Дарко ТАНАСКОВИЋНЕООСМАНИЗАМ

Библиотека Појединачна издања

УредникСлободан Гавриловић

Главни и одговорни уредникСлободан Гавриловић

Дарко Танасковић

Неоосманизам

Copyright © ЈП Службени гласник, 2010

5

КА ИЗАЗОВИМА ТРЕЋЕГ МИЛЕНИЈУМА

Савременици никад не могу бити у пуној мери свесни ис-торијског значаја времена у коме живе. И боље је што је тако! Поготово ако им је суђено да живе у прекретним периодима, у раздобљима великих промена и смењивања читавих епоха. Јер, човек се са знаковима епохалног мењања суочава свакодневно, у ходу, и животно их превазилази, а душевно прихвата, постепено се навикавајући на прилике и односе који би му се још сасвим недавно чинили незамисливи. Тек једног далеког дана, у будућ-ности, неки још нерођени историчари оцениће време кроз које је прошао и које је донекле и стварао као преломно у прошлости човечанства. Па ипак, савременицима је могуће, штавише њихо-ва је људска дужност да покушају на време, па и унапред, разу-мети природу догађаја и смисао процеса, да проникну у смерове токова који их носе, а којима су кадри само крајње ограничено управљати, да спознају дух времена и схвате свет у превирању који их окружује и не оставља на миру. Човек или народ који се помири с ограниченошћу властитих сазнајних и делатних моћи, а та ограниченост је, иначе, сасвим стварна, и пасивно се пре-пусти да га струја носи, доживеће да њиме управљају други, они који су се потрудили да до највеће могуће мере размакну међе те ограничености и остваре утицај на токове догађаја и промена. Уважавањем духа времена и променљивог односа снага у свету, уз јасноћу идеја и циљева којима се тежи, могуће је ући у такав дијалог с епохом да се у мањој или већој мери заштите превас-ходни и трајни властити интереси и од објекта историје бар до-некле постане један од њених субјеката, уз уважавање основа-них разлога свих осталих учесника у тој великој, непрестаној игри. Важно је при томе ослушкивати вишеструко оверену по-уку искуства, а никако некакве опсесивне загледаности уназад,

НЕООСМАНИЗАМ

6

да је, како рече Иво Андрић, „прошлост оно што не пролази“. Савременост ће најпогрешније тумачити, а и будућност пред-виђати, они који поверују да историја почиње од њих. Скора-шњи пророци краја историје већ су уверљиво демантовани, а самим тим и све могуће илузије о неком њеном новом почетку. Суштински је битно умети у дисконтинуитетима препознавати континуитете, а у континуитетима дисконтинуитете.

Крај другог и почетак трећег миленијума приказују свет у бурним и убрзаним менама. После окончања „хладног рата“, пада Берлинског зида и распадања социјалистичких федера-ција, осмелио се планетарни тријумфализам искључиво про-фитно оријентисаног (нео)либералног концепта глобализације, с пројекцијом униполарности односа снага и утицаја на међуна-родном плану. Убрзо, међутим, постаје јасно да се логика свет-ског поретка, као и увек у прошлости, опире свођењу на само једну истину и само једну силу. Кроз потресе и поремећаје, од политичких, преко енергетских, еколошких, демографских и финансијских, човечанство упловљава у свеопшту друштве-ну и моралну кризу огромних размера. Из те кризне динамике почиње се рађати и све видљивије уобличавати мултиполарни свет с новим тежиштима привредне и политичке моћи и на-говештајима нове конфигурације ривалстава и савезништава у међународним односима, како на глобалном плану тако и у ширим и ужим регионалним размерима. Губећи постепено свој изворни смисао и циљ, Група „Г 8“ постаје „Г 15“, па „Г 20“... Ни о чему битном се више не може одлучивати без Русије, Кине, али и Бразила, Индије... Као апсолутизовано и идеологизова-но објашњење механике међународних односа у наступајућем столећу, Хантингтонова теза о „судару цивилизација“, корисно подсетивши на помало заборављени цивилизацијски аспект ус-тројства нашег универзума, не успева да положи испит у свету неупоредиво сложенијем од мапе онтологизованих цивилиза-цијских конструката. Показује се да је у одређенијим формама појавно изражен, заправо, само хришћанско-исламски цивили-зацијски међуоднос, средишња и права тема Судара цивилиза-ција.

7

Претерана је и неоснована била представа која се, као за-мена за „хладни рат“, настојала наметнути у неким срединама, а према којој је место пораженог комунизма, као непријатељ број један слободног света, заузео радикални и експанзивни ис-лам. Неоспорно је, међутим, да је сложени сплет односа између (пост)хришћанског Запада и ислама, који се на различите на-чине и у разноликим, претежно конфликтним видовима мани-фестује широм света, један од изазова трећег миленијума, па му у свим разматрањима садашњости и будућности човечанства ваља посветити одговарајућу пажњу. Од проблема који стварају неинтегрисане заједнице муслиманских усељеника у западним земљама, преко хроничног арапско-израелског сукоба, отворе-них ратишта у појединим неуралгичним деловима исламског света, иранског опирања подвргавању међународној контроли свог нуклеарног програма , па до деловања исламистичког теро-ризма, многобројни су, неретко и тешко препознатљиви, обли-ци сучељавања ислама с неисламом. На страницама које следе покушаће се представити и размотрити неоосманизам као јед-на посебно слојевита, глобално и регионално живо актуална, а дугорочно релевантна идеолошка и практичнополитичка ва-ријанта тог цивилизацијског сучељавања. Потреба је и жеља да оно, у најопштијем интересу, постане истински дијалошко.

НЕООСМАНИЗАМ

8

ПОЈМОВНО ОДРЕЂЕЊЕ И ГЛАВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ НЕООСМАНИЗМА

Иако се у разматрању питања везаних за укупну савремену државно-националну оријентацију, а нарочито за спољну поли-тику Републике Турске, појам неоосманизам све чешће користи, не постоји његова прецизна и једнозначна дефиниција. Садр-жина појма је, међутим, углавном јасна. Под неоосманизмом се махом подразумева комплексна макроидеолошка платформа према којој данашња Турска, као његова легитимна цивилиза-цијска наследница, треба да реафирмише целокупно духовно, културно и политичко наслеђе Османског царства како би у прерасподели светске моћи и утицаја, која је у току, обезбедила и делотворно играла улогу једног од глобално значајних међу-народних чинилаца. На Османско царство се у том контексту гледа као на рану модерну империју, упоредиву с Хабзбуршком монархијом или предреволуционарном Француском и Русијом (в. интервју немачког турколога Кристофа Нојмана „Ако је Тур-ска мајка, ко је онда отац?“ у сарајевском недељнику Дани, 639, 11. 9. 2009). Неоосманизам, из разумљивих разлога, понајвише привлачи пажњу као спољнополитичка доктрина коју садашња турска влада систематски и доследно, а по многима и наметљи-во, спроводи. Ради адекватног разумевања и тумачења неоосма-низма, важно је увек имати на уму да је неоосманистичка спољ-на политика можда само највидљивији хоризонт реализовања комплексне матрице која је истовремено духовна, идеолошка, културна, привредна и политичка. Неоосманизам је стање духа, сидриште особеног менталитета, самосвојан систем вреднос-ти и с њим усклађени поглед на себе и на свет. Он је упориште идентитета, ослонац амбиција и расадник илузија, лука освајач-ког испловљавања и прибежиште разочараног самозаваравања.

9

С обзиром на тежишно тематско усмерење нашег разматрања овог сложеног феномена, може се основано констатовати да је неоосманизам, без обзира на све појавне (и привидне) облике и реторичка меандрирања турске спољне политике током по-следњих неколико деценија, њена дубинска, све израженија кон-станта. Правилно схватање турске спољне политике претпоста-вља аналитичко уважавање ове темељне, предуго неуочаване, пренебрегаване или прикриване чињенице.

С обзиром на његову природу и циљеве, схватљиво је да су политички и идејни заговорници и протагонисти неоосманизма у Турској, а и они који су споља симпатисали и подржавали њи-хов пројекат, избегавали да га назову правим именом. Штавише, одрицали су и само постојање широке тенденције постепеног, капиларног обнављања система вредности утемељеног у осман-ском духовном и културном наслеђу, јер време за упућивање отвореног изазова званичном кемализму још није било дошло. Може се, заправо, рећи да је доследно реторичко инсистирање на неприкосновености и неоспоривости, готово сакросанкт-ности Ататурковог секуларног модела друштва и државе у који су се неоосманисти без изузетка заклињали, све до наших дана остало једно од делотворних заваравајућих тактичких средста-ва његовог подједнако доследног објективног подривања и ри-туалистичког свођења на пуку форму. Што је више Ататуркових портрета висило на задовима просторија у јавним установама и гледало с фасада државних палата, све је мање бивало изворног кемализма у свакодневном животу. Неоосманизму је кроз целу другу половину XX века био својствен изразито „кетмански“ карактер. Запамћен је, тако, илустративни неспоразум прили-ком Изетбеговићеве посете Анкари (1991) кад је аутор Исламске декларације, у којој критикује Ататурково световњаштво, упор-но одбијао да у складу с државним протоколом посети маузолеј творца модерне Турске. Домаћини су га на крају ипак убедили да такво испољавање личног исламизма на највишем нивоу не само да није прикладно већ и да би било контрапродуктивно, с обзиром на потребу да се за муслиманску ствар у БиХ при-добије и западни свет који и саму Турску подржава управо

НЕООСМАНИЗАМ

10

зато што је сматра једином стварно секуларном муслиманском државом. Изетбеговић је на крају невољно попустио. Августа 2008. године, ирански председник Махмуд Ахмадинеџад успео је да не посети Ататурков маузолеј, а разговори с њим премеш-тени су у Истанбул, некадашњу османску престоницу (што је и иначе у новије време све чешћа пракса турских власти). Од времена Изетбеговићеве посете много тога се променило. Иако му је, по властитим речима, „Хомеини (био) духовно ближи од Ататурка“ (интервју Данима, 13. 10. 2000), Изетбеговић, који се Тургуту Озалу, старином наводно од Јајца, похвалио да и сам има турске крви, почетком деведесетих још је морао да се укло-пи у мимикријски неоосманистички протокол, док се деценију и по касније председнику хомеинијевског Ирана омогућило да га избегне. Исламисти на власти у Анкари очигледно су стекли веће самопоуздање, тако да ни своје неоосманистичке идеје више толико не крију, а неки их, попут министра иностраних послова Ахмета Давутоглуа (р. 1959), чак и прилично неувијено јавно саопштавају. Термин неоосманизам (Yeni Osmanlılık), који су у турски политички речник увели критичари ове идеолошке оријентације, углавном с радикалне (интер)националистичке, комунистичке левице и заточници чистог кемализма, полако постаје стабилна одредница у структури савременог турског социолошког, политиколошког и културолошког појмовника. Од негирања постојања појаве стигло се до њеног прецизног именовања.

С неоосманизмом је неодвојиво повезан исламизам, као про-грам друштвеног и политичког деловања и понашања у складу с одредбама исламског верозакона. Иако однос између неоосма-низма и исламизма никако није једноставан и једнозначан, влада неподељено мишљење да су јачање неоосманистичких тенден-ција и постепени раст уплива ислама на укупни живот турског друштва у инхерентном узајамном прожимању. Уобичајено је говорити о (ре)исламизацији у Турској, која се може пратити од времена непосредно после Другог светског рата, а убрзано на-кон престанка „хладног рата“. Овај термин је употребљив, али уз претходну напомену да се не мисли да „прихватање ислама“, што

11

је његово основно значење јер преко 95% становништва Турске чине муслимани. Под (ре)исламизацијом се у контексту већин-ски муслиманске заједнице подразумева исламско освешћи-вање секуларизованих, верски недовољно свесних и ревносних грађана, с пратећим настојањем да се друштвеним и државним институцијама, као и читавом социјалном амбијенту врати ис-ламски карактер. Овако схваћена (ре)исламизација суштински је битна димензија савремених фундаменталистичких програма у исламском свету. Није без интереса подсетити на то да под-наслов Исламске декларације (1970) Алије Изетбеговића гласи баш „Један програм исламизације Муслимана и муслиманских народа“ (да је написана данас, стајало би, вероватно, „Бошњака“ уместо „Муслимана“), а и да сарајевски реису-л-улема Мустафа Церић повремено позива на „реисламизацију муслимана“.

Иако су постепена неоосманистичка ревизија кемализма и (ре)исламизација турског друштва објективно паралелни и уза-јамно повезани процеси, корелација међу њима у различитим развојним фазама различито се манифестује. Видови испоља-вања исламизма крећу се, зависно од спољнополитичке, унутра-шњополитичке и социјалнопсихолошке кунјунктуре, кроз чита-ву гаму варијаната, у распону од прагматичног релативизовања, својственог позном, зрелом османизму, до утопијских панисла-мистичких визија. Све док је кемализам био довољно снажан да се, понајвише посредством повремених отворених (1960, 1971, 1980) и закулисних (1997) војних интервенција одупире тихом исламизацијском плављењу, успеси неоосманизма били су уп-раво пропорционали умешности да се његове идеје и практични потези представљају и легитимишу као наводна одбрана кема-лизма прилагођена духу времена и измењеним околностима у друштву, уз све озбиљније реалне концесије исламу. Неподеље-но је, на пример, мишљење да је режим генерала, а касније и председника Републике, Кенана Еврена (р. 1917), посвећен бор-би против курдског сепаратизма и екстремне левице, у годинама након пуча из 1980, низом мера у корист ислама институционал-но утро пут којим ће наставити да се крећу происламистичке и исламистичке политичке групације и партије. Уопште, једна од

НЕООСМАНИЗАМ

12

карактеристичних одлика неоосманизма и његових носилаца у Турској, као и целокупне турске унутрашње и, нарочито, спољ-не политике, јесте изражени прагматизам и макијавелистичка вештина у комбиновању свих расположивих, неретко и логички противречних идеолошких, политичких и пропагандних адута ради остваривања дугорочно пројектованог крајњег циља. Од-лични тактичари, прави неоосманисти никад не губе из вида коначну мету, њиховим партнерима често невидљиву.

Несумњиви прагматизам турске спољне политике навео је неке Турској наклоњене аналитичаре на Западу да га прогласе и њеном суштином. То је, како изгледа, нова формула „одбране“ од све учесталијег пребацивања званичној Анкари да јој је, без обзира на реторику, понашање већма идеолошки, конкретно исламистички, а не принципијелно мотивисано. Тако, на при-мер, Николас Данфорт (N. Danforth, „Ideology and Pragmatism in Turkish Foreign Policy: From Atatürk to AKP“, Turkish Policy Quarterly, Fall 2008, стр. 83–95), пратећи у турској спољној по-литици линију прагматизма, која је евидентна, систематски настоји да је издигне до степена њеног одлучујућег начела, па би, према њему, Ататурк и Ердоган подједнако били, први на-ционалиста, а други исламиста, из превасходно прагматичних, а не идеолошких разлога. Овакво апсолутизовање прагматич-ког у односу на идеолошки моменат ограничава сазнајну ко-рисност разложног указивања на прагматизам као константу турске политике, а самим тим и неоосманизма. Важно је раз-умети да су турски политичари и државници већином били и остали наглашено рационални и прагматични у осмишљавању и вођењу политике којом су, на крају крајева, ипак тежили при-ближавању неком општем, државнонационалном, па и ширем идеолошком циљу. Ако се прагма подигне на пиједастал догме, онда би се хипотетички могла постулирати ситуација у којој би се Ататурк из неких прагматичних разлога могао понашати као исламиста, а Ердоган, пак, као секуларистички националиста! То су, наравно, апсурдне претпоставке, али је, с друге стране, Ататурк, вођен реалистичним прагматизмом, заузео сасвим одређен став према потиснутом исламу, прогласио га држав-

13

ном религијом и ставио га под контролу Директората за верска питања, док Ердогану ни на памет не пада да отворено удари на тврђаву кемализма, већ јој полако и потмуло разара темеље. Ближа је истини Данфортова констатација да је неоосманиста и исламиста Тургут Озал (1927–1993) „своју идеологију оденуо у рухо свевременог прагматизма“. Има аналитичара који наче-ло прагматизма истичу као стожерни стуб турске спољне по-литике, сматрајући га континуитетом османске традиције, чиме се неоосманизму жели прибавити неки вид трансисторијског легитимитета (в. нпр. L. A. Stone, „Turkish Foreign Policy: Four Pillars of Tradition“, Perceptions. Journal of International Aff airs, 6, 2, 2001, стр. 16–17). С друге стране, истраживачи наглашенијег секуларног опредељења оспоравају оправданост одређивања садашње турске спољне политике као неоосманистичке, запа-жајући да она више од „секуларног османског инстинкта одра-жава религиозни поглед на свет“ (S. Çagaptay, „Th e AKP’s Foreign Policy: Th e Misnomer of Neo-Ottomanism“, Changing Turkey in the Changing World, 15. 12. 2009).

Пажљивим посматрањем и анализом која понире испод разине помно дизајниране појавности, постојање исламистич-ког језгра неоосманистичке идеологије може се детектовати у конкретним потезима и у укупном понашању многих турских политичара и јавних личности. Илустрације ради, навешћемо један скорашњи пример, везан за избор турског политичара Мевлута Чавушоглуа (р. 1968) за председника Парламентарне скупштине Савета Европе (2010). У Стразбур је, на повратку из Лондона, спремно свратио да му честита министар Ахмет Даву-тоглу, искористивши прилику да истакне избор првог муслима-на на овако високу дужност у Европи као потврду чињенице да је, упркос полемикама о бурки и о минаретима, ислам дефини-тивно прихваћен као европска религија. Успут је с поносом ис-такао да се породице Чавушоглу и Давутоглу познају и пазе већ триста година, јер имају заједничко јуручко порекло. А Јуруци су потомци Огуза, номадског становништва Анадолије, који су сразмерно касно прихватили седелачки начин живота. Турско-исламска синтеза у Европи! Ништа ту није речено случајно. Већ

НЕООСМАНИЗАМ

14

у првим иступањима у јавности Мевлут Чавушоглу, иначе члан Ердоганове Партије правде и развоја, изјавио је да Турска ис-крено тежи интеграцији у ЕУ, да је у том правцу знатно нап-редовала, али и да је свесна дугог пута који јој још предстоји. Као један од првих значајних корака на том путу, Чавушоглу је истакао потребу доношења новог грађанског устава земље. У изјави за сарајевски Дневни аваз (28. 1. 2010), пак, овај „изузет-ни познавалац прилика у БиХ“ и коаутор резолуције која је о приликама у тој држави усвојена управо у дане његовог избора, оцењује да „стање у БиХ није добро“, да „Дејтонски споразум не функционира“, а „ако нешто не функционира, ако су ствари стално у блокади, онда нам треба радикално рјешење“. Решење би, по Чавушоглуу, била међународна конференција о БиХ, нека врста „Дејтона 2“, а као резултат би неизоставно требало до-нети „потпуно нови устав“. Шта је заједничко Чавушоглуовим изјавама о Турској и о БиХ? Мишљење да им треба променити уставе. Дакле, човек изабран, као делегат Турске, на дужност председника Парламентарне скупштине Савета Европе, хтео би да мења устав своје државе, а и једне друге државе коју, будући усрдни неоосманиста, по свој прилици такође осећа као своју. А зашто би хтео да мења? Из привидно различитих разлога, а у бити из истог, исламистичког. Нови „грађански“ устав Репу-блике Турске, како га замишља Чавушоглу, сасвим сигурно не би садржао заштитне одредбе против измене лаичког карактера државе и Армији би, стављајући је „под цивилну контролу“, оду-зео улогу чувара тековина Ататуркове револуције, док би нови устав БиХ гарантовао „функционално“, тј. унитарно устројство државе „на целој њеној територији“. То би практично значило доминацију Бошњака-муслимана над немуслиманима, дугороч-но дакле опет поен за ислам. Чавушоглуова дубинска идеолош-ка конзистентност заиста импонује.

Ако је исламизам идеологија неодвојива од неоосмани-зма, кемализам му је свакако главни противник и мета његовог друштвеног и политичког деловања. И поред тога што ова тврдња поседује готово аксиоматски карактер и непосредну логичност, неопрезно би било прихватити је као неку оштру опозицију без

15

нијанси. Јер, ни кемализам ни неоосманизам нису једноставни, већ за разлику, рецимо, од исламизма, национализма или кому-низма, сложени и слојевити, може се чак рећи и хибридни иде-олошки и вредносни комплекси. Мустафа Кемал-паша Ататурк (1881–1938), истински омиљен у народу и слављен као спасилац отаџбине после слома у Првом светском рату, одбацујући ос-манлијску прошлост и ослобађајући се дотрајалих институција Царства, засновао је Републику Турску (1923/24) као модерну, националну и секуларну (лаичку) државу, по узору на европске. Низом одлучних, добро смишљених, а доследно и брзо спро-ведних коренитих реформи у свим сферама друштвеног живо-та и државне структуре, извео је једини успешни световњачки преврат у исламском свету. Његов резултат је савремена Тур-ска у којој су учинци кемализма, упркос вишедеценијској тихој (ре)исламизацији и „неоосманизацији“, и даље јасно видљиви, друштвено и ментално стабилизовани и институционално от-порни. До знатне мере су, вероватно, и иреверзибилни, тако да је тешко замислити да Турска икада постане слична Саудијској Арабији или Ирану. Управо конкретни успех који је кемализам остварио учинио је да се он кроз проток времена претвори у конзервативну идеологију, усредсређену на очување постигну-тог, а неспособну за прилагођавање измењеним унутрашњим и спољашњим околностима. Како запажају неки аутори, пре него кохерентна идеологија, догматски кемализам се изродио у нер-возни секуларистички и националистички рефлекс, спреман да препознаје непријатеље лаичке и унитарне Турске, али не и кадар да им трајно и делотворно парира ослањајући се на ши-року друштвену базу, коју је убрзано губио. Тврдим кемалис-тима блиска је била чак и девиза: За народ, упркос народу! Се-куларност/лаичност у кемалистичкој интерпретацији извргла се у радикални секуларизам/лаицизам који је у религији као таквој видео највећу опасност за друштво и његов напредак. Турски социолог Ахмет Куру објашњава да је, типолошки пос-матрано, турски секуларизам по бескомпромисности близак француском, јер му је у историји обеју држава претходио ancien régime, „брак између старе монархије и религијске хегемоније“,

НЕООСМАНИЗАМ

16

што, рецимо, није био случај са САД (А. Т. Коru, Debates on Secularism in Turkey: Secularism and State Policies towards Religion: Th e United States, France, and Turkey, Њујорк, 2009, стр. 23). За разлику од кемализма, који је био револуционаран, па је, као и већина револуционарних идеологија, инволуирао ка догмати-зму, неоосманизам је наступао кроз институције, био флекси-билан и напредовао еволутивно. Према оцени турског анали-тичара Суата Киниклиоглуа, успон неоосманизма последица је неспособности републиканских доктрина да створе секуларну етику и морални кодекс који би одговарали потребама турског друштва, а посебно свеобухватној и свепрожимајућој глобали-зацији (S. Kınıklıoğlu, „Th e return of Ottomanism“, Today’s Zaman, 20. 3. 2009).

Узима се да кемализам почива на шест основних принци-па, тзв. „шест стрела“. То су: републиканизам (cumhuriyetçilik), револуционарност (inkilâpçılık), лаицизам (lâiklik), држав-ност (devletçili), национализам (milliyetiçilik) и народњаштво (halkçılık). Без обзира на то што се свим овим начелима у „школ-ским“ приручницима кемализма придаје подједнак значај, лако је сложити се с онима који, поготово у контрастирању с неоос-манизмом, као два носећа стуба Ататуркове револуционарне и модернизаторске државотворне идеологије наводе бескомпрo-мисни секуларизам (лаицизам) и асимилационистички турски национализам, сажет у схватању да сви држављани Турске, без обзира на етничко порекло, припадају „турском политичком народу“, односно турској нацији (в. нпр. Ö. Taşpınar, „Turkey’s Middle East Policies – Between Neo-Ottomanism and Kemalism“, Carnegie Papers, 10, 2008, стр. 4–5). Да би се поуздано испитао однос између кемализма и неоосманизма, како доктринарно тако и праћењем његових историјских метаморфоза, неопходно је сагледати какав је њихов став према тим двама стубовима ке-мализма. Не може бити спорно да су искључиви кемалистички лаицизам и исламизам непомирљиви, а како је исламизам објек-тивно стално ишао руку подруку с неоосманизмом, за неоосма-нисте је увек највећи проблем представљало како прикрити или бар релативизовати растућу (ре)исламизацију турског друштва

17

од педесетих година прошлог века наовамо. Један од начина био је и указивање на објективно висок степен фактичке секулари-зованости и на сразмерну верску толерантност у османским вре-менима, посебно пред крај Царства, у време модернизацијских, тзв. Танзиматских реформи последњих султана. Тако је створен стереотип с обележјима политичког мита, који се и данас негује, о неком посебном, умереном, „румелијском“ турском исламу, спојивом са захтевима модерних времена. У време председника Озала процветала је и кентаурска теза о тзв. „турско-исламској синтези“ (Türk-İslâm Sentezi), која ни данас није ништа изгубила на актуалности. Био је то излаз из теснаца за неоосманистичку елиту у Турској, делом и прозападну, која је легитимитет власти заснивала на кемалистичким политичким и институционалним претпоставкама, а и за оне ван Турске, пре свега у САД и дели-мично у Европи, којима је било битно да се Турска, будући ва-жан геополитички партнер и војни савезник, прикаже као доказ спојивости и одрживости спреге ислама и демократије, а онда у том погледу и као узор другим муслиманским државама.

Кемалистички туркоцентрични национализам такође је у недвосмисленој опреци с османском наднационалном теокра-тијом и с државним поретком једне административно сјајно организоване муслиманске империје која, у складу с ислам-ским поимањем и примењивањем толеранције, омогућава чак и прилично висок степен испољавања културних специфичнос-ти припадницима других монотеистичких вера, све до појаве правог космополитизма у великим градским средиштима. Та-кав улепшани образац, драг неоосманистима, безмало као не-каква модерна мултикултуралност ante litteram, наилазио је на огорчени отпор кемалиста, застрашених могућношћу да се тим каналом политички легитимишу и пробију разбијачки захтеви разних сепаратиста, првенствено курдских. Заузврат, неоос-манистима је, условно речено, селективно погодовало пантур-кистичко протезање амбиција турског национализма ка прос-транствима азијске прапостојбине, јер је идеја о васпостављању јединства свих турских народа стварала координате у које су се уклапале и турске заједнице у земљама које су својевремено

НЕООСМАНИЗАМ

18

припадале Османском царству, поред осталих и оне на Балка-ну. Неоосманизам турске политике био је, стога, принуђен да стално изналази практичне формуле равнотеже и компромиса с кемалистичким национализмом, у чему је испољавана завид-на инвентивност. Једна од последица потребе да се непрестано измирује непомирљиво и спаја неспојиво, с остваривањем не-оосманистички схваћеног државнонационалног интереса као императивом пред очима, јесте и лако прибегавање двоструким стандардима и провидним обманама, што је, уз прагматизам, још једна од карактеристика неоосманистичког унутрашњопо-литичког и спољнополитичког наступа, о којима ваља помно водити рачуна.

Разматрање односа између неоосманизма и кемализма не би било потпуно, кад се, поред свих разлика и супротности, не би указало и на једну њихову веома важну заједничку одлику – патриотизам и лојалност држави. Иако национално „комот-нији“ од изворног кемализма, неоосманизам је успешно „инте-риоризовао парадигму турског национализма“ (Таşpınar, нав. дело, стр. 17) и не доводи у питање историјска постигнућа Репу-блике Турске, као ни постојећи модел „нације-државе“ (Nation State). И кемализам и неоосманизам су, у основи, државотворне идеологије, с тим што је кемализам у том погледу био неупоре-диво скромнијих геополитичких претензија од садашњих заго-ворника концепта географске и историјске дубине. Указујући на погрешност претераног инсистирања на опозицији секуларис-ти/кемалисти–исламисти, којом многи аналитичари настоје да објасне суштину савремене друштвене и политичке динамике у Турској, поједини политиколози сматрају да би пажњу требало усмерити ка растућем турском национализму, ка реакцији на некоректно понашање Запада према држави која већ више деце-нија узалудно покушава да докаже своју припадност модерној западној цивилизацији. Тај реактивни национализам прожима и исламисте и кемалисте, из чега би се могао родити својеврсни „турски деголизам“ (в. нпр. Ö. Таşpınar, „Turkish Gaullism?“, Today’s Zaman, 12. 4. 2010). Да прагматичним неоосманистима у досезању спољнополитичких мета није страно ни посезање за

19

симболима омраженог кемализма, парадигматично потврђује акција изградње спомен-дома у македонском селу Коџаџик, где се некад налазила кућа Ататурковог оца, уз истовремено покре-тање иницијативе за оснивање културног центра Турске у скоп-ском Куршумли хану (в. Политика, 18. 8. 2009).

На основу свега размотреног, неоосманизам је могуће нај-сажетије одредити као идеолошки амалгам исламизма, туркиз-ма и османског империјализма.

НЕООСМАНИЗАМ

20

РАЗВОЈНЕ ФАЗЕ НЕООСМАНИСТИЧКОГ КОНЦЕПТА

Иако се кемализам све до данас номинално одржао као тур-ска државна идеологија и неприкосновена национална плат-форма, његова ерозија је почела сразмерно рано, већ десетак година након Ататуркове смрти, чиме је, објективно, кренуо по-степени процес (ре)исламизације друштвене и политичке сфе-ре. Неоосманизам нико није помињао, али он је фактички већ био на делу. Ортодоксни кемализам је спровођен све док је на челу државе био Ататурков најближи сарадник, омиљени Исмет Инени (1884–1973), касније у више наврата и премијер, али у контексту вишепартијског система. Оштрији турски критичари неоосманизма сматрају да је баш Инени одлуком, донетом под притиском Запада, о увођењу вишестраначја (1946), задао први, а можда и одсудни ударац кемализму који се, изгледа, дослед-но могао одржавати једино при постојању само једне, владајуће политичке снаге, Ататуркове Републиканске народне партије (CHP). Већ на првим слободним парламентарним изборима (1950), новоформирана дисидентска, а у односу на кемализам реално опозициона Демократска партија однела је убедљиву победу. Период управљања изразито прозападне демократске владе (1950–1960), на челу с премијером Аднаном Мендере-сом (1899–1961), током које је Турска (1952) постала и чланица НАТО-а (од „варварина на капијама Запада“ прометнула се у „вратара западне капије“!), само привидно парадоксално донео је и прве озбиљније знаке (ре)исламизације. Парадокс је приви-дан, јер би се логички очекивало да прозападна и происламска оријентација буду супротстављене. Међутим, показаће време, демократизација диктирана западним стандардима у мусли-манским државама пре или касније на власт законито доводи

21

(про)исламистичке партије, јер ни у једној од њих, па чак ни у уставно лаичкој и до високе мере секуларизованој Турској, ис-лам у народу није изгубио статус главног упоришта личног и колективног идентитета, дубоко усађеног система вредности и оријентира у друштвеном животу. Световњачки поредак могуће је одржавати искључиво неким видом диктатуре симулацијски заоденуте у рухо парламентарне демократске процедуре. Тако је процес модернизације дугорочно створио услове за јачање ислама, што је нарочито било изражено од седамдесетих годи-на прошлог века (в. İ. Ortaylı, N. Yalçıntaş, M. Türköne, Türkler ve İslamiyet, Истанбул, 2008, стр. 174–176).

Прва фаза тихе исламистичке рестаурације у Мендересо-во доба уведена је низом далекосежних мера. Између осталог, прво је у основне а затим и у средње школе враћена веронаука, почело се с градњом нових џамија, ислам је освојио и радијс-ке програме, а 1951. године отворене су школе за имаме и про-поведнике (imam-hatip liseleri), будући расадник исламистичке интелектуалне, административне и политичке елите, на коју су све већи утицај поново почели да врше моћни дервишки редови које је Ататурк био забранио, као упоришта „мрачњаштва и на-задности“. Поједини међу најактивнијим поборницима ислами-зма у турској политици (Т. Озал, Ј. Озал, Н. Ербакан...) духовно су били повезани с Накшибендијама, османским мистичким ре-дом традиционално спрегнутим с политиком. Истовремено, из верских и десничарских кругова почело се позивати на узбуну против комунистичке пошасти, чиме је, како се изразио кема-листички идеолог Реџеп Пекер, „један отров употребљен про-тив другог“. Оштрица државне репресије је тако промишљено скренута с исламизма на једну световну идеологију (в. нпр. Р. П. Кондакчян, Турция: внутренная политика и ислам, Јереван 1983, стр. 85–113), што је свакако погодовало пузећем неоосма-нистичком пројекту.

Војни удар (1960) само је тренутно вратио снагу изворном кемализму, да би већ на првим слободним изборима опет по-бедила једна опозициона странка, Демирелова Партија прав-де. Изузетно вешт политички тактичар, Сулејман Демирел (р.

НЕООСМАНИЗАМ

22

1924), прво премијер а доцније и председник Турске, није отво-рено подржавао (ре)исламизацију, али је систематски указивао на позитивну улогу „умерених“ исламских покрета и братста-ва (нурџија, фетхулахџија...) у спречавању ширења радикалних фундаменталистичких тенденција, што је у пуном складу с нео-османистичком тезом о компатибилности демократије, реалис-тичног секуларизма и умереног (турског) ислама. Како се не би огрешило о Ататуркову забрану, дервишки редови се обнављају у облику вакуфа, побожних задужбина које прерастају да праве холдинге, центре финансијске и неформалне, али у много чему одлучујуће друштвене моћи, као у позно османско доба. Пред-водник фетхулахџијског покрета, неке врсте исламског Opus Dei, Абдулах Гулен (р. 1941), који понајвише борави у Америци, израстао је у једног од најутицајнијих муслиманских духовних лидера нашег времена. Захваљујући помало мистериозној фи-нансијској моћи и симпатијама које ужива на Западу, као про-тотип модернизованог, толерантног и прихватљивог „муслима-на за XXI век“, a и у „просвећеним“ интелектуалним круговима турске деснице, истовремено наклоњеним и исламизму и нацио-нализму, овај проповедник разумљиве речи и једноставне, уми-рујуће поруке контролише више од три стотине особених школа у Турској и две стотине на просторима од Балкана до Кине, као и осам универзитета. Отворио је чак и 11 школа у Ирачком Кур-дистану, а 2008. године и први универзитет у овој области чије је кретање ка неком виду аутономије с парадржавним атрибу-тима после напада на Ирак силно забрињавало Анкару. У овим школама образују се носиоци идеје садржане у визији „турског света од Јадрана до Кинеског зида“, с којом је Тургут Озал после окончања „хладног рата“ позвао наследнике Османског царства да изврше своју (проширену) историјску мисију (в. М. М. Мар-ковић, „Спољна политика Турске на почетку 21. века“, Међу-народна политика, 60, 1136, 2009, стр. 21). Турски генералитет је у Гуленовој глобалистичкој офанзиви осмеха непогрешиво препознао перспективно највећу опасност по лаички карактер Турске, што је овог опрезног верског лидера навело да оде „на лечење“ у САД, где су његове идеје наишле на добар пријем.

23

Дејствујући као гарант и заштитник кемализма, Армија, та држава у држави, поново је интервенисала (1971), али се дос-тигнути степен (ре)исламизованости показао тешко поништив. Управо у годинама које су уследиле долази до сукцесивног фор-мирања и гашења од стране војног естаблишмента двеју исла-мистичких политичких партија с истим лидером, инжењером Неџметином Ербаканом (р. 1926), на челу – Партије национал-ног поретка (1970) и Партије националног спаса (1973). Ерба-кан постиже солидне резултате на изборима и учествује у коа-лиционим владама, што му омогућава да у неколиким доменима институције Кемалове лаичке републике постепено одоздо по-тапа подизањем устава пред исламистичком плимом, нарочито у области верског школства. Стање у друштву се компликује, а идеолошки спорови попримају екстремне и драматичне фор-ме. Услед жестоких сукоба левице и деснице, Турска долази на ивицу грађанског рата. Генерали поново крећу у акцију и орга-низују нови државни удар (1980) ради одбране светих тековина кемализма, само што ће се овога пута у извршењу тог задатка ослонити и на свету снагу ислама. Борећи се за спас кемализма, улиће додатну снагу његовом главном противнику, што ће им, резултативно посматрано, са становишта декларисаних намера, учинак осенчити, најблаже речено, двосмисленошћу.

Режим Кенана Еврена чини корак даље од кемализма, којим се, иначе, формално заклања. Јединство нације настоји се учвр-стити осетнијим повлађивањем исламистима, тако да исламска веронаука постаје обавезан предмет у школама, док се станов-ништво просто засипа различитим брошурама, књигама, пло-чама, видео-касетама, телевизијским серијама и филмовима у којима се пропагирају исламске вредности и слави величина Османског царства. Постављају се основе за „турско-исламс-ку синтезу“, путем које се верује да Турска, измирена с ислам-ским делом свога бића, може поново ступити на стазу светске величине. Корисно је у овом контексту подсетити на то да је још Алпаслан Туркеш (1917–1997), својевремено официр и портпа-рол војног пуча против Аднана Мендереса (1960), оптуженог за шуровање с исламом, отац модерног турског национализма

НЕООСМАНИЗАМ

24

и оснивач (1969) Партије националистичког покрета (MHP), прихватио ислам као неодвојиву саставницу турске историје и националног идентитета. У Евреново време долази до при-ближавања с исламским државама, од 1981. године одобрава се Исламској лиги (Рабити), са седиштем у Саудијској Арабији, да несметано делује и делимично финансира исламске службени-ке у Турској, чиме се отвара пут вахабитској индоктринацији. Председник Еврен 1984. године учествује чак и на исламском самиту у Казабланки, што би раније за једног Ататурковог на-следника било незамисливо.

У одређенијем и конзистентнијем виду неоосманизам се уобличава и претаче у политичку праксу за време Тургута Озала (1927–1993), способног, прагматичног и енергичног поборника економске либерализације, активног садејства, укључујући и војно, са САД и њиховим савезницима проевропске оријента-ције, али и враћања османским традицијама и исламским вред-ностима. Озал, који је био први турски председник који је 1983. године отишао на хаџилук у Меку, оснива Отаџбинску партију (ANAP), својеврсни конгломерат конзервативизма, либерали-зма, борбеног десног национализма и исламистичке деснице (mukaddesetçi sağ), у почетку чак и с неким минорним елементи-ма демократског левог центра (в. Е. Kongar, 21. Yüzyılda Türkiye, Истанбул, 1998, стр. 218). Временом је происламско крило ње-гове партије веома ојачало, а сам Озал је изјављивао да „Турска јесте лаичка, али да он лично није“. Као премијер (1983–1989) и председник (1989–1993) Озал предузима читав низ корака и конкретних мера којима се ислам васпоставља као критеријум морала и понашања. Укидањем 163. члана Устава који забрањује „злоупотребу религије“ и, на тој основи, угрожавање безбед-ности државе, ослобађа се простор за несметано деловање дер-вишких редова и исламистичких политичких партија. Истовре-мено с Отаџбинском партијом, оснива се и Партија просперите-та (Refah Partisi), нови изданак из Ербакановог исламистичког расадника. Будући први исламистички премијер у Ататурковој Турској (1996–1997), Неџметин Ербакан од 1985. године ствара снажну странку с пространом базом, развијеном инфраструкту-

25

ром, оданим чланством и полетним подмлатком који се посте-пено кали у тешком рововском боју с још увек отпорним кема-лизмом, припремајући се за излазак на отворену политичку сце-ну и успон на сâм државни врх. Исламисти се за реафирмисање своје старе идеологије, заправо вечне, боре не само молитвама и проповедима већ првенствено средствима и методима модерне политике. Искусном дописнику Танјуга Војиславу Лалићу ова далекосежно битна одлика неофундаменталиста, а и неоосма-ниста, није промакла, те он бележи: „Када су у питању разли-чити проблеми, онда они формирају специјалне савете у које окупљају врхунске експерте. Исламисти имају екипе стручњака за општу политичку стратегију, спољну политику, економију. Они заправо користе искуства неких западноевропских партија које малтене на научној основи граде своју стратегију, тактику, политику и пропаганду. Другим странкама у Турској засад тако нешто и не пада на памет. Оне се повијају за дневном полити-ком“ (Турска без Ататурка, Београд, 1997, стр. 66). Из Партије просперитета поникли су готово сви знатнији политичари који данас сачињавају исламистички и неоосманистички естаблиш-мент Турске. И садашњи премијер Реџеп Тајип Ердоган био је Ербаканов (р. 1954) калфа, али је свог учитеља надмашио так-тичком умешношћу и осећањем за тренутак. Могло би се рећи да му је од рефаховског донекле простодушног исламистичког ентузијазма можда и ближи протејски образац промишљеног „турско-исламског“ прагматизма Озаловог АНАП-а и Гулено-вог „ислама с људским ликом“. Ово се односи и на његов став, сличан Озаловом, да се проблем курдског сепаратизма, који је деведесетих година снажно потресао Турску, лакше може при-мирити амортизовањем и утапањем у муслиманско јединство Нације него искључиво репресивним мерама, својственим ор-тодоксном кемалистичком национализму.

На привредном плану, Озалово доба означава прави еко-номски „бум“. Либерализујући пословни амбијент, он широм отвара врата и саудијским банкама и максимално олакшава пословање Исламске банке за развој (BID) из Џеде, која подр-жава исламистичке активности и пројекте у Турској. У турској

НЕООСМАНИЗАМ

26

привреди постепено јача удео „зеленог капитала“. Занимљиво је напоменути да је садашњи председник Републике, доктор еко-номије Абдулах Гул (р. 1950), од 1983. до 1991. године био служ-беник ове банке, у којој је, иначе, као високи функционер радио и Јакут, брат Тургута Озала (в. A. del Valle, Perché la Turchia non può entrare in Europa, 2009, стр. 81–84). Озалова економска поли-тика покренула је друштвене процесе које је било све теже „дис-циплиновати“ у централистичким координатама ауторитарног, подржављеног кемализма, јер, како запажа Фарид Закарија, „примери десетина земаља током деценија развоја, од Јужне Ко-реје, преко Аргентине, до Турске, показују снагу обрасца – када тржишно оријентисана економија постане средње развијена, она тежи, дугорочно посматрано, да се претвори у либералну демократију“ (Постамерички свет, Смедерево, 2009, стр. 101).

У Озалово време учињен је радикалан заокрет у спољно-политичкој оријентацији, а доцније и рационализацији укупне државне доктрине Турске. Турска спољна политика дефини-тивно је напустила Кемалово умерено, неекспанзионистичко и неинтервенционистичко начело садржано у његовој познатој девизи: Мир у земљи, мир у свету (Yurtta Sulh Cihanda Sulh) и кренула неоосманистичким путем обнављања утицаја у регио-нима који су некад били у саставу Османског царства. Осокољ-ни неоосманисти су јавно изјављивали да је Ататуркова девиза „изашла из моде“. На прелажење у интензивнију фазу реализо-вања неоосманистичких претензија свакако је битно упливиса-ла и епохална промена у глобалној политичкој и безбедносној конјунктури, до које је дошло крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века. Симболички је речита коин-циденција да је Тургут Озал положио заклетву као председник Турске 9. новембра 1989. године, истога дана кад је пао Берлин-ски зид! Многи аналитичари сматрају да је одлука да се одступи од традиционалне кемалистичке спољне политике била у већој мери детерминисана и подстакнута збивањима на међународ-ној сцени, а мање Озаловом личном визијом и иницијативом. Помињане оцене о прагматизму, као правој суштини турске спољне политике, којима се настоји прикрити или бар битно

27

релативизовати њена идеолошка садржина, почивају на ис-тицању тог претежног удела објективних међународних окол-ности и измењене, „асиметричне“ геополитичке констелације у преусмеравању турских спољнополитичких приоритета. Нема сумње да су драстична промена односа снага у свету, престанак „хладног рата“ и укидање биполарне равнотеже моћи и страха омогућили да се неоосманистичке амбиције отпочну одважније и конкретније спољнополитички операционализовати, али је такође несумњиво да су оне у континуитету латентно постоја-ле и постепено јачале током читавог претходног периода, да би у Тургуту Озалу и у његовој партији, као и у већини осталих странака из домаћег политичког спектра, током осме деценије добиле институционализовани израз.

Проглашавајући наступање „века Турака“, Тургут Озал је, с једне стране, уочену прилику за излажење из пасивности и из-весне изолованости дотадашњег међународног положаја своје земље кренуо да реализује јачањем њеног регионалног поли-тичког и економског утицаја, док је, с друге стране, упркос прес-танку постојања совјетске претње с истока, наставио да се дока-зује као лојални и поуздани партнер САД у склопу НАТО пакта, спреман да се и активно укључи у остваривање његове „нове улоге“. У ревности је ишао дотле да је ретроактивно „прозивао“ чак и Исмета Иненија због турске неутралности у Другом свет-ском рату, а која је у историји неподељено оцењена као мудра и целисходна. И једну и другу компоненту свог модела неоосма-нистичког регионализма Турска је под Озаловим вођством ег-земпларно применила на Балкану у време југословенске кризе, спремна да, ако затреба, употреби и своју „тврду“ (hard), а не само „меку“ (soft ) моћ, коју, иначе, турски протагонисти и спољ-ни симпатизери актуалне верзије неоосманизма истичу као ње-гов главни аргумент. Кроз мултилатералне регионалне иниција-тиве и процесе, као што су, на пример, Црноморска економска сарадња (покренута 1992. године, на Озалов предлог), Процес сарадње држава југоисточне Европе и Пакт стабилности за Ју-гоисточну Европу, које је све време покушавала усмеравати у функцији постизања својих неоосманистичких циљева и регио-

НЕООСМАНИЗАМ

28

налне доминације, Турска је демонстрирала амбицију да поста-не кључни чинилац у широко схваћеном суседству. У оквиру Процеса сарадње држава ЈИЕ главни мотив јој је, тако, дуго био да осујети могућу лидерску позицију Грчке, једине балканске чланице ЕУ, ка којој су остале чланице логично управљале евро-аспирацијске погледе. Свестраним слабљењем Грчке и Симити-совим проамеричким заокретом у њеној балканској политици, ова потреба је практично отпала, па је географски посве марги-нално балканска Турска (само приближно 3% њене територије је на Балкану) кренула да осигура улогу регионалног предводника, како унутар региона, тако и у његовом општењу с најважнијим субјектима у међународним односима. Овакво регионално ан-гажовање нема ничег заједничког с идејом која је својевремено Кемала Ататурка и његове сараднике упућивала на залагање за склапање Балканског пакта, а коју је Милан Стојадиновић по-сле посете Анкари (1936) овако дефинисао: „далеко од сукоба великих сила, далеко од идеолошких фронтова, солидарност че-тири балканске државе (=Југославије, Бугарске, Грчке и Турске) ради одржавања мира у овом делу Европе“ (М. Стојадиновић, Ни рат ни пакт, Ријека, 1970, стр. 402). Покушаји да се између тадашње и садашње балканске политике Турске успостави ана-логија, а таквих покушаја, и у Турској и на Западу, има, лишени су реалне основе и припадају домену политичке апологетике и пропагандног маркетинга.

Распад Југославије и бурни процеси који су тај распад пра-тили пружили су Озалу изванредну прилику да се неоосма-нистички умеша у збивања током којих је дошло до политичке реконфигурације југословенског простора. До избијања рата у БиХ, Турска је углавном подржавала очување територијалног интегритета југословенске федерације, евентуално уз постизање њеног споразумно измењеног унутрашњег устројства. Не треба заборавити да су односи између двеју држава од Ататурковог доба били веома стабилни, а у неким раздобљима и присни. Тур-ској, као објективно етнички вишенационалној, а уставно над-националној држави, чији је интегритет био ендемски угрожен сепаратистичким тежњама мањинских заједница, одговарала је

29

Југославија, као крупан и уважаван партнер на Балкану, држава за коју је важило да је „успешно решила национално питање“. Све се изменило од тренутка кад је постало јасно да се Југосла-вија као државна заједница ни у каквом облику неће моћи очу-вати уз истовремено распламсавање рата у БиХ. Фебруара 1992. године Турска званично признаје све државе настале на прос-тору бивше Југославије, укључујући и Србију и Црну Гору, чиме је избегнута формулација којом би биле признате само сецеси-онистичке републике, како би се сачувао привид „принципијел-ности“. Од тог момента снажно проговарају емотивни рефлекс и прагматични политички ум неоосманистичке пристрасности и Турска доследно и енергично почиње да подржава оне за које процењује да својом борбом и државотворним постигнућима могу у највећој мери допринети отварању и ширењу простора њеног регионалног утицаја. Конкретно, то су били Муслимани/Бошњаци у БиХ и, као држава, Македонија, јер они у коорди-натама унутарјугословенских сукобљавања нису имали домаће национално залеђе на које би се ослонили. Од Озала су БиХ (при чему се подразумева њена унитарна пројекција с муслиманском већином) и Македонија биле и остале „угаони каменови“ турске политике према Балкану, с чиме се слажу и турски научници (в. нпр. A. Askeroğlu, „Th e Bosnia-Herzegovina question in the turkish foreign Policy: 1992–1995. Has it been successful?, Journal of Qafqaz University, 2, 2, 1999, стр. 100). Ipso facto, та политика је објек-тивно била антисрпска без обзира на све покушаје да се ова њена карактеристика прикрије фразама о залагању за окончање оружаних сукоба и стабилност у региону, као и хуманитарним разлозима. Турски комунисти, најжешћи критичари онога што називају послушништвом своје државе у служби америчког не-оимперијализма, оцењују да је „ново“ непријатељство турске политике према Србима превазишло оно традиционално према Јерменима и Грцима (в. нпр. H. Fırat, „Balkanlar’da emperiyalizmin müdahele ve işgal gücü, htpp://www.tkip.org/bildiriler.html). Чак је и генерал Неџип Торунтај, један сразмерно умерени аутор, за-интересован за геостратегијску суштину промена у савременом свету, плативши данак „политички коректном“ негативном сте-

НЕООСМАНИЗАМ

30

реотипу о Србима, написао да су они топовима разорили, као и многе минарете, историјски мост на Дрини, мислећи свакако на онај Андрићев, код Вишеграда (N. Toruntay, Değişen Stratejilerin Odağında Türkiye, Истанбул, 1996, стр. 138)! Турска је, и у вре-ме Тургута Озала, а и његовог наследника Сулејмана Демирела (1993–2000), деловањем свих влада, без обзира на њихов коали-циони састав, била међу најактивнијим страним дипломатским савезницима и практичним помагачима Муслимана/Бошњака у БиХ, с тим што је балканским штићеницима касније свесрд-но придружен и албански сепаратистички покрет на Косову и Метохији. О стратегијском прагматизму турског неоосманизма убедљиво говори одлука да се снажно подрже сепаратистичке тежње косовскометохијских Шиптара на рачун виталних инте-реса турске мањинске заједнице на КиМ, која се већином про-тивила албанизацији покрајине и знатним делом се иселила у Турску.

Турска је у међународној заједници свуда где је то могла, од Организације исламске конференције, преко Лондонске кон-ференције и КЕБС-a, све до Савета безбедности и Генералне скупштине УН, а и у билатералним контактима са широким кругом држава, истрајно лобирала у корист доношења одлуке да се у БиХ војно интервенише против „агресора“, тј. Срба, а Тур-гуту Озалу није била страна ни идеја о једностраној турској ваз-душној акцији (в. M. Türkeş, „Türkiye-Avrupa İlişkilerinde Balkan Faktörü ve Yeni Eğilimler“, Türkiye ve Avrupa, Истанбул, 1997, стр. 335, 349). Приликом посете Хрватској 1992. године, у Загребу је изјавио да ће Турска опколити Србију с југа, а Хрватска би тре-бало то да учини са севера, „па ћемо видети шта ће онда моћи да ураде“. Запамћен је остао масовни „митинг за Босну“, одржан на централном истанбулском тргу Таксим (13. 2. 1993), неподр-жан од стране коалиционих партнера Партије правог пута и Со-цијалдемократске народне странке, са кога је разгневљени Озал упутио отворене претње „муслиманским душманима“ на Бал-кану. Јуна 1992. године, Организација исламске конференције, којој је председавала Турска, образовала је контакт-групу, под руководством турског амбасадора Мустафе Акшина, ради при-

31

тиска на УН да се ефикасно помогне угроженој браћи по вери у БиХ. Истовремено, други турски дипломати, позивајући се на световни и прозападни карактер своје државе, преклињали су западне саговорнике да предузму нешто делотворно против Срба који убијају муслимане, јер ће им, ако се ствари брзо не промене, бити све теже да одолевају револту фундаменталиста код куће и убрзаној исламизацији турског друштва. Турска је, користећи се предностима свог поливалентног идентитета и вишеструких припадности, овакав двоколосечни, исламистич-ко-секуларистички приступ задржала све до данас, а у међувре-мену су исламисти освојили апсолутну власт у Анкари.

У Озалово време (1992) основана је и државна Турска аген-ција за сарадњу и развој (ТIКА), организационо везана за Ми-нистарство иностраних послова, а касније (и) за Председништво Владе. Задатак ове веома активне и издашно финансиране пара-политичке агенције за извоз и учвршћивање турског присуства и утицаја у земљама за које је Анкара заинтересована, а посебно у оним већински муслиманским или с бројним муслиманским/турским мањинама на просторима Евроазије, званично је де-финисан као „помоћ земљама у развоју кроз економску, трго-винску, техничку, друштвену, културну и образовну сарадњу и заједничке пројекте“. Отварање канцеларије, односно предс-тавништва ТИКА у некој земљи, на чему турска дипломатија по правилу упорно инсистира, поуздан је знак њеног улажења у операционалну орбиту неоосманистичког пројекта.

Иако је одражавао све битне димензије неоосманизма укључујући и интересовање за регионе који су некад били унутар Османског царства, а посебно за Балкан и Блиски ис-ток, сразмерно кратак период политичке доминације Партије просперитета под Ербакановим вођством донекле одступа од уравнотеженог дозирања свих компонената неоосманистичке синтезе. Искрени исламиста с панисламистичком визијом Неџ-метин Ербакан као први, ефемерни исламистички премијер мо-дерне Турске (1996–1997, у коалицији с прозападном Партијом правог пута контроверзне Тансу Чилер) померио је идеолошко клатно ка пројекту панисламског јединства, у коме би Турској

НЕООСМАНИЗАМ

32

припала улога освешћујућег и објединитељског пијемонта. Ер-бакан је чак предлагао и стварање муслиманске алтернативе Ев-ропској унији. Вођен верничким ентузијазмом и гоњен нестр-пљењем, овај веома способни политичар и трибун повукао је неколико одважних, али, показало се, преурањених и погрешно одмерених потеза. Посетио је одмах више исламских земаља и лансирао низ конкретних предлога, поред осталог и у економ-ско-финансијској сфери (нпр. организовање групације великих муслиманских држава „D 8“ као противтеже групи најразвије-нијих земаља „G 7“), док је у земљи исламизам у свим домени-ма (пре)гласно испоставио своје ревизионистичке захтеве. Као градоначелник Истанбула, међу обновитељима традиционал-ног морала и „чаршијског реда“ истицао се тада и садашњи пре-мијер Р. Т. Ердоган. Иако је наишао на одређени одзив, премда и опрезан, у исламском свету и успео да уприличи неколико панисламских манифестација, Ербакан је изазвао подозрење још увек довољно утицајних војних кругова, па је „демократ-ским парламентарним ударом“, режираним ван Велике народне скупштине, убрзо изгубио власт (1997); Партија просперитета је распуштена због „антилаичког“ деловања, а Ербакану и њего-вим најближим сарадницима изречена је петогодишња забрана политичке активности. А што се Ердогана тиче, он не само да је 1998. био принуђен да напусти градоначелнички положај већ му је чак било и суђено због „подстицања на верску мржњу“, тако да је у затвору провео четири месеца. Инкриминисано дело било је јавно рецитовање стихова из песме Војничка молитва (1913) Зије Гекалпа (1875–1924), идеолога и песника, једног од утемељитеља (пан)туркизма, а песма је написана у време бал-канских ратова. Ердоган се на суђењу бранио неоспоривим пес-никовим ауторитетом, али се касније показало да верзија песме коју је он изговорио у Сиирту (12. 12. 1997) не одговара оригина-лу, јер су јој из непознатог извора додати почетни стихови који су и били најпроблематичнији: „Минарети су наши бајонети, а куполе наши шлемови, џамије наше касарне, а верници наши војници. Ова божија војска чека моју веру. Алах је највећи! Алах је највећи!“ (в. M. Bardakçı, „Şiir böyle montajlamışlar“, Hürriyet,

33

22. 9. 2002). Своју будну балканску неоосманистичку вокацију Ердоган је касније, кад се после свих препрека домогао власти, издашно потврдио.

Ербаканово успињање до положаја премијера и његово кратко задржавање на том месту били су двоструко индикатив-ни и поучни. С једне стране, постало је јасно да је исламистички политички поход незаустављив, а да је посредна, „постмодер-на“ (в. Т. Zarcone, La Turquie moderne et l’islam, Париз, 2004, стр. 249) војна интервенција била и „лабудова песма“ оних снага које су се сматрале заточницима и бранитељима кемализма и лаич-ког поретка у Републици, док је, с друге стране, Ербаканов пад послужио као наук његовим наследницима, скупини око Р. Т. Ердогана, да не треба претеривати с испољавањем исламистич-ког жара, већ наставити с традиционално кетманским методом промовисања неоосманизма, користећи се свим расположивим „каналима политичке покретљивости“ и ефективне институци-оналне и пропагандне моћи. Политички ислам се, као феникс, убрзо опоравио од ударца задатог забрањивањем Партије прос-перитета, па је Ербаканов блиски сарадник, припадник истог нараштаја и такође инжењер Реџаи Кутан (р. 1930) основао кратковечну Партију врлине. Уследила је и њена забрана, након које се све дубљи генерацијски и концепцијски јаз унутар ис-ламистичког фронта исказао образовањем (2001) двеју нових странака, Кутанове Партије среће, с Ербаканом као стварним лидером у сенци, и Партије правде и развоја (AK Partisi), на челу с Р. Т. Ердоганом. Ступањем на политичку сцену ове полетне, а претходним позитивним и негативним искуствима обогаће-не партије средовечних исламиста и неоосманиста „модерног кова“ отвара се квалитетно ново раздобље у (ре)исламизовању турског друштва и државе, укључујући и њен спољнополитички наступ. У светским центрима исламизма стварни Ердоганов допринос адекватно је оцењен, па је он тако 9. марта 2010. го-дине примио престижну саудијску награду краља Фејсала за служење исламској ствари. Ваља нагласити да се код њега и ње-гових сарадника никако не може говорити о дисконтинуитету идеје, већ само о иновирању тактике и прилагођавању метода

НЕООСМАНИЗАМ

34

деловања измењеним околностима код куће и у свету. Тачније, под вођством Партије правде и развоја, која на општим избо-рима 2002. осваја 34%, а 2007. чак 46,6% гласова, односно 341 од 550 места у Парламенту, с Р. Т. Ердоганом као премијером и А. Гулом као председником Републике (од 2007), турски исла-мисти и неоосманисти не само да турским државним бродом крмане поштујући односе снага и тенденције према којима се исцртавају нове навигационе карте светске политике већ у том исцртавању желе што активније и да суделују.

35

ГЕОПОЛИТИКА „СТРАТЕГИЈСКЕ ДУБИНЕ“

Најцеловитије теоријско и програмско уобличење као и ак-туална практична спољнополитичка примена неоосманистич-ког концепта везују се за име политиколога, универзитетског професора, дипломатског саветника Р. Т. Ердогана и (од маја 2009) министра иностраних послова Турске Ахмета Давутоглуа (р. 1959). Бар кратак осврт на Давутоглуову радну и научну би-ографију биће свакако од немале помоћи у разумевању суштине његове неоосманистичке визије. Рођен у близини Конје, Даву-тоглу се од основне школе до доктората из политичких наука на истанбулском универзитету Богазичи образовао у Турској, да би од 1993. до 1999. године предавао на Универзитету Мармара, а потом био и шеф Одсека за међународне односе на Универзи-тету Бејкент, такође у Истанбулу. У званичним Давутоглуовим биографијама се нарочито не истиче, али је у Турској и у ислам-ским интелектуалним круговима и те како познато, да је овај агилни политиколог од 1990. до 1995. године радио на познатом Међународном исламском универзитету у Куала Лумпуру. Тај импозантни универзитет је током деведесетих година, нарочи-том бригом утицајног малезијског премијера (1981–2003!) Мо-хамада Махатира (р. 1925), постао светско стециште муслиман-ских студената и професора, међу којима их је било више и из БиХ, укључујући и реис-ул-улему Мустафу Церића. Објашња-вајући своју посебну наклоност према Бошњацима, Давутоглу у једном интервјуу наводи да се она родила из сусрета које је с њима имао у Малезији. Махатир, велики „пријатељ Босне“, с чијим се управљањем земљом повезују свеукупна модерниза-ција и неслућени привредни успон Малезије, сматра да ислам није инкомпатибилан с демократијом и модерношћу, већ да се једино на његовој промишљеној и организованој обнови у са-

НЕООСМАНИЗАМ

36

временом кључу може заснивати муслиманска достојанствена и светла будућност. На самиту Организације исламске конфе-ренције у Малезији (2003), Махатир је говорио о „исламу за сва времена“. Посреди је данас све популарнија теза, и то не само у кругу муслиманских мислилаца, о исламизму као аутентичном модернизацијском чиниоцу у муслиманским друштвима (в. нпр. Т. Куленовић, Политички ислам, Загреб, 2008, стр. 187–196). Она се савршено уклапа у неоосманистичку парадигму. Домаћи секуларни аналитичари интелектуалних кретања и груписања у Турској јавно су скренули пажњу на постојање неформалног центра исламистичког деловања у образовној и просветној сфе-ри, назвавши га „Малезијска браћа“ (свакако по аналогији с чу-веном исламистичком организацијом „Муслиманска браћа“). Реч је о међусобно чврсто повезаним и солидарним професори-ма универзитетâ и другим интелектуалцима који су краће или дуже време боравили на малезијском Међународном исламском универзитету, а који се у Турској, посебно од доласка Ердога-нових исламиста на власт, дириговано и плански распоређују на високе државне и просветне дужности. Ахмет Давутоглу се истиче као кључна личност ове братовштине и с њом повеза-них институција (в. Т. Tanış, „İşte Malezya’nın Türk Biraderleri“, Hüriyyet, 15. 12. 2007). Већ из ове биографске појединости није тешко претпоставити којим цивилизацијским хоризонтима припада поглед на свет, Weltanschauung архитекте и главног про-тагонисте неоосманизма у спољној политици Турске. А управо је ту немачку реч Давутоглу унео у наслов своје прве студије, објављене на енглеском језику, Алтернативне парадигме: Ути-цај исламског и западног Weltanschauunga на политичку теорију (1993). Уследиле су књиге: Цивилизацијска трансформација и исламски свет (такође на енглеском, 1994), Стратегијска дуби-на: међународни положај Турске (2001), Глобална криза (2002) и Османска цивилизација: Политика, привреда, уметност (2005). Професор Давутоглу је веома темељно теоријски припремио терен за наступ министра Давутоглуа, што га међу често геопо-литички недовољно упућеним и јасном стратегијском визијом вођеним колегама, махом професионалним политичарима

37

„општег типа“, чини ретко озбиљном појавом. Његова мисија, која никако није само практично-политичка, заслужује стога озбиљно уважавање, продубљено изучавање и адекватно ос-мишљено критичко постављање. С Давутоглуом је нужно ући у крајње захтеван дијалог.

Иако је своје виђење савременог тренутка света и Турске у њему Ахмет Давутоглу тематски и факторски по макросег-ментима разрадио у свим својим публикацијама, нема сумње да је за разумевање спољнополитичке димензије његовог нео-османистичког концепта далеко најважнија студија Страте-гијска дубина: међународни положај Турске. Ова књига је у време појављивања остала прилично незапажена, а у фокус критичке пажње ушла је тек кад је уочено да њен аутор почиње да ста-вља у спољнополитички погон неке конзистентно осмишље-не геополитичке поставке (до 2010. године доживела је чак 43 издања!). Као кључни појам своје неоосманистичке теоријске схеме А. Давутоглу уводи појам стратегијске дубине (stratejik derinlik) која подразумева компоненте историјске и географске дубине. Турска, по њему, поседује потенцијал стратегијске дуби-не, пошто јој као наследници историје и географије Османског царства принадлеже велика историјска и географска дубина, јер је на средишњем евроазијском геополитичком простору веко-вима била епицентар догађаја. У том погледу, она има значајне компаративне предности у односу на друге државе у региону, а и шире, само што се њима није на одговарајући начин користила. Турска се може похвалити јединственом геополитичком и гео-економском позицијом на раскршћу, али и сусретишту конти-нената, култура и цивилизација, а у релативној близини најваж-нијих лежишта енергетских ресурса. Она је, како се у Турској од пре извесног времена радо говори, „срце Евроазије“, те велике „шаховске табле“ на којој се игра и играће се партија пресудна за будућност света. Ахмет Давутоглу инсистира на томе да Турска мора постати „централна земља“ новог евроазијског поретка. Ово је, иначе, у опреци с већином познатих старих и савреме-них евроазијских концепција, за које је Турска евентуално само маргинално евроазијски чинилац. Поред реченог, предности

НЕООСМАНИЗАМ

38

Турске су, према Давутоглуу, и њен демократски поредак, про-сечно младо и динамично становништво, оформљено цивилно друштво и стабилна средња класа, a и прилично развијена науч-на и технолошка инфраструктура, као и пропулзивна привреда. Обдарена свим побројаним квалитетима, Турска себи не сме дозволити да у контексту најважнијих светских збивања и даље буде периферна држава. Да би поново задобила улогу регионал-не силе и битног чиниоца на глобалној политичкој арени, Тур-ска би, после дужег периода неактивности и пасивности, морала самосвесно препознати и без комплекса валоризовати свој ис-торијски и географски идентитет. Принципијелно раскидајући с кемалистичком спољнополитичком визијом и праксом, Даву-тоглу препоручује уравнотежени приступ свим релевантним регионалним и глобалним чиниоцима, уз наглашавање потребе да у тај нови приступ буде системски уграђена и развијана и еко-номска димензија. Да би се стекла потпуна представа о систем-ској целовитости и свеобухватности Давутоглуове стратегијс-ке визије, ваља навести, онако како он то у својој програмској студији чини, све чиниоце релевантне за међународни положај, снагу и утицајност једне државе. Турски министар, као сталне/стабилне датости, у обзир узима историју, географију, демогра-фију и културу, а као потенцијалне, економски, технолошки и војни капацитет, чему придодаје, условно речено, субјективне факторе: стратегијско размишљање, стратегијско планирање и политичку вољу (Stratejik Derinlik, Истанбул, 2010, стр. 17). За-иста, ништа битно није изостављено!

Радикално и ексклузивно прозападно усмеравање укупног државнонационалног прегнућа Турске, а занемаривање Блис-ког истока и читавог исламског света, својствено Ататурковом цивилизацијском пројекту, као и тврдокорно истрајавање на таквој оријентацији, аутор Стратегијске дубине сматра непри-родним отклоном од властите исламске и османске прошлости. Наглашавајући да у најбољем интересу Турске такву филозо-фију и на њој засновану праксу треба ревидирати, Давутоглу не пропушта да напомене како је то нужно из практичних, а ника-ко неких идеолошких (=исламистичких) разлога. Ваља рећи да

39

овакав став није нов, само га је садашњи министар иностраних послова Турске саопштио на најексплицитнији и најкохерент-нији начин. Један његов истакнути претходник на тој функцији (1997–2002), такође високообразовани социолог и углађени ин-телектуалац умерено левог, лаичког и проевропског хабитуса, Исмаил Џем (1940–2007) у својим новинским чланцима и сту-дијама објашњавао је да Ататурк није поништио Османско цар-ство, већ га је само растеретио превазиђеног институционалног баласта који га је гушио и спутавао му енергију. Према Џему, могло се чак закључити да је Кемалова револуција један исто-ријски „инцидент“, а да би Османско царство, да није дошло до тог радикалног реза, и само постепено еволуирало ка моделу модерне европске државе, вероватно парламентарне монар-хије. Помало парадоксално, али из неоосманистичке перспек-тиве посве логично, Џем закључује да је суштину Ататурковог патриотског аманета могуће верно следити једино реафирми-сањем османског наслеђа које је он резолутно одбацио (в. нпр. I. Cem, Turkey in the New Century, Mersin, 2000). И Давутоглу у својој књизи указује на то да је у време Тургута Озала турском политиком превладао османски ток, да би уследили Ербака-нов исламизам, па, као реакција, изоштрени окцидентализам, а онда сједињени леви и десни национализам, односно туркизам. Теоретичар стратегијске дубине оцењује да су сви ови „-изми“ уведени у турску политику неприпремљено и импровизовано, а да је неопходно осмислити целовит, реалистичан и дугоро-чан национални програм који би узимао у обзир све претходно наведене конституенте, јер су Османлије део турске историје, а ислам један од елемената турске културе, окренутост Западу по-весно искуство, као, уосталом, и туркизам. Ваља нагласити да је Давутоглуов неоосманистички пројекат првенствено срачунат на обнављање сфере утицаја која би се до највеће могуће мере територијално поклапала с некадашњим провинцијама Осман-ског царства, при чему се поједини духовни, културни и поли-тички елементи историјског османизма користе као „грађевин-ски материјал“ здања нове турске регионалне и глобалне моћи. Рационални неоосманисти не сањају о укупној обнови осма-

НЕООСМАНИЗАМ

40

нистичког модела, ни у идеолошком ни у државотворном сми-слу, јер знају да би то у савременим условима било немогуће.

Спољна политика заснована на доктрини стратегијске ду-бине требало би да се операционализује кроз неколико приори-тета, међу којима Давутоглу као главне наводи следећа четири. На првом месту је, и концепцијски, а и хронолошки, активно постављање у односима са суседним земљама како би се сви проблеми који у њима постоје, оптерећују билатералне везе и ограничавају маневарски простор турске политике на регио-налном и глобалном плану свели на нулу („zero problem policy“). Турска, према Давутоглуу, мора превазићи параноично осећање да је опкољена непријатељима и успоставити добре односе са свим комшијама. Овакво психолошко и практично преусмера-вање турске спољне политике на колосек добросуседства има рационално оправдање, јер је у званичној Анкари, нарочито током деведесетих година, у време ескалације курдског сепара-тизма и интензивног герилског деловања ПКК, неизвесне ситу-ације у северном Ираку, као и продубљивања спорова с Грчком, Сиријом и неким другим земљама, док је на простору бивше Југославије беснео грађански рат, завладала психоза затварања прстена опште завере (kuşatma çemberi) против и око Турске. Ово расположење било је нарочито изражено у време када је, као потпредседник, а затим председник Владе (1997–2002), на турску политику битно утицао угледни левичар-национали-ста и цењени песник Булент Еџевит (1925–2006). О осећању опкољености, као о специфичном ширем геополитичком синд-рому исламског света, писао је, иначе, и амерички обавештајац и аналитичар Грахам Фулер (в. G. Fuller, Ian O. Lesser, A Sense of Siege: Th e Geopolitics od Islam and the West, 1995). Ваља напо-менути да је за утисак да према Турској из суседства не струје баш најбоља осећања тада било реалне основе, али турска по-литичка мисао углавном није испољавала спремност да разло-ге за такво стање потражи и у самокритичком преиспитивању сопственог понашања. Уместо тога, предност је дата рациона-лизацији у терминима теорије спољне завере при чему се за-лазило и у пределе фантастичне комбинаторике. Говорило се,

41

рецимо, чак и о постојању српско-грчко-сиријско-иранске за-вере против Турске! Ваља, у овом контексту, навести и крајње одбојан став свих турских влада, а и јавног мњења, према Ва-сељенској патријаршији у Фанару. Званична Анкара одбија да Другом Риму призна васељенски статус, а константинопољског патријарха третира искључиво као верског поглавара грчке заједнице у Турској, сведеној на готово симболичан број при-падника. Патријаршији се на све начине отежава духовно де-ловање, а и свакодневно преживљавање, иако се васељенски патријарх Вартоломеј I труди да у свему разумски прихватљи-вом испољи узорну лојалност према турској држави, чијим се грађанином сматра. Упркос многим апелима из света, Богосло-вија на острву Халкију/Хејбелиади остаје затворена како би се онемогућило стварање образованог православног богословског кадра на територији Турске, а зна се да, према турском зако-ну, васељенски патријарх мора бити турски држављанин. Као разлог за подозрење према Патријаршији истиче се постојање некакве наводне широке византијско-православне конспира-ције против Турске, на чијем је челу васељенски патријарх, што је више него апсурдно. Ипак, у континуитету негативног става према Васељенској патријаршији нема, бар засад, много разлика између кемалистичких и десних националиста, (пан)исламиста и савремених неоосманиста, посвећених поправљању релација са суседима, иако би промена односа према „првом међу једна-кима“ у православном свету сигурно наишла на повољан одјек код многих турских комшија, а и у Европи и у САД.

У сваком случају, опредељење за поправљање односа са свим суседима начелно се може оценити као логичан и разуман сегмент Давутоглуовог програма. У координатама тог новог приступа суседству, а у складу с његовим широким неоосма-нистичким регионалним дефинисањем, турски министар верује да се може пронаћи решење и за најтежа отворена питања, као што су курдско, јерменско и кипарско. Многи коментатори, чак и они најдобронамернији, сумњају у могућност да се линеарном офанзивом добросуседства таква комплексна питања могу лако и без отпора привести у луку свима прихватљивих решења, јер

НЕООСМАНИЗАМ

42

су витални интереси појединих регионалних партнера Турске баш у вези с тим проблемима различити, па и супротстављени. А. Акчакоџа, из Европског политичког центра у Бриселу, при-мећује да би Турска требало да пази како се не би „сувише заг-либила у настојању да буде све, свима и свуда“ („Turkish Foreign Policy – Between East and west?“, EPC Policy Brief, 10, 2009). Осим тога, државе и народе предвиђене као „објекте“ активне турске регионалне политике диригованог добросуседства, с призвуком наредбодавног тона „старијег брата“, неће бити баш лако уве-рити у предности препуштања зову такве стратегијске дубине. На ово су упозорили и неки умерени турски аналитичари, па тако Семих Идиз препоручује Ахмету Давутоглуу да „пажљи-вије бира речи“, јер „се лекције о ослобађању од Турака још увек налазе међу првим лекцијама из историје у школама на Балкану и на Блиском истоку“ („Davutoğlu sözlerini daha dikkatli seçmeli“, Milliyet, 12. 9. 2009). Кад је о лекцијама из историје реч, није без интереса поменути да је, протестно реагујући на усвајање резо-луције о геноциду над Јерменима у Парламенту Шведске (11. 3. 2010), Р. Т. Ердоган рекао, поред осталог, да „улога парламента и политичара није да суде о историји, него да трасирају пут у бу-дућност на основу лекција из прошлости“ (В. Лалић, „Шведска признала геноцид над Јерменима“, Политика, 13. 3. 2010). Турски премијер губи из вида (карактеристични двоструки стандарди!) да о историји, као што смо могли издашно осведочити, турски политичари не само да суде већ на основу свог виђења прошло-сти изграђују државну спољнополитичку доктрину. Проблем је само у томе што неоосманисти и они који то нису лекције из прошлости формулишу на неподударне, често и дијаметрално опречне начине.

Друга одлика нове турске спољне политике, у складу с Да-вутоглуовом концепцијом, треба да буде њена мултидимензио-налност, односно диверзификација. Да би остварила предусло-ве за делотворну активност у великом престројавању на глобал-ном плану, за које се верује да ће довести до још увек нејасне конфигурације „новог светског поретка“, у чему се сматра да има неискоришћених потенцијала, Турска се мора ослободити

43

зависности од само једног планетарно релевантног параметра, ма који он да је. Практично, то значи релативизовати, али ни-како и довести у питање, своју чврсту везаност за САД и НАТО и више се отварати према Русији и Кини уз декларативно одр-жавање евроинтеграцијског ентузијазма. Већ први коментари, нарочито у Америци и у делу ЕУ, почетних успешних корака у реализовању такве диверзификације наговештавају тешко прихватање Давутоглуове поставке да се успостављањем нових колосека стратегијског партнерства стари не доводе у питање. Неки је чак с висине оцењују као наивну (в. нпр. M. K. Kaya – H. M. Karaveli, „Vision or Illusion? Ahmet Davutoglu’s state of harmony in regional relations“, Turkey Analyst, 2, 11, 5. 6. 2009), што би се могло показати као крупна грешка. „Тако је за сада, а у случају већих ломова, Анкара би могла заиграти и самосталнију стра-тешку игру“, упозорава политиколог Бранко Радун („Османлије поново јашу“, Печат, 89, 2009, стр. 40).

Ако се претходна два приоритета Давутоглуове спољне по-литике у концепцијском смислу могу оценити као садржински, наредни би, условно речено, били методолошки. Давутоглу се залаже за „нови дипломатски језик“, односно нови стил турске дипломатије у коју би били много више него до сада укључе-ни и компетентни стручњаци различитих профила, а не само професионални дипломати. Само проширивањем кадровске базе и обогаћивањем људских ресурса спољних послова могуће је подићи их на ниво захтева дипломатије која треба да вало-ризује све аспекте турског државнонационалног идентитета, од политичких и економских до културних и духовних. Јасно је да се извођењем дипломатије из ексклузивног забрана Ми-нистарства иностраних послова, што је све донедавна било не-замисливо, поред проширивања сфере њених професионалних компетенција, настоји и направити бреша у тој затвореној кас-ти склоној унутрашњем саморепродуковању с континуитетом кемалистичког менталитета.

У операционализацији нове спољнополитичке доктрине за-сноване на концепту стратегијске дубине, њен главни теорети-чар захтева и „убрзавање и интензивирање ритма дипломатског

НЕООСМАНИЗАМ

44

рада“. Ради повећавања ефикасности дипломатског ангажовања, нарочито у домену регионалне сарадње, Давутоглу препоручује, и личним примером штедро демонстрира, што већу покретљи-вост, честе радне посете страним престоницама и позивање ко-лега из иностранства у Турску. Турски министар се невероватно брзо пребацује с једног места Земљине кугле на друго, што је данас општа карактеристика схватања дипломатских контака-та, чак и на високом и највишем нивоу, као непрестаног летења, пењања и силажења на покретним степеницама или траци, а унутар једног затвореног клуба политички често несложних, али еснафски интернационално солидарних посвећеника. То-ком 2009. године, турски министри спољних послова, прво (до маја) Али Бабаџан, а од маја Ахмет Давутоглу, обавили су чак 93 званичне посете страним државама (в. U. Ulutaş, „Turkish Foreign Policy in 2009: A Year of Pro-activity“, Insight Turkey, 12, 1, 2010, стр. 2). Редовни трилатерални састанци министара ино-страних послова Турске, Србије и БиХ које је иницирао управо Давутоглу, а у које би хтео да укључи и Хрватску, пример су те нове покретљивости и предузимљивости турске спољне поли-тике на Балкану.

Иако аналитичари и коментатори Давутоглуову спољнопо-литичку доктрину готово по правилу квалификују као неоос-манизам, турски министар тај атрибут одлучно одбацује, што је такође одувек типично за мимикријски и апологетски дискурс неоосманиста, чак и случајевима пуне очигледности. После неу-обичајено отвореног пуштања на вољу османлијској носталгији и неоосманистичким пројекцијама нове будућности Балкана у излагању на конференцији „Османско наслеђе и муслиманске заједнице Балкана данас“ (у Сарајеву, 16. 10. 2009), резигнира-но, па и љутито коментаришући критичка реаговања у којима се његов наступ назива неоосманистичким, „турски Кисинџер“ их је окарактерисао као последицу неразумевања или злонамер-ности („Yeni Osmanlılar sözü iyi niyetli değil“, Hürriyet, 4. 12. 2009). А у тој понесеној беседи без преседана могло се чути, између ос-талог, и следеће: „У време Османске државе балкански регион је био центар светске политике у XVI веку. То је златно доба Бал-

45

кана. [...] Османска историја је историја балканског региона, ис-торија посебног значаја балканског региона у светској историји. [...] То је био османски Балкан. Ми ћемо обновити овај Балкан. Људи то зову неоосманским. Зато ја не упућујем на Османску државу као на спољнополитичко питање. Оно што ја наглаша-вам у наслову јесте османско наслеђе. Османски векови Балкана су успешна прича. Сада је треба обновити. [...] Имамо више Бо-шњака који живе у Турској него у Босни! Више Албанаца који живе у Турској него у Албанији! Више Чечена који живе у Тур-ској него у Чеченији! Више Абхаза у Турској него у Абхазији! Зашто је тако – због османског наслеђа. За све ове различите народе на Балкану, Средњем истоку и Кавказу, Турска је сигур-но уточиште, њихова домовина. Ви сте добродошли! Анадолија припада вама, наша браћо и сестре! И ми смо сигурни да је Са-рајево наше! [...] Ми ћемо реинтегрисати балкански регион, ми ћемо реинтегрисати Блиски исток, ми ћемо реинтегрисати Кав-каз на овим принципима регионалног и светског мира, не само за све нас, него за цело човечанство. [...] Због ових историјских веза спољна политика Турске настоји да успостави ред у свим овим околним регионима, на Балкану, Кавказу и Блиском ис-току, јер, ако нема реда, ми ћемо платити цех. За дипломате из другог дела света босанско питање је техничко питање. За нас је то питање живота и смрти. То је тако важно. За нас је терито-ријални интегритет Босне и Херцеговине једнако важан као и територијални интегритет Турске. За Турску је безбедност Са-рајева једнако важна као безбедност и просперитет Истанбула“ (в. Печат, 87, 30. 10. 2009, стр. 18–20). Ако ово није парадиг-матичан и узоран неоосманистички говор, онда шта је?! Ипак, Давутоглу, као и сваки прави неоосманиста, жустро пориче свој вриштећи неоосманизам. Главни му је аргумент да он тај назив није употребио. И ово је типичан манир негирања постојања неке појаве или својства на основу тога што их њихови акте-ри или носиоци не именују као такве. На подударан начин се, рецимо, међу исламским фундаменталистима у арапском свету порицало постојање фундаментализма, јер на арапском јези-ку одговарајућа реч не постоји. Најзад су били принуђени да

НЕООСМАНИЗАМ

46

и сами на арапском скују неологизам usuliyya, калкиран према интернационализму фундаментализам.

Запаљиве поруке свог сарајевског говора Давутоглу опра-вдава психолошком потребом да се „подигне морал Бошњака“ које је затекао покуњене и обесхрабрене, а никако хегемонис-тичким претензијама. Критичким помињањем неоосманизма жели се, наводно, изазвати страх због тога што се Турска акти-вирала на просторима свог „историјског залеђа“ (говорећи тур-ски, Давутоглу је овде, помало пруски, употребио германизам hinterland!), чиме би јој се хтело наметнути осећање кривице. А Турска само осећа да се мора одазвати „историјској одговор-ности“ за судбину Балкана, што никако не значи да је оправдано историјским референцама у његовим иступањима приписивати идеолошку (=неоосманистичку) димензију. Циљ турске поли-тике је давање доприноса успостављању трајног и стабилног поретка у окружењу. Па, ако се говори о „pax ottomana“, онда „pax“ има значење таквог поретка. За то се Турска никоме неће ни оправдавати ни извињавати, закључује теоретичар страте-гијске дубине и доследни практичар савременог неоосманизма, који упркос чињеницама и властитим речима, доследно тврди да то није. Све је мање оних који му верују, али их још увек има одвише који мисле како им некакав интерес налаже да се с ње-говим неоосманизмом помире.

47

ГЛОБАЛНЕ КООРДИНАТЕ НЕООСМАНИЗМА

ТУРСКА И САД

Неоосманизам, поготово у актуалној фази своје доктринарне рационализације и укупне спољнополитичке и спољноекономс-ке операционализације, несумњиво јесте феномен који поседује и глобалну димензију. Штавише, његов садашњи узлет не би ни био могућ да на светском плану није дошло до битних промена у конфигурацији међународног поретка, као и у односу снага и позиционирању важних чинилаца на планетарној сцени. Већ је речено да су престанак „хладног рата“ и укидање биполарне по-деле света растеретиле Турску и делимично је ослободиле улоге истурене предстраже на првој линији фронта према Совјетском Савезу и комунистичкој опасности, чиме су створени предус-лови за њено излажење из релативно пасивног и несамостал-ног спољнополитичког положаја. Заузврат, она се, будући демо-кратска и уставно секуларна муслиманска држава, у делу Запада почела доживљавати као брана експанзивном исламизму, хитро проглашеном, од стране оних навиклих на удобност црно-беле хладноратовске логике, новим „непријатељем број 1“ слободног света и отвореног друштва. Иако им идеолошки у суштини ни-како не може бити блиска, неоосманисти су ту западњачку (пр-венствено америчку) перцепцију тактички охрабрили, с идејом да је постепено помере ка сагледавању Турске као активног при-родног посредника у тешком саобраћању са блискоисточним и средњоисточним државама, у којима се јавља узнемиравајућа спрега поседовања кључних енергетских ресурса с растућом са-мосвешћу заснованом на реафирмисању политичке димензије исламског идентитета, укључујући и аберације исламистичког екстремизма и тероризма.

НЕООСМАНИЗАМ

48

Већина познавалаца Турске слаже се да је прозападна оријентација темељна одлика турске спољне политике и да је она кроз целу историју Републике остала непромењена (в. нпр. О. Sander, „Turkish Foreign Policy: Forces of Continuity and Change“, Turkish Review, 1, 1993, стр. 31). „Турска се готово бук-вално понашала као да Блиски исток не постоји. Тај регион представљао је несрећну везу с прошлошћу Турске“ (Ph. Robins, Suits and Uniforms, London, 1991, стр. 138–139). Одиста, од самог почетка у културном, а после првих двеју деценија неутралног односа према великим силама, и у политичком и војном погле-ду, Ататуркова (и ататурковска, док је трајала) визија модерне Турске имала је капиталистички Запад као основну референцу. То, међутим, њеном творцу није сметало да готово две деце-није одржава и развија добре односе с бољшевичком Русијом, с којом је 1935. године чак потписао и уговор о пријатељству. Од првобитног кемализма, који се током наредних деценија иде-олошки догматизовао и удаљио од стварности, зубљу оваквог прагматизма преузео је неоосманизам и, чим су се створили услови, прегао да отвара паралелне спољнополитичке канале које је искључива прозападна усмереност претходне политике готово сасвим затворила. Државнонационални интерес тактич-ки се поново почео сагледавати у проширеном геополитичком хоризонту, ван строгих идеолошких схема, али у функцији једне цивилизацијске стратегије с крајњим макроидеолошким, циви-лизацијским стратегијским циљем. И поред тога, има процена да ће, упркос тренду диверзификације са снажним економским мотивима, прозападна оријентација Турске у XXI веку бити очувана и да ће она „наставити да гледа према Западу“, као „ре-гионална сила средњег домашаја, у средишту европских посло-ва“ (L. A. Stone, „Turkish Foreign Policy: Four Pillars of Tradition“, Perceptions, 6, 2, 2001, стр. 27). Последњих неколико година, међутим, ојачало је сумње, посебно у САД и у ЕУ, у то да се про-кламована и све конкретније спровођена вишедимензионал-ност нове турске спољне политике неће негативно одразити на њену приврженост Западу, па су учестале анализе, упозорења и вајкања која одражавају такав смер размишљања (в. нпр. N.

49

Danforth, „How the West Lost Turkey“, Foreign Policy, 25. 11. 2009). И Збигњев Бжежински, процењујући перспективе односа Турс-ке и западног света, упозорава да никако не би требало потце-нити опасност „обнове исламских религијско-политичких тра-диција, с последичном радикалном (и вероватно унутрашњим потресима праћеном) променом међународног курса“ Анкаре (Th e Choice. Global Domination or Global Leadership, Њујорк, 2004, стр. 89), што азербејџански политиколог Јусиф Рустамов, у свом виртуелном дијалогу с утицајним америчким колегом, сматра готово извесним смером кретања (в. Роль США в системе меж-дународных отношений, Баку, 2005, стр. 74–76). У глобалним координатама, дакле, савремени неоосманизам се првенствено мора разматрати са становишта промена које може узроковати, или их је већ произвео, у односима Турске са САД и са ЕУ.

Да свест о тим променама у пуној мери постоји и на аме-ричкој страни, сведочи, с једне стране, поменута забринутост због тога што се један од најпоузданијих савезника почиње са-мосталније понашати и повлачити потезе који се оцењују као супротни америчким интересима, док, с друге, вашингтонска администрација настоји да неслагања минимизује и спорове максимално изглади, спремна да се до одређене мере и прила-годи измењеном, диверзификованом курсу турске политике. Положај Турске у односу на Америку често је оцењиван као по-слушнички и поверенички, посебно на подручју Блиског истока где је Турска, уз Израел и, потенцијално, Египат, требало да буде стуб безбедносног система за читав регион. Данас би свакоме морало бити јасно да Турска није била, а сада поготово није, пуки извршилац налога из Вашингтона, већ да у партнерству са САД увек води рачуна и о својим трајним државно-национал-ним интересима. Она је током последњих година највеће изазове америчкој политици упутила баш у том најрањивијем и за САД геостратегијски и геоекономски највиталнијем простору. Скло-ност Бушове администрације да резонује у складу с девизом „с нама или против нас“ допринела је да се неки потези Анкаре доживе и прокоментаришу готово као издаја, што је председ-ник Барак Обама на почетку свог мандата пожурио да коригује.

НЕООСМАНИЗАМ

50

Да подсетимо, 2003. године турски парламент није одобрио ко-ришћење националне територије за отварање северног фронта против Ирака, што је просто шокирало Вашингтон, иако је, по-сле дугих и тешких преговора, Бушова влада била спремна да, у замену за позитиван одговор, обезбеди Турској разне видове финансијске помоћи у износу од 15 милијарди долара, као и да одобри упућивање 20.000 турских војника у Ирачки Курдистан ради заштите турских националних интереса. Турска је тако први пут у односу са својим главним савезником, и то у једном одсудном тренутку, дала предност логици да је „кошуља бли-жа од капута“, у пракси демонстрирајући приврженост ономе што је Ахмет Давутоглу утврдио као први приоритет политике „стратегијске дубине“. Јер, у Анкари је разложно процењивано да је америчка „тврда“ и „мека“ моћ, иако и даље више него рес-пектабилна, релативно опала у односу на деведесете године, да је у међувремену порасло антиамеричко расположење у ислам-ском свету, а да је, после палестинске Интифаде (2000) и Изра-елско-либанског рата (2006) дошло до поновног краха мировног процеса, за који је изгледало да је, нарочито после Мадридске конференције (1991), била створена повољна атмосфера, што је Анкари олакшавало успостављање стратегијског партнерства с Израелом, непопуларног, иначе, и у самој Турској. Постајало је све теже бити амерички пријатељ на Блиском истоку, па је Ер-доган полако почео тај однос да преиспитује, одмерава и дози-ра, исламистички, али и сасвим реалистички узимајући у обзир потребу да се, зарад будућности, поправе односи с непосредним окружењем.

Потези које је, руковођена тим циљем, неоосманистичка власт у Анкари повлачила током последњих неколико година били су готово без изузетка у нескладу с америчком визијом стварања „Великог Блиског истока“, у чему је Турској, уз Из-раел и „демократизовани“ Ирак, била намењена кључна улога. Уместо тога, Турска је одлучно и успешно кренула у нормализо-вање и свестрано унапређивање раније хладних билатералних односа са Сиријом, премијер Ердоган се у више наврата веома критички осврнуо на америчко понашање у Ираку (говорио је,

51

на пример, о геноциду у Фалуџи), Израелу је отказао учешће на редовној годишњој војној вежби НАТО-а „Анадолски орао“ (2009), да би одмах после тога позвао Сирију на заједничке ма-невре и најавио формирање турско-сиријског Савета за стра-тегијску сарадњу. У вези с иранским нуклеарним програмом, негативном опсесијом америчке спољне политике и могућим разлогом чак и за ограничену војну интервенцију против ове земље, турски премијер је исказао разумевање за суверено пра-во Ирана да се, као и свака друга држава, технолошки развија на начин који највише одговара њеним енергетским потребама („Запад није фер према Ирану“), заједно с председником Гулом похитао је да иранском председнику Ахмадинеџаду честита по-беду на спорним изборима (2009), а приликом посете Техерану потписао је и један споразум о енергетској сарадњи с великим источним суседом. На оптужбе, нарочито из Америке, да мења традиционалну стратегијску линију турске политике, Ердоган је одговорио да се неки очигледно не могу ослободити хладнора-товске логике, да Турска не мења спољнополитички правац, већ да развија и проширује односе и да је у стању да истовремено развија изузетно добре везе са Сиријом, Ираком, Ираном, Ру-сијом, Грузијом и Јерменијом, као и са Грчком или Бугарском. То није уперено против НАТО-а, нагласио је турски премијер, као ни против било које друге групе земаља (Today’s Zaman, 29. 10. 2009). Многима на Западу, а посебно у САД, није деловао нимало уверљиво, иако је било спекулација да је Турској дого-ворно намењена улога посредника између Ирана и Запада, што је званично демантовано и у Анкари и у Техерану.

О значају који Вашингтон придаје настављању привиле-гованих партнерских односа с Турском, али и о свести да се у њима јављају пукотине, па им треба дати нови импулс, сведочи и одлука председника Барака Обаме да баш Турска буде прва муслиманска држава коју ће, после европске турнеје, посетити. Пре његове посете, коју су турски медији, у складу са својим ма-ниром, најавили као „историјску“, а која је реализована априла 2009. године, државни секретар Хилари Клинтон изјавила је да је Турска доказ да „демократија, модерност и ислам нису инком-

НЕООСМАНИЗАМ

52

патибилни“ и да је њена важност „као међународне силе“ веома велика. И Обама је током посете нагласио „значај Турске, не само за Америку већ и за цео свет“, као и то да је она за Вашингтон „кључни савезник“ („critical ally“), са којим намерава да сарађује како би се „премостиле разлике између исламског света и Запа-да“. Уобичајена реторика која је домаћинима свакако одговара-ла, без обзира на разлике у гледању на нека битна регионална и светска питања, до којих је, према поузданим сазнањима, до-шло у разговорима. Америчка администрација је, како изгледа, прихватила реалност наступања нове ере у билатералним од-носима, као последице диверзификоване и самосталније спољ-не политике Турске, али је заузврат добила уверавања да Влада у Анкари неће доводити у питање стратегијске темеље узорне вишедеценијске сарадње, посебно у оквиру НАТО-а. Од регио-налних тема, изгледа да је највиши степен сагласности испољен у вези с Балканом и турском улогом у његовом стабилизовању на начин прихватљив и за америчке пријатеље. Неоосманисти су, све у свему, имали разлога за задовољство, тим пре што је Обама, пре дугоочекиваног програмског говора о односима с исламским светом у Каиру (јуна 2009), одабрао да из Анкаре по-шаље поруку о томе да „Америка није и да никад неће бити у рату с исламом“, чиме је потврђена политички све утицајнија теза о Турској као стожерној земљи исламског света (в. разраду ове тезе у: G. Fuller, Th e New Turkish Republic: Turkey as a Pivotal State in the Muslim World, Washington, 2008). Подударне оцене још одређеније формулише познати геополитички аналитичар Џорџ Фридман који о Турској говори као о „острву стабилности у хаотичном региону“ и у књизи Следећих сто година (Th e Next 100 Years: A Forecast for the 21st Century, New York, 2009) предвиђа обнављање њене сфере утицаја на подручјима некадашњег Ос-манског царства (в. мапу „Турска сфера утицаја 2050. године“, стр. 203). Према оценама турских критичара Давутоглуовог ис-ламизма, Фулер и још неки амерички аутори својим тумачењима срачунато „покривају“ ретроградну идеолошку матрицу његове доктрине стратегијске дубине (в. нпр. E. Manisalı, Batı’nın Yeni Türkiye Politikası, Истанбул, 2008, стр. 21–22). Упорност америч-

53

ких влада у подршци Турској наводи поједине аналитичаре на хипотезу да је посреди и нешто дубље и далекосежније од непо-средно уочљивог националног интереса, „идеолошка сродност између савременог Запада и ислама“. Ова типолошка сродност исходила би из њихових програма глобализације чији је циљ „деструкција старог система националних држава заснованих на суверенитету државе и националности која је дефинисана етничким, лингвистичким, културним и територијалним зајед-ништвом“ (в. Г. Дејвис, „Ислам, Запад и православље“, Печат, 107, 26. 3. 2010).

Сигурно је да ће Вашингтон и Анкара и убудуће улагати на-поре да одрже максимално конструктивну и обострано корисну сарадњу, али је подједнако извесно и то да ће их остваривање појединих приоритета нове спољнополитичке доктрине Турске, као и неки амерички потези, диктирани специфичним унутра-шњополитичким и спољнополитичким разлозима, повремено стављати на озбиљна искушења. Илустративан је у том погледу противречан развој догађаја у вези с комплексом осетљивог јер-менског питања. Америка је поздравила иницијативу Турске да упркос хипотеци тешког историјског наслеђа и отвореном спору у вези са статусом Нагорног Карабаха, где Анкара здушно под-ржава Азербејџан, крене у нормализовање односа с Јерменијом. С друге стране, однос самог Барака Обаме током предизборне кампање према проблему признавања геноцида над Јерменима из 1915. године кад је јерменској заједници, као важним гласа-чима, обећао усвајање конгресне резолуције о овом болном до-гађају, а онда и изгласавање текста такве резолуције, с термином геноцид, у Спољнополитичком комитету Представничког дома Конгреса, 4. марта 2010. године, изазвали су жестоку реакцију у Турској. Анкара је одмах повукла амбасадора из Вашингтона на консултације, отказано је редовно годишње заседање Аме-ричко-турског савета, а запрећено је и другим, болнијим, ме-рама одмазде укључујући и отказивање замашних војних по-руџбина. Ердоган је чак отишао дотле да је у Лондону нагове-стио могућност протеривања стотинак хиљада Јермена који без турског држављанства живе у Турској (Политика, 18. 3. 2010).

НЕООСМАНИЗАМ

54

Ни опрезна Обамина изјава поводом 95-годишњице геноцида над Јерменима, у којој је избегао квалификацију трагедије као „геноцид“ употребивши јерменску синтагму „велико страдање“ (Meds Yeghern), није задовољила турску осетљивост, па ју је А. Давутоглу „примио са жаљењем, као израз погрешног и једно-страног политичког виђења“ (Hürriyet, 25. 4. 2010). Оваквих и сличних епизода сигурно ће бити и убудуће. Неоосманизам је и овом приликом посведочио своју лакоћу у баратању двостру-ким аршинима. Док је Ердоган на сав глас осуђивао оне који тен-денциозно оптужују Турску за „непочињени историјски грех“ геноцида, његов министар Давутоглу је новинарима који су га пратили на путу у Бугарску најављивао да ће се, захваљујући турском заузимању, „Срби извинити због убијања Турака (sic!) у Сребреници“ (News.am, 19. 3. 2010). После контроверзног тројног самита Гул–Тадић–Силајџић у Истанбулу, (24. 4. 2010) најављено је и да ће Ердоган на годишњицу злочина одати по-част жртвама у Поточарима.

Т У Р С К А И Р У С И Ј А

Као наличје одсудног преокрета у међународним односима који је уобичајено метафорички називати „рушење берлинског зида“, а који је пресудно утицао на измену улоге Турске у систему светске безбедности, дошло је до распада СССР-а. Самим тим, Турској је источни евроазијски партнер престала да буде јед-на велика, централизована федерација држава, под сувереном доминацијом словенске и православне Русије. Уместо ње, нова геополитичка карта тог огромног простора изронила је у виду више независних држава, од којих је већина религијски и тра-диционално муслиманска, а етнички и језички турска, односно туркијска (тюркский, turkic). Ова новонастала ситуација донела је двоструки изазов и двоструку прилику неоосманизму: с једне стране, Турска је добила шансу да младим рођачким нацијама предводнички понуди платформу окупљања на вредностима (пан)туркизма, исламизма и модернизма које њено поливалент-

55

но цивилизацијско биће обједињује, док јој је, с друге стране, предстојало постављање односа с Русијом на нове основе, при чему је економски и, специфичније, енергетски интерес био у првом плану. И Турска је одмах кренула у освајање нових прос-тора. Испољила је, раних деведесетих година, наглашене амби-ције да, као „старији брат“ средњоазијским државама замени „великог брата“, из чијег су се чврстог загрљаја тек биле иско-бељале, и то никад потпуно. Постигла је значајне почетне ре-зултате, остварила вишеструко присуство у новим независним републикама, како у привреди, кроз инвестиције и заједничке пројекте, тако и у образовној и културној сфери, мрежом шко-ла и факултета, као и кроз низ пантуркистичких иницијатива и манифестација, док јој је политичка утицајност остала ограни-чена. У Озалово време, Турска је на Западу, а нарочито у САД, доживљавана као делотворни емисар интереса да се с новопрог-лашеним средњоазијским државама успостави привредна, али и политичка сарадња. Иако су спремно прихватали помоћ најразвијеније турске државе, за њих не само географски запад-не, претежно ауторитарни лидери нових централноазијских ре-публика, готово сви одреда потекли из совјетске номенклатуре, зазирали су од залетања у нека обавезујућа нова савезништва, реалистички остајући, упркос свему, с Русијом у Заједници неза-висних држава. Како су неоосманистичке снаге у Турској јачале и постепено се приближавале освајању власти, постајало је све јасније да за њих Средња Азија објективно није приоритет, иако им је годило да и на тим просторима имају одређени утицај. Не-упоредиво важније им је било да успоставе што садржајнију са-радњу с Русијом, а претерано показивање туторског занимања за Средњу Азију могло је само успоравати тај процес. Економске и, особито, енергетске консидерације однеле су превагу у про-дуктивној конвергенцији с руским приоритетима, тако да је последњих година дошло до осетног интензивирања и конкре-тизовања привредне сарадње између дојучерашњих хладнора-товских противника. Неоосманизам је и ту показао своје пра-гматично лице. Истовремено, с обзиром на то да, за разлику од удаљеније Централне Азије, Кавказ и Закавказје представљају

НЕООСМАНИЗАМ

56

један од регионалних приоритета политике засноване на пре-мисама неоосманистичке „стратегијске дубине“, тешња сарадња с Русијом неопходна је и ради стварања услова за делотворније ангажовање Анкаре у тим крајње компликованим областима. Такво ангажовање је, међутим, мач са две оштрице с обзиром на разумљиву осетљивост и предострожност Русије, за коју ово њено немирно двориште има виталан значај. Неоосманистички концепт је ту на озбиљном испиту, јер се суочава с противреч-ностима које произлазе из саме природе настојања да се исто-времено оствари напредак у односима са свим регионалним партнерима на више спољнополитичких фронтова, од којих су неки оштро супротстављени. Непосредна конјунктура може учинити да се извесна неслагања ове врсте привремено потисну или примире, али су она увек латентна жаришта потенцијалних сукобљавања. У сваком случају, уз комплекс релација са САД и ЕУ, турско-руски односи представљају другу најважнију, а с претходном у много чему узрочно-последично повезану, ком-поненту глобално релевантне димензије нове турске спољне политике. Две велике државе, доскора сматране европском пе-риферијом, одлучиле су да постану евроазијски средишње, у чему рационално сарађују, али се истовремено и надгорњавају. Европа се, пак, грчевито бори да не оде на периферију.

Овде би било корисно напоменути да је и Русији и Турској до одређене мере блиска антиевропоцентрична компонента идеологије „евроазијства“ коју је двадесетих и тридесетих го-дина прошлог века до нивоа конзистентне геополитичке и ци-вилизацијске доктрине уздигло више истакнутих руских и ев-ропских мислилаца. Песнички је ова идеја моћно сублимирана у чувеном Блоковом стиху „Ми смо Скити, ми смо Азијати“. По-сле распада СССР-а, а и као реакција на тенденцију глобализо-вања западњачког модела либералнокапиталистичког секулар-ног друштва, запажено је обнављање евроазијских концепата. У својој изврсној студији Евроазијство. Геополитички дискурс (Баку, 2010), млади азербејџански истраживач Фархад Алијев разликује пет праваца савременог „неоевроазијства“: (1) синте-тичку концепцију А. Дугина, (2) „академско“ неоевроазијство,

57

(3) исламски правац, (4) турански правац и (5) антисовјетски модел Евроазијске конфедерације А. Сахарова. Копча с идеоло-гијом неоосманизма могла би се тражити у оквиру исламског и туранског правца, али само типолошки, јер заговорници тих двеју оријентација не виде Турску као кључну карику, а погото-во не као „срце Евроазије“, како Турци воле да кажу. За Н. На-зарбајева је, сасвим логично, кључна улога Казахстана.

Турска је засад била веома успешна у успостављању нових односа партнерства с Русијом, јер је такав узлазни тренд из више разлога одговарао и Москви. Путин и Ердоган, двојица прагматичара с јасним визијама пожељне будућности својих евроазијских земаља и свесни њихових компаративних пред-ности, као и потенцијалне геоекономске комплементарности у неким виталним областима, брзо су у свему најбитнијем про-нашли заједнички језик. На неким тачкама сучељавања њихо-вих интереса, међу којима предњаче Балкан и Кавказ, Турска и Русија нужно остају ривали, али им стратегијске развојне пројекције налажу да упркос томе пронађу и примене најделот-ворније моделе сарадње, понајпре у енергетској и трговинској области. Приликом преломне посете Владимира Путина Тур-ској (2004), првој после оне коју је 1972. године учинио Николај Подгорни, усвојена је „Заједничка декларација о јачању сарадње и мултидимензионалног партнерства“. Суштински продор учињен је споразумом (августа 2009) о томе да руски енерговод „Јужни поток“ прође кроз турске територијалне воде, док би Русија, са своје стране, помогла изградњу нуклеарне централе у Турској, што се у овој енергетским ресурсима сиромашној, а великој земљи с убрзаним развојем види као витално важан пројекат. Истовремено, Русија је подржала изградњу нафтовода Самсун–Џејхан, дугог 555 километара, којим би се нафта с оба-ле Црног мора транспортовала до турске медитеранске обале, а онда удаљенијим потрошачима, чиме би Турска постала кључна транзитна држава на најважнијим путевима снабдевања Запада руским и средњоазијским енергентима, јер је споразумом (јула 2009) с Румунијом, Бугарском, Мађарском и Аустријом уграђена и у будући гасовод „Набуко“ који се сматра конкурентским ру-

НЕООСМАНИЗАМ

58

ском „Јужном потоку“. После Немачке, Турска је по обиму раз-мене други спољнотрговински партнер Русије, на шта су јужно-кавкаске буре (2008) и економска криза (2009) само пролазно и у мањој мери утицале.

И Русија, попут неоосманиста у Турској, тежи превазила-жењу глобалне униполарности, при чему јачању позиција у ис-ламском свету придаје суштински значај. „Трагање за успоста-вљањем привилеговане везе с арапским и муслиманским светом стоји у вези са званичним циљем руске спољне политике, на-име да се ојача мултиполарност у свету; другим речима, да се подрже и развију полови отпора хегемонији и унилатерализму Сједињених Држава. Ради се о извлачењу користи из општег не-пријатељства које постоји у читавом арапском и муслиманском свету према спољној политици Вашингтона. [...] Сада Русија гради јаке политичке везе не само с Ираном и Сиријом, већ и са Саудијском Арабијом, Египтом и Турском, старим америчким савезницима“ (Ж. Левеск, „Русија опет проналази своје мусли-манске корене“, Le Monde diplomatique – НИН, 38, 2008, стр. 17). На другачији начин, посредно реагујући на Хантингтонову тезу о „судару цивилизација“, подударне закључке изводи и Јевгениј Примаков, један од архитеката руске политике према арапском и исламском свету: „И у самој Русији живе милиони муслимана, при чему они нису имигранти, као у многим западним земља-ма, већ део аутохтоног становништва. [...] Истовремено с тим, јединствен је положај Русије као моста између Европе и Азије. Све донедавна свет је био подељен по идеолошком принципу. Човечанство је смогло снаге да се с тим разрачуна. Подела света по религијско-цивилизацијском принципу нова је, рекао бих не мање озбиљна претња. Човечанство мора у себи пронаћи снагу да и њој одоли“ (Конфиденциально: Ближний Восток на сцене и за кулисами, Москва, 2006, 374). Није тешко уочити парале-лизам између неоосманистичког и „новоруског“ опредељења за стварање мултиполарног света у коме би Турска и Русија имале улоге сразмерне својим реалним потенцијалима, нарав-но у складу с властитим проценама тих потенцијала. Могуће је, међутим, у сегменту који нас овде посебно занима, запазити и

59

једну нимало безазлену разлику. Док Примаков као компара-тивну предност Русије износи чињеницу да у њој равноправно, као аутохтоно становништво, живе милиони муслимана, дотле се идеолози неоосманизма у својим претензијама на утицајност у појединим регионима, рецимо на Балкану и на Кавказу, пози-вају на то да у Турској живе милиони људи далеким или ближим пореклом из тих крајева, којима је Османско царство вековима империјално управљало. Русија се позива на савремено стање, на живу реалност, а Турска на „историјску дубину“, као компо-ненту своје „стратегијске дубине“. Та битна разлика и практич-нополитичке последице које из операционализације ових двеју стратегија произлазе неминовно стварају одређене напетости и трвења у зонама где се турски и руски интереси преклапају. Ово је посебно изражено на ровитом простору Кавказа и За-кавказја, које је од огромног геостратегијског значаја за Русију и витално с аспекта њених безбедносних и привредних инте-реса, што је одлучност Москве у сукобу с Грузијом око Јужне Осетије и Абхазије уверљиво потврдила. Русија није могла бити одушевљена чињеницом да Турска последњих десетак година систематски унапређује своје економске (око 100 турских фир-ми послује у Грузији), саобраћајне (амерички пројекат „транса-зијске“ железнице), политичке и, нарочито, војне односе с Тби-лисијем. Турска обучава грузијске официре и активно помаже у изградњи грузијске војне инфраструктуре. У турској јавности и медијима честе су критике руског односа према Грузији и дру-гим кавкаским државама и покрајинама. У време предратног за-оштравања између Грузије и Јужне Осетије Москва је чак увела (16. 7. 2008) и бојкот турске робе, „који је за веома кратко вре-ме успео да уздрма пословање великог броја турских фирми из текстилног, хемијског и грађевинског сектора и доведе у питање бројне турске инвестиције у Русији“ (М. Б. Марковић, „Спољна политика Турске на почетку 21. века“, Међународна политика, 60, 1136, 2009, стр. 24). У фази отвореног сукоба између Русије и Грузије, као и проглашавања независности Јужне Осетије и Абхазије, Анкара је, држећи се дискретно и неутрално, испољи-ла пословични прагматизам, својствен неоосманизму, иако у

НЕООСМАНИЗАМ

60

Турској, како се процењује, као људска димензија „историјске дубине“, живи приближно 400.000 грађана абхаског порекла. Предност је промишљено дата „будућој историји“, на чије се уобличавање Давуоглуова дипломатија предузимљиво баци-ла одмах по делимичном смиривању ситуације, иницијативом за стварање „Платформе за стабилност и сарадњу на Кавказу“, јер су, како се изразио турски министар, збивања у вези с Ира-ком и Грузијом показала да ни Америка ни Русија нису саме у стању да створе одржив поредак у регионима оптерећеним сло-женим проблемима, међу којима је поменуо и Балкан (S. Idiz, „Türkiye’den Bu Kez Abhazya Hamlesi“, Milliyet, 12. 9. 2009). И овом приликом је нашао за потребно да нагласи како изнета иниција-тива није мотивисана некаквим империјалним наканама, већ да је знак увиђања нужности стварања новог регионалног порет-ка, у чему је Турска, као „најјача држава у региону“, позвана да активно учествује. Уследила је интензивна кампања убеђивања регионалних и светских чинилаца. Показало се да турску ди-пломатију осведочено осећање за тренутак ни овога пута није изневерило, тако да је чак и Русија почетком септембра 2008. године позитивно оценила турски план, јер је, по речима ми-нистра иностраних послова С. Лаврова, на делу договарање ре-гионалних и региону суседних земаља без мешања удаљенијих ванрегионалних чинилаца. Москва је одлучила да у осетљиву дипломатску зону припусти Турску, иако јој је њено дугого-дишње субверзивно неоосманистичко деловање према Кавка-зу добро познато, јер се тиме амортизује европски и амерички притисак, док Запад, са своје стране, од Анкаре очекује „одго-ворно понашање“ и посредно заступање трајних трансатлант-ских интереса, у ситуацији кад и онако не може баш много да учини. А један високорангирани турски дипломата је, за сваки случај, поновио да Турска поштује територијални интегритет Грузије, укључујући Абхазију и Јужну Осетију као њене саставне делове. На тешком задатку да одобровољи званични Тбилиси и исходује његов што беневолентнији став у вези с настављањем своје привредне сарадње с одметнутом Абхазијом, до које јој је веома стало, Ахмет Давутоглу, у свом маниру, подсећа гру-

61

зијског колегу Григола Вашадзеа на то да Грузија и Турска нису само суседи, већ су и „рођаци“ с обзиром на то колико грађана грузијског порекла живи у држави чије интересе он заступа, на шта овај уопште није реаговао (27. 4. 2010). Како било да било, у крајње компликованој кавкаској слагалици свима је у датом тренутку одговарало (привидно) задржавање процеса у регио-налним координатама, што никако не значи да је партија тиме ушла у мирнију и јаснију фазу. Својим фазним учинком турски неоосманисти су, међутим, могли да буду посве задовољни. До идуће фазе, за коју не треба сумњати да ће бити добро при-премљени, чак и ако ствари не крену у складу с њиховим жеља-ма. Прилагодиће се околностима и тако ће то ићи, уз њихово постепено освајање политичког и привредног терена, све док на ред не дође неки велики „тренутак истине“ који ће наложити опредељивање без остатка. Тада ће се можда с више разумевања сетити Ататурка и Исмета Иненија и, не трепнувши, примени-ти њихову спољнополитичку тактику, али не и филозофију. Јер, своју стратегију сигурно неће променити.

ТУРСКА И КИНА

У складу с начелом да са свим најзначајнијим субјектима међународних односа ваља успоставити и развијати сарадњу, Турска узима у обзир и растући значај Кине на глобалном пла-ну. У том смислу покренуто је више иницијатива, првенствено у економској сфери, а највишу тачку у билатералним односима представљала је посета председника А. Гула Кини, крајем јуна 2009. године. Гул је пре посете поновио да Анкара, што се про-блема Тајвана тиче, подржава политику „једне Кине“, а да је њен главни циљ подстицање привредне сарадње, као и да се Турска занима за Далеки исток на исти начин на који је интересују и други удаљени делови света, попут Латинске Америке и Африке. Да су у том тренутку односи између двеју земаља били у успо-ну сведочи и сагласност кинеских власти да турски председник посети и Урумчи, главни град бунтовне провинције Синкјанг, у

НЕООСМАНИЗАМ

62

којој се етнички Ујгури већ дуго боре за аутономију, а против онога што називају кинеском асимилацијом. Непосредно после Гулове посете, међутим, почетком јула избили су жестоки међу-национални сукоби у Урумчију између Ујгура и припадника већинског кинеског народа Хан, у којима је било много људских жртава, а на које су кинеске снаге безбедности оштро реаговале. Овај драматични догађај, као и околност да је до њега дошло само неколико дана по окончању успешне Гулове посете Кини, на убедљив начин је илустровао са каквим се противречности-ма суочава турска неоосманистичка политика која на сваком терену актуализује више приступа, па и не може да се заштити од последица њиховог узајамног искључивања у ситуацијама знатнијих тензија или отворених сукоба. Глобални и регионал-ни план реализовања нове турске спољне политике неодвојиво су повезани и међузависни, а логика двоструких стандарда има своја инхерентна ограничења. Турска јавност, медији и поједи-ни званичници, укључујући и премијера Ердогана, оптужили су кинеске власти за насиље над „браћом Ујгурима“ у турској пра-постојбини, а премијер је поступке тамошње полиције упоре-дио чак и са геноцидом, на шта се из Пекинга жестоко реаговало и запретило узвратним мерама, укључујући и промену односа према курдском сепаратизму и става у вези с геноцидом над Јерменима (1915) који Турска упорно негира. У Турској, иначе, живи око 300.000 грађана ујгурског порекла, а организовани уј-гурски сепаратисти и политички емигранти уживају прећутну благонаклоност турских власти, тако да се слободно оглашавају у јавности. Појавила се опасност да сав претходни труд и сви резултати Гулове посете падну у воду, а да седам том приликом потписаних међудржавних споразума задуго остану мртво сло-во на папиру. Захлађење је било очигледно. Током посете је ис-тицана кинеска подршка избору Турске за несталну чланицу СБ УН (17. 10. 2008), а сад је Анкара махала својим чланством и наја-вљивала да ће у том највишем међународном форуму захтевати да се на дневни ред стави питање интервенције кинеских снага безбедности у Урумчију. Не треба се чудити да је управо Ахмет Давутоглу, неоосманистички доследан свом прагматичном ди-

63

пломатском начину, а крајње ограничено заинтересован за пан-туркистичке химере, у дугом телефонском разговору са својим кинеским колегом пружио уверавања да Турска на догађаје у Синкјангу гледа као на унутрашњу ствар Кине, да поштује њен територијални интегритет и придаје велики значај развоју би-латералних односа с Пекингом. Али, штета је учињена. Кина, иако незаобилазни партнер у међународној заједници, тешко да може постати и одржати се као један од глобалних приорите-та турске политике „стратегијске дубине“. Њена дубина дотле ипак не сеже, а неке од спорних претпоставки на којима почива озбиљно јој ограничавају маневарски простор.

ТУРСКА И ЕВРОПСКА УНИЈА

Глобалну релевантност имају, разуме се, и односи Турске и ЕУ. Турски пут ка Европи траје од 1963, кад је Анкара потписа-ла први уговор о сарадњи са Бриселом, да би 1987. и формално затражила чланство, а тек 2000. добила статус кандидата с којим су преговори отворени 2005. године. У међувремену (1995) Тур-ска је с ЕУ потписала споразум о царинској унији, што је довело до краха многих малих и средњих предузећа и до знатног пораста увоза из европских земаља. Од деведесетих година у Турској је, с изузетком кемалиста леве оријентације и комуниста, у погледу оправданости залагања за учлањење у ЕУ успостављен консензус главних политичких снага, укључујући и неоосманисте, иако су у јавном мњењу све време у вези с овим опредељењем постојале озбиљне резерве (в. З. Милошевић, „Од кемализма до модерног неоосманизма“, Печат, 99, 29. 1. 2010, стр. 40). Ова оријентација је одржана као један од декларисаних стратегијских приоритета укупне турске државне политике, што су по преузимању власти у више наврата потврдили и Ердоганови исламисти. У међув-ремену је, међутим, суштински дошло до битних промена. Без обзира на оптимистичку реторику, протурско лобирање неких чланица ЕУ (Велике Британије, Италије, Шпаније...) и повреме-не, не увек тактичне „сугестије“ САД, процес евроинтеграције

НЕООСМАНИЗАМ

64

текао је споро и тешко, с периодичним застојима, узрокованим како збивањима унутар ЕУ тако и појединим потезима Анкаре, који нису наилазили да одобравање у европским престоница-ма, као и спорим спровођењем потребних реформских захвата у законодавној области. Прогресивна (ре)исламизација тур-ског друштва почела је да изазива све већу забринутост, иако су европски и амерички заговорници турске кандидатуре стал-но понављали да је реч о „умереном исламу“, компатибилном с демократијом и европским вредностима. Амерички став пара-дигматично одражава једна изјава бившег председника Клин-тона, дата 1999. године приликом посете Турској : „Сједињене Државе нису члан Европске уније, али сам ја стално подстицао да европска интеграција крене даље и брже, а то подразумева и Турску. Још има оних који Европу виде на ужи начин. Њихо-ва Европа би могла да се заустави на неком планинском ланцу, воденој површини или, што је још горе, онде где људи почињу да се моле Богу на другачији начин. Ипак, постоји растући и ох-рабрујући консензус према коме је Европа идеја исто колико и место.“ У истом духу се 2004. изјаснио и Џорџ Буш, такође у по-сети Турској: „Укључивање Турске у ЕУ би доказало да Европа није ексклузивни клуб једне религије, а ’сукоб цивилизација’ би оголило као пролазни историјски мит“ (в. Ј. F. Fallon, „Th e Neo-Ottoman Empire“, VDARE.COM, 20. 7. 2006).

Суочена с одуговлачењем ЕУ и њеним у много чему лице-мерним односом према кандидатури једне тако велике мусли-манске државе, којој никада није отворено речено да је главна препрека њеном примању у Унију управо то што је муслиманска и многољудна, турска политичка елита је почела да испољава нервозу и својеврсни пркос, док је евроентузијазам у народу до-датно опао. Без обзира на то што су с њом отворени преговори о чланству, процењује се да је Турска, упркос свим привидима, данас објективно даља од ЕУ него пре десетак година. Лисабон-ским уговором, који је ступио на снагу 1. децембра 2009. го-дине, предвиђено је да спољна политика остаје у националној надлежности, тако да јединствене спољне политике ЕУ и даље неће бити, а и да је има, о Турској би у њеном формулисању

65

било неизводљиво постићи заједнички став држава чланица. Неке од њих наговештавају да би у вези с овим питањем оба-везно организовале референдумско изјашњавање грађана, а зна се да је јавно мњење већински нерасположено према Турцима и Турској, што у контексту општег пораста ксенофобије у Европи само добија на интензитету. Током тешке посете Турској, крајем марта 2010. године, немачка канцеларка Ангела Меркел је, уза сву дипломатску љубазност, остала чврста у ставу да је „приви-леговано партнерство“, а никако пуноправно чланство, највише што Турска може очекивати од приближавања ЕУ.

Тешко је претпоставити да владајући неоосманисти нису свесни суморне перспективе у погледу остваривања крајњег циља, пуног и пуноправног интегрисања у ЕУ. Они, ипак, наста-вљају с истом проевропском реториком и најављују убрзање процеса увођења реформи које би Турску приближиле чланству. Премијер Ердоган је једном приликом изјавио да је „европска агенда и његова агенда“, да су Копенхашки критеријуми и „Ан-карски критеријуми“, а кад се вратио са самита ЕУ у Бриселу, где није попустио у вези с кипарским питањем и у ставу према геноциду над Јерменима, пошто је Турска коначно добила ста-тус кандидата, у земљи је на типично неоосманистички начин тријумфално дочекан као „освајач Европе“. Нема сумње да више практичних разлога неоосманисте наводи да и у склопу спро-вођења нове, диверзификоване спољне политике не дигну руке од Старог континента, с којим је и историја Османског царства вековима била тесно повезана и испреплетена, а чијим делом они сматрају и Турску. Привредна сарадња с европским земља-ма је веома развијена и већ институционализована, а постоји и много билатералних пројеката, особито с неким државама, тако да економски интереси налажу да се те везе не угрожавају и не прекидају. Ни Европа, уосталом, нема намеру да снижава ниво укупне сарадње с Турском. Напротив. На том плану никакве ре-зерве не испољавају ни оне државе које се, као нпр. Немачка и Француска, иначе противе пуноправном чланству Турске или настоје да његову перспективу релативизују, кроз формуле о „привилегованом партнерству“ или „медитеранској димензији

НЕООСМАНИЗАМ

66

Европе“. Свесни ове чињенице, турски званичници све чешће изјављују да је Турска, ако јој ЕУ окрене леђа, спремна и спо-собна за алтернативне правце привредне и политичке сарадње и проналажење коректних партнера на другим странама, чиме се врши одређени притисак на Брисел и подржаваоцима турс-ке евроинтеграције дају аргументи за убеђивање скептичних и према Анкари нерасположених чланица Уније. Коришћење овом неувијено уцењивачком полугом притиска својствено је неоосманистичком стилу наступања на међународној сцени, па се њоме, рецимо, маја 2004. године ефикасно послужио и пре-мијер Ердоган, у време док се у Бриселу одлучивало о датуму от-почињања преговора о чланству с Турском: „Ако ЕУ не донесе одлуку какву ми желимо, Турској, захваљујући њеном великом потенцијалу, неће бити тешко да пронађе неки други пут“, док ће „ЕУ од тога дана бити тешко да говори о европским идеали-ма“ (према: Turks US- Daily World EU News, 6. 5. 2004). С обзиром на постојање доста показатеља који упућују на то да исламисти/неоосманисти нису искрено заинтересовани за приступање ЕУ под садашњим условима, а можда и уопште, задржавање проев-ропске реторике благог или оштријег пребацивачког тона слу-жи им као опробано средство за вршење сталног притиска на европске партнере и непријатно суочавање ЕУ са сопственом недоследношћу и двоструким стандардима како би се изнудиле неке друге погодности у третману.

Постоје и јаки унутрашњи разлози који неоосманистима налажу континуитет евроинтеграцијског курса. Инсистирањем на усаглашавању законске регулативе у бројним областима с критеријумима и захтевима ЕУ, а у крајњој линији и променом Устава, за који исламисти/неоосманисти сматрају да је недемо-кратски, што је било једно од главних предизборних обећања Партије правде и развоја 2002. и 2007. године, систематски се умањује моћ Армије и она се покушава ставити под пуну ци-вилну контролу. Ако би Устав био промењен на начин који прижељкују исламистички кругови, из њега би свакако били уклоњени заштитни механизми који омогућавају војсци да, као уставни гарант очувања лаичког поретка, по потреби интерве-

67

нише кад процени да је он озбиљно угрожен. Владајућа партија (АКП), иако је после избора 2007. године располагала с 338 мес-та (од 550) у Великој народној скупштини (Парламенту), није успела да обезбеди потребну већину за промену Устава, чему се нарочито супротстављала главна опозициона Републиканска народна странка, чији је оснивач био Ататурк. Напетост у од-меравању снага између исламиста и секулариста достигла је вр-хунац 2008. године, кад је државни тужилац употребио најјачу карту и затражио забрану Ердоганове партије, означивши је као жариште антилаичког деловања. У игри живаца, која је уследи-ла и запретила да изазове веће потресе у друштву, далеко најјача странка није забрањена, али је новчано кажњена због огрешења о секуларни поредак, зајемчен Уставом, чиме је, као предлагач нацрта новог темељног акта државе, изгубила кредибилитет, а и елан. Нема сумње, међутим, да ће исламисти наставити да делују како би, пре или касније, Устав из 1980. године био промењен. Засад су припремили пакет од 22, односно 29 амандмана, чија је судбина неизвесна, а сва је прилика да ће избори 2011. годи-не бити и нека врста референдума о потреби доношења новог устава. Једним од амандмана предлаже се, на пример, повећа-вање броја судија Уставног суда које делегира влада, чиме би она остварила већи утицај на одлуке овог врховног правосудног тела које јој представља једну од последњих препрека у убрзаној десекуларизацији Турске. Истовремено, настављена је кампања хапшења наводних кемалистичких ултранационалиста, међу којима су и неки високи официри турске армије, оптужених да су, као тајна организација „Ергенекон“ ковали заверу против демократски изабраних носилаца власти. Занимљиво је, како запажају неки аналитичари, да нови талас хапшења (2010) није, као у неким ранијим сличним случајевима, узнемирио турске берзе, што би могло указивати на исправну рачуницу премије-ра Ердогана и стабилност његове политичке позиције, а и даље слабљење утицаја Армије и осталих кемалистичких снага (в. R. M. Cutler, „Stocks ride out Erdogan Off ensive“, Asia Times Online, 19. 3. 2010). Да ће исламисти бити истрајни у залагању за проме-ну Устава, а и да се осећају сигурнији него раније, сведоче и њи-

НЕООСМАНИЗАМ

68

хове најаве да би могли, ако Парламент не прихвати предложе-ни пакет уставних промена, ићи на расписивање референдума о новом уставу (в. В. Лалић, „Уставни удар у Турској“, Политика, 6. 4. 2010). Нема сумње да су Р. Т. Ердогана охрабрила истражи-вања јавног мњења о ставу турских грађана према предложеним изменама Устава. Спроведено је више испитивања, а каракте-ристично је да се ни у једном од њих подршка Владином паке-ту амандмана не спушта испод 62% испитаника. Вишеструко је симптоматично да је у жару међустраначке полемике о устав-ним амандманима Ердоган отишао дотле да је најближег Ата-турковог саборца и настављача његовог дела Исмета Иненија упоредио с Хитлером!

Уставна расправа, а поготово заоштравање поводом тужи-очевог захтева за забрану АКП, показали су да неоосманисти не греше кад рачунају на европску подршку у настојањима да „демократизују“ уставни поредак, што практично значи да се уклоне све уставне препреке реисламизовању државе и њених институција. Из Брисела, а наравно и Вашингтона, долазила су панична упозорења да би евентуална забрана владајуће партије била смртни ударац демократији у Турској, велики корак уназад, ка диктатури, и могући увод у тотални хаос у земљи. У сваком случају, ЕУ ће и у наредном периоду остати један од приоритета турске спољне политике, али неће моћи да рачуна на ексклузив-ност, док ће се, с друге стране, и позитивна реторика Брисела у односу на турску кандидатуру свакако одржавати, с тим што ће се билатерални односи појединих чланица с Турском све више сенчити забринутошћу због растуће исламизације ове велике земље и њених све израженијих неоосманистичких претензија.

69

РЕГИОНАЛНИ АСПЕКТИ НЕООСМАНИЗМА

Иако су сагледавањем неоосманизма у његовим глобалним координатама неизоставно морали бити дотакнути и неки ње-гови регионални аспекти, биће корисно ради стварања целови-те представе о спољној политици Анкаре, заснованој на идеји „стратегијске дубине“, детаљније размотрити још неке њене карактеристичне регионалне манифестације. Оставићемо по страни пространи регион Средње Азије, у коме је Турска и те како присутна, али који, с једне стране, није циљно подручје не-оосманизма у ужем смислу, док је, с друге, Анкара у деловању према новоствореним независним централноазијским „брат-ским“ државама приметно смањила амбиције у односу на пери-од пантуркистичког ентузијазма с почетка деведесетих година прошлог века, кад је Сулејман Демирел позивао на обнављање „Пута свиле“. Привилегована регионална одредишта неоосма-низма јесу, како је већ речено, Кавказ, Блиски исток и Балкан.

КАВКАЗ

Пошто је у делу разматрања посвећеном турско-руским од-носима било доста говора о Кавказу, у вези с овим регионом задовољићемо се с тек неколико додатних напомена. За турско активније учешће у укупним кавкаским и закавкаским зби-вањима, поред усаглашавања с Русијом, предуслов је и норма-лизовање односа с „историјским непријатељем“ Јерменијом, уз истовремено одржавање најближих, специјалних односа с Азербејџаном, што се показало као изузетно сложен, готово немогућ задатак за политику свођења проблема у односима са свим суседима на нулу. Јер, као што је познато, Јерменија држи

НЕООСМАНИЗАМ

70

под окупацијом Нагорни Карабах, а званични Баку рачуна на Анкару као на једног од најискренијих савезника у залагању да ту покрајину поврати. Упркос томе, турска дипломатија је озбиљно кренула у процес дијалога с Јерменијом, доказујући да је њено свеобухватно неоосманистичко спољнополитичко оп-редељење ствар дугорочног стратегијског планирања и визије. После интензивних контаката који су, уз америчко инсисти-рање и швајцарско посредовање, трајали више од годину дана, с прибегавањем пратећим гестовима добре воље из арсенала „спортске дипломатије“, Турска и Јерменија су се августа 2009. године споразумеле о „мапи пута“ ради постепеног одлеђивања и нормализовања замрзнутих односа, укључујући и отварање границе, затворене од 1993. године као последице азербејџан-ско-јерменског сукоба око Нагорног Карабаха. Октобра исте године потписан је и разрађени протокол, протумачен као „воз-ни ред“ на путу сусретног приближавања двеју држава, што је у Азербејџану само продубило неповерење и појачало незадо-вољство држањем анкарске браће. А. Давутоглу је похитао да разувери званичнике у Бакуу, громогласно изјављујући да су Турци и даље спремни да, ако затреба, и крв пролију за азер-бејџанску свету ствар. Утисак је да му се баш и није поверовало, тим више што се у документима које су турска и јерменска стра-на потписале Нагорни Карабах и не помиње. У званичном са-општењу поводом објављивања протокола, МИП Азербејџана истиче да је „нормализовање односа између Турске и Јерменије без претходног повлачења јерменских снага с окупираних азер-бејџанских територија директно супротно националним инте-ресима Азербејџана и баца сенку на братске односе Азербејџана и Турске, засноване на дубоким историјским коренима“ (в. М. Б. Марковић, „Спољна политика Турске на почетку 21. века“, стр. 26). Званична Анкара је, у следећој фази, увела тему спорне територије, па је Р. Т. Ердоган изјавио да ће ратификација про-токола у турском парламенту „директно зависити од решења спора око Нагорно Карабаха“, на шта је владајућа коалиција у Јеревану одлучила да суспендује процес усвајања протокола (В. Лалић, „Помирење на леду“, Политика, 23. 4. 2010). Приближа-

71

вање Јерменији наишло је, иначе, на неодобравање и код куће, посебно међу кемалистичким националистима, из чијих редова је министру иностраних послова јавно упућено питање презива ли се он Давутоглу или Давутјан (M. Akyol, „Ahmet Davutoglu: Yet Another Crypto-Armenian, Th e Journal of Turkish Weekly, 1. 2. 2010). Има их и који тврде да је Јеврејин! У периоду обележеном наговештајима отопљавања турско-јерменских односа запаже-на је и симптоматично интензивна комуникација између пред-ставника Бакуа и Москве у енергетском сектору, а председник Илхам Алијев је априла 2009. године и посетио руску престони-цу, пошто му претходно „програм обавеза није дозволио“ да се у Турској сретне с Бараком Обамом, на чему су усрдно радили турски и амерички дипломати. Пошто су на Кавказу политичка, безбедносна и енергетска питања неодвојива, азербејџанско от-варање према Русији протумачено је као демонстративно окре-тање леђа плановима Турске за трансфер каспијске нафте пре-ко њене територије или бар као упозорење да Баку има више отворених опција ако се његови национални приоритети буду превиђали. Сагледана из овог угла, руска благонаклона подршка Турској у настојању да поправи односе с Јерменијом, иначе ста-билним, историјском руским „клијентом“ у кавкаским заврзла-мама, може се протумачити и као улог у поправљање властитог „имиџа“ међу муслиманима у региону (а и шире), уз истовреме-но ширење пукотине између Анкаре и Бакуа. Без обзира на то како ће ствари даље тећи, нема сумње да ће се операционали-зација нове спољнополитичке доктрине Турске на Кавказу су-очавати с великим изазовима, потврђујући своје немале домете, али и инхерентне ограничености.

БЛИСКИ ИСТОК

Блиски исток, схваћен у ширем смислу, с Ираном као важним регионалним чиниоцем, био је током последњих неко-лико година област у којој је Турска највидљивије демонстрира-ла своју намеру да, у складу с доктрином „стратегијске дубине“,

НЕООСМАНИЗАМ

72

диверзификује спољнополитички приступ. Истовремено, с об-зиром на геополитички и геоекономски значај Блиског истока, тог попришта најдинамичнијих и најдраматичнијих збивања крајем другог и почетком трећег миленијума, измењено турско понашање на овом подручју изазвало је највише реакција и ко-ментара, посебно на Западу, али никако само на Западу. Наро-чита осетљивост испољена је у САД, јер је у Вашингтону Турска традиционално сматрана највернијим савезником и најисту-ренијом поузданом државом према исламском свету, а чију је употребљивост битно увећавала чињеница што је и сама готово стопостотно муслиманска, али и уставно секуларна и демократ-ска. Како су конструктивни искораци Анкаре према „сумњи-вим“ режимима у Сирији и Ирану, као и вишекратно исказа-но разумевање за палестински покрет Хамас, чија је политичка снага потврђена на слободним изборима, објективно ишли против интереса Израела, с којим је Турска, у америчкој ре-жији, била изградила чврсте односе стратегијског партнерства, нова оријентација Анкаре стављена је под посебно изоштрену критичку лупу америчких аналитичара наклоњених јеврејској држави. Иако се званична Анкара није одрицала партнерства с Америком, низ потеза које је Влада премијера Ердогана про-рачунато повлачила указивао је на одлучност неоосманиста да се Турска врати хармонији са својим природним и историјским блискоисточним и средњоисточним муслиманским окружењем, из кога су је прво Ататурково бескомпромисно европејство, а онда и дугогодишње тесно савезништво са САД практично из-глобили. Иако Османско царство међу Арапима већином није (било) нарочито омиљено, оно је, поготово после пропасти и наступања дугог раздобља арогантне супремације Запада, до-живљавано као империја која је једина дуго била способна да се равноправно носи с немуслиманским силама. Анкара би да-нас очигледно желела да међу блискоисточном муслиманском браћом буде доживљена као модерна наследница такве мисије, наравно у измењеним условима и без неостварљивих држа-вотворних империјалних претензија. Појединим аналитичари-ма није, међутим, промакао покровитељски наступ садашњих

73

турских званичника, чиме се њихов неоосманистички стил раз-ликује од знатно искренијег панисламизма једног Неџметина Ербакана који није смерао никаквом виду турске хегемоније, већ изграђивању братских и равноправних односа с држава-ма Блиског истока и целог исламског света. Све чешће се може чути и прочитати да Турска у односу на Арапе жели да пригра-би улогу „старијег брата“ (ağabey), како се, уосталом, либански премијер С. ал-Харири јануара 2010. године обратио Р. Т. Ер-догану приликом посете Анкари, посреднички им помажући да превазиђу међусобне несугласице и заједно крену у успоста-вљање чвршће регионално-истоверничке координације (в. нпр. S. Moubayed, „Turkey embraces role as Arab ’big brother’“, Asia Times Online, 14. 1. 2010). Турска је с тим циљем предузела и неке практичне мере, као што је, рецимо, укидање визног режима са шест арапских земаља (Сиријом, Јорданом, Либаном, Либијом, Тунисом и Мароком), што је премијер Ердоган оценио као први корак ка „регионалном Шенгену“. Кад већ не може у европски, Турска ће успоставити свој блискоисточни и северноафрички муслимански Шенген.

Иако неоосманистичко отварање према Блиском и Средњем истоку има све одлике наступања на најширем, свемуслиман-ском плану и начелно не искључује ниједну арапску и мусли-манску земљу, нови турски спољнополитички активизам се бар засад усредсређивао на оне из најближег суседства, без изузетка дубоко заглибљене у неразмрсиви колоплет вишедеценијских блискоисточних сукобљавања. То су Сирија, Иран и Ирак, а по-следично и Израел, па није никакво чудо да су потези Анкаре у овом пренапрегнутом четвороуглу помно праћени, анализи-рани и тумачени на свим заинтересованим странама. Као са-везник, делом и регионални повереник САД, али и државе која је у вези с ратом против Ирака у више наврата исказала резер-ве, па и неслагање с плановима и одлукама Вашингтона (нпр. иницијатива Анкаре која је у настојању да се САД одврате од напада довела до „Истанбулске декларације“ Турске, Египта, Ирана, Јордана, Саудијске Арабије и Сирије), Турска је на За-паду дуго доживљавана као идеални и незаменљиви посредник

НЕООСМАНИЗАМ

74

у решавању најделикатнијих блискоисточних спорова. Ердога-нова влада је таква очекивања спремно прихватила, јер су била у пуном складу с неоосманистичком визијом Турске као пред-водника региона и привилегованог партнера значајних центара моћи у свету. С друге стране, у Анкари су били свесни да их превелико ангажовање у неспретном и наметљивом америчком инжињерингу, усмереном ка уобличавању некаквог „великог новог Блиског истока“, удаљава од свих регионалних (мусли-манских) суседа, с изузетком (немуслиманског) Израела, што никако није ишло наруку амбициозним плановима за уздизање Турске до ранга респектабилне макрорегионалне силе са широ-ким маневарским могућностима и пространом сфером утицаја. Турски званичници, предвођени вештим и проницљивим Р. Т. Ердоганом, државником с изузетним политичким рефлексом, у ходу су се, стога, престројавали у складу с конкретном би-латералном и мултилатералном конјунктуром, руководећи се сопственом проценом тренутних и дугорочних интереса Турс-ке. То је давало резултате, али није могло остати без неповољ-ног одраза на ранија ексклузивна савезништва, првенствено са САД и Израелом, јер су ове две државе диверзификацију турске спољне политике доживеле као ударац својим геостратегијским настојањима, у којима се на трусном терену стабилно рачунало с габаритом и поузданошћу Анкаре.

Увек кад би последњих година долазило до жешћих арап-ско-израелских сукоба (у Либану, Гази...) или до страдања ирачких цивила ширих размера, премијер Ердоган се, упркос партнерству са САД и Израелом, недвосмислено, неретко и недипломатски оштрим речима оглашавао у прилог страдале муслиманске сабраће (стање у Гази оценио је као „концентраци-они логор“, оптужио Израел за инквизиторско понашање према Палестинцима, „државни тероризам“ и непоштовање резолу-ција ОУН...), освајајући њихове симпатије и стичући политичке поене на општеисламском плану, али и на домаћем. Истовре-мено, Турска је посредовала у индиректним контактима између Израела и Сирије, покушавала је да охрабри западне државе да прихвате Хамас као легитимног представника палестинског

75

народа, чијег је контроверзног високог представника Халида Машала угостила у Анкари (2006) да помогне међупалестин-ском помирењу, да у кризним моментима допринесе изглађи-вању неспоразума између Багдада и Дамаска, као и Дамаска и Бејрута... Не треба заборавити ни то да је Р. Т. Ердоган, заједно с А. Гулом, као перспективни умерени исламиста, још од сре-дине деведесетих година прошлог века уживао наклоност ути-цајних протурских јеврејских лобистичких група у САД, што му је у неким незавидним унутрашњополитичким ситуацијама било од немале помоћи. Неоосманизам се тако кретао својим карактеристичним двоструким колосеком, али ти колосеци на узбурканом Блиском истоку нису задуго могли остати пара-лелни, па је Анкара на раскрсницама морала бирати на коју ће страну. Све чешће је бирана она која, бар привремено, удаљава од маршруте испланиране у Вашингтону, Тел Авиву и у неким западним престоницама. За начин на који се премијер Ердоган промишљено користи сваком приликом за остваривање мак-сималног неоосманистичког, али и личног, политичког учинка веома је илустративна била инцидентна епизода на Светском економском форуму у Давосу, јануара 2009. године, кад се на панелу посвећеном ситуацији у Гази жестоко обрушио на де-концентрисаног израелског председника Шимона Переса и, на-водно увређен његовим понашањем, демонстративно напустио скуп. У Истанбулу је дочекан овацијама, јер је „коначно рекао Јеврејима оно што треба“, чиме је знатно поправио рејтинг своје странке пред локалне изборе, а турском, арапском и светском муслиманском политичком и јавном мњењу показао да Анкара зна да цени своје достојанство и да није пуки извршилац туђих налога и наруџбина. Сјајно је одабрао тренутак и начин за спек-такуларни искорак којим је заправо само оверио већ учињене корак неминовног удаљавања од једних, а приближавања други-ма, без потпуног губљења равнотеже, јер су се и Турска и Изра-ел потрудили да бар формално изгладе ову непријатну епизоду. Право играње на жици! А ако жица једном ипак пукне? Изгледа да неоосманисти, уверени у снагу својих адута, с тим засад не рачунају. Упозорења да би, настојећи да свој двојни идентитет

НЕООСМАНИЗАМ

76

претворе у главни стратегијски адут, могли доћи у ситуацију да их одбаце обе стране, „да буду одвише блискоисточњаци и муслимани за Европљане, а одвише секуларисти и проамери-канци за блискоисточњаке“ (N. Danforth, „How the West lost Turkey“, Foreign Policy, 25. 11. 2009) заговорнике „стратегијске дубине“ не плаше, већ, напротив, уверавају да су одабрали пра-ву стазу.

На примеру осмишљавања и спровођења политике према Сирији, Ирану и Ираку могуће је јасно сагледати синкретичку природу неоосманизма, несводљивог на било коју од његових појединачних идеолошких компонената, с једином константом прагматичне бриге за краткорочне и дугорочне турске државно-националне интересе. У том кључу треба и тумачити мене у од-носима према овим важним, никако лаким суседима, уз уважа-вање једног стално присутног, а за све три земље битног чиниоца – зазирања од курдског сепаратизма и било каквог наговештаја таквог политичког развоја у региону који би могао довести до стварања неке варијанте административне или (пара)државне самосталности Курда. Сарадња с ванрегионалним чиниоцима, укључујући и САД, увек је одмеравана и процењивана уз узи-мање у обзир „курдске варијабле“. Односи између Анкаре и Дамаска су током друге половине деведесетих година пали на најниже гране управо због тога што је герилцима и делу вођства радикалне Радничке партије Курдистана (ПКК) било омогућено да се логистички служе сиријском територијом, тако да је Тур-ска 1998. године чак запретила ограниченом војном интервен-цијом против Сирије. У ситуацији у којој је после првог Залив-ског рата (1991) Ирачки Курдистан под америчким заштитним кишобраном објективно постао база антитурског организовања и прекограничне борбене активности ПКК на турској терито-рији, Турска се ослонила на војно партнерство с Израелом који се споразумом из 1996. године обавезао да Анкари испоручи софистиковану ратну опрему коју јој је Запад ускраћивао због незадовољавајућег стања људских права у земљи. Сирија је тада доживљавана као заједнички проблем, подржавалац курдских, односно палестинских терориста. „Рећи ћемо шалом Израелци-

77

ма на Голанској висоравни“, могло се у то време прочитати на насловним страницама турских новина! Почетком 2010. године, пак, Сирија инсистира на томе да управо Турска посредује у ње-ним индиректним преговорима с Израелом!

Под снажним турским притиском, иако јој је курдска кар-та била важна у стратегијском спору с Турском око коришћења водом Еуфрата, и онако прилично изолована Сирија одлучила је да протера лидера ПКК Абдулаха Оџалана и ускрати све ви-дове подршке курдском сепаратизму, чиме је уклоњена основна препрека нормализовању турско-сиријских односа. Турска је хитро реаговала, лед је пробио тадашњи председник Сезер до-ласком у Дамаск на сахрану Хафеза ел-Асада (2000), а јануара 2004. године Башар ал-Асад је као први председник Сирије од 1946, кад је ова земља стекла независност, службено походио Анкару, што није прошло без негативних реакција у САД, ЕУ и Израелу. Посету му је током исте године, и то недуго после атен-тата на либанског премијера Ал-Харирија за који су оптужене сиријске тајне службе, узвратио колега Неџдет Сезер, убеђени кемалиста и политички противник Ердоганових исламиста, очигледно свестан да је побољшавање односа са Сиријом у трај-ном државно-националном интересу. У том погледу између њега и неоосманистичких протагониста доктрине „стратегијс-ке дубине“ успостављен је, дакле, пуни континуитет. Башар ал-Асад, чија је држава у то време била под појачаним притиском да повуче своје трупе из Либана, није пропустио да поздрави спремност Турске, чланице НАТО-а, да се у питањима од наци-оналног интереса одупре вољи САД. Уследио је убрзани развој турско-сиријске сарадње у свим областима, тако да је, рецимо, обим трговинске размене између две земље од 2002. године, кад је АКП дошла на власт у Анкари, до 2007. утростручена, а број турских туриста у Сирији је од 2000. до 2005. године повећан чак деветнаест пута. Само током 2009. године потписано је више од 40 билатералних споразума и протокола о сарадњи у разним областима, а основан је и Високи савет за стратегијску сарадњу двеју држава. Посебан, и објективан и симболички значај имају споразуми у осетљивој области водоснабдевања која је хронич-

НЕООСМАНИЗАМ

78

но била извор затегнутости између Турске и Сирије. Пројекат заједничке изградње „Бране пријатељства“ на реци Аси/Оронту, која чини део границе између Сирије и спорне турске области Хатај/Искендерун, на који Сирија тврди да полаже историјско право, донеће више воде за наводњавање њива с обе стране гра-нице, али за Анкару и посредно сиријско признавање турског суверенитета над Хатајем. Неоосманисти никад не губе из вида политичку димензију економске сарадње! Сунитским неоосма-нистима из Анкаре алевитска (шиитска) припадност сиријске владајуће врхушке не представља, наравно, никакав проблем, јер им се сад поклапају виђења штетности сунитског курдског сепаратизма. Прихватљив им је, из истих разлога, и апел иран-ског политичара Алија Лариџанија да би Иран, Сирија и Турска требало да успоставе трилатералну безбедносну сарадњу ради супротстављања курдском сепаратизму који је опет почео да диже главу, према неким индицијама уз дискретне подстицаје одређених ванрегионалних фактора, оних истих који су не тако давно били главни турски ослонац у његовом обуздавању, а за које су Сирија и Иран и даље „државе које подржавају терори-зам“. Са Сиријом је Турска лансирала чак и идеју о формулисању заједничког плана за осигуравање територијалног интегритета јединственог Ирака, што би пре још само неколико година било потпуно незамисливо.

Односи Турске с великим источним суседом, шиитским Ираном, иначе главним сиријским покровитељем на Блиском истоку, последњих година су такође битно унапређени. А само још крајем деведесетих година прошлог века Анкара је оптужи-вала режим у Техерану за шуровање с курдским сепаратистима и националним организацијама, као и покушаје извоза исламс-ке револуције у секуларну Турску. У међувремену су ајатоласи схватили да од извоза револуције нема много фајде, а притисли су их и немали унутрашњи проблеми уз растућу међународну изолацију због спорног нуклеарног програма, док су неоосма-нисти у Анкари још једном проценили да је „кошуља ближа од капута“ и да је за реализовање њихове пројекције макрореги-оналне утицајности склад у односима с Техераном важнији од

79

добрих вашингтонских оцена из владања и шупље европске благонаклоности.

Иако су османски султани, нарочито током XVI/XVII века, водили тешке битке с персијским Сафавидима, неоосманисти подсећају, како домаће тако и западне скептике, да је последњи турско-ирански рат вођен пре готово четири столећа и да је граница с Ираном, упркос свим разликама и неспоразумима, већ одавно најмирнија граница Турске. Турска је успела да ос-тане неутрална и у време осмогодишњег крвавог ирачко-иран-ског рата (1980–1988), с тим што је њен извоз у зараћене земље уседмостручен. Наследнице сунитских Османлија и шиитских Сафавида, две суседне регионалне силе рационално су препо-знале довољно подстицајан садржатељ обостраног интереса, а онда без тешкоћа нашле и заједнички језик. И овде је курдско питање, вешто актуализовано с иранске стране (у Ирану живи око пет милиона Курда), било полазиште за редефинисање би-латералних односа. Споразумом о безбедносној сарадњи (2004), ПКК је дефинисана како терористичка организација, што је и био главни предуслов с турске стране да се крене у свеобухват-но унапређивање сарадње. Занимљиво је приметити да је, као и у случају нормализације односа са Сиријом, секуларистички председник Неџдет Сезер, познат по блискости с моћним ар-мијским круговима, похитао да посети Исламску Републику Иран (јуна 2002), и то непосредно пошто ју је Џорџ Буш прогла-сио саставним делом „осовине зла“. И за кемализам и за неоос-манизам идеологија „државног разлога“ је на пиједесталу нај-вишег начела политичког деловања, без обзира на то што је у много чему различито сагледавају. Захваљујући томе и постоји дубински континуитет у нововековној турској спољној полити-ци, а он је, упркос свим привидним и стварним, дужим и краћим историјским дисконтинуитетима, резултативно у бити неоосма-нистички. Увиђајући значај курдског комплекса за усмеравање турске спољне политике, неки амерички критичари њених нај-новијих поступака замерају администрацији у Вашингтону да је потценила осетљивост Турске у вези с овим питањем.

Турска и Иран развијају и обимну привредну сарадњу,

НЕООСМАНИЗАМ

80

посебно у енергетском сектору. После Русије, Иран је највећи снабдевач Турске природним гасом, а 2007. године две државе су постигле два аранжмана који су прилично узбудили духове на Западу: Иран је одобрио турској петролејској корпорацији да истражује и експлоатише нафтна и гасна лежишта на својој територији, а дао је и сагласност на то да се туркменистански природни гас транспортује у Турску и у европске земље гасово-дом који би ишао преко иранске територије. Укупна трговин-ска размена између двеју земаља од 2002. године је вишеструко увећана, а турски званичници су најавили и могућност давања значајних царинских олакшица иранским извозницима, чиме би за Анкару неминовно били створени озбиљни проблеми у економској сарадњи с ЕУ, с којом је Турска у царинској унији (в. Ö. Taşpınar, „Turkey’s Middle East Policies“, стр. 24). Онима који одлучују у Анкари ово не може бити непознато, тако да је свака-ко реч о свесном преузимању ризика због такве смеле привредне диверзификације у складу с доктрином „стратегијске дубине“.

На политичком плану, турски државници су међу онима у свету који не изражавају нимало сумње у легалност и леги-тимност председниковања Махмуда Ахмадинеџада, пожурили су да му честитају на широко и драматично оспореној изборној победи (2009), а неуобичајени стил и реторика његових прово-кативних јавних наступа као да их превише не узбуђују, иако је Р. Т. Ердоган повремено био принуђен на тактичко заузимање извесне опрезне дистанце према неким његовим екстремним ставовима. Операционализација кооперативне линије турске политике према Ирану на највеће тешкоће наилази у одређи-вању према иранском нуклеарном програму, у вези с чијом про-блематичношћу постоји прилично широка сагласност у међуна-родној заједници уз задржавање суштинских разлика у погледу мера притиска које би према Техерану требало применити. У ситуацији у којој се сасвим не искључује ни примена ограни-чене војне акције ради неутралисања иранских нуклеарних по-стројења, Р. Т. Ердогану је све теже да остане при помињаној оцени да однос Запада према Ирану у овој ствари „није фер“, чиме је својевремено шокирао САД и њихове најближе савез-

81

нике. Ипак, његове замерке Техерану уопштеног су карактера, а противљење било каквим радикалним корацима неуздрмано. Све у свему, може се закључити да су од почетка примене не-оосманистичке доктрине „стратегијске дубине“ односи између Турске и Ирана ушли у квалитетно нову, партнерску фазу.

И, најзад, Ирак, већ две деценије најнеуралгичнија и нај-несрећнија земља Блиског истока. За Турску је, и безбедносно и политички и економски, Ирак објективно толико важан су-сед да Анкара на збивања у њему и око њега гледа са сталном, максимално изоштреном пажњом. Турској никаква дестабили-зација Ирака није могла одговарати, јер је нужно производи-ла низ ризика по њене виталне националне интересе. А кад би до знатнијих поремећаја у Ираку ипак долазило мимо турске воље, деловањем моћних ванрегионалних чинилаца, Турска је помно пратила развој догађаја и чинила све да у њих буде укљу-чена на начин и до мере који су гарантовали заштиту тих њених интереса. То се на првом месту односи на држање под контро-лом стања у Ирачком Курдистану, како ова област не би добила аутономију или државност вишег степена, чиме би неминовно постала пијемонт курдског националног окупљања и база ор-ганизованог антитурског деловања. Иако, дакле, није била оду-шевљена одлуком да се 1991. године војно интервенише против режима Садама Хусеина, јер јој је унутрашња стабилност коју је он у Ираку обезбеђивао сасвим одговарала, Турска је испољила пуну савезничку лојалност интервенционистичкој коалицији предвођеној Америком. Иако је био свестан могућих негатив-них последица по своју земљу, Тургут Озал је затворио нафто-вод којим је ирачка нафта транспортована преко турске терито-рије, распоредио је снажне трупе дуж турско-ирачке границе и одобрио да авиони у борбене мисије над Ираком полећу с тур-ских војних аеродрома. Како обећања о компензацији огромних економских губитака нису испуњена, а преко границе се, после сурове Садамове одмазде због њихове побуне, слила река курд-ских избеглица, док се заштићени Ирачки Курдистан претва-рао у логистичку базу ПКК, у Анкари је с горчином схваћено да лојалност западном савезу не само да није награђена већ да

НЕООСМАНИЗАМ

82

је ратом створена крајње неповољна регионална констелација за Турску. Девета („изгубљена“) деценија прошлог века проте-кла је у отклањању тих негативних последица, оружаној борби против курдских сепаратиста, укључујући и повремене казнене упаде на ирачку територију, као и у политичком рвању заштит-ника кемализма с исламистима у успону. Истовремено, иако је постојала пуна национална сагласност о нужности обрачуна са сепаратистичким снагама, јачала је свест политичких чинилаца да би трајном решавању курдског питања требало приступити на неки нов, инвентивнији начин, у чему су, на трагу Озалових идеја, предњачили неоосманисти. У њиховим очима, линија не-упитног сврставања уз насилне и неуспешне политичке пројекте венрегионалних западних фактора, а занемаривање природних комшијских контаката с муслиманским Ираком и неуважавање ирачких реалности морали су бити кориговани, јер нису доно-сили жељене резултате.

Имајући у виду релативно смиривање ситуације у турском југоисточном окружењу после 1998. године, као и растуће непо-верење у америчке планове на Блиском истоку, лако је разуме-ти неслагање Турске с покретањем новог, „превентивног“ рата против Садама Хусеина. Анкара се с разлогом прибојавала да би након диктаторовог одласка с власти, што је био недеклари-сани циљ одлучујуће војне интервенције, дошло до фактичке дезинтеграције Ирака и успостављања некаквог вида полунеза-висног курдског ентитета на северу, што је одувек било турска ноћна мора. После дугог преговарачког натезања и погађања с Вашингтоном о цени турске ратне солидарности, договор је, наводно, постигнут, али је Велика народна скупштина Турске 1. марта 2003. године изненадила Вашингтон (неки кажу, и зва-ничну Анкару) одлуком да се америчким трупама не дозволи коришћење турске територије за покретање копнене операције против Ирака. Иако је било покушаја да се одлука објасни не-срећним стицајем околности и неефикасношћу америчких ди-пломата у Анкари, ништа више међу дојучерашњим најближим савезницима није могло бити као пре. Пређен је Рубикон. Ва-шингтону је постало јасно да је територија Турске изгубљена

83

као најистуреније поуздано копнено источно упориште безбед-носне конструкције на којој је почивала евроатлантска сигур-ност, што је довело до далекосежних померања у стратегијском планирању мреже и прстенова у систему војних база на евро-азијском простору. Турска је, наравно, остала изузетно важна чланица НАТО-а, али уз нешто другачије процене крајњих до-машаја њене оперативности.

У годинама које су уследиле након другог рата против Ира-ка, суочена с хаотичном ситуацијом у овој суседној земљи, де-лом окупираној, растрзаној продубљеним етничким и конфеси-оналним поделама, изложеној терористичком насиљу и разним облицима реваншизма, уз споро и мучно успостављање ауто-хтоног демократског поретка, неоосманистичка власт у Анка-ри определила се за комбиновање добросуседске компоненте спољнополитичке доктрине „стратегијске дубине“ с демонстри-рањем чврстине и настављањем праксе ређих прекограничних војних операција на северу Ирака против герилаца ПКК, који су у међувремену дигли главу. Упркос крхкости ирачких државних институција и централне власти у Багдаду, највиши турски зва-ничници се према Ираку срачунато и демонстративно понашају као према потпуно сувереној, политички и економски функци-оналној држави, размењују посете на различитим новоима, све до највиших, па чак позивају у Анкару и ирачке курдске лиде-ре (нпр. Џелала Талабанија 2008. године). Тиме желе да пока-жу како се и најсложенији проблеми у региону морају и могу успешно решавати једино унутаррегионалном сарадњом, што је став који они и начелно заступају. Сунитско-шиитски рива-литет у Ираку, распаљен и затрован ратном трагедијом и стра-ним мешетарењем, никако не погодује уравнотеженом турском наступу према Ираку као „нацији-држави“ (Nation State), иако се Ердоганови исламисти труде да остану по страни од унута-рирачких секташких сукобљавања. Ирачким сунитима се то ни-како не допада јер очекују више разумевања од турске сунитске браће. Турски званичници су каткада принуђени на праву ди-пломатску и реторичку акробатику како би очували привид пуне неутралности, а ипак дискретно подржали суните. Ово је,

НЕООСМАНИЗАМ

84

примера ради, дошло до изражаја после тесне победе сунитског блока Ијада ал-Алавија над шиитском групацијом дотадашњег премијера Нурија ал-Маликија, који је оспорио званичне резул-тате. Приликом посете Анкари, крајем априла 2010. године, Ал-Алави је похвалио Турску због немешања у унутрашње ствари Ирака, док је министар Давутоглу оценио да би „продужавање расправа о изборним резултатима могло донети непотребне тензије“, што је у датој ситуацији тешко не протумачити као да-вање предности сунитским постизборним тезама (A. Karabat, „Allawi vows to appeal ruling to disqualify poll winner“, Today’s Zaman, 28. 4. 2010). На другој страни, оној курдској, која их нај-више занима, али је и далеко најосетљивија, неоосманисти се доследно опредељују за јачање привредног и финансијског при-суства Турске у Ирачком Курдистану, настојећи да тако читаву област перспективно вежу за себе. На политичком плану, труде се да остваре што већи утицај на међуфракцијске односе унутар курдског националног корпуса, као и да што ефикасније подрже захтеве мањинских Туркмена за учешће у власти у нафтом бо-гатој области Киркука, према којој тешко обуздавају отвореније изливе неоосманистичке носталгије с конотацијама терито-ријалних претензија. Укупно узевши, с обзиром на специфичне и углавном наповољне околности, Турска према Ираку успева да води прилично делотворну политику руковођену општим циљем свођења проблема у односима са суседима на нулу. Иако је „позитивна нула“ објективно још увек далеко, министар Да-вутоглу се није либио да оптимистички изјави како се Турска у односима с Ираком од „политике свођења проблема са суседи-ма на нулу померила ка нивоу максималне сарадње“ (в. I. Kalın, „Strategic Depth at Work“, Today’s Zaman, 13. 8. 2009).

БАЛКАН

Стигли смо, тако, и до Балкана, трећег регионалног прио-ритета у координатама нове спољнополитичке доктрине „стра-тегијске дубине“. Премда се активном турском деловању према

85

Балкану и на њему самом у светским медијима и у стручним круговима посвећује мања пажња од онога на Блиском исто-ку, па и на Кавказу, све се чешће може чути да је тај регион у одређеном смислу са неоосманистичке тачке гледишта заправо најважнији (в. нпр. S. Constantinides, „Turkey: Th e emergence of a new foreign policy – the neo-ottoman model“, Journal of Political and Military Sociology, 1, 1996, стр. 3). Мање занимање за анали-тичко праћење наступања турске политике према Југоисточној Европи произлази из више разлога. Пре свега, на Западу се ве-рује да његова савезница Турска, будући секуларна муслиман-ска држава с великим искуством у региону, може бити користан комплементарни чинилац ангажовању ЕУ и САД, при чему је њена компаративна предност постојање муслиманске попула-ције у неколиким балканским земљама. Без обзира на одређе-ни уплив и продор арапског (вахабитског) и иранског ислама на Балкан током и после ратова на простору бивше Југославије који се не могу занемарити, озбиљно утемељене и непристрасне научне процене се слажу у томе да Турска за балканске мусли-мане остаје прва адреса у исламском свету, што и ток догађаја последњих година недвосмислено потврђује. Симптоматично је да се с иранске стране у дипломатским контактима већ крајем 2009. године почела испољавати одређена нервоза због изрази-тог турског активизма међу балканским муслиманима. Како се САД окрећу другим, глобалним приоритетима остајући огра-ничено и селективно концентрисане на простор југоисточне Европе, одговара им да га препусте пажњи и контроли Турске, за коју верују да га може организовати на линији општих аме-ричких пројекција. У Вашингтону се, наиме, и даље верује да су турски регионални интереси у хоризонту тих пројекција. Пош-то се укупна безбедносна ситуација на Балкану, за разлику од Блиског истока и Кавказа, упркос свим нерешеним противреч-ностима и преосталим неизвесностима после сукоба на КиМ и интервенције НАТО-а против Југославије, ипак смирила, тако да се не очекују отворени сукоби и нове промене граница, од-нос према свим факторима, па и повећаном турском активизму, сагледава се као компонента даљег недраматичног стабилизо-

НЕООСМАНИЗАМ

86

вања прилика. Турска дипломатија се, наравно, труди да све уп-раво тако и изгледа. Благонаклон однос према балканским ам-бицијама Турске произлази и из компензативних мотива. Сма-тра се, наиме, да би значајнија улога на Балкану могла бити нека врста „утешне награде“ за неуспешна настојања Турске да се ин-тегрише у ЕУ, чиме би била оснажена њена позиција регионал-ног лидера у привилегованом партнерству с Унијом, поготово с обзиром на то да ће пут евроинтеграције осталих балканских држава, сем можда Хрватске, неизвесно дуго трајати. Помиње се и 2020. година. Чињеница да је Турска чланица НАТО-а поја-чава њен регионални кредибилитет јер се предвиђа проширење Пакта на већину држава ЈИЕ, а свакако на оне у којима турска политика наилази на најсвесрдније прихватање (БиХ, Албанија, Македонија). За разлику од колебања у вези с одрживошћу пу-ног партнерства с Анкаром на Блиском истоку и на Кавказу, САД и њихови најближи европски пратиоци у Турској и даље виде савезника и корисног „извођача радова“ на Балкану. Зато јој засад и омогућавају да на миру ради, без превеликог публи-цитета, у заветрини прећутне „политичке коректности“, а кроз институционализоване форме и канале регионалне сарадње.

То што они субјекти у међународној заједници, до чијег jе суда Турској нарочито стало, ову државу сматрају легитимним и поузданим фактором мира, стабилности и развоја на Балкану, а Балкан је, не заборавимо, део Европе, несумњиво је снажан мотив да спољна политика ове географски претежно азијске земље балкански простор доживи као свој практични, али и симболички приоритет. За разумевање неоосманистичког до-живљавања Балкана, од свих практичних аспеката суштински је битније објаснити шта овај историјски регион симболички представља за пробуђене наследнике Османског царства. Ако се то не схвати, сви рационални и логични закључци, заснова-ни на уочавању појавности, праћењу догађаја и на објективном уважавању чињеница, могу промашити мету – неоосманизам. Најбитнији није сâм Балкан, већ турска, односно неоосма-нистичка перцепција Балкана. А управо та перцепција чини га значајнијим и од Блиског истока и од Кавказа, јер му одређује

87

средишње место у неоосманистичкој идентитетској самос-познаји савремених Турака као, истовремено, легитимних ба-штиника славе једне изворно азијске муслиманске империје и, не мање, аутентичних Европљана. Одавно је већ и кемалистич-кој и исламистичкој политичкој и интелектуалној елити Турс-ке подједнако блиска идеја о Балкану, османској Румелији, а не Анадолији, као упоришту цивилизацијског идентитета који Турцима обезбеђује проходност ка универзалној модерности. Далека, митска азијска исходишта, на којима почива национа-листичка идеја пантуркизма, као и апстрактна светска панис-ламска Заједница (Umma), нису нестале с обзорја колективног самоодређивања поливалентне турске нације, али су постепено одлазиле у други план и бледеле пред перцепцијом румелијске укорењености пуноправног, али и порицаног турског европ-ства. Балкан, као наслеђе османске Румелије, кључан је за уоб-личавање концепције, а и политике неоосманизма. Балкан није само један од региона који су се некада налазили у саставу Ос-манског царства, па им се Турска сада спољнополитички враћа, већ и завичајни, језгрени предео формирања неоосманистичког погледа на себе и на свет. Ево како то у есеју насловљеном „Ми смо, заиста, Европљани“, у вези с односном Турске према рату у БиХ, парадигматично изражава историчар економије и полит-иколог Мехмет Али Киличбај: „Турска је у већој мери производ Балкана, него Средње Азије. [...] Данас у нашој земљи живе, наравно, људи чији су преци дошли из Средње Азије, али има и оних којима су преци приспели с Балкана. Којих ли је више? Несумњиво ових других. То представља неизбежан и непоре-цив други ослонац европства Турске. Балкан је оставио дубоке трагове у турском етничком, културном и друштвеном бићу. [...] Босна је због тога важна. Нека се нико не заварава! Тамо-шња драма није плод хришћанско-муслиманског сукоба. Па и да јесте, Босна није једино место где се пролива муслиманска крв. Они који не дижу глас због иранско-ирачког рата, авганис-танског и алжирског грађанског рата, због међујеменског рата, покоља у Индонезији и на Филипинима... такви немају право да се оглашавају због проливања муслиманске крви у Босни. Су-

НЕООСМАНИЗАМ

88

коби у Босни нису ни судар цивилизација. Нису рвање Истока и Запада. Између тих трију народа који једу иста јела, певају и слушају исте песме, истим језиком говоре, међусобно се жене и удају, нема цивилизацијских и културних разлика. Различите вере не значе и различите цивилизације. Оне који и даље нису убеђени ваља подсетити на то да се и истоверни Хрвати и Срби међусобно кољу. Рат у Босни је настојање да се Турска избаци из Европе, да се пошаље на Исток, да се протера на Исток коме никада није припадала и који је за њу увек био и остао маргина-лан. То је судбоносни рат који, да би се осветили за Косово, про-тив нас воде фашисти. Ми смо Балканци, ми смо Европљани. Порицање сопственог порекла никоме не може донети ништа добро“ (M. A. Kılıçbay, Biz Zaten Avrupalıyız, Истанбул, 1997, стр. 17–18).

Наведени, нешто дужи цитат тешко да може бити речитији! Он боље од било какве развијене аргументације, својствене на-учном методу, осветљава место које у идентитетском дискурсу неоосманизма припада Балкану, као и из њега изведен став пре-ма рату у БиХ, став на коме се заснивала и у име кога је дослед-но вођена селективна турска политика према актерима драма-тичних збивања на простору бивше Југославије. Без обзира на нешто другачију теоријску рационализацију, о којој је у трећем поглављу овог разматрања било више речи, на истим вред-носним и идејним премисама почива и Давутоглуова доктрина „стратегијске дубине“. И он је, уосталом, изјавио да је „Осман-ско царство првенствено било балканска држава“ (в. H. Çelik, „Türkiye Balkanlar’da yeniden oyun kurucu olmak istiyor“, Posta, 1. 2. 2010). Ево тог логичког следа размишљања и закључивања: Османско царство је било балканска држава. Турска је наслед-ница Османског царства. Турска је балканска држава, Балкан је Европа, Турска је европска држава. Муслимани на Балкану су људско упориште европства Турске. Уништавањем балканских муслимана жели се поништити европство Турске. Турска то не може мирно да посматра. У њој живе милиони муслимана по-реклом с Балкана, који захтевају да се нешто предузме. Турска има одговорност и обавезу да се умеша и она то чини. Начин и

89

средства деловања прилагођавају се могућностима и околнос-тима. Циљ се не мења: претварање Балкана у савремену, стабил-ну Румелију. Нова Румелија куца на врата ЕУ, а она их не отвара. С Турском/Турској, пред вратима, остаје Румелија. Сценарио делује поједностављено, па и невероватно. По свој прилици се и неће до краја остварити, али му неоосманизам сасвим извесно и озбиљно тежи, што обавезује да се подједнако озбиљно узима у обзир, првенствено на Балкану, а пожељно би било и у Европи којој, за разлику од Турске, Балкан неоспорно припада.

Критички приступ неоосманистичкој перцепцији и, нарочи-то, политичкој операционализацији чињенице да су током исто-рије између балканских народа и Турака постојале вишевековне и вишеструке везе, никако ту чињеницу не би смео доводити у питање, јер је она неоспорна. Порицањем реалне цивилизацијс-ке повезаности Балкана и културног наслеђа Османског цар-ства оспоравање неоосманистичког идеолошког и политичког капитализовања те повезаности изгубило би на уверљивости и само се претворило у подједнако неодрживу контраидеологију. А таквих покушаја међу балканским оспораватељима има. Они, поред осталог, критикују познату бугарску османисткињу Ма-рију Тодорову због теза изнетих у њеној утицајној студији Има-гинарни Балкан (наводи који следе су из другог издања превода на српски језик, објављеног у Београду 2006. године). Тодоровој се посебно замера то што Балкан сматра, поред византијског, и османским наслеђем, а оспорава се и основаност става да се Ос-манско царство не може дефинисати као колонијалистичко, на начин на који су то биле, рецимо Француска или Велика Брита-нија, па, следствено, ни борбу балканских народа за ослобођење од Османлија није исправно одређивати као деколонизацију. Непотребно је рећи да су ове и неке друге поставке у балкано-лошкој визији Марије Тодорове, с обзиром на светски углед ове научнице, турски неоосманисти и неки њихови нетурски сим-патизери оберучке дочекали и протумачили као научну потврду својих гледишта. Тако, рецимо, извесни Атанас Вангели, пред-стављен као „неформални вођа македонске анационалне омла-дине“, позивајући се на Тодорову, у скопском Глобусу сугерише

НЕООСМАНИЗАМ

90

да се убудуће не говори о „османском наслеђу на Балкану“, већ о „Балкану као османском наслеђу“ (в. Courrier, 1007, 18. 2. 2010, стр. 18). А управо оцене Марије Тодорове, ако се идеолошки не-оптерећено прихвате, пружају најуверљивију аргументацију за уобличавање адекватног и уравнотеженог односа, како према компоненти османског наслеђа у култури Балкана тако и пре-ма неоосманистичким политичким посезањима образложеним путем идеолошког инструментализовања чињенице постојања таквог наслеђа.

Марија Тодорова констатује да је пола миленијума османске власти полуострву донело име и најдужи период политичког је-динства у читавој његовој историји (Имагинарни Балкан, стр. 26), што је тврдња која неоосманистима понајвише одговара с обзиром на њихову замисао да би у интересу Балкана било пожељно да се такво јединство у савременим околностима на неки начин обнови. С одобравањем дочекују и говор о потреби да се проучи „механизам османског наслеђа, односно његовог континуитета у сфери политике, културе, друштва и привреде, у којима се оно показало као изузетно истрајно“ (Ibidem). За-говорницима неоосманизма, али подједнако и већини његових противника, измиче, међутим, мисаона нит која прожима ана-литички поступак којем Марија Тодорова подвргава поменути „механизам османског наслеђа“. Она се усредсређује на разли-чите видове његове перцепције која подразумева „интеракцију између прошлости, која се стално враћа и акумулира, с једне, и једнако трајних и све бројнијих представа какве гаје генера-ције људи који поново дефинишу и поново оцењују прошлост, с друге стране. Другачије речено, она није ствар реконструисања прошлости већ конструисања прошлости кроз историографију, прозу, новинарство и свакодневни дискурс“ (Имагинарни Бал-кан, стр. 27). Реч је, дакле, о перцепцији и идејној конструкцији, на коју свако има пуно право, а не о реконструкцији којој неоос-манисти антиисторијски теже политичким и иним средствима. А после периода 1912–1923, „што је заједнички терминус post quem [...] у самосвести политичких елита на Балкану османски период постао је само предмет историјске рефлексије“ (Имаги-

91

нарни Балкан, стр. 324), док је „османско наслеђе потиснуто у домен перцепције“ (Имагинарни Балкан, стр. 343). Уследио је чи-тав један век током којег су се „земље дефинисане као балканске (тј. оне које су биле део историјске османске сфере) константно удаљавале од свог османског наслеђа, а тиме и од ’балканства’ (ово је вредносно неутрална тврдња)“ (Имагинарни Балкан, стр. 246). Балканске земље су се спремно одрекле сваке претен-зије на османску прошлост, „а у Турској виделе легитимног на-следника Османског царства. Стога оне турском национализму често приписују империјалне, османске амбиције. У исти мах, иако негирају империјалну прошлост, сами Турци себе још увек сматрају аутентичним наследницима Царства. Тренутна ак-тивна политика Турске према Балкану, која своје геополитичке интересе артикулише преко жеље да заштити муслимане, сва-како није од велике помоћи у превазилажењу оваквих предста-ва“ (Имагинарни Балкан, стр. 337–338). Непотребно је реченом било шта додати. Историја је пре једног века кренула одређеним путем. Да ли је у њеној логици покушавати да јој се произвољ-ним онтологизовањем својих субјективних перцепција и инте-реса, а не стварних чињеница и односа, политичким деловањем преусмери ток? Треба бити обазрив с појмовима и терминима, озбиљне књиге ваља читати пажљиво и одговорно. Марија То-дорова убедљивим аргументима поткрепљује своју тезу да Ос-манско царство није било класична колонијалистичка империја, тако да борба народа да га се ослободе није исто што и процес деколонизације. Нигде, међутим, бугарска научница не доводи у питање ослободилачки карактер и исход те борбе.

Идеолошки загледана у прошлост, а интересно у будућност, турска неоосманистичка спољна политика методично је на Бал-кану од краја осме деценије XX века кренула у ревизију и преус-меравање историје, о чему је на претходним страницама овог ог-леда већ било подоста речи. Зато би исцрпно бављење деловањем Турске према свакој појединој балканској држави и, селектив-но, према етничким и конфесионалним заједницама које у њој живе излазило из оквира овог општег приказа неоосманизма, па ће у наставку бити саопштено још само неколико генералних

НЕООСМАНИЗАМ

92

запажања и напомена. Пре свега, корисно је поновити већ из-нету темељну поставку да се неоосманска политика на Балкану систематски ослања на тамошње муслиманске заједнице, у чијем јачању сагледава сопствену шансу за васпостављање утицаја у региону, а и шире. Све остало инструментално се постројава у односу на ову стожерну осу и нема самосталну вредност. Ахмет Давутоглу у својој обимној књизи Стратегијска дубина тај, ис-товремено морални и геополитички приоритет турске спољне политике детаљно разлаже и образлаже. Подсећајући на то да је у постосманском периоду дошло до систематског уништа-вања османске културне баштине и поништавања њеног духо-вног наслеђа на Балкану, чему се тада слаба Турска није могла ефикасно супротставити, Давутоглу закључује да је тај процес најдаље отишао у Грчкој и у Бугарској (стр. 54). Управо зато не-опходно је усредсредити се на „два темељна традиционална ос-лонца османско-турске балканске политике, Бошњаке и Алба-нце“ (стр. 316). Није случајно то што су баш ова два народа, која су у временима османлијске моћи задобила велики утицај, то-ком раздобља слабљења Империје и након њеног пада доживела најтеже ударце, констатује архитекта неоосманистичког буђења турске спољне политике. Будућност Бошњака и Албанаца, како у геокултурном тако и у геоополитичком погледу, има „статус кључа за Балкан“ (стр. 317) и стога се Турска мора побринути за то да им будућност буде што извеснија и изгледнија. Такав напор за Турску није само неотуђива одговорност и бреме већ и „најзначајније средство успостављања зоне њеног утицаја“ на Балкану. Јака Албанија и Босна, којима се сада може прикљу-чити и Косово, представљају прворазредан интерес за Турску, будући да се једино тако може „супротставити руском (преко Срба и Бугара) и немачком (преко Хрвата и Словенаца) утицају у региону“ (B. Devlen, „Balkanlar ve Türk Dış Politikası“, Balkan Strateji, 1, 4, 2010, стр. 12). „Лук који иде југозападно и протеже се од Бихаћа, па кроз Средњу и Источну Босну, преко Санџака, Косова, Албаније, Македоније, Кирџалија, до Источне Тракије, за Турску је балканска геополитичка и геокултурна жила куца-вица“, изричито каже Давутоглу. Како је српска намера током

93

рата у Босни и сукоба на Косову била управо пресецање ове ли-није, треба учинити све да се она повеже и оснажи. Препуштање готово целе Источне Босне Србима за Давутоглуа је, следствено, опасно, и то не само за равнотежу у БиХ већ и на целом Балкану. Уколико би се у потпуности пресекла веза између Санџака, Ко-сова и Босне, Бошњаци би били препуштени Хрватском утицају, а Санџак и Косово искључиво српском. Од највећег је значаја, наглашава турски министар, одржати бар постојећи коридор код Горажда (стр. 306). У складу с оваквим виђењем регионал-них приоритета, Турска је током југословенске кризе одлучно и упорно подржавала босанскохерцеговачке Муслимане/Бошња-ке, што је општепознато и у вези с чиме није неопходно наводи-ти додатне податке и аргументе. Ову пристраност не одричу ни турски званичници и аутори, али је тумаче као конструктивно постављање у датим околностима, кад је регионална равнотежа наводно била поремећена неравноправним ратом између Срба и Бошњака, а касније и Срба и Албанаца на КиМ. Турска је, при-знавањем свих новонасталих држава и доследним залагањем за њихов опстанак, како се тврди, тежила мирном разрешењу су-протности, ка чему је било усмерено и безуспешно залагање за правовремену међународну интервенцију и прекидање крвоп-ролића у БиХ. Ради потпунијег уочавања и разумевања конти-нуитета у бити неоосманистичке логике легитимисања турског приступа збивањима на Балкану, занимљиво је, рецимо, про-читати репрезентативно дело Идентитет и суверенитет на Балкану (Истанбул, 2005) политиколога Шуле Кут, научнице која се већ годинама бави овом проблематиком, а која према неким усвојеним академским поделама припада тзв. „прозапад-ној“ струји. Она не само да корене балканских недаћа тражи у прошлости овог региона (=„историјска дубина“) већ чак препо-знаје и нит доследности између ататурковског начела обезбеђи-вања мира код куће и у свету, с једне, и турског недвосмислено једностраног, себично интересног, па и интервенционистичког постављања током југословенске кризе, с друге стране.

Упркос продору радикалног арапског ислама вахабитског („вехабије“) и неосалафитског типа на простору бивше Југо-

НЕООСМАНИЗАМ

94

славије током рата у БиХ, као и настојању да се он после тога мирнодопски консолидује уз издашну финансијску подршку из Саудијске Арабије и других исламских центара, а и несумњи-вом иранском занимању за овдашње муслимане праћеном сас-вим конкретним организационим и пропагандним деловањем, већина познавалаца балканског ислама нема дилеме у погледу доминантне утицајности турског недржавног и државног фак-тора на кретања унутар муслиманских заједница на Балкану. Тако, рецимо, француски политиколог Ксавије Бугарел запажа да, док друге муслиманске земље у Балкану суштински виде сим-болички чинилац, турска дипломатија своју балканску полити-ку одређује полазећи од веома конкретних елемената. Турска држава је, штавише, развила сопствену верску политику на Бал-кану, посредством Директората за верска питања (Diyanet İşleri Başkanlığı) који успоставља тесну сарадњу с локалним ислам-ским заједницама, пружајући им значајну логистичку, стручну и кадровску помоћ, било непосредно било кроз своју фондацију (Diyanet Vakfı). Турска на тај начин настоји да задржи одређе-ни ниво контроле и утицаја на токове у балканском исламу и потисне упливе из других делова исламског света, а конкретно саудијски/арапски и ирански. Оснивањем (1995) Евроазијског исламског савета који окупља исламске заједнице Балкана, Кав-каза и Средње Азије, чији је иницијатор била Турска, одговоре-но је, тако, на установљење Исламског савета за Источну Европу под окриљем Светске исламске лиге (Рабите), а уз подршку Сау-дијске Арабије. Иако је декларативно и пропагандно-мобилиза-цијски увек наступала у општем фронту исламске солидарности с „угроженом браћом на Балкану“, Турска се на све расположиве начине трудила да одржи примат њиховог најпоузданијег савез-ника, у чему је имала пуно разумевање Запада, а на првом месту САД. Кад је Анкара 1996. године организовала међународну конференцију ради обезбеђивања финансијских средстава за наоружавање и обуку Армије БиХ, позван није једино Иран, иако је током рата отворено и обилно помагао босанскохерце-говачким муслиманима. Скандал и делимични фијаско скупа изазвало је, међутим, необјашњено одсуство Саудијске Арабије,

95

од које се готово рутински очекивало да буде један од највећих донатора. По свој прилици, двор у Ријаду није хтео да одреши кесу, а да Турској припадне слава главног доброчинитеља. На крају су се једино Турска и САД обавезале на утврђени обим материјалне помоћи оружаним снагама БиХ.

Бугарел, иначе, указује и на то да се укупна турска религијска „осмоза“ с балканским муслиманима, још више него државним, остварује каналима недржавних и незваничних, али не и мање делотворних контаката верских организација (нпр. Гуленових фетхулахџија) и емисара „исламистичких и националистичких партија, као и интелектуалних кругова неоосманистичке инспи-рације“ с политичким и верским представницима балканских муслимана (X. Bougarel, „Vecchio Islam e nuovo Islam nei Balcani contemporanei“, Storia religiosa dell’Islam nei Balcani, Milano, 2008, стр. 477).

Без обзира на промену реторике, њено смиривање и са-ображавање новим регионалним околностима на самом крају минулог века, нарочито после одласка с власти Слободана Ми-лошевића у Србији, Турска је задржала непромењен селективни однос према актерима политичких збивања на простору бивше Југославије. Да би се наставило с остваривањем исте дугорочне стратегије, тактика је, међутим, морала бити прилагођена новој регионалној и широј међународној конјунктури, у чему је не-оосманизам још једном потврдио завидну умешност. Као што је турски председник Сулејман Демирел својевремено у Спли-ту, посредујући између Алије Изетбеговића и Фрање Туђмана, доприносио да се увежу бошњачке и хрватске ратне заставе, тако данас Ахмет Давутоглу, Р. Тајиб Ердоган и Абдулах Гул пре-дузимају интензивну и вишестрану дипломатску акцију посре-довања између српских, бошњачких и хрватских лидера, ради „стабилизовања прилика и просперитета БиХ“, а зарад зајед-ничке европске будућности. Био би то племенит и хвале вре-дан напор да се Турска једнако односи према свим учесницима у процесу, а не објективно и даље као савезник Бошњака, само сад у својству мирнодопског адвоката. Турски званичници то и не покушавају да прикрију, иако с обавезном алибијском на-

НЕООСМАНИЗАМ

96

поменом да им на срцу лежи добробит целе БиХ, свих њених грађана, а и читавог региона. Преносећи писање угледног ис-танбулског Хуријета, сарајевски Дневни аваз (12. 2. 2010), под насловом „Турска жели ојачати позицију Бошњака“, преноси ставове МИП Турске, да „ЕУ не узима довољно добро у обзир интересе босанских муслимана“, па је зато турска влада „изра-дила акциони план којим се жели спријечити пропаст процеса изградње државе БиХ и ојачати позиција Бошњака“. Сасвим у складу са захтевом да се нова спољна политика интензивира и убрза, Давутоглу је покренуо низ билатералних и трилатералних сусрета с колегама из Србије и БиХ, а затим и Хрватске, с идејом да сва четири министра у каснијој фази заједно посете Брисел, Москву и Вашингтон. Коментатори у Београду и Загребу хитро су реаговали, опаском да би у таквој ситуацији Бошњаке засту-пала два, а Србију и Хрватску по један министар, при чему ос-таје отворено до које мере би они могли заступати интересе бо-санскохерцеговачких Срба и Хрвата. Пошто је сумњиво колико њихове жеље и ставове тумачи и министар иностраних послова БиХ (Свен Алкалај), већина грађана ове државе остала би прак-тично без гласа у разговорима на највишем нивоу, битним за њихову судбину. Турска дипломатија, према истом извору, даље планира формирање групе „пријатељи“ БиХ, у чији састав би могле ући суседне и регионалне државе, као што су Хрватска, Албанија, Македонија, Бугарска и Румунија, као и Норвешка, Словенија и Шпанија. Не помињу се Србија и Грчка. Додаје се и да ће Турска деловати као гласноговорник БиХ у НАТО-у, а рачуна се да би у ЕУ ту улогу могла преузети Словенија. Ако се турски акциони план оствари, Босни и Херцеговини неће не-достајати пријатељâ. Питање је само: којој и каквој БиХ? Свака-ко оној коју прижељкују Турска и њени бошњачки штићеници, унитарној и „функционалној“. „Приоритет државе (БиХ) је да створи ефикасну државну структуру. Покушаји подривања на-длежних у централној управи неће донети ништа добро нијед-ној етничкој групи. Турска жели да у БиХ превлада интеграција, а не фрагментација, што је и жеља међународне заједнице“, јасан је у интервјуу пре посете Београду био турски председник Аб-

97

дулах Гул (Данас, 24–25. 10. 2009). Залет с којим је турска ди-пломатија неоосманистички кренула на Балкан, а и спремност с којом је код појединих високих саговорника с простора би-вше Југославије њено ангажовање примљено, изазвали су видно задовољство у турској јавности, где се све учесталије говори и пише о томе да Турска опет, у улози „старијег брата“, води игру у Румелији. Посебно одушевљење изазвало је „дипломатско“ реаговање Ахмета Давутоглуа на запажање из западних дипло-матских кругова на Балкану да су се Турци одједном, као падо-браном, спустили на политичку сцену региона: „Ми смо овамо пре много векова прво дошли на коњима. Ако затреба, поново ћемо доћи“ (в. H. Çelik, „Türkiye Balkanlar’da yeniden oyun kurucu olmak istiyor“, Posta, 16. 1. 2010).

Колико је турско наступање према Балкану озбиљно ос-мишљено, као један од трајних спољнополитичких и цивили-зацијских приоритета, сведочи и покретање, почетком 2010. го-дине, двојезичног турско-енглеског часописа Балканска стра-тегија (Balkan Strateji), издања Центра за стратегијске студије Балкана (BASAM), у коме се може прочитати „све о Балкану“.

При свим радњама на Балкану ваља уравнотежено и ко-ординисано водити рачуна о постојању трију концентричних геополитичких кругова, односно прстенова, поучава Давутоглу, унутрашњег који чине Косово (самим тим принудно и Србија), Албанија и Македонија, средишњег, сачињеног од Грчке, Ср-бије, Бугарске, Турске и Босне и Херцеговине, и спољашњег, али с потенцијалним, а у случају Хрватске и актуалним, утицајем на претходни који оформљавају Хрватска, Мађарска и Румунија. Хрватска је важна због БиХ, а Мађарска због Војводине. За Тур-ску је од приоритетне важности да Албанија и читав албански национални корпус у сваком погледу што више ојачају и ста-билизују се, јер би повећано присуство Грчке и Италије у овој кључној држави могло бити неповољно по Турску и њене реги-оналне интересе. Албанија је за Давутоглуа сеизмограф балкан-ских кретања и Турска јој мора у сваком погледу посвећивати највећу могућу пажњу. Он је свестан деликатности македонско-албанских односа, као и ризика да њихово погоршавање отвори

НЕООСМАНИЗАМ

98

пут јачању грчког, српског и бугарског утицаја на ову изнутра практично подељену државу. Турска због тога мора, с једне стране, истрајно радити на укупном побољшавању македон-ско-албанских односа, док је, с друге, неопходно упливисати на Албанце да се у Македонији „што делотворније користе својим грађанским правима“ како би та половина становништва била кадра очувати интегритет Македоније који је под сталним срп-ским, грчким и бугарским притиском“ (стр. 320). Што се тактике за други прстен држава тиче, ту је најважније да Турска на сваки покушај успостављања тешње и уговорне сарадње међу њима правовремено реагује иницијативом за склапање конструктив-них противуговора како се равнотежа не би пореметила на ште-ту Анкаре и њених регионалних штићеника. Најбитније је, на том плану, осујетити било какво кретање ка успостављању не-ког српско-грчко-бугарског блока, јер би он, према Давутоглуу, природно довео до јачања притиска на унутрашњи (косовско-албанско-македонски) стратегијски прстен, животно важан за Турску. Индикативно је да Давутоглу постојање српско-грчке осовине као да уопште не доводи у питање, тако да препоручује што активније превентивно деловање према Бугарској и њено билатерално и мултилатерално везивање за Турску, уз тежњу успостављања механизма континуираног „опипавања пулса“, најбоље путем сталне мешовите комисије.

С обзиром на то да је Бугарска пре пријема у ЕУ морала испунити услов решавања свих спорних проблема са суседним земљама, а с Турском их се годинама вукло бар неколико, као и благодарећи чињеници да је странка турске мањине Покрет за права и слободе вештог политичара Ахмеда Догана годинама представљала „језичак на ваги“ у коалиционим комбинатори-кама левице и деснице, Турска је у знатној мери успела да јој Бугарска постане непроблематичан сусед. Све бугарске владе од пада Тодора Живкова и његових непосредних наследника водиле су претежно пасивну и обазриву политику према Тур-ској, иако је повремено долазило и до „севања варница“, што се морало (а може се и убудуће) очекивати, с обзиром на тешко историјско наслеђе у међусобним односима, а посебно на после-

99

дице тзв. препородитељског процеса (1984–1989), усмереног на етничку бугаризацију и/или протеривање припадника велике турске мањине (приближно 10% становништва) у Бугарској. На захтеве да се исправе све неправде нанете етничким Турцима, којих се више од 300.000 тада принудно иселило у Турску, на Бугарској страни се одговара најављивањем тражења одште-те за имовину 250.000 Бугара који су после балканских ратова (1913) пред турским зулумом побегли из Источне Тракије, о чему је још 1925. године постигнут споразум који је остао само мртво слово на папиру. Уопште, знатан део бугарске јавности конструктивност политике својих влада у односима с моћним комшијом доживљава као неоправдано и потенцијално штет-но протурско постављање, тако да је ванпарламентарна наци-оналистичка партија Бугарски национални покрет, наследница ВМРО-а, почетком 2010. године чак покренула и широку акцију прикупљања потписа грађана против примања Турске у ЕУ с намером да обезбеди довољну подршку (500.000 потписа) за ор-ганизовање референдума о овој врућој теми, а 3. марта 2009. го-дине је Национални савез Атака уприличио манифестације по-водом обележавања годишњице ослобођења од „петовековног османског јарма“. Премда реално нема много изгледа да овакве и сличне акције битније утичу на курс који је у односима с Тур-ском и према Турској из више разлога усвојио политички ес-таблишмент Бугарске, не треба губити из вида могућност да се реализовање једног од приоритета неоосманистичке политике, свођења проблема у односима са суседима на нулу, у бугарском контексту сретне с одређеним тешкоћама. Колико ће их бити, кад ће се и с каквим интензитетом испољавати, пресудно ће за-висити од кретања макрорегионалне и шире међународне, а пр-венствено европске конјунктуре. И сама чињеница да је на чело бугарске владе 2009. године дошао Бојко Борисов, политички фајтер запажен по изјавама да су „Роми, Турци и пензионери лош људски материјал“, а припадници турске мањине у Бугар-ској „бугарски муслимани који живе на бугарској територији“ (у интервјуу немачком Шпиглу, 7. 3. 2009), довољно говори сама за себе и не противречи проценама да је током прве деценије

НЕООСМАНИЗАМ

100

трећег миленијума дошло до осетног пораста антитурског рас-положења у бугарском јавном мњењу. На то је, уосталом, крајем 2009. године турски премијер Ердоган неувијено упозорио свог бугарског колегу.

Пажњу свакако привлачи и на размишљање наводи чиње-ница да у својој спољнополитичкој доктрини, минуциозно раз-рађеној на више од 500 страница програмске књиге Страте-гијска дубина, где је свим релевантним чиниоцима посвећена адекватна аналитичка пажња, Ахмет Давутоглу не формулише никакве претпоставке осмишљеног спољнополитичког наступа само према двема балканским државама – Грчкој и Србији. Оне се очигледно стратегијски и даље више подразумевају као фак-тори против којих се, а не са којима се води регионална турска политика, чак и кад се са њима сарађује, што је, дакако, неизбеж-но. С обзиром на то да је Грчка чланица ЕУ и НАТО-а, односи и решавање отворених, хроничних проблема с њом смештају се у амортизациони контекст деловања ових двеју великих органи-зама и кретања унутар њих, као стална проблематична варија-бла која се може држати под контролом, поготово с обзиром на пасивност грчког постављања током последњих година, усло-вљеног низом разлога, укључујући и озбиљне унутрашње теш-коће. Од 1996. године постоји и Савет за грчко-турску сарадњу, а током посете премијера Ердогана Грчкој (14. маја 2010), коју је он у познатом маниру оценио као „веома важну и историјску“, потписано је двадесетак билатералних споразума о сарадњи у разним областима. Очигледно је да у овом историјском тренут-ку и неохеленска и неоосманска страна налазе довољно инте-реса за доследност у потврђивању одабране политичке линије конструктивног добросуседства.

Србија се као партнер битан сам по себи, а не искључиво као неизоставни сегмент балканске слагалице, у Давутоглуовој пројекцији нове турске спољне политике, засноване на доктри-ни стратегијске дубине, уопште не помиње, што је у изразитој диспропорцији с пажњом коју јој она оперативно посвећује, свесна да је без конструктивног учешћа Београда немогуће до краја остварити циљеве којима Анкара тежи на Балкану. Турска

101

је то одувек схватала, рационално уважавала српски фактор и настојала, чак и у временима отворене супротстављености, да с њим не прекине све канале комуникације. Питање је само до које мере је спремна да Србију и Србе без задње мисли поли-тички искрено прихвати као истински равноправне партнере, с којима треба, сусретно водећи рачуна о реалним обостраним интересима, изграђивати поверење и будућност Балкана и, оно-лико колико то буде могуће, Европе. Такав потпуни заокрет трансисторијски постављене вертикале турског односа према Србима (као, уосталом, и према Грцима, донекле и Бугарима) тешко је спојив са суштином неоосманистичког пројекта, иако се, крајње хипотетички, не би смео сматрати немогућим. Веро-ватан свакако није. Руски геополитички аналитичар Модест Ко-леров оцењује да од самопотврђивања Турске као регионалне супердржаве на Балкану „најмање добија Србија“, а и да је сâм „миротворачки капитал“ деловања на трагу некадашње Осман-ске империје „крајње сумњив“ (в. Арена 92, 1, 17, 11. 5. 2010, стр. 7–8). Важно је и његово чврсто уверење да иза нове турске улоге на Балкану не стоји било која велика сила, да је реч о самостал-ној одлуци ове земље и да ће њена политика на Балкану бити све самосталнија.

Као што је у одељку посвећеном предочавању главних ка-рактеристика нове (неоосманистичке) спољнополитичке до-ктрине Турске истакнуто, а кроз потоње разматрање њених практичних аспеката, надам се, адекватно и илустровано, еко-номска димензија је у њу структурно уграђена. Турска снаж-но и уверљиво привредно наступа, па није претерано рећи да баш економска компонента прибавља највише убедљивости и угледа динамичној политици Анкаре, чија се неоосманистичка идеолошка суштина потискује у други план, превиђа или свес-но игнорише, зарад очекиване материјалне корисности сарадње с овом великом земљом у успону, по некима данас седамнае-стом економском силом света. Било је већ речи о опсегу тур-ског учешћа у стратегијским енергетским и комуникацијским пројектима на Каваказу, као и на Средњем и Блиском истоку, а и о многобројним билатералним споразумима које је Турска

НЕООСМАНИЗАМ

102

у разним привредним областима склопила с државама у бли-жем и даљем окружењу. Кавказ и Блиски исток су, уз кинеску робу, преплављени турском робом широке потрошње при чему се она турска сматра, у просеку, квалитетнијом. У наступу Турс-ке на Балкану, економска димензија изразито је наглашена, јер је, у већини, реч о државама које пролазе кроз искушења тран-зицијског периода, па су им свака конкретна страна привредна подршка и инвестиције добродошли. То важи и за чланице ЕУ, Бугарску и Румунију, као и за све државе западног Балкана нас-тале после распада Југославије, а у пуној мери и за Албанију. Турска је нарочито заинтересована за инвестирање и заједнич-ке пројекте, као и за приватизацију у привредним гранама од стратегијског значаја, као што су саобраћајна инфраструктура и капацитети, при чему је видљиво да се ангажовање тежишно усмерава ка хоризонталним правцима исток–запад, како би се комуникацијски повезале територије у већој мери настањене муслиманским становништвом (Бугарска – јужна Србија – Ма-кедонија – Албанија – Косово – Санџак – БиХ...). Турско при-вредно присуство на Балкану засад је најизраженије у трговин-ској сфери, где доминира извоз робе широке потрошње, као и на нивоу малопривредне сарадње, док су замашнији подухвати још увек углавном у фази најава, планова и обећања, при чему политичке консидерације нису за занемаривање. Ипак, нема сумње да ће Турска својим економским потенцијалом бити све присутнија и активнија на Балкану, што је објективно у ин-тересу балканских привреда, под условом да се у пословима с турским партнерима изборе за повољне или бар равноправне односе како би избегле претерану зависност од њих. Све у све-му, привредна иницијативност најрационалнија је и најпози-тивнија димензија неоосманистичке стратегије турске државе. У посете балканским престоницама турски државници по пра-вилу воде и репрезентативне скупине привредника. Изразити економистички прагматизам с којим је турски премијер Ердо-ган наступио приликом посете Сарајеву (5–6. 4. 2010), где је у Бошњачком институту говорио о иницијативи „Алијанса циви-лизација“, навео је једног локалног коментатора на закључак да

103

он, заправо, „демонстрира саму срж капитализма, у којем је све тржишна роба или средство да се освајају нова и нова тржишта“ (В. Бачановић, „Личност у фокусу – Recep Tayyip Erdogan“, Дани, 8. 4. 2010). Већ је било речи о томе да су поједини аналитичари склони да прагматизам, а не идеолошко неоосманистичко јез-гро, оцене као главно обележје и покретач пробуђеног спољно-политичког активизма Турске.

У неоосманистичку визију пожељног будућег Балкана „у настајању“, за коју је већ истакнуто да има свеобухватни и све-прожимајући цивилизацијски, а никако само политички карак-тер, органски је уграђена културна компонента. На њој се и рето-рички настојава, али не мање и практично ради. У Турској се, по разним основама, школују и специјализују припадници мусли-манских заједница с Балкана, док је знатан број турских држа-вљана румелијског порекла ангажован на различитим стручним и интелектуалним пословима везаним, на овај или онај начин, за Балкан. Неоосманисти су изузетно умешни и успешни у циљ-ном коришћењу специфичним људским ресурсима које су им обезбедиле „историјска и географска дубина“ османске башти-не, као и новији миграциони токови условљени потресима на Балкану. Од Турака пореклом с Балкана и балканских муслима-на који се у Турској оспособљавају за делатности у сфери нау-ке, информисања и културе посредством великог броја фонда-ција, института, центара, асоцијација и сличних институција за проучавање Балкана промишљено и дугорочно се ствара кад-ровска база за извршавање задатака из домена реафирмисања слоја османског-оријенталног наслеђа у савременом културном идентитету и сензибилитету Балканаца. Систематски се ради на заштити и обнови споменика из османског доба, а препоручује се и радикална ревизија уврежених, претежно негативних исто-ријских (по неоосманистима – неисторичних и искривљених) представа о Османлијама код немуслиманских народа Балкана. Тежи се успостављању некакве заједничке балканске културе, чија би окосница био модернизовани хибридни модел на тра-гу османског синкретизма, с дубинском исламском матрицом. Стварање мреже исламских (културних) центара у балканским

НЕООСМАНИЗАМ

104

земљама требало би да послужи том циљу. Цитирајмо, на крају, још једном Ахмета Давутоглуа: „Не би

се смело заборавити да је судбина Османске државе запечаћена на Балкану. Турска која не би била у стању да на Балкану створи заграничне зоне утицаја не би могла утицати ни на шире међу-народне односе, а ни на регионалне балансе“ (Стратегијска ду-бина, стр. 322). Турска је одлучна да се на Балкану, после једног века, опет промени печат. Припрема се модерно дизајнирани, допадљиви мухур.

105

ЗАКЉУЧАК

На темељу претходећег разматрања појма неоосманизма, историјског развоја и мена неоосманистичког идеолошког кон-цепта, затим доктрине „стратегијске дубине“ као његовог најце-ловитијег и данас актуалног израза, а потом глобалних коорди-ната и регионалних аспеката спољнополитичке операционали-зације неоосманистичког наступања Турске, могуће је извести неколико закључака и формулисати одређене претпоставке.

Пре свега, неоосманизам је више од идеологије. Он је фи-лозофија историје, цивилизацијска парадигма и поглед на свет својствен већини припадника савремене турске нације, а осо-бито њеној интелектуалној елити. Неоосманизам је рационали-зација непревладане империјалне носталгије једне велике исто-ријске нације незадовољне својим положајем и улогом у свету. Као такав, он је дубинска константа спољне политике Турске, упркос свим стварним и привидним идејним и политичким дисконтинуитетима, укључујући и Ататуркову радикалну секу-ларистичку револуцију. Неоосманизам уме да тече и као понор-ница.

Захваљујући битно измењеној међународној констелацији после престанка „хладног рата“ и распада СССР-а, Турској се отворио простор за знатно самосталније осмишљавање и реа-лизовање сопствених државнонационалних интереса, што се испољило и кроз све самосвесније испољавање, у почетку неде-кларисаних неоосманистичких амбиција. Иако исходи из чиње-ница и митова прошлости, неоосманизам је политички изрази-то прагматичан и прорачунат, што у спољнополитичкој опера-ционализацији долази до пуног изражаја. Целовиту програмску доктрину савременог неоосманизма формулисао је универзи-тетски професор, а од 2009. године министар иностраних по-

НЕООСМАНИЗАМ

106

слова Турске, Ахмет Давутоглу, у књизи Стратегијска дубина (2001). Та доктрина се данас укупним државним потенцијалима Турске систематично спроводи у дело.

У спровођењу спољне политике засноване на начелима до-ктрине „стратегијске дубине“ које је крајем прве деценије XXI века ушло у интензивну фазу, Турска настоји да искористи све компаративне предности свог геостратегијског положаја, еко-номске моћи, војне снаге и поливалентног цивилизацијског идентитета. Она жели да одржи постојећа савезништва, али и да успостави нова како би у мултиполарном светском поретку, који се рађа, обезбедила статус утицајне макрорегионалне силе и уважаваног партнера главних центара одлучивања на глобал-ном нивоу. Турска у том смислу на многим правцима постиже конкретне резултате и остварује значајне продоре. Ипак, с об-зиром на сложеност околности, изукрштаност интереса и неке трансисторијске, релативно стабилне конфигурације односа међу народима и државама, неоосманистичка политика Турс-ке суочава се и с озбиљним тешкоћама и ограниченостима које произлазе из унутрашње противречности њених приоритета. Наредне године и деценије показаће има ли, објективно, Тур-ска носивости за све амбициозне планове чијем се остваривању посветила.

На глобалном плану, за Турску су најважнији односи са САД, Русијом, ЕУ и Кином и у тој равни спољна политика за-снована на доктрини „стратегијске дубине“ улаже велике на-поре да оствари и одржи равнотежу између новог приоритета диверзификовања односа и успостављања симетрије у билате-ралној сарадњи са свим важним субјектима светске политике, с једне, и очувања традиционално привилегованих партнерстава и савезништава, с друге стране, што се показује као крајње те-жак и неизвестан задатак.

На регионалним правцима, приоритети нове турске спољне политике су Блиски исток, Кавказ и Балкан, области које су то-ком прошлости дуже или краће време биле у саставу Османског царства. У вези с регионалном применом принципа доктрине „стратегијске дубине“, важно је схватити да Турска, и онда кад

107

се њено деловање уклапа у стратегијске пројекције неке велике силе за дати простор, првенствено полази од намере да реали-зује своје интересе. Ако се они могу уклопити у неки повољни шири сценарио, утолико боље, а ако не, Турска неће презати ни од разилажења с плановима великих, што се током последњих десетак година у више наврата потврдило, посебно на Блис-ком истоку. Турска може бити нечији регионални повереник, али никада безусловни послушник. Неоосманизам искључује послушништво, али се не одриче сврсисходног тактизирања и корисних компромиса с најмоћнијима.

Неоосманисти Балкан доживљавају као историјско тле у које су усађени корени турског европства, а за неке је османска Румелија, а не далека Азија или Анадолија, истинска колевка турског цивилизацијског идентитета. Зато му поклањају наро-читу пажњу. Муслиманске заједнице на Балкану, а у првом реду Албанци и Бошњаци, главни су ослонац турског ангажовања у овом комплексном региону и Анкара отворено наступа као њи-хов савезник и адвокат. Југословенска криза, сукоби на бившем југословенском простору и коначна дезинтеграција федерације створили су погодне услове за убацивање и неоосманистички размах турске политике, како у склопу деловања међународне заједнице тако и самостално. Кроз механизам билатералних, трилатералних и мултилатералних дипломатских иницијатива, у којима посредује, турска дипломатија жели да се наметне и докаже као најауторитативнији и најефикаснији фактор оства-ривања помирења, стабилности и просперитета у региону, за регион, али и за Европу. Има, међутим, основаних разлога за претпоставку да је то окупљање држава западног Балкана ради убрзавања њихове евроинтеграције, којој и сама званично тежи, а што се истиче као главни мотив садашњег појачаног активизма Турске, дугорочно заправо смишљено као алтернативни процес стварања некакве „балканске уније“ која би могла, али и не би морала да се прикључи Европској унији. Пијемонт такве „бал-канске уније“ била би, наравно, Турска.

Турска је држава објективно такве снаге и значаја, поготово у регионалним размерима, да се без њеног учешћа и конструк-

НЕООСМАНИЗАМ

108

тивне сарадње с њом не могу остварити трајна стабилност и развој Балкана, поготово у широко схваћеној економској, али и политичкој сфери. Ради равноправног остваривања сопствених државнонационалних интереса, партнери Турске на Балкану морали би, међутим, адекватно и доследно узимати у обзир и неоосманистичку природу мотива и циљева наглашеног тур-ског занимања за регион који је у очима многог савременог Тур-чина и данас пре свега Румелија.

Неоосманизам није, сâм по себи, ни добар ни лош. Из ас-пекта историјске логике и „утилатарне етике“ (С. Стојановић), могло би се чак рећи и да је легитиман. Препоручљиво је кад се о њему говори и пише избегавати позитивне или негативне вредносне судове, а поготово предрасуде. Подједнако непре-поручљиво је и избегавати суочавање с чињеницом његовог постојања и „политички коректно“ га препуштати пределима игнорантског прећуткивања или саучесничког подразумевања. Најопасније је, ипак, незнање, на које нико више данас нема право. Јер, већ сутра може бити касно за учење.

109

САДРЖАЈ

КА ИЗАЗОВИМА ТРЕЋЕГ МИЛЕНИЈУМА . . . . . . . . . . . 5ПОЈМОВНО ОДРЕЂЕЊЕ И ГЛАВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ НЕООСМАНИЗМА. . . . . . . . . . . . . 8РАЗВОЈНЕ ФАЗЕ НЕООСМАНИСТИЧКОГ КОНЦЕПТА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20ГЕОПОЛИТИКА „СТРАТЕГИЈСКЕ ДУБИНЕ“ . . . . . . . . 35ГЛОБАЛНЕ КООРДИНАТЕ НЕООСМАНИЗМА . . . . . 47

Турска и САД . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47Турска и Русија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 54Турска и Кина . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61Турска и Европска унија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63

РЕГИОНАЛНИ АСПЕКТИ НЕООСМАНИЗМА . . . . . . 69Кавказ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 69Блиски исток . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71Балкан . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 84

ЗАКЉУЧАК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105

Дарко Танасковић НЕООСМАНИЗАМ | Издавач Јавно предузеће Службени глас-ник | За издавача Слободан Гавриловић, директор | Директор Издаваштва Сања Јовичић | Дизајн Милош Мајсторовић | Извршни уредник Милка Зјачић Аврамо-вић| Лектор Зорица Грујичић | Техничко уређење Јасмина Живковић | Београд, 2010 | www.slglasnik.com