Dž. K. Rouling

i Relikvije Smrti

IlustracijeMeri Grandpre

Naslov originala

Harry Potter & the Deathly Hallows2007

S engleskog preveli

Vesna Roganović i Draško Roganović

Posveta

ove knjigepodeljena je

na sedamdelova:

Nilu,Džesiki,Dejvidu,Kenzi,Daj,En,

i Vama,ukoliko

ste ostalis Harijem

sve dosamogkraja.

Avaj, muko nasleđena!O krvava rano greha,

za pevanje nestvorena!Avaj, brige nesnošljive!Avaj, muko neprestana!

Za gnojavu tešku ranumelem kući daće samo

naslednik joj, a ne stranac,ljutim mačem krvavijem.Donjim pevam bogovima.

Vi blaženi donji bozi,

čujte molbu i za pobedudeci pomoć pošaljite!

Eshil, Pokajnice

(prepevao Miloš M. Đurić,Dereta 2002)

Smrt nije ništa doli prelazak s jednog sveta na drugi, kao što prijatelji prelaze skontinenta na kontinent; i dalje jedan u drugom žive. Jer oni koji vole i žive uonome što je sveprisutno, uvek ostaju s nama. U ovom božanskom ogledalusuočeni su; a njihov razgovor je slobodan, iskren. To je uteha prijatelja – da,iako mogu umreti, njihovo prijateljstvo i društvo su, u najboljem smislu, zauvekprisutni, jer su besmrtni.

Vilijam Pen, Još plodova samoće

1. Uzdizanje Mračnog gospodara

Dva čoveka se niotkuda pojaviše na uskom, mesečinom obasjanom puteljku,

nekoliko metara udaljeni jedan od drugog. Na trenutak su stajali posve mirno, svakiuperivši štapić u grudi onog drugog; zatim, uz međusobno prepoznavanje, odložišeštapiće ispod ogrtača i hitro se zaputiše u istom pravcu.

– Vesti? – upita viši čovek.– Najbolje moguće – odgovori Severus Snejp.Puteljak je sleva bio omeđen divljim niskim dračom, a zdesna visokom, uredno

potkresanom živicom. Dok su hitro koračali dugi ogrtači lepršali su im oko gležnjeva.– Pomislio sam da sam zakasnio – reče Jaksli, čije je tupe crte lica na trenutke

zaklanjalo granje drveća koje ih je natkriljivalo, presecajući mesečinu. – Bilo je malokomplikovanije no što sam očekivao. Ali nadam se da će biti zadovoljan. Ti si uverenda će te dobro primiti?

Snejp klimnu glavom, ali ništa ne obrazloži. Skrenuli su desno, na širok prilaz kojise odvajao od staze. Visoka živica skretala je iza ugla zajedno s njima, gubeći se udaljini iza impresivne kapije od kovanog gvožđa koja im je preprečila put. Nisu ni

zastali. U tišini obojica podigoše levu ruku kao za nekakav pozdrav, i prođoše krozdveri od tamnog metala kao da su od dima.

Tisova živica prigušila je zvuk njihovih koraka. Negde desno od njih začu sešuškanje: Jaksli ponovo izvuče štapić, uperivši ga preko glave svog saputnika, ali seispostavilo da je izvor buke tek snežnobeli paun, koji se veličanstveno šepurio povrhživice.

– Lucijusu je uvek dobro išlo. Paunovi... – Jaksli uz frktaj zabi svoj štapić nazadpod ogrtač.

Velelepno zdanje izdizalo se iz tame na samom kraju pravog prilaza, a kroznjegove romboidno zastakljene prozore u prizemlju treperila je svetlost. Negde umračnoj bašti iza živice žuborila je fontana. Šljunak je škriputao pod Snejpovim iJakslijevim nogama dok su brzali ka ulaznim vratima, koja se širom raskriliše naunutra čim im priđoše, iako ih niko vidljiv nije otvorio.

Hodnik je bio prostran, oskudno osvetljen i raskošno dekorisan, s veličanstvenimtepihom koji je prekrivao gotovo čitavu površinu kamenog poda. Pogledi bledolikihportreta sa zidova pratili su Snejpa i Jakslija dok su hitali kraj njih. Pred teškimdrvenim vratima koja su vodila u susednu prostoriju zastadoše, oklevajući kolikojedan otkucaj srca, a zatim Snejp okrenu bronzanu kvaku.

Salon je bio pun utihnulih ljudi koji su sedeli za dugačkim ukrašenim stolom.Uobičajeni nameštaj bio je nemarno gurnut uza zidove prostorije. Osvetljenje jepoticalo iz rasplamsale vatre u masivnom mermernom kaminu nad kojim se uzdizalopozlaćeno ogledalo. Snejp i Jaksli se na trenutak zadržaše na pragu. Dok su im se očiprivikavale na slabo svetlo, poglede im privuče najčudniji element celog prizora:naizgled nesvesno ljudsko obličje koje je naglavačke visilo iznad stola, polako seokrećući, kao da visi o nekom nevidljivom konopcu, odražavajući se u ogledalu i naogoljenoj, uglačanoj površini stola pod sobom. Niko od ljudi koji su sedeli ispod togjedinstvenog prizora nije gledao u obličje, izuzev prebledelog mladića koji je sedeogotovo tačno ispod njega. Kao da nije bio u stanju da se suzdrži da ne pogleda uvis nasvakih minut.

– Jaksli. Snejpe – reče jasan, piskav glas s pročelja stola. – Umalo da zakasnite.Govornik je sedeo baš ispred kamina, tako da je pridošlicama isprva bilo teško da

razaznaju išta više od njegove siluete. Međutim, kad su mu se približili, njegovo licezasja kroz pomrčinu, ćosavo, zmijoliko, s procepima umesto nozdrva i sjajnimcrvenim očima uskih vertikalnih zenica. Bio je toliko bled da se činilo kao da zračinekim bisernim sjajem.

– Severuse, ovamo – reče Voldemor, pokazavši sedište desno, tik pokraj sebe. –Jaksli, pored Dolohova.

Njih dvojica zauzeše dodeljena im mesta. Maltene sve oči oko stola behu uprte uSnejpa te se njemu i Voldemor prvi obrati.

– Dakle?

– Gospodaru, Red Feniksa namerava da naredne subote, u suton, premesti HarijaPotera iz njegovog sadašnjeg bezbednog prebivališta.

Interesovanje ljudi za stolom primetno poraste: neki se ukrutiše, drugi uzvrpoljiše,pogleda uprtih u Snejpa i Voldemora.

– Subota... u suton – ponovi Voldemor. Njegove crvene oči zagledaše se u crneSnejpove tako prodorno da neki od posmatrača odvratiše pogled u stranu, očito ustrahu da i njih ne ožeže silina tog pogleda. Snejp se, međutim, mirno zagleda uVoldemorovo lice i, nakon nekoliko trenutaka, Voldemorova usta bez usana iskrivišese u nešto nalik osmehu.

– Dobro. Vrlo dobro. A ova informacija dolazi...– Od izvora o kom smo već govorili – reče Snejp.– Gospodaru...Jaksli se nagnu napred da bi video Voldemora i Snejpa preko dugačkog stola. Sva

lica se okrenuše ka njemu.– Gospodaru, ja sam čuo drugačije.Jaksli sačeka, ali Voldemor ne progovori, stoga on nastavi: – Onom Auroru,

Doulišu, omaklo se da Potera neće premeštati sve do tridesetog, noć pre nego štodečak napuni sedamnaest godina.

Snejp se smeškao.– Moj izvor mi je otkrio da postoje planovi da se poture lažne informacije; biće

da je to to. Bez sumnje je na Douliša bačena Zbunjujuća čin. Ne bi bilo prvi put, znase da je prilično podložan tome.

– Uveravam vas, Gospodaru, Douliš se činio sasvim ubeđen u to – reče Jaksli.– Ako je Zbunjen, naravno da je ubeđen – reče Snejp. – Ja uveravam tebe, Jaksli,

da kancelarija Aurora neće imati nikakvu ulogu u zaštiti Harija Potera. Red veruje dasmo se infiltrirali u Ministarstvo.

– Znači da je i Red najzad nešto pogodio, je li? – reče dežmekast čovek koji jesedeo nedaleko od Jakslija, i ispusti šištav kikot koji se tu i tamo proširi duž stola.

Voldemor se nije smejao. Pogled mu odluta naviše, ka telu koje se lagano okretaloiznad njih, i činilo se da je izgubljen u mislima.

– Gospodaru – nastavi Jaksli – Douliš veruje da će biti poslat čitav odred Aurorada prebaci dečaka...

Voldemor podiže krupnu, belu šaku i Jaksli smesta ućuta, ozlojeđeno posmatrajućikako se Voldemor okreće nazad ka Snejpu.

– Gde će zatim da sakriju dečaka?– U kuću jednog od članova Reda – reče Snejp. – Tom mestu je, sudeći po mom

izvoru, pružena svaka zaštita koju su Red i Ministarstvo zajedničkim silama mogli daobezbede. Mislim da su male šanse da ga otmemo kada bude bio tamo, Gospodaru,sem ukoliko, naravno, Ministarstvo ne bude palo pre sledeće subote, što nam možedati priliku da otkrijemo i onesposobimo većinu čini kako bismo uspeli da se

probijemo kroz preostale.– Dakle, Jaksli? – Voldemor pozva preko stola dok se plamen kamina čudnovato

odražavao u njegovim crvenim očima. – Hoće li Ministarstvo pasti do sledeće subote?Ponovo se sve glave okrenuše. Jaksli ispravi ramena.– Gospodaru, imam dobre vesti po tom pitanju. Uspeo sam, uz velike poteškoće i

znatan trud, da bacim Kontrolišuću kletvu na Pija Glupsijea.Mnogi od onih koji su sedeli oko Jakslija delovali su impresionirano; njegov

sused, Dolohov, čovek dugog, izobličenog lica, potapša ga po leđima.– I to je neki početak – reče Voldemor. – Ali Glupsije je samo jedan čovek.

Skrimdžer mora biti potpuno okružen našim ljudima pre nego što ja stupim na scenu.Jedan neuspeo atentat na Ministra znatno bi me unazadio.

– Da, Gospodaru, u pravu ste, ali znate da, kao šef Odseka za sprovođenjemagijskih zakona, Glupsije ima redovan kontakt s ministrom lično, ali i sa šefovimasvih ostalih odseka Ministarstva. Mislim da ćemo, sad kad imamo tako visokogzvaničnika pod svojom kontrolom, lako pokoriti i ostale, a zatim mogu svi zajedno darade na obaranju Skrimdžera.

– Samo da našeg prijatelja Glupsijea ne otkriju pre nego što preobrati ostale –reče Voldemor. – Bilo kako bilo, nije verovatno da će Ministarstvo biti moje presledeće subote. Ako ne možemo da priđemo dečaku na njegovom odredištu, onda tomora biti učinjeno dok je na putu.

– Tu smo u prednosti, Gospodaru – reče Jaksli, iznenada odlučan da zadobije barmalo odobravanja. – Sada imamo nekoliko ljudi ubačenih u Odsek magijskogtransporta. Ako se Poter Prebaci ili upotrebi Flu-mrežu, smesta ćemo znati.

– Neće učiniti nijedno od ta dva – reče Snejp. – Red se odrekao bilo koje vrstetransporta koju kontroliše ili reguliše Ministarstvo; nemaju poverenja ni u šta vezanoza njega.

– Još bolje – reče Voldemor. – Moraće da izađe na otvoreno. Tako je dalekolakša meta.

Voldemor ponovo pogleda uvis ka telu koje se polako okretalo i nastavi: – Ja ćuse lično pobrinuti za dečaka. Kada je Hari Poter u pitanju, dosad je bilo previšegrešaka. Neke od njih su bile i moje. Poter je još uvek živ više zbog mojih grešakanego zbog njegovih uspeha.

Družina oko stola zabrinuto je posmatrala Voldemora, svako od njih, sudeći ponjegovom ili njenom izrazu lica, uplašen da će možda biti okrivljen za to što je HariPoter i dalje u životu. Voldemor, međutim, kao da se više obraćao sebi nego ikom odnjih, i dalje okrenut ka nesvesnom telu iznad njega.

– Bio sam nepažljiv, te sam dozvolio da me osujete zla kob i slučajnost, ti dželatisvih sem najbolje skovanih planova. Ali sada znam šta mi je činiti. Razumem onestvari koje pre nisam shvatao. Ja moram biti taj koji će ubiti Harija Potera, i biću.

Iznenada, kao kakav odgovor na te reči, odjeknu užasan, otegnut jauk očajanja i

bola. Mnogi prisutni za stolom preneraženo pogledaše nadole, jer zvuk kao da jedolazio ispod njihovih stopala.

– Crvorepu – reče Voldemor, bez promene u svom tihom, zamišljenom tonu, i nesklanjajući pogled s tela koje se okretalo iznad – nisam li ti već rekao da ućutkašnašeg zatvorenika?

– Da, G-Gospodaru – promuca nizak čovek negde na sredini stola, koji je dotadsedeo tako duboko zavaljen da se na prvi pogled činilo da je stolica prazna. Sad seiskobeljao iz svog sedišta i pohitao iz sobe, ne ostavivši za sobom ništa osimzagonetnog srebrnog sjaja.

– Kao što rekoh – nastavi Voldemor, ponovo gledajući u napeta lica svojihsledbenika – sada sve mnogo bolje shvatam. Na primer, pre nego što krenem daubijem Potera, moraću da pozajmim čarobni štapić od nekoga među vama.

Na licima oko njega videlo se puko zaprepašćenje; kao da je objavio da će moratida pozajmi nečiju ruku.

– Nema dobrovoljaca? – reče Voldemor. – Da vidimo... Lucijuse, ne vidimnikakav razlog zbog čega bi ti i dalje trebalo da imaš čarobni štapić.

Lucijus Melfoj podiže pogled. Pod svetlošću kamina koža mu je delovala žućkastoi voštano, a oči mu behu upale i oivičene tamnim kolutovima. Kada je progovorio,glas mu beše promukao.

– Gospodaru?– Tvoj štapić, Lucijuse. Potreban mi je tvoj štapić.– Ja...Melfoj iskosa pogleda svoju ženu. Ona je zurila pravo ispred sebe, bleda poput

njega, duge plave kose spuštene niz leđa, ali se njeni tanki prsti ispod stola sklopišena tren oko njegovog zgloba. Na njen dodir, Melfoj zavuče ruku u svoju odoru, isučeštapić i dodade ga Voldemoru, koji ga podiže do svojih crvenih očiju, pomno gaispitujući.

– Od čega je?– Brest, Gospodaru – prošapta Melfoj.– A jezgro?– Zmaj: zmajev srčani nerv.– Dobro je – reče Voldemor. On isuka svoj štapić i uporedi dužine.Lucijus Melfoj načini mahinalan pokret; delić sekunde se činilo kao da očekuje da

dobije Voldemorov štapić u zamenu za svoj. Voldemor, kome nije promakao taj gest,zlobno razrogači oči.

– Da ti dam moj štapić, Lucijuse? Moj štapić?Neki iz mase se zakikotaše.– Pružio sam ti slobodu, Lucijuse, zar ti to nije dovoljno? Ali primetio sam da ti i

tvoja porodica odskora ne delujete preterano zadovoljno... šta je to u vezi s mojimprisustvom u tvom domu što te muči, Lucijuse?

– Ništa... ništa, Gospodaru!– Čiste laži, Lucijuse...Njegov meki glas nastavi da sikće čak i nakon što su njegova okrutna usta prestala

da se miču. Jedan ili dva čarobnjaka jedva se suzdržaše da se ne stresu pošto jesiktanje postajalo sve glasnije; začu se šum nečeg teškog što klizi po podu.

Ogromna zmija izroni ispod stola i polako se pope uz Voldemorovu stolicu.Uzdizala se naviše, naizgled beskrajna, i najzad se smirila na Voldemorovimramenima: vrat joj je bio debljine čovečje butine, a oči, s uspravnim prorezimaumesto zenica, netremične. Voldemor odsutno pogladi stvorenje svojim dugim, tankimprstima, i dalje gledajući u Lucijusa Melfoja.

– Zašto Melfojevi izgledaju tako nesrećni zbog svoje sudbine? Zar nije mojpovratak, moj uspon na vlast baš ono što, kako godinama izjavljuju, i sami žele?

– Naravno, Gospodaru – reče Lucijus Melfoj. Ruka mu zadrhta dok je brisao znojs gornje usne. – I jesmo želeli... želimo.

S Melfojeve leve strane njegova supruga čudno, kruto klimnu glavom, odvrativšipogled od Voldemora i zmije. S njegove desne strane, njegov sin Drako, koji je piljiou nepomično telo iznad njih, baci pogled na Voldemora, a zatim i on skrenu pogled ustranu, previše prestrašen da ga pogleda u oči.

– Gospodaru – reče tamnokosa žena negde sa sredine stola, glasa napregnutog odemocija – čast nam je što ste ovde, u našoj porodičnoj kući. Nema većegzadovoljstva.

Sedela je kraj svoje sestre, razlikujući se od nje kako po izgledu, sa svojomtamnom kosom i podočnjacima, tako i po držanju i ponašanju, jer dok je Narcisasedela kruto i bezvoljno, Belatriks se naginjala ka Voldemoru, budući da puke rečinisu mogle da dočaraju njenu čežnju za njegovom blizinom.

– Nema većeg zadovoljstva – ponovi Voldemor, nakrivivši glavu malo u stranudok je odmeravao Belatriks. – To mi mnogo znači, Belatriks, pogotovu od tebe.

Njeno lice obli rumenilo, a oči joj se ispuniše suzama radosnicama.– Moj Gospodar zna da ja samo govorim istinu!– Nema većeg zadovoljstva... čak ni u poređenju sa srećnim događajem koji se,

kako čujem, ove nedelje odigrao u tvojoj porodici?Gledala je u njega, rastavljenih usana, vidno zbunjena.– Ne znam na šta mislite, Gospodaru.– Govorim o tvojoj sestričini, Belatriks. I vašoj, Lucijuse i Narcisa. Upravo se

udala za vukodlaka, Remusa Lupina. Mora da si strašno ponosna.Oko stola se prolomi podrugljiv smeh. Mnogi se nagnuše napred ne bi li razmenili

zlurade poglede. Neki počeše da lupaju pesnicama o sto. Velika zmija, uznemirenatom bukom, širom otvori usta i ljutito prosikta. Ali je Smrtožderi ne čuše od silnoglikovanja zbog poniženja Belatriks i Melfojevih. Belatriksino lice, do malopre rumenood sreće, poprimi ružnu, flekavo-crvenu boju.

– Ona nije naša sestričina, Gospodaru – zavapi ona kroz more radosnih usklika. –Nas dve, Narcisa i ja, nismo ni pogledale našu sestru otkako se udala za Blatokrvnog.To derište nema nikakve veze s nama, niti bilo koja zver za koju se udaje.

– Šta ti kažeš, Drako? – upita Voldemor, i mada mu je glas bio tih, jasno seprolamao kroz dobacivanja i ruganja. – Hoćeš li ti biti dadilja njihovoj štenadi?

Burno veselje je eskaliralo. Drako Melfoj užasnuto pogleda u svog oca, koji jepiljio sebi u krilo, a zatim uhvati majčin pogled. Ona gotovo neprimetno odmahnuglavom, a zatim i ona nastavi bezizražajno da zuri u zid naspram sebe.

– Dosta – reče Voldemor, mazeći razljućenu zmiju. – Dosta.I smeh smesta zamre.– Mnoga od naših najstarijih porodičnih stabala vremenom se pomalo razbole –

reče on dok je Belatriks bez daha zurila u njega, preklinjućim pogledom.– Morate da potkrešete bolesne grane da biste mu očuvali zdravlje, zar ne?

Posecite one delove koji ugrožavaju zdravlje ostatka.– Da, Gospodaru – prošaputa Belatriks, a oči joj se opet ispuniše suzama

zahvalnosti. – Prvom prilikom!– Imaćeš je – reče Voldemor. – A kako s tvojom porodicom, tako i s celim

svetom... seći ćemo trulež koja nas izjeda sve dok ne ostanu samo oni prave krvi...Voldemor podiže štapić Lucijusa Melfoja, uperivši ga pravo u siluetu koja se

polako okretala u vazduhu iznad stola i lagano ga trznu. Silueta uz hroptaj poče dadaje znake života i koprca se kao sputana nevidljivim sponama.

– Prepoznaješ li našeg gosta, Severuse? – upita Voldemor.Snejp podiže pogled ka licu okrenutom naopačke. Svi Smrtožderi su sada gledali u

zatočenika, kao da su najzad dobili dozvolu da ispolje radoznalost. Dok se okretalalicem ka svetlosti kamina, žena se oglasi, napuklim i prestrašenim glasom: –Severuse! Pomozi mi!

– Ah, da – reče Snejp, dok se zatvorenica ponovo polako okretala u stranu.– A ti, Drako? – upita Voldemor, gladeći zmijinu njušku rukom u kojoj nije držao

štapić.Drako drhtavo odmahnu glavom. Sada kada se žena probudila, kao da više nije

mogao da gleda u nju.– Ali da, ti ionako nisi pohađao njene časove – reče Voldemor. – Za vas koji ne

znate, večeras nam se pridružila Milosna Berbidž, koja je donedavno predavala naHogvortskoj školi za veštičarenje i čarobnjaštvo.

Oko stola se začuše tihi zvuci poimanja. Krupna pogrbljena žena šiljatih zuba sezacereka.

– Da... profesorka Berbidž je učila decu veštica i čarobnjaka o svemu što se tičeNormalaca... kako nisu toliko drugačiji od nas...

Jedan od Smrtoždera pljunu na pod. Milosna Berbidž se ponovo okrenula licem kaSnejpu.

– Severuse... molim te... molim te...– Tišina – reče Voldemor, uz još jedan trzaj Melfojevog štapića, i Milosna

zaneme kao da su joj zapušena usta. – Pošto nije bila zadovoljna pukim kvarenjem itrovanjem umova čarobnjačke dece, prošle nedelje je profesorka Berbidž napisalaostrašćeno pismo u odbranu Blatokrvnih u Dnevnom proroku . Čarobnjaci, kaže ona,moraju da prihvate ove kradljivce njihovog znanja i magije. Izumiranje Čistokrvnih je,po profesorki Berbidž, veoma poželjna okolnost... ona bi da se svi parimo sNormalcima... ili, bez sumnje, vukodlacima....

Ovoga puta niko se nije nasmejao: nije bilo moguće ne primetiti gnev i prezir uVoldemorovom glasu. Po treći put, Milosna Berbidž se okrenu licem u lice saSnejpom. Suze su joj se iz očiju slivale niz kosu. Snejp joj uzvrati sasvimbezosećajnim pogledom, dok se ponovo lagano okretala u stranu.

– Avada Kedavra!Blesak zelene svetlosti osvetli svaki kutak prostorije. Milosna uz glasan tresak

pade na sto, koji zadrhta i zaškripa pod njom. Nekoliko Smrtoždera poskoči ustolicama, a Drako ispade iz svoje pravo na pod.

– Večera, Nagini – reče Voldemor nežno, a velika zmija se zaklati i odgmiza snjegovih ramena na uglačanu drvenu površinu stola.

2. In Memoriam

Hari je krvario. Stežući desnu šaku levom i psujući sebi u bradu, ramenom otvori

vrata svoje spavaće sobe. Začu se krckanje slomljenog porcelana: nagazio je na šoljuhladnog čaja koja je stajala na podu ispred vrata njegove spavaće sobe.

– Šta koj...?Osvrnuo se oko sebe. Sprat kuće u Šimširovoj ulici broj četiri bio je pust. Možda

je šolja čaja bila Dadlijevo viđenje lukave zamke. Držeći svoju raskrvarenu šakupodignutu, Hari drugom rukom sakupi komadiće šoljice i baci ih u već natrpanu korpuza otpatke, jedva vidljivu iza vrata njegove spavaće sobe. Zatim se odvuče hodnikomdo kupatila da stavi prste pod slavinu.

Bilo je to glupo, besmisleno, i do zla boga ga je nerviralo što treba da prođu joščetiri dana tokom kojih ne sme da izvodi magiju... ali morao je sebi da prizna da bi gai tada ova rasekotina na prstu pobedila. Nikada nije naučio kako se vidaju rane i kadje sad malo razmislio o tome – pogotovu kad se u obzir uzmu njegovi neposredniplanovi – to mu se činilo kao ozbiljan previd u njegovom magijskom obrazovanju.Pribeležio je sebi u glavi da zapamti i pita Hermionu kako se to radi, zgužva toalet

papir u veliku loptu i njome obrisa čaj što je bolje mogao, a potom se vrati u svojuspavaću sobu i zalupi vrata za sobom.

Hari je jutro proveo prazneći načisto svoj školski kovčeg po prvi put otkako ga jespakovao pre šest godina. Početkom svake od minulih školskih godina samo bipročeprkao gornje tri četvrtine njegovog sadržaja, zamenio ih ili dopunio po potrebi,ostavljajući sloj raznoraznog krša na dnu – stara pera, rasute oči buba, rasparenečarape koje mu više nisu pasovale. Nekoliko minuta ranije Hari je gurnuo ruku u tajdžumbus, osetio oštar bol u domalom prstu desne šake i brže-bolje je izvukao, videvšida obilato krvari.

Sada je nastavio malo pažljivije. Kleknuvši ponovo kraj kovčega, preturao je podnu i, nakon što je izvukao stari bedž na kome su se slabašno trepereći smenjivalas lova Navijajte za SEDRIKA DIGORIJA i POTER SMRDI, naprsli i oronulišunjoskop i zlatan medaljon u kome se nalazila skrivena poruka potpisana s „R.A.B.“,najzad otkri oštricu koja ga je ozledila. Smesta ju je prepoznao. Bio je to komadićzačaranog ogledala, dužine oko pet centimetara, koje mu je poklonio njegov pokojnikum, Sirijus. Hari ga odloži u stranu i obazrivo opipa po dnu sanduka u potrazi zaostatkom, ali od poslednjeg poklona njegovog kuma nije ostalo ništa više izuzevstaklene prašine, koja se lepila po stvarima na najdubljem sloju krša poput svetlucaveštroke...

Hari se pridiže i ispita nazubljen komadić na koji se posekao, ne videći ništa osimodraza sopstvenog svetlozelenog oka. Zatim stavi taj komadić na jutarnje izdanjeDnevnog proroka , koji je nepročitan ležao na krevetu, i pokuša da suzbije iznenadninalet gorkih uspomena, žmaraca žalosti i čežnje koje je otkriće slomljenog ogledalaizazvalo u njemu, lativši se raščišćavanja ostalog đubreta u kovčegu.

Trebalo mu je još čitavih sat vremena da ga potpuno isprazni, baci beskorisnepredmete i sortira ostatak u gomile po kriterijumu hoće li mu odsad pa nadalje trebatiili neće. Svoje školske i kvidičke odore, kotao, pergament, pera i većinu školskihudžbenika stavio je na veliku gomilu u ćošku, koju ostavlja za sobom. Pitao se šta ćenjegovi tetka i teča da urade s tim. Verovatno će sve spaliti u gluvo doba noći, kao daje u pitanju dokaz nekog užasnog zločina. Njegova normalska odeća, Nevidljiviogrtač, pribor za spravljanje napitaka, pojedine knjige, foto-album koji mu je Hagriddavno poklonio, gomila pisama i njegov štapić bili su prepakovani u jedan stari ranac.U prednjem džepu ranca nalazili su se Banditova mapa i medaljon u kome se krilaporuka potpisana s „R.A.B.“. Medaljon nije dobio ovo počasno mesto zbog svojevrednosti – po svim normalnim kriterijumima bio je bezvredan – već zbog cene kojaje plaćena da bi se pribavio.

Ostala je još samo pozamašna hrpa novina koja je stajala na radnom stolu krajnjegove snežnobele sove, Hedvige: po jedan primerak za svaki dan koji je Hari ovogleta proveo u Šimširovoj ulici.

Ustao je s poda, protegao se i prišao svom radnom stolu. Hedviga se nije ni

pomerila kad je on počeo da pretura po novinama, bacajući ih jedne po jedne nagomilu đubreta; sova je spavala, ili se makar pretvarala. Bila je ljuta na Harija zbogtrenutno ograničenog vremena koje joj je bilo dozvoljeno da provede van svogkaveza.

Kad se približio samom dnu gomile novina, Hari je usporio, tražeći jedno posebnoizdanje za koje je znao da je dostavljeno preko leta, nedugo nakon što se vratio uŠimširovu ulicu; sećao se da je na naslovnoj strani bila mala vest o ostavci MilosneBerbidž, nastavnice Proučavanja Normalaca na Hogvortsu. Najzad ga je pronašao.Okrenuvši desetu stranu, utonuo je u svoju stolicu i ponovo pročitao članak za kojimje tragao.

SEĆANJE NA ALBUSA DAMBLDORA

piše Elfijas Dužd

Upoznao sam Albusa Dambldora s jedanaest godina, našeg prvog dana naHogvortsu. Za našu uzajamnu privlačnost nesumnjivo je odgovorna činjenicada smo se obojica osećali kao tuđinci. Ja sam zaradio zmajske boginje nedugopre polaska u školu, i mada više nisam bio zarazan, moj boginjavi lik izelenkast ten obeshrabrivali su većinu dece da mi priđu. Što se Albusa tiče,stigao je na Hogvorts noseći sa sobom teret neželjene ozloglašenosti. Nepunihgodinu dana ranije, njegov otac Persival osuđen je za divljački i u javnostidobrano propraćen napad na troje mladih Normalaca.

Albus nikada nije ni pokušao da porekne da je njegov otac (koji će kasnije iumreti u Askabanu) počinio taj zločin; štaviše, kad sam najzad skupio hrabrostda ga to upitam, uveravao me je da je siguran u krivicu svoga oca. Ali izuzevtoga, Dambldor je odbijao da govori o celoj toj tužnoj raboti, iako su mnogipokušavali da ga podstaknu na to. Neki su čak bili skloni veličanju postupkanjegovog oca i pomislili bi da je i Albus normalomrzac, od čega nije bilo većezablude: kao što bi svi koji su poznavali Albusa mogli da posvedoče, on nikadanije pokazivao ni najmanje antinormalske tendencije. Čak je svojom odlučnompodrškom Pokretu za prava Normalaca stekao mnoge neprijatelje tokomgodina koje će uslediti.

Međutim, u roku od nekoliko meseci, Albusova sopstvena slava već je gotovozasenila očevu. Do kraja njegove prve godine više ga niko nije pamtio kao sinanormalomrsca, već kao, ni manje ni više, najgenijalnijeg učenika koji je ikadapohađao tu školu. Oni među nama koji su imali tu čast da mu budu prijateljiugledali su se na njega, uz njegovu svesrdnu pomoć i ohrabrenje, na kojimanije škrtario. Mnogo kasnije u životu priznao mi je da je već tad shvatao da mupodučavanje donosi najveće zadovoljstvo u životu.

Ne samo da je osvojio svako značajno priznanje koje je škola mogla da

ponudi, već je uskoro uspostavio redovnu prepisku s najznačajnijim imenimamagije tog doba, uključujući Nikolasa Flamela, slavnog alhemičara, BatilduTorbarku, uglednu istoričarku i Adalberta Trabunjala, teoretičara magije.Nekoliko njegovih školskih radova dospelo je i u ugledne i renomiranečasopise, kao što su Preobraženja danas, Čini i Činjenice i Navodi o Napicima.Činilo se da će Dambldorova predstojeća karijera imati vrtoglav uspon, i biloje samo pitanje kada će postati ministar magije. Iako je u njegovim poznimgodinama često navođeno da je bio na pragu da se prihvati tog posla, onzapravo nikada nije gajio ministarske ambicije.

Tri godine nakon što smo krenuli na Hogvorts, u školu je pristigao i Albusovbrat Aberfort. Njih dvojica nisu bili nimalo slični: Aberfort nikada nije bionaklonjen knjizi i, za razliku od Albusa, radije je rasprave rešavao dvobojemnego razumnom diskusijom. Međutim, bilo bi veoma pogrešno tvrditi, kao štoto neki i čine, da braća nisu bila prijatelji. Dobro su se slagali, koliko je tomoguće kada su u pitanju dva tako različita dečaka. U Aberfortovu odbranu,mora se priznati da život u senci Albusa Dambldora svakako nije bio preteranoprijatno iskustvo. Biti uvek u svemu nadmašen bio je jedan od izazova s kojimasu se stalno suočavali njegovi prijatelji, a njegovom bratu nije moglo bitinimalo prijatnije.

Nakon što smo završili Hogvorts, Albus i ja smo planirali da pođemo natada tradicionalan čarobnjački put oko sveta, da posećujemo i proučavamostrane čarobnjake, pre nego što se posvetimo svako svojoj karijeri. Međutim,tragedija se isprečila tim planovima. Veče uoči našeg puta preminula jeAlbusova majka, Kendra, tako da je Albus postao jedini hranilac i glavaporodice. Ja sam odložio svoj polazak dovoljno da izrazim saučešće naKendrinoj sahrani, a zatim sam se zaputio na, kako se ispostavilo, samotnoputovanje. Budući da je Albus ostao da se stara o mlađem bratu i sestri, nijebilo nikakve šanse da će mi se pridružiti.

To je bilo ono razdoblje naših života kada smo najmanje bili u kontaktu.Pisao sam Albusu, opisujući, možda pomalo bezosećajno, čudesa kojima samprisustvovao na svojim putešestvijima, od toga kako sam jedva izvukao živuglavu bežeći od himera u Grčkoj pa do eksperimenata egipatskih alhemičara.U svojim pismima otkrivao mi je vrlo malo o svom svakodnevnom životu, zakoji sam pretpostavljao da je tako izuzetnom čarobnjaku frustrirajućedosadan. Obuzet sopstvenim doživljajima, bio sam užasnut kada sam pred krajsvog jednogodišnjeg putovanja čuo da je porodicu Dambldor zadesila jošjedna tragedija: smrt njegove sestre Arijane.

Iako je Arijana već duže vremena bila lošeg zdravlja, taj udarac, koji jeusledio tako brzo nakon gubitka njihove majke, imao je dubok uticaj na obanjena brata. Svi koji su bili bliski Albusu – a i sebe smatram jednim od tih

malobrojnih srećnika – slažu se da su Arijanina smrt i Albusov osećaj da jelično odgovoran za nju (iako, naravno, nije bio ni najmanje kriv) zauvekostavili traga na njemu.

Po povratku u domovinu zatekao sam mladića koji je iskusio patnje mnogostarijeg čoveka. Albus je bio povučeniji nego ranije i znatno manje veseo. Akao kruna svih njegovih patnji, gubitak Arijane nije doveo do ponovnogzbližavanja Albusa i Aberforta, već ih je otuđio. (Vremenom će se ovopromeniti – u proteklih nekoliko decenija ponovo su uspostavili, ako ne bliske,onda barem uljudne odnose.) Međutim, od tog trenutka pa nadalje retko jegovorio o svojim roditeljima i o Arijani, a njegovi prijatelji su se naučili da ihne spominju.

Tuđa pera će opisati njegove uspehe tokom godina koje su usledile:Dambldorov nemerljiv doprinos riznici čarobnjačkog sveznanja, uključujućinjegovo otkriće dvanaest upotreba zmajeve krvi, čije će blagodeti osetitimnogi budući naraštaji, kao i mudrost koju je iskazao u mnogim presudamakoje je doneo kao Vrhovni veštac Vizengamota. I dan-danas pričaju kako nemačarobnjačkog dvoboja koji može da se meri s onim između Dambldora iGrindelvalda 1945. Oni koji su mu prisustvovali zabeležili su strah i divljenjekoje su osećali dok su posmatrali bitku ova dva izuzetna čarobnjaka.Dambldorov trijumf i njegov uticaj na čarobnjački svet smatraju seprekretnicom u istoriji magije, koja se može porediti samo s uvođenjemMeđunarodnog kodeksa o čarobnjačkoj tajnosti ili padom Onoga Koji Se Ne SmeImenovati.

Albus Dambldor nikada nije bio ni gord ni tašt; u svakome je mogao dapronađe nešto što bi cenio, ma koliko taj delovao naizgled beznačajno iliubogo, i verujem da su ga navedeni gubici u ranoj mladosti učinili veomahumanim i saosećajnim. Nedostajaće mi njegovo prijateljstvo više nego štomogu da iskažem, ali moj gubitak je ništavan u poređenju s gubitkomčarobnjačkog sveta. Ne može se osporiti da je bio najinspirativniji inajvoljeniji od svih direktora Hogvortsa. Umro je kao što je i živeo: uvekradeći za dobrobit svih i do poslednjeg daha voljan da pruži ruku sitnomdečaku sa zmajskim boginjama, baš kao i onog dana kada sam ga upoznao.

Hari je završio s čitanjem ali je nastavio da pilji u sliku koja je pratila ovaj in

memoriam. S nje se Dambldor osmehivao svojim poznatim, ljubaznim osmehom, alidok je gvirio povrh svojih polumesečastih naočara, čak i s novinskog papira se činilokao da rendgenskim pogledom skenira Harija, čija se tuga sada izmešala sponiženjem.

Mislio je da prilično dobro poznaje Dambldora, ali otkako je pročitao tekst unjegov pomen bio je primoran da se se suoči s činjenicom da gotovo ništa nije znao o

njemu. Nijednom nije zamislio Dambldorovo detinjstvo ili mladost – kao da je na svetdošao onakav kakvog ga je Hari pamtio: srebrne kose, star i dostojanstven. Pomisaona Dambldora tinejdžera bila je naprosto čudna, kao da pokušava da zamisli glupuHermionu ili prijateljski nastrojenog zadnjerasprskavajućeg skruta.

Nikada mu nije palo na pamet da Dambldora pita o njegovoj prošlosti. Bez sumnjebi zvučalo čudno, možda čak i drsko, ali ipak javno je zabeleženo da je Dambldoručestvovao u legendarnom dvoboju s Grindelvaldom, a Hari se nije ni setio da gaupita za to, niti i za jedno drugo Dambldorovo slavno dostignuće.

Ne, uvek bi pričali o Hariju, Harijevoj prošlosti, Harijevoj budućnosti, Harijevimplanovima... i Hariju se sada činilo, uprkos tome što mu je sopstvena budućnostizgledala opasno i neizvesno, da je propustio nenadoknadive prilike kad je mogao dapita Dambldora da mu ispriča nešto o sebi, iako je jedino pitanje lične prirode koje jeikada postavio Dambldoru bilo i jedino na koje, podozrevao je, Dambldor nijeiskreno odgovorio:

– Šta vi vidite kada pogledate u ogledalo?– Ja? Vidim sebe kako držim par debelih, vunenih dokolenica.Nakon što je nekoliko minuta sedeo zadubljen u misli, Hari iscepa tekst iz

Proroka, pažljivo ga presavi i zadenu usred prvog toma Praktične odbrambenemagije i njene upotrebe protiv Mračnih veština. Zatim baci ostatak novina na gomiluđubreta i okrenu se da pogledom obuhvati sobu. Bila je mnogo urednija. Jedine dvestvari koje su bile van svog mesta behu današnji Dnevni prorok , koji je još ležao nakrevetu, i povrh njega komadić slomljenog ogledala.

Hari pređe na drugi kraj sobe, skinu delić ogledala s današnjeg Proroka i raširinovine. Kada je tog jutra preuzimao urolane novine od sove-raznosačice, samo jebacio pogled na naslovnu stranu i, čim je primetio da nema ni slova o Voldemoru,bacio ih u stranu. Stoga je tek sada video šta mu je promaklo.

Preko donje polovine naslovne strane, iznad slike Dambldora u hodu, potresenogizraza lica, nalazio se manji naslov:

NAJZAD ISTINA O DAMBLDORU?

Tokom sledeće nedelje objavićemo šokantnu priču o ovom nesavršenom geniju,koga mnogi smatraju najvećim čarobnjakom svoje generacije. Ogolivšipopularnu fasadu smirene, srebrnobrade mudrosti, Rita Skiter otkriva burnodetinjstvo, mladost protkanu sukobom sa zakonom, doživotne zavade isramotne tajne koje je Dambldor poneo sa sobom u grob. ZAŠTO se ovajčovek, od kojeg se očekivalo da postane ministar magije, zadovoljio time daostane najobičniji direktor škole? ŠTA je bila prava svrha tajne organizacijepoznate kao Red Feniksa? KAKO je, zapravo, Dambldor skončao?

Odgovori na ova i mnoga druga pitanja iznose se u bombastičnoj novoj

biografiji Život i laži Albusa Dambldora, autorke Rite Skiter. Beti Brejtvejtnapravila je ekskluzivan intervju s autorkom, strana 13.

Hari, cepajući novine, pronađe stranu trinaest. Povrh članka nalazila se fotografija

s još jednim poznatim likom: žena s naočarima optočenim draguljima i pažljivouvijene plave kose, zuba iskeženih u nešto što je trebalo da bude osmeh koji pleni,mahala mu je vrhovima prstiju. Trudeći se iz petnih žila da ignoriše taj mrski muprizor, Hari nastavi da čita.

Uživo je Rita Skiter mnogo prijatnija i blaža no što bi se dalo naslutiti iz

njenih čuvenih okrutno pisanih portreta. Dočekala me je u predvorju svogudobnog doma, i povela me pravo u kuhinju na šoljicu čaja, krišku torte i,podrazumeva se, dobro prokrčkanu porciju najsvežijih tračeva.

„Pa, naravno, Dambldor je san svakog biografa“, kaže Skiterova. „Takodug i ispunjen život. Sigurna sam da će moja knjiga biti tek prva od mnogih.“

Skiterova je prilično brzo reagovala. Njena knjiga od preko devet stotinastrana završena je samo četiri nedelje nakon Dambldorove tajanstvene smrti ujunu. Pitam je kako je uspela da izvede ovaj superbrz podvig.

„Oh, pa kada ste novinar toliko dugo kao ja, rad sa zadatim rokom dođevam nešto najnormalnije. Znala sam da čarobnjački svet čezne za celompričom, i želela sam da budem prva koja će toj potrebi izaći u susret.“

Podsećam je na skorašnje javne izjave Elfijasa Dužda, specijalnogsavetnika Vizengamota i dugogodišnjeg prijatelja Albusa Dambldora, u kojimatvrdi da ’knjiga Skiterove sadrži manje činjenica od kartice iz čokoladnihžabica.’

Skiterova na spomen toga zabacuje glavu i smeje se.„Dragi Duždevnjak! Da je on meni živ i zdrav, sećam se kada sam ga pre

nekoliko godina intervjuisala povodom članka o siren-ljudskim pravima.Potpuno je šenuo, činilo se da misli da se nalazimo na dnu Vindermetskogjezera, i stalno mi je govorio da se čuvam pastrmki.“

Ipak, optužbe o neistinama, poput ovih Elfijasa Dužda, čuju se s još mnogomesta. Veruje li Skiterova da su četiri kratke nedelje dovoljne da se steknepotpun uvid u Dambldorov dug i nesvakidašnji život?

„O, draga moja“, kezi se Skiterova, prijateljski me potapšavši po ruci, „isama vrlo dobro znaš koliko se informacija može prikupiti pomoću pozamašnekese galeona, neprihvatanja ’ne’ kao odgovora i oštrog brzocitatnog pera!Uostalom, ljudi su maltene stajali u redu da bi prosuli svu prljavštinu oDambldoru. Znaš, nisu svi mislili da je on tako divan – mnogim važnim ljudimastao je na žulj. Ali stari Dužd Duždevnjak mogao bi malko da siđe sa svogčarobnog pijedestala, jer ja sam imala pristup izvoru za koji bi se većina

novinara odrekla svog štapića, izvor koji nikada do sada nije govorio ujavnosti, a koji je bio izuzetno blizak Dambldoru tokom najburnijeg inajtraumatičnijeg razdoblja njegove mladosti.“

Publicitet koji prati biografiju Skiterove svakako nagoveštava da će oni kojiveruju da je Dambldor vodio besprekoran život biti šokirani. Pitam je koja sunajveća iznenađenja koja je otkrila.

„Ma daj, Beti, ne misliš valjda da ću otkriti sve adute pre no što je iko kupioknjigu!“, smeje se Skiterova. „Ali mogu da obećam svima koji još misle da jeDambldor bio besprekorno čist i beo kao njegova brada da očekuju surovootrežnjenje! Nek ostane na tome da niko ko ga je čuo kako žustro govori protivZnate-Već-Koga nije mogao ni da sanja da se i on sam bavio Mračnimveštinama u svojoj mladosti! A za jednog čarobnjaka koji je svoje pozne godineproveo zalažući se za toleranciju, nije bio baš tako širokih shvatanja dok jebio mlađi! Da, Albus Dambldor ima izuzetno mutnu prošlost, da i nepominjemo njegovu vrlo sumnjivu porodicu, koju je tako žestoko nastojao dasakrije od očiju sveta.“

Pitam Skiterovu da li time aludira na Dambldorovog brata, Aberforta, čijaje osuda od strane Vizengamota zbog zloupotrebe magije izazvala omanjiskandal pre petnaest godina.

„O, Aberfort je samo vrh balegobrega“, smeje se Skiterova. „Ne, ne,govorim o nečemu mnogo gorem od brata koji ima sklonost ka petljanju skozama, gorem čak i od oca koji sakati Normalce – uostalom, Dambldor nijedno ni drugo nije uspeo da zataška, pošto su obojici sudili u Vizengamotu.Ne, mene su zaintrigirale majka i sestra, i malo kopanje otkrilo je pravognezdo gnusnih tajni – ali, kao što rekoh, moraćete da sačekate i pročitate oddevetog do dvanaestog poglavlja da biste saznali detalje. Za sada ću reći samoda nije ni čudo što Dambldor nikada nije govorio o tome kako je polomio nos.“

Ako i ostavimo porodične tajne po strani, da li Skiterova poričeDambldorovu genijalnost koja je dovela do njegovih mnogobrojnih magijskihotkrića?

„Imao je kefalo“, pomirljivo će ona, „iako se mnogi već sada pitaju da li jezaista smeo sâm da preuzme pune zasluge za sva svoja navodna dostignuća.Kao što otkrivam u šesnaestom poglavlju, Ajvor Dilonsbi tvrdi da je on već biootkrio osam primena zmajske krvi u trenutku kada je Dambldor ’pozajmio’njegove beleške.“

Ali značaj nekih Dambldorovih dostignuća, usuđujem se da joj protivrečim,ne može se osporiti. Šta je s njegovom čuvenom pobedom nad Grindelvaldom?

„E, pa sad, drago mi je što si pomenula Grindelvalda“, kaže Skiterova, uzzagonetan osmeh. „Bojim se da one koji s divljenjem gledaju na Dambldorovuspektakularnu pobedu čeka prava bomba – da ne kažem balegobomba. Zaista,

vrlo prljava rabota. Kazaću vam samo da ne bi trebalo da budete tolikouvereni da je u pitanju zaista bio spektakularni dvoboj kao iz legendi. Nakonšto pročitaju moju knjigu, ljudi će biti prisiljeni da zaključe kako jeGrindelvald najverovatnije stvorio belu zastavu vrhom svog štapića i mirno sepredao!“

Skiterova odbija dalje da pojasni ovu provokativnu temu, stoga se okrećemovezi koja će bez sumnje fascinirati njene čitaoce više od bilo čega drugog.

„O da“, kaže Skiterova, žustro klimajući glavom, „posvetila sam čitavojedno poglavlje tom odnosu između Potera i Dambldora. Nazivan jenezdravim, čak i zlokobnim. Ali ponavljam, vaši čitaoci će morati da kupe mojuknjigu ne bi li došli do cele priče, ali nema sumnje da je Dambldor u samompočetku ispoljio neprirodno interesovanje za Potera. Da li je to zaista bilozarad dečakove dobrobiti – pa, ostaje da vidimo. Javna je tajna da je Poterimao vrlo burnu adolescenciju.“

Pitam Skiterovu da li je još uvek u kontaktu s Harijem Poterom, s kojim jenapravila čuveni intervju prošle godine: revolucionaran tekst u kojem je Poterekskluzivno govorio o svom uverenju da se Znate-Već-Ko vratio.

„O, da, postali smo izuzetno bliski“, kaže Skiterova. „Siroti Poter imaveoma malo iskrenih prijatelja, a i mi smo se upoznali tokom jednog odnajvećih iskušenja njegovog života – Tročarobnjačkog turnira. Verovatno samjedna od retkih osoba na ovom svetu koja može da kaže da poznaje pravogHarija Potera.“

Što nas taman dovodi do glasina koje još kruže o Dambldorovim poslednjimsatima. Veruje li Skiterova da je Poter bio prisutan prilikom Dambldorovesmrti?

„Pa, ne bih da odam previše – sve piše u knjizi – ali svedoci unutar samihzidina zamka Hogvorts videli su Potera kako beži s mesta gde se zbio tajtragičan događaj nekoliko trenutka nakon što je Dambldor pao, skočio ili biogurnut. Poter je kasnije svedočio protiv Severusa Snejpa, čoveka prema kojem,svima je dobro poznato, odavno gaji netrpeljivost. Da li je sve takvo kakvim sečini? Na čarobnjačkoj zajednici je da odluči – nakon što pročita moju knjigu.“

I nakon te intrigantne izjave, napuštam njen dom. Nema sumnje da jeSkiterova iz svog pera iznedrila instant bestseler. U međuvremenu, legijeDambldorovih obožavalaca imaju dovoljno razloga da strepe zbog podataka onjihovom junaku koji će uskoro biti obelodanjeni.

Hari je pročitao i sam kraj članka, ali je nastavio da tupo pilji u stranicu.

Preplaviše ga gnušanje i gnev, preteći da izbiju iz njega poput povraćke. Zgužvao jenovine i svom silinom ih bacio o zid, gde se pridružiše ostatku gomile đubretanabacanog oko njegove prepune kante za otpatke.

Počeo je slepo da korača po sobi, otvarajući prazne fioke i podižući knjige tek dabi ih odmah vratio na iste gomile, jedva svestan svojih postupaka, dok su mu rečeniceiz Ritinog teksta nasumice odzvanjale kroz glavu: čitavo jedno poglavlje o tom odnosuizmeđu Potera i Dambldora... nazivan je nezdravim, čak i zlokobnim... i on se sambavio Mračnim veštinama u svojoj mladosti... jer sam ja imala pristup izvoru za kojibi se većina novinara odrekla svog štapića...

– Laži! – zagrme Hari, i kroz prozor spazi komšiju iz susedne kuće, koji je upravozastao da ponovo uključi svoju kosilicu za travu, kako nervozno diže pogled naviše.

Hari silovito sede na krevet. Delić slomljenog ogledala odskoči od njega; on gauze i stade da ga prevrće prstima, razmišljajući, razmišljajući o Dambldoru i lažimakojima ga je Rita Skiter klevetala...

Iznenada sevnu blesak najsvetlijeg plavetnila. Hari se sledi, ponovo nabivši svojrasečeni prst na oštru ivicu ogledala. Pričinilo mu se, mora da mu se samo pričinilo.Bacio je pogled preko ramena, ali zid je bio boje bolešljive kajsije, po izboru tetka-Petunije: tamo nije bilo ničeg plavog što bi se odrazilo u ogledalu. On se ponovozagleda u komadić ogledala, ali ne vide ništa izuzev sopstvenog svetlozelenog okakoje mu je uzvraćalo pogled.

Umislio je, nije bilo drugog objašnjenja; umislio je, zato što je razmišljao o svommrtvom direktoru škole. Ako je išta bilo sigurno, onda je to da ga svetloplave očiAlbusa Dambldora više nikada neće prostreliti svojim prodornim pogledom.

3. Odlazak Darslijevih

Tresak uz koji su se zalupila ulazna vrata odjeknu uza stepenice i začu se glas koji

povika: – Ej! Ti!Šesnaest godina ovakvog obraćanja nije u Hariju ostavilo ni tračak sumnje koga to

njegov teča doziva. Svejedno, nije odmah reagovao. I dalje je zurio u komad ogledalau kojem mu se na delić sekunde učinilo da je spazio Dambldorovo oko. Tek kada jenjegov teča povikao – MOMAK! – Hari polako ustade i zaputi se ka vratima spavaćesobe, zastavši tek da ubaci komad slomljenog ogledala u ranac natrpan stvarima kojeće poneti sa sobom.

– Dugo ti je trebalo! – zagrme Vernon Darsli kada se Hari pojavi na vrhustepenica. – Silazi ovamo, da porazgovaram s tobom!

Hari nabi ruke duboko u džepove farmerica i lagano se spusti niza stepenice. Kadaje stigao do dnevne sobe, u njoj je zatekao sve troje Darslijevih. Bili su u putnojodeći: teča Vernon u okerastoj jakni s rajsferšlusom, tetka Petunija u ispeglanomkaputu boje lososa, a Dadli, njegov krupan, plavokos, razbacan brat od tetke, u kožnojjakni.

– Da? – Upita Hari.– Sedi! – reče teča Vernon. Hari podiže obrve. – Molim te! – dodade teča Vernon,

uz blag trzaj, kao da ga te reči grebu po grlu.Hari sede. Činilo mu se da zna šta sledi. Njegov ujak poče nervozno da se šetka

tamo-amo, a tetka Petunija i Dadli su ga u stopu sledili zabrinutih izraza lica. Najzad,kad mu se veliko purpurno lice već zbrčkalo od koncentracije, teča Vernon se zaustavipred Harijem i progovori.

– Predomislio sam se – reče.– Velikog li iznenađenja – reče Hari.– Kakvim to tonom... – poče tetka Petunija kreštavim glasom, ali je Vernon Darsli

ućutka pokretom ruke.– Sve su to puke koještarije – reče teča Vernon, besno gledajući u Harija svojim

svinjskim očicama. – Odlučio sam da ne verujem ni u jednu jedinu reč tih gluposti. Neidemo nikud, ostaćemo ovde.

Hari pogleda naviše u svog teču, podjednako razdražen i zabavljen. Vernon Darslise protekle četiri nedelje predomišljao svakih dvadeset i četiri sata, proprativši svakupromenu mišljenja pakovanjem, raspakivanjem i ponovnim pakovanjem. Njegovomiljeni trenutak bio je kada je teča Vernon svoj kofer, ne znajući da je Dadli odprošlog raspakivanja u njega stavio i tegove za vežbanje, pokušao da ubaci nazad ugepek, i sručio se na pod uz bolne urlike i mnogo psovki.

– Po tvojoj priči – reče sada Vernon Darsli, nastavivši svoje šetkanje po dnevnojsobi – mi smo, Petunija, Dadli i ja, u opasnosti. Od... od...

– Nekih od ’moje sorte’, tako je – reče Hari.– E pa, ne verujem ti – ponovi teča Vernon, ponovo se zaustavivši pred Harijem. –

Probdeo sam celu noć dobrano razmišljajući o tome, i mislim da je u pitanju zavera dase otme kuća.

– Kuća? – ponovi Hari. – Kakva kuća?– Ova kuća! – zakrešta teča Vernon, a vena na njegovom čelu poče da pulsira. –

Naša kuća! Cene kuća u ovom naselju skočile su u nebesa! Hoćeš da nas skloniš saputa, a zatim ćeš da izvedeš neki hokus-pokus, i dok kažeš keks tapija će glasiti natvoje ime i...

– Jesi li sišao s uma? – odbrusi mu Hari. – Zavera da se otme ova kuća? Jesi lizaista toliko glup kao što izgledaš?

– Da se nisi usudio...! – ciknu tetka Petunija, ali je Vernon opet umiri rukom:uvrede na račun njegove pojave činile su mu se nevažnim spram opasnosti koju jeuočio.

– Za slučaj da ste zaboravili – reče Hari – ja već imam kuću koju mi je ostaviomoj kum. Šta će mi onda ova? Zbog svih tih srećnih uspomena?

Zavlada tajac. Hari pomisli da je čak uspeo da impresionira svog teču ovimargumentom.

– Ti tvrdiš – reče teča Vernon, opet počevši da šetka po sobi – da je taj LordŠtagod...

– Voldemor – reče Hari nestrpljivo – i prošli smo već ovo barem sto puta. To nijetvrdnja, to je činjenica, Dambldor vam je to rekao još lane, kao i Kingsli i gospodinVizli...

Vernon Darsli ljutito povi ramena, a Hari pretpostavi da njegov teča pokušava daodagna sećanje na tu nenajavljenu posetu dva odrasla čarobnjaka, nekoliko dananakon početka Harijevog letnjeg raspusta. Dolazak Kingslija Okovgroma i ArturaVizlija bio je veoma neprijatno iznenađenje za Darslijeve. Ipak, Hari je morao daprizna, s obzirom na to da je gospodin Vizli jednom prilikom demolirao pola njihovednevne sobe, da teču Vernona nipošto nije moglo da obraduje njegovo ponovnopojavljivanje.

– ... Kingsli i gospodin Vizli su vam takođe objasnili – nastavi Hari bespoštedno.– Kad napunim sedamnaest godina, zaštitna čin koja me čuva biće raskinuta, i timećemo i vi i ja biti izloženi opasnosti. Red je ubeđen da će Voldemor napasti i vas,bilo da bi vas mučio i saznao gde sam ja, bilo zato što misli da će me namamiti da vasspasavam ukoliko vas uzme za taoce.

Teča Vernonu i Hariju pogledi se susretoše. Hari je bio siguran da su se u tomtrenutku obojica isto zapitala. Zatim teča Vernon nastavi da korača, a Hari produži: –Morate da se sakrijete, i Red je spreman da vam pomogne. Nudimo vam najboljumoguću zaštitu.

Teča Vernon je ćutao, ali je i dalje šetkao po sobi, dok se sunce polako spuštaloiza šimširove živice. Komšijina kosilica ponovo je zaćutala.

– Mislio sam da postoji Ministarstvo magije – iznenada reče Vernon Darsli.– Postoji – odgovori Hari, zatečen.– Pa što nas onda oni ne zaštite? Čini mi se da je to što smo nevine žrtve, čiji je

jedini greh to što skrivamo ucenjenu glavu, dovoljno da nas kvalifikuje za državnuzaštitu!

Hari nije mogao da se suzdrži, te se nasmeja. Bilo je tako tipično za njegovog tečuda sve svoje nade polaže u državni poredak, čak i u ovom svetu koji je prezirao i odnjega zazirao.

– Čuli ste šta su rekli gos’n Vizli i Kingsli – odgovori Hari. – Mislimo da suuspeli da se infiltriraju u Ministarstvo.

Teča Vernon se prošeta do kamina i nazad, lica i dalje purpurnog odusredsređenosti, tako teško dišući da su mu veliki crni brci podrhtavali.

– U redu – reče on, po ko zna koji put zastavši pred Harijem. – U redu, raspraveradi, recimo da i prihvatimo tu zaštitu. I dalje ne shvatam zašto ne možemo dadobijemo onog tipa Kingslija.

Hari se uz velike poteškoće suzdrža da ne prevrne očima. I na to pitanje jeodgovorio bar pet-šest puta.

– Kao što sam vam rekao – procedi on kroz stegnute zube – Kingsli štiti Norm...hoću reći, vašeg premijera!

– Baš zato – on je najbolji! – reče teča Vernon, prstom upirući u ugašen ekrantelevizora. Darslijevi su prepoznali Kingslija u vestima, kako diskretno hoda izanormalskog premijera, dok je ovaj bio u poseti nekoj bolnici. To je, zajedno sčinjenicom da je Kingsli ovladao veštinom oblačenja kao Normalac, da i nepominjemo lagan, umirujuć ton njegovog dubokog glasa – nateralo Darslijeve daKingslija prihvate na način na koji nisu nijednog drugog čarobnjaka do tada, mada gado sada nikada nisu videli s minđušom u uvetu.

– E pa, on je zauzet – reče Hari. – Ali Hestija Džouns i Dedalus Digl su i višenego sposobni za taj posao...

– Da smo barem videli njihov CV i preporuke... – poče teča Vernon, ali je Hariizgubio strpljenje. Ustavši, on krenu pravo na teču, sada i sâm pokazujući na TV.

– Sve ove nesreće nisu slučajne... sudari, eksplozije, iskakanja iz šina i šta god dase još izdešavalo otkako smo poslednji put gledali vesti. Ljudi nestaju i ginu, a izasvega stoji on – Voldemor. Govorim ti to iznova i iznova, on ubija Normalce zabaveradi. Čak i ove magle, njih izazivaju dementori, a ako ne možeš da se setiš šta su oni,pitaj svog sina!

Dadli naglo prekri usta šakama. Kada vide da su svi pogledi uprti u njega, on ihponovo spusti i upita: – Ima ih... još?

– Još? – nasmeja se Hari. – Misliš više od ona dva koja su napala nas dvojicu?Do sada ih sigurno ima na stotine, možda čak i hiljade, kad se uzme u obzir da sehrane strahom i očajanjem...

– U redu, u redu – promrmlja Vernon Darsli. – Shvatamo poentu...– Nadam se da je tako – reče Hari – jer čim napunim sedamnaest godina, svi oni:

Smrtožderi, dementori, možda čak i inferijusi, a to su leševi kojima uz pomoć činiupravlja Mračni čarobnjak, biće u stanju da vas nađu, a bogme i napadnu. A ako sesetite poslednje prilike kada ste pokušali da uteknete čarobnjacima, mislim da ćete sesložiti da vam je neophodna pomoć.

Zavlada kratak tajac, u kome kao da je iz prošlosti odzvonio dalek odjekHagridovog razvaljivanja vrata. Tetka Petunija je pomno gledala u teču Vernona, dokje Dadli zurio u Harija. Najzad, teča Vernonu izlete: – Ali šta će biti s mojim poslom?Šta s Dadlijevom školom? Verovatno takve stvari nisu važne gomili čarobnjačkihdanguba...

– Zar ne shvataš? – povika Hari. – Mučiće vas i ubiti kao što su to učinili imojim roditeljima!

– Tata – reče Dadli glasno – tata... ja idem s tim ljudima iz Reda.– Dadli – reče Hari – prvi put u životu da i ti kažeš nešto pametno.Znao je da je izvojevao pobedu. Ako je Dadli dovoljno uplašen da prihvati pomoć

Reda, njegovi roditelji poći će s njim: nije bilo govora da se odvoje od svog Dadliše.

Hari baci pogled na drevni sat sa drškom koji je stajao na kaminu.– Biće tu za nekih pet minuta – reče on, a kada mu niko od Darslijevih ne

odgovori, on napusti prostoriju. Pomisao na rastanak od svojih tetke, teče i brata odtetke, i to verovatno zauvek, bila je nešto što ga je veselilo, ali se izvesna nelagodnostipak osećala u vazduhu. Šta reći nekom na samom svršetku šesnaest godina dugenetrpeljivosti?

Vrativši se u svoju sobu, Hari je besciljno petljao oko svog ranca, a zatim ubacinekoliko oraha kroz rešetke Hedviginog kaveza. Oni uz tupo zveketanje padoše nadno, dok ih je ona ignorisala.

– Uskoro ćemo krenuti, zaista – reče joj Hari. – A onda ćeš ponovo moći da letiš.Začu se zvono. Hari je oklevao, a zatim napusti sobu i siđe niza stepenice: bilo bi

previše očekivati od Hestije i Dedalusa da sami izađu na kraj s Darslijevima.– Hari Poter! – ciknu uzbuđen glas istog trena kad Hari otvori ulazna vrata. Sitan

čovek s ciklama cilindrom na glavi duboko mu se klanjao. – Čast mi je, kao i uvek!– Hvala, Dedaluse – reče Hari, uputivši slabašan postiđen osmeh tamnokosoj

Hestiji. – Zaista je lepo od vas što radite ovo... moji tetka, teča i brat su ovamo...– Dobar vam dan, Harijevi rođaci – rekao je razdragano Dedalus hitro ulazeći u

dnevnu sobu. Darslijevi pak nisu izgledali nimalo razdragano što ih je tako oslovio;Hari je gotovo očekivao još jednu promenu odluke. Dadli se pribio uz svoju majku nasamu pojavu čarobnjaka i veštice.

– Vidim da ste spakovani i spremni. Sjajno! Kao što vam je Hari rekao, plan jevrlo jednostavan – reče Dedalus, a zatim izvuče ogroman džepni sat iz svog prsluka ipogleda na njega. – Napustićemo kuću pre Harija. Zbog opasnosti koje nosi upotrebamagije u vašoj kući, budući da je Hari još uvek maloletan, to bi Ministarstvu moglo dapruži izgovor da ga uhapse, odvešćemo se nekih desetak milja dalje, pre nego što sePrebacimo u bezbedno skrovište koje smo vam odabrali. Pretpostavljam da umete davozite? – učtivo upita teču Vernona.

– Da li umem da...? Naravno, do đavola, da umem da vozim! – uzviknu tečaVernon.

– Vrlo mudro od vas, gospodine, vrlo mudro, ja bih, lično, bio skroz-naskrozsluđen tim silnim prekidačima i dugmićima – reče Dedalus, očigledno ubeđen da laskaVernonu Darsliju, koji je primetno gubio poverenje u taj plan sa svakomDedalusovom izgovorenom rečju.

– Ne umeju ni da voze – promrmlja on sebi u bradu, dok su mu se brci ljutitotresli, ali ga, na sreću, ni Dedalus ni Hestija izgleda nisu čuli.

– Hari – nastavi Dedalus – ti ćeš ovde sačekati svoju pratnju. Došlo je do maleizmene u planu...

– Kako to misliš? – odmah će Hari. – Mislio sam da će Ludooki da dođe i odvedeme pridruženim Prebacivanjem?

– Neizvodljivo – reče Hestija odsečno. – Ludooki će ti objasniti.

Kada se začu glasan povik: – Požurite! – Darslijevi, koji su sve ovo slušali spotpunim neshvatanjem na licima, poskočiše. Hari pogleda oko sebe, pre nego štoshvati da je glas došao iz Dedalusovog džepnog sata.

– Tako je, imamo striktno određenu satnicu – reče Dedalus, klimajući glavom kasvom časovniku, a zatim ga zadenu nazad u svoj prsluk. – Pokušavamo da uskladimotvoj odlazak iz kuće s Prebacivanjem tvoje porodice, Hari. Tako će se čin poništiti utrenutku kada svi budete na putu ka bezbednom utočištu. – On se okrenu kaDarslijevima. – Pa, da li smo svi spakovani i spremni za polazak?

Niko mu ne odgovori: teča Vernon je i dalje sablaznuto zurio u budžu naDedalusovom džepu od prsluka.

– Dedaluse, možda bi trebalo da sačekamo ispred, u hodniku – promrmlja Hestija:očigledno je mislila da bi bilo prikladno da ne budu u sobi dok se Hari i Darslijevi sljubavlju, a možda i u suzama, opraštaju.

– Nema potrebe – promrmlja Hari, ali teča Vernon učini svako dalje objašnjenjenepotrebnim glasno rekavši: – E pa, je li, biće da je ovo zbogom, dečače.

On pridiže svoju desnu ruku da se rukuje s Harijem, ali kao da u poslednjemtrenutku nije bio u stanju da se suoči s time, te prosto skupi pesnicu i poče da klatiruku napred-nazad, kao metronom.

– Spreman, Didi? – upita tetka Petunija, brže-bolje proveravajući da li joj je tašnazakopčana ne bi li izbegla da uopšte i pogleda u Harija.

Dadli joj nije ništa odgovorio, već je samo stajao tu, malko razjapljenih usta,pomalo podsetivši Harija na džina Gropa.

– Hajde sad, krećemo – reče teča Vernon.Već je stigao do vrata dnevne sobe kada Dadli promrmlja: – Ne razumem.– Šta ne razumeš, Pufnice? – upita tetka Petunija, podigavši pogled ka svom sinu.Dadli podiže svoju veliku šaku nalik na šunku i prstom pokaza na Harija.– Zašto on ne ide sa nama?Teča Vernon i tetka Petunija se ukočiše u mestu, zureći u Dadlija kao da je upravo

izrazio želju da postane balerina.– Molim? – reče teča Vernon glasno.– Zašto i on ne pođe? – upita Dadli.– Pa, on... on ne želi – reče teča Vernon, okrenuvši se da pogledom prostreli

Harija, dodajući: – Ne želiš, zar ne?– Ni najmanje – reče Hari.– E pa, eto ti – reče teča Vernon Dadliju. – A sada hajde, krećemo.On žurnim korakom izađe iz sobe: začuše otvaranje ulaznih vrata, ali Dadli se nije

pomerio i posle nekoliko nesigurnih koraka i tetka Petunija zastade.– Šta je sada? – povika teča Vernon, ponovo se pojavivši na vratima.Dadli kao da je pokušavao da izađe na kraj s pojmovima isuviše teškim da se

pretoče u reči. Nakon nekoliko trenutaka očito bolne unutrašnje borbe, on reče: – Ali

gde će on da ide?Tetka Petunija i teča Vernon razmeniše poglede. Bilo je jasno da je Dadli počeo

da ih plaši. Hestija Džouns prekide tišinu.– Ali... valjda znate kuda vaš sestrić ide? – upita ona s nevericom.– Naravno da znamo – reče Vernon Darsli. – On ide kod nekih od vaše sorte, zar

ne? Hajde, Dadli, idemo u kola, čuo si čoveka, u žurbi smo.Vernon Darsli ponovo odmaršira sve do ulaznih vrata, ali Dadli se i dalje nije

pomerao.– Kod nekih od naše sorte?Hestija je izgledala razjareno. Hari se već susreo s tim ponašanjem: veštice i

čarobnjaci bili su zatečeni činjenicom da se njegovi najbliži živi rođaci toliko malointeresuju za čuvenog Harija Potera.

– U redu je – uveravao ju je Hari. – Nema veze, zaista.– Nema veze? – ponovi Hestija, zloslutno povisivši ton. – Zar ovi ljudi ne

shvataju šta si sve prošao? U kakvoj si opasnosti? Tvoje jedinstveno mesto u samomsrcu antivoldemorskog pokreta?

– Ovaj... ne, ne shvataju – reče Hari. – Oni, zapravo, misle da sam levo smetalo,ali navikao sam da...

– Ja ne mislim da si levo smetalo.Da Hari nije video Dadlijeve usne kako se miču, verovatno ne bi poverovao

svojim ušima. Ovako je samo zurio u Dadlija nekoliko sekundi, pre nego što jeprihvatio da mora da je njegov brat od tetke taj koji je progovorio, pogotovo pošto jeDadli skroz pocrveneo. A i Hari je bio posramljen i zapanjen.

– Pa... ovaj... hvala, Dadli.Ponovo se činilo da Dadli pokušava da se izbori s mislima isuviše glomaznim da

bi ih izrazio, pre nego što promumla: – Spasio si mi život.– Ne baš – reče Hari. – Dementori bi ti uzeli samo dušu...On ljubopitljivo pogleda u svog brata. Tokom ovog i prethodnog leta gotovo da

nisu bili ni u kakvom kontaktu, pošto je Hari dolazio u Šimširovu ulicu samo nakratko,i vreme uglavnom provodio u svojoj sobi. Međutim, Hariju sada sinu da šoljica čajana koju je tog jutra nagazio možda uopšte nije bila zamka. Iako prilično dirnut, Hariipak oseti da mu je pomalo laknulo što je Dadli, čini se, izgubio sposobnost daizražava svoja osećanja. Nakon što je još jednom ili dvaput otvorio usta, pocrveneliDadli zaćuta.

Tetka Petunija briznu u plač. Hestija Džouns je pogleda s odobravanjem, koje sepretvori u razjarenost kad vide da je tetka Petunija potrčala ka njima i zagrlilaDadlija, a ne Harija.

– T-tako si fin, Dadliša... – jecala je ona u njegove masivne grudi – t-tako divnodete... š-što si rekao hvala...

– Ali on se uopšte nije zahvalio! – ogorčeno će Hestija. – Samo je rekao kako

misli da Hari nije levo smetalo!– Da, ali iz Dadlijevih usta to mu dođe kao ’volim te’ – reče Hari, rastrzan između

ozlojeđenosti i želje da prasne u smeh, dok je tetka Petunija nastavila da steže Dadlijakao da je upravo spasio Harija iz kuće u plamenu.

– Idemo li ili ne? – zagrme teča Vernon, po ko zna koji put se pojavivši na vratimadnevne sobe. – Mislio sam da smo u stisci s vremenom!

– Da... da, jesmo – reče Dedalus Digl, koji je pomno pratio ovu scenu i tek sad sepribrao. – Zaista moramo da krenemo. Hari...

Saplićući se, on priđe Hariju i zgrabi mu ruku obema šakama.– ... srećno. Nadam se da ćemo se ponovo susresti. Nade čarobnjačkog sveta

počivaju na tvojim plećima.– O – reče Hari – da. Hvala.– Zbogom, Hari – reče Hestija, takođe mu stegnuvši ruku. – Mislićemo na tebe.– Nadam se da će sve biti u redu – reče Hari, osvrnuvši se ka tetka-Petuniji i

Dadliju.– O, siguran sam da ćemo se vrlo brzo sprijateljiti – reče Digl vedro, mahnuvši

šeširom dok je napuštao prostoriju. Hestija izađe za njim.Dadli se nežno oslobodi majčinog stiska i priđe Hariju, koji je morao da suzbije

poriv da mu pripreti magijom. Zatim Dadli ispruži svoju veliku ružičastu šaku.– Pobogu, Dadli – reče Hari, praćen tetka-Petunijinim ponovnim jecajima – da ti

nisu dementori ulili neku novu ličnost?– Pojma nemam – promrmlja Dadli. – Vidimo se, Hari.– Da... – reče Hari, stegnuvši Dadlijevu šaku. – Možda. Čuvaj se, Veliki Di.Dadli se umalo nasmeši a zatim se odgega iz sobe. Hari začu njegove teške korake

po pošljunčanom prilazu, praćene lupanjem automobilskih vrata.Tetka Petunija, koja je uronila lice u svoju maramicu, osvrnu se na taj zvuk.

Izgleda da nije očekivala da se nađe nasamo s Harijem. Brže-bolje odloživši mokrumaramicu u džep, ona reče: – Pa... zbogom – i pohrli ka vratima i ne pogledavši ga.

– Zbogom – reče Hari.Zastala je i osvrnula se. Hari je na trenutak imao čudan osećaj kako želi nešto da

mu kaže: uputila mu je neuobičajen, drhtav pogled i kao da je bila na ivici daprogovori, ali onda, gotovo neprimetno klimnuvši glavom, izjuri iz sobe za svojimmužem i sinom.

4. Sedam Potera

Hari otrča nazad uza stepenice do svoje spavaće sobe, stigavši do prozora taman

na vreme da vidi kola Darslijevih kako se izvlače iz prilaza kući i odlaze niz ulicu. Nazadnjem sedištu, između tetka-Petunije i Dadlija, video se Dedalusov cilindar. Prikraju Šimširove ulice kola skrenuše desno, prozori im na trenutak zasjaše skerletnimzracima zalazećeg sunca a zatim nestadoše s vidika.

Hari uze Hedvigin kavez, svoju Vatrenu strelu i ranac, poslednji put pređepogledom po svojoj neprirodno urednoj sobi i trapavo se spusti do predvorja, gdeodloži kavez, metlu i torbu u podnožje stepenica. Mrak je sada sve brže padao, avečernja svetlost predvorje je ispunila dugim senkama. Osećao se krajnje čudnostojeći tu u tišini, znajući da treba da napusti tu kuću poslednji put. Nekada davno,kada bi ostajao sâm dok su Darslijevi išli u grad da se provode, ti sati samoće bili sumu retko zadovoljstvo: zastavši tek da ukrade nešto ukusno iz frižidera, pohrlio bi uzastepenice da igra igrice na Dadlijevom kompjuteru, ili bi upalio televizor i menjaokanale do mile volje. Prisećanje na ta vremena ispunilo ga je čudnim osećanjempraznine: nalik uspomeni na davno izgubljenog mlađeg brata.

– Zar ne želiš poslednji put da obiđeš kuću? – upita on Hedvigu koja se, glavepodvijene pod krilo, još uvek durila. – Više nikada nećemo biti ovde. Zar ne želiš dase prisetiš svih lepih vremena? Mislim, pogledaj samo ovaj otirač. Kolikouspomena... Dadli je povratio na njega nakon što sam ga spasio od dementora...Ispostavilo se da mi je ipak zahvalan, da ne poveruješ!... a prošlog leta Dambldor jeušao na ta vrata...

Hari na trenutak izgubi nit misli, a Hedviga mu ničim nije pomogla da je ponovopronađe, već je nastavila da sedi glave podvijene pod krilo. Hari stade leđimaokrenut ulaznim vratima.

– A ovde, ispod, Hedviga... – Hari otvori vrata ispod samih stepenica – ... tu samnekada spavao! Tada me još nisi poznavala... bokca mu, zaboravio sam koliko jeskučeno.

Hari pređe pogledom po nagomilanim cipelama i kišobranima, setivši se kako sesvako jutro budio gledajući u naličje stepeništa, koje je vrlo često bilo okićenoponekim paukom. Behu to dani pre nego što je saznao svoj pravi identitet, pre nego štoje saznao kako su mu roditelji umrli i zašto su se oko njega stalno zbivale čudnestvari. Ali Hari je i dalje mogao da se seti snova koji su ga još i tada morili: zbrkanihsnova o bleštavoj zelenoj svetlosti a jednom – teča Vernon umalo nije slupao kolakada mu je Hari to spomenuo – čak i o letećem motociklu...

Negde u blizini se začu iznenadna, zaglušujuća buka. Hari se uz trzaj ispravi itemenom lupi o niski dovratak. Zastavši tek da izusti neke od najboljih psovki koje jepokupio od teče Vernona, otetura se nazad u kuhinju, držeći se za glavu i kroz prozorpogleda u zadnje dvorište.

Učini mu se kao da se tmina talasa, kao da i sâm vazduh poigrava. A zatim se,niotkuda, pojaviše obličja, jedno po jedno, kako bi poništili svoje Razočaravalačkečini. Hagrid je dominirao tom scenom, noseći šlem i zaštitne naočare, jašući ogromanmotocikl s crnom bočnom prikolicom. Svuda oko njega ostali su silazili sa svojihmetli, a u dva slučaja s krilatih crnih kosturskih konja.

Odškrinuvši zadnja vrata, Hari se sjuri među njih. Sa svih strana se začušepozdravi, a Hermiona mu se baci oko vrata, Ron ga potapša po leđima a Hagrid reče:– Kak’ si, Hari? Spreman da begamo?

– I te kako – reče Hari, smešeći se svima oko sebe. – Ali nisam vas očekivao uovolikom broju!

– Promena plana – zareža Ludooki, koji je držao dva ogromna pretrpana džaka,dok mu se magično oko vrtoglavo okretalo čas ka smrknutom nebu, čas ka kući, čas kabašti. – Hajde da se sklonimo s vidika pre nego što ti sve objasnimo.

Hari ih sve skupa povede u kuhinju gde su, veseli i raspričani, posedali na tetka-Petunijine uglačane radne površine ili se oslonili o njene besprekorno čiste kuhinjskeaparate: Ron, visok i štrkljast; Hermiona, guste kose svezane u dugu pletenicu; Fred iDžordž, istovetno se kezeći; Bil, dugokos i gadno unakažen; gospodin Vizli, proćelav i

ljubaznog lika, blago nakrivljenih naočara; Ludooki, izbrazdan borbenim ožiljcima,jednonog, sa svetloplavim magičnim okom koje se divlje vrtelo u svojoj duplji;Tonks, koja je kratku kosu obojila u svoju omiljenu svetloroze boju; Lupin, prosed iizboran kao nikad ranije; Fler, vitka i predivna, sa svojom dugom srebrnastoplavomkosom; Kingsli, ćelav, crn, širokih ramena; Hagrid, sa svojom divljom kosom ibradom, pogrbljen da ne bi glavom udarao o plafon, i Mandangus Flečer, mali, prljavi ofucan, očiju podbulih kao u baseta i masne kose. Na taj prizor Harijevo srce zatitrai raširi se kao da će pući: svi su mu bili neverovatno dragi, čak i Mandangus, koga jepokušao da zadavi prilikom njihovog poslednjeg susreta.

– Kingsli, mislio sam da ti paziš na normalskog premijera? – povika ka drugomkraju prostorije.

– Može da izdrži jednu noć bez mene – reče Kingsli. – Ti si mnogo važniji.– Hari, reci dragička! – reče Tonks sedeći na mašini za pranje veša, te mu mahnu

levom šakom. Na njoj se presijavao prsten.– Venčali ste se? – povika Hari, gledajući čas u nju čas u Lupina.– Žao mi je što nisi mogao da prisustvuješ, Hari, bilo je vrlo tajno i skromno.– To je sjajno, čestit...– Hajde de, hajde de, biće kasnije vremena da se natenane ispričamo! – zagrme

Ćudljivko kroz taj žamor, i kuhinjom najednom zavlada tajac. Ćudljivko baci vrećeispred sebe i okrenu se Hariju: – Kao što ti je Dedalus verovatno rekao, morali smoda dignemo ruke od plana A. Pije Glupsije pao je pod njihov uticaj, što je velikiproblem za nas. Doneo je odluku po kojoj se svako povezivanje ove kuće na Flu-mrežu ili Prebacivanje, ovamo i odavde, smatra zločinom kažnjivim zatvorom. Sve to,naravno, zarad tvoje zaštite, da bi se sprečilo da te se Znaš-Već-Ko dočepa. Potpunobeskorisno, pošto čin tvoje majke to već čini. Zapravo je time sprečio tvoj bezbedanodlazak odavde.

– Drugi problem: maloletan si, što znači da još uvek imaš Trag na sebi.– Ja ne...– Trag, Trag! – nestrpljivo će Ludooki. – Čin koja detektuje magijske aktivnosti

oko osoba ispod sedamnaest godina, i tako Ministarstvo saznaje za maloletničkumagiju! Ako ti ili bilo ko u tvom okruženju bacite čin da bi se izvukao odavde,Glupsije će znati za to, a samim tim i Smrtožderi.

– Ne možemo da čekamo da Trag prestane da deluje, pošto ćeš u trenutku kadnapuniš sedamnaest godina izgubiti i svu zaštitu koju ti je pružala tvoja majka.Ukratko: Pije Glupsije misli da te je valjano saterao u ćošak.

Hari nije mogao a da se ne složi s nepoznatim mu Glupsijem.– Pa šta ćemo onda da radimo?– Upotrebićemo malobrojna transportna sredstva koja su nam preostala, ona koja

Trag ne može da detektuje, pošto nam ne trebaju čini da bismo ih koristili: metle,testrale i Hagridov motocikl.

Hari je odmah primetio slabe tačke ovog plana. Ipak, držao je jezik za zubima dabi dao prilike Ludookom da ih sam spomene.

– Elem, čin tvoje majke može se prekinuti samo u dva slučaja: kad postanešpunoletan, ili... – Ćudljivko rukom pokaza na besprekornu kuhinju – ...kad ovo mestoprestaneš da smatraš svojim domom. Ti i tvoji tetka i teča večeras ste se rastalipotpuno svesni da nikada više nećeš živeti ovde, je li tako?

Hari klimnu glavom.– Stoga, kada ovoga puta budeš napustio kuću, nema povratka, a čin će biti

prekinuta čim budeš izašao iz njenog dometa. Odlučili smo da čin prekinemo ranije,jer nam je u suprotnom jedina mogućnost da čekamo da Znaš-Već-Ko dođe po tebeistog trenutka kad napuniš sedamnaest godina.

– Jedino naše preimućstvo je to što Znaš-Već-Ko ne zna da te večeras selimo.Ministarstvu smo servirali lažne informacije: misle da nećeš otići odavde pretridesetog. Međutim, imamo posla sa Znaš-Već-Kim, stoga ne možemo da se oslonimosamo na to da će pogrešiti datum. Sigurno je već poslao par Smrtoždera da patrolirajunebom u ovom području, za svaki slučaj. Stoga smo svu raspoloživu zaštitu bacili nadvanaest različitih kuća. Sve one izgledaju kao mesta gde bismo mogli da tesakrijemo, sve imaju neke veze s Redom: moja kuća, Kingslijeva, kuća Moline tetkaMjurijel... shvataš i sâm.

– Aha – reče Hari, ne baš iskreno, jer je i dalje zapažao zjapeću rupu u tom planu.– Ići ćeš u kuću Tonksinih roditelja. Kad budeš u dometu zaštitnih čini koje smo

bacili na njihovu kuću, moći ćeš da iskoristiš teleportacioni ključ do Jazbine. Ima linekih pitanja?

– Ovaj... da – reče Hari. – Možda isprva neće znati u koju sam se od dvanaestsigurnih kuća zaputio, ali zar neće biti pomalo providno kad nas... – on na brzakaprebroja glave – ... četrnaestoro poleti ka kući Tonksinih roditelja?

– Ah – reče Ćudljivko – zaboravio sam da spomenem ključnu stavku. Neće nasčetrnaestoro leteti ka kući Tonksinih roditelja. Noćas će nebom proći sedam HarijaPotera, svaki sa po jednim pratiocem, a svaki par će se zaputiti u drugu sigurnu kuću.

Ćudljivko izvadi iz svog ogrtača bočicu nečeg što je ličilo na blato. Nije moraoništa da objašnjava. Hari istog trena shvati ostatak plana.

– Ne! – reče glasno, a njegov glas stade da odzvanja kuhinjom. – Nema šanse!– Rekla sam im da ćeš ovako reagovati – reče Hermiona, uz blag prizvuk

samozadovoljstva.– Ako mislite da ću dopustiti da šestoro ljudi rizikuje svoje živote...!– ... pogotovu što bi nam to svima bio prvi put – reče Ron.– Ovo je dugačije, pretvarajući se da ste ja...– Pa, niko od nas nije baš oduševljen tom idejom, Hari – reče Fred iskreno. –

Zamisli da nešto pođe naopako i da se zauvek zaglavimo u liku bubuljičavogzakržljalog bilmeza.

Hariju to nije bilo smešno.– Ne možete to da uradite ako ne sarađujem, potrebno je da vam dam vlasi svoje

kose.– E pa, propade nam plan – reče Džordž. – Ako nećeš da sarađuješ, jasno je da

nema šanse da dođemo do pramička tvoje kose.– Aha, nas trinaestoro protiv tipa kome nije dozvoljeno da koristi magiju...

nemamo nikakve šanse – reče Fred.– Duhovito – reče Hari. – Baš zabavno.– Ako dođe dotle da moramo da primenimo silu, nek’ bude – zareža Ćudljivko,

čije je magijsko oko sada blago titralo u očnoj duplji dok je zurio u Harija. – Svi suovde punoletni, Poteru, i svi su spremni na rizik.

Mandangus slegnu ramenima i napravi grimasu. Magično oko pogleda u stranu nebi li ga prostrelilo pogledom kroz Ćudljivkovu slepoočnicu.

– Nećemo više da se raspravljamo. Samo gubimo vreme. Hoću nekoliko tvojihdlaka, momče, odmah.

– Ali ovo je sumanuto, nema potrebe za...– Nema potrebe!? – zareža Ćudljivko. – Sad kad je Znaš-Već-Ko na slobodi a

pola Ministarstva pod njegovim uticajem? Ako budemo imali sreće, Poteru, progutaćelažni mamac i planiraće da te zaskoči tridesetog, mada bi bio lud da ne postavi barjednog ili dva Smrtoždera u blizini, da te drže na oku, jer bih i ja tako postupio.Možda ne mogu da dođu do tebe ili ove kuće dok čin tvoje majke deluje, ali ona samošto nije popustila, a oni znaju okvirno njenu lokaciju. Jedina šansa nam je da koristimomamce. Čak ni Znaš-Već-Ko ne može da se podeli na sedam delova.

Hari na trenutak uhvati Hermionin pogled, a zatim brže-bolje pogleda u stranu.– Dakle, Poteru... pramen tvoje kose, moliću.Hari pogleda u Rona, koji složi uradi-to-već-jednom grimasu.– Odmah! – zagrme Ćudljivko.Dok su svi netremice gledali u njega, Hari podiže ruku navrh glave, zgrabi pramen

i povuče iz sve snage.– Dobro je – reče Ćudljivko, hramljući ka njemu dok je vadio čep iz bočice

napitka. – Ubaci tu, molim lepo.Hari ubaci kosu u tečnost nalik blatu. Čim je dodirnula njegovu površinu, napitak

poče da peni i dimi se, a onda odjednom postade bistrozlatan.– Opa, Hari, deluješ mnogo ukusnije od Kreba i Gojla – reče Hermiona, ali kad

spazi Ronove podignute obrve, pocrvene i dodade: – Ma, znaš na šta mislim: Gojlovnapitak ličio je na slince.

– U redu, molio bih lažne Potere da se postroje ovamo – reče Ćudljivko.Ron, Hermiona, Fred, Džordž i Fler postrojiše se ispred tetka-Petunijine cakleće

sudopere.– Fali nam jedan – reče Lupin.

– Evo, drž’ – reče Hagrid grubo, podiže Mandangusa za kragnu i baci ga kraj Fler,koja teatralno nabra nos i premesti se između Freda i Džordža.

– Rekoh vam, rađe bih ja međ’ zaštitnike – reče Mandangus.– Začepi – zareža Ćudljivko. – Kao što sam ti već rekao, kukavički crve, svaki

Smrtožder na koga možda naletimo težiće, po svaku cenu, da zarobi Potera, a ne da gaubije. Dambldor je oduvek govorio da će Znaš-Već-Ko hteti lično da dokrajči Harija.Zaštitnici su ti koji bi morali najviše da se brinu, njih će Smrtožderi hteti da ubiju.

Mandangus nije baš bio naročito uveren, ali Ćudljivko je već izvukao pola tucetačašica nalik onima za jaja a zatim u svaku nasuo po malo višesokovnog napitka.

– U redu, svi naiskap...Ron, Hermiona, Fred, Džordž, Fler i Mandangus popiše napitak. Čim im je napitak

dospeo u grlo, svi do jednog počeše da dahću i prave grimase: istovremeno, njihovecrte lica počeše da bubre i tope se poput vrelog voska. Hermiona i Mandangus počelisu da rastu. Ron, Fred i Džordž su se smanjivali. Kosa im je tamnela, a u slučajuHermione i Fler kao da im se uvlačila nazad u lobanju.

Ćudljivko, koga sve to kao da se nije doticalo, poče da dreši velike vreće koje jedoneo sa sobom: kada se ponovo uspravio, pred njim je dahtalo i uzdisalo šest HarijaPotera.

Fred i Džordž se okrenuše jedan ka drugom i uglas rekoše: – Vau... identični smo!– Ne znam, čini mi se da sam ja i dalje zgodniji – reče Fred, ispitujući svoj odraz

u čajniku.– Bah – reče Fler, odmeravajući se u vratima mikrotalasne – Bile, ne gledaj me...

ušasna sam.– Za one kojima je odeća malo preširoka, imam ovde manju – reče Ćudljivko,

pokazujući na prvi džak – i obratno. Ne zaboravite naočare, imate šest pari u džepu sastrane. A kada se presvučete, u drugom džaku naći ćete svoj prtljag.

Pravi Hari pomisli kako je ovo verovatno najbizarnija stvar koju je ikada video, anagledao se svakojakih vrlo čudnih stvari. Posmatrao je svojih šest dvojnika kakokopaju po džakovima, vade komplete odeće, stavljaju naočare i trpaju unutrasopstvene stvari. Kad su počeli potpuno bez stida da se skidaju, došlo mu je da ihzamoli da pokažu malo više poštovanja prema njegovoj privatnosti, jer su očito bilimnogo spremniji u pokazivanju njegovog obnaženog tela nego što bi bili sa svojimsopstvenim.

– Znao sam da Džini laže za onu tetovažu – reče Ron, gledajući naniže u svojaprsa.

– Hari, vid ti je zaista užasan – reče Hermiona dok je stavljala naočare.Kada su se obukli, lažni Hariji iz drugog džaka uzeše rančeve i kaveze, svaki sa

po jednom prepariranom snežnobelom sovom unutra.– Dobro je – reče Ćudljivko kada se sedam obučenih i natovarenih Harija s

cvikerima najzad okrenuše ka njemu. – Parovi će biti sledeći: Mandangus će leteti sa

mnom, na metli...– A što ja s tobom? – progunđa Hari najbliži zadnjim vratima kuće.– Zato što te treba držati na oku – zareža Ćudljivko. I zaista, njegovo magično oko

nije skidalo pogled s Mandangusa ni kad je nastavio: – Artur i Fred...– Ja sam Džordž – reče blizanac na kojeg je Ćudljivko upro prstom. – Ne možete

da nas raspoznate čak ni kad smo Hari?– Izvini, Džordže...– Ma samo vas vučem za štapić, ja sam zapravo Fred...– Dosta zafrkavanja! – zagrme Ćudljivko. – Ovaj drugi, Džordž, Fred ili ko god

već bio, ti si s Remusom. Gospođice Delaker...– Ja idem s Fler na testralu – reče Bil. – Ona nije neki ljubitelj metli.Fler istupi i stade kraj njega, uputivši mu sladunjav, potčinjen pogled za koji se

Hari nadao da se više nikada neće pojaviti na njegovom licu.– Gospođica Grejndžer s Kingslijem, takođe na testralu...Hermioni kao da pade kamen sa srca dok je Kingsliju uzvraćala osmeh. Hari je

znao da se ni ona ne oseća najsigurnije jašući metlu.– I onda ostajemo još samo ti i ja, Rone! – reče Tonks veselo, i mahnu mu,

oborivši stalak za šolje.Ron nije delovao tako zadovoljno kao Hermiona.– A ti si sas mene, Hari. Je l’ može? – reče Hagrid, delujući pomalo zabrinuto. –

Bićemo na motociklu, pošto metle i testrali, je l’ te, ne mog’ da izdrže moju težinu,znaš. Al’ kad gi ja vozim, nem’ mnogo mesta na sedištu, pa’š ti da bidneš u prikolicisa strane.

– Odlično – reče Hari, ne baš sasvim iskreno.– Mislimo da će Smrtožderi očekivati da budeš na metli – reče Ćudljivko, kao da

je pogodio Harijeva osećanja. – Snejp je imao dovoljno vremena da im ispriča o tebisve ono što im nikada ranije nije spomenuo, pa ako i naletimo na neke Smrtoždere,računamo na to da će izabrati onog Potera koji izgleda kao da se dobro snalazi nametli. Dakle – nastavi on, svezavši džak s odećom lažnih Potera, i povede ih svenazad ka vratima – određujem polazak za tri minuta. Nema svrhe zaključavati zadnjavrata, to neće zadržati Smrtoždere kada dođu da te traže... Hajde...

Pre nego što se pridružio ostalima u mračnoj bašti iza kuće, Hari otrča u predvorjeda pokupi ranac, Vatrenu strelu i Hedvigin kavez. Metle su sa svih strana uskakale uruke. Hermionu su već podigli na velikog crnog testrala kraj Kingslija, a Fler na onogdrugog kraj Bila. Hagrid je spremno stajao kraj motocikla, natakavši zaštitne naočare.

– Da li je to to? Da li je ovo Sirijusov motor?– Baš taj – reče Hagrid, cereći se Hariju odozgo. – A poslednji put kad si se njime

vozio mog’o s’ ceo da mi staneš u šaku!Hari nije mogao a da se ne oseti malo poniženim dok je sedao u bočnu prikolicu.

Tako je bio nekoliko stopa ispod svih ostalih: Ron se iskezi videvši ga kako tu sedi,

kao dete u vašarskom autiću za sudaranje. Hari strpa ranac i metlu dole uza stopala iugura Hedvigin kavez među kolena. Bilo mu je krajnje neudobno.

– Artur gi je malko doteriv’o – reče Hagrid, potpuno nesvestan Harijevestešnjenosti. Opkoračio je motocikl, koji malko zaškripa i utonu nekoliko centimetarau zemlju. – Sad si ima par trikova u volanu. Ovo j’ bila moja zamis’o.

On debelim prstom upre u ljubičasto dugme kraj brzinomera.– Hagride, molim te budi oprezan – reče gospodin Vizli, koji je stajao pored njih s

metlom u ruci. – I dalje nisam siguran da je to bilo preporučljivo, a svakako ga trebakoristiti samo u slučaju krajnje nužde.

– U redu onda – reče Ćudljivko. – Svi se spremite, moliću. Hoću da skupakrenemo odavde u isto vreme, inače se gubi svrha ove diverzije.

Svi uzjahaše svoje metle.– Sad se čvrsto drži, Rone – reče Tonks, a Hari vide da je Ron krišom uputio

pogled krivca ka Lupinu pre nego što je stavio ruke oko njenog struka. Hagrid nogomstartova motocikl: on zarika kao zmaj, a bočna kolica počeše da vibriraju.

– Srećno, svima vama – povika Ćudljivko. – Vidimo se svi za nekih sat vremena uJazbini. Kad izbrojim do tri: jedan... dva... TRI!

Začu se glasno brundanje motocikla i Hari oseti kako se bočna kolica žestokocimnuše: brzo se uzdizao kroz vazduh, oči mu malko zasuziše pri tom, a kosa se odnaleta vazduha podiže sa čela. I metle oko njega jezdile su uvis: dug, crni rep testralašibnu vazduh dok je proletao kraj njega. Njegove noge, priklještene u prikoliciHedviginim kavezom i njegovim rancem, već su bridele i počele da trnu. Toliko mu jebilo neudobno da umalo nije zaboravio da poslednji put baci pogled na kuću uŠimširovoj ulici broj četiri. Kad se setio da pogleda preko ivice prikolice, više nijemogao da je razazna od drugih kuća. Peli su se u nebo, sve više i više...

A zatim, niotkuda, ni iz čega, odjednom behu opkoljeni. Bar trideset silueta skukuljicama lebdelo je u vazduhu, napravivši ogroman krug u čijem središtu su se, neznajući, obreli članovi Reda...

Nasta vriska, zelena svetlost zablesnu ih sa svih strana: Hagrid zaurla i motociklse prevrnu u vazduhu. Hari izgubi osećaj gde se nalazi: nad njim su bila ulična svetla,oko njega se čula vika, držao se za ivicu prikolice, pokušavajući da spasi živu glavu.Hedvigin kavez, Vatrena strela i njegov ranac skliznuše mu između kolena...

– Ne... HEDVIGA!Metla je, vrteći se, padala prema tlu a on jedva uspe da zgrabi remen svog ranca i

vrh kaveza kad se motor opet okrenu na pravu stranu. Nakon trenutka olakšanja usledijoš jedan blesak zelene svetlosti. Sova zakrešta i pade na pod kaveza.

– Ne... NE!Motocikl poče naglo da se uspinje. Hari spazi zakukuljene Smrtoždere kako beže

kad se Hagrid probi kroz njihov krug.– Hedviga... Hedviga...

Ali sova je ležala nepomično i žalosno na dnu svog kaveza, poput neke igračke.Nije mogao s tim da se pomiri i njegov strah za druge dostiže vrhunac. Bacio jepogled preko ramena i video gomilu uskomešanih ljudi, bleštavilo zelene svetlosti idva para na metlama kako nestaju u daljini, ali nije mogao da razazna ko su...

– Hagride, moramo da se vratimo, moramo da se vratimo! – vikao je krozgromoglasno drčanje motora, isukavši štapić i nabivši Hedvigin kavez na pod,odbijajući da poveruje da je mrtva. – Hagride, OKRENI!

– Moj pos’o je da te bezbedno dobacim onde, Hari – zagrme Hagrid i stisnu gas.– Stani... STANI! – vikao je Hari. Ali kada se ponovo osvrnuo dva zraka zelene

svetlosti proleteše mu kraj desnog uva: četiri Smrtoždera izdvojila su se iz kruga idala se u poteru za njima, ciljajući u Hagridova široka leđa. Hagrid skrenu u stranu,ali Smrtožderi sustigoše motocikl. Mnoštvo kletvi ponovo polete ka njima, a Hari jemorao skroz da utone u prikolicu ne bi li ih izbegao. Okrenuvši se unazad, on povika:– Ošamuti! – i crvena kugla svetlosti polete iz njegovog štapića, napravivši procepizmeđu četvorice njihovih progonitelja Smrtoždera, koji se raštrkaše da ih ne bipogodila.

– Drž’ se, Hari, ovo će ih sredi! – zagrme Hagrid, a Hari podiže pogled taman navreme da ga vidi kako debelim prstom udara u zeleno dugme pored merača goriva.

Iz auspuha izniče zid, pravi pravcati zid od cigala. Iskrenuvši vrat, Hari vide kakose zid širi u vazduhu. Tri Smrtoždera skrenuše i izbegoše ga, ali četvrti nije bio tesreće: nestao je s vidika, a zatim pao kao kamen sa druge strane zida i metla mu seraspala u paramparčad. Jedan od njegovih saboraca uspori da ga spasi, ali čim seHagrid nagnu nad volan i ubrza, i njih i lebdeći zid proguta tama.

Iz štapića dvojice preostalih Smrtoždera polete još više Ubitačnih kletvi tik poredHarijeve glave; ciljali su u Hagrida. Hari im uzvrati novim Ošamućivanjem: crveno izeleno sudariše se u vazduhu stvarajući kišu raznobojnih varnica i Harija to na trenpodseti na vatromet i na Normalce pod njima koji neće imati pojma šta se zapravozbiva...

– Ajmo jovo nanovo, Hari, drž’ se! – povika Hagrid, i pritisnu drugo dugme.Ovoga puta iz auspuha iskoči velika mreža, ali su Smrtožderi sada bili spremni. Nesamo da su skrenuli da je izbegnu, već ih je sustigao i njihov saborac koji je biousporio da bi spasio njihovog onesvešćenog prijatelja: iznenada je izronio iz tmine isada su sva trojica jurili za motociklom, ispaljujući kletve za njim.

– Ovo će i’ sredi, Hari, drž’ se čvrsto! – zaurla Hagrid i Hari vide kako ovajcelom šakom udara po ljubičastom dugmetu kraj brzinomera.

Uz nepogrešivu potmulu riku, iz auspuha pokulja zmajska vatra, usijanobela iplava, a motocikl pojuri napred kao metak, uz zvuke krivljenja metala. Hari videSmrtoždere kako skreću ne bi li izbegli smrtonosni plameni trag i istog trena osetikako se bočna prikolica zloslutno klati: metalne spone koje su je povezivale smotociklom naprsle su od siline ubrzanja.

– Sve će bit’ u redu, Hari! – zagrme Hagrid, nagnut poleđuške od silne brzine.Sada više niko nije upravljao volanom, a pod naletom vazdušne struje prikolica počemahnito da se uvija oko motocikla.

– Će da sredim, Hari, nemo’ da brigaš! – povika Hagrid i iz unutrašnjeg džepasvog kaputa izvuče svoj cvetnoroze kišobran.

– Hagride! Ne! Pusti mene!– REPARO!Začu se zaglušujuć prasak i prikolica se potpuno odvoji od motocikla: Hari je

leteo napred, izbačen silom ubrzanja motocikla, a zatim prikolica poče da gubivisinu...

Hari u očajanju upre štapićem u prikolicu i povika: – Vingardium leviosa!Prikolica se podiže kao da pluta na vodi, otevši se svakoj kontroli, ali makar još

uvek u vazduhu. Međutim, njegovo olakšanje potraja samo delić sekunde jer kraj njegaprolete još nekoliko kletvi: tri Smrtoždera su ih sustizala.

– Stižem, Hari! – zaurla Hagrid iz tame, ali Hari oseti kako prikolica ponovopočinje da ponire: sagnuvši se što je niže mogao, uperi štapić u središnju od trinadolazeće siluete i povika: – Impedimenta!

Urok pogodi srednjeg Smrtoždera u grudi: na trenutak, čovek je groteskno lebdeo uvazduhu raširenih ruku i nogu, kao da je udario u nevidljivu barijeru; jedan odnjegovih prijatelja samo što se nije sudario s njim...

Utom prikolica poče odistinski da pada, a preostali Smrtožder ispali kletvu takoblizu da je Hari morao da se sagne ispod ivice prikolice, izbivši zub ivicom svogsedišta...

– Stižem, Hari, stižem!Ogromna šaka zgrabi Harija za kragnu odore i izvuče ga iz strmoglavljujuće

prikolice. Dok se pridizao na sedište motocikla Hari povuče sa sobom svoj ranac inađe se leđa uz leđa sa Hagridom. Dok su leteli uvis, što dalje od dva preostalaSmrtoždera, Hari ispljunu krv iz usta, uperi svoj štapić na padajuću prikolicu ipovika: – Konfringo!

U trenutku kad je prikolica eksplodirala, on oseti užasan, sveprožimajući bol zbogHedvige. Prasak odbaci Smrtoždera najbližeg prikolici s njegove metle, te se onizgubi u tmini ispod njih. Njegov saborac se sjuri metlom naniže, pa i on nestade svidika.

– Hari, žao mi je, strašno mi je žao – zavijao je Hagrid – nisam treb’o da pokušamda gi sam opravim... sad tu nemaš mesta...

– Nije problem, samo leti dalje! – doviknu mu Hari kad još dva Smrtožderaizroniše iz tmine, primičući im se sve bliže i bliže.

Kada kletve ponovo poleteše prostorom između njih, Hagrid skrenu i poče da voziu cik-cak: Hari je znao da se Hagrid ne usuđuje da ponovo upotrebi dugme sazmajskom vatrom, dok on sedi tako nestabilno. Hari je bacao jednu Ošamućujuću čin

za drugom u pravcu njihovih progonitelja, jedva ih držeći na odstojanju. Bacio je jošjedan blokirajući urok ka njima: najbliži Smrtožder skrenu da ga izbegne i, pri crvenojsvetlosti svoje sledeće Ošamućujuće čini, Hari vide čudnovato prazno i bezizražajnolice Stenlija Stranputice... Stena...

– Ekspeliarmus! – povika Hari.– On je, to je onaj pravi!Povik zakukuljenog Smrtoždera dopre do Harija uprkos buci motora: sledećeg

trena, oba progonitelja se povukoše i nestadoše s vidika.– Hari, šta je bilo? – zagrme Hagrid. – Gde su nestali?– Ne znam!Ali Hari je strahovao: zakukuljeni Smrtožder je povikao „to je onaj pravi“ – otkud

je znao? Osvrtao se na prividno praznu tminu i osećao njenu zlokobnu pretnju. Gde lisu?

On se okrenu na sedištu da sedne licem napred i zgrabi Hagrida za kaput.– Hagride, uradi ponovo ono sa zmajskom vatrom, hajde da se gubimo odavde!– Onda se čvrsto drž’, Hari!Ponovo se začu zaglušujuća, kreštava rika i beličastoplav plamen pokulja iz

auspuha: Hari oseti kako klizi unazad s ono malo sedišta što mu je ostalo, Hagrid senagnu unazad ka njemu, jedva održavajući stisak na upravljaču motora...

– Rek’o bi’ da smo im utekli, Hari, mislim da smo uspeli! – povika Hagrid.Ali Hari nije bio toliko ubeđen: dok je gledao levo-desno, pogledom tražeći

progonitelje za koje je znao da će doći, preplavi ga strah... zašto su se povukli? Jedanod njih je još uvek imao štapić... On je, to je onaj pravi... rekli su to odmah nakon štoje pokušao da Razoruža Stena...

– Samo š’o nismo stigli, Hari, maltene smo tu! – povika Hagrid.Hari oseti kako motocikl blago ponire, iako su mu se svetla na zemlji i dalje činila

dalekim poput zvezda.Uto ožiljak na čelu poče da ga žeže poput plamena: s obe strane motocikla pojavi

se po jedan Smrtožder, dve Ubitačne kletve doleteše straga i promašiše Harija zanekoliko milimetara...

A zatim ga Hari spazi. Voldemor je lebdeo poput dima na vetru, bez metle ilitestrala da ga održava u vazduhu, njegovo zmijoliko lice sijalo je iz crnila a njegovibeli prsti podigoše čarobni štapić...

Hagrid ispusti urlik straha i nagnuvši se na volan usmeri motocikl u vertikalnisunovrat. Držeći se svim silama, pokušavajući da spasi živu glavu, Hari je nasumičnoodašiljao Ošamućujuće čini u kovitlajuće noćno nebo. Video je telo kako pada krajnjega i znao je da je pogodio jednog od njih, ali zatim začu prasak i vide kako motorvarniči – motocikl poče spiralno da pada, potpuno van kontrole...

Zeleni zraci svetlosti ponovo su leteli oko njih. Hari pojma nije imao šta je gore, ašta dole: ožiljak ga je i dalje pekao, očekivao je da će svakog trena umreti.

Zakukuljena silueta na metli nalazila se na nekoliko stopa od njega i on je vide kakopodiže ruku sa štapićem...

– NE!Uz gnevan krik, Hagrid se baci s motocikla na Smrtoždera. Na svoj užas, Hari

vide kako i Smrtožder i Hagrid padaju naniže i nestaju s vidika, pošto je njihovazajednička težina bila veća nego što je metla mogla da izdrži...

Jedva kolenima stežući motocikl, Hari začu Voldemorov vrisak: – Moj si!Bilo je gotovo: nije mogao ni da vidi ni da čuje gde se Voldemor nalazi. Spazi još

jednog Smrtoždera kako se sklanja s puta i začu: – Avada...Bol od ožiljka nagna ga da zažmuri a njegov štapić nastavi da dela po sopstvenom

nahođenju. Osetio je kako mu povlači ruku poput nekog velikog magneta, video mlazzlatnog plamena kroz svoje polusklopljene kapke, čuo kvrc i besan krik. PreostaliSmrtožder zaurla. Voldemor kriknu: – Ne! – Hari shvati da mu je dugme za zmajskuvatru na neki centimetar od nosa: on ga pritisnu svojom slobodnom šakom i motociklponovo ispali plamen uvis, jureći pravo ka tlu.

– Hagride! – viknu Hari, držeći se mahnito za motocikl – Hagride... asio, Hagrid!Motocikl ubrza, kao da ga nešto privlači tlu. Pošto mu lice beše u visini ručki,

Hari nije mogao da vidi ništa osim udaljenih svetala koja su postajala sve bliža ibliža: slupaće se a ne može ništa da učini da to spreči. Iza njega se još jednom začuurlanje:

– Tvoj štapić, Selvajne, daj mi tvoj štapić!Osetio je Voldemora i pre nego što ga je video. Pogledavši u stranu, suočio se s

crvenim očima i bio je siguran da će one biti poslednje što će ikada videti:Voldemora kako se sprema da ponovo baci kletvu na njega...

A onda Voldemor nestade. Hari spusti pogled i vide Hagrida ispruženog na tluispod njega: snažno povuče ručke motora da ne bi udario u poludžina, pokuša dastisne kočnicu, ali se uz zaglušujuć, zemljotresan prasak zakuca u blatnjavo jezerce.

5. Pali ratnik

– Hagride?Koprcajući se, Hari se borio da se izvuče iz gomile metalno-kožnog krša koji ga je

okruživao. Kad je pokušao da ustane, šake mu utonuše u desetak centimetara dubokublatnjavu vodu. Nije mogao da shvati gde je Voldemor nestao i očekivao je da se ovajsvakog časa ustremi na njega iz tmine. Nešto vrelo i vlažno curelo mu je s čela nizbradu. Ispuzao je iz jezerceta i posrćući se zaputio ka velikom, tamnom obličju nazemlji koje zapravo beše Hagrid.

– Hagride? Hagride, reci nešto...Ali tamno obličje nije se pomerilo.– Ko je tamo? Da li je to Poter? Jesi li ti Hari Poter?Hari nije prepoznao muškarčev glas. A zatim neka žena povika: – Slupali su se,

Tede! Srušili su se u baštu!Hariju se zavrte u glavi.– Hagride – glupavo ponovi a kolena mu otkazaše.Kad se osvestio, ležao je poleđuške na, kako mu se činilo, jastucima od fotelje, a

rebra i desna ruka gadno su ga pekli. Izbijeni zub mu je ponovo bio izrastao. Ožiljakna njegovom čelu i dalje je pulsirao.

– Hagride?On otvori oči i vide da leži na kauču u nepoznatoj mu dnevnoj sobi osvetljenoj

lampama. Njegov ranac ležao je na podu nedaleko od njega, mokar i blatnjav.Plavokos čovek velikog stomaka zabrinuto je posmatrao Harija.

– Hagrid je u redu, sinko – reče čovek – supruga se upravo brine o njemu. Kako seosećaš? Da li ti je još nešto slomljeno? Sredio sam ti rebra, zub i ruku. Uzgred, ja samTed, Ted Tonks... Dorin otac.

Hari se podiže, očito suviše naglo: pred očima mu iskočiše svetlaci te osetimučninu i vrtoglavicu.

– Voldemor...– Polako sad – reče Ted Tonks, stavivši šaku na Harijevo rame, gurajući ga nazad

na jastuke. – Preživeo si gadan pad. Šta je uopšte bilo? Nešto nije bilo u redu smotociklom? Da nije Artur Vizli opet zagrizao prevelik zalogaj, on i te njegovenormalske skalamerije?

– Ne – reče Hari, a ožiljak mu je pulsirao kao otvorena rana. – Smrtožderi, gomilanjih... jurili su nas...

– Smrtožderi? – reče Ted oštro. – Kako to misliš, Smrtožderi? Mislio sam da neznaju da te večeras sele, mislio sam...

– Znali su – reče Hari.Ted Tonks podiže pogled ka plafonu kao da kroz njega može da vidi nebesa iznad.– Sad bar znamo da su naše Zaštitne čini uspešne, zar ne? Trebalo bi da nisu u

stanju da nam priđu na bliže od sto metara, ma iz kog pravca dolazili.Hari najzad shvati zašto je Voldemor nestao – bilo je to u trenutku kad je motocikl

prešao barijeru čini koje je Red postavio. Nadao se da će čini nastaviti da deluju:zamišljao je Voldemora kako, stotinu metara iznad njih, baš u ovom času, traži načinda prodre kroz ono što je Hari u glavi video kao veliki proziran mehur.

On spusti noge s kauča. Morao je svojim očima da vidi Hagrida i uveri se da jeovaj stvarno živ. Međutim, nije ni ustao kad se jedna vrata otvoriše i Hagrid seprovuče kroz njih, lica prekrivenog blatom i krvlju, pomalo hramljući, ali nekimčudom živ.

– Hari!Oborivši dva tanana stočića i sobnu biljku, on pređe preko sobe u dva koraka i

privuče Harija u zagrljaj kojim mu umalo nije polomio netom zalečena rebra. – Bokcamu, Hari, kak’ si se izvuk’o iz onog sosa? Mislio sam obojica ćemo d’ izginemo.

– Aha, i ja. Ne mogu da verujem...Hari zaćuta: upravo je opazio ženu koja je ušla u sobu za Hagridom.– Ti! – povika on i zari ruku u džep, ali ovaj je bio prazan.– Tvoj štapić je ovde, sinko – reče Ted, potapšavši njime Harija po ruci. – Pao je

odmah pored tebe, pa sam ti ga pokupio. A ova na koju si se upravo izdrao je mojasupruga.

– Oh, ja... izvinite.Dok im je gospođa Tonks prilazila, sličnost s njenom sestrom Belatriks bivala je

sve manje izražena: kosa joj je bila nežne, svetlosmeđe nijanse a oči su joj bileotvorenije i ljubaznije. Ipak, nakon Harijevog usklika delovala je pomalo nadmeno.

– Šta se dogodilo s našom ćerkom? – upita ona. – Hagrid reče da su vas čekali uzasedi. Gde je Nimfadora?

– Ne znam – reče Hari. – Ne znamo šta se zbilo ni sa kim od njih.Ona i Ted razmeniše poglede. Videvši njihove izraze lica, Harija obuze mešavina

straha i krivice. Ukoliko je neko od ostalih poginuo, on je kriv za sve, samo on.Pristao je na njihov plan, dao im je svoju kosu...

– Teleportacioni ključ – reče on, iznenada se setivši. – Moramo da odemo nazad uJazbinu i da saznamo... tada ćemo moći da vam pošaljemo vesti, ili... ili će Tonks, čimse bude...

– Dora će biti okej, Dromeda – reče Ted. – Razume se ona u svoj posao, već jebila u mnogim gustim situacijama s Aurorima. Teleportacioni ključ je ovamo – obratise Hariju. – Trebalo bi da krene kroz tri minuta, ukoliko želite da pođete njime.

– Da, želimo – reče Hari. Zgrabi svoj ranac i prebaci ga preko ramena. – Ja...Pogledao je u gospođu Tonks, želeći da se izvini za sav strah koji je zbog njega

pretrpela i za koji se osećao strašno odgovornim, ali nije mogao da nađe prave reči,koje mu ne bi zvučale šuplje i neiskreno.

– Reći ću Tonks – Dori – da vam se javi, kad se... hvala vam što ste nas zakrpili,hvala vam na svemu. Ja...

Bilo mu je drago kad je napustio prostoriju i pošao za Tedom Tonksom krozkratak hodnik pravo u spavaću sobu. Hagrid dođe za njima, sagnuvši se da ne biglavom udario u dovratak.

– Eto ga, sinko. To ti je teleportacioni ključ.Gospodin Tonks je pokazivao na malu srebrnu četku za kosu koja je stajala na

noćnom stočiću.– Hvala – reče Hari, ispruživši prst da je dodirne, spreman da pođe.– Ček’ malo – reče Hagrid, osvrćući se oko sebe. – Hari, ’di ti je Hedviga?– Ona... pogodili su je – reče Hari.Spoznaja toga konačno ga sustiže: dok su mu suze pekle oči osetio je užasan stid.

Ta sova je bila njegov pratilac, njegova jedina sjajna veza s magijskim svetom kadgod je bio primoran da se vrati kod Darslijevih.

Hagrid ispruži svoju ručerdu i bolno ga potapša po ramenu.– Nema veze – reče on promuklo. – Nema veze. Proživela je sjajan život...– Hagride! – povika Ted Tonks u znak upozorenja, pošto je četka počela da svetli

jarkoplavim sjajem i Hagrid jedva uspe da na vreme ispruži svoj kažiprst.

Uz trzaj iza pupka, kao da ga neka nevidljiva udica povlači napred, Hari oseti daga ništavilo usisava, nekontrolisano ga zavrtevši a prst mu se slepi za teleportacioniključ dok su se on i Hagrid u kovitlacu udaljavali od gospodina Tonksa. Nekolikotrenutaka kasnije Harijeva stopala tresnuše o čvrsto tlo i on se četvoronoške sruči udvorište Jazbine. Čuo je vrisku. Bacivši u stranu četku za kosu koja više nije sijala,Hari ustade, blago se klateći, a onda spazi gospođu Vizli i Džini kako trče nizastepenice pored zadnjih vrata dok se Hagrid, koji se takođe srušio na tlo, s naporompridizao na noge.

– Hari? Ti si pravi Hari? Šta se dogodilo? Gde su ostali? – zavapi gospođa Vizli.– Kako to mislite? Zar se niko drugi nije vratio? – prodahta Hari.S prebledelog lica gospođe Vizli sasvim jasno pročita odgovor.– Smrtožderi su nas čekali u zasedi – reče joj Hari. – Bili smo opkoljeni čim smo

krenuli... znali su da je večeras... ne znam šta se dogodilo s ostalima. Nas su jurilačetvorica, jedva smo uspeli da im pobegnemo, a onda nas je i Voldemor sustigao...

Jasno je u svom glasu čuo pravdajući ton, apel njoj da shvati zašto on ne zna šta jebilo s njenim sinovima, ali...

– Hvala nebesima što si živ i zdrav – reče ona, privukavši ga u, kako mu se činilo,nezaslužen zagrljaj.

– Da nemaš možda malkice brendija, a, Moli? – upita Hagrid pomalo drhtavimglasom. – U medicinske svrhe, naravski.

Mogla je da prizove piće magijom, ali dok ju je gledao kako hita ka naherenomkućerku, Hari je znao da želi da sakrije lice. On se okrenu ka Džini, koja istog trenausliši njegovu neizgovorenu molbu za informacijama.

– Trebalo je da se prvi vrate Ron i Tonks, ali su propustili svoj teleportacioniključ, došao je bez njih – reče ona, prstom pokazujući na zarđalu kanticu za ulje kojaje ležala na tlu nedaleko od njih. – A onim tamo – ona pokaza na prastaru patiku –trebalo je da dođu tata i Fred, oni bi bili drugi. Ti i Hagrid ste treći, a – ona pogledana sat – ako su uspeli, Džordž i Lupin bi trebalo da se vrate za neki minut.

Gospođa Vizli se vrati noseći flašu brendija, koju dodade Hagridu. On je otčepi iispi u jednom cugu.

– Mama! – povika Džini, pokazujući na mesto metar-dva od njih.Plavičasto svetlo se rasplamsa u tami: postajalo je sve veće i sjajnije, i iz njega se

u kovitlacu pojaviše Lupin i Džordž, i sručiše se na zemlju. Hari odmah uvide danešto nije u redu: Lupin je pridržavao Džordža, koji je bio u nesvesti, lica oblivenogkrvlju.

Hari pritrča i zgrabi Džordžove noge. On i Lupin zajedno uneše Džordža u kuću,kroz kuhinju do dnevne sobe, gde ga položiše na kauč. Čim je svetlost sobne lampeosvetlila Džordžovu glavu, Džini ciknu, a Hariju se prevrnu u stomaku: Džordžu jenedostajalo jedno uvo, a ta strana njegove glave i vrat bili su natopljeni vlažnom,uznemirujuće crvenom krvlju.

Čim se gospođa Vizli nadnela nad svojim sinom, Lupin zgrabi Harija za nadlakticui ne preterano nežno ga odvuče u kuhinju, gde je Hagrid još uvek pokušavao daprogura svoju masu kroz zadnja vrata.

– ’Ej! – reče Hagrid uvređeno. – Pušćaj ga! Pušćaj Harija!Lupin ga je ignorisao.– Koje je stvorenje stajalo u ćošku moje kancelarije na Hogvortsu kada je Hari

Poter prvi put kročio u nju? – upita on, blago protresavši Harija. – Odgovori mi!– Ovaj... grindilo u akvarijumu?Lupin pusti Harija i iznureno se nasloni na kuhinjski plakar.– Š’a ti bi? – zagrme Hagrid.– Izvini, Hari, ali morao sam da proverim – kratko će Lupin. – Neko nas je izdao.

Voldemor je znao da te večeras premeštamo, a jedine osobe koje su mogle to da mukažu jesu oni koji su neposredno učestvovali u planu. Mogao si da budeš uljez.

– A š’o onda ne proveravaš i mene? – prodahta Hagrid, još se boreći sprovlačenjem kroz vrata.

– Ti si poludžin – reče Lupin, podigavši pogled ka Hagridu. – Višesokovni napitakpravljen je samo za ljude.

– Niko iz Reda ne bi rekao Voldemoru da krećemo noćas – reče Hari. Bila mu jestrašna i sama pomisao na tako nešto, nije mogao da poveruje da je u pitanju iko odnjih. – Voldemor me je sustigao tek na kraju, isprva nije znao jesam li ja onaj pravi.Da je bio upućen u plan, odmah bi znao da sam ja onaj koji ide s Hagridom.

– Voldemor vas je sustigao? – oštro će Lupin. – Šta se desilo? Kako ste pobegli?Hari ukratko objasni kako su ga Smrtožderi koji su ih progonili nekako prepoznali

kao pravog Harija, kako su obustavili poteru i kako mora da su nekako prizvaliVoldemora, koji se pojavio malo pre nego što su Hagrid i on došli do utočišta kodTonksinih roditelja.

– Prepoznali su te? Ali kako? Šta si uradio?– Ja... – Hari pokuša da se seti; celo putovanje činilo mu se kao maglovita

mešavina panike i zbrke. – Video sam Stena Stranputicu... znate onog tipa što jekondukter u Noćnom viteškom autobusu? I pokušao sam s Razoružavajućom činiumesto da... mislim, on ne zna šta radi, zar ne? Sigurno je pod Kontrolišućom kletvom!

Lupin je delovao preneraženo.– Hari, prošlo je vreme za obično Razoružavanje! Ti ljudi pokušavaju da te

zarobe i ubiju! Ako nisi spreman da ubijaš, barem Ošamuti!– Bili smo stotine metara iznad zemlje! Sten nije pri sebi, a Ošamućen bi pao, i

poginuo isto kao i da sam upotrebio Avadu Kedavru! Pre dve godine Ekspeliarmusme je spasio od Voldemora – dodade Hari prkosno. Lupin ga je podsećao na zluradoghaflpafovca Zaharija Smita, koji se rugao Hariju kad je hteo Dambldorovu armiju danauči kako se izvodi Razoružavanje.

– Da, Hari – reče Lupin, s naporom se suzdržavajući – a tome je tada prisustvovao

veliki broj Smrtoždera! Oprosti, ali i tad je to bio vrlo neobičan potez za nekogsuočenog s neizbežnom smrću. Bilo je ravno samoubistvu ponoviti to večeras predSmrtožderima, koji su ili prisustvovali tome onomad, ili su čuli za to!

– Znači mislite da je trebalo da ubijem Stena Stranputicu? – ljutito će Hari.– Naravno da ne – odgovori Lupin – ali Smrtožderi, i ne samo oni, nego i većina

ljudi, očekivali bi da uzvratiš napad! Ekspeliarmus je korisna čin, Hari, ali izgleda daSmrtožderi misle da je ta čin tvoj zaštitni znak, i ja te molim da ne dozvoliš da ona tozbilja i postane!

Hari se zbog Lupina osetio kao idiot, ali je u njemu, ipak, preostalo još zrnceprkosa.

– Neću da raznosim ljude samo zato što mi stoje na putu – reče Hari. – To jeVoldemorov posao.

Lupin ne uspe da odgovori; uspevši konačno da se progura kroz vrata, Hagrid seotetura do stolice i sede; ona se uruši pod njim. Ignorišući njegove izmešane psovke iizvinjenja, Hari se ponovo obrati Lupinu.

– Hoće li Džordž biti okej?Na to pitanje kao da nestade sva Lupinova razdražljivost zbog Harijevih

postupaka.– Mislim da hoće, iako nema nikakve šanse da mu zamenimo uvo, ne kad je

otkinuto kletvom...Napolju se začu komešanje. Lupin pohrli ka zadnjim vratima a Hari preskoči

Hagridove noge i istrča u dvorište.U dvorištu su se stvorile dve siluete i, dok je trčao ka njima, Hari shvati da su to

Hermiona, koja se upravo vraćala u svoj normalan izgled, i Kingsli. Oboje su držaliiskrivljenu žičanu vešalicu. Hermiona se baci Hariju u zagrljaj, ali Kingsli nijepokazivao nikakvo zadovoljstvo što ih vidi. Preko Hermioninog ramena Hari ga videkako podiže svoj štapić i upire ga u Lupinove grudi.

– Koje su poslednje reči koje je Albus Dambldor uputio nama dvojici?– „Hari nam je najbolja uzdanica koju imamo. Verujte mu“ – reče Lupin

smireno.Kingsli uperi svoj štapić u Harija, ali Lupin reče: – On je, proverio sam!– U redu, u redu! – reče Kingsli, odlažući štapić u ogrtač. – Ali neko nas je izdao!

Znali su, znali su da je to večeras!– Čini se da je tako – odgovori Lupin – ali očigledno nisu znali da će biti sedam

Harija.– I to nam je neka uteha! – zareža Kingsli. – Ko se još vratio?– Samo Hari, Hagrid, Džordž i ja.Hermiona rukom priguši jecaj.– Šta se vama dogodilo? – upita Lupin Kingslija.– Pratilo nas pet, povredio dvojicu, možda ubio jednog – nabrajao je Kingsli. –

Videli smo i Znaš-Već-Koga, negde na pola puta se pridružio hajci, ali je vrlo brzonestao. Remuse, on može da...

– Leti – dovrši Hari. – I ja sam ga video, krenuo je za mnom i Hagridom.– Znači zato je otišao... da bi krenuo za tobom! – reče Kingsli. – Nisam mogao da

shvatim zašto je nestao. Ali zbog čega je promenio mete?– Hari se poneo previše blagonaklono prema Stenu Stranputici – reče Lupin.– Stenu? – ponovi Hermiona. – Ali mislila sam da je on u Askabanu?Kingsli se neveselo nasmeja.– Hermiona, očito je došlo do masovnog bekstva koje je Ministarstvo zataškalo.

Traversu je spala kapuljača s glave kad sam ga urekao, a i on bi trebalo da je unutra.Ali šta je bilo s tobom, Remuse? Gde je Džordž?

– Ostao je bez uveta – reče Lupin.– Ostao bez...? – ponovi Hermiona piskutavo.– Snejpovo maslo – reče Lupin.– Snejp? – povika Hari. – Niste mi rekli...– Spala mu je kapuljača tokom jurnjave. Sektumsempra je oduvek bila njegova

specijalnost. Voleo bih da mogu da kažem da sam mu se odužio za to, ali jedva samuspevao da održim Džordža na metli nakon što su ga povredili, naglo je izgubiopreviše krvi.

Svi četvoro zaćutaše i zagledaše se u nebo. Nije bilo nikakvog znaka kretanja.Zvezde su im uzvraćale pogled, netremice, nezainteresovano, nezaklonjene letećimprijateljima. Gde je Ron? Gde su Fred i gospodin Vizli? Gde su Bil, Fler, Tonks,Ludooki i Mandangus?

– Hari, deder nam pomozi! – povika Hagrid promuklo s vrata, na kojima se opetzaglavio. Srećan što ima šta da radi, Hari ga iščupa, a zatim se kroz praznu kuhinjuzaputi nazad u dnevnu sobu, gde su gospođa Vizli i Džini i dalje brinule o Džordžu.Gospođa Vizli najzad uspe da mu zaustavi krvarenje, te Hari pri svetlosti lampe spazičistu, zjapeću rupu na mestu gde je nekada bilo Džordžovo uvo.

– Kako je?Gospođa Vizli se osvrnu i reče: – Ne mogu da učinim da ponovo izraste, ne ako je

uklonjeno Mračnom magijom. Ali moglo je biti mnogo gore... živ je.– Uh da – reče Hari. – Hvala bogu.– Da li sam to čula još nekoga u dvorištu? – upita Džini.– Hermiona i Kingsli – reče Hari.– Hvala nebesima – prošaputa Džini. Oni izmeniše poglede. Hari je hteo da je

zagrli, da je stegne, nije ga bilo briga ni što je gospođa Vizli tu, ali pre nego što jestigao da se prepusti tom porivu začu se glasan tresak iz pravca kuhinje.

– Kingsli, dokazaću ti ko sam tek kada vidim svog sina, a sada odbij, ako znaš štaje dobro za tebe!

Hari nikada ranije nije čuo gospodina Vizlija da tako viče. On ulete u dnevnu

sobu, ćele sjajne od znoja, naherenih naočara, s Fredom za petama, obojica prebledeliali nepovređeni.

– Arture! – zajeca gospođa Vizli. – Oh, hvala nebesima!– Kako mu je?Gospodin Vizli pade na kolena kraj Džordža. Po prvi put otkako ga je Hari

upoznao, Fred kao da je ostao bez reči. Zijao je preko naslona kauča u ranu svogblizanca, kao da ne može da poveruje u ono što vidi.

Možda razbuđen bučnim dolaskom Freda i njihovog oca, Džordž se promeškolji.– Kako si, Džordži? – prošapta gospođa Vizli.Džordž opipa glavu prstima.– Svetački – promrmlja on.– Šta nije u redu s njim? – zagrakta Fred prestravljeno. – Da nije poremetio

umom?– Svetački – ponovi Džordž, otvarajući oči i gledajući u svog brata. – Vidiš...

produhovljen sam. Pro-uhovljen, Frede, kapiraš?Gospođa Vizli zajeca glasnije no ikad. Boja navali u Fredovo prebledelo lice.– Bedno – reče on Džordžu. – Baš bedno! Pored tolikog obilja štosova vezanih za

uši, ti si se odlučio za prouhovljeno?– Pa dobro – reče Džordž, kezeći se svojoj suznoj majci. – Sad ćeš makar moći da

nas raspoznaješ, mama.On se osvrnu oko sebe.– Ćao Hari... ti jesi Hari, zar ne?– Da, ja sam – reče Hari, prilazeći bliže kauču.– Pa, makar smo tebe bezbedno doveli ovamo – reče Džordž. – A zašto Ron i Bil

nisu šćućureni oko moje bolesničke postelje?– Još se nisu vratili, Džordž – reče gospođa Vizli. Džordžov kez nestade. Hari

pogeda u Džini i klimnu joj da krene napolje za njim. Dok su prolazili kroz kuhinju,ona tiho reče: – Trebalo bi da su se Ron i Tonks već vratili. Nemaju dug put daprevale, tetka Mjurijel ne živi toliko daleko odavde.

Hari ništa ne reče. Još otkad je stigao u Jazbinu pokušavao je da odagna strah, aliga je taj osećaj sada preplavio, maltene je osećao da mu se širi po koži, lupa mu ugrudima, steže ga u grlu. Dok su silazili niza stepenice iza kuće u mračno dvorište,Džini ga uhvati za ruku.

Kingsli se šetkao levo-desno, pogledajući ka nebu kad god bi zastao da se okrene.Harija on podseti na teču Vernona dok se – činilo mu se kao pre milion godina –šetkao po dnevnoj sobi. Hagrid, Hermiona i Lupin stajali su jedno do drugog i u tišinizurili uvis. Kad se Hari i Džini pridružiše njihovoj nemoj straži, niko se i ne osvrnu.

Minuti kao da su se pretvorili u godine. Na najmanji dašak vetra svi bi poskočili iokrenuli se ka šaptavom grmu ili drvetu u nadi da će, možda, neko od nedostajućihčlanova Reda zdrav i čitav da iskoči iz lišća...

A zatim se tačno iznad njih stvori metla i sjuri ka tlu...– Oni su! – vrisnu Hermiona.Ostavljajući za sobom duboke brazde od kočenja i odaslavši grumene zemlje i

kamenčiće na sve strane, Tonks slete.– Remuse! – povika Tonks, zateturavši se s metle pravo u Lupinov zagrljaj. On je

delovao bledo i izmučeno: nije mogao ni da progovori. Ron se ošamućeno saplitao putHarija i Hermione.

– Dobro si – promrmlja on, pre nego što mu Hermiona pritrča i snažno ga zagrli.– Pomislila sam... pomislila sam da...– Dob’r sam – reče Ron, potapšavši je po leđima. – Sup’r.– Ron je bio fantastičan – reče Tonks veselo, pustivši Lupina iz svog stiska. –

Sjajan. Ošamutio je jednog Smrtoždera, pravo u glavu, a kada ciljate u pokretnu metus leteće metle...

– Stvarno si to uradio? – reče Hermiona, podigavši pogled ka Ronu, s rukama jošuvek oko njegovog vrata.

– Uvek zvučiš iznenađeno – reče on pomalo mrzovoljno, oslobađajući se njenogzagrljaja. – Jesmo li mi stigli poslednji?

– Ne – reče Džini – još čekamo Bila i Fler, kao i Ludookog i Mandangusa. Idemda javim mami i tati da si dobro, Rone...

Ona otrča nazad u kuću.– Što ste se toliko zadržali? Šta se dogodilo? – Lupin je zvučao kao da je ljut na

Tonks.– Belatriks – reče Tonks. – Žudi da se dokopa mene, koliko i Harija, Remuse, iz

sve snage se trudila da me ubije. Volela bih da sam je pogodila, dugujem joj osvetu.Ali smo svakako povredili Rodolfusa... a zatim smo stigli kod Ronove tetke Mjurijel,no već smo bili propustili naš teleportacioni ključ, a ona je krenula brižno da oblećeoko nas...

Lupinu je titrao mišić na vilici. Klimnuo je glavom, ali nije bio u stanju ništa dakaže.

– A šta je bilo s vama? – upita Tonks, okrećući se ka Hariju, Hermioni i Kingsliju.Oni joj prepričaše dogodovštine sa svojih putovanja, ali ih je odsustvo Bila, Fler,

Ludookog i Mandangusa i dalje stezalo poput mraza, čije je ledene zube bilo sve teže iteže ignorisati.

– Moraću da se vratim u Dauning strit. Trebalo je tamo da budem još pre satvremena – naposletku reče Kingsli, još jedanput prešavši pogledom preko neba. –Javite mi kad se vrate.

Lupin klimnu glavom. Mahnuvši ostalima, Kingsli zakorači u tminu u pravcukapije. Hariju se učini da je čuo jedno tiho pop u trenutku kad se Kingsli Prebacioodmah izvan međa Jazbine.

Gospodin i gospođa Vizli dotrčaše niza stepenice, za njima je išla i Džini.

Roditelji najpre izgrliše Rona a onda se okrenuše ka Lupinu i Tonks.– Hvala vam – reče gospođa Vizli – hvala vam za naše sinove.– Ne pričaj gluposti, Moli – preseče je Tonks.– Kako je Džordž? – upita Lupin.– Šta nije u redu s njim? – oglasi se Ron.– Izgubio je...Ali ostatak rečenice gospođe Vizli zaguši opšta vika: na vidiku se upravo pojavio

leteći testral koji slete na nekoliko koraka od njih. Bil i Fler skliznuše s njegovih leđa,razbarušeni vetrom, ali neozleđeni.

– Bile! Bogu hvala, bogu hvala...Gospođa Vizli potrča ka njima, ali je Bil tek ovlaš zagrli. Gledajući pravo u svog

oca, reče: – Ludooki je mrtav.Niko ništa ne progovori, niko se i ne pomeri. Hari oseti da nešto u njemu propada,

propada u zemlju, zauvek ga napuštajući.– Sve smo videli – reče Bil, a Fler klimnu glavom, dok su joj se tragovi suza

caklili na obrazima pri svetlosti koja je dopirala kroz kuhinjski prozor. – To sedogodilo odmah pošto smo se probili iz kruga: Ludooki i Mandanguba su bili blizunas i zaputili su se ka severu. Voldemor, koji može da leti, krenuo je pravo za njima.Mandanguba se uspaničio, čuo sam ga kako vrišti, Ludooki je pokušao da ga zaustavi,ali se on Prebacio. Voldemorova kletva pogodila je Ludookog pravo u lice, pao jeunatraške sa svoje metle i... ništa nismo mogli da uradimo, ništa, imali smo baršestoricu drugih za vratom...

Bila izdade glas.– Naravno da ništa niste mogli da učinite – reče Lupin.Svi su nemo stajali i međusobno se gledali. Hari nije mogao da se pomiri s tim.

Ludooki mrtav. Nije moguće... Ludooki, tako žilav, tako hrabar, oličenjepreživljavanja...

Izgleda da konačno svi shvatiše, iako niko to nije izgovorio, da nema više svrhečekati u dvorištu i svi u tišini pođoše za gospodinom i gospođom Vizli nazad u dnevnusobu Jazbine, gde su se Fred i Džordž uglas smejali.

– Šta nije u redu? – upita Fred dok su ulazili, spazivši njihove izraze lica. – Šta sedesilo? Ko je...?

– Ludooki – reče gospodin Vizli. – Mrtav.Lica blizanaca zgrčiše se od šoka. Činilo se da niko ne zna šta im je činiti. Tonks

je tiho plakala u maramicu; Hari je znao da je ona bila bliska s Ludookim, njegovamiljenica i štićenica u Ministarstvu magije. Hagrid, koji je seo na pod u ćošku, gde jeimao najviše prostora, brisao je oči svojom maramicom veličine stolnjaka.

Bil priđe kredencu i iz njega izvuče flašu vatroviskija i čaše.– Evo – reče on, i potezom štapića odasla dvanaest punih čaša širom sobe, po

jednu za svakog od njih, a sâm podiže trinaestu. – Za Ludookog.

– Za Ludookog – rekoše svi i otpiše po gutljaj.– Za Ludookog – reče Hagrid s malim zakašnjenjem, štucajući.Vatroviski ožeže Harijevo grlo, kao da mu tim plamom ponovo raspiruje život u

telu, razbijajući otupelost i osećaj nestvarnosti, potpirujući ga nečim veoma nalikhrabrosti.

– Znači Mandangus je nestao? – reče Lupin, koji je u jednom gutljaju iskapiosvoju čašu.

Atmosfera se istog trenutka promeni: svi su delovali napeto i Hariju se učini dapomno posmatraju Lupina, želeći da ovaj nastavi s pričom, istovremeno se malčicepribojavajući onoga što će možda čuti.

– Znam na šta ciljaš – reče Bil – i ja sam se isto to pitao na povratku ovamo, jer jeizgledalo kao da su nas očekivali, zar ne? Ali nemoguće je da nas je Mandangusizdao. Nisu znali da će biti sedam Harija, to ih je zbunilo istog trenutka kad smo sepojavili, a za slučaj da si zaboravio, Mandangus je taj koji je predložio tu malu varku.Zašto bi onda propustio da im pomene glavnu stvar? Mislim da se Mandanguba prostouspaničio. Ionako nije ni želeo da pođe, ali ga je Ludooki naterao, a Znaš-Već-Ko jekrenuo pravo na njih: to je dovoljno da se svako uspaniči.

– Znaš-Već-Ko se ponašao baš kao što je Ludooki očekivao – šmrcala je Tonks. –Ludooki je rekao da će on očekivati da pravi Hari bude s najopasnijim, najiskusnijimAurorima. Prvo je krenuo za Ludookim, a kada ih je Mandangus odao, prešao je naKingslija...

– Da, i sfe je to baš fino i khrrrassno – obrecnu se Fler – ali to i dalje neobjašnjafa kako su snali da vešerrras phrrremeštamo ’Arija, sar ne? Morra da je nekobio nepašljif. Neko se islanuo sa datum nekom sa strane. To je jedino objašnjenjekako su mogli da snaju datum ali ne i čitaf plan.

Ona ih sve prostreli pogledom, i dalje s tragovima suza iscrtanim na prelepomlicu, prećutno izazivajući bilo koga od njih da joj protivreči. Niko se ne odazva.Jedini zvuk koji je prekidao tišinu beše Hagridovo štucanje koje je dopiralo izamaramice. Hari pogleda u Hagrida, koga je voleo, kome je verovao, koji je većjednom bio prevaren da Voldemoru dâ ključne informacije u zamenu za zmajevo jaje...

– Ne – reče Hari glasno, a svi iznenađeno pogledaše u njega: glas kao da mu bešepojačan od vatroviskija. – Hoću da kažem... ako je neko pogrešio – nastavi Hari – iomaklo mu se, znam da to nije uradio namerno. Nije on kriv – ponovi on, opet maloglasnije nego što bi inače progovorio. – Moramo da verujemo jedni drugima. Ja vamsvima verujem, ne verujem da bi me iko u ovoj prostoriji ikada prodao Voldemoru.

Posle njegovih reči opet usledi muk. Svi su i dalje gledali u njega. Hariju jeponovo bilo malo vruće, te otpi još jedan gutljaj vatroviskija, tek da nešto uradi. Dokje pio, mislio je na Ludookog. Ludooki je oduvek bio zajedljiv na račun Dambldorovespremnosti da veruje ljudima.

– Dobro si to rekao, Hari – neočekivano reče Fred.

– Aha, iz tvojih usta u moje uvo – reče Džordž, krajičkom oka pogledavši u Freda,čija usna zaigra.

Dok je gledao u Harija, Lupinovo lice poprimi čudan izraz, blizak sažaljenju.– Mislite da sam budala? – hteo je Hari da zna.– Ne, mislim da si kao Džejms – reče Lupin – koji bi nepoverenje u svoje

prijatelje smatrao vrhuncem beščašća.Hari je znao na šta Lupin cilja: da je njegovog oca izdao prijatelj, Piter Petigru.

Oseti nerazložan bes. Želeo je da se svađa, ali mu Lupin okrenu leđa, spusti čašu nastočić sa strane i obrati se Bilu: – Imamo mnogo posla. Mogu da pitam Kingslija dali...

– Ne – reče Bil kao iz topa. – Ja ću, idem ja.– Kuda idete? – upitaše Fler i Tonks u glas.– Ćudljivkovo telo – reče Lupin. – Moramo da ga pronađemo.– Zar ne može to da...? – poče gospođa Vizli, molećivo gledajući u Bila.– Da sačeka? – reče Bil. – Ne, sem ukoliko ne biste radije da ga se dočepaju

Smrtožderi?Niko nije progovarao. Lupin i Bil se pozdraviše i odoše.Ostali se sručiše u stolice, svi izuzev Harija, koji je ostao na nogama. Iznenadnost

i sveobuhvatnost smrti učinila je njeno prisustvo u toj sobi gotovo opipljivim.– I ja moram da idem – reče Hari.Deset pari očiju ga pogleda.– Ne budi šašav, Hari – reče gospođa Vizli. – Šta to govoriš?– Ne mogu da ostanem ovde.On protrlja čelo: ponovo ga je peckalo. Već više od godinu dana nije ga ovako

bolelo.– Svi ste u opasnosti dok sam ja ovde. Ne želim da...– Ma ne pričaj gluposti! – reče gospođa Vizli. – Cela poenta ovog večeras bila je

da tebe bezbedno dovedemo ovamo, i hvala nebesima – uspelo nam je. A Fler sesložila da se venča ovde umesto u Francuskoj, sve smo sredili da bismo svi mogli daostanemo ovde i staramo se o tebi...

Nije shvatala da time samo čini da se on oseća još gore, nipošto bolje.– Ako Voldemor sazna da sam ovde...– A zašto bi on to saznao? – upita gospođa Vizli.– Ima bar tuce mesta na kojima bi sada mogao da budeš, Hari – reče gospodin

Vizli. – Nema šanse da tačno sazna u kojoj si sigurnoj kući.– Ne brinem se ja za sebe! – reče Hari.– Znamo to – tiho će gospođa Vizli – ali ako bi otišao, svi naši večerašnji napori

bili bi uzaludni.– Ne’š ti ić’ nigde – zareža Hagrid. – Bokca mu, Hari, zar posle sveg š’o smo

prošli ne bil’ te doveli ovdi?

– Aha, šta s mojim krvavim uvetom? – reče Džordž, pridigavši se s jastuka.– Znam da...– Ludooki ne bi želeo da...– ZNAM! – zaurla Hari.Osećao se ucenjeno i opkoljeno: zar su mislili da ne zna šta su sve učinili za

njega, zar ne shvataju da baš iz tog razloga želi da ode sada, pre nego što buduprisiljeni da još propate radi njega? Zavladala je duga i neprijatna tišina, u kojoj jeožiljak nastavio da ga pecka i da pulsira, koju najzad prekinu gospođa Vizli.

– Gde je Hedviga, Hari? – upita ona pokušavajući da ga privoli. – Možemo da jestavimo kod Prasvidžena i damo joj nešto da pojede.

Stomak mu se stegnu poput pesnice. Nije mogao da joj kaže istinu. Iskapio jeostatak vatroviskija da bi izbegao da joj odgovori.

– Ček’ da se pročuje kak’ si opet uspeo, Hari – reče Hagrid. – Pobeg’o mu,odbranio s’ od njega kad samo š’o te nije ščep’o!

– Nisam to bio ja – reče Hari odsečno. – Bio je to moj štapić. Moj štapić je radiosam od sebe.

Nakon nekoliko trenutaka, Hermiona nežno reče: – Ali, Hari, to je nemoguće.Misliš da si izveo magiju a da to nisi nameravao. U stvari, reagovao si instinktivno.

– Ne – reče Hari. – Motocikl je padao. Nisam mogao da vidim gde je Voldemor,ali mi se štapić okrenuo u ruci, sam ga je pronašao i bacio čin na njega, koju čaknisam ni prepoznao. Nikada ranije nisam uspeo da napravim zlatan plamen.

– Često – poče gospodin Vizli – kada smo pod velikim pritiskom, u stanju smo daizvedemo magiju o kojoj ne bismo mogli ni da sanjamo. Deca, pre nego što ih obuče,često uspevaju da...

– Nije bilo tako – reče Hari kroz stisnute zube. Ožiljak mu je goreo: bio je besan ifrustriran. Bila mu je mrska i sama pomisao da svi oni umišljaju kako on posedujemoć ravnu Voldemorovoj.

Niko ništa nije rekao, ali znao je da mu ne veruju. Sad kad je malo boljerazmislio, ni on nikada nije čuo da neki štapić sam izvodi magiju.

Ožiljak je plamteo od bola, i sada se jedva uzdržavao da naglas ne zastenje.Promrmljavši nešto o svežem vazduhu, on spusti čašu i izađe iz sobe.

Dok je išao kroz mračno dvorište, veliki kosturski testral podiže pogled, protresesvoja ogromna šišmišolika krila, a zatim nastavi da pase. Hari zastade kraj kapije kojavodi u baštu i zagleda se u ogromne biljke u njoj, trljajući se po pulsirajućem čelu irazmišljajući o Dambldoru.

Dambldor bi mu poverovao, bio je siguran u to. Dambldor bi znao kako i zašto jeHarijev štapić radio samostalno, jer je Dambldor uvek imao odgovor na sve. Znao jeza štapiće, objasnio je Hariju čudnu povezanost koja je postojala između njegovog iVoldemorovog štapića... ali Dambldor, kao i Ludooki i Sirijus, kao njegovi roditelji,kao njegova sirota sova, svi su oni otišli tamo gde Hari nikada više neće moći da

popriča s njima. Osetio je peckanje u grlu koje nije imalo nikakve veze svatroviskijem...

A onda, najednom, bol u ožiljku doseže vrhunac. Dok je šakama stezao čelo izatvarao oči, u njegovoj glavi zavrišta poznat glas.

– Rekao si mi da će se problem rešiti korišćenjem tuđeg štapića!A u njegovoj svesti pojavi se vizija omršavelog starca koji leži u ritama na

kamenom podu, urlajući užasnim, otegnutim kricima, kricima neizdržive agonije...– Ne! Ne! Preklinjem vas, preklinjem...– Slagao si Lorda Voldemora, Olivanderu!– Nisam... kunem se da nisam...– Pokušao si da pomogneš Poteru, da mu omogućiš da mi umakne!– Kunem se da nisam... verovao sam da bi drugi štapić delovao...– Objasni mi onda šta se dogodilo. Lucijusov štapić je uništen!– Ne mogu da shvatim... veza.... postoji samo... između vaša dva štapića...– Lažeš!– Molim vas... preklinjem vas...I Hari ugleda belu ruku kako podiže svoj štapić, oseti nalet Voldemorovog

zlokobnog gneva i vide krhkog starca kako se u agoniji batrga po podu...– Hari?Vizija nestade naglo kao što se i pojavila: Hari je dršćući stajao u tami, držeći se

za kapiju bašte, dok mu je srce bubnjalo, a ožiljak ga i dalje pekao. Prošlo je nekolikotrenutaka pre nego što je shvatio da su kraj njega Ron i Hermiona.

– Hari, vrati se u kuću – prošaputa Hermiona. – Nije valjda da i dalje razmišljaš oodlasku odavde?

– Dabome, moraš da ostaneš, druže – reče Ron, potapšavši Harija po leđima.– Jesi li dobro? – upita Hermiona, sada već dovoljno blizu da može da vidi

Harijevo lice. – Izgledaš užasno!– Pa – reče Hari drhtavim glasom – verovatno izgledam bolje nego Olivander...Kada je završio s prepričavanjem onoga što je video, Ron je delovao zgroženo,

ali Hermiona je bila potpuno prestravljena.– Ali trebalo bi da je to prestalo! Tvoj ožiljak... ne bi trebalo to više da radi! Ne

smeš da dozvoliš da se ta veza ponovo otvori... Dambldor je želeo da zatvoriš svojum!

Kada joj on ne odgovori, ona ga stegnu za ruku.– Hari, on preuzima Ministarstvo, novine i polovinu čarobnjačkog sveta! Ne daj

mu da uđe i u tvoju glavu!

6. Akrep u pidžami

Udarac zbog gubitka Ludookog osećao se u kući u danima koji su usledili; Hari je

stalno iščekivao da će ga videti kako hramljući ulazi na zadnja vrata, kao što su točinili ostali članovi Reda, stalno navraćajući da im prenesu novosti. Hariju se činiloda njegova osećanja krivice i žalosti može ublažiti samo brzo delanje, i da bi trebalošto pre da krene u ostvarenje svoje misije: da pronađe i uništi horkrukse.

– Pa, ne možeš ništa da preduzmeš povodom... – Ron bezglasno izusti rečhorkruksa – dok ne napuniš sedamnaest godina. Još uvek si pod Tragom. A i ovdemožemo da kujemo planove kao što bismo i bilo gde drugde, zar ne? Ili – glas mu sepretvori u šapat – nije valjda da već pretpostavljaš gde bi znaš-već-koji mogli dabudu?

– Ne – priznade Hari.– Mislim da je i Hermiona malo istraživala oko toga – reče Ron. – Rekla je da će

da sačeka dok i ti ne stigneš da nam kaže šta je otkrila.Sedeli su za stolom i doručkovali. Gospodin Vizli i Bil upravo su otišli na posao.

Gospođa Vizli je otišla na sprat da probudi Hermionu i Džini, dok je Fler već bila

odlepršala da se okupa.– Trag prestaje da važi trideset prvog – reče Hari. – To znači da moram da

ostanem ovde još četiri dana. A onda ću moći...– Pet dana – žustro ga ispravi Ron. – Moraćemo da ostanemo ovde na venčanju.

One bi nas ubile da to propustimo.Hari shvati da se „one“ odnosi na Fler i gospođu Vizli.– To je samo dan duže – reče Ron, videvši da bi se Hari pobunio.– Zar oni ne shvataju koliko je važno da...?– Naravno da ne shvataju – reče Ron. – Pojma nemaju. Ali kad već spominješ,

hteo sam da porazgovaram s tobom o tome.Ron kroz vrata baci pogled u predsoblje, pazeći da gospođa Vizli slučajno ne

naiđe, a onda se nagnu bliže Hariju.– Mama je pokušavala da izvuče iz Hermione i mene šta je tačno posredi, šta to

idemo da radimo. Ti si sledeći, zato se čuvaj. Lupin i tata su se takođe raspitivali otome, ali kada smo rekli da ti je Dambldor naložio da o tome ne pričaš nikome osimnama, odustali su. Ali ne i mama. Uporna je, nema šta.

U roku od nekoliko sati Ronovo predviđanje se obistinilo: pred sam ručak,gospođa Vizli je odvojila Harija od ostalih zamolivši ga da joj pomogne da prepoznarasparenu mušku čarapu za koju misli da je možda ispala iz njegovog ranca. Čim ga jesaterala u ćošak malene kuhinjske perionice, ona otpoče.

– Ron i Hermiona izgleda misle da ćete vas troje dići ruke od Hogvortsa – počeona laganim, ležernim tonom.

– Ovaj – reče Hari. – Pa da, hoćemo.Cediljka za veš u ćošku sama poče da radi i izbaci nešto što je ličilo na prsluk

gospodina Vizlija.– Smem li da pitam zašto se, moliću lepo, odričete svog obrazovanja? – obrati mu

se gospođa Vizli.– Pa, ovaj, Dambldor mi je ostavio da obavim... neke stvari – promrmlja Hari. –

Ron i Hermiona znaju za to, te i oni žele da pođu.– A kakve to „stvari“?– Izvinite, ne mogu da...– Pa, da budem iskrena, mislim da Artur i ja imamo puno pravo da znamo, a

sigurna sam da bi se i gospodin i gospođa Grejndžer složili s nama – reče gospođaVizli. Hari se pribojavao tog „zabrinuti roditelji“ napada. Naterao je sebe da jepogleda pravo u oči, primetivši, dok je zurio u njih, da su iste nijanse smeđe boje kaoi Džinine. To mu nije nimalo pomoglo.

– Dambldor nije želeo da iko drugi zna za to, gospođo Vizli. Žao mi je. Ron iHermiona ne moraju da pođu, to je već njihov izbor...

– Ne vidim zašto bi uopšte i ti išao! – obrerecnu se ona, prestavši s pretvaranjem iokolišanjem. – Jedva da ste punoletni! Sve je to čista glupost. Ukoliko je Dambldor

smatrao da nešto treba da se obavi, imao je čitav Red na raspolaganju! Mora da si gapogrešno shvatio, Hari. Možda ti je pričao o nečemu što je želeo da se uradi, a ti sipogrešno razumeo da je hteo da ti...

– Nisam pogrešno shvatio – kratko uzvrati Hari. – Moram baš ja.On joj vrati rasparenu čarapu koju je navodno trebalo da prepozna, dezeniranu

zlatnim vezlicama.– A ovo nije moje. Ne navijam za Padlmir junajted.– Ne, naravno – reče gospođa Vizli, naglo i rastrojeno prešavši na svoj uobičajeni

ton. – Trebalo je da znam. Pa, Hari, sigurno ti neće biti problem da nam malopomogneš oko priprema Flerinog i Bilovog venčanja dok si još kod nas, zar ne? Imajoš toliko toga da se uradi.

– Ne... ovaj... naravno da mi nije problem – reče Hari, zbunjen tom neočekivanompromenom teme.

– Baš si srce – uzvrati ona i nasmeši mu se dok je izlazila iz perionice.Od tog trenutka pa nadalje, gospođa Vizli je neprestano Harija, Rona i Hermionu

zatrpavala obavezama oko pripremanja svadbe, toliko da nisu imali ni trunkuslobodnog vremena za razmišljanje. Najfinije objašnjenje toga bilo bi da gospođaVizli želi da im odagna misli o Ludookom i užasima njihovog nedavnog putovanja.Međutim, posle dva dana neprekidnog glancanja escajga i usklađivanja boja ukrasa,traka i cveća, čišćenja vrta od baštenskih patuljaka i pomaganja gospođi Vizli daspremi brda kanape-sendvičića, Hari je počeo da podozreva da ona ima neštodrugačije pobude. Svi poslovi koje im je delila kao da su bili smišljeni da njega,Rona i Hermionu drže odvojene jedne od drugih. Posle prve večeri, kada im jeispričao kako je Voldemor mučio Olivandera, nije više imao prilike ni sa jednim odnjih dvoje da porazgovara nasamo.

– Mislim da mama smatra da će, ukoliko vas spreči da se sastajete i kujeteplanove, moći da osujeti i vaš odlazak – tiho reče Džini Hariju, dok su treće večeri ponjegovom dolasku postavljali sto za večeru.

– A šta onda misli da će se desiti? – promrmlja Hari. – Da će neko drugi da ubijeVoldemora dok nas ona ovde zamajava pravljenjem punjenih slanih korpica?

Rekao je to ne razmišljajući, a onda vide kako je Džini prebledela u licu.– Dakle, istina je? – reče ona. – To je ono što pokušavate da učinite?– Ovaj... ne... šalio sam se – poče Hari da vrda.Zurili su jedno u drugo, a Džinin izraz lica odavao je mnogo više od

preneraženosti. Iznenada Hari postade svestan činjenice da su, od onih ukradenih satikoje su provodili po skrovitim kucima hogvortskog zemljišta, sada prvi put ponovozajedno nasamo. Bio je siguran da se i ona priseća toga. U istom trenutku obojeposkočiše, jer se vrata upravo otvoriše i gospodin Vizli, Kingsli i Bil stupiše unutra.

U poslednje vreme često bi im se za večerom pridružili drugi članovi Reda, poštoje Jazbina postala glavni štab, umesto kuće u Ulici Grimold broj 12. Gospodin Vizli je

objasnio da je nakon smrti Dambldora, njihovog Čuvara Tajne, svako kome jeDambldor poverio gde se nalazi kuća u Ulici Grimold automatski postao čuvar tajne.

– A pošto nas ima dvadesetak, to umnogome razvodnjava moć Povereničke čini.Šanse Smrtoždera da od nekog izmame tajnu sada su dvadeset puta veće. Ne možemoočekivati da će ona još dugo ostati tajna.

– Ali zar nije Snejp dosad već sigurno odao Smrtožderima adresu? – upita Hari.– Pa, Ludooki je bacio par kletvi protiv Snejpa, za slučaj da se ovaj ponovo

pojavi tamo. Nadamo se da će biti dovoljno snažne da mu uskrate pristup i svežu mujezik ukoliko pokuša da oda to mesto, ali ne možemo biti sigurni. Bilo bi suludo da idalje koristimo to mesto kao štab, sad kad je zaštita koju ono nudi tako slabašna.

Te večeri kuhinja je bila do te mere krcata da je bilo teško baratati noževima iviljuškama. Hari je bio pritešnjen kraj Džini, a ono neizrecivo što je nedavnoprostrujalo između njih učinilo je da poželi da se između njih ispreči bar još nekolikoljudi. Iz petnih žila se trudio da ne okrzne njenu ruku, te je jedva uspevao da isečesvoju piletinu.

– Nema nikakvih vesti o Ludookom? – upita Hari Bila.– Nikakvih – uzvrati Bil.Nisu mogli Ćudljivku čak ni sahranu da prirede, pošto Bil i Lupin nisu uspeli da

pronađu njegov leš. Zbog tmine i meteža bitke, bilo je gotovo nemoguće da otkriju gdeje mogao da padne.

– Dnevni prorok nije objavio ni reč o njegovoj smrti, niti da je telo pronađeno –nastavi Bil. – Ali to ništa ne znači. Ovih dana se mnogo štošta prećutkuje.

– A još nisu zakazali saslušanje povodom sveg tog maloletničkog upražnjavanjamagije koje sam počinio dok sam bežao od Smrtoždera? – dobaci Hari gospodinuVizliju preko stola, a ovaj odmahnu glavom. – Da li je to zato što znaju da nisam imaoizbora, ili zato što ne žele da javnost upoznam s činjenicom da me je Voldemornapao?

– Biće da je ovo drugo posredi. Skrimdžer ne želi da prizna da je Znaš-Već-Kotoliko moćan, niti da je došlo do masovnog bekstva iz Askabana.

– Dabome, što bi iznosili istinu u javnost? – reče Hari, stegnuvši svoj nož takočvrsto da mu se na nadlanici desne šake pojavi bledi ožiljak: Neću više da lažem.

– Zar u Ministarstvu nema nikog ko je spreman da mu se suprotstavi? – ljutitoupita Ron.

– Naravno da ima, Rone, ali ljudi su preplašeni – odgovori gospodin Vizli. –Preplašeni su da će oni sledeći nestati, da će njihova deca sledeća biti napadnuta!Svuda kolaju užasne glasine. Ja, recimo, ne verujem da je profesorka koja predajeProučavanje Normalaca na Hogvortsu dala otkaz. Niko je već nedeljama nije video. Umeđuvremenu, Skrimdžer i dalje povazdan samo sedi u svojoj kancelariji: nadam seda bar smišlja neki plan.

Nastupi mali predah tokom kojeg je gospođa Vizli magijom sklonila u stranu sve

prazne tanjire i poslužila pitu s jabukama.– Morrramo da odlušimo kako ćeš se prrrerušiti, ’Ari – reče Fler, nakon što su svi

pojeli puding. – Sa sfadbu – dodade ona videvši zbunjen izraz na njegovom licu. –Narafno da meću zfanicama nema smrrtošdera, ali ne mošemo da jemčimo da se nikood njih neće islanuti kad se napiju šampanjca.

Na osnovu toga Hari zaključi da ona i dalje sumnja na Hagrida.– Da, imaš pravo – reče gospođa Vizli s pročelja stola, gde je sedela s naočarima

nataknutim povrh nosa, čitajući nepregledan spisak poslova naškraban na dugačkomsvitku pergamenta. – Nego, Rone, jesi li raščistio svoju sobu?

– Zašto? – uskliknu Ron, tresnuvši kašikom o sto, pogledom streljajući majku. –Zašto moja soba uopšte mora da se raščišćava? Hariju i meni potpuno odgovara iovakva kakva je.

– Slušaj, mladiću, ovde se kroz par dana pravi svadba tvoga brata...– A hoće li se svadba održati baš u mojoj sobi? – upita Ron besno. – Ne! Pa zašto

bih je onda raspremio, tako mi Merlinovog oklembešenog levog...– Pazi kako razgovaraš s majkom! – strogo će gospodin Vizli. – I radi šta ti se

kaže.Ron je namršteno gledao roditelje, a onda podiže kašiku i baci se na preostalih

nekoliko zalogaja pite s jabukama.– Mogu ja da ti pomognem, deo nereda je i zbog mojih stvari – reče Hari Ronu, ali

ga gospođa Vizli prekinu.– Ne, Hari, dušo, više bih volela da pomogneš Arturu da počisti kokošinjac, a

tebi, Hermiona, bila bih zahvalna kad bi promenila posteljinu za gospođu i gospodinaDelaker, znaš da stižu sutra u jedanaest pre podne.

Ali, kako se ispostavilo, u kokošinjcu nije imalo mnogo toga da se radi.– Nema potrebe da, ovaj, da ovo spominješ pred Moli – reče gospodin Vizli

Hariju, preprečivši mu put prema kokošinjcu – ali, ovaj, Ted Tonks mi je poslao većideo olupine Sirijusovog motora pa ga, ovaj, krijem... to jest čuvam... unutra.Fantastična stvarčica: ima izduvno crevce, bar mislim da se tako zove, kao ifantastičan akumulator, a sada imam sjajnu priliku da otkrijem na kom principu radekočnice. Pokušaću da ga ponovo sastavim kad Moli ne bude... ovaj, kad budem imaovremena.

Kad su se vratili u kuću, od gospođe Vizli nije bilo ni traga ni glasa, pa se Hariiskrade uza stepenice do Ronovog tavanskog sobička.

– Evo, radim, radim...! O, ti si – reče Ron s olakšanjem kad Hari stupi u sobu. Ronse poleđuške baci na krevet koji je očigledno upravo napustio. Soba je bila neurednakao i prethodnih nedelju dana, jedina promena bila je ta što je sada Hermiona sedela uudaljenom ćošku, sa svojim pufnastim riđim mačkom Krukšenksom kraj nogu, i slagalaknjige, među kojima Hari prepozna i neke svoje, u dve velike gomile.

– Ćao, Hari – pozdravi ga dok je sedao na svoj poljski krevet.

– A kako si ti uspela da se izvučeš?– Ma, Ronova mama je zaboravila da je još juče zamolila Džini i mene da

presvučemo posteljinu – reče Hermiona. Ona baci Numerologiju i gramatiku na jednugomilu, a Uspon i pad Mračnih veština na drugu.

– Baš smo pričali o Ludookom – reče Ron Hariju. – Ja kontam da je možda iuspeo da izvuče živu glavu.

– Ali Bil je video da ga je pogodila Ubitačna kletva – reče Hari.– Da, ali i Bil je tada bio napadnut – reče Ron. – Kako može da bude siguran šta

je tačno video?– Čak i da ga je promašila Ubitačna kletva, Ludooki je ipak pao s visine od preko

trista metara – reče Hermiona, odmeravajući sada u ruci Kvidičke timove Britanije iIrske.

– Mogao je da primeni Zaštitnu čin...– Fler je rekla da su mu izbili štapić iz ruke – reče Hari.– Pa dobro, neka vam bude, kad već želite da je mrtav – reče Ron namrgođeno,

pesnicom istukavši jastuk da mu bude udobniji.– Naravno da ne želimo da je mrtav! – reče Hermiona, delujući zaprepašćeno. –

Užasno je što je mrtav! Samo se trudimo da budemo realni!Po prvi put Hari zamisli Ćudljivkovo telo, smrskano kao što je i Dambldorovo

bilo, dok mu ono oko i dalje poigrava u svojoj duplji. Oseti nalet mučnine, prožetbizarnom željom da se nasmeje.

– Verovatno su Smrtožderi počistili teren za sobom, i zbog toga ga niko nije našao– poče da pametuje Ron.

– Dabome – reče Hari. – Kao i s Bartijem Čučnjem, koji je pretvoren u kosku isahranjen u dvorištu ispred Hagridove kolibe. Verovatno su Preobrazili i Ćudljivka istrpali ga...

– Dosta! – ciknu Hermiona. Iznenađen, Hari je pogleda taman na vreme da primetikako suze kaplju na njen primerak Spelmanovog bukvara.

– O, ne – reče Hari, pokušavajući da se iskobelja sa starog poljskog kreveta. –Hermiona, nisam hteo da te uznemirim...

Ali uz glasnu škripu zarđalih krevetskih federa, Ron skoči s kreveta i prvi sestvori kraj Hermione. Obgrlivši je jednom rukom, zavuče drugu u džep od farmerki iizvuče odvratno prljavu maramicu koju je prethodno koristio za čišćenje šporeta.Brže-bolje isuče štapić i uperi ga na tu krpu i reče: – Tergeo!

Štapić usisa najveći deo masne štroke. Prilično zadovoljan sobom, Ron tutnuHermioni u ruke maramicu koja se još malčice pušila.

– Oh... hvala, Rone... izvini... – Ona izduva nos i štucnu. – To je baš uža... sno, zarne? Odmah posle Dambldora... N-nikada nisam ni pomišljala da bi Ludooki mogao dapogine, uvek je delovao tako žilavo!

– Da, znam – reče Ron, stisnuvši je jače. – Ali znaš već šta bi nam rekao da je

kojim slučajem ovde...– „S... stalni oprez“ – reče Hermiona brišući oči.– Tako je – reče Ron, klimnuvši glavom. – Rekao bi nam da treba da izvučemo

pouku iz onoga što se njemu desilo. A ja sam naučio da ne verujem onoj bednojkukavičkoj ništariji, Mandangusu.

Hermiona se drhtavo nasmeja, kroz suze, i saže se da pokupi još dve knjige.Trenutak kasnije, Ron naglo povuče ruku s njenog ramena jer beše upravo ispustilaMonstruoznu knjigu monstruma pravo na njegovo stopalo. Kaiš kojim su korice bilesvezane se otkači i knjiga mučki škljocnu zubima i ščepa ga za gležanj.

– Izvini, izvini! – vrisnu Hermiona a Hari svom silom otrgnu knjigu od Ronovenoge i ponovo je zatvori i sveza.

– Šta uošte radiš s tim silnim knjigama? – upita Ron, dohramavši nazad dokreveta.

– Samo pokušavam da se odlučim koje ćemo da ponesemo sa sobom – rečeHermiona. – Kad pođemo da tražimo horkrukse.

– Pa da – reče Ron, lupivši se rukom po čelu. – Zaboravio sam da ćemo tragati zaVoldemorom u pokretnoj biblioteci.

– Ha, ha – reče Hermiona, spustivši pogled na Spelmanov bukvar. – Pitam se... dali ćemo morati da prevodimo rune? Moguće je... Mislim da je najbolje da ponesemo iovo, za svaki slučaj.

Ona spusti bukvar na veću hrpu i uze Istoriju Hogvortsa.– Slušajte – poče Hari.On ispravi leđa. Ron i Hermiona ga pogledaše s veoma sličnim izrazima

rezigniranosti i prkosa.– Znam da ste mi posle Dambldorove sahrane rekli da želite da pođete sa mnom –

poče Hari.– Evo njega opet... – reče Ron Hermioni, prevrćući očima.– Znali smo da će biti ovakav – uzdahnu ona, ponovo se okrenuvši knjigama. –

Znaš, mislim da ćemo ipak poneti Istoriju Hogvortsa. Čak i da se više nikada nevratimo tamo, ne bi mi srce bilo na mestu da mi ta knjiga nije pri ruci.

– Slušajte me! – ponovi Hari.– Ne, Hari, ti slušaj – reče Hermiona. – Idemo s tobom. To je odlučeno mesecima

unazad... ili bolje reći godinama.– Ali...– Ućuti – posavetova ga Ron.– ...jeste li sigurni da ste dobro razmislili o tome? – bio je uporan Hari.– Da vidimo – reče Hermiona žustrog izraza lica, tresnuvši Putovanja s trolovima

na gomilu odbačenih knjiga. – Danima se već pakujem kako bismo bili spremni dakrenemo u bilo kom trenutku, što je, za tvoje obaveštenje, zahtevalo da izvedem i nekeprilično teške čarolije, moliću lepo, da i ne spominjem da sam Ronovoj mami ispred

nosa maznula čitavu zalihu Ćudljivkovog višesokovnog napitka.– A pride sam i svojim roditeljima modifikovala pamćenje kako bi bili ubeđeni da

se zapravo zovu Vendel i Monika Vilkins i da im je životna želja da se isele uAustraliju, što su upravo i učinili. Tako ću otežati Voldemoru da ih pronađe i ispitujeih o meni... ili tebi, jer sam im, na nesreću, ispričala štošta o tebi.

– Ukoliko preživim našu potragu za horkruksima, naći ću mamu i tatu i skinuti tečini s njih. Ako ne... pa, mislim da sam bacila na njih sasvim dovoljno čini da budubezbedni i srećni. Znate, Vendel i Monika Vilkins i ne znaju da imaju kćerku.

Hermioni ponovo navreše suze na oči. Ron opet ustade s kreveta, još jednom jezagrli i namršti se na Harija, kao da ga prekoreva zbog netaktičnosti. Hari nije znaošta da kaže, donekle i zbog toga što je bilo krajnje neuobičajeno da Ron bilo koga učitaktičnosti.

– Ovaj... Hermiona, izvini... nisam...– Nisi shvatao da Ron i ja savršeno dobro znamo šta bi moglo da se dogodi

ukoliko pođemo s tobom? E pa, znamo. Rone, pokaži Hariju šta si uradio.– Neka, samo što je jeo – reče Ron.– Hajde, mora da zna!– Dobro, de, u redu. Hari, dođi ovamo!Po drugi put Ron skloni ruku s Hermione i othrama do vrata.– Hajde.– Zašto? – upita Hari, izlazeći za Ronom iz sobe u malo predvorje na spratu.– Disendo – promrmlja Ron, uperivši svoj štapić ka niskoj tavanici. Vratanca u

plafonu se otvoriše tik iznad njihovih glava, a malene merdevine spustiše se iz otvorasve do njihovih stopala. Iz četvrtaste rupe dopirao je užasan polucoktav, polustenjućvapaj, zajedno s neprijatnim zadahom kao iz otvorene kanalizacije.

– To je vaš akrep, zar ne? – upita Hari koji se, doduše, nikad nije susreo sastvorenjem koje je ponekad narušavalo noćni muk.

– Da, to je on – reče Ron, penjući se uz merdevine. – Dođi da ga vidiš.Hari se pope za Ronom uz nekoliko kratkih prečki do malog tavanskog prostora.

Samo što je glavom i leđima izbio na tavan ugleda na nekoliko koraka od sebenekakvo sklupčano stvorenje, čvrsto usnulo u toj sumornoj tmini, širom razjapljenihusta.

– Ali... kao da... Da li akrepi inače nose pidžame?– Ne – reče Ron. – A nemaju ni riđu kosu, niti toliko čireva.Hari je odmeravao to čudo s blagim gnušanjem. Bilo je ljudskog oblika i veličine,

a na sebi je nosilo nešto za šta Hari, nakon što su mu se oči privikle na tminu, utvrdida je očito Ronova stara pidžama. Bio je isto tako ubeđen da su akrepi inače priličnoljigavi i ćosavi, a ne tako upadljivo kosmati i posuti upaljenim crvenim plikovima.

– On je ja, zar ne vidiš? – reče Ron.– Ne – reče Hari. – Ne vidim.

– Objasniću ti kad se vratimo u moju sobu, ovaj zadah već počinje da mi smeta –reče Ron. Spustiše se natrag niz merdevine, koje Ron vrati nazad na tavanicu i ponovose pridružiše Hermioni koja je i dalje razvrstavala knjige.

– Čim odemo, akrep će da siđe i nastani se u mojoj sobi – reče Ron. – Mislim dajedva čeka... doduše teško je reći, pošto ne zna ništa drugo sem da ječi i balavi... aliodmah počne da klima glavom kad mu to spomeneš. U svakom slučaju, glumiće mene sflekavitisom. Sjajno, zar ne?

Hari samo pogledom iskaza svoju zbunjenost.– Dabome da jeste! – reče Ron, vidno iznerviran što Hari nije dokučio

veličanstvenost tog plana. – Vidi, kad se nas troje ne pojavimo na Hogvortsu, sigurnoće svi pomisliti da smo Hermiona i ja s tobom, zar ne? Što znači da će Smrtožderismesta nasrnuti na naše porodice da vide imaju li oni bilo kakvu informaciju o tomegde se ti nalaziš.

– Ipak, nadajmo se da će svima izgledati kao da sam ja otišla nekud s mamom itatom, jer trenutno mnogi čarobnjaci normalskog porekla pričaju o povlačenju uilegalu – reče Hermiona.

– A pošto ne možemo da sakrijemo celu moju porodicu, jer bi delovalo isuvišesumnjivo, niti mogu svi da napuste svoje poslove – reče Ron. – moraćemo daproturimo priču da imam gadan slučaj flekavitisa, i da zbog toga ne mogu da se vratimna nastavu. Ako iko dođe da proverava, mama ili tata mogu da im pokažu akrepaprekrivenog plikovima u mom krevetu. Flekavitis je vrlo zarazan, te neće ni hteti damu se približe. Neće biti sumnjivo ni to što ništa ne govori, jer kad ti se gljivičnainfekcija proširi po krajnicima ionako ne možeš ni da bekneš.

– A tvoji mama i tata su upoznati s tim planom? – upita Hari.– Tata jeste. Pomogao je Fredu i Džordžu u Preobražaju akrepa. A mama... pa, već

si video kakva je. Neće se pomiriti s našim odlaskom sve dok ne budemo otišli.U sobi nastade tajac, prekidan jedino nežnim lupkanjem, pošto je Hermiona

nastavila da baca knjige čas na jednu, čas na drugu hrpu. Ron ju je netremiceposmatrao s kreveta, a Hari je gledao čas u jedno čas u drugo, ostavši bez reči. Merekoje su preduzeli da zaštite svoje porodice učinile su, više nego išta drugo, da shvatida su oni zaista namerili da pođu s njim i da tačno znaju koliko sve to može bitiopasno. Hteo je da im kaže koliko mu to znači, ali prosto nije uspevao da nađedovoljno primerene reči.

Prigušeni povici gospođe Vizli, koji su dopirali četiri sprata ispod njih, narušišetajac.

– Mora da je Džini preskočila trunku prašine na nekom prokletom držaču zasalvete – reče Ron. – Uopšte mi nije jasno zašto ti Delakerovi moraju da dođu čitavadva dana pre venčanja.

– Flerina sestra je deveruša, mora da bude ovde ranije zbog probe, a previše jemlada da pođe sama – reče Hermiona, dok je neodlučno listala Odmor s vilom

zloslutnicom.– E pa gosti nimalo neće ublažiti mamin stres – reče Ron.– Sada bismo morali da odlučimo – poče Hermiona, zavitlavši Teoriju

odbrambene magije u kantu a da je nije ni prelistala, i odmah uzevši Studiju omagijskom obrazovanju u Evropi – kuda ćemo da krenemo kad odemo odavde. Hari,znam da si rekao kako bi najpre želeo da odeš do Godrikove doline, jasno mi je izašto, ali... pa, zar ne bi bilo preporučljivo da ipak horkruksima damo prednost?

– Kad bismo znali gde je makar jedan od horkruksa, složio bih se s tobom – rečeHari, koji nije verovao da Hermiona zaista shvata njegovu želju da se vrati uGodrikovu dolinu. Grobovi njegovih roditelja bili su tek deo njene privlačnosti:osećao je snažno, mada neobjašnjivo osećanje da to mesto krije odgovore koje traži.Možda i zbog toga što je upravo tamo preživeo napad Voldemorove Ubitačne kletve; asad, kad se suočavao s izazovom da ponovi taj podvig, Harija je privlačilo mesto gdese to desilo, jer je želeo da razume šta se to zbilo.

– Zar ne misliš da postoji mogućnost da Voldemor drži pod prismotromGodrikovu dolinu – upita ga Hermiona. – Možda očekuje da ćeš, čim budeš slobodanda pođeš kud god želiš, da se vratiš i posetiš grobove svojih roditelja?

Hariju to nije palo na pamet. Dok se borio da pronađe neki dobar protivargument,oglasi se Ron, očito sledeći neki svoj misaoni tok.

– Taj tip, R.A.B. – reče on. – Znaš već, onaj što je ukrao pravi medaljon?Hermiona potvrdno klimnu glavom.– Zapisao je u svojoj belešci da će da ga uništi, zar ne?Hari privuče svoj ranac ka sebi i izvadi lažni horkruks u kome se još uvek nalazila

ispresavijana R.A.B.-ova beleška.– „Ukrao sam pravi horkruks i nameravam da ga uništim što pre budem mogao“

– pročita Hari naglas.– A šta ako ga je on stvarno i uništio? – upita Ron.– Ili ona – dobaci Hermiona.– Šta god – reče Ron – za nas bi to značilo da imamo jednog manje da se

ratosiljamo!– Pa da, ali i dalje ćemo morati nekako da uđemo u trag pravom medaljonu, zar

ne? – reče Hermiona. – Da otkrijemo da li je stvarno uništen ili nije.– A kad ga se i dokopamo, kako da uništiš horkruks? – upita Ron.– Pa – reče Hermiona – baš sam to proučavala.– Kako? – upita Hari. – Ne sećam se da u biblioteci postoji bilo kakva knjiga o

horkruksima?– Pa i ne postoji – reče Hermiona, naglo pocrvenevši. – Dambldor ih je sve

uklonio, ali ih nije... nije ih uništio.Ron se uspravi i izbeči oči.– Kako si, Merlinovih ti čakšira, uspela da se dočepaš tih knjiga o horkruksima?

– Nisam... nisam ih ukrala! – reče Hermiona, gledajući čas u Harija čas u Rona sočajničkim izrazom lica. – To su i dalje bile bibliotečke knjige, iako ih je Dambldorsklonio s polica. Uostalom, da zaista nije hteo da ih se iko dokopa, sigurna sam da bise mnogo više potrudio da oteža...

– Pređi na stvar! – reče Ron.– Pa... bilo je lako – reče Hermiona tananim glasom. – Samo sam izvela

Prizivajuće čini. Znaš već... Asio. A one su... one su same izletele kroz prozorDambldorove radne sobe pravo u žensku spavaonicu.

– Ali kad si pre stigla to da uradiš? – upita Hari, posmatrajući Hermionu smešavinom divljenja i neverice.

– Odmah posle njegove... Dambldorove... sahrane – reče Hermiona još tiše. – Čimsmo se dogovorili da ćemo da napustimo školu i pođemo da potražimo horkrukse.Kada sam se popela gore po svoje stvari, pomislila sam... pomislila sam da što višesaznamo o tim predmetima, to bolje... a bila sam potpuno sama... pa sam pokušala... iupalilo je. Dolepršale su pravo kroz otvoren prozor a ja... ja sam ih spakovala.

Ona proguta knedlu, a onda preklinjućim glasom nastavi: – Ne verujem da bi seDambldor ljutio, to nije isto kao kad bismo tu informaciju iskoristili da mi napravimohorkruks, zar ne?

– Čuješ li nas da se bunimo? – reče Ron. – A gde su uopšte te knjige?Hermiona pročeprka po hrpi knjiga i odmah zatim izvuče pozamašan tom u

izbledelom crnom kožnom povezu. Izgledala je kao da joj je pomalo muka, a držala gaje tako obazrivo kao da je nešto nedavno uginulo.

– Ova knjiga daje direktna uputstva kako napraviti horkruks. Tajne najmračnijeveštine – strašna knjiga, zbilja užasna, puna đavolske magije. Pitam se kad ju jeDambldor sklonio iz biblioteke... ukoliko to nije učinio pre nego što je postaodirektor, kladim se da je Voldemor baš iz nje dobio sva potrebna uputstva.

– Zašto je onda morao da pita Pužoroga kako se pravi horkruks, ako ju je već biopročitao? – zapita Ron.

– Samo je konsultovao Pužoroga da sazna šta bi se desilo ako bi se duša podelilana sedam delova – reče Hari. – Dambldor je bio ubeđen da je, u vreme kad seraspitivao kod Pužoroga, Ridl već znao kako se pravi horkruks. Mislim da si u pravu,Hermiona, moguće je da je baš tu pronašao uputstva.

– Što više čitam o njima – reče Hermiona – sve mi jezivije izgledaju, i sve manjesam spremna da poverujem da je napravio samo šest komada. Knjiga upozorava na toda preostali deo duše postaje krajnje nespokojan ukoliko je rascepkate, a to je kad sepravi samo jedan horkruks!

Hari se priseti šta mu je Dambldor rekao o Voldemorovom iskoraku iz„uobičajenog zla“.

– Zar ne postoji nikakav način da se ponovo sastaviš? – upita Ron.– Postoji – reče Hermiona s muklim smeškom – ali je to nezamislivo bolno.

– Zašto? Kako se to radi?– Pokajanjem – reče Hermiona. – Moraš uistinu da osetiš šta si uradio. U knjizi

postoji i fusnota. Čini se da bol koji tom prilikom osetiš može da te uništi. Ne verujemda će Voldemor to da pokuša u skorijoj budućnosti, zar ne?

– Ne – reče Ron, pre nego što je Hari stigao da odgovori. – A da li u toj knjizipiše kako se uništava horkruks?

– Da – reče Hermiona, prevrćući krhke stranice kao da pretura po trulimiznutricama – tako što se upozoravaju mračni čarobnjaci da čarolije koje izvode nadnjima moraju da budu izuzetno jake. Na osnovu svega što sam pročitala, ono što jeHari uradio s Ridlovim dnevnikom bio je jedan od malobrojnih delotvornih načina dase uništi horkruks.

– Šta, da ga proburaziš Baziliskovim očnjakom? – upita Hari.– E pa super, sva sreća te imamo ogromne zalihe Baziliskovih očnjaka – reče Ron.

– Baš sam se pitao šta ćemo da radimo s njima.– Ne mora baš da bude Baziliskov očnjak – reče Hermiona strpljivo. – Može da

bude i nešto drugo, podjednako razorno, kako horkruks ne bi mogao da se popravi. ZaBaziliskov otrov postoji jedan jedini protivotrov, koji je neverovatno redak...

– ... Feniksove suze – reče Hari, klimnuvši potvrdno.– Tačno tako – reče Hermiona. – Problem je što bezmalo i nema tako razornih

materija kao što je Baziliskov otrov, a sve su i suviše opasne da bismo ih vukli sasobom. Taj problem ćemo nekako morati da rešimo, jer horkruks nećemo uništiti samotime što ćemo ga pocepati, razbiti ili polomiti. Moramo to izvesti tako da ga nikakvačarolija ne može popraviti.

– Ali čak i da uništimo tu stvar u kojoj živi – reče Ron – što taj komadić duše unjemu ne bi jednostavno izašao i nastavio da živi negde drugde?

– Zato što je horkruks suštinski potpuna suprotnost ljudskog bića.Videvši da su Hari i Ron delovali krajnje zbunjeno, Hermiona brže bolje dodade:

– Vidiš, Rone, kad bih sad zgrabila neki mač i proburazila te njime, ne bih nimalonaudila tvojoj duši.

– Što bi za mene svakako bilo prava uteha – reče Ron.Hari se nasmeja.– Zapravo, i trebalo bi da ti bude uteha! Ali hoću da kažem da će, šta god se

desilo s tvojim telom, duša preživeti, neozleđena – reče Hermiona. – Samo je shorkruksom obrnut slučaj. Opstanak tog komadića duše u njemu zavisi od njegovogstaništa, tog začaranog tela u koje je smešten. Bez njega ne može da opstane.

– Taj dnevnik kao da je umro kad sam ga probo – reče Hari, setivši se kako jemastilo šiknulo iz rascepanih stranica kao krv, i krika tog komadića Voldemoroveduše dok je nestajao.

– A čim je dnevnik bio propisno uništen, komadić duše zarobljen u njemu više nijemogao da opstane. I Džini je pokušala da se reši dnevnika, još pre tebe, bacivši ga u

WC šolju, ali se on, naravno, vratio k’o nov.– Čekaj – reče Ron, namrštivši se. – Komadić duše u tom dnevniku zaposeo je

Džini, zar ne? Kako je to moguće?– Dok god je taj čarobni predmet netaknut, delić duše u njemu može da se seli u

nekoga i iz nekoga ukoliko se taj suviše približi tom predmetu. Ne mislim ako ga dugobude držao, jer to nema nikakve veze s njegovim dodirivanjem – dodade ona pre negošto je Ron stigao bilo šta da kaže. – Mislim na emocionalnu blizinu. Džini je tomdnevniku otvorila svoje srce i učinila sebe neverovatno ranjivom. Ukoliko si isuvišeprivržen horkruksu, ili zavisan od njega, u gadnoj si nevolji.

– Pitam se kako je Dambldor uništio onaj prsten? – reče Hari. – Zašto ga nisampitao? Nikada nisam zaista...

Glas mu zamre: razmišljao je o svim stvarima koje je trebalo da pita Dambldora, ikako je tek pošto je direktor umro postao svestan koliko je prilika propustio dok jeDambldor bio u životu da otkrije što više... da otkrije sve...

Iznenada, tišinu naruši otvaranje vrata, tako naglo da se zidovi zatresoše.Hermiona kriknu i ispusti Tajne najmračnije veštine . Krukšenks se stušti pod krevet,ljutito sikćući. Ron skoči s kreveta, okliznu se na bačeni omotač čokoladnih žabica iudari glavom o zid pred sobom, a Hari instinktivno posegnu za svojim štapićem prenego što je uspeo da shvati da je pred njim gospođa Vizli, raščupane kose, licaizobličenog od besa.

– Žao mi je što prekidam ovo malo, prijatno okupljanje – reče drhtavim glasom. –Sigurna sam da vam je svima preko potreban odmor... ali u mojoj sobi je gomilasvadbenih poklona koje treba razvrstati a ja sam imala utisak da ste vi pristali da mipomažete.

– Oh, ovaj, da – reče Hermiona vidno prestrašena, skočivši na noge tako da seknjige razleteše na sve strane – hoćemo... izvinjavamo se...

Bolećivo pogledavši Rona i Harija, Hermiona izlete iz sobe za gospođom Vizli.– Kao da smo kućni vilenjaci – bunio se Ron sebi u bradu, i dalje trljajući glavu,

dok su Hari i on kretali za njima. – Samo što nas rad ne čini srećnim. Što se pre ovasvadba završi, to bolje.

– Tako je – reče Hari – a onda nećemo morati ništa drugo da radimo sem datražimo horkrukse... biće nam kao da smo na raspustu, je l’ da?

Ron poče da se smeje, ali kad u sobi gospođe Vizli spazi ogromnu hrpu svadbenihpoklona koji su čekali na njih, naglo prestade.

Delakerovi su stigli sledećeg jutra u jedanaest sati. Dotle su Hari, Ron, Hermionai Džini već osećali priličnu odbojnost prema Flerinoj porodici, te se Ron teška srcaodvuče uza stepenice da obuje dve sparene čarape dok je Hari pokušavao da zagladikosu. A kada su prošli kontrolu urednosti, zajednički su prodefilovali do dvorišta izakuće da sačekaju goste.

Hari nikad dotad nije video ovu kuću tako blistavo čistu i urednu. Zarđali kotlovi i

stare velingtonke, koji su obično prekrivali stepenice zadnjeg ulaza, sklonjeni su izamenjeni s dve nove sadnice tresižbunova u ovećim saksijama, po jednom s obestrane vrata. Mada nije bilo ni daška vetra, njihovo lišće se tromo njihalo,proizvodeći zanosan utisak mreškanja. Pilići su bili sklonjeni, dvorište pometeno, aobližnja baštica očišćena od opalog lišća i plodova, izgrabuljana i nalickana, mada jeHari, koji ju je voleo obraslu rastinjem, pomislio da deluje prilično pusto i jadno bezsvoje uobičajene postave nestašnih baštenskih patuljaka.

Više nije znao ni broj silnih bezbednosnih čini i čaranja kojima su Red iMinistarstvo okružili Jazbinu, jedino je znao da više niko ne može direktno da dospena ovo mesto čarolijom. Gospodin Vizli je već bio otišao da sačeka Delakerove navrhu obližnjeg brežuljka, gde je trebalo da stignu pomoću teleportacionog ključa. Prviznak njihovog dolaska bio je neobično piskav smeh, koji je, kako se ispostavilo,poticao od gospodina Vizlija. On se nekoliko trenutaka kasnije pojavi na kapiji,pretovaren prtljagom, vodeći divnu plavušu u dugoj lisnatozelenoj odori, koja nijemogla da bude niko drugi do Flerina majka.

– Maman! – vrisnu Fler, pojurivši joj u zagrljaj. – Papa!Mesje Delaker nije bio ni približno privlačan kao njegova žena: bio je za glavu

niži i izuzetno zdepast, s malom, špicastom crnom bradom. Međutim, delovao jedobroćudno. Skakućući u susret gospođi Vizli u svojim čizmama sa štiklom, on jepoljubi u oba obraza, od čega se ona zajapuri.

– Baš ste se namušili – reče dubokim glasom. – Fler nam rrreče da ste frednorrradili.

– Ama, nije to ništa, baš ništa – cvrkutala je gospođa Vizli. – Ma kakvi namučili,haj’te molim vas!

Ron dade oduška svojim osećanjima iz sve snage šutnuvši baštenskog patuljka kojije provirio iza jednog od novih tresižbunova.

– Dhrrrraga moja gospo! – reče mesje Delaker i dalje držeći šaku gospođe Vizlisvojim dvema, punačkim, sav sijajući od sreće. – Saista smo počastfofanipredstojećim spajanjem naše dfe porrrodice! Dosfol’te da fas uposnam sa sfojomsuprrugom, Apolin.

Madam Delaker doplovi pred njih te se i ona sagnu da poljubi gospođu Vizli.– Enchantée – reče. – Faš muš nam je uprafo pričao isusetno sabafne priče!Gospodin Vizli se pomalo histerično nasmeja. Gospođa Vizli ga popreko pogleda

i on smesta zaćuta i nabaci izraz koji više pristoji bdenju kraj bolesničke posteljebliskog prijatelja.

– Dabome, feć ste uposnali moju mlaću kći, Gabrrijel! – reče mesje Delaker.Gabrijel je bila Fler u malom. Ova jedanaestogodišnjakinja, srebrnastoplave kosekoja joj je padala do pojasa, uputi gospođi Vizli bleštav osmeh i zagrli je, a ondapogleda Harija blistavim pogledom, očarano trepćući.

– Pa, uđite, uđite moliću lepo! – reče gospođa Vizli veselo i uvede Delakerove u

kuću, uz mnogobrojna: ’Ne, moliću!’, ’Posle vas!’ i ’Taman posla, insistiram!’.Delakerovi su, kako se ubrzo pokazalo, bili uslužni, prijatni gosti. Sve im je

godilo i ljubazno su pomagali u pripremama za venčanje. Mesje Delaker je sve, odrasporeda gostiju za stolom do mladinih cipela, proglašavao za „charmant!“. MadamDelaker je bila izuzetno vična činima za domaćinstvo, i za tren oka je temeljitoočistila rernu. Gabrijel je trčkarala naokolo za svojom starijom sestrom, pokušavajućida joj pomogne kako god je znala i umela, neprestano ćeretajući na svom prebrzomfrancuskom.

Kao za inat, Jazbina nije bila građena da primi toliki broj ljudi. Gospodin igospođa Vizli sada su spavali u dnevnoj sobi, nakon što su bespogovorno insistiralida njihovu spavaću sobu koriste mesje i madam Delaker.

Gabrijel je spavala sa Fler, u bivšoj Persijevoj sobi, a Bil je trebalo da deli sobusa Čarlijem, svojim kumom, čim ovaj stigne iz Rumunije. Nije bilo bukvalno ninajmanje prilike da Hari, Ron i Hermiona zajednički kuju bilo kakve planove, i oni seiz očajanja dobrovoljno javiše da nahrane piliće, samo da pobegnu iz prenatrpanekuće.

– Ali ona nas i dalje ne pušta nasamo! – zareža Ron, kad je njihov drugi pokušajda se sastanu u dvorištu osujetilo pojavljivanje gospođe Vizli s velikom korpom vešau rukama.

– Oh, odlično, nahranili ste piliće – oglasi se ona dok im se približavala. – Boljeda ih ponovo zatvorimo pre nego što sutra stignu majstori... da postave šatru zavenčanje – objasni ona, zastavši da bi se naslonila na kokošinjac. Izgledala jeiznureno. – Milamontove čarobne šatre... baš su dobre. Bil će ih dopratiti... bolje daostanete u kući dok budu ovde, Hari. Moram da priznam da sve te silne bezbednosnečini oko kuće baš komplikuju organizovanje venčanja.

– Žao mi je – reče Hari skrušeno.– Dušo, ne budi smešan – odmah skoči gospođa Vizli. – Nisam mislila... hoću

reći, tvoja bezbednost je mnogo važnija! Zapravo, baš sam htela da te pitam kako želišda proslaviš rođendan, Hari. Sedamnaesta godina, ipak, nije mala stvar...

– Ne želim nikakvu feštu – brzo reče Hari, zamislivši dodatni napor koji bi toiziskivalo od svih njih. – Zaista, gospođo Vizli, dovoljna će biti obična večera... to jebaš dan uoči venčanja...

– Pa dobro, dušo, ako tako želiš. Da pozovem Remusa i Tonks, šta misliš? Amožda i Hagrida?

– To bi bilo sjajno – reče Hari. – Ali nemojte, molim vas, da se opterećujete time.– Ni najmanje... ni najmanje... nije to nikakav teret...Pogledala ga je dugim, ispitivačkim pogledom, a onda se pomalo tužno nasmešila,

pribrala se i otišla. Hari ju je posmatrao kako zamahuje štapićem blizu konopaca zaveš, i kako se vlažna odeća podiže uvis i sama kači, i iznenada oseti kako gapreplavljuje kajanje zbog svih neprijatnosti i bola koje joj zadaje.

7. Testament Albusa Dambldora

Hodao je planinskim putem pri hladnom, plavičastom svetlu zore. Daleko ispod

njega, obavijeni maglom, nazirali su se senoviti obrisi malenog grada. Da li je čovekza kojim je tragao bio tamo dole? Čovek koji mu je bio toliko preko potreban da ni našta drugo nije mogao da misli, čovek koji je znao odgovor, odgovor na njegovproblem...

– Ej, budi se!Hari otvori oči. Ponovo je ležao na poljskom krevetu u Ronovoj aljkavoj sobi na

tavanu. Sunce još nije izašlo i soba je i dalje bila ispunjena senkama. Prasvidžen jespavao glave uvučene pod svoje sićušno krilo. Harijev ožiljak na čelu je brideo.

– Nešto si mrmljao u snu.– Jesam li?– Aha. „Gregorovič.“ Neprekidno si ponavljao „Gregorovič“.Hari nije imao naočare pa mu je Ronovo lice izgledalo pomalo zamućeno.– Ko je Gregorovič?– Pojma nemam, je l’ da? Ti si to govorio, ne ja.

Hari protrlja svoje čelo, razmišljajući. Kao kroz maglu mu se činilo da je većnegde čuo to ime, ali nije mogao da se seti gde.

– Mislim da ga Voldemor traži.– Sirotan – reče Ron žustro.Hari se pridiže u krevetu, i dalje trljajući ožiljak, sada već potpuno razbuđen.

Pokušao je da se priseti šta je tačno video u svom snu, ali jedino čega se sećao bio jehorizont prepun planina i obrisi nekog seoceta šćućurenog duboko u udolini.

– Mislim da je negde u inostranstvu.– Ko, Gregorovič?– Voldemor. Mislim da je negde u inostranstvu, u potrazi za Gregorovičem. Nije

mi ličilo ni na šta u Britaniji.– Misliš da si opet gledao u njegov um?Ron je zvučao zabrinuto.– Učini mi uslugu i nemoj ovo da spominješ Hermioni – reče Hari. – Mada zaista

ne znam kako ona očekuje od mene da prestanem da viđam stvari u snovima...On podiže pogled ka kavezu malenog Prasvidžena, izgubljen u mislima... odakle

mu je ime „Gregorovič“ bilo poznato?– Mislim – reče on polako – da ima nekakve veze s kvidičem. Postoji neka veza,

ali ne mogu... ne mogu da se setim koja.– Kvidič? – ponovi Ron. – Jesi li siguran da ne misliš na Đorgovića?– Koga?– Dragomira Đorgovića. Gonič, prešao u Čadlijske topove pre dve godine za

rekordnu sumu. Rekorder po broju ispuštenih kvaflova u jednoj sezoni.– Ne – reče Hari. – Sigurno ne mislim na Đorgovića.– Bogme, i ja se trudim da ne mislim – reče Ron. – Nego, srećan ti rođendan.– A da... tako je, zaboravio sam! Navršio sam sedamnaestu!Hari zgrabi čarobni štapić koji je ležao kraj njegovog poljskog kreveta, uperi ga

ka prenatrpanom stolu na kome je ostavio svoje naočare i reče: – Asio naočare! –Iako su bile udaljene tek nekih pola metra, bio je neopisivo ushićen gledajući ih kakolete ka njemu, to jest sve dok ga nisu pogodile u oko.

– Baš si spretan – grohotom se nasmeja Ron.Uživajući što je Trag skinut, Hari poče činima da lansira Ronove stvari svuda po

sobi, usled čega se Prasvidžen probudi i usplahireno zaleprša po svom kavezu. Harije pokušao i da veže pertle na svojim patikama magijom (čvor koji je proistekao iz togpokušaja morao je nekoliko minuta rukama da raspetljava) i, iz čistog obesnogzadovoljstva, promenio je narandžaste odore Čadlijskih topova na Ronovim posterimau svetloplave.

– Da sam na tvom mestu, šlic bih ipak zakopčavao rukom – posavetova RonHarija, zakikotavši se kad Hari istog trena spusti pogled da ga proveri. – Evo tvogpoklona. Otpakuj ga ovde, nije za oči moje majke.

– Knjiga? – reče Hari, dok je uzimao pravougaoni paketić. – Malo odstupanje odtradicije, zar ne?

– Ovo nije bilo koja knjiga – reče Ron. – Zlata je vredna: Dvanaest oprobanihnačina da Očarate veštice. Objašnjava ti sve što treba da znaš o devojkama. E, dasam je imao prošle godine, tačno bih znao kako da se otarasim Lavander i znao bihkako da se spanđam sa... nego, Fred i Džordž su mi dali jedan primerak, i mnogo togasam naučio. Iznenadio bi se, većina toga čak nema nikakve veze s baratanjemštapićem.

Kad su sišli u kuhinju, dočekala ih je gomila poklona na stolu. Bil i mesje Delakerupravo su dovršavali doručak, dok je gospođa Vizli ćaskala s njima nadneta nadtiganjem.

– Artur mi je rekao da ti i u njegovo ime poželim srećan sedamnaesti rođendan,Hari – reče gospođa Vizli, veselo mu se osmehujući. – Morao je ranije da ode naposao, ali će se vratiti do večere. To na vrhu ti je poklon od nas.

Hari sede, uze četvrtasti paketić na koji mu je pokazala i odmota ga. Unutra senalazio sat veoma nalik onome koji su gospodin i gospođa Vizli poklonili Ronu zanjegov sedamnaesti rođendan. Bio je zlatan, sa zvezdama koje su kružile po njemuumesto kazaljki.

– Tradicija nalaže da se čarobnjaku pokloni sat kada postane punoletan – rečegospođa Vizli, nervozno ga posmatrajući s ognjišta. – Bojim se da nije nov kaoRonov, zapravo je pripadao mom bratu Fabijanu, a on nije previše brinuo o svojimstvarima, malčice je ulubljen pozadi, ali...

Nije dovršila ostatak svog govora, pošto je Hari ustao i zagrlio je. Pokušao je da utaj zagrljaj unese mnogo neizrečenih stvari, a možda ih je ona i shvatila pošto ga jetrapavo potapšala po obrazu nakon što ju je pustio, a zatim nasumice mahnulaštapićem, zbog čega je jedna kriška slanine izletela iz tiganja i pala na pod.

– Srećan rođendan, Hari! – reče Hermiona, žurno ulazeći u kuhinju i dodade svojpoklon na gomilu. – Nije bogzna šta, ali nadam se da će ti se svideti. Šta si mu tiuzeo? – dodade ona, obrativši se Ronu, koji kao da je nije čuo.

– Hajde sad, otvori Hermionin! – reče Ron.Kupila mu je novi šunjoskop. U ostalim paketima bili su začarana britva od Bila i

Fler („Ah, da, ofo će ti prušiti najbolje brijanje koje ćeš u šifotu imati“, uveravao gaje mesje Delaker, „ali moraš da mu prrrecisno kašeš šta šeliš... u suprotnom, moše sedesiti da safršiš sa malo manje kose no što bi foleo...“), čokoladice od Delakerovih iogromna kutija najnovijih proizvoda Vizlijevskih čarobnjačkih ludorija od Freda iDžordža.

Hari, Ron i Hermiona nisu se zadržavali za stolom pošto je s dolaskom madamDelaker, Fler i Gabrijel kuhinja postala neudobno prenatrpana.

– Ja ću ti ovo spakovati – reče Hermiona veselo, uzevši Hariju poklone iz rukukad su se sve troje zaputili uza stepenice. – Maltene sam završila s pakovanjem,

čekam samo da se opere i poslednji par tvojih pantalona, Rone...Ronovo zamuckivanje prekide otvaranje vrata na prvom spratu.– Hari, možeš li da dođeš ovamo na trenutak?Bila je to Džini. Ron se ukopa u mestu, ali ga Hermiona zgrabi za lakat i odvuče

uza stepenice. Veoma nervozan, Hari pođe za Džini u njenu sobu.Nikad ranije nije bio unutra. Bila je mala, ali puna svetlosti. Na jednom zidu se

nalazio veliki poster čarobnjačkog benda Čudne sestre, a na drugom slika GvenagDžouns, kapitenke kvidičkog tima Svetoglavske harpije, koji su sačinjavale isključivoveštice. Naspram otvorenog prozora nalazio se radni sto, dok je prozor gledao navoćnjak, u kome su on i Džini jednom igrali kvidič „dva na dva“ s Ronom iHermionom, a gde se sada nalazila velika bisernobela šatra. Zlatna zastavica nasamom vrhu šatre bila je u nivou Džininog prozora.

Džini se zagleda u Harijevo lice, duboko udahnu i reče: – Srećan sedamnaesti.– Aha... hvala.Netremice ga je posmatrala. Njemu je pak bilo teško da joj uzvrati pogled. Bilo je

to kao da gleda u zaslepljujuće svetlo.– Lep pogled – reče on nemoćno, pokazavši na prozor.Ona se nije obazirala na to. Nije je krivio.– Nisam mogla da smislim šta da ti kupim – reče ona.– Nisi morala ništa da mi kupuješ.Ni na to se nije obazirala.– Nisam znala šta bi ti bilo korisno. Ništa preveliko, pošto onda ne bi mogao da

ga poneseš sa sobom.On odluči da rizikuje i da pogleda u nju. Oči joj nisu bile suzne. To je bila jedna

od mnogih divnih stvari u vezi sa Džini: retko kad bi se rasplakala. Hari je ponekadmislio da je verovatno očvrsla odrastajući uz šestoricu braće.

Ona mu priđe korak bliže.– A onda sam pomislila kako želim da ti dam nešto po čemu ćeš me se sećati,

znaš, ako upoznaš neku vilu dok budeš radio to, šta god da jeste.– Da budem iskren, mislim da će šanse za zabavljanje s devojkama biti prilično

mršave.– To je baš sreća u nesreći koju sam priželjkivala – prošaputa ona, a sledećeg

trenutka ga je ljubila onako kako nikad dotad nije, a Hari joj je uzvratio poljubac ibeše to blažen zaborav, bolji od vatroviskija. Ona je bila jedina stvarna na ovomesvetu, Džini, njen dodir, dok jednom rukom prelazi preko njenih leđa, a drugom kroznjenu dugu, mirisnu kosu...

Vrata iza njih uz tresak se otvoriše i oni se, prepadnuti, razdvojiše.– Oh – zajedljivo reče Ron. – Izvin’te.– Rone! – Hermiona se pojavi iza njega, pomalo zadihana. Zavlada napeta tišina, a

zatim Džini progovori ravnodušnim glasom: – Pa u svakom slučaju, srećan ti

rođendan, Hari.Ronove uši bile su tamnocrvene od besa. Hermiona je delovala nervozno. Hari je

hteo da im zalupi vrata u lice, ali onog časa kad su se vrata otvorila kao da je u sobuušla ledena promaja i probila njegov blistavi trenutak kao mehur od sapunice. Svirazlozi za njegov raskid sa Džini, svi razlozi zbog kojih bi trebalo da je se kloni kaoda su se ušunjali u sobu zajedno s Ronom, a sav srećni zaborav nestade.

Pogledao je u Džini, želeći da joj nešto kaže, iako pojma nije imao šta, ali mu onaokrenu leđa. Učini mu se da je, po prvi put, popustila pred naletom suza. Pred Ronomnije smeo da učini ništa da je uteši.

– Videćemo se kasnije – reče on i izađe iz sobe u pratnji ovo dvoje.Ron se sjuri niz stepenice, kroz još uvek krcatu kuhinju pa pravo u dvorište, a Hari

je sve vreme držao korak s njim, dok je Hermiona kaskala iza njih, delujućiprestrašeno.

Kada su došli do osamljenog i sveže pokošenog travnjaka, Ron se okrenu kaHariju.

– Šutnuo si je. Šta sada radiš, zavlačiš je?– Ne zavlačim je – reče Hari u trenutku kad ih je Hermiona sustigla.– Rone...Ali Ron podiže ruku da je ućutka.– Bila je stvarno skrhana kada si okončao vezu...– I ja sam. Znaš zašto sam raskinuo, nije bilo zbog toga što sam to želeo.– Da, ali sad se eto ljubakaš s njom i samo ćeš opet da joj uliješ nadu...– Ona nije idiot, zna da ništa neće biti od toga, ona ne očekuje da se... da se

venčamo, ili...Dok je to govorio, u Harijevoj svesti stvori se jasna slika Džini u beloj haljini,

kako se udaje za zgodnog, bezličnog i neprijatnog neznanca. Istog vrtoglavog trena musinu: njena budućnost je slobodna i neopterećena, a njegova... u njoj nije mogao davidi ništa izuzev Voldemora.

– Ako budeš nastavio da je pipkaš svaki put kad ugrabiš priliku...– Neće se ponoviti – reče Hari oštro. Dan je bio vedar, ali se on osećao kao da je

sunce zašlo za oblake. – U redu?Ron je izgledao napola uvređen, napola snebivljiv. Na trenutak se klatio na

nogama napred-nazad, a zatim reče: – Pa dobro, da, to je... u redu.Do kraja tog dana Džini nije ponovo tražila priliku za susret s Harijem u četiri

oka, niti je ijednim pogledom ili gestom pokazala da je među njima bilo ičeg više odljubaznog razgovora u njenoj sobi. Uprkos tome, Čarlijev dolazak je za Harijapredstavljao veliko olakšanje. Pružio mu je mogućnost da skrene misli, dok jeposmatrao gospođu Vizli kako na silu gura Čarlija u stolicu, preteći diže svoj štapić isvima obznanjuje da će najzad propisno da ga ošiša.

Pošto bi Harijeva rođendanska večera napunila kuhinju Jazbine do tačke pucanja

čak i pre dolaska Čarlija, Lupina, Tonks i Hagrida, spojili su nekoliko stolova u bašti.Fred i Džordž su izmađijali nekoliko ljubičastih svetiljki – na svakoj je bio ispisanveliki broj 17 – koje su lebdele u vazduhu iznad gostiju. Zahvaljujući vidarskimsposobnostima gospođe Vizli, Džordžova rana je bila uredno očišćena, ali Hari se jošnije privikao na mračan procep s jedne strane njegove glave, uprkos stalnim šalamablizanaca na njen račun.

Hermiona je učinila da iz vrha njenog štapića iskoče ljubičaste i zlatne ukrasnetrake i da se umetnički obaviju oko drveća i žbunja.

– Lepo – reče Ron, kada je ona poslednjim potezom svog štapića obojila lišćedivlje jabuke u zlatno. – Baš imaš oko za takve stvari.

– Hvala ti, Rone! – reče Hermiona, delujući istovremeno i zadovoljno i pomalozbunjeno. Hari se okrenu u stranu, smeškajući se za sebe. Imao je čudan utisak da će,kada bude našao vremena da prelista svoj primerak Dvanaest oprobanih načina daOčarate veštice, tamo naći čitavo poglavlje o davanju komplimenata. On uhvatiDžinin pogled i nasmeši joj se, pre nego što se setio obećanja datog Ronu, te brže-bolje zapodenu razgovor s mesje Delakerom.

– Sklanjajte mi se s puta, sklanjajte se s puta! – pevušila je gospođa Vizli,prolazeći kroz kapiju s nečim što je ličilo na džinovsku skrivalicu veličine lopte zaplažu, koja je lebdela ispred nje. Nekoliko trenutaka kasnije Hari shvati da je upitanju njegova rođendanska torta, koju je gospođa Vizli radije levitirala svojimštapićem nego da rizikuje prenoseći je na poslužavniku preko neravnog tla. Kada jetorta najzad sletela nasred stola, Hari reče: – To izgleda neverovatno, gospođo Vizli.

– Oh, nije to ništa, dušice – reče ona nežno. Preko njenog ramena, Ron Harijupokaza podignute palčeve i bezglasno reče: – Ta ti je dobra.

Do sedam sati su pristigli svi gosti, koje su Fred i Džordž dovodili do kuće,sačekavši ih prethodno na samom kraju njihove ulice. Hagrid je uveličao prilikuobukavši svoje najbolje, i užasno, čupavosmeđe odelo. Iako se Lupin smeškao dok serukovao s Harijem, Hariju se učini da izgleda prilično nesrećno. Sve to mu je biločudno, jer je Tonks, odmah kraj njega, prosto sijala od sreće.

– Srećan rođendan, Hari – reče ona, snažno ga zagrlivši.– Sedamnaes’, je l’da! – reče Hagrid, dok je uzimao od Freda čašu vina veličine

kofe. – Šes’ godina otkak’ smo se sreli, Hari, u dan, se sećaš?– Kao kroz maglu – reče Hari, kezeći mu se. – Zar nisi ono beše probio ulazna

vrata, napravio Dadliju praseći rep i rekao mi da sam čarobnjak?– Već sam i sâm pozaborav’ljo detalje – kikotao se Hagrid. – Sve u redu, Rone,

Hermiona?– Mi smo sjajno – reče Hermiona. – Kako si ti?– Eh, nije loše. Malko prezauzet, imamo neke tek oždrebljene mladunce jednoroga,

će vam pokažem kad se vrnete... – Hari se trudio da izbegne poglede koje su muuputili Ron i Hermiona dok je Hagrid petljao po svom džepu. – Evo, Hari... nisam

mog’o da se smislim š’a da ti uzmem, al’ sam se onda setio ovog. – On izvuče malu,pomalo čupavu kožnu kesu na dugačkoj vrpci, očito namenjenu za nošenje oko vrata –Od mokove* kože. Š’agod sakrio u nju, niko sem vlasnika neće moć’ da gi izvadi.Vrlo su retke.

– Hvala, Hagride!– Nije to niš’ – reče Hagrid, odmahujući svojom šakom velikom kao poklopac

kante za đubre. – A eve ga Čarli! Oduvek mi je drag... Hej! Čarli!Čarli mu priđe, prolazeći pomalo žalosno prstima kroz svoju novu, svirepo kratku

frizuru. Bio je niži od Rona, krupan, s brojnim opekotinama i ogrebotinama po svojimmišićavim rukama.

– Ćao, Hagride, šta ima?– Eve, odavno se nakanjujem da ti napišem pisamce. Kak’ mi je Norbert?– Norbert? – Čarli se nasmeja. – Norveški šiljkoleđi? Sada je zovemo Norberta!– Š’a?! Norbert je cura?– O, da – reče Čarli.– Otkud znate? – upita Hermiona.– Mnogo su ratobornije – reče Čarli. Osvrnu se preko ramena i utiša glas. – Voleo

bih da tata požuri i dođe već jednom. Mama postaje nervozna.Svi pogledaše u gospođu Vizli. Pokušavala je da priča s gospođom Delaker

neprekidno bacajući pogled prema kapiji.– Mislim da bi bilo najbolje da počnemo bez Artura – povika ona prisutnima u

bašti nakon nekoliko trenutaka. – Mora da su ga zadržali u... iju!Svi ga istog trena spaziše: svetlosni trag koji je preleteo preko dvorišta i zaustavio

se na stolu, gde se pretvorio u sjajnu srebrnu lasicu, koja se izdigla na zadnje noge iprogovorila glasom gospodina Vizlija.

– Ministar magije dolazi sa mnom.Patronus se raprši u vazduhu, ostavivši Flerinu porodicu da zapanjeno pilji u

mesto gde je nestao.– Ne bismo smeli da budemo ovde – odmah reče Lupin. – Hari... žao mi je...

objasniću ti neki drugi put...On zgrabi Tonks za ruku i odvuče je u stranu. Došli su do ograde, uzverali se

preko nje i nestali s vidika. Gospođa Vizli je delovala unezvereno.– Ministar... ali zašto...? Ne razumem...Međutim, nije bilo vremena da se raspravlja o tome: trenutak kasnije gospodin

Vizli se niotkuda pojavi na kapiji, u pratnji Rufusa Skrimdžera, prepoznatljivog ponjegovoj dugoj, prosedoj grivi.

Dvojica novopridošlih žurno se uputiše kroz dvorište do bašte i stola osvetljenoglampionima, dok su svi sedeli u tišini, posmatrajući ih kako prilaze. Kad je Skrimdžerkročio pod svetla lampiona, Hari vide da deluje mnogo starije no kada ga je prošli putvideo, ovako suvonjav i smrknut.

– Žao mi je zbog smetnje – reče Skrimdžer, kad se hramljući dovukao pred sto. –Pogotovu što vidim da prekidam žurku.

Njegov pogled na trenutak se zaustavi na džinovskoj torti-skrivalici,– Sve najlepše.– Hvala – reče Hari.– Želeo bih da nasamo porazgovaram s vama – nastavi Skrimdžer. – Takođe s

gospodinom Ronaldom Vizlijem i gospođicom Hermionom Grejndžer.– S nama? – reče Ron iznenađeno. – Što s nama?– Reći ću vam kad se povučemo negde gde možemo da porazgovaramo nasamo –

reče Skrimdžer. – Ima li neko takvo mesto? – upita on gospodina Vizlija.– Da, naravno – reče gospodin Vizli, koji je delovao strašno nervozno. – U, ovaj,

dnevnoj sobi, zašto ne biste tamo otišli?– Ti možeš da nas povedeš tamo – reče Skrimdžer Ronu. – Nema potrebe da nas

pratiš, Arture.Dok su on, Ron i Hermiona ustajali od stola, Hari primeti kako gospodin i

gospođa Vizli razmenjuju zabrinute poglede. Dok su u tišini išli prema kući, Hari jeznao da i drugo dvoje razmišljaju o istoj stvari o kojoj i on: Mora da je Skrimdžernekako saznao da njih troje planiraju da se ne pojave na Hogvortsu.

Skrimdžer nije progovarao dok su oni, jedno za drugim, prolazili kroz neurednukuhinju sve do dnevne sobe Jazbine. Iako je bašta bila okupana mekim, zlatnimvečernjim svetlom, ovde je već zavladao mrak: kad je ušao u tu prostoriju Harištapićem pripali uljane lampe i one osvetliše sirotinjsku ali udobnu prostoriju.Skrimdžer sede u pohabanu i izobličenu fotelju u kojoj bi obično sedeo gospodinVizli, te su Hari, Ron i Hermiona morali da se zbiju jedno uz drugo na kauču. Kada suseli, Skrimdžer progovori.

– Imam neka pitanja za vas troje, i mislim da bi najbolje bilo da to obavimopojedinačno. Ako vas dvoje – on pokaza na Harija i Hermionu – možete da sačekatena spratu, počeo bih s Ronaldom.

– Ne idemo mi nikuda – reče Hari, dok je Hermiona žustro klimala glavom. –Možete da pričate sa svima nama zajedno, ili ni sa kim.

Skrimdžer odmeri Harija ledenim ispitivačkim pogledom. Hari je imao utisak dase ministar pita isplati li mu se da ovako rano počne s neprijateljskim stavom.

– Dobro, onda zajedno – reče on sležući ramenima. Pročistio je grlo. – Ja samovde, kao što sigurno znate, zbog testamenta Albusa Dambldora.

Hari, Ron i Hermiona se međusobno pogledaše.– Očigledno je ipak u pitanju iznenađenje! Dakle, niste bili svesni da vam je

Dambldor bilo šta ostavio?– S-svima nama? – reče Ron. – Čak i meni i Hermioni?– Da, svima va...Ali Hari ga prekinu.

– Dambldor je ubijen pre više od mesec dana. Zašto vam je trebalo ovoliko dugoda nam date ono što nam je ostavio?

– Zar to nije očigledno? – reče Hermiona, pre nego što je Skrimdžer stigao daodgovori. – Hteli su da ispitaju to što nam je ostavio, šta god to bilo. Niste imalipravo to da učinite! – reče ona, a glas joj je blago podrhtavao.

– Imao sam svako pravo – reče Skrimdžer odsečno. – Dekret o opravdanojkonfiskaciji daje Ministarstvu moć da konfiskuje sadržaj testamenta...

– Taj zakon je donet kako bi sprečio čarobnjake da prenose testamentom Mračnerukotvorine – reče Hermiona – a Ministarstvo mora da poseduje jake dokaze da supredmeti koji su bili u posedu preminulog nezakoniti pre nego što ih konfiskuje.Hoćete li možda da mi kažete da je Dambldor pokušavao da nam ostavi nešto ukleto?

– Da li vi to planirate karijeru u magijskom zakonodavstvu, gospođice Grejndžer?– upita Skrimdžer.

– Ne, ne planiram – uzvrati mu Hermiona. – Nameravam da učinim nešto dobro naovome svetu!

Ron se nasmeja. Skrimdžerov pogled pređe na njega, a zatim se vrati nazad naHarija kada je ovaj progovorio.

– A zašto ste sada odlučili da nam date naše stvari? Ne možete da smislite nikakavizgovor da ih zadržite?

– Ne, biće da je to zato što je istekao trideset-i-jedan dan – odmah će Hermiona. –Ne mogu da zadrže predmete duže od toga sem ukoliko se ne dokaže da su opasni. Zarne?

– Da li biste rekli da ste bili bliski s Dambldorom, Ronalde? – upita Skrimdžer,ignorišući Hermionu. Ron je delovao zatečeno i preneraženo.

– Ja? Ne... ne baš... Hari je uvek bio taj koji...Ron se osvrnu u pravcu Harija i Hermione, i spazi kako mu Hermiona upućuje

odmah-da-si-ućutao! pogled, ali šteta je već bila učinjena: Skrimdžer je izgledao kaoda je čuo tačno ono što je očekivao i želeo da čuje. On se nakon Ronovog odgovoraustremi na njega poput price grabljivice.

– Ukoliko niste bili bliski Dambldoru, kako onda objašnjavate činjenicu da vas sesetio u svom testamentu? U njemu je veoma malo ličnih zaveštanja. Veliku većinusvoje imovine – svoju ličnu biblioteku, svoje magijske instrumente i ostale ličnepredmete – ostavio je Hogvortsu. Zašto mislite da je baš vas izdvojio?

– Ja... pojma nemam – reče Ron. – Ja... kad kažem da nismo bili bliski... hoću reći,mislim da sam mu bio simpatičan...

– Skroman si, Rone – reče Hermiona. – Dambldoru si bio izuzetno drag.Ovo je već bilo natezanje istine do granice pucanja. Koliko je Hari znao, Ron i

Dambldor nikada nisu bili skupa nasamo, a direktnih kontakata između njih dvojicejedva da je bilo. Međutim, činilo se da ih Skrimdžer ne sluša. Gurnuo je ruku u svojogrtač i odatle izvukao kožnu kesu mnogo veću od one koju je Hagrid poklonio Hariju.

Iz nje izvadi svitak pergamenta, koji odmota i naglas pročita.– „Poslednja volja i testament Albusa Persivala Vulfrika Brajana

Dambldora“... da, evo nas... „Ronaldu Bilijusu Vizliju ostavljam moj Ugasivač, unadi da će me se setiti kad ga bude upotrebljavao.“

Skrimdžer iz vreće izvadi predmet koji je Hari već video ranije: izgledao je poputsrebrnog upaljača za cigarete ali je, znao je, imao moć da usisa svu svetlost s nekogmesta, i da je vrati, jednim jednostavnim pritiskom dugmeta. Skrimdžer se nagnunapred i dodade Ugasivač Ronu, koji ga uze i poče da ga prevrće u rukama,zabezeknuto.

– Ovo je vredan predmet – reče Skrimdžer, posmatrajući Rona. – Možda čak ijedinstven. Svakako ga je Dambldor sam izradio. Zašto bi vam ostavio tako redakpredmet?

Ron zbunjeno zavrte glavom.– Dambldor mora da je predavao hiljadama učenika – bio je uporan Skrimdžer. –

A ipak, jedini kojih se setio u svom testamentu ste vas troje. Zašto? U koje svrhe jemislio da ćete upotrebljavati ovaj Ugasivač, gospodine Vizli?

– Da gasim svetla, valjda – promrmlja Ron. – Šta bih drugo mogao da radim snjim?

Očigledno ni Skrimdžer nije imao nikakvih sugestija. Nakon što je još malo čkiljiou Rona, on se vrati čitanju Dambldorovog testamenta.

– „Gospođici Hermioni Grejndžer ostavljam svoj primerak Pripovesti bardaBidla, u nadi da će joj biti zabavne i poučne.“

Skrimdžer sada iz kožne kese izvuče malu knjigu koja je delovala drevno kao iprimerak Tajni najmračnije veštine , koji se nalazio na spratu iznad. Povez knjige bioje isflekan i mestimično oguljen. Hermiona bez ijedne reči uze knjigu od Skrimdžera.Držala je knjigu u krilu i piljila u nju. Hari vide da je naslov ispisan runama. Nikadanije naučio da ih čita. Dok je gledao u njih, na utisnute simbole kanu jedna suza.

– Šta mislite, zašto vam je Dambldor ostavio tu knjigu, gospođice Grejndžer? –upita Skrimdžer.

– On... znao je da volim knjige – reče Hermiona prigušenim glasom, brišući očirukavom.

– Ali zašto baš tu knjigu?– Ne znam. Verovatno je mislio da ću uživati u njoj.– Da li ste ikada s Dambldorom pričali o šiframa, ili bilo kojem drugom načinu

prenošenja tajnih poruka?– Ne, nisam – reče Hermiona, i dalje rukavom brišući suze. – A ako Ministarstvo

za trideset-i-jedan dan nije pronašlo nijednu skrivenu šifru u ovoj knjizi, sumnjam daću ja uspeti.

Ona priguši jecaj. Bili su tako tesno zbijeni da je Ron jedva izvukao ruku da jeprebaci preko Hermioninih ramena. Skrimdžer se vrati testamentu.

– „Hariju Džejmsu Poteru“ – pročita on, a Harijeva utroba se stegnu od naglogiščekivanja – „ostavljam skrivalicu koju je uhvatio na svojoj prvoj utakmici kvidičana Hogvortsu, kao podsetnik na nagrade koje donose upornost i veština.“

Dok je Skrimdžer izvlačio sitnu zlatnu loptu veličine oraha, njena srebrna krilaslabašno zatreperiše, a Hari nije mogao a da ne oseti razočaranje zbog togantiklimaksa.

– Zašto vam je Dambldor ostavio ovu skrivalicu? – upita Skrimdžer.– Pojma nemam – reče Hari. – Iz tih razloga koje ste upravo pročitali,

pretpostavljam... da me podseti šta može sve da se postigne ako ste... uporni i šta godda je bilo ono drugo.

– Znači, smatrate da je ovo onda samo simbolična uspomena?– Pretpostavljam da jeste – reče Hari. – Šta bi drugo moglo da bude?– Ja sam taj koji postavlja pitanja – reče Skrimdžer, pomerivši svoju fotelju malo

bliže kauču. Napolju je već uveliko bio suton. Šatra s druge strane prozora nadnosilase nad živicom poput duha.

– Primetio sam da je vaša rođendanska torta u obliku skrivalice – reče SkrimdžerHariju. – Zašto?

Hermiona se podrugljivo nasmeja.– Oh, to nikako ne bi moglo da bude zato što je Hari sjajan Tragač, to bi bilo

previše očigledno – reče ona. – Mora da postoji neka tajna poruka od Dambldoraskrivena u glazuri!

– Ne verujem da je bilo šta sakriveno u glazuri – reče Skrimdžer – ali skrivalicabi bila veoma dobro skrovište za nekakav mali predmet. Siguran sam da znate zašto.

Hari slegnu ramenima. Hermiona mu, međutim, odgovori; Hariju se činilo da jepotreba za tačnim odgovaranjem na pitanja toliko duboko usađena u nju da nije moglada suzbije taj poriv.

– Zato što skrivalice imaju dodirno pamćenje – reče ona.– Šta? – rekoše Hari i Ron u glas. Obojica su Hermionino poznavanje kvidiča

smatrali zanemarljivim.– Tačno tako – reče Skrimdžer. – Skrivalica se ne dodiruje golom kožom pre nego

što je puste, čak ni njen tvorac to ne radi, koji nosi rukavice. Ona u sebi nosi čarolijukojom može da identifikuje prvo ljudsko biće koje ju je uhvatilo, u slučaju osporenoghvatanja. Ova skrivalica – on podiže sićušnu zlatnu kuglu – setiće se vašeg dodira,Poteru. Čini mi se da je Dambldor, koji je, kakve god da su mu bile mane, imaoizvanredne magijske sposobnosti, možda začarao ovu skrivalicu tako da će se otvoritisamo za vas.

Harijevo srce poče ubrzano da radi. Bio je siguran da je Skrimdžer u pravu. Kakomože da izbegne da skrivalicu uzme golom rukom pred Ministrom?

– Ništa ne govorite – reče Skrimdžer. – Možda već znate šta se nalazi u skrivalici?– Ne – reče Hari, i dalje se pitajući kako da izvede da izgleda kao da dodiruje

skrivalicu a da to zapravo ne učini. Kad bi samo znao Legilimenciju, zaista dobroznao, i kad bi bio u stanju da pomoću nje pročita Hermionine misli. Maltene je mogaoda čuje kako joj mozak grozničavo radi, tu pokraj njega.

– Uzmi je – reče Skrimdžer tiho.Hari uhvati pogled Ministrovih žutih očiju i znao je da nema drugog izbora sem da

se povinuje tom zahtevu. On ispruži ruku a Skrimdžer se ponovo nagnu napred ipolako i smišljeno stavi skrivalicu na Harijev dlan.

Ništa se ne dogodi. Dok su se Harijevi prsti sklapali oko skrivalice, njena umornakrilašca zalepršaše a zatim se umiriše. Skrimdžer, Ron i Hermiona nastaviše dapomno zure u sada delimično skrivenu loptu, kao da se još uvek nadaju da će se naneki način preobraziti.

– Ovo je bilo baš dramatično – reče Hari smireno. I Ron i Hermiona senasmejaše.

– To bi, onda, bilo to, zar ne? – upita Hermiona, krenuvši da se iskobelja s kauča.– Ne sasvim – reče Skrimdžer, koji je sada već delovao zlovoljno. – Dambldor

vam je ostavio još jedan amanet, Poteru.– Šta je u pitanju? – upita Hari, s novorasplamsalim uzbuđenjem.Skrimdžer se ovoga puta nije ni potrudio da pročita iz testamenta.– Mač Godrika Grifindora – reče on.Hermiona i Ron se ukočiše. Hari pogledom potraži rubinima optočen balčak, ali

Skrimdžer ne izvuče mač iz svoje kožne kese koja je, u svakom slučaju, bila premalada bi u nju stao.

– Pa gde je, onda? – upita Hari sumnjičavo.– Nažalost – reče Skrimdžer – taj mač nije pripadao Dambldoru, te ne može ni da

ga poklanja. Mač Godrika Grifindora je važan istorijski artefakt, i kao takav pripada...– Pripada Hariju! – reče Hermiona ostrašćeno. – Njega je izabrao, on je taj koji

ga je našao, došao je k njemu iz Šešira za razvrstavanje...– Prema pouzdanim istorijskim izvorima, mač će se ukazati svakom grifindorcu

dostojnom da njime barata – reče Skrimdžer. – To ga ne čini ekskluzivnimvlasništvom gospodina Potera, šta god da je Dambldor odlučio. – Skrimdžer sepočeša po loše obrijanom obrazu, odmeravajući Harija. – Šta mislite, zašto je...?

– Dambldor hteo da mi dâ mač? – reče Hari, trudeći se da obuzda svoj bes. –Možda je mislio da će lepo izgledati na mom zidu.

– Ovo nije za šalu, Poteru! – zareža Skrimdžer. – Da li je to zato što je Dambldorverovao da samo mač Godrika Grifindora može da pobedi Sliterinovog naslednika?Poteru, da li je želeo da ti dâ taj mač zato što je verovao, kao i mnogi drugi, da si tipredodređen da uništiš Onog Koji Se Ne Sme Imenovati?

– Zanimljiva teorija – reče Hari. – Da li je iko ikada pokušao da Voldemoraprobode mačem? Možda bi Ministarstvo moglo da pusti svoje službenike da se malopozabave time, umesto što traće vreme rastavljajući Ugasivač ili zataškavajući

bekstva iz Askabana. Je li to ono čime ste se bavili, ministre, zatvoreni u svojojkancelariji, pokušavali ste da otvorite skrivalicu? Ljudi umiru, umalo da i sâm budemjedan od njih, Voldemor me je ganjao preko tri okruga, ubio je Ludookog Ćudljivka,ali o tome nema ni reči u saopštenjima Ministarstva, zar ne? A vi i dalje očekujete dasarađujemo s vama!

– Preterao si! – povika Skrimdžer, ustavši. I Hari skoči na noge. Skrimdžerodhrama ka Hariju i snažno ga bocnu po grudima vrhom svog štapića, koji poputupaljene cigarete progori rupu u Harijevoj majici.

– Ej! – reče Ron, skočivši i podigavši sopstveni štapić, ali Hari reče: – Ne! Zarhoćeš da mu daš izgovor da nas uhapsi?

– Setili smo se da više nismo u školi, je li? – reče Skrimdžer, snažno dišući Harijuu lice. – Setili smo se da ja nisam Dambldor, koji vam je opraštao drskost ineposlušnost? Možda možeš da nosiš taj ožiljak kao da je kruna, Poteru, ali neće menisedamnaestogodišnji dečak da govori kako da obavljam svoj posao! Došlo je vremeda se malo naučiš poštovanju!

– Došlo je vreme da ga vi zaslužite – reče Hari.Pod zadrhta – začuše se trčeći koraci, a zatim se vrata dnevne sobe silom otvoriše

i gospodin i gospođa Vizli nahrupiše unutra.– Mi... mislili smo da smo čuli... – poče gospodin Vizli, delujući prilično

uznemireno pred scenom u kojoj se Hari i ministar unose jedan drugom u lice.– ... povišene glasove – prodahta gospođa Vizli.Skrimdžer se odmače nekoliko koraka od Harija, zagledavši se u rupu koju je

napravio u Harijevoj majici. Činilo se da je zažalio što je izgubio strpljenje.– Nije... nije se ništa dogodilo – zareža on. – Ja... žalim zvog vašeg stava – reče

on, ponovo pogledavši Harija pravo u lice. – Vi kao da smatrate kako Ministarstvo neželi ono što vi želite, što je i sam Dambldor želeo. Trebalo bi da radimo zajedno.

– Ne sviđaju mi se vaši metodi, ministre – reče Hari. – Sećate se?Po drugi put on podiže svoju desnu pesnicu i pokaza Skrimdžeru ožiljke koji su se

još beličasto ocrtavali na njegovoj nadlanici, ispisujući Neću više da lažem. IzrazSkrimdžerovog lica se skameni. On se bez ijedne reči okrenu i odhrama iz sobe.Gospođa Vizli pojuri za njim. Hari je čuo da se zaustavila na zadnjim vratima. Kroznekih minut, ona doviknu: – Otišao je!

– Šta je hteo? – upita gospodin Vizli, okrenuvši se ka Ronu, Hariju i Hermioni,dok je i gospođa Vizli hrlila ka njima.

– Da nam uruči ono što nam je Dambldor ostavio – reče Hari. – Tek su sadaobznanili sadržaj njegovog testamenta.

Napolju, u bašti, tri predmeta koja im je Skrimdžer dao išla su iz ruke u ruku prekospojenih kuhinjskih stolova. Svi su se oduševili Ugasivačem i Pripovestima bardaBidla, i žalili što je Skrimdžer odbio da preda mač, ali niko nije mogao da ponudinikakvo objašnjenje zbog čega bi Dambldor Hariju ostavio staru skrivalicu. Dok je

gospodin Vizli po treći ili četvrti put pomno ispitivao Ugasivač, gospođa Vizlidiplomatski reče: – Hari, dušice, svi su strašno gladni, a nismo hteli da počnemo bezvas... da li da sada serviram večeru?

Svi su prilično brzo pojeli, a zatim, nakon žurno otpevanog „Danas nam je divandan“ i mnogo gošćenja tortom, žurka beše gotova. Hagrid, koji je bio pozvan nasutrašnje venčanje ali je bio previše glomazan da bi spavao u ionako prenaseljenojJazbini, otišao je da podigne sebi šator na obližnjoj livadi.

– Naći ćemo se gore – prošaputa Hari Hermioni, dok su pomagali gospođi Vizlida baštu vrati u pređašnje stanje. – Kad svi legnu.

Gore, u sobičku na tavanu, Ron je proučavao Ugasivač a Hari je punio svoju kesuod mokove kože, ne zlatom, već onim predmetima koji su mu najviše značili, kolikogod neki od njih delovali bezvredno: Banditova mapa, komadić Sirijusovog začaranogogledala i R.A.B.-ov medaljon. On snažno zategnu njene uzice i stavi je oko vrata, azatim je sedeo držeći staru skrivalicu i posmatrao je kako slabašno mlatara krilima.Najzad, Hermiona pokuca na vrata i na vrhovima prstiju se ušunja u sobu.

– Mufliato – prošaputa ona, mahnuvši štapićem u pravcu stepenica.– Mislio sam da ne odobravaš tu čin? – reče Ron.– Vremena se menjaju – odgovori Hermiona. – Nego, daj da vidimo taj Ugasivač.Ron se smesta povinova. Uzdigavši ga ispred sebe, on stisnu dugme. Jedina lampa

koju su upalili istog trena se ugasi.– Stvar je u tome – prošaputa Hermiona kroz mrak – što smo to isto mogli da

postignemo i peruanskim instant-mrak prahom.Začu se tiho klik, i kugla svetlosti od lampe odlete nazad na svoje mesto na

plafonu, ponovo ih obasjavši.– Ipak je fora – reče Ron, pomalo odbrambenim tonom. – A sudeći po onome što

su nam rekli, Dambldor ga je sâm izumeo!– Znam, ali svakako te ne bi izdvojio u svom testamentu samo da bi nam pomagao

da gasimo svetla!– Misliš li da je znao da će Ministarstvo da konfiskuje njegov testament i da ispita

sve što nam je ostavio? – upita Hari.– Svakako – reče Hermiona. – U testamentu nije mogao da nam kaže zašto nam je

ostavio ove stvari, ali to i dalje ne objašnjava...– ... zašto nije mogao da nam dâ neki nagoveštaj dok je još bio živ? – upita Ron.– Da, tačno tako – reče Hermiona, koja je sada prelistavala Pripovesti barda

Bidla. – Ako su ove stvari dovoljno vredne da nam ih doturi pred samim nosomMinistarstva, čovek bi pomislio da bi nam rekao i zbog čega... sem ukoliko nije mislioda je to očigledno?

– E pa onda je pogrešio, zar ne? – reče Ron. – Oduvek sam govorio da je šenut.Genijalan i sve to, ali malo prolupao. Ostavio je Hariju staru skrivalicu... čemu uopštesve to?

– Pojma nemam – reče Hermiona. – Kad te je Skrimdžer naterao da je uzmeš,Hari, bila sam sasvim sigurna da će se nešto dogoditi!

– Da, pa – reče Hari, a srce mu je sve brže lupalo dok je vrhovima prstijupridizao skrivalicu. – Nisam hteo da se previše trudim pred Skrimdžerom, je li?

– Kako to misliš? – upita Hermiona.– Skrivalica koju sam uhvatio na svojoj prvoj utakmici kvidiča? – reče Hari – Zar

se ne sećaš?Hermiona je bila skroz zbunjena. Ron, međutim, zinu u čudu, mahnito pokazujući

čas na Harija čas na skrivalicu, sve dok nije uspeo da povrati sposobnost govora.– To je ona koju umalo nisi progutao!– Tačno tako – reče Hari, i dok mu je srce bubnjalo, on prisloni usne na

skrivalicu.Ona se ne otvori. U njemu poče da se skuplja razdražljivost i gorko razočaranje:

on spusti zlatnu kuglu, kad Hermiona povika.– Piše! Nešto piše na njoj, pogledajte, brzo!Od iznenađenja i ushićenja umalo nije ispustio skrivalicu. Hermiona je imala

pravo. Na glatkoj zlatnoj površini, na kojoj pre nekoliko trenutaka nije bilo ničega,nalazile su se ugravirane reči ispisane tankim, iskošenim rukopisom, koji Hari istogčasa prepozna kao Dambldorov.

Otvaram se na svršetku.Jedva da je imao vremena da ih pročita, pre nego što reči opet nestadoše.– „Otvaram se na svršetku...“ Šta bi to trebalo da znači?Hermiona i Ron odmahnuše glavama, tupo ga gledajući.– Otvaram se na svršetku... na svršetku... otvaram se na svršetku...Ali ma koliko često ponavljali te reči, uz mnoga različita naglašavanja, nisu uspeli

iz njih da izvuku neko drugo značenje.– A mač – reče Ron, kad su naposletku odustali od pokušaja da odgonetnu

značenje natpisa na skrivalici. – Zašto je hteo da Hariju pripadne mač?– I zašto nije prosto mogao da mi to kaže? – reče Hari tiho. – Bio je tamo, bio je

odmah tu, na zidu njegove kancelarije, tokom svih naših razgovora u proteklih godinudana! Ako je želeo da ga imam, zašto mi ga tada nije dao?

Osećao se kao da sedi na ispitu sa zadatim pitanjem na koje bi trebalo da može slakoćom da odgovori, ali ga mozak ne sluša. Da li je nešto propustio prilikom onihdugih razgovora s Dambldorom tokom protekle godine? Da li bi trebalo da zna šta sveto znači? Da li je Dambldor očekivao da on sve to shvati?

– A što se ove knjige tiče – reče Hermiona – Pripovesti barda Bidla... nikadnisam ni čula za njih!

– Nikad nisi čula za Pripovesti barda Bidla? – upita Ron s blagom nevericom. –Šališ se, zar ne?

– Ne, ne šalim se! – reče Hermiona iznenađeno. – Da li ti znaš za njih?

– Pa naravno da znam!Hariju ovo odvrati pažnju s vlastitih misli, te podiže pogled. Slučaj da je Ron

pročitao neku knjigu koju Hermiona nije bio je dosad nezabeležen. Ron je pakizgledao zbunjen njihovom iznenađenošću.

– Ma daj! Sve stare dečje priče trebalo bi da potiču od Bidla, zar ne? Vrelo velikesreće... Čarobnjak i skakućući lonac... Baka-Zekonja i njen cerekajući panj...

– Molim? – reče Hermiona, kikoćući se. – Kako reče da se zove ova poslednja?– Ma nemojte da me zezate! – reče Ron, s nevericom gledajući čas u Harija, čas u

Hermionu. – Mora da ste čuli za Baka-Zekonju...– Rone, vrlo dobro znaš da smo Hari i ja odrastali s Normalcima! – reče

Hermiona. – Nismo slušali takve priče kad smo bili mali, slušali smo Snežanu isedam patuljaka i Pepeljugu...

– Šta je to, neka bolest? – upita Ron.– Znači ovo su priče za decu? – upita Hermiona, ponovo se nadnevši nad rune.– Aha – reče Ron nesigurno – mislim, priča se, znaš, kako sve ove stare priče

potiču od Bidla. Ne znam kakve su u originalnim verzijama.– Ali pitam se zašto je Dambldor smatrao da treba da ih pročitam?Na spratu ispod nešto zaškripa.– Verovatno je to samo Čarli koji se, sad kad je mama zaspala, iskrada da

čarolijom natera kosu da mu ponovo izraste – reče Ron nervozno.– Svejedno, trebalo bi da odemo na spavanje – prošaputa Hermiona. – Ne bi bilo

dobro da se sutra uspavamo.– Nipošto – složi se Ron. – Brutalno trostruko ubistvo koje bi počinila

mladoženjina majka moglo bi malko da umanji svadbeno veselje. Ja ću da ugasimsvetla.

I dok je Hermiona izlazila iz sobe on ponovo pritisnu Ugasivač.

8. Venčanje

Narednog dana u tri popodne, Hari, Ron, Fred i Džordž nacrtaše se pred velikom

belom šatrom u voćnjaku, iščekujući dolazak svatova. Hari je popio veliku dozuvišesokovnog napitka i sada je bio dvojnik riđokosog normalskog dečaka iz obližnjegsela Oterija Sent Kečpola, kome je Fred ukrao nekoliko dlaka s glave pomoćuPrizivajuće čini. Plan je bio da Harija predstave kao „rođaka Barnija“, u nadi da ćeuspeti da se utopi među mnogobrojnim rođacima Vizlijevih.

Sva četvorica su u rukama držali rasporede sedenja, kako bi mogli ljude daodvedu do njihovih mesta. Sat ranije pojavila se svita kelnera u belim odorama, upratnji orkestra u zlatnim sakoima, te su svi oni sada sedeli pod drvetom nedaleko odnjih. Hari je opazio da se s tog mesta širi plavičasta izmaglica dima iz lula.

Kroz ulaz u šatru, iza Harija, videli su se redovi i redovi krhkih zlatnih stolicapostavljenih s obe strane dugog ljubičastog tepiha. Šipke koje su nosile šatru bile suobavijene belim i zlatnim cvećem. Tik iznad mesta gde će Bil i Fler uskoro postatimuž i žena, Fred i Džordž privezali su gomile zlatnih balona. Napolju su leptiri i pčelelenjo lebdeli nad travom i živicom. Hari se osećao pomalo nelagodno. Normalski

dečak čiji je lik preuzeo bio je malo deblji od njega, pa se kuvao u svojoj sadapretesnoj odori na punom žaru tog letnjeg dana.

– Kad se ja budem ženio – reče Fred, razvlačeći kragnu svoje odore – neću sebaktati sa svim ovim glupostima. Svi ćete moći da nosite šta želite, a na mamu ću dabacim Svezujuću kletvu sve dok se svadba ne završi.

– Ipak, kad se sve uzme u obzir, jutros nije bila toliko naporna – reče Džordž. –Malo je plakala što Persi nije ovde, ali kome on pa treba? O, bokca mu, spremite se...evo ih, stižu...

Jedna po jedna, počeše da se pojavljuju šarene prilike niotkuda po obodudvorišta. U roku od nekoliko minuta već se formirala povorka, koja zmijoliko zavijugakroz baštu u pravcu šatre. Po veštičjim šeširima lepršali su egzotično cveće iomađijane ptice, a na mnogim čarobnjačkim kravatama presijavalo se drago kamenje.Dok se gomila približavala šatri, šum uzbuđenog čavrljanja postajao je sve glasniji iglasniji, zaglušivši zujanje pčela.

– Sjajno, mislim da sam spazio par Flerinih rođaka, vila – reče Džordž, iskrivivšivrat ne bi li ih bolje odmerio. – Biće im potrebna pomoć da razumeju naše engleskeobičaje, ja ću se pobrinuti za njih...

– Gde si krenuo, Bezuhi? – reče Fred i, sjurivši se kraj povorke sredovečnihveštica koje su predvodile grupicu, obrati se dvema zgodnim Francuskinjama rečima:– Evo... permettez-moi da vam assister vous – na šta se one zakikotaše i dozvoliše muda ih otprati unutra. Džordžu je preostalo da se bakće sa sredovečnim vešticama, aRon se pobrinuo za Perkinsa, starog kolegu gospodina Vizlija iz Ministarstva, dok jeHariju zapao prilično nagluv star bračni par.

– Š’a ima? – reče mu poznat glas kad Hari ponovo izađe iz šatre i zateče Tonks iLupina na samom pročelju reda. Za ovu priliku Tonks je postala plavuša. – Artur namje rekao da si ti onaj s kovrčavom kosom. Izvini zbog onog sinoć – dodade onašapatom, dok ih je Hari vodio između sedišta. – Ministarstvo je trenutno vrloantivukodlački nastrojeno, pa smo mislili da ti naše prisustvo ne bi išlo u prilog.

– U redu je, razumem – reče Hari, obraćajući se više Lupinu nego Tonks. Lupinmu uputi hitar osmeh, ali dok su se okretali od njega Hari vide kako je Lupinovo liceponovo izbrazdalo očajanje. Nije shvatao u čemu je stvar, ali nije bilo vremena darazmišlja o tome: Hagrid je upravo izazvao određenu dozu pometnje. Pošto jepogrešno shvatio Fredova uputstva, te umesto da sedne na magijski povećano iojačano sedište koje mu je bilo namenjeno u zadnjem redu, seo je na pet stolica kojesu sada podsećale na veliku hrpu zlatnih šibica.

Dok je gospodin Vizli popravljao štetu a Hagrid se bučno izvinjavao svima koji suhteli da ga saslušaju, Hari se žurno zaputi ka ulazu, gde zateče Rona licem u lice snajekscentričnijim čarobnjakom koga je ikada video. Pomalo zrikav, sede kose poputšećerne vune koja mu se spuštala do ramena, nosio je kapu čija mu je kićankalandarala tik ispred nosa, dok mu je odora bila zaslepljujuće, žumance žute boje. Na

zlatnom lancu koji je nosio oko vrata presijavao se čudan simbol, poput nekakvogtrouglastog oka.

– Ksenofil Lavgud – reče on, pruživši ruku Hariju – moja ćerka i ja živimo odmahtu iza brda, pa je baš lepo od Vizlija što su nas pozvali. Ali verujem da već poznajetemoju Lunu? – dodade on Ronu.

– Da – reče Ron. – Zar ona nije s vama?– Ostala je u onoj šarmantnoj baštici da se pozdravi s baštenskim patuljcima,

divnu najezdu imate! Mali broj čarobnjaka shvata šta sve možemo da naučimo odmudrih malih baštenskih patuljaka – ili da ih nazovem njihovim pravim imenom,Gernumbli baštensi.

– Naši znaju baš mnogo sjajnih psovki – reče Ron – ali mislim da su ih tomenaučili Fred i Džordž.

Taman je otpratio grupicu veštaca u šatru kad Luna dotrča.– Ćao, Hari! – reče ona.– Ovaj... moje ime je Barni – usplahireno će Hari.– O, zar si i njega promenio? – upita ona vedro.– Kako si znala...?– Oh, ma samo po tvom izrazu – reče ona.I Luna je, kao i njen otac, nosila jarkožutu odoru, koju je uklopila s velikim

suncokretom u svojoj kosi. Kad bi se zanemarilo to drečavilo, celokupan izgled bio jedosta prijatan. Makar joj s ušiju nisu mlatarale rotkvice.

Ksenofil, udubljen u razgovor s nekim poznanikom, prečuo je ovu njihovurazmenu. Pozdravivši se s tim čarobnjakom, on se okrenu ka svojoj kćeri, koja podižeprst i reče: – Vidi, tata... jedan od patuljaka me je čak i ujeo!

– Divno! Pljuvačka baštenskih patuljaka izuzetno je blagotvorna! – reče gospodinLavgud, zgrabivši Lunin ispruženi prst, ispitujući krvave tragove ugriza. – Luna, srećomoja, ako danas osetiš kako se u tebi razvija neki talenat – možda neočekivani porivda pevaš operu ili da deklamuješ na sirenskom jeziku – nipošto ga ne suzbijaj! Moždasu ti Gernumbli podarili tu sposobnost!

Ron, koji se upravo u tom trenutku mimoišao s njima, glasno frknu.– Može Ron da se smeje do mile volje – reče Luna spokojno, dok je Hari vodio

nju i Ksenofila ka njihovim mestima – ali moj otac je pomno proučavao magijuGernumblija.

– Zaista? – reče Hari, koji je odavno odlučio da ne dovodi u pitanje jedinstvenestavove Lune ili njenog oca. – Ipak, jesi li sigurna da ne želiš nešto da staviš na tajugriz?

– Ne, u redu je – reče Luna, sneno sisajući svoj prst, odmeravajući Harija uzduž ipopreko. – Lepo izgledaš. Rekla sam tati da će većina ljudi danas nositi svečaneodore, ali on veruje da bi za venčanje trebalo da se obuku u boje sunca, za sreću, znaš.

Čim je ona zaneseno odlutala za svojim ocem, Ron se pojavi u pratnji starije

veštice koja ga je stezala za mišicu. Njen kljunast nos, zakrvavljene oči i perjani rozešešir činili su da izgleda kao narogušeni flamingos.

– ... a i kosa ti je predugačka, Ronalde, na trenutak sam pomislila da si Džinevra.Merlinove mi brade, šta ono nosi Ksenofil Lavgud? Izgleda kao kajgana. A ko si ti? –podviknu ona Hariju.

– A, da, tetka Mjurijel, ovo je naš rođak Barni.– Još jedan Vizli? Razmnožavate se kao baštenski patuljci. Zar nije Hari Poter tu?

Nadala sam se da ću ga upoznati. Mislila sam da ti je on nekakav prijatelj, Rone, ili sise samo hvalisao?

– Ne... nije mogao da dođe...– Hmm. Servirao vam je neki izgovor, je li? Znači da nije toliko tupav kao što

izgleda na fotografijama u štampi. Upravo sam podučavala mladu kako da najboljenosi moju tijaru – viknu ona Hariju. – Goblinske je izrade, znaš, i već je vekovima umojoj porodici. Zgodna je ona devojka, ali ipak... Francuskinja. De, de, Ronalde,nađi mi neko dobro mesto, imam sto sedam godina i ne bi trebalo da dugo stojim nanogama.

Prolazeći pokraj Harija, Ron mu uputi značajan pogled i neko vreme ga nije bilo:kada su se sledeći put susreli kod ulaza, Hari je već bio odveo desetak drugih ljudi donjihovih mesta. Šatra je sada bila već skoro puna, i prvi put ispred nje nije bio red.

– Mjurijel je prava noćna mora – reče Ron, rukavom brišući znoj sa čela. – Pre jeimala običaj da svake godine dolazi za Božić, a onda se, hvala bogu, uvredila kad sujoj jednom za večerom Fred i Džordž bacili balegobombu pod stolicu. Tata stalnogovori kako ih je sigurno izbacila iz testamenta – kao da je njih briga; kako im jekrenulo, postaće bogatiji od bilo koga u familiji... au! – dodade on, ubrzano trepćućikad im se Hermiona žurno približi. – Izgledaš sjajno!

– Uvek zvučiš iznenađeno – uzvrati mu Hermiona, doduše uz osmeh. Nosila jelepršavu haljinu boje jorgovana s cipelama na štiklu u istom tonu. Kosa joj je bilaravna i sjajna. – Tvoja tetka Mjurijel se ne bi složila, upravo sam je srela na spratu,dok je davala Fler tijaru. Rekla je: „O, gospode, da li je ovo ona mala normalskogporekla?“, a zatim dodala: „Ima loše držanje i mršave gležnjeve“.

– Ne primaj to k’ srcu, ona je neljubazna prema svima – reče Ron.– Pričate o Mjurijel? – raspitivao se Džordž, ponovo izašavši iz šatre u pratnji

Freda. – Aha, upravo mi je rekla da su mi uši asimetrične. Matori šišmiš. Samo mi ježao što stari strika Bilijus više nije sa nama. Bio je urnebesan na venčanjima.

– Zar to nije onaj koji je video Grima i umro dvadeset četiri sata kasnije? – upitaHermiona.

– Da, pa dobro, postao je malo čudan pred kraj života – zaključi Džordž.– Ali pre nego što je šenuo bio je glavna atrakcija svake žurke – reče Fred. – Imao

je običaj da sruči celu bocu vatroviskija, a zatim bi otrčao do podijuma za igru,zadigao odoru i počeo da izvlači bukete cveća iz...

– Da, zvuči kao pravi šarmer – reče Hermiona, a Hari se grohotom nasmeja.– Iz nekog razloga, nikad se nije oženio – reče Ron.– Ne prestaješ da me iznenađuješ – reče Hermiona.Toliko su se smejali da niko od njih nije ni primetio zakasnelu pridošlicu,

crnokosog mladića velikog, povijenog nosa i gustih crnih obrva, sve dok nije Ronupružio svoju pozivnicu i gledajući u Hermionu rekao: – Divno izgledaž.

– Viktore! – ciknu ona i ispusti svoju torbicu s perlama, koja pade uz glasantresak, krajnje neproporcionalan njenoj veličini. Brže-bolje se sagnuvši da je podigne,crveneći, reče: – Nisam znala da si... pobogu... divno je videti... kako si?

Ronove uši ponovo postadoše jarkocrvene. Pošto je razgledao Krumovu pozivnicukao da ne veruje ni u jednu jedinu reč na njoj, on reče, i suviše glasno: – Otkud tiovde?

– Fler me je pozvala – reče Krum, podignutih obrva.Hari, koji nije bio kivan na Kruma, rukovao se s njim, a zatim, smatrajući da bi

bilo pametno da odvede Kruma iz Ronove blizine, ponudi se da mu pokaže put donjegovog mesta.

– Tvoj prijatelj nije zrečan žto me vidi – reče Krum dok su ulazili u sada većkrcatu šatru. – Ili ti je to neki rod? – dodade on, bacivši pogled na Harijevu riđukovrdžavu kosu.

– Rođak – promrmlja Hari, ali Krum ga nije slušao. Njegovo prisustvo izazvalo jepravu pometnju, pogotovu među rođakama-vilama: ipak je on bio svetski čuveni igračkvidiča. Dok su ljudi teglili vratove da ga bolje osmotre, Ron, Hermiona, Fred iDžordž žurno su išli između redova.

– Vreme je da sednemo – reče Fred Hariju – inače će nas mlada pregaziti.Hari, Ron i Hermiona zauzeše svoja mesta u drugom redu iza Freda i Džordža.

Hermiona je poprimila ružičastu boju, dok su Ronove uši i dalje bile skerletnocrvene.Malo potom, on promrmlja Hariju: – Jesi li video kako je pustio onu glupavu bradicu?

Hari neodređeno zahropta.Vrela šatra ispunila se nervoznim iščekivanjem, a tu i tamo sveopšti žamor

prekidali bi sporadični naleti uzbuđenog smeha. Gospodin i gospođa Vizli laganimkorakom došetaše između redova, smeškajući se i mašući rođacima. Gospođa Vizli jenosila novu odoru boje ametista uz odgovarajući šešir.

Trenutak kasnije Bil i Čarli ustadoše na samom pročelju šatre, obojica u svečanimodorama s velikim belim ružama za reverom. Fred kicoški zazvižduka, a iz pravcarođaka-vila začu se kikotanje. Zatim se gomila utiša dok je muzika sve glasnijedopirala iz, kako se činilo, zlatnih balona iznad svatova.

– Uuuuu! – reče Hermiona, okrenuvši se na svom mestu ne bi li videla ulaz.Okupljenim vešticama i čarobnjacima ote se gromoglasan horski usklik divljenja

kad mesje Delaker i Fler pođoše laganim korakom prolazom između sedišta, Flerprosto klizeći po tlu, dok je mesje Delaker poskakivao i kezio se. Fler je nosila belu

haljinu veoma jednostavnog kroja i činilo se kao da zrači jakim srebrnastim sjajem.Mada je njeno zračenje obično sve ostale bacalo u drugi plan, danas je ulepšavalo svekoje bi obasjalo. Džini i Gabrijela, obe u zlatnim haljinama, izgledale su još lepšenego inače, a kad Fler stiže do Bila, i on je izgledao kao da se nikada nije susreo sFenrirom Surim.

– Dame i gospodo – reče blago pevljiv glas i Hari, pomalo šokiran, spazi istogonog sitnog čupavog čarobnjaka koji je govorio na Dambldorovoj sahrani kako sadastoji ispred Bila i Fler. – Okupili smo se danas ovde da proslavimo stupanje dveverne duše u bračnu zajednicu...

– Da, moja tijara sve lepo uokviruje – reče tetka Mjurijel prilično glasnimšapatom. – Ali moram priznati da Džinevrina haljina ima i suviše dubok dekolte.

Džini se osvrnu sa širokim osmehom na licu, namignu Hariju, a zatim se brže-boljeponovo okrenu napred. Harijeve misli odlutaše daleko od šatre, vrativši se u onapopodneva koja je sa Džini provodio po osamljenim ćoškovima školskog poseda.Činila su mu se tako daleka. Oduvek su mu izgledala i suviše dobra da bi bila istinita,kao da krade blistave trenutke iz života neke normalne osobe, osobe koja nema ožiljaku obliku munje na čelu...

– Da li ti, Vilijame Arture, uzimaš Fler Izabel...?U prvom redu, gospođa Vizli i madam Delaker tiho su jecale u čipkane maramice.

Zvuci nalik trubi iz zadnjeg reda šatre svima obznaniše da je Hagrid izvukao jednu odsvojih maramica veličine stolnjaka. Hermiona se, sijajući od sreće, okrenu ka Hariju;njene oči takođe su bile pune suza.

– ... onda vas proglašavam spojenim do kraja života.Čupavi čarobnjak podiže svoj štapić visoko iznad glava mladenaca i zasu ih kišom

srebrnih zvezdica, koje su spiralno padale oko njihovih sada čvrsto pripijenih tela.Nakon što su Fred i Džordž podstakli zvanice da zaplješću, zlatni baloni iznadnjihovih glava pukoše: iz njih poleteše rajske ptice i sućušna zlatna zvonca,priključujući se svojom pesmom i zvonjavom opštoj graji.

– Dame i gospodo! – povika čupavi čarobnjak. – Zamolio bih vas da ustanete!Svi ga poslušaše, uz glasno gunđanje tetke Mjurijel. On mahnu svojim štapićem.

Sedišta na kojima su sedeli graciozno se podigoše u vazduh dok su platneni zidovišatre nestajali, te su sada stajali pod baldahinom koji su nosile zlatne šipke, spredivnim pogledom na suncem okupani voćnjak i okolne seoske predele. Zatim se posredištu šatre raširi lokva topljenog zlata koja se stvrdnu u sjajni podijum za ples.Lebdeće stolice se grupisaše oko malenih stolova s belim stolnjacima, koji potom svigraciozno dolebdeše do tla oko podijuma za ples, a članovi orkestra u svojim zlatnimsakoima pođoše ka maloj platformi.

– Valjano – reče Ron s odobravanjem, dok su sa svih strana navirali konobari, odkojih su neki nosili srebrne poslužavnike sa sokom od bundeve, krem-pivom ivatroviskijem, dok su ostali nosili naherene gomile kolača i sendviča.

– Trebalo bi da odemo da im čestitamo! – reče Hermiona, izdigavši se na vrhoveprstiju da vidi gde su to Bil i Fler nestali u gomili onih koji su hteli da im požele svenajbolje.

– Imaćemo vremena kasnije – slegnu Ron ramenima, zgrabivši tri krem-piva sobližnjeg poslužavnika, dodajući jedno Hariju. – Hermiona, drži, hajde da nađemoneki sto... ne tamo! Bilo gde, samo da nije blizu Mjurijel...

Ron ih povede preko praznog podijuma za ples, osvrćući se pri tom levo-desno:Hari je bio siguran da gleda gde je Krum. Kad su najzad stigli do druge strane šatre,većina stolova već je bila popunjena: najprazniji je bio onaj za kojim je Luna samasedela.

– Možemo li da ti se pridružimo? – upita Ron.– O, da – reče ona veselo. – Tata je upravo otišao da uruči Bil i Fler naš poklon.– Šta je u pitanju, doživotna zaliha gurdikorena? – upita Ron.Hermiona pokuša da ga šutne ispod stola, ali umesto njega pogodi Harija. Očiju

suznih od bola, Hari se na trenutak isključi iz razgovora.Orkestar zasvira. Bil i Fler prvi stupiše na podijum, uz veliki aplauz. Posle nekog

vremena, gospodin Vizli povede madam Delaker do podijuma, praćen gospođom Vizlii Flerinim ocem.

– Sviđa mi se ova pesma – reče Luna, klateći se u ritmu melodije slične valceru ikoji tren kasnije ustade i zaneseno ode do podijuma, gde se posve sama okretala umestu, zatvorenih očiju i raširenih ruku.

– Sjajna je, zar ne? – reče Ron s divljenjem. – Uvek te dobrano zabavi.Ali osmeh istog trena nestade s njegovog lica: na Lunino prazno mesto sede Viktor

Krum. Hermionu je to prijatno usplahirilo, ali ovoga puta Krum nije došao da jojuruči komplimente. Smrknutog lica on upita: – Ko je onaj čovek u žutom?

– To je Ksenofil Lavgud, on je otac naše prijateljice – reče Ron. Njegov ratoboranton naglašavao je da se neće rugati Ksenofilu, uprkos jasnoj provokaciji. – Hajde daplešemo – dodade on naglo Hermioni.

Ona je delovala zatečeno, ali i zadovoljno, te ustade: skupa nestadoše u sve većojgomili na podijumu za ples.

– Ah, zada zu zajedno? – upita Krum, zatečen na trenutak.– Ovaj... tako nekako – reče Hari.– A koji zi pa ti? – upita Krum.– Barni Vizli.Oni se rukovaše.– Ti, Barni... dobro poznajež ovog Lavguda?– Ne, tek sam ga danas upoznao. Što pitaš?Krum je preko svoje čaše mrko gledao u Ksenofila, koji je na drugoj strani

podijuma ćeretao s nekoliko veštaca.– Zato žto bih ga – reče Krum – da nije Flerin gozt, izazvao na dvoboj, ovde i

zada, zato žto nozi taj prljavi znak na grudima.– Znak? – reče Hari, takođe pogledavši u Ksenofila. Na njegovim grudima sijalo

je čudno trougaono oko. – Zašto? Šta nije u redu s njim?– Grindelvald. To je Grindelvaldov znak.– Grindelvald... Mračni čarobnjak kojeg je Dambldor pobedio?– Baž tako.Mišići na Krumovoj vilici stezali su se kao da žvaće, a onda reče: – Grindelvald

je pobio mnoge ljude, mog dedu na primer. Naravno, nikada nije bio močan u ovojzemlji, govorili zu da ze bojao Dambldora... a z pravom, z obzirom na to kako jezavržio. Ali ovo... – On prstom pokaza na Ksenofila. – Ovo je njegov zimbol, odmahzam ga prepoznao: Grindelvald ga je uklezao u zid na Durmstrangu kad je tamo bioučenik. Neki idioti zu ih precrtavali na zvoje knjige i odeću, valjda u želji da žokiraju,da oztave utizak... zve dok im mi koji smo zbog Grindelvalda oztali bez članovaporodice nizmo pokazali zvojega boga.

Krum preteće krcnu zglavcima na rukama i nastavi pogledom da strelja Ksenofila.Hari je bio zbunjen. Izgledalo mu je krajnje neverovatno da je Lunin otac poštovalacMračnih veština, a činilo se da niko drugi u šatoru nije prepoznao trouglasti obliksličan runama.

– Da li si... ovaj... sasvim siguran da je to Grindelvaldov...?– Nisam pogrežio – reče Krum ledeno. – Godinama zam prolazio pored tog znaka,

znam ga vrlo dobro.– Pa, postoji mogućnost – poče Hari – da Ksenofil zapravo i ne zna šta taj simbol

znači. Lavgudovi su prilično... neobični. Mogao je vrlo lako da naleti negde na njega ipomisli da je u pitanju poprečni presek glave zgužvanorogog snorkaka ili nešto slično.

– Poprečni prezek čega?– Pa, ne znam šta su, ali čini se da on i njegova ćerka tokom raspusta idu da

tragaju za njima...Hariju se činilo da mu ne polazi za rukom da objasni pravu prirodu Lune i njenog

oca.– To je ona – reče on, pokazavši na Lunu, koja je i dalje sama plesala, mlatarajući

rukama oko glave kao neko ko pokušava da otera dosadne mušice.– Žta to radi?– Verovatno pokušava da se otarasi propastanaca – reče Hari, koji je prepoznao

simptome.Krum nije mogao da prosudi da li ga to Hari zavitlava ili ne. On izvuče svoj štapić

iz unutrašnjosti odore i preteći se potapša njime po butini. Iz njegovog vrha izleteševarnice.

– Gregorovič! – reče Hari glasno, a Krum se trgnu, ali je Hari bio i suvišeuzbuđen da bi ga bilo briga... pri pogledu na Krumov štapić prisetio se kako ga jeOlivander pažljivo uzeo i pregledao pre Tročarobnjačkog turnira.

– Žta z njim? – sumnjičavo upita Krum.– On pravi čarobne štapiće!– Zveztan zam toga – reče Krum.– On je napravio tvoj štapić! Zato sam pomislio... kvidič...Krum je postajao sve sumnjičaviji.– Otkud ti znaš da je Gregorovič napravio moj žtapič?– Ja... ovaj... mislim da sam pročitao negde – reče Hari. – U... u časopisu tvojih

obožavatelja – improvizovao je i Krum se primirio.– Nisam zveztan da zam za fanovima razgovarao o zvom žtapiću – reče on.– Nego... ovaj... gde je Gregorovič ovih dana?Krum je delovao zbunjeno.– Penzionisao ze pre nekoliko godina. Ja sam bio jedan od poslednjih koji su

kupili Gregorovičev žtapič. Oni zu najbolji... iako, naravno, znam da vi Britanciveoma cenite Olivandera.

Hari mu nije odgovorio. Pretvarao se da posmatra plesače, kao i Krum, ali jenapregnuto razmišljao. Znači, Voldemor traga za proslavljenim tvorcem štapića, teHari nije morao da mnogo razmišlja da bi shvatio iz kog razloga: bilo je to svakakozbog onoga što je Harijev štapić uradio one noći kada ga je Voldemor ganjao po nebu.Štapić od zelenike i Feniksovog pera pobedio je pozajmljeni štapić, a tako neštoVoldemor nije ni očekivao ni razumeo. Da li Gregorovič možda zna nešto više? Da lije zbilja bio veštiji od Olivandera, da li je znao tajne čarobnih štapića za kojeOlivander nije ni čuo?

– Ova devojka je vrlo zgodna – reče Krum, prizvavši Harija nazad u svojeokruženje. Krum je pokazivao na Džini, koja se upravo pridružila Luni na podijumu. –Da li ti je i ona neka rođaka?

– Aha – reče Hari, odjednom iznerviran – i već ima dečka. Vrlo ljubomoran tip.Krupan. Ne bi želeo da mu se zameriš.

Krum frknu.– Kakva je – reče on, iskapivši svoj pehar i ponovo ustavši – prednost biti

međunarodna zvezda kvidiča ako zu zve zgodne devojke več zauzete?I on odšeta dalje, ostavivši Harija da se posluži sendvičima s poslužavnika

konobara koji je prolazio kraj njega i da produži ka rubu krcatog podijuma za ples.Želeo je da pronađe Rona, da mu kaže za Gregoroviča, ali je Ron plesao sHermionom u samom središtu podijuma. Hari se naslonio na jedan od zlatnih stubova iposmatrao Džini, koja je sada plesala s Fredovim i Džordžovim prijateljem LijemDžordanom, trudeći se da ne žali zbog obećanja koje je dao Ronu.

Nikada ranije nije bio na venčanju, tako da nije mogao da proceni koliko sečarobnjačke proslave razlikuju od normalskih, iako je bio prilično siguran da ovedruge nemaju svadbenu tortu sa dve male makete Feniksa koje bi uzletele kad se tortaraseče, ili boce šampanjca koje same lebde kroz gomilu. Kako se primicalo veče i

moljci počeli da uleću pod šatru, sada obasjanu zlatnim fenjerima, lumpovanje jepostajalo sve žešće. Fred i Džordž su odavno nestali u mraku s dve Flerine rođake; ujednom ćošku Čarli, Hagrid i zdepasti čarobnjak u ljubičastom šeširiću pevali su„Pesmu o heroju Odou“.

Lutajući kroz gomilu ne bi li pobegao Ronovom pijanom stricu koji nije biosiguran da li je Hari njegov sin, Hari spazi jednog starog čarobnjaka kako sedi sam zastolom. Od oblaka sede kose izgledao je kao ostareli maslačak, a na glavi je nosio feskoji su izjeli moljci. Bio mu je odnekud poznat: vršljajući po sećanju, Hari shvati daje to Elfijas Dužd, član Reda Feniksa i autor in memoriama za Dambldora.

Hari mu priđe.– Smem li da sednem?– Naravno, naravno – reče Dužd. Imao je prilično piskav i šištav glas.Hari se nagnu ka njemu.– Gospodine Dužd, ja sam Hari Poter.Dužd ispusti usklik iznenađenja.– Dragi moj dečače! Artur mi je rekao da si ovde, maskiran... tako mi je drago,

počastvovan sam!Smeten od tog nervoznog zadovoljstva, Dužd nasu Hariju pehar šampanjca.– Mislio sam da ti pišem – prošaputa on – nakon što je Dambldor... kakav šok... a

i za tebe, sigurno...Duždove sitne oči iznenada se ispuniše suzama.– Video sam tekst koju ste napisali za Dnevni prorok – reče Hari. – Nisam znao

da ste tako dobro poznavali profesora Dambldora.– Pa, znao sam ga onoliko koliko je bilo ko mogao da ga zna – reče Dužd,

salvetom brišući oči. – A svakako sam ga najduže znao, ako ne računaš Aberforta, a iznekog razloga ljudi nikada ne računaju Aberforta.

– Kad smo već kod Dnevnog proroka... ne znam da li ste možda videli, gospodineDužd...?

– Oh, zovi me Elfijas, dragi dečače.– Elfijase, ne znam da li ste videli intervju s Ritom Skiter povodom Dambldora?Duždovo lice oblije gnevno rumenilo.– O, da, Hari, video sam. Ta žena, ili bi možda precizniji termin bio lešinar,

gnjavila me je da porazgovaram s njom. Sramota me je da priznam kako sam na krajubio izuzetno bezobrazan prema njoj, te sam je nazvao dosadnom pastrmkom, što je,kako si već možda video, prouzrokovalo klevete na račun mog duševnog stanja.

– Pa, u tom intervjuu – nastavi Hari – Rita Skiter je aludirala da se profesorDambldor bavio Mračnim veštinama u mladosti.

– Ne veruj ni jednu jedinu reč! – odmah će Dužd. – Ni reč, Hari! Ne dopusti dabilo šta ukalja tvoje uspomene na Albusa Dambldora!

Hari se zagleda u Duždovo iskreno lice s bolnom grimasom, i umesto da se oseti

razuverenim, samo se dodatno nervirao. Da li Dužd zaista misli da je to tako lako, daHari prosto može da odluči da ne veruje? Zar Dužd nije shvatao Harijevu potrebu dabude siguran, da zna sve?

Možda je i Dužd posumnjao u Harijeva osećanja, pošto je zabrinutog izrazaužurbano nastavio: – Hari, Rita Skiter je jedna užasna...

Ali ga prekinu piskavi kikot.– Rita Skiter? Oh, obožavam je, uvek je čitam!Hari i Dužd podigoše pogled i spaziše tetku Mjurijel kako stoji kraj njih s

peharom šampanjca u ruci, dok joj je perje poigravalo na šeširu. – Znate li da jenapisala knjigu o Dambldoru?

– Zdravo, Mjurijel – reče Dužd. – Da, upravo smo razgovarali o...– Ti! Ustupi mi mesto, imam sto sedam godina!Još jedan riđokosi rođak Vizlijevih skoči sa svoje stolice, prilično uzrujan, a tetka

Mjurijel je s iznenađujućom snagom podiže i smesti se na nju između Dužda i Harija.– Zdravo još jednom, Bari, ili kako god ti je ime – reče ona Hariju. – Nego, šta si

to govorio o Riti Skiter, Elfijase? Znaš li da je napisala Dambldorovu biogafiju?Jedva čekam da je pročitam, moram da se setim da rezervišem primerak kodKitnjavka i Mrljavka!

Dužd se na taj komentar ukruti i uozbilji, ali tetka Mjurijel iskapi svoj pehar ipucnu koščatim prstima prolazećem kelneru, tražeći da joj ga dopuni. Zatim ispi jošjedan veliki gutljaj šampanjca, podrignu a zatim reče: – Što ste se sad ukočili k’opreparirane žabe! Pre nego što je postao tako poštovan i ugledan i sve te baljezgarije,o Albusu su kružile neke veoma čudne glasine!

– Neutemeljene klevete – reče Dužd, ponovo pocrvenevši kao rotkvica.– Naravo da ćeš to da kažeš, Elfijase – zakikota se tetka Mjurijel. – Primetila sam

kako si vešto zaobišao pipave detalje u onoj tvojoj smrtovnici!– Žao mi je što tako misliš – reče Dužd, još ledenijim glasom. – Uveravam te da

sam pisao od srca.– O, svi mi vrlo dobro znamo da si obožavao Dambldora. Kladim se da bi mislio

da je svetac čak i da se ispostavi da se zaista ratosiljao one svoje sestre Poruge!– Mjurijel! – viknu Dužd.Hari oseti kako ga u grudima prožima jeza koja nije imala nikakve veze s

ohlađenim šampanjcem.– Kako to mislite? – upita on Mjurijel. – Ko je rekao da je njegova sestra Poruga?

Mislio sam da je bila bolesna?– Onda si pogrešno mislio, zar ne, Bari! – reče tetka Mjurijel, oduševljena zbog

efekta koji je proizvela. – Uostalom, kako bi ti i mogao da znaš bilo šta o tome? To sezbilo mnogo godina pre nego što si ti uopšte bio u planu, dragi moj, a istina je da ni mikoji smo tada bili živi nikad nismo saznali šta se zaista dogodilo. Zato jedva čekam dapročitam šta je to Rita Skiter iskopala! Dambldor je dovoljno dugo krio tu svoju

sestru!– Neistina! – prošišta Dužd. – Potpuna neistina!– Nikada mi nije rekao da mu je sestra Poruga – reče Hari bez razmišljanja, i

dalje osećajući hladnoću iznutra.– A zašto bi, za ime sveta, tebi rekao? – zakrešta Mjurijel, malčice se klateći na

svom sedištu dok je pokušavala da usredsredi pogled na Harija.– Mislio sam da je razlog zbog kog Albus nikad nije govorio o Arijani – poče

Elfijas, glasom napregnutim od emocija – očigledan. Toliko je bio skrhan njenomsmrću da...

– Zašto je niko nikada nije video, Elfijase? – vrisnu Mjurijel. – Zašto polovinanas nije ni znala da je postojala, sve dok nisu izneli njen kovčeg iz kuće i priredili jojsahranu? Gde je bio sveti Albus dok je Arijana čučala zaključana u podrumu? Šepuriose svojom genijalnošću na Hogvortsu, a nije ga bilo briga šta se zbiva u njegovomsopstvenom domu!

– Kako to mislite „čučala zaključana u podrumu“? – upita Hari. – O čemu vi to?Dužd se snuždio. Tetka Mjurijel se ponovo zakikota i odgovori Hariju.– Dambldorova majka bila je stravična žena, prosto zastrašujuća. Normalskog

porekla, iako sam čula da se pretvarala da nije...– Nikada se ništa slično nije pretvarala! Kendra je bila valjana žena – prošaputa

Dužd očajno, ali ga je tetka Mjurijel ignorisala.– ... ponosna i vrlo dominantna, od one vrste veštica koje bi se užasnule da izrode

Porugu...– Arijana nije bila Poruga! – šištao je Dužd.– Stalno to govoriš, Elfijase, ali objasni mi onda zašto nikada nije išla na

Hogvorts! – reče tetka Mjurijel. Ona se okrenu nazad ka Hariju. – U naše doba,Poruge su često zataškavane. Mada, ići u krajnost i zapravo utamničiti devojčicu ukući i pretvarati se da ne postoji...

– Kažem ti, nije tako bilo! – reče Dužd, ali tetka Mjurijel se zahuktala kao parnivaljak, i dalje se obraćajući Hariju.

– Poruge bi obično slali u škole za Normalce, gde bi ih podsticali da se uklope unormalsku zajednicu... što je bilo mnogo bolje nego da pokušavamo da im pronađemomesto u čarobnjačkom svetu, gde uvek moraju da budu građani drugog reda. Ali,naravno, Kendra Dambldor ne bi ni u snu dopustila da joj kćer ide u školu zaNormalce...

– Arijana je bila tako nežna! – očajnički uskliknu Dužd. – Zdravlje joj je uvek biloisuviše loše da bi mogla da...

– Da bi mogla da napusti kuću? – zakikota se Mjurijel. – A ipak je nikad nisuodveli u Sent Mungo, niti su ikad pozvali ijednog vidara da je obiđe!

– Zaista, Mjurijel, otkud bi ti mogla da znaš da li je...– Za tvoje obaveštenje, Elfijase, moj rođak Lanselot je u to doba bio vidar u Sent

Mungu, pa je rekao mojoj porodici u najstrožem poverenju da Arijana nikada nije bilatamo. Lanselotu je sve to bilo krajnje sumnjivo!

Dužd kao da je bio na ivici suza. Tetka Mjurijel, koja je izgleda strašno uživala utome, pucnu prstima tražeći još šampanjca. Hari se uz tup osećaj priseti kako su ganekada Darslijevi zatvarali, zaključavali, držali ga sakrivenog, a njegov jedini grehbio je to što je čarobnjak. Da li je Dambldorova sestra imala sličnu sudbinu izsuprotnih razloga: zatočena jer je rođena bez magije? I da li ju je Dambldor zaistaprepustio toj sudbini otišavši na Hogvorts, da dokaže kako je sjajan i talentovan?

– E sad, da Kendra nije prva umrla – nastavi Mjurijel – rekla bih da je ona bila takoja je dokrajčila Arijanu...

– Kako možeš tako, Mjurijel? – ječao je Dužd. – Majka da ubije sopstvenu kćer?Razmisli samo šta govoriš!

– Ako je dotična majka bila u stanju da godinama drži svoju kćerku zatočenu, štoda ne? – slegnu tetka Mjurijel ramenima. – Ali, kao što rekoh, ne uklapa se, pošto jeKendra umrla pre Arijane... naravno, niko nikada nije saznao tačan uzrok...

– Naravno, mora da ju je Arijana ubila – reče Dužd u hrabrom pokušaju da zvučipodrugljivo. – Što da ne?

– Da, moguće je da je Arijana, u očajničkom pokušaju da se oslobodi, nehoticeubila Kendru – reče tetka Mjurijel zamišljeno. – Možeš da vrtiš glavom do sutra,Elfijase! Bio si na Arijaninoj sahrani, zar ne?

– Da, bio sam – reče Dužd kroz drhtave usne. – I ne sećam se tužnije i očajnijeprilike. Albusu je srce bilo slomljeno...

– I ne samo srce. Zar nije Aberfort slomio Albusu nos usred službe?Ako je Dužd i pre ovoga izgledao užasnuto, to nije bilo ništa u poređenju s

njegovim izrazom lica u tom trenutku. Kao da ga je Mjurijel probola nožem. Ona seglasno zakikota i otpi još jedan gutljaj šampanjca, koji joj se slije niz bradu.

– Otkud ti...? – hroptao je Dužd.– Moja majka je bila prijateljica s matorom Batildom Torbarkom – reče tetka

Mjurijel veselo. – Batilda je mojoj majci prepričala ceo događaj dok sam japrisluškivala iza vrata. Tuča kraj mrtvačkog sanduka! Kako nam je Batilda ispričala,Aberfort je vikao da je Dambldor kriv za Arijaninu smrt, a zatim ga je udario po licu.Po Batildinoj priči, Albus se nije čak ni branio, što je samo po sebi čudno, Albus jemogao da uništi Aberforta u dvoboju, čak i svezanih ruku.

Mjurijel otpi još šampanjca. Kao da ju je verglanje ovih starih skandala ushitiloisto onoliko koliko je Dužda užasnulo. Hari nije znao šta da misli, u šta da poveruje:želeo je istinu, ali Dužd je samo sedeo tu i slabašno meketao kako je Arijana bilabolesna. Hari nije mogao da poveruje da Dambldor ne bi reagovao da se takvaokrutnost zbivala unutar njegovog sopstvenog doma, a ipak, bez sumnje je bilo nečegčudnog u celoj toj priči.

– A da ti kažem još nešto – reče Mjurijel, blago štucajući dok je spuštala svoj

pehar. – Mislim da je Batilda sve istrtljala Riti Skiter. Svi oni nagoveštaji u intervjuusa Skiterovom o značajnom izvoru bliskom Dambldorovima... Nebesa mi, svi znaju daje ona bila tamo dok je trajala ta priča s Arijanom, to bi se savršeno uklopilo!

– Batilda nikada ne bi pričala s Ritom Skiter! – prošaputa Dužd.– Batilda Torbarka? – upita Hari. – Autorka Istorije Magije?To ime bilo je ispisano na naslovnoj strani jednog od Harijevih udžbenika, mada,

istini za volju, ne jednog od onih koje je najpažljivije čitao.– Da – reče Dužd, uhvativši se za Harijevo pitanje kao davljenik za pojas za

spasavanje. – Izuzetno darovit magijski istoričar i stara Albusova prijateljica.– Čula sam da je potpuno pošašavila – reče tetka Mjurijel veselo.– Ako je tako, onda je još nečasnije od Skiterove ako ju je iskoristila – reče Dužd

– i stoga se ne može verovati svemu što je Batilda možda i rekla!– Oh, uvek postoje načini da se prizovu sećanja, a sigurna sam da ih Rita Skiter

sve vrlo dobro zna – reče tetka Mjurijel. – Ali čak i da je Batilda skroz pošandrcala,sigurna sam da su joj ostale stare fotografije, možda čak i pisma. Godinama jepoznavala Dambldorove... Mislim da bi se Riti makar zbog toga isplatio put uGodrikovu dolinu.

Hari, koji je taman počeo da pije krem-pivo, zagrcnu se. Dužd krenu da ga tapšepo leđima dok je ovaj kašljao, suznim očima gledajući u tetku Mjurijel. Kad mu senajzad povratio glas, upita: – Batilda Torbarka živi u Godrikovoj dolini?

– Da, Bari, to sam upravo i rekla – reče tetka Mjurijel razdražljivo.Hari se oseti isceđeno kao limun, prazno. Nijednom za šest godina Dambldor mu

nije spomenuo da su obojica živeli i izgubili voljene osobe u Godrikovoj dolini.Zašto? Da li su Lili i Džejms sahranjeni blizu Dambldorove majke i sestre? Da li jeDambldor posećivao njihove grobove, prolazeći pri tom možda pokraj Lili iDžejmsa? A Hariju to nije ni spomenuo... Nije se ni potrudio da mu kaže...

A zašto je to bilo toliko važno, Hari ni samom sebi nije mogao da objasni, a ipakje osećao da je to što mu je Dambldor prećutao da su im to mesto i ta iskustvazajednički bilo ravno laganju. Zurio je ispred sebe, jedva primećujući šta se zbiva okonjega i nije shvatio da je Hermiona izronila iz gomile sve dok nije privukla stolicukraj njega.

– Prosto ne mogu više da plešem – zadihano će ona, skinuvši jednu cipelu itrljajući stopalo. – Ron je otišao da nam nađe još krem-piva. Čudno, upravo samvidela Viktora kako se besno udaljava od Luninog oca, izgledalo je kao da su sesvađali... – ona se zagleda u njega i tihim glasom dodade: – Hari, jesi dobro?

Hari nije znao odakle da počne, ali to ionako nije bilo važno. U tom trenutku neštoveliko i srebrno pade kroz krov šatre pravo na podijum za ples. Graciozan i svetlucavris dočekao se na noge usred zapanjenih parova koji su plesali. Glave počeše da seokreću, dok oni najbliži njemu ostadoše ukočeni usred plesa u apsurdnim položajima.Zatim Patronus širom otvori čeljusti i progovori dubokim i snažnim glasom Kingslija

Okovgroma.– Ministarstvo je palo. Skrimdžer je mrtav. Dolaze.

9. Skrovište

Sve je bilo nejasno, usporeno. Hari i Hermiona skočiše na noge i isukaše štapiće.

Mnogi ljudi su tek tada shvatili da se dogodilo nešto čudno. Glave su se i daljeokretale ka srebrnoj mački dok je nestajala. Tišina se u hladnim talasima širila odmesta gde je Patronus sleteo. Zatim neko vrisnu.

Hari i Hermiona se sjuriše u uspaničenu gomilu. Gosti su trčali na sve strane.Mnogi su se Prebacivali. Zaštitne čini oko Jazbine bile su raskinute.

– Rone! – povika Hermiona. – Rone, gde si?Dok su se probijali preko podijuma, Hari spazi kako se među gomilom pojavljuju

zakukuljene i maskirane figure. Zatim spazi Lupina i Tonks s podignutim štapićima, izaču kako oboje izvikuju: – Protego! – krik koji je sada odjekivao sa svih strana...

– Rone! Rone! – dozivala je Hermiona, napola jecajući dok su se ona i Harisudarali s prestrašenim svatovima: Hari je zgrabi za ruku da bi bio siguran da se nećerazdvojiti kad im u tom trenutku iznad glava prolete zrak svetlosti, da li zaštitna čin ilinešto zlokobno, nije mogao da prosudi...

A onda se pojavio Ron. Zgrabi Hermionu za drugu ruku, i Hari oseti kako se ona

okreće u mestu. Tmina koja ih je sa svih strana pritisnula poništila mu je sluh i vid.Osećao je samo Hermioninu ruku, gurnut kroz vreme i prostor, daleko od Jazbine,daleko od nadolazećih Smrtoždera, daleko možda i od samog Voldemora...

– Gde smo? – reče Ronov glas.Hari otvori oči. Na trenutak pomisli da uopšte nisu napustili venčanje: činilo se da

su i dalje okruženi ljudima.– U Ulici Totnam kort – prodahta Hermiona. – Hodajte, samo hodajte, moramo da

nađemo neko mesto da se presvučete.Hari je posluša. Trčećim korakom su produžili širokom, mračnom ulicom krcatom

ljudima koji su krenuli u noćni provod, duž koje su se nizale zatvorene radnje, a iznadnjih treperile su zvezde. Blizu njih prozuja dabldeker iz kog ih je grupica veselihposetilaca pabova sa zanimanjem posmatrala u prolazu. Hari i Ron su još uvek nosilisvečane odore.

– Hermiona, nemamo u šta da se presvučemo – reče joj Ron u trenutku kad mladažena, ugledavši ga, prasnu u nepristojan kikot.

– Zašto nisam vodio računa da sve vreme imam Nevidljivi ogrtač pri ruci? – rečeHari, proklinjući u sebi svoju glupost. – Cele prošle godine držao sam ga uza sebe, asad...

– U redu je, Ogrtač je kod mene, i imam odeću za obojicu – reče Hermiona. –Samo pokušajte da se normalno ponašate sve dok... ovo će poslužiti.

Povede ih u ulicu iza ćoška, a zatim pod okrilje senovite bočne uličice.– Kad kažeš da imaš Ogrtač i odeću... – poče Hari, namrštivši se na Hermionu,

koja nije nosila ništa izuzev malene torbice s perlama, po kojoj je upravo preturala.– Da, ovde su – reče Hermiona, i na Harijevo i Ronovo veliko iznenađenje, izvuče

pantalone, duksericu, par kestenjastih čarapa i, najzad, srebrnasti Nevidljivi ogrtač.– Kako si, prokletog mu pakla...?– Neotkrivajuća proširujuća čin – reče Hermiona. – Zeznuto, ali mislim da sam je

dobro izvela. Bilo kako bilo, uspela sam unutra da smestim sve što nam je potrebno. –Ona protrese tananu torbicu a iz nje se začu jeka kao iz nekog skladišta kad unutrapočeše da se sudaraju razni teški predmeti. – Oh, prokletstvo, biće da su to knjige –reče ona, gvireći u nju – a taman sam ih naslagala po oblastima... pa dobro... Hari,najbolje je da ti navučeš Nevidljivi ogrtač. Rone, požuri s presvlačenjem...

– Kad si sve ovo učinila? – upita Hari, dok je Ron skidao svoju odoru.– Rekla sam ti još u Jazbini da sam najvažnije stvari spakovala još pre nekoliko

dana, znaš, za slučaj da moramo hitno da pobegnemo. Jutros sam ti spakovala stvari uranac, Hari, nakon što si se presvukao, pa sam i njega ubacila unutra... prosto samimala predosećaj...

– Ti si neverovatna, zaista – reče Ron, dodajući joj svoju zgužvanu odoru.– Hvala ti – reče Hermiona uz mali osmeh, gurnuvši odoru u torbicu. – Molim te,

Hari, navuci taj ogrtač!

Hari prebaci Nevidljivi ogrtač na ramena i prevuče ga preko glave, nestavši svidika. Tek je sada počinjao da shvata šta se zapravo dogodilo.

– A ostali... svi na venčanju...– Ne možemo sada da brinemo o tome – prošaputa Hermiona. – Tebe traže, Hari, i

ako se vratimo, samo ćemo dovesti ostale u još veću opasnost.– U pravu je – reče Ron, koji kao da je znao da je Hari spreman da se raspravlja,

iako nije mogao da mu vidi lice. – Tamo je bila većina članova Reda, oni će sepobrinuti za sve.

Hari klimnu glavom, a zatim se seti da ne mogu da ga vide, pa reče: – Aha. – Alionda pomisli na Džini, i strah poče da mu kuva u stomaku poput kiseline.

– Hajde, mislim da bi trebalo da nastavimo da se krećemo – reče Hermiona.Vratiše se do bočne ulice a zatim ponovo izbiše na glavnu ulicu, gde je grupa ljudi

s druge strane druma pevala i krivudala po trotoaru.– Čisto znatiželje radi, zašto baš Totnam kort? – upita Ron Hermionu.– Pojma nemam, prosto mi je palo na pamet, ali sam sigurna da smo bezbedniji

među Normalcima, neće očekivati da budemo tu.– Istina – reče Ron, osvrćući se oko sebe – ali zar se ne osećaš malo... otkriveno?– Gde smo drugde mogli da se sklonimo? – upita Hermiona, stresavši se kad

muškarci s druge strane ulice počeše da zvižde za njom. – Nismo baš u prilici darezervišemo sobe u Probušenom kotlu, zar ne? A Ulica Grimold otpada ukoliko Snejpmože da uđe u nju... Pretpostavljam da bismo mogli da probamo kuću mojih roditelja,iako mislim da postoji šansa da će i tamo da nas traže... oh, volela bih da umuknu većjednom!

– Š’a ima, mala? – povika najpijaniji muškarac s druge strane ulice. – Jesi li zapiće? Hajde otkači riđana i dođi kod nas na kriglu točenog!

– Hajde da sednemo negde – brže-bolje reče Hermiona kad Ron zausti da viknepreko ulice. – Evo, ovo će poslužiti, upadajte!

Bio je to malen i ofucan kafe koji je radio celu noć. Tanak sloj masti prekrivao jeplastificirane površine stolova, ali je bar bilo prazno. Hari prvi skliznu u separe, aRon sede kraj njega, preko puta Hermione, koja je sedela leđima okrenuta ulazu, štojoj se nimalo nije dopadalo: toliko se često osvrtala preko ramena da se činilo da imatik. Hariju se nimalo nije sviđalo što su stali: hodanje mu je makar pružalo iluziju daimaju nekakav cilj. Ispod Ogrtača je osećao kako i poslednji tragovi dejstvavišesokovnog napitka polako nestaju, te su mu šake poprimale uobičajen oblik idužinu. On izvuče naočare iz džepa i stavi ih.

Posle par minuta, Ron reče: – Znaš, nismo toliko daleko od Probušenog kotla, tuje, odmah kod Čering krosa...

– Rone, ne možemo! – prekide ga Hermiona.– Nećemo da ostanemo tamo, već samo da saznamo šta se zbiva!– Znamo već šta se zbiva! Voldemor je preuzeo Ministarstvo, šta još treba da

znamo?– Važi, važi, bio je to samo predlog!Utonuše u nervoznu tišinu. Kelnerica se dovuče do njih, žvaćući žvaku, i Hermiona

naruči dva kapućina: pošto je Hari bio nevidljiv, bilo bi čudno da naruče i njemujedan. Dva krupna fizikalca uđoše u kafe i zguraše se u susedni separe. Hermiona utišaglas do šapata.

– Predlažem da nađemo neko mirno mesto odakle možemo da se Prebacimo ikrenemo ka unutrašnjosti. Kad se tamo skrasimo, možemo da pošaljemo poruku Redu.

– Znači li to da umeš da izvedeš onog pričajućeg Patronusa? – upita Ron.– Vežbala sam, i mislim da ću moći – reče Hermiona.– Dobro, pod uslovom da ih to ne uvali u probleme, mada je moguće da su već

uhapšeni. Gospode, ovo je odvratno – dodade Ron otpivši gutljaj penušave sivkastekafe. Kelnerica ga ču, dok se vukla da primi narudžbinu novopridošlih mušterija, teuputi Ronu gadan pogled. Veći radnik, koji je bio plavokos i delovao neverovatnokrupno, sad kad ga je Hari malo bolje osmotrio, mahnu joj da ode. Ona se uvređenozagleda u njega.

– Onda hajdemo odavde. Neću više da pijem ovaj bućkuriš – reče Ron. –Hermiona, imaš li normalske pare da ovo platiš?

– Da, uzela sam sav novac sa štedne knjižice pre nego što sam došla u Jazbinu.Kladim se da je sva sića na dnu – uzdahnu Hermiona, posegnuvši za svojom perlastomtašnicom.

Dvojica fizikalaca načiniše identične pokrete, a Hari bez razmišljanja i sam učiniisto: sva trojica isukaše svoje štapiće. Ron, koji je s kojom sekundom zakašnjenjashvatio šta se događa, baci se preko stola, gurnuvši Hermionu postrance na klupicu.Od jačine smrtožderskih čini pločice na zidu gde je Ron maločas stajao razbiše se, aHari, još nevidljiv, povika: – Ošamuti!

Zrak crvene svetlosti pogodi velikog plavokosog Smrtoždera pravo u lice: on sesruči u stranu, onesvešćen. Njegov saputnik, ne znajući ko je bacio tu čin, ispali jošjednu kletvu ka Ronu: iz vrha njegovog štapića izleteše sjajni crni konopci i svezašeRona od glave do pete... kelnerica vrisnu i potrča ka vratima... Hari odasla još jednuOšamućujuću čin ka Smrtožderu izobličenog lica koji je svezao Rona, ali čin promaši,odbi se o prozorsko staklo i pogodi kelnericu, koja se sruči ispred ulaznih vrata.

– Ekspulso! – zagrme Smrtožder, a sto za kojim je Hari sedeo rasprsnu se uparamparčad. Silina eksplozije pritisnu ga uza zid, i dok je Ogrtač klizio s njega onoseti kako mu štapić ispada iz ruke.

– Petrifikus totalus! – vrisnu Hermiona negde izvan vidokruga i Smrtožder padenapred kao statua, uz krckav tresak, udarivši licem po kršu od krhotina porcelana,komada stola i prosute kafe. Hermiona ispuza ispod klupe, otresajući komadićestaklene pepeljare iz kose, sva se tresući.

– D-difindo! – reče ona, uperivši svoj štapić u Rona, koji zaurla od bola kad mu je

rasekla koleno kroz farmerke, ostavivši duboku posekotinu. – Oh, izvini Rone, drhtimi ruka! Difindo!

Presečeni konopci padoše na pod. Ron se pridiže na noge, mlatarajući rukama dapovrati osećaj u njima. Hari pokupi svoj štapić i pope se preko krša i loma do mestagde je veliki plavokosi Smrtožder ležao ispružen preko klupe.

– Trebalo je da ga prepoznam, bio je tu one noći kad je Dambldor umro – reče on.On nogom prevrnu tamnijeg Smrtoždera. Njegove oči su hitro pogledavale čas uHarija, čas u Rona, čas u Hermionu.

– To je Dolohov – reče Ron. – Prepoznajem ga sa starih poternica. Mislim da jeovaj krupni Torfin Rouli.

– Ma pusti sad kako se zovu! – reče Hermiona pomalo izvan sebe. – Kako su nasnašli? Šta ćemo sada da radimo?

Kao da je njena panika razbistrila Harijeve misli.– Zaključaj vrata – reče joj on – a ti, Rone, ugasi svetla.On spusti pogled na paralizovanog Dolohova, grozničavo razmišljajući, ali tad se

začu škljocanje brave i Ron upotrebi Ugasivač ne bi li kafić obavio tamom. Hari je udaljini i dalje čuo tipove koji su ranije dobacivali Hermioni kako sad to isto činenekoj drugoj devojci.

– Šta da radimo s njima? – prošaputa Ron Hariju kroz tminu, a zatim još tiše doda:– Da ih ubijemo? Oni bi ubili nas. Evo maločas su se dobrano potrudili.

Hermiona se strese i zakorači unazad. Hari odmahnu glavom.– Dovoljno je samo da im izbrišemo sećanje – reče Hari. – To je najbolje, jer će

ih odvesti na pogrešan trag. Kad bismo ih ubili, bilo bi očigledno da smo dolaziliovamo.

– Ti si glavni – reče Ron, s ogromnim olakšanjem u glasu. – Ali ja nikada nisamizvodio Memorijsku čin.

– Nisam ni ja – reče Hermiona – ali znam teoriju.Ona duboko udahnu, smirujući se, a zatim uperi svoj štapić u Dolohovljevo čelo i

reče: – Obliviate!Istog trena Dolohovljeve oči postadoše neusredsređene i pospane.– Sjajno! – reče Hari, potapšavši je po leđima. – Pobrini se za onog drugog i za

kelnericu dok Ron i ja počistimo ovo.– Počistimo? – reče Ron, osvrćući se ka delimično uništenom kafeu. – Zašto?– Zar ne misliš da bi mogli da se zapitaju šta se dogodilo ako se probude i zateknu

na mestu koje izgleda kao da je upravo bombardovano?– A da, u pravu si...Ron se malo batrgao dok je uspeo da izvuče svoj štapić iz džepa.– Nije ni čudo što ne mogu da ga izvučem, Hermiona, spakovala si mi stare

farmerke, koje su mi tesne.– Oh, izvini, baš mi je žao – prosikta Hermiona i dok je odvlačila kelnericu što

dalje od prozora, Hari ču kako je promrmljala predlog gde bi Ron još mogao dazavuče svoj štapić.

Kada je kafić vraćen u pređašnje stanje, odvukoše Smrtoždere nazad u njihovsepare i podigoše ih jednog naspram drugog.

– Kako li su nas pronašli? – upita Hermiona, gledajući čas u jednog nepomičnogčoveka čas u drugog. – Kako su znali gde smo?

Okrenu se ka Hariju.– Misliš... misliš da možda još uvek imaš Trag na sebi, Hari?– Nemoguće – reče Ron. – Trag nestaje kad napuniš sedamnaest godina, to je

čarobnjački zakon, ne možeš staviti Trag na odraslu osobu.– Otkud ti znaš? – reče Hermiona. – Šta ako su Smrtožderi pronašli način da ga

primene na sedamnaestogodišnjaka?– Ali u poslednja dvadeset i četiri sata Hari nije bio u blizini Smrtoždera. Ko je

mogao da stavi novi Trag na njega?Hermiona mu ne odgovori. Hari se osećao kao da je zaražen, zatrovan: jesu li ih

Smrtožderi zaista tako pronašli?– Ako ja ne mogu da upotrebljavam magiju, a ni vi u mojoj blizini a da ne odamo

svoj položaj... – poče on.– Nećemo da se razdvajamo! – reče Hermiona odlučno.– Treba nam neko bezbedno skrovište – reče Ron. – Gde ćemo imati vremena da

promislimo stvari.– Ulica Grimold – reče Hari.Drugo dvoje zinuše.– Ne budi lud, Hari, Snejp može da dođe tamo!– Ronov tata reče da su postavili uroke protiv njega... a čak i da nisu uspeli u tome

– preseče on Hermionu koja je počela da se raspravlja – pa šta? Kunem vam se, sadbih najradije voleo da sretnem Snejpa!

– Ali...– Gde drugde, Hermiona? To nam je najbolje što imamo. Snejp je samo jedan

Smrtožder. Ako i dalje imam Trag na sebi, gde god da odemo imaćemo gomile njih zavratom.

Nije mogla da se raspravlja s njim mada je izgledalo kao da bi to volela. Dok jeotključavala vrata kafea, Ron pritisnu Ugasivač ne bi li vratio svetla. A zatim, kad jeHari izbrojao do tri, raskinuše čini sa svoje tri žrtve i pre nego što su kelnerica iSmrtožderi uspeli da se i promeškolje, Hari, Ron i Hermiona se okrenuše u mestu iponovo nestadoše u pritiskajućoj tami.

Nekoliko trenutaka kasnije Hari s olakšanjem udahnu vazduh punim plućima iotvori oči: sad su stajali nasred dobro im poznatog malog i oronulog trga. Sa svihstrana gledale su ih visoke, trošne kuće. Mogli su da vide kuću s brojem dvanaest jersu od Dambldora, njenog Čuvara tajne, saznali za njeno postojanje, te se sjuriše ka

njoj, svakih nekoliko metara proveravajući da li ih neko prati ili posmatra. Pojurišeuza kamene stepenice i Hari jedanput svojim štapićem kucnu po vratima. Začulo seškljocanje i čangrljanje lanca, a zatim se vrata uz škripu otvoriše i oni pojuriše prekopraga.

Čim je Hari zatvorio vrata za njima, starinske lampe na plin oživeše, obasjavšihodnik treperavom svetlošću. Mesto je izgledalo baš kako ga se Hari i sećao: jeziviobrisi paučinom prekrivenih prepariranih glava kućnih vilenjaka ocrtavali su se dužzidova, bacajući čudne senke po stepeništu. Duge, tamne zavese skrivale su portretSirijusove majke. Jedino stalak za kišobrane od trolove noge nije bio na svom mestu,srušen u stranu kao da ga je Tonks ponovo oborila.

– Mislim da je neko bio ovde – prošaputa Hermiona, pokazujući na stalak.– To je moglo da padne i dok je Red odlazio – promrmlja Ron.– A gde su ti uroci postavljeni za Snejpa? – upita Hari.– Možda se aktiviraju samo ako se on pojavi? – predloži Ron.Ipak su ostali zbijeni jedno uz drugo na otiraču, prislonivši leđa uz vrata, isuviše

preplašeni da kroče dalje.– Pa, ne možemo zauvek ostati ovde – reče Hari i zakorači napred.– Severus Snejp?Glas Ludookog Ćudljivka šaputao je iz tame, zbog čega sve troje poskočiše od

straha. – Nismo mi Snejp! – zagrakta Hari, pre nego što ga zapahnu nešto poputhladnog vazduha, od čega mu se jezik uvio ka grlu, ne dajući mu da govori. Međutim,pre nego što je stigao da opipa unutrašnjost svojih usta, jezik mu se ponovo razveza.

Činilo se da je i drugo dvoje iskusilo isti neprijatan osećaj. Ron je ispuštaogrcave zvuke kao da će da povrati, a Hermiona promuca: – M-mora da je t-to b-bilaJezikovezujuća kletva koju je Ludooki postavio za Snejpa!

Obazrivo, Hari načini još jedan korak napred. U senkama na kraju hodnika neštose pomeri, i pre nego što je bilo ko od njih stigao i reč da progovori, iz tepiha seizdiže silueta boje prašine, visoka i užasavajuća: Hermiona vrisnu, a za njom igospođa Blek, jer joj se istog trenutka razgrnu zavesa. Sivo obličje klizilo je ka njima,sve brže i brže, dok su mu se oko struka vijorili kosa i brada, lica upalog i bez mesa,praznih očnih duplji: užasavajuće poznata, strahovito izmenjena silueta podiže svojusasušenu ruku, upirući u Harija.

– Ne! – povika Hari, i mada je podigao svoj štapić, nije mu padala na pametnijedna čin. – Ne! Nismo to bili mi! Nismo vas mi ubili...

Na reč „ubili“ obličje se rasprsnu u veliki oblak prašine: kašljući, suznih očiju,Hari se osvrnu i spazi Hermionu, sklupčanu na podu kraj vrata s rukama preko glave, iRona, koji se tresao od glave do pete, kako je trapavo tapše po ramenu i govori: – Ur-redu je... o-otišlo je...

Oko Harija se poput magle kovitlala prašina, sijajući se pod plavom svetlošćuplina, dok je gospođa Blek i dalje vrištala.

– Blatokrvni ološu, mrlje nečasti, sramoto što ste ukaljali kuću mojih očeva...– UMUKNI! – zaurla Hari, uperivši svoj štapić ka njoj, a zavese se, uz tresak i

nalet crvenih varnica, ponovo navukoše, ućutkavši je.– To je... to je bio... – jecala je Hermiona, dok joj je Ron pomagao da se pridigne

na noge.– Aha – reče Hari – ali to zapravo i nije bio on, zar ne? Samo nešto što bi trebalo

da uplaši Snejpa.Da li je uspelo, pitao se Hari, ili je Snejp već razneo užasavajuću figuru s istom

lakoćom s kojom je ubio i pravog Dambldora? I dalje krajnje napet, on povede drugodvoje niz hodnik, napola iščekujući da pred njih iskrsne neki novi užas, ali ništa senije pomeralo izuzev miša koji je trčkarao duž podne daske.

– Pre nego što produžimo, mislim da bi bilo bolje da proverimo – prošaputaHermiona, te podiže svoj štapić i reče – Homenum revelio.

Ništa se ne dogodi.– Pa dobro, upravo si preživela gadan šok – reče Ron nežno. – Šta je ta čin trebalo

da uradi?– Uradila je ono što sam i htela da uradi! – reče Hermiona, prilično iznervirano. –

To je bila čin kojom se otkriva ljudsko prisustvo, a ovde nema nikog drugog osim nas!– I starog Prašnjavka – reče Ron, bacivši pogled ka delu tepiha odakle se izdigla

figura leša.– Hajdemo gore – reče Hermiona, prestrašeno gledajući u to isto mesto, i povede

ih uza škripave stepenice do salona na prvom spratu.Hermiona mahnu štapićem ne bi li upalila stare plinske lampe, a zatim, blago

dršćući u prohladnoj sobi, sede na kauč, čvrsto se obgrlivši rukama. Ron pređe prekosobe do prozora i razgrnu tešku somotsku zavesu nekoliko centimetara.

– Ne vidim nikoga napolju – podnese on izveštaj. – A da Hari još uvek ima Tragna sebi, valjda bi nas pratili ovamo. Znam da ne mogu da uđu u kuću, ali... šta je bilo,Hari?

Hari ispusti bolan krik: ožiljak ga je opet zapekao kao da mu je nešto blesnulokroz um, poput jakog svetla po površini vode. Video je veliku senku i osetio kako mutelom kulja gnev za koji je znao da nije njegov lični, nasilan i kratak poput električnogšoka.

– Šta si to video? – upita Ron, prilazeći Hariju. – Da ga nisi video u mojoj kući?– Ne, samo sam osetio gnev... strašno je besan...– Ali to bi moglo da bude u Jazbini – reče Ron glasno. – Šta još? Zar ništa nisi

video? Da nije bacao kletvu na nekoga?– Ne, samo sam osetio bes... nisam uspeo da razaznam...Hari je bio zbunjen i pod pritiskom, a ni Hermiona mu nije nimalo pomogla kada

prestrašenim glasom reče: – Ponovo tvoj ožiljak? Ali šta se to zbiva? Mislila sam dase ta veza zatvorila!

– I jeste, na neko vreme – promrmlja Hari. Ožiljak ga je i dalje boleo, zbog čegamu je bilo teško da se koncentriše. – Ja... mislim da počinje da se otvara svaki putkada on izgubi kontrolu, tako je i pre...

– Ali onda moraš da zatvoriš svoj um! – reče Hermiona piskutavo. – Hari,Dambldor nije želeo da se koristiš tom vezom, želeo je da je presečeš, zato je trebaloda naučiš Oklumenciju! Inače bi Voldemor mogao da ti ubacuje lažne slike u um, setise samo...

– Da, sećam se, hvala lepo – reče Hari kroz stisnute zube. Nije morala Hermionada mu kaže kako je Voldemor već jednom upotrebio istu ovu vezu između njih ne bi liga namamio u zamku, niti da ga podseća da je to prouzrokovalo Sirijusovu smrt. Voleobi da im nije rekao šta je video i osetio. Time je Voldemor postajao još veća pretnja,kao da se nalazio tu, s druge strane prozora, a ipak, bol u ožiljku je sve više rastao, aon mu se suprotstavljao: bilo je to kao da se odupire porivu da povrati.

On okrenu leđa Ronu i Hermioni, pretvarajući se da ispituje staru tapiseriju sporodičnim stablom Blekovih, koja je visila na zidu. A zatim Hermiona vrisnu: Hariponovo isuka štapić i osvrnu se, ali tamo spazi srebrnog Patronusa kako uleće krozprozor salona i sleće ispred njih na pod, gde poprimi obličje lasice koja progovoriglasom Ronovog oca.

– Porodica bezbedna, ne odgovaraj, posmatraju nas.Patronus se rastoči u ništavilo. Ron ispusti nekakav zvuk, između cviljenja i

hroptaja, i sruči se na kauč: Hermiona mu se pridruži, stežući ga za ruku.– Dobro su, dobro su! – prošaputa ona, a Ron se gotovo nasmeja i zagrli je.– Hari – reče on preko Hermioninog ramena – Nisam...– Nije nikakav problem – reče Hari, kome je od bola u glavi pripalo muka –

naravno da si bio zabrinut. I ja bih se tako osećao. – Pomislio je na Džini. – I osećamse tako.

Bol u njegovom ožiljku dostiže vrhunac, pekući ga kao onomad u bašti Jazbine.Kroz maglu začu Hermionu kako kaže: – Ne želim da budem sama. Možemo li dakoristimo vreće za spavanje koje sam ponela i da noćas kampujemo ovde?

Čuo je Rona kako se složio s tim predlogom. Nije mogao još dugo da se bori s timbolom: morao je da mu podlegne.

– Kupatilo – procedi i izađe iz prostorije što je brže mogao a da ne potrči.Jedva je uspeo: drhtavim rukama zabravi vrata za sobom, uhvati se za svoju

pulsirajuću glavu i pade na pod, a onda, na vrhuncu agonije, oseti kako mu dušuobuzima bes koji nije bio njegov, i vide dugačku sobu osvetljenu jedino kaminom, ivelikog, plavokosog Smrtoždera na podu, kako vrišti i koprca se, dok nad njim stojisitnija figura, ispruženog štapića, a onda Hari progovori piskavim, hladnim,nemilosrdnim glasom.

– Još, Rouli, ili da ti okončamo muke i nahranimo Nagini tobom? Lord Voldemornije siguran da će ti ovoga puta oprostiti... Pozvao si me nazad samo da mi kažeš da je

Hari Poter ponovo pobegao? Drako, daj Rouliju da ponovo oseti našenezadovoljstvo... učini to, ili ćeš sâm osetiti moj gnev!

Cepanica u kaminu pade: plamen se rasplamsa i njegova svetlost prelazila jepreko prestrašenog špicastog belog lica – osetivši kao da je izronio iz neizmernoduboke vode, Hari očajnički udahnu i otvori oči.

Ležao je raskrečen na hladnom crnom mermernom podu, dok mu se na nekolikocentimetara od nosa nalazio jedan od srebrnih zmijskih repova koji su držali velikukadu. On ustade. Melfojevo suvonjavo, skamenjeno lice i dalje mu je bilo jasnoutisnuto pred očima. Hari je bio zgrožen onim što je video, načinom na koji jeVoldemor koristio Draka.

Začu se oštro kucanje na vratima i Hari poskoči kada s druge strane odjeknuHermionin glas.

– Hari, da li želiš svoju četkicu za zube? Tu mi je.– Aha, sjajno, hvala – reče on, boreći se da mu glas zvuči što normalnije dok je

ustajao s poda da je pusti da uđe.

10. Kričerova priča

Sledećeg jutra Hari se probudio rano, umotan u vreću za spavanje na podu salona.

Između teških zavesa video se mali komad neba: bilo je hladne, vedre bojerazvodnjenog mastila, negde između noći i zore, i ništa se nije čulo izuzev Ronovog iHermioninog sporog dubokog disanja. Hari baci pogled na njihove mračne obrise napodu kraj sebe. Ron je imao napad galantnosti, pa je insistirao da Hermiona spava najastucima s kauča, tako da je njena silueta bila izdignuta u odnosu na njegovu. Ruka jojse povijala ka podu, a prsti su joj bili nekoliko centimetara nadomak Ronovih. Hari sezapita da li su njih dvoje zaspali držeći se za ruke. Ta pomisao učini da se osetičudnovato usamljenim.

Podigao je pogled ka osenčenom plafonu, ka lusteru prekrivenom paučinom. Prenepunih dvadeset četiri sata stajao je pod sunčevom svetlošću na ulazu u šatručekajući da ugosti svatove. Činilo mu se kao da je to bilo u nekom drugom životu. Štaće sada biti s njim? Ležao je na podu i razmišljao o horkruksima, o zastrašujućoj,složenoj misiji koju mu je Dambldor namenio... Dambldor...

Tuga koja ga je obuzimala još od Dambldorove smrti sada mu se činiladrugačijom. Optužbe koje je čuo od Mjurijel na venčanju kao da su mu se ugnezdile umozgu, poput klica, inficirajući mu sećanja na čarobnjaka kog je smatrao svojimidolom. Zar je Dambldor zaista dopustio da se onakve stvari dogode? Da li je i on,

poput Dadlija, bio u stanju da posmatra nemar i zlostavljanje dok god to nije direktnonjega doticalo? Da li je bio sposoban da okrene leđa sestri koju su držali skrivenu izatočenu?

Hari pomisli na Godrikovu dolinu, na grobove koje Dambldor nikad nijepominjao. Razmišljao je o misterioznim predmetima koji su im, bez ikakvogobjašnjenja, bili ostavljeni Dambldorovim testamentom, i u toj tami u njemu poče dase rađa ozlojeđenost. Zašto im Dambldor nije ništa rekao? Zašto im nije objasnio? Dali je Dambldoru uopšte bilo stalo do Harija? Ili mu Hari nije bio ništa više do alatkakoju je trebalo glancati i oštriti, ali joj nikada ne ukazati poverenje, nikada joj se nepoveriti?

Hari nije mogao da podnese da leži tu, sâm s gorkim mislima. Očajnički tražećinešto čime bi se zabavio da sebi skrene misli, on se izvuče iz svoje vreće za spavanje,uze štapić i išunja se iz prostorije. U hodniku prošaputa – Lumos – i pri svetlostištapića poče da se penje uza stepenice.

Na drugom spratu nalazila se spavaća soba u kojoj su on i Ron spavali kada suprošli put bili ovde. On proviri u nju. Vrata ormana bila su otvorena, a posteljinastrgnuta s kreveta. Hari se seti prevrnute trolove noge u prizemlju. Neko je pretresaokuću nakon što ju je Red napustio. Snejp? Ili možda Mandangus, koji je mnogo togapokrao iz ove kuće i pre i posle Sirijusove smrti? Harijev pogled odluta do portreta ukome je ponekad obitavao Fineas Nigelus Blek, Sirijusov čukundeda, ali je ovaj bionapušten, ne prikazujući ništa više osim blatnjave pozadine. Fineas Nigelus jeočigledno noć provodio u direktorovoj kancelariji na Hogvortsu.

Hari nastavi da se penje stepenicama sve dok nije došao do poslednjeg sprata, nakojem su se nalazila samo dvoja vrata. Na onima pravo ispred njega nalazila sepločica na kojoj je pisalo Sirijus. Hari nikada ranije nije ušao u spavaću sobu svogkuma. Širom otvori vrata, i podigne štapić iznad glave ne bi li što više osvetlioprostoriju.

Soba je bila prostrana i nekada mora da je bila prilično lepa. Bio je tu velikikrevet s izrezbarenim drvenim uzglavljem, visok prozor koji su zaklanjale dugačkesomotske zavese i luster prekriven debelim slojem prašine, u čijim su ležištima jošpočivali patrljci sveća, s kojih je stvrdnuti vosak visio poput ledenica. Tanak slojprašine prekrivao je slike na zidovima i uzglavlju kreveta. Paukova mreža protezalase od lustera do vrha velikog ormana, i kad dublje zađe u sobu, Hari začu trčkanjepreplašenih miševa.

Kad je bio tinejdžer, Sirijus je prekrio zidove tolikim silnim posterima i slikamada se jedva videlo ono malo zidne srebrnastosive svile. Hari je mogao samo dapretpostavi da Sirijusovi roditelji nisu bili u stanju da uklone Trajnolepljivu čin kojaih je držala pričvršćene za zid, pošto svakako nisu odobravali izbor dekoracije svognajstarijeg sina. Sirijus kao da se namerno trudio da nervira svoje roditelje. Bilo je tunekoliko velikih grifindorskih zastava, izbledelih crveno-zlatnih boja, kojima je

valjda naglašavao svoju različitost od ostatka sliterinske porodice. Bilo je tu mnogofotografija normalskih motocikala, kao i (Hari nije mogao a da se ne divi Sirijusovojsmelosti) nekoliko postera normalskih devojaka u bikinijima. Hari je zaključio da suNormalke jer su nepomično stajale unutar svojih slika, izbledelih osmeha i staklastihočiju sleđenih na papiru. Bile su kontrast jedinoj čarobnjačkoj fotografiji na timzidovima, na kojoj su četiri hogvortska učenika stajala zagrljena smejući se u foto-aparat.

Poskočivši od radosti, Hari prepozna svoga oca: njegova neuredna crna kosaštrčala je na temenu baš kao i Harijeva, a i on je, takođe, nosio naočare. Kraj njega jebio Sirijus, nonšalantno zgodan, a njegovo pomalo arogantno lice bilo je mnogo mlađei veselije nego što ga je Hari ikada video za njegovog života. Sa Sirijusove desnestrane stajao je Petigru, barem za glavu niži, bucmast i vodnjikavih očiju, rumen odzadovoljstva što je uključen u tu kul družinu, zajedno s buntovnicima kojima su se svidivili, Džejmsom i Sirijusom. Sa Džejmsove leve strane nalazio se Lupin, već tadapomalo ofucan ali ozaren istim radosnim iznenađenjem što je prihvaćen i voljen... ilije prosto Hari sada znao kako su stvari tada stajale, pa je onda to video i na slici?Pokušao je da je skine sa zida, pošto je, uostalom, sada bila njegova – Sirijus mu jeostavio kuću i sve u njoj – ali se ona nije mogla pomeriti. Sirijus očigledno nije želeoda rizikuje da mu roditelji preurede sobu.

Hari se osvrnu naokolo, gledajući po podu. Nebo je postajalo sve svetlije: zraksvetlosti otkrivao je komadiće papira, knjige i druge sitne predmete razbacane potepihu. Očito je i Sirijusova spavaća soba pretresena, iako se činilo da je njen sadržajvećim delom, ako ne i u potpunosti, procenjen kao bezvredan. Nekoliko knjiga je čaktoliko grubo bilo protreseno da su se rastale od svojih korica, te je pod bio prekrivenpoispadalim stranicama.

Hari se sagnu, podiže nekoliko listova papira i pregleda ih. Za jedan je utvrdio daje list iz starog izdanja Istorije magije od Batilde Torbarke, a za drugi da je deopriručnika za servisiranje motocikla. Treći je bio pisan rukom i izgužvan: on gaispravi.

Dragi Šaponja,Hvala ti, mnogo ti hvala za Harijev rođendanski poklon! Taj mu je ubedljivo

bio najbolji. Tek mu je godinu dana, a već jurca naokolo na igrački-metli,izgledao je tako veselo, pa ti u prilogu šaljem sliku da i sam vidiš. Znaš da semetla diže samo pola metra od zemlje, ali samo što nije ubio mačku i razneo jejednu užasnu vazu koju mi je Petunija poslala za Božić (na to se već ne žalim).Naravno, Džejms je mislio da je to urnebesno, kaže da će on postati sjajanigrač kvidiča, ali smo morali da spakujemo sve ukrase i da ne skidamo pogleds njega kad se zaleti.

Održali smo vrlo skromnu rođendansku čajanku, samo mi i stara Batilda,

koja je uvek bila fina prema nama i koja se prosto topi u Harijevom prisustvu.Žao nam je što nisi mogao da dođeš. Ali Red uvek mora da bude na prvommestu, a Hari je ionako previše mali da zna da mu je rođendan! Džejms jemalčice frustriran što je zatvoren ovde, trudi se da to ne pokazuje, aliprimećujem – takođe, njegov Nevidljivi ogrtač je još uvek kod Dambldora,stoga nema šanse ni za kakve tajne izlete. Verujem da bi mu mnogo značilo kadbi mogao da ga posetiš. Crvonja je bio ovde prošlog vikenda, i činilo mi se daje veoma utučen, ali to je verovatno bilo zbog vesti o Mak Kinonima; plakalasam celo veče kada sam čula za to.

Batilda, to izuzetno zanimljivo staro stvorenje, navraća nam gotovo svakogdana s najneverovatnijim pričama o Dambldoru. Nisam sigurna da bi mu bilodrago kad bi znao za to! Ni sama ne znam koliko mogu da poverujem u to,pošto mi se čini neverovatnim da je Dambldor

Hariju kao da su utrnule i ruke i noge. Stajao je potpuno nepomično, držeći taj

čudesni papir u svojim otupelim prstima, dok su od tihe erupcije njegovim venamapodjednako strujali i radost i bol. Zateturavši se ka krevetu, on sede.

Ponovo je pročitao pismo, ali nije mogao iz njega da izvuče ništa više no što je touspeo prvi put, te je svoju pažnju usmerio na sâm rukopis. Ona je pisala slovo „g“ istokao i on: tražio je po pismu svako od tih slova, i svako mu se činilo kao prijateljskomahanje s druge strane vela. Ovo pismo je bilo neprocenjivo blago, dokaz da je LiliPoter živela, zaista živela, da je njena topla ruka nekada prelazila iznad ovogpergamenta, mastilom opcrtavajući ova slova, ove reči, reči o njemu, Hariju, njenomsinu.

On ponovo pročita pismo, nestrpljivo brišući vlažne oči, ovaj put se koncentrišućina samo značenje. Činilo mu se kao da sluša davni glas koga se jedva sećao.

Imali su mačku... možda je i ona, kao i njegovi roditelji, nastradala u Godrikovojdolini... ili je pobegla kada više nije bilo nikoga ko bi je hranio... Sirijus mu je kupionjegovu prvu metlu... njegovi roditelji su poznavali Batildu Torbarku; da li ih jeDambldor upoznao s njom? Njegov Nevidljivi ogrtač je još uvek kod Dambldora...nešto mu je tu zvučalo čudno...

Hari zastade, razmišljajući o majčinim rečima. Zašto je Dambldor uzeo DžejmsovNevidljivi ogrtač? Hari se jasno sećao kako mu je njegov direktor pre nekolikogodina rekao: „Ne treba mi ogrtač da bih bio nevidljiv.“ Možda je nekom manjedarovitom članu Reda bilo potrebno to njegovo svojstvo, pa je Dambldor bio samokurir? Hari nastavi da čita...

Crvonja je bio ovde... Petigru, izdajica, delovao je „utučeno“, je li? Da li je biosvestan da poslednji put Džejmsa i Lili vidi žive?

I najzad, ponovo Batilda, koja je pričala neverovatne priče o Dambldoru: poštomi se čini neverovatnim da je Dambldor...

Da je Dambldor šta? Ali bilo je toliko stvari u vezi s Dambldorom koje bi semogle smatrati neverovatnim. Da je jednom dobio lošu ocenu na kontrolnom izPreobražavanja, na primer, ili da se bavio čaranjem koza, kao Aberfort...

Hari se pridiže s kreveta i pređe pogledom po podu: možda je ostatak pisma tunegde. On zgrabi papire s poda, toliko željan da pronađe ostatak pisma da premanjima nije imao ništa više obzira neko onaj ko ih je prethodno pretresao: vadio ječitave fioke, tresao knjige, stao na stolicu ne bi li rukom prešao povrh ormana,zavlačio se ispod stola i fotelje.

Najzad, ispod komode s fiokama, lica prislonjenog uz pod, on spazi nešto što muje ličilo na pocepano parče papira. Kada ga je izvukao, ispostavilo se da je u pitanjuveći deo fotografije koju je Lili opisala u svom pismu. Crnokosa beba uletala je iizletala sa slike na sićušnoj metli, grohotom se smejući, dok je za njom trčao par nogukoje mora da su pripadale Džejmsu. Hari ubaci fotografiju u džep kraj Lilinog pisma inastavi potragu za drugom stranicom.

Ipak, posle nekih četvrt sata, nevoljno zaključi da ostatak pisma njegove majkenije bio tu. Da li je prosto izgubljen tokom šesnaest godina koliko je prošlo otkako jenapisano, ili ga je uzeo onaj ko je pretresao sobu? Hari ponovo pročita prvi list,ovoga puta tražeći nagoveštaje zbog čega bi drugi list možda bio toliko vredan.Njegova metla-igračka teško da bi bila zanimljiva Smrtožderima... Jedina naizgledkorisna stvar koju je mogao da zapazi bile su moguće informacije o Dambldoru. Poštomi se čini neverovatnim da bi Dambldor... šta?

– Hari? Hari! Hari!– Ovde sam! – povika on. – Šta se dogodilo?Začu se bat koraka ispred vrata i Hermiona ulete unutra.– Probudili smo se i nismo znali gde si! – reče ona bez daha. Okrenu se i viknu

preko ramena: – Rone! Našla sam ga!Nekoliko spratova ispod odjeknu Ronov ozlojeđen glas.– Dobro je! Reci da sam mu poručio da je bilmez!– Hari, molim te nemoj tako da nestaješ, prestravili smo se! Zašto si se uopšte

popeo ovamo? – Ona baci pogled na istumbanu prostoriju. – Šta si to radio?– Vidi šta sam našao!On joj pruži majčino pismo. Hermiona ga uze i pročita dok ju je Hari posmatrao.

Kada je došla do kraja stranice, podiže pogled ka njemu.– O, Hari...– A ima i ovo.Dao joj je pocepanu fotografiju, a Hermiona se nasmeši kad vide bebu kako uleće

u sliku i izleće iz nje na igrački metli.– Tražio sam ostatak pisma – reče Hari – ali nije ovde.Hermiona se osvrnu oko sebe.– Jesi li ti napravio sav ovaj nered, ili je soba već bila takva kada si došao?

– Neko ju je pretresao pre mene – reče Hari.– Tako sam i mislila. Svaka soba u koju sam zavirila dok sam se pela ovamo bila

je u neredu. Šta misliš, šta su tražili?– Podatke o Redu, ako je to bio Snejp.– Ali zar već nema sve što mu je potrebno, mislim, i on je bio član Reda, zar ne?– Pa dobro – reče Hari, spreman da brani svoju teoriju – onda možda podatke o

Dambldoru? Drugu stranu ovog pisma, na primer. Znaš, ova Batilda koju je mojamama pomenula, znaš li ko je to?

– Ko?– Batilda Torbarka, autorka...– Istorije magije – reče Hermiona, delujući zaintrigirano. – Znači, tvoji roditelji

su je poznavali? Ona je bila neverovatan istoričar magije.– I još je živa – reče Hari – plus, živi u Godrikovoj dolini, Ronova tetka Mjurijel

mi je pričala o njoj na venčanju. A poznavala je i Dambldorovu porodicu. Bilo biprilično zanimljivo popričati s njom, zar ne?

U osmehu koji mu je Hermiona uputila bilo je malo previše razumevanja zaHarijev ukus. On joj uze pismo i fotografiju i strpa ih u kesu oko svog vrata, daslučajno ne bi pogledao u nju i odao se.

– Razumem zašto bi voleo da popričaš s njom o svojim roditeljima, kao i oDambldoru – reče Hermiona. – Ali to nam baš ne bi pomoglo u našoj potrazi zahorkruksima, zar ne? – Hari joj ne odgovori, pa ona užurbano nastavi. – Hari, znam dazbilja želiš da odeš u Godrikovu dolinu, ali bojim se... bojim se zbog toga što su oniSmrtožderi juče uspeli da nas nađu. Zbog toga sam još više ubeđena da treba daizbegavamo mesto gde su sahranjeni tvoji roditelji, sigurna sam da očekuju da gaposetiš.

– Nije samo zbog toga – reče Hari i dalje izbegavajući da je pogleda. – Mjurijelje na venčanju pričala neke stvari o Dambldoru. Želim da saznam istinu...

On ispriča Hermioni sve što mu je Mjurijel rekla. Kada je završio, Hermionareče: – Naravno, vidim zašto te je to uzrujalo, Hari...

– ... nisam uzrujan! – slaga on. – Samo bih želeo da saznam da li je to istina ili...– Hari, zar zaista očekuješ istinu od zlobne starice kao što je Mjurijel, ili od Rite

Skiter? Kako možeš da im veruješ? Poznavao si Dambldora!– Mislio sam da jesam – promrmlja on.– Ali znaš i sam koliko je bilo istine u svemu što je Rita Skiter pisala o tebi! Dužd

je u pravu, kako možeš da dozvoliš tim ljudima da ti ukaljaju sećanje na Dambldora?On skrenu pogled, trudeći se da ne oda koliko je bio ozlojeđen. Ponovo ista priča:

biraj u šta ćeš da veruješ. On je želeo istinu. Zašto su svi bili toliko odlučni da gaspreče da dođe do nje?

– Hoćemo li da siđemo do kuhinje? – predloži Hermiona nakon kratkog muka. –Da nađemo nešto za doručak?

On se nevoljno složi, pođe za njom u hodnik, i prođe pokraj drugih vrata na spratu.Ispod malenog natpisa, koji nije primetio ranije u mraku, bile su duboke ogrebotine ufarbi vrata. On zastade na samom vrhu stepenica ne bi li ga pročitao. Bio je topompezan mali natpis, ispisan preciznim rukopisom, nešto što bi Persi Vizli moždaokačio na vrata svoje spavaće sobe:

Ne ulaziti

bez izričite dozvoleRegulusa Arkturusa Bleka

Harija obuze uzbuđenje, mada u prvi mah nije bio siguran zbog čega. Ponovo je

pročitao natpis. Hermiona je već bila na spratu ispod njega.– Hermiona – reče on, iznenadivši se smirenošću svoga glasa. – Vrati se gore.– Šta je bilo?– R.A.B. Mislim da sam ga pronašao.Začu se usklik iznenađenja, a zatim Hermiona potrča nazad uza stepenice.– U pismu tvoje mame? Ali ja nisam videla...Hari odmahnu glavom, pokazujući na Regulusov natpis. Ona ga pročita, a zatim

toliko snažno stisnu Harijevu ruku da se on trže od bola.– Sirijusov brat? – prošaputa.– Bio je Smrtožder – reče Hari. – Sirijus mi je pričao o njemu. Prišao im je kad je

bio veoma mlad, a onda se iznenada uplašio svega, i pokušao da istupi – pa su gaubili.

– To se uklapa! – kliknu Hermiona. – Ako je bio Smrtožder, imao je pristupVoldemoru, a ako se razočarao u njega, možda je poželeo i da ga uništi!

Ona pusti Harija, nagnu se prego gelendera i vrisnu: – Rone! RONE! Penji seovamo, brzo!

Minut kasnije pojavi se Ron, zadihan, sa štapićem na gotovs.– Šta je bilo? Ako su ponovo u pitanju ogromni paukovi, hoću da doručkujem pre

nego što...Namrštio se dok je čitao natpis na Regulusovim vratima, na koji je Hermiona

nemo pokazivala.– Pa šta? To je bio Sirijusov brat, zar ne? Regulus Arkturus... Regulus... R.A.B.!

Medaljon... mislite da je...?– Hajde da otkrijemo – reče Hari. On gurnu vrata, ali su bila zaključana.

Hermiona uperi svoj štapić u kvaku i reče: – Alohomora. – Začu se škljocanje, i vratase širom otvoriše.

Zajedno pređoše preko praga, osvrćući se unaokolo. Regulusova soba bila je malomanja od Sirijusove, iako je odavala isti utisak davnašnje veličanstvenosti. Dok seSirijus trudio da naglasi svoju različitost od ostatka porodice, Regulus je težio drugoj

krajnosti. Sliterinske boje, smaragdna i srebrna, bile su svuda istaknute, prekrivale sukrevet, zidove i prozore. Grb porodice Blek bio je brižljivo naslikan iznad kreveta,zajedno s njihovim motom: Tojours Pur . Ispod toga se nalazila zbirka požutelihisečaka iz novina, prilepljenih na zid poput nekog ofucanog kolaža. Hermiona pređepreko sobe da ih pobliže ispita.

– Svi su o Voldemoru – reče ona. – Čini se da je Regulus bio njegov fan nekolikogodina pre nego što se priključio Smrtožderima...

Kada je sela na krevet da pročita isečke, s čaršava se podiže malen oblak prašine.Hari je, u međuvremenu, spazio još jednu fotografiju. Hogvortski kvidički tim smešiomu se i mahao iz rama. Prišao je bliže i spazio izvezene zmije na njihovim grudima:sliterinci. Odmah je prepoznao Regulusa kao dečaka koji sedi u sredini prvog reda:imao je istu tamnu kosu i pomalo nadmen stav kao i njegov brat, iako je bio sitniji,mršaviji i ne toliko zgodan kao što je bio Sirijus.

– Igrao je Tragača – reče Hari.– Šta? – reče Hermiona odsutno. I dalje je bila okupirana Voldemorovim isečcima

iz novina.– Sedi u sredini prvog reda, to je gde Tragač... nema veze – reče Hari shvativši da

ga niko ne sluša: Ron je četvoronoške zavirivao ispod ormana. Hari se osvrnu po sobitražeći mesta koja su delovala kao dobra skrovišta i priđe pisaćem stolu. Opet je nekobio tu pre njega. Sadržaj fioka nedavno je preturan, sudeći po tragovima u prašini, alitu nije bilo ničeg vrednog: stara pera, zastareli udžbenici koji su svedočili da se nekoprema njima nemarno ponašao i nedavno razbijena bočica mastila, čiji su lepljiviostaci pokrivali sadržaj fioke.

– Postoji i jedan mnogo lakši način – reče Hermiona, dok je Hari brisaomastiljave prste o svoje farmerke. Podiže štapić i reče: – Asio medaljon!

Ništa se nije dogodilo. Ron, koji je pretraživao nabore izbledelih zavesa, delovaoje razočarano.

– Da li je to to, onda? Nije ovde?– Oh, i dalje bi mogao biti ovde, ali pod uticajem protivčini – reče Hermiona. –

Čini koje sprečavaju da ga neko magijski prizove, znaš.– Kao one što je ih Voldemor bacio na kamenu posudu u pećini – reče Hari,

setivši se kako nije bio u stanju da Prizove lažni medaljon.– Pa kako onda da ga nađemo? – upita Ron.– Tražićemo ručno – reče Hermiona.– Sjajna ideja – reče Ron, prevrćući očima, i nastavi da pretražuje zavese.U narednih sat vremena pretražili su svaki pedalj sobe, ali naposletku su bili

primorani da zaključe kako medaljon nije tu.Sunce je sada već izašlo: svetlost ih je zaslepljivala čak i kroz prljave prozore u

hodniku.– Ipak, možda bi mogao da bude negde drugde u kući – reče Hermiona,

pokušavajući da im podigne moral dok su se spuštali niza stepenice: kako su Hari iRon padali u malodušnost, tako je ona postajala sve odlučnija. – Bilo da je uspeo daga uništi ili ne, želeo bi da ga sakrije od Voldemora, je li? Sećate se svih onih užasnihstvari kojih smo morali da se otarasimo kada smo prošli put bili ovde? Onog sata kojije ispaljivao šrafove i one stare odore koja je pokušala da zadavi Rona. Možda ih jeRegulus postavio ovde ne bi li zaštitio skrovište medaljona, iako mi to možda tadanismo... nismo...

Hari i Ron je pogledaše. Stajala je s nogom zaustavljenom usred koraka, zblanutogizraza lica nekoga ko je upravo Ošamućen. Čak joj je i pogled bludio.

– ... tada nismo shvatali – dovrši ona šapatom.– Nešto nije u redu? – upita Ron.– Bio je jedan medaljon.– Šta? – rekoše Hari i Ron uglas.– U vitrini u salonu. Niko nije mogao da ga otvori. Pa smo... mi smo...Hari oseti kao da mu niz grudi klizi cigla, sve do stomaka. Setio se: čak je i on

držao tu stvar u ruci dok su je dodavali unaokolo, pokušavajući svi redom da je nasilu otvore. Bacili su ga u džak sa đubretom, zajedno s burmuticom bradavičastogpraška i muzičkom kutijom od koje su svi postajali pospani...

– Kričer je u to doba mažnjavao mnoge stvari od nas – reče Hari. Bila im je tojedina šansa, jedina slabašna nada koja im je preostala, i nameravao je da je se držisve dok ne bude prisiljen da je pusti. – Imao je čitavu gomilu stvari u svom kredencu ukuhinji. Haj’mo.

Trčao je niza stepenice preskačući po dva stepenika, dok su Ron i Hermiona juriliza njim. Napravili su toliku buku da su probudili portret Sirijusove majke dok suprolazili kroz predvorje.

– Prljavštino! Blatokrvni! Ološu! – vrištala je ona za njima dok su hitali upodrumsku kuhinju, zalupivši vrata za sobom.

Hari pretrča preko cele prostorije, zakočivši pred vratima Kričerovog kredencakoja širom otvori. Gnezdo od prljave, stare ćebadi u kojem je kućni vilenjak nekadaspavao i dalje je bilo tu, ali više nije svetlucalo od sitnica koje je Kričer prikupio.Jedino što se tu nalazilo bio je stari primerak knige Prirodna plemenitost:Čarobnjačka genealogija. Odbijajući da poveruje svojim očima, Hari zgrabi ćebad iprotrese ih. Iz njih ispade mrtav miš i sumorno se otkotrlja po podu. Bacivši se ukuhinjsku stolicu, Ron zahropta. Hermiona je sklopila oči.

– Još nije gotovo – reče Hari i podigavši glas pozva: – Kričeru!Začu se glasno krc, i kućni vilenjak kog je Hari i mimo svoje volje nasledio od

Sirijusa stvori se niotkuda ispred hladnog i praznog ognjišta: sićušan, upola ljudskevisine, blede kože koja visi s njega u naborima i sede kose što bujno štrči iz njegovihšišmišolikih ušiju. Još uvek je nosio prljavu krpu koju je imao na sebi i onda kad su gatek upoznali, a prezriv pogled koji je uputio Hariju pokazivao je da se njegov stav

spram promene vlasnika nije promenio ništa više no njegova odeća.– Gospodaru – zagrakta Kričer svojim žabljim glasom, i duboko se nakloni,

mrmljajući sebi u kolena – vratili ste se u staru kuću moje gospodarice, sa sveizdajicom svoje krvi Vizlijem i Blatokrvnom...

– Zabranjujem ti da ikoga nazivaš „izdajicom svoje krvi“ i „blatokrvnim“ – zarežaHari. Hariju bi Kričer, sa svojim svinjskim nosem i zakrvavljenim očima, bio vrloodbojan čak i da vilenjak nije izdao Sirijusa Voldemoru.

– Imam jedno pitanje za tebe – reče Hari, s visine gledajući na vilenjaka, dok muje srce ubrzano kucalo – i naređujem ti da na njega iskreno odgovoriš. Razumeo?

– Da, gospodaru – reče Kričer, ponovo se duboko naklonivši: Hari vide kako muse usne pomeraju bez glasa, bez sumnje nemo izgovarajući uvrede koje mu je sadabilo zabranjeno da izusti.

– Pre dve godine – reče Hari, kome je srce sada bubnjalo o rebra – u salonu uprizemlju nalazio se veliki zlatni medaljon. Mi smo ga bacili. Da li si ga ti ukrao ivratio ovde?

Na trenutak zavlada tajac, tokom kojeg se Kričer ispravio da pogleda Harijapravo u lice. Zatim reče – Da.

– Gde je on sada? – upita Hari pobedonosno, dok su ga Ron i Hermiona radosnogledali.

Kričer sklopi oči kao da ne može da podnese da vidi njihovu reakciju na njegovesledeće reči.

– Nestao.– Nestao? – ponovi Hari, a sve ushićenje nestade iz njega. – Kako to misliš,

nestao?Vilenjak zadrhta i poče da se klati.– Kričeru – reče Hari žustro. – Naređujem ti...– Mandangus Flečer – zakrešta vilenjak, i dalje čvrsto zatvorenih očiju. –

Madangus Flečer je sve pokrao: slike gospođice Bele i gospođice Cisi, rukavice mojegospodarice, orden Merlinovog reda, orden Prve klase, pehare s porodičnim grbom, i,i...

Kričer se borio da dođe do daha: njegove šuplje grudi su se naglo dizale ispuštale, a zatim širom otvori oči i ispusti vrisak od kog se ledila krv u žilama.

– ... i medaljon, medaljon gospodara Regulusa, Kričer je pogrešio, Kričer nijeizvršio svoja naređenja!

Hari je reagovao instinktivno: čim se Kričer ustremio ka žaraču koji je stajaoizmeđu rešetaka kamina, on se baci na vilenjaka, prikucavši ga za tlo. Hermioninvrisak pomeša se s Kričerovim, ali Hari zaurla glasnije od oboje: – Kričeru,naređujem ti da se ne pomeraš!

Osetio je kako se vilenjak koči te ga pusti. Kričer je ležao ispružen na hladnomkamenom podu, dok su mu ispod otromboljenih kapaka tekle suze.

– Hari, pusti ga da ustane! – prošaputa Hermiona– Da bi mogao da se bije žaračem? – frknu Hari, kleknuvši pokraj vilenjaka. –

Neće moći. Dakle, Kričeru, hoću istinu: kako znaš da je Mandangus Flečer ukraomedaljon?

– Kričer ga je video! – prodahta vilenjak dok su suze curele preko njegovepraseće njuške u usta puna posivelih zuba. – Kričer ga je video kako izlazi izKričerovog kredenca s punim rukama Kričerovog blaga. Kričer je rekao tomšunjolopovu da stane, ali se Mandangus Flečer nasmejao i p-potrčao...

– Rekao si da je medaljon od „gospodara Regulusa“ – reče Hari. – Zašto? Odaklepotiče taj medaljon? Kakve je Regulus imao veze s njim? Kričeru, sedi i ispričaj misve što znaš o tom medaljonu i sve što je Regulus imao s time!

Vilenjak se pridiže u sedeći položaj, a zatim se skupi u loptu, obavivši ruke okokolena, i poče da se klati napred-nazad. Kada je progovorio, glas mu je bio prigušenali razaznatljiv u tihoj kuhinji punoj odjeka.

– Gospodar Sirijus je pobegao, daleko mu lepa kuća, jer bio je zao dečak i slomioje srce moje gospodarice svojim nezakonitim radnjama. Ali gospodar Regulus je znaošta je pravi ponos. Znao je šta ide uz prezime Blek i dostojanstvo njegove čiste krvi.Godinama je pričao o Mračnom gospodaru koji će izvući čarobnjake iz mišjih rupakako bi zavladali Normalcima i onima normalskog porekla... a kada je napuniošesnaest godina, gospodar Regulus se priključio Mračnom gospodaru. Bio je takoponosan, tako ponosan i spreman da ga služi...

– A jednog dana, godinu dana nakon što mu se priključio, gospodar Regulus jesišao u kuhinju da poseti Kričera. Gospodar Regulus je oduvek voleo Kričera. Igospodar Regulus je rekao... rekao je...

Stari vilenjak stade da se klati brže no ikada.– ... rekao je da je Mračnom gospodaru potreban vilenjak...– Voldemoru je bio potreban vilenjak? – ponovi Hari, osvrnuvši se ka Ronu i

Hermioni, koji su delovali podjednako zbunjeno kao i on.– O, da – jecao je Kričer. – A gospodar Regulus je dobrovoljno prijavio Kričera.

Bila je to čast, rekao je gospodar Regulus, čast za njega i za Kričera, koji moraobavezno da uradi sve što mu Mračni gospodar naredi... a onda da d-dođe kući.

Kričer se sve brže klatio, dišući kroz jecaje.– I tako je Kričer otišao kod Mračnog gospodara. Mračni gospodar nije rekao

Kričeru šta će da rade, već je poveo Kričera sa sobom do pećine kraj mora. A izapećine se nalazila špilja, a u špilji je bilo veliko, crno jezero...

Dlake na Harijevom vratu se nakostrešiše. Kričerov hropćući glas kao da jedopirao do njega preko te tamne vode. Video je ono što se događalo jasno kao da jebio prisutan.

– ... i bio je tu čamac...Naravno da je tu bio čamac. Hari je znao taj čamac, avetinjski zelen i sićušan,

začaran da može da nosi jednog čarobnjaka i jednu žrtvu ka ostrvcetu u središtujezera. Znači tako je Voldemor stavljao na probu odbrane koje su okruživale horkruks:tako što je pozajmio potrošno stvorenje, kućnog vilenjaka...

– Na ostrvcetu se nalazio s-sud pun napitka. M-mračni gospodar je nateraoKričera da ga popije...

Vilenjak se tresao od glave do pete.– Kričer je pio, i dok je pio video je užasne stvari... Kričerova utroba je gorela...

Kričer je dozivao gospodara Regulusa da ga spasi, vikao je za svojom gospodaricomBlek, ali se Mračni gospodar samo smejao... naterao je Kričera da popije ceonapitak... onda je ubacio medaljon u prazan sud... a onda ga je ponovo napunionapitkom.

– A zatim je Mračni gospodar otplovio, ostavivši Kričera na ostrvu...Hari je mogao da zamisli kako se to dogodilo. Posmatrao je Voldemorovo belo,

zmijoliko lice kako nestaje u tmini, te crvene oči bez sažaljenja uperene u vilenjakakoji se koprca i čija će smrt nastuputi u roku od nekoliko minuta, čim podlegneočajničkoj žeđi koju gorući napitak izaziva u svojim žrtvama... ali Harijeva mašta nijeišla dalje, pošto nije mogao da zamisli kako je Kričer pobegao.

– Kričeru je trebala voda, dovukao se do ivice ostrva i počeo da pije iz crnogjezera... a šake, mrtve šake, izašle su iz vode i povukle Kričera ispod površine...

– Kako si pobegao? – upita Hari, i nije se začudio što to izgovara šapatom.Kričer podiže svoju ružnu glavu i pogleda u Harija krupnim, zakrvavljenim očima.– Gospodar Regulus je rekao Kričeru da se vrati – reče on.– Znam... ali kako si pobegao od inferijusa?Kričer kao da ga nije razumeo.– Gospodar Regulus je rekao Kričeru da se vrati – ponovi on.– Znam, ali...– Pa očigledno je, zar ne, Hari? – reče Ron. – Prebacio se!– Ali... nemoguće je Prebacivati se u pećinu ili iz nje – reče Hari – inače bi

Dambldor...– Vilenjačka magija nije ista kao čarobnjačka magija, zar ne? – reče Ron. –

Mislim, oni mogu da se Prebacuju na Hogvorts i sa njega kad mi ne možemo.Dok je Hari ovo pokušavao da shvati vladao je tajac. Kako je Voldemor mogao da

napravi takvu grešku? Ali dok je mislio na to, Hermiona progovori, ledenim glasom.– Naravno, Voldemor je, baš kao i svi oni Čistokrvni koji vilenjake tretiraju kao

životinje, smatrao njihovu moć nedoraslu svojoj... nikada mu ne bi palo na pamet daoni imaju magijsku moć koju on nema.

– Naredba gospodara vrhovna je zapovest kućnog vilenjaka – odrecitova Kričer. –Kričeru je rečeno da dođe kući, pa se Kričer i vratio kući...

– Pa, onda si učinio ono što ti je rečeno, zar ne? – reče Hermiona nežno. – Nisi seoglušio o naređenje!

Kričer odmahnu glavom, klateći se sve brže i brže.– Pa šta se dogodilo kad si se vratio? – upita Hari. – Šta je Regulus rekao kada si

mu ispričao šta se zbilo?– Gospodar Regulus je bio zabrinut, veoma zabrinut – zagrakta Kričer. –

Gospodar Regulus je rekao Kričeru da ostane sakriven, i da ne napušta kuću. A onda...kasnije... gospodar Regulus je posetio Kričera u njegovom kredencu jedne noći, igospodar Regulus se ponašao čudno, ne onako kako se inače ponašao, bio jerastrojenog uma, Kričer je to mogao da primeti... i tražio je od Kričera da ga odvededo pećine, do pećine gde je Kričer bio s Mračnim gospodarem...

I tako su oni krenuli. Hari je mogao da ih jasno zamisli, prestrašenog starogvilenjaka i mršavog, mrkog Tragača koji je toliko podsećao na Sirijusa... Kričer jeznao kako da otkrije tajni ulaz u podzemnu pećinu, znao je kako da podigne sićušničamac. Ovoga puta je njegov voljeni Regulus otplovio s njim na ostrvce sa sudompunim otrova...

– I naterao te je da popiješ napitak? – reče Hari, zgađen.Ali Kričer odmahnu glavom i zaplaka. Hermiona brzo šakom pokri usta: činilo se

da je bar ona shvatila.– G-gospodar Regulus je iz svog džepa izvadio medaljon nalik onom koji je imao

Mračni gospodar – reče Kričer, dok su suze lile s obe strane njegovog svinjskog nosa.– I rekao je Kričeru da ga uzme i, kada sud bude prazan, da zameni medaljone...

Kričerovi jecaji sada su bili sve glasniji i promukliji, pa je Hari morao da senapregne ne bi li ga razumeo.

– I naredio je... Kričeru da ode... bez njega. I rekao je Kričeru... da ode kući... i danikada ne kaže svojoj gospodarici... šta je učinio... ali da uništi... prvi medaljon. Aonda je popio... sav napitak... a Kričer je zamenio medaljone... i posmatrao.... kakogospodara Regulusa... odvlače pod vodu... i...

– O, Kričeru! – zajeca Hermiona, koja se takođe rasplakala. Pala je na kolena krajvilenjaka i pokušala da ga zagrli. On odmah skoči na noge, ustuknuvši pred njom,vidno zgrožen.

– Blatokrvna je dodirnula Kričera, on to neće dozvoliti, šta bi njegovagospodarica rekla?

– Rekao sam ti da je ne zoveš „blatokrvnom“! – zareža Hari, ali se vilenjak većkažnjavao: pao je na tlo i lupao čelom o pod.

– Zaustavi ga... zaustavi ga! – vrisnu Hermiona. – Oh, zar ne vidiš sada koliko jeto sve bolesno, čemu sve moraju da se povinuju?

– Kričeru... prestani, prestani! – povika Hari.Vilenjak se pruži po podu, dahćući i tresući se, dok mu se oko njuške sjajila zelena

sluz, a modrica mu je već cvetala na bledom čelu, na mestu gde se udario, dok su muoči bile naduvene, zakrvavljene i prepune suza. Hari nikada nije video nešto takožalosno.

– I onda si doneo medaljon kući – reče on nemilosrdno, jer se nameračio da saznacelu priču. – I pokušao si da ga uništiš?

– Ništa što bi mu Kričer učinio ne bi ga ni ogrebalo – jecao je vilenjak. – Kričerje sve probao, sve što je znao, ali ništa, ništa nije uspevalo... Toliko moćnih čini nasamoj površini, Kričer je bio siguran da će ga uništiti ako uspe da zaviri unutra, alinije se dao otvoriti... Kričer je kaznio sebe i pokušao ponovo, pa je kaznio sebe, iopet pokušao. Kričer nije uspeo da izvrši naređenje, Kričer nije uspeo da uništimedaljon! A njegova gospodarica je poludela od bola zbog nestanka gospodaraRegulusa, a Kričer nije smeo da joj kaže šta se dogodilo, ne, jer mu je gospodarRegulus z-z-zabranio da kaže bilo kome iz p-p-porodice šta se dogodilo u p-pećini...

Kričer poče da jeca tako silovito da se reči više nisu mogle razaznati. Suze sutekle niz Hermionine obraze dok je posmatrala Kričera, ali nije se usuđivala da gaponovo dodirne. Čak je i Ron, koji nije bio velik ljubitelj Kričera, delovao kao da munije svejedno. Hari se čučećki nasloni na pete i protrese glavu ne bi li je razbistrio.

– Ne razumem te, Kričeru – reče on najzad. – Voldemor je pokušao da te ubije,Regulus je umro pokušavajući da svrgne Voldemora, ali si ti i pored svega dragevolje izdao Sirijusa Voldemoru? Svojevoljno si otišao kod Narcise i Belatriks, ipreko njih preneo informacije Voldemoru...

– Hari, Kričer ne razmišlja na taj način – reče Hermiona, nadlanicom brišući suze.– On je rob, kućni vilenjaci su navikli na loš, čak i brutalan tretman. Ono što jeVoldemor uradio Kričeru nije bilo toliko daleko od uobičajenog ophođenja. Štačarobnjački ratovi znače jednom vilenjaku kao što je Kričer? On je odan ljudima kojisu dobri prema njemu, a mora da je gospođa Blek bila takva, Regulus svakako jeste,pa ih je on predano služio i kao papagaj ponavljao njihova uverenja. Znam šta ćeš reći– nastavi ona, kad je Hari krenuo da protestuje – da se Regulus predomislio... ali činise da on to nije objasnio Kričeru, zar ne? A mislim da znam i zašto. Kričer iRegulusova porodica bili bi bezbedniji ukoliko bi se držali stare porodične linijeČistokrvnih. Regulus je pokušavao sve njih da zaštiti.

– Sirijus...– Hari, Sirijus je bio užasan prema Kričeru, i džaba ti što me tako gledaš, znaš i

sâm da je to istina. Kada je Sirijus došao da živi ovde Kričer je već mnogo godinabio sam, i verovatno gladan pažnje i naklonosti. Sigurna sam da su „gospođica Cisi“ i„gospođica Bela“ bile divne prema Kričeru kad se on pojavio, pa je on svima učiniouslugu i rekao im sve što su želele da znaju. Oduvek sam govorila da će sečarobnjacima kad-tad obiti o glavu to kako se ophode prema kućnim vilenjacima. Epa, Voldemoru se obilo... kao i Sirijusu.

Hari nije imao nikakav odgovor na to. Dok je posmatrao Kričera kako jeca napodu, setio se šta mu je Dambldor rekao, samo nekoliko sati nakon Sirijusove smrti:Ne verujem da me je Sirijus ozbiljno shvatio, niti da je ikada pomislio kako i Kričermože da bude biće s dubokim osećanjima, poput ljudskih...

– Kričeru – reče Hari, posle nekog vremena – kada budeš želeo, ovaj... molim tesedi.

Prošlo je nekoliko minuta pre nego što je Kričer prestao da grca i zaćutao. Zatimse ponovo podigao u sedeći položaj, trljajući šakama oči poput malog deteta.

– Kričeru, zamoliću te da učiniš nešto – reče Hari. Pogleda u Hermionu, tražećipomoć: želeo je da mu nežno izda naređenje, ali istovremeno nije mogao da sepretvara da nije u pitanju naređenje. Ipak, čini se da je promena u njegovom tonunaišla na njeno odobravanje, i ona mu se ohrabrujuće osmehnu.

– Kričeru, molim te, želim da odeš i pronađeš Mandangusa Flečera. Moramo dasaznamo gde je medaljon... gde je medaljon gospodara Regulusa. To je veoma važno.Hoćemo da dovršimo posao koji je gospodar Regulus započeo, hoćemo da se... ovaj...pobrinemo da njegova smrt ne bude uzaludna.

Kričer spusti pesnice i podiže pogled ka Hariju.– Da pronađem Mandangusa Flečera? – zagrakta on.– I da ga dovedeš ovamo, u Ulicu Grimold – reče Hari. – Misliš li da bi mogao to

da nam učiniš?Dok je Kričer klimao glavom i pridizao se na noge, Hari naglo dobi inspiraciju.

Izvukao je Hagridovu kesu i iz nje izvadio lažni horkruks, lažni medaljon u kojem jeRegulus pohranio poruku za Voldemora.

– Kričeru, hteo bih, ovaj, hteo bih da ti dam ovo – reče on, stavivši medaljon uvilenjakovu šaku. – Ovo je pripadalo Regulusu i siguran sam da bi ti želeo da gazadržiš kao mali znak zahvalnosti za ono što si...

– Sad ga pretera, druže – reče Ron, nakon što je vilenjak bacio pogled namedaljon a zatim ispustio bolan uzdah šoka i očajanja, i ponovo se bacio na tlo.

Trebalo im je gotovo pola sata da smire Kričera, koji je bio toliko ophrvanosećanjima što mu je na poklon dato staro nasledstvo Blekovih da su mu kolena isuviše klecala da bi mogao da se drži na nogama. Kada je najzad bio u stanju da pređenekoliko koraka, sve troje ga otpratiše do njegovog kredenca, posmatrajući ga kakobezbedno ušuškava medaljon u svoju prljavu ćebad, uveravajući ga da će im zaštitamedaljona biti prioritet dok njega ne bude bilo. On se zatim dvaput duboko nakloniHariju i Ronu, pa čak uputi i čudan mali trzaj u pravcu Hermione, koji je možda biopokušaj pozdrava punog poštovanja, pre nego što se Prebacio uz uobičajeno glasnokrc.

11. Mito

Ako je Kričer mogao da pobegne iz jezera punog inferijusa, Hari je bio ubeđen da

će zarobljavanje Mandangusa trajati nekoliko sati uvrh glave, i čitavo jutro se šetkaopo kući u napetom iščekivanju. Međutim, Kričer se nije vratio tog jutra, niti popodne.Do sumraka, Hari je već bio obeshrabren i zabrinut, a nije mu pomogla ni večera, kojase sastojala uglavnom od plesnivog bajatog hleba, na kom je Hermiona pokušala daizvede brojna neuspela Preobražavanja.

Kričer se nije vratio ni sutradan, a ni dan posle toga. Međutim, na trgu ispredbroja 12 pojavila su se dva čoveka pod kapuljačama, i ostala tamo sve do duboko unoć, zureći u pravcu kuće koju nisu mogli da vide.

– Smrtožderi, nema sumnje – reče Ron, dok su ih on, Hari i Hermiona posmatrali sprozora salona. – Misliš da znaju da smo unutra?

– Ne verujem – reče Hermiona, mada je izgledala prestrašeno – inače bi poslaliSnejpa da nas potraži, zar ne?

– Misliš li da je možda već bio ovde i da su mu usta svezana Ćudljivkovomkletvom? – upita Ron.

– Da – reče Hermiona – inače bi ispričao ovima kako se ulazi, zar ne? Ali oniverovatno motre da vide hoćemo li se pojaviti. Uostalom, znaju da je Hari vlasnik ovekuće.

– Otkud znaju...? – poče Hari.– Ministarstvo ispituje testamente čarobnjaka, zar se ne sećaš? Znaće da ti je

Sirijus ostavio ovu kuću.Prisustvo Smrtoždera napolju povećalo je zloslutno raspoloženje unutar zidova

kuće s brojem 12. Nisu čuli ni glasa ni od koga izvan kuće Grimold još od Patronusagospodina Vizlija, i tenzija je počinjala da raste. Nemiran i razdražljiv, Ron je razvioiritantnu naviku da se igra s Ugasivačem u svom džepu: to je naročito izluđivaloHermionu, koja je u iščekivanju Kričera ubijala vreme proučavajući Pripovesti bardaBidla i nije joj se nimalo dopadalo što se svetlo stalno pali i gasi.

– Dosta već jednom s tim! – povika ona treće večeri Kričerovog odsustva, kad jeponovo nestalo svetla u gostinskoj sobi.

– Izvini, izvini! – reče Ron, pritisnuvši Ugasivač i vrativši svetlo. – Nisam nisvestan da to radim!

– Zar ne možeš nečim korisnijim da se baviš?– Šta na primer, da čitam priče za malu decu?– Rone, ovu knjigu mi je ostavio Dambldor...– ... a meni je ostavio Ugasivač, možda i ja treba da ga upotrebljavam!Ne mogavši više da podnese čarkanje, Hari se neopaženo iskrade iz sobe. Zaputio

se dole u kuhinju, u koju je često navraćao, jer je bio siguran da će se Kričernajverovatnije ponovo pojaviti upravo tamo. Na polovini stepeništa, međutim, začukuckanje na ulaznim vratima a zatim škljocanje metala i zveket lanca.

Oseti da mu se svaki mišić u telu zateže: isukao je svoj štapić, sklonio se međusenke iza odrubljenih vilenjačkih glava i čekao. Vrata se otvoriše: video je odsjajspoljašnjih svetiljki s trga i zakukuljena pojava oprezno uđe u hodnik i zatvori vrata zasobom. Uljez stupi korak dalje i glas Ludookog upita: – Severus Snejp? Tada siluetanačinjena od prašine izroni s kraja hodnika i sjuri se ka njemu, podižući svoju mrtvuruku.

– Nisam te ja ubio, Albuse – reče jedan tih glas.Urok prestade da deluje: prašnjava figura se ponovo rasprši i kroz gust siv oblak

koji je urok ostavio za sobom bilo je nemoguće razaznati pridošlicu.Hari uperi štapić u taj oblak.– Ne miči!Zaboravio je na portret gospođe Blek; čuvši njegov povik, zavesa koja ju je krila

se razgrnu i ona poče da vrišti: – Blatokrvni i ološ što obeščašćuju ovu kuću...Ron i Hermiona se sjuriše niza stepenice iza Harija, uperivši štapiće, kao i on, u

neznanca koji je sada stajao u hodniku ispod njih, ruku podignutih uvis.– Obustavi paljbu, to sam ja, Remus!

– O, hvala bogu – reče Hermiona slabašno, uperivši sada svoj štapić u gospođuBlek; zavesa se uz prasak ponovo navuče i nastade tajac. Ron takođe spusti štapić, aline i Hari.

– Pokaži se! – dobaci mu.Lupin se pomeri napred ka svetlosti lampi, i dalje držeći ruke podignute u gest

predaje.– Ja sam Remus Džon Lupin, vukodlak, ponekad znan i kao Mesečko, jedan od

četvorice tvoraca Banditove mape, oženjen Nimfadorom, poznatijom kao Tonks, iučio sam te kako da napraviš Patronusa, Hari, koji poprima oblik jelena.

– U redu je – reče Hari spustivši štapić – ali morao sam da proverim, je l’da?– Kao tvoj bivši nastavnik Odbrane od Mračnih veština, potpuno se slažem da si

morao da proveriš. Rone, Hermiona, nije trebalo tako brzo da spustite gard.Oni pohrliše niza stepenice ka njemu. Obmotan debelim crnim putnim ogrtačem,

delovao je iscrpljeno, ali i zadovoljno što ih vidi.– Dakle, ni traga od Severusa? – upita.– Ne – reče Hari. – Šta se zbiva? Jesu li svi dobro?– Da – reče Lupin – ali svi smo pod prismotrom. Na trgu ispred kuće je nekoliko

Smrtoždera...– ... znamo...– Morao sam da se Prebacim tačno na najviši stepenik ispred ulaznih vrata da bih

bio siguran da me neće videti. Ne verujem da znaju da si ovde, inače sam siguran dabi imali još ljudi ispred: nadziru sva mesta koja imaju bilo kakve veze s tobom, Hari.Siđimo dole, imam mnogo toga da vam ispričam, a hteo bih i da znam šta se desilo svama pošto ste napustili Jazbinu.

Spustiše se u kuhinju, gde Hermiona uperi svoj štapić u ognjište. Vatra se smestaraspiri: davala je privid topline oštrim kamenim zidovima i presijavala se nadugačkom drvenom stolu. Lupin izvuče iz svog putnog ogrtača nekoliko krem-piva ioni sedoše.

– Bio bih ovde još pre tri dana, ali sam prethodno morao da se otresemSmrtoždera koji me je uhodio – reče Lupin. – Dakle, došli ste ovamo pravo poslevenčanja?

– Ne – reče Hari – nego tek pošto smo nabasali na par Smrtoždera u kafiću u UliciTotnam kort.

Lupin prosu veći deo svog krem-piva sebi niz grudi.– Šta?Objasnili su mu šta se dogodilo. Kada su završili priču, Lupin je bio zaprepašćen.– Ali kako su te pronašli tako brzo? Nemoguće je pratiti nekog ko se Prebacuje,

sem ukoliko ga ne zgrabiš u trenutku dok nestaje!– A nije baš verovatno ni da su se upravo u to vreme sasvim slučajno šetali

Totnam kortom.

– Pitali smo se – reče Hermiona obazrivo – da Hari nije možda i dalje podTragom?

– To je nemoguće – reče Lupin. Ron je delovao samozadovoljno, a Hari osetiogromno olakšanje. – Sve i da je tako, da je Hari i dalje pod Tragom, tada bizasigurno znali da je ovde, zar ne? Ali ne vidim kako su mogli da te prate do UliceTotnam kort, to je zabrinjavajuće, krajnje zabrinjavajuće.

Izgledao je uznemireno ali, bar što se Harija tiče, to pitanje je moglo da čeka.– Ispričaj nam šta se dešavalo pošto smo otišli, nismo čuli ama baš ništa još otkad

nam je Ronov tata rekao da je porodica bezbedna.– Pa, Kingsli nas je spasao – reče Lupin. – Zahvaljujući njegovom upozorenju

većina svatova mogla je da se Prebaci pre nego što su ovi stigli.– Jesu li to bili Smrtožderi, ili ljudi iz Ministarstva? – upade mu Hermiona u reč.– I jedni i drugi: ali što se nas tiče, sve je to sada jedno te isto – reče Lupin. –

Bilo ih je desetak i više, ali nisu znali da si ti tamo, Hari. Artur je čuo glasine da supokušavali mučenjem da izvuku tvoje boravište od Skrimdžera pre nego što su gaubili. Ako je to tačno, on te nije odao.

Hari pogleda u Rona i Hermionu: na njihovim licima ogledala se mešavinapreneraženosti i zahvalnosti koju je i sam osećao. Skrimdžer mu se nikada nijenaročito sviđao, ali ako je to što je Lupin rekao istina, onda je poslednji čin togčoveka bio pokušaj da zaštiti Harija.

– Smrtožderi su temeljno pretražili Jazbinu – nastavi Lupin. – Pronašli su akrepa,ali nisu želeli da mu se previše približavaju... a onda su satima ispitivali sve nas kojismo ostali. Pokušavali su da dobiju bilo kakvu informaciju o tebi, Hari, ali, naravno,niko osim članova Reda nije znao da si bio tamo.

– Istovremeno dok su ovi rasturali svadbu, Smrtožderi širom zemlje upadali su usvaku kuću koja ima veze s Redom. Nije bilo mrtvih – dodade brzo, predupredivšinjihovo pitanje – ali su bili grubi. Spalili su do temelja kuću Dedalusa Digla, ali, kaošto znate, on nije bio tamo, i primenili su Bolnu kletvu na Tonksinu porodicu, opetpokušavajući da otkriju gde si otišao nakon što si ih posetio. Svi su dobro... vidnopotreseni, naravno, ali osim toga u redu.

– Smrtožderi su probili sve one zaštitne čarolije? – upita Hari, prisetivši se kolikosu one bile efikasne one noći kada se survao u baštu Tonksinih roditelja.

– Moraš da shvatiš, Hari, da Smrtožderi sada imaju svu moć Ministarstva nasvojoj strani – reče Lupin. – Mogu slobodno da izvode razne svirepe čini bez bojazniod prepoznavanja ili hapšenja. Uspeli su da probiju svaku Odbrambenu čin koju smobacili da ih sprečimo da dopru do nas, a kad su najzad dospeli unutra, bili su vrlootvoreni po pitanju razloga svog dolaska.

– Trude li se uopšte da daju bilo kakvo opravdanje što muče ljude kako bi iz njihizvukli Harijevo boravište? – upita Hermiona, jedva čujnim glasom.

– Pa sad... – reče Lupin. Oklevao je a zatim izvukao presavijeni primerak

Dnevnog proroka.– Evo – reče, gurnuvši ga preko stola ka Hariju – ionako ćeš, pre ili kasnije,

saznati. Ovo je njihov izgovor što te gone.Hari razvi novine. Naslovnu stranu ispunjavala je njegova ogromna fotografija.

Pročitao je naslov iznad nje:

TRAŽI SE RADI ISPITIVANJAPOVODOM SMRTI

ALBUSA DAMBLDORA Ron i Hermiona besno zaurlaše, ali Hari ne reče ništa. Odgurnuo je novine u

stranu. Nije želeo da čita dalje: znao je šta može da piše. Niko osim onih koji su bilina vrhu kule kada je Dambldor poginuo nije znao ko ga je u stvari ubio a, kao što jeRita Skiter već ispričala čarobnjačkom svetu, nekoliko trenutaka nakon što jeDambldor pao Hari je viđen kako beži s mesta gde se to desilo.

– Žao mi je, Hari – reče Lupin.– Dakle, Smrtožderi su preuzeli i Dnevni prorok? – upita Hermiona besno.Lupin klimnu glavom.– Ali ljudi sigurno shvataju šta se dešava?– Udar je izveden mirno i gotovo nečujno – reče Lupin. – Zvanična verzija

Skrimdžerovog ubistva je da se on povukao, zamenio ga je Pije Glupsije, koji je podKontrolišućom kletvom.

– Zašto Voldemor nije samog sebe proglasio ministrom magije? – upita Ron.Lupin se nasmeja.– Nema potrebe, Rone. On praktično i jeste ministar, pa što bi onda sedeo za

stolom u Ministarstvu? Njegova marioneta, Glupsije, vodi računa o svakodnevnimposlovima, ostavljajući Voldemoru punu slobodu da širi svoju moć i izvanMinistarstva.

– Naravno, mnogi ljudi su dokučili šta se desilo: u poslednjih nekoliko danapolitika Ministarstva dramatično se promenila, i šuška se da mora da sâm Voldemorstoji iza toga. Međutim, u tome i jeste stvar: šuška se. Ne usuđuju se ni jedni drugimada se povere, ne znaju kome smeju da veruju: plaše se da svoje sumnje glasnoizgovore, za slučaj da su osnovane i da su njihove porodice na meti. Da, Voldemorigra vrlo lukavu igru. Ukoliko bi sebe proglasio ministrom, to bi moglo da izazoveotvorenu pobunu; time što je ostao pod maskom stvorio je pometnju, neizvesnost istrah.

– A ta dramatična promena u politici Ministarstva – reče Hari – obuhvata iupozorenje čarobnjačkom svetu na opasnost od mene, umesto od Voldemora?

– To je svakako deo te promene – reče Lupin – i to je majstorski potez. Sad kad jeDambldor mrtav, Dečak Koji Je Preživo, to jest ti, sigurno bi postao simbol i

ujedinjujuća figura svakog otpora Voldemoru. Ali nagoveštavajući da si ti umešan usmrt tog starog junaka, Voldemor ne samo da je uspeo da uceni tvoju glavu već jeposejao sumnju i strah među mnogima koji bi te branili.

– U međuvremenu, Ministarstvo je počelo da povlači poteze protiv čarobnjakanormalskog porekla.

Lupin pokaza na Dnevni prorok.– Pogledaj drugu stranu.Hermiona okrenu stranu s maltene istim izrazom odvratnosti koji je nabacila dok

je držala u ruci Tajne najmračnije veštine.– „Registracija čarobnjaka normalskog porekla“ – pročita naglas. – „Ministarstvo

magije radi popis takozvanih čarobnjaka normalskog porekla, ne bi li bolje razumelokako su uspeli da dođu u posed magijskih tajni.“

– „Skorašnje istraživanje koje je sproveo Odsek za misterije otkriva da semagija prenosi s jedne osobe na drugu kada se čarobnjaci razmnožavaju. Stoga seza osobe kod kojih se ne može ustanoviti dokazivo čarobnjačko poreklo smatra dasu ’normalskog porekla’ te da su najverovatnije stekli magijsku moć krađom ilinasilnim putem.

– „Ministarstvo je odlučno u naumu da iskoreni takve uzurpatore magijskemoći, i u tom cilju upućuje poziv svim takozvanim čarobnjacima normalskogporekla da se prijave radi ispitivanja pred novoimenovanom Komisijom zaregistraciju čarobnjaka normalskog porekla.“

– Ljudi neće dozvoliti da se tako nešto dogodi – reče Ron.– Rone, to se već događa – reče Lupin. – Dok mi ovde razgovaramo, oni već

hapse čarobnjake normalskog porekla.– Ali kako su to oni mogli da „ukradu“ magiju? – reče Ron. – To je sumanuto, kad

bi mogao da ukradeš magiju ne bi postojale Poruge, zar ne?– Znam – reče Lupin. – Svejedno, sem ukoliko ne možeš da dokažeš da imaš bar

jednog bliskog rođaka koji je čarobnjak, smatra se da si svoju čarobnjačku moć stekaonezakonito i stoga moraš da budeš kažnjen.

Ron baci pogled ka Hermioni a onda reče: – Šta ako se Čistokrvni i Polukrvnizakunu da je osoba normalskog porekla deo njihove porodice? Svima ću reći da jeHermiona moja rođaka...

Hermiona spusti svoju šaku na njegovu i stisnu je.– Hvala ti, Rone, ali ne bih mogla da ti dozvolim da...– Nećeš imati izbora – žustro će Ron, uzvrativši joj stisak. – Naučiću te detalje

mog porodičnog stabla da bi mogla da odgovoriš na pitanja u vezi s njim.Hermiona se drhtavo nasmeja.– Rone, pošto se trenutno nalazimo u bekstvu s Harijem Poterom, najtraženijom

osobom u zemlji, mislim da to ionako nije važno. Drukčije bi bilo da se vraćam uškolu. Šta Voldemor smera s Hogvortsom? – upita ona Lupina.

– Sada sve mlade veštice i čarobnjaci moraju da pohađaju nastavu – odgovori on.– Objavljeno je juče. To jeste promena jer nastava nije nikada bila obavezna.Naravno da su bezmalo sve veštice i čarobnjaci stekli obrazovanje na Hogvortsu, alinjihovi roditelji imali su pravo i da ih sami podučavaju kod kuće, ili da ih šalju uinostranstvo, ukoliko im se to više dopada. Ovako će Voldemor držati na okucelokupno čarobnjačko stanovništvo još od malih nogu. A i to je još jedan način da seeliminišu čarobnjaci normalskog porekla, pošto učenici moraju imati Krvni status –što će reći da su dokazali Ministarstvu svoje čarobnjačko poreklo – pre nego što im sedozvoli da pohađaju školu.

Hari oseti mučninu i bes: u ovom času uzbuđeni jedanaestogodišnjaci pažljivočitaju novokupljene knjige o činima ne sluteći da nikad neće videti Hogvorts, a moždani svoje porodice.

– To je... to je... – mrmljao je, boreći se da nađe reči koje bi bile dovoljno oštreda opišu sav užas njegovih primisli, ali Lupin tiho reče: – Znam.

Lupin je oklevao.– Hari, razumeću i ukoliko odbiješ to da mi potvrdiš, ali članovi Reda imaju

utisak da ti je Dambldor poverio nekakvu misiju.– Jeste – odgovori Hari – a Ron i Hermiona su takođe uključeni u to i idu sa

mnom.– Možeš li mi poveriti kakve je prirode ta misija?Hari pogleda u njegovo prerano zborano lice, uokvireno gustom ali prosedom

kosom i požele da može da mu pruži drugačiji odgovor.– Ne mogu, Remuse, izvini. Ako ti to sâm Dambldor nije rekao, mislim da ne

mogu ni ja.– I mislio sam da ćeš tako nešto da kažeš – reče Lupin, delujući razočarano. – Ali

smatram da bih ipak mogao da ti budem od koristi. Znaš šta sam i šta sve mogu dauradim. Mogao bih da pođem s vama i pružim vam zaštitu. Ne bi bilo potrebno da mikažeš šta si tačno naumio.

Hari je oklevao. Ponuda je bila vrlo primamljiva, mada nije mogao da zamislikako bi mogli da sačuvaju tajnost svoje misije od Lupina ukoliko bi on sve vreme bios njima.

Hermiona je, međutim, bila zbunjena.– A šta je s Tonks? – upita ona.– Šta s njom? – odvrati Lupin.– Pa – reče Hermiona, namrštivši se – ti si oženjen! Kako bi ona gledala na to da

pođeš sa nama?– Tonks će biti potpuno bezbedna – reče Lupin. – Biće u kući svojih roditelja.Bilo je nečeg čudnog u Lupinovom tonu. Zvučao je gotovo hladno. Bilo je isto

tako nečeg čudnog u pomisli da Tonks ostane skrivena u kući svojih roditelja. Ona je,ipak, bila član Reda i, koliko ju je Hari poznavao, verovatno bi želela da se uključi u

akciju.– Remuse – reče Hermiona oprezno – je li sve u redu... znaš već... između tebe i...– Sve je u redu, hvala na pitanju – odbrusi joj Lupin.Hermiona pocrvene. Ponovo zavlada tajac, čudan i nelagodan, a onda Lupin reče,

kao da sili sebe da prizna nešto neprijatno: – Tonks čeka bebu.– O, divno! – ciknu Hermiona.– Sjajno! – oduševljeno će Ron.– Čestitam – reče Hari.Lupin se usiljeno nasmeši, osmehom više nalik na grimasu, a onda reče: – Dakle...

prihvatate li moju ponudu? Hoće li nas biti četvoro umesto troje? Ne verujem da biDambldor imao nešto protiv, uostalom, on me je i postavio za tvog nastavnikaOdbrane od Mračnih veština. A moram ti reći da verujem da ćemo se suočiti smagijom kakvu mnogi od nas nikada nisu ni čuli ni videli.

Ron i Hermiona pogledaše u Harija.– Nego... nego, da nešto raščistimo – reče on. – Želiš da ostaviš Tonks u domu

njenih roditelja i pođeš s nama?– Biće tamo savršeno bezbedna, oni će paziti na nju – reče Lupin. Govorio je s

nekakvom bespogovornošću koja se graničila s ravnodušnošću. – Hari, siguran sam dabi Džejms želeo da budem uz tebe.

– E pa – reče Hari polako – ja nisam. Štaviše, prilično sam siguran da bi moj otacželeo da zna zašto nisi uz svoje rođeno dete.

Lupin preblede. Temperatura u kuhinji kao da je opala za nekoliko stepeni. Ron jezurio unaokolo po sobi kao da mu je neko naredio da upamti sve u njoj, dok jeHermionin pogled šetao s Harija na Lupina, i obratno.

– Ti to ne shvataš – najzad reče Lupin.– Pa, hajde, objasni mi – reče Hari.Lupin proguta knedlu.– Ja... napravio sam ozbiljnu grešku oženivši se s Tonks. Učinio sam to protiv

svog ubeđenja, i odmah zažalio zbog toga.– Shvatam – reče Hari – i zato ćeš tek tako da šutneš i nju i dete i da pobegneš s

nama?Lupin skoči na noge: stolica se prevrnu unazad, a on se zagleda u njih tako

netremice da Hari vide, po prvi put otkad ga zna, vučju senku na njegovom ljudskomlicu.

– Zar ne shvataš šta sam učinio svojoj ženi i svom nerođenom detetu? Nisamnipošto smeo da se oženim njome, napravio sam od nje izopštenicu!

Lupin šutnu u stranu stolicu koju je srušio.– Vi ste mene viđali samo među pripadnicima Reda, ili na Hogvortsu, pod

Dambldorovom zaštitom! Ne znate kako najveći deo čarobnjačkog sveta gleda nastvorenja kao što sam ja! Kad čuju za moju muku, jedva da su u stanju da prozbore sa

mnom! Zar ne shvatate šta sam učinio? Čak je i njena vlastita porodica zgrožena našimbrakom, jer koji bi roditelji poželeli da se njihova kćer jedinica uda za vukodlaka? Adete... to dete...

Lupin stade da čupa kosu obema rukama: izgledao je krajnje sumanuto.– Moja vrsta se uglavnom ne razmnožava! To dete će biti isto kao ja, ubeđen

sam... kako da oprostim sebi to što sam svesno rizikovao da prenesem svoje vlastitostanje na nevino dete? A ukoliko, nekim čudom, ne bude nalik meni, biće mu stoputbolje bez oca kojeg bi se uvek stideo!

– Remuse! – šapatom će Hermiona, sa suzama u očima. – Ne govori tako... kako bise ijedno dete stidelo tebe?

– Pa ne znam baš, Hermiona – reče Hari. – Ja bih ga se prilično stideo.Hari nije znao otkud potiče sav taj bes u njemu, ali ga upravo to natera da skoči na

noge. Lupin je izgledao kao da ga je Hari udario.– Ako nova vlast smatra lošim čarobnjake normalskog porekla – reče Hari – šta će

tek da rade poluvukodlaku čiji je otac pripadnik Reda? Moj otac je izgubio životpokušavajući da zaštiti moju majku i mene, a ti misliš da bi ti rekao da napustiš svojedete ne bi li krenuo u pustolovinu s nama?

– Kako... kako se samo usuđuješ? – reče Lupin. – Ovde se ne radi ni o kakvoj željiza... za opasnošću ili ličnom slavom... kako se samo usuđuješ da pretpostaviš...

– Mislim da se osećaš kao kakav nebojša – reče Hari. – Hteo bi da budeš dostojnazamena Sirijusu...

– Nemoj, Hari! – preklinjala ga je Hermiona, ali on nastavi da zuri u Lupinovopomodrelo lice.

– Da ne poveruješ! – reče Hari. – Čovek koji me je učio kako da se borim protivdementora... obična kukavica.

Lupin izvuče štapić tako brzo da Hari jedva da je i posegao za svojim: začu seglasan prasak i on oseti kako leti unazad kao da ga je neko udario pesnicom. Kad jetresnuo o kuhinjski zid i sručio se na pod, krajičkom oka spazi skute Lupinovogogrtača kako nestaju iza vrata.

– Remuse, Remuse, vrati se! – vrisnu Hermiona, ali Lupin ne odgovori. Trenutakkasnije začuše kako se ulazna vrata zalupiše.

– Hari! – zacvile Hermiona. – Kako si mogao?– Sasvim lako – reče Hari. On ustade. Mogao je da oseti kako mu, na mestu gde je

udario glavom u zid, natiče čvoruga. I dalje je sav cepteo od ljutnje.– Nemoj tako da me gledaš! – obrecnu se na Hermionu.– Nemoj da vičeš na nju! – zareža Ron.– Ne... ne... ne smemo da se svađamo! – reče Hermiona, isprečivši se između njih

dvojice.– Nisi smeo to da kažeš Lupinu – reče Ron Hariju.– Zaslužio je to – reče Hari. U glavi su mu se rojile iskidane slike: Sirijus pada

kroz Veo, Dambldor lebdi u vazduhu, slomljen, blesak zelene svetlosti i majčin glaskoji preklinje za milost...

– Roditelji – reče Hari – ne smeju da napuštaju svoju decu sem... sem ukoliko nemoraju.

– Hari... – poče Hermiona, pružajući mu ruku utehe, ali je on odgurnu i odšetamalo dalje od njih, očiju uprtih u vatru koju je Hermiona prizvala. Jednom je iz togkamina razgovarao s Lupinom, tražeći da mu ovaj ponovo učvrsti veru u Džejmsa, iLupin ga je utešio. Sad mu se učini da Lupinovo napaćeno, bledo lice lebdi u vazduhuispred njega. Oseti mučan talas pokajanja. Ni Ron ni Hermiona nisu progovarali, aliHari je bio ubeđen da se gledaju iza njegovih leđa, nemušto se domunđavajući.

Okrenu se i uhvati ih kako žurno skreću pogled jedno od drugog.– Znam da nije trebalo da ga nazovem kukavicom.– Nisi, nipošto – odmah će Ron.– Ali tako se ponaša.– Svejedno... – reče Hermiona.– Znam – reče Hari. – Ali ako ga to natera da se vrati Tonks, vredelo je, zar ne?Nije mogao da prikrije molećivost u svom glasu. Hermiona je izgledala

saosećajno a Ron neodlučno. Hari obori pogled, misleći na svog oca. Da li bi Džejmspodržao Harija u svemu što je izgovorio Lupinu, ili bi bio ljut zbog načina na koji senjegov sin poneo prema njegovom starom prijatelju?

Utihnula kuhinja kao da je brujala od šoka zbog minule scene i Ronovih iHermioninih neizgovorenih prekora. Dnevni prorok koji je Lupin doneo još je ležaona stolu, Harijevo vlastito lice piljilo je u plafon s naslovne strane. Odšetao je dostola i seo, nasumice otvorio novine i pretvarao se da čita. Nije bio u stanju darazabere reči, i dalje je u mislima bio zaokupljen susretom s Lupinom. Bio je siguranda su Ron i Hermiona, s one strane Proroka, nastavili svoje nemušto sporazumevanje.Bučno je okrenuo stranicu i pred njega iskoči Dambldorovo ime. Trebalo mu jenekoliko trenutaka da pojmi značenje fotografije na kojoj je bio prikazan nekiporodični skup. Ispod fotografije je bilo ispisano: Dambldorova porodica: slevanadesno, Albus, Persival, drži novorođenče Arijanu, Kendra i Aberfort.

Zaintrigiran, Hari pažljivije zagleda sliku. Dambldorov otac Persival bio jezgodan čovek, čije su oči svetlucale čak i na ovoj staroj, izbledeloj fotografiji. Beba,Arijana, bila je malčice duža od vekne hleba, i nije se mnogo razlikovala od nje.Majka Kendra imala je zift crnu kosu, podignutu u punđu. Lice joj je bilo kaoisklesano. Uprkos svilenoj haljini s visokim okovratnikom koju je imala na sebi,Harija njene tamne oči, istaknute jagodice i prav nos podsetiše na američke urođenike.Albus i Aberfort imali su identične žakete sa čipkanim okovratnicima i identičnu kosudo ramena. Albus je izgledao nekoliko godina stariji, ali su u svemu ostalom dvojicadečaka bila veoma slična, jer je slika napravljena pre nego što je Dambldor slomionos i pre nego što je počeo da nosi naočare.

Porodica je delovala sasvim normalno i srećno, spokojno se smešeći iz tih novina.Arijanina bebeća ručica neodređeno je mahala iz šala u koji je bila umotana. Haripogleda iznad slike i vide naslov:

EKSKLUZIVAN ODLOMAK

IZ BIOGRAFIJE ALBUSA DAMBLDORAKOJA USKORO IZLAZI IZ ŠTAMPE

iz pera Rite Skiter Pomislivši da ionako ne može da bude goreg raspoloženja no što jeste, Hari poče

da čita:

Gorda i nadmena, Kendra Dambldor nije mogla da podnese da ostane uBuđavištu na Ravaništu nakon javnog hapšenja njenog muža Persivala, injegovog utamničenja u Askabanu. Stoga je odlučila da izmesti čitavuporodicu i preseli se u Godrikovu dolinu, seoce koje će kasnije postati slavnopo sceni čudnovatog bekstva Harija Potera od Znate-Već-Koga.Kao i Buđavište na Ravaništu, Godrikova dolina bila je dom brojnimčarobnjačkim porodicama, ali pošto Kendra nije poznavala nijednu, bila jepošteđena raspitivanja radoznalih suseda o zločinu njenog muža, s kojim sesuočavala u svom bivšem zaseoku. Neprestanim odbijanjem prijateljskihusluga svojih novih čarobnjačkih komšija uskoro je postigla da njenu porodicuostave na miru.

„Kad sam jednom otišla da joj poželim dobrodošlicu, noseći joj tanjirdomaćih kazanskih kolača, zalupila mi je vrata pred nosom“, kaže BatildaTorbarka. „Prve godine njihovog boravka uvek sam viđala samo dvojicudečaka. Ne bih ni znala da ima i kćerku da sledeće zime po njihovom dolaskunisam skupljala Bukavice na mesečini i spazila Kendru kako izvodi Arijanu ubaštu iza kuće. Prošetala ju je oko travnjaka, čvrsto je držeći za ruku, a ondaje ponovo vratila unutra. Nisam znala šta da mislim o tome.“

Čini se da je Kendra verovala da je preseljenje u Gordikovu dolinu bilosavršena prilika da jednom za svagda sakrije Arijanu, što je verovatnogodinama smerala. Trenutak je bio savršen. Arijana je imala nepunih sedamgodina kad je iščezla s vidika, a sedam godina je uzrast do kog se, po mišljenjuvećine stručnjaka, magija ispolji ukoliko je prisutna. Niko živi ne pamti da jeArijana ikada ispoljila bilo kakvu magijsku sposobnost. Stoga je jasno da jeKendra donela odluku da sakrije postojanje svoje kćerke, radije nego da trpisramotu priznajući da je rodila Porugu. Odselivši se daleko od prijatelja isuseda koji su znali Arijanu, mogla je utoliko lakše da je drži zatočenu. Moglaje da računa da će, otada pa nadalje, ono malo ljudi koji su znali za Arijanino

postojanje čuvati tajnu, uključujući i dvojicu Arijanine braće, koja supredupređivala nezgodna pitanja odgovarajući onako kako ih je majkanaučila: „Moja sestra je isuviše krhka da bi pohađala školu.“

Sledeće nedelje: Dambldor na Hogvortsu – nagrade i neistine.

Hari se prevario: ono što je pročitao zaista mu je pogoršalo raspoloženje. Ponovoje pogledao fotografiju naizgled srećne porodice. Da li je to bilo istina? Kako to dasazna? Poželeo je da ode u Godrikovu dolinu, čak i ako Batilda nije više u stanju darazgovara s njim. Hteo je da poseti mesto gde su i on i Dambldor izgubili svojevoljene osobe. Baš je hteo da spusti novine i da upita Rona i Hermionu šta misle otome kad se kuhinjom prolomi jedno zaglušujuće krc.

Prvi put u ta tri dana Hari je potpuno zaboravio na Kričera. Isprva je pomislio dase to Lupin s treskom vratio u prostoriju i u prvi mah nije ni primetio masurazgoropađenih udova koji su se ni iz čega stvorili pokraj njegove stolice. Žurno jeustao u trenutku kada je Kričer uspeo da se razmrsi i, duboko se poklonivši Hariju,zagraktao: – Kričer se vratio s lopužom Mandangusom Flečerom, gospodaru.

Mandangus se iskobelja i isuče svoj čarobni štapić. Hermiona je, međutim, bila isuviše brza za njega.

– Ekspeliarmus!Mandangusov štapić se vinu u vazduh i Hermiona ga uhvati. Mahnitog pogleda,

Mandangus polete ka stepenicama. Ron ga obori na zemlju veštim ragbi-zahvatom, iMandangus tresnu o kameni pod s prigušenim krckanjem.

– Šta je? – razdera se on, grčeći se u pokušaju da se oslobodi Ronovog stiska. –Š’a sam uradio? Nahuškali ste ovog prokletog kućanskog vilenjaka na mene, kakvu breto igru igrate, š’a sam vam pa ja to uradio, pušćaj, pušćaj me, il’ ću...

– Nisi baš u prilici da pretiš – reče Hari. On baci novine u stranu, pređe kuhinju unekoliko krupnih koraka i kleče na kolena pored Mandangusa, koji je prestao da seopire i delovao prestrašeno. Ron se podiže, dahćući, i vide kako Hari namerno upireštapić u Mandangusov nos. Mandangus je zaudarao na ustajali znoj i duvan: kosa muje bila umršena a odora isflekana.

– Kričer se izvinjava zbog odocnelog privođenja lopova, gospodaru – zagraktavilenjak. – Flečer zna kako da izbegne hvatanje, ima mnogo skrovišta i mnogosaučesnika. Ali je Kričer na kraju ipak saterao tu lopužu u ćošak.

– Zaista si to dobro izveo, Kričeru – reče Hari i vilenjak se nakloni.– Dobro, imamo neka pitanja za tebe – reče Hari Mandangusu, koji odmah povika:

– Uspaničio sam se, u redu? Nisam ni ’teo da pođem s tobom, bez uvrede, druškane,al’ nikad se nisam dobrovoljno prijavio da izginem za tebe, a onaj prokleti Znaš-Već-Ko dojezdio je do mene, svako bi gled’o da se izvuče odande, sve vreme sam govorioda neću to da radim...

– Za tvoju informaciju, niko od nas ostalih nije se Prebacio na bezbedno – rečeHermiona.

– Pa vi ste onda prava grupica prokletih junačina, je l’ da, ali ja se nikad nisampretvar’o da sam spreman da se ubijem...

– Ne zanima nas zašto si napustio Ludookog – reče Hari, primakavši svoj štapićbliže Mandangusovim podbulim, zakrvavljenim očima. – Već znamo da si nepouzdanišljam.

– Pa kog me onda đavola jure ovi kućevni vilenjaci? Il’ se opet radi o onimpeharima? Nije mi nijedan od ti’ preostao, il’ bi’ vam i’ dao...

– Ne radi se ni o peharima, mada si sve bliže – reče Hari. – Umukni i slušaj.Osećao se divno što može nešto da učini, što ima nekog od koga može da zahteva

makar mali delić istine. Harijev štapić sada je bio tako blizu Mandangusovog nosa daMandangus ukrsti oči pokušavajući da ga zadrži na vidiku.

– Pošto si već ovu kuću opelješio od svih vrednih stvarčica... – poče Hari, ali gaMandangus ponovo prekide:

– Sirijus nikada nije mario za tu starudiju...Začu se sitan bat koraka, zasja se bakreni blesak, potom uslede ječeći zveket i krik

agonije: Kričer se zaleteo na Mandangusa i tresnuo ga tiganjem po glavi.– Oteraj ga, oteraj ga, treba ga zaključati! – zaurla Mandangus, pokrivši se rukama

kad Kričer ponovo podiže tiganj teškog dna.– Nemoj, Kričeru! – povika Hari.Kričerove mršave ruke zadrhtaše pod težinom tiganja, i dalje preteće uzdignutog.– Možda samo još jednom, gospodaru, za sreću?Ron se nasmeja.– Potreban nam je pri svesti, Kričeru, ali ako nam bude trebalo da ga ubeđujemo,

ti ćeš imati tu čast – reče Hari.– Mnogo vam hvala, gospodaru – reče Kričer naklonivši se i povuče se malo

unazad, i dalje s mržnjom fiksirajući Mandangusa svojim velikim, bledim očima.– Kad si opelješio ovu kuću od svih dragocenosti koje si uspeo da nađeš – ponovo

poče Hari – uzeo si i pregršt stvarčica iz kuhinjskog kredenca. Tu je bio i jedanmedaljon. – Hariju iznenada zasušiše usta: mogao je da oseti Ronovo i Hermioninouzbuđenje i napetost. – Šta si uradio s njim?

– Što? – upita Mandangus. – Je li to nešto dragoceno?– I dalje je kod tebe! – povika Hermiona.– Ne, nije kod njega – reče Ron domišljato. – Samo se pita da li je možda trebalo

da traži više novca za njega.– Više? – reče Mandangus. – To bi bilo teško u tri lepe. Morao sam da ga prokleto

poklonim, je l te. Nisam im’o izbora.– Kako to misliš?– Prodav’o sam stvari u Dijagon-aleji, a ona mi je prišla i upitala me imam li

dozvolu da trgujem magijskim predmetima. Prokleto njuškalo. ’tela da me kazni, al’joj se svideo medaljon i rekla mi je da će ga uzme i progledi mi taj put kroz prste, ikak’ treba da se smatram srećnim.

– Ko je bila ta žena? – upita Hari.– ’Tkud znam, neka babuskera iz Ministarstva.Mandangus se na tren zamisli, podigavši obrve.– Mala žena, s mašnicom na vr’ glave.Namrštio se, a zatim dodade: – Ličila je na žabu.Hariju ispade štapić iz ruke, pogodi Mandangusa posred nosa i prsnu crvene

varnice po njegovim obrvama, koje se zapališe.– Agvamenti! – vrisnu Hermiona, a iz njenog štapića pokulja mlaz vode, prelivši

Mandangusa koji poče da muca i da se davi. Hari pogleda naviše i vide odrazvlastitog zaprepašćenja na Ronovom i Hermioninom licu. Ožiljci na nadlanici njegovedesne šake ponovo počeše da peckaju.

12. Magija je moć

Kako se bližio kraj avgusta, zapušteni travnjak trga u Ulici Grimold sve je više

venuo na suncu, sve dok nije postao krt i smeđ. Niko iz okolnih kuća nije nikad videostanovnike broja dvanaest, niti sam broj dvanaest. Normalci koji su stanovali u UliciGrimold odavno su se pomirili s greškom u numerisanju koja je učinila da se brojjedanaest naslanja na broj trinaest.

A ipak je taj travnjak sada privlačio veliki broj posetilaca kojima je ta anomalijadelovala izuzetno intrigantno. Gotovo da nije bilo dana u kome bar jedan ili dvaposetioca ne bi pristigla u Ulicu Grimold bez, kako se činilo, ikakvog drugog ciljaizuzev da se naslone na ogradu stepeništa što oivičava brojeve jedanaest i trinaest, iposmatraju spoj između dve kuće. Ti radoznalci nikada nisu dolazili dva danauzastopce, ali je svima koji su navraćali bila zajednička odbojnost prema normalnomoblačenju. Većina Londonaca koji su prolazili pored njih bila je naviknuta naekscentrično odevene tipove i nisu ni obraćali pažnju na njih, mada bi se povremenoponeko osvrnuo da ih osmotri, pitajući se zašto bi iko nosio toliko dugačku kabanicupo ovoj vrućini.

Posmatrači izgleda nisu imali veliku vajdu od svog bdenja. Povremeno bi neko odnjih uzbuđeno pohitao napred, kao da je konačno video nešto zanimljivo, ali bi seodmah zatim razočarano vratio.

Prvog septembarskog dana na trgu je bilo više radoznalaca nego ikad. Pola tucetaljudi u dugim ogtačima stajalo je nemo i budno motrilo, zureći kao i uvek u kuće brojjedanaest i trinaest, ali im je stvar na koju su čekali i dalje izmicala. Dok se bližiloveče, donoseći, posle mnogo nedelja, neočekivan nalet hladne kišice, zbio se jedan odonih neobjašnjivih trenutaka kad bi im se učinilo da vide nešto zanimljivo. Čovekizobličenog lica pokaza prstom, a njegov najbliži pratilac, debeljuškast bledunjav tip,krenu napred, da bi se već za koji trenutak ponovo opustili i vratili u prethodno stanjeneaktivnosti, frustrirani i razočarani.

U međuvremenu, u broju dvanaest, Hari je upravo ušao u predvorje. Maltene jeizgubio ravnotežu nakon što se Prebacio pravo na najviši stepenik ispred ulaznihvrata, te pomisli da su Smrtožderi možda mogli da primete odblesak njegovog laktakoji im se na trenutak ukazao. Pažljivo zatvorivši ulazna vrata, on skide Nevidljiviogrtač, prebaci ga preko ruke i pohita sumornim holom prema vratima koja su vodila upodrum, stežući u ruci ukradeni primerak Dnevnog proroka.

Pozdravi ga uobičajeni tihi šapat: – Severus Snejp? – a potom ga zapahnu hladanvetar i jezik mu se na tren sveza.

– Nisam te ja ubio – reče on, kad mu se ponovo razvezao jezik, a zatim zadrža dahu trenutku kad se prašnjava figura uroka rasprsnula. Sačekao je da stigne na pola putaniza stepenice do kuhinje, izvan zvučnog domašaja gospođe Blek i oblaka prašine, prenego što ih dozva: – Imam novosti i neće vam se dopasti.

Kuhinja je bila skoro neprepoznatljiva. Svaki kutak je sada blistao: bakarni lonci itiganji bili su uglancani do rozikastog sjaja, površina drvenog stola se caklila, pehari itanjiri već su bili postavljeni za večeru, i presijavali se pri svetlosti vatre koja jeveselo plamtela, a povrh koje se nalazio kazan u kome se nešto krčkalo. Međutim,ništa u toj prostoriji nije se toliko drastično izmenilo kao kućni vilenjak, koji je sadatrkom došao do Harija, odeven u snežnobeli peškir, čistih i pufnastih ušnih dlačicanalik vati, dok mu je Regulusov medaljon poskakivao na mršavim grudima.

– Izujte se moliću lepo, gospodaru Hari, i operite ruke pre jela – graknu Kričer,zgrabi Nevidljivi ogrtač i tromo se odvuče da ga okači na kukicu na zidu, krajnekoliko starinskih odora koje behu oprane.

– Šta se desilo? – upita Ron sa zebnjom. On i Hermiona su pažljivo iščitavalipregršt naškrabanih beležaka i rukom crtanih mapa koje su bile pobacane na jednomkraju povećeg kuhinjskog stola, ali sada su posmatrali Harija koji se krupnimkoracima zaputi do njih i baci novine preko njihovih razbacanih pergamenata.

Ogromna slika poznatog, crnokosog čoveka kukastog nosa piljila je u sve njihispod naslova koji je glasio: SEVERUS SNEJP IMENOVAN ZA DIREKTORAHOGVORTSA.

– Ne! – glasno rekoše Ron i Hermiona.Hermiona je bila najbrža. Ščepala je novine i počela glasno da čita prateći članak.– „Severus Snejp, dugogodišnji majstor napitaka u Hogvortskoj školi za veštice

i čarobnjake, danas je imenovan za direktora u najvažnijoj od nekoliko kadrovskihpromena u toj drevnoj školi. Nakon nedavne ostavke dosadašnje nastavniceProučavanja Normalaca, Alekto Kerou preuzeće to mesto dok će njen brat Amikuspopuniti upražnjeno mesto profesora Odbrane od Mračnih veština.“

– „Pozdravljam pruženu mi priliku da podržim naše najbolje čarobnjačketradicije i vrednosti...“ Kao što je ubijanje i odsecanje ušiju, pretpostavljam! Snejpdirektor! Snejp u Dambldorovom kabinetu... Merlinovih mi čakšira! – vrisnu ona,nateravši Harija i Rona da poskoče. Ona skoči od stola i izlete iz sobe, doviknuvšidok je izlazila: – Vraćam se za minut!

– „Merlinovih mi čakšira“? – ponovi Ron, uveseljen tim izrazom. – Mora da jeuzrujana. – On privuče novine k sebi i prelete članak o Snejpu.

– Drugi nastavnici neće to prihvatiti. Mek Gonagalova, Flitvik i Mladica znajuistinu, znaju kako je Dambldor poginuo. Neće pristati da im Snejp bude direktor. A kosu ti Kerouovi?

– Smrtožderi – reče Hari. – Imaš tu i njihove fotografije. Bili su na vrhu kule kadaje Snejp ubio Dambldora, tako da je sada celo društvo na okupu. A ne vidim – nastaviHari s gorčinom, privukavši stolicu – imaju li ostali nastavnici neki drugi izbor semda ostanu. Ako Ministarstvo i Voldemor stoje iza Snejpa, mogu jedino da birajuizmeđu toga da ostanu i predaju, ili da provedu nekoliko lepih godina u Askabanu... ito ako budu imali sreće. Računam da će ostati, ne bi li pokušali da zaštite učenike.

Kričer užurbano priđe stolu držeći u rukama ogromnu činiju i kutlačom im nasusupu u starinske zdele, pri tom zviždućući kroz zube.

– Hvala, Kričeru – reče Hari, bacivši Prorok da ne bi gledao Snejpovo lice. –Sad bar tačno znamo gde je Snejp.

On uze kašiku i baci se na supu. Kvalitet Kričerovog kuvanja dramatično sepopravio otkako je dobio Regulusov medaljon: ova današnja francuska supa s lukombila je najbolja koju je Hari ikad probao.

– Gomila Smrtoždera i dalje motri na kuću – reče on Ronu za vreme jela – ima ihmnogo više nego inače. Kao da se nadaju da ćemo izmarširati napolje sa školskimkovčezima i zaputiti se na Hogvorts ekspres.

Ron pogleda na svoj ručni sat.– Ceo dan razmišljam o tome. Otišao je pre skoro šest sati. Malo je čudno što

nismo u njemu, zar ne?U svojoj uobrazilji Hari zamisli skerletnu parnu lokomotivu onakvu kako je

izgledala kada su je jednom on i Ron pratili iz vazduha, kako svetluca između brda idolina, zahuktala skerletna gusenica. Bio je siguran da u ovom trenutku Džini, Nevil iLuna sede zajedno, pitajući se možda gde su on, Ron i Hermiona, ili raspravljaju kako

da na najbolji način podrivaju novi Snejpov režim.– Umalo me nisu spazili, sad kad sam se vraćao – reče Hari. – Loše sam se

dočekao na najvišem stepeniku i Ogrtač mi je malčice skliznuo.– Meni se to svaki put dešava. O, evo je – dodade Ron, obrnuvši se na sedištu da

vidi Hermionu koja je upravo ulazila u kuhinju. – A šta ti je to, Merlinovih minajkomotnijih gaćerona?

– Setila sam se ovoga – dahćući reče Hermiona.Nosila je ogromnu uramljenu sliku koju sada spusti na pod pre nego što će s

kuhinjskog ormana dohvatiti svoju torbicu ukrašenu perlama. Otvori je i poče na siluda gura sliku unutra, i uprkos tome što je bila očigledno prevelika da bi stala u tumalenu torbu, ona, kao i mnogo štošta drugo, za tili čas nestade u prostranim dubinamatorbice.

– Fineas Nigelus – objasni Hermiona, bacivši torbicu na kuhinjski sto uzuobičajeni rezonantni, odzvanjajući tresak

– Izvini, šta reče? – upita Ron, ali Hari odmah shvati. Naslikani lik FineasaNigelusa mogao je da prelazi između svog portreta u Ulici Grimold i onog koji jevisio na zidu direktorove kancelarije na Hogvortsu: kružne sobe na vrhu kule u kojojSnejp, bez sumnje, baš sada sedi, pobedonosno preuzevši Dambldorovu zbirkuosetljivih srebrnih čarobnih instrumenata, kameno Sito-za-misli, Šešir zarazvrstavanje i, ukoliko nije sklonjen negde drugde, Grifindorov mač.

– Snejp bi mogao da pošalje Fineasa Nigelusa da za njegov račun osmotriunutrašnjost ove kuće – objasni Hermiona Ronu dok je ponovo sedala na svoje mesto.– Ali da ga vidim da sad pokuša, sve što će Fineas moći da vidi jeste unutrašnjostmoje torbice.

– Dobro si se toga setila! – reče Ron, impresioniran.– Hvala – nasmeši se Hermiona, privukavši sebi zdelu sa supom. – Nego, Hari, šta

ti se još desilo danas?– Ništa – reče Hari. – Nekoliko sati sam motrio na ulaz u Ministarstvo. Ni traga

od nje. Međutim, video sam tvog tatu, Rone. Izgleda dobro.Ron mu zahvalno klimnu glavom na tu vest. Složili su se već da je i suviše opasno

da probaju da komuniciraju s gospodinom Vizlijem kad ulazi i izlazi iz Ministarstvajer je uvek okružen drugim činovnicima. Ali je ipak bilo ohrabrujuće videti ga makaru prolazu, čak i kad bi delovao napeto i zabrinuto.

– Tata nam je uvek govorio da većina ljudi u Ministarstvu koristi Flu-mrežu dadođe na posao – reče Ron. – Zato nismo videli Ambridžovu, ona nikad ne bi išlapešice, verovatno smatra da je previše važna ličnost za tako nešto.

– A šta je s onom smešnom starom vešticom i sitnim čarobnjakom u modroplavimodorama? – upita Hermiona.

– A da, čova iz Magijskog održavanja – reče Ron.– Kako znaš da radi u službi Magijskog održavanja? – upita Hermiona, zaustavivši

kašiku sa supom u vazduhu.– Tata mi je rekao da svi u Magijskom održavanju nose modroplave odore.– Ali nama to do sada nisi rekao!Hermiona ispusti kašiku i privuče k sebi snop beleški i mapa koje su ona i Ron

proučavali do trenutka kada je Hari stigao u kuhinju.– Ovde ne piše ništa o modroplavim odorama, baš ništa! – reče, grozničavo

premećući stranice.– A zašto je to toliko važno?– Sve je važno, Rone! Ukoliko ćemo da uđemo u ministarstvo a da se ne odamo

kad su oni sigurno na oprezu zbog mogućih uljeza, svaki sitni detalj je važan! Već smomilion puta pričali o ovome, mislim, koja je svrha svih ovih izviđačkih putovanja akose ti čak i ne trudiš da nam...

– Daj, Hermiona, zaboravim na jednu sitnicu...– Nadam se da si svestan da za nas u ovom trenutku verovatno nema opasnijeg

mesta na svetu od Ministarstva...– Mislim da bi trebalo to sutra da izvedemo – reče Hari.Hermiona se ukoči i zinu. Ron se zagrcnu nad svojom supom.– Sutra? – ponovi Hermiona. – Ne misliš valjda ozbiljno, Hari?– Mislim – reče Hari. – Ne verujem da ćemo biti išta spremniji nego što smo sada

ni da se još mesec dana skrivamo oko ulaza u Ministarstvo. Što duže odlažemo,medaljon će biti sve dalje. Postoji mogućnost da ga se Ambridžova već otarasila: tastvarčica se ne otvara.

– Sem ukoliko nije – reče Ron – otkrila kako se otvara, i sada je i sama opsednuta.– Kod nje se ne bi ni primetila razlika, i pre toga je bila zla do daske – sleže Hari

ramenima.Hermiona je grizla usnu, zadubljena u misli.– Znamo ono najbitnije – nastavi Hari, obraćajući se Hermioni. – Znamo da su

obustavili Prebacivanje prilikom ulaska i izlaska iz Ministarstva. Znamo da je većinistarijih članova Ministarstva sada dozvoljeno da povežu svoje domove na Flu-mrežu,jer je Ron čuo onu dvojicu Neizrecivih da gunđaju zbog toga. A znamo u grubimcrtama gde je kancelarija Ambridžove, na osnovu onog što si čuo da je bradati čovapričao svom drugaru...

– „Biću na prvom nivou, Dolores želi da me vidi“ – smesta izrecitova Hermiona.– Tačno tako – reče Hari. – A znamo da se ulazi uz pomoć tih smešnih novčića, ili

žetona, ili čega već, jer sam video onu vešticu kako pozajmljuje jedan od svogprijatelja...

– Ali mi nemamo nijedan žeton!– Ako plan upali, imaćemo – nastavi Hari smireno.– Ne znam, Hari, ne znam... ima tu strašno mnogo stvari koje mogu da krenu

naopako, toliko toga zavisi od slučajnosti...

– Tako će biti i ako naredna tri meseca provedemo u pripremama – reče Hari. –Vreme je za akciju.

Po izrazima Ronovog i Hermioninog lica zaključio je da su uplašeni. Ni sâm nijeosećao naročito samopouzdanje, ali ipak je bio uveren da je kucnuo čas da se njihovplan sprovede.

Prethodne četiri nedelje proveli su tako što su na smenu navlačili Nevidljiviogrtač i motrili na glavni ulaz u Ministarstvo, za koji je Ron, zahvaljujući gospodinuVizliju, znao još od detinjstva. Pratili su zaposlene u Ministarstvu na putu do tamo,prisluškivali njihove razgovore i pažljivim posmatranjem saznali ko se od njih običnopojavljuje sam, u isto vreme svakoga dana. Povremeno bi im se ukazala prilika da iznečije aktovke izvuku Dnevni prorok. Postepeno su pravili beleške i nedovršene mapekoje su sada bile naslagane ispred Hermione.

– U redu – reče Ron polako – recimo da krenemo sutra... Mislim da treba daidemo samo ja i Hari..

– O, nemoj opet da počinješ! – uzdahnu Hermiona. – Mislila sam da smo to većraščistili.

– Jedno je motati se oko ulaza ispod Ogrtača, ali ovo je nešto drugo, Hermiona. –Ron zabode prst u primerak Dnevnog proroka s datumom od pre deset dana. – Ti si naspisku čarobnjaka normalskog porekla koji se nisu prijavili za ispitivanje!

– A ti bi trebalo da umireš u Jazbini od flekavitisa! Ako iko ne sme da ide, onda jeto Hari, čija je glava ucenjena na deset hiljada galeona...

– Lepo, onda ja ostajem ovde – reče Hari. – Javite mi ako ikada sami pobediteVoldemora, važi?

Dok su se Ron i Hermiona smejali, Hari oseti oštar bol u ožiljku na čelu. Ruka mumahinalno polete ka njemu: video je kako se Hermionine oči sužavaju, i pokuša tajsvoj potez da prikrije sklanjajući kosu s očiju.

– Pa, ukoliko idemo sve troje, moraćemo odvojeno da se Prebacujemo – govorioje Ron. – Više ne možemo svi da stanemo ispod Ogrtača.

Harija je ožiljak boleo sve jače. On ustade. Kričer odjednom jurnu ispred njega.– Gospodar nije pojeo supu, da li bi gospodar radije jeo ukusan paprikaš, ili

možda pitu od melase koju gospodar naročito voli?– Hvala, Kričeru, ali odmah se vraćam... ovaj... odoh do toaleta.Svestan da ga Hermiona sumnjičavo posmatra, Hari požuri uza stepenice do

predvorja a onda do hodnika na prvom spratu, gde se stušti u kupatilo i ponovo navučerezu na vrata. Stenjući od bola, nagnuo se iznad crnog lavaboa sa slavinama u oblikuzmija otvorenih čeljusti, i sklopio oči...

Klizio je duž neke sumračne ulice. Zgrade s obe strane imale su visoke tesanezabate, izgledale su kao kućice od kolača.

Prišao je jednoj od njih, a onda spazio belinu vlastite dugoprste šake na vratima.Pokucao je. Osećao je kako uzbuđenje u njemu raste...

Vrata se otvoriše. Na njima je stajala nasmejana žena. Kad vide Harijevo lice,njen osmeh nestade, a zameni ga prestravljenost...

– Gregorovič? – reče piskav, hladan glas.Ona odmahnu glavom: pokušavala je da zatvori vrata. Bela ruka ih čvrsto uhvati,

sprečivši je da mu ih zalupi pred nosom...– Treba mi Gregorovič.– Er wohnt hier nicht mehr! – vrisnu ona, odmahujući glavom. – On živela ne

ovde! On živela ne ovde! Ja ne poznam njega!Odustavši od pokušaja da zatvori vrata, ona poče da uzmiče kroz mračan hodnik, a

Hari ju je pratio, klizeći ka njoj dok je u svojoj dugoprstoj šaci držao isukan štapić.– Gde je on?– Das weiß ich nicht! Odselio! Ja ne zna ništa, ne zna ništa!On podiže štapić. Žena vrisnu. Dvoje mališana dotrča u hodnik. Ona pokuša da ih

zaštiti svojim rukama. Blesnu zelena svetlost...– Hari! HARI!On otvori oči; stropoštao se na pod. Hermiona je ponovo lupala po vratima.– Hari, otvori!Vrisnuo je, znao je to. On ustade i skinu rezu s vrata; Hermiona upade unutra,

zatim povrati ravnotežu i sumnjičavo pogleda naokolo. Odmah iza nje bio je Ron, savrastrojen, sa štapićem uperenim naizmenično ka ćoškovima hladnjikavog kupatila.

– Šta si to radio? – strogo upita Hermiona.– Šta misliš da sam radio? – upita Hari, s neubedljivom razmetljivošću.– Urlao si na sav glas! – reče Ron.– A da... mora da sam zadremao ili...– Hari, ne vređaj našu inteligenciju, molim te – reče Hermiona, duboko

uzdahnuvši. – Znamo da te je ožiljak zaboleo još dole, a sad si bled kao krpa.Hari sede na ivicu kade.– U redu. Upravo sam video Voldemora kako ubija neku ženu. Dosad je već

verovatno pobio celu njenu porodicu. A nije morao. To je bilo kao sa Sedrikom, poko zna koji put, prosto su bili tu...

– Hari, ne bi trebalo da dozvoliš da ti se to ponovo desi! – povika Hermiona, aglas joj odjeknu kupatilom. – Dambldor je hteo da koristiš Oklumenciju! Mislio je daje ta veza opasna... Voldemor može to da iskoristi, Hari! Koja je korist od toga što gagledaš kako ubija i kinji, kako to može da pomogne?

– Zato što tako znam šta on radi – reče Hari.– Znači ti čak i ne pokušavaš da ga isključiš?– Ne mogu, Hermiona. Znaš da sam bio loš u Oklumenciji, nikad je nisam dobro

savladao.– Nikad nisi ni pokušao! – reče ona usplahireno. – Ne shvatam, Hari.. da li se tebi

dopada što imate tu posebnu vezu, ili odnos, ili šta... šta god...

Zbunila se dovršavajući rečenicu zbog pogleda koji joj je uputio dok je ustajao sivice kade.

– Dopada? – reče on tiho. – Da li bi se tebi dopadalo?– Ja... ne... izvini, Hari, nisam mislila......– Mrzim to, mrzim činjenicu da on može da uđe u mene, da moram da ga

posmatram kada je najopasniji. Ali hoću to da iskoristim.– Dambldor...– Zaboravi Dambldora. Ovo je moj izbor i ničiji više. Hoću da znam zašto

proganja Gregoroviča.– Koga?– On je inostrani majstor za pravljenje štapića – reče Hari. – Napravio je Krumov

štapić, i Krum smatra da je sjajan.– Ali prema onome što kažeš – reče Ron – Voldemor negde drži Olivandera pod

ključem. Šta će mu još jedan štapić-majstor, kad već ima jednog?– Možda se slaže s Krumom, možda smatra da je Gregorovič bolji... ili možda

misli da će Gregorovič moći da mu objasni šta je to moj štapić uradio dok me je onproganjao, pošto Olivander to nije znao.

Hari se zagleda u napuklo, prašnjavo ogledalo i vide Rona i Hermionu kakorazmenjuju skeptične poglede iza njegovih leđa.

– Hari, ti stalno pričaš o tome šta je tvoj štapić uradio – reče Hermiona. – Ali ti sito učinio! Zašto tako uporno odbijaš da preuzmeš na sebe odgovornost za svojuvlastitu moć?

– Zato što znam da to nisam bio ja! Kao što i Voldemor zna, Hermiona! Obojicaznamo šta se stvarno dogodilo!

Besno su piljili jedno u drugo. Hari je znao da nije ubedio Hermionu i da onaprikuplja protivargumente, kako za njegovu teoriju o svom čarobnom štapiću tako i zato što on dopušta sebi da vidi šta je u Voldemorovoj glavi. Na njegovo olakšanje,umeša se Ron.

– Pusti to sada – posavetova je on. – To je njegova odluka. A ako ćemo sutra daidemo u Ministarstvo, zar ne misliš da bi trebalo da još jednom pretresemo čitavplan?

Nevoljno, primetiše njih dvojica, Hermiona diže ruke od te teme, mada je Hari bioubeđen da će ga prvom prilikom ponovo napasti. U međuvremenu, ponovo siđoše upodrumsku kuhinju, gde ih Kričer posluži paprikašem i pitom od melase.

Otišli su na spavanje tek kasno u noć, pošto su satima pretresali plan sve dok ganisu naučili napamet, do poslednjeg slova. Hari, koji je sada spavao u Sirijusovojsobi, ležao je u krevetu uperivši snop svetlosti svog štapića u staru fotografiju nakojoj su bili njegov otac, Sirijus, Lupin i Petigru, i još desetak minuta poluglasno jeizgovarao plan. Međutim, kada je ugasio štapić, nije više mislio ni na višesokovninapitak, ni na bljuvačke bombone, niti na modroplave odore službe Magijskog

održavanja. Mislio je na Gregoroviča, štapić-majstora, i na to koliko će dugo ovajuspevati da se krije budući da ga Voldemor tako odlučno traži.

Zora je, činilo se, nepristojno žurno smenila ponoć.– Izgledaš užasno – pozdravi Ron Harija, ušavši u sobu da ga probudi.– Neću još dugo – reče Hari, zevnuvši.Dole u kuhinji zatekoše Hermionu. Kričer ju je upravo posluživao kafom i vrućim

zemičkama, i imala je pomalo izbezumljen izraz lica, koji je Hari uglavnom vezivaoza iščekivanje rezultata ispita.

– Odore – reče ona sebi u bradu, potvrđujući da ih je primetila nervoznimklimanjem glavom i nastavljajući da čeprka po svojoj perlama ukrašenoj torbici. –Višesokovni napitak... Nevidljivi ogrtač... lažni detonatori.... treba i vi da uzmete ponekoliko komada, za svaki slučaj... bljuvačke bombone, krvavonosni nugat, produžneuši...

Pojedoše doručak a onda se uputiše uza stepenice, dok ih je Kričer ispraćaoklanjanjem i obećanjem da će ih čekati odrezak i pita od bubrega kada se vrate.

– Blagosloven bio – reče Ron sa simpatijom. – Kad samo pomislim da sam nekadfantazirao kako ću mu odrubiti glavu i nataknuti je na ovaj zid!

Krajnje oprezno se probiše do prednjeg stepenika na ulazu: mogli su da vide parSmrtoždera podbulih očiju koji su s trga obavijenog maglom motrili na kuću.Hermiona se najpre Prebaci s Ronom, a zatim se vrati po Harija.

Posle uobičajenog kratkotrajnog osećaja tmine i gušenja, Hari se obreo u malenojuličici gde je trebalo da se odigra prva etapa njihovog plana. Zasad je bila pusta, akose izuzme par velikih kanti za đubre. Prvi radnici Ministarstva obično se nisupojavljivali tu pre osam sati.

– Dakle – reče Hermiona, pogledavši na svoj ručni sat. – Trebalo bi da se pojaviovde kroz nekoliko minuta. Kada je budemo Ošamutili...

– Hermiona, to znamo – reče Ron žustro. – A ja sam mislio da treba da otvorimoova vrata pre nego što se ona ovde pojavi?

Hermiona ciknu.– Umalo da zaboravim. Odmaknite se...Ona uperi štapić u vrata s katancem, skroz išarana grafitima, koja se uz prasak

otvoriše. Mračan hodnik iza njih vodio je, koliko su znali iz brižljivih izviđačkihizleta ovamo, u prazno pozorište. Hermiona privuče vratanca ka sebi, da bi izgledalokao da su još uvek zatvorena.

– A sad – reče, okrenuvši se prema njima dvojici – ponovo navlačimo Nevidljiviogrtač...

– ... i čekamo – završi Ron, bacivši ga preko Hermionine glave kao čoju prekopapige i prevrnu očima ka Hariju.

Posle par minuta začu se slabašno pop, i mala veštica iz Ministarstva razbarušenihsedih vlasi Prebaci se na korak od njih, trepćući od iznenadne svetlosti: sunce se

upravo pomolilo iza oblaka. Međutim, nije čestito ni stigla da oseti neočekivanutoplinu kad je Hermionina nečujna Ošamućujuća kletva pogodi u grudi i ona se sruši.

– Lepo si to izvela, Hermiona – reče Ron, provirivši iza kante pored ulaza upozorište kad Hari skide Nevidljivi ogrtač. Zajednički odnesoše malu vešticu umračni prolaz koji je vodio iza scene. Hermiona iščupa nekoliko vlasi iz veštičinekose i stavi ih u bočicu s mutnim višesokovnim napitkom koju je izvadila iz svojetorbice. Ron je preturao po novčaniku sitne veštice.

– Ovo je Mafalda Hopkirk – reče, pročitavši malu karticu koja je identifikovalanjihovu žrtvu kao pomoćnika u Odeljenju za nepropisnu upotrebu magije. – Bolje tiuzmi ovo, Hermiona, a evo i žetona.

On joj predade nekoliko malih zlatnih novčića iz veštičinog novčanika, na kojimasu bila utisnuta slova M.M.

Hermiona ispi višesokovni napitak, koji je sada bio prijatne ljubičastoroze boje, iza tren oka pred njima se stvori dvojnica Mafalde Hopkirk. Dok je ona skidalanaočare s Mafalde i stavljala ih sebi, Hari je pogledao na sat.

– Kasnimo, gos’n Magijsko održavanje samo što nije stigao.Oni brže-bolje pohitaše da zatvore vrata za pravom Mafaldom. Hari i Ron

prebaciše Nevidljivi ogrtač preko sebe ali Hermiona ostade na vidiku, iščekujući.Nekoliko trenutaka kasnije začu se još jedno pop i pred njima se stvori mali čarobnjaklasičjeg lika.

– O, zdravo, Mafalda.– Zdravo! – reče Hermiona drhtavim glasom. – Kako si mi ti danas?– Pa ne baš dobro – odgovori maleni čarobnjak, koji je izgledao skroz utučeno.Dok su Hermiona i čarobnjak išli prema glavnoj ulici, Hari i Ron su se prikradali

za njima.– Žao mi je što čujem da se ne osećaš dobro – reče Hermiona, uporno se

obraćajući malom čarobnjaku dok je on pokušavao da joj detaljno izloži svojeprobleme. Bilo je od presudnog značaja da mu ne dozvoli da se domogne ulice. – Evo,uzmi bombonu.

– A? O, ne, hvala...– Insistiram! – reče Hermiona agresivno, zatresavši mu kesicu bombona pravo u

lice. Prilično iznenađen, mali čarobnjak uze jednu.Dejstvo beše trenutno. Samo što je bombona dotakla njegov jezik, mali čarobnjak

poče tako gadno da povraća da nije ni primetio da mu je Hermiona počupala pregrštvlasi sa glave.

– O bože! – reče mu ona, dok je on zalivao uličicu bljuvotinom. – Možda je boljeda uzmeš slobodan dan?

– Ne... ne! – zagrcnu se on i opet povrati, pokušavajući da nastavi svojim putemiako nije bio sposoban da hoda uspravno. – Moram... danas... moram da idem...

– Ali to je suludo! – reče Hermiona uznemireno. – Ne možeš na posao u ovakvom

stanju... mislim da bi trebalo da odeš u Sent Mungo da te dovedu u red.Čarobnjak se već beše srušio na sve četiri, bljujući i dalje, ali je još uvek nastojao

da otpuzi do glavne ulice.– Ne možeš nipošto u ovakvom stanju na posao! – povika Hermiona.Najzad i do njega dopre neumitna istina njenih reči. Koristeći zgroženu Hermionu

da se ponovo pridigne u stojeći položaj, on se okrenu u mestu i iščeze, ne ostavljajućiza sobom ništa osim torbe, koju mu je Ron oteo iz ruke dok je nestajao, i nekolikoletećih komada povraćke.

– Fuj – reče Hermiona, podižući skute svoje odore da bi izbegla barice povraćke.– Bio bi manji nered da sam i njega Ošamutila.

– Dabome – reče Ron, promolivši se ispod ogrtača, stiskajući čarobnjakovu torbu– ali još uvek mislim da bi čitava hrpa besvesnih tela privukla mnogo veću pažnju. Atip je baš željan posla, je l’ da? Nego, dobaci mi već jednom tu kosu i napitak.

Za manje od dva minuta Ron se pojavi pred njima, mali i lasičastog lika kao ičarobnjak kome je bilo muka, odeven u modroplavu odoru do maločas složenu učarobnjakovoj torbi.

– Baš čudno što je danas nije obukao, zar ne, kad je već toliko želeo da ide naposao? Bilo kako bilo, ja sam Redž Ketermol, sudeći po etiketi na leđima.

– Pričekaj malo ovde – reče Hermiona Hariju, koji je i dalje bio ispodnevidljivog ogrtača – vraćamo se uskoro s nekim dlačicama za tebe.

Hari je čekao deset minuta, ali mu se to činilo mnogo dužim dok se sam samcitkrio u uličici isprskanoj bljuvotinom, kraj vrata koja su krila Ošamućenu Mafaldu.Najzad se Ron i Hermiona ponovo pojaviše.

– Ne znamo ko je – reče Hermiona, pružajući Hariju nekoliko kovrdžavih, crnihdlaka – ali otišao je kući s užasnim krvarenjem iz nosa! Evo, prilično je visok, biće tipotrebna veća odora...

Ona izvuče komplet starih odora koje je Kričer oprao za njih, i Hari se povuče dabi iskapio napitak i presvukao se.

Čim je bolni preobražaj završen, postao je gotovo dva metra visok i, sudeći pomišićavim rukama, prilično razvijen. Takođe je imao bradu. Smestivši Nevidljiviogrtač i naočare ispod svoje nove odore, on se pridruži njima dvoma.

– Bokca mu, jezivo – reče Ron, pogledavši u Harija koji je sada bio daleko višiod njega.

– Uzmi jedan od Mafaldinih žetona – reče Hermiona Hariju – i pođimo, već jeskoro devet.

Skupa izađoše iz prolaza. Pedesetak metara dalje na pretrpanom trotoaru nalazilesu se dve zašiljene balustrade koje su oivičavale dva stepeništa, jedno s natpisom„Gospoda“, drugo s natpisom „Dame.

– Vidimo se za koji tren – reče Hermiona nervozno i otetura niza stepenice doženskih toaleta. Hari i Ron pridružiše se skupini čudno odevenih muškaraca koji su se

spuštali u nešto što je ličilo na običan javni podzemni toalet, ozidan štrokavim crnim ibelim pločicama.

– ’Bro jutro, Redž! – dobaci mu drugi čarobnjak u modroplavoj odori, čim je Ron,ubacivši zlatni žeton u prorez na vratima, ušao u separe. – Koja je ovo gnjavaža, je li?Prisiljavaju nas da svi idemo na posao ovim putem. Šta uopšte zamišljaju, ko će da sepojavi, Hari Poter?

Čarobnjak se grohotom nasmeja svojoj dosetki. Ron se usiljeno zakikota.– Nego šta – reče – baš glupo, zar ne?On i Hari uđoše u susedne separee.S Harijeve leve i desne strane dopiralo je klokotanje vode iz kazančeta. On čučnu

i proviri kroz rupu pri dnu pregrade, taman na vreme da vidi par nogu u čizmama kakose uspinju u susedni toalet. Pogleda levo i vide Rona kako zbunjeno trepće.

– Moramo sami sebe da pustimo kroz šolju? – prošaputa on.– Biće da je tako – došapnu mu Hari. Glas mu je bio dubok i hrapav.Obojica se uspraviše. Osetivši se izuzetno glupo, Hari se uzvera u toalet.Istog trena je znao da je ispravno postupio. Mada mu se činilo da stoji u vodi,

cipele, stopala i odora na njemu bili su potpuno suvi. Ispružio je ruku, povukao lanac isledećeg trenutka propao niz kratak odvod i izašao iz kamina u Ministarstvu magije.

Nespretno je ustao. Telo mu beše masivnije nego što je navikao. Veliki Atrijumizgledao je mračniji nego što ga je Hari upamtio. Ranije je središnji deo predvorjaispunjavala zlatna fontana, koja je bacala svetlucave pege svetlosti preko uglačanogdrvenog poda i zidova. Sada je tim prizorom dominirala džinovska skulptura od crnogkamena. Bila je prilično zastrašujuća, predstavljala je vešticu i čarobnjaka koji sedena dva kitnjasto izrezbarena prestola, gledajući s visine na radnike Ministarstva kakoispadaju iz kamina ispod njih. U podnožju statue, slovima velikim gotovo pola metra,bile su uklesane reči:

MAGIJA JE MOĆ.

Hari oseti težak udarac u noge otpozadi. Neki drugi čarobnjak upravo je izleteo iz

kamina iza njega.– Sklanjaj se s puta, što ne... O, izvini, Rankorne!Vidno prepadnut, proćelavi čarobnjak žurno se udalji. Očigledno je čovek koga je

Hari oličavao bio veoma zastrašujuć.– Psst! – reče neki glas a on se osvrnu oko sebe i spazi krhku malu vešticu i

čarobnjaka koji je ličio na lasicu iz Magičnog održavanja kako mu rukama daju znakda dođe do statua. Hari ubrza da im se pridruži.

– Bez problema si ušao, dakle? – šapnu Hermiona Hariju.– Ne, još uvek je zaglavljen u klonji – reče Ron.– Baš smešno... užasno, zar ne? – obrati se ona Hariju, koji je zurio u statuu. – Jesi

li video na čemu sede?Hari pogleda izbliza i shvati da ono za šta je mislio da su rezbarijama ukrašeni

prestoli zapravo predstavlja gomilu isklesanih ljudskih bića: stotine i stotine nagihtela muškaraca, žena i dece, svi prilično glupih, ružnih lica, izvijali su se i stiskali nebi li poduprli težinu lepo odevenih čarobnjaka.

– Normalci – prošaputa Hermiona. – Na mestu koje im priliči. Hajde, idemodalje.

Priključiše se reci veštica i čarobnjaka koji su se kretali u pravcu zlatnih kapija nakraju predvorja, gledajući unaokolo što je moguće diskretnije, ali od karakterističnoglika Dolores Ambridž nije bilo ni traga ni glasa. Prođoše kroz kapije u manji hol, gdesu se već napravili redovi ispred dvadeset zlatnih rešetkastih pregrada u kojima jebilo isto toliko liftova. Jedva su se priključili najbližoj gomili kad neki glas reče: –Ketermole!

Oni se osvrnuše. Hariju se stomak izvrnu. Jedan od Smrtoždera koji jeprisustvovao Dambldorovoj pogibiiji išao je krupnim koracima ka njima. SlužbeniciMinistarstva oko njih odmah umuknuše, spustivši poglede. Hari je mogao da osetistrah kako kola među njima. Čovekovo namrgođeno, pomalo grubijansko lice donekleje odudaralo od njegove veličanstvene odore do poda, protkane mnoštvom zlatnih niti.Neko iz gomile oko liftova ulagivački mu doviknu: – ’Bro jutro, Jaksli! – ali ga jeJaksli ignorisao.

– Tražio sam nekog iz Magijskog održavanja da sredi moju kancelariju,Ketermole. Tamo još pada kiša.

Ron pogleda naokolo kao da se nada da će neko drugi da interveniše, ali niko sene javi.

– Kiša... u vašoj kancelariji? To... to ne valja, je l’ da?Ron se nervozno nasmeja. Jaksli razrogači oči.– Misliš da je to smešno, Ketermole, zar ne?– Ne – reče Ron – nipošto...Dve veštice se izdvojiše iz reda za lift i odjuriše u stranu.– Shvataš li da sam upravo pošao dole da ispitujem tvoju ženu, Ketermole?

Zapravo, prilično sam iznenađen što nisi dole da je držiš za ručicu dok čeka. Već si jeotpisao kao propalu investiciju, je li? Verovatno ti je to mudar potez. Sledeći putgledaj da se oženiš Čistokrvnom.

Hermioni se ote mali uzvik užasa. Jaksli je pogleda. Ona se slabašno nakašlja iokrenu.

– Ja... ja... – mucao je Ron.– Ali da su moju ženu optužili da je Blatokrvna – reče Jaksli – ... mada nikad ne

bih pogrešio da takvu prljavušu uzmem za ženu... i da šefu Odseka za sprovođenjemagijskih zakona treba da se obavi neki possao, smatrao bih da mi je to prioritet,Ketermole. Da li me razumeš?

– Da – prošaputa Ron.– Onda prioni na posao, Ketermole, a ako moja kancelarija ne bude potpuno suva

za sat vremena, Krvni status tvoje žene biće pod još većim znakom pitanja no što jesada.

Zlatne rešetke pred njima razmakoše se tandrčući. Uz pozdrav glavom i neprijatansmešak upućen Hariju, od koga je očigledno očekivao da podrži ovakvo tretiranjeKetermola, Jaksli zbrisa ka drugom liftu. Hari, Ron i Hermiona uđoše u njihov, aliniko ne uđe za njima: kao da su bili kužni. Rešetke se sa zveketom zatvoriše i liftkrenu nagore.

– Šta da radim? – upita ih Ron oboje. Izgledao je kao gromom pogođen. – Ako sene pojavim, moja žena... hoću reći, Ketermolova žena...

– Poći ćemo s tobom, moramo da se držimo zajedno... – poče Hari, ali Rongrozničavo odmahnu glavom.

– To je sumanuto, nemamo mnogo vremena. Vas dvoje pronađite DoloresAmbridž, a ja ću da odem da sredim Jakslijevu kancelariju... Ali kako ću da zaustavimkišu u njoj?

– Probaj Finite inkantatem – reče Hermiona istog časa – to bi moglo da zaustavikišu, ukoliko su u pitanju čini ili kletva. Ako ne, nešto je pošlo naopako sAtmosferskim činima, što će biti teže popraviti, stoga kao privremenu meru probajImpervius ne bi li zaštitio njegove stvari...

– Ponovi mi to, ali polako... – reče Ron, očajnički pretražujući džepove da nađepero, ali u tom trenutku lift se zatrese i zaustavi. Bestelesni ženski glas reče: – Četvrtinivo, Odsek za regulaciju i kontrolu magijskih stvorenja, uključujući Odeljenje zazveri, bića i duhove, Kancelariju za odnose s goblinima i Savetodavni biro zaštetočine. – Rešetke se tada ponovo otvoriše, propuštajući par čarobnjaka i nekolikobledoljubičastih papirnih aviona koji zalepršaše oko lampe na plafonu lifta.

– ’Bro jutro, Alberte – reče čovek žbunastih brkova, smešeći se Hariju. Pogledaoje u Rona i Hermionu dok je lift ponovo škriputao. Hermiona je sada mahnito šaptalauputstva Ronu. Čarobnjak se nagnu prema Hariju, nacerivši se i promrmlja: – DirkKresvel, je li? Iz Kancelarije za odnose s goblinima? Odlično si obavio posao,Alberte. Prilično sam siguran da ću sada ja dobiti njegov posao.

On mu namignu. Hari mu uzvrati osmeh u nadi da će to biti dovoljno. Zatim liftstade. Rešetke se još jednom rastvoriše.

– Drugi nivo, Odsek za sprovođenje magijskih zakona, uključujući Odeljenja zanepropisnu upotrebu magije, Sedište Aurora i Vizengamotsku administrativnu službu –reče bestelesni veštičji glas.

Hari vide kako Hermiona blago gurka Rona i on pohita napolje iz lifta u pratnjiostalih čarobnjaka, ostavljajući Harija i Hermionu nasamo. U trenutku kada se zlatnavrata zatvoriše Hermiona brzo reče: – U stvari, Hari, mislim da je bolje da pođem zanjim. Ne verujem da zna šta radi, i ako ga uhvate cela stvar će...

– Prvi nivo, ministar magije i prateće osoblje.Zlatne rešetke se ponovo razdvojiše i Hermiona se skoro zagrcnu. Ispred njih je

stajalo četvoro ljudi, od kojih je dvoje bilo zadubljeno u razgovor: dugokosičarobnjak u veličanstvenoj crno-zlatnoj odori i jedna zdepasta žabolika veštica sasomotskom mašnicom u svojoj kratko ošišanoj kosi, koja je uz grudi stiskala malutablicu za pisanje.

13. Komisija za registraciju čarobnjaka normalskogporekla

– Ah, Mafalda! – reče Doroti Ambridž, pogledavši Hermionu. – Šalje te Travers,

je li tako?– D-da – zacijuka Hermiona.– Dobro, poslužićeš. – Ambridžova se potom obrati čarobnjaku u crnom i zlatnom:

– Onda smo i taj problem rešili, ministre, ukoliko biste Mafaldu oslobodili ostalihdužnosti da bi nam vodila zapisnik, i možemo odmah da počnemo. – Ona konsultovasvoju tablicu sa spiskovima. – Danas imamo deset osoba, a jedna je čak suprugačinovnika Ministarstva! C-c-c... čak i ovde, u samom sedištu Ministarstva! – Onazakorači u lift kraj Hermione, kao i dva čarobnjaka koja su slušala razgovorAmbridžove s ministrom. – Idemo pravo dole, Mafalda, u sudnici ćeš naći sve što ti jepotrebno. Dobro jutro, Alberte, zar ti ne izlaziš ovde?

– Da, naravno – reče Hari dubokim Rankornovim glasom.Hari iskorači iz lifta. Zlatne rešetke se uz zveket zatvoriše za njim. Osvrnuvši se

preko ramena, Hari vide Hermionino zabrinuto lice kako polako nestaje s vidika, sa

po jednim visokim čarobnjakom s obe strane, i plišanu mašnicu Ambridžove u visininjenih ramena.

– Kojim dobrom, Rankorne? – upita novi ministar magije. Duga crna kosa i bradabile su mu protkane srebrnim vlasima, a veliko ispupčeno čelo zasenilo mu je sjajneoči, podsećajući Harija na raka koji izviruje iza stene.

– Moram nešto da porazgovaram – Hari je oklevao delić sekunde – s ArturomVizlijem. Neko mi reče da je ovde, na Prvom nivou.

– Ah – reče Pije Glupsije – da ga nisu uhvatili kako održava kontakte s nekim odNepoželjnih?

– Ne – reče Hari, a grlo mu se osuši. – Ništa te vrste.– A, pa dobro, to je samo pitanje vremena – reče Glupsije. – Ako mene pitaš,

izdajice svoje krvi i roda nisu ništa bolji od Blatokrvnih. Prijatan dan, Rankorne.– Prijatno, ministre.Hari je posmatrao Glupsijea kako odlučnim korakom odlazi hodnikom zastrtim

debelim tepihom. U trenutku kada je ministar iščezao s vidika, Hari izvuče Nevidljiviogrtač ispod svog teškog crnog plašta, nabaci ga preko sebe i zaputi se hodnikom usuprotnom pravcu. Rankorn je bio izuzetno visok te je Hari morao da ide pognut kakobi bio siguran da su njegova ogromna stopala skrivena.

U stomaku mu je panično pulsiralo. Dok je prolazio pokraj niza uglačanih drvenihvrata, svaka s malom pločicom s imenom i zanimanjem činovnika koji u njoj sedi, dote mere mu se nametala svest o moći Ministarstva, njegovoj složenosti, neprobojnosti,da mu se plan koji je poslednjih nedelja brižljivo smišljao zajedno s Ronom iHermionom učini smešno detinjast. Usmerili su sve svoje napore na to da prodruunutra a da ih ne otkriju: ni na trenutak nisu pomislili šta će da rade budu li prisiljenida se razdvoje. I sada je Hermiona zaglavila kao sudski zapisničar, što će, bezsumnje, potrajati satima; Ron se iz petnih žila trudi da izađe na kraj s magijom za kojuje Hari bio ubeđen da je iznad njegovih mogućnosti, a od čijeg je ishoda zavisilasloboda jedne žene; a on, Hari, tumara po poslednjem spratu iako sasvim dobro zna daje osoba zbog koje je došao upravo sišla liftom.

Zastao je, oslonio se o zid i pokušao da smisli šta mu je činiti. Tišina ga jepritiskala: ovde nije bilo ni užurbane vreve, ni razgovora, niti lakog bata koraka,hodnici s ljubičastim tepih-stazama bili su tihi kao da je na njih bačena Mufliato čin.

Mora da je njena kancelarija ovde negde, pomisli Hari.Izgledalo mu je krajnje neverovatno da bi Ambridžova čuvala svoj nakit u

kancelariji, a opet, bilo bi glupo da je ne pretrese, ne bi li bio sasvim siguran. Stogase ponovo zaputio hodnikom, ne mimoišavši se usput ni sa kim osim s namrgođenimčarobnjakom koji je mrmljao uputstva peru koje je lebdelo ispred njega, škrabajući poodmotanom svitku pergamenta.

Obraćajući sada pažnju na imena s natpisa na vratima, Hari zađe za ćošak.Otprilike na polovini sledećeg hodnika izroni široka, prostrana prostorija u kojoj su

desetine veštica i čarobnjaka sedele za nizovima malih radnih stolova, ne mnogorazličitih od školskih klupa, mada mnogo uglačanijih i bez grafita i škrabotina. Hari jezastao da ih osmotri, jer je ceo prizor bio gotovo hipnotišuć. Svi su istovremenomahali i tresli svojim čarobnim štapićima, a četvrtasti listovi obojene hartije leteli suu svim pravcima, nalik malim ružičastim papirnatim zmajevima. Posle nekolikotrenutaka, Hari shvati da u procesu koji se pred njim odvija postoji određeni ritam, dasvi papiri na sebi imaju isti obrazac i posle još nekoliko sekundi shvati da zapravoprisustvuje proizvodnji pamfleta, da su četvrtasti papiri bili stranice koje bi, kada seskupe, presaviju i magijom rasporede, padale u uredne gomile iza svake veštice iličarobnjaka.

Hari priđe bliže, mada su radnici bili tako zaneti svojim poslom da je sumnjao dabi i primetili korake prigušene tepihom, te skide gotov pamflet s hrpe iza jedne mladeveštice. Proučio ga je ispod Nevidljivog ogrtača. Njegove ružičaste korice ukrašavaoje zlatan natpis:

BLATOKRVNI

i opasnost koju predstavljajuza miroljubivo društvo Čistokrvnih

Ispod naslova nalazila se slika crvene ruže, s usiljeno nasmejanim licem usred

latica, koju je davio zeleni korov s namrštenim likom i iskeženim očnjacima. Iznadnaslova pamfleta nije bilo ispisano ime autora, pa ipak, dok ga je ispitivao, ožiljci privrhu nadlanice njegove desne šake počeše da ga peckaju. Zatim mlada veštica porednjega potvrdi njegovu slutnju izjavivši, dok je i dalje mahala i šarala štapićem:

– Zna li iko hoće li ona babuskera ceo dan da ispituje Blatokrvne?– Pazi šta pričaš – reče čarobnjak za stolom pored njenog, nervozno se osvrćući

oko sebe: jedna od njegovih stranica iskliznu i pade na pod.– Što, da nema sada i čarobne uši, a ne samo oko?Veštica pogleda u pravcu lakiranih vrata od mahagonija, koja su gledala na

prostoriju punu pamfletopisara. I Hari pogleda tamo, a bes se uskomeša u njemu poputzmije. Tamo gde se na vratima Normalaca obično nalazila špijunka, u drvo je bilousađeno bistro, okruglo oko s jarkoplavom zenicom; oko koje je bilo zapanjujućepoznato svakom ko je poznavao Alastora Ćudljivka.

U deliću sekunde Hari zaboravi gde se nalazi i šta tu traži: čak je zaboravio i da jenevidljiv. Žustro pohita prema tim vratima da prouči oko. Nije se pomeralo: samo jeslepo zurilo uvis, zamrznuto. Na pločici ispod njega pisalo je

Dolores Ambridž

Viši podsekretar ministra

Ispod toga, na malo sjajnijoj i novijoj pločici, pisalo je:

Šef Komisije za registraciju čarobnjakanormalskog porekla

Hari ponovo pogleda u desetine pamfletopisara: mada su bili zaneti svojim

poslom, teško je mogao da pretpostavi da ne bi primetili ako bi se vrata praznekancelarije pred njima otvorila. Stoga je iz unutrašnjeg džepa izvukao čudan predmet slelujavim nožicama i telom u obliku gumene trubice. Čučnuvši ispod Ogrtača, spustioje lažni detonator na tlo.

Ovaj odmah projuri napred, između nogu veštica i čarobnjaka. Nekoliko trenutakakasnije, dok je Hari čekao s rukom na kvaki, začu se glasan prasak i iz ćoška pokuljasmrdljiv crn dim. Mlada veštica u prvom redu vrisnu: ružičasti listovi razleteše se nasve strane a njene kolege poskočiše, osvrćući se naokolo u potrazi za izvorompometnje. Hari okrenu kvaku, zakorači u kancelariju Dolores Ambridž i zatvori vrataza sobom.

Osećao se kao da se vratio unazad kroz vreme. Prostorija je bila identična njenojkancelariji na Hogvortsu: čipkaste draperije, miljei, šustikle i suvo cveće prekrivalisu svaku dostupnu površinu. Zidovi su imali iste ukrasne prevlake, svaka ponaosobprikazivala je šareno obojene mačiće s mašnicama što skakuću i vrte repićima sbljutavom ljupkošću. Radni sto bio je prekriven cvetnim stolnjakom s karnerom. IzaLudookovog oka protezao se teleskopski nastavak koji je Ambridžovoj omogućavaoda špijunira radnike s druge strane vrata. Hari pogleda kroz oko i vide da su svi oni idalje okupljeni oko lažnog detonatora. On iščupa teleskop iz vrata, ostavljajući rupu unjima, izvuče magičnu očnu jabučicu iz njih i stavi je u džep. Zatim se ponovo okrenuka prostoriji, podiže štapić i povika: – Asio medaljon!

Ništa se ne desi, ali to je i očekivao; Ambridžova je bez sumnje dobro poznavalazaštitne čini i kletve. Stoga on pohita do njenog pisaćeg stola i poče da otvara fioke.Pronašao je perca, beležnice i činotejp, začarane spajalice koje su poput zmijevijugale napolje iz svoje ladice i koje je na silu morao da vrati nazad. Mala čipkastakutija za sitnice bila je puna rezervnih mašnica za kosu i spajalica, ali od medaljonanije bilo ni traga.

Iza stola je bio orman s dosijeima: Hari poče da ga pretražuje. Kao i Filčoviormani s dosijeima na Hogvortsu, bio je pun fascikala, a na svakoj je pisalo ime. Tekkad je stigao do najniže fioke Hari otkri nešto što mu odvrati pažnju od daljegpretraživanja: dosije gospodina Vizlija.

On ga izvadi i otvori.

ARTUR VIZLI

Krvni status: Čistokrvni, ali s neprihvatljivim pronormalskim sklonostima.Poznati član Reda Feniksa Porodica: Žena (Čistokrvna), sedmoro dece, dvoje najmlađih na Hogvortsu.NB: Najmlađi sin trenutno kod kuće, ozbiljno bolestan, potvrdili inspektoriMinistarstva. Bezbednosni status: POD PRISMOTROM. Nadzire se svaka njegova aktivnost.Postoje veliki izgledi da će ga Nepoželjni Broj 1 kontaktirati (već boravio kodporodice Vizli).

– „Nepoželjni Broj 1“ – tiho promrmlja Hari, vrativši dosije gospodina Vizlija na

mesto i zatvori fioku. Mislio je da zna ko bi to mogao da bude i, naravno, čim seispravio i pogledao po kancelariji tražeći druga potencijalna skrovišta ugledao je nazidu plakat sa svojim likom, s natpisom NEPOŽELJNI BR. 1 ispisanim prekonjegovih grudi. Za plakat je bila zakačena ružičasta ceduljica, sa sličicom mace uuglu. Hari priđe da je pročita i vide da je Ambridžova zapisala: „Da se kazni“.

Bešnji nego ikad, nastavio je da zavlači ruke do dna vaza i korpica sasušenogcveća, ali nije bio ni najmanje iznenađen što medaljon nije tu. Još jednom je preleteopogledom celu kancelariju i srce mu naglo zalupa. Iz malog pravougaonog ogledalaoslonjenog na orman za knjige iza pisaćeg stola, u njega je zurio Dambldor.

Hari pretrča preko sobe i ščepa ga, ali čim ga je dodirnuo shvati da to uopšte nijeogledalo. Dambldor mu se čežnjivo smešio sa glatke prednje korice knjige. Hariisprva nije primetio izvijen zeleni natpis na njegovom čarobnjačkom šeširu: Život ilaži Albusa Dambldora, niti malo sitniji podnaslov preko njegovih grudi: napisalaRita Skiter, bestseler pisac knjige Armando Dipet: Direktor ili dileja?

Hari nasumice otvori knjigu i vide preko cele strane fotografiju na kojoj sedvojica zagrljenih tinejdžera od srca smeju. Dambldor, s kosom do lakta, pustio jemalu, retku bradicu nalik onoj na Krumovom licu koja je Rona toliko iritirala. Dečakpokraj Dambldora, koji se grohotom smejao u toj nečujnoj razonodi, delovao jerazdragano i raskalašno. Zlatni uvojci kose padali su mu preko ramena. Hari se zapitada li je to mladi Dužd, ali pre nego što je uspeo da pogleda potpis ispod slike, vratakancelarije se otvoriše.

Da se Glupsije nije osvrtao preko ramena kad je ulazio, Hari ne bi imao vremenada prebaci Nevidljivi ogrtač preko sebe. Ovako mu se učinilo da je Glupsije moždakrajičkom oka zapazio nekakav pokret, jer je na trenutak stao potpuno nepomičan,radoznalo zureći u mesto gde je Hari upravo iščezao. Možda zaključivši da je to što jevideo bio zapravo Dambldor koji se češkao po nosu na naslovnoj strani knjige, koju jeHari žurno bio vratio na policu, Glupsije napokon došeta do pisaćeg stola i uperi svojštapić u perce koje je stajalo spremno u mastionici. Ono izlete i poče da škraba

belešku namenjenu Ambridžovoj. Vrlo lagano, gotovo ne dišući, Hari se unatraškeiskrade iz kancelarije u prostoriju ispred nje.

Pamfletopisari su i dalje bili načičkani oko ostataka lažnog detonatora, koji je jošuvek slabašno trubio, pušeći se. Hari pohita hodnikom baš u trenutku kad ona mladaveštica reče: – Kladim se da se došunjao dovde iz Eksperimentalnih čini, oni su takonepažljivi, sećaš li se one patke-otrovnice?

Žureći nazad prema liftovima, Hari ponovo razmotri mogućnosti koje su mu naraspolaganju. Nikada nije bilo preterano verovatno da je medaljon ovde uMinistarstvu, a dogod Ambridžova sedi u krcatoj sudnici nije bilo ni govora da činimaiz nje izvuče gde se on nalazi. Sada je njihov primarni zadatak bio da napusteMinistarstvo pre nego što ih otkriju, te da ponovo pokušaju sledećeg dana. Trebalo biodmah da pronađe Rona, a potom da zajednički smisle način da izvuku Hermionu izsudnice.

Lift stiže, prazan. Hari uskoči u njega i skinu Nevidljivi ogrtač čim lift krenunadole. Na njegovo ogromno olakšanje, kad se uz škripu zaustavio na Drugom nivou, ulift uđe mokar i razrogačen Ron.

– ’B... bro jutro – promuca on Hariju kad lift ponovo krenu.– Rone, ja sam, Hari!– Hari! Bokca mu, zaboravio sam kako izgledaš... zašto Hermiona nije s tobom?– Morala je da siđe u sudnicu s Ambridžovom, nije mogla da odbije i...Ali pre nego što je Hari mogao da dovrši, lift se ponovo zaustavi: vrata se

otvoriše i unutra kroči gospodin Vizli, razgovarajući sa starijom vešticom čija jeplava kosa bila podignuta tako visoko da je ličila na mravinjak.

– ... potpuno shvatam šta hoćeš da kažeš, Vakanda, ali bojim se da ne mogu dabudem učesnik u...

On naglo ućuta; primetio je Harija. Bilo mu je čudno da ga gospodin Vizli gleda stolikom odbojnošću. Vrata lifta se zatvoriše i njih četvoro se ponovo zaljuljaše naniže.

– O, zdravo, Redž – reče gospodin Vizli osvrnuvši se na šum ceđenja vode sRonove odore. – Zar nije tvoja žena danas na ispitivanju? Ovaj... šta ti se dogodilo?Zašto si tako mokar?

– U Jakslijevoj kancelariji pada kiša – reče Ron. Obraćao se ramenu gospodinaVizlija i Hari je bio sasvim siguran da se boji da bi otac mogao da ga prepoznaukoliko ga pogleda pravo u oči. – Nisam uspeo da je zaustavim, pa su me poslali dadovedem Bernija... Pilsvorta, mislim da su tako rekli...

– Da, u poslednje vreme u mnogim kancelarijama pada kiša – reče gospodin Vizli.– Jesi li pokušao Meteorolourok rekanto? Uspelo je kod Bličlija.

– Meteorolourok rekanto? – prošaputa Ron. – Ne, nisam. Hvala, t... ovaj, hvala ti,Arture.

Vrata lifta se otvoriše. Stara veštica s mravinjakom od frizure izađe a Ron izletepored nje i nestade s vidika. Hari pokuša da izađe za njim, ali mu se na putu ispreči

Persi Vizli, koji upravo kroči u lift zadubljen u novine koje je čitao.Persi nije shvatio da je u liftu sa svojim ocem sve dok se vrata nisu ponovo

zveketavo zatvorila. Podigao je pogled, video gospodina Vizlija, pocrveneo kaorotkvica, i izašao iz lifta čim su se vrata ponovo otvorila. I Hari pokuša da izađe, aliovoga puta mu put prepreči ruka gospodina Vizlija.

– Samo trenutak, Rankorne.Vrata lifta se zatvoriše i dok su se klackali do sledećeg sprata, gospodin Vizli

reče: – Čujem da si ti poturio informaciju o Dirku Kresvelu.Hari je imao utisak da je bes gospodina Vizlija pojačan susretom s Persijem.– Molim? – odgovori mu.– Nemoj da se praviš blesav, Rankorne – reče gospodin Vizli ljutito. – Ti si

pronašao onog čarobnjaka koji mu je falsifikovao porodično stablo, zar ne?– Ja... pa šta i da jesam? – reče Hari.– Pa, Dirk Kresvel je deset puta bolji čovek i čarobnjak od tebe – reče gospodin

Vizli tiho, dok se lift sve dublje spuštao. – I ako preživi Askaban, njemu ćeš daodgovaraš, da i ne spominjem njegovu ženu, njegove sinove i prijatelje...

– Arture – prekinu ga Hari – znaš da si pod prismotrom, zar ne?– Je l’ ti to pretiš, Rankorne? – upita gospodin Vizli glasno.– Ne – reče Hari – to je činjenica! Prate svaki tvoj potez...Vrata lifta se otvoriše. Stigli su u Atrijum. Gospodin Vizli oštro pogleda Harija i

izlete iz lifta. Hari ostade u njemu, potresen. Voleo bi da je uzeo nečiji drugi lik, a neRankornov... Vrata lifta se ponovo uz zveket zatvoriše.

Hari ponovo navuče Nevidljivi ogrtač preko sebe. Pokušaće da na svoju rukuizvuče Hermionu dok se Ron bakće s pljuskom u kancelariji. Kad su se vrata otvorila,iskorači u bakljama osvetljen kameniti prolaz, sasvim različit od hodnika s tepisima idrvenim oplatama na gornjim spratovima. Kad lift ponovo čangrljajući krenu, Hari selako strese, pogledavši u udaljena crna vrata koja su predstavljala ulaz u Odsek zamisterije.

Zaputio se ne prema crnim vratima, već hodnikom s leve strane kojeg se sećao, štoizbija na stepenice koje vode do sudskih odaja. Dok je silazio niza njih njegov um sehvatao u koštac s raznoraznim mogućnostima: i dalje je imao par lažnih detonatora, alimožda bi bilo bolje da jednostavno zakuca na vrata sudnice i zamoli da na trenutakpopriča s Mafaldom? Naravno, nije znao da li je Rankorn dovoljno značajna osoba damu to prođe tek tako, a čak i kad bi uspeo, Hermionino nevraćanje moglo bi izazvatipotragu za njom pre nego što uspeju da pobegnu iz Ministarstva...

Zadubljen u misli, nije odmah primetio neprirodnu hladnoću koja ga je obuzimala,kao da silazi u maglu. Sa svakim korakom bilo mu je sve hladnije i hladnije: jeza muje silazila niz grlo i cepala mu pluća. A onda oseti kako ga ispunjava onaj prikradajućosećaj očajanja, beznađa, kako se širi po njemu...

Dementori, pomisli.

I čim se spustio do podnožja stepenica i okrenuo nadesno, ugleda užasan prizor.Mračni prolaz ispred sudnica bio je prepun visokih figura s crnim kapuljačama, čijasu lica bila potpuno skrivena, a jedini zvuk koji se čuo bilo je njihovo hrapavodisanje. Okamenjeni čarobnjaci normalskog porekla koji su dovedeni radi ispitivanjazgrčeno su sedeli i drhtali na tvrdim drvenim klupama. Većina je skrivala lice rukama,u instinktivnom pokušaju da se zaštite od pohlepnih dementorskih usta. Neki su bili upratnji porodice, drugi su sedeli sami. Dementori su klizili tamo-amo ispred njih, ahladnoća, beznađe i očaj kojima je mesto odisalo nadneše se nad Harijem poputkletve...

Odupri se, naredi sebi, mada je znao da ovde neće moći da prizove Patronusa a dase istog trenutka ne oda. Stoga je nastavio napred, što je nečujnije mogao, a sa svakimkorakom njegov mozak kao da je sve više zahvatala nekakva otupelost, no prisilio jesebe da misli na Hermionu i Rona kojima je bio potreban.

Prolazak između izuzetno visokih, crnih figura koje su se nadnosile nad njim bio jezastrašujuć: lica bez očiju skrivena ispod kapuljača okretala su se ka njemu dok jeprolazio pored njih i bio je siguran da su ga osetili, da su, možda, osetili prisustvočoveka u kome i dalje ima neke nade, otpora...

A onda, naglo i šokantno, usred ledene tišine, jedna od vrata tamnice s leve stranenaglo se otvoriše i kroz njih odjeknuše krici.

– Ne, ne, ja sam Polukrvni, Polukrvni, kažem vam! Moj otac je bio čarobnjak,zaista, potražite ga, Arki Olderton, poznati proizvođač metli, potražite ga, kad vamkažem... sklanjaj ruke s mene, sklanjaj ih...

– Ovo ti je poslednja opomena – reče meki glasić Ambridžove, čarolijom pojačantako da se jasno čuo i nadjačavao čovekove očajničke krike. – Ako se budeš opirao,bićeš podvrgnut dementorovom poljupcu.

Čovekovi krici uminuše, ali su suvi jecaji nastavili da odjekuju hodnikom.– Vodite ga – reče Ambridžova.Na pragu sudnice pojaviše se dva dementora, i svojim trulećim, krastavim šakama

zgrabiše za nadlaktice čarobnjaka koji je postajao sve bleđi. Otklizaše niz hodnik snjim, a tmina koju su posejali za sobom zakloni ih s vidika.

– Sledeća... Meri Ketermol – pozva Ambridžova.Sićušna žena ustade, drhteći od glave do pete. Tamna kosa bila joj je smotana u

punđu i imala je na sebi običnu dugačku odoru. Lice joj je bilo bez kapi krvi. Hariprimeti da se stresla dok je prolazila pored dementora.

Instinktivno je to uradio, bez ikakvog nauma, pošto mu se nije nimalo svidelo tošto sama ulazi u tamnicu: čim su vrata počela da se zatvaraju, neopaženo se uvukao usudnicu s njom.

To nije bila ista prostorija u kojoj je jednom i sâm ispitivan zbog nepropisneprimene magije. Ova je bila mnogo manja, mada je njena tavanica bila podjednakovisoka. Ostavljala je teskoban utisak da ste zaglavljeni na dnu dubokog bunara.

Unutra je bilo još dementora, koji su celo mesto zapahnuli svojim ledenimstrujanjem. Stajali su kao stražari bez lica u udaljenim ćoškovima, daleko od visokeuzdignute platforme. A tu je, iza balustrade, sedela Ambridžova, s Jakslijem s jedne iHermionom, bledom baš kao gospođa Ketermol, s druge strane. U podnožju platformejedna sjajna srebrnasta, dugodlaka mačka krstarila je gore-dole, gore-dole i Harishvati da je ona tu da bi zaštitila tužioce od očajanja koje su širili dementori: ono jebilo namenjeno samo optuženima, ne i tužiteljima.

– Sedi – reče Ambridžova svojim mekim, svilenkastim glasom.Gospođa Ketermol se otetura do izdvojenog sedište nasred poda ispod uzdignute

platforme. Čim je sela, lanci s naslona stolice zazvečaše i prikovaše je za stolicu.– Ti si Meri Elizabet Ketermol? – upita Ambridžova.Gospođa Ketermol drhtavo klimnu glavom.– Udata za Redžinalda Ketermola iz Odeljenja za magijsko održavanje?Gospođa Ketermol briznu u plač.– Ne znam gde je, trebalo je ovde da se nađemo!Ambridžova nije obraćala pažnju na nju.– Majka Mejzi, Eli i Alfreda Ketermola?Gospođa Ketermol zajeca jače nego ikad.– Preplašeni su, misle da možda neću doći kući...– Poštedi nas jadikovki – obrecnu se Jaksli. – Ne gajimo saosećanje za derišta

Blatokrvnih.Jecaji gospođe Ketermol prikriše zvuk Harijevih koraka dok se pažljivo probijao

prema stepenicama koje su vodile do uzdignute platforme. U trenutku kada je prošaokraj mesta gde je patrolirao mačji Patronus, on oseti promenu temperature; tu bešetoplo i ugodno. Patronusa je, bio je siguran u to, prizvala Ambridžova i jarko jesvetleo zato što je ona tu bila vrlo srećna, u svom elementu, dok sprovodi naopakezakone koje je i sama pisala. Polako i vrlo obazrivo probio se duž platforme izaAmbridžove, Jakslija i Hermione i seo baš iza ove poslednje. Bojao se da ne nateraHermionu da poskoči. Pomišljao je da baci Mufliato čin na Ambridžovu i Jakslija, alibi čak i samo mrmljanje te reči možda iznenadilo Hermionu. Utom Ambridžova povisiton obraćajući se gospođi Ketermol i Hari iskoristi priliku.

– Iza tebe sam – prošaputa Hermioni u uvo.Kao što je i očekivao, ona je poskočila tako snažno da je umalo prevrnula bočicu

mastila kojim je trebalo da zapisuje saslušanje, ali su i Ambridžova i Jaksli bili tolikousredsređeni na gospođu Ketermol da je to prošlo neopaženo.

– Danas, po vašem dolasku u Ministarstvo, oduzet vam je štapić, gospođoKetermol – govorila je Dolores Ambridž. – Osam i tri-četvrt inča, trešnjevina, sasredištem od dlake iz repa jednoroga. Da li prepoznajete ovaj opis?

Gospođa Ketermol klimnu glavom, brišući oči rukavom.– Možete li nam, molim vas, reći kojoj ste veštici ili čarobnjaku uzeli taj štapić?

– U-uzela? – zajeca gospođa Ketermol. – Nisam ga n-nikome u-uzela. K-kupilasam ga kad sam imala jedanaest godina. On...on... on... me je sâm izabrao.

I zaplaka se jače nego ikad.Ambridžova se nasmeja mekim, devojačkim smehom koji u Hariju probudi želju

da je napadne. Nagnula se preko ograde, da bolje osmotri svoju žrtvu, a nešto zlatnona njoj takođe se zaljulja u vazduhu: medaljon.

I Hermiona ga je videla i ote joj se kratak pisak, ali Ambridžova i Jaksli, i daljeustremljeni na svoj plen, behu gluvi za bilo šta drugo.

– Ne – reče Ambridžova – ne, neće biti, gospođo Ketermol. Štapići biraju samoveštice i čarobnjake. Vi niste veštica. Ovde imam vaše odgovore na upitnik koji vamje poslat... Mafalda, dodaj mi ih.

Ambridžova isturi malu ruku: u tom trenutku izgledala je toliko žaboliko da je Haribio iznenađen što ne vidi opnastu kožicu između njenih zdepastih prstiju. Hermionineruke tresle su se od šoka. Nespretno je preturala po hrpi dokumenata naslaganih nastolici pored nje, izvukavši najzad svežanj pergamenata s imenom gospođe Ketermol.

– To... to ti je baš lepo, Dolores – reče ona, pokazujući na privezak koji jesvetlucao na čipkastim naborima Doloresine bluze.

– Šta? – obrecnu se Ambridžova, spustivši pogled. – A da... staro porodičnonasleđe – reče, potapšavši medaljon koji joj je padao preko bujnih nedara. – „S“ kaoSelvajn... Ja sam u rodu sa Selvajnovima... Zaista, malo je porodica Čistokrvnih skojima nisam u srodstvu... Šteta – nastavi ona glasnije, pogledom preletevši prekoupitnika gospođe Ketermol – što se isto ne može reći i za vas. Zanimanje roditelja:piljari.

Jaksli se podrugljivo nasmeja. Ispod njih, pufnasta srebrna maca patrolirala jegore-dole dok su dementori u iščekivanju stajali po ćoškovima.

Od laži koju je Ambridžova upravo izgovorila Hariju udari krv u glavu i zaslepinjegovo osećanje opreza: koristila je medaljon koji je uzela kao mito od sitnogkriminalca da učvrsti uvrenje o svojoj vlastitoj čistokrvnosti. Podigao je štapić, čakse i ne potrudivši da ga drži skrivenog ispod Nevidljivog ogrtača i reče: – Ošamuti!

Blesnu crvena svetlost. Ambridžova se presamiti i udari čelom u ivicu balustrade:spisi o gospođi Ketermol skliznuše joj s krila na pod, a skroz dole maca koja jepatrolirala nestade. Ledeni vazduh zapahnu ih naglo kao nalet vetra. Jaksli je zbunjenogledao naokolo tražeći izvor nevolje i ugleda Harijevu isturenu ruku bez tela i štapićuperen u sebe. Pokušao je da izvadi vlastiti štapić, ali već je bilo prekasno.

– Ošamuti!Jaksli skliznu na tlo i pade zgrčen na pod.– Hari!– Hermiona, ako misliš da bih sedeo tamo tek tako i dopustio joj da se pretvara...– Hari, gospođa Ketermol!Hari se brzo okrenu, zbacivši Nevidljivi ogrtač: skroz dole, dementori su

iskoračili iz svojih ćoškova. Polako su klizili prema ženi lancima vezanoj za stolicu.Bilo zbog nestanka Patronusa, bilo zbog toga što su osetili da njihovi gospodari višenemaju kontrolu nad njima, čini se da su prestali da se obuzdavaju. U trenutku kada jemršava ruka prekrivena krastama ščepala za grlo i zabacila joj lice unazad, gospođaKetermol užasnuto kriknu od straha.

– EKSPEKTO PATRONUM!S vrha Harijevog štapića vinu se srebrni jelen i skoči prema dementorima, koji

ustuknuše i ponovo se stopiše s mračnim senkama. Svetlost koju je bacao jelen,snažnija i toplija od zaštite mačke, ispuni celu tamnicu dok je on laganim galopomkružio po odaji.

– Uzmi horkruks – reče Hari Hermioni.On strča niza stepenice, ubacivši Nevidljivi ogrtač natrag u torbu i priđe gospođi

Kertermol.– Ti? – prošaputa ona, zureći u njegovo lice. – Ali... ali Redž je rekao da si ti bio

taj koji je stavio moje ime na spisak za saslušavanje!– Jesam li? – promrmlja Hari, cimajući lance koji su joj vezivali ruke. – Pa, sad

sam novi čovek. Difindo! – Ništa se ne desi. – Hermiona, kako da je oslobodim ovihlanaca?

– Čekaj, pokušavam nešto ovde da...– Hermiona, okruženi smo dementorima...– Znam, Hari, ali ako se probudi i vidi da nema medaljon... moram da napravim

duplikat... Geminio! Evo... to će je zavarati...Hermiona strča dole.– Da vidimo... Relašio!Lanci zazvečaše i uvukoše se u naslon stolice. Gospođa Ketermol je i dalje

delovala prestrašeno.– Ne shvatam – prošaputa.– Sada ćete otići odavde s nama – reče Hari, pomogavši joj da se pridigne i

ustane. – Idite kući, pokupite decu i bežite, bežite iz ove zemlje ako morate. Prerušitese i bežite. Videli ste kako stoje stvari, ovde vam neće biti pruženo poštenosaslušanje.

– Hari – reče Hermiona – kako ćemo da izađemo napolje kraj svih tih dementorapred vratima?

– Pomoću Patronusa – reče Hari, uperivši štapić ka svom Patronusu: jelen usporii, još uvek jarko svetleći, pođe prema vratima. – Treba da ih napravimo što višemožemo. Napravi i ti svog, Hermiona.

– Ekspek... ekspekto patronum – reče Hermiona. Ništa se ne desi.– To je jedina čin s kojom je ikada imala problema – reče Hari potpuno zbunjenoj

gospođi Ketermol. – Pomalo baksuzno, doduše... hajde, Hermiona...– Ekspekto patronum!

S vrha Hermioninog štapića prasnu srebrna vidra i graciozno zaplovi kroz vazduhda se pridruži jelenu.

– Hajdemo – reče Hari i povede Hermionu i gospođu Ketermol prema vratima.Kad Patronusi kliznuše iz tamnice, začuše se preneraženi krici ljudi koji su čekali

napolju. Hari pogleda naokolo: sa svih strana dementori su uzmicali pred njima,stapajući se s tminom, bežeći pred srebrnastim stvorovima.

– Odlučeno je da svi odete kući i pođete u ilegalu sa svojim porodicama – rečeHari okupljenim čarobnjacima normalskog porekla, koji behu zaslepljeni svetlošćuPatronusa, još u blagom uzmicanju. – Ako možete, idite u inostranstvo. Samo što daljeod Ministarstva. To je... ovaj... nov zvaničan stav. A sada samo idite za Patronusima imoći ćete da izađete iz Atrijuma.

Popeše se nekako kamenitim stepenicama nesmetano, ali kad su se približililiftovima Hari poče da oseća nesigurnost. Nekako mu se činilo da će, ako se uAtrijumu pojave sa srebrnim jelenom i vidrom koja plovi pored njega u društvudvadeset i kusur ljudi, od kojih su polovina optuženi čarobnjaci normalskog porekla,sigurno privući neželjenu pažnju. Taman je došao do ovog neprijatnog zaključka kadase lift uz zveket zaustavi ispred njih.

– Redž! – vrisnu gospođa Ketermol i baci se u Ronovo naručje. – Rankorn me jeoslobodio, napao je Ambridžovu i Jakslija i rekao nam da napustimo zemlju. Mislimda je bolje da ga poslušamo, Redž, zaista. Požurimo kući i pokupimo decu i... što sitako mokar?

– Od vode – promrmlja Ron, iskobeljavši se iz njenog zagrljaja. – Hari, znaju dasu u Ministarstvu uljezi, nešto u vezi s rupom na vratima kancelarije Ambridžove.Mislim da imamo pet minuta, možda i manje...

Hermionin Patronus nestade uz jedno zvučno pop, a ona se preneraženog licaokrenu Hariju.

– Hari, ako nas ovde uhvate u zamku...!– Neće, ako se budemo brzo kretali – reče Hari. On se obrati ljudima u nečujnoj

grupi iza sebe, koji su ga zabezeknuto gledali.– Ko ima štapić?Polovina podiže ruke.– U redu, svi koji nemaju štapiće neka se prikače uz one koji imaju. Moramo da

budemo brzi... pre nego što nas zaustave. Hajdemo.Uspeli su nekako da se utrpaju u dva lifta. Harijev Patronus stražario je ispred

zlatnih rešetki pre nego što se one zatvoriše i liftovi počeše da se penju uvis.– Osmi nivo – reče hladan glas veštice. – Atrijum.Hari istog trenutka shvati da su u nevolji. Atrijum je bio pun ljudi koji su se kretali

od jednog do drugog kamina, potpuno ih pregrađujući.– Hari – ciknu Hermiona. – Šta ćemo da ...– STOJ! – zagrme Hari i Atrijumom se prolomi Rankornov silan glas: čarobnjaci

koji su zatvarali kamine se slediše. – Za mnom – prošaputa on grupi preplašenihčarobnjaka normalskog porekla, koji u gomili krenuše napred, praćeni Ronom iHermionom.

– Šta se zbiva, Alberte? – upita isti onaj proćelavi čarobnjak koji je nešto ranijestigao za Harijem iz kamina. Izgledao je nervozno.

– Ovi ljudi moraju da odu pre nego što se zapečate svi izlazi – reče Harinajautoritativnije što je mogao.

Čarobnjaci ispred njega zgledaše se između sebe.– Rečeno nam je da zagradimo sve izlaze i ne dozvolimo nikom...– Je l’ vi meni protivrečite? – zapreti Hari. – Hoćete li da ispitam i vaša

porodična stabla, kao što sam to uradio Dirku Kresvelu?– Izvini! – užasnuto izusti proćelavi čarobnjak, ustuknuvši. – Nisam ništa loše

mislio, Alberte, samo sam mislio... mislio sam da su oni ovde radi saslušanja i...– Njihova krv je čista – reče Hari, a njegov duboki glas upečatljivo je odjekivao

predvorjem. – Čistija nego krv mnogih među vama, ako smem da primetim. Idite! –dreknu on na čarobnjake normalskog porekla koji jurnuše u kamine i počeše uparovima da nestaju. Čarobnjaci iz Ministarstva su se uzdržavali, neki zbunjeni, drugizaplašeni i ozlojeđeni. A onda...

– Meri!Gospođa Ketermol pogleda preko ramena. Pravi Redž Ketermol, koji više nije

povraćao, ali je bio bled kao krpa, upravo je istrčao iz lifta.– R... Redž?Pogled joj prelete s njenog muža na Rona, koji glasno opsova.Proćelavi čarobnjak zinu, smešno okrećući glavu od jednog Redža Ketermola do

drugog.– Hej... šta se zbiva? Šta je ovo?– Zatvaraj izlaz! ZATVORI!Iz drugog lifta upravo je izleteo Jaksli i sada je trčao prema grupi pored kamina

kroz koji su već nestali svi čarobnjaci normalskog porekla, izuzev gospođe Ketermol.Kad proćelavi čarobnjak podiže svoj štapić, Hari podiže svoju ogromnu pesnicu itresnu ga tako da ovaj prolete kroz vazduh. – Pomagao je čarobnjacima normalskogporekla da pobegnu, Jaksli! – povika Hari.

Kolege proćelavog čarobnjaka počeše da viču, što Ron iskoristi da ugrabigospođu Ketermol, ugura je u još uvek otvoren kamin i nestane s njom. Pometen,Jaksli odmeri Harija i čarobnjaka koga je ovaj tresnuo, dok je pravi Redž Ketermolvrištao: – Moja žena! Ko je to bio s mojom ženom? Šta se dešava?

Hari vide kako Jaksli okreće glavu, vide po izrazu njegovog sirovog lica da ovajpočinje da nazire istinu.

– Hajdemo! – povika Hari Hermioni. Uhvati je za ruku i zajedno uskočiše u kaminu trenutku kad Jakslijeva kletva prelete iznad Harijeve glave. Nekoliko sekundi su se

obrtali pre nego što iskočiše iz klozetske šolje u pregradu. Hari naglo otvori vrata.Tamo je stajao Ron, pored kazančeta, još uvek pokušavajući da se otrese gospođeKetermol.

– Redž, ne razumem...– Puštaj me, nisam ja tvoj muž, moraš da ideš svojoj kući!Začu se tresak u separeu iza njih. Hari se osvrnu: upravo se pojavio Jaksli.– IDEMO! – zaurla Hari. Zgrabi Hermioninu šaku i Ronovu ruku i okrenu se u

mestu.Sve ih prekri tama, praćena osećanjem da ih nešto steže preko grudi, poput zavoja,

ali nešto nije bilo u redu... Kao da mu je Hermionina šaka klizila iz stiska...Pitao se da li će se ugušiti, nije mogao ni da diše ni da gleda, a jedine pouzdane

stvari na svetu behu Ronova ruka i Hermionini prsti, koji su mu lagano izmicali...A onda ugleda vrata s brojem dvanaest u Ulici Grimold, i njihov zmijski zvekir,

ali pre nego što je uspeo da povrati dah, prolomi se krik i blesnu ljubičasta svetlost.Hermionina šaka iznenada se sklopi iznad njegove kao stega, i sve ponovo postademračno.

14. Kradljivac

Hari otvori oči i namah ga zaslepi nekakav sjaj, zlatan i zelenkast; nije imao

pojma šta se zbilo, znao je samo da leži na, kako mu se činilo, lišću i grančicama.Boreći se da udahne vazduh u spljoštena pluća, on zatrepta i shvati da je to drečavobleštavilo zapravo sunčeva svetlost koja dopire kroz kupolu drveća visoko iznadnjega. Zatim se neki predmet trznu blizu njegovog lica. On se baci na šake i kolena,spreman da se suoči s nekim malim opakim stvorenjem, ali vide da je taj predmetRonovo stopalo. Osvrnuvši se, spazi njega i Hermionu kako leže na šumskom tlu,naizgled sami.

Hari najpre pomisli na Zabranjenu šumu i na tren, mada je znao da bi bilo glupo iopasno da se pojave na zemljištu Hogvortsa, srce mu poskoči pri pomisli da seizmeđu drveća došunja do Hagridove kućice. Ipak, kroz nekoliko trenutaka, koliko jeRonu trebalo da tiho zaječi i Hariju da počne da puzi prema njemu, shvatio je da ovonije Zabranjena šuma. Drveće je izgledalo mlađe, bilo je raštrkanije, a tlo čistije.

Zateče Hermionu, takođe na kolenima i šakama, kraj Ronove glave. U trenutku kadje pogledao u Rona, sve druge brige iščileše iz Harijeve glave, jer je cela Ronova

leva strana bila natopljena krvlju a njegovo sivkastobelo lice odudaralo je od tlaposutog lišćem. Slabilo je dejstvo višesokovnog napitka: po spoljnom izgledu Ron jebio negde na pola puta između Ketermola i sebe samog, kosa mu je postajala sve višeriđa, a lice mu je napuštalo ono malo preostale boje.

– Šta mu se desilo?– Pričvrljen – reče Hermiona, već žurno petljajući prstima po Ronovom rukavu,

gde je bilo najviše krvi.Hari je užasnuto posmatrao kako ona cepa Ronovu košulju. Oduvek mu se

Pričvrljenje činilo kao nešto komično, ali ovo... Kad je Hermiona spustila razgolićenuRonovu ruku na kojoj je nedostajao veliki komad mesa, kao izdubljen nožem, Harijuse nešto prevrnu u stomaku.

– Hari, brzo, imam u torbici bočicu s natpisom Esencija od jasenka...– Torbica... važi...Hari pohita do mesta gde se Hermiona spustila, zgrabi malu perlastu torbicu i

zavuče ruku unutra. Odjednom, predmeti počeše da se predočavaju njegovom dodiru:osećao je kožne rikne knjiga, vunene rukave džempera, potpetice cipela...

– Brzo!On zgrabi svoj štapić s tla i uperi ga u dubinu čarobne torbice.– Asio jasenak!Mala smeđa bočica izlete iz torbice; on je uhvati i žurno pohita nazad do

Hermione i Rona, čije su oči sada bile polusklopljene, a kroz prorez između kapakajedva su se nazirale bele jabučice...

– Onesvestio se – reče Hermiona, koja je takođe bila prilično bleda. Nije višeizgledala kao Mafalda, mada joj je kosa ponegde i dalje bila seda. – Otčepi je umestomene, Hari, ruke mi drhte.

Hari odvrnu zatvarač na bočici, Hermiona je uze i nasu tri kapi na ranu koja jekrvarila. Iz nje pokulja zelenkast dim, a kada se raščistio Hari vide da je krvarenjeprestalo. Rana je sada izgledala nekoliko dana stara: preko onog što je doskora biloživo meso izrasla je nova koža.

– Au! – reče Hari.– Samo ovo smem da pokušam – reče Hermiona drhtavim glasom. – Ima još čini,

koje bi ga potpuno oporavile, ali ne usuđujem se da pokušam da ih ne bih pogrešnoprimenila i prouzrokovala još veću štetu... Već je izgubio previše krvi...

– Kako se ozledio? Mislim – Hari odmahnu glavom, pokušavajući da je razbistri,da nađe neki smisao u svemu što se upravo dogodilo – zašto smo ovde? Mislio sam dase vraćamo u Ulicu Grimold?

Hermiona duboko uzdahnu. Izgledalo je kao da je na ivici suza.– Hari, mislim da više ne možemo tamo da se vratimo.– Kako to...?– Dok smo se Prebacivali, Jaksli me je ščepao, i nisam mogla da ga se oslobodim,

bio je isuviše jak i još uvek me je držao kada smo stigli u Ulicu Grimold, a onda... pa,mislim da je sigurno video vrata i pomislio da ćemo tu da se zaustavimo, te je oslabiosvoj stisak, a ja sam uspela da ga se otresem i dovela sam nas umesto toga ovamo!

– Pa gde je on onda? Čekaj... ne misliš valjda da je u kući u Ulici Grimold? Nemože valjda tamo da uđe?

Oči su joj blistale od suza koje je zadržavala da ne poteku dok je klimala glavom.– Hari, mislim da može. Ja... ja... prisilila sam ga da me pusti, uz pomoć

Odvraćajućeg uroka, ali on je sâm već bio u području dejstva Povereničke čini. Poštoje Dambldor umro, mi smo Čuvari tajne, tako da sam mu ja odala tajnu, zar ne?

Nije bilo dileme: Hari je bio siguran da je ona u pravu. Pretrpeli su ozbiljanudarac. Ukoliko Jaksli sada može da upadne u kuću, nisu nipošto smeli da se vrate unju. Možda već sada Prebacuje tamo druge Smrtoždere. Koliko god sumorna idepresivna, ta kuća je bila njihovo jedino sigurno pribežište: štaviše, otkad je Kričerpostao veseliji i prijateljskije nastrojen, bila im je kakav-takav dom. Uz blagožaljenje koje nije imalo nikakve veze s hranom, Hari zamisli kućnog vilenjaka kako sezamajava oko bifteka i pite od bubrega koje Hari, Ron i Hermiona nikada nećepojesti.

– Hari, izvini, izvini molim te!– Ne budi glupa, nije to tvoja krivica! Ako je uopšte nečija, onda je moja...Hari zavuče ruku u džep i izvadi Ludookovo oko. Hermiona ustuknu, užasnuta.– Ambridžova ga je zatakla na vrata svoje kancelarije, da bi špijunirala ljude.

Nisam mogao tamo da ga ostavim... ali tako su saznali da su im upali uljezi.Pre nego što je Hermiona stigla da odgovori, Ron zastenja i otvori oči. I dalje je

bio siv a lice mu se sjajilo znojem.– Kako se osećaš? – prošaputa Hermiona.– Užasno – zastenja Ron, trgnuvši se od bola u ozleđenoj ruci. – Gde smo?– U šumama gde se održavalo Svetsko prvenstvo u kvidiču – reče Hermiona. –

Htela sam da odemo negde gde je ograđeno, tajno, a ovo je bilo...– ... prvo mesto na koje si pomislila – završi Hari umesto nje, gledajući naokolo u

očito pust proplanak. Nije mogao da se ne seti šta se ovde dogodilo kad su seposlednji put Prebacili na prvo mesto koje je Hermiona zamislila: kako su ihSmrtožderi pronašli u roku od nekoliko minuta. Da li je to bila Legilimencija? Da li suVoldemor ili njegove pristalice već sada znali gde ih je Hermiona dovela?

– Misliš li da bi trebalo da odemo odavde? – upita Ron Harija, a ovaj se mogaozakleti, bacivši pogled na Rona, da i on to isto pomišlja.

– Pojma nemam.Ron je i dalje bio bled i vlažan od znoja. Nije ni pokušavao da se pridigne, činilo

se da je isuviše slab da to učini. Sama pomisao da moraju da ga premeštajuobeshrabrila ih je u tom naumu.

– Da ostanemo zasad ovde? – reče Hari.

Hermiona s vidnim olakšanjem skoči na noge.– Gde ćeš? – upita Ron.– Kad već ostajemo, trebalo bi da postavimo zaštitne vradžbine oko ovog mesta –

uzvrati ona i podigavši štapić, poče da korača u širokom krugu oko Harija i Rona,mrmljajući inkantacije u hodu. Hari primeti blagu zamućenost u vazduhu oko njih: kaoda je Hermiona bacila neko vrelo isparenje na njihov proplanak.

– Salvio heksia... Protego totalum... Repelo Normalcum... Mufliato... Mogao bida izvadiš šator, Hari...

– Šator?– U torbici!– U... naravno – reče Hari.Ovoga puta uopšte se nije mučio da pretura po unutrašnjosti torbice već je ponovo

upotrebio Prizivajuću čin. Šator iskoči pred njih u obliku grudvaste mase platna,kanapa i motki. Hari ga prepozna, delimično na osnovu mirisa mačaka, kao onaj isti ukome su prespavali noć u vreme održavanja Svetskog prvenstva u kvidiču.

– Mislio sam da je pripadao onom tipu Perkinsu iz Ministarstva? – upita,raspetljavajući šatorske kočiće.

– Nije hteo da ga uzme nazad, ima gadan lumbago – reče Hermiona, koja je sadaštapićem izvodila složenu figuru od osam pokreta – pa je Ronov tata rekao da mogu daga pozajmim. Erekto! – dodade, uperivši štapić u zgužvano platno od šatora, koji ujednom lepršavom zamahu uzlete uvis i postavi se, potpuno sklopljen, na tlo ispredHarija, iz čijih se iznenađenih šaka šatorski kočić vinu da bi se konačno, uz tupudarac, spustio na sâm kraj kanapa.

– Kave inimikum – završi Hermiona, mahnuvši štapićem ka nebu. – To je sve štomogu da učinim. U najmanju ruku, trebalo bi da znamo da dolaze. Ne mogu dagarantujem da će zadržati Vol...

– Ne izgovaraj to ime! – preseče je Ron grubim glasom.Hari i Hermiona se pogledaše.– Žao mi je – reče Ron, tiho ječeći u pokušaju da se pridigne i pogleda ih – ali

zvuči kao... neki urok, ili tako nešto. Možemo li da ga zovemo Znaš-Već-Ko, molimvas?

– Damblodor je rekao da je strah od imena... – poče Hari.– Ukoliko nisi primetio, druškane, Dambldoru na kraju nimalo nije pomoglo to što

je Znaš-Već-Koga zvao po imenu – odbrusi mu Ron. – Samo pokaži malo poštovanjaprema Znaš-Već-Kome, hoćeš li?

– Poštovanja? – ponovi Hari, ali ga Hermiona prostreli upozoravajućimpogledom. Očigledno mu nije bilo dozvoljeno da se svađa s Ronom sad kad je tolikoslabašan.

Hari i Hermiona napola prenesoše napola odvukoše Rona kroz ulaz u šator.Unutrašnjost je bila tačno onakva kakvu je Hari zapamtio: mali stan s kupatilom i

kuhinjicom. Usput je gurnuo staru fotelju i pažljivo spustio Rona na donji ležaj krevetana sprat. Čak i ovo kratko pomeranje učinilo je Rona još bleđim, a kad su ga najzadsmestili na madrac ponovo je sklopio oči i neko vreme nije progovarao.

– Spremiću ti čaj – reče Hermiona bez daha, izvlačeći čajnik i šolje iz dubinasvoje torbice i zaputi se prema kuhinji.

Hariju je vruć napitak dobro došao, kao i vatroviski one noći kad je Ludookipoginuo. Činilo mu se da mu sagoreva ono malo straha što mu se uskovitlalo u grlu.Posle par minuta Ron prekinu ćutanje.

– Šta misliš, šta se dogodilo s Ketermolima?– Uz malo sreće, moguće je da su odmaglili – reče Hermiona stežući vrelu šolju u

pokušaju da se uteši. – Ako je gospodin Ketermol brzouman, potrudiće se da gospođuKetermol pridruženim Prebacivanjem odvede odande, i biće da trenutno već beže izzemlje, zajedno s decom. To joj je i Hari savetovao da učini.

– Bokca mu, nadam se da su se spasili – reče Ron, oslonivši se na jastuke. Izgledada mu je čaj prijao, ponovo je malo povratio boju. – Doduše, sudeći po načinu na kojisu svi ostali razgovarali sa mnom dok sam bio on, nemam osećaj da je Redž Ketermoltoliko oštrouman. Bože, nadam se da su uspeli... Ako oboje završe u Askabanu zbognas...

Hari pogleda u Hermionu a pitanje koje je hteo da postavi – da li bi gospođuKetermol to što nema štapić sprečilo da se pridruženo Prebaci sa svojim mužem –zamre mu na usnama. Hermiona je posmatrala Rona kako se sekira zbog sudbineKetermola, i na njenom licu ogledala se tolika nežnost da je Hari imao utisak kao daje prekinuo možda baš kad je htela da ga poljubi.

– Pa, jesi li ga uzela? – upita je Hari, delimično i da je podseti da je prisutan.– Uzela... šta da li sam uzela? – upita ona trgnuvši se malo.– Ono zbog čega smo prošli kroz sve ono? Medaljon! Gde je medaljon?– Uzeli ste ga? – viknu Ron, pridigavši se na jastucima. – A meni niko ništa ne

govori! Bokca mu, mogla si to makar da spomeneš!– Pa, bežali smo od Smrtoždera, spasavajući živu glavu, zar ne? – reče Hermiona.

– Evo ga.Ona izvuče medaljon iz džepa odore i predade ga Ronu.Bio je velik kao kokošje jaje. Pri rasutoj svetlosti što se probijala kroz krov od

šatorskog platna, tupo se presijavalo kitnjasto slovo „S“, optočeno mnogobrojnimsićušnim zelenim kamenčićima.

– Nema šanse da ga je neko uništio otkad je otišao iz Kričerovih ruku? – upita Ronpun nade. – Hoću reći, da li smo sigurni da je to još uvek horkruks?

– Rekla bih da jeste – reče Hermiona uzevši ga ponovo od njega i izbliza garazgledajući.– Da je uništen nekom magijom, videli bi se tragovi oštećenja.

Ona ga dodade Hariju, koji stade da ga premeće prstima. Predmet je delovaosavršeno, prastaro. Setio se iskidanih ostataka dnevnika i kako je kamen u prstenu-

horkruksu bio napuknut kad ga je Dambldor uništio.– Mislim da je Kričer u pravu – reče Hari. – Pre nego što ga uništimo, moraćemo

da smislimo kako da ga otvorimo.Izgovorivši to, Hari iznenada postade svestan šta on sadrži, šta živi unutar tih

malih zlatnih vratanca. Uprkos svim silnim naporima da ga nađu, oseti silovitu potrebuda baci medaljon što dalje od sebe. Ponovo se pribravši, pokuša da razdvoji stranicemedaljona prstima, a zatim isproba čin koju je Hermiona koristila da otvori vrataRegulusovog kupatila. Ni jedno ni drugo nije upalilo. Vratio je medaljon Ronu iHermioni koji se oboje svojski potrudiše da ga otvore, ali nisu bili nimalo uspešnijiod njega u tom pokušaju.

– Možeš li bar da ga osetiš? – upita Ron prigušenim glasom, držeći ga čvrstosvojom stisnutom pesnicom.

– Kako to misliš?Ron predade horkruks Hariju. Nakon par trenutaka, Hariju se učini da zna na šta

Ron misli. Da li je to što oseća njegova vlastita krv što pulsira u venama, ili je neštounutar medaljona pulsiralo, kao nekakvo sićušno metalno srce?

– Šta ćemo da radimo s njim? – upita Hermiona.– Da ga čuvamo na sigurnom dok ne otkrijemo kako da ga uništimo – uzvrati Hari

i, mada nije to i želeo, okači lančić oko vrata, ubacivši medaljon ispod odore,sklonivši ga s vidika, gde se ovaj nasloni na njegove grudi, pored kese koju mu jeHagrid poklonio.

– Mislim da bi trebalo na smenu da čuvamo stražu ispred šatora – reče onHermioni, ustavši i protegnuvši se. – A moraćemo da razmislimo i šta ćemo dajedemo. Ti ostani tu – dodade oštro kad Ron pokuša da sedne i naglo pozelene.

Sa šunjoskopom koji je Hermiona poklonila Hariju za rođendan pažljivosmeštenim na stolu u šatoru, Hari i Hermiona provedoše ostatak dana deleći ulogustražara. Međutim, šunjoskop je bio čitav dan potpuno nem i nepomičan, i da li zbogzaštitnih vradžbina i Normalodbijajućih čini što ih je Hermiona razbacala oko njih, ilizbog toga što su ljudi retko zalazili ovim putem, tek, deo šume u kom su se smestili bioje i dalje pust, izuzev povremenih upada ptica i veverica. Ni uveče se ništa nijepromenilo. Kad je oko deset sati smenio Hermionu na straži, Hari upali štapić ipogleda pustoš naokolo, zapazivši šišmiše koji su lepršali visoko iznad njega prekojedinog delića zvezdanog neba vidiljivog s njihovog zaštićenog proplanka.

Sada je bio baš gladan i pomalo ošamućen. Hermiona u svoju čarobnu torbu nijespakovala ništa za jelo, jer je pretpostavljala da će se te noći vratiti u Ulicu Grimold,te nisu imali ništa da pojedu osim divljih pečuraka koje je Hermiona sakupila ispodobližnjeg drveća i izdinstala u kamperskom loncu. Posle nekoliko zalogaja Ronodgurnu svoju porciju kao da mu je muka. Hari istraja u jelu tek toliko da ne uvrediHermionu.

Tišinu koja ih je okruživala prekinu čudno šuštanje i nešto što je zvučalo kao

krckanje grančica. Hari pomisli da su to izazvale životinje a ne ljudi, ali ipak je čvrstostezao štapić na gotovs. Mučnina u stomaku, prouzrokovana pojedenim gumastimpečurkama, sada se pojača. Ranije je mislio da će biti ushićen ako uspeju da ukraduhorkruks, ali nije se tako osećao. Sve što je osećao, sedeći zagledan u tamu čiji jedelić osvetljavao njegov pripaljeni štapić, bila je zabrinutost zbog onog što impredstoji. Kao da je nedeljama, mesecima, možda i godinama hrlio ka ovoj tački, alije, kad je stigao do kraja, naglo zakočio jer mu je ponestalo puta.

Tamo negde postoje i drugi horkruksi, ali nije imao pojma gde, čak nije znao ni štasu neki od njih. U međuvremenu, nije znao ni kako da otvori jedini horkruks koji supronašli, koji mu je trenutno počivao uz kožu na grudima. Čudno, nije poprimaotoplotu njegovog tela, već mu je posve hladan ležao na koži kao da je tek izašao izledene vode. Povremeno bi Hari osetio, ili je možda umišljao da oseća, majušnenepravilne otkucaje srca naizmenično sa svojim vlastitim.

Dok je sedeo tu, u tmini, obuzimale su ga neimenovane slutnje: pokušavao je da imse odupre, a ipak su ga nemilosrdno opsedale. Dok jedan ne umre, drugi neće moćida živi. Ron i Hermiona, koji su sada nežno ćaskali u šatoru iza njegovih leđa, moglisu da dignu ruke od ovoga, ukoliko to požele: on nije. A Hariju se, dok je tu sedeopokušavajući da savlada vlastitu bojazan i iscrpenost, činilo da mu horkruks nanjegovim grudima otkucava vreme koje mu je preostalo... Glupa pomisao, reče sebi,nemoj to da misliš...

Ožiljak je ponovo počinjao da ga pecka. Bojao se da možda i sâm izaziva topeckanje, takvim mislima, i pokuša da ih usmeri nekim drugim tokom. Pomisli nasirotog Kričera koji ih je čekao kod kuće, a umesto njih je dočekao Jakslija. Da li ćekućni vilenjak da ćuti, ili će odati Smrtožderima sve što zna? Hari je hteo da veruje dase poslednjih meseci Kričerov odnos prema njemu promenio, da će on sada biti odan,ali ko zna šta može da se desi? Šta ako Smrtožderi stave vilenjaka na muke? Harizamisli morbidne prizore i pokuša i njih da odagna, jer ionako nije ništa mogao daučini za Kričera: on i Hermiona već su odlučili da ne pokušavaju da ga prizovu – štaako mu se pridruži i neko iz Ministarstva? Nisu mogli da računaju s tim da bivilenjakovo Prebacivanje proteklo bez iste one omaške kojom je i Jaksli dospeo uUlicu Grimold držeći se za rub Hermioninog rukava.

Harijev ožiljak sada je već goreo. Pomisli da ima toliko stvari koje ne znaju:Lupin je bio u pravu u pogledu magije s kojom se nikad nisu susreli niti je zamišljali.Zašto im Dambldor to nije detaljnije objasnio? Da li je mislio da ima vremena, da ćeživeti još godinama, možda i vekovima, kao njegov prijatelj Nikolas Flamel? Ako jetako, prevario se... Snejp se postarao za to... Snejp, uspavana guja koja ga je napala navrhu Kule...

A Dambldor je pao... pao...– Daj mi ga, Gregoroviču.Harijev glas bio je piskav, jasan i hladan: držao je svoj štapić pred sobom

dugoprstom belom šakom. Čovek u koga je upirao štapić bio je naglavačke obešen uvazduhu, mada nije visio ni o kakvom konopcu. Njihao se tamo, vezan nečimnevidljivim i sablasnim, s udovima obmotanim oko sebe, prestrašenog lica u nivouHarijevog, rumen od krvi koja mu je navirala u glavu. Kosa mu je bila sasvim bela, iimao je gustu, žbunastu bradu: pravi vezani Božić Bata.

– Nemam ga, ja ga više nemam! Ukrali su mi ga pre mnogo godina!– Ne laži Lorda Voldemora, Gregoroviču. On zna... on uvek zna.Zenice obešenog čoveka bile su ogromne, proširene od straha i izgledalo je da se

uvećavaju i uvećavaju, sve dok njihova tmina nije progutala Harija...A sada je Hari hitao mračnim hodnikom za sitnim, dežmekastim Gregorovičem

koji je držao pridignut fenjer: Gregorovič ulete u sobu na kraju hodnika i njegov fenjerosvetli nešto što je ličilo na radionicu. Piljevina i zlato presijavali su se na lelujavojsvetlosti a na ivici prozora sedeo je, nasađen kao neka džinovska ptica, mladić zlatnekose. U deliću sekunde svetlost fenjera ga obasja i Hari vide veselje na njegovomprivlačnom licu, a zatim uljez ispali Ošamućujuću čin iz svog štapića i spretno skočiunazad kroz prozor uz likujuć smeh.

I sada je Hari hrlio nazad iz tih širokih tunelastih zenica, a Gregorovičevo licebeše užasnuto.

– Ko je taj kradljivac, Gregoroviču? – reče piskav, hladan glas.– Ne znam, nikad nisam znao, neki mladić... ne... molim vas... MOLIM VAS!Beskrajan krik, a zatim prasak zelene svetlosti...– Hari!On otvori oči, dahćući, dok mu je čelo pulsiralo. Onesvestio se pored šatora:

skliznuo je niz šatorsko platno i prućio se po tlu. Pogledao je u Hermionu čija je gustakosa zaklanjala ono malo neba vidljivog kroz tamno granje iznad njih.

– Samo san – reče, brzo se uspravivši u sedeći položaj i pokušavajući daHermionino mrštenje dočeka nevinog izraza lica. – Mora da sam zadremao, izvini.

– Znam da ti je ožiljak proradio! Vidi ti se na licu! Gledao si u Vol...– Ne izgovaraj njegovo ime – dopre Ronov ljutiti glas iz dubine šatora.– U redu – uzvrati Hermiona. – Onda u um Znaš-Već-Koga!– Nisam hteo da se to desi! – reče Hari. – To je bio san! Možeš li ti da kontrolišeš

ono o čemu sanjaš, Hermiona?– Da si naučio kako da primenjuješ Oklumenciju...Ali Hariju nije bilo do spočitavanja. Hteo je da razmotri ono što je maločas

video.– Pronašao je Gregoroviča, Hermiona, i mislim da ga je ubio, ali pre nego što ga

je ubio pročitao je Gregorovičeve misli i video sam...– Ako si toliko umoran da si zaspao, mislim da je bolje da ja preuzmem stražu –

hladno reče Hermiona.– Mogu da završim svoju smenu!

– Ne, očigledno si iscrpljen. Idi lezi.Ona se s tvrdoglavim izrazom spusti kraj šatorskog otvora. Ljutit, ali želeći da

izbegne kavgu, Hari pognuto uđe unutra.Iz donjeg ležaja izvirivalo je Ronovo još uvek bledo lice: Hari se pope na ležaj

poviše njega, leže i pogleda u mračni pokrov šatora iznad sebe. Posle kratkogvremena Ron progovori tihim glasom da ga Hermiona, zgrčena na ulazu, ne može čuti:

– Šta Znaš-Već-Ko radi?Hari začkilji u pokušaju da se seti svih detalja, a onda prošaputa u tmini:– Pronašao je Gregoroviča. Svezao ga je i mučio.– Pa kako će Gregorovič da mu napravi nov štapić ako je vezan?– Pojma nemam... baš čudno, zar ne?Hari sklopi oči misleći na sve što je video i čuo. Što se više prisećao, sve

besmislenije mu je sve to izgledalo.... Voldemor nije ništa rekao o Harijevom štapiću,ništa o identičnim jezgrima, niti o tome da Gregorovič treba da napravi novi i jošmoćniji štapić kojim će da pobedi Harijev...

– Hteo je nešto od Gregoroviča – reče Hari i dalje čvrsto sklopljenih očiju. –Tražio je da mu to dâ, ali mu je Gregorovič rekao da mu je to ukradeno... a onda...onda...

Priseti se kako je i on, kao i Voldemor, kroz Gregorovičeve oči uleteo u njegovasećanja...

– Pročitao je Gregorovičeve misli, a ja sam video tog klinca nasađenog naprozorsku dasku baš u trenutku kad je bacio kletvu na Gregoroviča, iskočio napolje inestao s vidika. On je to ukrao, ukrao je šta god da je to za čim Znaš-Već-Ko traga. Amislim da sam ga već negde video...

Hariju je bilo žao što nije uspeo da baci još jedan pogled na nasmejano lice togmomka. Prema Gregorovičevom sećanju, ta krađa se zbila pre mnogo godina. Zaštomu je onda mladi lopov izgledao poznato?

U samom šatoru šum okolnog drveća bio je prigušen. Hari je mogao da čuje samoRonovo disanje. Posle nekog vremena Ron šapnu: – Zar nisi mogao da vidiš šta tolopov drži?

– Ne... mora da je bilo nešto maleno.– Hari?Ron se promeškolji i drvene letvice njegovog ležaja zaškripaše.– Hari, misliš li da možda Znaš-Već-Ko traži nešto drugo što će da pretvori u

horkruks?– Ne znam – reče Hari polako. – Možda. Ali zar ne bi bilo opasno po njega da

napravi još jedan? Zar nije Hermiona rekla da je već rastočio svoju dušu dokrajnosti?

– Da, ali moguće je da on to ne zna?– Da... moguće je – reče Hari.

Bio je siguran da Voldemor traži način da zađe u problem identične srži dvaštapića, siguran da je Voldemor od starog štapić-majstora tražio rešenje... a ipak ga jeubio, očito mu ne postavivši niti jedno pitanje o štapićarskom zanatu.

Šta je Voldemor pokušavao da pronađe? Zašto je otišao tako daleko, pošto je većpokorio i Ministarstvo magije i ceo čarobnjački svet, nameran da potraži neki predmetkoji je Gregorovič jednom posedovao i koji mu je ukrao nepoznati kradljivac?

Hari je i dalje mogao da vidi lice plavokosog momka, bilo je veselo, mahnito;bilo je u njemu neke ohole fred-i-džordžovske pobedonosne lukavštine. Izleteo je sprozorske daske kao ptica, a Hari ga je već video ranije, ali nije mogao da se setigde...

Pošto je Gregorovič mrtav, lopov nasmejanog lica je taj koji je sada u opasnosti, idok je Ron sve gromkije hrkao s donjeg ležaja, Hari je i sâm ponovo lagano tonuo usan, misli usredsređenih na tog kradljivca.

15. Goblinova osveta

Rano sledećeg jutra, pre nego što se ono dvoje probudilo, Hari izađe iz šatora da

ispita okolnu šumu u potrazi za najstarijim, najčvornovatijim i najizdržljivijimdrvetom koje može da nađe. U njegovom hladu sahranio je oko Ludookog Ćudljivka, ioznačio to mesto utisnuvši čarobnim štapićem mali krst na kori drveta. To nije bilobogzna šta ali je Hari osećao da bi se Ludookom to mnogo više svidelo nego daostane prikovan na vratima kancelarije Dolores Ambridž. Zatim se vrati u šator dasačeka da se i ostali probude, pa da razmotre šta će dalje da rade.

Hari i Hermiona mislili su da je najbolje da nigde ne ostaju predugo a Ron sesložio s tim, uz jedan jedini uslov – da ih njihova sledeća selidba odvede negde gdeima sendviča sa slaninom. Stoga Hermiona ukloni sve vradžbine koje je postavila okoproplanka, dok su Hari i Ron za to vreme uništavali sve tragove i otiske u tlu koji bimogli da ukažu da su oni tu kampovali. Zatim se Prebaciše do oboda male pijačnevaroši.

Kada su postavili šator u zaklon malog čestara i okružili ga sveže bačenimodbrambenim vradžbinama, Hari, zaogrnut Nevidljivim ogrtačem, pođe u nabavku.

To, međutim, nije išlo onako kako je planirao. Tek što je ušao u gradić nekaneprirodna hladnoća, magla koja se naglo spuštala i iznenada smračeno neboprikovaše ga u mestu.

– Ali ti umeš da napraviš sjajnog Patronusa! – pobuni se Ron kad je Hari stigaonatrag u šator praznih ruku i bez daha, i izustio jednu jedinu reč: – Dementori.

– Nisam mogao... da ga napravim – dahtao je on, stiskajući mesto gde ga jeuhvatio grč. – Nije... hteo da izađe.

Izrazi preneraženosti i razočaranja na njihovim licima nagnaše Harija da sepostidi. Za njega je to bila prava noćna mora, prizor dementora koji u daljini izranjajuiz magle, i poimanje, u trenutku kada mu parališuća hladnoća pritiska pluća a udaljenikrici ispunjavaju uši, da nije u stanju da se zaštiti. Hari je iskoristio svu snagu svojevolje da se iščupa s tog mesta i potrči, ostavljajući bezoke dementore da klize izmeđuNormalaca, koji možda nisu bili kadri da ih vide, ali su sigurno mogli da oseteočajanje koje su ovi sejali kud god krenu.

– Znači da i dalje nemamo ništa za jelo.– Zaveži, Rone – obrecnu se Hermiona. – Hari, šta se desilo? Šta misliš, zašto nisi

uspeo da napraviš Patronusa? Juče ti je to sjajno pošlo za rukom!– Ne znam.Seo je u jednu od niskih starih Perkinsovih fotelja, osećajući se u tom trenutku još

više poniženim. Bojao se da nešto nije u redu s njim. Jučerašnji dan činio mu se davnoprošlim: kao da mu je danas ponovo bilo trinaest godina, kao da je ponovo onaj jedinikoji se onesvestio u Hogvorts ekspresu.

Ron šutnu nogu od stolice.– Šta je? – zareža on na Hermionu. – Umirem od gladi! Sve što sam okusio otkad

umalo nisam na smrt iskrvario jesu dve zlatače!– Pa idi onda i probij se sam kroz dementore – reče Hari zajedljivo.– Bih, ali mi je ruka u zavoju, ukoliko nisi primetio!– To je baš zgodno.– A šta bi to trebalo da...?– Pa da! – uzviknu Hermiona, pljesnuvši se šakom po čelu i natera ih obojicu da

ućute od iznenađenja. – Hari, daj mi medaljon! Hajde – reče nestrpljivo, pucnuvšiprstima ka njemu kad on nije odreagovao. – Horkruks, Hari, još uvek ga nosiš!

Ona ispruži ruke a Hari skinu zlatan lančić preko glave. U trenutku kad ga jeodvojio od svoje kože oseti se oslobođenim i neobično lakim. Sve dok se nije rešiotih osećaja nije ni bio svestan da je vlažan od znoja niti da mu je neka težina pritiskalastomak...

– Je li ti bolje? – upita Hermiona.– Da, neuporedivo bolje!– Hari – reče ona, čučnuvši ispred njega i progovori glasom koji ga podseti na

obraćanje teškom bolesniku – ne misliš da si bio opsednut, zar ne?

– Šta? Ne! – reče on kao da se brani. – Sećam se svega što smo radili dok sam ganosio. Da sam bio opsednut, ne bih znao šta sam radio, zar ne? Džini mi je rekla da jebilo perioda kad nije mogla ničega da se seti.

– Hm – reče Hermiona, pogledavši u teški medaljon. – Pa, možda ne bi trebalo daga nosimo. Možemo da ga čuvamo u šatoru.

– Nećemo da ostavljamo horkruks da leži unaokolo – odlučno izjavi Hari. – Akoga izgubimo, ako ga neko ukrade...

– U redu, u redu – reče Hermiona, stavi ga oko svog vrata i zavuče ga ispod bluzeda se ne vidi. – Ali nosićemo ga na smenu, da ga niko ne bi držao kod sebe predugo.

– Sjajno – reče Ron srdito – a sad kad smo to rešili, možemo li, molim vas, danađemo nešto za jelo?

– U redu, ali tražićemo negde drugde – reče Hermiona letimice pogledavši Harija.– Nema svrhe da ostajemo ovde kad znamo da dementori kidišu naokolo.

Na kraju se za tu noć skrasiše u nekoj zabačenoj njivi, u posedu usamljene farme skoje su uspeli da se snabdeju hlebom i jajima.

– Ovo nije krađa, je l’ da? – reče Hermiona zabrinutim glasom, dok su halapljivojeli tost s kajganom. – Ne ako sam im ostavila novac u kokošinjcu?

Ron prevrnu očima i reče, punih usta: – ’Er-mi-ona, ’rev-iše se b’ineš. Opus’ se!I zaista, sitima im je bilo daleko lakše da se opuste: te noći, zahvaljujući smehu i

šali, zaboraviše na raspravu o dementorima, i kad je preuzeo prvu od tri smene noćnestraže Hari beše vedar, čak pun nade.

To je bio njihov prvi susret s činjenicom da pun stomak znači dobro raspoloženje,a prazan prepirku i turobno raspoloženje. Hari je bio najmanje iznenađen time, zatošto je kod Darslijevih iskusio periode gladovanja. Hermiona se držala vrlo dobrotokom onih noći kada nisu uspevali da sakupe ništa osim bobica ili ustajalih dvopeka,možda bi bila manje tolerantna nego inače a njeno ćutanje prilično turobno. Ron je,međutim, bio naviknut da svakog dana ima tri ukusna obroka, zahvaljujućipredusretljivosti svoje majke ili hogvortskih kućnih vilenjaka, i glad ga je činilanerazumnim i plahovitim. Kad god bi se nestašica hrane podudarila s periodom kadRon nosi horkruks, postao bi krajnje neprijatan.

– Gde ćemo sad? – ponavljao je papagajski. Iako sâm nije imao nikakav predlog,očekivao je da Hari i Hermiona iznesu neki plan dok on sedi i pati nad oskudnimzalihama hrane. Zbog toga su Ron i Hermiona uzalud proveli mnoge sate pokušavajućida odluče gde bi mogli da potraže druge horkrukse i kako da unište onaj koji većimaju, stalno ponavljajući jedne te iste priče, jer nisu imali novih informacija.

Pošto je Dambldor ranije izneo Hariju svoje uverenje da je Voldemor sakriohorkrukse na mesta koja su mu važna, stalno su recitovali, kao neku dosadnu litaniju,sve lokacije za koje su znali da je Voldemor na njima živeo ili ih posećivao. Sirotišteu kome je rođen i odrastao; Hogvorts, gde se školovao; prodavnica kod Bordžina iBerksa, gde je radio nakon što je napustio školu; zatim Albanija, gde je proveo godine

izgnanstva: sve su to bila polazišta njihovih razmišljanja.– Da, hajdemo u Albaniju. Biće nam dovoljno jedno popodne da pretražimo čitavu

zemlju – reče Ron sarkastično.– Nemoguće je da tamo ičeg ima. Pre nego što je otišao u izgnanstvo već je bio

napravio pet horkruksa, a Dambldor je bio ubeđen da je zmija šesti – reče Hermiona.– Znamo da zmija nije u Albaniji, obično je s Vol...

– Zar te nisam zamolio da to više ne izgovaraš!– Pa, lepo! Zmija je obično sa Znaš-Već-Kim... Jesi li sad zadovoljan?– Ne naročito!– Ne mogu da zamislim da išta krije kod Bordžina i Berksa – reče Hari, koji je

ovo već bezbroj puta naglasio, ali je to sada ponovo učinio, tek da razbije neprijatnutišinu. – Bordžin i Berks bili su stručnjaci za Mračne predmete, odmah bi prepoznalihorkruks.

Ron zajedljivo zevnu. Potiskujući snažan poriv da ga nečim gađa, Hari nastavidalje: – I dalje mislim da bi mogao biti sakriven negde na Hogvortsu.

Hermiona uzdahnu.– Ali, Hari, Dambldor bi ga našao!Hari ponovi argument koji je stalno iznosio u prilog ovoj svojoj teoriji.– Dambldor je preda mnom rekao da nikad nije ni tvrdio da zna sve hogvortske

tajne. Kažem ti, ako postoji neko mesto koje je Vol...– Ej!– ZNAŠ-VEĆ-KO, onda! – povika Hari, isprovociran preko svake mere. – Ako

postoji mesto koje je Znaš-Već-Kome bilo važno, onda je to Hogvorts!– Ma, daj – naruga mu se Ron. – Njegova škola?– Da, njegova škola! Bila mu je prvi pravi dom, mesto koje je smatrao nečim

posebnim, značila mu je sve, a čak i nakon što je otišao iz nje...– Sada govorimo o Znaš-Već-Kome, je li tako? A ne o tebi? – pitao se Ron.

Cimao je lanac s horkruksom oko vrata: Hari oseti želju da ščepa lanac i pridavi ganjime.

– Rekao si nam da je Znaš-Već-Ko, nakon što je otišao, tražio da mu Dambldor dâposao – reče Hermiona.

– Tako je – reče Hari.– A Dambldor je pomislio da on hoće da se vrati samo da bi potražio nešto,

možda još neki predmet njihovih osnivača, i pretvorio ga u još jedan horkruks?– Baš tako – reče Hari.– Ali nije dobio posao, je li tako? – reče Hermiona. – Znači, nikad nije ni imao

priliku da tamo nađe neku stvarčicu koja je pripadala osnivačima i sakrije je u školi?– U redu – reče Hari, pobeđen. – Zaboravite Hogvorts.Nemajući nikakav drugi trag, otputovaše u London i, skriveni ispod Nevidljivog

ogrtača, krenuše u potragu za sirotištem u kom je Voldemor odrastao. Hermiona je

krišom upala u biblioteku i pronašla u njihovim spisima da je pre mnogo godina tomesto srušeno. Posetili su ga i na njemu zatekli ulicu s poslovnim soliterima.

– Da probamo da kopamo ispod temelja? – predloži Hermiona nevoljno.– Ne bi ovde sakrio horkruks – reče Hari. Znao je to sve vreme: to sirotište je bilo

mesto iz kog je Voldemor jedva čekao da pobegne. Nikad ne bi tamo sakrio delićsvoje duše. Dambldor je ukazao Hariju na to da je Voldemor u svojim skrovištimatežio izvesnoj veličanstvenosti ili mističnosti; ovaj sumoran, siv londonski kutak bioje toliko različit i od Hogvortsa i od Ministarstva i od bilo koje zgrade nalikGringotsu, čarobnjačkoj banci sa zlatnim vratima i mermernim podovima.

Ostavši bez ikakve nove ideje, nastavili su da lutaju po unutrašnjosti zemlje, izpredostrožnosti podižući šator svake noći na drugom mestu. Svakog jutra suproveravali da li su uklonili sve tragove svog prisustva, a onda bi krenuli da potraženeko drugo samotno i izdvojeno mesto, putujući uz pomoć Prebacivanja do šuma,hladovitih zjapećih litica, do purpurnih pustopoljina, planinskih padina prekrivenihštipavicom, a jednom čak i do zaklonjene i pošljunčane pećine. Otprilike svakihdvanaest sati predavali bi jedan drugom horkruks kao da igraju neku izopačenu,usporenu igru vrućeg krompira, gde su se bojali da muzika ne prestane, jer je nagradabila dvanaest sati pojačane bojazni i zebnje.

Harija je ožiljak stalno peckao. Najčešće, zapazio je, dok je nosio horkruks.Ponekad nije mogao da se obuzda da ne reaguje na taj bol.

– Šta je? Šta si video? – raspitivao se Ron čim bi primetio da se Hari trza.– Lice – mrmljao je Hari, svaki put. – Ono isto lice. Lopova koji je opljačkao

Gregoroviča.A Ron bi se okrenuo, ne pokušavajući da prikrije svoje razočaranje. Hari je znao

da Ron očekuje vesti o svojoj porodici, ili o ostalim pripadnicima Reda Feniksa ali,na kraju krajeva, Hari nije bio televizijska antena. Mogao je jedino da vidi štaVoldemor misli u određeno vreme, a ne da se našteluje na ono što se njemu sviđa.Voldemor se očigledno beskrajno zadržavao na nepoznatom momku razdraganog lica,čije ime i boravište, Hari je bio siguran u to, Voldemoru nisu bili ništa manje poznatinego njemu. Dok je ožiljak nastavljao da ga peče a veseli plavokosi mladić da sestalno vrzma i dosađuje mu u mislima, Hari je naučio da potiskuje svaki, i najmanjiznak bola ili nelagode, jer ono dvoje, kad god bi spomenuo lopova, nisu ispoljavaliništa osim nestrpljivosti. Nije mogao sasvim da ih krivi zbog toga, jer su većočajnički iščekivali bilo kakav putokaz koji će ih odvesti do horkruksa.

Dok su dani i nedelje odmicali, Hari poče da sumnja da Ron i Hermiona vodetajne razgovore bez njega i o njemu. Nekoliko puta su naglo prekidali razgovor čim biHari ušao u šator, a dvaput je slučajno naleteo na njih, šćućurene na malom odstojanjuod njega, kako pribijenih glava užurbano pričaju. Oba puta su zamukli čim su shvatilida im se on približava i brže-bolje se napravili da su zauzeti skupljanjem drva ilivode.

Hari nije mogao da se ne zapita nisu li oni krenuli s njim u ovo što im je sadaličilo na besmisleno i rasplinuto putešestvije samo zato što su mislili da on ima nekitajni plan koji će im blagovremeno otkriti. Ron nije ni pokušavao da prikrije svojeloše raspoloženje, a Hari je sve više strepeo da je i Hermiona razočarana njegovimneveštim vođstvom. U očajanju je pokušavao da zamisli moguće lokacije horkruksa,ali jedina koja mu se i dalje javljala bio je Hogvorts, no pošto se ostalima to niječinilo nimalo verovatnim, prestao je to da im predlaže.

Dok su prolazili seoskim krajolicima jesen je stizala. Sada su naticali šator prekopokrova od suvog lišća. Prirodna magla združila se s onom koju su pravili dementori,a njihovim nevoljama doprinosili su i vetar i kiša. Činjenica da je Hermiona bila svebolja u prepoznavanju jestivih pečuraka nije mogla potpuno da nadomesti njihovuneprestanu izolovanost, odsustvo društva drugih ljudi, niti njihovu potpununeupućenost u bilo šta što se zbiva u ratu protiv Voldemora.

– Moja majka – reče Ron jedne noći dok su sedeli u šatoru na rečnoj obali u Velsu– može da stvori dobru klopu niotkuda.

On sumorno nabode komadić ugljenisane sive ribe u svom tanjiru. Hari mahinalnopogleda u Ronov vrat i vide, kao što je očekivao, da na njemu svetluca zlatni lanac shorkruksom. Uspe da se savlada i ne opsuje Rona, čije će se držanje, znao je, blagopopraviti kada dođe vreme da skine medaljon.

– Tvoja majka ne može da stvori hranu niotkuda – reče Hermiona. – Niko ne može.Hrana je prvi od pet Primarnih izuzetaka po Gampovom zakonu elementarnogPreobraž...

– Govori normalno, je l’ možeš? – reće Ron, iščačkavši riblju kost zaglavljenuizmeđu zuba.

– Nemoguće je napraviti dobro jelo ni iz čega! Možeš da ga prizoveš ako znaš gdeje, možeš da ga Preobraziš, možeš da povećaš količinu ako već imaš nešto hrane...

– ... pa dobro, ne moraš da se trudiš da povećavaš količinu ovoga, odvratno je –reče Ron.

– Hari je uhvatio ribu, a ja sam dala sve od sebe da je spremim! Primetila sam dasam uvek ja ta koja na kraju sprema hranu, zato što sam devojka, pretpostavljam!

– Ne, to je zbog toga što bi trebalo da si najbolja u magiji! – doviknu joj Ron.Hermiona skoči a ogrisci pečene štuke skliznuše s njenog limenog tanjira na pod.– E pa, sutra ti kuvaj, Rone, ti nađi sastojke, uzmi i začaraj sve to u nešto dostojno

ručka, a ja ću sedeti ovde, praviti kiselo lice i kukati, pa da vidiš kako će se tebi...– Ućuti! – reče Hari, skočivši na noge i podigavši ruke uvis. – Ućuti, smesta!Hermiona je delovala krajnje uvređeno.– Kako možeš da staneš na njegovu stranu, on skoro nikad ne ku...– Hermiona, ćuti, čujem da neko ide!Pomno je osluškivao, i dalje uzdignutih ruku, upozoravajući ih da ne govore.

Zatim, i pored buke i huke mračne reke, ponovo začu glasove. On pogleda u

šunjoskop. Nije se pomerao.– Bacila si Mufliato čin na nas, je l’da? – došapnu on Hermioni.– Sve što treba: Mufliato, Normalodbojne i Razočaravalačke čini, sve. Ne bi

trebalo da su u stanju ni da nas čuju ni da nas vide, ko god da su.Teški vukući koraci i struganje, uz zvuk odvaljenog kamenja i grančica, ukazaše im

da se nekoliko ljudi spušta niz strmu pošumljenu padinu gde su razapeli šator. Isukalisu štapiće, iščekujući. Vradžbine koje su nabacili na sebe trebalo bi da su dovoljnazaštita, u gotovo potpunoj pomrčini, od pogleda Normalaca i običnih veštica ičarobnjaka. Ako su to Smrtožderi, možda će po prvi put moći da ispitaju svojuodbrambenu moć protiv Mračnih čarolija.

Kad grupica ljudi stiže do obale glasovi postadoše prodorniji, ali ne irazaznatljivi. Hari proceni da su oni kojima ti glasovi pripadaju udaljeni manje oddvadesetak stopa, ali mu je obrušavanje reke onemogućavalo da bude siguran u to.Hermiona je zgrabila torbicu ukrašenu perlicama i počela da pretura po njoj. Odmahzatim izvadi tri para produžnih ušiju i baci po jedan par Hariju i Ronu, kojinestrpljivo ubaciše po jedan kraj niti boje mesa u svoje uši a drugi baciše kod ulaza ušator.

Kroz nekoliko trenutaka Hari začu iznuren muški glas.– Ovde mora da ima i lososa, ili misliš da je i suviše rano za početak sezone.

Asio, losos!Začuše se jasni zvuci izranjanja iz vode, a zatim zvuk bacakanja ribe po nečijoj

koži. Neko zahvalno zahropta. Hari ugura produžno uvo još dublje u svoje: krozromorenje reke razabirao je još glasova, ali nisu govorili ni engleski niti bilo kojiljudski jezik koji je kada čuo. Bio je to grub i nemelodičan govor, čegrtavo grlenoglasanje, i činilo se da su u pitanju dva sagovornika, jedan malo dubljeg glasa isporijeg govora.

S druge strane šatorskog platna rasplamsa se vatra. Između šatora i plamenovaprođoše ogromne senke. Sada ih je spolja mamio slastan miris pečenog lososa. Zatimse začu zveckanje pribora za jelo po tanjirima i prvi čovek ponovo progovori.

– Griphuk, Gornuk, poslužite se.– Goblini! – bezglasno zausti Hermiona Hariju, koji klimnu glavom.– Hvala – rekoše goblini uglas na engleskom.– Dakle, otkad ste vas trojica u bekstvu? – upita nov, milozvučan i prijatan glas;

bio je odnekud maglovito poznat Hariju, koji odmah dočara sebi sliku trbušastogčovečuljka vedrog lica.

– Šest, sedam nedelja... već sam i zaboravio – reče onaj umorni čovek. – Sreo samGriphuka već nakon par dana, a nedugo zatim udružili smo se s Gornakom. Lepo jeimati društvo. – Nastupi pauza u kojoj se čulo grebuckanje noževa po tanjirima alimeni lončići su se dizali i ponovo spuštali na tlo. – Zbog čega si ti otišao, Tede? –nastavi onaj čovek.

– Znao sam da dolaze po mene – odgovori milozvučni Ted, i Hari iznenada shvatiko je on: Tonksin otac. – Prošle nedelje sam čuo da su Smrtožderi u okolini i odlučioda zbrišem. Vidiš, iz principa nisam hteo da se registrujem k’o čarobnjak normalskogporekla, pa sam znao da je samo pitanje vremena kada ću morati da odem. Mojoj ženineće nauditi, ona je Čistokrvna. A onda sam ovde sreo Dina, kad ono beše, sinko, prenekoliko dana, a?

– Aha – reče drugi glas a Hari, Ron i Hermiona se uzbuđeno zagledaše, sigurni dasu prepoznali glas Dina Tomasa, njihovog drugara iz Grifindora.

– Normalskog porekla, je li? – upita prvi čovek.– Nisam siguran – reče Din. – Moj otac je napustio mamu kad sam bio dete.

Doduše, nemam nikakvog dokaza da je bio čarobnjak.Nasta kratak tajac u kome se čulo samo mljackanje. Zatim Ted ponovo progovori.– Moram da kažem, Dirk, da sam iznenađen što sam naleteo na tebe. Prijatno, ali

ipak iznenađen. Pričalo se da si uhvaćen.– Bio sam – reče Dirk. – Već sam bio na pola puta za Askaban kad sam pobegao,

Ošamutio Douliša i drpio mu metlu. Bilo je lakše no što bi pomislio, nije mi izgledaosasvim svoj u tom trenutku. Kao da je bio pod dejstvom Zbunjujuće čini. Ako je tako,voleo bih da stisnem ruku veštici ili čarobnjaku koji je to učinio, verovatno mi jespasao život.

Nastupi još jedna pauza u kojoj je vatra pucketala a reka žuborila. A onda Tedreče: – A otkud vas dvojica u svemu tome? Ovaj, imao sam utisak da su goblinimahom uz Znate-Već-Koga.

– E pa, imao si pogrešan utisak – reče goblin s piskavijim glasom.– Mi ne biramostrane. Ovo je čarobnjački rat.

– A zašto ste onda u ilegali?– Iz predostrožnosti – reče goblin s dubljim glasom. – Kad sam odbio da izvršim

ono što sam smatrao drskim zahtevom, bilo mi je jasno da je moja lična bezbednostugrožena.

– Šta su to tražili od tebe? – upita Ted.– Da izvršim nešto što je neprimereno dostojanstvu moje rase – odgovori goblin

grubljim glasom, manje nalik ljudskom. – Ja nisam kućni vilenjak.– A šta je s tobom, Griphuk?– Slični su mi razlozi – reče goblin s piskavijim glasom. – Gringots više nije pod

isključivom kontrolom moje rase. A ja ne priznajem nijednog čarobnjaka kaogospodara.

On reče nešto Griphuku ispod glasa na goblinskom, a Griphuk se nasmeja.– U čemu je vic? – upita Din.– Rekao je – uzvrati Dirk – da ima stvari koje ni čarobnjaci ne mogu da

prepoznaju.Zavlada kratak tajac.

– Ne kapiram – reče Din.– Pre nego što sam otišao sproveo sam svoju malu osvetu – reče Griphuk na

engleskom.– Svaka čast, čoveče... gobline, to jest – ispravi se Ted brže-bolje. – Da nisi

slučajno uspeo da zatvoriš nekog Smrtoždera u jednu od tih drevnih vrhunskiobezbeđenih riznica?

– Da jesam, ni taj mač mu ne bi pomogao da pobegne – odgovori Griphuk. Gornakse ponovo nasmeja, a čak se i Dirk suvo zakikota.

– Din i ja i dalje ne kapiramo – reče Ted.– Kao ni Severus Snejp, mada on toga nije svestan – reče Griphuk i oba goblina se

grohotom zlobno nasmejaše.U šatoru, Hari je sve pliće disao od uzbuđenja: on i Hermiona se zgledaše, i dalje

pomno osluškujući.– Zar nisi čuo za to, Tede? – upita Dirk. – Za onu decu koja su pokušala da ukradu

Grifindorov mač iz Snejpove kancelarije na Hogvortsu?Harija kao da ošinu struja i prikova ga u mestu, zatresavši mu svaki živac.– Ni reči – reče Ted. – Nije pisalo u Proroku, je li?– Teško – frktao je Dirk. – Griphuk mi je to ispričao, a on je čuo od Bila Vizlija,

koji radi u banci. Jedno od dece koja su pokušala da otmu mač je Bilova mlađa sestra.Hari pogleda Hermionu i Rona, koji su grčevito stezali produžne uši kao da su uže

za spasavanje.– Ona i još nekoliko njenih drugara upali su u Snejpovu kancelariju i razbili

staklenu vitrinu u kojoj je očigledno držao mač. Snejp ih je uhvatio dok su pokušavalida ga prokrijumčare niza stepenice.

– O, živi bili! – reče Ted. – Šta su mislili, da će moći da upotrebe taj mač protivZnaš-Već-Koga? Ili protiv samog Snejpa?

– Šta god da su smerali s tim da urade, Snejp je zaključio da mač nije bezbedan tugde je – reče Dirk. – Posle par dana, pretpostavljam nakon što je dobio odobrenje odZnate-Već-Koga, poslao ga je u London, da bude pohranjen u Gringotsu.

Goblini se ponovo nasmejaše.– I dalje ne kapiram u čemu je fora – reče Ted.– To je falsifikat – hroptao je Griphuk.– Grifindorov mač!– Da, da. To je samo kopija... doduše odlična kopija... ali je čarobnjačke izrade.

Original su pre mnogo vekova iskovali goblini i dali mu izvesna svojstva kojaposeduje samo oružje goblinske izrade. Gde god da je pravi Grifindorov mač,svakako nije u riznici Gringots banke.

– Shvatam – reče Ted. – A pretpostavljam da niste našli za shodno da to saopštiteSmrtožderima?

– Nisam video razlog zašto ih uznemiravati tom informacijom – reče Griphuk

samozadovoljno, a Ted i Din se sada takođe pridružiše Griphukovom i Dirkovomsmehu.

U šatoru, Hari sklopi oči, poželevši da neko postavi pitanje na koje je želeoodgovor, i posle nepunog minuta, koji mu se učinio desetostruko dužim, Din mu najzadizađe u susret. I on je bio (Hari se štrecnu kad se toga seti) Džinin bivši dečko.

– Šta je bilo s Džini i ostalima? Onima što su pokušali da ga ukradu?– O, kažnjeni su, i to surovo – reče Griphuk nehajno.– Ali, sada su u redu, zar ne? – brzo upita Ted. – Hoću reći, Vizlijevima bi samo

falilo da im još jedno dete bude povređeno, je l’ da?– Nisu pretrpeli ozbiljnije povrede, koliko znam – reče Griphuk.– Imali su sreće – reče Ted. – Imajući u vidu Snejpov učinak, treba da budu srećni

što su živi.– Ti, dakle, veruješ u tu priču, Tede, zar ne? – upita Dirk. – Veruješ da je Snejp

ubio Dambldora?– Naravno da verujem – reče Ted. – Nećeš valjda da kažeš kako smatraš da je

Poter umešan u to?– Danas je teško znati u šta treba verovati – promrmlja Dirk.– Ja poznajem Harija Potera – reče Din. – I ja mislim da je on zaista prava stvar –

Izabrani, ili kako god želite da ga nazovete.– Dabome, mnogi bi hteli da veruju da je on taj, sinko – reče Dirk – uključujući i

mene. Ali gde je on? Zbrisao, kako mi se čini. Ako već zna nešto što mi ne znamo, ilije imao neko naročito saznanje, čovek bi pomislio da bi upravo sada trebalo da sepriključi borbi, da organizuje otpor, umesto što se krije. I da znate, Prorok je izneoneke valjane argumente protiv njega...

– Prorok? – podrugnu se Ted. – I zaslužuješ da te lažu kod očiju ako još uvekčitaš to đubre, Dirk. Ako želiš činjenice, uzmi Cepidlaku.

Odjednom se začu glasno krkljanje, iskašljavanje, a zatim i zvuk udaranja poleđima. Sudeći po zvuku, Dirk se zagrcnuo ribljom kosti. Najzad reče, isprekidanimglasom: – Cepidlaka? Onaj sumanuti tabloid Ksenoa Lavguda?

– Ovih dana i nije tako sumanut – reče Ted. – Trebalo bi da baciš oko na njega.Kseno objavljuje sve što Prorok prećutkuje, a u poslednjem broju nijednom nijespomenuo zgužvanoroge snorkake. Dokle će mu to dozvoljavati, ne znam. Ali Kseno usvakom broju na naslovnoj strani poručuje da svaki čarobnjak koji je protiv Znaš-Već-Koga mora nastojati da pomogne Hariju Poteru.

– Pa nije baš ni lako pomoći dečaku koji je nestao s lica zemlje – reče Dirk.– Čuj, sama činjenica da ga još nisu uhvatili već je vraško dostignuće – reče Ted.

– Rado bih saslušao njegov savet. Jer to i svi mi pokušavamo, da ostanemo slobodni,zar ne?

– Da, pa dobro, to stoji – reče Dirk utučeno. – Pošto ga svi iz Ministarstva injihovi doušnici traže, očekivao bih da je dosad već uhvaćen. Nego, ko može da

garantuje da ga već nisu uhvatili i ubili a da to nisu objavili?– Nemoj to da pričaš, Dirk – promrmlja Ted.Nastupi duga pauza ispunjena ponovnim zveckanjem noževa i viljušaka. Kad su

ponovo progovorili, raspravljali su treba li da spavaju na obali ili se povuku natragna šumsku padinu. Zaključivši da im drveće nudi bolji zaklon, ugasiše vatru, a onda seponovo popeše uz strminu i uskoro se njihovi glasovi izgubiše u daljini.

Hari, Ron i Hermiona smotaše produžne uši. Hari, kome je što su dužeprisluškivali bilo sve teže da ćuti, više nije bio u stanju da kaže ništa drugo sem: –Džini... mač...

– Znam – reče Hermiona.Naglo posegnu za torbicom ukrašenom perlama, i ovoga puta zavuče ruku u nju sve

do pazuha.– Evo... ga... – reče kroz stisnute zube izvlačeći nešto što je očigledno bilo na dnu

torbice. Polako se promoli ivica kitnjastog rama od slike. Hari požuri da joj pomogne.Dok su izvlačili prazan portret Fineasa Nigelusa iz Hermionine torbice, držala ještapić uperen u njega, spremna da svakog trenutka baci kletvu.

– Ako je neko zamenio pravi mač lažnim dok je bio u Dambldorovoj kacelariji –govorila je dahtavo dok su uspravljali sliku uz šatorsko krilo – Fineas Nigelus jesigurno video šta se dogodilo, on visi baš pored te staklene vitrine!

– Sem ukoliko nije spavao – reče Hari, ali ipak zadrža dah kad Hermiona klečeispred praznog platna, uperivši štapić u središte, pročisti grlo a onda reče: – Ovaj...Finease? Finease Nigeluse?

Ništa se ne desi.– Finease Nigeluse? – ponovi Hermiona. – Profesore Blek? Molim vas, možemo li

da porazgovaramo s vama? Molim vas?– „Molim vas“ uvek pomaže – reče hladan podrugljiv glas, i Fineas Nigelus

skliznu u svoj portret. Istog trena Hermiona viknu: – Obskuro!Preko lukavih tamnih očiju Fineasa Nigelusa pojavi se crni povez, zbog čega on

udari u ram i vrisnu od bola.– Šta... kako se usuđuješ... šta to...?– Izvinjavam se, zaista, profesore Blek – reče Hermiona – ali to je neophodna

mera predostrožnosti.– Skloni mi taj odvratni povez. Smesta! Sklanjaj ga, kad kažem! Upropaštavaš

jedno veliko umetničko delo! Gde sam? Šta se zbiva?– Nije važno gde smo – reče Hari, a Fineas Nigelus se ukoči, odustavši od

pokušaja da skine povez naslikan preko očiju.– Nije valjda da je to glas neuhvatljivog gospodina Potera?– Moguće – reče Hari, znajući da će time da pobudi interesovanje u Fineasu. –

Hteli bismo da vam postavimo nekoliko pitanja... o Grifindorovom maču.– Ah – reče Fineas Nigelus, okrećući glavu tamo-amo ne bi li krajičkom oka

ugledao Harija – da. Ona šašava devojčica postupila je krajnje lakomisleno...– Ne diraj mi sestru – reče Ron grubo. Fineas Nigelus podiže obrve.– Ko je još ovde? – upita on, okrećući glavu levo-desno. – Ne dopada mi se tvoj

ton! Ta devojčica i njeni prijatelji postupili su krajnje nepromišljeno. Krasti oddirektora!

– Nisu krali – reče Hari. – Mač nije Snejpov.– Pripada školi profesora Snejpa – reče Fineas Nigelus. – A kakva prava ta

Vizlijeva devojčica polaže na njega? Zaslužila je kaznu, kao i onaj idiot Longbotom iona čudakinja Lavgud!

– Niti je Nevil idiot, niti je Luna čudakinja! – reče Hermiona.– Gde sam? – ponovi Fineas Nigelus, ponovo se boreći da ukloni povez s očiju. –

Gde ste me to doveli? Zašto ste me preselili iz kuće mojih predaka?– To sad nije bitno! A kako je Snejp kaznio Džini, Nevila i Lunu? – ljutito upita

Hari.– Profesor Snejp ih je poslao u Zabranjenu šumu da obave neki posao za onog

tikvana Hagrida.– Hagrid nije tikvan – reče Hermiona piskavim glasom.– A Snejp je možda mislio da je to kazna – reče Hari – ali Džini, Nevil i Luna su

se verovatno sjajno provodili s Hagridom. Zabranjena šuma... velika stvar! Suočili suse oni i s mnogo gorim stvarima od Zabranjene šume!

Osetio je olakšanje. Zamišljao je nešto užasno, Bolnu kletvu u najmanju ruku.– Ono što bismo zapravo hteli da znamo, profesore Blek, jeste da li je još neko,

ovaj, uzimao taj mač? Možda ga je nosio na čišćenje ili... ili tako nešto?Fineas Nigleus ponovo načas odustade od pokušaja da oslobodi oči i zakikota se.– Normalska deca – reče. – Oružje goblinske izrade ne iziskuje čišćenje,

glupačice. Goblinsko srebro ne prima ovozemaljsku prljavštinu, upija samo ono što gaojačava.

– Ne nazivaj Hermionu glupačom – reče Hari.– Dosadilo mi je već vaše stalno protivrečenje – reče Fineas Nigelus. – Možda je

vreme da se vratim u direktorovu kancelariju?I dalje s povezom preko očiju, poče da ispipava unutrašnju stranu svoga rama

pokušavajući da oseti gde je izlaz iz slike i da se vrati u onu na Hogvortsu. Hariiznenada dobi nadahnuće.

– Dambldor! Možete li da nam dovedete Dambldora?– Molim? – upita Fineas Nigelus.– Portret profesora Dambldora ... možete li da ga dovedete ovamo sa sobom, u

vašu sliku?Fineas Nigelus okrenu lice u pravcu odakle je dopirao Harijev glas.– Očigledno nisu samo oni normalskog porekla neuki, Poteru. Hogvortski portreti

mogu međusobno da se posećuju, ali ne mogu da putuju izvan zamka, osim u posetu

svom portretu koji visi negde drugde. Dambldor ne može da dođe ovamo sa mnom, anakon toga kako ste sa mnom postupali budite uvereni da vas neću ponovo posetiti!

Pomalo pokunjen, Hari je posmatrao Fineasa koji je udvostručio napor da napustisvoj ram.

– Profesore Blek – reče Hermiona – da li biste nam barem rekli, molim vas, kad jeposlednji put mač izvađen iz svoje vitrine? Hoću reći, pre nego što ga je Džini uzela?

Fineas nestrpljivo frknu.– Verujem da sam video da je mač Grifindora poslednji put napustio svoju vitrinu

kada ga je profesor Dambldor iskoristio da preseče nekakav prsten.Hermiona se okrenu da pogleda Harija. Niko se nije usudio da bilo šta kaže u

prisustvu Fineasa Nigelusa, koji je najzad uspeo da otkrije izlaz.– Pa, laka vam noć – reče pomalo zajedljivo i ponovo poče da nestaje s vidika. U

trenutku kad mu se video još samo krajičak oboda šešira, Hari iznenada vrisnu.– Čekaj! Jeste li rekli Snejpu da ste to videli?Fineas Nigelus ponovo pomoli svoju glavu s povezom kroz sliku.– Profesor Snejp se bavi mnogo važnijim stvarima od raznoraznih ekscentričnosti

Albusa Dambldora. Zbogom, Poteru!I rekavši to, potpuno nestade s vidika, ostavljajući za sobom samo mračnu

pozadinu.– Hari! – vrisnu Hermiona.– Znam! – povika Hari. Ne mogavši da se suzdrži, on lupi pesnicom kroz vazduh:

to je bilo više nego što je smeo da se nada. Poče da šetka tamo-amo po šatoru,osećajući da bi mogao da pretrči čitavu milju. Više nije osećao glad. Hermiona jeponovo ubacivala portret Fineasa Nigelusa u svoju perlastu torbicu. Kad je učvrstilakopču, baci torbicu u stranu i podiže svoje ozareno lice prema Hariju.

– Taj mač može da uništi horkrukse! Oštrice koje su izradili goblini upijaju samoono što ih ojačava... Hari, taj mač je impregniran Baziliskovim otrovom!

– A Dambldor mi ga nije dao jer mu je još bio potreban, hteo je da ga iskoristi zamedaljon...

– ... sigurno je shvatio da ti ga neće proslediti ako to napiše u testamentu...– ... pa je napravio kopiju...– ... i stavio lažnjak u staklenu vitrinu...– ... a gde je onda ostavio pravi... gde?Zgledaše se međusobno. Hari oseti da odgovor nevidljivo leluja u vazduhu iznad

njih, gotovo ih mameći. Zašto mu Dambldor nije rekao? Ili je, u stvari, on to i rekaoHariju ali Hari tada to nije shvatio?

– Razmisli! – prošaputa Hermiona. – Razmisli! Gde je mogao da ga ostavi?– Ne na Hogvortsu – reče Hari, nastavljajući da korača po šatoru.– Negde u Hogsmidu? – predloži Hermiona.– U Vrištećoj kolibi? – reče Hari. – Tamo niko nikada ne zalazi.

– Ali Snejp zna kako da uđe u nju, zar ne bi bilo pomalo rizično?– Dambldor je verovao Snejpu – podseti je Hari.– Ali ne toliko da bi mu rekao da je zamenio mačeve – reče Hermiona.– Dabome, imaš pravo! – reče Hari i oseti se još veselijim na pomisao da je

Dambldor gajio izvesne rezerve, ma koliko neznatne, u Snejpovu pouzdanost. –Pitanje je da li bi, onda, sakrio mač daleko od Hogsmida? Šta ti misliš Rone? Rone?

Hari se osvrnu naokolo. Na trenutak zbunjeno pomisli da je Ron napustio šator, aonda shvati da Ron leži u senci nižeg ležaja, kamenog izraza lica.

– O, setili ste me se, je li? – reče.– Šta?Ron frknu, zureći u dno gornjeg ležaja.– Samo nastavite, vas dvoje. Ne dozvolite da vam ja kvarim zabavu.Zbunjen, Hari pogleda Hermionu tražeći pomoć, ali ona odmahnu glavom,

očigledno zbunjena kao i on.– U čemu je problem? – upita Hari.– Problem? Nema problema – reče Ron, i dalje odbijajući da pogleda u Harija. –

Bar ne sudeći po tebi, u svakom slučaju.Začu se ponovljeno kap po šatorskom platnu iznad njihovih glava. Počela je kiša.– Pa, ti očigledno imaš neki problem – reće Hari. – Hajde, gukni već jednom,

hoćeš li!Ron skloni svoje duge noge s kreveta i sede. Izgledao je zlobno, nimalo nalik sebi.– U redu, guknuću. Ne očekujte od mene da skakućem od radosti po šatoru zato što

postoji još jedna prokleta stvar koju treba da nađemo. Samo je dodaj spisku svih onihstvari koje ne znaš.

– Koje ne znam? – ponovi Hari. – Koje ja ne znam?Kap, kap, kap, padala je kiša sve jače i jače. Dobovala je po lišćem posutoj obali

svuda oko njih i po reci, romoreći kroz tminu. Strah priguši Harijevo ushićenje: Ronje govorio upravo ono što je Hari podozrevao i plašio se da on misli.

– Nije da se ne provodim ludo ovde – reče Ron – znaš već, s osakaćenom rukom,bez ičega za jelo i smrznute zadnjice svake noći. Samo sam se nadao, znaš, da ćemoposle nekoliko nedelja zamajavanja ipak nešto postići.

– Rone – reče Hermiona, ali tako tihim glasom da je Ron mogao da se pravi da gaje prečuo usled sve glasnijeg povečerja koje je kiša dobovala po šatoru.

– Mislio sam da znaš za šta si se dobrovoljno prijavio – reče Hari.– Da, i ja sam mislio.– A koji to deo, moliću lepo, nije ispunio tvoja očekivanja? – upita Hari. Obuze

ga gnev dok se branio. – Jesi li mislio da ćemo odsesti u hotelu s pet zvezdica? Isvakog drugog dana pronaći poneki horkruks? Jesi li očekivao da ćeš se vratitimamici do Božića?

– Mislili smo da znaš šta radiš! – povika Ron, ustajući a njegove reči zabadale su

se u Harijevu svest kao usijani noževi. – Mislili smo da ti je Dambldor rekao šta daradiš, mislili smo da imaš pravi plan!

– Rone! – reče Hermiona, ovoga puta još glasnije da bi nadjačala kišu koja jelupala po krovu šatora, ali se on i dalje pravio da je ne čuje.

– Pa, žao mi je što sam vas izneverio – reče Hari, potpuno smirenim glasom, iakose osećao prazno i nedostojnim očekivanja. – Bio sam iskren prema vama od samogpočetka, ispričao sam vam sve što mi je Dambldor rekao. A u slučaju da nisteprimetili, pronašli smo jedan horkruks...

– Da, i bliži smo načinu kako da ga se otarasimo koliko i nalaženju ostalihhorkruksa... što će reći, bliži u tri lepe!

– Skidaj taj medaljon, Rone – reče Hermiona neobično piskavim glasom. – Molimte, skini ga. Ne bi tako govorio da ga ne vučeš oko vrata čitav dan.

– Dabome da bi – reče Hari, koji nije hteo da prihvati nikakvo opravdanje zaRona. – Mislite da nisam primetio kako se vas dvoje po ceo dan došaptavate izamojih leđa? Mislite da nisam pogodio da ovo mislite?

– Hari, nismo...– Ne laži! – ustremi se Ron na nju. – I ti si to rekla, rekla si da si razočarana, da si

mislila da je imao nešto više od čega će da krene nego...– Nisam tako rekla... Hari, nisam! – kriknu ona.Kiša je udarala po šatoru, suze su se slivale niz Hermionino lice, a uzbuđenje od

pre nekoliko minuta iščeze kao da ga nije ni bilo; beše to kratkotrajan vatromet koji jebuknuo i zamro, ostavljajući za sobom tamu, vlagu i hladnoću. Grifindorov mač bio jesakriven ko zna gde, a oni su bili samo troje tinejdžera pod šatorom čije je jedinodostignuće to što, bar zasad, još nisu mrtvi.

– Pa što si još uvek ovde? – upita Hari Rona.– Ne znam ni sam – reče Ron.– Idi onda kući – reče Hari.– Da, možda i hoću! – povika Ron i pođe nekoliko koraka prema Hariju, koji ne

uzmaknu.– Jesi li čuo šta su rekli za moju sestru? Ali tebi je stalo do toga koliko i do

lanjskog snega, zar ne, to je samo Zabranjena šuma, Harija Video-Sam-Ja-I-GorePotera nije briga šta se njoj tamo događa, e pa, ja brinem, znaš, džinovski pauci isvakojake sumanute stvari...

– Samo sam hteo da kažem... da je zajedno s ostalima, da su s Hagridom...– ... dabome, shvatam, nije te briga! A šta je s ostatkom moje porodice.

„Vizlijevima bi samo falilo da im još jedno dete bude povređeno“, jesi li to čuo?– Da, ja...– Nisi se nimalo zapitao šta to znači?– Rone! – reče Hermiona, probivši se između njih – ne verujem da to znači da se

išta novo desilo, nešto za šta ne znamo. Razmisli, Rone, Bil je već dovoljno unakažen,

dosad su mnogi već primetili da je Džordž izgubio uvo, a ti si, navodno, smrtnobolestan od flekavitisa, sigurna sam da je on samo to hteo da kaže...

– A sigurna si, je l’ da? U redu onda, neću da se opterećujem zbog njih. Vamadvoma je lako, je l’ da, vaši roditelji su na sigurnom...

– Moji roditelji su mrtvi – zaurla Hari.– A možda će i moji biti uskoro! – povika Ron.– Pa onda IDI! – zagrme Hari. – Vrati im se, pravi se da si preboleo flekavitis i

mamica će moći lepo da te nahrani i...Ron napravi iznenadan pokret: Hari je munjevito reagovao, ali pre nego što su

izvukli štapiće iz džepova, Hermiona je već podigla svoj.– Protego! – povika ona i oko nje i Harija odmah se stvori jedan nevidljivi štit, a

oko Rona drugi. Od siline čini svi su bili primorani da ustuknu nekoliko koraka, aHari i Ron gledali su se kroz prozirne pregrade kao da se vide prvi put. Hari osetikako ga nagriza mržnja prema Ronu: nešto je puklo između njih.

– Ostavi horkruks! – reče Hari.Ron strže lančić preko glave i baci medaljon u obližnju stolicu. Okrenu se prema

Hermioni.– Šta ćeš ti da radiš?– Kako to misliš?– Ostaješ li, ili ne?– Ja... – činilo se da je na mukama. – Da... da, ostajem, Rone, rekli smo da ćemo

ići s Harijem, rekli smo da ćemo mu pomoći...– Kapiram. Njega si izabrala.– Ne, Rone... molim te... vrati se, vrati se!Saplete se o vlastitu Zaštitnu čin, a dok ju je uklonila on je već izjurio u noć. Hari

je stajao nepomično, bez reči, slušajući je kako jeca i doziva Ronovo ime međudrvećem.

Posle nekoliko minuta vratila se, mokre kose slepljene uz lice.– O-o-otišao je! Prebacio se!Ona se baci u stolicu, sklupča se i poče da plače.Hari je bio ošamućen. Sagnuo se, pokupio horkruks i stavio ga oko vrata. Skinuo

je ćebad s Ronovog ležaja i prebacio ih preko Hermione. Zatim se popeo na svojkrevet i zagledao se u mračni šatorski krov, osluškujući udaranje kiše.

16. Godrikova dolina

Kad se Hari sledećeg dana probudio, trebalo mu je nekoliko trenutaka da se seti

šta se dogodilo. Zatim se naivno ponadao da je to bio san, da je Ron još uvek tu i danije ni otišao. Ipak, čim je pomerio glavu s jastuka video je Ronov prazan ležaj.Privukao mu je pogled kao da je neka lešina. Hari skoči sa svog kreveta, odvraćajućipogled od Ronovog. Hermiona, koja je već radila po kuhinji, nije poželela ni dobrojutro Hariju, već je brže-bolje okrenula glavu na drugu stranu dok je prolazio porednje.

Otišao je, reče Hari sebi. Otišao. Morao je stalno sebi to da ponavlja dok seumivao i oblačio, kao da će ponavljanje odagnati šok zbog te činjenice. Otišao je i nevraća se. I to je bila sva istina, Hari je to znao, jer su njihove zaštitne čini značile daRon neće moći da ih ponovo pronađe kad budu napustili ovo mesto.

On i Hermiona ćutke pojedoše doručak. Hermionine oči bile su naduvene i crvene.Izgledala je kao da nije spavala. Dok su pakovali stvari Hermiona je bila usporena.Hari je znao zašto ona odugovlači dok su tu, na obali reke. Nekoliko puta ju je videokako živahno podiže pogled, i bio je siguran da se zavarava mišlju da je čula korake

kroz jaku kišu, ali među drvećem nikako da se pojavi riđokosi lik. I Hari bi svaki putpostupio isto kao ona, pogledao naokolo (jer nije mogao a da se i sâm ne nada) i, kadne bi video ništa sem kišom zalivenog drveća, u njemu bi svaki put prasnula novaiskrica besa. Začuo bi Rona kako kaže: – Mislili smo da znaš šta radiš! – i nastavioda pakuje stvari s nekom težinom u stomaku.

Blatnjava reka pored njih naglo je bujala i svakog časa mogla je da poplavi obaluna kojoj su oni bili. Zadržali su se čitavih sat vremena duže nego inače pre nego što sunapustili mesto logorovanja. Najzad, pošto je već triput prepakovala torbicu sperlama, Hermiona kao da više nije mogla da nađe dalje razloge za odlaganje: ona iHari se uhvatiše za ruke i Prebaciše, ponovo se obrevši na nekoj vetrometini, napadini brežuljka obraslog vresom.

Čim su stigli Hermiona ispusti Harijevu ruku i udalji se od njega, da bi najzad selana jedan veliki kamen, zaronivši licem u kolena, sva se tresući od nečeg za šta je znaoda su jecaji. Posmatrao ju je, pretpostavljajući da treba da joj priđe i uteši je, ali jezbog nečeg ostao prikovan u mestu. Iznutra je osećao neizmernu hladnoću i teskobu.Ponovo je video onaj prezrivi izraz na Ronovom licu. Hari pođe kroz vresište, kružećina malom odstojanju oko mesta gde je Hermiona sedela, i poče da baca čini koje jeobično ona izvodila da im obezbedi zaštitu.

Sledećih dana uopšte nisu raspravljali o Ronu. Hari je bio rešen da nipošto nespominje njegovo ime, a Hermiona je izgleda znala da nema svrhe da nameće tu temu,mada bi je ponekad noću čuo da plače, misleći da on spava. U međuvremenu, Hari jepočeo da iznosi Banditovu mapu i proučava je pri svetlosti štapića. Čekao je trenutakkada će se tačkica s Ronovim imenom ponovo pojaviti u hogvortskim hodnicima,pokazujući da se vratio u udobno okrilje zamka, zaštićen svojim čistokrvnim statusom.Međutim, Ron se nije pojavljivao na mapi, i posle nekog vremena Hari uhvati sebekako je izvlači samo da bi zurio u Džinino ime u devojačkoj spavaonici, pitajući se dali snaga kojom je posmatra može da dopre u njen san, sluti li možda da on misli na nju,nadajući se da je dobro.

Dani su im prolazili u pokušajima da odrede moguće lokacije Grifindorovogmača, ali što su više pretresali mesta na kojima je Dambldor mogao da ga sakrije, svesu im beznadežnije i nategnutije te spekulacije postajale. Iako je naprezao vijugepreko svake mere, Hari nije mogao da se seti da je Dambldor ikad spomenuo bilokoje mesto gde bi mogao nešto da sakrije. Bilo je trenutaka kad nije znao da li se višeljuti na Rona ili na Dambldora. Mislili smo da znaš šta radiš... Mislili smo da ti jeDambldor rekao šta da radiš... mislili smo da imaš pravi plan!

Nije mogao to da sakrije od sebe: Ron je bio u pravu. Dambldor mu nije ostaviodoslovno ništa. Otkrili su jedan horkruks, ali nisu znali kako da ga unište: drugi su bilinedostižni kao i uvek. Beznađe je pretilo da ga preplavi. Nije mogao ni da se ne čudivlastitoj drskosti da neupitno prihvati ponudu svojih prijatelja da ga prate na ovomtumarajućem, besciljnom putovanju. Ništa nije znao, nije imao nikakvih ideja, i bio je

u stalnom bolnom iščekivanju bilo kakvog nagoveštaja da će i Hermiona uskoro rećikako joj je svega dosta, kako odlazi.

Mnoge večeri proveli su gotovo bez reči, a Hermiona je običavala da izvadiportret Fineasa Nigelusa i nasloni ga uz stolicu, kao da ta slika može da ispuni deozjapeće praznine nastale Ronovim odlaskom. Uprkos ranije izrečenoj tvrdnji da ihviše nikad neće ponovo posetiti, Fineas Nigelus izgleda nije mogao da propustipriliku da sazna nešto više o tome šta Hari smera, i pristao je da se pojavljuje svakihnekoliko dana, s povezom preko očiju. Hariju je čak bilo milo što ga vidi, jer mu jepravio društvo, ma koliko bio sarkastičan i podrugljiv. Uživali su da čuju bilo kakvevesti o zbivanjima na Hogvortsu, mada Fineas Nigelus nije bio baš idealan izveštač.Poštovao je Snejpa, prvog sliterinskog direktora od vremena kad je on, Nigelus,upravljao školom, i morali su da paze da ga ne kritikuju mnogo niti da postavljajudrska pitanja o njemu, jer bi Fineas Nigelus smesta napustio svoju sliku.

Međutim, nešto bi mu se i omaklo. Izgleda da se Snejp suočavao s neprestanimtinjajućim otporom samih đaka. Džini je bilo zabranjeno da ide u Hogsmid. Snejp jeponovo ozvaničio stari proglas Dolores Ambridž kojim se zabranjuju okupljanja trojei više učenika, ili bilo kakva nezvanična đačka udruživanja.

Na osnovu svega toga, Hari je zaključio da su Džini, i verovatno Nevil i Lunaskupa s njom, činili sve što je u njihovoj moći da nastave misiju Dambldorove armije.Te šture vesti nagnale su Harija da tako silno poželi da vidi Džini da je gotovo osećaobol u stomaku; ali ga je navelo i da ponovo misli na Rona i na Dambldora, pa i na sâmHogvorts, koji su mu nedostajali maltene koliko i njegova bivša devojka. I zaista, dokje Fineas Nigelus pričao o Snejpovoj strahovladi, Hari je u deliću sekunde zamisliosulud prizor u kom se jednostavno vraća u školu da doprinese potkopavanjuSnejpovog režima: biti nahranjen, u mekoj postelji, dok je neko drugi glavni učinilomu se u tom trenutku kao najlepša stvar na svetu. Ali odmah se setio da je proglašen zaNepoželjnog Broj 1, da je njegova glava ucenjena na deset hiljada galeona i da jeušetati na Hogvorts ovih dana podjednako opasno kao ušetati u Ministarstvo magije. IFineas Nigelus je nenamerno naglašavao tu činjenicu ubacujući u razgovor usputnapitanja o Harijevom i Hermioninom boravištu. Svaki put kad bi to učinio Hermiona biga gurnula natrag u perlastu torbicu, a Fineas Nigelus bi, po pravilu, nekoliko danaposle takvog neformalnog oproštaja odbijao da se ponovo pojavi.

Vreme je bivalo sve hladnije. Nisu se usuđivali nigde da ostanu predugo te su,umesto da borave na jugu Engleske, gde im je najveća briga bilo smrznuto tlo,nastavljali da bazaju po celoj zemlji, hrabro se noseći s planinskim kosinama nakojima im je susnežica šibala šator, sa širokim močvarnim ravnicama gde im je šatornatapala ledena voda i s majušnim ostrvom usred nekog škotskog jezera gde je snegpreko noći napola zatrpao šator.

Već su primetili božićne jelke kako svetlucaju kroz prozore nekolikih dnevnihsoba pre nego što je došlo veče kada se Hari ponovo usudio da predloži ono što mu se

činilo jedinim neistraženim putem koji im je preostao. Upravo su večeralineuobičajeno obilat obrok: Hermiona je bila u samoposluzi, zaogrnuta Nevidljivimogrtačem (i obzirno je ostavila neki novac u fioku kase dok je izlazila), i Hari pomislida će je lakše ubediti sad kad se sita najela špageta bolonjeze i kompota od krušaka.Takođe se na vreme setio da joj predloži da nekoliko sati prestanu da nose horkruks,koji je sada visio na ivici ležaja pored njega.

– Hermiona?– Hmm? – Bila je sklupčana u jednoj od pohabanih fotelja s Pripovestima barda

Bidla. Nije mogao da shvati šta još može da izvuče iz te knjige, koja, uostalom, i nijebila velika. Ali je očigledno i dalje nešto dešifrovala u njoj, pošto joj je na naslonufotelje ležao otvoren Spelmanov bukvar.

Hari pročisti grlo. Osećao se isto kao pre nekoliko godina u sličnoj prilici, kadaje pitao profesorku Mek Gonagal da li sme da ide u Hogsmid, uprkos činjenici da nijeubedio Darslijeve da mu napišu dozvolu za odlazak.

– Hermiona, mislio sam da možda...– Hari, možeš li nešto da mi pomogneš?Očigledno ga nije slušala. Nagnula se napred i uzela Pripovesti barda Bidla.– Pogledaj ovaj simbol – rekla je, pokazujući na vrh strane. Iznad nečeg što je,

pretpostavljao je Hari, bio naslov (nije bio siguran, pošto nije umeo da čita rune)nalazila se slika nekakvog trouglastog oka, čija je zenica bila presečena vertikalnomcrtom.

– Nikad nisam pohađao časove Drevnih runa, Hermiona.– Znam, ali to nije runa a nema ga ni u rečniku. Sve vreme sam mislila da je to

slika nečijeg oka, ali verujem da nije! Ispisano je mastilom, vidi, neko ga je tudocrtao, to u stvari nije deo knjige. Razmisli, da li si ga ikada ranije video?

– Ne... ne, stani malo. – Hari ga bliže osmotri. – Zar to nije isti onaj znak koji jeLunin otac nosio na leđima?

– Pa to sam i ja pomislila!– Onda je to Grindelvaldov znak.Zurila je u njega zabezeknuto.– Šta?– Krum mi je rekao...Prepričao joj je ono što mu je Viktor Krum ispričao na venčanju. Hermiona je bila

zapanjena.– Grindelvaldov znak?Skrenula je pogled s Harija na čudan znak i natrag. – Nikad nisam čula da je

Grindelvald imao svoj znak. O tome nema ni pomena u knjigama koje sam čitala onjemu.

– Pa, kao što rekoh, Krum kaže da je taj simbol ugraviran na zidu u Durmstrangu ida ga je Grindelvald tamo ostavio.

Ona se ponovo zavali u fotelju, mršteći se.– Baš čudno. Ako je to simbol Mračne magije, šta on traži u knjizi dečjih priča?– Da, baš uvrnuto – reče Hari. – A logično je da bi ga i Skrimdžer prepoznao. Bio

je ministar, trebalo bi da je stručnjak za sve što je u vezi s Mračnom magijom.– Znam... možda je, kao i ja, pomislio da je to neko oko. Sve druge priče imaju

male sličice iznad naslova.Ona ništa ne reče, već nastavi da pažljivo razgleda čudni znak. Hari pokuša

ponovo.– Hermiona?– Hmm?– Razmišljao sam. Hoću... hoću da idem u Godrikovu dolinu.Ona ga pogleda ali su joj oči bile negde drugde, i bio je siguran da još razmišlja o

tajanstvenom znaku u knjizi.– Da – reče ona. – Da, i ja sam se to pitala. Mislim da bi zaista trebalo da odemo.– Jesi li me dobro čula?– Naravno. Hoćeš da ideš u Godrikovu dolinu. Slažem se, mislim da bi trebalo da

odemo tamo. Mislim, ne znam gde bi drugde mogao da bude. Biće opasno, ali što višemislim na to, sve mi je verovatnije da je tamo.

– Ovaj... šta je tamo? – upita Hari.Ona ga pogleda podjednako zbunjeno kao što se i sâm osećao.– Pa mač, Hari! Dambldor je sigurno znao da ćeš želeti tamo da se vratiš, a osim

toga, Godrikova dolina je i rodno mesto Godrika Grifindora...– Stvarno? Grifindor je rodom iz Godrikove doline?– Hari, jesi li ikad makar otvorio Istoriju magije?– Pa, ovaj – reče on, nasmešivši se, valjda prvi put u poslednjih nekoliko meseci.

Mišići na licu bili su mu čudnovato kruti. – Možda sam je i otvorio, znaš, kad sam jekupio... samo tad...

– Pa pošto je selo nazvano po njemu, pomislila sam da si možda povezao te dvestvari – reče Hermiona. Mnogo je više ličila na onu staru Hermionu nego u poslednjevreme. Hari je maltene očekivao da izjavi kako mora brzo u biblioteku. – Čekaj, uIstoriji magije čak i piše nešto o tom selu...

Otvorila je torbicu s perlama, malo preturala po njoj i najzad izvukla primeraksvog starog školskog udžbenika Istorija magije od Batilde Torbarke.

– „Nakon potpisivanja Međunarodnog statuta o tajnosti, čarobnjaci su setrajno povukli u ilegalu. Bilo je, stoga, prirodno da formiraju svoje male zajedniceunutar one čarobnjačke. Mnogobrojna sela i zaseoci privukli bi nekolikočarobnjačkih porodica, koje bi se tu okupile radi uzajamne podrške i zaštite. SeocaTinvort u Kornvolu, Gornji Flegli u Jorkširu i Oteri Sent Kečpol na južnoj obaliEngleske postali su ugledna utočišta grupama čarobnjačkih porodica koje su živelepored tolerantnih i ponekad Zbunjenih Normalaca. Možda najslavnije od tih

polučarobnjačkih naselja jeste Godrikova dolina, selo u zapadnom delu zemlje gdeje rođen slavni čarobnjak Godrik Grifindor i gde je Strelac Rajt, čarobnjačkikovač, iskovao prvu zlatnu skrivalicu. Njegovo groblje puno je imena drevnihčarobnjačkih porodica i to je, bez sumnje, doprinelo pričama o duhovima kojivekovima pohode malenu crkvu.“

– Ti i tvoji roditelji se ne spominjete – reče Hermiona, sklopivši knjigu – zato štoprofesorka Torbarka pokriva samo period do kraja devetnaestog veka. Ali vidiš?Godrikova dolina, Godrik Grifindor, Grifindorov mač. Zar ne misliš da je Dambldoročekivao da ti to povežeš?

– O, da...Hari nije želeo da prizna da uopšte nije razmišljao o maču kad je predložio da odu

u Godrikovu dolinu. Njega je to selo mamilo zbog grobova njegovih roditelja, kuće ukojoj je jedva izbegao smrt i ličnosti Batilde Torbarke.

– Sećaš se šta je Mjurijel rekla? – upita on najzad.– Ko?– Znaš – oklevao je: nije hteo da spominje Ronovo ime. – Džinina baba-tetka. Na

venčanju. Ona što je rekla da imaš žgoljave članke.– Aha – reče Hermiona.Bio je to pipav trenutak. Hari je znao da i ona oseća Ronovo ime negde u

pozadini. On žurno nastavi: – Rekla je da Batilda Torbarka još uvek živi uGodrikovoj dolini.

– Batilda Torbarka – promrmlja Hermiona, prevlačeći kažiprstom prekoBatildinog ispupčenog imena na prednjoj korici Istorije magije. – Pa,pretpostavljam...

A onda ona tako dramatično uzdahnu da Hari pretrnu; izvukao je štapić, gledajućiprema ulazu i napola očekujući da ugleda ruku kako razgrće platnena vrata šatoragrabeći unutra, ali tamo nije bilo ničega.

– Šta je? – reče, napola ljutito napola s olakšanjem. – Zašto si to učinila?Pomislio sam da si ugledala Smrtoždera kako otvara rajsferšlus na šatoru...

– Hari, šta ako je mač kod Batilde? Šta ako joj ga je Dambldor poverio načuvanje?

Hari razmotri tu mogućnost. Mora da je Batilda sada već veoma ostarila i, sudećipo Mjurijel, već je „pošašavila“. Koliko je verovatno da bi Dambldor kod nje sakriomač? Ako je tako, pomisli Hari, Dambldor je i te kako rizikovao; jer Dambldor munikada nije otkrio da je umesto pravog stavio lažni mač, niti je spominjao svojeprijateljstvo s Batildom. Pa ipak, nije bio trenutak da dovodi u sumnju Hermioninuteoriju, ne sad kad je i sama bila iznenađujuće voljna da ispuni Harijevu najdražuželju.

– Da, možda je to učinio! Dakle, idemo li u Godrikovu dolinu?– Idemo, ali moraćemo dobro da promislimo, Hari. – Sada je sedela uspravljeno a

Hari je bio ubeđen da ju je, baš kao i njega, oraspoložila mogućnost da ponovo imajuneki plan. – Kao prvo, moraćemo zajedno da vežbamo Prebacivanje ispodNevidljivog ogrtača, mada ima smisla da vežbamo i Razočaravalačku čin, semukoliko ne misliš da idemo do kraja i iskoristimo višesokovni napitak? U tom slučajumoraćemo da uzmemo nečiju kosu. Zapravo, mislim da bi to bilo bolje, Hari, što seviše prerušimo, to bolje...

Hari je pusti da priča, klimajući glavom i slažući se s njom kad god bi zastala, aliuopšte nije pratio šta priča. Bio je uzbuđen, po prvi put otkako je otkrio da jeGrifindorov mač lažnjak.

Vraća se svom domu, mestu gde je nekada imao porodicu. Da nije biloVoldemora, on bi tu, u Godrikovoj dolini, odrastao i u njoj bi provodio svaki školskiraspust. Pozivao bi drugove da dođu u njegovu kuću u goste... Možda bi čak imaobraću i sestre... i njegova majka bi mu napravila tortu za sedamnaesti rođendan. Životkoji je izgubio nikad mu nije izgledao tako stvaran kao u ovom trenutku, kad je saznaoda ide da vidi mesto koje mu je uskraćeno. Te noći, kad je Hermiona otišla naspavanje, Hari je tiho izvukao svoj ranac iz njene perlaste torbice, a iz njega album sfotografijama koji mu je Hagrid davno poklonio. Prvi put posle mnogo mesecirazgledao je stare fotografije svojih roditelja, koji se smeše i mašu mu sa tih slika,koje su sada sve što mu je od njih ostalo.

Hari bi se već sutradan rado zaputio u Godrikovu dolinu, ali je Hermiona misliladrukčije. Ubeđena, kao i obično, da Voldemor očekuje od Harija da se vrati napoprište pogibije svojih roditelja, odlučila je da krenu tamo tek kad budu sigurni da suse prerušili najbolje što mogu. Stoga je prošlo čitavih nedelju dana – u međuvremenusu se krišom snabdeli vlasima nedužnih Normalaca koji su pošli u božićnu kupovinu iuvežbavali Prebacivanje do tamo i natrag, zajedno ispod Nevidljivog ogrtača – dokHermiona nije dala pristanak da krenu na putovanje.

Nameravali su da se Prebace u selo pod velom tame, tako da je bilo kasnopopodne kad su najzad ispili višesokovni napitak, pri čemu se Hari preobrazio ućelavog sredovečnog Normalca, a Hermiona u njegovu sićušnu i mišoliku ženu.Perlasta torbica koja je sadržala sve njihove stvarčice (izuzev horkruksa, koji je Harinosio oko vrata) bila je skrivena u unutrašnjem džepu Hermioninog zakopčanogkaputa. Hari je navukao Nevidljivi ogrtač preko njih a zatim su se, uz okret, ponovoupustili u gušeću tamu.

Dok mu je srce lupalo u grudima kao da će da iskoči, Hari otvori oči. Stajali sudržeći se za ruke na malom, snegom posutom puteljku ispod tamnoplavog neba, nakome su već slabašno svetlucale prve zvezde. S obe strane uskog puta bile su kućicekroz čije su prozore svetlucali božićni ukrasi. Malo dalje ispred njih sjaj zlatnihuličnih svetiljki ukazivao je da je tamo centar sela.

– Koliko snega! – šapnu Hermiona ispod Ogrtača. – Kako se nismo setili snega?Uprkos svim merama predostrožnosti, ostavićemo tragove za sobom! Moraćemo da ih

se rešimo... ti idi ispred, ja ću to da izvedem...Hari nije želeo da uđu u selo pod plaštom, kao neki pozorišni konj, pokušavajući

da ostanu skriveni, a istovremeno čarolijom brišući svoje tragove.– Hajde da skinemo Ogrtač – reče Hari, a kad vide njen prestrašen izraz, reče joj:

– Ma daj, ne ličimo na sebe, a naokolo nema nikoga.Stavio je Ogrtač ispod jakne i oni nesputano krenuše napred a ledeni vetar štipao

im je lica dok su prolazili pored kućica: svaka od njih mogla je biti ona u kojoj suDžejms i Lili nekad živeli, ili gde sada živi Batilda. Hari je zurio u njihova ulaznavrata, snegom opterećene krovove i tremove, pitajući se pamti li ijedan od njih, aznajući duboko u sebi da je to nemoguće, da je imao tek malo više od godinu danakada je zauvek napustio ovo mesto. Nije čak bio siguran ni da li će uopšte moći davidi tu kućicu. Nije znao šta se desilo nakon što su lica koja su bila pod kontrolomPovereničke čini umrla. A zatim puteljak kojim su išli skrenu ulevo i pred njim seukaza malen trg, srce sela.

Svuda je bio iskićen raznobojnim lampionima a u samom središtu nalazilo se neštošto je ličilo na spomenik žrtvama rata, delimično zaklonjen od vetra iskošenombožićnom jelkom. Tu su se nalazili još i nekoliko dućana, pošta, pab i mala crkva, čijisu raznobojni vitraži poput dragog kamenja obasjavali trg.

Sneg je sad postao gušći. Bio je težak i klizav tamo gde su ga ljudi čitavog danautabavali. Pred njima su tamo-amo išli seljaci čije bi figure na mahove bile obasjaneuličnim svetiljkama. Povremeno bi začuli smeh i pop muziku kad bi se vrata pabaotvorila, a zatim su iz male crkve začuli pojanje božićnih pesama.

– Hari, mislim da je ovo Badnje veče! – reče Hermiona.– Je l’ jeste?Izgubio je pojam o vremenu. Nedeljama nisu videli novine.– Sigurna sam da jeste – reče Hermiona uperivši pogled u crkvu. – Oni su... tamo,

zar ne? Tvoji mama i tata? Vidim groblje tamo iza.Hari oseti drhtaj koji je nadilazio uzbuđenje, i više nalikovao strepnji. Sad kad je

tako blizu, pitao se da li, posle svega, želi to da vidi. Hermiona kao da je pogodilakako se oseća, pošto ga dohvati za ruku i po prvi put preuze vođstvo, vukući ga zasobom. Kad su prešli pola trga, ona odjednom stade kao ukopana.

– Hari, pogledaj!Pokazivala je na ratni spomenik. Kad su prošli kraj njega, on se preobrazio.

Umesto obeliska s ispisanim imenima, bile su tu tri skulpture. Muškarac razbarušenekose s naočarima, dugokosa žena milog, lepog lica i muško detence koje je sedelo umajčinom naručju. Sneg im je napadao po glavama, poput paperjastih belih kapa.

Hari priđe bliže, zureći u lica svojih roditelja. Nikad nije zamišljao da će ovdenaići na spomenik... Bilo je čudno videti sebe predstavljenog u kamenu, kao srećnubebu bez ožiljka na čelu...

– Hajdemo – reče Hari kad se zasitio gledanja, i oni krenuše dalje prema crkvi.

Dok su prelazili ulicu, on pogleda preko ramena. Skulpture su se ponovo preobrazile uratni spomenik.

Što su bili bliže crkvi, pojanje je postajalo sve glasnije. Od njega Harija neštosteže u grlu jer ga neodoljivo podseti na Hogvorts, na Pivsove bučne, bezobrazneverzije božićnih pesmica koje bi dopirale iz starih oklopa, na dvanaest božićnih jelkiu Velikoj sali, na Dambldora sa starinskim ženskim šeširićem na glavi, koji je dobio upraskavoj bomboni, na Rona u ručno pletenom džemperu...

Na ulazu u groblje nalazila se kapijica. Hermiona je gurnu što je tiše mogla i onise provukoše kroz nju. S obe strane klizave staze ka crkvenim dverima sneg je biodubok i netaknut. Išli su oko zgrade držeći se senke ispod sjajećih prozora,ostavljajući za sobom duboke rovove u snegu.

Iza crkve bili su nanizani nadgrobni spomenici koji su izvirivali izbledoplavičastog pokrova prošaranog zaslepljujuće crvenim, zlatnim i žutim, uzavisnosti od toga kakav je odsjaj s vitraža padao na sneg. Čvrsto stežući rukom štapiću džepu jakne, Hari priđe najbližem grobu.

– Vidi ovo, neki Abot, možda je neki Hanin davno izgubljeni rođak!– Tiše! – preklinjala ga je Hermiona.Gazili su sve dublje i dublje kroz groblje, dubeći tamne tragove u snegu za sobom,

zastajući da zavire u natpise na starim nadgrobnim pločama, svaki čas škiljeći tamo-amo da bi bili sasvim sigurni da ih niko ne prati.

– Hari, ovamo!Hermiona je bila udaljena nekih dva reda spomenika, te je morao da se probije

nazad kroz sneg do nje, dok mu je srce silno lupalo u grudima.– Je li to...?– Ne, ali pogledaj!Ona pokaza na taman kamen. Hari se sagnu nad njim i na smrznutom, lišajevima

prošaranom granitu vide reči: Kendra Dambldor, a odmah ispod njenog datumarođenja i smrti, i njena kćerka Arijana. Tu je bio i citat:

Gde je nekom blago, tu je srcu drago.

Dakle, Rita Skiter i Mjurijel ipak su baratale i ponekom činjenicom. Dambldorova

porodica zaista je živela ovde a neki njeni članovi ovde su i umrli.Videti grob bilo mu je mnogo teže nego slušati o njemu. Hari se nije mogao oteti

pomisli da i on i Dambldor imaju svoje duboke korene u ovom groblju, i da jeDambldor morao to da mu kaže, a ipak nije nikad ni pomislio da mu poveri tu njihovupovezanost. Mogli su i zajedno da posete to mesto, i Hari za trenutak zamisli sebekako dolazi ovamo s Dambldorom, i kakva bi to spona bila, koliko bi mu to značilo.Ali izgleda da je za Dambldora činjenica da su njihove porodice ležale jedna uz druguna istom groblju bila tek nevažna slučajnost, verovatno sasvim beznačajna za posao

koji je želeo da Hari obavi.Hermiona je gledala u Harija, a njemu beše drago što mu je lice skriveno u senci.

Ponovo je pročitao reči na nadgrobnom spomeniku. Gde je nekom blago, tu je srcudrago. Nije shvatao šta te reči znače. Biće da ih je Dambldor izabrao, budući da je onbio najstariji član porodice nakon što je njegova majka umrla.

– Jesi li siguran da nikad nije spomenuo...? – poče Hermiona.– Nije – reče Hari osorno, a onda dodade: – Hajde da nastavimo da tražimo – i

okrenu se, poželevši da nije video taj kamen, jer nije hteo da njegovu ushićenustrepnju uprlja ozlojeđenost.

– Ovamo! – ponovo posle nekoliko trenutaka povika Hermiona iz tmine. – O, ne,izvini, mislila sam da piše Poter!

Protrljala je trošan, mahovinasti kamen, i zurila u njega blago namrštena.– Hari, vrati se načas.Nije želeo opet da skreće sa staze, i nevoljno se vratio kroz sneg do nje.– Šta je?– Pogledaj ovo!Grob je bio prastar, oštećen zubom vremena tako da Hari nije uspeo da razazna

ime na njemu. Hermiona mu pokaza simbol ispod njega.– Hari, to je znak iz one knjige!On gvirnu tamo gde mu je pokazala: kamen je bio toliko propao da se jedva videlo

šta je u njega urezano, mada se činilo da je tu zaista bio nekakav trouglasti znak ispodgotovo nečitljivog imena.

– Da... moguće...Hermiona osvetli svoj štapić i uperi ga u ime na nadgrobnoj ploči.– Piše Ig... Ignat, čini mi se...– Nastaviću da tražim moje roditelje, je l’ važi? – reče joj Hari pomalo nervoznim

glasom i ponovo se zaputi nazad, ostavljajući je da čuči pokraj starog groba.Svaki čas bi prepoznao neko prezime s kojim se, kao s Abotovim, susreo na

Hogvortsu. Ponegde na groblju bilo je zastupljeno po nekoliko generacija istečarobnjačke porodice: na osnovu datuma Hari je mogao da zaključi da je nekaporodica izumrla, ili da su se njeni živi članovi odselili iz Godrikove doline. Svedublje je zalazio između grobova i svaki put kad stigne do nove nadgrobne pločeosetio bi mali titraj zebnje i iščekivanja.

Iznenada mu se učini da tmina i tišina postaju sve gušće. Hari se zabrinuto osvrnunaokolo, pomislivši na dementore, a onda shvati da se pojanje božićnih pesmicazavršilo i da čavrljanje i komešanje vernika postaje sve tiše kako se vraćaju nazad katrgu. Neko je upravo ugasio svetlo u crkvi.

Iz tmine po treći put odjeknu Hermionin glas, oštar i prodoran, udaljen nekolikometara.

– Hari, ovde su... evo ovde.

A po njenom tonu znao je da su to ovog puta njegovi majka i otac: krenuo je kanjoj osećajući neki teret na grudima, isti onakav kakav je osetio odmah posleDambldorove smrti, tugu koja mu je nalegla na srce i pluća.

Nadgrobna ploča nalazila se samo dva reda iza Kendrine i Arijanine. Bila je odbelog mermera, baš kao Dambldorov grob, i utoliko je bilo lakše da se pročita, jer sečinilo kao da blista u mraku. Hari nije morao ni da klekne niti da se skroz približi dabi razaznao reči koje su na njoj urezane.

A poslednji će se neprijatelj ukinuti smrt

Hari polako pročita reč po reč, kao da ima samo jednu priliku da dokuči njihovo

značenje, a poslednje pročita naglas:– „A poslednji će se neprijatelj ukinuti smrt“... Pade mu na pamet užasna misao,

a uz nju se pomalo javi i panika. – Zar to nije smrtožderska ideja? Šta će to tu?– To ne znači poraz smrti na način na koji to Smrtožderi zamišljaju, Hari – reče

Hermiona nežnim glasom. – To znači... znaš već... Život iza smrti. Život posle smrti.Ali oni nisu živi, pomisli Hari: nema ih više. Prazne reči ne mogu da prikriju

činjenicu da istrunuli ostaci njegovih roditelja leže tu, ispod snega i kamena,ravnodušni, neznajući. Suze mu navreše pre nego što je stigao da ih zaustavi, najprevrele, da bi se odmah zatim ohladile na njegovom licu, i da li je uopšte imalo svrhe daih briše ili se pretvara da ne plače? Pustio ih je neka teku, skupivši usne, gledajući udebeo sneg koji je skrivao od njegovog pogleda mesto gde leže ostaci Lili i Džejmsa,sad već sigurno pretvoreni u kosti, ili prah, ne znajući ili ne mareći što njihovpreživeli sin stoji tako blizu, sa srcem koje još uvek kuca, koji živi zato što su se onižrtvovali i koji u ovom trenutku gotovo želi da i sâm sniva pod snegom zajedno snjima.

Hermiona ga je ponovo uhvatila za ruku i čvrsto je stezala. Nije smeo da jepogleda, već joj je uzvratio stisak, oštro i duboko udišući noćni vazduh, pokušavajućida se smiri, da se obuzda. Trebalo je da im nešto donese, nije se toga setio, a svakabiljka na groblju beše bezlisna i zamrznuta. Ali Hermiona podiže svoj štapić, opisanjime krug po vazduhu i venac božićnih ruža odjednom se rascveta pred njima. Hariga uhvati i položi na grob svojih roditelja.

Čim se ponovo uspravio poželeo je da ode: nije mogao više ni trenutka da ostane.Prebacio je ruku preko Hermioninih ramena a ona svoju oko njegovog struka, ćutke seokrenuše i kroz sneg udaljiše natrag prema mračnoj crkvi i kapiji koja se više nije ninazirala.

17. Batildina tajna

– Hari, stani!– Šta nije u redu?Tek što su stigli do groba neznanog Abota.– Neko je tamo. Neko nas posmatra. Kažem ti. Eno, tamo preko, kod grmlja.Stadoše sasvim nepomično, držeći se jedno za drugo, zureći u gustu crnu

grobljansku među. Hari nije video ništa.– Jesi li sigurna?– Videla sam nešto kako se kreće, zaklela bih se da jesam...Ona mu se otrže da bi oslobodila ruku sa štapićem.– Ličimo na Normalce – podseti je Hari.– Normalce koji su upravo položili cveće na grob tvojih roditelja! Hari, sigurna

sam da tamo ima nekoga!Hari se seti Istorije magije: pretpostavljalo se da ovo groblje posećuju duhovi:

šta ako...? A onda začu šuškanje i vide malo kovitlanje stresenog snega u grmlju kojemu je Hermiona pokazala. Duhovi ne mogu da pomeraju sneg.

– To je mačka – reče Hari posle par trenutaka – ili ptica. Da je Smrtožder, dosadbismo već bili mrtvi. Ali ipak hajdemo odavde, pa možemo ponovo da navučemoNevidljivi ogrtač.

Neprestano su se osvrtali odlazeći sa groblja. Hari, koji nije bio tako bezbrižankako se pretvarao da jeste, obradovao se kad stigoše do kapije i klizavog pločnika.Ponovo prebaciše Nevidljivi ogrtač preko sebe. U pabu je bilo više gostiju nego pre:mnoštvo glasova unutra sada je pevalo božićnu pesmu koju su čuli dok su prilazilicrkvi. Hari je na trenutak pomislio da predloži da se sklone unutra, ali pre nego što jestigao išta da izusti, Hermiona promrmlja: – Idemo ovim putem – i povuče ga krozmračnu ulicu koja je vodila prema izlazu iz sela u pravcu suprotnom od onog kojim sudošli. Hari je mogao da razazna tačku gde se završavao niz kuća a puteljak ponovozalazio u seosko zemljište. Išli su onoliko brzo koliko su se usuđivali, pored mnogihprozora koji su se iskrili višebojnim svetlima, dok su se kroz zavese nazirali obrisibožićnih jelki.

– Kako ćemo da nađemo Batildinu kuću? – upita Hermiona, koja je pomalo drhtalai neprestano se osvrtala preko ramena. – Hari? Šta misliš? Hari?

Cimnula ga je za ruku, ali Hari nije obraćao pažnju. Gledao je u mračnu masu kojaje stajala na samom kraju ovog reda kuća. Sledećeg trenutka je ubrzao vukućiHermionu sa sobom. Ona se umalo ne okliznu na ledu.

– Hari...– Vidi... pogledaj tamo, Hermiona...– Ne vidim... o!Mogao je da je vidi: Poverenička čin mora da je nestala zajedno s Džejmsom i

Lili. Živica je divlje zarasla tokom šesnaest godina otkad je Hagrid odveo Harija izruševina koje su sada ležale rasute u travi do pojasa. Najveći deo kućice i dalje jestajao, mada sasvim prekriven tamnim bršljanom i snegom, ali je desna strana gornjegsprata razneta; to je bilo mesto, Hari je bio ubeđen u to, gde je kletva zakazala,okrenuvši se protiv onog koji ju je bacio. On i Hermiona zastadoše na kapiji,pogledom upijajući ruševine onog što nekad beše kućica ista kao i one pored nje.

– Pitam se zašto je niko nikad nije obnovio? – prošaputa Hermiona.– Možda i ne može da se obnovi? – odgovori Hari. – Možda je to isto kao ozlede

od Mračne magije, gde šteta ne može da se popravi?On izvuče ruku ispod Ogrtača i zgrabi snežnu i prilično zarđalu kapiju, ne želeći

da je otvori, već samo da stegne deo te kuće.– Ne želiš valjda da uđeš? Ne deluje bezbedno, moglo bi... O, Hari, pogledaj!Biće da je to izazvalo njegovo dodirivanje kapije. Pred njima iz tla iznenada

izniknu natpis, probivši se kroz splet koprive i korova, kao neki bizaran brzorastućicvet, a na drvenoj tabli je zlatnim slovima pisalo:

Na ovom mestu su, u noći 31. oktobra 1981,

izgubili živote Lili i Džejms Poter.Njihov sin Hari postao je jedini čarobnjak koji je

ikada preživeo Ubitačnu kletvu.Ova kuća, nevidljiva za Normalce, ostavljena je

u ruševnom stanju kao spomenik Poterovimai kao podsetnik na nasilje

koje je razorilo njihovu porodicu. A svuda oko tih elegantno ispisanih reči bile su dodate žvrljotine drugih veštica i

čarobnjaka koji su obišli mesto odakle se spasio Dečak Koji Je Preživeo. Neki susamo ispisali svoja imena neizbrisivim mastilom. Drugi su ugravirali inicijale udrvetu, dok su neki pak ostavili poruke. Najnovije, koje su jarko sijale preko tihšesnaest godina ispisivanih čarobnih grafita, sadržale su slične poruke.

Srećno, Hari, gde god bio.

Ako čitaš ove redove, Hari, seti se da smo svi uz tebe!Živeo Hari Poter!

– Nisu smeli da pišu po natpisu! – reče Hermiona ogorčeno.Ali Hari joj se nasmeši.– Sjajni su. Drago mi je što su to učinili. Ja...On zastade. Stazom prema njima hramala je jedna skroz umotana figura čija se

silueta ocrtavala pri jarkoj svetlosti s udaljenog trga. Mada mu je bilo teško daprosudi, Hariju se učini da je u pitanju ženska figura. Kretala se polako, možda izstraha da se ne oklizne po snežnom tlu. Njena pognutost, njena punoća, njenneravnomeran hod, sve je odavalo utisak veoma stare osobe. Posmatrali su je nemokako se približava. Hari je čekao da vidi hoće li da svrati u neku od kućica poredkojih je prolazila, ali je instinktivno znao da neće. Najzad je zastala, na nekolikometara od njih i samo je stajala tamo nasred zaleđenog puta, okrenuta ka njima.

Nije bilo potrebe da ga Hermiona uštine za ruku. Nije bilo gotovo ni najmanješanse da je ta žena Normalka: stajala je tamo, zureći u kuću koja je za nju trebalo dabude potpuno nevidljiva, sem ukoliko nije veštica. Međutim, njeno ponašanje bilo ječudno čak i pod pretpostavkom da je veštica: izašla je iz kuće po ovoj hladnoći samoda bi pogledala staru ruševinu. Po svim pravilima uobičajene magije, ne bi trebalo davidi ni Hermionu ni njega. Ipak, Hari je imao neobičan osećaj da ona zna da su njihdvoje tamo, kao i da zna ko su. Tek što je došao do tog neugodnog zaključka, ona jepodigla ruku u rukavici i mahnula im da priđu.

Hermiona mu priđe ispod Ogrtača, pribivši svoju ruku uz njegovu.– Otkud zna?On odmahnu glavom. Žena ponovo poče da ih rukom doziva, još energičnije. Dok

su tako stajali u toj pustoj ulici, okrenuti jedno ka drugom, Hari je mogao da navedemnoštvo razloga da se ne povinuje tom dozivanju, a ipak su njegove slutnje u pogledunjenog identiteta svakog časa bivale sve jače.

Je li moguće da ih je čekala tokom svih ovih dugih meseci? Da joj je Dambldorrekao da ih čeka jer će Hari na kraju doći? Nije li možda ona bila ta što se kretala usenci groblja i pratila ih do ove tačke? Čak i njena sposobnost da ih osetinagoveštavala je neku dambldorovsku moć s kojom se nikad ranije nije sreo.

Najzad Hari progovori.– Jeste li vi Batilda?Umotana figura klimnu glavom i ponovo ga dozva rukom.Hari i Hermiona se pogledaše ispod Ogrtača. Hari se namršti a Hermiona

nervozno, jedva primetno klimnu glavom.Oboje zakoračiše prema ženi, a ona se, odjednom, okrenu i poče da ćopa natrag

istim putem kojim su došli. Idući ispred njih dok su prolazili pored nekoliko kuća,najzad skrenu u jednu kapiju. Pratili su je ulaznom stazom kroz baštu zaraslu maltenekao ona koju su upravo napustili. Nekoliko trenutaka nespretno je baratala ključem uulaznim vratima, a onda ih je otvorila i povukla se korak unazad da ih propusti da uđu.

Malo je zaudarala, ili je miris možda poticao iz kuće: Hari nabra nos dok suprolazili pored nje i skinu Ogrtač. Sad kad je bio kraj nje shvatio je koliko je sitna,pogrbljena od starosti, bila mu je gotovo u nivou grudi. Zatvorila je vrata za njima,čukljevitim prstima koji su se plaveli i šareneli na oljuštenoj boji vrata, a onda seokrenula i unela se Hariju u lice. Oči su joj bile zamućene kataraktom i upale u naboreprozirne kože, a celo lice joj beše prošarano ispucalim kapilarima i staračkimpegama. Pitao se može li uopšte da ga vidi. Čak i da može, videla bi samo nekogćelavog Normalca čiji je identitet ukrao.

Zadah starosti, prašine, neoprane odeće i ustajale hrane pojačao se kad jeodmotala moljcima izjeden crni šal, otkrivajući glavu s retkom belom kosom kroz kojuse jasno ocrtavala lobanja.

– Batilda? – ponovi Hari.Ona ponovo klimnu glavom. Hari postade svesniji medaljona na svojoj koži. Stvar

koja se nalazila u njemu, i ponekad otkucavala ili lupkala, sada se razbudila. Krozhladno zlato mogao je da oseti kako pulsira. Da li je znala, da li je mogla da oseti daje predmet koji će je uništiti u blizini?

Batilda se odgega pored njih, gurnuvši Hermionu u stranu kao da je ne vidi inestade u, sudeći po izgledu, dnevnoj sobi.

– Hari, nisam sigurna da je ovo pametno – prodahta Hermiona.– Pogledaj kolicka je. Mislim da bismo mogli da je savladamo ako budemo morali

– reče Hari. – Znaš, trebalo je da ti kažem, znao sam da nije čitava, Mjurijel je reklada je „pošašavila.“

– Dođite! – pozva ih Batilda iz susedne sobe.

Hermiona skoči i ščepa Harija za ruku.– Sve je u redu – reče Hari bodreći je i pođe ispred nje u dnevnu sobu.Batilda je teturala po sobi paleći sveće, ali je i dalje bilo vrlo mračno, a i

neverovatno prljavo. Debeo sloj prašine škripao je pod njihovim nogama a Harijevnos otkri, ispod vonja memle i buđi, miris nečeg još goreg, poput pokvarenog mesa.Pitao se kad je poslednji put neko kročio u Batildinu kuću da vidi kako se snalazisama. Izgleda da je zaboravila da može i čarolije da izvodi, jer je nespretno palilasveće rukom, a njene dugačke čipkaste manžetne mogle su svakog časa da se zapale.

– Pustite mene da to uradim – ponudi se Hari i uze joj šibice. Stajala je iposmatrala ga dok svuda po sobi nije upalio ostatke sveća u tacnama, nesigurnonataknute na gomile knjiga i stočiće pretrpane naprslim i ubuđalim šoljama.

Poslednja površina na kojoj je Hari ugledao sveću bila je komoda s fiokama nakojoj je stajalo mnoštvo fotografija. Kad se plamen razgoreo, njegov odsjaj treperioje po njihovom prašnjavom staklu i srebrnim okvirima. Zapazio je na nekim slikamablago kretanje. Dok je Batilda nespretno baratala cepanicama za potpalu, promrmljaoje: – Tergeo. – S fotografija nestade prašine i on odjednom vide kako iz najvećih inajukrašenijih ramova nedostaje desetak fotografija. Pitao se da li ih je sklonilaBatilda, ili neko drugi. Zatim mu pažnju privuče fotografija na samom kraju i on jezgrabi.

Na njoj je bio plavokosi, veseli lopov, momak koji je sedeo na prozorskoj dascikod Gregoroviča, i lenjo se smešio Hariju iz srebrnog rama. A Hari se odmah seti gdega je ranije video: u Životu i lažima Albusa Dambldora, rame uz rame s tinejdžeromDambldorom, a biće da su i sve druge fotografije koje su nedostajale završile tamo: uRitinoj knjizi.

– Gospođo... gospođice Torbarko? – reče on, pomalo drhtavim glasom. – Ko jeovo?

Batilda je stajala nasred sobe posmatrajući Hermionu kako pripaljuje vatru ukaminu.

– Gospođice Torbarko? – ponovi Hari i krenu napred, sa slikom u ruci, dok sevatra razgorevala u kaminu. Batilda podiže pogled čuvši njegov glas a horkruks nanjegovim grudima brže zalupa.

– Ko je ovo? – upita je Hari, gurajući sliku napred.Ona žalosno osmotri sliku a onda i Harija.– Znate li ko je to? – ponovi on, mnogo sporije i glasnije nego inače. – Ovaj

čovek? Poznajete li ga? Kako se zove?Batilda je samo zbunjeno zurila i Hari oseti užasno razočaranje. Kako li je Rita

Skiter otključala Batildine uspomene?– Ko je ovaj čovek?– Hari, šta to radiš? – upita Hermiona.– Ova slika, Hermiona, to je lopov, onaj lopov što je opljačkao Gregoroviča!

Molim vas! – reče on Batildi. – Ko je ovo?Ali ona je samo zurila u njega.– Zašto ste nas pozvali da dođemo kod vas, gospođo... gospođice... Torbarko? –

upita Hermiona, povisivši glas. – Jeste li hteli nešto da nam kažete?Ničim ne pokazavši da je čula Hermionu, Batilda se sada dogega nekoliko koraka

bliže Hariju. Klimnu glavom i pogleda nazad u predsoblje.– Hoćete da odemo? – upita on.Ona ponovi pokret, ovog puta pokazujući najpre na njega, pa na sebe, a zatim na

tavanicu.– Ahaaa... Hermiona, mislim da hoće da pođem na sprat s njom.– U redu – reče Hermiona. – Hajdemo.Ali kad Hermiona krenu, Batilda iznenađujuće energično odmahnu glavom, još

jednom pokazujući najpre na Harija a zatim na sebe.– Hoće da pođem s njom, sam.– Zašto? – upita Hermiona a glas joj odzvoni oštro i razgovetno u sobi osvetljenoj

svećama; od tog glasnog zvuka starica blago zatrese glavom.– Možda joj je Dambldor rekao da mač dâ meni i nikom drugom?– Da li stvarno veruješ da zna ko si?– Da – reče Hari, gledajući naniže u te mlečne oči koje su mu netremice uzvraćale

pogled. – Mislim da zna.– U redu onda, Hari, ali požuri.– Povedite me – reče Hari Batildi.Izgledalo je kao da je razumela, pošto se odgegala ispred njega prema vratima.

Hari se osvrnu ka Hermioni i ohrabrujuće joj se nasmeši, ali nije bio siguran da li gaje videla: stajala je obgrlivši se rukama usred svećama osvetljene prljavštine,gledajući u pravcu police ormana za knjige. Dok je izlazio iz sobe, pazeći da ga niHermiona ni Batilda ne vide, Hari brzo smota fotografiju nepoznatog lopova sasrebrnim ramom u svoju jaknu.

Stepenice su bile strme i uske. Hari je delimično bio u iskušenju da stavi ruke napunačku Batildinu zadnjicu da bi bio siguran da se neće srušiti na njega odozgo, što jeizgledalo više nego verovatno. Polako, pomalo šišteći, ona se pope na sprat, smestaskrenu desno i povede ga u spavaću sobu s niskom tavanicom.

Bila je potpuno mračna i užasno je smrdela: Hari je samo uspeo da razazna nošukako viri ispod kreveta pre nego što je Batilda zatvorila vrata te je čak i to progutalatama.

– Lumos – reče Hari i njegov štapić se upali. On se trgnu: za tih nekoliko sekundiu tami Batilda se primakla bliže njemu a on nije čuo da mu se približila.

– Ti si Poter? – prošaputa ona.– Da, ja sam.Ona polako klimnu glavom. Hari oseti da horkruks bije ubrzano, brže od njegovog

vlastitog srca: bio je to neprijatan, iritirajuć osećaj.– Imate li nešto za mene? – upita Hari, ali se činilo da joj je pažnju odvraćao

osvetljeni vrh njegovog štapića.– Imate li nešto za mene? – ponovi.Zatim ona sklopi oči i već sledećeg trenutka istovremeno se desi nekoliko stvari:

Harija bolno zapeče ožiljak; horkruks se trzao tako jako da se prednji deo njegovogdžempera dizao; mračna, smrdljiva soba istog trena se rastopi. On oseti nalet euforijei progovori piskavim, hladnim glasom: drži ga!

Hari se zaljulja u mestu. Mračna smrdljiva soba kao da se ponovo sklopi okonjega. Nije bio svestan šta mu se upravo desilo.

– Imate li nešto za mene? – upita on po treći put, mnogo glasnije.– Ovamo – prošaputa ona, pokazujući ka ćošku. Hari podiže štapić i ispod prozora

sa zavesom spazi obrise pretrpanog toaletnog stočića.Ovog puta ona ga ne povede. Hari se s uzdignutim štapićem provuče između nje i

neraspremljenog kreveta. Nije skidao pogled s nje.– Šta je to? – upita kad je stigao do toaletnog stočića, do vrha natrpanog nečim što

je izgledalo i zaudaralo kao prljav veš.– Tamo – reče ona, pokazujući na bezobličnu masu.U trenutku kada je skrenuo pogled, tražeći po izmešanoj gomili balčak mača ili

rubin, primetio je krajičkom oka da se ona čudno pomerila; panično se okrenuo iparalisao od užasa videći njeno staro telo kako se stropoštava dok iz mesta gde joj jebio vrat izniče velika zmija.

Zmija ga napade čim je podigao štapić: snaga ujeda u podlakticu odbaci štapićkoji obrćući se polete prema tavanici, a njegova svetlost vrtoglavo se razlete po sobi iugasi: zatim mu udarac moćnog repa u dijafragmu izbi vazduh iz pluća, i on padenauznak na toaletni stočić, u brdo prljavog veša...

Otkrotrljao se u stranu, jedva izbegavši zmijin rep koji udari u stočić gde je biosekundu ranije: krhotine staklene površine popadaše po njemu u trenutku kad udari upod. Odozdo je čuo Hermionu kako doziva: – Hari?

Nije mogao da uvuče dovoljno vazduha u pluća da joj se odazove: zatim ga teška,glatka masa tresnu o pod i on oseti kako to klizi po njemu, moćno, mišićavo...

– Ne! – dahtao je, prikovan za pod.– Da – prošaputa onaj glas. – Jessste... držim te... držim te...– Asio... Asio, štapić...Ali ništa se ne desi, a šake su mu bile potrebne da nekako zbaci zmiju sa sebe dok

mu se obmotavala oko struka, izbijajući mu vazduh i prikivajući mu horkruks na grudi,komad leda koji je pulsirao životom na jedva pedalj od njegovog vlastitog mahnitogsrca, i njegov um preplavi hladna bela svetlost, svaka misao beše mu izbrisana,izgubio je dah, čuo se zvuk udaljenih koraka, sve je postalo...

Metalno srce na njegovim grudima lupalo je iz sve snage i sada je leteo, leteo s

pobedonosnim osećanjem u srcu, bez metle ili testrala...Naglo se probudio u tami koja je kiselkasto zaudarala: Nagini ga je oslobodila.

Ispetljao se i pri svetlosti iz hodnika spazio zmijin obris: ustremila se za napad aHermiona se s krikom baci u stranu. Njena kletva promaši cilj i pogodi prozor sazavesom koji se rasprši u paramparčad. Sobu ispuni ledeni vazduh a Hari se sagnu dabi izbegao kišu slomljenog stakla i noga mu se okliznu na nešto poput olovke... nanjegov štapić...

On se sagnu i ščepa ga ali utom zmija ispuni celu sobu, mlatarajući repom. Harinigde nije video Hermionu, i na tren pomisli najgore, ali onda začu glasan tresak ivide blesak crvene svetlosti a zmija polete uvis kroz vazduh, pri tom ošinuvši Harijapo licu, dok se navoj za navojem njenog tela izdizao ka plafonu. Hari podiže štapić i utom času ožiljak ga zapeče bolno i snažno kako nije godinama.

– On dolazi! Hermiona, on dolazi!Dok je urlao, zmija pade, divlje sikćući. Nastupi potpuni haos: zmija odvali

police sa zidova i razlupani porcelan polete na sve strane, a Hari skoči preko krevetai ščepa tamno obličje za koje je znao da je Hermiona...

Ona bolno zavrišta dok ju je povlačio unazad preko kreveta: zmija se ponovopropela, ali Hari je znao da dolazi nešto gore od zmije, da je možda već tu, na kapiji,pomisli da će mu se glava raspolutiti od bola u ožiljku...

Kad je poskočio i jurnuo, vukući Hermionu za sobom, zmija se baci na njega. Utrenutku kad je zmija napala, Hermiona vrisnu: – Konfringo!– a njena kletva poletekroz sobu, raznevši orman s ogledalom i rikošetirajući nazad ka njima, odskačući odpoda do plafona: Hari oseti na svojoj nadlanici kako ga njena vrelina prži. Staklo muraseče obraz kad, vukući Hermionu sa sobom, skoči s kreveta na razbijeni toaletnistočić a onda pravo kroz smrskano okno u ništavilo; njen se krik prolamao kroz noćdok su se okretali u vazduhu...

Tada se njegov ožiljak rasprsnu i on postade Voldemor, i jurio je preko smradnespavaće sobe, hvatao svojim dugim, belim šakama ivicu prozora, i gledao ćelavogmuškarca i ženicu kako se uvijaju i iščezavaju, te vrisnu od jarosti, krikom koji seizmeša s devojčinim i odjeknu kroz mračne bašte nadjačavši brujanje crkvenih zvonakoja su najavljivala Božić...

A njegov krik beše Harijev krik, i njegov bol beše Harijev bol... da se to desiovde, gde se već ranije desilo... ovde, u vidokrugu te kuće gde umalo nije spoznaokako je to umreti... umreti... taj bol je bio užasan... otkinut od svog tela... ali zašto gaje glava toliko bolela, kad već nije imao telo, kako je mogao tako nepodnošljivo da gaoseća ako je bio mrtav, zar bol ne iščezava sa smrću, zar ne nestaje...

Vlažna i vetrovita noć, dva deteta prerušena u bundeve gegaju se preko trga, aizlozi su prekriveni papirnatim paucima, svom tom kičastom normalskom odećomšto pripada svetu u koji nisu verovali... a on je klizio s osećanjem svrhovitosti, moćii ispravnosti u sebi, koje bi ga uvek obuzimalo u takvim prilikama... ne ljutnjom... to

je za duše slabije od njegove... ali trijumf da... dugo je čekao na ovo, nadao setome...

– Lep kostim, gospodine!Video je kako se dečačićev osmeh gasi čim je dojurio dovoljno blizu da pogleda

ispod kapuljače ogrtača, video je kako mu strah zamračuje oslikano lice, a onda sedete okrenulo i pobeglo... ispod odore napipao je dršku svog štapića... jedan prostpokret i dete nikad neće stići do svoje majke... ali bespotrebno, sasvimbespotrebno...

I kretao se dalje novom i mračnijom ulicom, i konačno ugledao svoje odredište,Poverenička čin beše razbijena, iako oni to još nisu znali... prikradao se tiše odopalog lišća što se valjalo po trotoaru, dok se peo do nivoa tamne živice i pogledaopreko nje...

Nisu bili navukli zavese, te ih je video sasvim jasno u njihovoj maloj dnevnojsobi, visokog, crnokosog muškarca s naočarima što izbacuje iz svog štapićakolutove šarenog dima, zabavljajući malog crnokosog dečačića u plavoj pidžami.Detešce se smejalo i pokušavalo da uhvati dim, da ga zgrabi svojom malenompesnicom...

Vrata se otvoriše i uđe majka, govoreći nešto što nije mogao da čuje, a duga,tamnoriđa kosa padala joj je preko lica. Sad otac uhvati dete obema rukama ipredade ga majci. Baci svoj štapić na kauč i proteže se, zevajući...

Kapija malčice zaškripa dok ju je otvarao, ali Džejms Poter je nije čuo. On tadbelom šakom izvuče svoj štapić ispod ogrtača, uperi ga u vrata, koja se uz tresakotvoriše.

Već je prekoračio prag kad Džejms dotrča u predsoblje. Bilo je lako, i suvišelako, nije čak ni uzeo svoj štapić...

– Lili, uzmi Harija i beži! On je! Idi! Trči! Zadržaću ga...Da ga zadrži, bez štapića u ruci!... nasmejao se pre nego što je bacio kletvu...– Avada kedavra!Zelena svetlost ispuni tesno predsoblje, osvetli kolica za bebu prislonjena uza

zid, ograda stepeništa blesnu kao da je gromobran, a Džejms Poter pade kaomarioneta čiji su konci prekinuti...

Čuo je njene krike sa sprata, gde beše uhvaćena u zamku, ali dok god buderazumna, ona lično neće imati čega da se boji... popeo se uza stepenice, osluškujućis neznatnim zadovoljstvom njene pokušaje da se zabarikadira... ni ona nije imalaštapić kod sebe... kako su bili glupi i puni poverenja misleći da je njihovabezbednost u rukama prijatelja, verujući da makar na tren mogu da odlože oružje...

Silom je otvorio vrata, jednim nehajnim potezom štapića odgurnuo u stranustolicu i u žurbi nabacane kutije uz njih... i ugledao ju je kako stoji, s detetom unaručju. Videvši ga, ispustila je sinčića u krevetac iza sebe i raširila ruke, kao dato može da pomogne, kao da će, ako ga skloni s vidika, on izabrati nju umesto

njega...– Nemoj Harija, nemoj Harija, molim te nemoj Harija!– Sklanjaj se, glupačo... sklanjaj se, smesta...– Nemoj Harija, molim te, uzmi mene, ubij mene umesto...– Poslednji put te upozoravam...– Nemoj Harija! Molim te... imaj milosti... imaj milosti... Nemoj Harija! Nemoj

Harija! Molim te... učiniću sve...– Sklanjaj se... sklanjaj se, ženo...Mogao je silom da je odgura od kreveca, ali mu se činilo mnogo prikladnijim da

ih sve dokrajči...Zelena svetlost blesnu po sobi i ona pade kao i njen muž. Sve vreme dete nije ni

zaplakalo: moglo je da stoji, držeći se za šipke kreveca, i gledalo je u lice uljeza sbistrim interesovanjem, možda pomislivši da se to njegov otac krije ispod ogrtača iponovo pravi raznobojnu svetlost, a da će njegova majka svakog trenutka daposkoči, smejući se...

Pažljivo je uperio štapić u detinje lice: hteo je da vidi da se to doista zbiva,uništenje ove jedine, neobjašnjive pretnje. Detence poče da plače: videlo je da onnije Džejms. Nije mu se svidelo što plače, nikad nije bio u stanju da svari kuknjavumališana u sirotištu...

– Avada kedavra!A onda se slomio: on je bio ništa, ništa, samo bol i užas, i morao je da se

sakrije, ne ovde u ruševinama srušene kuće, gde je dete bilo zarobljeno i vrištalo,već daleko... daleko...

– Ne! – zajeca on.Zmija se uskomeša po prljavom, šutom prekrivenom podu, a on je ubio dečaka, a

opet, on je i bio taj dečak...– Ne..A sada je stajao kraj razbijenog prozora Batildine kuće, zadubljen u uspomene

na svoj najveći poraz, a velika zmija pod njegovim nogama gmizala je prekorazbijenog porculana i stakla.... pogleda dole i vide nešto... nešto neverovatno...

– Ne...– Hari, sve je u redu, dobro si!Zastao je i podigao izlomljenu fotografiju. To je bio on, nepoznati kradljivac,

kradljivac kog sve vreme traži...– Ne... ispala mi je... ispala...– Hari, sve je u redu, probudi se, probudi se!On je bio Hari... Hari, ne Voldemor. A to što šišti nije zmija...Otvorio je oči.– Hari – prošaputa Hermiona. – Da li... da li ti je dobro?– Da – slaga on.

Bio je u šatoru, položen na donji ležaj ispod gomile ćebadi. Sudeći po miru ihladnoj, horizontalnoj svetlosti koja je dopirala izvan šatorskog pokrova, uskoro ćezora. Bio je natopljen znojem, osećao ga je i na čaršavima i ćebadi...

– Pobegli smo.– Da – reče Hermiona. – Morala sam da upotrebim Lebdeću čin da te stavim na

ležaj, nisam mogla da te podignem... Bio si... pa, nisi bio sasvim...Ispod njenih smeđih očiju videli su se modri podočnjaci, a u ruci joj primeti mali

sunđer: njime mu je brisala lice.– Bio si bolestan – završi ona. – Baš si bio bolestan.– Kada smo otišli?– Pre nekoliko sati. Već je skoro jutro.– A ja sam bio... šta, u nesvesti?– Ne baš – reče Hermiona teskobno. – Vikao si i jecao i... svašta – dodade tonom

od kog se Hari uznemiri. Šta je to radio? Urlao kletve kao Voldemor, plakao kao bebau krevecu?

– Nisam mogla da skinem horkruks sa tebe – reče Hermiona i znao je da želi dapromeni temu. – Bio je pričvršćen, pričvršćen za tvoje grudi. Ostao ti je trag, izvini.Morala sam da upotrebim Sekuću čin da ga uklonim. I zmija te je ujela, ali samočistila ranu i stavila malo jasenka na nju...

Skinuo je znojavu majicu i pogledao se. Na mestu gde je srce video jekrvavocrven ovalan pečat gde ga je medaljon opekao. Video je i poluzalečene tragoveujeda na podlaktici.

– Gde si stavila horkruks?– U moju torbicu. Mislim da neko vreme ne treba da ga stavljamo na sebe.Ponovo se zavalio u jastuke i pogledao njeno bolno zgrčeno, pepeljasto lice.– Nije trebalo da idemo u Godrikovu dolinu. Ja sam kriv, za sve sam ja kriv,

Hermiona, izvini.– Nisi ti kriv. I ja sam htela da idem. Stvarno sam pomislila da je Dambldor

mogao tamo da ostavi mač za tebe.– Da, pa... pogrešili smo, zar ne?– Šta se desilo, Hari? Šta se desilo kad te je starica povela gore? Da li je zmija

bila negde sakrivena? Je li iskočila, ubila nju i napala te?– Ne – reče on. – Ona je bila zmija... ili je zmija bila ona... sve vreme.– Š... šta?Sklopio je oči. Još je na sebi osećao vonj Batildine kuće, što je celu stvar činilo

užasno živom i upečatljivom.– Mora da je Batilda već neko vreme bila mrtva. Ta zmija je bila... bila je u njoj.

Znaš-Već-Ko ju je postavio tamo, u Godrikovu dolinu, da čeka. Bila si u pravu. Znalaje da ću se vratiti.

– Zmija je bila u njoj?

Ponovo je otvorio oči. Hermiona je delovala zgroženo, zgađeno.– Lupin je rekao da ćemo se susresti s magijom koju ne možemo ni da zamislimo –

reče Hari. – Nije htela da priča pred tobom jer je sve vreme govorila nemuštimjezikom, što ja nisam shvatao mada sam, naravno, mogao da je razumem. Čim smodošli gore u sobu zmija je poslala poruku Znaš-Već-Kome, čuo sam to u svojoj glavi,osetio sam da se uzbudio, rekao joj je da me zadrži tamo... a onda...

Setio se kako je zmija izašla iz Batildinog vrata. Hermiona nije morala da znadetalje.

– ... promenila se, pretvorila se u zmiju, i napala.Spustio je pogled na tragove ujeda na koži.– Nije trebalo da me ubije, samo da me zadrži dok Znaš-Već-Ko ne dođe.Samo da je uspeo da ubije tu zmiju, isplatilo bi se, sve to... Tužnog srca, uspravi

se u krevetu i zbaci prekrivače.– Hari, nemoj, moraš da se odmaraš!– Ti si ta koja treba da se naspava. Bez uvrede, ali izgledaš užasno. Dobro mi je.

Ja ću malo da stražarim. Gde mi je štapić?Ona ne odgovori, samo ga je gledala.– Gde je moj štapić, Hermiona?Grizla je usnu a suze joj potekoše iz očiju.– Hari...– Gde je moj štapić?Ona posegnu ispod kreveta i prinese mu ga.Štap od zelenike i Feniksovog pera bio je maltene prelomljen nadvoje. Jedna

krhka struna Feniksovog pera pridržavala je oba dela koja su visila. Drvo se sasvimrascepilo. Hari ga uze u ruke kao da je živo biće koje je pretrpelo tešku ozledu. Nijebio sposoban da razmišlja kako valja: sve kao da je bilo prekriveno koprenom panikei straha. Zatim pruži štapić Hermioni.

– Popravi ga. Molim te.– Hari, ne verujem da mogu, kad je ovako slomljen...– Molim te, Hermiona, pokušaj!– R-Reparo.Polovina štapića koja je visila prilepi se uz drugu. Hari ga podiže.– Lumos!Štapić slabo zaiskri a onda se ugasi. Hari ga uperi u Hermionu.– Ekspeliarmus!Hermionin štapić se trznu, ali se ne pomeri iz njene ruke. Taj slabašan pokušaj

magije bio je previše za Harijev štapić, koji se ponovo raspoluti nadvoje. On je zuriou njega, zaprepašćen, nesposoban da shvati ono što mu je pred očima... štapić koji jetoliko toga pregrmeo...

– Hari – prošaputa Hermiona, tako tiho da ju je jedva čuo. – Izvini, molim te

izvini. Mislim da sam ja to učinila. Dok smo odlazili, znaš, zmija se okomila na nas tesam bacila Razarajuću kletvu, a ona je odskočila svuda naokolo, i mora da sam...mora da sam pogodila...

– To je bila nezgoda – reče Hari mehanički. Osećao se ispražnjeno, ošamućeno. –Naći ćemo... naći ćemo način da ga popravimo.

– Hari, ne verujem da ćemo uspeti – reče Hermiona, a suze joj potekoše niz lice. –Sećaš se... sećaš li se Rona? Kad je slomio svoj štapić kad ste slupali kola? Višenikad nije bio isti, morao je da nabavi novi.

Hari pomisli na Olivandera, kog je Voldemor oteo i drži ga kao taoca, naGregoroviča, koji je mrtav. Kako će da nabavi sebi nov štapić?

– Pa dobro – reče lažno nehajnim glasom – onda ću da pozajmim tvoj, zasad. Dokstražarim.

Lica sjajnog od suza, Hermiona mu predade svoj štapić, a on je ostavi da sedi krajnjegovog kreveta, želeći samo da pobegne od nje.

18. Život i laži Albusa Dambldora

Sunce se pomaljalo: nad Harijem se prostirala čista, bezbojna nebeska praznina,

ne mareći ni za njega niti za njegovu patnju. Hari sede ispred ulaza u šator i dubokoudahnu svež vazduh. Biti živ i posmatrati izlazak sunca preko iskričavog snežnogbrežuljka bilo je, valjda, najveće blago na kugli zemaljskoj, a on ipak to nije umeo daceni: čula su mu bila otupela zbog nesrećnog gubitka štapića. Pogledao je na dolinupokrivenu snegom, a udaljena crkvena zvona skladno su zvonila kroz svetlucavutišinu.

Nije ni osetio da je zario prste u ruke kao da pokušava da se odupre fizičkombolu. Dosad je nebrojeno puta prolio sopstvenu krv: jednom je izgubio sve kosti udesnoj ruci, a na ovom putovanju već je zaradio ožiljke na grudima i podlaktici, alinikad dosad nije se osetio tako fatalno oslabljenim, ranjivim i razgolićenim, kao damu je oduzet najbolji deo njegove čarobne moći. Tačno je znao šta bi Hermiona reklaukoliko bi išta od toga izrekao: štapić vredi samo onoliko koliko i čarobnjak kojinjime upravlja. Ali nije u pravu, njegov slučaj je drugačiji. Ona nije osetila u rucištapić koji se vrti kao kazaljka kompasa i ispaljuje zlatne plamenove na njegovog

neprijatelja. Izgubio je zaštitu identičnih jezgra, a tek sada kada ga više nije imaoshvatio je koliko se oslanjao na njega.

Izvadio je slomljene komadiće štapića iz džepa i, ne pogledavši ih, sakrio uHagridovu kesu koju je nosio oko vrata. Kesa je već bila prepuna raznih slomljenih inepotrebnih stvarčica da bi mogla da primi još nešto. Kroz mokovu kožu Hari napipastaru skrivalicu i morao je, na trenutak, da potisne iskušenje da je izvuče i baci.Neprobojna, beskorisna, ni od kakve pomoći, kao i sve što je Dambldor ostavio zasobom...

I bes na Dambldora preplavi ga poput lave, paleći ga iznutra, brišući svako drugoosećanje. Iz čistog očajanja su naterali sebe da poveruju da Godrikova dolina krijeodgovore i ubedili se da moraju da se vrate, da je sve to deo nekakve tajne putanjekoju im je Dambldor iscrtao. Ali nije bilo mape, niti plana. Dambldor ih je ostavio dapipaju po mraku, da se sami i bez ičije pomoći hvataju u koštac s nepoznatim inesanjanim užasima: ništa im nije objašnjeno, ništa im nije dobrovoljno dato, nisuimali mač, a sad Hari više nije imao ni štapić. Uz to, ispustio je fotografiju lopova isada će Voldemor sigurno s lakoćom da otkrije ko je... Voldemor sada ima svepodatke...

– Hari?Hermiona je izgledala preplašeno kao da očekuje da baci na nju kletvu pomoću

njenog sopstvenog štapića. Lica izbrazdanog suzama, čučnula je pored njega, drhtavodržeći dve šolje čaja u ruci i nešto glomazno pod miškom.

– Hvala – reče on uzevši jednu šolju čaja.– Smeta li ti da malo porazgovaramo?– Ne – reče on, ne želeći da je uvredi.– Hari, hteo si da znaš ko je onaj čovek na slici. Pa... uzela sam knjigu.Ona mu je bojažljivo gurnu u krilo, nov novcijat primerak Život i laži Albusa

Dambldora.– Gde... kako...?– Bila je u Batildinoj dnevnoj sobi, bačena na pod... Na njoj je bila zataknuta ova

beleška.Hermiona pročita naglas nekoliko šiljastih, otrovnozelenih redova rukopisa.– „Draga Bati, hvala na pomoći. Šaljem ti primerak knjige, nadam se da će ti se

svideti. Sve si mi rekla, iako se možda toga i ne sećaš. Rita.“ Rekla bih da je stigladok je Batilda još bila živa, ali možda nije bila dovoljno pri sebi da je pročita?

– Ne, verovatno nije.Hari pogleda u Dambldorovo lice i oseti nalet divljeg zadovoljstva: sad će saznati

sve ono čega Dambldor nikada nije hteo da ga udostoji i ispriča mu, želeo Dambldorda on to sazna ili ne.

– I dalje si strašno ljut na mene, zar ne? – reče Hermiona. Podigavši pogled premanjoj, on ugleda nov potok suza iz njenih očiju, i shvati da mu se na licu očitava bes.

– Ne – reče tiho. – Ne, Hermiona. Znam da je to bilo slučajno. Pokušavala si danam izvučeš živu glavu i bila si neverovatna. Da nisi bila tamo da mi pomogneš, biobih mrtav.

Hteo je da joj ponovo izmami smešak kroz suze a onda obrati pažnju na knjigu.Rikna joj je bila kruta. Očigledno nikada nije ni otvorena. Brzo je preleteo njenestranice, tražeći fotografije. Maltene odmah je naleteo na onu koju je tražio, mladiDambldor i njegov zgodni drugar grohotom se smeju nekoj davno zaboravljenoj šali.Hari spusti pogled na potpis:

Albus Dambldor, nedugo nakon majčine smrti, sa svojim prijateljem Gelertom

Grindelvaldom. Hari zinu kad pročita ovu poslednju reč. Pogleda postrance u Hermionu koja je još

uvek zamišljeno gledala u to ime, kao da i dalje ne može da poveruje svojim očima.Lagano je podigla pogled ka Hariju.

– Grindelvald?Ne obraćajući pažnju na preostale fotografije, Hari pretraži stranice oko njih da

vidi da li se negde ponovo pojavljuje to kobno ime. Ubrzo ga nađe i žudno pročita štapiše, ali se načisto zbuni: morao je da se vrati unazad da bi razabrao bilo kakavsmisao, i najzad se nađe na samom početku poglavlja pod nazivom „Opšte dobro“. Oni Hermiona zajedno počeše da čitaju:

Pre nego što će napuniti osamnaest godina, Dambldor je napustio Hogvortsovenčan slavom – glavešina dečaka, asistent, dobitnik nagrade „BarnabusFinkli“ za izuzetno bacanje čini, predstavnik britanske omladine uVizengamotu, dobitnik zlatne medalje za pionirski doprinos na Međunarodnojalhemičarskoj konferenciji u Kairu. Dambldor je nameravao da odmah zatimkrene na veliku turneju s Elfijasom „Smrduždom“ Duždom, priglupim aliodanim pajtašem kog je stekao u školi.

Dva mladića su odsela u Probušenom kotlu u Londonu, pripremajući se daidućeg jutra otputuju u Grčku, kada im je sova donela vest o smrtiDambldorove majke. Elfijas „Smrdužd“, koji je odbio da dâ intervju za ovuknjigu, pružio je javnosti vlastitu sentimentalnu verziju onoga što se potomzbilo. Kendrinu smrt on predstavlja kao tragičan udarac, a Dambldorovuodluku da odustane od putešestvija kao čin uzvišenog samopožrtvovanja.

Izvesno je da se Dambldor smesta vratio u Godrikovu dolinu, navodno da„brine“ o svom mlađem bratu i sestri. Ali koliko je zaista brinuo o njima?

„Imao je podstanara u glavi, taj Aberfort“, veli Enida Smik, čija je porodicau to vreme živela na obodu Godrikove doline. „Potpuno je pomahnitao.Naravno, pošto je izgubio mamu i tatu, trebalo bi da vam ga je žao, ali me je

stalno gađao kozjom balegom. Ne verujem da se Albus mnogo zamajavaonjime, u svakom slučaju, nikad ih nisam videla zajedno.“

Pa šta li je Albus radio, ako već nije ugađao svom obesnom mladom bratu?Odgovor je, čini se, da se brinuo da njegova sestra ostane u trajnomzatočeništvu. Jer, mada je njen prvi tamničar bio mrtav, žalosno stanje ArijaneDambldor bilo je nepromenjeno. I dalje je za njeno postojanje znalo teknekoliko osoba sa strane, na koje se, kao na Elfijasa „Smrdužda“, mogloračunati da će da poveruju u priču o njenoj „bolešljivosti“.

Drugi takav lakoverni porodični prijatelj bila je Batilda Torbarka, slavnaistoričarka magije koja već godinama živi u Godrikovoj dolini. Naravno,Kendra je oterala Batildu prvi put kada je pokušala ovoj porodici da poželidobrodošlicu u njihovo selo. Međutim, nekoliko godina kasnije ova autorka jeposlala sovu Albusu Dambldoru u Hogvorts, veoma impresionirana njegovimnapisom o pretvaranju u druge vrste u Preobraženjima danas. Ovaj početnikontakt omogućio joj je da upozna čitavu porodicu Dambldor. U vremeKendrine smrti Batilda je bila jedina osoba u Godrikovoj dolini s kojom jeDambldorova majka htela da razgovara.

Na nesreću, briljantnost koju je Batilda ispoljavala u svom ranijem životusada je presahla. „Vatra gori, a kotao prazan“, kao što mi reče Ajvor Dilonsbiili, da upotrebim malo sočniju frazu Enide Smik, „fijuknula je k’o veveričjiprdež“. Ipak, kombinacija proverenih i oprobanih novinarskih metodaomogućila mi je da izvučem dovoljno bisera među čvrstim činjenicama i da odnjih sastavim ovu skandaloznu priču.

Kao i sav čarobnjački svet, Batilda prevremenu Kendrinu smrt pripisujerikošetiranoj čini, a istu priču ponavljali su kasnije godinama i Albus iAberfort. Batilda takođe ponavlja kao papagaj porodičnu izmišljotinu oArijani, nazivajući je „krhkom“ i „nežnom“. Ipak, bar što se jedne teme tiče,isplatilo mi se što sam Batildi davala veritaserum, jer ona jedina zna dotančina priču o najčuvanijoj tajni u životu Albusa Dambldora. Sad, kad jenajzad prvi put otkrivena, ona dovodi u pitanje sve ono u šta su Dambldoroviobožavaoci verovali: njegovu navodnu mržnju prema Mračnim veštinama,njegovo suprotstavljanje tlačenju Normalaca, čak i njegovu privrženostvlastitoj porodici.

Onog istog leta kad je Dambldor otišao u svoj dom u Godrikovoj dolini, sadveć kao siroče i glava porodice, Batilda je pristala da u kuću primi svogpranećaka Gelerta Grindelvalda.

Grindelvaldovo ime s pravom je čuveno: na listi Najopasnijih mračnihčarobnjaka našeg doba morao je da ustupi prvo mesto jedino zato što sepojavio Znate-Već-Ko, generaciju kasnije, da mu otme presto. Međutim,budući da Grindelvald nikad nije svoju strahovladu proširio i na Britaniju,

detalji njegovog uspona na vlast kod nas nisu dovoljno poznati.Školovan na Durmstrangu, školi još tada čuvenoj po svojoj nesrećnoj

popustljivosti prema Mračnim veštinama, Grindelvald se pokazao podjednakobriljantnim kao i Dambldor. Umesto da iskoristi svoje sposobnosti za sticanjenagrada i priznanja, Gelert Grindelvald je, međutim, bio posvećen drugimpregnućima. Iako mu je bilo tek šesnaest godina, čak su i na Durmstrangusmatrali da više ne mogu da zatvaraju oči pred iščašenim eksperimentimaGelerta Grindelvalda, te je bio izbačen.

Dosad se o Grindelvaldovim narednim potezima znalo samo da je„otputovao u inostranstvo na nekoliko meseci“. Sada se najzad može otkriti daje Grindelvald odlučio da poseti svoju pratetku u Godrikovoj dolini, i da jetamo, ma koliko mnogima zvučalo šokantno da to čuju, sklopio bliskoprijateljstvo ni s kim drugim nego s Albusom Dambldorom.

„Delovao mi je kao šarmantan dečak“, brblja Batilda, „šta god da jekasnije postao. Normalno, upoznala sam ga sa sirotim Albusom, kome jenedostajalo društvo momaka njegovog uzrasta. I dečaci su odmah osetiliuzajamnu simpatiju.“

Zaista jesu. Batilda mi pokazuje pismo koje je sačuvala, a koje je AlbusDambldor poslao Gelertu Grindelvaldu u gluvo doba noći.

„Da, čak i nakon što bi čitav dan proveli u raspravi, a pošto su obojica bilitako briljantni momci, slagali su se kao kotao i vatra, ponekad bih čula sovuda kuca na prozor Gelertove spavaće sobe i uručuje mu Albusovo pismo!Sinula bi mu neka ideja, i poželeo bi da i Gelert odmah sazna za nju!“

A kakve su to samo ideje bile! Iako će ih Dambldorovi fanovi smatratikrajnje šokantnim, ovde prilažemo razmišljanja njihovogsedamnaestogodišnjeg junaka, onakva kako ih je poslao svom novomnajboljem prijatelju (kopija originalnog pisma može se videti na strani 463):

Gelerte, Tvoja ideja da je čarobnjačka prevlast ZA VLASTITU DOBROBIT SAMIH

NORMALACA – to je, mislim, ključna stavka. Da, nama je data moć, i da, tamoć daje nam pravo da vladamo, ali nam nalaže i odgovornost za one nadkojima vladamo. Moramo da naglasimo tu ideju, ona će biti kamen temeljac nakome ćemo dalje graditi. Tamo gde nam se suprotstave, kao što će se sigurnodesiti, ovo mora da bude osnova svih naših kontraargumenata. Mi preuzimamokontrolu ZARAD OPŠTEG DOBRA. Iz toga sledi da gde god naiđemo na otpormoramo koristiti samo neophodnu silu, ništa više. (To je bila tvoja greška naDurmstrangu! Ali ne žalim se, jer da te nisu izbacili, nikad se ne bismoupoznali.)

Albus

Iako će mnogi njegovi obožavaoci biti zaprepašćeni i užasnuti, ovo pismo

predstavlja dokaz da je Albus Dambldor jednom sanjao da poništi Statut otajnosti i uspostavi čarobnjačku vladavinu nad Normalcima. Kakav udarac zaone koji su uvek oslikavali Dambldora kao najvećeg pobornika čarobnjakanormalskog porekla! Kako sada šuplje zvuče svi ti govori u kojima sezagovaraju prava Normalaca u svetlu ovog optužujućeg novog dokaza! Kolikonam dostojnim prezrenja Albus Dambldor izgleda dok kuje zaveru da osvojivlast umesto da oplakuje svoju majku i brine o svojoj sestri!

Nema sumnje da će oni koji su rešeni da zadrže Dambldora na pijedestalukoji se urušava pod njim blejati da on, uprkos svemu, nije ni pokušao dasprovede svoje planove, da se sigurno predomislio, da se urazumio. Utolikošokantnije ova istina deluje.

Posle nepuna dva meseca svog velikog novosklopljenog prijateljstva,Dambldor i Grindelvald su se razdvojili i nikad se više nisu sreli sve donjihovog legendarnog dvoboja (videti poglavlje 22). Šta je prouzrokovalo tajnagli raskid? Da li se Dambldor urazumio? Da li je rekao Grindelvaldu da neželi više da učestvuje u njegovim planovima? Avaj, ne.

„Mislim da je tome doprinela smrt sirote male Arijane“, kaže Batilda. „Toje došlo kao užasan šok. Gelert je bio kod njih kada se to desilo i vratio se umoju kuću sav uzrujan, i rekao mi da želi sledećeg dana da se vrati svojoj kući.Bio je užasno rastresen, shvataš. Stoga sam mu zakazala teleportacioni ključ, itada sam ga poslednji put videla.“

„Albus je bio izvan sebe zbog Arijanine smrti. To je bilo strašno za dvojicubraće. Nisu imali više nikoga, osim jedan drugog. Nije ni čudo što su postalijoš plahovitije naravi. Aberfort je optuživao Albusa, znate već, kao što ljudiinače čine u sličnim situacijama. Ali Aberfort je uvek govorio pomalosumanute stvari, siroti dečak. Ipak, to što je Albusu razbio nos na sahrani nijebilo pristojno. Da je Kendra mogla da ih vidi kako se tuku nad odrom njenekćeri, to bi je uništilo. Šteta što Gelert nije mogao da ostane na sahrani... unajmanju ruku, pružio bi Albusu utehu...“

Ta užasna tuča pokraj kovčega, za koju znaju samo oni koji su bili nasahrani Arijane Dambldor, nameće nekoliko pitanja. Zašto je, zapravo,Aberfort Dambldor okrivio svog brata za sestrinu smrt? Je li to bio, kakoBatilda hoće da veruje, puki izliv bola? Ili je možda postojao mnogo opipljivijirazlog njegovoj srdžbi? Grindelvald, koji je bio izbačen s Durmstranga zbogučestalih napada na svoje drugove s umalo smrtnim ishodom, napustio jezemlju nekoliko sati posle devojčine smrti i Albus ga (od stida, ili od straha?)

nije nikada više video, bar ne do onog trenutka kada su ga na to naterali apeličarobnjačkog sveta.

Izgleda da od tada ni Dambldor ni Grindelvald nikada više nisu pominjalisvoje kratko mladalačko prijateljstvo. Međutim, nema sumnje da je Dambldorčitavih pet godina, punih nemira, ljudskih žrtava i nestanaka, odlagao napadna Grindelvalda. Je li Dambldor oklevao zbog i dalje prisutne privrženosti tomčoveku, ili iz straha da se ne otkrije da mu je jednom bio najbolji prijatelj? Dali se Dambldor protiv svoje volje latio posla da uhvati čoveka koji ga je tolikoočarao čim ga je upoznao?

I kako je tajastvena Arijana umrla? Da li je bila nenamerna žrtva nekogMračnog rituala? Da li je nabasala na nešto što nije trebalo da vidi dok sudvojica mladića uvežbavala kako će da osvoje slavu i prevlast? Je li mogućeda je Arijana Dambldor prva osoba koja je izgubila život „zarad Opštegdobra“?

Tu se poglavlje završilo i Hari ponovo podiže pogled. Hermiona je pre njega

stigla do kraja. Istrgla je Hariju knjigu iz ruku, pomalo uznemirena njegovim izrazomlica i sklopila je i ne pogledavši je, kao da krije nešto nepristojno.

– Hari...On samo odmahnu glavom. Neka unutaranja izvesnost urušila se u njemu. Osećao

se isto kao kada je Ron otišao. Verovao je Dambldoru, verovao da je on otelovljenjedobrote i mudrosti. Ali sve se to pretvorilo u prah: koliko će toga još morati daizgubi? Ron, Dambldor, štapić s Feniksovim perom...

– Hari. – Činilo se kao da mu Hermiona čita misli. – Čuj me... Nije... nije bašprijatno čitati...

– ... da, moglo bi se reći da nije...– ... ali Hari, ne zaboravi da to piše Rita Skiter.– Pročitala si ono pismo Grindelvaldu, jesi li?– Da, je... jesam. – Oklevala je, delujući potišteno, prigrlivši hladnim šakama čaj.

– Mislim da je to najgori deo. Znam da je Batilda mislila da je to samo prazna priča,ali je „zarad Opšteg dobra“ postao Grindelvaldov slogan, njegovo opravdanje za svezločine koje je kasnije počinio. I... stoga... izgleda kao da mu je Dambldor dao tuideju. Kažu da je „Zarad Opšteg dobra“ čak bilo uklesano na ulazu u Nurmengard.

– Šta je Nurmengard?– Zatvor koji je Grindelvald sagradio da u njega smesti svoje protivnike. I sâm je

tamo završio kad ga je Dambldor uhvatio. Ipak, strašno je... strašno je i pomisliti dasu Dambldorove ideje pomogle da Grindelvald dođe na vlast. A s druge strane, čak niRita ne može da se pravi kao da ne zna da se nisu družili više od nekoliko mesecijednog leta dok su obojica bili vrlo mladi i...

– I pomislio sam da ćeš to da kažeš – reče Hari. Nije hteo da dozvoli sebi da

iskaljuje bes na njoj, ali mu je bilo teško da zadrži staložen ton. – I pomislio sam daćeš reći da su „bili mladi“. Bili su istog uzrasta kao mi sada. A evo gde smo mi,rizikujemo svoje živote u borbi s Mračnim veštinama, dok je on tad grlio svog novognajboljeg prijatelja zajedno s njim kujući zaveru da osvoji vlast nad Normalcima.

Nije više mogao da obuzdava svoje neraspoloženje: ustao je i prošetao naokolopokušavajući da savlada to što ga je mučilo.

– Ne pokušavam da branim to što je Dambldor napisao – reče Hermiona. – Sve tekoještarije o „pravu da vladaju“, to mu dođe jedno te isto kao i „Magija je moć“. AliHari, majka tek što mu je umrla, bio je teskoban i sasvim sâm u kući...

– Sam? Nije bio sam! Bio je u društvu svog brata i svoje sestre, svoje sestrePoruge koju je držao pod ključem...

– Ne verujem u to – reče Hermiona. I ona ustade. – Ma šta da nije bilo u redu stom devojčicom, mislim da nije bila Poruga. Dambldor koga mi poznajemo ne binikad, ama baš nikad, dozvolio ...

– Dambldor koga smo mislili da poznajemo nije želeo da silom pokori Normalce– povika Hari. Njegov glas odjeknu preko praznog vrha brega i nekoliko kosova prhnuu vazduh, bučno krešteći i kružeći po bisernastom nebu.

– On se promenio, Hari, promenio se! Zar ti je teško da u to poveruješ? Možda je ipoverovao u sve te stvari kad je imao sedamnaest godina, ali je ostatak životaposvetio borbi protiv Mračnih veština! Dambldor je taj koji je zaustavioGrindelvalda, on je taj koji je uvek glasao za zaštitu Normalaca i prava svih koji surođeni kao Normalci, koji se od početka borio protiv Znaš-Već-Koga i koji je umropokušavajući da ga sruši s vlasti!

Ritina knjiga ležala je na zemlji između njih tako da im se lice Albusa Dambldoraoboma setno smešilo.

– Hari, izvini, ali mislim da si ti zapravo tako ljutit samo zato što ti Dambldornikad ništa od ovoga nije sâm ispričao.

– Možda i jesam! – prodera se Hari i zabaci ruke preko glave ne znajući da lipokušava da obuzda bes ili se zaštiti od tereta vlastitog razočaranja. – Pogledaj samošta je tražio od mene! Rizikuj svoj život, Hari! Pa opet! I opet! I ne očekuj da ti sveobjasnim, samo mi slepo veruj, veruj da znam šta radim, veruj mi iako ja ne verujemtebi! Nikad da kaže celu istinu! Nikad!

Glas ga izdade od tog naprezanja i stajali su neko vreme tako, gledajući se u tojbelini i pustoši, a Hariju se učini da su pod tim prostranim nebom beznačajni poputinsekata.

– Voleo te je – prošaputa Hermiona. – Znam da te je voleo.Hari spusti ruke.– Ne znam koga je voleo, Hermiona, ali to nikad nisam bio ja. Ovaj haos u koji me

je uvalio, to nije ljubav. Čini se da je neuporedivo više delio svoja prokleto iskrenarazmišljanja s Gelertom Grindelvaldom no što je mene ikada udostojio.

Hari pokupi Hermionin štapić, koji je bio ispustio u sneg, i ponovo sede kraj ulazau šator.

– Hvala ti za čaj. Završiću stražu. Ti se vrati na toplo.Oklevala je ali shvati da je rasprava završena. Podigla je knjigu i ušla pored njega

u šator, ali je usput lako kliznula šakom preko njegove glave. Osetivši taj dodir,sklopio je oči i mrzeo samog sebe zbog toga što je priželjkivao da je ono što mu jerekla istina: da ga je Dambldor zaista voleo.

19. Srebrna košuta

Kada je Hermiona te noći preuzela stražu već je snežilo. Harijevi snovi behu

zbrkani i uznemirujući: Nagini se uvijala oko njih, najpre kroz džinovski, naprsliprsten, a onda kroz venac božićnih ruža. Stalno se budio, uspaničen, ubeđen da ganeko doziva iz daljine, umišljajući da to što šiba oko šatora nije vetar, već koraci iliglasovi.

Najzad je ustao u tmini i pridružio se Hermioni, koja je sedela šćućurena na ulazuu šator, čitajući Istoriju magije pri svetlosti svog štapića. I dalje je padao gust sneg iona odahnu s olakšanjem kad ču njegov predlog da se rano izjutra spakuju i krenudalje.

– Idemo negde gde ćemo biti bolje zaklonjeni – složi se ona, drhteći dok jenavlačila duksericu preko pidžame. – Stalno mislim da čujem ljude koji se krećunapolju. Čak mi se jednom ili dvaput učinilo da nekog vidim.

Hari zaćuta dok je i sâm navlačio džemper i pogleda nečujni, nepokretnišunjoskop na stolu.

– Sigurna sam da mi se pričinilo – reče Hermiona pomalo nervozno – sneg tu i

tamo ume da stvori takvu obmanu... ali bi, za svaki slučaj, možda trebalo da seprebacimo ispod Nevidljivog ogratača?

Pola sata kasnije, pošto su spakovali šator, Hari noseći horkruks a Hermionastežući perlastu torbicu uz sebe, Prebaciše se. Ponovo ih proguta uobičajen tesnac:Harijeva stopala rastadoše se od snežnog tla a onda snažno tresnuše na nešto što jeličilo na smrznutu zemlju prekrivenu lišćem.

– Gde smo? – upita, piljeći naokolo na novu gomilu drveća, a Hermiona otvoritorbicu s perlama i poče da izvlači šatorske kočiće.

– U Dinovoj šumi – reče. – Jednom sam ovde kampovala s mamom i tatom.I ovde je sneg svuda prekrio drveće i bila je ciča zima, ali su barem bili zaštićeni

od vetra. Najveći deo dana proveli su pod šatorom, šćućureni, da se bolje zagreju,oko korisnih jarkoplavih plamičaka koje je Hermiona tako vešto umela da pravi a kojisu se mogli zgrabiti i nositi naokolo u tegli. Hari se osećao kao da se oporavlja odneke kratke ali ozbiljne bolesti, a Hermionina zabrinutost samo je pojačavala tajnjegov utisak. Sveže popodnevne pahuljice padale su po njima te je i njihovzaklonjeni proplanak bio zasut sitnom snežnom prašinom.

Posle dve gotovo besane noći Harijeva čula behu mnogo izoštrenija nego obično.Jedva su se spasili iz Godrikove doline, tako da im se Voldemor sada činio bližimnego ikada ranije, i predstavljao je mnogo veću pretnju. Kad je ponovo pao mrak,Hari odbi Hermioninu ponudu da stražari i reče joj da ide na spavanje.

Hari pomeri staro jastuče do ulaza u šator i sede, obukavši sve dukserice koje jeimao ali i dalje drhteći od zime. Sati su prolazili a mrak je postajao sve gušći dok nijepostao gotovo neprobojan. Taman je hteo da izvadi Banditovu mapu da bi neko vremeposmatrao Džininu tačkicu kad se seti da je Božićni raspust i da bi ona trebalo da je uJazbini.

U toj nepreglednoj šumi svaki majušni pokret delovao je strašno uveličano. Harije znao da šuma verovatno vrvi od živih stvorenja, ali je želeo da svi ostanunepomični i tihi da bi mogao da razlikuje njihovo nevino jurcanje i šunjanje od bukekoju bi mogla da proizvede neka druga, zlokobna aktivnost. Setio se zvuka povlačenjaogrtača preko uvelog lišća pre mnogo godina i pre nego što se mentalno razdrmaoučini mu se da ga ponovo čuje. Njihove zaštitne čini nedeljama su dobro delovale, štobi sada bile razbijene? A ipak nije mogao da se otme osećanju da je noćas neštodrugačije.

Nekoliko puta se naglo uspravio, bolnog vrata, jer bi zaspao uz ivicu šatoraiskrivljen pod čudnim uglom. Somotska pomrčina postala je gusta kao da je zaglavljenu limbu između dva Prebacivanja. Upravo je bio podigao ruku ispred lica da vidirazabire li svoje prste kad se to dogodilo.

Pravo ispred njega pojavila se neka jarkosrebrnasta svetlost, krećući se izmeđudrveća. Ma šta bio njen izvor, kretala se bešumno. Učini mu se da ta svetlost plovi kanjemu.

Skočio je na noge, glas mu beše zamro u grlu, i podigao Hermionin štapić. Onzačkilji kad svetlost postade zaslepljujuća a obrisi drveća ispred nje se zacrneše, alije ta stvar bila sve bliže...

A onda izvor svetlosti izađe iz zaklona debla jednog hrasta. Bila je to srebrnobelakošuta, sjajna kao mesec i zaslepljujuća, nabadala je put još uvek nečujna po tlu, neostavljajući tragove papaka po finom snežnom prahu. Koračala je prema njemuuzdignute glave, krupnooka s dugim trepavicama.

Hari je zurio u to stvorenje, ispunjen čuđenjem, ne zbog njene neobičnosti već zatošto mu je izgledala neobjašnjivo poznato. Osećao se kao da je očekivao njen dolazakali je bio zaboravio, sve do tog časa, da su se dogovorili da se susretnu. Njegovimpuls da dozove Hermionu, prethodnog trenutka tako jak, odjednom nestade. Znao je,mogao je da se kladi u svoj život, da je došla po njega i samo po njega.

Nekoliko dugih trenutaka zurili su jedno u drugo, a onda se ona okrenu i ode.– Ne – reče on, a glas mu beše zarđao od ćutanja. – Vrati se!Nastavila je odmereno da se kreće između drveća i uskoro je njen sjaj bio

ispresecan njihovim debelim, crnim deblima. Oklevao je tek jedan drhtav trenutak.Opreznost ga je tiho opominjala da to može da bude trik, mamac, zamka. Ali mu jeinstinkt, sveprožimajući instinkt, govorio da to nije Mračna magija. Pošao je za njom.

Sneg mu je škripao pod nogama ali košuta je bešumno prolazila između drveća, jerju je tvorila sama svetlost. Vodila ga je sve dublje u šumu a Hari je hitro koračao,siguran da će mu, kad se zaustavi, dozvoliti da joj sasvim priđe. A onda ćeprogovoriti i taj glas će mu reći ono što treba da zna.

Najzad se zaustavila. Još jednom je okrenula svoju prelepu glavu ka njemu, a on jepotrčao, s pitanjem koje je buktelo u njemu, ali čim je rastvorio usne da je to upitaiščezla je.

Mada ju je tmina celu progutala, njena sjajna slika i dalje mu je bila utisnuta uzenice: zamračivala mu vidik, svetlucajući čim bi spustio kapke, dezorijentišući ga. Itad ga, odjednom, obuze strah: jer njeno je prisustvo značilo sigurnost.

– Lumos! – prošaputa, a vrh štapića se pripali.Dok je tako stajao osluškujući šumske zvukove, udaljeno krckanje grančica i meko

fijukanje snega, obris košute postajao je sve bleđi sa svakim njegovim treptajem.Sprema li se neko da ga napadne? Da li ga je namamila u zasedu? Umišlja li da nekostoji, tik van dometa svetlosti njegovog štapića, i posmatra ga?

Podigao je štapić još više. Niko ne jurnu na njega, nije bilo praska zelene svetlostiiza drveta. Zašto ga je, onda, dovela baš na ovo mesto?

Pri svetlosti štapića nešto zasvetluca i Hari se mahinalno obrnu u tom pravcu, alito beše samo smrznuto jezerce čija ispucala, crna površina zasvetluca kad on visokoizdiže štapić da je bolje osmotri.

On veoma oprezno priđe i pogleda dole. U ledu su se odražavali njegova izvrnutasenka i mlaz svetlosti iz štapića, ali duboko ispod debele, zamagljene sive kore

svetlucalo je nešto drugo. Veliki srebrni krst...Srce mu poskoči kao da će da mu izleti na usta: pao je na kolena pored ivice

jezerca i iskrivio štapić tako da što više svetlosti iz njega preplavi njegovo dno.Tamnocrveni odsjaj... Bio je to mač sa svetlucavim rubinima u balčaku... Na dnušumskog jezerceta ležao je Grifindorov mač.

Zurio je u njega jedva dišući. Kako je to moguće? Kako je uopšte dospeo tu,položen na dno šumskog jezerca, tako blizu mesta gde kampuju? Ili je mač tu stavljentek pošto su ovamo stigli, upravo stoga što su tu? U tom slučaju, gde je osoba koja jenaumila da ga preda Hariju? Ponovo je uperio štapić prema okolnom drveću i grmlju,tražeći ljudske obrise, motreći krajičkom oka, ali tamo se nije ništa videlo. U svakomslučaju, kad je ponovo obratio pažnju na mač koji počiva na dnu smrznute baricenjegovo ushićenje bilo je donekle razvodnjeno pojačanim strahom.

Uperio je štapić u srebrno obličje i promrmljao: – Asio, mač!Nije se ni pomerio. To je i očekivao. Da je to tako lako, mač bi sada ležao na

zemlji ispred njega da ga pokupi, a ne u dubinama zaleđenog jezerceta. Krenuo je okotog ledenog kruga grozničavo razmišljajući o trenutku kad mu se mač poslednji putsâm predao. Tada je bio u velikoj opasnosti i tražio je pomoć.

– Upomoć – promrmljao je, ali je mač i dalje stajao na dnu jezerceta, ravnodušan,nepokretan.

Šta mu je ono Dambldor rekao, zapita se Hari (nastavljajući da korača), kada jeposlednji put izvadio mač? Samo pravi grifindorac može da ga izvuče iz Šešira. Akakva to svojstva odlikuju grifindorca? Glasić u Harijevoj glavi odgovori: Smelost,drskost i viteštvo grifindorce izdvajaju.

Hari prestade da korača i duboko uzdahnu, a njegov magličast dah začas se raspršipo smrznutom vazduhu. Znao je šta mora da učini. Da bude iskren, pomislio je da ćemožda do toga doći čim je ugledao mač ispod leda.

Ponovo je osmotrio okolno drveće ali sada je bio ubeđen da ga niko neće napasti.Imali su priliku dok je išao sâm kroz šumu i još mnogo drugih dok je ispitivao jezerce.Jedini razlog što je to odlagao sve do ovog trenutka bio je taj što ga je pomisao na tajpoduhvat duboko odbijala.

Drhtavim prstima Hari poče da uklanja višestruke slojeve odeće sa sebe. Gde se„viteštvo“ uklapa u sve to nije bio sasvim siguran, ukoliko se pod viteštvom ne računato što nije pozvao Hermionu da to učini umesto njega.

Dok se svlačio negde zahuča sova i on s bolom pomisli na Hedvigu. Sada je većdrhtao, zubi su mu užasno cvokotali a ipak je nastavio da se skida sve dok nije ostao udonjem vešu, bosonog u snegu. Smestio je kesu u kojoj su bili njegov štapić, majčinopismo, krhotina Sirijusovog ogledala i stara skrivalica povrh odeće, a onda uperioHermionin štapić u led.

– Difindo.Raspukao se, bučno, kao metak kroz tišinu: zaleđena površina se razbila a debeli

komadi tamnog leda klatili su se na površini uzburkane vode. Koliko je Hari mogao daprosudi, nije bila duboka, ali da bi povratio mač moraće potpuno da zaroni.

Promišljanje poduhvata koji mu je predstojao neće ga učiniti nimalo lakšim, nitivodu toplijom. Stao je na ivicu jezerceta i spustio Hermionin još uvek osvetljen štapićna tle. Zatim, pokušavajući da ne misli na to koliko će mu ledeno biti niti koliko ćeuskoro cvokotati od zime, on skoči.

Svaka pora njegovog tela zaurla u znak protesta: učinilo mu se da mu se i samvazduh u plućima zamrznuo kad je do ramena utonuo u ledenu vodu. Jedva je disao:drhtao je tako silovito da se voda prelivala preko ivica jezerca, opipavao je mačsvojim otupelim stopalima. Želeo je samo jednom da zaroni.

Iz sekunde u sekundu Hari je odlagao trenutak potpunog uranjanja, dahćući itresući se sve dok najzad nije rekao sebi da to mora da učini, skupio svu svojuhrabrost i zaronio.

Hladnoća je bila mučna: napala ga je poput plamena. Čak i sam mozak kao da muse sledio dok je plivao kroz mračnu vodu do dna, a zatim posegnuo rukom,opipavajući u potrazi za mačem. Prsti su mu se sklopili oko balčaka. Povuče ganagore.

A onda ga nešto čvrsto stegnu oko vrata. Pomisli na vodeni korov, mada ga ništanije okrznulo dok je ronio i podiže slobodnu ruku da se oslobodi. Nije bio korov:lanac s horkruksom se stegao i polako mu je stiskao dušnik.

Hari se divlje ritnu, pokušavajući da se odbaci natrag na površinu, ali samookrznu kamenitu ivicu jezerceta. Batrgajući se i gušeći, pokuša rukama da napipalanac koji ga je davio, ali njegovi smrznuti prsti nisu bili u stanju da ga olabave i većpočeše svetlaci da mu iskaču pred očima, udaviće se, nije mu ništa drugo preostalo,ništa više ne može da učini, a ruke koje su se stezale oko njegovih grudi sigurno supripadale Smrti...

Krkljajući i grcajući, natopljen vodom i smrznut kao nikad u životu, on dođe ksvesti, s licem u snegu. Tu pored njega neka druga osoba je dahtala, kašljala i teturalase. Hermiona je ponovo došla, kao što je došla i kada ga je zmija napala... a ipak nijezvučala kao ona, ne s tim dubokim kašljem, ne sudeći po težini koraka...

Hari nije imao snage da podigne glavu i vidi identitet svog spasioca. Mogao jesamo da podigne drhtavu ruku do grla i opipa mesto gde mu se medaljon čvrsto usekaou kožu. Nije ga bilo, neko ga je oslobodio. Zatim neki dahtavi glas prozbori iznadnjegove glave: – Jesi ... li... ti... lud?

Da ga nije šokirao taj glas, Hari ne bi uspeo da skupi snagu da ustane. Žestokodrhteći, on se teturavo pridiže na noge. Pred njim je stajao Ron, potpuno obučen alimokar do gole kože, kose prilepljene uz lice, s Grifindorovim mačem u jednoj ruci ihorkruksom koji je visio s pokidanog lanca u drugoj.

– Zašto, do đavola... – dahtao je Ron, podižući horkruks koji se ljuljao napred-nazad na skraćenom lancu, kao u nekoj parodiji hipnoze – nisi skinuo ovu stvar pre

nego što si zaronio?Hari nije mogao da odgovori. Nije mogao ni da poveruje u to: Srebrna košuta nije

bila ništa, ama baš ništa u poređenju s Ronovim ponovnim pojavljivanjem. Drhteći odhladnoće zgrabio je hrpu odeće koja je još uvek ležala pored vode i počeo da jenavlači na sebe. Dok je oblačio jednu po jednu duksericu preko glave, Hari je piljio uRona, napola očekujući da nestane kad god ga izgubi iz vida, a ipak je morao da buderealan: Ron je upravo skočio u jezerce, spasao mu je život.

– To si bio t... ti? – reče najzad Hari dok su mu zubi cvokotali a glas zvučaoslabije no inače usled malopređašnjeg pridavljivanja.

– Ovaj, dabome – reče Ron blago smeteno.– Ti... ti si prizvao činima onu košutu?– Šta? Ne, naravno da nisam! Mislio sam da to ti radiš!– Moj Patronus je jelen.– A da. I pomislio sam da izgleda drugačije. Nema jelenske rogove.Hari vrati Hagridovu kesu oko svog vrata, navuče poslednju duksericu, sagnu se

da podigne Hermionin štapić i ponovo se okrenu prema Ronu.– Otkud ti?Ron se očigledno nadao da će do te tačke doći kasnije, ako uopšte dođu.– Pa, ja sam... znaš već... vratio sam se. Ukoliko me.... – On pročisti grlo. – Znaš

već. I dalje primate.Nastupi kratak predah u kome se tema Ronovog odlaska isprečila poput zida

između njih. A ipak je ovde. Vratio se. Upravo je Hariju spasio život.Ron spusti pogled ka svojim rukama. Iznenadi se kad vide šta sve u njima drži.– A da, izneo sam ga – reče on, krajnje bespotrebno, podigavši mač da ga Hari

vidi. – Zbog njega si uskočio u jezerce, zar ne?– Da – reče Hari. – Pa ipak ne razumem. Kako si došao ovamo? Kako si nas

pronašao?– To je duga priča – reče Ron. – Satima sam vas tražio, ova šuma je baš velika,

zar ne? I baš sam mislio da ću morati da spavam ispod drveta i sačekam jutro kadvideh da dolazi jelen a ti za njim.

– Nisi video nikog drugog?– Ne – reče Ron. – ja...Ali je oklevao, pogledavši ka dva drveta urasla jedno uz drugo, nekoliko metara

dalje.– ... mislim da sam ipak video nešto kako se kreće tamo, ali sam u to vreme baš

trčao prema jezercetu jer si ti ušao u njega a nisi izašao, pa nisam nameravao daskrenem s puta da... Hej!

Hari je već jurio prema mestu koje je Ron pokazao. Dva hrasta bila su gotovosrasla, ali je između njih bila pukotina od nekoliko centimetara u visini očiju, idealnomesto da gledate a da vas ne vide. Međutim, zemlja oko korenja nije bila pod snegom

i Hari nije mogao da otkrije otiske stopala. Vratio se do mesta gde ga je Roniščekivao, još uvek držeći mač i horkruks u rukama.

– Ima li nečeg tamo? – upita Ron.– Ne – reče Hari.– A kako je mač dospeo u to jezerce?– Mora da ga je tu stavio onaj ko je prizvao i onog Patronusa, ko god da je.Obojica pogledaše u ukrašeni srebrni mač, njegov rubinima optočen balčak koji je

svetlucao pri svetlosti Hermioninog štapića.– Misliš da je pravi? – upita Ron.– Postoji samo jedan način da to proverimo, zar ne? – reče Hari.Horkruks se i dalje klatio u Ronovoj ruci. Medaljon se neznatno trzao. Hari je

znao da je stvar koja je unutra ponovo uzrujana. Osećala je prisustvo mača i pokušalada ubije Harija da ga se ne bi dokopao. Nije bilo vreme za duge rasprave: došao jetrenutak da medaljon bude uništen jednom za svagda. Hari se osvrnuo, visokouzdigavši Hermionin štapić, i video savršeno mesto: zaravnjenu stenu u sencijavorovog drveta.

– Dođi ovamo – reče on i pođe napred, pobrisa sneg s površine stene i pruži rukuda uzme horkruks. Ali kad mu Ron ponudi mač, on odmahnu glavom.

– Ne, ti treba to da učiniš.– Ja? – reče Ron preneraženo. – Zašto?– Zato što si ti izvukao mač iz jezerceta. Mislim da si ti predodređen da to uradiš.Nije bio ni ljubazan ni velikodušan. Kao što je znao da je košuta dobrohotna, znao

je i da Ron mora da zamahne tim mačem. Dambldor je ipak naučio Harija ponešto oizvesnim vrstama magije, o neizmernoj snazi izvesnih postupaka.

– Ja ću ga otvoriti – reče Hari – a ti ga probodi. Smesta, važi? Jer šta god bilounutra, odmah će krenuti u napad. Delić Ridla u onom dnevniku pokušao je da meubije.

– Kako ćeš da ga otvoriš? – upita Ron. Izgledao je prestravljeno.– Zamoliću ga da se otvori, na nemuštom jeziku – reče Hari. Odgovor mu je tako

lako skliznuo s usana kao da je to oduvek znao negde duboko u sebi: možda ga jenedavni susret s Nagini nagnao da to shvati. Pogledao je u zmijoliko „S“ ukrašenosvetlucavozelenim dragim kamenjem. Bilo mu je lako da ga zamisli kao minijaturnuzmiju, sklupčanu na hladnoj steni.

– Ne – reče Ron. – Ne otvaraj ga! Ozbiljno ti kažem!– Zašto da ne? – upita Hari. – Hajde da se već jednom oslobodimo te proklete

stvari, mesecima već...– Ne mogu, Hari, ozbiljan sam... Ti to uradi...– Ali zašto?– Jer je ta stvar pogubna za mene! – reče Ron, uzmičući od medaljona na steni. –

Ne mogu to da učinim! Ne tražim opravdanje, Hari, za svoje ponašanje, ali on na mene

deluje gore nego što je delovao na tebe ili Hermionu. Naterao me je da razmišljam ostvarima o kojima sam inače mislio ali je sve izgledalo neuporedivo gore, ne znamkako to da objasnim, a onda bih ga skinuo i odmah bih se vratio u normalu, a onda bihmorao tu j...nu stvar ponovo da stavim... Ne mogu to da učinim, Hari!

Ustuknuo je, vukući mač sa strane, odmahujući glavom.– Možeš ti to – reče Hari – možeš! Upravo si dobio mač. Znam da je predviđeno

da ga ti i upotrebiš. Molim te, reši ga se, Rone.Zvuk njegovog imena delovao je kao podsticaj. Ron proguta knedlu, a onda, i

dalje teško dišući kroz svoj dugi nos, ponovo zakorači ka steni.– Reci kad treba – reče promuklo.– Na tri – reče Hari, ponovo pogledavši u medaljon a oči mu se suziše,

usredsređujući se na slovo „S“, zamišljajući zmiju, dok se sadržaj medaljona batrgaokao zarobljena bubašvaba. Da ga posekotina na vratu nije tako pekla, možda bi se isažalio na nju.

– Jedan... dva... tri... otvori!Poslednja reč izlete iz njega kao siktanje i režanje, a zlatna vratanca medaljona

raširiše se uz mali „klik“.Iza oba unutrašnja staklena okna treptalo je živo oko, mračno i zgodno kao što su

bile oči Toma Ridla pre nego što ih je pretvorio u crvene, suženih zenica.– Probodi – reče Hari, držeći medaljon čvrsto prikovan na steni.Ron drhtavim rukama podiže mač: njegov vrh njihao se tik iznad očiju koje su

mahnito kolutale naokolo a Hari čvrsto zgrabi medaljon, spremivši se, većzamišljajući kako krv curi iz praznih okana.

A zatim iz horkruksa zašišta neki glas.– Video sam tvoje srce i sad si moj.– Ne slušaj ga – reče Hari oštro. – Probodi ga!– Video sam tvoje snove, Ronalde Vizli, i spoznao tvoje strahove. Sve što želiš

moguće je, kao što je moguće i ono od čega strepiš...– Probodi ga! – povika Hari, a glas mu se odbi o okolno drveće, vrh mača zadrhta

i Ron se zapilji dole u Ridlove oči.– Oduvek najmanje voljen, od majke koja je žudela za kćerkom... najmanje

voljen i sada, od devojke koja više voli tvog prijatelja... uvek drugorazredan, večitou senci...

– Rone, probodi ga sad! – viknu Hari. Mogao je da oseti kako mu medaljonpodrhtava u stegnutoj ruci i uplašio se onog što dolazi. Ron podiže mač još više i kadto učini, Ridlove oči zasjaše krvavocrvenim sjajem.

Iz dva okna medaljona, iz očiju, rascvetaše se, kao dva groteskna balona, Harijevai Hermionina glava, čudno izobličene.

Ron vrisnu od šoka i ustuknu kad njihove figure ižđikljaše iz medaljona, najpregrudi, zatim strukovi, onda noge, sve dok nisu stajale od glave do pete na medaljonu,

jedna uz drugu kao stabla sa zajedničkim korenom, nadvijajući se nad pravim Ronom ipravim Harijem, koji je povukao svoje prste što dalje od medaljona koji iznenadapoče da peče, vreo do belog usijanja.

– Rone! – povika on, ali Ridl-Hari sada progovori Voldemorovim glasom a Ronga je, hipnotisan, gledao pravo u lice.

– Što si se vratio? Bilo nam je lepše bez tebe, bili smo srećniji bez tebe, bilonam je drago što si odsutan... smejali smo se tvojoj gluposti, tvom kukavičluku,tvojoj pretencioznosti...

– Pretencioznosti! – ponovi kao jeka Ridl-Hermiona, lepša a ipak strašnija odprave Hermione dok se tako njihala, kikotavo, ispred Rona, koji je izgledao užasnut aipak paralisan, dok mu je mač besciljno visio sa strane. – Ko bi te i pogledao, ko bitebe ikad pogledao, pored Harija Potera? Šta si ti ikad uradio, u poređenju sIzabranim? Šta si ti, u poređenju s Dečakom Koji Je Preživeo?

– Rone, probodi ga! PROBODI! – urlao je Hari ali Ron se nije micao: oči su mubile raširene a u njima su se ogledali Ridl-Hari i Ridl-Hermiona, kosa im se uvijalapoput plamenova, oči blistale crvenilom, a glasovi bili povišeni u đavoljem duetu.

– Tvoja majka je priznala – podrugivala se Ridl-Hermiona, dok se Ridl-Harirugao – da bi više volela da sam joj ja sin i da bi te rado zamenila...

– Ko ne bi radije uzeo njega, koja bi žena izabrala tebe? Ti nisi ništa, baš ništau poređenju s njim – pevušila je Ridl-Hermiona protežući se kao zmija, i uplete seoko Ridl-Harija, obujmivši ga u snažan zagrljaj: usne im se spojiše.

Na tlu ispred njih, Ronovo lice ispuni se bolom: on podiže mač visoko, a ruke sumu drhtale.

– Učini to, Rone! – vrisnu Hari.Ron pogleda ka njemu i Hari pomisli da vidi tračak crvenila u njegovim očima.– Rone...?Mač sevnu, i sjuri se naniže. Hari se baci u stranu, začu se zveket metala i dug,

otegnut krik. Hari se otkotrlja, klizajući se po snegu, držeći štapić spreman da seodbrani: ali nije bilo ničeg s čim bi se borio.

Čudovišne prikaze njega i Hermione već behu nestale: tu je bio samo Ron,uspravljen, s mačem koji je mlitavo držao u ruci, koji je gledao dole u slomljenekomadiće medaljona na zaravnjenoj steni.

Hari mu polako priđe, ne znajući šta da kaže ili učini. Ron je teško disao. Oči munisu više bile crvene, već plave kao što treba da budu, i bile su vlažne.

Hari se sagnu, pretvarajući se da to nije video i pokupi slomljeni horkruks. Ron jeprobio staklo u oba okna: Ridlovih očiju nije više bilo, a obojena svilena postavamedaljona blago se dimila. Stvar koja je živela u horkruksu bila je iščezla. MučenjeRona bilo je poslednje što je uradila.

Ron ispusti mač koji odzvoni. On pade na kolena, s glavom u rukama. Drhtao je,ali ne od zime, shvati Hari. Zatim nagura komadiće slomljenog medaljona u džep,

kleče pored Rona i oprezno spusti ruku na njegova leđa. Učini mu se dobrim znakomšto je Ron nije zbacio.

– Kad si otišao – reče tihim glasom, srećan što je Ronovo lice sakriveno – plakalaje nedelju dana. Možda i duže, samo nije želela da ja to vidim. Bilo je noći kad nebismo ni reč progovorili. Pošto te nije bilo...

Nije mogao da završi. Tek sad kad je Ron ponovo bio tu, Hari je u potpunostishvatio koliko ih je njegova odsutnost koštala.

– Ona mi je kao sestra – nastavi. – Volim je kao sestru i mislim da i ona isto osećaprema meni. Uvek je tako bilo. Mislio sam da znaš.

Ron ne odgovori, već okrenu lice od Harija i bučno obrisa nos rukavom. Hariponovo ustade i odšeta do mesta gde je, nekoliko metara dalje, ležao Ronovpozamašni ranac, koji je on odbacio pohrlivši u jezerce da spasi Harija od davljenja.Podiže ga na leđa i odšeta do Rona koji, čim mu Hari priđe, ustade, zakrvavljenihočiju ali inače pribran.

– Žao mi je – reče dubokim glasom. – Žao mi je što sam otišao. Znam da sambio...

Osvrnuo se po tmini kao da se nada da će mu pasti na pamet neka izuzetno ružnareč kojom će sebe krstiti.

– Večeras si to doduše nadoknadio – reče Hari. – Izvadio si mač. Uništiohorkruks. Spasio mi život.

– Zvuči više kul no što sam zaista učinio – promrmlja Ron.– Takve stvari uvek zvuče više kul no što zaista jesu – reče Hari. – Godinama

pokušavam to da ti objasnim.Istovremeno priđoše jedan drugom i zagrliše se, Hari stegnuvši leđa Ronove

jakne, s koje se još uvek cedila voda.– A sad – reče Hari kad su se razdvojili – još samo da ponovo nađemo šator.Ali to nije bilo teško. Mada je hod kroz mračnu šumu za košutom izgledao dug, sad

kad je išao s Ronom povratak je trajao iznenađujuće kratko. Hari je jedva čekao daprobudi Hermionu i ušao je u šator s rastućim uzbuđenjem, dok je Ron malo zaostajaoza njim.

Posle jezerca u šumi u njemu je bilo božanstveno toplo, a jedino osvetljenje bilisu plavičastobeli plamičci u ćupu na podu. Hermiona je čvrsto spavala, sklupčanaispod ćebadi i nije se pomerala iako su je Hari i Ron dozvali više puta po imenu.

– Hermiona!Ona se promeškolji a onda brzo sede, sklonivši kosu s lica.– Je l’ nešto nije u redu? Hari? Jesi li dobro?– Sve je u redu, sve je dobro. Više nego dobro. Ja sam sjajno. A ovde je još neko.– Kako to misliš? Ko...?Ona ugleda Rona, koji je stajao malo dalje držeči mač dok se s njega cedila voda

na pohaban ćilim. Hari se povuče u senovit kutak, skide Ronov ranac i pokuša da se

stopi sa šatorom.Hermiona skliznu sa svog ležaja i pođe kao mesečar prema Ronu, ne skidajući

pogled s njegovog bledog lica. Stade ispred njega, blago razdvojenih usana,razrogačenih očiju. Ron joj se slabašno, pun nade, nasmeši i napola pruži ruke.

Hermiona se baci napred i poče da ga udara gde god je uspela da ga dohvati.– Jao... joj... pušćaj me! Šta ti...? Hermiona... JAO!– Ti... seronjo... jedan... nikakvi... Ronalde... Vizli!Svaka reč bila je propraćena udarcem: Ron uzmaknu, štiteći glavu, dok je

Hermiona kidisala na njega.– Dovlačiš... se... ovamo... posle... toliko... nedelja... oh, gde mi je štapić?Izgledalo je kao da će da ga otme iz Harijevih ruku te je on instinktivno reagovao.– Protego!Između Rona i Hermione odjednom se stvori nevidljivi štit: od njegove jačine ona

pade leđima na pod. Pljuckajući kosu iz usta, ona ponovo skoči.– Hermiona! – reče Hari. – Smiri...– Neću da se smirim! – vrisnu ona. Nikad ranije nije je video da tako izgubi

kontrolu: izgledala je sasvim izluđeno.– Vrati mi štapić! Vrati mi ga!– Hermiona, hoćeš li, molim te da...– Nemoj da mi govoriš šta da radim, Hari Poteru! – zaurla ona. – Da se nisi

usudio! Vrati mi ga sad! A TI!Pokazivala je na Rona ozbiljno ga optužujući: izgledalo je kao da ga proklinje i

Hari nije krivio Rona što je uzmakao nekoliko koraka.– Trčala sam za tobom! Zvala te! Preklinjala da se vratiš!– Znam – reče Ron. – Izvini, Hermiona, zaista mi je žao...– A, žao ti je!Ona se nasmeja piskavim, nekontrolisanim tonom. Ron pogleda u Harija tražeći

pomoć, ali Hari mu grimasom odgovori da je bespomoćan.– Vraćaš se sad, posle toliko nedelja... nedelja... i misliš da će sve biti u redu ako

samo kažeš da ti je žao?– Pa dobro, šta drugo da kažem? – povika Ron, a Hariju je bilo drago što joj Ron

uzvraća.– Pa ne znam! – povika Hermiona krajnje sarkastično. – Mućni malo glavom,

Rone, to će potrajati samo nekoliko sekundi...– Hermiona – umeša se Hari, koji je mislio da je to nizak udarac – upravo mi je

spasio...– Baš me briga! – vrisnu ona. – Baš me briga šta je uradio! Posle toliko nedelja

mogli smo da budemo i mrtvi a da on i ne zna...– Znao sam da niste mrtvi! – dreknu Ron, prvi put nadjačavši njen glas i

približivši joj se koliko god je mogao s obzirom na Zaštitnu čin između njih. – Hari je

stalno u Proroku, na radiju, traže te svuda, pronose se glasine i svakojake sumanutepriče, da ste mrtvi saznao bih to istog trenutka. Ne znate kako je meni bilo...

– Kako je tebi bilo?Glas joj je sada bio toliko kreštav da bi, ukoliko tako nastavi, uskoro samo šišmiši

mogli da ga čuju.– Hteo sam da se vratim čim sam se Prebacio, ali sam naleteo pravo na bandu

Otimača, Hermiona, i nisam mogao nikuda da idem!– Bandu čega? – upita Hari, a Hermiona se baci u stolicu tako čvrsto ukrstivši

ruke i noge da se činilo da ih neće raspetljati narednih nekoliko godina.– Otimači – reče Ron. – Ima ih svuda, to su bande koje pokušavaju da zgrnu zlato

hvatajući čarobnjake normalskog porekla i izdajice svog roda. Ministarstvo jeraspisalo nagradu za svakog koga uhapse. Pošto sam išao sasvim sâm a ličio sam naškolarca po uzrastu, obradovali su se, mislili su da sam normalskog porekla i uilegali. Morao sam brzo da ih slažem da me ne bi odvukli u Ministarstvo.

– Šta si im rekao?– Rekao sam im da sam Sten Stranputica. Prvi kog sam se setio.– I poverovali su ti?– Nisu bili baš najbistriji. Jedan od njih je definitivno upola trol, osetio sam po

mirisu...Ron pogleda u Hermionu, očito se nadajući da bi je ovo zrnce humora moglo

smekšati, ali njeno lice ostade skamenjeno iznad čvrsto isprepletanih udova.– U svakom slučaju, posvađali su se oko toga jesam li ili nisam Sten. Bilo je to

jadno, pravo da vam kažem, ali njih je ipak bilo pet a ja sam bio sâm, i uzeli su mištapić. Zatim su se dvojica njih potukla i dok su ostali na trenutak obratili pažnju nanjih uspeo sam da pogodim onog što me je držao u stomak, oteo mu štapić, Razoružaotipa koji je držao moj štapić i Prebacio se. Nisam to uradio tako vešto, ponovo sam sePričvrljio – Ron podiže desnu ruku da pokaže kako mu nedostaju dva nokta naprstima. Hermiona hladno izvi obrve – i izašao sam miljama daleko od mesta gde stebili. Dok sam se vratio na obalu gde smo bili... vi ste već bili otišli.

– Bože moj, kakva uzbudljiva priča – reče Hermiona uzvišenim glasom koji jekoristila kada je htela nekog da povredi. – Mora da si se strašno uplašio. A mi smo, umeđuvremenu, otišli u Godrikovu dolinu i, da vidimo, šta se beše tamo desilo, Hari?A da, zmija Znaš-Već-Koga iskočila je i umalo nas je oboje ubila, a onda je došao ilično Znaš-Već-Ko i promašio nas za sekundu.

– Šta? – reče Ron, zabezeknuto gledajući čas nju čas Harija, ali Hermiona ga jepotpuno ignorisala.

– Zamisli da izgubiš nokte, Hari? To stvarno baca novo svetlo na naše patnje, zarne?

– Hermiona! – reče Hari tiho – Ron mi je upravo spasio život.Ona kao da ga nije čula.

– Ipak bih jedno htela da znam – reče, zagledavši se u neku tačku na stopu iznadRonove glave. – Kako si nas zapravo pronašao noćas? To je važno. Kad saznamobićemo sigurni da nas nije posetio neko koga ne želimo da vidimo.

Ron se zagleda u nju a onda izvadi mali srebrni predmet iz džepa farmerki.– Evo kako.Morala je da pogleda u Rona da vidi šta im to pokazuje.– Ugasivač? – upita tako iznenađeno da je zaboravila da treba da izgleda hladno i

svirepo.– On ne služi samo da pali i gasi svetlo – reče Ron. – Ne znam kako radi niti zašto

se to desilo tada a ne neki drugi put, pošto sam čim sam otišao jedva čekao da sevratim. Ali slušao sam radio, rano ujutro na Božić, i čuo sam... čuo sam te.

Gledao je u Hermionu.– Čuo si me na radiju? – upita ona ne verujući svojim ušima.– Ne, čuo sam da dopire iz mog džepa. Tvoj glas – on ponovo uze Ugasivač –

dopirao je odavde.– A šta sam tačno rekla?– Moje ime. „Ron.“ I rekla si... nešto o štapiću...Hermiona naglo plamteće pocrvene. Hari se seti – bilo je to onda kada su prvi put

otkad je otišao izgovorili njegovo ime naglas. Hermiona ga je spomenula dok surazgovarali o popravci Harijevog štapića.

– I tako sam ga izvadio – nastavi Ron, gledajući u Ugasivač – i nije izgledaonimalo drugačije, ništa posebno, ali bio sam siguran da sam te čuo, pa sam gapripalio. A po sobi se razlilo svetlo, ali se i napolju, kroz prozor, pojavilo drugosvetlo.

Ron podiže praznu ruku i pokaza pred sobom, očiju usmerenih na nešto što ni Harini Hermiona nisu mogli da vide.

– To je bila svetlosna lopta, pulsirajuća i plavičasta kao ona svetlost što se javljaoko teleportacionog ključa, znaš?

– Da – rekoše Hari i Hermiona u isti glas mahinalno.– Znao sam da je to to. – reče Ron. – Zgrabio sam stvari i spakovao ih, a onda sam

stavio ranac na leđa i izašao u baštu.– Tamo je lebdela mala loptica svetlosti, iščekujući me, a kad sam stigao malo je

poskakivala naokolo i ja sam je pratio iza šupe, i onda je... pa, onda je ušla u mene.– Izvini, šta reče? – upita Hari, ubeđen da nije dobro čuo.– Lebdela je ka meni – reče Ron opisujući njeno kretanje slobodnim kažiprstom –

pravo u moje grudi, a onda... samo je prošla kroz mene. Bila je tu – on dotače tačkublizu srca – mogao sam da je osetim, bila je vrela. A kad je već ušla u mene znao samšta treba da uradim, znao sam da će me odvesti tamo kuda treba da idem. Tako sam sePrebacio i izašao na padinu nekog brežuljka. Svuda naokolo bio je sneg...

– Bili smo tamo – reče Hari – proveli smo tamo dva dana, a druge noći mi se

stalno činilo da čujem nekoga ko se kreće naokolo u tami i doziva!– Da, pa biće da sam to bio ja – reče Ron. – U svakom slučaju tvoje zaštitne čini

su delovale, jer nisam mogao ni da vas vidim ni da vas čujem. Bio sam siguran da steu blizini, pa sam na kraju zaspao u vreći za spavanje i čekao da se neko od vas pojavi.Mislio sam da ćete morati da se pokažete kad budete pakovali šator.

– Zapravo ne – reče Hermiona. – Prebacivali smo se ispod Nevidljivog ogrtačazbog dodatne predostrožnosti. I otišli smo rano izjutra, jer smo, kako je Hari rekao,čuli nekog da baza naokolo.

– Pa, ostao sam na tom brežuljku ceo dan – reče Ron. – Nadao sam se da ćete sepojaviti. Ali kad je počelo da se smrkava znao sam da sam se sigurno mimoišao svama, pa sam ponovo upalio Ugasivač. Pojavila se plava svetlost i ušla u mene,Prebacio sam se i stigao ovamo, u ovu šumu. Nisam vas video, pa sam se nadao da ćese jedno od vas dvoje pojaviti na kraju... a onda se pojavio Hari. Naravno, najpre samvideo košutu.

– Šta si video? – upita Hermiona žustro.Objasnili su joj šta se zatim dogodilo, i kako je priča o srebrnoj košuti i maču u

jezercetu odmicala Hermiona se mrštila čas na jednog čas na drugog, usredsređujućise tako snažno da je zaboravila da drži prekrštene ruke i noge.

– Ali to mora da je bio Patronus! – reče ona. – Zar nisi video ko ga je poslao? Zarnikog nisi video? I odveo te je do mača! Ne mogu da verujem! A šta se onda desilo?

Ron objasni da je video Harija koji je skočio u baru i da je čekao da ponovoizroni na površinu, te da je kad je shvatio da nešto nije u redu zaronio i spasio Harija,a onda se vratio po mač. Došao je do otvaranja medaljona, a onda je oklevao te seHari ubaci:

– ... i Ron ga je probo mačem.– I... i nestao je? Tek tako? – prošaputa ona.– Pa... vrištao je – reče Hari, pogledavši krišom Rona. – Evo ga.On joj baci medaljon u krilo. Oprezno ga je pokupila i pregledala njegova

probijena okna.Zaključivši da je sad bezbedno, Hari ukloni Zaštitnu čin zamahom Hermioninog

štapića i okrenu se prema Ronu.– Jesi li ti malopre spomenuo da si se vratio od Otimača s rezervnim štapićem?– Šta? – reče Ron koji je posmatrao Hermionu kako ispituje medaljon. – O... ovaj,

da.On razveza uzicu na svom rancu i izvadi kratak, taman štapić iz njegovog džepa. –

Evo ga. Mislio sam da je uvek korisno da imam rezervni pri ruci.– U pravu si – reče Hari, ispruživši ruku. – Moj se slomio.– Zezaš me? – reče Ron, ali u tom trenutku Hermiona skoči a on ponovo oseti

zebnju.Hermiona ubaci razoreni horkruks u torbicu s perlicama, a onda se ponovo pope u

svoj krevet i smesti se bez ijedne reči.Ron predade Hariju novi štapić.– Rekao bih da si prošao bolje nego što si mogao da se nadaš – reče Hari.– Dabome – reče Ron. – Moglo je i gore. Sećaš se onih ptica koje je napujdala na

mene?– Još nisam isključila tu mogućnost – oglasi se Hermionin prigušen glas ispod

ćebadi, a Hari vide da se Ron blago nasmešio vadeći svoju kestenjastu pidžamu izranca.

20. Ksenofil Lavgud

Hari nije očekivao da Hermionin gnev nestane preko noći, stoga nije bio

iznenađen što je ona narednog jutra komunicirala uglavnom prekim pogledima izajedljivim ćutanjem. Ron je na to odgovorio time što je u njenom prisustvu bioneprirodno sumoran i ozbiljan, kao znak da se i dalje kaje. Zapravo, kada su sve trojebili zajedno Hari se osećao kao jedini neožalošćeni na veoma slabo posećenojsahrani. Međutim, u retkim trenucima koje bi proveo nasamo s Harijem(dopunjavajući zalihe vode i pretresajući žbunje u potrazi za pečurkama), Ron bipostao bestidno veseo.

– Neko nam je pomogao – neprekidno je ponavljao. – Neko je poslao onu košutu.Neko je na našoj strani. Jedan horkruks manje, druže!

Ohrabreni uništenjem medaljona, počeli su da raspravljaju o mogućim lokacijamadrugih horkruksa i, mada su toliko puta do sada pričali o tome, Hari je biooptimističan, siguran da će nakon ovog prvog uslediti još poduhvata. Hermioninodurenje nije moglo da naškodi njegovom bodrom raspoloženju: to što im je naglo lepokrenulo, pojava misteriozne košute, povraćaj Grifindorovog mača i, iznad svega,

Ronov povratak toliko su usrećili Harija da mu je bilo prilično teško da zadržiozbiljan izraz lica.

Kasnije popodne on i Ron su ponovo utekli Hermioninom štetnom prisustvu i, podizgovorom da će pretresati ogolelo grmlje u potrazi za nepostojećim kupinama,nastavili su da razmenjuju novosti. Hari je najzad uspeo da ispriča Ronu detaljno onjegovim i Hermioninim svakovrsnim lutanjima, uključujući i celu priču o tome šta sezbilo u Godrikovoj dolini; Ron je onda Harija uputio u ono što je otkrio odešavanjima u čarobnjačkom svetu tokom svojih nedelja odsustvovanja.

– ... a kako ste saznali za Tabu? – upita Harija, nakon što mu je ispričao omnogobrojnim očajničkim pokušajima čarobnjaka normalskog porekla da pobegnu odMinistarstva.

– Za šta?– Ti i Hermiona ste prestali da izgovarate ime Znaš-Već-Koga!– A da. Ma, to je samo loša navika koju smo razvili – reče Hari. – Ali ja nemam

problema da ga zovem V...– NE! – zaurla Ron, nateravši Harija da odskoči u žbunje, a Hermionu (koja je na

ulazu u šator bila zakopala nos u knjigu) da ih mrko pogleda. – Izvini – reče Ron,izvlačeći Harija iz trnjike – ali ime je ureknuto, Hari, tako uspevaju da pronađu ljude!Izricanje njegovog imena razbija zaštitne čini, izaziva nekakav magijski poremećaj –tako su nas našli u Totnam kortu!

– Zato što smo izgovorili njegovo ime?– Baš tako! Moraš da im odaš priznanje, ima smisla. Samo su se ljudi ozbiljni u

svojim namerama da mu se suprotstave, poput Dambldora, usuđivali da ga upotrebe.Sad su stavili Tabu na ime, mogu da uđu u trag svakome ko ga izgovori – brz i laknačin da pronađu članove Reda! Umalo nisu uhvatili Kingslija...

– Zezaš me?– Jašta, Bil kaže da ga je gomila Smrtoždera saterala u ćošak, ali je uspeo da se

izbori i probije kroz njih. Sad je u bekstvu, baš kao i mi. – Ron se zamišljeno počešapo bradi vrhom svog štapića. – Šta misliš, da nije možda Kingsli poslao onu košutu?

– Njegov Patronus je ris, videli smo ga na venčanju, sećaš se?– A da...Oni se pomeriše malo dublje u grmlje, što dalje od šatora i Hermione.– Hari... da nije možda u pitanju bio Dambldor?– Šta Dambldor?Ron je delovao malo postiđeno, ali tihim glasom reče: – Dambldor, košuta?

Mislim – Ron pogleda Harija krajičkom oka – on je poslednji imao pravi mač, zar ne?Hari se nije ni nasmejao Ronu, jer je i suviše dobro razumeo čežnju koja je

nametnula to pitanje. Pomisao da je Dambldor uspeo da im se nekako vrati, da ihčuva, bila bi neizrecivo utešna. On odmahnu glavom.

– Dambldor je mrtav – reče on. – Video sam kako se to dogodilo, video sam telo.

Zaista ga nema više. U svakom slučaju, njegov Patronus je bio Feniks, a ne srna.– Ipak, Patronusi mogu da se promene, zar ne? – reče Ron. – Tonksin se promenio,

je l’ da?– Da, ali ako je Dambldor živ, zašto se ne bi pokazao? Zašto nam prosto ne bi

uručio mač?– Pojma nemam – reče Ron. – Možda iz istog razloga zbog kog ti ga nije dao dok

je bio živ? Onog istog zbog kog je tebi ostavio u amanet staru skrivalicu, a Hermioniknjigu dečjih priča?

– A koji bi to razlog bio? – upita Hari, okrenu se i pogleda Rona pravo u lice,očajnički žudeći za odgovorom.

– Mene pitaš! – reče Ron. – Ponekad, kad se pomalo iznerviram, pomislim da seprosto sprdao s nama, ili... ili da je samo hteo da nam oteža. Ali više ne mislim tako.Znao je šta radi kada mi je dao Ugasivač, zar ne? On... pa – Ronove uši postadošejarkocrvene i on iznenada usmeri svu svoju pažnju ka busenu trave kraj svojih stopala,koji je čačkao nožnim prstom – mora da je znao da ću pobeći od vas.

– Ne – ispravi ga Hari. – Mora da je znao da bi svakako poželeo da nam se vratiš.Ron je delovao zahvalno, ali mu je i dalje bilo neprijatno. Delimično da bi

promenio temu, Hari reče: – Kad smo već kod Dambldora, da li si čuo šta jeSkiterova napisala o njemu?

– A da – odmah će Ron – ljudi dosta pričaju o tome. Naravno, da su stvaridrugačije, bile bi to velike vesti da je Dambldor bio drugar s Grindelvaldom, ali sadje to samo nešto što će nasmejati ljude koji nisu voleli Dambldora i mali šamar u licesvima koji su mislili da je bio tako dobar tip. Ne znam čemu tolika frka, doduše. Bioje zaista mlad kada su se...

– Naše godište – reče Hari, baš kao što je odbrusio i Hermioni, a nešto u izrazunjegovog lica natera Rona da ne sili više tu temu.

Veliki pauk smestio se usred svoje injem prekrivene mreže u grmlju. Hari gananišani štapićem koji mu je Ron sinoć dao, a koji se Hermiona u međuvremenuudostojila da pregleda i zaključi da je napravljen od crnog gloga.

– Engordžio.Pauk malko zadrhta, neznatno odskačući u svojoj mreži. Hari ponovo pokuša. Ovaj

put pauk malčice poraste.– Prestani – reče Ron oštro. – Izvini što sam rekao da je Dambldor bio mlad,

okej?Hari je zaboravio da Ron mrzi paukove.– Izvini... reducio.Pauk se nije smanjio. Hari spusti pogled na štapić od crnog gloga. Svaka manja

čin koju je toga dana bacio njime kao da je bila znatno slabija od onih koje jeproizvodio svojim Feniksovim štapićem. Ovaj novi mu se činio nametljivo stranim,kao da mu je umesto sopstvene ruke prišivena nečija tuđa.

– Samo moraš da vežbaš – reče Hermiona, koja im je bešumno prišla s leđa izabrinuto posmatrala Harija kako pokušava da poveća i smanji pauka. – Sve je topitanje samouverenosti, Hari.

Znao je zašto je ona želela da sve bude u redu: još uvek se osećala krivom što muje slomila štapić. On se ugrize za usnu da joj ne odbrusi ono što je pomislio: akozaista misli kako nema nikakve razlike, neka onda ona uzme štapić od crnog gloga, aon će uzeti njen. Ipak, pošto je želeo da svi opet budu prijatelji, složio se s njom; alikad je Ron uputio Hermioni osmeh, pokušavajući da ispipa teren, ona se oholo udalji iponovo nestade iza svoje knjige.

Kada se smrklo, sve troje se vratiše nazad u šator a Hari preuze prvu stražu.Sedeći na ulazu, pokušao je da štapićem od crnog gloga natera kamenčiće kraj svojihstopala da levitiraju, ali se njegova magija i dalje činila slabijom i trapavijom no štoje pre bila. Hermiona je ležala na svom krevetu i čitala, dok je Ron, nakon mnogihnervoznih pogleda njoj upućenih, izvadio mali drveni radio iz svog ranca i pokušao daga našteluje.

– Ima jedan program – reče on Hariju tiho – koji prenosi vesti onakve kakve jesu.Svi ostali su na strani Znaš-Već-Koga i serviraju priču Ministarstva, ali ovaj... čeksamo da ga čuješ, sjajan je. Samo ne mogu da ga puštaju svake noći, neprekidnomoraju da menjaju lokaciju za slučaj racije, a treba ti i lozinka da bi se uključio... aliproblem je što sam propustio poslednje emitovanje...

Lagano je lupkao svojim štapićem po radiju, mrmljajući nevezane reči sebi ubradu. Stalno je krišom gledao u Hermionu, očito strahujući od izliva besa, ali što senje ticalo, kao da nije bio tu, s obzirom na to koliko mu je pažnje posvećivala.Narednih desetak minuta Ron je kuckao i mrmljao, Hermiona okretala stranice svojeknjige, a Hari nastavio da vežba sa štapićem od crnog gloga.

Najzad Hermiona siđe sa svog ležaja. Ron istog časa prestade da lupka.– Ako ti smeta, prestaću! – reče nervozno Hermioni.Hermiona ga nije ni udostojila odgovora, već priđe Hariju.– Moramo da porazgovaramo – reče ona.On pogleda u knjigu koju je još uvek držala u ruci. Bila je to knjiga Život i laži

Albusa Dambldora.– Šta je bilo? – reče oprezno. Kroz glavu mu je proletelo da u knjizi postoji i

poglavlje o njemu. Nije bio siguran da je spreman da čuje Ritinu verziju svojegodnosa s Dambldorom. Hermionin odgovor je, međutim, bio potpuno neočekivan.

– Hoću da odemo u posetu Ksenofilu Lavgudu.Zapiljio se u nju.– Molim?– Ksenofilu Lavguda. Luninom ocu. Hoću da odem da popričam s njim!– Ovaj... zašto?Ona duboko udahnu, kao da prikuplja hrabrost, a zatim reče: – To je onaj znak,

znak iz Barda Bidla. Pogledaj ovo!Ona baci Život i laži Albusa Dambldora nevoljnom Hariju pod nos, i on vide

fotografiju originalnog pisma koje je Dambldor napisao Gridenvaldu, svojimpoznatim, tankim iskošenim rukopisom. Bilo mu je mrsko da gleda neoboriv dokaz daje Dambldor zaista napisao one reči, da one nisu Ritina izmišljotina.

– Potpis – reče Hermiona. – Pogledaj potpis, Hari!On je posluša. Na trenutak nije imao pojma o čemu priča, ali kad je pomnije

pogledao pri svetlosti svog štapića, video je da je Dambldor zamenio „A“ u imenu„Albus“ sićušnom verzijom onog istog trouglastog znaka koji je bio ispisan naPripovestima barda Bidla.

– Ovaj... o čemu vi to...? – upita Ron krotko, ali ga Hermiona pogledom ućutka iokrenu se nazad ka Hariju.

– Neprekidno se pojavljuje, zar ne? – reče ona. – Znam da je Viktor rekao da je toGrindelvaldov znak, ali je nesporno bio i na onom starom grobu u Godrikovoj dolini,a datumi na nadgrobnom spomeniku potiču iz vremena davno pre nego što seGrindelvald pojavio! A sad i ovo! Pošto ne možemo da upitamo ni Dambldora nitiGrindelvalda šta to znači – ne znam da li je Grindelvald još uvek živ – možemo daupitamo gospodina Lavguda. Nosio je taj simbol na venčanju. Sigurna sam da je ovovažno, Hari!

Hari joj nije odmah odgovorio. Zagledao se u njeno napeto, željno lice a zatim utminu koja ih je okruživala, razmišljajući. Nakon duže pauze, reče: – Hermiona, nijenam potrebna još jedna Godrikova dolina. Ubedili smo sebe da odemo tamo i...

– Ali neprekidno se pojavljuje, Hari! Dambldor mi je ostavio Pripovesti bardaBidla, otkud znaš da nije trebalo da otkrijemo ovaj znak?

– Opet ista priča! – Hari je već pomalo gubio strpljenje. – Nepekidnopokušavamo da ubedimo sami sebe kako nam je Dambldor ostavio tajne znakove itragove...

– Za Ugasivač se na kraju ispostavilo da je veoma koristan – oglasi se Ron. –Mislim da je Hermiona u pravu, trebalo bi da posetimo Lavguda.

Hari ga mrko pogleda. Bio je sasvim siguran da Ronova podrška Hermioni nemanikakve veze sa željom da dozna značenje trouglaste rune.

– Neće biti kao u Godrikovoj dolini – dodade Ron. – Lavgud je na tvojoj strani,Hari, Cepidlaka te od početka podržava, a on svima govori kako moraju da tipomognu!

– Sigurna sam da je ovo važno! – reče Hermiona iskreno.– Ali zar ne misliš da bi mi Dambldor to ispričao pre nego što je umro, da je

zaista važno?– Možda... možda je u pitanju nešto što si morao sâm da otkriješ – reče Hermiona,

uz blag prizvuk hvatanja za slamku.– Aha – reče Ron ulagivački – to ima smisla.

– Ne, nema – reče Hermiona – ali i dalje mislim da treba da popričamo sgospodinom Lavgudom. Simbol koji povezuje Dambldora, Grindelvalda i Godrikovudolinu? Hari, sigurna sam da bi trebalo da saznamo šta je to!

– Mislim da treba da glasamo – reče Ron. – Ko je za to da odemo da vidimoLavguda...

Njegova ruka podigla se uvis pre Hermionine. Njena usna sumnjičavo zadrhta kadi sama podiže ruku.

– Nadglasan si, Hari, žao mi je – reče Ron, potapšavši ga po leđima.– U redu – reče Hari, poluzabavljen, poluiznerviran. – Pod uslovom da nakon što

vidimo Lavguda krenemo da potražimo još neki horkruks, može? Uostalom, gde živeLavgudovi? Da li neko od vas zna?

– Aha, žive nedaleko od moje kuće – reče Ron. – Nemam pojma gde tačno, alimama i tata uvek pokazuju na brda kad god ih pomenu. Ne verujem da će biti teškonaći ih.

Kad se Hermiona vratila na svoj ležaj, Hari spusti glas.– Složio si se s njom samo da je odobrovoljiš.– U ljubavi i ratu sve je dozvoljeno – reče Ron veselo – a ovo delom spada i pod

jedno i pod drugo. Razvedri se, božićni su praznici, Luna će sigurno biti kod kuće!S vetrovitog brda na koje su se Prebacili narednog jutra imali su sjajan pogled na

selo Oteri Sent Kečpol. Pod sjajnim kosim zracima sunčeve svetlosti, koji su se krozprocepe između oblaka prostirali sve do tla, s tog je uzvišenja selo izgledalo kaozbirka kućica-igačaka. Zastali su na minut-dva, gledajući naniže ka Jazbini, šakamazaklonivši oči, ali mogli su da razaznaju samo visoke živice i drveće iz voćnjaka, kojisu nakrivljeni kućerak štitili od pogleda Normalaca.

– Čudno je biti ovako blizu a ne otići u posetu – reče Ron.– Pa nije baš da ih dugo nisi video. Bio si tu za Božić – reče Hermiona ledeno.– Nisam bio u Jazbini! – reče Ron, nasmejavši se s nevericom. – Zar si mislila da

bih otišao tamo i svima rekao da sam vas napustio? Dabome, Fred i Džordž bi tosjajno primili. A i Džini bi bila puna razumevanja.

– Pa gde si onda bio? – upita Hermiona iznenađeno.– U Bilovoj i Flerinoj novoj kući, Školjkolibi! Bil je uvek bio fin prema meni.

On... nije baš bio oduševljen kad je čuo šta sam učinio, ali nije mi prebacivao. Znaoje da mi je stvarno žao. Niko drugi u porodici nije znao da sam tamo. Bil je rekaomami da on i Fler neće doći kući za Božić jer hoće da ga provedu sami. Znaš već, prvipraznici otkako su se venčali. Ne verujem da je Fler to preterano smetalo. Znaš i samkoliko mrzi Celestinu Vorbek.

Ron okrenu leđa Jazbini.– Pokušajmo ovde gore – reče on, vodeći ih ka vrhu brda.Hodali su nekoliko sati, a Hari je, na Hermionino insistiranje, bio skriven ispod

Nevidljivog ogrtača. Nekoliko niskih brda delovalo je nenastanjeno, izuzev jedne

omanje kolibe koja je izgledala napušteno.– Misliš li da je njihova a da su otišli negde za Božić? – upita Hermiona, vireći

kroz prozor u urednu malu kuhinju s geranijumima na prozorskom simsu. Ron frknu.– Čuj, čini mi se da bismo mogli da prepoznamo ko unutra živi kad bismo

pogledali kroz prozor Lavgudovih. Hajde da pokušamo po sledećem nizu brda.Stoga se Prebaciše nekoliko milja severnije.– Aha! – povika Ron, dok su im se kosa i odeća vijorili na vetru. Ron je

pokazivao nagore, na vrh brda na koje su dospeli, gde se ka nebu uzdizala krajnječudnovata kuća, veliki crni cilindar iza kog se na popodnevnom nebu, poput duha,ocrtavao Mesec. – Mora da je to Lunina kuća, ko bi drugi živeo na takvom mestu?Izgleda kao džinovski top!

– Uopšte ne liči na artiljeriju! – reče Hermiona, namršteno gledajući toranj.– Mislio sam na šahovski top – reče Ron. – Iliti kulu, za neupućene kao što si ti.Ron je imao najduže noge te je prvi stigao do vrha brda. Kada su ga Hari i

Hermiona sustigli, zadihani, držeći se za bok gde ih je probadalo od napora, zatekli suga kako se kezi od uva do uva.

– Njihova je – reče Ron. – Pogledajte.Na raspalu kapiju bila su prikucana tri rukom ispisana natpisa. Na prvom je pisalo

Cepidlaka. Urednik: K. Lavgud, na drugom

Idi beri svoju imelu, a na trećem

Ne gazi dirižabl-šljive. Kapija zaškripa dok su je otvarali. Cik-cak staza koja je vodila do ulaznih vrata

bila je obrasla raznovrsnim čudnim biljkama, uključujući grm prekriven narandžastimrotkvičastim plodovima koje je Luna ponekad nosila kao minđuše. Hariju se učiniloda je prepoznao snargalufa, te je zaobišao sasušeni panj u širokom luku. Dva drevnadrveta divljih jabuka, povijena od vetra, lišća potpuno opalog ali i dalje puna crvenihplodova veličine bobica i žbunastim krunicama bele imele, čuvala su stražu s obestrane ulaznih vrata. S jedne od grana u njih je piljila malena sova blago plosnate,jastrebaste glave.

– Bolje da skineš Nevidljivi ogrtač, Hari – reče Hermiona. – Gospodin Lavgudželi da pomogne tebi, a ne nama.

On posluša taj predlog, dodavši joj Ogrtač da ga skloni u perlastu torbicu. Ona

zatim triput pokuca na masivna crna vrata, optočena gvozdenim klinovima, sazvekirom u obliku orla.

Nije prošlo ni deset sekundi a vrata se širom otvoriše i na njima je stajao KsenofilLavgud, bosonog i odeven u, kako se činilo, uflekanu mušku spavaćicu. Njegova dugabela kosa nalik šećernoj vuni bila je prljava i neočešljana. U poređenju s ovim,Ksenofil na Bilovoj i Flerinoj svadbi bio je krajnje nalickan.

– Šta je? Šta je bilo? Ko ste vi? Šta hoćete? – povika piskavim ljutitim glasom,gledajući prvo u Hermionu, zatim u Rona i najzad u Harija, nakon čega mu se ustarazjapiše u savršeno okruglo, komično slovo „O“.

– Dobar dan, gospodine Lavgud – reče Hari, pruživši ruku. – Ja sam Hari, HariPoter.

Ksenofil nije pružio ruku Hariju, iako je onim okom koje nije razroko gledalo uvrh njegovog nosa upravio pogled u ožiljak na Harijevom čelu.

– Možemo li da uđemo? – upita Hari. – Nešto bismo želeli da vas pitamo.– Ja... nisam siguran koliko je to preporučljivo – prošaputa Ksenofil. On proguta

knedlu i hitro se osvrnu po bašti. – Kakvo iznenađenje... časti mi... ja... žao mi je, alimislim da zaista ne bi trebalo da...

– Neće trajati dugo – reče Hari, pomalo razočaran tom nimalo toplomdobrodošlicom.

– Ja... oh, u redu, onda. Uđite, brzo. Brzo!Tek što su prešli preko praga kad Ksenofil zalupi vrata za njima. Stajali su u

najčudnijoj kuhinji koju je Hari ikada video. Soba je bila potpuno kružnog oblika, tese osećao kao da je u džinovskom mlinu za biber. Sve je bilo zaobljeno, da bi seuklopilo uza zidove: šporet, sudopera i plakari, i sve je bilo oslikano cvetićima,insektima i pticama u jarkim osnovnim bojama. Hariju se činilo da je prepoznao Luninstil: imao se blag utisak prenatrpanosti, pogotovu u tako skučenom prostoru.

Nasred poda nalazilo se spiralno stepenište od kovanog gvožđa koje je vodilo nagornje nivoe. Sa sprata iznad čulo se bučno čangrljanje i treskanje: Hari se pitao šta lito Luna radi.

– Bolje da pođete gore – reče Ksenofil, kao da mu je i dalje pomalo neugodno, teih povede uza stepenice.

Prostorija iznad njih izgledala je kao mešavina dnevne sobe i radnog mesta, istoga bila u još većem neredu nego kuhinja. Iako je bila mnogo manja i potpunookrugla, ta soba ga je malo podsećala na Sobu-po-potrebi u onoj nezaboravnoj prilicikada se pretvorila u džinovski lavirint sastavljen od vekovima skrivanih predmeta.Ovde su se nalazile gomile i gomile knjiga i papira koji su prekrivali svaku ravnupovršinu. S plafona su visile detaljne krhke makete stvorenja koje Hari nijeprepoznavao, koje su mlatarale krilima ili škljocale čeljustima.

Luna nije bila tu: ono što je pravilo toliku buku bio je drveni predmet prekrivenzupčanicima i koturima koji su se magijom pokretali. Ličilo je na nekakav bizaran

izdanak radioničkog stola i starih polica, ali ubrzo Hari shvati da je u pitanju starinskaštamparska presa, jer je izbacivala iz sebe primerke Cepidlake.

– Izvinite me – reče Ksenofil i krupnim koracima priđe mašini, zgrabi prljavistolnjak ispod velike gomile knjiga i papira, koji se svi sručiše na pod, i prebaci gapreko prese, donekle prigušivši glasno lupanje i zveket. Zatim se okrenu ka Hariju.

– Zašto ste došli ovamo?Međutim, pre nego što je Hari uspeo da progovori, Hermiona ispusti tih i

preneražen vrisak.– Gospodine Lavgud... šta je ono?Pokazala je na ogroman siv spiralni rog izložen na zidu, ne mnogo različit od

jednorogovog, koji je štrčao nekoliko stopa u sobu.– To je rog zgužvanorogog snorkaka – reče Ksenofil.– Ne, nije! – reče Hermiona.– Hermiona – promrmlja Hari postiđeno – sad baš i nije pravi trenutak...– Ali, Hari, to je rog raznosoroga!* To je trgovinsko dobro B klase, stvar i suviše

opasna da se drži u kući!– Otkud znaš da je u pitanju rog raznosoroga? – upita Ron, odmakavši se od roga

što je brže mogao, s obzirom na izuzetnu zakrčenost prostorije.– Postoji njegov opis u Fantastičnim zverima i gde ih naći! Gospodine Lavgud,

morate odmah da ga se otarasite, zar ne znate da može da eksplodira i na najmanjidodir?

– Zgužvanorogi snorkak – reče Ksenofil vrlo razgovetno, s tvrdoglavim izrazomlica – stidljivo je i izuzetno magično stvorenje, a njegov rog je...

– Gospodine Lavgud, prepoznajem žlebasta obeležja oko osnove, to jeraznosorogov rog i izuzetno je opasan... ne znam odakle vam...

– Kupio sam ga – reče Ksenofil bespogovorno – pre dve nedelje od jednog divnogmladog čarobnjaka koji je znao da se zanimam za fascinantnog snorkaka. To jebožićno iznenađenje za moju Lunu. No – reče on, okrećući se ka Hariju – zašto stetačno došli kod mene, gospodine Poter?

– Potrebna nam je pomoć – reče Hari pre nego što je Hermiona ponovo počelaistu priču.

– Ah – reče Ksenofil. – Pomoć. Hm. – On ponovo usmeri svoje normalno oko naHarijev ožiljak. Izgledao je istovremeno i prestravljen i opčinjen. – Da. Stvar je utome što je... pružanje pomoći Hariju Poteru... prilično opasno...

– Zar niste vi taj koji svima govori kako je svakome primarna dužnost da pomogneHariju Poteru? – reče Ron. – U tom vašem časopisu?

Ksenofil baci pogled iza sebe ka skrivenim štamparskim presama, koje su i daljelupale i čangrljale ispod stolnjaka.

– Ovaj... da, izrazio sam takav stav. Međutim...– ... to važi za sve ostale, ali ne i za vas lično? – reče Ron.

Ksenofil mu ne odgovori. Neprekidno je gutao knedle, vrludajući očima po njimatroma. Hari je imao utisak da vodi bolnu unutrašnju borbu.

– Gde je Luna? – upita Hermiona. – Da vidimo šta ona misli.Ksenofil glasno proguta pljuvačku. Činilo se kao da prikuplja hrabrost. Najzad

progovori, drhtavim glasom jedva čujnim od buke štamparske mašine: – Luna je dolekod potoka, peca slatkovodne plimpije.* Ona... želela bi da vas vidi. Idem da jepozovem a onda... da, u redu. Pokušaću da vam pomognem.

On nestade niza spiralne stepenice i oni začuše otvaranje i zatvaranje ulaznihvrata. Međusobno se pogledaše.

– Matora kukavica – reče Ron. – Luna ima deset puta više petlje.– Verovatno brine šta će biti s njima ako Smrtožderi saznaju da sam bio ovde –

reče Hari.– E pa ja se slažem s Ronom – reče Hermiona. – Gadni stari licemer, svima

govori kako treba da ti pomažu, a sâm pokušava to da izvrda. I držite se podalje odtog roga, ako boga znate.

Hari ode do prozora na suprotnom kraju sobe. Video je potok, tanku, svetlucavutraku koja je ležala daleko ispod njih u samom podnožju brda. Bili su veoma visoko.Dok je zurio u pravcu Jazbine, koja se sada više nije videla od još jednog reda brda udaljini, kraj prozora prolete ptica. Džini je bila tamo negde. Danas su bili najbližejedno drugom još od Bilovog i Flerinog venčanja, ali ona nije imala pojma da on sadagleda u njenom pravcu, misleći na nju. Pretpostavljao je da treba da mu bude dragozbog toga; svako ko bi stupio u kontakt s njim bio bi u opasnosti, Ksenofilovoponašanje bilo je samo još jedan dokaz za to.

On se okrenu od prozora i njegov pogled pade na još jedan čudnovat predmet kojije stajao na natrpanoj zaobljenoj komodi: kamenu bistu prelepe veštice strogogpogleda na čijoj je glavi stajao krajnje bizaran ukras. Dva predmeta koja su ličila nazlatne trubice za nagluve izvijala su joj se s temena. Sićušan par blistavih plavih krilabio je prikačen na kožni remen koji joj je išao preko temena, dok je na drugi remen,koji joj je išao preko čela, bila prikačena jedna od onih narandžastih rotkvica.

– Vidi ovo – reče Hari.– Elegantno – reče Ron. – Čudi me da to nije nosio na venčanju.Začuše kako se ulazna vrata zatvaraju i trenutak kasnije Ksenofil se uzvera nazad u

prostoriju uza spiralne stepenice, noseći poslužavnik s različitim šoljicama za čaj izadimljenim čajnikom, a na žgoljavim nogama sada je imao čizme velingtonke.

– A, primetili ste moj omiljeni izum – reče, gurnuvši poslužavnik Hermioni u rukei pridruži se Hariju kraj uzglavlja biste. – Napravljen, prikladno, po obliku glavepredivne Rovine Rejvenklo. Od mudrosti bez premca većeg blaga nema!

On pokaza na predmete nalik trubicama za nagluve.– Ovo su levci za propastance: služe da odstrane sve izvore rasejanosti iz

neposrednog okruženja mislioca. A ovo je – on pokaza na tanana krilca – propeler

tintilinića,* za uzdizanje stanja svesti. I na kraju – pokaza on na narandžastu rotkvicu –dirižabl-šljiva, čija je svrha da poveća sposobnost prihvatanja neverovatnog.

Ksenofil trknu nazad ka poslužavniku, koji je Hermiona uspela da natakne na jedanod prenatrpanih bočnih stočića.

– Mogu li vas sve ponuditi rastvorom od gurdikorenja? – upita Ksenofil. – Samiga pravimo. – Kad je krenuo da im sipa piće, tamnoljubičasto poput soka od cvekle,dodade: – Luna je dole iza Donjeg mosta, veoma je ushićena što ste ovde. Ne bitrebalo dugo da se zadrži, maltene je nahvatala dovoljno plimpija da spremi supu zasve nas. Slobodno sedite, poslužite se šećerom.

– A sada – on skloni naherenu gomilu novina iz fotelje i sede, prekrstivši noge uvelingtonkama – kako mogu da vam pomognem, gospodine Poter?

– Pa – poče Hari, bacivši pogled ka Hermioni, koja mu ohrabrujuće klimnuglavom – tu smo povodom onog simbola koji ste nosili oko vrata na venčanju Bila iFler, gospodine Lavgud. Pitali smo se šta znači.

Ksenofil podiže obrve.– Mislite na znak relikvija Smrti?

21. Priča o tri brata

Hari se osvrnu da pogleda u Rona i Hermionu. Ni oni nisu razumeli šta je to

Ksenofil izgovorio.– Relikvija Smrti?– Tako je. – reče Ksenofil. – Niste čuli za njih? Ne čudi me. Veoma, veoma mali

broj čarobnjaka su vernici. Uzmite za primer onog bandoglavog mladića na venčanjuvašeg brata – klimnu on ka Ronu – koji me je napao što nosim simbol dobro znanogMračnog čarobnjaka! Kakvo neznanje. Nema ničeg Mračnog u vezi s relikvijama... ilibar ne u tom grubom smislu. Simbol se nosi kao znak raspoznavanja za druge vernike,s nadom da će jedan drugom moći da pomognu u Potrazi.

On ubaci nekoliko kocki šećera u svoj rastvor gurdikorena i otpi malo.– Izvinite – reče Hari. – Meni i dalje ništa nije jasno.Pokušavajući da bude uljudan, i on otpi gutljaj iz svoje šoljice i umalo ne povrati:

tečnost je bila krajnje odvratna, kao da je neko iz kutija Berti-Botovih bombona svihukusa povadio i rastopio samo bombone s ukusom slinaca.

– Pa vidiš, vernici tragaju za relikvijama Smrti – reče Ksenofil, cokćući usnama,

očigledno uživajući u rastvoru gurdikorenja.– Ali šta su relikvije Smrti? – upita Hermiona.Ksenofil odloži u stranu svoju praznu šoljicu.– Pretpostavljam da ste svi upoznati s „Pričom o Tri brata“?Hari reče: – Ne – ali Ron i Hermiona oboje odgovoriše sa: – Da.Ksenofil sumorno klimnu glavom.– E pa, gospodine Poteru, cela stvar počinje „Pričom o Tri brata“... imam

primerak ovde negde...On se ovlaš osvrnu po sobi gledajući gomile pergamenata i knjiga, ali Hermiona

reče: – Imam ja primerak, gospodine Lavgud, imam ga pri sebi.I ona izvuče Pripovesti barda Bidla iz malene perlaste torbice.– Original? – upita Ksenofil oštro, a kada ona klimnu glavom, on reče: – Dobro,

onda, zašto nam ne pročitate naglas? To bi bilo najbolje, da bi svi razumeli.– Ovaj... u redu – reče Hermiona nervozno. Otvorila je knjigu, a Hari opazi da se

simbol koji su istraživali nalazi na samom vrhu stranice, kada se ona nakašlja i počeda čita.

– „Bila jednom tri brata koja su putovala pustim, vijugavim putem u suton...“– Ponoć, nama je mama uvek govorila da je bila ponoć – reče Ron, koji se

ispružio s rukama iza glave, spreman da sluša. Hermiona ga prostreli iznerviranimpogledom.

– Izvini, samo mislim da je jezivije ako je u pitanju ponoć! – reče Ron.– Aha, malo nam je straha u životu – reče Hari pre nego što je stigao da se obuzda.

Činilo se da Ksenofil nimalo ne obraća pažnju, već je kroz prozor zurio u nebo. –Nastavi, Hermiona.

– „Posle nekog vremena braća dođoše do reke koja je bila odveć duboka da bije pregazili i previše opasna da bi je preplivali. Međutim, braća su bila vičnamagijskim veštinama, stoga prosto mahnuše štapićima i učiniše da se preko oveopasne vode stvori most. Napola su ga prešli kada im put prepreči figura skapuljačom.“

– „I Smrt im se obrati...“– Izvini – ubaci se Hari – ali, Smrt im se obrati?– To je bajka, Hari!– U redu, izvini. Nastavi.– „I Smrt im se obrati. Bila je besna što je na prevaru ostala bez tri nove žrtve,

pošto bi se putnici obično udavili u reci. Ali Smrt je bila lukava. Pravila se dačestita trojici braće na njihovoj magiji, te reče da je svaki od njih zaslužio nagraduzato što su bili tako mudri da joj izmaknu.

– „I tako najstariji brat, koji beše ratoboran čovek, zatraži štapić moćniji odijednog drugog: štapić koji uvek mora da donese pobedu svom gospodaru, štapićdostojan čarobnjaka koji je pokorio samu Smrt! Stoga Smrt ode do starog zovinog

drveta na obali reke i od jedne njegove grane napravi štapić, koji dade najstarijembratu.

– „Zatim drugi brat, koji beše ohol čovek, odluči da još više ponizi Smrt, te jojzatraži moć da prizove i druge iz Smrti. A Smrt uze kamen s obale reke i dade gadrugom bratu, rekavši mu da će kamen imati moć da vrati mrtve.

– „A onda Smrt upita trećeg i najmlađeg brata šta bi on želeo. Najmlađi brat jebio najskromniji ali i najmudriji od njih trojice, i nije imao poverenja u Smrt. Stogaje zatražio nešto što će mu omogućiti da ode s tog mesta a da ga Smrt ne prati. ISmrt mu, krajnje nevoljno, predade sopstveni Nevidljivi ogrtač.“

– Smrt ima Nevidljivi ogrtač? – ponovo je prekinu Hari.– Da bi mogla da se prikrada ljudima – reče Ron. – Ponekad joj dosadi da trči ka

njima, mašući rukama i vrišteći na sav glas... izvini, Hermiona.– „Tada se Smrt skloni u stranu i dozvoli trojici braće da nastave svojim putem,

što oni i učiniše, čudeći se pustolovini koju su upravo doživeli i diveći se darovimakoje im je Smrt dala.

– „Vremenom, braća se razdvojiše i svaki se zaputi svojim putem.– „Prvi brat je putovao dalje nekih nedelju dana, i stigavši u jedno zabačeno

selo potraži čarobnjaka s kojim je bio u zavadi. Naravno, sa Starozovnim štapićemkao svojim oružjem, nije mogao da izgubi u dvoboju koji je usledio. Ostavivši svogneprijatelja mrtvog na tlu, najstariji brat produži do krčme, gde se glasno hvalisaomoćnim štapićem koji je oteo od Smrti lično, i kako ga je on učinio nepobedivim.

– „Iste te noći, drugi čarobnjak se prišunjao najstarijem bratu dok je ovaj ležaou postelji, naliven vinom. Lopov je uzeo štapić, a usput i prerezao grkljannajstarijem bratu.

– „I tako je Smrt prisvojila prvog brata.– „U međuvremenu, drugi brat se zaputio ka svom domu, gde je živeo sam. Tu je

izvadio kamen koji je imao moć da dozove mrtve i triput ga okrenuo u ruci. Nanjegovo iznenađenje i radost, obličje devojke koju je nekada želeo da oženi, prenjene prerane smrti, istog trena se pojavi pred njim.

„Ali ona bejaše tužna i hladna, kao da ju je od njega odvajao nekakav veo. Iakose vratila u svet smrtnih, ona nije zaista pripadala tu, te je patila. Najzad drugibrat, poludevši od beznadežne čežnje, ubi sebe ne bi li joj se zbilja pridružio.

„I tako je Smrt prisvojila i drugog brata.„Ali iako je mnogo godina tragala za trećim bratom, Smrt nikako nije uspevala

da ga pronađe. Tek kada je zašao u duboku starost, najmlađi brat najzad skinuOgrtač nevidljivosti i dade ga svome sinu. A zatim se pozdravi sa Smrću kao sastarim prijateljem i drage volje pođe s njom, te oni, ravnopravni, zajedno napustišeovaj život.“

Hermiona zatvori knjigu. Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je Ksenofilshvatio da je prestala da čita a zatim odvoji pogled od prozora i reče: – Pa, eto vam.

– Molim? – reče Hermiona zbunjeno.– To su relikvije Smrti – reče Ksenofil.On uze pero s krcatog stola kraj svog lakta i izvadi pocepan list pergamenta iz

mora knjiga.– Starozovni štapić – reče on i nacrta uspravnu pravu crtu na pergamentu. – Kamen

vaskrsnuća – reče, i dodade krug preko linije. – Ogrtač nevidljivosti – završi on,opcrtavši trougao oko linije i kruga, napravivši simbol koji je toliko zaintrigiraoHermionu. – Zajedno – reče on – čine relikvije Smrti.

– Ali u priči se uopšte ne spominju reči „relikvije Smrti“ – reče Hermiona.– Pa naravno da ne – reče Ksenofil, izluđujuće oholo. – To je priča za decu,

ispričana da zabavi a ne da poduči. Oni među nama koji se, ipak, razumeju u te stvariprepoznaju da se drevna priča poziva na tri predmeta, iliti relikvije koje, sjedinjene,onoga u čijem su posedu čine gospodarem Smrti.

Zavlada kratak tajac koji Ksenofil iskoristi da baci pogled kroz prozor. Sunce jeveć bilo nisko na nebu.

– Luna bi trebalo uskoro da nakupi dovoljno plimpija – reče on tiho.– Kada kažete „gospodar Smrti“... – poče Ron.– Gospodar – reče Ksenofil, živahno mašući rukom kroz vazduh. – Pokoritelj.

Uništitelj. Koji god vam termin više odgovara.– Ali onda... znači li to... – reče Hermiona polako, a Hari primeti kako se trudi da

otkloni svaki trag skepse iz svog glasa – da vi verujete kako ti predmeti... terelikvije... zaista postoje?

Ksenofil ponovo podiže obrve.– Pa naravno.– Ali – reče Hermiona, a Hari je mogao da čuje kako joj uzdržanost popušta –

gospodine Lavgud, kako uopšte možete da verujete...?– Luna mi je ispričala sve o vama, mlada damo – reče Ksenofil. – Vi, koliko

shvatam, niste neinteligentni, već samo bolno uskogrudi. Zatucani. Ograničenihshvatanja.

– Možda bi trebalo da probaš onaj šešir, Hermiona – reče Ron, klimnuvši glavomka urnebesnoj kapi. Glas mu je podrhtavao od napora da se ne nasmeje.

– Gospodine Lavgud – ponovo poče Hermiona – svi znamo da postoje takve stvarikao što su ogrtači nevidljivosti. Retki su, ali postoje. Ali...

– Ah, ali treća relikvija je istinski Nevidljivi ogrtač, gospođice Grejndžer!Htedoh reći, to nije putni ogrtač obdaren Razočaravalačkom čini, niti omađijanObnevidećim urokom, niti ispleten od poluskrivačeve* dlake, koji prvobitno mogu daskriju svog nosioca ali s godinama sve više blede, dok najzad ne postanu prozirni.Pričamo o ogrtaču koji nosioca čini zaista i potpuno nevidljivim, i koji večito traje,pruža neprekidno i neprozirno skrovište, bez obzira na to kakve se čini bace na njega.Koliko ste takvih ogrtača videli, gospođice Grejndžer?

Hermiona zausti da odgovori, ali zatim ponovo zatvori usta, delujući zbunjenije noikada. Ona, Hari i Ron međusobno se zgledaše i Hari je vrlo dobro znao da misle naisto. Igrom slučaja, isti takav ogrtač kakav je Ksenofil upravo opisao baš se u tomtrenutku nalazio s njima u prostoriji.

– Tačno tako – reče Ksenofil, kao da ih je sve pobedio u razložnoj raspravi. –Niko od vas nije ni video nešto takvo. Njegov nosilac bi svakako bio neverovatnobogat, zar ne?

On ponovo baci pogled kroz prozor. Nebo je sada poprimalo najsvetliju nijansuružičaste.

– Dobro – reče Hermiona uznemireno. – Recimo da je Ogrtač i postojao... šta je skamenom, gospodine Lavgud? S onom stvari koju zovete Kamenom vaskrsnuća?

– Šta s njim?– Pa kako može biti stvaran?– Dokažite da nije – reče Ksenofil.Hermiona je delovala gotovo uvređeno.– Ali to je... izvinite, ali to je potpuno sumanuto! Kako bih uopšte mogla da

dokažem da ne postoji? Očekujete li da se... da se dokopam svih kamenčića na svetu ida ih testiram? Mislim, mogli biste za bilo šta da tvrdite da je stvarno ukoliko vam jejedini dokaz postojanja to što niko nije dokazao da ne postoji!

– Da, mogao bih – reče Ksenofil. – Drago mi je što vidim kako bar malo uspevateda proširite vidike.

– A taj Starozovni štapić – brže-bolje će Hari, pre nego što je Hermiona mogla daodgovori – mislite da i on postoji?

– E pa, u tom slučaju postoji beskrajan niz dokaza – reče Ksenofil. – Starozovništapić je relikvija kojoj je najlakše ući u trag, zbog načina na koji se prenosi iz ruke uruku.

– A to je? – upita Hari.– A to je da ga nosilac štapića mora oteti od njegovog prethodnog vlasnika

ukoliko zaista želi da gospodari njime – reče Ksenofil. – Svakako ste čuli kako ještapić došao u posed Egberta Ozloglašenog, nakon što je masakrirao Emerika Zlog?Ili kako je Godelot umro u sopstvenom podrumu nakon što mu je njegov sin, Herevard,uzeo štapić? Ili za stravičnog Loksijasa, koji je štapić uzeo Barnabasu Devirilu, kojegje ubio? Stranice čarobnjačke istorije isprskane su krvavim tragovima Starozovnogštapića.

Hari baci pogled na Hermionu. Ona se sada mrštila na Ksenofila, ali mu ničim nijeprotivrečila.

– Pa šta mislite, gde je sada Starozovni štapić? – upita Ron.– Avaj, ko će ga znati? – reče Ksenofil, dok je zamišljeno zurio kroz prozor. – Ko

zna gde je skriven Starozovni štapić? Trag nestaje kod Arkusa i Livusa. Ko će ga znatiko je od njih dvojice zaista pobedio Loksijasa, i koji je od njih uzeo štapić? A ko nam

može reći ko je možda njih pobedio? Istorija nam, avaj, to ne govori.Zavlada muk. Najzad, Hermiona usiljeno upita: – Gospodine Lavgud, da li

porodica Peverel ima nekakve veze s relikvijama Smrti?Ksenofil je delovao zatečeno, a Hariju nešto zagolica sećanje ali nije mogao da ga

se priseti. Peverel... negde je već čuo to ime...– Ali, mlada gospođice, vi me sve vreme zavlačite! – reče Ksenofil, sada sasvim

uspravljen u svojoj stolici, izbečivši se na Hermionu. – Mislio sam da ste novi uPotrazi za relikvijama! Mnogi među nama Tragačima veruju da Pevereli imaju sve –ama baš sve – veze s relikvijama!

– Ko su Peverelovi? – upita Ron.– To je bilo ime na grobu s ovim znakom, u Godrikovoj dolini – reče Hermiona, i

dalje gledajući u Ksenofila. – Ignat Peverel.– Tačno tako! – reče Ksenofil, pedantno podigavši kažiprst. – Znak relikvija Smrti

na Ignatovom grobu neoboriv je dokaz!– Čega? – upita Ron.– Pa toga da su tri brata iz priče zapravo bila braća Peverel, Antioh, Kadmije i

Ignat! Da su oni bili prvobitni vlasnici relikvija!Ponovo bacivši pogled ka prozoru on ustade, uze poslužavnik i zaputi se ka

spiralnom stepeništu.– Ostaćete na večeri? – povika on, dok je ponovo nestajao niza stepenice. – Ko

god proba traži naš recept za supu od slatkovodnih plimpija.– Verovatno da bi ga pokazali Odeljenju za trovanje u Sent Mungu – reče Ron sebi

u bradu.Hari je sačekao sve dok nije čuo Ksenofila kako se kreće po kuhinji ispod njih pre

nego što je progovorio.– Šta ti misliš? – upita on Hermionu.– Oh, Hari – reče ona iznureno – sve su to najobičnije baljezgarije. Nemoguće je

da je to pravo značenje simbola. Mora da je to samo njegovo uvrnuto shvatanje priče.Čisto gubljenje vremena.

– Pa ipak, govorimo o čoveku koji nam je doneo zgužvanoroge snorkake – rečeRon.

– Ni ti ne veruješ? – upita ga Hari.– Jok, ta priča je samo jedna od onih stvari koje pričaš deci da bi ih naučio

lekcijama, zar ne? „Ne traži nevolje, ne izazivaj kavgu, nemoj da se petljaš u stvarikoje je najbolje ne dirati! Samo pogni glavu, gledaj svoja posla i bićeš okej.“ Kadbolje razmislim – dodade Ron – možda se baš zbog ove priče zovini štapići smatrajunesrećnim.

– O čemu ti to?– Pa to je jedno od onih sujeverja, zar ne? „Veštice rođene u mesecu maju za

Normalce se udaju.“ „U suton bačene čini nestaće na mesečini.“ „Štapić od zove

neuspeh prizove.“ Sigurno ste ih čuli. Moja mama ih zna milion.– Harija i mene su podigli Normalci – podseti ga Hermiona – nas su učili nešto

drugačijim sujeverjima. – Ona duboko uzdahnu kada odozdo iz kuhinje do nje dopreizuzetno opor miris. Jedina korist od njene narogušenosti na Ksenofila bila je ta da jezbog toga zaboravila da je ljuta na Rona. – Mislim da si u pravu – reče mu ona. – Toje samo poučna priča, očigledno je koji od darova je najbolji, koji bi izabrao...

Sve troje progovoriše u isti glas. Hermiona je rekla: – Ogrtač. – Ron reče: –Štapić. – A Hari: – Kamen.

Njih troje se pogledaše, poluiznenađeno, poluzasmejano.– Očekuje se da kažeš Ogrtač – reče Ron Hermioni – ali ne bi morao da budeš

nevidljiv ako već imaš štapić. Daj, bre, Hermiona, nepobedivi štapić!– Već imamo Nevidljivi ogrtač – reče Hari.– I za slučaj da nisi primetio, mnogo nam je pomogao! – reče Hermiona. – Dok bi

štapić sigurno privukao nevolje...– ... samo ako bi lajao o njemu na sav glas – tvrdio je Ron. – Samo ako si

dovoljan klipan da skakućeš naokolo, mašući njime nad glavom, i pevajući: „Imamnepobedivi štapić, čik probaj da me napadneš ako misliš da si dovoljno jak.“ Dok godbi držao jezik za zubima...

– Da, ali da li bi mogao da držiš jezik za zubima? – upita Hermiona sa skeptičnimizrazom. – Znaš, jedina istinita stvar koju nam je do sada rekao jeste to da većstotinama godina postoje priče o izuzetno moćnim štapićima.

– Postoje? – upita Hari.Hermiona je delovala razdraženo: taj izraz je Hariju i Ronu bio tako drag i poznat

da su razmenili poglede, kezeći se od uva do uva.– Smrtoštap, Štapić sudbine, kroz vekove se pojavljuju pod različitim imenima,

obično u posedu nekog Mračnog čarobnjaka koji se hvališe njime. Profesor Bins jespomenuo neke od njih, ali... ma, sve su to gluposti. Štapići su moćni koliko ičarobnjaci koji ih koriste. Neki čarobnjaci samo vole da se hvališu kako su njihoviveći i bolji od tuđih.

– Ali otkud znaš – reče Hari – da ti štapići, Smrtoštap i Štapić sudbine, nisu jedante isti štapić koji tokom vekova isplivava na površinu pod različitim imenima?

– Šta, i svi su zapravo Starozovni štapić koji je napravila lično Smrt? – reče Ron.Hari se nasmeja: uostalom, čudna ideja koja mu je pala na pamet zbilja je bila

urnebesna. Podsetio je sebe da je njegov štapić napravljen od zelenike, a ne od zove,te da ga je napravio Olivander, bez obzira na to šta je učinio one noći kad ga jeVoldemor proganjao preko neba. A i da je bio nepobediv, kako je mogao da budeslomljen?

– A zašto bi ti uzeo kamen? – upita ga Ron.– Pa kad bi mogao da vraćaš ljude u život, mogli bismo da vratimo Sirijusa...

Ludookog... Dambldora... moje roditelje...

Ni Ron ni Hermiona nisu se nasmešili.– Ali, prema bardu Bidlu, oni ne bi želeli da se vrate, zar ne? – reče Hari,

razmišljajući o priči koju je upravo čuo. – A pretpostavljam da nema još mnogo pričao kamenu koji može da vrati mrtve, je li? – upita on Hermionu.

– Ne – odgovori mu ona tužno. – Ne verujem da bi se iko sem gospodina Lavgudazaluđivao mišlju da je to moguće. Bidl je verovatno preuzeo tu ideju od Kamenamudrosti. Znaš, umesto kamena koji bi te učinio besmrtnim, kamen koji bi mogao daponišti smrt.

Miris iz kuhinje postajao je sve jači: podsećao je na zapaljene gaće. Hari se pitaoda li će biti u stanju da ono što im Ksenofil kuva pojede u količinama dovoljnim da gane uvredi.

– Pa ipak, šta s Ogrtačem? – polako reče Ron. – Zar ne shvatate da je u pravu?Toliko sam se navikao na Harijev Ogrtač i na to koliko je dobar, da nikada nisam nirazmišljao o njemu. Nikad nisam čuo ni za jedan nalik Harijevom. Ne može da omane.Nikada nismo bili primećeni pod njim...

– Naravno da nismo... kad smo pod njim, nevidljivi smo, Rone!– Ali sve ono što je napričao o drugim ogrtačima – a ni oni nisu baš tri za knut –

znaš, istina je! Pre mi nikada nije palo na pamet, ali čuo sam kako bi posle nekogvremena čini na ogrtačima popustile, ili da bi ih uroci pocepali pa bi imali rupe usebi. Harijev je prvo bio u vlasništvu njegovog oca, znači nije baš nov, je li, ali jeprosto... savršen!

– Dobro, u redu, Rone, ali kamen...Dok su se njih dvoje šapatom raspravljali, Hari se šetkao po sobi, napola ih

slušajući. Kad je došao do spiralnog stepeništa, zamišljeno je podigao pogled kasledećem nivou i odmah mu nešto privuče pažnju. S plafona sobe iznad gledalo ga jesopstveno lice.

Posle trenutka čuđenja, shvatio je da nije u pitanju ogledalo, već slika. Radoznalokrenu uza stepenice.

– Hari, šta to radiš? Ne bi trebalo da zaviruješ unaokolo dok on nije tu!Ali Hari se već popeo na sledeći sprat.Luna je oslikala plafon svoje spavaće sobe divnim portretima pet osoba: Harija,

Rona, Hermione, Džini i Nevila. Nisu se pomerali kao portreti na Hogvortsu, ali jesvejedno bilo neke magije u njima: Hariju se učini da dišu. Oko slika kao da je bioisprepleten fini zlatan lanac, ali pošto ga je minut ili dva proučavao, Hari shvati da jelanac zapravo jedna jedina reč, ispisana hiljadu puta zlatnim mastilom: prijatelji...prijatelji... prijatelji...

Hari iznenada oseti veliku naklonost prema Luni. Bacio je pogled po sobi. Pokrajkreveta se nalazila velika fotografija male Lune i žene koja je veoma ličila na nju.Grlile su se. Luna je na toj slici delovala mnogo urednije nego što ju je Hari ikadavideo. Fotografija je bila prašnjava. To je Hariju izgledalo pomalo čudno. Osvrnuo se

oko sebe.Nešto nije bilo u redu. Bledoplavi tepih takođe je bio prekriven prašinom. U

ormanu, čija su vrata bila širom otvorena, nije bilo garderobe. Krevet je delovaohladno i neprijateljski, kao da se u njemu nedeljama nije spavalo. Preko najbližeg muprozora, naspram krvavocrvenog neba prostirala se paukova mreža.

– Šta nije u redu? – upita Hermiona, dok je Hari silazio niza stepenice, ali prenego što je mogao da odgovori, Ksenofil se pojavi na stepenicama koje su vodile dokuhinje, noseći poslužavnik krcat činijama.

– Gospodine Lavgud – reče Hari. – Gde je Luna?– Molim?– Gde je Luna?Ksenofil zastade na poslednjem stepeniku.– V-već sam vam rekao. Dole kod Donjeg mosta, peca plimpije.– A zašto ste onda na poslužavniku servirali samo četiri činije?Ksenofil zausti da nešto kaže, ali ne pusti ni glasa. Jedini zvuci koji su se čuli bili

su neprekidno štancovanje štamparske prese i blago zveckanje poslužavnika uKsenofilovim drhtavim rukama.

– Mislim da Luna već nedeljama nije ovde – reče Hari. – Odeća joj nije tu, a unjenom krevetu nije spavano. Gde je ona? I zašto neprekidno gledate kroz prozor?

Ksenofil ispusti poslužavnik: činije odskočiše i razbiše se. Hari, Ron i Hermionaisukaše svoje štapiće: Ksenofil se ukoči, spreman da gurne šaku u džep. U tomtrenutku uz glasan tresak iz štamparske prese, mnogobrojni primerci Cepidlakepokuljaše na pod ispod stolnjaka. Presa najzad utihnu.

Hermiona se sagnu i uze jedan primerak časopisa i dalje držeći štapić uperen ugospodina Lavguda.

– Hari, pogledaj ovo.On joj priđe što je brže mogao kroz taj silni krš. Na naslovnoj strani Cepidlake

bila je njegova slika, propraćena rečima Nepoželjna Osoba Broj 1 i iznosom nagradeza njegovo hvatanje.

– Znači, Cepidlaka prelazi na izveštavanje iz novog ugla? – upita Hari ledeno,brzo sve povezavši. – Jeste li to radili kada ste sišli u baštu, gospodine Lavgud? Slalisovu Ministarstvu?

Ksenofil obliza usne.– Uzeli su moju Lunu – prošaputa on. – Zbog onog što sam pisao. Uzeli su moju

Lunu i ne znam gde je, ni šta su joj uradili. Ali možda će mi je vratiti ako... ako ja...– Predate Harija? – dovrši Hermiona rečenicu umesto njega.– Nema šanse – reče Ron odsečno. – Sklanjajte se s puta, odlazimo.Ksenofil je delovao avetinjski, kao da je ostario čitav jedan vek, a usne mu se

izviše u jeziv kez.– Biće ovde svakog časa. Moram da spasim Lunu. Ne smem da izgubim Lunu. Ne

smete da odete.On raširi ruke preko stepeništa, a Hari iznenada zamisli svoju majku kako to isto

čini pred njegovom kolevkom.– Ne terajte nas da vas povredimo – reče Hari. – Sklonite se s puta, gospodine

Lavgud!– HARI! – vrisnu Hermiona.Kraj prozora su proletale siluete na metlama. Kada sve troje skrenuše poglede s

njega, Ksenofil isuka svoj štapić. Hari je na vreme uvideo njihovu grešku: bacio sepostrance, gurnuvši Rona i Hermionu u stranu kad Ksenofilova Ošamućujuća činprelete preko sobe i udari u raznosorogov rog.

Bila je to kolosalna eksplozija, čiji zvuk kao da raznese čitavu sobu: komadićidrveta, papira i šuta leteli su na sve strane, zajedno s neprozirnim gustim oblakombele prašine. Hari polete kroz vazduh a zatim tresnu o pod, obnevidevši kada taj kršpoče da pada po njemu, prekrivši glavu rukama. Začuo je Hermionin vrisak, Ronovusklik i niz groznih metalnih udaraca, na osnovu kojih je zaključio da je Ksenofilaeksplozija odbacila te je pao unazad niza spiralne stepenice.

Napola zatrpan kršem, Hari je pokušao da se pridigne: od prašine nije gotovo nidisao ni video. Polovina tavanice se urušila a kroz rupu je provirivao kraj Luninogkreveta. Bista Rovine Rejvenklo ležala je pokraj njega bez polovine lica, a krozvazduh su leteli komadići pocepanog pergamenta, dok je veći deo štamparske preseležao izvrnut na stranu, blokirajući vrh stepeništa za kuhinju. A zatim se kraj njegapomeri još jedno belo obličje i Hermiona, prekrivena prašinom poput neke statue,pritisnu prst na usta.

Vrata u prizemlju se uz tresak otvoriše.– Zar ti nisam rekao da nema razloga za žurbu, Traverse? – začu se grub glas. –

Zar ti nisam rekao da ovaj fijuk bulazni, po običaju?Začu se tresak i Ksenofilov bolni krik.– Ne... ne... na spratu... Poter!– Rekao sam ti još prošle nedelje, Lavgude, ne vraćamo se osim ako nemaš

pouzdane informacije! Sećaš se prošle nedelje? Kad si hteo da zameniš onu glupukapu za svoju kćer? Ili one tamo nedelje... – još jedan tresak, još jedan krik – ... kad simislio da ćemo ti je vratiti ako nam pružiš dokaze za postojanje zgužva... – tras – ...norogih... – tras – ... snorkaka?

– Ne... ne... preklinjem vas! – jecao je Ksenofil. – Zaista je tu Poter! Zaista!– A sada ispada da si nas pozvao ovamo da bi pokušao da nas digneš u vazduh! –

grmeo je Smrtožder, i začu se niz udaraca izmešanih s Ksenofilovim jecajima agonije.– Selvajne, ovo mesto izgleda kao da će da se sruši – reče drugi ledeni glas,

odjekujući uza iskrivljeno stepenište. – Stepenice su potpuno blokirane. Da li da ihuopšte raščišćavamo? Možda se cela zgrada uruši.

– Lažljivo smeće – povika čarobnjak zvani Selvajn. – U životu nisi video Potera,

zar ne? Mislio si da nas namamiš ovde i ubiješ, je li? Zar si mislio da ćeš time vratitisvoju devojčicu?

– Kunem se... kunem se... Poter je gore!– Homenum revelio – reče glas u podnožju stepenica.Hari ču Hermionin iznenađen povik i obuzme ga čudan osećaj da se nešto nadvilo

nad njim, zasenivši njegovo telo.– Tamo gore ima nekoga, Selvajne – oštro će drugi čovek.– To je Poter, kažem vam, to je Poter! – jecao je Ksenofil. – Molim vas... molim

vas... vratite mi Lunu, samo mi vratite Lunu...– Dobićeš svoju kćerkicu, Lavgude – reče Selvajn – ako se popneš uza te

stepenice i dovedeš mi Harija Potera ovamo. Ali ako je ovo zavera, podvala, akogore imaš saučesnika koji nas čeka u zasedi, pitanje je hoćemo li moći da skrpimomakar delić tvoje ćerke da imaš šta da sahraniš.

Ksenofil ispusti jecaj straha i očajanja. Začu se komešanje i grebanje: Ksenofil jepokušavao da se probije kroz krš na stepeništu.

– Hajde – prošaputa Hari – moramo da bežimo odavde.I poče sam sebe da otkopava prikriven bukom koju je Ksenofil pravio na

stepeništu. Ron je bio najviše zatrpan: Hari i Hermiona se, što su tiše mogli, popešepreko ruševina do mesta gde je on ležao, pokušavajući da pomeri tešku komodu sfiokama sa svojih nogu. Dok je Ksenofilovo treskanje i komešanje postajalo sve bliže,Hermiona je uspela da oslobodi Rona pomoću Lebdeće čini.

– U redu – dahćući reče Hermiona, kad je slomljena štamparska presa koja jeblokirala vrh stepenica počela da podrhtava. Ksenofil je bio na svega nekoliko korakaod njih. I dalje je bila bela od prašine. – Veruješ li mi, Hari?

Hari klimnu glavom.– Dobro – prošaputa Hermiona. – Onda mi daj Nevidljivi ogrtač. Rone, ti ćeš ga

navući.– Ja? Ali Hari...– Molim te, Rone! Hari, čvrsto me drži za ruku, Rone, uhvati se za moje rame.Hari ispruži levu ruku. Ron nestade pod Ogrtačem. Štamparska presa koja je

blokirala stepenice počela je da vibrira: Ksenofil je pokušavao da je pomeri pomoćuLebdeće čini. Hari nije znao šta Hermiona čeka.

– Čvrsto se držite – prošaputa ona. – Čvrsto se držite... samo što nije...Ksenofilovo lice bledo k’o krpa pojavi se povrh komode.– Obliviate! – viknu Hermiona, uperivši štapić prvo u njegovo lice, a zatim u

patos pod njima: – Deprimo!Eksplozija probi rupu u podu dnevne sobe. Sve troje padoše poput kamenja, Hari i

dalje se svom snagom držeći za njenu ruku, ispod se začuo vrisak i on spazi dvačoveka kako pokušavaju da se sklone s puta dok ogromne količine kamenja islomljenog nameštaja padaju svuda oko njih s raznetog plafona. Hermiona se izvi u

vazduhu, a tutnjava kuće koja se urušava i dalje je odzvanjala u Harijevim ušima kadaga je ponovo povukla u tminu.

22. Relikvije Smrti

Hari dahćući pade na travu i odmah se žurno podiže na noge. Izgleda da su sleteli

na sam rub neke sutonom oblivene poljane. Hermiona je već trčala oko njih, mašućištapićem.

– Protego totalum... Salvio heksia...– Izdajnički matori mufljuz! – stenjao je Ron, izronivši ispod Nevidljivog ogrtača,

koji baci Hariju. – Hermiona, ti si genije, suvi genije, ne mogu da poverujem da smose izvukli odande!

– Kave inimikum... jesam li rekla da je u pitanju rog raznosoroga? Zar mu nisamlepo rekla? I sad mu je cela kuća razneta!

– Tako mu i treba – reče Ron, odmeravajući svoje pocepane farmerke i posekotinena nogama. – Šta misliš, šta će mu uraditi?

– Oh, nadam se da ga neće ubiti! – zaječa Hermiona. – Zato sam želela daSmrtožderi na tren spaze Harija pre nego što smo nestali, kako bi znali da Ksenofilnije lagao!

– A što si onda mene sakrila? – upita Ron.

– Trebalo bi da si u krevetu s flekavitisom, Rone! Kidnapovali su Lunu jer je njenotac podržavao Harija! Šta bi bilo s tvojom porodicom kad bi znali da si s njim?

– Ali šta će biti s tvojim roditeljima?– Oni su u Australiji – reče Hermiona. – Trebalo bi da budu u redu. Oni ništa ne

znaju.– Ti si genije – ponovi Ron, zadivljeno je gledajući.– Jes vala, Hermiona, stvarno jesi – složi se Hari žustro. – Ne znam šta bismo bez

tebe.Lice joj se ozari, ali se odmah potom smrknu.– A šta je s Lunom?– Pa, ako govore istinu i ako je još uvek živa... – poče Ron.– Ne govori to, ne govori to! – ciknu Hermiona. – Sigurno je živa, mora da jeste!– Biće da je onda u Askabanu – reče Ron. – Međutim, da li će preživeti boravak

tamo... mnogi ne prežive...– Preživeće – reče Hari. Nije mogao da podnese pomisao na suprotan ishod. –

Žilava je Luna, žilavija no što bi se reklo. Verovatno sad sve zatvorenike podučava opropastancima i narglovima.

– Nadam se da si u pravu – reče Hermiona. Ona šakom prekri oči. – Bilo bi mitako žao Ksenofila da...

– ... da nije upravo pokušao da nas proda Smrtožderima, jašta – reče Ron.Oni podigoše šator i povukoše se u njega, a Ron im skuva čaj. Nakon što su za

dlaku umakli opasnosti, to prohladno, ustajalo mesto delovalo im je kao dom,bezbedno, poznato i prijateljsko.

– Oh, zašto li smo otišli tamo? – prozuklo reče Hermiona posle par minuta tišine.– Bio si u pravu, Hari, bilo je isto kao u Godrikovoj dolini, potpuno gubljenjevremena! Relikvije Smrti... koja glupost... mada – kao da joj je iznenada nešto palo napamet – možda je sve to i izmislio, zar ne? Verovatno ni on ne veruje u relikvijeSmrti, verovatno je samo hteo da nas zamajava dok ne dođu Smtožderi!

– Ne bih rekao – ubaci se Ron. – Kad si pod stresom mnogo je teže izmišljatistvari nego što ti se čini. To sam otkrio kada su me uhvatili Otimači. Bilo mi je mnogolakše da se pretvaram da sam Sten, pošto znam nešto o njemu, nego da izmislimpotpuno novu osobu. Stari Lavgud je bio pod velikim pritiskom dok je pokušavao danas natera da ostanemo. Mislim da nam je rekao istinu, ili bar ono u šta on veruje daje istina, ne bi li nas zagovorio.

– Pa, ionako nije važno – uzdahnu Hermiona. – Čak i da je bio iskren, nikada uživotu nisam čula veće gluposti.

– Čekaj malo – reče Ron. – I Dvorana tajni je navodno bila samo mit, zar ne?– Ali relikvije Smrti ne mogu da postoje, Rone!– Stalno to govoriš, ali jedna od njih može – reče Ron. – Harijev Nevidljivi

ogrtač...

– „Priča o Tri brata“ je bajka – reče Hermiona. – Bajka o tome kako se ljudi bojesmrti. Da se preživljavanje svodi na prosto skrivanje pod Nevidljivim ogrtačem, to biznačilo da sada već imamo sve što nam je potrebno!

– Ne znam baš. Ne bi nam bio na odmet nepobedivi štapić – reče Hari, prevrćućiu prstima štapić od crnog gloga koji mu je bio toliko mrzak.

– Tako nešto ne postoji, Hari!– I sama si rekla da je bilo mnogo štapića... Smrtoštap i kako god se još zvali...– U redu, čak i ako želiš da se zavaravaš mišlju da Starozovni štapić postoji, šta je

s Kamenom vaskrsnuća? – Ona prstima napravi navodnike dok je izgovarala to ime, aglas joj je bio natopljen sarkazmom. – Nijedna magija ne može da vrati mrtve, i tačka!

– Kad se moj štapić povezao sa štapićem Znaš-Već-Koga, učinio je da se pojavemoji mama i tata... i Sedrik...

– Ali nisu se stvarno vratili iz mrtvih, zar ne? – reče Hermiona. – Te neke... teblede imitacije nisu isto što i istinski vratiti nekoga u život.

– Ali ni ona devojka iz priče, ni ona se nije zaista vratila u život, zar ne? Pričakaže da kad je neko mrtav, mesto mu je među mrtvima. Ali drugi brat je i dalje mogaoda je vidi i da priča s njom, zar ne? Čak je neko vreme i živeo s njom...

U Hermioninom pogledu video je zabrinutost i nešto što nije tako lako mogao dadefiniše. A kada je pogledala u Rona, Hari shvati da je u pitanju strah: uplašio ju jesvojom pričom o življenju s mrtvacima.

– A onaj tip Peverel koji je sahranjen u Godrikovoj dolini – žurno reče on, trudećise da zvuči normalno i zdravorazumski – ne znaš ništa o njemu, je li?

– Ne – odgovori ona, s vidnim olakšanjem zbog promene teme. – Potražila sam ganakon što smo videli znak na njegovom grobu. Da je bio neko poznat ili da je učinionešto važno, sigurna sam da bi bio u nekoj od naših knjiga. Jedino mesto gde samuspela da pronađem prezime „Peverel“ jeste u Prirodna plemenitost: Čarobnjačkagenealogija. Pozajmila sam je od Kričera – objasni ona, spazivši Ronove podignuteobrve. – U njoj ima spisak svih čistokrvnih porodica koje su ugašene po muškoj liniji.Čini se da su Peverelovi bili jedna od prvih porodica koja je nestala.

– „Ugašene po muškoj liniji“? – ponovi Ron.– To znači da je ime izumrlo – reče Hermiona. – U slučaju Peverelovih, pre

nekoliko vekova. Doduše, i dalje mogu da imaju žive potomke, samo bi se zvalidrugačije.

A zatim se Hari iznenada seti šta ga je toliko kopkalo na pomen imena Peverel:prljavi starac koji je mahao ružnim prstenom u lice zvaničnika Ministarstva, i onnaglas povika: – Mervolodomos Ispijeni!

– Molim? – rekoše Ron i Hermiona u glas.– Mervolodomos Ispijeni! Deda Znate-Već-Koga! U Situ-za-misli! S

Dambldorom! Mervolodomos Ispijeni je rekao da je potomak Peverelovih!Ron i Hermiona su delovali unezvereno.

– Prsten, prsten koji je postao horkruks, Mervolodomos Ispijeni je rekao da je nanjemu grb Peverelovih! Video sam ga kako njime maše u lice nekom tipu izMinistarstva, samo što mu ga u nos nije nabio!

– Grb Peverelovih? – reče Hermiona. – Da li si uspeo da vidiš kako je izgledao?– Ne baš – reče Hari, pokušavajući da se priseti. – Koliko sam mogao da vidim,

nije to bilo ništa kitnjasto, možda par uklesanih crtica. Video sam ga izbliza tek kadaje bio polomljen.

Hari vide kako Hermiona raširi oči, shvativši. Ron je gledao čas u njega, čas unju, zapanjen.

– Bokca mu... misliš li da je opet u pitanju ovaj znak? Znak relikvija?– Što da ne? – reče Hari uzbuđeno. – Mervolodomos Ispijeni bio je neuki matori

krelac koji je živeo kao prase i jedino što ga se ticalo bilo je njegovo poreklo. Ako jetaj prsten vekovima bio prenošen s kolena na koleno, možda nije znao šta je to zaista.U toj kući nije bilo knjiga, a veruj mi, on nije bio od onih koji bi svojoj deci čitalibajke. On bi voleo da veruje kako su ogrebotine na kamenu bile grb, pošto je po njemubiti čistokrvan značilo da si maltene plemstvo.

– Da... i to je sve veoma zanimljivo – reče Hermiona oprezno – ali Hari, akomisliš ono što mi se čini da misliš...

– Pa što da ne? Što da ne? – reče Hari, odbacivši oprez. – U pitanju je bio kamen,zar ne? – On pogleda u Rona, tražeći podršku. – Šta ako je u pitanju bio Kamenvaskrsnuća?

Ron zinu u čudu. – Bokca mu... ali da li bi i dalje funkcionisao ako ga je Dambldorpolomio...

– Funkcionisao? Funkcionisao? Rone, on nikada nije funkcionisao! Kamenvaskrsnuća ne postoji! – Hermiona skoči na noge, iznervirana i ljuta. – Hari,pokušavaš sve da uklopiš u priču o relikvijama...

– Da sve uklopim? – ponovi on. – Hermiona, samo se uklapa! Znam da je znakrelikvija Smrti bio na tom kamenu! Ispijeni je rekao da je potekao od Peverelovih!

– Pre minut si nam rekao da nisi dobro video znak na kamenu!– Šta misliš, gde je sada prsten? – upita Ron Harija. – Šta li je Dambldor uradio s

njim nakon što ga je polomio?Ali Harijeva mašta već je odavno pretekla i Ronovu i Hermioninu...Tri predmeta, iliti relikvije koje, sjedinjene, onoga u čijem su posedu čine

gospodarem Smrti... gospodar... pokoritelj... uništitelj... A poslednji će seneprijatelj ukinuti smrt...

A zatim vide sebe, vlasnika relikvija, kako se sučeljava s Voldemorom, čijihorkruksi mu nisu bili ni prineti... dok jedan ne umre drugi neće moći da živi... da lije to bio odgovor? Relikvije protiv horkruksa? Da li je ipak postojao način da osigurasvoj trijumf? Da je on gospodar relikvija Smrti, da li bi bio bezbedan ?

– Hari?

Ali gotovo da nije ni čuo Hermionu: izvukao je Nevidljivi ogrtač i provlačio gakroz prste, tkaninu gipku kao voda, laganu poput vazduha. Nikada za nepunih sedamgodina provedenih u čarobnjačkom svetu nije video ništa ravno tome. Ogrtač je bioupravo ono što je Ksenofil opisao: pričamo o ogrtaču koji zaista i potpuno nosiocačini nevidljivim i koji večito traje, pruža neprekidno i neprozirno skrovište, bezobzira na to kakve se čini bace na njega...

A zatim, uz krik iznenađenja, on se seti...– U noći kada su moji roditelji umrli Ogrtač je bio kod Dambldora!Glas mu je podrhtavao i mogao je da oseti kako mu lice rumeni, ali nije ga bilo

briga. – Moja mama je rekla Sirijusu da je Dambldor pozajmio Ogrtač! Eto zašto!Hteo je da ga ispita, pošto je mislio da je u pitanju Treća relikvija! Ignat Peverel jesahranjen u Godrikovoj dolini... – Hari je mahnito koračao po šatoru, osećajući kaoda su se pred njim na sve strane otvarali široki novi horizonti istine. – On je mojpredak! Ja sam potomak trećeg brata! Sada sve ima smisla!

Nije se ni najmanje kolebao u svojoj veri u relikvije, kao da mu je sama pomisaoo njihovom posedovanju pružala zaštitu, i bio je ispunjen radošću kada se okrenuo kadrugim dvoma.

– Hari – ponovi Hermiona, ali on je bio prezauzet drešenjem kese koju je nosiooko vrata, dok su mu se prsti strahovito tresli.

– Pročitaj ga – reče joj on, gurnuvši joj majčino pismo u ruku. – Pročitaj!Dambldor je imao Ogrtač, Hermiona. Šta će mu? Nije mu bio potreban, mogao je daizvede tako moćnu Razočaravalačku čin da bude potpuno nevidljiv i bez njega!

Nešto pade na pod i, svetlucajući, otkotrlja se pod stolicu: dok je izvlačio pismoizvukao je i skrivalicu, a zatim mu novootkriveni izvor čudesnih mogućnosti pruži jošjedan dar, i on, kipteći od ushićenja i čuda, povika:

– UNUTRA JE! Ostavio mi je prsten... nalazi se u skrivalici!– Mi-misliš?Nije mogao da shvati zašto Ron deluje tako zatečeno. Hariju je to bilo tako

očigledno, tako jasno: sve se uklapalo, sve... njegov Ogrtač je bio Treća relikvija, akada otkrije kako da otvori skrivalicu, imaće i drugu, a zatim je samo potrebno dapronađe Prvu relikviju, Starozovni štapić i onda će...

Ali kao da je odjednom zavesa pala na osvetljenu scenu: sve njegovo uzbuđenje,sve njegove nade i sreća ugašeni su jednim potezom i on ostade sam u tami, a taradosna čin kao da beše razbijena.

– To je ono za čime traga.Promena u njegovom glasu još više je uplašila Rona i Hermionu.– Znate-Već-Ko traga za Starozovnim štapićem.On okrenu leđa njihovim napetim, skeptičnim licima. Znao je da je to istina. Sve je

imalo smisla. Voldemor nije tragao za novim štapićem, tragao je za jednim starim,veoma starim štapićem. Hari je otišao do ulaza u šator, zaboravivši na Rona i

Hermionu dok je gledao u noć i razmišljao...Voldemor je odrastao u normalskom sirotištu. Niko nije mogao da mu čita

Pripovesti barda Bidla kad je bio dete, kao što ni Hari nije mogao da čuje za njih.Gotovo da nije bilo čarobnjaka koji su verovali u relikvije Smrti. Da li je onda uopšteverovatno da je Voldemor znao za njih?

Hari je zurio u tminu... da je Voldemor znao za relikvije Smrti, sigurno bi ihpotražio, učinio sve što je u njegovoj moći da dođe do njih: tri predmeta koja su svognosioca činila Gospodarem Smrti? Da je znao za relikvije Smrti, možda mu uopšte nebi ni trebali horkruksi. Zar nije sama činjenica da je uzeo jednu od relikvija ipretvorio je u horkruks ukazivala na to da nije znao za ovu poslednju velikučarobnjačku tajnu?

Što bi značilo da Voldemor traga za Starozovnim štapićem ne shvatajući njegovupunu moć, ne shvatajući da je on jedan od tri predmeta... jer štapić je bio relikvijakoja se nije mogla sakriti, čije je postojanje najbolje zabeleženo... stranicečarobnjačke istorije isprskane su krvavim tragovima Starozovnog štapića...

Hari je posmatrao oblačno nebo, dimnosive i srebrne obline koje su klizile prekolica belog meseca. Osetio je blagu vrtoglavicu od ushićenja zbog svih ovih otkrića.

Okrenuo se nazad ka šatoru. Zaprepastio se kad je spazio Rona i Hermionu kakostoje na istom mestu gde ih je i ostavio, Hermiona i dalje držeći u ruci Lilino pismo,dok je Ron stajao kraj nje, delujući pomalo zabrinuto. Zar ne shvataju koliki su putprevalili u poslednjih nekoliko minuta?

– To je to – reče Hari, pokušavajući da i na njih prenese sjaj svog ushićenogubeđenja. – Ovim se sve objašnjava. Relikvije Smrti su stvarne, a ja imam jednu...možda i dve...

On pridiže skrivalicu.– ... a Znate-Već-Ko traga za trećom, ali ne shvata... on samo misli da je u pitanju

moćan štapić...– Hari – reče Hermiona, prišavši mu i vrativši Lilino pismo – žao mi je, ali

mislim da grešiš, da silno grešiš.– Ali zar ne vidiš? Sve se uklapa...– Ne, ne uklapa se – reče ona. – Ne uklapa se, Hari, samo si se zaneo. Molim te –

reče kad je on zaustio da odgovori – molim te, odgovori mi samo jedno. Ako surelikvije Smrti zaista postojale, i ako je Dambldor znao za njih, znao da će osoba kojabude posedovala sve tri biti Gospodar Smrti... Hari, zašto ti nije rekao? Zašto?

On je već imao spreman odgovor.– Ali i sama si rekla, Hermiona! Moraš sam da saznaš za njih! To je Potraga!– Ali rekla sam to samo da bih te ubedila da pođemo do Lavgudovih! – povika

Hermiona očajavajući. – Nisam zaista verovala u to!Hari se nije obazirao na to.– Dambldor bi me inače uvek puštao da sam saznam stvari. Puštao me da oprobam

svoju snagu, da rizikujem. Ovo mi se čini kao nešto što bi on uradio.– Hari, ovo nije igra, ovo nije vežba! Ovo je nešto stvarno, a Dambldor ti je

ostavio vrlo jasna uputstva: pronađi horkrukse i uništi ih! Taj simbol ništa ne znači,zaboravi na relikvije Smrti, ne možemo sebi da priuštimo skretanje s koloseka...

Hari je gotovo nije ni slušao. Neprekidno je prevrtao skrivalicu u rukama, napolaočekujući da se sama raspoluti, da mu otkrije Kamen vaskrsnuća, da dokaže Hermionida je on u pravu, da su relikvije Smrti stvarne.

Ona je apelovala na Rona.– Nije valjda da i ti veruješ u ovo?Hari podiže pogled. Ron je oklevao.– Pojma nemam... mislim... neki delovi zaista kao da se uklapaju – reče Ron s

nelagodom. – Ali kad sagledaš celu stvar... – On duboko udahnu. – Mislim da bitrebalo da se otarasimo horkruksa, Hari. To je ono što nam je Dambldor rekao dauradimo. Možda... možda bi trebalo da zaboravimo na celu ovu priču s relikvijama.

– Hvala ti, Rone – reče Hermiona. – Ja ću prva da stražarim.I ona prođe pored Harija i sede na ulazu u šator, stavivši time tačku na celu

diskusiju.Ali Hari jedva da je spavao te noći. Pomisao na relikvije Smrti posve ga je

obuzela, te nije imao mira dok su mu se umom rojile nervozne misli: Štapić, Kamen iOgrtač, kad bi samo mogao da dođe u posed sva tri...

Otvaram se na svršetku... ali šta je bilo na svršetku? Zašto nije sada mogao dadođe do Kamena? Samo kad bi imao Kamen, mogao bi lično da postavi Dambldorusva ta pitanja... i Hari poče da u tmini mrmlja skrivalici reči, pokušavajući sve, čak ida joj se obrati nemuštim jezikom, ali se zlatna lopta nije otvarala...

A štapić, Starozovni štapić, gde li je on sakriven? Gde sada Voldemor traga? Harije priželjkivao da ga ožiljak zapeče i pokaže mu Voldemorove misli, pošto su po prviput on i Voldemor bili ujedinjeni u želji za istom stvari... naravno, Hermioni se ne bidopala ta ideja... ali ona ionako ne veruje... Ksenofil je donekle bio u pravu...Uskogruda. Zatucana. Ograničenih shvatanja. Ona se, zapravo, boji same pomisli narelikvije Smrti, pogotovu na Kamen vaskrsnuća... i Hari ponovo pritisnu skrivalicu nausne, ljubeći je, gotovo je progutavši, ali hladan metal nije popuštao...

Bila je već skoro zora kad se setio Lune, same u ćeliji u Askabanu, okruženedementorima i iznenada se postideo. U svom grozničavom razmišljanju o relikvijamapotpuno je zaboravio na nju. Kada bi samo mogli da je spasu, ali nebrojeni dementoribili bi gotovo nesavladivi. Kad je malo bolje razmislio o tome, još uvek nije pokušaoda stvori Patronusa štapićem od crnog gloga... moraće to da pokuša ujutru...

Kad bi mogao ikako da dođe do boljeg štapića...I ponovo ga obuze želja za Starozovnim štapićem, Smrtoštapom, nepobedivim,

nesavladivim...Narednog jutra su spakovali šator i produžili kroz turoban pljusak. Provala oblaka

pratila ih je sve do obale, gde su postavili šator za prenoćište, ne prestajući tokomcele nedelje, kroz mokre pejzaže koji su se Hariju činili sumornim i depresivnim.Mogao je da misli samo o relikvijama Smrti. Kao da je u njemu upaljen plamen kojiništa nije moglo da ugasi, čak ni Hermionina potpuna neverica, niti Ronove stalnesumnje. A ipak, što se čežnja za relikvijama žustrije rasplamsavala u njemu, to je bioneveseliji. Krivio je Rona i Hermionu: njihova nepokolebljiva ravnodušnost bila jepodjednako odgovorna kao i neumorna kiša za kvarenje njegovog raspoloženja, ali nijedno ni drugo nije moglo da podrije njegovo ubeđenje, koje je i dalje bilo apsolutno.Čežnja i verovanje u relikvije toliko su ga obuzeli da se osećao potpuno izolovanimod drugo dvoje i njihove opsesije horkruksima.

– Opsesijom? – reče Hermiona tihim, ljutitim glasom, kada je Hari jedne večeribio dovoljno nepažljiv da upotrebi tu reč, nakon što ga je Hermiona prekorila zbognedovoljne zainteresovanosti za pronalaženje ostalih horkruksa. – Nismo mi ti sopsesijom, Hari! Mi smo oni koji pokušavaju da urade ono što je Dambldor hteo daučinimo!

Ali on se nije obazirao na nevešto zamaskirane kritike. Dambldor je ostavio znakrelikvija Hermioni da ga dešifruje, a takođe je, bio je ubeđen u to, ostavio Kamenvaskrsnuća skriven u zlatnoj Skrivalici. Dok jedan ne umre drugi neće moći da živi...gospodar smrti... Zašto Ron i Hermiona nisu mogli da shvate?

– „A poslednji će se neprijatelj ukinuti smrt“ – Hari smireno citira.– Mislila sam da se borimo protiv Znaš-Već-Koga? – uzvrati Hermiona, i Hari

diže ruke od nje.Hariju se sada čak i misterija srebrne košute, o kojoj su drugo dvoje neprekidno

pokretali raspravu, činila manje važnom, beše to tek jedva zanimljiva propratnapričica. Jedino za šta je sada mario bio je ožiljak koji je ponovo počeo da ga pecka,iako je činio sve što je bilo u njegovoj moći da sakrije tu činjenicu od njih dvoje. Kadgod bi se to dogodilo pokušavao je da se osami, ali je ostajao razočaran onim što bivideo. Vizije koje je delio s Voldemorom promenile su se: postale su mutne,nepregledne, kao da im se stalno menjala oštrina. Hari je jedva uspeo da razaznanejasne obrise nekog predmeta koji je ličio na lobanju i nečeg nalik planini, višesenke nego nečeg opipljivog. Pošto je bio naviknut na slike oštre poput samestvarnosti, Harija je uznemirila ova promena. Bojao se da je veza između njega iVoldemora oštećena, veza koje se istovremeno bojao i koju je, ma šta rekaoHermioni, smatrao dragocenom. Hari je nekako povezao ove nezadovoljavajuće,nejasne slike s uništenjem svog štapića, kao da je štapić od crnog gloga bio kriv što onviše ne može da ima tako dobar uvid u Voldemorov um kao ranije.

Kako su nedelje odmicale, Hari nije mogao da ne primeti, čak i pored svojeobuzetosti sobom, da Ron, činilo se, preuzima vođstvo. Možda zato što je odlučio dase iskupi za to što ih je napustio, a možda je baš Harijev sunovrat u ravnodušnostpodstakao njegove pritajene sklonosti ka vođstvu, no bilo kako bilo, Ron je sada bio

taj koji je ohrabrivao i podsticao drugo dvoje na akciju.– Ostala su još samo tri horkruksa – neprekidno je ponavljao. – Treba nam plan

akcije, hajde! Gde još nismo tražili? Hajde da ponovimo. Sirotište...Dijagon-aleja, Hogvorts, kuća Ridlovih, Kod Bordžina i Berksa, Albanija, svako

mesto za koje su znali da je Tom Ridl ikada živeo, radio u njemu, posetio ga ili ubiotamo Ron i Hermiona su iznova i iznova pretresali, a Hari bi im se pridružio samo dabi Hermiona prestala da ga gnjavi. Bio bi zadovoljan i da samo sedi u tišinipokušavajući da pročita Voldemorove misli, da sazna još nešto o Starozovnomštapiću, ali je Ron insistirao da nastave da putuju na sve neverovatnija mesta, a Harije bio svestan da to čini samo da bi ih održao u pokretu.

– Nikad se ne zna – glasio je Ronov stalni refren. – Gornji Flegli je čarobnjačkoselo, možda je i tamo hteo da živi. Hajde da svratimo i bacimo oko.

Ova česta zalaženja na čarobnjačke teritorije prouzrokovala su da tu i tamo spazeOtimače.

– Neki od njih bi trebalo da su maltene gori od Smrtoždera – reče Ron. – Oni kojisu mene zarobili bili su malo jadni, ali Bil smatra da su neki od njih zaista opasni.Rekli su na Čuvarima Potera...

– Na čemu? – reče Hari.– Čuvarima Potera, zar ti nisam rekao da se tako zove? Ona emisija koju sam

pokušavao da uhvatim na radiju, jedina koja govori istinu o onome šta se zbiva!Gotovo sve stanice emitiju ono što Znaš-Već-Ko želi, sve sem Čuvara Potera. Zaistaželim da ga čuješ, ali je komplikovano priključiti se...

Ron je gotovo svako veče provodio koristeći svoj štapić da lupka različiteritmove po radiju dok su se regleri okretali. Tu i tamo bi uhvatili odlomke saveta kakose leče zmajske boginje, a jednom i par strofa „Kotlića punog jake, vrele ljubavi“.Dok je lupkao, Ron je i dalje pokušavao da pogodi pravu lozinku, mrmljajući niznepovezanih reči sebi u bradu.

– Uglavnom imaju nekakve veze s Redom – reče im on. – Bil je imao dara da ihpogađa. Sigurno ću i ja kad-tad pogoditi pravu...

Ali sreća nije poslužila Rona sve do marta. Hari je sedeo na ulazu u šator, nastraži, odsutno zureći u busen plavih zumbula koji su iznikli iz ledenog tla, kada Ronushićeno povika iz unutrašnjosti šatora.

– Uspeo sam, uspeo sam! Lozinka je „Albus“! Hari, dolazi ovamo!Po prvi put posle nekoliko dana otrgnut od misli o relikvijama Smrti, Hari požuri

nazad u šator gde zateče Rona i Hermionu kako kleče na podu kraj malenog radija.Hermiona, koja je glačala Grifindorov mač tek da ima šta da radi, sedela jerazjapljenih usta, zureći u sićušni zvučnik iz kog je dopirao veoma poznat glas.

– ... izvinjavamo se zbog privremenog odsustvovanja iz etra, prouzrokovanogvelikim brojem kućnih poseta našoj oblasti od strane onih šarmantnih Smrtoždera.

– Ali to je Li Džordan! – reče Hermiona.

– Znam! – kezio se Ron. – Kul, je l’ da?– ... smo sada pronašli drugu bezbednu lokaciju – govorio je Li – i sa

zadovoljstvom vam mogu reći da su mi se večeras pridružila dva naša redovnasaradnika. Dobro veče, momci!

– Ćao.– Dobro veče, Rečni.– „Rečni“, to je Li – objasni im Ron. – Svi imaju šifrovana imena, ali obično

možeš da provališ...– Psst! – reče Hermiona.– Ali, pre nego što čujemo Kraljevskog i Romulusa – nastavi Li – prvo ćemo da

vas izvestimo o smrtima koje Vesti čarobnjačke radijske mreže i Dnevni prorok nesmatraju dovoljno važnim da se pomenu. S velikim žaljenjem obaveštavamo našeslušaoce o ubistvima Teda Tonksa i Dirka Kresvela.

Hari oseti mučno komešanje u stomaku. On, Ron i Hermiona se međusobnopogledaše, užasnuti.

– Takođe je ubijen i goblin po imenu Gornuk. Smatra se da su čarobnjaknormalskog porekla Din Tomas i još jedan goblin, za koje se veruje da su putovali sTonksom, Kresvelom i Gornukom, možda pobegli. Ako nas Din sluša, ili ako bilo kood naših slušalaca ima neke informacije o njegovom prebivalištu, njegovi roditelji isestra očajnički čekaju bilo kakve vesti.

– U međuvemenu, u Gedliju je pronađena petočlana normalska porodica ubijena usvom domu. Normalske vlasti ovu smrt pripisuju napukloj plinskoj cevi, ali su mečlanovi Reda Feniksa obavestili da je u pitanju bila Ubitačna kletva – još jedandokaz, kao da nam ih još treba, činjenice da ubistva Normalaca postaju sport irekreacija pod novim režimom.

– Najzad, sa žaljenjem obaveštavamo naše slušaoce da su u Godrikovoj doliniotkriveni ostaci Batilde Torbarke. Dokazi ukazuju na to da je umrla pre nekolikomeseci. Red Feniksa obaveštava nas da je njeno telo imalo nepobitne tragove povredananetih Mračnom magijom.

– Slušaoci, pozivam vas da nam se pridružite u minutu ćutanja u znak sećanja naTeda Tonksa, Dirka Kresvela, Batildu Torbarku, Gornuka i neimenovane, ali ništamanje vredne oplakivanja, Normalce koje su pobili Smrtožderi.

Zavlada muk a Hari, Ron i Hermiona nisu progovarali. Hari je napola priželjkivaoda čuje dalje, a napola se bojao onoga što bi moglo da usledi. Posle dužeg vremenapo prvi put se osećao povezanim sa spoljašnjim svetom.

– Hvala vam – reče Lijev glas. – A sada prelazimo na našeg redovnog saradnika,Kraljevskog, koji nam donosi novosti o tome kako novi čarobnjački poredak utiče nanormalski svet.

– Hvala, Rečni – reče prepoznatljiv, dubok, odmeren, umirujuć glas.– Kingsli! – izlete Ronu.

– Znamo! – reče Hermiona, ućutkujući ga.– Iako i dalje podnose teške gubitke, Normalci još uvek nisu svesni izvora svoje

patnje – reče Kingsli. – Međutim, neprestano slušamo zaista inspirativne priče ovešticama i čarobnjacima koji rizikuju sopstvenu bezbednost ne bi li zaštitili svojeprijatelje i komšije Normalce, često bez njihovog znanja. Želeo bih da apelujem nasve naše slušaoce da se povedu za njihovim primerom, možda tako što ćete baciti nekuzaštitnu čin na sve normalske građevine u vašoj ulici. Preduzimanjem tih jednostavnihmera mogu se spasiti mnogi životi.

– A šta bi rekao onim našim slušaocima koji odgovaraju da bi u ovim opasnimvremenima trebalo da budu „čarobnjaci pre svega“, Kraljevski? – upita Li.

– Rekao bih im da je od „čarobnjaci pre svega“ mali korak do „Čistokrvni presvega“, a zatim do „Smrtožderi“ – odgovori Kingsli. – Svi smo mi ljudi, zar ne? Svakiljudski život podjednako je važan, i samim tim vredan spasavanja.

– Odlično rečeno, Kraljevski, budeš li se kandidovao za ministra magije, možešda računaš na moj glas, ako ikada uspemo da se izvučemo iz ovih neprilika – reče Li.– A sada, prelazimo na Romulusa i našu popularnu rubriku: Poterovi pajtosi.

– Hvala, Rečni – reče još jedan dobro znan glas. Ron zausti da nešto kaže, ali gaHermiona šapatom preduhitri.

– Znamo da je to Lupin!– Romuluse, da li i dalje smatraš, kao što je bio slučaj tokom svih tvojih

gostovanja u ovom programu, da je Hari Poter još živ?– Smatram – reče Lupin odlučno. – Nema nikakve sumnje da bi Smrtožderi

njegovu smrt oglasili na sva zvona, pošto bi to zadalo smrtonosan udarac moralu svihkoji se odupiru novom režimu. Dečak Koji Je Preživeo ostaje i dalje simbol svega zašta se borimo: trijumfa dobra, moći nevinosti, potrebe da nastavimo da se odupiremo.

Harija obuze mešavina zahvalnosti i stida. Da li je to značilo da mu je Lupinoprostio za one užasne stvari koje mu je rekao kada su se prošli put sreli?

– A šta bi ti, Romuluse, poručio Hariju Poteru kad bi znao da nas sluša?– Rekao bih mu da smo svi duhom uz njega – reče Lupin, a zatim uz blago

oklevanje nastavi: – I rekao bih mu da sluša svoje instinkte, koji su dobri i gotovouvek u pravu.

Hari pogleda u Hermionu, čije su oči bile prepune suza.– Gotovo uvek u pravu – ponovi ona.– A zar ti nisam rekao? – reče Ron iznenađeno. – Bil mi je rekao da Lupin ponovo

živi s Tonks! A čujem i da je postala baš krupna.– ... a naš redovni izveštaj o onim prijateljima Harija Potera koji ispaštaju zbog

svoje odanosti njemu? – govorio je Li.– Pa, kao što naši redovni slušaoci znaju, nekoliko glasnijih pristalica Harija

Potera sada je utamničeno, uključujući Ksenofila Lavguda, nekadašnjeg urednikaCepidlake... – reče Lupin.

– Makar je još uvek živ! – promrmlja Ron.– Takođe smo u poslednjih nekoliko sati čuli izveštaje da je Rubeus Hagrid... –

sve troje zabrinuto kriknuše, umalo propustivši ostatak rečenice – ... dobro poznatičuvar lovišta škole Hogvorts, za dlaku izbegao hapšenje na tlu Hogvortsa gde je,sudeći po glasinama, u svojoj kući oranizovao žurku pod parolom „Podržite HarijaPotera“. Međutim, Hagrid nije priveden, te se smatra da je u bekstvu.

– Pretpostavljam da kad bežiš od Smrtoždera nije na odmet imati polubratavisokog osam metara? – upita Li.

– Da, to može da vam pruži malu prednost – složi se Lupin smrknuto. – Mogu lisamo da dodam da, iako svi mi ovde u Čuvarima Potera cenimo Hagridov žar, ipakapelujemo na najvatrenije pristalice Harija Potera da ne slede Hagridov primer. Usadašnjoj klimi žurke pod parolom „Podržite Harija Potera“ nisu mudar postupak.

– Potpuno si u pravu, Romuluse – reče Li – stoga vam preporučujemo da svojuodanost čoveku s ožiljkom u obliku munje iskazujete slušanjem Čuvara Potera! Asada pređimo na vesti koje se tiču čarobnjaka koji se pokazao podjednakoneuhvatljivim kao i Hari Poter. Zovemo ga Glavni Smrtožder, a svoje stavove o nekimod sumanutijih glasina koje kruže o njemu izneće naš novi saradnik, koji je sada sanama u studiju: Glodar.

– „Glodar“? – reče još jedan poznat glas, a Hari, Ron i Hermiona uglas povikaše:– Fred!

– Ne... da nije Džordž?– Fred je, bar mi se tako čini – reče Ron, nagnuvši se bliže radiju, a blizanac, koji

god da je, reče: – Neću da budem „Glodar“, nema šanse, rekao sam ti da hoću dabudem „Rapir“!

– Oh, dobro de. „Rapire“, možeš li nam, molim te, izneti svoj stav o raznoraznimpričama koje čujemo o Glavnom Smrtožderu?

– Da, Rečni, mogu – reče Fred. – Kao što naši slušaoci dobro znaju, sem ukolikose nisu sakrili na dnu baštenskog jezerceta ili negde slično, strategija skrivanja u senciZnate-Već-Koga stvorila je baš finu klimu panike. Mada, ukoliko su svi navodniizveštaji o njegovom pojavljivanju istiniti, mora da imamo dobrih devetnaest Znate-Već-Kojih što jurcaju unaokolo.

– Što njemu, naravno, odgovara – reče Kingsli. – Veo tajanstvenosti stvara višestraha nego da se lično pokaže.

– Slažem se – reče Fred. – Stoga, ljudi, probajte malo da se smirite. Situacija jedovoljno loša i bez izmišljanja raznoraznih stvari. Na primer, ova nova priča kakoZnate-Već-Ko može da vas ubije jednim pogledom. To je Bazilisk, dragi slušaoci.Evo prostog testa: proverite da li stvar koja gleda u vas ima noge. Ako ima, bezbednoje da je pogledate u oči, mada ako je zaista u pitanju Znate-Već-Ko, to će vam i daljeverovatno biti poslednje što ćete videti.

Prvi put nakon nekoliko nedelja Hari se smejao: mogao je da oseti kako ga balast

napetosti i nervoze napušta.– A glasine da ga stalno viđaju u inostranstvu? – upita Li.– Pa, nakon sveg truda koji je uložio ovde, ko ne bi poželeo lep mali odmor? –

upita Fred. – Ljudi, glavna stvar je da ne dopustite da vas uljuljka lažni osećajbezbednosti jer mislite da je van zemlje. Možda jeste, možda i nije, ali činjenica je daje, ako to poželi, u stanju da se kreće brže nego Severus Snejp kad mu pokažetešampon, stoga ne računajte na to da je on daleko, ukoliko planirate da se izlažeteriziku. Nikada nisam mislio da ću čuti sebe kako to izgovaram, ali bezbednost je naprvom mestu!

– Hvala ti na tim mudrim rečima, Rapiru – reče Li. – Slušaoci, ovim završavamojoš jedno izdanje Čuvara Potera. Ne znamo kada ćemo biti u stanju ponovo daemitujemo, ali možete biti sigurni da ćemo se vratiti. Nastavite da okrećete dugmićeza biranje frekvencija: sledeća lozinka biće „Ludooki“. Čuvajte jedni druge: ne gubiteveru. Laku noć.

Dugme na radiju se okrenu a svetla iza brojača frekvencija se ugasiše. Hari, Ron iHermiona i dalje su imali osmehe na licima. To što su čuli poznate, prijateljskeglasove bilo je kao neki neverovatan eliksir. Hari se toliko navikao na izolaciju da jegotovo i zaboravio da se i drugi ljudi odupiru Voldemoru. Bilo je to poput buđenja izdugog sna.

– Dobro je, a? – reče Ron veselo.– Sjajno – reče Hari.– Tako su hrabri – reče Hermiona zadivljeno. – Kad bi ih pronašli...– Pa, neprekidno su u pokretu – reče Ron. – Kao i mi.– Ali da li si čuo šta je Fred rekao? – upita Hari uzbuđeno. Sad kad je emitovanje

bilo gotovo, ponovo je usmerio misli na svoju sveprožimajuću opsesiju. – Uinostranstvu je! I dalje traga za štapićem, znao sam!

– Hari...– Daj, Hermiona, zašto toliko tvrdoglavo odbijaš da priznaš? Vol...– HARI, NE!– ... demor traga za Starozovnim štapićem!– To ime je Tabu! – zagrme Ron, skočivši na noge, kada se ispred šatora začu

glasno krc. – Rekao sam ti, Hari, rekao sam ti, ne smemo više da ga izgovaramo...moramo da vratimo zaštite oko nas... brzo... tako pronalaze...

Ali Ron je prestao da govori, a Hari je znao i zašto. Šunjoskop na stolu se upalio ipočeo da se vrti. Mogli su da čuju glasove kako im se primiču sve bliže i bliže: grube,uzbuđene glasove. Ron izvuče Ugasivač iz svog džepa i pritisnu ga: njihove lampe seugasiše.

– Izađite s podignutim rukama! – začu se promukao glas iz tmine. – Znamo da steunutra! U vas je upereno pola tuceta štapića i briga nas koga ćemo prokleti!

23. Palata Melfojevih

Hari se osvrnu ka drugim dvoma, sada svedenim na puke obrise u tmini. Video je

Hermionu kako upire svoj štapić, ne prema spolja, već ka njegovom licu. Zatim prasakpropraćen bleskom bele svetlosti, i on se sruči u agoniji, obnevideo. Osećao je kakomu lice ubrzano otiče pod rukama, dok su ih opkoljavali teški koraci.

– Diž’ se, gamadi.Nepoznate ruke grubo povukoše Harija s tla. Pre nego što je uspeo da ih zaustavi,

neko mu je pretresao džepove i iz njih izvadio štapić od crnog gloga. Hari se uhvati zasvoje nepodnošljivo bolno lice, koje nije mogao da prepozna pod prstima, zategnuto,naduveno i podbulo, kao da je pretrpeo neku gadnu alergijsku reakciju. Oči su mu bilesvedene na proreze kroz koje jedva da je video. Naočare su mu spale dok su gaizvlačili iz šatora. Mogao je da razazna samo mutna obličja četiri ili pet ljudi koji suse rvali s Ronom i Hermionom, izvlačeći i njih napolje.

– Skidaj – se – s nje! – vikao je Ron. Začu se nepogrešivi zvuk pesnice koja udarau meso: Ron zahropta od bola a Hermiona vrisnu: – Ne! Pusti ga, pusti ga!

– Tvoj dečko će proći mnogo gore ako se nalazi na mom spisku – reče jezivo

poznat hrapav glas. – Ukusna curo... kakva poslastica... obožavam meku kožu...Hariju se prevrnu stomak. Znao je ko je to: Fenrir Suri, vukodlak kome je bilo

dozvoljeno da nosi smrtoždersku odoru u zamenu za njegovu najamničku svirepost.– Pretražite šator! – reče drugi glas.Harija baciše licem na tlo. Tup udarac mu reče da je i Ron bačen kraj njega. Čuli

su korake i lomljavu. Dok su pretraživali, ljudi su bacali stolice po šatoru.– A sad, da vidimo koga smo to uhvatili – reče likujućim glasom Suri iznad njih, i

Harija prevrnuše na leđa. Zrak svetlosti štapića pade na njegovo lice, a Suri senasmeja.

– Moraću krem-pivom da sperem mučninu. Šta je bilo s tobom, ružni?Hari mu nije odmah odgovorio.– Rekoh – i Hari dobi udarac u dijafragmu zbog kojeg se presamiti od bola – šta je

bilo s tobom?– Uboden – promrmlja Hari. – Uboden sam.– Aha, tako i izgleda – reče drugi glas.– Kako se zoveš? – zareža Suri.– Dadli – reče Hari.– A ime?– Ja... Vernon. Vernon Dadli.– Proveri spisak, Šugavko – reče Suri, a Hari ga ču kako se pomera u stranu da

osmotri Rona. – A ti, Riđi?– Sten Stranputica – reče Ron.– Jes’ đavola – reče čovek zvani Šugavko. – Znamo mi Stena Stranputicu, taj nam

je par puta pomogao.Začu se još jedan udarac.– Ja sab Bardi – reče Ron, a Hari je mogao po zvuku da proceni da su mu usta

puna krvi. – Bardi Vidli.– Vizli, je li? – hrapavo će Suri. – Znači, iako nisi Blatokrvni, u rodu si s

izdajicama svoga roda. A najzad, tvoja zgodna mala drugarica... – Harija podiđošežmarci od žudnje i slasti u njegovom glasu.

– Polako, Suri – reče Šugavko, nadglasavši zlobne poklike ostalih.– A, neću je još ujesti. Videćemo da li će se brže setiti svog imena nego Barni. Ko

si ti, curice?– Penelopa Klirvoter – reče Hermiona. Zvučala je prestrašeno, ali ubedljivo.– Koji ti je Krvni status?– Polukrvna – reče Hermiona.– To se lako dâ proveriti – reče Šugavko. – Al’ svi mi deluju i dalje k’o da su

hogvortskog uzrasta...– Nabustili smo – reče Ron.– Napustili, je li, Riđi? – reče Šugavko. – Pa ste odlučili da odete na kampovanje?

I pride, k’o veli, da se malo zabavite, pa ste uzeli ime Mračnog gospodara u usta?– Ne ba se zababimo – reče Ron. – Sbučajdo.– Slučajno? – Ponovo se začu podrugljiv smeh.– Znaš li ko je imao običaj da rado izgovara ime Mračnog gospodara, Vizli? –

zareža Suri. – Red Feniksa. Da li ti to ime nešto znači?– Dne.– E pa, oni ne ukazuju Mračnom gospodaru poštovanje kakvo zaslužuje, pa je ime

stavljeno pod Tabu. Tako smo ušli u trag nekolicini članova Reda. Videćemo. Vežiteih sa druga dva zatvorenika!

Neko cimnu Harija za kosu, odvuče ga malo dalje, gurnu u sedeći položaj a zatimpoče da ga vezuje leđa uz leđa s nekim drugim ljudima. Hari je i dalje bio poluslep,gotovo da ništa nije bio u stanju da vidi svojim naduvenim očima. Kada je čovek kojiga je privezao najzad otišao, Hari prošaputa ostalim zatvorenicima.

– Da li neko još uvek ima štapić?– Ne – odgovoriše Ron i Hermiona s obe njegove strane.– Ja sam kriv za sve. Ja sam rekao ime, žao mi je...– Hari?Bio je to nov, ali poznat glas, i došao je direktno iza Harija, od osobe koja je bila

vezana s Hermionine leve strane.– Din?– Ti si! Ako saznaju koga su uhvatili...! To su Otimači, oni traže samo one koji su

pobegli iz škole da ih zamene za zlato...– Nije loš ulov za jednu noć – govorio je Suri, kad je par cokula promarširao kraj

Harija i oni začuše još lomljave iz šatora. – Blatokrvni, odbegli goblin i tri pobegulje.Jesi li im već jednom proverio imena na spisku, Šugavko? – zagrme on.

– Aha. Nema ovde nikakvog Vernona Dadlija, Suri.– Zanimljivo – reče Suri. – Vrlo zanimljivo.On čučnu kraj Harija koji kroz neznatne proreze između svojih naduvenih kapaka

vide lice prekriveno prljavom, sivom dlakom i brkovima, sa šiljatim smeđim zubima ikrastama u uglovima usana. Suri je mirisao isto kao i one noći na vrhu tornja gde jeDambldor umro: na zemlju, znoj i krv.

– Znači, tebe ne traže, je li, Vernone? Ili se nalaziš na tom spisku pod drugimimenom? U kojoj si kući na Hogvortsu?

– Sliterin – automatski reče Hari.– Čudno kak’ svi misle da mi to hoćemo da čujemo – rugao se Šugavko iz senki. –

Al’ nijedan ne mož’ da nam rekne gde se nalazi njihov dnevni boravak.– U tamnici je – reče Hari razgovetno. – Ulazi se kroz zid. Puna je lobanja i

sličnih stvari i nalazi se pod jezerom, pa je svetlo skroz zeleno.Zavlada kratak tajac.– Vidi, vidi, izgleda da smo zaista uhvatili malog sliterinca – reče Šugavko. – E

pa, dobro po tebe, Vernone, jerbo nema mnogo Blatokrvnih sliterinaca. Ko ti je otac?– Radi u Ministarstvu – slaga Hari. Znao je da će se cela njegova priča urušiti i

pri najmanjoj istrazi, ali s druge strane, ionako je imao vremena samo dok mu lice nepoprimi normalan oblik, pre nego što se sâm oda. – Odsek za magijske nesreće ikatastrofe.

– Znaš šta, Suri – reče Šugavko. – Mislim da tamo i ima neki Dadli.Hari jedva da je mogao da diše: da li će uspeti da se izvuku iz ovoga samo

srećom, pukom srećom?– Vidi, vidi – reče Suri, a Hari je osetio blag prizvuk strepnje u tom bezobzirnom

glasu, i znao je da se Suri upravo pita da li je zaista upravo napao i svezao sinazvaničnika iz Ministarstva. Srce mu je snažno lupalo ispod konopaca koji su mustezali rebra. Ne bi ga začudilo da Suri može da ga vidi. – Ako govoriš istinu, ružni,nemaš razloga da se bojiš puta u Ministarstvo. Očekujem čak da će nas tvoj otac inagraditi zato što smo te pokupili.

– Ali – reče Hari suvih usta – ako nas samo pustite da...– Hej! – začu se povik iz unutrašnjosti šatora. – Suri, pogledaj ovo!Ka njima dojuri mračna silueta, a Hari pri svetlosti njihovih štapića vide srebrni

sjaj. Pronašli su Grifindorov mač.– Vrrrrlo lepo – reče Suri zahvalno, uzimajući ga od svog saputnika. – O da, zaista

vrlo lepo. Deluje kao da je goblinske izrade. Odakle vama ovako nešto?– Pripada mom ocu – slaga Hari, nadajući se unatoč svemu da je isuviše mračno

da bi Suri mogao da razazna ime koje je ispisano odmah ispod balčaka. – Pozajmilismo ga da isečemo drva za potpalu...

– Ček’ malo, Suri! Vid’ ovo, u Proroku!Čim je to Šugavko rekao, ožiljak, koji mu je bio rastegnut preko naduvenog čela,

Harija strahovito zabole. Jasnije no što je uspevao da razazna bilo šta oko sebe, onvide visoku kulu, sumornu tvrđavu, zift crnu i zastrašujuću. Voldemorove misli opetpostadoše oštre poput britve: klizio je ka džinovskoj zgradi prožet čudnovatimosećajem euforične ali smirene svrhovitosti...

Tako blizu... tako blizu...Uz ogroman napor volje, Hari zatvori svoj um pred Voldemorovim mislima,

vraćajući se nazad ka mestu gde je sedeo, privezan za Rona, Hermionu, Dina iGriphuka u tmini, slušajući Surog i Šugavka.

– „’Ermiona Grejndžer“ – govorio je Šugavko – „Blatokrvna za koju se zna daputuje s ’Arijem Poterom.“

Harijev ožiljak tinjao je u tišini, ali je on ulagao nadljudske napore da ostaneprisutan, da ne sklizne u Voldemorov um. Čuo je škripu čizama Surog kad je kleknuoispred Hermione.

– Znaš šta, curice? Ova slika baš prokleto liči na tebe.– Nisam! Nisam to ja!

Hermionino prestrašeno cičanje bilo je gotovo isto kao i priznanje.– „... za koju se zna da putuje s Harijem Poterom“ – tiho ponovi Suri.Nad ceo prizor nadvio se zlokoban mir. Harija je ožiljak strahovito boleo, ali se

iz petnih žila odupirao privlačnoj sili Voldemorovih misli: nikada mu do sada nijebilo toliko važno da ostane pri svojoj čistoj svesti.

– E pa, ovo sve menja, zar ne? – prošaputa Suri.Niko nije progovarao: Hari je osetio da ih banda Otimača ukočeno posmatra, i

Hermioninu ruku kako drhti kraj njegove. Suri ustade i načini nekoliko koraka kamestu gde je Hari sedeo, a zatim ponovo čučnu ne bi li se pomnije zagledao u njegoveizobličene crte lica.

– Šta ti je to na čelu, Vernone? – upita on nežno, ispunivši svojim kužnim dahomHarijeve nozdrve dok je prljavim prstom pritiskao zategnuti ožiljak.

– Ne dodiruj ga! – povika Hari. Nije mogao da se suzdrži, činilo mu se da će mupripasti muka od bola.

– Mislio sam da nosiš naočare, Poteru? – prodahta Suri.– Ja sam video naočare! – zaurla jedan od Otimača koji je čučao u pozadini. –

Bile su naočare u šatoru, Suri, čekaj samo...I nekoliko trenutaka kasnije Harijeve naočare nabijene su mu nazad na lice.

Otimači su se sada zbijali oko njih, zagledajući u njega.– Jeste, on je! – zareža Suri. – Uhvatili smo Potera!Svi zakoračiše nekoliko koraka unazad, zatečeni onim što su učinili. Hari, koji se

još uvek borio da ostane prisutan u sopstvenoj bolnoj glavi, nije mogao da smisli ništašto bi rekao: fragmenti vizija probijali su mu se kroz površinu svesti...

... klizio je oko visokih zidova crne tvrđave...Ne, on je Hari, vezan i bez štapića, u smrtnoj opasnosti...... podižući pogled naviše ka najgornjem prozoru najviše kule...Bio je Hari, i oni su prigušenim glasovima odlučivali o njegovoj sudbini...... vreme je da poleti...– ... u Ministarstvo?– Do đavola s Ministarstvom – zareža Suri. – Oni će prigrabiti sve zasluge, a nas

neće ni pomenuti. Ja kažem da ga odvedemo pravo kod Znate-Već-Koga.– ’Oćeš li ga prizvati? Ovde? – reče Šugavko, zvučeći zadivljeno i prestrašeno.– Ne – zareža Suri – ja nemam... kažu da koristi kuću Melfojevih kao bazu.

Odvešćemo dečaka tamo.Hari je mislio da zna razlog zašto Suri nije prizvao Voldemora. Iako je vukodlaku

dozvoljeno da nosi smrtoždersku odoru kada im je potreban, samo je Voldemorovuzan krug bio žigosan Mračnim znakom: Suri nije bio dostojan te najviše časti.

Bol u Harijevom ožiljku ponovo se rasplamsa.... i on se uzdiže u noć, leteći pravo ka prozoru na samom vrhu kule...– ... potpuno sigurni da je to on? Jer ak’ nije, Suri, mrtvi smo.

– Ko je ovde glavni? – zagrme Suri, prikrivajući trenutak slabosti. – Ja kažem daje to Poter, a on plus njegov štapić, to je dvesta hiljada galeona tu pred nama! Ali akosi prevelika kukavica da pođeš sa mnom, ili bilo ko od vas, onda je to sve za mene, aako budem imao sreće, daće mi pride i devojku!

... prozor je bio tek tanani prorez u crnoj steni, nedovoljan da čovek kroz njegaprođe... s njegove druge strane videla se kosturasta figura, sklupčana ispodćebeta... mrtva, ili samo spava?

– U redu – reče Šugavko. – U redu, idemo! A šta s ostalima, Suri, šta da radimo snjima?

– Ma najbolje da ih sve povedemo. Imamo dvoje Blatokrvnih, to je još desetgaleona. Daj mi i mač. Ako su to rubini, onda je i to pravo malo bogatstvo.

Zatvorenici su podignuti na noge. Hari je čuo Hermionino prestrašeno ubrzanodisanje.

– Zgrabite ih, i to čvrsto. Ja ću Potera! – reče Suri, ščepavši punu šaku Harijevekose. Hari oseti njegove duge, žute nokte kako mu grebu skalp. – Na tri! Jedan... dva...tri...

Oni se Prebaciše, povukavši zatvorenike sa sobom. Hari se otimao, pokušavajućida se oslobodi stiska Surog, ali bilo je beznadežno: Ron i Hermiona bili su tesnopriklješteni s obe njegove strane, nije mogao da se odvoji od grupe, a dok mu je dahpod pritiskom napuštao telo, ožiljak ga još bolnije zapeče...

... kako se provukao kroz procep na prozoru poput zmije i spustio, lako kao dim,u sobu koja je ličila na ćeliju...

Zatvorenici tresnuše jedni o druge kada su sleteli na seoski puteljak. Harijevimočima, koje su i dalje bile naduvene, trebalo je nekoliko trenutaka da se priviknu napromenu, a zatim primeti dveri od kovanog gvožđa u podnožju dugačkog prilaza.Osetio je tanan trzaj olakšanja. Najgore se još nije dogodilo: Voldemor nije bio tu. Onje, znao je Hari, pošto je pokušavao da se odupre viziji, na nekom čudnom mestu,poput tvrđave, na samom vrhu tornja. Koliko li će Voldemoru trebati da dođe do ovogmesta kad bude saznao da je Hari tu, to je već bila druga stvar...

Jedan od Otimača odjuri do kapije i protrese je.– Kako da uđemo? Zaključano je, Suri, ne mogu da... majku mu!On hitro skloni ruke u strahu. Gvožđe se krivilo, izvijalo, oblikujući od svojih

apstraktnih spirala i navoja strahovito lice, koje progovori zvečećim, odjekujućimglasom: – Navedite svrhu posete!

– Imamo Potera! – pobednički zagrme Suri. – Zarobili smo Harija Potera!Kapije se otvoriše.– Hajde! – reče Suri svojim ljudima, te gurnuše zatvorenike kroz kapije i dalje

prilazom, između visokih živica koje su im prigušivale korake. Hari spazi avetinjskibelo obličje iznad sebe i shvati da je u pitanju albino paun. Posrtao je, a Suri bi gadizao na noge. Sada se teturao postrance, vezan leđa uz leđa za ostalo četvoro

zatvorenika. Zatvorivši svoje nadute oči on dopusti da ga bol u ožiljku obuzme natrenutak, u želji da sazna šta to Voldemor radi, da li je već saznao da je Hariuhvaćen...

... suvonjava figura se promeškoljila ispod svog tankog ćebeta i okrenula kanjemu, otvarajući oči utisnute u lobanjoliko lice... krhki čovek ustade, i upravi svojeupale oči u njega, Voldemora, a zatim se nasmeši. Nije imao većinu zuba...

– Znači, došao si. I mislio sam da hoćeš... jednog dana. Ali tvoje putovanje biloje uzaludno. Nikada ga nisam ni imao.

– Lažeš!Dok je Voldemorov gnev pulsirao u njemu, Harijev ožiljak pretio je da eksplodira

od bola, te on otrgnu svoj um i vrati ga nazad u sopstveno telo, boreći se da ostaneprisutan dok su zatvorenike gurali preko pošljunčenog prilaza.

Sve ih obasja svetlost.– Šta je ovo? – reče ledeni ženski glas.– Ovde smo da vidimo Onog Koji Se Ne Sme Imenovati! – zakrešta Suri.– Ko si ti?– Znaš me! – u vukodlakovom glasu čula se ozlojeđenost – Fenrir Suri! Uhvatili

smo Harija Potera!Suri zgrabi Harija i okrenu ga ka svetlu, nateravši ostale zatvorenike da se

odgegaju u krug.– Znam da je naduven, gospo, al’ to je on! – oglasi se Šugavko. – Ak’ pogledate

malko bliže, možete da mu vidite ožiljak. A ova ovdi, vidite li curicu? To jeBlatokrvna koja je putovala sa nji’, gospo. Nema sumnje da je to on, a imamo i njegovštapić pride! Evo, gospo...

Hari spazi Narcisu Melfoj kako proučava njegovo naduveno lice. Šugavko jojpruži štapić od crnog gloga. Ona podiže obrve.

– Uvedite ih unutra – reče ona.Harija i ostale gurali su i šutirali uza široke kamene stepenice, u predvorje

ispunjeno portretima.– Pođite za mnom – reče Narcisa, vodeći ih kroz hodnik. – Moj sin, Drako, kod

kuće je za uskršnje praznike. Ako je to Hari Poter, on će ga prepoznati.Salon je bio zaslepljujuć nakon tmine napolju. Čak i maltene zatvorenih očiju Hari

je mogao da razazna veličinu te prostorije. S tavanice je visio kristalni luster, a natamnoljubičastim zidovima nalazilo se nekoliko portreta. Kada Otimači gurnušezatvorenike u sobu, dve figure ustadoše s fotelja ispred ukrašenog mermernog kamina.

– Šta je ovo?Do Harijevih ušiju dopre stravično poznat, otegnut glas Lucijusa Melfoja. Sada je

već paničio: nije video nikakav izlaz, a kako mu je strah rastao bilo mu je sve lakše daotkloni Voldemorove misli iako ga je ožiljak i dalje pekao.

– Kažu da su uhvatili Potera – začu se Narcisin hladni glas. – Drako, dođi ovamo.

Hari se nije usuđivao da gleda direktno u Draka, već ga je osmotrio krajičkomoka: silueta malčice viša od njega, koja se uzdigla iz fotelje, dok mu je lice bilo bledai špicasta mrlja pokrivena beloplavom kosom.

Suri ponovo natera zatvorenike da se okrenu kako bi postavio Harija tačno ispodlustera.

– Pa, dečače? – promuklo će vukodlak.Hari je stajao naspram ogledala iznad kamina, velikog i pozlaćenog, s kitnjasto

izvijenim okvirom. Kroz proreze očiju spazio je svoj odraz po prvi put otkako sunapustili Ulicu Grimold.

Lice mu je bilo ogromno, sjajno i ružičasto, a Hermionin urok potpuno mu jeizobličio crte lica. Crna kosa mu je padala do ramena, a tamna mladalačka bradaprekrivala vilicu. Da nije znao da je to on, upitao bi se ko to nosi njegove naočare.Odlučio je da ne progovara, jer bi ga glas svakako odao. A ipak je i dalje izbegavaoda pogleda Draka u oči kada mu je ovaj prišao.

– Pa, Drako? – reče Lucijus Melfoj. Zvučao je pohlepno željno. – Je li to on? Dali je to Hari Poter?

– Nisam... nisam siguran – reče Drako. Držao se podalje od Surog, i činilo se kaoda se boji da pogleda Harija u oči jednako koliko se i Hari bojao da pogleda njega.

– Ali pogledaj ga pažljivo, vidi! Priđi bliže!Hari nikada nije čuo Lucijusa Melfoja tako uzbuđenog.– Drako, ako mi budemo ti koji će predati Potera Mračnom gospodaru, sve će nam

biti opro...– E sad, gospodine Melfoj, nadam se da nećete zaboraviti ko ga je zapravo

uhvatio? – reče Suri pretećim glasom.– Naravno da ne, naravno da ne! – reče Lucijus nestrpljivo. I sâm je došao do

Harija, prišao mu toliko blizu da je Hari mogao da vidi inače opušteno, bledo lice ido najsitnijeg detalja svojim naduvenim očima. S tim licem poput naduvene maske,Hari se osećao kao da gleda kroz rešetke kaveza.

– Šta ste mu to uradili? – upita Lucijus Surog. – Otkud to da je u ovakvom stanju?– Nismo mi.– Meni ovo liči na Ubodni urok – reče Lucijus.Njegove sive oči pređoše preko Harijevog čela.– Ima ovde nečeg – prošaputa on – mogao bi da bude ožiljak koji je rastegnut...

Drako, dođi ovamo i pogledaj kako valja! Šta misliš?Hari vide Drakovo lice izbliza, odmah pokraj lica njegovog oca. Bili su

neverovatno slični, osim što je njegov otac sada bio gotovo van sebe od uzbuđenja,dok je Drako imao nevoljan, gotovo prepadnut izraz na licu.

– Ne znam – reče on i ode do kamina odakle ih je posmatrala njegova majka.– Bolje bi nam bilo da smo sigurni, Lucijuse – dobaci Narcisa suprugu svojim

ledenim, prodornim glasom. – Potpuno sigurni da je to zaista Poter, pre nego što

prizovemo Mračnog gospodara... kažu da je ovo njegovo – ona je pomno odmeravalaštapić od crnog gloga – ali nimalo ne liči na opis koji nam je Olivander dao... akogrešimo, ako prizovemo ovde Mračnog gospodara ni zbog čega... sećaš se šta jeuradio Rouliju i Dolohovu?

– A šta je s Blatokrvnom, onda? – zareža Suri. Hariju se umalo tlo izmače podnogama kad su Otimači ponovo naterali zatvorenike da se zarotiraju, kako bi svetlosada padalo na Hermionu.

– Čekaj – oštro će Narcisa. – Da... da, ona je bila kod Madam Aljkavuše sPoterom! Videla sam njenu sliku u Proroku! Pogledaj, Drako, zar to nije onaGrejndžerova?

– Ja... možda... aha.– Ali, onda je ovo mali Vizli! – povika Lucijus, koračajući oko svezanih

zarobljenika ne bi li osmotrio Rona. – To su oni, Poterovi prijatelji... Drako, pogledajga, zar to nije sin Artura Vizlija, kako se beše zove...?

– Aha – ponovi Drako, leđima okrenut zatvorenicima. – Moguće.Iza Harija se otvoriše vrata salona i odatle progovori ženski glas, od kojeg

Harijev strah još više naraste.– Šta je ovo? Šta se dogodilo, Cisi?Belatriks Lestrejndž polako obiđe zatvorenike i zastade s Harijeve desne strane,

zureći u Hermionu svojim upalim očima.– Ali – reče ona tiho – zar nije ovo ona mala Blatokrvna? Ovo je Grejndžerova?– Da, da, to je Grejndžerova! – povika Lucijus. – A kraj nje mislimo da je Poter!

Poter i njegovi prijatelji, najzad uhvaćeni!– Poter – zakrešta Belatriks i odmaknu se, ne bi li bolje odmerila Harija. – Jesi li

siguran? Pa, onda moramo odmah obavestiti Mračnog gospodara!Ona zasuka svoj levi rukav: Hari vide Mračni znak utisnut u meso njene ruke i

znao je da se sprema da ga pipne, da prizove svog voljenog Gospodara...– Ja sam se spremao da ga pozovem! – reče Lucijus i njegova šaka se sklopi oko

Belatriksinog zgloba, sprečivši je da dodirne Znak. – Ja ću ga dozvati, Bela, Poter jedoveden u moju kuću i stoga je pod mojom vlašću...

– Tvojom vlašću! – podrugljivo će ona, pokušavajući da istrgne šaku iz njegovogstiska. – Ti si svoju vlast izgubio kada si ostao bez štapića, Lucijuse! Kako se samousuđuješ! Sklanjaj ruke s mene!

– Ovo nema nikakve veze s tobom, nisi ti zarobila dečaka...– Izvinite, gospodine Melfoj – ubaci se Suri – ali mi smo ti koji su uhvatili Potera,

i mi ćemo uzeti zlato...– Zlato! – nasmeja se Belatriks, i dalje pokušavajući da se otrese svog zeta,

slobodnom rukom preturajući po džepu u potrazi za štapićem. – Uzmi svoje zlato,prljavi strvinaru, šta će meni zlato? Ja tražim samo čast njegovog... njegovog...

Ona prestade da se opire, zaustavivši svoje tamne oči na nečemu što Hari nije

mogao da vidi. Ushićen zbog njene kapitulacije, Lucijus odbaci njenu ruku u stranu ipocepa sopstveni rukav...

– STANI! – vrisnu Belatriks. – Ne dodiruj ga, svi ćemo nastradati ako Mračnigospodar sada dođe!

Lucijus se ukoči, držeći kažiprst iznad sopstvenog Znaka. Belatriks napustiHarijevo suženo vidno polje.

– Šta je to? – začu njeno pitanje.– Mač – zahropta jedan od Otimača van vidokruga.– Daj mi ga.– Nije vaš, gospo, moj je, jerbo sam ga ja našao.Začu se tresak a zatim blesnu crvena svetlost: Hari je znao da je Otimač upravo

Ošamućen. Začuše se besni pokliči njegovih saboraca: Šugavko isuka svoj štapić.– Kakvu to igru igraš, ženska glavo?– Ošamuti – vrisnu ona. – Ošamuti!Nisu joj bili dorasli, iako su bila četvorica na nju jednu: ona je, što je Hari dobro

znao, bila izuzetno sposobna veštica, bez i trunke savesti. Svi popadaše u mestu, sviizuzev Surog, koji je bio primoran da klekne, raširenih ruku. Krajičkom oka Hari spaziBelatriks kako se obrušava na vukodlaka, čvrsto stežući Grifindorov mač u ruci,voštanog izraza lica.

– Odakle ti ovaj mač? – prošaputa ona Surom dok mu je izvlačila štapić izmlitavog stiska.

– Kako se samo usuđuješ – režao je on, sposoban da pomera samo usta i primoranda gleda nagore u nju. On iskezi svoje šiljate zube. – Pusti me, ženo!

– Gde ste našli ovaj mač? – ponovi ona, mašući mu njime u lice. – Snejp ga jeposlao u moju riznicu u Gringotsu!

– Bio je u njihovom šatoru – zareža Suri. – Puštaj me, rekoh!Ona mahnu štapićem i vukodlak skoči na noge, ali je delovao i suviše oprezno da

bi joj prišao. Odšunjao se iza obližnje fotelje, zarivši svoje prljave, zakrivljene nokteu njen naslon.

– Drako, izbaci ovaj ološ napolje – reče Belatriks, pokazujući na onesvešćeneljude. – Ako nemaš petlje da ih sam dokrajčiš, ostavi ih u dvorištu meni za kasnije.

– Kako se samo usuđuješ da se Draku obraćaš kao... – poče Narcisa besno, aliBelatriks vrisnu: – Umukni! Situacija je ozbiljnija no što bi mogla i da zamisliš, Cisi!Imamo veoma ozbiljan problem!

Ona zastade, pomalo zadihana, gledajući naniže u mač, ispitujući njegov balčak. Azatim se okrenu ka nemim zatočenicima.

– Ako je ovo zbilja Poter, ne smemo mu nauditi – promrmlja ona, više za sebenego drugima. – Mračni gospodar želi lično da se otarasi Potera... ali ako sazna...moram... moram da znam...

Ona se ponovo okrenu ka svojoj sestri.

– Zatvorenici moraju biti smešteni u podrum dok ja smislim šta da radim!– Ovo je moja kuća, Bela, ti ne izdaješ naređenja u mojoj...– Učinite to! Ne shvatate u kakvoj smo opasnosti! – zakrešta Belatriks: delovala je

zastrašujuće, pomahnitalo. Iz njenog štapića pokulja tanak mlaz vatre i progore rupu utepihu.

Narcisa je na trenutak oklevala, a zatim se obrati vukodlaku.– Suri, odvedi ove zatvorenike u podrum.– Čekaj – reče Belatriks oštro. – Sve osim... osim Blatokrvne.Suri zadovoljno frknu.– Ne! – povika Ron. – Možete mene da uzmete, uzmite mene!Belatriks ga udari po licu. Šamar je odjeknuo celom prostorijom.– Ako ona umre tokom ispitivanja, tebe ću uzeti sledećeg – reče ona. – Izdajica

svoje krvi isto je što i Blatokrvni, bar što se mene tiče. Odvedi ih dole, Suri, i pobrinise da ne mogu da pobegnu, ali nemoj ništa više da im radiš... za sada.

Ona baci Surom njegov štapić. A zatim iz svoje odore izvuče kratak srebrni nož.Njime preseče Hermionine veze, odvojivši je od ostalih zarobljenika, a zatim jeodvuče za kosu do sredine prostorije dok je Suri naterao ostale da se odvuku kaobližnjim vratima, u mračan hodnik, držeći pred sobom ispružen štapić, odašiljućinjime nevidljivu i neodoljivu silu kojom ih je gurao.

– Misliš da će me pustiti da uzmem malo one curice kad završi s njom? – pevušioje Suri, dok ih je gurao niz hodnik. – Mislim da ću dobiti koji griz, šta ti kažeš, Riđi?

Hari oseti kako Ron drhti. Gurnuli su ih niza strme stepenice, i dalje vezane leđauz leđa i uz opasnost da se okliznu i polome vratove. U dnu su se nalazila masivnavrata. Suri ih otključa udarcem štapića, a zatim ih prisili da uđu u memljivu i ustajaluprostoriju, gde ih ostavi u potpunom mraku. Odjekujuć tresak zatvaranja vrata još nijesasvim zamro kada se užasan, dug krik prolomi baš iznad njih.

– HERMIONA! – zaurla Ron, i poče da se uvija i koprca ispod konopaca koji suih svezivali, tako da se Hari zatetura. – HERMIONA!

– Ućuti! – reče Hari. – Umukni, Rone, moramo da smislimo način da...– HERMIONA! HERMIONA!– Moramo da smislimo plan, prekini da urlaš... moramo da se otarasimo ovih

konopaca...– Hari? – začu se šapat u tami. – Rone? Jeste li to vi?Ron je prestao da viče. Negde blizu njih začu se kretanje, a zatim Hari spazi senku

kako im se primiče.– Hari? Rone?– Luna?– Da, ja sam! O ne, nisam želela da vas uhvate!– Luna, možeš li da nam pomogneš da se oslobodimo ovih konopaca? – reče Hari.– A da, pretpostavljam... ima tu jedan stari ekser koji koristimo ako nam treba da

nešto razbijemo... samo trenutak...Hermiona ponovo kriknu iznad njih, a začuše i Belatriks kako vrišti, ali su njene

reči bile nerazaznatljive, jer Ron ponovo povika: – HERMIONA! HERMIONA!– Gospodine Olivander? – začu Hari Lunu kako govori. – Gospodine Olivander,

da li je kod vas ekser? Možete li samo malo da se pomerite... mislim da je bio pokrajkrčaga s vodom...

Vratila se u roku od nekoliko sekundi.– Moraćete da mirujete – reče ona.Hari oseti kako ona počinje da kopa po zategnutim naborima konopca,

pokušavajući da razdreši čvorove. Odozgo začuše Belatriksin glas.– Pitaću te ponovo! Odakle vam ovaj mač? Odakle?– Našli smo ga – našli smo ga – MOLIM VAS! – ponovo zavrišta Hermiona. Ron

se otimao snažnije no ikada i zarđali ekser okrznu Harijev zglob.– Rone, molim te miruj! – prošaputa Luna. – Ne vidim šta radim...– U mom džepu – reče Ron. – U mom džepu se nalazi Ugasivač, i pun je svetlosti!Nekoliko sekundi kasnije začu se kliktanje i svetlosne kugle koje je Ugasivač

usisao iz lampi u šatoru poleteše podrumom: pošto nisu bile u prilici da se pridružesvojim izvorima, prosto su ostale da vise tu, poput sićušnih sunaca, obasjavšipodzemnu prostoriju. Hari vide Lunu, čije su krupne oči ispunjavale njeno belo lice,kao i beživotno obličje Olivandera, štapić-majstora, sklupčano na podu u uglu.

Izvijajući se u stranu, on vide ostale zatvorenike: Dina i goblina Griphuka, kojijedva da je bio pri svesti, na nogama su ga održavali konopci kojima je bio vezan zaljudska bića.

– O, tako je mnogo lakše, Rone – reče Luna i poče ponovo da cepa njihove sveze.– Ćao, Din!

Iznad njih se začu Belatriksin glas.– Lažeš, prljava Blatokrvna, a ja to znam! Bila si u mojoj riznici u Gringotsu! Reci

istinu, reci istinu!Još jedan užasan vrisak...– HERMIONA!– Šta ste još uzeli? Šta još imate? Reci mi istinu, inače ću te, kunem se, rasporiti

ovim nožem!– Eto!Hari oseti konopce kako popuštaju i padaju pa se, trljajući zglobove, okrenu i

spazi Rona kako trči po podrumu gledajući u nisku tavanicu, tražeći neka vratanca.Din, modrog i krvavog lica, reče Luni: – Hvala – i ostade u mestu, tresući se, ali jeGriphuk pao na pod, ošamućen i dezorijentisan, crnomanjastog lica prekrivenogmnogobrojnim rasekotinama i modricama.

Ron je sada pokušavao da se Prebaci bez štapića.– Nema izlaza, Rone – reče Luna, posmatrajući njegove jalove napore. – Podrum

je potpuno osiguran od bekstva. I ja sam u početku pokušavala. Gospodin Olivander jeovde veoma dugo, i on je sve pokušao.

Hermiona je ponovo zavrištala: taj zvuk prođe kroz Harija kao fizički bol. Jedvasvestan od užasnog probadanja u ožiljku, i on stade da jurca po podrumu, opipavajućizidove u potrazi za ko zna čime, znajući duboko u srcu da je to beskorisno.

– Šta ste još uzeli, šta još? ODGOVORI MI! KRUCIO!Hermionini krici odjekivali su duž zidova iznad njih, Ron je gotovo jecao dok je

pesnicama lupao o zid, a Hari, u krajnjem očajanju, zgrabi Hagridovu vrećicu okosvog vrata i stade grčevito da prebira po njoj: izvadio je Dambldorovu skrivalicu iprotresao je, ni sam ne znajući čemu se nada – ništa se ne dogodi; mahnuo jeslomljenim polovinama Feniksovog štapića, ali su i one bile beživotne – komadićogledala svetlucajući pade na pod i on spazi sjaj najsvetlije plave...

Dambldorovo oko gledalo je u njega iz ogledala.– Pomozite nam! – povika on ka njemu u mahnitom očajanju. – Nalazimo se u

podrumu Palate Melfojevih, pomozite nam!Oko trepnu i nestade.Hari nije bio sasvim siguran ni da je zaista bilo tu. Iskretao je krhotinu ogledala

pod svim mogućim uglovima, ali u njemu nije video odraz ničeg drugog osim zidova itavanice njihove tamnice, iznad njih Hermiona je vrištala strašnije no ikad, a Ron jekraj njega urlao: – HERMIONA! HERMIONA!

– Kako ste ušli u moju riznicu? – čuli su Belatriksin krik. – Da li vam je onajprljavi goblin u podrumu pomogao?

– Sreli smo ga tek večeras! – jecala je Hermiona. – Nikada nismo bili u vašojriznici... to nije pravi mač! To je kopija, samo kopija!

– Kopija? – kreštala je Belatriks. – Da, baš ću u to da poverujem!– Ali, možemo to lako da saznamo! – začu se Lucijusov glas. – Drako, dovedi

goblina, on će moći da nam kaže da li je mač pravi ili nije!Hari jurnu duž podruma do mesta gde je Griphuk ležao sklupčan na podu.– Griphuk – prošaputa on u goblinovo šiljato uvo – moraš da im kažeš da je mač

lažan, ne smeju da znaju da je to onaj pravi, Griphuk, molim te...Čuo je nekoga kako silazi niza podrumske stepenice. Sledećeg trenutka s druge

strane vrata začu se Drakov glas.– Odmaknite se. Stanite uza zid preko puta vrata. Ne pokušavajte ništa ili ću vas

ubiti!Uradili su kao što im je zapoveđeno: dok je brava škljocala, Ron pritisnu

Ugasivač u svom džepu i svetla se sjuriše natrag u njegov džep, ponovo obavivšipodrum tminom. Vrata se širom otvoriše a na njih ulete Melfoj, bled i odlučan, štapićaispruženog ispred sebe. Zgrabio je malog goblina za mišku i krenuo unazad, vukućiGriphuka za sobom. Vrata se zalupiše a istog trenutka podrumom odjeknu glasno krc.

Ron stisnu Ugasivač. Tri svetlosne lopte ponovo poleteše kroz vazduh iz njegovog

džepa, osvetlivši Dobija, kućnog vilenjaka, koji se upravo prebacio među njih.– DOB...!Hari udaru Rona po ruci ne bi li ga sprečio da viče, a Ron užasnuto shvati svoju

grešku. Preko tavanice iznad njih čuli su se koraci: Drako je vodio Griphuka doBelatriks.

Dobijeve ogromne oči nalik teniskim lopticama razrogačiše se. Drhtao je odstopala pa sve do vrhova ušiju. Vratio se u kuću svojih starih gospodara, i bilo jeočigledno da je prestravljen.

– Hari Poteru – ciknu on, tananim drhtavim glasom – Dobi je došao da vas spasi.– Ali kako si..?Užasan krik zagluši ostatak Harijeve rečenice: Hermionu su ponovo mučili. On

pređe na najvažnije stvari.– Možeš li da se Prebaciš izvan ovog podruma? – upita on Dobija, koji klimnu

glavom, landarajući ušima.– A možeš li da povedeš i ljudska bića sa sobom?Dobi ponovo klimnu.– U redu. Dobi, hoću da zgrabiš Lunu, Dina i gospodina Olivandera i da ih

odvedeš... odvedi ih u...– Kod Bila i Fler – reče Ron. – Školjkoliba u okolini Tinvorta!Vilenjak po treći put klimnu.– A zatim se vrati – reče Hari. – Možeš li to da uradiš, Dobi?– Naravno, Hari Poteru – prošaputa maleni vilenjak. On odjuri do gospodina

Olivandera, koji jedva da je bio pri svesti. Zgrabio je štapić-majstora za ruku, a zatimpružio drugu ruku Luni i Dinu, ali se oni ne pomeriše.

– Hari, hoćemo da ti pomognemo! – prošaputa Luna.– Ne možemo da te ostavimo ovde – reče Din.– Idite, oboje! Videćemo se kod Bila i Fler.Dok je Hari to progovarao, ožiljak zapeče jače no ikad, i na trenutak on spusti

pogled, ne na štapić-majstora, već na drugog čoveka, koji je bio podjednako star,podjednako mršav, ali mu se prezrivo smejao.

– Ubij me onda, Voldemore, rado ću dočekati smrt! Ali moja smrt neće ti donetiono za čim tragaš... ima toliko toga što ti ne razumeš...

Osetio je Voldemorov bes, ali kad Hermiona ponovo kriknu, on ga isključi,vrativši se u podrum i užas vlastite sadašnjosti.

– Idite! – preklinjao je Hari Lunu i Dina. – Idite! I mi ćemo za vama, samo idite!Oni se uhvatiše za vilenjakove ispružene prste. Začu se još jedno glasno krc i

Dobi, Luna, Din i Olivander nestadoše.– Šta to bi? – povika Lucijus Melfoj iznad njihovih glava. – Da li ste čuli? Kakva

je to buka iz podruma?Hari i Ron se zagledaše.

– Drako.... ne, zovi Crvorepa! Reci njemu da proveri!Koraci pređoše preko sobe iznad njih, a zatim nastade muk. Hari je znao da ljudi u

salonu osluškuju da čuju buku iz podruma.– Moraćemo nekako da ga oborimo – prošaputa on Ronu. Nisu imali izbora: čim

neko uđe u sobu i primeti odsustvo troje zatvorenika, biće gotovi. – Ostavi upaljenasvetla – dodade Hari, i kada začuše kako neko silazi niza stepenice s druge stranevrata, stadoše uza zid s obe njihove strane.

– Odmaknite se – začu se Crvorepov glas. – Odmaknite se od vrata. Ulazim.Vrata se širom otvoriše. Delić sekunde Crvorep je piljio u naizgled prazan

podrum, okupan jarkom svetlošću tri minijaturna sunca koja su lebdela u vazduhu. Azatim se Hari i Ron baciše na njega. Ron zgrabi Crvorepovu ruku kojom je držaoštapić i usmeri je uvis. Hari mu rukom prekri usta, prigušivši mu glas. Borili su se utišini: Crvorep je iz štapića izbacivao varnice a srebrnom šakom zgrabio je Harija zagrkljan.

– Šta je bilo, Crvorepu? – povika Lucijus Melfoj odozgo.– Ništa! – odazva se Ron, relativno dobro imitirajući Crvorepov šištav glas. – Sve

je u redu!Hari je jedva disao.– Hoćeš li da me ubiješ? – procedi Hari, pokušavajući da skloni metalne prste sa

grla. – Nakon što sam ti spasao život? Duguješ mi, Crvorepu!Srebrni prsti se opustiše. Hari to nije očekivao: zapanjeno se oslobodio njihovog

stiska, držeći i dalje šaku preko Crvorepovih usta. Video je kako se sitne, vodnjikaveoči pacovlikog čoveka šire od straha i iznenađenja: činilo se da je i on šokiran kao iHari zbog ovog što je njegova šaka učinila, zbog tog sićušnog milosrdnog impulsa kojije ispoljila, i poče još snažnije da se bori, kao da pokušava da poništi taj trenutakslabosti.

– A ovo ćemo mi uzeti – prošaputa Ron, izvukavši Crvorepov štapić iz njegovedruge ruke.

Petigru ostade bez štapića, bespomoćan, zenica raširenih od užasa. Pogled mu jeskrenuo s Harijevog lica na nešto drugo. Njegovi sopstveni srebrni prsti neumoljivosu se primicali njegovom sopstvenom grlu.

– Ne...Ne zastavši ni da razmisli, Hari pokuša da odvuče tu šaku unazad, ali ona se nije

dala zaustaviti. Srebrna alatka koju je Voldemor podario svom najkukavičkijem sluziokrenula se protiv svog Razoružanog i beskorisnog vlasnika. Petigru je nagrađen zasvoje oklevanje, za svoj trenutak sažaljenja. Bio je zadavljen pred njihovim očima.

– Ne!I Ron je pustio Crvorepa, te su zajedničkim snagama on i Hari pokušavali da

sklone stisnute metalne prste s Crvorepovog grla, ali bezuspešno. Petigru je poplaveo.– Relašio! – reče Ron, uperivši štapić ka srebrnoj ruci, ali ništa se ne dogodi.

Petigru pade na kolena, a istog trena iznad njih Hermiona ispusti užasavajuć krik.Crvorepove oči se izvrnuše na pomodrelom licu, on se poslednji put trgnu a zatimumiri.

Hari i Ron se pogledaše, ostaviše Crvorepovo telo na podu iza sebe, a zatimpotrčaše uza stepenice nazad u mračni hodnik koji je vodio do salona. Oprezno su sešunjali duž njega, sve dok nisu došli do vrata salona, koja su bila odškrinuta. Sada sujasno mogli da vide Belatriks kako s visine gleda na Griphuka koji je držaoGrifindorov mač u svojim dugoprstim šakama. Hermiona je ležala podno Belatriksinihnogu. Gotovo se nije micala.

– Dakle? – reče Belatriks Griphuku. – Da li je ovo pravi mač?Hari je čekao, zadržavši dah, opirući se peckavom osećaju u ožiljku.– Ne – reče Griphuk. – Lažan je.– Jesi li siguran? – prodahta Belatriks. – Sasvim siguran?– Da – reče goblin.Lice joj preplavi olakšanje, a napetost nestade.– Dobro je – reče ona i laganim trzajem štapića napravi još jednu duboku

rasekotinu na goblinovom licu, a on uz krik pade kraj njenih stopala. Ona ga šutnu ustranu. – A sada – reče ona, trijumfalnim glasom – pozvaćemo Mračnog gospodara!

I ona podvrnu rukav i kažiprstom dodirnu Mračni znak.Istog trena, Hari oseti kao da mu je ožiljak rasečen. Njegovo pravo okruženje je

nestalo: bio je Voldemor, a koščati čarobnjak pred njim bezubo mu se smejao.Ražestilo ga je prizivanje koje je osetio – upozorio ih je, rekao im je da ga nedozivaju ni zbog čega drugog izuzev zbog Potera. Ako su pogrešili...

– Ubij me, onda! – zahtevao je starac. – Nećeš pobediti, ne možeš pobediti! Tajštapić nikada, nikada neće biti tvoj...

A Voldemorov gnev prekipe: blesak zelene svetlosti ispuni tamnicu a krhko starotelo polete iz svog tvrdog kreveta, zatim beživotno pade nazad na njega, a Voldemorse ponovo okrenu ka prozoru jedva obuzdavajući svoj bes... ako nemaju dobar razlogšto ga prizivaju nazad, osetiće njegovu odmazdu...

– A mislim – reče Belatriksin glas – da možemo da se otarasimo Blatokrvne. Suri,ako je želiš, tvoja je.

– NEEEEEEEEEEEEEEE!Ron ulete u salon. Belatriks se zaprepašćeno osvrnu. Okrenula je svoj štapić ka

Ronu...– Ekspeliarmus! – zagme on, uperivši Crvorepov štapić ka Belatriks, i njen polete

kroz vazduh a uhvati ga Hari, koji je utrčao za Ronom. Lucijus, Narcisa, Drako i Suriokrenuše se ka njima. Hari povika: – Ošamuti! – i Lucijus Melfoj pade na ognjište. IzDrakovog, Narcisinog i Fenrirovog štapića poleteše zraci svetlosti. Hari se baci napod, otkotrljavši se iza kauča ne bi li ih izbegao.

– STANITE ILI ĆE ONA UMRETI!

Dahćući, Hari proviri iza kauča. Belatriks je pridržavala Hermionu, koja jeizgleda bila u nesvesti, a svoj kratki srebrni nož prislonila je uz njeno grlo.

– Bacite štapiće – prošaputa ona. – Bacite ih, ili ćemo otkriti koliko joj je tačnoprljava krv!

Ron je ukrućeno stajao, stežući Crvorepov štapić. Hari se uspravi, i dalje držećiBelatriksin.

– Rekoh, bacite ih! – zakrešta ona, pritisnuvši sečivo na Hermionino grlo: Harivide kako se po oštrici formiraju kapljice krvi.

– U redu! – povika on i baci Belatriksin štapić na pod kraj svojih nogu. Ron istoučini s Crvorepovim. Obojica podigoše ruke u visinu ramena.

– Odlično! – likovala je ona. – Drako, pokupi ih! Mračni gospodar dolazi, HariPoteru! Bliži ti se smrt!

Hari je i sâm to znao. Njegov ožiljak je plamteo od bola i mogao je da osetiVoldemora kako leti nebom negde daleko, preko mračnog i olujnog mora, i uskoro ćebiti dovoljno blizu da se Prebaci do njih, te Hari nije video nikakav izlaz odatle.

– A sada – reče Belatriks nežno, dok je Drako hitao ka njoj sa štapićima – Cisi,mislim da bismo morali ponovo da vežemo ove male heroje, a Suri neka se pobrine zagospođicu Blatokrvnu. Sigurna sam da ti Mračni Gospodar neće uskratiti devojku,Suri, nakon svega što si učinio večeras.

Na te reči začu se čudna škripa odozgo. Svi podigoše pogled na vreme da videkako kristalni luster podrhtava, a zatim, uz još glasniju škripu i zloslutno zveckanje,poče da pada. Belatriks je bila tačno ispod njega. Ispustivši Hermionu, ona se uzvrisak baci u stranu. Luster tresnu o pod uz prasak kristala i lanaca, padajući prekoHermione i goblina, koji je i dalje stezao Grifindorov mač. Sjajni komadići kristalapoleteše u svim pravcima: Drako se presamiti, šakama pokrivši svoje krvavo lice.

Dok je Ron pritrčavao da izvuče Hermionu iz krša, Hari odluči da rizikuje: skočioje preko obližnje fotelje i istrgao tri štapića iz Drakovog stiska, uperio sva tri u Surogi povikao: – Ošamuti! – Trostruka čin odbaci vukodlaka sve do plafona, a zatim ga uztresak baci na pod.

Dok je Narcisa odvlačila Draka što dalje od opasnosti, Belatriks skoči na noge,raščupana, mašući srebrnim nožem, ali Narcisa uperi svoj štapić ka vratima.

– Dobi! – vrisnu ona, tako da se čak i Belatriks ukopa u mestu. – Ti! Ti si bacioluster...?

Sićušni vilenjak docupka u prostoriju, uperivši svoj drhtavi prst u svoju bivšugospodaricu.

– Ne smete da povredite Harija Potera – ciknu.– Ubij ga, Cisi! – zakrešta Belatriks, ali se začu još jedno glasno krc te i Narcisin

štapić polete kroz vazduh i pade u drugi kraj prostorije.– Prljavi mali majmune! – prodra se Belatriks. – Kako se usuđuješ da otmeš

veštici štapić, kako se samo usuđuješ da se usprotiviš svojim gospodarima?

– Dobi nema gospodara! – zaciča vilenjak. – Dobi je slobodan vilenjak, i Dobi jedošao da spasi Harija Potera i njegove prijatelje!

Od bola u ožiljku Hari je obnevideo. U magnovenju je bio svestan da imaju samonekoliko trenutaka, sekundi pre nego što im se Voldemor pridruži.

– Rone, hvataj... i IDI! – viknu on, bacivši mu jedan od štapića, a zatim se sagnuda izvuče Griphuka ispod lustera. Prebacivši preko ramena goblina koji je stenjao idalje stežući mač, Hari zgrabi Dobija za ruku i okrenu se u mestu ne bi li se Prebacio.

Dok se okretao u tmini, uspeo je da baci poslednji pogled na salon: na blede,ukočene siluete Narcise i Draka, na crvenu mrlju koja je predstavljala Ronovu kosu isrebrnu munju, kad je Belatriksin nož preleteo preko prostorije ka mestu na kome je onnestajao...

Kod Bila i Fler... Školjkoliba... kod Bila i Fler...Nestao je u nepoznato. Mogao je samo da ponavlja ime odredišta i nada se da će

to biti dovoljno da ga odvede tamo. Bol u čelu ga je probadao a težina goblinapritiskala. Osećao je sečivo Grifindorovog mača kako ga udara po leđima. Dobijevašaka se trgnu u njegovoj. Pitao se da li to vilenjak pokušava da preuzme kontrolu, daih odvuče u pravom smeru i stiskanjem prstiju proba da mu stavi do znanja da mu toodgovara...

A onda udariše o čvrsto tlo i namirisaše slan vazduh. Hari pade na kolena, pustiDobijevu ruku i pokuša da Griphuka nežno spusti na zemlju.

– Jeste li dobro? – upita on kada se goblin promeškolji, ali Griphuk samo zacvile.Hari se žmireći osvrnu oko sebe kroz tminu. Činilo se da se nedaleko od njih, pod

širokim zvezdanim nebom, nalazi neka koliba i učini mu se da vidi neko kretanjeispred nje.

– Dobi, da li je ovo Školjkoliba? – prošaputa, stežući dva štapića koja je doneood Melfojevih, spreman da se bori ako dođe do toga. – Da li smo stigli na pravomesto? Dobi?

On se osvrnu. Mali vilenjak stajao je nekoliko stopa od njega.– DOBI!Vilenjak se jedva primetno zaklati, dok mu se u širokim, sjajnim očima video

odraz zvezda. On i Hari istovremeno spustiše pogled na srebrnu dršku noža koja ještrčala iz vilenjakovih zadihanih grudi.

– Dobi – ne – UPOMOĆ! – zagrme Hari ka kolibi, ka ljudima koji su se tamokretali. – UPOMOĆ!

Nije znao niti ga je bilo briga da li su to čarobnjaci, Normalci, prijatelji ilineprijatelji. Jedino su ga se ticale ta mračna mrlja koja se širila preko Dobijevih grudii njegove mršave ruke koje je pružao prema Hariju molećivog pogleda. Hari ga uhvatii položi postrance na hladnu travu.

– Ne, Dobi, nemoj da umreš, nemoj da umreš...Vilenjak ga pronađe pogledom a usne mu zadrhtaše od napora dok je pokušavao

da oblikuje reči.– Hari... Poter...A zatim, nakon kratkog drhtaja, vilenjakovo telo ostade potpuno nepomično, a oči

mu postadoše tek velike, staklaste kugle posute svetlom zvezda koje nisu mogle davide.

24. Štapić-majstor

Kao da je tonuo u neki stari košmar. Na trenutak je ponovo klečao kraj

Dambldorovog tela u podnožju najviše kule na Hogvortsu, ali je zapravo zurio u sitnotelo sklupčano na travi, probodeno Belatriksinim srebrnim nožem. Harijev glas je idalje ponavljao: – Dobi... Dobi... – iako je znao da je vilenjak otišao na mesto odakleon ne može da ga dozove.

Posle minut-dva shvatio je da su ipak stigli na pravo mesto, jer tu su bili Bil iFler, Din i Luna, okupljeni oko njega dok je klečao nad vilenjakom.

– Hermiona? – reče on naglo. – Gde je ona?– Ron ju je odneo unutra – reče Bil. – Biće joj dobro.Hari ponovo spusti pogled na Dobija. Ispružio je ruku i izvukao oštro sečivo iz

vilenjakovog trupa a zatim skinuo svoju jaknu i njome pokrio Dobija kao ćebetom.Negde u blizini more se obrušavalo na stene. Hari je slušao šum talasa dok su

ostali pričali, raspravljajući o stvarima koje ga nisu interesovale, donoseći odluke.Din je odneo povređenog Griphuka u kuću, a Fler je žurno krenula za njima. Bil jesada predlagao kako da sahrane vilenjaka. Hari se složio, ne znajući ni sâm šta

govori. Pri tom je gledao u sitno telo pod sobom a ožiljak ga je pekao i boleo, i ujednom kutku svog uma, koji kao da je gledao kroz pogrešan kraj teleskopa, on videVoldemora kako kažnjava one koje su ostavili za sobom u Palati Melfojevih. Njegovgnev bio je stravičan, no Harijeva tuga za Dobijem kao da ga je umanjila, tako da jenalikovao dalekoj oluji koja do Harija dopire preko nepreglednog, tihog okeana.

– Hoću to da uradim kako valja – bile su prve reči koje je Hari potpuno svesnoizgovorio. – Ne magijom. Imate li ašov?

I nedugo zatim se bacio na posao, sâm, kopajući grob na mestu koje mu je Bilpokazao, na samom kraju bašte, između dva grma. Kopao je s gnevnom žustrinom,uživajući u fizičkom radu, diveći se njegovoj nemagičnosti jer je osećao da je svakakap njegovog znoja, svaki žulj, zapravo dar vilenjaku koji im je spasao živote.

Ožiljak mu je plamteo, ali on je gospodario svojim bolom. Osećao ga je, ali je bioi odvojen od njega. Najzad je naučio da ga kontroliše, naučio je da zatvori svoj umpred Voldemorom, savladao je ono što je Dambldor želeo da ga Snejp nauči. Baš kaošto nije bio u stanju da zaposedne Harija dok je bio skrhan bolom zbog Sirijusa, takoVoldemor nije mogao svojim mislima da prodre do njega ni sada, dok je oplakivaoDobija. Činilo se da žalost i bol drže Voldemora podalje... mada bi Dambldor,naravno, rekao da je u pitanju ljubav...

Hari je kopao sve dublje i dublje kroz tvrdu, hladnu zemlju, podredivši svoj bolznoju, odričući se bola u ožiljku. U tmini, gde su mu jedino društvo bili zvuksopstvenog disanja i nemirno more, vratiše mu se stvari koje su se zbile kodMelfojevih, stvari koje je čuo, i u toj tmini u njemu procveta spoznaja...

Nepromenljivi ritam njegovih ruku pratio je tok njegovih misli. Relikvije...Horkruksi... Relikvije... Horkruksi... a ipak, nije više osećao u sebi onu čudnu, goruću,opsesivnu čežnju. Gubitak i strah su je ugasili: osećao se kao da ga je nekošamaranjem razbudio.

Hari je sve dublje i dublje uranjao u grob, znao je gde je Voldemor noćas bio ikoga je ubio u najvišoj ćeliji u Nurmengardu, a znao je i zašto...

A mislio je i na Crvorepa, mrtvog zbog malog, podsvesnog impulsa milosti...Dambldor je to predvideo... šta je još znao?

Hari je izgubio osećaj za vreme. Znao je samo da je tmina malo posvetlela kad sumu se pridružili Ron i Din.

– Kako je Hermiona?– Bolje – reče Ron. – Fler brine o njoj.Hari je imao spreman odgovor na njihovo pitanje zašto jednostavno nije stvorio

savršen grob svojim štapićem, ali nije mu bio potreban. Uskočili su u rupu koju jenačinio s ašovima u rukama, i zajedno su radili u tišini sve dok im se rupa nije učiniladovoljno dubokom.

Hari još čvršće umota vilenjaka u svoju jaknu. Ron je seo na ivicu groba i skinuosvoje cipele i čarape, koje je stavio na vilenjakove bose noge. Din je dao vunenu

kapu, koju je Hari pažljivo stavio na Dobijevu glavu, prekrivši mu šišmišolike uši.– Trebalo bi da mu zatvorimo oči.Hari nije čuo ostale dok su dolazili kroz tamu. Bil je nosio putni ogrtač, a Fler

veliku belu kecelju u čijem je džepu Hari prepoznao bočicu kostorasta. Hermiona jebila umotana u pozajmljenu kućnu haljinu, bleda i nesigurnog hoda. Kada je došla donjega, Ron je zagrli. Luna, ušuškana u jedan od Flerinih kaputa, čučnu i nežno staviprste na vilenjakove kapke, spuštajući ih preko njegovog staklastog pogleda.

– Eto – reče ona nežno. – Sada izgleda kao da spava.Hari spusti vilenjaka u grob, namestivši njegove krhke udove tako da izgleda kao

da se spokojno odmara, a zatim se pope napolje i poslednji put pogleda u maleno telo.Prisilio je sebe da se ne rasplače setivši se Dambldorove sahrane i nizova zlatnihstolica, ministra magije u prvom redu, deklamovanja Dambldorovih dostignuća,velelepnosti bele mermerne grobnice. Osećao je kako Dobi zaslužuje podjednakoveličanstvenu sahranu, pa ipak, vilenjak je počivao tu, između dva grma u neveštoiskopanoj rupi.

– Mislim da bi trebalo da kažemo nešto – oglasi se Luna. – Ja ću prva, u redu?I kad su svi uprli pogled u nju, ona se obrati mrtvom vilenjaku na dnu groba.– Mnogo ti hvala, Dobi, što si me spasio iz onog podruma. Nije pošteno što si

morao da umreš, kad si bio tako dobar i hrabar. Uvek ću pamtiti ono što si učinio zanas. Nadam se da si sada srećan.

Ona se okrenu i pogleda u Rona s iščekivanjem, a on pročisti grlo i prigušenimglasom reče: – Da... hvala, Dobi.

– Hvala – promrmlja Din.Hari proguta knedlu.– Zbogom, Dobi – reče. Nije mogao ništa drugo da kaže, ali Luna je već sve rekla

umesto njega. Bil podiže svoj štapić i gomila zemlje kraj groba podiže se uvis iuredno pade u raku u maloj, crvenkastoj gomili.

– Neće vam smetati ako ostanem ovde neko vreme? – upita on ostale.Promrmljali su neke reči koje nisu dopirale do njega. Osetio je nežno tapšanje po

leđima a potom se svi lagano odvukoše nazad do kolibe, ostavivši Harija samog krajvilenjaka.

On se osvrnu oko sebe: duž oboda bašte nalazilo se krupno belo kamenje,uglačano morem. Uze jedan od najvećih i položi ga, poput jastuka, na mesto na kom jeDobi sada počivao. Zatim u džepu potraži štapić.

Bila su dva. Zaboravio je, smeo s uma. Nije mogao da se seti čiji su. Kao krozmaglu se sećao da ih je istrgao iz nečije ruke. Izabrao je kraći od dva štapića, koji muje ugodnije ležao u ruci, i uperio ga u kamen.

Polako, po njegovim promrmljanim uputstvima, na površini kamena pojaviše seduboke brazde. Znao je da je Hermiona mogla to da izvede mnogo preciznije, averovatno i brže, ali želeo je da sâm obeleži to mesto, kao što je želeo sâm i da iskopa

grob. Kada je Hari ponovo ustao, na kamenu je pisalo:

Ovde počiva Dobi, Slobodni Vilenjak. Gledao je još nekoliko sekundi u svoju rukotvorinu, a zatim se udalji, dok ga je

ožiljak još uvek pomalo peckao a um mu bio preplavljen svim onim stvarima koje sumu nadošle u grobu, ideje koje su u tmini poprimile obličja, idejama opčinjavajućim izastrašujućim.

Kad je on ušao u maleno predvorje svi su sedeli u dnevnoj sobi, pogleda uprtih uBila, koji je govorio. Soba je bila u svetlim bojama, lepa, s ognjištem u kom je jarkoplamtela vatra. Hari nije hteo da raznosi blato po tepihu, pa je stajao na vratima,osluškujući.

– ... sreća što je Džini bila na raspustu. Da je bila na Hogvortsu, mogli su da jeotmu pre nego što bismo uspeli da dođemo do nje. Sada znamo da je i ona bezbedna.

On se osvrnu i spazi Harija kako stoji na ulazu.– Sve sam ih evakuisao iz Jazbine – objasni on. – Preselio sam ih kod Mjurijel.

Sad kad Smrtožderi znaju da je Ron s tobom, sigurno će se ustremiti na porodicu...Nemoj da se izvinjavaš – dodade, spazivši Harijev izraz lica. – Ionako je bilo pitanjevremena, tata to već mesecima govori. Mi smo najveća porodica krvnih izdajica kojapostoji.

– Kako su zaštićeni? – upita Hari.– Povereničkom čini. Tata je Čuvar tajne. A isto smo uradili i s ovom kolibom.

Ovde sam ja Čuvar tajne. Niko od nas ne može da ide na posao, ali to sada nijenajvažnije. Kada Olivander i Griphuk budu bolje, i njih ćemo prebaciti kod Mjurijel.Ovde baš nema mnogo mesta, ali kod nje ima na pretek. Griphukove noge zarastaju,Fler mu je dala kostorast: verovatno ćemo moći da ih prebacimo za sat-dva...

– Ne – reče Hari a Bil se zapanji. – Obojica su mi potrebna ovde. Moram dapopričam s njima. Važno je.

Bio je svestan autoriteta sopstvenog glasa, ubeđenja, osećanja svrhovitosti koji sejavio u njemu dok je kopao Dobijev grob. Sva lica se okrenuše ka njemu, zbunjeno gagledajući.

– Idem da se operem – reče Hari Bilu, pogledavši svoje ruke, još prekriveneblatom i Dobijevom krvlju. – A onda moram da ih vidim, smesta.

On uđe u malenu kuhinju i zaputi se ka sudoperi ispod prozora koji je gledao namore. Duž horizonta pomaljala se zora, sedefastoružičasta i bledozlatna, dok se onprao, iznova sledeći tok misli koje su ga obuzele u mračnoj bašti...

Dobi nikada neće moći da im kaže ko ga je poslao u podrum, ali Hari je znao štaje video. Prodorno plavo oko posmatralo ga je iz komadića ogledala, a zatim je došlapomoć. Ovde, na Hogvortsu, pomoć će uvek biti pružena onima koji je zatraže.

Hari osuši ruke ne obazirući se na lepotu prizora s druge strane prozora, niti na

žamor iz dnevne sobe. Pogledao je preko okeana i ovog jutra se osetio bližim no ikadsamoj srži svega.

A ožiljak ga je i dalje pekao, i znao je da je i Voldemor nadomak otkrića. Hari jeshvatao, a opet i nije. Instinkti su mu govorili jedno, mozak sasvim drugo. Dambldor uHarijevim mislima se smeškao, odmeravajući Harija preko vrhova svojih prstiju,spojenih kao u molitvi.

Dao si Ronu Ugasivač. Njega si razumeo, pružio si mu način da se vrati...A razumeo si i Crvorepa... znao si da negde duboko u njemu postoji iskra

žaljenja...A ako si znao njih... šta si onda znao o meni, Dambldore?Da li je potrebno da znam, ali ne i da tragam? Da li si znao koliko će mi to

teško pasti? Da li si mi zato sve toliko otežao? Da bih imao vremena to da shvatim?Hari je stajao potpuno nepomično, staklastog pogleda, posmatrajući mesto gde se

jarki zlatni rub zaslepljujućeg sunca izdizao iznad horizonta. A zatim spusti pogled nasvoje čiste ruke i na trenutak se iznenadi kada vide da u ruci drži krpu kojom seobrisao. On je odloži i vrati se u predvorje, i dok je to činio oseti kako mu ožiljakljutito pulsira a umom mu blesnuše, letimično poput odraza vilin-konjica koji letiiznad vode, obrisi zgrade koju je vrlo dobro znao.

Bil i Fler su stajali u podnožju stepenica.– Moram da razgovaram s Griphukom i Olivanderom – reče Hari.– Ne – reče Fler. – Moraćeš da sašekaš, ’Ari. Opojica su pofređeni, umorni...– Žao mi je – reče on potpuno smireno – ali ne može da čeka. Moram odmah da

pričam s njima. Nasamo – i pojedinačno. Hitno je.– Hari, šta se do đavola zbiva? – upita Bil. – Pojaviš nam se ovde s mrtvim

kućnim vilenjakom i poluonesvešćenim goblinom, Hermiona izgleda kao da su jemučili, a Ron odbija da mi bilo šta kaže...

– Ne smemo da vam kažemo šta radimo – reče Hari odsečno. – Ti si član Reda,Bile, znaš da nam je Dambldor poverio zadatak. Ne smemo da pričamo o tome ni skim drugim.

Fler se nestrpljivo oglasi, ali je Bil ne pogleda. Piljio je u Harija. Njegovo liceišarano ožiljcima bilo je teško pročitati. Najzad, Bil reče: – U redu. S kim ćeš prvo dapričaš?

Hari je oklevao. Znao je šta zavisi od njegove odluke. Više nije bilo vremena,morao je odmah da odluči: horkruksi ili relikvije?

– Griphuk – reče Hari. – Prvo ću da pričam s Griphukom.Srce mu je bubnjalo kao da je trčao i upravo preskočio ogromnu prepreku.– Ovde gore, onda – reče Bil, i povede ga.Hari je prešao nekoliko koraka pre nego što je stao i osvrnuo se za sobom.– Trebaćete mi i vas dvoje! – viknu on Ronu i Hermioni, koji su napola skriveni

čučali na vratima dnevne sobe.

Oboje kročiše na svetlo, s čudnim olakšanjem na licima.– Kako si? – upita Hari Hermionu. – Bila si sjajna... smisliti onu priču dok te je

onako povređivala...Hermiona se slabašno nasmeši, a Ron je stegnu u zagrljaj jednom rukom..– Šta sada radimo, Hari? – upita on.– Videćeš. Hajde.Hari, Ron i Hermiona pođoše za Bilom uza strme stepenice do malenog hodnika.

U njemu su bila troja vrata.– Ovde – reče Bil, otvarajući vrata svoje i Flerine sobe. I ona je imala pogled na

more, sada obasjano zlatnim sjajem svitanja. Hari priđe prozoru, okrenu leđaveličanstvenom prizoru i sačeka, prekrštenih ruku, s ožiljkom koji je pekao. Hermionasede na fotelju kraj komode; Ron na naslon za ruke.

Bil se ponovo pojavi, noseći malog goblina, kojeg onda pažljivo položi na krevet.Griphuk zahvalno zahropta i Bil izađe, zatvorivši vrata za sobom.

– Žao mi je što sam te izvukao iz kreveta – reče Hari. – Kako su ti noge?– Bolno – odgovori goblin. – Ali zarastaju.I dalje je čvrsto držao Grifindorov mač, čudnog izraza lica: napola prkosnog,

napola zaintrigiranog. Hari primeti goblinovu žućkastu kožu, duge tanke prste injegove crne oči. Fler mu je skinula cipele: duge noge su mu bile prljave. Bio je većiod kućnog vilenjaka, ali ne mnogo. Njegova obla glava bila je mnogo veća od ljudske.

– Verovatno se ne sećaš... – poče Hari.– ... da sam ja bio goblin koji ti je pokazao put do tvoje riznice kada si prvi put

posetio Gringots? – reče Griphuk. – Sećam se, Hari Poteru. Ti si veoma čuven, čak imeđu goblinima.

Hari i goblin su se gledali, odmeravali. Harija je ožiljak i dalje peckao. Želeo ješto brže da završi ovaj razgovor s Griphukom a u isto vreme se bojao da ne načinineki pogrešan potez. Dok je tražio najbolji način da uobliči svoj zahtev, goblinprekinu tišinu.

– Sahranio si vilenjaka – reče, neočekivano zlobno. – Posmatrao sam te s prozorasusedne spavaće sobe.

– Da – reče Hari.Griphuk ga pogleda krajičkom svojih iskošenih crnih očiju.– Ti si neobičan čarobnjak, Hari Poteru.– Kako to misliš? – upita Hari, rasejano trljajući ožiljak.– Iskopao si grob.– Pa?Griphuk mu nije odgovorio. Hariju se činilo kao da mu se ruga što se ponaša kao

Normalac, no nije mu bilo važno da li Griphuk odobrava Dobijev grob ili ne. Spremiose za napad.

– Griphuk, moram da te zamolim...

– Takođe si spasio goblina.– Molim?– Doveo si me ovde. Spasio si me.– Pa, nije ti žao, koliko sam shvatio? – reče Hari, pomalo nestrpljivo.– Ne, Hari Poteru – reče Griphuk i jednim prstom poče da uvrće svoju retku, crnu

bradicu – ali ti si vrlo čudan čarobnjak.– Aha – reče Hari. – E pa, Griphuk, potrebna mi je pomoć, a ti možeš da mi je

pružiš.Goblin ga ni na koji način nije podsticao niti ohrabrivao, već je nastavio da se

mršti na Harija kao da u životu nije video ništa slično njemu.– Moram da provalim u riznicu u Gringotsu.Hari nije želeo to da kaže na tako grub način. Reči su mu se otele kad mu se

ožiljak na trenutak ispunio bolom i kad je ponovo video obrise Hogvortsa. Čvrsto jezatvorio um. Morao je prvo da se pozabavi Griphukom. Ron i Hermiona zurili su uHarija kao da je poludeo.

– Hari... – poče Hermiona, ali je Griphuk preseče.– Da provališ u riznicu u Gringotsu? – ponovi goblin, bolno se trznuvši dok je

menjao položaj na krevetu. – To je nemoguće.– Ne, nije – usprotivi mu se Ron. – Već je jednom izvedeno.– Aha – reče Hari. – Istog onog dana kada smo se upoznali, Griphuk. Na moj

rođendan, pre sedam godina.– Dotična riznica tada je bila prazna – obrecnu se goblin, i Hari shvati da

Griphuka, iako je napustio Gringots, i dalje vređa sama pomisao da njenebezbednosne mere mogu biti probijene. – Njena zaštita je bila minimalna.

– E pa, riznica u koju mi moramo da uđemo nije prazna, a prilično sam siguran daima vrlo moćnu zaštitu – reče Hari. – Pripada Lestrejndžovima.

On vide Hermionu i Rona kako zapanjeno razmenjuju poglede, ali biće dovoljnovremena da im sve objasni nakon što mu Griphuk bude dao svoj odgovor.

– Nemate nikakve šanse – reče Griphuk odsečno. – Baš nikakve šanse. „A ako uriznice naše zađeš, u želji da tuđe blago nađeš...“

– „Budi upozoren, lopove...“ aha, znam, sećam se – reče Hari. – Ali nepokušavam nikakvo blago da uzmem, ne pokušavam da uzmem ništa za vlastitublagodet. Veruješ li mi?

Goblin ga popreko pogleda, a Harija ožiljak u obliku munje poče da peče, ali jeon to ignorisao, odbijajući da prihvati njegov bol i njegovo dozivanje.

– Ako postoji čarobnjak kome bih poverovao da ne traži ličnu dobit – najzad rečeGriphuk – to bi bio ti, Hari Poteru. Goblini i vilenjaci nisu navikli na zaštitu niti napoštovanje kakvo si ti iskazao ove noći. Makar ne od nosilaca štapića.

– Nosilaca štapića – ponovi Hari: taj izraz mu je čudnovato odzvanjao u ušimadok ga je ožiljak i dalje pekao, Voldemor usmeravao svoje misli ka severu, a on sâm

izgarao od želje da ispita Olivandera u susednoj sobi.– Pravo nošenja štapića – reče goblin tiho – već dugo je kamen spoticanja između

čarobnjaka i goblina.– Pa goblini mogu da izvode magiju i bez štapića – reče Ron.– To je nebitno! Čarobnjaci odbijaju da podele tajne pravljenja štapića s drugim

magijskim bićima, uskraćuju nam mogućnost da proširimo svoje moći!– Pa ni goblini neće da dele svoju magiju – reče Ron. – Nećete da nam kažete

kako da pravimo mačeve i oklope onako kako vi to činite. Goblini umeju da rade smetalom na način koji čarobnjaci nikada...

– To nije važno – reče Hari, primetivši kako je Griphuk počeo da menja boju. –Ovde nije reč o čarobnjacima protiv goblina ili bilo kojih drugih magijskihstvorenja...

Griphuk se zlurado nasmeja.– Ali jeste, baš je to u pitanju! Dok Mračni gospodar postaje sve moćniji i

moćniji, tvoja rasa se sve više uzdiže nad mojom! Gringots pada pod čarobnjačkuupravu, kućne vilenjake ubijaju, a ko od nosilaca štapića protestuje?

– Mi! – reče Hermiona. Uspravila se u fotelji, bistrog pogleda. – Mi protestujemo!A mene progone baš kao i bilo kog goblina ili vilenjaka, Griphuk! Ja sam Blatokrvna!

– Ne zovi sebe... – promrmlja Ron.– Zašto ne bih? – reče Hermiona. – Blatokrvna sam i ponosim se time! U ovom

novom poretku ja nemam ništa viši položaj nego ti, Griphuk! Ja sam ta koju su izabralida muče tamo kod Melfojevih!

Dok je to govorila, razgrnula je kućnu haljinu oko vrata da pokaže tanakskerletnocrven rez na grlu koji joj je Belatriks napravila.

– Da li si znao da je Hari taj koji je oslobodio Dobija? – upita ona. – Da li si znaoda se mi već godinama zalažemo za oslobađanje kućnih vilenjaka? (Ron se snelagodom vrpoljio na naslonu za ruke Hermionine fotelje.) – Ne možeš ti želeti daZnaš-Već-Ko bude potučen više nego što mi to želimo, Griphuk!

Goblin se zagleda u Hermionu s istom onom znatiželjom koju je pokazivao spramHarija.

– Za čime tragate u riznici Lestrejndžovih? – upita on iznenada. – Mač koji je tamopohranjen je lažan. Ovaj je pravi. – On ih sve redom osmotri. – Mislim da to većznate. Tražili ste da lažem zbog vas dok smo bili tamo.

– Ali lažni mač nije jedina stvar koja se nalazi u toj riznici, zar ne? – upita Hari. –Možda si tamo video još neke stvari?

Srce mu je lupalo silnije no ikad. On udvostruči napore da ignoriše pulsiranjesvog ožiljka.

Goblin je ponovo uvrtao svoju bradicu oko prsta.– Protivno je našem kodeksu časti da govorimo o tajnama Gringotsa. Mi smo

čuvari velelepnih blaga. Imamo dužnost prema predmetima koji su nam povereni na

staranje, a koji su tako često naših ruku delo.Goblin pomiluje mač a njegove crne oči lutale su od Harija do Hermione, pa do

Rona, a zatim nazad na Harija.– I suviše ste mladi – reče on najzad – da se borite protiv toliko njih.– Hoćeš li nam pomoći? – reče Hari. – Nemamo nikakve šanse da provalimo

unutra bez pomoći goblina. Ti si nam jedina šansa.– Ja ću... razmisliti o tome – bio je Griphukov izluđujuć odgovor.– Ali... – poče ljutito Ron, no Hermiona ga munu u rebra.– Hvala ti – reče Hari.Goblin se nakloni svojom velikom, oblom glavom u znak saglasnosti, a zatim

protegnu svoje kratke noge.– Mislim – reče on, razmetljivo se ušuškavši u Bilov i Flerin krevet – da je

kostorast završio s delovanjem. Možda ću sada najzad biti u stanju da spavam.Oprostićete mi...

– Da, naravno – reče Hari, ali pre nego što je izašao iz prostorije on se nagnunapred i uze Grifindorov mač koji je ležao pokraj goblina. Griphuk se nije bunio, alise Hariju dok je zatvarao vrata za sobom učinilo da je video ozlojeđenost ugoblinovim očima.

– Mali skot – prošaputa Ron. – Uživa da nas drži u neizvesnosti.– Hari – šapnu Hermiona, obojicu ih odvukavši dalje od vrata, nasred još uvek

mračnog predvorja – da li si rekao ono što mi se čini? Da je u riznici Lestrejndžovihpohranjen jedan horkruks?

– Da – reče Hari. – Belatriks se prestravila na pomisao da smo bili tamo, bila jepotpuno van sebe. Zašto? Šta je mislila da smo videli, šta je mislila da smo još uzeliodatle? Nešto za šta se uplašila da Znate-Već-Ko ne sazna.

– Ali mislila sam da tragamo za mestima gde je Znaš-Već-Ko bio, mestima gde jeobavio nešto važno? – reče Ron, zblanuto. – Da li je on ikada bio u rizniciLestrejndžovih?

– Ne znam ni da li je ikada bio u Gringotsu – reče Hari. – Gotovo da nije imaozlata dok je bio mlađi, pošto mu niko ništa nije ostavio. Mada je sigurno video bankuspolja, još kad je prvi put otišao u Dijagon-aleju.

Harijev ožiljak je pulsirao, ali ga je on ignorisao. Hteo je da Ron i Hermionasaznaju za Gringots pre nego što popričaju s Olivanderom.

– Mislim da bi zavideo svakom ko ima ključ od riznice u Gringotsu. Mislim da bito smatrao pravim simbolom pripadnosti čarobnjačkom svetu. A ne zaboravite, imaoje poverenja u Belatriks i njenog muža. Oni su mu bili najodanije sluge pre nego što jepao, i krenuli su u potragu za njim nakon što je nestao. Rekao je to one noći kada sepovratio, čuo sam ga.

Hari protrlja ožiljak.– Doduše, ne verujem da bi rekao Belatriks da je u pitanju horkruks. Ni Lucijusu

Melfoju nije rekao istinu o dnevniku. Verovatno joj je rekao da je u pitanju njemuizuzetno drag predmet, i zamolio je da ga smesti u svoju riznicu. Najbezbednije mestona svetu za sve što želiš da sakriješ, reče mi Hagrid... izuzev Hogvortsa.

Kada je Hari završio s pričom, Ron zavrte glavom.– Ti ga zaista razumeš.– Samo deliće njegove svesti – reče Hari. – Samo deliće... voleo bih da sam

makar toliko mogao da razumem Dambldora. Ali videćemo. Hajde, sad – doOlivandera.

Ron i Hermiona su delovali zbunjeno ali impresionirano idući za njim kroz malopredvorje gde zakucaše na vrata preko puta Bilove i Flerine sobe. Začuše slabašanodgovor: – Uđite!

Štapić-majstor je ležao na jednom od dva istovetna kreveta, onom daljem odprozora. Duže od godinu dana bio je zatočen u podrumu i, Hari je i to znao, mučen uviše navrata. Bio je sasušen, kosti lica su mu vidno štrčale kroz žućkastu kožu.Njegove krupne srebrne oči činile su se ogromnim u utonulim dupljama. Šake koje supočivale na ćebetu mogle su da pripadaju i nekom kosturu. Hari sede na prazan krevet,kraj Rona i Hermione. Odavde se nije videlo izlazeće sunce. Soba je gledala na baštupovrh litice i sveže iskopan grob.

– Gospodine Olivander, žao mi je što vas uznemiravam – reče Hari.– Dragi moj dečače – Olivanderov glas beše tanan. – Spasio si nas. Mislio sam da

ćemo umreti onamo. Nikada... nikada neću moći da ti se... dovoljno zahvalim.– Drago nam je što smo to učinili.Harijev ožiljak je brideo. Znao je, bio je siguran da gotovo nema vremena da pre

Voldemora stigne do njegovog cilja, ili bilo kako pokuša da ga osujeti. Osetio je kakoga hvata panika... a ipak, doneo je odluku time što je odlučio da prvo porazgovara sGriphukom. Glumeći smirenost koju nije osećao, posegnu u kesu koju je nosio okovrata i iz nje izvadi dve polovine svog slomljenog štapića.

– Gospodine Olivander, potrebna mi je pomoć.– Sve što treba, sve – reče štapić-majstor slabašno.– Možete li da popravite ovo? Da li je moguće?Olivander ispruži drhtavu ruku i Hari stavi dve jedva povezane polovine na

njegov dlan.– Zelenika i Feniksovo pero – reče Olivander drhtavim glasom. – Jedanaest inča.

Fin i savitljiv.– Da – reče Hari. – Možete li...?– Ne – prošaputa Olivander. – Žao mi je, veoma mi je žao, ali štapić koji je

pretrpeo ovoliko oštećenje ne može se popraviti nijednim sredstvom za koje ja znam.Hari je bio spreman da to čuje, ali ga je svejedno pogodilo. Uzeo je nazad

polovine štapića i vratio ih u kesu oko svog vrata. Olivander je zurio u mesto gde sedo maločas nalazio skrhani štapić i nije podigao pogled sve dok Hari iz džepa nije

izvadio dva štapića koja je doneo od Melfojevih.– Možete li da ih identifikujete? – upita Hari.Štapić-majstor uze prvi štapić i prinese ga svojim izbledelim očima, prevrćući ga

svojim zglavkastim prstima, blago ga povijajući.– Orah i zmajev srčani nerv – reče on. – Dvanaest i tri četvrt inča. Nesavitljiv.

Ovaj štapić je pripadao Belatriks Lestrejndž.– A ovaj?Olivander ponovo sprovede isto ispitivanje.– Glog i jednorogova dlaka. Tačno deset inča. Umereno gibak. Ovo je bio štapić

Draka Melfoja.– Bio? – ponovi Hari. – Zar nije i dalje njegov?– Možda i nije. Ako ste ga vi oduzeli...– ... jesam...– ... onda možda pripada vama. Naravno, važan je način uzimanja. A mnogo zavisi

i od samog štapića. Međutim, uopšteno govoreći, ukoliko je štapić osvojen, i njegovaodanost će se promeniti.

U sobi zavlada tišina izuzev udaljenog morskog šuma.– Pričate o štapićima kao da imaju osećanja – reče Hari – kao da mogu da

razmišljaju.– Štapić bira čarobnjaka – reče Olivander. – Nama koji proučavamo nauku o

štapićima oduvek je bar toliko bilo jasno.– Ali neko ipak može da koristi i štapić koji ga nije izabrao? – upita Hari.– O da, ako ste iole dobar čarobnjak moći ćete da kanališete svoju magiju kroz

bilo koji instrument. Međutim, najbolji rezultati uvek će biti tamo gde postoji najjačiafinitet između čarobnjaka i štapića. Te veze su kompleksne. Početna privlačnost, azatim i zajednička potraga za iskustvom: štapić uči od čarobnjaka, čarobnjak odštapića.

More je nadolazilo i povlačilo se. Bio je to žaloban zvuk.– Uzeo sam ovaj štapić od Draka Melfoja silom – reče Hari. – Mogu li ga

bezbedno koristiti?– Mislim da možete. Vlasništvo štapića uređeno je suptilnim zakonitostima, ali

pokoreni štapić uglavnom će se podrediti svom novom gospodaru.– Znači li to da bih ja mogao da koristim ovaj? – upita Ron izvukavši Crvorepov

štapić iz džepa i pruživši ga Olivanderu.– Kesten i zmajski srčani nerv. Devet i četvrt inča. Krt. Bio sam primoran da

načinim ovaj štapić nedugo nakon što su me kidnapovali, za Pitera Petigrua. Da, akoste ga osvojili, vrlo je verovatno da će slušati vašu volju i da će to činiti valjano,bolje nego neki drugi štapić.

– A da li to onda važi za sve štapiće? – upita Hari.– Mislim da važi – odgovori Olivander, uperivši svoje izbuljene oči u Harijevo

lice. – Postavljate dubokoumna pitanja, gospodine Poteru. Nauka o štapićima jekompleksna i misteriozna grana magije.

– Znači, nije neophodno ubiti prethodnog vlasnika da bi se polagalo pravo navlasništvo nad štapićem? – upita Hari.

Olivander proguta knedlu.– Neophodno? Ne, ne bih rekao da je neophodno ubiti.– Ipak, postoje legende – reče Hari, a dok mu je srce ubrzavalo bol u ožiljku

postajao je jači. Bio je siguran da je Voldemor odlučio da sprovede svoju ideju udelo. – Legende o štapiću – ili štapićima – koji je prelazio iz ruke u ruku ubistvima.

Olivander je prebledeo. Bio je bledosiv naspram snežnobelog jastuka, a oči su mubile ogromne, zakrvavljene i razrogačene od straha, kako se činilo.

– Mislim da je u pitanju samo jedan štapić – prošaputa on.– A Znate-Već-Ko je zainteresovan za njega, zar ne? – upita Hari.– Ja... kako? – zagrakta Olivander, molećivo gledajući u Rona i Hermionu, tražeći

pomoć. – Kako to znate?– Hteo je da mu kažete kako da zaobiđe vezu između naših štapića – reče Hari.Olivander je delovao prestravljeno.– Mučio me je, morate to da shvatite! Bolna kletva, ja... nisam imao drugog izbora

sem da mu kažem ono što znam, ono što sam nagađao!– Razumem – reče Hari. – Rekli ste mu za identična jegra? Rekli ste mu da treba

samo da pozajmi štapić nekog drugog čarobnjaka?Olivander je bio užasnut, paralisan svime što Hari zna. On polako klimnu glavom.– Ali nije uspelo – nastavi Hari. – Moj štapić je pobedio i pozajmljeni štapić.

Znate li zašto?Olivander odmahnu glavu isto onako polako kao što je maločas klimnuo.– Ja... nikada nisam čuo za tako nešto. Vaš štapić je te noći izveo nešto

jedinstveno. Povezanost jezgra-blizanaca neverovatno je retka, ali zašto bi vaš štapićpolomio pozajmljeni štapić, zaista ne znam...

– Pričali smo o onom drugom štapiću, štapiću koji ide iz ruke u ruku ubistvima.Kada je Znate-Već-Ko shvatio da je moj štapić izveo nešto čudno, došao je da vasupita za taj dugi štapić, zar ne?

– Kako to znate?Hari mu nije odgovorio.– Da, pitao je – prošaputa Olivander. – Želeo je da sazna sve što bih mogao da mu

kažem o štapiću koji se naizmenično zvao Smrtoštap, Štapić sudbine ili Starozovništapić.

Hari pogleda postrance u Hermionu. Ona je delovala zapanjeno.– Mračni gospodar – reče Olivander, prigušenim i prestrašenim tonom – oduvek je

bio prezadovoljan štapićem koji sam mu načinio: tisovina i Feniksovo pero, trinaest ipo inča; sve dok nije otkrio povezanost jezgra-blizanaca. Sada traga za drugim, još

moćnijim štapićem, verujući da je to jedini način da pokori vaš.– Ali uskoro će saznati, ako već ne zna, da je moj slomljen tako da se ne može

popraviti – reče Hari tiho.– Ne! – izusti Hermiona, zvučeći prestrašeno. – Ne može to da sazna, Hari, kako

bi...?– Priori inkantatem – reče Hari. – Ostavili smo tvoj štapić i štapić od crnog gloga

kod Melfojevih, Hermiona. Ako ih ispitaju kako valja, ako ih nateraju da rekonstruišučini koje su nedavno bacali, videće da je tvoj štapić slomio moj, videće da sineuspešno pokušala da ga popraviš, i shvatiće da sam ja od tada koristio štapić odcrnog gloga.

Ono malo boje što je povratila otkako su došli u kolibu nestalo joj je s lica. Ronprekorno pogleda Harija, i reče: – Nećemo sada da brinemo o tome...

Ali gospodin Olivander se ubaci.– Mračni gospodar ne traga više za Starozovnim štapićem samo radi vašeg

uništenja, gospodine Poteru. Namerio se da ga poseduje zato što veruje da će ga onučiniti istinski neranjivim.

– Pa hoće li?– Vlasnik Starozovnog štapića uvek mora da strahuje od napada – reče Olivander

– ali pomisao na Mračnog gospodara u posedu Smrtoštapa je, moram priznati... vrloimpresivna.

Hari se iznenada seti kako nije bio siguran, kad je prvi put video Olivandera, da limu se uopšte svideo. Čak i sada, nakon što ga je Voldemor bio utamničio i mučio,činilo se da Olivandera pomisao da će taj mračni čarobnjak imati taj štapić u svomposedu opčinjava isto koliko ga i odbija.

– Vi... vi znači zaista mislite da taj štapić postoji, gospodine Olivander? – upitaHermiona.

– O, da – reče Olivander. – Da, moguće je ući u trag kuda je sve štapić putovaokroz istoriju. Naravno, postoje određene praznine, i to velike, kada bi štapić nestao svidika, privremeno izgubljen ili skriven, ali bi se uvek ponovo pojavio. Ima određenesebi svojstvene odlike koje oni koji znaju mnogo o nauci štapića mogu da prepoznaju.Postoje pisana svedočanstva, neka od njih malo poznata, koja smo ja i drugi štapić-majstori pomno proučavali a koja zvuče autentično.

– Znači vi... vi ne mislite da je u pitanju bajka ili mit? – upita Hermiona sposlednjim tračkom nade.

– Ne – reče Olivander. – A da li mora da pređe iz ruke u ruku ubistvom, to već neznam. Njegova prošlost je krvava, ali je to možda i zato što je u pitanju tako poželjanpredmet, koji rasplamsava strasti među čarobnjacima. Neizmerno moćan, opasan upogrešnim rukama, a ujedno i predmet koji neverovatno fascinira sve nas kojiproučavamo moć štapića.

– Gospodine Olivander – reče Hari – Vi ste rekli Znate-Već-Kome da je

Starozovni štapić kod Gregoroviča, zar ne?Olivander je još više prebledeo, ukoliko je to uopšte bilo moguće. Delovao je

avetinjski dok je gutao knedlu.– Ali kako... kako vi...?– Nije važno kako znam – reče Hari, na tren sklopivši oči od buktećeg bola u

ožiljku, i nekoliko sekundi osmotri prizor glavne ulice u Hogsmidu, još uvek mračnepošto se nalazila mnogo severnije od njih. – Vi ste rekli Znate-Već-Kome da je štapićkod Gregoroviča?

– Bila je to glasina – prošaputa Olivander. – Glasina od pre mnogo, mnogogodina, davno pre nego što ste rođeni! Verujem da joj je sâm Gregorovič kumovao.Možete i sami da vidite koliko bi to bilo dobro za posao: da se pročuje da proučava ireprodukuje svojstva Starozovnog štapića!

– Da, shvatam – reče Hari. On ustade. – Gospodine Olivander, samo još jednastvar a onda ćemo vas pustiti da se odmorite. Šta znate o relikvijama Smrti?

– O... o čemu? – upita štapić-majstor, delujući krajnje zbunjeno.– Relikvijama Smrti.– Bojim se da ne znam o čemu govorite. Da li ovo i dalje ima nekakve veze sa

štapićima?Hari se zagleda u njegovo upalo lice i poverova da se Olivander ne pretvara.

Zaista nije znao za relikvije.– Hvala vam – reče Hari. – Mnogo vam hvala. Sada ćemo vas pustiti da se malo

odmorite.Olivander je delovao slomljeno.– Mučio me je! – prodahta. – Bolna kletva... nemate pojma koliko....– Imam – reče Hari. – Zaista imam. Molim vas, odmorite se bar malo. Hvala vam

što ste mi sve ovo rekli.On povede Rona i Hermionu niza stepenice. Hari na trenutak spazi Bila, Fler,

Lunu i Dina kako sede za kuhinjskim stolom, sa šoljama čaja pred sobom. Svipodigoše pogled kada se Hari pojavio na vratima, ali im on samo klimnu glavom iproduži u baštu, a Ron i Hermiona pođoše za njim. Crvenkasta gomila zemlje koja jeprekrivala Dobija ležala je pred njima i Hari joj priđe, dok je bol u njegovom ožiljkubivao sve snažniji i snažniji. S nadljudskim naporom se odupirao vizijama koje su muse nametale, ali znao je da neće morati još dugo da im se odupire. Vrlo brzo ćepopustiti, jer će morati da proveri je li njegova teorija ispravna. Mora da istrpi jošsamo jedan kratak napor, kako bi mogao da objasni Ronu i Hermioni.

– Gregorovič je nekada davno imao Starozovni štapić – reče on. – Video samZnate-Već-Koga kako pokušava da mu uđe u trag. Kada je pronašao Gregoroviča,otkrio je da više nije kod njega: ukrao mu ga je Grindelvald. Kako je Grindelvaldotkrio da je štapić bio kod Gregoroviča, ne znam – ali ako je Gregorovič bio dovoljnoglup da sam proširi glasine o tome, verovatno mu to nije bilo toliko teško.

Voldemor se nalazio pred kapijom Hogvortsa. Hari ga je video kako stoji tamo,kao i fenjer što mu se u praskozorje, klateći se, primiče sve bliže i bliže

– A Grindelvald je upotrebio Starozovni štapić da postane moćan. Na vrhuncunjegove moći, Dambldor je spoznao da je jedini koji ga može zaustaviti, i izazvao jeGrindelvalda na dvoboj, pobedio ga i uzeo Starozovni štapić.

– Dambldor je imao Starozovni štapić? – reče Ron. – Ali... gde je on sada?– Na Hogvortsu – reče Hari, boreći se da ostane s njima u bašti povrh litice.– Pa hajdemo onda! – reče Ron brzo. – Hari, idemo da ga uzmemo pre njega!– Prekasno je za to – reče Hari. Nije mogao da se suzdrži, pa se uhvati za glavu,

pokušavajući da joj pomogne da se odupre. – Zna gde je. Već je tamo.– Hari! – reče Ron besno. – Koliko već znaš za to... zašto smo gubili vreme? Zašto

si prvo pričao s Griphukom? Mogli smo da odemo... i dalje možemo da odemo...– Ne – reče Hari, i pade na kolena u travu. – Hermiona je u pravu. Dambldor nije

želeo da ga posedujem. Nije želeo da ga uzmem. Želeo je da nađem horkrukse.– Nepobedivi štapić, Hari! – ječao je Ron.– Ne treba da... treba da pronađem horkrukse...I sada je sve bilo hladno i mračno: sunce je jedva izvirivalo iznad horizonta dok

je klizio kraj Snejpa, uz zemljište ka jezeru.– Ubrzo ću ti se pridružiti u zamku – reče on, svojim piskavim, ledenim glasom. –

Sada me ostavi.Snejp se nakloni i zaputi nazad stazom, dok se njegov crni ogrtač vijorio za njim.

Hari je koračao polako, čekajući da Snejpova silueta nestane. Ne bi bilo dobro daSnejp, niti bilo ko drugi, vidi kuda se zaputio. Ali na prozorima zamka nije bilosvetala, a on je umeo da se učini nevidljivim... i istog trena baci na sebeRazočaravalačku čin koja ga sakri čak i od sopstvenog pogleda.

On produži dalje, duž obale jezera, posmatrajući siluetu voljenog mu zamka,njegovog prvog kraljevstva, njegovog nasleđa...

I najzad je vide, kako baca odraz po mračnoj vodi. Bela mermerna grobnica,nepotrebna mrlja na poznatom mu predelu. Ponovo oseti onaj nalet kontrolisaneeuforije, onaj opojni osećaj smisla u uništenju. Podigao je stari tisov štapić: bašprikladno da ovo bude njegov poslednji veliki čin.

Grobnica se prepolovi od vrha do dna. Prekriveno obličje bilo je dugačko imršavo kao i za života. On ponovo podiže štapić.

Pokrov spade na tlo. Lice je bilo prozirno, bledo, upalo, a ipak gotovo savršenoočuvano. Ostavili su mu naočare na prelomljenom nosu: osetio je bezmalo zluradupodrugljivost. Dambldorove ruke bile su prekrštene preko grudi, a on je ležaopriklješten ispod njih, sahranjen zajedno s njim.

Da li je stara budala zamišljala da će mermerna grobnica ili smrt zaštititi štapić?Zar je mislio da će se Mračni gospodar bojati da oskrnavi njegov grob? Paukolikešake se ustremiše i izvukoše štapić iz Dambldorovog stiska, a dok ga je uzimao iz

njegovog vrha buknu mlaz varnica. Trepereći nad mrtvim telom svog prethodnogvlasnika, konačno je bio spreman da služi novog gospodara.

25. Školjkoliba

Bilova i Flerina koliba, okrečenih zidova s uzidanim školjkama, uzdizala se na

litici iznad mora, pravi mali osamljeni raj. Kad god bi Hari ušao u kolibicu ili njenubaštu začuo bi neumoljivo udaranje i povlačenje talasa nalik disanju nekogdžinovskog usnulog stvorenja. Sledećih dana najveći deo vremena provodio je bežećiiz prepune kolibe, pod raznim izgovorima, željan da s vrha litice posmatra nebeskisvod, široku i praznu pučinu i da na licu oseti dodir hladnog, slanog vetra.

Harija je i dalje plašila dalekosežnost vlastite odluke da se ne utrkuje sVoldemorom oko štapića. Nije se sećao da je ikad ranije izabrao nečinjenje. Stalnosu ga mučile sumnje, sumnje koje Ron nije mogao a da glasno ne izrazi kad god bi sezatekli zajedno.

– Šta ako je Dambldor želeo da razjasnimo taj simbol na vreme, ne bismo li sedokopali štapića? – Šta ako to što si razjasnio značenje tog simbola znači da si ujednoi „dostojan“ da se dokopaš relikvija? – Hari, ako je to zaista Starozovni štapić, kakoćemo, do đavola, uspeti da dokusurimo Znaš-Već-Koga?

Hari nije znao šta da odgovori: ponekad se pitao nije li bila čista ludost da i ne

pokušaju da spreče Voldemorov upad u grobnicu. Nije mogao zadovoljavajuće daodgovori ni zašto je bio protiv toga: svaki put kad bi pokušao da rekonstruišeunutrašnje pobude koje su ga navele da tako odluči, one su mu izgledale sveneubedljivije.

Čudno je bilo i to što ga je Hermionina podrška zbunjivala jednako koliko iRonove sumnje. Prisiljena da se pomiri s tim da je Starozovni štapić stvaran, ona jetvrdila da je to zao predmet i da ga je Voldemor oteo na gnusan način, koji za njih nijeni dolazio u obzir.

– Ti to nikada ne bi mogao, Hari – stalno je ponavljala. – Ne bi mogao daprovališ u Dambldorov grob.

Ali pomisao na Dambldorov leš plašila je Harija daleko manje nego mogućnost daje pogrešno razumeo namere živog Dambldora. Osećao je da i dalje tapka u mraku.Izabrao je svoj put, ali se stalno osvrtao unazad, pitajući se nije li pogrešno shvatioputokaze, da nije, možda, trebalo da izabere dugačiji put. S vremena na vreme ponovobi ga obuzeo gnev prema Dambldoru, silovit poput talasa što su se obrušavali ogreben ispod kolibe, gnev što mu Dambldor nije ništa objasnio pre nego što je umro.

– Ali, da li je on mrtav? – reče Ron trećeg dana njihovog boravka u kolibi. Ron iHermiona upravo su zatekli Harija kako zuri preko zida koji odvaja baštu kolibe odlitice; bilo bi mu milije da ga nisu našli, pošto nije imao želje da se priključi njihovojraspravi.

– Da, jeste, Rone, molim te, ne počinji ponovo!– Pogledaj činjenice, Hermiona – reče Ron, obraćajući joj je se preko Harija, koji

je i dalje zurio u horizont. – Srebrna košuta. Mač. Oko koje je Hari video u ogledalu...– Hari priznaje da mu se oko možda pričinilo! Zar ne, Hari?– Možda i jeste – reče Hari, ne pogledavši je.– Ali ne misliš da ti se pričinilo, zar ne? – upita Ron.– Ne, ne mislim – reče Hari.– Eto vidiš! – brzo reče Ron, pre nego što je Hermiona mogla da se ubaci. – Ako

to nije bio Dambldor, kako onda objašnjavaš to što je Dobi znao da smo u podrumu,Hermiona?

– Ne mogu da objasnim... ali možeš li ti da objasniš kako nam ga je Dambldorposlao ako leži u svom grobu na Hogvortsu?

– Otkud znam, mogao je da bude njegov duh!– Dambldor se ne bi vratio kao duh – reče Hari. Ma koliko malo stvari pouzdano

znao o Dambldoru, barem je u to bio siguran. – On bi produžio dalje.– Kako to misliš „produžio dalje“? – upita Ron, ali pre nego što je stigao bilo šta

da kaže, glas iza njih reče: – ’Ari?Fler je izašla iz kolibe i duga srebrnasta kosa vijorila joj se na povetarcu.– ’Ari, Grrrip’uk bi hteo da poraskofara s tobom. Eno ga u najmanjoj spafaćoj

sobi, kaše da ne šeli da ga neko drugi šuje.

Očigledno joj se nije dopadalo što je goblin šalje da prenosi poruke; izgledala jeiznervirano dok se vraćala natrag u kućicu.

Griphuk ih je čekao, kao što im je Fler i rekla, u najmanjem od tri sobička ukolibi, u kojem su spavale Hermiona i Luna. Navukao je crvene pamučne zavese dazakloni svetlo, oblačno nebo, što je sobici davalo vatreni sjaj koji je odudarao odostatka prozračne i svetle kolibe.

– Doneo sam odluku, Hari Poteru – reče goblin, sedeći skrštenih nogu na niskojstoličici, trupkajući svojim dugim mršavim prstima po naslonima za ruke. – Mada ćegringotski goblini to smatrati podlom izdajom, odlučio sam da ti pomognem...

– Sjajno! – reče Hari, osetivši kako mu je laknulo. – Griphuk, hvala ti, zaistasmo...

– ... ali u zamenu – reče Goblin strogo – za odgovarajuću nadoknadu.Pomalo zatečen, Hari je oklevao.– Koliko tražiš? Imam zlata.– Neću zlatnike – reče Griphuk. – Imam i ja zlato.Njegove crne oči zablistaše. Nisu imale beonjače.– Želim mač. Mač Godrika Grifindora.Harijevo ushićenje splasnu.– Izvini – reče Hari. – To ne možeš da dobiješ.– E pa, onda – reče Goblin meko – imamo problem.– Možemo ti dati nešto drugo – reče Ron žustro. – Kladim se da Lestrejndžovi

imaju gomilu blaga, možeš da izabereš, čim uđemo u riznicu.Nije trebalo to da kaže. Griphuk se zajapuri od srdžbe.– Nisam ja lopov, momče! Ne želim da otimam blago koje mi ne pripada!– Taj mač je naš...– Nije – reče goblin.– Mi smo grifindorci, a on je pripadao Godriku Grifindoru...– A pre nego što je dospeo u Grifindorove ruke, čiji je bio? – zahtevao je goblin

da zna, pridižući se.– Ničiji – reče Ron. – Napravljen je specijalno za njega, zar ne?– Ne! – vrisnu goblin, cepteći od besa i uperi svoj dugi prst u Rona. – Opet vaša

čarobnjačka nadmenost! Taj mač je pripadao Ragnuku Prvom, kome ga je GodrikGrifindor oduzeo! To je izgubljeno blago, remek-delo goblinskog rukotvorstva! Onpripada goblinima! Taj mač je cena moje usluge; uzmite ili ostavite!

Griphuk ih je besno odmeravao. Hari se zagleda u drugo dvoje a zatim reče: –Moramo da porazgovaramo o ovom, Griphuk, ako ti ne smeta. Možeš li da naspričekaš nekoliko minuta?

Goblin klimnu glavom, sav mrzovoljan.Dole, u praznoj dnevnoj sobi, Hari priđe kaminu, skupivši veđe, pokušavajući da

smisli šta da učini. Iza njega Ron progovori: – On nas zamajava. Ne smemo da mu

dozvolimo da dobije taj mač.– Je li to istina? – upita Hari Hermionu. – Da li je Grifindor ukrao taj mač?– Ne znam – reče ona nesigurno. – Istorija čarobnjaštva često preskače pojedine

stvari koje su čarobnjaci uradili drugim magičnim vrstama, ali koliko ja znam, nigdese ne spominje da je Grifindor ukrao mač.

– Biće da je i to jedna od onih goblinskih priča – reče Ron – o tome kakočarobnjaci stalno pokušavaju da im smeste zvrčku. Verovatno bi trebalo da budemojoš i srećni što nije tražio štapić nekog od nas.

– Goblini i te kako imaju razloga da budu kivni na čarobnjake, Rone – rečeHermiona. – Prema njima se u prošlosti surovo postupalo.

– A ni goblini nisu baš male plišane zeke, je l’ tako? – reče Ron. – Pobili sumnoge naše. I oni su se prljavo borili.

– Ali svađa s Griphukom oko toga čija je rasa nepoštenija i agresivnija njega nećenimalo smekšati da nam pomogne, zar ne?

Nastade tajac, dok su pokušavali da smisle kako da zaobiđu taj problem. Haripogleda kroz prozor na Dobijev grob. Luna je pored nadgrobne ploče stavljala teglu sbuketom despića.

– U redu – reče Ron, a Hari se okrenu ka njemu. – A šta kažeš na ovo? Reći ćemoGriphuku da nam je mač potreban dok ne uđemo u riznicu i da ćemo mu ga odmahposle toga dati. Tamo je onaj lažnjak, je l’ da? Zamenićemo ih, i daćemo mu lažni.

– Rone, on bi ih razlikovao bolje no mi! – reče Hermiona. – On je jedini shvatioda je došlo do zamene.

– Dabome, ali možemo da zbrišemo pre nego što ukapira...Hermiona ga tako pogleda da se smesta pokunjio.– To je – reče ona tiho – nečuvena podlost. Da ga zamolimo za pomoć, a onda ga

izradimo? I posle se pitaš, Rone, zašto goblini ne vole čarobnjake?Ronu se uši zacrveneše.– Dobro, de! To je bilo jedino što mi je palo na pamet! Šta ti onda predlažeš?– Moramo da mu ponudimo nešto drugo, podjednako dragoceno.– Sjajno. Idem samo da uzmem još jedan od naših drevnih mačeva goblinske

izrade, a ti ga umotaj u ukrasni papir i stavi mašnicu.Ponovo zavlada tajac. Hari je bio siguran da goblin neće prihvatiti ništa drugo

osim mača, čak i da imaju nešto isto toliko vredno da mu ponude. A opet, taj mač imje bio neophodno, jedino moćno oružje u borbi s horkruksima.

Na trenutak je skopio oči i osluškivao šum mora. Nije mu bila prijatna pomisao daje Grifindor možda ukrao mač: uvek se ponosio time što je grifindorac; Grifindor jebio branitelj čarobnjaka normalskog porekla, čarobnjak koji se sukobio s ljubiteljemČistokrvnih, Sliterinom.

– Možda laže – reče Hari, ponovo otvorivši oči. – Griphuk. Možda Grifindor nijeuzeo mač. Otkud znamo da je goblinska verzija istorije ona prava?

– Kakve to veze ima? – upita Hermiona.– Utiče na to šta ja mislim o tome – reče Hari.On duboko uzdahnu.– Reći ćemo mu da će dobiti mač pošto nam pomogne da upadnemo u riznicu – ali

ćemo voditi računa da mu ne govorimo precizno kada će ga dobiti.Ron se polako naceri. Hermiona je, međutim, izgledala uznemireno.– Hari, ne možemo...– Moći će da ga dobije – nastavi Hari – nakon što ga mi budemo upotrebili da

uništimo sve horkrukse. Pobrinuću se da ga tada dobije. Održaću reč.– Ali to može da potraje godinama! – reče Hermiona.– Ja znam to, ali on ne mora. To neće biti laganje... ne sasvim.Hari je pogleda u oči s mešavinom prkosa i stida. Setio se reči koje su bile

ugravirane poviše ulaza u Nurmengard: Za Opšte dobro. Odmah je odagnao tupomisao. Jesu li uopšte imali izbora?

– Ne dopada mi se to – reče Hermiona.– Ni meni – priznade Hari.– E pa, ja mislim da je ideja genijalna– reče Ron, ponovo ustavši. – Hajde da mu

kažemo.Kad su se ponovo obreli u majušnoj sobi, Hari mu iznese svoj predlog, brižljivo

pazeći da ga izloži ne nudeći određeni rok za predaju mača. Dok je govorio,Hermiona je namršteno gledala u pod: pomalo se srdio na nju, bojeći se da bi moglada im pokvari plan. Međutim, Griphuk nije video ni čuo nikog osim Harija.

– Hari Poteru, daješ li mi reč da ćeš mi dati Grifindorov mač ukoliko tipomognem?

– Da – reče Hari.– Rukujmo se, onda – reče Goblin, pružajući mu ruku.Hari je uhvati i protrese. Pitao se da li te crne oči vide bilo kakvu sumnju u

njegovim vlastitim. Zatim ga Griphuk pusti, pljesnu šakama i reče: – Dakle, dapočnemo!

Sve je bilo isto kao da ponovo planiraju provalu u Ministarstvo. Rešili su da torade u najmanjem sobičku, koji je, prema Griphukovom zahtevu, stalno bio upolumraku.

– Samo sam jednom bio u riznici Lestrejndžovih – reče im Griphuk – onda kada sumi naredili da stavim unutra lažni mač. To je jedna od najdrevnijih odaja. Najstariječarobnjačke porodice drže svoje blago na najdubljem nivou gde su riznice najveće inajzaštićenije...

Satima su bili zatvoreni u sobici veličine ostave. Dani su se polako sabirali unedelje. Nailazili bi na problem za problemom, koje bi pokušavali da reše, međukojima i taj da je njihova zaliha višesokovnog napitka bila gotovo iscrpljena.

– Jedva ima dovoljno za jednog od nas – reče Hermiona naginjući gust,

blatnjavomutan napitak sparam svetlosti lampe.– Biće dovoljno – reče Hari, koji je ispitivao Griphukovu rukom iscrtanu mapu

najdubljih prolaza.Ni drugi stanari Školjkolibe nisu mogli da ne primete da se nešto zbiva, sad kad su

se Hari, Ron i Hermiona pojavljivali samo za obroke. Niko nije postavljao pitanja,mada je Hari za stolom često primećivao kako ih Bil sve troje posmatra, zabrinut izamišljen.

Što su duže vremena provodili skupa, Hari je sve više uviđao da mu se goblin nedopada mnogo. Griphuk je bio neočekivano krvožedan, smejao se pri pomisli napatnju nižih stvorenja i čini se da je uživao razmišljajući o tome da će možda moratida povrede druge čarobnjake da bi se domogli riznice Lestrejndžovih. Hari je bioubeđen da i drugo dvoje dele istu odbojnost, ali nisu o tome raspravljali: Griphuk imje bio neophodan.

Goblin je preko volje obedovao s ostalima. Čak i kad su mu se noge oporavile, idalje je zahtevao da mu donose poslužavnik s hranom u sobu, kao još uvek slabašnomOlivanderu, sve dok Bil, posle Flerinog izliva srdžbe, nije otišao na sprat da mu kažeda više neće moći da ga poslužuju u sobi. Posle toga Griphuk bi im se običnopridružio za pretrpanom trpezom, mada je odbijao da jede istu hranu kao oni, tražeći,umesto toga, komade sirovog mesa, korenje i razne gljive.

Hari se osećao odgovornim: uostalom, on je taj koji je insistirao da goblin ostaneu Školjkolibi da bi mogao da ga ispituje. Njegovom greškom je cela porodica Vizlimorala da ode u ilegalu, i zbog njega Bil, Fred, Džordž i gospodin Vizli nisu mogliviše da rade.

– Žao mi je – reče on Fler jedne vetrovite aprilske večeri dok im je pomagao dapripreme večeru. – Nikad mi nije bila namera da se svi vi nosite s ovime.

Ona je upravo naložila noževima da iseckaju odreske za Griphuka i Bila, koji je,otkad ga je Suri napao, više voleo krvavo meso. Dok su noževi iza nje seckali, njenpomalo iznerviran izraz malo smekša.

– ’Ari, spasio si šifot mojoj sestrri, to ti neću zaborafiti.Pošteno govoreći, to nije bilo istina, ali je Hari odlučio da je ne podseća kako

Gabrijela nikad nije ni bila u pravoj opasnosti.– U svakom slučaju – nastavi Fler, uperivši štapić u lončić sa sosom na štednjaku,

koji smesta poče da vrije – gospodin Olifander odlasi fečerras kod Mjurri’el. To ćesnatno da nam olakša stvar. Taj goblin – ona se malo smrači kad ga pomenu – može dase preseli dole, a ti, Ron i Din mošete da usmete njegofu sobicu.

– Ne smeta nam ni da spavamo u dnevnoj sobi – reče Hari, koji je znao da bi seGriphuk uvredio kad bi morao da spava na kauču, a za njihov plan bilo je ključno daGriphuk bude zadovoljan. – Ne brini se za nas. – A kad ona pokuša da se usprotivi, onnastavi: – Uskoro ćemo ti se i mi skinuti s vrata; Ron, Hermiona i ja. Nećemo još dugomorati da ostanemo ovde.

– Kako to misliš? – reče ona mršteći se, štapića uperenog u kaserolu koja je sadalebdela u vazduhu. – Narafno da ne smete da odete, ofde ste besbedni!

Dok je to govorila veoma je ličila na gospođu Vizli, i njemu je bilo drago što suse u tom trenutku otvorila vrata zadnjeg ulaza. Uđoše Luna i Din, kose vlažne od kišenapolju, ruku punih granja za potpalu.

– ... i majušne ušice – govorila je Luna – kao kod nilskog konja, kaže tata, samoljubičaste i kosmate. A ako hoćeš da ih pozoveš, moraš da pevušiš: više vole valcernego brze ritmove...

Osećajući, očevidno, malu nelagodu, Din u prolazu slegnu ramenima premaHariju, prateći Lunu do kombinovane trpezarije-dnevne sobe, gde su Ron i Hermionapostavljali trpezu. Ugrabivši priliku da izbegne dalje Flerino ispitivanje, Hari zgrabidva krčaga soka od bundeve i pođe za njima.

– ... a ako ikad dođeš u našu kuću, moći ću da ti pokažem taj rog, tata mi je pisao onjemu ali ga još nisam videla, pošto su me Smrtožderi pokupili iz Hogvorts ekspresa,tako da nisam ni stigla kući za Božić – govorila je Luna dok su ona i Din ponovoraspirivali vatru.

– Luna, rekli smo ti – dobaci joj Hermiona. – Taj rog je eksplodirao. I potiče odraznosoroga, a ne od zgužvanorogih snorkaka...

– Ne, to je nesumnjivo snorkakov rog – reče Luna smireno. – Tata mi je rekao.Možda se dosad reparirao, oni se sami oporavljaju, znaš.

Hermiona odmahnu glavom i nastavi da stavlja viljuške na sto kad stiže Bil,vodeći gospodina Olivandera niza stepenice. Štapić-majstor je još uvek izgledaokrajnje lomno i držao se za Bilovo rame, dok ga je ovaj pridržavao noseći velikikofer.

– Nedostajaćete mi, gospodine Olivander – reče Luna, prišavši starcu.– I ti meni, dušo – reče Olivander, potapšavši je po ramenu. – Bila si mi neopisiva

uteha na onom užasnom mestu.– Dakle, au revoir, gospodine Olifander – reče Fler, poljubivši ga u oba obraza. –

Pitam se mošete li fi da mi učinite i ponesete paket Bilofoj tetki Mjurri’el? Nisamstigla da joj fratim njenu tijaru.

– Biće mi čast – reče Olivander uz blag naklon – to je najmanje čime mogu da vamse odužim za vaše ljubazno gostoprimstvo.

Fler izvadi izlizanu plišanu kutiju i otvori je da je pokaže štapić-majstoru. Prisvetlosti nisko spuštene lampe blistala je i svetlucala tijara.

– Mesečevo kamenje i dijamanti – reče Griphuk koji se neopaženo uvukao uprostoriju a da ga Hari nije ni primetio. – Izradili su je goblini, rekao bih?

– A platili su je čarobnjaci – reče Bil tiho, a goblin ga prostreli pogledom kojibeše i skriven i drzak.

Jak vetar navaljivao je na prozore kolibe kad se Bil i Olivander zaputiše u noć.Ostali se zguraše oko stola, lakat uz lakat, nemajući maltene gde da se okrenu, i

počeše s obrokom. Vatra je šuškala i pucketala iza rešetke kamina pored njih. Fler se,primetio je Hari, samo igrala s hranom, pogledajući kroz prozor svakih par minuta.Međutim, Bil se vratio pre nego što su stigli da završe predjelo, a duga kosa bila muje razbarušena od vetra.

– Sve je u redu – Olivander je zbrinut, mama i tata vas pozdravljaju. Džini vamšalje poljupce. Fred i Džordž dovode Mjurijel do ludila, i dalje iz njenog zadnjegsobička vode onaj biznis putem Sovine pošte. Obradovala se kad je dobila tijarunatrag. Kaže da je pomislila da smo je ukrali.

– Oh, tako je charmante, ta tfoja tetka – reče Fler naprasito, zamahnuvši štapićem,od čega se prljavi tanjiri istog trena podigoše i naslagaše u hrpu koja je lebdela uvazduhu. Ona ih prihvati i odlučnim korakom izjuri iz sobe.

– I moj tata je napravio tijaru – oglasi se Luna. – Mada bih, doduše, pre rekla daje kruna.

Ron uhvati Harijev pogled i naceri se. Hari je znao da se ovaj setio smešne kapekoju su videli kad su posetili Ksenofila.

– Da, pokušava da rekonstruiše izgubljenu dijademu Rejvenkloove. Misli da jenajzad identifikovao većinu glavnih elemenata. Dodavanjem krila tintilića uspeo je dapostigne sasvim...

Začu se tresak iz pravca ulaznih vrata. Svi se okrenuše ka njima. Fler izjuri izkuhinje, delujući preplašeno: Bil skoči na noge, štapića uperenog u vrata. Hari, Ron iHermiona učiniše isto. Griphuk nečujno skliznu pod sto i iščeze s vidika.

– Ko je? – odazva se Bil.– To sam ja, Remus Džon Lupin! – začu se glas preko zavijajućeg vetra. Hari

zadrhta od straha: šta se desilo? – Ja sam vukodlak, oženjen Nimfadorom Tonks, a ti,Čuvar tajne Školjkolibe, rekao si mi njenu adresu i rekao mi da dođem u slučajunužde!

– Lupin – promrmlja Bil, otrča do vrata i silovito ih otvori.Lupin se sruči preko praga. Bio je bled kao krpa, zaogrnut plaštom, a njegova

proseda kosa bila je skroz zalizana vetrom. Uspravio se, pogledao po prostoriji, dabude siguran ko je tamo, i zatim glasno povika: – Dečak je! Nazvali smo ga Ted, poDorinom ocu!

Hermiona vrisnu.– Šta...? Tonks... Tonks se porodila?– Da, da, porodila se! – povika Lupin. Za stolom se začuše razdragani usklici i

uzdasi olakšanja. Hermiona i Fler uglas vrisnuše: – Čestitamo! – a Ron reče: – Bokcamu, beba! – kao da nikad nije čuo za tako nešto.

– Da... Da... dečak – ponovi Lupin, koji beše pomalo ošamućen vlastitom srećom.Zakorači prema stolu i zagrli Harija. Kao da se ona scena u podrumu Ulice Grimoldnikad nije ni desila.

– Bićeš mu kum? – reče, dok je puštao Harija iz zagrljaja.

– J... ja? – promuca Hari.– Ti, da, naravno... Dora se u potpunosti slaže, nema niko bolji...– Ja... da... boga mu...Hari je bio preplavljen radošću, zadivljen i očaran. Sad Bil odjuri da iznese vino,

a Fler je ubeđivala Lupina da im se pridruži na čašici.– Ne mogu dugo da ostanem, moram natrag – reče Lupin, smešeći im se svima:

izgledao je godinama mlađi nego što ga je Hari ikad video. – Hvala, hvala ti, Bile.Bil im uskoro svima napuni pehare. Ustadoše i podigoše ih uvis da nazdrave. – Za

Tedija Remusa Lupina – reče Lupin – velikog čarobnjaka u povoju!– Na koga najfiše liči? – raspitivala se Fler.– Ja mislim da liči na Doru, a ona misli da liči na mene. Nema mnogo kosice. Bila

je crna kad se rodio, ali kunem se da se pretvorila u riđkastu za samo sat vremena.Možda će već biti plavušan dok se vratim. Andromeda kaže da je Tonksina kosapočela da menja boju istog dana kad se rodila. – On iskapi svoj pehar. – Pa, dobro,de, još samo jedan – dodade smešeći se kad Bil krenu da ga ponovo napuni.

Vetar je šibao malu kućicu, vatra je iskrila i pucketala, i Bil uskoro otvori jošjednu bocu vina. Lupinova novost ih je sve otrgla od njih samih, na kratko ih izvukla izopsadnog stanja: vesti o rađanju novog života bile su blagotvorne. Iznenadnaatmosfera slavlja nije doticala izgleda samo goblina, i posle nekog vremena on seponovo iskrade u sobu u kojoj je sada sâm boravio. Hari je bio ubeđen da je on jedinito primetio, kad spazi Bilov pogled kako prati goblina uza stepenice.

– Ne... ne... zaista moram da se vratim – reče Lupin najzad, odbivši još jedanpehar vina. Ustade i ponovo nabaci putni plašt na sebe. – Doviđenja, doviđenja...pokušaću ovih dana da vam donesem neke slike... i njima će biti drago kad čuju dasam vas video...

On pričvrsti ogrtač i oprosti se, zagrlivši žene i rukujući se s muškarcima, a onda,još uvek nasmejan, vrati se u olujnu noć.

– Kum, Hari! – reče Bil kad pođoše zajedno u kuhinju, pomažući da se raščisti sto.– Kakva čast! Čestitam!

Dok je Hari odlagao prazne pehare koje je doneo, Bil zatvori vrata za njima,prigušivši raspričane glasove ostalih koji su nastavili da slave i u Lupinovomodsustvu.

– Hteo sam, zapravo, da porazgovaramo nasamo, Hari. Nije bilo lako pronaćipriliku kad je koliba puna ljudi.

Bil je oklevao.– Hari, ti nešto smeraš s Griphukom.To je bila tvrdnja a ne pitanje, i Hari nije ni pokušao da je porekne. Samo je u

iščekivanju gledao u Bila.– Poznajem gobline – reče Bil. – Radio sam u Gringotsu otkad sam otišao s

Hogvortsa. Imam prijatelje među goblinima, ukoliko uopšte može da postoji

prijateljstvo između čarobnjaka i goblina ili, barem, gobline koje dobro poznajem ikoji mi se sviđaju. – Bil je ponovo oklevao. – Hari, šta želiš od Griphuka i šta si muobećao za uzvrat?

– To ti ne mogu reći – reče Hari – Izvini, Bile.Kuhinjska vrata iza njih se otvoriše. Fler je pokušavala da unese hrpu praznih

pehara.– Sačekaj – reče joj Bil. – Samo trenutak.Ona izađe i on ponovo zatvori vrata.– Onda moram ovo da ti kažem – nastavi Bil. – Ako si sklopio bilo kakvu pogodbu

s Griphukom, a pogotovo ako ta pogodba uključuje neka blaga, moraš da budešizuzetno oprezan. Goblinske predstave o vlasništvu, isplati i otplati nisu iste kaoljudske.

– Kako to misliš? – upita Hari.– Govorimo o drugačijem soju bića – reče Bil. – Dogovori između čarobnjaka i

goblina vekovima su narušavani – ali to i sâm znaš iz Istorije magije. Krivica leži naobe strane, ne bih se usudio da tvrdim da su čarobnjaci bili nevini. Međutim, pojedinigoblini veruju, a oni iz Gringotsa su možda najskloniji tome, da se čarobnjacima nesme verovati kad je reč o pitanjima zlata i blaga, da nemaju obzira prema svojinigoblina.

– Ja poštujem... – poče Hari, ali Bil odmahnu glavom.– Ne shvataš, Hari, niko ko nije živeo s goblinima to ne može da razume. Za

gobline je pravi i istinski gospodar svakog izrađenog predmeta njegov tvorac, a nekupac. Svi predmeti goblinske izrade su, u očima goblina, s punim pravom njihovi.

– Ali ako su kupljeni...– ... onda ih smatraju iznajmljenim onome ko je platio. Međutim, ne mogu nikako

da se pomire s tim da se predmeti goblinske izrade prenose s čarobnjaka načarobnjaka. Video si Griphukovo lice kad je tijara blesnula ispred njegovih očiju. Onto ne odobrava. Verujem da i on, kao svi najnepopustljiviji u njegovoj vrsti, smatra dabi trebalo da bude vraćena goblinima kad prvobitni vlasnik umre. Naš običaj dačuvamo predmete goblinske izrade i predajemo ih od čarobnjaka do čarobnjaka bezdodatnog plaćanja za njih je gotovo jednak krađi.

Harija obuzeše zle slutnje. Pitao se da li Bil pogađa i više nego što pokazuje.– Samo hoću da kažem – reče Bil, spustivši ruku na vrata koja vode u dnevnu sobu

– da moraš voditi računa šta obećavaš goblinima. Bilo bi manje opasno provaliti uGringots, nego ne ispuniti obećanje dato goblinu.

– Dobro – reče Hari kad Bil otvori vrata – dabome. Hvala. Imaću to na umu.Dok su on i Bil išli da se priključe ostalima, pade mu na um uvrnuta misao, rođena

bez sumnje kao posledica vina koje je popio. Izgleda da je bio na putu da postanepodjednako nesmotren kum Tediju Lupinu kao što je njemu bio Sirijus Blek.

26. Gringots

Planovi su skovani, a pripreme su bile gotove. U najmanjoj spavaćoj sobi, na

okviru kamina, u staklenoj bočici bila je smotana dugačka, gruba crna vlas kose (uzetasa džempera koji je Hermiona nosila u Palati Melfojevih).

– A pride ćeš koristiti njen lični štapić – reče Hari, pokazujući glavom u pravcuštapića od orahovine – stoga kapiram da ćeš biti prilično ubedljiva.

Kad ga je podigla, Hermiona kao da se uplašila da će je štapić možda ubosti iliugristi.

– Mrzim ovu stvar – reče prigušenim glasom – stvarno mrzim. Osećaj je potpunopogrešan, ne radi mi kako valja... kao da je on zapravo delić nje.

Hari nije mogao da se ne seti kako mu Hermiona nije verovala da mu je štapić odcrnog gloga odvratan, i kako ga je ubeđivala da umišlja stvari kada je primetio da neradi onako dobro kao njegov, i rekla mu da prione na vežbanje. Ipak, odlučio je da jojradije ne ponovi njen vlastiti savet; veče uoči njihovog planiranog napada naGringots, osećao je, nije trenutak da joj se suprotstavlja.

– Pomoći će ti, verovatno, da se bolje uživiš u njenu ličnost – reče Ron. – Zamisli

šta je sve taj štapić uradio!– Upravo to hoću da kažem! – reče Hermiona. – Ovo je štapić koji je mučio

Nevilove mamu i tatu i još ko zna koliko ljudi? Ovo je štapić koji je ubio Sirijusa!Hari nije razmišljao o tome: pogledao je štapić i u njemu se pojavila surova težnja

da ga zgrabi i preseče nadvoje Grifindorovim mačem, koji je bio prislonjen uza zidpored njega.

– Nedostaje mi moj štapić – reče Hermiona ojađeno. – Volela bih da je gospodinOlivander mogao i meni da napravi još jedan.

Tog jutra je gospodin Olivander poslao Luni nov štapić. U tom trenutku još je bilanapolju, u travnjaku iza kuće, i isprobavala njegove moći na poznom popodnevnomsuncu. Din, koji je izgubio svoj štapić u sukobu s Otimačima, gledao ju je popriličnosmrknuto.

Hari spusti pogled na glogov štapić koji je jednom pripadao Draku Melfoju. Bioje iznenađen, ali i polaskan, kad je otkrio da ga ovaj sluša barem onoliko koliko ga jeslušao Hermionin štapić. Setivši se šta je gospodin Olivander rekao o tajnim putevimaštapića, Hari pomisli da zna u čemu je Hermionin problem: nije zadobila poslušnostštapića od orahovine jer ga nije lično otela od Belatriks.

Vrata se otvoriše i pojavi se Griphuk. Hari se nagonski maši za balčak mača,privukavši ga k sebi, ali istog časa zažali zbog toga: videlo se da je goblin toprimetio. Da bi prikrio tu nesmotrenost, reče: – Obavili smo i poslednje pripreme,Griphuk. Rekli smo Bilu i Fler da sutra odlazimo i da ne moraju ustajati da nasisprate.

U tome su bili neumoljivi, jer bi Hermiona trebalo da se preobrazi u Belatriks prenego što krenu, a što manje Bil i Fler budu znali ili sumnjali šta njih troje nameravajuda učine, tim bolje. Takođe su im objasnili da se neće vratiti. Pošto su one noći kadasu ih Otimači uhvatili izgubili Perkinsov stari šator, Bil im je pozajmio drugi. Sada jetaj bio spakovan u torbicu s perlama, koju je, Hari je bio zaprepašćen kad je to čuo,Hermiona bila zaštitila od Otimača na najjednostavniji mogući način – uguravši jesebi u čarapu.

Mada je znao da će mu nedostajati Bil, Fler, Luna i Din, a da i ne spominjeudobnost doma u kojoj su uživali nekoliko poslednjih nedelja, Hari se posvetio onomešto će se desiti kada pobegnu od skučenosti Školjkolibe. Bio je umoran odneprestanog opreza da ga ne prisluškuju, umoran od stalnog zatvaranja u tu malenu,mračnu sobu. A više od svega, želeo je da se oslobodi Griphuka. Ipak, Hari i daljenije imao odgovor na pitanje kako i kada će uspeti da se rastanu s goblinom a da muprethodno ne daju Grifindorov mač. Bilo im je nemoguće da smisle kako će to daizvedu pošto goblin nikad nije duže od pet minuta ostavljao Harija, Rona i Hermionunasamo. – Mogao bi mojoj majci da drži časove – mumlao je Ron kad god bi segoblinovi dugi prsti pojavili na ivici vrata. Imajući Bilovo upozorenje na umu, Harinije mogao da izbegne pomisao da ih Griphuk drži pod prismotrom kako bi

predupredio moguću prevaru. Hermiona se s tolikom žestinom odupirala nameri daprevare Griphuka da je Hari odustao od pokušaja da iskoristi njeno znanje uiznalaženju najboljeg načina za to. U retkim trenucima kad bi se oteli Griphukovomnadzoru, ni Ron nije mogao da smisli ništa bolje od: – Moraćemo nekako daimprovizujemo, druže.

Te noći Hari je loše spavao. Ležeći budan do ranih jutarnjih sati, setio se kako seosećao noć uoči upada u Ministarstvo magije, i sećao se svoje tadašnje odlučnosti,gotovo ushićenja. Sada ga je morila zebnja, neprestana sumnja: nije mogao da seotrese straha da će sve poći naopako. I dalje je stalno sebi ponavljao da je njihov plandobar, da Griphuk zna s čim se suočavaju, da su dobro pripremljeni za sve teškoće skojima bi mogli da se susretnu, a ipak je osećao nelagodu. Jednom ili dvaput čuo jeRona kako se meškolji, i bio je siguran da je i on budan, ali pošto su delili dnevnusobu s Dinom, Hari nije progovarao.

Kada je najzad došlo šest sati, osetio je pravo olakšanje što mogu da se iskradu izsvojih vreća za spavanje, obuku u polumraku i odšunjaju napolje u baštu, gde jetrebalo da se nađu s Hermionom i Griphukom. Zora je bila ledeno hladna, ali pošto jebio maj, gotovo da nije bilo vetra. Hari pogleda uvis u zvezde, koje su i dalje bledosvetlucale na tamnom nebu, i oslušnu more koje je zapljuskivalo liticu: nedostajaćemu taj šum.

Kroz crvenu zemlju na Dobijevom grobu klijali su mali zeleni izdanci. Dogodineće humka biti prekrivena cvećem. Beli kamen na kom je bilo utisnuto vilenjakovo imeveć je počelo da nagriza vreme. Sada je Hari shvatao da nisu mogli da nađu boljemesto gde će Dobi da počiva, ali ga je bolela pomisao da ga ostavljaju. Pogledavši ugrob, ponovo se zapitao kako je vilenjak znao gde treba da dođe da bi ih spasao.Odsutno je prstima premetao kesicu koju je i dalje nosio oko vrata, kroz koju jemogao da oseti oštru krhotinu ogledala u kom je bio ubeđen da je ugledaoDambldorovo oko. A onda ga škripa vrata koja se otvaraju nagna da se okrene.

Preko travnjaka je ka njima žurno koračala Belatriks Lestrejndž u pratnjiGriphuka. U hodu je uvlačila malu perlastu torbicu u unutrašnji džep stare odore kojusu poneli iz Ulice Grimold. Mada je Hari savršeno dobro znao da je to Hermiona, nijemogao da ne zadrhti od gnušanja. Bila je viša od njega, a duga crna kosa talasala jojse niz leđa, dok ga je gledala svojim oholim očima podbulih kapaka. Ali kada jeprogovorila, kroz Belatriksin tihi glas čuo je Hermionu.

– Ima odvratan ukus, gore od gurdikorena! U redu, Rone, dođi da sad tebesredimo...

– Važi, ali ne zaboravi, ne volim suviše dugačku bradu...– O, zaboga, nije važno hoćeš li biti zgodan...– Ma ne radi se tome, nego mi smeta! Ali mi se sviđalo kad mi je nos bio malo

kraći, potrudi se da to uradiš isto kao što si uradila prošli put.Hermiona uzdahnu i lati se posla, mrmljajući nešto sebi u bradu dok je

preobražavala pojedine delove Ronove spoljašnjosti. Trebalo je da on dobije potpunonov identitet, a uzdali su se da će biti zaštićen zlokobnom aurom kojom je Belatrikszračila. Za to vreme, Hari i Griphuk trebalo bi da budu sakriveni ispod Nevidljivogogrtača.

– Evo – reče Hermiona – kako ti se čini, Hari?Bilo je jedva moguće naslutiti Rona ispod njegove maske, a i to, pomisli Hari,

samo zbog toga što ga dobro poznaje. Ronova kosa bila je sada duga i talasasta, imaoje gustu, dugačku smeđu bradu i brkove, kratak, širok nos i kosmate obrve, i nije imaopege.

– Nije baš moj tip, ali će poslužiti – reče Hari. – Idemo li, onda?Sve troje baciše poslednji pogled na Školjkolibu, koja je, mračna i tiha, počivala

pod izbledelim zvezdama, a zatim se okrenuše i zakoračiše prema određenoj tački,odmah iza ozidane ograde, gde je prestajalo dejstvo Povereničke čini i odakle sumogli da se Prebace. Kad su izašli kroz kapiju, Griphuk prozbori.

– Mislim da bih sad mogao da se popnem, Hari Poteru?Hari se sagnu i goblin mu se uzvera na leđa, sklopivši šake oko Harijevog vrata.

Nije bio težak, ali Hariju nije prijao goblinov dodir niti iznenađujuća snaga s kojomse držao za njega. Hermiona izvadi Nevidljivi ogrtač iz perlaste torbice i prebaci gapreko obojice.

– Savršeno – reče ona, povijajući se da proveri Harijeva stopala. – Ništa se nevidi. Hajdemo.

Hari se okrenu u mestu, s Griphukom na ramenima, svom snagom se usredsredivšina Probušeni kotao, krčmu u kojoj se nalazio ulaz u Dijagon-aleju. Goblin ga stegnujoš čvršće kad upadoše u stešnjujuću tminu, a nekoliko sekundi kasnije Harijevastopala se dočekaše na trotoar i on, otvorivši oči, ugleda Čering kros. Pored njih suužurbano promicali Normalci, potištenog jutarnjeg izraza lica, nesvesni postojanjamale krčme.

Gostionica Probušeni kotao bila je maltene pusta. Tom, pogrbljeni bezubi krčmar,brisao je čaše iza šanka: par veštaca koji su razgovarali prigušenim tonom uudaljenom uglu ugledaše Hermionu i povukoše se nazad u senku.

– Madam Lestrejndž – promrmlja Tom, a kad Hermiona prođe pored njegapokorno pognu glavu.

– Dobro jutro – reče Hermiona, a dok se Hari šunjao kraj nje, noseći Griphuka nakrkače ispod Ogrtača, vide da Tom deluje iznenađeno.

– Isuviše si učtiva – šapnu Hari Hermioni na uvo kad izađoše iz krčme u malecnozadnje dvorište. – Moraćeš da se ponašaš prema ljudima kao da su ološ.

– U redu, u redu!Hermiona izvuče Belatriksin štapić i kucnu ciglu u neupadljivom zidu ispred njih.

Odjednom cigle počeše da se izvijaju i obrću: u središtu se pojavi rupa, koja jepostajala sve veća i veća, da bi se najzad pretvorila u lučni prolaz koji je vodio u

usku kaldrmisanu ulicu koja beše Dijagon-aleja.Bilo je tiho, radnje tek što su počele da se otvaraju te napolju nije bilo gotovo

nijednog kupca. Vijugasta kamenita ulica bila je znatno drugačija od prometnog mestakoje je Hari pre mnogo godina posetio pred početak svog prvog polugodišta naHogvortsu. Bilo je više zamandaljenih radnji nego ikad, mada je od njegove poslednjeposete osvanulo nekoliko novih preduzeća posvećenih Mračnim veštinama. S mnogihpostera izloženih u mnogobrojnim izlozima u Harija je zurilo njegovo vlastito lice,uvek potpisano s Nepoželjni Broj 1.

Nekolicina odrpanih ljudi sedela je šćućurena na dovracima. Čuo ih je kakostenju, obraćajući se retkim prolaznicima i proseći zlatnike, tvrdeći da su zaistačarobnjaci. Jedan je imao krvavi zavoj preko oka.

Dok su hitali ulicom, prosjaci su bacali pogled na Hermionu. Izgledalo je kao dase tope pred njom, navlačeći kapuljače preko lica i bežeći što su brže mogli.Hermiona ih je radoznalo gledala sve dok se čovek s krvavim zavojem ne doteturapravo ispred nje.

– Moja deca! – zaurla, pokazujući na nju. Glas mu je bio hrapav, piskav i zvučaoje uzrujano. – Gde su moja deca? Šta im je uradio? Ti to znaš, ti to znaš!

– Ja... ja zaista... – promuca Hermiona.Čovek se naglo baci na nju, pokušavajući da je dohvati za grlo, ali istog trena, uz

tresak i prasak crvene svetlosti, bi odbačen leđima na tlo, onesvešćen. Kraj njega jestajao Ron, još uvek isukanog štapića, s izrazom zaprepašćenja vidljivim ispodnjegove brade, a grupica naizgled imućnih prolaznika, prikupivši skute svojih odora,odmah pojuri lakim kasom u želji da napusti poprište.

Njihov dolazak u Dijagon-aleju nije mogao biti upadljiviji. Hari se na trenutakzapita nije li bolje da se odmah vrate i pokušaju da smisle drukčiji plan. Međutim, prenego što su stigli da se okrenu i posavetuju, iza njih se začu povik:

– Vidi, vidi, madam Lestrejndž!Hari se osvrnu, a Griphuk ga još čvršće stegnu oko vrata. U susret im je koračao

visok, mršav čarobnjak s krunicom guste prosede kose, dugog oštrog nosa.– To je Travers – prosikta goblin Hariju na uvo, ali Hari u tom trenutku nije

mogao da se seti ko je Travers. Hermiona se uspravi na svoju punu visinu i reče, snajvećim mogućim prezirom: – A šta ti hoćeš?

Travers zastade u hodu, očito uvređen.– I on je Smrtožder! – dahtao je Griphuk, a Hari se pomeri postrance da prenese

Hermioni tu informaciju na uvo.– Samo sam hteo da te pozdravim – reče Travers hladno – ali ako moje prisustvo

nije poželjno...Hari mu najzad prepozna glas: Travers je bio jedan od Smrtoždera koji su bili

prizvani u Ksenofilovu kuću.– Ne, naprotiv, Traverse – brzo reče Hermiona, pokušavajući da prikrije grešku. –

Kako si?– Pa, priznajem da sam iznenađen što te vidim da se šetkaš naokolo, Belatriks.– Zaista? A zašto? – upita Hermiona.– Pa – nakašlja se Travers – čuo sam da su stanovnici Palate Melfojevih u kućnom

pritvoru... posle... ovaj... bekstva.Hari požele da Hermiona ostane hladnokrvna. Ako je to istina i ako Belatriks ne

sme da se pojavljuje u javnosti...– Mračni gospodar prašta onima koji su mu oduvek verno služili – reče Hermiona,

veličanstveno imitirajući Belatriksin najprezriviji ton. – Možda baš i nema tolikopoverenja u tebe, Traverse, koliko u mene.

Mada je Smrtožder delovao uvređeno, sada se činio manje podozrivim. Bacio jepogled na čoveka koga je Ron nešto ranije Ošamutio.

– A čime te je ovaj uvredio?– Nije bitno, neće se ponoviti – reče Hermiona hladno.– Neki od Obeštapićenih mogu da budu nezgodni – reče Travers. – Sve dok samo

prose i mole ne smetaju mi, ali prošle nedelje jedna od njih me je, zamisli, molila dase zauzmem za nju u Ministarstvu. „Ja sam veštica, gospodine, ja sam veštica,dopustite da vam dokažem!“ – reče, kreštavo je imitirajući. – Kao da bih joj dao mojštapić... ali čiji ti štapić – upita Travers radoznalo – trenutno koristiš? Čuo sam da jetvoj...

– Moj štapić je tu – reče Hermiona hladno, podižući Belatriksin štapić. – Ne znamkakve si to glasine slušao ali, nažalost, pogrešno si obavešten.

Travers kao da je bio malo zatečen time i, umesto da odgovori, okrenu se premaRonu.

– Ko ti je taj prijatelj? Ne prepoznajem ga.– To je Dragomir Despard – reče Hermiona. Odlučili su da je izmišljeni stranac

najbolja maska za Rona. – Jedva govori engleski, ali su mu bliske težnje Mračnoggospodara. Doputovao je čak iz Transilvanije da se upozna s našim novim režimom.

– Zaista? Drago mi je, Dragomire!– I mene drago! – reče Ron, pruživši mu ruku.Travers ispruži dva prsta i rukova se s Ronom kao da se plaši da će se isprljati.– Pa otkud ti i tvoj... ah... simpatični prijatelj tako rano u Dijagon-aleji? – upita

Travers.– Moram da posetim Gringots – reče Hermiona.– Ah, avaj, i ja – reče Travers. – Zlato, prljavo zlato! Ne možemo bez njega a,

opet, priznajem da se gnušam nužnog nam ortakluka s našim dugoprstim prijateljima.Hari oseti kako se Griphukove šake na trenutak stežu oko njegovog vrata.– Hoćemo li? – reče Travers, pokazavši Hermioni da pođe.Hermiona nije imala kud već pođe ukorak s njim, i zaputi se vijugavom kaldrmom

prema mestu gde je snežnobeli Gringots nadvisivao ostale radnjice. Ron je pogrbljeno

išao iza njih, a Hari i Griphuk su ga pratili.Podozrivi Smrtožder bilo je poslednje što im je trebalo, a najgore od svega bilo je

to što, budući da je Travers išao tik uz onu za koju je verovao da je Belatriks, nijebilo nikakvog načina da Hari komunicira ni s njom ni s Ronom. Prebrzo su stigli dopodnožja mermernih stepenica koje su vodile do velikih bronzanih vrata. Kao što ih jeGriphuk već upozorio, livrejisani goblini koji su obično stajali s obe strane ulazazamenjeni su dvojicom čarobnjaka koji su imali dugačke, tanke zlatne šipke.

– Ah, sonde savesnosti – teatralno uzdahnu Travers – tako primitivne, a ipak takodelotvorne!

I uputi se uza stepenice, klimnuvši glavom čarobnjacima sleva i zdesna, kojipodigoše zlatne šipke i prevukoše ih gore-dole duž čitavog njegovog tela. Te sondesu, Hari je to znao, otkrivale prikrivajuće čini i skrivene magične predmete. Znajućida ima svega nekoliko sekundi, Hari uperi Drakov štapić na jednog pa na drugogstražara, dvaput promrmljavši: – Konfundo. – Čim bi ih pogodile kletve, svaki odstražara malčice bi se trgnuo, ali Travers, koji je kroz bronzana vrata gledao upredvorje, nije to ni primetio.

Hermionina duga crna kosa talasala se oko nje dok se penjala uza stepenište.– Jedan trenutak, madam – reče stražar – podigavši sondu.– Ali upravo si to uradio! – reče Hermiona, Belatriksinim zapovedničkim,

arogantnim glasom. Travers se osvrnu, podigavši obrve. Stražar beše zbunjen. Zurioje u svoju tanku, zlatnu sondu, a onda u svog kolegu, koji blago ošamućenim glasomreče: – Aha, upravo si ih proverio, Marijuse.

Hermiona odjezdi napred, s Ronom pored sebe, dok su Hari i Griphuk nevidljivokaskali za njom. Kad prođoše preko praga Hari se osvrnu: oba čarobnjaka češkala suse po glavi.

Dva goblina stajala su ispred unutrašnjih, od srebra napravljenih vrata, na kojimaje bila pesmica koja potencijalne lopove upozorava na odmazdu. Hari je pogleda iiznenada mu pred očima iskrsnu kao britva oštra uspomena: kako stoji na ovom istommestu, onog dana kada je napunio jedanaest godina i proveo najlepši rođendan uživotu, a Hagrid stoji pored njega govoreći: – Kao š’o rekoh, bijo bi lud ak’ pokušašda i’ opljačkaš . – Tog dana Gringots mu je izgledao kao čudesno mesto, očaravajućeskladište pronađenog blaga za koje nije ni znao da ga poseduje, niti je mogao da sanjada će se jednom ovamo vratiti da krade... Ali kroz nekoliko sekundi obreše se uprostranom mermernom predvorju banke.

Za dugim pultovima radili su goblini, sedeći na visokim stolicama bez naslona,uslužujući prve dnevne mušterije. Hermiona, Ron i Travers zaputiše se prema jednomstarom goblinu koji je lupom ispitivao debeo zlatan lanac. Hermiona pusti Traversada ide ispred nje pod izgovorom da Ronu tumači znamenitosti ove sale.

Goblin baci u stranu novčić koji je držao i reče za sebe: – Leprikonski – a zatimpozdravi Traversa, koji mu prosledi majušan zlatan ključić, a ovaj ga odmah ispita i

vrati mu ga.Hermiona istupi pred njega.– Madam Lestrejndž! – reče goblin, očigledno zaprepašćen. – Bože moj! Čime...

čime vam danas mogu pomoći?– Hoću da uđem u moju riznicu – reče Hermiona.Stari goblin kao da se malo lecnu. Hari pogleda naokolo. Ne samo da je Travers

zastao, posmatrajući šta će se desiti, već je i nekolicina drugih goblina odvratilapogled od onog što su radili i zagledala se u Hermionu.

– Imate li... identifikaciju? – upita goblin.– Identifikaciju? Ja... nikad mi još nisu tražili identifikaciju! – reče Hermiona.– Znaju! – prošaputa Goblin Hariju na uvo. – Sigurno su ih upozorili da bi

mogao da dođe neki uljez!– Poslužiće i vaš štapić, madam – reče goblin. On ispruži pomalo drhtavu ruku i

Hari u istom trenutku, užasnut, shvati da su gringotski goblini upozoreni da jeBelatriksin štapić ukraden.

– Učini to sad, učini sad – šaputao je Griphuk Hariju na uvo – baci Kontrolišućukletvu!

Hari podiže glogov štapić, uperi ga u starog goblina i prošaputa, po prvi put uživotu: – Imperio!

Oseti kako mu ruku prožima nekakav čudan osećaj, osećaj peckave topline kojakao da je dolazila pravo iz njegove glave, idući niz žile i vene i povezujući ga saštapićem i kletvom koju je upravo bacio. Goblin uze Belatriksin štapić, ispita gaizbliza, a onda reče: – Aha, napravili su vam nov štapić, madam Lestrejndž!

– Šta? – reče Hermiona – Ne, ne, to je moj...– Novi štapić? – reče Travers, ponovo prilazeći pultu. Goblini naokolo i dalje su

posmatrali. – Ali kako, koji štapić-majstor ga je napravio?Hari je reagovao bez razmišljanja: uperivši štapić u Traversa, ponovo je

promrmljao: – Imperio!– A da, vidim – reče Travers, spustivši pogled na Belatriksin štapić – da, vrlo lep.

A da li te dobro služi? Lično smatram da je svakom štapiću potrebno malo da serazradi, a ti?

Hermiona ga je gledala potpuno zbunjeno, ali na ogromno Harijevo olakšanjeprihvatila je bizaran zaokret u njegovom ponašanju bez komentara.

Stari goblin iza tezge pljesnu rukama a jedan mlađi mu priđe.– Potrebni su mi zvekači – reče on goblinu, koji odmah odjuri i trenutak kasnije se

vrati s kožnom vrećicom, reklo bi se punom zveckavog metala, koju predade svomstarešini. – Dobro, dobro! Pa, ako biste bili ljubazni i pošli za mnom, madamLestrejndž – reče stari goblin, skočivši sa svoje stolice i nestajući s vidika – povešćuvas do vaše riznice.

On se pojavi iza pulta, veselo cupkajući ka njima, a sadržaj vrećice i dalje je

zveckao. Travers je sada potpuno mirno stajao u mestu, razjapljenih usta. I Ron je,zbunjeno posmatrajući Traversa, skretao pažnju na taj čudni fenomen.

– Čekajte... Bogrode!Još jedan goblin dotrča iz pulta.– Imamo uputstva – reče, naklonivši se Hermioni – oprostite, madam Lestrejndž,

ali postoje specijalna naređenja u vezi s riznicom Lestrejndžovih.On nešto žurno došapnu Bogrodu u uvo, ali ga goblin pod Zapovedničkom kletvom

odgurnu.– Svestan sam instrukcija. Madam Lestrejndž želi da poseti svoju riznicu... vrlo

stara porodica... stari klijenti... ovuda, moliću...I dalje zveckajući, stušti se prema jednim od mnogih izlaznih vrata ove sale. Hari

se osvrnu ka Traversu, koji je i dalje bio prikovan u mestu, delujući neprirodnoodsutno, i odmah donese odluku: uz blag trzaj štapićem dozva Traversa da pođe snjima krotko hodajući njihovim tragom sve dok ne stigoše do vrata i uđoše kroz njih ugrub kameni prolaz osvetljen rasplamsalim bakljama.

– Imamo problem, nešto sumnjaju – reče Hari, kad se vrata za njima zalupiše i onskinu Nevidljivi ogrtač. Griphuk skoči s njegovih leđa. Ni Travers ni Bogrod nisu bilini najmanje iznenađeni što se pred njima neočekivano pojavio Hari Poter. – Oni supod dejstvom Kontrolišuće čini – dodade on, u odgovor na Hermionina i Ronovazbunjena raspitivanja o Traversu i Bogrodu, koji su sada obojica stajali s tupimizrazima lica. – Mislim da je nisam izveo dovoljno snažno, ne znam...

A kroz glavu mu prolete još jedna uspomena, na pravu Belatriks Lestrejndž kojaurla na njega, onda kada je prvi put pokušao da upotrebi Neoprostivu kletvu: „Morašda ih zaista i misliš, Poteru!“

– Šta ćemo sad? upita Ron. – Da li da izađemo, dok još možemo?– Ukoliko uopšte možemo – reče Hermiona, osvrnuvši se prema vratima što vode

u glavnu salu, iza kojih se ko zna šta dešavalo.– Kad smo već došli dovde, predlažem da nastavimo – reče Hari.– Dobro! – reče Griphuk. – Dakle, potreban nam je Bogrod da upravlja

vagonetom, ja više nemam ta ovlašćenja. Ali neće biti mesta za čarobnjaka.Hari uperi štapić u Traversa.– Imperio!Čarobnjak se okrenu i žustrim korakom se zaputi mračnim šinama.– Šta ga to teraš da radi?– Da se sakrije – reče Hari i uperi štapić u Bogroda, i on zviznu da prizove mali

vagonet koji šinama doklopara do njih iz tame. Dok su se ukrcavali u njih, Bogrodnapred s Griphukom, Hari, Ron i Hermiona stešnjeni pozadi, Hari beše siguran da ječuo neku viku kako dopire iz velike sale iza njih.

Vagonet krenu uz trzaj, postepeno ubrzavajući: projuriše pored Traversa, koji jepokušavao da se uvuče u procep u zidu, a zatim vagonet poče da zavija i skreće

lavirintskim prolazima, sve vreme klizeći naniže. Od kloparanja vagoneta po šinamaHari nije mogao ništa da čuje: kosa mu je lepršala dok su krivudali između stalaktita,jureći sve dublje u zemlju, ali se neprestano osvrtao. Kao da su za sobom ostavilidžinovske tragove: što je više mislio o tome, sve mu je gluplje izgledalo to što seHermiona prerušila u Belatriks, što je ponela sa sobom Belatriksin štapić za kojiSmrtožderi znaju ko ga je ukrao...

Sada su već zašli dublje nego što je Hari ikad sišao u Gringots. Naglo su skrenuliu punoj brzini, i ugledali pred sobom, na nekoliko sekundi odstojanja, vodopad koji seprelivao preko šina. Hari začu Griphuka kako viče: – Ne! – ali nisu mogli da zakoče:proleteli su kroz njega. Hariju se usta i oči ispuniše vodom. Nije ništa video niti jemogao da diše. A zatim se, uz užasno teturanje, vagonet zanese i svi ispadoše iz njega.Hari začu kako se vagonet razbija u paramparčad čim je udario u zid prolaza, začuHermionu kako nešto vrišti, a zatim oseti kako klizi nežno ka tlu, kao u bestežinskomstanju, bezbolno se prizemljivši na pod šljunkovitog prolaza.

– J... Jastučna čin – promuca Hermiona dok joj je Ron pomagao da ustane: a Hari,na svoj užas, vide da ona više nije Belatriks; stajala je tu, u prevelikoj odori, mokrado gole kože, potpuno nalik na sebe samu. Ron je ponovo bio crvenokos i bez brade.Shvatili su to i sami zagledavši se jedno u drugo, opipavajući vlastita lica.

– Slap lopovske propasti! – reče Griphuk, pridigavši se na noge i osvrnuvši seunazad ka vodi koja je šibala po šinama, i koja je, Hariju je sad to bilo jasno, bilaviše od obične vode. – Spira sve čarolije, sve vrste magijskog skrivanja! Znaju da suuljezi u Gringotsu, uključili su odbrambene mere protiv nas!

Hariju nije promaklo da Hermiona proverava ima li još uvek kod sebe torbicu sperlicama i žurno zavuče ruku pod jaknu da bude siguran da nije izgubio Nevidljiviogrtač. Zatim se okrenu i vide Bogroda kako zbunjeno odmahuje glavom: izgleda da jeSlap lopovske propasti poništio Kontrolišuću kletvu.

– Potreban nam je – reče Griphuk – ne možemo da uđemo u riznicu bezgringotskog goblina. A potrebni su nam i zvekači!

– Imperio! – ponovi Hari. Glas mu odjeknu kamenim prolazom i on ponovoprepozna u sebi isti onaj opojni osećaj prevlasti kako mu struji od mozga do štapića.Bogrod se još jednom potčini Harijevoj volji, a zbunjeni izraz na njegovom licuzameni izraz učtive nehajnosti, dok je Ron hitao da pokupi kožnu vrećicu s metalniminstrumentima.

– Hari, mislim da čujem kako neko dolazi! – reče Hermiona, uperi Belatriksinštapić u vodopad i vrisnu: – Protego! – Videše Zaštitnu čin kako preseca tok začaranevode dok je letela uz tunel.

– Dobro si se toga setila – reče Hari. – Vodi nas, Griphuk!– Kako ćemo da izađemo odavde? – upita Ron, kad peške pohitaše kroz pomrčinu

za goblinom, dok je Bogrod išao njihovim tragom dahćući kao kakvo staro pseto.– Hajde da o tome brinemo kad budemo morali – reče Hari. Napregnuto je

osluškivao: umišljao je da čuje nekakvo zveckanje i kretanje u blizini. – Koliko jošimamo do tamo, Griphuk?

– Ne mnogo, Hari Poteru, ne mnogo...A zatim skrenuše iza ćoška i ugledaše ono na šta je Hari bio pripremljen ali što ih

je ipak sve nagnalo da zastanu.Džinovski zmaj privezan velikim lancem za tlo ispred njih sprečavao je pristup u

nekoliko najdubljih riznica na tom mestu. Zmajeva krljušt već je bila izbledela iljuspasta usled dugog utamničenja pod zemljom. Oči su mu bile mlečnoružičaste, aoko obe zadnje noge nosio je teške bukagije čiji su lanci bili povezani s ogromnimklinovima zabijenim duboko u kameni pod. Njegova velika šiljasta krila, pripijena uztrup, mogla bi, komotno, da natkrile celu odaju kad bi ih raširio, a kad je okrenuoprema njima svoju ružnu glavu on riknu tako snažno da se kamenje zatrese, otvoričeljust i bljunu vatreni snop koji ih natera da pojure nazad u prolaz.

– On je poluslep – dahtao je Griphuk – ali je zbog toga još mahnitiji. Ipak, imamonačin da ga kontrolišemo. Naučio je šta ga čeka kad se oglase zvekači. Daj mi ih.

Ron dodade vrećicu Griphuku, a goblin izvadi izvestan broj malih metalnihinstrumenata koji su, kad se protresu, glasno i zvonko zveketali, poput minijaturnihčekića koji udaraju po nakovnju. Griphuk ih razdeli: Bogrod krotko prihvati svoj.

– Znate šta treba da radite – reče Griphuk Hariju, Ronu i Hermioni. – Kad čujenjihovo zvečanje, očekivaće da oseti bol: povući će se a Bogrod mora da stavi svojdlan na vrata riznice.

Ponovo skrenuše iza ugla, mašući zvekačima, a buka koju su pravili odjekivala jeduž kamenih zidova tako strahovito pojačana, da je unutrašnjost Harijeve lobanjevibrirala od tog zvečanja. Zmaj ispusti još jedan hrapavi urlik, a onda uzmače. Harivide da drhti, a kad su mu se približili spazi ožiljke nanete žustrim udarcima sečivapoviše čeljusti, te pretpostavi da su ga naučili da čim čuje zvekače oseti strah odvrelog mača.

– Nateraj ga da pritisne šaku na vrata! – požurivao je Griphuk Harija, koji ponovouperi štapić u Bogroda. Stari goblin se povinova, pritisnuvši dlan na drvo, a vratariznice se rastopiše i ukaza se otvor nalik na pećinu, od poda do plafona pretrpanzlatnim novčićima i peharima, srebrnim oklopima, kožama čudnovatih stvorenja,ponekih i sa dugačkim bodljama, drugih s oklembešenim krilima, napicima udraguljima ukrašenim čuturicama i lobanjom koja je još uvek nosila krunu.

– Traži, brzo!– reče Hari kad se sjuriše u riznicu.Opisao je Ronu i Hermioni pehar Haflpafove, ali ako je u riznicu smešten neki

drugi, nepoznat horkruks, on ne bi znao kako izgleda. Međutim, pre nego što je stigaoda pogleda po prostoriji, iza njih se začu prigušen zveket. Vrata su se ponovozatvorila, zaključavši ih u riznici i oni utonuše u potpunu tminu.

– Nije važno, Bogrod će moći ponovo da nas oslobodi! – reče Griphuk, kad Ronpreneraženo uzviknu. – Osvetlite svoje štapiće već jednom! I požurite, imamo vrlo

malo vremena!– Lumos!Hari svojim svetlećim štapićem obasja riznicu: njegov sjaj pade na svetlucave

dragulje i on vide lažni Grifindorov mač položen na dugačkoj polici, izukrštanlancima. Ron i Hermiona takođe osvetliše štapiće i sada su ispitivali hrpe predmetakoji su ih okruživali.

– Hari, da nije ovo možda...? Aaaaaah!Hermiona bolno vrisnu, a Hari uperi štapić u nju taman na vreme da vidi kako joj

pehar ukrašen dragim kamenjem ispada iz ruku. Ali kad je pao, razdelio se i pretvoriou kišu pehara, tako da je trenutak kasnije, uz užasno tandrkanje, čitav pod bioprekriven identičnim peharima koji su se kotrljali u svim pravcima. Bilo je nemogućerazlikovati koji je od njih onaj prvobitni.

– Opekao me je! – ječala je Hermiona, sisajući svoje plikovima prekrivene prste.– Dodali su Udvajajuću i Vatrenu kletvu! – reče Griphuk. – Sve što dodirnete

opeći će vas i umnogostručiti se, ali će kopije biti bezvredne – a ako nastavite dadodirujete blago, na kraju ćete umreti zdrobljeni pod težinom blaga koje se stalnouvećava!

– U redu, ništa da niste dirnuli! – reče Hari očajnički, ali još to nije ni izgovoriokad Ron slučajno stopalom gurnu jedan od popadalih pehara a ovaj se rasprsnu u jošdvadesetak novih, dok je Ron cupkao u mestu, cipele polunagorele od kontakta svrelim metalom.

– Stoj mirno, ni makac! – reče Hermiona, uhvativši se za Rona.– Samo gledajte naokolo – reče Hari. – Upamtite, pehar je mali i zlatan, s

ugraviranim jazavcem, ima dve drške... a ako to ne vidite, potražite naokolo simbolRejvenkloove, orla...

Oni usmeriše štapiće u svaki budžak i pukotinu, oprezno se okrećući u mestu. Biloje nemoguće ne očešati se o nešto: Hari izli na pod pravi slap lažnih galeona, koji sepridružiše peharima, i sad gotovo da i nije bilo mesta gde da spuste nogu, asvetlucavo zlato tinjalo je od vreline, tako da je u riznici postajalo vrelo kao upećnici. Svetlost iz Harijevog štapića prelazila je preko štitova i goblinskih šlemovapoređanih po policama koje su se uzdizale do plafona. Podizao je snop svetlosti što jeviše mogao dok iznenada nije ugledao predmet od kog mu srce poskoči a ruka zadrhta.

– Eno ga, tamo gore!Ron i Hermiona takođe uperiše svoje štapiće u njega, tako da je mali zlatni pehar

sada bio trostruko osvetljen: pehar koji je pripadao Helgi Haflpaf, a zatim prešao uvlasništvo Hepsibe Smit, kojoj ga je ukrao Tom Ridl.

– Kako ćemo se, do đavola, popeti gore a da ništa ne dotaknemo? – upita Ron.– Asio, pehar! – vrisnu Hermiona, koja je, u svom očajanju, očigledno zaboravila

šta im je Griphuk pričao dok su planirali upad.– Nema svrhe, nema svrhe! – zareža goblin.

– Pa šta ćemo onda? – upita Hari, zureći u goblina. – Ako želiš mač, Griphuk,moraćeš da nam pomogneš više nego... stani! Mogu li da dotaknem ove predmetemačem? Hermiona, daj ga ovamo!

Hermiona poče da pretura ispod odore, izvadi torbicu s perlama, pročeprka ponjoj nekoliko trenutaka, a onda izvuče blistavi mač. Hari ga prihvati za balčak srubinima i dodirnu vrhom oštrice obližnju srebrnu bocu, koja se ne umnoži.

– Kad bih samo mogao da provučem vrh mača kroz dršku... ali, kako ću da sepopnem gore?

Polica na kojoj je počivao pehar bila je izvan njihovog domašaja, čak i Ronovog,koji je bio najviši. Iz začaranog blaga dizali su se talasi vreline, i Hariju se znojslivao niz lice i leđa dok se naprezao smišljajući način da se popne do pehara. Azatim začu zmajsku riku sa suprotne strane ulaza u riznicu a zvuk zvekača postajao jesve glasniji.

Sad su zaista bili u zamci: nisu imali drugi izlaz, osim kroz vrata, a činilo se da jehorda goblina već nadomak njih s druge strane. Hari pogleda u Rona i Hermionu, ivide užas na njihovim licima.

– Hermiona – reče Hari kad zvečanje postade još jače – moram da se popnemtamo gore, moramo da ga se rešimo...

Ona podiže štapić, uperi ga u Harija i prošaputa: – Levikorpus.Naglo povučen za članak svoje noge i uzdignut uvis, Hari udari u viteški oklop a

oklopne replike prasnuše iz njega kao telesa u belom usijanju, ispunjavajući ionakopretrpan prostor. Vrišteći od bola, Ron, Hermiona i dva goblina behu odbačeni ustranu, na druge predmete koji takođe počeše da se umnožavaju. Napola zatrpani podsve većim talasom usijanog blaga, koprcali su se i vikali dok je Hari i daljepokušavao da progura vrh mača kroz dršku pehara Haflpafove, da ga navuče naoštricu.

– Impervius! – vrisnu Hermiona pokušavajući da zaštiti sebe, Rona i gobline odužarenog metala.

A onda strašan krik natera Harija da ipak pogleda dole: Ron i Hermiona bili su dopojasa utonuli u blago, boreći se da zadrže Bogroda da ne sklizne ispod plime koja sedizala, ali je Griphuk potpuno potonuo, i sada su se videli samo vrhovi nekolikonjegovih dugih prstiju.

Hari ščepa Griphuka za prste i povuče ih. Sav u opekotinama, goblin postepenopoče da izranja, jaučući od bola.

– Liberakorpus! – povika Hari iz sveg glasa, i on i Griphuk se s treskom spustišena površinu narastajućeg blaga a mač iskliznu iz Harijeve ruke.

– Držite ga! – vrisnu Hari, boreći se s bolom od vrelog metala na koži, dok seGriphuk ponovo peo na njegova leđa, rešen da pobegne od narastajuće maseusijanocrvenih predmeta. – Gde je mač? Navukao sam pehar na njega!

Zveket s druge strane vrata postajao je zaglušujuć... bilo je prekasno...

– Tamo!Griphuk ga je, međutim, prvi spazio, Griphuk je bio taj koji se bacio za njim, i u

deliću sekunde Hari shvati da goblin nikad nije ni očekivao da će oni održati reč.Čvrsto stežući šakom pramen Harijeve kose da ne upadne u uzburkano more usijanogblaga, Griphuk dohvati balčak mača i zaljulja ga visoko iznad Harijevog dohvata.

Majušni zlatni pehar, nataknut drškom na sečivo mača, polete uvis. Hari skoči,zajedno s goblinom koji mu je i dalje jahao na leđima, uhvati ga i, mada je osećaokako mu peče živo meso, nije ga ispuštao, čak ni kada su se bezbrojni haflpafovskipehari rasprsnuli iz njegove pesnice, padajući po njemu poput kiše, upravo u trenutkukad se vrata riznice ponovo otvoriše i on poče nezadrživo da klizi niz sve veću lavinuognjenog zlata i srebra koje sa sobom ponese njega, Rona i Hermionu u spoljnu odaju.

Gotovo nesvestan bola od opekotina koje su mu prekrivale telo i nošen bujicomumnožavajućeg blaga, Hari gurnu pehar u džep i podiže ruku da uzme mač, ali Griphukbeše nestao. Skliznuvši s Harijevih ramena u pogodnom trenutku, pronašao je zaklon ugomili goblina koji su ih opkolili, mašući mačem i vrišteći: – Lopovi! Lopovi!Upomoć! Lopovi! – I nestade u gomili koja im se sve više približavala, svi sbodežima u šakama, a oni ga prihvatiše ne postavljajući nikakva pitanja.

Klizajući se po vrelom metalu, Hari se na jedvite jade uspravi na noge i shvati damoraju da se probiju ako žele da izađu.

– Ošamuti! – vrisnu on, a Ron i Hermiona mu se pridružiše: zraci crvene svetlostipoleteše u gomilu goblina i neki popadaše, ali su drugi i dalje jurišali i Hari ugledanekoliko čarobnjačkih stražara kako u trku nailaze iza ćoška.

Privezani zmaj ispusti urlik i plamena lavina izli se po goblinima: čarobnjacipobegoše, povijenih glava, istim putem kojim su došli, a Hari iznenada dobi naletinspiracije ili, bolje reći, ludila. Pokazujući štapićem u pravcu debelih okova kojimaje zver bila prikovana za pod, on vrisnu: – Relašio!

Okovi se raskinuše uz glasan tresak.– Ovuda! – povika Hari i, još uvek izbacujući Ošamućujuće čini ka goblinima koji

su navirali, potrča ka slepom zmaju.– Hari... Hari... šta to radiš? – kriknu Hermiona.– Ustajte, penjite se, hajde...Zmaj još uvek nije shvatio da je slobodan: Harijevo stopalo otkri izbočinu

njegove zadnje noge, i on se uzvera na zmajeva leđa. Krljušt mu je bila čvrsta kaočelik: kao da ga nije ni osetio. On ispruži ruku: Hermiona se pope, Ron se uzvera izanjih i trenutak kasnije zmaj postade svestan da više nije u lancima.

Propeo se uz riku: Hari se zakači kolenima, uhvativši se što je čvršće mogao zanazubljenu krljušt kad neman raširi krila, odbacujući vrišteće gobline u stranu kao dasu kegle, i vinu se u vazduh. Hari, Ron i Hermiona, priljubljeni uz zmajeva leđa,očešaše tavanicu dok je ovaj leteo prema izlazu iz tunela, a bodeži kojima su gagoblinski progonitelji gađali odbijali se od njegovih krila.

– Nikad nećemo izaći, prevelik je! – vrisnu Hermiona, ali zmaj raširi čeljust iponovo poče da bljuje vatru raznevši tunel, čiji se pod i tavanica raspukoše i urušiše.Ogromnom snagom zmaj poče uz pomoć kandži da se vere ka vrhu krčeći sebi put.Hari čvrsto zatvori oči da se zaštiti od vreline i prašine: zaglušen odronjavanjemkamenja i zmajevom rikom, jedva se održavao na njegovim leđima, očekujući da gasvakog trenutka strese sa sebe. Zatim začu Hermionu kako vrišti: – Defodio!

Pomagala je zmaju da proširi prolaz, rušeći tavanicu dok se uspinjao uvis, kasvežijem vazduhu, što dalje od kreštavih i zvečećih goblina: Hari i Ron učiniše istošto i ona, probijajući tavanicu svojim kopajućim činima. Prošli su pored podzemnogjezera i velika gmizava režeća neman kao da konačno oseti slobodu i prostor iznadsebe, dok su prolaz iza njih ispunjavali zmajev šiljati rep, velike stene, džinovskislomljeni stalaktiti, a zveket goblina bivao sve prigušeniji, dok im je zmajev plamenomogućavao neometano napredovanje...

Najzad, kombinovanom snagom njihovih čini i zmajeve sirove snage, izbiše iztunela u mermerno predvoje. Goblini i čarobnjaci zavrištaše i pojuriše u zaklon, azmaj je konačno imao dovoljno prostora da raširi krila: okrenuvši svoju rogatu glavuu pravcu svežeg spoljašnjeg vazduha koji se osećao oko ulaza, on uzlete, i s Harijem,Ronom i Hermionom koji su se i dalje čvrsto držali za njegova leđa, probi se krozmetalna vrata, ostavljajući ih iskrivljena i izvaljena iz šarki kako se teturao krozDijagon-aleju, i najzad se vinu u nebo.

27. Poslednje skrovište

Nisu nikako mogli da upravljaju njime: zmaj nije video kuda ide, a Hari je znao

da, ako bi se naglo okrenuo ili obrnuo u vazduhu, ne bi uspeli da se zadrže nanjegovim širokim leđima. Ipak, dok su se sve više uspinjali a London se pod njimarastvarao kao kakva mapa sivila i zelenila, Harija obuze osećanje zahvalnosti zbogbekstva koje mu se činilo nemogućim. Čvrsto čučeći zveri za vratom, svom snagom sedržao za krljušti nalik metalu, a hladan povetarac blažio je njegovu opečenu iplikovitu kožu dok su zmajeva krila mlatila vazduhom poput lopata vetrenjače. Izanjega, da li od razdraganosti ili od straha, Ron je neprekidno i na sav glas psovao, aHermiona je, činilo se, jecala.

Posle nekih pet minuta Hari nadvlada trenutni strah da će ih zmaj zbaciti, jer ovajkao da nije ni nameravao ništa drugo nego da pobegne što dalje od svoje podzemnetamnice, ali pred njima je i dalje bilo prilično zastrašujuće pitanje: kada i kako će dasjašu s njega? Nije imao pojma koliko dugo zmajevi mogu da lete a da se neprizemlje, ni kako bi ovaj zmaj, koji jedva vidi, mogao da odredi dobro mesto da sespusti. Stalno je gledao naokolo, umišljajući da oseća kako ga ožiljak pecka...

Koliko će vremena proći pre nego što Voldemor sazna da su provalili u riznicuLestrejndžovih? Koliko će proći dok gringotski goblini ne obaveste Belatriks? Kolikobrzo će ovi ustanoviti šta je odneto? A zatim, kad otkriju da nedostaje zlatni pehar?Voldemor će konačno saznati da tragaju za horkruksima...

Čini se da je zmaj žudeo za hladnijim i svežijim vazduhom: ravnomerno je leteouvis, sve dok nisu počeli da proleću kroz paučinaste hladne oblake a Hari prestao darazaznaje male obojene tačkice što behu automobili koji se slivaju u prestonicu ili iznje. Leteli su i leteli, preko pejzaža izdeljenog na zelene i smeđe površine, prekoputeva i reka koji su vijugali predelom kao isprepletane mat i sjajne ukrasne trake.

– Šta misliš, za čime traga? – doviknu Ron dok su jezdili sve dalje na sever.– Nemam pojma – odgovori mu Hari. Šake su mu se ukočile od hladnoće ali nije

se usuđivao da popusti grčeviti stisak. Već neko vreme pitao se šta će da rade akoispod sebe ugledaju obalu, ako se zmaj zaputi preko otvorenog mora? Bilo mu jehladno i sav je utrnuo, a uz sve je bio gladan i žedan. Pitao se kada je zver poslednjiput jela? Sigurno će joj ubrzo biti potrebna neka hrana? A šta ako tada shvati da imatri jestiva ljudska bića na svojim leđima?

Sunce se spuštalo sve niže na nebu koje je postajalo modroplavo a zmaj je i daljeleteo, varoši i gradovi ispod njih nestajali su s vidika, dok se njegova džinovska senkanadnosila preko tla kao veliki, crni oblak. Od napora da se održi na zmajevim leđima,Harija je boleo svaki delić tela.

– Da li umišljam – povika Ron, posle dužeg ćutanja – ili gubimo visinu?Hari pogleda nadole i vide tamnozelene gore i jezera, s bakrenastim odsjajem u

sumrak. Dok je žmirio preko zmajevog boka, predeo kao da je bivao sve krupniji idetaljniji, i on se zapita nije li zmaj, po odsjaju odbijene svetlosti, intuitivno osetio daje tu negde voda.

Zmaj je leteo sve niže, u velikim spiralnim krugovima, zaputivši se, izgleda, kajednom od manjih jezera.

– Ja sam za to da skočimo kad se dovoljno spusti! – pozva Hari ostale. – Pravo uvodu, pre nego što shvati da smo ovde!

Oni se složiše, Hermiona pomalo bojažljivo, i Hari je sada već video kako seodraz zmajevog širokog, žutog stomaka talasa po površini vode.

– SAD!Skliznuo je preko zmajevog boka i stropoštao se, nogama nadole, ka površini

jezera. Visina je bila veća nego što je procenio i tresnuo je u vodu svom težinom,uronivši kao kamen u ledeni zeleni svet ispunjen trskom. Odrazio se nogama kapovršini vode, izronio dahćući, i ugledao talasiće koji su se kružno mreškali od mestagde su Ron i Hermiona pali. Zmaj kao da ništa nije primetio: već je bio petnaestakmetara dalje, kidišući nisko iznad površine jezera da bi pokupio vodu svojomizranjavljenom njuškom. U trenutku kad su Ron i Hermiona izronili iz dubine jezera napovršinu, grcajući i hvatajući dah, zmaj odlete dalje, snažno mašući krilima i najzad

slete na udaljenu obalu.Hari, Ron i Hermiona zaplivaše ka suprotnoj obali. Jezero izgleda nije bilo

duboko: uskoro su se više probijali kroz trsku i blato no što su plivali, i najzad se,skroz natopljeni vodom, zadihani i iscrpljeni, skljokaše na klizavu travu.

Hermiona se srušila kašljući i dršćući. Mada bi najradije legao i zaspao, Hariustade, izvuče štapić i poče da baca uobičajene zaštitne čini oko njih.

Kada je završio, priključio se drugim dvoma. Po prvi put ih je jasno video otkadsu pobegli iz riznice. Oboje su imali bolne crvene opekotine svuda po licu i rukama, aodeća im je bila mestimično oprljena. Pravili su bolne grimase dok su sipali kapljiceesencije od jasenka po svojim mnogobrojnim ranama. Hermiona dodade bočicuHariju, a onda izvuče tri flašice soka od bundeve koje je ponela iz Školjkolibe i čistu,suvu odeću za sve troje. Presvukoše se a onda stadoše žudno da ispijaju sok.

– Pa, dobra stvar je – reče najzad Ron, koji je sedeo i posmatrao kako mu koža narukama zarasta – to što smo se domogli horkruksa. Loša je...

– ... što nemamo mač – procedi Hari kroz stisnute zube, dok je kroz rupu nafarmerkama kapao jasenak na bolnu opekotinu.

– Nemamo mač – ponovi Ron. – Prevrtljivi mali izdajica...Hari izvadi horkruks iz džepa vlažne jakne koju je upravo svukao, i položi ga na

travu ispred njih. Svetlucajući na suncu, privlačio im je poglede dok su ispijali sok izbočica.

– Ovoga puta bar ne moramo da ga nosimo, to bi delovalo skroz uvrnuto da gateglimo oko vrata – reče Ron, brišući usta nadlanicom.

Hermiona pogleda preko jezera ka udaljenoj obali, gde je zmaj i dalje pio vodu.– Šta misliš, šta će biti s njim? – upita ona. – Hoće li biti dobro?– Zvučiš kao Hagrid – reče Ron. – To je zmaj, Hermiona, može sam da brine o

sebi. Trebalo bi da se brinemo za sebe.– Kako to misliš?– Pa, ne znam kako da ti ovo saopštim – reče Ron – ali mislim da su možda

primetili da smo provalili u Gringots.Sve troje počeše da se smeju, a kad su jednom krenuli, bilo im je teško da se

zaustave. Harija su bolela rebra, bio je ošamućen od gladi, ali legao je na travu ispodrumenog neba i smejao se dok ga grlo nije zabolelo.

– Ali zaista, šta ćemo da radimo? – reče Hermiona najzad, štucnuvši, i uozbilji se.– Saznaće, zar ne? Znaš-Već-Ko će shvatiti da znamo za njegove horkrukse?

– Možda će biti i suviše preplašeni da bi mu rekli? – reče Ron optimistično. –Možda će da zataškaju...

Nebo, miris jezerske vode i zvuk Ronovog glasa iščezoše: Hari odjednom osetirazdiruć bol u glavi, nalik udarcu mača. Stajao je u loše osvetljenoj sobici, ačarobnjaci poređani u polukrug oko njega gledali su ga, dok je na podu klečala sitnafigura koja se tresla.

– Šta si to rekao? – Glas mu je bio piskutav i hladan, ali su u njemu plamteli bes istrah. Jedina stvar od koje je strepeo... ne, to ne može biti istina, nije moguće...

Goblin je drhtao, bojeći se da pogleda u crvene oči visoko iznad njegovih.– Ponovi to! – promrmlja Voldemor. – Ponovi!– G-Gospodaru – promuca goblin, crnih očiju razrogačenih od užasa – G-

Gospodaru moj... po-pokušali s-smo d-da ih z-zaustavimo... uljezi, Gospodaru... pro-provalili s-su... u r-riznicu Lestrejndžovih...

– Uljezi? Kakvi uljezi? Mislio sam da Gringots ima načine da otkrije uljeze? Kosu oni?

– Bio... bio je to... onaj d-dečak P-Poter i dvoje s-saučesnika...– I šta su odneli? – reče, povisivši ton dok ga je obuzimala užasna zebnja. – Reci

mi! Šta su odneli?– M-mali zlatni p-pehar, G-Gospodaru...Iz grla mu se, kao da nije njegov, ote užasan krik besa, neprihvatanja, bio je kao

lud, pomahnitao, to ne može biti istina, nemoguće, niko nikad nije saznao za to: kako jeuopšte moguće da je dečak otkrio njegovu tajnu?

Starozovni štapić sevnu kroz vazduh i prostorijom pokulja zelena svetlost, goblinkoji je klečao se prevrnu, mrtav, a čarobnjaci koji su to posmatrali razbežaše se prednjim, prestravljeni: Belatriks i Lucijus Melfoj gurali su ostale u stranu u trci premavratima, a štapić je i dalje zamahivao i zamahivao, i svi koji su zaostali bili supobijeni, svi odreda, zato što su mu doneli tu vest, zato što je saznao za zlatni pehar...

Jurcao je tamo-amo, sâm među mrtvima, a oni su promicali pored njega poputvizije: njegova blaga, njegovi čuvari, njegova uporišta besmrtnosti... dnevnik jeuništen a pehar ukraden; šta ako, šta ako je dečak znao i za ostale? Da li je mogao dasazna, da li je već nešto preduzeo, da li je ušao u trag i drugima? Da li Dambldor stojiiza svega toga? Dambldor, kome je oduvek bio sumnjiv, Dambldor, usmrćen ponjegovom vlastitom naređenju, Dambldor, čiji je štapić sada postao njegov a koji gaje ipak sustizao i iz javnog poniženja smrti, preko tog dečaka, dečaka...

Ali da je dečak uništio neki od njegovih horkruksa on, Lord Voldemor, sigurno bito znao, osetio? On, najveći čarobnjak od svih, najmoćniji, on, koji je ubio Dambldorai još toliko beznačajnih, bezimenih ljudi: nije valjda moguće da Lord Voldemor ne biznao ukoliko bi on sâm, najvažniji i najdragoceniji od svih, bio napadnut, osakaćen?

Istina, nije osetio ni kad je onaj dnevnik uništen, ali mislio je da je to stoga štonije imao telo koje bi to osetilo, budući manje od duha... ne, ostali su sigurnobezbedni... mora da su ostali horkruksi netaknuti...

Ali on to mora da zna, mora biti siguran... Šetkao je po sobi, šutnuvši u stranugoblinovo truplo u prolazu, a u uzavrelom umu slike su mu se mutile i ponovo serasplamsavale: jezero, koliba i Hogvorts...

Malo trezvenije glave, on obuzda svoj gnev: kako bi dečak uopšte mogao da saznada je sakrio onaj prsten u straćari Ispijenih? Niko nikad nije saznao da je on u

srodstvu s Ispijenima, prikrio je tu povezanost, nikad nisu povezali ta ubistva s njim:barem je prsten, nesumnjivo, na sigurnom.

I kako bi dečak, ili bilo ko, mogao da sazna za pećinu ili da probije njenu zaštitu?Pomisao da bi neko mogao ukrasti medaljon bila je apsurdna...

Što se tiče škole: samo je on znao gde je na Hogvortsu pohranio horkruks, jer je onjedini proniknuo u najdublje tajne tog mesta...

A tu je još uvek i Nagini, koja sada mora da bude u blizini, više je neće slati daizvršava njegove naredbe, ostaće pod njegovom zaštitom...

Ali da bi bio siguran, sasvim siguran, mora da se vrati u svako od tih skrovišta,mora da udvostruči zaštitu oko svakog horkruksa... biće to zadatak kog će, baš kao ipotrage za Starozovnim štapićem, morati da se lati sasvim sâm...

Koji najpre da obiđe, koji je u najvećoj opasnosti? Ponovo ga obuze stari osećajnesigurnosti. Dambldor je znao njegovo srednje ime... Možda je Dambldor njegapovezao s porodicom Ispijenih... njihov napušteni dom je, možda, najmanje sigurno odsvih skrovišta, moraće prvo tamo da ode...

Jezero, sasvim nemoguće... mada je postojala slabašna mogućnost da je Dambldormožda saznao za neka njegova prošla nedela, preko sirotišta.

A Hogvorts... no znao je da je njegov horkruks tamo siguran, nemoguće je da Poteruđe i u Hogsmid a da ga ne otkriju, kamoli u školu. Ipak bi bilo dobro da upozoriSnejpa na mogućnost da će dečak pokušati da uđe u zamak... da kaže Snejpu zbog čegabi se dečak vratio bilo bi, naravno, glupo. Bila je kobna greška što je verovaoBelatriks i Melfoju. Nisu li njihova glupost i nemarnost dokaz da je nesmotreno ikadikome verovati?

Stoga će najpre posetiti straćaru Ispijenih, i povesti Nagini sa sobom: neće se višeodvajati od zmije... I on oštrim korakom izađe iz sobe kroz predvorje u mračnu baštugde je voda u fontani poskakivala. Dozvao je zmiju nemuštim jezikom, a ona jedogmizala do njega da mu se pridruži kao dugačka senka...

Hari otvori oči, naglo se prebacivši u sadašnjost: ležao je na obali jezera predzalazak sunca, a Ron i Hermiona su ga gledali. Sudeći po njihovim zabrinutimpogledima i stalnom bubnjanju ožiljka, njegov iznenadni izlet u Voldemorovu svestnije prošao nezapaženo. S mukom se pridigao, dršćući, pomalo iznenađen što je jošmokar do kože, i ugledao pehar kako nevino leži na travi ispred njega, i jezero,modroplavo, mestimično zlatasto pod zalazećim suncem.

– On zna. – Posle Voldemorovog piskavog kreštanja, njegov rođeni glas zvučaomu je čudno i duboko. – On zna i upravo kreće da proveri gde su drugi horkruksi, aposlednji – sad je već skočio na noge – nalazi se na Hogvortsu. Znao sam. Znao sam.

– Šta?Ron zinu od čuda. Hermiona koja je klečala zabrinuto ustade.– Ali šta si video? Otkud znaš?– Video sam kako je otkrio da nema pehara, bio... bio sam u njegovoj glavi, on

je... – Hari se seti ubijanja – on je ozbiljno besan, ali i uplašen, ne shvata kako smosaznali, a sada ide da proveri da li su i ostali na sigurnom; najpre prsten. Misli da jeHogvorts najbezbedniji, pošto je tamo Snejp, i jer je teško da iko tamo uđe a da nebude otkriven. Mislim da će taj poslednji proveriti, ali bi ipak mogao tamo da stignekroz nekoliko sati...

– Jesi li video gde na Hogvortsu? – upita Ron, takođe ustavši.– Ne, usredsredio se na to da upozori Snejpa, nije razmišljao o tome gde se tačno

nalazi...– Čekaj, čekaj! – vrisnu Hermiona kad vide da je Ron ponovo podigao horkruks a

Hari izvukao Nevidljivi ogrtač. – Ne možemo tek tako da odemo, nemamo nikakavplan, moramo da...

– Moramo da krenemo – reče Hari odlučno. Žudeo je za snom, i jedva čekao da sezavuče pod novi šator, ali je to sada bilo nemoguće. – Zar ne shvatate šta će da uradikad shvati da su prsten i medaljon izgubljeni? Šta ako premesti hogvortski horkruks naneko drugo mesto, ako zaključi da tamo nije dovoljno bezbedno?

– Ali kako ćeš da uđeš?– Idemo u Hogsmid – reče Hari – pa ćemo nešto već smisliti, kad ispitamo kakvo

je obezbeđenje oko škole. Dođi ispod ogrtača, Hermiona, hoću da se ovoga putadržimo zajedno...

– Ali nećemo moći svi...– Biće mračno, niko neće ni primetiti naša stopala.Preko crne vode odjekivao je lepet ogromnih krila: zmaj se napio vode i poleteo

uvis. Na trenutak su zaustavili pripreme da bi ga posmatrali kako se uspinje sve više iviše, crn na nebu koje se brzo mračilo, sve dok nije nestao iznad obližnje planine.Zatim Hermiona stupi napred i zauze svoje mesto između njih dvojice. Hari jenavukao ogrtač što je niže mogao i oni se skupa okrenuše u mestu i propadoše ugnječeću tminu.

28. Izgubljeno ogledalo

Harijeva stopala dodirnuše put. Ugledao je bolno poznatu hogsmidsku Visoku

ulicu – mračne ulaze u radnje i obrise crnih planina iza sela, kao i krivinu puta isprednjih koji je vodio u Hogvorts, i svetlo koje se rasipalo kroz prozore Tri metle, i teškasrca se seti, sa svirepom preciznošću, kako se ovde spustio, pre nepunih godinu dana,pridržavajući očajnički malaksalog Dambldora. Sve to mu je prošlo kroz glavutrenutak nakon prizemljenja – a onda, baš kad je olabavio stisak oko Ronove iHermionine ruke, to se desilo.

Vazduhom se prolomi krik nalik Voldemorovom kad je saznao da mu je peharukraden: razdirao je svaki živac Harijevog tela, i on odmah shvati da ga je izazvalanjihova pojava. Čim je pogledao drugo dvoje ispod ogrtača, vrata Tri metle seotvoriše i tuce zakukuljenih i zaogrnutih Smrtoždera izlete na ulicu, isukanih štapića.

Hari steže Rona za zglob šake kad ovaj podiže štapić. Bilo ih je previše da bi ihOšamutili: i sâm pokušaj tako nečeg odao bi njihov položaj. Jedan od Smrtožderazamahnu štapićem i krik zamuknu odjekujući i dalje po udaljenim brdima.

– Asio Ogrtač! – zagrme jedan od Smrtoždera.

Hari uhvati nabore svog Ogrtača, ali ovaj nije ni pokušao da pobegne. Prizivajućačin nije delovala na njega.

– Znači nisi pod svojim pokrivačem, je li, Poteru? – vrisnu Smrtožder koji jepokušao da izvede Prizivajuću čin, a onda doviknu svojim kolegama: – Raširite senaokolo. Tu je.

Šestorica Smrtoždera pojuriše ka njima: Hari, Ron i Hermiona uzmakoše što subrže mogli u najbližu bočnu ulicu i Smrtožderi ih promašiše za nekoliko pedalja.Čekali su u tami, osluškujući bat trčećih koraka koji su išli tamo-amo uz snopovesvetlosti iz smrtožderskih štapića rasutih po ulici.

– Hajde da odemo! – prošaputa Hermiona. – Da se smesta Prebacimo!– Sjajna ideja – reče Ron, ali pre nego što je Hari stigao da odgovori, Smrtožder

povika: – Znamo da si tu, Poteru, i nema šanse da pobegneš! Pronaći ćemo te!– Bili su spremni za naš dolazak – prošaputa Hari. – Bacili su tu čin da im dojavi

kad stignemo. Pretpostavljam da su bacili nešto i da nas zadrže, da nas uhvate uzamku...

– Šta je s dementorima? – dozva ga drugi Smrtožder. – Hajde da ih malo pustimo suzice, oni će ga brzo naći!

– Mračni gospodar ne dozvoljava da ga usmrti bilo čija ruka sem njegove...– ... a dementori ga neće ubiti! Mračni gospodar želi Poterov život, a ne dušu.

Biće mu lakše da ga ubije ako ga oni prethodno poljube!Začuše se zvuci slaganja. Harija obuze strah: moraće da prizovu Patronuse da bi

odbili dementore, što bi ih smesta odalo.– Moraćemo da pokušamo da se Prebacimo, Hari! – šapnu Hermiona.Nije još to ni izgovorila kad on oseti kako ulicom počinje da se prikrada

neprirodna hladnoća. Svetla u okolini kao da odmah behu usisana, čak i zvezdeiščezoše. U mrkloj pomrčini osetio je kako ga Hermiona hvata za ruku i zajedno seokrenuše u mestu.

Vazduh kroz koji je trebalo da krenu kao da je postao čvrst: nisu mogli da sePrebace. Smrtožderi su dobro bacili svoje čini. Hladnoća je sve dublje prodirala uHarijevo telo. On, Ron i Hermiona povukoše se u bočnu ulicu, napipavajući put dužzida, trudeći se da se ne oglase. A onda se, iza ugla, klizeći bešumno, pojavišedementori, desetak i više njih, vidljivi samo zato što su bili satkani od tmine gušće odsvog okruženja, s ugalj-crnim ogrtačima i krastavim, istrulelim šakama. Da li su moglida osete strah u svojoj blizini? Hari je u to bio siguran: izgledalo je da sada bržedolaze, dahćući uz onaj otegnut i hroptav šum koji je mrzeo, okusivši očajanje uvazduhu, nadvijajući se nad njima...

Podigao je štapić: ma šta da se desi, ne može i neće da dozvoli da se izložidementorovom poljupcu. Pomislio je na Rona i Hermionu kad je prošaputao: –Ekspekto patronum!

Srebrni jelen iskoči iz njegovog štapića i baci se u juriš. Dementori se raštrkaše, a

negde izvan njihovog vidokruga začu se pobedonosan krik.– To je on, tamo dole, video sam njegovog Patronusa, bio je to jelen!Dementori su se povukli, zvezde su ponovo počele da iskaču po nebu, a koraci

Smrtoždera postajali su sve jači, ali pre nego što je Hari, uspaničen, uspeo da smislišta da uradi, začu se škripa reze u blizini, vrata na levoj strani uske uličice seotvoriše, a jedan grub glas reče: – Poteru, ovamo, brzo!

Poslušao je bez oklevanja: i njih troje sjuriše se kroz otvorena vrata.– Popnite se na sprat i ne skidajte Ogrtač, samo tiho! – promrmlja visoka figura,

prošavši pored njih na ulicu i zalupi vrata za sobom.Hari nije imao pojma gde su, ali je sada, pri titravoj svetlosti jedne jedine sveće,

ugledao prljavu, strugotinama posutu gostionicu Veprova glava . Pojuriše iza šankakroz sledeća vrata, koja su vodila na klimavo drveno stepenište, uz koje se popeše štosu brže mogli. Stepenice su izlazile u dnevnu sobu s otrcanim tepihom i malimkaminom iznad koga je visio velik naslikan portret plavokose devojke koja je zurilapravo u sobu s izvesnom sladunjavom nezainteresovanošću.

Povici s ulice dopirali su i dovde. I dalje skriveni pod Nevidljivim ogrtačem,prikradoše se garavom prozoru i pogledaše dole. Njihov spasilac, u kome Hari sadaprepozna krčmara iz Veprove glave, bio je jedina osoba bez kapuljače.

– Pa šta? – vikao je on na jednog od zakukuljenih. – Pa šta? Poš’ljete dementore umoju ulicu, a ja ću da pošaljem Patronusa na nji’! Neću da i’ vidim u blizini, rek’osam vam, neće moći!

– To nije bio tvoj Patronus! – reče Smrtožder. – To je bio jelen, on je PoterovPatronus!

– Jelen! – zagrme krčmar i izvuče štapić. – Jelen! Budalo jedna... Ekspektopatronum!

Nešto krupno i rogato iskoči iz štapića: pognute glave izjuri prema Visokoj ulici iizgubi se s vidika.

– To nije ono što sam video... – reče Smrtožder, mada ne sasvim ubeđeno.– Prekršen je policijski čas, čuo si buku – reče jedan od njegovih saboraca

krčmaru. – Neko je protivno naređenju bio na ulici...– Ako budem ’teo da pustim mačku napolje, pustiću je, i baš me briga za vaš

policijski čas!– Ti si aktivirao Ječeću čin?– Pa šta i da jesam? ’Oćete li me strpati u Askaban? Da nećete možda da me

ubijete zato što sam promolio nos ispred sopstvenog ulaza! Učinite to onda ako baš’oćete! Ali se nadam, za vaše dobro, da niste pritisnuli svoj mali Mračni znak iprizvali ga. Neće mu se dopasti što ga baš sad prizivate ovamo radi mene i moje staremačke, zar ne?

– Ne brini za nas – reče jedan od Smrtoždera. – Brini za sebe, što kršiš policijskičas!

– A gde ćete vi, druškani, da valjate vaše napitke i otrove ako mi zatvore krčmu?Šta će onda biti s vašim poslićima?

– Je l’ ti to pretiš...?– Ja držim jezik za zubima, zato i dolazite ovde, je l’ da?– Ipak tvrdim da je Patronus kog sam video bio jelen! – povika prvi Smrtožder.– Jelen? – zagrme krčmar. – To je jarac, glupane!– Dobro de, pogrešili smo – reče drugi Smrtožder. – Ali prekršiš li još jednom

policijski čas, nećemo biti tako popustljivi!Smrtožderi žurno odšetaše u pravcu Visoke ulice. Hermiona odahnu, izvuče se

ispod Nevidljivog ogrtača i sede na klimavu stolicu. Hari navuče zavese do kraja aonda i sâm zbaci Ogrtač sa sebe i Rona. Mogli su da čuju krčmara odozdo kakoponovo stavlja rezu na vrata, a zatim se penje uza stepenice.

Harijevu pažnju privuče nešto na kaminu: malo, pravougaono ogledalo nasađenonavrh njega, tačno ispod devojčinog portreta.

Krčmar uđe u sobu.– Budale proklete – reče on osorno, gledajući ih naizmence. – Šta vam bi da

dođete ovamo?– Hvala – reče Hari – ne možemo dovoljno da vam se zahvalimo. Spasli ste nam

život.Krčmar frknu. Hari mu priđe i pogleda ga u lice, pokušavajući da pronikne šta se

krije iza duge, kovrdžave, žicastosede kose i brade. Nosio je naočare. Iza prljavihstakala bile su prodorne, blistavoplave oči.

– Vaše oko sam viđao u ogledalu.U sobi nastade muk. Hari i krčmar se pogledaše.– Vi ste poslali Dobija.Krčmar klimnu glavom i okrenu se da potraži vilenjaka.– Mislio sam da će bit’ s vama. – ’De ste ga ostavili?– Mrtav je – reče Hari. – Ubila ga je Belatriks Lestrejndž.Krčmarevo lice ostade nepromenjeno. Posle nekoliko trenutaka reče: – Žao mi je

što to čujem. Sviđao mi se taj vilenjak.Okenuo se i počeo da pali lampe gurkajući ih svojim štapićem, ne gledajući ni u

jednog od njih.– Vi ste Aberfort – reče Hari gledajući u čovekova leđa.Nije hteo ni da potvrdi niti da porekne, već se sagnu da pripali vatru u kaminu.– Odakle vam ovo? – upita Hari, došetavši se do Sirijusovog ogledala, potpuno

istovetnog onom koje je sâm slomio pre gotovo dve godine.– Kupio ga od Mandangube pre neki’ godinu dana – reče Aberfort. – Albus mi je

rek’o šta je to. Pokušav’o sam da te držim na oku.Ron ispusti usklik iznenađenja.– Srebrna košuta! – reče ushićeno. – Jeste li i to bili vi?

– O čemu ti to? – upita Aberfort.– Neko nam je poslao Patronusa u obliku košute!– S tom pameću mog’o bi da budeš Smrtožder, sinko. Nisam li upravo dokazao da

je moj Patronus jarac?– Oh – reče Ron. – Dabome... pa, gladan sam! – dodade u svoju odbranu, kad

stomak poče da mu strahovito zavija.– Ima se hrane – reče Aberfort i izađe iz sobe, da bi se nekoliko trenutaka kasnije

pojavio s ogromnom veknom hleba, sirom i kalajnim krčagom medovine, koje im jepostavio na stočić ispred kamina. Navališe halapljivo da jedu i piju, i neko vreme nijese čulo ništa osim pucketanja vatre, zveckanja pehara i mljackanja.

– Dakle – reče Aberfort kad su se najeli do pucanja, dok su Hari i Ron sedelisanjivo srozani u stolice. – Moramo da razmislimo koji je najbolji način da vasizvučemo odavde. To se noću ne može, čuli ste šta se dešava ako se bilo ko smucanoću po selu: Ječeća čin je bačena, i oni će se za tili čas sjatiti ka vama, kaodrvobrižnik* na kalašturičina* jaja. Ne verujem da ću drugi put uspet’ da im poturimjarca za jelena. Sačekajte dok svane, da prođe policijski čas, a onda ponovo navuciteNevidljivi ogrtač i krenite peške. Izađite iz Hogsmida, pravo u brda i odande ćetemoći da se Prebacite. Možda vidite i Hagrida. Otkad su pokušali da ga uhapse krije setamo u pećini s Gropom.

– Mi ne odlazimo – reče Hari. – Moramo da uđemo u Hogvorts.– Ne budi glup, dečače. – reče Aberfort.– Moramo – reče Hari.– Ono što morate – reče Aberfort, naginjući se ka njima – jeste da odete što dalje

odavde.– Vi ne razumete. Nema više vremena. Moramo da uđemo u zamak. Dambldor...

hoću reći, vaš brat... želeo je da...Na trenutak svetlost iz kamina učini zamrljana stakla Aberfortovih naočara

neprozirnim, sjajnim i gotovo belim, i Hari se seti slepih očiju džinovskog paukaAragoga.

– Moj brat Albus je želeo mnogo toga – reče Aberfort – a dok je sprovodio svojeveličanstvene zamisli drugi ljudi bi po pravilu bivali povređeni. Beži iz ove škole,Poteru, beži iz ove zemlje, ako možeš. Zaboravi mog brata i njegove mudre šeme.Otišao je tamo gde ništa od ovog više ne može da ga povredi, i ti mu ništa ne duguješ.

– Ne razumete – ponovo će Hari.– Ah, nije valjda? – reče Aberfort tiho. – Misliš da ne razumem svog rođenog

brata? Misliš da si poznavao Albusa bolje nego ja?– Nisam tako mislio – reče Hari, čiji je mozak već radio usporeno zbog

iscrpljenosti i prezasićenosti jelom i vinom. – Stvar je... on mi je poverio jedanzadatak.

– Ma šta kažeš! – reče Aberfort. – Lep zadatak, nadam se? Prijatan? Lak? Nešto

što se dâ očekivati od nekvalifikovanog čarobnjačkog deteta da je u stanju da uradi ada se ne prenapregne preko svojih moći?

Ron se smrknuto nasmeja. Hermiona ih je napeto gledala.– N... nije lako, ne – reče Hari. – Ali moram da...– „Moraš“? Zašto „moraš“? On je mrtav, zar ne? – reče Aberfort grubo. – Pusti

to, momče, pre nego što mu se i ti pridružiš! Spasavaj sebe!– Ne mogu.– Zašto ne?– Ja... – Hari oseti da je nadvladan. Nije mogao to da objasni, pa umesto toga

zauze odbramben stav. – Ali i vi se borite, vi ste u Redu Feniksa...– Bio sam – reče Aberfort. – Red Feniksa je gotov. Znaš-Već-Ko je pobedio,

gotovo je, i svako ko se pretvara da je drugačije sâm sebe zavarava. Ovde nikad višenećeš biti bezbedan, Poteru, i suviše te žarko želi. Idi iz ove zemlje, sakrij se,spasavaj se. A biće bolje da i njih dvoje povedeš sa sobom. – On uperi palac u Rona iHermionu. – I oni će biti u opasnosti dok su živi, sad kad svi znaju da sarađuju stobom.

– Ne mogu da odem – reče Hari. – Imam zadatak...– Prepusti ga nekom drugom!– Ne mogu. To moram ja da uradim. Dambldor mi je sve objasnio...– O, zar jeste? I sve ti je rekao, bio je iskren prema tebi?Hari je svim srcem želeo da kaže „da“, ali ta jednostavna reč prosto nije mogla da

pređe preko njegovih usana. Izgleda da je Aberfort znao na šta misli.– Poznavao sam svog brata, Poteru. Naučio je da bude tajanstven još od malih

nogu. Tajne i laži, tako smo odrasli, a Albus je za to... bio prirodno nadaren.Starčeve oči odlutaše do portreta devojke iznad kamina. Bila je to, zapazi Hari

kad bolje pogleda, jedina slika u sobi. Nije bilo fotografije Albusa Dambldora, nitibilo koga drugog...

– Gospodine Dambldor – reče Hermiona pomalo sramežljivo – je li to vaša sestraArijana?

– Da – reče Aberfort šturo. – Čitala Ritu Skiter, je l’, gospoj’ce?Čak i pri crvenkastom odsjaju vatre bilo je jasno da je Hermiona pocrvenela.– Elfijas Dužd nam ju je spomenuo – reče Hari, pokušavajući da poštedi

Hermionu.– Taj matori papan – promrmlja Aberfort, potegnuvši još gutljaj medovine. –

Verov’o je da iz svake pore mog brata isijava sunce, vala baš. Doduše, i mnogi drugisu to isto mislili, uključujući, kako vidim, i vas troje.

Hari je i dalje ćutao. Nije hteo da iznosi svoje sumnje i nedoumice o Dambldoruoko kojih je mesecima lupao glavu. Doneo je svoju odluku dok je kopao Dobijevgrob. Odlučio je da nastavi vijugavom, opasnom stazom koju mu je Albus Dambldornaznačio, da se pomiri s tim da mu nije rečeno sve što je hteo da zna i da jednostavno

veruje. Nije imao želje da sve ponovo preispituje, nije želeo da čuje ništa što bi gaskrenulo od tog cilja. Susreo je Aberfortov pogled, koji je toliko upadljivo ličio nabratovljev: jarkoplave oči ostavljale su istovetan utisak da rendgenski snimajupredmet svog interesovanja, i Hari pomisli da Aberfort pogađa njegove misli i da gazbog toga prezire.

– Profesoru Dambldoru je bilo mnogo stalo do Harija – reče Hermiona tihimglasom.

– Ma nije nego? – reče Aberfort. – Čudno je koliko je ljudi do kojih je mojembratu bilo veoma stalo na kraju završilo u gorem stanju nego da ih je pustio na miru.

– Kako to mislite? – upita Hermiona gotovo bez daha.– To se tebe ne tiče – reče Aberfort.– Ali to što ste rekli je vrlo ozbiljna tvrdnja! – reče Hermiona – Da li... da li

možda mislite na svoju sestru?Aberfort se zagleda u nju. Usne su mu se micale kao da žvaće reči koje zadržava.

Zatim odjednom progovori.– Kad je moja sestra imala šest godina divljački su je napala tri normalska

dečaka. Videli su je kako izvodi magiju, špijunirali je kroz živu ogradu bašte iza kuće.Bila je dete, nije mogla da se obuzda, baš kao nijedan čarobnjak ili veštica toguzrasta. Valjda ih je uplašilo ono što su videli. Silom su se probili kroz živicu, i poštonije umela i njima da pokaže taj trik, malo su se zaneli pokušavajući da zaustave malunakazu u tome da ga sama izvodi.

Pod svetlošću kamina Hermionine oči izgledale su ogromne. Ronu kao da je bilopomalo muka. Aberfort ustade, visok kao i Albus, iznenada zastrašujuć u svom gnevu isilini svog bola.

– To ju je uništilo, to što su joj uradili; nikad više nije bila kako treba. Nije moglada koristi magiju, ali nije mogla ni da je se oslobodi: to ju je izjedalo iznutra i doveloje do ludila. Kad ne bi uspela da ga kontroliše, prasnulo bi iz nje i povremeno jeumela da bude čudna i opasna. Ali je uglavnom bila slatka, preplašena i bezopasna.

– A moj otac je otišao do skotova koji su joj to uradili – reče Aberfort – i napaoih. Zbog toga su ga zatvorili u Askaban. Nikad nije rekao zašto je to učinio, jer da jeMinistarstvo znalo šta se desilo s Arijanom, zauvek bi je zatvorili u Sent Mungo.Smatrali bi je ozbiljnom pretnjom Međunarodnom statutu o tajnosti, takoneuravnoteženu, s magijom koja bi prasnula iz nje kad god više ne bi mogla da jeobuzda.

– Morali smo da se pobrinemo da bude bezbedna i skrivena. Preselili smo se,razglasili da je bolesna, a majka se brinula o njoj, trudeći se da je čini mirnom isrećnom.

– Ja sam joj bio miljenik – reče, a dok je govorio kroz njegove izborane crte lica izamršenu bradu kao da se nazirao razbarušeni školarac. – Ne Albus: kad god je biokod kuće bio je u svojoj sobi, čitao knjige i brojao nagrade, dopisujući se s

„najznačajnijim imenima magije toga doba“ – porugljivo se osmehnu Aberfort. – Onnije želeo da se bakće s njom. Mene je najviše volela. Mogao sam da je nateram dajede za moju ljubav, kad ne bi htela za majčinu, mogao sam da je smirim kad god bi jespopao neki od njenih nastupa besa, a kad je bila mirna pomagala bi mi da nahranimkoze.

– A onda, kada joj je bilo četrnaest... znate, nisam bio tu – reče Aberfort. – Dasam bio, mogao sam da je smirim. Uhvatio ju je jedan od njenih napada, a majka višenije bila tako mlada i... bio je to nesrećan slučaj. Arijana nije mogla da se kontroliše.A majka je nastradala.

Hari oseti užasnu mešavinu sažaljenja i odbojnosti. Nije hteo ništa više da čuje,ali je Aberfort nastavio da govori i Hari se pitao koliko dugo nije o tome progovorio,da li je čak ikada i govorio o tome.

– To je stavilo tačku na Albusov put oko sveta s malim Duždom. Nji’ dvojicadošli su kući na majčinu sahranu, a potom je Dužd produžio sam dalje, a Albus seskrasio kao glava porodice. Ha!

Aberfort pljucnu u vatru.– Ja ću je paziti, rekao sam mu to, nisam mario za školu, ostao bih kod kuće i

brinuo o njoj. Rekao mi je da moram da završim školu i da će on preuzeti briguumesto majke. To je srozalo gos’n Genijalca, ne dobijaju se nikakve nagrade za briguo vlastitoj poluludoj sestri, sprečavanje da ne digne kuću u vazduh svaki drugi dan.Ali išlo mu je dobro prvih nekoliko nedelja... sve dok nije došao on.

Aberfortu se ote jedan nedvosmisleno opak pogled.– Grindelvald. Najzad je moj brat dobio priliku da razgovara sa sebi ravnim, s

nekim ko je briljantan i talentovan kao on što je bio. I čim su počeli da kuju planove onovom čarobnjačkom poretku i traganju za relikvijama, ili šta god da ih je većzanimalo, briga o Arijani postala je sporedna. Bili su to veličanstveni planovi zadobrobit čarobnjačke zajednice, i kakve ima veze što je jedna devojčica zanemarena,kad je Albus radio za opšte dobro?

– Al’ je meni posle nekoliko nedelja bilo dosta svega, vala. Uskoro je trebalo dase vratim na Hogvorts, pa sam im rek’o, oboj’ci, pravo u lice, kao sad tebi – Aberfortpogleda u Harija kome nije trebalo mnogo mašte da ga zamisli kao tinejdžera, žilavogi besnog, kako se suprotstavlja svom starijem bratu. – Rek’o sam mu, bolje ti je odma’da odustaneš. Ne možeš da je seljakaš, nije u stanju to da istrpi, ne možeš da jepovedeš sa sobom, gde god to u svojim mudrim govorancijama planirao da ideš,pokušavajući da skrpiš sebi sledbenike. To mu se nije dopalo – reče Aberfort, a očimu na tren zakloni odsjaj vatre na staklima naočara: one ponovo nakratko postadošebele i nalik slepačkim. – Grindelvaldu se to uopšte nije svidelo. Razbesneo se. Rekaomi je da sam glup k’o točak, da stojim na putu i njemu i mom briljantnom bratu... kakone shvatam, kad oni promene svet, nećemo više morati da skrivamo moju sirotusestru, kad povedu čarobnjake da izađu iz ilegale, a Normalcima pokažu gde im je

mesto.– I tu smo se sporečkali... ja sam izvukao štapić i on je izvukao svoj, a najbolji

prijatelj mog brata izveo je na meni Bolnu kletvu... Albus je pokušavao da ga zaustavi,a onda smo sva trojica zapodenula boj i praštalo je i sevalo na sve strane, a ona tonije mogla da podnese...

S Aberfortovog lica nestade boje, kao da je bio smrtno ranjen.– ... mislim da je želela da pomogne, ali nije znala šta radi i ne znam koji je od nas

to učinio – mogao je biti bilo koji – i odjednom je bila mrtva.Čim je to izgovorio glas mu otkaza i on se sruči u najbližu stolicu. Hermioni suze

obliše lice, a Ron preblede gotovo kao i Aberfort. Hari nije osećao ništa osimodbojnosti: želeo je da to nije čuo, priželjkivao da može to da izbriše iz svog uma.

– Tako... tako mi je žao – prošaputa Hermiona.– Nestala – hroptao je Aberfort. – Nestala zauvek.Obrisao je nos manžetnom i pročistio grlo.– Naravski, Grindelvald je zbris’o. Već je imao lep dosije u svojoj zemlji i nije

želeo da mu još i Arijanu stave na dušu. A Albus je bio slobodan, zar ne? Oslobođenbalasta koji je njegova sestra predstavljala, slobodan da postane najveći čarobnjaknašeg...

– Nikad nije bio slobodan – reče Hari.– Molim? – reče Aberfort.– Nikad – reče Hari. – One noći u kojoj je nastradao, tvoj brat je popio napitak

koji mu je pomutio um. Počeo je da vrišti, moleći nekoga ko nije bio tu: „Nemoj da ihpovrediš, nemoj da ih povrediš, molim te... povredi mene umesto njih.“

Ron i Hermiona se zagledaše u Harija. Nikad im nije pričao pojedinosti o tome štase zbilo na ostrvcetu usred jezera: događaji nakon što su se on i Damblador vratili naHogvorts potpuno su to bacili u zasenak.

– Mislio je da je ponovo tamo s vama i Grindelvaldom, znam da jeste – reče Hari,setivši se Dambldorovog cviljenja i molbi. – Mislio je da gleda Grindelvalda kakopovređuje vas i Arijanu... to je za njega bilo pravo mučenje, da ste ga videli tada, nebiste rekli da je bio slobodan.

Aberfort se pravio da je zadubljen u proučavanje sopstvenih kvrgavih i žilamaizbrazdanih šaka. Posle kraćeg predaha, reče: – Kako možeš da budeš siguran, Poteru,da moj brat nije mnogo više mario za opšte dobro nego za tebe? Kako možeš da budešsiguran da i ti nisi neko potrošan, baš kao moja mlađa sestra?

Hari oseti kako ga nešto ledeno probija oko srca.– Ne verujem. Dambldor je voleo Harija – reče Hermiona.– Što mu onda nije rekao da se sakrije – dobaci Aberfort. – Što mu nije rekao:

brini o sebi, evo kako ćeš da preživiš?– Zbog toga što – reče Hari pre nego što je Hermiona stigla da odgovori –

ponekad čovek mora da razmišlja o nečem važnijem od vlastite sigurnosti! Ponekad

mora da se razmišlja o opštem dobru! Ovo je rat!– Imaš svega sedamnaest godina, momče!– Punoletan sam, i nastaviću da se borim iako ste vi odustali!– Ko kaže da sam odustao!– „Red Feniksa je gotov“ – ponovi Hari. – „Znaš-Već-Ko je pobedio, gotovo je, i

svako ko se pretvara da je drugačije sam sebe zavarava.“– Nisam rekao da se meni to dopada, ali je to istina!– Ne, nije – reče Hari. – Vaš brat je znao na koji način može da dokrajči Znate-

Već-Koga, i preneo je to znanje na mene. Nastaviću i dalje da pokušavam, sve dok neuspem – ili dok ne umrem. Ne mislite valjda da ja ne znam kako bi ovo moglo da sezavrši. Znam to već godinama.

Očekivao je da će Aberfort da mu se podsmehne ili da to osporava, ali nije. Samose namrštio.

– Moramo da uđemo na Hogvorts – ponovo reče Hari. – Ako ne možete da nampomognete, sačekaćemo do zore, ostavićemo vas na miru i pokušaćemo sami dapronađemo način da uđemo. Ako možete da nam pomognete... onda je sad pravitrenutak da nam to kažete.

Aberfort je i dalje bio prikovan za stolicu, i zurio u Harija očima tako neobičnonalik bratovljevim. Najzad pročisti grlo, ustade, obiđe mali sto i priđe Arijaninomportretu.

– Znaš šta treba da uradiš – reče.Ona se nasmeši, okrenu i odšeta, ali ne onako kako to ljudi u portretima obično

čine, uz bočne ivice rama, već kroz nešto nalik na dugačak tunel naslikan iza nje.Posmatrali su njenu tananu figuru kako se udaljava sve dok je najzad nije progutalatmina.

– Ovaj... šta...? – poče Ron.– Trenutno postoji samo jedan način da se uđe – reče Aberfort. – Moraš da znaš

da su zatvorili sve stare prolaze, i to s oba kraja, dementori su svuda oko spoljašnjihzidova imanja, redovne patrole unutar same škole, tako bar kažu moji izvori. Mestonikad nije bilo bolje čuvano. Kako uopšte misliš da nešto učiniš kad tamo uđeš, dokSnejp budno motri a Kerouovi su mu pomoćnici... No, to je već tvoja briga, zar ne?Kažeš da si spreman da umreš?

– Ali šta...? – zausti Hermiona, mršteći se na Arijanin portret.Na kraju naslikanog tunela ponovo se pojavi mala bela tačkica i sad se Arijana

vraćala prema njima, postajući sve veća i veća što se više približavala. Ali sada jejoš neko bio s njom, neko viši od nje, ko je uzbuđeno hramao. Kosa mu je bila dužanego što ju je Hari ikad video: na licu je imao nekoliko dubokih posekotina, a odećamu je bila pocepana i iskrzana. Dve figure postajale su sve krupnije, dok ceo portretne ispuniše njihove glave i ramena. Zatim se cela slika otvori u stranu, poput nekakvihmalih vrata, i pred njima se ukaza ulaz u pravi tunel. A iz njega, zarasle kose,

izbrazdanog lica i u iskidanoj odori, izvera se Nevil Longbotom, koji zaurla ododuševljenja, skoči s kamina i vrisnu: – Znao sam da ćeš doći! Znao sam, Hari!

29. Izgubljena dijadema

– Nevile... šta... kako...?Ali Nevil je primetio Rona i Hermionu, i stade i njih da grli s usklicima

oduševljenja. Što je više gledao u Nevila, sve mu je gore izgledao: jedno oko mu jebilo naduveno, sa žuto-crvenim podlivima, na licu je imao tragove kandži, a njegovzapušten izgled govorio je da živi izgnanički. Ipak, njegovo isprebijano lice blistalo jeod sreće kad se odvojio od Hermione i ponovo rekao: – Znao sam da ćete doći!Stalno sam govorio Šejmusu da je samo pitanje vremena!

– Nevile, šta se desilo s tobom?– Šta? Ovo? – odmahnuvši glavom, Nevil ne htede da se osvrće na svoje povrede.

– Ovo nije ništa. Šejmus je gore prošao. Videćete. Hoćemo li, onda, da krenemo? Ah– okrenu se on Aberfortu: – Abi, možda je još nekoliko ljudi na putu.

– Još nekoliko? – ponovi zloslutno Aberfort. – Kako to misliš, još nekoliko,Longbotome? Zaveden je policijski čas, a na celo selo je bačena Ječeća čin!

– Znam, zato će se Prebaciti pravo u tvoju krčmu – reče Nevil. – Samo ih pošaljiovim prolazom kad stignu, važi? Mnogo ti hvala.

Nevil pruži ruku Hermioni i pomože joj da se uzvere na kamin pa u tunel. Za njompođe Ron, a zatim Nevil. Hari se obrati Aberfortu.

– Ne znam kako da vam zahvalim. Spasli ste nam život, dvaput.– Tak’ što ćete se brinuti o njima – reče Aberfort osorno. – Možda neću biti u

prilici da i’ spasim i treći put.Hari se pope na kamin i uđe u rupu iza Arijaninog portreta. S druge strane nalazile

su se uglačane kamene stepenice: izgledalo je kao da taj prolaz postoji godinama.Mesingane lampe visile su sa zidova a zemljani pod bio je utaban i gladak. Dok sukoračali, njihove senke lelujale su po zidovima kao lepeze.

– Koliko dugo postoji ovaj prolaz? – upita Ron kad su krenuli. – Nema ga naBanditovoj mapi, zar ne, Hari? Mislio sam da postoji samo sedam prolaza do škole iiz nje?

– Sve su ih zamandalili još pre početka školske godine – reče Nevil. – Više nemašanse nijednim od njih da se uđe, pošto su kletve bačene na ulaze, a Smrtožderi idementori čekaju na izlazima. – On poče da hoda unatraške, radosno se smešeći,upijajući ih očima. – Ali manimo se toga... je li istina? Da li ste provalili u Gringots?Da li ste pobegli na zmaju? To je glavna stvar, svi pričaju o tome; Kerou je prebioTerija Buta zato što je to viknuo u Velikoj sali za večerom!

– Da, istina je – reče Hari.Nevil se razdragano nasmeja.– Šta ste uradili sa zmajem?– Oslobodili ga u divljini – reče Ron. – Hermiona je htela da ga zadržimo kao

kućnog ljubimca...– Ne preteruj, Rone...– Ali šta ste radili sve vreme? Ljudi govore da ste samo u bekstvu, Hari, ali ja ne

mislim tako. Verujem da ste nešto smerali.– U pravu si – reče Hari – ali reci nam šta se zbiva na Hogvortsu, Nevile, ništa

nismo čuli.– Malo je... pa, to zaista više nije onaj stari Hogvorts – reče Nevil a osmeh mu se

topio s lica dok je to izgovarao. – Jeste li čuli za ono dvoje Kerouovih?– Dvoje Smrtoždera koji ovde predaju?– I ne samo predaju – reče Nevil. – Oni su zaduženi za celokupnu disciplinu. I baš

vole da kažnjavaju, ti Kerouovi.– Kao Ambridžova?– Jok, ona deluje pitomo u odnosu na njih. Drugi nastavnici bi trebalo da nas

prijavljuju Kerouovima ako bilo šta pogrešimo. Doduše, oni to ne rade, kad god moguda izbegnu. Vidi se da ih mrze koliko i mi.

– Taj tip, Amikus, predaje ono što je nekad bilo Odbrana od Mračnih veština,samo što su to sad samo Mračne veštine. Od nas se očekuje da izvodimo Bolnu kletvuna učenicima kojima je određena kaznena nastava...

– Šta?Uzvik Harija, Rona i Hermione jednoglasno odjeknu hodnikom.– Jašta – reče Nevil. – Tako sam ovo zaradio – on pokaza na naročito dubok

ožiljak na obrazu. – Odbio sam to da uradim. Neki, međutim, to rado prihvataju. Krebi Gojl to obožavaju. Prvi put da su u nečemu najbolji.

– Alekto, Amikusova sestra, predaje Proučavanje Normalaca, koje je obavezno zasve. Svi moramo da slušamo njena objašnjenja da su Normalci kao životinje, glupi iprljavi, da su naterali čarobnjake da se kriju u ilegali i da su strašno zlobni premanjima, i kako se upravo ponovo uspostavlja prirodan poredak stvari. Ovo sam zaradio– on pokaza još jednu posekotinu na licu – zato što sam je pitao koliko normalske krviu sebi imaju ona i njen brat.

– Bokca mu, Nevile – reče Ron – baš si našao kad da budeš lajav.– Da si je samo čuo – reče Nevil. – Ni ti ne bi istrpeo. Stvar je u tome što pomaže

kad im se ljudi usprotive, to svima uliva nekakvu nadu. Uvek bih primetio kad si ti toradio, Hari.

– Ali poslužio si im kao oštrač za noževe – reče Ron, blago se trgnuvši kad suprošli pored lampe i kad su se Nevilove ozlede još reljefnije ocrtale.

Nevil slegnu ramenima.– Nema veze. Ne žele da prosipaju previše čiste krvi, tako da će nas samo malčice

mučiti ako previše brbljamo, ali nas neće ubiti.Hari nije znao šta je gore: stvari koje im je Nevil pričao, ili prozaičan ton kojim

im je to saopštavao.– Jedini koji su u stvarnoj opasnosti jesu oni čiji prijatelji i rođaci spolja zadaju

probleme. Njih uzimaju kao taoce. Stari Kseno Lavgud previše je talasao u Cepidlaki,pa su izvukli Lunu iz voza dok se vraćala kući za Božić.

– Nevile, ona je dobro, videli smo je...– Aha, znam, uspela je da mi pošalje poruku.On izvadi zlatan novčić iz džepa i Hari prepozna jedan od onih lažnih galeona

koje su članovi Dambldorove armije koristili da šalju poruke jedni drugima.– Ovi su sjajni – reče Nevil smešeći se Hermioni. – Kerouovi nikad nisu provalili

kako komuniciramo, i to ih je izluđivalo. Imali smo običaj da se noću šunjamo ipišemo grafite po zidovima: Dambldorova armija, Regrutujemo nove članove i takoto. Snejp je to mrzeo.

– Imali ste običaj? – reče Hari koji je primetio da govori u prošlom vremenu.– Pa, što je vreme više odmicalo bilo nam je sve teže – reče Nevil. – Izgubili smo

Lunu za Božić, Džini se nije ni vraćala posle Uskrsa, a nas troje smo bili nekakve kaovođe. Izgleda da su Kerouovi znali da ja stojim iza mnogih stvari, pa su počeli žestokoda me pritiskaju, a onda je Majkl Korner uhvaćen dok je oslobađao prvake koje subacili u lance pa su ga gadno mučili. To je većinu prestrašilo.

– Ma nemoj – promrmlja Ron kad prolaz poče da savija uzbrdo.

– Dabome, pa pošto više nisam smeo da pozivam ljude da prođu isto što i Majkl,batalili smo takve podvige. Ipak smo nastavili da se borimo, izvodili smo ilegalnoneke akcije sve do pre nekoliko nedelja. Tada su, valjda, zaključili da postoji samojedan način da me zaustave, i krenuli su na moju baku.

– Šta su uradili? – rekoše Hari, Ron i Hermiona uglas.– Dabome – reče Nevil, pomalo dahćući jer je uzbrdica u prolazu postajala sve

teža. – Pa, znate kako oni razmišljaju. To im je upalilo, otimanje klinaca da bi njihovurodbinu prisilili da se ponaša kako treba, i valjda je bilo samo pitanje vremena kad ćeda krenu i obratno. Stvar je u tome – nastavi, a Hari se zapanji kad je video da se onceri – da su u slučaju moje bake zagrizli zalogaj krupniji no što su mogli da sažvaću.Stara mala veštica koja živi sama, pomislili su valjda, nema potrebe da pošalju nekogmoćnijeg. U svakom slučaju – Nevil se nasmeja – Douliš je i dalje u Sent Mungu, abaka je u bekstvu. Poslala mi je pismo – on pljesnu šakom po gornjem džepu odore –u kome mi poručuje da se ponosi mnome, da sam pravi sin svojih roditelja i da samonastavim tako.

– Super – reče Ron.– Dabome – reče Nevil sav srećan. – Samo što su, kad su shvatili da ne mogu da

me se dokopaju, zaključili da Hogvorts ipak može i bez mene. Ne znam da li suplanirali da me ubiju ili me pošalju u Askaban, ali, bilo kako bilo, znao sam da jevreme da nestanem.

– Ali – reče Ron, potpuno zbunjen – zar ne... zar nismo krenuli nazad na Hogvorts?– Naravno – reče Nevil. – Videćete. Stigli smo.Skrenuše iza ćoška a ispred njih se ukaza kraj prolaza. Malo stepenište vodilo je

do nekih vrata, istih kao ona skrivena u Arijaninom portretu. Nevil ih otvori i provučese kroz njih. Čim je krenuo za njim, Hari začu kako Nevil doziva neke nevidljiveljude: – Vidite ko je ovde! Zar vam nisam rekao?

Kad se Hari uvuče u prostoriju iz prolaza, začu se cika i vriska...– HARI!– To je Poter, to je POTER!– Rone!– Hermiona!Pred očima mu iskrsnuše mnoštvo šarenih draperija, lampi i mnoga lica. Već

sledećeg trenutka, njega, Rona i Hermionu sa svih strana okruži više od dvadesetljudi, grleći ih, tapšući ih po leđima, mrseći im kosu i rukujući se s njima: kao da suosvojili prvenstvo u kvidiču.

– U redu, u redu, smirite se! – pozva ih Nevil, a kad gomila uzmaknu Hari jemogao da osmotri svoje okruženje.

Nije uopšte prepoznao odaju. Bila je ogromna, nalik unutrašnjosti neke izuzetnoraskošne kućice na drvetu, ili možda potpalublju nekog džinovskog broda. Raznobojniviseći kreveti bili su okačeni o plafon i balkon koji se protezao duž mračnih, drvetom

obloženih zidova bez prozora, prekrivenih jarkim draperijama: Hari vide zlatnoggrifindorskog lava izvezenog na skerletnoj pozadini, crnog jazavca Haflpafa na žutoj ibronzanog orla Rejvenkloa, na plavoj. Samo srebrno-zelene boje Sliterina nisu bileprisutne. Bilo je tu krcatih polica s knjigama, nekoliko metli prislonjenih uza zidove, au uglu se nalazio veliki drveni radio.

– Gde smo mi?– U Sobi po potrebi, naravno! – reče Nevil. – Samu je sebe nadmašila, zar ne?

Kerouovi su me proganjali, i znao sam da imam samo jednu šansu da se sakrijem.Uspeo sam da prođem kroz vrata, i evo šta sam zatekao! Doduše, nije baš ovakoizgledala kad sam stigao, bila je mnogo manja. U njoj je bio samo jedan ležaj i samogrifindorske oznake. Ali kad su počeli da pristižu članovi DA, sve se više širila.

– A Kerouovi ne mogu da uđu unutra? – upita Hari, osvrnuvši se da vidi vrata.– Ne – reče Šejmus Finigan, koga Hari nije prepoznao dok ovaj nije progovorio:

Šejmusovo lice bilo je u modricama i naduveno. – To je pravo skrovište, dok godneko od nas boravi ovde ne mogu da dođu do nas, vrata neće da se otvore. Svezahvaljujući Nevilu. On stvarno razume ovu Sobu. Moraš da joj tražiš tačno ono što tije potrebno... na primer: „Neću da u nju kroči nijedan pristalica Kerouovih“, i ona ćeti to učiniti! Samo moraš da se potrudiš da zaobiđeš sve začkoljice! Nevil je pravičovek za to!

– U stvari je krajnje jednostavno – reče Nevil skromno. – Bio sam ovde dan i po, ipostajao sam sve gladniji; poželeo sam da dobijem nešto za jelo, i tada se otvorioprolaz prema Veprovoj glavi. Otišao sam kroz njega i sreo Aberforta. On nassnabdeva hranom jer, iz nekog razloga, Soba jedino to ne može da obezbedi.

– Da, pa, hrana je jedan od izuzetaka Gampovog zakona elementarnogPreobražavanja – reče Ron, na opšte zaprepašćenje.

– Dakle, krijemo se ovde skoro dve nedelje – reče Šejmus – a kad god zatreba,ona sama napravi još visećih kreveta, čak je izniklo i vrlo lepo kupatilo otkako sudevojke počele da se pojavljuju...

– ... i pomislile kako bi im dobro došlo da se okupaju, da – dopuni ga LavanderBraun, koju Hari do tog trenutka nije primetio. Kad je malo bolje pogledao, prepoznaoje mnoga znana mu lica. Tu su bile obe bliznakinje Patil, kao i Teri But, ErniMakmilan, Entoni Goldstajn i Majkl Korner.

– Nego, recite nam šta je bilo s vama – reče Erni. – Bilo je raznih glasina,pokušavali smo da vas pratimo preko emisije Čuvari Potera. – On pokaza na radio. –Niste zaista provalili u Gringots?

– Jesu! – reče Nevil. – A istina je i za zmaja!Začu se mali aplauz i nekoliko uzvika. Ron se nakloni.– A šta ste to tražili? – upita žustro Šejmus.Pre nego što je bilo ko od njih stigao da izvrda odgovor na to postavivši neko

svoje pitanje, Hari oseti kako ga ožiljak u obliku munje užasno boli i peče. Čim je

žurno okrenuo leđa radoznalim i radosnim licima, Soba po potrebi nestade i sad jestajao u nekoj oronuloj kamenoj straćari, nekoliko istrulelih dasaka patosa podnjegovim nogama bilo je razvaljeno, iskopana zlatna kutija ležala je otvorena i praznapokraj rupe, a u glavi mu je vibrirao Voldemorov krik besa.

Krajnjim naporom uspeo je da se nekako iščupa iz Voldemorovog uma i vrati tugde je stajao, u Sobi po potrebi, jedva se održavajući na nogama, dok mu se s licacedio znoj a Ron ga pridržavao.

– Jesi li dobro, Hari? – govorio je Nevil. – Hoćeš li da sedneš? Verovatno siumoran, zar ne?

– Ne – reče Hari. Pogledao je Rona i Hermionu, pokušavajući da im bez rečisaopšti da je Voldemor upravo saznao za gubitak još jednog horkruksa. Vreme je brzootkucavalo: ako se Voldemor odluči da sledeći poseti Hogvorts, propašće im šansa.

– Moramo da nastavimo – reče on, a po njihovom izrazu lica vide da su shvatili.– Pa šta ćemo onda da radimo, Hari? – upita Šejmus. – Kakav je plan?– Plan? – ponovi Hari. Pokušavao je da se svom snagom volje odupre da ne bi

ponovo podlegao Voldemorovoj jarosti: ožiljak ga je i dalje pekao. – Pa, ima neštošto mi – Ron, Hermiona i ja – moramo da uradimo a zatim ćemo otići odavde.

Niko se više nije smejao niti dobacivao. Nevil je izgledao zbunjeno.– Kako to misliš „otići odavde“?– Nismo došli da ostanemo – reče Hari, trljajući ožiljak ne bi li smirio bol. –

Moramo nešto važno da uradimo...– Šta to?– Ne-ne mogu da vam kažem.Na te reči začu se žagor: Nevil skupi obrve.– Zašto ne možete da nam kažete? To ima neke veze s borbom protiv Znaš-Već-

Koga, zar ne?– Pa, da...– Onda ćemo vam pomoći.Ostali članovi Dambldorove armije klimnuše glavama, neki oduševljeno, drugi

smrtno ozbiljno. Nekoliko njih ustade sa stolica da pokaže spremnost za trenutnuakciju.

– Vi ne razumete. – Hariju se učini da je tu rečenicu izgovorio mnogo puta uposlednjih nekoliko sati. – Ne... ne možemo da vam kažemo. Moramo to da uradimo...sami.

– Zašto? – upita Nevil.– Zato što... – U očajničkoj težnji da odmah počne da traži nestali horkruks, ili bar

da nasamo porazgovara s Ronom i Hermionom o tome odakle će početi da traže,Hariju je bilo teško da se sabere. Ožiljak ga je i dalje pekao. – Dambldor je namatroma poverio jedan zadatak – reče oprezno – ali nam je rečeno da ne smemo nikomda kažemo... hoću reći, želeo je da to mi uradimo, samo nas troje.

– Mi smo njegova Armija – reče Nevil. – Dambldorova armija. Svi smo zajedno utome, trudili smo se da se ne ugasi dok ste vas troje bili u toj vašoj...

– Nismo baš bili na izletu, druže – reče Ron.– Nisam ni rekao da jeste, ali ne vidim zašto ne možete da nam se poverite. Svi

koji su u ovoj sobi bore se, i svi su ovde zato što Kerouovi tragaju za njima. Svako odprisutnih dokazao je da je odan Dambldoru – odan tebi.

– Čujte – poče Hari ne znajući šta će da kaže, ali to više nije ni bilo važno: istogčasa otvoriše se vrata tunela iza njega.

– Dobili smo tvoju poruku, Nevile! Zdravo, vas troje, pomislila sam da mora daste ovde!

Bili su to Luna i Din. Šejmus zagrme od oduševljenja i potrča da zagrli svognajboljeg prijatelja.

– Ćao, svima! – reče Luna presrećno. – O, baš je sjajno vratiti se ovde!– Luna – reče Hari rastreseno – šta ti radiš ovde? Kako si...?– Ja sam poslao po nju – reče Nevil, podižući lažni galeon. – obećao sam njoj i

Džini da ću ih obavestiti ako se vas troje vratite. Svi smo verovali da će, ukoliko sevratite, to značiti revoluciju. Da ćemo da zbacimo Snejpa i Kerouove.

– Naravno da to znači to – reče Luna vedro. – Zar ne, Hari? Potući ćemo ih iizbaciti s Hogvortsa?

– Saslušajte me – reče Hari, uz sve veću paniku. – Žao mi je, ali nismo se zbogtoga vratili. Moramo nešto da uradimo, a onda...

– Ostavićete nas u ovom haosu? – upita Majkl Korner.– Ne! – reče Ron. – Ono što radimo biće svima od koristi na kraju, radi se o tome

da pokušavamo da se otarasimo Znate-Već-Koga...– Onda pustite i nas da pomognemo! – ljutito reče Nevil. – Hoćemo i mi da

budemo deo toga!Iza njih se ponovo začu buka i Hari se okrenu. Srce mu pretrnu. Džini se upravo

spuštala kroz rupu u zidu, a odmah za njom uđoše Fred, Džordž i Li Džordan. Džiniuputi Hariju blistav osmeh: zaboravio je, ili možda nikad nije ni bio potpuno svestantoga koliko je lepa, ali mu nikad nije bilo manje drago što je vidi.

– Aberfort postaje pomalo džangrizav – reče Fred, podigavši ruku u odgovor nanekoliko bučnih pozdrava. – Hoće da drema, a njegova krčma se pretvorila uželezničku stanicu.

Hari zinu. Odmah iza Lija Džordana pojavi se Harijeva bivša devojka, Čo Čang.Ona mu se nasmeši.

– Dobila sam poruku – reče ona, držeći svoj lažni galeon i odšeta da sedne poredMajkla Kornera.

– Kakav je plan, Hari? – reče Džordž.– Nema plana – reče Hari i dalje smeten iznenadnom pojavom svih tih ljudi,

nesposoban da sve to pojmi dok ga ožiljak tako bolno peče.

– Aha, znači usput ćemo improvizovati, je li? Takav plan najviše volim – rečeFred.

– Moraš da zaustaviš ovo! – reče Hari Nevilu. – Što si ih sve pozvao ovamo? Ovoje sumanuto...

– Borimo se, zar ne? – reče Din, vadeći svoj lažni galeon. – Poruka glasi da seHari vratio i da idemo u borbu! Mada ću morati da nabavim štapić...

– Nemaš štapić...? – poče Šejmus.Ron se iznenada okrenu prema Hariju.– Zašto oni ne mogu da pomognu?– Šta?– Mogu da pomognu. – On spusti glas i reče, tako da ga ne čuje niko osim

Hermione koja je stajala između njih. – Ne znamo gde je. Moramo brzo da ga nađemo.Ne moramo da im kažemo da je to horkruks.

Hari pogleda Hermionu, koja promrmlja: – Mislim da je Ron u pravu. Mi neznamo gde da tražimo, potrebni su nam. – A kad vide da nije ubedila Harija, dodade:– Ne moraš sve sâm da radiš, Hari.

Hari stade brzo da razmišlja, dok mu je ožiljak brideo i dalje, a glava pretila daće opet da se rascepi. Dambldor ga je upozorio da nikome sem Ronu i Hermioni negovori za horkrukse. Tajne i laži, tako smo odrasli, a Albus je za to... bio prirodnonadaren... Da li se on to pretvara u Dambldora, čuvajući svoje tajne u grudima, bojećise da u bilo koga ima poverenja? Ali Dambldor je verovao Snejpu, i do čega je todovelo? Do ubistva na vrhu najviše kule...

– U redu – reče on tiho ovom dvoma. – Važi – obrati se svim prisutnim u sobi abuka odmah zamuče: Fred i Džordž, koji su izvaljivali štosove zabavljajući one okosebe, naprasno zaćutaše i svi su odjednom bili u stanju pripravnosti, uzbuđeni.

– Moramo nešto da pronađemo – reče Hari. – Nešto... što će pomoći da svrgnemoZnate-Već-Koga. To se nalazi ovde, na Hogvortsu. Možda je pripadaloRejvenkloovoj. Da li je iko čuo za neki sličan predmet? Da li je iko nabasao na nekustvar s orlom na sebi, na primer?

Pogledao je pun nade u malu grupicu rejvenkloovaca, Padmu, Majkla, Terija i Čo,ali umesto njih odgovori mu Luna, koja je sedela na naslonu Džinine stolice.

– Pa ima ona njena izgubljena dijadema. Pričala sam ti o tome, sećaš li se, Hari?O izgubljenoj dijademi Rejvenkloove. Moj tata pokušava da napravi istu takvu.

– Da, Luna – reče Majkl Korner, prevrćući očima – ali izgubljena dijadema jeizgubljena. U tome i jeste stvar.

– Kad je izgubljena? – upita Hari.– Pre mnogo vekova, kažu – reče Čo, a Hari se obeshrabri. – Profesor Flitvik kaže

da je dijadema nestala zajedno sa samom Rejvenkloovom. Mnogi su je tražili, ali –ona se obrati svojim drugarima rejvenkloovcima, tražeći podršku – niko nikad nijenaleteo ni na kakav trag, zar ne?

Svi odmahnuše glavom.– Izvini, ali šta je dijadema? – upita Ron.– To je neka vrsta krune – reče Teri But. – Smatralo se da je ta što je pripadala

Rejvenkloovoj imala magična svojstva, da je povećavala mudrost onoga ko je nosi.– Da, tatini levci za propastance...Ali Hari je preseče.– I niko od vas nije video ništa nalik tome?Svi ponovo odmahnuše glavama. Hari pogleda u Rona i Hermionu i na njihovim

licima, kao u ogledalu, vide vlastito razočaranje. Predmet koji je toliko dugoizgubljen, i to očito bez traga, nije bio baš dobar kandidat za horkruks skriven uzamku... Međutim, pre nego što je stigao da sroči novo pitanje, Čo ponovo progovori.

– Ako želiš da vidiš kako je ta dijadema navodno izgledala, Hari, mogu da tepovedem u dnevni boravak da ti pokažem. Nalazi se na glavi statue Rejvenkloove.

Harija ponovo zapeče ožiljak: na trenutak se Soba po potrebi zaleluja isprednjega, i on umesto nje ugleda mračne obrise kopna kako promiču ispod njega i osetiogromnu zmiju obavijenu oko svojih ramena. Voldemor je ponovo leteo, da li kapodzemnom jezeru, ili ovamo, ka zamku, to već nije znao: u svakom slučaju, vreme imje gotovo isteklo.

– U pokretu je – reče on tiho Ronu i Hermioni. Pogledao je u Čo, a zatim ponovo unjih. – Čujte, znam da to nije nešto za početak, ali idem da pogledam tu statuu, makarda saznam kako izgleda dijadema. Čekajte me ovde i pazite, znate... da onaj do vas...bude bezbedan.

Čo ustade, ali Džini reče prilično oštro. – Ne, Luna će da odvede Harija, zar ne,Luna?

– Ooo, da, baš bih volela – reče Luna presrećno, a Čo ponovo sede, pomalorazočarana.

– Kako ćemo da izađemo? – upita Hari Nevila.– Ovuda.On povede Harija i Lunu u ćošak, gde se mali plakar otvarao i izlazio pravo na

strmo stepenište.– Svaki dan izlazi na neko drugo mesto, tako da nikad ne mogu da ga pronađu –

reče. – Nevolja je samo što ni mi nikad ne znamo kuda vodi i gde ćemo završiti kadizađemo. Budi oprezan, Hari, noću hodnicima uvek idu patrole.

– Nema problema – reče Hari. – Eto nas brzo.On i Luna požuriše uza stepenište, koje je bilo dugačko, osvetljeno bakljama, i

naglo je skretalo na neočekivanim mestima. Najzad naiđoše na nešto nalik na čvrstzid.

– Dođi ispod – reče Hari Luni, izvukavši Nevidljivi ogrtač i prebaci ga preko njihdvoje. Zatim blago pritisnu zid.

Na njegov dodir zid se istopi i oni iskliznuše na drugu stranu: Hari se osvrnu i

vide da se odmah učvrstio iza njih. Stajali su u mračnom hodniku: Hari povuče Lununazad u senku, stade nespretno da čeprka po kesici oko svog vrata, i izvuče Banditovumapu. Približivši je nosu, pretraži je i najzad pronađe svoju i Luninu tačkicu.

– Sad smo na petom spratu – šapnu joj, posmatrajući Filča u hodniku ispred kakose udaljuje. – Dođi, ovuda.

Oni se odšunjaše dalje.Hari se ranije često noću šunjao zamkom, ali nikad mu srce nije tuklo tako brzo,

nikad mu nije toliko značio bezbedan prolazak kroz to mesto. Hari i Luna prolazili supreko mesečinom obasjanih četvrtastih površina na podu, pored viteških oklopa čijesu kacige škripale od jeke njihovih mekih koraka, zalazili za ćoškove iza kojih nisuznali šta može da vreba, proveravajući Banditovu mapu kad god bi naišli na tračaksvetlosti, i dvaput zastavši da propuste duha a da ne skrenu pažnju na sebe. Očekivaoje da će svakog časa naići na neku prepreku: najviše se bojao Pivsa i pri svakomkoraku naprezao je sluh ne bi li čuo prve nagoveštaje da im se poltergajst približava.

– Ovuda, Hari – prodahta Luna, uhvativši ga za rukav i povukavši prema spiralnimstepenicama.

Peli su se u krug, sitnim vrtoglavim zavojima. Hari nikad nije bio gore. Najzadstigoše do vrata. Nije bilo ni kvake ni ključaonice: ničeg izuzev ravne ploče od starogdrveta i bronzanog zvekira u obliku orla.

Luna ispruži bledu šaku koja je izgledala sablasno tako lebdeći u vazduhunevezana za ruku ili telo. Kucnula je jedanput, što je u toj tišini Hariju zazvučalo kaogruvanje topa. Odjednom se orlovski kljun otvori, ali umesto ptičjeg poja, jedan mek,prijatan glas upita: – Šta je starije, Feniks ili plamen?

– Hmmm... šta ti misliš, Hari? – reče Luna, delujući zamišljeno.– Šta? Zar nema obične lozinke?– A ne, moraš da odgovoriš na pitanje – reče Luna.– Šta ako pogrešiš?– Onda moraš da sačekaš da naiđe neko ko će da pogodi – reče Luna. – Na taj

način nešto naučiš, shvataš?– Jeste... ali problem je što mi ne možemo sebi da priuštimo da bilo koga čekamo,

Luna.– Da, shvatam na šta misliš – reče Luna ozbiljno. – Pa dobro, onda mislim da

odgovor glasi da krug nema početak.– Dobro rasuđivanje – reče glas i vrata se raskriliše.Pust rejvenkloovski dnevni boravak bio je prostrana, kružna prostorija,

prozračnija od svih koje je Hari video na Hogvortsu. Graciozni lučni prozori probijalisu zidove, presvučene plavom i bronzanom svilom. Danju su rejvenkloovci imalispektakularan pogled na okolne planine. Tavanica je bila u obliku kupole i oslikanazvezdama, čiji su odblesci svetlucali na ponoćnoplavom tepihu. Bili su tu i stolovi,stolice i police za knjige, a u niši naspram vrata stajala je visoka statua od belog

mermera.Na osnovu poprsja koje je video u Luninoj kući, Hari prepozna Rovinu Rejvenklo.

Skulptura je bila postavljena pokraj vrata koja su vodila, nagađao je, u spavaonice naspratu. Zaputi se hitrim korakom pravo prema mermernoj ženi, a ona kao da mu jeuzvraćala pogled, s ispitivačkim poluosmejkom na licu, divna, ali i pomalozastrašujuća. Na glavi joj je bila krhka krunica izvedena u mermeru. Nije se mnogorazlikovala od tijare koju je Fler nosila na svom venčanju. Na njoj su bile sitnougravirane reči. Hari se izvuče iz ogrtača i pope se na postolje Rejvenkloove da ihpročita.

– „Od mudrosti bez premca većeg blaga nema.“– Što znači da si ti skroz švorc, tupane – reče kikotav glas.Hari se okrenu, skliznu s postolja i sruči se na pod. Povijena figura Alekto Kerou

stajala je ispred njega, i dok je Hari podigao štapić, ona zdepastim kažiprstompritisnu lobanju sa zmijom kojom je bila žigosana na podlaktici.

30. Otpuštanje Severusa Snejpa

U trenutku kad je njen prst dodirnuo Znak, Harija ožiljak divljački opeče,

zvezdana prostorija iščeze s vidika i sada je stajao na steni ispod litice, dok se moreobrušavalo oko njega a u srcu mu pobedonosno odzvanjalo: imaju dečaka.

Glasno tras vrati Harija tamo gde je stajao: dezorijentisan, podiže štapić, ali jeveštica ispred njega već počela da pada licem ka zemlji. Tako je tvrdo lupila o tlo daje staklo u vitrinama za knjige zazveckalo.

– Nikad nikog nisam Ošamutila, izuzev na vežbama u DA – reče Luna, zvučećiblago znatiželjno. – Bilo je bučnije nego što sam zamišljala.

I naravno, tavanica poče da podrhtava. Trčeći, odzvanjajući koraci s druge stranevrata koja su vodila u spavaonice postajali su sve jači: Lunina kletva probudila jerejvenkloovce koji su gore spavali.

– Luna, gde si? Moram da se sakrijem ispod Ogrtača!Lunina stopala pojaviše se niotkuda. On joj brzo priđe a ona spusti Ogrtač i skroz

ih prekri u trenutku kad se vrata otvoriše i bujica rejvenkloovaca, u spavaćicama ipidžamama, preplavi dnevni boravak. Kad ugledaše Alekto kako leži u nesvesti,

začuše se krici iznenađenja. Polako su se okupili oko nje, divlje zveri koja je svakogtrenutka mogla da se probudi i napadne ih. Zatim jedan odvažni prvak dotrča do nje igurnu joj zadnjicu svojim nožnim palcem.

– Mislim da je možda mrtva! – povika radosno.– O, vidi! – prošaputa Luna sva srećna kad su se rejvenkloovci sjatili oko Alekto.

– Drago im je!– Da... sjajno...Hari sklopi oči i dok mu je ožiljak pulsirao on izabra da ponovo utone u

Voldemorov um... kretao se tunelom u prvu pećinu... odlučio je da se, pre nego štodođe, uveri da li je medaljon bezbedan... ali to mu neće oduzeti mnogo vremena...

Začu se lako kucanje na vratima dnevnog boravka, i svi rejvenkloovci stadoše kaoukopani. S druge strane Hari začu mek, prijatan glas koji je poticao od zvekira uobliku orla: – Kuda odlaze iščezli predmeti?

– Otkud znam, bre? Zaveži! – zareža neotesan glas za koji je Hari pretpostavio dapripada bratu Kerouove, Amikusu. – Alekto? Alekto? Jesi li tu? Jesi li ga uhvatila?Otvaraj vrata!

– ALEKTO! Ako dođe a mi se nismo dokopali Potera... je l’ ’oćeš da prođemo istokao i Melfojevi? ODGOVORI MI! – grmeo je Amikus, drmusajući vrata svomsnagom, ali se ona i dalje nisu otvarala. Rejvenkloovci uzmaknuše, a neki odnajstrašljivijih potrčaše uza stepenice nazad u krevet. A onda, baš kad je Hari počeoda se pita da li sâm da razvali vrata i Ošamuti Amikusa pre nego što Smrtožder bude ustanju bilo šta da preduzme, iza vrata odzvoni jedan drugi, vrlo poznat glas.

– Smem li da pitam šta to radite, profesore Kerou?– Pokušavam... da prođem... kroz ova prokleta... vrata! – uzviknu Amikus. – Id’ po

Flitvika! Nek’dođe i smesta ih otvori!– Ali zar nije vaša sestra unutra? – upita profesorka Mek Gonagal. – Zar je nije

profesor Flitvik pustio da uđe, nešto ranije večeras, shodno vašem hitnom zahtevu?Možda ona može da vam otvori? Tako nećete morati da razbudite pola zamka.

– Ne javlja se, matora babuskero! Ti ih otvori! Bah! ’Ajde, smesta!– Svakako, ako želite – reče profesorka Mek Gonagal strahovito ledenim glasom.

Začu se nežno kuckanje zvekirom i prijatni glas ponovo postavi pitanje: – Kudaodlaze iščezli predmeti?

– U ništavilo, što će reći, svukud – odgovori profesorka Mek Gonagal.– Lepo rečeno – uzvrati orlovski zvekir i vrata se raskriliše.Čim Amikus upade preko praga mašući štapićem, nekoliko preostalih

rejvenkloovaca otrča uza stepenice. Povijen kao i njegova sestra, imao je bledo,krofnasto lice i sitne oči, koje smesta spaziše Alekto nepomično prućenu po podu. Otemu se krik gneva i straha.

– Šta su joj uradili, štenad nijedna? – vrisnu. – Sve ću i’ mučim Bolnom kletvomdok mi ne kažu ko je to uradio... i šta će reći Mračni gospodar? – kriknu on stojeći

iznad svoje sestre, lupajući se pesnicom po čelu. – Nismo ga se dočepali, a oni su jeubili!

– Samo je Ošamućena – reče nestrpljivo profesorka Mek Gonagal sagnuvši se dapregleda Alekto. – Biće u redu.

– Ma vraga hoće! – povika Amikus. – Neće vala kad je se Mračni gospodardočepa! Zeznula se i pozvala ga, osetio sam kak’ me Znak peče, i on misli da smou’vatili Potera!

– „U’vatili Potera“? – reče profesorka Mek Gonagal oštro. – Kako to mislite„u’vatili Potera“?

– Rek’o nam je da bi Poter mog’o pokušat’ da uđe u toranj Rejvenklo i da gapozovemo ak’ ga uhvatimo!

– Što bi Hari Poter pokušavao da uđe u kulu Rejvenklo? Poter pripada mojoj kući!Ispod neverice i besa, Hari oseti u njenom glasu prizvuk ponosa, i preplavi ga

osećanje nežnosti prema Minervi Mek Gonagal.– Rečeno nam je kak’ bi mog’o doć’ ovde! – reče Kerou. – Nem’ pojma zašto, šta

znam?Profesorka Mek Gonagal ustade i prelete celu odaju svojim prodornim očima. Oči

joj dvaput prođoše preko mesta gde su stajali Hari i Luna.– Možemo sve da svalimo na klince – reče Amikus, a na prasećem licu iznenada

mu se stvori prepreden izraz. – Da, to ćemo d’ uradimo. Reć’ ćemo da su klincisačekali Alekto u zasedi, oni odozgo – on pogleda uvis prema zvezdanoj tavaniciiznad koje su se nalazile spavaonice – i reć’ ćemo da su je naterali da pritisne Znak izato j’ dobio lažnu uzbunu... Nek’ nji’ kazni. Par klinaca manje-više, nema razlike!

– Izuzev razlike između istine i laži, hrabrosti i kukavičluka – reče profesorka MekGonagal, koja beše prebledela – razlike, najkraće rečeno, koju vi i vaša sestra izgledaniste u stanju da cenite. Ali da nešto odmah raščistimo: nećete svoju nesposobnostsvaliti na učenike Hogvortsa. Ja vam to neću dozvoliti.

– Šta reče?Amikus krenu napred sve dok nije bio preteće blizu profesorki Mek Gonagal, i

unese joj se u lice. Ona nije htela da ustukne, već ga je odmeravala s visine, kao neštoodvratno što je zatekla na dasci klozetske šolje.

– Uopšte se ne radi o tome ’oćeš li ti nešto da dozvoliš il’ ne, Minervo MekGonagal. Tvoje vreme je prošlo. Mi smo sad ovde vlas’, a ti moš’ il’ da me podržišil’ će da platiš ceh.

I on joj pljunu u lice.Hari zbaci Ogrtač sa sebe, podiže štapić i reče: – Nisi to smeo da uradiš.Dok se Amikus okretao, Hari povika: – Krucio!Smrtožder bi odignut od poda. Uvrtao se u vazduhu kao davljenik, bacakajući se i

urličući od bola, a onda se, uz krckanje i zveket razbijenog stakla sruči na vitrinu sknjigama i zgužva se tupo na podu.

– Sad mi je jasno na šta je Belatriks mislila – reče Hari kome je krv udarila uglavu. – Moraš stvarno to da misliš.

– Poteru! – prošapta profesorka Mek Gonagal, pritisnuvši rukom srce. – Poteru...ti si ovde! Šta... kako...? – borila se da se pribere. – Poteru, to je bilo nepromišljeno!

– Pljunuo vas je – reče Hari.– Poteru... to je bilo vrlo... vrlo galantno od tebe... ali zar ne shvataš...?– Da, shvatam – uveravao ju je Hari. U izvesnom smislu, njena panika ga je

umirivala. – Profesorka Mek Gonagal, Voldemor je na putu ovamo.– O, zar nam je sad dozvoljeno da izgovaramo to ime? – upita Luna ljubopitljivo,

zbacivši sa sebe Nevidljivi ogrtač. Pojava još jednog otpadnika bila je previše zaprofesorku Mek Gonagal, koja se zatetura unazad i sruši u najbližu stolicu, hvatajućise za kragnu svoje stare karirane kućne haljine.

– Mislim da nema nikakve razlike kako ćemo ga zvati – reče Hari Luni. – On većzna gde sam.

U udaljenom kutku svog uma, u delu povezanom s ljutitim, plamtećim ožiljkom,Hari vide Voldemora kako brzo plovi preko mračnog jezera u avetinjskom zelenomčamcu... samo što nije stigao do ostrva gde se nalazio kameni sud...

– Moraš da bežiš – prošaputa profesorka Mek Gonagal. – Odmah, Poteru, što bržemožeš!

– Ne mogu – reče Hari. – Moram najpre nešto da uradim. Profesorka, da li znategde je dijadema Rejvenkloove?

– Di-dijadema Rejvenkloove? Naravno da ne... zar nije već stolećima izgubljena?– Ona se malo uspravi u stolici. – Poteru, to je suludo, zaista suludo, da dođeš u ovajzamak...

– Morao sam – reče Hari. – Profesorka, ovde je sakriveno nešto što ja treba dapronađem, a to bi mogla biti ta dijadema... kad bih samo mogao da porazgovaram sprofesorom Flitvikom...

Začu se komešanje i zveckanje stakla. Amikus je dolazio k svesti. Pre nego što suHari ili Luna stigli bilo šta da učine, profesorka Mek Gonagal ustade, uperi štapić uošamućenog Smrtoždera i reče: – Imperio!

Amikus ustade, priđe svojoj sestri, pokupi njen štapić, a onda se poslušno dovučedo profesorke Mek Gonagal i predade joj ga zajedno sa svojim. Zatim leže na podpored Alekto. Profesorka Mek Gonagal ponovo zaljulja štapić i dugačak sjajansrebrni konopac iskoči niotkuda i obavi se kao zmija oko Kerouovih, čvrsto ihprivezavši jedno uz drugo.

– Poteru – reče profesorka Mek Gonagal, ponovo se okrenuvši ka njemu, prezrivozanemarujući nepriliku Kerouovih – ako Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati zaista zna dasi ovde...

Dok je to govorila Harija obuze bes gotovo nalik fizičkom bolu, bol u ožiljku muse rasplamsa, i na trenutak je gledao u sud čiji se napitak sad izbistrio i video da

ispod površine nema zlatnog medaljona...– Poteru, da li ti je dobro? – reče neki glas i Hari se povrati: grčevito je stezao

Lunino rame da ne bi pao.– Vreme ističe, Voldemor se približava. Profesorka, ja postupam po

Dambldorovim naređenjima, moram da otkrijem šta je to što je hteo da pronađem! Alimoramo što pre da izvedemo učenike odavde, dok budem pretraživao zamak... jer jasam taj koga Voldemor hoće, ali se uopšte neće obazirati na to koliko će usput životaodneti, ne sada... – Ne sada kad zna da napadam horkrukse, dovrši Hari rečenicu usvojoj glavi.

– Ti postupaš po Dambldorovim naređenjima? – ponovi ona, s čuđenjem. Zatim seuspravi u svoj svojoj visini.

– Obezbedićemo školu protiv Onog Koji Se Ne Sme Imenovati dok ti tražiš... doktražiš taj predmet.

– Da li je to izvodljivo?– Mislim da jeste – reče profesorka Mek Gonagal suvo. – Znaš, mi nastavnici smo

prilično dobri u magiji. Sigurna sam da ćemo moći da ga zadržimo neko vreme akosvojski prionemo. No, naravno, moraćemo nešto da preduzmemo u vezi s profesoromSnejpom...

– Dozvolite mi...– ... a ako Hogvortsu predstoji opsada, s Mračnim gospodarem pred vratima,

zaista bi bilo preporučljivo da izvedemo što više nevinih ljudi napolje. Ali dok jeFlu-mreža pod prismotrom a Prebacivanje unutar školskog imanja nemoguće...

– Postoji način – reče Hari brzo i ispriča joj za prolaz koji vodi u Veprovu glavu.– Poteru, reč je o stotinama učenika...– Znam, profesorka, ali ako se Voldemor i Smrtožderi usredsrede na granice škole

neće ih zanimati ko se Prebacuje iz Veprove glave.– Biće da si u pravu – složi se ona. Uperi štapić u Kerouove i preko njihovih

svezanih tela pade srebrna mreža, steže se oko njih i podiže ih u vazduh, ispod zlatno-plave tavanice, gde ostadoše da se praćakaju kao dve ogromna, ružna morska stvora. –Dođi. Moramo da upozorimo ostale glavešine kuća. Bolje da se ponovo pokrijeteOgrtačem.

Ona se odlučnim korakom zaputi prema vratima i usput podiže štapić. S njegovogvrha prhnuše tri srebrne mačke s prugama oko očiju nalik naočarama. Dok suprofesorka Mek Gonagal, Hari i Luna žurno silazili, Patronusi su elegantno hitaliispred njih, ispunjavajući spiralno stepenište srebrnastim svetlom.

Trčali su hodnicima, a jedan po jedan Patronus ih je napuštao; kućna haljinaprofesorke Mek Gonagal šuštala je po podu dok su Hari i Luna jurili iza nje ispodOgrtača.

Spustili su se još dva sprata niže kad se njihovim koracima pridruži još jedan partihih koraka. Hari kome je ožiljak i dalje brideo prvi ih je čuo: dodirnuo je kesu oko

vrata da uzme Banditova mapu, ali pre nego što ju je izvadio, izgleda da je i MekGonagalova postala svesna da imaju društvo. Zastala je, podigavši štapić, spremna zadvoboj i rekla: – Ko je tamo?

– Ja sam – reče dubok glas.Iza viteškog oklopa iskorači Severus Snejp.Na njegovo pojavljivanje Hari uzavre od mržnje: zaboravio je na pojedinosti

Snejpovog lika pored mnoštva njegovih zločina, zaboravio je na njegovu masnu, crnukosu što visi kao u resama oko mršavog lica, na beživotan i hladan pogled njegovihcrnih očiju. Nije nosio garderobu za spavanje, već je bio odeven u uobičajen crniplašt, i takođe je držao štapić spreman za borbu.

– Gde su Kerouovi? – upita on tiho.– Verovatno tamo gde si im i rekao da budu, Severuse – reče profesorka Mek

Gonagal.Snejp zakorači još bliže i pogledom prošara po vazduhu oko profesorke Mek

Gonagal, kao da zna da je Hari tu. Hari takođe podiže štapić, spreman da ga napadne.– Imao sam utisak – reče Snejp – da je Alekto uhvatila nekog uljeza.– Stvarno? – reče profesorka Mek Gonagal. – A otkud ti taj utisak?Snejp malčice iskrenu levu ruku gde mu je na koži bio utisnut Mračni znak.– O, pa naravno – reče profesorka Mek Gonagal. – Zaboravila sam da vi,

Smrtožderi, imate privatne kanale komuniciranja.Snejp se napravi da je nije čuo. Očima je i dalje parao vazduh oko nje i postepeno

joj se približavao, naizgled nesvestan šta radi.– Nisam znao da je noćas na tebe red da patroliraš hodnicima, Minerva.– Da li ti to smeta?– Pitam se šta li te je izvuklo iz postelje u ove sitne sate?– Pomislila sam da sam čula neku buku – reče profesorka Mek Gonagal.– Stvarno? Ali sve je mirno.Snejp je pogleda u oči.– Jesi li videla Potera, Minerva? Jer ako jesi, moram da insistiram...Profesorka Mek Gonagal se okrenu brže nego što je Hari mogao da zamisli. Njen

štapić šibnu kroz vazduh, i u deliću sekunde Hari pomisli da će se Snejp srušiti, bezsvesti, ali brzina njegove Zaštitne čini bila je tolika da je izbacila Mek Gonagalovu izravnoteže. Ona zamahnu svojim štapićem prema baklji na zidu i ona polete iz svogdržača: Hari, koji se upravo spremao da baci kletvu na Snejpa, bi prisiljen da povučeLunu i skloni je s puta padajućim plamenovima, a oni se pretvoriše u vatreni prstenkoji ispuni hodnik i polete poput lasa na Snejpa...

Zatim vatra nestade a pojavi se ogromna crna guja, koju Mek Gonagalova spraskom pretvori u dim, no koji se za tili čas ponovo formira i očvrsnu da bi sepretvorio u roj letećih bodeža: Snejp ih izbeže tako što se zakloni iza oklopa i bodežise uz zvečeću jeku zabiše, jedan po jedan, u metalne grudi...

– Minerva! – reče neki piskav glas, a Hari se osvrnu i dalje štiteći Lunu od letećihčini, i spazi profesore Flitvika i Mladicu kako u spavaćicama dotrčavaju hodnikom kanjima dok je krupni profesor Pužorog dahtao na začelju.

– Ne! – ciknu Flitvik, podižući štapić. – Nećeš više nikoga ubiti na Hogvortsu!Flitvikova čin pogodi oklop iza kog je Snejp pronašao zaklon, i on uz čangrljanje

ožive. Snejp pokuša da se oslobodi ruku koje su ga gnječile i odbaci ga tako daprolete kroz vazduh prema njegovim napadačima: Hari i Luna morali su hitro da sesagnu i sklone u stranu kad on tresnu o zid i rasparča se. Kad Hari ponovo podižepogled, Snejp je bežao koliko ga noge nose, Mek Gonagalova, Flitvik i Mladicagrmeli su za njim; Snejp se baci kroz vrata neke učionice i trenutak kasnije Hari začukako Mek Gonagalova kriknu: – Kukavice! KUKAVICE!

– Šta se desilo, šta se desilo? – upita Luna.Hari je podiže na noge i oni potrčaše hodnikom, vukući za sobom Nevidljivi

ogrtač, u pustu učionicu gde su profesori Mek Gonagalova, Flitvik i Mladica stajalipored razbijenog prozora.

– Iskočio je – reče profesorka Mek Gonagal kad Hari i Luna utrčaše u prostoriju.– Hoćete reći da je mrtav? – Hari dotrča do prozora, ne obazirući se na Flitivkove

i Mladicine uzvike zaprepašćenja zbog njegovog iznenadnog pojavljivanja.– Ne, nije mrtav – reče Mek Gonagalova ogorčeno. – Za razliku od Dambldora,

imao je štapić pri sebi... a izgleda da je naučio i nekoliko trikova od svog gospodara.Uz trzaj užasa Hari u daljini ugleda ogromno, šišmišoliko obličje kako leti kroz

tamu prema zidu koji je oivičavao školsko imanje.Iza njih se začuše teški koraci i snažno brektanje: Pužorog ih je upravo sustigao.– Hari! – prodahta on, masirajući svoja ogromna prsa ispod smaragdnozelene

svilene pidžame. – Dragi moj dečače... kakvo iznenađenje... Minerva, molim te,objasni mi... Severus... šta...?

– Naš direktor je uzeo kraći odmor – reče profesorka Mek Gonagal, pokazujući nasnejpoliku rupu u prozoru.

– Profesorka! – povika Hari, s rukama na čelu. Mogao je da vidi jezero punoinferijusa kako promiče ispod njega i da oseti kako avetinjski zeleni čamac udara upodzemni dok, a Voldemor iskače iz njega s ubilačkim namerama...

– Profesorka, moramo da zamandalimo školu, on već dolazi!– U redu. Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati dolazi – reče ona drugim nastavnicima.

Mladica i Flitvik zinuše od iznenađenja. Pužorog ispusti dubok hroptaj. – Poter morada obavi neki posao u zamku po Dambldorovim naređenjima. Dok Poter radi to štotreba, mi moramo da postavimo sve moguće vrste zaštite oko ovog mesta.

– Shvataš, naravno, da ma šta uradili nećemo moći doveka da se odupiremo Znaš-Već-Kome? – cijuknu Flitvik.

– Ali možemo da ga usporimo – reče profesorka Mladica.– Hvala, Pomona – reče profesorka Mek Gonagal, i dve veštice razmeniše

poglede sumornog razumevanja. – Predlažem da postavimo osnovne zaštite oko ovogmesta, a onda da okupimo učenike i nađemo se u Velikoj sali. Većinu ćemo morati daevakuišemo, mada nekima od punoletnih, ukoliko požele da ostanu i bore se, trebapružiti šansu.

– Važi – reče profesorka Mladica već brzajući prema vratima. – Vidimo se uVelikoj sali kroz dvadeset minuta, zajedno s učenicima iz moje kuće.

I kad se trkom izgubila s vidika, čuli su kako mrmlja: – Otrovna pipkulja. Đavoljazamka. I mahune snargalufa... da, volela bih da vidim kako će Smrtožderi s njima dase izbore.

– Ja mogu da dejstvujem i odavde – reče Flitvik i, mada se jedva video, on isukasvoj štapić kroz razbijeni prozor i poče da mrmlja vrlo složene inkantacije. Hari začučudnu tutnjavu, kao da je Flitvik oslobodio sile vetra po školskom imanju.

– Profesore... – reče Hari prilazeći malom majstoru čini – profesore, žao mi je štovas prekidam, ali ovo je važno. Da li možda znate gde je dijadema Rovine Rejvenklo?

– ... Protego horibilis... dijadema Rejvenkloove? – zaskiča Flitvik. – Malododatne mudrosti nikad nije na odmet, Poteru, ali teško mogu da zamislim koliko binam ona koristila u ovoj situaciji!

– Samo sam hteo da kažem... da li znate gde je? Jeste li je ikad videli?– Video? Niko je živ nije video od pamtiveka! Davno je izgubljena, dečače!Hari oseti očajničko razočaranje pomešano s panikom. Šta je onda horkruks?– Srešćemo se s tobom i tvojim rejvenkloovcima u Velikoj sali, Filijuse! – reče

profesorka Mek Gonagal, dajući znak Hariju i Luni da je prate.Upravo su stigli do vrata kad Pužorog prozbori.– Časti mi – brektao je, prebledeo i preznojen dok su mu morževski brkovi

podrhtavali. – Kakav belaj! Nisam uopšte siguran da li je to mudro, Minerva. On ćepronaći način da se probije unutra, i svi koji pokušavaju da ga uspore izlažu senajvećem riziku...

– Očekujem i tebe i tvoje sliterince kroz dvadeset minuta u Velikoj sali – rečeprofesorka Mek Gonagal. – Ako želiš da odeš sa svojim učenicima, nećemo tezaustavljati. Ali ako iko od vas pokuša da sabotira naš otpor, ili potegne oružje na nasu ovom zamku, onda ćemo se, Horacije, boriti na život i smrt.

– Minerva! – reče on zaprepašćeno.– Došlo je vreme da kuća Sliterin pokaže kome je odana – prekide ga profesorka

Mek Gonagal. – Idi i probudi svoje učenike, Horacije.Hari nije sačekao da vidi Pužoroga kako muca: on i Luna otrčaše za profesorkom

Mek Gonagal, koja je već zauzela položaj u sredini hodnika i podigla štapić.– Piertotum... o, za boga miloga, Filč, ne sad...Na vidiku se upravo pojavio vremešni domar, hramljući i izvikujući: – Učenici

izvan kreveta! Učenici u hodnicima!– I treba da budu, budaletino neopevana! – povika Mek Gonagalova. – Idi radi

nešto korisno! Nađi Pivsa!– P-Pivsa? – promuca Filč kao da nikad ranije nije čuo to ime.– Da, Pivsa, budalo, Pivsa! Zar se nisi neprestano žalio na njega, barem u

poslednjih četvrt veka? Idi i odmah ga dovedi ovamo!Filč je očigledno mislio da je profesorka Mek Gonagal sišla s uma, ali odšepa,

pogrbljenih leđa, i mrmljajući nešto sebi u bradu.– A sad... piertotum lokomotor! – povika profesorka Mek Gonagal.A statue i viteški oklopi duž čitavog hodnika skočiše sa svojih postolja, a po

ječećem čangrljanju i treskanju na spratovima iznad i ispod njih, Hari shvati da su injihovi saborci po celom zamku isto postupili.

– Hogvorts je u opasnosti! – povika profesorka Mek Gonagal. – Čuvajte granicezamka, štitite nas, obavite svoju dužnost prema našoj školi!

Zvekećući i krešteći, horda pokretnih skulptura protrča poput stampeda poredHarija: neke behu male, druge veoma krupne i upečatljive. Bilo je i životinja, azveckavi viteški oklopi mahali su mačevima i buzdovanima na lancima.

– A sad, Poteru – reče Mek Gonagalova – ti i gospođica Lavgud mogli biste da sevratite svojim drugarima i dovedete ih u Veliku salu... ja ću probuditi ostalegrifindorce.

Kad su stigli na vrh sledećeg stepeništa, razvojiše se: Hari i Luna odjuriše natragdo skrivenog ulaza u Sobu po potrebi. U trku se susretoše s gomilom učenika obučenihu putne ogrtače preko pidžama, koji su hrlili u Veliku salu, predvođeni nastavnicima iasistentima.

– Eno ga Poter!– Hari Poter!– To je bio on, kunem se, upravo sam ga video!Ali Hari se nije osvrtao i najzad stigoše do ulaza u Sobu po potrebi. Hari se

nasloni na začarani zid, koji se otvori da ih propusti, i on i Luna sjuriše se niza strmostepenište.

– Št...?Kad se soba ukaza pred njima, Hari preneražen skliznu nekoliko stepenika naniže.

Bila je prepuna, krcatija nego kad je maločas bio tu. U njega su gledali Kingsli iLupin, kao i Oliver Drvce, Kejti Bel, Anđelina Džonson i Alisija Spinet, Bil i Fler,kao i gospodin i gospođa Vizli.

– Hari, šta se događa? – upita Lupin, sačekavši ga u podnožju stepenica.– Voldemor dolazi, postavljaju barikade po školi... Snejp je zbrisao... Šta radite

svi vi ovde? Kako ste saznali?– Poslali smo poruke ostatku Dambldorove armije – objasni Fred. – Ne očekuješ

valjda da će da propuste ovakav provod, Hari, a DA je obavestila Red Feniksa, i sveje krenulo kao lavina.

– Šta ćemo najpre, Hari? – doviknu Džordž. – Šta se dešava?

– Evakuišu mališane i svi se sastaju u Velikoj sali da se organizuju – reče Hari. –Borićemo se.

Začu se velika tutnjava i žurba u dnu stepenica, koja je Harija sabila uza zid: krajnjega su protrčavali izmešani članovi Reda Feniksa, Dambldorove armije i Harijevogstarog kvidičkog tima, svi isukanih štapića, na putu u glavni deo zamka.

– Hajde, Luna – doviknu joj Din prolazeći pored nje i pružajući joj slobodnu ruku.Ona je prihvati i pođe za njim uza stepenice.

Gomila se proredila, još je samo grupica ostala dole u Sobi po potrebi, i Hari imse pridruži. Gospođa Vizli se rvala s Džini. Oko njih su stajali Lupin, Fred, Džordž,Bil i Fler.

– Ti si maloletna! – vikala je gospođa Vizli na svoju kćerku dok je Hari prilazio.– Neću to da dozvolim! Dečaci da, ali ti, ti ideš kući!

– Neću!Džinina kosa se rasu dok je izvlačila ruku iz majčinog stiska.– Ja sam u Dambldorovoj armiji...– ... tinejdžerskoj bandi!– Tinejdžerskoj bandi koja se sprema da ga zaustavi, što se niko drugi nije usudio

da uradi! – reče Fred.– Ona ima šesnaest godina! – povika gospođa Vizli. – Nije dovoljno zrela! Šta

vama dvojici bî da je povedete sa sobom...Fred i Džordž su izgledali pomalo postiđeno.– Mama je u pravu, Džini – reče Bil nežno. – Ti ne možeš. Svi maloletni moraće

da odu, to je jedino ispravno.– Ne mogu kući! – povika Džini, a u očima joj zablistaše gnevne suze. – Cela moja

porodica je ovde, ne mogu da ostanem sama tamo i čekam, a da ne znam i...Po prvi put se njene oči susretoše s Harijevim. Gledala ga je preklinjuće, ali on

odmahnu glavom i ona se s gorčinom okrete od njega.– Dobro – reče, zureći ka ulazu u tunel koji vodi do Veprove glave . – Sad ću se

pozdraviti s vama i...Začu se komešanje i tup udarac: još neko je iskočio iz tunela, izgubio ravnotežu i

pao. Dovukao se do najbliže stolice, pogledao naokolo kroz naherene naočarirožnatog okvira i rekao: – Jesam li zakasnio? Je li počelo? Tek sam sad saznao, pasam ja... ja...

Persi zamuckujući ućuta. Očigledno nije očekivao da će naleteti na veći deo svojeporodice. Trenutak ogromnog čuđenja prekide Fler, koja se okrenu ka Lupinu, rekavši,očito u više nego providnoj nameri da prekine napetost: – I... kako fam je mali Tedi?

Lupin zatrepta, zatečen. Tajac među Vizlijevima stezao se poput leda.– Ja... ovaj, da... dobro je! – reče Lupin glasno. – Da, Tonks je s njim... kod njene

majke.Persi i ostali Vizlijevi i dalje su zurili jedni u druge, sleđeni.

– Evo, imam i sliku! – povika Lupin, izvlačeći fotografiju iz jakne i pokaza je Fleri Hariju, koji ugledaše majušnu bebu s ćubicom jarkotirkizne kose, kako maše debelimpesnicama ka foto-aparatu.

– Bio sam budala! – zagrme Persi tako glasno da Lupin umalo ispusti fotografiju. –Bio sam idiot, bio sam nadmeni bilmez, bio sam...

– Ministrouvlakač, izrod, vlastoljubivi moron – reče Fred.Persi proguta knedlu.– Da, jesam!– Pa, nisi mogao poštenije da priznaš – reče Fred, pruživši mu ruku.Gospođa Vizli zaplaka. Dotrča, odgurnu Freda i maltene udavi Persija zagrljajem,

a on ju je tapšao po leđima, pogleda prikovanog za svog oca.– Izvini, tata – reče Persi.Gospodin Vizli hitro zatrepta, a onda i on pohita da zagrli sina.– Kako si se dozvao pameti, Pers? – raspitivao se Džordž.– Ima već neko vreme kako se dozivam – reče Persi, brišući vlažne oči ispod

naočara krajičkom svog putnog plašta. – Ali morao sam da pronađem način da seizvučem, a u Ministarstvu to baš i nije tako lako; sve vreme trpaju izdajice u zatvor.Uspeo sam da se povežem s Aberfortom, a on me je pre desetak minuta obavestio daće Hogvorts da se bori – i eto me.

– Pa, od naših asistenata se i očekuje da preuzmu vođstvo u ovakvim prilikama –reče Džordž, imitirajući Persijevo najpompeznije ponašanje. – Hajdemo gore da seborimo, inače će svi dobri Smrtožderi biti već zauzeti.

– Dakle, ti si sad moja snaha? – reče Persi, rukujući se s Fler kad žurno krenušeuza stepenice s Bilom, Fredom i Džordžom.

– Džini! – zareža gospođa Vizli.Iskoristivši trenutak pomirenja, Džini je i sama pokušavala da se išunja uza

stepenice.– Moli, šta kažeš na ovo – reče Lupin. – Zašto Džini ne bi ostala ovde, bar će biti

na mestu zbivanja i znati šta se događa, ali neće biti u samoj bici?– Ja...– To je dobra ideja – odlučno reče gospodin Vizli. – Džini, ostani u ovoj Sobi,

jesi li me razumela?Džini se izgleda nije mnogo svidela ta ideja, ali je popustila pod očevim neobično

oštrim pogledom i klimnula glavom. Gospodin i gospođa Vizli i Lupin takođe pođošestepenicama.

– Gde je Ron? – upita Hari. – Gde je Hermiona?– Mora da su već otišli u Veliku salu – dobaci mu gospodin Vizli preko ramena.– Nisam video da su prošli pored mene – reče Hari.– Pričali su nešto o nekom kupatilu – reče Džini – nedugo pošto si otišao.Hari žurno pređe preko sobe do otvorenih vrata koja su vodila iz Sobe po potrebi,

i proveri kupatilo iza njih. Bilo je prazno.– Jesi li sigurna da su rekli kupa...Ali u tom trenutku ožiljak poče da ga peče i Soba po potrebi iščeze: gledao je kroz

visoku kapiju od kovanog gvožđa, s krilatim veprovima na stubovima s obe strane,zagledan preko mračnog zemljišta u zamak čija su sva svetla gorela. Nagini mu jeležala obešena preko ramen?. Bio je skroz obuzet tim hladnim, surovim osećajemsvrhovitosti koje prethodi ubistvu.

31. Bitka za Hogvorts

Začarana tavanica Velike sale bila je mračna i posuta zvezdama, a ispod nje su

četiri dugačka stola svake kuće bila načičkana razbarušenim učenicima, nekim uputnim ogrtačima, drugim u kućnim haljinama. Tu i tamo zasjale bi sedefastobelefigure školskih duhova. Sve oči, i žive i mrtve, bile su uperene u profesorku MekGonagal, koja im se obraćala s uzdignutog podijuma u pročelju sale. Iza nje se stajalipreostali nastavnici, uključujući i beličastog kentaura, Firenzija i članove RedaFeniksa koji su došli da se bore.

– ... evakuaciju će nadgledati gospodin Filč i Madam Pomfri. Asistenti, kad vamdam znak, organizovaćete vašu kuću i odvesti svoje štićenike, u kolonama, do mesta zaevakuaciju.

Mnogi učenici delovali su skamenjeno. Međutim, dok je Hari išao duž zidovapogledom pretražujući grifindorski sto da nađe Rona i Hermionu, Erni Makmilan zahaflpafovskim stolom ustade i povika: – A šta ako mi hoćemo da ostanemo i borimose?

Začu se mestimičan aplauz.

– Ako si punoletan, možeš da ostaneš – reče profesorka Mek Gonagal.– Šta je s našim stvarima? – povika devojka s rejvenkloovskog stola. – Našim

kovčezima, sovama?– Nemamo vremena da pokupimo lične stvari – reče profesorka Mek Gonagal. –

Važno je da bezbedno izađete odavde.– Gde je profesor Snejp? – uzviknu devojčica sa sliterinskog stola.– On je, da upotrebim prost izraz, šmugnuo – odgovori profesorka Mek Gonagal uz

burno klicanje grifindoraca, haflpafovaca i rejvenkloovaca.Hari je išao ivicom sale, pored grifindorskog stola, i dalje tražeći Rona i

Hermionu. Dok je prolazio, mnoga lica su se okretala ka njemu i šaputala za njim.– Već smo stavili zaštitu oko zamka – govorila je dalje profesorka Mek Gonagal –

ali neće dugo držati ukoliko je ne pojačamo. Moram da vas zamolim, stoga, da sekrećete brzo i tiho, i da činite ono što vam vaši asistenti...

Ali njene poslednje reči zamreše jer salom odjeknu neki drugi glas. Bio je piskav,hladan i prodoran: nije se moglo odrediti odakle dopire. Kao da je izvirao iz samihzidova. Kao i čudovište kojim je jednom upravljao, mogao je vekovima da budeuspavan u njima.

– Znam da se spremate za borbu. – Među učenicima se prolomiše krici, neki sečvrsto uhvatiše jedni za druge, užasnuto se osvrćući naokolo u potrazi za izvorom togglasa. – Vaši napori su uzaludni. Ne možete me potući. Ne želim da vas ubijem.Veoma poštujem nastavnike na Hogvortsu. Ne želim da prolivam magijsku krv.

U Velikoj sali zavlada tajac, onaj što pritiska bubne opne, naizgled pretežak da biga zidovi zadržali.

– Dajte mi Harija Potera – reče Voldemorov glas – i nikome neću nauditi. Dajtemi Harija Potera, i ostaviću školu nedirnutu. Dajte mi Harija Potera, i bićetenagrađeni.

– Imate vremena do ponoći.Tišina ih sve ponovo proguta. Odjednom se sve glave okrenuše, sve oči kao da

odjednom pronađoše Harija da bi ga sleždile u prodornom pogledu hiljade nevidljivihzraka. Zatim sa sliterinskog stola ustade jedna figura, i on prepozna Pensi Parkinson utrenutku kad ova podiže drhtavu ruku i vrisnu: – Ali eno ga! Eno ga Poter! Neka ganeko ščepa!

Pre nego što je Hari stigao bilo šta da kaže, nastade opšte komešanje. Grifindorciispred njega ustadoše, svi licem okrenuti ne prema Hariju, već prema sliterincima.Zatim ustadoše haflpafovci, a gotovo u istom trenutku i rejvenkloovci, svi leđimaokrenuti Hariju, gledajući umesto toga u Pensi, a Hari, zapanjen i ushićen, vide kakose svuda oko njega pojavljuju štapići, isukani ispod ogrtača ili iz rukava.

– Hvala, gospođice Parkinson – odsečno reče profesorka Mek Gonagal. – Vi ćeteprvi napustiti Salu s gospodinom Filčom. A za vama i ostali iz vaše kuće.

Hari začu škripu stolica, a zatim zvuk sliterinaca koji su u gomili izlazili na drugoj

strani Sale.– Rejvenkloovci, za njima! – povika profesorka Mek Gonagal.Četiri stola su se polako praznila. Sliterinski sto bio je potpuno pust, ali je

izvestan broj starijih rejvenkloovaca ostao u stolicama dok su njihovi drugari odlazili.Još više haflpafovaca je ostalo, a polovina grifindoraca sedela je na svojim mestima,nateravši profesorku Mek Gonagal da se spusti s nastavničkog podijuma ne bi linaterala maloletne da odu.

– Apsolutno ne, Krivej, idi! I ti, Piks!Hari požuri do Vizlijevih, koji su sedeli svi skupa za grifindorskim stolom.– Gde su Ron i Hermiona?– Zar ih nisi našao...? – poče gospodin Vizli zabrinuto.Ali prekide rečenicu jer u tom času Kingsli zakorači na podijum da bi se obratio

onima koji su ostali.– Imamo još pola sata do ponoći, tako da moramo brzo da delamo! Hogvortski

nastavnici i Red Feniksa dogovorili su se oko borbene strategije. Profesori Flitvik,Mladica i Mek Gonagal povešće grupe boraca do tri najviše kule – Rejvenklo,Astronomske i Grifindor – odakle će imati dobar pregled i odlične položaje zabacanje čini. U međuvremenu, Remus – on pokaza na Lupina – Artur – pokaza nagospodina Vizlija, koji je sedeo za grifindorskim stolom – i ja povešćemo grupice naimanje oko škole. Biće nam potreban neko da organizuje odbranu tajnih hodnika kojivode u školu...

– ... Zvuči kao posao za nas – povika Fred, pokazujući na sebe i Džordža, aKingsli mu klimajući glavom odobri.

– U redu, vođe dođite ovamo i podelićemo trupe!– Poteru – reče profesorka Mek Gonagal, hitajući ka njemu, dok su učenici

preplavili podijum, gurajući se da saznaju svoje pozicije, slušajući uputstva: – Zar tine bi trebalo da nešto tražiš?

– Šta? O – reče Hari – o, da!Gotovo je zaboravio na horkruks, skoro da je zaboravio da se ova bitka vodi da bi

on mogao da ga potraži: neobjašnjivo odsustvo Rona i Hermione načas je iz njegoveglave izbrisalo svaku drugu pomisao.

– Pa idi, Poteru, idi!– Da... evo...On oseti na sebi kako ga pogledi prate dok je istrčavao iz Velike sale u Ulaznu

dvoranu, još uvek krcatu učenicima koji su se evakuisali. Pustio je da ga povuku sasobom uz mermerne stepenice, ali kad je stigao gore pojurio je jednim pustimhodnikom. Nije mogao da razmišlja od straha i panike. Pokušao je da se smiri, da sekoncentriše na pronalaženje horkruksa, ali misli su mu se mahnito i neplodno rojilekao ose uhvaćene ispod izvrnute čaše. Bez Rona i Hermione koji bi mu pomogli, nijebio u stanju da uobliči svoje zamisli. Usporio je, zastavši na polovini jednog praznog

hodnika, seo na postolje koje je njegova statua napustila i izvadio Banditovu mapu izvrećice okačene oko vrata. Nigde nije video ni Ronovo ni Hermionino ime, mada jegusta gomila tačkica koje su se sad probijale do Sobe po potrebi mogla, pomisli on,da ih prikrije. Vratio je mapu nazad, pritisnuo šakama lice i sklopio oči, pokušavajućida se koncentriše...

Voldemor je pomislio da ću otići do kule Rejvenklo.Eto je: čvrsta činjenica, polazište. Voldemor je postavio Alekto Kerou u

rejvenkloovski dnevni boravak, a za to je postojalo samo jedno objašnjenje:Voldemor se plašio da Hari već zna da je njegov horkruks povezan s tom kućom.

Ali jedini predmet koji je mogao da poveže s Rejvenklovom bila je izgubljenadijadema... kako može dijadema da bude horkruks? Kako je moguće da je Voldemor,sliterinac, pronašao dijademu koja je izmakla oku generacija rejvenkloovaca? Ko bimogao da mu kaže gde da traži, kad niko živ nije video dijademu još od pamtiveka?

– Niko živ...Hari ponovo otvori oči skrivene prstima. Skoči s postolja i probi se nazad putem

kojim je došao, sada se hvatajući za slamku. Zvuk stotina ljudi koji marširaju premaSobi po potrebi postajao je sve glasniji dok se ponovo približavao mermernimstepenicama. Asistenti su izvikivali uputstva, pokušavajući da vode računa oučenicima iz svojih kuća. Masa se na sve strane gurala i Hari primeti Zaharija Smitakako se probija kroz prvake ne bi li stigao do pročelja reda, mlađi đaci su tu i tamoplakali, dok su stariji očajnički dozivali drugare ili braću i sestre...

Hari primeti sedefnobelu figuru kako nisko lebdi kroz Ulaznu dvoranu ispod sebe,i viknu što je jače mogao kroz galamu:

– Nik! NIK! Moram da pričam s tobom!Probio se kroz nadolazeći talas učenika i najzad stigao do podnožja stepenica gde

je Skoro Obezglavljeni Nik, duh grifindorske kule, zastao da ga sačeka.– Hari! Dragi moj dečače!Nik uhvati Harijeve šake obema svojim: Hari se oseti kao da ih je zaronio u

ledenu vodu.– Moraš da mi pomogneš, Nik. Ko je duh rejvenkloovske kule?Skoro Obezglavljeni Nik izgledao je iznenađeno i pomalo uvređeno.– Siva Dama, naravno, ali ako ti trebaju usluge duha...– Mora da bude ona... znaš li gde je?– Da vidimo...Nikova glava se zaklimata na okovratniku dok se vrteo tamo-amo, zavirujući preko

glava nadirućih učenika.– Eno je tamo, Hari, mlada žena duge kose.Hari pogleda u pravcu Nikovog ispruženog prozirnog prsta i spazi visoku utvaru,

koja primeti da je Hari gleda, podiže obrve i polako se udalji kroz obližnji zid.Hari potrča za njom. Kad je prošao kroz vrata hodnika u kome je nestala vide je

na samom kraju prolaza, kako i dalje glatko klizi, sve dalje od njega.– Hej... sačekajte... vratite se!Ona zastade, lebdeći nekoliko pedalja od tla. Hari je i očekivao da bude prelepa,

sa svojom do pojasa dugom kosom i ogrtačem do peta, ali delovala je i oholo i gordo.Kad joj je prišao blizu, prepoznao je u njoj duha kraj kojeg bi ponekad prošaohodnikom ali s kojim nikad nije progovorio ni reč.

– Vi ste Siva Dama?Ona klimnu glavom ali ne progovori.– Duh kule Rejvenklo?– Tako je.Njen ton nije bio nimalo ohrabrujuć.– Molim vas, potrebna mi je pomoć. Moram da saznam sve što možete da mi

kažete o izgubljenoj dijademi.Usne joj se iskriviše u hladan osmeh.– Bojim se – reče ona, okrenuvši se da ode – da ti ne mogu pomoći.– ČEKAJTE!Nije hteo da viče, ali su gnev i panika pretili da ga skroz obuzmu. Dok je ona

lebdela pred njim pogledao je na sat: petnaest minuta do ponoći.– Ovo je hitno – reče žustro. – Ako je ta dijadema na Hogvortsu, moram da je

nađem, brzo.– Nisi ti prvi učenik koji žudi za dijademom – reče ona prezrivo. – Generacije i

generacije učenika gnjavile su me s tim...– Ovde se ne radi o dobijanju boljih ocena! – povika Hari na nju. – Radi se o

Voldemoru... o Voldemorovom porazu... ili vas možda to ne zanima?Nije mogla da pocrveni, ali njeni prozirni obrazi postadoše neprozirniji, a glas

topliji kad odgovori: – Naravno da me... kako se usuđuješ da insinuiraš...?– Pa pomozite mi onda!Njena pribranost polako je nestajala.– Ne... ne radi se o... – zamuca. – Dijadema moje majke...– Vaše majke?Izgledala je ljuta na samu sebe.– Dok sam bila živa – reče kruto – bila sam Helena Rejvenklo.– Vi ste njena kćerka? Ali onda sigurno znate šta se desilo s dijademom?– Iako dijadema daruje mudrost – reče, ulažući vidan napor da se pribere –

sumnjam da bi znatnije povećala vaše šanse da pobedite čarobnjaka koji sebe nazivaLord...

– Zar vam nisam upravo rekao, ne želim da je nosim! – reče Hari žustro. – Nemamvremena da vam objašnjavam... ali ako vam je stalo do Hogvortsa, ako želite da viditeVoldemorov kraj, morate mi reći sve što znate o toj dijademi!

I dalje je stajala nepomično, lebdeći u vazduhu, zagledana u njega, a Harija

ophrva beznađe. Naravno, da je išta znala, već bi rekla Flitviku ili Dambldoru, koji sujoj sigurno postavili isto to pitanje. Odmahnuo je glavom i već je hteo da se okrene ipođe nazad, kad ona progovori tihim glasom.

– Ukrala sam dijademu od moje majke.– Vi ste.. šta?– Ukrala sam dijademu – ponovi Helena Rejvenklo šapatom. – Htela sam da

budem pametnija, važnija od moje majke. Pobegla sam s dijademom.Nije znao čime je uspeo da zadobije njeno poverenje, niti je pitao; samo je slušao,

pomno, to što priča. – Moja majka, kažu, nikad nije priznala da je dijadema nestala,već se pretvarala da je i dalje kod nje. Prikrivala je svoj gubitak i moju užasnu izdajučak i od ostalih osnivača Hogvortsa.

– A onda se moja majka razbolela... smrtno. Uprkos mojoj podlosti, očajnički ježelela da me još jednom vidi. Poslala je čoveka koji me je dugo voleo, mada sam ja sprezrenjem odbijala njegovo udvaranje, da me pronađe. Baron je oduvek biotemperamentan muškarac. Besan zbog mog odbijanja, ljubomoran na moju slobodu, onme je probo bodežom.

– Baron? Hoćete da kažete...– Krvavi Baron, da – reče Siva Dama i razgrnu plašt koji je nosila da mu pokaže

jednu tamnu ranu na svojim belim grudima. – Kada je video šta je uradio, obuzelo gaje kajanje. Uzeo je oružje kojim mi je oduzeo život i iskoristio ga da ubije sebe. Svihovih vekova nosi svoje lance kao čin pokajanja... kao što i treba – dodade s gorčinom.

– A... a dijadema?– Ostala je tamo gde sam je sakrila kada sam čula da Baron tumara šumom prema

meni. Skrivena unutar šupljeg drveta.– Šupljeg drveta? – ponovi Hari. – Kakvog drveta? Gde je to bilo?– U jednoj šumi u Albaniji. Usamljeno mesto za koje sam verovala da je daleko

od dohvata moje majke.– U Albaniji? – ponovi Hari. Iz cele te nevezane priče počinjao je čudesno da se

pomalja smisao, i on sada shvati zašto mu je ispričala ono što je poricala Dambldoru iFlitviku. – Već ste nekome ispričali tu priču, zar ne? Nekom drugom učeniku?

Ona sklopi oči i klimnu glavom.– Nisam... imala pojma... laskao mi je. Izgledalo je da... da razume... da saoseća

sa mnom...Da, pomisli Hari, Tom Ridl bi svakako razumeo težnju Helene Rejvenklo da

poseduje čudesne predmete na koje ne polaže pravo.– Pa niste ni prva ni poslednja osoba od koje je Voldemor izmamio tajnu –

promrmlja Hari. – Umeo je da bude vrlo šarmantan kad hoće...Tako je, znači, Voldemor uspeo da izmami od Sive Dame mesto gde je počivala

izgubljena dijadema. Otputovao je do te zabačene šume, i vratio dijademu s njenogskrivenog mesta, možda čim je napustio Hogvorts, pre nego što je počeo da radi kod

Bordžina i Berksa.Nisu li, uostalom, iste te osamljene albanske šume poslužile kao izvrsno sklonište

kada je, mnogo kasnije, Voldemoru zatrebalo mesto da se pritaji, neuznemiravan, nadeset dugih godina...

Ali pošto je već postala njegov dragoceni horkruks, dijadema nije ostavljena utom prostom drvetu... ne, dijadema je tajno vraćena svom pravom domu, i mora da juje Voldemor tamo stavio...

– ... one noći kada je tražio posao! – Hari glasno dovrši svoju misao.– Molim?– Sakrio je dijademu u zamku one noći kada je Dambldora zamolio da ga pusti da

predaje! – reče Hari. Glasno izrekavši tu rečenicu mogao je u potpunosti da je pojmi.– Mora da je sakrio dijademu dok se peo u Dambldorovu kancelariju, ili se vraćao iznje! A i dalje je imalo smisla da pokušava da dobije taj posao jer bi mu se tad ukazalaprilika da ukrade i Grifindorov mač – hvala vam, hvala!

Hari je ostavi da i dalje lebdi, krajnje zbunjena. Dok je skretao iza ugla vraćajućise u Ulaznu dvoranu, pogledao je na sat. Bilo je pet minuta do ponoći i mada je znaošta je poslednji horkruks, nije bio nimalo bliži otkriću gde je...

Generacije i generacije učenika nisu uspele da pronađu dijademu. To je navodilona pretpostavku da ona nije u kuli Rejvenklo – ali ako nije tamo, gde je? Koje je toskrovito mesto Tom Ridl otkrio unutar hogvortskog zamka, a za koje je verovao da ćezauvek ostati tajno?

Izgubljen u grozničavim razmišljanjima, Hari skrenu iza ugla kad se prozor snjegove leve strane razbi i otvori uz zaglušujuć tresak i lomljavu stakla. Hari odskočiu stranu u trenutku kad kroz prozor ulete džinovsko telo i tresnu o zid naspram prozora.Iz mase koja je upravo pristigla odvoji se nešto krupno i krznavo, i baci se na Harija.

– Hagride! – povika Hari, odbijajući Fenga, nasrtljivog lovačkog psa u trenutkukad se ogromna bradata pojava uspravi na noge.

– Hari, tu li s’! Tu si!Hagrid se sagnu, podari Hariju brz, kostoloman zagrljaj, a onda odjuri natrag do

razbijenog prozora.– Sjajan si, Gropi! – čulo se da viče kroz rupu u prozoru. – Eve me za minut, a ti

bud’ dobar!Iza Hagrida, Hari u mračnoj noći vide odbleske svetlosti u daljini i začu čudan,

oštar krik. Pogleda na sat: bila je ponoć. Bitka je počela.– Sto mu muka, Hari – prodahta Hagrid – to j’ to, je l’? Došlo j’ vreme za boj?– Otkud ti, Hagride?– Čuo sam Znaš-Već-Koga čak i u našoj pećini – reče Hagrid sumorno. – Glas se

pronosi, zar ne? „Imate do ponoći da mi date Potera.“ Znao sam da mora da si ovdi,znao sam š’a mož’ da se zbiva. Dole, Feng! I tak’ smo došli da vam s’ i mipriključimo, ja i Gropi i Feng. Probil’ se kroz ogradu pored šume, Gropi nas je nosao,

Fenga i mene. Reko’ mu da me spusti kod zamka, pa me je turio kroz prozor, bog da gisačuva! Nisam baš tak’ mislio, al’... ’de su Ron i Hermiona?

– To ti je – odgovori Hari – stvarno dobro pitanje. Hajdemo.Požuriše zajedno hodnikom dok je Feng tumarao za njima. Hari je čuo komešanje

po okolnim hodnicima: trčeće korake, uzvike, a kroz prozor spazi još odblesaka pomračnom imanju.

– Gdi smo krenuli? – brektao je Hagrid, trupkajući Hariju za petama, od čega jepatos podrhtavao.

– Ne znam tačno – reče Hari, opet nasumice skrenuvši – ali Ron i Hermiona morada su ovde negde.

Prve žrtve bitke već su ležale rasute po hodniku ispred njih: dva kamena gargojla,koji su obično čuvali ulaz u zbornicu, smrskana su urokom koji je doleteo kroz jošjedan razbijeni prozor. Njihovi ostaci slabašno su se micali po podu i kad Haripreskoči jednu od njihovih odlomljenih glava, ova slabašnim glasom jauknu: – Takoje, ne obazirite se na mene... pustite me da ležim ovde i da se raspadam...

Njegovo ružno kameno lice iznenada podseti Harija na mermerno poprsje RovineRejvenklo u Ksenofilovoj kući, koja nosi onu ludačku kapicu... a zatim na skulpturu ukuli Rejvenklo, s kamenom dijademom preko belih uvojaka...

Kad je stigao do kraja hodnika, Hari se seti i trećeg kamenog obličja: ružnogstarog vešca na čiju je glavu on lično stavio periku i izubijanu staru tijaru. Hari seumalo ne spotače kad mu kroz telo prostruja šok vreo poput vatroviskija.

Znao je, konačno, gde se horkruks nalazi, i čeka na njega...Tom Ridl, koji ni u koga nije imao poverenja i uvek je sve radio sam, verovatno je

bio dovoljno nadobudan da pretpostavi kako je on, i jedino on, proniknuo u najdubljetajne Hogvortsa. Naravno da ni Dambldor ni Flitvik, ti uzorni učenici, nikad nisukročili na to posebno mesto, ali je on, Hari, svojevremeno zabludeo s puta dok je biou školi – eto, najzad, tajne koju su samo on i Voldemor znali, koju Dambldor nikadnije otkrio...

Prenu ga profesorka Mladica, koja protutnja kraj njega u pratnji Nevila i još šestdrugih učenika, koji su svi odreda imali štitnike za uši i nosili nešto nalik velikimsadnicama u saksijama.

– Mandragore! – u trku dobaci Nevil preko ramena Hariju. – Ispaljivaćemo ihpreko zidina – neće im se dopasti!

Hari je najzad znao kuda da ide: ubrzao je a Hagrid i Feng su galopirali za njim.Prolazili su pored niza portreta a kraj njih su trčkarale zadihane figure sa slika,čarobnjaci i veštice s nabranim okovratnicima i u starinskim pantalonama, u oklopimai ogrtačima, uguravajući se jedni drugima u platna, izvikujući vesti iz drugih delovazamka. Kad su stigli do kraja hodnika, čitav se zamak zatrese, i Hari je znao, čim jedžinovska vaza razneta sa svog postolja strahovitom silinom, da je pogođenavradžbinama mnogo zlokobnijim od onih koje koriste nastavnici i Red.

– Sve j’ u redu, Feng, sve j’ u redu! – viknu Hagrid, ali je veliki lovački paszbrisao čim su se krhotine porcelana razletele vazduhom poput šrapnela i Hagrid sedade u trk za prestrašenim psom, ostavljajući Harija samog.

Napredovao je kroz prolaze koji su se tresli sa štapićem na gotovs, a pored njegaje, čitavom dužinom hodnika, jurio mali naslikani vitez, Ser Kadogan, idući odportreta do portreta, sve vreme zveckajući svojim oklopom i ohrabrujuće kličući, dokje za njim kaskao njegov mali debeli poni.

– Hvalisavci i nitkovi, psine i bitange, isteraj ih, Hari Poteru, isprati ih kakovalja!

Hari u trku skrenu za ugao i nabasa na Freda i grupicu učenika, među njima i LijaDžordana i Hanu Abot, kako stoje pored još jednog praznog postolja, čija je statuazaklanjala ulaz u tajni prolaz. Isukanih štapića osluškivali su pred prikrivenom rupom.

– Baš lepa noć za ovako nešto! – povika Fred, kad se zamak ponovo zatrese a Hariprotrča pored njega, i ushićen i prestrašen u isti mah. Proleteo je još jednimhodnikom, a onda se odasvud pojaviše sove i Gospođa Noris, koja je siktala ipokušavala da ih udari svojim šapama, bez sumnje da bi ih vratila na njihovo mesto...

– Poteru!Aberfort Dambldor stajao je blokirajući hodnik ispred njega, držeći štapić na

gotovs.– Već mi je nekoliko stotina dece protutnjalo kroz krčmu, Poteru!– Znam, evakuišemo se – reče Hari. – Voldemor...– ... napada jer te nisu predali, dabome – reče Aberfort. – Nisam gluv, čulo se u

celom Hogsmidu. A nikom od vas nije palo na pamet da zadržite nekoliko sliterinacakao taoce? Decu Smrtoždera koju ste upravo poslali na bezbedno? Ne bi li bilopametnije da ste ih zadržali ovde?

– To ne bi zaustavilo Voldemora – reče Hari – a ni tvoj brat nikad ne bi učiniotako nešto.

Aberfort frknu i odjuri u suprotnom smeru.Tvoj brat nikad ne bi učinio tako nešto... pa, to je istina, pomisli Hari, ponovo

potrčavši: Dambldor, koji je toliko dugo branio Snejpa, nikad ne bi koristio đake kaotaoce...

A onda kliznu iza poslednjeg ćoška i, s uzvikom u kojem su se mešali olakšanje ibes, ugleda njih: Rona i Hermionu, čije su ruke bile prepune ogromnih, krivihprljavožutih predmeta, a Ron je još imao i metlu pod miškom.

– Gde ste, do đavola, bili? – povika Hari.– U Dvorani tajni – odgovori Ron.– Dvorani... molim? – reče Hari, nestabilno se zaustavivši ispred njih.– Zahvaljujući Ronu, to je Ronova ideja! – reče Hermiona bez daha. – Zar nije

genijalno! Bili smo tamo kad si nas ostavio i rekla sam Ronu, čak i ako pronađemodrugi horkruks, kako ćemo da ga se rešimo? Još uvek se nismo otarasili pehara. A

onda se on setio toga! Baziliska!– Šta...?– Nečeg čime bismo se oslobodili horkruksa – prosto će Ron.Harijev pogled pade na predmete koje su Ron i Hermiona stezali u rukama: bili su

to veliki, iskrivljeni očnjaci, shvati on tada, istrgnuti iz lobanje mrtvog Baziliska.– Ali kako ste ušli tamo? – upita on, podigavši pogled s očnjaka na Rona. – Za to

morate da govorite nemuštim jezikom!– I govorio je! – prošaputa Hermiona. – Pokaži mu, Ron!Ron ispusti užasan, prigušen siktav glas.– To je isto što si i ti uradio da otvoriš medaljon – reče on Hariju izvinjavajuće. –

Skinuo sam ga tek iz nekoliko pokušaja, ali – on skromno slegnu ramenima – na krajusmo ušli unutra.

– Bio je fantastičan! – reče Hermiona. – Fantastičan!– Pa... – Hari se trudio da ih prati. – Pa...– Pa, sredili smo još jedan horkruks – reče Ron i ispod jakne izvuče izubijane

ostatke pehara Helge Haflpaf. – Hermiona ga je probola! Mislio sam da treba ona toda uradi. Ona još nije imala to zadovoljstvo.

– Genijalno! –vrisnu Hari.– Nije to ništa – reče Ron, mada je delovao vrlo zadovoljan samim sobom. – Pa,

šta ima novo kod tebe?Čim je to izgovorio začu se eksplozija iznad njihovih glava: sve troje pogledaše

nagore dok je prašina padala s tavanice i začuše krik u daljini.– Znam kako dijadema izgleda i znam gde je – reče Hari, govoreći kao bez daha. –

Sakrio ju je onde gde i ja onaj stari udžbenik iz Napitaka, gde su svi vekovima krilisvoje stvari. Mislio je da je jedini koji je to otkrio. Dođite.

Zidovi su se ponovo zatresli, a on povede oboje natrag kroz tajni ulaz pa nizstepenice u Sobu po potrebi. Bila je skoro prazna, osim tri žene: Džini, Tonks i starijeveštice s moljcima izjedenim šeširom, koju Hari odmah prepoznade kao Nevilovubaku.

– Ah, Poteru – reče ona britko, kao da ga je čekala – ti možeš da nam kažeš šta sezbiva.

– Da li su svi dobro? – upitaše Džini i Tonks jednoglasno.– Kol’ko znamo, jesu – reče Hari. – Ima li još dece u prolazu ka Veprovoj glavi?Znao je da Soba neće moći da se preobrazi dok god je neko koristi.– Ja sam poslednja prošla tuda – reče gospođa Longbotom. – Zapečatila sam ga,

mislim da nije mudro da ga ostavimo otvorenim sad kad je i Aberfort napustio krčmu.Jeste li videli mog unuka?

– Bori se – reče Hari.– Naravno – reče ponosito stara dama. – Izvinite, idem da mu pomognem.Iznenađujućom brzinom, ona otkasa prema kamenim stepenicama.

Hari pogleda u Tonks.– Zar ti ne bi trebalo da si s Tedijem kod tvoje majke?– Nisam mogla tek tako da sedim ne znajući šta... – Tonks je izgledala rastrzano. –

Ona će ga paziti... jesi li video Remusa?– Planirao je da povede grupu boraca na školsko imanje...Tonks na to odjuri bez reči.– Džini – reče Hari – žao mi je, ali i ti moraš da odeš. Samo nakratko. Zatim

možeš ponovo da se vratiš.Džini je bila prosto oduševljena vešću da mora da napusti svoje utočište.– A zatim se ponovo vrati! – dobaci joj on, dok je trčala uza stepenice za Tonks. –

Moraš da se vratiš!– Čekaj malo – oštro će Ron. – Zaboravili smo nekog!– Koga! – upita Hermiona.– Kućne vilenjake, biće da su svi dole u kuhinji, zar ne?– Misliš da im kažemo da se bore? – zapita Hari.– Ne – reče Ron ozbiljno. – Mislim da moramo da im kažemo da odu. Ne želimo

da i ostali prođu kao Dobi, zar ne? Ne možemo im narediti da umru za nas...Začu se čangrljanje kad baziliskovi očnjaci ispadoše iz Hermioninih ruku.

Doletevši do Rona, ona mu se obesi oko vrata i poljubi ga pravo u usta. Ron baciočnjake i metlu koje je držao i uzvrati tako strasno da je Hermionu odigao s poda.

– Da li je baš pravi trenutak? – upita Hari slabašno, a kada se ništa ne desi osimšto su on i Hermiona još čvršće stezali jedno drugo i ljuljali se u mestu, on povisi ton:– EJ! Ovde se vodi rat!

Ron i Hermiona se razdvojiše, još uvek zagrljeni.– Znam, druže – reče Ron, koji je izgledao kao da ga je bladžerka upravo pogodila

u glavu. – Što će reći: sad il’ nikad, je l’ tako?– Pusti sad to, šta ćemo s horkruksom? – povika Hari. – Zar ne možete da se...

suzdržite dok se ne dokopamo dijademe?– Da... u pravu si... izvini... – reče Ron, i on i Hermiona odmah krenuše da

skupljaju očnjake, oboje crveni u licu.Bilo je očito, čim su sve troje stupili u hodnik na spratu, da se za tih nekoliko

minuta koje su proveli u Sobi, situacija u zamku ozbiljno pogoršala: zidovi i tavanicatresli su se gore nego ikad, vazduh je bio pun prašine, a kroz najbliži prozor Hari videeksplozije zelene i crvene svetlosti u samom podnožju zamka i shvati da Smrtožderisvakog časa mogu da uđu. Pogledavši dole, Hari ugleda džina Gropa kako bazanaokolo, mlateći nešto što mu je ličilo na kamenog gargojla odlomljenog s krova,razdraženo ričući.

– Nadajmo se da će da zgazi nekog od njih – reče Ron, kad iz blizine odjeknušenovi krici.

– Samo dok nije neko od naših! – reče jedan glas. Hari se okrenu i vide Džini i

Tonks, obe isukanih štapića na susednom prozoru, kome je nedostajalo nekolikookana. Dok ih je gledao, Džini odasla dobro naciljan urok u gomilu boraca ispodprozora.

– Bravo, devojko! – zagrme figura koja je kroz prašinu trčala ka njima i Hariponovo ugleda Aberforta, vijoreće sede kose, kako predvodi grupicu učenika porednjih. – Čini se da će da probiju Severne bedeme, doveli su i oni svoje džinove!

– Jesi li video Remusa? – doviknu Tonks za njim.– Borio se s Dolohovim – povika Aberfort – otad ga nisam video.– Tonks – reče Džini – Tonks, sigurna sam da je u redu...Ali Tonks je već pohitala kroz prašinu za Aberfortom.Džini se bespomoćno okrenu prema Hariju, Ronu i Hermioni.– Biće dobro – reče Hari, mada je znao da su to prazne reči. – Džini, odmah se

vraćamo, samo se sklanjaj s puta, čuvaj se... hajdemo! – reče on Ronu i Hermioni, ioni ponovo odjuriše do dela zida iza koga je Soba po potrebi čekala da ispuninaredbu sledećeg ko uđe.

Potrebno mi je mesto gde se nalazi sve što je skriveno, preklinjao je Hari u glavii posle njihovog trećeg prolaska kraj zida, pred njima se stvoriše vrata.

U trenutku kad su prešli preko praga i zatvorili vrata za sobom, jeka bitke zamre:sve beše tiho. Nalazili su se u prostoriji veličine katedrale koja je ličila na grad i čijivisoki zidovi behu napravljeni od predmeta koje su hiljade davnašnjih đaka tu sakrile.

– I nije nikad shvatio da ovde može bilo ko da uđe? – upita Ron, čiji je glasodzvanjao u tišini.

– Mislio je da je jedini – reče Hari. – Šteta za njega što sam svojedobno i jamorao da krijem stvari... ovuda – dodade – mislim da je ovde dole...

Prošao je pored prepariranog trola i Nestajuće vitrine, koju je Drako Melfojprošle godine popravio s tako užasnim posledicama, a onda je malo oklevao,gledajući uzduž i popreko redove nabacane starudije: nije mogao da se seti kudadalje...

– Asio dijadema – ciknu Hermiona u očajanju, ali ništa ne poleti kroz vazduhprema njima. Činilo se da, baš kao ni riznica u Gringotsu, ni ova soba ne predajesvoje skrivene predmete tako lako.

– Hajde da se podelimo – reče Hari njima dvoma. – Potražite kamenu bistu starcakoji nosi periku i tijaru! Stoji na komodi i sigurno je tu negde...

Oni odjuriše okolnim prolazima. Hari je čuo korake kako odjekuju oko visokihkamara nabacane starudije, boca, šešira, starih sanduka, stolica, knjiga, oružja, metli,palica...

– Tu je negde u blizini – promrmlja Hari za sebe. – Tu negde... tu negde...Zalazio je sve dublje i dublje u lavirint, tražeći predmete koje bi prepoznao sa

svog prethodnog izleta u ovu sobu. Dah mu je glasno odzvanjao u vlastitim ušima, aonda zadrhta iz dubine duše: eto je, pravo ispred njega, stara ispucala komoda u koju

je bio sakrio svoj stari udžbenik iz Napitaka, a na njoj stari kameni veštac boginjavoglika koji je na glavi nosio prašnjavu, staru periku i nešto nalik drevnoj bezbojnojtijari.

Već je ispružio ruku, iako je bio udaljen dva-tri metra, kad glas iza njega reče: –Stani, Poteru.

On se naglo zaustavi i okrenu. Kreb i Gojl stajali su iza njega, rame uz rame,štapića uperenih pravo u Harija. Kroz mali razmak između njihovih podrugljivih licaspazi Draka Melfoja.

– Taj štapić koji držiš, Poteru, moj je – reče Melfoj, isturivši štapić između Krebai Gojla.

– Ne više – dahćući reče Hari, stežući još čvršće svoj glogov štapić. – Ko pobedi,njemu pripada, Melfoju. Ko ti je pozajmio taj?

– Moja majka – reče Drako.Hari se nasmeja, mada u toj situaciji nije bilo ničeg smešnog. Nije više mogao da

čuje ni Rona ni Hermionu. Izgleda da su se u potrazi za dijademom udaljili vandometa glasa.

– Pa kako to da vas trojica niste s Voldemorom? – upita Hari.– Bićemo nagrađeni – reče Kreb: glas mu je bio iznenađujuće mek za tako krupnu

osobu. Hari ga maltene nikad ranije nije ni čuo da govori. Kreb se smeškao kao malodete kome su obećali punu kesu slatkiša. – Ostali smo ovde, Poteru. Rešili da neodemo. Odlučili da te privedemo njemu.

– Dobar plan – reče Hari podrugljivo. Nije mogao da veruje da je bio tako blizu ida će ga osujetiti Melfoj, Kreb i Gojl. Počeo je polako da uzmiče ka mestu gde jehorkruks nahereno stajao povrh biste. Kad bi samo mogao da ga se dočepa pre negošto počne borba...

– Pa kako ste ušli ovamo? – upita, pokušavajući da ih zamajava.– Celu prošlu godinu sam maltene živeo u Sobi skrivenih stvari – reče Melfoj

krutim glasom. – Znam kako se ulazi.– Smo se krili ispred u hodniku – zagrokta Gojl. – Sad samo da izvedemo

Raz’čaravalačke čini! A ondak si ti – licem mu se razli glupav kez – banuo pravo prednas i rek’o da tražiš tu dije-damu! Šta je dije-dama?

– Hari? – iznenada odjeknu Ronov glas iza zida s Harijeve leve strane. – Ti topričaš s nekim?

Kreb ošinu štapićem po vazduhu u pravcu petnaestak metara visokog brda starognameštaja, polomljenih kovčega, starih knjiga i odora i nerazaznatljivog otpada ipovika: – Disendo!

Zid poče da se zanosi, a onda se sruši na susedni prolaz gde je Ron stajao.– Rone! – povika Hari kad negde izvan vidokruga Hermiona vrisnu i Hari začu

kako se bezbrojni predmeti stropoštavaju na pod s druge strane zida koji je gubioravnotežu. Uperio je štapić u bedem, vrisnuo: – Finite! – i on se smiri.

– Ne! – povika Melfoj, zadržavajući Krebovu ruku kad ovaj pokuša da ponovisvoju kletvu. – Ako uništiš sobu, možeš da pokopaš tu dijademu!

– Kak’e to veze ima? – reče Kreb, otimajući se da se oslobodi. – Mračni gospodar’oće Potera, kog’ je briga za nekak’u dije-damu?

– Poter je došao ovamo da je uzme – reče Melfoj, loše prikrivajući nestrpljenjezbog tupoglavosti svojih drugara – tako da to sigurno znači...

– „Sigurno znači“? – Kreb se okrenu ka Melfoju s neskrivenom svirepošću. –Koga je briga šta ti misliš? Ne primam više tvoje naredbe, Drako. Ti i tvoj ćale stegotovi.

– Hari? – ponovo doviknu Ron s druge strane zida od otpada. – Šta se dešava?– Hari? – imitirao je Kreb. – Šta se deša... ne, Poteru! Krucio!Hari se bacio ka tijari. Krebova kletva ga promaši, ali pogodi kamenu bistu, koja

polete uvis. Dijadema se vinu u vazduh, a onda pade i iščeze s vidika u gomilipredmeta na kojima je bista počivala.

– STANI! – povika Melfoj Krebu a glas mu odjeknu ogromnom prostorijom. –Mračni gospodar ga želi živog...

– Pa? Ne ubijam ga, je li? – zaurla Kreb, odgurnuvši Melfojevu ruku koja ga jesputavala. – Ali ako mogu, ubiću ga. Mračni gospodar ga ionako želi mrtvog, kakveima vez...?

Zrak skerletnog svetla promaši Harija za nekoliko pedalja: Hermiona je upravobila izletela iz hodnika iza njega i poslala Ošamućujuću čin pravo ka Krebovoj glavi.Promašila ga je samo zato što ga je Melfoj odgurnuo s puta.

– To je ona Blatokrvna! Avada kedavra!Hari vide Hermionu kako se baca u stranu i bes zbog toga što je Kreb pokušavao

da je ubije potisnu sve drugo iz njegove glave. On izbaci Ošamućujuću čin na Kreba,koji se izmače s njenog puta, izbivši Melfoju štapić iz ruke. Štapić se otkotrlja svidika ispod brda polomljenog nameštaja i kutija.

– Nemojte da ga ubijete! NEMOJTE DA GA UBIJETE! – zaurla Melfoj na Krebai Gojla, koji su obojica ciljali u Harija. Oklevali su delić sekunde, i to je Hariju bilosasvim dovoljno.

– Ekspeliarmus!Gojlu štapić izlete iz ruke i nestade u hrpi predmeta iza njega, a on tupavo poskoči

u mestu, pokušavajući da ga dohvati. Melfoj odskoči izvan domašaja Hermioninedruge Ošamućujuće čini, a Ron, koji se iznenada pojavio na kraju prolaza, ispalisilovitu Svezujuću kletvu koja Kreba promaši za dlaku.

Kreb se obrnu i ponovo zaurla: – Avada kedavra! – Ron iskoči s vidika daizbegne zrak zelene svetlosti. Obeštapljeni Melfoj šćućurio se iza ormana s tri nogekad Hermiona jurnu ka njima, usput pogodivši Gojla Ošamućujućom čini.

– Tu je negde! – doviknu joj Hari, pokazujući na hrpu otpada u koju je upala staratijara. – Potraži je dok ja odem da pomognem R...

– HARI! – kriknu ona.Gromoglasna, ustalasala buka iza njega momentalno ga upozori. Okrenu se i vide

kako i Ron i Kreb trče koliko ih noge nose kroz prolaz iza njega.– Voliš to vruće, ološu? – grmeo je Kreb u trku.Ali izgleda da nije mogao da kontroliše ono što je uradio. Plamenovi neprirodne

visine širili su se za njima, ližući ivice zidina od otpada, koji su se krunili i ugljenisaličim bi ih plamen dodirnuo.

– Agvamenti! – razdera se Hari, ali mlaz vode koji je izleteo iz vrha njegovogštapića pretvori se u paru.

– BEŽI!Melfoj ščepa Ošamućenog Gojla i odvuče ga za sobom; Kreb ih sve sustiže, sada

posve užasnut; Hari, Ron i Hermiona jurili su za njim, gonjeni vatrom. To nije bilaobična vatra: Kreb je upotrebio kletvu za koju Hari nikad nije čuo. Kad su skrenuli zaugao plamenovi nastaviše da ih ganjaju kao da su živi, misleći, namerni da ih ubiju.Sada je vatra mutirala, oblikujući ogroman čopor vatrenih nemani: plamteće guje,himere i zmajevi uzdizali su se, padali i ponovo uzdizali, a vekovni krš kojim su sehranili bio bi izbačen uvis, pravo u njihove nazubljene čeljusti, i odbačen njihovimstopalima punim kandži pre nego što bi najzad sagoreo u paklenom plamu.

Melfoj, Kreb i Gojl iščezli su s vidika: Hari, Ron i Hermiona stadoše kaoukopani. Ognjena čudovišta su ih opkoljavala, približavajući se sve bliže i bliže,šibajući kandžama, rogovima i repovima, a vrelina je bila neprobojna kao i zid okonjih.

– Šta da radimo? – vrištala je Hermiona preko zaglušujuće huke vatre. – Šta dauradimo?

– Drži!Hari zgrabi par glomaznih metli iz najbliže hrpe otpadaka i dobaci jednu Ronu,

koji privuče Hermionu na nju iza sebe. Hari prebaci nogu preko druge metle, snažnose odrazi o tlo i oni se vinuše u vazduh, promašivši za koju stopu rogati kljun plamtećegrabljivice koja je škljocala čeljustima ka njima. Dim i vrućina postajali suneizdrživi: ispod njih, kletvom prizvana vatra proždirala je prokrijumčarene predmetegeneracija progonjenih učenika, dokaze hiljada zabranjenih eksperimenata, tajnebezbrojnih duša koje su tražile pribežište u toj sobi. Hari nigde unaokolo nije video nitraga od Melfoja, Kreba i Gojla: nadneo se što je niže mogao tik iznad divljajućihplamtećih čudovišta da ih potraži, ali tamo nije bilo ničeg sem vatre: kakva užasnasmrt... Nikad im to nije poželeo...

– Hari, bežimo odavde, bežimo! – povika Ron, mada je kroz crn dim bilonemoguće videti gde su vrata.

A zatim Hari začu tanak, sažaljiv ljudski vapaj iz samog središta užasa, usredgrmljavine proždirućeg plamena.

– Previše... je... opasno! – zaurla Ron, ali Hari napravi zaokret u letu. Zahvaljujući

naočarima koje su mu pružale makar malu zaštitu od dima, pogledom je preletao prekovatrene stihije ispod sebe, tražeći neki znak života, ud ili lice koje još nije ugljenisanokao drvo...

A onda ih ugleda: Melfoja s rukama oko onesvešćenog Gojla, obojicu nasađenenavrh krhke kule od ugljenisanih đačkih klupa, i Hari poče da ponire. Melfoj ga videkako dolazi i podiže jednu ruku, ali čim ju je Hari ščepao shvatio je da nema svrhe:Gojl je bio i suviše težak, a Melfojeva ruka, sva u znoju, odmah iskliznu iz Harijeve...

– AKO UMREMO ZBOG NJIH, UBIĆU TE, HARI! – zagrme Ronov glas, i kadase ogromna plamteća himera ustremi na njih on i Hermiona izvukoše Gojla na njihovumetlu i podigoše se još jednom uvis, lelujajući se i krivudajući dok se Melfoj veraoiza Harija.

– Vrata, idi na vrata, vrata! – vrištao je Melfoj Hariju na uvo i Hari ubrza, pratećiRona, Hermionu i Gojla kroz ustalasani crni dim, jedva dišući: a svugde oko njih oniposlednji predmeti koje proždirući plamen još nije zahvatio poleteše nagore kad ihnemani proklete vatre hitnuše visoko u znak slavlja: pehari i štitovi, svetlucaveogrlice i stara, izlizana tijara...

– Šta to radiš, šta to radiš? Vrata su tamo! – vrisnu Melfoj, ali Hari napravioštar zaokret i sjuri se naniže. Dijadema je usporeno letela, obrćući se i svetlucajućidok je padala u ždrelo razjapljene guje, a onda je se on dokopa, natakavši je oko svogručnog zgloba...

Kad se guja bacila na njega, Hari joj za dlaku izmače, vinu se uvis i onda poletepravo ka mestu gde su se, molio se u sebi, nalazila otvorena vrata: Ron, Hermiona iGojl behu iščezli, Melfoj je vrištao i tako se čvrsto držao za Harija da ga je zabolelo.Tada Hari kroz dim ugleda pravougaoni otvor u zidu, i usmeri metlu ka njemu, atrenutak kasnije pluća mu ispuni svež vazduh i oni se najzad sudariše sa zidom uhodniku iza tog prolaza.

Melfoj ničice pade s metle, boreći se za dah, kašljući i povraćajući. Hari seotkotrlja u stranu i pridiže: vrata Sobe po potrebi iščezla su a Ron i Hermiona suzadihani sedeli na podu pored Gojla, koji je i dalje bio u nesvesti.

– K-Kreb – krkljao je Melfoj, čim je bio u stanju da govori. – K-Kreb...– Mrtav je – reče Ron grubo.Nastupi tajac u kom se čulo samo dahtanje i kašljanje. Zatim zamak protrese niz

uzastopnih prasaka, a pored njih progalopira veličanstvena povorka prozirnih figurana konjima, s vlastitim glavama koje su krvožedno vrištale ispod ruku. Hari se jedvazadrža na nogama dok je Hajka obezglavljenih tutnjala kraj njih i osvrnu se oko sebe:svuda oko njega bitka je i dalje bila u punom jeku. Čuo je i druge krike, ne samo onekoje su ispuštali uzmičući duhovi. Prože ga panika.

– Gde je Džini? – reče oštro. – Bila je ovde. Trebalo je da se vrati u Sobu popotrebi.

– Bokca mu, ceniš da će soba i dalje da funkcioniše posle onakvog požara? – upita

Ron, ali i on ustade na noge, trljajući grudi i gledajući levo-desno. – Da se podelimo ipotražimo...?

– Ne – reče Hermiona i sama se pridižući. Melfoj i Gojl i dalje su beznadežnoležali prućeni po podu hodnika; nijedan nije imao štapić. – Hajde da se nerazdvajamo. Ja sam za to da krenemo... Hari, šta ti je to na ruci?

– Šta? A, da...On skide dijademu sa zgloba ruke i podiže je. I dalje je bila vruća, crna od čađi,

ali kad je pogledao izbliza bio je u stanju da razazna sitne reči urezane na njoj: Odmudrosti bez premca većeg blaga nema.

Činilo se da iz dijademe kaplje neka tamna katranasta tečnost, slična krvi.Iznenada Hari oseti da ta stvar silovito vibrira, a zatim se raspada u njegovim rukama,i dok se to događalo učini mu se da čuje tanan krik bola, koji nije dopirao iz podnožjazamka već od predmeta koji se upravo rasparčao među njegovim prstima.

– Mora da je to Zveroganj! – zacvile Hermiona, uperivši oči u raskidanekomadiće tijare.

– Molim?– Zveroganj: ukleta vatra. To je jedna od supstanci koje uništavaju horkrukse, ali

se nikad, baš nikad ne bih usudila da je primenim, i suviše je opasna. Kako je Krebznao kako da...?

– Mora da je to naučio od Kerouovih – reče Hari smrknuto.– Šteta što nije pazio kad su pominjali kako se ona zaustavlja, je li – reče Ron,

čija je kosa, kao i Hermionina, bila oprljena a lice garavo. – Da nije pokušao da nasubije, bilo bi mi čak i žao što je mrtav.

– Ali zar ne shvataš? – prošaputa Hermiona. – To znači da ako još samo uspemoda se dokopamo zmije...

Ali ne izusti misao do kraja jer se začu vika i galama, i nepogrešiva buka dvobojaispuni hodnik. Hari se osvrnu i pretrnu: Smrtožderi su prodrli u Hogvorts. Fred i Persisu se upravo pojavili na vidiku uzmičući unazad, obojica u borbi s maskiranimljudima pod kapuljačama.

Hari, Ron i Hermiona pohitaše napred da im pomognu: iz svih pravaca dopirali suzraci svetlosti, a muškarac koji se borio s Persijem brzo uzmače: zatim mu kapuljačaskliznu i oni ugledaše visoko čelo i prošaranu kosu...

– Zdravo, ministre! – uzviknu Persi, poslavši sledeći urok pravo u Glupsijea, kojiispusti štapić i stade prstima da steže grudi kroz odoru, očito obuzet nekim užasnimosećajem. – Jesam li vam spomenuo da dajem ostavku?

– Ti se šališ, Pers! – povika Fred, kad se Smrtožder s kojim se borio sruši podtežinom tri različite Ošamućujuće kletve. Glupsije je pao na tlo, a iz tela su muizbijale sićušne bodlje: činilo se da se pretvara u nekakvog morskog ježa. Fredrazdragano pogleda u Persija.

– Ti se zaista šališ, Pers... Mislim da te nisam čuo da se šališ otkad si bio...

Vazduhom se prolomi eksplozija. Stajali su zajedno u grupi, Hari, Ron, Hermiona,Fred i Persi, dva Smrtoždera pokraj njihovih nogu – jedan Ošamućen, drugiPreobražen – i u tom deliću sekunde, kad se činilo da je opasnost bar privremenouminula, ceo svet kao da se odjednom rascepio. Hari oseti kako leti kroz vazduh ijedino je uspeo da što čvršće stegne taj mali komad drveta koji mu je bio jedinooružje, i da zaštiti glavu rukama: čuo je krike i vrisku svojih drugova ne znajući šta imse to desilo...

A zatim se svet iznova pojavi, ispunjen bolom i polumrakom: bio je napolapokopan u ostacima hodnika koji je bio poprište užasnog napada: hladan vazduh mustavi do znanja da je ta strana zamka razneta, a nešto vrelo i lepljivo po obrazima rečemu da obilno krvari. Zatim začu užasan krik od kog mu se sledi krv u žilama, vrisakkoji je izražavao agoniju koju nikakav plamen niti kletva ne mogu da prouzrokuju i onustade, klateći se u mestu, još prestrašeniji nego što je bio tog dana, uplašen moždakao nikad u životu...

I Hermiona se borila da se uspravi među ruševinama, a na tlu su tri riđokosamuškarca bila na gomili tamo gde je zid eksplodirao. Hari je stezao Hermioninu rukudok su teturali i spoticali se preko kamenja i drvenarije.

– Ne... ne... ne! – neko je vriskao. – Ne! Frede! Ne!Persi je svom snagom drmusao svog brata, a Ron je klečao pored njih dok su

Fredove oči slepo zurile, a na licu mu je još uvek bio urezan avetinjski trag njegovogposlednjeg osmeha.

32. Starozovni štapić

Bio je smak sveta, pa zašto onda bitka nije prestala, zamak utihnuo od užasa, a svi

borci spustili oružje? Harijev um je bio u slobodnom padu, nekontrolisanomsunovratu, nesposoban da pojmi nemogućnost svega toga, jer Fred Vizli ne može bitimrtav, dokazi koji su mu sva njegova čula pružala mora da su lažni...

A zatim pored rupe u raznetom zidu škole pade nečije telo, a iz tame ka njimapoleteše kletve, udarajući o zid iza njihovih glava.

– Dole! – povika Hari kad kletve ponovo proleteše kroz noć: on i Ron zgrabišeHermionu i povukoše je na pod, ali Persi je ležao preko Fredovog tela štiteći ga odnovih povreda, i kada Hari povika: – Persi, hajde, moramo da idemo! – on odmahnuglavom.

– Persi! – Hari vide tragove suza kako brazdaju Ronovo garavo lice u trenutku kadje zgrabio svog starijeg brata za ramena i povukao ga, ali se ovaj nije pomerao. –Persi, ne možeš ništa da učiniš za njega! Moramo da...

Hermiona vrisnu a Hari, okrećući se, nije morao da pita za razlog. Čudovišni paukveličine omanjeg automobila pokušavao je da se popne kroz ogromnu rupu u zidu:

jedan od Aragogovih potomaka priključio se bici.Ron i Hari uglas uzviknuše, a njihove čini pogodiše čudovište i odbaciše ga

unazad, s nogama koje su grozno mlatarale po vazduhu, i ono nestade u tami.– Doveo je prijatelje! – povika Hari ostalima, gledajući kroz rupu u zidu koji su

kletve raznele preko ivice zamka: još džinovskih paukova pelo se uz građevinu,oslobođeno iz Zabranjene šume u koju su sigurno prodrli Smrtožderi. Hari ih jeodozgo gađao Ošamućujućim činima, oborivši čudovište predvodnika na njegovesrodnike, i oni se skotrljaše niz zgradu i nestadoše s vidika. A zatim tik iznad Harijeveglave proleteše nove kletve, tako blizu da oseti kako mu se od njihove siline odižekosa.

– Idemo, ODMAH!Gurnuvši Hermionu ispred sebe s Ronom, Hari se sagnu i pokuša da podigne

Fredovo telo uhvativši ga ispod pazuha. Persi, shvativši šta Hari pokušava da uradi,prestade da se drži za telo i pomože mu. Čučeći da bi izbegli kletve koje su letele kanjima sa zemlje, oni zajedno odvukoše Freda u stranu.

– Evo – reče Hari, i staviše ga u nišu gde je doskoro stajao stari oklop. Nijemogao da podnese da gleda Freda i sekund duže no što je to bilo neophodno i,postaravši se da telo bude dobro skriveno, on pođe za Ronom i Hermionom. Melfoj iGojl su nestali, ali na samom kraju hodnika, koji je sada bio pun prašine, šuta koji seodronjavao sa zidova i stakla koje je davno napustilo okvire prozora, vide veliki brojljudi kako trče napred-nazad, mada nije mogao da prosudi jesu li prijatelji ilineprijatelji. Zašavši za ugao, Persi zagrme poput bika: – RUKVUDE! – i otrča upravcu visokog čoveka koji je gonio nekoliko učenika.

– Hari, ovamo! – vrisnu Hermiona.Odvukla je Rona iza jedne tapiserije. Činilo se da se rvu, i u jednom sumanutom

trenutku Hari pomisli da se ponovo grle, a onda vide da Hermiona pokušava daobuzda Rona, da ga spreči da ne otrči za Persijem.

– Slušaj me... SLUŠAJ, RONE!– Hoću da pomognem... hoću da ubijam Smrtoždere...Lice mu je bilo izobličeno, garavo od prašine i dima, i tresao se od besa i bola.– Rone, jedino mi možemo ovo da okončamo! Molim te... Rone... treba nam zmija,

moramo da ubijemo zmiju! – reče Hermiona.Ali Hari je znao kako se Ron oseća: potraga za još jednim horkruksom ne bi mogla

da mu pruži zadovoljenje osvete. I on sâm je želeo da se bori, da kazni ljude koji suubili Freda, želeo je da pronađe ostale Vizlijeve, a najviše je želeo da se uveri, dabude siguran, da Džini nije... ali nije smeo da dopusti toj pomisli da mu se uobliči uumu...

– Borićemo se! – reče Hermiona. – Moraćemo, da bismo se domogli zmije! Ali nesmemo sada da izgubimo iz vida šta bi trebalo da r-radimo! Jedino mi ovo možemo daokončamo!

I ona je plakala, brišući lice o pocepan i oprljen rukav dok je govorila, nekolikoje puta duboko, jecajuće udahnula ne bi li se smirila, a onda se, još uvek čvrstostežući Rona, okrenula prema Hariju.

– Moraš da saznaš gde je Voldemor, jer će zmija biti kod njega, zar ne? Učini to,Hari – pogledaj u njega!

Zašto mu je to bilo tako lako? Zato što ga je ožiljak već satima pekao, čeznući damu pokaže Voldemorove misli? Po njenoj zapovesti on sklopi oči i istog časa krici,eksplozije i svi neskladni zvuci bitke počeše da se stišavaju, sve dok nisu postaliudaljeni kao da je stajao daleko, daleko od njih...

Nalazio se usred puste ali neobično poznate prostorije, sa tapetima koji su seljuštili sa zidova i zabarikadiranim prozorima, svim izuzev jednog. Zvuci napada nazamak bili su prigušeni i daleki. Jedini nezagrađen prozor pokazivao je dalekeodbleske svetlosti iz pravca gde se nalazio zamak, ali je, izuzev svetlosti jedne jedineuljane lampe, unutrašnjost sobe bila mračna.

Prevrtao je štapić prstima posmatrajući ga, misli prikovanih za Sobu u zamku,tajnu Sobu koju je samo on pronašao, Sobu za koju ste, kao i za Dvoranu, morali dabudete pametni, lukavi i ljubopitljivi da biste je otkrili... bio je uveren da dečak nećenaći dijademu... iako je Dambldorova marioneta već dogurala mnogo dalje no što jeikada mogao da zamisli... predaleko...

– Gospodaru – reče jedan glas, očajan i promukao. On se okrenu: u najdaljem uglusedeo je Lucijus Melfoj, u dronjcima, još uvek noseći na sebi tragove kažnjavanjakome je podvrgnut nakon dečakovog prošlog bekstva. Jedno oko bilo mu je zatvorenoi naduveno. – Gospodaru... molim vas... moj sin...

– Ako je tvoj sin mrtav, Lucijuse, to nije moja krivica. Nije došao da mi sepriključi, kao ostali sliterinci. Možda je odlučio da se udruži s Harijem Poterom?

– Ne... nikada – prošaputa Melfoj.– Bolje bi ti bilo da je tako.– Zar... zar se ne bojite, Gospodaru, da Poter ne nastrada od nečije tuđe ruke,

umesto od vaše? – upita Melfoj, drhtavim glasom. – Zar možda ne bi bilo... oprostitemi... mudrije da opozovete ovu bitku, uđete u zamak i l-lično ga potražite?

– Ne pretvaraj se, Lucijuse. Želiš da bitka prestane da bi otkrio šta je s tvojimsinom. A ja ne moram da tragam za Poterom. Pre nego što se ova noć okonča, Poter ćesâm doći k meni.

Voldemor ponovo spusti pogled ka štapiću u svojim prstima. Mučio ga je... a svešto muči Lorda Voldemora mora da se sredi...

– Idi i dovedi mi Snejpa.– Snejpa, G-Gospodaru?– Snejpa. Smesta. Treba mi. Potreban mi je da... obavi izvestan zadatak. Idi.Prestrašen, saplićući se kroz pomrčinu, Lucijus napusti prostoriju. Voldemor je i

dalje stajao na istom mestu, prevrćući štapić među prstima, zureći u njega.

– To je jedini način, Nagini – prošaputa on i osvrnu se, a velika, debela zmijasada se graciozno uvijala u vazduhu, unutar začaranog, zaštitnog prostora koji joj jenapravio: svetlucave, providne lopte, nečeg između šljaštećeg kaveza i terarijuma.

Uz krik, Hari se vrati i otvori oči. Istog trena uši mu napadoše krici i povici,gruvanje i buka bitke.

– On je u Vrištećoj kolibi. Zmija je s njim, ima oko sebe neku magičnu zaštitu.Upravo je poslao Lucijusa Melfoja da pronađe Snejpa.

– Voldemor sedi u Vrištećoj kolibi? – reče Hermiona zgranuto. – Čak se... čak se ine bori?

– Misli da nema potrebe da se bori – reče Hari. – Misli da ću ja njega dapronađem.

– Ali zašto?– Zna da tragam za horkruksima, i drži Nagini uz sebe – očigledno je da ću morati

da odem k njemu da bih joj se približio...– Tako je – reče Ron, šireći ramena. – Baš zato i ne smeš da ideš, jer on to želi i

očekuje. Ti ostani ovde i brini se za Hermionu, a ja idem da je sredim...Hari prekinu Rona.– Vas dvoje ostanite ovde, ja ću otići pod Ogrtačem i vratiću se čim...– Ne – reče Hermiona – ima mnogo više smisla da ja uzmem Ogrtač i...– Nemoj da ti je palo na pamet – zareža Ron na nju.Ali pre nego što je Hermiona stigla da kaže išta više od: – Rone, ja sam

podjednako sposobna... – tapiserija koja je pokrivala stepenište na kom su stajali sepocepa.

– POTERU!Dva maskirana Smrtoždera stajala su pred njima, ali pre nego što su stigli da

podignu štapiće, Hermiona povika: – Gliseo!Stepenice pod njihovim nogama se spljoštiše u tobogan i ona, Hari i Ron sjuriše

se niz njih, ne mogavši da kontrolišu svoju brzinu, i toliko brzo da su Ošamućujućečini Smrtoždera proletele daleko iznad njihovih glava. Projurili su kroz duguskrivajuću tapiseriju na dnu i sleteli na pod, udarivši u zid naspram nje.

– Duro! – povika Hermiona, uperivši svoj štapić u tapiseriju i začuše se dvaglasna, mučno krckava zvuka kad se tapiserija pretvori u kamen, a Smrtožderi koji suih gonili tresnuše o nju.

– Sklanjajte se! – povika Ron, i on, Hari i Hermiona smesta se prisloniše uz vratakada kraj njih protrča krdo galopirajućih školskih klupa, predvođenih profesorkomMek Gonagal u trku. Činilo se da ih nije primetila: kosa joj se rasplela a na obrazu jeimala duboku posekotinu. Kad je zašla za ugao, oni začuše njen poklič: – JURIŠ!

– Hari, stavi Ogrtač – reče Hermiona. – Ne obaziri se na nas...Ali ga on prebaci preko sve troje. Iako su bili krupni, sumnjao je da će iko videti

njihova bestelesna stopala kroz prašinu koja je ispunjavala vazduh, odronjavajuće

kamenje, odbleske čini.Strčali su niza sledeće stepenište i zatekli se u hodniku prepunom čarobnjaka koji

su vodili dvoboje. Portreti s obe strane boraca bili su krcati likovima koji su vrištalisavete i ohrabrenja, dok su se Smrtožderi, neki s maskama a neki bez, borili sučenicima i nastavnicima. Din je osvojio sebi štapić u obračunu s Dolohovim, aParvati s Traversom. Hari, Ron i Hermiona istovremeno podigoše štapiće, spremni zanapad, ali su borci jurcali naokolo takvom brzinom da je bila velika verovatnoća daće povrediti nekog od svojih ukoliko budu odaslali kletve. I dok su stajali tu, spremni,čekajući priliku da delaju, začu se glasno: – Jupiiiiiii! – i Hari, podigavši pogled,vide Pivsa kako leti nad njima, bacajući mahune snargalufa na Smrtoždere, čije biglave iznenada prekrile migoljeće, zelene čaure nalik debelim crvima.

– Aaaah!Pregršt čaura pade na Ogrtač iznad Ronove glave. Ljigavo, zeleno korenje je

protivno logici lebdelo u vazduhu dok je Ron pokušavao da ga se otrese.– Tamo je neko nevidljiv! – povika maskirani Smrtožder, pokazujući prstom na

njih.Din iskoristi trenutak Smrtožderove nepažnje, i obori ga Ošamućujućom čini.

Dolohov pokuša da mu uzvrati, a Parvati ga pogodi Svezujućom kletvom.– IDEMO! – viknu Hari, i on, Ron i Hermiona čvrsto obmotaše Ogrtač oko sebe i

jurnuše, pognutih glava, kroz središte bitke, klizajući se po baricama snargalufovogsoka, ka vrhu mermernog stepeništa koje je vodilo u Ulaznu dvoranu.

– Ja sam Drako Melfoj, ja sam Drako, na vašoj sam strani!Drako je bio na prvom spatu, i preklinjao nekog drugog maskiranog Smrtoždera.

Hari Ošamuti Smrtoždera dok su prolazili: Melfoj se osvrnu, ozarenog lica, da vidisvog spasioca, a Ron ga udari kroz Ogrtač. Melfoj pade unazad preko Smrtoždera,raskrvavljene usne, potpuno unezveren.

– A ovo je drugi put večeras da smo ti spasili život, ti dvolično đubre! – povikaRon.

Po stepenicama i u Dvorani vodilo se mnoštvo dvoboja, a Hari je videoSmrtoždere dokle god mu je pogled sezao: Jakslija, blizu ulaznih vrata, u borbi sFlitvikom, maskiranog Smrtoždera u dvoboju s Kingslijem, tik uz njih. Učenici sutrčali na sve strane, neki noseći ili vukući povređene prijatelje. Hari odaslaOšamućujuću čin ka maskiranom Smrtožderu, i promaši ga, ali umalo pogodi Nevilakoji se niotkuda pojavio noseći u rukama otrovnu pipkulju, koja se radosno obavi okonajbližeg Smrtoždera i poče da ga privlači.

Hari, Ron i Hermiona pojuriše niz mermerno stepenište: s njihove leve stranerasprsnu se staklo i sliterinski peščanik koji je beležio poene kuće rasu svojesmaragde na sve strane, te su se ljudi u trku klizali i saplitali. Kada su stigli doprizemlja, dva tela padoše s balkona iznad njih i sivo mutno obličje, za koje Haripomisli da je životinjsko, četvoronoške projuri preko Dvorane da zarije zube u jednog

od palih.– NE! – vrisnu Hermiona i uz zaglušujuć prasak iz njenog štapića Fenrir Suri bi

odbačen s drhtavo meškoljećeg tela Lavander Braun. On udari u mermernu ogradustepeništa i teturavo se pridiže na noge. A zatim mu kristalna kugla, uz jarki beoblesak i prasak, pade povrh glave i on se sruči na pod, ne mičući se.

– Imam još! – zakrešta profesorka Treloni preko ograde balkona – još, za svakogko hoće! Evo....

I uz pokret nalik teniskom servisu, ona izvuče još jednu ogromnu kristalnu loptu izsvoje torbe, mahnu štapićem kroz vazduh i natera kuglu da projuri kroz predvorje iizleti kroz prozor. Istog trena, teška drvena vrata padoše i mnoštvo džinovskihpaukova probi se u Ulaznu dvoranu.

Krici užasa zaparaše vazduh: borci se razbežaše, i Smrtožderi i hogsvortovci, acrveni i zeleni zraci svetlosti poleteše ka navirućim čudovištima koja su drhtala ipropinjala se, strašnija no ikada.

– Kako da izađemo? – povika Ron nadglasavajući se s kricima, ali pre nego što suHari ili Hermiona stigli da odgovore, sve troje behu odgurnuti u stranu: Hagrid jetutnjao niza stepenice mašući svojim cvetnoroze kišobrančićem.

– Nemo’te ih povredit’, nemo’te ih povredit’! – vikao je.– HAGRIDE, NE!Hari zaboravi na sve ostalo: izlete ispod Ogrtača, trčeći pognuto ne bi li izbegao

kletve koje su osvetljavale celu Dvoranu.– HAGRIDE, VRATI SE!Ali nije bio ni na pola puta ka Hagridu kad se to desi: Hagrid nestade među

paukovima i, uz veliko komešanje, gnusno se rojeći, oni se povukoše pod naletomčini, odvlačeći Hagrida zakopanog između sebe.

– HAGRIDE!Hari začu kako ga neko zove po imenu, da li prijatelj ili neprijatelj, nije ga bilo

briga: trčao je niz ulazne stepenice ka mračnom zemljištu, a pauci su se gamižućiudaljavali sa svojim plenom, i on uopšte nije mogao da vidi Hagrida.

– HAGRIDE!Učinilo mu se da vidi ogromnu ruku kako maše iz središta horde paukova, ali kad

potrča za njima, put mu prepreči monumentalno stopalo, koje se sručilo odozgo iztame i zatreslo tlo pod njegovim nogama. On podiže pogled: pred njim je stajao džin,visok desetak metara, glave skrivene senkama, dok mu je svetlo koje je dopiralo krozvrata zamka osvetljavalo samo dlakave potkolenice veličine debla. Brutalnim, gipkimpokretom on proturi svoju masivnu pesnicu kroz jedan od gornjih prozora, i Harijazasu kiša stakla nateravši ga da uzmakne i nađe zaklon ispred ulaznih dveri.

– Gospode...! – ciknu Hermiona, kad ona i Ron sustigoše Harija i podigoše pogledka džinu koji je sada pokušavao da zgrabi ljude kroz prozor iznad njih.

– NEMOJ! – povika Ron, uhvativši Hermionu za ruku kad ona podiže štapić. –

Ošamutiš li ga, srušiće pola zamka...– HAGER?Grop dobaulja iza ugla zamka. Tek tad je Hari shvatio da je Grop zaista zakržljali

džin. Gargantuovsko čudovište koje je pokušavalo da zdrobi ljude na gornjimspratovima osvrnu se i ispusti gromoglasan krik. Kamene stepenice zadrhtaše kad seon teškim koracima zaputi ka svom omanjem rođaku, a Gropova kriva usta se raširišepokazujući žute zube veličine cigli kad se njih dvojica divljački baciše jedan nadrugog poput lavova.

– BEŽITE! – zaurla Hari. Dok su se džinovi rvali noć se ispuni užasnim kricima iudarcima, i on zgrabi Hermionu za ruku i sjuri se niza stepenice do tla, s Ronom zapetama. Hari nije gubio nadu da će pronaći i spasiti Hagrida. Trčao je tako brzo da suveć bili na pola puta prema šumi kad ih nešto zaustavi.

Vazduh oko njih se zaledi: Hariju se dah smrznu u grudima. Iz tmine su izbijalesiluete, kovitlajuća obličja zgusnutog crnila, krećući se u velikom talasu ka zamku,zakukuljenih lica i hroptavog daha...

Ron i Hermiona se pribiše uz njega a zvuci borbe iznenada postadoše prigušeni,umrtvljeni, jer se na noć spustila tišina kakvu su samo dementori mogli da donesu...

– Hajde, Hari! – reče Hermionin glas s velike udaljenosti: – Patronusi, Hari,hajde!

Podigao je štapić, ali ga je već prožimalo tupo beznađe: Freda više nema, aHagrid sigurno umire, ako već nije mrtav. Koliko ih je još poginulo za koje i ne zna...osećao se kao da mu je duša već napola napustila telo...

– HARI, HAJDE! – vrisnu Hermiona.Klizeći ka njima, stotine dementora je kidisalo, isisavajući sve na svom putu ka

Harijevom očajanju, koje je za njih bilo kao kakva obećana gozba...On vide Ronovog srebrnog terijera kako proleće kroz vazduh, slabašno treperi i

nestaje. Video je Hermioninu vidru kako se u vazduhu uvija i bledi, a sopstveni štapićmu zadrhta u ruci i on gotovo požele dobrodošlicu nadolazećem zaboravu, obećanjuništavila, neosećanja...

A zatim iznad Harijeve, Ronove i Hermionine glave proleteše srebrni zec, vepar ilisica: dementori ustuknuše pred jurišajućim stvorenjima. Iz tmine izroni još troje ljudii stade kraj njih, ispruženih štapića, i dalje održavajući svoje Patronuse: Luna, Erni iŠejmus.

– Tako je – reče Luna ohrabrujuće, kao da su ponovo u Sobi po potrebi i da je ovotek obična vežba čini za DA. – Tako je, Hari... hajde, seti se neke srećne uspomene...

– Srećne uspomene? – reče on, ispucalog glasa.– Svi smo još uvek tu – prošaputa ona – i dalje se borimo. Hajde, sad...Zaiskri srebrna varnica, koja se zatim pretvori u treperavo svetlo, a onda, uz

najveći napor koji je Hari ikada uložio, iz vrha njegovog štapića iskoči jelen.Zagalopirao je napred i tada se dementori sasvim razbežaše, noć istog časa ponovo

postade blaga, ali zvuci okružujuće borbe ponovo im odjeknuše u ušima.– Nemam reči da vam se dovoljno zahvalim – reče Ron drhtavim glasom, okrećući

se ka Luni, Erniju i Šejmusu – upravo ste nam spasili...Uz riku i zemljotresno podrhtavanje, još jedan džin dotetura se kroz tminu iz

pravca Šume, mlatarajući toljagom većom nego svako od njih ponaosob.– BEŽITE! – ponovo povika Hari, ali njima nije ni trebalo reći: svi se razbežaše, i

to baš na vreme jer je već sledeće sekunde nepregledno stopalo tog stvorenja palotačno na mesto gde su stajali. Hari se osvrnu: Ron i Hermiona su ga sledili, ali jedrugo troje ponovo iščezlo u vihoru bitke.

– Mlatarajuća vrba – reče Hari. – Idemo!Nekako je sve uspeo da ogradi u svom umu, sabije u mali prostor u koji sada nije

mogao da gleda: misli o Fredu i Hagridu, strepnju za sve ljude koje je voleo,raštrkane po zamku i van njega, sve će to morati da sačeka jer je trebalo da pohitaju,da stignu do zmije, kao i do Voldemora, pošto je to, kao što je Hermiona rekla, jedininačin da sve okončaju...

Trčao je, napola verujući da može da pobegne i od same smrti, ne obazirući se nasnopove svetlosti koji su parali tminu svud oko njega, kao ni na zvuke jezera koje seuzburkalo poput mora, škriputanje Zabranjene šume iako je noć bila bez vetra. Trčaoje brže no ikada u životu zemljištem koje kao da se i samo diglo na ustanak, i prvi jespazio veliko drvo, Vrbu koja je šibajućim granama nalik bičevima čuvala tajnu usvom korenju.

Hari uspori, dahćući i šišteći, obilazeći izvan domašaja Vrbinih mlatarajućihgrana, čkiljeći kroz tminu ka njenom debelom stablu, pokušavajući u kori starog drvetada uoči jedan jedini čvor koji bi ga paralizovao. Ron i Hermiona ga sustigoše,Hermiona toliko zadihana da nije mogla ni da govori.

– Kako... kako ćemo da uđemo? – prodahta Ron. – Vidim... vidim mesto... da namje samo... ponovo tu Krukšenks...

– Krukšenks? – prošišta Hermiona, presamićena, stežući grudi. – Jesi li čarobnjakili nisi?

– A... da... aha...Ron se osvrnu oko sebe, a zatim uperi svoj štapić u grančicu na tlu i reče: –

Vingardium leviosa! – Grančica odskoči sa zemlje, uvrćući se u vazduhu kaozahvaćena naletom vetra, a zatim polete kroz Vrbine zloslutno klateće grane pravo kadeblu. Pogodila je mesto blizu korenja i migoljeće drvo se istog časa umiri.

– Savršeno! – prodahta Hermiona.– Čekajte.Jedan trenutak pun sumnje, dok su treska i buka bitke ispunjavali vazduh, Hari je

oklevao. Voldemor je želeo da on to učini, želeo je da mu sâm dođe... da li on to sadavodi Rona i Hermionu pravo u zamku?

Ali zatim se na njega obruši okrutna i bolna stvarnost: jedini način da napreduju

jeste da ubiju zmiju, zmija je bila kod Voldemora, a Voldemor se nalazio na krajuovog tunela...

– Hari, idemo, samo ti uđi! – reče Ron, gurajući ga napred.Hari se ugura u zemljani prolaz skriven među korenjem drveta. Sada je prolaz bio

mnogo tešnji nego kada su prošli put ušli u njega. Tunel je imao nisku tavanicu: prečetiri godine morali su da se sagnu da bi prošli kroz njega, a sada im nije preostaloništa drugo nego da puze. Hari je krenuo prvi, osvetljenog štapića, iščekujući svakogčasa da naiđe na prepreke, ali nisu naišli ni na jednu. Kretali su se u tišini, Haripogleda uprtog u lelujavi zrak svetlosti štapića koji je stezao u pesnici.

Najzad tunel poče da ide uzbrdo, i Hari spazi tračak svetlosti pred sobom.Hermiona ga cimnu za članak.

– Ogrtač! – prošaputa. – Stavi Ogrtač!On pruži ruku iza sebe a ona mu gurnu nagužvanu klizavu tkaninu u slobodnu šaku.

S teškom mukom ga navuče preko sebe i promrmljavši: – Noks! – ugasi svetlost svogštapića i nastavi dalje na rukama i kolenima, što je tiše mogao, naprežući sva čula,očekujući da ga svakog trena otkriju, da čuje leden prodoran glas, da vidi blesakzelenog svetla.

A zatim začu glasove koji su dopirali pravo iz sobe pred njima, blago prigušenijer je tunel pred njima bio blokiran, kako se činilo, nekim starim sandukom. Jedva seusuđujući i da diše, Hari priđe tik uz otvor i proviri kroz tanan procep koji je ostaoizmeđu sanduka i zida.

Soba s druge strane bila je jedva osvetljena, ali je mogao da razazna Nagini kakose uvija i migolji poput vodene zmije, bezbedna u svojoj začaranoj, šljaštećoj kuglikoja je lebdela u vazduhu. Video je ivicu nekog stola i dugoprstu belu šaku koja seigra štapićem. Zatim Snejp progovori, a Hariju srce poskoči: Snejp je bio tek nekolikocentimetara od mesta gde je on skriven čučao.

– ... Gospodaru, njihov otpor popušta...– ... i to čak i bez tvoje pomoći – reče Voldemor, svojim piskavim, prodornim

glasom. – Ma koliko bio vešt čarobnjak, Severuse, ne verujem da bi tvoj doprinos biood nekog značaja. Nadomak smo uspeha... nadomak.

– Pustite me da pronađem dečaka. Dopustite mi da vam dovedem Potera. Znam damogu da ga pronađem, Gospodaru. Molim vas.

Snejp prođe kraj procepa, a Hari malo ustuknu, ne skidajući pogled s Nagini,pitajući se postoji li neka čin kadra da probije zaštitu koja je okružuje, ali ničeg nijemogao da se seti. Jedan neuspeo pokušaj, i odao bi svoj položaj...

Voldemor ustade. Hari je sada mogao da ga vidi, njegove crvene oči, pljosnato,zmijsko lice, a njegovo bledilo blago je svetlelo u polumraku.

– Imam jedan problem, Severuse – reče Voldemor umilno.– Gospodaru? – reče Snejp.Voldemor podiže Starozovni štapić, držeći ga nežno i odmereno, poput dirigentske

palice.– Zašto neće da mi radi, Severuse?U tišini, Hariju se učini da čuje zmiju kako tiho sikće dok se uvija i ispravlja, ili

je to možda Voldemorov piskavi suglasnik i dalje šištao kroz vazduh?– G-Gospodaru? – reče Snejp tupo. – Ne razumem. Vi... izveli ste izuzetnu magiju

s tim štapićem.– Ne – reče Voldemor. – Izveo sam svoju uobičajenu magiju. Ja jesam izuzetan,

ali ovaj štapić... nije. Nije mi otkrio obećana čudesa. Ne osećam nikakvu razlikuizmeđu ovog štapića i onog koji sam nabavio od Olivandera pre toliko godina.

Voldemorov ton bio je zamišljen, smiren, ali Harijev ožiljak poče da bridi ipulsira: bol mu se skupljao u čelu i mogao je da oseti kako u Voldemoru raste onajkontrolisani gnev.

– Nikakvu razliku – ponovi Voldemor.Snejp nije progovarao. Hari nije mogao da mu vidi lice: pitao se da li je Snejp

osetio opasnost, pokušava li da pronađe prave reči da umiri svog gospodara.Voldemor poče da se kreće po prostoriji: Hari ga na par trenutaka izgubi iz vida,

dok se ovaj šetkao, govoreći istim onim odmerenim tonom dok su bol i gnev u Harijurasli.

– Dugo sam i naporno razmišljao, Severuse... znaš li zašto sam te dozvao iz bitke?I na trenutak Hari spazi Snejpov profil: oči su mu bile uprte ka zmiji u njenom

začaranom kavezu.– Ne, Gospodaru, ali molim vaše dopuštenje da se vratim. Dopustite mi da

pronađem Potera.– Zvučiš kao Lucijus. Nijedan od vas dvojice ne razume Potera kao ja. Njega ne

treba pronalaziti. Poter će mi sâm doći. Vidiš, ja znam njegovu slabost, njegovu jedinuveliku manu. Neće moći da podnese da gleda kako ostali oko njega ginu, znajući da sesve to zbiva njega radi. Želeće to da zaustavi po svaku cenu. Sâm će doći.

– Ali, Gospodaru, možda ga slučajno ubije neko drugi a ne vi...– Naređenja koja sam izdao mojim Smrtožderima bila su savršeno jasna. Zarobiti

Potera. Ubiti njegove prijatelje – što više njih, to bolje – ali ne ubiti i njega.– Ali želeo sam da porazgovaram o tebi, Severuse, a ne o Hariju Poteru. Ti si mi

bio veoma dragocen. Veoma dragocen.– Moj Gospodar zna da ja samo želim njemu da služim. Ali... pustite me, i pronaći

ću vam dečaka, Gospodaru moj. Dopustite mi da vam ga dovedem. Znam da mogu...– Rekao sam ne! – reče Voldemor, i kad se ponovo okrenu Hari na tren vide

blesak njegovih crvenih očiju, njegov ogrtač šibnu kroz vazduh uz zvuk nalik gmizanjuzmije, a on u svom plamtećem ožiljku oseti Voldemorovo nestrpljenje. – Ono što metrenutno brine, Severuse, jeste šta će se dogoditi kada se najzad susretnem s dečakom!

– Gospodaru, to svakako nije sporno, zar ne...?– ... ali nešto jeste sporno, Severuse. Nešto jeste.

Voldemor stade i Hari jasno vide kako ponovo počinje da provlači Starozovništapić kroz svoje bele prste, zureći u Snejpa.

– Zašto su oba štapića koja sam koristio omanula kad su bila usmerena protivHarija Potera?

– Ja... ne znam na to da vam odgovorim, Gospodaru.– Ne znaš?Gnevno probadanje prolete poput šiljka kroz Harijevu glavu: on gurnu sebi

pesnicu u usta da bi sprečio svoj bolni vrisak. Sklopio je oči i odjednom postadeVoldemor, zagledan u Snejpovo bledo lice.

– Moj tisov štapić bi učinio sve što od njega zatražim, Severuse, osim da ubijeHarija Potera. Dvaput nije uspeo. Olivander mi je na mukama rekao za identičnajezgra, rekao mi da uzmem drugi štapić. To sam i učinio, ali se Lucijusov štapićraspao u sukobu s Poterovim.

– Ja... nemam nikakvo objašnjenje, Gospodaru.Snejp više nije gledao u Voldemora. Njegove tamne oči netremice su posmatrale

migoljeću zmiju u njenoj zaštitnoj lopti.– Potražio sam treći štapić, Severuse. Starozovni štapić, Štapić sudbine,

Smrtoštap. Uzeo sam ga od njegovog prethodnog gospodara. Uzeo sam ga iz grobaAlbusa Dambldora.

Snejp sada pogleda u Voldemora, a lice mu beše kao posmrtna maska. Bilo jemermerno belo i tako mirno da je, kad je progovorio, bio pravi šok da ima nekogživog iza tih praznih očiju.

– Gospodaru... pustite me da odem po dečaka...– Celu ovu dugu noć, nadomak pobede, presedeo sam ovde – reče Voldemor,

glasom neznatno jačim od šapata – pitajući se i pitajući zašto Starozovni štapić odbijada bude ono što bi morao biti, zašto odbija da me služi kao što legenda kaže da moraslužiti svog pravog vlasnika... i mislim da sam došao do odgovora.

Snejp ne progovori.– Možda ga već znaš? Ti si, ipak, mudar čovek, Severuse. Bio si mi dobar i veran

sluga, i žalim zbog ovog što mora da usledi.– Gospodaru...– Starozovni štapić ne može valjano da me služi, Severuse, jer ja nisam njegov

pravi gospodar. Starozovni štapić pripada čarobnjaku koji je ubio njegovogprethodnog vlasnika. Ti si ubio Albusa Dambldora. Dogod ti živiš, Severuse,Starozovni štapić neće moći da bude istinski moj.

– Gospodaru! – pobuni se Snejp, podigavši svoj štapić.– Nema drugog načina – reče Voldemor. – Moram da ovladam ovim štapićem,

Severuse. Ako pokorim štapić, najzad ću pokoriti i Potera.I Voldemor zamahnu Starozovnim štapićem kroz vazduh. On ništa ne učini Snejpu,

koji na delić sekunde pomisli da je pomilovan: ali onda Voldemorova namera postade

jasna. Zmijski kavez se kotrljao kroz vazduh, i pre nego što je Snejp stigao da uradiišta osim da vikne, on mu obavi glavu i ramena, a Voldemor progovori nemuštimjezikom.

– Ubij.Začu se užasan vrisak. Hari vide kako sa Snejpovog lica nestaje ono malo boje što

mu je preostalo, kako bledi i crne mu se oči šire dok mu se zmijski očnjaci zarivaju uvrat a on uzalud pokušava da odgurne začarani kavez od sebe. Najzad mu kolenapopustiše, i on pade na pod.

– Žalim zbog ovoga – reče Voldemor ledeno.Okrenuo se. U njemu nije bilo tuge, niti kajanja. Bilo je vreme da napusti ovu

kolibu i preuzme kontrolu, sa štapićem koji će mu se sada u potpunosti povinovati.Uperio ga je u svetlucavi kavez u kom je držao zmiju, i on ponovo odlete uvis,pustivši Snejpa, koji pade postrance na pod, i iz čije je rane na vratu šikljala krv.Voldemor izjuri iz sobe ne osvrnuvši se, a velika zmija odlebde za njim u svojojogromnoj zaštitnoj kugli.

Vrativši se ponovo u tunel i u sopstveni um, Hari otvori oči: pustio je sebi krvgrizući zglobove prstiju i obuzdavajući se da ne vrisne. Sada je ponovo gledao kroztanki procep između sanduka i zida, posmatrajući stopalo u crnoj čizmi kako se grči napodu.

– Hari – prošaputa Hermiona iza njega, ali on je već uperio svoj štapić ka sandukukoji mu je blokirao pogled. Ovaj se za pedalj podiže uvis i tiho odlebde u stranu. Štoje tiše mogao, Hari se uvuče u sobu.

Nije znao zašto to čini, zašto prilazi umirućem čoveku: nije znao šta da oseća kadje video Snejpovo belo lice i prste koji su pokušavali da zaustave krvarenje iz rane navratu. Hari skide Nevidljivi ogrtač i pogleda dole u čoveka kog je mrzeo, čije su serazrogačene crne oči usmerile ka Hariju dok je pokušavao da progovori. Hari senagnu nad njim, a Snejp ga zgrabi za odoru i privuče ga bliže.

Užasan klokotav hropac napusti Snejpovo grlo.– Uzmi... ga... Uzmi... ga...Iz Snejpa je kuljalo još nešto osim krvi. Srebrnastoplavo, ni gasovito ni tečno,

kuljalo mu je iz usta, ušiju i očiju, a Hari je znao šta je u pitanju, ali nije znao šta daradi...

Hermiona mu tutnu u ruke bočicu stvorenu ni iz čega. Hari podiže srebrnastusupstancu i ubaci je svojim štapićem u nju. Kad je bočica bila puna do vrha, a Snejpprebledeo kao da u njemu više nema ni kapi krvi, njegov stisak na Harijevoj odoripopusti.

– Pogledaj... me... – prošaputa.Zelene oči susretoše se s crnim, ali narednog trenutka kao da u dubini mračnog

para očiju nešto nestade, ostavljajući ih ukočenim, tupim i praznim. Šaka koja jedržala Harija sruči se uz tresak na pod i Snejp se više nije micao.

33. Prinčeva priča

Hari je ostao da kleči kraj Snejpa, zureći u njega, sve dok odjednom piskavi,

ledeni glas ne progovori tako blizu njih da Hari skoči na noge, čvrsto stežući bočicu urukama, pomislivši da se Voldemor vratio u sobu.

Voldemorov glas odjekivao je sa zidova i prozora, i Hari shvati da se on obraćaHogvortsu i okolnoj oblasti, da ga stanovnici Hogsmida i svi oni koji se još uvek boreu zamku takođe čuju tako jasno kao da stoji kraj njih, dišući im za vrat, udaljen zadužinu smrtonosnog udarca.

– Borili ste se – reče hladni, kreštavi glas – junački. Lord Voldemor ume da cenihrabrost.

– A ipak ste pretrpeli teške gubitke. Ako nastavite da mi se opirete, svi ćeteumreti, jedan po jedan. Ja ne želim da se to dogodi. Svaka prolivena kap magične krvišteta je i grehota.

– Lord Voldemor je milostiv. Naređujem svojim silama da se smesta povuku.– Imate jedan sat. Dostojanstveno se oprostite od svojih mrtvih. Pobrinite se za

svoje ranjenike.

– Sada se obraćam direktno tebi, Hari Poteru. Dopustio si da tvoji prijatelji umiruumesto tebe, umesto da se suočiš sa mnom. Čekaću te jedan sat u Zabranjenoj šumi.Ako po isteku tog sata ne budeš došao kod mene, ako mi se ne predaš, bitka senastavlja. I tada ću se lično upustiti u nju, Hari Poteru, pronaći ću te i kazniti svakogčoveka, ženu i dete koji su pokušali da te sakriju od mene, sve do jednog. Jedan sat.

I Ron i Hermiona su grozničavo odmahivali glavama, gledajući u Harija.– Ne slušaj ga – reče Ron.– Biće sve u redu – reče Hermiona mahnito. – Hajde... hajde da se vratimo u

zamak, ako je on otišao u Šumu, moraćemo da smislimo novi plan...Ona baci pogled na Snejpovo telo, a zatim odjuri do ulaza u tunel. Ron pođe za

njom. Hari pokupi Nevidljivi ogrtač a zatim spusti pogled na Snejpa. Nije znao šta daoseća, osim šoka zbog načina na koji je Snejp ubijen i razloga iz kog je to učinjeno...

Provukli su se nazad kroz tunel, ne oglašavajući se, a Hari se pitao čuju li i Ron iHermiona još uvek Voldemorov odzvanjajući glas u ušima, kao on što ga čuje.

Dopustio si da tvoji prijatelji umiru umesto tebe, umesto da se suočiš sa mnom.Čekaću te jedan sat u Zabranjenoj šumi... jedan sat...

Po travnjaku ispred zamka bili su razbacani mali smotuljci. Do zore je preostalojoš samo nekih sat vremena, a ipak je bio mrkli mrak. Njih troje požuriše premakamenom stepeništu. Jedna jedina klompa, veličine omanjeg čamca, ležala jenapuštena pred njima. Nije bilo traga ni glasa ni Gropu ni njegovom napadaču.

Zamak je bio neprirodno tih. Sada nije bilo blesaka svetlosti, niti eksplozija,vriske i pokliča. Kamene ploče Ulazne dvorane bile su prekrivene krvlju. Svuda popodu još uvek su bili razbacani smaragdi zajedno s komadićima mermera irascepkanog drveta. Deo ograde stepeništa bio je raznet.

– Gde su svi nestali? – prošaputa Hermiona.Ron ih povede u Veliku salu. Hari se zaustavi na vratima.Više nije bilo stolova kuća, a prostorija je bila prepuna. Preživeli su stajali u

grupicama, zagrljeni. Madam Pomfri i nekoliko pomagača brinuli su se o povređenimana izdignutoj platformi. Među ranjenicima je bio i Firenzi. Iz slabine mu je liptala krvi drhtao je ležeći, ne mogavši da se pridigne.

Mrtvi su bili položeni u niz u sredini Sale. Hari nije mogao da vidi Fredovo telojer ga je okruživala njegova porodica. Džordž mu je klečao pored uzglavlja, gospođaVizli mu se bacila na grudi, tresući se, a gospodin Vizli je nju gladio po kosi dok sumu niz obraze lile suze.

Ne uputivši Hariju ni reč, Ron i Hermiona produžiše. Hari vide Hermionu kakoprilazi Džini, čije je lice bilo naduveno i crveno, i grli je. Ron se pridruži Bilu, Fler iPersiju, koji prebaci ruku preko Ronovih ramena. Dok su Džini i Hermiona prilazileostatku porodice, Hari je imao dobar uvid u tela koja su ležala kraj Freda: Remus iTonks, bledi, nepomični i spokojni, naizgled usnuli pod mračnom, začaranomtavanicom.

Velika sala kao da se udaljavala, postajala sve manja, skupljala se, dok je Hariuzmicao s vrata. Nije mogao da diše. Nije bio u stanju da podnese da pogleda ostalatela, da vidi ko je još umro radi njega. Nije mogao da podnese da se priključiVizlijevima, nije smeo da ih pogleda u oči, kad bi, da se odmah na početku predao,Fred možda još bio živ...

Okrenuo se i potrčao uz mermerne stepenice. Lupin, Tonks... čeznuo je da ništa neoseća... priželjkivao da može sebi da iščupa srce, nutrinu, sve što je u njemu vrištalo...

Zamak je bio potpuno prazan; činilo se da su se čak i duhovi priključilioplakivanju u Velikoj sali. Hari je trčao bez zaustavljanja, stežući kristalnu bočicu saSnejpovim poslednjim mislima, i nije usporio sve dok nije stigao do kamenoggargojla koji je čuvao direktorovu kancelariju.

– Lozinka?– Dambldor! – reče Hari bez razmišljanja jer je njega čeznuo da vidi, i na njegovo

iznenađenje gargojl skliznu u stranu, otkrivajući spiralno stepenište.Ali kad je Hari uleteo u kružnu kancelariju, zatekao je promenu. Portreti koji su

visili naokolo po zidovima bili su prazni. Nijedan direktor niti direktorka nisu ostalida ga vide. Izgleda da su svi odjurili, hitajući kroz slike koje su pokrivale ceo zamak,kako bi mogli jasnije da vide šta se zbiva.

Hari je obeshrabreno gledao u prazan Dambldorov ram, koji je visio tačno iznaddirektorske fotelje, a zatim mu okrenu leđa. Kameno Sito-za-misli ležalo je u plakarugde se oduvek nalazilo: Hari ga odnese na sto i usu Snejpova sećanja u široku posudus runskim oznakama duž ivice. Bekstvo u nečiji tuđ um biće blaženo olakšanje... ništašto mu je Snejp ostavio ne bi moglo da bude gore od njegovih vlastitih misli.Uspomene su se kovitlale, srebrnobele i čudnovate, i Hari bez oklevanja, nehajno, kaoda će to ublažiti njegovu očajnički bolnu tugu, uroni u njih.

Padao je naglavačke pri sunčevoj svetlosti, a stopala mu dodirnuše toplo tlo. Kadase uspravio, video je da se nalazi na gotovo napuštenom dečjem igralištu. Udaljenimpejzažem dominirao je jedan ogroman dimnjak. Dve devojčice su se ljuljale napred-nazad, a mršavi dečak ih je posmatrao iz žbunja. Njegova crna kosa bila je preduga, aodeća tako neusklađena da se to činilo namernim: prekratke farmerke, ofucan, prevelikkaput, koji je možda pripadao nekom odraslom, i čudna majica nalik radničkoj bluzi.

Hari priđe bliže dečaku. Snejp je izgledao kao da nema više od devet-desetgodina, žućkast, sitan, suvonjav. Na njegovom mršavom licu videla se neskrivenapožuda dok je posmatrao mlađu od dve devojčice kako se ljulja sve više uvis uodnosu na svoju sestru.

– Lili, nemoj! – vrisnu starija od njih.Ali devojčica se pustila s ljuljaške na samom vrhuncu njene uzlazne putanje, i

poletela uvis, bukvalno poletela, vinuvši se u nebo uz grohotan smeh i, umesto da sesruši na asfalt igrališta, jezdila je kroz vazduh, poput akrobate na trapezu, ostajućigore predugo, i najzad sletela s prevelikom lakoćom.

– Mama ti je rekla da to ne radiš!Petunija zaustavi svoju ljuljašku vukući pete sandala o tlo, uz škripav, krckav

zvuk, a zatim poskoči, s rukama na kukovima.– Mama je rekla da ne smeš to da radiš, Lili!– Ali dobro sam – reče Lili, još uvek se kikoćući. – Tunija, vidi ovo. Vidi šta

umem.Petunija se osvrnu oko sebe. Igrališe je bilo pusto izuzev njih i, mada devojčice to

nisu znale, Snejpa. Lili je uzela cvet koji je pao s grma iza kog je Snejp čučao.Petunija krenu ka njoj, vidno rastrzana između radoznalosti i neodobravanja. Lili jesačekala da Petunija priđe dovoljno blizu da bi jasno videla, a zatim otvori dlan. Nanjemu je ležao cvet, otvarajući i zatvarajući latice, kao nekakva bizarna, mnogoustaostriga.

– Prestani! – zakrešta Petunija.– Ništa ti ne radi – reče Lili, ali sklopi šaku oko pupoljka i baci ga nazad na

zemlju.– To nije normalno – reče Petunija, ali je pogledom pratila pad cveta na zemlju i

zadržala se na njemu. – Kako to radiš? – dodade, a u glasu joj se jasno čula čežnja.– To je očigledno, zar ne? – Snejp više nije mogao da se obuzda, već je iskočio iz

žbunja. Petunija ciknu i otrča nazad ka ljuljaškama, ali Lili, iako je očito bilaprepadnuta, ostade gde je i bila. Snejp kao da je zažalio zbog svog nastupa. Kad jepogledao u Lili, žućkaste obraze obli mu tupo rumenilo.

– Šta je očigledno? – upita Lili.Snejp je odisao nervoznim uzbuđenjem. Bacivši pogled na udaljenu Petuniju, koja

se sada motala oko ljuljaški, on stiša glas i reče: – Znam šta si.– Kako to misliš?– Ti si... ti si veštica – prošaputa Snejp.Ona je delovala uvređeno.– To nije lepo da se nekom kaže!Okrenula se, digavši nos, i odmarširala ka svojoj sestri.– Ne! – reče Snejp. Sad je postao još rumeniji i Hari se pitao zašto ne skine taj

groteskno prevelik kaput, sem ukoliko se plašio da otkrije radničku majicu ispodnjega. Lepršao je za devojčicama, delujući smešno šišmišoliko, nalik svom starijemja.

Sestre su ga odmeravale, ujedinjene u svom neodobravanju, svaka se držeći za pojedan stub od ljuljaške, kao da je to bezbedno skrovište u igri šuge.

– Ali jesi – reče Snejp Lili. – Ti jesi veštica. Posmatram te već neko vreme. Madanema ničeg lošeg u tome. Moja mama je veštica, a ja sam čarobnjak.

Petunijin smeh ga preseče kao leden tuš.– Čarobnjak! – kreštala je, povrativši hrabrost sad kad se oporavila od šoka zbog

njegovog iznenadnog pojavljivanja. – Znam ja ko si ti. Ti si onaj mali Snejp! Oni žive

u Preljinom sokaku kod reke – reče ona Lili, a po njenom tonu bilo je očigledno da tuadresu nije smatrala nekom naročitom preporukom. – Zašto si nas špijunirao?

– Nisam špijunirao – reče Snejp, kome je postajalo vruće i neprijatno, a na jarkomsuncu se videlo da mu je kosa prljava. – Ionako ne bih tebe špijunirao – dodadezajedljivo – ti si Normalka.

Iako Petunija očigledno nije razumela tu reč, teško da je mogla da ne shvati taj ton.– Lili, hajde idemo! – reče piskavo. Lili smesta posluša svoju sestru, popreko

gledajući Snejpa dok je odlazila. Stajao je i posmatrao ih kako izleću kroz kapijuigrališta, i Hari, jedini koji je ostao da ga gleda, prepozna Snejpovo gorkorazočaranje, i shvati da je Snejp već neko vreme planirao taj trenutak, i da je svepošlo naopako...

Scena se rastopi i, pre nego što je Hari došao k sebi, ponovo se uobliči oko njega.Sada se nalazio u malom šumskom čestaru. Video je osunčanu reku kako se presijavaizmeđu stabala. Senke koje je drveće bacalo pravile su svežu, zelenu hladovinu.Dvoje dece sedelo je u turskom sedu jedno naspram drugoga na zemlji. Snejp je sadabio skinuo svoj kaput. Njegova radnička bluza delovala je manje čudnovato pri ovomslabom svetlu.

– ... a Ministarstvo može da te kazni ako izvodiš magiju van škole, stignu ti pisma.– Ali ja sam već izvodila magiju van škole!– Mi smo još uvek bezbedni. Još nismo dobili čarobne štapiće. Kad si mali i ne

možeš da se suzdržiš, progledaju ti kroz prste. Ali kad napuniš jedanaest godina – onznačajno klimnu glavom – i počnu da te obučavaju, onda moraš da budeš pažljiv.

Zavlada kratak tajac. Lili je uzela palu grančicu i mahala njome kroz vazduh, aHari je znao da ona zamišlja kako njime ostavlja trag iskri. Zatim baci grančicu, nagnuse ka dečaku i reče: – To je stvarno, zar ne? Nije neka šala? Petunija mi kaže da melažeš. Petunija kaže da Hogvorts ne postoji. Stvarno je, je l’ da?

– Stvarno je za nas – reče Snejp. – Ne i za nju. Ali mi ćemo dobiti pisma, ti i ja.– Sigurno? – prošaputa Lili.– Sto posto – reče Snejp, i njegova pojava, čak i s loše ošišanom kosom i čudnom

odećom, izgledala je vrlo impresivno dok se uzdizao pred njom, pun samopouzdanja uvezi sa svojom sudbinom.

– A da li će ga zaista doneti sova? – prošaputa Lili.– Obično je tako – reče Snejp. – Ali ti si normalskog porekla, pa će neko iz škole

doći to da objasni tvojim roditeljima.– Da li to ima neke veze, ako si normalskog porekla?Snejp je oklevao. Njegove crne oči, vedre pri zelenkastoj pomrčini, pređoše

preko njenog bledog lica i tamnoriđe kose.– Ne – reče. – To nema nikakve veze.– Dobro je – reče Lili, opustivši se: bilo je jasno da ju je to zabrinjavalo.– Ti si puna magije – reče Snejp. – Video sam to. Stalno sam te posmatrao...

Glas mu utihnu: nije ga slušala, već se opružila po lisnatom tlu i sad je gledala upokrov od lišća iznad njih. On ju je posmatrao požudno kao i na igralištu.

– Kako stoje stvari kod tebe kući? – upita Lili.Između njegovih očiju useče se mala bora.– Dobro – reče.– Više se ne svađaju?– O da, svađaju se – reče Snejp. Zgrabio je pregršt lišća i krenuo da ih cepka,

očito nesvestan šta radi. – Ali još malo i više neću biti tamo.– Zar tvoj tata ne voli magiju?– On maltene ništa ne voli – reče Snejp.– Severuse?Snejpove usne izviše se u mali osmeh kad je izgovorila njegovo ime.– Da?– Ispričaj mi ponovo za dementore.– Zašto te oni interesuju?– Ako upotrebim magiju van škole...– Ne bi te zbog toga dali dementorima! Dementori su za ljude koji rade veoma

loše stvari. Oni čuvaju čarobnjački zatvor, Askaban. Ti nećeš završiti u Askabanu,previše si...

On ponovo pocrvene i ponovo stade da cepka lišće. A zatim slab šuškav zvuk izaleđa natera Harija da se osvrne: Petunija, koja se krila iza drveta, izgubila jeravnotežu.

– Tunija! – reče Lili, s prizvukom iznenađenja i dobrodošlice, ali Snejp odmahskoči na noge.

– Ko sad špijunira? – povika. – Šta ’oćeš?Petunija je bila bez daha, zbunjena što je otkrivena. Hari je video kako smišlja

nešto uvredljivo da mu uzvrati.– Šta si to obukao? – reče ona, pokazujući na Snejpove grudi. – Maminu bluzu?Začu se krc: grana iznad Petunijine glave pade. Lili vrisnu: grana potkači Petuniju

po ramenu, i ona se otetura unazad i briznu u plač.– Tunija!Ali Petunija je bežala. Lili se ustremi na Snejpa.– Jesi li ti to učinio?– Ne – delovao je istovremeno i prkosno i uplašeno.– Jesi! – Ona je uzmicala od njega. – Jesi! Povredio si je!– Ne... nisam!Ali ta laž nije ubedila Lili: uputivši mu još jedan popreki pogled, ona otrča iz

čestara za svojom sestrom, a Snejp je delovao očajno i zbunjeno...A zatim se scena preobliči. Hari se osvrnu oko sebe: nalazio se na peronu devet i

tri četvrtine, a kraj njega je stajao Snejp, pomalo pogrbljen, pokraj žene žućkastog,

kiselog lica koja je strašno podsećala na njega. Snejp je zurio u četvoročlanuporodicu nedaleko od njih. Dve devojčice stajale su malo izdvojeno od svojihroditelja. Lili kao da je nešto molila svoju sestru. Hari im priđe bliže da oslušne.

– ... žao mi je, Tunija, žao mi je! Slušaj... – ona uhvati sestru za ruku i čvrsto jestegnu, iako je Petunija pokušavala da je izvuče. – Možda kad odem tamo... ne,saslušaj me, Tunija! Možda kad budem bila tamo, možda ću moći da odem doprofesora Dambldora i ubedim ga da se predomisli!

– Ne – želim – da – idem! – reče Petunija i istrže ruku iz sestrinog stiska. – Mislišda želim da idem u neki tamo glupi zamak da učim kako da postanem...

Njene blede oči pogledom pređoše duž perona preko mačaka koje su mjaukale unaručju svojih vlasnika, sova koje su lepršale i huktale jedna drugoj iz kaveza, prekoučenika, od kojih su neki već bili u dugim crnim odorama i unosili kovčege uskerletnocrveni parni voz ili se pozdravljali veselim povicima nakon letnje pauze.

– ... misliš da želim da budem... nakaza?Kad je Petunija uspela da istrgne ruku Liline oči se ispuniše suzama.– Ja nisam nakaza – reče Lili. – Ružno je što si mi to rekla.– Tamo ideš – reče Petunija s uživanjem. – U posebnu školu za nakaze. Ti i onaj

klinac Snejp... vas dvoje ste čudaci, eto šta ste. Dobro je što ste odvojeni odnormalnih ljudi. To je radi naše bezbednosti.

Lili baci pogled prema svojim roditeljima, koji su se radosno osvrtali po peronu,upijajući ovaj prizor. Zatim se osvrnu ka svojoj sestri a glas joj beše tih i žustar.

– Nisi mislila da je to škola za nakaze kad si pisala direktoru i molila ga da teprimi.

Petunija se zacrvene.– Molila? Nisam molila!– Videla sam njegov odgovor. Bio je veoma ljubazan.– Nisi smela da pročitaš... – prošaputa Petunija. – To je moje lično... kako si samo

mogla...?Lili se odade krišom bacivši pogled ka mestu gde je Snejp stajao u blizini.

Petunija ispusti preneražen krik.– Onaj dečak ga je našao! Ti i taj dečak ste se šunjali po mojoj sobi!– Ne... nismo se šunjali... – sada je Lili bila u defanzivi. – Severus je video

koverat i nije mogao da poveruje da je neki Normalac uspeo da kontaktira Hogvorts,to je sve! Kaže da sigurno postoje čarobnjaci koji su na tajnom zadaku u poštanskojslužbi, koji se brinu za...

– Izgleda da čarobnjaci svuda zabadaju nos! – reče Petunija, prebledevši sada istokoliko je maločas porumenela. – Nakazo! – razdere se na svoju sestru i ljutito ode domesta gde su stajali njihovi roditelji...

Prizor se ponovo rastoči. Snejp je hitao kroz hodnik Hogvorts ekspresa dok jeovaj kloparao seoskim predelima. Već se presvukao u svoju školsku odoru, i možda je

prvi put bio u prilici da skine svoju užasnu normalsku odeću. Najzad je zastao ispredkupea u kojem je grupica dečaka bučno razgovarala. Šćućurena na sedištu kraj prozorasedela je Lili, lica pritisnutog uz prozorsko staklo.

Snejp otvori vrata kupea i sede preko puta Lili. Ona baci pogled na njega, a zatimse ponovo zagleda kroz prozor. Plakala je.

– Neću da pričam s tobom – reče ona suzdržanim glasom.– Zašto nećeš?– Tunija me m-mrzi. Zato što smo videli ono pismo od Dambldora.– Pa šta?Ona ga krajnje neblagonaklono pogleda.– Pa ona mi je sestra!– Ona je samo... – Na vreme se zaustavio. Lili, koja je bila i suviše zauzeta

brisanjem suza da ih niko ne bi primetio, nije ga čula.– Ali mi idemo! – reče on, ne mogavši da obuzda ushićenje u svom glasu. – To je

to! Krenuli smo na Hogvorts!Ona klimnu glavom brišući oči i, uprkos sebi, napola se osmehnu.– Bolje bi ti bilo da si u Sliterinu – reče Snejp, ohrabren time što se malo

razvedrila.– Sliterinu?Jedan od dečaka koji je delio kupe s njima, a koji do tog trenutka nije pokazao

nikakvo interesovanje za Snejpa i Lili, osvrnu se na tu reč i Hari, čija je pažnja dotadbila potpuno usredsređena na dvoje kraj prozora, spazi svoga oca: mršav, crnokos kaoi Snejp, ali je ostavljao taj neuhvatljiv dojam da su se o njemu dobro brinuli, čak ga iobožavali, što je Snejpu tako upadljivo nedostajalo.

– Ko to hoće da bude u Sliterinu? Mislim da bih radije napustio školu, zar ti ne bi?– upita Džejms dečaka koji je leškario na sedištima naspram njih i, trgnuvši se, Harishvati da je to Sirijus. Sirijus se na to nije nasmešio.

– Cela moja porodica bila je u Sliterinu – reče on.– Bokca mu – reče Džejms – a delovao si mi kao dobar tip!Sirijus se iskezi.– Možda ću baš ja da prekinem tradiciju. Gde bi ti išao, da možeš da biraš?Džejms podiže nevidljivi mač.– „Grifindor, gde hrabri u srcu obitavaju!“ Kao moj tata.Snejp ispusti kratak nipodaštavajuć zvuk. Džejms se okrenu ka njemu.– Imaš li neki problem s tim?– Ne – reče Snejp, iako je njegov blago podrugljiv kez govorio drugačije. – Ako

bi radije da budeš mišićav nego pametan...– A gde se ti nadaš da ćeš završiti, s obzirom na to da nisi ni jedno ni drugo? –

ubaci se Sirijus.Džejms se grohotom nasmeja. Lili se uspravi, poprilično rumena i s negodovanjem

pogleda prvo u Džejmsa pa u Sirijusa.– Hajde, Severuse, da nađemo neki drugi kupe.– Uuuuuuuu...Džejms i Sirijus imitirali su njen nadmen glas. Džejms pokuša da saplete Snejpa

dok je ovaj prolazio kraj njega.– Vidimo se, Slinavuse! – začu se njegov glas kad se vrata kupea zalupiše...A prizor se ponovo rastopi...Hari je stajao tik uz Snejpa dok su gledali u svećama osvetljene stolove kuća,

prepune ushićenih lica. A zatim profesorka Mek Gonagal reče: – Evans, Lili!Posmatrao je svoju majku kako stupa drhtavim nogama i seda na rasklimani

tronožac. Profesorka Mek Gonagal joj spusti Šešir za razvrstavanje na glavu, i nepunusekundu nakon što je dodirnuo tamnocrvenu kosu, Šešir povika: – Grifindor!

Hari začu kako se Snejpu ote tanan hroptaj. Lili skinu Šešir, dodade ga profesorkiMek Gonagal, a zatim požuri ka razdraganim grifindorcima, ali dok je išla osvrnula seka Snejpu a na licu joj je titrao tužan osmejak. Hari vide Sirijusa kako se pomera dužklupe da joj oslobodi mesto. Ona ga osmotri, i izgleda prepozna iz voza, te prekrstiruke i odlučno mu okrene leđa.

Prozivka se nastavila. Hari je posmatrao Lupina, Petigrua i svog oca kako sepriključuju Lili i Sirijusu za grifindorskim stolom. Najzad, kad je još samo desetakučenika ostalo da se razvrsta, profesorka Mek Gonagal prozva Snejpa.

Hari pođe s njim do tronošca, posmatrajući ga kako stavlja sebi Šešir na glavu. –Sliterin! – povika Šešir za razvrstavanje.

I Severus Snejp se premesti na suprotan kraj Sale, daleko od Lili, ka mestu odaklesu ga sliterinci bodrili, gde ga Lucijus Melfoj, s asistentskom značkom koja mu seblistala na grudima, potapša po leđima dok je sedao kraj njega...

A prizor se promeni...Lili i Snejp išli su preko dvorišta zamka, očigledno se raspravljajući. Hari požuri

da ih sustigne, da oslušne. Kad je došao do njih, shvatio je koliko su oboje viši: činise da je prošlo nekoliko godina od njihovog Razvrstavanja.

– ... mislio sam da smo prijatelji? – govorio je Snejp. – Najbolji prijatelji?– Jesmo, Sev, ali ne sviđaju mi se neki ljudi s kojima se motaš! Žao mi je, ali

prezirem Ejvorija i Malsibera! Malsiber! Šta vidiš u njemu, Sev? Jeziv je! Znaš li štaje pokušao da uradi Meri Makdonald pre neki dan?

Lili je stigla do stuba i naslonila se na njega, podigavši pogled ka mršavom,žućkastom licu.

– To nije bilo ništa – reče Snejp. – Samo se zezao, ništa više...– Bila je to Mračna magija, a ako je tebi to smešno...– A šta je s onim stvarima kojima se Poter i njegovi pajtaši bave? – odbrusi

Snejp. Ponovo je dobio boju, ne mogavši, čini se, da suzbije svoje gnušanje.– Kakve sad Poter ima veze s bilo čim? – reče Lili.

– Iskradaju se noću. Ima nešto čudno u vezi s onim Lupinom. Gde to stalno idu?– Bolestan je – reče Lili. – Oni kažu da je bolestan...– Jednom mesečno, baš kad je pun mesec? – reče Snejp.– Znam za tvoju teoriju – reče Lili i zazvuči hladno. – Zašto si uopšte toliko

opsednut njima? Šta se tebe tiče šta oni rade noću?– Samo pokušavam da ti pokažem da nisu tako bajni kao što svi misle da jesu.Od njegovog pogleda ona se zarumene.– Ipak, oni ne koriste Mračnu magiju. – Ona utiša glas. – A ti si krajnje

nezahvalan. Čula sam šta se desilo pre neku noć. Išao si da se šunjaš kroz onaj tunelkod Mlatarajuće vrbe, a Džejms Poter te je spasio od onoga što se tamo dole nalazi,šta god da je...

Snejpovo celo lice se izobliči i on procedi: – Spasio? Spasio? Misliš da jeizigravao heroja? Samo je spasavao svoju glavu i svoje prijatelje! Nećeš valjda –neću ti dozvoliti da...

– Dozvoliti? Nećeš mi dozvoliti?Liline jarkozelene oči postale su prorezi. Snejp se odmah ispravi.– Nisam mislio... samo neću da od tebe prave budalu – sviđaš mu se, sviđaš se

Džejmsu Poteru! – te reči kao da su mu se otele protiv njegove volje. – A on nije...Svi misle... Velika kvidička zvezda... – Snejpova ogorčenost i neodobravanje činili suga nerazgovetnim, a obrve na Lilinom čelu su se sve više i više izdizale.

– Znam da je Džejms Poter arogantni skot – reče ona, presekavši Snejpa. – Netreba ti da mi to kažeš. Ali ono što Malsiber i Ejvori smatraju smešnim čisto je zlo.Zlo, Sev. Ne shvatam kako možeš da se družiš s njima.

Hari je sumnjao da je Snejp uopšte i čuo njene zamerke na račun Malsibera iEjvorija. Čim je uvredila Džejmsa Potera, celo njegovo telo se opustilo, i dok su seudaljavali u Snejpovom koraku bio je primetan novi polet...

A prizor se rastoči...Hari je ponovo posmatrao Snejpa, koji izlazi iz Velike sale nakon što je završio

svoje O.Č.N. iz Odbrane od Mračnih veština, posmatrao ga je dok je izlazio iz zamkai nehotice dolutao do mesta gde su Džejms, Sirijus, Lupin i Petigru sedeli zajedno. AliHari se ovoga puta držao na rastojanju jer je znao šta se zbilo nakon što je Džejmspodigao Severusa u vazduh i rugao mu se. Znao je šta je učinjeno i rečeno, i nije mupričinjavalo nikakvo zadovoljstvo da to ponovo vidi. Posmatrao je kako se Lilipriključila grupi i stala u Snejpovu odbranu. Izdaleka je čuo Snejpa kako joj, ponižen ignevan, dobacuje tu neoprostivu reč: – Blatokrvna.

Prizor se promeni.– Izvini.– Ne interesuje me.– Izvini!– Ne troši uzalud pljuvačku.

Bila je noć. Lili, koja je nosila spavaćicu, stajala je prekrštenih ruku ispredportreta Debele Dame na ulazu u grifindorsku kulu.

– Izašla sam samo zato što mi je Meri rekla da si pretio da ćeš prespavati ovde.– Jesam. I bih. Nisam hteo da te nazovem Blatokrvnom, samo mi se...– Omaklo? – u Lilinom glasu nije bilo sažaljenja. – Prekasno je. Godinama sam

pronalazila izgovore. Niko od mojih prijatelja ne može da shvati zašto uopšte i pričams tobom. Ti i tvoji dragoceni prijatelji Smrtožderi – vidiš, čak i ne poričeš! Čak i neporičeš da to nameravate da budete! Jedva čekate da se priključite Znaš-Već-Kome, jeli?

On otvori usta, ali ih potom zatvori ne progovorivši.– Više ne mogu da se pretvaram. Ti si izabrao svoj put, ja sam izabrala moj.– Ne... slušaj, nisam hteo da...– ... da me nazoveš Blatokrvnom? Ali ti sve ostale mog porekla zoveš

Blatokrvnim, Severuse. Zašto bih se ja razlikovala?Bio je na ivici da progovori, ali se ona uz prezriv pogled okrenu i pope nazad kroz

otvor iza portreta...Hodnik se rastopi, a sledećem prizoru je trebalo malo duže da se uobliči: Hariju

se činilo da leti kroz komešajuće oblike i boje, sve dok se njegovo okruženje nije opetučvrstilo, i sada je stajao povrh usamljenog i hladnog brda u tmini, dok je vetarzviždao kroz grane retkog drveća bez lišća. Odrasli Snejp je dahtao, okrećući se okosebe, čvrsto stežući štapić u ruci, čekajući nešto ili nekoga... njegov strah je zarazio iHarija, iako je znao da ne može biti povređen, te se i on osvrtao preko ramena,pitajući se šta to Snejp čeka...

A zatim zaslepljujuć, nazubljen zrak bele svetlosti prolete kroz vazduh: Haripomisli da je u pitanju munja, ali Snejp je pao na kolena a štapić mu je izleteo iz ruke.

– Nemojte da me ubijete!– To mi nije bila namera.Zvuk Dambldorovog Prebacivanja mora da je zaglušilo zavijanje vetra među

granama. Stajao je pred Snejpom dok mu se odora vijorila oko njega, a lice biloodozdo osvetljeno svetlom koje je bacao njegov štapić.

– Dakle, Severuse? Kakvu to poruku Lord Voldemor ima za mene?– Nema... nema poruke... ovde sam po sopstvenom nahođenju!Snejp je kršio ruke: delovao je pomalo ludački, sa svojom neurednom crnom

kosom koja mu se vijorila oko lica.– Ja... dolazim s upozorenjem... ne, zahtevom... molim vas...Dambldor mahnu štapićem. Iako su lišće i granje i dalje leteli kroz noćni vazduh

kraj njih, na mesto gde su on i Snejp stajali oči u oči spusti se tišina.– Kakav to zahtev jedan Smrtožder može da ima za mene?– P-Proročanstvo... predviđanje... Trelonijeva...– Ah, da – reče Dambldor. – Koliko si toga preneo Lordu Voldemoru?

– Sve... sve što sam čuo! – reče Snejp. – Zato... iz tog razloga... on misli da je upitanju Lili Evans!

– Proročanstvo se nije odnosilo na ženu – reče Dambldor. – Govorilo je o dečakurođenom krajem jula...

– Znate na šta mislim! On misli da se odnosi na njenog sina, hoće da je pronađe...da ih sve pobije...

– Ako ti ona toliko znači – reče Dambldor – svakako će je Lord Voldemorpoštedeti? Zar ne možeš da tražiš milost za majku u zamenu za sina?

– Jesam... pitao sam ga...– Gadiš mi se – reče Dambldor, a Hari nikada u životu nije čuo toliki prezir u

njegovom glasu. Snejp kao da se malo skupi. – Znači ne tiču te se smrt njenog muža ideteta? Oni mogu da umru, samo da ti dobiješ šta želiš?

Snejp ništa ne reče, već je samo gledao naviše u Dambldora.– Sakrijte ih sve, onda – zahropta. – Sklonite je – njih – na sigurno. Molim vas.– A šta ćeš mi dati zauzvrat, Severuse?– Z-zauzvrat? – Snejp zaprepašćeno zinu u Dambldora, a Hari je očekivao da će

protestovati, ali nakon jednog dugog trenutka on reče: – Bilo šta.Brdo izbledi i Hari se nađe u Dambldorovoj kancelariji, a nešto u njoj ispuštalo je

užasan zvuk, poput ranjene životinje. Snejp je sedeo presavijen u stolici a Dambldorje smrknuto stajao nad njim. Nakon par trenutaka Snejp podiže lice, i on vide čovekakoji je proživeo stotinu godina patnje otkako je napustio ono zaraslo brdašce.

– Mislio sam... da ćete... da je sklonite na... sigurno...– Ona i Džejms imali su poverenja u pogrešnu osobu – reče Dambldor. – Slično

tebi, Severuse. Zar se nisi nadao da će je Lord Voldemor poštedeti?Snejpovo disanje sada je postalo plitko.– Njen dečak je preživeo – reče Dambldor.Snejp kao da odagna dosadnu mušicu neznatnim trzajem glave.– Njen sin živi. Ima njene oči, iste njene oči. Siguran sam da se sećaš oblika i boje

očiju Lili Evans, zar ne?– NEMOJTE! – zagrme Snejp. – Nestala... Mrtva...– Da li je to kajanje, Severuse?– Želeo bih... želeo bih da sam ja mrtav...– A ko bi od toga imao ikakve koristi? – reče Dambldor ledeno. – Ako si voleo

Lili Poter, ako si je istinski voleo, onda je tvoj put već iscrtan.Činilo se da Snejp proviruje iz izmaglice bola, i trebalo mu je veoma dugo da do

njega dopru Dambldorove reči.– Kako... kako to mislite?– Znaš kako i zašto je poginula. Postaraj se da to ne bude uzalud. Pomozi mi da

zaštitim Lilinog sina.– Njemu nije potrebna zaštita. Mračni gospodar je nestao...

– ... Mračni gospodar će se vratiti, a Hari Poter će biti u strahovitoj opasnostikada se to dogodi.

Zavlada dug tajac i Snejp polako povrati kontrolu nad sobom, ovlada sopstvenimdisanjem. Naposletku reče: – U redu. U redu. Ali nikada... nikada mu ne recite,Dambldore! Ovo mora ostati između nas! Zakunite se! Ne mogu da podnesem...pogotovu Poterov sin... hoću da mi date svoju reč!

– Da ti dam svoju reč da nikada neću otkriti ono najbolje u tebi? – Dambldoruzdahnu, spustivši pogled na Snejpovo divljačno, izmučeno lice. – Ako insistiraš...

Kancelarija se rastoči, ali se istog trena ponovo uobliči. Snejp se šetkao levo-desno pred Dambldorom.

– ... osrednji, arogantan, baš kao i njegov otac, odlučan da krši pravila, raduje sesvojoj slavi, traži pažnju i drzak je...

– Vidiš ono što očekuješ da vidiš, Severuse – reče Dambldor, ne dižući pogled sprimerka Preobražavanja danas. – Drugi nastavnici mi kažu da je dečak skroman,dopadljiv i umereno talentovan. Meni lično je vrlo simpatično dete.

Dambldor okrenu stranicu, i ne podigavši pogled reče: – Drži Kvirela na oku,hoćeš li?

Ponovo vrtlog boje, i onda se sve smrači, a Snejp i Dambldor su stajali udaljenina nekoliko koraka u Ulaznoj dvorani dok su poslednji zaostali posetioci Božićnogbala prolazili kraj njih idući na spavanje.

– Dakle? – promrmlja Dambldor.– I Karkarofov Znak postaje sve tamniji. Uspaničio se, boji se odmazde. Znate

koliko je pomogao Ministarstvu nakon pada Mračnog gospodara. – Snejp iskosapogleda u Dambldorov profil slomljenog nosa. – Karkarof namerava da beži ukolikoZnak počne da peče.

– Je li? – reče Dambldor nežno, dok su Fler Delaker i Rodžer Dejvis kikoćući senailazili iz pravca okolnog imanja. – A da li si ti u iskušenju da mu se pridružiš?

– Ne – reče Snejp, crnih očiju uprtih u siluete Fler i Rodžera koje su se udaljavaleod njih. – Ja nisam takva kukavica.

– Ne – složi se Dambldor. – Ti si daleko hrabriji čovek od Igora Karkarofa. Znaš,ponekad mi se čini da Razvrstavamo prerano...

On se udalji, ostavivši Snejpa s bolnim izrazom na licu...A sada je Hari ponovo stajao u direktorovoj kancelariji. Bila je noć, a Dambldor

je klonulo sedeo u fotelji nalik prestolu iza stola, očito polusvestan. Desna ruka mu seklatila preko ivice, garava i opečena. Snejp je mrmljao inkantacije, uperivši štapić uzglob šake, dok je desnom rukom sipao pehar pun gustog zlatnog napitka uDambldorovo grlo. Nakon nekoliko trenutaka Dambldorovi kapci zatreperiše iotvoriše se.

– Zašto – reče Snejp, bez okolišanja – zašto ste stavili taj prsten? Nosi sa sobomkletvu, sigurno ste to shvatili. Zašto ste ga uopšte i dodirnuli?

Prsten Mervolodomosa Ispijenog ležao je na stolu pred Dambldorom. Bio jenaprsnut. Kraj njega je ležao Grifindorov mač.

Dambldor napravi grimasu.– Ja... bio sam budala. Podlegao sam iskušenju.– Kakvom iskušenju?Dambldor mu ne odgovori.– Čudo je što ste uopšte uspeli da se vratite ovamo! – Snejp je zvučao besno. –

Taj prsten je u sebi nosio neizmerno moćnu kletvu, možemo samo da se nadamo daćemo je zadržati. Za sada sam uspeo da zarobim kletvu u samoj šaci...

Dambldor pridiže svoju ugljenisanu, beskorisnu šaku i ispitivački je pogleda sizrazom lica osobe kojoj su pokazali nekakvu zanimljivu retkost.

– Veoma si dobro postupio, Severuse. Šta misliš, koliko mi je još preostalo?Dambldorov ton bio je ležeran, kao da je pitao za vremensku prognozu. Snejp je

oklevao, a zatim rekao: – Ne mogu da procenim. Možda godinu dana. Takva čin ne dâse zauvek zadržati. Proširiće se, kad-tad, to je jedna od onih kletvi koje s vremenomjačaju.

Dambldor se nasmeši. Vest da ima manje od godinu dana života kao da ga semalo, ili čak nimalo doticala.

– Srećan sam, izuzetno srećan, što imam tebe, Severuse.– Da ste me samo malo ranije pozvali, mogao sam više da učinim, da vam kupim

još vremena! – reče Snejp ljutito. Spustio je pogled na slomljeni prsten i mač. – Zarste mislili da ćete slamanjem prstena razbiti i kletvu?

– Nešto slično... biće da sam bio van sebe, svakako... – reče Dambldor. Uz znatannapor on se uspravi u stolici. – Pa, dobro, to stvari čini mnogo lakšim.

Snejp je delovao krajnje zbunjeno. Dambldor se nasmeši.– Mislim na plan koji Lord Voldemor plete oko mene. Njegov plan da me siroti

dečak Melfojevih ubije.Snejp sede u stolicu u kojoj je Hari tako često bio, preko puta Dambldorovog

stola. Hari je video da želi da kaže još nešto na temu Dambldorove uklete šake, ali daovaj uljudno odbija dalju diskusiju na tu temu. Mršteći se, Snejp reče: – Mračnigospodar ne očekuje da Drako uspe. Ovo je samo kazna za Lucijusove nedavneneuspehe. Sporo mučenje za Drakove roditelje da ga posmatraju kako posrće i plaćacenu neuspeha.

– Ukratko, nad dečakom je proglašena smrtna kazna kao i nada mnom – rečeDambldor. – No pretpostavljam da će taj zadatak, nakon Drakovog neuspeha, pripastitebi?

Usledi kratak tajac.– Verujem da je takav plan Mračnog gospodara.– Lord Voldemor predviđa trenutak u bliskoj budućnosti kada mu više neće biti

potreban špijun na Hogvortsu?

– Veruje da će škola uskoro biti u njegovim rukama, da.– A ako mu zaista padne šaka – reče Dambldor, gotovo uzgred, kako se činilo –

imam tvoju reč da ćeš učiniti sve što je u tvojoj moći da zaštitiš učenike Hogvortsa?Snejp kruto klimnu glavom.– Dobro. A sada: tvoj glavni prioritet biće da otkriješ šta je Drako naumio.

Prestrašeni tinejdžer je opasan kako po sebe tako i po druge. Ponudi mu pomoć ivođstvo, trebalo bi da to prihvati, dopadaš mu se...

– ... mnogo manje otkako je njegov otac u nemilosti. Drako krivi mene, smatra dasam uzurpirao Lucijusov položaj.

– Svejedno, pokušaj. Manje me je briga za sebe no za slučajne žrtve bilo kakvihplanova koji bi dečaku mogli da padnu na pamet. Naposletku, naravno, postoji samojedna stvar koju možemo da učinimo da bismo ga spasili od gneva Lorda Voldemora.

Snejp podiže obrve i upita sarkastičnim tonom: – Nameravate li da mu dopustiteda vas ubije?

– Nipošto. Ti moraš da me ubiješ.Zavlada dug tajac, koji je prekidao samo čudan krckav zvuk. Feniks Foks glodao

je komad sipine kosti.– Hoćete da to odmah učinim? – reče glasom prepunim ironije. – Ili biste želeli

nekoliko trenutaka da sastavite sebi epitaf?– Oh, ne još – reče Dambldor, smešeći se. – Verujem da će se pravi trenutak sâm

vremenom ukazati. Ako uzmemo u obzir ono što se večeras zbilo – on pokaza na svojusasušenu šaku – možemo biti sigurni da će se to dogoditi u narednih godinu dana.

– Ako vam ne smeta da umrete – reče Snejp grubo – zašto ne pustite Draka da toučini?

– Duša tog dečaka još nije toliko oštećena – reče Dambldor. – Ne želim da buderastrzana zbog mene.

– A moja duša, Dambldore? A moja?– Samo ti možeš znati da li će tvojoj duši nauditi da pomogneš jednom starcu da

izbegne bol i poniženje – reče Dambldor. – Tražim od tebe tu poslednju veliku uslugu,Severuse, jer smrt sigurno dolazi po mene kao što je sigurno da će Čadlijski topoviovu godinu završiti poslednji na tabeli. Moram da priznam da bih radije želeo brz,bezbolan kraj umesto otegnute i aljkave rabote koja bi usledila ukoliko bi, na primer,Suri bio umešan – čujem da ga je Voldemor regrutovao? Ili draga Belatriks, koja volida se igra s hranom pre nego što je pojede.

Njegov ton je bio ležeran, ali su njegove plave oči prodirale kroz Snejpa kao štosu često prodirale i kroz Harija, kao da je duša o kojoj su raspravljali njemu vidljiva.Najzad Snejp ponovo osorno klimnu glavom.

Činilo se da je Dambldor zadovoljan.– Hvala ti, Severuse...Kancelarija nestade, a sada su Dambldor i Snejp zajedno koračali kroz pusto

imanje oko zamka u suton.– Šta to radite s Poterom, sve te silne noći koje provodite zatvoreni zajedno? –

naglo upita Snejp.Dambldor je delovao iznureno.– Zašto? Nije valjda da pokušavaš da mu zadaš još kaznene nastave, Severuse?

Momak će uskoro više vremena provoditi na kaznenoj nastavi nego van nje.– Isti je kao i njegov otac...– Po izgledu možda, ali po srži, prirodi, mnogo je više nalik svojoj majci.

Provodim vreme s Harijem zato što imam neke stvari da raspravim s njim, informacijekoje moram da mu poverim pre nego što bude prekasno.

– Informacije – ponovi Snejp. – Njemu verujete... a meni ne.– To nije pitanje poverenja. Moje vreme je, kao što obojica znamo, ograničeno.

Stoga je neophodno da dečaku dam dovoljno informacija da učini ono što mora.– A zašto ja ne mogu da dobijem te iste informacije?– Ne volim da sve svoje tajne stavljam u istu korpu, pogotovu ne u korpu koja

previše vremena provodi landarajući na ruci Lorda Voldemora.– Što činim po vašem naređenju!– I to izuzetno dobro činiš. Nemoj misliti da potcenjujem stalnu opasnost kojoj

sebe izlažeš, Severuse. Davati Voldemoru naizgled vredne informacije a pri tomnajvažnije zadržavati za sebe jeste posao koji ne bih poverio nikome sem tebi.

– A ipak se mnogo više poveravate dečaku koji nije sposoban za Oklumenciju,čija je magija osrednja i koji ima direktnu vezu s umom Mračnog gospodara!

– Voldemor strahuje od te veze – reče Dambldor. – Ne tako davno osetio je tekdelić toga šta tačno znači deliti um s Harijem. Bio je to bol kakav nikada nije iskusio.Neće ponovo pokušati da zaposedne Harija, u to sam siguran. Ne na taj način.

– Ne shvatam.– Duša Lorda Voldemora, oštećena toliko koliko jeste, ne može da podnese blizak

kontakt s dušom poput Harijeve. Poput jezika na smrznutom čeliku, poput mesa uplamenu...

– Duše? Govorili smo o umovima!– U slučaju Harija i Lorda Voldemora govoriti o jednom znači govoriti i o

drugom.Dambldor se osvrnu oko sebe da se uveri da su sami. Sada su bili blizu

Zabranjene šume, ali nigde oko njih nije bilo ni žive duše.– Nakon što me ubiješ, Severuse...– Odbijate da mi sve kažete, a ipak od mene očekujete tu malu uslugu! – zareža

Snejp, i sada se na mršavom licu video pravi gnev. – Mnogo toga uzimate zdravo zagotovo, Dambldore! Možda sam se predomislio!

– Dao si mi reč, Severuse. A kad smo već kod usluga koje mi duguješ, mislio samda si se složio da držiš našeg mladog prijatelja sliterinca na oku?

Snejp je delovao ljutito, buntovnički. Dambldor uzdahnu.– Dođi u moju kancelariju večeras, u jedanaest, Severuse, i nećeš više moći da se

žališ kako ti se ne poveravam...Bili su ponovo u Dambldorovoj kancelariji, prozori su bili tamni, Foks je sedeo

utihnuo a Snejp sasvim mirno dok se Dambldor šetkao oko njega, pričajući.– Hari ne sme da zna, sve do poslednjeg trenutka, sve dok to ne postane

neophodno, jer kako će inače imati snage da uradi ono što mora biti učinjeno?– Ali šta to mora da učini?– To je između Harija i mene. A sada, slušaj pažljivo, Severuse. Doći će trenutak,

nakon moje smrti – ne raspravljaj se, ne prekidaj me! Doći će trenutak kada će sečiniti da Lord Voldemor strahuje za život svoje zmije.

– Za Nagini? – Snejp je delovao zapanjeno– Tačno tako. Ako dođe vreme kad Lord Voldemor prestane da šalje zmiju da

obavlja zadatke za njega, i bude je držao na bezbednom kraj sebe, pod magijskomzaštitom, onda mislim da će biti bezbedno da se kaže Hariju.

– Šta da mu se kaže?Dambldor duboko udahnu i sklopi oči.– Reci mu da se one noći kada je Lord Voldemor pokušao da ga ubije, kad je Lili

stavila sopstveni život između njih poput štita, Ubitačna kletva odbila od LordaVoldemora i komadić Voldemorove duše otcepio se od celine i prikačio se za jedinuživu dušu koja je preostala u toj razrušenoj kući. Delić Lorda Voldemora živi unutarHarija, i to je ono što mu daje moć da govori sa zmijama i vezu s Voldemorovimumom koju nikada nije razumeo. I dok god taj komadić duše, koji Voldemoru nenedostaje, ostaje prikačen i zaštićen kod Harija, Lord Voldemor ne može da umre.

Hari ih je posmatrao kao da se nalaze na kraju dugačkog tunela, bili su mu takodaleko, a njihovi glasovi čudnovato su mu odzvanjali u ušima.

– Znači dečak... dečak mora da umre? – upita Snejp, potpuno smireno.– I Voldemor to mora lično da učini, Severuse. To je od presudnog značaja.Još jedna duga pauza. Zatim Snejp reče: – Mislio sam... sve ove godine... da ga

štitimo zbog nje. Zbog Lili.– Štitili smo ga jer je bilo neophodno da ga podučimo, odgajimo, da ga pustimo da

sam oproba svoju snagu – reče Dambldor, još uvek čvrsto sklopljenih očiju. – Umeđuvremenu, veza između njih postaje sve jača, parazitski raste: ponekad sam mislioda i on sam u to sumnja. Ako ga poznajem, sigurno će srediti stvari tako da će, kadpođe u susret svojoj smrti, to zaista značiti Voldemorov kraj.

Dambldor otvori oči. Snejp je delovao užasnuto.– Držali ste ga u životu samo da bi mogao da umre u pravom trenutku?– Ne budi tako šokiran, Severuse. Koliko si ti muškaraca i žena posmatrao kako

umiru?– U poslednje vreme samo one koje ne bih uspeo da spasim – reče Snejp. On

ustade. – Iskoristili ste me.– Što znači?– Špijunirao sam za vas, lagao za vas, stavio sebe u smrtnu opasnost zarad vas.

Sve to kako bih učinio da sin Lili Poter bude bezbedan. A sad mi kažete kako ste gauzgajali kao prase za klanje...

– Ah, ovo je baš dirljivo, Severuse – reče Dambldor ozbiljno. – Da nisi ipakpočeo da mariš za tog dečaka, posle svega?

– Za njega? – povika Snejp. – Ekspekto patronum!Iz vrha njegovog štapića izlete srebrna košuta: dočekala se na pod, odskočila

jedanput po kancelariji i izletela kroz prozor. Dambldor ju je posmatrao kako leti, adok je njen srebrnasti sjaj bledeo on se okrenu ka Snejpu, a oči su mu bile pune suza.

– Posle sveg ovog vremena?– Zauvek – reče Snejp.A prizor se promeni. Sada Hari spazi Snejpa kako priča s Dambldorovim

portretom iznad svoga stola.– Moraćeš da daš Voldemoru tačan datum Harijevog odlaska od njegovih tetke i

teče – reče Dambldor. – Ako to ne budeš učinio, izazvaćeš sumnju, pošto Voldemorveruje da si dobro obavešten. Međutim, moraš da im usadiš ideju o mamcima... to bi,smatram, trebalo da osigura Harijevu bezbednost. Probaj da Zbuniš MandangusaFlečera. I, Severuse, ukoliko budeš prisiljen da sudeluješ u poteri, obaveznoubedljivo odglumi svoju ulogu... računam na tebe da ostaneš u Voldemorovoj milostišto je duže moguće, inače će Hogvorts pasti na milost i nemilost Kerouvih...

Sada je Snejp bio licem u lice s Mandangusom u nekoj nepoznatoj krčmi,Mandangusovo lice delovalo je čudnovato prazno, dok se Snejp mrštio odkoncentracije.

– Predložićeš Redu Feniksa – mrmljao je Snejp – da koriste mamce. Višesokovninapitak. Identični Poteri. To je jedino što može da uspe. Zaboravićeš da sam ti ovopredložio. Predstavićeš to kao sopstvenu ideju. Da li si me razumeo?

– Razumeo sam – promrmlja Mandangus, odsutnog pogleda...Sada je Hari leteo sa Snejpom na metli kroz vedru i mračnu noć: pratili su ga

drugi zakukuljeni Smrtožderi, a pred njim su bili Lupin i Hari koji je zapravo bioDžordž... jedan Smrtožder krenu ispred Snejpa, uperivši svoj štapić pravo u Lupinovaleđa...

– Sektumsempra! – povika Snejp.Ali čin, namenjena šaci Smrtoždera, promaši i umesto toga pogodi Džordža...A sledećeg časa, Snejp je klečao u Sirijusovoj staroj spavaćoj sobi. Suze su mu

kapale niz njegov kukasti nos dok je čitao staro Lilino pismo. Na drugoj strani bilo jetek nekoliko reči:

ikada mogao da bude prijatelj s Gelertom Grindelvaldom. Meni se lično čini

da je razum polako napušta!S ljubavlju,

Lili Snejp uze stranicu s Lilinim potpisom i ljubavlju, i stavi ga u svoju odoru. Zatim

pocepa na dva dela fotografiju koju je takođe držao u ruci, da bi zadržao deo na komse Lili smejala, bacivši parče sa Džejmsom i Harijem nazad na pod, ispod komode sfiokama...

A sada je Snejp ponovo stajao u direktorovoj kancelariji kad Fineas Nigelusdotrča u svoj portret.

– Direktore! Kampuju u Dinovoj šumi! Blatokrvna...– Nemoj da si upotrebio tu reč!– ... ona mala Grejndžerova onda, pomenula je to mesto kad je otvarala torbicu a

ja sam je čuo.– Dobro je. Odlično! – povika portret Dambldora iza direktorove fotelje. – A sad,

Severuse, mač! Ne zaboravi da mora biti stečen u situaciji izuzetne nužde i hrabrosti –i ne sme da zna da mu ga ti daješ! Ako Voldemor pročita Harijeve misli i vidi da tiradiš za njega...

– Znam – reče Snejp odsečno. Prišao je Dambldorovom portretu i gurnuo ga ustranu. On se otvori napred, otkrivši skrivenu šupljinu iza sebe, iz koje on izvučeGrifindorov mač.

– I dalje nećete da mi kažete zašto je toliko važno da Poteru dam mač? – rečeSnejp, prebacujući preko svoje odore putni ogrtač.

– Ne, ne bih rekao – reče Dambldorov portret. – On će znati šta da učini sa njim. I,Severuse, budi veoma pažljiv, ne verujem da će ti biti naklonjeni kad se uzme u obzirnezgoda sa Džordžom Vizlijem...

Snejp se okrenu na vratima.– Ne brini, Dambldore – reče on hladno. – Imam plan...I Snejp napusti prostoriju. Hari se izdiže iz Sita-za-misli i nekoliko trenutaka

kasnije ležao je na tepihu na podu u potpuno identičnoj prostoriji: činilo se da jeSnejp upravo zatvorio vrata za sobom.

34. Šuma, ponovo

Istina, konačno. Ležeći lica pritisnutog uz prašnjavi tepih kancelarije u kojoj je

nekada mislio da se obučava tajnama pobede, Hari najzad shvati da nije predviđenoda preživi. Njegov zadatak je da mirno stupi u srdačno okrilje Smrti. Usput je trebaloda se otarasi preostalih Voldemorovih veza sa životom tako da, kad se najzad budebacio pred Voldemora i ne podigavši štapić da se odbrani, kraj bude čist, a posao kojije trebalo da bude okončan u Godrikovoj dolini najzad bude dovršen: nijedan nećemoći da živi, nijedan neće preživeti.

Osećao je kako mu srce žustro lupa u grudima. Baš čudno kako mu, pri ovoj zebnjiod smrti, pumpa sve jače, hrabro ga držeći u životu. Ali moraće da prestane, i touskoro. Otkucaji su mu odbrojani. Za koliko će još otkucaja imati vremena kad budeustao i poslednji put prošao kroz zamak, pa preko školskog imanja u Šumu?

Užas ga je obuzimao dok je ležao na podu, dok je taj pogrebni doboš udarao unjemu. Hoće li ga umiranje boleti? U svim onim prilikama kada je mislio da će se todogoditi pa ipak uspeo da pobegne, nikada zapravo nije razmišljao o samom činu:njegova želja za životom oduvek je bila mnogo jača od njegovog straha od smrti. A

ipak mu sada nije padalo na pamet da pokuša da pobegne, da utekne Voldemoru. Sadje sve bilo gotovo, znao je to, i preostao mu je još sâm taj čin: umiranje.

Da je samo mogao da umre one letnje noći kad je napustio Šimširovu ulicu brojčetiri, kada ga je plemeniti štapić s Feniksovim perom spasio! Da je samo mogao daumre kao Hedviga, tako brzo da ni sâm ne zna šta se dogodilo! Ili da je mogao da sebaci pred štapić da bi spasao nekog koga je voleo... sada je zavideo smrti svojihroditelja. Ovaj hladnokrvni hod ka sopstvenom uništenju zahtevaće drugačiju vrstuhrabrosti. Osetio je kako mu prsti malo drhte i pokuša da ih obuzda, iako tu nije bilonikoga ko bi ga video: svi portreti na zidovima bili su prazni.

Polako, veoma polako, pridigao se i čineći to osetio se življim i svesnijim svogživog tela no ikada ranije. Zašto nikada ranije nije cenio čudo sopstvenog bića, svogmozga, nerava i lupajućeg srca? Sve to će nestati... ili će, makar, on nestati iz njih.Dah mu je bio spor i dubok, a usta i grlo bili su mu posve suvi, no bile su i oči.

Dambldorova izdaja bila je gotovo ništavna. Naravno da je postojao veći plan,samo što je Hari bio i suviše glup da ga uoči, sada je to shvatao. Nikada nije dovodiou pitanje sopstvenu pretpostavku da ga Dambldor želi živog. Sad je video da je njegovživotni vek bio određen time koliko će potrajati dok se unište svi horkruksi. Dambldorje njemu predao dužnost njihovog uništavanja, a on je pokorno nastavio da polakokida spone koje su vezivale za život ne samo Voldemora nego i njega samog. Kako jeto uredno, kako elegantno, ne traćiti uzalud živote već opasan zadatak poveriti dečakukoji je već obeležen za klanje, i čija smrt neće biti nesreća, već još jedan udaracVoldemoru.

A Dambldor je znao da Hari neće izvrdati, da će nastaviti sve do kraja, makar tobio i njegov kraj, jer se potrudio da ga upozna, zar ne? Dambldor je znao, kao iVoldemor, da Hari neće dozvoliti da neko drugi umre umesto njega sad kad otkrije daje u njegovoj moći da to spreči. Slike Freda, Lupina i Tonks koji leže mrtvi u Velikojsali ponovo mu silovito proleteše kroz um, i on na trenutak ostade bez daha: Smrt jebila nestrpljiva...

Ali Dambldor ga je precenio. Nije uspeo: zmija je i dalje živa. Preostaće jošjedan horkruks koji vezuje Voldemora za zemaljski svet, čak i pošto Hari bude ubijen.Istina, to je značilo da će nekome ipak olakšati posao. Pitao se ko bi to učinio... Ron iHermiona bi znali šta treba da se uradi, naravno... biće da je zato Dambldor želeo dase poveri još dvoma... zato da, ako on ispuni svoju istinsku sudbinu malo ranije, onimogu da nastave...

Te misli su, poput dobovanja kiše po hladnom prozoru, udarale po tvrdoj površinineporecive istine da on mora umreti. Ja moram da umrem. Kraj je neumitan.

Činilo mu se da su Ron i Hermiona negde daleko, u nekoj udaljenoj zemlji.Osećao se kao da se od njih davno rastao. Neće biti rastanaka, niti objašnjenja, u tomeje bio odlučan. Ovo je put koji ne mogu zajedno da prevale, i svi pokušaji koje bi oničinili samo bi protraćili dragoceno vreme. Spustio je pogled na ulubljen zlatan sat

koji je dobio za sedamnaesti rođendan. Već je prošla gotovo polovina sata koji je imje Voldemor ostavio za njegovu predaju.

Ustao je. Srce mu je udaralo o rebra kao neka pomahnitala ptica. Možda je znaloda mu je preostalo još samo malo vremena, možda je odlučilo da vreme pre krajaispuni otkucajima za ceo život. Dok je zatvarao vrata kancelarije nije se ni osvrnuo zasobom.

Zamak je bio prazan. Dok je sâm koračao njim osećao se poput duha, kao da jeveć umro. Ljudi iz portreta još uvek nisu bili u svojim okvirima. Celo mesto bilo jejezivo mirno, kao da su preostali krv i život bili koncentrisani u Velikoj sali, gde subili nagurani mrtvi i ožalošćeni.

Hari preko sebe prebaci Nevidljivi ogrtač i spusti se sprat po sprat do prizemlja,sišavši naposletku niz mermerne stepenice u Ulaznu dvoranu. Možda se neki delićnjega nadao da će ga osetiti, da će biti viđen, zaustavljen, ali Ogrtač je, kao i uvek,bio neprovidan, savršen, te se s lakoćom obreo kod ulaznih vrata.

A onda Nevil umalo nije naleteo na njega. On je bio jedna polovina dvojca koji jeunosio telo s imanja. Hari spusti pogled i oseti još jedan tup udarac u stomaku: KolinKrivej, iako maloletan, mora da se ušunjao nazad, baš kao što su to učinili i Melfoj,Kreb i Gojl. Izgledao je sićušan i u svojoj smrti.

– Znaš šta? Mogu ja sâm da ga ponesem, Nevile – reče Oliver Drvce, prebaciKolina preko ramena poput vatrogasca i odnese ga u Veliku salu.

Nevil se na trenutak nasloni na okvir vrata i nadlanicom obrisa znoj sa čela.Izgledao je kao starac. Zatim se ponovo zaputi niza stepenice u tminu, po preostalatela.

Hari baci poslednji pogled na ulaz u Veliku salu. Ljudi su se kretali na sve strane,pokušavajući da uteše jedni druge, pijući, klečeći kraj mrtvih, ali nije mogao da vidinikog od njemu dragih osoba, ni traga Hermioni, Ronu, Džini niti bilo kom Vizliju, ani Luni. Osećao je da bi se drage volje odrekao ono malo vremena koje mu jepreostalo samo da može poslednji put da ih vidi, ali da li bi onda ikada skupio snageda prestane da ih gleda? Bolje je ovako.

Spustio se niza stepenice i krenuo u tamu. Bilo je gotovo četiri izjutra, a Hariju se,po mrtvoj tišini školskog imanja činilo kao da ono zadržava dah, čekajući da vidi hoćeli on učiniti ono što mora.

Hari priđe Nevilu, koji se nagnuo nad još jednim telom.– Nevile.– Pobogu, Hari, samo što me nije strefila srčka!Hari je svukao Ogrtač: pomisao mu je došla niotkuda, rodivši se iz želje da se

sasvim osigura.– Gde si krenuo sasvim sâm? – upita Nevil sumnjičavo.– Sve je to deo plana – reče Hari. – Moram nešto da obavim. Slušaj... Nevile...– Hari! – Nevil je iznenada delovao prestrašeno. – Hari, ne nameravaš valjda da

se predaš?– Ne – slaga Hari s lakoćom. – Naravno da ne... ovo je nešto drugo. Ali možda me

neće biti neko vreme na vidiku. Znaš za Voldemorovu zmiju, Nevile? Ima ogromnuzmiju... zove je Nagini...

– Da, čuo sam... šta s njom?– Mora biti ubijena. Ron i Hermiona to znaju, ali za slučaj da oni...Stravičnost te pomisli na trenutak mu oduze dah, onemogućivši mu da nastavi da

priča. Ali ponovo se pribrao: ovo je bilo od presudnog značaja, morao je da bude kaoDambldor, hladne glave, da se pobrine za rezervne opcije i druge koji će nastavitiplan. Dambldor je umro znajući da još troje ljudi zna za horkrukse. Sada će Nevilpreuzeti Harijevo mesto: i dalje će troje znati tajnu.

– Samo za slučaj da su... zauzeti... a ti budeš u prilici...– Da ubijem zmiju?– Ubij zmiju – ponovi Hari.– U redu, Hari. Jesi li ti okej?– Dobro sam. Hvala, Nevile.Ali kad je Hari pokušao da produži dalje, Nevil ga zgrabi za zglob.– Svi ćemo nastaviti da se borimo, Hari. Znaš to?– Da, ja...Isti onaj osećaj gušenja odnese i kraj te rečenice, nije mogao da nastavi. Nevilu se

to nije činilo čudnim. Potapšao je Harija po ramenu, pustio ga i produžio u potrazi zatelima.

Hari ponovo prebaci Ogrtač preko sebe i produži dalje. Nedaleko odatle još seneko pomerao, nagnut nad telom ispruženim na zemlji. Došao je na nekoliko koraka odnje kad je shvatio da je u pitanju Džini.

Stao je u mestu. Čučala je nad devojčicom koja je šapatom dozivala svoju majku.– U redu je – govorila je Džini. – Sve je u redu. Odnećemo te unutra.– Ali ja hoću kući – prošaputa devojčica. – Neću više da se borim!– Znam – reče Džini, a glas je izdade. – Sve će biti u redu.Talasi hladnoće milovali su Harijevu kožu. Želeo je da vikne kroz noć, želeo je da

Džini zna da je tu, hteo je da ona zna kuda se zaputio. Želeo je da ga spreče, odvukunazad, pošalju kući...

Ali već je bio kod kuće. Hogvorts je bio njegov prvi i najbolji dom. On,Voldemor i Snejp, napušteni dečaci, svi su ovde pronaši dom...

Džini je sada klečala kraj povređene devojčice, držeći je za ruku. S neverovatnimnaporom Hari natera sebe da produži. Učinilo mu se da se Džini osvrnula dok jeprolazio kraj nje i zapitao se da li je osetila nekog kako hoda u blizini, ali nijeprogovorio, nije se osvrnuo.

Hagridova koliba nazirala se kroz tminu. Nije bilo svetala, niti zvuka Fengovoggrebanja po vratima, iz želje da mu poželi dobrodošlicu gromkim lavežom. Sve te

posete Hagridu, sjaj bakarnog kotlića na vatri, mramorni kolači i džinovske larve, kaoi njegovo ogromno, bradato lice, Ron koji povraća puževe, Hermiona koja mu pomažeda spasi Norberta...

Produžio je, i sada je stigao do ivice šume, te zastade.Jato dementora klizilo je među drvećem. Mogao je da oseti njihovu jezu i nije bio

siguran hoće li moći bezbedno da prođe kroz nju. Nije više imao snage za Patronusa.Nije bio u stanju da kontroliše sopstveno drhtanje. Umiranje, ipak, nije bilo lako. Biomu je dragocen svaki trenutak u kom je udisao miris trave, hladan vazduh na njegovomlicu: kad samo pomisli da ljudi imaju godine i godine, vremena na pretek, tolikovremena da im se i oduži, a on se očajnički hvatao za svaku sekundu. Istovremeno jemislio kako neće biti u stanju da produži i bio svestan da mora. Duga igra se završila,skrivalica je uhvaćena, bilo je vreme da se vazduh napusti...

Skrivalica. Njegovi otupeli prsti na trenutak pročeprkaše po kesi za vratom, i on jeizvuče.

Otvaram se na svršetku.Dišući ubrzano i teško, on se zagleda u nju. Sad kad je priželjkivao da vreme

uspori što je više moguće, ono kao da je još više ubrzalo i ta spoznaja mu je došlatako naglo da je pretekla i samu misao. Ovo je svršetak. Ovo je taj trenutak.

Pritisnuo je zlatni metal na svoje usne i prošaptao: – Spreman sam da umrem.Metalna ljuska se otvori. On spusti svoju drhtavu ruku, izvuče Drakov štapić ispod

Ogrtača i promrmlja: – Lumos.Crni kamen s krivudavom pukotinom po sredini stajao je između dve polovine

skrivalice. Kamen vaskrsnuća napukao je duž vertikalne linije koja je predstavljalaStarozovni štapić. Trougao i krug koji su predstavljali Ogrtač i kamen i dalje su bilirazaznatljivi.

I bez potebe da razmišlja, Hari ponovo shvati: nije bilo važno hoće li ih vratiti,pošto se spremao da im se pridruži. Nije ih dozivao k sebi: oni su dolazili po njega.

On sklopi oči i triput okrenu kamen u ruci. Znao je da se to dogodilo jer začu tihokretanje oko sebe koje je nagoveštavalo krhka tela što stoje na zemljanom, grančicamaprekrivenom tlu koje je spolja oivičavalo Šumu. Otvorio je oči i osvrnuo se oko sebe

Nisu bili duhovi, niti su bili od krvi i mesa, to mu je bilo jasno. Najviše supodsećali na Ridla koji je utekao iz dnevnika, tako davno, i postao gotovo opipljivosećanje. Manje stvarni od živih tela, ali mnogo više od duhova, kretali su se ka njemu,a na svakom licu titrao je isti osmeh pun ljubavi.

Džejms je bio iste visine kao i Hari. Nosio je odeću u kojoj je umro, kosa mu jebila neuredna i nakostrešena a naočare pomalo naherene, kao gospodinu Vizliju.

Sirijus je bio visok, zgodan i mnogo mlađi no što ga je Hari video za života.Koračao je graciozno i lako, s rukama u džepovima i osmehom na licu.

I Lupin je bio mlađi i mnogo manje ofucan, a kosa mu je bila gušća i tamnija.Delovao je srećno što se vratio na ovo poznato mu mesto, poprište brojnih

mladalačkih lutanja.Lilin osmeh je bio najširi. Dok mu se približavala zabacila je svoju dugu kosu

unazad, a njene zelene oči, toliko nalik njegovim, gladno su upijale njegovo lice, kaoda nikada neće biti u stanju da ga se dovoljno nagleda.

– Bio si tako hrabar.Nije mogao da govori. Upijao ju je pogledom i pomislio kako bi voleo da stoji tu i

da je zauvek posmatra, kako bi mu to bilo sasvim dovoljno.– Nadomak si cilja – reče Džejms. – Tako si bizu. Toliko se... ponosimo tobom.– Da li boli?To dečje pitanje otrglo se s Harijevih usana pre nego što je stigao da ga zaustavi.– Umiranje? Nimalo – reče Sirijus. – Brže je i lakše od padanja u san.– A on će želeti da to bude brzo. Želi da tome dođe kraj – reče Lupin.– Nisam želeo da umrete – reče Hari. Te reči su mu izletele i protiv volje. – Bilo

ko od vas. Žao mi je...Obraćao se Lupinu više no bilo kome od njih, preklinjući ga.– ... odmah nakon što ti se rodio sin... Remuse, žao mi je...– I meni je žao – reče Lupin. – Žao mi je što ga nikada neću upoznati... ali će znati

zašto sam umro i nadam se da će razumeti. Pokušavao sam da stvorim svet u kom ćemoći da proživi srećniji život.

Ledeni povetarac koji je, čini se, dopirao iz središta Šume podiže kosu sHarijevog čela. Znao je da mu oni neće reći da ide, da će to morati da bude njegovaodluka.

– Ostaćete sa mnom?– Sve do samog kraja – reče Džejms.– Neće moći da vas vide? – upita Hari.– Mi smo deo tebe – reče Sirijus. – Nevidljivi za bilo koga drugog.Hari pogleda u svoju majku.– Budite mi blizu – reče tiho.I on krenu. Nije ga obuzela jeza dementora: prošao je kroz nju sa svojim

saputnicima, a oni su mu bili poput Patronusa, i zajedno su kročili kroz staro drvećekoje je raslo jedno uz drugo, isprepletanih grana, izobličenog i izuvijanog korenja.Hari je čvrsto obavio Ogrtač oko sebe u tmini, putujući sve dublje i dublje u Šumu,nemajući pojma gde je tačno Voldemor, ali uveren da će ga pronaći. Kraj njega,gotovo nečujno, koračali su Džejms, Sirijus, Lupin i Lili, a njihovo prisustvo ulivalomu je hrabrost i bilo razlog što je bio u stanju da stavlja nogu pred nogu.

Um i telo su mu se sada činili čudnovato nepovezanim, kao da mu udovi rade bezikakvog svesnog uputstva, kao da je putnik a ne vozač, u telu koje će uskoro napustiti.Mrtvi koji su išli kraj njega kroz Šumu činili su mu se mnogo stvarnijim od živih kojeje ostavio u zamku: Ron, Hermiona, Džini i svi ostali bili su ti koji su mu se činili kaoduhovi dok je posrtao i teturao se u susret kraju svog života, ka Voldemoru...

Tup udarac i šapat: još neko živo biće pomeri se kraj njega. Hari zastade podOgrtačem, čkiljeći naokolo, osluškujući, a njegovi otac i majka, Lupin i Sirijus takođezastadoše.

– Tamo ima nekog – u blizini se začu grub šapat. – Ima Nevidljivi ogrtač. Da nijemožda...?

Dve siluete izađoše iza obližnjeg drveta: štapići su im bleštali i Hari spaziJakslija i Dolohova kako čkilje kroz tminu, pravo u mesto gde su Hari, njegoviroditelji, Sirijus i Lupin stajali. Očigledno nisu mogli ništa da vide.

– Sigurno sam nešto čuo – reče Jaksli. – Misliš da je neka životinja?– Onaj fijuk Hagrid je ovde držao svakojake stvari – reče Dolohov, osvrćući se

preko ramena.Jaksli pogleda na sat.– Vreme samo što nije isteklo. Poteru je prošao njegov sat. Neće doći.– A bio je tako uveren da će se pojaviti! Neće biti srećan.– Bolje da se vratimo – reče Jaksli. – Da čujemo kakav je sada plan.On i Dolohov se okrenuše i pođoše dublje u Šumu. Hari ih je sledio, znajući da će

ga odvesti tačno tamo gde je želeo. Bacio je pogled iskosa, a njegova majka mu seosmehnu dok mu otac ohrabrujuće klimnu glavom.

Išli su tek nekoliko minuta kad Hari spazi svetlo pred sobom a Jaksli i Dolohovzakoračiše na proplanak za koji je Hari znao da je mesto gde je nekad živeo čudovišniAragog. Ostaci njegove ogromne mreže i dalje su bili tu, ali su roj njegovih potomakaoterali Smrtožderi, da se bore za njihov cilj.

Nasred proplanka gorela je vatra, a njeno treperavo svetlo padalo je na gomilupotpuno utihnulih, obazrivih Smrtoždera. Neki od njih su i dalje bili maskirani izakukuljeni, dok su drugi pokazali lica. Dva džina, okrutnih, kao stena grubih lica,sedela su na obodu grupice, bacajući masivne senke preko celog prizora. Hari spaziFenrira kako se šunja, glođući svoje dugačke nokte. Krupni plavušan Rouli brisao jesvoju okrvavljenu usnu. Video je Lucijusa Melfoja, koji je delovao poraženo iužasnuto, i Narcisu, upalih očiju prepunih brige.

Svi pogledi bili su uprti u Voldemora, koji je stajao pognute glave, belih šakasklopljenih pred sobom oko Starozovnog štapića. Kao da se molio ili nemoodbrojavao u svom umu, a Hariju, dok je mirno stajao na samoj ivici tog prizora,apsurdno pade na pamet dete koje odbrojava u igri žmurke. Iza njegove glave, i daljese uvijajući i izvijajući, velika zmija Nagini lebdela je u svom svetlucavomzačaranom kavezu, poput nekakvog čudovišnog oreola.

Kad se Dolohov i Jaksli pridružiše krugu, Voldemor podiže pogled.– Nema ni traga od njega, Gospodaru – reče Dolohov.Voldemorov izraz nije se promenio. Pri svetlosti vatre crvene oči kao da su

plamtele. On polako provuče Starozovni štapić kroz svoje dugačke prste.– Gospodaru...

Belatriks je progovorila: sedela je najbliže Voldemoru, raščupana, malookrvavljenog lica, ali inače nepovređena.

Voldemor podiže ruku da je ućutka i ona ništa više ne reče, ali ga je posmatrala sazanesenim obožavanjem.

– Mislio sam da će doći – reče Voldemor svojim piskavim, prodornim glasom,pogleda prikovanog na razigrani plamen. – Očekivao sam da dođe.

Niko nije progovarao. Činilo se da su prestrašeni koliko i Hari, čije se srce sadabacalo o rebra kao da namerava da pobegne iz tela koje se spremao da ostavi zasobom. Šake su mu se znojile dok je skidao sa sebe Nevidljivi ogrtač i nagurao gasebi ispod odore, zajedno sa svojim štapićem. Nije želeo da dođe u iskušenje da sebori.

– Čini se da sam... pogrešio – reče Voldemor.– Nisi.Hari je to rekao što je glasnije mogao, svom silinom koju je smogao da prikupi:

nije želeo da zvuči uplašeno. Kamen vaskrsnuća mu iskliznu iz otupelih prstiju ikrajičkom oka vide svoje roditelje, Sirijusa i Lupina kako nestaju dok je stupao podsvetlost vatre. U tom trenutku mu se činilo da niko drugi nije važan sem Voldemora.Bila su tu samo njih dvojica.

Ta iluzija nestade brzo kao što je i došla. Džinovi zarikaše kad Smrtožderi skupaposkočiše, i začuše se mnogobrojni povici, krici iznenađenja, pa čak i smeh.Voldemor se ukoči u mestu, ali njegove crvene oči pronađoše Harija i posmatraše gadok je on išao prema njemu, a između njih nije bilo ničeg izuzev vatre.

A zatim jedan glas povika:– HARI! NE!Okrenuo se: Hagrid je bio svezan za obližnje drvo. Njegovo masivno telo zatreslo

je grane iznad njega dok se očajnički opirao.– NE! NE! HARI, Š’A TO...?– TIŠINA! – povika Rouli i uz trzaj štapića ućutka Hagrida.Belatriks, koja je skočila na noge, željno je gledala čas u Voldemora čas u Harija,

uzdrhtalih grudi. Jedino što se sada pomeralo bili su plamenovi i zmija, koja seuvijala i gmizala u svetlucavom kavezu iza Voldemorove glave.

Hari je osećao svoj štapić uz grudi, ali nije načinio nikakav pokret da ga izvuče.Znao je da je zmija i suviše dobro zaštićena, znao je da će ga, ako i uspe da uperištapić ka Nagini, odmah potom pogoditi pedesetak kletvi. A ipak, Voldemor i Hari suse odmeravali, i sada Voldemor malko nagnu glavu u stranu, odmeravajući dečakakoji je stajao pred njim i izrazito neveseo osmeh iskrivi mu usta bez usana.

– Hari Poter – reče on, veoma nežno. Njegov glas mogao je biti tek deo pucketanjavatre. – Dečak koji je preživeo.

Niko od Smrtoždera nije se pomerao. Čekali su: sve je čekalo. Hagrid se batrgao,a Belatriks je dahtala, i Hariju neobjašnjivo na pamet pade Džini, njen žustar pogled i

dodir njenih usana na njegovim...Voldemor podiže svoj štapić. Glava mu je i dalje bila nagnuta u stranu, kao u

radoznalog deteta koje se pita šta će se dogoditi ukoliko nastavi. Hari pogleda ucrvene oči i požele da se to desi sada, brzo, dok je još mogao da stoji, pre nego štoizgubi kontrolu, pre nego što ga oda strah...

Video je usta kako se pomeraju, blesak zelenog svetla, a zatim sve nestade.

35. Kings kros

Ležao je licem naniže, slušajući tišinu. Bio je potpuno sam. Niko ga nije

posmatrao. Nije bilo nikog drugog. Nije bio sasvim uveren da je i on sam tu.Mnogo vremena kasnije, ili možda istog časa, sinulo mu je kako mora da još uvek

postoji, mora da je nešto više od bestelesne misli jer je ležao, nedvosmisleno ležao nanekoj površini. Znači, posedovao je čulo dodira, a i ta stvar na kojoj je ležao takođeje postojala.

Odmah nakon što je došao do tog zaključka, Hari postade svestan činjenice da jego. Pošto je bio ubeđen u svoju potpunu samoću, to ga nije zabrinjavalo, već tek blagointrigiralo. Pitao se da li, pošto je u stanju da oseća dodir, može i da vidi. Otvarajućioči, otkrio je da ih ima.

Ležao je u jarkoj izmaglici, iako nije bila nalik nijednoj izmaglici s kojom seranije susreo. Njegovo okruženje nisu skrivali oblaci pare već, pre, kao da se oblacipare još nisu uobličili u okruženje. Pod na kojem je ležao kao da je bio beo, ni topaoni hladan, već prosto tu, tek nešto ravno i prazno na čemu je počivao.

Pridigao se u sedeći položaj. Činilo se da mu je telo nepovređeno. Dodirnuo je

svoje lice. Više nije nosio naočare.Zatim kroz neuobličeno ništavilo koje ga je okruživalo do njega dopre zvuk:

sićušno, meko udaranje nečega što se batrgalo, koprcalo i mlataralo. Bio je to žalostanzvuk, a ipak i blago nepristojan. Imao je nelagodan osećaj da prisluškuje nešto tajno,sramotno.

Po prvi put požele da je obučen.Jedva da mu se uobličila ta želja u glavi, a kraj njega se pojavi odora. On je uze i

navuče: bila je meka, čista i topla. Bilo je neverovatno kako se prosto stvorila, tektako, čim ju je poželeo...

Ustao je, osvrćući se oko sebe. Da li se nalazi u nekakvoj velikoj Sobi po potrebi?Što je duže gledao, to je više toga bilo da se vidi. Velika staklena kupola na krovusvetlucala je pod suncem visoko iznad njega. Možda je u pitanju nekakva palata. Sveje bilo tiho i mirno, izuzev tih čudnih zvuka lupkanja i cviljenja koji su dopirali izmagle nedaleko od njega...

Hari se polako okrenu u mestu, a njegovo okruženje kao da se samo stvaralo prednjegovim očima. Širok otvoren prostor, svetao i čist, dvorana mnogo veća od Velikesale, s tom prozirnom staklenom kupolom iznad glave. Bila je posve prazna. On je biojedina osoba tu, izuzev...

Ustuknuo je. Spazio je stvar koja je proizvodila te zvuke. Imala je oblik malog,golog deteta sklupčanog na tlu, sirove i grube kože, kao da je odrano, i ležala jedršćući ispod sedišta gde je ostavljena, neželjena, skrajnuta s vidika, boreći se dadođe do daha.

Bojao je se. Ma koliko bila sitna, krhka i ranjena, nije želeo da joj priđe. Ipak,polako se primicao, spreman da svakog trenutka uzmakne. Uskoro je stajao dovoljnoblizu da može da je dodirne, a ipak nije mogao sebe da natera da to učini. Osećao sekao kukavica. Trebalo bi da je uteši, ali je se gnušao.

– Ne možeš mu pomoći.Hitro se okrenuo. Albus Dambldor je hodao ka njemu, čio i uspravan, odeven u

ponoćnoplavu odoru koja mu se vukla po tlu.– Hari. – On raširi ruke, a obe šake su mu bile čitave, bele i nepovređene. – Ti

divni dečače. Ti hrabri, hrabri čoveče. Hodi.Zatečen, Hari ga je pratio kad se Dambldor zaputio dalje od mesta gde je odrano

dete cvileći ležalo, vodeći ga do dva sedišta koja Hari prethodno nije primetio,smeštena malo dalje ispod te visoke, prozračne i svetle tavanice. Dambldor sede najedno, a Hari utonu u drugo, zureći u lice svog starog direktora. Dambldorova dugasrebrna kosa i brada, prodorno plave oči iza polumesečastih naočara, prelomljeninos: sve je bilo kao što ga se sećao. A ipak...

– Ali vi ste mrtvi – reče Hari.– O, da – reče Dambldor ležerno.– Znači... i ja sam mrtav?

– Ah – reče Dambldor, još se šire osmehujući. – To je pravo pitanje, zar ne? Sveu svemu, dragi dečače, mislim da nisi.

Gledali su se, a starac se i dalje smešio.– Nisam? – ponovi Hari.– Ne – reče Dambldor.– Ali... – Hari instinktivno podiže ruku ka ožiljku u obliku munje. Činilo se da nije

bio tu. – Ali trebalo je da umrem – nisam se branio! Hteo sam da ga pustim da meubije!

– I to je – uzvrati Dambldor – rekao bih, bilo od presudnog značaja.Dambldor je sijao od sreće, poput svetlosti, poput vatre: Hari ga još nikada nije

video tako potpuno, tako primetno zadovoljnog.– Objasnite – reče Hari.– Ali ti već znaš – reče Dambldor. Vrteo je palčeve.– Pustio sam ga da me ubije – reče Hari. – Zar ne?– Jesi – reče Dambldor, klimajući glavom. – Nastavi!– Znači delić njegove duše koji je bio u meni...Dambldor još žustrije nastavi da klima glavom, podstičući Harija, i dalje sa

širokim ohrabrujućim osmehom na licu.– ... da li je nestao?– O, da! – reče Dambldor. – Da, uništio ga je. Tvoja duša je čitava i u potpunosti

tvoja, Hari.– Ali onda...Hari se osvrnu preko ramena, ka mestu gde je malo, povređeno stvorenje drhtalo

pod stolicom.– Šta je to, profesore?– Nešto čemu nas dvojica ne možemo pomoći – odgovori Dambldor.– Ali ako je Voldemor upotrebio Ubitačnu kletvu – ponovo poče Hari – i ako

ovoga puta niko nije umro da bi me spasao... kako to da sam još uvek živ?– Mislim da znaš – reče Dambldor. – Razmisli. Priseti se šta je uradio, u svom

neznanju, u svojoj pohlepi i okrutnosti.Hari razmisli. Pustio je da mu pogled luta po okruženju. Ako je mesto gde su

sedeli zaista bila nekakva palata, onda je bila krajnje čudna, sa stolicama poređanim umale redove i tu i tamo s ponekim gelenderom, a ipak su on, Dambldor i kržljavostvorenje ispod stolice bili jedina bića tu. A zatim mu odgovor s lakoćom preletepreko usana, bez ikakvog truda.

– Uzeo je moju krv – reče Hari.– Tačno tako! – reče Dambldor. – Uzeo je tvoju krv i od nje sebi izgradio živo

telo! Tvoja krv teče njegovim venama, Hari, Lilina zaštita je unutar obojice! Vezao teje za život, sve dok i on živi!

– Ja živim... dok on živi? Ali mislio sam... mislio sam da je obrnuto! Mislio sam

da obojica moramo da umremo? Ili je to isto?Pažnju mu privuče cviljenje i lupanje u agoniji stvorenja iza njih, i on se ponovo

osvrnu ka njemu.– Jeste li sigurni da ništa ne možemo da učinimo?– Nema nikakve moguće pomoći.– Onda mi... još toga objasnite – reče Hari, a Dambldor se nasmeši.– Ti si bio sedmi horkruks, Hari, horkruks koji on nikada nije nameravao da

napravi. Svoju dušu je toliko rastrgao i učinio nestabilnom, da se raspala kada jeučinio ta neizreciva zlodela, ubistvo tvojih roditelja, pokušaj ubistva deteta. Ali onošto je pobeglo iz te sobe bilo je mnogo manje no što je znao. Za sobom je ostavio višeod svog tela. Ostavio je deo sebe prikovan za tebe, nesuđenu žrtvu koja je preživela.

– A njegovo znanje ostalo je žalosno nepotpuno, Hari! Ono što Voldemor ne ceni,ne trudi se ni da pojmi. Voldemor ne razume, niti zna išta o kućnim vilenjacima idečjim pričama, o ljubavi, odanosti i nevinosti. Ništa. Da svi oni imaju moć izvannjegove, moć van domašaja bilo kakve magije: to je istina koju nikada nije shvatio.

– Uzeo je tvoju krv verujući da će ga ojačati. Primio je u svoje telo mali deovradžbine kojom te je tvoja majka obdarila kada je umrla za tebe. Njegovo teloodržava u životu njenu žrtvu, i dok ta vradžbina postoji, postojiš i ti, a i Voldemorovajedina nada za sebe samog.

Dambldor se nasmeši Hariju, a ovaj se zagleda u njega.– A vi ste sve ovo znali? Znali ste... sve vreme?– Nagađao sam. Ali moja nagađanja su, uglavnom, bila ispravna – reče Dambldor

veselo, i oni ostadoše da sede u tišini veoma dugo, kako mu se činilo, dok je stvorenjeiza njih nastavljalo da cvili i drhti.

– Ima još – reče Hari. – Ima tu još. Zašto je moj štapić polomio onaj koji jeVoldemor pozajmio?

– Što se toga tiče, ne mogu biti siguran.– Onda nagađajte – reče Hari, a Dambldor se nasmeja.– Hari, moraš da shvatiš da ste ti i Lord Voldemor zajedno putovali kroz dosad

nepoznate i neispitane predele magije. Ali evo šta mislim da se zbilo, a to je bezpresedana i ne verujem da bi bilo koji štapić-majstor ikada mogao to da predvidi nitida objasni Voldemoru.

– Kao što sada znaš, Lord Voldemor je, nenamerno, udvostručio vezu između vaskada se vratio u ljudsko obličje. Delić njegove duše i dalje je bio prikačen za tvoju i,misleći da će se time ojačati, primio je deo žrtve tvoje majke u sebe. Da je samomogao da shvati preciznu i strahovitu moć te žrtve, verovatno se ne bi usudio ni dadodirne tvoju krv... ali da je to mogao da shvati, on ne bi bio Lord Voldemor i moždanikada nikoga ne bi ni ubio.

– Nakon što je napravio ovu dvostruku sponu, nakon što je isprepleo vaše sudbinečvršće no što su ijedna dva čarobnjaka u istoriji bila povezana, Voldemor je pokušao

da te napadne štapićem koji je imao isto jezgro kao i tvoj. I tad se, kao što znamo,dogodilo nešto veoma čudno. Jezgra su delovala na način koji Lord Voldemor, i neznajući da je tvoj štapić blizanac njegovog, nije mogao da očekuje.

– Te noći on se mnogo više plašio no ti, Hari. Ti si prihvatio, čak i prigrliomogućnost smrti, nešto što Lord Voldemor nikada nije bio u stanju da učini. Tvojahrabrost je pobedila, tvoj štapić je nadjačao njegov. I kad si to učinio, nešto se zbiloizmeđu tih štapića, nešto što je ponovilo odnos između njihovih gospodara.

– Verujem da je te noći tvoj štapić primio u sebe nešto moći i svojstavaVoldemorovog štapića, što će reći da je u sebi sadržao mali deo Voldemora. Stoga gaje tvoj štapić prepoznao kada te je progonio, prepoznao kao čoveka koji jeistovremeno i rod i smrtni neprijatelj, te je odaslao malo njegove sopstvene magijeprotiv njega, magije mnogo moćnije od bilo čega što je Lucijusov štapić ikada izveo.Tvoj štapić je sada sadržao moć tvoje neizmerne hrabrosti i Voldemorove sopstvenesmrtonosne veštine: kakve je šanse ona sirota Lucijusova grančica imala?

– Ali ako je moj štapić bio toliko moćan, otkud to da je Hermiona bila u stanju daga polomi? – upita Hari.

– Dragi moj dečače, njegova čudesna svojstva bila su usmerena isključivo naVoldemora, koji se tako nepromišljeno petljao s najdubljim zakonima magije. Štapićje bio neprirodno moćan samo spram njega. Inače je bio štapić kao i svaki drugi...doduše, siguran sam, vrlo dobar štapić – završi Dambldor blagonaklono.

Hari je sedeo zamišljen dugo, ili možda tek nekoliko trenutaka. Ovde je bilo vrloteško biti siguran u stvari kao što je vreme.

– Ubio me je vašim štapićem.– Nije uspeo da te ubije mojim štapićem – ispravi ga Dambldor. – Mislim da se

možemo složiti da nisi mrtav... iako, doduše – dodade on, kao da se boji da ne ispadneneučtiv – ne umanjujem tvoje patnje, za koje sam siguran da su bile užasne.

– Ipak, trenutno se sjajno osećam – reče Hari, spustivši pogled na svoje čiste,besprekorne šake. – Gde smo to mi, tačno?

– Pa, to sam ja tebe hteo da pitam – reče Dambldor, osvrćući se oko sebe. – Gdebi ti rekao da smo?

Sve dok ga Dambldor nije upitao, Hari nije znao. A sada je, međutim, otkrio daima spreman odgovor.

– Izgleda mi – reče on polako – kao stanica Kings kros. Samo mnogo čistija iprazna, a koliko vidim, nema ni vozova.

– Stanica Kings kros! – Dambldor se silno zakikota. – Bože blagi, zaista?– A gde vi mislite da jesmo? – upita Hari, pomalo odbrambeno.– Dragi dečače, pojma nemam. Ovo je, kako kažu, tvoja žurka.Hari pojma nije imao šta to znači. Dambldor mu je išao na živce. Popreko ga je

pogledao, a zatim se setio pitanja mnogo važnijeg od njihove trenutne lokacije.– Relikvije Smrti – reče on i bilo mu je drago kad je video da su te reči zbrisale

osmeh s Dambldorovog lica.– Ah, da – reče. Čak je delovao i pomalo zabrinuto.– Dakle?Po prvi put otkako je Hari upoznao Dambldora, po prvi put mu je manje delovao

kao starac, mnogo manje. Izgledao je, na tren, kao mali dečak uhvaćen u nekomnestašluku.

– Možeš li mi oprostiti? – reče. – Možeš li mi oprostiti što ti nisam verovao? Štoti nisam rekao? Hari, samo sam se bojao da nećeš uspeti, kao što ja nisam uspeo.Strepeo sam da ćeš ponoviti moje greške. Tražim od tebe oproštaj, Hari. Znao sam,već neko vreme, da si ti bolji čovek od nas dvojice.

– O čemu vi to? – upita Hari, preneražen Dambldorovim tonom i iznenadnimsuzama u njegovim očima.

– O relikvijama, relikvijama – promrmlja Dambldor. – Snu jednog očajnika!– Ali one su stvarne!– Stvarne i opasne, kao i mamac za budale – reče Dambldor. – A ja sam bio takva

budala. Ali ti to znaš, zar ne? Pred tobom više nemam tajni. Ti znaš.– Šta to znam?Dambldor se okrenu celim svojim telom prema Hariju, a suze su mu i dalje sijale

u veličanstveno plavim očima.– Gospodar Smrti, Hari, gospodar Smrti! Da li sam, naposletku, bio imalo bolji od

Voldemora?– Naravno da jeste – reče Hari. – Naravno... kako uopšte možete i da pitate tako

nešto? Nikada niste ubijali, ukoliko ste to mogli da izbegnete!– Istina, istina – reče Dambldor, zvučeći kao dete koje traži ohrabenje. – A ipak, i

ja sam tragao za načinom da pokorim Smrt, Hari.– Ne na način na koji je to on činio – reče Hari. Nakon sveg besa koji je osećao

prema Dambldoru, bilo je tako čudno sedeti tu, pod visokom lučnom tavanicom, ibraniti Dambldora od njega samog. – Relikvije, ne horkruksi.

– Relikvije – promrmlja Dambldor – ne horkruksi. Tačno tako.Zavlada tajac. Stvorenje iza njih je cvilelo, ali se Hari više nije osvrtao.– I Grindelvald ih je tražio? – upita on.Dambldor na trenutak sklopi oči a zatim klimnu glavom.– To je ono što nas je, iznad svega, privuklo jednog drugom – reče on tiho. – Dva

pametna, nadobudna momka sa zajedničkom opsesijom. On je želeo da dođe uGodrikovu dolinu, kao što sam siguran da si pogodio, zbog groba Ignata Peverela.Želeo je da istraži mesto gde je treći brat umro.

– Znači istina je? – upita Hari. – Sve to? Braća Peverel...– ... bila su tri brata iz priče – reče Dambldor klimajući glavom. – O, da, rekao

bih da jesu. Da li su sreli Smrt na usamljenom putu... mislim da je verovatnije da subraća Peverel prosto bili nadareni i opasni čarobnjaci kojima je pošlo za rukom da

stvore te moćne predmete. Priča da su to relikvije Smrti lično mi se čini kao legendakakva je mogla da nikne oko takvih rukotvorina.

– Ogrtač je, kao što sada znaš, putovao kroz vekove, s oca na sina, s majke nakćer, sve do poslednjeg Ignatovog živog potomka, koji je, kao i Ignat, rođen uGodrikovoj dolini.

Dambldor se nasmeši Hariju.– Ja?– Ti. Pogodio si, znam, zašto je Ogrtač bio u mom posedu one noći kada su ti

roditelji umrli. Džejms mi ga je pokazao tek nekoliko dana ranije. To je objasnilotoliko njegovih neotkrivenih mangupluka u školi! Gotovo da nisam mogao dapoverujem šta vidim. Zatražio sam da ga pozajmim, da ga ispitam. Odavno sam većbio napustio svoj san da objedinim relikvije, ali nisam mogao da odolim, nisammogao a da ga pobliže ne ispitam... Bio je to Ogrtač kakav nikada ranije nisam video,neizmerno star, savršen u svakom pogledu... a zatim je tvoj otac umro, i ja sam najzadu svom posedu imao dve relikvije!

Njegov ton bio je nepodnošljivo gorak.– Ipak, Ogrtač im ne bi pomogao da prežive – brzo će Hari. – Voldemor je znao

gde su moji mama i tata. Ogrtač ih ne bi učinio otpornim na kletve.– Istina – uzdahnu Dambldor. – Istina.Hari je čekao, ali Dambldor nije progovarao, stoga ga on podstaknu.– Znači već ste digli ruke od potrage za relikvijama kada ste videli Ogrtač?– O, da – reče Dambldor slabašno. Činilo se kao da pokušava da se natera da

pogleda Harija u oči. – Znaš šta se zbilo. Znaš. Ne možeš me prezirati više no što sâmprezirem sebe.

– Ali ne prezirem vas...– Onda bi trebalo – reče Dambldor. Duboko udahnu. – Znaš za tajnu bolesti moje

sestre, znaš šta su oni Normalci učinili, šta je ona postala. Znaš kako je moj siroti otactražio osvetu i platio ceh, umrevši u Askabanu. Znaš kako se moja majka odreklasopstvenog života ne bi li brinula o Arijani.

– Prezirao sam sve to, Hari.Dambldor je to izjavio smelo, hladno. Sada je gledao preko Harijeve glave, negde

u daljinu.– Bio sam nadaren, bio sam genijalan. Želeo sam da pobegnem. Želeo sam da

sijam. Želeo sam slavu.– Nemoj me pogešno shvatiti – reče on, a bol mu pređe preko lica tako da je

ponovo izgledao prastar. – Voleo sam ih. Voleo sam svoje roditelje, voleo sam svogbrata i sestru, ali bio sam sebičan, Hari, sebičniji no što ti, koji si izuzetno nesebičnaosoba, uopšte možeš i da zamisliš.

– I tako, kad mi je majka umrla a na mene spala odgovornost i briga oporemećenoj sestri i svojeglavom bratu, vratio sam se u svoje selo pun gneva i

gorčine. Zarobljen i neiskorišćen, mislio sam! A onda je, naravno, došao on...Dambldor se ponovo zagleda pravo u Harijeve oči.– Grindelvald. Ne možeš ni da zamisliš koliko su me njegove ideje obuzele, Hari,

ispunile me plamom. Normalci prisiljeni na poslušnost. Trijumf nas čarobnjaka.Grindelvald i ja, veličanstvene mlade vođe revolucije.

– Oh, imao sam ja par skrupula. Umirivao sam svoju savest praznim rečima. Sveće to biti zarad opšteg dobra, a sva načinjena šteta stostruko će se isplatitičarobnjacima. Da li sam u dubini duše znao šta je Gelert Grindelvald? Mislim dajesam, ali sam zatvarao oči. Ako bi naši planovi urodili plodom, svi moji snovi bi seobistinili.

– A u samoj biti naših planova behu relikvije Smrti! Kako su ga fascinirale, kakosu nas obojicu fascinirale! Nepobedivi štapić, oružje koje bi nas dovelo na vlast!Kamen vaskrsnuća – za njega je, iako sam se ja pretvarao da to ne znam, topodrazumevalo vojsku inferijusa! Meni je, priznajem, to značilo povratak roditelja iskidanje odgovornosti s mojih pleća.

– A Ogrtač... nekako, nikada nismo mnogo raspravljali o Ogrtaču, Hari. Obojicasmo mogli dovoljno dobro da se sakrijemo i bez Ogrtača, čija je prava magija,naravno, ta da se može koristiti za zaštitu i skrivanje i drugih a ne samo svog vlasnika.Mislio sam da, ukoliko ga ikada pronađem, može biti koristan za skrivanje Arijane, alinaše interesovanje za Ogrtač prevashodno je bilo popunjavanje trojstva, jer je legendagovorila da će onaj ko ujedini sva tri predmeta zaista biti gospodar Smrti, što smo mishvatali da znači biti nepobediv.

– Nepobedivi gospodari smrti, Grindelvald i Dambldor! Dva meseca ludila,okrutnih snova i zapostavljanja jedina dva preostala člana moje porodice.

– A zatim... znaš šta se dogodilo. Stvarnost se vratila, u obliku mog neotesanog,neobrazovanog i beskrajno boljeg brata. Nisam želeo da čujem istinu koju mi je vikaou lice. Nisam želeo da čujem kako ne mogu da krenem u potragu za relikvijama skrhkom i neuravnoteženom sestrom na grbači.

– Svađa je postala tuča. Grindelvald je izgubio kontrolu. Ono što sam oduvekosećao u njemu, iako sam se pretvarao da to ne vidim, sada se užasno obistinilo. AArijana... posle sve brige i pažnje moje majke... ležala je mrtva na podu.

Dambldor tiho zajeca, a zatim poče izistinski da plače. Hari ispruži ruku i bilo muje drago što je u stanju da ga dodirne: čvrsto ga je stegao za ruku i Dambldorpostepeno povrati kontrolu.

– No, Grindelvald je pobegao, što je svako osim mene mogao i da predvidi.Nestao je, sa svim svojim planovima o preuzimanju moći, šemama za mučenjeNormalaca i snovima o relikvijama Smrti, snovima u kojima sam ga ja ohrabrivao ipomagao mu. Pobegao je, dok je meni preostalo da sahranim svoju sestru i naučim daživim s krivicom i užasnim bolom, cenom moje sramote.

– Godine su prošle. Pronosile su se glasine o njemu. Rekli su da je došao u posed

štapića neizmerne moći. Meni su, u međuvremenu, ponudili položaj ministra magije,ne jednom, već nekoliko puta. Naravno, odbio sam. Naučio sam da mi ne trebapoveravati moć.

– Ali bili biste mnogo bolji, mnogo bolji od Fadža ili Skrimdžera! – izlete Hariju.– Da li bih? – upita Dambldor ozbiljno. – Nisam toliko siguran. Dokazao sam, još

kao veoma mlad, da je moć moja slabost i moje iskušenje. Čudna je to stvar, Hari, alimožda su za moć i vlast najbolji oni koji nikada nisu tragali za njima. Oni kojima je,poput tebe, nametnuto vođstvo, koji preuzimaju dužnost zato što moraju i, nasopstveno iznenađenje, otkriju da im dobro leži.

– Bio sam bezbedniji na Hogvortsu. Mislim da sam bio dobar nastavnik...– Bili ste najbolji...– Lepo od tebe, Hari. Ali dok sam se ja zanimao obučavanjem mladih čarobnjaka,

Grindelvald je prikupljao vojsku. Govorili su da me se bojao, a možda i jeste, alirekao bih mnogo manje nego ja njega.

– Oh, ne smrti – reče Dambldor kao odgovor na Harijev upitan pogled. – Neonoga što je mogao da mi učini magijom. Znao sam da smo ravnopravni, te da sam jačak možda i za nijansu veštiji. Ja sam se bojao istine. Vidiš, nikad nisam znao koji jeod nas u onoj poslednjoj, užasnoj svađi zapravo bacio kletvu koja je ubila mojusestru. Možeš me nazvati kukavicom: i bio bi u pravu, Hari. Strepeo sam više odsvega od saznanja da sam ja taj koji je izazvao njenu smrt, ne samo svojomarogancijom i glupošću, već da sam ja lično zadao udarac koji je ugasio njen život.

– Mislim da je i on to znao, mislim da je znao šta me plaši. Odlagao sam susret sanjim, sve dok najzad nije bilo previše sramotno tome se odupirati. Ljudi su umirali, aon je izgledao nepobediv, i ja sam morao da učinim ono što je bilo u mojoj moći.

– Pa, i sâm znaš šta se potom zbilo. Pobedio sam u dvoboju. Osvojio sam štapić.Još jedan tajac. Hari nije pitao da li je Dambldor ikada otkrio ko je Arijani zadao

smrtonosni udarac. Nije želeo da zna, a još manje da Dambldor mora da mu odgovori.Najzad je znao šta bi Dambldor video kad bi se pogledao u Ogledalu Ejnduž, i zaštoje imao toliko razumevanja za Harijevu fasciniranost njime.

Dugo su sedeli u tišini, a jecaji stvorenja iza njih Harija više gotovo da i nisuuzbuđivali.

Najzad reče: – Grindelvald je pokušao da spreči Voldemora da se domogneštapića. Lagao je, znate, pretvarao se da ga nikada nije imao.

Dambldor klimnu glavom, gledajući naniže sebi u krilo, dok su mu se na kukastomnosu još uvek sijale suze.

– Kažu da je poslednjih godina svog života pokazivao znake kajanja, sâm u svojojćeliji u Nurmengardu. Nadam se da je to istina. Voleo bih da mislim da je osetio užasi sramotu onoga što je učinio. Možda je ta laž koju je izrekao Voldemoru bila njegovpokušaj da se iskupi... da spreči Voldemora da uzme relikviju...

– ... ili da ga spreči da provali u vašu grobnicu? – predloži Hari, a Dambldor

obrisa oči.Nakon još jedne kratke pauze, Hari reče: – Pokušali ste da upotrebite Kamen

vaskrsnuća.Dambldor klimnu glavom.– Kad sam ga otkrio, nakon svih onih godina, pohranjenog u napuštenom domu

Ispijenih, relikviju za kojom sam najviše čeznuo, mada sam je u mladosti želeo izsasvim drugačijih razloga, izgubio sam glavu, Hari. Potpuno sam zaboravio da je onsada horkruks, da prsten svakako nosi i kletvu sa sobom. Uzeo sam ga, stavio ga, i natren zamislio da ću moći da vidim Arijanu i moju majku i oca, da im kažem koliko mije silno žao...

– Bio sam budala, Hari. Nakon svih tih godina ništa nisam naučio. Nisam biodostojan da ujedinim relikvije Smrti, iznova i iznova sam to dokazivao, a tu je bio ikonačni dokaz.

– Zašto? – reče Hari. – To je bilo normalno! Želeli ste da ih ponovo vidite. Počemu je to pogrešno?

– Možda jedan čovek u milion može da ujedini relikvije, Hari. Ja sam bio kadarda posedujem samo najopakiju od njih, najneizuzetniju. Bio sam kadar da posedujemStarozovni štapić i da se ne hvališem njime, niti da njime ubijam. Bilo mi jedozvoljeno da ga ukrotim i koristim jer sam ga uzeo ne radi svoje dobiti, već daspasim druge od njega.

– Ali Ogrtač sam uzeo iz radoznalosti i taštine, stoga kod mene nikada ne bi mogaoda funkcioniše tako dobro kao što to čini kod tebe, svog pravog vlasnika. Kamen bihupotrebio u pokušaju da dovučem nazad one koji mirno počivaju, a ne da omogućimsvoju žrtvu, kao što si ti učinio. Ti si dostojan toga da poseduješ relikvije.

Dambldor potapša Harija po ruci, a Hari podiže pogled ka starcu i nasmeši se.Nije mogao da se suzdrži. Kako je mogao da se i dalje ljuti na Dambldora?

– Zašto ste sve morali da učinite toliko teškim?Dambldoru zatitra osmeh.– Bojim se da sam računao s tim da će te gospođica Grejndžer usporiti, Hari.

Bojao sam se da će tvoja usijana glava uspeti da uspostavi prevlast nad tvojim dobrimsrcem. Bojao sam se da bi, ukoliko bi ti odmah bile predočene činjenice o timprimamljivim predmetima, možda zgrabio relikvije u pogrešnom trenutku i izpogrešnih razloga, kao što sam to ja učinio. Ako bi došao u njihov posed, želeo samda možeš da ih bezbedno poseduješ. Ti si pravi gospodar Smrti, jer pravi gospodar netraži način da od Smrti pobegne. On prihvata da mora umreti, i shvata da postojemnogo, mnogo gore stvari od umiranja.

– A Voldemor nikad nije znao za relikvije?– Ne bih rekao, pošto nije prepoznao Kamen vaskrsnuća koji je pretvorio u

horkruks. Ali čak i da je znao za njih, Hari, sumnjam da bi ga ijedna interesovalaizuzev prve. Ne bi mislio da mu je potreban Ogrtač, a što se Kamena tiče, koga bi on

želeo da vrati iz mrtvih? On se boji mrtvih. On ne voli.– Ali očekivali ste da krene u potragu za štapićem?– Bio sam siguran da će pokušati, još otkako je tvoj štapić porazio Voldemorov na

groblju u Malom Hengltonu. Isprva se uplašio da si ga pobedio superiornijomveštinom. Kada je kidnapovao Olivandera, međutim, saznao je za postojanjeidentičnih srži. Mislio je da to sve objašnjava. A ipak, ni pozajmljeni štapić nije seništa bolje poneo protiv tvog! Stoga je Voldemor, normalno, umesto da se zapita šta jeto u tebi što tvoj štapić čini tako jakim, koji to dar poseduješ a koji on nema, krenuo upotragu za jedinim štapićem za koji se pričalo da je u stanju da pobedi svaki drugi. Zanjega je Starozovni štapić postao opsesija ravna njegovoj opsednutosti tobom. Verujeda Starozovni štapić otklanja njegovu poslednju slabost i čini ga istinski nepobedivim.Siroti Severus...

– Ako ste sa Snejpom planirali svoju smrt, znači da ste nameravali da Starozovništapić završi kod njega, zar ne?

– Priznajem da mi je to bila namera – reče Dambldor – ali nije išlo onako kakosam zamislio, zar ne?

– Ne – reče Hari. – Taj deo nije najbolje prošao.Stvorenje iza njih se trzalo i jecalo, a Hari i Dambldor su sedeli u tišini duže no

ikad dotad. Nad Harija se tokom tih dugih minuta polako nadnosila svest o onome štoće uslediti, poput snega koji meko pada.

– Moram da se vratim, zar ne?– To zavisi od tebe.– Imam izbor?– O, da. – Dambldor mu se nasmeši. – Mi smo na stanici Kings kros, kažeš?

Mislim da ćeš, ukoliko odlučiš da se ne vratiš, biti u stanju da se... recimo... ukrcaš uvoz.

– A gde bi me on odvezao?– Dalje – prosto odgovori Dambldor.Ponovo tišina.– Starozovni štapić je kod Voldemora.– Istina. Starozovni štapić jeste kod Voldemora.– Ali vi želite da se vratim?– Mislim – reče Dambldor – da ako bi odlučio da se vratiš, postoji šansa da on

zauvek bude dokrajčen. Ne mogu to da ti obećam. Ali ovo znam, Hari: ti imaš manjerazloga da se bojiš povratka ovamo nego on.

Hari ponovo baci pogled na sirovu stvar koja je drhtala i grcala u senci ispodudaljene stolice.

– Ne sažaljevaj mrtve, Hari. Sažaljevaj žive, a iznad svega one koji žive bezljubavi. Svojim povratkom možeš se postarati da manje duša bude oštećeno, manjeporodica razoreno. Ako ti se to čini vrednim ciljem, onda ćemo se za sada oprostiti.

Hari klimnu glavom i uzdahnu. Napuštanje ovog mesta neće biti ni izbliza teškokao što je to bio odlazak u Šumu, ali ovde je bilo toplo, svetlo i mirno, a on je znao dase vraća nazad bolu i strahu od novih gubitaka. Ustao je, što učini i Dambldor, i jedandugi trenutak su se gledali licem u lice.

– Recite mi samo još jednu stvar – reče Hari. – Da li je ovo stvarno? Ili se sveovo događalo samo u mojoj glavi?

Dambldor se zadovoljno nasmeši, a njegov glas je odzvanjao glasno i prodorno uHarijevim ušima, iako se jarka izmaglica ponovo spuštala, zaklanjajući mu obličje.

– Naravno da se zbiva u tvojoj glavi, Hari, ali zašto bi, za ime sveta, to značilo danije stvarno?

36. Greška u planu

Ponovo je ležao lica prislonjenog o tlo. Miris Šume ispunjavao mu je nozdrve.

Mogao je da oseti čvrstu, hladnu zemlju pod svojim obrazom i šarkicu svojih naočara,koje su od pada gurnute u stranu, kako mu se useca u slepoočnicu. Svaki pedalj tela gaje boleo, a na mestu gde ga je Ubitačna kletva pogodila osećao je kao da ima modricuod nekog strahovitog udarca. Nije se pomerao, već je ostao tačno tamo gde je pao,leve ruke iskrivljene pod nezgodnim uglom, razjapljenih usta.

Očekivao je da će čuti pobedonosne i slavljeničke poklike zbog svoje smrti, alivazduh su umesto toga ispunjavali samo užurbani koraci, šaptaji i zabrinuta mrmljanja.

– Gospodaru... Gospodaru moj...Bio je to Belatriksin glas, a progovarala je kao da se obraća ljubavniku. Hari se

nije usuđivao da otvori oči, ali je pustio druga čula da ispitaju njegovu nezavidnusituaciju. Znao je da mu je štapić još uvek skriven ispod odore jer ga je osećaopritisnutog između zemlje i svojih grudi. Blag jastučast osećaj u predelu stomakagovorio mu je da je i Nevidljivi ogrtač bio skriven od videla.

– Gospodaru...

– Dosta – reče Voldemorov glas.Začu se bat novih koraka: nekoliko ljudi uzmicalo je s tog mesta. Očajnički želeći

da vidi šta se to zbiva i zašto, Hari milimetar otvori oči.Izgledalo je da se Voldemor diže na noge. Nekolicina Smrtoždera sklanjala se od

njega, vraćajući se u gomilu koja je ispunjavala proplanak. Samo je Belatriks ostala,klečeći kraj Voldemora.

Hari ponovo sklopi oči i razmisli o onome što je upravo video. Smrtožderi su seskupili oko Voldemora, koji je, čini se, pao na zemlju. Nešto se zbilo kad je pogodioHarija Ubitačnom kletvom. Da se nije i sâm Voldemor srušio? Čini se da jeste.Obojica su nakratko pali u nesvest, i obojica su se sada povratili...

– Gospodaru, dozvolite mi da...– Nije mi potrebna pomoć – reče Voldemor ledeno i, mada je nije video, Hari

zamisli Belatriks kako povlači pruženu ruku. – Dečak... da li je mrtav?Proplankom zavlada potpun tajac. Niko nije prišao Hariju, ali je osećao njihove

koncentrisane poglede koji kao da su ga još dublje pritiskali na zemlju, i strepeo je damu slučajno prst ili kapak ne zaigraju.

– Ti – reče Voldemor, i začu se prasak i kratak bolan krik. – Pregledaj ga. Reci mida li je mrtav.

Hari nije znao ko je bio poslat da to potvrdi. Mogao je samo da leži tu, dok mu jesrce izdajnički bubnjalo, i da čeka da bude pregledan, ali istovremeno je primetio, makoliko malu utehu to predstavljalo, da je Voldemor zazirao od toga da mu priđe, da jeVoldemor podozrevao da nije sve proteklo po planu...

Šake, mekše no što je očekivao, dodirnuše Harijevo lice, otvoriše mu kapak,spustiše mu se ispod majice do grudi i opipaše mu srce. Mogao je da čuje ženinoubrzano disanje, a njena duga kosa golicala mu je lice. Znao je da može da osetiravnomerno udaranje života naspram njegovih rebara.

– Da li je Drako živ? Da li je u zamku?Šapat je bio jedva čujan. Usne su joj bile na pedalj od njegovog uva, glava toliko

pognuta da je svojom dugom kosom zaklanjala njegovo lice od posmatrača.– Da – prodahta on.Osetio je kako se šaka na njegovim grudima skuplja: zarila je nokte u njega. A

zatim je povuče. Ustala je.– Mrtav je! – povika Narcisa Melfoj okupljenim posmatračima.I oni najzad uskliknuše, pobedonosno vičući, trupkajući nogama i kroz kapke Hari

vide iskre crvene i srebrne svetlosti što u znak slavlja lete kroz vazduh.I dalje se pretvarajući da je mrtav na tlu, shvatio je. Narcisa je znala da je jedini

način da joj dozvole da uđe na Hogvorts i pronađe svog sina bio da uđe u sklopuosvajačke sile. Više je nije bilo briga da li je Voldemor pobedio.

– Vidite? – kreštao je Voldemor nadglasavši halabuku. – Hari Poter je nastradaood moje ruke, i nijedan živi čovek više ne može da me ugrozi! Gledajte! Krucio!

Hari je to očekivao: znao je da njegovom telu neće biti dozvoljeno da neukaljanoostane na Šumskom tlu, mora da bude podvrgnuto poniženju da bi dokazaloVoldemorovu pobedu. Bio je odignut u vazduh i bila mu je potrebna i poslednja trunkaodlučnosti da ostane mlitavih udova, ali ipak, bol koji je očekivao nije se pojavio.Bačen je jednom, dvaput, triput u vazduh: naočare mu odleteše u stranu i oseti kako muštapić malo klizi ispod odore, ali je ostao mlitav i beživotan, i kad je poslednji putpao na tlo proplankom odjeknu ruganje i vrištavo smejanje.

– A sada – reče Voldemor – idemo u zamak da im pokažemo šta se zbilo snjihovim junakom. Ko će tegliti telo? Ne... Čekaj...

Prolomi se još jedan nalet smeha i posle nekoliko trenutaka Hari oseti kako sezemlja pod njim trese.

– Ti ga nosi – reče Voldemor. – U tvojem naručju će biti baš upadljiv, zar ne?Podigni svog malenog prijatelja, Hagride. I naočare – stavite mu naočare – mora dabude prepoznatljiv.

Neko nabi Hariju naočare nazad na lice s namernom žestinom, ali ogromne šakekoje su ga podigle uvis bile su izrazito nežne. Hari je osećao kako Hagridove rukedrhte od siline njegovih dubokih jecaja, i oblivale su ga krupne suze dok ga je Hagriduljuljkivao u naručju. I Hari se nije usuđivao, ni pokretom niti rečju, da nagovestiHagridu da još nije sve izgubljeno.

– Kreni – reče Voldemor, a Hagrid se zatetura napred, probijajući se međuzbijenim drvećem kroz šumu. Grane su se kačile za Harijevu kosu i odeću, ali je onležao umrtvljen, razjapljenih usta, sklopljenih očiju, a u tmini, dok su Smrtožderisvuda oko njih likovali a Hagrid slepo jecao, niko nije gledao njegov ogoljen vrat, davidi bije li i dalje puls Harija Potera...

Dva džina išla su za Smrtožderima, rušeći sve što im je na putu: Hari je mogao dačuje drveće kako škripi i pada dok oni prolaze. Pravili su toliku buku da su ptice,krešteći, poletele ka nebu a zaglušile čak i dobacivanja Smrtoždera. Pobedničkapovorka marširala je ka čistini i nakon nekog vremena Hari je, na osnovu sve svetlijetmine na svojim sklopljenim kapcima, primetio da se drveće proređuje.

– PROKLETINJE!Hagridov neočekivan urlik umalo nije naterao Harija da otvori oči. – Jeste l’ sad

srećni š’o se niste borili, je li, gomilo kukavičkih drtina? Jeste l’ srećni š’o je HariPoter m-mrtav...?

Hagrid nije mogao da nastavi, već ponovo briznu u plač. Hari se pitao kolikokentaura posmatra prolazak njihove povorke. Nije se usuđivao da otvori oči dapogleda. Neki od Smrtoždera su kentaurima dobacivali uvrede u prolazu. Malokasnije, Hari po svežini vazduha oseti da su stigli do ivice Šume.

– Stani.Hari pomisli kako je Hagrid sigurno bio prisiljen da se pokori Voldemorovom

naređenju, pošto se blago zateturao. A sada ih na mestu gde su stajali obuze jeza i

Hari začu šaptavi dah dementora koji su patrolirali duž ivice šume. Oni ovoga putaneće nimalo uticati na njega. Spoznaja o sopstvenom opstanku gorela je u njemu kaotalisman protiv njih, kao da ga jelen njegovog oca i dalje čuva u srcu.

Neko prođe blizu Harija, i Hari je znao da je to Voldemor jer je trenutak kasnijeprogovorio, magijski pojačanim glasom tako da se prolamao zemljištem, zaglušujućiHarijeve bubne opne.

– Hari Poter je mrtav. Ubijen je dok je pokušavao da pobegne, pokušavao da spasisebe dok vi polažete živote za njega. Donosimo vam njegovo telo kao dokaz da vašegjunaka više nema.

– Bitka je dobijena. Izgubili ste polovinu svojih boraca. Moji Smrtožderi subrojčano nadmoćniji, a Dečak Koji Je Preživeo je gotov. Nema više potrebe za ratom.Ko god bude nastavljao da pruža otpor, čovek, žena ili dete, biće pogubljen, kao i svičlanovi njegove porodice. Izađite sada iz zamka, kleknite preda mnom i bićetepošteđeni. Vaši roditelji i deca, vaši braća i sestre živeće i biće im oprošteno, a vićete mi se pridružiti u novom svetu koji ćemo zajedno izgraditi.

Iz zamka i okoline dopirala je tišina. Voldemor mu je bio tako blizu da se Harinije usuđivao da ponovo otvori oči.

– Hodi – reče Voldemor, a Hari začu kako on kreće napred i Hagrid bešeprimoran da ga sledi. Sada Hari tek neznatno otvori oči i vide Voldemora kako koračapred njim, noseći preko ramena veliku zmiju Nagini, koja je sada bila oslobođena izsvog začaranog kaveza. Ali Hari nije imao nikakvu mogućnost da izvuče štapić kojimu je bio skriven pod odorom a da ga ne primete Smrtožderi koji su marširali s obenjegove strane kroz tamu koja se polako razdanjivala...

– Hari – jecao je Hagrid. – O, Hari... Hari...Hari ponovo sklopi oči. Znao je da se primiču zamku i napregnu uši ne bi li preko

veselih glasova Smrtoždera i njihovih silnih koraka razaznao znake života onihiznutra.

– Stani.Smrtožderi stadoše: Hari ih ču kako se ređaju u vrstu naspram otvorenih ulaznih

vrata škole. Čak i kroz sklopljene kapke mogao je da vidi crvenkast sjaj koji je značioda na njega pada svetlo iz Ulazne dvorane. Čekao je. Svakog časa će ljudi zbog kojihje pokušao da umre spaziti njega, naizgled mrtvog, u Hagridovom naručju.

– NE!Krik je bio još užasniji jer nikada nije očekivao niti sanjao da bi profesorka Mek

Gonagal mogla da ispusti takav zvuk. U blizini je čuo smeh druge žene i znao je daBelatriks likuje nad očajanjem Mek Gonagalove. Ponovo je prožmirio, samo nasekund, i spazio kako se otvorena vrata ispunjavaju ljudima, dok su preživeli iz bitkeizlazili na prednje stepenište da se suoče sa svojim osvajačima i lično se uvere uistinitost Harijeve smrti. Video je Voldemora kako stoji malo ispred njega, mazećibelim prstom Nagini po glavi. Ponovo je zatvorio oči.

– Ne!– Ne!– Hari! HARI!Glasovi Rona, Hermione i Džini bili su gori nego krik Mek Gonagalove. Hari je

više od svega želeo da se odazove, ali je ipak naterao sebe da nemo leži, a njihovikrici poslužili su kao okidač i cela skupina preživelih poče da vrišti i viče pogrdeSmrtožderima, sve dok...

– TIŠINA! – vrisnu Voldemor i uz prasak i blesak bele svetlosti svima im nametnutišinu. – Gotovo je! Hagride, položi ga pod moje noge, gde mu je i mesto!

Hari oseti kako biva spušten na travu.– Vidite? – reče Voldemor, a Hari oseti kako korača napred-nazad odmah kraj

mesta gde je ležao. – Hari Poter je mrtav! Da li sada shvatate koliko ste seobmanjivali? On nikada nije bio ništa više do dečak koji se oslanjao na to da će sedrugi žrtvovati za njega!

– Pobedio te je! – povika Ron, a čin se prekide i branitelji Hogvortsa ponovo suvikali i vrištali, sve dok im drugi, još silniji prasak ponovo ne oduze glasove.

– Ubijen je dok je pokušavao da se išunja s imanja – reče Voldemor, a u glasu muse osećalo da uživa u toj laži – ubijen dok je pokušavao sebe da spasi...

Ali Voldemor zaćuta: Hari začu koškanje, povik, zatim još jedan prasak, blesaksvetlosti i bolni hroptaj. Tek je neznatno otvorio oči. Neko se otrgao iz gomile ipojurio na Voldemora: Hari vide siluetu kako udara o tlo, Razoružana, i Voldemorakako, smejući se, baca u stranu štapić svog izazivača.

– A ko je ovo? – reče svojim mekim zmijskim siktanjem. – Ko se to doborovoljnojavio da nam demonstrira šta se zbiva s onima koji nastavljaju da se bore kad je bitkaveć izgubljena?

Belatriks se radosno osmehnu.– To je Nevil Longbotom, Gospodaru! Dečak koji je Kerouvima zadavao onolike

muke! Sin onih Aurora, sećate se?– Ah, da, sećam se – reče Voldemor, s visine odmeravajući Nevila, koji se sada s

teškoćom pridigao na noge, nenaoružan i nezaštićen, i stajao na ničijoj zemlji izmeđupreživelih i Smrtoždera. – Ali ti si Čistokrvan, zar ne, hrabri moj dečače? – upitaVoldemor Nevila, koji je stajao sučeljen s njime, skupivši svoje prazne šake upesnice.

– Pa šta i da jesam? – reče Nevil glasno.– Pokazao si duh, hrabrost i plemenite si krvi. Bićeš veoma vredan Smrtožder.

Potrebna nam je tvoja sorta, Nevile Longbotome.– Pridružiću ti se kad se pakao zaledi – reče Nevil. – Dambldorova Armija! –

povika on i začuše se poklici odgovora iz mase, koju Voldemorove ućutkujuće činiizgleda nisu bile u stanju da zadrže.

– Dobro onda – reče Voldemor, a Hari u svilenosti njegovog glasa oseti više

pretnje i opasnosti nego u najmoćnijoj kletvi. – Ako je to tvoj izbor, Longbotome,vraćamo se na prvobitni plan. Nek ti se obije – reče on – o glavu.

I dalje gledajući kroz trepavice, Hari vide Voldemora kako maše svojim štapićem.Nekoliko trenutaka kasnije, kroz jedan od razbijenih prozora zamka, nešto nalikizobličenoj ptici prolete kroz polumrak i slete u Voldemorovu ruku. On protreseubuđali predmet držeći ga za njegov šiljati vrh, a on se zaklati, prazan i iskrzan: Šeširza razvrstavanje.

– U školi Hogvorts više neće biti Razvrstavanja – reče Voldemor. – Više neće bitikuća. Amblem, grb i boje mog plemenitog pretka, Salazara Sliterina, biće dovoljni zasve, zar ne, Nevile Longbotome?

On uperi štapić u Nevila, koji se umiri i ukruti, a zatim silom nabi Šešir naNevilovu glavu, tako da mu je pao preko očiju. U masi koja ih je posmatrala začu sekomešanje i Smrtožderi svi kao jedan podigoše svoje štapiće, držeći borce Hogvortsana odstojanju.

– Nevil će nam sada demonstrirati šta se dogodi sa svakim ko je dovoljnobudalast da mi se i dalje suprotstavlja – reče Voldemor i trzajem svog štapića učini daŠešir za razvrstavanje bukne u plamenu.

Krici zaparaše zoru i Nevil je plamteo, prikovan u mestu, ne mogavši da sepomeri, a Hari nije mogao više da izdrži: morao je da dela...

A zatim se istovremeno desi nekoliko stvari.Začu se buka s dalekih oboda škole kad, sudeći po zvuku, stotinu ljudi izvan

vidika pređe zidove i sjuri se ka zamku uzvikujući glasne ratne pokliče. Istovremeno,Grop se dotetura iza ugla zamka i povika: – HAGER! – Na njegov urlik odgovori rikaVoldemorovih džinova: potrčali su ka Gropu poput kidišućih mužjaka slonova,nateravši zemlju da se zatrese. Zatim se začuše kopita i okidanje lukova, i strelepočeše da padaju među Smrtoždere, koji rasturiše formaciju, iznenađeno vičući. Hariizvuče Nevidljivi ogrtač ispod svoje odore, prebaci ga preko sebe i skoči na noge utrenutku kad se i Nevil pokrenuo.

Jednim hitrim, gipkim pokretom Nevil se oslobodi Svezujuće kletve koja ga jedržala: plamteći šešir spade s njega i on iz njegovih dubina izvuče nešto srebrno, sasvetlucavom drškom s rubinima...

Fijuk srebrnog sečiva nije se čuo od buke nadolazeće gomile i zvuka sukobljenihdžinova, od stampeda kentaura, a ipak, kao da je privukao sve poglede. Jednimpotezom Nevil odrubi velikoj zmiji glavu, koja se zavrte visoko u vazduhu,presijavajući se na svetlu koje je dopiralo iz Ulazne dvorane, a Voldemorova ustaraširiše se u vrisku gneva koji niko nije mogao da čuje i telo zmije se uz tup udaracsruči na tlo pod njegovim nogama...

Skriven ispod Nevidljivog ogrtača, Hari baci Zaštitnu čin između Nevila iVoldemora pre no što je potonji uspeo da podigne svoj štapić. A zatim se prolomiHagridov povik, nadjačavši sveopšte krike, riku i gromoglasno trupkanje džinova koji

se rvu.– HARI! – vikao je Hagrid – HARI – GDE JE HARI?Zavlada haos. Juriš kentaura raštrkao je Smrtoždere, svi su bežali pod

obrušavajućim stopalima džinova, a pojačanje koje je stiglo ko zna odakle brujalo jesve bliže i bliže. Hari vide velika krilata stvorenja kako jezde oko glavaVoldemorovih džinova, testrali i hipogrif Bakbik kopali su im oči dok ih je Groppesničio i udarao. A sada su čarobnjaci, što branitelji Hogvortsa što VoldemoroviSmrtožderi, bili primorani da uđu nazad u zamak. Hari je bacao uroke i kletve nasvakog Smrtoždera kog bi spazio i oni su padali, ne znajući šta ni ko ih je pogodio, anjihova tela izgazila bi masa koja se povlačila.

Harija, i dalje skrivenog ispod Nevidljivog ogrtača, masa ponese u Ulaznudvoranu: tragao je za Voldemorom, i spazio ga na drugom kraju prostorije kakoispaljuje čini iz štapića dok je uzmicao u Veliku salu, i dalje kreštavo uzvikujućiuputstva svojim sledbenicima dok je slao kletve na sve strane. Hari baci nove Zaštitnečini i Voldemorove nesuđene žrtve projuriše kraj njega u Veliku salu, gde sepriključiše bici koja se već rasplamsala.

A onda se pojavi još više ljudi koji su jurili uz prednje stepenice i Hari spaziČarlija Vizlija kako prestiže Horacija Pužoroga, koji je još uvek nosio svojusmaragdnu pidžamu. Činilo se da su se vratili u pratnji porodica i prijatelja svihhogvortskih učenika koji su ostali da se bore, zajedno s vlasnicima radnji i građanimaHogsmida. Kentauri Bejn, Ronan i Magorijan uleteše u Dvoranu uz glasan topotkopita, a vrata iza Harija koja su vodila do kuhinja bila su izvaljena iz šarki.

Kućni vilenjaci Hogvortsa nagrnuše u Ulaznu dvoranu, vrišteći i mašući satarama imesarskim noževima, a na njihovom čelu, s medaljonom Regulusa Bleka koji mu jeposkakivao na grudima, nalazio se Kričer, čiji je kreketavi glas bio razgovetan čak ikroz svu tu tutnjavu: – Borite se! Borite se! Borite se za mog gospodara, braniocakućnih vilenjaka! Borite se protiv Mračnog gospodara u ime hrabrog Regulusa! Boritese!

Sekli su i boli članke i cevanice Smrtoždera, a sitna lica bila su im prepuna zlobei gde god da pogleda Hari je video Smrtoždere kako uzmiču pod prostom brojčanomnadmoći neprijatelja, kako padaju pogođeni činima, izvlače iz rana strele kojima ihvilenjaci bodu po nogama, ili naprosto pokušavaju da pobegnu, ali bi ih progutalanadolazeća horda.

No još nije bilo gotovo: Hari pohita između boraca, kraj zatočenika što su seopirali i ulete u Veliku salu.

Voldemor se nalazio u samom središtu bitke, udarao je i kosio sve u blizini. Harinije mogao da ga dobro nanišani, ali se probi bliže njemu, još uvek nevidljiv, dok jeVelika sala postajala sve krcatija pošto su svi koji su bili u stanju da hodaju nagrnuliunutra.

Hari spazi kako Džordž i Li Džordan obaraju Jakslija na pod, vide Dolohova kako

uz vrisak pada od Flitvikove ruke, vide Hagrida kako baca Voldena Maknera prekocele prostorije, kako ovaj udara u suprotan zid i onesvešćen klizi na pod. Video jeRona i Nevila kako obaraju Fenrira Surog, Aberforta kako Ošamućuje Rukvuda,Artura i Persija kako Glupsijea pribijaju za pod i Lucijusa i Narcisu Melfoj kako trčekroz masu, čak i ne pokušavajući da se bore, uzvikujući ime svoga sina.

Voldemor je sada istovremeno vodio dvoboj s Mek Gonagalovom, Pužorogom iKingslijem, a na licu mu se ocrtavala hladna mržnja dok su oni trčali i saginjali se okonjega, ne mogavši da ga dokrajče...

I Belatriks se još uvek borila, nekih pedesetak metara od Voldemora i, baš kao injen gospodar, istovremeno se borila s njih troje: Hermionom, Džini i Lunom, koje suse sve do jedne borile iz petnih žila, ali im je Belatriks bila ravna, a Harijevu pažnjuodvrati Ubitačna kletva bačena na Džini i koja ju je promašila tek za nekolikocentimetara...

Promenio je pravac, trčeći sada prema Belatriks a ne prema Voldemoru, ali nijeprevalio ni nekoliko koraka kad ga neko odgurnu u stranu.

– NEĆEŠ MOJU KĆI, KUČKO JEDNA!Gospođa Vizli zbaci svoj ogrtač dok je trčala, oslobodivši ruke. Belatriks se

okrenu u mestu, grohotom se smejući pojavi svog novog izazivača.– SKLANJAJTE MI SE S PUTA! – povika gospođa Vizli trima devojčicama i uz

zamah štapića upusti se u dvoboj. Hari je s užasom i ushićenjem posmatrao kakoštapić Moli Vizli šiba i uvrće se, a osmeh Belatriks Lestrejndž nestaje i pretvara se uiskeženo režanje. Zraci svetlosti poleteše iz oba štapića, pod oko stopala vešticapostade vreo i naprsnu. Obe žene su se borile na život i smrt.

– Ne! – vrisnu gospođa Vizli, kada nekoliko učenika pritrča, pokušavajući da jojpritekne u pomoć. – Nazad! Nazad! Ona je moja!

Sada je stotine ljudi stajalo uza zidove posmatrajući dve najžešće borbe,Voldemora s njegova tri protivnika i Belatriks s Moli, a Hari je nevidljiv stajao,rastrzan između dva sukoba, želeći da napadne ali i da zaštiti, ne mogavši da budesiguran da neće pogoditi nekog nedužnog.

– Šta će biti s tvojom decom kad te ubijem? – izazivala je Belatriks, sumanuta kaoi njen gospodar, cupkajući dok su Moline kletve šibale oko nje. – Kad mamica odeisto kao i Fredi?

– Nikada... više... nećeš... dotaći... našu... decu! – vrisnu gospođa Vizli.Belatriks se nasmeja, istim onim ushićenim smehom koji je ispustio njen rođak

Sirijus kad se unazad stropoštao kroz Veo, i Hari iznenada postade svestan šta će sedogoditi i pre nego što se to zbilo.

Molina kletva prolete ispod Belatriksine ispružene ruke i pogodi je pravo u grudi,tačno u srce.

Belatriksin likujuć osmeh se ukoči, a oči kao da joj se izbečiše: na jedan krataktrenutak shvatila je šta se zbilo, a zatim pade ničice, gomila posmatrača zaurla, a

Voldemor vrisnu.Hari se osećao kao da se okreće u usporenom vremenu: video je Mek Gonagalovu,

Kingslija i Pužoroga kako bivaju odbačeni unazad, mlatarajući i koprcajući se uvazduhu, kad Voldemorov gnev usled gubitka njegovog poslednjeg, najboljegzamenika eksplodira silinom bombe. Voldemor podiže štapić i uperi ga pravo u MoliVizli.

– Protego! – zagrme Hari, Zaštitna čin proširi se posred Sale, Voldemor stade dase osvrće oko sebe, tražeći njen izvor, a Hari najzad svuče sa sebe Nevidljivi ogrtač.

Iznenađeni usklici, klicanje, sa svih strana povici: – Hari! – i – ŽIV JE! – istogčasa behu ugušeni. Masa se uplaši i zavlada potpuni i nagli muk dok su se Voldemor iHari gledali i počeli istovremeno da kruže jedan oko drugog.

– Ne želim da iko drugi pokuša da pomogne – reče Hari glasno, a u potpunoj tišiniglas mu se prolamao kao zov trube. – Mora biti ovako. To moram da budem ja.

Voldemor zasikta.– Poter to ne misli – reče on, razrogačivši svoje crvene oči. – To ne funkcioniše

tako, zar ne? Koga ćeš danas upotrebiti kao štit, Poteru?– Nikoga – prosto reče Hari. – Nema više horkruksa. Sad smo tu samo ti i ja. Dok

jedan ne umre, drugi neće moći da živi, a jedan od nas će uskoro zauvek da nestane...– Jedan od nas? – podrugljivo će Voldemor, a celo telo mu se zateže, i on se

zapilji svojim crvenim očima, zmija koja se sprema za napad. – Misliš da ćeš to bititi, je li, dečak koji je preživeo samo zahvaljujući slučajnosti i zato što je Dambldorpovlačio konce?

– Znači bila je slučajnost što je moja majka poginula da bi me spasila, je li? –upita Hari. I dalje su obojica išla postrance, praveći taj savršen krug, održavajućiravnomerno odstojanje jedan od drugog, a za Harija nije postojalo ničije lice izuzevVoldemorovog. – Slučajnost što sam odlučio da se borim s tobom na onom groblju?Slučajnost što se večeras nisam branio a opet sam preživeo, i ponovo se vratio uborbu?

– Slučajnosti! – vrisnu Voldemor, ali i dalje nije napadao, a gomila posmatračastajala je ukočeno kao da su se skamenili, i činilo se da među stotinama prisutnih uSali niko nije disao izuzev njih dvojice. – Slučajnosti i sreća i činjenica da si se krio islinio iza skuta mnogo većih muškaraca i žena, dozvolivši mi da ubijam njih umestotebe!

– Večeras više nikoga nećeš ubiti – reče Hari dok su kružili i gledali se netremiceu oči, zelene u crvene. – Nećeš moći da ubiješ nikog od njih, nikad više. Zar neshvataš? Bio sam spreman da umrem da te sprečim da ubiješ ove ljude...

– Ali nisi!– ... hteo sam, i to je bilo presudno. Uradio sam ono što je i moja majka učinila.

Zaštićeni su od tebe. Zar nisi primetio kako se nijedna od čini koje si bacio na njihnije održala? Ne možeš da ih mučiš. Ne možeš da ih dodirneš. Ti ne učiš na svojim

greškama, Ridle, je li?– Usuđuješ se da...– Da, usuđujem se – reče Hari – ja znam stvari koje ti ne znaš, Tome Ridl. Znam

mnogo važnih stvari koje ti ne znaš. Hoćeš da čuješ neke, pre nego što napraviš jošjednu veliku grešku?

Voldemor nije progovarao, već se samo šunjao u krug a Hari je znao da mu jeprivremeno okupirao pažnju, da se suzdržava zbog daleke mogućnosti da Hari moždazaista i zna neku konačnu tajnu...

– Da li je ponovo u pitanju ljubav? – upita Voldemor podrugljivog izraza lica. –Dambldorovo omiljeno rešenje, ljubav, za koju je tvrdio da može da pokori čak isamu smrt, iako ga ljubav nije sprečila da padne s vrha Tornja i slomi se kao staravoštana skupltura? Ljubav, koja me nije sprečila da zgazim tvoju blatokrvnu majkupoput bubašvabe, Poteru – a čini se da te sada niko više ne voli toliko da bi ovogaputa istrčao i primio moju kletvu. I šta će te onda sprečiti da umreš sad kad tenapadnem?

– Samo jedna stvar – reče Hari, dok su i dalje kružili, obuzeti jedan drugim, dok ihje razdvajala samo ta poslednja tajna.

– Ako ljubav nije ta koja će te ovoga puta spasiti – reče Voldemor – mora daveruješ kako poseduješ magiju kakvu ja nemam, ili možda oružje moćnije od mog?

– Verujem i jedno i drugo – reče Hari i vide kako šok preleće preko zmijolikoglica, mada odmah zatim nestade. Voldemor poče da se smeje i taj zvuk beše mnogostrašniji od njegovog vrištanja: bez trunke radosti, sumanut, odjekivao je širomutihnule Sale.

– Ti misliš da znaš više magije od mene? – reče. – Od mene, od LordaVoldemora, koji sam izvodio magiju o kojoj Dambldor nikada nije ni sanjao?

– O, sanjao je on o njoj – reče Hari – ali je znao više od tebe, znao je dovoljno dane učini ono što si ti.

– Hoćeš reći da je bio slab! – vrisnu Voldemor. – I suviše slab da se usudi, isuviše slab da uzme ono što je moglo biti njegovo, što će biti moje!

– Ne, bio je pametniji od tebe – reče Hari – bolji čarobnjak, bolji čovek.– Ja sam izazvao smrt Albusa Dambldora!– Mislio si da jesi – reče Hari – ali si pogrešio.Po prvi put, grupa posmatrača se uskomeša kad stotine ljudi duž zidova

preneraženo uzdahnuše kao jedan.– Dambldor je mrtav! – Voldemor ošinu tim rečima Harija, kao da će mu time

zadati neizdrživ bol. – Njegovo telo se raspada u mermernoj grobnici na poseduzamka, video sam ga, Poteru, on se neće vratiti!

– Da, Dambldor je mrtav – reče Hari mirno – ali nisi ti izazvao njegovu smrt. Sâmje izabrao način svoje smrti, izabrao ga je mesecima pre nego što je umro, sve jedogovorio s čovekom za kog si mislio da je tvoj sluga.

– Kakav je ovo detinji san? – reče Voldemor, ali i dalje nije napadao a njegovecrvene oči nisu se micale s Harijevih.

– Severus Snejp nije bio tvoj – reče Hari. – Snejp je bio Dambldorov,Dambldorov od trenutka kad si počeo da progoniš moju majku. A nikada to nisishvatio zbog stvari koju ne možeš da razumeš. Nikada nisi video Snejpa da prizivaPatronusa, Ridle, je li?

Voldemor mu ne odgovori. Nastavili su da kruže jedan oko drugog kao vukovi kojise spremaju da se rastrgnu.

– Snejpov Patronus bila je košuta – reče Hari – isti kao i moje majke, zato što juje voleo gotovo čitavog svog života, još otkad su bili deca. Trebalo je da shvatiš –reče on, videvši kako se Voldemorove nozdrve besno šire. – Tražio ti je da jojpoštediš život, zar ne?

– Žudeo je za njom, to je bilo sve – rugao se Voldemor – ali kad je više nije bilo,složio se da postoje druge žene, čistije krvi, dostojnije njega...

– Naravno da ti je to rekao – reče Hari – ali bio je Dambldorov špijun još odtrenutka kad si joj zapretio, i od tada je radio protiv tebe! Dambldor je već umiraokad ga je Snejp dokrajčio!

– Nema veze! – zakrešta Voldemor, koji je svaku reč pomno upijao, ali sadaispusti kikot mahnitog smeha. – Nije važno da li je Snejp bio moj ili Dambldorov, nikakve su sitne prepreke pokušali da mi stave na put! Uništio sam ih kao što sam uništioi tvoju majku, Snejpovu navodnu veliku ljubav! Oh, ali sad sve ima smisla, Poteru, ito na način koji ti ne bi ni mogao da razumeš!

– Dambldor je pokušavao da mi uskrati Starozovni štapić! Nameravao je da Snejppostane pravi gospodar štapića! Ali ja sam tamo stigao pre tebe, dečače – stigao samdo štapića pre nego što si uspeo da ga se dočepaš, shvatio sam istinu pre tebe. Ubiosam Severusa Snejpa pre tri sata, a Starozovni štapić, Smrtoštap, Štapić sudbine sadaje zaista moj! Dambldorov poslednji plan je propao, Hari Poteru!

– Da, jeste – reče Hari. – U pravu si. Ali pre nego što pokušaš da me ubiješ,savetujem ti da razmisliš o svemu što si učinio... razmisli i probaj da prikupiš barmalo pokajanja, Ridle...

– Šta ti to znači?Od svih stvari koje mu je Hari rekao, više od svakog otkrovenja ili izazova,

Voldemora ništa nije šokiralo više od ovog. Hari vide kako mu se zenice sužavaju utanke proreze, spazi da mu je koža oko očiju prebledela.

– To ti je poslednja šansa – reče Hari – jedino što ti je preostalo... video sam štaćeš u suprotnom postati... budi čovek... pokušaj... pokušaj da se pokaješ...

– Kako se usuđuješ...? – ponovo će Voldemor.– Da, usuđujem se – reče Hari – jer Dambldorov poslednji plan nije se meni obio

o glavu, već tebi, Ridle.Voldemorova šaka zadrhta na Starozovnom štapiću, a Hari čvrsto stegnu Drakov.

Čas će, znao je, kucnuti već za nekoliko trenutaka.– Štapić te i dalje ne služi kao što bi trebalo jer si ubio pogrešnu osobu. Severus

Snejp nikada nije bio pravi gospodar Starozovnog štapića. On nikada nije pobedioDambldora.

– Ubio je...– Da li me ti uopšte slušaš? Snejp nikada nije pobedio Dambldora! Njih dvojica

su isplanirali Dambldorovu smrt! Dambldor je nameravao da pogine neporažen, kaoposlednji pravi gospodar štapića! Da je sve prošlo po planu, moć štapića umrla bizajedno s njim, jer mu nikada ne bi bila oduzeta!

– Ali, Poteru, onda Dambldor kao da mi je poklonio štapić! – Voldemorov glaspodrhtavao je od zlobnog zadovoljstva. – Ukrao sam štapić iz grobnice njegovogposlednjeg gospodara! Uzeo sam ga protiv njegove želje! Njegova moć je moja!

– Ridle, ti i dalje ne shvataš, je li? Posedovanje štapića nije dovoljno! Držati ga,koristiti ga, to ga ne čini zaista tvojim. Zar nisi slušao Olivandera? Štapić biračarobnjaka... Starozovni štapić je priznao novog gospodara pre no što je Dambldorumro, nekoga ko ga čak nije ni uzeo u ruke. Novi gospodar je Dambldoru oduzeoštapić protiv njegove volje nikada ne shvativši šta je zapravo učinio, niti da mu jenajopasniji štapić na svetu podario svoju odanost...

Voldemorove grudi brzo su se dizale i spuštale, a Hari je osećao da se spremakletva, osećao ju je kako raste u štapiću koji mu je bio uperen u lice.

– Pravi gospodar Starozovnog štapića bio je Drako Melfoj.Na Voldemorovom licu na trenutak se pojavi tup šok, ali zatim nestade.– Ali kakve to veze ima? – reče on nežno. – Čak i da si u pravu, Poteru, to nema

nikakve veze kad smo ti i ja u pitanju. Ti više nemaš Feniksov štapić: naš dvoboj sadzavisi isključivo od veštine... a kad te ubijem, lako ću se pobrinuti za Draka Melfoja...

– Ali zakasnio si – reče Hari. – Propustio si svoju priliku. Ja sam te pretekao. Jasam savladao Draka još pre nekoliko nedelja. Uzeo sam mu ovaj štapić.

Hari mahnu glogovim štapićem i oseti kako se svi pogledi u Sali okreću premanjemu.

– Znači, sve se svodi na sledeće – prošaputa Hari – da li štapić u tvojoj ruci znada je njegov prethodni gospodar razoružan? Jer ako zna... ja sam pravi gospodarStarozovnog štapića.

Kroz začarano nebo iznad njih iznenada se probi crvenozlatni sjaj, u trenutku kadse rub zaslepljujućeg sunca pojavio preko ivice najbližeg prozora. Svetlo ih obojicu uisti čas pogodi u lice, a Voldemorovo se iznenada pretvori u plamteću mrlju. Harizaču piskavi glas kako krešti dok je i on uzvikivao svoju poslednju nadu ka nebesima,uperivši Drakov štapić:

– Avada kedavra!– Ekspeliarmus!Prasak je bio poput topovskog udara i zlatni plamenovi koji buknuše između njih,

u samom središtu kruga koji su opisivali koracima, označi mesto gde se čini sudariše.Hari vide Voldemorov zeleni zrak kako se susreće s njegovom čini, vide Starozovništapić kako leti visoko, crn naspram svitanja, vrteći se preko začarane tavanice kaoNaginina glava, obrćući se u vazduhu ka gospodaru kojeg nije hteo da ubije, koji jedošao da ga najzad uzme kao svojeg. I Hari, s nepogrešivom veštinom Tragača uhvatištapić, dok je Voldemor padao unazad, raširenih ruku, a sužene zeniceskerletnocrvenih očiju okretale su mu se naviše u dupljama. Tom Ridl pade na tlo srazočaravajuće običnom konačnošću, oronulog i sasušenog tela, praznih belih šaka, azmijoliko lice bilo mu je prazno i neznajuće. Voldemor je bio mrtav, ubijensopstvenom odbijenom kletvom, a Hari je stajao s dva štapića u ruci, zureći naniže uljušturu svog neprijatelja.

Drhtava sekunda tišine zadrža trenutni šok: a zatim se oko Harija prolomi grajadok su krici, bodrenje i vika posmatrača parali vazduh. Žustro novorođeno suncezaslepljivalo ih je kroz prozore dok su hrlili ka njemu, a prvi koji su do njega došlibehu Ron i Hermiona, njihove behu ruke koje se obaviše oko njega, njihovinerazgovetni poklici ga zaglušiše. A zatim su tu bili Džini, Nevil i Luna, zatim sviVizlijevi i Hagrid, Kingsli i Mek Gonagalova i Flitvik i Sprautova, i Hari nije mogaoda čuje ni reč onoga što su vikali, niti da razazna čije su ga sve šake hvatale, vukle,pokušavajući da zagrle neki delić njega, stotine njih se tiskalo, svi željni da dodirnuDečaka Koji Je Preživeo, razlog zbog kog je sada sve napokon bilo gotovo...

Sunce se polako ali sigurno dizalo nad Hogvortsom, a Velika sala sijala ježivotom i svetlošću. Hari je postao neodvojiv deo pomešanih izliva slavlja i žaljenja,bola i radosti. Želeli su da bude tu s njima, njihov vođa i simbol, njihov spasitelj ivodič, a kao da nikome nije padalo na pamet da nije spavao i da je čeznuo zaprisustvom tek nekolicine njih. Morao je da priča s ožalošćenima, da ih drži za ruke,prisustvuje njihovim suzama, prima njihovu zahvalnost, da čuje vesti koje su sadadolazile sa svih strana, kako je jutro odmicalo, da su se ljudi širom zemlje povratili izKontrolišućih kletvi, da Smrtožderi beže ili bivaju zarobljeni, da tog časa nevine uAskabanu puštaju na slobodu, i da je Kingsli Okovgrom imenovan za privremenogministra magije...

Odneli su Voldemorovo telo i položili ga u dvoranu van Sale, dalje od tela Freda,Tonks, Lupina, Kolina Kriveja i pedeset drugih koji su umrli boreći se protiv njega.Mek Gonagalova je ponovo vratila stolove, ali više niko nije sedeo po kućama: svi subili zbijeni zajedno, učitelji i đaci, duhovi i roditelji, kentauri i kućni vilenjaci, aFirenzi je ležao u ćošku, oporavljajući se, dok je Grop virio kroz razbijeni prozor aljudi su mu ubacivali hranu u nasmejana usta. Nakon nekog vremena, iscrpljen iiznuren, Hari se našao na klupi kraj Lune.

– Da sam ja ti, želela bih malo mira i tišine – reče ona.– Voleo bih da mogu – odgovori on.– Ja ću im odvratiti pažnju – reče ona. – Upotrebi svoj Ogrtač.

I pre nego što je stigao da bilo šta izusti, ona povika: – Uuuuu, vidite, brbljaviodličnjak! – i pokaza kroz prozor. Svi koji su je čuli osvrnuše se, a Hari prebaciOgrtač preko sebe i ustade.

Sada je mogao da se kreće kroz Salu bez smetnji. Spazio je Džini dva stola dalje.Sedela je glave položene na majčino krilo: biće kasnije vremena za razgovor, mnogihsati, dana, a možda i godina za priču. Video je Nevila, s Grifindorovim mačem krajtanjira dok je jeo, okruženog grupicom srdačnih obožavatelja. Hodao je izmeđustolova kad spazi troje Melfojevih, tesno zbijene, kao da nisu sigurni da li bi trebaloda budu tu ili ne, ali niko nije obraćao pažnju na njih. Gde god bi se osvrnuo video jeokupljene porodice, i najzad spazi dvoje za čijim je prisustvom najviše čeznuo.

– Ja sam – promrmlja, čučnuvši između njih. – Hoćete li da pođete sa mnom?Oni odmah ustadoše i on, Ron i Hermiona zajedno napustiše Veliku salu.

Mermerno stepenište bilo je puno ogromnih rupa, deo ograde je nestao, a penjući senjime svakih par koraka naišli bi na krš i krvave mrlje.

Negde u daljini čuli su Pivsa kako leti kroz hodnike pevajući pobedničku pesmukoju je sam ispevao:

Uspeli smo, pobedismo, Poterko je PraviA Voldi se usmrdeo, vreme da se slavi!

– Baš ti pruža pravi dojam o dubini i tragediji cele stvari, zar ne? – reče Ron,

otvorivši vrata da propusti Harija i Hermionu.Sreća će doći, pomisli Hari, ali u ovom trenutku bila je prigušena iznurenošću, a

patnja zbog gubitka Freda, Lupin i Tonks probadala ga je pri svakom koraku, poputfizičkog bola. A iznad svega osećao je čudesno olakšanje i želju za snom. Ali prvo jeRonu i Hermioni, koji su toliko dugo bili uz njega i koji su zaslužili da znaju istinu,dugovao objašnjenje. S velikim naporom im je prepričao šta je video u Situ-za-misli išta se zbilo u Šumi, i još nisu ni stigli da izraze svoju preneraženost i čuđenje kadnajzad stigoše do mesta gde su se zaputili, iako niko od njih nije pomenuo odredište.

Gargojl koji je čuvao ulaz u direktorovu kancelariju je u međuvremenu, otkad gaje poslednji put video, oboren u stranu. Stajao je nakrivljeno, delujući pomaloošamućeno i Hari se pitao da li će uopšte biti u stanju da razazna lozinku.

– Možemo li da se popnemo? – upita on gargojla.– Slobodno – zahropta statua.Oni ga preskočiše i dođoše do spiralnog stepeništa koje se polako kretalo naviše

poput pokretnih stepenica. Hari odškrinu vrata na samom vrhu.Tek što je ovlaš spustio pogled na kameno Sito-za-misli na radnom stolu, gde ga je

i ostavio, kad ga zaglušujuća buka natera da poskoči, pomislivši da su u pitanju kletve,Smrtožderi povratnici i ponovno rađanje Voldemora...

Ali u pitanju je bio aplauz. Svuda duž zidova, direktori i direktorke Hogvortsa

izražavali su mu stojeće ovacije. Mahali su svojim šeširima, a u nekim slučajevima iperikama, posezali u druge ramove da bi jedni drugima stegli ruke, plesali su iskakutali po stolicama na kojima su bili naslikani, Dilis Dervent je besramno jecala,Dekster Forteskju je mahao svojom trubicom za sluh, a Fineas Nigelus je vikao svojimpiskavim ispucalim glasom: – I nek se zna da je i kuća Sliterin odigrala svoju ulogu!Da se naš doprinos ne zaboravi!

Ali Hari je video samo čoveka koji je stajao na najvećem portretu, tačno izadirektorove stolice. Suze su se slivale iza polumesečastih naočara i kapale u dugusrebrnu bradu, a ponos i zahvalnost koji su zračili iz njega ispuniše Harija istim onimspokojem kao i Feniksova pesma.

Najzad Hari podiže ruke i portreti utonuše u tišinu punu poštovanja, smešeći se,brišući oči i željno iščekujući da im se obrati. On, pak, svoje reči uputi Dambldoru,birajući ih veoma pažljivo. Ma koliko bio iscrpljen i obnevideo, morao je da načinijoš ovaj poslednji napor, da zatraži taj poslednji savet.

– Stvar koja je bila pohranjena u skrivalici – poče on – ispala mi je u Šumi. Neznam tačno gde, ali neću je ponovo tražiti. Da li se slažete?

– Da, dragi moj dečače – reče Dambldor, dok su portreti njegovih kolega delovalizbunjeno i radoznalo. – Mudra i hrabra odluka, ali od tebe nisam ništa manje niočekivao. Da li iko drugi zna gde je pala?

– Niko – reče Hari, a Dambldor zadovoljno klimnu glavom.– Ipak, zadržaću Ignatov poklon – reče Hari, a Dambldor se ozari.– Ali, naravno, Hari, tvoj je zauvek, sve dok ga ne preneseš dalje!– A tu je i ovo.Hari podiže Starozovni štapić, a Ron i Hermiona ga pogledaše s poštovanjem

koje, čak ni u ovom zbunjenom i neispavanom stanju, Hariju nije bilo drago da vidi.– Ne želim ga – reče Hari.– Šta? – reče Ron glasno. – Jesi li ti pošandrcao?– Znam da je moćan – reče Hari umorno. – Ali bio sam srećniji s mojim. Zato...On pročeprka po kesi koja mu je visila oko vrata i izvuče dve polovine zelenike

koje su bile još uvek, jedva, povezane najtanjom niti Feniksovog pera. Hermiona jerekla da se ne može popraviti, da je oštećenje preveliko. Znao je samo da, ako to neupali, ništa neće.

Položio je slomljeni štapić na direktorski sto, dodirnuo ga samim vrhomStarozovnog štapića i rekao: – Reparo.

Kad se njegov štapić ponovo zacelio, iz vrha mu pokuljaše crvene iskre. Hari jeznao da je uspeo. Uzeo je štapić od zelenike i Feniksovog pera i osetio iznenadnutoplinu u prstima, kao da se i oni i štapić raduju što su ponovo sjedinjeni.

– Staviću Starozovni štapić – reče on Dambldoru, koji ga je posmatrao sogromnom prisnošću i divljenjem – nazad odakle je i došao. Nek tamo počiva.Ukoliko umrem prirodnom smrću kao Ignat, njegova moć će biti poništena, zar ne?

Prethodni gospodar nikada neće biti poražen. To će biti njegov kraj.Dambldor klimnu glavom. Oni se nasmešiše jedan drugom.– Jesi li siguran? – upita Ron. Dok je gledao u Starozovni štapić u glasu mu se

osećao tek tanani prizvuk čežnje.– Mislim da je Hari u pravu – reče Hermiona tiho.– Taj štapić sa sobom nosi više nevolja no što vredi – reče Hari. – A da budem

iskren – on okrenu leđa naslikanim portretima, misleći sada samo na krevet sbaldahinom koji ga je čekao u grifindorskoj kuli, i pitajući se da li će Kričer moćitamo da mu donese sendvič – imao sam već dovoljno nevolja za ceo život.

Epilog: Devetnaest godina kasnije

Činilo se da je jesen te godine došla sasvim iznenada. Jutro prvog septembra bilo

je sveže i zlatno poput jabuke, i dok je mala porodica hitala preko bučnog druma kavelikoj, garavoj stanici, izduvni gasovi iz automobilskih auspuha i dah pešakasvetlucali su se poput paučina na hladnom vazduhu. Dva velika kaveza drmala su sepovrh krcatih kolica koja su roditelji gurali. Sove u njima uvređeno su hučale, ariđokosa devojčica uplakano je išla za svojom braćom, stežući očevu ruku.

– Još malo pa ćeš i ti ići – reče joj Hari.– Dve godine – šmrktala je Lili. – Hoću da idem sada!Putnici su radoznalo zurili u sove dok je porodica krivudala između njih ka zidu

koji je odvajao perone devet i deset. Preko halabuke koja ih je okruživala do Harijadopre Albusov glas: njegovi sinovi nastavili su raspravu koju su započeli u kolima.

– Neću! Neću biti u Sliterinu!– Džejmse, prekini već jednom! – reče Džini.– Samo sam rekao da bi mogao da bude – reče Džejms, kezeći se svom mlađem

bratu. – Nema ničeg lošeg u tome. Mogao bi da bude u Slit...

Ali Džejms uhvati majčin pogled i ućuta. Petoro Poterovih približavalo sebarijeri. Uputivši svom mlađem bratu blago ohol pogled preko ramena, Džejms uzekolica od svoje majke i potrča. Trenutak kasnije nestade.

– Pisaćete mi, zar ne? – smesta upita Albus roditelje, koristeći trenutno odsustvosvoga brata.

– Svakog dana, ako želiš – reče Džini.– Ne svakog dana – brzo reče Albus. – Džejms kaže da većini dece pisma od kuće

stižu jednom mesečno.– Džejmsu smo prošle godine pisali triput nedeljno – reče Džini.– A i nemoj da veruješ svemu što ti brat bude pričao o Hogvortsu – ubaci se Hari.

– Tvoj brat voli da se šali.Oni zajedno poguraše druga kolica napred, prikupljajući brzinu. Kad su stigli do

pregrade, Albus zažmuri, ali do sudara nije došlo. Umesto toga, porodica izbi naperon devet i tri četvrt, zaklonjen gustom, belom parom koja je kuljala iz skerletnogHogvorts ekspresa. Kroz izmaglicu u kojoj je Džejms već nestao rojile su senerazaznatljive siluete.

– Gde su? – upita Albus zabrinuto, čkiljeći ka zamagljenim obličjima kraj kojih suprolazili duž perona.

– Pronaći ćemo ih – uveravala ga je Džini.Ali para je bila gusta i bilo je teško razaznati bilo čije lice. Odsečeni od svojih

vlasnika, glasovi su zvučali neprirodno glasno. Hariju se učini da čuje Persija kakoglasno razglaba o zakonodavstvu metli, te mu je bilo prilično drago što ima izgovor dane staje da bi se pozdravio...

– Mislim da su to oni, Al – iznenada reče Džini.Grupica ljudi izroni iz magle, stojeći kraj poslednjeg vagona. Lica su im postala

razaznatljiva tek kada su im Hari, Džini, Lili i Albus prišli.– Ćao – reče Albus, s neverovatnim olakšanjem.Rouz, koja je već obukla svoju novu novcijatu hogvortsku odoru, nasmeši mu se.– Jeste li se dobro parkirali? – upita Ron Harija. – Ja jesam. Hermiona nije

verovala da ću moći da položim normalski vozački ispit, zar ne? Mislila je da ćumorati da Zbunim ispitivača.

– Ne, nisam – reče Hermiona – imala sam puno poverenje u tebe.– Istini za volju, i jesam ga Zbunio – prošaputa Ron Hariju, dok su zajedno unosili

Albusov kovčeg i sovu u voz. – Samo sam zaboravio da pogledam u bočni retrovizor,a zaista, za to uvek mogu da koristim Natčulnu čin.

Nazad na peronu zatekli su Lili i Hjuga, Rouzinog mlađeg brata, kako živodiskutuju o tome u koje će kuće biti razvrstani kad najzad odu na Hogvorts.

– Ako ne budeš u Grifindoru, odreći ćemo te se – reče Ron – ali bez pritiska.– Rone!Lili i Hjugo se nasmejaše, ali su Albus i Rouz izgledali ozbiljno.

– Ne misli on to – rekoše Hermiona i Džini, ali Ron više nije obraćao pažnju nanjih. Uhvativši Harijev pogled, on krišom klimnu ka tački nekih pedesetak metaradalje. Para se na trenutak proredila, i troje ljudi stajalo je u oštrom kontrastu spramkovitlave izmaglice.

– Vidi ko je to.Drako Melfoj je stajao tamo sa svojom ženom i sinom, u crnom kaputu

zakopčanom do grla. Kosa mu se malo povlačila, što je samo naglašavalo njegovušpicastu bradu. Njegov sin je ličio na Draka koliko i Albus na Harija. Drako vide daHari, Ron, Hermiona i Džini zure u njega, odsečno im klimnu glavom i ponovo seokrenu u stranu.

– Znači to je mali Skorpijus – reče Ron sebi u bradu. – Potrudi se da budeš boljaod njega na svakom kontrolnom, Rozi. Hvala bogu te si nasledila majčinu pamet.

– Rone, za ime sveta – reče Hermiona, poluprekorno poluzabavljeno. – Nepokušavaj da ih okrećeš jedne protiv drugih pre nego što su uopšte i pošli u školu!

– U pravu si, izvini – reče Ron, ali ne mogavši da se obuzda, dodade – ipak, Rozi,nemoj da si se previše sprijateljila s njim. Deka Vizli ti nikada ne bi oprostio kad bise udala za Čistokrvnog.

– Hej!Džejms se ponovo pojavio. Otarasio se svog sanduka, sove i kolica, i očito je bio

pun novosti.– Tedi je tamo – reče on bez daha, pokazujući preko ramena ka uskovitlanim

oblacima pare. – Upravo sam ga video! I pogodite šta radi? Cmače se s Viktoar!On podiže pogled ka odraslima, očevidno razočaran odsustvom reakcija.– Naš Tedi! Tedi Lupin! Cmače našu Viktoar! Našu rođaku! A kad sam pitao

Tedija šta to radi...– Prekinuo si ih? – reče Džini. – Isti si kao Ron...– ... rekao mi je da je došao da je isprati! A zatim mi je rekao da brišem! On se

cmače s njom! – dodade Džejms, kao da brine da li se dovoljno jasno izrazio.– Oh, bilo bi divno kad bi se uzeli! – prošaputa Lili ekstatično. – Tedi bi tada

stvarno bio deo porodice!– Već nam ionako dolazi na večeru četiri puta nedeljno – reče Hari. – Što ga

prosto ne pozovemo da živi s nama i prebrinemo to već jednom?– Da! – s entuzijazmom će Džejms. – Ne bi mi smetalo da delim sobu s Alom –

Tedi može da dobije moju sobu!– Ne – reče Hari strogo – ti i Al ćete da delite sobu samo kad budem želeo da

srušim kuću.Pogledao je na izubijani, stari sat koji je nekada pripadao Fabijanu Pruitu.– Skoro će jedanaest, bolje se ukrcajte.– Ne zaboravi da preneseš naše poljupce Nevilu! – reče Džini Džejmsu dok ga je

grlila.

– Mama! Ne mogu profesoru da prenosim poljupce!– Ali ti znaš Nevila...Džejms prevrnu očima.– Van škole da, ali u školi je on profesor Longbotom, zar ne? Ne mogu da uđem na

Herbologiju i da mu prenesem poljupce...Odmahujući glavom na ove majčine gluposti, on dade oduška svojim osećanjima

šutnuvši Albusa.– Vidimo se kasnije, Al. Čuvaj se testrala.– Mislio sam da su nevidljivi? Rekao si da su nevidljivi!Ali Džejms se samo nasmejao, dozvolivši majci da ga poljubi, ovlaš je zagrlio

oca, a zatim uskočio u voz koji se sve brže punio. Videli su ga kako maše, a zatim trčiuz prolaz da pronađe svoje prijatelje.

– Ne treba da se brineš za testrale – reče Hari Albusu. – Oni su nežna stvorenja,nema ničeg strašnog u vezi s njima. A uostalom, nećete do škole ići kočijama, ići ćetečamcima.

Džini poljubi Albusa za rastanak.– Vidimo se za Božić.– Ćao, Al – reče Hari, dok ga je sin grlio. – Ne zaboravi da vas je Hagrid pozvao

na čaj sledećeg petka. Ne kači se s Pivsom. Ne upuštaj se ni s kim u dvoboj dok nenaučiš kako. I ne daj Džejmsu da te zavitlava.

– A šta ako budem u Sliterinu?Ovaj šapat je bio namenjen samo njegovom ocu, i Hari je znao da je samo trenutak

polaska mogao da natera Albusa da otkrije koliko je dubok i iskren taj njegov strah.Hari čučnu tako da je Albusovo lice bilo tek nešto iznad njegovog. Albus je jedini

od troje Harijeve dece nasledio Liline oči.– Albuse Severuse – reče Hari tiho, tako da niko sem Džini nije mogao da ga čuje,

a ona je imala dovoljno takta da se pretvara da maše Rouz, koja je sada već bila uvozu – dobio si ime po dvojici direktora Hogvortsa. Jedan od njih bio je sliterinac iverovatno najhrabriji čovek kojeg sam ikad upoznao.

– Ali recimo da bude...– ... onda će kuća Sliterin steći odličnog učenika, zar ne? Nama je svejedno, Al.

Ali ako je tebi to važno, moći ćeš da izabereš Grifindor umesto Sliterina. Šešir zarazvrstavanje uzima i tvoj izbor u obzir.

– Stvarno?– Meni jeste – reče Hari.Nikada to ranije nije rekao nijednom svom detetu, i video je čuđenje na

Albusovom licu kad je to izgovorio. Ali sada su se vrata duž skerletnocrvenog vozazatvarala, a mutna obličja roditelja sjatila su se zarad oproštajnih poljubaca ipodsećanja u poslednjem trenutku. Albus uskoči u kupe i Džini zatvori vrata za njim.Učenici su visili s prozora kraj njih. Činilo se da je veliki broj lica, što iz voza što

napolju, okrenut ka Hariju.– Zašto svi zure? – želeo je Albus da zna, dok su se on i Rouz propinjali da vide

druge učenike.– Ne brini se ti zbog toga – reče Ron. – To je zbog mene. Ja sam strašno čuven.Albus, Rouz, Hjugo i Lili se nasmejaše. Voz je počeo da se kreće, a Hari je išao

kraj njega posmatrajući mršavo lice svoga sina, već ozareno od ushićenja. Hari jenastavio da se smeši i da maše, iako je bio pomalo žalostan, gledajući svog sina kakose klizeći udaljava...

Na jesenjem vazduhu nestade i poslednji tračak pare. Voz je zamakao za ugao.Harijeva ruka i dalje je bila podignuta u znak oproštaja.

– Biće njemu dobro – promrmlja Džini.Okrenuvši se da je pogleda, Hari rasejano spusti ruku i dodirnu ožiljak u obliku

munje na svom čelu.– Znam da hoće.Harija ožiljak već devetnaest godina nije zaboleo. Sve je bilo u redu.

- KRAJ -

Table of Contents1. Uzdizanje Mračnog gospodara2. In Memoriam3. Odlazak Darslijevih4. Sedam Potera5. Pali ratnik6. Akrep u pidžami7. Testament Albusa Dambldora8. Venčanje9. Skrovište10. Kričerova priča11. Mito12. Magija je moć13. Komisija za registraciju čarobnjaka normalskog porekla14. Kradljivac15. Goblinova osveta16. Godrikova dolina17. Batildina tajna18. Život i laži Albusa Dambldora19. Srebrna košuta20. Ksenofil Lavgud21. Priča o tri brata22. Relikvije Smrti23. Palata Melfojevih24. Štapić-majstor25. Školjkoliba26. Gringots27. Poslednje skrovište28. Izgubljeno ogledalo29. Izgubljena dijadema30. Otpuštanje Severusa Snejpa31. Bitka za Hogvorts32. Starozovni štapić33. Prinčeva priča34. Šuma, ponovo35. Kings kros36. Greška u planuEpilog: Devetnaest godina kasnije

Table of Contents1. Uzdizanje Mračnog gospodara 62. In Memoriam 143. Odlazak Darslijevih 244. Sedam Potera 325. Pali ratnik 446. Akrep u pidžami 587. Testament Albusa Dambldora 738. Venčanje 899. Skrovište 10410. Kričerova priča 11411. Mito 12912. Magija je moć 14313. Komisija za registraciju čarobnjaka normalskog porekla 15814. Kradljivac 17215. Goblinova osveta 18216. Godrikova dolina 19817. Batildina tajna 20918. Život i laži Albusa Dambldora 22219. Srebrna košuta 23120. Ksenofil Lavgud 24621. Priča o tri brata 25722. Relikvije Smrti 26923. Palata Melfojevih 28224. Štapić-majstor 30125. Školjkoliba 31726. Gringots 327

27. Poslednje skrovište 34228. Izgubljeno ogledalo 34829. Izgubljena dijadema 35930. Otpuštanje Severusa Snejpa 37031. Bitka za Hogvorts 38232. Starozovni štapić 40033. Prinčeva priča 41234. Šuma, ponovo 43135. Kings kros 44036. Greška u planu 452Epilog: Devetnaest godina kasnije 468