cg, djuro draskovic

495
ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ ИСТОРИЈА О ЦРНОЈ ГОРИ ЊЕГОВОЈ ВИСОКОЈ ГРОФОВСКОЈ СВЈЕТЛОСТИ ЊЕНОГ ЦАРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА САМОДРЖИЦЕ СВЕРУСКЕ државноме вицеканцелару правом тајном савјетнику носиоцу разних ордена МИХАЈЛУ ИЛАРИОНОВИЧУ ВОРОНЦОВУ милостивоме моме господару НАЈСВЈЕТЛИЈИ ГРОФЕ, МИЛОСТИВИ ГОСПОДАРУ, МИХАЈЛО ИЛАРИОНОВИЧУ Налазећи се на најпресвјетлијем ЊЕНОГ ЦАРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА двору, ја, смјерни пастир

Upload: draskodraskovic62hot

Post on 29-Oct-2015

243 views

Category:

Documents


8 download

TRANSCRIPT

Page 1: CG, Djuro Draskovic

ВЛАДИКА ВАСИЛИЈЕ ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

ИСТОРИЈА О ЦРНОЈ ГОРИ    

ЊЕГОВОЈ ВИСОКОЈ ГРОФОВСКОЈ

СВЈЕТЛОСТИ

ЊЕНОГ ЦАРСКОГ

ВЕЛИЧАНСТВА

САМОДРЖИЦЕ СВЕРУСКЕ

државноме

вицеканцелару

правом тајном савјетнику носиоцу разних ордена

МИХАЈЛУ ИЛАРИОНОВИЧУ

ВОРОНЦОВУ

милостивоме моме господару

НАЈСВЈЕТЛИЈИ ГРОФЕ,

МИЛОСТИВИ ГОСПОДАРУ,

МИХАЈЛО ИЛАРИОНОВИЧУ

Налазећи се на најпресвјетлијем ЊЕНОГ ЦАРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА двору, ја, смјерни пастир славеносрпскога црногорскога народа, очекујући  премилостиво упућивање у своју отаџбину и своме духовноме стаду, усудих се да овај опис положаја и пређашњих владара земље наше црногорске, с прилогом   светих царева српских и деспота, ко су они и откуда бјеху, усрдно понудим Вашој  Високој Грофовској Свјетлости, као трудољубивом министру који се интересује

Page 2: CG, Djuro Draskovic

за стране народе, о чему јасно свједочи Ваше раније обилажење туђих крајева; с тим да би се допао Вашој Високој Грофовској Свјетлости да се штампа како би с народом нашим црногорским и други славеносрпски народи имали најусрднију жељу према високославном Руском Царству. Имам част да ово кратко историјско дјело Вашој Високој Грофовској Свјетлости уручим, што за добро најпокорније молим да примите, заувијек се предајем милости.

Ваше Високе Грофовске Свјетлости

милостивога господара

смјерни митрополит црногорски, скендеријски и приморски и трона српскога, егзарх

ВАСИЛИЈ ПЕТРОВИЋ

10. марта 1754. године, у Москви  

ПРЕДГОВОР

УЗ ОВУ ИСТОРИЈУ УКРАТКО

Као праведним божијим допуштењем, за учињене грјехове наше, Турци завладаше, мада не и у потпуности, српском земљом; а нарочито најмилостивији Бог би разљућен због убиства праведног младог цара Уроша. Послије тога почеше се појављивати извјесни не знам какви људи у Ћесарији и у другим земљама и проглашаваху се потомцима високих породица српских деспота и грофова, међу њима и неки Бошњак Ђорђе Бранковић, назвавши се српским деспотом, још се усуди и заповједником црногорским себе прогласити, за што је по заповијести цара Леополда заточен у Прагу, тамо је и преминуо, гдје је раније написао многе историје о Србљима, а нарочито хвалећи своју породицу, која је међу Србљима остала у великом презрењу и срамоти због издаје кнеза Лазара.

Послије тога и многи други поданици турски, а нарочито Бошњаци и Херцеговци по поријеклу, проглашаваху се племићима и куповаху за новац свједочанства од Рагузијана <Дубровчана>, а новац од трговине добијаху. Послије тога Мавроурбин <Мавро Орбин> рагузински <дубровачки> архимандрит, написа историју о Словенима, у којој слави Рагузу <Дубровник> изнад осталих и казује да наводно славни  Немањин род,  царева српских, потиче из лоше породице попа Стефана од Пљеваља из Херцеговине.

Page 3: CG, Djuro Draskovic

Насупрот томе су многе старе историје, а особито оне које се и сада налазе у Атонској < Светој > гори у Хилендару <Хиландару>, и С<р>бљији у лаври Студеници, у Дечанима, у српској Пећкој патријаршији, у црногорској Цетињској митрополији, које једнако казују да је Симеон Немања рођен од кнеза Беле Уроша, а тај Бела Урош потиче од породице Ликинија Мучитеља и сестре Константина Великог Теодоре. Овај Бела Урош живио је у Зети гдје је данас град Спуж и тамо је родио три сина, Давида, Константина и Стефана Немању, који је назван касније у монаштву Симеон.

Послије тога, 1737. године, Богић Вучковић из Херцеговине за новац купи свједочанство од Рагузијана да је Црногорац од породице Страцимирове и пође римском ћесару, огласивши да је он покренуо црногорске народе у помоћ ћесару и да је због тога сасвим себе упропастио, те су му Турци сва села узели, иако он није имао ништа осим себе. И поред тога ћесар га награди новцем и дарива му посјед, добру земљу у Мађарској, и тамо му се сада многи сељаци населише.

Из оваквог разлога неки Херцеговци и у Русији за заслуге народа црногорског стекоше награде и милости, чему не завидимо, него се чудимо како туђе заслуге у своју корист употребљавају. И због тога укратко дајем ову историју, исписану из многих горе поменутих српских историја које се налазе у наведеним манастирима, а које говоре о царевима српским и херцезима <војводама> црногорским; послије тога стварно пред царевима нашим само < саме > личности присуствоваху, а дијелом и ми својим очима видјесмо.

Осим тога, и положај те земље, и који су народи у њој, и од којих су породица главни официри, укратко изложих, особито да варалице посад не би могле на име честитих људи у државу долазити, и свак својим именом нека буде задовољан.  

ИСТОРИЈА О ЦРНОЈ ГОРИОва земља називаше се раније јединственим именом Зета, а то име јој је дато по ријеци званој Зета, која извире на сјеверу наврх те земље Зете и тече према југу. Насупрот ње са истока тече друга ријека Морача, између Црне Горе и Брђана, и улива се у ријеку Зету испод Вртограда, гдје се родио Диоклитијан <Диоклецијан> и гдје је саградио велики град, назвавши га по своме имену Диоклитија <Дукља> тада је овој земљи умјесто Зета дато име Диоклитијанска земља. Овај град је касније Симеон Немања разорио, о чему ће послије бити речено. Ове двије ријеке се спајају и низином тече ријека која се зове јединственим именом Морача, тече право према југу и улива се у језеро које се прострире од Зетскога поља до самог ушћа ријеке Бојане, која тече од језера ка западу у Адријатско <Јадранско > море. У том језеру има неколико острва, а на сваком острву има манастир који саградише зетски и црногорски херцези <војводе.> Окренувши се према Бојани, са десне стране тога језера је плодна

Page 4: CG, Djuro Draskovic

земља, по имену Шестанска крајина, сјеверно од Крајине је провинција Црмница, богата свакојаким плодовима, одсвуда извори воде поље напајају; тамо је жито и вино најбоље врсте. Западно од Црмнице је Приморска земља, гдје рађају свакојаки плодови. а нарочито уље и вино, два среза Спич и Шушен <Шушањ>, и провинција Паштројевићи. Од Паштројевића, западно од Катунске провинције налази се срез Махине; тамо је предивни манастирски дворац митрополита црногорског и поље засађено свакојаким плодовима и виноградима, гдје рађа добро вино. Западно од Махина је провинција Грбаљ, поље и брегови богати вином и житом и уљем. Сјеверно од Грбља је полуострво и на њему три среза, Луштица, Кртоле и Љешевићи; одатле источно је Солијецко <Солиоско> поље, гдје су црногорски херцези <војводе> добијали со; тамо је био славни манастир архистратига Михаила, који сагради Стефан Други, цар српски, син Симеона Немање. У том манастиру људи римскога закона из града Котора отровом смртоносним на вечери убише 72 монаха 1443. године, пошто Србљи послије изгубише битку од Турака на пољу Косову (послије 63 године). Град Котор су Црногорци раније били прикључили себи и у њему поставили 70 кућа племићких породица; у њему цареви српски многе цркве саградише и своје дворове, а највише Силни Стефан; а послије, 1443. године, град је предат под млетачку заштиту. Од Солила је срез Његош, у коме је и град Његош, гдје живе главна господа официри црногорски, породице Петровићи, Радоњићи и Богдановићи. Од Његоша јужно је планина Ловћен, пријатно и високо мјесто гдје су раније преко љета живјели црногорски херцези; тамо су љековити извори, а сада и митрополитов манастирски дворац. Од тога мјеста теку воде и ријеке у приморје грбаљско. С друге стране, сјеверно од Његоша, многи су срезови: Теклићи <Ћеклићи>, Бљелице, славни Озринић, Цуце, Ораховац и провинција Грахово, Дврсно и Кривошије и Трешњево, а ову провинцију Црногорци ослободише од Турака 1711. године. Источно од Његоша је Цетиње, митрополитова резиденција, од Цетиња још источније је Ријечка провинција и град Ријечка < Ријека >, тим именом назван по ријеци која одатле извире и тече право у горе речено језеро, и овај град Црногорци ослободише од Турака и с њим цијелу Жупу 1711. године. Од Жупе према љетном истоку <сјевероистоку> простире се Љешанска провинција до прије поменуте ријеке Мораче. Од те провинције сјеверно, а од Катунске провинције према љетном истоку, налази се провинција Пљешивачка до саме ријеке Зете од истока; тамо је митрополитов брод < газ >, гдје се лове изврсне рибе пастрве, таквих нигдје не видјесмо. Источно, с друге стране ријеке Зете, налази се провинција Бјелопавлићи. < Бљелопављићи >. Сјеверно одатле је планина звана Острог; по врху тога Острога постављена је давно камена линија, која дијели Црну Гору и Херцеговину од Острога са сјеверне стране до на врх Голије. Јужно од Острога је провинција Бјелопавлићи а источно од Бјелопавлића је провинција Пипери, источно од Пипера су Ровчани; ту тече ријека Морача, која се улива у ријеку Зету, а одатле у поменуто језеро. С друге стране ријеке Мораче, од Пипера према зимском истоку <југоистоку>, налази се срез Братоножићи, с лијеве стране провинција Васојевићи, а на десној страни провинција Кучи, провинција Клименте, Кастрати, Тузи, Шкријељи, Груде; ове провинције и срезови овдје поменути сви су слободни народи, сви су нашег источног православља, осим Климената и Кастрата, који су католици. У овој земљи живјела су некада славна господа: Бела Урош, који роди Симеона Немању, а тај Симеон прије замонашења био је

Page 5: CG, Djuro Draskovic

Стефан, оснивач српског царства, срећно владаше 46 година; исти разори град Диоклитију, да у њему не живе хришћани, као што се види и до данашњег дана, и остави царство сину Стефану Другом. Завидећи му, брат кнез Вукан отпоче рат против цара и брата. У то вријеме њихов брат свети Сава из Атонске горе донесе мошти родитеља њиховог светог Симеона Немање, а помири Вукана с царем Стефаном, и од тога времена је кнез Вукан живио у Зети; од ове породице потичу зетски и црногорски херцези. Тамо у Зети је и свети Сава поставио првог архијереја Илариона Шишојевића године 6723 (прим. - по старом рачунању времена од почетне 5508. п.н.е). Није могуће описати миомирисни ваздух ове земље, прелијепе воде, прије поменуте ријеке и друге мање ријеке које утачу у поменуто језеро, тамо има мноштво разних изврсних риба које се соле, суше и развозе у Венецију, у Пуљу и Делматију <Далмацију>; тамо су своје вријеме много пута зими српски цареви извољели живјети. Одатле се Стефан Пети с овим народом зацари и брата од друге мајке, који не хтједе живјети с њим заједно, него му пријећаше ратом, уби, а његова војска се предаде Стефану. Одатле Стефан Шести, силни цар, <нај> више с овим народом, многе земље освоји: Бугарску, Грчку, Славонију и Хрватску, дио Мађарске и сву Истру; Венеција и Напуљ били су под његовом заштитом. Код њега бијаше Вукан Мрњавчић <Вукашин Мрњавчевић>; од нације бугарске кнез, кога је цар Стефан веома волио. Осјетивши да ће умријети, цар круниса семдогодишњег дјечака цара Уроша и управу над царством младог цара Уроша предаде кнезу Вукану. Послије тога умрије цар Стефан Силни, а царством поче управљати Вукан, који, видећи себе на високој власти, поче помишљати и о самој царској власти, ако убије младога Уроша. Ласкајући му, заведе га у Косовску шуму и својом га руком уби и глас пренесе да цар Урош побјеже у Атонску гору . Те исте године изиђоше Турци на Калипоље < Галипоље > а на њих у бој пођоше кнез Вукан с братом Гојком, друге војводе и одабране српске војске 60 хиљада. Турци чуше за српску војску која се улогорила у Македонији на ријеци Марици. Кад виђеше, варвари у великом страху бијаху и послаше своје изасланике кнезу Вукану да траже мир, пристајући и да плате данак, али кнез Вукан, праведним божијим гњевом због убиства цара Уроша обезумљен, не пристајаше на мир, а војску водити не умијаше; стајали су без стража у забавама и пијанству, а коњи су сами пасли на пољима. Турски изасланици све казаше своме цару Аркану < Оркану > , који изненада по ноћи на Србље удари: кнеза Вука с породицом убише, и изгибе много српске војске, због чега син му Марко побјеже турском цару, а Србљи поставише кнеза Лазара себи за господара. На овом избору била је сва српска господа, осим зетског и црногорског херцега, који је у то вријеме био Баоша син Страцимиров, а војводство је примио послије Јована Првог херцега, који је пак потицао из породице кнеза Вукана, сина Симеона Немање, и звао се Јован Први Црнојевић. Сумња се да је он умро од смртоносног отрова кнеза Вукана Мрнавчића; оставио је младог сина Стефана од три године. И тада Баоша би зетски херцег, али не хтједе заједно са царевим убицом кнезом Вуканом ступити у бој против Турака, а мало гдје Србљи битку добише без Црногораца и Брђана. Баоша не хтједе признати кнеза Лазара за великог господара Србаља и самодршца, па због тога кнез Лазар три пута ратоваше против Баоше, али сва три пута од Баоше би побијеђен. Напосљетку Баоша, као човјек млад, у рату непобијеђен би побијеђен од младе дјевојке, дивне Марије, ћерке кнеза Лазара, којом се ожени и признаде покровитељство кнеза Лазара. Али варвари Турци од Грка узеше Андрејанопољ <Једрене > и закључише мир, и почеше ковати планове како би што прије српску државу освојили и оне

Page 6: CG, Djuro Draskovic

храбре народе себи покорили. Потом турски цар Мурат Први поче од Азије сакупљати велику војску и крену право на српску земљу. Самодржац српски кнез Лазар није се томе надао те посла изасланике да моле за мир, али Мурат не хтједе ни да чује о миру. Кнез Лазар поче одмах да сакупља војску, да прије изађе пред цара Мурата на поље Косово. С јужне стране бијаше турска војска, са сјеверне стране српска војска стајаше против турске као ријека против великога мора. Српску војску је предводио славни војвода Милош Обиљевић зет кнеза Лазара; а босанску коњицу водио је други зет кнеза Лазара, војвода Вукан Бранковић, варалица који се договори с царем Муратом и обећа му да ће издати кнеза Лазара, но се бојао од војводе Милоша Обиљевића, кога је непрестано клеветао, али му праведни господар кнез Лазар није хтио вјеровати, очекујући херцега зетскога господина Баошу, који још није стигао него сакупља војску и креће према кнезу Лазару. Тада кнезу Лазару жао бијаше што Вук Бранковић непрестано клевеће Милоша. Позива своје војводе на вечеру да се провеселе с њиме заједно. Сједају господа око софре: Вук Бранковић, с лијеве, а старац Вратко Богдановић с десне стране кнеза Лазара, војвода Милош у дну софре наспрам кнеза Лазара, с десне и с лијеве стране двије војводе, Милош Топличанин и Иван Косанчић, и тада рече невјерни Вук Бранковић: "Погледај, велики господару, кнеже Лазаре, она тројица говоре о твоме злу, како ће те погубити на пољу Косову". У тај час кнез Лазар држаше у десници чашу пуну вина, али не мога пити ништа, јер га сузе облише, ни прозборити не мога, једва сљедећу ријеч изговори: "Још никад у српском народу невјерства није бивало своме господару, а сада чујем да је нова невјера смишљена од мога зета војводе Милоша Обиљевића, коме сам повјерио сву моју војску, још је са собом наговорио моје двије вјерне војводе, Милоша Топличанина и Ивана Косанчића. Здрав си, зете Милошу, вино попиј, а пехар ти на дар!" Милош устаде и кнезу се смјерно поклони, говорећи: "Милостиви господару, ја сам <ти> вјеран, тако ми Бог помогао против цара Мурата, кога ћу сјутра убити и цијеломе свијету показати своју вјерност, а сву војску предајем теби, милостивоме господару, али чувај се, господару мој, невјере Вукана Бранковића, који тебе лаже, а нас клевеће. Поћи ћу рано, цара Мурата ћу убити, а послије тога не знам шта ће бити". У тај час иза софре изађе и с њим обје војводе, Милош Топличанин и Иван Косанчић, и рано узјахаше на добре коње, одјурише према турском логору. Страже турске казаше цару Мурату, и овај мишљаше да они иду да се потурче, и веома се обрадова Милошу Обиљевићу, као главном војсковођи кнеза Лазара. Милош Обиљевић уђе сам под шатор и цар му рече: "Добро дошао, Милошу, имаћеш код мене доста сваке милости!" Милош рече: "Имам доста сваке милости у господара мога, славног кнеза Лазара!" И у тај час цару Мурату прободе мачем срце и овај паде наузнак мртав. Још Милош ту уби главнога < великога> везира и царева благајника. Обиљевић Милош као муња из шатора изађе, појаха коња и двојици другова рече: "Пут треба мачем пробити!" Турци повикаше: "Милош уби цара!" На њих многи Турци нападоше, три војводе без милости многе Турке побише, брзо се из логора турског хтједоше назад пробити и кнезу Лазару јавити да је турски цар Мурат убијен; У том часу Турци обојицу војвода убише, Топличанина и Косанчића. Видећи да су му другови погинули, Обиљевић опет полетје у бој и опет много Турака уби. Турци око њега пободоше у земљу копља, окренувши врхове нагоре, те се Обиљевића коњ набоде на копља. Војвода Милош се својим копљем трипут подуприје, скочи први пут око 20 корака, други пут 25. трећи пут 40 корака, о чему и до данас на пољу Косову знаци осташе. Милошу се сломи копље, и

Page 7: CG, Djuro Draskovic

окружи га мноштво Турака, ухватише га жива и одведоше цареву сину Бојазиту Првом; Бојазит се осоколи и тада са свом војском крену према српском логору. Кнез Лазар је сам командовао војском, а издајник Вук Бранковић из логора српског побјеже на страну и далеко одведе 12 хиљада Босанаца одличне коњице. Кнез Лазар рече: "Ко љуби Христа и жели милост божију нека иде са мном да пролијемо крв за вјеру и цркву, за отаџбину и славу; ко ли неће милости божије, нека иде за проклетим Вуканом Бранковићем!" И другог сата дана почеше бој и до поднева Србљи веома много Турке убијаху и шест паша са свом <војском> побише. И да издајник не утече са 12 хиљада коњаника, могаху тог дана сву силу турску побити. А послије поднева почеше се Србљи умањивати. Тога дана погибе сва српска господа пред очима свог господара кнеза Лазара који, приликом замјене заморених коња, од Турака жив би ухваћен, са мноштвом властеле, и по наређењу Муратова сина Бојазита <Бајазита> свима главе посјекоше, прво кнезу Лазару, а послије Милошу Обиљевићу. И тако се умањи српско царство, које је свом свијету цвјетало двјеста и тридесет година. Основао га је Симеон Немања године 6663, и цароваше први Симеон, послије њега син му Стефан, по.слије Стефана син му Радосав, послије Радосава брат Владислав, послије Владислава син му Драгутин, послије Драгутина брат Миљутин < Милутин > , послије Миљутина син му Стефан, послије Стефана његов син Стефан Силни Шести а послије њега млади Урош (а кнеза Вукашина и убицу не спомињем), послије Уроша кнез Лазар. Сви су они праведно царовали, и Бог им је признао праведност, пошто се и до данас виде њихове свете и исцјељитељне мошти. Послије њих владаху деспоти српском земљом: Лазарев син Стефан, послије њега сестрић му Ђорђе <Ђурађ> Вуковић, који је кћи своју дао за Мурата Другог, зато су га Србљи мрзјели, послије њега један за другим синови његови Григорије <Гргур> Слијепи и Лазар Млади, а Стефан Слијепи је отишао у Црну Гору херцегу Ивану Црнојевићу, који га је оженио својом синовицом госпођом Анђелијом, која му роди два сина: архиепископа Максима <и> Јована деспота. А послије њега посљедњи српски деспот био је Вук Огњени, син Григорија Слијепог, а тог деспота Вука у Босни, у граду Јајцу, убише његови кочијаши два брата Милорадовића, за шта су од Турака били награђени, а од хришћана проклети и прогнани (горе поменуту двојицу браће Григорија и Стефана ослијепио је њихов зет турски цар Мурат Други), и с њиме се истражи онај славни деспотски род, остаде херцегство <војводство>црногорско. Баоша, којега прије споменух, трећи дан стиже на Косово послије оне битке, која би године 6897. од настанка свијета, а од рођења Христова 1389, 15. дана мјесеца јуна. Баоша, у тузи великој што у бој није стигао, гњеван бијаше на издајника Вука Бранковића, којега је послије својом руком убио. Баоша је Зетом владао до зрелости сина Јована Црнојевића. Овај Јован се оженио Маријом, ћерком Јована Кастриота-Емације, кнеза од Менестра и Касторије, која му је родила сина Стефана Црнојевића. Овај Стефан године 1421. поче да влада Зетом <и> Црном Гором. У томе Баоша премину. А те исте године и Стефан Црнојевић пође у Напуљ ради договора с напуљским краљем, и тамо проведе 2 године; у отаџбину се вратио 1423. Оженио се Војисавом, ћерком Ђорђа <Ђерђа> Кастриота, званог Скендербег, и заједно са Скендербегом 24 године војеваше против Турака, и у 63 битке до ногу Турке потукоше, како о томе каже историја о Скендербегу. Умрије херцег Стефан, послије њега владаше син му Иван Црнојевић с братом Ђорђем <Ђурђем>, који у Зети на пољу Ћемовском изгуби битку године 1450. од турског цара Мехмеда Силнога, а у тој бити погинуо је Ђорђе Црнојевић, који је

Page 8: CG, Djuro Draskovic

био ожењен Војисавом, ћерком кнеза Луке <Леке> Дукађина, те му је родила сина Стефана и горе поменуту кћи Анђелију, удату за слијепог деспота Стефана. Херцег Иван Црнојевић оженио се Маријом, ћерком бана Стефана босанског, а тај Стефан је водио рат против свога зета Ивана Црнојевића, коме се не мога супротставити, и узе Иван Црнојевић испод Стефанове власти Рисан, Драчевицу, Конавле, Требиње <и> Попово под своју власт, у томе се и помирише. Родио је <два> сина, Ђорђа и Станишу, и јединицу кћи Ану, којом се оженио влашки господар Радул-бег. Први син Ивана Црнојевића, Ђорђе, оженио се ћерком млетачког дужда Муцинига <Моченига>; другога сина, Станишу, дао је као таоца турском цару Мехмеду Другом ради очувања мира, али га је вјероломник Мохамед младога потурчио и назвао другим Скендербегом. Видећи како се шири турско царство, херцег Иван Црнојевић пренесе свој двор из Зете у Црну Гору, на поље Цетиње, а тамо постави и сагради предивну митрополитову резиденцију. У Венецији тада није било наше грчко-православне цркве и Млечићи дозволише Ивану Црнојевићу те <је> он сагради у име светог великомученика Ђорђа од Кападокије, коју и до данас Грци издржавају; још је и двор свој подигао у Венецији. Умро је у своме двору на Цетињу. Послије њега владао је син му Ђорђе <Ђурађ>, који умрије без дјеце. Послије њега владаше његов брат од стрица Стефан, син Ђорђа <Ђурђа> Црнојевића, који погибе од Турака у бици поменуте 1450. године. А Стефан роди сина Јована Црнојевића, који владаше у Црној Гори послије смрти свога оца до године 1516. А затим је био млетачки племић, супруга му је била Катарина Орија, од њих је Ђорђе Црнојевић, млетачки племић. Он је имао три сина: Константина, Соломона и Илију. У Мађарској је преминуо млетачки племић Константин Црнојевић, супруга му је млетачка племкиња од Контарина, од њих је Јован Црнојевић, млетачки племић; супруга му је била млетачка племкиња Ореста Валериса, од њих је Виктор Црнојевић; супруга му је била Јелена Балба, млетачка племкиња, од њих је Јован Црнојевић, млетачки племић, 1621. био на гласу. У Црној Гори херцези Црнојевићи владаху до године 1516. Од те исте године умјесто херцега владају митрополити, и много пута помагаху Млечићима против Турака за вријеме рата на Кипру, Криту и Амореји < Мореји >. Особито су Млечићи заузели Кастел-Нови <Херцер-Нови> уз помоћ Црногораца, који побише сву босанску и херцеговачку војску што је дошла у помоћ Кастел-Новом године 1687. Због тога је турска војска више пута ударала на Црну Гору, предвођена славним Сулејман-пашом од Албаније, и доста штете Црногорцима учини. А послије тога, 1699. године, јунаци из Албаније и из Херцеговине, који избјегоше из своје отаџбине, у бојевима вјерно служаху Млечићима, а по закључењу мира, умјесто награде, Млечићи их послаше на морско острво у Истри, гдје за једну годину с женама и дјецом сви помријеше од нездравог ваздуха. Послије тога, 1711, године онај велики господар чија је успомена вјечито достојна хвале, цар Петар Први, самодржац сверуски, чувши о славним и храбрим подвизима црногороског народа, изволио им је послати своје повеље, хвалећи њихову вјерност и постојаност, подстичући у њима усрдност према хришћанској вјери да узму оружје у помоћ Његовом Величанству против варвара Турака. Овако је Велики Господар писао и другим хришћанским народима, и нико се не одважи да дигне оружје против Порте Отоманске, сем једини Црногорци, под вођством свог митрополита Данила Шћепчевића од Његуша Петровића. Он је заиста имао славне војсковође, а то су: први од Његуша његов рођен брат дук < војвода > Радуле Петровић, са својим синовцем сердаром Савом Петровићем, сердар Вук Радоњић, Вучета

Page 9: CG, Djuro Draskovic

Радоњић, кнез Марко Богдановић, војвода и губернатор Вукота Вукашиновић, кнез Којица Николић, војвода Вук Мићуновић, кнез Станко Ковачевић, кнез Вукосав Ивановић, Вуксан Милић, кнез Петар Вучетић, војвода Никола Мартиновић, кнез Станоје Мартиновић, кнез Иван Вулетић, кнез Мартин Брајић, кнез Лука Махина, кнез Никола Побор, губернатор Никола Лазаревић, сердар Вук Мирковић, војвода Вук Раданов Паштровић, војвода Машан Бољевић, војвода Илија Дупила, кнез Никола Клисић, кнез Вук Булановић <Вулановић> кнез Михајло Ивановић, кнез Стефан Вуловић, војвода Вук Ђурашковић, кнез Вулиша Ражунатовић < Ражнатовић > , кнез Иван Љуботиња, кнез Вук Вујовић, Никола Свјетлоћа, војвода Бошко Стјепановић < Шћепановић >, Вук Радовић, кнез Пилета Радуловић, кнез Раде Гвозденовић, војвода Мијушко Пљешивчевић, војвода Јездимир Бљелопављић, војвода Ћетко Пилетић Пипер, војвода и губернатор Радоња Дрекаловић, војвода Милош Васојевић, војвода Милош Братоножић, војвода Ђон Стале Климент. Смјело и с великом вољом пођоше с оружјем у руци против Порте Отоманске и побјеђиваху варваре, због чега Порта по закључењу мира с Русијом одлучи да пошаље велику војску на Црну Гору под вођством сераскера Ахмет-паше, који са 60 хиљада турске војске нападе Црну Гору 1712. године, али је од Црногораца била потпуно разбијена. Послије ове побједе Отоманска Порта је одлучила да за своје добро од Црногораца тражи мир али они, пошто обећаше испунити високо допуштење Његовог Величанства цара Петра Великог и заповијести за то немаху, вјерност своју отказати <не> покушаше и мир непријатељима одбише. На то Отоманска Порта 1714. године посла више од 100 хиљада војске на Црну Гору, под вођством везира Думан-паше Ћупрелића <Нуман-паше Ћуприлића>. Црногорци од својих савезника Срба, турских поданика, бјеху остављени, а поред тога Турцима заједно на Црногорце пођоше у рат Херцеговци, којима Турци никад не дозвољавају да носе оружје, осим кад иду у рат против Црне Горе. Везир Ћупрелић је храбрости лукаво претпоставио превару кроз разна обећања, кад су већ Црногорци примили вијест о закључењу мира с Турцима цара Петра Великог, чија је блажена и вјечито достојна хвале успомена, тако да су били вољни склопити мир, црногорски главари повјероваше његовом <везировом> заклињању, не бјеху на опрезу да <не> иду у турски логор, и њих људи ка броју нечасном невјером затвори у тамницу. Потом са свих страна изненада ударише на Црну Гору, која није очекивала напад, пети дио земље огњу и мачу предадоше, и много народа заробише, а горе поменуте главаре објесише. Затим, 1716. године, двије босанске и херцеговачке паше, Ченгићи, с бегом Љубовићем, с другим околним пашама и силном војском, нападоше Црногорце. Уз божију пак помоћ црногорским оружјем бијаху побијеђени и побијени, а паше с бегом Љубовићем и другим старешинама, људи, заробљени, те им свима главе посјекоше. Опет, 1717. и 1718. године,  ратоваху  против  Албаније Млечићи, нападајући градове Интивери <Бар> и Ољцин <Улцињ>, и замолише митрополита Данила Петровића за помоћ, те им он даде пет хиљада и пет стотина људи. Ови сачуваше топове и друго млетачко оружје од албанског паше, који с јаком војском нападе војску млетачку, али Црногорци Турке одбише и растјераше, што су Млечићи писмено, што и до данас постоји, посвједочили и захвалили митрополиту Данилу. А кад им није нужда, Млечићи заборављају прво <пређашње> добро које су им Црногорци учинили. Затим, 1727. године Ченгић Бећир-паша с великом војском нападе Црну Гору, али његова војска би до ногу потучена, а он се с малим бројем <војске> срећно бјежањем спасао, захваљујући брзини својих коња. Касније је

Page 10: CG, Djuro Draskovic

погинуо од царске руске војске код Очакова. Затим, 1732. године, Топал Осман-паша, кога је султан Махомет < Мехмед > Пети поставио за беглербега чинит-девера, то јест за генералног инспектора Македоније, Албаније и Босне, по доласку у Албанију покуша да опроба срећу против народа црногорских и посла приличан број Македоњана < Македонаца >, Албанеза < Албанаца> и Бошњака на Пиперску провинцију, гдје их Пипери уз помоћ Куча све побише. Чудо се прича да су ови хришћани на почетку те битке видјели пред собом човјека на бијелом коњу, сличног великомученику Ђорђу, и он је први Турке устрашио, те сам Осман Топал-паша из тврђаве Подгорице побјеже у Албанију, а касније је погинуо у бици са Персијанцима. Опет, 1739. године. везир Ходаверди-паша Махмутбеговић са осам паша и многобројном војском удари на кућу војводе Дрекаловића, и 7 година ратоваше, послије је <турска војска> од наше војске била потучена, а старешине и 70 највиђенијих Турака, који се бјеху затворили у једној кули, живи су спаљени. Још је 1750. године турска војска, која се састојала од Бошњака и Херцеговаца, изненада ударила на границу црногорску, али је од малог броја наше војске била потучена. Уз ове побједе овога народа, не укључујући многе <друге> у разним ратним догађајима, само укратко поменух срећу коју је Бог даривао њиховом оружју; и да се нијесу ови народи тако снажно оружјем бранили, засигурно би пали у ропство, као и остала Србија. Притом турски султан је око Црне Горе поставио сталну војску, дајући јој сваке године велике паре, и та војска никад Црногорцима не да спокојства ни мира.

Нећу пропустити да овдје споменем још храбри народ који живи око нас, а који данас припада турској области, а раније је био под влашћу херцега зетских и црногорских: управо Мркојевић хас и Бијело Поље, исто тако и друге народе који наоколо живе и који су по природи ратнички, а налазе се до ријеке Дрине <Дрима>, а та ријека Дрин <Дрим> дијели херцегство зетско и Албанију. Ни ови народи нијесу баш потпуно под турском влашћу, као што су други народи, што очигледно свједочи то да се некако и прошлих година < и > недавно дешавало међу тим народима да убију паше које султан одреди у губернијама <покрајинама>, и то: 1741. године тробунчужног пашу Мехмудбеговића, 1748. године Јусуф-пашу Чаушагића, 1749. године Муфтар-пашу Чаушагића, двобунчужног, 1750. године Кајмак-пашу Махмудбеговића,  двобунчужног,  и његовог рођеног брата. Из овога се може видјети о овом народу, мада се сматра да је у турској области, колико је њихово јунаштво велико и <колико су> слободни, ничега се нијесу бојали да убију толике угледне и славне турске паше.

Потребно је знати и то колико је народ црногорски био од користи аустријском двору преко свога природног <народног> патријарха Арсенија Црногорца, који <се одазва> на милостиви писмени позив римског ћесара Леополда Првог, у коме, хвалећи славпе и изабране народе албанске, њима и другим илирско-српским народима посла обећање пуно свакојаких задовољстава. Тада српски патријарх Арсеније Црногорац побјеже из турске области у своју отаџбину Црну Гору, а Црногорци га испратише кроз Босну до ћесарске војске према Дунаву. Тада се, године 1689, с патријархом Арсенијом одселило из турске области више од 80 хиљада породица српског народа у Мађарску, у ћесарску област, на повластице које је даровао патријарху Арсенију ћесар Леополд. Опет, 1737. године, пребјеже Брђанима српски патријарх Арсеније Јовановић из пећког града, патријаршијске резиденције (пошто га Турци хтједоше објесити),

Page 11: CG, Djuro Draskovic

којега Кучи и Васојевићи испратише у ћесареву војску у град Нису <Ниш>, а у повратку попалише и опљачкаше сву турску провинцију Бихор и кћери турске господе крстише и њима се оженише.

Исте године се и Бошњаци нађоше у крајњој невољи, са свих страна опкољени, а резерве хране не имаху; из Албаније <је> не дадоше довести Црногорци, једино Французи довезоше брашно бродовима у Рагузу <Дубровник> , а од Рагузе караваном у Сарајево. Али и тамо Црногорци направише Турцима засједу: караван с брашном заплијенише, а Турке побише. Такве је услуге ћесару учинио црногорски народ, а за те услуге није од ћесара тражио за себе никакве награде.

Ја врло кратко написах овај извјештај о нашем црногорском народу, у каквом је досад био стању и какве је услуге царевима хришћанског имена својом вољом учинио, из чега свак може довољно оцијенити вјерност и постојаност овога народа, који за једину част сматра својим оружјем служити хришћанском господару.

Б.М.П.М.Ч.З.С. П. I С.Е.В.П.

10. марта 1754. године, у Москви  

БРОЈ СРПСКИХ АРХИЈЕРЕЈА поред митрополита црногорског

 1. Архиепископ пећки и читаве Србије, Бугарске, Поморја <Приморја>, Далматије <Далмације>,  Босне, обје   стране Дунава и цијелог Илирика патријарх  2. Архијереј босански  3. Архијереј херцеговачки  4. Архијереј рашки и новопазарски  5. Архијереј ужички  6. Митрополит београдски  7. Архијереј нишевски <нишки>  8. Архијереј косовски  9. Архијереј иштипски <штипски> 10. Архијереј чостандински <ћустендилски >. 11. Архијереј скопски 12. Архијереј призренски

Ових дванаест архијереја живе сиромашно, као турски поданици, а <нај>више их љуте Грци, као што се десило у прошлом рату, 1737. године. Грк Караџ-Јоаникије у Константинопољу <Цариграду> поднесе султану писмену молбу да

Page 12: CG, Djuro Draskovic

су Србљи са својим природним <народним> патријархом и архијерејима увијек издајници турског царства, негда Русији, негда ћесару, понекад Млечанима. На ту молбу садашњи султан Мохамет < Мехмед > је дозволио Караџ-Јоаникију да буде српски патријарх, који је веома много зла нанио народу српском, идући са султановим указом по српској земљи, постављајући Грке за архијереје, мучећи народ и узимајући силом новац. Срећа је његова што далеко заобиђе Црну Гору. Ипак сам на крају побјеже од српског народа у Константинопол, < Цариград > с великим богатством, опљачкавши свете цркве и српски народ, а нарочито опљачка до голих зидова Пећку патријаршију и у њој ништа не остави до светих моштију које тамо почивају. Послије Србљи поставише свог природног <народног> патријарха, као и раније.

13. Архијереј делматински < далматински>, а <Далмација> се налази под млетачком влашћу, која не дозвољава да тамо буде православни архијереј, него унијат, да би помињао папино име и вјеровао да Свети Дух потиче и од Оца и од Сина, <који би вјеровао> у чистилиште, пријесан хљеб, као и са квасцем, <за причешће > посвећеног Христова тијела и <који би хтио> исповиједати се са заклетвом и својеручним потписом.

СРПСКИ АРХИЈЕРЕЈИ У ЋЕСАРСКОЈ ОБЛАСТИ

1. Митрополит карловачко-сремски 2. Архијереј бачки 3. Архијереј темишварски 4. Архијереј карансебешки 5. Архијереј арадски 6. Архијереј будимски 7. Архијереј славонијски <славонски> 8. Архијереј костанички <костајнички> 9. Архијереј хрватски и карлошедски <карловачки>

Ових 9 архијереја су доста богати.

Рагуза <Дубровник> се налази на Адријатском <Јадранском> мору, између Црне Горе и Делматије <Далмације>. Он је раније био под влашћу српских царева, послије примише турско поданство и заштиту; они су сви католици. А кад Турци потпуно освојише Босну и Херцеговину, добјежа у Рагузу неколико хришћана грчке вјероисповијести са својом имовином да се овдје сачувају. Али, Рагузијани <Дубровчани> на Ускрс у цркви светог оца Николе изненада нападоше и побише све ове наше хришћане, а имовину им заплијенише, и од тога доба никаквоме хришћанину наше вјероисповијести не допуштају да живи међу њима, нити има у њиховој држави наше цркве ни човјека. Ако се деси да ко умре, не дозвољавају га у њиховој земљи сахранити; такви су они посљедњи непријатељи нашега православља. Једино иго <јарам> на себи они носе од Црногораца, који притискују Рагузијане, а посебно зато што Рагузијани потплаћују Турке против Црногораца. Прошле, 1752. године, Рагузијани ухватише једног Црногорца који је с Млечанима дошао у Рагузу ради трговине и предадоше га Турцима у Требињу; Црногорци одмах ухватише веома богатог рагуског <дубровачког> племића и хтједоше му главу одсјећи, али он јадник и онога Црногорца и хиљаду златних дуката даде Црногорцима, и себе ослободи.

Page 13: CG, Djuro Draskovic

Историја турске монархије у 4. глави на 30. листу јасно говори да је црногорски народ слободан. Кад је био убијен султан Ибрахим и постављен на престо син му султан Мохамет < Мехмед > Четврти, један чувени бунтовник, по имену Кудкегај, намјерио је да с великом имовином побјегне у неприступачне албанске планине, а становнике тих планина Турци ни досад нијесу могли покорити - то се подразумијева Црна Гора, која се налази у дијелу албанском, пошто су Турци Албанију покорили, а Црна Гора посебно своје име и слободу храброшћу и оружјем брани од непријатеља, како < је > и сами Турци мрско називају Каур Карадаг, то јест Црна Гора.

КРАЈ

са руског превео проф. Радмило Маројевић

ЈОВАН СТЕФАНОВ БАЛЕВИЋ

КРАТАК ИСТОРИЈСКО-ГЕОГРАФСКИ ОПИС ЦРНЕ ГОРЕ

Предговор: Јован Стефанов Балевић из Братоножића, рођен је у Пелевом Бријегу између 1725-1728. године. Школовао се у Сремским Карловцима, а затим на Универзитету у Халеу гдје је 1752. одбранио философску дисертацију из области каноничког права и историје хришћанске религије. То је била прва философска дисертација у Срба, а главна тема била је посвећена историји крсташких ратова. По повратку у Сремске Карловце радио је као магистарски синдикус, да би доцније постао шеф градске полиције. Међутим, Балевић је недуго затим побјегао од аустријских власти и отпутовао у Русију, гдје се посветио војној служби, поставши прво капетан, а затим и руски мајор. Своје дјело "Кратак и објективан опис садашњег стања Црне Горе" написао је у Санкт-Петербургу 1757. године, које је, међутим, објављено тек 1884, на Цетињу. Балевићево дјело је превео са руског и проф. Растислав В. Петровић, те приредио као допуну својој књизи, "Владика Данило и владика Сава (1697-1781)", објављеној у Београду 1997. године. Ово електронско издање, превод је проф. Растислава В. Петровића.

КРАТАК И ОБЈЕКТИВАН ОПИС САДАШЊЕГ СТАЊА ЦРНЕ ГОРЕ

1. Црна Гора је део Зетског војводства у доњој Албанији, близу Јадранског мора. Налази се међу великим планинама. Подељена је на неколико племена у којима има по тридесет и више села.

2. Црна Гора се граничи: са истока Подгоричким санџакатом, са запада венецијанском Далмацијом, са југа Скендеријом, а са севера Херцеговином.

3. Дужина Црне Горе је: од Которске венецијанске тврђаве до никшићке области, правом линијом, дванаест немачких миља, а широка је: од предела Будве и Боке которске до Подгоричког санџаката осам миља.

Page 14: CG, Djuro Draskovic

4. Становници Црне Горе су сви славено-српскога народа и православно-источног благочастљивог исповеданија. И колико су неумешни у разним вештинама, а то је због тога што немају школа, по природи су способни, нарочито са оружјем.

5. Многи Црногорци живе од оружја нападајући некад турске а некад венецијанске поданике. Бавећи се пљачком да би се прехранили, они то не сматрају за грех него је то за њих велика част. Због тога их погранични суседи мрзе и са њима су у непрестаној завади.

6. Турци су у више наврата хтели Црногорце да потчине својој власти, али то Бог није допустио, иако су они (Турци) велики део Црне Горе, Подгорице и никшићке области ставили под власт свога султана.

7. Број Црногорских војних лица, који по самим врховима Црне Горе живе у својој слободи, а Турци их називају непокорним, не прелази више од пет хиљада.

8. У Црној Гори нема никакве тврђаве, али је она ипак силна, јер је каменита и безводна, окружена многим непроходним планинама. Тако она постоји 387 (368) година од пропасти Српског царства. Турци је нису покорили.

9. Црна Гора је веома опустошена услед сталних турских напада и због тога није добро насељена. Земља је плодородна и могла би бити насељенија.

10. У Црној Гори нема никаквих занатлија ни школа осим у Цетињском манастиру, при архиепископској резиденцији, где читање и писање на славеносрпском језику уче свештеници и то о трошку архиепископа.

11. Црногорци себе сматрају слободним људима. Турци их називају бунтовницима и када неког Црногорца заробе одсеку му главу или га живог набијају на колац.

12. Црногорци - разне провинције и пограничне славеносрпске народе - к себи убрајају: Куче, Братоножиће, Доње и Горње Васојевиће, Пипере, Ровчане, Морачане, Бјелопавлиће, православце српскога народа а у ствари турске поданике. На исти начин они к себи убрајају и католике: Хоте, Клименте, Груде, Тузе, Шкривале, Хузе, Малтезе, Кастрате и остале, који по свом броју надмашују Црногорце.

13. Поменути народи већим делом се налазе у Епархији преосвећених митрополита Црногорских и потчињени су управи њихове Праославне источне цркве.

14. У Црној Гори нема никакве световне управе и поретка иако се садашњи архиепископ Василије стара да их уведе. Највећи њихов јунак, општепознат, први је и постаје предводник против непријатеља иако у Црној Гори има довољно старих славеносрпских племенитих породица, које заједно са осталим Црногорцима храбро врше војну службу.

Page 15: CG, Djuro Draskovic

15. У Црној Гори влада архиепископ који на Цетињу има своју резиденцију и који ужива велико поштовање.

16. У старим временима српских царева Црном Гором су владале зетске војводе од којих је Иван војвода Црнојевић овде поставио своју резиденцију и подигао диван манастир који је разорио турски везир Ћуприлић.

17. На истом месту су црногорски хришћани, подстакнути својим архиепископом подигли нови, свеславни и увек спомињани манастир, посвећен Пресветој Богородици. Цар Петар Први је одредио манастиру годишњу плату коју архиепископи и сада примају.

18. Црногорског митрополита посвећује српски патријарх пећки коме је и духовно подређен.  

У Санкт-Петербургу, 29. јула 1757.

Овај Кратак историјско-географски опис написао је Јован Стефанов Балевић, Албано-Црногорац из Братоножића.

СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ

КРАТКА ИСТОРИЈА ЦРНЕ ГОРЕ

Провинција Зета у стара времена зваше се Превала, докле по ријеци Зети, која тече од Херцеговине, не бјеше добила своје садашње име. Ова се провинција на двије части дијељаше, то јест на Горњу и Доњу Зету по ријеци Морачи, која такођер иде из Херцеговине и, састављајући се међу Спужом и Подгорицом, упада у Зетско, оли по садашњему названију, Скадарско језеро.

Под именом Горње Зете састојаше се у то вријеме и Црна Гора. Оне су свагда нераздвојно имале своје владатељне банове, како пређе српскијех царах од Немањића дома, тако и по пресјеченију те царске фамилије; не хотећи признати Вукашина цареубицу за својега краља остале бјеху под владом својијех књажевах од Балсића порода, о коме Мавраурбин, дубровачки архимандрит, напомиње. Ова фамилија бјеше онда прва међу дворјанством једне и друге Зете, будући по женској крви имаше неко сродство с Немањића породом. Но кад Србљи окрунише Лазара Гребљановића великијем и самодржавнијем књазом србскије, тадар и ове двије Зете пристадоше к Лазаревој страни, али на таки начин, да с њима управљају своји књажеви. - Балс или Баош, трећи Балшића дома књаз, имаше за жену србскога књаза Лазара кћер, именом Деспину. Ови Баош собра своју војску и пође на помоћ својему тасту и господару против турскога цара Амурата; но дошавши му на пут несрећни глас о погибији србске војске и самога књаза Лазара у Косово, принуђен би повратити се с горкијем плачем назад, проклињући Вука Бранковића за издају, учињену својему цару и

Page 16: CG, Djuro Draskovic

отечеству. И тако, по такоме и толико плачевноме србскога царства паденију, обје Зете остадоше под управљенијем поменутога књаза Баоше. Жена његова, родивши сина преко мјере црномањаста, које га погледавши с неудовољствијем рече: "Ах! црно ли сам дијете родила" - и ова ријеч пође по народу, и народ стаде говорити, да се у књаза црни син родио, који на крштење би наречен Страцимир, и кад порасте бјеше чојек горостасан и храброга својства; али име "црни" за њега остаде, по чему и син његов Стефан прозван би Црнојевић, владатељ обојих Зетах. Тако и потомки његови под овијем прозванијем бјеху.

У овога Стефана бише три сина: Иван, Божидар и Андрија, наречени Арванит Храбри. Стефан бјеше у вријеме великога и славнога у великијем дјелам Георгија Кастриота, реченога Скендер-бега коме пошиљаше помоћ противу Тураках под начелством сина својега Божидара, којега вјероломни Лека Дукађин, уједно са Захаријем Амнисфером, књазом од неке части Арбаније и сојузником Скендер-беговијем, дочека бусијом на некојему мјесту и обојицу уби, и велику жалост Кастриоту и свој његовој војсци, како и Стефану, учини. Умрије Стефан и укопан би у манастијер Успенски, кога он бјеше саградио на један оток, зовоми Ком, покрај вишереченога Језера Скадарскога близу крепости Жабјака, у којему бјеше столица зетскијех и црногорскијех књажевах; а остави насљедником сина својега Ивана Црнојевића.

У вријеме овога зетскога и црногорскога Господара владаше некијем мјестом херцеговачкијем у сусједство црногорско Херцег Стефан, или Сћепан, којије саградио наједној натуром утврђеној гори, у Корјениће близу Требиња, крепост Клобук. Но како турски цар Мехмед, завојеватељ Грчке Империје, након десет годинах по смрти Георгија Кастриота, овлада Епиром и свом Арбанијом, тако се обрати против књаза Црнојевићаи Херцега Сћепана, и овога посљедњега државу до мала времена освоји; а Иван Црнојевић по млогијем сраженијем при његовој граници у Хотскијем Горам би принуђен поћи искати помоћ у западнијех државах, оставив мјесто себе Арванита Храброга, својега брата, но не добише помоћи повратити се назад.

У такијем будући тијеснијем обстојатељствама, не оставаше овоме владатељу друге надежде, нако на помоћ божју и на храброст народа црногорскога, и на неприступне горе, на којијема он метеризе и крепости чињаше; а при том видећи народ без својега духовнога архипастира, сагради цркву во имја Рождества Богоматере и манастијер на Цетиње у средини Црне Горе, и заповиједи да се има називати Зетском Митрополијом, поставивши у њем Митрополита Висариона, како диплома његова, дана истоме манастијеру, нижесљедујућега садржаја гласи...

Црногорци, видећи свога законога Господара, да он окром Бога, јединствено на њих над имаде и да не има друге мисли нако и живот свој положити за сохраненије слободе црногорске, сви јединодушно заклетву учинише на вјерност својему Господару, и сувише установише, да ниједан Црногорац у вријеме боја с Турцима не има самовољно уступити пређе, него ли би од началника наредба била дана; који ли би уступио са својега мјеста и побјега мимо дружине назад, такви да не има чести ни поштења међу јунацима нигда, него да му се даде женска ођећа и куђеља, и да га жене прогоне и ћерају

Page 17: CG, Djuro Draskovic

куђељама како страшивца и братскога издајника. И тако, бојећи се куђеље више него ли смрти, настојаше сваки, еда како одлично јунаштво учини, да перјаницу и јуначку славу добије.

Чујући Турци силу овога узакоњења и видећи црногорска мјеста каменијем горама и тијеснијема пролазима укријепљена, престадоше за млого посилити војску на Црну Гору, будући познали у млоге случаје, колико је трудно и опасно војевати међу таке горе и с такијем народом, који не жели без слободе живјети. По погибији србскога царства, Которани, будући предали се бјеху бившеј републики венецијанској, те у вријеме, кад Иван Црнојевић ратујући с Турцима би принуђен Конавле (од Дебелога бријега до Фратарске Дубраве) у залогу за неколике тисуће перперах Дубровачкој Републики дати, и кад властела которска савешену надежду имаху, да ће Турци Ивана и Црну Гору под своју владу покорити, не убојаше се кроз некјега которскога грађанина Дружку отровати у манастијер на Превлаку 72 калуђера, који манастијер бјеше оградио Свети Стефан Првовјенчани Краљ Србски, о чему свједочи сљедујуће писмо...

Будући Иван-бег од велике турске војске неколико одахнуо, стараше се укријепити своје границе и начини једни малу крепост више ријеке, која се зове Обод, а по томе би названа, како и данас што се зове, Црнојевића Ријека, при којој Црногорци пазар имаду, ђе из турске земље лађе могу доходити; такођер при истој ријеки и дом за напечатавање црковнијех књига сагради, и ево овђе препис с првога листа од једнога Осмогласника при његовом сину Георгију Црнојевићу у оној типографији напечатанога...

Имаше Иван двије синовице, кћери својега брата Арванита, именом Марију и Ангелију. Марију даде за Радул-бега, великога војводу, а Ангелију Стефану Бранковићу, и ова имаде два сина: Јоана Деспота и Архиепископа Максима. Међу тијем Иван-бег подиже се погледати и поновити своје границе, које и понови, како што ови Хрисовуљ изговара... У његовијем границама бјеху и обштества Маине, Браићи, Побори и Грбаљ, и ово обштество тад имаше прикосновеније на море, и имаше Иван-бег на дно Грбаљскога Поља своја солила, од којих доходак примаше.

Умрије Иван, но остави два сина: Георгија и Стефана прозванога Станишу и укопан би у цетињски, њим начињен манастијер. Георгије сједе на мјесто оца свога за владатеља Црне Горе, а Стефан узе са собом неколико Црногорацах и пође у Цариград просити у цара турскога, да му допусти повратак у Зету, коју Турци бјеху пособили, а да он цару данак од земље даје, како што му бегови каравлашки и карабогдански даваху; но добивши одговор, да то другаче бити не може, нако да се потурчи, што принуђен би и учинити, бојећи се изгубити свој живот, ако се не би на то сагласио, И тако се потурчи он и сви Црногорци који бјеху у његову службу, и наречен би другим Скендер-бегом; но повративши се у своје отечество, нешто прекорен будући од своје савјести, а нешто од својега брата и од свега народа, поврати се опет с великијем покајањем у прво благочестије, а на сврху прими и монашки чин, у којему се и престави; остали пак потурчени Црногорци остадоше сваки у својему мјесту, држећи се турскога закона, у којему се, за несрећу својега отечества, умложаваху, како ће се видјети на своје мјесто.

Page 18: CG, Djuro Draskovic

По свему што Георгије, јако мудри и добродјетељни владалац, стараше се са свијема силама за повратити речене потурчењаке у православије, али не може ништа учинити; јер у кога дух развраћенога Мухамеда уљезе, не скоро из њега излази. Турке то и обнадежди да посредством истијех потурчењаках неће им трудно бити Црну Гору у своје вријеме освојити; и тако живећи у тој надежди престадоше чинити велика и честа нападања на Црну Гору. И доиста није била надежда њихова сујетна, о чем напријед говориће се.

Видећи ови Георгије Црнојевић велику оскудицу књигах црковнијех добави о своме трошку типографију и намјести је при Црнојевића Ријеки у кући коју му покојни отац бјеше за то оградио. Овај Георгије имаше жену Марију од фамилије Муценигове из Венеције и контеју у Италији, такођер и један двор у Јакин. Жена његова, не имајући порода, а видећи себе и својега мужа близу старости, стаде на њега наваљивати да иде у Венецију остатак живота својега провести, на које Георгије сагласивши се заповиједи сабрати племиће, алити дворјане црногорске и не мало осталога народа, пред којим изиде и овако стаде говорити:

"Ја вам, љубезни племићи и остали свагда храбри народе, не могу подпуно благодарити за вашу вјерност и усрдије, које сте ви мојим предкам и мене у свакоме случају са својом храбрости и јуначкијем дјелом показивали, и слободу своју и својега отачества витешки бранили; но с великијем оскорбљенијем духа мојега, ја, како и ви сами видите, не имам од рода мојега насљедника, којега бих вам по смрти мојој оставио, јербо се фамилија моја по мушкоме роду на мене, који сам већ близу гроба, окончава; за то с највећом тугом срца мојега принуђен сам вам објавити, да ја намјеравам поћи у Венецију, ђеје моје жене родбина, да тамо за ово кратко вријеме, колико нам Бог допусти, старост нашу проведемо. Ја вас не остављам да себе уклоним од силе непријатељске, од које се нијесам нигда уклањао; него свагда с вама живот свој и своје имуће на жертву отачаства нашега полагао, и ви сте свједоци свему мојему послу и мојијем трудима и подвигама, које сам за обшту корист чинио. Ја сам и сад готов умријети, ако то може за корист отачества бити; но знајући да ни смрт моја, ни живот мој стар и нејак не може вам никакве користи донијети: за то вам и кажем моје печално намјерење. Ја бих вас свјетовао, да изаберете једнога човјека између вас и да га примите и познате са својега владитеља; ал знајући, да се ви у избору нећете сагласити међу собом, из тог вам узрока остављам мјесто себе Митрополита Германа, а по њем будуће митрополите, докле, еда Бог промисли за србски народ на други бољи начин. Герман је обшти духовни одтац и архипастир, а ово је ваша обшта црква и манастијер, у којему он пребива; тко може, дакле, боље и усрдније за добро ваше радити од вашега духовнога оца? И ви сте његова по духу светоме чеда и овце словенскога стада Христова, за које он је дужан, као пастир, живот свој положити. Договарајте се с њим и слушајете његове совјете и науке, а ја му ето остављам и грб, којега су блаженопочивши цари наши, а по њима прародитељи моји и ја употребљавали".

Ово од Георгија Црнојевића учињено објављеније не бјеше мање плачевно и жалостно Црногорцима, него ли да гледаху својега законитога владаоца на смртној постељи при посљедном издиханију, који такођер обливаше лице своје сузама, и, опростивши се са свијем народом, до мало времена пође пут

Page 19: CG, Djuro Draskovic

Млетаках, провођен Митрополитом и најодабранијим дворјанством црногорскијем до града Котора.

Митрополит Герман по својему из Котора повраћењу учини с главарима од Црне Горе савјет, да сејако од турскога нападенија и лукавства чувају и на исти начин да се уклањају од сваке зачепице, по којој би могли Турке на себе навући.

Чујући Санџак-бег, даје црногорски Господар поша у Млетке а Црна Гора остала без својега законитога владатеља, под началством једнога Владике, а при том видећи да се пређепоменути потурчењаци у Црну Гору умножавају, стаде по турскоме обичају своје лукавство употребљавати, дајући наредбе својим подвластнијем, да нико не би усудио се Црногорцима пакости и зла чинити, али на коју страну четовати, докле не би они почетак учинили; а међу тијем не преставаше потајнијем начином уносити у Црну Гору посредством реченијех потурчењаках раздор и неслогу. Но хитрост његова и по њем бившијех Санџакбеговах при животу овога Митрополита Германа и при његовијем прејемницима: Павлу, Василију и Никодиму није могла ништа учињети, јер они један по другоме нијесу преставали утврђивати народ у слогу и сагласије, доказујући му, да у то сва срећа њихова састоји. И тако ови четири Митрополита, трудећи се срдачно за добро својега духовнога стада и љубезнога отечества, не допуштише никаква раздора и неслоге у својему народу. Но опет, при свем труду њиховоме, домаће потурчењаке ни по који начин у христијански закон повратити не могоше.

Умрије Никодим Митрополит, а Црна Гора остаде без својега архипастира и началника до доласка Србскога Патријарха, који обично седмо годиште долазаше у Епархију црногорскога Митрополита.

Видећи Санџак-бег, да је Црна Гора остала без началства, нађе даје то једино средство, по којему би он могао с помоћу црногорскијех потурчењаках Црну Гору без крвопролића освојити пређе, него ли вријеме дође Патријархова доласка у Црну Гору; а и то знаваше да Црногорци не могу у турску земљу никога к Патријарху послати, да га на степен Митрополита произведе. И тако подкупи честопоменуте потурчењаке, а особито оне, који около Ријеке Црнојевића и крепости Иван-бегом саграђене (живљаху), и ови, будући у најближе сусједство турско, уведоше по ноћи Турке у ону крепост, и учинише се властници од пазара Ријеке Црнојевића, без којега народ црногорски ни по који начин живјети не могаше.

Иза тога били су у Црној Гори сљедујући Митрополити: Руфим Бољевић, Пахомије Коман, Мардарије Корнећанин, Руфим Вељекрајски, Василије Вељекрајски, Висарион Бајица и Сава Калуђеричић. Ови Висарион Бајица, на позвање бивше републике млетачке, подиже Црногорце у помоћ млетачку противу Тураках; но турска сила, под предводитељством Сулејман-паше скадарскога, обративши се на Црну Гору, и послије жестокога и врло крвопролитнога боја (бившега на 1623 год.) изиде на Цетиње и разори манастијер, којега Иван-бег бјеше саградио. А то се догоди за то, што Зано Грбичић, властелин которски, кога бјеше република су 1560 војске послала, издаде Црногорце и побјеже у Котор. Тако Црногорци изгубише млого своје браће и манастије, изгубише и своју слободу, дајући помоћ реченој републики!

Page 20: CG, Djuro Draskovic

И потадер остадоше домаћи црногорски Турци заповједници од пазара и крепости код Ријеке Црнојевића, докле са свеобштијем согласијем изабраше Црногорци Данила Петровића Његоша, против његове воље, за својега началника и архипастира, који годишта 1700 на архијерејскоје достоинство произведен би светопочившијим Патријархом Арсенијем Чарнојевићем у маџарски град Сечуј.

Кад се поврати овај Митрополит у своје отачаство, главна је његова брига била очистити Црну Гору од унутренијех Тураках и повратити црногорску слободу, за то и заповиједи да се учини свеобште собраније црногорско, у које изиде и овако стаде говорити:

"Благородна господо бољари и остала браћо моја Црногорци! Ви сте мене против моје воље изабрали, да ја будем вашим началником и духовнијем архипастиром и ја се на то нужде ради једва сагласи, како је и вами познато; јербо видјех с једне стране, да ме ни по који начин оставити не кћесте, а с друге помислих, да сам и дужан, како и сваки поштени чојек, на услугу својега отачества себе предати, и ево сам по благодати божјој примио иго архијерејства на себе. Примам такођер, колико јакости моје буде, и све труде и старање драговољно простирати у ползу љубезнога отачаства и духовнога стада мојега словеснијех овацах Христовијех; ал видите што учињеше ови проклети потурчењаци? пак јошт промислите што у напријед раде учинити. Ово су љуте и отровне змије, које ја никојако у њедра наша трпјети не могу, а ако ове погане развраћенога Мухамеда посљедоватеља, који се не би кћели покрстити, не истријебите из све наше земље, ја вашијем началником и пастиром бити нећу. И ако мене слушати хоћете, ја вам говорим да што скорије Црну Гору од турскога духа очистите и да за повраћање своје слободе витежки радите,"

По овоме Митрополита Данила говорењу обећаше Црногорци да ће испунити његове наредбе, које и самијем дјелом ни мало не растезајући засвједочише, побивши и прогнавши све своје потурчењаке, који се крстити не кћеше, од којих и данас находе се потомци на различита мјеста по Турској, такођер и у Црну Гору од онијех, који су свето крштење примили, и сваки готово назива се турскијем прозванијем, неки Мухадиновићи, а неки Алићи, Рамадановићи, Хусеиновићи и пр.

Видећи Митрополит Данил с божјом помоћи Црну Гору од Тураках очишћену, најпрво даде хвалу и благодареније Богу, пак поче разорену од пређепоменутога Сулејман-паше цркву и манастијер градити и међу народом слогу и поредак утврђивати.

Црна Гора није имала нигда мира, него непрестану с Херцеговином рат, у коју и млого путах упоменути потурчењаци, какогођ и остали Црногорци учестије имаху. Тако и год. 1706. удари војска од Херцеговине на погранична села црногорска, но за своју несрећу, јер је Црногорци разбише и назад стидно прогнаше. У том боју палоје мртвијех од Херцеговине 157, осим који су пали у робству у црногорске руке, које не хћеше Црногорци посјећи, ни за новце, нако за вепрове, ради већега турскога безчастија, на откупе дати, иштући за већега чиновника веће, а за мањега мање, на што и Турци на сврху принуђени бише с великом жалости

Page 21: CG, Djuro Draskovic

пристати, пославши вепровах онолико, колико су Црногорци искали, о чем и пјесма народна имаде и ова је...

У то вријеме руски Император Питар први имаше рат с Турцима и са Шведима, а нахођаше се у његову службу граф Сава Владисалић, родом из Херцеговине, који добро Црну Гору и Митрополита познаваше и виђаше да Русија имаде нужду од помоћи противу толике силе и љуте два непријатеља, донесе до Царева знања, да би Црна Гора диверсијом могла не малу помоћ дати, обративши против себе албанске и херцеговачке Турке. Из тога узрока и дођоше у Црну Гору к Митрополиту Данилу 1711 год. полковник Михаил Милорадовић, родом такођер Херцеговац, и капетан Иван Лукачевић, Подгоричанин, с граматама, којих Митрополит с неизреченом радости и весељем дочека, и ни мало не каснећи, призва Црногорце на обштенародни сабор на Цетиње, пред којима изиде и заче говорити:

"Ми смо, љубезна браћо Црногорци, чули да имамо христијанскога Цара на сјеверну страну свијета, Бог зна колико далеко, и вазда смо жељели за њега и за његово царство знати, но како смо у овијем горама са сваке стране затворени, тако нијесмо могли ни од кога ништа разумјети, и нама се чинило да он за нас, како за једну шаку малога међу змијама и скорпијама затворенога народа, не може ништа знати и да његови посланици не би могли до нас доћи. Но ево данас, благодарећи Бога, његове посланике видимо и његове царске грамате у руке имамо; посланике, говорим, не туђине, него нашу браћу Србље, који нам кажу, како и грамате јављају, да је оно Петар Први Велики, Император и Самодржац Всеросијски, и да је његово Богом благословено Царство силно и пространо више од свакога царства у свијет. Он ратује с Турцима, и не иште друге славе, него да цркве Христове и манастијере ослободи и на њима часни крст подигне, и да род христијански испод љутога јарма и синџира турскога избави. За то дужни смо ми, и сваки христијанин у свијет, не само Бога непрестано молити, да он буде Цару нашему предводитељ, него и сваки по својој могућности да се приготови, и духом неустрашиме храбрости и мужества против обштега христијанскога непријатеља оружа, и ако тако узчинимо, ми ћемо се к Русима и Руси к нама, при помоћи божјој, приближити, да не будемоједни од другијех далеко и Бог ће бити нама помоћник. Како смо с Русимаједне крви и једнога језика, тако и сусједством да се приближимо. Оружајте се, дакле, браћо моја Црногорци, како витезови, и ја сам готов с вама имања и живота мога не поштеђети на услугу благочестивога Цара христијанскога и премилога отечества нашега, молећи преблагога Бога, да нам молитвом пречисте матере и свијех светијех буде помоћник и руководитељ."

Свршивши Митрополит ову ријеч, узе и прочита веселијем срцем царске грамате сљедујућега садржанија: (слиједе текстови грамата)

Пошто Црногорци разумјеше што царске грамате изговарају, и што Митрополит говори, сви јединокупно у радости повикаше: "Хвала Богу, кад смо посланике христијанскога Цара међу нама видјели и његове грамате примили! Ево наше сабље при појасом, ево наше пушке у рукама и ево ми справни и готови за нашега Цара радо војевати!" Иза тога подижући руке к небу вапијаху: "Боже, подржи и благослови нашега Цара Петра Великога!" По томе учинише по три

Page 22: CG, Djuro Draskovic

пута весеље огњем из пушаках, говорећи: "Да здрав и срећан нам буде наш православни Цар Петар Алексијевић, Самодржац Сверусијски!"

Милорадовић и његов друг Лукачевић, увјеривши се да Црногорци, с којима се саставе сад уједно и Брђани, доиста мисле завојштити с Турцима, врате се пут Русије. А Црногорци, радостнијем срцем на тај случај начињену пјесму друг с другом пјевајући, почну праха и олова сваки себи понешто набављати. И тако по кратком времену оружају се и са својом обичном смјелошћу уђу у погранична турска мјеста, од којијех неколика похарају и попале и млого Турака посијеку и с тијем, по жељи правосланога цара, омету у Херцеговини и Арбанији Турке да нијесу могли поћи на војску против Русије.

Цар Петар, кад је чинио мир с великим везиром на Пруту (1711. године), не проговори ни ријечи за Црногорце, колико да нијесу ни заратили се за њега с Турцима. - Султан Ахмет III, незадовољан будући с великим везиром што је без нужде мир учинио с руским императором, кога се војска у највећој опасности налазила, науми искалити своје срце на Црногорцима, па отправи одма(х) серасћера Ахмет-пашу су 60.000 војске на Црну Гору.

По султановој заповиједи требало је да серасћер те исте јесени у Црној Гори буде; но, показавши се рано зима, кад Турци нерадо војују, окани се тада, с сљедујуће (1712) године, у почетку прољећа, дође у Подгорицу, близу границе црногорске. Кад митрополит Данило чује за серасћера ђе је с војском, сазове на скупштину главаре црногорске, намјеру серасћерову открије им и с њима уједно, бржебоље скупивши подоста Црногораца, пођс до на воду Мршуљу. Ту војску раздијеле на троје: једна пође под Јанком Ђурашковићем на десну страну, да западне и потаји при гори Пржнику; друга под управом Вука Мићуновића на лијеву страну, да се прикрије при врху планине Врања; а трећа остане с Митрополитом у средини да дочека на себе силу турску. Ту стану тако два дана, чекајући серасћера кад ће ударити, док им трећи дан глас дође да је серасћер дошао на воду Влахињу, ђе се с војском одмара. Пошто Митрополит чује то, не кћедне више непријатеља чекати на себе, већ одма(х) сљедујући ноћ дигне своју војску и пред саму зору удари изненада на Турке, који спопадну оружје и добро се одупру Митрополитовој војсци, а утолико с ребра из потаје рупе и друге двије црногорске војске и огањ жесток на Турке проспу. Турци, нашавши се том ненадњом забуњени, нагну бјежати; но у тој сметњи не опораве на траг откуда су дошли, већ зађу у густе и замршене шуме и клисуре, ђе их Црногорци опколе и тако јако потуку да се и сам серасћер једва са животом измакао. Ту су Црногорци, осим млогога богатога одијела и оружја, 34 алај-барјака задобили; и у том боју погинуло је око 300 Црногораца, а Турака без броја попадало је мртвије као лазина и од тога доба прозове се то мјесто Царев лаз.

Овај глас као гром порази Султана, па науми, маколико га војске стало, једанпут Црну Гору покорити пода се; и зато пошаље, породом и јунаштвом у то вријеме најзнатнијега везира Думан-пашу Ћуприлића су 120.000 људи, који 1714. године у мјесецу мају, на саму црногорску границу од херцеговачке стране дође.

Разумјевши Ћуприлић какви су у Црној Гори тијесни кланци, кроз које треба да му војска прође, ако жели извршити Султанову заповијед, а при том разабравши

Page 23: CG, Djuro Draskovic

и за готовост Црногораца - не жалити за своје отечество изгинути - намисли пријеваром и лукавством, што не може силом, учинити; иа пошље главарима црногорскијема писмо, у комеје њи(х) савјетовао да се већ окане ратовања с Турцима, но да се склоне на мир, кога Султан жели за вазда унапријед с њима држати, и ако су они на то согласни, да дођу неколико одабраније људи к њему на договор, с којијема ће он вјечни мир и пријатељство погранично утврдити, а зада им божју вјеру да онијема који к њему на договор дођу ништа учинити неће, баш ако и мир с њима не начини. Црногорци, једва чекајући темељита мира с Турцима и ослањајући се на заклетву Везирову, пошаљу са знањем Митрополита свога 37 главара на договор у стан турски. Тек што главари црногорски ту дођу, а кривоклетни Ћуприлић даде их затворити, па изненада са свом својом силом удари на Црну Гору. Црногорци, при свој тој изненадној пријевари, дочекају Турке и с њима се витешки побију, но не могавши њих малина турској сили одољети, принуђени буду уступити и којекуда по горама и у Приморје разбјећи се; а Ћуприлић с војском прође свуд кроз Црну Гору, у којој млога села и цркве и сам Манастир цетињски опали, толику силу народа зароби, горе речене главаре повјеша и Брда Султановој власти покори, пак дичан и поносит што је са својом пријеваром тако од Црне Горе учинио - иако је није посвојио, нити се у њој дуго смио бавити, ал' у наду да се она већ неће скоро моћи опоравити, нити јој на ум панути да с Турцима војује - сиђе с војском у Дуждеву државу, у Приморје, ђе му република Млетачка преда и оно чељади црногорске што је ту било добјежало да утјециште нађе. Одатле, пак, окрене преко Арбаније и, саставши се с војском, којује предводио велики везир Али-паша, ударе потајно на Морију и отмује од Дужда млетачкога. Ето како су Турци захвалили Млечанима за оно што су им своје госте, Црногорце, издали!

Црногорци, послије такога великога страдања, отправе свога митрополита Данила у Русију да искаже цару Петру све што се од њих догодило. Петар Велики, разабравши за гу невољу, која је због њега постигла Црногорце, сажали их и, похваљујући њихову ревност и усрдије к двору рускоме, за знак своје милости и благодарности, пошаље им по истоме Митрополиту црковне сосуде, архијерејску и свештеническе одежде, црковне књиге и уз то 10.000 рубаља, то јест 5.000 руб. да понове разорене цркве и Цетињски манастир, а 5.000 руб. да се подијели сиротињи, која је уз тај рат највише пострадала; такођер пошаље и 160 зладније медаља с портретом Његовог Величанства да се обдаре они јунаци који су се у том боју боље од другије показали; и сврх свега тога одреди сваке треће године по 500 руб. давати милостиње Цетињској цркви, пропративши све то су двије своје грамате...

Пошто Митрополит из Русије у Црну Гору (1716) дође, сазове Црногорце на скупштину, па им царску грамоту прочита, а дарове покаже и онако како је Цар заповиђео раздијели. Кад то погранични Турци чују, сневеселе се и почну по се рђаво слутити - да ће им се Црногорци, сад од московскога цара обдарени и похваљени, на сваки начин радити осветити за пријевару Ћуприлићеву. А да им се та слутња не би стекла, нађу за добро час прије опет навојштити на Црну Гору, њу, ако могбуду, похарати и с тијем дух освете у Црногорцима на вијеки заптити. И тако ти те исте године два брата Ченгића, паше херцеговачке, с бегом Љубовићем скупе по Херцеговини и по Босни млогу војску, па с њом ударе на Трњине (село у Цуцама). Трњишнани стану кликовати и оближњи Црногорци дотрче им у помоћ, те се с Турцима поћерају. Турци по дугом боју

Page 24: CG, Djuro Draskovic

обрну плећи и побјегну; а Црногорци за њима наклопе се, те триста јада од њи(х) почине и заробе обадва Ченгића с бегом Љубовићем и с њима преко седамдесет Турака, које све живе у Кчево доведу. Црногорци су ово робље кћели дати на откупе, но Крсте, жена Мојаша Ђукановића, кнеза кчевскога, укори их, говорећи:

"Што држите те Турке, што их не сијечете? И ви ономални хоћасте вашу браћу откупити у везира Ћуприлића, па ви их он не даде на откупе но их све посјече, а Ћуприловић није вашу браћу на јунаштво, ка' ви те Турке, но на пријевару заробио. Спомените се кукавијех црногорскијех удовицах како имје без мужевах! Зар ви ноје срамота пуштит Турке на откупе?"

Црногорци, тијем ријечима убјеђени, презру благо, па одма(х) ту посијеку и Ченгиће и Љубовића и све остале Турке и тако своју браћу, који имје невјерни Ћуприловић погубио, освете.

Црногорци у вријеме ратова турскије нијесу само Русима, него и Млечићима помагали; јер кад су ови 1717. и 1718. године ударили на градове Бар (Антивар) и Улцињ у Арбанији, тада им је, на прозбу њихову, митрополит Данило послао у помоћ преко 5.000 људи, који су се за Републику, као да би било за своје отечество, храбро борили. На тој помоћи Млечићи благодаре писмено Митрополиту и то су учинили јер су нужду имали од Црногораца; а кад нијесу од њи(х) нужде имали, тада не само што су им добра заборављали, него јошт у згодној прилици, као штоје било у вријеме Ћуприловића и у доба Сћепана Малога, настајали су да сасвијем истријебе Црногорце и милије им је било да у Црној Гори Турци живе него христијани православнога закона!

Посље неколико година (1727. године) Ченгић Бећир-паша, да би осветио своје рођаке у Кчеву погубљене, скупи големо војске по Херцеговини и с њом удари на Црну Гору, ђе сасвијем разбијен буде, а он некако на коњу утече, који је потом под Очаковом од руске војске погинуо. - Такођер године 1732. Топал Осман-паша, од султана Махмуда I именован беглер-бег џинитдевер, то јест генерал инспектор Македоније, Арбаније и Босне, како дође у Арбанију, подигне из Македоније и из Арбаније силну војску и пошаље на Пипере, који су се опет били од Турака одбили и с Црном Гором саставили. Пипери, којима у помоћ прискоче и Кучи, турску војску дочекају и с њом се побију и разгрухају ти је својски. Народ приповиједа неко чудо, показано прије него што су се војске биле удариле, тојест даје христијанска војска пред собом угледала чоека на бијелом коњу, подобнога великомученику Георгију, којије најпрви Турке тако устрашио даје и сами Топал Осман-паша из Подгорице утекао у Арбанију, који је посље погинуо на војсци против Персијана...

Године 1765, кад се митрополит Василије бавио у Петербургу, ђе је 1766. год. и преставио се, дође у Црну Гору неки протуа, родом из Крањске. Под именом љекара прође свуд по Црној Гори, развиди обичаје и начин живота овога народа и увјери се о силној љубави непоколебимој привржености Црногораца к престолу рускоме, па се врати у Махине, у Приморје. Ту постајавши неко вријеме, скроји план како ће постанути господаром црногорскијем; и тако ти 1767. дође опет у Црну Гору и прогласи себе за Петра III цара рускога, говорећи народу даје он због некије буна из Русије побјегао и овамо дошао, да ће се те

Page 25: CG, Djuro Draskovic

буне у Русији брзо утишати и он опет у своје царство са славом повратити се и да ће тај његов долазак овђе за велику срећу Црногорцима служити. Народ, по својој простоти, купи то све за готове новце и назови цара Петра призна за свога господара; а он, тобож ако би га тражили из Русије бунтовници, да се може лакше претајити, прођене то царско име и прозове се Сћепан Мали.

Митрополит Сава стане одговарати Црногорце да не вјерују Сћепану Маломе даје он цар руски, будући даје цар руски Петар III давно умро и на престол ступила његова супруга Екатерина П. За тијем одма у брзо и књаз Долгоруки, послан од рускога двора, дође и објави народу да Сћепан Мали ништа друго није него протуа, кога треба из Црне Горе проћерати, но то не помогне ништа; народ остане при своме даје Сћепан Мали цар, те цар руски. Шта више, и Брда сва опет саједине се заједно с Црногорцима и Сћепана Малога признаду за свога господара. Кад Сћепан Мали види да га народ доиста за рускога цара почитује, тад узме на себе и важност царску, па сазове народ на скупштину, строго заповиједи да се има свак помирити и један другоме узаимно, било преузаме, било ране, било главе опростити. Како он рекне, тако буде и учињено. За тијем одма опет окупи црногорске главаре и пође с њима на Стањевиће у манастир, ђе је сједио митрополит Сава, кога, за показати му даје Сћепан Мали доиста цар руски, даде затворити, калуђере све расћера, а манастирску сву стоку заповједи поклати и со тијем народу покаже своју могућну власт над њим.

Сћепан је Мали за најмање какво зло Црногорце и Брђане жестоко глобио и од те глобе само своје чиновнике држао; а за убиства почне преступнике вјешати. Да би пак међу народом крађу искорјенио, даде метнути покрај друма, на погледу Котора, 10 цекина, и ту су неколико дана стајали, да нико у њи није смио дирнути. У кратко рећи, наш назови цар Петар такови страх и покорност усели у народ к власти, какове нигда дотле није било у Црној Гори.

Млечићи, иако су знали ткоје и штаје Сћепан Мали, но опет им не буде мило што се прогласио за цара рускога, и зато пишу Султану, укоравајући га, како он то може равнодушно гледати да се шака народа Црногораца и Брђана његовој млогомућној власти противи, додавши му уз то да су Црногорци и Брђани већ и цара себи поставили, који ће данас-сјутра одбити му и Херцеговину и Босну, а по времену може бити лахко и србско царство обновити и Султана најљепшије земаља лишити. - Како султан Мустафа III то чује, а он нареди да пође на Црну Гору 180.000 војске, коју ће предводити три везира. - Тако по наредби Султановој, године 1768. око половине августа, везир босански и руменлиски дођу с војском у Кчево, опаливши Бјелопавлиће, Пјешивце, Бјелице и млога друга црногорска племена; а везир скадарски Мехмед-паша продре у Црницу и попали је.

Истина да су Црногорци свуда храбро тукли се с Турцима, но 10.000 Црногораца и Брђана шта су могли спрама силе турске? А и да су могли малину своје војске јунаштвом надокнадити, трпјели су велику недоскудицу у џебхани, коју су им Млетчићи не само били забранили него јошт, да не би који Црногорац у Дуждеву државу од турске сабље утекао, били су и своју војску поставили дуж све Црне Горе од Грахова до турске Арбаније. - Сћепан Мали,

Page 26: CG, Djuro Draskovic

бојећи се својој глави, сакрије се негђе, а Турци га стану искати од Црногораца да им га по сваки начин предаду; Црногорци, жалећи Сћепана Малога, одговоре им да је погинуо, бијући се с Турцима; а да би лакше Турке увјерили о Сћепановој смрти, предаду им његова коња брњаша и с тијем сачувају живот Сћепана Малога. У толико, 2. ноемврија, удари гром у Дуждеву војску близу града Будве, а други та исти дан тресне у Црници у војску везира скадарскога, и тако ти, небом уплашена, и једна и друга војска утече без обзира. Уз ту срећу и друга јошт већа прискочи Црногорцима, те отму џебхану турску, која је ишла везирима у Кчево. Чувши два безира шта се догодило од војске скадарскога везира и млетачке и да је турска џебхана пала Црногорцима у руке, а к томе будући већ и зимно вријеме наступило, побјегну с Кчева, а Црногорци навале за њима и својски их побију. Тако Црна Гора и тад као и вазда остане самовластна, а Брда од невоље уђу под Турке, нити су више кћели знати за Сћепана Малога, који је и посље тога четири године, премда без свакога уваженија код народа, живио.

Опет године 1774. одступе Кучи од Турака, а скадарски везир, Мехмед-паша Бушатлија, су 30.000 војске, у мјесецу мају удари на њих, похара их и поплијени, но изгуби више од 1.000 људи.

Године 1785. Махмут-паша Бушатлија, везир скадарски, подигнувши сву војску из Арбаније, пријеђе преко Љешанске и Ријечке нахије и, у јунију мјесецу, дође на Цетиње, ђе манастир похара и опали. Тако исто поплијениоје и попалио у Катунској нахији племена: Кчево, Велестово, Бјелице, Ћеклиће и Бјелоше, а од Његуша узме 1.700 златније цекина глобе, пак пође преко Ловћена и преко Паштровића и врати се опет у Арбанију. Ово је све Бушатлија без муке и без погибије своје војске чинио, јер се тада митрополит Петар Петровић, који је 1782. године по смрти митрополита. Саве за црногорскога управитеља постао, у Русији находио, а к томе и три-четири главара црногорска били су са стране Бушатлине или, управ да кажем, они су га и довели у Црну Гору и свој тој несрећи узроком били.

Састанак Екатерине Велике с Јосифом II у Херсону (1787. године) нимало се није свиђао двору турскоме, штавише држао га је да се клони к уништењу његове владе у Европи. Диван, нашавши се тијем увријеђен, а к томе јошт подговорен од инглеске стране, одважи се (24. августа) објавити Русији војну, у којој је и Аустрија, као руска сојузница, морала участије имати. Оба сојузна двора намисле послати своје људе у Црну Гору да Црногорце наговарају заратити с околнијема Турцима и с тијем силу турску раздвојити. И доиста (1788. ујан.) дође мајор Филип Вуксановић су 400 солдата, донесавши са собом поприлично новаца и грамату од цара Јосифа, коју грамату од слова до слова ево овђе преписујемо...

Народ, разумјевши из грамате цара Јосифа блага намјеренија његова - избавити христијане исподјарма турскога - прими радосно Вуксановића и обећа му се да ће ударити на турску земљу, но митрополиту Петру Петровићу није тако у вољи било ратовати с турцима, јер је, као чоек проницатељнога ума, предвиђао, кад се

цареви умире, да ће Црногорци на себе труску војску навући, како год што су је и прије толико пута навлачили, дајући помоћ другијема. Утолико дође и

Page 27: CG, Djuro Draskovic

полковник Тутолмин с граматом од царице Екатерине II и с препоруком да подигне Црногорце на Турке. Митрополит и главари духовни и мирски, а тако исто и сви остали Црногорци, кад виде грамату Благочестиве Царине, најљубезнијем начином дочекају посланика и с веселијем срцем свак обећа наперити своје силе и оружје против општега христијанству непријатеља. Видећи Тутолмии да је препоруку своју по жељи испунио, а он се врати у своје отечество, оставивши Црногорцима као највећи а.манат да грамати Бјагочестиве Царице посљедују, па затијем да се њезинијема великијема благодјејанијама надају, која им обећава у својој грамати...

Затијем одма(х) мајор Вуксановић свуд по Црној Гори и по Брдима, која су тада под Турцима била, распише књиге, у којима је народ позивао да узме оружје и да ратује с Турцима, обећавајући јунацима награде, а свему народу независност од турскога двора.

Игумну острошкоме (у Бјелопавлићима) овако је писао:

"Сад или већ никад, оче! Напути Брђане да сијеку турке: Божа ти вјера бити ће за њих боље, ере пријевара није. А како свега, фала Богу, доста имам, да се саједине Црногорци и Брђани, сав христијанлук би к нама окренуо и све бисмо с помоћи бога учинили. Саде, оче, мореш, посве срећан и честит твоје данке учинити; ере, божа ти вјера, све што себи желим то ћу теби учинити, само не упусти ову згоду, но, ако мош, утврди и један дан да упремо на Спуж оли Подгорицу; ако ли даде Бог да узмемо, теби ће бити сто цекинах, а Брђанима велики дар. Тко ми донесе главу Мећикукића (забита спушкога) имат ће другијех сто цекинах, а теби и тако дар велик. Учини како те Бог учи и дај ми одговор."

У Пиперима у писму вели:

"Видјет можете из књиге господина владике Петра слогу и јединство двијех најсилнијех дворовах и силу, коју од Бога и истијех дворовах свакоме који у Христа вјерује ова два двора шиљу, брез онога што сте разумјели да ја, фала Богу, од честите Круне ћесарске досле свега доста донио јеса. Ово јошт сто путах оволико биће онијех који буду вјерно Бога и ова два двора служит', који дворови за ваше одкупленије не маре благо похарчити и свијех судитах (поданика) крв пролит'. Даклен, витезови! ево згода која нити је била нити ће бити док свијет буде; ово благо, које имам, мислим свијем вјернијем једнако дијелити. Божа ви вјера, који гођ буде бољи јунак имат' ће бољи дар. - Ви сте досле турској вјери силом доста помоћи дали, еле намојте сада без невоље, но се диж'те да ископамо скот варварски; то ми јутрос ласно учинит можемо, кад турци помоћи не имаду, а ми, фала Богу, свега доста имамо, а веће насје но тураках; а не мислите, божа ви вјера, да је пријевара и ја док сам жив оставит' вас нећу. А кад буде мир, учинит ће за вас тврди мир како и за себе ова два царства. Устајте, ако ћете себи добра и да ви дан што и друзијема. Гледајте да се не будете кајат, а бог ви у помоћ."

Црногорци и Брђани, видећи силна обећања у писмима Вуксановића. та(ј) час оружају се и, примивши од истога нешто мало праха, су оно 400 солдата опколе Спуж; но не имајући нити топова нити друге какве војне оправе за узимање

Page 28: CG, Djuro Draskovic

града, не могну му ништа учинити. Вукасовић то није ни тражио; он је задовољан био, кад је видио да се доиста турци и Црногорци завадише, пак између овије понајлакше и вјешто су оно својије солдата измакне се (22. августа) и пође откудје и дошао.

Кад су (1791. године) сојузни дворови с Портом отоманском мир учинили, сваки се за себе и своју корист како је могао постарао, а Црногорцима у дио остане ваздашњи с турцима рат и узаимна мржња, а сувише јошт гиће и јарост Кара-Махмута Бушатлије, везира од Арбаније. Овај је јошт од давнога времена био одметнуо се од свога цара и учинио се самовољнијем господаром свога отечества и великијем непријатељем Црногораца, с тијем више што су му се Брда почела одмећати и приступати под Митрополитову владу! И зато почне приправљати се да тајно војску купи, Чувши то Митрополит, пише му и замоли га да се прође војштења на Црну Гору и на Брда, на које му Кара-Махмут одговори да он не купи војску на Црну Гору него само на Брда, која су му се одметнула, и препоручи Митрополиту да не даје помоћи Брђанима, нити да их пусти бјежати у Црну Гору, јер ако помогне Брђанима, а он ће и њи(х) и онога ко им помогне ћерати "љутом, љутом Арбанијом". А кад види Митрополит да збиља Кара-Махмут мисли ударити на Брда, отпише му овако;

"Што ми пишеш да Брђанима помоћ не дајем и да их не пуштим у Црну Гору, то ми немој говорити што ми закон и моја душа не да учинити. Брђани су моја браћа као и Црногорци. Што ли кажеш твоју љуту Арбанију, ја видим да се ти у своју силу уздаш; али се спомени даје сила само уједнога Бога, којему се ми предајемо и молимо да нам буде у помоћи. Знаш колико си зла и срамоте Црногорцима учинио и како си ми цркву и манастир на Цетиње опалио и разурио, кад сам је био на пут у Русију, пак и то бјех све заборавио и за оно зло чинио сам ти добро, кад ти од цара бјеше мука дошла, и нијесам Црногорце пуштио да супроћ тебе пођу. Сад те опет молим, прођи се сиротиње брцке, да се права крв не пролијева. Ако ли нећеш, хвала даје Богу! А ми ћемо се од твоје силе и напасти с помоћу божјом бранити докле један тече."

Јошт откако је Вукасовић из Црне Горе пошао, помишљао је Митрополит на ово најважније; ако доиста Везир навојшти на Црну Гору или на Брда с чим ће га дочекати. Не имајући новаца, пошаље императору Јосифу архијерејску митру, молећи га да му за њу даде цебхане. - Тује митру поклонила блажене памети Елисавета Петровна, царица русијска, митрополиту Василији; и кад се овај у Петербургу преставио, митра је послана била у Црну Гору митрополиту Сави. Као знак царске милости била је скупоцјена и више је ваљала него што је уцијењена била. Тако (1790) Леополд II , будући се већ био Јосиф II у вјечност преселио, пошаље око 300 барјела праха и спрама тога то раздијели и да се не штеди потрошити противу Турчина, непријатеља општега и гонитеља христјанства.

Године 1796. усред љета, дигне Кара-Махмут војску на Брда да њи(х) најприје освоји и похара, а со тијем да су му и плећи сигурне од њи(х), кад би на Црну Гору посље навојштио. Брда сва, осим Куча, тајно пошаљу своје депутате, молити Митрополита и Црногорце да им помоћ даду. Они им то драговољно обећају с овом заклетвом:

Page 29: CG, Djuro Draskovic

"Ми главари и старјешине и вас збор од Црне Горе, будући на данашњи дан сабрани на једно мјесто, а то чујући и видећи да се турци справљају и готове са свом силом и јакости супроћ нас и наше браће Брђанах, радећи и жудећи по ваздашњему њихову лукавоме обичају и мрзости супроћ христијанства јавнијем или тајнијем начином, како би нас разурили и у вјечно поданство и невољу подложили. Зато, разбирајући и мислећи на све оне несреће, које су се славено-српскоме роду нашему од издаје и неслоге догодиле, сви једнокупно рекосмо и одлучисмо и темељито са заклетвом утврдисмо, цјелујући частни и животворјашти крст Христа Господа и Спаситеља нашега и свето Јеванђелије, да хоћемо сви супроћ општега христијанскога непријатеља за православну вјеру и за свети закон и за нашу предрагу слободу и вољност нашу и за љубезно отачаство, за своје цркве и манастире и за жене и ђецу нашу војевати и трудити се са свом снагом и крјепошћу да не би допустили на себе и на посљедње наше тешки и жестоки јарам агарјански, од којега смо се до садашњега времена, с превисоком помоћи свесилнога Бога, по изгледу и примјеру блаженопочившијех родитељах и прародитељах нашијех, оружјем својијем бранили од времена и разоренија нашега српскога царства и потом од доба посљедњега принципа и господара нашега Ивана Црнојевића. И како се праведно и честито заклињамо, тако нам у свачему Бог помогао. Амин! Амин! Амин!"

Сјутри дан посље те заклетве пође Митрополит су неколико Црногораца и учини табор на лијевој страни ријеке Зете, на мјесту званом Слатина. У мало дана дођу ту и остали Црногорци и Брђани, свега око 8.000 људи, а Кара-Махмут су 20.000 војске већ находио се под главицом Височисом, више самога града Спужа, а далеко од Митрополитова логора 2 сахата. Тако су девет дана стајале обадвије војске једна спрама друге без да се ударе, док десети дан (11. јулија) Турци започну бој. Митрополитова војска их јуначки и пред сами вечер, посље крвавога боја, поћера их преко села Мартиновића и у Спуж ућера. Тај дан пало је Црногораца и Брђана 23, а рањеније 26; Турака погинулоје главне господе ага и бегова 67, а остале војске више од 1.500 људи, осим млогије рањеније, и сами Кара-Махмут-паша, рањен, једва је с главом утекао.

Везир скадарски, оздравивши брзо од ране и желећи загладити срамоту пред својијема потчињенијема, опет изнова скупи до 40.000 војске и те исте године, с почеткајесени, изиђе на Дољане. Кад Митрополиту ти гласи дођу, он распише књиге свуд по Црној Гори да се војска купи и да се бране од непријатеља; но, само Катуњани дођу, око 400 људи, с којијема Митрополит (9-га септ) пође с Цетиња и на Вучи студенац ту вечер дође. У неколико дана ту му се јошт Катуњана прикупи до 4.000, а међу тијем Везир изиђе са својом војском на Ситницу, - Брђани нијесу смјели доћи ни састати се с Катуњанима, јер су Бјелопавлићи мислили да ће Везир ударити на њи(х), а Пипери држали су зацијело да ће на Пипере, као што је доиста и био Везир оправио спрама једније и другије по 2.000 људи да их с тијем омете да не би дали помоћи Црногорцима. Кучи, пак, нешто митом, а нешто страхом турскијем овладани, нијесу помагали Митрополиту него Везиру. - Митрополитова војска (22. септ) крене се на Бусовник и ту је он са својијем архијерејскијем словом пооштри да не пожале умријети за православну вјеру и за своје отечество. У то доба удари Везир на Крусе, село у Љешанској нахији, ђе га Љешњани, јошт су неколико Црногораца, храбро дочекају; но, не могавши толикој сили турској одољети, принуђени буду

Page 30: CG, Djuro Draskovic

повући се натраг, а турци село и цркву опале. Затијем одма(х) ударе Турци и на Митрополитову војску, која такођер морала је мало уступити. Митрополит опет своју војску ободри и побуди на храброст мартинићком побједом и славом, која их очекује ако одоле Турцима. И заиста Катуњани одма(х) навале на Турке; ови по жестоком боју обрну плећи, а утолико прискочи Ријечка и Црничка нахија, те ти онако с Катуњанима сложно поћерају и сасвијем разбију турску војску. Тај је бој трајао три сахата, у коме је пало мртвије Турака до 2.000 глава, а и самога везира Махмута посијеку, кога се глава и на дан данашњи у манастиру на Цетињу храни. На страни Митрополитовој остане на мјесту мртвије 23...

Симеон Милутиновић Сарајлија (1791-1847)

[1835]ИсторијаЦрне Горе

Према штампаном издању Светигоре, Цетиње 1997.

Електронско издање по благослову Митрополита Црногорског-приморског Амфилохија у оквиру "Пројекта Растко - Цетиње" приредили и објавили 22. маја 2000: Александар Раковић, Зоран Стефановић, Ненад Петровић, Милан Стојић и Маринко Лугоња.

Симеон Милутиновић Сарајлија (1791-1847)

[1835]ИсторијаЦрне Горе

Садржај

С. М. Сарајлија: Предговор читаоцуИсторија Црне Горе Пјесма о Иванбегу Црнојевићу и његовим синовима изведена из "Грлице црногорске" за годину 1835. Црна Гора под вођством владика (који су сви били од србскога рода и језика) Напомене

Проф. др Радоман Јовановић: ИСТОРИЈА ЦРНЕ ГОРЕ СИМЕ МИЛУТИНОВИЋА САРАЈЛИЈЕ

Који љуби рода род Сам доказом јавља,

Page 31: CG, Djuro Draskovic

Свог жртвује труда плод Славним себ' прославља.

О л' појмити! С пута ви! Св'јет истине сјаје, Све нелажно радљиви Сву свим' ц'јену даје. СПИСАТЕЉ

Предговор читаоцу

Онај који је боравио у Црној Гори преко три године, а при светопочившем митрополиту ПЕТРУ I ПЕТРОВИЋУ Његошу будући секретар, поред свих осталих послова потрудио се да састави ову књигу. Настала је на основу усменог казивања неких старих Црногораца, а особито од горепоменутог богоугодног покојника само вјерно примљена и на папир стављена. Колико је у њој озбиљности и голе истине - нека изволи примијетити и према томе се опредијелити особити словенски и српски историчар. А ово се овдје представља овако једино зато што је била намјера аутора да саслуша и по завјету вјеродостојно изнесе само усмено казивање. Ниједан рад ове повијести писац није пренио из других текстова, осим што је понешто нашао у граматама, а неке попијевке су из народног памћења узете и на одређено мјесто као свједочанство историје унесене. Писац ове књиге није тражио никакве рукописе старије, јер је био обавијештен да су, и ако их је било, пропали током времена и у разарајућим размирицама. О томе је писца увјеравао и сам светопочивши владика, који је под старост започео да пише историју, али је то било вријеме када му је у свему сметала крајња болест То што је његова историја прекинута прије него је стигао да обради новији период, како се напомиње при крају ове књиге - узрок је његова смрт. И поред тога, овај и овакав опис црногорске историје може се сматрати, иако је једноставно урађен – на неки начин цјеловит. Због тога и не пропуштамо да га одашиљемо у свијет штампањем. Надамо се да ће се по угледу на овај опис наћи и неки свесрдник који ће се одлучит да оживи историју Црне Горе до данашњега дана, тако да ће се овај опис моћи назвати првим а тај нови другим описом историје Црне Горе. А што ова књига није и до сада угледала свјетлост дана узрок је у томе што је штампарија била преоптерећена и што се аутор није могао о њој постарати због других обавеза и препрека.

у Београду, 14 октобар 1835. г.

Писац

Историја Црне Горе

У стара времена Зета (Зента) се називаше Превала, док још не бјеше добила име по рјеци Зети, која од сјеверне стране из Бјелопавлића и покрај града Спужа тече, и више Подгорице утиче у ријеку Морачу. А ова долази из Херцеговине, између Куча и Пипера, и изнад саме Подгорице прима ријеку Рибницу, а мало

Page 32: CG, Djuro Draskovic

ниже Другу ријеку - Цијевну, да би поред града Жабљака сишла и улила се у Зетско језеро, или Скадарско блато.

Овај предио је одавно подијељен на два дијела, тј. на Горњу и на Доњу Зету, према ријеци Морачи. У то вријеме под Црном Гором се подразумијеваше и Црна Гора у Горњој Зети, а затим поменути град Спуж, затим пиперско, бјелопавлићко, љешкопољско, понарско и врањинско становништво. У Доњој Зети остајаху Подгорица, Жабљак и села до Хотске горе, која одваја Зету земљу од Албаније. Обје ове Зете имаху заједничке банове своје, како раније српске цареве од дома Немањића, тако и по окончању те царске линије, не хтећи признати цароубицу Вукашина Мрњавчевића за свога господара, те остадоше под влашћу својих кнежева од рода Балшића, о којима и Мавро Орбини, дубровачки архимандрит, говори у својој историји. Иста породица бјеше прва међу тадашњим племством обје Зете, а имаше неко сродство по женској крви с домом Немањића. Када Срби окрунише Лазара Хребељановића великим и самодржавним кнезом српским, господарем и царем, онда и обје Зете приступише на Лазареву страну, али на тај начин да могу управљати по својим правима и законима. Мало иза тога времена подиже се турски цар Амурат с војском на Србију, а кад то схвати зетски бан Баош, сакупи што је могао више војске и пође својему господару у помоћ, али пошто доби на путу несрећни глас о погибији српске војске и самог цара Лазара, поврати се, кунући невјерног Вука Бранковића за издају, коју учиње својем господару и отаџбини и створи узрок за пропаст Српскога царства. Нашавши се у таквим несрећним околностима, Баоша не знаваше шта да чини осим да чека непријатељску силу на својим границама. Али како Обилић бјеше убио цара Мурата, тако се војна дејства послије Муратове смрти измијенише, те државу бана Баоше оставише у миру.

Овај исти Балша (Баоша, Баош), владар обје Зете, бјеше ожењен Јеленом[1], кћерком цара Лазара, са којом роди сина Страшимира названог Црноје, јер бјеше врло тамнопут, због чега његови синови - Стефан и Божидар бјеху названи Црнојевићи, а под истим именом остадоше и њихови потомци. Тај Стефан, прозван Црнојевић, будући да бјеше први син, остаде да влада и једном и другом Зетом. Он даваше великоме витезу Георгију Кастриоту помоћ под вођством свог брата Божидара, којега вјероломни Лека, војвода дукађински, дочека заједно са Захаријем Алтисвером, баном једног дјела Албаније, и савезником Кастриотовим, те на једном мосту из тајне бусије уби обојицу и Кастриоту учини велику жалост, и цијелој његовој војсци, а особито брату му Стефану. Стефан имаше два сина - Ивана и Аврама, којега неки називаху Арванит. Први бјеше ожењен кћерком херцега Стјепана, по имену Маријом. Поставши насљедник Зете по Стефановој смрти, Иван преузе власт, а оца сахрани у цркви храма Успења Богоматере, у манастиру који бјеше саградио на једној отоци[2] вишереченог Блата, које се зваше Ком, близу града Жабљака, гдје бјеше столица ових владара. Иван бјеше врло мудар и добронамјеран, а уз то и храбар владар, али Мехмед, турски цар, завојевач грчке империје, освојивши послије Кастриотове смрти Епир и сву Албанију, желијаше да покори и овај мали остатак словенско-српске слободе, па окрену своју силу на кнеза Ивана Црнојевића. Иван га дочека у Хотској гори, на својој граници, али се не могавши толикој сили одупријети, би на Ћемовском пољу разбијен 1345. године и принуђен да одступи из Доње Зете у Горњу, тј. у Црну Гору; мјесто себе

Page 33: CG, Djuro Draskovic

остави свог брата Арванита, а сам пође у Италију да тражи помоћ од западних држава.

Међутим, Аврам (Арванит), којега је народ због његове неустрашивости назвао Храбри, не престајаше, час на једну час на Другу страну, својим присуством бодрити и соколити своје војнике, разбијајући и гонећи непријатеље који их нападаху. Али овај славни витез, на велику жалост својих Црногораца, јуришајући на Турке погибе на обали Мораче код Подгорице. Остави сина Лазара и двије кћери -Катарину и Анђелију. Прву Иван даде за Радула, влахозапланинског војводу, а Другу за Стевана, сина Ђура Бранковића, која роди Максима, архиепископа, и деспота Јована. Тај Лазар, Арванитов син, касније пође у Беч и прими цесарску службу, у којој и погибе у борби против Турака, још млад и неожењен.

Цар Мурат је видио све покорено што бјеше лијепо и добро у Црнојевића држави, и да не остаје друго, осим један мали дио народа затворен у кршевитим горама. Његовом насљеднику Мехмеду добро познато бјеше да овај народ нема жеље да без слободе живи у његовом јарму, те не хтје своју славу и поштење царско остављати судбини, него остави санџак-бега у Скадру, са неколико хиљада војника да чува и брани турска мјеста и да поменути народ узнемирава, док му се досади трпјети, тако да буде принуђен да се сам препусти турском харачу Иза тога Мехмед поврати своју војску и пође назад, а санџак-бег остаде као заповједник над Доњом Зетом и над једним дјелом Горње, у којем се налазе Бјелопавлићи, Пипери и град Спуж. Утолико и Црногорци бјеху изабрали за свог вођу Тому, бившег доњозетског војводу - до повратка Иванбега из Италије.

По повратку, Иванбег немаше никакве помоћи осим наде у Бога и вјерности и храбрости Црногораца, као и наде у тврде и камените горе, по којима стаде метеризе и утврде градити, задржавајући народ на одбрамбеним тачкама, а да изван својих граница не врши никакве нападе на Турке. Будући одахнуо, сагради манастир на Цетињу, цркву Рођења Пресвете Богородице и то назва Зетском Митрополијом, како и његова доле наведена диплома гласи:

"Возљубљена браћо!

Ноћ у сну, а дан приближи се!

Одбацимо дјела тамна и будимо чеда свјетлости!

И чујмо шта говори Слово Божје бесмртно ка људима:

- Приђите к мени сви утруђени и обремењени, и ја ћу вам дати покоја!

И опет, творећи чистоту, коју хвали рекавши:

- Блажени чисти срцем, јер ће ти Бога угледати!

Стога и ја, гријесима смјерни и недостојни роб Христу назвати се Иван Црнојевић, попуштањем Божјим заради сагрешења мојих, кад сам био изгнат из мога отачаства измаилтским царем, султаном Мехмедом, који многа царства

Page 34: CG, Djuro Draskovic

прими и многе цареве побиједи, и нико њему супротставити се не узможе, и када сам дошао у стране Италије, нађох пречудни храм Пречисте Владичице наше Богородице, близу града званог Јакина, звани Де Лорита, и у њему видјех нерукотворени образ Пресвете Матере Бога нашега, која многа чудеса и знамења ствара, што и очима нашим видјесмо, и падох ничице на земљу пред њеним страшним образом, и помолих се њеном милосрђу, и објете моје свесрдачно дадох њеном благоутробију:

Ако се умилосрди на мене, недостојнога роба својега, и поврати ме у земљу отачаства мојега, да потрудим се цркву створити у часно име њено.

И прошење моје испуни, и ја се потрудих сведушно и свесрдачно објете моје испунити, колико ми би могућно. И саздах храм на мјесту званом Цетиње, у славу и хвалу те Госпође, Матере Божје, у име Рождества њеног.

И манастир при њој створих за покој монасима, који и Митрополија Зетска назвасмо, ако буде угодно милостивој Госпођи.

И приложих њеном пречасном храму колико ми би могуће, у договору са подружјем мојим и синовима мојим.

Најпрво приложих подвиноград мој, на добро, који сам насадио трудом мојим, да се даје вина готова половина цркви од сваке љетине.

И још приложих што год су имали Остојићи, Ратко са братом и синовцима, доње добро, па Илијину земљу и лозе и гору и воду и свеколико. А њима дадох у замјену добром вољом на Зачиру земљу за земљу, а лозу за лозу, дуб за дуб - увијек у власништво. И још даровах једну воденицу моју у Ободу, која је преме воденици комске цркве, да буде замјена. И што је било кућне земље, то све рекосмо да су стубови црковни. И још приложих стругаре са метохом њиховим, да ту станују кметови црковни, који ће радити цркви. И тако учинисмо за кметове који се населе на црквене баштине, све на добро, да ни једнога дана господскога не дају никоме, нити да им на работу заповиједа ико осим црква своју работу, а они су црквени работници. И још да дају цркви свака кућа по три крбље вина и по један стар пшенице, а други стар уродице (?). И још приложих планину нашу баштинску Ловћен, што год је радне земље свеколико, или да је црква сама обрађује или да је даје на доходак. И ко год би на доходак посијао жито, да даје цркви четвртину и да сваки свој доходак жита преда манастиру. И да нико не сије без питања црквених отаца - архијереја с братијом. И тако, на тај начин приложих дохотке од Горњег поља на Цетињу што је год наше међу казивањима и по биљезима који су постављени - ко сије да даје цркви четвртину на Цетињу - докле смо ми за себе држали, давана је трећина дохотка. А за дату земљу учинисмо да се даје цркви четвртина, да је сваки сам доноси у манастир. Још приложих једну воденицу горњу, на Врелима. И још приложих ступ земље горњем добру којим се заложио Ђорђе Мркишић за 40 перпера на залогу. Ако ли је узмогне откупити Ђорђе за себе, али за другога никога, да да цркви 40 перпера, а земљу да узме за себе. Ако ли би хтио да је цркви да је откупи а другом да је прода - да не могу да је продају.

Page 35: CG, Djuro Draskovic

И још приложих други ступ земље на Јаблану који ми заложише Остоја Радосаљић и Ђорђе Мркшић за 80 перпера. Ако ли би је могли откупити сами за себе, а ни за кога другога, да дају цркви 80 перпера, а земљу да узму за себе. Ако ли би хтјели да је цркви откупе, а другоме да је продају - да не могу да је продају. И ова оба ступа земље, које су код мене заложили, и ја им дао готове динаре моје, познато је свим Цетињанима и свим кметовима добрским. И још приложих од царине которске 30 перпера да се дају цркви сваке године на Рождество Пречисте. И још приложих од Дубраве коју посјекосмо на Цетињу како иде пут од Цетиња к Вртијељци, десну страну од Ђинова брда до наше међе, да нико ништа не смије таћи осим цркве. И још приложих дрва наша законита која о Рождеству Христову доносе Врељани и Угњани: свака кућа по 80 бремена (sic!), и то увијек да предају манастиру. Још приложих на Цетињу комад земље пред црквом, од потока у понор и до пута који иде ка двору, нека је цркви за ћипур (за пороту?, ћипур-градина - прев.). И ово што смо приложили Светоме часноме храму Пречисте, нијесмо то коме силом замијенили ни одузели што нијесам ја коме дао или родитељи моји. И још што је имала мала црква комска и Горица, које су обје саградили наши родитељи у име Пречисте. И како су запустјели судом Божјим, и то и свеколико приложисмо овоме часноме храму пресвете Владичице наше на Цетињу - или су кметови, или земља или виногради, или воденице, или дохоци од царине или од соли или од рибе. А ова црква да чува сјећање на ктиторе кад им исходни дан. И да има два или четири калуђера који ће држати службу Божју у Пречистој. Ако ли би се кад Господ Бог умилостивио, и Пречиста Његова Мати, да се оне цркве опет наслиједе и обнове у смирењу како је и прије било, да је црква слободна да свака своје узме. А оци архијереји ове цркве, или ко буде старији, да свиме тиме овладају и дају све под заповијест овој цркви. И још учинисмо са најсветијим оцима архијерејима, с преосвештеним Митрополитом Зетским, кир Висарионом, и са Епископом кир Вавилом, и са братијом цијелом: да буде овдје у манастиру Пречисте општежитије, имали мало или много, и да ниједан брат није вољан себи ништа присвајати или у својој ћелији држати осим заједничког, како свуда гдје су општежитија при манастирима закон налаже. Ко се усуди да разруши општежитије и постане преступник закона општежитија по својој вољи, да га скруши Мајка Божја и душом и тијелом! И да прими педепсију и изгон из манастира као Божји преступник и злобник. Тиме ти се молим, Мати Пречиста Владичице Богородице, и надам се у творца Бога мојега да ће за вјекове бити сачувана тајна ријечју неизречена. Прими овај мали мој принос у дар као сина својег, и Бог наш два новчића оне убоге удовице. И покри ме кровом милосрђа твојега и буди ми помоћница у данима страшног суда. И по сада нека изволи господовати земљом овом или син моји или унук, или други когод од другога племена и другога језика који буде одређен Судом Божјим. Тога срдачно и смјерно молимо и заклињемо да наши више назначени прилози буду поштовани неизмијењено и стално, на вјек вјеков овом часном храму Преславне Матере Бога нашега. А ја сам Божјим црквама ништа не узех, ни порекох, него чак колико узмогох - приложих и то потврдих. Ако ли се дрзне злобе сијач и наш супарник ђаво нешто одузети или порећи од онога што смо написали, нека такви буде проклет од крепке деснице Владике Великога нашега Творца неба и земље! И силе часног и животворног крста! И од апостола врховних, и од тајни светих отаца пониклих. И од свих светих од вијека Богу угодних. И да су подобни Јуди издајнику. И наречене узми и разапни, крв њихова да се пролије

Page 36: CG, Djuro Draskovic

на нас и на чеда наша, и Пречиста Мати Божја супарница да му буде на страшном нелицемјерном суду!

У љето 1485. писа се, мјесеца јануара, 4. дана, на Ријеци. Тога ради и потписујемо и печат наш обични постављамо на знање свима.

У Христа Бога благовјерни и Богом штићени господар Зетски, Иван Црнојевић."

Иванов потпис на дипломи (од коже) сав је у један ред смјештен, Ја сам и њега ко и све остало из те дипломе дословно преписао, како би свако видио сву старину њену, да о њој може слободно размишљати и одатле штогод боље и вјерније закључити поцрпсти.

Тако и двор свој на Цетињу сагради, и једно утврђење код ријеке која се тада зваше Обод, а послије је прозваше Црнојевића ријеком, која извире из Црне Горе, из предјела Ријечке, по истој ријеци тако назване нахије. Она тече између црногорских гора и улази у Скадарско блато, по којему лађе из турске земље и данас долазе, и уз ту ријеку до под Ободник (по прилици се звао Иванов град) на црногорски пазар излазе.

Он је био принуђен да изгради и другу тврђаву на једној скоро неприступачној гори, званој Соко, гдје се и данас виде зидови од цркве и градића, који се по његовом имену назива Иванов град. Ту се налази једна велика пећина, која у себи увијек има доста за пиће прелијепе воде.

Иза тога пође да обнови и утврди од барског краја до Херцеговине своје границе, о којима се овдје и његов Русовуљ (хрисовуља - прев.) прилаже:

"Милошћу божјом прилучи се прићи мени господину Ивану Чернојевићу на мјесто Церницу (Црмницу - прев.) са властелом мојом, и то: Томом, зетским војводом, који је био са мном, а од нашег двора Ђурђ војевода, и Вук војевода, гефалија Никола, а од придвораца мојих Лазар и Стефан. И потражих границе светога Николе Врањинскога и обретох све по имену непомјерне, како пишу хрисовуље Светих српских царева, који су гдје што записали и приложили томе светоме храму. Ја видјех и потврдих, и још од мојих метоха и баштина и ја светоме Николи приложих, молебно призивајући светога Господина угодника да ми помаже и заступа ме. И одатле се подигох и поставих границе земље моје. Прво поставих границу на врху Сутормана (планина извише Цернице), другу на мјесту која се зове Три рога[3]. Одатле камивалом на Тројицу које се зваше Брчело. Трећа граница - одатле такође камивалом, све врхом у другу Тројицу, гдје је четврта граница. Одатле камивалом голим врхом више Еве на Снијежницу, граница је пета. Одатле иде поврх куле више Иртвичке продоли граница шеста. Одатле граница камивалом и голим врхом под Кориз, а уврх Ластвица граница је седма. Одатле иде страном у Горици крст, гдје је граница осма. Одатле иде у ријеку, у Три врела, гдје је граница девета. Одатле у море, од мора на светога Тому. Одатле путем кроз Бабин вир а одатле у сред поља Будванскога, гдје је крст. То је граница десета. Одатле иде страном на воду која се зваше Топлиш. То је граница једанаеста. Од Топлиша иде на врх брда Костанице. Одатле на јаз је граница дванаеста, а одатле иде све поред мора, гдје је на крају код мјеста Бигова граница тринаеста. Одатле иде покрај села

Page 37: CG, Djuro Draskovic

Љешевић, на наша стара солила правцем поред мора, гдје је на солани граница четрнаеста. Одатле иде на брда граница петнаеста, а одатле под цркву која се зове Света Тројица, у чијим зидовима је граница шеснаеста. Од цркве иде у Мокру плочу, И то је граница седамнаеста. Од Мокре плоче иде у Шупљи кам и у Брштанову греду, ниже кашћела, гдје је граница осамнаеста. Одатле све редом: у Дебели кам, Јазавчеву главицу и одатле у Шупљу стијену, одатле у Мидину каменицу, и обером у Прасквену гомилу. Одатле управ у Црни крш, и обером. Одатле у Андријину улицу, и управ у стијену која стоји на стијени од суве црвене папрати, а одатле управ у доње чело. Одатле изнад рупице кроз прудове, гдје се састаје с дијелом Вука Иванише, затим у главицу гдје је црквиште, па у дио Лећевице. Иде путем који води ка извору Ораховцу, а одатле у ријеку у дио другога мета (посједа - прев.). Ту се завршава. - (Потписници - прев.): Ја, Николо Јакобовић, властелин которски, који је послат од которске властеле господину узмножноме Ивану Чернојевићу ради ових граница, потписах својом руком свједочанство. Ми Виценцо Францешковић, који је тада господину Ивану послат од властеле, потписујем својом руком за вјеру. Ми, Паоман Трипковић и Марин Трипенxић и Јаков Грасовић, Марин Кувелица, Живко Јакомовић, Кашћелан и Паоман Трипковић (Они су били сви из властеле которске). Ми Гашпар канцелијер и ми Стефано Николетовић од Будве - узмножноме господину Ивану - сви вишепоменути туда с њим идући потписујемо својим рукама да смо границе поставили и утврдили - да ако би се наш или господина Ивана нашао који човјек и помјерио коју од ових граница - да га правда на смрт осуди. Писма остависмо у двије канцеларије: једно господин Иван у његовој канцеларији на Цетињу, а друго ми властела которска у нашој канцеларији у Котору. Писах ја Никола Грек, бивши логофед господина Ивана, љета 1482 (sic!).

Да је познато која је била земља Пиперовића, а господин Иван даде цркви: земљу Јаблано и са Узглављем, и земљу Спасов крст, и земљу под виноградом, и земљу подбрућску до под Милановића кућом, и земљу увлачку на врху Царине, и што је било винограда Пиперовића. И горе и дубраве: сав дио што је било Пиперовића, у Мекавцу. То све господин Иван даде цркви. Да се зна гдје је била граница са господарима Чернојевићима, синовима господина Ивана - са господаром Георгијем и господаром Стефаном, и проч. и проч."

У вријеме овога Ивана Црнојевића которска властела, будући да се због пада Српског царства предадоше Млечићима - отроваше посредством неког Которанина, Друшка по имену, седамдесет и два калуђера с њиховим архиепископом у манастиру архистратига Михаила, на дно Солиоцкога или Грбаљског поља, како би житеље источног вјероисповиједања у приморским селима, лишене својих духовника пастира, лакше и брже могли обратити на западно вјероисповиједање. И тако тај манастир, који изгради свети Стефан Првовјенчани, краљ српски, остаде пуст и од њега се данас једва види која зидина.[4]

Утрошивши све снаге своје на утврђивање своје владавине и на обезбјеђивање малога остатка народа српскога у неподложности под туђу а особито под турску власт и јарам, Иван умрије у својој отаџбини и у својој слободи на Цетињу, гдје би сахрањен уз тек сазидану цркву, а на своје мјесто остави старијега сина свога Георгија у истој земљи и у независности.

Page 38: CG, Djuro Draskovic

Наслиједивши владавину свог оца, Георгиј Иванов Чернојевић наслиједио је и његову бригу о ваздашњем утврђивању својих граница и чувању своје независности и слободе. Као благоразумну је такође схватио одлуку свог оца да се изван својих граница према турској сили нипошто не помаља, него да води бригу о себи, и да је увијек спреман да брани своје горе до крајности, па је тако учинио, и тако би се држао цијело вријеме свог живота и тако према себи изазвао турску индиферентност - да га не би ни тражили ни узнемиравали. Али, млађи му брат Станиша (крштен као Стефан), понадавши се да може од султана повратити сву очевину под своју руку, а да му се при томе преда и обећа му харач плаћати, као што је тада учинио и Стефан Високи, Лазарев син у Крушевцу - дигне се са неколико Црногораца, пође у Скадар и преда се царевом намјеснику, који га, по његовој жељи, прими ласкаво, и опреми га својему цару у Цариград. И цар Станишу лијепо и радо прими, саслуша његову молбу, одобри је и даде му свеколику Зету, са истим правима и у насљеђе како је било од искона, али - да се потурчи. Не хотећи или не смијући да се одрекне такве милости силнога цара, Станиша прими различите дарове и очинство и потурчи се са свим Црногорцима (који су такође многи били даровани) што бјеху с њим из домовине кренули. Тада се он са својом дружином врати из Цариграда у Црну Гору. Али га почне савјест мучити што је промијенио вјеру, те се покрсти и узе монашки чин, у којему је и умро. А истурчени Црногорци који су путовали са њим, дошавши богати натраг, свак својој браћи оде и кући да живе као и раније, али у турском закону (вјери - прев.), који им се толико био омилио да су у њему не само живјели и помрли, него су га и дјеци својој оставили и наметнули, и многе црногорске домове тиме отровали и примамљивали. Тако они самовољом и краткоумљем својим и рајско дрво сопствене слободе својом руком бјеху уложили да подсијецају, тако да се за длаку и не посијече, јер се потурице временом у несрећној Црној Гори умножише и почеше да надјачавају домородне и христољубиве старосједиоце, како ће се из наредног казивања видјети.

Пјесма о Иванбегу Црнојевићу и његовим синовима

изведена из "ГРЛИЦЕ ЦРНОГОРСКЕ" за годину 1835.

Све за славу Бога великога А у здравље цара русинскога И нашега владике светога, Амин Боже, вазда те молимо, А по томе браћо и дружино- Ако знадох да ви пјесму кажем. Пију вино млади Црногорци Пред Котором, градом латинскијем, Међу њима Црнојевић Иво Но када се понапише вина И јуначка збора назборише, У то дође соко, тица сива, Баш пред Котор ђе пијаху вино, Те се сави соко до пазара

Page 39: CG, Djuro Draskovic

Кад виђеше њега Црногорци, Поскочише на ноге лагане, На шарке се пушке опираху, Те с пушаках пут сокола скачу- Тко ће њега први уфатити Но кад виђе соко, тица сива Е се грабе млади Црногорци Ко ће приђе њега уфатити, Препаде се, би му и невоља- Да му златна не поскубу перја, Те се диже опет у облаке И надвиси град од Котора. Кад то виђе Црнојевић Иво, Убоја се, чудит' му се није, Да му соко не доскочи сиви И у туђе јато не одлети, Па разагна браћу Црногорце, А рашири с плећах кабаницу, И позива сивога сокола. Соко му се сави на пазару И паде му на раме лијево, Те му књигу испод крила дава. Ал' га пита Црнојевић Иво: "Мој соколе, црни гласоноша! Да нијеси од Стамбола града, Од Стамбола од Отмановића? Видије ли Станишу мојега И уз њега браћу Црногорце, Што су цару на вјеру отишли? Је л' их царе дивно дочекао И лијепим даром даривао? Хоће л' к нама брзо дошетати?" Тица криком Иву одговара: "Ја сам јуче од клета Стамбола! Ноћила сам ноћас на Цетињу, На Цетињу, на двору твојему, Код Ђорђија, код твојега сина Казаше ми да си пред Котором, Зато сам ти јутрос доранила, И танку ти књигу донијела Од Станише, од сина твојега." Но му вели Црнојевић Иво: "А Бога ти, соко тица сива! Што ми кажеш за Станишу мога? Соко њему опет одговара: "Пред царом ти изиде Станиша, Цар из прве замоли Станишу: Потурчи се Црнојевић Станко! А ја ћу те пашом учинити, Пашалук ти Скендерију дати."

Page 40: CG, Djuro Draskovic

Ал' Станиша цару одговори: "Не бих ти се, царе, потурчио, Нити мојом вјером преврнуо, Да ми дадеш твојега престола, Да ми дадеш дванаест престола, Да ми дадеш дванаест реповах, Навезене драгијем камењем, Које носиш около турбана." Цар Станиши опет рече твоме: "Чуј ме добро, Црнојевић Станко! Ал' ћеш твојом вјером преврнути, Али нећеш главе изнијети, С ниједнијем братом Црногорцем, Из мојега бијела Стамбола!" Станко ти се тад на муку нађе, Боље живот и пашалук турски, Него сабљу и црна џелата. Потурчи се твој Станиша, Иво! Султан га је пашом учинио, Даровао му земљу Скендерију И сву твоју до мора државу." Кад то зачу Црнојевић Иво, Смртно паде главом на пазару, Те проклиње Отмановић цара. "Авај, царе, ранах допануо! Живога те Срби распарали! Буд ли си ми потурчио сина, Јер му даде на пашалук клети! Моје земље и моје државе? Јер ми ђецу покла, нечоече?" Кад виђеше браћа Црногорци, Дофатише Црнојевић Ива, Па га воде пољу на Цетињу. За тим вр'јеме мало постојало, Вр'јеме мало за седам годинах, Док цар узе Багдат у крај мора. На Багдат је и Станко ходио, И тридесет братах изгубио, А када се натраг повратио, Тада пође изић' пред султана, Па султану проговара Станко: "Султан царе, мили господаре! Знаш ли, царе, што си обећао Када си ме вјером оскврнио? Сад испуни, вријеме је дошло, Ја ли ћу се опет покрстити И катил се тебе учинити Ка' што ти је Муса у Приморје, Ја л' краљевић у Прилепа града." Тада царе на ноге скочио,

Page 41: CG, Djuro Draskovic

Па му даде бијела фермана, И даде му браћу потурчену, И са браћом војске неколико. Глас допаде Црнојевић Ђуру На Цетиње, пред бијелом црквом (Баш кад баба копаше Ивана) Да Станиша иде од Стамбола, Да му узме бабову државу Давно било кад с'о том зборило, Мисли Ђуро заборавило се Но кад нове и несрећне гласе Разумио и у двор примио, Троструке га сузе пропадоше, Па он одма млоге књиге пише И шаље их по свој Гори Црној, С њима скупи браћу Црногорце, Пред свијема глас и књигу чита, Црногорце на искупу пита: "А што ћемо сада, Црногорци Од Станише и браће остале Што су ни се, браћо, потурчили? Ево на нас иду с' силном војском, Да нас турче и мукама муче А да оће с миром браћа доћи, Ми бисмо их, браћо, прифатили, Како своју браћу загрлили Брат је мио које вјере био Када брацки чини и поступа, Али они с нама брацки неће, Већ крвнички, по турском начину! Но што ћемо, ако Бога знате! Ја сам брата у књигу кумио Да се прође силе и војштења, А да дође на мјесто бабово, Ја ћу му се с мјеста уклонити, То сам воли но му крв попити, Ал' се неће без ђавола проћи!" Црногорци сви из гласа вичу "Ког ђавола тражи, и наша' га, Ми смо војска тебе, господару1 Чувај нама образ и поштење, Да те наше не разнесу стр'јеле, И зелени не здробе палоши! Кад то зачу Црнојевић Ђуро, Он покличе браћу Црногорце, И отиде равну Љешкопољу Ту се двије војске састадоше, Убише се бојем жестокијем Ту је Ђуро Станка предобио, Млого њему војске погубио,

Page 42: CG, Djuro Draskovic

Заробио младе Црногорце Што се бјеху потурчили с' Станком, Насели их на њих отачаство Станко бјежи Скадру бијеломе, У њ не дају скадарска господа, Већ га гоне селу у Бушате, Те ми своје нагрди презиме! Од племена славног Црновића Прозва себе Бушатлијом Станко! По добићу Ђуро књигу пише, С књигом шаље своје поклисаре Право Турској у Отмановића "Слушај, царе, не чули те дома! Кад си мога брата потурчио, Ти си мога' више учинити, Њему срећу бољу даровати Равну Босну и Херцеговину, Но си посла' њега на Цетиње, На столицу оца његовога У њу, знади, Турчин сјест' не може, Јер је бране љути Црногорци Које но си вјером преварио! Кад си њину браћу потурчио, Са тијем си вјеру изгубио, Да је никад у тебе немамо Докле трајеш и Стамбола твога, А и они у Горици Црној. Посад никад бити не можемо Умирници нити увјерници, Јере вјере није у невјере. Ми смо вјера, а ти си невјера. Ако посад бољи не узбудеш, Убила те Бог и божја вјера!"

Георгиј (Ђурђ, Ђурађ) не даде се тим лакомисленим поступком свога брата поколебати у своме подухвату, нити ослабити духом и трудом у корист свога народа, већ одмах и најбрже добави штампарију из Млетака, намјести је код ријечког Обода и поче штампати црквене књиге, и свуда их по својој и по турској земљи народу и свештенству давати - да не клону цркве без књига и да не ослаби у свештенства дух вјере и ревност према пастви, као и да паства, тако предохрањена, не могне падати у искушење да је варају Турци, како варвари настојаху овдје као свуда друго. Као увјерљив доказ да је постојала штампарија у Црној Гори и да је радила - овдје се, ево, даје препис једног листа од књиге Осмогласник, која се штапала у тој штампарији, а тај лист се чува овдје у Библиотеци Цетињскога манастира, у кабинету ЊЕГОВОГ ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНСТВА господина митрополита, који га је и нашао негдје код неког Пјешивца из села Повија. Многи од попова и других књижевних људи овуда и сада казују да постоје и да се налазе цијеле и различите црквене књиге још у понекога у барској крами из те исте штампарије.

Page 43: CG, Djuro Draskovic

Али до сада није било среће да се нешто више осим тога листа нађе и објави. А он се овдје тачно копиран представља.[*]

[*] Напомена: Почетно је слово велељепно. И први ред је до ријечи Бог, која је у други ред прешла, црвеним мастилом штампан. Име и презиме с ријечју Господина ми - написано је црвеним мастилом, а такође и горе, у трећем реду Господин и име и презиме црвено су штампани.

Тако Ђурађ до дубоке старости проживи у Црној Гори неподложан другој власти осим божјег страха. Ту је тако могао и умријети, али будући рад да за живота још нешто учини за своје отачаство, а против заједничког хришћанског душманина, а видећи да сам са својом сиротињом не може том преосиљеном душманину ништа, а камоли штогод од изгубљене отаџбине да поврати из чељусти стоглаве турске аждаје, науми још једну жртву у корист отаџбине, и то највећу, тј слободе његовога народа учинити савјет тајни са митрополитом Вавилом да он, Ђурађ, пође у Млетке и у Италију под изговором да тамо до смрти живи, гдје је имао нека своја добра и дохотке, и одакле му је била жена, али да на сваки начин тражи погодне прилике да помогне својој отаџбини и хришћанству, који су у варварски љути јарам запали Размишљао је: ако остави народ и његову независност наизглед без себе, као тијело без главе, и без главара и заштитника - и тиме ослаби турску лакомост и пажњу, или је макар одврати, овда ће тајно моћи народ оставити на старање наведеноме митрополиту, којега би за свашта питали и сљедовали његовим примјером. А ако ништа од помоћи не буде, а оно да се макар задржи пређашње стање. Због тога Ђурађ сакупи народ, објави свима да одлази у Италију, како би кратки остатак живота провео у тишини и без главобоље, а да Црну Гору Богу и староме владици препоручује. Све што је имао приложи цркви, како би барем владика од тога могао живјети и у цијелој митрополији зетској као светињу народну слободу и вјеру чувати, као највећи божји аманет Тада се Ђурађ са свима изгрли и опрости и пређе у Италију, али тамо убрзо умрије не постигавши никаквог успјеха за свој народ и не добивши свога порода. А Црна Гора остаде на бригу и под владавином својих архијереја, који су тај скупи аманет један другоме у насљеђе, уз све веће искуство у управљању народом, додавали, пошто већ немадоше коме другоме из народа ту драгоцјеност као важни аманет повјеравати, и преносити на грађанску добронамјерност и знање.

ЦРНА ГОРА ПОД ВОЂСТВОМ ВЛАДИКА (који су сви били од србскога рода и језика)

Послије одласка из Црне Горе господара Ђурђа у Италију, свеосвештени митрополит господин Вавил[5] остатак свог живота проведе на Цетињу спокојно, не гонећи ни оне потурчењаке (што су се са Станишом потурчили) да обуздавају гњев страшнога султана против себе, већ их је чак, ласкајући, кријепио духом - како не би заборавили ко су и од кога су, него да свој народ и отаџбину и из те вјере бране од зулума и да га заступају у свакој нужди и сили. И тако он по својој двострукој дужности успјешно сачува народ у стању вјере и слободе у којему га је примио, те без особитих политичких догађаја и промјена наслијеђену власт одржа у Црној Гори

Page 44: CG, Djuro Draskovic

Свеосвештени митрополит господин Герман[6] сав свој живот проведе у истоме звању и дужности спокојно, као његов предак, па се и он без значајних догађања у вјечност пресели, а на његово мјесто братија и народ изаберу

свеосвештеног митрополита господина Павела[7]. Он такође, као и његов предак, би и прође без посебних подухвата за општу народну корист, а њега наслиједи

свеосвештени митрополит Никодим[8], који такође проживи као и његови претходници, а кад умрије, наслиједи га

свеосвештени митрополит Мардарије[9]. Он се задржа на положају неко вријеме, и умрије као претходник му, а наслиједи га

свеосвештени митрополит Пахомије[10], али се ускоро престави из трулежности у бесплотност, а на његово мјесто ступи

свеосвештени митрополит господин Руфим[11]. Овај владика је православној побожности особиту службу учинио и тиме не мало Србство пробудио и поткријепио, јер је повратио у источно богословље (Православље - прев) Куче, Братоножиће и Дрекаловиће из римске вјере у коју су били премамљени од стране арбанашких попова, с којима се граниче и орођавају се, али сада паметније: по поуци и заклетви тога истога владике узимају данас од аих (Албанаца - прев ) жене, а њима своје не дају, те је узалудна мука прапоганима, више него пропагаторима Пошто овај владика умрије, наслиједи га

свеосвештени митрополит господин Руфим Други[12]. Постоји предање да је у вријеме овога митрополита некакав силни Сенђер-паша с војском ударио на Боку, дошао до Котора и опколио га са стране Праћишта (ово је страна изнад Котора у правцу Црне Горе) са својом чудноватом (по казивању) лубардом, и да је граду одатле много јада задао. Но, у Котору се бјеше намјерио неки Чевљанин, поп Драгојевић, који гледајући како латини гађају својим лубардама с града, али не погађају, замоли их да му допусте да он лубардом нациља. То му дозволише и Бог му даде срећу да првим хицем погоди онај турски топ на Праћишту посред отвора цијеви и заглави га тако да Турцима није више могао да служи. Предање каже да се због тога турска војска одатле подигла и без икаква успјеха пошла, као разбијена. Томе попу за тај подвиг принцип млетачки даде златну медаљу (колајну) и плату до краја живота. Иза Руфима Другога дошао је

свеосвештени митрополит господин Василије Први[13], који проживље тако што се у његово вријеме не деси ништа што би требало запамтити, а послије његовог упокојења наслиједи га

свеосвештени митрополит господин Висарион[14]. У његово вријеме дође с мора принцип млетачки да узима Нови (град у Боки Которској) од Турака, опколи га и заузе га, али без помоћи Црногораца Бог зна би ли успио да га заузме. Некакав Топал-паша пође са војском да одбрани Кастел-Нови, али га сусретну Црногорци изнад Новога (у Кобиљем долу) и разбију га тако да је једва остао жив с мањим дијелом своје војске. Због тога млетачки принцип

Page 45: CG, Djuro Draskovic

многима од Црногораца даде колајне и доживотне плате. Као што су раније свјетовни господари тако су и црквени водили мирољубиву политику и одржавали политички савез са млетачком републиком против Турака, али су сами доносили више користи Црној Гори него што их је у томе помагала Млетачка република Не марећи много за савез Млетака и Црногораца, Турци су често и неустрашиво ударали како на тада богату Републику, тако и на љуту и крајње сиромашну Црну Гору, премда су више гинули него што су добијали. Настојали су да Боку освоје силом а Црну Гору вјером, али нијесу успјели ни у једноме ни у другоме. Бока им се одбрани уз помоћ Црне Горе и млетачког принципа, а црногорска сироти&а им се одбрани милошћу божјом и својом мишицом. Све се ово јасније и чистије види из једног догађаја који се десио за вријеме овог владике мало послије горе описаног боја.

У оно вријеме је политичка мудрост Турака успјешно водила и одушевљавала њихову војну моћ и ратне подухвате. Никако нијесу мировали, а још мање су их порази заустављали. Чак су их раздраживали за нове бојеве и ратове. Тада Млетачка република склопи мир са Турцима и својега војног команданта Зана Грубичића, који је био упућен да са Црногорцима ратује против Турака, повуче у Млетачку. За Црну Гору нико ништа нити помену нити утврди, и то због слабости Млетачке и воље Турске, која је у тајности припремала нове и одлучније подухвате против Црне Горе и њене сиротиње. Ова се, међутим, није уклањала ни приклањала отоманској сили. У својој ратничкој гордости Турци не вјероваху да Црној Гори уопште ништа не могу, него опет дигоше војску на њу, ону исту с којом су скоро ратовали против Млетачке републике и Црне Горе. Сераскер пред војском био је Сулејман-паша Бегајлија из Скадра. Као вјешт Црној Гори, а у циљу олакшања свога успјеха, он је употребио црногорске потурице и друге лакомце, који га радосно сретоше и прихватише, и послије малог отпора на Вртијељци[15], гдје је погинуо славни Бајо Пивљанин са шест другова, изведу Сулејмана и сву његову војску на Цетиње. Ту он дигне у лагум Манастир и двор који је сазидао Иван Црнојевић, па се одатле врати у Скадар. Послије тога црногорског разарања, а ваљда видећи да се на тај начин Црногорци не могу ослабити, Латини смисле да учине крајње своје пакости - отрују владику Висариона, како би угодили Турцима и својему назови божанству (папи) и понизили Црногорце а себе уздигли. Али послије његове нагле и ненадне смрти, брже-боље се нађе да осујети њихове планове

свеосвештени Митрополит господин Сава Први[16]. Он такође у своје вријеме ништа више ни боље не учини, осим што успјешно сачува оно што је наслиједио, и тако све остави своме насљеднику, а то је био свеосвештени Митрополит господин Данило[17] (по народноме - владика Данило Његуш). За њега се има нешто више казати, ако га посматрамо као човјека, као духовно лице и као завичајца натпросјечног. Али и то се може рећи за њега, колико је могуће знати, само на основу усменог казивања, као и за његове претходнике, премда је и данас на његово мјесто потомак исте куће која је и Данила родила и двојицу испред њега. Али и он, као преци му, само се ту и тамо у причи наводи, па жалимо што нема писаних трагова о тим важним временима, или су се, ако их је било изгубили у толиким ратним разарањима, тако да до њега ништа писано није стигло.

Page 46: CG, Djuro Draskovic

Данило је рођен у Његушима (црногорско село испод Ловћена планине а изнад Котора) у братству Херачком или Хераковићима, који су се ту населили послије заузећа Херача (Херцеговине) од стране Турака. Они су тамо боравили под планином која се зове Његош. Не могавши трпјети турски јарам и подносити варварски бич, они побјегну у Црну Гору, и у велику се пустињу и шуму тада у једно пољице завуку и населе, и то насеље назову по имену своје планине - Његош, или Његош, и Његуш по данашњему Предање казује да су се од два рођена брата - Раича и Херака - сви данашњи Његуши намножили, тј. Раићевићи и Хераковићи. Као што је овај Данило, тако су и све остале црногорске владике били природни Црногорци, али из других племена и братстава а не из овога. Некима од њих су наведена мјеста рођења, за оне за које се зна, док за оне за које се поријекло не зна оно није наведено. Али никакве двоумице нема да су сви били рођени Црногорци, као што су и владика Данило и његови насљедници.

Овај владика Данило једино из побожности остави својевољно очеву кућу и дође на Цетиње у Манастир, те се постриже у монашки чин. Њему је најприје било име Нико (Никола), а послије Данило Не зна се када се родио, али се 11 јануара 1735 године упокојио у свом Подгору у Маинама. Он никако није хтио, чак је плакао, да га бирају за владику, али су га свенародном вољом Црногорци изабрали и поздравили га огњем из пушака. То се догодило 1697 године, а послије три године по општенародној вољи би послан у Мађарску, у Сечуј, гдје је тада боравио српски патријарх Арсеније III Чарнојевић, родом из Бајица (Црногорац), те га је рукоположио за архијереја, како и приложена диплома казује:

"Арсеније Чарнојевић Божјом милошћу, архиепископ пећки и патријарх свим Србима и Бугарима, Приморју, Далмацији, Травунији, Вретанијским острвима и осталима.

Неизречивим божанским даром избавитеља Спаса нашега Бога прими сва земља истинску и живоносну проповијед, а слушањем онога који је њу посијао, људи, налазећи се у тами незнања, видјеше велику свјетлост знања. Од заблуде избависмо се и царству небеском придружисмо се. Јер од првобитне Свјетлости због гордости човјек оступи и би изгнан из раја. Поново, нови човјек Христос, својим оваплоћењем, Адама на првобитну част уздиже и човјека обожи и свуда испуни тајним службама (мистагогијама) а међу људе положи љубав. Свете храмове испуни благодаћу и славом, и тајнама освети, и храну рајску свима понуди. Јер све старо прође и све постаде ново.

Тога ради и наша смјерност са Сабором све тачно разумјесмо и нађосмо законом Светих отаца и хрисовуљама даровницама правовјерних царева - које су митрополије и епископије под Светом великом црквом, Преосвештеном архиепископијом пећком и Патријаршијом управљајућом свим Србима и Бугарима, западним Приморјем и горњим Подунављем, и сјеверним странама.

Божанским старањем, тако, састависмо свечасни и свештени Сабор у богоспасаваном градићу који се зове Сечуј. На том сабору су били, прво, свеосвећени митрополит господин Саватије захумски, митрополит господин Јевтимије будимски, митрополит господин Стефан сремски, богољубни епископ

Page 47: CG, Djuro Draskovic

господин Јевтимије бачки, епископ господин Исаија јованопољски, епископ господин Спиридон вршачки, епископ господин Герасим зворнички и најпреподобнији архимандрит господин Јоаким Ђурђевац (из Ђурђевих Стубова); и од други страна не мало калуђера и властеле с осталим клиром и свештенством црквеним. И свечасни и богољубни Сабор сачинисмо и у Богом спасавану Епархију скендеријску - која је остала без пастира послије смрти покојног владике Саве - божанским судом и црквеном провјером изабрасмо најчаснијег јеромонаха свога Данила, пострижника цетињског; и призивањем Светога и Животворног Духа постависмо њега на богољубни степен архијерејски да прими више именовану Епархију звану Скендеријску у којој су ова мјеста: најприје Црна Гора и племе Грбаљ, Паштројевићи, Кртоле, Луштице, и град Бар, град Скадар и град Улцињ, и град Подогорица и Жабљак, и племе Зета и Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Пипери и Бјелопавлићи са свим варошима, селима и парохијама. Богу да служи марљиво и стадо своје да чува са сваком пажњом. Да рукополаже свештенике, чтеце, подђаконе и ђаконе, и да поучава свештенике, као и игумане по манастирским правилима, а и духовним оцима да пружи науку за спасење душе; цркве Божје да освећује, које нијесу освећене, а све архијерејске дужности да испуњава по закону Божијем и по, правилу Светих апостола и по предању Светих отаца; да учи народ хришћански корисном спасењу душе, да спасе повјерене њему душе, да спасе повјерене њему душе колико је могуће све.

Па и ви, христољубиви саборе, свештеноиноци (јеромонаси) и свештеници, властело и сви хришћани - који се налазите у више реченој Епархији - послушајте њега и закону Божијем повинујте се и поштујте њега на мјесто лика самога Христа и у име наше смјерности јер к архијереју част на самога Христа прелази. И ако се ко нађе напрасан и непокоран овом нашем писму (грамати) тај ће бити проклет и одстрањен из Цркве Божије и од закона хришћанскога. И што буде хтио по закону да благослови - нека је благословљено; и што буде хтио разријешити - нека је разријешено; и што буде хтио по закону свезати - нека је свезано.

И написа се ова Синђелија на свако чување и утврђење. И даде се благољубивом епископу господину Данилу. У години од постанка свијета 7208, а од рођења Христовог 1700, мјесеца јуна.

Смјерни богомољац Арсеније Чарнојевић архиепископ пећки и патријарх српски"[**]

[**] Напомена: Свака запета је црвеним мастилом написана и у првом реду свако слово у свакој ријечи такође је црвено. Печат је потпуно округао, а три су му круга двоструко један другоме, како му је и на средини печата Вознесење насликано, а око њега написано - чита се исти потпис, а да ли има још нешто, не могу разазнати, мастило је готово изблиједело. Прво слово И у почетку дипломе особито је лијепо бојом насликано. Ијекавизирани превод проф. др Александра Младеновића у: "Прилозима о Његошу", Ваљево, 1996. стр. 125-127.

Овај владика Данило се презивао Петровић, премда му је оцу било име Стефан, и то је вјероватно по некој старини чинио Он је први почео размишљати како би се Турци истјерали из Црне Горе, и настојао је да то и дјелом учини чим се за то стекну услови и да Турцима одузме и отклони убјеђење даје Црна Гора њихова

Page 48: CG, Djuro Draskovic

за сва времена За то му даде повод и неки Демир-паша, којега су били послали из Цариграда с нешто војске да регрутује рају и одметнике у низам (послух) доведе цару Прошавши Албанију, Демир је дошао у Подгорицу, окупио Зету равну (подручну), јер је тајно у себи подозријевао њихов (Зећана) рајалук због њихове близине с Црном Гором, која се још никако није сасвим покорила турском цару, иако је још оне своје потурчењаке трпјела и допуштала неким извањским Турцима да се баве трговином на Ободској ријеци (Р Црнојевића - прев) Демир рече Зећанима да пред њега доведу својега владику са Цетиња, рекавши му да га зове везир и већил царев на важни разговор, те их је тако преварио. Зетски хришћани Срби пођу на Цетиње, позову Владику к везиру, али он није хтио никако да оде на тај позив да га Зећани не узеше на свој врат и душу, и тако Владика пође. Чим је видио Владику гдје иде сам к њему, прими га лажно лијепо док с њим не поразговара и увиди каквога је духа и срца, а очима је имао од њега шта да види, јер је био највиши и најприкладнији човјек, уз то и дрзак и неустрашив. Ове особине су, и без напрегнутог разговора, довољне биле да подигну јарост и пакост варвара противу себе, те одмах нареди да се Владика ухапси и стави у синџире и томруке (дрвена направа за окивање људи " прев.), па сјутрадан му упрти стржев колац (колац од црног дуба) на раме и поведе га пјешке до Спужа да изабере сам мјесто на којему ће га на колац набити Истог дана га врати у Подгорицу. И тако, прича се, неколико пута гаје водио тамо и овамо за неколико дана, а ноћу би га вјешао испод пазуха, те би му тако висио по сву ноћ у висини човјека, ваљда да га том муком и страхом принуди да се потурчи и да сву Црну Гору својим примјером принуди на турчење Али Данила Бог Спаситељ толико ојача да је био одлучио и да све муке издржи и да тако умре и варвару не учини вољу. Некакав зетски поп Божо Поповић (Љешкопољац), од свих због побожности поштован успијевао је да само сам тајно и уз подмићивање к Данилу улази, те му је понешто хране доносио и држао га на својим раменима док би што висећи појео и одморио руке и пазува од онога на шта је био објешен Сва се Зета ужаснула због таквог поступања с њеним Владиком, и одлучише да сви једногласно моле везире да им га поклони и за благо ослободи. Демир у почетку никако не хтједе да им изађе у сусрет, али они понављаху своју молбу, а Данило, истрајавајући у трпљењу, надвлада варварско безакоње, те им везир за њега шест стотина цекина затражи. Они му обећају да ће скупити тај новац, али га замолише да Владику више не меће на муке, па нека га макар у хапсу држи док донесу откуп, и везир им тој молби изађе у сусрет Тада Данило јави својој браћи да му пошаљу откуп. Они саставише триста цекина од свога имућа али им недостајаше још толико. Зато пођу на Топлу (манастир код Новога у Боки), гдје је митрополит херцеговачки господин Саватије још столовао, те им он позајми других триста цекина, које они понесу те га искупе и поврате кући, а Демир-паша одатле оде даље за својим послом Сада већ владика Данило, исте године, тајно наговори војводу цетињскога и остале поуздане Црногорце да његову ранију замисао спроведу у дјело. Тако они на сами Бадњи дан увече свуд по Црној Гори ударе на Турке, срећно их истријебе, неке посјекавши, друге прогнавши, а неке млађе покрстивши Ето тако се, и тада, сва Црна Гора са свијем очисти и ослободи од Турака, који су је били почели својим множењем превладавати За ово дјело постоји и народна пјесма, која је достојна да се и овдје дода, нека докраси повијест и да ко хоће види како дух природнога пјесмотворства то све одсликава на свој начин:

Page 49: CG, Djuro Draskovic

Сабор чини хапи-попе Јове[18] На сабор је Зету окупио, Па пошто је Зету окупио, Овако је попе бесједио: "О Зећани, јадна браћо драга! Шта хоћемо од живота свога? Не имамо цркве ни закона. Но погибе Лазар на Косово, А клетизи прискочише Турци, Развалише цркве и олтаре, Оградише све турске мунаре. Но ја велим, моја браћо драга: Окупимо ми мало пешкеша, Да идемо Скадру крвавоме, Да молимо пашу злочестога Да нам даде турску бујрунтију Да би мало цркве оградили Да би своју вјеру придржали." Све Зећани кабул учинише, И за пашу пешкеш приправише. Прво пошли Скадру бијеломе, Те пред пашом жалбу учинише. А пошто је паша разумио, Пешкеш прима, бујрунтију пише, Да би мало цркве оградили, Да законе своје придржају. Па отле се натраг повратише, Дозиваше камене мајсторе, Они мало цркве оградише. И камене платише мајсторе, На своје их доме отправише, Ма говори Хаџи-попе Јове: "О Зећани, моја браћо драга! Ево б'јелу оградисмо цркву, Што је фајде ђе је ограђена, Она није боља но пећина, Теке није освештена црква. Нег, да опет пешкеше купимо, да идемо Скадру на Бојану, У нашега паше опакога, Да бисмо га како умолили Е ја би ни хатар учинио, Е ја би ни како учинио, Е ја би ни како допуштио Да идемо малој Црној Гори, На Цетиње владици Данилу, А да бисмо њега умолили, Да би доша, да ни свешта цркву. Сви Зећани на то пристадоше, те за пашу пешкеш окупише,

Page 50: CG, Djuro Draskovic

Пак се диже Хаџи-попе Јове, С собом узе три-четири друга, Пође опет Скадру проклетоме. Ту пред пашу они излазаху, Пред њим плачу и моле се љуто. Пешкеш прима, бујрунтију пише, Бујрунтију тако направљаше, У њу добро поздравља владику: Чуј владико, црни калуђере! Ја ти паша тврду вјеру дајем, Дођ, владико, Зети земљи равној Да у Зету свешташ цркву малу. Ево ти је дајем на поклоне Зету равну и Брда остала, Да им чиниш црковне начине, Да им дају што се погодите. Отолен се натраг повратише И дођоше здраво на дворове, Зећанима право кажеваху, Па узеше танахну ђемију, Те иђаху Блатом широкијем, Док дођоше на Ријеку малу, А с ријеке на Цетиње равно, На Цетиње владици Данилу, Те му десну пољубили руку, На руке му бујрунтију дају. Кад је виђе владика Данило, Овако им бесједи Владика: "Попе Јове, јадовна ти мајка! Није вјера тврда у Омера,  Ма ћу поћи да нећу ни доћи, Ради вјере и закона свога Док ујутро зорица осване." Он је своје слуге дозивао, Овако је њима бесједио: "Хаз, рте ми добра коња мога! Е ћу ходит, пут Ријеке мале, А с Ријеке Зети земљи равној, Бог да знаде хоћу л'игда доћи." Слуге су му коња опремиле. Отале је пут Ријеке пош'о, А с Ријеке Зети земљи равној, У попа је конак учинио. Сјутрадан се Зета окупила, Зета равна и Брда остала И гиздава варош Подгорица, Свак да гледа владику својега. Владика им освештаје цркву, Ал' ев', побре, жалостиви гласи! Клети Турци уфатише њега,

Page 51: CG, Djuro Draskovic

Свезаше му руке наопако, Па га воде варош Подгорици. Ту му руке мало попуштају, У руке му стржев колац дају, На који га мисле ударити. То кад виђе Зета земља равна, Зета равна и Брда остала, - И гиздава варош Подгорица, Заплака се мало и велико, Пашу моле и куме га љуто: "Немој, пашо, за Бога једнога! Немој, пашо, изгубит' владику! Немој Зету земљу отровати, Е ти нигда ништа родит' неће, А сувише, изгубићеш вјеру. Но ходи га врзи на откупе, Узми блага колико ти драго". Пошто сеје псету досадило Ево га је врга' на откупе, Три хиљаде жутога дуката. Двије даје владика Данило, Ону трећу Зета земља равна. А кад виђе владика Даниле, Е га стави пашче на откупе, Он направи лист књиге бијеле, Па је шиље малој Гори Црној, Црногорцим', својој браћи драгој: "Откуп'те ме, не држите овђе, Продајите крсте и кандиле И путире од сухога злата, Све црковно дајте за ме благо, А да би ме само избавили Из невоље, из турског синџира" То кад чуше браћа Црногорци, Одмаха су благо саставили, Ш`њиме иду на Ријеку малу, Ту нађоше владику Данила, Састаше се туна са Турцима, Благо даше, владику примише, Вратише се здраво на Цетиње. Ту владика дивно дочекује у Манастир браћу Црногорце, Пак овако зборе Црногорци: "Благо нама, наше сунце јарко! Када ни те срећа изнијела, Како ћасмо живјети без тебе?" Те владика њима одговара: "Ками вије благо, Црногорци! Један вама, а девет су мене, Тек се клети умложише Турци.

Page 52: CG, Djuro Draskovic

Лаћајте се, не уздајте с' у ме Ако мене послушат нећете, Ја ви данас тврду вјеру дајем, Већ ме овдје видјети нећете". Сви му они тврду вјеру дају Да ће они послушат' владику "Но ни кажи, мили господару! Како бисмо сада учинили?" "Ја ћу вама казат', браћо драга' Ево су се умложили Турци,  А у нашој малој Гори Црној, Неколико бити неће доба, А луду ће вашу турчит' ђецу, Ђе гледате вашијем очима, Да им ништа помоћи нећете. Него јадна браћо Црногорци Међу собом вјеру уфатите За слободу крвцу пролијеват' За слободу и за вјеру нашу, Да с' бранимо од невјере турске Покољимо Црном Гором Турке Који су се међ' нас уселили На срамоту и на пријевару, Бранимо се, не издајимо се, И Бог ће ни помоћ акобогда. Ја не жалим де[19] ћу погинути Ради вјере и закона свога!" Црногорци вјеру њему дају, Вјеру дају и дају бјелегу, Бјелега је Мратињске покладе, Таде с Турцим' да заметну кавгу. Мало прође а покладе дошле, Не би кавге ни свађе никакве. То кад видје владика Данило, Побоја се да га преварише, Тере своју слугу дозиваше, Одасла га к војводи Батрићу: "Дођ', Батрићу, с браћом твојом драгом Е имамо нешто разговора!" Батрић зове Марка и Милоша, И Томаша и брата Ивана, Сви пет поше[20] к владици Данилу Лијепо их бане дочекива, Пак им бане поучења даје. "Што су наши стари учињели, И слободу како су чували, Док погибе Лазар у Косово! Но каж'те ми, о Мартиновићи- Камо ваше вјере и аман'ти? А које сте са мном оградили,

Page 53: CG, Djuro Draskovic

До покладах клетву учинили, До покладах заметнути кавгу Ев' покладе, не би другог гласа, Јао, леле, до жалосна гласа!" Таде скочи војвода Батрићу, Те му десну пољубио руку, А овако њему бесједио: "Чу ли мене, мио господаре! Ја се бојим и страх меје љуто Јере те ме издат' Црногорци, Ја бих давно заметнуо кавгу. Но пет брата што смо од Мартина Сви имамо нашу дјецу малу, А и наше старе родитеље, Мили су ни к'о цару цареви, Хоте ни их потурчит, занаго. Па те молим, драги господару, Нађ' им мјесто, па не жали наске". Владика им за то одговара: "Слушај мене, војевода Батро! Црногорци ако те издаду, Би те они де и моја глава". На то су се они раздвојили, Међу собом савјет учињели, Мало прође, Бадње вече дође, Стадоше се браћа на вечеру, Наложише блажене палице, Бадњакове пак и бадњачице, И уждише воштану свијећу, Пак се милу Богу помолише, Великоме Ристову Рождеству, Да им вазда буде у помоћи. Још доносе једну чашу вина, Напијају сви у славу Божу, И у славу Риста Спаситеља, Тад сједоше и повечераше. Пошто браћа слатко вечерала, Овако им војвода зборио "Сад на ноге, моја браћо драга! Прифатите свијетло оружје, Да идемо ђе смо углавили". Прифатише свијетло оружје, На Иногор, мало поље доше, На бијелу кулу Мустафића. Ту бијаху пет Тураках братах, Пет Алијћах, седам Мустафићах, Њих поклаше и тридесет ш њима, Па отоле браћа Мартинићи Здраво пошли на Јабуку село, Нешто Турак' и ту изгубили.

Page 54: CG, Djuro Draskovic

Ал' им вичу двоје дјеце турско, Они вичу да те с' покрстити, Не шћеше их браћа изгубити, Но их воде владици Данилу, Владика их оба покрстио. Још отоле с' браћа подигнула, На Дубовик село одлазила, И ту неке погубили Турке, И ту вика једно д'јете лудо Да се хоће покрстит', занаго, Тако су му живот опростили, Но и њега владици повели. Он га крсти ка' но и остале. То све било док огрија сунце, Тер освану Рождество Ристово, Пак се браћа назад повратила, И низ поље, низ Цетиње равно Шенлук чинећ и весеље драго Глас допаде владику Данила, Донесе га једно момче младо: "Муштулук ти, драги господаре! Погибоше иногорски Турци! А осталим ни стрва се не зна!" Кад је бане гласа разумио, Сам собом је бане бесједио "Мили Боже, на свему ти хвала! Баш весеља што жуђех одавна" У ријечи у којој се нађе, Он е своје слуге сазивао, Жежијаху краташне машкуле, Тер чињаху радост и весеље, А 'во иду пет Мартиновићах И ш њима је Бориловић Вуче, Крвавијех до раменах руках. Од весеља пак их срета бане, Ушетао у бијеле цркве, Те одстоји божу летурђију, Па изиде из бијеле цркве, Даје њима пива и јестива, Лијепо их бане дочекива, Још их љепше даром дариваше: Батру даје коња испод себе, А Ивану двије пушке мале, Даје Марку сабљу на појасу, И Томашу златну перјаницу, А Милошу танку талијанку- Брешку пушку ситнога џефера, Пак дарива Бориловић Вука, И њем' даје двије пушке мале- Самокресе по од четир' грла,

Page 55: CG, Djuro Draskovic

А међу њих мерџанли-ханџара, Нек' душмане све коље и пара, Нек' их бије да их нигђе није, Ка' му браћа, дружина уздана То све било кад се и чинило, Покојнијем' душевно спасење! А живијем здравје и поштење

Кад се тако с помоћи Божјом Црна Гора очисти од пексијанске вјере и ослободи опасности од ње, владика Данило предузе те огради опет цркву и манастир на Цетињу, што су их Турци недавно пред његов долазак били разорили и спалили. Почне и с Млечићима озбиљније да поступа, не дајући им ни да се појаве и да озлобљују Црну Гору. Али им се свуда пријатељски одазивао. Чувао се њихове тајне пакости и политике а цијенио њихово према њему јавно уважавање. Ријечју, био је добар и користан сусјед Републици, али сусјед независан од ње. Имајући своју правицу и Отаџбину, уздигао их је богомданошћу до потпуне слободе своје вјере, закона и правде. Он је исти збјежишту несрећника дао облик државице, а самобезнамјерном ратољупцу дао је име Патриота, Завичајца, и упознао их је међу собом, обновио им љубав и слогу и њихову везу духа утврдио је тако да се и до данас тако држе - сви заједно, сложно, без другога подложја и страха осим од својега добра или зла дјела.

У вријеме овога владике у Русији је живио и царовао сверусијски цар ПЕТАР ПРВИ и ВЕЛИКИ, који се, украшавајући и уређујући своју отаџбину, био овдје упустио и у рат с Портом отоманском Али будући да није имао довољно снаге, тражио је свуда по турској империји да придобије и пробуди хришћане, себи и свом народу једнокрвне, да му помогну диверзијама против заједничког непријатеља, а ови су се надали да ће и себе ослободити и подићи свој углед који им је варвар био преотео насиљем и ујармио их. При томе цару налазио се у служби тада као генерал и један Србин, по имену гроф Сава Владиславић, родом из Попова (у Херцеговини). Имао је част да буде љубимац тога великога мужа Тако он и објави својему цару и господару за Србе у Црној Гори - како независно живе у својим претврдим горама и вјечито ратују с Турцима, те да су под руководством свог православног владике. Добро би било да се и њима обрати, да им што напише и да их позове у рат против њиховог свагдашњег душманина, и да се он тврдо нада да ће они то радосно примити и пристати са свом силом и слогом својом. Цар Петар Велики, који је знао сваки случај и средство да употријеби у своју корист, препусти ономе истоме Владиславићу тај посао, припреми своју царску грамату, препоручи му да он то испуни, и да нађе по коме ће тај позив тајно послати у Црну Гору. Гроф Сава Владиславић још из куће из дјетињства бјеше упознат с тадашњим црногорским владиком Данилом Петровићем и томе се двојако обрадује, знајући колико ће то бити пријатно и угодно његовоме давнашњем пријатељу и храброј браћи Црногорцима. Брже - боље нађе своја два земљака Славеносрба - пуковника Михаила Милорадовића и капетана Ивана Лукачевића Подгоричанина (оба у служби Његовог величанства цара Петра), тајно им даде царску грамату и уз то неопходне инструкције, и одмах их пошаље кроз турску и војску и земљу у Црну Гору. Не може се исказати са коликом их радошћу дочекаше и владика Данило и сва Црна Гора, па истог момента прочиташе цареву грамату, а од весеља сви оборише ватре из пушака, па истога часа и смјеста ударе на Турке, затворе их и

Page 56: CG, Djuro Draskovic

опколе у оближњим градовима, и ускоро у присуству и уз помоћ наведених изасланика хтједоше их освојити, а Зету и Херачу припојити Црној Гори, себи и Русији учинити корист и прославити их - али исте године дође од цара Петра Друга, прежалосна порука даје он склопио мир с Портом на ријеци Пруту... те да се ни Црногорци не упуштају даље у велики и посебни рат, него да се повуку у своје крше, а да оба изасланика хитно дођу у Русију. Тако и би- чим два изасланика предадоше Црногорцима за трајно једну грамату, па једну пјесму о том рату и несрећи брзога и ненаданога примирја, а затим ону другу грамату царског изаслаништва:

"Божјом милошћу, МИ, ПЕТАР ПРВИ, цар и император сверосијски и проч. и проч., и проч.

Благородним, најпревасходнијим, најпоштованијим, преосвештеним Митрополитима, Кнежевима, Војводама, Сердарима, Харамбашама, Капетанима, Витезовима и свим добронамјерним Хришћанима православне вјере, грчке и римске, и другим, духовног и свјетовног чина људима Србије, Славоније, Македоније, Босне, Херцеговине и непосредно Црногорцима, Никшићанима, Бањанима, Пивљанима, Дробњацима, Гачанима, Требињцима, Хрватима и другима христољубивима који су се нашли под игом Тиранског Турског Султаната - шаљем радосне и веселе поздраве.

Нека је знано свима вашим благородним особама и свима народима који поштују распеће Христа Бога нашега, кроз које се сви надамо да ћемо ући у царство његово, добросрдачно се потрудивши за вјеру и цркву;

Како су Турци варвари, Христове цркве и православног народа гонитељи и завојевачи многих држава и земаља на неправду, и разоритељи многих цркава и манастира - незадовољни владавином грчке империје и многим другим потенетатима (владавина и земљама - прев.) неосвојеним али неправдом заузетим. Па обмањујући сироте и убоге, и обудовјеле, склањали су најприје под своју протекцију, а потом их као вуци овце растрзали и стадо хришћанско разарали, и толике хришћанске области у поданство неправедно подвели, тако и да данас њиховим мучењем и тиранством их разарају, а паганску мухамеданску вјеру насилно уводе. А сада видећи они нас и наше Царско Величанствено и хришћанском народу доброжелећи и уз помоћ Свемилостивога Бога у војним подухватима успјешне, подозријевају како смо ми намјерни да отмемо од њих неправедно заузете земље и да помажемо хришћане који се налазе под њиховим игом. Зато су се повезали са јеретиком краљем шведским (којега смо уз Божју помоћ оружјем поразили и његову војску на главу побили и од његове државе одузели немали дио а остали дио до праведног уништења и разарања довели. Одбранили смо не само наших блажених праотаца самодржаца земље и градове од неправедне шведске владавине, него смо заузели и три велике провинције с многим градовима око Балтичког мора, и тако Божјом милошћу оружје наше је прослављено што је, надамо се, вашим особама познато) и нашем царском величанству неправедно, а да им нијесмо дали никаквога повода - објавили рат, и изасланика нашег у Константинопољу, бацили у тамницу, намјеравајући да и остало стадо Христово приведу у своје поданство.

Page 57: CG, Djuro Draskovic

Тога ради, гледајући ми ове њихове неправде и прогоне Хришћана, призвавши Бога у помоћ - понудисмо се да скупимо не само нашу војску и снаге него и других владара, савезника наших, и имамо намјеру да овога прољећа предузмемо мјере. Да би не само могли противу непријатеља Бусурмана с војском да наступамо, него и јаким оружјем да уђемо у сред његових посједа, и притијешњене православне Хришћане, ако нам Бог допусти, да ослободимо од ига поганскога. на ову војну улажемо све наше способности и с најискуснијим јединицама наше војске против нашег непријатеља ћемо лично наступити. Зато је свим добрим, часним и витешким хришћанима потребно да својим срцима презру страх и тешкоће и за Цркву и православну вјеру не само да војују, него и посљедњу кап крви да пролију, што ће с наше стране по могућностима и бити учињено.

При томе, будући да смо се увјерили из многих историја да су се ваши древни краљеви и кнежеви и друга господа не само од језика словенског - не само поштовали, него и оружјем сами себе у цијелој Европи храбро прославили, чак све до тиранског неправедног загосподарења њима; ради тога у садашње, од Бога послано вријеме биће у духу подражавања ваших предака да своју славу обновите везујући се с нашим снагама и сложно се оружјем усмјерите на непријатеља - за вјеру и отаџбину, за част и славу вашу, за слободу вашу и ваших потомака. Они који од вас помогне ову праведну борбу за помоћ Хришћанима, добиће од Бога заслужену надокнаду, а од нас милост и награду, и биће одликован сваки од вас привилегијама нашим сагласно услугама и вашим жељама. Јер, ми себе друге славе не желимо осим да узмогнемо да тамошње Хришћанске народе од поганскога тиранства избавимо, да украсимо православне цркве и да узвисимо животворни крст. И тако, на крају, ако будемо заједнички по својим могућностима трудили се и за вјеру војевали, то ће се име Христово још више прославити а насљедници поганца Мухамеда биће прогнани у њихову стару отаџбину - у пијесак и степе арабљанске.

Ове, нашег Царског Величанства грамате вашим Благородним особама биће уручене нашим изасланицима.

Дано у Москви, 3. марта 1711. године."

Адресирано: Преосвештеном цетињском митрополиту господину Данилу, а друга адреса је. Благородном господину књазу Луки Петровићу - Црна Гора[21]

Сад ево она обећана црногорска народна пјесма:

Кад Русија с Турцим' ратоваше, Петар Први, император руски Оправио посланика свога Михаила Милорадовића (Од старине из Херцеговине) Да понесе Црној Гори књиге, Петровићу Данилу, владици, И главаром од Горице Црне. У књизи их мило поздрављаше И овако њима говораше:

Page 58: CG, Djuro Draskovic

"Ево има доба неколико Да војујем и да боја бијем С јеретиком од Швеције краљем За обрану краља пољачкога, Кога браних од краља швецкога, Ал' он мене учини невјеру, И приступи душманину своме, Пак ја јоште имам издајника, Као Срби Бранковића Вука, Издајника мога подложника, Проклетога Мазепу Ивана, Војеводу од Русије Мале. Ни то мени досадило није, Ни војнике моје утрудило, - Ми смо Шведе сретно рашћерали, Под Полтавом страшно поб'једили, Још Мазепа жива уфатили, И пољашког повратили краља, Да се каје што је учинио Него ми је Турчин заратио, И сву силу на ме обратио, Да освети краља од Швеције, Већ ми каже вјерна слуга моја, Вјерни Саво Владиславјевићу, Од Попова из Херцеговине, Да ви славни Црногорци вољни, С Турци мира нигда не имате, И да мене помоћи можете, Пак ев'шиљем посланика мога, Ја се уздам у Бога вишњега И у мишцу народа српскога, Особито храбра Црногорца, Да ће мени бити у помоћи, Да христјански народ избавимо И славенско племе прославимо, Да сломимо јарма агарјанска, Благовјерја уздигнемо храме, Омијемо нанешене сраме Од Турчина, сваком душманина, Ко не лиже прах његових стопах Ви сте с Рус'ма иједнога рода, Једне вјере, једнога језика, Већ сроднији бит' немамо куда, Кад к'о Руси јесте и јунаци Но скочите кано витезови, Покликните како соколови, Подигните окружне христјане, Све јунаке на старе налике, Пак на турску земљу навалите, Разарајте штогодер стигнете,

Page 59: CG, Djuro Draskovic

Освајајте што више можете, У Стамбола да се састанемо, У Стамбола оли у Једрену Наша војска већ је ударила, С Турцим' бије с', нигда не престаје Тај посланик на Цетиње дође, Владика га жељно дочекао, Црногорце на збор окупио, Ову њима ријеч говорио "Ево, браћо, књига од Русије, Ево књига, ево и посланик, Од славнога цара ришћанскога! Књига пише и посланик каже Да је Турчин цару заратио, Но сад, браћо, ако Бога знате, Сви будимо справни и готови Да ришћанском цару поможемо И да наше крви не жалимо, А за наше царство правовјерно И за нашу вјеру само славну!" Црногорци кад то разумјеше, Сви кликнуше, а јединогласно: Фала даје Богу великоме Те смо књиге ове видијели Од нашега цара славинскога, Славинскога, но и ришћанскога! Јер нијесмо нигда промишљали То да ћемо ми кад доживјети Да познамо цара православна Нако негђе да је у свијету, Ђе он за нас ни чути не може А кад чуо и за наске знаде, Ево наше сабље при појасу, Ево наше пушке у рукама, Сад и вазда справни и готови, Сви једанак срца веселога На ови час удрити Турцима, И што брже, то је нама драже, Што ли пређе, то је нама слађе!" Владика је ово саслушао, И владика и посланик сретњи, Цара књиге преписати даше, Пак преписе владика оправља Уза своје књиге на све стране, У сву Босну и Херцеговину, У сва брда и у Зету плодну, Да се с Црном Гором саједине. Иза тога призива главаре, А главари војску подигнули И на турску земљу ударили,

Page 60: CG, Djuro Draskovic

Опалише села и вароше Око б'јела Оногошта града, Око Спужа, око Подгорице И около града жабљачкога Затворише у градове Турке, А христјане себе присвојише. Да ти бјеше видијети, побре, Како с' она војска умложава! Како трче Брђани јунаци, Херцеговци и млади Зећани Под барјаке цара русинскога Да се здруже с војском црногорском, Не би река' драги побратиме, Да се иде с Турцим' боја бити, Но на игру, хладно вино пити И веселе пјесме запјевати Но весеље ово не трајало Нако само мјесец и пол данах, Него се је брзо обратило На србаљску жалост и несрећу, Јербо худи гласи допадоше Да се Петре с Турцим' умирио, Не по вољи него по невољи – Што га бјеху Турци опколили Близу Прута, студене ријеке, Тер му помоћ доћи не могаше, Ни остало што је војсци нужно. Ове гласе када разумјеше И владика и сви спасољупци, Уплака се мало и велико Свак жаљаше ришћанскога цара. Михаило пође у Русију, А остави у рат Црногорце. Како тадер, тако и досадер- Вино пију, с Турцима се бију, И браниће с' док једнога има Од свакога, толи од Турчина А својега двојног душманина Душманима вјере и слободе. Није сјенка слога црногорска, Нејма тога ко б' их ујармио, То л' их отле некуд призајмио.

Ево опет и оне друге условне грамате од посланика рускога, која је као привилегија дата тада Црногорцима за вазда:

"Ми Михаил Милорадовић, Божјом милошћу велики пуковник и каваљер Благочастивога цара Петра Алексијевича, првога императора и непобједивог Монарха све Велике и Мале, и Бијеле Русије, Самодршца и над многим државама владара и Овладатеља Другога Константина великога:

Page 61: CG, Djuro Draskovic

Дајем разујети свакоме Господару који би се споменуо части и вјерне службе јунаках и храбријех и вјернијех витезовах Црногорскијех који најприје почеше војевати за вјеру и закон за благочестивог Цара Петра и који најпрво нас примише и Царске књиге послушаше најпрви и у своју земљу Црну Гору позив на оружје учинише и многу муку и трудност поднијеше докле се око њих друга племена ујединише у друге земље. Зато ми видећи да на друго мјесто није толико вјерна и храбра народа који би могао учинити војску што би могла Господара и посланика Царева подржати до њих. Зато ми видећи њихову вјеру и храброст, који су држали свога Господара Ивана Чрнојевића и вјерно га служили, који бјеше Иван најпосљедњи Господин и Самодржац Зетски и који се најпосљедњи од све Српске Господе Цару Турскоме противио, како се находи у љетописе Царске. Зато видећи и такву њихову прву и садашњу вјерну службу, допуштавамо им сваку слободу да су својевласни, да немају над собом Господара осим Цара, а другу мању господу и официре да имају од својих племенах и од својега Отачаства а од друге земље и од другог племена - да нема никада међу њима ни Војводе ни Кнеза, ни Капетана, ни никаквога старијега осим Цара по Царскоме закону и суду, а по духовноме Митрополита, како смо их тако и нашли и тако им је било код Ива Чрнојевића. И духовни пастир и архијереји од њиховог племена и Отачаства, и Војводе и Кнезови, Капетани и сви официри да имају бити од њиховог Отачаства, а из друге стране никако. То им допустисмо са заклетвом, и допустисмо им да немају давати никакве дације ни хараче, ни десетка, ни на баштину ни на виноград, ни на ливаду ни на коња, ни на вола ни на другу стоку, ни на пчелу ни на никакву работу живу ни мртву него да су слободни од свашта, и да никаквога другога измећарства не чине, ни службе ни с коњима ни с воловима, ни с људима, осим с мачем и с пушком да су војници, Царевог другог измећарства да не чине никаквога, ни да имају давати зоб ни масло, ни сир ни месо, ни жито никоме на рачун данка осим што је коме од добре воље и части драго (тј. од образа или од своје добре воље). И сваки официр да има плату од Цара, Војвода војводску, а Кнез кнежевску, Капетан капетанску, и сваки официр има своју као у најбољега краља, и да имају ови први Бољари поштовање и бољарство коме од куће и од старине припада, и да су својевласни помеђу себе суд чинити за своје работе. А од племена Црногорскога који би трговину носио кроз ону земљу коју би Бог допустио Цару Петру владати - да нема ни један Црногорац царине давати и никаквога данка ни на коју трговину, ни на мало ни на велико, него им допуштамо да су од тога слободни. Сви им допуштамо да су од свашта својеласни осим двоје: једино црква која што има своје - или села, или њиве или винограде, или ливаде или планине, или бродове од рибе - свака своје да има како русоволи (хрисовуље - прев.) успишу, и то да је све под област Митрополита Цетињскога. У то мирски људи да се не мијешају без благослова Архијереја. И која се црква нађе пуста а отприје је била манастир, а будући да су Турци притисли баштине - допуштамо да се понови, и да своје има - и бродове и рибе, и баштине и све своје. И што би који Цар придао и то свака да има и да је слободна како је била за светопочивше Господе краљева, и како који пишу књиге, такви доходак да узме. И што смо више писали, да им двије ствари, не допуштамо, оне двије су поради духовне работе, а једна да нема ни један мирски човјек досађивати, нити да се има у суду мијешати, а друго им све допуштамо да су вољни и слободни у свакоме граду с мачем о појасу шетати и са свим оружјем да су вољни пред свакога Господара слободно изаћи, а они да су вазда готови са оружјем у руци за Цара војевати на своју крајину о своме харчу (трошку - прев.), осим што ће

Page 62: CG, Djuro Draskovic

им Цар давати прах и олово и коме узмањка мач и пушка, а то Цар да им да кад је рат, а кад је мир да не ишту ништа у Цара нити Цар од њих ништа да иште, ни који други Господар. А ако би у које вријеме Цар звао да се на другу крајину војује, силом их нема тјерати, осим ако би ко хтио од своје воље поћи Цару служити, а тада да му Цар даје Царску храну и сваки начин војнички. Тако се ово писмо учини да не буде никада гажено, него потврђено са заклетвом. Писа се на збору Црногорском на Цетињу 16. априла 1712. године."

На полеђини је написано:

(м.п.)

"Благочастивог Цара Петра велики пуковник и каваљер,

Михаил Милорадовић."Давши то писмо своје Црној Гори, Милорадовић пође у Русију ка својему цару, а остави Црногорце не само у рату са Турцима, него и у великој жалости што је тако неочекивана несрећа великог цара Петра намјеру осујетила. Осим тога Црну Гору задеси још више зло, него што може бити, а то је султанов гњев, који толико ускипи да се без освете није хтио умирити због толике дрскости једне шаке горштака, који су се, без ичега осим голога јунаштва, били подигли на самосилнога отоманскога цара, да га на бојном пољу добију и да му земље и градове отимају, и то у вријеме и згоду када је он сву њихову узданицу и помоћника благочастивог цара Петра надиграо и умирио. Тако султан, да би се осветио Црногорцима, пошаље свога Сераскјер-пашу са доста војске, 1712. године, да му вољу испуни и разори Црну Гору. Али му се деси наопако, како се тада није надао. О томе догађају постоји и народна пјесма, коју овдје прилажем, ради разоноде и пријатне забаве читалаца:

Књигу пише царев серашћере, Серашћере цар, Отмановића Са сред Зете, са сред земље равне, Из ордије силне и велике, Пак је шаље на Цетиње поље, А на руке владике Данила: "Пошљи мене малога харача! А уз харач три добра јунака, Једно с Чева Поповића Драшка, С Велестова Мрваља Вукоту И сокола Мандушића Вука. Е царево перо изговара. Ако мене харач послат, нећеш, Сву ћу Црну Гору изгорети Од Мораче до мора сланога, А тебе ћу жива уфатити, На муке ти живот извадити." Кад владици таква књига дође, И кад виђе што му књига каже, Грозне су га сузе пропануле, Пак је млого књигах написао[22]

Page 63: CG, Djuro Draskovic

По свој малој ломној Гори Црној. Окупио земаљске главаре, Међу њима књигу проучио Да сви чују што им царе пише. Свакога се збора зађедоше, Неко вели: "Да му харач дамо!" Неко вели. "Да му ками дамо!" Рече соко Мићуновић Вуко[23]" Дајте харач, браћо Црногорци, Ја не дајем Драшка ни Вукоту, Ни сокола Вука Мандушића, Нако с мојом од рамена главом!" Проговори владика Даниле: "А да је ли добра Црногорца Ко ће поћи да уходи Турке?" Проговори Мићуновић Вуче: "Знам, владико, и два Црногорца! Ђурашковић Јанка и Богдана." Па их пита владика Даниле: "Оли поћи Јанко и Богдане?" "Поћи ћемо, владика Даниле, Него дај ни друга и трећега Големога Раслапчевић Вука, Турску земљу јесте проходио, Знаде турски, знаде арбанашки." Даде њима Раслапчева Вука. Отидоше три добра јунака. А узеше до три џевердара, отидоше низ поље Цетиње, Низ границу Ријечком нахијом, Уљегоше Нахији љешанској, А ка[24] доше у Доње Кокоте,[25] Ту их био данак оставио, А тавна их ноћца прифатила. Ту по мало хљеба заложише, Па одоше низ Горње Кокоте, На Ситницу воду[26] прегазише, И Морачу[27] брзо препловише, Уљегоше Зети земљи равној, А кад паши у таборе доше,[28] Колико је драге ноћи било, Сву но иду паши проз тамборе, Пита турски Раслапчевић Вуко: "Колико је војске Сехратлине?" Ко знаваше, казат' не 'оћаше, А ко' ћаше, за војску не знаше, Докле дођу цару до чауша, Опет пита Раслапчевић Вуко: "Кол'ко имаш, Сехратлија, војске?" Казује му цареви чауше:

Page 64: CG, Djuro Draskovic

"Имам доста Сехратлија војске! Сто хиљадах и седам стотинах, А сувише Зета земља равна И сва Брда до Никшића града, Поселице нахије Љешанске, И то ће све ломној Гори Црној." Кажеваше Раслапчевић Вуко, Кажеваше Нику и Богдану Кол'ко има војске Сехратлија: "Но хајдете на Цетиње поље, Ак' нађете на скуп Црногорце Покажите њима и владици, Покажите све како сте чули, Па на троје дијелите војску, Чекајте ме на воду Лахињу Е ћу остат у тамборе Турком Да ја будем војсци калаузе Да доведем прео Сињца Турке Прео Сиња и преко Крњицах[29], Крајем Врања ка' ће испод Хрида[30], А ви глајте, ту их дочекајте, И за мене бриге не имајте, Бог ће дати да се замијеним." Они пошли, Црногорце нашли. Колико им тврдо мило било, Опалише до два џевердара, Одонуда попе Жутковићу, Са соколом Мићуновић Вуком, По једним се огрнули ћурком,... Да их љетње не упече сунце, Те сретоше два Ђурашковића, За б'јеле се руке дохватише, Па их Вуче и за војску пита, Кажује му Ђурашковић Јанко: "Млого има Сехратлија војске, Сто хиљадах и седам стотинах, И сувише Зета земља равна, -И сва брда до бијела Нијша, Поселице нахије Љешанске, Е, то све ће ломној Гори Црној. И тако ми Бога, побратиме, Да бисмо се соли прометнули, Не бисмо им ручак осолили." Говори му Мићуновић Вуко: "Немој тако у владике казат'." Када они у владике доше, Владици су приступили дивно, Љубе њему руку и кољено, Па их пита за војску владика, Кажује му Ђурашковић Вуко:

Page 65: CG, Djuro Draskovic

"Млого има Сехратлија војске, Да бисмо се соли прометнули, Не бисмо им ручак осолили, Него се је војска побољела, Побољела од далека пута, 'Роми коњи а јунаци бојни, Да ми имат стотину јунаках Ка' сокола Мићуновић Вука, -На сред бих му Зете ударио, На сред Зете и посред ордије, Наш мејдан би акобогда био!" Питаше га Владика Данило: "А забога, два Ђурашковића! Како ви је Раслапчевић Вуко?" Њему зборе два Ђурашковића: "Он је оста' паши у тамбора Па доведе преко Сињца Турке, Но, владико, купи Црногорце, И на троје да их дијелимо!" Војску ди'ли владика Даниле, Даде једну Мићуновић Вуку И посла га у Врању планину, Другу даде Ђурашковић Јанку, Посла њега на воду Влахињу. А пред трећом сам владика пође, Примаче се њима обојици. Ал' се сила турска подигнула, А пред њима Вуче калаузе, Па кад Вуче испод Врања дође, Он запоја што му грло даје: "О соколе, који си у Врања! Не ударај војски најпрвојзи, Е ћеш удрит' на живоме огњу, И не удри ни најзадњој војсци, Е су у њу крвави Спужани И остала Брда сваколика." Оно зачу Ага Зечевића, Хоћаше му добру посјећ' главу, Но Вуче се посјећ' не даваше Но срдито Аги говораше: "Мак' се, Туре, да те Бог убије! Овак аје пјесма наведена, А мени је драго запјевати." А кад војски на сриједу било, Ударио Мићуновић Вуко, А покличе владику Данила, Удари им владика Данило, И покличе Ђурашковић Јанка, Удари им и Ђурашков Јанко. Ну да ти се нагледати, побре

Page 66: CG, Djuro Draskovic

Како србске сабље сијеваху! Још срете их дрвље и камење, Не утече од њих ни имена. То се мјесто Царев лаз назвало И по данас вазда ће се звати. Па тко воли, нек' се Богу моли Да подржи младе Црногорце, Све витезе и јуначке борце, Амин, Боже, вазда их помагај!

Свако жестоко и неочекивано разбијање војске турскога султана не само да га не заустави него још више распали његову јарост за осветом, те 1714. године упути, чим му допустише други послови и ратови, и спреми својега најславнијега везира Ћуприлића са 120 000 војника јањичара, и уз то што је узгредно у Уремилији и Босни и Херцеговини прикупио. И тако дође он у Црну Гору, гдје му се нико не могне успротивити и одржати, учини све што је жудио, похара и попали све (и Манастир опет на Цетињу који је тек био обновио владика Данило), поведе и робља много, те је и сву Катунску нахију потпуно и сасвим био разорио. И сам владика Данило једва је у једној пећини изнад Паштровића жив остао, одакле је и брату своме кнезу његушкоме Раду Петровићу једну књигу (писмо - прев.) тада написао, из које се види његов дрзновити дух и витештво које још ни у тим условима није било клонуло, кад му слободу даје говорећи: "Ја сам Москов, Москов, Москов!". Но ми је жао што то писмо не могу наћи да га саопштим овдје са осталим стварима. Одатле исти Ћуприлић пријеђе у Арбанију, и пође у Морију, те њу завојује од Млечића, који су је дотле држали, и тако се узгред освети и њима као и Црној Гори. А владика Данило се стаде домишљати како ће опет Манастир цетињски уздићи и обновити и Црногорце опет око себе окупити Тако сљедеће, 1715. године сам оде у Русију и једним писменим захтјевом великоме цару Петру, као хришћанском покровитељу, измоли понешто, узашта му цар опет даде грамату за све Црногорце и другу посебну диплому за сталну помоћ Манастиру цетињскоме, док је Русије Овдје и прилажем, прво ону прву, а затим ону Другу, обје с оригинала преписане:

Ово је она прва грамата:

"Божјом милошћу, МИ ПЕТАР ПРВИ, Цар и Самодржац Сверосијски и проч, и проч. и проч. Преосвештеним Митрополитима најпревасходнијим, најпоштованијим господи Губернаторима, Капетанима, Кнежевима и Војводама и свим Хришћанима православно-грчког а такође и Римског Исповиједања духовног и Мирског чина у Србији, Македонији, Црногорцима и Приморцима, Херцеговцима, Никшићанима, Бањанима, Пивљанима, Дробњацима, Гачанима, Требињцима, Кучима, Бјелопавлићима, Пиперима, Васојевићима, Братоножићима, Климентима, Граховљанима, Рудињанима, Поповљанима, Зупцима - НАШЕГ ЦАРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА благослов.

Како је нама, Великоме Господару, нашему Царском Величанству познато, да у прошлој, 1711. години, када противу нас Турски Султан, без икаквога од нас повода војну поче, ви по Нашој жељи и писменој инструкцији преко Пуковника

Page 67: CG, Djuro Draskovic

нашега Михаила Милорадовића и Капетана Ивана Лукачевића од Подгорице, која је од њих уручена Преосвештеноме Данилу Шћепчевићу[31] Његошу, својом ревношћу и вашом Хришћанском, и због јединовјерја и јединојазичја с нама, а подражавајући стару славу предака Ваших Словенскога и јединоплеменога с вама народа, наоружавши се, свенародно показасте војничка против тога заједничкога Хришћанству непријатеља и храбра и славна дејства; ради чега је потом када турски султан с нама мир обнови, послао противу ваше провинције Турску војску, која је много од ваших људи посјекла и мучењем убила, неке пак по затворима размјестила, Манастире и цркве изгорела и црковне утвари и ваша добра разграбила. О томе смо ми обавијештени како од страних извјештаја тако и од Ваших извјеститеља пристиглих у наш Двор, и по Хришћанској дужности изражавамо за то саучешће наше. Наредили смо свим нашим Божјим црквама у Царству и манастирима за оне који су пострадали за вјеру Христову и који се вјенчаше мученичким вијенцем да се саборно Богу моле и помене чине. Вама пак који сте остали у животу ратницима - МИ ВЕЛИКИ ГОСПОДАР, НАШЕ ЦАРСКО ВЕЛИЧАНСТВО, извољели смо кроз ову Нашу грамату свемилостиво похвалити ваше ревносно учешће у Хришћанском и Јединовјерном рату с нама, Великом господару, и према цијелој Нашој Империји помоћ одлучили смо Вам захвалити, упркос садашњем дуготрајном рату с јеретиком Шведским Краљем, у којему смо принуђени да употријебимо много расхода и који хоћемо што прије да завршимо. не можемо према Вашем достојанству и заслугама Вашим наградити Вас, па Вам као знак наше милости према вама, преко преосвештеног Данила Његоша Шћепчевића, Митрополита Скендеријскога и Приморскога, Вашег чиноначелника - шаљемо стошездесет златника лично НАШИХ и пет хиљада рубаља. А касније, када успјешно стекнемо мир и ослободимо се од великих војних издатака, нећемо заборавити Вашу вјерну службу Нашој Царској милости и наградићемо Вас. Због тога и Вама савјетујемо мир, а ако би они на Нас и на Нашу Државу рат подигли (што у садашње вријеме не очекујемо), од Вас желимо да, по Јединовјерју и Јединојезичју, оружју НАШЕМУ помогнете. И обећавамо ВАМ сваку Нашу Царску помоћ и награду, која се према Вама никада прекидати неће. Нашу помоћ Вама учинићемо преко Преосвештенога Митрополита Скендеријског Данила, који борави на Нашем двору.

Дато у нашем царствујућем граду Санктпетербургу, љета од рођења Христова 1715, а од НАШЕГА владања тридесет и четвртога."

Оригинал је потписан овако: "Државни Канцелар Гроф Гаврило Головкин."

(М.П.)

А ово је она друга грамата која је намијењена Цетињском манастиру:

"Божјом милошћу, МИ ПЕТАР ПРВИ, Цар и Самодржац Сверосијски, и проч., и проч., и проч.

Објављујемо свима којима надлежи знати: Како је ове, 1715. године дошао к нама, Великом Господару, Преосвештени Митрополит Скендерије, Приморја и Црне Горе Данило и саопштио нам да је у вријеме последње међу НАМА и Султаном Турским војне народ Црногорски и Приморски (учествовао) по

Page 68: CG, Djuro Draskovic

јединовјерју с нама и једнакости у Хришћанском Православном грчкога исповиједања закону. По ревности Хришћанској дигли су се против тадашњих Наших непријатеља Турака оружјем и дигли се на рат против њих и путем диверзија нам помагали. Због тога је потом, када је Султан Турски с нама мир успоставио послао у провинцију (Црногораца и Примораца) неколико турских војски, те су многе од њих поубијали а неке по затворима смјестили, манастире и цркве попалили и све црквене утвари и другу имовину опљачкали и тако све разорили и опустошили, због чега се многи људи из народа од тога прежестокога разарања крију по горама и у другим земљама, а сада се повратили и нијесу у могућности да спаљене манастире и цркве обнове и израде. Због тога нас је молио преосвештени Данило Митрополит да бисмо, имајући у виду то да су од стране Турскога Султана разорени, ради обнављања разорених манастира и цркава и црквених ствари наредили да им се дају архијерејске и свештеничке одежде и књиге. А такође да се помогне и осиромашеном народу хришћанскоме.

И Ми, Велики Господар, сазнавши сигурно да је такво разарање благочестиве наше вјере манастира и светих цркава - њима и народу Црногорскоме од заједничких гонитеља хришћана Турака, учињено, ради једне вјере њихове са нама, а такође и зато што су све вријеме с нама своје оружје подизали за благочестиву вјеру противу непријатеља Христова имена, а сматрајући молбу Преосвештеног Митрополита Данила оправданом, у односу посебно на њихову вјерну службу НАШОЈ Империји и за Хришћанску ревност - наредили смо сада да се из Наше благајне дају црквене сасуде, архиепископима и свештеницима одежде и црквама књиге потребне за свету службу. Такође смо Ми, Велики Господар, саизвољели дозволити да из Митрополије Скендеријске и Приморја, из Манастира Рождества Пресвете Богородице цетињскога који се у Црној Гори налази, шиљани убудуће долазе у Државу Нашу, и то у Москву и овдје у Наш Двор у Санктпетербургу сваке треће године по милостињу, а да долазе по два или три монаха и по два или три човјека од грађана по којима ћемо слати Манастиру за одређену годину по пет стотина рубаља годишње. Пришавшим монасима и грађанима давати исхрану и пиће а при одласку помоћ и превоз попут других њима сличних долазећих и других благочестивих манастира који се налазе под игом Агарјанским. А када из тог манастира по милости њу монаси у НАШУ државу, у одрежену годину и одређеног датума дођу - Наши Фелдмаршали, Генерали, виши и нижи официри, а у градовима Губернатори, Команданти и сви који ма гдје имају команду - да их пропуштају у Москву и до Наше резиденције у Санктпетербургу, без задржавања и заустављања, и да им дају потребан број превозника и гдје треба спроводника, да им буду на сваку помоћ. А преосвештени Митрополит Данило, и митрополити послије њега, јеромонаси и монаси, за нашу помоћ и пажњу према њиховом манастиру и према народу Црногорскоме - нека се моле у Тројици слављеноме Богу, за Наше и цијелог НАШЕГА Царскога дома здравље, за добро НАШИХ Држава и побједу над НАШИМ непријатељима, а НАШЕ Царско Величанство им и убудуће никада неће ускраћивати помоћ. А као увјерење за то дајемо НАШУ, Царског Величанства, грамату, и НАШИМ Државним печатом наредили смо потврдити је.

У нашем царствујућем граду Санктпетербургу године од рођења Христа Спаситеља Нашега 1715, јула 9, 34. године од Нашег управљања Државом."

Page 69: CG, Djuro Draskovic

На оригиналу је потпис: "Државни Канцелар Гроф Гаврило Головкин."

(М. П.)

Због одузете јој Мореје Млетачка Република се не могаше утјешити, нити је прегорети. Него се за то прегне осветити варвару и своју штету коликогод надокнадити другим парчетом земље у својој близини, коју се уздаше одржавати и бранити. То је био град Бар (Антивари) и његова околина. На њега пошаље свога генерала Алвиза Муценига са нешто своје војске, те позове и Црну Гору у помоћ, коју му даде владика Данило. Опколише Бар чврсто и умало што га не освојише када из Млетака дође од истога дужда књига да је Република склопила мир с Портом, и да се све остави онако камо је и чије је што било. Тако се и поступи. Алвизо пође са својом војском да ужива у миру, а за Црну Гору ни ријечи у трактату (уговору - прев.) не остане. И с те сусједске стране заборављена, Црна Гора оста као изазивач рата противу силне Порте. Те исте, 1717 год. Турци из Херцеговине ударе на Трњине, погранично црногорско село, као вуци на овце, али у томе не успију, већ буду разбијени, и то добро, како о томе говори и пјесма. На исто мјесто Турци су ударали и други пут (годину по Ћуприлићу) али су и тада као и раније изгинули:

Захвали се Ченгић Синан бего Пред господом од Херцеговине "Ах да би ме була не родила, Но Влахиња која Влахе рађа, Ако војску сакупити нећу Да похарам село на Трњине, На Трњине на крај Горе Црне, Јер ми у њем чудан шићар кажу, Б' јеле овце, коње и волове, Што су они клети Трњинари Све из наше земље уграбили Опалићу кулу Роганову, На коју се турске главе суше, И у коју турско робље воде, Те их нама дају на откупе Заробићу љубу Роганову, Младу љубу, скоро доведену, Јер ми кажу који је познају Да је љевша од виле бијеле." Но му стари вели Катлан - ага Од Мостара, града бијелога: "Прођ' се тога, Ченгић Синан бего Није ласно робит' Црногорце, Ни палити села црногорска Да се она крвљу не облију. Знаш ли, бего, што је скоро било Кад уприше наши Херцеговци На бијелу кулу Роганову- Нити они роба заробише, Ни бијелу кулу опалише,

Page 70: CG, Djuro Draskovic

Но скочише млади Црногорци, Разагнаше Турке на буљуке, Тридес и шест живих уфатише, Све беговах, агах и спахијах, А сувише осталих Тураках. Не шћеше их пустит' на откупе За млетачке од злата дукате, Већ за Турску бруку и срамоту Заискаше мачванске вепрове. Што искаше, то им Турци даше, За крмчеве Турке мијењаше, Спомени се, Ченгић Синан бего Што се пређе могао догодити То с' и опет догодити може, Но прођи се тога војевања Да те љута змија не удари." На то Бего не обраћа главе, Јер га носи жеља превелика На лијепу Роганову љубу, Да је узме за љубовцу вјерну. Пак искупи седам хиљад' војске, На Трњине село ударио, Ал' се бране тридест Трњинарах Који но се дома намјерише Жестокијем огњем из пушаках, А кликују браћу Црногорце Из бијеле куле Роганове, Ни приступит до куле не даду. То зачуше Чевљани, јунаци, И остали млади Крајичници, Велестовци, Цуце и Бјелице, На јуначке ноге поскочише И шарене пушке прифатише, Пут Трњинах брзо потекоше. Кличе добар јунак из дружине: "Стан', постани турски буљубаша! Јер да имаш крила соколова, Не би тебе данас однијела!" Кад виђеше Турци Црногорце, Побјегоше главом без обзира, Но им лоша срећа прискочила, Што их поточ скоро пристигнула, Ћераше их гором и планином До Прентина дола крвавога, Деведесет главах осјекоше, А остале даље поћераше И на тврди кланац наћераше, Сто и тридесет и два уфатише, Међу њима агах и беговах Седамдесет и четири друга.

Page 71: CG, Djuro Draskovic

Све остале туђер изгубише, А господу живе поведоше На сред Кчева на гумно камено. Хоћаху их пустит' на откупе, Но их женска глава укорила, Вјерна љуба кнеза Моисија, Баш од Кчева, мјеста крајичнога. Она рече Којичићу Вуку Што држаше Ченгић Синан-бега Свезанијех руках наопако: "Ој ђевере, Којичићу Вуко! Ви хоћасте браћу откупити У клетога Ћуприлић везира, Но их не шће дати на откупе. Спомени се, Вуко, удовицах, Удовицах, црних кукавицах, Ономлани што су остануле, Кукајући и сузе ронећи, Без мужевах и без бранитељах. Није ли ви зазор и срамота Да ви браћу своју не светите, Но пуштате Турке на откупе?" У јунаку пуче срце Вуку, Сабљом махну Којичићу Вуко, И одсјече Синан бегу главу. Сву господу тако погубише. Тад стадоше мијењати Турке За јунаке, младе Црногорце Који бјеху скоро погинули Од велике војске Ћуприлића. Ту пребише, драги побратиме! Два Ченгића за попа Милића, Љубовића за Ђукановића, А Мекића за Томановића, Јагличића за Мићуновића, Два Звиздића за два Балетића, А Диздара од Клубока Зука За сокола Мандушића Вука, А остале бројити не могу, Јер би пјесма одвећ дуга била.

Ускоро послије ових догађаја владику Данила заболе ноге, те се смјести у свој манастир Маине, а свог синовца Саву Петровића постави на своје мјесто за архијереја, и њега је патријарх српски господин Мојсеј Чурла рукоположио и произвео кад је долазио у Црну Гору. Тако је још неко вријеме владика Данило поживео с болешћу се борећи, па се поменуте године преставио, и био сахрањен уз Цркву Ваведења Богоматере. А пошто ту другу велику цркву саграде, да му пренесу у њу мошти и ту остане завазда.

ЛИК ВЛАДИКЕ ДАНИЛА

Page 72: CG, Djuro Draskovic

Био је тврде и истините ријечи: што би и како рекао, тако би и учинио А клети, псовати и ружне ријечи употребљавати није ни другима трпио, а камоли да је сам имао такав обичај. Народ га је изузетно волио, а да је своме отачаству само једнога душманина имао - Азијата много би срећнији био у својим подухватима на корист Србства. Но вазда му највиша хвала што је успио да дух турски из Црне Горе протјера и очисти једном заувјек, као и сјенку турковања, па и саму помисао туђег владања над својима.

Свеосвештени митрополит господин Сава Петровић, пошто се завладичио, ишао је у Русију ради тражења помоћи У то је вријеме на престолу била императорица ЈЕЛИСАВЕТА ПЕТРОВНА, која га је благонаклоно примила и царски сваким црквеним потрепштинама обдарила. Томе је придодала и она једну грамату црногорскоме народу, којом изјављује своју благонаклоност и признање за заслуге њеном бесмртног сјећања родитељу учињене. А ево и копија те грамате:

"Божјом милошћу, МИ ЈЕЛИСАВЕТА ПРВА, Императорица и Самодржица Сверосијска, и проч., и проч, и проч.:

Благородној и поштованој господи Српских земаља у Македонији, Скендерији, Црној Гори и Приморју, Црногорскога Народа Губернаторима, Војводама, Кнежевима и Капетанима, а такође и другим духовним и световним Главарима - НАША ИМПЕРАТОРСКА благонаклоност!

Однедавно пристигли овамо из Црне Горе Преосвештени Сава, митрополит Скендеријски, Приморски и Црногорски, настављајући раније указану Црногорског народа НАШЕМУ најљубазнијему родитељу, блаженоме и вјечнодостојноме сјећања Господару Императору ПЕТРУ Великоме вјерну и усрдну службу, указујући на своје и ваше опште нужне потребе - молио је да бисмо Ми, Велика Господарица, Наше Императорско Величанство, пазили на ваше потребе и на обнављање за славословље Божјих светих цркава и Манастира и да се награде новчаном сумом, а за свештенослужење Архијерејским облачењем и одеждама и црквеним сасудама и књигама. Ми, Велика Господарица, Наше Императорско Величанство, ту молбу смо благонаклоно примили и саизволили, и по Нашој Императорској најмилостивијој благонаклоности он што је добијано за раније указану усрдност према Његовом Императорском Величанству, блаженом и високославном достојном сјећања НАШЕМУ Господару Родитељу од стране Црногорског народа, и слато из НАШЕ благајне, вишепоменутом Преосвештеном Митрополиту Сави дајемо за вас награду, и за обнављање светих Цркава и манастира - у износу од три хиљаде рубаља. Истом митрополиту предата је одређеном измољеном граматом родитеља НАШЕГА 1715. год. дана рожденственском Цетињском у Црној Гори Манастиру милостиња за све прошле године до 1743, и то три хиљаде и пет стотина рубаља. Уз то смо по Митрополиту у Црну Гору послали архијерејско облачење као и одежде за свештенике и ђаконе, а такође и црквене сасуде сребрне, и довољан број књига, чему се прилаже регистар. А самом Митрополиту учињене овамошње путне трошкове и издржавање и њега и његових пратиоца и за повратак дато је хиљаду рубаља. Тако је Митрополит са овом граматом НАШЕГА Императорскога Величанства и с поменутом помоћи упућен у Црну Гору као и

Page 73: CG, Djuro Draskovic

раније. Надамо се, МИ, ВЕЛИКА Господарица, да ћете све то примити са захвалношћу, а НАША Императорска помоћ Вама биће обезбјеђивана и убудуће.

Дато у Москви 10. маја 1744. године. По најмилостивијем Указу Њеног Величанства Државни Вицеканцелар Гроф Алексеј Бестужев Рјумин."

(М.П.)

А на коверти пише:

"Благородној и поштованој господи Српских земаља у Македонији, Скендерији, Црној Гори и Приморју, Црногорскога народа Губернаторима, Војводама, Кнежевима и Капетанима, као и другим духовним и свјетовним главарима."

Послије овог путовања у Русију он је (Сава - прев.) све вријеме свога живота провео у миру у Стањевићима. А да народни послови не би остали запостављени, он је својега другобратучеда Василија за то у народном интересу изабрао. Али пошто му га затражи патријарх српски Анастасије у Пећ, да му га пошаље како би послужио престолу народног духовенства српског, овај му га пошаље и Василије остане на служби неко вријеме код патријарха. Али како га је црногорски и брдски народ волио, желио је да га има у Црној Гори. Зато преко кучкога војводе, тада познатога Илије Дрекаловића, пишу патријарху да им га (Василија - прев.) врати кући, али не другачије него као архијереја. То им патријарх и учини, о чему се овдје прилаже копија његове дипломе:

"Анастасије, Божјом Милошћу Православни Архиепископ Пећки и све Србије, Бугарске, Далмације, Босне, Подунавља и цијелога Илирика Патријарх.

Смјерност наша с овом Нашом садашњом потврђеном отвореном синодалном граматом, свакоме ко хоће да се обавијест, са сваком вјеродостојношћу, јасно предочава: По милости Бога у Тројици Светој слављенога, по правилима светих Прехвалних Апостола, и светих Богоносних отаца, судом и провјером и сваким избором од стране налазећих се Митрополита ниже именованих, који подлежу Славеносрпском најсветијем Престолу Пећком, а ради неугодног приговарања од стране противника вјере и хулитеља Крста, и по уставу древноме датом Најсветијим Црквама, и по Патријаршијским привилегијама утврђеним граматама поштоване најсветије Митрополије Цетињске, по љубави и милости љубљенога брата нашега Господина Саве, Митрополита Цетињскога; и по захтјеву Свештенога клира славнога онога народа епархије Скендеријске и Приморске између других нађосмо вјернога, смиренога, достојна да буде Хранитељ Цркве и словенских оваца, сведрагоцјеном Преблагога Спаситеља крвљу искупљених Стројитеља и Управитеља, међу јеромонасима Архимандрита Кир ВАСИЛИЈА ПЕТРОВИЋА: Њега, с призивањем Благодати Пресветога Духа, Уставом хиротонисао за Митрополита Богоспасајене епархије Скендеријске и Приморске. Кроз ово постављење добио је Власт да рукополаже у предјелима своје Епархије свећеносце, Чтеце, Појце, Подђаконе, Ђаконе, као и Свештенике и Стројитеље Манастирске. И све то управљање и уређење дужан је

Page 74: CG, Djuro Draskovic

чинити сагласно догмама и Божанским правилима свете Источне Католичанске Апостолске Цркве. Њему ће свештенство, монаштво, господа официри, војска, и све христољубиво хришћанство сваког чина, пола и узраста указивати свако поштовање, повиновање, покоравање и оданост, послушност са сваком вјерношћу као својему у Господу вама кроз нашу смјерност постављеном Пастиру. Сам ће, пак, дужност обављати у складу с Нашим повјерењем: И возљубљеном у Господу брату нашему преосвештеном Митрополиту Скендеријском и Приморском Кир Сави показивати вјерност, покорност и с љубављу послушност, као у Господу оцу својему, у све дане живота свога. Све остале свештенога чина духовне и световне власти, и остали народ, чувајте покорност и изражавајте сваку достојну част овоме правилно Вама постављеноме Пастиру. Јер они има и примио је кроз рукоположење власт, по ријечи Спаситеља Христа, да веже и разрешује људске гријехе: од свакога треба сви да се строго чувате, како не бисте пали у противљење. Још и синодално потписујемо овоме Митрополиту Кир Василију Скендеријскоме и Приморскоме титулу да буде Егзарх Најсветијег Трона Пећкога, патријаршије Славеносрпске. И да свуда и на сваком мјесту, као званично патријаршијско лије, буде приман и поштован. И молитве да чита и благослове да даје - даје му се власт за то у свим Епархијама патријаршијства нашега. И у другим мјестима ко год хоће и има жељу да од нашега Престола прими благослов. Због тога и потписујем и печатом Нашим потврђујем. И ова наша Грамата, која служи као доказ и свједоџба, издаје се, за потврду њему најсвештенијем Митрополиту Скендеријском и Приморском и Егзарху Најсветијег Трона Српскога Кир Василију Петровићу; уручи се љета Спасења нашег 1750, Августа 22, у Београду.

Атанасије Други, Архиепископ Пећки, својеручно. Смирени Митрополит Београдски Викентије Гаврило, Митрополит Рашки".[***]

(м.п.)

[***] Напомена: Ова је диплома на пергаменту од лакта ширине и мало више дужине. За подланицу одозго је остављено мјесто на којему је на средини изображен Спаситељ, с једне му стране Богомајка, а с друге Претеча Јован. А на објема странама листа исто је онолико мјеста остављено као одозго, и на једном, десном, врху одсликан је двапут дуже него оно лик Светога Саве, а с лијеве Светога Арсенија, а испод њих опет онолико, као прочелно осликан Свети Никола, а с лијеве Свети Георгије. Цијело мјесто између њих је шарама од ружа испуњено.

 

Како је речено, владика Василије је примио све народне послове и водио их је колико је боље умио. Но како је сва Црна Гора до тада имала само једнога војводу, а тај није могао свуда по народу да успјешно ради, владика Василије је, на општем сабору, изабрао за гувернатора цијеле Црне Горе Стана Радоњића Његуша, а они стални војвода је раније увијек био од куће Вукотића са Чева. Уз то, постави још неке главаре у неким племенима која их нијесу имала, кнезове и сердаре Ово је учинио да би олакшао и себи и народу, но му се стриц владика Сава томе не обрадује, али је постављења прихватио.

Како је већ био обичај и владика Василије је, као и његови преци, ишао у Русију - да тражи помоћ, и због других послова. У неколико година тамо је ишао три

Page 75: CG, Djuro Draskovic

пута. Први пут био је у вријеме императорице Јелисавете послат од стране патријарха српскога, за обављање црквених и народних послова, за шта му је патријарх дао посебно писмено овлашћење, чији препис наводимо и овдје:

"Атанасије, Божјом Милошћу Православни Архиепископ Пећки и све Србије, Бугарске, Далмације, Босне, Подунавља и цијелога Илирика Патријарх.

Неиспитаним свеправедним Сведржитеља Бога настројењем и допуштењем у свим странама угашене источне Државе, народи који припадају светој Јерусалимској Цркви, због преовладалог огрешења потпали су под Агарјанско ропство, особито сваког састрадања достојна Српска земља. Она не само што се лишила свакога свога права и лика, него постојано тако под ногама противника лежи, тако да је страдања и уздисаје тешко описати. И једино још освјежење од такве туге имамо пред собом то што и трпљење овдашњег Хришћанства подкрепљују Мошти Светих, Царева и Архиепископа ове дубоко пале Државе, који су свеправедном Богу угодили и који још својим заступништвом штите Божје народе од коначне пропасти. на сличан начин и у посљедњем тек минулом турском рату, тај богомрски род Агарјански овдашњу је Патријаршијску Катедру тако опљачкао да осим скривених моштију светих ништа није остало. Уз то и велике намете потом товарећи, у превелике дугове Обитељ ову је бацио, из чега се без посебне помоћи немогуће надати избављењу. Показало се нужним да најсветлијем и најдржавотворнијем Двору Сверосијскоме пошаљемо изасланство и да му се поклонимо. И општим свештеничким сабором и у име Славеносрпског Патријарха и Трона Пећког Егзарха и Катедралног слободног Принципата Црногорскога Манастира Цетињскога - Преосвештенога Митрополита Скендеријског и Приморског Господина Василија Петровића посласмо. Препоручујемо Њега одговорно свима високога достојанства и свакога чина Господи, да се омогући овоме Митрополиту слободно да пролази и да борави, те да износи повјерене му молбе слободно на надлежно мјесто, као службеној личности наше Патријаршије. Уз то да пренесе свима и свакоме овога Престола дужну благодарност. И у само име шаљем из резиденције Патријаршије Пећке 25 мјесеца марта, 1750.

Атанасије Гавриловић на служби Викентије Стефановић, Митрополит Београдски Филотеј Рацановић, Митрополит Херцеговачки Гаврил Георгијевић, Митрополит Рашки."

(м.п.)

Велика царица велике Русије премилостиво га прими, царски га штедро обдари и граматом народу га снабдије, желећи свакако и свакоме најавити своју милост и благонаклону пажњу, јер су они помагали њеноме оцу, најсрдачније, борећи се против заједничког душманина људског рода, правде и чисте божје вјере, варвара Турчина.

"Божјом милошћу, МИ ЈЕЛИСАВЕТА ПРВА, Императорица и Самодржница Сверосијска, и проч., и проч. и проч.

Page 76: CG, Djuro Draskovic

Благородној и поштованој Господи Српске земље у Македонији и Скендерији, Црној Гори и Приморју, Црногорскога Народа, Губернаторима, Војводама, Кнежевима и Капетанима а такође и другим духовним и свјетовним главарима - НАША ИМПЕРАТОРСКА благонаклоност.

Прије неколико времена, дошав из Црне Горе Преосвештени Василије Петровић, Архијереј Црногорски, приносећи раније указану од стране Црногорског Народа НАШЕМУ највољенијем господару, Родитељу блаженог и вјечног високе славе достојног спомена Господару Императору Петру Великоме вјерну и усрдну службу и објављујући садашње своје и опште ваше тешко стање, молио је да би ми Велика Государина, Наше Императорско Величанство имајући у виду Ваше тешкоће посебно да се обнове за славословље Божје свете цркве и да се у том циљу помогну новчаном помоћи, и за свештенослужење архијерејским облачењем, свештеничким одеждама и црквеним књигама. Ми, ВЕЛИКА Господарица, Наше Императорско Величанство извољели смо тај захтјев благонаклоно прихватити, и по Нашој Императорској најмилостивијој благонаклоности, за раније указану Његовом Императорском Величанству, блаженог и вјечног, високе славе достојног спомена НАШЕМ Государо Родитељу од стране Црногорског народа усрдност, изражену и од стране наведеног Преосвештеног Архијереја Василија, шаљемо вам као награду и за обнављање светих цркава пет хиљада рубаља. Самом пак Архијереју издато је одређеном даровном граматом Родитеља НАШЕГА из 1715. године датом Цетињском рождественском манастиру помоћ од 1743. до 1753. године; с њим су такође Архијерејима упућена архијерејска облачења и свештеничке и ђаконске одежде и књиге према приложеном Регистру; и посебно њему. Архијереју, за путно издржавање тамо и овамо њега и његових пратилаца три хиљаде рубаља, а уз то од највише Наше императорске милости њему Архијереју поклоњена је панагија украшена драгоцјеним брилијантима. И како је послије такве свемилостиве награде Нашега Императорскога Величанства и овом граматом Нашега Императорскога Величанства обратно у Црну Гору отправљен, тако Ми Велика Государина не сумњамо да ви стално живите у доброј жељи и усрдности службе према највишој Империји Нашој и да благодарност вашу нећете заборавити ни у ком случају да посвједочите. НАША Императорска помоћ вама и даље ће бити непрекидна.

Дато у Москви 8. маја 1754. године." На оригиналу је “По свемилостивом Њеног величанства Указу Канцелар гроф Алексеј Бестужев Рјумин”

(м.п.)

А на коверти је: "Благородној и поштованој Господи Српске земље у Македонији и Скендерији, Црној Гори и Приморју, Црногорског Народа Губернаторима, Војводама, Кнежевима и Капетанима, као и другим духовним и свјетовним главарима."

Осим овога разумијевања дође на ум великодушној императорици да објави реченоме владици Василију, преко својега канцелара господина Михаила Ларионовича Воронцова, да би жељела да у Русији има један пук црногорски и

Page 77: CG, Djuro Draskovic

да јој га он скупи и пошаље. Али владика Василије одговори да Црна Гора не може сама тај пук саставити и допуњавати због сталног рата са сусједима и да му та немогућност представља велику жалост. Одговорено му је да упише и пошаље колико може Црногораца, а оно друго из осталих српских крајева- да окупи добровољце и допуни пук, који ће се у част Црне Горе стално називати Црногорски пук. Тада владика Василије ту нађе неког Србина родом из Подгорице, који је био мајор у руској служби, а звао се Стефан Шаровић, узме га у своје братство и назваше га Петровић. Њега и пуковника Пучкова остави ту у Москви да прихватају Црногорце за пук који ће им он слати. Тако се владика Василије врати у своју отаџбину са пријатним налогом, а када дође кући, снађе га нова брига и прета (нужда, потреба): Турци му на Црну Гору великом силом ударе, који Црногорци с немало крвопролића разбију, као што о томе говори сљедећа пјесма:

Књигу пише од Босне везире, Пошиља је ломној Гори Црној У Манастир на поље Цетиње Василију Петровић ' владици: "О владико, црни калуђере! Пошљи мене харач Горе Црне И дванаест младих дјевојака Од дванаест до шеснаест љетах, И сувише Белу Станишића.[32] Ако ли ми то послати нећеш, Кунем ти се вјером и кураном Да ћу Црну Гору похарати, Поробити мало и велико! Што је мушко и старо и младо Погубићу сабљом свеколико, Што ли женско младо и лијепо То ће бити у ропство узето." Кад владика књигу разумио, Од јада је сузе оборио, Одвећ што му за ђевојке пише. Пак сакупи од земље главаре, Главарима књигу кажеваше И овако ријеч говораше: Црногорци, моја браћо драга' Ако харач и дјевојке дамо, Ја у Црну стојат' нећу Гору Јер слободе имати нећемо, Ни јуначке славе и поштења. Него ћемо ув'јек останути Под срамотом у невољу тешку. Ви нећете бити господари Ни од себе ни од своје ђеце, Ни од својих младијех љубовцах, Ни од њиве нити плода њена." Кад главари књигу видијеше И кад ову ријеч разумјеше,

Page 78: CG, Djuro Draskovic

Сваки мисли шта ће који рећи. Вели Милић протопопе Јово: "Ја говорим - ками да му дамо! Јер сам волим изгубити главу, Нег' срамотно вијек вјековати." Рече сердар Поповићу Стано: "И ја велим да му ками дамо!" Сви остали ово потврдише И заклетву страшну учинише- Да му нигда ништа неће дати До студена и трвда камена И живога огња из пушаках. То владика једва и чекаше, Па весео перо прифаташе И везиру тако одговара: "Чудим ти се, босански шљивару! Што будалиш и у књигу пишеш Да ти пошљем харач Горе Црне И дванаест младих ђевојаках Послаћу ти за ђевојке младе Од вепровах дванаест реповах, А за саму Белу Станишића Од овновах дванаест роговах, Да то носиш на турбану твоме, И сувише дванаест каменах Да их пошљеш цару за хараче. Нека знате шта је Гора Црна Да за Турке не рађа ђевојке, Но за своју ђецу Црногорце, Који би се пријед ископали Него једну тебе уступили, Једну стару, ћору и сакату, А камоли младу и лијепу. Пак нам удри кад гођ ти је драго!" Кад везиру књига допанула И кад зачу што му књига каже, Од великог јада и чемера За браду се руком уфатио, А о патос ногом ударио И срдито војску сакупио- Од све Босне и Херцеговине, По избору ђе је јунак бољи, Пак ћехају дозива својега: "О ћехају, вјерна моја слуго! Ето тебе силновите војске Четрдесет и више хиљадах, Иди, слуго, ломној Гори Црној, Роби, пали села и племена, Што је мушко и старо и младо Све сијеци, никога не пушти.

Page 79: CG, Djuro Draskovic

А што женско видиш по прилици, Младо роби, и на силу турчи, Довед' мени робиње лијепе. А остали шићар што добијеш- Од њега ти ништа узет' нећу." Црногорци војску дочекаше На границу од Херцеговине, Прам бијела Оногошта града, Ту се бише за петнаест данах. Али ево муке и жалости За јунаке младе Црногорце, Нестаде им праха и олова, А купит' га нигђе не могаху, Јер Млечићи бјеху забранили Под кастигом самрти жестоке Да им нитко ништа не продаје. Но бране се доб'јеном џебаном Што на мртве Турке находише Који у том боју погибоше. Докле Турци на Кчево дођоше, На крајично мјесто црногорско, Ту стадоше три неђеље данах. Но Бог посла, било њему фала! Од Приморја добра пријатеља Који ноћно дође и додаде Неколико хиљадах фишеках, Бог му дао душе спасеније! Црногорци кад то видијеше, Учинише хиску и весеље, Од радости играти стадоше, Пјевајући пјесне од побједе, Што' но буде срца на јунаштво. Једно јутро у зору бијелу Халакнуше, Бога споменуше И на табор турски ударише, Разагнаше Турке на буљуке, Ћераше их гором и планином Од зорице до мрклога мрака. Кад угнаше Турке до Броћанца, Близу б'јела Оногошта града, Ту ћехају ране допадоше, Рањена га Турци унесоше У бијела Оногошта града, Да он каже од Босне везиру Какво му је било путовање За ђевојке у Карадаглију, И колико води ђевојаках Да му не би коју потајили, Ол' за љепшу ружну подметнули. Вако, брате, јунаци се бране,

Page 80: CG, Djuro Draskovic

Прије пану него се препану, Прије удре но Турци с'надају. И одоле свакојако њима, Јер правицу сам Бог потпомаже, Пак нам здраво, славни Црногорци, Душмани им клањали се мишци, Која вазда своју вјеру брани, И браниће до суђена дана, Кад ће Ристос пригледати своје!

Послије тога владика Василије узме петнаесторо дјеце и неколико Црногораца, те их поведе у Русију, и узгредно зовне још одасвуд Срба. Људе остави у Москви да ту саставе пук. А дјецу поведе са собом на школовање у Петербург, и даде у Шљахетски војни пјешадијски корпус сву. Хтједе Срба поћи у Русију од свих страна, особито из Мађарске, као што неки бјеху пошли и с породицама. Али, чувши то митрополит карловачки Ненадовић, који је тада био у великој милости код својега двора, објави ћесарици Марији Терезији и предложи јој да забрани својим поданицима да иду у Русију, да јој толика земља не би остала празна. Тако и буде како је предложено. Ћесарица забрани, те нико не пође. Али су узалуд и они претходни били пошли, јер кад се у Москви окупи њих толико да могу образовати пук, дадоше им за команданта пука некаквога Цинцара, који је био узео име Хорват, да би му боље Срби вјеровали и да му се лакше покоравају Но лаж му не поможе, и Црногорци јасно рекоше да они хоће Србина за команданта а не Цинцара и којекога. То им не буде прихваћено, те они затраже пасош да се врате у своју отаџбину. Хорват их предусрете тајно код власти да им се не да пасош и да свакако морају ту остати, а власт им одговори да им се неће одатле издати пасоши него из Кијева, како би их помели не би ли остали. Али они рекоше "Остајте збогом" и крену у Кијев са својим торбицама, оружјем и струкама[33] како су дошли из Црне Горе. Када у Кијев дођоше и затражише пасош, рекоше им да нијесу добили наредбу да им дају пасош за повратак На то им Црногорци једноставно и слободно реку- "Е, а ви остајте с Богом! Ни у нашој земљи нема пасоша". Тако, нико им не изашавши у сусрет, отидоше без калауза као и без пасоша, и све пјешице, нигдје се не задржавајући више него док би хљеба купили, а спавали би поред пута гдје би ноћ затекла. Тако, двадесет и пети дан дођоше у Љубљану (град крањски), и ту починуше на пазару, посједјевши пред једном великом кућом на калдрми, а дуге пушке прислонише уза зид те куће. Уто им срећом дође и случајно их нађе владика Василије, који се овуда такође из Русије враћао, гдје је чуо за њих да су пошли кући. Тада им, а шта ће друго, даде трошка и упути их преко Хрватске и Далмације у њихов завичај. Ово се овдје детаљније описује само толико да се зна како је и зашто нестао црногорски пук у Русији.

Брзо дође и владика за њима у Црну Гору и ту поборави неко вријеме. Али 1765. године поново пође у Русију. једно да од двора тражи новчане помоћи за увођење правитељства у Црној Гори и отварање народних школа, и друго-да доведе и ону црногорску дјецу кући коју је био повео ради школовања, како би била од користи отаџбини. Али, на велику несрећу Црне Горе, он тамо остаде заувијек - разбоље се и умрије. Сахрањен је код манастира цркве Светог Александра Невског, уз пристојну церемонију. Тако се од оне дјеце ниједно не

Page 81: CG, Djuro Draskovic

врати у своју отаџбину, него проживјеше тамо радећи у различитим службама, и нестадоше.

Особито сјећања достојно у житију владике Василија јесте то да је од првог јавног наступа био отровом прогањан. На примјер, кад је неко вријеме био у служби српскога патријарха, он га је послао у Сремске Карловце митрополиту Ненадовићу да поврати неке ствари пећкој цркви које су тамо биле остављене у ратно вријеме на аманет. Ови му их не хтједоше дати, те се он ту с њима посвађао. Василије стога оде у Беч код саме ћесарице Марије Терезије, те ту доби правду - да све ствари може узети и однијети а ћесарица Ненадовићу строго заповиједи да му их не смије задржавати него да му их да, а ако неће, да дође у Беч и да каже зашто их не да. И тако, по повратку из Беча владике Василија, предаде му све лијепо и мирно и учини му част трпезом, гдје га господин Ненадовић напоји, при својој љубави и пријатељству, те замало ту не умрије -да му сами Бог јаком природом не поможе. Али је до краја живота осјећао болест у утроби. Такође и кроз Приморје сусједно на његовим путовањима свуда га је отров тајно пратио, и то по својој прилици млетачки - једно од стране државе а друго од пропаганде ватиканске од којих се на крају није могао очувати, и то баш ондје гдје се отрова није бојао, стигну га и докончају, како се према свим тадашњим околностима и данас некако мисли да је отрован. Па и упркос таквом прогањању и намјерама зависника и мрзитеља имао је срећу да буде љубимац помазаних глава, као што је код ИМПЕРАТОРИЦЕ ЈЕЛИСАВЕТЕ преосвештени обред умивања ногу у Двору чинио Тако гаје исто и ВЕЛИКА ИМПЕРАТОРИЦА ЈЕКАТЕРИНА у пуној милости имала. Да је још поживио много би добра своме народу и човјечанству учинио. Казато је раније о њему гдје је сахрањен, а овдје о његовом гробу. На плочи му је одозго стављен грб народа и Царства српскога - орао двоглави, који Црна Гора и данас слободно употребљава Тамо пише: "На овом мјесту је сахрањен Преосвештени Митрополит Црногорски и Трона Српскога Егзарх Василије Петровић. Имао је 57 година а преставио се 10. марта 1766 године".

Када је умро, од сродника му се ту задесио ђак и синовац му Петар Петровић и један стари калуђер - Јосиф Вукићевић, родом из Маина, и оба га жаљаху неутјешно, а особито синовац му. По престављењу покојника дође ту императоричин придворни духовник, којему се мали Петар препоручи као оцу - да га осиротјелог он не заборави и барем негдје у школу на учење намјести. Стари и добри духовник му обећа да ће о томе поразговарати са Платоном, катихетом великога и насљеднога кнеза Павла Петровича, и тако учинише договор да га смјесте у њему потребну и његовом опредјељењу одговарајућу школу. Мали се тиме унеколико утјеши, јер му Бог, по великој његовој жељи према наукама, даје згоду и прилику да се чему понаучи, али онај саплеменик његов калуђер Јосиф никако не хтједе да га остави, нити без њега да пође говорећи да он сам кући не смије доћи и да ће му од цијеле Црне Горе бити зли пут ако им га не доведе. То се прихвати и двор их обојицу заједно отправи на пут, давши им два официра за сапутнике до саме Црне Горе Михаила Тарасова, поручника, и Ивана Василијевича Козловског, као преводиоца. Тако их ови двојица срећно допратише до Стањевића. За малога Петра је била двострука жалост. Тада га дома узе дјед владика Сава да га подучава и васпитава што се боље могло, те разумном и Богом изабраном Петру и мало буде доста.

Page 82: CG, Djuro Draskovic

Ови двојица дођоше из Петербурга подјесен исте године, а на прољеће у почетку 1767 године у сусједном Приморју млетачкоме појави се Шћепан Мали, под тајним именом руског цара Петра Трећега, који тада бјеше у Русији страдао и нестао.

Шћепан Мали најприје се појави гдје је и живио непознат неко вријеме у комуни или општини Маине, близу града Будве, у село Црнчани, у дому некога Вука Марковића Ко зна откуда дошавши, пребивао је код њега и понешто радио, па или му самоме дође на памет да се прослави туђим именом, или га, по својој вјероватноћи и прилици, неко од лукаваца латинских на то наговори, како би својој Републици и својој тврђави. прибавио штогод у таквим околностима. Елем, како се он прогласи за цара рускога, навали народ да се око њега окупља из цијелога бокељског Приморја, да га поздрављају и да му дођу на поклоњење. И, ваљда за бољи успјех, пође му у посјету и сама которска властела, а Млетачка република слаше тајно своје људе да виде ко је заиста то, или да га... поучавају и руководе. О цару Петру руском пукне глас у све околне а посебно словенске крајеве, те му и од Дубровника, од Херцеговине и Босне почеше долазити људи на виђење, поклоњење и приношење дарова: Кучи, Пипери, Бјелопавлићи и други који су још дотле били под агарјанском влашћу - тада одступе и приступе њему. Митрополит Сава никако не допушташе да је он цар Петар руски, јер га је он када је био у Русији насамо виђао, руке му цјеливао и добро га упознао. Зато је настојао да тога човјека макне са црногорске границе, и зле је посљедице отуда свему Приморју и оближњим крајевима предвиђао када се та лаж чује у Турској и схвати. Али му све то није ништа помогло, него и сва Црна Гора приђе овом човјеку и изведе га у своје крше и горе, поштујући га и слушајући сви једнодушно као рускога цара Најприје је изашао на прво црногорско село Мирац, затим на Његуше, а одатле по цијелој Црној Гори и Брдима, као по својој сопственој држави ходио и наредбе и суђење чинио, чиновнике смјењивао, а друге које је хтио постављао.

Највише што је у народу дјеловало и што му је Шћепана Малога препоручило било је то, када се он лажно почео представљати, што је пред народ у Маинама изашао неки тамошњи капетан (из исте општине), из села Подострог родом, а по имену Марко Тановић, који лажом увјери народ даје цара Петра добро познавао и даје с њим имао посла, и ако то не буде исти онај руски цар Петар - да овај самога себе, сву породицу Тановић и сву имовину даје у закладу и на поклон народу. Послије овога Шћепан је могао да иде на позив народа у Црну Гору и све што хоће да ради по земљи и народу.

Те исте зиме мало по Божићу, прије појаве Шћепана, добјежа у Црну Гору српски потоњи патријарх Василије Јовановић Бркић, бјежећи од зулума и прогона турских. Њега је Порта по грчкој оптужби била послала у заточништво на острво Кипар, гдје је проживио неколике године. Мало прије него дође у Црну Гору био је од стране султана отпуштен, али да више није патријарх, нити хоће да у Пећи има патрике (султан - прев.) који не слушају његовог, т]. цариградскога патрику, јер му патријарси од раје чине низам и у кауре је одводе и отуда с њом против њега ратују. Него нека захвали његовоме правоме и вјерноме патрики што му још остави на раменима главу. Нареди му да пође са острва без сваког звања него као други посник и прости калуђер. Тако је Бркићу речено. Али прије него стиже у Пећ, успут за њим пошаљу из Цариграда људе

Page 83: CG, Djuro Draskovic

да му главу одсијеку насред Патријаршије пећке, али Бог даде те он о томе прије сазна, и ноћу утече из постеље, без игдје ичега, у Црну Гору. Ту га дочека митрополит Сава, прими га срдачно и преодјене га својом одјећом и снабдије по могућностима, а овај му рукоположи за архијереја сестрића из куће Пламенац, из Црмнице, гдје га и постави да владикује. Звао се Арсеније и сједио је у Брчеоском манастиру, али због болести није више као владика поживио од три године.

Овакав ток догађаја могао је не само руског цара Петра у Црну Гору премјестити и васкрснути, него и изазвати подозрење Млетачке републике и узбудити код ње завист, а особито и понајприје гњев султана изазвати против сиротиње црногорске, како и би сљедеће године, када султан пошаље своју силну војску на Црногорце. Та војска је имала наређење да најприје на лијеп начин од Црногораца добије патријарха и рускога цара Петра, па да их на миру остави, а да пошто ову двојицу добију, хитно их пошаљу својему цару, а да војска Црну Гору похара, опали и пороби.

Неки познати Шувајлија паша босански много је у томе посредовао између везира сераскера и Црногораца, како би им та два човјека предали жива. Зато везир, сераскјер те војске, пошто је залогорио у Подгорици, пошаље преко Шувајлије паше Црногорцима такав глас и вољу цареву, а да они код истога везира пошаљу неке своје изасланике, како би то чули и од њега самога, а он им задаје вјеру и гаранцију да ће се вратити здраво и весело. Тако Црногорци изаберу два своја изасланика - попа Јована Аврамовића из Бјелица и Лазара Јовова Богдановића с Његуша Пошаљу их к везиру да сами виде и чују шта везир хоће како би кад се врате то казали своме народу. Пођу они код везира и чују све оно што је поменуто, па му одговоре да они за људе које турски цар од њих тражи не знају, нити му шта знају, прије повратка и питања народа рећи. Тако их везир отпусти да се о томе с народом договоре, али тек пошто му дадоше божју вјеру да ће се вратити и дати му одговор. Он њима даде своју вјеру и својега Бога зададе да ће их опет здраво и весело пустити. Они пођу и договоре се с народом и главарима и врате се те му кажу да људи које цар од њих тражи нијесу међу њима, нити да Црна Гора зна за њих, те о томе више ни разговора нема. На то се везир наљути и разјари као лав, брже викне џелате да их на муке ударе и посијеку, ако већ неће казати за оба она човјека - гдје су, а он зна да су код аих у Црној Гори. Али ова двојица, као и сви Црногорци, остадоше, неустрашени том претњом, при својој ријечи. Плашећи их дуго да ће их сјећи на комаде док му не кажу све што сам жели да чује и сазна од њих, везир им најпослије на велику молбу Шувајлијину опрости и отпусти их здраво кући, иако му тајну однесоше Али дигне сву војску на Црну Гору, а како је то било и колико је за обје стране било штете и користи - нека нам народна пјесма љепше представи:

Књигу пише дужде Млечанине На хиљаду и седме стотине И шездесет и осме године Пошаље је турскоме султану, У Стамболу, бијеломе граду, У књизи га мило поздрављаше А милије њему се клањаше,

Page 84: CG, Djuro Draskovic

Пак овако дужде говораше. "Али не знаш, честити султану, Ол' не хајеш ни обраћаш главе? Што се један чоек огласио Под именом цара русинскога Међу наше земље и државе, У камену ломну Гору Црну За њега је народ прионуо Ка но дјеца за својега оца. Колико је народа српскога У државу моју и у твоју, Што вјерује у Источну цркву То ће к њему жељно приступити, И невјеру нама учинити, Но сакупи силовшу војску Да ми Црну Гору похарамо И да они народ погубимо Да од њега не остане трага. Ја ћу скупит, моје Далматинце И Хрвате, плаћене солдате, Поставићу по граници војску Што утече испод сабље твоје, Неће утећ, испод меча[34] мога " Кад султану она књига дође, Он сакупи силовиту војску Од све Босне и Херцеговине, Румелије и Маћедоније И од плодне земље Арбаније. Сакупио пјешца и коњика Сто и двадесет хиљадах војниках, И пред њима два силна везира Босанскога и руменлијскога, И Мехмеда, пашу скадарскога. Дође везир од Уруменлије Код бијеле варош Подгорице, А босански на Поље никшићко, Мехмед паша код села Плавнице, Баш напрема Нахије црмничке. А Млечићи поставише војску По граници крајем Горе Црне Од Грахова и Херцеговине До државе барске и скадарске. Црногорци кад то угледаше Да су са свих страна опкољени Вишњему се Богу помолише, Пак договор такви учинише Да за живот нитко не помишља Но да раде славно погинути Ради вјере и слободе драге, Да њихова не би погибија

Page 85: CG, Djuro Draskovic

Злотворима радост донијела. Дочекаше од Босне везира Под Острогом, високом планином, А везира од Уруменлије Више равна Поља једношкога, Мехмед-пашу на крају Црмнице Туд’ се војске бојем ударише Без престанка три бијела данка, Но како ће, побре, одољети Десет хиљад, војске црногорске, А толико хиљадах Тураках Са џебаном и са топовима? Млого села Турци опалише И не мало робја заробише, Па на Кчево табор учинише, Но им худа срећа прискочила, Јер се они сакрити не знаду За дрветом нити за каменом Како што се крију Црногорци, Него Бошњак гласовито виче: "Стани, мишја душо Црногорче! На пољану да се огледамо, Куда бјежиш како миш у дупљу?" Ал' из дупља танка пушка пуца, Турчин пада откуђ се не нада. И бише се за девет недјељах. Него тужни, брате, Црногорци Не имаду праха ни олова, Али ево среће Црногорске, Добре среће, од Бога послане! На дан први ноемвра мјесеца, Пошто сунце на заходу зађе, Паде страшна киша из облака, Без престанка до сутрашњег данка, Ударише муње и громови Усред војске дужда млетачкога Близу Будве, града приморскога И у табор други гром удрио Ударио паше скадарскога На дно равна поља црмничкога, разагнаше војске обадвије. Ево друге среће црногорске! Дочекаше млади Црногорци И узеше од Турак' џепхану Што иђаше на Кчево крваво, А у табор два силна везира. Пак на Турке они ударише, Пређе зоре и бијела дана Прве страже огњем оборише А на друге јуриш учинише

Page 86: CG, Djuro Draskovic

Што не паде мртво и рањено, То у табор огњем ућераше. Кад везири оно видијеше Џебхана им да је уграбљена, Да имају Црногорци праха, А вријеме зимње настануло, Да у Црну Гору није стана, То л' у зимње доба ратовања, Повратише војску на трагове Оставише мјеста и путове Куда они бјеху проходили Свуда турском крвљу обљевене И турскијем' костим' оскврњене. Вјеруј мени, драги побратиме Да је ово истинито било, И да си ми здраво и весело! А Бог воли који му се моли, Њему, друже, Црногорци служе.

Нико се озбиљно тада у Црној Гори није надао да ће остати жив, или у ропство пасти, али Бог премилостиви не само да порази душмане његова стада, него и прослави Црногорце. Шћепан Мали је тада био под планином Острог, гдје је градио метеризе да босански Турци не продру низ Бјелопавлиће и да тако сва Брда не отцијепе од Црне Горе. Али баш туда продријеше Турци до Чева, те и Шћепан одатле ноћу утече и тајно пође у Црмницу, гдје су га Црногорци оставили да га чувају као какву велику тајну - у манастиру Светога Николе у Брчелима. А патријарх је јавно стајао у селу Грађани, докле Бог јаки и храбри Црногорци разбију Турке и потјерају их, те се једва, за годину, појави Шћепан Мали опет пред народ, у истом стању у којему је био прије тога. Млечићи, међутим, похватају све присталице Шћепанове који су били у њиховој држави, неке казне смрћу а неке поведу у Млетке на вјечито заточење, а домове свих њих из темеља разоре. У то наступи и 1769. година и Русија отвори рат с Портом, а у Црну Гору пошаље грамату по кнезу Георгију Владимировићу Долгорукову, којом позва Црногорце у рат против Турака. Ево те грамате:

"Божјом милошћу, МИ; ЈЕКАТАРИНА ДРУГА, Императорица и Самодржица Сверосијска, и проч., и проч., и проч.

Преосвештеним Митрополитима, Архиепископима, Епископима и свим другим духовним главарима, Благородним чиновима и храбрим Кнежевима, Војводама, Сердарима, Харамбашама, Капетанима, као и свим наоружаним и другим војним и Грађанским началницима, као и Христољубивим Општинама с НАМА Јединовјернима и благочестивима свете источне Цркве, Грчких и Словенских народа. Желимо вам свима, према чину и звању свакога, славу и благостање и свако друго добро. Овом Императорском Граматом изјављујемо вам највишу нашу милост и благонаклоност!

Из прошлих и садашњих догађаја познато је нама и цијеломе свијету с колико ревношћу и с коликом храброшћу су штитили и досад штите Православни Грчки и Словенски Народи своју истинито благочашће (вјеру) и древну од

Page 87: CG, Djuro Draskovic

њихових предака наслијеђену слободу и колико они морају скоро свакодневно трпјети несносних увреда, насиља и мучења од нечастивих Муслимана и њихове према Хришћанству вјечите мржње. не пролази скоро ни један дан а да се за вјеру и благочашће не лије потоцима невина крв по Христу браће Наше и Ваших суграђана. Нема дана да се нигдје не скрнаве или пустоше храмови службе Христа Спаситеља Нашега. Колико се због Ваше кукавне биједе, с једне стране, грози ужасом човјекољубиво и топло, једино истинске вјере и љубави преиспуњено срце Наше, толико, с друге, по самим богоугодним побудама, Ми хоћемо и желимо ради потпуног једном за свагда одвраћања њиховог и предухитравања - дати Вама, Благочастивим Грчким и Словенским Народима, руку снажне помоћи, и употријебити је за Ваше ослобођење из чељусти тешке невоље и варварског тлачења! Нека Јединовјерној с Вама Империји нашој Свевишњи промисао дарује снаге и средства за то!

Ми се сад налазимо с Портом Отоманском у јавном рату, који је почела она против Нас, уз крајње вјероломство и нарушавање освештених савеза вјечног мира - због тога што смо МИ у земљама сусједне с нама ријечи Посполите Пољске унапријед успјели НАШИМ старањем и заступништвом да православнима Грчкоросијског исповједања становницима сачувамо раније законе њихове, у свечаном Трактату с Империјом НАШОМ и обезбједимо им привилегије пуне равноправности с Папистима, из које су они силом и насиљем последњих (папских људи - прев.) потпуно искључени били. Тај НАШ праведан и према Цркви Христовој нужан подвиг Порта је назвала тлачењем слободе ријечи Посполите, као да би успостављање законске једнакости међу ЊЕНИМ грађанима било зазорно.

Храбра, уређена, свиме изобилно снабдјевена и на побједе навикла НАША војска сакупила се већ у близини Турских граница, а кад ви добијете ову НАШУ ИМПЕРАТОРСКУ грамату, у то вријеме ће она са двије многобројне Армије бити у борбеном положају против заједничкога НАШЕГА непријатеља.

Имајући у виду праведност НАШЕГ дјела, а при томе Цркву свету и саму Побожност имајући као неодвојиве присталице оружја НАШЕГА, МИ се без икакве сумње надамо да ће благослов Цара рата и мира бити увијек са њима и да ће он овјенчати још славним и корисним успјехом све НАШЕ подухвате, њему јединоме у част и славу припадајуће. Ви пак благочастиви Грчки и Словенски Народи, ако хоћете маћи са себе и ослободити се несносног ига злочестивих Агарјана, ако хоћете уздићи за себе и за потомке своје Цркву Христову на камену тврдоме и довести ЈЕ у будућности у безбједност; као и ако хоћете не само очувати остатке древне и драгоцјене Ваше слободе и подићи је на највиши степен како приличи древним завојевачима и Владаоцима великог дијела тад познатога свијета, од којих сте ви сви поријеклом - родом, језиком и витештвом - имате сада најпогодније услове, а ако их узалудно испустите, никада више нећете моћи достићи ове три врховне ствари Ваше заједничке цјеловитости и добробити под покровитељством оружја НАШЕГА - у овдашњем дијела непријатељских посједа и, под заштитом НАШЕ помоћи у Вашим сопственим стаништима.

Успјех је сад у рукама Вашим, и једино зависи од вас самих. Призовите само, са вјером и надом, Бога у помоћ, и уједините се међу собом пред ЊЕГОВИМ

Page 88: CG, Djuro Draskovic

лицем свештеном и неразрушивом обавезом заједничке клетве и потпуног једнодушја, а затим ударите на заједничкога Вашега непријатеља, јединственим срцима и удруженим снагама, продужавајући и простирући оружје и побједе Ваше чак до самога Константинопоља, као древних Грчких Императора престонице и града прослављенога светим мјестима - која до неба вапију! Истјерајте отуда остатке Агарјана са свим њиховим злодјелима и обновите Православље у овом њему посвећеном граду! Слава та сада Вама предстоји и Свевишњи ће Вам бити коначно невидљиви и непобједиви Вођа! Настао је за то погодан моменат, јер ће сва громада невјерника бити удаљена ка Нашој земљи и овамо потпуно уништавана дарованим нам од Бога силама. Осим тога, број благочастивих становника како на копну тако и на острвима Архипелага (Средоземља - прев.) неупотребиво увијек премашује број невјерника, па ће се они без сумње радосно прикључити Вашему подвигу, тако да ће Ваше снаге по броју и снази знатно бити увећане. МИ вам обећавамо од наше стране и даље сву могућу подршку. У том циљу Вам одређујемо потребног и познатог Предводника, провјерене неустрашивости и искуства, који ће и својом топлом вјером и побожношћу у Православној цркви посебно подстаћи способне команданте.

Између осталога, МИ Вам обећавамо, на најсвечанији начин, да ћемо од сада заувијек признавати као вјерне и истинске пријатеље Наше Империје све Народе који у овом рату буду учествовали у своју сопствену корист за слободу и благостање и за заједничко дјело, и да ћемо МИ за такав њихов стварни подухват при постизању мира коначно их укључити у њега с гаранцијом у корист потребе безбједности и других погодности, са потпуном за побожност слободом.

Светост Наше Императорске ријечи, којом МИ ову наду утврђујемо може свима Вама побожним Грчким и Словенским Народима служити као вјерна и стална залога њеног испуњења, јер она је неподложна у било ком времену ни најмањег изузећа или двозначности.

Као гаранција за све у овој грамати написано наредили смо да се она потврди Државним НАШИМ печатом, а што је учињено у НАШЕМ престоном граду Санктпетербургу двадесет и деветог дана јануара мјесеца 1769. године од рођења Христа Спаситеља, а од НАШЕ владавине - седме године.

По најмилостивијем УКАЗУ ЊЕНОГ Императорскога ВЕЛИЧАНСТВА гроф Н. Панин, с. р. (м.п.) Кнез Александар Галицин, с. р."

Шестог августа исте године на Цетињу је прочитана ова грамата и као обично радосно примљена и послушана. А Црногорци су и без тога били у рату с Турцима. Осим позива на рат с Турцима хтио је тај посланик, генерал-мајор кнез Георг Владимирович Долгоруков, увјерити Црногорце да Шћепан Мали није руски цар Петар, него да га они презру и отјерају, и да слушају кога су и прије Шћепана слушали, тј својега митрополита, гувернадура и остале главаре Они му то обећају, али не учине тако. Утолико се са неколико Црногораца

Page 89: CG, Djuro Draskovic

изненада појави Шћепан Мали низ брдо и у поље и дружина му обори огањ из пушака. То чује цио скуп, па и они дају огањ из пушака у знак поздрава Шћепану, и сви к њему једнодушно отрче Кад то видје кнез, насмија се и зачуди превареној усрдности народа, и сазна шта би Црногорци за правога рускога цара учинили. Проведе ту још неко вријеме док се Црногорци по граници покољу с душманином општехришћанским, па пошто се задржа у Црној Гори два мјесеца, док је нешто средио, отиде опет у Русију, не оставивши сиротињи црногорској ништа осим ону царску грамату и рат с Турцима о њиховом трошку, као скоро што је и увијек било Али прије одласка кнез Долгоруков, пошто видје црногорску усрдност према измишљеноме цару Петру, дарива Шћепану руски мундир и препоручи га народу да га и убудуће држе и слушају као до тада.

А то се уради овако Кнеза Долгорукова испрати исти Шћепан Мали до мора, а кад се вратио отуда, донио је на себи штабски официрски руски мундир и писмо упућено Црногорцима у којему га свима препоручује. Ако би му понеко шта и проговорио због тога што га Принцип Долгоруков раније није познавао, одговорио би да Принцип не може знати све царске ствари и тајне. То је и прихваћено и Шћепан Мали је држан за цара Петра свих седам година које је у Црној Гори проживио.

Пошто је кнез Долгоруков пошао, владика Сава се за неко вријеме премјести у Црмницу, а Млечићи потајно дигну војску, под командом бригадира Рада Маине, који се ноћу са 700 војника примакне да заузме за Републику Манастир Стањевиће, што су покушавали и прије а и касније. Али их уочише манастирски људи, који су били у Стањевићима, те их чували и радили, па брзо јаве митрополиту Сави. Сава пошаље својега синовца Петра (још ђака), који окупи Црногорце, те се побију с Млечићима, и потисну их у село Поборе, гдје их опколе и тако задрже три дана, па се разиђу а Стањевићи остану чији су и били.

Послије тога Шћепан Мали је живио у Црној Гори и њоме владао и управљао колико је боље знао. И данас се прича да није смио ни брав коме нестати из тора, а камоли да се учинило какво више зло, јер је свакојега злочинца примјерно кажњавао, а неке и вјешао. Шћепан је највише боравио у Црмници, и тамо је уз једну ријеку пут градио и крше минама ломио. Примакавши се једној затајалој мини, која тада пукне, он настрада и добије 62 ране, чак му и очи ископа. И казују, кад су га таквога одатле понијели у Брчелу у Манастир - запјевао је. Пошто се излијечи од тих рана, ту је стално, онако слијеп сједио, и тако проживио још близу двије године. И Бог сами зна колико би још проживио да га не задеси смрт на овај начин: Скадарски везир, по имену Мехмед паша, који се у Порти славио као мудар и храбар и који је имао све војничке врлине, а који је био с оцем славнога Кара-Махмута - би изабран од стране Порте и пошаљу га с његовом војском у Морију (Пелопонез), која се бјеше к Русима од Порте одметнула, када ратоваше руска флота у Архипелагу, под командом грофа Алекса Орлова. Између двије државе би закључен мир, а Морија остаде још под оружјем у својој слободи, па је Мехмед паша добио задатак да низам учини, тј. да је опет покори Турској и султану. Мехмед паша пође с Арбанијом и учини од Морије све што је хтио. Много робља пороби и пошаље у Цариград цару на дар, а доста га и кући у Скадар опреми. Међу тим робљем је било и људи јунака, који су му некако лукавством или по каквој нужди пали у руке. Одмарајући се кући од рата, Мехмед паша наговори 12 људи од оних

Page 90: CG, Djuro Draskovic

заробљеника, наравно тајно, те побјегну право у Црмницу. Појаве се и поклоне Шћепану Малом, препоручивши му се као господару земље да их причува и ако када могне - да их у њихов вилајет пошаље. Међу њима био је један што се звао Станко, можда је име предјенуо, а родом и језиком је заиста био Грк. Тога Шћепан Мали узме да га послужује око софре, а оне друге пошаље у Доњи манастир Орахово, те они тако годину и више проведу радо радећи при том манастирчићу, и весело живјећи. Онај посрбљени Грк Станко бавио се око Шћепана Малога и бјеше му се веома умилио, али и сазнао му сваку слабост и штрбину (недостатак - прев.).

Како је Шћепан Мали волио да пије, тако гаје Станко једног дана погостио (и јело му је спремио) и понапио, те он леже да мало приспи, и заспа, а Станко га закоље и покрије у постељи, закључа му камару (собу) кључем и каже домаћима да га нико не буди, јер је то наводно рекао сам Шћепан, као и да никога к њему не пуштају, док се сам не пробуди и не изађе из камаре. Рече да он има неки посао који му је наложио Шћепан, до у кћери своје (која је с њим заједно из ропства побјегла и у село Грађане у кући кнеза Војина живјела), па да ће брзо доћи. То му повјерују, а Шћепану се тога дана нико не смједе учинити вјешт, цио тај дан и до јутра сљедећега. Онај назови - Станко чим у Орахово сиђе, узме ону дружину те побјегну у село Сеоца, на крају Црмнице и Блата скадарскога, које се сматрало везиревим Везир не само што им бјекство опрости, него и Грку Станку поклони једне токе од осам ока, које су касније продате за 18 млетачких цекина, а једва су толико ваљале Не бивши дома, игуман, дошавши други дан из Доњега манастира, навали те отвори врата, и нађе Шћепана закланог, па га укопају, и тако се сврши његов живот. Када о смрти обавијестише митрополита Саву, он рече да га укопају по источном обреду јер се он тако и игуману исповиједио, те га тако у припрати Манастира Светога Николе сахране.

Овај чудни човјек, и лажни цар Петар, био је осредњега раста, лијепа стаса, прикладна лица, смеђе боје, тамне косе, брка и очију. Био је добар коњаник, а кад је дошао у Црну Гору, имао је око тридесет година. Није се примијетило да је знао читати и писати, или говорити који други језик осим српскога, и то како на тромеђи Личани и Далматинци говоре. Али добро знаваше свуда по Босни градове, мјеста и многа села поименично. Није се, међутим, ништа могло сазнати које заправо он био и одакле је у Боку дошао, како се у такво дјело и име смислио упустити. Највише се бавио игром и шалом, а уз то волио је и пиће, и тако показиваше лакомисленост и дјетињарије више него озбиљност чврстога срца и духа. Био је необичан простак, осим што је само нешто притворства у цркви показивао -када би свештеник наузгред обично поменуо руску царицу и царску фамилију, па би при помену великога и насљеднога кнеза Павла крпом тобоже сузе отирао, а главу би приокренуо ка зиду црквеноме. А о облику државе, о њеним потребама, нуждама и крајностима, о политици, о суштини правде и снази земаљских закона, о користима цијелог човјечанства и посебно народа у којему се налазио – појма није имао, нити ]е с киме било у земљи било ван ње имао односа или преписке чинио. Ово што рекосмо све се јавно и видјело и сазнало, и нико га порећи не може.

Иза тога, године 1778 митрополит Сава нађе за сходно да пошаље за народне ствари у Русију свога синовца Петра, који је тада био већ архимандрит, и са њим гувернадура црногорскога Јована Радонића и сердара његушкога Ивана

Page 91: CG, Djuro Draskovic

Петровића. Пошто су дошли у Русију, најаве своје послове Иностраном колегију, којим је тада управљао државни канцелар гроф Никита Иванович Панин. Ту послови се не могну брзо завршити више пута су код Панина ишли, док им он не рече да су њихови предмети предати кнезу Григорију Александровичу Потемкину и да их он мора размотрити и Господарици на рјешење представити. Тако они пођу и к Потемкину, који им даде рок до следеће недјеље Али таје недјеља чекана седам мјесеци и никада не дође иако су сваке недјеље по једанпут к њему ишли, по свој прилици што се Потемкин тада био завадио с неким Србином, генералом Зорићем, те не само што бјеше замрзао све Србе него је тражио начин да им се свима, као и генералу Зорићу, освети Архимандрит црногорски Петар Петровић и дружина му видјеши да их кнез Потемкин мота и вара, пођу ка грофу Панину и затраже му пасош да се враћају кући. Он им на то одговори да жали што кнез с њима тако поступа и да ће он на првом састанку с кнезом поразговарати о њима и да дођу и узму рјешење Али када му ови опет дођоше, он им даде овакав одговор: "Уз моје крајње жаљење, наредићу да вам се пасоши дају, а виновник ће кад - тад за ово платити" Они се врате, ништа не завршивши, кући у Црну Гору. Ускоро умрије владика Сава, Црна Гора оста без Поглавара и обичнога својега умоводитеља Архијереја. Уз то, и тадашњи гувернадур Јован Радонић бјеше предузео самовољно и без ичијега питања договор са ћесаром да му преда Црну Гору, ваљда за некакву велику награду и обећање. Због тога и бјеше ишао у Беч, и бјеше довео од ћесара у Црну Гору некакву комисију под изговором да ту штампарију подигну, коју су били и донијели, како би се штампале књиге за српски народ. Тајно су, међутим, имали налог да виде Црну Гору, каква се корист од ње може имати и испитати хоће ли народ пристати на то. Тако су направили и њен географски план, и због тога проборавили на Стањевићима девет мјесеци, али ништа од праве намјере и не поменувши а камоли свршивши, отпутују. Ипак штампарију поклоне гувернадуру, а овај је касније продаде некоме у Боки.

Архимандрит Петар још из дјетињства био је насљедник Епархије црногорске, од стране народа објављен, а и владика Сава је хтио да га за свог живота завладичи, али за то није било згоде и пригоде, те у народ немаше ко изаћи да му што боље каже од онога што зна сам. Живљаше још у Црмници владика Арсеније, али никуда и ништа не могаше од болести, док се ту наскоро и упокоји. Црногорци, дакле, навале на својега давно и уз општу сагласност изабранога и свима вољенога архимадрита Петра, и просто и искрено му рекну да се гдјегод завладичи, и да међу њима тако не живи. Јер, они без владике нити хоће нити могу да живе, те су принуђени да траже другога ако он неће. Тако се он спреми и пође у Беч, гдје од кнеза Галицина, рускога опуномоћенога и изванреднога посланика, затражи пасош, јерје желио да се управо у Русији завладичи. Али како му кнез не даде пасош, он напише писмо митрополиту у Карловцима Мојсеју Путнику и замоли га да га произведе за архијереја. На то му овај одговори да хоће радо, али да се зато затражи одобрење од Двора. Тада архимадрит Петар Петровић даде у ћесаров двор молбу за то, и би му дата дозвола, те пође у Карловце и ту се завладичи с посебним церемонијалом и на задовољство свих, а на дуговјеку радост и корист и дику уопште српску, како ће то показати и историја. Одатле се Петар поново врати у Беч да моли Двор не би ли му дали што праха и олова да понесе у Црну Гору, јер се чујаше да се Кара-Махмут Бушатлија, везир скадарски, од свога цара одметнуо и осилио, те је

Page 92: CG, Djuro Draskovic

почео да присваја око себе земље и да пријети да ће ударити на Црну Гору. Ћесаров двор на то одговори да му се дозвољава да купује праха и олова, као и остале робе, колико год хоће. Како немаше новца, владика Петар стаде размишљати одакле би их брзо и доста стећи могао. Падне му на памет да пише у то доба пресрећноме Србину генералу Симону Зорићу, с којим се бјеше упознао у Русији када је тамо боравио и који тада у Шклову живљаше, и много богатства имаше. Одмах му напише све своје нужде и потребе отаџбине и о опасности малога остатка српске слободе и биједе, и затражи му да своме народу помогне новцем, кад му је дао да може... Зорић му одговори да је на путу према Шклову и нека дође да се лично виде и о томе поразговарају, те да ће он учинити што буде могао. Нуждом и љубављу према отаџбини силно гоњен, Петар пође и до њега кад ли тамо - проведе неколико мјесеци узалуд, не би ријечи утјехе, ни динара помоћи, осим безбрижних забава и весеља. Не траживши ништа од тога, а не нашавши што је тражио по обећању и по позиву Зорићевом, Петар пође одатле кући. Али окрене преко Берлина, да би још у онога озбиљнога витеза философа и цара Фридерика Другога своју крајњу нужду и опасност показао и напомене му о помоћи коју Је указао његов предак владици црногорскоме Данилу, када му је на путу за Русију златни крст даривао. Кад тамо, а оно Фридрих бјеше умро прије петнаест дана, а насљеднику му се још не знаваше нарав и начин пословања, те Петар и одатле без игдје ичега остаде и оде дома ујаде и у Црну Гору, да се сиротиња Богом и својом великом муком држи и одбрани.

Међутим, док је владика Петар по свијету ходио и тражио узалудно помоћ гдје је знао и умио, удари Кара-Махмут паша Бушатлија, албански везир, на Црну Гору, а повод му за то дадоше сами црногорски главари својом крајњом неслогом и међусобним сукобима. Тако млади владика Петар Петровић нађе још и своју отаџбину у несрећном и срамотном стању: много села попаљено и похарано све што је дошло до турских рука, чак и владичанска резиденција на Цетињу немилосрдно је изгорјела и оплијењена, од свакога ко је што имао узета је глоба, и више од пола Црне Горе под харач и бич турски бјеше стављено. Преко свега тога застане свој Манастир у дугу 1.500 цекина, што су му домаћи за вријеме његовог четворогодишњег одсуства били учинили. Владика на ту своју, домаћу штету ни главе не окрену, него хитно благоразумно смисли и крепкодушно прене и пође са чистом усрдношћу кроз све околине црногорске и кроза села редом свуда и свако племе и братства корећи што се тако срамотно и неславно упустише Турцима, душманима вјере и слободе, самовољно, без крви и боја и сваке нужде и невоље под ноге се и под бич подложише. Уз то их тако закуми да се закуну сви сложно и једнодушно и да се завјере да ће се држати и бранити до последњег чељадета ако би Турци опет на њих ударили. Но, ако вјеру тврду и непоколебљиву имају у Христа Бога свемогућега и Спаситеља страдајућих за вјеру и правду, неће их он оставити да погину, него ће им допустити и помоћи да униште свога душманина и да прославе свога Свевишњега Творца и Оца и да ослободе своју отаџбину, повративши и обновивши своју независност и поштење који су им од искона били стечени, и никада до тада тако нијесу били упуштени и изгубљени. Овако је (отприлике) владика Петар свуда и дању и ноћу ходио, зборио и учио кроз народ свој више од цијеле године дана. И Бог му поможе, пошто је толика страдања и искушења јуначки претрпио, у којега се ја вазда вјерно и тврдо уздао. Народ се стаде одушевљавати и будити, општа сагласност свакога и свуда охрабри, вјеру

Page 93: CG, Djuro Draskovic

утврди и поткрјепи умове, срца и мишице, па се усуди отказати Турцима харач и покорност, прогласи своју отаџбину поново слободном и само од Бога самога преко својега архијереја зависном. Тако се опет обнови и славно и свјетло се уздиже пали Српски Израиљ а ближњељубива Црква обасја своју околину, дично узнесе свој дивни Олтар и опште свесрдности жртву Новоме завјету вјернодржањем стану приносити, отада заувјек. Свемогући својим вјечно премудрим провиђењем усмјери скоро сву страхоту својих судбина против агарјанскога рода и накота, против заклетога душманина свих благочастивих, подигне сјевер словенски и запад аустријски да вајају сложно на Орканов двор и безочност. Такво славно дјело и опште хришћанско наоружање није и могло бити или не би ваљало да буде без учешћа и мале али значајне Црне Горе. Због тога у њу пошаље ћесар Јосиф Други својега капетана Филипа Вукасовића и са њим другога официра - Лудовика од Пернета, и са њима шест војника, са доста новца, хране и праха да Црногорци, као познати јунаци и овдашњи ратници оружје прихвате за диверзију, и окрену га на Турке, вјечне своје и свачије душмане. О томе позиву постоји и грамата од ћесара послата тада у Црну Гору, чију копију овдје као потврду прилажемо:

"МИ ЈОСИФ ДРУГИ, Божјом милошћу изабрани Римски Цесар, увјек Множитељ царства Германије, Унгарије и Бохемије, Далмације, Хрватске, Галиције. Лодомерије и Словеније, Апостолски Цар Архивожд Тоскански, Велики Кнез Трансилваније, Вожде Медиолана, Монтове и Парма, Гроф Хабзбурга, Фландрије и Тирола, и проч., и проч. Гледајући на похвалну ревност и изванредну храброст с којом је храбри народ Црногорски увјек правио подвиге да вјеру своју и славу брани и штити - објављујемо свим становницима Црне Горе, и посебно њиховом Митрополиту Архијереју, Архимандритима, Игуманима, Протопрезвитерима и Свештеницима, такође и Губернаторима, Сердарима, Војводама и Нахијским или обласним Кнежевима, и свим црквеним и мирским Главарима - да доносиоци ове грамате Филип Вукасовић и Лудовик од Пернета јесу заиста официри непобједне наше војске, који су нарочито од НАС послати да се с Вама најбоље договоре о најбољем начину да МИ заиста извршимо НАШЕ најмилостивије намјере, како би се народ избавио од тиранства Отоманске власти уз помоћ Свемогућега и да му се да хришћанска слобода и сва она достојанства и преимућства која доноси слобода, коју сасвим мирно и спокојно уживају срећни становници свих НАШИХ царстава. Очекујемо дакле да по сили ове НАШЕ грамате и анализе важних узрока њихове сопствене користи поменути становници Црногорски и њихови главари - како црквени тако и свјетовни - речени официри с дужним почастима буду примљени и да се тврдо вјерује у све што им у НАШЕ име буду предложили, да с дужном искреношћу и захвална срца одговоре и да им не само допусте да могу слободно ићи и доћи у свако мјесто и тако мирно и безбједно боравити. И још да им се дају коњи и превоз, прелази, исхрана, путеводитељи и водич и свака друга ствар која би им на путу могла бити потребна, тј, да им се у сваком догађају и случају уопште свака помоћ даје и покаже свака љубав. У том смислу јесмо ово сопственом нашом РУКОМ потписали потврдили великим НАШИМ Цесарско-краљевским Печатом.

У Бечу 17. априла 1788. године по рођења Христа.

Page 94: CG, Djuro Draskovic

ЈОСИФ Наредбом Његовог Цесарско-краљевског Величанства Антониус А. Спиелман, с. р."

Мало затим пошаље ћесар у Црну Гору и 400 својих војника, сто хиљада цекина и још неке официре. Они су ишли у Скадар до Кара-Махмута и настојали су да га наговоре да се преда ћесару уз најљепше нагодбе, и кад су хтјели да му опет пођу, владика Петар им је савјетовао да не иду тамо по други пут, јер су Турци, посебно скадарски подозриви па би их могли и мимо везирове воље нагрдити. Они то не послушају, већ отиду и буду лијепо примљени и испраћени, али их пристигну на Блато у Крајину села Сеоца, и ту их све посјеку. Остаде само Филип у Црној Гори, јер с њима није хтио да иде. Црногорци су хтјели да ратују против Турака са ћесаром о његовом трошку, јер су се надали да ће раширити своје границе и тако себи земље прибавити, а ћесару олакшати заустављањем толике силе турске која је у њиховом сусједству и с којом Црногорци буду имали посла. Али када чуше од Филипа Вукасовића да ће сви градови који се освоје остати ћесару а земља ономе које узоре, умало му не отказаше сасвим и рекоше му да нико од њих на такав начин неће ни метак опалити, премда и Филипу не бјеше наложено ништа више него да се одовуда учине диверзије, тј. да се Црногорци заваде и зарате с Турцима, а он да се измакне откуда је и дошао. Тако је и мислио да учини, иако Црногорцима другачије говораше Уз то се још бјеше огласио да су и Руси с ћесаровцима направили алијансу према Турцима и да су с Портом заратовали на Дунав. Такав им извјештај дође и од рускога министра Александра Мордвинова, који је тада био посланик у Млетачкој републици Упутише им и царску грамату преко генерала Заборовскога, чије се обје копије (писма Заборовскога и царске грамате - прев.) овдје прилажу, ради потпунијег објашњења саме историје:

(Писмо генерал-потпуковника Заборовскога уз грамоту бр 10)

"Најпреосвештенији Господине Митрополите са својим најпоштованијим духовним властима и чиновима, Превасходна Господо Главари и други поштовани чиноначелници славних и храбрих Црногорских и других једноплеменика и народа, благородни дворани и сви грађани ових крајева!

Из послате највише грамате ЊЕНОГ ИМПЕРАТОРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА, Благочастиве Господарице Императорице и Самодржице Сверосијске упознаје се и Ваше Преосвештенство Ваша Превасходства са свим народом новом и увјерљивом потврдом ЊЕНОГ Милостивог промишљања о Народу вашем, који исту православну вјеру с ЊОМ и са цјелом ЊЕНОМ Империјом исповједа и да је у том смислу ЊЕНО ВЕЛИЧАНСТВО послало морским и сувоземним путем ЊЕНЕ снаге у Средоземно море у циљу кажњавања обијесног непријатеља цијелог Хришћанства Турака, а својим војним командантима је наредила да подржавају свим средствима Народе Хришћанске у њиховој борби против варвара Агарјана који угњетавају сусједе и под нечасним игом држе страдајуће, уколико они, надахнути побожношћу, и обдарени сјећањем на храбра и славна дјела својих предака, устану на заштиту вјере и одбрану слободе, сјединујући своје подвиге са подвизима руских војника.

Page 95: CG, Djuro Draskovic

Управо је такав дио даних ми од стране Свемилостиве Господарице упустава при мом именовању да командујем копненом војском, како оном која је упућена флотом, тако и оном која се по својој ревности побожности и слободи присаједињава нашој војсци. Избор на ово служење у мојој личности је за мене драгоцјен јер доказује Монархово повјерење. Пријатно ми је такође што ћу радити на истим пословима с Народима чију сам побожност, храброст и оданост Русији и многе друге квалитете увјек изванредно цјенио. не губећи ни мало времена, ових дана се одовуда упућујем да бих што прије био у вашој близини. А да бих колико је могуће убрзао све припреме за подвиге који нас очекују, шаљем заједно с поменутом Граматом Господу Пуковника Тутолмина и Примијер-мајора Драшковића, искусне и исправне официре, у које вас молим да имате повјерење, као и да им саопштите каква Вам је помоћ и у чему потребна, а у потребном случају да њихове савјете употријебите у Вашу корист. У очекивању док ја дођем у Италију, преко наведених Штапских официра или преко Ваших Опуномоћеника изјаснићу се и одлучити о свему што је Вама и Нама потребно, о чему сам писао Господи Министрима ЊЕНОГ ИМПЕРАТОРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА по ЊЕНОЈ вољи, као и Господину Бригадиру Псаро, који се налази у Напуљу и на Сицилији, да би он по сусрету Господе Тутолмина и Драшковића по могућности дјеловао на обезбјеђењу добровољаца за Ваше потребе.

Наређено ми је да наручим Вашем Преосвештенству Панагију од ЊЕНОГ ИМПЕРАТОРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА, Вама поклоњењу у знак ЊЕНОГ благослова за почетак подвига у славу ЊЕГОВОГ светог имена и усталих у одбрану вјере и Отачаства. При томе ми је ЊЕНО ВЕЛИЧАНСТВО наредило да поновим ВАШЕМ Превасходству и другим главарима да ће ВАША усрдност за заједничка дјела бити удостојена изванредним почастима и наградама Монарховим. Детаљније ћу с Вама разговарати по мом одласку у Италију, остављајући свагда Вашег Високо Преосвештенства и Ваших Превасходитељства и цјеле Заједнице Ваше доброжелатељ и на услуге готов.

ЊЕНОГ ИМПЕРАТОРСКОГ ВЕЛИЧАНСТВА Армије Генерал-поручник, командант сувоземне војске у Средоземном мору и околним мјестима, вршилац дужности Генерал-Губернатора Владимировскога и Костромскога Намјесништва и разних Ордена каваљер.

Лично Заборовски.

ПС: Заједно са овим од мене ће к Вама бити отправљен, уз опрему коју сада шаљемо, Господин Мајор Рафаил Петровић. У Санктпетербургу, 11. маја 1788. године."

А ово што сад сљедује је наведена царска грамата:

"БОЖЈОМ МИЛОШЋУ МИ, КАТЕРИНА ДРУГА, ИМПЕРАТОРИЦА И САМОДРЖИЦА СВЕРОСИЈСКА, и проч, и проч.

Преосвештеним Митрополитима и осталим Архијерејима и цјелом духовништву, Благородним, Поштованим и НАМА љубезновјерним Главарима,

Page 96: CG, Djuro Draskovic

Начелницима, Војводама, Кнежевима, Дворанима и свим Грађанима славних и храбрих Црногорских и других њима Јединоплемених народа - НАША ИМПЕРАТОРСКА благонаклоност и милост.

Већ Вам је познато да је вјероломно и изненадно непомирљиви непријатељ Крста Господњега изазвао Нас на рат, и да смо се нашли у нужди да бранимо цркву православну и да осветимо увријеђено достојанство Царског вијенца НАШЕГА, те смо на њега упутили копнене и поморске снаге.

У очекивању доласка Наше флоте и војске у њој под главном Командом НАШЕГА Адмирала Грига у Средоземно море и у мјеста која су одговарајућа за пораз НАШЕГА Непријатеља, за избављење Хришћанских Народа испод Ига Агарјанскога, као и у циљу обезбјеђивања слободе и безбједности оних који су наслиједили храброст својих предака у борби против Варвара - МИ смо упутили сувоземним путем у Италију НАШЕГА Генерал-Потпуковника Заборовскога, снабдјевши ГА НАШИМ повјерењем и инструкцијама не само да све припреми за нашу борбу, него и да замоли све Хришћанске Народе који гравитирају тим предјелима а који желе слободу да им се омогући дати свака утјеха.

Љубав према вјери Православној и приврженост према Сверосијским Самодржцима Црногорског и других њима једноплемених Народа позната је цијелом свијету, посебно од времена бесмртног и славног Императора ПЕТРА ВЕЛИКОГА. Увјерени будући у такво расположење ових народа, МИ смо наредили поменутоме Генерал-Потпуковнику да ступи са Вама у везу и да Вам пренесе НАШЕ ИМПЕРАТОРСКО милосрђе и благонаклоност према свима Вама, чија је побожност оскрнављена невјерницима а слобода угрожена, нарушена њихова безбједност и мир; као и да побуди код Вас ревност да с НАМА подијелите подвиге противу гонитеља имена Хришћанскога. Он ће се са вама договорити и о мјерама подјеле оружја и опреме, и са Вама се сагласити, у чему имајте повјерења у њега; тврдо вјерујте да ћемо увијек на срцу имати старање да Вас обезбиједимо колико год је то могуће. Оне пак који несебично усрђе и храброст покажу на заједничком послу, НАШОМ ИМПЕРАТОРСКОМ наградом и милошћу нећемо заборавити да одликујемо Богу Свемогућему Вас у свим Вашим добрим намјерама препоручујући, остајемо Вам НАШОМ ИМПЕРАТОРСКОМ МИЛОШЋУ увијек благонаклони.

Дато у Нашем Царствујућем граду светога Петра 14. марта, од рођења Христовог 1788. године, и двадесет шесте године од НАШЕГА владања."

На оригиналу је потписано: "Њено Императорско Величанство КАТЕРИНА.

(м.п.)

Гроф Иван Остерман, с.р."

НАПОМЕНА. На велику моју и мојих ближњих жалост, ових дана се разболи наш остарели митрополит Петар I Петровић Његош, и на сами Лучиндан увече умрије - 1830. Господњег годишта, а у осамдесет и по година својега много и бесмртно знаменитога у историји, живота У њему сам ја, великога добротвора и ревносног помоћника Руководиоца за историју Црне Горе, изгубио. Оволико

Page 97: CG, Djuro Draskovic

сам, дакле од искона примио и написао и надам се да сам успио да то од заборава спасим, како би се и за савременике и за потомке сачувало и у штампаном виду изложило, што би се с Покојником готово све изгубило, а што не би никоме, барем Србину, било мило.

Писац

Напомене[1] У календару црногорском "Грлица" ту исту кћер Лазареву именују Деспином, а у Ранкеовој историји она се назива Марија, овдје је по усменом предању Јелена, а овај дио историје Црне Горе се заснива и ослања на предање. [2] Ком је данас острво, а онда је можда још био међу отокама, јер Језеро и данас расте и одузима земљу. [3] Гора, планина, тако се зове. Камивал се зове свака она стране или плеће које му драго планине са које се баци камен у вис, и она страна на коју се превали назива се камивал. [4] Оно писмо што "Грлица" напомиње на стр. 61 није овдје на очи и у руке дошло. [5] За Вавилу се не зна одакле је био родом и мјестом. [6] Ни овом Герману се не зна мјесто рођења. [7] Ни овоме се не зна мјесто рођења. [8] Ни Никодиму се не зна мјесто рођења. [9] Овај Мардарија је из села Корнета из љешанске околине. [10] Пахомије је из села Зачира из ријечке околине. [11] Овај Руфим први је родом из Црмнице из Бољевића [12] А овај је из Његуша, из села које се зове Вењи Крај. [13] Василије је одакле је и Руфим Други. [14] Висарион је из племена цетињскога, из села Бајица, из братства Бориловића. [15] Гора у Ријечкој нахији испод Цетиња. [16] Он је био родом из Очинића, у цетињском крају, и само се за њега зна колико је владиковао- три године. [17] За њега и његове насљеднике историја казује нешто више него за напријед именоване има више података, а и то је било касније. Ја бих био рад да опишем за свакојега од њих и дан рођења и дан смрти, али ништа више нијесам знао него што сам овдје изнио. [18] Овај се поп звао Бошко Љешкопољац, али су га прозвали и Хаџијом, јер је жудио да пође на ћабу а није могао и што је побожно живио и Богу служио. Послије овога догађаја он се покалуђерио и назвао се Јов. Али овдје му пјесник све уједно именује како би му се указали важност и достојанство. [19] Де мјесто ђе, и то баш из устах Црногораца чувено. [20] Поше што и пођоше - по црногорски. [21] Напомена: у исто вријеме и по истим изасланицима послате су двије овакве грамате у Црну Гору, које су у свему сагласне, осим што је једна адресована на митрополита Данила а друга брату му кнезу Луки. Осим тога, чудно је да на овим граматама није потписан нико, а на коферти је велики печат државног грба Русије. [22] То је чисто по изговору пјевца.

Page 98: CG, Djuro Draskovic

[23] Војвода од Бјелицах. [24] Ка - кад [25] село [26] ријека [27] ријеку [28] Доше, исто што и дођоше. [29] То су села. [30] Обоје су брда. [31] Даниловом оцу је име било Стефан, а простонародно Сћепац, Шћепац. [32] жена [33] То је огртач, врста јапунџета. [34] У Црној Гори мач и меч, дан и ден.

Проф. др Радоман Јовановић

ИСТОРИЈА ЦРНЕ ГОРЕ СИМЕ МИЛУТИНОВИЋА САРАЈЛИЈЕ

"Просути Сима" био је, по Матијиним ријечима, "писар, песник, хајдук, чувар бостана, пензионер, студент, земљорадник, политичар, преводилац, поклисар, .. секретар народа црногорскога", учитељ Рада Томова а био је и историограф. Тај "сироти пјевун" био је "не однекуд већ одасвуд" а завичај му није била "једна нахија"[1].

Много путујући и често мијењајући занимања, Сима се, послије двогодишњих студија у Лајпцигу (гдје је 1826. године објавио "Сербијанку" и заинтересовао за скупљање народних пјесама), упутио у поетску Црну Гору. Историчари су утврдили доста детаља из тог његовог странствовања и докучили добар дио мотива којима се руководио да путује на Цетиње.

У љето 1827. године 36-годишњи нежења Сима стигао је из Лајпцига у Трст, гдје се задржао мјесец дана. У Задар је допловио 25. августа и добио везу за Котор, гдје је стигао 12. септембра 1827. године Сјутрадан га је саслушавао окружни капетан Јосип Пајтони са својим чиновницима Сима је на саслушању изјавио да је циљ његовог путовања у Црну Гору да тамо сакупи једну збирку народних пјесама и објави је у Бечу или у Њемачкој. Рекао је да, осим тога, намјерава, ако му дозволи Владика, да прегледа архив Митрополије и Цетињски љетопис и напише историју Црне Горе[2].

У Котору Милутиновић је одсио у гостионици Анђелке Висковић. Како на Цетињу није било кога познавао, обратио се митрополиту Петру I и приложио препоруку руског вицеконзула у Дубровнику Јеремије Гагића. Остарјели Владика одговорио је Сими да га не може примити на Цетињу ако му аустријске власти не визирају пасош, ако му, дакле, не допусте да отпутује у Црну Гору.

Од 12. до 30. септембра 1827. године Сима је боравио у Котору, упорно тражећи од окружног капетана дозволу за одлазак у Црну Гору. Неки истраживачи

Page 99: CG, Djuro Draskovic

наводе да је тих 17 дана Симиног боравка у Котору било бесплодно и да је тамо живио "сасвим усамљено". Никола Банашевић, на основу "примјечанија" уз прво издање "Пјеваније црногорске и херцеговачке" пише да је Сима већ у Котору почео прикупљати народне пјесме и да је прије одласка у Црну Гору забиљежио 18 пјесама. Претпоставља се даје у Котору наставио писање трагедије "Обилић"[3].

Како није успио да добије визу, Милутиновић је 30. септембра побјегао из Котора преко Шпиљара и Мирца у Црну Гору. Због густе магле тумарао је "осам дана без икака јела" по "пустој планини. не знајући на коју би страну имао окренути да дође на Цетиње"[4]. Њега је видјело једно црногорско чобанче и о томе обавијестило неког старца, па су га њих двојица довели 7. октобра на "уру ноћи" у манастир на Цетиње, веома исцрпљеног. Митрополит је писао Гагићу да је Сима "с первога мојега погледа уљега у моје сердце... Камо среће, да сам оваквога Серба человјека код себе имао, докле ме не бјеше болест и старост оборила. Ја не знам би ли се икакав други Сербин согласио живјети у Церној Гори, како што је наш љубазни Милутиновић согласан"[5]. Касније ће се тај први Митрополитов утисак о Сими нешто измијенити.

Аустријска губернијална влада за Далмацију није инсистирала код Митрополита да јој се изручи Милутиновић, али је, ипак, наредила окружном капетану у Котору да његове ствари и пасош брижно пази и да га, ако се појави на аустријској територији, одмах ухапси[6].

Већ 19. октобра у Котору се знало да Милутиновић обавља посао секретара црногорског митрополита и скупља народне пјесме. Тако је Милутиновић започео посао којег је сам одабрао и њему се, по свом начину, одао у Црној Гори све до 29. марта 1831. године, када ју је, службено напустио[7].

Тешко је прецизно утврдити чиме се све Сима бавио на Цетињу. То је зато што је он био тешко ухватљив, што је "као писар и почео и завршио", што је био "најпаметнији и најзбуњенији човек коме је име икада забележено у српској књижевности", што је имао "тапију на лудотворну воду" а била му је "махнитост омиљена"[8].

На Цетињу се Сима бавио понајвише бавио сакупљањем народних пјесама, био учитељ Раду Томову, обављао званичну дужност митрополитовог секретара, помало био политичар и дипломата, понекад и нека врста судије, учио Рада Томова калиграфији а био је и историограф скромних могућности.

Као што га је било тешко на једном мјесту дуже задржати, тако је Сима мијењао послове, увијек тражећи да се што више искаже. Знајући за то, Јеремија Гагић је Сими, одмах по доласку на Цетиње, савјетовао да не "скита", да остане код Владике и препоручио "одмах по Божићу жените се Црногорком, која ће Вас совершено срећним учинити"[9].

Што се, пак, тиче Симине функције секретара историчари се у томе не слажу у потпуности. Неки наводе да Сима у вријеме Петра I није био секретар Народне канцеларије (или "народни секретар") већ искључиво лични секретар митрополита. То тврди и сам Сима у "Предисловију" Историје Црне Горе.

Page 100: CG, Djuro Draskovic

Функција "народног секретара" била је "много тежа, а то ће ваљда бити и разлог што је Сима није примио. А као секретар Владичин није се послом преуморио" јер је своју преписку, углавном водио сам Владика. Уз то, до средине 1828. год, нека Владичина писма писао је "народни секретар" Јаков Стефановић, па је и то олакшавало Симин посао Сима је Владици писао концепте писама, ријетко потписујући своју функцију. При томе је Сима онако "махнит" давао остарјелом Владици на потпис и понешто што је митрополита могло наљутити. То се нарочито очитавало у вријеме руско-турског рата 1828. године са Митрополитовим читавим свежњем писама упућеним у Петроград. Мањи неспоразум са руском владом изглађен је тако што се кривица свалила на Милутиновића. Ни као миротворни судија међу племенима није био најревноснији и најправеднији. А секретарство у вријеме Петра I било му је најузгреднији посао[10].

Сима је и свог ученика-Рада Томова ангажовао да пише концепте писама остарјелом Владици. Тако је Раде Томов писао концепт писама Петра I окружном которском начелнику Јосипу Пајтонију од 2. децембра 1828. године Тај концепт Владика је знатно исправио и указао на језичке грешке. Један од бољих његошолога, Јевто Миловић, коментаришући тај концепт, констатује да су Рада Томова веома слабо учили и да "Нема сумње, више је вриједио Његошу рад у канцеларији Петра I од 1827. до 1831. него све оно што је научио од својих учитеља на Цетињу и на Топли".[11]

Добро је познато да је Сима "поправљао", уствари кварио, стихове младог Његоша а и народних пјесама,[12] управо радио оно што Вук назива "крпежом". Као секретар, Сима је имао доста посла тек послије смрти Петра I (30. октобра 1830), када ће, уз неискусног архимандрита Петра, управљати канцеларијом и водити преписку, потписујући се као "народа црногорског канцелар", иако те преписке није било много (за 1830 годину свега 9 Владичиних писама)[13].

Када је и како Сима почео да ради на Историји Црне Горе - тешко је утврдити. Изгледа да му је и то био узгредан посао и да је на њему радио без система - с времена на вријеме. Постоји и један недоказан додатак – да је остарјели митрополит Петар I био незадовољан Симиним радом као учитеља Рада Томова и да му је зато препоручио да се више ангажује на проучавању оно мало докумената што се налазило у Манастиру и писању Историје Црне Горе[14].

Из "Предословија к читатељу" (писаног у Београду 14/26. октобра 1835. године) и "Примјечанија" на крају књиге (стр. 120), види се даје Сима "саставио" историју за вријеме трогодишњег боравка на Цетињу и завршио је уочи смрти митрополита Петра II на Лучин-дан 30 октобра 1830. године.

Зна се даје Сима долазио у Црну Гору и 1832. и 1833 године, али другим послом[15] а из његовог "Примјечанија" се види да се више није бавио Историјом Црне Горе. Тек када је у "Грлици" 1835. године објавио "Кратка историја Црне Горе" владике Петра I, Сима ју је обилато искористио[16]. Тиме се и поставља питање када је Сима стварно завршио свој текст а и крупније питање- ко је писао "Кратку историју Црне Горе" Петра I и колико је она Владичина а колико Симина. То тим прије што се и сам Сима позива на Владику "како великога благодјетеља, тако и ревнивога спомоћника и руководца за Црнегоре

Page 101: CG, Djuro Draskovic

Историју[17]. Што се "Историја" није раније појавила, Сима је објаснио тиме што је у штампарији "навала и налога особита била" и што се писац, због других послова, није могао о томе постарати[18].

Сима је "Предисловију" објаснио како је настала његова Историја и на основу чега ју је написао. "Она је из устнога причања некијех старијих Црногорацах, а особито горепоменутога Богоугодног" покојника само вјерно примљена, и на папир сведена... Колико је у њој озбиљности, и голе истине, то нека изволи замјетити и опредјелити особитиј славенскиј и сербскиј хисторик; а ово се овде представља овако заједино зато, што се намјерење предизабрало саслушати и по завјету вјерно списати самоизустно причање; нит је цигловита врста повјести ове списатељем игдjе написана нађена била, сјем граматах како што су и неколике попјевке из народнога паметовања узете, и на своја мјеста за свједоџбу и миљање хисторије стављене. Списатељ ове књиге није тражио никакве рукописе старије, предизвјешћен бивши, да су морали пропанути, ако су и били који..." Сима је дакле, преписивао грамате које су као драгоцјеност чуване у Манастиру а оно што му је Владика казивао прекинуто је његовом смрћу. Сима је, ипак, писао да "При свему томе опет се ово и оволико описаније црногорске хисторије сматрати може како једно цијело древности а простотом изложење, и зато њега благонамјерна непропушћа штампом у свијет и одаслати". Сам "списатељ" је одао признање Петру I за писање Историје овако: "Оволико сам дакле од искона примио и списао, и радујем се да сам успјео то од заборава спасти, и за современике и потомство дочувати и на штампу изложити, што би се с покојнијем готово све ово и укопало, а томе барем Србин рад био неби никои"[19].

И тако се крајем 1835. године појави "Историја Церне Горе од искона до новијега времена. Списана Симеоном Милутиновићем Сарајлијом. У Београду. У Књажевско-србској књигопечатњи. 1835, 4, VШ + 122". Ту је Историју "добавио" и Петар II Петровић. Иако је гајио велико поштовање и захвалност према свом учитељу, Његош је Симину Историју строго, али сасвим тачно, оцијенио. У писму Вуку Караџићу од 2. септембра 1836. године он износи да "оно и није историја, но само препис грамата, а виђећете кад је добавите и станете читати што вриједи и да историја не може се назвати"[20].

И са аспекта модерне историјске науке та Његошева оцјена се с разлогом прихвата. Она се може само и понечему објаснити стањем ондашње српске историографије и Симином нехарношћу. Сима се заиста није имао на кога у српској историјској науци угледати, али је могао бити ревноснији у коришћењу оно мало докумената што се налазило на Цетињу. Он је наводио да је користио једино Историју Мавра Орбинија и документе из Цетиња. Када је наводио дио чувеног писма владике Данила брату Раду од 27. II 1713. године у коме стоји и "Ја сам Москов, Москов, Москов" напоменуо је "но ми је жао, што то писмо наћи не могу, да га соопштим овди међу осталијема ствар'ма", а сам га је, као аутограф, објавио између стране 44. и 45. своје Историје. Можда га је касније нашао, а можда и заборавио што је раније написао.

Симина Историја је, заиста, углавном препис грамата које су чувене на Цетињу. Оно мало другог текста има само библиографску вриједност. Он је хтио да граматама докаже међународни положај Црне Горе па иако у томе није имао

Page 102: CG, Djuro Draskovic

система, бар је, као добар писар, тачно их преписао, јер се није усуђивао, како му је била навика, да их "поправља".

Кад се упореди Симина Историја са Кратком историјом Петра I одмах је очито да је Сима искористио Петра I и да има идентичних реченица у објема. То се особито односи на старији период црногорске прошлости. Мора се, при томе, констатовати да су обојица тај период слабо познавали.

Сима је у својој Историји објавио неколико народних пјесама за које је утврђено да су митрополита Петра I. (пјесма без наслова, која је код Петра I насловљена као "Милорадовић"...- стр. 50-54; пјесма о нападу Турака на Црну Гору 1756. године, која је код Петра I насловљена као "Стан полако, Рогоје! Много ти је обоје"-стр. 85-90; пјесма о Шћепану Малом (стр. 96-100) која је под истим насловом и код Петра I). Сима је, како вели, сам биљежио народне пјесме, не указујући од кога их је чуо. Тако он, уз пјесму о нападу Серашћер-паше на Црну Гору 1712. године (није она која се сматра пјесмом Петар I) уз стих "Пак је много књигах пописајо" у напомени наводи: "То је чисто по изговору пјевца" (стр. 59).

Сима пише своју Историју од боја на Косову и Балшића, често гријешећи а затим наводи повељу Ивана Црнојевића Цетињском манастиру, хрисовуљ о границама Иванове државе и пјесму о Иванбегу и његовим синовима. Уз нешто свог текста о Црној Гори под управом владика из разних племена ("који су сви били од сербскога рода и језика"-стр. 24-29), Сима је саопштио бројне грамате руских императора, почев од чувене грамате Петра I од 3. Ш 1711. године до грамате Катарине II од 17. IV 1788. године. Он је то радио, како каже "за више објашњење саме историје" (стр. 115.)

Тако, Симина историја је од интереса као један од првих покушаја да се напише историја Црне Горе, коју је он безгранично цијенио и волио. Неки каснији историчари користили су Симину историју, углавном због објављених грамата. Он сам, изгледа, и није могао боље, иако је његова Историја Србије оцијењена као вјеродостојна. И у Историји Сима се "рвао са језиком" а сам је, другим поводом, рекао "Нико се од мене није надао ни оволико"[21].

"Немирни" Сима није ни у политичком животу у Црној Гори имао много среће. Умијешао се он и у питање укидања гувернадурства у Црној Гори и замјерио се архимандриту Петру. Како је Његош 19. јануара 1831. године писао Јеремији Гагићу "наш Милутиновић узео је нечесову слободу отка се преставио митрополит, која би му сломила врат да се не гледа на његово иностранство"... и пошао уочи Никољдана у Стањевиће и "није ктио доћ кад сам ја за њега шиља, него кад је њему драго било, па по свему тому ја сам га примио ка да није ништа преступио.. а он не стаде него два дана и пође без питања некуђ пут Боке Которске... Ема нека ломи врат куђ му драго"[22].

Сима се и тада вратио на Цетиње а свој први, трогодишњи, боравак у Црној Гори завршио 29. марта 1831. године.

По Симином одласку са Цетиња Његош је остао без "писара" па је сам водио преписку. Неко вријеме "бјеше дошло једно момче... а именом Стефан Васича,

Page 103: CG, Djuro Draskovic

али је ономадне пошао к кући својој у предрагу нашу Србију"[23]. Потом је неки дио преписке обављао, чак и полуписмени "ађутант" Иван Поповић. Он је Јеремији Гагићу јављао из Котора 23. VII 1837. године"... да јавим тко писар и секретар код архимандрита; нејма нитко, све су вертопрахи што су доходили досад, Симо Милутиновић пошао како вам извјесно от његове маните главе, такођер сад скоро дошао Стефа Васић, такођер пошао и јер мука дјело дјелат, а хљеб ваља замучат, па га јест, а свима вертопраховима, чини њима дај у Черну Горе све ће учинит како сами хоћу одма".[24]

Тако, на Цетињу нијесу били задовољни са Симиним секретарисањем. Ипак, први Симин боравак на Цетињу оставио је запажен траг у српској књижевности.

Овај текст је објављен у Зборнику радова професора и сарадника Филозофског факултета, бр. 12, Никшић, 1992, стр 143-149.

Знатно више детаља о свим боравцима Симе Милутиновића Сарајлије у Црној Гори, па и о настанку и штампању Историје, изложио је др Живко Ђурковић у књизи Сима Милутиновић Сарајлија и Црна Гора, Подгорица 1996. У истој књизи налази се и текст мр. Драгице Вујачић, која је детаљно проучила како је коришћена Симина Историја. Она заступа и нешто другачије мишљење о научној вриједности Историје, од оног које је овдје казано.

Напомене

[1] М Бећковић, О Његошу, Шабац, 1988, стр 7. [2] Д Д. Вуксан, Долазак Сима Милутиновића у Црну Гору, Записи, књ. IX, 1931,

стр. 259; Ј. М. Миловића, Стазе ка Његошу, Титоград, 1983 стр 11. [3] Н Банашевић, Како је и где написан "Обилић" Симе Милутиновића, Прилози

за књижевност, језик, историју и фолклор, 1955, књ. XII, стр. 301. [4] Д Вуксан, Преписка Петровића Његоша с нашим књижевницима Петар I и

Симо Милутиновић, Записи, књ. I, стр 175, А Ивић, Архивска грађа о српским и хрватским књижевним и културним радницима, књ. II, Београд, 1931. стр 112-

124. [5] Постоји неслагање о датуму Симиног бјекства из Котора и доласка на

Цетиње. Најсигурније је да је било у недјељу 7. октобра 1827. године на "уру ноћи" (Ј. Миловић, Стазе...,стр. 12).

[6] Ј. Миловић, Стазе..., стр. 13. [7] Р. Ј. Драгићевић, Његошево школовање, Историјски записи, 1948, II, стр. 201.

[8] М. Бећковић, О Његошу, стр. 8,9,12,18. [9] Д. Вуксан, Преписка..., стр. 175.

[10] Д Вуксан, Долазак..., стр 257-258, Преписка..., стр. 175-176; Б. Павићевић, Припреме за долазак Вукотића и Вучићевића у Црну Гору 1831. године,

Историјски записи, XXV, 4, стр. 545. [11] Ј. М Миловић, Петар I Петровић Његош. Писма и друга документа. Грађа.

1821-1830, књ. 2, Титоград, 1968, стр. 278. [12] Н. Банашевић, Песме о најстаријој црногорској историји у "Пјеванији" Симе

Page 104: CG, Djuro Draskovic

Милутиновића, Зборник радова Српске академије наука, Београд, 1951, књ. X, стр 288, 296, В. Недић, Рукопис Милутиновићеве Пјеваније, Прилози за

књижевност, језик, историју и фолклор, Београд, 1958, књ. ХХIV, св. 3-4, стр. 238-246, Ј. Миловић, Три табака рукописа "Пјеваније" Симе Милутиновића,

Споне, Никшић, 1971, бр 5-6, стр 37-40. [13] Д Вуксан, Прве двије године Његошеве владе, Записи, књ XXII, 1939, стр.

130. [14] С. Павловић, Сима Милутиновић Сарајлија. Живот, књижевна радња и слика

му, Нови Сад, 1893. 22. [15] Д. Вуксан, Црна Гора и Србија. Преписка владике Рада са српским владарима

и другим лицима из Србије, Записи, књ. III, 1928, стр. 85-87; Ј. Миловић, Стазе..., стр 75.

[16] Историја Црне Горе од искона до новијега времена. Списана Симеоном Милутиновићем Сарајлијом, у Београду, 1835, стр. 14.

[17] С. Милутиновић, Историја..., стр. 121. [18] Исто, стр. VIII.

[19] Исто, стр. VIII и 121. [20] П. П. Његош В. Караџићу, 2. IX 1836, Изабрана писма, Београд, 1951.

[21] М. Бећковић, О Његошу, стр. 10. [22] П. П. Његош, Изабрана писма, Београд, 1967, стр 15.

[23] П. П. Његош, Писма, књ. I (1830-1837), Београд, 1951, 58-59 [24] Односи Србије и Црне Горе у XIX веку 1804-1903. Приредао Петар Поповић,

Београд, 1987, стр. 79.

ЗАКОНИК СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ

   

ЗАКОНСКА СТЕГА

Во имја пресвјатија јединосушчнија и јединославнија приснопоклањаемија и нераздјелнија втријех ипостасјех животворјашчија Троици, отца и сина и св. духа - Амин.

Ми главари и старјешине и вес збор Црногорскога обшчества, будући днес собрани на једино мисто, видећи што Турци ваздашњи христијанскога рода непријатељи собирајут војску и чине све војничке приправе радећи ден и ноћ јавнијем и тајнијем начином како би нас и нашу браћу Брђане разурили и под своју власт и тиранство подложили и дјецу нашу у вјечну невољу и робство затворили и под жестоки јарам порабошченија поставили; тога ради сви јединокупно и договорно рекосмо и темељито стабилисмо и утврдисмо како ниже сего изговара:

Прво

Page 105: CG, Djuro Draskovic

Призивајући пресвјатое имја Господа Бога вседржитеља у помоћ и нашу, друг другу, племе племену, нахија нахији тврду и чисту вјеру и ријеч од чести и поштења дадосмо да се издати и преварити међу собом нећемо.

Друго

Рекосмо и заклетвом утврдисмо да ђе гођ би непријатељ окренуо и на коју би страну на нас и на нашу браћу Брђане ударио да хоћемо један другоме бити у помоћ и за благочестиву вјеру нашу христијанску војевати и своју крв пролити и љубезно отечество и дражајшују вољност и слободу зашчишчати; цркви свјатија и монастири и доме наше, жене и дјецу нашу с помошчиу всесиланго втроицје славимаго Бога оружјем нашим бранити.

Треће

От дневи данашњега и унаприед ако би се наша који Црногорац, оли које село, али племе, или која нахија, да буде издајник јавнијем или потајнијем начином, таквога сви јединогласно предаемо вјечноме проклетству како Јуду предатеља Господња и како злочестиваго Вука Бранковића, који издаде Србље на Косово и вјечну мрзост и проклетство от народа на себе привлече и от милости божје отпаде, и таквога брацкога и христијанскога крвника и издајника, који би се наша, не само што вјечноме проклетству предасмо и рекосмо да га буде анатема и да јест пред Богом сиго свјета и будушчаго одговорник за све што би зла и приеваром и издајом учинио, него и крв наша на њега и на чада његова от земљи на небо, јако же Авала да во пијет и да останет како кров Христа спаситеља нашего народ Јеврејски.

Четврто

Таквога издајника увијек от сабора и обшчества нашега отлучисмо да чести и пошчења нема него он и род његов да останет во вјек у срамоту и безчест, како издајник вјере и закона и хулитељ имена Божија и крвник свега нашега народа, и ако би Бог у наше вријеме уздигнуо и послао кога гођ овом земљом управљати и владати, али послије нас у вријеме наше дјеце и насљедника; то ми таквому господину и дјеци нашој остављамо ово писмо за изглед, да и у то вријиме и во вјек ови издајник и његов род да немају чести ни пошчења ни остале милости никакве, него да будет како род клетвопреступни и пријеварни, у ненавист свакому и мерзост.

Пето

Све ово вишеписано договорно рекосмо и нашом заклетвом утврдисмо, цјелујући честни и животворјашчи крест и свјетое Евангелие и својеручно подписасмо и кресте који писат не умјесмо нашијема рукама учинисмо.

Шесто

И свака нахија да прими и узме поједно писмо, које хоће држати у своје руке, да се находи от рода у род, а у Митрополији једно остависмо, које има бит

Page 106: CG, Djuro Draskovic

сахрањено међу Грамате и хрисовуље царске и свакому царско.му, краљевскому али принцискому двору и посланику приказано.

Јоан Радоњић, црногорски губернатор, сердар Јово Петровић, кнез Вуко Богдановић и остали сви главари од све Црнегоре.    

ЗАКОНИК ОПШЧИ ЦРНОГОРСКИ И БРДСКИ

Во Имја Господа Спаса Нашега Исуса Христа, Амин.

Находећи се ми главари и старешине и остала браћа наша из сваког племена и наше слободне области Црнегоре и Брда на јединокупни сабор и вијећу у манастир Цетиње 1798 года, октомвра 18 дне, сви јединогласно и договорно установисмо закон, по којему се напријед можемо владати и управљати на изглед прочијех народах от свијета, а то како ниже у 33 точке саборно учињеноме по реду изговара:

Первое

Призивајући великога Бога у помоћ и на обрану нам, потврдисмо једним гласом свиколици писмо наше Августа истога числа, то јест на дан Преображенија Христова 1797 года на Цетиње учињено, које се при овој књиги находи, и тако и истоме писму свакога издајника проклеству и анатеми предасмо и от сваке чести и поштења братскога испустисмо, тако и у овом садашњему потврдисмо и сувише рекосмо, да таквога обшченароднога крвника и вас његов дом између нас искоренимо и да от њега никога не оставимо.

Друго

Будући јединство, мир, тишина и сваки добри поредак није могуће уздржати, ако сврху злога и самовољнога чоека не би кастига било, тога ради рекосмо и зароку учинисмо, ако по данас Црногорац убије брата нашег Црногорца ол Брђанина, или Брђанин Црногорца, без иједне кривице и нужде, него од силе и опачине, да се такови убојица не може никаквим благом одкупити, но ако се ухвати да буде објешен, ол камењем побјен, али огњем из пушаках разнесен.

Треће

Ако тога убивалиа не би могли ухватити. него би изван наше границе у туђу земљу побјегао, то његово имуће да се има све, од мала па до велика, процијенити и од тога половину дати ономе, коме буде зло чинио, а другу половину за глобу земаљску узети.

Четврто

Page 107: CG, Djuro Draskovic

Такови убојица и земаљски непријатељ и крвник да никада повратка на своју старину ни у друго мјесто међу нама имати не може; који ли би Црногорац или Брђанин тога злочинца примио и код себе држао, или га оратио и бранио, или таио и не ухватио, пошто чује и разумије злочинство што је учинио, таквога једнако ћерати и кастигати како и самог убивалца, будући се његов друг и бранитељ учинио. По чему зли људи, кад не буду имати бранитељах, неће имати јакости чинити зло, како су се научили, а бранитељи неће злочинце бранити, када за њих стану плаћати и суду одговарати.

Пето

Ови рукоставник и убојица ако би се икад у које му драго мјесто ухватити или убити могао, да га најкрањи Црногорац или Брђанин једнако убити може, колико и они којему је он брата убио, и тако да се пребије један за другога, а прави да не може мјесто кривца платити.

Шесто

Ако који пушком или ножем рани кога у свађу, када се инадом и причом око чеса заваде, то да се имају пред судом довести и да суд с почетка разабере све по реду који је започео инад и свађу, за коју ли ствар и нужду и који је зачео први бој чинити и оружје прихватити против својега брата Црногорца. У вријеме, када може суд расудити такове ствари и више и кадаје забрањено да се не чини бој и самовољна освета, тако даклен познавши све како је било и колико се који у кривици находио, кметовати рану према чеса буде праведно, разбирајући и остале од једнога или обојице учињене сагрјехе поставити кастиг, ђе се пристајало буде.

Седмо

Који Црногорац оружјем или дрвом, или каменом удари и рани на правду Божију кога од силе и опачине - да се јунак назове, ђе прилике и потребе одјунаштва није, на гаквога да се рана и глоба двоструко суди.

Осмо

Ако пак који удари брата Црногорца ногом или камишем, такови да плати за овај ударац цекинах педесет, ако ли га они убије, пошто буде ударен, за њега да поговора није, колико ни за лупежа, који у крађу погине.

Девето

Могло би се догодити, да се коме пушка омакне, или којим другим начином да нектећи чојка рани или убије, како се то на многа мјеста догађало, но таково зло пристоји судом лијечити, колико се може боље учинити.

Десето

Page 108: CG, Djuro Draskovic

Ако који убије чојка напастника врху себе бранећи се и заклињајући га Богом, да се от њега прође, а он не уступи, него преко тога погине, и то зло ваља судом лијечити као и оно нехотице учињено.

Једанаесто

Који чоек узме туђу жену иза жива мужа или уграби ђевојку, коју му не буду ђевојачки родитељи оли својта и близика ђевојачка, која родитеља живијех нема, по обичају и закону архипастирскоме дали, такови да се има ћерати како беззаконик и грабитељ туђе ђеце, и да му стања у нашу земљу није, а његово имуће да се процијени и раздијели, како и онога, који самосилно чојка убије.

Дванаесто

Који поп вјенча чоека с женом иза жива мужа, али с ђевојком грабљеном на силу, или с другом, коју закон не допуштаје вјенчати, такови да будет лишен свештенства и прогнан из нашега обшчества безчастно како беззаконик и проклети хулитељ закона Божија и како губитељ душ христијанских.

Тринаесто

Ако лупеж погине, али се рани идући у крађу, да за њега поговора није, будући сви договорно рекосмо, да га ова земља бије једнако како и Рукоставника.

Четрнаесто

Која се лупештина нађе од пријед него ли је вјера и зарука међу нама на Цетиње 1796 на Преображеније Августа 6 дан утврђено, такве лупештине да се имају судити по староме обичају, а што се пак нађе у ово вријеме од стеге и преко вјере и заруке до сад украдено, оли што по данас који лупеж украде, то да будет извршено како сетенција наша прошлога годишта на Госпошчине учињена изговара; тојест за говедо мало оли велико осудбине цекинах дванаест, а глобе земаљске цекинах десет. За једно улишче челах равним начином, како и заједно говедо и осудбина и глоба да се има судит и подмирит.

За брава малога или великога осудбине талијера пет, а глобе талијера десет. За покрађе из куће, оли из обора и остале различите лупешчине, разбирајућиједно поједно редом и цијенећи колико која ствар асприх ваља, пак на прама цијене поставити приличну глобу и осудбину, на примјер речи која стварједан грош ваља, на то нека буде осудбине грошах пет, а глобе грошах десет.

Ово се размије за сваку покрађу из куће и изван куће украдену и понешену, не спомињући дјете лудо, које би што од дјетињске лудости учинило, али друго чељаде, које нема чисте свијести и памети.

Петнаесто

Који чоек хоће по данас продавати кућу или баштину или виноград или метех и дубраву, или остало своје надвижно имуће, нека најприје пита и понуди своју близику пред свједоцима, пак ако не би кћела близика купити нека понуди

Page 109: CG, Djuro Draskovic

мергинаша, то јест раздијоника од баштине; не би ли он ктио купити, тада слободно нека продаје кому може у своје село или у своје племе, само ваља да учини књигу најмање пред три поштена чојка или сједока, како је близику и мергинаше нудио и како они нијесу хотели или нијесу могли купити. А који буде књигописац нека своје име и презиме подпише, такођер годиште и дан од мјесеца да се чисто знаде и кадаје књига писана и на које мјесто, пред коима именом и презименом сједоцима, од којега су племена били сједоци и како су ови подписали, или не умјејући писати крсте учинили за више вјерованије, како је продаја по закону учињена и подпуно плаћено, а ионако куповица не може бити.

Ово се говори по данас за оне који хоће што куповати, а не за оне, који су до сад куповали.

Шеснаесто

Сваки, који има што искати, или дуг, или повраћу, или преузам или плиен, или коју штету и похару, или осталу малу или голему ствар, нека иште судом и разлогом да буде помирен, а сам да узима ништа без руке суда, ако ли не послуша који, биће подложен глоби и кастигу према његове кривице, колико заслужио буде.

Будући све ово више писано договором саборним учинили, и опет на данашњи августа 17 дан, а 1790 года всеобштим собрањем нашим разгледали и потврдили, за потребно судисмо приставити ниже сљедујушчег правила:

Седамнаесто

Знајући да највише зла и крвопролиће у нашој земљи с лупежах бива, и да су томе највише родитељи криви, који испочетка не хоћеју своју дјецу с добрим дјелом васпитати, и ни у страху Божијему содержавати, него их још њекоји уче и силују да туђе имање грабе и краду, и да свако зло и беззаконије чине, како што су и ови чинили, тога ради рекосмо и с овим капитулом стабилисмо, који лупеж по данас украде вола или коња у које му драго мјесто у Црнојгори и у Брдима, или у Приморју нашој браћи пријатељима, који се находе у цесарокраљевској земљи и держави, да се такови лупеж има проћерати једнако како и убиваоц који самосилно без сваке кривице человјека убије, будући када украде туђега вола или коња, он сву чељад од онога дома уцвијели, више него једно чељаде да закоље, а особито сиромаш, која другог коња ни вола нема, нити су вриједни стећи да такове купе, но да продаду башчину или друго сиромаштво и имање и тако да остану без ичега за прибавит животиње без којега живјет немогут; ако ли лупеж по данас украде брава, или коју другу ствар, која ваља као један брав, то је за први пут да има платити како у четрнаестом правилу говори; ако ли се пак и други пут у таковој крађи нађе, да се има судит и кастигат, као и они, који самовољно убиство учине, зашто се већ лупежи трпјети и подносити немогу; даклен нека сваки у будушче знаде, шчо га допанут хоће ако се у лупештину обрати; а родитељи нека своју дјецу уче да с миром стоје и нека се не лакоме на лупештину, коју су се научили јести од туђе муке, што им синови доносе; такођер и сваки домаћин от куће, нека своју браћу

Page 110: CG, Djuro Draskovic

и чељад на добри начин наставља и учи да зло не чине и туђе не краду, јер и онако биће им жалост, када који за злочинство буде от суда кастигат.

Осамнаесто

За садржати с Приморцима мир и тишину сусједску, које приноси на обје стране взаимну корист и срећу, забрањује се свако самовољство и освета. А што који Црногорац имаде од Примораца искати, то нека иште по путу суда, јер иначе биће подложен кастигу; на исти начин, који би међу нама смутњу чинио или зло у Црнугору и Брда приносио што се тиче до мртвих главах, које су неки Приморци нашим дужни, и то нека стоји како и њиове главе и ране, које су наши њима дужни и у толико биће вријеме да сваки судом одговори, и да плати колико се који дужан находи, само нека од наше стране зађевица и самовољнс освете не буду, која може на непослушног кастиг и теготу навести: а Правитељство, које има от свијех нас постављено бити, да управља обшченародне после, биће у дужности за то и све остало што би се посад догодило, мислити; даклен и сваки Црногорац и Брђанин нека се спомене да сам по себе без питања суда и правитељства не чини.

Деветнаесто

Познато је свакоме да пазари служе за корист народа и да се без пазара живјети не може; али и то нека сваки знаде да они имају бити мирни и слободни без икакве мутње и кавге, на исти начин како и црква; но будући неразумни народ по својему самовољству нити једно нити друго пази него највише инате и приче и кавге пред црквом и на пазаре чине, от чега не само пазари остају у смутњи и народ жалстно враћа се натраг без својега удовољствија, него црква Божија находи се поругана и обесчашћена, зато сам Бог пошиље кастиг на такови народ, који беззаконо уједном злочинству и мрзости живе, зато рекосмо и темељито стабилисмо, који Црногорац или Брђанин по овоме нашему састанку и договору зађеде пред црквом или на којему драго пазару онад и кавгу, да се има такови хватат и суду земаљскоме предат.

Двадесето

Ни један народ не може бити честит ни срећан, у којему законитога суда и доброг правитељства нема и ни једно правитељство без помоћи стојати неможе: зато дакле сви народи свијета на свако годиште дају у обшчу мирију порјез, колико је којему мјесту и держеви речено; а то не дају за друго,него за самиех себе, да се на оне новце држи правитељство и судници и војска, која ће их од непријатељске напасти бранити и чувати од сваког злога и опакога чоека, да они могу мирно и без свакога страха своје после оправљати, и спокојно и мирноћи живити. А го је и нама од највише потребе и тако учинисмо да свака кућа даје годиште парах илити динарах шестдесет. Будући наш Преосвјашчеии Господин Митрополит и Кавалер Петар Петровић најпрво дао цијели доход од свијех земаљах цетињскога Манастира, које се находи у Синачки читлук, и ове новце да има сваки кнез с главарима от своје кнежине сваке године сабрати и на ден рождества пресвјатија Богородици у Манастир на Цетиње и ђе правитељство буде доносити и од правитељства писмо узети, које он може у своју кнежину

Page 111: CG, Djuro Draskovic

приказати, нека сваки знаде какоје и колико новаца предао јест; а на ове новце биће садржати људи, који ће по законима судити.

Двадесет прво

Находи се међу нама људих, који често за малу ствар позову другога на мејдан, али неће да дјеле сами јунаштво, него један и други кликују и купи војску, све што више може, па ето мејдана из пушаках, доклен начине по толико носилах и закрве народ, да се њиова дјеца кољу, а мегданџије на страну здрави и весели, нити који чини ни приступа ђе може погинут.

Тога ради нека сваки знаде ако се посад нађе такви мегданџија у нашу земљу, биће кастигом от суда земаљског и от свијех нас ћеран како злочинац и возмутитељ народа.

Двадесет друго

Када судци сједу на своје мјесто судити ствари по њиховоме разуму и разсужденију подносење.

Прво: ваља да се спомену, што они гласом народа по вољи Божијеј за судце и управитеље постављени јесу, а не како најамници, но како отци прави и љубитељи отечества.

Друго: молити се Богу да им даде просвјешченије разума, силу мудрости за познати штоје праведно, свето и богоугодно.

Треће: пазити своје објешченије и заклетву да не преступе или по хајтеру суде, него по правици малому како и великому, јербо суд Божијест.

Четврто: слушати једне пак и друге стране разлоге редом и не допуштавати прсте олити ријечи давуџије да један другому у ријечи улазе и прекида говорење, него када први изговори, нека други почне говорити и нека обоица говоре тихо без ината и вике, како може писар и сваки судац њиове разлоге записати и разумјети, а ђе потреба буде којега припитати да опет каже што није први пут чисто изговорио или да није заборавио што казати, то нека један судац пита, а не свиколици, и пошто обје стране на пуну вољу изговоре свеколике своје разлоге тада нека се уклоне, за учинити судцима мјесто слободно да они могут све по реду чисто разабрати и сентенцију праведно по начину учинити, која ће се даваж ономе, којему се пристоји; а друга једнака при канцеларији правитељства у записану књигу остављати.

Двадесет треће

Ако који судац зачне кога у суду судећи бранити, немоћи доказати разлоге и правице зачетаја брани и неразбирају мисли своје дружине, него само да се његова ријеч броји а не другога, који правије мисли имаде и ко бољи разлог о правици доноси, такви отвара себе и каже да је хајтерија, митник и возмутитељ суда, а не истинити судац и правитељ народа, зато има бит не само прогнан и лишен вјечно сваке главарске чести и поштења, него и сувише подложен

Page 112: CG, Djuro Draskovic

жестокому кастигу, такођер и они, који би за мито или за пријатељски хајтер или по својему неразумију икакове тајне открио и казао што управитељство за обшченародну корист чини или говори потајно и сакривено; јер ни једно дјело не може напредовати желаеним путем, кад се међу дружином издајник и шпијун находи.

Двадесет четврто

Ако се нађе да који судац заиште или узме от икога мито навластито за оправдати кривца и окривити правога чоека, такови да се има из суда безчестно прогнат.

Двадесет пето

Кои чоек по данас обећа или којему судцу даде мита, и ако се то дознаде, неће бити потреба искати на даље, него ће он сам тијем митом себе открити и казат да нема правице ни разлога супрот онога, с којим се хоће пред судом правдати и зато има бити осуђен како кривац под затвор у тамницу да стоји за сваки цекин недјељу данах, а то мито, који буде дао или обећао, да пође у опшчу мирију и да се обећа и даде соку, који би насочио унапријед судца митника из оних главарах, што су по договору земаљскому за суднике и управитеље земаљске постављени или осталога чојка, који би икаквому судцу дао или обећао мито.

Двадесет шесто

Сваки мали и велики Царногорац и Брђанин остаје у дужности поштене и добре судце, који смо добровољно изабрали и по согласију и договору за суднике поставили, слушати, почитовати и љубити, сваку чест свијема наносити. Аколи се који нађе да речене судце обезчасти и осрамоти, то ће свијех нас, који смо их поставили, осрамотити и ми ћемо таквог искат да свијема за безчест и срамоту одговори.

Двадесет седмо

Када судци не би једнаке воље и сагласија били сврху које ствари, коју би кћели судити, негоједни овако, а други онако расуждавали, у такву згоду ђе буде виши број судаца остаје јакост од разлога на њихову страну, али да по души реку да они то без свакога мити и хајтера својим разумом познају даје праведно како говоре.

Двадесет осмо

Ако би који кулукџија заметнуо немир и смутњу међу дружином, таквога не трпјет, него одма послати дома, а искат от онога племена којег другог на мјесто његово добродјетељна и у дружину погодна чоека, такођер отправит и непослушна или љенива и безбрижна кулукџију.

Двадесет девето

Page 113: CG, Djuro Draskovic

Будући како судци и управитељи, тако и кулукџије, на обшченародни трошак постављени да не пазе ни работају друго него земаљске после и по начину да испуњају како ће бити у земљи мир и тишина боља, по чему ни један не може бити слободан ходити за своима послима дома или на своје путеве и трговину, него стојати до реченога времена на службу земаљску вјерно, како су на то и постављени.

Тридесето

Када се која мала или голема штета от похаре жита, сијена, винограда, бостана, зграде, разсадника или које му драго ствари у које племе неотице учињена то догоди, осгаје кнезу и главарима од племена да процијене и да чине похарнику неку штету без свакога даљњега одмицања плати; ако би силом и задарицом навластито похарао, таквога суду земаљскоме објавити да буде кастигат како злочинац супротивник тишине земаљске.

Тридесет прво

Свако којему би напастни чоек учинио коју малу или велику пакост и штету или преузимом и дерачином или другим самосилним и грабитељством, нека прикаже суду земаљскоме а нека се сам своје воље не свети.

Тридесет друго

Како свешченици у свешчене дневи у црквама, такођер кнезови и старешине од племенајесу дужни свакога домаћина од куће научити и свакому говорити да мирно у љубави са сваким живе, да се Бога боје и да зло говорити и чипити престану и да се спомену и разумјеју ове сетенције илити кастиге које смо сви договорно учинили сврху свакога злочинца и то нека сваки домаћин од куће запамти и својој дјеци и чељади каже да се чувају од кастига, от којега неће се моћи откупити ако зло учине, будући сетенције учињене за свакога приђе него ли је који зло учинио и свакому напријед казано, да ни један послије не може рећи да није знао што закон за које зло изговара. Знаде даклен сваки зашто смо се свиколици договорно прво у манастир учинили на Стањевиће, пак опет на Цетиње потврдили и сувише што је мањкало приставили.

Тридесет треће

Дужност свакога сина отечества веже и понуђа да он буде вјеран и уздан својему отечеству и да га ни једно благо и богатство од тога раздвојити не може, нити га подмитити да се назове издајник и невјерник своје браће и отечества; у ову се дужност ми свиколици находимо, будући сви рођени и воспитани у једном отечеству, али по несрећи мало је нас који ову блажену и сваке чести и похвале достојну дужност познајемо; дај боже! што би она у познање наше свима дошла и што би ми прави синови и љубитељи дражајшег отечества савокупно и нераздвојено и унапријед могли називати се. По чему и потребно јест да како судци и управитељи, тако и сваки који на општенародну својега отечества службу опредјељен и постављен будет, имаде најприђе учинити заклетву от вјерности

Page 114: CG, Djuro Draskovic

по нижеписаном начину, како се то чини међу свијем народом и у све велике и мале државе.

За сахранити и уздржати све ово вишенаписано и на тридесет и три члена раздијељено, учинисмо свиколици заклетву, цјелујући честни и животворјашчи крст и свјатоје Евангелије, при том и свјатија мошчи великомученика Пантелеимона.

На Цетиње, Августа 17 числа 1803. тода. Под знаменом всебшчаго Барјака.

ЗАКОНИК ДАНИЛА ПРВОГ

КЊАЗА И ГОСПОДАРА СЛОБОДНЕ ЦРНЕ ГОРЕ И БРДАХ

УСТАНОВЉЕН 1855. ГОДИНЕ НА ЦЕТИЊУ  

ДАНИЛ ПРВИ КЊАЗ И ГОСПОДАР

СЛОБОДНЕ ЦРНЕГОРЕ И БРДАХ

У согласију са главарима и старјешинама од све Црнегоре и Брдах, установљава "обшти земаљски законик" по ком ће се по сад и за вазда унапријед судити Црногорцу и Брђанину малом и великом, богатом и сиромаху, једнако по разлогу да сваки своју правицу имати може.

Старајући се Књаз и Господар за срећу и благостојаније своје државе, свога народа, своје јуначке браће, који су кроз толико вијекова пролијевајући крв своју, сахранила своју поноситу слободу, којом се и данас поносе, жели да му љубезни народ његов, мила браћа Црногорци и Брђани имају како спољашњу тако и домаћу слободу, да се могу праведно с њоме пред свијетом поносити.

Сваком добром брату Црногорцу и Брђанину, биће овај законик најмилији аманет, највећа драгоценост, јер ће у њему и њиме имати јемство и заштиту мирног живота, заштиту чести и поштења, заштиту имућа и добра свога.

Ни једна земља и држава не може бити срећна, не може напредовати, а не може ни правог уваженије пред свијетом имати, ако нема законика, који ће свакојему понаједино и све заједно једнако по правици судити и од свакога напастника и злога чоека бранити; зато се Књаз и Господар народа Црногорског и Брдског нашао побуђен дати свакојему Црногорцу и Брђанину закону слободу, такову закону слободу, без које ни једна друга слобода не може своје истините и достојне вриједности имати.

Page 115: CG, Djuro Draskovic

До сад је била Црнагора а и Брда, истина слободна, али јавног законика, који ће Црногорцу и Брђанину слободу укријепити и бранити, имала није, већ је правица и судбина њихова само у устима владаоца била.

Жељећи Књаз и Господар да се свако самовољно суђење укине, да се народу постојна правица утврди, прекида по данас свако самовољно суђење, а мјесто тога самовољнога поставља законито и праведно.

С отаческим срцем и душом, предаје Господар народа црногорског и брдског земаљски законик својему народу и полаже сам своју високу заклетву, како ће под својим закриљем исти законик чувати; а главари и старјешине народа заклињу се, да ће се овога законика држати и да ће по њему, како што сам законик изговара, судити, а што законик не спомиње, да ће праведно и по души свакојему брату Црногорцу и Брђанину једнако судити.

Законик је овај штампан у толико комада, да га сваки Црногорац и Брђанин имати може само који читати умије, и налази се код Управителства на Цетиње. Законик овај нека чита сваки, и који зна, нека га покаже свакојему, који не зна, да позна како законик за коју сагријеху изговара и да се може од свију сагријеха чувати да не дође под кастиг.

ПРВО

Сваки Црногорац и Брђанин једнак је пред судом.

ДРУГО

Сваком Црногорцу и Брђанину по насљеђеној и до сад сачуваној слободи остаје и по данас и унапријед, чест, имуће, живот и слобода његова обезбјеђена, нити може и један Црногорац и Брђанин нити суд праведноме брату Црногорцу и Брђанину у ове светиње дирати.

ТРЕЋЕ

Књаз како данас тако и убудуће за вазда као Господар наше земље остаје неприкосновено лице, као светиња сваком Црногорцу и Брђанину, и као таковога дужан је сваки Црногорац и Брђанин почитовати и о њему ништа злога не говорити, нити кога против њега и зашто наговарати.

ЧЕТВРТО

Који би се Црногорац и Брђанин усудио личност или достоинство књаза вријеђати, биће исто онако кастигат како и они, који самовољно чоека убије.

ПЕТО

Књаз како Господар наше земље, којему се све смртне пресуде, које би врховни суд пресудио, подносити имају, има право и власт помилованија дијелити.

Page 116: CG, Djuro Draskovic

ШЕСТО

Судци, кад сједе на своје мјесто судити, ствари по њиховоме разуму и разсуђивању разбирати, треба најприје да се спомену што су они гласом народа по вољи Божјој за судце и управитеље постављени да могу по правици и по души судити, и сваки судац треба да пази на свој учињени завјет и заклетву да не преступи или по хајтеру суди, него по правици маломе и великоме. Судци треба да слушају једне пак и друге разлоге редом и не допуштати прсте или ријечи довуџије, да један другоме у ријеч улази и прекида говор, него кад први изговори, нека други почне говорити и нека обојица без инада и вике како може сваки судац њихове разлоге разумјети, а ђе потреба буде којега припитати да опет каже што није први пут чисто изговорио, или да није што заборавио казати, то нека један судац пита, а не свиколици, и пошто обије стране на пуну вољу изговоре свеколике своје разлоге, тада нека се уклоне да се учини судцима мјесто слободно, да и они могу све по реду чисто разабрати и пресуду праведну по начину учинити, која ће се давати ономе, којему се пристојало буде, а иста пресуда има се у судејскији записник ставити, да се зна како је осуђено и када је осуђено.

СЕДМО

Ако који судац зачне кога у суду бранити, не могући доказати разлога и правице за чега га брани не разбирајући мисли своје дружине, него да се само његова ријеч броји, а не другога, којимправедније мисли имаде, такови отвора и каже се да је хајтерија и митник и смутитељ суда, а не истинити судац и правитељ народа; зато има не само бити прогнан из суда и лишен вјечно сваке главарске чести и поштења, него и сувише подложан је да плати сто и двадесет талијера глобе. Исто тако и они, који за мито или пријатељски хајтер или по својему неразуму икакове тајне открио и казао буде што управителство за обштенародну корист чини, или говори потајно или скривено; јер ниједно дјело не може напредовати пожеланим путем, кад се међу дружином издајник и ухода находи.

ОСМО

Ако се нађе да који судац заиште или узме од кога мита навлаштито за оправдати кривца, а окривити правога чоека, такови да се има из суда прогнат и глобити са стотину и двадесет талијера.

ДЕВЕТО

Који чоек по данас обећа или даде којему судцу мита и ако се дознаде, неће требати ништа даље изтраживати, него ће он сам себе тијем митом открити и казати да нема правице и разлога, супрот онога с којим се хоће пред судом правдати и зато има бити осуђен како кривац под затвор у тавницу, да стоји за сваки цекин неђељу дана, а то мито да пође у обштенародну касу.

ДЕСЕТО

Page 117: CG, Djuro Draskovic

Сок, који насочи судца митника, добиће награде педесет талијера; а овије педесет талијера треба узети у судца митника и поступати са њиме онако, како што осмо правило овог законика изговара.

ЈЕДАНАЕСТО

Кад судци не би једнаке воље и согласија били сврху које ствари, коју би кћели судити, него један овако а други онако разсуђивати, онда у такову згоду, ђе буде виши број судаца, остаје јакост разлога на њихову страну, али да по души реку, да они то без свакога мита и хајтера својим разумом познају да је праведно како говоре.

ДВАНАЕСТО

Ако би који судац или главар заметнуо немир или смутњу међу дружином, такови да се не трпи, већ да се одпушти, а другога на мјесто његово доброг и поштеног и у дружину погодног чоека нека власт стави. Исто тако ваља одпуштити непослушна или лењива и безбрижна судца и главара и старјешину.

ТРИНАЕСТО

Будући како судци и управитељи, тако и остали кметови на обштенародни трошак постављени јесу, да не пазе и не работају друго него земаљске послове и по начину да испуњавају своју дужност, како ће бити у земљи мир и тишина боља, по чему не може бити ни један слободан ходити за својема послима дома, или на своје путове и трговину, него стајати до уреченога времена на службу земаљску вјерно како су на то и постављени.

ЧЕТРНАЕСТО

Сваки мали и велики Црногорац и Брђанин остаје у дужности добре и поштене судце и остале главаре и старјешине слушати, почитовати и љубити и сваку чест им указивати; ако ли се који нађе да речене судце и старјешине обезчести и осрамоти, то ће тај бити оглобљен са талијера десет; ако ли не би имао да плати, онда га треба кастиговати тавницом.

ПЕТНАЕСТО

Ако ли који судац или главар или старјешина осрамоти Црногорца или Брђанина, тај да плати талијера двадесет.

ШЕСТНАЕСТО

Сваки издајник отечества нашега и наше браће, који би са непријатељима нашијема договора имао, да зло нашој земљи учини, или да народ помутити узхоће или мутити почне, такови ће бити одма, док се пред два доставјерна свједока докаже, огњем из пушака разнешен.

СЕДАМНАЕСТО

Page 118: CG, Djuro Draskovic

Оваквог издајника и крвника отечества нашега може и најкрајњи Црногорац и Брђанин убити, док чује да је издајник и да га наша земаљска власт гони; који ли би овог издајника тајио или не казао или не убио пошто чује и разумије да је издајник, тога треба исто како и издајника ћерат и кастигат.

ОСАМНАЕСТО

У вријеме војне када би непријатељ од које му драго стране нашу земљу ударио, дужан је одма сваки Црногорац и Брђанин, док чује да своје отечество бранити треба, устати на оружје и ићи против непријатеља и крвника нашега отечества и наше слободе; ако ли би се нашао који Црногорац или Брђанин, или које племе или село или братство да не пође против нашег обштег непријатеља, свакојему таковому нехатнику за своје отечество и страшивици, има се одузети оружје да га више нигда за живота свога носити не смије и да поштења међу осталијема Црногорцима и Брђанима нигда имати не може, а преко свега треба му припасати опрегљачу женску, да се зна да мушког срца нема.

ДЕВЕТНАЕСТО

Сваки војвода или главар или старјешина у својему племену, или у покрајини, дужан је одма, док чује да опасност нашој земљи с које гођ стране пријети, народ свој одма на војну позвати, пред њим ходити на оно мјесто, ђе би опасност нашему отечеству била; који ли не би пошао или народ не би позвао, такови се има како издајник својега отечества осудити на смрт.

ДВАДЕСЕТО

Ако би се од земаљске власти или главари или судници или старјешине или перјаници послали у које племе или село да кривца ватају, а нађе се који кривца брани, то ови људи од власти послати имаду моћ и истога бранитеља, који кривца брани, уватити и суду предати.

ДВАДЕСЕТ ПРВО

Ако би се који усудио дићи оружје на ове од суда и власти послате људе, који имају кривца уватити, то ови од суда и земаљске власти послати људи имаду моћ таковога бранитеља мира и поредка земаљскога на мјесту убити, ако он не би одма оружје положио и својевољно се власти предао.

ДВАДЕСЕТ ДРУГО

Који ли би кривог Црногорца или Брђанина, кад га власт оће да увати, којим гођ начином пропуштио да утече, такови да ону сагријеху или кастигом или животом плати, на коју би се кривац што утече осудио.

ДВАДЕСЕТ ТРЕЋЕ

И ови људи од власти послати треба да се узму на ум и да пазе да не би чоека на правду Божју убили, јер и они, ако зло без нужде учине, по закону ће суду одговарати.

Page 119: CG, Djuro Draskovic

ДВАДЕСЕТ ЧЕТВРТО

За одржати са пограничнијема државама мир и тишину, која приноси узајамну корист и срећу нашој држави, забрањује се како крађа, тако и свако преступленије мало и велико а исто тако и четовање у вријеме мира то јест када рата нема.

ДВАДЕСЕТ ПЕТО

За сваку овакову сагријеху у пограничној земљи учинуту биће сваки Црногорац и Брђанин исто онако кастигат, као кад својему брату Црногорцу или Брђанину учини.

ДВАДЕСЕТ ШЕСТО

У вријеме мира и вјере не смије се у турску земљу, која са нашом земљом граничи, четом ићи и плијен ћерати, јер ће се плијен судом повратити ономе, чији буде, а кривац ће бити судом кастигат.

ДВАДЕСЕТ СЕДМО

Да би се мир и поредак и јединство у народу одржало и да нема међусобног крвопролића, за онога злочинца био Црногорац или Брђанин, који без кривице или без нужде, већ од силе и опачине убије брата Црногорца или Брђанина, такови убојица не може се никаковим благом одкупити, већ ако се ухвати да буде огњем из пушака разнешен.

ДВАДЕСЕТ ОСМО

Ако ли би убојица из ове земље утекао, то се има дио његов од куће и од баштине и од свега што на његов дио походи, узети на земаљску глобу, и све новце од ове глобе положити у земаљску касу.

ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТО

Такови убојица и земаљски непријатељ и крвник да нигда у нашој земљи повратка имати не може; који ли би Црногорац или Брђанин тога злочинца примио или бранио или тајио или неухватио, пошто чује и разумије злочинство што је учинио, таковога једнако ћерат и кастигати како и самог убојицу, будући се његов друг и бранитељ показао. Оваковим начином зли људи, неимајући бранитеља, неће имати снаге зло чинити како су се научили, а бранитељи неће злочинца бранити, када за њих стану плаћати и суду одговарати.

ТРИДЕСЕТО

Ови рукоставник, а исто тако и бранитељ његов, ако би се икад и у којему драго мјесто ухватити или убити могао, то да га најкрајњи Црногорац или Брђанин једнако убити може, колико и они, којему је он брата убио, и тако да се пребије један за другога, а прави да не може мјесто кривца плаћати.

Page 120: CG, Djuro Draskovic

ТРИДЕСЕТ ПРВО

Ако који пушком или ножем рани кога у свађи, када се инадом или свађома око чега заваде; то да се доведу пред суд и суд с почетка да разбере све по реду, који је почео свађу и инад, за коју ли ствар и нужду и који је започео први бој чинити и оружје прихватати противу својега брата Црногорца или Брђанина. Тако даклен познавши све како је било, уколико се који у кривици находио, кметовати рану спрам чеса буде праведно, разбирајући и остале од једног или обојице учињене сагријехе, поставити кастиг ђе се пристојало буде и да се стави у тавницу или да плати земаљску глобу, како суд за право нађе.

ТРИДЕСЕТ ДРУГО

Који Црногорац или Брђанин оружјем или дрвом рани на правду Божју кога од силе и опачине да се јунак назове, ђе прилике и потребе од јунаштва није, на таковога да се рана и глоба двоструко суди.

ТРИДЕСЕТ ТРЕЋЕ

Ако ли би који Црногорац или Брђанин хотимице ранио Црногорца или Брђанина, те остане сакат у руку или ногу, тај да плати талијера стотину; ако ли је неотице онда талијера педесет; ако ли сломије главу или избије око отимице, талијера шездесет; ако ли неотице онда талијера тридесет. А видање како за оно од силе тако и за ово неотице, треба да плати они, који је крив.

ТРИДЕСЕТ ЧЕТВРТО

Ако пак који удари брата Црногорца или Брђанина ногом или камишем и рани на правду Божју, такови да плати за они ударац цекина педесет; ако ли га они у они исти мах и у оној љутини убије, пошто буде ударен, за њега да поговора није, колико ни за лупежа који у крађу погине.

ТРИДЕСЕТ ПЕТО

Ако ли га ови, што је ударен, убије послије једнога сата или други дан, пошто је већ ударен, онда ће бити кастигат исто како и они, који самовољно чоека убије.

ТРИДЕСЕТ ШЕСТО

Ако ли се догоди да је један хотио другог ударити, а овај удари почетника прије, то онда један другом није ништа дужан; зашто они, који је хотио ударити, а ударио није, толико је крив као да је и учинио, јер да је могао, би га и ударио.

ТРИДЕСЕТ СЕДМО

Могло би се догодити да се коме пушка омакне или којим другим начином да не ктећи чоека рани или убије, како се то на многа мјеста догађало, но таково неотице учињено зло треба судом смирити колико се лакше може; ако ли буде рањен, то да они, који је неотице зло учинио, плати трошак око видања; ако ли

Page 121: CG, Djuro Draskovic

оштети главу, око, ногу или руку, онда судити онако како што тридесет треће правило изговара.

ТРИДЕСЕТ ОСМО

Ако који убије чоека напастника врху себе бранећи се и заклињујући га да се од њега прође, а он не уступи, него преко тога погине, за тога поговора нема, зашто је речено да се такови напастник може убити, а да се суду ништа не одговара.

ТРИДЕСЕТ ДЕВЕТО

Како Црногорци и Брђани имају обичај чинити освету не само на кривцу и на крвнику, већ и на правом брату његовом, то се такова освета по данас строго забрањује, и који би правог чоека убио, биће осуђен на смрт. Само крвника, којега и сам суд гони, може убити, али брата или близаку или својту крвника, који у томе ништа криви нијесу, не смије, већ нека само они главом плаћа, који је зло учинио, а други нико.

ЧЕТРДЕСЕТО

Мегдан могу мегданџије саме дијелити, али без ђевера и без окупљања и војске и без ичије помоћи; који ли би пошао за ђевера или помоћника мегданџијама, тај ће бити оглобљен са талијера стотину.

ЧЕТРДЕСЕТ ПРВО

Ако би који Црногорац или Брђанин од опачине запалио Црногорцу или Брђанину кућу, то да се од његовог имућа, како кућа, тако и све остало, што би у кући пропало и изгорело, намири; а овај зликовац преко свега да главом плати и може га слободно они убити, којему је кућу запалио.

ЧЕТРДЕСЕТ ДРУГО

Који би Црногорац или Брђанин убио у штети коња или вола или којему драго живинче, тај да плати глобе земаљске талијера десет и да плати ономе штету, којему је коња или вола или које живинче убио; а самовољно не смије ни један судити, зато, што имаде суд и што ће мјестни суд штету проенити и од онога, што му је похарано, намирити; само може пса, кад га затече у штети, убити.

ЧЕТРДЕСЕТ ТРЕЋЕ

Који ли би Црногорац или Брђанин Црногорцу или Брђанину сломио нож или пушку, то они, који је неотице сломио, плаћа један дио, а они, којему је штета учињена, штетује два дијела.

ЧЕТРДЕСЕТ ЧЕТВРТО

Ако би који Црногорац или Брђанин узео у зајам оружје један од другога и неотице сломије пушку или нож то онда они, који је узео оружје на зајам, плаћа два дијела, а они ћто му је дао, штетује један дио.

Page 122: CG, Djuro Draskovic

ЧЕТРДЕСЕТ ПЕТО

Који чоек у нашој земљи по данас хоће продавати кућу или баштину, или метех, или дубраву, или остало своје непокретно имуће, нека најприје пита и понуди мергипаша то јест раздионика од баштине, не би ли он ктио купити, пак кад не би и овај ктио или не би могао купити, онда слободно нека продаје кому може у своје село или у своје племе, само ваља да учини књигу пред три свједока, како је близику и раздионика нудио и како они нијесу хотјели или нијесу могли купити; а који буде књигописац нека своје име и презиме подпише, такођер дан и мјесец од године, да се чисто знаде и кад је књига писана и на које мјесто, пред којема именом и презименом свједоцима, од којег су племена били свједоци и како су ови подписали или не умијући писати крсте учинили за веће вјеровање, како је продаја по закону учињена и подпуно плаћено а иначе куповица бити не може.

Ово се говори по данас за оне, који оће што куповати, а не за оне, који су до сад куповали

ЧЕТРДЕСЕТ ШЕСТО

И близика и раздионик мора по оној цијени купити, ако оће да купи, по којој се може и другоме продати, а не по оној цијени да купује близика, по којој се њојзи свиђа.

ЧЕТРДЕСЕТ СЕДМО

Дијелити се синови од родитеља могу само онда, кад родитељи на диобу пристану; иначе диоба, док је или отац или мати жива, не може бити.

ЧЕТРДЕСЕТ ОСМО

Отац, који је сам што стекао, може по својој вољи дијелити синовима; а ако би отац једном сину више него другом оставио, у то се дирати не смије, јер сваки са својом муком може по својој вољи располагати.

ЧЕТРДЕСЕТ ДЕВЕТО

Сваки чоек властник је од свога имућа и остаје му на вољи да може своје имуће и осим своје родбине дијелити, па он ово учинио за живота или оставио у своме аманету, у то се дирати не смије.

ПЕДЕСЕТО

По смрти очиној, ако не би за живота са својем имућем разположио, дијели се на поједнаке дијелове на синове; ако ли је мати жива, ужива дио свог мужа док је жива и дијели се послије њене смрти, то јест, ако су дјеца одрастла, ако ли су не дорастла; не дијели се док не порасту; а имуће ово има се ставити под надзирање (прокурадуре) поштеније људи док дјеца не узимају двадесет година.

ПЕДЕСЕТ ПРВО

Page 123: CG, Djuro Draskovic

Кад се ђевојка уда, по обичају наше земље нема ничегова дијела, осим прћије, што јој родотељи при удадби од добре воље даду.

ПЕДЕСЕТ ДРУГО

Удовица, која раније или касније остане без мужа, док се не уда, ако нема ђеце, ужива сав они дио свога мужа, а кад се уда, добија на годину по десет талијера; ако ли има ђеце; онда кад је мушко добија један цекин, а кад је женско добија по два цекина на годину. Ође се разумије, да удовица за онолико година, колико је са својем мужом живила и колико је година како удовица у кући својега мужа стајала, добија за толико година по онолико, колико је за коју згоду одређено.

ПЕДЕСЕТ ТРЕЋЕ

Ако који отац остане без мушке ђеце, а остане једно или више женске ђеце, то се има онда на њих подијелити како очинство тако и ђединство, које њиховоме оцу припада, само оружје има се оставити најближој мушкој глави то јест, ако га не би отац у својему завјету оставио или ћери или коме другоме.

ПЕДЕСЕТ ЧЕТВРТО

Ако би ови отац имао сестре удате или неудате, то онда сестре добијају један дио, а ћери два дијела.

ПЕДЕСЕТ ПЕТО

Ако ли ђевојка сама без мушке ђеце, то јест без браће, остане на живцу, онда она насљеђује све покретно и непокретно имуће оца свога.

ПЕДЕСЕТ ШЕСТО

Ако би ђевојка кад се уда понијела какво имуће од родитеља своје, а умрла би без ђеце, онда се све ово имуће и све оно, што би она са овијем имућем стекла, има подијелити на њену браћу, или ако нема браће, на сестре; ако ли нема ни сестара на близику.

ПЕДЕСЕТ СЕДМО

Ако ли остане пустош, то онда насљеђује најближа близика; ако ли не би било никакве близике, онда припада све у народну касу.

ПЕДЕСЕТ ОСМО

Могло би се догодити да син своје родитеље не почитује и пакости чини, то се за такову увриједу има први пут глобити; ако се не би склонио почитовати и слушати своје родитеље, такови се има кастигати затвором у тавницу или кастигат тјелесним кастигом. Овако ће се двапут кастигат, а трећом може га отац изћерати из куће.

ПЕДЕСЕТ ДЕВЕТО

Page 124: CG, Djuro Draskovic

Како што је по свијема царевинама и краљевинама узакоњено, да се плаћа данак, како би се правителство, суд и војска обдржавати могла; како би се могло прибавити праха и олова, које је у нашој земљи од највеће потребе, како би се путови правили и друге обште народне потребе подмиривати могле, одређује се уа Црногорце и Брђане да плаћају данак како сад тако и за вазда унапријед, који ће мјестне старјешине и главари сабирати и у народну касу сваке године на уречено вријеме доносити.

ШЕСТДЕСЕТО

Који ли би се противио овај одређени данак за обштенеродну земаљску потребу и корист да не даје, бише исто онако кастигат како и дтуги издајник и противник нашега отечества.

ШЕСТДЕСЕТ ПРВО

Који ли би притајио своју баштину или друго штогођ од чеса се данак плаћати има, за таковога се одређује да му мјестни старјешина или главар узме све оно за глобу, што би гођ скрио, а ту глобу да међу своје кметове подијели.

ШЕСТДЕСЕТ ДРУГО

Старјешине и главари по селима и племенима могу глобу само до двадесет талијера узимати и дијелити, а сваку већу морају врховноме суду приказати и глобу у земаљску касу положити.

ШЕСТДЕСЕТ ТРЕЋЕ

Који ли би старјешина или главар или судник припадајућу глобу уа народну касу или новац од данка притајио, платиће онолико пет пута, колико асприх примио и притајио буде и биће лишен главарске и старјешинске власти.

ШЕСТДЕСЕТ ЧЕТВРТО

Сваки Црногорац и Брђанин може за глобу или другу пресуду, која му се криво и против законика учини, слободно врховноме суду приказати, те ће суд развидити, да ли је по законику учињено; ако буде против законика учињено, онда ће судници они, који би криво и противу законика пресуђивали, бити из суда прогнани, оглобљени и лишени сваке главарске чести и поштења како што осмо правило овог законика изговара.

ШЕСТДЕСЕТ ПЕТО

Који би Црногорац или Брђанин по данас дошао суду на жалбу са објешеним каменом о врату, био прав или крив, биће телесно кастигат.

ШЕСТДЕСЕТ ШЕСТО

Сваки свештеник у нашој земљи дужан је сваке неђеље у цркву ходити, цркву чисто држати, правила свете цркве точно извршавати и народ колико се виче

Page 125: CG, Djuro Draskovic

може на добро поучавати, и свету вјеру у њима утврђивати; који ли ово не би чинио, биће лишен свештеног чина.

ШЕСТДЕСЕТ СЕДМО

Распуст мужа са женом, који је био до сад у нашој земљи уобичајен, нема по данас више никакова, осим онога, којег по нужди у недостатцима или погријешкама мужа или жене наша православна источна црква допушта.

ШЕСТДЕСЕТ ОСМО

Сваки Црногорац и Брђанин, који се по данас женити хоће, мора његов мјестни свјештеник на три дана прије вјенчања испитати, да ли је она ђевојка, која младожењу узети мисли, са младожењом задовољна јест или није, пак ако је обоје задовољно, онда да може вјенчати, ако ли нијесу, да вјенчати не смије; ако ли свештеник преко воље једног или другог вјенча, тај ће свештеник бити одлучен од наше свете цркве: јер вјерник и вјерница, док су још обоје вјерени, могу се у свака доба раздвојити; али кад се већ једном вјенчају, више и ништа раздвојити не може до једина смрт једног или другог, или само оне причине, које шестдесет седмо правило овог законика изговара.

ШЕСТДЕСЕТ ДЕВЕТО

Који би чоек узео жену иза жива мужа или би урабио ђевојку, коју му не буду ђевојачки родитељи или својта или близика ђевојачка, допуштила, која живије родитеља нема по закону и обичају наше православне источне вјере, такови да се има ћерат како беззаконик и грабитељ туђе дјеце и да му стана у нашу земљу није; а његово имуће да се процијени и раздијели како и онога, који самовољно чоека убије.

СЕДАМДЕСЕТО

Ако би ђевојка добре воље без знања родитеља своје пошла за момком, то им се онда не може ништа, јер и је сама љубав везала.

СЕДАМДЕСЕТ ПРВО

Ако би се догодило да би који Црногорац или Брђанин ђевојку или удовицу осрамотио, а не би је хтио узети и с њом се вјенчати, тај да плати дјетету талијера сто и тридесет с чиме ће се дијете подранити моћи, а кад порасте дијете, онда добија и оно очинство како и друга закона дјеца. Ако ли узме дијете к себи, не плаћа ништа. А таковој ђевојци и удовици нема лијека ничасова. Ако ли би био ожењен, то да и он плати талијера сто и тридесет и да буде затворен у тавницу шест мјесеци и да се храни хљебом и водом, а другим ничим.

СЕДАМДЕСЕТ ДРУГО

Ако би се догодило којем Црногорцу или Брђанину да му жена његова није вјерна, пак ако би своју жену уватио у блудности, то му се онда допушта, да

Page 126: CG, Djuro Draskovic

може и једно и друго убити; ако ли би она побјегла, то да јој стана у нашу земљу није.

СЕДАМДЕСЕТ ТРЕЋЕ

Ако би се кадгођ догодило да би жена којим гођ начином својему мужу о глави радила и њега живота лишити тражила, или би га којим гођ начином живота лишила, док се посвједочи, такова се жена има осудити на смрт како и други убојица; само жена не може бити убијена из пушке, јер је пушка и стријељање само за онога, који пушку носи и пушком се брани.

СЕДАМДЕСЕТ ЧЕТВРТО

Ако би се догодило да би која удовица или ђевојка или друга која жена за покрити своју срамоту, заблудила да дијете задави, то се такова гријешница има осудити на смрт.

СЕДАМДЕСЕТ ПЕТО

Ако би била мрзост и зао живот међу женом и мужем и муж не би хтио с њоме живити, то се онда могу само разставити али не разспустити и онда је муж дужан жену издржавати, али да се он не може женити, нити она удавати.

СЕДАМДЕСЕТ ШЕСТО

Ако ли би ова жена с мужом разстављена непристојно се владала и пркос својему мужу чинила, онда јој муж обуставља издржавање и сваку помоћ, а она нека живи како зна.

СЕДАМДЕСЕТ СЕДМО

Која би жена својега мужа крала, та се има први и други пут кастиговати тавницом, а трећи пут тјелесно кастигат и с мужом разпустити, и, она да се не може удавати, а он да се може женити.

СЕДАМДЕСЕТ ОСМО

Који се лупеж послије дана проглашења овог законика по трећи пут увати у крађи, тај се има осудити на смрт.

СЕДАМДЕСЕТ ДЕВЕТО

Који Црногорац или Брђанин убије лупежа у крађи, добија награде двадесет талијера; али опет да се сваки узме на ум да правога чоека не убије, јер ће за њега како убојица суду одговарати.

ОСАМДЕСЕТО

Која се лупежтина нађе од пријед но што је овај Законик проглашен, то да се та лупежтина како и трошкови око ње учињени плати, а што би се учинило послије

Page 127: CG, Djuro Draskovic

проглашења овог законика, то да се има сваки лупеж за сваку покрађу батинама кастигат. За лупежтине одређује се тјелесни кастиг овако: Који лупеж украде Црногорцу или Брђанину оружје, батина стотину; за коња или вола малог или великог батина педесет; за једно улиште чела исто колико и за једно говедо кастиг осудити; за брава малог или великог батина двадесет; за покрађу из куће или из обора и остале различите лупежтине од најмање ствари до брава батина двадесет.

Ово се разумије за сваку покрађу из куће украдену и понешену, не спомињујући дијете лудо, које би што од дјетињске лудости учинило, или друго чељаде, које нема чисте свијести и памети.

ОСАМДЕСЕТ ПРВО

Који би се лупеж уватио да цркву краде, тај ће и не пазећи на то, да ли је још кад крао, или суду гријешио, бити на смрт осуђен.

ОСАМДЕСЕТ ДРУГО

Који би земаљску џебану крао, одма први пут, док се увати да краде, има се на смрт осудити; исто ће тако бити и сваки други кастигат, који би се усудио јавно или потајно земаљску џебану грабити.

ОСАМДЕСЕТ ТРЕЋЕ

Кад би која мала или голема штета од похаре жита, сијена, винограда, бостана, зграде, разсадника или којему драго ствари у које племе неотице учињено догодила се, то остаје главару и кметовима од села или од племена да процијене и да чине похарнику неку штету без сваког одмицања плати; ако ли би силом и задорицом навалице похарао, таквога суду пријавити, да буде кастигат како што четрдесет друго правило изговара.

ОСАМДЕСЕТ ЧЕТВРТО

Ако ли лупеж погине или се рани идући у крађу, за њега да поговара није, будући је сагласно речено да га сва земља бије једнако како и рукоставника.

ОСАМДЕСЕТ ПЕТО

Пазари имају бити мирни, да може сваки куповати и продавати што му треба; који ли би смутњу на пазарима чинио, такови се има глобити са двадесет талијера или кастигат тавницом.

ОСАМДЕСЕТ ШЕСТО

Који би Црногорац или Брђанин пред црквом смутњу или свађу или друге чесове непристојности чинио, такови се има глобити са двадесет и пет талијера или кастигат тавницом.

ОСАМДЕСЕТ СЕДМО

Page 128: CG, Djuro Draskovic

Потварања на правога чоека биће најстрожије кастигана и ни једно опадање не смије се прије осудити, него што би се освједочило и по нужди од једног доставјерног чоека или од више људи, који нијесу од прије суду гријешили, ако ли су гријешили, не могу правог повјерења код суда имати, док се са доставјернима свједоцима не докаже. Ако ли они, који опада, не докаже, да је оно истина, што је он казао и за чим би оног обтужио, то да онда овог опадника суд онако осуди и кастигује, као што би оног обтуженог осудио и кастигао, кад би крив био. Најпослије остаје да један и други нађу за себе четир поштена чоека, који ће се заклети; који ли узима више поштеније људи, да се за њега закуну, онај добија разлог и правицу.

ОСАМДЕСЕТ ОСМО

Послужбица крстног имена и торбице по данас више бити не смије, будући да таковом послужбицом људи само своје имуће разсипају, пак постају сиромаси; који ли ово не послуша, већ би преко овог законог постановленија чинио, тај ће бити оглобљен са талијера два или кастигат тавницом. Доста је да се по нашем србском обичају слави крстно име као успомена прађедовског крштења.

ОСАМДЕСЕТ ДЕВЕТО

Досадњи обичај да људи и жене за мртвијема шишају перчине, по образу гребу, те нагрђени дуљ времена остајум по данас се забрањује сваком Црногорцу или Брђанину и који би преко ове забране чинио, биће оглобљен први пут са два цекина. Ово се разумије како за мушке тако и за женске, који би се по данас гребсти и перчин шишати усудио.

ДЕВЕДЕСЕТО

Који Црногорац или Брђанин по данас хоће да даје новце на добит, тај мора направити књигу и то пред два свједока, да се зна колико је асприх ономе на добит дао; ако ли не би правили књигу, онда ће они, који узимље аспре на добит, дати по вриједности залогу; али се не смије већа добит од двадесет динара на талијер узети; који ли би већу добит узео, узеће му се сва она главница, коју би на добит дао и та главница има се како и друга глоба ставити у обшту народну касу.

ДЕВЕДЕСЕТ ПРВО

Ускок сваки док ступи у нашу слободну земљу по завјету светог Петра бившег Господара црногорског, безбједан је и не смије му нико ништа криво чинити, кад се он поштено и по нашему земаљскоме законику влада и управља, којег правицу ужива исто како и сваки наш брат Црногорац и Брђанин; за сваку пак сагријеху судиће се и ускоку како што овај законик изговара.

ДЕВЕДЕСЕТ ДРУГО

И ако у овој земљи нема никакве друге народности до једине србске и никакве друге вјере до једине православне источне, то опет сваки иноплеменик и

Page 129: CG, Djuro Draskovic

иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати како и сваки Црногорац и Брђанин што ужива.

ДЕВЕДЕСЕТ ТРЕЋЕ

Ако би се које преступленије у пићу учинило, то ће се у половину кастигат као ономе тријезноме; али ако би на свом мрзном то преступленије и сагријеху учинио, биће по гласу законика како и они тријезни кастигат.

ДЕВЕДЕСЕТ ЧЕТВРТО

Који би се Црногорац или Брђанин усудио домаћу поклич чинити, пак ако би из те покличи био покољ и мртвије би глава остало, онда се они који је кликова, има осудити на смрт; а они, који би помагали, да се глобе по десет талијера; ако ли не би било зла ничесова иза ове покличи, то онда да се они глоби са двадесет талијера, који поклич виче.

ДЕВЕДЕСЕТ ПЕТО

Они, који сагријеше да буду осуђени да стоје у тавницу затворени, употребиће се на правлење путова или на који други посао, који ће већ мјестна власт одредити.  

Све ово вишестављено у деведесет и пет правила на данашњи дан светог великомученика и побједоносца Георгија јединодушно у саборно са свијема главарима земаљскијема, који смо се сви на данашњи дан на Цетиње у главно мјесто од све Црнегоре и Брда сабрали, потврдисмо и заклетву на крст частни и свето јеванђеље учинисмо, да ћемо овај законик чувати и по њему се владати и судити; који ли се по данас овог држао не би, тога предајемо вјечноме проклетству како противника и злођију нашему отечеству.

На Цетиње 23 Априла 1855 года од рођења Христова

Књаз Црногорски и Брдски

Данил с. р.

Држав. секретар,

М. Медаковић с. р.

12 Васојевички Закон у точака

Историјат издавања

Page 130: CG, Djuro Draskovic

Од давнина је у Васојевићима постојао обичајни законик. Уз додатке, усвојила га је Свеопшта народна скупштина Васојевића, крајем 1829. или у првој половини 1830, а потврдио игуман манастира Ђурђеви Ступови, Мојсије Зечевић, који је скуп и сазвао. Васојевички Закон у 12 точака објавила је, 1929. године, Српска краљевска академија у Београду са коментарима др. Илије Јелића. Електронску верзију издања СКА објавио је историјски магазин Српско наслеђе (дио први, дио други) . Васојевички Закон у 12 точака публиковали су и г-дин Рајко Бабовић, 1990. године и издавачка кућа Ступови из Андријевице 1997. године. 

Ово електронско издање по благослову Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија објављују Пројекат Растко Цетиње и Српска земља Црна Гора.

Васојевички Закон у 12 точака

ТОЧКА ПРВА

1. Да се беспоговорно умире сва братства васојевичка и србљачка. Ко не буде олџија, да буде нагонџија.

2. Да мушка глава буде триста гроша, а женска триста један.

ТОЧКА ДРУГА

3. Нове џамије да се не граде, а старе да се забатале.

4. Потурчењаке нико да не убија, но да се остави свакоме братству да своје врне у прађедовску вјеру. Ако потурице не буду олџије, да буду нагонџије, а ћотеци што ко понесе.

5. Ко се поданас потурчи и лажну вјеру прими, да се за Турчина држи.

ТОЧКА ТРЕЋА

6. Ко не притече у помоћ кад душмани ударе на граничаре, да нема никаква дијела у плијену и да се од њега нико не жени нити му ђевојку даје.

7. Ко убије или плијени Колашинца без знања Слатињана кад ови држе вјеру с Колашином градом, да Слатињанима дугује крв.

ТОЧКА ЧЕТВРТА

8. Ко српско украде па се уфати, да плати дупло и кметовима ручак. Ако се не уфати, да му је арам.

9. Ко турско украде, да му је алал.

Page 131: CG, Djuro Draskovic

ТОЧКА ПЕТА

10. Ко у кући качкине држи, да им је друг.

ТОЧКА ШЕСТА

11. Који Бранковић душманима јави што главари и народ зборе, да се обестрви он и свако његов на вјечни вијек и амин.

12. Ко своје главаре прескочи и од туђина правицу тражи, да је крив.

13. Ко поданас оде везиру у Скадар, да се к нама више не врће, а ако се врне, да се тури под томруке, па ако се покаје, да се пусти, а ако не покаје, да се обестрви.

ТОЧКА СЕДМА

14. Карван нико да не дира, но нека иде куд га пут води. Ако чесову штету учини да одмах и беспоговорно плати; ако то неће, да му похарани задржи коње и товар докле кмет дође и да буде како кмет рече. Ако кмет у селу није, да пресуди први поштен човјек који се у близини нађе.

ТОЧКА ОСМА

15. Духовници кад у бој иду, да обритве браду и да носе нашке хаљине; ако то неће, да им главари џебану не дају.

16. Бог је створио жену, а не Сатана, и то тако да остане навијек амин. Ко противно говорио, да је проклет: на овоме свијету неимао анђела-чувара, а на ономе не видио раја, већ му душа вјечито у паклу била и испаштала његове муке.

17. Духовници да се оставе жена, а који се курваром обрете, и то се начисто докаже, да се уштроји и од свештенодејства одлучи.

ТОЧКА ДЕВЕТА

18. Турци да клањају на своју земљу. Ко их уфати да то раде на његову земљу, да је властан мотком их оћерати, а ћотеци што ко понесе.

19. Хришћани су вољни и на Спасовдан забости крстове и на нехришћанске земље које окружују њихова имања. Нехришћани могу те крстове уклонити са својих башта тек сјутрадан по Спасовудне, а никако прије. Ко противно учини, да плати селу штету и ручак кмету.

20. Ко се поданас уфати да вјештице фата, да се тури под томруке за петнаест дана. Ако би било чесове штете да и то плати.

21. Ко копиле у воду удави, да се под гомилу тури.

Page 132: CG, Djuro Draskovic

22. Ко се уфати да ради у завјетне дане, да му се све поквари и нечастивом преда што тих дана уради, а кметовима обашка ручак.

23. Који ковач не удари на Божић прије сунца чекићем у наковању, па се то начисто докаже, да му се преломи чекић и наковањ, а он и свако његов обестрви.

ТОЧКА ДЕСЕТА

24. Ко своју кућу и породицу забатали да се лиши сваке војничке части.

ТОЧКА ЈЕДАНАЕСТА

25. Да данка другог нема осим војводске акче

26. Да војводска акча буде по два гроша с дима на дим.

ТОЧКА ДВАНАЕСТА

27. Да се Васојевићко држи од Ножице до Љешнице, од Бјеласице до на врх Ржнице, и Брезојевица црква, која цвили међу турским градовима као љута гуја међу огњевима.

ЗАКОНОНАРОДНИЈЕМ ШКОЛАМАУ

КРАЉЕВИНИЦРНОЈ ГОРИдруго издање

ЦЕТИЊЕ, КР. Ц. ДРЖАВНА ШТАМПАРИЈА, 1911.

Септембра 2000. године, ово електронско издање по благослову Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија објављују Пројекат Растко Цетиње и Српска земља Црна Гора.

МИ

НИКОЛА I по милости Божјој

КРАЉ И ГОСПОДАР ЦРНЕ ГОРЕ

проглашујемо и објављујемо свима и свакоме, да је Народна Скупштина ријешила и да смо Ми потврдили и потврђујемо:

Page 133: CG, Djuro Draskovic

ЗАКОН о

Народнијем школама у Краљевини Црној Гори

Члан 1.

Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу.

Члан 2.

Народне су школе: дјечија забавишта, основне и продужне школе.

Члан 3.

У дјечијим забавиштима васпитавају се дјеца оба пола од четврте до седме године. Правила за дјечија забавишта прописује Министарство просвјете по саслушању Просвјетног Савјета.

Члан 4.

У мјестима гдје се не говори чисто српски, отвара се уз основну школу приправни разред, који су дужна похађати сва дјеца прије ступања у први разред основне школе.

Члан 5.

Гдје ће се отворити дјечија забавишта, а гдје приправни разреди, рјешава Министар просвјете, и то: забавишта се отварају на приједлог општинских управа, а приправни разред на приједлог школских надзорника.

Члан 6.

Основа школа траје 4 године.

Члан 7.

Учење у основној школи обавезно је и бесплатно.

Члан 8.

Првјенство на школовање дјеце у народнијем школама има сваки држављанин у оној школској општини, у којој живи.

Члан 9.

Page 134: CG, Djuro Draskovic

Један наставник може добити највише четири разреда, а уз ове, по потреби и приправни разред.

У три или четири спојена разреда са приправним, може бити највише педесет ђака, у два спојена шездесет, а у једном одвојеном разреду седамдесет ђака.

Члан 10.

По свршетку четвртога разреда основне школе ученици, који не продуже школовање у некој средњој школи, или не оду на занат или у трговину, походе продужну школу.

Продужна школа траје два течаја, рачунајући течај од 1. октобра до 1. марта, а отвара се ондје, гдје има бар 20 ђака. У продужној школи раде учитељи основне школе четвртком, недјељом и празником. Награду за рад у продужним школама добијају учитељи по приједлогу школског надзорника из државне касе.

Наставни план у продужним школама удешава се према мјесним приликама, а одобрава га Министар просвјете.

Члан 11.

Основне су школе мушке, женске или мјешовите; а продужне или само мушке или женске.

Члан 12,

Ове су школе: 1. државне, чије учитеље плаћа држава; 2. приватне, које потпуно издржавају општине, поједина лица или удружења. Прве се отварају по наредби, а друге по одобрењу Министра просвјете.

Члан 13.

Дјеца, која по одобрењу школског надзорника уче приватно код куће, морају при крају школске године полагати испит у државној школи и родитељи плаћају за то двојици учитеља, који испит изврше, по 5 перпера. У испитној комисији не може бити лице, које је ученика спремало.

Ко поступи противно овоме, казниће се са 25-50 перпера у корист школског фонда. Ову казну, по саопштењу школског надзорника, изриче Министар просвјете, а извршује мјесна власт.

Дјеца наших држављана, који стално живе у Црној Гори, морају походити државну или приватну српску народну школу; она не могу походити школе с туђим наставним језиком, док не сврше српску народну школу.

Члан 14.

Приватне школе по уређењу своме морају бити у свему као и државне.

Page 135: CG, Djuro Draskovic

У општинским и приватним школама држе се годишњи испити под предсједништвом школскога надзорника и свједочанства вриједе само онда, кад, потпише надзорник.

II. Отварање и издржавање школа.

Члан 15.

Министар просвјете наређује отварање новијех државнијех школа по приједлогу школскијех надзорника кад у једној школској општини има најмање 36 дјеце дорасле за школу; а отварање приватнијех школа допушта се н са мање дјеце.

Члан 16.

Школу подиже и снабдјева школска општина. Састав школске општине чини варош за себе или у заједници са једним или више околних села; или село или више села и заселака, која заједнички издржавају једну или више школа. Школски надзорник је дужан да се стара, да свако мјесто уђе у састав појединих школских општина.

Члан 17.

Свака школа носи име свога мјеста, школска општина носи име своје школе, а то име треба да је и на школском печату.

Члан 18.

Дужности су школске општине:

1.) да да потребно земљиште за школу и њено двориште и игралиште, и још по 1-3 рала земље за школску башту у близини школе и да све то обдржава у доброј огради.

2.) пола прихода од баште узима учитељ, а пола школски фонд;

3.) да подиже, оправља и у добром стању обдржава: школску зграду, у којој морају бити потребне учионице, уређене према хигијенским и педагошким правилима; станове за наставнике и послужитеље, а у мјестима, гдје ученици зими станују у школи, још и собе за спавање, трпезарију и кухињу, заједно с потребним намјештајем и посуђем;

4.) да набавља школски намјештај;

5.) да плаћа школске послужитеље;

6.) да даје огријев за школу, наставнике и послужитеље, и то свагда до 1. октобра за цијелу годину;

7.) да рукује школском касом, школским имањем и школским фондовима;

Page 136: CG, Djuro Draskovic

8.) да потпомаже школу и наставнике у свима школским пословима;

9.) да набавља књиге и листове за школске књижнице и даривање дјеце.

10.) да издржава дјечија забавишта и потпомаже све просвјетне установе, којима се шири писменост у народу;

11.) ако школска општина не би вршила ове дужности како треба, надлежна државна власт ће је на то нагнати.

Члан 19.

Министар просвјете, у споразуму с Министром грађевина, а по саслушању Просвјетног Савјета, прописује планове за грађење школских зграда које се дијеле на више класа. Планове школских зграда за поједина мјеста одобрава Министар просвјете, по приједлогу школског надзорника.

Кад општина нема подесно земљиште за подизање школске зграде и потребног земљишта, (чл. 18. тач. 1.) откупиће га путем експропријације.

Министар просвјете може допустити, да се поједине општине, ради подизања школскијех зграда, могу задужити код новчаних завода, А и мјесне власти могу допустити, да се за грађење школа могу употребити радне снаге и материјал, којим располажу општине. Сиромашнијем општинама притиче у помоћ држава при подизању школских зграда.

Члан 20.

У мјестима гдје нема прописних станова за наставнике општине им дају накнаду у новцу за стан и огријев уједно, и то: на Цетињу по 45 перпера мјесечно; у Подгорици и Никшићу по 35 перпера; у свим осталим обласним мјестима као и у Улцињу по 25 перпера; у осталим варошима и варошицама по 20 перпера, а у селима по 15 перпера мјесечно.

Стан за наставника мора имати најмање двије собе, кухињу и потребне стаје.

Члан 21.

Ако у једном мјесту учитељују муж и жена, или отац и син, или мати и кћи, или двије неудате сестре, или нежењен брат и неудата сестра, а живе у заједници, имају право на један заједнички стан и огријев, или на једну накнаду у новцу за стан и огријев.

Удата учитељица нема права на стан и огријев, ако јој муж живи у истом мјесту, а тако исто и неудата, ако нијесу храниоци својих кућа.

Члан 22.

Да би се могле подмиривати школске потребе, у свакој школској општини постоји школска благајна, у коју улазе:

Page 137: CG, Djuro Draskovic

1., суме, које политичке општине дају сваке године за школске потребе;

2., приходи од школског имања или чега другог што припада школи;

3., приходи од новчаних казни, које припадају по овоме закону;

4., приходи од добровољних прилога или завјештања.

Члан 23.

Свака школа може и поред земљишта и зграда (чл. 18. овог закона) имати и другог имања, које јој да политичка општина или завјешта који добротвор, а приходи од овога имања иду у школску касу.

Школско се имање не може задужити ни отуђити без одобрења Министра просвјете и Државног Савјета, нити се може на што друго употребити осим школе, а школа се мора на исто убаштинити најдаље у року од године дана.

Члан 24.

Ако се из једне школске општине издвоји нова школска општина, ова има право на диобу или у новцу или материјалу по међусобном споразуму, или по рјешењу Министра просвјете.

Ако би, пак, нека школска општина престала, онда њено имање припада оној општини, с којом се споји.

Члан 25.

Школска општина може основати школски фонд ради издржавања сиромашнијех ђака у својој школи, као и ради приређивања ђачких излета. У овај фонд улазе добровољни прилози, поклони и завјештања, прилози од светосавских и других забава и оно што политичка општина за ову сврху даје.

Овим фондом рукује школски одбор, а новац се из њега не може ни на што друго употребити, осим на циљ, предвиђен у првом ставу овога члана.

Правила о фонду прописује Министар просвјете у споразуму са Просвјетним Савјетом.

III. Настава.

Члан 26.

У основној школи уче се ови предмети:

1., наука хришћанска;

2., српска историја;

Page 138: CG, Djuro Draskovic

3., српски језик;

4., црквено-словенско читање;

5., цртање и лијепо писање;

6., пјевање (свјетовно и црквено);

7., гимнастика и дјечије игре;

8., земљопис,

9., познавање природе;

10., пољска и домаћа привреда;

11., основи хигијене;

12., рачуница и геометријски облици;

13., ручни рад са домаћим газдинством (по могућству).

Наставни план и програм предавања, прописаће Министар просвјете, по саслушању Просвјетног Савјета.

Члан 27.

Правила о писању уџбеника прописује Министарство просвјете, по претходном саслушању Просвјетног Савјета.

Министарство Просвјете води бригу за израду и штампање уџбеника, учила, књига за поклањање ђацима о испиту и књига за ђачке и школске књижнице. - У школама се смију употребљавати само оне књиге и она учила, која је прегледао Просвјетни Савјет а одобрио Министар просвјете.

Члан 28.

Школска година у основној школи почиње првог септембра, а завршује се на Видов-дан по свршетку свечаног годишњег испита.

Основне школе раде од 8 до 12 сати изјутра, или од 9 прије до 1 сат послије подне. Забавишта раде цио дан. Забавишта и основне школе не раде недјељом и празником и о Божићу и Ускрсу по 6 дана.

IV. Ученици.

Члан 29.

У први разред основне школе уписују се дјеца, која ће од 1. септембра те године напунити, мушка 7, а женска б година.

Page 139: CG, Djuro Draskovic

Овај упис врши управитељ (учитељ) са школским одбором у мјесецу мају, према списку, који им поднесу свештеници најдаље до 30. априла.

Мушка дјеца, која су пријешла 11., а женска 10. годину, не могу се примити у први разред основне школе.

У остале разреде основне школе уписују се дјеца пошљедња четири дана мјесеца августа.

Сву школску дјецу, најмање један пут годишње, и то у јуну мјесецу, мора бесплатно прегледати државни љекар, према чијем извјештају слабуњаву дјецу ослобођава од школе школски надзорник.

Члан 30.

Ђаци су дужни уредно похађати школу за вријеме свога школовања.

Школски одбор је дужан да се стара, да свако дијете проведе у школи четири године.

Изостанак од школе једног дана рачуна се као отсуство. Наставник цијени изостанке и оправдава оне, који су учињени из важних узрока, а неоправдане доставља преко управитеља школском одбору. За ове изостанке кажњава одбор родитеље или старатеље ђачке, или оне који узимају дјецу у службу, и то: за 5 изостанака опоменом, а послије по 50 пара за сваки изостанак, у корист школске касе.

Новчане казне наплаћује предсједник општине или његов заступник у року од 30 дана, а ако то не учини, а од кажњеног се могло наплатити, онда плаћа сам. - Ову пошљедњу казну изриче школски надзорник а извршује је у року од 15 дана полициска власт и предаје школској каси.

Члан 31.

Успјех ђачки из појединих предмета, вјештина и владање, биљежи се у књигу за оцјене два пута у години и то: у првој половини јануара и у другој половини маја мјесеца. О пријелазу ђака у старији разред рјешава управитељ са дотичнијем наставником - односно наставник, имајући на уму годишњи успјех пз свијех предмета и способност и марљивост ђака. Ђак, који покаже у опште слаб успјех, а нема изгледа да ће достићи другове у старијем разреду, оставља се да понови разред.

Крајем школске године држи се јавни свечани испит у присуству надзорника и школског одбора, а на Видов-дан се дијеле дарови ваљаним ђацима.

Ђацима, који сврше четврти разред основне школе или продужну школу, издају се на њихов захтјев свједочанства. - Онима, пак, ђацима, који прелазе из једне школе у другу, дају се само увјерења о успјеху и владању у дотичном разреду.

Page 140: CG, Djuro Draskovic

Члан 32.

Ђак се може ослободити похођења школа ако пати од неизљечиве болести, или какве болести, која би била опасна за друге ђаке; или ако је без родитеља а сиромах је; или ако је због понављања разреда прерастао, и то, ако мушкарац пријеђе петнајесту, а дјевојчица дванајесту годину. - Да се ослободи од школе, одлучује школски надзорник по приједлогу школскога одбора, а у случају болести и на основу љекарског увјерења.

V. Наставници.

А.) Спрема.

Члан 33.

Наставника има: сталних, привремених, заступника и забавиља.

У мушкој основној, мјешовитој и продужној школи раде учитељи, а у женској учитељице. Учитељице могу радити и у прва два млађа разреда мушке и мјешовите школе. И учитељице раде у приправном разреду. У забавишту дјецу васпитава забавиља.

Члан 34.

Стални учитељи и учитељице могу бити она лица, која су црногорски држављани и која су као редовни ђаци свршили Учитељску Школу или Женску Учитељску Школу и у њима положили учитељски испит зрелости.

Члан 35.

Привремени су учитељи-це она лица, која су свршила Учитељску Школу, без испита зрелости, Вишу Женску Школу са или без испита зрелости, Гимназију (Реалку) са или без испита зрелости и Богословију.

Ови привремени учитељи-це могу постати стални ако полаже учитељски испит по програму, који пропише Министар просвјете. Испит имају наново полагати послије двије године службовања.

Она лица, која би свршила Вишу Женску Школу и положила испит зрелости или Гимназију (Реалку) са испитом зрелости, полажу учитељски испит само из педагошке групе.

Члан 36.

У недостатку сталних и привремених учитеља и учитељица из чл. 34. и 35. могу се поставити за заступнике учитељске и она лица, која су свршила четири разреда средње школе. Но ова лица немају право полагања испита за сталне учитеље-ице.

Члан 37.

Page 141: CG, Djuro Draskovic

Забавиља може бити она, која је свршила редовно стручну школу и положила испит за забавиљу.

Члан 38.

За научно и практично усавршавање учитеља-ица, могу се одредити о државном трошку нарочити курсеви. Лица, која држе предавања на овим курсевима, добијају награду за то, а учитељи-ице попутнину, како то буде прописао Министар просвјете у правилима за ове курсеве.

Б.) Права.

Члан 39.

Стални учитељи-це добијају у почетку своје службе 960 перпера плате на годину.

За прве двије повишице служе по пет година, а за остале по четири године.

Повишица има шест по 240 перп., тако, да навршетком 26. године службовања добивају 2400 перпера, са којом платом служе до навршене 32 године, када имају право на пенсионисање с потпуном платом.

Члан 40.

Стални учитељи-це могу се пенсионисати кад наврше 10 година службе у случају тјелесне или душевне болести и неспособности, и тада добивају 40% од своје систематске плате а за сваку годину преко 10 година службе увећава се пенсија са 2,72%. Право на пенсионисање прије 32 године службе добива се по закону о чиновницима грађанског реда.

Стални наставници који служе мање од 10 година, у случају болести добијају од државе издржање и то 30% од њихове пошљедње плате. Удовице учитеља и сирочад учитеља-ица, добивају пенсију по закону о чиновницима грађанског реда.

Члан 41.

Привремени учитељи-це имају годишњу плату 720 перпера и дужни су положити испит најдаље за 5 година, иначе престају бити учитељи-ице.

Члан 42.

Заступници учитељски имају плату од 600 перпера, но без права на повишице пенсију и издржавање,

Члан 43.

Забавиља у забавишту добива у почетку службе 600 перп. на годину. Послије сваке пете годиие добија годишњу повишицу од 100 перпера тако, да у 30

Page 142: CG, Djuro Draskovic

години службе прима 1200 перпера на годину и са том платом служи до навршетка 35 године службовања, када прима толико исто пенсије.

Право на пенсију добија послије 10 година сталне службе, и то за првих десет година 40% од своје плате, а за сваку даљу годину по 2,4%. Пенсија се може добити у случају болести или неспособности за рад.

Забавиља добија бесплатан стан и огријев, или накнаду за то, као и учитељица основне школе.

Члан 44.

Учитељи-ице, које поред редовног рада у својој школи, науче бар 15 неписмених људи читати и писати, добијају поред плате и засебну награду од 100-200 перпера на крају школске године из државне касе, по предлогу школског надзорника.

Члан 45.

Стални наставник не може изгубити службу без одлуке Просвјетног Савјета због доказане кривице и не може се премјештати у друга мјеста осим велике потребе, по молби или за казну. Кад се наставник премјешта по потреби онда има право на накнаду путног и селидбеног трошка, а према закону који важи и за остале чиновнике грађанског реда.

Члан 46.

Учитељска мјеста попуњавају се стечајем, који расписује Министарство Просвјете најдаље до 1. маја, а избор кандидата врши на приједлог школског надзорника комисија, коју састављају: један чиновник Министарства Просвјете, два професора и два учитеља, које изабере Министар просвјете за једну годину. Првјенство на боља мјеста имају они учитељи и учитељице, који се поред боље стручне спреме, дужега службовања и породичних потреба, одликују радом у школи и на књизи.

Члан 47.

Учитељи-ице, премјештени по казни, не могу се вратити у мјесто, из којега су кренути, док им не истече један период за повишицу.

Члан 48.

Учитељима се рачуна у указну службу вријеме, проведено у сталној учитељској служби, кад пријеђу у другу државну службу. Тако исто државним чиновницима рачунају се године, проведене у другој струци, приликом ступања у учитељску службу.

Члан 49.

Page 143: CG, Djuro Draskovic

Министар просвјете може наставницима у току од једне школске године дати највише два мјесеца осуства. Дуже осуство због болести даваће само по увјерењу љекарске комисије од два љекара.

Члан 50.

Забавиље, учитеље и учитељице, а тако и управитеље, поставља Министар просвјете.

Члан 51.

Плате, пенсије, награде и селидбене трошкове, добијају сви наставници и наставнице основних и продужних школа из државне, а забавиље из општинске касе.

В.) Дужности.

Члан 52.

Наставници су основнијех школа дужни:

1., да долазе у школу уредно и васпитавају дјецу према педагошким правилима и предају наставне предмете према прописаним програмима, упуствима и уџбеницима;

2., да оцјењују савјесно и правично успјех и владање ђака у одређено вријеме;

3., да воде дјецу у цркву, гдје су дужни пјевати недјељом и празником;

4., да извјештавају на вријеме родитеље, или старатеље и школски одбор о изостанцима ђачким од школе;

5., да чувају повјерене им ствари школске, а нарочито школски намјештај, наставна учила, материјал за писање и цртање и материјал за ручни рад, зашто и материјално одговарају;

6., да учествују у раду учитељскога вијећа и помажу рад школскога одбора;

7., да судјелују у раду учитељских зборова;

8., да походе научне и практичне курсеве, кад се на њих позову;

9., да помажу просвјетне, привредне и културне установе, које имају везе са школом; и

10., да се владају у служби и ван ње како то доликује образованим људима и наставничком позиву.

Члан 53.

Page 144: CG, Djuro Draskovic

Наставницима је забрањено свако друго занимање, које се не слаже са наставничком службом. За редовно вршење каквијех другијех послова. осим наставничких, мора се тражити одобрење од Министра просвјете.

Члан 54.

Кад се наставник први пут уводи у дужност, полаже ову заклетву:

"Ја Н. Н. ступајући у наставничку службу, заклињем се Свемогућим Богом, да ћу Краљу Господару бити вјеран, да ћу се Устава свесрдно придржавати, да ћу законима и законским наредбама власти бити покоран, да ћу своје наставничке дужности ревносно и тачно вршити и да ћу се клонити свега онога што се не слаже с мојом службом. Тако ми Господ Бог помогао".

Наставнике уводи у дужност школски одбор или управитељ.

Члан 55.

Наставник може оставити учитељску службу кад му Министар уважи оставку. У противном случају неће му се рачунати пређашње године службе, ако би се опет вратио у службу.

Ако наставник, без одобрења и без довољног оправдања, изостане од своје дужности три дана у мјесту, или седам дана, или ако не оде на нову дужност за десет дана од дана, кад му је саопштено постављање или премјештај, сматра се да је оставио службу и мјесто му се оглашује за упражњено.

Члан 56.

Владање наставника и њихов рад оцјењују надзорници према овоме закону и закону о чиновницима грађанског реда.

Рад се оцјењује оцјеном: врло добар, добар и слаб.

Надзорници уводе оцјене у школску уписницу и у службене листове, у које убјележавају и остале податке, као: правилност рада у школи; марљивост и савјесност у вршењу службе; успјех у васпитању и настави; узроке неуспјеха; рад на књижевним, привредним и културним установама и владање у породици, у друштву, премјештаје, повишице, одсуства и т. д.

Наставник, који добије слабу оцјену, казни се премјештајем у друго мјесто, а ако и друге године узастопце добије исту оцјену, ставља се у пенсију, ако има десет или више година службе, иначе се отпушта.

Против слабе оцјене може се наставник жалити у року од 15 дана Министру просвјете, који одређује комисију од три лица, од којих једно именује Министар просвјете у споразуму са Просвјетним Савјетом, друго сам наставник, а треће бирају ова двојица, па ако оцјена не буде поправљена, онда наставник сноси сав трошак око овога испита.

Page 145: CG, Djuro Draskovic

Г.) Казне.

Члан 57.

Наставници се казне под одредбама овога закона.

Казне су:

1) опомена; 2) укор; 3) губитак плате до два мјесеца; 4) премјештај у друго мјесто без накнаде путних и селидбених трошкова; 5) пенсионисање; 6) отпуст из службе.

Казне се одређују према величини кривице; према околностима које олакшавају или отежавају кривицу и према томе, да ли се наставник казни први пут, или се казна понавља.

Ниједна се казна не може изрећи, док се кривица потпуно не ишљеди и док се наставник писмено не саслуша.

Члан 58.

Опоменом казни наставнике управитељ школе, а опоменом, укором и губитком плате до 10 дана казни школски надзорник, све остале казне изриче Министар просвјете, или дисциплински суд.

Жалбе против казне управитељеве надзорнику, а против надзорника Министру просвјете, подносе се у року од 15 дана.

Члан 59.

Кривице наставника ишљеђују надзорници у случајевима школске природе, иначе то бива редовнијем путем преко земаљскијех власти.

За вријеме судског ишљеђења наставник се према природи кривице може уклонити од дужности, и за то вријеме прима половину плате, па ако се ослободи као невин, враћа се у службу и добија половину задржане плате. А ако се ослободи из недостатка доказа, онда Министар по предлогу Просвјетног Савјета, рјешава, да ли ће он и даље остати у служби.

Члан 60.

Ако се наставник, који је један пут кажњаван опоменом или укором или губитом плате од 15 дана, у току од три године ни у чему не огријеши о своју дужност, сматра се као да није ни кажњен.

Наставник, који је један пут отпуштен из службе, може се опет повратити у службу по предлогу Просвјетног Савјета, а с обзиром на његово владање и занимање послије отпуста и с погледом на опште законске прописе.

VI. Управа и надзор.

Page 146: CG, Djuro Draskovic

Члан 61.

Управу и надзор над народнијем школама врши Министар просвјете преко ових школских власти:

1) мјесног школског одбора; 2) управитеља основне школе; 3) наставничког вијећа; 4) школског надзорника; и 5) Просвјетног Савјета.

1. Мјесни школски одбор.

Члан 62.

Мјесни школски одбор састављају: предсједник оне општине, у којој је школа; управитељ школе, или учитељ ако је сам; свештеник, у чијој је парохији школа, и три, по могућству, писмена грађанина, или по један писмен грађанин из свакога села, ако школску општину састављају села из разних политичких општина. Чланове школског одбора, осим предсједника, управитеља (учитеља) и свештеника, бира на двије године политичка општина, у којој је школа, одмах по свршетку школске године. - О избору и промјенама извјештава се увијек школски надзорник.

Ко би био изабрат за члана школског одбора, а не би се хтио примити те дужности, може се од исте ослободити, ако дадне у школски фонд 50 перпера.

Члан 63.

Предсједник је школског одбора предсједник политичке општине, у којој је школа, или његов заступник.

Пословођа је управитељ (учитељ).

Благајника бира школски одбор из своје средине, али предсједник и управитељ не могу бити бирани за благајника.

Сједнице се држе у школској згради.

У сједницама се може рјешавати кад има присутних више од половине чланова, а рјешава се већином гласова; ако се пак гласови подијеле, рјешава коцка.

Члан 64.

Предсједник сазива сједнице по потреби, али је дужан сазвати сједницу свагда кад то захтијева управитељ (учитељ) школе или пола одборника - и то најдаље у року од 8 дана. - Ако то не учини, казни се сваки пут са по 10 перпера, у корист школске касе. Ову казну изриче школски надзорник по жалби управитеља (учитеља) школе у року од 10 дана по пријему жалбе, а извршује је државна извршна власт у року од 15 дана.

Сваки је члан одбора дужан долазити у сједнице, а ако не дође и не оправда свој изостанак важнијим узроком, казни га школски одбор са 3 перпера за сваки

Page 147: CG, Djuro Draskovic

изостанак у корист школске касе. Ову казну, у року од десет дана, извршује општинска власт.

Члан 65.

Школски је одбор представник школске општине и стара се о вршењу свијех дужности њених, које су јој одређене овијем законом.

Поред тога школскоме је одбору дужност:

1., да рукује школском имовином;

2., да до конца октобра састави школски буџет за идућу годину и шиље га на одобрење школском надзорнику;

3., да се стара да што већи број дјеце походи школу и да помаже наставнике у свима школским пословима;

4 , да прије почетка школске године набави за све ученике прописане уџбенике и материјал за писање и цртање;

5., да врши све законске наредбе виших школских и земаљских власти.

Члан 66.

Благајник рукује школском касом према одредбама овога закона.

Школски одбор врши преглед школске касе свака три мјесеца, а по потреби и чешће и о томе подноси извјештај школском надзорнику.

Надзорник казни поједине чланове школског одбора за невршење дужности од 5 до 50 перпера у корист школског фонда. Противу ове казне може се кажњени жалити Министру просвјете у року од 15 дана од дана саопштења.

Казну извршује мјесна власт.

Члан 67.

Преписка мјесног школског одбора са осталијем школскијем и земаљскијем властима сматра се као службена и за то не плаћа поштарину ни какве друге таксе. Ово важи и за службену преписку свијех управитеља (учитеља) државнијех школа.

2. Управитељи.

Члан 68.

Page 148: CG, Djuro Draskovic

У свакој основној школи, гдје има два или више наставника, Министар просвјете поставља - на предлог школског надзорника - једнога за управитеља школе; а гдје је само један, он врши сам управитељске дужности.

Управитељ може бити сталан учитељ, који има јачу спрему и који дуже служи. Но у недостатку овијех могу се поставити и привремени управитељи.

Управитељ добија додатак од школске општине и то, ако у школи има, с њим заједно, најмање пет наставника, добија 100 перпера годишње; иначе добија 60 перпера, ако нема мање, с њим заједно, од три наставника.

Члан 69.

Дужности су управитеља школе :

1., да управља поред својих предавања школом и да води надзор над наставом, васпитањем и поретком у њој;

2., да пази да сви наставници долазе уредно на дужност, да се при предавањима тачно придржавају прописаних наставних програма и упутстава и да се служе одобреним уџбеницама и другим наставним средствима;

3., да наставницима саопштава наредбе школских и других власти и да се стара о њиховом извршењу;

4., да чува и да одржава у добром стању школски намјештај, књижницу, наставна средства, школску архиву, писаћи и други школски материјал, зашто је материјално одговоран;

5., да прима и одпушта школске служитеље, да се стара о добром одржању зграде и на вријеме тражи нужне оправке;

6., да пази на владање наставника и да их опомиње на дужност, а о већим погрешкама извјештава школског надзорника;

7., да, у случајевима пријеке потребе, даје наставницима до три дана одсуства, а о сваком оваком осуству мора извијестити предсједника школског одбора, а овај одмах извјештава школског надзорника.

Овако поступа и учитељ који је сам у школи.

8., да руководи рад наставничког вијећа;

9., да води преписку са свијема властима; и

10., да на крају свака три мјесеца извјештава надзорника о цјелокупном стању школе.

3. Наставничко вијеће.

Page 149: CG, Djuro Draskovic

Члан 70.

Сви наставници једне основне школе чине наставничко вијеће.

Предсједник је вијећа управитељ, који сазива сједнице најмање један пут мјесечно, а по потреби и чешће. Пословођу бира вијеће из своје средине.

Сваки је наставиик дужан учествовати у раду вијећа.

Предсједник извјештава надзорника о раду вијећа.

Члан 71.

Наставничко вијеће ради ове послове:

1) договара се о правилном поступку при предавањима и одржавању везе и јединства у настави кроз све разреде;

2) споразумијева се о подједнаком правилном поступању свијех наставиика у погледу на васпитавање дјеце и на потребан поредак у школи и ван школе;

3) приређује школске излете, школске свечаности и забаве;

4) предлаже набавку потребнијех наставнијех средстава;

5) распоређује уџбенике и материјал за рад у школи;

6) предлаже надзорнику одличне ученике за награду;

7) бира сиромашне ученике, који добијају помоћ из школског фонда или општинске касе;

8) стара се о увећању школског фонда и школског имања;

9) брине се о напретку школе и о одржању њена угледа;

10) приређује, кад потреба захтијева, родитељске састанке ради договора о васпитању дјеце.

4. Школски надзорници.

Члан 72.

Школски надзорници врше стручни, инструктивни, надзор над свијема народнијем школама у повјеренијем им областима.

Надзорник може бити онај, који је по положеном испиту зрелости у средњој или стручној школи, редовно свршио педагошки одсјек философског фалкутета и положио прописане испите, а вршио најмање двије године наставничку дужност.

Page 150: CG, Djuro Draskovic

Члан 73.

Школски надзорници имају ранг и плату наставника средњих школа.

На име путовања по школској области имају 400 до 1000 перпера годишњег додатка.

Члан 74.

Надзорника има три, а мјеста канцеларија одређује им Министарство Просвјете.

Надзорници се постављају указом Краља Господара на приједлог Министра просвјете.

Писарску дужност у надзорништву врши - ван школских часова - један од мјесних учитеља, којег надзорник одреди, а за то ће имати награду од 240 перпера годишње.

Члан 75.

Дужности су школског надзорника:

1) да три пут у години походи и проучи све народне школе у повјереној му области, и да уклања сметње школскоме раду;

2) да, према потреби, поучава наставнике у правилном школском раду и да се стара о њиховом усавршавању;

3) да надгледа службени рад управитеља, наставничких вијећа и школских одбора и да руководи обласним наставничким зборовима;

4) да се брине о отварању нових одјељења и школа и да учествује при избору мјеста за подизање школа и при прегледу зграда, које приватна лица нуде за школу;

5) да објављује школске законе и наредбе преко управитеља и других школских власти;

6) да оцјењује рад и владање наставника, а ишљеђује њихове кривице и да их кажњава за мање кривице, а веће доставља Министерству просвјете; (чл. 64. ов. зак.)

7) да извиђа сукобе између наставника и мјесних школских одбора и да рјешава спорове између њих, а по потреби подноси Министру просвјете на ријешење;

8) да одлучује о прекидању наставе у ванредним случајевима;

9) да се стара о попуњавању упражњених наставничких мјеста и одређује замјену болеснијем наставницима;

Page 151: CG, Djuro Draskovic

10) да наставницима даје осуство до 10 дана, а молбе за дуже осуство да подноси Министру са својијем мишљењем;

11) да води статистику свију школа у повјереној му области;

12) да одлучује о исписивању ђака из школе у договору са школскијем одборима;

13) да подноси Министру просвјете полугодишње извјештаје о стању школа у повјереној му области и предлоге за поправку истих, као и за награде, предвиђене чланом 10. и 46. ов. закона;

14) да води преписку са свијем школскијем и другијем властима; и

15) да врши и друге послове, који су му одређени овијем законом и да се у своме раду управља према упутствима, која пропише Министар просвјете у споразуму са Просвјетним Савјетом о надзору школа.

VII. Прелазна наређења.

Члан 76.

Крајем школске 1906-1907. год. прописаће се нови наставни план и нови програм предавања за народне школе.

Члан 77.

Данашњим сталним наставницима предвиђеним у тачци а) чл. 6.[1]) "Закона о уређењу плата наставника средњих и основних школа од 12. августа 1897. г." повишује се систематска плата са 240 перпера и изједначују се са оним из чл. 34. овога закона.

Оним пак сталним наставницима, који испуњавају погодбе тач. б), чл. 6. поменутог закона, као и онима, који су свршили 4 или више разреда гимназије, а добили сталност, повишује се плата са 180 перпера.

Свијем осталијем, који су до ступања овога закона добили сталност, а не испуњавају горње услове спреме, повишује се систематска плата са 120 перпера.

Сви напријед именовани на овако повишене плате добијају периодске повишице по овоме закону (т. ј. по 240, 180 односно 120 перпера) од дана његова ступања на снагу, а за повишицу рачунаће се и оне године од пошљедње периодске повишице, добивене по закону од 12. августа 1897. године, али по истом (старом) закону.

Никоме се не могу урачунати у повишицу ни по овоме ни по староме закону године, у којима је ко добио слабу оцјену, као ни године, које су већ изгубљене због напуштања дужности или по осуди. _______ [1] а). Прва је учитељска плата 720 перпера а. в. и стан, огријев и башча. Ову плату имају

Page 152: CG, Djuro Draskovic

учитељи, који су редовно свршили четири разреда основне школе, најмање четири разреда Гимназије, Учитељску Школу на страни или Богословско-Учитељску на Цетињу, најмање са добрим успјехом.

У ови ред долазе и учитељице, које су редовно свршиле шестогодишњи течај у Институту Царице Марије на Цетињу и примиле диплом за учитељицу, и оне, које су на страни свршиле Учитељску Школу.

б). Друга је плата учитељска фиор. а. вр. 324. и стан, огријев и башча. Ову плату добијају учитељи, који су редовно свршили четири разреда основне школе, 6 разреда, Призренске Богословије, У ови ред спадају и они садашњи учитељи, који су свршили Цетињску Богословију прије установљења Гимназије. Учитељи овога реда унапређују се на плату првога реда својом заслугом по предлогу Гл. Школског Надзорништва Министарству Просвјете.

Члан 78.

Сви садашњи наставници, који немају квалификације, предвиђене овијем законом, или који нијесу добили сталност прије овога закона, и имају бар 5 година учитељске службе најллање са добром оцјеном, сматрају се као привремени са платом од 720 перпера и имају право полагања испита, а кад испит положе, године привремене службе рачунају им се за пенсију. - Остали се сматрају као заступници по чл. 44. овога закона, задржавајући досадашњу плату. - Лица, која имају спрему превиђену законом од 12. августа 1897. године, а нијесу до сада никако ступала у учитељску службу, могу то учинити до 1. септембра 1907. г. и сматраће се сталним учитељима.

Члан 79.

Досадашњи стални учитељи-ице, који имају више од 12 година службе, могу и послије 26-те године служити за повишице до максимума (највеће) плате.

Члан 80.

Школски одбори саставиће се према одредбама овога закона одмах по свршетку ове школске године, кад се има извршити и избор нових школских одбора.

Члан 81.

Плате учитеља-ица варошких општина падају за годину 1907. на терет буџета истих општина, а у будуће ће држава варошким општинама на име плата учитеља-ица издавати помоћ сразмјерно укупном расходу на сеоске школе.

Члан 82.

Докле се не поставе надзорници предвиђени у чл. 72. овога закона, а закључно до 1912. год. Министар просвјете моћи ће према потреби постављати да врше надзор и оне учитеље, који су редовно свршили учитељску школу, положили учитељски испит, а имају најмање 10 година службе и познати су као ваљани радници. -

Члан 83.

Page 153: CG, Djuro Draskovic

Овај закон ступа у живот од 1. марта 1907. године и тада престају важити сви досадашњи закони, који се односе на наставнике народних школа и на школски надзор.

Препоручујемо Нашем Заступнику Министра Просвјете и црквенијех Послова да овај закон обнародује, а свима Нашим Министрима да се о извршењу његову старају, властима пак заповједамо да по њему поступају а свима и свакоме да му се покоравају.

Цетиње, 2. фебруара 1907. год.  

НИКОЛА с.р.

Предсједник Министарског Савјета Министар Иностраних Дјела

А. Радовић с. р.

Министар Унутрашњих Дјела Мих. Ивановић с. р.

Министар Правде Г. М. Церовић с. р.

Заступник Министра Финансија и Грађевина,

Предсједник Министарског Савјета, Министар Иностраних Дјела,

А. Радовић с. р.

Заступник Министра Војног, Предсједник Министарског Савјета,

Министар Иностраних Дјела, А. Радовић с. р.

Заступник Министра Просвјете и Црквенијех Послова,

Министар Правде Г. М. Церовић с. р

     (М. П.) Видио и ставио државни печат, чувар државног печата, Министар Правде Г. М. Церовић с. р.

Устав Богословије у Књажевини Црној Гори

Page 154: CG, Djuro Draskovic

Ово електронско издање се приређује по тексту који је објавио бивши ректор Богословије на Цетињу Милан Костић у књизи "Школе у Црној Гори од најстаријих времена до данашњега

доба", Панчево 1876. Будући да је цијело дјело писао екавицом, прота Милан Костић наводи да из тог разлога Устав црногорског богословског сјеменишта такође наводи екавицом. У наставном плану и програму доцније је било измјена.

Приређивач електронског издања Александар Раковић

Устав црногорског богословског семеништа

Црногорско богословско семениште је научно васпитајући завод ради приготовљавања младежи црногорске и околних места за свештеничко и за учитељско звање.

Семениште стоји под закриљем његове светлости кнеза, под начелством високопреосвештеног митрополита Црне Горе; а под непосредном управом ректора семеништа.

Ректор бира се, у колико је могуће, из питомаца духовне академије са степеном магистра, или кандидата богословских наука, ма и не имао још свештенички чин.

Учитељи семеништа бирају се из питомаца, који су свршили духовну академију, или богословско семениште. Учитеље бира ректор са одобрењем високопреосвештеног митрополита, а потврђује их њ. св. кнез.

Ректор је непосредни начелник семеништа и одговара за благоустројство и благостање његово у свима његовим деловима.

Ректору се, као најближем начелнику семеништа, почињавају сиа службена лица у семеништу. Он треба од њих, да сви они тачно испуњавају своје дужности, чини их пажљивима на оно, што, и како ваља да раде; а ако његове примедбе остану без успеха, то јавља о томе високопр. митрополиту.

Ако би се разболео који учитељ, ректор наређује, који од учитеља да га замене, или га замењује и сам, ако се не може иначе.

Главну пажњу обраћа он на научни и на правствени део семеиишта.

Page 155: CG, Djuro Draskovic

Поред тога, што ректор и сам отправља учитељску дужност из богословских предмета, обвезан је он, у колико може, чешће посећивати часове и других учитеља и проницавати у правац и у начин њиховог предавања, пазити да се предмети сврше у своје време и дичним својим упливом управљати делање учитеља к једној општој цели.

Мотрећи на нравственост питомаца у семеништу, ректор изискује од њих, да тачно испуњавају своје дужности. Ако неиспуњавају своје дужности, он их опомиње, укорава или казни затвором. Ако су преступи замашнији, то јавља о томе високопр. митрополиту, и договорно с њиме налаже каштигу.

Обраћајући непрестано пажњу и на остале делове семеничка благоустројства, ректор надгледа, да ли се тачно испуњавају правила гледе молитава у семеништу, гледе стола питомаца, и у опште, како се поступа са нравственим и физичким васпитавањем питомаца; да ли се држе ред и чистоћа, и да ли се што пренебрегава у домаћој и газдинској управи. О пренебрегавању у газдовању јавља ректор високопреосв. митрополиту.

Ректор распоређује учевне предмете у семеништу и назначава, а ако је нужно, саставља и сам учевнике из богословских предмета.

Он издаје питомцима сведоџбе, како су се учили и владали, и после сваког полгођа подноси митрополиту кратак извештај о семеништу; а на свршетку сваке учевне године поднаша, преко висок. митрополита, подробан извештај њег. св. кнезу.

За цетињско семениште постављају се 4 учитеља, од којих је један ректор семеништа, други надзорник, трећи књижничар, а четврти тајник, који ће у семеништу отправљати све писмене потребе.

Круг делања ових последњих (т. ј. учитеља) опредељује ректор.

Учитељ ваља предмете да предаје по пропису, који му прегледа ректор, и да се пашти, да их сврши у своје време, и да питомци и усвоје оно, што им он предаје.

Захтева се од учитеља, да за време предавања буде у школи ред и тишина, да непослушне казни или сам опредељеном каштигом; или, ако је нужно, да јави ректору.

По свршетку свакога полгођа предају учители ректору рачун о ономе, што су предавали, о успесима ученика у науци и о њиховом владању.

У семениште примају се за сад ученици, који су па Цетињу, или у другима местима, свршили, најмање, 4 основна разреда с добрим успесима, и који су навршили 16 годину.

При ступању у семениште полажу ученици прелазни испит пред ректором, пред учитељима семеништа и пред високопреосв. митрополитом; и, ако нису довољно приправни, не примају се у семениште. Најбољи ученици примају се у завод као питомци. У течају године не примају се нови ученици.

Page 156: CG, Djuro Draskovic

Семениште састоји се из три разреда.

На државии трошак прима се у сваки разред по 10 питомаца. Но осим ових могу се под горе изложеним условима у семениште примити ученици, који се издржавају о свом трошку, и који не добијају од владе у заводу ни јела, ни стана, ни одела.

Течај предавања траје у сваком разреду годину дана, почињући са 1. септембром, па до свршетка месеца јуна друге године.

Испити се држе два пута у години: пред божић и при свршетку школске године, крајем јуна. Како на часовима, тако и па испитима бележе се успеси са: 1 - хрђаво, 2 - слабо, 3 - добро, 4 - врло добро, 5 - одлично.

Ко добије из три предмета по - 2, а из осталих по - 3, тај може прећи у други разред, ако при повторном испиту поправи белешку 2 бар из два предмета. То може учинити и онај, који добије из једног предмета по 1, а из осталих по 3. Но ако добије из половине предмета по 2, или из више предмета по 1, онда не може прећи у други разред, него остаје у истом разреду још годину дана. Ако питомац и друге године не покаже добра успеха; или ако је који питомац хрђава владања, и ако се не поправи и после датог му укора, или после добивене каштиге, - то се такав отпушта из семеништа, по што то реши ректор са учитељима и са сагласјем вис. митрополита.

Плату добијају учитељи од црногорске владе и то: ректор добија годишње 1200 форината, а сваки учитељ по 800 форината у цванцицима. Та се плата повишује сваких пет година су 20% тако, да сваки од њих добије одвојену своју првобитну плату после 25 година службовања. После 25 година не повишује се више та плата.

Осим тога добија сваки учитељ од владе слободан стан, уз који за ожењене мора бити и кујна.

За намештај свог стана добијају при доласку свом на Цетиње : ректор - 200, а сваки учитељ по - 100 форината у цванцицима.

При отпусту учитеља од њиховог учитељског звања, било то по жељи владе, или по њиховом сопственом захтеву, даје им црногорска влада годишњу мировину, која одговара њиховој служби, и то ономе, који прослужи 15 година, - трећину плате, коју је добијао тада; који прослужи 20 год., - половину; који прослужи 25 година - две трећине; а који прослужи 30 година, - добија мировине целу своју тадашњу плату.

Који учитељ прослужи 10 година и остави службу због онаке болести, која му не допушта да отправља дужност учитељску, или по жељи владе црногорске, - тај добија при отпусту из службе од црногорске владе у место мировине, једаред заувек, потпуну годишњу плату, какву је добијао у то време.

Page 157: CG, Djuro Draskovic

Путна трошка на долазак у Црну Гору, а тако и на повратак, даје се учитељима, (ако несу Црногорци) - по сто форината. А који долазе из Далмације, или из оближњих места, могу по благоусмотрењу њ. св. кнеза, добити и мање.

Следећи предмети предају се у црногорском семеништу:

У I. разреду.

1.) Пространи катихизис Филаретов I. и II. део, са опширнијим догматичким доводима са додиром главнијих тачака, у којима се православна црква разликује од других, по рукописном учевнику, ког је написао М. Костић; преко недеље по 4 часа.

2.) Црквена историја старога завета, преко недеље по 2 часа.

3.) Српски језик: основно теоретично и практично изучавање срп. граматике и синтаксе са упознавањем основних правила мишљења. Ученици се упражњавају у писменим саставцима; преко недеље по 3 часа.

4.) Руски језик: Превађа се са руског на српски, и учи се уз то и руска граматика, али не тако опширно, као српска. Чита се из „Хрестотамија" 1 дела, пр. нед. по 2 часа.

5.) Славенски језик: учи се граматика слав. до глагола, и анализује се поред превађања еванђеља и др. славенских књига; преко недеље по 2 часа.

6.) Свеопшта повесница: од најстаријих времена до крстоносних ратова, са историчким земљописом. Историја старијих времена учи се са свим у кратко; преко недеље по 3 часа.

7.) Антропологија с физијологојом. Уз то се упознају ученици с основним појавима душевнима (првог течаја); преко недеље по 1 час.

8.) Дијететика (другог течаја), преко недеље по 1 час.

9.) Физика (по учевнику Е. Јосимовића); преко недеље по 2 часа.

10.) Црквено појање; преко недеље по 5 часова.

У II. разреду.

1.) Нравствено богословље I. и II. део (до љубави к ближњима), по писаном учевнику, који је написао М. Костић; недељно по 3 часа.

2.) Омилитика (теоретично.) Ученици се упознају са главнима правилима, како ваља састављати проповеди. Као учевник служи омилитика рукописна, по којој се предаје у задарској богословији; само је иста много скраћена, и преиначена; преко недеље по 2 часа.

Page 158: CG, Djuro Draskovic

3.) Црквена историја новозаветна до раздељења западне цркве од источне. Опширније изучавају се животописи св. отаца и црквених списатеља, који спадају у то доба. Тађође се и ту разлажу оне тачке веровања, у којима су друге цркве или јереси одступиле од православне цркве. Животописе бележе ученици по казивању учитељевом; - преко нед. по 2 часа.

4.) Свето писмо: Ученици упознају се са св. писмом и са садржајем књига ст. и нов. завета, а такође и са животописом писаца новозаветних књига. I. течаја по рукописном учевнику, кога је саставио М. Костић; II. течаја превађају и тумаче се недељна и празнична еванђела и апостоли, и излажу се у кратко главнија херменевтичка правила. - Учитељи се помажу при том са "толковањем недељних и празничних евангелија" епис. Јовановића. Код тумачења апостола ваља дотични учитељ да изради себи лекције. Херменевтика је она иста, која се учи и у београдској богословији; преко недеље по 2 часа.

5.) Свеопшта повесница: (продужује се) од крстоносних ратова до најновијег доба. Већа пажња обраћа се на изучавање повеснице српске. (Првих година служили су се ученици повесницом Смарагдовом у преводу; а последње године одређен је за учевник у оба разреда Сандићев превод свеопшт. историје.); преко недеље по 2 часа.

6.) Српски језик: историја српске књижевности. Уз то се читају одломци из дела оних писаца, који се спомињу у књижевности. Ученици пишу што чешће писмене задаће; недељно по 3 часа.

7.) Руски језик: превађа се са руског на српски и обратно, и учи се кратка синтакса теоретично и практично. Уз то се учи кратка руска књижевност по рукописном учевнику М. Костића. - Читају се одломци из дела разних руских писаца. (У 1. и у 2. разреду учевником служе руске граматике од руских писаца; недељно 2 часа.

8.) Економија. Гајење пољских усева, вртарство, воћарство, виноградарство, пчеларство и неговање свилених буба. - Ученици служе се при томе: књигама "гајење пољских усева" дра Радића, "мала земљоделска читанка" дра Радића; а остало уче по рукописним лекцијама М. Костића. - Ученицима се показује све, што је могуће, и на практици; недељно по 2  часа.

9.) Славенски језик: граматика почињући од глагола и најглавније из сантаксе, са превађањем са славенског на српски и са анализацијом; недељно по 1 час.

10.) Црквено појање: продужује се даље од оног, што се је учило у I. разреду ; недељно 5 часова.

У III. разреду.

1.) Нравствено богословље (продужење) 3. део о љубави к ближњима (првог течаја) по рукописном учевнику М. Костића; недељно3  часа.

2.) Пастирско богословље, по учевнику беогр. семинарије (преведеном с руског); недељно 2 часа.

Page 159: CG, Djuro Draskovic

3.) Литургика по учевнику беогр. семинарије (преведеном с руског); недељно 2 часа.

4.) Омилитика практично. Првог течаја говоре ученици туђе проповеди, а другог течаја сачињавају и говоре своје проповеди недељом и празником на каталогу, пред поласком на службу, недељно по 1 час.

5.) Црквено право, по учевнику руском: записан по церковному законовједјенију од Скворцова, са обзиром на практику наше српске правосл. цркве. Ученици изваде себи у кратко из руског учевника на српски оно, што учитељ предаје; а што нема у том учевнику, то прибележе они сами, без да им се диктује ; недељно по 2 часа.

6.) Црквена повесница: (продужење.) од раздељење цркве западне од источне до најновијег доба, у свези са животописом светитеља и црквених списатеља и са обзиром на полемичко богословље; недељно по 2 часа.

7.) Св. писмо (продужење): превађају се и тумаче се недељна и празн. еванђелија и апостоли, и уче се и даље херменевтичка правила; - недељно по 2 часа.

8.) Учитељски метод са педагогијским нужним упутствима по рукописном учевнику, ког је саставио М. Костић за црногорске школе. Првог течаја недељно по З часа, а 2. течаја недељно по 6 часова. Сваке недеље похађају ученици основну цетињску школу, где се вежбају у предавању.

9.) Рачун: основно понављање свега рачуна, који се свршује у основним школама. Првог течаја уче по 2 часа, а другог је рачун скопчан са методом, где се уједно показује и метод рачуна по новијем Мочниковом начину и по др. Тада се на метод рачуна употребљује недељно по 2 часа; а за методично предавање других предмета остају онда недељно по 4 часа.

10.) Опширни земљопис свих пет чести света, који је ученицима већином познат из повеснице, по изводу из земљописа Зечевићевог, ког је саставио Шпиро Ковачевић; недељно по 1 час.

11.) Кратка историја свеопште, а наиме: францеске, немачке и енглеске књижевности (с изузетком српске и руске, које се уче у 2.разреду), по рукописном учевнику, ког је по Струвеу написао Шп. Ковачевић; недељно 1 час.

12. Црквено певање са црквеним уставом ; недељно 5 часова.

Питомци III. разреда помажу свештенику при отправљању сваког богослужења. При том се вежбају на практици у црквеном уставу.

Питомци II. и I. разреда долазе у цркву сваке недеље и празника на јутрење, вечерње и на литурђију; на литурђију пређеосвећену прве недеље вел. поста и страсне недеље. Они читају у цркви.

Page 160: CG, Djuro Draskovic

По свршетку богословских наука постају ученици богословије учитељима народних школа, или се придају нуријским свештеницима у помоћ, бар на две године. Ту су они дужни да говоре проповеди, да поје и да читају у цркви и при другим духовнима потребама.

Ако после две године, по што сврши богословију ученик богословије докаже, да је добар и на практици, и ако жели да буде свештеником, то пре свога посвећења мора пред ректором и професорима богословије, и пред високопр. митрополитом положити повторни испит из главних богословских предмета, а на име: из граматике, пастирске богословије, литургике, црквеног појања и из цркв. устава.

Домаћи и газдински део у семеништу поверава се економу, изабраноме по опредељењу њ. св. кнеза. Економ је дужан сам да набави све, што треба за издржавање дома и питомаца, за чистоћу и одело, за рану, за кућевни ред. Он наима и отпушта служитеље и пази на њих и.т.д. Економ, ако нема учитељске дужности при заводу, има плате 400 фор., рану и квартир у заводу.

Унутрашњи строј семеништа, као н. пр. како да се разделе часови за предавање, за занимање и одмор, за трпезу, молитве и за остало, - оставља се ректору, да реши о томе на месту.

СРЕДЊЕВЕКОВНИСРПСКИСПИСИОКОСОВУ

Монахиња Јефимија • Кнез Лазар • Кнегиња Милица - монахиња Евгенија • Вук Бранковић • Раваничанин I • Раваничанин II • Раваничанин III • Непознати Раваничанин • Давид • Деспот Стефан Лазаревић • Јелена Балшић • Андоније Рафаил Епактит • Најстарији српски записи записи о Косовском боју

Приредила Милица Грковић • Данашња језичка верзија: Ђорђе Сп. Радојичић, Димитрије Богдановић, Радмила Маринковић, Ђорђе Трифуновић и Милица

Грковић • Објављено по књизи Списи о Косову , Просвета и Српска књижевна задруга, Београд 1993. •

Едиција "Стара српска књижевност у 24 књиге", књига тринаеста • Уређивачки одбор: Ирена Грицкат, Радмила Маринковић, Милорад Павић, Милорад Ђурић,

Милисав Савић, Биљана Јовановић-Стипчевић

Објављено на Мрежи у оквиру "ПРОЈЕКТА РАСТКО - Библиотеке српске културе на Интернету" 24. марта 1999. • Електронско издање припремили Зоран

Стефановић, Ненад Петровић, Михаило Стефановић и Мара Штулић

 

Page 161: CG, Djuro Draskovic

Предговори - Обавезно погледати, ПДФ документ, 315 KB.Написали Ђорђе Сп. Радојичић, Ђорђе Трифуновић, Јелка Ређеп, Милан Кашанин, Милица Грковић и Милка Ивић.

Белешка о овом издању

Монахиња Јефимија

Туга за младенцем УгљешомТуга за младенцем Угљешом је први сачувани књижевни састав деспотице Јелене - монахиње Јефимије, изгравиран између 1366. и 1371. године на сребрном диптиху, богато украшеном бисером и драгим камењем. Тада је живела у Серу на своме двору, а њен мали син био је сахрањен у Хиландару у гробу њеног оца, ћесара Војихне. Пошто никада није могла да оде на гроб свога сина, за покој душе манастиру је послала ову сребрну иконицу. До дана данашњег чува се у Хиландару.

Запис на хиландарској завеси Запис на хиландарској завеси извезла је као монахиња 1398/99. док је живела са својом сродницом кнегињом Милицом, тада већ монахињом Евгенијом. Завеса је од црвеног свиленог атласа (144 x 118 цм). На њој је златном и сребрном жицом извезена композиција на којој Исус у архијерејској одежди служи служби са св. Василијем Великим и св. Јованом Златоустим. Поред књижевне вредности ова завеса за царске двери у Хиландару има велики значај и за српски уметнички вез.

Похвала светом кнезу Лазару Похвала кнезу Лазару извезена је 1402. године на црвеној свили за покров на ћивоту кнеза Лазара. Димензије су 66 x 49 цм. У двадесет шест редова извезена је ова похвала позлаћеном сребрном жицом. Покров је добро очуван, а данас се налази у Музеју Српске православне цркве у Београду.

Кнез Лазар

Кнез Лазар дарује болницу хиландарску 1380. године Повеља којом дарује болницу хиландарску 1380. године писана је на пергаменту (51 x 20,8 цм). Потпис је изведен црним мастилом и сачуван је печат. Налази се у Хиландару.

Повеља кнеза Лазара за манастир Горњак из 1380. годинеПовеља кнеза Лазара за манастир Горњак из 1380. године није сачувана, али је неколико пута штампана. Изд. МС 193-195.

Кнез Лазар потврђује дар свога зета, челника Мусе, манастиру св. Пантелејмона у Светој Гори 1380/81. Кнез Лазар потврђује дар челника Мусе манастиру св. Пантелејмона у Светој Гори 1380/81. Повеља је писана брзописом у 27 редова. Печат је

Page 162: CG, Djuro Draskovic

сачуван. Оригинал се налази у манастиру св. Пантелејмона у Светој Гори. Изд. Зак. спом. 516.

Раваничка повеља кнеза Лазара из 1381. године Раваничка повеља кнеза Лазара из 1381. године није сачувана у оригиналу. Међутим, веома је добро сачуван Врднички препис из седамнаестог века. Текст ове повеље је врло лепо исписан тамном бојом а почетна слова су зелена. У потпису су велика слова исписана зеленом бојом, а оквир је црвен. У горњем централном делу повеље насликан је Исус Христос, а поред њега су и два анђела. Од Исусове слике оплази преплет лозе јарких боја. На повељи се налази сребрни печат са позлатом на коме је лик кнеза Лазара са једне стране, а са друге Исус Христос на престолу. Повеља је изложена у Музеју Српске православне цркве у Београду. Изд. МС 196-200.

Кнегиња Милица - монахиња Евгенија

Пантелејмонска повеља кнегиње Милице из 1395. године Пантелејмонска повеља кнегиње Милице из 1395. Овом повељом кнегиња Милица (монахиња Евгенија) са синовима Стефаном и Вуком дарује манастир св. Пантелејмона у Светој Гори. Оригинал се чува у Манастиру св. Пантелејмона.

Дечанска повеља кнегиње Милице Дечанска повеља кнегиње Милице из 1397. године, коју је издала приликом посете манастиру Дечанима у Метохији, налази се у књизи треће верзије Дечанске хрисовуље Стефана Уроша Трећег коју је потписао и Стефан Душан. Повеља је написана на пергаменту и није сачувана у целини. Од ње је остао почетни део који има 69 редова. Поред ове повеље сачуван је потпис кнегињиног сина кнеза Стефана Лазаревића од 9. јула 1398. године, па је могуће да је поред поменуте повеље постојала и његова повеља манастиру Дечанима која је изгубљена или је и он потписан на повељи своје мајке као престолонаследник.

Удовству мојему женик Удовству мојему женик је одломак из Похвале кнезу Лазару која је писана 1403. године и налазила се у једном зборнику заједно са Словом љубави деспота Стефана Лазаревића. Није пронађен ни један други препис ове похвале. На жалост, тај рукопис је сагорео у пожару Народне библиотеке 6. априла 1941. у Београду.

Вук Бранковић

Повеља Вука Бранковића Хиландару о миру с ТурцимаПовеља Вука Бранковића Хиландару о миру с Турцима, из 1392. године, чува се у Хиландару под бр. 72. Повељу је исписао писар Лукач на хартији, брзописом друге половине четрнаестог века. Оригинал је доста оштећен. Приликом посете Хиландару у првој половини деветнаестог

Page 163: CG, Djuro Draskovic

века Димитрије Аврамовић је видео овај докуменат и оставио белешку да је писан на хартији плавим мастилом, а да је потпис изведен црвеном бојом.

Хрисовуља Вука Бранковића Хиландару Хрисовуља Вука Бранковића Хиландару за Горњу и Доњу Гадимљу сачувана је до данашњих дана у два примерка. Први примерак се чува у Хиландару под бројем 60. Писан је на пергаменту (35 x 19 цм) уставним писмом друге половине четрнаестог века. Почиње симболичном инвокацијом знаком крста и црвеним орнаментираним словом "С", које заузима пет линија. Текст запрема 31 ред, потписа нема, печата нема, а не виде се ни трагови његовог ранијег присуства. Други примерак ове повеље са висећим златним печатом сада се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду у оставини Радослава Грујића под бројем 441. Повеља је писана на пергаменту (53,5 x 22,5 цм), уставним писмом, истом руком као и први примерак. Почиње истим симболичним знамо и црвеним орнаментарним словом које је радила иста рука као и на првом примерку. Потписа нема, а на крају виси причвршћен златан Вуков печат на врпци од жуте свиле.

Раваничанин I

Житије светога кнеза Лазара Житије светога кнеза Лазара написао је непознати раванички монах који је веома добро познавао манастир Раваницу. Стојан Новаковић је објавио Житије које се налазило у Народној библиотеци бр. 23. Ђорђе Трифуновић је превео Житије кнеза Лазара према издању Стојана Новаковића. Најближи овом Житију је текст који се чува у Ризници манастира Дечана под бр. 39. Изд. Ђорђе Трифуновић, О Житију светога кнеза Лазара.

Раваничанин II

Светлу победу показаше

Раваничанин III

Као на жетви класови

Не би зло које не створише

Непознати Раваничанин

Служба светом кнезу Лазару од непознатог Раваничанина. Сачувана је у неколико десетина рукописа, али не постоји поуздан археографски попис тог богатог рукописног наслеђа. Издање: Ђорђе Трифуновић, Ирена Шпадијер, Служба светом кнезу Лазару, Свети кнез Лазар. Споменица о шестој стогодишњици

Page 164: CG, Djuro Draskovic

Косовског боја 1389-1989, Београд 1989, стр. 193-221. Превод Димитрија Богдановића, објављен у Србљаку II, Београд, 1970.

Други канон светоме

Давид

Благочастиви кнез Лазар Благочастиви кнез Лазар је одломак из Житија и житељства краљева и царева српских. А. Ф. Гиљфердинг је први указао на ово дело објављујући један одломак. У науци се сматра да је писано између 1402. и 1405. године. Ово дело је сачувано само у препису које је Гиљфердинг нашао у Пећи, па се зато и назива Пећки препис. Данас се овај рукопис налази у Публичној библиотеци у Петрограду.

Деспот Стефан Лазаревић

Слово љубави Слово љубави је дело деспота Стефана нађен у једном рукопису за који се према воденим знацима може тврдити да је из прве половине петнаестог века. Први издавач овог дела Ђура Даничић био је уверен да је ово деспотов аутограф, а Стојан Новаковић у то није био сасвим сигуран него је претпостављао да је дело могао написати неко из деспотове околине али под његовим надзором. Претпоставља се да је Слово љубави писано у Београду. На жалост, рукопис је изгорео у пожару Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године.

Ове речи су биле писане на стубу мраморном на Косову Ове речи су биле писане на стубу мраморном на Косову гласи наслов текста који се налази на мраморном стубу који је поставио почетком XV века деспот Стефан Лазаревић своме оцу и погинулим српским ратницима у Косовском боју. Павле Шафарик је први скренуо пажњу на овај текст, који се налазио у једној рукописној књизи у Карловачкој библиотеци. После тога многи истраживачи су му посвећивали значајну пажњу. Иларион Руварац је из њега користио податке о времену Косовске битке. Овај једини препис текста са мраморног стуба сачуван је до данас у Патријаршијској библиотеци бр. 167. за који је Ђорђе Сп. Радојичић утврдио, према воденим знацима, да је настао између 1573-1588. године. Већина истраживача сматра да је текст саставио Деспот Стефан.

Београдска повеља деспота Стефана Лазаревића Биографска повеља писана је 1405. године и није сачуван. Ово је само њен део забележен у Житију деспота Стефана од Константина Филозофа.

Хиландарска повеља деспота Стефана Лазаревића Хиландарска повеља деспота Стефана Лазаревића из 1405. године писана је уставом на пергаменту (55,5 x 42,5 цм). Почиње знаком крста,

Page 165: CG, Djuro Draskovic

потпис је начињен црвеном бојом. Сачувана је у манастиру Хиландару под бр. 77. Изд. МС 331-333.

Повеља Хиландару о поклону госпође Јевпраксије Повеља Хиландару о поклону госпође Евпраксије из 1405. год. Ова повеља је сачувана у манастиру Хиландару под бр. 75. Писана је уставом (43 x 30,5 цм), црним мастилом. Почиње знаком крста, а потпис је црвеножућкаст. Изд. А. Соловјев, Одабрани споменици српског права, Београд, 1926, 190-191.

Предговор и поговор Закона о рудницима и Закона Новог Брда Предговор и поговор Закона о рудницима и Закона Новога Брда из 1412. године. Законик о рудницима није сачуван у оригиналу, али постоји препис из друге половине XVI века. После Другог светског рата на аукцији у Бечу купила га је супруга нашег амбасадора др Франца Хочевара и поклонила га Српској академији наука и уметности у Београду. Данас се налази у Архиву САНУ у Београду. Изд. Никола Радојчић, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, САНУ, Београд, 1962.

Запис на спомен-камену на месту смрти деспота Стефана ЛазаревићаЗапис на спомен-камену на месту смрти деспота Стефана Лазаревића, 1427. године. Између Марковца, Стојника и Међулужја данас се налази заселак Црквине. На том месту и данас постоји споменик са натписом о смрти деспота Стефана Лазаревића који је ту умро док је био у лову. На белом мермерном стубу постоји запис аутобиографског карактера. Поред тога други запис на стубу говори о жалости и тузи због деспотове смрти и о томе да је споменик подигао Гргур Зубровић, а да Бог прости и попа Влкшу који се ту свакако највише нашао око трагичног завршетка деспота Стефана. Изд. МС 335-336 (CCXCIV).

Јелена Балшић

Тестамент Јелене Балшић Тестамент Јелене Балшић од 25.11.1442. Докуменат је сачуван у Звездићевом препису у књизи тестамената. Данас се чува у Хисторијском архиву у Дубровнику.

Јеленине посланице монаху Никону Јерусалимцу Јелена Балшић, трећа ћерка кнегиње Милице и кнеза Лазара удала се око 1386. године за Ђурђа II Страцимировића Балшића, који је владао Горњом Зетом. После његове смрти 1403. године прихватила се да управља земљом уместо свога сина, младог Балше III. За босанског војводу Сандаља Хранића удала се 1411. године. Када је он умро 1435, вратила се да живи у своме двору на Скадарском језеру. Дописивала се с монахом Никоном и та су писма остала у Зборнику који је монах Никон приредио за Јелену 1441/42. године. Ту се налазе и писма која је Јелена писала своме духовнику Никону. Тај Зборник под насловом Горички зборник данас се чува у Архиву Српске академије наука и уметности у Београду.

Page 166: CG, Djuro Draskovic

Друга Јеленина посланица Никону Јерусалимцу Трећа Јеленина посланица Никону Јерусалимцу

Андоније Рафаил Епактит

Песме отпевателне Песме отпевателне налазе се у зборнику за који се у науци сматра да га је сачинио Андоније Рафаил Епактит. А. Ф. Гиљфердинг је први указао на овај рукопис када га је добио од призренског митрополита Мелетија. Рукопис је на хартији без почетка и краја, писан с краја XV и почетком XVI века. Други препис је начињен у другој половини XIX века и чува се у Архиву Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу. Трећи препис је у манастиру Хиландару под бр. 509 из 1642/43. године. Четврти препис је у зборнику Патријаршијске библиотеке под бр. 51 од 1780. године.

Најстарији српски записи записи о Косовском боју

Запис на ДиоптриЗапис на Диоптри је један од најстаријих записа о Косовском боју. У Народној библиотеци чувала се књига у којој су били заједно Шестоднев Јована Златоустог и Диоптра. Диоптра је била рукопис бугарске рецензије коју је крајем XVI века преписао јеромонах Варнава. У њој су се налазили записи српске рецензије. Међу тим записима налазио се и овај о Косовском боју. На жалост, ова књига је изгорела приликом немачког бомбардовања Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године.

Запис из Пролога Запис из Пролога такође је настрадао приликом уништавања Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године. Пролог од марта до августа писан је био на пергаменту српском редакцијом. Ђура Даничић је изучавао овај рукопис и дошао до закључка да је настао у првој половини XIV века. Осим поменутог записа у овој књизи било је још неколико записа важних за српску историју.

Запис из Апостола Запис из Апостола је сачуван само у преписима јер је страдао као и претходна два записа приликом страдања Народне библиотеке у Београду. Апостол је био писан на пергаменту, састављен из три дела различите величине, а настао је у периоду XII-XIV века.

Пахомијеви записи Пахомијеви записи налазе се у Патерику у збирци рукописа Пећке патријаршије. Овај Патерик први је описао Душан Вуксан, а после њега ову књигу је проучавао Ђорђе Сп. Радојичић. Рукопис је рестаурисан у Републичком заводу за заштиту споменика културе у Београду. Владимир Мошин мисли да је ова књига писана 1389. године. Дакле, Пахомијев запис је најстарије сведочанство о Косовском боју и о

Page 167: CG, Djuro Draskovic

погибији кнеза Лазара и султана Мурата. Данас се рукописна књига Отачник (Патерик) из 1389. године налази у Библиотеци манастира Пећке патријаршије под бр. 96.

Запис грешнога Михаила на Минеју Запис грешног Михаила на Минеју налазио се у Минеју за месец јануар. Запис је настао 1390. године, али није сачуван, него је изгорео са многим рукописима у пожару Народне библиотеке 6. априла 1941. године у Београду.

Речник мање познатих речи

Белешка о овом издању

После Битке на Марици (1371) и снажног продора Турака у области некада моћне српске државе Немањића, настале су знатне промене на карти Балкана. То је условило да дође до преображаја на плану целокупне дотадашње културе и цивилизације.

Битка на Косову (1389) означила је прекретницу у судбини и историји српског народа. То се одражавало у свим видовима државног и духовног живота. У литератури после Косовске битке централна личност је постао кнез Лазар и његова жртва за царство небеско. С правом се може рећи да је српски кнез мученик постао највише хваљена и слављена личност с краја четрнаестог и почетком петнаестог века. Његов подвиг засенио је славу великог српског цара Стефана Душана. У то време не стварају се велике биографије нити има књижевника типа Доментијана и Теодосија. Списи су краћи, сажетији, језгровитији.

Наслов књиге Време Косова резултат је садржаја ове својеврсне антологије књижевности из времена непосредно пре Косовске битке и одмах после ње. Књига почиње текстовима деспотице Јелене - монахиње Јефимије, јер је она најбоља спона између времена пораза на Марици и трагедије на Косову, а уз то и најбољи представник поробљених јужних крајева и Моравске Србије.

Поред чисто литерарних текстова, овде су унете повеље кнеза Лазара, кнегиње Милице - монахиње Евгеније, Вука Бранковића и деспота Стефана Лазаревића. Истина је да су то текстови превасходно правног карактера, али у њима има и доста литерарних елемената, нарочито у аутобиографским деловима. Центар књижевних збивања био је Лазарев двор и његови најближи сродници, па би изостављање ових текстова окрњило нешто од целине збивања из времена око Косовске битке. Посебно место заузимају писци из манастира Раванице. После Косовске битке група непознатих раваничких монаха уложила је много труда да напише дела о ктитору манастира, светопочившем кнезу.

Знаменити спис Повесно слово о кнезу Лазару од патријарха Данила Трећег није ушао у ово издање јер је делима Данила Трећег посвећена посебна књига у овој едицији.

Page 168: CG, Djuro Draskovic

Мада је Јелена Балшић писала далеко од Моравске Србије, никако није могла бити изостављена из круга књижевника из времена Косова. Она је ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице. На двору својих родитеља научила је највише о писању и књигама. Највероватније да је у њеном образовању највише удела имала монахиња Јефимија и да је управо од ње могла научити много.

Уводни текстови Милана Кашанина, Ђорђа Сп. Радојичића, Милке Ивић, Ђорђа Трифуновића и Јелке Ређеп одабрани су да би на најбољи начин осветлили време и ауторе заступљене у овој књизи.

Колико је било могуће, дати су основни подаци о рукописима и Речник мање познатих појмова.

Скраћенице

бр. - бројДСС - Друштво српске словесностиЗак. спом. Стојан Новаковић - Законски споменици српских држава средњег века, Београд, 1912.изд. - издањеMS Fr Miklosich, Monumenta Serbica, Beи 1858.св. - свети

Назад на Садржај

Монахиња Јефимија

Туга за младенцем УгљешомЗапис на хиландарској завеси Похвала светом кнезу Лазару

ТУГА ЗА МЛАДЕНЦЕМ УГЉЕШОМ

Туга за младенцем Угљешом је први сачувани књижевни састав деспотице Јелене - монахиње Јефимије, изгравиран између 1366. и 1371. године на сребрном диптиху, богато украшеном бисером и драгим камењем. Тада је живела у Серу на своме двору, а њен мали син био је сахрањен у Хиландару у гробу њеног оца, ћесара Војихне. Пошто никада није могла да оде на гроб свога сина, за покој душе манастиру је послала ову сребрну иконицу. До дана данашњег чува се у Хиландару.

ТУГА ЗА МЛАДЕНЦЕМ УГЉЕШОМ

Мале иконе по велики дар,које имају пресвети лик господњии пречисте богоматере,а њих велик и свет муждарова младому младенцу

Page 169: CG, Djuro Draskovic

Угљеши Деспотовићу,Његову неоскрвњену млађахностпреставише у вечне обитељи,а тело у гробу преда се,кога изделаше праоципреступљења ради.Удостоји, господе Христе,и ти, о пречиста богомати,и мене јаднусвагда о разлучењу душе моје да се бринем,које угледах на онима који су ме родилии на рођеном од мене младенцу,за којим жалост непрестано гориу срцу моме,по обичају матерњем побеђена.

ЗАПИС НА ХИЛАНДАРСКОЈ ЗАВЕСИ

Запис на хиландарској завеси извезла је као монахиња 1398/99. док је живела са својом сродницом кнегињом Милицом, тада већ монахињом Евгенијом. Завеса је од црвеног свиленог атласа (144 x 118 цм). На њој је златном и сребрном жицом извезена композиција на којој Исус у архијерејској одежди служи служби са св. Василијем Великим и св. Јованом Златоустим. Поред књижевне вредности ова завеса за царске двери у Хиландару има велики значај и за српски уметнички вез.

ЗАПИС НА ХИЛАНДАРСКОЈ ЗАВЕСИ

Од прљавих усана, од мрскога срца,од нечистог језика, о Христе мој,и не одгурни мене, рабу своју,ни јарошћу твојом, господе, изобличи мене у часу смрти моје,ни гневом твојим казни менеу дан доласка твога,јер пре суда твога, господе,осуђена сам свешћу мојом;ниједна надежда није у мениза спасење моје, ако милосрђе твоје не победи множину безакоња мојих. Зато те молим, незлобиви господе,ни мало ово приношење не одгурни,које приносим светоме храмупречисте твоје матереи надежде моје,Богородици Хиландарској, јер веру примих удовичину,која ти принесе две лепте, господе,тако и ја ово принесох,недостојна раба твоја о владичице,Јефимија монахиња, кћи господина ми

Page 170: CG, Djuro Draskovic

ћесара Војихне, који лежи овде,негда деспотица.И приложи се ова катапетазмахраму пресвете Богородице Хиландарскегодине 6000 и 970 (= 1398/99),индикта 8.

И ко ће је однети од храмапресвете Богородице Хиландарске,да је одлучен од јединосушне и неразделиме Тројице,и да му је супарницапречиста Богомати Хиландарскау дан страшног испитивања, амин.

ПОХВАЛА СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ

Похвала кнезу Лазару извезена је 1402. године на црвеној свили за покров на ћивоту кнеза Лазара. Димензије су 66 x 49 цм. У двадесет шест редова извезена је ова похвала позлаћеном сребрном жицом. Покров је добро очуван, а данас се налази у Музеју Српске православне цркве у Београду.

ПОХВАЛА СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ

У красном света овогваспитао си се од младости твоје,о нови мученичке кнеже Лазаре,и крепка рука господњамеђу свом господом земаљскомкрепка и славна показа те.Господствовао си земљом отачаства своги у сваком добру развеселио сиуручене ти хришћане.И мужественим срцем и жељом за благочашће изашао си на змајаи противника божанствених цркава,расудивши да је неотрпимо за срце твоје гледати хришћане отачаства твогада буду овладани од Измаилћана.Ако ли ове не постигнеш, да оставиш пропадљиву висину земнога господстваи да се обагриш крвљу својом,и да се сјединиш с војнициманебеснога цара.И тако две жеље постигао си:и змаја си убиои мучења венац примио си од бога.И сада не остави у забораввазљубљена ти чеда,

Page 171: CG, Djuro Draskovic

које сироте си оставиопреласком твојим.Јер од како си стекао блаженствоу небесном весељу вечном,многе невоље и страдања обузеше вазљубљена ти чеда,и у многим невољамаживот проводе,јер су овладани од Измаилћана,и треба нам свима помоћ твоја.Зато се молимо,моли се општем господаруза вазљубљена ти чедаи за све који с љубављуи вером служе њима,јер бригом многом спутана сувазљубљена ти чеда.Они који једу хлеб њиховподигоше на њих буну великуи твоје добро у заборав ставише,о мучениче.Но иако си прешао из живота овог,невоље и страдања чеда твојих знаш,и као мученик смелост имаш ка господу.Преклони колена пред господомкоји те је венчао (венцем мучеништва),моли да вазљубљена ти чеда проводе богоугодно многолетан живот у добру,моли да православна вера хришћансканеоскудно стоји у отачаству твоме,моли да победитељ бог победу подавазљубљеним ти чедима,кнезу Стефану и Вуку,на невидиме и видиме непријатеље,јер ако помоћ примимо с богом,теби похвалу и благодарење даћемо.Сабери збор својих сабеседника,светих мученика,и са свима помоли се богукоји те је прославио:извести Ђорђа, покрени Димитрија,убеди Теодоре, узми Меркурија и Прокопија,и четрдесет мученика севастијских не остави, а у њиховом мучењу (у Малој Азији) војујучеда твоја вазљубљена,кнез Стефан и Вук, моли да им се пода од бога помоћ. Дођи на помоћ нашу, где да си.На моја мала приношења погледаји у много уброј ово,

Page 172: CG, Djuro Draskovic

јер не по заслузи теби похвалу принесох,но по сили малога ми разума.Зато и мале награде очекујем.Но ниси тако ти,о мили мој господинеи свети мучениче,малоподатљив биоу пропадљивом и маловечном.Колико више у непролазном и великом, што си примио од бога.Јер телесно туђу мене међу туђимисхранио си изобилно.А сада двоструко молим:да ме исхраниши да утишаш буру љутудуше и тела мога.Јефимија усрдноприноси ово теби, свети.

Назад на Садржај

КнезЛазар

Кнез Лазар дарује болницу хиландарску 1380. године Повеља кнеза Лазара за манастир Горњак из 1380. годинеКнез Лазар потврђује дар свога зета, челника Мусе, манастиру св. Пантелејмона у Светој Гори 1380/81. Кнез Лазар потврђује дар челника Мусе манастиру св. Пантелејмона у Светој Гори 1380/81.Раваничка повеља кнеза Лазара из 1381. године

Кнез Лазар дарује болницу хиландарску 1380. године

Повеља којом дарује болницу хиландарску 1380. године писана је на пергаменту (51 x 20,8 цм). Потпис је изведен црним мастилом и сачуван је печат. Налази се у Хиландару.

Духовном светлошћу озаривши се, будуће мисли су предвидели божаствени пророци. Зато Давид велегласно говораше: Доћи ће сва племена и поклониће се пред тобом, Господе, гледајући испуњење тога, црква од ових племена оденувши се као царском хаљином крвљу Владике, која је из ребра истекла, радује се у красоти и чувањем заповеди у нади се учвршћује ради примања будућег живота, чије славе и части зажелех наследник бити ја у Христа Бога правоверни и самодржавни господар Срба и Подунавља Стефан кнез Лазар.

Дође моме Господству најчаснији међу монасима кир Герасим и опомену моје Господство за болницу у обитељи пресвете Богородице Хиландарске у Светој Гори Атона, о светим и часним монасима који тамо у болести леже, како би од

Page 173: CG, Djuro Draskovic

мене примили утеху и покој. И пошто ми ово подсећање беше благопријатно, те се љубављу према светим и божаственим црквама разгорех, по свету свечаног оца игумана и све браће замисао кир Герасима испуних овако: да се даје у болницу сваке године сто унча од манастира Хиландара трошка за потребу оних који ту у болестима страдају. Ради тога дадох од Господства мојега обитељи пресвете Богородице Хиландарске село Јелашницу, Ђурђа Ненишића, с међама и са засеоцима и са свим правима тог села, а заселак му је Толановина, и заселак му Ђурђевик, на коме су живели Кртеше, и заселак му Ресник и село Јелшаница, Градислава Тепчије, и са црквом и с међама и са засеоцима и правима тог села, а заселак му Грабац, и заселак му Гриби, и заселак му Шикоже, и заселак му Ошљак и заселак му Звиздали и заселак му Слатина.

Све ово приложи моје Господство обитељи пресвете Богородице Хиландарске на подстицај кир Герасима и у договору са оцем игуманом кир Неофитом и свом братијом Лавре Хиландарске, да се даје болници хиландарској по сто унча без прекида сваке године.

Овај мој мали дар, који дадох и писменом одговарајућим овде горе уписах; да има Хиландар и држи довека као своју праву баштину, коју нико не може одузети, за просветљење храма пресвете Богородице Хиландарске и за негу светих и часних монаха који ту у болести живе, а мени на спомен вечни, како би због молитава њихових примио опроштај мојих многих сагрешења.

Пошто сам и ја видео да земаљско богатство ништа није користило господарима који су били пре нас, јер се од њих узело и другима предало, а надају се да приме само од онога што су Богу предали. За овима сам и ја следио и принесох овај мали дар као она удова две лепте.

Ако се неко дрзне да узме нешто од овога што сам горе забележио, нека га уништи господ Бог и пречиста Богомати и нека га уништи сила часног и животворног крста и нека га снађе гнев и проклетство од свих светих који су одувек угодни Богу и нека буде саучесник са Јудом и Аријем и нека буде отуђен од спасавајућег тела и крви и нека му је тужитељица мати божја овде и у будућем веку. Године 6888, индикта 2.

У Христа Бога благоверни Стефан кнез Лазар.

Повеља кнеза Лазара за манастир Горњак из 1380. године

Повеља кнеза Лазара за манастир Горњак из 1380. године није сачувана, али је неколико пута штампана. Изд. МС 193-195.

Богоспознајна је и сведарна свака царска реч господа Исуса Христа који од небића створи биће и људску природу изнад свих твари удостоји. Није јој даровао само да влада над свим тварима на земљи рођених, већ јој и од свога бића придодаде, то јест разумне ствари из кала начини и самосвојну људску природу створи. Онима што га топло и саосећајно воле, обећао је очинство свога бића онима што га жељно ишту, синовство његово слободно је даровао, а онима што подражавају добровољно његова страдања, која је изабрао за наше спасење, већима од свега створио је славно васкрсење своје на радост, ради чега

Page 174: CG, Djuro Draskovic

је одредио као посредницу пречисту Владичицу нашу Богородицу, заступницу нашу и заштитницу и поуздан заклон и помоћ, од које се и ја надам милост да добијем на страшном и нелицемерном суду господа нашег Исуса Христа, пред којим анђели с арханђелима стоје.

Тога ради и ја правоверни кнез Лазар, самодржац све Српске земље, потрудих се да овај мали дар принесем Владичици мојој, пресветој Богородици, и сазидах цркву на месту које се зове ЖДРЕЛО БРАНИЧЕВСКО и приложих и уредих сваким потребама, колико је довољно дому пречисте Богородице: село Бистрица са свим међама и правима, како излази од Црте низ поље извор Меслековце, а на састанку Бистрице Орловица, а посред луга ка горама Винов црвени, а на реци Извору село Новаци, село Бистрице, село Станица са свим међама, село Коварне и с њим Хлахоли у Венчаници, село Вошаповац на Млави и Дунаву, Костолац и Бискупље с Трстеником и свим међама и правима, Вир више Пореча и Гребен. У Звижду село Волуја и село Крушевица. У Омољу село Осанице и Долње Адујево с Кисељевом, Градни пут, Бланенкијев лаз, Прокоп. Врбовник, Слатина, Головрк, Јамник, Мачкове падине, Дуб, село на Млави, обоји Маролевци са свим међама и правима, Зглчић и Смалковци, Млава и пред Млавом луг, Накринчица на Јазвини, Орехов Кључ, село Осаница са свим међама од Кошарне с Халдујем под делом и забрђем, а такође делом на Устије од тога тока идући у Млаву.

Ово је мој мали дар дому пречисте Владичице наше Богородице и молим свакога кога бог изволи да влада после мене, да овај мој мали прилог не повреди него чак да га и потврди. Ако се неко дрзне да га разори или да отме нешто од онога што је писано, нека га разори Господ Бог и његова пречиста Богомати и нека је прикључен Јуди и Арију и тима који рекоше "крв његова на нас и на чеда наша" и нека му је тужитељица мати божја на страшном суду. Месеца августа 1-га.

У Христа Бога благоверни кнез Лазар.

Лето 1380.

Кнез Лазар потврђује дар свога зета, челника Мусе, манастиру св. Пантелејмона у Светој Гори 1380/81.

Кнез Лазар потврђује дар челника Мусе манастиру св. Пантелејмона у Светој Гори 1380/81. Повеља је писана брзописом у 27 редова. Печат је сачуван. Оригинал се налази у манастиру св. Пантелејмона у Светој Гори. Изд. Зак. спом. 516.

По неизреченом милосрђу и човекољубљу Владике мојега, слаткога ми Христа, и по неизреченом и свемилостивом његовом призренију на господство ми, као што је и на прве свете и православне цареве, такође и на господство ми излија благодат пресветог својега Духа, и постави ме за господина Земљи Српској и Подунављу.

(...)

Page 175: CG, Djuro Draskovic

Ја, у Христа Бога благоверни и самодржавни господин Стефан кнез Лазар, пошто дође к мени вазљубљени ми брат, челник Муса, са синовима својим Степаном и Лазаром, и молише ме како да приложе од својег поседа цркви светом великомученику Христову Пантелејмону, и ја не презрех мољења њихова, већ напротив испуних како би приложили што им је воља. И с мојим пристанком приложише великомученику Христову Пантелејмону у Светој Гори Атона, који се зове Руси, село Уљаре, то јест Горњи Закут и заселак му Трнава, и цркву светог Николе, са заселком, а заселак је с оне стране Лаба, Горњи Луковак, с међама и правима, и с воденицама и с бродима и с пољем што су имали од првих господара до сада.

То потврдих, написах та села како би Руски манастир имао од њих до века на спомен Господства ми и на спомен брата ми челника Мусе и сестре ми Драгиње и њихових синова.

(...)

Године 6889 (= 1380/81), индикт 4.

У Христа Бога благоверни Стефан кнез Лазар, Србљен и Подунављу

Раваничка повеља кнеза Лазара из 1381. године

(одломак)

Раваничка повеља кнеза Лазара из 1381. године није сачувана у оригиналу. Међутим, веома је добро сачуван Врднички препис из седамнаестог века. Текст ове повеље је врло лепо исписан тамном бојом а почетна слова су зелена. У потпису су велика слова исписана зеленом бојом, а оквир је црвен. У горњем централном делу повеље насликан је Исус Христос, а поред њега су и два анђела. Од Исусове слике оплази преплет лозе јарких боја. На повељи се налази сребрни печат са позлатом на коме је лик кнеза Лазара са једне стране, а са друге Исус Христос на престолу. Повеља је изложена у Музеју Српске православне цркве у Београду. Изд. МС 196-200.

Ти, која од несуштих у битије приводиш све видљиво и невидљиво, пребезначална Тројице, којој се у јединству клањамо, и у Оцу и Сину и Светоме Духу славимо!

Суштаство бесчислено, светлост непостижна, сила неодржима, пучина благости, која закон дајући Мојсију повеле створити скинију и у њој молбе и мољења ка пријатности његовој приносити, бринући се за свет рече врховном апостолу Петру: "Ти јеси Петар, и на овом камену сазидаћу цркву моју, и врата адова неће јој одолети!"

Потом и царство вечно обећа онима који се о цркви старају, рекав: "Оне који ме славе прославићу!"

Верујући, дакле, у ово, они који живе у православљу многу усрдност за подизање цркве показаше.

Page 176: CG, Djuro Draskovic

Стога и ја, у Христа Бога благоверни кнез Лазар, ревнујем пре мене бившим благочастивим царевима, на престо којих Бог ме узнесе и чином царства краси и славом - од многих његових даровања која су на мени, мало њему усхтедох принети, колико је могуће. Благовољењем Оца и поспешењем Сина и савршењем Светога Духа подигох од основања манастир у славу Светога Вазнесења и као ктитор његов по моћи украсих.

И за житељство у њему, за исхрану братији изволих, као што апостоли установише и правила светих отаца утврдише, приложих за потребе све изобилно, дохотке и села, винограде насадих и друге купих.

(...)

У Христа Бога благоверни господин свим Србљима кнез Лазар, ктитор светога овога места Раванице.

У лето 6889.

Назад на Садржај

- КнегињаМилица монахињаЕвгенија

Пантелејмонска повеља кнегиње Милице из 1395. године Дечанска повеља кнегиње Милице Удовству мојему женик

Пантелејмонска повеља кнегиње Милице из 1395. године

(одломак)

Пантелејмонска повеља кнегиње Милице из 1395. Овом повељом кнегиња Милица (монахиња Евгенија) са синовима Стефаном и Вуком дарује манастир св. Пантелејмона у Светој Гори. Оригинал се чува у Манастиру св. Пантелејмона.

(...)

Ја, благочастива и христољубива монахиња Јевгенија, с богодарованим чедима мојим, благочастивим кнезом Стефаном и братом му Вуком, припадамо молећи се Богу и пречистој његовој Матери и светом Пантелејмону, у Светој Гори Атонској манастира који се зове Руси, да нам је помоћник топли и од скрби избавитељ. Због тога принесосмо овај мали принос светом великомученику Пантелејмону, да је на славу Богу и пречистој Богоматери и на похвалу и дар светом великомученику Пантелејмону.

Прво, Копорићи трг са Јелашцима и с метохом и с међама и правима.И село Остраће, засеоци и с међама и с метохом.

Page 177: CG, Djuro Draskovic

И село Љешак с метохом и с међама.И село Стржине с метохом и с међама.И у Топлици село Јелшаница и село Сварча с међама и с метохом.И село Дучино, Прецрешња, с метохом и с међама.И село друга Прецрешња, Царцанова, с међама и с метохом.И село Међујани с метохом и међама.(...)И у Новом Брду кућа Мартина Врље и Дафина с мужем.(...)

Овај, дакле, мали принос што га приложисмо великомученику Пантелејмону стависмо овде у златопечатном овом хрисовуљу, као што је напред написано, а к томе и оно што је господин наш свети кнез Лазар раније приложио великомученику Пантелејмону дописујемо овде са сваком наредбом и потврдом. Не само што то дописујемо него ако ма ко од властеле наше, руковођен благим Духом, приложи, са сваким нашим благовољењем и потврдом дописујемо. Господин наш свети Кнез приложио је, дакле, ово:

Цркву Мати Божја Бучанска, са селима Бучје, Округлица и Доња Округлица, Јасиковица Михаилова, са свима метосима и међама и правима тих села и цркве.

И у Хвосну цркву Спасову са селима и с метосима и с међама и правима те цркве што је држала код цара Стефана.

И цркву у Лабу, Свети Никола, и село Закут са засеоцима Трнава и Луковац, и Свети Петар, са свима међама и правима тих села.

А ово је оно што су приложила наша властела:

(...)

Војвода Новак и Видослава приложи цркву светог Јована Претече у Црколезу, са селима и с метохом и с међама и правима те цркве што их је држала код цара Стефана.

(...)

Исписа се овај многосветли хрисовуљ године 6903 (= 1395) у Новом Брду.

+ У Христа Бога благоверни кнез Стефан

Дечанска повеља кнегиње Милице

Дечанска повеља кнегиње Милице из 1397. године, коју је издала приликом посете манастиру Дечанима у Метохији, налази се у књизи треће верзије Дечанске хрисовуље Стефана Уроша Трећег коју је потписао и Стефан Душан. Повеља је написана на пергаменту и није сачувана у целини. Од ње је остао почетни део који има 69 редова. Поред ове повеље сачуван је потпис кнегињиног сина кнеза Стефана Лазаревића од 9. јула 1398. године, па је могуће да је поред поменуте повеље постојала и његова повеља

Page 178: CG, Djuro Draskovic

манастиру Дечанима која је изгубљена или је и он потписан на повељи своје мајке као престолонаследник.

"Волећу те Господе, снаго моја" и "Господе, заволех лепоту дома твојега и место где борави слава твоја" рече божаствени Давид.

Ради тога и ја, у Христа Бога благоверна Јевгенија, мати превазљубљеног ми сина Стефана кнеза и Вука, самодршца и господина српске земље и Подунавља, дошавши у манастир дечански у обитељ светога краља Стефана Уроша Трећег, и сагледавши красно место и прикладно за боравак монаха, видех заиста жалостан призор, где је толико старање и усрдност светога ктитора по допуштењу Божјем због наших грехова од злочастивих народа измаилићанских спаљено и оборено, и од оних који су пре нас владали упропашћено и порушено и метоси отети и скоро потпуно запустели. Погледавши на небо очима срца, помолих се Сведржитељу Богу мојему и рекох: "Боже, који си пре свих векова и којег у Тројици певају са страхом бестелесне силе, и који од јединопородног Сина твојег, очовечењем нераздвојена, Господа нашег Исуса Христа, од пречисте и пресвете Деве Богородице примаш, и од нас грешних славословље и службе духовне, Владико, неистражљива премудрости очева, смилуј се мојим гресима, оснажи моја чеда у благоверју и срећи, да у благочашћу послуже теби, Богу својему, као господин и родитељ њихов светопочивши Кнез, и да будемо ја и они други ктитори ове свете обитељи, да када дођем поново, ти као судија живим и мртвим са светим твојим анђелима, поставиш мене да ти будем са десне стране, судијо праведни, са изабраним твојим који су ти од века угодили."

Због тога раније отета села, која су уписана у хрисовуљи првог светског ктитора, вратих са свом имовином, која се налази у држави нашој.

Ово је вратила христољубива госпођа Јевгенија: село Чабић са свим међама, село Брестовац са свим међама. А ово приложи: село Батушу са свим међама и засеоцима, село Рибницу са свим засеоцима и међама, село Доброш са свим међама и засеоцима, село Чрнегојно са свим међама, село Плањани са свим засеоцима и са међама, село Поток са свима међама, село Ческово, Пут, заселак са свим међама, село Днепоље са засеоцима и са свим међама. А ово су засеоци селима које је вратила госпођа Јевгенија: заселак ораховички, заселак Тромље, заселак Орашац, заселак Јејбуци, заселак Бохорићи; заселци Брестовца: Смољице, Поповци, Плношевци; заселци Плањана: Дојенци, Добревине, Врело, Заморници; Серош са свим засеоцима и међама, Лука Доња са свим међама.

Удовству мојему женик

Удовству мојему женик је одломак из Похвале кнезу Лазару која је писана 1403. године и налазила се у једном зборнику заједно са Словом љубави деспота Стефана Лазаревића. Није пронађен ни један други препис ове похвале. На жалост, тај рукопис је сагорео у пожару Народне библиотеке 6. априла 1941. у Београду.

Ко је овај?Говорите у уши моје.Да ли је овај кога пре жељах,

Page 179: CG, Djuro Draskovic

мој украс, мојој деци расејаној сабрање?Да ли је овај кога из завистихтедоше непријатељи срушитии светлост мога вида као тамницом мрачним тамницама држати,и не могоше?Да ли је овај удовству мојем женик?Дођи, о жениче, дођи, и подај онима који ми чине злапо делима њиховим,јер не разумеше твој долазакна помоћ моју.Прими оружје и устани и не закасни!Заби стреле изоштрене у срца њихова, које за мене изоштрише, безакони.Не трпим к тому поруге оних на ме.Коликим жртвама мрским оскврнише ме!Дођи, освети ме крвљу својом.Приђи, падању моме потпоро.Сабери ми чеда расточена,која завишћу вразиод мене отргнуше.Сабери их у ограду моју,паси чеда моја,да не једе вук од стада мога,да не растера их завишћу својом,као пре, када не би с њима.Да не задрема око твоје.Да не слабе ноге твоје.Паси ми стадо, које ти уручих.Прогнај од њих безаконе варваре.Да не престанеш да се бориш с њимаза мене и стадо моје.Радуј се, моје ококоје никада не спава, о Лазаре.И опет на прво узиђем.Лазар који сијањем све звезде надсијава,Лазар туђинима присвојење,проповедник Тројице,заробљеним ослободитељ.Лазар цркви непоколебљиви стуб,болесним лекар, нагим одећа,Лазар иноцима војвода крепакна бесе и спаситељ.Радуј се, о Лазареапостолски ти припевам,и опет кажем: радуј се.Радуј се, крине који нам јеод трња засијао, војницима оружје непобедимо.Радуј се, пустињацима наставниче.

Page 180: CG, Djuro Draskovic

Радуј се, Лазаре, онима који пловекрманоше и тихо пристаниште.Радуј се, озлобљеним осветничеи лажљивцима обличитељу.Радуј се, плачним утешитељу,и сиротим бранитељу, и нагим одећо.Радуј се, крепких благолепије,и удовицама хранитељу.Благословен заиста јеси, о Лазаре, благослови мене који тебе благосиљам.Нема похвале, којој ниси достојан,Но ум изнемогава...

Назад на Садржај

ВукБранковић

Повеља Вука Бранковића Хиландару о миру с ТурцимаХрисовуља Вука Бранковића Хиландару

Повеља Вука Бранковића Хиландару о миру с Турцима

Повеља Вука Бранковића Хиландару о миру с Турцима, из 1392. године, чува се у Хиландару под бр. 72. Повељу је исписао писар Лукач на хартији, брзописом друге половине четрнаестог века. Оригинал је доста оштећен. Приликом посете Хиландару у првој половини деветнаестог века Димитрије Аврамовић је видео овај докуменат и оставио белешку да је писан на хартији плавим мастилом, а да је потпис изведен црвеном бојом.

По жељи и милости мога Владике, слатког ми спаса Христа, и по неизреченом његовом човекољубљу, ја роб владике мога Христа, Вук, син севастократора Бранка, унук војводе Младена, пишем нека је познато сваком човеку, како склопих мир са Турцима и приложих великом господину цару Бајазиту и склопих с њим мир. Када с њим склопих мир пописах целу земљу колико је у мојој власти како ћемо плаћати данак Турцима. Тада дође господству ми свечасни старац хиландарски кир Гервасије кога је послао свети манастир Хиландар. Приложих Хиландарску метохију колико је у мојој власти, у метохији хиландарској двеста унчи, и то узех на себе, да ја то од себе плаћам Турцима, од моје куће док сам жив, а метохија хиландарска да је ослобођена од тог данка, да не даје ништа.

Ову милост учиних ја, Вук Пречистој Матери Божјој хиландарској тако да је ово моје записаније тврдо и неуништиво метохији хиландарској до краја мога живота и докле дајем данак Турцима и после мене кога одабере Бог и Пречиста Мати хиландарска да влада овом земљом или неког од мојих синова - или од сродника мојих или неког другог, молим и наређујем хиландарској, и да приложи двеста унчи данка за хиландарску метохију.

Page 181: CG, Djuro Draskovic

Ко се дрзне п наговору ђавола да ово уништи и разори нека таквога разори Бог и Пречиста Мати Божја Хиландарска и уместо помоћи нека му је осветник у овом, а и у будућем веку. Овоме су милосници синови Вукови Гргур, Ђурађ и Лазар.

По наредби господина Вука Лукач писа у Приштини месеца новембра 21. дана, 6901. године.

У Христа Бога благоверни Вук Бранковић, господар Србља и Подунавља.

Хрисовуља Вука Бранковића Хиландару

Хрисовуља Вука Бранковића Хиландару за Горњу и Доњу Гадимљу сачувана је до данашњих дана у два примерка. Први примерак се чува у Хиландару под бројем 60. Писан је на пергаменту (35 x 19 цм) уставним писмом друге половине четрнаестог века. Почиње симболичном инвокацијом знаком крста и црвеним орнаментираним словом "С", које заузима пет линија. Текст запрема 31 ред, потписа нема, печата нема, а не виде се ни трагови његовог ранијег присуства.Други примерак ове повеље са висећим златним печатом сада се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду у оставини Радослава Грујића под бројем 441. Повеља је писана на пергаменту (53,5 x 22,5 цм), уставним писмом, истом руком као и први примерак. Почиње истим симболичним знамо и црвеним орнаментарним словом које је радила иста рука као и на првом примерку. Потписа нема, а на крају виси причвршћен златан Вуков печат на врпци од жуте свиле.

ХРИСОВУЉА ВУКА БРАНКОВИЋА ХИЛАНДАРУ

Страшна је реч страшног и великог и невидљивог оца која није створена него се бестрасно и непролазно роди пре почетка векова. За своје непроцењиво милосрђе, спустивши небеса сиђе као дажд на руно на страшну и велику и свету и освећену и часну увек девицу Марију. Кад архангел Гаврило унапред благовести о твом тајанственом и страшном силаску, ти своје неописиво божанство припоји нашем земљаном, трулежном телу. И од ње се роди у једној природи бог и човек и прослави своју пречисту и свету матер која је часнија од херувима и неоспорно славнија од серафима.

Исто тако и ми, људи рођени од земље, одиста смо дужни да захваљујемо, указујемо част и дајемо дарове пречистој владарки, према нашим могућностима, оно што други себи стварају од варљивог богатства.

Зато и ја, по милости божјој, Вук Бранковић, кад завладах мојом земљом колико ми бог повери, принесох овај мали дар пречистој мајци божјој хиландарској и приложих обе Гадимље с њивама, с ливадама, с воденицама, с вртовима, с атарима и правима тих села.

А ово су међе Гадимљи: како иде пут од Приштине и од Добротина брдом између Смолуше и између Дреновца и брдом између Горње Гадимље и између Словиње, излазећи у Коштањски пут и брдом више Горње Гадимље на ушће где се састају два потока, један од Крагујевца, а други од Коштањана и полази уз

Page 182: CG, Djuro Draskovic

брдо како се камен котрља на Коштањанима и ка Гадимљи и силази на дол међу Црницом и међу Мирашком земљом и силази на друм више Бобуше и друмом међу Сковранце и Робовце.

Нека буде неотуђиво до века!

И молим и заклињем онога кога Бог одабере да после мене завлада овом земљом, или од мојих синова, или од мојих рођака, или неко други, нека ово што сам записао остане не само непромењено, него још и потврђено, као што ми не променисмо повељу пре нас бивше господе царева и краљева, него је још и потврдисмо. Ко усхтедне, од непријатеља наговорен, да ову повељу уништи, такав да је проклет од господа Бога сведржитеља и нека га разори и упропасти моћ часног и животворног крста Христовог и уместо помоћи нека му на дан страшног Христовог суда буде противница пречиста мати хиландарска.

Назад на Садржај

РаваничанинИ

Житије светога кнеза Лазара написао је непознати раванички монах који је веома добро познавао манастир Раваницу. Стојан Новаковић је објавио Житије које се налазило у Народној библиотеци бр. 23. Ђорђе Трифуновић је превео Житије кнеза Лазара према издању Стојана Новаковића. Најближи овом Житију је текст који се чува у Ризници манастира Дечана под бр. 39. Изд. Ђорђе Трифуновић, О Житију светога кнеза Лазара.

Житије светога кнеза Лазара

Месеца јуна 15. спомен светога великомученика кнеза Лазара.

Стих: Као што некада давно позва Христос Лазара из мртвих.

Стих: Тако и тебе позва говорећи: Лазаре, дођи ка мени, са мном живи у царству мојем.

Глава Новога Лазара одсечена би 15. јуна наочиглед, због побожности.

Овај свети и увек помињани кнез Лазар отачаством, рођењем и васпитањем српскога колена бејаше, рода славна и светла и чувена, од побожних родитеља. По свом рођењу растао је и снажио се Духом светим и напредовао у бољем. А када је достигао узраст (одређених) година, дадоше га тада владајућем цару Стефану на службу. Због кротости и добре нарави и његових врлина и храбрости - чином би награђен од цара и први у његовој палати постаје. Потом, самодршчевим старањем узе себи за супругу сродницу цареву, кћи некога велможе. И она је рода светла и славна и чувена, корена неког царског, од племена светога Симеона Немање, првога господара Срба. И би отац синовима и кћерима.

Page 183: CG, Djuro Draskovic

Када је прошло не мало времена, цар Стефан се из овог пропадљивог живота пресели у непролазне векове и наследник царства постаје царев син цар Урош. И тако српски скиптар држаше и управљаше. Па пошто је мало времена прошло, и он остави живот и своје у великој тузи и напасти. Тада промислом и добротом Божијом, због кротости и правичности и врлине и добре нарави узведе се овај увек спомињани муж кнез Лазар на српски престо. Најпре бива благословљен од архијерејових руку, свога свештенства и сабора српскога, те тако постаје самодржац Србима, пребивајући и проводећи живот свој у свакој врлини и кротости и правичности.

Бејаше кротак веома и тих и милостив и праведни судија као (ретко) ко други, и не бејаше као онај што влада, већ као отац што своја чеда пази и васпитава.

Пред архијерејима, свештеницима и иноцима је стајао и почасти им указивао, старце је, према апостолу, поштовао, велможе је сусретао, младе је поучавао и љубав пружао.

Опаднуте је штитио, имао је и око милостиво и руку пружену и дарежљиву.

Наге је загревао и туђине прихватао, раслабљенима је покој пружао и далеким манастирима што треба је слао.

Свима је био све да би јединог Духа стекао, за којим је још из младости жеђао у срцу својему.

Градове и цркве је зидао и обнављао и друге од основе подизао у славу и хвалу и част Господу Богу и спасу нашем Исусу Христу и на утврђење и крепост отачаству своме, хришћанском роду.

Подиже и храм од основе у славу ономе што се у слави вазнео, Христу Богу нашем, на месту званом Раваница, висином и лепотом што задивљује и на четири стуба утврђен. И озари га живописом, цртежима и сликама - ваплоћења сина Божија и пречисте његове матере и светих његових и неизбројивих чудеса и страдања од којих пострада због нас да би нас узнео у прво достојање. Златом и различитим бојама украси га и различитим сасудима сребрним и позлаћеним обогати га. (Дарова му) потире, дискосе, кадионице, кације, рипиде, бљуда, чаше за служење, дверца сребрна позлаћена, свећњаке на исти начин, иконе велике и мале оковане и позлаћене, крстове часне такође оковане и позлаћене и бисером и камењем драгим украшене, завесе разне од висона, порфире и злата изаткане. Једном речју, свим облицима добродетељним украси га и улепша. И до данас стоји као неки цвет неувели, да га гледају и виде сви што долазе.

Тада га градом огради и са седам пиргова утврди, трапезу сазида, по ширини и висини довољне величине, коју назва и обедница, и ћелије сагради и прилепи их уз зид као гнезда птичија ради смирења иноцима и свих који се желе спасити. И приложи села и дохотке врло много и обилно, винограде и воћа разна посади. Тада сабра у њему мноштво инока и лавру састави и општежиће уреди да су се дивили многи што из далеких страна долазе. И поставља у њему игумана некога мужа по имену Арсенија, мужа заиста врла и обилним разумом украшена.

Page 184: CG, Djuro Draskovic

Пошто није оскудевао у многим врлинама, имао је у себи светога Духа благодат која га је поучавала да се усмерава ка бољем, те сазида и други храм што лежи на источној страни у подножју тога места, близу велике лавре. И болницу устроји за опорављање болесних инока, странаца и раслабљених. Док је ово тако бивало, радоваше се Христов раб кнез Лазар за све врлине потекле од њега, хвалу и славу указиваше Богу за све даровано му од њега. И проводио је тако живот свој у искрености срца, милостињи и кротошћу украшен.

Пошто је не мало времена прошло, постиже и нас због грехова наших Богом пуштена стрела, Измаиљћани, "да се не хвали свако створење пред Богом". И подиже се Амурат цар персијски са мноштвом Агарена, да није било могућно избројати их, да смо били према њима као мала река према мору. А када опколише и насупрот наше земље стадоше, није више било могућно склонити се, јер је ишла звер као "лав ричући, тражећи да прогута" стадо Христово и отачаство наше без трага да остави. Али, превари се пребедни и ускоро се са земље истреби са шумом успомена на њега. И када виде овај дивни муж кнез Лазар да се спрема бој, поревнова ревношћу за Богом и за отачаством својим. Примивши за себе онај мученички глас и објавивши га војницима и властели својој, утврђивао их је и снажно говорећи:

- Идимо, браћо и чеда, идимо у предстојећи нам подвиг гледајући на наградодавца Христа. Смрћу дужности послужимо, пролијмо крв нашу, смрћу живот искупимо и удове телеса наших непоштедно предајмо на посечење за веру и отачаство наше и свакако ће се умилостивити Бог на оне што остану после нас и неће истребити род и земљу нашу до краја.

И тако их оснажи, утврди и молитвова. Потом, када настаде бој и сукоб, толика је звека и јека била да се потресало и место где се ово збивало. И толико се крви излило да су се и трагови коња познавали кроз проливену крв. И много мртвих без броја бејаше и Амир цар персијски убијен би ту и овај дивни муж свети кнез Лазар. Опколи га мноштво Агарена и ухватише га, (па) приведен би са мноштвом властеле његове "као овце на заклање". Тада одсечена би часна његова глава са мноштвом му властеле месеца јуна 15. дана.

Био је подражатељ Христу, који је излио крв своју њега ради, и био је нови мученик Лазар у ове последње дане.

И велики мученик приведе сабор Христу Богу својему у Вишњи Јерусалим, као некада Исус Навин људе у земљу обећану.

Потом погребен би близу тога места, у митрополији.

После мало времена вољени његов син кнез Стефан постаде садржатељ скиптра српскога. И ревношћу многом распаљиван, с матером својом Јевгенијом прими благослов од архијереја, те сабра мноштво народа, епископе и клирике и игумана свете његове обитељи са мноштвом инока и откопаше часно његово тело и, о чуда, нађоше га нераспаднута као шипак добромирисни. И узеше га уз свеће и кадионице и пренесоше га и положише часно у његов манастир, где и до сада лежи у раци, чинећи исцељења и дајући здравље онима што с вером долазе к њему.

Page 185: CG, Djuro Draskovic

То су подвизи и ратовања и муке и страдања великомученика Лазара, чијим нас молитвама удостоји, Боже, у царству својем. Амин.

Назад на Садржај

IIРаваничанин

Пролошко житије кнеза Лазара од непознатог раваничког списатеља открио је у једном хиландарском рукопису Ђорђе Сп. Радојичић 1952. године. Одмах након повратка из Хиландара дао је најближа обавештења о своме проналаску. Чува се у Хиландару под бр. 425. Изд. превода Ђорђа Трифуновића у часопису "Дело", 1957, IV, стр. 586-589.

Светлу победу показаше

У исти дан (15 јуна) спомен увек помињаног, благородног и благочастивог Лазара, самодршца и кнеза све српске земље, и свих православних хришћана, множаство тисућа, који су у благочасти од нечастивих Агарена с њим скончали.

Стихови:

Благочастивог коренанајблагочастивији изданак.Говорим о угоднику твом,благородном и кротком Лазару,Христе мој.Ревношћу поревновавши,и подвигом крепким подвизавши сеза благочашће отачаства свог,да не допусти за живота свогнечастивом и охолом,и свирепоме зверууништити разумно ти стадо,које си њему предао,речи божија.Ако и крв моја да се пролије,или ја да се придружим,или да се поклонимнечастивом и гадноме,крвопији Агару.Само теби јединоме,цару, господу мојему,Исусу Христу,коме и за кога душу своју положих.Петнаестог синови погибелниубише мачем часнога Лазара,и с њим и много множаство тисућа

Page 186: CG, Djuro Draskovic

оних који су с њим војинствовали,и јединомислених његових слугу,с господином својим крај примише.

Тада, то јест ове године шта је било, о свештени и часни саборе, ко да вас извести. Ове (године) злочастиви онај и богомрски амир исмаиљћански подиже се, и са свима својима јединомудреним (јединомишљеницима), и с њим остали народи, којих бројеве по реду причати нам је немогуће. А њих варалица он свирепством својим, као лав који риче, под своју власт покори. Са свима овима устреми се на оне који су, у благочасти и Христовом исповедању, у своме благочастивом отачаству господствовали. На благочастивог, велим, и христољубивог кнеза Лазара тако љуто се расвирепи, и оном се учини сличним који се спремао да престо свој на облаке постави и вишњем да се учини сличним. И као аспида глуха затискујући уши своје, љутом јарошћу облудивши, на ове скочи. А овај јуначни, Христовим исповедањем укрепивши се, и вером у њега, и топле молитвенике Христу раније пославши, Симеона, велим, новог мироточца, и светитеља Саву, и ове као тврде јемце имајући, не убојаше се свирепости оног безумног, но тврдом надом укрепивши се, и молитвама ових оградивши се, богооца Давида реч у срцу носећи, говораху: боже, дођоше незнабошци у достојање твоје, оскврнуше цркве свете твоје, настојећи да њих створе као хранилиште плодова. Но, господе, не предај нас до краја имена твојега ради, и не разори завет твој нама, по молитвама преподобних и богоносних отаца наших, Симеона и светитеља Саве. И молитвама ових наоружавши се, изиђоше у сретање злочастивих оних, и светлу победу показаше. Злочастивог оног амира срушивши победише, и мрску главу његову отсекоше, и многом множаству јединомудрених њему. Но о жалосној повести која се у нас збила, авај, немогуће је подробно причати. Јер тада и благочастивог и христољубивог кнеза Лазара сујемудрени они (који лажно мудрују), и множаство благородних војника његових, у Христовом исповедању, које се успротивило вере ради хришћанске, Христу представише. Мученичким венцем, који се блистао светлије од сјаја сунчаног, владика свих украси, учини да ликују с онима који су од века угодили Христу, коме слава у векове, амин.

Стихови:

Свечасну, свету и преукрашену,и нову обитељ,која се приноси тебиод твога угодника,страдалца и новог Лазара,прими милостивно, човекољубно, о многомилостиви и свеблаги, владико сведржитељу.И од твојих смернихи скрушених служитеља,који у њој приносемолбе и моленија,господе спасе мој,Исусе Христе.По речи из похвале

Page 187: CG, Djuro Draskovic

светог и великог Атанасијао светлом и пресветломе,и богопобедном васкрсењу твоме, по равнинама о којима се говори,названу истоимену Раваницу,ге се положи часнои многострадално телоблагородног и благочастивог,самодршца кнеза Лазара,и ту у господу почива,на радост и весеље нама верним.

А њу у векове до краја благодећуод свих видимих и невидимих напасти,и оне који у њој живе,и за пресвето и најслађе име твојеблагочасно се подвизавају,часне иноке спасавај,молитвама пресвете и пречисте,владичице наше Богородице,и свих светих твојих,који од века теби угодише, амин.

Назад на Садржај

IIIРаваничанин

Као на жетви класови Не би зло које не створише

Служба светом кнезу Лазару од непознатог Раваничанина налазило се у Зборнику српске редакције. Тај рукопис се чувао у Народној библиотеци у Београду под бр. 556. О томе сведочи Љ. Стојановић у Каталогу Народне библиотеке у Београду, Београд, 1903. Изд. Алекса Вукомановић, О кнезу Лазару, "Гласник" ДСС, 1859, XI, стр. 108-118.

Као на жетви класови

И пречистих тајни причестивши се, и друг друга изљубивши, и праведни (кнез Лазар), праведну јарост и тај подигнувши, са свима онима (својим војницима) среће многољутог војинства начелника (цара Мурата), на неком веома великом пољу. И би обојих војска велика веома, веома. Ових више од 100 тисућа, а оних народа не мање од 300 тисућа. Но приклоните ми мисао вашу, о свештени и богољубиви саборе, да чујете страшне и чудне оне повести. Срећу их, као што се (напред) рече. И што би бахат неки, и тутањ несказан слушаше се. Људи викаху, коњи рзаху, оружја звек твораху, стреле лећаху сунце заклањајући, трескови огњени (топови) трескаху, земља веома бучаше, ваздух грмеше, и као димом мрачним обвијаше се, и војинство од обе стране једно на друго скакаше,

Page 188: CG, Djuro Draskovic

оружја се светлела и земљу обасјавала, реке крви одасвуд, и много свуда трупља, као на жетви класови тако војници на земљу од оштрог оружја падаху, и поље оно као језеро неко проливањем крви обагрено (оцрвењено) виђаше се. И тако љутог оружника оног и крвопију, с множаством његовим многим љутој смрти одаслаше. А тада, тада авај мени, и благочастивом и блаженом, и самодржавном, великом кнезу Лазару главу отсекоше, и множаство благородних и благоверних хришћана похватавши погубише.

Не би зло које не створише

Богомрски они Измаилћани као мало почекавши, онда као пчеле просуше се, и сву земљу нашу протрчаше, јер не би више онога који ће забранити тима. Не би зло које не створише. И би да се види како пророчанско казивање по други пут бива. Боже, дођоше незнабошци у достојање твоје. И не само што оскрвнуше свете цркве, но огња дело твораху од њих. И положише трупље слугу твојих за храну птицама небесним, тела преподобних твојих зверима земљиним, не око Јерусалима само, но по свој земљи овој. И би да се види плач и ридање не мање од првог. Јер ове клаху, а оне који остадоше живи одвођаху у своју земљу. И не на реци вавилонској, као што они тада, сеђасмо, но на оном у кога све реке, мале и велике, утичу (на океану). Раздвајани бисмо и распродавани у сву земљу тих. И мати због чеда плакаше, и отац горко ридаше, и брат брата обухвативши сузе љуте проливаше, и сестре браћу, и браћа сестре, гледајући где другога другде одводе, руке око врат један другом сплетоше, жалосно кричаху. О земљо, раствори се, живе прими све нас! И други куд другде одвођен натраг гледаше, све док очима које га гледају невидљив не биваше.

Похвале његове венац.

Овога ради и ја сада усрдно и са брижљивошћу често о том (кнезу Лазару) у својим речима (говорима) размишљам. И као што неко венац плете златан, затим бисер приложи и многоцено камење, најсветлију твори дијадему, тако и ја похвале његове венац блаженој тога глави речју изаткивам говорећи:

Где слатка његових очију тихост?Где светли на уснама осмејак?Где љубазна десница,која свима обилно пружа?Авај, изненадне промене!Како поцрне лепота!Како се пократе скровиште!Како одједном откинут би цвет!Ваистину сасуши се биљкаи цвет отпаде,ослаби источник,сасуши се река,затим у крвпретвори се вода.

Авај нама!

Page 189: CG, Djuro Draskovic

И синови његови (кнез Стефан и Вук) пред чивотом идући и жалосно, као Сирини неки прекрасни, појући и плачући казиваху:

Авај нама, господине и оче наш,откад се ти одвоји од насмноге скрби и напасти постигоше нас.

Ово и друго веома много ридајући говораху. А мати њихова (кнегиња Милица) како виде ово, паде као упола мртва над свето оно тело, и много часака изван ума би. Потом као од неког дубоког сна тргнувши се, и раздеравши лице и власе своје трзајући, говораше:

Авај мени, светлости моја,како зађе од очију мојих!Како поцрне лепота моја!Како увену, слатки мој цвете!

Како муком пролазиш покрај нас!Где слаткоглагољиви језик?Где медоточива уста?О горе, и хуми, и дрва дубравна,Заплачите самном данас!Од сада точите, очи моје,суза потоке окрвављене!

Ово и много више од овог ридајући говораше. Ово гледаше цео народ, бијући прса своја, и плач на плачу прилажући ридаху. И са свећама и кандилима свету раку провођаху. А ово гледах ја како бива.

Назад на Садржај

Непознати Раваничанин

Служба светом кнезу Лазару од непознатог Раваничанина. Сачувана је у неколико десетина рукописа, али не постоји поуздан археографски попис тог богатог рукописног наслеђа. Издање: Ђорђе Трифуновић, Ирена Шпадијер, Служба светом кнезу Лазару, Свети кнез Лазар. Споменица о шестој стогодишњици Косовског боја 1389-1989, Београд 1989, стр. 193-221. Превод Димитрија Богдановића, објављен у Србљаку II, Београд, 1970.

Други канон светоме

ГЛАС ОСМИ

Песма прва

Page 190: CG, Djuro Draskovic

На тебе разјарени суплеменициистребише се као Датан и Авирон бедници,јер тебе невидљиво божанствена чуваше сила,јер Бог свакако над њима тебе поставившии многима за тобом - промишљаше заступљење.

Видећи једини саздатељ срца људског, богомудри,срца твог, Лазаре, пред њименарав просту и безлобну,на престо те царски посадии пастира те христокрасним људима постави.

Када на стражу стао јесисвоје богодане власти, Лазаре,тад недремљиво око стекао јесиза чување богоданог ти стада,и за оно потрудио си се до смрти,а отуд и награду примио јеси за труде своје.

Новопросијала звезда јавио си се на западусијајући светлим лучама својих моштијусвима вернима, а највише свом отачаству,и ове привуче пресветлом сијању твојих подвигаи огради их светлошћу од таме несветле, Лазаре,и од звери што по тами долазе да стадо разграбе.

Песма трећа

Онај што на висоту хулу изречегордим оком видећи твоја добра, Лазаре,лажљивим лукавством да те покраде покуша,а ти, мудрост истинску Христа Богау дому срца свога имајући,гордога под ноге своје покорио си, вапијући:Нема светога осим тебе, Господе.

Беснећег Турчина кад видегде с мноштвом незнабожаца против тебе долази,давидски, Лазаре, на борење с њим изашао јесии као онога другог Голијата победио јеси,узвикујући:нема светога и нема праведнога изнад тебе,Господе.

Поборнику православља и мученику нелажном хвалу и славу сви верни теби приносимо, Лазаре,јер се не убоја богоборне звери што рече:"Дођите да истребимо славитеље праве вере са

Page 191: CG, Djuro Draskovic

земље,те да се не помене име православља међу нама."

Песма четврта

Као Гедеон свесилни,на најезду мноштва турског насрнуо јеси,не трпећи да храмови молитвени и сасуди светибуду спаљивани,волећи више да за њих умре и душу своју даположи,за њих и главе одсечење претрпео јеси,узвикујући:Слава сили твојој, Господе.

Свесилним ти усрђем, Лазаре,ухватив се у коштац са хвалисавим Турчином,њега победив узвикиваше:"нека се пролије крв моја у љубави Христамојега,јер волим више да пузим у дому Бога мојеганеголи да живим у пропадљивоме."

Достојан дивљења и мужаствен у боју био јеси,нови међу мученицима, Лазаре,ране многе и главе одсечењеза љубав Божју од безаконика претрпео јеси,а дух свој у руке Богу предао јеси, радујући се.

Песма пета

Нека се покрене да хвали сваки језик тебешто свекрасни вођа сабора био јесишто овај довевши напасао га јеси на пашњакуживоташто заступник његов у животу и после смртијавио си сешто за њега подвиза се до смрти.

Стаду христоименитом под руководством твојиму најезди звери не најамниквећ пастир добри био јеси,заповест пастиреначелника постара се да испуниши с грабитељима стада Христова борећи се,убијен би.

Свећу светлећу по дану и по ноћи, Лазаре,твоје часне и светлозарне мошти стекавшицрква се весели просветљавана данас, Лазаре,коју озго примио јеси Духа светога осењењем,

Page 192: CG, Djuro Draskovic

од којих и лажи сваке како беже гледаи тебе прославља.

Песма шеста

Земље све околне, Лазаре,а нарочито твоје отачаство, свети,проповедају твоје живљење и подвиге,труби и црква света успомену твоју славећијер за њу крв своју излио јеси,нови међу мученицима, Лазаре,Обилна те у благостању видевши Турчинна тебе свирепо ричућиса мноштвом незнабожаца долази,од којих и главе одсечене претрпео јеси каомученик,а њега гориво вечноме огњу мачем учинио јеси.

Бог за дуго у гробу заборава не остави твоје тело,већ земаљској природи нареди да не иструлино цело и облагоухано га јавља,свих верних чувства и гледање у дивљење приводи.

Приводитељу свега из небића у биће,ти што од Деве невине нас ради оваплоти се,измаиљског непријатеља што нас напада покори, деспоту нашем победу дарујмолбама твог Лазараи родитељке ти, Слово Божије.

Песма седма

Не трпећи, богомудри, да гледашгде храмове молитвене безбожници спаљујуи стадо христоимено разграбљују,ревношћу Божије љубави запалив се изашао јесии мученички за овеодсечење главе претрпео јеси, узвикујући:Благословен Бог отаца наших.

Са зборовима анђелским у светлом боравишту,са мученичким саборима настањен као мученик,Лазаре,у престола свих цара и Бога својега,ликујући узвикујеш:Благословен Бог отаца наших.

Данас се весели свака верна душасабравши се на вету ти светковину,

Page 193: CG, Djuro Draskovic

у свесвети храм твој,гледајући у њему као сунце свете твоје моштишто луче светле божаствених дарова испуштају, и радујући се, узвикује:Благословен Бог отаца наших.

Песма осма

Не сачека смрти природнено како жељаше добио јеси,свекрасно твоје живљење мучењем улепшао јесии прешао јеси у вечне обитељи,где гледаш лепоту неизрецивуи као мученик имајући слободу узвикујеш:Благословен Бог отаца наших.

Пред пуком богосабраним сијајући као звездабогозарнаи њега у светла насеља привео јеси путемстрадалачкими зборовима мученика приброја их са собом,јер крепко за благочашће крв своју пролистеузвикујући:Благословите сва дела Господња Господа,појте и преузносите на све векове.

У славу и светлост божаствену прешавши духом,чедољубив нас сирочад оставио ниси,но као негда Илија Јелисеју милот на утешењетако часно тело својецело и благоухано нам оставио јеси,љубећи и после смрти своје васпитанике.

Песма девета

Тебе молимо, свети, приљежно,за цркву верну помоли сеза коју и крв своју мученичку излио јеси,православној, пак, вери крепостпротив непријатељских јереси измолии мир штоватељима ти, Лазаре.

Као ружа багреноликаи јабука благовонаи као крин пољскии као миро благовоногробница твоја, Лазаре,облагоухавајући нас весели,у својој средини је имајућикао ризницу многоцену,

Page 194: CG, Djuro Draskovic

њоме се красимо,Спаса величајући.

О празнику светог ти спомена, Лазаре,сакупљени зборови веселе се,а с њима и ми песмама те штујемо,дођи и ти, свети, и отвори свечаност,од несреће сваке нас избави,јер твоја јесмо паства.

О, свепевана царице,што беспочетнога роди цара славе,појцима ти сагрешења проштењеи живота напредак у благостањуподај твојега Лазара молбама.

Назад на Садржај

Давид

Благочастиви кнез Лазар је одломак из Житија и житељства краљева и царева српских. А. Ф. Гиљфердинг је први указао на ово дело објављујући један одломак. У науци се сматра да је писано између 1402. и 1405. године. Ово дело је сачувано само у препису које је Гиљфердинг нашао у Пећи, па се зато и назива Пећки препис. Данас се овај рукопис налази у Публичној библиотеци у Петрограду.

Благочастиви кнез Лазар

А после свих ових (раније српске господе) прима начелство благочастиви кнез Лазар, ни син ни унук кога племена пређе речених царева, но те земље српске, од прародитеља својих, рођење и васпитање (у њој рођен и однегован), не од припростих. Родитељи тога бејаху велможе, но први у палати царској пређе речених царева, и по достојанству поштовани и они који владају, у домовима царским виђаху се. А неки ближики по сродству (рођаци) самодршцима бејаху. Иако се оно што се дешава десило тада, кад су се (родбински) удаљили. А жена тога од саме крви царске. Но да неко, осуђујући, не мисли да се осуђује брак овај. Имајући разум и расуђивање, никако овај осуђивати. Јер је људима који суде наређено за сроднике, ко да се узима, а ко да се удаљује због родоскрвљења. Због овога и овде расудише, да је шта више таквим сродницима проштено узимати се, што и би.

А овај примивши пређе речену државу земље српске, би муж благ, кротак, смерен и одвише, као што се и показује премнога смерност тога. Кад је цео тај на државни престо царева првих, никако, узвисивши се, не пожури се поставити себе царем или краљем или деспотом, но у смерности својој благоразумној остаде све до дана исхода свога (смрти), носећи име богом и царем њему прво дано. Јер пређе самодржац, о цару Стефану говорим, оделивши још за живота

Page 195: CG, Djuro Draskovic

свога крај један свога царства, томе уручи, овим да се задовољи и кнез краја оног да се назива. И у част самодржавља царског узишавши, не хте изменити кнежевско називање, но обносећи (га), ничим мањи не показа се од свих краљева и царева који су први и пре овога били. Иноке је љубио, старе поштовао, младе хранио, сироте сажаљевао, да су многи држали тога за Давида и виде се да има душу Аврама који воли сиротињу. Милостив веома би. Не само по земљи српској његове милостиње видеше се, но и у све источне земље простреше се, у земље Египатске и Синај, до Јерусалима допираху; и пуниле су се учињеним. А сазида и цркву велику тако, и с градом, светом Вазнесењу Христа бога нашег, у Петрусу, на реци званој Раваници. У њој и општежиће монасима установи. И друге божанствене храмове, једне обнављајући, а друге од основа подижући. А роди и сина 2: Стефана, који је деспот, и Вука.

И овако у свему добро и благочасно док напредоваше, устаје целог истока цар, од синова Измаиљевих, Мурат име имајући, и сву грчку и бугарску земљу узевши, на овога долази, безбројно мноштво водећи са собом: синови Агарини с Татарима, Кармијани са Сарханитима, Грци и Бугари и Арванити (Арбанаси). Тај је с безбожним наступао народима, а овај благочашће не допушташе погазити. И бој међу обојима би, и у боју том нечастиви насилник пада од мача посред разбоја, и телом и душом, с множином својих богупротивних војника. А остаје тога син један. И на крају боја тога - не знам шта истинито рећи о овом да ли је издан ким од својих храњеника, или је напротив ово суд божји који се зби над овим - у руке тога узима и после многих мука сам часну и побожну главу његову отсече. И потом као подручнике (потчињене) узима све. Пре смрти тога на три године сунце у таму се промени, да се и звезде у подне појавише и месец у крви, показујући беду која ће бити од синова Измаиљевих. И у граду који се налази тамо погребено би тело његово свето, године 6897 (1389).

И после њега примају начелство синови његови, Стефан деспот, а још је и матер његова била. И наших ради грехова ономе који је убио оца њиховог бивају подручници. И тога завештање с клетвом синови његови видели су да је од тога речено: да било где крај живота постигнем, нигде другде само у труду зидања моје цркве положити ме. Ово и створише са саветом патријарха, и митрополита, и игумана, и оних који проводе живот у пустињи. Сви сабравши се код раке мужа, откривају гроб и налазе свете мошти његове целе и нерушиме, и много благе мирисе испуштајући, као што се и данас могу видети. И пренесоше и часно положише у манастир од њега саздан, године 6899 (1390/91).

Назад на Садржај

Деспот СтефанЛазаревић

Слово љубави Ове речи су биле писане на стубу мраморном на Косову Београдска повеља деспота Стефана Лазаревића Хиландарска повеља деспота Стефана Лазаревића Повеља Хиландару о поклону госпође Јевпраксије

Page 196: CG, Djuro Draskovic

Предговор и поговор Закона о рудницима и Закона Новог Брда Запис на спомен-камену на месту смрти деспота Стефана Лазаревића

Слово љубави

Слово љубави је дело деспота Стефана нађен у једном рукопису за који се према воденим знацима може тврдити да је из прве половине петнаестог века. Први издавач овог дела Ђура Даничић био је уверен да је ово деспотов аутограф, а Стојан Новаковић у то није био сасвим сигуран него је претпостављао да је дело могао написати неко из деспотове околине али под његовим надзором. Претпоставља се да је Слово љубави писано у Београду. На жалост, рукопис је изгорео у пожару Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године.

1

Стефан деспотнајслађему и најљубљенијему, и срца мојега нераздвојноме,и многоструко жељеноме,и у премудрости обилноме,царства мојега ближњему(име рекавши), у господу љубазно целивање,а уједно и милости наше неоскудно даривање.

2

Лето и пролеће господ сазда,као што песник (Давид) рече,а у њима и красоте многе,птицама брзо, и весеља пуно прелетање,горама лишће, и луговима пространства,и пољске ширине,и ваздуха танкогдивним неким гласовима испуњавање,и земљина ношења дарова,која цветова које доброг мириса, и зеленило,но и самог човечијегјестаства обновљењеи разиграње,достојно ко да искаже.

3

Ипак сва ова и другачудна дела божија,која и оштровидни умразмотрити није у стању,

Page 197: CG, Djuro Draskovic

љубав превасходи.И није чудо, јер бог се назива љубав,као што рече Јован Громов (јеванђелист).

4

Свака лаж смештања у љубави нема;јер Каин, туђ љубави, рече Авељу:Изиђимо нас двојица напоље.

5

Оштро некако и брзотечно дело љубави,које сваку врлину превазићи може.

6

Лепотно ову Давид украшавакао миро, рече, на глави,које силази на браду Аронову,и као роса аермонскакоја силази на Горе Сионске.

7

Јуноше и деве,к љубавима прикладни,љубав узљубите,но право и незазорно,да некако јунаштвои девство повредивши,којим јестаство нашек божанственому присваја се,божанствено не негодује.Не жалостите, рече апостол, духа светог божијег,којим знаменовасте се јавно као у крштењу.

8

Бесмо заједно, и друг близу друга,или телима или духом,но ако горе, ако рекераздвојише нас, Давид да рече:Горе Гелвујске, да не сиђе на васни дажд ни роса,јер Саула и Јоанатана не сачувасте.О безлобије Давидово,слушајте који сте царски, слушајте, Саула ли оплакујеш, обретени?

Page 198: CG, Djuro Draskovic

Јер обретох, рече бог,Давида, човека по срцу мојему.

9

А ветрови да се ударе с рекамаи да оне сасвим секну,као при Мојсију море,као при Исусу судији,кивота ради, Јордан.

10

Још да се сакупимо,још да се угледамо,још љубовно да се сјединимоу том самом Христу богу нашем,коме слава с оцем и са светим духому бесконачне векове, амин.

Ове речи су биле писане на стубу мраморном на Косову

Ове речи су биле писане на стубу мраморном на Косову гласи наслов текста који се налази на мраморном стубу који је поставио почетком XV века деспот Стефан Лазаревић своме оцу и погинулим српским ратницима у Косовском боју. Павле Шафарик је први скренуо пажњу на овај текст, који се налазио у једној рукописној књизи у Карловачкој библиотеци. После тога многи истраживачи су му посвећивали значајну пажњу. Иларион Руварац је из њега користио податке о времену Косовске битке. Овај једини препис текста са мраморног стуба сачуван је до данас у Патријаршијској библиотеци бр. 167. за који је Ђорђе Сп. Радојичић утврдио, према воденим знацима, да је настао између 1573-1588. године.Већина истраживача сматра да је текст саставио Деспот Стефан.

Човече,ти који Српским земљама ходиш,ма ко да си, ма шта да си, странац или овдашњи,кад дођеш на поље ово, које се Косово зове,по њему целом угледаћеш пуно костију мртвих,а међу њима видећеш тада камено биће, мене крстоликог и освећеногкако насред поља усправно стојим.

О љубљени,немој да прођеш, немој да превидишкао нешто безвредно и ташто,већ те молим приђи, приближи се мении размотри речи које ти приносим,па ћеш разумети тако, зашто и како,а и због чега ја овде стојим,

Page 199: CG, Djuro Draskovic

јер истину ти говорим,не горе од живог створа.

Све ћу вас по истини известитио ономе што се збило.

Овде је некада био велики самодржац,чудо земаљско и владар српски,по имену Лазар, велики кнез,побожности непоколебљиви стуб,бескрај богопознања и мудрости дубина,огњени ум, заштитник странаца,сиротињи помоћ, гладнима хранитељ,тужнима милост и утешитељ,онај који све воли што Христос хоће,јер ка овоме стреми својом вољоми још са својим небројаним мноштвом,што је под његовом руком:јунаци храбри, јунаци добри,јунаци, ваистину, на речи и на делу,као сјајне звезде блистају,као земља цветићима прешареним,одевени у злато, камењем драгим украшени, и силни коњи одабрани, златоседлани,а на њима коњаници предивни и красни,најплеменитији и славни.

Као добри пастир и вожд,мудро јагањце словесне приводида у Христу окончају славнои да буду страдања венаци учесници у вишњој слави.Зато сложно и безбројно мноштвозаједно с добрим и великим господином,храбре душе и најтврђи у вери,као на лепи дворац и на опојни пир,на непријатеља се устремишеи правог змаја згазише,убише дивљу звер и противника великоги незасити ад који прождире све,кажем вам, Мурата и сина његова,пород аспиде и гује,штене василиска и лава,а с њима других, не мало.

О чудеса божјих судбина!

О пријатељи,храбри страдалник безаконим агарјанским рукамаухваћен би и крај мучеништва достојно прима

Page 200: CG, Djuro Draskovic

и мученик Христов бива, Лазар велики кнез,јер не посече га нико други,до сама рука Муратовог сина, крвника тог.

Све ово речено заврши се 6897. године,дванаестог индикта, петнаестог дана месеца јунау уторак, био је шести или седми час.Не знам. Бог зна.

Београдска повеља деспота Стефана Лазаревића

 

Београдска повеља писана је 1405. године и није сачуван. Ово је само њен део забележен у Житију деспота Стефана од Константина Филозофа.

(одломак)

Од Косова порабоћен бих Исмаилћанском народу, док не дође цар Перса и Татара и разруши их. И мене од њихових руку Бог милошћу својом ослободи.

Отуда, дакле, дошав, нађох најкрасније место, од давнина превелики град Белиград, и по случају разрушен и запустео. Саградих га и предадох пресветој Богоматери, и слободе његовим житељима.

Хиландарска повеља деспота Стефана Лазаревића

Хиландарска повеља деспота Стефана Лазаревића из 1405. године писана је уставом на пергаменту (55,5 x 42,5 цм). Почиње знаком крста, потпис је начињен црвеном бојом. Сачувана је у манастиру Хиландару под бр. 77. Изд. МС 331-333.

Милошћу великога Господа мојега Исуса Христа заступством пресвете Богородице и молитвама свете ми господе, и отаца, и прадедова, и ктитора Симеона и Саве, благоверни деспот Стефан, господин свим Србљима и Подунављу, и великога царскога манастира српског у Светој Гори Атонској ктитор и унутрашњи

Ја, од младићског ми узраста и младих ноктију - када је Бог смотрењем својим све на корист мени творио -, многим злољутим и неподношљивим искушењима, па чак и смртним, препуштен бих, којима су сведоци и слушаоци небеске стихије и у мало не сва васељена. И од свих избави ме Господ, и избавља.

Но у овоме што хтеде бити и што хтедох пострадати, рећи ћу, у тамним овим облацима, ка најсветлијим зрацима, врлинама, велим, оца мојега и господина, светога ми кнеза, једва и са муком упирах очи, ја и они који су у области мојој, јер ако се што и трудисмо подобити се њему, то са муком и изван кротости, од таштине. Јер "тиха даваоца љуби Бог", као што рече божаствени апостол.

Page 201: CG, Djuro Draskovic

А сада скровишта велика благости Божије отворише се нама, и смирисмо се и починусмо, и облаци тамни разиђоше се и засија нам сунце. И рецимо са апостолом: "Ево времена благопријатног, ево сада дана спасења!"

И обновише се острва, и ново небо и нова земља мени, по Исаији.

А ја благодаран Богу и бих и бићу, уз помоћ благодати Светога Духа, јер самодржац и владика отачаском жребу и ширинама Српске Земље, верован од Бога, венчах се.

И отачаским врлинама ревнујући, у оваквом стању и уређењу будући, у то време дођоше ка мени од часнога ми манастира најчаснији међу иноцима, старац кир Јоан, и најчаснији међу свештеноиноцима, поп кир Теодор, и поменуше овобрдскога дохотка, који приложи и испуњаваше се радошћу манастиру родитељ и господин, свети кнез.

И ово царство ми размотрив, не благоизволех да лишен буде мој свети манастир Новобрдскога обиља, које царству ми земља божаственом заповешћу богато дароноси, и изволех да узима манастир на годиште сто литара сребра у славу и у част пречисте Владичице наше Богородице Хиландарске и преподобних и богоносних отаца наших, Симеона и светитеља Саве, чијим заступањем и молитвама светих отаца који живе у Светој Гори Атонској свеблаги Бог да смири и утеши нас утешењем неоскудним. Амин!

Но и оно што је уобичајено хрисовуљама да кажемо, и са молбом и са заповешћу. Онај кога изволи Бог да царствује Српском Земљом, или брат, или син, или унук, или ко од рода нашега, ближњи или даљни, или пак, грехова ради наших, и туђ нашем племену, ове све молим именом Господа нашега Исуса Христа да не разарају ово, нама записано и приложено, него шта више да испуњавају, очекујући исту награду као и ми од наградодавца Бога.

Ако ли се ко дрзне разорити ово, да разори Господ Бог све његове добре почетке, и овде и у будућем веку, и да му је пречиста Мати Божја осветница у дан страшнога испитивања, да нема учешће са великим нашим светилницима и ктиторима, мироточцем Симеоном и архијерејем Савом, на којима је наше надање, но да има удела са свима који разорише божаствена и апостолска и отачаска предања. Амин!

Милошћу Божјом господин свим Србљима и Поморју, деспот Стефан

Повеља Хиландару о поклону госпође Јевпраксије

Повеља Хиландару о поклону госпође Евпраксије из 1405. год. Ова повеља је сачувана у манастиру Хиландару под бр. 75. Писана је уставом (43 x 30,5 цм), црним мастилом. Почиње знаком крста, а потпис је црвеножућкаст. Изд. А. Соловјев, Одабрани споменици српског права, Београд, 1926, 190-191.

По неизмерноме милосрђу и милости Владике мојега, слаткога ми Христа, и по неизреченом и свемилостивом призрењу његовом на царство ми, као што и

Page 202: CG, Djuro Draskovic

благодат пресветога Духа на царство ми изли и постави ме господина Земљи Српској.

Стога и ја, у Христа Бога благоверни и христољубиви господин деспот Стефан, и благочастива и христољубива госпођа и мајка ми кира Јевгенија, и превазљубљени брат царства ми Вук, где год се нађе у ово време, помоћника имајући и сарадника Господа и Спаса нашега Исуса Христа и његову пречисту Владичицу госпођу Богородицу и увек дјеву Марију.

И како спомену царству ми госпођа и мајка ми деспотица кира Јевпраксија, тражећи од царства ми да приложи, своје ради душе, село неко дому пречисте Богоматере, обитељи царскога и великога манастира Хиландара, који лежи у Светој Гори Атона, и видев царство ми њену благу жељу за своју душу, савећах са госпођом и мајком ми кира Јевгенијом и са властелом царства ми да се не презру њене молбе, но шта пише са радошћу и усрђем испуне, због њене велике љубави и усрђа ка нама.

Благоизволи царство ми и даровах јој село Јабучје у жупи Уљевачкој, што је држао у пронију Младен Пасисин при господину и родитељу ми светоме кнезу. И тако-зи јој дарова царство ми село ово, и са засеоком, и што им су биле међе и хатари и права свака при господину ми и родитељу светоме кнезу. И тако-зи јој дарова царство ми села та-зи, да си их има колико сушту своју баштину или купљеницу, да си их приложи манастиру пречисте Богородице Хиландарске, као што више рекосмо, да су она-зи Хиландарске, као што више рекосмо, да су она-зи села у области царскога и великога манастира Хиландара, као и друге метохије које су приложила света моја господа и ктитори, цареви и краљеви и господа српска (...)

У лето 6913, индиктион тринаести.

У Христа Бога благоверни христољубиви господин Србљем, деспот Стефан

Предговор и поговор Закона о рудницима и Закона Новог Брда

Предговор и поговор Закона о рудницима и Закона Новога Брда из 1412. године. Законик о рудницима није сачуван у оригиналу, али постоји препис из друге половине XVI века. После Другог светског рата на аукцији у Бечу купила га је супруга нашег амбасадора др Франца Хочевара и поклонила га Српској академији наука и уметности у Београду. Данас се налази у Архиву САНУ у Београду. Изд. Никола Радојчић, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, САНУ, Београд, 1962.

Закон благочастивог и христољубивог међу царевима Стефана деспота о цеховима и о баштинама и о вери и о колима и о сваким потребним судовима.

По неизреченоме човекољубљу Господа нашега Исуса Христа, и његове свенепорочне Матере, Владичице наше и Богородице и увек деве Марије, и молитвама светога господина родитеља мојега, кнеза Лазара, господовах по смрти његовој ја, његов изданак, деспот Стефан, у земљи отачаства ми. Тада би излазак иноплеменика на Хришћане. Видевши толику победу над земљом

Page 203: CG, Djuro Draskovic

отачаства ми и примих савет од патријарха, кир Спиридона, и од других архијереја, и од мајке ми, кнегиње Милице, иночки назване монахиња Јевгенија, и од свега сабора, пођох на источну страну, у Велику Севастију, ка великом амиру Пајазиту, који је владао источном страном и западном.

И помоћу Божјом и пречисте Богоматере, и светога Симеона и Саве и светопочившег ми родитеља кнеза Лазара молитвама, ослободих ову земљу и градове отачаства ми од великога амира Пајазита. И повратих се у земљу своју, и дођох у свој град Ново Брдо, и сабра се сав сабор градски, и поискаше од господства ми да им учиним закон о рудницима, што су имали за прве господе и светопочившег ми господина родитеља, кнеза Лазара. И господство ми се саветова са властелом, и заповедих да се нађу 24 добра човека од других места која руду имају, - да им учиним закон како је и раније било -, који су вешти о рудницима, и што учине да донесу господству ми да им господство ми потврди да се и напред држе. Тако и они нађоше вишеречене људе, 24 (...)

(...)

Ово све вишеписано о законима Новога Брда, поуздано пронашав господство ми, што је пре мене било и за пређашње свете господе и краљева српских, уједно и за живота господства ми и родитеља ми, светога кнеза Лазара, благоизволе господство ми тако обновити и потврдити да буде тврдо и непоколебиво све дане живота мојега и непредложених мојега господства, по заповести Божјој.

Молим онога који ће, ако изволи Бог, наследник бити после нас престолу господства мојега, да непромењен буде овај мој златопечатник, као што и ја не промених но и потврдих записе и наредбе пре мене бивших царева и господе. Тога ради укрепих ова писанија овим златопечатником господства ми ради утврђења.

У месту Некудиму.

У лето, 6920, индиктион 13, месеца генуарија 29.

Запис на спомен-камену на месту смрти деспота Стефана Лазаревића

Запис на спомен-камену на месту смрти деспота Стефана Лазаревића, 1427. године. Између Марковца, Стојника и Међулужја данас се налази заселак Црквине. На том месту и данас постоји споменик са натписом о смрти деспота Стефана Лазаревића који је ту умро док је био у лову. На белом мермерном стубу постоји запис аутобиографског карактера.Поред тога други запис на стубу говори о жалости и тузи због деспотове смрти и о томе да је споменик подигао Гргур Зубровић, а да Бог прости и попа Влкшу који се ту свакако највише нашао око трагичног завршетка деспота Стефана. Изд. МС 335-336 (CCXCIV).

Page 204: CG, Djuro Draskovic

Ја, деспот Стефан, син светога кнеза Лазара, и по његовом престављењу милошћу Божјом бих господин свим Србљима и Подунављу, и Посављу, и чести Угарске Земље и Босанске, и још и Приморју Зетскоме.

И у богоданој ми власти проводих житија мојега време, колико благоме изволи се Богу, лета 38.

И тако дође ка мени заповест општа од свих цара и Бога, говорећи послани ка мени анђео: "Греди!"

И тако душа моја од убогога ми разлучи се тела, на месту по имену Глава, а тада је текло лето 6935-о, индиктион 5, сунцу круг 19 и луни 19, месеца јулија 19. дан.

Назад на Садржај

ЈеленаБалшић

Тестамент Јелене Балшић Друга Јеленина посланица Никону Јерусалимцу Трећа Јеленина посланица Никону Јерусалимцу

Тестамент Јелене Балшић

Тестамент Јелене Балшић од 25.11.1442. Докуменат је сачуван у Звездићевом препису у књизи тестамената. Данас се чува у Хисторијском архиву у Дубровнику.

Ва име Оца и Сина и Светаго Духа, у Светују Тројицу, амин!

Ми, госпођа Јелена, кћи светопочившаго господина кнеза Лазара, да је ва свидење всакому кому се подоба и пред кога се сеј писање изнесе огледати, како по милости Божјеј и сина ми господина војеводе Степана, сатвори ми милост и да ми своју ријеч кади се са мноју стаја у Горчанех, штогоде бих куде одлучила од имања мојего, да ми је тврдо и непоколебимо од њега и његове дечице.

Саде, ја, речена госпођа Јелена, чињу ријеч за живота, мојеј добреј свијести у моћи.

Ако би ми се прилучила самрт, да узме господин војевода Степан оне две свите у Никше Тамарића, и што је кунтуш златом фигуран, да је господину војеводи Степану, и кријегла веља, и пет цат дукат који су у Лукше Палутиновића, такој з добитјем како греду.

И плашт з бисером, ако је милост господина војеводе, да се да госпође Јелене војеводине, и јоште оглавје моје с камењем и са бисером, и оботци велици.

Page 205: CG, Djuro Draskovic

И Владисаву да се да роменча сребрна позлаћена, и прстен с очцем змајевем, и мошти свете то су при мни.

И господичне Каталене оботци мали и лутца злата.

И Тодоре, моје унучице, да се да појасац на плаветној тканице, и прстен у ком је ками сафин, и један билчужац.

И остали прстенци и кругла мала кнезу Влатку.

А сребрни суди који су у комуну, зделе и пехари, и што је цркве Светаго Георгија и новеј цркве Пресветеј Богородици, да се одлучи, а ино да узме господин војевода, да им их плати што буде право, да ми се покрије црква коју сам чинила за мој гроб.

А икона златна, која је у комуну, како сам записала с властели, такој и да буде сестре ми госпође, Деспине. Ако ли би се Деспине самрт прилучила, да буде та-зи икона госпође Јеле војеводине.

А што се тисућа дукат у комуну, мољу и заклињем господина ми и сина војеводу, да ми их да госпође Јелене, да она с мојем духовником подели за моју душу.

Најпрво од њих да се да госпође Деспине 200 дукат, да ми се поју летурђије и да се раздели милостиња. И мојему грбу, где ми се прилучи лећи, да се да 200 дукат да ми се поју летурђије иностано и да се дијели милостиња. И цркве Светаго Георгија у Горице дадох олово, купив за 60 дукат, да се покрије црква, и јоште да им се да за мајсторе 30 дукат.

И овај чељад која је сада при мни, који би се прилучили на самрти моје, да се даст духовнику мојему, старцу Јерозолимскому Никандру, 50 дукат, и калуђеру Јовану 40 дукат, и Вокосаву Тамарићу 40 дукат, и попу Теодосију 20 дукат, и Дуце 12 дукат. И владикам - Руже и сину јој 30 дукат, и Каталени, кћери Николеној 30 дукат. И Добрко ако би се тада примерил на самрти мојеј, да му се да дукат 30. И које се згоде на самрти мојеј девојке, да им се да прићија колико се може з говором како да се удоме. А остала чељад да се помилује з договором колико се узможе.

А што је постаљено у трг, у Лавра Шиговића у Бару ше-сат дукат, ти-зи дукати да стоје цркви новој у Горици, што сам учинила Пресветој Богородици мој греб, и по мени и да има добит од тијехеј дукат чим се окрмљати. И виногради који су у Бјесех, што сам купила и с црквом Светаго Георгија заменила и утакмила, виногради и њиве и маслице у Бару, и солила, тој да ми господин војевода потврди цркви реченој. И по мојеј самрти да буде томуј ктитор и окрмитељ моја унука, госпођа Јелена војеводина и њих кнез Владислав - или би њих госпоцтво или чије ино, они о томе попечење да имут.

И на моје самрти ако се би који суди обрели сребрни, да узме госпођа Јелена и Владисав. И што им се свиди од њих да поставе у цркву нову. На њих расуждење да буде, што би који недостатак цркви, а они тијем да направе. А

Page 206: CG, Djuro Draskovic

што би које покућје било, или књиге или што љубо ино, да се приложи у обе цркве, где што престоји.

А што си ми рекал, Војо, по старцу Радину у Свето-Троице цркви Корчанске, што ћу госпоству ви дати, што ли кому иному, да пишу и обимењу, - да, ово, што ми мој самисао принесе, Бога молеће и Пречисту Богородицу, уимених и уписах са руком духовњаго ми отца, старца Никандра Јерузалимца, што ће бити госпоству ви и инем твојем, и душе нашој. А једнако је все Божје и твоје, и у твоју кућу преходи, и на службу душе нашој!

Да заклињем тебе, господина ми и сина без греха, војеводу Степана, ва Светују Тројицу јединосуштнују и неразделимују, и ва страшни суд ватораго прешестевија Сина Божја, јегда придет ваздати комуждо по делом јего, такожде и моју унуку госпођу Јелу заклињем, како овој моје писање не потрити ниже паки на мање принести, но все да вршите и исплуните за живота нашега и по самрти нашој.

И јоште - аште би који недостатци наши били, што би подобало попећи се о нас и о нашој души, да ви својем благом поболете и сиплните о нас и о нашој душе, јер ми самрт и живот у ваше руке прилагамо, а пред Богом.

Писа се сеј писање в лето 6950, рожаства Христова 1442. лето, месеца ноемврија 25. дан, у Горчанех.

Јеленине посланице монаху Никону Јерусалимцу

Јелена Балшић, трећа ћерка кнегиње Милице и кнеза Лазара удала се око 1386. године за Ђурђа II Страцимировића Балшића, који је владао Горњом Зетом. После његове смрти 1403. године прихватила се да управља земљом уместо свога сина, младог Балше III. За босанског војводу Сандаља Хранића удала се 1411. године. Када је он умро 1435, вратила се да живи у своме двору на Скадарском језеру. Дописивала се с монахом Никоном и та су писма остала у Зборнику који је монах Никон приредио за Јелену 1441/42. године. Ту се налазе и писма која је Јелена писала своме духовнику Никону. Тај Зборник под насловом Горички зборник данас се чува у Архиву Српске академије наука и уметности у Београду.

Друга Јеленина посланица Никону Јерусалимцу

Отписање богољубно

Свечасному оцу, учитељу светога Јеванђеља, а нама у Господу духовноме вођи, смерна Јелена.

Нек зна твоја светиња да откако се удостојих с Богом познати те, порадовах се весељем духовним. Но, за мало и за кратко би нам виђење, као када би неко рекао како у зрцалу лик угледасмо или у неки сан лаки да бејах снесена. И због брзине не прими моја бедност што жељах. Али што тада слушасмо од твога преподобија речи духовне и што могосмо постићи, посред моје душе љубазно и свесрдно, па штавише и најверније примисмо. И од тих божаствених речи које

Page 207: CG, Djuro Draskovic

слушасмо у то време, имали смо храну духовну све до данас. И слушах твоје душе богољубиву нарав и бестелесно анђеоско пребивање, па још и од нас коначно удаљење.

И веома твоје видети зажелех преподобије и твојих медоточних насладити се говорења - не мала од твога гледања да ми се умножи корист. Но, далеког ли нам растојања, па море и гај. Због овога узрока није нам могућно видети твоју светињу.

Тако нас жељење богатства и сујетна слава, заједно и сласти, не оставља да међу усколебанима у мору овога сујетнога живота проникнемо ка светлости часнога и бестелеснога пребивања. Јер помрачише се душевне очи муком и метежом који је у свету. И гле, сада као од некаква сна тргнувши се, зажелех твоју светост видети.

Посланицу твога рукописања примисмо и великолепно и љубазно од све моје душе изљубисмо целивајући, што је лако достижно. И често ову прочитавамо. И веома се утеших и насладих срце оје, а скупа и душу. И тако, сматрамо је као неку ризницу царску веома богату и у њој непроцењивости већма од тисуће тисућа злата и сребра.

И опет се молим твоме преподобију да нам неко олакшање утешења пошаље и прохлади жеђ туге. Јер за твоје преподобије колике буре и метежи и облаци навикоше узбуркивати самовољна срца.

Уз ово спомињемо твоме трудољубљу да је међу нама била препирка о томе како неки хвале милостињу према потребитим, јер милост је изнад других свих врлина. Други, пак, истински иночки живот и чин више величају. И, опет, неки говоре како свети Василије Велики хвали општежиће и у мноштву пребивање да буде. Ови и усамљеништво и неговорење сматрају као богоугодни живот и старање о самоме себи. И молимо да сазнамо најтачније и метеж препирке од нас да одагнамо и ка светлости разума да се упутимо. И још молимо твоје добронаравље и трудољубиво ти срце и ка Богу нам нелицемерну љубав, просветли се мишљу и друго колико зна твоја светлост - да се наша лењост пробуди и грубост промени.

Да, часни оче, удвостручи таленте. Знам да си навикао држати се смерним у свему, но изговором смерности да не затвориш језик, који казује много и добро, чији су плодови многи и многи породи правде. И не лиши нас жељеног, јер ћеш се у доброј награди оштетити. Но, подржавај Владики Христу твојему, чији си ученик и подржавалац страдањима његовим. И моли му се да се и ми као заједничари нађемо у оном дану у коме ће доћи Христос са славом и силом многом и молитвама вашим, амин.

Да, тајниче Божији, послушај ме. У свему више реченом не заповедам, већ се молим трудољубиво и поклањам лице све до земље. И двоструко да си здраво у Господу и не презри наше мољење.

Page 208: CG, Djuro Draskovic

Трећа Јеленина посланица Никону Јерусалимцу

Свечасноме оцу и учитељу, у Господу нека се радује, смерена Јелена.

Нека зна твоје преподобије уистину да примисмо трудољубивог ти срца богонадахнути инструменат и сматрамо га тако као неки царски украс и скупоцену ризницу или као само богописање на таблицама, које прими негда боговидац онај. И тако примивши, принесосмо дар храму пресвете Владичице наше Богородице - Благовештењу, који је у Горици, да јој буде.

О часни оче, нека и твоја награда (дуго) надежна буде (...) твоје свете молитве (нека напре)дују да бисмо имали ступ крепости од лица непријатеља и да се избавимо мноштва грехова и обретемо милост на дан страшнога испита. Да, буди ми, Господе, амин.

Назад на Садржај

Андоније РафаилЕпактит

Песме отпевателне налазе се у зборнику за који се у науци сматра да га је сачинио Андоније Рафаил Епактит. А. Ф. Гиљфердинг је први указао на овај рукопис када га је добио од призренског митрополита Мелетија. Рукопис је на хартији без почетка и краја, писан с краја XV и почетком XVI века. Други препис је начињен у другој половини XIX века и чува се у Архиву Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу. Трећи препис је у манастиру Хиландару под бр. 509 из 1642/43. године. Четврти препис је у зборнику Патријаршијске библиотеке под бр. 51 од 1780. године.

Песме отпевателне

С једне и с друге стране часноизредна двојица дечака (кнез Стефан и Вук) с матером (кнегињом Милицом) топлим сузама обливају богоподобно нацртање лика онога који је истоимени са четвородневним Лазаром, и као Марта и Марија чујним гласом Христа призиваху, и прса новог Лазара данас с љубављу обухвативши, лек за решење од грехова моле, и потом раку спроводе као неки последњег рода природе Давид пред ћивотом родитеља иду младораслог тела ногама и песме отпевателне, као изливањем слаткогласија неких Сирина, жалосно појући, казиваху:

Што још за нас такве тајне смотрења,о Лазаре?Кога узревши, утешењеза болезни да обретемо,о свељубазни господине оче?Које да имамо наде ми који остајемо?Када ћемо те угледати,или чути глас твој?

Page 209: CG, Djuro Draskovic

Како наше младостислатке сјај радостиоблаком туговањаизненада покри се?Како благоданствоваслатко гледана твојих очијуи напрасно се угаси лампада.Коме поверио јесиноворасли цвет нашега узрастао упућивању к Богуда се стара?Како да призовемопомоћника и учитељау управљању наше области?Кога господара делатељикао грозд у муљачи борилиштада се изгњече?Кога кастрофилакта житељикао пшеница изобилнаизненада да се поже?Кога управитеља изводитељиод наших очијукао пламен живогрејателни да се угасе?Које госпође посланициод наше државе пољакао ружа ненадно обра се?Авај, беде,авај, коме остављени бисмонеобичног војинстваслутовања приносити!О слатко нашега народа име,о невоље, исходни,скрбног подвигабеде наше спомен!О туговања новоизникла грано,уздања плода који није за брање!О тугеисходна нашем истокуи сузе виновна данице!О ридања нашег седиште,рукама Агарена узвишени престоле!О злобне и тамне ноћикоја истока светило не опажа!О скиптјие наше власти,туговања сузама ишаран!О маглообразна дијадемоплачевне шиваде,бисером обложена.

Назад на Садржај

Page 210: CG, Djuro Draskovic

Најстарији српски записи записи о Косовском боју

Запис на ДиоптриЗапис из Пролога Запис из Апостола Пахомијеви записи Запис грешнога Михаила на Минеју

Запис на Диоптри

Запис на Диоптри је један од најстаријих записа о Косовском боју. У Народној библиотеци чувала се књига у којој су били заједно Шестоднев Јована Златоустог и Диоптра. Диоптра је била рукопис бугарске рецензије коју је крајем XVI века преписао јеромонах Варнава. У њој су се налазили записи српске рецензије. Међу тим записима налазио се и овај о Косовском боју. На жалост, ова књига је изгорела приликом немачког бомбардовања Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године.

...... Грешни поп Иван, нека је свакоме познато колика туга беше (те године) по земљи када погибе кнез (Лазар и Мурат) велики цар турски.

Запис из Пролога

Запис из Пролога такође је настрадао приликом уништавања Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године. Пролог од марта до августа писан је био на пергаменту српском редакцијом. Ђура Даничић је изучавао овај рукопис и дошао до закључка да је настао у првој половини XIV века. Осим поменутог записа у овој књизи било је још неколико записа важних за српску историју.

"Овога дана (28. јуна) 1389. године био је бој кнеза Лазара с царем Муратом на Косову Пољу. Ту многа тела падоше од хришћана и до Турака. Прво су били Срби разбили и цара Мурата убили. Због бекства неких од српске војске, Турци преодолеше и би велика битка. Убише и славног српског кнеза Лазара."

Запис из Апостола

Запис из Апостола је сачуван само у преписима јер је страдао као и претходна два записа приликом страдања Народне библиотеке у Београду. Апостол је био писан на пергаменту, састављен из три дела различите величине, а настао је у периоду XII-XIV века.

"Ову књигу писа Божидар у дане благочастивог кнеза Лазара кад дође цар Мурат на Ситницу. И били су бој месеца јуна петнаестог дана на Косову.Свештеном епископу пећком и мудром и сваке части достојном смерно

Page 211: CG, Djuro Draskovic

поклоњење.Да знаш да дође цар на Ситницу и баша Ибраин а с царем Дохатовић барјак носећи."

Пахомијеви записи

Пахомијеви записи налазе се у Патерику у збирци рукописа Пећке патријаршије. Овај Патерик први је описао Душан Вуксан, а после њега ову књигу је проучавао Ђорђе Сп. Радојичић. Рукопис је рестаурисан у Републичком заводу за заштиту споменика културе у Београду. Владимир Мошин мисли да је ова књига писана 1389. године. Дакле, Пахомијев запис је најстарије сведочанство о Косовском боју и о погибији кнеза Лазара и султана Мурата. Данас се рукописна књига Отачник (Патерик) из 1389. године налази у Библиотеци манастира Пећке патријаршије под бр. 96.

Грешни Пахомије.Пахомије земља.Пахомије трава.Пахомије златравник.Грех мој је пред мном непрекидно,Легнувши на одар, помери свој гроб, мисли на то.Страх и трепет отргнуће ме од грехова мојих.Боже, прости грешнога Пахомија душицу.

Писа се ова света књига Отачник, која се зове Лапсаитик, у дане благоверног Вука Стефана. Те године када Турци убише кнеза Лазара, а цара Амурата Србљи. Хвала Богу за све.

Запис грешнога Михаила на Минеју

Запис грешног Михаила на Минеју налазио се у Минеју за месец јануар. Запис је настао 1390. године, али није сачуван, него је изгорео са многим рукописима у пожару Народне библиотеке 6. априла 1941. године у Београду.

Слава свршитељу Господу Богу у векове, амин!

Ова света и божаствена књига, која се зове генуар, написа се годишта по боју кнежевом, у дане благоверног и христољубивог господина Вука.

Написа се по заповести господина хвостанског митрополита Арсенија. Нека му је вечно сећање, јер се бринуо за добра дела и за успомену добру и приложи нови извод књиге.

И сврши се у 6898. године.

Грешни Михаило написа.

Page 212: CG, Djuro Draskovic

И Бог да извести што патих од страха турског овамо, од костобоље не устадох ни с места и прославих Бога, не могох бежати, ни друго што. Рекох: О мати божја хвостанска, сакри од садашње ове беде.

О што пати душа од бегова турских! Мати божија, сачувај ме, раба својега!

Бог да прости судију, јер ми даде три велике чаше вина.

Назад на Садржај

Речникмањепознатих речи

А

Агарјани - Турци, а носе име по Агари, Сариној робињи, Аврамовој наложници која је родила сина Измаила који се сматра родоначелником Арапа и Туракаагарјански - турски, арапскиад - пакаоамин - заиста, нека тако буде. Овако се често завршавају молитвеамир - господар, старешина, заповедникархиепископ - први епископ, поглавар самосталне православне црквеархијереј - епископ, првосвештеник који руководи епархијомаспида - змијааспида глуха - змија која не чује глас онога који баје, врача или чара. Посебно је описана у Физиологу, средњовековном спису са фантастичним причама о разним животињама

Б

багр - порфира, симбол владарског достојанствабаштина - наследно имањебезчислен - безбројанбелчужац - прстенчићбестелесне силе - снаге које немају телобестрасно - без страха благоверан - побожанблаговерје - побожностблаговестити - донети добру вестблагодат - милост, сила Божја, дар светог духа, харизмаблаголепије - лепота, красота, складблагопријатан - угодан, пријатанблагоразуман - онај који има добар разумблагородан - племенитблагочастив - добар и частанблаженство - рајско доброближик - рођакбљудо - зделабогољубан - онај који воли Бога

Page 213: CG, Djuro Draskovic

богоматера - Божја мајкабогомати - мати Божјабогоносни - који носи Богабогоугодан - угодан Богу

В

вазљубљен - вољенваистину - заиста, уистинувасилиск - змија са петловом главом која убија погледомвеликомученик - велики мучениквелможа - великашвенац - крунавенчати - крунисативисон - памучно платно фине израдевладика - Господ Исус Христосвладичица - Господарица Богородицавожд - вођавојинство - војништво, војска, деловање војске, ратвојинствовати - ратовативраг - непријатељ

Г

господствовати - владати

Д

дажд - кишадева - девојка, девица, назив Богородице Мариједеспот - титула господара Србије после пропасти српског царства, коју је добио син кнеза Лазара, Стефан Лазаревићдеспотица - деспотова женадиптих - књига у коју се уписују имена за помен на литургијидискос - посуда у којој се носи и освећује хлебдобродетељ - врлина, добро делодобродетељан - пун врлина и добрих деладуховник - духовни човек, свештеник, калуђер

Е

епископ - највиши чин црквене јерархије, архијереј, владика

Ж

житије - живот, биографијажреб - део, баштина, комад земљишта одређене величине

З

Page 214: CG, Djuro Draskovic

златопечатник - златан печатзрцало - огледало

И

игуман - старешина манастираИзмаилћани - Турци, потомци Измаила, сина робиње Агаре и Аврам, по коме су Турци и Арапи добили име јер се сматра да је он њихов родоначелникинок - монах, калуђериноплеменик - туђинац, странациночки - монашки, калуђерскиисточник - извор

Ј

јединородни - онај који је једини рођенјестаство - биће, природа

К

кастрофилакт - чувар градакатапетазма - завесакација - кадионица са ручкомкир - господин (као титула)кира - госпођаклир - свештенство уопштеклирик - члан клира, свештенства, црквене јерархијеколо - топионицакрепост - снага, силакригла - некаква посудакругла - некаква посуда која се употребљава у средњем векуктитор - оснивач манастира или црквекунтуш - ћурак, кожухкупљеница - купљена земља или њива

Л

лавра - пространи манастир с великим бројем монаха, обично владарски или царски манастирлампада - светиљкалепта - новчићлитургија - служба божја, главно црквено богослужење на коме се обавља света тајна причешћа

М

медоточан - који точи медметох - манастирско имањеметохија - манастирско имање, поседмиро - свето или освећено уље, миомирисно уље које чудесно тече из светих моштију

Page 215: CG, Djuro Draskovic

мироточац - светитељ из кога тече миромитрополија - резиденција митрополитскамитрополит - епископ своје епархије, који обавља и неку вишу власт над епископима других епархија

Н

надежда - наданачелство - власт, поглаварствонезлобив - онај који није злобан

О

обагрити - зацрвенетиобедница - ручаоница, трпезаријаобитељ - манастиробличити - укоритиободац - минђушаобрести - наћиоглавље - украс за главуодлучен - одвојенокрмитељ - бранитељокрмити - сачувати, одбранитиопштежиће - заједнички живот монахаотачаство - отаџбина

П

патријарх - црквени поглавар под којим су митрополити, епископи итд.пирг - кулаповеленије - наредбаповелети - наредитиповеља - писмени акт, докуменат, исправа када се некоме нешто додељује, потврђујеподвиг - борба, мука, подвигподвизати се - обављати духовне и физичке вежбе, засноване на самоодрицању, са циљем хришћанског усавршавања. Подвижништво је било својствено монасима аскетамапопећи - побринути, постарати сепоревновати - ревно се потрудитипосланица - писмо, књига, управо оно што је писанопотир - чаша у којој се на литургији држи и освећује виноправоверан - онај који је праве вере, православанпреподобан - свети монахпреподобије - светитељ из редова монаха, који је стекао више моралне вредности својим подвизима и светошћу животаПречиста - Богородицапризреније - поглед у правом и преносном смислупринос - дар, поклонприношење - дар, поклон

Page 216: CG, Djuro Draskovic

прћија - миразпучина - неизмерна ширина и дубинараба - слушкињаразлучење - одвајањеревновати - такмичити се, ревно се трудитиревност - брига, особина онога који је ревностанриза - свештеничка одежда, монашка хаљинарипида - ликови шестокрилих анђела утврђених на дрвеном штапуроменча - суд за воду, у првом реду од бакра, а затим и од других метала

С

самодржац - владар суверене државе, носилац све власти, као у Византији аутократорсафин - сафир, врста драгог камењасведржитељ - онај који држи све у својој власти, атрибут божанствасвенепорочан - чист, безгрешансветопочивши - онај који је умро као светацсветородан - потомак светих, рођен у светом родусвечастан - изнад свега частан, поштовансвидење - савестсвита - тканина, одећасерафим - бестелесни дух који је створио Бог пре видљивог света. Постоји девет зборова анђела. Серафими су анђели који имају људско лице и шесет криласирин - може бити да значи исто што и сиренаскинија - ћелијаскиптар - палица, владарска инсигнија, знак краљевске властискрб - тугаславословље - слављење, хваљење Бога или Богородице у молитвама и црквеним обредимасловесан - разуманСлово - Реч Божја, друго лице Свете Тројице, Син Божји Исус Христосстуб - куласујемудран - сујетан, таштсупарница - тужитељицасуштаство - биће, природа

Т

таленат - назив новца, дар Божјитисућа - хиљадатресак - гром

Ћ

ћелија - соба у манастирском конаку за становање монаха; посебна кућица у којој живе монаси испосницићесар - дворанин у српској држави у четрнаестом векућивот - ковчег; старозаветни "ковчег завета" укоме су се чувале таблице Божјих завета, Божјих закона

Page 217: CG, Djuro Draskovic

У

унча - мера за тежину

Х

херувим - анђели који имају четири лица и четири крила испод којих су људске рукехрисовуља - повеља оверена златним печатом

Ц

целивати - љубитицех - организација струковног карактера

Ш

шивада - украс који са круне или дијадеме виси са стране, са уплетеним бисером

 

Novak Adžić: BOŽIĆNI USTANAK CRNOGORSKOG NARODA 1919. GODINE POD VOĐSTVOM KOMANDIRA KRSTA ZRNOVA POPOVIĆA

Božićni ustanak crnogorskog naroda, podignut 6. januara 1919. po novom, ili 24. decembra 1918. godine, po starom kalendaru, dakle, na Badnje veče, imao je za cilj da se ponište odluke tzv. Podgoričke skupštine, od 26. novembra 1918. godine o nelegalnom i nelegitimnom prisajedinjenju Crne Gore Srbiji; da se Crna Gora oslobodi faktičke vojne okupacije srpske vojske; da se odbrani i afirmiše crnogorska državna nezavisnost i da Crna Gora kao punopravan i ravnopravan državno-pravni subjekt stupi u jugoslovensku konfederaciju

 

Pobuna protiv neustavnog prisajedinjenja Srbiji

 

Crnogorski januarski ustanak 1919. godine želio je skrenuti pažnju međunarodne javnosti i velikih sila uoči i tokom zasjedanja Versajske mirovne konferencije na crnogorsko pitanje, odnosno, htio je ukazati na to da crnogorski narod ne prihvata provedenu i nasilnim putem proklamovanu aneksiju Crne Gore od strane Srbije. Raspoloženje da Crna Gora stupi u novu jugoslovensku državu kao ravnopravan član i partner imalo je većinsku podršku kod crnogorskog naroda, ali ono nije moglo biti plebiscitarno iskazano, jer je sila pobijedila pravo i pravdu, zapravo, crnogorska državotvornost je izgubila rat zbog premoći okupacione oružane sile Kraljevine Srbije

Page 218: CG, Djuro Draskovic

i spoljnjeg faktora, odnosno, velikih sila, dominantno Francuske, ali indirektno i drugih saveznika, koji su prepustili Crnu Goru na milost i nemilost beogradskom osvajaču. U pismu crnogorskom komandiru Petru Gvozdenoviću (jednom od glavnih organizatora i učesnika Božićnog ustanka crnogorskog naroda na području Katunske nahije i Cetinja i bratu od strica generala dr Anta Gvozdenovića, crnogorskog izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra u SAD – Vašingtonu i potonjeg premijera crnogorske Vlade u egzilu), neformalni politički vođa Božićnjeg ustanka (koji je bio član Cetinjskog ustaničkog odbora, ali ne i njegov primus) i kasniji crnogorski premijer u egzilu Jovan Simonov Plamenac, je 31. (18.) decembra naveo suštinu političke i ustaničke borbe crnogorskih »zelenaša«, rojalista i indipendista, koji su po slomu ustanka nastavili sa komitskom, gerilskom i emigrantskom borbom »ZA PRAVO, ČAST I SLOBODU CRNE GORE«. Naime, u tom pismu Jovan S. Plamenac navodi: »Naša je deviza: Vaspostava Crne Gore sa svim njenim suverenim atributima, pa sljedstveno tome i narodno samoopredjeljenje prema postojećem crnogorskom Ustavu i parlamentarnim principima«, kako je u svome Dnevniku zabilježio, u suštini, stvarni vođa, vojni zapovjednik ustaničkih snaga u Božićnjem ustanku, kapetan, potom, komandir Krsto Zrnov Popović. To je bila suštinska parola crnogorskih ustanika (čiji je plotun iz njihovih pušaka zagrmio 24. XII 1918/6. I 1919. godine na okupacione trupe i domaće izrode u njihovoj službi) koji su se borili s pokličem »Za pravo, čast i slobodu Crne Gore«. Dakle, u vrijeme stvaranja Kraljevine SHS crnogorski Dvor, Vlada i njihove brojne pristalice u Crnoj Gori zalagali su se za stvaranje Jugoslavije na principima saveza suverenih država (konfederacije) i tražili su vaspostavljanje Crne Gore kao države, kao i garantovanje i primjena prava crnogorskom narodu da se slobodno izjasni o državno-pravnom statusu Crne Gore u skladu s crnogorskim Ustavom i zakonima. Kad je postalo očigledno da od takvog jugoslovenkog ujedinjenja nema ništa, crnogorski Dvor, Vlada, crnogorski ustanici i komiti, gerilci i crnogorski emigranti borili su se političkim i diplomatskim, ali i oružanim sredstvima za nezavisnu Crnu Goru. To su oni u jednom ustaničkom, komitskom proglasu iz 1919. godine, iz šume, eksplicitno poručili: “Mi se borimo za slobodu i nezavisnost Crne Gore i od ove borbe jedino nas smrt rastaviti može”. Brojni su i kontradiktorni podaci koji govore o broju crnogorskih ustanika, koji su učestvovali u Božićnjem ustanku. Najpouzdanija je brojka od oko 5.000 ljudi. Zapadni i Istočni sektor ustaničkih snaga, koji je opsadirao Cetinje i koji su stuplio u borbu, brojao je oko 2.000 ljudi (pod komandom komandira Krsta Zrnova Popovića) snage koje su opsadirale Rijeku Crnojevića brojale su oko 600 ljudi, (pod komandom komandira Đura Šoća) snage koje su opsadirale Virpazar oko 400 ljudi,(pod komandom ministra Jovana S. Plamenca) na prostoru Podgorice i okoline bilo je oko 300 Pipera i 200 Lješkopoljaca i Bjelopavlića (ukupno oko 500) kojima je komandovao general Milutin Vučinić, na prostiru Nikšića mobilisano je više od 1.000 ustanika pod komandom braće vojvode Boža i Đura Petrovića, od kojih je značajan dio stupio u borbu pod komandom Đura Jovovića i Milisava Nikolića; na prostoru Rovaca bilo je oko 400 ustanika pod komandom kapetana Ivana Bulatovića. Dakle, ukupno ustaničke snage su brojale oko 5.000 ljudi, od kojih u borbu nijesu stupale 6. januara 1919. godine snage pod komandom Milutina Vučinića, Jovana Plamenca, Đura Šoća, dok su u borbu stupile snage iz Katunske nahije, dijela Riječke i Lješanske nahije i dijelom ustaničke snage sa prostora Nikšića.

Page 219: CG, Djuro Draskovic

U jednom pismu koje je upućeno sa Njeguša 1. decembra 1918. godine kapetanu Đuru Draškoviću sa Čeva i kapetanu Dušanu Stankovu Vukoviću iz Prediša (Bjelice) stoji da su ustanici odložili podizanje ustanka za određeno vrijeme »dokle vojvoda Đuro Petrović i brigadir Vučinić provedu organizaciju u svojim mjestima«, kaže se, između ostalog, u tome aktu. Na Cetinje je potom dolazio i vojvoda Božo Petrović i razgovarao sa vođama zelenaša iz Cetinja o podizanju ustanka. Uoči izbijanja ustanka, poslije 23. decembra 1918. godine, ostali kod svojih kuća vojvoda Božo Petrović i vojvoda Đuro Petrović i Marko Petrović, kao i Marko Đukanović i odmah su uhapšeni. Oni se, zajedno sa brigadirom Đurom Jovovićem, Milisavom Nikolićem, Živkom Nikčevićem, Dragišom i Antonijem Bojovićem, Vaskom Marojevićem, Vukom Krivokapićem, Matom Todorovićem, Ilijom Damjanovićem, Kostom Radovićem, Stevanom Pavlovićem, Jošom Jovovićem i drugima tretiraju kao organizatori Božićnjeg ustanka na prostoru Nikšića i okoline. Pošto su braća Petrovići i ministar Marko Đukanović pohapšeni prije izbijanja ustanka, sa ustaničkim snagama poveli su oružanu borbu Milisav (Misja) Nikolić, brigadir Đuro Jovović, braća Dragiša i Antonije Bojović, Vasko Marojević, Živko Nikčević, Nikodim Janjušević i brojni drugi. Poslije sloma ustanka, brigadir Đuro Jovović je emigrirao u Italiju i bio jedan od komandanata crnogorske izbjegličke vojske u Gaeti, dok su ostali pomenuti, kao i brojni drugi ostali u šumi i kao komite nastavili gerilsku oslobodilačku borbu. Vojvode Božo i Đuro Petrović i njihov treći brat Marko Petrović putovali su na brojne sastanke i zborove koji su održavani u cilju organizovanja, pripreme i izvođenja narodnog ustanka. U Podgorici su se sastali i vijećali sa generalom Milutinom Vučinićem, ministrom Savom Vuletićem, oficirima Perom Tujovim Vukovićem, Petrom Savovićem, Stevanom Radovićem, Stankom Markovićem, Blažom Markovićem i drugima. U Lješkopolju se vojvoda Đuro Petrović sastao i dogovarao sa brigadirom crnogorske vojske Andrijom Raičevićem. U Riječkoj nahiji susreo se i ragovarao sa inspiratorima ustanka serdarom Jokom Jovićevićem, komandirom Đurom Šoćem i kapetanom Jovanom Belovim Vujovićem. Na Cetinju je postojala namjera da se sretnu i dogovore oko pitanja vezanih za ustaničku akciju sa Jovanom S. Plamencem, bivšim crnogorskim ministrom i duhovnim vođom ustanka, Ristom Popovićem, takođe bivšim ministrom, Mišom i Jovom Popovićem, komandirom Petrom Lomparom i drugima. Kralj Nikola je iz progonstva, iz Neja, na Seni kod Pariza, preko svog ministra koji je boravio u Italiji, u Rimu i Brindiziju, Mila Vujovića održavao vezu sa vojvodom Božom Petrovićem. Vojvoda Đuro Petrović se, prema nekim izvorima, u određenom momentu, pokolebao i to 31. XII 1918. godine, obustavivši saradnju sa ustanicima. Ostao je u svojoj kući, dok su vojvoda Božo Petrović i ministar Marko Đukanović trebali sa svojim snagama da zauzmu Nikšić, odnosno, da ga oslobode od okupatorskih snaga, kako navode određeni izvori. Ustanički prvaci iz nikšićkog kraja su pozvali ustaničku vojsku na okup 23. decembra 1918. godine po starom kalendaru. Dva pisma o tome svjedoče. U pismu kojeg su potpisali Đuro Jovović i Milisav Nikolić u Nikšiću 21. XII 1918. godine kaže se: »Poznata vam je naša namjera te Vam činimo na znanje. Što imate vojske da s njom dođete na Glibavac (Ćemenci) u osvit neđelje. Tu ćete naći našu vojsku, to jest bataljon Trebješki. Uzmite tajina za tri dana. Pozdravljamo: Đuro Jovović i Milisav Nikolić«.

 

Page 220: CG, Djuro Draskovic

Brojni crnogorski uglednici predvodnici ustanka

 

Već 21. decembra 1918. godine (po starom kalendaru) oko Nikšića se bila okupila ustanička vojska, ali grad još nije bio potpuno opkoljen. Srpska vojska, bjelaši, četnici i žandarmerija posjeli su određne položaje i izrazili gotovost na borbu sa ustanicima. No, do sukoba nije došlo ni 22. decembra. Crnogorski ustanici su 23. decembra držali Cetinje i Nikšić u opsadi. U ovim gradovima nalazile su se najveće mase ustanika i tu je došlo i do najžešćih oružanih borbi u kojima je poginulo na desetine, sa jedne i druge strane. Oružana borba oko Nikšića počela je 23. decembra, oko tri sata popodne i trajala je i čitav sjutrašnji Badnji dan. Ustanici su bili znatno brojniji, ali srpska vojska i bjelaši u gradu zadržali su svoje pozicije. Predveče su u Nikšić na strani srpske vojske i bjelaša prispjeli u pomoć bjelopavlićki i grahovski bjelaši, čime su antiustaničke snage bile značajno pojačane. Kad su saznali za to, ustanici su počeli da se povlače i postepeno razilaze svojim domovine. Tokom oružanog pokušaja zauzimanja Nikšića, 23. decembra, kod svojih kuća su ostali (nijesu uzeli učešće u borbi) vojvode Božo i Đuro Petrović i ministar Marko Đukanović, koji su važili za vođe ustanika. Vojvode Petrovići i ministar Đukanović su, ipak, odmah uhapšeni, a u šumi su, sa dijelom ustanika, borbu nastavili komandir/brigadir Đuro Jovović i narodni poslanik Milisav Nikolić. U prepisci prilikom organizovanja i izbijanja Božićnog ustanka 24. decembra 1918. (6. januara 1919), kao organizatore ustanka na prostoru Nikšića i okoline navode se i vojvode braća Petrović, kao i Marko Petrović. U jednom pismu stoji kako je Božo Petrović pošao za Nikšić, »gdje su već sedam ustaničkih bataljona«. U povjerljivom pismu popa Steva Drecuna, poslatog sa Ljubotinja 18. decembra 1918. mitropolitu Mitrofanu Banu, o pripremama za izvođenje ustanka, piše i ovo: »Glavni vođe poketa su: Jovan Plamenac, vojvoda Đuro Petrović i Milutin Vučinić. Većina naroda izgleda da je nezadovoljna sa odlukom Podgoričke skupštine, zato što je Crna Gora pripojena Srbiji, a nije kao zasebna jedinica ušla u Jugoslovensku zajednicu. Kako čujem većina naroda po svim plemenima pridobivena je za pokret«. Ovo pismo mitropolit Mitrofan Ban dostavio je komandantu okupacionih Jadranskih trupa generalu Dragutinu Milutinoviću, u njegovom štabu na Cetinju, u zgradi bivše Austro-Ugarske legacije. Vojvoda Božo Petrović, vojvoda Đuro Petrović, Marko Petrović i bivši ministar Marko Đukanović uhapšeni su 6. januara 1919. godine i sprovedeni u podgorički zatvor “Jusovača”. Službeni organ Kraljevine Crne Gore u egzilu “Glas Crnogorca”, Nej na Seni kod Pariza, br. 81 od 29. decembra 1919 / 5. januara 1920. godine, na 3. strani objavljuje “Spisak Crnogoraca, koje su srbijanske vlasti u Crnoj Gori odmah u početku zatvorile u ‘Jusovači’, podgoričkoj tamnici”, na kojem su imena 153 crnogorske civilne i uniformisane ličnosti, koji su bili politički zatvorenici. U vezi organizovanja ustanka vojvoda Božo Petrović održavao je vezu sa kraljem Nikolom i ostvarivao prepisku sa crnogorskom Vladom u izgnanstvu, posebno sa njenim ministrom u Rimu, Milom M. Vujovićem. Nikola Tomanov Zec, o hapšenju vojvode Boža Petrovića, u svojim memoarima »Zelenaši«, navodi i ovo: »Prilikom sprovođenja vojvode Boža Petrovića iz nikšićkog u podgorički zatvor, na Bogetićima rekao mu je Marko Savićević: ''Kako bi bilo, vojvodo, da te pojašem do

Page 221: CG, Djuro Draskovic

Podgorice?'' Do ovog jahanja nije došlo, ali je tačno da mu je Savićević oduzeo skupocjeni štap, koga je stari vojvoda decenijama nosio i koji mu je za ovu priliku bio vrlo potreban«. U knjizi »Nekoliko stranica iz krvavog albuma Karađorđevića«, Rim, 1921, piše i ovo: »Osim zatvorenih Crnogoraca ima i jedan broj interniranih, većinom prvaka, među kojima su: vojvoda Božo Petrović, bivši Predsjednik Ministarskog savjeta, Mihailo Popović, član Državnog savjeta u penziji, Stevo Tatar, član Glavne državne kontrole, Špiro Popović, Direktor pošta i telegrafa, Marko Petrović su internirani u Sarajevu (Bosna). U decembru 1918. godine, od strane srpskih vlasti, maltretirani su tri brata: Vojvoda Božo Petrović (70 godina), bivši predsjednik Ministarstva, general Đuro Petrović (69 godina) i Marko Petrović (63 godine), bivši oblasni upravitelj, koji su živjeli na svojim imanjima u okolini Nikšića. Sva trojica su tada bila zatvorena u Podgorici. Poslije skoro godinu, vojvoda Božo i Marko Petrović bili su oslobođeni, a sada se nalaze internirani u Sarajevu (Bosna). General Petrović se nalazi još u zatvoru u Podgorici, gdje je potpuno oslijepio. On već nekoliko mjeseci moli da mu se dozvoli operacija na očima, ali tu dozvolu još do danas nije dobio”. U svrhu ispitivanja stanja u Crnoj Gori, pored ostalih, u Crnu Goru je 1919. godine stigao, kao predstavnik SAD, američki oficir i specijalni savjetnik za vojna pitanja predsjednika SAD Vudroa Vilsona major Čarls Velington Furlong, kasniji univerzitetski profesor. Furlong je, inače, bio član američke delegacije na Konferenciji mira, u Versaju 1919. i vojni agent. Imao je obavezu da o situaciji u Crnoj Gori, u svojstvu šefa američke misije, na osnovu istraživanja, sačini i podnese izvještaj. Furlong je bio u Crnoj Gori od 6. februara do 2. marta 1919. godine. On je 12. februara 1919. godine u Jusuf-pašinom zatvoru, podgoričkoj tamnici »Jusovača«, razgovarao i sa vojvodom Božom Petrovićem. Preliminarni izvještaj majora Furlonga datiran je 11. marta 1919. godine. U tom izvještaju Furlong piše da mu je vojvoda Božo Petrović rekao i ovo: »Ja sam Kraljev rođak i služio sam svoju zemlju 40 godina - kao najbliži saradnik kralja Nikole i Prinčeva i bio ugledna ličnost u Crnoj Gori. Sadašnja vlast je odgovorna što sam ja u zatvoru. Crna Gora je uvijek bila slobodna zemlja i kao takva priznata od Evrope. Predsjednik Vilson je kazao da svim malim zemljama, uključujući i Belgiju, Crnu Goru i Srbiju, treba dati samostalnost. Svi su se Crnogorci nadali da će savezničke snage biti poslane ovđe da održavaju red i svi smo se nadali autonomiji. Mi želimo da izaberemo naš sopstveni Parlament i neka sudbinu Crne Gore odluči njen narod... Umjesto Crnogoraca ovđe su došli Srbi i donijeli mnogo novca. Dva-tri čovjeka su nazvali sebe Parlamentom i uredili da se u njemu nađu jedino ljudi koji imaju iste ideje kao i oni. Taj prvi komitet sačinjavali su dva Srbina i jedan Crnogorac: Petar Kosović, Svetozar Tomić i Janko Spasojević. Članovi bivše crnogorske Vlade nijesu bili uključeni ni u komitet ni u parlament... Naše pristalice većinom se nalaze u staroj Crnoj Gori. Mislim da ih ima više nego što sam spreman da kažem. Svako u Crnoj Gori smatra da su izbori bili nelegalni i suprotni zakonu zemlje i da je volja naroda falsifikovana. Srpski zvaničnici i izaslanici, koje su oni izabrali, anektirali su i okupirali Crnu Goru. Nema mogućnosti da bilo ko nešto učini, ali ima mnogo ljudi u planinama koji ne priznaju sadašnju vladu... Mi želimo konfederalnu Jugoslaviju, ali ništa se ne može uraditi dok Crnu Goru ne okupiraju Savzničke trupe Engleske, Amerike i Francuske. Mi ne želimo ni Srbe ni Italijane. Onda bi mogli da izrazimo svoje poglede slobodno. Partiju koja ima ovdje moć čine boljševici i ona ne može zavesti red u zemlji. Oni su svi Srbi i dozvoljavaju

Page 222: CG, Djuro Draskovic

svaku vrstu samovolje. Zemlja je siromašna i oni dozvoljavaju pljačku i otimanje. Njihovi ljudi mogu uzeti što god žele od seljaka. Mogu ubiti koga god žele i neće ih niko pozvati na odgovornost pred zakonom«.

 

Odbacuju utapanje u Srbiju i traže slobodne izbore

 

U jednom pismu crogorskog oficira i ustanika Todora Borozana upućenog 1918. Jovanu S. Plamencu, uoči izbijanja Božićnog ustanka, navodi se da su srpske okupacione vlasti 18. decembra 1918. godine u 11 sati uveče, uhapsile i utamničile komandira Petra Lompara i bivšeg crnogorskog ministra Rista Popovića. Komandant srpskih “Jadranskih trupa” koje su okupirale Crnu Goru, general Dragutin Milutinović je, 2. januara 1919, sa Cetinja, O. broj 875, u izvještaju Komandantu II armije o događajima koji se odnose na Božićni ustanak, zapisao i ovo: “Kad sam 17. decembra pr. g. dobio prve vesti o tome, da se u Crnoj Gori sprema oružani pokret protiv ujedinjenja sa Srbijom, pozvao sam k sebi ljude, koji su mi označavani kao vođi, i iz razgovora, koji sam 18. decembra pr. g. vodio u mome štabu sa g. Ristom Popovićem - jednim od Jabučana - biv. ministrom, i g. Petrom Lomparom, komandirom, dobio sam utisak, da je komplot potpuno organizovan i da je njegovo izvršenje pitanje najkraćeg vremena. Taj utisak pretvorio se u uverenje, kad su sva moja naprezanja u toku 18 i 19. dec. pr. g. da dođem u ličan dodir sa g. g. Jovanom Plamencem, takođe bivšim ministrom i g. Jovom Popovićem, biv. diplomatskim činovnikom, koji su se takođe označavali kao vođe ovog oružanog pokreta, ostala uzaludna. Na osnovu toga sam savetovao izvršnom Narodnom Odboru da stavi pod jači policijski nadzor g. Rista Popovića i Petra Lompara, i da preduzme traganje i eventualno hapšenje g. Plamenca i Jova Popovića”. U svojim bilješkama Milutinović navodi i da ga je oficir crnogorske vojske s Njeguša i ustanik Ilija Bećir, kada je on, 3. januara 1919, otišao na razgovor u ustanički Štab u Bajice, ispratio ovim riječima: “Ili Vi Srbijanci napolje iz Crne Gore, ili će krv teći gospodine generale: drugog izlaza nema i ne može biti!” Srpske okupacione vlasti, uveče 18. decembra 1918. godine, uhapsile su Rista Popovića i Petra Lompara, dok je Jovo Popović izbjegao za Kotor, a Jovan S. Plamenac sklonio se na Ljubotinj u Riječkoj nahiji, odakle je 31. decembra 1918. godine poslao uputstva ustaničkim oficirima da ustanak treba da počne 3. januara 1919. Sam Plamenac nije uzeo aktivno učešće u oružanim borbama, iako je slovio kao duhovni vođ Božićnjeg ustanka. On je i sačinio plan ustaničkih akcija, prema kojemu je odredio sebe kao komandanta ustaničkih trupa iz Crmnice, koje su, u sadejstvu sa ustaničkim snagama iz Riječke nahije (Ljubotinjana), trebalo da krenu prema Cetinju. Međutim, Plamenac je emigrirao prije nego su počeli da pucaju ustanički plotuni. Duhovni vođa ustanka pošao je za San Đovani di Medua u vrijeme kad je Božićni ustanak izbio, a potom se na poziv kralja Nikole prebacio u Brindizi u Italiji i potom otišao za Neji, na Seni, kod Pariza, gdje je bilo sjedište crnogorskog kralja Nikole u egzilu i Vlade crnogorske. Na osnovu Plamenčevog ustaničkog plana je bilo predviđeno da: vojvoda general Đuro Petrović sa ustaničkim trupama zauzme Nikšić, odakle će preko Čeva i Cuca marširati sa ustanicima iz Njeguša na Cetinje; da general Milutin Vučinić na čelu

Page 223: CG, Djuro Draskovic

ustaničkih trupa iz Pipera, Lješkopolja i Zete napadne i zauzme Podgoricu i prolazeći preko Lješanske nahije pođe na Cetinje i da se njegove trupe sastanu sa trupama vojvode Đura Petrovića između Katunske i Lješanske nahije. Međutim, ustaničke akcije dogodile su se drugačije od plana kojeg je sačinio Jovan S. Plamenac. Kad se vratio iz zarobljeništva u Crnu Goru, Krsto Zrnov Popović je postao vojnički vođa Božićnog ustanka. Iz Katunske nahije, pored Krsta Popovića, Jova Popovića - Jabučanina, Rista Popovića - Jabučanina, ustaničke vođe bili su i: komandiri Petar Lompar, Šćepan Mijušković, Milo Martinović, Petar Gvozdenović, Joko Martinović, kapetani: Đuro Drašković, Dušan Vuković, Andrija Dragutinović, Đuro Kapa, Krsto Vujović, Niko Kašćelan, Đuro Kapa, Marko Z. Popović, Blagota Martinović, Ilija Bećir, poručnik Janko Pešikan, Jovan Nikolić i drugi. Iz Riječke nahije, Kosijerima, Đinovićima i Bokovljanima, komandovali su kapetani Vukale Rajković i Todor Borozan, koji su sa svojim četama 3. januara 1919. godine posjeli prostor iznad Cetinja, iznad Crne grede, konkretno brdo Zavala sa okolinom, gdje su i vođene tokom 6. i 7. januara oružane borbe. Komandanti ustaničkih snaga iz Lješanske nahije bili su kapetan Savo Filipov Čelebić i kapetan Pero Đurišić. Ustaničnim snagama iz Riječke nahije, Ljubotinja i Rijeke Crnojevića i okoline komandovali su komandir Đuro Šoć, serdar Joko Jovićević i kapatan Jovan Belov Vujović. Iz Crmnice ustaničkim trupama komandovao je Jovan S. Plamenac, a kao istaknuti ustanički prvaci bili su tu komandir Petar Lekić, kapetani Đikan Vukmanović, Milo Savov Leković, Marko Vučeraković, Risto Hajduković, Petar Vuleković i drugi. U jednom pismu koje je upućeno sa Njeguša 1. decembra 1918. godine kapetanu Đuru Draškoviću sa Čeva i kapetanu Dušanu Vukoviću iz Prediša (Bjelice) stoji da su crnogorski ustanici odložili podizanje ustanka za određeno vrijeme »dokle vojvoda Đuro Petrović i brigadir Vučinić provedu organizaciju u svojim mjestima«. Komandir Petar Gvozdenović je 18. decembra izvijestio Jovana S. Plamenca o pripremama ustanka u Katunskoj nahiji ovim riječima: “Na osnovu vašeg programa mi, Katunjani, bićemo gotovi u petak 21. t. mj. Molim vas donosiocu ovoga da date tačne podatke o vašoj preduzimljivosti s te strane”. Svoje političke ciljeve i zahtjeve Štab crnogorskih ustanika, koji se u Bajicama kod Cetinja nalazio pod komandom Krsta Z. Popovića, izložio je i u aktu sljedeće sadržine: “Skupština održana u Podgorici u dane 11. i 13. mjeseca novembra 1918. godine, sazvana je protiv ustavnih odredaba naše zemlje, a najviše protiv volje apsolutne većine crnogorskog naroda, što je dalo povoda da se - protiv skupštinske odluke kojoj ste Vi izvršni organi - digne opšti pokret i ustanak u Crnoj Gori. Već su prošla dva dana, da se prijestonica Cetinje nalazi u opsadi od strane nekoliko hiljada ustaških četa, koje sa nestrpljenjem očekuju da čim prije uljegnu u prijestonicu Cetinju, te svojim ulaskom uspostave stanje koje dostojno odgovara crnogorskom imenu i budućoj državi Jugoslaviji. Da bi se izbjeglo prolijevanje bratske krvi, koja ako poteče istorija neće pamtiti, potpisati Ustanički odbor našao je za shodno da Izvršnom odboru uputi izražaj volje crnogorskog naroda u sljedećem: I – Mi smo svi složni da Crna Gora uđe punopravno sa ostalim pokrajinama u jednu Jugoslovensku državu, bez ikakvih unutrašnjih političkih granica, a oblik vladavine ostavljamo da punopravno riješi redovno izabrana skupština svih jugoslovena – Konstituanta - čemu ćemo se srdačno pokoriti. II – Mi tražimo da prethodno jedan narodni sud pronađe krivce za sve događaje koji su bacili ljagu na naše oružje i da tek onda, čista vedra čela pristupimo velikoj

Page 224: CG, Djuro Draskovic

jugoslovensloj zajednici, za koju su i najstariji naši preci najvjerniji zatočnici bili. III – Tražimo anuliranje odluka Podgoričke skupštine i nove slobodne izbore za Crnu Goru, čiji će izaslanici punovažno rješavati sve naše sadašnje domaće poslove, te privremeno predstavlajti Crnu Goru iznutra i izvana. Za izvršenje rada po ovom programu, ustaničke trupe sjutra, 23. ovog mjeseca, umarširaće u prijestonicu Cetinje i radi uspostavljanja budućeg reda zaposjesti će sva nadleštva, u koju svrhu s naše strane bit će očuvan najbolji red, te sa ovim preko vas opominjemo vojsku koja se sada nalazi u Cetinje da sa svoje strane ne bi izazivala prolijevanje bratske krvi - u kojem slućaju smatrali bi se odgovornim članovi toga Odbora, a mi sa svoje strane dajemo časnu riječ da će kako život tako i imovina svakom biti zagarantovani, sem u slučaju da budemo napadnuti. Bajice, 22. decembar 1918. godine. U ime Ustaničkog odbora, kapetan Krsto Popović, s. r.“.

 

Ustanici traže da srpske trupe napuste Crnu Goru

 

Memorandum je, 22. decembra 1918. godine, iz Bajica, u ime Ustaničkog odbora, poslao kapetan Krsto Popović Komandi Jadranskih trupa i tzv. Izvršnom odboru - Cetinje, te komandantu savezničkih trupa u Kotoru, generalu Polu Venelu. Memorandum i ustaničke zahtjeve, sa uputstvima za vođenje pregovora, odnijeli su i predali u štab srpskog generala Dragutina Milutinovića crnogorski oficiri Đuro Drašković i Mirko Grujičić. U odgovoru, general Milutinović je (23. XII) naveo, pored ostalog, da će sa svojim »trupama i ostalim naoružanim Crnogorcima održavati red, i nikakve naoružane trupe ne mogu ulaziti u varoš - grad Cetinje, a da ne sretnu naoužani otpor sa naše strane«. Potom je crnogorskim ustanicima poručio da će »na svaku i najmanju demonstraciju, odgovoriti topom i mitraljezom«. General Milutinović poslao je time Krstu Popoviću jasan signal da će pružiti otpor crnogorskim ustanicima, ukoliko budu krenuli na Cetinje. Bila je to uvertira u početak krvavih obračuna. Na jednom sastanku dijela organizatora ustanka, na Bokovu, 13/26/ XII 1918. odlučeno je da se pozovu srpske trupe da do 20. XII 1918/ 2. januara 1919. napuste Crnu Goru, a ako to ne učine da će ih Crnogorci silom protjerati. Tada je dogovoreno i da ustanici osvanu oko Cetinja i opsadiraju ga 21. XII 1918/ 3. I 1919. godine. Raspored trupa bio je ovakav: Katunjani su bili određeni da posjednu i drže sektor od Đinova Brda, do Donjeg Kraja, Lješnjani i dio Riječana (Ceklinjani, Dobrljani, Kosijeri, Bokovljani i Đinovići) da zauzmu prostor od Donjeg Kraja, do Kabla, a Ljubotinjani i Crmničani od Kabla, do Đinova Brda. Riječani i Crmničani imali su zadatak da Cetinje opkole i da zauzmu pozicije oko njega sa mitraljezima i topovima, pošto prethodno oslobode Vir pazar i Rijeku Crnojevića. Položaje oko Cetinja zaposjeli su crnogorski ustanici 21. XII 1918/3. I 1919. godine. Toga dana prikupljane su i koncentrisane snage. Već 24. XII 1918/ 4. I 1919. Oko Cetinja su došle ustaničke snage iz Komana, na čelu sa kapetanom Blagotom Martinovićem i poručnicima Begovićem i Radonjićem, kao i Zagarčani predvođeni kapetanom Lukom Stamatovićem i poručnikom Mirkom Grujičićem. Prispjeli su i Lješnjani sa kapetanom Perom Đurišićem i potporučnikom Brnovićem.

Page 225: CG, Djuro Draskovic

Krsto Popović, kao komandant ustanika, napravio je sljedeći raspored: Cetinjani (Konadžije i Bajice) bili su pod komandom kapetana Đura Kape i oni su posjeli prostor od Đinova Brda do iza Orlova Krša. Njeguši i Ćeklići bili su na lijevoj strani od njih i nalazili su se pod komandom Ilije Bećira. Čevljani koji su opsadirali Cetinje bili su pod komandom kapetana Đura Draškovića, a Cuce pod zapoviješću poručnika Janka Pešikana. Ustaničke snage iz Bjelica koje su brojale dvije čete bile su pod komandom poručnika Dušana Vukovića i Krsta Vujovića i one su zauzele prostor iznad Donjeg Kraja. Na Njegušima su ostale ne mnogo brojne ustančke snage pod komandom poručnika Nika Kašćelana i Vlada Vrbice. Sve ove ustaničke snage predstavljale su Zapadni sektor. Njihov komandant bio je kapetan Đuro Drašković. Istočni sektor ustaničkih snaga, koji je obuhvatao prostor od Donjeg Kraja do Belvedera, bio je: prostor od Donjeg Kraja Lješnjani pod komandom kapetana Sava Čelebića, Komani pod komandom kapetana Blagote Martinovića, kao i četa Bokovljana, Kosijera i Đinovića, koja se do Belvedera nalazila, a koja je bila pod komandom kapetana Vukala Rajkovića i poručnika Todora Borozana. Komandant Istočnog sektora bio je kapetan Pero Đurišić. Prostor od Belvedera do Donjeg Kraja ostao je neposjednut od ustaničkih snaga. Njega je po planu trebalo da zauzmu Ljubotinjani i Crmničani pošto prijethodno posjednu Virpazar i Rijeku Crnojevića. Komandant Štaba ustaničkih snaga kapetan Krsto Popović smjestio se sa svojim štabom kod Barutane, u Bajicama. Komandant srpske vojske, general Dragutin Milutinović, bio je riješen da upotrijebi oružje, da razbije opsadu grada i po svaku cijenu zaustavi ulazak ustanika u Cetinje. Stupio je u kontakt sa vođama ustanika u Bajicama, koje su od njega tražili da napusti Crnu Goru. Krsto Popović rekao je generalu Milutinoviću da razgovara sa Jovanom Plamencem, koji je trebao biti, po ranijem dogovoru, na Kablu. Međutim, Popoviću i ustanicima je saopšteno da su bjelaši zauzeli taj prostor i da tamo nema Plamenca. Kako nije znao gdje se Plamenac nalazi, Krsto je poslao trojicu svojih ljudi da ga nađu i stupe u kontakt s njim. Ali, Plamenca nijesu našli. Tada je Krsto Popović, faktički, preuzeo ulogu vrhovnog komandanta ustaničkih snaga i ponašao se i kao vojni i kao politički lider. Napisao je pismo generalu Milutinoviću u kojemu je naveo ustaničke zahtjeve, koje su rano izjutra 23. XII 1918./5. januara 1919. u štab srpskih trupa odnijeli ustanički oficiri kapetan Drašković i poručnik Grujičić. O razgovoru sa Draškovićem i Grujičićem, general Milutinović, u svojim Zabilješkama, piše i ovo: »U oružanu akciju nijesam verovao sve do 23. decembra 1918. godine. Ovoga dana u 6 časova ujutru došla su sa pismom dva izaslanika od pobunjeničkih oficira, kapetan Đuro Drašković i poručnik Grujičić. Odmah siđoh u moju kancelariju, gde me oba crnogorska oficira očekivahu u prisustvu kapetana prve klase g. Nikolajevića i rezervnog potporučnika Simića (student tehnike). Bio sam raspoložen i odmah se pozdravim sa svom četvoricom i obrnuh se g. Draškoviću i rekoh mu, šaleći se: »Pa vi, prekjuče, gospodine Draškoviću, čekaste mene kao da sam Hamza kapetan, a vi Mićunović Vuk«. Drašković pri govoru sa mom ustajaše, a ja mu davah znak da sedne i govori. Između ostalog žaljaše mi se da ga je pri povratku iz interniranja rđavo presreo u Rogatici naš artiljerijski major Božidar Jevtić, da mu je u ime Srbije ovaj srbijanski major rekao da Crnogorska artiljerijska pravila više ništa ne valjaju, i da on Jevtić, a s njime i svi Srbi, više vole Bugare nego Crnogorce. Ovo je Jevtić možda i rekao, jer sam ga znao iz moga službovanja u Debru (1915), kada bijah komandant Albanskih trupa, kojom

Page 226: CG, Djuro Draskovic

je prilikom zaista podneo neke raporte, žaleći se nešto protivu serdara Janka Vukotića, pod čijom je komandom bio neko vreme. Odmah odgovorih Draškoviću da je on kao inteligentan čovjek morao uvideti, da to govori Jevtić u ime svoje, a ne u ime Srbije«. Oficiri Drašković i Grujičić su kopiju ustaničkih zahtjeva predali generalu Milutinoviću. U tom aktu traži se da se srpska vojska mirno ponaša i da se ne miješa u unutrašnje stvari Crnogoraca. Međutim, te zahtjeve je general Milutinović u razgovoru sa Draškovićem i Grujičem odbio. Okupatorske srpske trupe, pod komandom Dragutina Militinovića, srpski žandarmi, bjelaši i bjelaška omladina, pod komandom Steva Vukotića i Marka Dakovića, mobilisali su se na Cetinju za borbu u cilju sprečavanja ustaničke akcije. Ustanička akcija bila je i prije toga otkrivena. Pop Stevo Drecun je ranije predao pismo mitropolitu Mitrofanu Banu o ustaničkim planovima i zamišljenim akcijama, a ovaj ga uručio generalu Milutinoviću. Nakon toga, počela su hapšenja vođa ustanka na Cetinju, Podgorici i Nikšiću. Na udaru su se našli svi zelenaši, njihove pristalice i sva druga »sumnjiva lica«. U zatvoru su se ubrzo našli: Milutin Vučinić, Andrija Raičević, Božo Petrović, Đuro Petrović, Risto Popović, Petar Lompar i brojni drugi crnogorski uglednici i patriote. Stvari su počele krajnje nepovoljno da se odvijaju u odnosu na ustaničke planove. Dobro naoružane, brojnije i daleko opremljenije okupatorske srpske snage i njihovi pomagači, domaći renegati, 21. XII 1918. / 3. I 1919. godine, zauzeli su položaje na Orlovom Kršu, grebenima iznad Medovine i Vojne radionice, zatim ispod italijanskog Poslanstva do Donjeg Kraja, a potom i na brdima iznad Vojnog Stana, Bolice, te na Crnoj Gredi, Kablu i povrh Granice. Utvrdili su svoje položaje i iskopali rovove. Po naredbi vojvode Stepe Stepanovića na Cetinje je stiglo pojačenje iz Tivta, u jačini od 2000 pušaka sa municijom za potrebe srpske vojske, žandarmerije i bjelaša.

 

Nepovoljan tok događaja po crnogorske ustanike

 

Ustanički vođa Krsto Popović je iz Bajica 24. XII 1918. dao uputstva za postupanje ustaničkih snaga u Riječkoj nahiji koje su bile pod komandom komandira Đura Šoća. U pismu Šoću Krsto Zrnov poručuje: »Dragi Đuro, Te neprijatelje držite u škripac. Ako se i sjutra produži ovamo borba bilo bi dobro kad biste poslali ma koliko vojnika da napadnu u pravcu depozita. Očekuju se međunarodne trupe. Od svih ovamo pozdrav, osobito od Krsta Popovića«. Na skupu nekolicine organizatora Ustanka, na Bokovu, 13/26/ XII 1918. godine, kojem nijesu prisustvovali ni Krsto Popović ni Jovan Plamenac (ali su o njegovom radu bili obaviješteni i tražena je njihova saglasnost) odlučeno je da se pozovu srpske trupe da do 20. XII 1918/ 2. januara 1919. godine napuste Crnu Goru, a ako to ne učine da će ih Crnogorci silom protjerati. Dogovoreno je i da crnogorski ustanici osvanu oko Cetinja i da ga opsadiraju 21. XII 1918/3. I 1919. godine. Komandant ustanika Krsto Popović smjestio se sa svojim štabom kod Barutane, u Bajicama. Sa sobom je imao 180 vojnika (100 koji su pripadali Zapadnom sektoru, i 80 sa prostora Istočne kolone). Štab Krsta Popovića sačinjavali su ljudi iz raznih crnogorskih plemena. U njemu su bili narodni poslanik Savo Krivokapić, četiri komandira, četiri kapetana i dva sekretara koji u bili tumači za francuski, italijanski i

Page 227: CG, Djuro Draskovic

engleski jezik (jedan od njih bio je Ilija Martinović). Broj ustaninika koji su zauzeli položaje oko Cetinja nije precizno utvrđen. Više izvora pominje jačinu ustaničkih snaga, ali se nijedan od njih ne slaže u procjenama brojnosti. Krsto Popović u svome dnevniku tvrdi da je Istočna kolona brojala 730 vojnika. On pominje i brojku od 180 vojnika koji su bili rezerva i koji su se nalazili u Bajicama, u njegovom Štabu. U dnevniku on ne daje podatke o brojnosti Zapadnog sektora, koji je, prema raspoloživim izvorima, bio brojniji u ljudstvu od Istočnog sektora. Jedan od učesnika tih dramatičnih zbivanja, bjelaš Vukašin Božović, u svom dnevniku navodi da je oko Cetinja bilo između 1.500 i 2.000 ustanika. A francuski general Pol Venel navodi da ih je bilo oko 1.000-1.500. Drugi izvori govore da je bilo od 3-5 hiljada. A neki izvori u propagandne svrhe predimenzionirali su broj ustaničkih snaga. Kada se zbroje snage ustanika, koji su uzeli učešće u borbi i onih koji su mobilisani, a nijesu uzeli učešće u sukobima sa prostora Katunske, Riječke, Lješanske, Crmničke nahije, okoline Podgorice, Nikšića i Rovaca dolazimo do brojke oko 5.000 ustanika. Međutim, moglo bi se tvrditi da je aktivno učešće u oružanim sukobima tokom januarskog ustanka crnogorskog naroda 1919. godine uzelo nešto više od 2.000 ustanika. Glavni organizator Božićnog ustanka na prostoru Riječke nahije bio je komandir Đuro Šoć. Pored njega, u vodeće organizatore ustanka spadaju kapetan Jovan Belov Vujović i serdar Joko Jovićević. Održavao je prepisku i komunikaciju sa ustaničkim vođama Jovanom S. Plamencem, serdarom Jokom Jovićevićem, Jovanom B. Vujovićem, Ristom Hajdukovićem i drugima. Jovan Plamenac mu je 15. i 16. XII 1918. godine izdao upustva i naredbe o rasporedu trupa i o planu akcija koje treba preduzeti za zauzimanje Rijeke Crnojevića. U Dubovi, selu u kojemu je živio Đuro Šoć, susreo se, u noći između 19. i 20. XII 1918. godine, sa Plamencom, sa kojim se dogovarao o planu akcija. On je Vujoviću davao sugestije i uputstva iz Dubove 17. XII 1918. godine oko opsadiranja i oslobađanja Rijeke Crnojevića. Prepiska o stanju među ustaničkim prvacima i o planu akcije, vođena između Đura Šoća i Jovana Vujovića, odvijala se intenzivno 18. i 19. XII 1918. godine. On je 19. XII 1918. davao uputstva o vojnim akcijama kao i obavještenja o vojničkim ustaničkim stažama na Debeljaku (iznad Kosijera). Barjaktar Pero Vučković sa Prekornice pisao je 19. XII 1918. godine Đuru Šoću o prikupljanju grupe od 20 Prekorničana i njihovoj spremnosti na borbu u ustaničkom taboru. Ustaničke snage pod komandom Šoća i Vujovića 20. XII 1919. godine okupile su se oko Rijeke Crnojevića, opkolile je i držale u opsadnom stanju. Kako je naredio Šoć, snage kojima je komandovao Vujović imale su zadatak da posjednu položaje od Dvorca do blizu Košćela. Ustaničke snage pod komandom Blaža Pejovića trebalo je da budu na njegovom desnom krilu i da ovladaju novim mostom. Prema planu nešto dalje od Pejovićevih snaga trebalo je da se nalazi Pero Đurašković koji je iznad novog mosta i Jovanovog brijega trebao da ima snažnije straže. Ljubotinjani su jednim dijelom bili raspoređeni na Košćelama, a glavnina je Ljubotinjana trebala da bude iznad Riječkog Grada, a na samom Riječkom Gradu jedna jaka izvidnica i pregovarači. Ali, u ustaničkim snagama iz Riječke nahije pod komandom Šoća i Vujovića od samog početka akcije osjećao se izvjesni pasivizam, kolebljivost i neodlučnost, odnosno, kod određenog ne malog broja oficira i vojnika koji su pripadali ustaničkom taboru nije postojalo raspoloženje i energičnost za oružanu borbu. Uprkos tome, uslijedila je ustanička opsada Rijeke Crnojevića. Ustaničke snage imale su oko 600 ljudi. Vujović i Šoć su sa svojim snagama opsadirali Rijeku Crnojevića u noći 20 i 21. XII

Page 228: CG, Djuro Draskovic

1918. godine sa dvije strane, u pravcima prema Cetinju i Podgorici. Jedan od glavnih bjelaških vođa u Riječkoj nahiji, pristalica srpske okupacije i uništenja crnogorske državne nezavisnosti brigadir Niko Pejanović je, 21. XII 1918. godine, poslao pismo Jovanu B. Vujoviću i njegovom društvu i tražio je od njih da odustanu od napada, ustaničke akcije, na Rijeku Crnojevića. Međutim, ustaničke snage pod komandom Đura Šoća i Jovana Vujovića nijesu se odazvale tom pozivu nego su pristupile opsadi Rijeku Crnojevića. Brigadir Đuro Šoć je, kao komandant ustaničkih snaga, ili kako se potpisuje »komandant sektora ustaške vojske« u pismu sreskom načelniku – Čista Strana, 21. XII 1918. godine, ističući političke stavove i ciljeve ustanika, kao i postavljajući zahtjeve i uslove, napisao i sljedeće: »Od nazad dva mjeseca prodata je naša mila Crna Gora za Judine srebrenjake, kupili su je oni za čiju smo slobodu toliko naše krvi prolili i koji su kao komordžije u tuđinskoj vojsci dolazili da vojuju protiv naše slobode i našega svetog barjaka. To se nasilje nije moglo podnositi, jer su nas ti novi Gospodari priđe nego su sjeli na stolicu, počeli šamarati i kandžijati i to baš u vašoj varoši. Čaša žučnosti protiv tih nasilnika prelivena je. Stoga jutros ustalo je 35.000 organizovanih Crnogoraca da odbrane svoja prava i vaspostave Crnu Goru u svima svojim suverenim pravima, a na nečelu ustavno-parlamentarnih principa crnogorskih. Nama je u dio palo da blokiramo vašu varoš te stoga vas pozivamo da od Vaše vojne posade pošljete tri taoca kod naših izvidnica na Riječki grad u roku od jedan sat kao znak da protv nas nećete upotrebljavati oružje. Naravno, činovništvo, žandarmerija i vojništvo vaše, koje ne bude diglo ruku protiv naših vojnika, ono će ostati na svoja mjesta, jer mi ne idemo nikoga da uzurpiramo, nego samo tražimo da uskrsnemo naša pogažena prava i podigmemo naš sveti barjak – oko kojega su i vaši preci dosta svoje krvi prolili. Stoga Vas pozivamo, kao brata Crnogorca, da naš zahtjev ispunite i tijem pretečete prolijevanju bratske krvi, koju bi uzalud prolijevali, jer biste ipak morali podleći ovolikoj sili pošto vas opkoljava 600 vojnika a do doveče biće i 1500, jer dolaze k nama i Crmničani koji su još sinoć Vir očistili od nasilnika. Dozvolite li, ipak, da se krv prolijeva, ista neka pane na Vas i na Vašu đecu«. Šoć je slično pismo poslao istoga dana i predsjedniku opštine varoši Rijeka, u kojemu, takođe, govori o izdaji i prodaji Crne Gore od strane ovdašnjih Juda. U tome pismu on navodi i ovo: »Naš sveti barjak pogažen je, naše tradicije i svetinje za koje smo se 600 godina borili, su sve porušene«. U tome pismu on ističe ustaničke zahtjeve i poziva protivnike da se uzdrže od prolijevanja krvi.

 

Prvi neuspjesi ustanika i nagovještaji kraha

 

Brigadir Đuro Šoć je sa crnogorskim oružanim snagama pokušao oslobađanje Rijeke Crnojevića i okolnih mjesta. Sa ustanicima je opsadirao Rijeku 19. i 20. decembra 1918. godine. Pod njegovom komandom bilo je oko 800 ljudi. O situaciji oko Rijeke Crnojevića, o pregovorima koje su ustanički predstavnici vodili sa srpskim vlastima i bjelaškim licima u njihovoj službi, kao i o jačini okupatorskih oružanih snaga, pisali su Đuru Šoću, sa Šinđona, 22. XII 1918. godine, komandir S. Jovićević i kapetan Jovan B. Vujović. O rasporedu crnogorskih ustanika iz Boguta i

Page 229: CG, Djuro Draskovic

Prekornice prema Cetinju Šoću pišu Niko Vučković i Pavle Drecun 25. XII 1918. Prilikom opsade Rijeke Crnojevića Šoć je, u ime ustaničkih snaga, tražio od komande mjesta da se srpske i jugoslovenske trupe protjeraju iz Rijeke, da im se ona preda u ruke i da se na Rijeci istakne crnogorski krstaš barjak. Ali, ti njegovi zahtjevi nijesu zadovoljeni, pa je opsada Rijeke uslijedila. No, ostala je bez uspjeha, pa ni oslobađanje Rijeke Crnojevića nije uspjelo. Srpska vojska i domaći bjelaški odredi, pod komandom brigadira Nika Pejanovića i drugih bjelaških vođa razbili su blokadu Rijeke, pa su ustaničke snage primorane da se povuku i razbježe. Jovan B. Vujović je emigrirao u inostranstvo, a serdar Joko Jovićević je uhapšen i zatvoren. Treba reći i da je, pošto se ta ustanička akcija završila porazom, postignut sporazum između ustaničkih pregovarača sa Ljubotinja i komande mjesta Rijeka, čiji je komandant bio Petar Isakov, po kome su se ustaničke vođe predale vlastima, a ustanici - vojnici razišli svojim kućama. Bilo je to 27. XII 1918. Vlasti su 28. XII 1918. godine uhapsile brigadira Đura Šoća i utamničile ga. Potom je Šoć robijao u podgoričkom zatvoru »Jusovača« više od dvije godine, sve do 1921. godine. Na prostoru Rijeke Crnojevića i okoline, srpska vojska i bjelaši predvođeni brigadirom Nikom Pejanovićem, brigadirom Đuzom Đuraškovićem, komandirom Markom Đuraškovićem i kapetanom Markom Radunovićem odnijeli su i pregovačku pobjedu. Ustanici su se povukli bez borbe, potisnuti jačinom bjelaških snaga iz Lješanske nahije i okoline Podgorice. Rijekom Crnojevića sasvim su ovladali srpska vojska i bjelaši. Razbijeni ustanici su se morali povući, a Jovan Vujović je bio prinuđen da spas traži u emigraciji. Najprije za San Đovani di Medua, a odatle u Italiju... Ustanički vođa Krsto Zrnov Popović u svom dnevniku navodi da su se crnogorski oficiri iz Katunske nahije okupili na Milušinom Počivalu 17.(30) XII 1918. godine na tajnom sastanku, radi dogovora o načinu izvršenja naređenja i zadataka koje je bio postavio Jovan S. Plamenac. Na tom sastanku bilo je 12 crnogorskih oficira. Posebno je bilo riječi o tome kada i na koji način treba da zauzmu položaje oko Cetinja, odnosno kako da se rasporede ustaničke jedinice. Tada je, uz ostalo, odlučeno da jedna četa ustanika ostane na Njegušima, da zaustavi i blokira napad i kretanje srpskih trupa iz Kotora, potom da u Cuce ostane nekoliko vojnika koji bi motrili na Grahovljane, a Čevljani su imali zadatak da kod Sušice paze na Bjelopavliće. Naime, u cilju slamanja ustanika, iz Kotora su 21. XII 1918/ 3. I 1919. godine, po nalogu komandanta tamošnjih srpskih okupacionih snaga, pukovnika Dušana Simovića, upućen je bataljon Drugog jugoslovenskog puka, pod komandom majora Antonovića. Takođe je donijeta odluka da se pod prismotrom ustanika drži crnogorski divizijar Janko Vukotić, koji je bio njihov politički protvnik, a koji se nalazio kod svoje kuće, na Čevu. Odlučeno je i da se sa Cetinjem prekine svaka vrsta saobraćaja, kao i da se svakome zabrani ulazak u grad, do daljnjeg. Jedna od odluka bila je i da se u Pipere, kod đenerala Milutina Vučinića, pošalje kapetan Abramović, a poručnik Andrija Dragutinović kod Jovana Plamenca, oba sa zadatkom da Vučinića i Plamenca informišu da će Katunjani 21. XII 1918/3. I 1919. godine biti na utvrđenim položajima oko Cetinja, kao i o drugim dogovorenim detaljima. Međutim, stvari su krenule stranputicom. Izaslanici ustanika, Abramović i Dragutinović, vratili su se 19. XII 1918/1. I 1919. godine. Abramović je saopštio da su vlasti u Podgorici već uhapsile đenerala Vučinića, dok se, s druge strane, Jovan Plamenac bio sklonio u Ljubotinj, poslije bjekstva od okupatorske vojske sa Cetinja. On je, naime, prethodno odbio da se sastane sa srpskim generalom Milutinovićem, u štabu Jadranskih trupa.

Page 230: CG, Djuro Draskovic

Jedan od aktivnih učesnika u ustaničkoj akciji i vrlo značajna ličnost zelenačkog pokreta, raniji crnogorski diplomata i pristalica kralja Nikole, Jovo Popović Jabučanin je 18(31) XII 1918. godine, sa Cetinja izbjegao za Kotor, đe je sa Italijanima održavao vezu i od njih tražio određenu pomoć i podršku i obavijestio ih o pripremama ustanka u Crnoj Gori. Članovi Cetinjskog odbora ustanka, Petar Lompar i Risto Popović istoga dana su uhapšeni od strane srpske vojske. Politički vođ ustanka Jovan S. Plamenac sa Lubotinja je preko poručnika Dragutinovića 18(31) XII 1918. godine ustanicima iz Katunske nahije poslao određene naredbe vojničke i političke prirode. Napisao je Plamenac pismo komandiru Blažu Vrbici, kojim ga je postavio za šefa štaba ustaničkih trupa, a za njegovog zamjenika odredio Krsta Popovića. Plamenac je u istome pismu saopštio da akcije na oslobođenju Cetinja treba da počnu 21. XII 1918. /3. I 1919. godine. Poslao je i pismo bratu od strica generala Anta Gvozdenovića komandiru Petru Gvozdenoviću u kojemu navodi da je komandira Blaža Vrbicu postavio da šefa štaba ustaničkih trupa, i da će operacije prema Cetinju krenuti kada je dogovoreno i da će on sa svojima doći. Ovo Krsto Popović navodi u svom Dnevniku. Međutim, Blažo Vrbica je odbio da se prihvati onoga što ga je Plamenac postavio, sa motivacijom da ne želi da se proliva bratska krv i da se vodi bratoubilačka borba. Kako je Blažo Vrbica odbio Plamenčevo naimenovanje, to je komandovanje ustaničkim snagama, odnosno, položaj šefa štaba ustaničkih trupa preuzeo kapetan Krsto Popović, koji je ranijom Plamenčevom naredbom bio postavljen za Vrbičinog zamjenika. Crnogorski ustanici iz Katunske nahije su 20. XII 1918. |2. I 1919| godine krenuli prema Cetinju i postepeno zauzimali određene pozicije, prema ranijem dogovoru. Njihovu kontrolu, međutim, uspio je 2. januara da izbjegne serdar Janko Vukotić i da iz kućnog pritvora sa Čeva neopaženo pođe na Cetinje i tamo se stavi pod zaštitu srpskih okupacionih trupa. Položaje oko Cetinja crnogorski ustanici su zaposjeli 21. XII 1918/3. I 1919. godine. Međutim, ispostavilo se da se se događaji odvijali više nego nepovoljno po ustanike. Tako se rasplet oko Rijeke Crnojevića odigrao brzo i bez borbi. Rijekom su, naime, ovladali srpska vojska i bjelaši, pa je plan za zauzimanje Rijeke i produžavanje za Cetinje propao. Potom je, umjesto ustanika - koji su se razilazili kućama, odbjegli u šumu ili su pohapšeni - u Cetinje krenulo oko 500 bjelaša. Isto tako, ni ustaničke snage, koje su se pripremale za borbu oko Virpazara 22. XII 1918/ 4. I 1919. godine, nijesu uspjele. I tu je ustanička akcija sasječena. Tako je Božićni ustanak, na startu, bio osuđen na propast. Slom ustanika na Rijeci i oko Virpazara bio je težak udarac ustaničkim trupama oko Cetinja, jer je prostor oko crnogorske prijestonice, koji su trebali zauzeti Crmničani i Ljubotinjani, ostao nepokriven ustanicima.

 

Neuspješni pregovori i nagovještaj oružanih sukoba

 

Komandant okupacionih srpskih snaga general Dragutin Milutinović je, u razgovoru sa kapetanom Đurom Draškovićem i poručnikom Grujičem, odbio ustaničke zahtjeve. Tražio je da u štabu srpskih trupa pod njegovom komandom bude 4-6 ustaničkih oficira, koje bi on tretirao kao svoje, a koji bi imali zadatak da mu ukažu na sve

Page 231: CG, Djuro Draskovic

dotadašnje propuste i promašaje policijskih vlasti i obećao je da će ih pozvati na odgovornost i primjereno kaznati krivce i da će se pobrinuti da se više ne čine nikakve nepravilnosti. Obećao je i da će ustaničke zahtjeve dostaviti svojim pretpostavljenim, a da je njeogov zadatak da čuva »red i mir« i da će na eventualni pokušaj ulaska ustanika u Cetinje oni biti oružjem dočekani. U pismu Krstu Popoviću general Milutinović je istoga dana te svoje stavove i pismeno saopštio, kao odgovor na ustaničko pismo i program. Kapetan Drašković i poručnik Grujičić su, nakon razgovora sa Milutinovićem, vodili pregovore sa predstavnicima Izvršnog narodnog odbora u vezi sa ustaničkim zahtjevima, ali je Izvršni narodni odbor te zahtjeve, takođe odbio. Sve u svemu, pokušaj Krsta Popovića da se pregovorima dođe do rješenja bio je bez ikakvog pozitivnog rezultata. Crnogorske ustaničke snage, koje su opkolile Cetinje 21. decembra 1918. odnosno 3. januara 1919. godine, pokidale su telefonske i telegrafske veze Cetinja sa ostalim mjestima, ali toga dana nijesu preduzele vojničku akciju. Istoga dana došlo je do uspostavljanja određenih kontakata između ustanika i okupacionih vlasti sa ciljem izbjegavanja oružanog sukoba i pokušaja mirnog rješenja problema. Do tih kontakta sa pobunjenicima došlo je incijativom srpskih vlasti i predstavnika tzv. Izvršnog narodnog odbora. U cilju pregovora sa strane Jadranskih trupa i Izvršnog narodnog odbora upućeni su u Bajice kao pregovarači kod ustaničkog tabora brigadiri Milutin Vukotić i Jovo Bećir, koji su od njih tražili da odustanu od ustaničke akcije, ali ti pregovori su propali, jer ustanična strana je te njihove zahtjeve kategorički odbila. Potom je general Dragutin Milutinović, sa jednim srpskim oficirom u ustanički štab u Bajicama, radi pregovora, poslao divizijara Janka Vukotića, crnogorskog serdara i bivšeg ministra vojnog, koji je već prihvatio i složio se sa aneksijom i okupacijom Crne Gore i bio bjelaški pristalica. Njegov uticaj na ustanike nije bio nikakav. Oni su mu, ogorčeni na njega što nije ostao lojalan kralju Nikoli i odbrani državne nezavisnosti Crne Gore, javno demonstrirali da je nepoželjan za pregovarača. Kod sebe su ga, zato, ustanici prisilno zadržali i vrijeđali, a srpskog oficira koji je sa njim došao pustili da se vrati na Cetinje. Ostala je priča, za koju, doduše, nema pisanog pokrića, da su ga u jednoj pojati (štali) svezali i u jaslama mu dali sijeno da jede, a da je Krsto Popović, ne znajući da su mu to učinili, došao i naredio im da ga oslobode rekavši: »Bio mi je pretpostavljeni na Mojkovcu, stoga ga pustite, neka ide novim gospodarima i neka mu služi na obraz mu što sada radi«. Sve u svemu, serdar Janko je ostao pod stražom kod ustanika sve do njihovog povlačenja, kada je divizijar Vukotić, neopažen od ustanika, pošao u srpsku komandu na Cetinju. Od pregovora, dakle, nije bilo ništa, pa se očekivao početak oružanih sukoba. Krsto Popović, ipak, još nije odustajao od pokušaja iznalaženja mirnog rješenja. Preko serdara Janka Vukotića, kojega su ustanici jedno vrijeme držali u kućnom pritvoru, u Bajicama, pokušao je da se iznađe miroljubivo rješenje. Krsto je tražio od Vukotića da napiše jedno pismo vojvodi Stepi Stepanoviću i generalu Milutinoviću sa prijedlozima da dozvole ustanicima da uđu u grad. Divizijar Vukotić je to učinio i napisao pismo i pozvao vojvodu Steva Vukotića da dođe na razgovore sa njim u Bajice, što je ovaj i učinio. Razgovorima Steva i Janka Vukotića prisustvovao je Krsto Popović, ali i pored učinjenih molbi od Jankove strane, Stevo Vukotić je ostao nepopustljiv i svi ustanički zahtjevi su od njega odbijeni.

Page 232: CG, Djuro Draskovic

Janko Vukotić je poslao pismo i generalu Milutinoviću, u kojemu je tražio da učine sve da se »bratska krv ne prolijeva«. Predlagao je kao moguće rješenje spora da general Milutinović zaposjedne sa vojskom prostor oko njegove Komande, vojvoda Stevo Vukotić prostor između Bolnice, Zetskog doma i Vojnog stana, a da ustaničke snage, zaposjednu preostali dio prijestonice. General Milutinović je, međutim, odbio Vukotićeve predloge i odgovorio mu u pisanoj formi, saopštivši mu da će se namjeri ustanika da uđu u grad žestoko oružjem suprotstaviti. Takođe, rekao mu je da je ustaničke zahtjeve dostavio Vrhovnoj komandi i Vladi Kraljevstva SHS u Beogradu. Dakle, vrlo intenzivni pregovori, vođeni 5. januara 1919. godine, oko nastojanja da se izbjegne oružani sukob, zbog nepopustljviosti obje strane u sporu, završili su bezuspješno. Kompriims dvije u svemu sučeljene strane nije bilo moguće postići i sve je tada govorilo da će uskoro morati da »progovori« oružje. Kad je Krsto Popović konačno shvatio da od postizanja mirnog sporazuma sa okupacionom srpskom vojskom i bjelašima, koji su bili grupisani na Cetinju, neće biti ništa, zajedno sa ostalim ustaničkim prvacima stupio je u kontakt sa savezničkim trupama, stacioniranim u Boki Kotorskoj. Popović je, zapravo, čvrsto bio riješen da pokuša da izdejstvuje savezničku intervenciju koja bi, kako se smatralo, bila lukrativna, korisna za Crnu Goru. U tom cilju Krsto je, 5. januara 1919. godine, u Kotor poslao kapetana B. Marićevića i sekretara - tumača ustaničkog Štaba Iliju J. Martinovića sa zadatkom da informišu saveznike o ustanku koji je organizovan na prostoru cijele Crne Gore. Na prilazima Cetinju Krsto Zrnov i ostali ustanički oficiri, koji su bili pod njegovom komandom, imali su katunske, riječke i lješanske oružane formacije. Njihovu vjernost poniženoj domovini i prognanom gospodaru, faktički zatočenom u Francuskoj, tih dana opsade okupacionih posada i utvrđenja, lomila je i cetinjska studen i tanki brašnjenici, kao i slabo naoružanje i municija, spram dobro opremljenih i udomljenih okupacionih trupa i domaćih renegata u njihovoj službi. Kod ustanika pod komandom Krsta Popovića postojala je i svojevrsna zebnja zbog činjenice da u očekivanim sukobima treba da se puca u svoje potuđene sunarodnike, kao i dojučerašnje saveznike, zbog kojih je, doduše, crnogorska vojska doživjela propast u I svjetskom ratu. No, sve te muke i iskušenja, ubrzo će “prekratiti” teror nad narodom i ponižavanje crnogorskih vrijednosti, čemu su se oni namjeravali i oružjem oduprijeti.

 

Plamenca uzaludno očekivali ustanici oko Cetinja

 

Šta je, u međuvremenu, radio politički vođ ustanka i zapovjenik trupa iz Crmnice, Jovan S. Plamenac? On je, naime, 21. decembra (3. januara), sa snagama koje su brojale 400 ljudi, bio opkolio je Virpazar, ali do borbe nije došlo. U Virpazaru je, pod komandom Jagoša Draškovića, toga dana bilo oko 350 okupatorskih vojnika. Poručnik Drašković je bio spreman da se suprotstavi ustanicima, ali Plamenac nije bio odlučan da napadne, već je pozvao Draškovića na pregovore. Oni su izvjesne kontakte imali i dan ranije, kada je Drašković rekao Plamencu da raspusti svoje ustaničke snage i saopštio mu da slobodno može otići na Cetinje. Plamenac je tražio od Draškovića da primi i proslijedi dalje njegovu političku peticiju

Page 233: CG, Djuro Draskovic

i da se ona uruči francuskom i engleskom komandantu u Virpazaru, a poslije toga bi on (Plamenac) otputovao u inostranstvo. Plamenac je, takođe, zahtijevao da mu Komanda Jadranskih trupa odnosno general Milutinović, pismeno garantuju da se njemu i njegovim ljudima neće ništa dogoditi. Milutinović je telefonom Draškoviću prenio obavezu da Plamenac može slobodno doći na Cetinje i da ljudi pod njegovom komandom neće biti proganjani. U noći 20 i 21. decembra 1918/ 2. i 3. januara 1919. Drašković se vratio da to saopšti Plamencu, ali njega nije našao na ugovorenom mjestu. Dan kasnije, 3. januara 1919. godine (po novom kalendaru) u popodnevnim časovima Plamenac je obnovio razgovore sa Draškovićem i susrio se sa njim, kao i sa jednim od vođa crmničke bjelaške omladine, dr Blažom Lekićem. Drašković je Plamencu predao pismo koje je napisao po ovlašćenju i odobrenju Komande Jadranskih trupa i generala Milutinovića.

Plamenac je Draškoviću kao odgovor dostavio svoje pismo, ove sadržine: “Primio sam upućeno mi pismo od strane gospodina Draškovića, a izdato mi po nalogu gospodina generala Milutinovića, komandanta Jadranskih trupa, koje akceptiram u pogledu održanja reda i mira sa strane mojih ljudi, koje otpuštam kući preporučivši im da ne bi ništa učinjeli, što bi moglo doći do nereda i prolivanja krvi”. Nakon toga, u noći između 3. i 4. januara Plamenac se povukao u rodne Boljeviće i raspustio dio ustaničkih snaga pod svojom komandom. Već 4. januara ustanički pokret na prostoru Virpazara je likvidiran. Toga dana bjelaši su bili u pripravnosti, jer nijesu imali povjerenje u obećanje Jovana Plamenca da će raspustiti svoje ljude i otići na Cetinje. Na Virpazaru napetost se zaoštravala nakon dolaska iz Skadra Andrije Jagoševa Radovića i njegovog govora na Viru, koji je bio radikalan i koji je vrijeđao osjećaje Crmničana. Iako je prethodno bio raspustio ustaničke snage pod svojom komandom, Jovan Plamenac je zbog govora Andrije Radovića ponovo prikupio oko 70 ljudi. Komandant Virpazara, Drašković, saznavši za ponovnu mobilizaciju koju je učinio Plamenac, sa 150 ljudi, noću 4/5 januara, otišao je u Boljeviće, đe se Plamenac nalazio. Plamenac ga nije sačekao nego je sa svojim ljudima otišao prema albanskoj granici. Formacije Draškovića gonile su Plamenca i ljude pod njegovom komandom sve dok ih nijesu odbacile preko granice, u pravcu Skadra. Na taj način pokušaj opsade Virpazara i podizanje ustanka na prostoru Crmnice, pod komandom Jovana S. Plamenca, potpuno je propao. Tako Krsto Popović nije mogao računati da će im se u akciji oslobađanja Cetinja pridružiti Plamenac sa svojim snagama. Umjesto u pravcu Cetinja, kako je bilo planirano, Plamenac je otišao za Skadar i dalje za San Đovani di Medua. Uz to, Popoviću je poručnik Vlado Vrbica telefonom javio sa Njeguša da sa vojskom na Krstac stiže srpski major Antonović. Krsto je na to poručio: »Stavite do znanja majoru Antonoviću da ako produži pokret da će biti dočekan ognjem iz pušaka«. Potom je naredio poručniku Niku Kašćelanu da se sa ljudstvom kojim raspolaže krene i da se pridruži poručniku Vrbici. Istodobno je u Njegušima, zbog pojačanja ustaničkih snaga, poslao 40 Cuca, pod komandom poručnika Roganovića. Popović je 22. XII 1918. (4. I 1919) dobio izvještaj da je srpski major Antonović i pored toga što je obećao da neće produžiti kretanje sa svojim formacijama prekršio riječ i noću produžio dalje od Njeguša. Krsto je u odgovoru svojim snagama kako da postupe bio eksplicitan i kategoričan. Izdao je naređenje ove sadržine: »Po cijenu života ne dozvolite mu da nastavi prema Bukovici i Lovćenu«. Okupacioni srpski oficir, potpukovnik Grgur Ristić, stigavši na Cetinje, pošto je

Page 234: CG, Djuro Draskovic

prethodno obmanuo francuskog generala Pola Venela o brojnom sastavu i cilju kretanja srpskih trupa u pravcu Njeguša i Cetinja, izdao je naređenje komandantu srpskog bataljona iz sastava II jugoslovenskog puka, majoru Antonoviću, »da bez oklevanja i pregovaranja odmah nagrne vojskom i artiljerijom, ako se ustaši ne raziđu i ne oslobode put«. Oružani konflikt nije izbio ni 4. januara 1919. godine, iako je ratna atmosfera bila na vrhuncu. Ustaničke snage pod komandom Krsta Popovića su 4. januara 1919. dobile pojačanja od nekoliko stotina vojnika sa prosora Lješanske nahije, Komana i Zagarača. Oni su raspoređeni na položajima istočno od Cetinja. Pokušaji srpske vojske i bjelaša, koji su bili van Cetinja, da prodru na Cetinje i probiju obruč ustanika tog dana nije uspio. Ustanici nijesu dozvolili pored toga ni da prođu žandarmerijske patrole koje su bile krenule u pravcu sela u okolini Cetinja - Kosijerima i Jabuke. Ustanici su i jednima i drugima ultimativno rekli da ih neće pustiti bez borbe. Na prostoru Njeguša ustaničke pozicije bile su znatno uzdrmane i ugrožene tokom 5. januara 1919. godine. Bjelaške snage sa Grahova od 300 osoba pod komandom kapetana Spasoja Bulajića, stavili su se na raspolaganje srpskom majoru Antonoviću i njegovim formacijama. Krsto Popović je, suočen sa tom opasnošću naredio poručniku Vladu Vrbici da “do posljednjega brane dalje prodiranje jedinica majora Antonovića”. Ali, uprkos naredbama Krsta Popovića situacija je, sa stanovišta aspiracija ustaničkog štaba, na Njegušima bila itekako pogoršana. Ustanici sa Njeguša dozvolili su da prođe sa vojnim formacijama za Cetinje srpski potpukovnik Grgur Ristić. Njega su ustanici u Bajicama zadržali, ali su ga, na koncu, ipak, pustili da uđe u Cetinje. U Cetinje je, 5. januara 1919. godine, od pravca Rijeke Crnojevića uspjelo da uđe preko 500 bjelaša, koji su ranije krenuli od Podogrice i koji su, pošto je propao ustanak na području Rijeke Crnojevića, nesmetano mogli da se kreću prema Cetinju. To je značajno pomoglo utvđivanju i jačanju pozicija okupatorskih srpskih trupa. Sve to je učinilo da crnogorske ustaničke snage nijesu pružile valjan otpor, jer to, realno, nijesu ni mogle. Kad se uzme u obzir brojčano i u naoružanju znatno premoćnije vojne snage pod komandom Dragutina Milutinovića u odnosu na crnogorske ustanike, očekivanja i nada u uspjeh ustanka svedena je bila na minimum. Više je bila, takoreći, stvar fantastike, nego li realnosti. Ali, ustanicima nije bilo povratka nazad. Nakon što je propao ustanički plan oko zauzimanja Rijeke Crnojevića i produžavanja za Cetinje, preostale ustaničke snage oko Cetinja pretrpjele su nenadoknadiv udarac. Ni ustaničke snage koje su preduzele akciju oko Virpazara 22. XII 1918/ 4. I 1919. godine nijesu uspjele. Vijest da su bjelaši prodri do Cetinja iz pravca Podgorice, Krsto Zrnov je primio u ustaničkom štabu i bio je njome razumljivo pogođen. Ali, ni to ga nije demotivisalo da odustane od ustaničkih akcija. Dodatno je bio pogođen činjenicom da od najavljivanih vojničkih aktivnosti od strane Jovana S. Plamenca nema ništa. Krstovi kuriri koju su tražili Plamenca vratili su se i saopštili mu loše vijesti da, naime, Plamencu nijesu mogli “ući u trag”.

Prvi oružani obračuni i pogibija Đura Draškovića

 

Emisari Krsta Popovića su u Kotoru, od mjerodavnih faktora, tražili da savezničke trupe posjednu Cetinje. To je urađeno u očekivanju da bi se na taj način pokušale

Page 235: CG, Djuro Draskovic

istisnuti srpske trupe i bjelaši koji su držali vlast u crnogorskoj prijestonici. Crnogorski poklisari u Kotoru saopštili su spremnost ustaničkih snaga da će u tom slučaju postupati po upustvima i biti pod zapovijestima komandnata savezničkih trupa za Boku Kotorsku i Crnu Goru francuskog generala Pola Venela. Sa njim su dvojica crnogorskih ustaničkih predstavnika i zastupnika tada i vodili razgovore. Krsto Popović je, kao stvarni vođa ustanka, pored političke akcije, 5. januara 1919. godine, preduzeo i određene mjere koje su imale vojnički karakter. Naime, srpske snage i bjelaši nastojali su da iz Cetinja pođu u pravcu Rijeke Crnojevića. Njihov komandant je stupio u vezu sa ustanicima i susreo se sa kapetanom Savom Čelebićem, jednim od vođa ustanka. Čelebić je jasno i odlučno odbio zahtjev da im se dozvoli prolaz za Rijeku Crnojevića i ponovnom uspostavljanju telefonskih linija. Čelebić je, pored toga, kako se navodi u izvještaju komande Jadranskih trupa, obr. 746, od 23. XII 1918. godine postavio “uslove da odmah Srbijanci napuste Crnu Goru i da im se vlast preda u ruke”. Svi pokušaji Krsta Zrnova da se dogovorom sa komandom okupacionih snaga nađe mirno rješenje i ne proliva bratska krv bili su bez uspjeha. Zato će do oružanog obračuna doći na Badnji dan, 6. januara 1919. godine. Tada je jedan od komandanata, kapetan Đuro Drašković, sa nedovoljno jakim ustaničkim snagama, pokušao nemoguće - da izmijeni već izvjesnu zlu sudbinu Kraljevine Crne Gore. Iako malobrojni i slabo naoružani, ustanici su krenuli ka Cetinju, u cilju njegovog oslobađanja. Srpska vojska i bjelaši, međutim, već su bili spremni za otpor i složno su otvorili žestoku vatru na ustanike. Prvo je do oružanih sukoba došlo na sektoru Orlova krša, u osam sati izjutra i trajale su čitav dan. Srpska vojska i bjelaši koristili su i artiljeriju. Već u početku sukoba na zapadnom sektoru poginuo je kapetan Drašković, jedan od glavnih ustaničkih vođa. Stradao je u nastojanju da se sačuva crnogorski barjak, koji je ulaskom srpske vojske u Crnu Goru oskrnavljen od strane domaćih renegata (bjelaša). Naime, 1918. godine stara crnogorska zastava, sa dvoglavim orlom, oskrnavljena je 1918. kada su je domaći izrodi, u službi srpske okupacione vlasti, skinuli sa cetinjskog Dvora i brutalno gazili na njoj izvezene inicijale crnogorskog suverena. To je okupacionom srpskom generalu Milutinoviću rekao kapetan Drašković, saopštivši mu da su to uradili crnogorski potuđenici, a to je Milutinović naveo u svojim memoarima. Tu zastavu, inače, u vrijeme okupacije, Austro-Ugarska soldateska je ostavila nedirnutom. General Milutinović, u svojim Zabilješkama (Arhiv SAN 11441/11443, 1-8.) o tom sramnom činu bjelaša je zapiaso: »Komandir Đuro Drašković i ovi kod Belvedera rekoše mi da je crnogorsku zastavu poštedela i Austrija, a da je s našim dolaskom skinuta sa Dvorca na Cetinju i da ju je neko uprljao i to gde je ime kralja Nikole izvezeno. Upitam da nije ko to od nas izvršio. Rekoše mi da su to Crnogorci izvršili. Pored toga, oficiri u Bajicama pokazaše mi i na samovolju policijske vlasti u Danilovom Gradu, gde su kaznili na 10 dana zatvora jednog mladića, što je rekao da je Crnogorac, a nije kazao da je Srbin; i kod Belvedera jedan od pobunjenih oficira reče mi, da je 10 dana kažnjen što je nosio medalju kralju Nikole«. Kapetan Đuro Drašković, crnogorski junak i patriota, bio je, dakle, jedna od prvih žrtava u Božićnom ustanku. Ubijen je prilikom juriša ustanika na okupacione trupe, na zapadnom sektoru, iznad Cetinja. Kako je zapisao istaknuti bjelaš, Jovan Ćetković, koji je učestvovao u gušenju Ustanka na području Cetinja, u svojoj knjizi »Ujedinitelji Crne Gore i Srbije«, Dubrovnik 1940, situacija na zapadnom frontu oko Cetinja (iznad Škrke i Bogdanova Kraja) bila je najteža.

Page 236: CG, Djuro Draskovic

»Protivnika mnogo, ovdje je najjača njina snaga, a imaju jake zaklone. Naše puške i mitraljezi ne mogu da ih dignu iz ovih klisura, bombe smo već sve utrošili, artiljerije za ovaj front nemamo. Blješkaju sablje protivničkih oficira, a poneki se prkosno ukaže i razdere koliko ga grlo nosi. Na desnom našem krilu tako se ukaza jednom, prkosno, izazivački, na nepunih 100 koraka pred našima sa isukanom sabljom protivnički vođa Kapeten Đuro Drašković i podviknu:- »Kralj Nikola jaše vranca, a kralj Petar na magarca«. Jedan naš omladinac zgodno ga uze na nišan i obori ga jednim metkom. Drašković pade mrtav« - zapisao je Ćetković. Kapetan Drašković poginuo je dostojanstveno se boreći »za pravo, čast i slobodu Crne Gore«, pjevajući jednu crnogorsku rojalističku i patriotsku pjesmu, noseći crnogorski slavni krstaš barjak u jednoj, a sablju u drugoj ruci. Prema nekim izvorima, Drašković je, pri izdisaju, uputio teške riječi na račun političkog vođe ustanka Jovana Plamenca, koji je, umjesto da sa svojim snagama učestvuje na frontu protiv okupacionih trupa, bez opaljenog metka, pobjegao u inostranstvo. Prema iskazu ljudi koji su prisustvovali momentu njegove smrti, kapetan Drašković je izgovorio: »Plamenče, Plamenče, kuća ti se iskopala, što me izdade!« Nikola Tomanov Zec u svojim Memorima o tim sukobima piše i ovo: »Zelenaši su sa svoje strane činili sve da do krvi ne dođe. Oni su čak i poslije Vukotićevog dolaska u Bajice preduzeli još jedan put što se moglo u prilog mirnog rješenja. Po prethodnom dogovoru i pristanku bjelaša poslali su kapetana Đura Draškovića kao pregovarača. U času kada se Drašković slobodno i sa povjerenjem približavao bjelaškoj strani (iznad Bogdanovga Kraja) sa bjelaške strane ispaljen je na njega plotun i Drašković je pao mrtav. To je bio povod za otvaranje žestoke vatre sa obije strane, koju niko više nije mogao spriječiti«. Pored premoći okupatorske sile, njihovog oružja, bjelaških snaga itd. Krstu Zrnovom Popoviću i njegovim ustaničkim snagama teško je pala činjenica hapšenja i odustajanja značajnog dijela vođa ustanka od oružane akcije, kao i bjekstvo Jovana Plamenca, odmah poslije sloma opsade Rijeke Crnojevića, te oskudica u oružju, opremi, hrani i nedostatak bilo kakve pomoći, koja bi mogla makar nagovijestiti eventualni uspjeh i ostvarenje ciljeva ustaničkih akcija. Kada je na samom početku sukoba na zapadnom sektroru kod Cetinja poginuo komandir Đuro Drašković, jedan od vodećih ustaničkih vođa, to je veoma teško odjeknulo među ustanicima. Ali, uprkos tome oni su svoje pozicije na Zapadnom sektoru uspjeli da zadrže. Na zapadnom sektoru vodila se žetoka borba između zaraćenih strana, a ona je počela da jenjava tek oko dva sata popodne, zbog toga što je tada na Cetinje stigao francuski general Pol Venel, koji se angažovao posrednički radi prekida neprijateljskih dejstava. General Venel se iz Kotora za Cetinje uputio 6. januara 1919. godine. Na putu prema Cetinju sastao se sa srpskim majorom Antonovićem i preporučio mu da se njegove jedinice ne upuštaju u borbu, što je ovaj i prihvatio. Na putu za Cetinje, prvo na Bukovici, pa onda i u Bajicama, general Pol Venel se zaustavio i razgovarao sa ustanicima, koji su mu saopštili uzroke i razloge svojega nezadovoljstva i predstavili mu svoje konkretne zahtjeve. General Venel je od ustanika tražio da se dozvoli slobodan prolaz na putu Kotor - Cetinje, te da se uspostave telefonsko-telegrafske komunikacione veze, kao i da dođe do prekida vatre.

 

Neuspjeh misije Pola Venela

Page 237: CG, Djuro Draskovic

 

U vrijeme dok je pregovarao sa ustaničkim sngama u Bajicama, general Pol Venel je u Komandu Jadranskih trupa, kod generala Dragutina Milutinovića, uputio svoga odronans-oficira i tumača, koji je tražio od ovoga da se prekinu neprijateljstva i na taj način da se omoguće pregovori između zaraćenih strana u cilju obustavljanja oružane borbe. Ovo je značajno, ali ne i potpuno, uticalo, na prekid borbe. General Venel je stigao na Cetinje i angažovao se da se obustave oružane akcije sa obje strane. Radi toga se sastao i razgovarao sa generalom Milutinovićem i predstavnicima Izvšnog narodnog odbora. Oni su generalu Venelu izričito saopštili da neće da pregovaraju sa ustanicima i da nepopustljivo traže da oni predaju oružje i municiju, a da se ustaničke vođe uhapse i da im se sudi. General Venel je preko svojih izaslanka pregovarao sa ustanicima u Bajicama. Oni su od Krsta Popovića tražili da zajedno sa ostalim vođama dođu na Cetinje radi pregovora, ali su oni to odbili, jer su znali da im srpska vojska i bjelaši spremaju zamku, da ih uhapse ili pobiju, a da ih general Venel ne bi mogao, sve i da hoće, zaštitii. Izaslanik generala Venela je potom ponovo odlazio u ustanički Štab, na zahtjev generala Milutinovića, koji je od ustanika zahtijevao da se oslobode zarobljeni srpski oficiri i da im se vrati zaplijenjen materijal. Ustanički Štab je izašao u susret tim zahtjevima, pa je Venelov izaslanik došao u Bajice, u ustanički Štab, ponovo na insistiranje generala Milutinovića, koji je tražio da se proširi neutralna zona, s obećanjem da srpska vojska i bjelaši neće pomjerati svoje položaje. U pitanju je, međutim, bila prevara, jer kad su ustanici prihvatili taj prijedlog i kada su se povukli na nove položaje, srpska vojska i bjelaši su to maksimalno iskoristili i zloupotrijebivši povjerenje, odnosno prekršivši dogovor, zaposijedali nove položaje. Uzaludna su zbog toga bili protesti generala Venela kod Milutinovića koji je, vještim manevrom, pod izgovorom da to ne čine njegove snage, već dobrovoljci, skinuo odgovornost sa sebe, iako je on bio za to glavni inspirator i nalogodavac. Nekadašnji maršal Cetinjskog Dvora Slavo Ramadanović, kojega su srpske vlasti bile ranije uhapsile, pušten je iz zatvora radi toga da sa Venelovim izaslanikom ode u ustanički Štab i da od ustanika traži da odustanu od daljih akcija, da se raziđu, te da se nanovo uspostave telefonsko-telegrafske veze sa Cetinjem. Zauzvrat, ako to prihvate, general Venel im je obećao da ih niko neće pozivati na odgovornost i proganjati ih za dotadašnje držanje. Ramadanović je u tom smislu razgovarao u Bajicama sa ustaničkim vođama, a oni su, pored ostalog, zahtijevali da im se garantuje da ih protivnici neće proganjati, ukoliko prihvate postavljene zahtjeve. Ali, uprkos svemu, oružani konflkti nijesu prekinuti 6. januara 1919. godine, već je borba trajala čitav dan. Rezultat oružanog sukoba 6. januara 1919. godine na Cetinju i okolini, sa stanovišta žrtava bio je sljedeći: srpska vojska i bjelaši imali su 44 ranjena i poginula, a samo među zarobljenim ustanicima bilo je 54 ranjenika. Prema službenim podacima koje je iznijela Komanda Jadranskih trupa 25. XII 1918. godine (po st. kal.) do završetka borbi oko Cetinja bjelaške snage imale su 16 mrtvih i 63 ranjena vojnika i oficira. Kada se sumiraju učinci borbi za oslobođenje Cetinja ustanici su, u suštini, doživjeli poraz. Božićni ustanak, dakle,i na Cetinju, i u čitavoj Crnoj Gori pretrpio je poraz, iako se ustanici hrabro borili. Za taj poraz mnogobrojni, su faktori, unutrašnji i spoljni, Ipak, čine se odlučujućim nadmoćnost jedne i nemoć druge strane, ali i kolebanje i neodlučnost, sklonost pregovaranju sa strane ustanika.

Page 238: CG, Djuro Draskovic

Oko Cetinja oružane borbe su vođene i u noći između 6. i 7. januara kao i tokom čitavog sjutrašnjeg dana. Tada su, posebno na jugoistočnom sektoru, srpske snage i bjelaši, pod komandom Nika Pejanovića, primorale ustanike na odstupanje, usljed nedostatka municije i hrane. Mnogi ustanici su se toga dana razišli sa položaja, neki su se predali vlastima, a mnogi otišli svojim kućama. Tako je u ustaničkom taboru nastupilo pravo rasulo. Dio ustanka je na zapadnom sektoru nastavio borbu, ali su i oni uskoro bili prinuđeni na povlačenje, uz Lovćen i put Kotor - Cetinje. General Milutinović je nastavio sa artiljerijskom paljbom na ustaničke položaje i sa prodiranjem njegovih trupa i bjelaša. Uzalud je general Venel intervenisao da Milutinović zaustavi dalju akciju. Venel je poslao ponovo svoga emisara kod ustanika, tražeći od njih da prekinu vatru, a oni su ukazali da ih je druga strana prevarila. Saopštili su Venelovom poklisaru-tumaču Selekoviću da dok su ustanici poštovali prijedloge generala Venela, dotle su ih srpske trupe i bjelaši potpuno ignorisali i nastavili sa svojim prodiranjem. Tada su rekli da će se, ipak, povući pod sve brojnijom najezdom neprijatelja. Kada se vraćao u Kotor sa Cetinja 7. I 1919. godine general Venel se sa ustanicima susreo i razgovarao dva puta - iznad Bajica i na Čekanju. Tada ih je pozvao da oslobode put Cetinje - Kotor, da ponovo uspostave telefonsko-telegrafske linije, da polože oružje i da idu svojim kućama. Sa generalom Venelom ustanici su tada razmijenili veoma žučne riječi, nijesu bili prema Venelu nimalo blagonakloni, već su mu decidirano saopštili da su prevareni i zato nijesu uvažili njegove zahtjeve. Zbog neuspjelih pregovora i neprijatne atmosfere koja je bila tokom njih, general Venel je bio ljut i u takvom neraspoloženju rastao se sa ustanicima i otišao za Kotor. General Venel je 6. janura 1919. godine izdao naredbu da se obustavi pokret francuskih i italijanskih snaga, koje su se bile uputuile od Kotora prema Cetinju. On je kad se vraćao u Kotor 7. i 1919. godine na Duboviku, iznad Cetinja, zaustavio jednu francusku četu koja je bila u vezi sa obje sukobljene strane. Komandir te čete bio je poručnik Mira koji je radio na prekidu neprijateljstva. On je isto uradio i kad je zaustavio kod Njeguša jednu četu Italijana. General Venel je 7. januara stigao u Kotor. Po dolasku u Kotor preduzeo je akciju da se oslobode svi srpski i crnogorski oficiri koji su bili u zarobljeništvu, te da se učini slobodnim put Cetinje - Kotor i omogući normalan telefonsko-telegrafski saobraćaj. Ultimativno je tražio da se to učini u roku od 48 sati, a ako se to ne uradi intervenisaće radi izvršenja njegove naredbe savezničke trupe. U svojoj naredbi on je naveo da se ustanici vrate svojim domovima, da neće biti progonjeni i uzrupirani ako budu mirni i ako polože oružje i da mogu njemu dostavljati svoje žalbe, a on će ih proslijediti svojim nadređenim. Kad se vratio u Kotor general Venel je podnio izvještaj komandantu savezničke vojske generalu Franše D' Epereu o događajima na Cetinju 6. i 7. januara, kao i o svojoj neuspješnoj posredničkoj ulozi. Komanda ustanika je tih dana stupila u kontakt sa jednim italijanskim marinskim oficirom. On je razgovarao sa vođama ustanka i obećao im da će saveznzička vojska ući u Crnu Goru. To je, kako Krsto Popović piše u svome dnevniku, dijelom okrijepilio i oveselilo ustanike. Ustanici su i pored poražavajuće situacije za njih u kojoj su tada bili, sve pokušavali da pronađu saveznika za svoje planove. Tih dana je i jedan američki kapetan došao na Krstac i tražio da se sretne sa Popovićem i da razgovara sa njim. Ali, Krsto Zrnov, kao komandant, nije mogao napustiti borbeni položaj, već je kao svog izaslanika poslao narodnog poslanika Sava Krivokapića i komandire Petra Gvozdenovića i Boža Bećira, članove Ustaničkog Odbora. Oni su u ime Krsta Popovića i ustaničkog Odbora iznijeli sljedeće zahtjeve:

Page 239: CG, Djuro Draskovic

1) Da se obustave neprijateljstva; 2) Da savezničke trupe posjednu Crnu Goru do uspostave njene legalne vlasti; 3) Da srbijanske trupe napuste Crnu Goru; 4) Da se general Milutinović stavi pod sud zbog zločina učnjenih u Crnoj Gori i 5) Da se svi pohapšeni puste iz zatvora. (Ove ustaničke zahtjeve Krsto Popović navodi u svom dnevniku.) Ponašanjem generala Venela Krsto Popović i ostali ustanici bili su nezadovoljni. Oni su tokom 7. januara u Kotor poslali Iliju Martinovića sa zadatkom da zamoli savezničke snage i njihovu komandu da intervenišu i da im saopšti da je dolazak na Cetinje generala Venela, ustvari, bio akt protv ustanika, a u korist njihovih neprijatelja. Ali, sve to nije ništa izmijenilo u pogledu sudbine crnogorskog ustanka.

 

Krah ustanka – nastavak patnje i stradanja rodoljuba

 

Glavni organizatori ustanka na području Podgorice, pored đenerala Milutina M. Vučinića, bili su brigadir Andrija Raičević, major Pero Vuković i kapetan Božina Bašović, poručnici Marko Šušović, Blažo Vukašinović, Tomaš Grujović, Panto Savović, Radovan Savović i drugi oficiri i činovnici. Ustanički pokret je najprije organizovan u Piperima. Ustanici iz okoline Podgorice su presjekli put Podgorica – Danilovgrad, na Vranićkim Njivama. Sve je, međutim, poremećeno hapšenjem đenerala Vučinića. Uoči samog izbijanja ustanka, naime, neposredno pred početak oružanih sukoba, uhapšeni su đeneral Milutin Vučinić, brigadir Andrija Raičević, komandiri Stanko Marković, Miloš Vučinić i još nekolicina crnogorskih oficira i činovnika. To se desilo u noći između 19. i 20. decembra 1918. godine (po starom kalendaru) prilikom zasijedanja na Veljem Brdu. Provedeni su potom u podgorički zatvor »Jusovača«. Do njihovog hapšenja je, inače, došlo nakon što ih je izdao jedan od učesnika tog zbora. Opsada Podgorice potom nije uspjela, iako su određene akcije, poput zauzimanja Spuške glavice, preduzimale snage predvođene komandirima iz Martinića Stevanom i Bogićem Radovićem i grupe na Veljem brdu kod Podgorice, sa kapetanom Matom Raičevićem, na čelu, kao i određene snage u Piperima, na Vranićkim njivama. Međutim, te ustaničke snage nijesu ni približno bile dovoljne da bi mogle zauzeti Podgoricu. Ipak, đeneral Vučinić i grupa od 19 crnogorskih prvaka i rodoljuba uspjela je da pobjegne iz »Jusovače«, i to zajedno sa stražarima koji su ih čuvali. Vlasti su, naime, namjeravale da ih sjutradan strijeljaju, ali to se nije dogodilo zahvaljujući komandiru straže, Savu Burzanu, inače »zelenašu«, pristalici kralja Nikole, koji je bio odlučan da te crnogorske uglednike spasi smrti i oslobodi ih. Tako je samoinicijativom i hrabrošću Burzana (koji je, potom, pošao sa njima) ta grupa zatočenika, iste noći, preko Ćemovskog polja i Gruda, domogla se obale Skadarskog jezera i uz pomoć tamošnjih Malisora čunovima se prebacila u Albaniju, a potom, preko San Đovani di Medua, na italijansko tlo, pa u Gaetu, gdje su bile stacionirane crnogorske jedinice kraljevske vojske. Toj grupi crnogorskih bjegunaca na Ćemovskom polju priključio se i komandir Blažo Marković i s njima krenuo na izgnanički, patnički put. Ustanak u podgoričkom kraju je likvidiran 21. decembra 1918. godine po starom kalendaru, bez oružane borbe. Tada je od zarobljenih ustanika oduzeto šest mitraljeza i nekoliko pušaka...

Page 240: CG, Djuro Draskovic

Inače, srpske trupe i bjelaši gonili su oko Cetinja razbijene ustanike ustanike do 14. januara, kada su borbe prestale, jer se najveći broj ustanika vratio svojim domovima, a značajan dio izbjegao za Bar i Boku Kotorsku, gdje su tražili zaštitu Italijana. Neki od ustanika tražili su zaštitu od Amerikanaca, prijavili se njima, a ovi su ih iskoristili tako što su ih primorali da rade na iskrcavanju njihovih brodova. Savezničke snage, pak, većinu crnogorskih oficira vratili su na Cetinje. Tako je i jedna ustanička grupa od oko 300 ljudi, koja je bila pod komandom komandira Đura Kape, vraćena u prijestonicu. Komandant ustanika Krsto Popović nije htio da se preda, već je, kao sam piše u svome dnevniku, 29. decembra 1918. odnosno 11. januara 1919. godine uspio da stigne u Boku Kotorsku, gdje se sjutradan povezao se sa italijanskim trupama i sastao se generalom Karboneom. To je, u stvari, označili i definitivno gušenje Božićnjeg ustanka. Popović je, potom, sa mogim ustanicima emigrirao za San Đovani di Medua, a odatle se prebacio u Italiju. No, Krsto se opet vratio u Crnu Goru da diže novi ustanak protiv okupatora. Tako je pod vođstvom Krsta Popovića 12. jula 1919. buknuo Petrovdanski ustanak za oslobođenje Crne Gore od velikosrpskog jarma i terora. No, na istočnom sektoru ustaničke snage su odmah doživjele poraz. Akcija srpske vojske i bjelaša razbila je njihove redove i ovladala njihovim položajima, a ustanici su počeli da se povlače u neredu, u pravcu Bokova i Kosijera. Krsto Popović u svom dnevniku navodi da se ustanička četa Bjelica, pod komandom Krsta Vujovića, povukla sa ostatkom snaga sa istočkog sektora, bez opaljenog metka. Povlačenje bez borbe imala je i ustanička četa kojom je komandovao Dušan Vuković, nakon što ih je opkolila Donjokrajska četa bjelaša. Popović je poslao Vukoviću u pomoć 20 vojnika i tek tada je ona uspjela da se izvuče iz opsade. Načelnik podgoričkog okruga je 1. marta 1919. dostavio službeni dopis, u kojemu se veli da je dobio inforomacije da “odbjegli odmetnici u Boku imaju organizovati teroristički komitet, predsjednik kojega bi imao biti biv. kapetan Krsto Popović iz Cuca, a glavni vođa toga komiteta je biv. knjaz Petar, koji im je stavio u izgled obilata novčana sredstva”. U tome aktu tvrdi se da je cilj toga komiteta da se komiti - sami ili preko svojih pristalica u Crnoj Gori - obračunavaju, odnosno, poubijaju sve viđenije pristalice “ujedinjenja”... Valja ukazati i da je poslije izbijanja Božićnog ustanka kralj Nikola, na intervenciju saveznika, prevashodno američkog predsjednika Vilsona (koji je kod kralja Nikole poslao svog ličnog sekretara, majora Kloza) uputio poruku crnogorskom narodu. Mesaž kralja Nikole crnogorskom narodu od 22. januara 1919. donijet je na inicijativu predsjednika Vilsona. Taj Nikolin mesaž, kojim je Versajska konfrencija nastojala da izdejstvuje da kralj Nikola doprinese da crnogorski narod obustavi oružanu borbu, poslat je u Crnu Goru, ali on nikada nije saopšten narodu. Evo njegove sadržine: »Mome dragom narodu! Preklinjem Vas da ostanete s mirom na vašim domovima i da se ne protivite oružanom rukom trupama, koje hoće da prigrabe vlast u našo zemlji. Ja sam dobio najviše garancije od predstavnika savezničkih zemalja, da će u skorom vremenu biti pružena crnogorskom narodu zgodna prilika da se slobodno izjasni o političkoj formi svoje buduće vlade. Što se mene tiče, ja ću se sa zadovoljstvom prikloniti toj odluci – Nikola, s. r.«. Navedeni mesaž kralja Nikole stigao je u Crnu Goru kad je Božićni ustanak bio ugušen. Konferencija mira u Parizu odobrila je 8. (21) januara 1919. da se ta poruka pošalje u Crnu Goru, a ona je upućena u nju dan kasnije, dakle, 9. (22) januara. Ali, ta

Page 241: CG, Djuro Draskovic

poruka nikada nije uručena vojvodi Božu Petroviću, jer su ga okupacione vlasti već bile uhapsile i utamničile u podgoričkom zatvoru »Jusovača«. Ta poruka kralja Nikole došla je na adresu načelnika vrhovne komade vojvode Živojina Mišića, koji je istu 13/26. januara 1919. dostavio generalu Dragutinu Milutinoviću, komandantu okupacionih srpskih trupa u Crnoj Gori. Tu poruku primio je i francuski general Pol Venel, koji ju je adaktirao kao bespredmetnu, tako da ona nije sopštena narodu. Međutim, ta poruka, čak i da su za nju znale ustaničke vođe, ne bi bitnije uticala na crnogorske ustanike, jer su oni i nekoliko narednih godina nastavili gerilsku oslobodilačku borbu (komitskog karaktera), u mnogim krajevima Crne Gore. Te grupne i pojedinačne akcije patriota koji su se odmetnuli u šume i komitovali, odvijale su se pod neviđenim represalijama od strane srpskih okupacionih trupa. Borbe su vođene »ZA PRAVO, ČAST I SLOBODU CRNE GORE« u uvjerenju da one moraju, kad-tad, dati rezultate. Nažalost, do toga tada nije moglo doći. No, iako je Božićni ustanak ugušen u krvi, mora mu se priznati “očinstvo” za sve mučne godine borbe “za čast, pravo i slobodu Crne Gore” koje su se potom dogodile i u kojima se, мada očajnički, dokazivala i potvrđivala u krvi crnogorska državotovorna i nacionalana svijest i posebnost.

Prvi šef zvanično Trgovinske (a u suštini više diplomatske) misije Crne Gore u Bosni i Hercegovini, prof. dr. Novak Kilibarda, izuzetno je zanimljiv sagovornik. Sa manje riječi teško ga je bolje predstaviti nego što je to učinio podgorički novinar Slavoljub Šćekić u uvodu nedavno objavljene, izuzetno uzbudljive knjige svjedočanstava sagovornika Dana pod naslovom KILIBARDA: Ispovijest o deceniji koja je promijenila lice Crne Gore (Vijesti, Daily Press d.o.o., Podgorica, 2001). Zato, uz ljubazno dopuštenje kolege Šćekića, prenosim njegovo predstavljanje.

"Jecaji hiljada žena okupljenih oko bijele kamene gromade cijepali su nebo. Uzalud su u Potočarima 11. jula 2001. godine, na šestogodišnjicu velikog masakra Muslimana u Srebrenici, te nesrećnice tražile odgovor. Oni koji bi mogli da svjedoče o sudbini osam hiljada stradalih kobnog 11. jula 1995. godine i o genezi najvećeg pojedinačnog zločina u Evropi poslije Drugog svjetskog rata, još se, u vrijeme kada ova knjiga ulazi u štampu, nadaju da će izbjeći suočavanje sa posljedicama i da će, u međuvremenu, balkansko bure opet početi da dimi, kako bi neka nova veća tragedija učinila srebreničku shvatljivijom. U grupi od tridesetak diplomata, koji su pod jakom pratnjom, iz straha od srpskog bijesa, stigli iz Sarajeva, nalazio se i predstavnik Crne Gore prof. dr Novak Kilibarda. Uprkos upozorenjima da mu se mogu desiti neugodnosti i od srpske i od muslimanske strane, zaklonjen samo tamnim naočarima, stajao je ispred bijelog kamena temeljca budućeg memorijalnog centra i gorko žalio zbog toga što Srbi još nemaju svog Vilija Branta, da klekne i zatraži oprost. Dolaskom u Potočare, Kilibarda je opisao svoj puni politički krug. Početkom devedesetih godina prošlog vijeka Kilibarda je jezdio ovim prostorima sa ostalim srpskim liderima, držao zapaljive govore i premjeravao teritorije za buduću veliku nacionalnu državu. Prije svih iz tog korpusa, shvatio je tragičnost zablude, krenuo je na put katarze, tražeći oprost za posljedice svoje politike u Bosni, oko Dubrovnika. Insistirao je da bude prvi crnogorski diplomata u Sarajevu, razrovanom srpskim granatama. Kilibarda je rijedak svjedok koji je bio na oba pola, čiji lik se može prepoznati i na reversu i na aversu novije crnogorske istorije, začete umiranjem komunizma i obnavljanjem višestranačja. Na Balkanu je sasvim sigurno teško naći sličan primjer evolutivne promjene čovjeka, njegovih stavova i njegove misije. Još teže je naći primjer čovjeka

Page 242: CG, Djuro Draskovic

koji će sve te promjene i ranije zablude uz neiscrpnu autoironiju prilično iskreno priznati. Zato je Kilibarda ne samo neposredni svjedok jednog vremena i događaja koji su potpuno izmijenili lice Crne Gore i regiona Balkana, već i dokaz da je političkom evolucijom, dugotrajnim procesom, možda i moguće od violentnog Balkanca dobiti modernog političara, čija će luča biti sazdana vrijednostima demokratskog društva i izdignuta visoko iznad atavizma, plemenske ideologije krvi i tla. Kilibardin put je jedinstven na prostorima gdje se dosljednost i u zabludi smatra jednom od najvećih vrlina. U mladosti, kao perspektivni komunistički funkcioner, trudio se da istakne svoje projugoslovensko stremljenje sa ljudskim likom. Slučaj će namjestiti da ga izbace iz komunističke partije zbog optužbe da je u predgovoru jednoj knjizi veličao lik i djelo crnogorskog separatiste. Poslije tzv. antibirokratske revolucije, kojom je Slobodan Milošević krajem osamdesetih godina prošlog vijeka srušio crnogorsko rukovodstvo i instalirao marionetsku vlast, Kilibarda će stati na čelo novoosnovane nacionalističke, rojalističke, velikosrpske partije koja će zajedno sa sličnim političkim partijama i klerom raspirivati ratni požar po Hrvatskoj i Bosni i prizivati zlokobne podjele po Crnoj Gori. Nekoliko godina kasnije svoju stranku, iz velikosrpskog korpusa nastojaće da prevede u 'partiju srpske prepoznatljivosti', a kasnije i u građansku partiju. Sa Liberalnim savezom formirao je Narodnu slogu i okrenuo se protiv režima koji ga je do tada smatrao uslužnim servisom i koji je uspješno opstajao održavajući srpsko-crnogorsku podjelu. Mnogi ozbiljni analitičari danas formiranje Narodne sloge uzimaju kao datum civilizacijskog zaokreta u Crnoj Gori, kao vjesnik reformi i sporog i bolnog usvajanja demokratskih standarda. U ključnim trenucima novije crnogorske istorije, kada se vladajuća Demokratska partija socijalista cijepala na antimiloševićevsko krilo Mila Đukanovića i Miloševiću i svakoj vlasti u Beogradu beskrajno odano krilo Momira Bulatovića, Kilibarda je odigrao prelomnu ulogu svrstavajući se uz crnogorsku opciju i poništavajući tako nade o novoj nacionalnoj homogenizaciji. Uveo je svoju stranku u vlast koja je imala i politički i državnički crnogorski predznak. Konkretnim potezima i izjavama o nemogućnosti ravnopravne državne zajednice sa Srbijom, snažno je duvao u jedra podržavajući kurs ka crnogorskoj nezavisnosti. On, koji je nekada bez kucanja ulazio kod visokih srpskih sveštenika na Cetinju, prihvatio je kao neoborivu činjenicu autokefalnost Crnogorske pravoslavne crkve, pored Crnogorske akademije nauka i umjetnosti koja je godinama djelovala samo kao inferiorni prirepak SANU, Kilibarda je ne samo uvažio postojanje Dukljanske akademije nauka već je postao i predsjednik njenog Senata. U ključnim momentima, kada je NATO krenuo na srpsku vlast zbog počinjenog genocida na Kosovu, Kilibarda je sa funkcije potpredsjednika crnogorske vlade zaprijetio da Vojsci Jugoslavije, koja se ponašala kao Miloševićeva okupaciona sila, treba ukinuti struju, vodu i onemogućiti opstanak ukoliko ona u Crnoj Gori pokuša da isprovocira razaranja..."

DANI: Gospodine Kilibarda, da li je tačan utisak da predsjednik Milo Đukanović pod pritiskom, prije svega Evropske unije, odustaje od referenduma u Crnoj Gori i proglašenja njene nezavisnosti?

KILIBARDA: Gospodin Đukanović je oprezan političar, a oprezan je iz razloga što shvata situaciju u kojoj se danas nalazi Crna Gora. S jedne strane, kolektivna svijest crnogorskog građanstva, i tu mislim na sve vjere i nacije, ide ka povratku državnosti Crne Gore, a, sa druge strane, međunarodna javnost vrlo zateže i na neki način ometa taj njen hod. Đukanović zna da pred njim stoje dva puta: ili da bude ličnost od matičnog teksta crnogorske istorije ili da bude vrlo marginalna ličnost. Prema tome,

Page 243: CG, Djuro Draskovic

ne bih optuživao Đukanovića da pod presijom gospodina Solane odstupa od puta kojim je krenuo, nego bih prije rekao da nalazi načine da malo tim svojim amfiboličnim ponašanjem ubijedi stvarnost desno i lijevo da je on u pravu. I čini mi se da uspijeva. Milo Đukanović, ipak, predstavlja jednu politiku, sudbina mu donijela da prvi put u istoriji Crne Gore iza lidera stoji većinska volja svih naroda Crne Gore. Do danas se nikad nije dogodilo da i manjinski narodi usuglašavaju svoje poglede na Crnu Goru sa većinskom voljom većinskoga naroda, kao što je to danas. Evo, sve ankete pokazuju da Muslimani-Bošnjaci, po brojnosti drugi narod u Crnoj Gori, zatim Albanci, pa Hrvati, odnosno katolici, slijede politiku koju danas reprezentuje Milo Đukanović. Ovo nije apologetika Mili Đukanoviću, nego činjenica da je on danas reprezentativni predstavnik kolektivne svijesti Crne Gore koja hoće da vrati državnost koja joj je grubo zakinuta 1918. godine i koju, nažalost, hoće da joj zakinu i danas.

DANI: Pretpostavljam da su stranci mogli razumjeti crnogorske zahtjeve za nezavisnošću dok je vladao Milošević. Šta se promijenilo u Srbiji sa promjenom vlasti?

KILIBARDA: Nažalost, suštinski se nije ništa promijenilo. Ja bih čak ovo rekao: Milošević je bio mnogo manje opasan za Crnu Goru nego što je gospodin Koštunica! Milošević je diktator i da je ostao još nekoliko godina na vlasti, po prirodi stvari, sva bi Crna Gora odskočila i od njega i od Srbije, jer bi životni standard i sve ostalo bilo dovedeno do nekoga nultoga stepena. Međutim, Koštunica je uspio da zavara velike sile. Naime, gospodin Koštunica dolazi na mjesto Miloševića, ne nastupa onako pravolinijski kao Milošević, on je intelektualan tip čovjeka, nema komunističko opterećenje... Ali, u mjeri u kojoj je Milošević najobičnije oružje u rukama Memoranduma Srpske akademije nauka i Srpske pravoslavne crkve, utoliko je Koštunica reprezent njihovoga shvatanja. Koštunica je u najdoslovnijem značenju pitomac gospodina Garašanina. On, koji se sada jednom rukom drži za kanon Pravoslavne crkve, a drugom za Garašaninovo Načertanije, uspio je da zavara Zapad. Njima je glavno bilo da maknu Miloševića, s kojim su se namigivali više godina a da pritom nijesu vidjeli ko je on. Sada vide da je Koštunica eliminisao Miloševića, ali ne i da je pojačao njegovu politiku. Ja na Slobodnoj Evropi slušam slijedeću stvar: razgovara novinar sa prodavcima suvenira u Knez Mihajlovoj ulici u Beogradu i jedan od njih kaže da ne može da naštanca toliko majica sa Karadžićevim likom koliko se dnevno proda. Drugi kaže: "Verujte, svaki suvenir se tako prodaje ako je na njemu samo slovo K, a kamoli Karadžić!" Prema tome, velike sile ne vide da je Koštunica, ustvari, učvrstio unitarnu politiku Slobodana Miloševića. I da budem krajnje otvoren: dok god Srbija ne digne ruke od Republike Srpske, do tada ne treba mnogo optuživati RS što se ovako ponaša svojom politikom koja je protiv solidne države BiH.

DANI: Kako Vi tumačite činjenicu da su se neki veliki srpski književnici u potpunosti stavili u službu jedne politike koja je nanijela puno zla narodima Crne Gore, a i na prostorima bivše Jugoslavije? Evo, recimo, Matija Bećković.

KILIBARDA: Ja sam već negdje rekao da su tri čovjeka nanijela ogromnu štetu Crnoj Gori, a njih trojica pojedinačno ne poznaju Crnu Goru. To su: pjesnik Matija Bećković, mitropolit Amfilohije Radović i bivši predsjednik Crne Gore Momir Bulatović. Svi oni jednodimenzionalno poznaju Crnu Goru. Gospodin Amfilohije Radović je u svojoj 13. godini otišao u pravoslavni manastir, studirao po svijetu, doktorirao, i tek će kao episkop doći u Crnu Goru, koju on poznaje iz priče i legende.

Page 244: CG, Djuro Draskovic

Matija Bećković je rođen u Senti, maturirao je u Valjevu i Crnu Goru poznaje iz cvijićevsko-erdeljanovićevske škole, legendi, priča, velikosrpskih pogleda na tu slavnu srpsku Spartu itd. Momir Bulatović je rođen, mislim, u Beogradu, maturu završio u Zadru, došao je u Podgoricu da studira ekonomiju i znao je Crnu Goru kao svaki momak koji je išao na primorje da se okupa. Prema tome, Crnu Goru treba poznavati. Ko god pristupa Crnoj Gori kao nekoj legendi svjetske istorije, samo poznaje jednu pjesničku dimenziju Crne Gore; ko god Crnu Goru gleda samo kao neki siromašni krš, poznaje jednu njenu socijalnu stavku. Crnu Goru treba poznavati u njenom kompleksu: nije više Crna Gora ono što je bila ni u doba Balkanskih ratova, niti ono što je bila u doba Njegoša, niti vladike Danila. Crna Gora je danas sasvim nešto drugo, ona je jedna multietnička, multinacionalna država, gdje je prvi put zaista na djelu harmonija vjera i nacija. Nikad se nije misao kralja Nikole, bolje reći knjaza Nikole, oživotvorila kao što je danas. A on je, kao jedan mudar političar, radio sve da se oformi jedan harmonični život u Crnoj Gori. No, Srbiju ne treba samo napadati, ona radi svoj posao kao i svaka sila, jer je ona sila za svoju okolinu. Crnogorcu naspeš korito u Beogradu, daš mu sve beneficije i onda taj Crnogorac igra kako oni sviraju. Ja imam pravo da ovo kažem jer ja u politiku nijesam ušao kao apsolvent, nego kao redovni profesor univerziteta. Da sam ja htio igrati po taktu Srbije, ja bih danas bio jedan od glavnih pregovarača u onom timu koji rješava sudbinu Crne Gore. Ja ne želim ovim da ističem sebe, ali hoću da polemišem sa nekim ljudima koji me stalno napadaju "kako Kilibarda mijenja politiku kao košulje". Ne mijenja Kilibarda politiku kao košulje, nego je Kilibarda u politiku ušao sa akademskim, profesorskim, knjiškim stavovima i uvjerenjem da se može govoriti i o jednom narodu i o jednoj državi i o jednoj harmoniji. Ali, kad sam ja tokom pet-šest godina bavljenja politikom vidio šta unitarni političari Srbije misle, onda sam doživio stid. Vidio sam da sam krenuo putem koji ide protiv Crne Gore i njenog interesa. Ja sam imao snage da priznam svoju grešku, da kažem - neću ja to da radim. A ja sam se vrlo često nalazio sa prvim ljudima, bio sam češći gost i kod Miloševića, sa Dobricom Ćosićem i tim ljudima sam vrlo često bio u Beogradu. Kad sam vidio da oni suštinski na Crnu Goru gledaju kao na najobičniju malu provinciju koja je dobra samo za unitarnu politiku, da se ona naglašava kao "srpska Sparta", ja sam onda reterirao i krenuo ovim putem. I, pravo da vam kažem, kad sam javno kazao da neću ići tim putem, osjetio sam olakšanje kao da sam se okupao poslije nekog strašnog zamornog i znojavog dana.

DANI: Kako danas gledate na Vaše učešće u propagandnim aktivnostima Srpske demokratske stranke uoči prvih izbora u BiH?

KILIBARDA: E, to mi je vrlo drago što ste me pitali. Ovako: počinje da se osniva višestranački sistem na prostorima titovske Jugoslavije i često sam pozivan da govorim u propagandi SDS-a i skoro da nema grada od Bileće do Banje Luke i od Foče do Broda gdje ja nisam govorio. I najčešće je na tim skupovima, na tim trgovima, bila trojka: Radovan Karadžić, Jovan Rašković, Kilibarda, pa onda i ovaj i onaj. To je bilo, molim vas, vrijeme prije rata. Uvijek bi nas pozdravio neko iz drugih stranaka; dobro se sjećam: u Foči nas pozdravlja Muhamed Čengić i neko zviždi iz publike. Onda ja intervenišem i kažem: "Nije srpski običaj da se gostu zviždi!" U Mostaru nas pozdravlja neki katolik, pa neki musliman, to je tad bilo tako. Nikad Novak Kilibarda nije održao niti jedan govor od kada se zaratilo, to je bilo prije rata i to ističem više puta. Ja sam, recimo, gospodina Aliju Izetbegovića naživo vidio prvi puta na drugi dan Božića u prostorijama SDS-a, kada je ona slavila Božić; tu je bio i reis, došao je mitropolit itd... Ja se jesam aktivno bavio propagandom u korist

Page 245: CG, Djuro Draskovic

SDS-a prije rata. Ali bih želio da ljudi koji me napadaju paušalno preslušaju te govore pa da pronađu neke, po mene danas, kompromitirajuće rečenice. No, ne mogu ih naći, jer takvih rečenica u mojim izjavama i nije bilo.

DANI: Jeste li mogli pretpostaviti na šta će izaći Karadžićeva politika i koje je sve metode spreman upotrijebiti da bi ostvario svoje ciljeve?

KILIBARDA: Ne, nažalost. Bio sam u jednoj velikoj zabludi, pa sam vjerovao da genocid i strava Drugoga svjetskoga rata, Auschwitz i Jasenovac, ne mogu biti ponovljeni i da čovječanstvo neće ugaziti u to zlo. Moram priznati da sam bio strašno, užasno naivan. Kada se osnivao SDS, kao što su se osnivale i druge stranke, nijesam ni sanjati mogao da će doći do onoga do čega je došlo. Jednostavno, imao sam više povjerenja u ljude; ja sam se ranije osjećao u jednom Sarajevu, vjerujte, na neki način ugodnije nego u svom Nikšiću. Moja je doktorska disertacija imala temu bosansku, bolje reći, čak sarajevsku, moj je prvi mentor za doktorsku tezu bio Salko Nazečić. Izdavao sam knjige u Svjetlosti, učestvovao u javnom, kulturnom, književnom životu BiH. Imao sam čast da budem primijećen od ljudi kao što je Mak Dizdar. Neko će reći da sam bio naivan, a bio sam naivan. Zar nisam bio naivan kada sam pomišljao da mogu Srbija i Crna Gora jednim duhom disati? Ali, ja sam kasnije vidio svoju zabludu i ja se ne stidim da iznosim svoje zablude. Kada sam prvi put poslije rata došao u Sarajevo, u zvaničnoj delegaciji Crne Gore, kao potpredsjednik Vlade, na konferenciji za štampu jedan me novinar pitao kako se osjećam. Rekao sam da osjećam i radost i stid, i to sam iskreno mislio: radost što sam došao i užasan stid zbog svega što se dogodilo. Posebno me stid bilo kad sam ušao u razrušeno Sarajevo, koje je prije dvije i po godine ipak bilo razrušenije nego danas, i vidio da niti jednoj crkvi ne fali niti jedan kamen, sem ako nije zalutalo zrno od ovih mojih sa brda. Došao sam do uvjerenja da je u pitanju velika snaga toga svijeta, kojemu uspijeva da tokom infernalnih godina, kada nije bilo ni hljeba, ni vode, sačuva neku veliku tenziju duha. Nešto kasnije, ja ću doći do uvjerenja, koje me je također oblivalo stidom, da je Sarajlija, da je ovaj mučenički bošnjački narod, spremniji da zaboravlja nego naš da se izvinjava. A to je, znate, civilizacijska pobjeda.

DANI: Vi ste još uvijek jedini, hajde recimo, pravoslavac koji je otišao u Srebrenicu i učestvovao u komemoraciji tamošnjim žrtvama. Kako ste doživjeli taj put?

KILIBARDA: Kad sam, kao šef Crnogorske misije, čuo da će biti ta velika komemoracija u Potočarima, prijavio sam se za odlazak Protokolu Federacije BiH.

"Sve ankete pokazuju da Muslimani-Bošnjaci, po brojnosti drugi narod u

Crnoj Gori, zatim Albanci, pa Hrvati, odnosno katolici, slijede politiku koju danas reprezentuje Milo Đukanović"

Page 246: CG, Djuro Draskovic

Prvi put u životu sam tada prošao tim putem, gledao sam, doživljavao. Vidio sam u jednom mjestu ono prase koje su pekli pored puta, vidio sam djecu koja istrčavaju, ni kriva, ni dužna, i tri prsta upućuju ka koloni. To prase koje se okretalo na ražnju zaista je odvratno djelovalo. Mislio sam da je to, ipak, neki eksces. Došao sam u Potočare, ja koji sam i iz literature i iz života saznao za mnoge teške stvari. Moja dotadašnja saznanja su se kretala u granicama jednog normalnog doživljavanja stvari. Ali, dvije su me stvari tamo ipak izbacile iz ravnoteže i poremetile. Prva je kada sam vidio kamen temeljac budućeg spomen-groblja, to nije običan kamen kakvih sam se nagledao kad se podižu građevine, nego je to bijela četvrt od više tona. Shvatio sam da je to strašna stvar: dakle, ne može se ni kamen temeljac postaviti, jer će ga neko razbiti, oskrnaviti, pa je, eto, donijeta velika kocka da ga ne može slomiti baš svaka bijeda. I drugo, što me je potpuno paralisalo, kada je došlo na desetine i desetine autobusa, mislim da ih je bilo preko stotinu, i izlaze žene i žene i skoro samo žene. Ja sam za slične skupove znao samo iz literature, ali tamo prvi put vidim jedan tako ogroman skup žena, običnih žena, tako utuženih žena Srebrenice, bez muževa, bez sinova, bez braće. Mi smo tamo, kao diplomatski kor, bili na jednoj posebnoj strani. Tokom molitve, koju je predvodio reisul-ulema, čuo se mukli jauk te ogromne mase žena. Pravo da vam kažem, teško je naći riječi da opišem kako me se sve to dojmilo: ja ne znam da li je tu više bilo nekoga stida, neke muke, nekoga poimanja ljudske nesreće. Uglavnom, doživio sam to na jedan poseban način i imao sam potrebu da to kažem. Na sreću, jedan naš novinar iz Crne Gore, Ruždija Adžović, bio je ovdje, tako da su ovi moji utisci objavljeni i u Crnoj Gori. Doduše, na neki način, za takav gest sam već bio pripremljen. Jer, nakon što su srbijanska televizija, koju je vodio Vučelić, i u Crnoj Gori njihov epigon Labudović, pravili ogromni zločin lažući crnogorski narod prikazujući sve bošnjačke žrtve kao srpske, ja sam tada u Skupštini Crne Gore ustao kao poslanik i rekao da me nije sramota da imitiram Willyja Brandta, ako je dozvoljeno malo porediti sa velikim. Rekao sam tada da molim i Boga i ljude da oproste Narodnoj stranci, čiji sam bio predsjednik, što su njeni ljudi išli i na Hercegovinu i na Dubrovnik itd.

DANI: Šta mislite, koliko će još vremena proći pa da neko od lidera Srpske pravoslavne crkve ili srpskih političkih lidera dođe u Srebrenicu, iskaže svoj žal i zamoli za oprost?

KILIBARDA: Srpski narod nikad neće stupiti u luku smirenja dok se ne bude oslobodio mita. Srpski narod je jedinstven što slavi poraz; porazi se ne slave, porazi se zaboravljaju. Tu je Crkva odigrala izvanredno reakcionarnu ulogu, posebno Nikolaj Velimirović. On, koji je i Hitlera pozdravio kao čovjeka koji je koordinirao interese Katoličke crkve i fašizma. Crkva je tu napravila nevjerovatno negativnu ulogu, jer je ona tu navodnu srpsku žrtvu i razapetog Srbina u istoriji poistovjetila sa žrtvom Isusa Hrista. Uz to, dok se god ne izmijene nastavni programi društvenih nauka, nema osnovnih uslova da se zasnuje nova kolektivna svijest koja ima korektan pogled na prošlost i na istoriju. Evo šta se kod nas dogodilo: Njegoš, najveći pjesnik crnogorskog naroda, i nikad neće biti većega - ja ne znam da li će Englezi nekada imati većeg pjesnika od Shakespearea, Talijani od Dantea itd. - dakle, Njegoš piše Gorski vijenac u kome uspijeva da taj jaki antiislamski stav, koji je imanentan evropskoj hrišćanskoj civilizaciji od Prvoga krstaškoga rata pa dalje, iskaže jednim vrhunskim pjesničkim jezikom. Ne radi on tu ništa drugo nego što je radio jedan Torquato Tasso koji piše Oslobođeni Jerusalem. Taj antiislamski stav hrišćanske Evrope ekspliciran je toliko puta, pomenimo samo špansku konkvistu, istrebljenje

Page 247: CG, Djuro Draskovic

muslimana sa Sicilije, pomenimo krstaške ratove kada su djecu vodili da bi oslobodili Hristov grob itd. I Njegoš u vrijeme crnogorske borbe uspijeva da taj jaki antiislamski stav iskaže velikim pjesničkim nabojem. I šta biva? Gorski vijenac, objavljen 1847. godine, postaje jaka ideološka literatura i pismenog i nepismenog Crnogorca. Mora se priznati da je ta jaka ideološka literatura bila prosto ugrađena u duh boraca i na Grahovcu i na Vučijem dolu i u svim bitkama kad je trebalo Osmanlijama pokazati put za Istok, da odu tamo odakle su došli. Ali, nažalost, po 300 puta nažalost, taj antiislamski stav koji tumači Gorski vijenac nastavljen je da živi i kasnije, kada ni teorijske opasnosti nije bilo od Osmanlija sa Istoka. Pa se i dalje sa katedre čuju tirade o tome kako "smrde poturice", kako "treba lomiti munar i džamiju, a badnjake srpske nalagati" i kako "luna i krst, dva strašna simbola, njima pomirenja nema, njihovo je na grobnici carstvo" itd. U jednom dubljem značenju, svi oni crnogorski polupismeni ili pismeni vojnici koji su išli na Hercegovinu na neki način su bili usmjereni Njegoševom poezijom. Njegoš je, ni kriv ni dužan, baš kao i Torquato Tasso, završio jednu ideološku misiju jednog vremena. Ali, u Crnoj Gori je i dalje nastavljena praksa prema kojoj se stihovi Gorskog vijenca odnose na jedan nedužni narod. Najbolja ilustracija ovog o čemu govorim je istiniti sljedeći događaj: čovjek je pitao jednog dobrovoljca iz Crne Gore koji je učestvovao u zločinima u Hercegovini u ovom posljednjem ratu: "Zašto sa takvom voljom ubijaš muslimane i pališ muslimanske kuće?" Ovaj mu je odgovorio: "Što pitaš, pa nisi ti valjda pametniji no vladika Rade!" Ja se sjećam, prije toliko godina, kada je pjesnikinja Mubera Mujagić rekla, i to u jednoj artikulisanoj priči, da bi trebalo drugačije tumačiti Njegoša, da je doživjela šta je doživjela. To se uzimalo kao napad. Ja i sad kažem da je Njegoš neprevaziđen pjesnik crnogorskog naroda; kao što svaki narod ima velikoga pjesnika, tako i Crna Gora ima Njegoša. Ali, Njegoš se mora drugačije tumačiti u našim školama nego što se tumačio do sada i sada. Jer, mi moramo jednom priznati da u svim genocidima koji su vršeni nad narodom muslimana i Bošnjaka, pa bilo to u Šahovićima 1924. godine, bilo oko Foče u Drugom svjetskom ratu, bilo to u najnovijem ratu, Njegoš je bio na usnama tih koji vrše genocid. Društvena harmonizacija, za koju danas očito postoje pretpostavke u Crnoj Gori, nikada neće postati stvarnost dok god se ne izmijene obrazovni programi. Da bih ja nešto unaprijedio na tom planu, skoro sam na jednoj tribini u Pljevljima rekao jednu vrlo vehementnu stvar - a to sam rekao kao čovjek koji je naučio da ga psuju, i to mene više ne nervira. Rekao sam, sa izvjesnom lukavošću, da bih malo dirnuo bošnjačke intelektualce u Crnoj Gori, sljedeće: "Da sam musliman u Crnoj Gori, bojkotovao bih školu nespremanjem djece u škole dok se ne izmijene programi iz društvenih predmeta!" Jer, da mi budemo ljudi: u jednoj školi, u istoj klupi, sjede mali Mujo i mali Jovo. I sad, mali Mujo hoće da ide kući, možda ga čeka njegov dedo da idu zajedno u neku posjetu, u džamiju ili, recimo, bajramski obilazak. Ali, taj mali Mujo do podne sluša tumačenje Gorskog vijenca prema kojem treba lomiti i munaru i džamiju itd. Mi lako teorijski možemo govoriti "svi smo ravnopravni, sve vjere itd.", ali se treba zapitati kako se osjeća taj mali Mujo. Dok god to ne bude tako, ne bih rekao da će biti pravoga građanskoga reda i demokratske harmonije u mojoj Crnoj Gori. Arhiva Dani 248

Čitam u jutrašnjim ??Vijestima??, ( www.vijesti.cg.yu ), broj 2960, od 25.06.2006., kolumnu Dr Novak Kilibarde, o Akademiku Matiji Bećkoviću sa naslovom : ??Gnjevni akademik i nevolje sa logikom??, u kome se autor osvrće na intervju koji je Akademik Bećković dao ??NIN??-u, 25.05.2006., u kome je dao sledeću izjavu:??Na

Page 248: CG, Djuro Draskovic

neverendumu i nereferendumu, kakvog na svijetu nije bilo, braća Never i Nefer i pobijedili su svoj narod i tako postali Romul i Rem samostalne Crne Gore.Njihova suverenost drži se na koncu od pola promila.Oni koji su je i donijeli, otišli su odakle su i došli, a Crnu Goru ostavili prepolovljenu i pokradenu i osramoćenu.Polovina slavi, polovina plače, protivnici se naslađuju, prijatelji tuguju.Ako nisu krivotvorili, to bi im bilo prvi put, a ako jesu nikada nisu krivotvorili manje, a ukrali više.U svakom slučaju, obistinuju se stihovi koje sam davno napisao:

Umrla je stara Crna GoraI bez nje se muče CrnogorciUmreće no prije togaSebe i nju mrtvu obrukati ??

U komentaru ove izjave, Dr Novak Kilibarda na pola strane iznosi svoje viđenje citata uz dosta umetnutih reči:??Da Bećkovićeva izjava povodom crnogoskog referenduma, cijelinom nelogična, a sastavljena od kontradiktornih pojedinosti, nije posledica trenutnog emotivnog šoka razgoropađenog crnogorskog Srbina sa Terazija, nego samo detalj konstante njegova glasovita bjesedništva, pokazaće slijedeći detalji iz njegove knjige ??Služba??, koju mu je objavila Srpska književna zadruga 1990. godine... iz knjige se može navesti taman toliko primjera frazeološkog praznoslavlja...??Na Kosovu se probudila naša nacionalna svijest, a kada se savijest jednom probudi, više ne može zaspati. ( MB ) ( otkud sada ??savijest???N.K. )...

Jedan prema mom ličnom, mišljenjum prazan tekst dva propala intelektuaca.I prepiska preko najtiražnijih crnogorskih novina, daje mislim, sinmboliku referenduma.sa jedne strane imamo čoveka koji fanatično brani srpstvo iz praktično-korisnih razloga prema sebi, a sa druge strane imamo Profesora srpskog jezika i jednog najvećih srpskih nacionalista koji se u poslednjih desetak godina transformisao i crnogorskog patriotu.Mislim da je sramno da se prepisci ova dva gospodina pridaje ovakav značaj, jer se njima vređa intelektualni sklop i Srba i Crnogoraca.Sramno je za oba bloka, da su im ovi ljudi bili na čelu.

Ево како нас доживљава дотични професор у данашњем броју ''Вијести'', од 26.06.2006, број 2961 пише:'' Пошто Академик Бећковић Зећане, алијас Црногорце, сматра најчистијим примјерком српског национа, који се утемељио косовком мартирском побједом, мора да га обузима усхићење од помисли да су црногорци на Косову равном били раме уз раме са Лазаревим жртвеничким легијама!Међутим, досадашња, руварчевићевски критичка историографија, нема података да је Зета којом су тада управљали Балшићи, спремала своју војску на Косову да се супростави Мурату и Агаријанима...Узгред, ''Вијести'', про Милова новина за себе тврди да је независни дневник.И још једна констатација:Влада Црне Горе донела је уредбу у којој се наводи да је латиница званично, Државно писмо.

Novak Kilibarda: JA I AMFILOHIJE

Nedavno je Novak Kilibarda, revoltiran ponašanjem mitropolita SPC u Crnoj Gori, podnio ostavku na članstvo u Savjetu za zaštitu prava manjinskih naroda i etničkih

Page 249: CG, Djuro Draskovic

grupa. Profesor Kilibarda piše o svojim susretima, saradnji i nesporazumima sa Amfilohijem Radovićem. Kako su, u proteklih petnaestak godina, Kilibarda i Radović prešli put od saradnje i uvažavanja do sukoba i oštrog javnog distanciranja

Neke činjenice o anticrnogorskoj djelatnosti mitropolita Amfilohija

Zbog aktivnosti mitropolita Amfilohija, koja je sračunata na razbijanje multietničke stabilnosti Crne Gore, podnio sam ostavku na članstvo u Savjetu za zaštitu prava manjinskih naroda i etničkih grupa, kojim je predsjedava predsjednik Crne Gore, g. Filip Vujanović. Pošto je Amfilohije član tog Savjeta, smatram da imam i moralnu i političku obavezu da svojom ostavkom upozorim Savjet, čiji sam član od dana njegova osnivanja, na obavezu da adekvatno reaguje na poteze svojih članova koji su suprotni zadacima i obavezama Savjeta. Uostalom, evo integralnog teksta ostavke koju sam javno podnio 2. VIII 2005. godine: “Uz izraze osobitog poštovanja, javno Vam saopštavam svoju neopozivu odluku da podnosim ostavku na članstvo u državnom Savjetu za zaštitu prava nacionalnih manjina i etničkih grupa u Crnoj Gori, kojom Vi predsjedavate kao predsjednik države. Evo zašto sam se odlučio da napustim značajno državno tijelo čiji sam član od dana njegova osnivanja. Član našeg Savjeta, g. Amfilohije Radović, mitropolit crnogorsko-primorski, zetsko-brdski, skenderijski i svetoga pećkoga trona egzarh, instaliranjem željezne crkve na Rumiji, planini koja tokom mnogih vjekova, jednom godišnje, na svome vrhu okuplja sve vjere sa svojih padina, zadao je razorni udarac multietničkom i viševjerskom organizmu Crne Gore. Ćutanje našeg Savjeta o tom političko-klerikalskom ekscesu, jednoga od svojih članova, upravo znači poništavanje funkcije Savjeta koja je sadržana u njegovom imenu. Podnoseći svoju ostavku, pozivam i ostale uvažene članove Savjeta da i oni podnesu ostavke, jer smatram da bi takav naš zajednički postupak pomogao Crnoj Gori da stabilizuje svoju demokratsku fizionomiju i ustavnu poziciju, koje su nagrižene isplaniranim udarcem Srpske pravoslavne crkve, srbijanske unitarističke politike i vojske Srbije i Crne Gore, koje oličava mitropolit Amfilohije. Naša zajednička ostavka mogla bi da opomene izvršnu vlast Crne Gore da se doslovno drži ustavnih ovlašćenja u svim prilikama kad se udara na Crnu Goru. Bez obzira s koje strane udari dolaze. Drage kolege, ako ne prihvatite moj predlog, neka Vam je sa srećom nastavak druženja s g. Amfilohijem u Savjetu koji brine o ljudskim i građanskim pravima manjinskih naroda i etničkih grupa u Crnoj Gori.” Pošto Savjet i dalje ćuti o deliktu mitropolita Amfilohija, i pošto ostali članovi Savjeta nijesu prihvatili moj predlog da podnesu ostavke, hoću da upoznam javnost Crne Gore s činjenicama o anticrnogorskoj djelatosti g. Amfilohija na koju sam ukazao još početkom 2001. godine. Prvo ću pomenuti kako je došlo do našeg poznanstva, kako smo sarađivali i kako smo se razišli. Kad se razbolio patrijarh srpski German, čuše se glasovi da će ga zamijeniti episkop Amfilohije Radović, ali ne bi tako, no patrijarh postade g. Pavle. O vladici Amfilohiju sam i do tada slušao kao o monahu vrhunskog obrazovanja, kaluđerskoj legendi koju sastavljaju istorija Morače, učenost i đakovanje kod slavnog Justina Popovića. Kad legenda i voda krenu, nema im zaustavljanja, ako praviš brane da ih zaustaviš, one će ih preplaviti.

Page 250: CG, Djuro Draskovic

G. Amfilohije i ja sreli smo se nekoliko puta na nekim simpozijumima. Bilo je to vrijeme naglog učešća crkvenih lica na laičkim simpozijumima. Na skupovima s nacionalnom tematikom osobito je bio čest gost vladika Atanasije Jevtić. To je bio period eksplozije velikosrpskog nacionalizma čije su istaknute kote Memoranduma SANU, uspon Slobodana Miloševića i putovanje moštiju kneza Lazara. Poseban značaj pridavan je besjedama sveštenih lica, posebno učenih episkopa kakvi su Atanasije, Amfilohije, Irinej Bulović i dr. Prvo poznanstvo formirali smo g. Amfilohije i ja u Srpskoj patrijaršiji u Beogradu, na okruglom stolu o odnosu srpske crkve i srpskog naroda. Treći sagovornik bio je dr Jovan Rašković. Bijaše vruće ljeto, sala je jedva primila brojnu znojnu publiku. Bio je u publici i arhitekta Peđa Ristić, neimar hrama Svetoga Save na Vračaru. Pričalo se o skorom postavljanju kupole na najvećem srpskom hramu kao o graditeljskom čudu. Poslije završenog razgovora, pozove arhitekta Ristić nas trojicu okruglostolaša da sjutridan posjetimo sveto vračarsko gradilište. Prihvatili smo poziv. Prvo smo ušli u arhitektonski biro koji se nalazio kod male crkve na Vračru, neposredno u blizini hrama u izgradnji. Tu nam je priređen srdačan doček. Došla bijahu nekolicina starobeogradskih uglednika, muzejski obučenih. Poslije smo zajednički posjetili građevinu. Rašković ode, a ja predložim g. Amfilohiju da prošetamo kroz park između Narodne biblioteke, Karađorđeva spomenika i hrama u izgradnji. Pristade. Dok smo šetali direktno sam ga upitao da li je glas o njegovu dolasku na mitropolitsku stolicu Crne Gore tačan. Interesovalo me da li dolazak zavisi samo od njegove volje, ili to pak Sinod određuje. Veli mi on da bi eventualna njegova volja da dođe na Cetinje naišla na podršku u Svetom sinodu.

Nagovarao sam ga da sjedne na cetinjsku mitropolitsku stolicu

Tada je on bio banatski episkop. Govoreći iz ugla politike kojoj sam tada pripadao, prizvao sam sve svoje vještine da uvjerim Amfilohija kako bi njegov dolazak na mitropolitsku stolicu Crne Gore bio izuzetno značajan. Stari mitropolit Dajković, koji zaslužuje svako poštovanje - rekao sam, odlazi s trona silom prirode, a elitno obrazovani vladika, još od prestižne moračke porodice, bio bi veoma značajan za obnavljanje religiozne svijesti u Crnoj Gori. Nije on mnogo zborio. Više je slušao, postavljajući mi poneko bezmalo nebitno pitanje. Osjetio sam da želi da što više čuje, da mu još pričam, više je kupovao no prodavao. A Bog je dao da mene nije teško navesti da više prodajem no što kupujem. Dugo smo šetali, već je padalo sunce na goru kad smo se rastali. Neću da kažem da sam ja opredijelio vladiku Amfilohija da dođe u Crnu Goru, ali biće ipak da sam tome putu pripomogao, jer je bilo normalno da moje argumente uzme u obzir. Bio sam čovjek ozbiljnih godina, književnik i profesor univerziteta i, posebno, političar koji se opredijelio za srpsko jedinstvo. Tako sam učestvovao u pripemi dolaska u Crnu Goru čovjeka koji će joj mnogo štete nanijeti. Držim se narodne izreke, ko priznaje - pola mu se prašta. Amfilohije je uskoro ustoličen na Cetinju. Došao je srpski patrijarh Pavle, grupa episkopa koji su činodejstvovali i drugih koji su odstojali činodejstvije. U lijevom kraku Cetinjskog manastira stajali smo sabijeni Radovan Karadžić sa suprugom Ljiljanom, Matija Bećković i ja. Poslije mitropolitskog ustoličenja, otišli smo na ručak u cetinjski hotel. Za glavnim stolom sjedio je patrijarh s novim mitropolitom crnogorskim i četom vladika. Bili smo tu Matija Bećković i ja. Krenule su i zdravice.

Page 251: CG, Djuro Draskovic

Prišao mi je svještenik Momčilo Krivokapić iz Kotora, koji je bio moderator toga svečanog ručka, i sugerisao mi da dignem zdravicu. Ustao sam i riječima povezao Morački manastir i ličnosti koje se rađaju u njegovoj svetoj sjeni. Pomenuo sam arhimandrita Dimitrija, Gavrila Dožića, Matiju Bećkovića i Amfilohija Radovića. Pričao sam samo adorantski, kako se to čini na promocijama i pogrebima. Uprkos apologetskim riječima, koje nijesam štedio u javnom govoru o njemu, nekako me od prvog trenutka, u parku na Vračaru, nije varalo čulo da Amfilohije nije presrećan u mom društvu. Primjećivao sam to po načinu kako opušteno razgovara s nekim drugim, a zategnuto sa mnom. G. Amfilohije želi sagovornika koji sve njegove izjave prihvata bez polemike. Ja sam čovjek koji ne može samo da sluša. I u društvu sjajnih pričalaca, kakvi su bili, recimo, Borislav Mihailović Mihaz i Ćamil Sijarić, ja nijesam bio ćutolog. Išao sam toliko puta u Cetinjski manastir kod g. Amfilohija i nikad tamo ne nađoh čovjeka koji s njim polemiše. Nalazio sam samo skrušene bogomoljce i lica koja se smatraju srećnim što tu sjede. Bivao sam s Amfilohijem i na književnim večerima. Volio je da čita pjesme na Pivskim susretima. Jednom sam mu čak pridržao skiptar dok on za pultom čita pjesmu. Nijesu me njegovi stihovi impresionirali. Njegovi stihovi su više vjerska didaktika no pjesnička metaforika. Ne znam koliko to on uviđa. Nijesam s njim razgovarao o poeziji, ni njegovoj ni drugoj.

Nije ni Amfilohije kazao šta misli o mom književnom radu. Napisao sam roman Crnogorska hronika koji prikazuje crnogorsku crkvu kao idejnog vođu borbe za slobodu. Obuhvaćeni su svi krupni događaji Crne Gore i dati književni likovi svih vladika Petrovića. Kad je izašla knjiga, napišem posvetu i pošaljem knjigu g. Amfilohiju. To je bilo 1995. g. Međutim, ni na jednom našem susretu Vladika ne pomenu moj roman. Doduše, trčali su do njega neki šovenski lelekači da me tuže zbog bogohuljenja u romanu Crnogorska hronika. Jedan iz Bara molio je Amfilohija da me ekskomunicira iz crkve. A bogohuljenje se sastojalo u tome što sam opisao jednoga popa koji vara popadiju i mladoga Rada Tomova kako vodi ljubav u jednoj vodenici. Kao političaru, Amfilohije mi je u početku bio pri ruci. Kada je u Nikšiću organizovana vanredna Skupština Narodne stranke, da se uklone dva potpredsjednika, došao je g. Amfilohije i pozdravio skup. Dolazak na jednu političku skupštinu prvog crnogorskog kaluđera značio je početak političkog djelovanja Amfilohija Radovića koji će stalno narastati od tada do limene crkve na Rumiji. Ispred jednih izbora zovnem mitropolita Amfilohija i zamolim ga da mi udesi prijem kod patrijarha Pavla, računajući da će to Narodnoj stranci valjati kod birača. Kao da je jedva dočekao, odmah me preporučio patrijarhu i ja sam se ubrzo obreo u Patrijaršiji. Poslije će u svim kancelarijama Narodne stranke biti na zidu slika predsjednika Narodne stranke i njegove svetosti srpskog patrijarha! Ni Narodna stranka nije ostajala dužna Amfilohiju. Nije morao da brine o masovnosti svojih skupova kad smo mi tu.

Gdje se god okreneš Amfilohije podsjetio me je na strinu Jovanu

Nedavno je Novak Kilibarda, revoltiran ponašanjem mitropolita SPC u Crnoj Gori, podnio ostavku na članstvo u Savjetu za zaštitu prava manjinskih naroda i etničkih grupa. Za “Vijesti” profesor Kilibarda piše o svojim susretima, saradnji i nesporazumima sa Amfilohijem Radovićem. Kako su, u proteklih petnaestak godina, Kilibarda i Radović prešli put od saradnje i uvažavanja do sukoba i oštrog javnog distanciranja

Page 252: CG, Djuro Draskovic

Teško bih mogao nabrojati sva mjesta gdje smo bili s njim: od Podgorice do Komova, do planine Somine, do Kuča i Kosijereva, niz ravno primorje, uz lomne Cuce i Bjelice, uzduž i poprijeko Crne Gore. Današnje plemensko-bratstveničko trčanje za njim mi smo pretpostavili. Opet kažem, ko priznaje pola mu se prašta. I najveći grešnici mogu u pravoslavlju postati svetitelji! Kad sam se jednom vraćao iz Somine s g. Amfilohijem, pitam ga hoćemo li u Nikšiću ili Podgorici popiti kafu, a on mi odgovara da se ne vraća toga dana na Cetinje, nego da ide u Knin. Pitam ga zašto ide u Knin, a on odgovara: ŃIdem tamo da ohrabrim našu braću.” Vojska Franja Tuđmana bijaše krenula na Knin i zauzela strateške tačke bez kojih se Knin nije mogao braniti. Tada sam pomislio: "Bože jedini, zar nema toliko vladika koji su bliži Kninu, nego on mora da poteže iz Crne Gore!” Pročitam u štampi da je mitropolit Amfilohije otišao u Hag da pričesti braću koja su optužena za ratne zločine, a ta braća bijahu iz BiH i Hrvatske. Opet, toliko vladika, a tamo ide samo Amfilohije. Kada su bile demonstracije u Beogradu 1996. godine, mitropolit crnogorski duva u pištaljku i ide s masom kroz Beograd. A tada, Sava, vladika šumadijski, izuzetno teološko lice i akademik, ne duva u pištaljku po beogradskim ulicama, jer zviždanje u pištaljku nije za vladiku. Amfilohije ide i u Centralni zatvor u Beogradu da ispovijeda Slobodana Miloševića. Ode i u Hag s namjerom da ga pričesti, ali, izgleda, ateista Milošević nije ga dočekao raširenih ruku, no mu dao đilasnicu. Opet Amfilohije, svuda Amfilohije, kud god kreneš - srešćeš Amfilohija. G. Amfilohije izvukao mi je asocijaciju na moju pokojnu strinu Jovanu. Muž joj poginuo na Skadru, imala jednu kćer i udala je, te ostala sama. Čuvala je kravu Zlatulju i prela tuđu kuđelju. Zborilo se za strinu Jovanu da se vazda nađe tamo đe ne treba. Milije je bilo strini Jovani da zaradi dinar na tuđemu imanju no stotinu dinara na svome. Laka joj zemlja, pokojnici. Kad je uspostavljena činovnička vlada Crne Gore, u njoj su dva ministarska mjesta pripala Narodnoj stranci. Zahlađenje koje je već bilo na relaciji predsjednik Narodne stranke - mitropolit crnogorski prešlo je u studen, zato što Mitropolit nije konsultovan prilikom odabira članova Stranke za ministarske položaje. A kad je izvršen puč u Narodnoj stranci, nazvan Bojovćeva buna, desilo se ovo. Opštinski odbor Narodne strane u Zeti pozove kaluđera Teodosija iz manstira Dajbabe da osvješta stranačke prostorije. Kad je došao kaluđer, pitao je gdje je predsjednik Bojović. Kad su mu rekli da je došao u stranku predsjednika Kilibarde, otac Teodosije nije hito ni da čuje za osvještanje prostorija, okrneo leđa i otišao. Kad sam čuo za taj kaluđerov potupak, napisao sam Amfilohiju pismo i protestovao zbog nezapamćenog čina u prаvoslavlju. Evo u cjelosti pisma koje mi je uputio:

“Poštovani g. Kilibarda,

Mir Vam i zdravlje od Hrista Boga našega. Poslije povratka sa puta iz Grčke odgovaram Vam na Vaše dopise u vezi osvještanja stranačkih prostorija u Zeti. Naložio sam igumanu Teodosiju, nastojatelju Manastira Dajbabe da obavi i da revnosno obavlja svoju svešteničku dužnost. Od istoga sam obaviješten da gospoda koja su mu se obratila za sveštanje prostorija do sada ga nijesu pozivala u svoje domove radi slave i drugih hrišćanskih dužnosti, a nepoznati su mu i iz crkve. Nikad ih nije vidio na svetom pričešću, nedjeljom, praznikom, kao što to rade hrišćani od pamtivijeka. To ga je, po njegovim riječima, dovelo u nedoumicu da im Crkva samo treba radi stranačkih interesa, a ne Boga radi, spasenja i duše radi. Upravo to mu je i dalo povoda da postupi kao što je postupio. Dakle, nije bio razloga što pripadaju Narodnoj ili nekoj drugoj stranci, već njegov načelni

Page 253: CG, Djuro Draskovic

sveštenički stav. Želeći Vam, g. Predsjedniče, svako dobro ostajem s poštovanjem, Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Cetinje, 19.2.1998.”

Bezmalo da čovjek ne povjeruje! Mitropolit podržava odluku svještenika da nevjernike ne preobraća u vjernike. A zna se od pamtivijeka da je crkva zadovoljna kad grešnike pretvara u pokajnike, nevjernike u vjernike, kad svakodnevno opslužuje pastvu crkvenim obredima. Može čovjek danas zvati popa da mu osvješta kuću, sjutra dolinu, prekosjutra brdo, i tako svaki dan ponešto. Em će svještenik zaraditi pare, em će crkva imati ugodnost od tolike vjerničke revnosti. Sjetih se prvih stihova pjesme Kaluđeri od Đura Jakšića: “Slušao sam vam litanije kad varate Boga živa...”

Kako je mitropolit podsticao prevrat u Narodnoj stranci

Kad sam primio pismo koje navodim, pošao sam na Cetinje kod vladike Amfilohija. Razgovaramo u četiri oka. Kažem mu: - Vladiko, Vi se direktno sukobljavate sa petom crkvenom zapovijesti! - Kakvom zapovijesti? - Ja pripadam vlasti. Imam dva ministra u Vladi Crne Gore. Vi se flagrantno miješate u politiku boreći se protiv Narodne stranke kojom ja rukovodim, a crkvena zapovijest jasno kaže da se treba moliti za onoga ko je na vlasti. - Novače, ne znam ja za tu zapovijest. - Molim Vas, dajte kalendar. Dade mi Vladika kalendar, koji se može kupiti u svakoj porti, na svakom crkvenom kiosku. Otvorim kalendar i nađem, razumije se, prvo božje zapovijesti, a onda i deset crkvenih zapovijesti. Peta je crkvena zapovijest - moliti se za onoga ko je na vlasti. Nije g. Mitropolit ništa više komentarisao, očigledno nezadovoljan što me nije zbunio. Znam da je ovo što pričam bezmalo nevjerovatno, ali ovo što sada tvrdim objavljeno je još 2001. i g. Amfilohije nije reagovao. Ne samo što se g. Amfilohije miješao u rad Narodne stranke i podsticao u njoj prevrat, nego se nametao i kao presuditelj. Zovu me jednom dvojica članova Narodne stranke iz Tivta, oba članovi glavnog odbora. Kažu da se više ne može tolerisati moj indolentan stav prema srpskom narodu koga dokrajčuju Turci i ustaše u Hercegovini i Hrvatskoj. Kažu ta dva rodoljuba da će ići na Cetinje da s Amfilohijem razgovaraju o mom neodgovornom odnosu prema srpskom pitanju. Ja onda ugovorim s njim da se utroje nađemo kod njegovog visokog preosveštenstva mitropolita Amfilohija. Već je bila pala noć kad stigoh na Cetinje. S Vladikom bijahu ona dvojica srpskih rodoljuba iz Tivta. Sjetih se, jedan od njih bio je popovski sin, a čuo sam da mu je tata popo bio u intimnoj saradnji s komunističkim vlastima. Kao i uvijek kod dobrog domaćina, razgovor smo počeli uz dobru lozovaču. Ja kažem: - Izvolite, eto i Vladike. Šta imate da kažete? Onda popovski sin zaplijeni kako su naša srpska braća u BiH i Hrvatskoj u takvom položaju da ih Turci i Hrvati nemilice ubijaju. Tako nam, posebno u dubrovačkoj regiji, pravoslavni vjernici i srpska braća stradaju, a Narodna stranka, srpska i pravoslavna, nema snage da bar jednu četu boraca spremi jadnoj našoj braći u pomoć!

Page 254: CG, Djuro Draskovic

Na jednom nedavnom sastanku Glavnog odbora Narodne stranke popov sin iz Tivta takođe je bio zapljenio kako velika opasnost prijeti Srbima od katoličanstva u Kotoru i da se mora nešto preduzeti. Pitam ja zabrinutog Srbina iz Tivta koliko ima katolika na Crnogorskom primorju od kojih prijeti tolika opasnost Srbima, koliko je vatikanskih prozelita u odnosu na naše svetosavske ortodokse. Popov sin veli da ih ima nešto oko 2,5 odsto. E, kažem, pozdravi ih i čestitaj im kad mogu njih dva-tri odsto da raspravoslave naših devedeset i sedam procenata. Bilo je malo smijeha, neki su se podgurkivali, kako sam zabrinutog svetosavca ućutkao. No, da se vratim cetinjskom razgovoru. Nastavlja zabrinuti Srbin s nesmanjenom pljenom. Kaže da se mora nešto preduzeti. Navodi kao uzorni primjer dobrovoljačke odrede iz Srbije koji ne žale snage i krvi da pomognu ugroženoj srpskoj braći na ugroženim prostorima. Da prekinem njegovo prenemaganje, klimoglave onoga drugog Tivćanina i Vladičin pravo u mene usvrdljeni pogled, kažem da imam konkretno rješenje: - Vi dvojica, ti P.T. i ti N.M. mladi ste i zdravi ljudi. Formirajte po jednu četu srpskih sažetih rodoljuba i odmah krenite na ratište da štitite ugrožene Srbe od Turaka i Hrvata. Đavo odnese šalu. Počeše dvojica srpskih rodoljuba da kolutaju očima. Zagledaju se, a zaednički molećivo pogledaju Amfilohija koji ne skreće očne farove s mene. Onda počne jedan od rodoljuba da se žali kako mu je bolesna majka, drugi kaže da svoj direktorski položaj ne može napustiti, onaj prvi pominje i svoje zdravstvene probleme, drugome nešto ne bijaše sređeno u porodici. Jezik im se suši, lomataju se i šklamiću. Kad nastupi tajac, Amfilohije samo uopšteno reče da smo svi dužni da pomažemo našu jadnu srpsku braću koja su pod udarima tuđih vjera. Ja sam onda ustao i bez pozdrava ih napustio, a oni su ostali da napremase žale svoju ugroženu srpsku braću. Čestim isticanjem da sjedi na mitropolitskoj stolici Svetoga Petra Cetinjskoga, vladika Amfilohije upravo naglašava svoje uvjerenje kako je obavezan da brine o državnim poslovima Crne Gore. On se politički ponaša, a crnogorska zvanična vlast nema zamaha da ga upozori na činjenice koje znaju i polumaturanti. Niko da mu kaže da je dolaskom knjaza Danila Petrovića na vlasti prestala teološka vladavina u Crnoj Gori. Tada je crnogorski mitropolit prepustio knjazu politiku, a on se cjelovito posvetio liturgiji.

Vlast je nesposobna da Crnu Goru štiti od klerikalskih nasrtaja

Niko nema skoposti da kaže Amfilohiju Radoviću da su posljednji potpis na izbor crnogorskog mitropolita davali knjaževi Danilo i Nikola. Treba pogledati njihove zakonike pa to vidjeti. Niko se ne usuđuje da kaže vladici Amfilohiju da su Crnogorci u prošlosti umjeli da svrgnu s mitropolitskog trona vladiku koji ne odgovara narodnim interesima. Pravo reći, nabujavanje Amfilohija kao političara adekvatno je nesposobnosti zvanične vlasti da Crnu Goru zaštićuje Ustavom od klerikalskih nasrtaja. Zapadni svijet je potrošio vjekove dok je crkvi, kao duhovnoj ustanovi, dao odgovarajuće mjesto u društvu. Danas je nezamislivo da se prvosvještenik, recimio jedne Francuske, umiješa u politiku. Mi danas svi znamo za imena Širaka, Šredera i Blera, ali malo ko zna za imena prvosvještenika Francuske, Njemačke i Velike Britanije. Nijesmo u prilici da znamo, jer se oni ne miješaju u politiku. Međutim, danas je ime mitropolita Amfilohija ekskluzivno poznato na međunarodnim prostorima. Ne treba zbog toga kritikovati Amfilohija, nego civilnu vlast u Crnoj Gori

Page 255: CG, Djuro Draskovic

koja mirno posmatra klerikalizaciju crnogorskog društva i razbijanje multietničkog i viševjerskog korupusa države Crne Gore. Na Veliku subotu 1997. godine u Podgorici je održana vanredna skupština Narodne stranke. To je bilo poslije tzv. Bojovićeva puča, kada je savezni ministar pravde Zoran Knežević izbrisao “Kilibardinu stranku” iz državnog registra političkih partija. Sve smo preduzeli da se kao gost na Skupštini pojavi bar Amfilohijev mjesni paroh, ali uzalud smo se mučili. Doduše, nijesu Amfilohiju odgovarali gosti naše Skupštine: Slavkovi liberali, američki delegat Bob Norman, Vesna Pešić i Ferhat Dinoša. Poslije održane Skupštine, već po običaju, a slovom Statuta, Glavni odbor Narodne stranke krenuo je pod Ostrog da položimo zakletvu. Dođemo pod Ostrog. Nas tridesetak zastanemo kod Donjeg manastira i tražimo od kaluđera da pred njim položimo zakletvu. On zamuca da je vrlo zauzet i upućuje nas u Gornji manastir. S uobičajenom smjernošću za te prilike obratimo se u Gornjem manastiru drugom kaluđeru, imenom Joilu, a on poče da viče: - Bježite od mene i ovog svetog manastira! Vi ste se udružili sa satanom Slavkom Perovićem. Nije za antihriste zakletva, bježite! Nas tako sikterisa Amfilohijev čuvar moštiju Svetoga Vasilija Ostroškoga, a jedan kaluđer istoga mitropolita blagoslovio je u Tivtu raskolnu skupštinu Narodne stranke na koju su dolećeli Vojislav Koštunica, Matija Bećković, Veselin Đuretić, i drugi crnogorski elitnici s Terazija. Genocidni spiskovi srbijanskih Crnogoraca s kojima se Koštunica u ove dane slikava po Briselu nijesu juče sačinjeni. Od Amfilohijevog dolaska u Crnu Goru, čemu sam i ja djelimično kumovao, počela je srbo-klerikalna ofanziva na Crnu Goru, koja sada s Rumije kezi zube na viševjersku Crnu Goru. Nema dosljednijeg privrženika klerikalska doktrina Cuius regio, eius religio (Čija je zemlja, onoga je i vjera) od Amfilohija Radovića. Može on po mojim Banjanima posađivati krstova koliko mu drago, ali instaliranje krstova na vjerski mješovitim prostorima, kao što je Beranska regija na primjer, podrazumijeva potcjenjivanje državljana Crne Gore koji se ne krste s tri prsta. Dobro je neko rekao da vjersko omeđavanje prostora u Crnoj Gori nalikuje na zoološko obilježavanje pasišta i zvjerišta. Jednom je moja supruga Milka, Srbijanka, građanka koja se ne miješa u politiku, otišla pod Ostrog s nekim svojim prijateljicama iz Srbije i vratila se vidno uznemirena i uvrijeđena. Dok je stajala u redu da pristupi Svecu, prišao joj je jedan kaluđer i počeo da viče kako joj tu nije mjesto: - Vi ste žena Novaka Kilibarde koji piše tekstove protiv crkve i Mitropolita. Bolje je idite kući!

Drugom jednom prilikom, bijaše 12. maj, dan Svetoga Vasilija, stajao sam u redu da pristupim moštima. Ispred mene bijaše jedan sredovječni bračni par, rekao bih da su Beograđani. Žena se smjerno krstila, išla je Svecu s nekom velikom molbom. Kad je muž pokušao da se prekrsti, bijesno se preda njim obrio jedan mantijaš. Djelovao je kao kaluđer iz >>Života i priključenija<< Dositeja Obradovića. To higijenski zapušteno kaluđersko stvorenje gurnulo je ovoga gospodina i povikalo: - Ne krsti se tako! Ne umiješ da se prekrstiš, sram te bilo! Onda je to mantijaško samaštenije palo na zemlju, ljubilo je tlo i krstilo se u zanosu! Onaj gospodin sa ženom, koja je drhteći plakala, žurno je izašao iz ćelije manastirske. Pomislio sam da taj čovjek nikada neće više doći pod Ostrog. Žao mi je bilo žene koja je bila potegla na toliki put s iskrenom vjerom i velikom nadom. Kad sam se ubrzo srio s g. Amfilohijem, ispričao sam mu šta sam vidio u Ostrogu i zapitao kako to može da dozvoljava. Ovako mi je odgovorio:

Page 256: CG, Djuro Draskovic

- Zaboga g. Kilibarda, nemojte biti preko koljena. To je iskušenik Žarković, znate, on je rođak Vidoja Žarkovića!

Sjećanje na posljednji susret sa mitropolitom

Pričao mi je, od početka član Narodne stranke, Č.V. da ga je svještenik u nikšićkoj crkvi upitao pružajući mu pričest: - Nijesi valjda i dalje za Kilibardinu politiku? Moj i Amfilohijev posljednji susret odigrao se u pipersko-bratonožićkom manastiru Duga, i to na njegov zahtjev. Tada sam bio potpredsjednik Vlade Crne Gore. Stranka demokratske akcije, koju predstavljaše nekadašnji moj vrli student Rifat Vesković, nije na izborima 1998.g. ostvarila skupštinske mandate. Prije toga, na predsjedničkim izborima bili su za Đukanovića. Kako za njih nije bilo mjesta u Koaliciji “Da živimo bolje”, koju su formirali DPS,SDP i NS, sami izađu na izbore i ne uspiju da ostvare cenzus i uđu u parlament. Smatrao sam da je šteta da Muslimani, alijas, Bošnjaci kao nacija brojčano drugi domicilni narod u Crnoj Gori, nemaju predstavnike u vlasti. U razgovoru s predsjednikom Đukanovićem, predložim, kao dobar politički potez, da se neka pomoćnička mjesta u ministarstvima ustupe Veskovićevoj stranci, i da obavezno u Ministarstvu vjera budu dva pomoćnika: jedan iz muslimanske, drugi iz katoličke vjerske konfesije u Crnoj Gori. Milo Đukanović se odmah s tim složio i rekao da će o mom predlogu popričati s premijerom Filipom Vujanovićem. Nijesam tada Đukanoviću pominjao aktuelnog ministra Vjera u Vladi CG, filozofa i uvaženog njegošologa Slobodana Tomovića, a podrazumijevalo se da mislim na činjenicu da se prof. Tomović više iskazuje kao apologeta Amfilohija Radovića i njegove crkvene politike nego kao ministar svih vjera u Crnoj Gori. Procurio je u javnost moj predlog da se i nepravoslavne vjere angažuju u Ministarsvu vjera. Preko jednog ministra iz Narodne stranke dobijem poruku od mitropolita Amfilohija da bi htio da se što prije susretnemo u manastiru Dajbabe. Ja odgovorim da prihvatam prijedlog o susretu, ali ne želim u manastiru Dajbabe čiji iguman Teodosije nije htio da osvješta prostorije Narodne stranke u Zeti. (Zaboravih da spomenem časnog svještenika Raičevića koji je hrišćanski smjerno došao na poziv zetskih narodnjaka i osvještao njihove stranačke prostorije. Zbog toga ga je Amfilohije ljuto kritikovao i jedva ga je razminula kazna.) Onda je g. Amfilohije predložio da se sastanemo u manastiru Duga i ja sam pristao. Do tada nijesam ni znao da postoji taj divni ženski manastir. Jedna od kaluđerica bijaše Japanka, ili mi se to učinilo. Poručeno je glavnoj kaluđerici Duge da će doći Mitropolit, pa bijaše pripremljen smjerni doček s ukusnim jelom i pićem. Sa mnom su išli dvojica saradnika iz Stranke. Razgovor je počeo konvencionalno, sve se otezalo da se ne pređe na predmet zakazanog razgovora. Kad je nategnuti, i kao bajagi prijateljski razgovor dojadio i meni i njemu, g. Amfilohije je rekao da mu ne može biti ni jasan ni prihvatljiv moj predlog da u Ministarstvu vjera Crne Gore sjede i pripadnici islama i katoličanstva. Iz usvrdljenih njegovih očiju čitao se jed i prezir! Osjećajući se neugodno pred smirenim licem kaluđerice koja je, s lijepo ubijeljenim prekrštenim rukama stajala iznad stola za kojim blagujemo, odsječno sam rekao da je učinjeni predlog moj čvrsti stav i kao političara i kao intelektualca, i da od predloga neću odustati. Dodao sam da imam pravo na takav predlog i kao profesor univerziteta koji dugo godina predaje i istražuje kolektivnu misao naroda koja je izražena kroz usmenu književnost iz koje je i Njegoš

Page 257: CG, Djuro Draskovic

izronio. Htio sam time upravo da naglasim da mi Amfilohije ne može soliti pamet, bar je značajna moja univerzitetska nastava koliko njegova kanonistika. Ustao sam, hladno se pozdravio s Mitropolitom i otišao sa svojim saradnicima koji su naš razgovor potišteno otćutali. Ta dvojica tadašnjih mojih saradnika danas su ljuti opričnici u Amfilohijevoj unitarno-klerikalnoj legiji koja ubrzano prerasta u osmi vojni bataljon. Ako Crna Gora bude sravnjena svetosavskom kanonadom, ta dvojica Amfilohijevih prvaka biće odlikovani Orednom Viteza od Rumije! Nadam se da će mi tada barem malčice zahvaliti što sam ih upoznao s njegovim visokim preosveštenstvom, vladikom Amfilohijem (laičko mu je ime Risto), mitropolitom crnogorsko-primorskim, zetsko-brdskim, skenderijskim i svetoga pećkoga trona egzarhom! Tempora mutantur, nos et mutamur in illis! Naški bi se reklo: Zeman ziđe kule niz primorie, jedan gradi, drugi razgrađuje. Ubrzo će meni iz Amfilohijevog štaba pokušati da se revanširaju. Jedan član Narodne stranke, koga sam uvodio u Vladu Mila Đukanovića, predložio je mitropolitu Amfilohiju da me ekskomunicira iz crkve pravoslavne. Evo kakav je to bio kadar i moj i Milov.

Uveo je neke crkvene običaje kojih ranije ovdje nije bilo

Tada bijaše moćan i nepodijeljen DPS. Htjeli su malo da flertuju s demokratizaciom, pa ponudiše Liberalnom savezu i Narodnoj stranci da participiraju u Vladi sa po dva ministra. Tada Slavko Perović i ja još nijesmo otpočeli koalicione razgovore. Slavko se prevari, pa snabdje Đukanovića s dva ugledna ministra, poznatog naučnika Vukića Pulevića i gospodstvenog arhitektu Burzana. Ja na iskrenost poziva DPS da uđemo u Vladu odgovorim adekvatnim kadrom: jedan mi je u Stranci bio zadužen za enterijer stranačkih prostorija, a drugome nijesam mogao naći funkciju koju bi on bio sposoban da obavlja. E pa jedan od te dvojice predlagao je Amfilohije da me protjera iz srpske vjere pravoslavne. Izgleda da je obrazovani vladika procijenio mjeru moga agnosticizma, pa nije preduzeo kanonske mjere protiv političkog vjernika. Kasnije će i jedan pop, prezimenom Mitrović, predlagati moju ekskomunikaciju. Ni tada Amfilohije nije zagrizao udicu. Na dvije žene, kojima vjerujem, g. Amfilohije nije ostavio pozitivna utisak, a obje su pravoslavne hrišćanke. Kad je prvi put došao novi mitropolit Amfilohije u Nikšić da razgovara s vjernicima, nekolike Srbijanke, sve profesorice Gimnazije ŃStojan Cerović”, koleginice moje supruge, odoše zajedno da čuju mitropolita. Napominjem da ima zapažen broj Srbijanki u Crnoj Gori, kojima smo se poženili mi, najčešće bivši studenti Beogradskog univerziteta. Kad sam čuo da se prijeti protjerivanjem Crnogoraca iz Srbije, ako uspije "Đukanovićev referendum”, našalio sam se da ćemo i mi njima isporučiti zamašiti kontigent baba. Doveli smo ih u Crnu Goru kao lijepe djevojke, a vratićemo ih kao babe, njihove državljanke. Šala maskara, uz smijeh se snošljivije živi. No, pitam suprugu kakav je utisak na nju ostavio novi mitropolit. Ona kaže da ju je jedan poznanik upoznao s vladikom rekavši mu čija je ona supruga. Onda je, kao građanku koja se ne bavi politikom, a poštuje pravoslavne obaveze, pitam je li g. Amfilohije poljubila u ruku. Ona mi prijekorno odgovori:

- Čovjeka onakvog teškog pogleda ti možeš ljubiti u ruku, a ne ja! Slično mi je rekla i druga dama, mnogo u svemu iskusnija od moje supruge, gimnazijskog profesora matematike koja je maturirala u Kraljevu, završila fakultet u

Page 258: CG, Djuro Draskovic

Beogradu, ostvarila penziju u Nikšiću. Ova druga dama bila je Jelisaveta Karađorđević, kćerka princa Pavla i unuka grčkoga kralja. Bijaše došla kao gost Narodne stranke u Crnu Goru. Družio sam se sa njom nekoliko dana, išli smo u Vasojeviće i na Komove. Obišla je dom za nezbrinutu djecu u Bijeloj, koštanu bolnicu u Risnu i mitropolita Amfilohija na Cetinju. Bila je impresionirana Konobama kod Morinja gdje joj je ukazana srdačna pažnja kad smo jedno veče tamo boravili. Moj vozač, poznati sportista g. Budo Razić, bio joj je s kolima na stalnoj usluzi. Razumije se, nijesam s princezom Jelisavetom išao na Cetinje jer sam već bio u raskoraku s g. Amfilohijem. Pitam je za utiske, i tada još bijaše lijepa, odgovara da ju je bila obuzela neka neobjašnjivo prijatna svjetlost na Cetinju. Kaže i da je bio vrlo srdačan doček u Mitropoliji, ali joj je te divne utiske pokvario "izuzetno težak pogled mitropolitov”, koji ne želi da zapamti. Bijaše primijetila i mitropolitove "prevelike šake”, koje takođe nije željela da zapamti. Bože, što ti je suptilna dama. I u solidnim godinama primjećuje na muškarcu ono što je primjećivala u naponu svoje ljepote i mladosti! Rekoh, Jelisaveta Karađorđević je princeza i među princezama. Tokom svojih ne tako rijetkih dolazaka u Mitropoliju na Cetinje, jednom sam vidio g. Amfilohija s crnogorskom kapom na glavi. Svijetli joj se svilena kao zift crna oblista, a ubijelo joj bljeckaju ocila na purpurno crvenom polju. Pomislio sam da bi je on odmah skinuo s glave da zna kako mu ružno stoji. Crnogorska kapa jednostavno definiše čovjeka kakav je. Nekoga lijepo crnogorska kapa podnese, nekome stoji na glavi izuzetno ružno, a nekome do zla boga - tužno. Ima na ovoj zemlji stvari koje ne može rastumačiti naša mudrost, moj Horacije! G. Amfilohije uveo je u Crnu Goru neke crkvene običaje kojih ranije nije postojalo. Isticao je na crkve i manastire zastave s ocilima kakvih ranije u Crnoj Gori nije bilo. U njegovoj su režiji novi nazivi nekih grobalja u Crnoj nam Gori. Enterijere naših bogomolja je izmijenio. Samo je Sveti Vasilije Ostroški pomjeren iz Ostroškog manastira kad se bježalo ispred opasnog neprijatelja, a g. Amfilohije prošeta s Njegovim čudotvornim moštima i mimo granica Crne Gore. U Nikšiću instalira kip Svete Bogorodice kakav ne poznaje crnogorsko pravoslavlje. Čuo sam, ali se u to ne bih mogao zakleti, da je na jednoj ikoni u lik Svetoga Petra Cetinjskoga uklopljena Amfilohijeva fizionomija.

Na slici Olje Ivanjicki Njegoš ima Amfilohijev lik!

Kao predsjednik Narodne stranke, dobijem za jednu Novu godinu uz čestitku i poklon, sliku iz umjetničke radionice Olje Ivanicki. Poznata slikarka inspirisala se najerotskijom pjesmom u crnogorskoj književnosti, Noć skuplja vijeka Rada Tomova. Na slici koju sam dobio slikarka je dva lika ostvarila svojom paletom - svoj i lik Njegošev. Međutim, taj muškarac više nalikuje na Amfilohija no na mitropolita Petra II Petrovića. Umjetnica je uhvatila pogled koji je sablaznio moju ženu i princezu Jelisavetu. I to jedna od stvari koje je rizično tumačiti. Otkud baš mene zapade ta slika kao poklon? Ne znam, moj Horacije! Pričali su mi o jednoj Amfilohijevoj seansi u Grblju, poslije neke crkvene svečanosti na kojoj je on činodejstvovao. Priređen mu je doček po običaju i gusle mu date da zapjeva kao Iguman Stefan u Gorskom Vijencu. I ja sam ga na raznim skupovima slušao kako pjeva uz gusle iako mu pristaju jednako kako mu pristaje i crnogorska kapa. I tu stvar ne bih umio da rastumačim, moj Horacije! Kad je u Grblju završio guslanje, javio se jedan od njegovih obožavalaca i rekao:

Page 259: CG, Djuro Draskovic

- Vaše visoko preosvještenstvo, hoće li svemogući Bog dati da se uvede vjeronauka u naše škole da nam đeca ne uče, kako smo mi učili, kako su ljudi postali od majmuna! - Vala svak zna da čovjek ne može postati od majmuna, ali bojim se da poneko može postati od lisice - uzvratio je g. mitropolit i egzarh svetoga pećkoga trona. - A ko je taj lisičin sin? - upita neko od prisutnih vjernika. - Novak Kilibarda - odgovorio je Visokopreosvješteni. Ja sam bio dva-tri dana s g. Amfilohijem u Švajcarskoj. Išli smo da držimo predavanja srpskim iseljenicima. Čuo sam da nije bio srećan što sam mu sadrug na tom putu, htio je da bude neko drugi, ali naši ljudi na privremenom radu u inostranstvu bili su uporni da budem ja. Stignemo avionom u Cirih. Usput mi bijaše rekao da će nas na aerodromu sačekati i jedan svještenik, tamošnji sprski paroh. Dođemo, ljudi nas zamašito čekaju, ali toga popa na dočeku ne bijaše. Sjutri dan upitah jednoga simpatičnoga Srbina, zovu ga Savo Bosanac, kakav je to pop što mi ga je spominjao Amfilohije. Savo mi reče da je to protuva i svaštočinja najgore vrste. Veli da se to ženilo i raženjavalo nekoliko puta, a ima mantiju i katoličku i protestantsku i unijatsku, pa služi svakome ko mu plati. Kasnije kažem g. Amfilohiju da je svještenik, koga mi je pominjao, ništačeljade u mantiji, a on mi odgovori: - Ako ne valja pop, valja mu molitva! Rekoh da nikad ne sretoh čovjeka koji polemiše s Amfilohijem. On voli da ga slušaš, a ne pak da s njime diskutuju. Zar nije bilo normalno da sa mnom porazgovara o odnosu građanskog profila svještenika i njegove duhovne dužnosti. Možete misliti kako bi razgovarao s običnim parohijanom, kad neće da proturi bar neku riječ sa svojim saputnikom s kojim barabar drži predavanja srpskom iseljeništvu u inostranstvu. Siroti komunisti rekli su istinu da klerikalci zaglupljuju narod, ne pretpostavljajući da će oni isti na klerikalski način zaglupljivati masu koju su predvodili. Nije slučajno što popovi nazivaju vjernike stadom, a patrijarha božjim jagnjetom. Amfilohije te može smatrati ovnom u stadu božjem, ali će s tobom diskutovati malo morgen, što bi rekao S. Milošević. Nikad prije stupanja g. Amfilohija na mitropolitski tron crnogorski vjernici nijesu ljubili zemlju kad uđu u bogomolju i posrtali na koljena kad im svještenik zapovijedi. Scenarista Ratko Đurović, poznavalac Crne Gore, i inventivni režiser Stojanović, u filmu o Šćepanu Malom, realno su prikazali tipičnog crnogorskog svještenika iz klasične Crne Gore. Sjećam se ovog detalja iz njihovog filma. Dok svještenik služi liturgiju u crkvi, džeferdar mu je u crkvenom ćošku. Između pjevno-govornih sekvenci, pop malo oslušne šta se događa napolju i pogleda na džeferdar da mu ga ko ne zdipi iz ćoška. To je istina o crnogorskom vertikalnom i životom nadojenom pravoslavlju. To je njegoševsko borbeno pravoslavlje. Znao se ustaljeni red kroz vjekove. Prekrstivši se uđe vjernik u crkvu. Ide na sveti sto na kome počiva ikona sveca kome je hram posvećen. Prekrsti se, poljubi ikonu, opet se prekrsti, priloži koju paru i stane da odstoji liturgiju. Sad je Amfilohije uveo običaj da se pada na koljena, ili u najmanju ruku da vjernik dohvati tri puta rukom crnu zemlju. Kad smo jednom bili u Somini na osvještavanju temelja crkve, tokom liturgije zapovijedio je Amfilohije pastvi da klekne na koljena. Jedan starac sa štapom začuđeno me pogledao i zapitao: - Šta da klečimo, provesore, živijem te kumim Bogom? To nikad u vijeku nijesmo činjeli. Bože mi ti pomozi i Sveti Vasilije Ostroški!

Sada i Crnogorci imaju svoje pravoslavne vehabije

Page 260: CG, Djuro Draskovic

Njegoš je Crnogorce uzdizao “uz sunčane zrake na nebesa”, a mitropolit Amfilohije upućuje ih na htonične sile. Čapa se uz planine da postavlja limene crkvice, do kojih mogu dospjeti samo planinari, i to ljeti, a vjernike, stare i bolesne, koji iskreno domile u crkvu, seosku ili gradsku, uči da ljube crnu zemlju i kleče na koljenima. Bosanski pravi muslimani bune se što im vehabije remete tradicionalni ritam klanjanja u džamijama, a ne znaju da i Crnogorci imaju svoje pravoslavne vehabije. Ni tu nije kraj Amfilohijevih reformi. Ljudi i s osnovnim znanjem pravoslavne vjeronauke znaju da je jedna od tri svete svakodnevne tajne - krštenje. Krštenje, vjenčanje i opijelo srasli su s vjernikom kao njegovo duhovno disanje. Za istinskog vjernika to su i duboki doživljaji. Vjenčanje dva bića stapa u jedan duhovni stepen. Krštenje novorođenog čovjeka prevodi iz biološke u duhovnu sferu života. Opijelo, pjesmom, mirisom tamjana i svijeće, preporučuju umrloga za onaj svijet. Sve te tri iluzije oplemenjuju ljudski rod. Odista, treba zavidjeti istinskim vjernicima, za njih je plemenita iluzija triju ovozemaljskih svetih tajni što je melem za ranu. Sjećam se iz djetinjstva svečanosti u kući u kojoj se dijete kršćava. Sve se u kući sredi, prepere i upriliči. Dođu svojte i komšije s kojima je kuća ulijepo. Svi obuku ono najljepše što imaju. Spremi se jelo i piće, ne na gomili i za krknjavu, no sve u stišanoj formi. Toga dana u kući su dvije svetinje: ikona krsnoga sveca na zidu i kum koji će krstiti dijete na stolici u blizini ognjišta. Sveštenička odora, njegov zapjevni glas, miris tamjana, ogledala svete vodice i tamno zelenilo pomaznog ulja slivaju se u sreću roditelja što kršćavaju dijete. Tu svečanost roditelji doživotno pamte, a pamtiće je i kršteno novorođenče, iz priče kako je bilo na njegovom krštenju, koju će mu isti roditelji ispričati kad doraste do riječi za pamćenje. A evo šta je g. Amfilohije uradio od svete tajne krštenja u Crnoj Gori. Opisujem samo dva slučaja. Bijasmo jednom u Vasojevićima na osvještanju temelja crkve u selu P. Pored temelja hrama koji se osvještava teče jedan zamašitiji potok. G. Amfilohije pročita s jedne hartije imena djece i omladine koje treba krstiti. Pročita im imena i zapovijedi da svi zagaze bosih nogu u potok. Bijaše tu desetak do petnaest kumčadi. Vajni kumovi stajali su oko mitropolita. Kumčad zagaziše u vodu. Bijaše među njima i jedan tinejdžer, zagarila ga mrka nausnica, kreše okom na jednu već formiranu omladinku, koja je takođe zagazila u potok da se krsti. Rasan mladi Vasojević, kako mu to plemenska genetika donosi, jedva mu farmerice uprežu anatomiju koju mu uzbuđuje fina Vasojevka na koju kreše okom, jedva čekajući da se obavi krštenje. Do potoka bijaše rastinje u koje se lijepo hladuje, posebno je tu lijepo mladom svijetu kojemu je u saglasju nabrekla anatomija i šumni krvotok. Sve Amfilohije krsti o jednom trošku, a ja se sjetih ruskoga kneza Vladimira Svjatoslaviča koji je krajem X vijeka pokrstio svoje podanike. Vizantijski popovi osvještali su izvorište rijeke, recimo Dnjepra, kneževi poslušnici kamdžijama satjerali u rijeku stotine hiljada lica, i sva ta masa bila je pokrštena i krštena. Vjerovatno je tada postala izreka: Ja ga krstim, a on prdi! Zato nikad nemojmo reći da se nekadašnja događanja ne mogu obnoviti. G. Amfilohije može da se ponosi što je direktni potomak tvorca ruskog pravoslavlja, kneza Vlastimira Svjatoslavića (980 - 1015). Potrefih se kod crkve u Kršu u Šarancima, koju bijaše došao da osvješta patrijarh Pavle iz Beograda. S njim su činodejstvovali g. Amfilohije i druge vladike. Tada sam ujedno kumovao četvorici odraslih građana i jednome djetetu. Amfilohije im pročitao imena s jedne liste, a ja im kumovao. Zaboravio sam imena trojema odrasle kumčadi, samo se sjećam jednoga imena i prezimena. Tada bijaše nastupila moda od krštavanja, a g. Amfilohije spreman da svakoga podvede pod časni krst. Sad poredimo klasično kumstvo u Crnoj Gori sa ovim persiflažnim kumstvima, pa ćemo lako vidjeti kakvo je pravoslavlje g. Amfilohije instalirao u Crnoj Gori. U mojim Banjanima, dok su bili

Page 261: CG, Djuro Draskovic

neraseljeni, bilo je čestih rođačkih incesta, kao i drugdje u Crnoj Gori i svugdje, ali nije se zapamtilo da je ikad došlo do erotskog zbližavanja kumova. Zvao se za kuma čovjek koji će doprinijeti ugledu kuće koja ga je okumila, a kad se naišlo pored kumovske doline valjalo je nazvati pomozbog. Takvo je bilo kumstvo pretkomunističkog vakta, koje će g. Amfilohije udaljiti od njegova praoblika ništa manje no što su ga markso-lenjinisti udaljili. Reklo bi se narodski - igra bula i kaluđer kolo šareno!Limena trafika na Rumiji je udarac u temelje duhovnosti

Kada sam uvjeravao episkopa Amfilohija da je dobro za Crnu Goru ako zauzme mitropolitiski tron cetinjski, mislio sam da će on uskladiti Jevanđelje s uzusima crnogorskoga pravoslavlja. Posebno sam mislio da će on ličnom religioznošću uticati na Crnogorce da se osvijeste od komunističke ateističke trapovijesti. Ali prevario sam se. Za pravu religioznost i privrženost božjim zapovijestima treba više duše no pismenosti i poliglotije. Ivo Andrić opisuje u romanu Na Drini ćuprija popa Nikolu koji svojim pogledom obasjava čovjeka nekom božanstvenom svjetološću. Kaže pisac da je taj svještenik slab s pismenošću a bogat dušom. Mitropolit Danilo Dajković, koga pamtim, nije se kitio ničim drugim osim hrišćansko-crnogorskim dostojanstvom. Ponašao se analogno crnogorskim uzusima. Njegovim odlaskom s mitropolitskog trona ugasila se ona epoha Crnogorske mitropolije koja je kroz vjekove održala Crnu Goru kao izviiskru slobode i dostojanstva. No, kao što rekoh, nikad se ne treba zakleti da se ne može povratiti ono što je nekad bilo. Tu skoro, Amfilohijev portparol (zamislite kakav termin za crkveno lice), paroh Nikčević izjavi da sam komunistički konvertit, pa se sjetih jednoga njegova razgovora sa mnom. Bijaše došao u posjetu Beogradu patrijarh Moskve i cijele Rusije, g. Aleksije. Poslije liturgije u Ruskoj crkvi u Beogradu, priređen je svečani ručak u hotelu “Metropol” za visokog gosta iz Rusije i svitu koja ga prati. Za čelnim stolom sjedijahu patrijarsi, srpski i ruski, četa vladika i princ Tomislav Karađorđević. Tu su i predsjednici političkih stranaka koje su u volji Srpske patrijaršije, Srpske akademije nauka i Slobodana Miloševića. Mene je zapala čast da u ime prisutnih predsjednika stranaka održim pozdravni govor na svečanom ručku. To sam i uradio. Poslije sam tekst govora poslao Amfilohijevoj Svetigori na Cetinju. Izađoše nekolika broja Svetigore, a nema moga teksta. Pitam telefonom jerarha Nikčevića šta je bilo s mojim tekstom, a on sa žaljenjem odgovara da je tekst izgubljen. Nažalost, nemam duplikat da ga objavim ovom prilikom, a nijesam odgonetnuo što je g. Amfilohije skrajnuo tekst moga svečanog govora. Možda je procijenio da je mnogo mačku goveđa glava, a možda mu je smetalo i naglašeno pominjanje Crne Gore. Ne kažem da je crnogorska istorija pretrpjela štetu izgubom moga teksta svečanog govora u čast ruskog patrijarha, samo ukazujem na činjenicu da mitropolit Amfilohije motri na svaku sitnicu. Doduše, ta njegova ažurnost nekih puta pređe u karikaturu. Tako je skorašnje krštenje nekakve francuske vagabunde na Rumiji i davanje mu imena Jovan Vladimir, ne samo karikatura nego i neukusna šala s imenom istorijske ličnosti Jovana Vladimira, i legende o toj ličnosti koja se uintegrisala u rodoljubivi duh pravoslavaca, katolika i muslimana oblasti kojom dominira Rumija. Knez dukljanski Vladimir nije bio ni pravoslavac ni katolik no hrišćanin, a blizu osam stotina godina rodoljubiva legenda o njemu napajala je duh predaka današnjih muslimana, recimo iz Mrkojevića, koji su prešli na islam tek krajem XVIII vijeka. Amfilohijeva limena trafika s krstom na Rumiji udarila je u same temelje multivjerske duhovnosti oblasti iz koje se uzdigla planina Rumija. Taj vjerski složeni kraj Crne Gore nije imao ni Šahoviće ni Avra

Page 262: CG, Djuro Draskovic

Cemovića ni Pavla Đurišića. Čini mi se da je duh legendarnog kneza Vladimira, koji je umro na 38 godina prije no se hrišćanstvo podijelilo na pravoslavne i katolike, i na mnogo vjekova prije no su njegovi zemljaci primili islam, bio preventiva da se ne dogode vjerske krvomutnje kao na sjeveru Crne Gore. Aktuelna vlast u Crnoj Gori trebalo je da budnije prati događaje i osobe koje ruše to duhovno jedinstvo vjerski složenog primorsko-rumijskog kraja. Ko od straha premire, nema ugodnu posmrtnu kanonadu, davno je kazano.

Pozivam na televizijski duel mitropolita i Matiju

G. Amfilohije Radović je, na neki način, i tragična ličnost Crne Gore. Da je živa, Desanka Maksimović mogla bi za njega zatražiti pomilovanje. Čuo sam da je on od svojih 13 godina otišao iz Morače, poslije završetka osnovne škole. Otac mu je, vele, bio ugledan domaćin u prestižnom bratstvu. I u najtežim danima komunističke krutosti bio je uzoran hrišćanin i vjernik. U to vrijeme, samo je stamen čovjek mogao odvesti svoga maloljetnog sina u monašku školu u Manastiru Rakovici kod Beograda. Risto je tamo završio monašku školu, a onda teološki fakultet u Beogradu. Poslije je bio na studijskim boravcima u Švajcarskoj, Francuskoj i Vatikanu. Priča se da je bio cimer sa sadašnjim mitropolitom Crnogorske pravoslavne crkve, g. Mihailom. G. Amfilohije boravio je više godina kao paroh u Grčkoj, doktorirao je na grčkom jeziku u Atini, s prestižnom disertacijom. Pitao sam ga, kad smo boravili u Švajcarskoj, koji jezik najbolje zna: engleski, francuski, njemački, ruski, talijanski, a on mi odgovara da grčki govori kao da mu je rođeni jezik. Njegovoj legendi, koja ga je pratila kad se začela priča o njegovom dolasku za crnogorskog mitropolita, mnogo je pripomogla propaganda o njegovoj poliglotiji. Nije tada bilo nikoga, pa ni mene, da objasni narodu da poznavanje mnogo jezika ne donosi i mnogo pameti. Narod se zanesvješćivao Amfilohijevom poliglotijom, a nije se pitao zašto recepcionere u prestižnim hotelima ne ubrajaju u genije, kad svaki odreda tečno govori po nekoliko jezika. Recepcioneri i stjuardese govore strane jezike, što im je sastavni dio posla, a siromasi Sokrat, Platon, Aristotel, Eshil, Sofokle i Euripid samo su poznavali svoj maternji jezik. I siromah Šekspir samo je znao engleski da zbori. Ako odeš iz Crne Gore kad ti je 13 godina, a vratiš se kao zrio čovjek, to znači da tokom svoga intelektualnog, stručnog i moralnog sazrijevanja nijesi živio životom svoje domovine. Trojica ljudi koji se nijesu formirali u Crnoj Gori - Amfilohije Radović, Momir Bulatović i Matija Bećković, nanijeli su joj grdnu štetu. Bećković i Bulatović nijesu ni rođeni u Crnoj Gori. Ja imam pravo da ovo govorim, jer sam i rođen i vijek provodim u Crnoj Gori. Kakav sam, i kako radni vijek provodim, neka procjenjuju građani Crne Gore ovako otvoreno kako ja prosuđujem kaluđersko-politički lik g. Amfilohija, mitropolita crnogorsko-primorskog. Umjesto zaključka činim sljedeći prijedlog, koji sam nedavno javno saopštio, ali koji je ostao bez odgovora. Pozivam na televizijski razgovor g. Amfilohija Radovića. Tema razgovora neka bude - vjerska i nacionalna mapa Crne Gore u prošlosti i danas. Ne postavljam nikakve uslove osim da voditelj bude savjestan čovjek. Nudim i alternativu ovom prijedlogu. Neka u razgovoru budu Amfilohije Radović i Matija Bećković na jednoj strani, a ja sam na drugoj. Tražim samo da imam vremena u razgovoru koliko njih dvojica. Pristajem da se njima unaprijed dostave pitanja, a ja ih ne tražim. Ako jedan, ili oba, ne pristanu na tv razgovor sa mnom, neka javno kažu

Page 263: CG, Djuro Draskovic

zašto. Neka slobodno kažu da li im ne odgovaram intelektualno, stručno, moralno, vokabularno, estetski, parfemski, ili nekako drugačije. Neka me ne štede. Pristajem da se realizuje moj prijedlog na bilo kojoj televiziji u Crnoj Gori. I na kraju. Smatram da bi, u ovo predreferendumsko vrijeme, trebalo da vode tv razgovore predstavnici dviju političkih opcija: suverenističke i unitarne. Da razgovaraju o svim problemima države i društva, odnosno o prednostima i nedostacima jednog i drugog političkog smjera. Neka stručnjaci i političari razgovaraju, a građani neka slušaju i procjenjuju, pa kome opanci a kome obojci. Vox populi - vox Dei, davno je kazano, a nije opovrgnuto.

(Kraj)

Драматична подела у Сабору СПЦ

Незванично се сазнаје да је друга саборска делегација јуче у ВМА затражила извештај о патријарховом здравственом стању.

– Да ли ће бити нових избора

Патријарх Павле у молитви на прошлогодишњем сабору (Фото М. Н. Вујичић) Спор ко ће у одсуству оболелог патријарха Павла председавати Светом архијерејском сабору СПЦ није разрешен ни јуче, другог дана рада „црквене скупштине”. Епископи нису одмакли од почетка, јер нису могли да се договоре да ли ће председавати митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који у Светом синоду замењује патријарха, или најстарији по хиротонији – митрополит загребачко-љубљански Јован.

Због овако драматичне поделе сабор је на ивици да „пукне”, како то у жаргону говоре у црквеним круговима.

Према незваничним најавама, из садашње „пат” позиције постоји неколико излаза. Један је да се одреди председавајући, други да се одмах распише изборни сабор. Најгора могућност јесте да се владике разиђу без договора, а у том случају управљање црквом би наставио садашњи састав Светог синода. Уколико владике превазиђу спор око тога ко ће председавати неће се ићи на изборе, већ ће сабор одредити некога ко ће замењивати патријарха. Шта ће се од овога догодити тешко је предвидети, али све упућује на закључак да је данас дан одлуке.

Како се сазнаје, проблем је у томе што оба супротстављена митрополита – Амфилохије и Јован немају званичан благослов од патријарха да воде сабор као што то предвиђа члан 61. Устава СПЦ, јер га, како се сазнаје, нису ни тражили. Зато су првог дана епископи –нишки Иринеј, жички Хризостом и браничевски Игњатије ишли код Његове светости.

Владике су јуче већ око 11 сати прекинуле заседање, иако је уобичајено да се ради до 13 часова када је пауза за ручак. Нова трочлана делегација, у којој су митрополит Амфилохије, митрополит средњозападноамерички Христофор и епископ бачки Иринеј, упутила се поново у Војномедицинску академију код патријарха Павла. С каквим су се упутствима вратили на поподневни наставак

Page 264: CG, Djuro Draskovic

заседања није познато. Незванично се сазнаје да је ова саборска делегација заправо тражила извештај о патријарховом здравственом стању. Али на ВМА нису могли да потврде да ли је црквена делегација јуче тражила такав извештај и за све информације су упућивали на Патријаршију.

У Улици краља Петра 5 јуче је било веома живо. У паузи заседања поједини епископи су излазили из Патријаршијског двора, али нико није био вољан да новинарима даје било какве изјаве. На њиховим лицима није могла да се очита забринутост због саборске драме.

Када је епископ нишки Иринеј нешто после 13 часова изашао из седишта СПЦ, чим је видео новинаре прокоментарисао је: „Умете ли да чувате тајну? Па умем и ја”.

На питање како је патријарх Павле, јер га је обишао првог дана сабора, владика Иринеј је пре него што је ушао у кола кратко одговорио: „С обзиром на његово стање, патријарх је боље него што је био”.

Нешто касније из Патријаршијског двора је изашао и митрополит загребачко-љубљански Јован, али није био расположен да даје никакве изјаве.

Секретар сабора епископ аустралијско-новозеландски Иринеј новинарима је објаснио да одраније постоји саборска одлука којом се забрањује владикама контакт с медијима. Да би се та одлука променила неопходно је да се о томе сагласи сабор.

Иначе, незванично се јуче пронео глас да је умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић), који иначе није присуствовао прошлогодишњем мајском сабору, незадовољан током расправе, напустио заседање „црквене скупштине”.

М. Пешић [објављено: 16/05/2008.]

http://www.politika.co.yu/rubrike/Dr...ru-SPC.sr.html

Knjiga Novaka Kilibarde večeras u biblioteci "Radosav Ljumović"

Željezna crkva i kosovski mit

Knjiga Novaka Kilibarde "Željezna crkva i kosovski mit" biće predstavljena večeras u 19 časova. u Narodnoj biblioteci "Radosav Ljumović". O knjizi će govoriti Gradimir Gojer, dr Radoslav Rotković, dr Novak Adžić, Žarko Đurović i autor.

Prvi dio knjige, "Ratničko-političke konotacije kosovskog mita u prošlosti i danas", studiozna je i metodološki utemeljena dekonstrukcija etno-psiholoških i ideološko-političkih postulata kosovskog mita i njegovih implikacija na aktuelne polarizacije crnogorskog društva. Drugi dio knjige autor je naslovio "Ja i Amfilohije".

Page 265: CG, Djuro Draskovic

V.S.

http://www.pobjeda.co.me/arhiva/cita...06-12&id=92354

Novi roman Novaka Kilibarde “Epilog crnogorske hronike” nosi podnaslov “Jevanđelje po Amfilohiju”. Ne tako davno profesor Kilibarda, osnivač i prvi predsjednik Narodne stranke, objavio je u “Vijestima” vrlo oštar feljton o mitropolitu SPC u Crnoj Gori. No, pažljiv čitalac Šćekićeve knjige (”Kilibarda: Ispovijest o deceniji koja je promijenila lice Crne Gore”) mora se sjetiti mjesta gdje Kilibarda opisuje kako je na Vračaru, u sjenci Svetosavskog hrama koji je tada nicao, upravo on nagovarao Amfilohija da se prihvati vladikovanja u Crnoj Gori.Na početku razgovora za “Vijesti” Kilibarda ovako komentariše vremenski luk između ovih događaja:To je bila moja velika zabluda. Ponijet talasom antititoizma, i oduševljen nastupanjem višepartizma u tadašnjoj Jugoslaviji, povjerovao sam da gospodin Amfilohije Radović ima vrhunske kvalitete da sjedne na mitropolitski tron Crne Gore. Te sam njegove kvalitete posmatrao kroz kriterijum pravoslavnog crnogorskog puka, a ne, pak kroz vizuiru koju sam ja definisao. Naime, plemensko-bratstvenički mentalitet našao je u ovoj ličnosti sve što je za pohvalu. Risto Kirov potiče iz prestižnog plemena i junačnoga bratstva, velike škole završio i doktoratom ih krunisao, sve jezike velikih naroda naučio, svijet obišao, u episkopa prerastao, profesorom univerziteta nastanuo. A pošto sam ja predvodio političku partiju čije su korake pratile pjesme Radovana Bećirovića uz zvuke gusala, proračunao sam da će mi vladika Amfilohije Radović, kao mitropolit crnogorski, značiti za glasačku masu koju predvodim ono što je bio Karl Marks za partizanske ustanike koje je predvodio najveći sin naših zbratimljenih naroda - Josip Broz Tito. I bio je, amanati! Govor g. Amfilohija, mitropolita crnogorskoga, brdskoga, zetskoga, skenderijskoga i egzarha Svetoga trona pećkoga, njegov govor na kongresu Narodne stranke u Nikšiću, uvrnuo je u moju partiju veliki broj članova. Posebno su mi željno pristupale ličnosti iz prigradskih, prigraničnih i ruralnih naselja. Dakle, moje vračarsko nagovaranje banatskog episkopa Amfilohija da sjedne na stolicu Svetoga Petra Cetinjskoga bilo je, na prvom mjestu, motivisano mojim praktičnim smjerom političara, ali i izvjesno, i mojom romantičarskom iluzijom da Srbija novoga doba neće poistovjećivati crnogorsko slobodarsko-istorijsko srpstvo sa srijanskim etničko-unitarnim srpstvom garašaninovskoga smjera. Tako će se dogoditi nešto perpendikularno na relaciji saradnje g. Amfilohija (zvanično mitropolita, a imenentno velesrpskog političara) i Novaka Kilibarde (profesionalno profesora a hobično političara). Naime, pod Amfilohijevim uticajem narastaće Narodna stranka kao uskvaslo tijesto, a hladnjeće Amfilohijev odnos prema Novaku i Novakov odnos prema Amfilohiju. Mitropolit je uvidio da ja strogo razlikujem njegoševsko-obilićevsko srpstvo, koje je vladika Rade forsirao kao oslobodilačku, dnevnopolitičku ideologiju, od crnogorskoga etnosa koji se kretao koracima dinastija: Vojislavljevići, Balšići i Crnojevići. Od crnogorskoga etnosa koji se iskazao u “Ljetopisu popa Dukljanina”, u Obodskoj štampariji, u poeziji koju reprezentuje Starac Milija, u “Poslanicama” Petra Prvog, u Ljubišinim pripovijetkama. A ja sam ubrzo uvidio da je dosanjani crnogorski mitropolit ustvari svetosavski doktrinarac koji na Crnu Goru gleda kao na jednu od administrativnih jedinica Velike Srbije, ili, ako, ako Bog da, obnovljenog carstva Dušanova. G. Amfilohiju upitomile bi se oči kad na kakvom srpsko-svetosavskom skupu klikne guslar Bećirovićeve zavjetne stihove

Page 266: CG, Djuro Draskovic

- “Gusle bjehu u pomoć Dušanukad osvoji Balkan na megdanu”. Ja, iako agnostik, išao sam na mnoge okupe gdje g. Amfilohije odgovarajuću službu izvodi i tamo stalno uviđao kako naš novi mitropolit pretvara vertikalu crnogorskoga pravoslavlja u svetosavsku horizontalu velikosrpske politike. Za njega je sve što srpskoj unitarnoj politici služi svetosavski čisto i moralno uzvišeno. Dakako, g. Anfilohije, kao praktični srpski političar sa krstom, vjerni je nasljednik vladike Nikolaja Velimirovića koji je pozdravio i Hitlerov dolazak na vlast jer mu je imponovala Firerova preduzimljivost u korist naroda koji vođa predvodi. Tekuće devastiranje, odnosno posvetosavljenje, crnogorskih pravoslavnih hramova jeste zaista unitarno firerovski posao prvoga reda. Odista, treba naglasti da je, na političkoj trasi koju slijedi, g. Amfilohije nenadmašni nasljednik i Milutina Garašanina i Nikolaja Velimirovića i Nikole Pašića! Nikad se u istoriji Crne Gore nije njenim putevima i besputicama kretala politički žonglerijska ličnost nego što je g. Amfilohije Radović. Njegoš je kosovski žrtvenički kult i Obilića legendu importovao u kolektivnu svijest boračkih Crnogoraca kao ideološko-političko sredstvo za protjerivanje turske vlasti. G. Amfilohije importuje svetosavlje u svijest crnogorskih građana da bi se zatrlo nacionalno sjeme crnogorsko.Vojnički sedmi bataljon otišao je u istoriju sa Slobodanom Miloševićem, a osma popovsko-kaluđerska legija g. Amfilohija šervani po ostrvlju Skadarskoga jezera. Dakle, moja treća knjiga “Crnogorske hronike”, upravo “Epilog crnogorske hronike” ima podnaslov “Jevanđelje po Amfilohiju” zato što je tematika te knjige crnogorska stvarnost od silaska s vlasti titovskog jednopartizma do sadašnjega trenutka. U taj protok crnogorskog društvenog vremena upletena je, jarko prepoznatljivim koncem, Amfilohijeva politika koja stalno podgrijava mržnju prema nesrpskim narodima u Crnoj Gori i prema nesvetosavskim vjerama. Teško je naći amfilohijevskog sveštenika u Crnoj Gori koji na sahranama ne drži političke govore unitarno i anticrnogorski usmjerene. Pod svetosavskom egidom g. Amfilohija dešava se upravo ono što je danas nezamislivo demokratskom svijetu. U jednoj Francuskoj, Engleskoj, Italiji ili nekoj drugoj zemlji Evrope, zamislivo je da župnici na sahranama izgovaraju političke tirade koliko je zamislivo da se g. Amfilohije nacionalno odredi kao Crnogorac i da javno kaže da Crnogorci imaju pravo da jezik u svom Ustavu nazovu svojim imenom.

Vaš novi roman nastavlja, sada već možemo reći, ciklus nastao iz “Crnogorske hronike”. Imali smo “Mozaik crnogorske hronike”, a sada i “Epilog crnogorske hronike”. Smatrate li “Crnogorsku hroniku” svojim životnim djelom…- Smatram da je pisac ponajmanje priličan da kaže koja mu je knjiga životno djelo. Pisac odgovor na to pitanje treba da povjeri čitaocima i književnoj kritici. Neki vrlo ugledni književni kritičati, i naučnici, smatraju da je moja antejska priraslost za pripovijetku, a najčitanije moje djelo je roman “Crnogorska hronika”. Znam samo to da je moja duhovna potreba pripovijedanje, i kad biste me pitali čiji sam ja alter ego, na putu s trista raskrsnica, morao bih reći da je to Šeherezada iz “Hiljadu i jedne noći”. Šeherezada je zabavljala Šahrijara da bi izbjegla smrt, a ja pripovijedam sebi da produžim svoje trajanje. Ipak, oprosti, Šeherezado, što se smatram tvojim nasljednikom. Čini mi se da smo ja i Šeherezada samo jednaki u strahu od nestanka priče, odnosno života.Da li riječ “Epilog” u naslovu znači da je taj ciklus zaključen?- Znači, a evo zašto. Prvi dio trilogije obrađuje, uslovno kazano, klasične vjekove crnogorske istorije, posebno period dinastije Petrovića. Ističem, ne kao pohvalu

Page 267: CG, Djuro Draskovic

samoga sebe nego kao činjenicu, da je moja “Crnogorska hronika” prvo djelo u istoriji crnogorske književnosti koje je svakoga vladara iz dinastije Petrovića - Njegoša književno uobličilo. U drugom tomu “Hronike” obuhvaćena su, opet uslovno kazano, dva svjetska rata, s posebnim osvrtom na pojave bez njihove prethodnosti u crnogorskoj istoriji - seljačke zadruge, informbirovska događanja. Prema tome, “Crnogorsku hroniku” ne mogu nastavljati, a neobrađenog tematskog materijala za pojedinačne pripovijesti imam koliko i Šeherezada, samo ne znam koja će biti posljednja noć moga pripovijedanja.U novom romanu pribjegli ste svojevrsnom travestiranju aktuelne (političke) stvarnosti. U dijalozima Vaših junaka, među probranim “izdajnicima srpstva” nije teško prepoznati i autora Novaka Kilibardu. Da li ste ikada sebe doživljavali “izdajnikom srpstva”. I, da li bi Novak Kilibarda iz 1991. Novaka Kilibardu iz 2007, pisca “Epiloga crnogorske hronike” smatrao - izdajnikom srpstva, što god to značilo?- Da bih književno odslikao vrijeme kome sam vrlo aktivno pripadao, morao sam književno obraditi i svoj lik. Kao što ste vidjeli, u “Epilogu” pričalac Jakov Komarić, opsjednuti apologeta Amfilohijeve svetosavske i velikosrpske politike, daje opise i karakteristike velikih Srba i velikih srpskih izdajnika. Taj pričalac Jakov, penzionisani učitelj i otac jednoga sina koji mu je, kao šešeljevski borac, poginuo za srpstvo i pravoslavlje, neće da pomene moje ime i prezime da ne bi oprljao svoja srpska usta. On me naziva sramnim Nepomenikom i daje mi lični opis koji je lako prepoznati. A sada da vam direktno odgovorim na pitanje da li u bilo kom vidu sebe smatram izdajnikom srpstva. Prvo, da naglasim sljedeće. Moja pokojna majka bila je nepismena žena, ali inteligentnija i rječitija od mene. Tako rječita i razborita žena nije u svome rječniku imala izraze pravoslavna, muslimanska i katolička vjera, nego srpska, turska i latinska vjera. Pa, zaboga, zar se i u naše vrijeme po trgovima, uz Amfilohijevo prisustvo ne proslavlja Srpska nova godina! Dakle, da se može mojoj majci dokazati na onome svijetu šta joj je ojađeli sin urdio kad se razišao sa Amfilohijem, ona bi me smatrala srpskijem izdajnikom od koga treba jednako da se stide i bratstvo Kilibarde u Banjanima i njena rodbina - vojvodska kuća Vukalovića na Hercegovini. Hvala Bogu što joj se, pokojnici, takav bol ne može nanijeti. Prema tome, mene opravdano smatraju izdajnikom srpstva političari, kakvi su dr Koštunica i dr Amfilohije Radović i cijenjeni građani obrazovnog nivoa moje pokojne majke koja je vjerovala da srpski Car Lazar sjedi na Nebeskome prestolu, i da je Miloš, “prezirući tmuše azijatske” rasporio na Kosovu polju krvavome onoga pasjega sina čije tursko ime usta srpska ne treba ni da izgovaraju!Da li Vam je Andrić uzor? Branili ste ga, i to vrlo ubjedljivo, u Bosni. Bavili ste se i diplomatijom, napisali ste i Vi jednu “hroniku”… Ko su, po Vama, najveći južnoslovenski pisci XX vijeka?- Kad bi, kao u mitologiji, bilo moguće da zamijenimo prozna djela, ja i neki pisac iz istorije svjetske književnosti, bez razmišljanja trampio bih se sa Ivom Andrićem. Moje zaljubljenje u njegovu višegradsku hroniku “Na Drini ćuprija” odvelo me, poslije diplomiranja na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u Višegradsku gimnaziju. A đavoli ga znali, možda me ista ljubav odvela i na diplomatsku dužnost u Bosni. Ne uobražavam da se kao prozni hroničar približavam Andriću, ali milo mi je što nijesam njegov epigon. Kao što rekoh, moje pripovijedanje bliže je Šeherezadi nego Andriću. Moja opširna rasprava “Andrić - apologeta mudrosti i ljepote” objavljena je u sarajevskom nedjeljniku “Ljiljan”, i niko od nauke i pera nije negativno reagovao na moju odbranu Andrića od zlobnih i neznavenih napadača. Eto, tako se dogodilo da sam svoj službenički vijek počeo i završio u Andrićevoj Bosni. Ponosan sam na to.Ko su najveći južnoslovenski pisci XX vijeka? Teško pitanje, ali treba odgovoriti,

Page 268: CG, Djuro Draskovic

razumije se - aperceptivno. Žive pisce ovom prilikom neću da spominjem. Andrić je nedostižan na južnoslovenskim prostorima. U književnosti Srbije niko nije nadmašio “Nečistu krv” i “Koštanu” Bore Stankovića. Mak Dizdar u svom “Kamenom spavaču” stegao je vjekove bosanske duhovnosti i, kao Marko iz suve drenovine, iscijedio mlaz poezije koji je zacementirao temelje bošnjačke nacije. Istorijski rad Muhameda Filipovića o bošnjačkom duhu u književnosti prvenstveno se temelji na Makovom “Spavaču”. Miroslav Krleža je vulkanska erupcija u duhovnom žaru Hrvata. Veliki mednici u književnosti svojih naroda su Ranko Marinković i Meša Selimović. Mihailo Lalić je crnogorska prozna rijeka kojoj često zazuji matica stisnuta uskoćom jedne ideologije. Blaže Koneski, kao i Mak Dizdar, utemeljuje svoju naciju. Kao što vidite, ja od književnika tražim da prvo bude na polzu svojega roda i jezika, a onda i čovječanstva. Neko je rekao da je Dostojevski najuniverzalniji pisac čovječanstva, ali i velika polifonija strasti ruskoga čovjeka. Valjano književno djelo iskoračuje u svijet pro domo sua.Vaša proza insistira na crnogorskom leksičkom bogatstvu. Kako Vi nazivate svoj jezik, i koje bi mu ime željeli vidjeti u ustavu?- Jednim jezikom govore Crnogorci, Srbi, Hrvati i Bošnjaci, a ime jezika nije lingvističko nego društveno-političko pitanje. Razumije se, svaki narod koji ovim jezikom govori unio je i stalno unosti u tok zajedničkg jezika svoje i leksičke i stilske specifičnosti. Čini mi se da je taj specifični dodatak zajedničkom jeziku najizraženiji u Crnoj Gori. To jednako pokazuju Poslanice Petra I, Njegoševa poezija, Ljubišina proza, pa onda idemo do današnjega dana. Posebno je moja proza crnogorski prepoznatljiva, zato što ja ne pišem normiranim književnim jezikom, nego moj pričalac veze svoju priču svojim svakodnevnim govorom. Kao što Srbi, Hrvati i Bošnjaci imaju pravo da svoj jezik nazovu nacionalnim imenom, to isto pravo imaju i Crnogorci. Dokazivati amfilohijevski da to nije tačno, odista je zlonamjera prvoga reda. Čujte, kunem se svim videćim i nevidećim da ne bi SAD časa časile da svom jeziku daju drugo ime da im bilo kakva opasnost prijeti od Velike Britanije…

NEKO VOLI LOV, NEKO RIBOLOV, A JA POLITIKU

- Na pitanje šta pisac može naučiti u politici odgovaram: Ništa značajno. Pisac koji je ugazio u politiku kao ostvaren književnik može samo da upoređuje svoje dointuirane ljudske komplekse s sikazima koji preda nj iskrsavaju na političkom terenu kojim se on kreće. Uostalom, meni politika nije bila vokacija, nego hobi. Tokom bavljenja politikom i diplomatijom, ja nijesam napuštao univerzitetsku katedru i prozno pero. Neko voli lov, neko ribolov, a ja u svom slobodnom vremenu volim politiku…

CRNOGORSKA NACIJA MORA IMATI USTAVNU ZAŠTITU

- Crna Gora nakon jedne protekle godine svoje državnosti liči na kuću čvrstog temelja, tvrdih zidova i stabilnog krova, ali bez izgrađene infrastrukture. Ali ako se ustavno ne preciziraju neka prirodna stanja, crnogorska nacija će trajati pred svojim iskopanim grobom. Svaki drugi narod u Crnoj Gori ima, u pozitivnom značenju, duhovnu zaleđinu u svojim matičnim etnosima, samo Crnogorci imaju sami sebe i svoju veliku istorijsko-duhovnu prethodnost. Što znači da ta nacija mora imati ustavnu zaštitu, posebno i zato što ubrzano narasta era elektronike koja nije baš povoljna za uživanje čitalaca, onako kako sam ja uživao i kako, bar donekle, uživaju moji studenti čitajući Andrićeve hronike. Za deceniju - dvije, Crna Gora će biti Eldorado za biznismene, ljubavnike, turiste i sportiste, ali ako ne bude ustavnih čuvara

Page 269: CG, Djuro Draskovic

crnogorske svijesti, naš Montenegro biće blizanac Hong - Konga, a ne produžetak duhovnosti koja je prošla Duklju, Zetu, gubitke i povratke državne samostalnosti, i ukoračila u maticu tehnizacije i elektronike. Ne treba zaboraviti da će bratska Srbija nadomještati svoju kosovsku ranu uvjerenjem da treba povratiti Srpsku Spartu koja je od nje odbjegla…

Balša BRKOVIĆ

http://www.novinar.de/2007/08/24/amf...ske-crkve.html

Duhovni padovi i nepočinstva jednog mitropolita

Visokopreosvećena, “Amfilohijeva hula na Sveto Jevađelje” i otvoreno, bez stida i srama, propagiranje belosvetskog globalizma,

Veličko Trpić, 10.03.2009+++

Page 270: CG, Djuro Draskovic

JAVNO GAŽENJE PO SVOM DUHOVNOM OCU, PREPODOBNOM I SVETOM AVI JUSTINU POPOVIĆU, CELIJSKOM ČUDOTVORCU I ZATVORNIKU POD KOMUNIZMOM.Prepodobni i Sveti Oče Justine, Ćelijski Čudotvorče, nemoj se prevrtati u Grobu pokraj Sv.ĆELIJA, već urazumi i opameti Tvoga vajnog učenika nesrećnog AMFILIOKVEA Kir. Kir. Arhiepiskopa-Metropolita-RISTU RADOVIĆA da više ne bruka pred svetom ni sebe, niti pak Tebe. Svojim učestalim trčkaranjem na poklonjenje drugaru-rimskom papi, donošenjem otuda 100.000 dolara - JUDINSKIH SREBRNJAKA, i umanjivanjem broja Sv.Jasenovačkih Žrtava i Mučenika sa 700.000 na samo 80.000 hiljada u San-Francisku, pred našom braćom-Zagraničnim Rusima 2006.godine, izbacivanjem Tvojih čuvenih DOGMATIKA - triju PRAVOSLAVNIH FILOSOFIJA ISTINE sa Pravoslavnog Bogoslovskog Fakulteta u Beogradu, kao i mnogim drugim duhovnim padovima i nepočinstvima u poslednje vreme - AEM AMFILIOKVE-RISTO RADOVIĆ sam na najbolji način pokazuje da u njegovoj glavi skoro ništa nije ostalo od Tebe, Prepodobni, Veliki i Sveti Avo JUSTINE, i od Tvoga SVEPRAVOSLAVNOG UČENJA I BOGOSLOVSTVOVANJA, I TVOGA SVETOSAVLJA, OD TVOJE JAKE I DUBOKE SVETOOTAČKE VERE I SV.PRAVOSLAVLJA i SRBSTVA, pogotovu ništa od one njegove besjede nad Tvojim Sv.Odrom u Sv. Celijskom Manastiru 1979. godine.Po mišljenju mnogih ljudi iz našeg Naroda, i iz naše Srpske Mučeničke Crkve, AEM AMFILIOKVE-RISTO RADOVIĆ SE SADA, ZA TRISTA POSTO PROMENIO, TO UOPŠTE VIŠE NIJE ONAJ RISTO RADOVIĆ KOJI JE BIO PRE, POGOTOVU KAD JE POSTAO AEM, SEBE JE POISTOVETIO=IZJEDNAČIO SA CRKVOM.VOZIKA SE PO BEOGRADU I ZEMLJI SRBIJI U BLINDIRANOM DZIPU OD 200-300 HILJADA EVRA, UVODI NOVOTARIJE U SVETE LITURGIJE I OSTALA BOGOSLUŽENJA, OSILIO SE I NE PREZA NI OD KOGA I NI OD ČEGA!ČESTO DRUGE NAZIVA NESRETNIMA, A SAM NE VIDI KOLIKO JE NESRETAN, DUHOVNO SIROMAŠAN I BEDAN!

http://www.novinar.de/2009/03/11/duh...tropolita.html

a ovaj kilibarda veliki covek od postenja i obraza dosta je kad se setim sta je pricao i blatio jevrema brkovica, ne izadjemu na dvoboj casnim oruzjem na ivanova korita kad ga je brkovic iz zagreba pozivao a blatio ga je brate mili ko nikoga kad se jevrem vrati doceko ga je na aerodromu ko p...a ko ono sto stari ljudi kazu za nista roba nista covek u n....a vere ko na moru pene

CINIČNE PRIČE

S Amfilohijem u Evropu

Page 271: CG, Djuro Draskovic

Prije koju godinu, u napeto predreferendumsko vrijeme, Amfilohije Radović je, letjelicom koju mu je za tu priliku ustupilo beogradsko Ministarstvo odbrane, na vrh Rumije spustio limenu crkvu. Ništa veliko, ništa raskošno: tek crkva mala i skromna, prava hrišćanska.Efekat njegovog neimarskog pothvata nije, međutim, bio mali. Pod Rumijom žive ljudi tri vjere, i svi vrh te planine, spletom raznih mitološko-vjerskih okolnosti, smatraju svetim. Kasnije je Amfilohije svoj čin, koji su katolici, muslimani i pravoslavni Crnogorci pod Rumijom shvatili kao provokaciju, nazvao činom velike ljubavi. Amfilohije je čudo - kako bi rekao Graham Green, „Nikada nisam poznavao čovjeka koji je imao bolje motive za sve nevolje koje je izazvao“.

Zašto podsjećanje na Amfilohija? Zato što postoje indicije da su opozicioni lideri tijesno povezani sa Amfilohijem Radovićem, da je on u tom društvu vrhovni intelektualni autoritet i da je, zapravo, on istinski lider opozicije u Crnoj Gori. Podsjetimo, stoga, ovdje na izjavu koju je, u maju prošle godine, Amfilohije dao o Evropi: „Integracija Crne Gore u Evropsku uniju ima smisla samo ako se Evropa vrati Bogu“, prenijelo je tada mitropolijsko glasilo “Svetigorapres”. “Integrisati se u Evropu, koja je sve više Evropa bez Boga, Evropa protiv Boga, čiji ustav izbjegava da zapiše da se ona temelji na hrišćanskim vrijednostima, to znači gubiti svoj kompas, svoj mir duhovni, svoj smisao, znači odreći se svega onoga na čemu je sagrađeno sve što jesmo i što imamo kroz našu istoriju”, poručio je Amfilohije nakon službe povodom praznika Vaznesenja gospodnjeg, javio je tada “Blic”.

Amfilohije je zatim poentirao: “Ako ulaskom u Evropu izgubimo osjećanje za živo prisustvo božje u svakidašnjem životu, u našim ljudskim djelima, onda ni sami sebi ne trebamo, onda nam ne treba ni Evropa. Onda ćemo ličiti na slijepce koji padaju u istu jamu“.Dana 23. 12. godine 2009, dakle prije nešto više od dva mjeseca, agencija Beta je prenijela riječi koje je Amfilohije rekao u Zadužbini Ilije Kolaraca, na tribini o ulozi SPC:"Evropa je u mnogo dubljoj duhovnoj krizi, nego što mi koji joj pomalo bezglavo hrlimo možemo i da naslutimo".Izgleda da se Evropa u međuvremenu iščupala iz duhovne krize, vratila Bogu i tako ispunila osnovni uslov koji joj je Amfilohije postavio, jer je u Crnoj Gori sazrela jedna velika ideja. A ta velika ideja, The Idea koja će nas izbaviti – a ako ste protiv te ideje, vi ne samo da ste korumpirani, nego ste i protiv istine, slobode, demokratije... možete sami dopuniti listu - glasi ovako: samo političke snage koje su se protivile crnogorskoj nezavisnosti, koje se protive ulasku Crne Gore u NATO, političke snage čiji je odnos prema Evropi tako jasno formulisao njihov duhovni otac i, po svim anketama, čovjek od najvećeg ugleda u njihovom biračkom tijelu – Amfilohije Radović, samo te političke snage mogu ubrzati evroatlantske integracije Crne Gore i, time, na zdrave noge postaviti nezavisnu Crnu Goru.

Takozvana „međunarodna zajednica“, na čelu sa Amerikom, koja Crnu Goru gura u NATO i koja je insistirala na crnogorskom priznanju Kosova, treba da smijeni vlast koja Crnu Goru vodi u NATO i koja je priznala Kosovo, e da bi ovlastila opoziciju, koja se protivi ulasku u NATO, a priznanje Kosova namjerava povući? Ovdje čovjek jedino može parafrazirati Groucho Marxa: Ta ideja zvuči idiotski i doima se idiotski, ali ne dozvolite da vas to zavara. Ta ideja zaista jeste idiotska.

Page 272: CG, Djuro Draskovic

Ovako sklopljen opozicioni savez, prosto, ima konstrukcionu grešku. U čitavoj priči nedostaje jedna jaka, nedvosmisleno suverenistička partija, koja bi mogla biti kontrateža nedvosmisleno unitarističkim partijama koje, ovako, čine apsolutnu većinu u opoziciji. Naravno, moguće je da su lideri opozicije u međuvremenu skrenuli sa puta Amfilohija Radovića i da sada osporavaju njegov duhovni i politički autoritet, moguće je da će ga se koliko sjutra odreći preko novina, moguće je i da su oni napustili programe vlastitih političkih partija, ali u tom slučaju, neko je zaboravio da obavijesti javnost o tome...

Ujedinjena opozicija nalazi se u situaciji u kojoj je Đukanović bio nakon raspada DPS-a. Da bi pobijedili, opoziciji treba podrška i suverenista koji smatraju da je crnogorsko državno pitanje zatvoreno, kao i njihovih tradicionalnih unionističkih birača, koji smatraju da je referendum pokraden i da njime priča o crnogorskoj nezavisnosti nipošto nije završena. I Đukanoviću je svojevremeno za pobjedu nad Bulatovićem bila potrebna podrška i suverenista i unitarista. U slučaju da osvoji vlast opozicija, slično kao onda Đukanović, nečija očekivanja moraće ostati iznevjerena. Đukanović je na kraju organizovao referendum na kojem je stvorena nezavisna Crna Gora. Hoće li opozicija iznevjeriti svoje tvrdo unitarističko biračko tijelo i svoje političke programe, pa po osvajanju vlasti nastaviti graditi i učvršćivati državu koju je, kako tvrde, Đukanović stvorio prevarom i krađom, uz pomoć mafije? To vam se čini logičnim i vjerovatnim?

Dok ne dobijemo odgovor na to pitanje, voljan sam da ponudim nekoliko teza za nježno retuširanu biografiju gospodina Amfilohija Radovića, budućeg duhovnog oca evropske Crne Gore. Koji ne samo da nikada nije negirao crnogorsku naciju, kako je to primijetio predsjednik naše države, nego je i lično stradao zbog toga što je Crnogorac. Jer, nije li i najvećem Amfilohijevom neprijatelju jasno da je loto za patrijarha Amfilohije izgubio baš zbog svog crnogorstva? Nije li jasno da bi Amfilohije, da je kojim slučajem bio iz Srbije, pobijedio u demokratskom glasanju, jer su sve ankete pokazivale da ima značajnu izbornu prednost? I nije samo Amfilohije u pitanju... Država Crna Gora morala bi povesti više računa o Crnogorcima na visokim položajima u Beogradu, jer njih, gotovo po pravilu, zadese strašne sudbine. Željko Ražnatović Arkan – ubijen. Radovan Karadžić – izručen u Hag. Od četiri posljednja predsjednika Srbije, trojici je otadžbina Crna Gora... Šta se desilo sa tim ljudima? Slobodan Milošević – izručen u Hag, sni vječni san u jednom dvorištu u Požarevcu. Milutinović – izručen u Hag, kasnije oslobođen, eno ga u Beogradu.. Pa kako onda da se Boris Tadić ne zabrine...

Crna Gora ima ozbiljan problem sa korupcijom i ozbiljan problem sa politikom Srbije prema ovoj zemlji. Kao što Srbija ne može biti opravdanje za sljepilo za korupciju, tako ni korupcija ne može biti opravdanje za sljepilo za srpsku politiku protiv Crne Gore. Ono što se dešava u Crnoj Gori nije ili-ili, nego i-i situacija. Međutim, srpska politika prema Crnoj Gori opasna je tek onoliko koliko je slaba Crna Gora. Današnja Crna Gora pokazuje mnoge slabosti Crne Gore iz 1918. Onda, to je bilo dovoljno da smjena vlasti znači i kraj države. Danas?Činjenica da mi ozbiljno, ne štedeći energiju i teške riječi, raspravljamo o tome da li da četničkom vojvodi i najratobornijem popu u cijelom Meksiku prepustimo posao demokratizacije i evropeizacije zemlje, morala bi nas sjetiti na Hegelov nauk: „Sve što je propalo, propalo je iz valjanih razloga“.

Page 273: CG, Djuro Draskovic

Andrej NIKOLAIDISNovak Adžić: Prilozi za biografiju Amfilohija Radovića

Nikada dosad od Amfilohija nijesmo čuli da je progovorio o tome kakva je zla sudbina ili nesreća snašla Crnu Goru u periodu od 1918. do 1941. godine, kada je bila prisajedinjena Srbiji. Umjesto otvaranja istorijske istine, Amfilohije Radović slavi Podgoričku skupštinu, vrijeme kada se skrnavila crnogorska istorija

Ličnost koja predvodi Srpsku pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori, Amfilohije Radović, je već više od 20 godina ekstreman u negiranju crnogorske nacije i naroda. Prisjetimo se samo nekoliko njegovih izjava u tom smislu. U beogradskim »Književnim novinama”, 1989. godine, još kada je bio episkop banatski, govorio je: “U istoriji nikad nije postojao crnogorski narod”; a kada je već bio na tronu Svetog Petra Cetinjskog, 1992. u “Svetu”,časopisu beogradske “Politike”, izjavio je: ”Crnogorska nacija je izmišljena u Titovoj i Đilasovoj laboratoriji”. Amfilohije Radović u “Mladini” oktobra 1988. kaže i ovo :”Stav komunističke partije i to po direktivama Kominterne prije rata, bio je da Balkan i u srcu Balkana srpski narod treba da se oslabi. Na temelju toga stvoreni su novi narodi koji u istoriji nijesu nikad ni postojali, kao recimo Crnogorci, oni su najočigledniji primjer. Ja sam Srbin, premda sam rođen u Crnoj Gori”. Amfilohije je kroz signal beogradske televizije grmio:”Kažu mi a izgleda da je to i tačno kako je Milovan Đilas dobio naređenje da istorijski obrazloži i dokumentuje postojanje crnogorske nacije i da je to on uradio na osnovu Marksovog učenja. Međutim taj isti Đilas se 1954. odrekao tog svog kopileta i sada se pišei osjeća Srbinom. Ali to zlo je ostalo.” Politička savezništva: Sjetimo se da je dugo vremena, u ne tako davnoj prošlosti, trajalo savezništvo Amfilohija Radovića i tadašnjih fantomskih ili parapolitičkih udruženja, poput “Vijeća plemenskih skupština” i “Srpskog foruma Crne Gore”. Sjetimo se skupa u manastiru Maine kod Budve 2000. godine, đe je Amfilohije s popovima i civilnim licima predvođenim današnjim srpskim ministrom vjera dr Bogoljubom Šijakovićem, držao političke govore sa ciljem da se spriječi proces obnavljanja nezavisnosti Crne Gore. Potom je u organizaciji »Vijeća plemenskih skupstina« i »Srpskog foruma Crne Gore« u Domu tadašnje »Vojske Jugosavije« u Podgorici održan 26. novembra 2000.godine skup nazvan ”Akademija u čast ujedinjenja Crne Gore i Srbije 1918. godine”. Na tome skupu nije intonirana stara crnogorska himna “Ubavoj nam Crnoj Gori”, niti narodna pjesma “Oj svijetla majska zoro”, koja je danas ustavna, zvanična himna nezavisne Crne Gore, već srpska himna "Bože pravde", s kojom je i počela ta “svečana akademija”, na kojoj su govorili mitropolit Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori Amfilohije Radović i akademik Milorad Ekmečić, jedan od ideologa

Page 274: CG, Djuro Draskovic

velikosrpske politike koja je u ratu na prostorima ex Jugoslavije proizvela krv i pepeo, zgarišta i groblja. Na tome skupu bili su prisustni i tadašnji i dijelom današnji visoki funkcioneri Socijalisticke narodne partije i tadašnje Srpske narodne stranke. Sve je to poslužilo kao inspiracija srpskom mitroplitu u Crnoj Gori Amfilohiju Radoviću da predloži da 26. novembar, dan kada je održana tzv. Podgorička skupština (koja je u uslovima okupacije Crne Gore izglasala njenu aneksiju, odnosno, pripajanje Srbiji) bude jedini praznik tadašnje kenaturske zajedničke države Srbije i Crne Gore (SRJ), kojega je on okarakterisao "kao temelj njihovog jedinstva, plod njihove prošlosti i kao putokaz njihovoj budućnosti". Prekrajanje istorije: Učešćem i besjedom i na tome skupu Amfilohije Radović je potvrdio da je smisao njegove svetosavske klerikalne ideologije u ukidanju crnogorske državnosti i nacionalnom asimiliranju i posrbljavanju Crnogoraca. Zato na datum održavanja tzv. Podgoričke skupštine 1918. godine Amfilohije gleda kultno i totemistički, jer je tada bio ostvaren velikosrpski plan likvidacije Crne Gore kao države i nacionalnog ugnjetavanja Crnogoraca. Njegujući ideologiju, koja je determinisala tzv. Podgoričku skupštinu, Amfilohije Radović jasno pokazuje koliki je protivnik postojanja Crne Gore kao države i Crnogoraca kao nacije. Nikada dosad od Amfilohija nijesmo čuli da je progovrio o tome kakva je zla sudbina ili nesreća snašla Crnu Goru u periodu od 1918. do 1941. godine, kada je bila prisajedinjena Srbiji. A najvjerovatnije i nećemo čuti ili pročitati da Amfilohije o tome prozbori. Rušenje spomenika vojvodi Mirku: O toj tragediji Crne Gore rječito govori i stradanje, odnosno, rušenje spomenika velikom vojvodi Mirku Petroviću u Podgorici, koji će biti predmet mog osvrta u daljem tekstu. Rušenje spomenika vojvodi Mirku u Podgorici 1919. godine bio je kontinuitet politike koja je pobijedila na tzv. Podgoričkoj skupštini. Postojanje spomenika vojvodi Mirku u centru Podgorice uočio i opisao i češki folkrorist, slikar, publicista i putopisac Ludvik Kuba(1863-1956), koji je boravio je u Knjaževini Crnoj Gori 1890 i 1891. godine, o čemu je napisao knjigu »U Crnoj Gori«, štampanoj u Pragu 1892. godine. Ta Kubina knjiga »U Crnoj Gori« kod nas je objavljena u Podgorici 1996. godine. U toj knjizi češki istraživač i putiopisac Ludvik Kuba, pored ostalog, opisujući svoj obilazak Podgorice i boravak u njoj, navodi i to da je u Podgorici (Mirkovoj varoši) »Na sredini prostranog trga nove varoši, u čast Vojvode Mirka, njegovog patrona, podignut je obelisk« (Ludvik Kuba, »U Crnoj Gori«, Podgorica, 1996, str. 156). Ključna ličnost državne politike: Podsjećanja radi, Mirko Petrović Njegoš (1820-1867), veliki vojvoda, brat je vladara crnogorskog knjaza Danila Petrovića Njegoša (1826-1860 – svjetovnog poglavara Crne Gore od 1851. do 1860) i otac knjaza/ kralja Nikole. Vojvoda Mirko Petrović istaknuti je junak, pobjednik s Grahovca 1858, vojskovođa i predsjednik Crnogorskog Senata. Veliki Vojvoda Mirko Petrović je jedna od ključnih ličnosti crnogorske državne politike kako u doba vladavine knjaza Danila tako i u vrijeme uprave knjaza Nikole, sve do svoje smrti 1867. godine. Kakav je odnos Amfilohija Radovića prema jednoj od najzaslužnijih ličnosti crnogorske istorije XIX vijeka velikom vojvodi Mirku Petroviću? Nekada su Amfilohijevi popovi u Cetinjskom manastiru prekopavali i Mirkov grob! Crna Gora je od kraja 1918. godine bila žrtva strašne opresije. Okupacione srpske vojne, policijske i civilne vlasti donijele su kriminalnu i varvarsku odluku da se sruši spomenik kojega je kralj Nikola podigao u slavu i čast crnogorskim junacima poginulim u ratu 1862. godine, kada se Crna Gora branila od druge najezde moćne vojske Omer-paše Latasa. Taj spomenik je poznatiji kao obelisk velikom vojvodi

Page 275: CG, Djuro Draskovic

Mirku Petroviću i on se nalazio u centru Podgorice (Mirkove Varoši). Dio istorijskih zapisa: Duhovni vođa crnogorskog ustanka 1919. godine i predsjednik crnogorske Vlade u progonstvu Jovan Simonov Plamenac je tada, u jednom pismu, navodeći zločine srpskih vlasti i njhove namjere, saopštio i ovo: »Da se nijesu tadašnje savezničke vlasti velikih sila umiješale, htjele su okupatorske vlasti spaliti mošti Svetog Vasilija Ostroškog i Svetog Petra Cetinjskog, onako kao što je Sinan Paša spalio na Vračaru ostatke Svetog Save Namnjića. Program je bio da se oskrnavi i poruši sve što je u narodu sveto. Porušili su spomenik pobjedniku Grahovske bitke, velikom vojvodi Mirku Petroviću, samo radi toga što je bio otac kralja Nikole«.

Poznati crnogorski diplomata, političar, narodni poslanik Jovo Popović u Memorandumu naslovljenom »Pogled na crnogorsko pitanje«, koji je napisan u Rimu 14. februara 1919. godine i podnijet u ime Saveza slobodnih Crnogoraca Konferenciji mira u Parizu, veli, uz ostalo, i ovo: »U svojoj razornoj obijesti da unište sve što je crnogorsko, ove plaćeničke bande zaboraviše se tako daleko, da batinaše sva ona lica kod kojih nađoše crnogorski vojnički barjak ili koji god drugi znak ili obilježje koje podsjeća na crnogorsku državu. U tom cilju je uništen i jedini spomenik vojnički na trgu u Podgorici podignut u čast poginulih Crnogoraca za oslobođenje tih krajeva. Kao što se vidi, ide se za tim, da se uništi i istorija ovog mučeničkog naroda« (Jovo Popović, »Pogled na Crnogorsko pitanje«, Memorandum podnesen Konferenciji mira u Parizu, Kraljevska Crnogorska državna štamparija, Nej kod Pariza 1919. godine). Srpski novinar i publicista Pantelija Jovović (koji je, po sopstvenom priznanju zbog pisanja o zločinima koji su činjeni u Crnoj Gori bio fizički napadnut, pretučen i kome su nanešene teške tjelesne povrede) o rušenju spomenika velikom vojvodi Mirku Petroviću u Podgorici objavio je, u beogradskom listu »Balkan«, od 18. septembra 1922. godine, članak pod naslovom »Juriš na cnogorske spomenike«. U tome tekstu Pantelija Jovović piše i ovo: »Obzirnost i dužno poštovanje prema mrtvima dokaz je kulture jednog naroda. Čije je groblje razgrađeno i grobovi obrasli korovom, ništa dalje ne pitajte za njegovu kultutu. Divljak je. Kada je u Srbiji 1903. godine jedna zavjera učinila kraj dinastiji Obrenovića, nikome nije na um padalo da ruši spomenik kneza Mihaila; jer ko bi njega rušio rušio je istoriju Srbije. Nije se jednako postupilo sa spomenicima u Crnoj Gori prilikom njenog ujedinjenja sa Srbijom. Sramota je beogradske Vlade zato što su spomenike rušili njeni činovnici, a crnogorska je sramota zbog toga što su ti činovnici sinovi Crne Gore. Neki pijani Savo Fatić srušio je u Podgorici 1918. godine spomenik podignut junacima, slavno palim u ratu godine 1862. Doduše nijedan Fatićev predak nije pao u tome ratu, te nije čudo da je on gotov na rušenje spomenika kao i na paljenje kuća, ali je čudo što je sa njim bilo i Crnogoraca čiji su preci ratovali. Nije čudo što pijani Fatić ruši spomenik, ali je skandal da Vlada mjesto da spomenik popravi ona naređuje sravnjivanje njegovog nesrušenog ostatka sa zemljom, da se ne zna ni gdje je postojao. A Sava Fatića odmah iza rušenja spomenika i revnosnog učestvovanja u paljenju kuća postavlja za člana crnogorskog Vrhovnog suda! I sada taj treba da sudi onima kojima je kuće palio i oni da očekuju od njega pravdu! Vlada je na pogrešnom putu ako misli da su to sredstva za ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom...”, pisao je 1922. godine Pantelija Jovović. O rušenju spomenika vojvodi Mirku piše i dr Šerbo Rastoder, u svojoj knjizi »Janusovo lice istorije«, Podgorica, 2000, na str. 281 piše i ovo:»Kada su 1886. godine udareni temelji nove varoši u Podgorici, s desne strane rijeke Ribnice, i kada

Page 276: CG, Djuro Draskovic

je nova varoš nazvana Mirkova varoš, tada je vojvodi Mirku Petroviću otkriven spomenik u vidu obeliska, urađen po projektu Marka Đukanovića. Spomenik je tu stajao sve do 1919. godine, kada je već bio počeo radikalan »raskid s prošlošću«. Uz to, spomenik je bio posvećen ocu »omrznutog« kralja, što je tada bio dovoljan razlog za bjelaše (pristalice bezuslovnog ujedinjeja Crne Gore i rbije) da ga sruše i bace u rijeku«.Takva je bila sudbina spomenika vojvodi Mirku Petroviću. Aktuelni srpski mitropolit u Crnoj Gori Amfilohije Radović, u svojim brojnim javnim nastupima, opravdavao je politiku koja je sve istorijske crnogorske svetinje vrijeđala, ponižavala i skrnavila. Nakon tzv. Podgoričke skupštine, koju neumjereno i neukusno veliča Amfilohije, bilo je zabranjeno nošenje crnogorske kape i narodne nošnje. Učinio je to režim Karađorđevića i njegovi janjičari u Crnoj Gori. Objektivno, svojim odnosom prema crnogorskoj tragediji u periodu od 1918. do 1941. godine, Amfilohije Radović opravdava takve postupke! Skrnavljenje kape i zastave: Poslije 1918. godine srpski vojnici i žandarmi i crnogorski renegati u njihovoj službi skidali su sa glava ljudi crnogorske kape i stavljali ih - na glave svinja. U periodu od 1918. do 1941. godine ni stara crnogorska zastava nije bila pošteđena. Crnogorski barjak sa dvoglavim orlom na crvenoj podlozi skinuli su sa Dvora na Cetinju, bacili ga u perašinu, zgazili ga i ljudskim urinom i izmetom uprljali na mjestu gdje je bio izvezen monogram crnogorskog suverena kralja Nikole! O skrnavljenju crnogorske kape i zastave Amfilohije Radović nigdje javno nije saopštio riječi osude.

U vrijeme od 1918. do 1941. godine crnogorski državni simboli (državna i vojna zastava-alaj i krstaš barjak) bila su zabranjena i proskribovana obilježja! Danas Amfilohije Radović prema autentičnim crnogorskim državnim simbolima ima skoro identičan negatorski i nihilistički pristup. Državni grb Kraljevine Crne Gore 1918. godine je ukinut, a crnogorska himna »Ubavoj nam Crnoj Gori« bila je poništena i zabranjena, dok su crnogorska službena odlikovanja nasiljem okupacionioh lasti nestala iz javne upotrebe. Amfilohije Radović se, podsjećamo, zalagao da crnogorska himna bude himna Srbije »Bože pravde« ili pjsma »Onamo namo« i time je pokao svoj odnos prema staroj crnogorskoj himni »Ubavoj nam Crnoj Gori« i zvanicnoj himni »Oj svijetla majska zoro, majko naša Crna Goro« U vrijeme od 1918. do 1941. godine uniforma crnogorske vojske bila je ponižavana, skrnavljena i odbačena. Ni o tome Amfilohije nije nikad proslovio ništa! Na tzv. Podgoričkoj skupštini 1918. godine njeni delegati su predlagali da se sruši Cetinjski manastir i da se iz njega izbaci i javno spali na pazaru na Cetinju ćivot Svetog Petra Cetinjskog. Kako, onda, čovjek koji sjedi na tronu Svetog Petra Cetinjskog da bude čuvar tekovina tzv. Podgoričke skupštine, u koje spadaju i navedeni prijedlozi?

http://www.portalanalitika.me/analiz...ml#CommentForm

Novak Adžić: Amfilohije Radović čuvar tekovina Podgoričke skupštine

Page 278: CG, Djuro Draskovic

Last edited by Ćipur; 28-09-10 at 22:48. Prilog iz Crne

Gore......VREMEPLOV... Novak Adzic

Badnje veče na Cetinju 1992.

CRNOGORCI ISPRED DVORA, ARKAN KOD AMFILOHIJA U CETINJSKOM MANASTIRU

Piše: Novak ADŽIĆ

CETINJE, 6. JANUARA 1992. GODINE. Na Cetinju toga hladnog januarskog dana, po ledu i snijegu, gorjela su dva badnjaka: crnogorski ispred Dvora kralja Nikole i srpski ispred Cetinjskog manastira. I jedan i drugi nalozeni su u gotovo vanrednim okolnostima, u atmosferi koja je zlokobno slutila na potencijalni konflikt. Srpski badnjak ispred okupiranog Cetinjskog manastira lozen je pod zezlom Amfilohija Radovića i Zeljka Raznatovića Arkana, uz prisustvo predstavnika srpskih partija iz Crne Gore (u prvom redu Narodne stranke i Seseljeve Srpske radikalne stranke), a uz blagoslov rezima, koji je simbolički na tome skupu zastupao, svojim fizičkim prisustvom, tadasnji potpredsjednik Vlade Zoran Zizić. Bio je tada s Amfilohijem i Arkanom i Jovan-Joco Markus, neizostavna mirodjija svake velikosrpske čorbe. Vladajući rezim je favorizovao srpski

Page 279: CG, Djuro Draskovic

skup ispred Cetinjskog manastira, a policijskom zabranom pokusao je da spriječi Crnogorski sabor na Badnje veče ispred Dvora. Medjutim, nije vlast uspjela u svom naumu spriječiti Crnogorce i Crnogorke da naloze Badnjak. Crnogorski suverenisti i pristalice obnavljanja autokefalosti Crnogorske pravoslavne crkve nalozili su crnogorski badnjak na trgu ispred Dvora kralja Nikole, kao i godinu dana ranije, uprkos policijskoj zabrani i uzasavajućoj hajci, ucjenama, prijetnjama, progonima, lavini kleveta, medijskoj blokadi i velikosrpskom stampedu koji je nasrnuo na njih, a koji je generiran, usmjeravan i kontrolisan iz centara moći političko-ekonomskog i vojno-policijskog sistema vlasti iz Beograda i njegovih ekspozitura. Crnogorski badnjak 1992. godine nalozen je u vrijeme kada je već uveliko vodjen rat na prostorima ex Jugoslavije. Bilo je to vrijeme kada su srpska vojska, JNA i paravojne formacije, uz učesće jednog značajnog dijela dobrovoljaca i rezervista iz Crne Gore, vrsile agresiju na Hrvatsku i u divljačkom, osvajačkom pohodu razarale, zarile i palile, naročito na prostoru Konavala i Dubrovnika, kao i u Slavoniji i drugim oblastima na teritoriji Hrvatske. U vrijeme kad je ratni vihor zahvatio već bivsu SFRJ, velikosrpski nacional-sovinisti, pored ostalog, prijetili su progonom i linčom crnogorskim suverenistima, koji su bili protiv besmislenog agresorskog rata, razaranja i zločina. Tada su mete otrovnih medijskih napada najčesće, kao i ranije, bili knjizevnik Jevrem Brković, tada komandant “Lovćenskih straza” (formiranih za odbranu Njegoševog mauzoleja na Lovćenu) i lider liberala Slavko Perović. Tokom 1991. godine Vojislav Seselj i Zeljko Raznatović Arkan sa stranica “Pobjede” prijetili su čak i ubistvom Jevremu Brkoviću i Slavku Peroviću. Brković je već bio otišao u emigraciju u Zagreb. Na udaru, medijskom i svakom drugom, bili su crnogorski suverenisti, indipendisti, istaknuta imena iz javnog zivota i gradjani iz narastajućeg pokreta za slobodnu i nezavisnu Crnu Goru, okupljeni dominantno oko tadasnjih slobodnih i nezavisnih crnogorskih intelektualaca, Udruzenja nezavisnih novinara, Crnogorskog PEN centra, Nezavisnog drustva crnogorskih knjizevnika i slično, a u prvom redu Liberalnog saveza Crne Gore, te Crnogorskog federalističkog pokreta Sretena Zekovića, Borislava Cimeše, Božidara Boba Bogdanovića i drugih partija iz antiratnog bloka, i onih koje će se nesto kasnije ujediniti u Socijal-demokratsku partiju Crne Gore (Partije Socijalista Zarka Rakčevića, Nezavisne organizacije komunista Mića Orlandića, Socijalističke partije Crne Gore Ljubise Stankovića, Jugoslovenske narodne stranke Rada Bojovića i drugih). Bili su tu nezavisni antiratni crnogorski novinari, pisci, intelektualci, predstavnici i članovi crnogorskih kulturnih i literarnih i drugih organizacija. Milorad Popović, Sreten Vujović, Sreten Perović, Mladen Lompar, Milo Pavlović, dr Vojislav P. Nikčević, dr Radoslav Rotković, dr Danilo Radojević, dr Radovan Radonjić, dr Jakov Mrvaljević, dr Vukić Pulević, Miodrag Vukmanović, Sreten Asanović, Rajko Cerović i mnoga imena sa crnogorske kulturne scene koja je slobodarski i crnogorski mislila. Te brojni novinari i saradnici “Monitora” i “Liberala”. I nekoliko bivših istaknutih nosilaca crnogorske vlasti, srušene prevratom 1989. godine. Bila je tu crnogorska odvažna i prkosna omladina, koja je u skladu sa onom Volterovom mišlju “srce je sve” pokazala pravi smisao, volju i hrabrost borbe da se Crna Gora oslobodi okova, a njenu privrženost Crnoj Gori možda ponajbolje ovjekovječuje ona Senekina misao: “Niko ne voli domovinu zato što je velika, već zato što je njegova”. Mnogi su tada, i kasnije, stradali zbog Crne Gore i ljubavi prema njoj. Tadasnja »Pobjeda« je na svojim stranicama konstantno pisala protiv Jevrema Brkovića i Slavka Perovića i Odbora za obnovu autokefalnosti Crnogorske pravoslavne crkve, njenog prvog predsjednika prof. Dr Dušana Gvozdenovića, te predsjednika, nakon Gvozdenovićeve smrti, tog odbora istoričara prof. Dr Dragoja Živkovića i članova

Page 280: CG, Djuro Draskovic

Odbora i pristalica njegove borbe sa cijelog područja Crne Gore, koji su odvažno i dostojanstvoveno javno bez straha iskazivali svoja uvjerenja i stavove. U vrijeme zestoke velikosrpske ofanzive u Slavoniji i posebno akciji usmjerenoj na osvajanje i razaranje Vukovara, Zeljko Raznatović Arkan je, u svojstvu komandanta paravojne formacije »Srpske dobrovoljačke garde«, intervjuisan od tadasnjeg »Pobjedinog« i, istovremeno, novinara Radio Bara, Jovana Plamenca, koji je evo već nekoliko godina djakon Amfilohija Radovića. U intervjuu »Pobjedi«, broj 9347 od 9. decembra 1991. godine, pod naslovom »Stasava srpska vojska« Arkan je, pored ostalog, tada izjavio da Dubrovnik mora pasti, a poslije toga on će pomoći Crnogorcima da osvoje i Skadar. Rekao je tada u razgovoru sa Jovanom Plamencom, koji je objavila tadasnja »Pobjeda« da će na ljeto u Dubrovnik doći da slusa gusle, te da će Jevremu Brkoviću i Slavku Peroviću čim raskrsti sa spoljnjim neprijateljima »i oca i majku«. Doslovno Arkan je tada rekao, kako »Pobjeda« prenosi: »Pozdravi mi junačku braću Crnogorce i poruči da Dubrovnik mora biti nas ili boziji. U ljeto dolazim u Dubrovnik da slusam gusle. A posle ćemo sa ovom mojom vojskom da vratimo Skadar. I poruči onim ustasama Jevremu Brkoviću i Slavku Peroviću da ću im, kad zavrsim sa spoljnjim neprijateljem, i oca i majku«. Činjenica je da je Arkan sa svojim »Tigrovima«, odnosno, tjelesnom gardom i paravojnom formacijom »Srpskom dobrovoljačkom gardom« bio na Cetinju 6. januara 1992. godine kao gost srpskog mitropolita Amfilohija Radovića (kad je sa naoruzanim i uniformisanim formacijama zaposjeo i time oskrnavio Cetinjski manastir.

E u takvim i sličnim okolnostima presije, sikane, ucjenjivanja i hajke trebalo je naloziti crnogorski badnjak na Cetinju 6. januara 1992. godine. I nalozen je, uprkos svemu. Uzalud su protiv crnogorskih suverenista i autokefalista bili rezim u Beogradu i Podgorici. Zaludno su protiv njih bili UDBA i KOS, mediji, moć, finansije, vojska, policija i paravojne strukture, velikosrpski klerikalci... Badnjak crnogorski je nalozen, a gradjanski mir u Crnoj Gori je tada sačuvan. Do oruzanog sukoba, najavljivanog i prizeljkivanog od strane srpskih velikodrzavnih sovinista, na Cetinju tada, na sreću, nije doslo. A, početak sukoba, je visio o koncu. Srećom, izbjegnut je. Crnogorci koji su odlučili da odbrane simboliku i smisao badnjačke vatre zapaljenje na trgu kralja Nikole godinu dana ranije, uspjeli su u tome.Ostaće u istoriji upamćene i zabiljezene, kao simbolika čina zudnje za slobodom i izraz hrabrog prkosa srpskoj okupacionoj vojno-crkvenoj masineriji u tadasnjoj Crnoj Gori, sačuvane ilustracije, objavljene u novinama i na video zapisima, masovnog javnog spaljivanja, vatrom sa svijeća (sterika), sibica, duvanskih upaljača, onog zloglasnog i uvredljivog papira o policijskoj zabrani odrzavanja Svecrnogorskog narodnog zbora i doček Crnogorske badnje večeri, 1992. godine, prilikom Arkanovog pohoda na Cetinje i boravka na Amfilohijevom skupu ispred Cetinjskog manastira, u gradu u kojem je, pod zastitom i favorizacijom tadasnje beogradsko-podgoricke vlasti, već od kraja 1990. godine stolovao Amfilohije (Risto) Radović, kao uzurpator i okupator na tronu Svetog Petra Cetinjskog. Spaljivanje policijskog rjesenja o zabrani odrzavanja Crnogorske badnje večeri 6. januara 1992. godine poprimilo je tada na Cetinju, na asfaltu i pločniku trga Kralja Nikole ispred Dvorca, prekrivenom snijegom i ledom, u studenom januarskom sutonu, masovni buntovnički karakter. Bio je to dostojni nastavak istorijskog čina Crnogorske Badnje večeri ispred Dvora 6. januara 1991. godine. Taj čin su neki mediji propratili objavljivanjem fotosa, koji to najpreciznije prikazuju. I pokojnog Gara Nikčevića sa šerirom u centru tog čina. Poruka i simbolika, i prvog i drugog crnogorskog badnjaka na Cetinju, 1991 i 1992. godine, bila je jasna progonjenima i progoniteljima. Progonjeni su odlučili da

Page 281: CG, Djuro Draskovic

upotrijebe naročito oruzje: odbijanje izvrsenja rezimske policijske zabrane odrzavanja Svecrnogorskog narodnog zbora i nalaganja crnogorskog badnjaka na taj način sto će direktno na istome mjestu kao i 1991. godine, pred licem uniformisane vojske progonitelja, javno spaliti odluku o zabrani i uskraćivanju njihovog prava na slobodu javnog zbora, slobodu, savjesti i javnog ispovijedanja vjeroispovijesti. Nekoliko hiljada crnogorskih patriota iz Cetinja, Bara, Podgorice, Niksića, Kotora i drugih gradova i krajeva iz Crne Gore ostalo je čvrsto u odluci da ne dozvoli spječavanje nalaganja crnogorskog badnjaka 6. januara 1992. godine. I nijesu to dopustili! Cetinjani su činili okosnicu tog skupa. Vrlo značajna uloga bila je Barana, Podgoričana, Niksićana, Kotorana i drugih crnogorskih gradjana. Badnjak crnogorski je ispred Dvora nalozen uz crnogorske narodne pjesme »kralj Nikola na umoru blagosilja Crnu Goru«, »Oj svijetla majska zoro, majko nasa Crna Goro«, skandiranje i pokliče »Ovo nije Srbija«, »Crna Gora, Crna Gora«, »Mi smo Crnogorci«, te pjevanje »Risto ovdje nije gazda, Crne Gore biće vazda«, »Crnu Goru ne priznaju, spremaju je za izdaju« itd. Crnogorski barjaci vijorili su se na trgu ispred Dvorca kralja Nikole sve vrijeme dok je trajala procesija nalaganja badnjaka. O tome skupu ispred Dvora i boravku Arkana sa njegovim paravojnim formacijama, pisali su brojni mediji, a tome je posebno svoje stranice posvetio crnogorski nedjeljnik “Monitor”.

Novak Adžić: Niko nikoga ne mrzi kao izdajnik izdanu domovinu

Page 282: CG, Djuro Draskovic

- Juče u Beogradu okončano maratonsko zasjedanje Arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve

Amfilohije opet u igri za patrijarha!

Ko će biti 45. po redu patrijarh autokefalne Srpske pravoslavne crkve? Krajem aprila objavljeno je kako je mitropolit zagrebačko-ljubljanski i cijele Italije Jovan (Pavlović), odlukom Svetog sinoda, preuzeo poslove patrijarha Pavla (Stojčevića), ali nije precizirano kada se to tačno desilo i na koji rok je Jovan postavljen za v.d. patrijarha.

Patrijarh Pavle je rođen 1914. i već godinama ima probleme s zdravljem; ta činjenica pospješuje nagađanja o izboru kandidata za novog patrijarha. Mjesecima prije ovoga događaja najavljivao se puč u Sinodu, koji se, u laičkoj terminologiji, označava kao “crkvena vlada”.

Konkurentski klanovi među arhijerejima srpskim, najčešće okupljeni oko “zemljačkog” porijekla, vode rovovsku borbu za tron Patrijaršije u Beogradu. Sinod je, sve do juče, brojao sedam stalnih članova, pod predsjedništvom Pavla i još dvojicu zamjenika – ukupno devet članova.

Odluku da mitropolit Jovan zagrebački zamjeni Pavla, Sinod je donio prije

Page 283: CG, Djuro Draskovic

zajedanja Svetog arhijerejskog sabora - tijela koje okuplja sve arhijereje/vladike – i koje, po srpskom crkvenom Ustavu, ima za to potpuni, zakonodavni mandat. Sinod je, zapravo, shodno pravilima, izvršni organ Sabora.

Sinod su u starom sastavu činili Jovan zagrebački, episkop zvorničko-tuzlanski Vasilije (Kačavenda), episkop bihaćko-petrovački Hrizostom (Jević), episkop bački Irinej (Bulović), episkop mileševski Filaret (Mićević) i episkop timočki Justin (Stefanović). Zamjenici su bili episkopi šumadijski Jovan (Mladenović) i budumljansko-nikšićki Joanikije (Mićović).

Vjeruje se kako su trojica prekodrinskih vladika (Jovan, Hrizostom, Vasilije) uz pomoć Filareta mileševskog, a u povremenoj odsutnosti (zbog bolesti) Irineja bačkog, postavili Jovana za v.d. patrijarha. Episkop Vasilije, poznatiji pod prezimenom Kačavenda, odlukom je starog Sinoda, preuzeo upravljanje Arhiepiskopijom beogradsko-karlovačkom koja je direktno podređena patrijarhu Pavlu i sada, umjesto u Bijeljini - gdje je sjedište njegove eparhije - boravi često u Beogradu. Puna titula poglavara Srpske crkve glasi: arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski.

- Patrijarh razgovara sasvim razumno i akt o njegovoj zamjeni on je potpisao. Dakle, odluku da ja budem njegov zamjenik patrijarh je lično potpisao – objasnio je mitropolit Jovan početkom ovoga mjeseca. Ustavom Srpske crkve je predviđeno, u slučaju da patrijarh ne može da obavlja svoje funkcije, da ga zamjenjuje, do oporavka ili upokojenja, najstariji član Sinoda. Pavle je, uoči zajedanja Sabora, bio na banjskom oporavku u Koviljači.

Kako izabrati patrijarha srpskog? – aktuelna je tema od donošenja Ustava Srpske crkve 1931.godine. Počev od 1947. do 2005. srpske vladike su čak četiri puta amandmanima mijenjale odredbe Ustava o izboru patrijarha. Prema važećim normama, izbor patrijarha se obavlja žrijebom, na zasjedanju Svetog arhijerejskog sabora, a ne na crkveno-narodnim saborima kako je to ranije bilo propisano.

Uprkos žrijebu – kojim, po vjerovanju, upravlja Sveti duh - izgleda kako su srpske vladike upućene i u izvjesne vještine kojima je moguće uticati na izbor patrijarha i na druge načine. Žrijebu se pristupa kada se, u nekoliko krugova glasanja, izdvoje tri kandidata za patrijarha.

Izbor aktuelnog patrijarha Pavla 1990. je bio presedan, jer je bivši patrijarh German (Đorić) još uvijek bio živ; 1989. je German slomio kuk i nije se oporavio – to je uzeto kao razlog za izbor novog patrijarha, iako se German upokojio tek 1991. godine; status, odnosno, funkcija patrijarha je doživotna.

I od Pavla su neki crkveni i politički krugovi – navodno Srbi iz BiH – tražili ostavku nakon Dejtonskog sporazuma 1995. a zahtjevi su ponovljeni nakon petooktobarskih događaja 2000. godine. Pavla su htjeli

Page 284: CG, Djuro Draskovic

da uklone kao Germana; navodno, nije bio u zdravstvenoj mogućnosti da predsjedava Sinodom.

Pavle je 2001. arhijerejima predočio pozitivan ljekarski izvještaj a to je ponovio i 2003. godine. Jesenas je, prema srpskim medijima, intervenisao lično Vojislav Koštunica, premijer Srbije, da bosanski arhijereji i Filaret mileševski u Sinodu ne sklanjaju Pavla s patrijaršijskog trona za njegovog života.

Upravo bi Koštunica, prema izvještajima iz Beograda, mogao presudno uticati da najozbiljniji kandidat za patrijarha bude mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije (Radović). Amfilohije je Koštuničin duhovnik, a premijerova supruga, dr Zorica Radović, Amfilohijeva je rođaka.

Amfilohije je od juče – odlukom Svetog arhijerejskog sabora koji je zasjedao od 14. do 25. maja - praktično preuzeo upravljanje Sinodom, iz čijeg su sastava uklonjeni bosanski episkopi, osim vladike Hrizostoma bihaćkog.

Ustavom Srpske crkve je predviđeno, u slučaju da patrijarh ne može da obavlja svoje funkcije, da ga zamjenjuje najstariji član Sinoda. Amfilohije je, pored patrijarha Pavla, najstariji član Sinoda.

Amfilohije je, odmah nakon prošlogodišnjeg referenduma, svojoj tituli mitropolita crnogorsko-primorskog dodao i “arhiepiskop cetinjski”. Titule arhiepiskopa imaju samo torijica zvaničnika Srpske crkve: patrijarh Pavle i arhiepiskop Jovan (Vraniševski) u Makedoniji i Amfilohije.- Vrijeme koje dolazi će već pokazati da li je riječ o ličnoj odluci Amfilohija ili o strategiji Patrijaršije da na taj način ublaži udare koji se mogu očekivati od crnogorskih nacionalista – objavio je nedjeljnik “NIN”. Međutim, bilo je i drugih tumačenja nove Amfilohijeve titule.

- Odluka da se crnogorski mitropoliti (ponovo) titulišu kao arhiepiskopi cetinjski, sa crkvenopravnog stanovišta je potpuno korektna. Pogotovo u novim političkim okolnostima kada je njegovo sjedište van zemlje u kojoj se nalazi glavno crkveno središte. To nije prvi korak odvajanja, ili uvertira pred traženje autokefalije – ocijenio je beogradski teolog Živica Tucić.

Amfilohije je do 2004. u Crnoj Gori rukopoložio dvojicu svojih vikarnih episkopa, Joanikija i episkopa dioklitskog Jovana (Purića). Da bi jedan vladika bio kandidovan za patrijarha, treba da ga predlože najmanje dvojica vladika.Piše: Vladimir Jovanović

Rashcistio Risto sve nejasnoce u SPC. Eliminisao smetnju Bosanskih episkopa sa vrha odluchivanja, starijeg od sebe uklonio i postavio sebe kao najstarijeg, proglasio se Arhiepiskopom Cetinjskim da bi mogao da se odvoji od SPC ukoliko njemu i Kostunici ne ispune zelju da postane Patrijarh posle Patrijarha, a to sve potvrdio

Page 285: CG, Djuro Draskovic

taktichki i sa svojom dvojicom vladika koje je sam zavladichio - zlu ne trebalo.Risto, svaka chast, bicesh na chelu Kompanije bash sa takvom strategijom, a Bosanci nek ukljuche malo mozak - "sledeci" put.

Никад мања руља на Цетињу шатро хтела да упадне у манастир. Све је то само исценирано. Да би могао Филип Вујановић да се прикаже као заштитник Цркве (улога која је створена за Маровића који се сад повлачи из политике). Неће Дедеићеви секташи никада отети ту имовину нити ће се Ристо опире.

Већ је припремљен план, Ристо ће узети архиеписковску титулу (коју је изнудио од Синод пре референдума) и новоосноване епископије (над којима има делимичну контролу) како би се макар играо аутокефалије ако је нема. Већ је све припремљено, почевши од брисања српског имена (сада је само Митрополија црногорско-приморска, Срби и српско не постоје, а касније ће бити Православна црква у РЦГ и у Уставу) па до одвојеног устројства (око чега се брине агент ДБ Велибор Џомић који је недавно данајски бранио Цркву на РТС).

Зато је Ристо први устао на "Ој смрдску мајску зору" у Будви, општина у којој су му обећали (ови с власти), да ће му вратити земљу која је отета Цркви 1945. Дакле подмитили га одузетом црквеном земљом. Помогло им је то што је он иначе малоумни преварант који води самодеструктивну импровизаторску политику изненађујући самог себе својим одлукама, ваљда из страха да га неко не прочита...

Ова Тадићева прича се уклапа у целу шему, Црква за Србе и Црногорце, зато не може да буде српска (иако Срби чине 95% верника у РЦГ где има више Руса причесника него Црногораца).

Неко је лепо приметио да Амфилохије није никада ишао против Мила и да се ту БТ лепо ускладио и са изјавама Вујановића. Са друге стране укинуће и српски језик а наставиће се дискриминација над Србима који само захтевају своје место и део (јебига, има их 32%, па ваљда имају право на толико баш као и 5% Албанаца?) Тренутно су Срби Ристови највећи непријатељи, посебно они који размишљају својом главом и који не прихватају да их неко црногорчи (на велико жаљење Дубравке).

Око ове ситуације се једино узбуђују два неупућена табора:- србомрзитељи из Србије као Дубравка који имају влажне снове сваки пут када чују да неко јебе мајку Србима негде у свету- СрБи који још увек не схватају да је Ристо Радовић спавач који заступа стопостотно супротне ставове од оних које пројектује на своје фанове и од већинског става верника у својој епархији (апропо Мила, екуменизма итд.)

А да не заборавим Мирка Ђорђевића профитера који вероватно за новац даје онакве безвезне изјаве о томе да је Руска загранична православна црква (која донедавно није признавала ни РПЦ) признала секту. Ма немој, прениско чак и за њега, надам се да је макар узео коју кинту за ту глупост и онај перформанс на РТС.

Page 286: CG, Djuro Draskovic

Mitropolit crnogorsko-primorski, Amfilohije (Radović) između Cetinja i Beograda (1.)

Ne priznaju mu titulu arhiepiskopa!

Ni godinu nakon što je sebi pripisao titulu arhiepiskopa cetinjskog, mitropolitu crnogorsko-primorskom Amfilohiju (Radoviću), unutar Srpske pravoslavne crkve, ne priznaju u potpunosti to zvanje.

Na svim dokumentima, spoljnoj i unutrašnjoj korespodenciji beogradske Patrijaršije, Amfilohija pominju isključivo kao mitropolita; ne oslovljavaju ga sa Njegovo blaženstvo – što isključivo priliči tituli arhiepiskopa – već, kao i ranije, Njegovo visokopreosveštenstvo. Arhiepiskopom cetinjskim Amfilohija titulišu jedino mediji koje kontroliše Mitropolija crnogorsko-primorska s Cetinja.Da li će se takvo stanje promjeniti nakon što je Amfilohije, odlukom Svetog arhijerejskog sabora održanog 14-25. maja – kao najstariji arhijerej – postao, praktično, šef Svetoga Sinoda, “crkvene vlade” s mandatom od dvije godine? Amfilohije je objasnio značenje i upotrebu titule arhiepiskopa cetinjskog istorijskim podatkom da je Mitropolija crnogorsko-primorska organski pripadala Pećkoj patrijaršiji. Arhiepiskop je bio i poglavar Crnogorske pravoslavne crkve, mitropolit Mitrofan (Ban), ali je ustrojstvo ove, kasnije ukinute, autokefalne Crkve shodno Zakonu o Svetom Sinodu iz 1903. podrazumijevalo ukupno tri eparhije - uključujući posebnu eparhiju, Arhiepiskopiju cetinjsku. Do 1931. godine, kada je donešen Ustav Srpske crkve, pojedine vladike su se potpisivale kao arhiepiskopi-mitropoliti (AM). Međutim, sada se jedino patrijarh Pavle (Stojčević), kao arhiepiskop pećki, te poglavar srpske eparhije (Ohridska arhiepiskopija) u Republici Makedoniji, mitropolit Jovan (Vraniševski), priznaju unutar jerarhije Srpske crkve kao AM. Mitropolit Jovan se, u dokumentima Patrijaršije, tituliše arhiepiskop ohridski i Njegovo blaženstvo.To, dakle, nije slučaj s Amfilohijem, koji je imao sličan problem i s drugim titulama koje je sebi pripisao od kada je krajem 1990. preuezeo mitropolitsku katedru u Cetinjskom manastiru. Naime, on se pozivao i na titulu egzarha pećkoga trona, tj. zamjenika poglavara nekadašnje Pećke patrijaršije koja je definitivno ukinuta 1766. i nikada nije obnovljena u svom istorijskom središtu. Titula egzarha se dobija pismenim ukazom nadležnog arhiepiskopa i/ili patrijarha, ili odlukom Arhijerejskog sabora. Jovan ohridski je tutule arhiepiskopa i egzarha dobio upravo na takav način i nijesu mu osporene unutar srpske jerarhije. Ohridska arhiepiskopija ima formalni status autonomije unutar Srpske crkve. Egzarh je titula između mitropolita i patrijarha; obično je egzarh prvosvještenik neke autonomne crkve, a njen nosilac ima punu vlast, u ime patrijarha, nad nekon samostalnom crkvom ili više njenih eparhija. Obnavljanje Arhiepiskopije cetinjske od srpskih crkvenih zvaničnika još niko nije pominjao. Da li postoji plan da se ona obnovi kao autonomna pravoslavna crkva u Crnoj Gori?Ambicija mitropolita crnogorsko-primorskog još je enigma; poput svih drugih pretedenata na tron Patrijaršije, srpskih arhijereja, on za javnost odbacuje mogućnost da želi da postane novi patrijarh, ali je nikada definitivno i ne isključuje.I 1990. Amfilohije je, što je manje poznato, bio kandidat za patrijarha. Tada se birao nasljednik Germana (Đorića) koji je – pod veoma čudnim okolnostima – dijagnozom petorice ljekara JNA, zapravo nalazom konzilijuma Vojno-medicinske akademije da nije u stanju da obavlja složene dužnosti, od strane arhijereja srpskih proglašen trajno

Page 287: CG, Djuro Draskovic

nesposobnim da vodi Srpsku crkvu. Crkveni Ustav opisuje mandat patrijarha kao doživotni. German nikada nije dao saglasnost za svoj opoziv, odnosno izbor novog patrijarha, ali je bio pod žestokim optužbama nekoliko mlađih vladika, uključujući i Amfilohija, tada episkopa banatskog, da je decenijama unazad bio pod uticajima komunističkih vlasti.Sadašnji najozbiljniji Amfilohijev konkurent u trci za budućeg patrijarha srpskog, mitropolit zagrebačko-ljubljanski i cijele Italije, Jovan (Pavlović) i tada je, kao što sada mijenja Pavla, bio zamjenik Germanov. Jovan zagrebački predsjedavao je i Saborom koji je 1990. birao novog patrijarha; ujedno, bio je i sam kandidat za patrijaršijski tron.Glasalo se tajno, s tim što je svaki od kandidata morao da dobije povjerenje više od polovine (najmanje 13 prisutnih vladika). Tek iz devetog izbornog kruga sadašnji je patrijarh Pavle ušao u uži izbor. U prvom krugu se glasalo tako da je episkop šumadijski Sava (Vuković, upokojen 2001) dobio 16 glasova, 13 je glasova dobio episkop žički Stefan (Boca, upokojen 2003), Pavle raško-prizrenski 11, a Jovan zagrebačko-ljubljanski i Amfilohije po osam glasova. Nakon ponovljenih glasova, preostali su Sava, Stefan i Pavle. Arhimandrit Antonije, iz manastira Tronoša, uveden je u prostoriju s arhijerejima, uzeo tri zapečaćene koverte s imenima kandidata koje su bile na Jevanđelju, promiješao ih i jednu izvukao. U koverti je bilo ima sadašnjeg patrijarha Pavla koji je 3. decembra 1990. svečano intrionizovan u Patrijaršiji.Nakon što nije postao patrijarh, Amfilohije je, nekoliko nedjelja kasnije, postavljen za mitropolita crnogorskog-primorskog. Pristupnu besjedu na Cetinju održao je 30. decembra 1990. godine. Krajem 1991. je intronizovan. Amfilohije je, dakle, bio kandidat za patrijarha 1990. svega pet godina nakon što je zavladičen kao episkop banatski; crkveno-ustavna pravila su propisivala da kandidat za patrijarha mora imati najmanje pet godina episkopskog staža…(Nastavlja se)Piše: Vladimir Jovanović Udova?Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije rekao je da ostaje u Crnoj Gori i da ne treba da brinu oni koju su zabrinuti. Amfilohije je reagovao na pisanje Republike od subote da je najozbiljniji kandidat za 45. patrijarha autokefalne Srpske prvoslavne crkve i jedan od onih koga bi srpski premijer Vojislav Koštunica volio da vidi kao Pavlovog nasljednika. On je kazao "ovdje sam i ostaću ovdje uz pomoć Božju". - Već sam i grob svoj spremio. Tako da neka ne brinu oni koji su zabrinuti - kazao je Amfilohije, prenosi agencija Mina. Kada je decembra 1990. godine iz Patrijaršije u Beogradu postavljen za mitropolita crnogorsko-primorskog, Amfilohije je u jednom intervjuu kazao: - Pravilo crkveno od iskona je da episkop, kada dođe u jednu eparhiju, tu treba da ostane do svoje smrti. Čak se smatra da je to neka vrsta vjenčanja episkopa sa eparhijom. Kako objašnjava Milorad Tomanić, autor knjige “Srpska crkva i rat i ratovi u njoj”, “eparhiju čiji episkop umre nazivaju - udova". KonkurentiRivalstvo mitropolita Amfilohija (69) i Jovana (71) zagrebačko-ljubljanskog ima svoju istoriju koja obiluje primjerima lične netrpeljivosti, kao i borbe za medijsku promociju unutar Srpske crkve. Jovan je, 1991. godine, morao da napusti sjedište Mitropolije u Zagrebu i u Beogradu je bio direktor Patrijaršijske štamparije. Amfilohije je, kao član Sinoda zadužen za misiju (pokriva i medije), 1994. smijenio Jovana s te dužnosti. Amfilohije je postao ubrzo predsjednik Upravnog odbora

Page 288: CG, Djuro Draskovic

“Pravoslavlja”, glasila Patrijaršije. Jovan je uzvratio udarac kada je formirana agencija “Pravoslavlje-press”, čiji je glavni i odgovorni urednik bio, na insistiranje Amfilohija, bio episkop hvostanski Atanasije (Rakita). Kao član Sinoda, Jovan je uspio da ukoloni Atanasija, dok je Amfilohije bio na turneji po SAD-u, a novi glavni urednik bio je upravo Jovan. Kada se Amfilohije vratio iz SAD-a, agencija “Pravoslavlje-press” je ukinuta

Arhiepiskop ničega

Više od godinu mitropolit crnogorsko-primorski, sam za sebe, ignorisan od većeg dijela srpske jerarhije, nosi titulu arhiepiskopa. Amfilohije (Radović) je, kako tvrdi, titulu dobio na prošlogodišnjem redovnom, majskom zasjedanju Svetog arhijerejskog sabora. O tome, međutim, nije bilo niti slova u zvaničnom saborskom saopštenju, niti je kasnije objavljen bilo kakav službeni dokument o tome.

Nekoliko nedjelja nakon Sabora, beogradske “Večernje novosti”, pod oznakom “saznaje se” objavile su, pozivajući se na nepoznate izvore iz Patrijaršije, da “to ne znači da se Mitropolija crnogorsko-primorska diže na nivo arhiepiskopije, niti će se tako zvati”. Međutim, isti list je tvrdio i da je na tom Saboru “dogovoreno da se na nekom od narednih zasjedanja ‘pod lupu’ stave sve sadašnje titule u Srpskoj crkvi i mnoge će biti korigovane, odnosno jasnije formulisane”.Frankfurtski dnevni list “Vesti”, veoma uticajan u srpskoj dijaspori, objavio je da - ako se za tim ukaže potreba u budućnosti - titula arhiepiskopa olakšava uzdizanje Mitropolije crnogorsko-primorske u rang arhiepiskopije, kao i prilikom eventualne dodjele autonomnog statusa pravoslavnoj crkvi u Crnoj Gori - poput Ohridske arhiepiskopije u Makedoniji”.

Upitan da li se zbog "crkvene" situacije u Crnoj Gori u Srpskoj crkvi razmišlja o nekom vidu autonomije Mitropolije crnogorsko-primorske, Amfilohije je objasnio “s obzirom na obnovu državnosti Crne Gore, Sabor je smatrao za potrebno da mitropolit povrati titulu arhiepiskopa cetinjskog i da Crna Gora dobije svoj Episkopski savjet". Episkopski savjet Srpska crkva je ranije formirala u Hrvatskoj i BiH, gdje djeluje na teritoriji nezavisnih država, a na teritoriji Crne Gore u njegov sastav su ušli Amfilohije, kao predsjedavajući, njegova dva vikarna episkopa iz Nikšića i Ostroga, nikšićko-budimljanski Joanikije (Mićović) i dioklijski Jovan (Purić); tu su i Filaret (Mićević) mileševski i episkop zahumsko-hercegovački Grigorije (Durić) čije eparhije - Amfilohijevim nastojanjem da relativizuje teritorijalni integritet Republike Crne Gore - djeluju iz sjedišta u Prijepolju i Trebinju (Tvrdošu). Amfilohije je ranije bio na čelu Eparhijskog savjeta. Novoustrojeni Episkopski savjet svoje odluke donosi na potvrdu Saboru u Beogradu. Dakle, nema govora da je Episkopski savjet zamjena za Sinod. Što on, u stvari, predstavlja? Svoju je promociju Episkopski savjet – bez Filareta mileševskog – imao 1. decembra 2006. kada su razgovarali s predsjednikom Filipom Vujanovićem na Cetinju. Amfilohije je, prenijela je njegova press-služba “Svetigora”, tom prilikom Vujanoviću “uručio majsku odluku Sabora Srpske pravoslavne crkve u kojoj se kaže da je mitropolitu crnogorsko-primorskom vraćena titula arhiepiskopa i da je osnovan Episkopski savjet Pravoslavne crkve u Crnoj Gori, koji ima svoju određenu nadležnost u sklopu Arhijerejskog sabora Pećke patrijaršije Pravoslavne crkve

Page 289: CG, Djuro Draskovic

srpske”. Arhijerejski sabor Pećke patrijaršije – šta to bješe? Takvu instancu ili organizaciju ne poznaje aktuelna praksa Srpske crkve ili njen Ustav, a Pećka patrijaršija je, već dugo vremena, samo ženski manastir i nema arhijereje, već igumaniju, mati Fevroniju.

Iz Vujanovićevog kabineta su saopštili jednu drugu besmislicu o tom razgovoru, naime da su “članovi Episkopskog savjeta dostavili predsjedniku Republike odluku Svetog arhijerejskog sabora od 13. maja 2006. godine kojom je osnovan Eparhijski (!) savjet Mitropolije crnogorsko-primorske, na čelu sa mitropolitom crnogorsko-primorskim, kome je vraćena titula arhiepiskopa cetinjskog”.

Amfilohije je, kako su tvrdili u Vujanovićevom kabinetu, dobio titulu arhiepiskopa cetinjskog prošlogodišnjom odlukom Sabora “od 13. maja”, iako Sabor tada nije ni zasjedao – naime, zasjedanje je počelo tek 15. a završeno 27. maja!

- Mitropolija ima svoje mjesto u Pećkoj patrijaršiji, Beogradskoj patrijaršiji, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i to mjesto nastavlja da drži. Upotreba naziva arhiepiskopija nije istovjetna u svim pomjesnim crkvama, a titula arhiepiskopa nije obavezno vezana za određeni vid crkvenog ustrojstva – objasnio je Amfilohije krajem februara ove godine. Raznovrsne Amfilohijeve titule svjedoče o njegovim političkim mijenama, zapravo neuspješnim ambicijama tokom decenije i po mitropolitskog staža na Cetinju.

Najprije je imao pretenzije u Albaniji – ne samo među malobrojnom slovenskom populacijom - pa je sebi pripisao nekadašnju titulu cetinjskih mitropolita skenderijski, sve dok Carigradska patrijaršija nije formirala autokefalnu Albansku pravoslavnu crkvu - koja sada ima svog poglavara i neprikosnovenu jurisdikciju. Amfilohije je potom tvrdio da, na svojoj mitri, panagiji ili omofori, ima i titulu zetsko-brdski, i to u ono vrijeme, ranih 1990-ih, kada je sebe i svoje sljedbenike dopingovao teorijom i praksom o plemenskoj, teritorijalnoj regionalizaciji Crne Gore.

Skenderijski i zetsko-brdski su dva titularna dodatka koja su, netragom, isparila iz zvaničnih Amfilohijevih potpisa - kao da ih nikada i nije bilo.Niti jedna od ovih titula, uključujući titulu egzarha pećkoga trona, nikada nije pismeno verifikovana od strane Sabora Srpske crkve.

Sa kompletnim popisom titula, sa svojim izvornim zvanjem i dodacima, Amfilohije bi sada imao etikeciju dužu i od titule patrijarha Pavla (Stojčevića); Amfilohije tvrdi da je arhiepiskop cetinjski, mitropolit crnogorsko-primorski, zetsko-brdski, skenderijski i egzarh pećkoga trona!

Njegova etikecija ima čak pet dijelova, dok Pavlova ima svega tri: arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski.

- Moj glavni zadatak kao mitropolita crnogorsko-primorskog je da sačuvam jedinstvo Srpske pravoslavne crkve u novim uslovima kada je proglašena nezavisna crnogorska država – kazao je Amfilohije odmah po održavanju referenduma. (Kraj)

Page 290: CG, Djuro Draskovic

Piše: Vladimir Jovanović

Tišina

Iako često pominjan oko gužve s policijom ispred Cetinjskog manastira prošlog mjeseca, Amfilohije se tim povodom nije ni oglasio. Zvanično, nekoliko dana prije okupljanja vjernika Crnogorske pravoslavne crkve, on je otputovao u Argentinu i vratio se tek krajem aprila. Vijest o njegovom putu za Južnu Ameriku objavila je “Svetigora-press” s nekoliko dana zakašnjenja. A sa zasjedanja Svetog arhijerejskog sabora, prvi put nakon nekoliko godina, u saopštenju se uopšte nije pominjala Crna Gora. Orden

Nakon povratka s turneje iz Argentine, krajem aprila, Amfilohije se uputio pravo za Beograd, a onda kod patrijarha Pavla koji je bio na banjskom oporavku u Banji Koviljači. Amfilohije je došao da obiđe Pavla ubrzo nakon što su to uradili članovi bivšeg Sinoda, na čelu s Amfilohijevim konkurentom u trci za tron Patrijaršije, mitropolitom Jovanom (Pavlovićem). Pavle je potpisao Jovanu dokument da je on njegov zamjenik. I ne samo to: Pavle je potom odlikovao Jovana zagrebačko-ljubljanskog Ordenom Svetog Save povodom “tri decenije arhijerejskog staža”. Ruska veza

Amfilohije se s titulom arhiepiskopa cetinjskog prvi put pominje u saopštenju Mitropolije crnogorsko-primorske juna prošle godine, kada su relikvije Cetinjskog manastira privremeno ustupljene Ruskoj prvoslavnoj ctrkvi. Tom prilikom Amfilohije je dobio Orden “Za vjeru i vjernost”, koji dodjeljuje Gornji dom ruske Dume, odnosno njegov Fond Svetog Andreja Prozvanog. Amfilohije bi, kao kandidat za patrijarha, izgleda mogao računati na snažnu podršku Ruske crkve. Isti orden, “Za vjeru i vjernost”, prije nekoliko nedjelja dobio je i episkop Antonije (Pantelić) iz razloga što “s obzirom na to da još nije imenovan ambasador Srbije u Rusiji, obavljao značajan dio diplomatskih aktivnosti”. Antonije je nastojatelj Podvorja Srpske crkve u Moskvi, a prošle godine je izabran za vikara patrijarhu Pavlu, pod titulom episkopa moravičkog, s tim da i dalje obavlja dužnost nastojatelja moskovskog Podvorja. Amfilohije je dao dozvolu za izgradnju ruskih crkava, njih nekoliko, na Crnogorskom primorju.

Amfilohije bez Sinoda, nema ni Arhiepiskopiju!

Ustav Svetog Sinoda Crnogorske pravoslavne crkve (autokefalne Mitropolije) iz 1903. u svom drugom članu govori o Cetinjskoj arhiepiskopiji: - Čl. 2. Avtokefalnu pravoslavnu mitropoliju u Crnoj Gori sastavljaju: 1) Cetinjska arhiepiskopija, sastavljena iz sviju plemena, koja se nalaze na desnoj strani rijeke Zete, sa dodatkom varoši Podgorice i plemena zetskog. Upravlja ovom arhiepiskopijom cetinjski arhiepiskop, koji je ujedno i poglavica sve Pravoslavne crkve u Crnoj Gori sa naslovom mitropolita crnogorskog, brdskog i primorskog. Stolica je Cetinjske arhiepiskopije prestonica države, Cetinje; 2) Zahumsko-rasijska eparhija, sastavljena iz sviju plemena, koja se nalaze na lijevoj strani rijeke Zete. Upravlja ovom eparhijom zahumsko-rasijski episkop. Stolica je Zahumsko-rasijske Eparhije u manastiru Ostrogu. Amfilohije u obrazloženju svoje

Page 291: CG, Djuro Draskovic

nove titule nikada se nije pozivao na činjenicu da se arhiepiskop cetinjski pominje u ovom crkvenom Ustavu. To iz razloga što se u njemu cetinjska Mitropolija definiše kao autokefalna a Arhiepiskopija samo kao jedna njena eparhija. Cnogorski Sveti Sinod, koji je ustrojen još 1903. svjedoči o autokefalnoj crkvi. Amfilohije se, kao samoproglašeni arhiepiskop, zadržao na površnom obrazloženju da su titule arhiepiskopa cetinjskih imali Njegoš i mitropolit Mitrofan (Ban).Poglavar Crnogorske pravoslavne crkve, Mihailo (Dedeić) hirotonosan je još 1998. s titulom arhiepiskopa cetinjskog i mitropolita crnogorskog. Svi episkopi (vladike) su, po kanonima, jednaki, ali Apostolska pravila, u svom 34. normi, preciziraju kako episkopi «treba da znaju koji je prvi među njima, i da ga priznaju kao rukovodioca, pa ništa što je preko njihove vlasti ne treba da čine bez njegovog mišljenja». Prvi, najstariji, među njima su arhiepiskopi.

"Ja sam mitropolit crnogorsko-primorski i neće se tako lako mene Crnogorci ratosiljati. Ostaću ja ovde uz Božju pomoć. Već sam ja i grob svoj spremio. Tako da ne brinu oni koji su zabrinuti." (Amfilohije, o spekulacijama da je "najozbiljniji kandidat za patrijarha SPC", 28. maj 2007, "Beta")

Od svih pravoslavnih crkava na Balkanu, jos od njenog nemanjickog osnutka, najkonzervativnija je Srpska pravoslavna crkva. To je Crkva koja je u Drugom svjetskom ratu bila najodaniji saradnik okupatora, isla je cak ispred cetnistva i Ljoticevih fasista, i u Crnoj Gori takodje. Nijesu se tek tako ni Dobrica Cosic ni Mirko Djordjevic, a tek Bogdan Bogdanovic i Rade Konstantinovic, odvazili da izadju u javnost i ukazu na veliku opasnost za srpsko drustvo od Srpske pravoslavne crkve, njene konzervativnosti i militantnog svjestenstva. U svim Milosevicevim ratovima prethodnica Arkanovim, Seseljevim, Bokanovim, Karadzicevim i Mladicevim srpskim strazama, gardama i belim orlovima bili su srpski popovi i Srpska crkva. Nema haskog optuzenika za zlocine etnickog ciscenja, genocida, nepostovanja covjecnosti, i ratnih zakona i konvencija, koji nije bio miljenik srpskog svjestenstva, posebno rigorozno militantnog Amfilohija Radovica, Irineja Bulovica i Atanasija Jevtica, pa i srpskog patrijarha Pavla. Sjetimo se samo kada patrijarh srpski Pavle osobno blagosilja Radovana Karadzica, Ratka Mladica, Arkana, Seselja. Prisjetimo se takodje dana kada se Amfilohije Radovic u krugu Cetinjskog Manastira, okupirane crnogorske svetinje, slika sa Arkanom i blagosilja one koje uz njegove usi ispaljuju rafale iz svojih pistolja, kalasnjikova i uzija.Konacno su i najznacajnije drzavne, naucne i prosvjetne institucije u Srbiji shvatile kuda ih vodi i dokle ih je dovela Srpska crkva i njene propovijedi o bozjem narodu i vjeronauci kao nauci i stivu koje i u skolskim programima treba da stoji ispred Darvina i nauke o postanku covjeka. Jedna je, moze se slobodno reci, sa civilizacijskog stanovista suluda srpska ministrica prosvjete izbacila Darvinovu teoriju iz skolskih programa, a njeno mjesto ustupila vjeronauci i bogostovateljstvu, bezgresnom Marijinom zacecu (eventualno je imala posla s labudom) i na taj nacin je ta ministrica pokusala da Srbiju i srpsko drustvo vrati u onaj dio srednjeg vijeka koji se smatra najmracnijim i za danasnji civilizacijski um neshvatljivim.

II

Epicentar svih crnogorskih vec opasnih kontroverzi, zasto ne i nesreca, iz kojih se emituje ideoloski mrak cetnistva, klerofasizma i velikosrpstva, sugerira teokratizam

Page 292: CG, Djuro Draskovic

kao najsrecniji oblik drzavnosti, potcinjavanje svemu srpskom i Srbiji – svakako je srpski mitropolit u Crnoj Gori, vec, po svemu sudeci veoma odiozni Amfilohije Radovic. On podstice pobune nastavnika srpskog jezika i osnivanje »Korpuse za zastitu srpskog jezika i cirilice«, izazivanje izmisljenih i vjestackih »srpskih nesreca« u Crnoj Gori, kao i srpske navodne ugrozenosti. Ako je u Crnoj Gori iko ugrozen, ugrozeni su Crnogorci, i to od Amfilohija i njegove crkve. Sve je to montaza ispod njegove mantije a sve to on licno, preko svog hajducki militantnog svjestenstva, siri po Crnoj Gori. Sjetimo se samo kako je Amfilohije Radovic blagosiljao ubice, okupatorsku srpsku vojsku i zlocince:- Amfilohije Radovic je u agresiji Srba i Crnogoraca na Konavle i Jug Hrvatske bio dobrovoljac u tom ratu: bio je guslar, koji je samim svojim prisustvom, ohrabrivao dobrovoljce i rezerviste da se sto agresivnije ponasaju na hrvatskoj teritoriji i prema hrvatskom stanovnistvu. Toliko je fotosa koji to dokazuju i koji na najocigledniji nacin kompromituju ovu inace veoma kompromitantnu svjestenicku licnost za srpsku crkvu, pogotovo za srpsku crkvu u Crnoj Gori.- Amfilohije Radovic je s pratnjom popova i specijalaca, obilazio sva bojista u Hercegovini, pogotovo ona gdje je vrseno etnicko ciscenje Muslimana. Podsticao je na etnicko ciscenje i guslajuci hrabrio Srbe i Crnogorce da budu sto suroviji prema Muslimanima! Bio je u Trebinju i onoga dana kada je zapaljeno nekoliko najuglednijih muslimanskih kuca i kada je opljackana kuca i firma poznatog Trebinjca Saliha Alijagica! - Amfilohije Radovic je bio i u Kninu da blagoslovi tamosnju Srpsku krajinu i podstakne Martica i Babica da istraju u progonima Hrvata iz Kninske Krajine.- Amfilohije Radovic je prvi od srpskih svjestenika otisao u Hag da blagoslovi Srbe optuzene za zlocine genocida i etnickog ciscenja i olaksa njihove dusevne boli!- Amfilohije Radovic je izjavio da »Karadzica i Mladica krije u svome srcu«.- Amfilohije Radovic je padao toliko nisko da je uzimao novce dvjema sestrama samohranicama, obecavajuci im da ce zivjeti i umrijeti pod okriljem njegove crkve! I prevario ih je!- Amfilohije Radovic je, cime ce se Crna Gora tek baviti, najveci devastator crnogorskog kulturnog blaga i crnogorske sakralne arhitekture. On je devastirao i preoblikovao sve crnogorske manastire, lisavajuci ih mediteranskog graditeljskog obiljezja. Crnogorska je drzava dugo sve to mirno i nezainteresovano gledala, ispunjavala sve njegove zahtjeve, placala pozlacene krstove i ucestvovala u podizanje jednog arhitektonski sasvim tudjeg hrama u crnogorskom urbanitetu. Do nedavno mu je crnogorska drzava kupovala sve sto zatrazi, a nedavno cak i gliser da bi se njegovo razbojnicko svjestenstvo moglo lakse prebacivati na okupiranu i devastiranu Besku.- Amfilohije Radovic ce ubrzo morati da se vrati u manastir, da obuzda svoje kerbere u mantiji, da shvati dje je i da je okupatorski mitropolit, da je Crkva odvojena od drzave, da ce Crna Gora uskoro biti samostalna i suverena drzava, naravno sa crnogorskom crkvom i veoma tolerantnim odnosom prema srpskoj crkvi, ali ne i prema svjestenstvu koje se svim sredstvima borilo protiv crnogorske crkve.Putuj Mitropolite i ne brini za Crnu Goru! "Postojaće Crna Gora dok je Lovćena i Durmitora, dok je mora pod Barom i Kotorom, dok je Sunca i dok je Grahovca!"

Koji si ti laža!

Isti okupatori su pobili oko 400 pravoslavnih srpskih sveštenika i 4 pravoslavnih

Page 293: CG, Djuro Draskovic

srpskih episkopa, sam patrijarh Gavrilo sa Nikolajem Velimirovićem bio je u koncentracionim logoru Dachau. Okupatori su pobili oko 720.000 pravoslavnih srpskih civila, i ti imaš obraz da prebacuješ Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi da je bila najodaniji saradnik okupatoru?!

Jedan od recitijih primera neposrednog politickog angazmana udruzenog s govorom mrznje je nastup mitropolita Amfilohija (Radovica) na proslavi pravoslavne Nove godine u Podgorici, u noci izmedju 13. i 14. januara 2002, kada je, zagovarajuci opstanak jedinstvene drzave, uzvikivao: "Neka svaki Crnogorac prokletoga cara Dukljanina prikuje cicem za Vezirov most". U tom trenutku, u Crnoj Gori je do kraja zaostreno pitanje referendumskog izjasnjavanja o konacnom drzavnom statusu. Naknadna "objasnjenja" u kojima je Amfilohije tvrdio da je imao u vidu cara Dukljanina kao legendarni simbol paganstva, ne samo da su neuverljiva, nego su i licemerna, ako se ima u vidu da je Duklja (prva crnogorska drzava nastala u X veku), tokom najnovijeg procesa osamostaljenja Crne Gore od Srbije, postala simbol crnogorske drzavne samostalnosti.

Mitropolit crnogorsko-primorski gospodin Amfilohije optuzio je crnogorskog ministra prosvjete i nauke Slobodana Backovica da hajkom na srpski jezik i profesore srpskog jezika u Niksicu “ubija pamcenje i krade jezik i pismo”“Ministar Backovic ubija pamcenje , krade jezik i pismo kojim je ovaj narod usao u istoriju. Backovic ubija Cirilova slova i misli da prosvjecuje Crnogorce . Ubija azbuku svog naroda , krade jezik svog naroda , podmece mu kukavicja jaja , kao da je Crna Gora repa bez korijena, svodeci nas na nivo africkih plemena “, rekao je mitropolit Amfilohije za podgoricki list “Dan”.

Evo sto kaze jedan covjek iz Niksica o gornjoj temi .

Milo, Staljin je odavno umro! KnjazDanilo (dipl.ekonom) - 16. септембар 2004.

Bogomi,

dokle doseze glupost poslijednjeg komunistickog rezima u Evropi?!?

Milo, dosta je bilo!

Najstarija srednja škola u Nikšiću juče nije radila zbog štrajka Maternji zatvorio Gimnaziju

Kao što sam i ranije rekao, po nalogu glavnog prosvjetnog inspektora doveo sam zamjenu za profesore koji štrajkuju U Gimnaziji "Stojan Cerović" u Nikšiću juče su 42 profesora i nekoliko stotina učenika ove škole obustavili nastavu. Obustava je nastupila po dolasku zamjene za šest profesora srpskog jezika i književnosti koji štrajkuju zbog preimenovanja nastavnog predmeta. "Zamjenici", odnosno profesori sa evidencije za nezaposlene, bez obzira na to što su imali dobru volju da održe planirane časove u tome nijesu uspjeli, jer su učenici napustili svoje učionice i izašli ispred škole. Direktor nikšićke gimnazije Mijat Božović je rekao da je on svoju dužnost obavio, te da, ukoliko nastave ipak ne bude, krivica nije njegova.

Page 294: CG, Djuro Draskovic

- Kao što sam i ranije rekao, po nalogu glavnog prosvjetnog inspektora doveo sam zamjenu za profesore koji štrajkuju. U prijepodnevnoj smjeni došla su dva nova profesora sa biroa rada, a poslijepodne biće uključena još četiri kandidata koja sam izabrao. Sve sam uradio da organizujem nastavu, i svoju dužnost sam obavio. Ukoliko učenici budu to bojkotovali, ja nijesam kriv - kaže Božović, dodajući da će, istina "nerado", morati ubrzo da napiše rješenja o otkazima za svoje dojučerašnje kolege. I pored ogorčenja nastupom nadležnih, kako iz ministarstva tako i od rukovodioca škole, profesori su svoje kolege-zamjenike dočekali mirno, dok su učenici ulazak u školu "maternjih profesora" dočekali uz zvižduke i skandiranja. Međutim, u sveopštem haosu koji je juče vladao u Gimnaziji, i zbog sveukupne situacije novi kandidati nijesu bili raspoloženi za bilo kakve komentare. Nakon što su ih dočekale prazne učionice, mirno su se povukli u školski bife, čekajući "smirivanje strasti". Nakon višesatnog protestnog okupljanja ispred Gimnazije profesori u štrajku održali su u zbornici sastanak sa predstavnicima sindikata ove ustanove, sa kojeg su još jedanput uputili apel Ministarstvu da "ozbiljno i odgovorno pristupi rješavanju ovog problema". U saopštenju koje je pročitao Nebojša Đilas, predsjednik sindikata Gimnazije, navodi se da je glavni razlog obustave rada "permanentno kršenje Ustava Crne Gore, zakona i ljudskih prava, posebno dječjih". - Na mogućnost ovakve situacije upozoravali smo mnogo puta Ministarstvo prosvjete i direktora naše škole, koji nijesu uradili ništa da se problem oko preimenovanja nastavnog predmeta principijelno i legitimno riješi. Još jednom ih pozivamo da ozbiljno i odgovorno pristupe rješavanju ovog problema, jer će u protivnom biti isključivi krivci za nastalu situaciju - rekao je Đilas, obraćajući se okupljenim novinarima. Nekoliko stotina gimnazijalaca, među kojima najviše maturanata, koji su bili skoro okupirali zgradu Gimnazije, burno je reagovalo na pojavu direktora Božovića. Nekoliko učenika koji su bojkotovali nastavu nalazilo se unutar škole, a pošto su bili bučni, direktor Mijat Božović je zapovjednim tonom pokušao da ih natjera da uđu u učionice, u čemu nije uspio. Đaci su ostali pri svom stavu da imaju pravo na bojkot nastave, te da za to neće tražiti ničiju dozvolu jer "ni njih niko nije pitao kad su mijenjali naziv predmeta". Po riječima profesora, oni ni u narednim danima nastave u Gimnaziji neće biti sve dok Savjet za opšte obrazovanje ne povuče svoju nedavno donesenu odluku. Pri istom stavu ostali su i mnogobrojni učenici, koji su inače protiv odluke Savjeta o preimenovanju nastavnog predmeta prikupili oko hiljadu potpisa. U poslijepodnevnoj smjeni u Gimnaziji nije održan niti jedan čas. Deset profesora sa Filozofskog fakulteta sa nekoliko odsjeka uputilo je profesorima nikšićke gimnazije i njihovim kolegama telegram podrške. - Zajednički svjesni snage i dostojanstva i ljudske riječi, kao i vaše požrtvovanosti, upućujemo vam ljudsku i profesionalnu podršku. Neka vaše nepristajanje na površnost i laž bjede ogledalo svima koji ćute i urazumi nerazumne - navodi se u pismu. Podršku nikšićkim profesorima uputile su i brojne institucije, kako iz Crne Gore tako i iz Srbije, kao i brojni roditelji učenika iz svih krajeva republike.

Svaka vi cast, niksicani moji!!!!

NIKSICANIN

Page 295: CG, Djuro Draskovic

Za "grad heroja", evo sto rece jedan pravi i autohtoni Crnogorac koji je smatrao da se Crna Gora nalazi u Velikoj Srbiji .

MALA LI JE ZERTVA SVA SRBIJA OD DUNAVA DO MORA SINJEGA !ILI O SVOM JEZIKU I SVOJOJ NACIJI :

Ime mi je vjeroljub,prezime mi rodoljub.Crnu Goru, rodnu grudukamen pase odasvuda .SRPSKI PISEM I ZBORIM,SVAKOM GROMKO GOVORIM:NARODNOST MI SRBINSKA ,UM I DUSA SLAVJANSKA.

PETAR II PETROVIC NJEGOS

PREDSJEDNIK FOSS-A FILOZOFSKOG FAKULTETA U NIKŠIĆU UPUTIO PISMO PROFESORU NARODNE KNJIŽEVNOSTI

Strunjaš: Kilibarda napada kao "silan Turčin"

Dragi profesore Kilibarda, tamo gdje je bilo mjesto u (slušaonici) sa Vama nikad nijesam mogao ili, bolje reći, nijesam smio razgovarati. Zato Vam se obraćam ovim "malim" pismom posredstvom medija. I sami znate da to nije pravo mjesto za "razgovor" između studenta i njegovog profesora, ali ste me na to primorali pomenuvši mene i moje kolege 17.aprila u informativnoj emisiji "Info Top" Pink - televizije. Mjesto koje ste izabrali za "megdan" sa svojim studentima nije me mnogo začudilo, jer ste Vi odavno umislili da ste televizijska zvijezda. Čudi me samo kako ostadoste živi nakon onoga što izjaviste!Rekoste kako smo "šačica studenata"?!Alal vjera! Znate li Vi uopšte koliko ima studentata na našem Odsjeku? Očigledno ne znate! Zato i govorite da smo "šačica". Ali ta "šačica" od preko dvjesta studenata (da ne pominjem ostale odsjeke) bila je dovoljno jaka i uhvatila je za gušu ljude koji su htjeli da stave nauku u službu politike. Izgleda da Vas je to žestoko zaboljelo, dragi profesore Kilibarda, jer su to bile Vaše ideje. Na našu radost, a Vašu žalost, sve to Vam pade u vodu i sahraniste zauvijek Vaš i crnogorski i maternji jezik. Pitam se samo kako ćete to preboljeti. Vjerovatno će Vam "prepući srce od žalosti". Nego, neće! Odakle Vama srce! Vi, da imate srca, ne biste tako nešto za svoje studente mogli izjaviti, pa da je u pitanju i jedan student, a ne Odsjek za srpski jezik i književnost i cijeli Filozofski fakultet. Vjerovatno znate koliko je studenata na našem fakultetu (i više nas bilo), ali Vama odgovara da to bude "šačica".Izjaviste kako se čudite da akademski građani dozvoljavaju da mitropolit Amfilohije upravlja njima!Dragi profesore, što Vama padne na pamet, to ni ptice na grani nijesu u stanju da spjevaju. Ko Vam daje za pravo da pričate nešto što nije tačno i time blatite svoje studente, a bogami ponajviše samoga sebe. Sjećam se, stalno ste ponavljali na predavanjima: "Plemenita laž je istinitija od naturalne istine". Izgleda da ste to previše ozbiljno shvatili, dragi profesore. To važi za književnost, a nikako za svakodnevni

Page 296: CG, Djuro Draskovic

život. Među ljudima laž je laž, a istina je istina, mnogopoštovani profesore Kilibarda.Sjećate li se možda kako ste se nekada kleli u mitropolita Amfilohija i gledali u njega kao u Boga, pa kakav ste Srbin nekad bili, pa kako ste srbovali-svaka vam čast! Svi današnji Srbi mogu Vam samo zavidjeti u tom pogledu, uvaženi profesore. Najtužnije je što to nije bilo tako davno.Izjaviste da me se ne sjećate i da se pitate kakav sam tek onda student!To što se mene ne sjećate nije ni čudo-godine čine svoje, dragi profesore. To je normalna stvar, nego me čudi kako od hiljade vidjeste "šačicu". Izgleda da su vam i "čarne oči" počele da slabe. Sa strašnom ironijom se zapitaste kakav sam ja to student. Možete zamisliti kakav sam kad ste me Vi na ispitu pohvalili i kazali da sam "strašno inteligentan momak". Reći ću Vam i to da sam iz prvog puta, u junskom ispitnom roku, sa lakoćom položio Narodnu književnost, i to mi je bio prvi položeni ispit.Koji li Vas đavo navede da mene napadate? Mene koji sam kao šestogodišnje dijete slušajući emisiju u kojoj ste izjavili da volite crtane filmove odlučio da budem Vaš student. Zvuči smiješno, ali je istinito. Meni koji se nijesam odvajao od državne televizije slušajući Vaša skupštinska izlaganja i diskusije, dragi moj profesore. Na kraju je došao i taj trenutak! Sanjarije šestogodišnjeg dječačića su se ostvarile i postao sam zaista Vaš student. Vi ste postali moj profesor i poslije toliko godina me razočarali. Pokušavao sam mnogo puta da stupim sa Vama u kontakt, ali nikada nijesam uspio. Na predavanjima ste bili ljuti "kao ris", a poslije se Vama nije moglo prići od nabildovanih tjelohranitelja. Zamislite, poštovani građani, kako smo se mogli osjećati kad nam je dragi profesor Kilibarda dovodio naoružane ljude u slušaonicu. Pitam Vas, profesore, kako mogaste to da radite i kako Vam ne bi žao da nas gađate indeksima, mrškate i izbacujete napolje?!S poštovanjem,Bojan STRUNJAŠP.S. Upozoravam Vas, dragi profesore, da ubuduće ne prosipate neistine i ne napadate nas kao "silan Turčin", jer se vrlo lako može desiti da izađu na vidjelo neke stvari od kojih će Vas glava zaboljeti!

Srijeda, 21. Apr. 2004.

Сећам се када је Новак још увек био у фази дукљанисања (киселио се или боље рећи ки¢елио се, да преведем на матерњи-им да ме боље разумеју ови странци ). Тад је још увек био Србин али већ онај Милов, резервни и потрошни Србин.

Послали тако Новака у Беране да Васојевићима објасни како је (кога би другог, неће ваљда Мила, Растодера или Диношу?). Па је почео, ја сам Србин али моја ћерка није, она вам је штатијазнам. А ни ви Васојевићи нисте Срби, ево на попису 91. само 8% у вашим Беранама, што толико трубе да су Васојевићи Срби ја не знам, нису! А то иначе није ни важно, све нас воли командант Мило, па чак и Србе!

Сад је на задњем попису у Васојевићима већина ипак српска, али најважније сад је и 60% Срба у Бањанима и 55% у Новаковом родном селу.

... dok Draškovići svoj četverokrilni dvorac u Klenovniku (1593.-1667.) zaštićuju, kao i Zrinski Čakovec, vanjskim prstenom fortifikacija.

Page 297: CG, Djuro Draskovic

Ubijen u “Oluji” Drašković, Đure, Stojan 1929. g.

POVIJEST HRVATSKOG PODUNAVLJA

Povijesno - zemljopisna geneza danasnjeg teritorija istocne Hrvatske (hrvatskog Podunavlja) seze u razdoblje Rimskog carstva. U prethrvatskom razdoblju podrucje danasnje istocne Hrvatske pripada rubnim sjeveroistocnim dijelovima Rimskog carstva (limes), podloznima razarajucim ucincima germanskih i uralo-altajskih plemenskih saveza, te postupnom sirenju slavenske kolonizacije. Najstariji zitelji su Panoni (prema kojima naziv dobiva i rimska provincija), srodnici autoktonih Kelta i Ilira. Tijekom velikih seoba glavnu naselbenu masu cine Slaveni, koji na te prostore dolaze koncem VI. stoljeca. Slavenska plemena koja se tu naseljavaju pripadaju tzv. ikavskoj naselbnoj struji koja se kretala rimskom cestom Cibalae - Sirmium.

Dolaskom Hrvata u danasnju postojbinu oblikuju se dva entiteta, Dalmatinska i Panonska Hrvatska. Potonja se izvorno naziva Slovinje, to jest Slavenska zemlja (u najstarijim povijesnim dokumentima latinske redakcije Sclavinia), iz cega nastaje hrvatski naziv Slavinija, odnosno Slavonija. Regija Slavonija dio je hrvatskog teritorija od stvaranja hrvatske drzave u IX. stoljecu. Koncem IX. stoljeca, naseljavanjem Madjara, te stvaranjem zajednicke drzave Ugarsko - Hrvatske kraljevine, otpocinje jaka ugarska asimilacija koja traje sve do XII. stoljeca.

U pravno-administrativne preturbacije koje obiljezavaju ovo povijesno razdoblje vidljive su na primjeru Baranje. Baranja dobiva status zasebne ugarske administrativne jedinice - zupanije, a nakon cega je inkorporirana Slavoniji, zatim 1376. godine Macvi, a od 1596. nalazi se pod vlascu hrvatskog plemica Krste Frankopana. Do raspada Austro-Ugarske u sastavu je Madjarske.

Do velikih drustvenih i politickih promjena dolazi nakon turskih osvajackih pohoda u XVI. stoljecu. Znacajna posljedica visestoljetnih ratova izmedju Austrije i Turske u tom podrucju je izrazita izmijesanost etniciteta, do kojeg dolazi u narednim stoljecima zbog mnogih migracijskih valova, te sustavnih kolonizacija kojima turska, a potom austrijska vlast, pokusavaju utvrditi granicno podrucje izmedju carevina. Uz autoktonu hrvatsku i madarsku populaciju, pocetkom XVIII. stoljeca ratom poharane teritorije nastavaju kao najznacajnije migracijske skupine Nijemci i Srbi (Crnojeviceve seobe), upotpunjujuci etnicko sarenilo tog prostora. Uz njih doseljavaju i nove skupine Hrvata (Sokci i Bunjevci). Svi ovi procesi uvjetovali su konstituiranje specificne multietnicke zajednice ciji se etnicki sastav nikada nije ustalio.

Veci dio Slavonije reintegriran je Hrvatskoj nakon mira izmedju Austrije i Turske, sklopljenog u Sremskim Karlovcima 1699. Novim mirovnim ugovorom u Pozarevcu 1710. godine Hrvatska je povratila cijelu Slavoniju sa Srijemom: hrvatska istocna granica ustanovljena je duz rijeke Drave i Dunava sve do usca rijeke Save kod Beograda. S tim granicama Hrvatska je usla u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, po zavrsetku I. svjetskog rata. S obzirom na raspad Austro-Ugarske monarhije, u novu drzavu ukljucen je i juzni dio povijesne Baranje (mirovni ugovor u Trianonu 1920.) na osnovi etnickog principa primjenjenog u razgranicenju izmedu Madarske i Kraljevine SHS.

Od vremena publikovanja Vukovog lingvističkog modela identifikacije Srpstva – štokavci = Srbi (članak „Srbi svi i svuda“, Beč, 1849. g.), istorijska i književna prošlost Dubrovačke Republike

Владислав Б. Сотировић;02.04.2010

+++

Page 298: CG, Djuro Draskovic

je sve više zaokupljala pažnju srpske javnosti. Štokavska književna tradicija Dubrovnika, ali još više činjenica da je govorni jezik Dubrovčana oduvek bio i ostao štokavski, bili su kako Vuku tako i njegovim ideološkim sledbenicima glavni dokazi srpskog karaktera ovog grada i države. Dubrovačka književnost je doživela svoj vrhunac u doba baroka a kao njeni najistaknutiji predstavnici se ističu: Marin Držić (1510. g.-1567. g.), Ivan Gundulić (1589. g.-1638. g.), Junije-Džono Palmotić (1606. g.-1657. g.) i Ignjat Đurđević (1675. g.-1737. g.). Njihova dela su prenošena u Slavoniju, Bosnu, Hercegovinu i Dalmaciju uglavnom preko franjevačkih fratara. Na taj način je barokna dubrovačka književnost bila prisutna daleko izvan granica Dubrovačke Republike utičući na formiranje književog ukusa i literarne tematike kod Južnih Slovena. Sam Vuk je označio Ignjata Đurđevića kao negovatelja jedinstvenog „ilirskog jezika“ čije se prisustvo u to doba osećalo i u kajkavskoj Hrvatskoj.

Borba između hrvatske i srpske nacionalne ideje za književno nasleđe baroknog Dubrovnika je otpočela nešto pre pojave Vukovog rada Srbi svi i svuda. Naime, Petar Frano Martecini (Martecchini) je 1826. g. objavio na „hrvatskom“ jeziku zbirku radova Ivana Gundulića, najvećeg dubrovačkog baroknog pesnika, skrećući time pažnju na „hrvatski“ karakter dubrovačke literarne tradicije. Ubrzo nakon pojave ovog izdanja, vođe hrvatskog nacionalnog preporoda (Ilirskog pokreta) su počele zagovarati standardizaciju hrvatskog književnog jezika na osnovama štokavskog idioma Centralne Dalmacije, Zapadne Hercegovine i Slavonije, idioma koji je u literarnoj tradiciji bio najbolje izražen u delima štokavskih pisaca rimo-katoličke veroispovesti Antuna Kanizlića (1700. g.-1777. g.), Andrije Kačića Miošića (1704. g.-1760. g.) i Matije Antuna Reljkovića (Relkovića) (1732. g.-1798. g.). Na taj način je hrvatski nacionalni preporod postavio iste temelje hrvatskom književnom jeziku kao što je to uradio 1818. g. Vuk Stefanović Karadžić sa srpskim književnim jezikom izabravši novoštokavski govor ijekavskog izgovora za njegovu osnovu. Tako se učitelj Tomo Košćak (1752. g.-1831. g.) može smatrati Gajevom pretečom u borbi za uvođenje „štokavštine“ u sve školske udžbenike u Hrvatskoj.

Spor između Srba i Hrvata oko nasleđa dubrovačke književnosti je ušao u novu fazu 1844. g. kada je „Matica ilirska“ (kasnije „hrvatska“) izdala Gundulićevog Osmana uz dopunu Ivana Mažuranića, poduhvat kojim se želelo istaći da „hrvatski“ jezik Dubrovčana ima svoju viševekovnu tradiciju. Do ovog izdanja je došlo osam godina nakon pisanja Vukovog članka Srbi svi i svuda pa nije neopravdano zaključiti da je Matica ilirska time htela da odbrani i istakne hrvatsko pravo na Dubrovnik i njegovu književnu tradiciju (ali samo pod uslovom da su vođe Ilirskog pokreta u to vreme već znale za ovaj Vukov rad ali su sigurno bili upoznati sa Vukovim stavovima o srpskom jeziku iznetim 1814. g. i 1818. g.). Isto se tako da zaključiti da je Vuk svoj članak štampao pet godina nakon izdanja Matičinog Osmana da bi naglasio srpski karakter dubrovačke književnosti. Međutim, hrvatska inteligencija iz kajkavske Hrvatske je bila protiv Gajeve namere da štokavski dijalekt standardizuje u hrvatski književni jezik smatrajući da štokavski idiom nije hrvatski nacionalni jezik. To je po njima bio isključivo kajkavski. Tako je 1841. g. deo hrvatskog plemstva osnovao „Horvatsko-ugarsku stranku“ sa programom borbe protiv „ilirskog“ tj. štokavskog dijalekta, a za očuvanje pravog „horvatskog“ jezika, tj. kajkavskog narečja, koji je po njima bio najbolje predstavljen u delima sveštenika Titusa Brezovačkog (1757. g.-1805. g.) najvrsnijeg kajkavskog komediografa (njegova najpoznatija dela su: Matijas grabancijas dijak i Diogenes ili sluga dveh zgubljeneh bratov). Da bi prebrodio ovaj jaz između „čakavske, kajkavske i štokavske književne tradicije među Hrvatima“,

Page 299: CG, Djuro Draskovic

Ljudevit Gaj (1808. g.-1872. g.) je upravo izabrao ijekavski idiom slavne dubrovačke književnosti koja je trebala da Hrvate konačno opredeli da prihvate štokavski dijalekt ijekavskog izgovora kao svoj nacionalni književni jezik. Iza ove najverovatnije političke odluke je stajala Austrija koja je na ovaj način želela da umanji moć Srpstva favorizujući Hrvatstvo jer su za Beč Srbi predstavljali veću političku opasnost od Hrvata.

Gajeva i Babukićeva filološka škola u Zagrebu je konačno uspela da kodifikuje hrvatski književni jezik u vidu štokavštine i da ga nametne kajkavskoj severozapadnoj Hrvatskoj. Gaj i njegovi saradnici su 1836. g., dakle iste godine kada Vuk piše svoj članak, izvršili revolucionarnu promenu na području hrvatskog književnog jezika. Iako je većina njih bila rođena u kajkavskim krajevima (I. Mažuranić je bio čakavac), oni su odlučili da Novine horvatzke i Daniczu izdaju na štokavskom dijalektu i pod ilirskim imenom što je protumačeno kao nastavak dubrovačke i slavonske „hrvatske“ književnosti.[1] Prema Branislavu Brboriću, hrvatski ilirci su ne samo preuzeli Vukov ijekavski izgovor već i Vukovu ortografiju, leksiku, morfologiju, tvorbu reči, sintaksu i stil [Brborić 2001, 69]. U svakom slučaju, mnogo pre Gajeve reforme hrvatskog književnog jezika, Šime Starčević (1784. g.-1859. g.) rimo-katolički sveštenik i stari gramatičar je u svojoj Novoj ricsoslovici iliricskoj (Nova ilirska gramatika, 1812. g.) ukazivao na prisutnost stranih elemenata u dubrovačkom ijekavskom izgovoru, koji se stoga nije mogao prihvatiti kao hrvatski nacionalni „jezik“, zalažući se u isto vreme za ikavski izgovor kao čisti hrvatski nacionalni jezik. Po Šimi Starčeviću, dubrovački ijekavski izgovor je postao suviše „stran“ Hrvatima zbog velikih „pozajmnica“ iz italijanskog jezika kao i iz crkvenoslovenskog jezika kojim se služila Srpska pravoslavna crkva. Na suviše „srpski“ karakter dubrovačke epske poezije u delima Gundulića i Palmotića  je ukazivao i Andrija Torkvat Brlić po kome je njihovo epsko pesništvo bilo „inferiorno“ usled prisustva stranih elemenata u strukturi epske pesme u odnosu na pravo hrvatsko epsko pesništvo koje je ispevano na „nacionalnom epskom metru“ [Brlić 1848]. Slično mišljenje su imali i Šime Starčević i Ante Kuzmanić (1807. g.-1879. g.) koji je bio vodeća figura onih predstvavnika hrvatske inteligencije okupljenih oko Zore dalmatinske koja se žestoko borila za standardizaciju ikavskog (kao nacionalnog hrvatskog) a ne ijekavskog (kao nacionalno srpskog) izgovora za književni jezik Hrvata. Povodom rada zagrebačke filološke škole, Srbin rimo-katolik iz Dubrovnika, Matija Ban, je rekao da je ta škola „lep i potpuno savršen srpski jezik“, misleći na štokavski dijalekt ijekavskog izgovora, presadila iz njegovog „gnezda“ u „sve ilirske zemlje“ i tako „pripremila ulazak u pan-Slavizam“ [Ban 1849 a].[2] Medo Pucić je otišao korak dalje 1867. g. tvrdeći da ukoliko se narodi razlikuju po jeziku onda je Gajevo usvajanje „srpskog jezika u zvaničnoj upotrebi“ pretvorilo sve Hrvate u „lingvističke“ Srbe. Shodno tome, Srbi se ne trebaju plašiti hrvatskih „istorijskih prava“ jer su to u suštini srpska prava [Orsatto 1867, 26].

Treba istaći da su i neke najistaknutije vođe „ilirske faze“ hrvatskog nacionalnog preporoda (na primer Lj. Gaj i I. Kukuljević) žalili što je dubrovačka književnost iz XVIII veka radije prihvatala „latinske muze“ a ne nacionalni izgovor, a naročito što najistaknutiji dubrovački naučnik Ruđer Bošković nije ništa napisao na „svom maternjem jeziku“ već samo na latinskom.[3] Bez obzira na ove primedbe vođa Ilirskog pokreta, može se slobodno reći da je čitav intelektualni krug oko Gaja bio produkt „raguzofilije“, krug koji je legendu o Ivanu Gunduliću pretvorio u centralni deo ideologije Ilirskog pokreta. Pozitivna kritika Vukove zbirke narodnih junačkih

Page 300: CG, Djuro Draskovic

pesama i podrška Vukovoj jezičkoj reformi koju su dali dubrovački slavisti Pero Budmani (1835. g.-1914 g.) i Milan Rešetar (1860. g.-1942. g.) je konačno uverila hrvatsku inteligenciju u ispravnost Gajeve reforme hrvatskog književnog jezika. Rešetar je svoje stavove o jedinstvenom jeziku Srba i Hrvata, stavove koji su u suprotnosti sa njegovim ranijim pa i kasnijim mišljenjem o dva jezika i o dva naroda, izneo u Zori, III/2, april, 1912. g., u tekstu Srbi i Hrvati. Rešetarova teza izneta u ovom članku je da su Srbi i Hrvati jedan narod sa dva imena i stoga imaju jedinstven jezik. Rešetar je u toku čitavog svog života bio „između dve vatre“. Na jednoj strani se osećao Srbinom iz Dubrovnika koji govori srpskim jezikom, ali na drugoj strani je bio rimo-katolik i veći deo života je proveo među Hrvatima. Verovatno stoga mu je iz praktičnih razloga najviše odgovaralo ovakvo rešenje da se u slučaju Srba i Hrvata radi o jednom jeziku i o jednom narodu sa dva imena, ali u svakom slučaju rešenje koje je u potpunosti odudaralo od Vukovog stava prema istom problemu.

Ukoliko govorimo o problematici književnog jezika postoji velika razlika između Dositeja i Vuka na jednoj strani i hrvatskih Iliraca na drugoj. Naime, i Dositej i Vuk su pisali onako kako su govorili, tj. onako kakav im je bio i maternji jezik i jezik sredine iz koje su poticali. Međutim, to nije bio slučaj sa Ilircima. Gaj je svoju Daniczu  počeo da izdaje na kajkavskom jeziku 1835. g., tj. na onom jeziku kojim je i sam govorio i kojim se govorilo u kulturnom i administrativnom centru Hrvata – Zagrebu. Ipak, ubrzo je Gaj te iste novine nastavio da izdaje na štokavskom istočnohercegovačkom dijalektu, tj. ijekavici. Ilirci su optuživani od mnogih srpskih javnih radnika da su uzimajući štokavsku ijekavicu u stvari „ukrali“ ili „prisvojili“ srpski nacionalni jezik kao hrvatski i naravno time proširili hrvatsko etničko ime na mnoge etničke ne-Hrvate i ne-hrvatsku književnu baštinu a pre svega na Dubrovnik. Takođe, prema kritičarima i protivnicima Ilirskog pokreta, a to su bili u to doba Srbi i Slovenci, iza ilirskog imena se nije ništa drugo krilo nego ideja o stvaranju ujedinjene kajkavsko-štokavsko-čakavske velike Hrvatske (Velika Ilirija = ujedinjena Hrvatska = Croatia rediviva).

Tako je Ivan Derkos u svojoj brošuri Duh (Genije) domovine nad sinovima svojim, koji spavaju, napisanoj 1832. g., dakle četiri godine pre Vukovog članka Srbi svi i svuda, predložio „spojenje ovih triju kraljevina (Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, primedba V. B. S.) s obzirom na njihova podnarečja u jedan jezik, ne pučki, već izobraženi, književni“.[4] Derkos je, pozivajući se na Šafařika, tvrdio da se „dalmatinski dijalekt“ najvećim delom podudarao sa „srpskim narečjem“, a ovaj dalmatinski dijalekt „sudara se jednako sa narječjem slavonskim i hrvatskim u vojničkoj krajini“. Derkos je pod „srpskim narečjem“ podrazumevao štokavski dijalekt kojim se govorilo u Vojnoj krajini, Dalmaciji i Slavoniji. Međutim, za razliku od Vuka, Derkos nije smatrao štokavski dijalekt govoren na istorijskom prostoru Hrvatske izvornim srpskim jezikom. Po Derkosu, najviše teškoća prilikom „spojenja“ hrvatskih dijalekata će biti u slučaju „narečja koje se govori u Civilnoj Hrvatskoj“, tj. kajkavskog dijalekta. Za Derkosa da bi se Hrvati (koji su za njega bili kajkavci) ujedinili sa Slavoncima i Dalmatincima (koji su bili štokavci) najkorisnije bi bilo da ovi prvi uzmu za svoj književni jezik jezik ovih drugih što se stvarno i dogodilo Gajevom odlukom. To je u svakom slučaju predstavljalo najbolje političko rešenje za očuvanje teritorijalnog integriteta Trojednice.

Jasno je da se Derkosovo mišljenje o teritorijalnoj rasprostranjenosti dijalekata na južnoslovenskim prostorima podudaralo sa Vukovim. Ipak, Derkosova koncepcija

Page 301: CG, Djuro Draskovic

nacionalne identifikacije putem jezičke pripadnosti je bila potpuno suprotna onoj koju je Vuk kasnije favorizovao. Za Derkosa su i štokavski i kajkavski govori bili izvorni jezici Hrvata. Može se reći da su i Derkosova i Vukova koncepcija nacionalne identifikacije Hrvata odnosno Srba bile zasnovane na istom lingvističkom modelu. Derkos je u krajnjoj instanci bio optimista po pitanju unifikacije svih Hrvata jer „kako nas drži bratska i neka tajanstvena vezilja ljubav, koja uzajamno otvara putove k srcu“, ove teškoće je bilo moguće prevladati, ako se budu primenila razvojna iskustva jezika kao što je to bio slučaj sa nemačkim, iako „za to se traže decenija ljeta“. Ivan Derkos, koji je svojim „usnulim“ sunarodnicima isticao primer Srbije i Dositeja Obradovića, i koji je književni jezik Trojedne Kraljevine hteo da zasnuje na dijalektu koji bi bio najbliži srpskom, i koji je sam bio rodom krajišnik sa prostora Vojne granice, nije smatrao da na prostorima Trojednice žive Srbi već samo Hrvati shodno njegovom konceptualnom shvatanju nacionalne determinacije putem jezika.[5]

Derkosov zahtev za stvaranjem jedinstvenog „linguae patriae“ svih Hrvata spajanjem sva tri „hrvatska“ dijalekta, štokavskog, kajkavskog i čakavskog, u jedan književni jezik (dijalekatska trihotomija hrvatskog nacionalnog korpusa i književnosti) oberučke je prihvaćen od strane grofa Janka Draškovića.[6] U programski najvažnijem i najsadržajnijem spisu Ilirskog pokreta pod naslovom Disertatia iliti razgovor, darovan gospodi poklisarom zakonskim i budućem zakonotvorcem kraljevinah nasih…štampanog na štokavskom dijalektu u Karlovcu iste godine kada i Derkosov Duh domovine…, iznose se potpuno isti stavovi o hrvatskom karakteru štokavskog, kajkavskog i čakavskog dijalekta. Iz ovakvog stava prema lingvističkoj determinaciji nacionalne pripadnosti proizašlo je Draškovićevo mišljenje da na prostorima Trojednice ne postoje etnički Srbi nego da se radilo o „pravoslavnim Hrvatima“. Razlog za ovakvo Draškovićevo mišljenje je bio potpuno isti kao i u slučaju Ivana Derkosa: svi štokavci (u najmanju ruku sa prostora „povijesne Hrvatske“) su pripadali hrvatskom narodu. Čak i kada je raspravljao o naseljavanju opustošenih predela Slavonije, Hrvatske i Dalmacije u XVI i XVII veku, Drašković je pisao da novo stanovništvo „pomješanje jest starih Hervatov, oli beženarov iz Bosne i Dalmacije opet Hervatov, i nekoliko Gerkov, koji u razsutju zapadnog (treba da stoji istočnog, primedba V. B. S.) Carstva sve dalje pred Turci pobegoše“ [Polemike u hrvatskoj književnosti 1982, 75]. Dakle novopridošli doseljenici su bili Hrvati jer se radilo o štokavcima a ne pravoslavni Srbi! Ovakva lingvistička determinacija hrvatske nacije poslužila je kao ideološka podloga Draškovićevom programu narodnog pokreta Hrvata izloženog u Disertatiji… u kojoj zahteva ujedinjenje svih „hrvatskih zemalja“ – Hrvatske, Slavonije, Dalmacije, Rijeke, Vojne krajine, Bosne i slovenačkih zemalja – u jednu državu Veliku Iliriju koja bi u zajednici sa Mađarskom ostala kao sastavni deo Habsburške Monarhije.[7] U ovakvoj ujedinjenoj hrvatskoj državi službeni jezik bi bio „ilirički“ tj. štokavski dijalekt, dok bi vrhovnu vlast vršio ban. Iste godine kada je štampao Disertatiu…, Janko Drašković se zalagao na zasedanju mađarske Diete u Požunu za uvođenje hrvatskog jezika kao službenog u Hrvatskoj-Slavoniji koji je nazivao ilirskim jezikom. Pune četiri godine (od 1832. do 1836.) će se Drašković i ban Vlašić žestoko odupirati na mađarskoj Dieti u Požunu zahtevima mađarskih zastupnika za uvođenjem mađarskog jezika u Hrvatskoj i Slavoniji kao jedinog zvaničnog jezika. Konačno je 1836. g. iz političkih razloga novi mađarsko-ugarski kralj i austrijski car Ferdinand V uskratio potvrdu zaključku ugarske Diete iz 1835. g. da se u Hrvatskoj-Slavoniji uvede mađarski jezik kao službeni. Međutim, istupanje J. Draškovića na zasedanjima Diete kao i njegova Disertatia… su pokazali da vođe Ilirskog pokreta pod terminom zajednički jezik „ilirički“ podrazumevaju u stvari

Page 302: CG, Djuro Draskovic

hrvatski jezik što je uveliko uticalo i na Srbe i na Slovence da ne prihvate Ilirski pokret, sa svojim transetničkim nazivom, kao svoj nacionalni pokret jer su smatrali da se iza tog imena i pokreta krije velika mogućnost za rasprostiranje hrvatskog nacionalnog imena među svim Južnim Slovenima.   

Mišljenja sam da je Vukov lingvistički model identifikacije Srpstva bio u neku ruku njegova reakcija na ovakve Derkosove i Draškovićeve stavove. Kao što Derkos i Drašković nisu videli Srbe na prostorima Dalmacije, Slavonije i Hrvatske tako i Vuk nije video Hrvate ni na jednoj od južnoslovenskih teritorija na kojima se govorilo štokavskim dijalektom. Drugim rečima, Derkosov Duh domovine… i Draškovićeva Disertatia iliti razgovor… su bili povod za pisanje (1836. g.) i štampanje (1849. g.) Vukovog članka Srbi svi i svuda, dakle samo nekoliko godina nakon njihovog nastanka. Međutim, ovi radovi nisu bili i glavni uzrok formulisanju Vukovog lingvističkog modela definisanja Srpstva koji je nastao znatno pre iz autorovog dubokog uverenja da je upravo jezik glavna nacionalna determinanta. Vuk je izašao u javnost sa svojim modelom srpskog lingvističkog nacionalizma iz prirodne, atavističke, potrebe da „odbrani“ nacionalnu teritoriju Srpstva. Dakle, radilo se o samoodbrambenom aktu koji je kasnije od strane njegovih kritičara označen kao akt ksenofobije pa čak i kao akt etničke mržnje.

Jasno je da nije slučajno što je Vuk štampao baš 1849. g. svoju „štokavsku“ teoriju Srpstva jer je ona trebala odlučno da negira zahteve hrvatskog Ilirskog pokreta na „hrvatski“ karakter štokavske književne tradicije i prostora na kome je govorni jezik bio štokavski, pre svega Dalmacije i Dubrovnika, odnosno da ukaže da se ispod plašta „ilirskog jezika“ i „ilirske Atine“ u stvari krije „hrvatski jezik“ i „hrvatski Dubrovnik“. Na hrvatski karakter „ilirske ideologije“ nedvosmisleno ukazuju radovi slavonskog župnika Ivana Sveara (1775. g.-1839. g.) Ogledalo Iliriuma čiji se poslednji tom pojavio 1842. g. i Požežanina Vjekoslava Babukića koji je 1836. g. štampao Osnovu slovnice slavjanske narječja ilirskoga. Svearovo istoriografsko delo je predstavljalo prvu istorijsku sintezu pisanu hrvatskim jezikom dok je Babukićev rad predstavljao prvu hrvatsku gramatiku.

Nakon 1849. godine postalo je jasno da je „ilirski dijalekt“ predstavljao isključivo hrvatski izbor što je potvrdila i zagrebačka filološka škola i intelektualni krug oko nje na čijem se čelu nalazio Adolfo Veber Tkalčević (1825. g.-1889. g.) kada je standardizovala književni jezik Hrvata kodifikacijom „dubrovačkog“ štokavskog narečja obogaćenog elementima kajkavskog i čakavskog narečja. Koliko je Ilirski pokret bio „dubrovački orijentisan“ može nam ukazati već spomenuta činjenica da je Matica ilirska, osnovana 1842. g. od strane Draškovića i Gaja, kao svoje prvo izdanje štampala Gundulićevu poemu Osman (1844. g.). Ipak, već nakon tri decenije svog rada ova „ilirska“ (tj. južnoslovenska) kulturna institucija menja svoje ime u Maticu hrvatsku (1874. g.) sledeći politički kurs Ilirskog pokreta koji se transformisao u hrvatsku Narodnu stranku. Takođe, proslavljeni dubrovački istoričari Ludovik Crijević Tubero, Frano Lukarević Burina i Mavro Orbini su često citirani od Gaja, Kukuljevića i Ivana Frane Jukića.

Gajevo verovanje da su stari Iliri bili Sloveni je bazirano upravo na pisanju Mavra Orbinija (Orbini M., Il regno degli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni, Pesaro, 1601.). Orbinijevu tezu o slovenskom poreklu starih Ilira je 1790. g. podržao Matija Petar Katančić. Bogoslav Šulek je 1854. g. izneo u kratkim crtama osnovnu ideju ove

Page 303: CG, Djuro Draskovic

teorije prema kojoj su Sloveni autohtono stanovništvo Balkana koje se u najvećem broju razbežalo sa poluostrva nakon provale Avara 600. g.-630. g. na Balkan i naselilo se na prostorima severno od Karpata. Nakon toga je vizantijski car Iraklije (610. g.-641. g.) pozvao u pomoć protiv Avara Zakarpatske Hrvate sa prostora Bele ili Velike Hrvatske u današnjoj Galiciji koji su 634. g. prešli Dunav i izbacili Avare sa Balkana. Nakon toga su se ti Beli Hrvati trajno nastanili na zapadnom delu Balkana „u današnjoj južnoj i turskoj Hrvatskoj (Bosni) sve do Vrbasa, a u Dalmaciji do Livna (Hljevna) i Cetine; druga pako strana Hrvatah smjestila se je među Savom i Dravom, u današnjoj Slavoniji, a Sisak im je bio glavni grad“. Srbi iz Zakarpatske Bele Srbije, susedi Zakarpatskih Hrvata, su podstaknuti primerom ovih Belih Hrvata zamolili cara da im dozvoli da se i oni nasele na Balkanu što im je on i odobrio tako da su se u susedstvu Hrvata na Balkanu ponovo našli Srbi 636. g. Oni su se nastanili „u današnju Srbiju i Bosnu do Vrbasa, a na jugu u južnu Dalmaciju sve do Bara (Antivari)“ [Šulek 1956]. Šulek je upravo pozivajući se na ovu Ilirsku teoriju (kao izvor je u stvari koristio Porfirogenita) pobijao stav Vukov da su sadašnji čakavci jedini ostatak starih Hrvata jer se ne može dokazati, po Šuleku, da su stari Hrvati stvarno govorili čakavski, i da u Hrvatskoj nikada nije bilo drugih Slovena sem čakavaca. Šulek je bio ubeđen da ne treba mešati čakavce sa Hrvatima i Srbima jer su čakavci pripadali onim Slovenima koji nisu napustili Balkan usled Avarske invazije. Prema njegovoj interpretaciji Ilirske teorije, deo Hrvata i Srba se naselio na čakavskoj teritoriji na kojoj je staro slovensko stanovništvo tim jezikom govorilo još pre slovenske migracije sa Balkana, tj. Ilirije, pod naletom Avara početkom VII stoleća. Međutim, etničko poreklo tih starih Slovena čakavaca se nije moglo utvrditi pa ih Šulek jednostavno naziva Slovenima. Za njega su Srbi i Hrvati jedan narod koji je govorio i govori jednim jezikom dok su njemu savremeni čakavci u stvari počakavljeni Hrvati ili Srbi, ili i jedni i drugi, nakon dolaska na Balkan [Šulek 1856].

Ljudevit Gaj je takođe koristio dubrovačke leksikografe Joakima Stulia (1729. g.-1817. g.) i Franju Maria Apendinija (1768. g.-1837. g.) da opravda svoje argumente po pitanju jezika. Za sve vođe Ilirskog pokreta, Ruđer Bošković (1717. g.-1787. g.), istaknuti dubrovački fizičar i matematičar, je bio u isto vreme i jedan od najistaknutijih „hrvatskih“ naučnika. Ipak, Gaj nije uspeo da pridobije Srbe (isto kao i Slovence) za svoje ideje Ilirskog pokreta koji su jednim dobrim delom zahvaljujući Vuku razumeli „ilirski eksperiment“ kao produkt velikohrvatske ideje. U svakom slučaju, jedna od najbitnijih posledica Vukove „štokavske“ ideologije nacionalnog određenja Srba je bila ta da su Srbi nakon 1849. g. sve više i više tvrdili da je Dubrovnik stari srpski grad, tj. grad u kome su živeli Srbi jer je govorni jezik gradskog stanovništva, kao i čitave Republike, bio štokavski. Prema Rešetaru, čakavštinu je u dubrovačku književnost doneo Splićanin Marko Marulić (1450. g.-1524 g.) ali čakavski dijalekt nije bio nikada maternji jezik Dubrovčana [Rešetar 1894, poglavlje Dubrovnik i njegov jezik].

Kao rezultat Vukove teze o „lingvističkom Srpstvu“, sredinom XIX veka u Dalmaciji jača pokret Srba koji propagiraju ideju o „srpskom“ karakteru Dubrovnika. To se pre svega odnosilo na neke članove dalmatinske pravoslavne zajednice kao što su to bili Božidar Petranović i Đorđe Nikolajević. Nikolajević (1807. g.-1896. g.) je rođen u Sremu (Jazak). Nakon završene pravoslavne gimnazije u Sremskim Karlovcima, mitropolit Stevan Stratimirović ga 1829. g. šalje u Dubrovnik gde Nikolajević postaje prvi srpsko-pravoslavni parohijski sveštenik i učitelj malobrojne pravoslavne dubrovačke zajednice. Prema tadašnjem shvatanju Srpske pravoslavne crkve

Page 304: CG, Djuro Draskovic

veroispovest je predstavljala glavni identifikator nacionalne pripadnosti među Južnim Slovenima [Petrović 1968, 366]. Primenjujući formulu „pravoslavac = Srbin; katolik = Hrvat“ prema statističkim podacima Srpske pravoslavne crkve, u Dubrovniku je 1880. g. od ukupno 10,920 stanovnika bilo 656 Srba (tj. pravoslavaca), 10,186 Hrvata (tj. katolika), 67 Jevreja, 16 protestanata i 4 Muslimana. Međutim, Nikolajević je radeći u Dubrovačkom arhivu na istraživanju ćiriličke arhivske građe i srednjevekovne dubrovačke istorije ubrzo postao jedan od najvatrenijih pobornika Vukove teorije o lingvističkom Srpstvu.[8] On je sigurno jedan od prvih sveštenika Srpske pravoslavne crkve koji je osporio njenu tezu o pravoslavlju kao najbitnijem nacionalnom identifikatoru Srpstva. Usvojivši Vukov lingvistički nacionalizam, Nikolajević je tvrdio da su svi Dubrovčani etnički Srbi kao i svi oni Dalmatinci i Kotorani kojima je štokavski dijalekt bio maternji jezik. Ovu tezu je Nikolajević proširio i na stanovnike Bosne i Hercegovine nakon 1885. g. kada je postao mitropolit Dabro-Bosanski. Ujedno, Đorđe Nikolajević se može smatrati i jednim od ideoloških osnivača političkog pokreta „Srba-katolika“ u čitavoj Dalmaciji, pokreta koji su idejno i politički uobličili dubrovački Srbi rimo-katolici: Matija Ban (1818. g.-1903. g.) i Medo Pucić (1821. g.-1882. g.). Pucić je inače bio izdanak stare dubrovačke aristokratske porodice.

„Krug Srba-katolika“ iz Dubrovnika i Dalmacije se u početnoj fazi Ilirskog pokreta zalagao za zajedničko političko nastupanje Srba i Hrvata pa čak i za političko ujedinjenje Dalmacije sa Hrvatskom i Slavonijom. Ovakva politička opcija je napuštena nakon poraza Mađarske revolucije i štampanja Vukovog članka Srbi svi i svuda 1849. g. Do otvorenog sukoba sa nosiocima hrvatske nacionalne ideje je došlo nakon 1878. g. kada je Austro-Ugarska okupirala Bosnu i Hercegovinu. S druge strane, Vukova teorija o „lingvističkom Srpstvu“ i srpske kulturološko-političke pretenzije na Dubrovnik koje je ova teorija podspešila, nagnale su neke hrvatske članove Ilirskog pokreta, kao na primer Antu Starčevića (1823. g.-1896. g.), da nakon 1849. g. napuste pokret i da se okrenu hrvatskoj nacionalnoj ideji i odbrani hrvatskog etničkog prostora; prostora koji je shvaćen kao teritorija koju naseljavaju štokavci, kajkavci i čakavci. Sa sigurnošću se može reći da je hrvatska nacionalna ideja Starčevićeve Hrvatske stranke prava došla u otvoreni sukob sa srpskom nacionalnom idejom upravo po pitanju Dubrovnika, nasleđa njegove književne tradicije i etničkog sastava njegovih žitelja. To se jasno može videti iz Starčevićeve kritike magazina Dubrovnik iz godine 1851. koji je pokrenuo dubrovački rimo-katolički Srbin Matija Ban 1849. g. [Starčević 1851, 662].[9] U drugoj polovini XIX veka „krug Srba-katolika“ iz Dubrovnika će doći u otvoreni sukob sa dubrovačkim Hrvatima uglavnom iz redova Starčevićeve stranke prava koja je suprotno zagovornicima srpskog lingvističkog nacionalizma videla u ličnostima Gundulića i drugih istaknutih Dubrovčana izdanke i predstavnike čistog hrvatskog duha [Gross 1973, 26-31]. Zastupnici ovog hrvatskog državnog prava su tvrdili da u Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji, Dubrovniku, Istri, Bosni i Hercegovini, dakle na teritorijama koje se imaju smatrati etno-istorijskim zemljama hrvatske države, Srbi ne žive već se tu radi samo o etno-lingvističkim Hrvatima, tj. o  rimo-katoličkim, grko-katoličkim, pravoslavnim ili muslimanskim Hrvatima. Ovom doktrinom je Srbima, a pre svega u Trojednici, osporavano pravo na posebnu nacionalnu pripadnost, ime, upotrebu nacionalnih simbola i konačno na isticanje nacionalnog imena za svoj jezik i upotrebu nacionalnog pisma. Tako je u Optužnici 53 Srbina iz Hrvatske 1909. g. na tzv. „veleizdajničkom procesu“ stajalo da se optuženi pod propagandom iz Kraljevine Srbije, uneli u Hrvatsku srpsku zastavu, ćiriličko pismo kao i druge nacionalne

Page 305: CG, Djuro Draskovic

simbole pa su stoga počinili akt veleizdaje. Tim povodom je Srbin Radoslav M. Grujić napisao i objavio te iste godine knjigu Apologija srpskog naroda u Hrvatskoj i Slavoniji, štampanu u Novom Sadu. Grujić se slagao sa tezom hrvatskog državnog prava da populacija koja govori jednim jezikom pripada i jednom narodu bez obzira na versku pripadnost pojedinih njegovih delova ali je osporavao u ovoj knjizi osnovnu tezu hrvatskog državnog prava da se ta nacionalna pripadnost vezuje isključivo za državu, tj. za hrvatsku državu. Pošto je jezik Srba i Hrvata proglašen jednim jedinstvenim jezikom još od vremena Ljudevita Gaja i njegovih iliraca to je u praktičnoj primeni na slučaju hrvatskog državnog prava značilo da su Srbi i Hrvati isto, tj. Hrvati jer se radi o stanovnicima hrvatske države (Vukovi Hrvaćani = pravaški Hrvati).

Isto tako treba istaći da se u najsavremenijoj hrvatskoj istoriografiji, odnosno onoj koja je nastala nakon sticanja hrvatske nezavisnosti 1991. g., sve više i više provlači teza o hrvatskom karakteru Bosne i Hercegovine tvrdnjom da „Srba u Hrvatskoj i Bosni prije Turaka nema, osim ponegdje na rubnim područjima i u pojedinačnim slučajevima. Njih je poput naplavine, kao i balkanske, istočne, pravoslavne Vlahe (Vlachi schismatici), donijela i ostavila turska poplava od XV. do XVII. stoljeća“ [Pavličević 2000, 138].

Krajem XIX veka kao idejno-politički lider „kruga Srba-katolika“ iz Dalmacije, koji su propagirajući Vukov lingvistički nacionalizam pokušavali da na svaki način pariraju Starčevićevoj hrvatskoj nacionalnoj ideji, javlja se rimo-katolički sveštenik dum Ivan Stojanović (1829. g.-1900. g.). „Dubrovačko-štokavska“ orijentacija „kruga Srba-katolika“ ih je nakon 1879. g. odvela ka političkoj saradnji sa „Dalmatinskom autonomnom strankom“ koju su predvodili istaknuti predstavnici dalmatinske italijanske aristokratije u cilju sprečavanja političkog ujedinjenja Dalmacije sa Hrvatskom i Slavonijom.

Kao što se može primetiti, Vuk nije sledio do tada tradicionalno određenje srpske nacije na konfesionalnim osnovama koje je vekovima čuvano od strane Srpske pravoslavne crkve. Upravo zahvaljujući Vuku, među srpskom inteligencijom potonjih decenija, moderni evropski lingvistički kriterijum nacionalne identifikacije je uglavnom uspeo da istisne anahroni religiozni kriterijum determinacije Srpstva. Samo dve godine nakon što je Vuk napisao svoj članak Srbi svi i svuda, dalmatinski pravoslavni Srbin Božidar Petranović (1809. g.-1874. g.) je godine 1838. u Srpsko-dalmatinskom magazinu tvrdio da je veliki broj stanovnika Kraljevine Dalmacije slovenskog porekla ali „srpskog imena“. Takođe, po Petranoviću, stanovnici kontinentalne Dalmacije zajedno sa Dubrovačkom regijom i Bokokotorskim zalivom su takođe Srbi jer govore „čistim srpskim dijalektom“. Čak šta više, Petranović je bio mišljenja da su čakavski stanovnici jadranskih ostrva bili etnički Srbi jer je po njemu čakavski dijalekt bio verovatno stari srpski jezik [Petranović 1838]. U istom broju ovog magazina se pojavio i Nikolajevićev članak o dubrovačkim piscima koji su pisali na srpskom jeziku ali „italijanskim“ pismom. Ovim člankom je Nikolajević počeo da propagira tezu da celokupna dubrovačka književna tradicija pripada srpskom kulturnom nasleđu ili stoga što je pisana „srpskim“ (tj. štokavskim) jezikom, ili stoga što su njeni tvorci bili etnički Srbi, tj. ličnosti kojima je maternji jezik bio štokavski [Nikolajević 1838].[10] Svoje stavove je dosledno branio u Srpsko-dalmatinskom magazinu od 1842. g. do 1869. g. kada je bio njegov urednik. Petranović i Nikolajević se mogu smatrati avant-gardom među pristalicama Vukovog „lingvističkog Srpstva“ u

Page 306: CG, Djuro Draskovic

Dalmaciji i Dubrovniku.[11] Dve godine nakon publikovanja Vukovog članka, Matija Ban je u svojoj poemi Materi srbskoj objavljenoj u Dubrovniku  godine 1851. napisao da kao što se narodi razlikuju jedan od drugog na osnovu jezika tako se i plemena jednog istog naroda među sobom razlikuju na osnovu dijalekta (narečja, primedba V. B. S.). Drugim rečima, M. Ban je napominjao da vera ne određuje nacionalnu pripadnost već to čini samo jezik navodeći kao primer Francuze (pogrešno) i Nemce (opravdano). Po Banu, to pravilo važi isto tako i za Srbe koji mogu biti rimo-katolici, muslimani, unijati ili pravoslavci ali ih sve čini pripadnicima iste nacije njihov maternji jezik: „Svi mi kojima je srpski dijalekat (štokavsko narečje, primedba V. B. S.) maternji jezik činimo srpsko pleme (narod, primedba V. B. S.)“ [Ban 1851].

Napomene:

[1] Gaj je svoju odluku iz 1836. g. da odbaci kajkavski a prihvati štokavski dijalekt za štampanje svojih novina opravdavao rečima da to čini između ostalog i zbog „neprocenjivog literarnog blaga četrdeset i više klasičnih pisaca iz ilirsko-parnaškog Dubrovnika…i zbog drugih važnih književnih ostvarenja koja pravom nasleđa mi ponovo prihvatamo kao našu staru baštinu“ [Gaj 1836]. Ali čak šta više, Gaj je prihvatio ijekavski štokavski a ne ikavski kao što se to moglo pretpostaviti s obzirom na broj književnih dela napisanih ikavskim, veličinu teritorije koju je pokrivao ovaj izgovor i na činjenicu da se smatralo da je ikavski bio isključivo hrvatski izgovor dok je Vukov ijekavski izgovor Istočne Hercegovine bio isključivo srpski. Pavle Ivić je mišljenja da bi Gaj izabravši ikavski izgovor za knjizevni jezik Hrvata u tom slučaju priznao nacionalnu podelu Srba i Hrvata na jezičkoj osnovi (ikavski = hrvatski; ijekavski = srpski) što je Gaj želeo da izbegne (jer bi dubrovačka ijekavsko-štokavska književnost pripala Srbima) [Ivić 1971, 186-187]. Ipak u ovom slučaju, mišljenja sam da je „dubrovački faktor“ igrao presudnu ulogu u izboru ijekavskog izgovora naročito posle Gajeve i Mažuranićeve posete Dubrovniku 1841. godine (videti o tome u [Vince 1978, 332-334]). Ista ta 1841. g. je bila presudna godina u ideološkoj evoluciji rimo-katoličkog Srbina iz Dubrovnika i Garašaninovog tajnog agenta Mede Pucića koji je tada kao student prava u Padovi upoznao Jana Kolara koji se trenutno nalazio u Veneciji. Tada je ovaj slovački filolog upoznao Dubrovčanina Pucića sa svojom i Šafařikovom teorijom o južnoslovenskim dijalektima i nacionalnoj pripadnosti. Pucić, koji je već bio upoznat sa rudimentalnim oblicima te teorije preko učenja Vuka Stefanovića Karadžića, nakon susreta sa Kolarom 1841. g. je postao ubeđeni pristalica nacionalnog određenja Južnih Slovena na osnovu pripadnosti jednoj od nekoliko dijalektoloških grupa kojim su govorili Južni Sloveni. Tako je Pucić te 1841. g. prvi put nedvosmisleno rekao da postoje „Srbi-katolici“ u Dubrovniku pod kojima je podrazumevao one rimo-katoličke stanovnike grada koji su govorili štokavskim dijalektom. Pucić je svoje ubeđenje o nacionalnoj determinaciji putem jezika ubrzo izneo u nekoliko članaka štampanih u tršćanskom magazinu Favilla u godinama 1842.-1844. Tako je u jednom svom članku iz 1843. g., polazeći od Šafařikove teze publikovane 1842. g., Pucić tvrdio da ima samo 801.000 Hrvata, tj. onih Južnih Slovena koji su živeli isključivo u „kajkavskoj“ Hrvatskoj [Stulli 1956, 39-40, 48]. Otprilike u isto vreme, ali u Brusi u Anadoliji je još jedan Srbin-katolik iz Dubrovnika prolazio kroz istu ideološku evoluciju kao i Medo Pucić. Bio je to Matija Ban koji se ranih četrdesetih godina XIX veka u Anadoliji upoznao sa poljskom emigracijom sa kojom je imao prisnih političkih kontakata u Beogradu gde se nastanio 1844. g (po

Page 307: CG, Djuro Draskovic

njemu je Banovo Brdo, opština Čukarica, u Beogradu i dobilo ime jer se tu nalazila njegova kuća). U oba ova slučaja, kako u Anadoliji tako i u Beogradu, Matija Ban je prihvatio stavove poljske emigracije o nacionalnoj pripadnosti Južnih Slovena na osnovu „nacionalnog“ jezika (tj. narečja/govora); stavove koji su uglavnom bili bazirani na učenju slavista iz prve polovine XIX veka.               

[2] Po dolasku u Beograd 1844. g. Ban je jedno kratko vreme radio na stvaranju i promovisanju zajedničkog slovenskog jezika pa je shodno tome Hrvate i Srbe smatrao samo „plemenima“ jednog slovenskog naroda.

[3] Gajeva primedba na Kukuljevićev članak Nešto o iznenadnom pesništvu štampanog u Danici ilirskoj, t. 8, № 20, Zagreb, 1842, s. 79 (videti [Sakcinski 1841]). Dubrovčanin Ruđer Bošković je 1758. g. objavio u Beču svoje fundamentalno delo: Philosophiae naturalis theoria.

[4] Derkosov Duh domovine…je štampan u Zagrebu 1897. godine u prevodu sa latinskog. Prevod je sačinio S. Ortner. Ivan Derkos je po profesiji bio pravnik, rođen u Vukmaniću kraj Karlovca 1808. g. a umro u Zagrebu 1834. g.

[5] Nabrajajući prednosti ovakvog „spojenja“, Derkos je naglašavao između ostalih i sledeću: „…od drugih će nam privesti vatrene učenike, privesti će Srbe u Ugarskoj razsijane; pače ni ista Srbija turska s vremenom neće odbijati, da snama podržaje književni saobraćaj; jer njezino narječje, kao što je gore rečeno, ne će se razlikovati od obćenitog književnog jezika ovih triju kraljevina, da ne bi mogli njihove knjige lako razumjeti“ [Derkos 1897; Roksandić 1991, 138].

[6] Grof Janko Drašković je rođen u Zagrebu 1770. godine a umro u Radgoni 1856. godine. Feudalna porodica Draškovići vodi poreklo od Bartola (umro 1538. g.) a od 1631. nose grofovsku titulu.

[7] Kao što se da primetiti, Drašković je i sve Slovence smatrao Hrvatima jer se radilo o stanovništvu koje je govorilo „hrvatskim“ kajkavskim dijalektom. Slovenci (Kranjci) su od strane hrvatskih ultra-nacionalista u poslednjih vek i po označavani kao „Beli Hrvati“ ili pak kao „Alpski Hrvati“.

[8] Đorđe Nikolajević je svoju kolekciju ćiriličkih dokumenata iz dubrovačkog arhiva štampao 1840. g. u Beogradu pod naslovom Srpski spomenici.

[9] U prvom broju Dubrovnika iz 1849. g. Matija Ban je štampao svoj članak: „Osnova sveslavianskoga jezika“.

[10] Nikolajević je objavio još tri članka na istu temu 1839., 1840. i 1841. g. U ova tri članka on je kao „srpske“ pesnike iz Dubrovnika naveo sledeće velikane dubrovačke književnosti: Džore Držić, Sismundo Menčetić, Mavro Vetranović, Nikola Dimitrović, Andrija Čubranović, Marin Držić, Miho Bunić Babulinov, Frano Lukarević Burina, Dinko Ranjina, Dominko Zlatarić, Ivan Gundulić, Džono Palmotić, Vice Pucić Soltanović, Dživo Gucetić Jerov, Baro Bettera, Ivan Bunić Sarov, Džore Palmotić, Petar Bogašinović, Ignjat Đurđević, Marija Bogašinović-Budmani, Josip Betondić, Franatica Sorkočević i Luko Bunić.

Page 308: CG, Djuro Draskovic

[11] Nikolajević se verovatno upoznao sa Vukovom teorijom o lingvističkom Srpstvu preko Jeremije Gagića (1783. g.-1859. g.), sekretara Karađorđevog državnog saveta (Sovjeta). Gagić je 1812. g. ušao u rusku službu kao ruski konzul u Dubrovniku od 1815. g. do 1856. g. Gagić je bio Vukov bliski prijatelj. Nikolajević se verovatno upoznao sa Vukom 1838. g. za vreme Karadžićevog gostovanja kod Gagića u Dubrovniku.

____________________________ 

Владислав Б. Сотировић

Оснивач и уредник онлајн магазина

Serbian Patriotic Front

http://srbskipatriotskifront.webs.com

O. Ruđer Josip Bošković (Dubrovnik, 18. svibnja 1711. – Milano, 13. veljače 1787.), hrvatski matematičar, astronom, geodet, fizičar i filozof; isusovac.

Sadržaj

 [sakrij]  1 Životopis

o 1.1 Matematika o 1.2 Astronomija o 1.3 Geodezija o 1.4 Optika o 1.5 Teorija atoma o 1.6 Međunarodni znanstveni rad i doprinos u diplomaciji

2 Ruđer Bošković danas 3 Djela 4 Svojatanja 5 Izvori

6 Vanjske poveznice

Životopis

Bošković je rođen u Dubrovniku kao šesti sin i osmo dijete u obitelji koju su osnovali Nikola Bošković (preselio iz sela Orahov Dol u Dubrovnik oko 1688. - Dubrovnik,

Page 309: CG, Djuro Draskovic

1721.) i Pavle Bettera (Dubrovnik, 1674. - Dubrovnik, 1776.)[1] Osnovno obrazovanje je stekao u Dubrovniku, a s 15 godina odlazi u Rim, gdje stupa u isusovački Collegium Romanum. 1732. godine gdje završava filozofiju a nedugo potom i teologiju. Po svršenom studiju teologije zaređen u svećenika i stupio je u isusovački red. 1740. godine postaje profesor matematike.Njegova slava je zasjenila njegove, za hrvatsku kulturu vrijedne spomena braću i sestre: Petra, Bara i Anicu. Pritom valja napomenuti da je Ruđer Bošković i među predcima imao hrvatske pjesnike: unuk je religijskog pjesnika Bara Bettere.

Matematika

Ruđer Bošković se bavio mnogim matematičkim problemima, beskonačno malim veličinama, logaritmima negativnih brojeva, problemom tijela maksimalne atrakcije itd. U svojoj knjizi Elementa matheseos universae, Rim 1754., daje znatan broj teorema iz trigonometrije, prvi izvodi četiri osnovne diferencijalne formule sferne trigonometrije, kao i oskulatorni krug.

U raspravi De aestu maris (1747.), prvi među matematičarima govori o neeuklidskoj geometriji, u kojoj se s krivuljama radi isto kao i s pravcima, te predlaže geometriju s tri i više prostornih i jednom vremenskom veličinom, koja se danas i upotrebljava.

Astronomija

Bavio se i astronomijom i objavio pet knjiga pod nazivom Opera pertinentia ad opticam et astronomiam (1785.) U njima izlaže svoju teoriju o aberaciji svjetlosti, te kao i Einstein smatra brzinu svjetlosti konstantnom. Po njemu je sve relativno, kako prostor, tako i vrijeme. Mjerila nisu konstantne duljine i smanjuju se u pravcu kretanja. Kao metodu za pronalaženje skretanja svjetlosne zrake pri prolazu kroz razne sredine, preporuča pokuse s dva dalekozora od kojih je jedan ispunjen vodom. Ispitujući krivulju astronomske refrakcije, prvi određuje visinu troposfere. Iz tri opažanja Sunčevih pjega određuje rotaciju Sunca i njegov promjer, izvodi jednadžbu šestog stupnja za kretanje kometa, koju su kasnije prihvatili Olbers, Langrange, Opolcer i Wilkens. Zamišlja zvijezde kao veća ili manja sunca. Njegova atomistika predvidjela je zvijezde s vrlo gustom i vrlo razrijeđenom tvari, divove i patuljke, koji su otkriveni tek u 20. stoljeću. Zvjezdarnica u Breri blizu Milana, za koju je izradio planove, bila je najmodernija u to doba. Osnovao je praktičnu astronomiju, prvi ukazao na potrebu ispitivanja grešaka mjernih instrumenata i dao formulu za ispravke grešaka.

Geodezija

U geodeziji, 1741. Ruđer Bošković je iznio ideju o geoidu kao obliku Zemlje. U knjizi De litteraria expeditione per pontificiam ditione ad dimentiendos meridiani gradus et corrigendam mappam geographicam, iussu et auspiciis Benedicti XIV (1755.) prvi obraća pažnju na skretanja vertikala, što je, po njemu, posljedica nerazmjerne raspodjele masa na površini Zemlje. U tu je svrhu 1750. izveo mjerenje meridijanskog luka između Rima i Riminija zajedno s Christopherom Maireom i razvio mrežu trokuta s dvjema geodetskim osnovicama kod Rima i Riminija. Knjiga je prevedena i na francuski 1770. godine.

Page 310: CG, Djuro Draskovic

Optika

U optici je poznat po instrumentima kao što je prizma s promjenljivim kutom i kružni mikrometar.

Teorija atoma

U djelu Theoria philosophiae naturalis redacta ad unicam legem virium in natura existentium, objavljenom u Beču 1758. godine, iznosi da je sve materija i kretanje. Po njemu je materija sastavljena od istih čimbenika, samo je različiti zakoni čine različitom. Bohrov model atoma je direktan potomak Boškovićeva modela atoma. On uvodi zakon sila, koje su odbojne na malim međuelektronskim udaljenostima, a privlačne na velikim udaljenostima, što kasnije dalje razvija Michael Faraday. Atom svodi na središnju točku oko koje se šire oblaci privlačno-odbojnih sila (Boškovićevo polje).

Međunarodni znanstveni rad i doprinos u diplomaciji

Bošković se, iako svećenik, zalagao za Kopernikov sustav. Bio je vrlo ugledna ličnost tog vremena. 1761. godine astronomi su se pripremali da promatraju prolaz Venere ispred Sunčeva diska i u tu svrhu ga britanski Royal Society šalje u Carigrad kako bi mogao promatrati taj prolaz. Ruska akademija znanosti ga prima za člana u Sankt Petersburgu. Francuska ga je 1773., kad je ukinut isusovački red, imenovala ravnateljem optike za mornaricu. Bio je poznat i kao inženjer, pjesnik i diplomat. Kao inženjer, na zahtjev pape Benedikta XIV. napravio je planove za popravku apsida i kupola crkve Svetog Petra u Rimu i radio na isušivanju močvara u Italiji. Kao diplomat odlazi u London kako bi ublažio sumnje Velike Britanije da Dubrovnik pruža usluge Francuskoj i na taj način krši svoju neutralnost. Tada biva i primljen u londonski Royal Society.

Ruđer Bošković je umro 13. veljače 1787. godine u Milanu. Pokopan je u crkvi Sv. Maria Podone.

Ruđer Bošković danas

Page 311: CG, Djuro Draskovic

Spomenik Ruđeru Boškoviću u Zagrebu

U Zagrebu je 1950. godine osnovan Institut za znanstvena istraživanja na području atomske fizike, koji je na prijedlog hrvatskog fizičara Ivana Supeka dobio ime Ruđera Boškovića. Astronomsko društvo u Beogradu je nazvano po njemu, kao i jedan krater na Mjesecu.Biskupijska klasična gimnazija u Dubrovniku također nosi Boškovićevo ime.

Djela

De maculis solaribus 1736. (O Sunčevim pjegama) De circulis oscillatoribus 1740. (O oskulatornom krugu) De viribus vivis 1745. (O živoj sili) De cometis 1746. (O kometima) De aestu maris1747.(O morskim plimama) De lumine 1748. (O svjetlosti) Elementa matheseos universae, 1754 De litteraria expeditione per pontificam ditione ad dimentiendos

meridiani gradus et corrigendam mappam geographicam, iussu et auspiciis Benedicti XIV 1755

Theoria philosophiae naturalis redacta ad unicam legem virium in natura existentium, 1758.

Opera pertinentia ad opticam et astronomiam 1785.

Svojatanja

Boškovićev uspjeh slave tri države: Hrvatska, Italija i Srbija.

Page 312: CG, Djuro Draskovic

Većina izvora govori o njegovu hrvatstvu.[2] U pismima sestri Anici (Anna), govori joj kako nije zaboravio hrvatski jezik.[2] Bošković nikada nije osporavao svoju povezanost s rodnim gradom, pokrajinom i narodom. Kad ga je d`Alembert u jednoj svojoj publikaciji nazvao »talijanskim matematičarem velikoga ugleda«, Bošković je u djelu Voyage astronomique et geographique to ispravio napisavši da je Dalmatinac iz Dubrovnika, a ne Talijan (smatraju li velikosrbi pojmove "Dalmatinac iz Dubrovnika" i "Srbin" istoznačnicama?)[3]. Većina njegovih pisama rodbini i prijateljima u Dubrovniku napisana je na hrvatskom (ilirskom) jeziku.[4] Kad je bio u Beču 1757., uočio je hrvatske vojnike kako idu na bojište u tijeku Sedmogodišnjeg rata i odmah otrčao vidjeti ih, želeći im 'Božju pomoć' po starom hrvatskom običaju.[5]

U pismu bratu Baru u Dubrovniku iz Beča 1757., opisuje taj susret s časnicima hrvatskih postrojbi. Na kraju pisma oduševljeno je napisao: »Eviva Haddick e i nostri Croati!«[4][3][6] Dok je živio u Parizu, svjedočio je jednoj vojnoj paradi, te kad je opazio hrvatsku jedinicu iz Dubrovnika izgovara: "Evo ih, moji hrabri Hrvati!".[5].

Talijani tvrde da je Boscovich (talijanski) upamćen kao Talijan. Prema tomu, rođen je u gradu križanih kultura - hrvatske i talijanske, a viši sloj građanstva Dubrovnika (tako i Boškovići) bili su pod jakim utjecajem talijanske kulture (rimsko-dalmatinska kultura). Obitelj njegove majke došla je iz Italije, porijeklom Talijani, te je bio pod utjecajem talijanskoga i u životu i u karijeri; Preselio se u Italiju u 14. godini života gdje provodi većinu svoga života. U nekoliko je enciklopedija opisan kao talijanski znanstvenik. Talijanski je koristio i u privatne svrhe, a Voltaire je Boškoviću pisao na talijanskom kao "znak poštovanja". Bošković je uvijek govorio o Italiji kao "pravoj i slatkoj majci".[7] Međutim, Bošković osobno poriče da je Talijan. Naime kada je predložen kao talijanski matematičar, odgovara u svojoj bilješci iz Voyage astronomique et geographique da je "autor Dalmatinac iz Dubrovnika, a ne Talijan."

Srbi tvrde kako je podrijetlo njegove obitelji iz Crne Gore (što ga zapravo čini Crnogorcem, a ne Srbinom).[8]. Velikosrpski posezači za hrvatskom kulturnom baštinom su ignorirali mnoštvo činjenica kad su Ruđera Boškovića prisvajali sebi. Korijeni ovih posizanja su u neuspjelim teritorijalnim osvajanjima hrvatskih zemalja, posebice Dubrovnika i dubrovačkog kraja, bogate srednjovjekovne i novovjekovne kulturne baštine, zbog čega je velikosrbima Dubrovnik objektom trajnih zemljopisnih i kulturoloških frustracija; iste su vrste velikosrpska posezanja za starim piscima i znanstvenicima inih krajeva neupitna hrvatskog i katoličkog identiteta: Hvara, Splita, Šibenika, Zadra i dr. Metodološki ta posezanja traže podlogu u nezdravom nagnuću Vuka Stefanovića Karadžića za posrbljivanjem svih štokavaca; ista posezanja na kraju završavaju preko krajnosti te proglašavaju čakavske krajeve srpskim. Slučaj Ruđera Boškovića, kojeg je iznjedrila kultura grada Dubrovnika i stare Dubrovačke Republike, zapravo je samo jedan vid velikosrpskog svojatanja Dubrovnika. [3] Temeljni i odlučujući razlog koji velikosrpski posizači zanemaruju jest Boškovićeva pripadnost zapadnom kulturnom krugu odnosno zapadnom okcidentalnom katoličkom svijetu, u koji srpska kultura ne spada. [3] Velikosrbi koji nazivaju Dubrovnik "srpskom Atenom" ne mogu obrazložiti kako je s logičke i psihološke točke gledanja moguće objasniti da su ljude i najdragocjenije spomenike tog grada, "biser njihove kulture", razarali 1991.-1995. s onolikom destruktivnom mržnjom. Točnije, radi se o mitološki ponesenom pozerstvu.[3] Svi Boškovićevi pretci po očevoj strani upisani su u rimokatoličke matice, što je jedna od činjenica koje velikosrpski posizači izbjegavaju spomenuti.[3]

Page 313: CG, Djuro Draskovic

Izvori

1. ↑

 

Ivica Martinović, Ljetopis života i djela Ruđera Boškovića, Dubrovački horizonti 35 (1995), pp. 41-48. Posebni otisak (pristupljeno 15. rujna 2011.)

2. ↑ 2,0 2,1 Dadić, Žarko. Ruđer Bošković (usporedan tekst na hrvatskom i engleskom). Zagreb: Školska Knjiga, 1987.

3. ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 Marito Mihovil Letica: Bošković je samo Hrvat, Hrvatsko slovo, 27. siječnja 2012., str. 16.-17.

4. ↑ 4,0 4,1 http://www.matica.hr/Vijenac/vijenac386.nsf/AllWebDocs/Rugjer_Boskovic_je_nas_suvremenik_

 

Hans Ullmaier, Rugjer Bošković je naš suvremenik, Vijenac, Broj 386 – 387, 18. prosinca 2008., ISSN 1330-2787 (pristupljeno 15. rujna 2011.)

5. ↑ 5,0 5,1 Harris, Robin. Dubrovnik, A History. London: Saqi Books, 2003. ISBN 0-86356-332-5

6. ↑ Letica napućuje na Vladimir Varićak: Ulomak Boškovićeve korespondencije, Zagreb, 1911., str. 344.-346.

7. ↑ Boškovićeva biografija (na talijanskom)

 

8. ↑ Slobodan Šćepanović, О поријеклу породице и коријенима предака Руђера Бошковића, Историјски записи 3/1995, Podgorica 1995.

djelomično Vojna Enciklopedia 1959.

Hrvatsko svojatanje srpskoga isusovca Ruđera Boškovića!

Ekumentator

 

Prošlo je trista godina otkako je rođen Ruđer Bošković, a još se nisu stišale polemike oko njegova obiteljskoga i narodnosnoga podrijetla. Zna se da mu je otac iz katoličkoga Orahova Dola kod Ravna, doseljenik u vjersko katolički, narodno hrvatski i književni Dubrovnik, ali polemičari se ne slažu kojim je sve narodima i narodnostima pripadao.Francuz. - Kad je Družba Isusova bila ukinuta, 1773. godine, pater je Ruđer prešao u

Page 314: CG, Djuro Draskovic

biskupijske svećenike i otišao u Francusku, gdje je ostao do 1782. Tu je primio i francusko državljanstvo. Dakle Francuz, barem po putovnici.Talijan. - Kada je francuski enciklopedist Jean-Baptiste le Rond d'Alembert u izdanju Boškovićeve knjige na francuskom Voyage astronomique et geographique (Zemljopisno i zvjezdoznanstveno putovanje, 1770., inače prijevod latinske knjige: De litteraria expeditione per Pontificiam ditionem = O znanstvenom istraživanju po Papinskoj državi) napisao da je njezin pisac Talijan, Ruđer je skočio kao lav, prerezao i rekao da je "Dalmatinac iz Dubrovnika, a ne Talijan". Dakle nije Talijan po vlastitim riječima! A Dalmatinci nisu nikada bili nacija, nego regija.Poljak. - Njemački mislilac i pjesnik Friedrich Nietzsche u svome glavnom spisu "Jenseits von gut und böse" (S onu stranu dobra i zla, 1886.) Boškovića naziva "Poljakom" koji je zajedno s Nikolom Kopernikom, pravim Poljakom, uništio tradicionalnu sliku o dominaciji materije. Kako je tako pametan čovjek izrekao takvu besmislicu o Boškovićevoj narodnosti, nije jasno do danas.

 

Srbin. - Prvi put u tristogodišnjoj povijesti plemena Boškovića za Ruđera je rečeno da potječe iz "obitelji čistoga srpskog podrijetla", jer je njegov djed Boško bio "srpski pravoslavni seljak iz Orakova". Bilo je to 1922., kada je srpski filozof, dr. Branislav Petronijević, napisao u Predgovoru engleskom izdanju prijevoda Ruđerova najvažnijega djela Theoria philosophiae naturalis. Tu Petronijević piše: "S njegove očeve strane, Boškovićeva je obitelj čisto srpskoga podrijetla, jer je njegov djed Boško bio pravoslavni srpski seljak iz sela Orakova iz Hercegovine. Njegov je otac, Nikola, bio najprije trgovac u Novom Pazaru (Stara Srbija), a kasnije se doselio u Dubrovnik (Ragusa, glasovita Republika u Južnoj Dalmaciji), kamo je za njim uskoro pošao njegov otac Boško, i gdje je Nikola postao rimokatolikom."1 Dakle Srbin.- Ako je Boškovićeva majka Paola Bettera bila talijanskoga podrijetla, kako je onda Ruđerova "obitelj" bila baš "čistoga srpskog podrijetla"? Boškovići u Orahovu Dolu bili su katolici i dolaskom u Dubrovnik nisu se trebali katoličiti. Dakle nikakva povijesnog dokaza da ima imalo u sebi pravoslavnoga pa prema tomu srpskoga

Page 315: CG, Djuro Draskovic

podrijetla! A ima obilje katoličkoga pa prema tomu i hrvatskoga!Ali da bude do kraja zamućeno: engleski je prijevod Boškovićeve Teorije prirodne filozofije s Petronijevićevim uvodom, bez ikakvih promjena, ponovno pretiskan 2010. godine kod izdavača Nabu Press-a.Crngorac. - Slobodan Šćepanović, "O porijeklu porodice i korijenima predaka Ruđera Boškovića", u Istorijskim zapisima, 3/1995., Podgorica, 1995., dokazuje da Ruđer vuče crnogorsko podrijetlo. Ako Crnogorci ne uspiju oteti Hrvata Ruđera Srbima, drugima sigurno ne će poći za rukom!Hrvat. - Papa Benedikt XVI. u Hrvatskom narodnom kazalištu, 5. lipnja 2011. kaže: "Vratimo se ocu Boškoviću; stručnjaci vele da njegova teorija neprekidnosti [kontinuiteta] vrijedi i za prirodne znanosti i za geometriju, što se izvrsno podudara s nekim velikim otkrićima suvremene fizike. Što reći? Odajemo priznanje slavnomu Hrvatu, ali i istinskom isusovcu: častimo štovatelja istine koji dobro zna koliko ga ona nadvisuje, ali koji također, u svjetlu istine, zna dokraja upotrijebiti sposobnosti razuma kojima ga je sâm Bog obdario." Dakle Hrvat po priznanju najvećega suvremenog auktoriteta.Regionalac. - Predsjednik Srpske akademije nauka i umetnosti, Nikola Hajdin, 26. listopada 2011. u svome pozdravnom govoru na jednodnevnom skupu u čast Boškoviću u Beogradu, prebacujući se s onu stranu vjerskoga dobra i nacionalnoga zla, o Ruđeru Boškoviću kaže da je bio "poreklom s ovih prostora". Dakle čistokrvni Regionalac!Opet Hrvat. - Papa Benedikt XVI. dne 11. prosinca 2011. u Vatikanu: "Srdačno pozdravljam sve hrvatske hodočasnike, a osobito sudionike simpozija o Ruđeru Josipu Boškoviću, velikom sinu hrvatskoga naroda koji je ostavio svoj trag i u gradu Rimu. Taj isusovac, znanstvenik i diplomat na izvrstan način utjelovljuje i svjedoči svezu između vjere i znanosti." Dakle sin hrvatskoga naroda! Po drugi put Roma locuta ali causa nije finita.Opet Srbin. - Boris Tadić, predsjednik Republike Srbije, 13. siječnja 2012. veli u ekskluzivnu Pressovu Nedeljniku: "Nadam se da me moji hrvatski prijatelji neće pogrešno razumeti, ali Ruđer Bošković je bio Srbin katolik." Dakle Srbin ne samo 1922. nego evo i 2012.!- Za Ruđerova brata Bartola, također isusovca, nikada se nije ni čulo ni pričalo da je bio Srbin. Za njegovu sestru Anicu, hrvatsku književnicu, nikada se nije ni pričalo ni čulo da je bila srpska pjesnikinja. Za njegovu drugu sestru dominikanku, Mariju zvanu Dumna, i za njegova drugog brata, Ivana Dominika, dominikanca, nikada se nije ni čulo ni pričalo da su bili Srbi. Zamisli iz obitelji "čistoga srpskog podrijetla" četvero katoličkih redovnika i redovnica! I to u prvom koljenu "pokatoličenja"! Jedinstveno dubrovačko čudo!- Pater je Ruđer barem dva puta izričito spomenuo "moje" ili "naše" Hrvate: u Beču 1757. kad je otišao vidjeti hrvatske vojnike, o tome piše i završava pismo bratu Boži: "Živio Haddick i naši Hrvati!" I drugi put u Parizu, pribivajući jednoj vojnoj paradi, kada je ugledao dubrovačke vojnike, uzviknuo je: "Evo ih, moji hrabri Hrvati!"Da je ikada u životu i u kojem slučaju, obliku, uzviku, pismu, raspravi uskliknuo: "Živjeli moji hrabri Srbi!" - kako bi tek tada bio slavljen kao čistokrvni Srbin kada ga sada Srbi slave a da ih uopće nije nikada ni spomenuo, ni s njima surađivao, ni za njih išta posredovao!Evo da ga Francuzi svojataju, ni po jada - bio je francuski državljanin!Da ga Englezi otimaju - bio je akademik Kraljevskoga društva!Da ga Rusi prisvajaju - bio je član Ruske akademije u Sankt Petersburgu.Da se Turci bore za nj - bio je u Stambulu više od godine dana, 1761.-1762.!

Page 316: CG, Djuro Draskovic

S Talijanima je on osobno i izričito raščistio. Oni ga smatraju samo "Dalmatincem"!Evo da je bio dopisni državljanin otomanski porobljene Srbije kroz četiri stotine godina, ili da je ikada ičim i u kojem tekstu ili kontekstu, u nota bene ili u post scriptumu, spomenuo srpsko ime, srpski narod, srpsku vojsku ili kulturu, hajde de! Ne, oni njega - što je najčudnije - prisvajaju tek od 1922. godine, 211 godina nakon njegova rođenja! Ili ćemo u toj Tadićevoj izjavi dobronamjerno čitati ekumensku želju s vrhovnoga predsjedničkog mjesta da Srbi preko nekoliko najuglednijih katolika iz dubrovačke prošlosti - dum Marina Držića, Džive Gundulića, isusovca Ruđera Boškovića - žele puno jedinstvo s Katoličkom Crkvom pod Papinim primatom, o kojem se vodi suvremeni teološki dijalog na najvišoj katoličko-pravoslavnoj razini?!A što se tiče "hrvatskih prijatelja", oni ne će pogrješno razumjeti svoga srpskoga "prijatelja" Tadića, puna uostalom pouzdane nade, jer su se oni na tu njegovu umilnu molbu razumijevanja umudrili zato jer im je radi vlastitih "regionalnih" vizija kudikamo više stalo do toga da Ruđer bude smatran bilo kakvim "Regionalcem" negoli "slavnim Hrvatom" i "velikim sinom hrvatskoga naroda"!

12.04.2011. | 19:41

DUBROVAČKI KNJIŽEVNI KLASICI ZAVRŠILI U EDICIJI MATICE SRPSKE KOJA IH UBRAJA ‘MEĐU SVOJE’

POSIZANJA Srbi svojataju Gundulića i Marina Držića

Branimir Kvartuč / Cropix

Page 317: CG, Djuro Draskovic

Dubrovačka renesansna poezija uključena je u prvo kolo edicije „Deset vekova srpske književnosti“ u izdanju Matice srpske. Treći svezak spomenute edicije upravo se bavi poezijom Dubrovnika i Boke kotorske.

Miro Vuksanović, glavni i odgovorni urednik izdanja, inače član Srpske akademije nauka i umetnosti, objašnjava kako se „poštivalo pravilo zastupljenosti književnosti pisane na srpskom jeziku, na svim njegovim ‘oblicima i narječjima’”.

- Zato su zastupljeni dubrovački i bokokotorski pjesnici renesanse, baroka i prosvjetiteljstva, a svoje će knjige imati Držić i Gundulić – zaključuje Vuksanović.

Poznati držićolog, predavač starohrvatske književnosti na osječkom Filozofskom fakultetu prof. dr. Milovan Tatarin, prokomentirao je kako proglašavanje dubrovačkih pisaca dijelom srpske baštine „nije ništa novo“.

- Ali ne znam kako bi se s time borilo osim – ignoriranjem – smatra naš sugovornik. Držić i Gundulić su hrvatski pisci i tu nema dvojbe – zaključuje prof. Tatarin, uz komentar kako je „razumljivo da bi svatko u svom književnom korpusu želio imati velikane takvog formata“.

Jasmina MrvaljevićOtimačina

Dobro nam je poznata povijest otimanja hrvatske kulturne baštine - reagirala je Ivana Krušec iz Ministarstva kulture i istaknula pripadnost Dubrovnika hrvatskom nacionalnom korpusu.STAV: Što je pozadina priče o Ruđeru Boškoviću – Srbinu katoliku? (1) 25. februar 2012. Share 6

Intrigantan autorski tekst o nastajanju nacija na balkanu u 19. vijeku; o jednačenju termina pravoslavac i Srbin tokom vjekova; o političkoj eliti koja je doprinijela stvaranju nacionalnih mitova i predrasuda…

 

Page 318: CG, Djuro Draskovic

 

 

 

 

 

 

 

Piše: Miroslav ĆOSOVIĆ

 

 

 

 

 

Preśednik Srbije Boris Tadić je 11. januara za beogradski Nedeljnik izjavio da je Ruđer Bošković bio Srbin katolik?!! Bio sam malo iznenađen naglim izlivima nacionalne euforije srpskog predjednika.  Izgleda da se Tadić ubrzano prilagođava društvenoj stvarnosti u Srbiji pa je prihvatio bajku Vojislava Šešelja o Srbima katolicima.

Nije jasno po kom je osnovu predsjednik Tadić naučnika Ruđera Boškovića proglasio za Srbina. Da li zato što je Ruđer Bošković sebe smatrao Srbinom, ili su ga njegovi savremenici smatrali Srbinom, ili možda stoga što srpski nacionalisti imaju eksluzivno pravo da proglase koga im drago za Srbina? U svakom slučaju, ovom brutalnom propagandnom neistinom srpski predsjednik Tadić je dao podstrek

Page 319: CG, Djuro Draskovic

mnogobrojnim nacionalistima  koji u realnom životu i na internetu neumorno šire pravedničku istinu o Srbima katolicima! Nepokolebljivi širitelji Velike Srbije i srpskog imena na stotinama foruma i portala sedmicama nakon Tadićeve izjave pričaju priču o izumrlim Srbima katolicima, kojih je bilo ali, eto, nestadoše!

Slom Nemanjićkih Srba: Srpska nacija je skopčana i srasla sa pravoslavnom crkvom koju je osnovao Sava Nemanjić. No, Turci su još u 14. i 15. vijeku etnički ispretumbali Balkan i praktično još tada uništili Nemanjićke Srbe/Slovene. Posljednji ostaci Nemanjićkih Srbaa iselili su se iz Srbije u dvije velike seobe, 1690. godine i 1739. godine. U knjizi „Istorija srpskog naroda, Četvrta knjiga, tom I, Srbi u XVIII veku”, (Beograd 1986, str. 321), akademik SANU Radovan Samardžić piše: „Srpski narod u Turskoj morao je da se u XVIII veku iz temelja obnovi kako bi ponovo izašao na istorijsku scenu u borbi za oslobođenje.” Pa malo kasnije Samardžić na istoj strani piše: "...posle sklapanje Beogradskog mirovnog ugovora 1739. godine. U tom trenutku prema podacima V. Čubrilovića Srbija nije mogla imati više od 50.000 – 60.000 stanovnika."

Znači: te 1740. godine Srbija je bila “prazna”, više je stanovnika živjelo na teritoriji današnje srednje i južne Crne Gore nego u Srbiji! Tako su nestali pravi, srednjevjekovni Srbi, razbježali se uglavnom na śever i  śeverozapad; te masovno vjekovima ubijani i odvođeni u roblje. O ovome sam pisao i u prethodnom tekstu. U 19. i 20. vijeku mnogo je naroda iz Makedonije, śeverne Grčke, Bugarske naselilo Srbiju, đe su postali pripadnici srpske crkve i samim tim i Srbi, iako im niko od predaka nije bio Srbin. U 18. vijeku stotine albanskih katoličkih porodica iz Klimenata naselile su se ispod planine Rudnik, svi su oni danas Srbi. Mnogi Crnogorci su naselili Srbiju u 18, 19, i 20. vijeku đe su došli sa crnogorskim narodnim imenom, danas su Srbi...

Poistovjećivanje nacionalnog i pravoslavnog identieta: Poslije brojnih migracija, od 18. i 19. vijeka srpska nacija gotovo da nema nema nikakvo drugo vidno identitetsko obilježje osim pripadnosti Nemanjićkoj crkvi, jer je sadašnja srpska nacija zapravo konglomerat raznih etničkih grupa među kojima postoje ogromne kulturne razlike. Nacionalna obilježja današnjih Srba su vrlo mlada, znamo da srpska nacionalna kapa šajkača, kao nacionalna - što danas jeste - nije napunila ni 100 godina (Srbi su počeli da je nose poslije Prvog svjetskog rata).

Postoji mnogo istorijskih izvora koji dokazuju da su na zapadnom Balkanu vjekovima riječi pravoslavac i Srbin bili sinonimi. Ako biste u 18. ili 19. vijeku u Crnoj Gori izgovorili riječ Srbin pod tim pojmom se podrtazumijevlo značenje – pravoslavac, pripadnost vjeri.

Page 320: CG, Djuro Draskovic

U knjizi „Istorija srpskog naroda” (Druga knjiga, Doba borbi za očuvanje i obnovu države (1371 – 1537), Beograd, 1994), koju je potpisalo 12 srpskih naučnika, citiraju se riječi kralja Dušana: „Stefan Dušan je 1333. prodao Dubrovčanima prava na Ston i Pelješac, koje su još tanke niti vezivale za Srbiju. Dubrovčani su se obezbedili tražeći uskoro i potvrdu bosanskog bana. Sam Stefan Dušan je potvrdio ustupanje Pelješca i Stona u maju 1334. i tom prilikom u povelju koju je izdao Dubrovčanima uneo posebnu odredbu ‘da prebiva pop srbski i da poje u crkvah koje su u Stonu i Ratu’.” Link: http://i42.tinypic.com/dobb0z.jpg Jasno je da pop srbski ovđe označava svještenika koji je različit od rimokatoličkog svještenika, dakle pravoslavnog popa.

Povodom ovog Dušanovog pisanja, Stojan Novaković je komentarisao (u fusnoti): „U jednom pismu Dušanovom od 1333. dolazi rečenica, u kojoj srpski već znači pravoslavni...“ (Stojan Novaković, Iz srpske istorije, Nekolika teža  pitanja srpske istorije, knjiga 63, Novi Sad, 1972, str. 74). Link za knjigu: http://scc.digital.nb.rs/document/II-153244-063

Od 13. do 15. decembra 1994. održan je naučni skup posvećen Bosni i Hercegovini, a 1995. objavljen je u Beogradu zbornik o radu tog skupa – ”Bosna i Hercegovina od srednjeg veka do novijeg vremena”. Miodrag M. Petrović je na skupu izložio rad ”Pomen bogomila – babuna u Zakonopravilu svetoga Save i crkva bosanska”. Prvi put je na savremeni jezik preveo pismo carigradskog patrijarha Genadija Sholarija (1453-1456). Carigradski patrijarh piše monasima na Sinaju: „O episkopu koji je iz Bosne. Pravoslavan je, jer je Srbin. I kako postupiše neki učitelji Latini, kad su se vratili u drugi deo Bosne, i tamo mnoge od kudugera potčiniše rimskoj crkvi, tako se i on časno potrudi...” (strane 271 i 272).

Što reći? I 1456. godine, ko je Srbin – to je pravoslavac. Iz kasnijih vjekova imamo mnogo svjedočanstava da je riječ Srbin imala isto značenje kao i riječ pravoslavac. Desetak  takvih primjera pokazao je Radoslav Rotković u knjizi "Crna Gora i Dušanovo carstvo".

Isto objašnjava i akademik SANU Ćirković: "U srpskom primeru imamo tu nesvakidašnje obojenu crkvenu tradiciju... To su čak savremenici uočavali. Ja sam u ovoj svojoj knjizi posljednoj citirao mišljenje Jaše Ignjatovića još šezdesetih godina 19. veka, koji kaže da Srbin čim izgubi svoj (vero)zakonski karakter on je prestao da bude Srbin" Klip: http://www.youtube.com/watch?v=vRwbDMBX3Sw "Nesvakidašnja" pojava je da je jedan narod = jedna crkva, kao u slučaju Srba. Ako bi u 19. vijeku Srbin izašao iz srpske crkve - on bi “prestao da bude Srbin”; ne zato što se nacionalno rasrbio, nego zato što je srbin bio konfesionalni pojam.

U 21. vijeku imamo opet se dešava isto. Neki najpoznatiji političari kod nas upisuju se -  prvi put u žiivotu Srbe - zato što su kako sami kažu vjernici srpske crkve! Priča o srpskom porijeklu je bajka i laž, srpsko porijeklo po krvi  - kako ga prikazuju hiljade velikosrpskih nacionalista - ne postoji, to sam pokazao i u tekstu "Ko širi lažibajke..."

Page 321: CG, Djuro Draskovic

Formiranje nacija u 19. vijeku: Sve su to Vuk Karadžić, Sima Sarajlija, Ilija Garašanin... i naravno Njegoš (koji je pristao da učestvuje u tom političkom projektu, da se ne zavaravamo) primjetili i čvrsto su odlučili da vjersku grupu – Srbe - preko školskog sistema i razne propagande proglase za “krvnu zajednicu”, narod jednog porijekla, jedne kulture, tradicija i običaja.

U tom cilju rasplamsan je kult Miloša Obilića, jedan narod mora imati neke zajedničke heroje - makar i izmišljene - kao što je Miloš Obilić. Zato je Crnogorcima podarena kosovska mitomanija, jer su pametni graditelji srpskog nacionalnog mita znali da jedan narod mora imati jednu istoriju, makar i lažnu; morala se plasirati lažibajka da su Crnogorci bili na Kosovu i da su pokosovski zbeg. Crnogorcima se morala usaditi neistina da imaju zajedničku istoriju sa Srbima!

U formiranju srpske nacije mnogo su doprinijeli Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Ilija Garašanin; politički  otac hrvatske političke nacije je Ante Starčević. U 19. vijeku nacije su stvarane od etničkih grupa koje su imale bliske: kulture, običaje, jezik... Tako su se s vremenom ujedinile njemačke i italijanske etničke grupe. Vuk Karadžić je živio u Beču od 1813. i te je procese posmatrao i ništa drugo nije radio nego je ponavljao isti postupak. Snimio sam intervju pokojnog Sime Ćirkovića za kojeg njegove žive kolege kažu da nikad nijedan srpski istoričar nije dosegao veće domete. E, taj Sima Ćirković ne kaže za Vuka da je bio lingvista i reformator jezika, nego kaže da je "glasnik evropskih ideja bio". Poslušajte: http://www.youtube.com/watch?v=vRwbDMBX3Sw

Engleski istoričar Noel Malkolm u tekstu "Kosovo, bitka i mit" Vuka Karadžića i Njegoša naziva GRADITELJIMA NACIJE (Noel Malkolm, "Kosovo, bitka i mit", feljton ”Vijesti”, 12. jul 2000), zato što svi istoričari u zapadnoj Evropi znaju da su se savremene nacije gradile u 19. vijeku, tako je Malkolm odmah prepoznao graditelje srpske nacije.

Nacionalna ideja Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića sastojala se u tome da su svi ljudi na zapadnom Balkanu Srbi jer – prepoznaćete savremene velikosrpske ideje -

Page 322: CG, Djuro Draskovic

svi govore srpskim jezikom. Dositej Obradović i naročito Vuk Karadžić, su na temelju te lažne pretpostavke o srpskom jeziku izveli zaklučak, promišljanje, da su svi na zapadnom Balkanu Srbi. Na istorijska dokumenta se nijesu osvrtali jer istorijska dokumenta koja prije 19. vijeka navode Srbe na teritoriji Hrvatske, Bosne, Crne Gore - to je kao da tražite iglu u plastu sijena. Ponavljam: govorim o dokumentima do 19. vijeka. Bilo kako bilo, Vuk Karadžić je svoju i ideologiju Dositeja Obradovića počeo da širi po zapadnom Balkanu i tako su u 19. vijeku - kao plod tog promišljanja o srpskoj naciji -osmišljeni i Srbi katolici!

Karadžić je nacionalnu ideologiju uobličio i predstavio u tekstu "Srbi svi i svuda" koji je napisao 1836, a naravno po onome što je napisao u  tekstu, djelovao je i ranije. Link: http://www.rastko.rs/filologija/vuk/vkaradzic-srbi.html Karadžić se u ovom pamfletu pozvao na pisanje vizantijskog cara Porfirogenita iz 950. godine, i naravno, prećutao je da Porfirogenit zasebno od Srba i Hrvata navodi i Dukljane i druga slovenska plemena.

Dubrovčani su sebe smatrali starosjediocima: Što se Dubrovčana tiče, oni su sve do 17. vijeka sebe smatrali – gotovo zasebnom nacionalnom grupom i sigurno su smatrali da su starosjedioci na Balkanu, da nijesu Sloveni.

Vrlo je zanimljiv jedan dopis Dubrovčana iz 1446. vlastima grada Barselone koje su htjele tretirati Dubrovčane kao Italijane, htjele su im naplaćivati takozvanu italijansku carinu. Dubrovčani su odbacili  tvrdnju da su Italijani i ovako su im napisali: „O tome smo se mnogo začudili i čudimo se iz više razloga. I prvo, jer vjerujemo, da je ne samo vama već i narodima cijeloga svijeta poznato i bjelodano, kako Dubrovčani nijesu Talijani, niti su Italiji podložni, nego su, koliko po svome jeziku, toliko i  po razlogu položaja Dalmatinci i podložni pokrajini Dalmaciji“ (Vinko Foretić, Godina 1358. u povijesti Dubrovnika, JAZU, Starine, knjiga 50, Zagreb, 1960. god, str. 258)

Iako će danas većina pomisliti da je ovo netačno samoodređivanje, u stvari su Dubrovčani bili u pravu. Sebe su htjeli da predstave kao starosjedioce, a najveće pleme na obalama Jadrana u antičkim vremenima bili su Dalmati. Iz tame antičkih vremena Dalmati i druga plemena u zaleđu jadranske obale izašla su sa narodnim imenom Vlasi. U 13. vijeku, u jednoj povelji Stefana Prvovenčanog, riječ Raguseus (Dubrovčanin) iz latinskog teksta se na slovenski prevodi kao - Vlah. Link: http://www.rastko.rs/rastko-du/istorija/jmitrovic/1992/jmitrovic-dubrovnik_l.html

Page 323: CG, Djuro Draskovic

Momčilo Spremić, u knjizi "Đurađ Branković i njegovo doba" (CLIO, Beograd, 1999), na strani 776. piše: „Inače, Dubrovnik i Srbija iako susedi, bili su politički odvojeni i prilično raznoliki. Smatrajući se Romanima, Dubrovčani su se i dalje suprostavljali Slovenima u zaleđu, iako su se mnoge porodice doselile iz slovenske unutrašnjosti. U mikrosvetu srednjeg veka kao i podanici drugih gradova-država, Dubrovčani su se smatrali posebnim. Hroničar Jakov Lukarević, koji je živeo krajem XVI i početkom XVII veka, navodi kako je despot Đurađ, posle obnove države 1444., dao prava u Smederevu ‘naciji Dubrovačkoj’. Oni su se zaista smatrali nacijom Dubrovačkom.” Link: http://i39.tinypic.com/ofrt4.jpg Akademiku SANU Momčilu Spremiću očigledno ne pada na pamet da priču o narodnosti Dubrovčana otpočinje sa 19. vijekom, što je uobičajeno u crnogorskoj i srpskoj javnosti. Spremiću ne pada na pamet da Dubrovčane proglasi Srbima na osnovu političkog projekta Dositeja, Vuka i Ilije Garašanina. Znači, 100%-tna je činjenica, do polovine 19. vijeka Dubrovčani sebe nijesu smatrali ni Srbima ni Hrvatima, Dubrovčani su velikim dijelom (i tada i dan danas) vlaškog/morlačkog porijekla, porijeklom su od balkanskih starosjedelaca.

Na samom početku 17. vijeka Mavro Orbini je objavio knjigu "Kraljevstvo Slovena" koja je imala ogroman uticaj na sve ljude na zapadnom Balkanu, tako i na Dubrovčane. Od Orbinijeve knjige i Dubrovčani počinju da pričaju slovensku nacionalnu priču, ali ta priča im ne može promijeniti vlaško porijeklo.

( Sjutra: Medo Pucić i Matija Ban - agenti Ilije Garašanina)

STAV: Što je pozadina priče o Ruđeru Boškoviću – Srbinu katoliku? (2) 25. februar 2012. Share

Zamislimo katolika koji mora da poštuje i svetog Stefana Lazarevića (Lazarevog sina) koji se žestoko borio protiv katoličkih vitezova kao turski vazal u bitki kod Nikopolja 1396. godine, đe su katolički vitezovi doživjeli strašan poraz. Zamislimo katolika koji slavi Nikolaja Velimirovića?! Zamislimo "Srbina" katolika koji sa svojim "sunarodnicima" Srbima ide na Bogojavljanje kad se bača krst u vodu?!! Što će tome katoliku na sve to reći njegova crkva, koja skoro nijednog srpskog sveca ne priznaje?

Page 324: CG, Djuro Draskovic

 

 

Piše: Miroslav ĆOSOVIĆ

 

 

 

 

Srpsku nacionalnu ideologiju u Boki Kotorskoj i Dubrovniku posijao je niko drugi nego glavom i bradom Vuk Karadžić. On je neprestano boravio u Dubrovniku 5 mjeseci, od početka decembra 1834. do kraja aprila 1835. godine kada je otišao za Boku Kotorsku i Cetinje. Link za izvor:  http://www.pobjeda.me/arhiva/?datum=2005-09-08&id=70114 Poslije Vukovog boravka u Dubrovniku "rodili" su se Srbi katolici, prvi put u istoriji je jedan katolik prihvatio srpsko nacionalno ime, a to je bio Medo Pucić. Koliko znam Vuk Karadžić je u Dubrovniku 1834/5 neko vrijeme boravio i u kući Pucića.

Vrlo obrazovani srpski nacionalista Laza Kostić 1963. je u Torontu objavio knjigu „Katolički Srbi”. Već na strani 9 kaže: „Tek od druge polovine XIX veka počinju da se pojavljuju i Srbi koji nisu pravoslavni: i Srbi katolici i Srbi muslimani.” 

Ovo je istina, prvi Srbi katolici i Srbi muslimani su počeli da se "prave" propagandnim radom koji je pokrenut iz Beograda. Laza Kostić u istoj knjizi još piše: „Pojava srpske svesti kod ovih Primoraca nije značila neku vrstu promene nacionalne pripadnosti: oni su došli do zaključka da su oduvek bili Srbi i oni i njihovi preci, mada je ta svest bila često učmala, nacionalna iskra samo latentna... Oni nisu do tada imali neku drugu narodnosnu svest, u najboljem slučaju nisu znali šta su.” (strana 13). Link za knjigu: http://www.scribd.com/koekude/d/17078750--1963-

Page 325: CG, Djuro Draskovic

Kako je Vuk učio Vuka da bude Srbin: Tačno je da katolici sa primorja nijesu imali neku širu narodnu svijest, ali nijesu oni sami došli do zaključka da su Srbi, nego su isto kao i pravoslavci sa primorja n a g o v a r a n i, ubjeđivani da budu Srbi. Imamo za to perfektan istorijski izvor. Vuk Karadžić je u Boki Kotorskoj poslije boravka 1834/5 imao dva glavna srpska "proizvoda" - Vuka Vrčevića i popa Vuka Popovića Rišnjanina, dva njegova do smrti vjerna saradnika i širitelja srpstva. Vuk Popović Rišnjanin u jednom pismu Karadžiću 1849. opisuje odjeke u Boki na Vukov pamflet "Srbi svi i svuda".

Vuk Rišnjanin je već 15 godina (od 1834. godine kad je Karadžić pristigao u Boku) u b j e đ i v a o nekog katoličkog Bokelja da su svi u Boki Srblji, ovako piše Karadžiću: „Jedan najpametniji Bokelj, latinin, koji mi se vazda protivio da nijesmo mi Srblji, nego Iliri i Slovinci a Srblji ili Servi da su oni što su u Srbiji, odgovorio mi je tek onomadne, pošto je u ‘Kovčežiću’ istoriju o Srbima pročitao, da imam pravo i da vi mnogo svijesno rasuđujete ...” (Vuk Popović Rišnjanin, Pisma Vuku Karadžiću, CID, Podgorica, 1999, strana 87) Link: http://i43.tinypic.com/eze71e.jpg

Ovo je perfektan dokaz da je srpska svijest stvarana propagandnim radom a ne kako Laza Kostić piše da su katolici u primorju sami "...došli do zaključka da su oduvek bili Srbi i oni i njihovi preci". Potpuno na isti način su i pravoslavci u Boki i Crnoj Gori ubjeđivani da su Srbi, samo što je to kod pravoslavca išlo mnogo lakše jer su se te rabote dofatili  pravoslavni popovi, rabote koju rade i dan danas, pravljenje Srba im je najvažnija djelatnost.

Svetozar Borak je napisao knjigu "Srbi katolici" (Novi Sad, 1998) On takođe ne zna ni za jednog Srbina katolika prije Meda Pucića. On pokušava da sakrije činjenicu kako su prvi Srbi katolici napravljeni sredinom 19. vijeka, pa ovako piše, u uvijenoj formi: "Prvi tip Srba bio je brojan naročito u Dubrovniku, Boki Kotorskoj i svoj Dalmaciji, osobito poslje 1848. pa sve do Prvog svjetskog rata..." (strana 6). Link za knjigu: http://www.scribd.com/doc/15558680/Svetozar-Borak-Srbi-Katolici

Jeremija Mitrović u knjizi "Srpstvo Dubrovnika" piše: "Obično se tvrdi kako je Matija Ban sa Medom Pucićem u burnim godinama 1848/9. dubrovačko Slovinstvo preimenovao u Srpstvo" Link: http://www.rastko.rs/rastko-du/istorija/jmitrovic/1992/jmitrovic-dubrovnik_l.html Jeremija poslije daje neko svoje mišljenje, ali je pokazao opšti

Page 326: CG, Djuro Draskovic

naučni sud o tome kad se u Dubrovniku rodilo srpstvo.

Prvi Srbi katolici: Dva prva Srbina katolika u istoriji - Medo Pucić i Matija Ban, bili su agenti srpskog političara i državnika Ilije Garašanina. Jeremija Mitrović u istoj knjizi piše za Matiju Bana: "Ovaj prikaz zbivanja u Dubrovniku 1848/9. obuhvata delatnost Matije Bana kao izaslanika Ilije Garašanina." Vladislav Sotirović piše: "Ista ta 1841. g. je bila presudna godina u ideološkoj evoluciji rimo-katoličkog Srbina iz Dubrovnika i Garašaninovog tajnog agenta Mede Pucića..." Link: http://www.novinar.de/2010/04/03/vuk-hrvati-i-dubrovnik.html Izvjesno je: Beograd i Garašanin su obučili Meda Pucića i Matiju Bana kako da prave "Srbe" katolike.       

Po mnogim svjedočenjima Beograd je prije godinu dana sasuo dosta para da bi se na popisu  koji je održan od  1. - 15. aprila 2011. u Crnoj Gori konstruisali Srbi. Ništa se dakle nije promijenilo ni poslije 160 godina. Srbi se evo 2 vijeka konstruišu, tako što se od ljudi zahtijeva da ne budu ono što jesu, nego da budu Srbi.

Ruđera nije imao ko posrbiti: Što se tiče Ruđera Boškovića, on je rođen 1711. a umro je 1787. tako da ga ideje Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića i Ilije Garašanina nijesu uspjele posrbiti.

Iz 18. vijeka ja nijesam vidio nijedan jedini dokument da u Dubrovniku i okolini postoje Srbi, a da takav dokument postoji, nemoguće da ga četa srpskih i velikosrpskih istoričara koja je pretražila dubrovački i druge ahive, ne bi pokazala. U isto vrijeme vidio sam mnogo dokumenata koji u zaleđu Dubrovnika navode Vlahe, a bilo je i Dubrovčana koji su se izjašnjavali kao Slovinci. Sami Ruđer se izjašnjavao kao Slovinac ali to je opet uticaj jedne knjige - Kraljevstva Slovena, koju je početkom 17. vijeka napisao Mavro Orbini.  Ruđerov otac Nikola je iz Popova Polja i Ruđerovog oca srpski šovinisti proglašavaju za Srbina, bez ikakvog dokaza, naravno.

Page 327: CG, Djuro Draskovic

Nema nikakvih dokaza (ja ih nijesam vidio) da mu je otac bio pravoslavac, pa da je po toj osnovi bio Srbin (u vjerskom smislu), a dokazi da je Ruđerov otac Nikola bio Srbin po narodnosti, ravni su nuli, naravno. Prezime Bošković dolazi od muškog imena Boško, neki ime Boško izvode od imena Bogdan, ali moramo takođe imati na umu da riječ bosco na latinskom znači drva, a na italijanskom - šuma. Teško je izvodljivo biti Srbin-katolik:  "Srbi" katolici su slatki san SANU i srpske intelektulne elite koja bi voljela da Srbi liče na pravu naciju, da ih ima od sve tri vjere - i pravoslavaca i muslimana i katolika. SANU perfektno zna da, kako Sima Ćirković kaže - "nesvakidašnje" je da jedna nacija bude 99,9% potekla iz jedne konfesije i da je jedini razlog zašto je neko Srbin -  to što mu je neko tokom istorije ušao u srpsku crkvu.

Unutrašnja protivrječnost: U SANU bi voljeli da je srpska nacija poput njemačke nacije; Njemaca ima i katolika i protestanata. SANU bi voljela da je srpska nacija poput albanske, Albanaca ima i muslimana i katolika i pravoslavaca. Zato se iz Beograda stalno plasiraju priče o "Srbima-katolicima”, pa se u tu kampanju uključio i Boris Tadić. Priča o Srbima katolicima i Srbima muslimanima nije priča srpske crkve, to je skaska proistekla iz SANU.     

Danas, možda na cijeloj planeti postoji desetak "Srba" katolika. Nije lako moguće biti Srbin katolik. Zamislimo katolika koji je prisiljen da poštuje kult Nemanjića, a svi su Nemanjići - sveci. Tako bi taj Srbin katolik morao da  dobro izuči sve o Svetom Milutinu, o Svetom kralju Prvovenčanom, o Stefanu Dečanskom, o Dragutinu... Morao bi da poštuje kosovski kult i Svetog Lazara Hrebeljanovića.

Zamislimo katolika koji mora da poštuje i Svetog Stefana Lazarevića (Lazarevog sina) koji se žestoko borio protiv katoličkih vitezova kao turski vazal u bitki kod Nikopolja 1396. godine, đe su katolički vitezovi doživjeli strašan poraz. Zamislimo katolika koji slavi Nikolaja Velimirovića?! Zamislimo "Srbina" katolika koji sa svojim "sunarodnicima" Srbima ide na Bogojavljanje kad se bača krst u vodu?!! Što će tome katoliku na sve to reći njegova crkva, koja skoro nijednog srpskog sveca ne priznaje?

Znači, Srbin katolik može da postoji, ali samo izvjesno vrijeme, dok ne postane jedna jedina oznaka srpskog imena - pravoslavac. Ako je moguće biti Srbin katolik onda je moguće biti i Jevrej budista, ili npr. musliman šintoista.

Pošto Crnogorci nemanju nikakve obaveze prema Nemanjićima i prema srpskim svecima, moguće je biti Crnogorac katolik i ima ih, mnogo više nego Srba katolika. Preci Crnogoraca nijesu učestvovali u kosovskoj bitki, pa i po tom osnovu jedan

Page 328: CG, Djuro Draskovic

katolik može da se izjašnjava kao Crnogorac, Crnogorci katolici nemaju nikakve obaveze da svojataju Nemanjićke svece. Katolici iz Boke su većinom porijeklom iz stare Crne Gore i Hercegovine odakle su se njihovi preci doseljavali u Boku, što se kaže - od pamtivijeka. Crnogorci katolici su iz potpuno istog korijena kao i Crnogorci pravoslavci i Crnogorci muslimani, naši preci su skupa živjeli u Duklji/Zeti.

Gligor Stanojević o "Srbima" katolicima:  I za kraj da pokažem što je jedan vrlo poznati srpski istoričar, koji je vršio istraživanja u mnogim arhivima, pisao na ovu temu. Gligor Stanojević u Istorijskom Časopisu za 1984. godinu, u članku ''Odgovor Rajku Veselinoviću'' piše o Bunjevcima, rimokatoličkoj etničkoj grupi iz Vojvodine. Tekst je polemika sa istoričarem Rajkom Veselinovićem.

Ovako Gligor piše: "Mnogo opasnije je Veselinovićevo pisanje o Bunjevcima. Po pravilu, prvo mene optuži da sam friziranjem dokumenata dobio Srbi i Bunjevci "odnosno Srbi i Hrvati". Ako su ti "Srbi" katolici Duje i Jure, onda su oni za mene Hrvati, a ne Srbi. Veselinović tvrdi da krajem XVII vijeka ima Srba katolika. Takvu besmislicu u životu nijesam pročitao". (strana 281)  Gligor Stanojević prije skoro 30 godina piše da Veselinović širi opasne laži. Pa zar je laž opasna? Zar je laž da je Ruđer Bošković bio Srbin opasna? Zar je opasno što se neke usijane glave neprestrano dodatno frustriraju i izluđuju lažima? Da li su događaji sa početka devedesetih pokazali da je Gligor bio u pravu kad je ovakve laži okarakterisao kao - opasne?

Evo i ja da nešto napišem u stilu Gligora Stanojevića. Boris Tadić tvrdi da je Ruđer Bošković bio Srbin katolik. Takvu besmislicu u životu nijesam pročitao od nekoga na tako visokom položaju. 

 

Sposobno je to bilo celjade.Recimo, u trenutku svoje smrti Vuk Karadzic je primao 3 penzije - od Srbije, od Rusije i od Austrougarske.

Gospodo sa Analitike, pa Vi očigledno izbjegavate diskusiju na teme koje ste sami pokrenuli. Ja sam malo dokon, pa uporno protežiram jedno nagradno pitanje. Odgovoriti mogu i g. Ćosović, i g. Danilo Stojanović, i bilo ko ko zna odgovor. Dakle:Na jednoj staroj kotorskoj palati, gdje su domaćini rimokatolici svojeveremeno ugostili Petra II Petrovića Njegoša, piše-odnosno uklesano je u kamenu-ono što je Njegoš poručio gostoljubivim domaćinima, ponavljam po vjeroispovjesti rimokatolicima: "SRBIN SRBIMA NA ČASTI ZAHVALJUJE". Moje pitanje glasi:

Page 329: CG, Djuro Draskovic

Zašto tamo ne piše: "Crnogorac Hrvatima na časti zahvaljuje"? Zašto Njegoš kotorske katolike zove Srbima? Možda nije čitao Ćosovića? Možda je Njegoš Garašaninov agent?Možda ne postoji drugi odgovor nego da su ti katolici stvarno bili Srbi? Ali šta ćemo onda sa gomilom Ćosovićevih i Stojanovićevih teza?

Posto je osnovni izvor veljesrpske proganade u CG Njegoseva poezija (i citanke knjaza Nikole), da citiram originalnog Njegosa (odlomak): "Je li krvavije stranice u svemirskoj istoriji od crnogorske? Je li strasnije , viteskije i duze borbe medju nejednakostju joste svijet vidio nego sto je vidio borbu crnogorsku poslje padenija carstva na Kosovu? Zloba i kleveta sve su ovo od svijeta koliko su mogle krile i naopako ga predstavljale iz ova cetiri uzroka: prvo, sto smo Slavjani, koje kleveta po svuda goni, drugo, sto su nasi susjedi svagda bili neprijatelji slobode, protiv nje su vazda tvrdji kordon drzali nego protiv cume; trece, fanatizam trostruki, paklemo sjeme nesloge, koji je nasemu narodu vise zla ucinio no sve inoplemene sile i oruzje;cetvrto, sto su Crnogorci u gdjekojima nepristojnostima ucenici turski, te urade gdjesto po obicaju turskome."(pismo. N. Tomzaeu 21.aprila 1848 - Njegos izabrana pisma str. 91)

Pa ti Ivanovići su živjeli u XIX vijeku - upravo se u drugoj polovini tog vijeka manji dio rimokatolika u Boki Kotorskoj i Dubrovniku nacionalno konstituišu kao Srbi, a veći dio kao Hrvati. Prije XIX vijeka rimokatolici u Boki i Dubrovniku se ne osjećaju ni Srbima ni Hrvatima, već Slovinima ili Ilirima, pored svojih regonalnih pripadnosti. S tim što ona dubrovačka tada i nije samo regionalna - s obzirom da je Dubrovnik država, Dubrovčani su i politička nacija.Njegoš je taj koji rimokatolike u Boki smatra Srbima, baš kao što vladika Sava još ranije Srbima naziva i Dubrovčane - ali sami Dubrovčani i rimokatolici u Boki tada sebe ne smatraju Srbima, već Slovinima ili Ilirima.

"Sve su to Vuk Karadžić, Sima Sarajlija, Ilija Garašanin... i naravno Njegoš (koji je pristao da učestvuje u tom političkom projektu, da se ne zavaravamo) primjetili i čvrsto su odlučili da vjersku grupu – Srbe - preko školskog sistema i razne propagande proglase za “krvnu zajednicu”, narod jednog porijekla, jedne kulture, tradicija i običaja."

Znači, Njegoš je pristao da učestvuje u političkom projektu - SRPSKA NACIJA. Zato je Njegoš i ubjeđivao rimokatolike Ivanoviće da su Srbi.

Čitao sam brate šta si pisao, ali se radi o tome da me nijesi ubijedio. Ti mene nijesi, ali Njegoš katolike Ivanoviće jeste. Pa su njegove stihove, oni Ivanovići- a ne Njegoš, stavili kao spomenik na kuću.Dakle, neko iz Beograda je po tebi obmanuo: Njegoša, Svetoga Petra, i uostalom sve Petroviće...pa katolike Ivanoviće i ine... i to sve u situaciji kada ovdje nije bila država Srbija - ni u CG, ni u Boki!!?? Moram ti reći da mi to liči na onu praznu priču o tome da je Sveti Sava nametnut Crnoj Gori u 19. vijeku.A Sveti Sava vjekovima prisutan u Crnoj Gori i Boki prije 19. vijeka. Svetosavlje i srpstvo su ovdje konstanta od kad postoje dokumenta i papiri. Srbi katolici takođe. Da li si čuo za rimskog papu koji je rodom od Svilanovića iz Bijele kog HN? Da li si čuo za Leopolda Mandića? Jesu li oni Hrvati? Ako se nešto zaista PRAVI u na ovim prostorima,ako je nešto vještačko- to je onda ova antisrpska kampanja kojoj ti pripadaš

Page 330: CG, Djuro Draskovic

Njegos jeste u svojoj poeziji promovisao “srpstvo”. Ako uzmemo da je “sprski milet” bio pravoslavni narod/milet pod crkvenom vlascu Pecke Patrijasije – onda je jasno zasto je Njegos dizao “Srbe” na ustanak. Medjutim, u njegovoj prepsci vidi se mnogo jasnije da je Njegos Crnogorac i “Slaveno – Serb” po vjeri i slovenstvu/”ilirstvu”. Primjer pismo Milosu Obrenovicu -Bec (15.01.1837.) “..moje neograniceno zelanije vidjeti se s Vama licno i pregovoriti o mnogome sto bi se ticalo do polze (koristi) naroda slavenosrpskago,….. Presvijetli Kneze, Vi izvolite izjasnjivati u Vasemu pismu da u knjigopecatnji crnogorskoj jeste poznali neka pravila ortograficeska (pravopisna) sasvijem protivna pravilima ortografije knjigopecatani crkovni slavenskih knjiga naseg vjeroispovedanija . Poradi mene bila bi neogranicena radost da bismo svi Slavenosrbi ucinili medju sobom jedno pravilo knjigopecatanja, a osobito SRBI i CRNOGORCI, no i to ostavljam do toga vremen...

Г .Ћосовићу, пробајте да набавите књигу Св.Владике Николаја Велимировића и у њој да прочитате о обичајима у Боки Которској. Књига се зове "Моје успомене из Боке"; и тада млади Богослов, Св. Отац описује како су Срби католици из Дубровника долазили на прославу Госпођин дан-а у Х.Нови, код своје браће Срба православаца.Брод из Гружа са градском музиком дочекиван је на Шкверу такође са музиком и онда су сви заједно ишли на литургију у манастир Савину пјевајући "Онамо,намо".

I eto tako smo saznali da su Srbi politicka nacija, da je Njegos pristao da ucestvuje u tom projektu, da su Dubrovcani i Dalmatinci posebne nacije, jedino jos da vidimo kako oni Ivanovici dozvolise da ih neko naziva Srbima pa jos i da ga ugoscavaju, a i sto bi s onima koji su tu plocu postavili u Kotoru... Tada ce sve nase famozne skrivane strane istorije postati razotkrivene i pridruziti se ustaljenim istinama o dukljanskom porijeklu, Srpskoj crkvi koja ovdje postoji 80 godina (iako je crkva ovdje osnovana jos 1219), genocidu nad Crnogorcima 1918 (iako tada etnickih Crnogoraca nije ni bilo, a oni koji su se ubijali bili su braca i komsije bas kao i 1941-1945), itd itd. Epohalna otkrica po internet portalima i TV emisijama.

Porfirogenit kaze da su Srbi STATUSNA nacija a ne etnicka. Evo citata iz njegovog dijela "De Administrando Imperio" - Constantine VII Porphyrogenitus (10 vijek):»Srbi« na jeziku Bizantinaca je riječ koja označava »robove«, a na tom jeziku obično se riječju »serbula« označava obuću robova, a riječ »tzerboulianous« označava one koji nose jeftinu, siromašku obuću. Srbi su to ime dobili jer su postali robovi imperatora Bizantinaca. Pa, poslije nekog vremena, ti su isti Srbi odlučili poći u svoje vlastite kuće (vratiti se), a imperator ih je pustio. Ali, kad su prešli rijeku Dunav (Danoubin) oni su promijenili svoje mišljenje pa su poslali jednu molbu imperatoru Herakliju,...Stvarno, kako tumaciti ovaj istoriski izvor? Prof. Radivoj Radić sa beogradskog univerziteta kaze: ...caru-piscu svi veruju, osim srpskih pseudoistoričara... Pope, pepeljaj noge i na spavanje...

Prijatelje, moras da citas.Recimo da se informises o Vizantiskom caru Porfirogenitu: ko je bio, sto je znacio, reference vezane za gore citirano njegovo djelo, uopste o vjerodostojnosti tvrdnji iz njegovog djela "O upravljanju carstvom"!

Page 331: CG, Djuro Draskovic

Tada kada je Porfirogenit napisao DAI nacije u savremenom smislu i ne postoje. Porfirogenitova etimologija je u ovom slučaju netačna, jer se kosi sa njegovom prethodnom pričom da su Srbi došli iz Bijele Srbije koja se nalazi u kraju Bojke (Bohemije?) - pa kako su mogli dobiti onda ime tek u zaleđu Soluna? Porfirogenit je očito za pisanje DAI koristio više različitih njemu dostupnih izvora, pa tako i dolazi do određenih kontradikcija u samom radu. Nije sporno da je utvrđeno postojanje Srba u Polablju i Hrvata u Zakarpatskoj oblasti, što znači da Porfirogenitova etiologija za ime Srba i Hrvata ne pije vodu. Ono što čudi je da su istoričari opravdano odbacili ovu etimologiju za Srbe i Hrvate, ali je urkos tome što znaju da je pogrešna bespogovorno je prihvataju recimo za Travunjane ("utvrđeno mjesto"), uprkos tome što nalazimo na sjeveru Evrope slovenska plemena Travnjana i Trebovljana.

Tamo đe je grad Dubrovnik bila je nekadašnja rimska provincija Dalmacija.Možda su Dubrovčani zaista mislili da naglase kontinuitet sa starim Dalmatima a možda i nijesu, ali ono što je sigurno je da time što su napisali da su Dalmatinci htjeli su da kažu da su starosjedioci - da nijesu Italijani. Ako su napisali da su Dalmatinci, podrazumijevalo se da su starosjedioci, znači nijesu Italijani i nijesu Sloveni jer da su se smatrali Slovenima to bi lako naveli.U svakom slučaju za sebe su napisali da su Dalmatinci i to je ono što je zanimljivo. Ne zaboravimo da se Dubrovčani u povelji S. Prvovenčanog s početka 13. vijeka tretiraju običnim narodnim imenom - Vlasi.

Tu moramo uzeti u obzir vrijeme o kome govorimo. Neđe do sredine XIV vijeka u Dubrovniku su Romani većina stanovništva, iako u grad od XI vijeka prodiru i Sloveni u vidu najniže radne snage. Poslije velike kuge 1348. godine dubrovačko stanovništvo će biti desetkovno, ljudi iz zaleđa će tada postati većina u samom gradu - a ljudi iz zaleđa su bili Sloveni i slovenizirani Vlasi. Tada se uostalom Dubrovnik i širi iz astareje na okolna područja (1333. kupuju Ston) đe nisu živjeli Romani. Dubrovčane Vlasima nazivju sami Sloveni iz zaleđa, oni sebe nazivaju Dubrovčanima - dok su svi Sloveni tada u Nemanjićkoj državi nazivani Srbljima. Dubrovčani će sami sebe nazivati Dalmatincima tek u narednom periodu kada će slovenski jezik u gradu biti odomaćen - recimo u Ruđerovo doba Vlasi više i ne postoje kao etnička grupa jer je njihova slovenizacija bila završena krajem XV vijeka - oni su tada Dalmatinci iz drugog razloga.Podsjeccam, Valtazar B. je 10 god radio na anketi u CG i zapisao odgovore .. "po narodnosti Crnogorac a vjera Srpska"

Danas, Vi gospodo, stvarate, ništa manje ( ako ne i više ) vještački (čitaj=ideološki i politički) novu, crnogorsku naciju, sa sve bitkom kod Tuđemila i Vojislavljevićima...koji sa današnjom Crnom Gorom imaju manje veze nego Ruđer Bošković sa Srbima.

zassto Sv petar Cetinjski u svoje vrijeme ne dozvo ljava Pecckom Patrijarhu da dodje ne Cetinje ? RAZMISLITE

Ocigledno je, medjutim, iz Njegosevih pisama, da je Njegos smatrao Crnogorce kao poseban narod u okviru vece- “slavenosrpske” grupe. I ne smatram da je bio "zaveden" - vec je sanjao da CG najzad dobije bracu za saveznike u borbi protiv Turaka ("sirak tuzni bez igdje ikoga" - "pleme moje snom mrvijem spava". Tu nastaje i veza sa Katolicima - Hrvatima (ban Jelacic, Strosmajer, itd.) jer on i njih vidi kao dio

Page 332: CG, Djuro Draskovic

"slavenosrbskog naroda" - vjerovatno zbog istog jezika? I zbog snova o velikoj (juzno)slavenskoj drzavi.

Slažem se da su se Crnogorci zbog pravoslavne vjere i zajedničkog jezika u XVIII i XIX vijeku bili u procesu konstitusanja sebe kao djela srpske nacije. Ali je paralelno sa tim procesom tekao proces i njihovog samokonstituisanja u crnogorsku naciju. Zar ne prodaje Njegoš manastire Maine i kasnije Stanjeviće u ime crnogorske nacije? Zar se crnogorska nacija ne spominje na sablji guvernadura Joka Radonjića? Imamo spomene crnogorske nacije u pismima Petra I? U Crnoj Gori u to vrijeme teku dva paralelna procesa nacionalne samoidentifikacije - uslijed niza kasnijih istorijskih dešavanja, u krajevima đe je bila jaka crnogorska državotvorna svijest preovladat će crnogorska nacionalna svijest, u krajevima đe crnogorska država nije uhvatila dubljeg korjena tu će preovladati srpska nacionalna svijest, što se sasvim jasno može vidjeti na današnjoj etničkoj mapi Crne Gore.

Dakle, gospodine Bounty, to što ste napisali da su Srbi produkt prosvetiteljstva i nacioanlističkog 19. vijeka, da su politička tvorevina ja nikada ne čuh od Amfilohija Radovića koji uporno svakodnevno govori kako su Srbi krvna grupa objedinjena oko Savine crkve.Isto da su Srbi krvna grupa govore i mnogi članovi SANU, i još hiljade obrazovanih Srba manjeg značaja (pjesnici, istoričari, slikari, glumci, ljekari...)POvrh svega Boris Tadić je otišao i dalje. On je proglasio Ruđera Boškovića za Srbina katolika?!?! Time je samo želio da ojača lažnu postavku o srpskoj naciji kao o krvnoj grupi, jer eto kobajagi su u 18. vijeku postojali Srbi po krvi, a katoličke vjere.

evo predsjednik Srbije je rekao ono što ubjedljivo najveći broj Srba misli - Dubrovčani su ustvari pokatoličeni Srbi, tako su i Bošnjaci poturčeni Srbi, Makedonci su Srbi sa govornom manom - a šta tek onda misle za nacionalne Crnogorce?

"IZMIJENI SLAVU NJIHOVU U SLIKU PUSTOŠI;ISTRIJEBI IME; DA SE VIŠE NE POMINJE NJIHOVO IME U TOJ OBASTI", kaže Stefan,sin Stefana Nemanje, osvajača Zete i jenih gradova."

evo opet srpski istoričar Gligor Stanojević koji se ruga i vrlo nenaučno piše o Srbima katolicima:

"Veselinović tvrdi da krajem XVII vijeka ima Srba katolika. Takvu besmislicu u životu nijesam pročitao".

Na WIKIPEDIJI mozete procitati, pa tako izbeci sve ove , politikom popaljene komentare i napise, da je otac Rudjera Boskovica rodjen i odrastao u ORAHOVOM DOLU blizu RAVNOG, u Hercegovini. To je prostor na kome nisu ziveli katolici. Dakle, on je bio Srbin.Kad je stasao, sisao je u Dubrovnik i tamo bio "markant", sto znaci trgovac. Neznam cime je trgovao, ali imajuci u vidu da je bijo seljak iz Hercegovine , najverovatnije je trgovao sirom, kajmakom, vunom ili jagnjetinom. Po svemu sudeci, posao mu je isao dobro, kad mu je bogati Italijanski trgovac dao cerku.Vencanje se , naravno, odrzalo u katolickoj crkvi , zbog cega je on morao , formalno, da postane katolik.Dakle, moze se samo zakljuciti, da je kasnije poznati naucnik po nacionalnosti bio

Page 333: CG, Djuro Draskovic

pola Srbin a pola Italijan. Tu, bukvalno, nema mesta za neku hrvatsku narodnost. To, sto je mnogo kasnije Dubrovnik postao deo Hrvatske, je nesto sasvim drugo.Po toj osnovi bi Car Konstantin , rodom iz Naisa (sadasnj ...

Војислав Мистовић: Неколико мисли о Крсту Поповићу и зеленашком покрету

21.05. 2013 Српски културни клуб

За право част и слободу Црне Горе

Увођењем демократије од стране комуниста, у цијелој тадашњој СФР Југославији је, својеврсно, доживљено као ново освајање слободе и да ће се,између осталог, исправити историјске неправде, да ће они који су страдали од комунистичкога режима добити какво-такво задовољење. Већ крајем осамдесетих у Црној Гори се почело говорити о Голом Отоку, држане су трибине, те се о тој теми све више дискутовало да она више није носила назив „табу“. Занимљиво је и то, да се мало који од голооточких страдалника одрекао своје идеологије, да је у свом страдању одбацио оков тог „материјалистичког демона“ и пригрлио Христа Господа. Чинило се, да су преживјели голооточани још чвршћи у исповједању комунизма, али оног изворног руског, због којег су робијали!Почетак парламентаризма у Црној Гори донио је разнолике политичке групе и партије, сада не знам тачан број, али их је у једном тренутку толико било, да је на 1000 становника Црне Горе долазила једна партија или покрет. Жељно су, али узалуд, „жедни и гладни правде“ очекивали отварање државних архива, објелодањивање истине и суштинску демократију, црногорски воз је пошао у сасвим другом правцу.

Page 334: CG, Djuro Draskovic

Реформисани Савез Комуниста никако није хтио препустити узде власти, те су стари механизми владања у Црној Гори настављени без икаквог обзира. Заиста, на сцени су ступили и четници и националисти и тврдокорни комунисти, федералисти, либерали, реформатори…те и демохришћани који су се залагали за „јапанизацију“ Црне Горе.Но, већина тих покрета и партија је настала из истог Савеза Комуниста, који је својим фракцијама допустио „самостално“ дјеловање, користећи и једне, и друге, и треће за своје механизме власти. Брзо се увидјело да од истинске демократије ислободе нема ништа, тако је и дан данас. Вјешто, као ни једна власт на просторима бивше Југославије, црногорски комунисти су бацили „под тепих“ све своје вишедеценијске злочине у Црној Гори, служећи се истим методама као и приједеведесетих. Носиоци државотворне идеје (која је у црногорском случају легитимна) су се наслањали на комунистичку „државност“ Црне Горе, јер би им ослањање на српску прошлост (српску државност Црне Горе) рушило концепцију,те би се морали, онда, сврстати у онај други, већински блок који је стао у одбрану Југославије (опет комунисти). Тако је изворна српска политичка мисао црногорских зеленаша опет била угушена и са једне и са друге стране. На једној је стајала Штедимлијина/Крлежина Црна Гора, а са друге југословенство просрпских комунистичких кругова, које је било већинско,предвођено Ђукановићем, Маровићем и Булатовићем.

href=”http://1.bp.blogspot.com/-YOhYKD5lyG8/UZc-vXolIiI/AAAAAAAAAy4/fqaZmWmDchA/s1600/krstkopopovic.jpg”>

Опет су завапиле кости из безбројних црногорских јама. Правда за грађански и сељачки национални слој, који је тако бјесомучно истребљиван од 1945. на овамо је опет изостала, и што је најгоре, не види се дан у новој црногорској историји који би ту неправду исправио. Но, борцима за суверену и независну Црну Гору требао је лик који је мало старији од комунизма и који има историјског утемељења, као симбол отпора „великосрпској“ хегемонији. То, свакако, нису могли извести са др Секулом Дрљевићем, јер су га и сами црногорски зеленаши одбацили још прије другог свјетског рата (на изборима у Краљевини Југославији, у своме родном крају није могао добити довољан број

Page 335: CG, Djuro Draskovic

гласова, те је, касније, као посланик Мачекове странке улазио у парламент) а комунисти означили као ратног злочинца, највише због тога што је у самом народу био дисквалификован. Но, ипак, црногорски комунисти су задржали његову идеологију и развијали је,касније, кроз дјела Савића Марковића Штедимлије (и његових ученика, квази-научника) из „братског“ Загреба.

Комунистички кадрови су се сјетили бригадијера Крста Поповића, црногорског ратника и хероја, те, по старом добром обичају фалсификовања, представили њега као борца против „великосрпске хегемоније“. За „беатификацију“ Крста Поповића, био је задужен стари комунистички, провјерени, кадар Јеврем Брковић, човјек који се већину свога живота изјашњавао као Србин, док није, по налогу, промијенио плочу. Занимљиво је рећи, када су 1947. године комунистиликвидирали Крста Поповића министар полиције је био, управо, Саво Брковић (писац чувене етногенезе Црногораца) стриц поменутог Јеврема. Тако је почела одисеја са ликом и дјелом Крста Поповића, која је најмање имала везе са њим…Јер, као што су Хрвати, једино, са Павелићем могли наћи своје повијесно утемељење, тако су и Црногорци покушали наћи упориште за одбрану тезе о црногорској самобитности и „великосрпској хегемонији“ у лику и дјелу Крста Поповића, тобожњег борца против „великосрпске аждахе“. Са Петровићима је било климаво, а да не говоримо о Марку Миљанову или било којој личности из историје српског народа у Црној Гори.Зеленашки покрет и Крсто Поповић су представљени као борци за „црногорску ствар“ те су услиједиле и гомиле књигапсевдо-историчара и комунистичких каријериста, којима ништа није било свето.

Page 336: CG, Djuro Draskovic

Крсто је био доказани ратник (споменућу само Брегалницу и ослобођење Бијелог Поља под његовом командом у првом свјетском рату, у тренутку кад је пао Ловћен) човјек вјеран својој заклетви Краљу Николи. Зеленашки покрет (добио име по зеленим картонима на подгоричкој скупштини који су означавали глас против безусловног уједињења са Србијом) се јавио као реакција на неправду коју је Црна Гора доживјела након прве свјетске војне. Дојучерашњи официри аустроугарске војске(Хрвати,Словенци, остали) су добијали у новој држави чин више, да не говоримо о запостављању Црне Горе, као једине државе поред Србије, која је унијела своју државност у састав нове државе. Стање су погоршале и србијанске трупе које су се, много пута, играле са осјећајем црногорских Срба, па се тако у Никшићу десило да су изнијели три мртвачка ковчега на којима је писало: црногорска држава, црногорска круна и Свети Василије.Нема сумње да су сви Црногорци хтјели уједињење са Србијом, али је један дио њих сматрао да се то требало учинити праведније. Без обзира колико је лоше била котирана популарност краља Николе, добар дио Црногораца га је осјећао као својег владара из светородне куће Петровића којем су се заклели на вјерност. Никакве ту приче није било о „великосрпској хегемонији“ и борби против ње, јер су се све вође федералиста (зеленаша) сматрали елитним Србима. Но, против зеленаша су били како присталице безусловног уједињења тако и комунисти. Послије угушивања побуне, и смрти краља Николе,најватреније присталице су се враћале у Црну Гору, међу њима и Крсто Поповић који се обратио директно краљу Александру , напомуњући му да га смрћу Краља Николе више не обавезује заклетва. Краљ Александар је примио све црногорске ратнике, вратио им почасти, а гро црногорских избјеглица је населио у плодној Метохији, и са тим чином, макар мало исправио историјску неправду. Метохија је и у новој држави опет припала Црној Гори (Зетској бановини).

Page 337: CG, Djuro Draskovic

Дошао је и други свјетски рат. Далековиди Крсто Поповић, и ако времешан, поново је подигао своје оружје, али не да би ишао у велике битке, већ да би чувао десетковани српски народ од узалудних жртава. Његове чете су чувале села и утицале на сваки могући начин да не дође до братоубилачког рата. Одбио је предлог Секуле Дрљевића и није дао подршку стварању независне Црне Горе под италијанским протекторатом. Крсто јесте преговарао са Италијанима и добијао оружје од њих, али и самим Италијанима је одговарало да нема побуна, јер је њима било мука ратовати. Но, несрећним устанком комуниста, ствари су се на терену промијениле. Крсто је видио да су комунисти далеко веће зло од италијанских окупатора, али је чак и њима помагао. Почеле су се пунити јаме, комунисти су почели убијати сопствени народ. Срећом, четничком офанзивом, већ 1942. Године, комунисти су толико били разбијени да нису представљали никакву силу или организовани покрет. Све се промјенило 1944. када су совјетски тенкови донијели незапамћени егзодус српског народа из Црне Горе и не запамћене злочине у њој. Већина националиста (тако их је народ звао, али ни тада није било помена о некој црногорској нацији) се повукла са јединицама Павла Ђуришића. Већина грађанског слоја, поштених домаћина, свештенства, са све митрополитом Јоаникијем под пријетњом „црвене аждаје“ , кренула је на своју голготу. Сјетићемо се само Лијевча Поља, гдје су народ и јединице отаџбинске војске убијане од коалиције Брозових комуниста, усташа и Њемаца. Они који су преживјели, стигли су до Јасеновца, ту их је на превару домамио Секула Дрљевић. Џаба су кретали Љотићеви добровољци из Словеније да им помогну, усташка кама била је бржа. Крсто Поповић је остао у Црној Гори гдје се успјешно крио од комунистичких банди. Убили су га 1947. године, под неразјашњеним околностима, а убијеног у том сукобу – Рака Мугошу, Броз је посмртно одликовао звањем народног хероја.Колико је Крсто био частан човјек, свједочи и тужбалица мајке покојног Мугоше над његовим одром:Реко’ли ти сине РакоКрсто Зрнов није свакоНије Крсто што но зборено је понос Црне Горе.Заплијењени су Крстов дневник и документа, и до дан данас нису угледали свјетло дана. Послијератни терор је био незапамћен. Црна Гора је остала без свештенства, монаха, комплетног грађанског слоја, угледних професора, доктора, трговаца, домаћина. Завладала је фукара, пропали студенти, авантуристи, неписмени… Услиједио је хорор, толики хорор да се потомцима нијесу смјели спомињати они са „друге стране“, комунистички фашизам је био толико јак и огољен, да се засваку, па и безначајну ситницу ишло у затвор… Многи се нијесу вратили… Услиједило је ново доба, „реакције“ више нијебило, или је била толико мала, сатрвена, да није смјела подигнути главу. Идолатрија друга Броза је била фасцинантна. ЦрнаГора је постала, уз Албанију и Источну Њемачку, најригиднија комунистичка земља. Попаљене су црквене књиге, архиви, документа…Најбољи и највећи архив послије београдског, архив манастира Морача, комунисти су, једноставно, спалили…

Page 338: CG, Djuro Draskovic

БЕЛГИЈСКИ ПАСОШ К.ПОПОВИЋА

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

У КОЈЕМ, НЕДВОСМИСЛЕНО, ПИШЕ ДА ЈЕ СРПСКЕ НАЦИОНАЛНОСТИ

Но, колико год се трудили да извитопере историју уочава се страх (о не знању да и не говоримо) у дјеловању нових црногорских јањичара. Нити један не може да објасни како је то Крсто Поповић био лојалан двојици српских краљева Николи па Александру, а он, по њиховим подметањима, био, нешто, „сасвим“

Page 339: CG, Djuro Draskovic

друго од њих? Како је ратовао за српску ствар на Брегалници, или његово изјашњавање као Србину у пасошу који му је издала белгијска влада? Да не говоримо о преживјелим зеленашима у иностранству или њиховим потомцима у самој Црној Гори (који нису задојени „монтенегринством“), па и о потоњем црногорском принцу Михајлу, који су се, сви одреда, сматрали Србима? Како да објасне да Крсто никада није ратовао против Југословенске војске у отаџбини(четника), већ напротив, сарађивао сањима на свим пољима? Узалуд дјеца на трибинама стадиона под Горицом каче Крстове слике, јер, нажалост не знају ко је он. А опет, црногорски режим, без обзира што та дјеца сматрају Крста борцем „неовисне Црне Горе“, страхује од његовог лика, и дрхти нечисте савјести, јер Крсто Поповић представља ону чојску, националну, православну и српску Црну Гору коју они већ седамдесет година газе. У Црној Гори се наново десило, модерно, убиство Крста Поповића и црногорских зеленаша (федералиста) и то убиство и даље траје.И даље се чују лелеци костију из црногорских јама, безбројних жртава Срба који су остали вјерни заклетви својим српским краљевима Николи и Александру, јер нијесу хтјели прихватити комунистичко безумље, сви они невини пострадали,којима је једини гријех био поштење, част, морал, православље… Свака грађевина којима темељи нису сазидани наистини, срушиће се. Тако збори наш Господ Бог.Помјани Господе у Царству Своме све пострадале одкомунистичког терора.

http://hr.wikipedia.org/wiki/Kategorija:Crnogorski_knji%C5%BEevnici