiće glave i vrata, prouzrokujući tako glavo-bolju.

Kad se malo dete žali da ga boli glava, najbolje je odmah otići kod lekara, jer je glavobolja u tom uzrastu verovatnije rani simptom neke bolesti. Starijoj deci i adolescentima koji pate od glavobolje može se dati odgovarajuća doza acetaminofena ili ibuprofena, uz mirovanje - ležanje, tiho igranje ili bavljenje nekom drugom aktivnošću koja ne zamara - sve dok lek ne počne da deluje. Ponekad po-maže kesa s ledom. Ako glavobolja potraje četiri sata pošto je dete uzelo lek, ili ako se pojave i drugi simptomi bolesti (kao što je povišena temperatura), treba ga odvesti kod lekara.

Dete koje ima česte glavobolje treba da se podvrgne detaljnim pregledima, uključujući i proveru vida. U takvim slučajevima, vredi ustanoviti da li nešto kod kuće, u školi ili u društvu prouzrokuje taj nepotreban stres. Glavobolje koje zahvataju jednu stranu glave, ili su povezane s bljescima svetlosti pred očima ili slabošću ekstremiteta, mogu da budu migrene.

Ako se glavobolja javi posle pada ili udarca u glavu, iz tih stopa odvedite dete kod lekara. Glavo-bolje koje se javljaju ujutru ili već kod ustajanja, ili koje noću bude dete iz sna, obično su ozbiljne.

Porazgovarajte s lekarom o čestim ranojutarnjim glavoboljama, kao i svim glavoboljama pove-zanim s ošamućenošću, zamućenim ili dvostrukim vidom, mučninom i povraćanjem.

Zeludačni bolovi i poremećaji 1127. Ako bol u želucu potraje više od jednog sata, svakako treba da se javite lekaru, bez

obzira na to da li je bol jak ili nije. Postoje na desetine uzroka. Malo ih je ozbiljno; većina nije. Lekar poseduje stručnost i znanje potrebne za njihovo razlikovanje i prepisivanje odgovarajućeg lečenja. Ljudi su skloni da prebrzo zaključe da je bol u želucu posledica zapaljenja slepog creva ili nečega što

413


je dete pojelo. U stvari, obično nije uzrok ni jedno ni drugo. Deca obično mogu da jedu nesvakidašnju hranu ili nesvakidašnje velike količine svoje uobičajene hrane bez ikakvih posledica po varenje.

Pre nego što se javite lekaru, izmerite detetu temperaturu, kako biste mogli da mu je saopštite. Dok se ne čujete (ili ne vidite) s lekarom, stavite dete u krevet i nemojte mu davati ništa da jede. Ako ožedni, dajte mu vodu u malim gutljajima.

1128. Uobičajeni uzroci bola u želucu. U prvim nedeljama života, bol u želucu je posledica grče-va i lošeg varenja (vid. odeljke 321 i 337). Kad vam se učini da novorođenče boli želudac i razdražljivo je ili povraća, odmah pozovite lekara.

Kod dece starije od jedne godine, jedan od najčešćih uzroka bola u želucu jeste početak običnog nazeba, upale grla ili gripa, naročito ako su praćeni temperaturom. Bol u želucu je samo znak da infek-cija pogađa i creva, zajedno s ostalim delovima tela. Na isti način, gotovo svaka infekcija može da do-vede do povraćanja i konstipacije, pogotovo u početku. Kad se malo dete požali da ga „boli pupa", obično zapravo hoće da kaže da oseća mučninu. Najčešće povrati ubrzo posle ovakve pritužbe.

1129. Konstipacija je čest uzrok abdominalnih bolova. To može da bude tup bol koji se javlja u više navrata, ili da se javi iznenada i bude jako oštar (mada isto tako iznenada može i da nestane). Bol se često pogoršava posle jela. Do konstipacije može da dode kad malo dete zadržava stolicu dok se uči da upotrebljava nošu (vid. odeljak 753). Konstipacija se viđa i kod starije dece koja ne unose dovoljno tečnosti ili kad dete zbog drugih aktivnosti „zaboravlja" da ode u kupatilo.

Bol u želucu mogu da izazovu razne želudačne i crevne infekcije, ponekad praćene povraćanjem, ili dijarejom, ili i jednim i drugim. Medicinski izraz za njih je akutni gastroenteritis. Često se naziva-ju i „stomačnim" ili „crevnim" gripom, označavajući tako da je posredi zarazna bolest nepoznatog vi-rusnog ili bakterijskog porekla. Od ovih infekcija često boluje i po nekoliko članova porodice, jedno za drugim. Mogu i ne moraju da budu praćene povišenom temperaturom.

1130. Trovanje hranom nastaje unošenjem hrane koja sadrži toksine koje proizvode određene bakterije. Hrana može i ne mora da ima neobičan ukus. Do trovanja hranom retko kad dolazi posle konzumiranja propisno i nedavno skuvane hrane, jer se ovi mikroorganizmi uništavaju kuvanjem. Naj-češće se dobija konzumiranjem kolača punjenih penastim kremovima ili slatkom pavlakom, salata s kremastim prelivima i filova za živinsko meso. Ako ove namirnice ostanu dugo van frižidera, bakte-rije se u njima množe velikom brzinom. Drugi uzrok su nepropisno konzervisane namirnice kod kuće.

Simptomi trovanja hranom obično su povraćanje, dijareja i bol u želucu, a ponekad i drhtavica i povišena temperatura. Kod svih koji su jeli kontaminiranu hranu, simptomi će se verovatno istovre-meno ispoljiti u izvesnom stepenu, nasuprot stomačnom gripu koji danima hara porodicom i obara jednog po jednog njenog člana. U slučaju da sumnjate da je u pitanju trovanje, morate se obratiti le-karu.

1131. Deca koja su problematična u jelu često se žale na bol u želucu čim sednu za sto ili pošto su pojela vrlo malo. Roditelji su skloni da pomisle da dete to izmišlja, kao izgovor da ne jede. Mislim da je verovatnije da je želudac jako stegnut, usled detetove napetosti za vreme obroka, i da je bol stva-ran. Lek se u ovakvom slučaju sastoji u tome da roditelji osmisle obroke i prilagode svoje ponašanje, tako da dete počne da uživa u hrani. (Vid. odeljke 560 i 563.)

Medu ostalim povremenim uzrocima bolova u želucu jesu hronično poremećeno varenje uz pri-sustvo gasova, crevne alergije, upala limfnih žlezda u abdomenu i poremećaj rada bubrega. Kao što vidite, detetu koje ima bolove u želucu - bilo da su akutni i jaki ili blagi i hronični - potreban je deta-ljan lekarski pregled.

1132. Posle povraćanja ili dijareje može da usledi dehidracija. Dehidracija (prekomeran gubi-tak vode iz organizma) može da bude posledica povraćanja ili dijareje, a naročito je moguća ukoliko se ta dva problema pojave zajedno. Najčešće se vida kod beba ili vrlo male dece, jer ona nemaju tako

414

Medicinski problemi

velike rezerve vode u organizmu kao starija deca i odrasli, niti shvataju potrebu da nateraju sebe da piju više tečnosti kad su bolesna.

Postoje neki znaci dehidracije koje možete da uočite: interval između mokrenja je duži od šest do osam časova; oči deteta izgledaju suve i možda nema suza kad plače, a deluju i utonulo i mutno; usne i usta izgledaju ispucalo i suvo; fontanela kod bebe malo je upala. Ako se kod vašeg deteta pojave bilo koji znaci dehidracije, odvedite ga što pre kod lekara ili u bolnicu.

1133. Uznemirenost može da izazove pojavu bolova u želucu. Deca koja nikad nisu imala prob-lema s jelom, ali zato imaju drugih briga, takođe mogu da imaju bolove u želucu, naročito u vreme jela. Pomislite na dete koje je nervozno jer počinje školska godina i ujutru ga, umesto da jedva čeka doručak, boli želudac; ili na dete koje oseća krivicu zbog nečega što njegovi roditelji još ne znaju. Na želudac i creva mogu da utiču sve vrste emocija, od straha do prijatnog uzbuđenja. Mogu da izazovu ne samo bolove već i povraćanje i dijareju ili konstipaciju. Bol se u takvim slučajevima javlja u sre-dištu abdomena. Budući da ne postoji infekcija, dete neće imati temperaturu.

Ovaj tip trbobolje je čest među decom i tinejdžerima i obično se pojavljuje dva do tri puta ne-deljno ili češće. Bol je gotovo uvek na sredini, oko pupka ili neposredno iznad njega. Detetu je često teško da ga opiše.

Lečenje obuhvata identifikovanje stresova kod kuće, u školi, u društvenom i sportskom životu i preuzimanje svega mogućeg da bi se ti stresovi ublažili. Lekari proučavaju ovo stanje, koje nazivaju sindromom recidivirajućeg abdominalnog bola. Veoma je važno da shvatite da je bol koji ta deca osećaju stvaran i da ne potiče ,,iz glave", niti je namenjen „privlačenju pažnje".

1134. Zapaljenje slepog creva (apendicitis). Dozvolite mi da počnem tako što ću opovrći neka česta uverenja o ovoj bolesti: pacijent uopšte ne mora da ima temperaturu. Bol nije uvek jak. Pacijent oseti bol na donjoj desnoj strani abdomena tek pošto napad već neko vreme traje. Povraćanja može i ne mora da bude, mada je gubitak apetita prilično karakterističan. Krvna slika ne dokazuje da li su bo-lovi posledica zapaljenja slepog creva ili ne.

Slepo crevo, ili apendiks, je mali ogranak debelog creva, otprilike veličine kišne gliste. Obično se nalazi u središtu donjeg desnog kvadranta abdomena. Međutim, može da bude i niže, bliže sredini abdomena, ili čak sasvim gore pod rebrima. Zapaljenje je postepen proces, poput formiranja čira. Tako znate da iznenadan oštar bol u abdomenu, koji potraje nekoliko minuta i više se nikad ne ponovi, nije zapaljenje slepog creva. Najveća opasnost leži u tome da zapaljeni apendiks prsne, vrlo slično čiru, i proširi infekciju na ceo abdomen. Stanje koje tada nastaje zove se peritonitis. Apendicitis koji se razvi-ja veoma brzo može da dođe do tačke prskanja za manje od 24 sata. To je razlog što o svakom bolu u želucu koji traje duže od jednog sata treba konsultovati lekara, iako će se u devet od deset slučajeva ispostaviti da je reč o nečemu drugom.

Kod najtipičnijih slučajeva zapaljenja slepog creva, bol u predelu pupka traje nekoliko sati. Tek kasnije se prebacuje u donju desnu stranu. Moguće je da dete jednom ili dvaput povrati, ali to se ne dešava uvek. Apetit je obično smanjen, mada ne mora da bude. Stolica može da bude normalna ili tvr-da (konstipacija), ali je retko kad preterano meka. Pošto ovakvo stanje potraje nekoliko sati, moguće je da će temperatura biti blago povišena, ali isto je tako moguće imati zapaljenje slepog creva bez po-višene temperature. Dete može osećati bol kad privuče desno koleno stomaku i kad ponovo ispruži tu nogu, ili kada hoda.

Vidite, dakle, da simptomi apendicitisa mogu mnogo da variraju u različitim slučajevima i da vam je potreban lekar da bi utvrdio dijagnozu. Kad lekari nađu bolno osetljivo mesto na desnoj strani abdomena, posumnjaju na apendicitis, ali ponekad više vole da daju da se uradi krvna slika, kako bi im nalaz pomogao da odluče. Ultrazvuk može da pomogne u postavljanju ove dijagnoze.

Ponekad je nemoguće da čak i najstručniji specijalista bude apsolutno siguran da li dete ima zapa-ljenje slepog creva. Medutim, ukoliko je sumnja dovoljno osnovana, obično se vrši hirurški zahvat. Naime, ukoliko je zaista posredi apendicitis, svako odlaganje operacije je opasno jer bi slepo crevo moglo da prsne i prouzrokuje infekciju abdomena. Ukoliko nije reč o apendicitisu, malo je verovatno da će hirurškom intervencijom biti počinjena bilo kakva šteta.

415


1135. Intususcepcija. U slučaju ovog ne tako čestog stanja, crevo se poput teleskopa uvlači u sebe i postaje opstruirano. Dva najuočljivija simptoma su povraćanje i povremeni abdominami grčevi kod inače zdrave bebe. U nekim slučajevima je povraćanje izraženije, dok je u nekim drugima više izražen bol. Povraćanje je obilnije i češće nego što je to normalno bebino bljuckanje. Grčevi su iznenadni i obično veoma jaki. Javljaju se u razmaku od nekoliko minuta, a između njih beba može biti mirna ili pospana. Posle nekoliko sati (tokom kojih beba može imati normalnu ili meku stolicu) moguće je da će bebina stolica sadržavati sluz i krv - kašasta stolica sa crvenim tragovima krvi; to se, međutim, dešava u manjem broju slučajeva. Ovo se stanje najčešće javlja kod dece izmedu četiri i dvadeset četiri meseca, mada može i ranije ili kasnije. Iako nije česta, intususcepcija zahteva hitno lečenje, bez i naj-manjeg odlaganja.

Takođe retki ali opasni jesu i drugi tipovi crevnih opstrukcija. Deo creva može biti izvijen i zaglavljen u džepu abdomena, najčešće u ingvinalnoj (preponskoj) herniji (vid. odeljak 1180). Obično je prisutno povraćanje, kao i jaki grčevi.

1136. Hronične dijareje. Hronična dijareja najčešće se javlja kod malog deteta koje očigledno lepo napreduje i ne žali se da mu nije dobro. Dijareja može da počne spontano ili za vreme stomačnog gripa. Dete može imati tri do pet mekih ili tečnih stolica dnevno, karakteristično jakog mirisa, mada može počinjati dan s normalnom stolicom. U stolici može biti sluzi ili nesvarene hrane. Dete i dalje ima dobar apetit, raspoloženo je za igru i aktivno. Važno je da ga odvedete lekaru, ali u ovoj situaciji dete nastavlja da dobija u težini i laboratorijski testovi stolice ne otkrivaju ništa abnormalno. Stanje se obično postepeno poboljšava samo od sebe. Često se dijareja može umnogome ublažiti smanjivanjem sokova u ishrani deteta. Najverovatniji krivac je sok od jabuke. Uopšte, sokove treba ograničiti na 2,5 do 3 dl na dan.

Postoji nekoliko retkih ali vrlo ozbiljnih digestivnih oboljenja koja izazivaju hroničnu dijareju kod novorođenčadi i male dece:

1137. Cistična fibroza. Dva najčešća simptoma ove bolesti su dijareja vrlo neprijatnog mirisa i kašalj - ali kod ostalih simptoma postoje velike varijacije. Novorođenče može imati česte stolice koje izgledaju normalno, ali posle uvođenja čvrste hrane postanu kašaste, masne i neprijatnog mirisa. Može da dođe do protruzije (isturenosti) rektuma. Creva mogu da budu opstruirana odmah posle rođenja, su-vim mekonijumom (prvim izmetom novorođenčeta), a povremeno i u kasnijim godinama, tvrdom i suvom stolicom. Većina novorodenčadi obolela od ove bolesti ima dobar, čak odličan apetit. Bez obzi-ra na to, dolazi do pothranjenosti i slabog rasta, zbog nesposobnosti pravilnog varenja hrane. Razvija se uporni bronhitis, ali to, u blažim slučajevima, ne mora da se desi sve do kasnijeg detinjstva.

Reč je o progresivnom, naslednom oboljenju odredenih žlezda, koje se može naslediti i sa majčine i sa očeve strane. Pankreas luči nedovoljno digestivnih sokova. Žlezde duž bronhija luče samo suvu sluz, u nedovoljnim količinama, tako da se infekcije ne mogu adekvatno sprečiti niti organizam može da izade s njima na kraj. Znojne žlezde luče previše soli. (Prilikom dijagnostikovanja vrši se analiza znoja.) U ozbiljnim slučajevima, ako se ne leče, najveća opasnost kod novorodenčadi i male dece po-tiče od respiratornih infekcija.

Primarni cilj lečenja jeste održavanje prolaznosti bronhija posturalnom drenažom (vrsta čvrste, ritmične masaže grudnog koša) i antibioticima po potrebi. Digestivni simptomi se leče visokoprotein-skom ishranom sa umerenim sadržajem masnoće, dodatnim vitaminima i dodavanjem pankreatičnih enzima u hranu.

Ako je ikako moguće, dete treba da pregleda i da nadgleda njegovo lečenje specijalista koji se bavi ovom bolešću.

1138. Među ostalim najčešćim tipovima malapsorpcije23 jesu nesposobnost varenja nekih še-ćera ili glutena iz pšenice. Za ovo stanje uvek je vezana dijareja, koja ponekad ima jak zadah, a ponekad peče, i često je praćena grčevima. Dete obično dobija malo u težini i deluje bolesno. Situacija

Defektno ili neadekvatno apsorbovanje hranijivih materija iz crevnog trakta (prim. prev.).

416

Medicinski problemi

se rešava uklanjanjem problematične namirnice iz ishrane. Važno je da sarađujete s lekarom, kako biste obezbedili da dete i dalje dobija adekvatno hranljivu hranu.

Posle svake dugotrajne dijareje, dete može imati problema s varenjem laktoze, mlečnog šećera. Ranije se za tu decu govorilo da su alergična na mleko. Problem je obično privremen. Smatra se da je nadraženoj sluzokoži creva jednostavno potrebno neko vreme da se oporavi, pre nego što se uspostavi normalno varenje. Problem s varenjem laktoze iz kravljeg mleka može biti i nasleđen. Grčevi ili dijare-ja obično počinju u školskom uzrastu. Lečenje se sastoji u eliminisanju proizvoda od kravljeg mleka iz ishrane.

1139. Nije sramota imati gliste, ali ih je potrebno lečiti. Roditelji se užasnu kad u detetovoj sto-lici nađu gliste, ali nema razloga za uznemiravanje niti zaključivanje da nisu dobro brinuli od detetu.

Parazitske nematode (oksiure), ili pundravci, jesu najčešća vrsta. Izgledaju kao beli končići du-gi oko 8 milimetara. Žive u debelom crevu, ali noću izlaze kroz čmar da bi polagali jaja. Mogu se vide-ti noću ili u stolici. Izazivaju svrab oko čmara, koji može ometati detetov san. (Nekada se smatralo da su gliste razlog što neka deca škripe zubima u snu, ali to nije slučaj.) Jasan opis glista pomaže lekaru da postavi dijagnozu. Gliste se danas efikasno i jednostavno leče.

Valjkasti crvi veoma liče na kišne gliste. Na njih valja posumnjati onda kad nađete jednog u stoli-ci. Obično ne izazivaju nikakve simptome, sem ukoliko ih ima vrlo mnogo.

Kukaste (rudarske) gliste su česte u nekim delovima juga SAD. Mogu da izazovu pothranjenost i anemiju. Bolest se dobija ako se hoda bosih nogu po zaraženom tlu.

Konstipacija Uopšteno govoreći, konstipacija podrazumeva suvu i tvrdu stolicu koja se teško izbacuje. Broj

stolica u toku dana ne određuje da li dete (ili odrasla osoba) boluje od konstipacije.

1140. Privremena konstipacija je česta u toku bolesti, naročito ako je temperatura povišena. Nekada su roditelji i lekari smatrali da je povišena temperatura simptom koji je najvažnije izlečiti i da deca ne mogu da počnu da se oporavljaju sve dok se ne „očiste". Neki ljudi su čak verovali da je kon-stipacija bila glavni uzrok bolesti. Razumnije je shvatiti da će svaka bolest od koje se čovek loše oseća verovatno zahvatiti i želudac i crevni sistem, usporavajući pražnjenje creva, oduzimajući apetit i mož-da izazivajući povraćanje. Ovi simptomi se mogu pojaviti nekoliko sati pre svih ostalih. Ako ne odete baš odmah kod lekara, nema potrebe da mislite da ste izgubili dragoceno vreme.

Ako morate da lečite bolesno dete bez lekara, nemojte se previše zabrinjavati zbog stolice. Bolje je da u tom pogledu učinite premalo nego previše. Ukoliko dete takoreći uopšte ne jede, tada nema šta ni da izbaci. Tečnost mu možete nuditi što češće.

1141. Hronična konstipacija nije čest slučaj kod starijih beba i dece, naročito one koja se hrane raznovrsnim namirnicama, uključujući integralne žitarice i cerealije, povrće i voće. Ako vaše dete dobije „zatvor", porazgovarajte o tome s lekarom - nemojte pokušavati da ga lečite sami, jer niste si-gurni šta je uzrok. Bez obzira na to kako se dete leči od konstipacije, vrlo je važno da ne dozvoljavate da se brine u vezi s tim kako mu funkcionišu creva. Ne ulazite u ozbiljne razgovore o tome i nemoj-te povezivati funkcionisanje njegovih creva s njegovim zdravljem, s time kako se oseća niti s nekak-vim mikrobima. Nemojte ga podsticati da pamti kad je imalo stolicu i nemojte ni sami obraćati mnogo pažnje na to. Izbegavajte klistiranje deteta. Ono što lekar odredi radite smireno, vedro i što brže, bilo da je posredi ishrana, lek ili vežbanje, i nemojte diskutovati s detetom o detaljima. Svakako ne biste želeli da ga pretvorite u hipohondra.

Pretpostavimo, medutim, da niste u situaciji da konsultujete lekara, a vaš mali dečak, inače sasvim zdrav, postepeno počne da pati od konstipacije. (Naravno, ako je prisutan bilo kakav simptom bolesti, morate nekako da odvedete bebu kod lekara ili u bolnicu.) Dajte mu više voća ili povrća, šta više voli, dva ili tri puta na dan. Ako voli suve šljive i smokve, dajte mu ih svaki dan. Sokovi od voća i povrća takođe pomažu. Ja sam imao dosta uspeha s kašom napravljenom od pirea od jabuka, mekinja i soka od suvih šljiva. Većina dece voli slatko, a mešavina je vrlo efikasna. Pobrinite se da dete bude fizički

417


dovoljno aktivno. Ako ima četiri, pet ili više godina a, uprkos vašim naporima u vezi sa ishranom, i dalje ima neredovnu i tvrdu, mada ne bolnu stolicu, nemojte se uzbuđivati i odvedite ga kod lekara čim budete mogli.

Mineralno ulje se ne smatra bezbednim za upotrebu kod dece mlađe od tri godine. Ako se dete zagrcne, može da uvuče malo u pluća, a to lako može da prouzrokuje hronično zapaljenje pluća.

1142. Psihološka konstipacija. Postoje dva oblika konstipacije koja su umnogome psihološkog porekla i javljaju se najčešće izmedu prve i druge godine. Ako dete ovog uzrasta ima jednu ili dve tvrde i bolne stolice, sklono je da se kasnije nedeljama ili čak mesecima steže, iz straha da će ga opet boleti. Ako dan ili dva zadržava stolicu, ona će verovatno opet biti tvrda, i tako problem ide u krug. Kad je roditelj suviše revnostan u privikavanju deteta na nošu, malo dete se - budući da se nalazi u nezavis-noj fazi razvoja - automatski odupire i zadržava stolicu, što dovodi do konstipacije. (O prljanju veša usled konstipacije, vid. odeljak 813.)

1143. Bolne stolice i sredstva za omekšavanje stolice. Bolno tvrde stolice kod deteta između jedne do tri godine treba hitno lečiti, da ne ude u začarani krug zadržavanja stolice i dalje konstipaci-je. Lekar vam može preporučiti jedan od nekoliko preparata koji doprinose omekšavanju stolice. Le-čenje obično traje najmanje mesec dana, kako bi se dete uverilo da se bolno tvrde stolice neće vratiti. Nijedan od ovih preparata se ne ponaša kao katartik,* u smislu da omekšava i brzo izbacuje već pos-tojeću tvrdu stolicu. (Katartik je medikament koji tera mišiće creva da se stežu i tako izaziva stolicu. Treba ga uzimati samo uz lekarski recept.)

Genitalni i urinarni poremećaji

1144. Učestalo mokrenje. Učestalo mokrenje ima nekoliko mogućih uzroka. Kad se dešava dete-tu koje inače ne mokri tako često, može da ukazuje na prisustvo neke bolesti, recimo, infekcije uri-narnog sistema ili dijabetesa. Dete i uzorak urina treba što pre da pregleda lekar.

Manji broj osoba, čak i onih smirenih, kao da ima bešiku koja prosto ne prima onoliko koliko prosečna; jednostavno su takve rođene, i gotovo. Međutim, neka deca (i odrasli) koji redovno mora-ju često da mokre donekle su napeti ili zabrinuti. U nekim slučajevima, posredi je privremena napetost; u drugim, reč je o hroničnoj pojavi. Čak i zdrav i normalan sportista uoči trke verovatno će svakih pet-naest minuta trčkati do toaleta.

Zadatak roditelja je, dakle, da ustanove šta bi moglo da čini njihovo dete napetim. U nekim slu-čajevima, to je postupanje s detetom kod kuće, u nekim drugim, odnosi s drugom decom, a u trećim, situacija u školi. Najčešće je posredi kombinacija svega toga. Glavni akteri uobičajene priče su stidlji-vo, bojažljivo dete i strog nastavnik. Sve počinje time što zebnja koju dete oseća ne dozvoljava da se bešika opusti dovoljno da bi mogla da izdrži mnogo urina. Zatim se ono usteže da traži dozvolu da izađe s časa i ode u toalet. A ako nastavnik zaista pravi problem oko toga, situacija se dodatno pogor-šava. Bilo bi dobro da u ovakvom slučaju dobijete potvrdu od lekara, koja ne samo da primorava nas-tavnika da pusti dete u toalet kad ono to traži već i daje objašnjenje zbog čega je tako. Ako je nastavnik pristupačan, a roditelj taktičan, lični odlazak takođe može da bude od pomoći.

Kad je vrućina, a dete se mnogo znoji i ne pije dovoljno tečnosti, može mokriti retko, možda na svakih osam sati ili više, oskudne količine tamnog urina. Isto može da se desi kad ima povišenu tem-peraturu. Detetu kome je vrućina ili ima temperaturu potrebno je često nuditi tečnost i podsticati ga da pije izmedu obroka, naročito ako je suviše malo da roditeljima kaže šta želi.

Prilično čest uzrok učestalog mokrenja kod devojčica jeste zapaljenje dela oko urinarnog otvora, usled kontaminacije stolicom ili iritacije penušavom kupkom u kadi. Ona zbog toga misli da joj se svaki čas piški, mada ili uopšte ne može, ili se plaši i da pokuša, ili izbaci svega nekoliko kapi. Treba konsultovati lekara i dati urin na analizu, da bi se proverilo da li dete ima infekciju bešike. Do tada, možete da joj olakšate tako što će nekoliko puta dnevno sedeti u kadi, u plitkoj toploj vodi u koju ste dodali pola šolje sode bikarbone. Posle kupke, dobro posušite urinarni deo peškirom, ali tapkanjem, a ne trljanjem.

* Kod nas se u rutinskoj pedijatrijskoj praksi takvi preparati ne koriste (prim. red.).

418

Medicinski problemi

1145. Ranica na vrhu penisa. Ponekad se oko otvora penisa pojavi mala oblast crvene i sjajne kože. Može se desiti da tkivo toliko otekne da dečaku otežava mokrenje. Posredi je lokalizovani pelen-ski osip. Najbolje je da se ranica što je više moguće izlaže vazduhu. Svakodnevno pranje blagim sapu-nom ubrzaće izlečenje. Ako dete muče bolovi zbog toga što već satima nije mokrilo, stavite ga na pola sata u kadu s toplom vodom i ohrabrite da piški dok je u kadi. Ukoliko ga ni to ne natera da piški, po-zovite lekara.

1146. Infekcije urinarnog trakta. Infekcije bubrega ili bešike (cistitis) mogu da izazovu bumu bolest praćenu visokom, nepravilnom temperaturom. S druge strane, većina infekcija urinamog trakta su blaga oboljenja koja ne idu s visokom temperaturom. Starije dete se može žaliti na učestalo mokre-nje i pečenje, ali često nema znakova koji bi upućivali na urinami trakt. Ove infekcije su češće kod devojčica i u prve dve godine života. Neophodno je neodložno lečenje.

Ako ima mnogo gnoja, urin može da bude zamućen, ali ako ga je malo, ne vidi se golim okom. Inficirani urin, uz to, ponekad ima zadah kao stolica. S dmge strane, normalni dečji urin takode može da bude mutan kad se ohladi, zbog svog mineralnog sadržaja. Prema tome, prema izgledu urina teško možete da odredite da li je posredi infekcija ili nije; vaše čulo mirisa je u ovom slučaju pouzdanije. Bez obzira na boju ili miris urina, ako se vaše dete žali na pečenje ili bol prilikom mokrenja, treba da ga odvedete kod lekara. Urinokultura je od suštinskog značaja za postavljanje dijagnoze i izbor anti-biotika.

U svim slučajevima infekcije, treba detaljno ispitati čitav urinami sistem deteta. Ultrazvuk je ne-napadan metod i umanjuje potrebu za rentgenskim snimanjem. Mnogi lekari sada predlažu ova ispiti-vanja posle prve infekcije urinamog trakta. Uriname infekcije su češće kod dece koja imaju neku anomaliju mokraćnih kanala, mada većina dece s infekcijama urinamog trakta ima savršeno normalan urinami sistem. Ako ima ičega što ukazuje na anomaliju, treba je korigovati pre nego što dođe do traj-nog oštećenja bubrega. Iz tog razloga, bilo bi dobro da se, dva do tri meseca posle infekcije, urin dete-ta ponovo da na analizu, kako biste bili sigumi da nema prisustva infekcije, čak i ako se dete sasvim dobro oseća. Infekcije se obično brižljivo leče deset do četmaest dana. Posle toga sledi nekoliko kon-trola u određenim intervalima, da bi se proverilo da li su se u urinu opet pojavili bakterije i gnoj.

Vrloje važno naučiti devojčice da se brišu od napredprema pozadi, pošto su mokrile ili imale sto-licu. Time se sprečava prenos mikroorganizama iz analne oblasti na otvor uretre (cevi koja vodi od be-šike prema spolja). Brisanje u suprotnom pravcu smatra se čestim uzrokom ponovljenih infekcija uri-namog trakta.

1147. Gnoj u urinu devojčice ne mora da znači urinarnu infekciju. On može da potiče i od vaginalne infekcije, čak i ako je toliko blaga da nema vidljivog zapaljenja ili sekreta. Iz tog razloga, ne treba nikad pretpostavljati, bez daljeg ispitivanja, da gnoj u uzorku urina znači infekciju njenog uri-namog sistema. Prvi korak je obezbeđivanje „čistog" uzorka urina. To znači da pre nego što bude piškila ,,u flašicu", valja da razdvojite usmine devojčice, kratko i blago operete genitalnu oblast upija-jućom vatom i posušite tapkajući mekim peškirom ili suvim komadom upijajuće vate. Važno je uradi-ti urinokultum uzorka da bi se utvrdilo da li su prisutne bakterije i kojeg su tipa. Urinokultura podrazumeva sterilan pribor za uzimanje uzorka.

Vaginalno lučenje 1148. Obazrivo postupajte s detetom. Blago vaginalno lučenje je prilično česta pojava kod de-

vojčica. U najvećem broju slučajeva, izazivaju ga bezazleni mikroorganizmi i traje vrlo kratko. Me-dutim, gusto i obilno lučenje praćeno svrabom može da bude izazvano ozbiljnijom infekeijom i izisku-je hitno lečenje. Blago lučenje koje traje danima takode treba ispitati. Sekret koji sadrži gnoj i krv katkad je posledica toga što je devojčica gurala u vaginu neki predmet. Ako je predmet ostao unutra, može da prouzrokuje iritaciju i infekciju. Ukoliko se ustanovi da je to u pitanju, prirodno je i razum-no da joj roditelji lepim rečima kažu da to više ne radi; međutim, bilo bi dobro da pokušaju da joj ne nametnu osećaj krivice niti da nagoveste da je mogla ozbiljno da se povredi. To njeno istraživanje i eksperimentisanje ne razlikuje se mnogo od onoga što većina dece u tom uzrastu radi.

419


Ako ne možete dovoljno brzo da odvedete dete lekaru, pečenje usled malo sekreta često može da se ublaži tako što će dete dva puta dnevno sedeti u kadi, u toploj vodi kojoj je dodato pola šolje sode bikarbone.

Nošenje belih pamučnih gaćica, korišćenje neparfimisanog belog toaletnog papira i nošenje odeće koja omogućava adekvatno provetravanje vaginalne oblasti mogu da pomognu u prevenciji i lečenju vaginalne iritacije. Pravilno brisanje (od napred prema pozadi) i izbegavanje penušavih kupki takođe mogu da pomognu.

Recidivirajuće hronično ili obilno vaginalno lučenje kod deteta može da bude znak seksualnog zlostavljanja. Vaš lekar vam može postavljati pitanja o osobama koje su pored vašeg deteta onda kad vi niste i o mogućnosti zlostavljanja. Obaviće pažljivi pregled vagine deteta i uzeti bris sekreta. Većina malih devojčica kod kojih je prisutno vaginalno lučenje nije seksualno zlostavljana. Vaš lekar je, me-dutim, dužan da prilikom utvrđivanja uzroka lučenja ispita i ovu mogućnost.

Alergije 1149. Alergija na mleko i specijalne formule. Alergija na mleko je mnogo reda nego što se misli.

Male bebe mogu da imaju želudačnih tegoba, ali uglavnom zbog nezrelosti njihovog organizma, a ne zbog alergije. Kod alergičnih beba javljaju se klasični simptomi alergije (vid. odeljke 1150-1154) i one često potiču iz porodica u kojima već ima alergičnih osoba. Za bebe iz tih porodica dojenje je idealno rešenje, ali ako se beba već hrani formulom, a ima nevolja s crevima, vi i lekar možete razmotriti mogućnost promene formule. Na osnovu problema koje ima vaša beba, lekar će vam verovatno pre-poručiti neku specijalizovanu formulu. Kad se simptomi povuku, detetu bi trebalo davati male količine mleka, da bi se ustanovilo da li zaista postoji alergija. Sa jednom ili dve godine, gotovo sve bebe bi trebalo da izbegavaju bilo kakve mlečne proizvode (vid. odeljak 547).

1150. Alergijska oboljenja nosa, uključujući polensku groznicu. Verovatno znate neke ljude koji imaju polensku groznicu. Kad vetar u proleće krene da vazduhom razvejava polen, kod njih se javlja kijanje, zapušen nos, svrab i curenje. To znači da im je nos alergičan ili preosetljiv na polen, koji ostalima ni najmanje ne smeta. Polenska groznica se kod nekih ispoljava u proleće, a kod nekih u leto, što zavisi od toga da li su alergični na polen nekog drveća ili polen trava. Ako vašem detetu svake go-dine u isto vreme nedeljama curi iz nosa i svrbi ga, treba da porazgovarate s lekarom. Prema izgledu unutrašnjosti nosa, tipu simptoma posle specifičnih izlaganja okruženju i vašoj porodičnoj istoriji, lekar može da utvrdi na šta je dete alergično. Sirupi i tablete, kao i nazalni sprejevi, efikasno eliminišu kijanje i zapušenost. Vaš lekar će vam prepisati ove lekove za dete. U najtežim slučajevima polenske groznice, može savetovati injekcije protiv alergije.

Ostale alergije nosa su možda manje dramatične, ali zato neprijatnije. Neki su alergični na perje u jastucima ili pseću dlaku, kućnu prašinu ili ko zna koje druge supstance. Takva alergija koja istom snagom traje tokom cele godine drži detetu stalno zapušen i šmrkav nos i ono iz meseca u mesec diše na usta. Hronična opstrukcija može učiniti alergično dete podložnijim infekciji sinusa. Ako vaše dete izrazito muče ovi problemi, lekar ili specijalista alergolog možda mogu da im otkriju uzrok.

Lečenje je različito i zavisi od uzroka. Ako je uzrok guščje perje, možete da promenite jastuk. Ako je pseća dlaka, moraćete verovatno da poklonite psa i uzmete nekog drugog kućnog ljubimca. Ako je nešto što je teško izbeći, kao što je kućna prašina, lekar će možda davati vašem detetu injekcije aler-gena tokom dužeg vremenskog perioda. Možda će vam savetovati ogoljavanje sobe - naročito one u kojoj dete spava - zarad manjeg izlaganja prašini i pregljevima, naročito ako se simptomi javljaju najčešće noću ili rano ujutru. Uklanjate tepihe i zavese za stalno i svakodnevno brišete sobu mokrom krpom. Takođe eliminišete sve što je od vune, kao i plišane igračke. Možete da kupite specijalne nav-lake za dušeke i jastuke koje ne skupljaju prašinu, dušeke i jastuke od penaste gume, ili da montirate u sobu ležaljku od platna u koju se ne stavlja jastuk.

Simptomi alergije se obično ne mogu u potpunosti eliminisati. Morate se zadovoljiti parcijalnim poboljšanjem.

420

Medicinski problemi

1151. Astma. Astma je odgovorna za ogroman broj izostanaka iz škole i čest boravak dece u bol-nici. Umesto da je osetljivi organ nos, kao u slučaju polenske groznice, ovde je reč o bronhijama. Kad nadražujuća supstanca dospe u ove male disajne puteve, oni otiču, luči se gusta sluz i sužavaju prolazi za vazduh. Disanje postaje otežano, naporno i glasno, naročito izdisanje. Kad se vazduh silom potisku-je kroz sužene prolaze, stvara se zviždeći zvuk poznat kao šištanje (otežano disanje). Javlja se kašalj, ponekad čak i bez šištanja (najčešće noću).

Kod dece s podložnim disajnim putevima, astmatični napadi obično predstavljaju izraženu reak-ciju na različite okolnosti i supstance, uključujući duvanski dim, nazebe i respiratorne infekcije, alergi-je, fizičku aktivnost, promene vremena, stres i razne namirnice. Kod neke dece postoji više inicijato-ra ovih napada, kod druge samo jedan. Vrlo je važno da vi kao roditelj pokušate da identifikujete šta inicira napade kod vašeg deteta. Ponekad je, međutim, to nemoguće.

Kad starije dete ima hroničnu astmu, to je verovatno posledica supstanci koje lebde u vazduhu, kao što su kućna prašina i pregljevi, životinjska perut, pseća dlaka ili plesni. Alergolozi ih nazivaju inhalantima. Hrana takođe može da ima svog udela, pogotovo kod vrlo male dece. Dete koje ima ne tako blagu hroničnu astmu obično se podvrgava raznim testovima, da bi se otkrila supstanca koja mu škodi. Ukoliko se bolest zanemaruje, česti napadi mogu da oštete pluća; medutim, astma se može vrlo dobro držati pod kontrolom pomoću lekova i izbegavanja poznatih inicijatora napada.

Lečenje astme zavisi od uzroka i razlikuje se od slučaja do slučaja. Namirnice na koje je dete oset-ljivo jednostavno se eliminišu iz njegove ishrane. Kad su uzrok inhalanti, lečenje je umnogome isto kao za celogodišnje alergije nosa. Astmatičnim epizodama mogu da prethode infekcije gornjeg respi-ratornog trakta. Kad napad počne, koriste se dodatni lekovi specifični za astmu, ili inhalatori.

Ako se kod vašeg deteta pojavi astma, mora ga pregledati lekar. Mada astma obično nije opasna, blagovremena dijagnoza i lečenje su od suštinskog značaja. Kod astme su nemoguća bilo kakva pred-viđanja. Za slučajeve koji počnu u ranom detinjstvu postoji veća verovatnoća da će za nekoliko godi-na nestati, nego što je to sa slučajevima koji počinju kasnije. Kod neke dece, bolest se povuče posle puberteta; kod druge se nastavi kroz adolescenciju i odraslo doba.

Lečenje pojedinačnih napada astme zavisi od njihove jačine i onoga za šta lekar zaključi da je od pomoći u tom slučaju. Najbolji lekovi su, uopšte uzev, oni koji se inhaliraju u vidu izmaglice (spreje-vi) i preporučuju se za prevenciju napada. Ostali se uzimaju oralno ili putem injekcija i služe za privre-meno olakšanje onda kad dete otežano diše. Pored toga, tu su i lekovi koji se udišu i koje deca obolela od astme svakodnevno uzimaju u svrhu prevencije od napada.

Nijedno dete ne bi trebalo da udiše duvanski dim, ali je naročito važno da mu ne budu izložena deca obolela od astme, jer dim iritira njihove osetljive bronhije.

Dete koje ima česte napade astme treba da bude na kontinuiranom preventivnom programu leče-nja. On se sastoji od inhaliranja leka koji sprečava zapaljenje sluzokože bronhija i, u nekim slučajevi-ma, inhaliranja još jednog leka koji sprečava spazam bronhija.

Tokom prve dve do tri godine života, dete može imati napade otežanog disanja, ali ne kao reakci-ju na alergen ili neki nadražaj, već samo onda kad ima nazeb. Mada je ova pojava najizraženija tokom prve tri godine života, može se zadržati kao faktor i kad dete bude starije. Nije lako biti roditelj malog deteta koje ima toliko muke s nazebima, ali cela stvar ima i svoju svetliju stranu. Otežano disanje za vreme nazeba, poznato kao bolest osetljivih disajnih puteva, obično je već na putu da nestane. U sva-kom slučaju, dete valja odvesti lekaru. Infekcije koje izazivaju nazeb uglavnom su virusne; tek u ma-njem broju slučajeva su posredi bakterijske infekcije koje zahtevaju lečenje. Ako se kuća greje, pove-ćavanje vlage u vazduhu može da bude od pomoći. Postoji specifičan virus (respiratorni sincicijalni virus, RSV) koji kod novorođenčadi proizvodi akutnu infekciju bronhija izazivajući pri tom otežano disanje (vid. odeljak 1125).

1152. Koprivnjača. Koprivnjača se, u najvećem broju slučajeva, smatra posledicom alergije, če-sto na lekove ili hranu. Najčešća vrsta koprivnjače izgleda kao ujed komarca s ispupčenom zacrve-nelom masnicom i belom flekom u njenom središtu, gde je otok istisnuo krv. Ona se pojavljuje i nesta-je, i svrbi, ponekad nepodnošljivo. Kod malobrojnih pojedinaca, koprivnjača je redovna pojava. Mnogi ljudi, međutim, imaju je samo jednom ili dvaput u životu. Ponekad se ustanovi da je izaziva osetljivost

421


na odredene namimice. Može da se javi i posle uzimanja nekih lekova, kao i u završnoj fazi nekih in-fekcija. U mnogim slučajevima, uzrok se ne može otkriti. Lekar obično može da ublaži napad kopriv-njače oralnim lekovima ili injekcijama.

U vrlo retkim slučajevima, koprivnjača je praćena otokom u ustima i grlu i otežanim disanjem (anafilaksa). Ukoliko se to desi, istog časa pozovite hitnu pomoć, jer se lečenje mora sprovesti bez odlaganja.

1153. Ekcem. Ekcem je hrapav crveni osip koji se javlja u flekama. Uvek je povezan s izrazito suvom kožom. Svrab i češanje izazivaju mnoge probleme vezane za ekcem. Kao i polenska groznica i astma, uzrok ekcema je alergija. Kod polenske groznice, nos je alergičan (osetljiv) na polen, recimo, topole; kod ekcema, koža može da bude alergična na neke od namimica iz ishrane. Kad ta namimica uđe u krvotok i stigne do kože, dolazi do zapaljenja. U dmgim slučajevima, koža može da bude aler-gična na neki materijal, poput vune, svile ili angore, koji dolazi u direktan dodir s kožom. Kod bebe koja ima rođake obolele od astme, polenske groznice, koprivnjače ili ekcema, postoji veća verovatno-ća da će i sama imati ekcem.

Čak i kad je ekcem prvenstveno posledica alergije na neku hranu, iritacija kože spolja može da igra sekundarnu ulogu. Neka beba ima ekcem samo kad joj je koža iritirana hladnim vremenom, neka dmga ga dobije po vmćini, jer joj znoj iritira kožu, a treća, pak, samo na onom delu kože koji je pokri-ven pelenama, zbog iritacije urinom. Ako beba ima ekcem samo tamo gde vuna dolazi u dodir s ko-žom, moguće je da je alergična direktno na vunu, a moguće je i da je alergična na neku hranu, a vuna samo deluje kao iritans.

Kod starije dece s porodičnom istorijom alergije i ekcema, emocionalni faktori često igraju važnu ulogu, s tim što emocionalni stres može povremeno da pogorša osip.

Da bi se stanje dijagnostikovalo i lečilo, potrebno je da dete pregleda lekar. Ekcem koji se najlakše opisuje je onaj koji se pojavljuje u vidu hrapave, crvene, zadebljane i ljuspaste kože. Kad je ekcem blag ili tek pocinje da se stvara, boja je obično svetlocrvena ili zagasito ružičasta, ali ako se stanje po-gorša, boja prelazi u tamnocrvenu i javlja se svrab, a dete češe i trlja zahvaćene delove. Od toga osta-ju ogrebotine koje onda cure. Kada se zasuše, formiraju se kraste. Kad ploče ekcema zarastu, čak i kad crvenilo prode, još uvek možete pod mkom da osetite hrapavu i zadebljanu kožu.

Kod malih beba, ekcem najčešće počinje na obrazima ili čelu, odakle se može proširiti na uši i vrat. Ljuspasta koža iz daljine izgleda kao da se na njoj osušila so, naročito na ušima. Kod bebe od oko godinu dana, ekcem može da počne bilo gde - na ramenima, predelu koji pokrivaju pelene, na mka-ma, na gmdima. Između jedne i tri godine, najtipičnija mesta su nabori kože na prevojima laktova i iza kolena.

Izražen ekcem može da bude bolest koja je pravo iskušenje za sve. Beba ludi od svraba. Roditelji lude pokušavajući da je spreče da se češe. Osip može da traje mesecima. Važno je da bebini nokti budu kratko podsečeni. Što se beba manje češe, manja je mogućnost pojave sekundarne infekcije izgreba-nih delova, od bakterija koje su uvek prisutne na koži. Bele pamučne rukavice bez prstiju su od pomoći tokom noći, pod uslovom da beba hoće da ih trpi, jer se ona jako mnogo češe dok spava.

1154. Lečenju ekcema može se pristupiti na više načina. Šta će lekar uraditi u pojedinim slu-čajevima, zavisi od mnogo faktora, među kojima su uzrast bebe, lokacija i karakter osipa, nove namir-nice koje su uvedene u ishranu pre pojave osipa i reakcije bebe na različite načine lečenja. Najvažnije što roditelj može da učini jeste da održava vlažnost bebine kože, pomoću najobičnije vlažne kreme (bez veštačkih boja i mirisa) koju će nanositi nekoliko puta na dan. Zamolite apotekara da vam prepo-mči neku. U mnogim slučajevima stanje se poboljša već upotrebom ovih vlažnih krema i losiona. Sa-pun koristite što ređe, budući da on izvlači ulje iz kože. Kad ga koristite, gledajte da to bude neki kojem je dodat agens koji vlaži kožu, ili upotrebljavajte neko sredstvo za čišćenje kože koje ne sadrži deterdžent. Pored toga, posle kupanja nemojte detetu trljati kožu peškirom, već blago utapkajte suviš-nu vodu.

U upomijim slučajevima, mora se ustanoviti na koju je namimicu ili namimice dete alergično. Povremeno se utvrdi da je uzrok kravlje mleko. Neke bebe mogu da se izleče samo odstranjivanjem

422

Medicinski problemi

kravljeg mleka iz ishrane i prebacivanjem na veštačko mleko od soje, pirinča, žitarica ili neke druge specijalne formule.

U slučaju izraženog ekcema kod starijih beba i dece, koja jedu raznovrsnu hranu, lekar pažljivo eksperimentiše, eliminišući iz ishrane jednu po jednu namirnicu. U ozbiljnim i upornim slučajevima, testiranje kože može se obaviti ubrizgavanjem uzoraka različitih namirnica. Oko injekcija hrane na koju je dete osetljivo razviće se koprivnjača.

Kad se čini da svoj udeo u svemu ima i neki spoljni iritans, i tome je potrebno pokloniti pažnju. Vuna često iritira kožu u toj meri da dovodi do stvaranja ekcema i obično se eliminiše iz odeće. Ako je ekcem samo na delu koji pokrivaju pelene, bilo bi dobro preduzeti sve mere opisane u odeljcima 347-351, o suzbijanju pelenskog osipa. Ako ekcem izbija po hladnom, zimskom vremenu, nadite neko zaklonjeno mesto za izlaske.

Ukoliko ste privremeno daleko od lekara, a kod vašeg malog deteta se razvije izražen ekcem koji svrbi, možete da utrljavate jednoprocentnu hidrokortizonsku kremu, dva puta u toku dana, i dajete oralno difenhidramin (Benadrvl®). Ako se nađete u istoj situaciji sa malo starijim detetom kojem, re-cimo, izbije jak ekcem pošto ste mu uveli jaje u ishranu, izostavite jaje dok ne dobijete medicinski savet. Može potrajati dve nedelje ili više dok se koža ne očisti. Pored jajeta, pšenica takođe spada u namirnice koje umeju da izazovu reakciju na koži.

Imajte na umu da kod tamnoputije dece izlečeni delovi mogu biti svetliji nego ostatak kože. Vre-menom će se ujednačiti, ali može da potraje nedeljama. U međuvremenu nema potrebe preduzimati bilo šta.

Greši, međutim, roditelj koji na svoju ruku počne da eliminiše namirnice iz ishrane deteta, ne sa-vetujući se s lekarom. Razlog je sledeći: ekcem varira iz nedelje u nedelju, čak i ako se ishrana nima-lo ne menja. Kad sami uvodite promene, prvo pomislite da je uzrok bila prva namirnica koju ste izo-stavili, pa zatim druga, a kad se ekcem potom pogorša, postanete sasvim zbunjeni. Opasnost se krije u tome da ishranu učinite toliko jednoličnom da dete prestane da unosi ili nedovoljno unosi neke hran-ljive sastojke. Ako ekcem ne muči bebu baš mnogo, nemojte pokušavati ni sa kakvim promenama u ishrani dok ne porazgovarate s lekarom.

Ono što valja upamtiti u vezi s ekcemom jeste da je to sklonost detetovog organizma. Nije to in-fekcija, kao impetigo, koje se možete u potpunosti rešiti. U većini slučajeva morate se zadovoljiti time da barem delimično suzbijete jačinu osipa. Većina ekcema koja se javlja nedugo posle rođenja tokom jedne ili dve naredne godine potpuno se povuče ili barem ublaži.

1155. Bihevioralni problemi i alergije. Poslednjih godina, za sve moguće bihevioralne probleme kod dece krive se „alergije" - na neke nepoznate supstance iz vazduha, aditive u hrani, veštačke pre-hrambene boje, i tako dalje. Ništa od toga nije naučno dokazano, a veliki deo je opovrgnut. Mnogi roditelji odvode svoju decu kod nekih predstavnika određenih vidova alternativne medicine, koji vrše vrlo skupe analize i prepisuju krajnje komplikovane načine ishrane i ostale terapije. Nijedan od rezul-tata za koje se tvrdi da su postignuti nije ispitan uobičajenim, prihvaćenim naučnim metodama. Ima izveštaja da su se deca doslovno razbolela posle nekih od tih terapija. Mislim da je najbolje da otvo-reno porazgovarate s lekarom ako smatrate da vaše dete ima problema s ponašanjem koji su posledi-ca alergije i kažete mu da želite da probate lečenje kod nekog od nemedicinskih iscelitelja.

Oboljenja kože 1156. Razlikovanje najčešćih osipa. Ovaj odeljak nismo uvrstili da bismo od vas napravili dijag-

nostičara. Ako vaše dete ima osip, potrebna vam je lekarska pomoć. Ista vrsta osipa se na toliko različitih načina ispoljava kod različitih pojedinaca da je ponekad čak i dermatologu teško da postavi dijagnozu. Oni manje stručni se vrlo lako zbune. Svrha ovog odeljka je da vam da nekoliko opštih na-goveštaja o najčešćim osipima kod dece, kako biste mogli mirno da sačekate dolazak lekara ili pat-ronažne sestre.

Sarlah. Dete je bolesno jedan dan pre nego što se pojavi osip. Obično ima glavobolju, povišenu temperaturu, povraća i boli ga grlo. Osip, u vidu crvenila koje se pod rukom oseća kao šmirgl-papir, počinje na toplim, vlažnim delovima tela - pod pazuhom, na preponama i na leđima (vid. Rečnik).

423


Milijarna groznica (osip od vrućine) može da se javi kod beba kad počnu vrućine. Počinje na ramenima i vratu i izgleda kao ploče sačinjene od mnoštva sitnih, zagasitoružičastih bubuljica, od ko-jih se neke pretvore u sićušne plikove (odeljak 357).

Pelenski osip se javlja na delovima koji se ovlažuju urinom. Ispoljava se u vidu ružičastih ili crve-nih bubuljičica raznih veličina ili ploča grube zacrvenele kože (odeljci 347-351).

1157. Ujedi insekata. Postoji mnogo različitih vrsta ujeda insekata, od velikih naduvenih otoka veličine petodinarke do sitnih uboda na kojima se vidi samo sićušna crvena krastica, bez ikakvog oto-ka. Međutim, većina ujeda ima dve zajedničke karakteristike: prisutni su majušna rupica ili čvorić u sredini, gde je žaoka ušla u kožu, i ujedi su najčešći na otkrivenim delovima kože.

Svaki ujed insekta koji svrbi (na primer, ujed komarca) ili peče može se delimično ublažiti nano-šenjem paste pripremljene od nekoliko kapi vode ukapanih u punu kafenu kašičicu sode bikarbone. Ako je posredi ujed pčele, uklonite pincetom žaoku, ako je vidljiva, i nanesite pastu. Za ujede osa ili stršljena, još je efikasnije kanuti kap sirćeta na mesto uboda.

1158. Krpelji mogu da prenose mnoštvo bolesti, kao što su tačkasta groznica Stenovitih planina i lajmska bolest, koje se ispoljavaju karakterističnim osipima. Ako živite u oblasti u kojoj ima krpe-lja, porazgovarajte s lekarom o tome koje biste mere predostrožnosti mogli da preduzmete u sezoni ujeda ovih insekata. Treba da uklonite krpelja fmom pincetom. Obuhvatite krpelja pincetom tik uz ko-žu i lagano ga izvucite napolje, zakrenuvši malo pincetu. Ako nemate pincetu, zaštitite prste papirnom maramicom i pažljivo operite ruke pošto uklonite krpelja.24

1159. Suga (skabijes). Ovo oboljenje, koje svrbi kao ludo, izazivaju pregljevi koji se ukopavaju u kožu. Izgleda kao skupine bubuljica koje na vrhu imaju krastice, s mnogo ogrebotina od silnog če-šanja. Šuga se obično pojavljuje na onim delovima tela koje često dodirujemo: nadlanicama, ručnim zglobovima, stidnoj oblasti i abdomenu (ali ne na leđima). Mada šuga nije opasna, veoma je zarazna i potrebno ju je odmah lečiti.

1160. Lišaj. Reč je o površinskoj gljivičnoj infekciji koja dovodi do stvaranja okruglih ploča iz-dignute i hrapave kože, s blago zacrvenelim ivicama i čistom sredinom, najčešće veličine dinara. Spoljna ivica je sačinjena od sitnih čvorića. Lišaj se ne pojavljuje odjednom već se vremenom lagano uvećava. Često se pojavi u vreme šišanja kose. Kod lišaja poglavine, vidljive su okrugle ploče ljus-paste kože na kojima je vlas izlomljena ili kratka. Oboljenje je umereno zarazno. Lečenje obično pod-razumeva nanošenje kreme na osip duže od mesec dana. Kad se na poglavini pojavi lišaj, lek koji će se uzimati oralno mora da prepiše lekar.

1161. Impetigo. Kod dece starije od šest meseci, sastoji se od krasta koje su delom smeđe, a delom žutomrke boje. Štaviše, u slučaju bilo kakvih krasta na licu treba posumnjati na impetigo. Infek-cija uglavnom počinje bubuljicom sa žućkastim ili beličastim plikom na vrhu, koja se najčešće nalazi na licu, ali taj plik se ubrzo raščeše i hvata se krasta. Na licu se zatim stvaraju i druge bubuljice, kao i na onim delovima tela na koje dete rukama prenese infekciju. Treba što pre da odvedete dete lekaru, zbog dijagnoze i lečenja. Impetigo obično nije ozbiljan medicinski problem, ali se lako širi ako se za-nemari, a i zarazan je. Kad se ne leči, ova infekcija streptokokama može da prouzrokuje akutno obo-ljenje bubrega.

1162. Osip od otrovnog bršljana javlja se u grupama sitnih plikova različitih veličina na sjajno crvenoj koži. Svrbi, a obično se pojavljuje na izloženim delovima tela, u proleće i leto. U blagim sluča-

24 U slučaju da nađete krpelja na koži deteta, ne pokušavajte ni sa kakvim „narodskim" lekovima, nego se odmah uputite najbližem lekaru. Ima raznih vrsta krpelja i ne prenose svi lajmsku bolest, ali, za svaki slučaj, ne pokušavajte ništa sami i odmah odvedite dete kod lekara (prim. prev.).

424

Medicinski problemi

jevima, treba koristiti jednoprocentnu hidrokortizonsku kremu i oralni difenhidramin. Ako je osip do-sta izražen, posavetujte se sa lekarom oko terapije.

1163. Vaši u kosi. Lakše je naći jaja nego vaši. Jaja su sićušna, biserno bela i jajastog oblika, i svako je čvrsto prilepljeno uz vlas u blizini korena. Na spoju kosmatog dela glave i zadnjeg dela vrata može biti crvenih bubuljica koje svrbe. Pogledajte i razdeljak, kao i deo iza ušiju deteta. Mnogi ljudi pogrešno veruju da se vaši pojavljuju samo u slučaju vrlo loše higijene, ali one se mogu pojaviti kod svakog deteta koje ide u školu ili obdanište. Mada su odvratne, u suštini nisu škodljive. Međutim, vrlo su zarazne i potrebno je lečenje.

1164. Bradavice. Uzročnik bradavica je potkožna virusna infekcija. Postoje različiti tipovi obič-nih bradavica koje se javljaju na dlanovima, tabanima, genitalijama i licu. Imaju tendenciju širenja i treba da ih pogleda lekar. Uz to, tu je poseban tip bradavica poznat kao zarazne bradavice (molluscum contagiosum). U početku su okrugle, glatke, voskaste, veličine glave čiode, bele ili ružičaste boje. Zatim se razmnožavaju, povećavaju i postaju udubljene u središtu. Kad ih ima mnogo, mogu se lečiti da bi se izbeglo njihovo širenje.

1165. Herpes je virus rasprostranjen po celom svetu. Postoje dva glavna tipa herpesa. Tip I se nalazi u ustima ili oko njih i obično se ne prenosi polnim putem. Za vreme inicijalne infekcije, obično kod male dece izaziva oboljenje praćeno visokom temperaturom, otečenim žlezdama i pojavom rani-ca u ustima - zbog čega se dete jadno oseća i vrlo teško podnosi bolest. Kod starije dece se katkad razviju recidivirajući grozničavi plikovi duž ivice usana, baš kao i kod odraslih. I one mogu biti pos-ledica virusa herpesa tipa I. Kod neke dece, ponovo se pojavljuju u periodima povećanog stresa, umora ili bolesti, dok se kod ostale više nikad ne pojave. Odrasla osoba ili dete sa herpesom tipa I ne treba da ljubi nikoga, sve dok se ranice u potpunosti ne povuku.

Virus herpesa tip II obično se pojavljuje na ili oko genitalija i gotovo se uvek prenosi polnim putem. Razvijaju se mali plikovi koji mogu prskati i formirati bolne čireve. Upravo ovaj genitalni her-pes jeste onaj koji je dobio veliki publicitet i koji toliko zabrinjava ljude. Kod novorođenčeta može da izazove infekciju mozga.

Pranje sapunom i vodom ubija virus herpesa. U nekim slučajevima je moguće specifično le-čenje. Ako roditelji i negovatelji boluju od bilo kog tipa herpesa, dovoljno je da brižljivo operu ruke sapunom i vodom pošto su dodirivali deo u kojem imaju ranice ili čireve i neće preneti virus detetu o kojem se staraju.

INFEKTIVNA OBOLJENJA

Male boginje, rubeola, rozeola, ovčije boginje 1166. Male boginje (morbile). Tokom prva tri ili četiri dana, nema nikakvog osipa. Bolest liči na

jak nazeb koji se pogoršava. Oči su crvene i suzne. Ako donji kapak povučete naniže, videćete da je izrazito crven. Dete muči suv i težak kašalj koji postaje sve češći. Temperatura se obično iz dana u dan sve više povećava. Osip najčešće izbija četvrtog dana, uz veoma visoku temperaturu, u vidu mnoštva ružičastih tačkica iza ušiju. One se postepeno šire licem i telom i postaju sve veće i tamnije. Tempe-ratura je i dalje visoka, kašalj se ne smiruje uprkos lekovima, a dete se oseća vrlo bolesno sve dok osip potpuno ne izbije, za šta je potrebno jedan ili dva dana. Posle toga, njegovo stanje se naglo poboljšava.

Na komplikacije možete da posumnjate ukoliko temperatura ne počne da pada, najduže dva dana posle izbijanja osipa, ili ako posle jednog ili dva dana ponovo skoči. Najčešće komplikacije su infek-cije uha, bronhitis i upala pluća. Sem prevencije, leka za male boginje trenutno nema. Komplikacije mogu da budu ozbiljne, ali, za razliku od samih malih boginja, mogu da se leče modernim lekovima.

425


Iako je vaše dete kompletno vakcinisano, nije nemoguće da oboli od ove bolesti, ali je vrlo malo verovatno. Ukoliko posumnjate na to, obratite se lekaru (ako dete kašlje, ima temperaturu i pojavi se osip).

Prvi simptomi malih boginja ispoljavaju se devet do šesnaest dana posle izlaganja virusu. Bolest je zarazna od samog početka pa sve do pojave simptoma nazeba. Vrlo je neobično da neko dva puta oboli od malih boginja.

Ova bolest se može sprečiti vakcinacijom u uzrastu od dvanaest meseci, a dete treba revakcinisati u petoj godini. Ali, ako dete koje nije vakcinisano bude izloženo bolesti, ona se ipak može sprečiti ili ublažiti vakcinacijom u roku od tri dana ili gamaglobulinom u roku od šest dana. Dva do tri meseca kasnije, efekat gamaglobulina se gubi i vrlo je važno da dete bude vakcinisano protiv malih boginja.

1167. Rubeola („nemačke boginje"). Osip od rubeole umnogome liči na osip od malih boginja, ali su te dve bolesti sasvim različite. Kod rubeole nema simptoma nazeba (šmrkanja ili kašlja), ali može da bude prisutna lakša upala grla. Temperatura obično nije visoka (ispod 38 stepeni) i dete jedva da se oseća lošije nego inače. Osip se sastoji od pljosnatih ružičastih tačaka, koje obično pokriju telo već prvog dana. Drugog dana izblede i sastave se, tako da telo izgleda pocrvenelo, a ne tačkasto. Naj-karakterističniji znak su otečene, bolno osetljive žlezde na stražnjem delu lobanje, iza ušiju i bočno na vratu. Ove žlezde mogu da oteknu pre osipa i taj otok može da potraje neko vreme pošto bolest prođe. U nekim slučajevima, osip je toliko slab da ostane neprimećen. Moguća je pojava artritisa, pogotovo kod starijih pacijenata.

Rubeola se obično ispoljava dvanaest do dvadeset jedan dan posle izlaganja bolesti. Dete obično ne mora da ostaje u krevetu. Dijagnozu treba da postavi lekar, jer je rubeolu lako pobrkati s malim bo-ginjama, šarlahom i određenim virusnim infekcijama. Specifičnog lečenja nema.

Nije dobro da žena dobije rubeolu tokom prvog tromesečja trudnoće, jer postoje izgledi da njena beba bude defektna usled te bolesti. Ako se desi da u tom periodu bude izložena bolesti, mora hitno da popriča s lekarom o novonastaloj situaciji.

Vakcinu protiv rubeole treba da prime sva deca stara dvanaest meseci, a revakcinacija se vrši u petoj godini.

1168. Rozeola. Pravi naziv ove bolesti je exanthema subitum, ali ju je lakše zvati rozeola, skraćeno od roseola infantum. Nije opšte poznata, ali je vrlo zarazna. Obično se javlja u uzrastu od jedne do tri godine, vrlo retko kasnije. Dete ima visoku temperaturu tri do četiri dana, bez ikakvih simptoma naze-ba, i obično ne izgleda veoma bolesno. (Poneka deca prvog dana imaju grčeve (konvulzije), zbog visoke temperature.) Temperatura se naglo normalizuje, da bi potom izbio pljosnati svetloružičast osip. Tada dete već više uopšte ne izgleda bolesno, mada je kenjkavo i mrzovoljno. Osip se povlači za jedan ili dva dana i nema potrebe brinuti zbog bilo kakvih komplikacija.

Rozeolu može biti teško dijagnostikovati pre izbijanja osipa. Do tada, međutim, teperatura spadne i dete se oseća dobro. Uzročnik rozeole je virus herpesa VI ili VII.

1169. Ovčije boginje (varičela). Prvi znak ovčijih boginja obično je nekoliko karakterističnih bubuljica na telu, licu i poglavini. Liče na obične bubuljičice, ali neke od njih na vrhu imaju sićušne žute vodene plikove (,,kao kap rose na latici ruže"). Osnova bubuljice i okolna koža su crvenkasti. Osetljivi plik puca u roku od nekoliko sati i suši se u krastu. To svrbi. Pri pokušaju da postavi dijag-nozu, lekar traži sveže plikove koji još nisu pukli i osušili se. Novi osip nastavlja da izbija tri do četiri dana.

Starije dete ili odrasla osoba mogu se osećati zaista loše i imati glavobolju ili temperaturu dan pre izbijanja osipa, ali kod malog deteta ti simptomi izostaju. Temperatura je na početku obično samo bla-go povišena, ali može da poraste tokom jednog ili dva naredna dana. Neka deca se nijednog trenutka ne osećaju loše, niti im temperatura pređe 37,7°C. Druga se osećaju veoma loše i imaju vrlo visoku temperaturu.

Postoje lekovi koji se ponekad koriste da bi se smanjilo trajanje ili jačina ovčijih boginja. Poraz-govarajte s lekarom da li je to preporučljivo u slučaju vašeg deteta. Ovčije boginje se mogu pobrkati

426

Medicinski problemi

s drugim bolestima, kao što je impetigo, zato svakako odvedite dete lekaru, pogotovo ako ima tem-peraturu i ne oseća se dobro.

Lekar može prepisati blag antihistaminik koji će ublažiti svrab. Acetaminofen mu može pomoći da se oseti bolje, pogotovo ako ima temperaturu. (Nemojte davati aspirin deci ili tinejdžerima boles-nim od ovčijih boginja; to povećava njihovu podložnost Rejevom sindromu.) Svrab se može ublažiti natapanjem blagim rastvorom kukuruznog skroba, sode bikarbone ili ovsenog brašna, po desetak mi-nuta, dva do tri puta na dan. Stavite punu šolju u malu kadicu, a 2 šolje u veliku kadu. Suv kukuruzni skrob treba staviti u posudu od 0,5-1 1 i zatim, uz stalno mešanje da se ne bi stvorile grudvice, naliti hladnom vodom i mešati dok se skrob potpuno ne rastvori. Ovaj rastvor treba dodati u vodu za kupa-nje.

Pokušajte da sprečite dete da se češe i tako skida kraste, jer to može da dovede do sekundarne bak-terijske infekcije ili stvaranja ožiljaka. Perite detetu ruke sapunom tri puta na dan i stavljajte mu uveče, pre spavanja, pamučne rukavice, da se ne bi češalo u snu.

Ovčije boginje se obično razviju izrneđu jedanaestog i devetnaestog dana po izlaganju bolesti. Uobičajeno pravilo je' da dete može da ide napolje i u školu šest dana posle izbijanja osipa. U blažim slučajevima, dete se može i ranije vratiti u školu, onda kad se osip zasuši i pretvori u kraste. Suve kra-ste nisu zarazne i ne treba ih uzimati kao razlog za držanje deteta u karantinu.

Vakcinacija protiv ovčijih boginja umanjuje jačinu bolesti ili je potpuno sprečava (odeljak 633). Komplikacije usled streptokoka mogu da budu ozbiljne, ali se mogu lečiti.

1170. Ostala infektivna oboljenja sa osipima. Ima i drugih virusa nazeba ili crevnih bolesti koji izazivaju osipe (poput adenovirusa, ECHO, Coxsackie virusa). Često su posredi bledi tačkasti osipi po trupu, koji se katkad šire na lice, ruke i noge. Za dva do tri dana sasvim izblede.

Veliki kašalj, zauške i difterija 1171. Veliki kašalj. Tokom prve nedelje, nema nikakvih specifičnih simptoma po kojima biste

mogli da posumnjate da je reč o velikom kašlju. Bolest liči na svaki drugi običan nazeb, sa malo šmr-kanja i malo suvog kašlja. Prva sumnja javlja se tokom druge nedelje. Tada počinjete da opažate da dete noću ima dugotrajne napade kašlja. Zakašlje se osam do deset puta u jednom dahu. Jedne noći, posle nekoliko ovakvih napada, zagrcne se i povrati. Ili se možda zaceni od kašlja, tako da ispušta hri-pave zvuke. Hripanje je zvuk sličan kukurikanju koji dete ispušta u nastojanju da povrati dah posle napada kašlja.25

Moguće je, mada izuzetno retko, da dete dobije veliki kašalj, iako je vakcinisano protiv njega. Ti slučajevi, medutim, obično nisu tako ozbiljni i ne dospevaju u fazu hripanja, a u nekima nema čak ni povraćanja. Dijagnoza se tada zasniva na karakteru kašlja u drugoj nedelji (kah, kah, kah, kah, kah, kah, kah, kah - zakašljavanje u brzom sledu, bez uzimanja daha između) i na činjenici da u bližoj okolini ima još slučajeva bolesti.

Ne bi trebalo da prebrzo zaključujete da vaše dete ima veliki kašalj, samo zato što je tokom prvih nekoliko dana nazeba počelo jako da kašlje. Štaviše, jak kašalj na početku nazeba ne slaže se s dijag-nozom velikog kašlja.

Veliki kašalj traje nedeljama. U proseku, to su četiri nedelje, a u ozbiljnijim slučajevima, dva do tri meseca. Lekar pomišlja na veliki kašalj kad god suv kašalj traje mesec dana, kod deteta mlađeg od jedne godine, ili kod starijeg deteta, ukoliko ima još slučajeva u istom kraju.

Ukoliko je u nedoumici, a važno je da postavi dijagnozu, laboratorijski testovi mogu da budu od pomoći.

Lekar će prepisati lečenje na osnovu uzrasta deteta i ozbiljnosti slučaja. Antibiotici su korisni uto-liko što sprečavaju širenje bolesti. Cesto se koriste lekovi za kašalj, ali njihovo dejstvo je slabo. Većini pacijenata je bolje ako danonoćno borave na hladnom vazduhu, ali, razume se, potrebno je da zaštitite dete od telesnog rashlađivanja. Deci se ponekad dozvoljava da se igraju napolju (u dvorištu ili na te-

U nekim našim krajevima veliki kašalj se i naziva „hripavac" ili „kukurikavac" (prim. prev.).

427


rasi), pod uslovom da nemaju temperaturu. Naravno, ne treba da se igraju s drugom decom sve dok ne prime kompletnu terapiju eritromicinom (antibiotik). Neka deca mnogo manje kašlju ako ostanu u kre-vetu i miruju. Ako je povraćanje problem, bolje je da dete dobija nekoliko manjih obroka u toku dana, nego tri obilna. Najsigurnije je da ga nahranite pošto se ispovraćalo, pošto verovatno neće odmah imati sledeći žestok napad kašlja.

Budući da veliki kašalj može biti ozbiljna bolest, pogotovo kod beba i male dece, važno je javiti se lekaru u slučaju i najmanje sumnje. Dva glavna razloga za to su: da potvrdi dijagnozu i da prepiše odgovarajuće lečenje. To je naročito važno za novorođenčad, koja se leče na specifičan način. To je bolest koju treba izbegavati kao kugu ako u kući imate bebu. Najveća opasnost u tom uzrastu su iscrp-ljenost i zapaljenje pluća. (O vakcinaciji protiv velikog kašlja, vid. odeljak 629.)

Simptomi velikog kašlja se ispoljavaju pet do četrnaest dana posle izlaganja bolesti.

1172. Zauške su pre svega virusno oboljenje pljuvačnih žlezda, a najčešće parotidnih žlezda koje leže u duplji neposredno ispod ušne školjke. Prvo žlezde ispune celu duplju; zatim to prouzrokuje otok cele te strane lica, potiskujući ušnu školjku naviše. Ako pređete prstima preko zadnjeg dela donje vili-ce, osetićete kako tvrd otok pokriva jedan njen deo.

Kad dete ima otok s jedne strane vrata, uvek se postavlja pitanje: da li su to zauške ili jedno od drugih, ređih oboljenja parotidne žlezde (koje se može ponavljati), ili, možda, obična otečena žlezda (jedna od limfhih žlezda koje se nalaze bočno na vratu). Obična limfna žlezda, koja ponekad otiče posle upale grla, nalazi se niže i nije tako ušuškana ispod ušne školjke. Nikakav tvrdi otok u tom slu-čaju ne prelazi donju vilicu.

Kad malo dete dobije zauške, otok ispod uha je obično prvo što vam upada u oči. Starije dete može se žaliti na bol oko uha ili u grlu, sa strane, posebno prilikom gutanja ili žvakanja, dan pre nego što se pojavi otok. Može se osećati loše. Često je u početku prisutna mala temperatura koja se drugog ili tre-ćeg dana povećava. Najčešće otok počinje na jednoj strani, ali se za jedan ili dva dana proširi i na dru-gu. Ponekad je za to potrebno sedam ili više dana, a u nekim slučajevima se otok nikad ne pojavi na drugoj strani.

Pored parotida, postoje i druge pljuvačne žlezde na koje se zauške ponekad šire. Podvilične (sub-maksilarne) žlezde nalaze se ispod donje vilice. Podjezične (sublingvalne) žlezde se nalaze neposred-no iza vrha brade. Povremeno se dešava da osoba dobije zauške, a da nema otoka nijedne od plju-vačnih žlezda.

Vrlo blag otok može da se povuče za tri ili četiri dana; prosečan otok traje sedam do deset dana. Kod muškaraca i dečaka koji su ušli u pubertet, zauške mogu da se prošire na testise. Obično zah-

vataju samo jedan testis. Međutim, čak i u slučaju zapaljenja oba testisa, obično ne rezultuju steril-nošću (nesposobnošću da se imaju deca). Dečaci u adolescenciji i muškarci treba da izbegavaju kon-takt s osobama obolelim od zauški. Jajnici kod žena takođe mogu biti zahvaćeni ovom bolešću, ali to vrlo retko ometa sposobnost začeća kasnije u životu.

Ponekad se kod osobe koja misli da je prebolela zauške pojavi otok parotidne žlezde. Većina lekara veruje da su jedan ili drugi napad bili prouzrokovani nekim drugim virusom, a ne zauškama, ili sićušnim kamenom koji blokira pljuvačni kanal. Generalno, osoba ne može dva puta bolovati od zauš-ki jer jedan napad ove bolesti obezbeduje doživotni imunitet, ali svakako može da dobije prave zauške ako je pogrešno smatrala da ih je već imala. Prema tome, moj savet je da se svi nevakcinisani muškarci i dečaci u pubertetu klone nepotrebnog kontakta s osobama obolelim od zauški, u kući ili van nje.

Sva deca treba da budu vakcinisana protiv zaušaka u uzrastu od dvanaest meseci i potom revakci-nisana u petoj godini. Ova vakcina se daje kombinovano s vakcinama protiv malih boginja i rubeole.

Ukoliko sumnjate na zauške, obratite se lekaru. Važno je da dijagnoza bude sa sigurnošću utvrđe-na. Ako se ispostavi da je posredi otok limfne žlezde, lečenje je potpuno drugačije.

Potrebno je da produ dve do tri nedelje od izlaganja bolesti da bi se ispoljili simptomi zauški.

1173. Difterija je teška bolest koja se u potpunosti može sprečiti. Ako vaše dete dobije tri vakcine dok je još mala beba, revakcine sa osamnaest meseci i između četvrte i šeste godine, a zatim svakih deset godina, praktično ne postoji mogućnost da se zarazi difterijom. Bolest počinje opštim osećanjem

428

Medicinski problemi

slabosti, upalom grla i povišenom temperaturom. Na krajnicima se pojavljuju prljavo-bele fleke koje mogu da se prošire na celo grlo. Ponekad bolest počinje u grkljanu, promuklošću i praskavim kašljem; disanje postaje ubrzano i otežano.

U svakom slučaju, ako dete ima upalu grla i temperaturu, ili bilo kakve krupozne simptome, od-mah ga odvedite lekara. Lečenje difterije se sprovodi odmah, specijalnim lekovima.

Bolest se ispoljava nedelju dana posle dodira s bolesnom osobom.

Dečja paraliza i tuberkuloza 1174. Dečja paraliza (poliomyelitis). Ovo virusno oboljenje gotovo je eliminisano svugde gde se

sistematski koristi vakcina protiv te bolesti. Svako dete, još kao sasvim malu bebu, treba zaštititi od tri tipa dečje paralize, Sabinovom oralnom vakcinom ili Salkovom vakcinom (vid. odeljak 630).

Poput tolikih drugih infekcija, i ova bolest počinje opštim osećanjem slabosti, povišenom tem-peraturom i glavoboljom. Mogu se javiti povraćanje, konstipacija ili blaga dijareja. U većini slučajeva, bolest se ne razvije do paralize, a od onih kojima se to ipak desi, najveći broj se potpuno oporavi. Ukoliko se posle akutne faze infekcije zadrži paraliza u bilo kom stepenu, od najvećeg je značaja da dete bude podvrgnuto redovnim i stručnim lekarskim kontrolama.

1175. Tuberkuloza. Tuberkuloza se razlikuje kod novorođenčadi, dece i odraslih. Mnogi o njoj misle kao o bolesti koja tipično pogađa odrasle osobe. Na plućima se pojavljuje fleka ili kaverna i pro-izvodi simptome kao što su umor, gubitak apetita, gubitak telesne težine, poviSena temperatura, kašalj i ispljuvak (sputum).

Tuberkuloza u detinjstvu obično poprima drugačije oblike. U prvim dvema godinama života, otpornost nije tako velika kao kasnije i postoje veće šanse da se bolest proširi na druge delove tela. Zato morate strogo izbegavati i najmanju mogućnost da beba dođe u dodir sa osobom za koju znate da boluje od tuberkuloze, sve dok lekar i rentgenski snimak ne garantuju da je ta osoba potpuno izlečena. To je i razlog da svaki član domaćinstva koji ima hroničan kašalj ode na lekarski pregled i podvrgne se tuberkulinskom testu. Bilo bi dobro da svaka nova kućna pomoćnica ili negovateljica koju uzimate prođe taj test, kao i svaka druga osoba koja postane član vašeg domaćinstva. Ukoliko su rezultati testa pozitivni, treba uraditi rentgenski snimak grudnog koša.

U kasnijem detinjstvu, tuberkuloza je češća i manja je verovatnoća da će izazvati ozbiljne prob-leme. To nije razlog da je olako shvatite ili reskirate. Tuberkulinski testovi pokazuju da u nekim veli-kim gradovima čak 10 odsto dece do svoje desete godine bude lakše inficirano tuberkulozom. Većina tih slučajeva je toliko blaga da niko i ne posumnja da je dete bolesno. Na rentgenskom snimku se even-tualno može videti mali ožiljak na plućnom krilu, ostao posle izlečenja infekcije, ili na limfnim žlez-dama koje se nalaze u hilusu pluća.

Ponekad je, međutim, dečji tip tuberkuloze dovoljno aktivan da prouzrokuje simptome kao što su povišena temperatura, loš apetit, razdražljivost, umor i možda kašalj. Količina ispljuvka je mala, a dete ga, naravno, proguta. Infekcija može zahvatiti i ostale delove tela, kao što su kosti, bubrezi, vratne žlezde ili sluzokoža koja obavija mozak, ali se ipak najčešće zadržava u plućima i limfnim žlezdama u korenu pluća.

U većini ovih aktivnih slučajeva, do izlečenja dolazi postepeno, u roku od jedne do dve godine, ako dete ima dobru negu, a ostaje samo ožiljak. Pravilno lečenje specijalnim lekovima ubrzava izle-čenje i sprečava ozbiljno širenje bolesti. Deca obolela od tuberkuloze obično nisu zarazna i najčešće nema potrebe da se odvajaju od svoje porodice zbog lečenja.

U adolescentnom periodu, deca postaju podložnija ozbiljnijem, adultnom tipu tuberkuloze. To treba imati na umu kad god je mlada osoba umorna, iscrpljena i gubi apetit ili telesnu težinu, bez obzi-ra na to da li kašlje ili ne.

1176. Tuberkulinski test. Nekoliko nedelja pošto bacil tuberkuloze dospe u organizam, osoba postaje „osetljiva" na njih, tako što aktivno proizvodi antitela. Posle toga, ako se u kožu ubrizga tuber-kulin (materija dobijena od mrtvih bacila tuberkuloze), stvara se ispupčena crvena tačka. Ovo se nazi-

429


va PPD kožni test. Crvenilo koje se pojavljuje na mestu uboda ne znači da je test pozitivan. Samo pri-sustvo ispupčenja određene veličine određuje test kao pozitivan. Većina roditelja nepotrebno brine zbog crvenila, samo da bi kasnije ustanovila da je test zapravo negativan, jer nema ispupčenja. Zdravstveni radnici treba da procene mesto testa i odrede značaj eventualne reakcije. Mada to mesto može da rea-guje tako što pocrveni, pozitivna dijagnoza se zasniva isključivo na razvoju ispupčenja odredene ve-ličine. Uopšte uzev, ako je osoba nekad bolovala od tuberkuloze, do kraja života će davati pozitivnu reakciju na tuberkulinski test, čak i ako se odavno izlečila od ove bolesti.

Tamo gde je tuberkuloza česta, tuberkulinski testovi su sastavni deo redovnih sistematskih pre-gleda dece u određenom uzrastu. Test se radi i ako se dete ne oseća dobro i ima hroničan kašalj, ili kad se tuberkuloza utvrdi kod nekog od članova domaćinstva.

Ako se kod vašeg deteta ikad pokaže pozitivan tuberkulinski test, što nije nemoguće kad uzmete u obzir procenat pozitivne dece, morate da sačuvate prisebnost. Nema potrebe da se plašite, jer je veli-ka većina slučajeva koji se otkriju sredinom detinjstva ili već izlečena ili će se, uz dobru negu, poste-peno izlečiti. S druge strane, u vašem je interesu da ne zanemarite nijednu meru predostrožnosti i vrlo je bitno da ostvarite dobru saradnju s lekarom.

Prvi korak je lekarski pregled. Rentgensko snimanje pluća je obavezno u svim slučajevima, da bi se videlo da li ima znakova aktivne infekcije, ili su posredi zarasli ožiljci. Ponekad lekar nalaže vršenje i drugih analiza.

Sva deca koja pokažu pozitivnu reakciju na tuberkulinski test, čak i ona kod koje nema dokaza o aktivnom oboljenju, treba najmanje devet meseci da dobijaju specifične lekove protiv tuberkuloze. Za to vreme, ako bolest nije aktivna, mogu da vode normalan, aktivan život. Lekar povremeno može traži-ti novo rentgensko snimanje. Moderna terapija lekovima je uglavnom vrlo efikasna i nema ozbiljnih sporednih dejstava.

Pored obolelog deteta, testu se moraju podvrgnuti svi članovi porodičnog domaćinstva, kao i svi drugi, odrasli i deca, s kojima ono redovno dolazi u dodir, da bi se utvrdilo, ako je ikako moguće, ko je kliconoša i ima li još inficiranih. U mnogim slučajevima, biva utvrđeno da su svi ostali članovi do-maćinstva potpuno zdravi i mora se pretpostaviti da se dete tuberkulozom zarazilo negde van kuće. U drugim, pak, otkrije se aktivna tuberkuloza kod odrasle osobe u domaćinstvu za koju niko, pa ni ona sama, nije ni sumnjao da je bolesna. Srećna je okolnost, kako za tu osobu tako i za ostale članove po-rodice, da se bolest otkrije u ranoj fazi i opasnost otkloni. Nijedna osoba s aktivnom tuberkulozom ne sme da boravi u kući u kojoj ima dece, već da pređe negde gde će uzimati lekove sve dok lekar ne kaže da više ne postoji mogućnost zaraze.

OSTALI ZDRAVSTVENI PROBLEMI

Problemi sa zglobovima 1177. Reumatska groznica je još jedan takozvani autoimunološki poremećaj. Posle infekcije

streptokokama (kao što je upala grla izazvana tim bakterijama), organizam stvara antitela, koja se bore protiv infekcije. Iz nekog razloga, dešava se da se ta antitela bore i protiv nekih unutrašnjih organa obolele osobe. Reumatska groznica, dakle, poprima više oblika. Može da pogodi zglobove, srce, kožu i ostale delove tela. U slučaju neblagovremenog i nepravilnog lečenja, napad ume da traje nedeljama ili mesecima. Štaviše, ova bolest st u toku detinjstva može vraćati svaki put kad dete opet oboli od streptokokne upale grla.

Ponekad reumatska groznica poprima izrazito akutan oblik, praćen visokom temperaturom. U drugim slučajevima, tinja nedeljama, a temperatura je samo blago povišena. Kad je posredi ozbiljan artritis, on prelazi s jednog zgloba na drugi, izazivajući otok, crvenilo i izrazitu bolnu osetljivost zahvaćenih delova. U drugim slučajevima, artritis može da bude blag - samo povremena probadanja u ovom ili onom zglobu. Ukoliko je srce ozbiljno pogođeno bolešću, dete je primetno klonulo, bledo i zadihano. U nekim slučajevima, biva ustanovljeno da je srce već oštećeno nekim ranijim napadom koji je bio toliko blag da tada nije ni uočen.

430

Medicinski problemi

Drugim rečima, reumatska groznica je krajnje promenljiva bolest. Razume se, ako se kod vašeg deteta pojave bilo kakvi ozbiljni simptomi, vi ćete ga odvesti kod lekara. Međutim, isto je tako važno da se lekarskom pregledu podvrgne i dete kod koga postoje nejasni simptomi, poput bledila, umora, malo povišene temperature, slabih bolova u zglobovima ili osip za koji nema objašnjenja.

Danas postoji više lekova koji efikasno leče streptokokne infekcije grla i ubrzavaju izlečenje reu-matičnog zapaljenja zglobova ili srca. Rezultat toga je umnogome smanjena verovatnoća oštećenja srčanih zalistaka tokom prvog napada bolesti. Što je još važnije, deca koja su imala jedan napad reu-matske groznice obično se mogu sačuvati od daljih napada i novog oštećenja srca. Sve dok ne odras-tu, moraju da budu pod lekarskom kontrolom i apsolutno redovno uzimaju antibiotike, oralno ili putem injekcija (da bi se sprečile nove infekcije streptokokama). Reumatska groznica se može sprečiti ako se s lečenjem streptokokne upale grla počne nedelju dana pošto je izbila.

1178. Bol u zgloboviraa i „bolovi rastenja". Nekada se smatralo da je sasvim prirodno što se deca koja rastu žale na bolove rastenja u rukama i nogama i niko se zbog toga nije zabrinjavao.

Deca između dve i pet godina umeju da se probude plačući, žaleći se na bol u butini, kolenu ili listu noge. Ovo se dešava samo uveče, ali može da potraje nedeljama. Neki veruju da je ovaj bol iza-zvan grčevima mišića ili probadanjima usled naglog rasta kostiju.

Uopšte uzev, ako se bol premešta s jednog mesta na drugo, ako nema otoka, crvenila, lokalne bol-ne osetljivosti ili hramanja, i ako je dete u svakom drugom pogledu sasvim zdravo, malo je verovatno da će se otkriti neki ozbiljan uzrok bolova rastenja. Ako se bol javlja stalno na istom mestu, u istom ekstremitetu, ili ako su prisutni i drugi simptomi, problem defmitivno treba izneti lekaru.

Ima mnogo drugih uzroka za bolove u rukama i nogama i zbog toga je u svakom slučaju potreb-no da lekar pregleda dete, izvrši analize i donese odluku.

Srčani problemi 1179. Šumovi na srcu. Šum na srcu je šišteći zvuk koji se stvara prolaskom krvi kroz srce. Mada

termin ,,šum na srcu" ima zastrašujući prizvuk za roditelje, važno je shvatiti da velika većina šumova na srcu ne znači ništa ozbiljno. Postoje tri vrste: funkcionalni (ili bezazleni), stečeni i urođeni.

Funkcionalni ili bezazleni šum je šum koji ne potiče od neke urodene deformacije ili reumatske groznice. Štaviše, srce je savršeno normalno. Ovi bezazleni šumovi su vrlo česti u ranom detinjstvu. Cesto nestanu kad dete zade u period adolescencije. Lekar vam za bezazleni šum kaže jednostavno zato da biste kasnije, drugim lekarima koji eventualno budu lečili dete, znali da kažete da je šum odu-vek bio tu.

Stečeni šum u detinjstvu je posledica reumatske groznice, koja izaziva zapaljenje zalistaka i može da ostavi ožiljke na njima.* Zbog toga zalisci ili propuštaju ili blokiraju pravilan protok krvi. Kad lekar na srcu čuje šum koji se ranije nije čuo, to može da znači da je u toku aktivna reumatska groznica. U tom slučaju, biće i drugih znakova infekcije, kao što su povišena temperatura, ubrzan puls i povišeni broj leukocita. Lekar će takvo dete lečiti lekovima sve dok se znaci zapaljenja ne povuku, čak i ako to potraje mesecima. Ako neko vreme nije bilo znakova aktivne infekcije, šum je možda posledica sta-rih ožiljaka, zaostalih od prethodnog napada bolesti.

Ranije se, ponekad, dete sa starim šumom godinama tretiralo kao poluinvalid i bilo mu je zabranji-vano da se aktivno igra ili bavi sportom, mada nije bilo znakova nikakve infekcije. Danas lekari dete-tu koje je u potpunosti prošlo aktivnu fazu zapaljenja dozvoljavaju da se postepeno vraća što normal-nijem životu, uključujući tu igru i sport koji mu nisu naporni, pod uslovom da zarasli ožiljci ne ometa-ju efikasan rad srca. Postoje dva razloga za to. Normalna aktivnost samo jača mišiće srca, pod uslovom da nisu pod upalom. Još važnije je da ta deca sačuvaju zdrav duh - da se ne dozvoli da sažaljevaju sama sebe, misleći kako su beznadežan slučaj i da se razlikuju od svih ostalih. Istovremeno, međutim, treba apsolutno redovno uzimati lekove, kako bi se sprečila ponovna infekcija streptokokama.

Sum prouzrokovan urođenim oboljenjem srca obično se otkriva pri rodenju ili nekoliko meseci kasnije (u ređim slučajevima nekoliko godina kasnije). Takav šum uglavnom nije posledica zapalje-nja. Umesto toga, srce je, pre svega, nepravilno formirano. Nije toliko važan šum sam po sebi, koliko da li deformacija ometa njegov efikasan rad. Ako ga ometa, dete može u nekim trenucima pomodreti

* Pored reumatske groznice i druge stečene bolesti mogu prouzrokovati šum na srcu (npr. virusna zapaljenja srca) (prim. red.).

431


ili otežano disati, ili znatno sporije rasti. Bebi ili detetu s urođenim šumom na srcu potreban je deta-ljan specijalistički pregled. Mnogi od ovih šumova se danas mogu izlečiti hirurškim putem.

Ako dete s urođenim šumom na srcu može da se bavi fizičkom aktivnošću, a da ne pomodri i da ne ostane neprirodno bez daha, kao i ako raste normalnom brzinom, za njegov emocionalni razvoj je važno da ga ne tretirate kao invalida već da mu dopustite da vodi normalan život. Doduše, ono mora da se čuva infekcija, naročito gripa (protiv gripa se može vakcinisati svake godine).

Deca s urođenom ili stečenom srčanom manom treba da dobijaju terapiju antibioticima pre svake zubarske intervencije i pre hirurškog zahvata na zubima, da bi se sprečilo da mikroorganizmi iz rane u ustima dospeju u srce.

Kile (hernije) i vodene kile (hidrokele) 1180. Kile. Kila ili hernija je ispupčenje organa ili tkiva kroz abnormalan otvor u mišićima ili koži

tela. O najčešćoj kili, pupčanoj, bilo je reči u odeljku 369. Sledeća po učestalosti je preponska kila (ingvinalna hernija). Postoji jedan mali kanal koji vodi

iz unutrašnjosti abdomena, duž prepona (žleba između abdomena i butine), u skrotum (ako je posredi dečak), a kroz njega prolaze krvni sudovi i nervi koji idu u testise. Taj kanal mora da prode kroz slo-jeve mišića koji sačinjavaju zid abdomena. Ako je ovaj otvor u mišićima veći od prosečnog, kad se dete napne ili zaplače, deo creva se može istisnuti kroz abdomen i dalje niz kanal. Ukoliko se crevo samo delimično spusti, srvoriće se ispupčenje na preponi. Ako se potpuno spusti u skrotum, skrotum se veoma uveća. Ingvinalna hernija se pojavljuje i kod devojčica, mada rede, u vidu ispupČenja na pre-poni.

Kod većine hernija, crevo se vraća nazad u abdomen kad beba ili dete mirno leže. Može se spuštati svaki put kad se dete uspravi, ili samo povremeno, kad se jako napne.

Povremeno dođe do uklještenja preponske kile. To znači da se crevo zaglavilo u kanalu i nag-nječilo krvne sudove, zaustavljajući dovod krvi. To je oblik crevne opstrukcije („zavezanih creva"), koji izaziva abdominalni bol i povraćanje i iziskuje hitnu operaciju.

Uklještenje preponske kile najčešće se dešava tokom prvih šest meseci života. Obično je posredi kila koja nije uočena ranije. Roditelj presvlači bebu koja uporno plače i prvi put opaža čvor na pre-poni. Nije dobro pokušavati prstima pritisnuti kilu unutra. Međutim, dok čekate da dođu lekar ili patronažna sestra, možete da izdignete bebine kukove na jastuče i stavite kesu s ledom (izmrvite led u čarapi i onda stavite čarapu u plastičnu kesu) preko dela u kojem se nalazi kila. Ovaj postupak može da pomogne da crevo sklizne natrag u abdomen. Ne treba da dojite bebu niti da je hranite bočicom, sve dok je ne pregleda lekar, pošto je bolje da joj želudac bude prazan ukoliko su potrebne anestezija i operacija.

Ukoliko sumnjate na kilu kod svog deteta treba, naravno, odmah to da kažete lekaru ili patronaž-noj sestri. Danas se preponske kile obično brzo koriguju hirurškim zahvatom. To nije nikakva ozbilj-na operacija i gotovo je uvek uspešna, a dete često već istog dana izlazi iz bolnice.

1181. Vodena kila (hidrokela) ili otok oko testisa. Hidrokelu obično mešaju s hernijom, zato što takođe izaziva otok u skrotumu. Svaki testis u skrotumu okružen je nežnom kesom koja sadrži neko-liko kapi tečnosti. To služi njegovoj zaštiti. Prilično često kod novorođenih beba može se naći višak tečnosti u toj kesi, zbog čega se čini da je testis nekoliko puta veći nego što je normalno. Ponekad se ovaj otok pojavi kasnije. Hidrokela uglavnom nije ništa oko čega bi se trebalo zabrinjavati. Količina tečnosti se u većini slučajeva s vremenom smanjuje i tada nema potrebe za intervencijom. Rede se de-šava da dečak ima hroničnu hidrokelu, koju treba operisati ako je neprijatno velika. Nemojte sami da postavljate dijagnozu. Pustite lekara da odredi da li je posredi hernija ili hidrokela.

Problemi s očima 1182. Razlozi za obraćanje očnom lekaru. Dete valja odvesti lekaru ako je razroko, u bilo kom

uzrastu; ako ima teškoća u školi; ako se žali na probadanje, pečenje ili zamor očiju; ako ima glavobo-lje; ako drži knjigu suviše blizu dok čita; ako naginje glavu na jednu stranu kad pažljivo gleda u nešto;

432

Medicinski problemi

ako ispitivanje vida prilikom redovnog sistematskog pregleda pokaže da nešto nije u redu. Medutim, samo zato što dete zadovoljavajuće pročita tablicu ne može se sa sigurnošću zaključiti da mu je vid u redu. Ako ima simptome naprezanja očiju, treba ga u svakom slučaju uputiti kod specijaliste.

1183. Kratkovidost (myopia) znači da dete jasno vidi predmete koji su mu blizu, ali da mu je sve u daljini zamućeno. Ovo je najčešći problem s vidom, koji detetu smeta u školi. Kratkovidost se naj-češće javlja između šeste i desete godine. Može da napreduje vrlo brzo, zato nemojte ignorisati znake koji na nju ukazuju (dete primiče knjigu očima, ne vidi šta piše na tabli u školi), samo zbog toga što je prilikom pregleda od pre nekoliko meseci ustanovljeno da je sve u redu.

1184. Zapaljenje oka (konjunktivitis) može da bude izazvano različitim virusima, bakterijama ili alergijama. Većina blagih slučajeva, kad je oko samo blago ružičasto a iscedak je oskudan i bistar, iza-zvana je običnim virusima nazeba i ide uz kijavicu. Treba da budete mnogo podozriviji u slučaju zapa-ljenja bez siptoma nazeba. Bilo bi dobro da u svakom slučaju stupite u kontakt s lekarom, pogotovo ukoliko se beonjača zacrveni, oko je bolno, a iscedak je žut i gust. Bakterijski konjunktivitis može se lečiti antibiotskim mastima ili kapima koje prepisuje lekar. U svim slučajevima konjunktivitisa, infek-cija je prilično zarazna. Širenje se može umnogome sprečiti čestim pranjem ruku, posle svakog kon-takta s inficiranim okom ili iscetkom.

1185. Čmičak. Čmičak je inficirani folikul trepavice. Utoliko je sličan bubuljici bilo gde na telu. Uzročnik je obična bakterija koja se slučajno utrlja u očni kapak. Cmičak obično sazri i prsne. Lekar može prepisati mast koja će ubrzati izlečenje i sprečiti širenje. Tegobe koje izaziva čmičak mogu se donekle ublažiti toplim oblogama, koje istovremeno ubrzavaju njegovo sazrevanje i pucanje. (Očni kapci su veoma osetljivi na temperaturu, stoga obloge pravite s toplom, a ne vrelom vodom.) Glavna nevolja sa čmičkom je to što jedan obično znači da će se pojaviti i drugi, jer se prilikom prskanja infek-cija širi i na ostale folikule trepavica. To je razlog što morate da nastojite da sprečite dete da trlja i prsti-ma dodiruje kapak kad je čmičak u fazi sazrevanja ili curenja.

Isto kao i u slučaju konjunktivitisa, odrasla osoba koja ima čmičak treba pažljivo da opere ruke pre nego što počne da se bavi bebom ili malim detetom, pogotovo ako je dodirivala čmičak, jer se mi-krobi lako prenose s jedne osobe na drugu.

1186. Šta nije dobro za deeje oči: gledanje televizije, sedenje blizu ekrana, dugotrajno čitanje, čitanje na slabom svetlu ili držanje knjige blizu očiju.

Neurološki problemi 1187. Iznenadni napadi i grčevi (konvulzije). Iznenadni napadi praćeni grčenjem izazvani su

abnormalnim električnim pražnjenjima u mozgu. Rezultat tih pražnjenja zavisiće od toga gde se ona unutar mozga dešavaju. Većina ljudi, kad pomisli na grčeve ove vrste, zamišlja opšti tip, pri kome je pogođen ceo mozak. U tom slučaju, osoba gubi svest i ima konvulzivne trzaje ruku i nogu. Medutim, ovi napadi mogu pogađati samo jedan mali deo mozga. U takvim slučajevima, osoba može ostati sves-na i doživljavati trzanje samo jednog dela tela ili može trenutno izgubiti koncentraciju i gledati u prazno.

Snažno grčenje je zastrašujući prizor, pogotovo ako je reč o detetu, ali većina napada sama po sebi nije opasna. Uglavnom traje vrlo kratko, bez obzira da li lekar interveniše ili ne.

Kod većina opštih konvulzija, dete gubi svest, prevrne očima, čvrsto stisne zube, a celo telo ili delovi tela tresu se grčevitim pokretima. Teško diše, a moguće je i da se pojavi malo pene na usnama. Ponekad će se umokriti ili ukakiti.

1188. Šta treba raditi u slučaju opštih konvulzija. Odmah telefonirajte lekaru. Ako ne možete da ga dobijete, ne brinite. Konvulzije obično prođu i dete zaspi dok se vi ne čujete s lekarom. U stvari, vrlo malo možete da učinite za dete koje se grči, sem da vodite računa da se ne povredi. Pokušajte da

433


ga stavite na pod ili neko drugo mesto, odakle ne može da padne i povredi se. Okrenite ga na bok, kako bi pljuvačka mogla da curi napolje. Pobrinite se da rukama i nogama, koje nekontrolisano pokreće, ne zakači nešto oštro. Gledajte na sat, da biste kasnije znali koliko je trajao napad. Pokušajte da ostanete pribrani i imajte na umu da se većina napada okončava u roku od nekoliko minuta (mada se oni čine kao sati) i bez ikakvih štetnih posledica. Ako napad potraje duže od pet minuta, pozovite hitnu pomoć ili lokalnu terensku službu, za slučaj da potraje više od deset minuta. Posle napada, obično dolazi pe-riod pospanosti, kad dete minimalno reaguje i dezorijentisano je. Kad je napad gotov i dete potpuno budno, ukoliko dobije temperaturu dajte mu acetaminofen, pripremite mu mlaku kupku ili ga trljajte vlažnim sunđerom.

1189. Napadi uz povišenu temperaturu. Najčešći uzrok konvulzija kod male dece jeste povišena temperatura. Ove febrilne konvulzije dešavaju se kod oko 4 odsto dece mlađe od pet godina. Obično se javljaju na početku bolesti koje su praćene povišenom temperaturom, kao što su nazeb, upala grla ili grip. (Mnogo je manja verovatnoća da će se pojaviti pošto temperatura već traje jedan ili dva dana.) Kad temeperatura naglo skoči, to kao da uzbudi nervni sistem. Neka deca ovog uzrasta drhte kad im raste temperatura, mada nemaju konvulzije. Neka čak i haluciniraju (mogu da vide male insekte, druge životinje ili jarke boje) i postanu privremeno dezorijentisana. Ukoliko razdražljivost dovede do abnor-malnog električnog pražnjenja u mozgu, usledi napad.

Prema tome, ako vaše malo dete ima grčeve kad mu skoči temperatura, to ne mora da znači da je posredi neka ozbiljna bolest, niti da će ono i kasnije u životu imati grčeve. Najverovatnije je reč o obič-nim febrilnim konvulzijama. Ukoliko se taj napad desi detetu mlađem od jedne godine, postoji oko 50 odsto šansi da će mu se desiti barem još jednom. Ukoliko se prva epizoda desi kad je dete starije od jedne godine, rizik od ponovne epizode opada na 25 odsto. Većina studija pokazuje da najveći broj dece koja su imala febrilne konvulzije to jednostavno preraste i nema nikakvih problematičnih posle-dica.

Naravno, svako dete koje dobije ovakav napad treba što pre da pregleda lekar, naročito ako je to prvi put, da biste se uverili da su to uistinu bile samo obične febrilne konvulzije, a ne neka druga bo-lest. U različitim uzrastima, konvulzije mogu imati i druge uzroke.

Neka utvrđena terapija u ovakvim slučajevima ne postoji, sem nastojanja da se detetu da lek pro-tiv temperature na samom početku potencijalno infektivnog oboljenja. Nažalost, roditelj je najčešće svestan da je dete bolesno tek kad ono već dobije visoku temperaturu i počne da se grči.

Ako dete uz gotovo svaku povišenu temperaturu ima i grčeve, lekar mu može prepisati antikon-vulziv, kako bi se sprečili dalji napadi.

1190. Epilepsija je naziv dat konvulzijama koje se ponavljaju kod starijeg deteta, u odsustvu po-višene temperature ili bilo kakvog drugog oboljenja. U najvećem broju slučajeva, niko ne zna stvarni uzrok. Dva najčešća oblika epilepsije su grand mal i petit mal. Kod opštih grand mal napada, osoba potpuno gubi svest i ima konvulzije. Kod parcijalnih, petit mal napada, konvulzija traje toliko kratko da osoba ne pada niti gubi kontrolu nad sobom, već jednostavno nekoliko sekundi biva potpuno ,,od-sutna" ili nepokretna.

Svaki slučaj epilepsije mora da ispita neurolog. Mada je oboljenje obično hronično, ima više leko-va koji pomažu u zaustavljanju ili redukovanju učestalosti napada.

Sindrom iznenadne smrti odojčadi (SIDS) 1191. Svaka hiljadita beba rođena u SAD umire od sindroma iznenadne smrti odojčadi (tzv.

smrti u kolevci). Dešava se ponekad da novorođenče između tri nedelje i sedam meseci (tri meseca je najčešći uzrast) bude nadeno mrtvo u krevetiću. Odgovarajućeg objašnjenja jednostavno nema, čak ni posle izvršene autopsije.

Roditelji su šokirani - iznenadna smrt je mnogo potresnija od one koja usledi posle teške i bez-nadežne bolesti. Obuzeti su krivicom, misleći kako je trebalo da posvete više pažnje nazebu, ako ga je beba imala, da je trebalo da primete nešto ili da češće ulaze u sobu i proveravaju bebu, iako nije bilo nikakvog razloga za to. Niko nije mogao da predvidi tragediju.

434

Medicinski problemi

Svu novorođenčad treba stavljati da spavaju na leđima, sem u slučaju da postoji neki medicinski razlog za drugačije postupanje. Jednostavna promena od spavanja na stomaku u spavanje na ledima smanjila je broj smrti od ovog sindroma u SAD za 50 odsto.

Mada se sindrom iznenadne smrti odojčadi ekstenzivno proučava, još uvek za njega nema zado-voljavajućeg naučnog objašnjenja. U ovom času ne znamo da li je uzrok samo jedan ili ih ima više. Ima nekih teorija o gušenju posteljinom, srčanim nepravilnostima, alergiji, padu nivoa šećera u krvi i iznenadnim izuzetno jakim infekcijama, ali ni za jednu teoriju ne postoje čvrsti dokazi. Često se iznose nove teorije o uzroku sindroma iznenadne smrti odojčadi. Proverite kod svog lekara.

Najvažnije je imati na umu da SIDS nije posledica nečega što su roditelji uradili ili nisu uradili. Koliko se zasad zna, nije ga moguće sprečiti, mada izgleda da se šanse da se on izbegne povećavaju ukoliko novorodenče spava na leđima (odeljak 150).

Potištenost roditelja obično traje mesecima, s usponima i padovima. Mogu imati problema s kon-centracijom i snom, pogoršan apetit i srčane ili želudačne simptome. Mogu osećati snažnu potrebu da odu negde ili se užasavati da ostanu sami. Ako imaju još dece, roditelji se mogu plašiti da ih ispuste iz vida, izbegavati da prihvate odgovornost za brigu o njima ili se nervozno ponašati prema deci. Neki roditelji hoće da razgovaraju; drugi potisnu svoja osećanja.

Ostala deca u porodici svakako će biti potresena, bez obzira da li pokazuju svoju tugu ili ne. Mala deca će se možda kačiti za roditelje ili biti nevaljala samo da bi privukla njihovu pažnju. Starija deca mogu delovati neverovatno nezainteresovana; međutim, iskustvo nam govori da zapravo samo poku-šavaju da se zaštite od siline tuge i krivice koju osećaju. Odraslima je teško da shvate zašto se dete oseća krivim, ali sva deca u nekim trenucima osećaju ozlojeđenost prema svojoj braći i sestrama, a nji-hovo primitivno nesvesno razmišljanje može im govoriti da su smrt donela upravo ta neprijateljska osećanja koja su gajila.

Ako roditelji izbegavaju da pričaju o preminuloj bebi, to njihovo ćutanje može samo da pojača krivicu koju osećaju njihova ostala deca. Prema tome, dobro je da roditelji razgovaraju o bebi i objasne im da je smrt izazvala jedna posebna bolest i da niko nije kriv za to. Eufemizmi poput „beba je otišla" ili „zaspala je i više se neće probuditi" samo još više zgušnjavaju veo tajnovitosti i bojazni. Izuzetno je dobro da roditelji pokušaju da na blag i nežan način odgovore na sva pitanja i komentafe ostale svoje dece, kako bi ona shvatila da je sasvim u redu da kažu šta osećaju u dubini duše.

Roditelji treba da potraže pomoć psihologa, psihijatra ili sveštenika, kako bi mogli bolje da izraze i shvate osećanja koja ih obuzimaju.

Hormonski poremećaji 1192. Nekoliko hormonskih oboljenja i malobrojni hormonski iekovi imaju određeno dej-

stvo na Ijudska bića. Na primer, kad štitna žlezda ne luči dovoljno hormona, detetov fizički rast i mentalni razvoj biće usporeni. Ono će biti tromo, imaće suvu kožu, oštru kosu i dubok glas. Lice će mu izgledati naduveno. Nedovoljno lučenje štitne žlezde može da izaziva i gojaznost. Bazalni meta-bolizam deteta - stopa kojom njegov organizam sagoreva kalorije za vreme mirovanja - biće ispod normale. Odgovarajuća doza lekova za štitnu žlezdu dovešće do izrazitog poboljšanja.

Neki koji su čitali popularne članke o hormonskim žlezdama pretpostavljaju da svaka niska osoba, svako ko sporo uči, svaka nervozna devojka ili svaki debeo mladić sa malim genitalijama, prosto imaju hormonski problem koji može da se izleči odgovarajućom tabletom ili injekcijom. Ovu pretpostavku, međutim, ne potkrepljuju trenutna naučna saznanja. Potrebno je više od jednog simptoma da bismo mogli da govorimo o hormonskom oboljenju. Malo je verovatno da, na primer, dete čija je visina u okviru normale ima hormonski problem.

U mnogim slučajevima kada je dečak bucmast, u godinama pre puberteta, njegov penis izgleda manji nego što zaista jeste, jer su njegove butine debele i velike u poređenju s njim, a sloj masnoće u osnovi penisa može skrivati tri četvrtine njegove dužine. Većina tih dečaka se u pubertetu sasvim nor-malno polno razvije, a mnogi od njih u tom periodu izgube i suvišnu težinu.

Svakako da kompetentan lekar treba da pregleda svako dete koje ne raste uobičajenom brzinom ili na uobičajeni način, koje se čini turobno ili nervozno, ili na bilo koji drugi način istupa iz uobiča-jenih okvira. Ako lekar ustanovi da je stas deteta posledica njegove urođene konstitucije ili da je nje-

435


govo mentalno stanje posledica stvarnih problema u njegovom svakodnevnom životu, to znači da je detetu potrebna pomoć u prilagođavanju životu, a ne dalja potraga za čarobnim lekom.

Rajov sindrom 1193. Ovo ne tako često ali zato ozbiljno oboljenje može da prouzrokuje permanentno ošte-

ćenje mozga i drugih organa. Može da ima i fatalan ishod. Njegov uzrok nije u potpunosti razjašnjen, ali se obično pojavljuje za vreme nekog virusnog oboljenja. Za sada se zna da kod dece i adolescena-ta koji dobijaju aspirine u toku virusnog oboljenja, naročito gripa ili ovčijih boginja, postoji mnogo veća verovatnoća da dobiju Rajov sindrom, nego kod onih koji dobijaju acetaminofen ili neki drugi neaspirinski preparat.

Sindrom stečene imunodeficijencije (sida, AIDS) 1194. Sida („sindrom stečene imunodeficijencije") je prouzrokovana virusom humane imunode-

ficijencije (HIV). Kad HIV dospe u krvotok, umanjuje sposobnost organizma da se bori protiv drugih infekcija. Tako osoba obolela od side može da umre od infekcije kojoj bi, u normalnim okolnostima, lako odolela zahvaljujući zaštitnim mehanizmima organizma. Procenjuje se da je oko 20 miliona ljudi u svetu trenutno zaraženo sidom.

HIV se najčešće prenosi razmenom telesnih tečnosti, kao što su sperma i vaginalne izlučevine, koji dospevaju u krv prilikom snošaja. Prenosi se i direktnim kontaktom krvi s inficiranom krvlju, što je slučaj kod narkomana koji koriste tuđe igle. Prenošenje HlV-a je procentualno prisutnije kod ho-moseksualnih muškaraca koji praktikuju analni snošaj, zato što sluzokoža rektuma biva lakše povre-dena nego sluzokoža vagine. HIV putem snošaja mogu da prenose svi inficirani muškarci i žene, čak i ako kod njih nisu ispoljeni simptomi bolesti. HIV se može preneti i transfuzijom krvi, ukoliko krv nije testirana.

Deca bolesna od side najčešće su bolest dobila od majke, koja im je prenela virus u toku trudnoće ili porođaja. Određeni procenat žena zaraženih HlV-om ne prenese virus na svoju decu. Lekovi koji se uzimaju za vreme trudnoće mogu umnogome da umanje izglede da će i beba imati virus. Uz pravilno lečenje, bebe zaražene HlV-om uspevaju sve duže da prežive. Trenutno je prisutan snažan optimizam u pogledu toga da će upotreba kombinovanih lekova protiv side uspeti da pretvori ovu bolest u obo-ljenje koje se može kontrolisati i s kojim se može dugo živeti.

HIV se ne prenosi telesnim dodirom, poljupcima, životom u istoj kući, sedenjem u istoj učionici, plivanjem u istom bazenu, konzumiranjem hrane ili pića iz istog posuđa ili korišćenjem istog toaleta s nekim ko boluje od side. Mada je sida izuzetno smrtonosna bolest, raširena po celom svetu, ona nije visoko zarazna.

1195. Kako da razgovarate o sidi s decom i tinejdžerima. Pominjući ovu bolest u svakodnev-nom razgovoru, pružate svojoj deci mogućnost da postavljaju pitanja i dobiju vaš odgovor i podršku. Vaše dete će najverovatnije čuti o sidi na televiziji, u filmovima ili u školi. Roditelji treba bez zazora da pričaju s decom o sidi, na način koji je u skladu s njihovim uzrastom.

Mislim da se od HlV-a može najbolje zaštititi na dva načina, a to su edukacija o tehnikama bez-bednog seksa i uverenje da su duhovni aspekti telesne ljubavi, uključujući želju mnogih adolescenata, vaspitavanih s visokim idealima, da odlože stupanje u polne odnose sve dok ne razviju osećanje dubo-ke međusobne privrženosti, važni i dostojni poštovanja koliko i oni čisto fizički. U odeljku 664 objas-nio sam zašto verujem da pozitivni aspekti seksa i ljubavi, uključujući i duhovnu stranu, treba da budu na prvom mestu. To je zato da bi se, ako je moguće, sprečio nemaran stav koji dopušta stupanje u polne odnose posle kratkog poznanstva. Glavni razlog za ranu edukaciju je to što su deca u pretpubertetskom uzrastu mnogo spremnija da saslušaju svoje roditelje. Ako se deca ili tinejdžeri uplaše od side, mora-ju da saznaju na koje se sve načine bolest ne prenosi i moraju da znaju kako da učine svoje seksualne kontakte „bezbednim".

Deca treba da shvate da najveći rizik od infekcije HlV-om dolazi od nezaštićenog seksa s više različitih partnera. Što je veći broj seksualnih partnera, veće su šanse da neko od njih ima sidu ili je nosilac HlV-a kod kojeg se još nisu razvili simptomi bolesti. Idealno bi bilo da mladi pre stupanja u

436

Medicinski problemi

nov polni odnos znaju sadašnje zdravstveno stanje svojih ranijih partnera. Najsigurnije je, razume se, odložiti odnose do stupanja u brak ili dok partneri nisu sasvim sigurni da ih veže duboka i iskrena lju-bav.

Takođe, treba da znaju da kondomi - od lateksa, a ne od jagnjeće kože - pružaju veliku, mada ne potpunu zaštitu za vreme snošaja, za razliku od dijafragme i pilule. Deca i tinejdžeri, takode, treba da razumeju kojim se rizicima izlažu narkomani kad medusobno dele pribor. Činjenica je da deca i tinej-džeri o vezi intravenske upotrebe droga i analnog snošaja sa sidom danas mogu mnogo da čuju na te-leviziji i u medijima. To čini otvorenu komunikaciju i razmenu informacija s roditeljima još važnijom.

Skolioza 1196. Reč je o iskrivljenju kičme koja se obično pojavljuje između desete i petnaeste godine.

Problem je više vezan za rast nego za držanje tela. Škole u mnogim državama vrše preglede kojima se skolioza otkriva na vreme. Oko 4 odsto dece iz ove starosne grupe ima primetno iskrivljenje kičme. Dva puta je češće kod devojčica nego kod dečaka i često se prenosi porodično. Uzrok je nepoznat. Svako iskrivljenje zahteva lekarski pregled. Mnogi slučajevi se mogu jednostavno pratiti i nikad ne iziskuju intervenciju.

Lečenje skolioze - nošenje korseta i operacija - je složeno, skupo i kontroverzno. Ukoliko vašem detetu preporuče lečenje, bilo bi dobro da se raspitate koja su najnovija dostignuća u ovoj oblasti.

437

deca u uzrastu od tri do Šest godina

Documents