Čarls bukovski - tako mrtvi vole

8/19/2019 Čarls Bukovski - Tako Mrtvi Vole

1/233


2/233


3/233

Naslov originala:

Charles Bukowski Selected Short Stories (1944-1994)Copyright © 1994 by Linda Lee Bukowski

U ovoj antologiji kratkih priča Čarlsa Bukovskog, objavljenih u perioduod 1944. do 1994., u podjednakoj meri su zastupljene priče iz četiri

najvažnije zbirke:

Erections, Ejaculations, Exibitions, and General Tales of Ordinary Madness(1972)

South of No North (1973)

Hot Water Music (1984)

Septuagenarian Stew: Stories & Poems (1990)

MMXVI


4/233

MOJE LUDILO[1]

Postoje stepeni ludila, i što si luđi, ljudima je to očiglednije. Najveći deoživota skrivao sam svoje ludilo, ali ono je tu. Neko mi recimo govori o ovomili onom, i dok me ta osoba gnjavi svojim bajatim opštim mestima, desi se dazamislim njegovu ili njenu glavu položenu na panj giljotine, ili ih vidim naogromnom tiganju, kako se prže i gledaju me unezverenim očima. U takvim

situacijama najverovatnije ću pokušati da umaknem, ali ne mogu daizbegnem takve vizije kad mi se ljudi obrate. Ili, kad sam bolje raspoložen,mogu da ih vidim na biciklu, kako se brzo udaljavaju od mene. Jednostavnoimam problem sa ljudima. Životinje, njih volim. One ne lažu i retkopokušavaju da te napadnu. Ponekad umeju da budu podmukle, ali to setoleriše. Zašto?

Najveći deo mladosti i srednjih godina proveo sam stešnjen u malimsobama, gledajući u zidove, pocepane zavese, ručke na komodama. Bio samsvestan žena i želeo sam ih, ali nisam hteo da skačem kroz sve obruče da bih

došao do njih. Bio sam svestan novca, ali opet, kao i sa ženama, nisam hteoda uradim ono što je potrebno da bih došao do njega. Hteo sam samo onolikokoliko mi treba za sobu i piće. Pio sam sam, obično u krevetu, spuštenihroletni. Ponekad sam odlazio u obližnje lokale da overim koga ima, ali to jeuvek bilo isto ništa posebno, a često i mnogo manje od toga.

U svim gradovima posećivao sam biblioteke. Otvarao knjigu za knjigom.Retko je bilo knjiga koje bi mi govorile nešto. Uglavnom su bile prašina umojim ustima, pesak u mojim mislima. Nijedna nije bila povezana sa mnomili sa mojim osećanjem: gde sam bio nigde šta sam imao ništa i šta sam želeoništa. Knjige iz proteklih stoleća samo su još više komplikovale misteriju togašto imaš ime, telo, hodaš naokolo, govoriš, radiš nešto. Niko se nije baviomojim specifičnim ludilom.

U nekim lokalima postajao sam nasilan, dolazilo je do tuča u kojima samuglavnom dobijao batine. Ali ja se nisam tukao ni sa kim posebno, nisam biognevan, samo nisam shvatao ljude, to što oni jesu, to što rade, kako izgledaju.Bio sam više puta u zatvoru, izbacivan sam iz soba u kojima sam živeo,


5/233

spavao sam u parkovima, na grobljima. Bio sam izgubljen, ali nisam bionesrećan. Nisam bio zao. Jednostavno nisam mogao da shvatim ništa od onogšto je bilo tu. Moje nasilje je bilo usmereno protiv očigledne klopke, vrištaosam, a oni nisu razumeli. Čak i u najgorim tučama pogledao bih svogprotivnika i mislio: Zašto je besan? Hoće da me ubije. Onda bih moraopesnicama da se branim od zveri koja nasrće na mene. Ljudi nemaju smislaza humor, tako su dosadno ozbiljni u odnosu na same sebe.

Negde usput, a zaista ne znam odakle mi to, počeo sam da mislim: moždabi trebalo da budem pisac. Možda bih mogao da napišem reči koje nisampročitao, možda bih tako mogao da sklonim tog tigra sa grbače. I tako sampočeo, i protekle su decenije a da nisam imao mnogo sreće u svemu tome.Sada sam bio ludi pisac. Nove sobe, novi gradovi. Padao sam sve niže i niže.Jednom sam se smrzavao u Atlanti, u baraci od ter-papira, sa jednim i podolarom nedeljno. Bez vode, struje, grejanja. Sedeo sam i smrzavao se u

svojoj kalifornijskoj košulji. Jednog jutra našao sam patrljak olovke i počeoda pišem pesme po marginama starih novina na podu.

Na kraju, u četrdesetoj, pojavila se prva moja knjižica, brošura pesama:Cvet, Pesnica i Zverski Jauk. Poštom je stigao paket i otvorio sam ga, a unutrasu bile te brošure. Prosule su se po ulici, sve te knjižice, i ja sam kleknuousred njih, klečao sam i podigao Cvetnu Pesnicu i poljubio je. To je bilo pre30 godina.

I dalje pišem. U prva četiri meseca ove godine napisao sam 250 pesama. I

sada osećam kako se ludilo valja kroz mene, ali još nisam napisao reč onakokako to želim, tigar mi je i dalje na leđima. Umreću sa tim skotom na grbači,ali borio sam se s njim. I ako negde postoji neko ko se oseća dovoljno ludimda poželi da bude pisac, reći ću: samo napred, pljuni u oko suncu, udri po timtipkama, to je najbolje moguće ludilo, stolećima je potrebna pomoć, ljudskirod vapi za svetlošću, hazardom i smehom. Daj im to. Ima dovoljno reči zasve nas.


6/233

SIN SATANE[2]

Imao sam jedanaest godina, a moja dva drugara, Has i Morgan, imali supo dvanaest i bilo je leto, nije se išlo u školu, sedeli smo na travi iza garažemoga oca, na suncu, i pušili.

„Mamu mu jebem“, rekao sam.

Sedeo sam ispod drveta. Morgan i Has sedeli su naslonjeni na zid garaže.

„Šta je sad?“ upitao je Morgan.„Moramo da sredimo tog štakora“, rekao sam. „On je sramota za čitav

kraj!“

„Ko?“ upitao je Has.

„Simpson“, rekao sam.

„Aha“, rekao je Has, „mnogo je pegav. Nervira me.“

„Nije to“, rekao sam.

„Nego?“ upitao je Morgan.„Taj moron priča da je karao neku klinku u mom dvorištu. Koji je to

lažov!“

„Slažem se“, rekao je Has.

„Ne zna taj da jebe“, rekao je Morgan.

„Ali jebeno zna da laže“, rekao sam.

„Muka mi je od lažova“, rekao je Has, izbacivši kolut dima.

„Plus je i pegav“, rekao je Morgan.„Onda stvarno treba da ga sredimo“, rekao sam.

„Zašto da ne“, rekao je Has.

„Idemo“, rekao je Morgan.

Otišli smo do Simpsonove kuće i eto njega: igrao se lopticom za bejzbolbacajući je u zid garaže.


7/233

„Ej“, rekao sam, „vidi ko nam se to zabavlja[3]“

Simpson je uhvatio odbijenu loptu i okrenuo se.

„O, zdravo!“ rekao je.

Opkolili smo ga.

„Jesi li karao neke klinke ovih dana?“ upitao ga je Morgan.„Ne.“

„Šta to treba da znači?“ rekao je Has.

„Pojma nemam.“

„Kladim se da nikad nikog nisi karao osim sebe!“ rekao sam.

„Idem sad unutra“, rekao je Simpson. „Mama me zamolila da joj operemsudove.“

„Odakle ih vadi? Iz pizde?“ rekao je Morgan.

Smejali smo se. Primakli smo se Simpsonu. Iznenada sam ga udariopesnicom u stomak. Zgrčio se, držeći se za utrobu. Ostao je tako bar polaminuta, onda se ispravio.

„Moj tata treba svaki čas da dođe“, rekao je.

„Je l’? Možda je i tvoj tata karao neke klinke ovih dana?“ rekao sam.

»Ne.“

Smejali smo se.

Simpson je ćutao.„Vidi mu pege“, rekao je Morgan. „Kad god kara neku klinku iskoči mu

nova pega.“

Simpson je ćutao. Uplašeno je izgledao.

„Imam sestru“, rekao je Has. „Otkud znam da nećeš seku da mi karaš.“

„Nikad to ne bih uradio, Has, kunem ti se!“

„Je l’?“

„Da, kunem ti se!“„Lepo, evo ti nešto da se ne predomisliš! “

Has ga je lupio pesnicom u stomak. Simpson se ponovo zgrčio. Has sesagnuo, zahvatio šaku zemlje i gurnuo je Simpsonu za vrat. Simpson seuspravio. Imao je suze u očima. Sisa.

„Pustite me, molim vas!“

„Kuda?“ rekao sam. „Da se skembaš pod maminu suknju i vadiš joj sudove


8/233

iz pizde?“

„Koga si ti karao?“ rekao je Morgan. „Ti i nemaš kitu! Sav si pička, šoraš izuveta!“

„Ako mi samo pogledaš sestru“, rekao je Has, „tako ću te izgaziti da ćešceo da se pretvoriš u pegu!“ „Molim vas, pustite me!“

Došlo mi je da ga pustim. Možda i nije karao. Možda je samo maštao otome. Ali bio sam mladi vođa. Nisam smeo da pokažem samilost.

„Polazi s nama, Simpsone.“

„Neću!“

„Ne seri nego polazi s nama! Napred, marš! “

Stao sam mu iza leđa i šutnuo ga u dupe. Kriknuo je.

„Šta kukaš!“ viknuo sam. „Kukaj pa si najebao! Polazi kad govorim! “

Poveli smo ga preko travnjaka i ulice u moje dvorište.„Sad stani mirno“, rekao sam. „Ruke na bokove! Ovo je preki sud!“

Okrenuo sam se ka Hasu i Morganu i rekao: „Svi oni koji misle da je ovajčovek kriv zato što je lagao da je karao klinku u mom dvorištu neka kažu‘kriv je’!“

„Kriv je“, rekao je Has.

„Kriv je“, rekao je Morgan.

„Kriv je“, rekao sam.

Okrenuo sam se ka zarobljeniku.

„Simpsone, osuđen si!“

Sada su Simpsonu stvarno tekle suze.

„Ništa nisam uradio!“ jecao je.

„Zato si i osuđen“, rekao je Has. „Zbog laganja!“

„Ali vi stalno lažete!“

„Ne o karanju“, rekao je Morgan.

„O tome najviše i lažete, od vas sam naučio!“

„Naredniče“, okrenuo sam se Hasu, „zapušite usta osuđenom! Muka mi jeod njegovih laži!“

„Razumem!“

Has je otrčao do žice za sušenje veša. Našao je maramicu i krpu za sudove.Držali smo Simpsona, a on mu je nabio maramicu u usta i vezao krpu odozgo.


9/233

Simpson je nešto mumlao i promenila mu se boja lica.

„Može li da diše?“ upitao je Morgan.

„Ima nos“, rekao sam.

„Aha“, složio se Has.

„Šta ćemo sad?“ upitao je Morgan.„Zarobljenik je kriv, zar ne?“ rekao sam.

„Aha.“

„Dobro, kao sudija osuđujem ga na kaznu vešanjem za vrat dok ne umre!“

Simpson je nešto mumlao ispod krpe. Njegove oči gledale su u nas,preklinjući. Utrčao sam u garažu po konopac. Kolut dugačkog i debelog užetaisio je o klinu. Pojma nisam imao zašto ga je otac čuvao. Koliko ja znam,

nikad ga nije upotrebio. Eto prilike.

Izašao sam s konopcem.Simpson je počeo da beži. Has ga je gonio. Bacio se na njega i oborio ga.

Prevrnuo ga je i počeo da ga mlati pesnicama. Pritrčao sam i odalamio Hasakonopcem preko lica. Prestao je da ga udara. Pogledao je u mene.

„Skote, jebaću ti mater!“

„Kao sudija, presudio sam da ovaj čovek bude obešen! Tako će i biti!Puštaj osuđenog!“

„Sad si stvarno najebao!“

„Prvo ćemo vešati osuđenog! Posle ćemo ti i ja raspraviti stvar!“

„Obavezno“, rekao je Has.

„Neka osuđeni ustane!“ rekao sam.

Has se pomerio i Simpson je ustao sa zemlje. Nos mu je bio krvav iumrljao mu je košulju na grudima, jarkocrveno. Simpson kao da se pomirio.Nije više jecao. Ali izraz u njegovim očima bio je užasan, grozno je bilogledati ga.

„Daj pljugu“, rekao sam Morganu.Nabio mi je cigaretu u usta.

„Pripali“, rekao sam.

Morgan mi je pripalio i ja sam povukao dim, a onda, držeći cigaretu uustima, ispustio sam dim kroz nozdrve, praveći petlju na kraju konopca.

„Postavite osuđenog na trem!“ naredio sam.

Prebacio sam konopac preko grede i privukao omču ispred Simpsonovog


10/233

lica. Nije mi se teralo dalje s tim. Smatrao sam da je Simpson dovoljno patio,ali bio sam vođa i morao sam da se bijem s Hasom posle toga pa nisam smeoda pokažem nikakvu slabost.

„Možda ne bi trebalo“, rekao je Morgan.

„Ovaj čovek je osuđen“ dreknuo sam.

„Tačno!“ dreknuo je Has. „Neka visi!“„Vidi, upišao se“, rekao je Morgan.

Stvarno, na Simpsonovim pantalonama pojavila se tamna mrlja koja seširila.

„Sisa“, rekao sam.

Nabacio sam omču preko Simpsonove glave. Potegao sam konopac iuzdigao Simpsona na prste. Onda sam vezao kraj konopca za slavinu na zidu.Čvrsto sam vezao konopac i viknuo: „Odjebimo odavde!“

Gledali smo u Simpsona kako visi na vrhovima prstiju. Pomalo se ljuljao ukrug na konopcu i već je izgledao mrtav.

Pobegao sam. Morgan i Has bežali su za mnom.

Istrčali smo na ulicu i Morgan je skrenuo ka svojoj kući a Has ka svojoj.Shvatio sam da nemam kuda da odem. Has, pomislio sam, ili si zaboravio natuču, ili si zbrisao od toga.

Stajao sam na ulici oko minut, onda sam ponovo utrčao u dvorište.

Simpson se i dalje ljuljao na konopcu. Zaboravili smo da mu vežemo ruke.Pokušavao je da olabavi konopac na vratu, ali ruke su mu bile slabe. Prišaosam slavini, odrešio konopac i pustio ga. Simpson se srušio na trem, zatim seotkotrljao na travu.

Ležao je licem ka tlu. Obrnuo sam ga i skinuo krpu s njegovih usta. Lošee izgledao. Izgledao je kao da umire. Nagnuo sam se nad njim.

„Slušaj, siso, nemoj da umreš, nisam hteo da te ubijem, veruj mi. Akoumreš, žao mi je. Ali ako ne umreš i ako ikad kažeš nekom, onda si stvarnomrtav! Je l’ ti jasno?“

Simpson nije odgovorio. Samo je gledao u mene. Užasno je izgledao. Licemu je bilo tamnocrveno, a na vratu je imao tragove od konopca.

Uspravio sam se. Gledao sam ga neko vreme. Nije mrdao. Kakvo sranje.Osetio sam slabost, zavrtelo mi se. Onda sam se pribrao. Duboko samudahnuo i izašao na ulicu. Bilo je oko četiri popodne. Hodao sam dalje.Izašao sam na bulevar i hodao dalje. Svašta mi se motalo po glavi. Činilo mise da je mom životu kraj. Simpson je oduvek bio sam. Možda usamljen.


11/233

Nikada se nije družio sa nama. Čudan nam je bio zbog toga. Možda nam je tonajviše i smetalo. A ipak je bilo i nečeg lepog u vezi s njim. Osećao sam dasam uradio nešto jako loše, a istovremeno kao i da nisam. Uglavnom samosećao neku prazninu u stomaku. Hodao sam i hodao. Pešačio sam skroz doautoputa i natrag. Cipele su mi baš ojadile stopala. Moji su mi uvek kupovalieftine cipele. Držale bi se najviše nedelju dana, a onda bi koža pukla i klinci

bi probili kroz đon. Svejedno sam hodao dalje.

Kad sam stigao do kuće, već se smrkavalo. Polako sam ušao u dvorište.Simpson nije bio tamo. I konopac je nestao. Možda je umro. Možda su gaodneli. Ili se odvukao negde. Gledao sam naokolo.

Lice moga oca bilo je priljubljeno o mrežu na vratima.

„Ulazi“, rekao je.

Popeo sam se na trem i prošao pored njega. „Majka još nije došla. Baš

dobro. Idi u sobu. Hoću da popričam sa tobom.“Ušao sam u sobu i seo na ivicu kreveta, buljio sam u svoje jeftine cipele.Otac je bio krupan čovek, visok bar 185. Imao je veliku glavu, a oči su gledaleispod čupavih obrva. Usne su mu bile debele a uši ogromne. Bio je opak bezimalo truda.

„Gde si bio?“

„Šetao.“

„Šetao. Zašto?“

„Volim da šetam.“„Otkad to?“

„Od danas.“

Nastalo je dugo ćutanje. Onda je ponovo progovorio.

„Šta se desilo u našem dvorištu?“

„Je P mrtav?“

„Ko?“

„Opomenuo sam ga da ne priča. Ako je pričao, nije mrtav.“„Ne, nije mrtav. Njegovi su hteli da zovu policiju. Dugo mi je trebalo da ih

odgovorim od toga. Da su zvali policiju to bi ubilo tvoju majku! Jesi lisvestan?“ Ćutao sam.

„To bi ubilo tvoju majku, jesi li svestan?“

Ćutao sam.


12/233

„Morao sam da im platim da ne pričaju o tome. Moraću čak i troškovelečenja da platim. Prebiću te kao nikad u životu! Izlečiću ja tebe! Ne treba misin koji se ne uklapa u društvo!“

Stajao je na vratima, nepomičan. Pogledao sam u njegove oči ispod tihobrva, u čitavu tu telesinu.

„Predaj me policiji“ rekao sam. „Neću tebe. Predaj me njima.“Polako je krenuo ka meni. „Policija nema razumevanja za takve kao što si

ti.“

Ustao sam sa kreveta i stisnuo pesnice.

„Samo priđi“, rekao sam. „Dobićeš batine!“ Obrušio se na mene.Zaslepljujući blesak i udarac tako jak da ga stvarno nisam osetio. Bio sam napodu. Ustao sam.

„Bolje me ubij“, rekao sam. „Jer kad budem veći ubiću te!“

Sledeći udarac bacio me pod krevet. Zgodno mesto. Gledao sam naviše ufedere i ništa mi pre toga nije izgledalo tako prijateljsko i tako divno kao tifederi.

Onda sam se smejao, bio je to paničan smeh, ali smejao sam se, smejaosam se jer sam pomislio da je Simpson možda stvarno karao neku klinku umom dvorištu.

„Zašto se smeješ?“ dreknuo je otac. „Ti si zaista sin Satane, nisi moj sin!“

Ugledao sam njegovu krupnu šaku kako kopa pod krevetom, tražeći me.Kad se približila, dohvatio sam je s obe ruke i ujeo je iz sve snage. Čuo samneljudski krik i šaka se povukla. Osetio sam vlažno meso u ustima, ispljunuoga. Onda sam spoznao da Simpson nije mrtav, već da je smrt očigledno došlapo mene.

„Tako znači“, čuo sam prigušen očev glas, „ono što si tražio sad ćeš bogamii dobiti. . . “

Čekao sam, i dok sam čekao čuo sam čudne šumove. Čuo sam ptice, čuosam kola kako prolaze, čuo sam čak i kucanje svog srca dok mi je krv strujala

kroz telo. Čuo sam oca kako diše i pomerio sam se dublje ka sredini kreveta ičekao na ono što sledi.


13/233

RAZLOG IZA RAZLOGA [4]

Čelaski, CF[5], 285[6] (AB-246 H-70)[7] osećao se malo... osećao se malo ...drugačije tamo napolju. Ima dana kad se osećaš malo drugačije. Stvari senekako ne uklapaju. Kao sad: čak i sunce izgleda pomalo bolesno, zeleniloživih ograda previše zeleno, nebo previsoko, a koža njegovih rukavica previšeslična... koži.

Krenuo je nekoliko koraka napred i udario pesnicom u rukavicu,pokušavajući da sve prodrma. Da li je imao glavobolju ili šta? Osećao je nekusilu u sebi, kao da će vrisnuti, ili skočiti, ili uraditi nešto što ne bi trebalo dauradi.

Čelaski je bio malo uplašen i pogledao je ka Donovanu, LF[8], 296 (AB-230, H-68), ali je Donovan izgledao sasvim opušteno. Pažljivo je proučavaoDonovana, pokušavajući da crpi snagu iz njega. Lice mu je bilo veoma smeđe,a Čelaski nije nikad ranije uočio n jegov pivski trbuh. Tako ružna nabreklina,tako lišena samosvesti. Čak su i Donovanove noge izgledale debelo, kaobalvani, i Čelaski je ponovo buljio pravo ispred sebe, sad se osećao još gore.

Šta nije bilo u redu?

Udarač je zveknuo loptu, koja je poletela van polja ... ka Donovanu.Donovan se pomerio nekoliko koraka napred, ležerno pružio ruke i uhvatioloptu. Čelaski je gledao kako lopta leti u sporom dugačkom luku prekosunčanog neba. Izgledalo je sasvim prijatno, ali nekako nepovezano sa biločime. Sledeći igrač je udario loptu pravo u polje, pa nije morao da je hvata.Jedna napolju. Jedna unutra. Kakav je ishod? Okrenuo se da pogleda

semafor i ugledao gomilu. Pogled mu se nije zadržao na njima. Oni su bilisamo fragmenti pokreta, odeće i zvukova.

Šta su hteli da se uradi?

Ponovo mu je prošlo kroz svest: šta su hteli da se uradi?

Iznenada je bio užasnut, a nije znao razlog za to. Počeo je teško da diše, austa mu se napuniše pljuvačkom; osetio je vrtoglavicu, kao da je punazduha.


14/233

Tamo je bio Donovan... stajao je. Ponovo je pogledao u gomilu i videosvakoga, sve, zajedno i pojedinačno. Naočare, kravate; žene su nosile suknje,muškarci pantalone; bilo je karmina... i žara na tim stvarima udenutim uusta... cigaretama. I svi su se držali zajedno u nekom čudnom razumevanju.

A onda je stigla... let van polja... ka njemu. Laka lopta. Bio je zabrinut.

Gnevno je posmatrao lopticu i skoro je izgledalo da se zaustavila u vazduhu.Samo je visila gore i gomila je vikala i sunce je sijalo i nebo je bilo plavo. ADonovanove oči su ga gledale, i Donovanove oči su gledale. Da li je Donovanprotiv njega? Šta je Donovan zaista hteo?

Loptica je stigla do njegove rukavice. Upala je u rukavicu i osetio jesnažan udar i zadovoljstvo hvatanja. Bacio je lopticu na drugu bazu, ostavivšitrkača na prvoj. Bilo je to dobro bacanje i Čelaski je bio zapanjen; činilo se dae loptica otišla tamo, jer je tako i trebalo. Njegov užas se malo povukao; ovo

muje izgleda prošlo.

Sledeći igrač nije stigao do prve baze, i Čelaski je krenuo u dugo kaskanjedo klupe. Dobro je bilo trčati. Prošao je pored nekoliko protivničkih igrača,ali oni nisu gledali u njega. To mu je malo zasmetalo, i ta smetnja je ostalakao čvorić dok je pratio Donovanov usađeni vrat. Kada je Čelaski stigao podnastrešnicu osetio se kao da je go, izložen, ili tako nekako, i, primoran da seponaša kao da je sve u redu, prišao je Halu i nacerio mu se.

„Hoćeš da te poljubim? Možda zaboraviš“, rekao je Halu.

Hal je imao statistiku udarca 189 i ostao je na klupi zbog Džejmisona,

momka sa koledža. Hal je pogledao ka Čelaskom. To je bio pogled totalnogneprepoznavanja. Hal mu nije čak ni odgovorio; ustao je i otišao do aparata sodom. Čelaski je hitro prišao ogradi, leđima okrenut klupi.

Korpenson je bacao. Donovan je pogodio za dvostruki poen i vratio se doprve baze, visoko podižući noge, čarape su se isticale, nekako jarke boje.

Čelaski je prišao gumenoj bazi. Tu su bili sudija, hvatač, bacač, trkači,publika. Sve je čekalo, sve je čekalo. Napolju je, možda, čovek pljačkaobanku, ili je autobus pun putnika koji sede skretao iza ugla; ali ovde je bilo

drugačije: bilo je namešteno, očekivano.. .ne kao to napolju: autobus, pljačka.Ovde je bilo... drugačije, stegnuto, zahtevno.

Zamahnuo je i promašio prvo bacanje, a ljudi su vikali. Bacač je neštouzviknuo i bacio lopticu nazad. Ptica je promakla kroz vazduh, gore-dole, išlae negde, veoma brzo. Čelaski je pljunuo i zagledao se u beleg na zemlji.

Zemlja je bila veoma suva. Prva lopta.

Sledeća je došla spolja, baš kako mu je odgovaralo. Hitro je zamahnuo


15/233

palicom, automatski, i gomila je zaurlala. Bio je to dug let, visoko iznad glavaigrača na srednjem polju. Čelaski je gledao kako se loptica odbija od zidapored zastavice. Gomila je urlala bučnije nego ikad; urlala je bučnije nego štoe Čelaski čuo tokom čitave sezone. Onda je Džejmison, koji je bio na klupi,

počeo da viče na njega.

„Trči! Trči! Trči!“ vikao je.Čelaski se okrenuo i pogledao u Džejmisona. Oči su mu bile skroz

razrogačene i gorele su kao žeravice, bile su kao šolje vrele, fluidne materije.Lice mu je bilo zgrčeno, usne isturene, a Čelaski je posebno primetionabrekle vene u crvenom vratu.

„Trči! Trči! Trči!“ vikao je Džejmison.

Sa tribina je doleteo podmetač za sedište. Onda još jedan. Gomila je bilatoliko bučna da nije više mogao da čuje Džejmisona. Ono što je verovatno

bilo ista ptica doletelo je natrag i promaklo, samo malo brže. Igrač sredinepolja prizemljio je loptu. Buka je bila skoro nepodnošljiva. Čelaskog jepogodio podmetač i on se okrenuo da pogleda gomilu. Kad je to uradio, videoe kako ljudi poskakuju gore-dole i mašu rukama. Podmetači, šeširi, flaše, svee stizalo. Čelaski je na trenutak ugledao devojku u zelenoj suknji. Nije

mogao da joj razazna lice, ili bluzu, ili jaknu. Video je zelenu suknju, i kakofalte na zelenoj suknji poskakuju, nalik na senke. Onda ga je pogodio jošedan podmetač. Ožario ga je, posekao, osetio je toplotu. Na trenutak je bio

ljut.

Bacanje je prešlo na drugog igrača, koji je prvi put izbacio aut. Buka jebila vulkanska, zaglušujuća, sumanuta. Džejmison je uhvatio Čelaskog zaruku, povukao ga je sa mesta bacača. Uočio je Džejmisonovo lice, prošaranocrvenim i belim mrljama, izgledalo je debelo, kao da je na njega dodatonekoliko slojeva kože.

Čelaski je prišao klupi, a buka nije prestajala. Ekipa se raspoređivala poterenu, Hal ga je zamenio na spoljnoj poziciji.

Pod nastrešnicom je bilo hladno, bilo je mračno. Video je kofu i peškir

prebačen preko ivice kofe. Ušao je dublje,video nečije ruke kako nervoznoklize po klupi, kako neko prebacuje nogu preko noge.

Onda je Čelaski stajao pred trenerom, Hastingsom. Nije gledao uHastingsa; samo je gledao u njegovu košulju, ispod V izreza na kragni.

Onda je pogledao naviše. Video je da Hastings pokušava da govori, ali nemože.

Čelaski se hitro okrenuo i potrčao niz tunel koji je vodio u svlačionicu.


16/233

Kad je stigao tamo, zastao je na trenutak, gledajući sve te zelene kasete.

Napolju, gomila je i dalje vikala i neki od novinara su se gurali dole doČelaskog, da ga pitaju šta nije bilo u redu.


17/233

ISHOD JEDNOG OPŠIRNOG ODBIJANJA

RUKOPISA [9]

Šetao sam i razmišljao o tome. Ovo je bilo najduže koje sam ikad dobio.Obično bi samo rekli: „Zao nam je, ovo nije na odgovarajućem nivou“, ili„Žao nam je, ovo nam ne odgovara“. Ili bi, još češće, poslali standardni

štampani obrazac odbijanja rukopisa.Ali ovo je bilo opširno, duže nego ikad. Odnosilo se na priču „Mojeavanture u pedeset pansiona“. Stao sam ispod ulične lampe, izvadio pisamceiz džepa i ponovo ga pročitao.

Dragi gospodine Bukovski,

Ovo je, još jednom, konglomerat izuzetno dobrog teksta i onog drugog, kojiobiluje opevanjem prostitutki, jutarnjim povraćanjima, mizantropijom,

veličanjem samoubistva itd, što nije baš primereno za jedan književni časopis.Ipak, to je saga o posebnom tipu ličnosti i mislim da ste u tom okviru poštenoodradili svoj posao. Postoji mogućnost da vas jednom objavimo, ali ne znamtačno kada. To zavisi od vas.

Iskreno vaš,

Vit Barnet [10]

O, znao sam taj potpis: dugačko „t“ koje se uvija na kraju imena, i početakslova „B“ koji se spuštao do pola stranice.

Vratio sam pismo u džep i nastavio šetnju ulicom. Prilično sam se dobroosećao.

Pisao sam tek dve godine. Dve kratke godine. Hemingveju je trebalo desetgodina. A Šervud Anderson je napunio četrdeset pre nego što mu je ištaobjavljeno.


18/233

Izgleda da ću morati da se odreknem pića i žena sumnjive reputacije. Doiskija se ionako teško dolazi, a vino mi uništava stomak. A kad smo kod Mili

Mili, e, to će biti teže, mnogo teže.

... Ali Mili, Mili, moramo da mislimo na umetnost. Dostojevski, Gorki, kodRusa, a sad Amerika traži čoveka Istočne Evrope. Amerika je umorna od

Brauna i Smitova. Brauni i Smitovi su dobri pisci, ali previše ih ima i svi pišuslično. Amerika hoće nemušto crnilo, nepraktično razmišljanje i potisnuteželje čoveka Istočne Evrope.

Mili, Mili, tvoj stas je baš kakav treba da bude: kao saliven sve do bokova,i voleti tebe lako je kao staviti rukavice na mrazu. Tvoja soba je uvek topla iradosna, i ti imaš ploče i sendviče sa sirom koje volim. A tvoja mačka, Mili,sećaš se? Sećaš se kad je bila mače? Pokušavao sam da je naučim da se rukujei prevrće, a ti si rekla da mačka nije pas i da neću uspeti. E, pa uspeo sam, zarne, Mili? Mačka je sad velika i postala je majka i imala je mačiće. Ali sada sve

to mora da nestane, Mili: mačke i stas i Šesta simfonija Čajkovskog. Americitreba čovek Istočne Evrope...

U međuvremenu sam shvatio da sam ispred svog pansiona, pa sam ušao.Onda sam video svetlo u svojoj sobi. Pogledao sam unutra: Karson i Šipki susedeli za stolom, s nekim koga nisam poznavao. Igrali su karte, a nasred stolae bio veliki balon s vinom. Karson i Sipki su bili slikari koji nisu mogli da

odluče da li da li slikaju kao Salvador Dali, ili kao Rokvel Kent, i radili su ubrodogradilištu dok to ne reše.

Onda sam video čoveka koji je vrlo mirno sedeo na ivici mog kreveta.Imao je brkove i kozju bradicu, i poznato mi je izgledao. Kao da sam znaonjegovo lice. Video sam ga u nekoj knjizi, novinama, u filmu možda. Pitaosam se gde.

Tada sam se setio.

Kada sam se setio, nisam više znao da li da uđem ili ne. Na kraju krajeva,šta čovek da kaže? Kako da se ponaša?Teško je s takvim ljudima. Stalno trebapaziti da ne kažeš nešto pogrešno, treba paziti na sve.

Rešio sam da još jednom prošetam oko stambenog bloka. Pročitao samnegde da to pomaže kad si nervozan. Pri odlasku sam čuo kako Sipki psuje ičuo sam kako je nekom ispala čaša. To mi nimalo neće pomoći.

Odlučio sam da unapred pripremim svoj govor. „Ja zaista nisam nekigovornik. Veoma sam povučen i napet. Sve što želim da kažem, čuvam iprenosim na hartiju. Sigurno ćete se razočarati u mene, ali uvek sam biotakav.“


19/233

Pomislio sam da će to biti dovoljno, i kada sam završio šetnju oko blokapošao sam pravo u sobu.

Videlo se da su Karson i Šipki već prilično pijani i znao sam da mi oninimalo neće pomoći. Taj mali treći igrač koga su doveli bio je takođe u lošemstanju, osim što je sav novac bio ispred njega.

Čovek sa kozjom bradicom ustao je sa kreveta.„Kako ste, gospodine?“ upitao je.

„Dobro, a vi?“ Rukovali smo se. „Nadam se da niste predugo čekali?“rekao sam.

„O, ne.“

„Ja zaista nisam neki govornik... “ rekao sam.

„Osim kad je pijan, onda se dere kao magarac. Ponekad ode na trg i držipredavanje, i ako ga niko ne sluša, on govori pticama“, rekao je Sipki.

Čovek sa bradicom se nasmešio. Čaroban osmeh. Očigledno je biouviđavan čovek.

Druga dvojica su nastavila da se kartaju, ali je Šipki okrenuo stolicu iposmatrao nas.

„Veoma sam povučen i napet“, nastavio sam, „i. . .“

„Napet ili sapet?“ dreknuo je Šipki.

To je bilo jako loše, ali se gospodin sa kozjom bradicom ponovo nasmešio

i bilo mi je bolje.„Sve što želim da kažem, čuvam i prenosim rečima na hartiju i. . . “

„Hartiju ili partiju?“ dreknuo je Šipki.

„ . . .i sigurno ćete se razočarati u mene, ali uvek sam bio takav.“

„Slušaj, gospodine!“ dreknuo je Šipki ljuljajući se napred-nazad na stolici.„Slušaj ti sa bradicom!“

„Da?“

„Slušaj, visok sam sto osamdeset, imam talasastu kosu, stakleno oko icrvene kockice!“

Čovek se nasmejao.

„Ne veruješ mi, a? Ne veruješ da imam crvene kockice?“

Kad god je pijan, Šipki iz nekog razloga ubeđuje ljude da ima staklenooko. Pokazuje na jedno ili drugo oko i tvrdi da je stakleno. Kune se da mu jestakleno oko napravio otac, vrhunski svetski stručnjak, koga je, na nesreću, u


20/233

Kini ubio tigar.

Iznenada, Karson je počeo da urla: „Video sam kad si uzeo tu kartu!Odakle ti? Daj je ‘vamo, ovamo je daj! Obeležena, obeležena! Znao sam! Nijeni čudo što dobijaš! Aha! Aha!“

Karson je ustao, dočepao malog kartaroša za kravatu i cimnuo je. Karson

e bio plav u licu od besa, a mali kartaroš je postajao sve crveniji dok jeKarson zatezao kravatu.

„Šta je bilo, a! A! Šta je bilo! Šta je sad?“ dreknuo je Šipki. „Daj da vidim!Daj lovu!“

Karson je skroz poplaveo i jedva je govorio. S velikim naporom je šištaoreči kroz usne i zatezao kravatu. Mali kartaroš je počeo da maše rukama kaooktopod na suvom.

„Varao nas je!“ šištao je Karson. „Varao je! Vadio je karte iz rukava, jasno

kao dan! Varao je, kažem ti!“Šipki je prišao malom kartarošu s leđa, uhvatio ga za kosu i počeo da mu

cima glavu napred-nazad. Karson je ostao na kravati.

„Jesi li nas varao, a? Jesi li? Pevaj! Pevaj!“ urlao je Šipki, cimajući ga zakosu.

Mali kartaroš nije propevao. Samo je mahao rukama i počeo da se znoji.

„Povešću vas negde gde može da se popije pivo i pojede nešto“, rekao samčoveku sa bradicom.

„Ajde sad! Govori! Priznaj! Nećeš nas prevariti!“„O, to neće biti neophodno", rekao je čovek sa bradicom.

„Pacove! Gnjido! Svinjo degenerisana!“

„Insistiram“, rekao sam.

„Ti bi da opljačkaš čoveka sa staklenim okom, a!? Pokazaću ti ja, svinjodegenerisana!“

„Veoma ste ljubazni, a ja jesam malo ogladneo, hvala vam“, rekao je čovek

sa bradicom.„Pevaj! Pevaj, svinjo degenerisana! Ako ne propevaš za dva minuta, srce

ću ti iščupati!“

„Idemo odmah“, rekao sam.

„U redu“, rekao je čovek sa bradicom.

U to doba noći svi su restorani zatvoreni, a daleko je bilo da vozim dograda. Nisam mogao da ga vodim nazad u sobu, pa sam morao da oprobam


21/233

sreću sa Mili. Ona je uvek imala dosta hrane. Ako ništa drugo, uvek je imalasir.

Bio sam u pravu. Poslužila nas je kafom i sendvičima sa sirom. Mačka mee poznavala i odmah mi je skočila u krilo.

Spustio sam mačku na pod.

„Gledajte, gospodine Barnet“, rekao sam.„Daj šapu!“ rekao sam mački. „Daj šapu!“

Mačka je samo sedela.

„Baš čudno, uvek je to radila,“ rekao sam. „Daj šapu!“

Setio sam se da je Šipki rekao gospodinu Barnetu kako sam govoriopticama.

„Hajde sad! Daj šapu!“

Počeo sam da se osećam kao budala.„Hajde više! Daj šapu!“

Sagnuo sam glavu do mačje glave i dao sve od sebe.

„Daj šapu!“


Vratio sam se na stolicu i uzeo svoj sendvič sa sirom.

„Mačke su čudne životinje, gospodine Barnet. Nikad se ne zna s njima.

Mili, pusti Šestu Čajkovskog za gospodina Barneta.“Slušali smo muziku. Mili je prišla i sela mi u krilo. Na sebi je imala samo

negliže. Baš je zasela. Pomerio sam sendvič u stranu.

„Obratite pažnju“, rekao sam gospodinu Barnetu, „na deo kojim se uvodimarš u ovu simfoniju. Mislim da je to je jedan od najlepših stavova u muzici.Osim njegove siline i lepote, struktura mu je savršena. Oseća se inteligencijana delu.“

Mačka je skočila u krilo čoveka sa bradicom. Mili je priljubila obraz na

moj, položila dlan na moje grudi. „Gde si ti do sada, bebice? Nedostajao siMili, znaš.“ Ploča se završila, a čovek sa bradicom sklonio mačku s krila,ustao i ponovo pustio ploču. Trebalo je da izvadi ploču broj 2 iz omota.Puštanjem ponovo iste ploče prerano ćemo doživeti klimaks. Ali ništa nisamrekao, i odslušali smo do kraja.

„Kako vam se dopalo?“ upitao sam.

„Sjajno. Zaista sjajno!“


22/233

Mačka je bila pred njim na podu.

„Daj šapu! Daj šapu!“ rekao je mački.

Mačka je pružila šapu.

„Vidi“, rekao je, „dala mi je šapu.“

„Daj šapu!“Mačka se prevrnula.

„Ne, daj šapu! Daj šapu/“


Sagnuo je glavu do mačje glave i šapnuo joj u uvo: „Daj šapu!“

Mačka mu je zarila kandže u bradicu.

„Jeste li videli? Naterao sam je da mi da šapu!“ Gospodin Barnet jezadovoljno izgledao.

Mili se tesno priljubila uz mene. „Poljubi me, bebice“, rekla je, „poljubime.“

„Neću.“

„Gospode bože, ti kao da si malo odlepio, bebice? Šta te muči? Nešto teečeras muči, vidi se! Pričaj Mili o tome! Mili bi i u pakao otišla zbog tebe, ti

to dobro znaš! O čemu se radi, a? A?“

„Sada ću je navesti da se prevrne“, rekao je gospodin Barnet.

Mili me čvrsto zagrlila i zagledala mi se u oči. Izgledala je veoma tužno imajčinski i mirisala je na sir. „Reci Mili šta te muči, bebice.“

„Prevrni se!“ rekao je gospodin Barnet mački. Mačka je samo sedela.

„Slušaj,“ rekao sam Mili, „vidiš tog čoveka?“ „Aha, vidim ga.“

„E, pa to je Vit Barnet.“

„Ko je taj?“

„Urednik časopisa. Onog kojem šaljem priče“ „Misliš onaj ko ti šalje onapisamca.“

„Odbijanja rukopisa, Mili.“„E pa loš je. Ne sviđa mi se.“

„Prevrni se!“ rekao je gospodin Barnet mački. Mačka se prevrnula.„Gledajte!“ povikao je. „Naveo sam mačku da se prevrne! Voleo bih da kupimovu mačku! Ona je čudo!“

Mili me još čvršće zagrlila, zagledana u moje oči. Bio sam potpuno


23/233

bespomoćan. Osećao sam se kao još živa riba na ledu u vitrini ribarnicepetkom ujutro.

„Slušaj,“ rekla je, „mogu da ga navedem da objavi jednu tvoju priču. Moguda ga navedem da objavi sve tvoje priče!“

„Gledajte kako navodim mačku da se prevrne!“ rekao je gospodin Barnet.

„Ne, ne, Mili, ti ne shvataš. Urednici nisu isto što i umorni poslovni ljudi.Urednici su skrupulozni! „Skrupulozni?“

„Skrupulozni.“

„Prevrni se!“ rekao je gospodin Barnet.


„Znam ja sve o tim skrupulama! Nemoj ti da brineš o skrupulama.Navešću ga da objavi sve tvoje priče, bebice!“

„Prevrni se!“ rekao je gospodin Barnet mački. Ništa se nije desilo.„Ne, Mili, neće moći.“

Sva se omotala oko mene. Jedva sam disao, a bila je poprilično teška.Noge su počele da mi trnu. Mili je priljubila obraz na moj i prelazila dlanomgore-dole preko mojih grudi. „Ti se, bebice, ništa tu ne pitaš.“

Gospodin Barnet je sagnuo glavu do mačje glave i šapnuo joj na uvo.„Prevrni se!“

Mačka mu je zarila kandže u bradicu.

„Mislim da bi ova mačka pojela nešto,“ rekao je.Onda se vratio na stolicu. Mili mu je prišla i sela mu na koleno.

„Odakle ti ta slatka bradica?“ upitala je.

„Oprostite,“ rekao sam, „idem da popijem vode.“

Otišao sam u kuhinju, seo za sto i zagledao se u cvetni dezen na mušemi.Pokušao sam da ga zagrebem noktom.

Bilo je već dovoljno teško što delim Milinu ljubav sa prodavcem sira i

zavarivačem. Mili, sa tim salivenim stasom sve do bokova. Mučno, mučno.Sedeo sam tako i posle nekog vremena izvadio ono odbijanje iz džepa iponovo ga pročitao. Mesta na kojima je bilo presavijeno postajala su smeđaod prljavštine i krzanja. Bolje da prestanem da ga gledam i stavim ga u nekuknjigu kao presovanu ružu.

Počeo sam da razmišljam o tome što je pisalo u njemu. Oduvek sam imaotaj problem. Cak sam i na koledžu tonuo u to nemušto crnilo. Nastavnica


24/233

pisanja kratke priče povela me jedne noći na večeru i predstavu, i održala mipredavanje o lepotama života. Dao sam joj pre toga jednu priču koju samnapisao, u kojoj ja, kao glavni lik, odlazim noću na plažu i na peskurazmišljam o smislu Hrista, o smislu smrti, o smislu i punoći i ritmu svega. Aonda, usred tog razmišljanja, nailazi skitnica krmeljivih očiju i zaspe mepeskom po licu. Ja razgovaram sa njim, kupim mu flašu i mi pijemo. Pripadnenam muka. Onda odemo u kuću sumnjive reputacije.

Posle večere je nastavnica kratke priče otvorila torbicu i izvadila mojupriču o plaži. Otvorila ju je negde oko sredine, gde se pojavljuje krmeljivaskitnica i gde je kraj razmišljanja o smislu Hrista.

„Dovde,“ rekla je, „dovde je veoma dobro, u suštini predivno.“

Onda me pogledala tim blistavim pogledom umetnički nadarenih osobakojima se nekako desio novac i položaj. „Ali oprosti mi, zaista mi oprosti“,kuckala je prstom po drugom delu moje priče, „šta će kog đavola sad ovoovde?“

★★★

Nisam više mogao da sedim. Ustao sam i ušao u sobu.

Mili se sva omotala oko njega, zagledana u njegove oči. On je izgledao kaoriba na ledu.

Mili mora da je pomislila kako hoću da porazgovaram s njim o proceduri

objavljivanja knjige.„Oprostite, moram da se očešljam,“ rekla je i izašla iz sobe.

„Divna devojka, zar ne, gospodine Barnet?“ rekao sam.

Dovodio se u red i zatezao kravatu. „Oprostite“, rekao je, „zašto me stalnooslovljavate sa ’gospodin Barnet’?“

„Pa zar niste taj?“

„Ja sam Hofman. Džozef Hofman. Iz Kertisovog osiguranja. Došao sam da

odgovorim na vašu prijavu.“„Ali ja vam nisam poslao prijavu.“

„Mi smo je dobili od vas.“

„Nikada je nisam poslao.“

„Zar vi niste Endrju Spikvič?“

„Ko?“


25/233

„Spikvič. Endrju Spikvič, ulicaTejlor 3631?“

Mili se vratila i obavila se oko Džozefa Hofmana. Nisam imao srca da jojkažem.

Tiho sam zatvorio vrata i sišao niz stepenice napolje na ulicu. Hodao samdo pola bloka i onda video da su se svetla ugasila.

Potrčao sam kao lud ka svojoj sobi, nadajući se da je u onom balonu nastolu ostalo još vina. Ipak, nisam mislio da ću imati toliko sreće, jer ja samiše od sage o posebnom tipu ličnosti: nemušto crnilo, neostvarive misli i

potisnute želje.


26/233

KLOŠARENJE[11]

Hari se probudio u svom krevetu, s mamurlukom.Teškim mamurlukom.

„Jebem ti“, procedio je.

U sobi je bio mali lavabo.

Hari je ustao, olakšao se u lavabo, pustio vodu da ga ispere, onda poturioglavu pod slavinu i otpio vode. Pljusnuo je vodu preko lica i obrisao sekrajem majice.

Godina je bila 1943.

Hari je pokupio neku odeću s poda i počeo polako da se oblači. Roletne subile spuštene i bilo je mračno, osim tamo gde je sunce probijalo kroz rupe nanjima. U sobi su bila dva prozora. Otmeno mesto, nema šta.

Izašao je na hodnik i otišao do kupatila, zaključao vrata i seo na šolju.Čudo da je još uvek mogao da kenja. Već danima nije jeo.

Isuse, pomislio je, ljudi imaju creva, usta, pluća, uši, pupak, polne organei. . . kosu, pore, jezik, ponekad zube, i sve ostalo... nokte, trepavice, prste,kolena, stomake...

Bilo je nečeg tako zamornog u svemu tome. Zašto se niko ne buni?

Hari je dovršio stvar grubim toalet-papirom. Kladio bi se da gazdaricepansiona brišu dupe nečim boljim. Sve te religiozne dame sa svojim davnomrtvim muževima.

Digao je pantalone, pustio vodu i izašao, niz stepenice pa na ulicu.

Bilo je l1 pre podne. Hodao je ulicom. Mamurluk je bio brutalan, ali nijemu bilo krivo. To mu je govorilo da je bio negde, na nekom dobrom mestu.Usput je našao pola cigarete u džepu na košulji. Stao je, zagledan u zgnječenicrni kraj pikavca, pronašao šibicu, pokušao da pripali. Plamen nikako dauhvati. Nije odustao. Posle četvrte šibice, koja mu je oprljila prste, uspeo jeda povuče dim. Zagrcnuo se, kašljao. Osetio je kako mu stomak poigrava.

Pored njega je prošao automobil. Unutra su sedela četiri mladića.


27/233

„Umri smrade!“ dreknuo je jedan ka Hariju.

Ostali su se smejali. Onda su nestali.

Harijeva cigareta je još gorela. Ponovo je povukao. Uzdigao se uvojakplavog dima. Voleo je taj uvojak plavog dima.

Hodao je na toplom suncu i mislio: hodam i pušim cigaretu.

Hari je hodao sve do parka kod biblioteke. I dalje je povlačio dimove izcigarete. Onda je osetio vrelinu opuška na usni i nerado ga odbacio. Ušao je upark i hodao dok nije našao mesto između jedne statue i žbunja. Statua jepredstavljala Betovena. I Betoven je hodao, oborene glave, s rukama naleđima, očigledno je mozgao o nečemu.

Hari se ispružio na travu. Pokošena trava je prilično bockala. Bila ješiljata, oštra, ali imala je lep, čist miris. Miris spokojstva.

Sićušne bubice počele su da se roje oko njegovog lica, u nepravilnim

krugovima, presecajući putanje jedne drugima, ali nikad se ne sudarajući.Bile su samo trunčice, ali su i one tražile nešto.

Hari je pogledao kroz trunčice u nebo. Nebo je bilo plavo, užasno visoko.Hari je i dalje gledao u nebo, pokušavajući da dokuči nešto. Ali ništa nijedokučio. Nikakav osećaj večnosti. Ili Boga. Čak ni Đavola. Ali prvo treba naćiBoga da bi našao Đavola. Takav im je redosled.

Hari nije voleo duboke misli. Duboke misli mogu da odvedu dubokimgreškama.

Zatim je mislio malo o samoubistvu. . . opušteno. Kao što bi većina ljudimislila o kupovini cipela. Glavni problem u vezi s tim bila je misao dasamoubistvo možda vodi u nešto još gore. Ono što mu je stvarno trebalo bilae ledeno hladna boca piva, s pomalo vlažnom etiketom i onim magičnim

svežim graškama na površini stakla.

Hari je zadremao... a onda su ga probudili glasovi. Glasovi jako mladihučenica. Kikotale su se.

„ Ooooo, gledaj!“

„On spava!“„Da ga probudimo?“

Hari je žmirkao na suncu, škiljio je u njih kroz gotovo zatvorene kapke.Nije baš bio siguran koliko ih je, ali video je njihove raznobojne haljine: žutei crvene i plave i zelene.

„Vidi ga! Baš je lep!“


28/233

Smejale su se, kikotale, zatim su otrčale.

Hari je ponovo zatvorio oči.

Šta se dogodilo?

Nikada mu se još nije desilo nešto tako sveže i radosno. Nazvale su ga„lepim“. Kakva ljubaznost!

Ali one se neće vratiti.

Ustao je i hodao do ivice parka, uz aveniju. Našao je klupu i seo. Nasusednoj klupi sedeo je drugi klošar. Bio je mnogo stariji od Harija. Iz klošarae zračilo nešto teško, mračno, odbojno, što je podsetilo Harija na oca.

Ne, pomislio je Hari, nepravedan sam.

Klošar je pogledao u Harija. Imao je sićušne oči, bez ikakvog izraza.

Hari mu se slabašno nasmešio. Klošar mu je okrenuo leđa.

Onda je doprla buka s avenije. Mašine. Bio je to vojni konvoj. Dug nizkamiona punih vojnika. Vojnici su bili nagurani, spakovani unutra, visili susa bokova kamiona. Svet je bio u ratu.

Konvoj je sporo prolazio. Vojnici su ugledali Harija na klupi. Onda jepočelo. Hor zvižduka, ruganja i psovki. Vikali su ka njemu.

„Ej, pizdo!“

„Dezerter! “

Kako bi koji kamion prošao, sledeći je nastavljao:

„Diži dupe sa te klupe! “

„Siso!“

„Pederu! “

„Govnaru! “

Bilo je to veoma dug i spor konvoj.

„Ajde, pridruži se! “

„Naučićemo te da ratuješ, klipane! “

Lica su bila bela i žućkasta i crna, cvetovi mržnje.Onda je stari klošar skočio sa svoje klupe i viknuo ka konvoju:

„Srediću ga umesto vas, momci! Borio sam se u Prvom ratu! “

Iz kamiona su se smejali i mahali:

„Sredi ga, ćale!“

„Prosvetli tu bitangu! “


29/233

Onda je konvoj iščezao.

Svašta su bacili na Harija: prazne limenke piva, limenke koka-kole,narandže, bananu.

Hari je ustao, podigao bananu, ponovo seo, oljuštio je i pojeo. Bila jepredivna. Onda je pronašao narandžu, oljuštio je, sažvakao i progutao njeno

meso i sok. Pronašao je još jednu narandžu i pojeo je. Onda je pronašaoupaljač koji je neko bacio ili ispustio. Kresnuo ga. Palio je.

Prišao je klošaru na susednoj klupi, isturivši upaljač.

„Ej, šefe, da nemaš pljugu?“

Sitne oči piljile su u Harija. Delovale su pljosnato, kao da su zeniceodstranjene. Klošareva donja usna je zadrhtala.

„Voliš Hitlera, a?“ progovorio je veoma tihim glasom.

„Slušaj, šefe“, rekao je Hari. „Zašto ne bismo otišli negde, ti i ja? Možda seogrebemo za piće.“

Stari klošar je prevrnuo očima. Na trenutak, Hari je video samozakrvavljene beonjače. Onda su oči pogledale u Harija.

„Ne sa. . . tobom!“

„Važi“, rekao je Hari. „Vidimo se. . .“

Stari klošar je ponovo prevrnuo očima i ponovio, samo glasnije:

„Ne sa. . . tobom! “

Hari je polako izašao iz parka i usmerio se ka svom omiljenom baru. Bare uvek bio tamo. Hari je bukvalno bacio sidro u taj bar. Bilo je to njegovo

nebo. Nemilosrdno i egzaktno.

Usput je prošao pored praznog placa. Gomila sredovečnih ljudi igrala jebejzbol. Bili su van forme. Većina je imala trbušine, bili su niskog rasta,debelih butina, gotovo kao žene.

Hari je stajao i posmatrao. Sve je bilo tako jalovo. Čak je i lopta delovalatužno, uzalud poskakujući naokolo.

„Zdravo, Hari, kako to da nisi u baru?“Bio je to stari mršavi Mekdaf, pućkao je svoju lulu. Mekdaf je imao oko 62

godine, uvek je gledao pravo ispred sebe, nikada nije gledao u drugoga, ali jeipak video čoveka iza svojih cvikera. I uvek je bio u crnom odelu s plavomkravatom. Dolazio je u bar svakog dana oko podne, ispio bi dva piva, zatimodlazio. I nisi mogao ni da ga mrziš ni da ga voliš. Bio je kao kalendar iličiviluk.


30/233

„Krenuo sam“, rekao je Hari.

„Idem s tobom“, rekao je Mekdaf.

I tako je Hari hodao sa starim mršavim Mekdafom i stari mršavi Mekdaf pućkao je svoju lulu. Mekdaf je uvek držao tu lulu pripaljenu. To je bilo onoglavno u vezi s njim. Mekdaf je bio svoja lula. Zašto da ne?

Hodali su tako, ćuteći. Nije bilo šta da se kaže. Stali su kod semafora,Mekdaf je pućkao lulu.

Mekdaf je uštedeo svoju sumu. Nikada se nije ženio. Ziveo je udvosobnom stanu i ništa nije radio. Dobro, čitao je novine, ali bez naročitoginteresovanja. Nije bio religiozan. Ali ne iz ubeđenja. Jednostavno zato štonije mario za ovo ili ono stanovište. Kao kad nisi republikanac zato što neznaš šta je republikanac. Mekdaf nije bio ni srećan ni nesrećan. Ponekad bise malo unervozio, nešto bi ga uznemirilo, i na delić sekunde užas bi se

pojavio u njegovim očima. A onda se naglo gubio. . . kao kad muva sleti. . . pahitro odleti na neko mesto koje više obećava.

Stigli su do bara. Ušli su.

Uobičajena ekipa.

Mekdaf i Hari su našli stolice za šankom.

„Dva piva“, obratio se barmenu dobri stari Mekdaf.

„Kako si, Hari?“ upitao je jedan od gostiju.

„Evo guram“, rekao je Hari.

Krivo mu je bilo zbog Mekdafa. Niko ga nije pozdravio. Mekdaf je bio kaodeo inventara. Nije ostavljao utisak na njih. Zapažali su Harija jer je bioklošar. Osećali su se superiorno u odnosu na njega. To im je bilo potrebno.Mekdaf ih je samo činio ravnodušnim, a takvi su već bili.

Ništa se posebno nije dešavalo. Svi su sedeli nad pićem i cimali. Poneki suimali toliko mašte da se jednostavno napiju kao stoke.

Bajato subotnje popodne.

Mekdaf je zvao svoje drugo pivo i bio je tako ljubazan da naruči Harijuoš jedno.

Mekdafova lula bila je užarena od šest sati neprekidnog rada.

Dokrajčio je svoje drugo pivo i izašao iz bara, a Hari je ostao da sedi sam, sostatkom ekipe.

Bila je to spora subota, ali je Hari znao da treba samo da izgura dovoljnodugo tu. Subotnje veče bilo je najbolje, naravno, da se ogrebeš za piće. Ali


31/233

nije bilo gde da se ode do tada. Hari je izbegavao gazdaricu pansiona. Plaćaoe nedeljno i već je devet dana kasnio.

Postajalo je užasno mrtvo između pića. Gosti, njima je bilo dovoljno dasede negde. Na to ih je terala opšta usamljenost i potajni strah, kao i potrebada budu zajedno i ćaskaju malo, to ih je opuštalo. A Hariju je trebalo samo

piće. Mogao je večito da pije a da mu opet nije dosta, nikad nije bilo tolikopića da ga zadovolji. Ali ostali. . . oni su samo sedeli, i s vremena na vremepričali nešto, šta god to bilo.

Harijevo pivo bilo je sve tanje. Cilj nije bio da se ispije, jer bi onda trebalonaručiti drugo, a on nije imao para. Morao je da čeka i nada se. Kaoprofesionalni gre-

bator, Hari je znao pravilo broj jedan: nikad ne traži piće. Njegova žeđ jebila poenta njihove igre, i svaki zahtev s njegove strane uskratio bi im radostdavanja.

Hari je kliznuo pogledom duž šanka. Bilo je četvoro-petoro gostiju. Nebaš puno i nisu mnogo obećavali. Jedan od njih bio je Mank Hamilton. Manke mogao da polaže pravo na besmrtnost samo zato što je jeo šest jaja za

doručak. Svakog dana. Mislio je da mu to daje neku prednost nad drugima.Nije bio neki mislilac. Ali bio je ogroman, širok koliko i visok, bledihukočenih očiju, bivoljeg vrata, velikih čvornovatih i dlakavih šaka.

Mank je razgovarao s barmenom. Hari je posmatrao muvu kako gamižepo pepeljari vlažnoj od piva. Muva je šetala između opušaka, zadržala se na

ednom koji je bio natopljen pivom, besno zazujala, uzdigla se ravno uvis,zatim kao da je poletela unatrag i ulevo, a onda je iščezla.

Mank je bio perač prozora. Njegove spokojne oči pogledale su u Harija.Debele usne razvukle su se u superioran kez. Podigao je svoju bocu, ustao iprešao kod Harija.

„Šta radiš, Hari?“

„Evo čekam da pljusne.“

, Jesi li za pivo?“

„Čekam da pljusne pivo, Mank. Hvala.“

Mank je poručio dva piva. Stigla su.

Hari je voleo da pije direktno iz flaše. Mank je izlio deo svog u čašu.

„Hari, treba li ti posao?“

„Nisam razmišljao o tome.“

„Samo da držiš merdevine. Treba nam čovek za merdevine. Ne plaća se


32/233

mnogo, ali se ipak zaradi nešto. Šta kažeš na to?“

Mank se zezao s njim. Mislio je da je Hari suviše sjeban da bi to shvatio.

„Daj mi malo vremena da razmislim o toj priči, Mank.“

Mank je pogledao ka ostalim gostima, sevnuo svoj superiorni kez,namignuo im, zatim ponovo pogledao u Harija.

„Slušaj, sav tvoj posao je da čvrsto držiš merdevine. Ja stojim gore isređujem prozore. Ti samo čvrsto držiš merdevine. To i nije teško, zar ne?“

„Nije teško kao i većina stvari, Mank.“

„Pristaješ, znači?“

„Ne znam baš.“

„Ma hajde! Zašto bar ne pokušaš?“

„Ne umem ja to, Mank.“

Svi su bili zadovoljni. Hari je bio pravi čovek za njih. Rođeni imbecil.Hari je zurio u sve te boce iza šanka.Toliki dobar provod čeka, toliki

smeh, toliko ludilo. . . skoč, viski, vino, džin, votka i sve drugo. Boce susvejedno stajale tamo, neiskorišćene. Bile su kao život koji čeka da budeproživljen, a niko ga neće.

„Slušaj“, rekao je Mank, „idem na šišanje.“

Hari je ćutao.

Mank se nagnuo bliže. „Svratićemo usput na pivo, a posle te častim jošedno.“

„Idemo. . .“

Hari je lako ispraznio bocu u svoju žeđ, spustio je na šank. Krenuo je zaMankom napolje. Zajedno su išli ulicom. Hari se osećao kao pas koji pratigospodara. A Mank je bio spokojan, sve mu je teklo po planu. To je bilanjegova neradna subota i pošao je na šišanje.

Našli su bar i ušli. Bio je mnogo lepši i čistiji od onog u kojem je Hariklošario. Mank je poručio pivo.

Kako je samo sedeo! Čova i po. Još i opušten u svemu tome. Nikada nijemislio na smrt, bar ne na svoju.

Dok su tako sedeli, Hari je znao da je pogrešio: neka šljaka od 8 do 5 bilabi mnogo bezbolnija.

Mank je imao bradavicu na desnom obrazu, veoma ležernu bradavicu,nesvesnu bradavicu.


33/233

Hari je gledao kako Mank uzima bocu i cevči pivo iz nje.To je bilo samonešto što Mank radi, kao da češe nos. Nije žudeo za pićem. Mank je samosedeo sa svojom bocom i to je bilo plaćeno. A vreme je proticalo kao govnakoja plutaju niz reku.

Ispili su svoja piva i Mank je rekao nešto barmenu i barmen mu je

odgovorio.Onda je Hari pošao za Mankom napolje. Bili su zajedno i Mank je išao na

šišanje.

Našli su berbernicu i ušli. Nije bilo drugih mušterija. Berberin je znaoManka. Dok se Mank zavaljivao u stolicu nešto su rekli jedan drugom.Berberin je raširio čaršav, Mankova glava se izdvojila, bradavica je postojanoštrčala na desnom obrazu, i on je rekao: „Kratko oko ušiju i nemoj previše natemenu.“

Hari, u agoniji za novim pićem, uzeo je časopis i počeo da ga lista,pretvarajući se da ga nešto zanima.

Onda je čuo kako Mank govori berberinu: „Uzgred, Pole, ovo je Hari.Hari, ovo je Pol.“

Pol i Hari i Mank.

Mank i Hari i Pol.

Hari, Mank, Pol.

„Slušaj, Mank“, rekao je Hari, „da odem po pivo dok se ti šišaš?“

Mank je prikovao pogled na Harija: „Ne, uzećemo pivo kad budem gotov.“Onda je prikovao pogled na ogledalo: „Nemoj previše oko ušiju, Pole.“

Dok se svet okretao, Pol je štrickao makazama.

„Kako provod, Mank?“

„Ništa naročito.“

„Ne verujem. . .“

„Nema šta da ne veruješ, Pole.“

„Imam, iz onog što čujem.“„Šta to?“

„Kako Betsi Ros stalno zove da joj pereš prozore.“

„E, jebi ga, Pole, sereš kao vrana!“

Mank se smejao. Njegov smeh je bio kao sečenje linoleuma tupim nožem.Ili je to možda bio ropac.


34/233

Onda je prestao da se smeje. „Nemoj previše na temenu.“

Hari je ostavio časopis i pogledao u pod. Linoleumski smeh preneo se ulinoleumski pod. Zelen i plav, s ljubičastim dijamantima. Stari pod. Ljuštila suse čitava parčad, otkrivajući podlogu mrke boje. Hariju se sviđala ta mrkaboja.

Počeo je da broji: tri stolice za šišanje, pet stolica za čekanje, 13-14časopisa. Jedan berberin. Jedna mušterija. Jedan. . . šta?

Pol i Hari i Mank i mrka boja.

Kola su prolazila napolju. Hari je počeo da ih broji, onda je prestao. Neigraj se ludilom, ludilo se ne igra.

Lakše je izbrojati pića u ruci: nula.

Vreme je zvonilo kao zapušeno zvono.

Hari je bio svestan svojih stopala, stopala u cipelama, zatim prstiju. . . nastopalima. . . u cipelama.

Mrdao je prstima. Njegov besciljni život koji teče u ništa kao zmija štopuzi prema vatri.

Lišće raste na granama. Antilope dižu svoje glave s pašnjaka. Mesar uBirmingemu zamahuje satarom. A Hari sedi i čeka u berbernici, nadajući sepivu.

Bio je bez časti, bedniji od psa.

Trajalo je i trajalo i trajalo, i onda bilo gotovo. Kraj frizerske predstave.Pol je obrnuo Manka tako da sagleda sebe u ogledalima iza stolice.

Hari je mrzeo berbernice. Taj finalni okret u stolici, ta ogledala, sve je tobio trenutak užasa za njega.

Manku nije smetalo.

Gledao je sebe. Proučavao je svoj odraz u ogledalu, lice, kosu, sve. Kao dase divi onom što vidi. Onda je progovorio: „U redu je, Pol. A sad, hoćeš li daskineš malo s leve strane? Vidiš to što malo štrči?To bi trebalo poravnati“.

„Da, da, Mank. . . Evo sad ću. . .“Berberin je obrnuo Manka u prvobitan položaj i usmerio se na to što malo

štrči.

Hari je gledao u makaze. Mnogo su škljocale, ali su malo sekle.

Onda je Pol ponovo okrenuo Manka ka ogledalu.

Mank je gledao sebe.


35/233

Jedva primetan osmeh izvio je desnu stranu njegovih usta. „Odlično“,rekao je, „sad si obavio kako valja.“

Pol je očistio Manka metlicom. Mrtva kosa lebdela je u vazduhu mrtvogsveta.

Mank je gurnuo ruku u džep da plati.

Novčana transakcija zveckala je u mrtvom popodnevu.Onda su Hari i Mank išli zajedno ulicom ka baru.

„Ništa bolje od šišanja“, rekao je Mank. „Odmah se osećaš kao novičovek.“

Mank je uvek nosio bledoplave radničke košulje zavrnutih rukava, dapokaže bicepse. Nezgodan tip. Sad mu je falila samo još neka ženica da mulepo složi gaće i potkošulje, urola mu čarape, i sve to uredno smesti upregradu komode.

„Hvala ti na društvu, Hari.“

„Nema problema, Mank. . .“

„Kad se sledeći put budem šišao, voleo bih da pođeš sa mnom.“

„Možda, Mank. . .“

Mank je išao uz ivičnjak i bilo je kao u nekom snu. Žutom snu. Samo sedesilo. A Hari nije znao šta ga je navelo na to. Ali prepustio se nekomimpulsu. Namerno je posrnuo i svalio se na Manka. A Mank, to brdo mesine,

pao je ispred autobusa. Kad je vozač prikočio, čuo se tup udar, ne mnogo jak,ali udar. I eto Manka u slivniku, podšišan, bradavica i sve ostalo. A Hari jepogledao naniže. Vidi-vidi: u slivniku je bio Mankov novčanik. Ispao je izMankovog zadnjeg džepa pri udaru, i eto ga sad u slivniku. Samo nije ležaona tlu, već je stajao kao mala piramida.

Hari se sagnuo, podigao ga i gurnuo u prednji džep pantalona. Bio jetopao i pun blaženstva.

Onda se Hari nagnuo nad Mankom:

„Mank, Mank. . . kako ti je?“Mank nije odgovorio. Ali je Hari primetio da diše i nije bilo krvi. I,odjednom, Mankovo lice izgledalo je nekako lepo i galantno.

Sjeban je, pomislio je Hari. I ja sam sjeban. Svi smo na razne načinesjebani. Ne postoji istina, nema ničega stvarnog, ničega nema.

Ali bilo je nečega. Gomila.

„Sklonite se!“ rekao je neko. „Dajte mu vazduha!“


36/233

Hari se sklonio. Sklonio se pravo u gomilu. Niko ga nije zadržao.

Hodao je niz ulicu. Čuo je zvuk sirene hitne pomoći. Zavijala je zajedno snjegovom krivicom.

A onda, najednom, krivica je iščezla. Kao kraj nekog davnog rata. Morašda ideš napred. Sve teče dalje. Kao buve i sirup za palačinke.

Hari je uronio u bar koji nikad ranije nije primetio. Barmen je bio tu.Boce su bile tu. Unutra je bio mrak.

Naručio je dupli viski, cimnuo ga na eks. Mankov novčanik bio je debeo iprepun. Petak mora da je bio

dan isplate. Hari je odvojio novčanicu, naručio još jedan dupli. Cimnuo jepola, odao mu poštovanje, zatim ispio ostatak i prvi put posle dugo vremenabilo mu je baš lepo.

Predveče, Hari je prošetao do Grotonovog restorana. Ušao je i seo za šank.

Nikada nije bio tu. Visok, mršav, bezbojan čovek sa kuvarskom kapom imusavom keceljom prišao je i nagnuo se preko šanka. Bio je neobrijan ismrdeo je na sprej za bubašvabe. Skiljio je u Harija.

„Tražiš posao?“ upitao je.

Za koji kurac svi hoće da mi uvale da radim? pomislio je Hari.

„Ne“, odgovorio je.

„Treba nam perač sudova. Pedeset centi sat, plus mož’ da vataš Ritu zadupe.“

Kelnerica je prošla. Hari je pogledao u njeno dupe.

„Ne, hvala. Sada bih pivo. Flaširano. Bilo koje.“

Kuvar se nagnuo bliže. Iz nosa su mu štrčale dlake, dugačke i crne, kaoneplanirani košmar.

„Slušaj, mamlaze, imaš li ti para?“

„Imam“, rekao je Hari.

Kuvar je malo oklevao, onda se udaljio, otvorio frižider i izvadio bocu.

Skinuo je kapicu, vratio se do Harija, tresnuo piće na šank.Hari je otpio dugačak gutljaj, nežno spustio bocu.

Kuvar ga je i dalje proučavao. Nikako da ga provali.

„A sad“, rekao je Hari, „hoću ramstek, srednje pečen, s prženimkrompirom, bez previše ulja. I još jedno pivo, odmah.“

Kuvar se nagnuo nad njim kao gnevni oblak, onda se vratio do frižidera i


37/233

ponovio postupak, sve sa donošenjem boce i treskanjem na šank.

Zatim je prešao do roštilja i bacio šniclu.

Uzdigao se veličanstven plašt dima. Kuvar je buljio u Harija kroz dim.

Zašto me mrzi? pomislio je Hari. Pojma nemam. Dobro, možda bi mitrebalo šišanje (skinite dosta, svuda, molim vas) i brijanje, a i lice mi je maloizubijano, ali mi je odeća prilično čista. Iznošena, ali čista. Čistiji sam moždaod većine u ovom usranom gradu.

Kelnerica mu je prišla. Nije bila loša. Ništa posebno, ali nije bila loša.Kosa joj je bila skupljena u punđu, nemarno, uvojci su visili sa strane. Bašlepo.

Nagnula se preko šanka.

„Nećeš da pereš sudove?“

„Plata nije loša, ali nije mi to struka.“

„Šta ti je struka?“

„Ja sam arhitekta.“

„Ti si arhikita“, rekla je i udaljila se.

Hari je znao da nema talenta za konverzaciju. Provalio je da je bolje kadšto manje priča. Bar što se tiče drugih.

Hari je popio oba piva. Onda je stigla i šnicla sa krompirićima. Kuvar ih jetresnuo na šank. Opasno je treskao, nema šta.

Hariju je sve to bilo kao čudo. Navalio je, sekao i žvakao. Godinama nijeokusio šniclu. Dok je jeo, osetio je kako mu nova snaga navire u telo. Kad needeš često, to je onda pravi doživljaj.

Čak mu se i mozak smešio. A telo kao da je govorilo: hvala ti, hvala ti,hvala ti.

Onda je završio.

Kuvar je i dalje buljio u njega.

„Dobro“, rekao je Hari, „opet ću sve isto.“

„Opet ćeš sve isto?“

„Aha.“

Kuvar nije mogao da odvoji pogled od njega. Onda je bacio novu šniclu naroštilj.

„I još jedno pivo, molim. Odmah.“

„Rita!“ dreknuo je kuvar. „Daj još jedno pivo!“


38/233

Rita je donela.

„Za arhitektu“, rekla je, „mnogo ločeš tu sapunicu.“

„Planiram da dignem nešto.“

„Ha! Nemaš ti to!“

Hari se pozabavio pivom. Onda je otišao do toaleta. Kad se vratio,ispraznio je bocu.

Kuvar se pojavio i tresnuo nov tanjir sa šniclom i krompirićima predHarija.

„Posao još čeka ako ga hoćeš.“

Hari je ćutao. Bacio se na novu porciju.

Kuvar se vratio do roštilja i odande nastavio da bulji u Harija.

„Dobićeš dva obroka“, rekao je kuvar, „plus dupe.“

Hari je bio suviše zauzet hranom da bi odgovorio. Još je bio gladan. Kadaklošariš, a posebno kad piješ, možeš danima da ne jedeš, često bez ikakveželje za hranom, a onda te odalami: nepodnošljiva glad. Počneš da misliš naproždiranje svega i bilo čega: miševa, leptirova, lišća, potvrda iz zalagaonice,novina, čepova, šta god ima.

Sada, baveći se drugom šniclom, Harijeva glad kao da je rasla. Krompirićisu bili divni, masni, žuti i vrući, kao sunčeva svetlost, moćna hranljivasvetlost koju možeš da zagrizeš. A šnicla nije bila samo parče nekog jadnog

ubijenog stvora, bila je nešto dramatično što hrani telo i dušu i srce, što činida se oči smeše, što čini svet podnošljivim. Ili da si zaista u njemu. U tomtrenutku, smrt nije bila važna.

Onda je završio. Ostala je samo koska od ramsteka, oglodana.

Kuvar je i dalje buljio u njega.

„Opet ću sve isto“, rekao je Hari kuvaru. „Još jedan ramstek i prženikrompir i još jedno pivo, molim.“

„E nećeš7“ dreknuo je kuvar. „Plati i nosi se! “

Obišao je devojku i stao pred Harija. Držao je notes. Besno je škrabao ponjemu. Onda je bacio račun nasred prljavog tanjira. Hari ga je uzeo.

Bio je još jedan gost u restoranu, okrugli ružičasti čovečuljak velike glavei raščupane kose ofarbane u neku obeshrabrujuće smeđu boju. Covek je ispiosilne kafe čitajući večernje novine.

Hari je ustao, izvadio štos novčanica, odvojio dve i spustio ih poredtanjira.


39/233

Onda je izašao odatle.

Večernji saobraćaj zakrčio je aveniju. Sunce se nakrivilo nisko iza svega.Hari je bacio pogled na vozače u kolima. Nesrećno su izgledali. Svet je bionesrećan. Ljudi su bili u mraku. Ljudi su bili uplašeni i razočarani. Ljudi subili u klopkama. Ljudi su bili defanzivni i mahniti. Osećali su da traće svoje

živote. I bili su u pravu.Hari je hodao dalje. Stao je na semaforu. I, u tom trenutku, javilo mu se

neko čudno osećanje. Osećao se kao jedini živ čovek na svetu.

Kad se upalilo zeleno, zaboravio je sve to. Prešao je na drugu stranu ulicei produžio dalje.


40/233

TAKO MRTVI VOLE[12]

1.

Hotel je bio na brdu, nagnut tek toliko da se sjuriš do prodavnice i vratišse sa flašom, tek toliki uspon da učini taj napor vrednim. Hotel je nekada bioofarban u paunovo zeleno, prilično raskošno, ali sada, posle kiša,losanđeleskih kiša koje sve speru i izblede, ta jarka zelena jedva da jepostojala kao i ljudi koji su živeli unutra.

Slabo pamtim kako sam se doselio tu, ili zašto sam napustio prethodno

mesto. Verovatno zbog opijanja i što nisam mnogo radio, kao i zbog bučnihutarnjih svađa sa uličnim damama. A pod jutarnjim svađama ne mislim na

pola jedanaest ujutro, mislim na pola četiri. Ako nisu zvali policiju, obično sezavršavalo porukom ispod vrata, večito olovkom na otkinutom parčetupapira s linijama: „dragi Gospodine, moramo vas zamoliti da se smestaiselite.“

Jednom se to desilo popodne. Svađi je bio kraj. Počistili smo srču,pokupili flaše i papirne kese, ispraznili pepeljare, spavali, probudili se, i jasam uveliko karao kad sam začuo ključ u bravi. Bio sam toliko iznenađen dasam samo nastavio sa bambusanjem. I eto njega, malog nastojnika, oko 45godina starog, bez kose, osim možda oko ušiju i jaja, pogledao je u nju ispodmene, prišao i uperio prst: „Vi vi ste izbačeni odavde! “ Prestao sam datandaram i samo sam ležao potrbuške i gledao iskosa u njega. Onda je uperioprst u mene. „I vi ste izbačeni odavde!“ Okrenuo se, izašao, tiho zatvoriorata za sobom i otišao niz hodnik. Ponovo sam stupio u akciju, pa smo se

pošteno voleli za rastanak.


41/233

Sve u svemu, bio sam tu, zeleni hotel za bednike, isprano zeleni hotel, tusam bio s koferom punim prnja, sam u to vreme, ali imao sam za kiriju, biosam trezan, i uzeo sam sobu s pogledom na ulicu, treći sprat, telefon uhodniku, rešo kraj prozora, široki lavabo, mali frižider, dve-tri stolice, sto,krevet i kupatilo sa klozetom na kraju hodnika. I pored toga što je zgrada bilaeoma stara, postojao je čak i lift nekada je to bilo otmeno mesto. Sada sama bio tu. Prvo što sam učinio bilo je da uzmem flašu i, posle pića i ubijanja

dve bubašvabe, osetio sam kao da pripadam hotelu. Onda sam otišao dotelefona i okrenuo broj dame za koju sam mislio da može da mi pomogne, alie očigledno bila negde napolju i pomagala nekom drugom.

2.

Oko tri noću, neko mi je zakucao na vrata. Navukao sam iscepanibademantil i otvorio. Preda mnom je stajala žena u bademantilu. „Da?“ rekaosam. „Da?“

„Ja sam vaša susetka. Zovem se Mici. Stanujem na istom spratu. Videlasam vas kod telefona danas.“

„Je l’?“ rekao sam.

Onda mi je pokazala šta drži iza leđa. Bila je to boca dobrog viskija.

„Uđite“, rekao sam.

Obrisao sam dve čaše, otvorio flašu. „Čist ili razblažen?“

„Dve trećine vode.“

Iznad lavaboa je bilo malo ogledalo, i ona je stala tamo, uvijajući kosu u

papilotne. Dao sam joj piće i seo na krevet.„Videla sam te u hodniku. Odmah sam pogodila da si fin. Dovoljno je bilo

da te pogledam. Vidim ja. Neki odavde nisu tako fini.“

„Kažu da sam bitanga.“

„Ne verujem u to.“

»Ni ja.“


42/233

Ispio sam piće. Ona je lagano pijuckala svoje, pa sam ponovo natočio sebi.Vodili smo opušten razgovor. Uzeo sam treće piće. Onda sam ustao i stao izanje.

„OOOOOO! Šašavi dečače!“

Uštinuo sam je.

„Joj! Stvarno si bitanga!“Držala je papilotnu u ruci. Privukao sam je i poljubio tanka ustašca stare

damice. Bila su meka i rastvorena. Bila je spremna. Stavio sam joj piće uruku, poveo je do kreveta, smestio je na njega. „Popij.“

Popila je. Onda sam natočio još jedno. Nisam imao ništa ispodbademantila.

Rastvorio se, i stvar je iskočila. Bogte, ala sam bestidan, pomislio sam.Pravi sam jebač iz filmova. Iz porodičnih filmova budućnosti, 2490-e godine

nove ere. Jedva sam se suzdržavao da se ne smejem sebi, šetajući po sobi stim idiotskim klatnom. U stvari, želeo sam viski. Želeo sam zamak u brdima.Saunu. Sve drugo osim ovog. Oboje smo sedeli s pićem. Ponovo sam jepoljubio, rinuvši joj svoj nikotinski jezik u grlo. Povukao sam ga da udahnemazduh. Rastvorio sam joj taj bademantil i eto njenih grudi. Nije baš bila

sisata, sirotica. Sagnuo sam se i ćapio jednu sisu ustima. Teglila se ideformisala kao balon polunaduvan bajatim vazduhom. Junački sam sisaobradavicu, a ona mi je dočepala klatno i povila leđa ka njemu. Pali smo naškripavi krevet, oboje u bademantilima, i tako sam je uzeo.

3.

Zvao se Lu, bivši robijaš, bivši rudar. Živeo je u prizemlju hotela.Poslednje njegov posao bilo je struganje kotlova u firmi koja je pravilabombone. I to je izgubio kao i svi ostali, zbog pića. Socijalna pomoć ističe ieto nas kao pacova pacova koji nemaju gde da se sakriju, pacova koji morajuda plate kiriju, s trbusima koji gladuju, kurčevima koji se krute, dušama kojesu već odavno umorne, i bez vaspitanja, bez ikakvog zanata. Jebada, takokažu, to je Amerika. Nismo mnogo želeli, a nismo ni to dobili. Jebada.


43/233

Upoznao sam Lua pijući, ljudi su samo ulazili i izlazili. Moja soba je bilasoba za pijanke. Svi su dolazili. Bio je tu jedan Indijanac, Dik, koji je kraopljoske viskija i štekovao ih u plakar. Govorio je da mu to uliva osećajsigurnosti. Kad nigde nismo mogli da dođemo do pića, uvek smo koristiliIndijanca kao poslednju utehu.

Nisam bio naročito talentovan za krađu, ali naučio sam jedan štos odAlabame, lopova tankih brčića koji je nekad radio kao bolničar. U velikutorbu ubaciš hranu i vredniju robu a onda sve to prekriješ krompirom.Prodavac izmeri svu robu i naplati krompir. Ipak, najbolje sam izvlačio odDika na veresiju. Bilo je mnogo Dikova[13] u tom kraju, pa se i čovek uprodavnici pića zvao Dik.

Sedeli bismo tako u sobi i poslednje bi piće nestalo. Prvi moj potez bio jeda pošaljem nekog napolje. „Ja sam Henk“, rekao bih mu. „Idi kaži Diku da teHenk poslao po flašu na kredu, i ako bude nekih pitanja nek mi telefonira.“„Važi, važi“, i tip bi otišao. Čekali bismo, već gustirajući piće, pušeći, hodajućigore-dole, izluđeni. Tip bi se konačno vratio. „Dik je odbio! Dik je rekao da tine da više na veresiju.“ „JEBEM TI!“ dreknuo bih.

I ustao bih, crvenih očiju, u punoj neobrijanoj ogorčenosti. „JEBEM TITU SISU U DUPE!“

Stvarno bih se razgnevio, bio je to pošten gnev, ne znam odakle je dolazio.Tresnuo bih vratima, spuštao se liftom i nizbrdo. . . „Pizdurina, kakvapizdurina!“ „Slušaj, Dik. . .“

„Zdravo, Henk.“„Hoću DVE FLAŠE!“ viknuo bih neku dobru marku. „Dve pakle pljuga,

nekoliko tih tompusa i, da vidim, konzervu tog kikirikija, da.“

Dik bi poređao robu ispred mene i onda samo stajao. „Pa, hoćeš li daplatiš?“

„Dik, stavi to na kredu.“

„Dužan si mi već dvadeset tri i po dolara. Nekad si mi plaćao, plaćao sisvake nedelje pomalo, sećam se, svakog petka uveče. Već mi tri nedelje ništanisi platio. Ti nisi kao oni drugi klošari. Imaš stila. Verujem ti. Zar ne možešbar dolar da mi platiš s vremena na vreme?“ „Slušaj, Dik, nisam raspoloženda se ubeđujemo. Hoćeš da staviš ovu robu u kesu ili je hoćeš NATRAG?“Onda bih gurnuo flašu i robu ka njemu i čekao, odbijajući dimove iz cigaretekao da je čitav svet moj. Imao sam stila koliko i skakavac. Nisam osećao ništaosim straha da će učiniti jedinu razumnu stvar da vrati flaše natrag na policui kaže mi da se nosim u kurac. Ali njegovo lice bi se uvek opustilo i onda bi


44/233

stavio robu u kesu, a ja bih čekao dok ne obračuna novi dug.

Dao bi mi račun; ja bih klimnuo glavom i izašao. Pića su uvek imalamnogo bolji ukus pod takvim okolnostima. A kad bih ušao u sobu s robom zamomke i devojke bio sam stvarno kralj.

Jedne noći sedeo sam sa Luom u njegovoj sobi. Dugovao je nedelju dana

kirije, a nisam ni ja platio svoju. Pili smo porto. Čak smo i motali cigarete. Lue imao mašinicu i sasvim su dobro ispadale. Osnovno je bilo sačuvati četiri

zida oko sebe. Ako si imao četiri zida, imao si šansu. Kad se jednom nađeš naulici, nemaš šanse, njihov si, zaista si njihov. Zašto ukrasti nešto ako to nemožeš da skuvaš? Kako da jebeš nešto kad živiš na slepoj ulici? Kako daspavaš kad sva bratija u Vojsci Spasa hrče? I kradu ti cipele? I smrde? Iporemećeni su? Ne možeš čak ni da drkaš. Potrebna su ti četiri zida. Dajtečoveku dovoljno dugo ta četiri zida i on može da osvoji svet. Zato smo bilipomalo zabrinuti. Svaki korak u hodniku zvučao je kao gazdaričin. A ona je

bila vrlo tajanstvena gazdarica. Mlada plavuša koju još niko nije kresnuo.Postavio sam se vrlo hladno prema njoj, mislio sam da je tako navučem.Došla je i kucala na moja vrata, ali samo zbog kirije. Imala je negde mužakoga nikad nismo videli. Ziveli su i nisu živeli tu. Bili smo u govnima. Upočetku smo mislili kako je dovoljno da karamo gazdaricu i našim jenevoljama kraj. U takvim hotelima se podrazumevalo da jebeš svaku ženuunutra, bila je to skoro dužnost. Ali ovu nisam mogao da smuvam, što mečinilo nervoznim. I tako smo sedeli i pušili duvan, pili jeftino vino, a zidovisu se topili, gubili. Razgovor najbolje teče u takvim trenucima. Vatrenogovoriš, piješ vino. Bili smo kukavice jer smo želeli da živimo. Nismo bašpreterano žudeli za životom, ali smo još uvek želeli da živimo.

„Slušaj“, rekao je Lu, „mislim da znam šta ćemo.“ Je l’?“

„Aha.“

Natočio sam još vina.

„Radićemo zajedno.“

„Naravno.“

„Eto, ti dobro kenjaš, znaš dosta zanimljivih priča, nije bitno da li suistinite ili nisu. . .“

„Istinite su.“

„Mislim, to nije bitno. Dobro kenjaš. Evo šta ćemo. Ima jedan lovatorskibar dole, video si. Molinos. Uđeš tamo. Treba ti samo kinta za prvo piće. Toulažemo zajedno. Sedneš, ladiš piće i merkaš nekog sa dubokim džepom.Takvi tamo dolaze. Provališ lika i pređeš do njega, za šank. Sedneš do njega i


45/233

kreneš, kreneš da ga lažeš. Dopašće mu se. Imaš čak i rečnik. Taj će da tiplaća čitavo veče, ima da pije čitavo veče. Ti gledaš da ne prestane. Poslefajronta, usmeriš ga ka Alvoradu, usmeriš ga pored one slepe ulice. Kažeš muda ćeš da mu nabaciš neku mladu pičetinu, kažeš mu bilo šta, ali usmeriš gatamo. A ja ću da čekam iza ćoška s ovim.“

Lu je zavukao ruku iza vrata i izvadio palicu za bejzbol, veliku i debelupalicu za bejzbol.

„Isusa ti, Lu, ubićeš ga!“

„Ne, ne, ne možeš da ubiješ pijanog čoveka, ti to odlično znaš. Da jetrezan možda bi ga i ubila, ali pijanog će samo da obali. Onda mu pokupimonovčanik, podelimo kintu.“

„Slušaj, Lu, ja sam dobar lik, nisam ja takav.“

„Nisi ti dobar lik, ti si najgori skot koga sam ikad sreo. Zato te volim.“

4.

Našao sam jednog. Velikog i debelog tipa. Čitavog života izbacivali su me sposla takvi debeli glupanderi. S besmislenih, očajno plaćenih, imbecilnoteških poslova. Dopala mi se akcija. Počeo sam da meljem. Ne znam o čemusam srao. Slušao je i smejao se, klimatao glavom i plaćao pića. Imao je skupručni sat, pune šake prstenja, glupi debeli novčanik. Težak posao. Odvajaosam mu priče o zatvorima, bandama sa železničke pruge, kuplerajima.Dopalo mu se to o kuplerajima.

Pričao sam mu o tipu koji je dolazio svake druge nedelje i dobro plaćao.

Hteo je samo kurvu u sobi. Oboje bi se svukli, igrali karte goli i razgovarali.Samo bi sedeli. Posle dva sata tip bi ustao, oblačio se, pozdravljao i odlazio.Nikada ne bi ni pipnuo kurvu.

„Kakav car“, rekao je.

„Aha.“

Na kraju krajeva, uopšte mi nije smetalo što će Luova batina zveknuti potoj debeloj tintari. Kakav bilmez. Kakva besmislena vreća govana.


46/233

„Voliš li mladu pičetinu?“ upitao sam ga.

„O da, da, da.“

„Od četrnaest i po, recimo.“

„O Isuse, da.“

„Ima jedna što dolazi vozom iz Čikaga u pola dva. Biće kod mene oko dva ideset. Čista je, vatrena, inteligentna. Preuzimam veliki rizik, zato tražimdeset dolara. Je I’ ti mnogo?“

„Ne, u redu je.“

„Dobro, kad se lokal zatvori, ideš sa mnom.“

Najzad je bilo dva sata, pa sam ga izveo odatle, prema slepoj ulici. MoždaLu nije tamo, mislio sam. Možda ga je vino oborilo ili je odustao. Takav udarac može da ubije čoveka. Ili ga obogalji za ceo život. Teturali smo se namesečini. Nikoga nije bilo u blizini, ulice su bile prazne. Lak poslić.

Prošli smo pored slepe ulice. Lu je bio tamo. Ali Debeli ga je uočio.Podigao je ruku i čučnuo kad je Lu zamahnuo. Palica me ošinula pravo izauveta.

5.

Lu se vratio na stari posao, onaj koji je izgubio zbog opijanja, i zakleo seda će piti samo vikendom.

„Dobro, druže“, rekao sam mu, „kloni me se, ja sam pijan i pijem bezprestanka.“

„Znam, Henk, i ti znaš da te volim, volim te više nego ijednog čoveka uživotu, ali moram da ograničim piće samo na vikend, samo petak i subota iništa nedeljom. Stalno sam gubio ponedeljak ujutro na poslu, tako su me išutnuli. Kloniću se, ali da znaš da to nema nikakve veze s tobom.“

„Osim što sam alkos.“

„Aha, jeste, ima i toga.“

„Dobro, Lu, nemoj samo da mi kucaš na vrata do petka i subote. Možda


47/233

ćeš čuti pevanje i smeh prelepih sedamnaestogodišnjih curica, ali nemoj dami kucaš na vrata.“

„Čoveče, pa ti jebeš samo babe.“

„One su curice u pijanom oku.“

Lu je počeo da objašnjava šta mu je posao, nešto u vezi sa čišćenjemunutrašnjosti mašina za bombone. Lepljiv i gadan posao. Gazda jezapošljavao samo bivše robijaše i terao ih da rade kao marva. Po čitav dan ihe psovao, a oni mu ništa nisu mogli. Zakidao im je na isplatama. Ko se

pobuni, odmah je dobijao nogu. Mnogi od njih bili su na uslovnom otpustu.Gazda ih je držao za jaja.

„Zvuči kao neko koga treba ubiti“, rekao sam. „Ma voli on mene, kaže dasam najbolji radnik kojeg je ikad imao, ali moram da zaboravim na piće,treba mu neko na koga može da se osloni. Jednom me je čak odveo kod njega

u kuću, da mu krečim, okrečio sam mu kupatilo, dobro sam to odradio. Imailu na Beverli Hilsu, a da mu samo vidiš ženu! Pojma nisam imao da postojetakve žene, tako lepe: njene oči, noge, telo, kako hoda, govori, Isuse.“

6.

Lu je održao reč. Nisam ga video neko vreme, čak ni preko vikenda, a umeđuvremenu sam prolazio kroz neku vrstu ličnog pakla. Bio sam veomanapet, živci su mi otišli malo buke i odmah sam iskakao iz kože. Plašio sam seda zaspim: košmar za košmarom, svaki užasniji od prethodnog. Dobro je bilosamo ako zaspiš mrtav pijan. Ali ako zaspiš polupijan ili, još gore, trezan,onda bi snovi krenuli, i nikad nisi znao da li spavaš ili se akcija odvija u sobi,er kad zaspiš, sanjaš čitavu sobu, prljave sudove, miševe, pocepane tapete na

zidovima, usrane gaće koje je neka kurva ostavila na podu, slavinu koja curi,mesec kao đule napolju, kola puna treznih i uhranjenih gadova, blesakfarova kroz prozor, sve, sve, u nekom si mračnom ćošku, mračnom mračnom,nema pomoći, bez razloga, bez ikakvog razloga, mračni znojavi ćošak,pomrčina i gadost, smrad stvarnosti, smrad svega: paukova, očiju, gazdarica,pločnika, barova, zgrada, trave, ne-trave, svetla, ne-svetla, ništa ti nije


48/233

pripadalo. Ružičasti slonovi se nikada nisu pojavljivali, ali zato mnoštvomalih ljudi s podmuklim trikovima, ili zlokobno veliki čovek da te zadavi ili tizarije zube u potiljak, a ti ležiš tako na leđima i znojiš se, nesposoban da sepokreneš, ta crna smradna dlakava stvar leži na tebi na tebi na tebi.

Ako nije bilo to, onda samo sediš preko dana, sati neizrecivog straha,

straha koji se rastvara usred tebe kao džinovski cvet, ne možeš da gaanaliziraš, da dokučiš odakle on tu, i to je sve činilo još gorim. Sati sedenja nastolici usred sobe, proburažen i oduzet od straha. Sranje i pišanje jedini sunapor, besmislica, a češljanje ili pranje zuba komični i suludi postupci.Hodanje kroz more plamena. Ili, recimo, sipanje vode u čašu činilo se danemaš pravo da sipaš vodu u čašu. Zaključio sam da sam lud, nesposoban, izato sam se osećao nečisto. Odlazio sam u biblioteku i pokušavao dapronađem knjige o tome šta tera ljude da se osećaju tako kako se ja osećam,ali takvih knjiga nije bilo, ili ako ih je i bilo, ja ih nisam razumeo.

Nije bilo lako otići u biblioteku: svako je delovao tako opušteno,bibliotekari, čitaoci, svi osim mene. Imao sam čak i problem s upotrebomnjihovog klozeta klošari unutra, pederi koji me posmatraju dok pišam, svi sudelovali snažnije od mene bezbrižni i sigurni u sebe. Stalno sam izlazio iprelazio preko ulice, uz vetrovito stepenište betonske zgrade, skladišta nahiljade sanduka narandži. Na krovu susedne zgrade pisalo je ISUS SPASAVA,ali niti Isus niti narandže nikada me ne bi naterali da se penjem uz toetrovito stepenište u betonsku zgradu. Stalno sam mislio: ovde je meni

mesto, u ovom betonskom grobu.

Misao o samoubistvu bila je uvek prisutna, kao mravi što mileunutrašnjom stranom zglavka na ruci. Samoubistvo je bilo jedina pozitivnastvar. Sve ostalo je bilo negativno. A tu je bio Lu, koji je bio zadovoljan štostruže unutrašnjost mašina za bombone da bi preživeo. Bio je mudriji odmene.

7.

U to vreme sam upoznao damu u lokalnom baru, nešto stariju od mene,


49/233

eoma svesno biće. Noge su joj još uvek bile dobre, imala je otkačen smisaoza humor i nosila vrlo skupu odeću, razišla se s nekim lovatorom. Otišli smou moju sobu i živeli zajedno. Baš je bila zgodna, ali je neprestano morala dapije. Zvala se Viki. Jebali smo se i pili vino, pili vino i jebali se. Imao samčlansku kartu biblioteke i odlazio sam tamo svakog dana. Nisam joj govorio osamoubistvu. Moj povratak iz biblioteke uvek je bio šaljiv. Otvorio bih vrata iona bi me pogledala.

„Šta je, nema knjiga?“

„Viki, u biblioteci uopšte ne drže knjige.“

Ulazio sam i vadio bocu (ili boce) vina iz kese i onda bismo počeli.

Jednom, posle nedelju dana pijančenja, rešio sam da se ubijem. Nisam jojrekao. Smislio sam da to uradim dok je ona u baru i traži mušteriju. Mrzeosam te debele gadove koji su je karali, ali ona mi je donosila novac, viski i

cigarete. Zaluđivala me pričom kako sam jedini koga ona voli. Zvala me jeMister Van Bilders, iz nekog, meni nepoznatog razloga. Napila bi se iponavljala: „Misliš da si neki šmeker, misliš da si Van Bilders!“ Sve vreme samrazrađivao ideju kako da se ubijem. Jednog dana sam bio siguran da ću toučiniti. Bilo je to posle nedelju dana pijančenja, porto-vina, kupili smo čitavebalone i poređali ih po podu, iza velikih balona poređali smo obične boce odlitar, osam ili devet boca, a iza njih četiri-pet manjih boca. Noć i dan su seizgubili. Postojalo je samo jebanje, pričanje i pijančenje, pričanje, pijančenjei jebanje. Divlje svađe koje su se završavale vođenjem ljubavi. Ona je bila

slatka mala prasica za ševu, tesna i praćakava. Jedna u dve stotine žena. Saećinom ost

Čarls bukovski - tako mrtvi vole

Documents