CELAN – ÉTUDES

2

PUT prema biću isti je: od ožiljka tvoga pola do pesmopropusnog jarbolnog trna. I bez jezika delimo se u neprolaznost pěva sa svim što u strelnoj praznini nalazi prostor gradnji.

3

HLADNO, trnovito bilo i šumarak najsvečanijeg sećanja: vožnja do krsta i nazad potom na nebo dok se dole događa svet možda plot poput njegove onkraj sveg jezika.

4

NIJEDNA svetlost sudioničkog hleba pre nas. A zakon je da sve mora sići na greben Imena. I mnogo se u mišljenju poput trna mora tumačiti Postojeće: još je pevati videlo žiška gde jezik najmanje očekujemo.

5

IZVESNA je kroz mênu ta nesvodivost lepote po nosivoj zemlji u obećanju najraskošnijeg Istog. Od proleća do zime trošeći za zasud bitka mrvice jutra događa se u delenju vode višak dana.

6

ISTO lepo prenosno polje večeri koje odgađa biće do svitanja i koje odgađa Glas do poslednjeg puta čitanja, terestrički. I koje odgađa slovo bestvarno do tamnog ogledala Pisma.

7

TAKO se razdeljuje čekić pre pisma. Večno nepoverenje Slova i ono se ta- ko raz- deljuje. Sve do nepokrivenog snega u ravnici.

8

DA BI POSETIO Celana da li sa Nekara dolaziš? Da li si bio u Helderlinovoj kuli? Okovan mrazem da li se vraćaš u Černovice da bi opsenarski bacio rešetku jezika na kristal daha?

9

POSTOJE ODLOMCI tumačenja koji te smatraju nenastanjivim zato što si sa svim mislima izišao izvan sveta. Oko se sklopilo i jezik se uputio stazom bića odakle je sve krenulo ka svakoj reči, ka svakom znanju poštujući zaborav koga, oholi, utvrđujemo u spokojnoj deljivosti Tore.

10

JEDNOSTAVNOST večeri u Lansu. U tu strahnu pesmu preko Alpa kroz plimu Sene zagrizao si. No u tebi je drugi trag jezika drugi nanos svetlovremena još: pukotinski zaglušen bezokim letom strele.

11

NAGNUTI SE nad početak. nagnuti se, pripiti se. Tu nema Boga. Samo se rame uz rame preseca dah najnepoznatijeg, najbližeg blagoslova i lomi spolja i iznutra laki smrtonosni početak.

12

DA ME SADRŽI reč ravne, prohladne trave svejednog, dohvatljivog. Da me sadrži već prihvaćenog u ravni zelene vlati iskošenog nad plohom zemlje zelene. Da budem blizu kao Gospod u davanju na pojilu. Da budem nevidljiv nebrojeno dorastao imenu koje se kreće s letom čist i tavan s drugim nebom gotovo živeći.

13

REČ je o najboljim godinama koje posvećujem stajanju vode učeći sa svim što u jeziku ima prostora strelno pismo Celana.

14

SVET je načinjen mojom rukom. I ja te mogu držati Celanom ili Traklom. „Skupa s mojim kamenjem”1

ja nisam sam poput moje ruke u seni čekanja. Ova je dvojnost moj bog. Moja godinama uvezana duša kojom nastojim da napunim rog stiha na oba pola oseku straha na oba pola sveće tiše od gorenja. 1 Paul Celan: „Šibolet“

15

BOLJE JE ne naći se na kraju onom koje zasvođuje mužjaštvo. Bolja je tamna tišina vode kad diže se nad zelenom vrbom i umiva nanos ruke koja piše. Jer vreme je da nedužni nešto više znamo o blagosti čovekolikog užeta, o neprećutnom „blagoglasju njegovih duhovnih leta”1 Ono ranjeno zbog nepisanja, NE MOJE, dublje pritiska svetlost protivbića. 1 Georg Trakl: „Izmak leta“

16

STAJANJE, GOSPODE, u redu vremena kada nismo anđeli, priprema put u odvojenosti bivstvovanja u tuđinstvu. Jesenstvo se tako bliži oslikanim jezicima, produbljuje sumrak prozora, ulazi u moj vek. U rasejanost.

17

SUD i biće i grebeni u zasvode zime. Kanal okovan mrazom. Karneval. Jasnost čiste pruge jezika-obruba. Uljano do suda. Posle se šire kapljice bića, peludno, u raskritu plohu ocvalih lipa spremne osvetliti žetvu.

18

KAKO ĆE SE čitati od sada svi dani na Seni sva pesma tvora s k o k a ako još jedan Bog ne bude ispevao Celana, ako svetlost ne podnese jezik otvorenog kamena?

19

TVOJA BUDUĆNOST postoji. Naveče te čitaju Derida i daleki čovek Blanšo s grančicom imele u rukama. Pretstavlja se onaj koji će doći. Koji dolazi. Ali o tome znamo toliko malo. Ti ostavljaš nespokojnije tragove zaštićujući podmuklu smrt.

20

POD ZVEZDOM lovokradicom čita te Žabes. Tvoje pepelno oko nanosi svetlašce u knjigu o knjigama. Sara ne čeka slovo, niti trn. Oko nje mirišu amvoni lipâ u junu. Plaču mlade udovice. Jedrenjaci plove Mezom prema Nemačkoj. Helderlin, jedini tvoj brat, čeka te u Tibingenu.

21

PONOVO, minuvši, u tebe delo se uzda. Čak i mrva sna. Čak preduzimljivi dani, nadolazeći, mlađi bivaju. Ispunjen budućim tešenjem reči korenski prerasta spis žudnju čitljivog. Prećutane izvore što svedoče o počecima uzeće bog pevanja kao kakav nahajni običaj i red elejski.

22

NE BITI vlastitim zrenikom bića, senokosno ne biti dok kruži zdencem titravi trag kamička vlažnastobeli krug uzdanja tamo dole nekog ko čita i misli.

23

NEOSTAVLJENO moje neblagovremeno neovlašno toliko zagasito treperavo pod liposenkom koliko krug u praznome ima obilja za još jedno uvećanje za još jedan neznani početak.

24

I NASTAVITI bi se tako moglo dok ne prozelene oči samotnika u praznom, u Todtnaubergu. Dok čekalo te je ime bića dok ONO ne pobeli nastaviti bi se tako moglo onim što ne kruni krug bez reči. Bez granice.

25

TODTNAUBERG

26

1. DOGODILA se ta skrovitost prebivališta i osvetljenost. Trag kao taj neznanac stupa na ledinu i neskrivena bit mišljenja zajedno sa travom i jasenom sluša poljsku stazu u nerazlikovanju. Zajedno šume koliba i gorje otkucaj bila i svetovanje.

27

2. ODRICANJE u svetlo-neugasloj reči prikladno pokriva bogatstvo boravka u odronu. 3. PRIKLADNO pokriva Bog

28

kolibu: nju mogah zadržati u gradnji peva dok učih odricanje onkraj mreža izvora.

29

4. HOĆE LI mera poznih mislilaca Biti skupljena na meru kolibe Sabrane u vraćanju svojoj istini: Putu, pribranosti, čistini? – Hoće! Spušta se dole Martinovo stablo i penje noseći šalicu mleka.

30

5. SUTRA je moje vreme, moj dan, moj Bog. Okružje je tako nemo dok spušta se nakladenac reč i odricanje.

31

6. OSTAVITI, Preći u svoju tišinu u odgovor u protiv-reč. Koliko tvoj pev zna sa uzlaskom mislilaca? -Toliko koliko se polje spušta u vidik krova za videla.

32

7. DANDE sa zrakom i okružjem četvornog domstva toliko sam poneo senki koliko ispevano za ponovno kazivanje tome nalazi prostor.