BIBLIOTEKA X X V E K

2

Uredn:ik IVAN OLOVI

arls Snou

DVE KULTURE I PONOVO O NJIMA

NARODNI UNIVERZITET BRAA STAMENKOVI Beograd, 1971.

Naslov originala CHARLES P. SNOW

THE TWO CULTURES: AND A SECOND LOOK

Preveo ALEKSANDAR I. SPASIC

Korice IVAN MESNER, akad. slikar

NUBS, 1971.

PREDGOVOR

Ve esetak godina u svetu traje neobino iva rasprave o odnosu dveju kultura, humanistike i ne-uno-tehnike. Ova dihotomija nije nimalo nova. Ona se, u raznim vidovima, provlai kroz istoriju jo od mitskih vremena, a unekoliko je odraz suprotnosti iz-meu diskurzivne i predstavne simbolike (dva ravno-pravna vida ovekova simbolotvornog delanjaj, suprot-nosti izmeu racionalnog i orgijastinog, umnog i ul-nog, izmeu Prometeja i Orfeja*.

Na svaki nain, problem podvojenosti kulture nije nov. Ali je njegovo sve otrije nametanje ipak novija pojava, uslovljena sve veim i sve brirn ustrunjava-njem, unutar sve uih oblasti. Isto tako, premda je ovaj problem drevan, i o njemu su pisali mnogi autori (sa raznih podruja duhovnog tvoraHva), izgleda da se njegova aktuelnost naroito nametnula poetkom ez-desetih godina, nekako odmah po objavljivanju preda-

* Clnl se a SU ove mitske llcnosti bolji simboliki izrazi za ve protivstavljene kulture, iako Nie vie voll razliku izmeu umnog Apolona 1 ulnog Dionisa. Hirovitost, obest i osobena ul-nost ine Apoiona nepodobnim za ovaploenje naunoga duha. V. Robert Grevs, Grkl mitoul, prevela Gordana Mitrinovi, Nolit", Beograd, 1969.

II Aleksandar I. Spasi

vanja Dve kul ture i nauna revolucija (The Two Cul-tures and the Scientific Revolution), to ga je bri tanski naunik i romansijer arls Persi Snou odrao na Uni-verzitetu u Kembridu, kao Ridovo predavanje" za 1959. godinu*.

arls Persi Snou (Charles Snovj) roden je 15. oktobra 1905, u Lesteru (Leicester), kao sin neuspe-log biznismena (inae inovnika u nekoj fabrici obue). Budui siromaan, odabrao je karijeru koje mu je da-vela najbolje perspekt ive poziv profesionalnog na-unika. Studirao je prirodne nauke, uz pomo stipen-dija; kao mladi diplomac bavio se istraivakim radom na Kembr ikom univerzitetu, a 1930. doktorirao je fi-zike nauke. Tridesetih godina radio je koo nastavnik u Hr is tovom koledzu u Kembridztt, i ureivao je nauni asopis Discovery, a za vreme II svetskog rata bio je rukovodilac naunog osoblja britanskog ministarstva rada. Za razne drutvene usluge i zasluge dobio je odli-kovanje komandira Britanskog carstva, niz priznanja, poasnih diploma i doktorata, titulu sera 1957, a titulu doivotnog barona 1964. Takoe je radio u privredi, kao struni direktor udruenja britanskih elektrana.

Njegovo knjizevno delo obuhvata niz knjiga od hu-moristiko-detektivske prie Srnrt pod jedrorn (Death Under Sail) do ambiciozne serije od jedanaest romana, pod optim naslovom Tuinci i braa (Strangers and Brothers), te vie predgovara, izbora, ogleda i drama.

Ridovo predavanje. Sir Robert Rede (?1519), bio ]e istak-nutl britanski dravnik, javni radnik i glavni sudija za graanske albe. Ostavlo Je, na Univerzitetu u Kernbriu, zakladu za tri j&vna predavanja godinje. Zaklada Je obnovljena 1845. Po novome statutu, po Jedna znaajna linost iz oblasti nauke ili umetnosti odrava svake godtne predavanje na kakvu temu od najireg znaaja.

Predgovor g

Oenjen je uglednom britanskom spisateljicom Pamelom Hensford Donson (Hansford Johnson).

V ovoj prilici, dovoljno je rei da Snoua smatraju znaajnim romansijerom, mada ne dre svi kritiari da je on i naroito dobar pisac. Opte pohvele karakteri-zaciji naunog sveta, posebno bri tanskoga , pomeene su sa prigovorima izvetaenosti pojedinih likove. iVa svaki nain, njegova kljuna teme, ako se tako sme rei, jeste problem moralne odgovornosti nauke i naunika, te njegove knjige prevashodno spadaju meu tzv. romane s tezom (to, samo po sebi, ne podrazumeva nikakav vrednosni sud).

Elem, samo opredeljivanje za ovakav zanr pred-stavlja pokuaj mirenja diskurzije i predstavnoga, e to je, po Snouov im vlestitim reime, u njegovom sluaju bilo mirenje obrezovanja i vokacije*. Ali ba zbog te podvojenosti vlastite linosti, reklo bi se da Snou nije dosegao do krajnjih granica svojih mogunosti ni u jed-noj od dotinih oblasti. Mozda zato to su ljudi u svakoj od njih primali njegovo stalno kretanje izmeu Celzija i Berl ing ton Hauza** kao izraz tetnog i problematinog odsustva opredeljenja. Ili, mozda, jo vie zbog Snouova linog snebivanja da se potpuno preda ma kojoj od te dve svoje sudbine.

Ipak, moda ba zato, Snou je izvrio korisnu i da-lekosenu uslugu britanskoj ili, uopte, engloseksonskoj kulturnoj jevnosti. Po lemike koju je izazvao ovim svo-jim predavanjem jedna je od najveih i najduih koje su ikad zabeleene na podruju engleskog jezika, sa znaajnim reperkusijama i izvan njega. Razumljivo je to se predavanje tako duboko kosnulo be anglosak-

V. Str. 23. V. str. 24. bel.

10 Aleksandar I. Spast

sonskog zapada jer on je, istorijski uzev, ponajvie ugroen dihotomijom koju razlae Snou. A o njegovoj zabrinutosti i njegovim pogrenim procename svedoe i neke Snouove line greke, koje delimice priznaje u etiri godine kasnije nepisanoj dopuni*. Re je rnenje o precenjivenju emerikog i sovjetskog obrezovenje, e vie o potpuno povrnom i olekom rasuivanju o Kini i njenom mestu u svetu; u tom smislu, njegova prva gre-ka je veoma precenjena brzina kineske industrijalizaci-je, a druga je previe olaki prelaz preko te prve greke. S jedne strene, tekev postupek se moe shvetiti keo posledice uobiejenog zenemarivanja osobenosti drugih resa i civilizeoije, keo posebno isteneni vid evropocen-trikog paternalizma koji semi Snou osuduje. S druge strane, medutim, reklo bi se da znaajniju ulogu igra psihiki mehanizam prieljkivanja, meanja emocija u rasudivanje, delovanja neprevladane zelje da se nepoz-nanice iz drugih svetova i sa drugih podnevake tu-mae na osnovu iskustava i mudrosti Zapada.

Tu zapravo i lee najvee slabosti Snouova zaklju-ivanja. U brizi za Aziju i Afriku, on o njirna rasuuje iznenaujue povrno. Sern toga, poput veine rugih analitikih kritiara drutvenih, politikih i drugih ne-podoptina zapadne civilizacije, Snou je odlian dija-gnostiar, relativno slab kliniar. Sjajan u kritici, on ispoljava zauujuu naivnost u konkretnirn predlozima za delanje. On vrlo dobro zna ta njegovoj kulturi ne-dostaje, ali ne zna ili nije spreman da zna kakve sve radikalne mere, i kojim redom, treba a se preduzmu, da bi ta kultura stala na sdravu osnovu za plodono-snu funkciju u budunosti.

Ponovo o dve kulture" ("The Two Cultures: A Secona Look"), 1963.

Predgovor

Tako Snou previa (ili, mozda, nee da uvidij da je koreniti drutveni preokret, radikalna promena u obla-sti odluivanja, neophodan za prevledavanje same di-hotomije izmeu diskurzivnog i predstavnog, izmeu Prometeja i Orfeja. Raspolueni ovek svih dosedenjih kultura jednostavno nije kadar da ostvari istinsku -lost svog linog (duhovnog, stvaralakog) ja*. Jedino u nekom teorijskom, jo nepostojeem drutvu buduno-sti moe ovek biti sposoban da ponovo ostvari onu celovitost svog umno-emocionalnog bia, koja je u vre-me nevinosti nauke i umetnosti omoguavala retkim genijalnim pojedincima da dosegnu i celovitost slike sveta.

S druge strane, ako odista stremimo optem ljud-skom dobru, ako tezimo stanju u kojem se zbilja svak rnoe ponaati tako da maksima njegova delanja bude naelo opteg zakonodavstva, onda nam nee smetati ako neki drugi izmi, umesto naeg vlastitog, privreme-nog i ve rastrojenog, uine ono za Sto je on bio nespo-soban ili, prosto, umoran**.

II

Reklo bi se da je Snou u pravu kad zakljuuje da je neoekivanoj spornosti njegovog predavanja dopri-nelo to to je ono dolo u pravom trenutku, ba kad je sazrela tematika koja se u njemu obrauje, kao i to to u pitanju nisu nikakve izvorne ieje ni problemi, ve tematika koja je opta (i vena)***. Odista, od 1959. go-

* Vldl oeljak Sloboda 1 spontanost" 7. poglavlje knjige Erlha Froma Bekstuo od slobode, prevell Sl. orevi i A. I. Spasi, II izdanje, Nolit", Beograd, 1969, str. 228 i dalje.

V. str. 74. Ponovo o dve kulture", I.

12 Aleksanar I. Spasi

dine, kada je Snouovo predavanje odrzano i objavljeno, usledili sw bezbrojni prilozi raspravi o problemime pre-vladavanja tehnokratije, izmirenje nauke i humaniteta, opesnosti od divljenja nauke i tehnologije, i tako dalje. Ljudi najrazlinijih strunosti piseli su i jo piu izu-zetno uzbudljive i pronicljive knjige, oglede i lanke o podvojenosti kulture, ili rnnogostrukosti i osobenostima i nepomirljivosti kultura, i sve te deletnost oiste neme vie nikakve veze sa dobronamernim i nimalo presudnim povodom iz kojeg je potekla cela ta poplava.

Mnogi autori danas jo pominju Ser arlse keo nekog automatizovanog kulturozdera, nestrpljivog da itavu tradiciju knjizevne kulture prinese na zrtvu ne-kom novom tipu elektronskog raunara, zasnovanog, recimo, na integrisanim kolima. U savremenoj zapadnoj kulturi koja odista ne manjka polemikim strastima teko je nai manje suvisao sud i pogrenije usme-renu kritiku. Jer ako C. P. Snou podvrgava tradicio-nalnu knjizevnu kulturu zestokoj kritici on to pre svega ini sa stanovita razoaranog vernika. On se, premda svestan nunih prornena, trudi da tradicionalnu kulturu ouva sa to manje ozleda, to celovitiju. Iako je kri-tiar kristalizovane tradicije, on je njen izdanak: ne samo zato to se brine za njenu budunost, te pokuava da je prilagodi" toj budunosti, ve i zato to se nada (kako sam priznaje u tivu Ponovo o dve kulture") da e svojim pukim verbalnim delovanjem pokrenuti zivu akciju opte rejorme*.

Jer te kritikovana tradicionalna knjievna kultura koju bi, moda, bolje bilo nazvati tradicionalnom

isto.

Predgovor 13

humanistikom"* prevashodno je verbalna i verbali-stika. U tom smislu, ona je ostatak religijsko-ideoloke svesti i njoj priroene vere u neposrenu delotvornost rei. Stav ,,I [u poetku/ bi re" jo ivi u nama, du-boko zapreten, ali prisutan.

Religijsko-ideoloka uslovljenost Snouova zalaganja za izmirenje dveju kultura ispoljava se i na drugim razinama. On strepi za buduu efikasnost zapadne civi-lizacije, pa ak i junkciju njegove vlastite zemlje, Velike Britanije, u jedinstvenom svetu prevladanih ne-usaglaenosti u razvoju. On se plai da Zapad ne bude zabran. Taj deo njegova izlaganja najpodloniji je kri-tici. Jer, bez obzira na privredno-nauno-tehniki stu-panj razvoja, Zapad ve jeste zabran, budui da je, u najboljem sluaju, tek diletantski i kolekcionarski upoz-nat sa glavninom vanevropskih kulturnih tokova. Taj evropski i belorasni egocentrizam ogleda se, pre svega, u duebrinitvu i oinskom ponaanju silnika prema svima koji su manje sreni, manje bogati i manje mo-ni. Uopte uzev, ideoloke lekcije dolaze svima ma-njima i s leva i s desna, pa ak i od najdobronemerni-jih pojedinaca na tim stranama, kao to je, na primer, . P. Snou, koji izraava bojazan od nasilnog premo-enja jaza izmedu siromanih i bogatih, onih u razvoju i onih razvijenih. Snou ali to manje sreni blinji is-poljavaju nestrpljenje, i strepi da predskae koliko jo vremena ostaje Zapadu efikasnu akciju dobre volje.

Obuhvatajui ovlm pojmom sve umetnosti, njihovo nauCno" tako 1 puko saCuvstveno razmatranje, pravo, istorlograriju i tradicionalne drutvene nauke. U dlskusijl o Dve kulture" voenoj u londonskom meseCniku Encounter tokom 195960. godine. V. D. Vols (W. J. Walls) Je razvio zanimljivu tezu po kojoj su pravnici, a naroCito advokati, najpredstavnlji zatoCnici antinauCnih stremljenja tradicionalne knjievne" kulture, u njenom stoer-nom vidu.

14 Aleksandar I. Spasi

U stvari, ni sami Snou nije svestan svog istananog paternalizma, koji se toj manje srenoj veini ovean-stva ponajvie popeo na glevu. Odista, teko je uvideti zato bi silovit skok preko jaza izmeu bogatih i siro-manih bio tako stralno tetan. Bojazan od bombe kao takve nema mnogo smisla. iVije li Deni de Ruzmon raz-borito primetio de nem ona sema nee nite uiniti, eko je ostavimo da miruje u njenom podzemnom skladitu?

Iako sve to vrlo dobro zna, iako je, kako pominje u ovoj knjizi, vie od veine drugih pisaea obraivao pitanja unutarnje politike (naina na koji se odista donose odluke u grupama monika"), . P. Snou ne moe da se oslobodi bremena tradicije knjievne kul-ture, koju tako silno kritikuje. Bez sumnje je to uslov-ljeno injenicom to se on nalazi u krajnje nestabilnom i nezahvalnom polozaju u nultoj taki izmeu dveju kultura, iju protivstavljenost teko dobro analizira.

III

. P. Snou je, rekosmo, odigrao vrlo znaajnu ulo-gu u zapadnom svetu poslednje decenije, ako ni zbog ega drugog, ono zato to je zamano doprineo raspa-ljivanju polemike o dvema kulturama, pa tako i posve-ivanju vee panje samoj podvojenosti zapadnog duha, ako se smem posluziti jednim tako spornim geistesge-schichtliche pojmom.

Razume se, problem podvojenosti kulturnog bia, individualnog i kolektivnog, ne postavlja se kad su po-sredi najvei pojedinci iz obeju protivstavljenih oblasti i najvea dostignua u tim oblastima. Teorija relativi-teta odlikuje se uzvienom lepotom, uporedljivom sa

Predgovor 15

onom jedne velike sirnfonije, sklednost jednog otme-nog metematikog dokaza uzbuuje koliko i istinska pesme ili odista izvorni likovni simbol.

Meutim, to ne znai e je u sedenjern svetu pro-blem podvojenosti kulture imagineran ili prenaglaen. On realno postoji, jer svi vrlo dobro znamo koliki raz-mak deli vrhunske domaaje vrhunskih stvaralaca u tim dvema oblastima. Istina, sema nauka, prava ili ista nauka, fundamentalna ili primenjena, drevna ili najmodernija, nikad nas ne suoava sa problemom implicitnog sukoba nauke i humaniteta". Odista, ka-kva je neposredna dejstvenost jednog fizikog zakona? Da li batina (ili poluga, da upotrebim nauni termin) moe ikoga tresnuti po glavi ako je niko ne dri za drugi kraj?

Ali nauka u rukama ravih naunih savetnika, ili u rukama manjkavo obavetenih donosilaca odluka, moe istinski imati katastrofalne posledice, mnogo pre no to se mo&emo nadati dostizanju odista preovlau-jueg stanja nove celinske nevinosti. Nauka je, nema sumnje, skupa; ona je uvek bila skupa, i uvek je zahte-vala koncentrisana sredstva. A dobro je poznato da odluke o raspodeli takvih sredstava ne donose naunici, ve rnonici, u manje ili vie zatvorenim skupinama. Mora se takoe dodati da ti donosioci odluka nalaze, u ogromnoj veini sluajeva, rave savetnike, meu na-unicima koji nemaju ili vie nemaju ta a kau, i koji se na lestvici naunih vrednosti vazda nalaze relativno nisko.

Isto to gotovo obavezno vazi i na drugoj strani. Ti isti donosioci odluka najee nalaze ideologe i kultur-no-umetnike savetnike medu iscrpenim i isluenim pesnicima, meu umornim, prestarelim, esto zakree-

16 Aleksandar I. Spasi

nim i ojeenim kulturnim stvereocime, koji tekoe vie nemeju te e kezu, koji vrlo esto niked i nisu imeli te rei.

Sad, takav spoj, mo tako povezana sa naukom i ideologijom, ili sa ideologizovanom naukom ponajpre, predstavlje nesnmnjivu pretnju oveku i njegovorn bliznjem, emu nes vie negoli slikovito ui proteklih desetek hiljadugodita civilizacije. JVajsurovije pouke te vrste dali su nam nacizam i staljinizam, a neko novo izopaenje svesti sline ideoloke vrste moglo bi nas jo skuplje stajati, jer prirodno moemo da oekujemo sve vee zaotravanje odnosa akcije i reakcije. Njutnov za-kon jo vei, to je uoptenje koje pokrive svemir"; nu-zno sve bri razvoj nauke i tehnologije morae da iza-ziva sve grevitiji otpor nuzno konzervativne knjizevne kulture.

Jer, s jedne strane, nauci se mora priznati da uvek sarna ukazuje na sve mogune oblike vlastitog izopa-enja. Ona u sebi sedrzi nekakav automatski korektiv, koji je, reklo bi se, prirodni ishod njenog osnovnog me-toda metoda probe i pogreke. Nauka je svesna svo-jih mana, i esto je jedino ona sama kadra da ih pre-vlada*. S druge strane, nerna sumnje da je tradicionalna knjievna kultura prirodni rasadnik ideologija. Pred-stavljajui uglavnom sintezu steenog iskustva, njegovu jeziku formulaciju, ta kultura se svodi na prevashodno umetniku delatnost. Samim starenjem, metafore te jezike umetnosti konzerviu se i patiniraju, i svaki novi naretaj, ve od prvog sledeeg, otkriva u njima nove lepote i ari, pa tako i neka nova znaenja. Ljudi

Dovoljno Je pomenuti, na primer, da jeino savremena teh-nologija moe da rei probleme prenaseljenosti ili usroenosti pri-rodne sredine, koji su u znatnoj meri posledica njenog dosadanjeg razvoja.

Predgovor 17

su najosetljiviji na prolost, na vlastite izvore. Zato e vrlo lako otkriti vii umetniki smisao" ak i u ne-sumnjivoj antikoj pornogrejiji, ili e pridati vie, me-tafiziko zneenje nekorn sumornom pesnikom tekstu, koji je u vreme nastanka mogao biti tek rnanje-vie veto ustihovana paskvila, ili ak poziv na pogrom. Uitavanje je nuna, prirodna i verifikovana sastavnice razmatranja knjievnih dela.

Stoga nikad ne treba smetnuti s uma da prolost irna smisla samo u funkciji budunosti . Moj sin sam ja, to bie glas o meni", veli jedan pesnik. P a zato onda zeborevljemo de smo mi semi glesovi o oevime , o svojim ve devno zeborevljenim prec ime? Ako ho-emo da oni ive, ako smo sigurni da su oni dostojni venog zivljenja, i ako e l imo da sami ivimo, u naoj vlastitoj deci, u deci te dece, duni smo da se svim si-lama odupremo onorn kobnom, samoubilakom nagonu vrste, koji nas goni da svoje sinove trujemo svojom osobenom ideologijom, de im posuvreujemo svest, gu -ei i njihov vlestiti zivot i gles o nama kroz njih.

Tregiki petos ovih rei, ovih ve optih mesta, podnoljivim ini srena okolnost to se ovekova prak-se ne seg leeve uvek se njegovim proklemovenim stevovime. De je o mogunim primenema toka, po-luge ili vatre raspravljao sa svojim b l iznjima makar i hiljadu puta manje no to danas razglaba o pojmu, recimo, nacionalne kulture", ovek bi, bez surnnje, jo amio u peini.

IV

U bezbro jnim prilozima diskusiji o dvema kultu-rama vie puta je iskazivan, a jo ee implikovan stav koji bi, po mom miljenju, trebalo da poslui keo

8 Dve kulture

18 Ateksanar I. Spasi

ishodite za na pristup problemu podvojenosti kulture. Taj stav nije ni neroito dubokoumen ni osobito nov; moglo bi se ek rei de njegova rezlonost i istinitost dostiu skoro razinu oitosti pomalo ishabanog afori-zma. 2a svrhe u ovoj konkretnoj prilici, taj bi se stav mogao formulisati otprilike ovako: Valjana mnoina dobro obavetenih leika od sutinskog je zneaje ze zetitu demokratskog drutve od tirenije, peternelizme i histerije"*.

Ovaj stav se sasvim prirodno postavlja u samo sredite spora o podvojenosti kulture, i teta je to ga sami . P. Snou nije izriito formulisao, ime bi moida izbegao neke suvine nesporazume sa tradicionalnom knjievnom kulturom. Dodue, iskezivenje toga stave, ber u navedenoj jormulaciji, podrazumeva izvesne og-rade, ili potrebu da se definiu pojmovi demokratsko drutvo", odnosno dobra obavetenost", mada se int da u vezt s tim pojmovima ve postoji relativno zado-voljevejue saglasnost u okvirima Ijuske vrste, bez ob-zira na arolikost uslova u kojima ive pojedini njeni delovi. Malo bi koji pojedinac, iz malo kojeg dru-tva, odbio da pod demokratijom" razumeva predstav-nicko ustrojstvo rukovoeih struktura drutva (ili, kako bi se to dramatsko-pesniki reklo, vladavinu na-rode, naroom, za nerod") bez obzira na skoro ba-rokne mogune i istorijske mutacije pojma predstav-nitvo". Isto tako, skoro svi se moramo sloiti a obra obavetenost", u nae vreme sveopteg carstva optila, podrazumeva delotvorno spajanje prave sloboe izbora

Ova tormulacija gotovo Je u Celosti preuzeta iz Stiva Culture ar. Conseience" (Kultura i savest"), tradlciona.no nepotplsanog MjuCnog priloga neeljniku Times Literarj/ Supplement, br. 3324 (od 11. novembra 1965), str. 993. [Posredi Je prikaz knjige Grists fn Humanities (Krlza u humanim naukama), koju Je prlredio Di. H. Plamb, Pelican", Harmondsvort. 1965).

Predgovor 19

se mogunostime ze blagovremeno, intenzivno, selekti-vno i doivotno obevetevanje (posrei je, akle, proces stalnog upoznavanja mogunosti saznavanja, e ne ste-nje konane oblikovanosti znanjaj.

Zenemerimo, u ovoj prilici, primemljive prilike ze elje istenevenje i rezgrenievenje zneenj termin, pa pretpostavimo, iako to moe izgledati povrno, de preovleujui postotek svetskog stenovnitve, bez ob-zire na sve postojee razlike meu pojeinim manjirn skupiname, zestupe upravo data odreenja pomenutih spornih pojmova. Ili, zato da se ne ograniimo jo vie, pretpostavimo da apsolutna veina lanova samouprav-nog drutva (ili drutava) u ovoj zajednici (ili zajedni-cama) na jedinstven nain shvata demokratiju i obave-tenost.

Ako od takve pretpostavke poemo, ostaje nam je-dino da svim silama ili je bolje rei svim mogunim mehanizmima jednog drutva koje polae prevo ne je-instvenost u svetskim razmerama nestojimo ne Sto boljem obevetevenju to veeg broje ljui. U tu svrhu ne sme nam biti odbojno ni mrsko nijeno miljenje; nijedna tema ne moe biti tabu. Zarad izmirenja dveju kultura, zara istinskog premoivanja tradicionalne raskoljenosti ovekova duhovnog bitka, zarad formira-nja istinski celovitog oveke blagoslovene zajednike budunosti, moraju se preuzeti osnovni postulati obeju tih kultura. Mora se potovati naelo tredicionelne knji-evne kulture po kojem nikakve cenzura duha nije pri-hvatljiva, ni pod kojim uslovima, i ni na kojoj razini. Jstovremeno, mora se prihvatiti i osnovno naelo na-une delatnosti: traganje za istinom metodom probe i pogreke.

2

20 Aleksendar I. Spast

V

Nastojei da itaoce to uoptenije uvedem u ena-lizu podvojenosti kulture koju daje Snou, hotimice sarn izbegavao svako izravno povezivanje toga problema sa trenutkorn nae kulture (ili kultura) u kojern se ova knjiga pojavljuje. Problemi obrazovanja u.nas, mitolo-gizacije tehnokratije, odnos nepismenosti i dveju kul-tura, odliv mozgova, uloga masovnih optila, pitenja necionelnog, zejednikog i sveopteg, i niz drugih pro-bleme verovetno se semi nemetnuti u diskusiji koju bi mogla izazvati pojava ove knjige.

Aleksandar I. SPASIC

DVE KULTURE I NAUNA REVOLUCIJA

I

DVE KULTURE

Pre neke tri godine objavio sam u tampi lanak o problemu koji ve due imam na umu.1 Posredi je problem koji nisam mogao izbei, zbog samih okolnosti mojega ivota. Da o tom predmetu uopte razmiljam ovlauju me jedino te okolnosti, puki niz sluajnosti. Svak sa slinim iskustvom video bi uglavnom iste stvari, i mislim da bi ih komentarisao na gotovo istovetan na-6in. Prosto se sluilo, eto, da to iskustvo bude neuobi-ajeno. Po obrazovanju, bio sam naunik; po vokaciji pisac. I to je sve. Bila je to nekakva srena okolnost, ako hoete, uslovljena roenjem u siromanoj kui.

No, moja lina istorija sada nije vana. Treba jedino rei da sam doao u Kembrid, i tu se malo bavio istra-ivakim radom, u vreme izuzetno znacajne naune de-latnosti. Bio sam povlaen da iz neposredne blizine pra-tim jedno od najcudesnijih stvaralakih razdoblja u celoj istoriji fizike. A desilo se da sam zahvaljujui udima rata ukljuujui u njih i susret sa V. L. Bragom*

Sir WiUiam Lawrence Bragg (1899-), ugledni britanski l i -ziar; proslavio se lzuavanjem kristaia pomou rentgenske difrak-dje . Prim. prev.

24 Carls Snou

u bifeu stanice Ketering, jednog vrlo hladnog jutra 1939, susret koji je odluujue delovao na moj ivot bio kadar, pa odista i moralno prinuen, da tu blizinu ne-posrednog posmatraa ouvam do danas. Tako sam pu-nih trideset godina bio u dodiru sa naunicima, ne samo iz radoznalosti ve i u sklopu svoga radnog bivstvova-nja. Tokom tih istih trideset godina trudio sam se da oblikujem knjige koje sam eleo napisati, to me je vremenom svrstalo meu pisce.

Bilo je dosta dana kada sam asove rada provodio sa naunicima, a onda uvee izlazio sa nekim od knji-evnih istoposlenika. I doslovce je bilo ba tako. Na-ravno, imao sam i jo imam prisnih prijatelja kako meu naunicima tako i meu piscima. Upravo mi je ivljenje u tim dvema skupinama a jo vie, mislim, redovno kretanje od jedne do druge nametnulo pro-blem onoga to sam za sebe nazvao dvema kulturama", mnogo pre no to sam ita stavio na papir. Jer posto-jano sam oseao da se kreem izmeu dveju skupina ljudi uporedljive pameti, iste rase, priblino jednakog drutvenog porekla, i skoro ujednaenih prihoda, a ipak ljudi koji su skoro sasvim prestali da opte jedni s dru-gima, i koji u intelektualnom, moralnom i psiholokom pogledu imaju tako malo zajednikoga da je prelaz u elzi iz Berlington Hausa ili Saut Kensingtona gotovo ravan putovanju preko okeana.*

U stvari, njih razdvaja prostor mnogo vei i od sa-mog okeana jer posle nekoliko hiljada milja atlant-ske vode nai ete se u njujorkom Grini Vilidu, gde

* BurHngton House 1 South Kenslngton su Cetvrti Lonona u kojima se nalazi veina instituta 1 drugih naunih ustanova; Chelsea je tradicionalna umetnika etvrt" brltanske prestonice. Prim. prev.

Dve kulture 25

se govori jezikom upravo istovetnim kao u elziju, pri emu itelji obe te etvrti imaju po prilici isto toliko veze sa ljudima iz MIT-a kao da naunici govore isklju-ivo tibetanski.* Jer taj problem nije samo na, engle-ski; zahvaljujui nekim idiosinkrazijama britanskog ob-razovanja i drutva, on je malo pojaan u toj zemlji, a zahvaljujui drugima pomalo se nipodatava; no, uglavnom je to problem itavog Zapada.

Na umu imam neto sasvim ozbiljno. Ne mislim na onu lagodnu priicu o tome kako je u Kembrid, na veeru, doao jedan od najvedrijih oksfordskih velikih profesora uo sam da se taj doivljaj pripisuje A. L. Smitu.** Desilo se to negde devedesetih godina prolog veka, a mislim da je posredi morao biti koled Svetog Jovana, ili, moda, Trojstva.*** Bilo kako bilo, Smit je sedeo esno od Predsednika, a bio je ovek sklon da sve ljude oko sebe ukljui u razgovor, mada ga lica suseda ba nisu naroito hrabrila na to. Obratio se SmLt nekom veselom oksfordskom priicom oveku koji je sedeo naspram njega, a ovaj je, u odgovor, tek neto promumlao. Onda je Smit pokuao sa svojim desnim susedom, koji je takoe odgovorio mumlanjem. Zatim su njih dvojica, na silno Smitovo iznenaenje, pogle-dali jedan drugoga. Je li ti zna o emu ovaj go-vori?" upitao je jedan. Pojma nemam!" ree drugi. To je, razume se, pomelo ak i Smita. Ali Predsednik,

* Greenwich Village; MIT Je Masausetski tehnoloki instilut (Massachusetts Institute for Technology), jedan od vodeih amerl-kih i svetskih centara za prirodne nauke. Prim. prev.

"" Arthur Lionel Smith (18501924), poznati britanski istoriar. Prim. prev.

St. John's College i Trinitv College dva meu najstarijim koledima za mukarce na Kembrickom univerzitetu, osnovanl 1511, odnosno 1546. Prim. prev.

2G Carls Snou

delujui kao izmiritelj okupljenih, oraspoloi ga reima: Ah, to su matematiari! S njime rni nikada razgo-varamo."

Ne, zaista imam neto vrlo ozbiljno na umu. Veru-jem, naime, da se intelektualni ivot itavog zapadnog drutva sve vie cepa na dve stoerne skupine. Kad ka-em intelektualni ivot",* ja tim pojmom obuhvatam i velik deo naeg praktinog ivota, jer bih svakako bio poslednja osoba sklona da zastupa misao o mogunosti razlikovanja ta dva vida ivota, na onoj najdubljoj ra-zini. No, na praktini ivot vratiu se malo kasnije. Sad je re o dvema stoemim skupinama; na jednom stoeru imamo knjievne intelektualce, koji su, uzgred budi re-eno, usled nepanje onih drugih, poeli sebe nazivati intelektualcima", kao da su jedini. Seam se kako je jo tridesetih godina, u jednom razgovoru sa mnom, G. H. Hardi zapazio, pomalo zbunjen: Je li primeu-jete kako se danas upotrebljava rec .intelektualac'? Cini se kao da za nju postoji neka nova definicija, koja ni-poto ne obuhvata Raderforda, ni Edingtona, ni Diraka, ni Adrijana, ni mene. To izgleda prilino udno, zar ne?"2

Knjievni intelektualci na jednom stoeru a na drugom naunici, i, kao najpredstavniji meu njima, fi-ziari. Izmeu tih stoera, jaz uzajamnog neshvatanja ponekad (naroito kod mladih) neprijateljstvo i ne-dopadanje, ali ponajvie odsustvo razumevanja. Svi ima-ju udno izopaenu predstavu o onim drugima. Njihovi se stavovi toliko razlikuju da ak ni na razdni oseanja ne mogu nai mnogo zajednikoga. Nenaunici su skloni da naucnike smatraju hvalisavim prostacima. Oni uju gospodina T. S. Eliota, koga u ovakvim slikovitim pri-

Navod prevodioev. Prim. prev.

Dve kulture 27

merima moemo koristiti kao arhetipsku linost, kako im govori o svojim pokuajima da oivi dramu u stihu, kojoj se veoma malo moemo nadati, i kae im kako bi se oseao zadovoljnim ako bi on i njegovi istoposlenici mogli pripremiti tle za jednog novog Kida ili novog Grina.* To je taj ton, sputan i usiljen, tako blizak knji-evnim intelektualcima: to je onaj sputeni glas njihove kulture. A onda zauju jedan mnogo snaniji glas, glas druge arhetipske figure, Raderforda, kako gromoglasno objavljuje: Ovo je herojsko doba nauke! Ovo je eli-zabetinsko vreme!" Mnogi od nas uli su taj iskaz, i mnotvo drugih, spram kojih je taj bio umeren; i ni-malo se nismo imali domiljati kome Raderford dode-ljuje ulogu ekspira. Ali je knjievnim intelektualcima teko da shvate, uobraziljno ili intelektualno, da je Ra-derford pri tom bio potpuno u pravu.

A uporedimo i stav i tako se zavrava svet, ne uz prasak ve sa jadikovkom" uzgred reeno, jedno od nauno ponajmanje verovatnih prorocanstava koja su ikad data sa Raderfordovim odgovorom u poznatoj anegdoti: Srean momak, taj Raderford, uvek je na vrhu talasa." Pa ja sam i napravio taj talas, zar ne?"**

Thomas Ky Kl (1558?94?), ranl engleskl ramaUCar 1 verovatno autor preekspirovske verzije Hamleta; najpoznatlje mu elo The Spanlsh (Spanska tragedija). Robert Greene (156092?), pesnik, dramatlar, pamfletist 1 boem; verovatno sue-lovao u plsanju orlginalne verzije istorijske drame VI (Henri VI), koju ]e kasnije preradio Sekspir; napadao Sekspira. Prim. prev.

** Engleski lzraz to be on the crest of viave tanije bi se pre-veo naim izrazom ,,biti u sreditu panje, ili guve". Meutim, ovakav izraz ima u naem jeziku gotovo iskljuClvo pejorativni smi-sao, pa se suvislijim Cini doslovni prevod engleske fraze, pogotovo

23 Carls Snou

U nenaunika je ukorenjen utisak da su naunici plitkoumno optimistini, nesvesni ovekovog poloaja. S druge strane, naunici veruju da su knjievni inte-lektualci potpuno lii5eni sposobnosti predvianja, ud-novato ravnoduni prema blinjima i, u jednom dubljem smislu rei, antiintelektualni, nestrpljivi da i umetnost i miljenje ogranie na dati trenutak postojanja. I tako dalje. Svaki ovek sa skromnim darom za pogrde mo-gao bi izbaciti obilje ovakvih ogovaralakih utuka. Na svakoj strani, poneki od njih nisu sasvim osnovani. Ali je sve to razorno. Mnogo toga temelji se na opasnim pogrenim tumaenjima. Pozabaviu se dvama ponaj-dublje pogrenim tumaenjima po jednim sa svake strane.

Prvo, re-dve o optimizmu naunika. Ta se optuba tako esto uje da je ve postala ovetalo opte mesto. Izraavali su je i neki od najpronicljivijih nenaunih umova naeg vremena. No, ta optuba proizlazi iz br-kanja pojedinanog iskustva sa drutvenim, poloaja o-veka pojedinca sa njegovim drutvenim stanjem. U ve-ini sluajeva naunici koje sam dobro upoznao oseaju isto tako duboko kao i nenaunici koje sam dobro znao da je pojedinani poloaj svakoga oveka upravo tragian. Svak od nas je sam; ponekad izmiemo toj svojoj osami kroz ljubav nenost ili, moda, u stva-ralakim trenucima; no, ti trijumfi ivota samo su sve-tlokazi koje sebi stvaramo, dok je ivica naega puta u tami: svak umire sam. Neki naunici koje sam upo-znao uzdaju se u otkrivenje religije. Moda u njih to oseanje traginog poloaja i nije tako snano. Ne znam. ini se, meutim, da je u veine ljudi snanih oseanja s obzlrom na Raderfordovu dakako opravdanu samosvest. Prlm. prev.

Dve kMlture 29

ma koliko da su veseli i sreni, ponekad ba u onih ponajvie veselih i srenih to tragiko oseanje ut-kano u same ile, 'kao deo njihove ive biti. Za naunike koje sam najbolje poznavao to vai koliko i za svakoga drugog.

No, skoro svi oni i upravo se tu istinski javlja traak nade ne vide nijedan razlog sa kojeg bi i dru-tveno stanje bilo tragino prosto zato to je takav po-loaj pojedinca. Svak od nas jeste usamljen; svak umire sam. U redu, to je sudbina protiv koje se ne moemo boriti ali u naem drutvenom stanju ima mnogo ega to nije sudbina, a protiv ega se moramo boriti da bismo bili ljudi.

Najvei broj naih blinjih, tia primer, pothranjen je i umire prerano. U najgrubljem smislu rei, to je drutveno stanje. Uvid u ovekovu usamljenost dovodi nas u jednu moralnu klopku: kua nas da se povlaimo u sebe, osetljivi na svoju jedinstvenu tragediju, ostav-ljajui druge bez obeda.

Kao skupina, naunici u tu zamku upadaju ree od drugih. Oni su skloni da s nestrpljenjem gledaju moe li se to uiniti, i da veruju u takvu mogunost, dok se ne dokae suprotno. To je njihov stvarni opti-mizam, a takav je nama ostalima estoko potreban.

S druge strane, isti taj duh, krepak i dobar i spre-man na borbu u korist ljudske brae, navodi naunike da preziru drutvene stavove one druge kulture. No, takvo je miljenje preve povrno; neki drutveni sta-vovi knjievne kulture odista zasluuju prezir, ali su oni tek odraz jedne privremene faze, i ne treba ih sma-trati predstavnima.

Seam se kako me je jedan ugledni naunik una-krsno ispitivao. Zato veina pisaca zastupa drutvena

30 arls Snou

mnjenja koja bi se jo u vreme Plantadeneta smatrala izrazdto necivilizovanima i demode? Ne vai li to za ve-inu slavnih pisaca dvadesetog veka? Nisu li Jejts, Paund. Vindam Luis, devet desetina onih koji su vladali knjievnom oseajnou naeg vremena, bili ne samo glupavi ve i zli u politikom smislu? Nije li uticaj svega to oni predstavljaju olakao pojavu Auvica?"*

Mislio sam tada, a i sada smatram, da pravilan od-govor ne moemo dati ako branimo neodbranjivo. Nije imalo svrhe odgovarati da je Jejts, prema svedoenju prijatelja u iji sud verujem, bio ovek jedinstveno plemenitog karaktera, koliko god i velik pesnik. Nema svrhe osporavati injenice koje su uglavnom tane. Po-ten je odgovor da odista postoji veza, za cije sporo uvianje knjievne osobe svakako zasluuju osudu, iz-meu nekih oblika umetnosti ranog dvadesetog veka i najimbecilnijih izraza anti-drutvenih oseanja.8 To je bio jedan od mnogih razloga sa kojih su neki od nas okrenuli lea umetnosti i pokuali da za sebe utru neki novi ili drukiji put.4

No, iako su mnogi od tih pisaca zaista vladali knji-evnom oseajnou tokom jednog narataja, sad vie nije tako, ili bar nipoto nije u istoj meri. Knjievnost se menja sporije od nauke. Ona ne poseduje svoj au-tomatski korektiv, te u njoj razdoblja zabluda

Plantagenets engleska kraljevska dinastija, u istoriji sada poznata kao Anujska; kraljevi ove loze najdue su vlaali Britanijom posle pobede Normana, mada se zakonita muka linija ugasila 1499. William Butler Yeats (18651939), Jedan od najvelh pesnika engleskog Jezika, doblo Nobelovu nagradu za knjievnost 1923; Ezra Poun (1885) proslavljenl pesnlk kole lmidizma, suen zbog podrke faizmu, i proglaen mentalno labllnim, ivi u Italiji. Wynham Lewis (18861957), engleski pisac amerlc-kog porekla, veliki osobenjak 1 duhovit pamfletist; razvio osobenu, dosta zbrkanu i nazanu drutvenu teoriju. Prim. prev.

Dve kulture 31

traju due. Ali naunici ozbiljno gree kad o svim pisci-ma sude na osnovu dokazne grae iz vremena 191450.

To su tek dva od vie nerazumevanja meu pome-nutim dvema kulturama. Treba jo rei da sam nailazio na kritiike otkako sam poeo govoriti o dvema kultu-rama. Veina mojih naunih poznanika smatra da ima neega u svemu tome, to dri i veina poznatih mi delatnih umetnika. Najvie me osporavaju nenaunici izrazito vezani za stvarnost. Oni misle da je posredi preterano uproavanje, te da, ako e se uopte govoriti na taj nain, valja razluiti bar tri kulture. Oni tvrde da bi, mada sami nisu naunici, podelili s ovima mnoga oseanja. Za najnoviju knjievnu kulturu oni bi dali isto tako malo kao i sami naunici a moda jo marnje, poto je bolje poznaju. D. H. Plamb, Alan Balok i neki od mojih prijatelja meu amerikim sociolozima kau da se estoko opiru saterivanju u jednu kulturnu staju, zajedno s ljudima s kojima se ni mrtvi ne bi dali videti, kao god i proceni da oni iole doprinose stvaranju klime koja ne bi dopustala drutvenu nadu.*

Ja takva obrazloenja potujem. Broj dva je veoma opasan: upravo je zato i dijalektika opasan posao. Po-kuajima da se ma ta podeli na dvoje valja pristupati s velikom sumnjiavou. Dugo sam pomiljao da se upustim u vee istanavanje, ali sam, napokon, ipak odustao od toga. Tragao sam za neim malo irim od smele metafore, a daleko uim od celovitog prikaza kul-ture; za te svrhe, pojam dveju kultura je, reklo bi se,

* Alan Bullock (1914) engleskl sodolog 1 polltlJkl lstorl-Car, profesor u Oksforu; John Harol Plumb (1911) brltanskl sociolog 1 profesor moerne britanske istorije u Kembriu. Prim. prev.

32 arls Snou

sasvim pogodan, a svako dalje istanavanje donelo bi vie nevolja nego koristi.

Na svom stoeru, nauna ku l tu ra odista je kul tura , ne samo u intelektualnom ve i u antropolokom smislu. To jest, njeni se lanovi ne moraju uvek u potpunosti razumevati , i esto se, naravno, ne razumeju; biolozi e esto imati neku prilino m u t n u preds tavu o suvre-menoj fizici; ali postoje zajedniki stavovi, opta me-rila i obrasci ponaanja, opti pristupi i polazita. To to je zajedniko see iznenaujue iroko i duboko, po-preke sekui kroz druge duhovne obrasce, kao to su religijski, politiki i klasni.

Pretpostavl jam da su, statistiki uzev, naunici u neznatno veoj meri religijski nevernici, u poreenju s ostalim intelektualnim svetom mada je meu njima dosta vernika, i ini mi se da njihov broj raste meu mladima. Takoe statistiki uzev, neto vei broj na -unika zastupa stavove levice u pitanjima otvorene po-litike mada se, opet, mnogi nazivaju konzervativcima, to je takoe ee meu mladima. U poreenju s osta-l im intelektualcima, znatno vei broj naunika u Bri ta-niji, a verovatno i u SAD, potie iz siromanih poro-dica.5 Ipak, s obzirom na itavu oblast miljenja i po-naanja, nita od toga nije naroito vano. U njihovom radu, kao i u velikom delu njihovog emocionalnog i-vota, njihovi stavovi blii su onima drugih naunika, negoli s tavovima nenaunika koji bi poneli iste reli-gijske, polit ike ili klasne odrednice. Kad bih sebi do-zvolio da se saetim simbolom izrazim, rekao bih da je budunost sasvim prirodno u njihovim kostima.

Oni je nose, svialo im se to ili ne. To vai kako za konzervativce D. D. Tomsona i Lindemana tako i za radikale Ajntajna ili Bleketa, koliko za hrianina

Dve kulture 33

A. H. Komptona toliko za materijalista Bernela, za ari-stokrate De Broljija ili Rasla, kao i za proletera Fara-deja, za bogato roene, poput Tomasa Mertona i Viktora Roilda, kao i za Raderforda, iji je otac bio nadniar vian svakom poslu. I ne mislei o tome, oni reaguju jednako. A upravo je to kultura.*

Na drugom stoeru, izbor stavova je iri. Oigled-no je da e na putu izmeu ta dva stoera, dok se kree kroz intelektualnu zajednicu, od fiziara do lmjievnih intelektualaca, ovek naii na svakojake prelive ose-anja. No, verujem da krajnji oblik potpunog nerazu-mevanja nauke iri svoje uticaje po celome tom ta-boru. To potpuno nerazumevanje daje jedan nenauni miris svoj tradicionalnoj" kulturi mnogo proim-niji negoli to mi to uviamo, ivei u njoj a taj nenauni miris esto dostie stupanj prelaska u anti-

Sir Joseph John Thomson (18561940), flziCar, pronalaza elek-trona, godine 1906. doblo Nobelovu nagradu za Hzlku, za prouava-n!e elektrlCne provodijlvosti gasova; Carl Louls Ferdinand von Lindemann (18521939), nemaCki matematiar, prevashodno poznat po svom dokazu transcendentalnosti broja -1 Albert Einstein; Pa-trick Maynar Stuart Bleckett (1897), brltanski fiziCar, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku (1948), za otkrie kosmike radijaclje; Arthur HoUy Compton (1892), ameriCki fiziar, pronalaza komptonovog efekta" promene talasne dulne rentgenskog zraka pri sudaru sa materijom (godine 1927. podelio Nobelovu nagradu za flzlku sa Englezom c T. R. Wilsonom); John Desmond Bernal, profesor kristalografije u Londonu, inae marksist, lan niza isto-noevropskih akademija i dobitnik Lenjinove nagrade za mir; Louis Victor Pierre Raymond, Duc de Broglie (1892), 7. nasledni knez, usavrio talasnu teoriju svetlosti; Bertrand Arthur Willtam Russel (18721970), 3. erl; Mlchael Faraday (17911867), slavni hemiar 1 fi-ziCar, inaCe kovaCki sln; Sir Thomas Ralph Merton (19151968), bivi profesor spektroskoplje na Oksfordskom univerzitetu; Nathanlel Vlctor Ratschil, 3. baron, poslovni Covek 1 nauCnik, zoolog i prouCavalac gasova i nafte. Prim. prev.

3 Dve kulture

34 Carls Snou

naunost mnogo ee no to mi to priznajemo. Ose-anja sa jednog stoera postaju protivosecanja na dru-gome. Ako naunici nose u svojoj sri budunost, tradi-cionalna kultura odgovara na to eljom da budunosti ne bude.6 A upravo tradicionalna kultura upravlja za-padnim svetom, i to u meri koja je upadljivo malo sma-njena pojavom naune kulture.

Ovo stoerovanje isti je gubitak za sve nas: za nas kao ljude, i za nae drutvo. To je istovremeno praktini, intelektuami i stvaralaki gubitak, a ponovo istiem zabludnost uobraenja da se ta tri obzira mogu lasno razluiti. Ipak, za trenutak elim da se usredsre-dim samo na intelektualni gubitak.

Nerazumevanje je na obe strane dostiglo stupanj neslane ale. U Velikoj Britaniji ima oko pedeset hiljada delatnih naunih radnika, d oko osamdeset hiljada profesionalnih inenjera i poslenika u ob-lasti primenjenih nauka. Tokom rata i u godinama po-sle njega, moje kolege i ja razgovarali smo, mora biti, sa trideset do etrdeset hiljada tih ljudi to jest, sa oko 25 posto. Taj broj je dovoljno velik da poslui kao prilino dobar uzorak, mada veina ljudi s kojima smo razgovarali jo ne bi imala etrdeset godina. Bili smo kadri da unekoliko ustanovimo ta ti ljudi itaju i o emu misle. Priznajem da sam ak i ja, koji ih volim i potujem, bio pomalo potresen. Nikako nismo oe-kivali da e njihove veze s tradicionalnom kulturom biti toliko slabe, svodei se tek na zvanini dodir eira.

Kako bi se i oekivalo, neki od ponajboljih nau-nika imali su i jo nalaze dovoljno energije i zanimanja za rasipanje, pa smo naili na nekolicinu koji su ak itali sve o emu su Ijudi od pera govorili. No, takvi su odista veoma retki. Veina ostalih, na pokuaj da se

Dve kulture 35

ustanovi ta su itali, skromno bi priznala: Pa, probao sam malo Dikensa" kao da je pa Dikens neki izvan-redno ezoterian, nejasan, te neizvesno vredan i prijatan pisac, neto poput Rajnera Marije Rilkea, na primer. U stvari, oni ga upravo tako i shvataju: mislili smo da je to otkrie, o preobraaju Dikensa u tipski uzorak knjievne nerazumljivosti, jedan od najudnijih ishoda itavog naeg ispitivanja.

Meutim, itajui Dikensa, naravno, ili skoro sva-kog pisca koga bismo mi cenili, nauni radnici tek do-dirom eira pozdravljaju tradicionalnu kulturu. Oni imaju svoju vlastitu kulturu, veoma ivu, strogu i stalno delatnu. Ta kultura sadri dosta rasprava, obino mnogo stroih i skoro uvek na vioj pojmovnoj razini od ra-sprava koje vode Ijudi od pera ak iako naunici bez zazora upotrebljavaju rei u znaenjima koja knji-evni intelektualci ne priznaju; ta su znaenja tano odreena, i kad govore o subjektivnom", objektiv-nom", filozofiji" ili progresivnom",7 naunici znaju ta imaju na umu, ak i ako to nije ono to smo uobi-ajili da oekujemo.

Valja imati na umu da su to vrlo inteligentni ljudi. Njihova je kultura u mnogim pogledima vrlo stroga i vredna divljenja. U njoj nema mnogo umetnosti, s izu-zetkom znaajnim izuzetkom muzike. Verbalna ra-zmena, ivo raspravljanje. Long-plej ploe. Fotogra-fija u boji. Uho, u izvesnoj meri oko. Knjiga tek ne-koliko, mada bi moda malo ko od njih otiao tako daleko kao jedan delija ije je mesto na naunoj lestvici, treba moda da priznam, bilo dosta nie od poloaja ljudi o kojima sad govorim a koji je, na pitanje koje knjige ita, odgovorio odluno i samopo-uzdano: Knjige? Ja vie volim da knjige koristim kao

-

3 arls Snou

alatke!" Bilo je vrlo teko odupreti se premiljanju u kakvu se alatku moe pretvoriti knjiga? Moda u e-ki? Ili u primitivno kopako orue?

Od knjiga, dakle, malo ta. A od knjiga koje su hleb i so veini knjievnih ljudi od romana, istorije, poezije, drame skoro nita. Nije stvar u odsustvu za-nimanja za psiholoki ili moralni ili drutveni ivot. Za drutveni ivot oni se jamano zanimaju, mnogo vie od veine nas drugih. U moralnom pogledu, oni su da-leko najzdravija skupina intelektualaca koju imamo; postoji neka moralna sastavnica samoj biti nauke, i skoro svi naunici oblikuju svoje vlastite sudove o moralnom ivotu. Za psiholoki ivot oni se zanimaju koliko i veina nas, mada se pokato ini da do njega dolaze prilino kasno. Nije, dakle, posredi manjak inte-resovanja u naunika. Mnogo je vie stvar u tome to njima itava literatura tradicionalne kulture ne izgleda vanom za ta zanimanja. Pri tom, razume se, oni opako Rree. Usled toga, njihovo je uobraziljno poimanje sla-bije no to bi moglo biti. Oni su sami sebe osiromaili.

AH ta je sa drugom stranom? I na njoj su ljudi osiromaeni moda jo ozbiljnije, jer su zbog toga jo vie sujetni. Oni i dalje vole da se pretvaraju kao da je tradicionalna kultura itava kultura", kao da prirodni poredak stvari ne postoji. Kao da istraivanje tog prirodnog poretka nije zanimljivo kako samo po sebi tako i po svojim posledicama. I kao da celina na-unih znanja o fizikom svetu nije, po svojoj intelektual-noj dubini, sloenosti i izrazitosti, najlepe i najudesnije skupno delo ovekova uma. Ipak vedna nenaunika nema nikakvih predstava o tome zdanju. A ne moe ih ni imati, ak i ako to eli. ini se kao da je itava ta skupina prirodno gluva za jedno neizmerno podruje

Dve kulture 37

intelektualnog iskustva; samo to ta gluvoa nije uro-ena, ve je steena obukom, ili pre odsustvom obuke.

Kao i prirodno gluvi, oni ne znaju ta gube. Sa-aljivo se kikou na prie o naunicima koji nisu pro-itali neko veliko delo engleske knjievnosti. Te na-unike otpisuju kao nepismene strunjake. A ipak su njihova vlastita neukost i njihova vlastita uskostru-nost podjednako zastraujue. Mnogo puta sam prisu-stvovao skupovima ljudi koji su, po merilima tradicio-nalne kulture, smatrani visoko obrazovanima, a koji su se sa upadljivom slau iuavali nad nepisme-nou naunika. Jednom ilii dva puta bio sam dovoljno izazvan da prisutne upitam koliko njih bi moglo da opie drugi zakon termodinamike. Odziv na to pitanje bio je leden: a bio je i negativan. Ipak je moje pitanje bilo, otprilike, tek nauna istovrednica za pitanje: Da li ste proitali neko Sekspirovo delo?

Sada verujem da bi ak i u sluaju da sam postavio jo prostije pitanje kao to je, na primer: Sta razu-mevate pod masom, ili ubrzanjem?,* to je nauni ek-vivalent pitanja Znate li da itate? tek rnoda svaki deseti od tih visoko obrazovanih ljudi oseao da go-vorim istim jezikom kao on. Tako veliko zdanje mo-derne fizike i dalje raste, a veina najumnijih ljudi zapadnog sveta ima u nju uvid kakav bi imali, recimo, njihovi neolitski preci.

Neka mi bude doputeno da pomenem jo jedno od tih pitanja, koja moji nenauni prijatelji smatraju krajnje neukusnima. Kembrid je univerzitet gde se naunici i nenaunici svakog dana sastaju za veerom.8 Pre oko dve godine, dolo je do jednog od ponajvie za-divljujuih otkria u svoj istoriji nauke. Ne mislim

Kurziv prevoloev. Prim. prev.

38 arls Snou

na lansiranje Sputnjika"* koji poduhvat zadivljuje iz sasvim drugih razloga, kao podvig organizacije i po-bedonosne primene postojeeg znanja. Ne, mislim na otkrie do kojeg su, na Univerzitetu Kolumbija, doli Jang i Ld.** To otkrie je delo najvee lepote i izvor-nosti, ali je njegov ishod toliko uzbudljiv da ovek za-boravlja kako je lepo miljenje kojim se do njega do-lazi. To nas otkrie goni da preispitujemo neke osnovne postavke o fizikom svetu. Intuicija i zdrav razum lepo su okrenuti naglavce. Reeni ishod obino je poznat kao nekonzervacija pariteta. Da je bilo ikakvih ozbiljnih veza meu dvema kulturama, o tom eksperimentu go-vorilo bi se na svakoj katedri Kembrida. A je li bilo tako? Nisam se tada nalazio ovde, pa ne znam, ali bih svakako voleo da postavim to pitanje.

Izgleda, dakle, da se dve kulture nigde ne susreu. Neu da traim vreme govorei da je to teta. Daleko je gore. Ubrzo u doi i do nekih praktinih posledica. No, u samom sreditu miljenja i stvaranja mi neodgo-vorno putamo da nam propadnu neke od naih naj-boljih prilika. Sukobite dvaju predmeta, dveju discipli-na, dveju kultura dveju galaksija, koliko to daleko ide treba da nam prui prilike za stvaranje. U istoriji duhovne delatnosti upravo je tu dolazilo do nekih pre-kretnica. Iste se prilike i danas tu nalaze. Ali one se, kako sada stvari stoje, nalaze tu u vakuumu, poto ljudi u dvema kulturama ne mogu da govore jedni

Navo prevodioev. Prim. prev. Cung-Dao Lee (1926), profesor fizlke na FermiJevskoJ

katedri Univerzlteta Kolumbija (Columbia); Chen Ning Yang (1922), profesor flzike na AJntaJnovskoJ kateri 1 direktor In-stltuta za teorijsku flziku Dravnog univerziteta NJuJorka; za svoj zajedniki rad o kojem Je re Jang 1 Li su 1957. dobili i No-belovu i AJntaJnovu nagradu za fiziku. Prim. prev.

Dve kulture 39

s drugima. Krajnje je udno koliko je malo nauke dva-desetog veka asimilovano u umetnost dvadesetog veka. S vremena na vreme, javljaju se pesnici koji savesno upotrebljavaju naune izraze, i to uvek pogreno bilo je vreme kad je prelamanje" (refrakcija) uporno bujalo u poeziji na neki zbunjujui nain, i vreme kada je polarizovana svetlost" koriena kao da su pisci bili pod pogrenim utiskom da je to neka osobito lepa vrsta svetlosti.

Naravno, na taj nain nauka ne bi mogla biti ni od kakve svrhe za umetnost. Ona mora biti asimilovana zajedno sa celinom naeg duhovnog iskustva, i kao njegov bitan deo, da bi se koristila isto tako prirodno kao sve drugo.

Rekao sam ve da ta podvojenost kultura nije samo engleska pojava; ona se sree irom zapadnog sveta, ali izgleda da je, verovatno, najotrija u Engleskoj, i to iz dva razloga. Jedan razlog je naa fanatina vera u obrazovnu specijalizaciju vera koja je u nas usa-ena mnogo dublje no u ma kojoj drugoj zemlji sveta, na istoku ili zapadu. Drugi razlog je naa sklonost da doputamo kristalizovanje naih drustvenih formi. Cini se da ova sklonost jaa, umesto da slabi, uporedo sa po-tiranjem ekonomskih nejednakosti u nas; a to naroito vai u oblasti obrazovanja. To znai da, im se uspo-stavi neka kulturna podela, sve drutvene sile deluju tako da je ine sve kruom, umesto da je ublaavaju.

Dve kulture bile su opasno podvojene jo pre e-zdeset godina; ali predsednik vlade poput Lorda Solzbe-rija mogao je imati vlastitu laboratoriju u Hetfildu, dok je Artur Balfur negovao zanimanje za prirodne nauke neto vee od amaterskoga. Don Anderson ba-vio se u Lajpcigu istraivanjem u oblasti neorganske

-10 Carls Snou

hemije, no to je preao u graansku slubu, a na zavrnom ispitu, uzgred reeno, uzeo je tako irok izbor predmeta kakav je danas nemogu.9 Ni deli to-Hke meudisciplinske razmene nije sada verovatan u vrhu administracije, niti se, zaista, moe i zamisliti.10

U stvari, ta podvojenost naunika i nenaunika kod mladih je mnogo manje premostiva no to je bila pre trideset godina. Pre tri decenije, te dve kulture ve dugo nisu optile jedna s drugom, ali su bar uspevale da se preko jaza pozdravljaju ledenim osmehom. Sada je i ta utivost iezla, i one se jedna drugoj keze. Nije u pitanju samo to to danas mladi naunici oseaju da su deo jedne kulture u usponu, dok se druga osipa. Po-sredi ie, da budemo grubi, i to to mladi naucnici znaju da e sa prosenim kolskim uspehom dobdti udoban po-sao, dok njihovi suvremenici i parnjaci u oblasti en-gleskog jezika ili istorije moraju biti sreni ako dobiju tek 60% njihovih prihoda. Nijedan iole darovit mladi nauenik nee oseati da je nepoeljan niti e misliti da je njegov rad besmislen, kako se osea junak Srenog Dzima; odista, bar deo razoaranja Ejrnisa i njegovih drugara jeste razoaranje nedovoljno zaposlenih diplo-rnaca iz oblasti urnetnosti.*

Postoji sarno jedan izlaz iz svega toga da se, naravno, preispita obrazovanje. U Velikoj Britaniji, iz dva razloga koje sarn ve naveo, to je tee no igde drugde. Skoro svak e se sloiti s ocenom da je nae kolsko obrazovanje previe specijalizovano. Ali skoro svak, isto tako, osea da je njegova izmena izvan volje

Kingsley Amls (1922) poznati engleskl savremenl pisac; pomenuto elo, L.uckylim, objavljeno je prvi put 1953. Prim. prev.

Dve kulture 41

ljudi. I druge zemlje su jednako nezadovoljne svojim obrazovanjem, ali se s tim ne mire u tolikoj meri.

U SJedinjenim Amerikim Dravama, do osarrmae-ste godine koluje se nesrazmerno vie mladih negoli u nas: nastava Je za njih ira, ali ni iz daleka tako stro-ga. Odgovorni u SAD to znaju: oni se nadaju da e taj problem reiti za deset godina, mada im moda nee trebati toliko vremena. U Sovjetskom Savezu ta-koe se koluje nesrazmerno vie dece: nastava je i za njih daleko ira nego u nas (apsurdan Je zapadni mit po kojem Je sovjetsko obrazovanje vrlo specijalizovano), ali Je i stroa od nae.11 Odgovorni u SSSR to znaju i ulau napore da to srede. Skandinavci, a naro-ito veani, koji bi mogli obaviti bolji posao no u ma kojoj drugoj zapadnoj zemlji, suoavaju se s Jednom praktinom tekoom nesrazmerno mnogo vremena mora da se posveuje stranim Jezicima. Ali se i oni hva-taju u kotac sa svojim problemom.

A ta Je s nama? Jesmo li se toliko kristalisali da smo izgubili svu gipkost?

Razgovarajte s upraviteljima kola, i oni e vam rei da nau preteranu speoijalizaoiju, kojoj nema ravne u svetu, nameu oksfordski i kembriki ispiti za stipen-dije. Ako Je tako, ovek bi pomislio da ba nije sasvim neizvodljivo izmeniti te oksfordske i kembrike ispite. Ipak, verovati da to lak posao znailo bi potcenjivati nacionalnu sposobnost za istananu i sloenu odbranu. Sve pouke koje nam daje istorija naeg obrazovanja na-govetavaju Jedino nau sposobnost da pojaavamo spe-cijalizaciju, a nikako da Je ublaujemo.

Nekako se desilo da sebi postavimo zadatak stva-ranja neznatne elite, obrazovane u Jednoj akademskoj vetini uzev srazmerno, elite daleko manje negoli

42 arls Snou

u ma kojoj uporedljivoj zemlji. Stotinu i pedeset go-dina u Kembridu je vladala matematika; onda je po-nuen izbor matematika ili klasici; najzad je pristup doputen i prirodnim naukama. Ali se jo uvek moe odabrati samo jedna od te tri mogunosti.

Moda je ovaj proces isuvie uznapredovao da bi se mogao povratiti. Naveo sam razloge sa kojih mislim da je taj proces porazan po svrhe jedne ive kulture. Naveu i zato smatram da je on koban, ako treba da obavimo svoje praktine zadatke u svetu. Meutim, na um mi pada samo jedan jedini sluaj, u svoj isto-riji engleskog obrazovanja, kad je naem nastojanju na specijalizovanim duhovnim vebama pruen uspean otpor.

Do toga je dolo u Kembridu, pre pedeset godina, kada je odbaen stari, ugledni sistem matematikih ispita za poasne stepene.* Preko stotinu godina pri-roda tih ispita se polako kristalisala. Nadmetanje za prva mesta na listama diplomiranih bivalo je sve ee, jer su od toga zavisile karijere. U veini koleda, ja-mano i u mome, prvo ili drugo mesto u klasi auto-matski je obezbeivalo nastavniko mesto na katedri. Razvijen je itav mehanizam naroitih priprema za taj ispit. Izuzetni ljudi poput Hardija, Litlvuda, Rasla, Bdingtona, Dinsa, Kejnza, spremali su se po dve do tri godine za jedan ispit, koji je bio izrazito takmiar-ski i izuzetno teak.** Veina ljudi u Kembrddu veoma

Proslavljeni ill, bolje, ozloglaenl diplomski ispiti Ma-thematical Tripos". Rang-llsta polagaa objavljivala se na poieini narofiitog llsta sa satirifinim uopte aljivim stlhovima i Javno isticala. Prim. prev.

John Edensor Littlewood (1885), profesor matematike na Triniti koleu u Kembridu. Sir James Hopwood Jeans (18T7 1946), proslavljeni matematifiar i fizifiar, popularizator nauke, naro-

Dve kulture 43

se ponosila time a taj ponos bio je slian onome koji skoro svak u Engleskoj vazda neguje za nae postojee obrazovne ustanove, ma kakve one odista bile. Ali pro-uite okrunice iz toga vremena, i nai ete u njima stra-sna obrazloenja u prilog venog odravanja tih ispita u nimalo izmenjenom vidu; to se smatralo jedinim na-inom da se ouvaju merila, to je bila jedina pravina provera zasluga zaista, jedina istinski objektivna pro-ba na svetu. U stvari, ta su obrazloenja istovetna s onima koja se danas koriste, sa upravo istom stra-snom iskrenou, kad neko nagovesti da ispiti za stipen-dije verovatno ne bi morali da budu imuni na promene.

U svim pogledima, zapravo sem u jednome stari ispiti za poasne diplome inili su se savrenima. No, taj jedini izuzetak izgledao je nekima prilino va-an. Posredi je bilo prosto to kako su uporno po-navljali mladi matematiari-stvaraoci, poput Hardija i Litlvuda to je takva obuka bila liena svake inte-lektualne vrednosti. Mladi su ili jo dalje, govorei da su sporni ispiti za punih sto godina ubili ozbiljnu ma-tematiku u Engleskoj. Eto, ak i u akademskoj raspri, to je zahtevalo malo okolienja, ali su mladi konano uspeli. Meutim, imam utisak da je Kembrid izmeu 1850. i 1914. bio znatno gipkiji no to je danas. Da su stari ispiti za poasne stepene vrsto usaeni meu nama, bismo li ikad uspeli da ih ukinemo?

ito astronomije; najvie radio u oblastl kinetlke teorije gasova. John Mavnard Kevnes (18831946). 1. baron o Tiltona, slavni en-gleski ekonomist, obrazovan u klasinoj tradiciji; jedno vreme pre-sednik Engleske banke (Bank of England); u razdoblju 19421940. zalagao se za kontrolu inflacije pomou prisilne tednje 1 za unapre-ivanje investicija uvoenjem meunarodne monete. Prim. prev.

II

INTELEKTUALCI KAO PRIRODNI MAINOKLASTI

Razlozi za postojanje dveju kultura mnogobrojni su, duboki i sloeni; neki su ukorenjeni u drutvenim istorijama, neki u linim povestima, a neki u onoj unutarnjoj dinamici samih razliitih vrsta duhovne de-latnosti. Meutim, elim da izdvojim jedan od tih ra-zloga, koji je manje razlog a vie korelat, neto to se provlai kroz sva ova razmatranja. To se moe izraziti vrlo jednostavno: ako zanemarimo naunu kulturu, ostali intelektualci na Zapadu nikad nisu pokuavali, ni eleli, niti bili kadri da shvate industrijsku revolu-ciju, jo manje da je prihvate. Intelektualci, a posebno knjievni intelektualci, jesu prirodni mainoklasti.*

Snou ove upotrebljava izraz luiti" (engl. Luites), od ludizam (Ludism), Sto bee jalovi i krvavo ugueni pokret engleskih tekstilnih radnika (181116). Industrijskom revolucijom uslovljeno uvoenje novih, za ono vreme visoko produktivnih parnlh maina ugrozllo je egzlstenciju hiljada ranika zaposlenih dotadanjoj manulaktumoj proizvodnji. Najpre u Notlngemu a potom irom Engleske plamsall su surovo kanjavani neredi radnika, naivno uverenih da e unitavanjem maina mahom nou i pod maskama poboljati svoj poloaj. Pokret je nazvan po nekom Nedu Ludu

46 Carls Snou

To naroito vai za ovu zemlju, gde se indu-strijska revolucija sluila ranije no drugde, tokom jed-nog dugog nastupa rasejanosti. Moda ba to pomae da se objasni na sadanji stupanj kristalizacije. No, uz neke ograde, to takoe vai, u iznenaujuoj meri, i sa SAD.

U obe zemlje i, odista, irom Zapada prvi talas industrijske revolucije nastupio je, a da niko nije ni zapazio ta se zbiva. Naravno, to je bio ili mu je, bar, bilo sueno da postane, pred naim vlastitim oima, i u nae vlastito vreme daleko najvei preobraaj drutva od samog otkria zemljoradnje. U stvari, te dve revolucije, poljoprivredna i industrijsko-nauna, jedine su dve kvalitativne promene drutvenog ivota koje su Ijudi ikada upoznali. Ali tradicionalna kultura to nije opazila, ili, kad je ve opazila, nije volela to to vidi. Nema sumnje da je ona izuzetno dobro iskoristila in-dustrijsku revoluciju; engleske obrazovne ustanove dobile su svoj odrezak bogatog engleskog kolaa u de-vetnaestom veku, a to im je, sasvim naopako, pomoglo da se kristaliu do oblika kakve poznajemo.

Skoro nita od talenata, skoro nita od uobraziljne energije nije se vraalo u revoluciju koja je to bogat-stvo stvarala. Od nje se tradicionama kultura, to je bila bogatija, sve vie otuivala; ona je mlade obua-vala za administraciju, za Indijsko Carstvo, za svrhe ovekoveenja nje same, ali nikada, ni pod kakvim okol-nostima, nije ih spremala da shvate tu revoluciju, ili su-deluju u njoj. Dalekovidi Ijudi poceli su uviati, jo u prvoj polovini devetnaestog veka, da je zemlji, zarad (Lu), navodno raniku lz Lestera (Leicester), lje istorljsko po-stolanje nije okazano. No, gaSenJu luizma ]e najvie oprinelo oivljavanje privree. Prim. prev.

Dve Jculture 47

daljeg stvaranja bogatstva, neophodno da neke od svo-jih najboljih umova obuava u oblasti nauke, naroito primenjene nauke. Niko to nije sluao. Tradicionalna kultura nije ni htela da uje, a poslenici u oblasti iste nauke, kakvi su onda bili, nisu sluali osobito paljivo. prieu, iji duh traje do danas, nai ete u delu Erika Ebija Tehnologija. i akademiari.12

Ti akademiari nisu imali niega zajednikog s in-dustrijskom revolucijom; tako je Kori, nekadanji pred-sednik Isusovog koleda govorio o vozovima to su nedeljom dospevali u Kembrid To je podjednako neugodno Gospodu i meni".* Ako se uopte ita mozgalo u industriji devetnaestog veka, to bee stvar osobenjaka meu bistrim radnicima. Istoriari amerifckog drutva priali su mi da gotovo isto to vai za SAD. Industrij-ska revolucija, koja se u Novoj Engleskoj poela razvi-jati pedesetak godina posle poetka u staroj,18 oito je privukla malo obrazovanih talenata, kako odmah tako i kasnije u devetnaestom veku. Ona se morala prepustiti vostvu kakvo su joj mogli pruiti veti majstori po-nekad, naravno, majstori sa primesom genijalnosti, po-put Henrija Forda.

Zanimljivo je da se u Nemackoj, tridesetih i etr-desetih godina prolog veka, mnogo pre no to je tamo zapoela ikakva ozbiljna industrijalizacija, moglo dobiti valjano obrazovanje u oblasti primenjenih nauka obrazovanje bolje od ma ega to je u Engleskoj ili SAD moglo biti ponueno bar jo dvama naratajima. Ja to nipoto ne mogu da razumem, jer takva pojava nema nikakvog drutvenog smisla; no, tako je bilo. Zahvalju-

Georne Elwes Corrle (17931883), teolog 1 IstorlSar engleske crkve; o 1849. predsenlk Isusovog koleda u Kembrldu. Prlm. prev.

48 Carls Snou

jui tome, Ludvig Mond, sin jednog dvorskog snabde-vaa, otiao je u Hajdelberg i stekao neka solidna zna-nja iz primenjene hemije. Simens, pruski oficir i vojni strunjak za signalizaciju, proao je na vojnoj akade-miji i univerzitetu kroz za to vreme sjajne teajeve iz elektrotehnike.* Onda su njih dvojica doli u Englesku, gde nisu naili ni na kakvu konkurenciju; doveli su dru-ge obrazovane Nemce, i stekli silan imetak, ba kao da su poslovali na kakvoj bogatoj kolonijalnoj teritoriji gde caruje nepismenost. Sline uspehe postigli su nemaki tehnolozi i u SAD.

Pa ipak, skoro nigde intelektualci nisu shvatali ta se deava. To jamano nisu shvatali pisci. Dosta njih se stresalo, izbegavajui i da misli o tome, kao da je sve-sno povlaeenje jedini pravilan put za oveka od ose-anja; neki, poput Raskina i Vilijama Morisa, Toroa i Emersona i Lorensa, ogledali su se u raznovrsnim ma-tarijama, koje su, u stvari, bile tek krici uasa.** Teko je nai ijednog pisca visoke vrenosti koji je odista pro-irivao svoje uobraziljno sauvstvo, tako da bi, u isti mah, mogao videti grozne sporedne sokake, dimljive

Luwig Mond (18391909), britanski hemiar i lndustrijalac, usavrio proces izdvajanja nikla i amonijumsko-natrijumski postu-pak za proizvonju baza (sode). Sir William Siemens [Karl Wilhelm, 18231883], britanski pronalaza, inenjer i Hlozof prirode; usavrio mnoge procese, a naroito se istakao primenom elektriciteta u he-mijskoj industriji. Prim. prev.

* John Ruskin (18191900); William Morris (18341896), engleski pesnik i slikar; David Thoreau (18171862); Ralph Waldo Emerson (18031882). Amos Lawrence (17861852), ameriki trgovac i fi-lantrop, koji Je 1842. godlne odluio da sprei dalji porast svoga bogatstva, pa je sve kasnije zaradene novce darivao raznim obrazov-nim ustanovama. Prim. prev.

Dve kulture 49

odake, unutarnju cenu novoga i sagledati izglede na ivot koji su se otvarali siromanima, nagovetaje, sve dosad poznate samo srenicima, koji su upravo sti-zali nadohvat ruke preostalih 99 posto ljudskih bia. Neki ruski romansijeri devetnaestog veka mogli su to da sagledaju; njihove prirode bile su dovoljno iroke; ali su oni iveli u jednom preindustrijskom drutvu i nije im se pruala prilika za takve uvide. Jedini pisac svetske klase koji je iole shvatao industrijsku revolu-ciju bio je, ini se, Ibzen, i to u starosti; no, poimanju toga starca uopte je malo ta izmicalo.

Jer, naravno, jedna istina je vie negoli jasna. In-dustrijalizacija je jedina nada za siromane. Re nada" ja koristim u sasvim grubom i prozainom smislu. Ne bih dao ni pet para za moralnu oseajnost ma koga su-vie istananog da je ba u tom smislu koristi. Vrlo je lako nama da udobno zavaljeni premiljamo o tome kako materijalna merila ivota i nisu ba toliko vana. Sasvim je u redu da ovek, po linom izboru, odbacuje industrijalizaciju priutite si moderni Volden, ako ho-ete, i ako vam je dosta malo hrane, ako mirno gledate kako veina vae dece umire u ranom detinjstvu, ako prezirete udobnosti pismenosti i pristajete da vam se ivot skrati za dvadeset godina, potovau vas, zbog snage vaeg estetiki uslovljenog povlaenja.14 Ali vas nimalo ne potujem ako, makar i pasivno, pokuavate da isti izbor nametnete drugima, koji su lieni prave slobode izbora. Odista, mi znamo ta bi oni izabrali. Jer sa jedinstvenom jednodunou, u svakoj zemlji gde im je pruena prilika, siromani su sa njiva prelazili u fabrike, onako brzo kako su ih fabrike mogle primati.

Seam se razgovora koje sam sa svojim dedom vo-dio kao deak. Deda bee dobar primerak zanatlije de-4 Dve kulture

50 arls Snou

vetnaestog veka. Bio je veoma inteligentan ovek, sa i te koliko ojstva. kolu je napustio u desetoj godini, da bi se sam obuavao sve do duboke starosti. Negovao je strasnu veru u obrazovanje, svojstvenu njegovoj klasi. Ipak, nikad nije imao sree da bi daleko dospeo , kako sada sumnjam, nije imao ovozemaljske snage ni odlunosti za probijanje kroz ivot. U stvari, dogurao je do dunosti poslovoe za odravanje vozila u tramvaj-skom depou. Njegov bi ivot izgledao njegovim unucima neverovatno trudan i nekoristan. Ali njemu se ba nije inio takav. On je bio odve razborit ovek da ne bi uviao da nije iskorien kako treba; bio je odvie po-nosit da ne bi oseao odgovarajuu pizmu; bio je ra-zoaran to nije uinio vie a ipak je oseao da je, u poreenju sa njegovim dedom, uradio dosta. Jer nje-gov je deda morao da bude zemljoradnik-nadniar. Ja ak ne znam ni njegovo krteno ime. Bio je to jedan od onih mranih ljudi", kako su ih obino nazivali stari ruski liberali, potpuno izgubljenih u velikom, ano-nimnom glibu istorije. Koliko se moj ded seao, njegov ded nije znao ni da ita ni da pie. Po dedinom mi-ljenju, bio je to sposoban ovek; a moj ded je bio prilino ogoren zbog svega to je drutvo uinilo, ili nije uinilo, za njegove pretke, i nije romantizovao nji-hovo stanje. Nije bilo nikakvo zadovoljstvo iveti kao poljoprivredni nadniar u drugoj polovini osamnaestog veka, u vreme koje mi sada, budui snobovi kakvima nas je bog dao, smatramo jedino dobom Prosveenosti i Dejn Ostenove.*

Jane Austen (17751817), engleska splsateljlca, protlvnlk ln-dustrijalizacije i zastupnik ieallzovane poljoprivredne prolosti. Prim. prev.

Dve kulture 51

Industrijska se revolucija pokazivala veoma razli-nom, zavisno od toga da li je gledana odozdo ili odo-zgo. Ona veoma neujednaeno deluje i danas, ve prema tome gleda se iz Celzija ili iz kakvog azijskog sela. Za ljude kao to je bio moj ded, uopte se nije po-stavljalo pitanje da li je industrijska revolucija manje zlo od onoga to je ranije bilo. Jedino se postavljalo pitanje kako da se ona uini boljom.

U jednom istananijem smislu, to se pitanje postav-lja i danas. U naprednim zemljama, na grub i bahat na-in uviamo ta je donela industrijska revolucija. Veliki porast stanovnitva, poto je primenjena nauka ila ruku pod ruku s medicinskom naukom i medicinskom negom. Dosta hrane, iz jednog slinog razloga. Sposobnost sviju da itaju i piu, jer industrijsko drutvo ne moe bez toga da deluje. Zdravlje, ishrana, obrazovanje jedino je industrijska revolucija kadra da ta dobra rairi do onih najsiromanijih. To su osnovni dobici ima i gu-bitaka,15 naravno, od kojih je jedan to to organizovanje drutva za industriju omoguuje da se ono lako orga-nizuje i za totalni rat. Ali dobici preovlauju, i oni su osnova nae drutvene nade.

Pa ipak: razumemo li kada je do njih dolo? Je-smo li poeli da poimamo makar staru industrdjsku re-voluciju? Koliko li tek manje shvatamo novu, naunu revoluciju, sred koje se nahodimo? Nikada nita nije bilo potrebnije razumeti.

4 -

III

NAUNA REVOLUCIJA

Upravo sam pomenuo razliku izmeu industrijske i naune revolucije. Ta se razlika ne ocrtava ba sasvim jasno, ali je korisna, i sad treba da je pokuam defini-sati. Pod industrijskom revolucijom, ja razumevam sve veu upotrebu maina u proizvodnji, zapoljavanje ljudi i ena u tvornicama, te prelaz sa preteno poljo-privrednog stanovnitva na stanovnitvo mahom uk-ljueno u tvorniku proizvodnju robe i njeno kas-nije rasturanje. Ta se promena, kako rekoh, gotovo kriom zbila meu nama nesvesnima, mimo akademi-ara, mrska luditima*, onim praktinim mainoklastima kao i onim intelektualnim. Ona je, neto mi se ini, zdruena sa mnogim stavovima prema nauci i estetici koji su se u nas kristalisali. Grubo uzev, ta se promena istorijski moe smestiti u razdoblje od polovine osam-naestog do poetka dvadesetih godina ovoga veka. Iz te promene ponikla je jedna druga, s njom tesno pove-zana, ali mnogo vie nauna, daleko bra, i mnogo u-desnijih ishoda. Ta nova promena proizlazi iz primene

V. bel. na str. 44.

54 Carls Snou

prave nauke u industriji iz neega to je odista opip-ljivo, a ne svodi se vie na nagaanja i promaaje, na ideje nastranih izumitelja".

Vremensko odreivanje te druge promene u vrlo ve-likoj meri zavisi od ukusa. Neki su skloni da njen poe-tak poveu sa izgradnjom prvih industrijskih postro-jenja za masovnu hemijsku ili mainogradbenu proiz-vodnju, do ega je dolo pre ezdesetak godina. Ja bih, pak, taj poetak znatno pribliio na pre trideset do etrdeset godina; a kao grubo vremensko odreenje uzeo bih trenutak kada su atomske estice nale svoju prvu industrijsku primenu. Verujem da se industrijsko dru-tvo elektronike, atomske energije, automatizacije, u bit-nim pogledima i po vrsti razlikuje od svega to se ranije zbivalo, i da e ono jo mnogo vie izmeniti svet. Upra-vo taj preobraaj, po mome shvatanju, ima pravo da nosi naziv naune revolucije".

To je materijalna osnova naeg ivota: ili, tanije reeno, drutvena plazma iji smo sastavni deo. A o njoj mi skoro nita ne znamo. Napomenuo sam ranije da vi-soko obrazovani pripadnici nenaune kulture ne mogu izii na kraj ni sa najprostijim pojmovima iste nauke; mada se to ne bi oekivalo, oni imaju jog manje sree s primenjenom naukom. Koliko obrazovanih ljudi ita zna o industrijskoj proizvodnji, starog ili novog tipa? ta je maina-alatljika? Upravo sam to zapitao u jed-nom knjievnom drutvu; i svi su izvrdali odgovor. Ukoliko je ne poznaje, industrijska proizvodnja je o-veku isto tako tajanstvena kao crna maija. Ili uzmimo za primer dugmad. Ona nisu naroito sloene stvari: u milionima komada proizvode se svakoga dana; mora se biti odista sa razlogom vatreni mainoklast pa ne mi-sliti da je to, u celini uzev, potovanja dostojna delat-

Dve kulture 58

nost. Ipak bih se opkladdo da meu najboljima koji su u Kembridu diplomirali ove godine u oblasti umetnosti ni svaki deseti nije kadar da da ni najpovrniju ana-lizu organizacije kakvu zahteva proizvodnja dugmadi.

Moda u Sjedinjenim Amerikim Dravama postoji jedno ire povrno poznavanje industrije; no, kad sada o tome razmislim, ne bih rekao da je ma koji ame-rikd romansijer od ikakvog ugleda bio u stanju da uvidi njegovo prisustvo u vlastitoj publici. On je mo-gao da pretpostavi nekakvu upoznatost sa jednim tobo-feudalnim drutvom, i odista to preesto ini upoznatost s jednim drutvom kao to su ostaci Sta-roga Juga ali ne i upoznatost s industrijskim dru-tvom. Na svaki nain, bar nijedan engleski romansijer nije to bio u stanju da shvati.

A ipak su lini odnosi u jednoj proizvodnoj orga-r.zaciji krajnje istanani i zanimljivi. Oni su i vrlo var-ljivi. ini se kao da oni treba da budu lini odnosi kakve ovek uspostavlja u ma kojoj hijerarhijskoj strukturi, sa nalogodavnim lancem pretpostavljenih i pot injenih kao to je neka vojna jedinica ili kakav odeljak javne slube. U praksi, meutim, ti lini odnosi mnogo su sloeniji, te svaki ovek naviknut na jedno-stavan nalogodavni lanac gubi tle pod nogama im se nae u nekoj industrijskoj organizaciji. A jo niko, ni u kojoj zemlji, uzgred reeno, ne zna kakvi treba da budu ti lini odnosi. Posredi je problem skoro sasvim nezavisan od velike politike, problem koji proizlazi iz-ravna iz industrijskog ivota.

Mislim da je pravino rei da su i sami isti nau-nici, u veini sluajeva, bili porazno neuki s obzirom na proizvodnu industriju, i da to jo vai za mnoge. Do-zvoljeno je sabiti iste i primenjene naunike u istu

5G erls Snou

naunu kulturu, ali su jazovi meu njima veliki. Nji-hovo ponaanje sklono je osetnim razlikama: inenjeri svoje ivote moraju da odive u nekoj ustrojenoj za-jednici, i ma koliko da su pod koiom nastrani, oni uspevaju da pred svetom odre jedno udoredno lice. To ne mora da vai za iste naunike. U tom istom smislu, meu ovima se, statistiki uzev, nalazi vei postotak po-litikih leviara no u ma kojoj drugoj profesiji, mada je taj postotak manji negoli pre dvadeset godina; to, opet, ne vai za inenjere, koji su skoro do poslednjeg konzervativni. Ne reakcionarni u doslovnom smislu rei, ve prosto konzervativni. Oni se bave tvorbom stvari, i postojei drutveni poredak je dovoljno dobar za njih.

isti naunici uglavnom imaju neke nejasne pred-stave o inenjerima i primenjenoj nauci. Oni se nisu uspeli zainteresovati za to. Oni ne bi priznali da mno-gi problemi u toj oblasti zahtevaju isto toliko intelektu-alnog truda koliko i problemi iste nauke, i da su mnoga naena reenja isto tako zadovoljavajua i lepa poput isto naunih. Oni su nagonski uzimali zdravo za go-tovo da je primenjena nauka posao za drugorazredne glave to je u Britaniji moda pojaano strau da se neki novi snobizam nae gde god je to moguno, pa i da se izmisli ukoliko ga nema. Ja to izgovaram otrije no obino jer sam pre trideset godina i sam zastupao upravo isto miljenje. Misaona klima tadanjih mladih istraivaa u Kembridu nije nam mogla sluiti na ast. Diili smo se da nauka kojom se bavimo ne moe, ni pod kojim okolnostima, imati ma kakve praktine primene. Sto je neko pouzdanije mogao da brani tu tvrdnju, to se nadmonijim oseao.

Sami Raderford imao je malo smisla za inenjer-stvo. Bio je zapanjen i uobiajio je da tu priu pri-

Dve kulture 57

poveda sa divljenjem punim neverice to je Kapica uistinu poslao jedan konstruktorski crte firmi Metro-vik, pa su ti arobnjaci podrobno prouili crte, nai-nili mainu i isporuili je Kapiinoj laboratoriji! Na Ra-derforda je tako upeatljivo delovala Kokroftova ine-njerska umenost da mu je on obezbedio specijalnu nov-anu dotaciju za ureenje ta dotacija dostigla je tada ogromnu sumu od itavih est stotina funti!* Godine 1933, etiri godine pre smrti, Raderford je samopouzdano i izridto izrazio sumnju da e energija atomskog jezgra ikada biti osloboena a samo devet godina kasnije, u ikagu, prvi reaktor je poeo da radi. Bila je to jedina krupna greka u naunom prosuivanju koju je Raderford ikada nainio. Zanimljivo je to je do nje imaio doi ba na stupnju gde se ista nauka preobraa u primenjenu.

Ne, isti naunici nisu pokazivali mnogo razume-vanja niti ispoljavali mnogo smisla za drutvene inje-nice. Najbolje to se njima u prilog moe rei jeste to da su, u sluaju nude, nalazili da je dosta lako uiti. U toku rata, iz sasvim egzistencijalnih potreba koje otre um, veina naunika morala je da naui po-neto o industrijskoj proizvodnji. To im je otvorilo oi. U mom vlastitom poslu, ja sam morao pokuati da stek-

Pjotr Kaplca (1894), proslavljeni sovjetski fiziar; lzmeu va rata, jedno vreme lveo 1 radio Brltanlji. Slr John Douglas Cockcroft (1897), engleskl flzlar; sa E. T. S. Waltonom doblo 1951. Nobelovu nagradu za flzlku, za pionirski rad na transmu-taciji atomskih Jezgara pomou vetaki stvorenih atomskih e-stica". Metrovik" (Metrovick) je najverovatnlje argonskl saetak za firmu Metropolltan Vlckers", poznatog prolzvoaa laborato-rijske opreme 1 instrumenata; sada firma nosi naziv .Metropoli-tanWeymann", 1 holding ]e avionske kompanlje Vickers". Prlm. prev.

58 Carls Snou

nem neki uvid u industriju. Bila je to jedna od najdra-gocenijih pouka koje sam ikada u ivotu primio. No, do nje je dolo kad sam imao trideset i pet godina, a trebalo je da je primim mnogo ranije.

To me ponovo dovodi do obrazovanja. Zato mi ne izlazimo na kraj s naunom revolucijom? Zato druge zemlje imaju u tom pogledu vie uspeha? Kako emo se suoiti sa svojom budunou, kako kulturnom tako i praktinom? Dosad bi trebalo da je oito da verujem kako nas oba toka razmatranja vode istom cilju. Ako pone da razmilja samo o intelektualnom, ili, pak, samo o drutvenom, ovek dolazi do stupnja na kojem mu biva jasno da se nae, britansko obrazovanje izopailo, i to u istom intelektualnom i drutvenom smislu.

Ja ne umiljam da je ijedna zemlja obezbedila sebi savreno obrazovanje. U nekim pogledima, kako ve rekoh, i Rusi i Amerikanci jo su aktivnije nezadovoljni svojim obrazovanjem; naime, i jedni i drugi preduzimaju mnogo odlunije mere da ga izmene. No, to je tako zato to su oni osetljiviji prema svetu u kojem ive. to se mene tie, nimalo ne sumnjam da su oni pravom re-enju mnogo blii od nas, iako do njega jo nisu oli. Mi neke stvari radimo bolje i od jednih i od drugih. U obrazovnoj taktici, esto smo spretniji od njih. Me-utim, obrazovnom strategijom se, u poreenju s njima, tek poigravamo.

Razlike izmeu ta tri obrazovna sistema mnogo ta otkrivaju. Razume se, mi poduavamo daleko manji postotak nae dece do osamnaeste godine; a i od onih koje poduavamo daleko manji postotak dovodimo do stupnja univerzitetske diplome. Drevni obrazac obua-vanja majune ilite nikada nije razbijen, mada je ne-znatno ublaen. U okviru toga obrasca, ouvali smo

Dve kulture 59

nacionalnu strast za ustrunjavanje; otud svoje mlade, do dvadeset i jedne godine, gonimo na rad mnogo ee negoli Amerikanci, mada ne tako estoko kao Rusi. U osamnaestoj godini, nai mladi strunjaci za nauku znaju iz nje vie negoli njihovi ispisnici drugde u svetu, mada o svemu ostalome znaju mnogo manje. U dvade-set i prvoj godini, kad stiu diplomu prvog stupnja, oni su verovatno jo za oko jednu godinu ispred svojih ko-lega iz drugih zemalja.

Amerika strategija obrazovanja razlikuje se po vr-sti. Oni kroz srednje kole provode svakoga, itavo sta-novnitvo do osamnaeste godine,16 a obuavaju ih po-vrno i uopteno. Njihov problem jeste potreba da se u to labavo obrazovanje ubrizga neto strogosti a po-sebno malo vie osnovne matematike i nauke. Vrlo velik postotak tih osamnaestogodinjaka prelazi potom na ko-lede, a to koleko obrazovanje je, poput obuke u ko-lama, mnogo manje odreeno i manje profesionalno od naega.17 Posle etiri godine, ti mladi ljudi i ene obino nisu u profesionalnom smislu tako dobro obrazovani kao njihovi parnjaci kod nas, mada mislim da ima smisla primedba da vei postotak najboljih meu njima, bu-dui obuavan pod labavijom uzdom, zadrava svoj stvaralaki ar. Prava ozbiljnost nastupa tek sa radom na doktoratima. Na toj razini, Amerikanci odjednom poinju da svoje kandidate suoavaju sa zahtevima mnogo stroim od naih. Valja pri tom dmati na umu da oni nalaze dovoljno talenata da svake godine dobiju gotovo isto toliko doktorata iz nauke i tehnologije ko-liko se u Britaniji dobija diplomaca na prvom univer-zitetskom stupnju.

Sovjetsko srednjokolsko obrazovanje mnogo je manje specijalizovano od naega, a mnogo je tee

GO Carls Snou

od amerikoga. Ono je toliko naporno da se za one koji nisu radi ii na univerzitete pokazuje, ini se, pretekim, pa sovjetski strunjaci okuavaju sada i druge metode obuke mladih od petnaeste do sedamnaeste godine. Opti metod je da svako proe kroz nekakav gimnazijski teaj kontinentalnog tipa, u kojem zamanu sastavnicu, od preko 40 posto grae, ine matematika i prirodne nauke. Svi moraju da savladaju sve predmete. Na univerzitetu, to opte obrazovanje naglo se prekida; a u poslednje tri godine petogodinjeg univerzitetskog teaja, ustru-njavanje je ee negoli u Britaniji. Naime, na veini engleskih univerziteta, mladi strunjak moe osvojiti poasni stupanj u oblasti mainstva. U Sovjetskom Sa-vezu, meutim, on moe stei, i ogroman broj mladih stie, odgovarajui stupanj ili diplomu u oblasti jednog delia mainstva, kao to su, na primer, aerodinamika ili konstrukcija maina-alatljika ili proizvodnja dizel-mo-tora.

Mada u Sovjetskom Savezu nee hajati za moje mi-ljenje, rekao bih da je to kod njih prenaglaeno, kao god to verujem da su pomalo preterali sa brojem in-enjera koje obuavaju. Sovjetski Savez sad svake go-dine stvara vie inenjera negoli itav ostali svet pa ak i premaa taj broj za celih pedeset posto.18 Broj istih naunika koji se obuavaju u Sovjetskom Savezu jedva je neto vei od onoga u SAD, mada je u oblasti fizike i matematike ta ravnotea znatno poremeena u korist Rusa.

Britansko stanovnitvo maleno je u poreenju kako sa amerikim tako i sa sovjetskim. Grubo uzev, ako se uporedi slino sa slinim, a naunici i inenjeri se stave zajedno, do profesionalne razine obuava se, s obzirom na broj stanovnika, jedan Englez prema jednom i po

Dve kulture 61

Amerikancu ili prema dva i po Rusa.19 Tu neto nije u redu.

Uz izvesne ograde, rekao bih da je situacija u SSSR razborito procenjena. Odgovorni ljudi imaju tamo vei uvid u naunu revoluciju od nas, kao god i od Ameri-kanaca. Jaz izmeu dveju kultura nije, ini se, ni iz-daleka tako irok kao u Britaniji. Kad ita savremene sovjetske romane, na primer, ovek nalazi da njihovi romansijeri za razliku od britanskih mogu pret-postaviti da njihova publika poseduje bar neko rudi-mentarno znanje o svrsi industrije. Cista nauka ne ja-vlja se u tim romanima esto, i reklo bi se da sovjetski pisci nisu u tom pogledu mnogo sreniji od britanskih ljudi od pera. Meutim, tehnologija jeste prisutna. Ine-njer je u sovjetskom romanu, ini se, prihvatljiv koliko i psihijatar u amerikom. Sovjetski pisci su isto toliko spremni da se umetniki bave problemima proizvodnje koliko je Balzak bio voljan da razmatra procese za-natske manufakture. Ne elim da prenaglasim vanost te pojave, ali ona svakako moe da bude znaajna. Moe biti zaajno i to to se u sovjetskim romanima postojano nailazi na strasnu veru u obrazovanje. Junaci tih knjiga veruju u obrazovanje ba onako kako je u nj verovao moj ded, i to upravo usled istih meovitih pobuda idea-lizma i borbe za ivot.

Na svaki nain, Rusi su procenili kakvih je i ko-liko obrazovanih ljudi i ena20 potrebno zemlji, e da bi ona izbila na vodee mesto u naunoj revoluciji. Moda u previe uprostiti stvari, ali u pokuati da ukratko ocrtam tu njihovu procenu, koju smatram pri-blino ispravnom. Pre svega, njihov je cilj da izbace najvei za zemlju dostini broj prvorazrednih naunika. Nijedna ih zemlja nema previe. Ukoliko postoje kole

62 arls Snou

i univerziteti, uopte nije toliko vano emu podua-vate mlade. Oni e se ve sami pobrinuti za sebe.21 Broj takvih naunika u nas verovatno je srazmeran onome u Rusa i Amerikanaca; to je ponajmanja engle-ska briga. Na drugom mestu, Rusi nastoje da stvore mnogo iri sloj prvorazrednih profesionalaca ljudi koji e se baviti dopunskim istraivanjima, visokokvali-tetnim projektovanjem i razvojem. S obzirom na kva-litet, taj se sloj u Engleskoj moe povoljno porediti s onim u SAD i SSSR: britansko je obrazovanje osobito podeeno da stvara taj sloj strunjaka. U pogledu nji-hovog broja, meutim, mi ne otkrivamo (opet s obzirom na broj stanovnika) ni upola onoliko talenata koliko Rusi misle da je potrebno i koliko su kadri da ih _iz-nau. Na treem mestu po vanosti nalazi se jedan drugi sloj mladih strunjaka, koji stiu obrazovanje otprilike jednako onome kakvo bi u Britaniji bilo do-voljno za polaganje prvog dela zavrnih fakultetskih ispita iz oblasti prirodnih i mehanikih nauka, ili je na neznatno nioj razini. Neki od tih ljudi obavljae drugorazredne tehnike poslove, ali e nekima biti po-verena glavna odgovornost naroito radu s ljudima. Valjano korienje takvih ljudi zavisi od drukijeg ra-sporeivanja sposobnih od onoga koje se uhodalo u Bri-taniji. Sa napretkom naune revolucije, potrebe za ovim ljudima dostii e razmere o kojima se u Britaniji i ne misli, dok se u SSSR one ve jasno uviaju. Bie po-trebne hiljade i hiljade takvih strunjaka, i njima se mora obezbediti puni ljudski razvoj koji univerzitetsko obrazovanje moe da prui. Moda je upravo tu po-najvie zamagljen na uvid u stvari. etvrtu potrebnu grupu strunjaka ine politiari, inovnici, itava jedna

Dve kulture 63

zajednica koja nauku treba dovoljno da poznaje da bi imala pojma o tome to joj naunici govore.

To, ili neto slino tome, jeste specifikacija za na-unu revoluciju.23 Voleo bih da sam siguran u dovoljnu prilagodljivost Britanije, da bismo na te zahteve odgo-vorili. Meutim, za trenutak bih otiao dalje, na jedno sporno pitanje koje e, u svetskim razmerama, biti va-nije; moda mi se moe oprostiti to sa strane posma-tram nau vlastitu sudbinu. Sluilo se da Britanija ima najdelikatniji poloaj meu svim razvijenim zemljama. Ta injenica je ishod istorije i sluajnosti, i za nju ne treba kriviti sada ivog Engleza. Da su nai preci ulo-ili svoju darovitost u industrijsku revoluciju, a ne u Indijsko Carstvo, danas bismo stajali na zdravoj osnovi.

Ostalo nam je stanovnitvo dva puta vee no to ga moemo ishraniti u zemlji proizvedenom hranom, tako da emo vazda biti au jond nespokojniji od itelja Francuske ili Svedske;24 imamo vrlo malo prirodnih blaga praktino nita, ako se sudi po merilima ve-likih svetskih sila. Jedine istinske vrednosti kojima za-ista raspolaemo jesu nai umovi. Dosad su nas oni prilino dobro sluili, u dva smisla. Posedujemo do-voljno vetine, bilo uroene ili steene, da se sloimo unutar svog kruga; to jeste prednost. Drugo, bili smo i jesmo domiljati i kreativni, moda i nesrazmerno svom broju. Ja ne verujem mnogo u nacionalne razlike s ob-zirom na pamet, ali svakako nismo gluplji od drugih naroda.

Sa te dve vrline, a one su nam jedine, preostaje nam da najpre shvatimo naunu revoluciju, da se opti-malno obrazujemo i da krenemo napred. Sad, neto smo ve i uradili. U nekim oblastima, kao to je atomska energija, imamo vie uspeha no to je iko mogao oe-

64 Carls Snou

kivati. U okviru datog obrasca, krutog i kristalizovanog obrasca naeg obrazovanja i dveju kultura, mi umereno ivo nastojimo da se prilagodimo.

Gorka je istina da to nipoto nije dovoljno. Rei da se moramo obrazovati ili nestati malo je melodramati-nije no to to injenice potvruju. No, rei da se mo-ramo obrazovati da ne bismo bili svedoci strmog opa-danja jo za naeg ivota, otprilike je ispravan iskaz. A to, ubeen sam, ne moemo postii ako ne razbijemo pomenuti obrazac. Svestan sam koliko je to teko. Taj se postupak protivi emocionalnoj biti gotovo svakog od nas. U mnogim pogledima, on se protivi i mojim vlastitim oseanjima, jer ja sam nelagodno stojim s jed-nom nogom u mrtvom ili umiruem svetu, a s drugom u svetu ije raanje po svaku cenu moramo videti. Ze-leo bih da mogu biti siguran da emo imati hrabrosti za ono to nam nalae um.

Ali, ee no to mi se to svia, rastuuje me jedan istorijski mit. Pri tom nije vano da li taj mit jeste ili nije dobra istorija; dovoljno je to me mui. Ne mogu a da ne razmiTjam o poslednjih pola veka Mletake Republike. Poput nas. Mleci su svojevremeno bili legen-darno sreni. Obogatili su se, kao i mi, zahvaljujui slu-aju. Stekli su izuzetnu politiku vetinu, kakvu mi po-sedujemo. Mnogi njihovi ljudi bili su krepkih umova, razboriti i rodoljubivi. Znali su, isto tako jasno kao to mi znademo, da je istorija poela tei njima na utrb. Mnogi od njih predano su razmiTjali kako da se opstane. U tu svrhu, valjalo je raskinuti obrazac u koji se mletako drutvo bilo kristalisalo. Ali su oni voleli taj obrazac b